КАПИЈА ПОМОРАВЉА, тематски зборник (уредник проф др Синиша Мишић), Историјски архив Крушевац, СО Варварин, Варварин 2011.

СКУПШТИНА ОПШТИНЕ ВАРВАРИН ИСТОРИЈСКИ АРХИВ КРУШЕВАЦ

ВАРВАРИН 2011

ИЗДАВАЧ:

Скупштина општине Варварин Историјски архив Крушевац

ЗА ИЗДАВАЧА:

Зоран Миленковић, председник СО Варварин Драгиша Милошевић, директор Историјског архива, Крушевац

УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: академик Владимир Стојанчевић, Београд; проф др Синиша Мишић, Београд; др Андреј Шемјакин, Москва; проф др Александар Николов, Софија; др Момчило Исић, Београд; др Милорад Стојић, Београд; др Димитрис Вогиацис, Атина; др Александар Булатовић, Београд; проф др Предраг Драгојевић, Београд; проф др Радован Радовановић, Београд; др Софија Божић, Београд; мр Иван Мијатовић, Београд; мр Небојша Ђокић, Београд; Љубодраг Поповић, Београд; Оливера Думић, Београд; Златко Матић, Београд; Марија Вушковић, Београд; Драгиша Милошевић, Крушевац, секретар; Зоран Миленковић, Варварин; протојереј ставрофор Љубисав Ковачевић, Варварин. ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК:

Драгиша Милошевић, директор Историјског архива, Крушевац

ЛЕКТУРА И КОРЕКТУРА: Јелена Ђиновски

ПРИПРЕМА И ПРЕЛОМ: Историјски архив, Крушевац

АДРЕСА ИЗДАВАЧА: СО Варварин, Варварин

Историјски архив, Мајке Југовића 6, 37000 Крушевац, e-mail: [email protected]

ШТАМПА: ГРАФИКА СИМИЋ ТИРАЖ: 500 примерака ISBN

СКУПШТИНА ОПШТИНЕ ВАРВАРИН ИСТОРИЈСКИ АРХИВ КРУШЕВАЦ

КАПИЈА ПОМОРАВЉА ТЕМАТСКИ ЗБОРНИК

Уредници академик Владимир Стојанчевић проф др Синиша Мишић др Александар Булатовић

ВАРВАРИН 2011

Jer od malog do velikoga svi se dado{e na lakomstvo, i prorok i sve{tenik, svi su varalice. I lije~e rane k}eri naroda moga ovla{ govore}i: mir, mir; a mira nema. Eda da li se postidje{e {to ~ini{e gad? Niti se postidje{e niti znaju za stid; za to }e popadati me|u onima koji padaju; kad ih pohodim, popada}e, veli Gospod. Jeremija 6. 13 - 15

ÂÀÐÂÀÐÈÍ

НАЛАЗИШТА КУЛТУРА БУБАЊ И САЛКУЦА IV У СРЕДЊЕМ ПОМОРАВЉУ

7

др Милорад Стојић, научни саветник Археолошки институт, Београд

НАЛАЗИШТА КУЛТУРА БУБАЊ И САЛКУЦА IV У СРЕДЊЕМ ПОМОРАВЉУ Апстракт: У средњем Поморављу – Великоморавској равници - делу Поморавља од става Западне Мораве и Јужне Мораве до Багрданске клисуре, регистровано је више насеља културе Бубањ и Салкуца IV. У раду се даје преглед тих локалитета на споменутом простору као и основни подаци о њима. Кључне речи: Поморавље, Велика Морава, енеолит, култура Бубањ, култура Салкуца IV, Scheibenhenkel хоризонт У средњем Поморављу – Великоморавској равници - делу Поморавља од става Западне Мораве и Јужне Мораве до Багрданске клисуре, регистровано је више насеља културе Бубањ и Салкуца IV.1 Сва та насеља подигнута су на реченим терасама безбедним од поплава или на теменима узвисица. Занимљиво је да су готово сва насеља културе Бубањ регистрована искључиво по ободним деловима Јагодинског поља, као и једно од два насеља културе Салкуца IV (Scheibenhenkel хоризонт). Занимљиво је, такође, да у Јагодинском пољу није евидентирано ни једно насеље винчанске културе; сва насеља те познонеолитске културе налазе се у Ћупријскопараћинском пољу: Дреновац, Параћин, Ћуприја, Својново.

НАЛАЗИШТА КУЛТУРЕ БУБАЊ Аловска пећина Приликом сондажних археолошких ископавања П. Вучковића у Аловској пећини код Сењског рудника пронађено је неколико фрагмената керамике украшене графитом, као и један примерак украшен у врпчастом стилу.2 Керамика украшена графитом из те пећине чини најсеверније налазе у Поморављу декорисане на тај начин. Пањевачки рит На вишеслојном сезонском насељу Пањевачки рит у Јагодини пронађен је и испитан део једног станишта (објекат 218) из бакарног доба.3 Станиште 1 То подручје чине два поља, Ћупријско - параћинско поље - долина Велике Мораве и брдскопланински оквир тог поља од става Западне Мораве и Јужне Мораве до брда Гиље на северу и Јагодинско поље од брда Гиље до Багрданске клисуре на северу, укључујући и брдскопланински оквир тог поља; о културном комплексу Бубањ-Криводол-Салкуца: Tasić, N., 1979, 87-114. 2 Овом приликом најлепше захваљујем колеги П. Вучковићу на подацима. 3 Булатовић, А., 1997, Енеолитски стамбени објекат са налазишта Пањевачки рит у Јагодини, Гласник српског археолошког друштва 13, 71-77; Стојић, М., 2004, Пањевачки рит, 105, 109-

Историјски архив Крушевац

8

Милорад Стојић

је укопано до дубине од 1,2 m, овалног је облика, димензије испитаног дела износе 2,57 (ширина основе) x 1,8 m. Станишту припадају и две јаме, од којих је једна укопана у целини у основи куће, а друга делимично (сл. 1). На основу нађених предмета закључено је да је јама укопана у основу станишта служила као силос за смештај хране, али и скупоцених предмета (предмети од бакра), док је друга служила за припрему хране. У слоју на основи станишта нађено је обиље керамике, кућног лепа, камена, животињских костију, као и оруђа од кости, камена и кремена. Јама која је само делимично улазила у габарит станишта била је испуњена пепелом, фрагментима керамике и животињским костима. Станиште је служио и у производне сврхе, на шта указују десетине кремених одбитака разбацаних по основи објекта. У мањем броју керамика истих одлика као она из овог станишта налажена је на осталим деловима локалитета. Очигледно је да се на Пањевачком риту налазило краткотрајно – несумњиво сезонско насеље из бакарног доба.4 Највећи део археолошке грађе из тог објекта чине фрагменти керамике.5 Керамичко посуђе је квалитетно, правилно је обликовано, а преовлађује мрка боја. Заступљене су коничне, лоптасте, полулоптасте, благобиконичне, биконичне зделе, као и зделе благе S профилације. На рамену се најчешће налазе језичасте дршке. Биконичне, односно зделе оштрије профилације имају на рамену минијатурну хоризонтално бушну дршку. Зделе углавном нису украшаване изузев малобројних примерка који је на рамену украшене хоризонтално урезаним линијама. Пехари су релативно бројни, благе су S профилације и имају по две дршке, изузев једног примерка који има једну дршку. Дршке су овалног пресека и не прелазе обод. Један пехар украшен је на рамену вертикалним пластичним ребрима, док минијатурни примерак има испод обода две веома мале хоризонтално бушне дршке на међусобно блиском растојању. Амфоре су благе S профилације и имају на рамену хоризонтално бушне дршке, које су најчешће мале. Једна амфора има на рамену велику потковичасту дршку. Та врста посуда углавном је неукрашена осим једног примерка који је испод обода украшен урезаним линијама. За ово станиште карактеристични су бројни конкавни пршљенци. Коштано оруђе чине гладилице и шила. Свакако изузетан налаз је бакарни предмет топузастог облика (игла ?).6 Кремено оруђе је бројно, али је израђено од локаних неквалитетних сировина.7 Имајући на уму типолошке одлике керамике, као и податак да у њој нема примерака украшених графитом, извесно је да тај стамбени објект не припада најранијим фазама културе Бубањ. Белица, локалитет Падалиште Са рекогносцирања на локалитету Падалиште у Белици потиче већа количина керамике, као и бројно оруђе од кремена (сл. 2-3). Заступљене су коничне зделе са унутрашње стране пластично наглашеним и заобљеним ободом, благобиконичне зделе са високо постављеном мањом језичастом 116, 247, 275-277 4 Стојић, М., Ибид. 260. 5 Ибид., 109-116, Т. XC-XCI. 6 Ибид., T. XCI/21. 7 Ибид., T. XCII-XCV.

KAPIJA POMORAVQA


9

дршком; поједини примерци украшени са на горњем конусу метопски узаним косим канелурама. Идентификована су три облика пехара: крушколики, неорнаментисан са двема дршкама кружног пресека који су веома слични двоухим пехарима винчанске културе, затим пехари са двема тракастим дршкама украшени на трбуху паралелним жлебовима и крушколики пехари са малим хоризонтално бушним дршкама на рамену док им је трбух украшен вертикалним или косим канелурама изведених на одређеном растојању. Разгрнути обод амфора често је украшен метопски распоређеним узаним канелурама. Поједине веће посуде имају на рамену тракасте хоризонтално бушне дршке украшене на горњем делу пластичним декорацијом. Пршљенци су купасти. На овом локалитету нађено је на десетне сечива од различитог, често веома квалитетног кремена који не потиче из овог дела Поморавља, од оних дужине десетак цм до микролита величине неколико мм. Керамика са локалитета Падалиште у Белици разликује се од керамике са локалитета Пањевачки рит у Јагодини према богатијој декорацији и знатно боље обрађеном оруђу од кремена; наиме, бројни примерци керамике са овог локалитета украшени су канеловањем, техником која није заступљена у енеолитској керамици са Пањевачког рита. Белица, локалитет Игралиште На приближно 1,5 km од локалитета Падалиште налази се вишеслојно насеље из металног доба Игралиште у Белици. Приликом сондажних ископавања нађено је и више фрагмената керамике из бакарног доба, која је веома слична керамици са осталих локалитета из раног енеолита у овом делу Поморавља. Израђена је од земље помешане са песком, а од керамичких облика заступљене су зделе, пехари, амфоре и лонци. У тој керамици налази се фрагмент благо профилисаног пехара са тракастим дршкама које не прелазе обод, који подсећају на толико карактеристичан керамички облик културе двоухих пехара. Врба, локалитет Слатина Локалитет Слатина у Врби налази се на великој тераси покрај једног сланог извора. Сви керамички облици који су до сада поменути нађени су и на овом локалитету. Са истог места је и једна крстаста бакарна секира.8 Бунар, локалитети Гај – Новине и Стари Бунар Осим уобичајене керамике културе Бубањ на локалитету Гај – Новина нађени су лонци који уз спољну ивицу обода имају језичасту дршку, док су поједине посуде украшене паралелно урезаним линијама. Лозовик, локалитети Старо село и Јаруге Осим керамике особене за културу Бубањ (сл. 4), на локалитету Старо село у Лозовику нађене су изузетно велике језичасте секире (приближно 0,3 m). Милошево, локалитет Збеговиште На локалитету Збеговиште у Милошеву нађен је фрагмент поклопца који у једном делу има две минијатурне ушице (сл. 5). Поједине посуде типа амфоре биле су украшене брадавичастим испупчењима. Буковче, локалитети Буковачка чесма и Буковичко брдо Приликом археолошких ископавања на локалитету Буковачка чесма у Буковчу нађена је керамика истих карактеристика као она из Белице 8

Jovanović, B. i ostali, Metal eneolitskog doba, u Praistorijski metal Pomoravlja, 15, Kat. br. 7.


10


(локалитет Падалиште).9 Неколико стотина метара северније, на темену Буковачког брда регистровано је градинско насеље културе Бубањ. На том градинском насељу приликом рекогносцирања нађена је језичаста камена секира дужине приближно 0,35 m, као и већа количина керамике особена за културу Бубањ. Рибник, локалитет Арнаутске њиве Веће једнослојно у Рибнику простире се на благој тераси. Осим керамике особене за културу Бубањ овде су у великом броју налажена кремена сечива, међу којима и бројни микролити (неколико мм дужине). Деоница, локалитет Брдо Насеље Брдо у Деоници налази се на темену узвисице изнад ушћа Међуречког потока у Штипљанску реку. Локалитет је регистрован приликом рекогносцирања, непосредно после веома дубоког орања. На површини од преко једног ха наишло се на више зона запеченог лепа – остатака станишта, велику количину керамичких фрагмената и оруђе од кремена, међу којима и известан број од опсидијана. У керамици доминирају три облика: конична здела чија је унутрашња ивица обода пластично наглашена и заобљена, чиније чији је доњи део коничан а горњи лопатаст и двоухи крушколики пехари са двема дршкама кружног пресека (сл.6-7) . Сва три облика имају извесне сличности међу облицима керамике винчанске културе. Та керамика, такође, према фактури и боји подсећа на позновинчанску керамику. Део керамике начињен је од земље помешане са песком, којој посебно обележје дају минијатурне, троугласте и вертикално бушне дршке Деоница, локалитет Подножје брда (Под брдом) Локалитет Подножје брда у Деоници је речна тераса између претходно описаног налазишта и Међуречког потока. Ту је искључиво налажена керамика културе Бубањ. И са те локације потичу фрагменти пехара са двема тракастим дршкама које не прелазе обод и које подсећају на доминантни керамички облик културе двоухих пехара. Деоница, локалитет Савин поток На приближно један км од локалитета Брдо у Деоници, узводно уз Међуречки поток, на једној тераси налази се локалитет Савин поток. Керамика има одлике културе Бубањ у Белици и Деоници. Међу бројним фрагментима керамике налази се и уломак зделе чија је унутрашња пластично наглашена и заобљена ивица обода украшена узаним попречним канелурама (сл. 8). Деоница, локалитет Дамљанов кладенац И на локалитету Дамљанов кладенац који се налази у близини локалитета Брдо приликом археолошких ископавања нађена је керамика културе Бубањ, укључујући ту и зделе чија је пластично наглашена и заобљена унутрашња ивица украшена узаним попречним канелурама (сл. 9). Деоница, локалитет Чаир И керамика културе Бубањ на локалитету Чаир у Деоници је слична керамици са претходно описаних налазишта. Винорача, локалитет Баре 9

На локалитету Буковачка чесма у Буковчу, површине приближно два ха, налази се вишеслојно насеље из неолита, енеолита и гвозденог доба.

KAPIJA POMORAVQA


11

Вишеслојно насеље из неолита и металног доба Баре у Винорачи налази се на великој тераси с десне стране Међуречког потока и у зони ушћа тог потока, недалеко од локалитета Брдо у Деоници. Сви до сада помињани керамички облици нађени су и на овом локалитету. Одавде потиче и фрагмент неког цилиндричног предмета (или део дршке) на коме се налазе урезани знаци (сл. 10).10 Пошто на овом локалитету нема керамике винчанске културе тај предмет највероватније потиче из старијег енеолита. Међуреч, локалитети Гајина воденица, Кандовац и Ограђе Сва три налазишта Гајина воденица, Кандовац и Ограђе културе Бубањ у Међуречу, налазе се на мањим речним терасама, на међусобно малом растојању. Облици керамичког посуђа који су идентификовани на претходно описаним локалитетима у околини Јагодине нађени су и на овим локалитетима. За локалитет Кандовац особен су тунеласте дршке (сл. 11), док је трбух појединих пехара са локалитета Ограђе оштрије профилисан. Балајнац, локалитет Турске њиве и Трчица Равничарско насеље – Турске њиве и градинско – Трчица у Балајнцу карактерише иста археолошка грађа као на локалитету Брдо у Деоници. У керамици, посебно су бројни фрагменти коничних здела чија је унутрашња ивица обода пластично наглашена и заобљена (сл. 12). Највероватније са локалитета Турска њиве потиче велика крстаста бакарна секира.

10 На основу сачуваног дела може се утврдити да је површина предмета била издељена на поља унакрсно (мрежасто) урезаним линијама. Линије нису изведене паралелно са ивицама предмета већ косо; из тих разлога површина је издељена на четворостране и троугласте површине. Урезани знаци налазе се на четвоространим-трапезастим, квадратним или правоугаоним пољима - метопама, којих, иначе, на овом фрагменту има три. Знаци унутар једне метопе разликују се од знакова у преосталим пољима. Знаци се састоје од кратких правих или изломљених линија. У правоугаоној метопи знак се састоји од једне изломљене и једне праве линије (у виду латиничног слова R), које су, у једном делу, међусобно повезане. У трапезастом пољу налазе се две паралелне линије различите дужине; са краће линије под углом од приближно 90 º и линија која пресеца дужу линију, чиме је добијен крстолики знак. У средишњем пољу на овом уломку налази се пет вертикалних линија, од којих су четири приближно исте дужине, а једна двоструко краћа од осталих. Две линије између којих се налази кратка линија повезане су косом дужи (у виду слова Н). Знаци на овом предмету могу се разврстати на једноставне, у виду праве линије и на сложене, који се састоје од два (знак у облику латиничног слова R), три (знак у облику крста) или четири елемента (знак у облику слова N у оквиру којег се налази и једна краћа линија). Извесно је, међутим, да знаци унутар појединих поља у погледу значења чине целине, па би, из тих разлога, и групу различитих уреза у правоуганом пољу требало третирати као један сложен знак. Према томе, знаци у трапезастом и квадратном пољу код којих су различити елементи повезани у целину свакако да имају другачији карактер од знака у правоугаоном пољу састављеном од знака у облику слова N и паралелних (неповезаних) линија. Изглед и распоред ових знакова, техника њиховог извођења и чињеница да су сви морфолошки различити, пре указује да они имају неку другу намену него да чине декорацију на овом предмету. Како по морфологији тако и по техници извођења, аналогије за знакове са предмета из Винораче постоје на одређеном броју неолитских и енеолитских предмета и међу знацима линеарног А и B писма. На локалитету Баре у Винорачи, иначе, пронађени су остаци култура старијег неолита (старчевачка културна група), енеолита (културе Бубањ и Остриковац), средњег бронзаног доба (ватинска културна група), прелазног периода из бронзаног у гвоздено доба (гвоздено доба I, према М. Гарашанину) и старијег гвозденог доба (гвоздено доба II, према М. Гарашанину).


12


НАЛАЗИШТА КУЛТУРЕ САЛКУЦА IV Црнче, локалитет Трањина бара Приликом мањих сондажних ископавања на локалитету Трањина бара у Црнчу нађена је већа количина керамике особена за последњу развојну фазу културе Салкуца – Салкуца IV.11 Осим фрагмената пехара карактеристичних дршки с кружном плочицом (Scheibenhenkel)-(сл. 13), нађени су бројни уломци благобиконичних здела са језичастим или брадавичастим дршкама на рамену, делови посуда типа амфора са малим хоризонтално бушним дршкама на рамену, лонци и питоси украшених налепљеним пластичним тракама испод обода и друга керамика. Са истог локалитета потиче и више пруђа од кремена (сл. 14-16). Поповац, локалитет Петрус На вишеслојном градинском насељу нађена је већа количина фрагмената керамике културе Салкуца, међу којима су фрагменти посуда на којима се налазе дршке типа Scheibenhenkel (сл. 17), особене за културу Салкуца IV. Једна конична здела украшена на задебљаном и увученом ободу брадавичастим испупчењем, у делу изнад мање хоризонтално бушне дршке, и узаним попречно постављеним канелурама у метопама. Оригинални облик је мањи лоптасти пехар разгрнутог обода који на горњем делу има минијатурну, хоризонтално бушну дршку, а украшен је узаним, недовољно израженим косим канелурама. Релативно су бројне троугласте вертикално бушне дршке; поједини примерци имају на крају дугметаст пластични украс. * На овом степену истражености култура из раног енеолита у средњем Поморављу могу се предочити следећи закључци: - Насеља културе Бубањ у већем броју налазе се на северној половини средњег Поморавља, у делу те регије на коме нису евидентирана насеља винчанске културе. - Изузимајући насеље на Пањевачком риту, сва остала насеља културе Бубањ налазе се на ободним деловима регије. - Насеља су једнослојна. - Захватају површину између 0,5 и једног ha. - На основу разлике у керамици (облицима, техникама украшавања) може се извршити приближно хронолошко разврставање локалитета. - Најстарије насеље је Аловска пећина са ког потиче керамика украшена графитом (то је једино налазиште у средњем Поморављу са тако декорисаном керамиком. - Остала насеља могу се разврстати у две групе, (1) на насеља окарактерисана керамиком која је спорадично украшена рељефном декорацијом (локалитети Пањевачки рит у Јагодини, Брдо у Деоници, У реку у Багрдану, Збеговиште у Милошеву, Турска кула у Баљнацу, Арнаутске њиве у Рибнику, Гајина воденица, Кандовац и Ограђе у Међуречу, Буковачка чесма и Градина у Буковчу, Старо село у Лозовику и Гај – Новине у Бунару) и (2) насеља с керамиком украшеном канеловањем и жлебљењем (локалитети Падалиште у Белици, Савин поток и Дамљанов кладенац и Чаир у Деоници). 11

Керамика културе Салкуца IV нађена је током ископавања С. Ветнића 1968. године.

KAPIJA POMORAVQA


-

13

Налазишта керамике особене за културу Салкуца IV (Scheibenhenkel хоризонт) указују на континуитет у развоју у старијем енеолиту у средњем Поморављу. * Намеће се питање због чега нема раноенеолитских насеља у Ћупријскопараћинској котлини, у којој су регистрована сва насеља винчанске културе у средњем Поморављу. Индиректно, постојећа ситуација указује на то да су та насеља из раног бакарног доба истовремена са насељима из позне фазе винчанске културе, или да су бројна насеља из старијег енеолита основали некадашњи становници тих великих винчанских насеља који су избегли из долине Велике Мораве – најважније природне комуникације на средишњем делу Балканског полуострва. Иначе, у најмлађим слојевима винчанских насеља у средњем Поморављу нађена је керамика украшена сликањем и глачањем. Да ли та керамика указује на нове тенденције у украшавању у оквиру познонеолитске винчанске културе, баш као и украшавање графитом већег броја старијеенеолитских култура са тла данашње Бугарске, Румуније и источних делова Србије, односно да ли је стил украшавања тих старијеенелтиских култура подстакао носиоце винчанске културе да и сами почну да иновирају своје технике украшавња керамике? Декоративни стил на керамици (украшавање графитом, златом и окером) раноенеолитских култура из доњег Подунавља није, међутим, пука иновација у улепшавању посуђа већ је још један израз у заокрету у односу на неолитски период, који се огледа у раслојеном друштву (што илуструју прилози у гробовима, издвајања посебног утврђеног дела “градца” унутар насеља), новим верским схватањима, везама са халколитском цивилизацијом на Блиском истоку, видљивим, на пример, у украшавању керамике златом, у облицима бојних секира итд. Може се само претпоставити какве су последице на винчанску заједницу изазвале бројне иновације које су од носилаца најстаријих енеолитских култура на југоистоку Европе стизале на винчанско подручје. Винчанска заједница у басену Јужне Мораве, која је географски била најближе тим енеолитским културама, за релативно кратко време трансформисала се у енеолитску културу Бубањ, стекавши веома сличне карактеристике као поменута култура са тла Бугарске, док су подручје североисточног дела средишне Србије, окарактерисано веома малим бројем насеља винчанске културе, за кратко време колонизовале енеолитске заједнице из дела Подунавља низводно од Ђердапа. Како то показује градина Стапари, у Западној Србији носиоци културе раног енеолита типа Бубањ продрли су чак до средишњег дела западне Србије. У Шумадији и у басену Велике Мораве, како то показују наведени локалитети у овом раду, у средњем Поморављу, за кратко време, дошло је, такође, до трансформације винчанске културе у културу Бубањ, али њена материјална култура не може се упоредити са материјалном културом са насеља у басену Јужне Мораве (Бубањ, Велика хумска чука, Макрешане), Косову, делу Македоније и у источном делу средишне Србије. Очигледно је да су културе из старијег енеолита с подручја данашње Бугарске пресудно утицала да се винчанска култура у целини преобрази у културу Бубањ, али тај преображај није био свуда исти, што је, несумњиво, зависило од географског положаја одређене регије винчанске културе у односу на Историјски архив Крушевац

14


комуникације којом су пристизали утицаји са истока. Наведени локалитети култура Бубањ и Салкуца IV у средњем Поморављу показују да се живот у тој регији континуирано развијао све до продора културе Чернавода III – Болерас који ће пресудно утицати на даљи развој током средњег и позног бакарног доба. Наиме, како то показују најновија истраживања на локалитетима у Поморављу (Остриковац, Маскаре, Бубањ, Велика хумска чука) средином IV миленијума на територији средње и југоисточне Европе дошло је до интеграције културе Чернавода III са затеченим културама, из чега ће настати културе из средњег енеолита (Болерас, Баден, Остриковац Iа), које ће чинити основу за настанак култура из позног енеолита на том подручју, као што су остриковачка Ib-d, костолачка и вучедолска култура. Summary In the Middle Morava – Great Morava plain - part of the attitude of Western Morava and South Morava to Bagrdan gorge, registered several housing Culture Bubanj and Salkuca IV. At this stage of exploration from the early Eneolithic cultures in the Middle Morava may be presented to the following conclusions: - Cities of Culture Bubanj in a number are located on the northern half of Middle Morava, in the part of the region in which are recorded the settlement of the Vinca culture. - Excluding the settlement Panjevac marsh, all other cultures settlements are located on the drum rim region. - Cities are single layer. - Cover the area between 0.5 and one ha. - Based on the differences in pottery (forms, decorating techniques) can be made approximately chronological classification of the site. - The oldest settlement is Alova cave from which encourages ceramics decoratedwith graffits (this is the only locality in the Middle Morava also decorated with ceramics. - Other settlements can be classified into two groups, (1) the settlement, which is characterized by pottery decorated with relief decoration sporadically (rit Panjevac, sites in Jagodina Hill into shares, the river in Bagrdan, Zbegovište in Milosevo, Turkey Baljnac tower, Arnauts fields in Ribnik, Gajin mill, Kandovac , Bukovac fountain, Gradina in Bukovac, the old village Lozovik and Guy), and (2) settlements with pottery decorated with fluting and kanells (Padalište sites in Belica, Savin stream, Damljan fountain and Cair in stock). - Deposits of pottery, characteristic of the culture Salkuca IV (Scheibenhenkelhorizon) indicate the continuity of development in the Middle Eneolithic in Morava valley.

KAPIJA POMORAVQA

КУЛТУРЕ БРОНЗАНОГ ДОБА У СРЕДЊЕМ ПОМОРАВЉУ

15

др Александар П. Булатовић Археолошки институт, Београд

КУЛТУРЕ БРОНЗАНОГ ДОБА У СРЕДЊЕМ ПОМОРАВЉУ1 Апстракт: У раду су презентовани налази из бронзаног доба из средњег Поморавља који су довољно стилско-типолошки индикативни да се према њима определе културно-хронолошки периоди у оквиру бронзаног доба. При томе су коришћени радови аутора који су својим радовима створили темеље за даље проучавање овог периода као што су М. Гарашанин, Д. Гарашанин, М. Стојић и други, али су коришћени и резултати новијих истраживања, како у средњем Поморављу и ближој околини, тако и у даљој околини. Кључне речи: Бронзано доба, средње Поморавље, Бубањ-Хум III, Винковци, поморавска варијанта ватинске културе, параћинска група. Бронзано доба у Србији, према већини аутора који се баве овом проблематиком обухвата приближно крај трећег и готово цео други миленијум пре н.е. У културном смислу тај период карактеришу увођење бронзаних предмета у свакодневну употребу и све интензивнија социјална диференцијација. Наиме, коришћењем бронзаних предмета јавила се већа потреба за сировином калаја, што је непосредно утицало на развој рударства и металургије, а све већом производњом бронзаних предмета развили су се занатство и трговина, као и нова занимања. Овим су повећане могућности за стицање материјалних добара појединаца што је довело до интезивног друштвеног раслојавања. Овај веома значајан период за развој свих аспеката праисторијског друштва, нажалост, недовољно је истражен на подручју централног Балкана. Постоје, такође и други проблеми везани за изучавање овог периода, као што је неусаглашеност када је реч о периодизацији, односно хронолошким оквирима у којим тај период егзистира на простору Балкана, нарочито у вези почетка и краја тог периода. У Бугарској, на пример, бронзано доба започиње већ крајем IV миленијума, а слична периодизација се користи и у Грчкој. У Србији је, међутим, у употреби периодизација бронзаног доба Д. Гарашанин, коју је касније са мањим изменама прихватио и М. Гарашанин. Према овој периодизацији бронзано доба се одвија током II миленијума пре н.е., а разликују се његове три основне фазе: рано бронзано доба или бронзано доба I, које одговара периоду Br А према Рајнекеу; развијено 1 Текст је резултат пројекта Министарства за просвету и науку Републике Србије Археологија Србије: културни идентитет, интеграциони фактори, технолошки процеси и улога централног Балкана у развоју европске праисторије (бр. ОИ177020).


16

Александар Булатовић

бронзано доба или бронзано доба II, које обухвата Рајнекеове фазе А2-C и касно бронзано доба или бронзано доба III, које одговара Br C-D према Рајнекеу.2 Према М. Стојићу бронзано доба у Поморављу почиње културом двоухих пехара (Бубањ-Хум III), око 2000. године, а наставља се протоватинском фазом исте културе (приближно 1900-1700. пре н. е.). Исти аутор сматра да у средње бронзано доба у Поморављу егзистира ватинска култура (приближно 1700-1400. пре н. е.), док позно бронзано доба обележавају, у северном делу Поморавља параћинска културна група, а у јужном, брњичка културна група.3 У овом раду презентовани су, већином публиковани налази са налазишта из средњег Поморавља који припадају бронзаном добу, који су захваљујући целинама у којима су констатовани, затим стилско-типолошким особинама, као и другим карактеристикама послужили за ближе дефинисање бронзаног доба на овој територији и шире. Они су у раду анализирани служећи се подацима добијеним новијим истраживањима, што је дало јаснију и потпунију слику о етно-културним карактеристикама популације која је насељавала средње Поморавље у бронзано доба. *** Географски термин Поморавље подразумева басене Велике Мораве, Западне Мораве и Јужне Мораве, који, иначе захватају највећи део територије средишне Србије. Средње Поморавље, односно територија о којој је реч у раду обухвата област од источних обронака Малог јастребца, на југу, до Багрданских врата, на северу. Налази се на веома важној природној комуникацији, долини Велике Мораве која повезује Подунавље са јужним делом Балканског полуострва. Колико је проходна и стратешки значајна била ова комуникација указуј широк дијапазон разноликих керамичких форми и орнаменталних мотива који су били део инвентара популације која је насељавала ову област у различитим периодима праисторије. Проблемима генезе и развоја бронзаног доба на овој територији бавили су се Д. и М. Гарашанин, а касније и М. Стојић, као и други аутори, а њихови резултати данас чине основу за проучавање овог периода. Тако је културна група раног бронзаног доба на овој територији дефинисана као Бубањ-Хум III група захваљујући М. Гарашанину, а средње бронзано доба је обележено као период протоватинске културне групе захваљујући радовима М. Грбића и М. Стојића.4 Касније је М. Стојић костатовао присуство винковачке културне групе у рано бронзано доба на овој територији, а исти аутор је за све културне групе раног бронзаног доба у Поморављу предложио заједнички назив култура двоухих пехара.5 Као култура која презентује позно бронзано доба дефинисана је параћинска културна група, названа по месту у коме је евидентирана и истражена прва некропола ове групе.6 2

Gаrаšаnin D. 1967, 203-208; Гарашанин, М., 1973, 291-292. Stojić 1996, 247-256. 4 Garašanin M. 1951, 5-8; Грбић 1956/57, 37-38; Стојић 1980, 11. 5 Стојић 1986а, 9-10. 6 Гарашанин, Д., 1958, 297–309; Гарашанин, Д., 1959, 374-375. 3

KAPIJA POMORAVQA


17

Рано бронзано доба У рано бронзано доба на овој територији егзистирале су културне групе Бубањ-Хум III и Винковци.7 Хронолошки однос између ових група није познат, али су у насељу у Остриковцу, осим типичних форми керамике винковачке групе констатовани и облици који се стилско-типолошки могу везати за Бубањ-Хум III групу, па се може претпоставити да су ове две групе, бар у једном тренутку биле истовремене, односно да су се у овој области њихови културни утицаји међусобно прожимали. Насеља популације која је била носилац Бубањ-Хум III групе подизана су на речним терасама или нижим узвишењима што се види на примерима насеља у Мајуру (Вецина мала), Бресју, Црнчу, Бошњану и Рутевцу. Једино градинско насеље из овог периода (Ђула у Остриковцу) смештено је на доминантном језичку Јухора и припада носиоцима винковачке културне групе. Подаци о стамбеној архитектури из тог периода веома су оскудни. На локалитету Ђула у Остриковцу констатовани су остаци зидова који су били начињени од прућа облепљеног лепом, а стамбеним објектима су припадале и јаме констатоване уз њих.8 На локалитету у Љуљацима у Шумадији који припада крају раног и средњем бронзаном добу, констатовани су значајни остаци стамбене архитектуре који су указивали да је насеље било збијеног типа са надземним кућама од плетери и лепа, квадратне основе, димензија 3x3 или 4x4 m, са размаком од 2-3 m између њих. У конструкцији подница употребљиван је ломљени камен и набијена земља. У кућама су се налазила отворена огњишта или калотасте пећи.9 Претпоставља се да су стамбени објекти сличне архитектуре коришћени и у средњем Поморављу. Основни керамички облици Бубањ-Хум III групе су пехари са две дршке у равни са ободом (сл. 2, 5-8), полулоптасте дубоке зделе са језичастим дршкама на трбуху (сл. 4), а јављају се и полулоптасте зделе са Т профилисаним ободом (сл. 1). Орнаменти су ретки и своде се на пластичне дугметасте аплике са кружним улегнућем или, крајем овог периода, на пластичне рожасте наставке на ободу, који су карактеристични за средње бронзано доба (сл. 6). На локалитету Ђула у Остриковцу на коме је евидентирана керамика карактеристична за винковачку групу констатоване су дубље зделе цилиндричног врата и разгрнутог обода, у неким случајевима са мањом вертикалном дршком која спаја обод и раме, као и високе посуде цилиндричног облика са две мале дршке испод обода (сл. 9-12). Из овог периода датирају и две бакарне секире (са дугим, односно кратким тулцем) типа Козарац, према типологији З. Жеравице, које су откривене у Рековцу и Мишевићу (сл. 13, 14).10 Када је реч о обичајима сахрањивања, из овог периода постоји само 7

Garašanin M. 1951, 5-8; Стојић 1980, 10-11, Stojić 1996, 248-249. Стојић 1980, 10-11. 9 Богдановић 1986, 29-30, 62 10 Стојић 1980, сл. 35, 36; Žeravica 1993. 8


18


један случајно откривен гроб на локалитету Утрина у Рутевцу.11 Према оскудним информацијама налазача покојник је био сахрањен на леђима у опруженом ставу, а изнад главе се, као гробни дар налазила посуда дугог цилиндричног врата (сл. 3). Средње бронзано доба У средње бронзано доба средње Поморавље, према М. Гарашанину насељавали су носиоци параћинске групе и западносрпске варијанте ватинске културе, док су према М. Стојићу на овој територији егзистирале заједнице ватинске културе.12 Насеља су подизана на речним терасама, а стамбена архитектура је била слична као у претходном периоду.13 Керамичке форме су, такође, веома сличне керамици из претходног периода, а чине их двоухи пехари чије дршке сада прелазе обод посуде (сл. 15-18). Као новина на посудама у средње бронзано доба јавља се биконија, као и пластични троугласти наставци на ободу (сл. 15, 17, 18, 23). Карактеристична форма из овог периода је пехар са две дршке чији је обод лепезасто моделован (сл. 15-18, 24), али су спорадично констатоване и форме које према својим стилско-типолошким одликама припадају позној фази ватинске културе (сл. 19, 21, 22, 25). Из овог периода потиче и секира из Дражмировца која подсећа на секире из оставе Апа у Румунији (сл. 27), као и једна остава бронзаних предмета из Трућевца, у којој су нађени четири бронзане пљоснате секире, затим две бронзане гривне и две наушнице, огрлица, седам фрагмената привесака од бронзане жице, као и један суд тордираног трбуха (сл. 25, 26).14 Обичаји сахрањивања из овог периода нису познати. Позно бронзано доба У позно бронзано доба на територији средњег Поморавља егзистирала је популација чија је култура дефинисана као параћинска културна група. Равничарска насеља параћинске групе подизана су на речним терасама, на вишим платоима у близини река или на ободу котлине, док су градинска насеља, која су ретка, смештена на неприступачним узвишењима у близини важних комуникационих чворишта.15 Стамбени објекти били су већином надземног типа, изграђени техником плетери и лепа (Гологлава), док су и даље коришћене елипсоидне јаме и полуземунице (Сарина међа). Надземни објекти били су правоугаоне основе, фундирани речним облуцима или ломљеним каменом.16 11

Булатовић 2008, 128. Гарашанин, М. 1973, 321, карта X; Стојић 1980, 11-12. 13 Стојић 1980, 11-12. 14 Гарашанин, Д., 1954, 11, Т. IV. 15 Стојић 2004, 18; Peković 2007, 33; Bulatović 2008а, 122-125 16 Peković 2007, 34. 12

KAPIJA POMORAVQA


19

Најзаступљенији керамички типови посуда у овом периоду су зделе, шоље, пехари и лонци, а присутне су и урне, амфоре и лонци са ложиштем, као и двојне посуде. Зделе су полулоптасте или биконичне форме, понекад са цилиндричним вратом, а ретки су примерци Ѕ профилације (сл. 28-31). Шоље су коничног или полулоптастог облика а понекад се јављају и шоље левкастог облика са заобљеним реципијентом или биконичне форме са цилиндричним вратом (сл. 32-35). Пехари су лоптасте форме са две дршке и цилиндричним вратом (сл. 36-39). Урне односно посуде типа амфоре су крушколике форме са језичастим дршкама на трбуху или овоидне форме са дугим цилиндричним вратом и језичастим перфорираним дршкама (сл. 4043). Дршке су на неким урнама повезане пластичним хоризонталним ребром који опасује трбух посуде (сл. 43). Реципијенти двојних посуда обично су полулоптасте форме, а између њих се налази лучна дршка са пластичним наставком на врху (сл. 44). Најчешће заступљени орнаменти на керамици су урезане линије, често у мотиву спирале (сл. 37), затим тачкасти убоди и жлебови (сл. 28, 30-32, 34, 38-40, 42), а јављају се и пластични орнаменти у виду наставака на врху дршки (сл. 33, 39, 40, 44). Метални налази нису заступљени у великом броју, а израђени су искључиво од бронзе и обично потичу из касније фазе овог периода. Реч је о иглама, наруквицама, гривнама и другим украсима од бронзаног лима или жице, који већином потичу са некропола ове групе, као и оружју у које спадају копља, врхови стрела и нож (Глождак, Гологлава, Рутевац) (сл. 45). Обичаји сахрањивања из овог периода добро су познати захваљујући великом броју истражених некропола. Некрополе су махом смештене у долинама река, а чиниле су их урне са остацима спаљених покојника, слободно укопане у земљу (Параћин, Плажани, Ћуприја, Ритевац, Браљина, Обреж) или ограђене конструкцијом од камена (Рајкинац, Доње Штипље). *** Порекло културних група раног бронзаног доба, нарочито групе Бубањ-Хум III на овој територији још није разјашњено у потпуности. Као главна карактеристика ове групе наведени су двоухи пехари, а према М. Стојићу култура раног бронзаног доба назива се култура двоухих пехара. Њихово порекло, међутим, до сада није одређено. Територија на којој су евидентирани заузима велику порвшину, од Дњестра и Јужног Буга, до обала Јадранског мора и Егејског мора. Иако се јављају у неколико различитих варијанти сви су у основи истог типа, крушколике здепасте или виткије форме са две дршке које су у равни са ободом, или га незнатно прелазе. Свакако су најраспрострањенији на територији централног Балкана (БубањХум III културна група), али су неке варијанте веома заступљене у Помурешју (Моришка културна група, Перјам-Печика) и у доњем Повардарју, као и у басену Црне Реке и регији око Преспанског језера (Арменохори културна група). Проблематиком везаном за порекло групе Бубањ-Хум III, односно пехара са две дршке бавили су се и други аутори, али је изостао коначан закључак o њиховом пореклу.17 Услед недостатка апсолутних датума још се не може утврдити у којој су се регији ови пехари појавили, али је извесно да 17

Gаrаšаnin М., 1983, 720; Romаn 2006, 459 и многи други.


20


су постали омиљена керамичка форма у рано бронзано доба на територији централног и јужног Балкана. Ова форма пехара је у овом периоду нова на Балкану и не може се рећи да је еволуирала из неког сличног претходног керамичког облика, мада су слични пехари егзистирали на овим просторима у раном енеолиту, у другој половини петог и почетком четвртог миленијума пре н. е. у оквиру групе Бубањ-Хум I. Хијатус између овог периода и раног бронзаног доба сувише је дуг, а ниједна од културних група са ове територије у међувремену није користила такву форму пехара, тако да је могућност да су они аутохтоног порекла заиста мала. За детерминисање порекла ових пехара значајан је податак да су пехари овог типа констатовани у културним групама Билопоток у западној Украјини и Јединец на територији између река Дњестар и Прут. На некрополи Билопоток констатовани су крушколики пехари, са две дршке које незнатно прелазе обод, а њихово датовање омогућио је културни слој на насељу у Коштиши, изнад кога се налазио слој хоризонта Монтеору Ic2-Ic3, из чега је закључено да је Билопоток група паралелна са хоризонтом Монтеору Ic4, oдносно Глина IIIШнекенберг културном групом која је старија од кулчтура раног бронзаног на централном Балкану.18 Ови подаци су веома значајни јер указују на могућност да је територија са које потичу двоухи пехари, заправо на истоку Европе, а да су пехари са те територије која обухвата ареал Дњестра и Прута дошли, преко Мунтеније (Сарата Монтеору) и Олтеније (Beba Veche, Semlac, Ostrovul Corbului) у Панонију и на Балкан, што није немогуће, поготово узевши у обзир слична кретања истог правца у претходним периодима. Иако је порекло ових пехара још увек неизвесно, период када су се они појавили на Балкану може се приближно одредити. Према апсолутним датумима из Новачке ћуприје, затим Тракије и северне Егеје (Езеро, Разкопаница, Јунаците, Кастанас и др.), оvi pehari се јављају приближно на прелазу из претпоследње у последњу четвртину трећег миленијума пре н. е., па се приближно за овај период може везати и почетак раног бронзаног доба у средњем Поморављу.19 Новији апсолутни датуми за винковачку групу, такође су нешто виши него што се раније сматрало и износе приближно 2600/2500-2300. год. пре н.е., тако да је насеље у Остриковцу вероватно нешто старије од насеља Бубањ-Хум III групе у средњем Поморављу.20 У средње бронзано доба доминантна керамичка форма у Поморављу постаје пехар лепезасто моделованог обода, са две дршке, или у веома ретким случајевима са једном дршком (тип Љуљаци), а за овај период карактеристична је и појава биконије на керамици, нарочито пехарима.21 Порекло пехара типа Љуљаци у Поморављу прилично је извесно. Они се у највећем броју јављају на локалитетима у доњем току Јужне Мораве, Тимочкој Крајини, басенима Велике Мораве и Западне Мораве и у Шумадији, а појединачни налази ових пехара констатовани су и у делу Подунавља, од ушћа Тамиша, до 18

Gimbutаs 1965, 458-463, Fig. 299, 300. Крстић et al. 1986, 17-63; Георгиев et аl. 1979, 497-514; Boyаdziev 1995, tаb. 5; Nikolovа 1999, 226-227; Aslаnis 1985, 317-318, Tаf. V/15 20 Кulcsar 2009, 232. 21 У даљем тексту за ове пехаре користиће се технички термин пехари типа Љуљаци због великог броја ових пехара евидентираних на локалитету Милића брдо у Љуљацима. 19

KAPIJA POMORAVQA


21

Ђердапске клисуре, а спорадично и у Потисју, односно Поморишју, односно на територији која је у претходном периоду највећим делом припадала Бубањ-Хум III културној групи, или на којој су бар спорадично евидентирани двоухи пехари типа Бубањ-Хум III. Према њиховој дистрибуцији може се претпоставити да пехари типа Љуљаци потичу из Поморавља и Шумадије, као и дела Подунавља, од ушћа Саве, до Ђердапске клисуре, а да су се развијали приближно истовремено у свим регијама, еволуирајући из локалних форми из претходног периода, односно групе Бубањ-Хум III. Стратиграфски однос између двоухих пехара и пехара типа Љуљаци, јасно се види на локалитету Печика, где је уочено да се пехари типа Љуљаци налазе у слоју испод хоризонта ватинске културе, а изнад хоризонта моришке, односно Печика културне групе, тј. културе раног бронзаног доба, што појаву пехара типа Љуљаци хронолошки смешта у крај раног и почетак средњег бронзаног доба.22 Сличан стратиграфски однос забележен је у Љуљацима, где се њихова појава датира у другу половину XX века.23 Са овом хронологијом пехара типа Љуљаци слаже се већина аутора који се баве овом проблематиком, али их ови аутори различито културно дефинишу. Тако, културни хоризонт чија су главна карактеристика ови пехари М. Богдановић и М. Стојић сматрају протоватинским док га, рецимо, Н. Н. Тасић и Н. Тасић детерминишу као рану фазу културе Љуљаци.24 Дуг живот ове керамичке форме документован је на локалитету Велика хумска чука, где је у укопу са овим пехарима констатована пљосната секира идентична примерцима из оставе у Трућевцу, која се датује у период Br B (XVI-XV век пре н.е..25 Ови пехари јесу претходили ватинској култури и утицали на њене керамичке форме (нарочито пехара), али је само на основу неколико спорадичних налаза типичне ватинске керамике тешко утврдити присуство ватинске културе у Поморављу у средње бронзано доба. Средње и горње Поморавље су, заправо, гранична територија групе Љуљаци, коју чине евоулуиране форме Бубањ-Хум III групе, с једне стране и ватинске културе, с друге стране, па би се хоризонт средњег бронзаног доба у Поморављу могао назвати поморавском варијантом ватинске културе, подразумевајући, при томе, Бубањ-Хум III групу као важну основу на којој се формирала ватинска култура. Тек у познијој фази ватинске културе и након њеног распада у Поморављу је у порасту број налаза керамике под утицајем култура са севера (ватинска култура, Белегиш I), вероватно због притиска носилаца Хиглгребер културе из средње Европе. Према налазима са више локалитета, крајем средњег бронзаног доба у керамици поморавске варијанте ватинске културе осете се снажни културни утицаји група Белегиш I, Хиглгребер и Дубовац-Жуто Брдо. Промене се уочавају како у формама посуда, тако и у богатијем орнаменталном стилу (урезане инкрустоване спирале, жлебови), који није био уобичајен у претходном периоду. Ови утицаји, уз јаку аутохтону компоненту формирали су параћинску групу која је карактеристична за позно бронзано доба у 22

Gimbutas 1965, Fig. 120. Богдановић 1986, 70. 24 Tаsić, N. N., Tаsić, N., 2003, 96; Богдановић 1986, 71-72; Стојић 1992, 216-219; Stojić 1998, 88-92. 25 Гарашанин 1973, 380-381. 23


22


средњем Поморављу. Утицај са севера не огледа се само у материјалној култури, већ и у обичајима сахрањивања. Тако се у овом периоду у средњем Поморављу покојници сахрањују кремирани на равним некрополама, какав је обичај и у Белегиш и Жуто Брдо-Грла Маре групама. И метални налази из овог периода махом су пореклом са севера, а према њима се параћинска група датује у Br B2/C-D период, односно XV/XIV-XIII век пре н.е.26 Почетком овог периода у Шумадији и западном Поморављу се под јаким утицајем Белегиш I групе и Хиглгребер културе формира хоризонт МојсињеДобрача, који је, бар према једној урни параћинског типа из Добраче, у једном тренутку паралелaн са параћинском групом.27 У јужном Поморављу позно бронзано доба обележила је брњичка група, веома сродна параћинској и према материјaлној култури, али и према обичајима сахрањивања.28 Параћинска група је, осим средњег Поморавља обухватала и Тимочку Крајину, с тим што су на керамици с те територије осетно изражени утицаји Вербичоара културе.29 Сматра се да су крајем бронзаног доба у Поморавље продрли носиоци канеловане керамике Гава типа, што се може посматрати и као крај епохе бронзаног доба, који се према првој канелованој керамици Гава типа на овом простору може датовати приближно у крај периода Ha A1 и почетак Ha A2, односно у другу половину XII века пре н.е.30 Продори носилаца канеловане керамике са севера најавили су последњи период праисторије у коме гвожђе преузима улогу бронзе – гвоздено доба. Списак важнијих налазишта бронзаног доба у средњем Поморављу (број испред назива представља број локалитета на карти): Рано бронзано доба (Бубањ-Хум III културна група и винковачка културна група) 1. Бресје, Окућница Душана Марковића31; 2. Црнче, Раскрснице32; 3. Белица, Церјак;33 4. Мајур, Вецина мала34; 5. Остриковац, Ђула (винковачка

26

Гарашанин, Д., 1958, 297–309; Гарашанин, Д., 1959, 374-375; Garašanin, M. 1983a, 727-735. Стојић 1998а, 133-146, сл. 34. 28 Опширније о брњичкој културној групи видети у: Срејовић 1959/60, 83-135; Лазић 1996; Стојић 2001, 15-94; Stojić 2008, 73-84. 29 Д. Срејовић и М. Лазић су керамику из Тимочке Крајине определили у Гамзиградску културу (Срејовић, Лазић 1997, 225-248), али према многим ауторима то је само једна локална варијанта параћинске групе (Jovаnović 1999, 71; Tаsić, N. N., Tаsić, N., 2003, 98; Капуран 2010, 58-60). 30 Булатовић 2010, 89-108. 31 Stojić 1986а: 13; Svilar 2007, T. XII/5-9; T. XIII/1. 32 Stojić 1986а, 24; Svilar 2007, T. XVII/1-3. 33 Svilar 2007, T. XII/4. 34 Стојић 1986, 145-152. 27

KAPIJA POMORAVQA


23

група)35; 6. Лукар, Трнати лаз;36 7. Рековац, Чичковица37; 8. Параћин, Глождак38; 9. Бошњане, Скела-Коларац39; 10. Рутевац, Окућница С. Ристића и Рутевац, Утрина40 Средње бронзано доба (поморавска варијанта ватинске културе) 11. Багрдан, Ћерамидиште41; 12. Рајкинац, Лукићка махала42; 13. Дражмировац;43 14. Трућевац44; 15. Ланиште, Градац45; 16. Јагодина, Пањевачки рит46; 17. Јагодина, непознато налазиште47; 18. Мишевић48; 19. Чепуре49; 20. Орашје50; 21. Дреновац, Слатина51 Позно бронзано доба (параћинска културна група) 4. Мајур, Вецина мала52; 8. Параћин, Глождак и Параћин, Градска болница53; 10. Рутевац, Окућница С. Ристића и Рутевац, Школска градина54; 12. Рајкинац, Лукића мала55; 16. Јагодина, Пањевачки рит56; 17. Јагодина, Сарина међа57; 22. Обреж58; 23. Маскаре, Бедем59; 24. Сталаћ, Гологлава60; 25. Браљина, Маћија61 26. Ћуприја, Касарна62 35

Стојић 1989, 172-189, сл. 15-20. Svilar 2007, T. XIV/1, 2. 37 Svilar 2007, T. XVII/4. 38 Гарашанин, Д. 1959, 374-375; Стојић 1992: 215; Stojić 1998, 85, T. XIII/2-3. 39 Стојић, Чађеновић 2006, 234, Т.CXXIX 40 Стојић, Чађеновић 2006, 206; Булатовић 2008, 128, сл. 25, фото 5. . 41 Stojić 1998, Pl. IV/3,4. . 36

42

Stojić 1998, Pl. IV/5 Стојић 1980, кат. бр. 37. 44 Гарашанин, Д., 1954, 11, Т. IV. 45 Stojić 1998, Pl. IV/6-12. 46 Stojić 1998, Pl. IV/13, 14. 47 Стојић 1980, кат. бр. 39. 48 Стојић 1980, кат. бр. 35. 49 Stojić 1992, sl. 12. 50 Stojić 1998, Pl. V/1; Чађеновић 2009, 161-179. 51 Стојић 1992, 215, T. XIII/4. 52 Stojić 1986a, T. IV/7, V/2. 53 Гарашанин 1958, 297-309; Вуковић, Срндаковић 1994, 1-8; Stojić 1997, 53-61. 54 Тодоровић, Симовић 1959: 267; Стојић, Чађеновић 2006, 203-205; Булатовић 2008, 126-127, сл. 10-11. 55 Стојић 1980, кат. бр. 41, 42; Stojić 1994, 219-230. 56 Стојић 2004. 57 Стојић 1980, 14; Стојић 1981, Stojić 1986a, Т. 1-4. 58 Taсић 2001, 7-20. 59 Стојић, Чађеновић 2006, 163-173. 60 Tасић, Tомић 1987, 129-136. 61 Тасић 1963, 187-192. 62 Stojić 1986, 24; Stojić 1997, 53-61 43


24


БИБЛИОГРАФИЈА • Aslanis, I. 1985, Kastanas, die Fruhbronzezeitlichen Funde und Befunde, Berlin. • Boyadziev, Y., 1995, Chronology of Prehistoric Cultures in Bulgaria, Prehistoric Bulgaria, Monographs in World Archaeology No. 22, Madison Wisconsin, 149–191. • Богдановић, M., 1986, Љуљаци, насеље протоватинске и ватинске културе, Крагујевац. • Булатовић, А., 2008, Нови праисторијски налази из Рутевца код Алексинца, Kрушевачки зборник 13, Крушевац, 125-136. • Bulatović, A. 2008a, Nastanak i razvoj kultura bronzanog doba u basenu Južne Morave, neobjavljena doktorska disertacija odbranjena na Filozofskom fakultetu u Beogradu. • Булатовић, А., 2010, Порекло и дистрибуција благобиконичних здела увученог фасетираног или канелованог обода са краја бронзаног и почетка гвозденог доба на Балканском полуострву, Старинар н.с. LIX, Београд, 89-108. • Чађеновић, Г., 2009, Налазишта ватинске културне групе у зони става Јужне Мораве и Западне Мораве, Крушевачки зборник XIV, Крушевац, 161-179. • Гарашанин, Д., 1954, Каталог метала I, Народни музеј Београд. • Гарашанин, Д., 1958, Ка проблему поља са урнама у Србији, Зборник радова Народног музеја у Београду I, Београд, 297–309. • Гарашанин, Д., 1959, Глождар у Параћину: гробље са урнама средњег бронзаног доба, Старинар IX - X, Београд, 374-375. Garašanin, D., 1967, Periodizacija bronzanog doba Srbije, Materijali IV sa VIII Kongresa arheologa Jugoslavije, održanog u Herceg Novom 1966. godine, 203 - 208. • Garašanin, M., 1951, Ka problemu početaka bubanjsko-humske grupe, Arheološki vestnik II/1, Ljubljana, 5-8. • Гарашанин, M., 1973, Праисторија на тлу Србије, Београд 1973. • Garašanin, M., 1983, Grupa Bubanj-Hum III, Praistorija jugoslavenskih zemalja IV, ur.. A. Benac, Sarajevo, 719-722. • Garašanin, M., 1983a, Paraćinska grupa, Praistorija jugoslavenskih zemalja IV, ur. A. Benac, Sarajevo, 727-735. • Георгиев, Г. И., Мерперт, Н. Я., Катинчаров, Р. В., Димитров, Д. Г., (eds.), 1979, Eзеро, раннобронзовото селище, Българската Академия на науките, София. • Gimbutas, M. 1965, Bronze Age Cultures in Central and Eastern Europe, Hague. • Грбић, М., 1956/57, Постанак ватинске грнчарије, Старинар, VII-VIII, Београд, 35-38. • Žeravica, Z., 1993, Äxte und Beile aus Dalmatien und anderen Teilen Kroatiens, Montenegro, Bosnien und Herzegowina, Prähistorische Bronzefunde, Ab. IX, band 18, Stuttgart. • Jovanović, B., 1999, Funerary Rites and Tomb Constructions in Necropoles of the Paraćin and Donja Brnjica Cultures, Macedonia and the Neighbouring Regions from 3rd to 1st milenium b.c., Papers presented at the International Symposium in Struga 1997, Skopje 1999, 67–72. • Капуран, А. 2010, О утицајима ватина и вербичоаре на налазима гамзиградске културне групе, Старинар н.с. LIX, Београд, 53-69. • Крстић Д., Bankoff A., Вукмановић М., Winter F., 1986, Праисторијски локалитет Новачка ћуприја, Зборник Народног музеја XII – 1, Београд, 17-63. • Kulcsár, G., 2009, The beginnings of the Bronze Age in the Carpathian basin, Budapest. • Лазић, М., 1996, Култура Доња Брњица – генеза, развој и хронологија, непубликована докторска дисертација одбрањена на Филозофском факултету у

KAPIJA POMORAVQA


25

Београду. • Nikolova, L., 1999, The Balkans in Later Prehistory, Periodization, Chronology and Cultural Development in the Final Copper and Early Bronze Age (Fourth and Third Millenia BC), BAR International Series 791. • Peković, M., 2007, Paraćinska kulturna grupa, Zadužbina Andrejević, Beograd. • Roman, P., 2006, Preuves concernant les mouvements ethno-culturels de l’est á l’ouest et du sud au nord, dans la haute période de l’age du bronze, résultées des recherches faites á Ostrovul Corbului, In: Homage to Milutin Garašanin, Belgrade, 455–468. • Srejović, D., 1959/60, Praistorijska nekropola u Donjoj Brnjici, Glasnik Muzeja Kosova i Metohije IV-V, Priština, 83–135. • Срејовић, Д., Лазић, М., 1997, Насеља и некрополе бронзаног доба у Тимочкој крајини, У: Археологија источне Србије, Београд, 225 – 247. • Стојић, М. 1980, Старе културе и народи на тлу средњег Поморавља, Светозарево. • Стојић, М., 1981, Праисторијски локалитет Сарина међа код Светозарева, Старинар н.с. XXXII, Београд, 33-39. • Стојић, М., 1986, Праисторијско насеље Вецина мала у Мајуру код Светозарева, Старинар н.с. XXXVII, Београд, 145–152. • Stojić, M., 1986a, Gvozdeno doba u basenu Velike Morave, Beograd – Svetozarevo. • Стојић, M., 1989, Праисторијско налазиште Ђула у Остриковцу код Светозарева, Balcanica XX, Belgrade, 1989, 171–183. • Стојић, М., 1992, Налазишта ватинске културне групе у средњем Поморављу, Зборник Народног музеја XIV-1, Београд, 213-220. • Stojić, M., 1994, Le bassin de la Morava entre 1200 et 700 avant J. C., The Early Hallstat period 1200-700. in South-eastern Europe, Alba Iulia, 219-230. • Stojić, M., 1996, Le Bassin de la Morava a l’age de bronze et a la periode de transition de l’age de bronze a celui de fer, The Yougoslav Danube basin and the neighbouring regions in the 2 nd millennium b.c., Beograd-Vršac, 247–256. • Stojić, M., 1997, Gobelets ornes du motif de spirale incrustee dans la vallee de Jagodina-Paraćin et leur rapport avec des gobelets semblables dans d’autres parties des vallees de Morava et Vardar, Starinar n.s. XLVIII, Beograd, 53 – 61. • Stojić, M., 1998, Lieux de trouvaille de la ceramique de type Vatin en Serbie au sud de la Save et du Danube, Die Kulturen der Bronzezeit in dem Gebiet des Eisernen Tores, Kolloquium in Drobeta Turnu Severin, November 1997, Bukarest, 81–104. • Стојић, М., 1998а, Културни хоризонт ватинске културне групе у Србији јужно од Саве и Дунава: Мојсиње-Добрача, Рад Драгослава Срејовића на истраживању праисторије централног Балкана, Крагујевац, 133–146. • Стојић, М., 2001, Брњичка културна група у басену Јужне Мораве, Лесковачки зборник XLI, Лесковац, 15–94. • Стојић, М. 2004, Пањевачки рит, Београд. • Stojić, M., 2008, Regional Characteristic of the Brnjica cultural group, Старинар н. с. LVI, Београд, 73-84. • Стојић, М., Чађеновић, Г., 2006, Крушевац, културна стратиграфија праисторијских локалитета у зони става Западне Мораве и Јужне Мораве, Београд – Крушевац 2006. • Svilar, M., 2007, Početak bronzanog doba u Pomoravlju, master rad odbranjen na Filozofskom fakultetu u Beogradu. • Тасић, Н., 1963, Остаци некрополе параћинске групе код Маћије, Старинар н.с. XIII-XIV, 1962-1963, Beograd, 187–191. • Тасић, Н., 2001, Праисторијске културе и налазишта на подручју Крушевца,


26


Археолошка налазишта Крушевца и околине, Крушевац, 7–19. • Tasić, N. N., Tasić, N., 2003, Serbian Prehistoric Archaeology in the 1990s, Recent Research in the Prehistory of the Balkans, Ed. D. V. Grammenos, Thessaloniki, 73-128. • Tасић, Н., Tомић, Е., 1987, Археолошка ископавања у долини доњег тока Западне Мораве и проблеми етногенезе Дарданаца, Гласник Српског археолошког друштва 4, Београд, 129–136. • Тодоровић, J., Симовић, A., 1959, Праисторијска некропола у селу Рутевцу код Алексинца, Старинар н.с. IX-X, 1958-1959, Београд, 267 – 271. • Вуковић, П., Срндаковић, А., 1994, Праисторијски археолошки локалитети на територији општине Параћин, Археолошка радионица 1, Параћин, 1-8.

Summary The main topic in this article is cultural-chronological aspect of the each period of the Bronze Age in Middle Morava basin. During the analyze of many factors like distribution and topographic of settlements and stylish-typological characteristics of pottery and metal finds we have used earlier authors results as well as new data from newer researches in Morava valley and surrounding area. We establish the Bronze Age began in the beginning of the last quarter of third millennium BC and finished by penetration of Gava typ ceramics carriers in Ha A1/A2, respectively at the end of XII century. The Early Bronze Age in Morava basin is known after appearance of two handled beakers which were main characteristic of Bubanj-Hum III group, while pottery of vinkovci group were detected only at one site. Some of ceramic shapes from previous period remain in the Middle Bronze Age with new pottery forms which defined as Morava variant of vatin culture. On the local tradition with strong influences by cultural group from central Europe and Danube basin (Belegis, Tumulus grave culture) in the Late Bronze Age was formed paracin group.

KAPIJA POMORAVQA


27

СПИСАК ЛОКАЛИТЕТА 1. Бресје, 2. Црнче, Раскрснице, 3. Белица, Церјак, 4. Мајур, Вецина мала, 5. Остриковац, Ђула, 6. Лукар, Трнати лаз, 7. Рековац, Чичковица, 8. Параћин, Глождак, рано и позно; Градска болница, позно, 9. Бошњане, Скела-Коларац, 10. Рутевац, Окућница С. Ристића, рано и позно; Школска градина, позно, 11. Багрдан, 12. Рајкинац, средње и позно, 13. Дражмировац, 14. Tрућевац, 15. Ланиште, 16. Јагодина, Пањевачки рит, средње и позно, 16. Јагодина, непознато налазиште, средње; Сарина међа, позно, 16. Мишевић, 19. Чепуре, 20. Орашје, 21. Дреновац, Слатина, 22. Обреж, 23. Маскаре, Бедем, 24. Сталаћ, Гологлава, 25. Браљина, Маћија


28


РАНА БРОНЗА 1-3 Рековац-Ломница, локалитет Чичковица, 4-5 Црнче, локалитет Раскрснице, 6 Белица, локалитет Церјак, 7-10 Бресје, 11-12 Параћин, локалитет Глождак, 13-14 Лукар, локалитет Трнати лаз, KAPIJA POMORAVQA


СРЕДЊА БРОНЗА


29

30


ПОЗНА БРОНЗА

KAPIJA POMORAVQA

СРЕДЊЕ ПОМОРАВЉE У ЛАТЕНСКОМ ПЕРИОДУ

31

др Александар П. Булатовић, Археолошки институт, Београд Војислав Филиповић, Археолошки институт, Београд

СРЕДЊЕ ПОМОРАВЉE У ЛАТЕНСКОМ ПЕРИОДУ1 Апстракт: Досадашња истраживања простора Средњег Поморавља у латенском периоду сводила су се на радове или монографије које су сагледавале један одређен локалитет или само сумарно давале преглед археолошке грађе, без детаљне анализе проблематике насељавања или етничког састава у овом периоду. У раду је сакупљена и презентована археолошка грађа са 15 налазишта која се може везати за период последњих векова пре н.е. и етнички се везује за палеобалканска племена. Сигурних потврда о Келтском присуству на овим просторима током III века пре н.е. до сада нема, и тек крајем II и почетком I столећа пре н.е. примећује се интензивнијe насељавање ових простора. Римски походи у области Поморавља и Подунавља започели су током првих деценија I века пре н.е., што се примећује и по налазима са локалитета Велики ветрен и Бољевац. У периоду размеђа старе и нове ере на локалитетима у Средњем Поморављу примећује се значајнији број грубе, тзв. „дачке керамике“, што неки аутори доводе у везу са депортацијама становништва северно од Дунава на ове територије за време владавине првих римских царева. Кључне речи: Средње Поморавље, латенски период, протоисторија, Келти, Скордисци, Дачани. Средње Поморавље, регија о којој је реч у овом раду, у географском погледу обухвата простор горњег и средњег тока Велике Мораве и доњег тока Јужне Мораве, а заузима централни положај на Балканском полуострву. Ову област са истока и југа опасују високи планински масиви Кучајских планина, Озрена и Јастрепца, док је на западу омеђена шумадијским побрђем и Јухором. Доминантна тачка и свакако један од најважнијих стратешких положаја у тој области представља планина Јухор са врхом Велики Ветрен који се налази на 775 m надморске висине. Највећи водоток је Велика Морава са својим притокама: Рибарском, Вратарском и Каленићком реком, Грзом, Раваницом, Лугомиром и, на самом уласку у Багрданску клисуру реком Осаницом. Најнижи део рељефа су алувијалне равни формиране деловањем Велике Мораве које у прошлости нису биле погодне за насељавање људи, с обзиром на то да су биле изложене честим поплавама. Са друге стране, нешто издигнутије речне терасе у близини самих водотокова представљале 1 Текст је резултат пројекта Министарства за просвету и науку Републике Србије Археологија Србије: културни идентитет, интеграциони фактори, технолошки процеси и улога централног Балкана у развоју европске праисторије (бр. ОИ177020).


32

Александар Булатовић, Војислав Филиповић

су идеално место за насељавање људи у праисторији, како због привредног потенцијала, тако и ради стратешког положаја. Од најранијијих времена ова област представљала је један од главних комуникационих балканских праваца, а у прилог овој тврдњи наводи се чињеница да је главни римски војни пут, Via militaris, који је спајао Рим са источним провинцијама изграђен преко ове области. Средње Поморавље повезивало је, преко Западне Мораве, Дрине, Лима и Ибра, Подунавље и јужну Панонију са обалом Јадрана, а ова комуникација повезивала је, преко Јужне Мораве и Вардара, јужни Балкан са северном обалом Егејског мора. И на северу и на југу ове области налазиле су се клисуре – на југу Сталаћка, а на северу Багрданска. Багрданска клисура могла се заобићи долином Ресаве, којом се преко благог побрђа лако долазило у област североисточно од данашње Јагодине. Исто тако, Сталаћка клисура заобилазила се преко Ражањске преседлине где је некада трасиран римски пут, а данас аутопут Београд-Ниш. Чињеница је да је ова област одувек представљала главно чвориште Балканских и јужноевропских путева, као и изузетно важну стратешку зону од посебног интереса за све заједнице у прошлости. На простору Средњег Поморавља до сада је регистровано укупно 15 археолошких локалитета који припадају латенском периоду. Локалитет Чукар у Бољевцу (карта 1, 1) градинско је насеље на североисточним падинама Великог Јастрепца.2 Са локалитета потичу фрагменти керамике који припадају латенском периоду, затим бројни предмети од бронзе и гвожђа – фибуле, посуде, мамузе, копља, виле, ножеви, мач (Т. I/1-5), као и римски денар из 101. године пре н.е., на основу којег је налазиште опредељено у период прве половине I века пре н.е. (T. I/6). На локалитету Окућница Н. Вречића у Рутевцу (карта 1, 2) откривена је отпадна јама из I века пре н.е.3 У јами су откривене зделе S профилације, амфоре и лонци украшени чешљастим орнаментима, глачаним тракама, тамним сликањем, али и рељефним тракама, што није карактеристика латенске керамичке продукције (T. I/7-12). Локалитет се може определити у I век пре н.е. Са локалитета Град у Сталаћу (карта 1, 3),4 данас средњовековног утврђења изнад става Западне и Јужне Мораве потиче фибула aucissa типа, оштро савијеног лука и правоугаоне ноге са цилиндричним наставком.5 Локалитет Бедем у Маскару (карта 1, 4) налази се на левој обали Западне Мораве и реч је о већем вишеслојном равничарском насељу са слојевима од енеолита до античког периода.6 Из латенског периода датирају зделе S профилације израђене на витлу и руком рађени лонци украшени чешљастим орнаментом. Током археолошких ископавања 2008. године регистровани су остаци келтске куће у којој су евидентирани фрагменти 2

Стојић, Чађеновић 2006, 64-69, 269-275. Стојић, Чађеновић 2006, 203-205, 306-312 4 Стојић, Чађеновић 2006, 213. 5 Vasić 1999, Taf. 30/357, 370; Рашковић 2003, сл.10. 6 Стојић, Чађеновић 2006, 163 и даље 3

KAPIJA POMORAVQA


33

керамике израђени на витлу, као и ручно израђене посуде.7 У слоју је откривен и налаз драхме хеленистичког града Дирахиона, са именом магистрата Менискоса и Архипе (MENISKOS, ARCIPPOU), који се датује у другу половину II и почетак I века пре н.е.8 На локалитету Под бањом у Бачини (карта 1, 5) регистровано је неколико фрагмената украшених чешљастим орнаментом.9 Локалитет Велики ветрен на врху планине Јухор (карта 1, 6), једна је од најдоминантнијих стратешких тачака у средњем Поморављу.10 Реч је о вишеслојном утврђеном насељу, са којег потиче познолатенска остава, која садржи 375 предмета од бронзе и гвожђа – коњске жвале, фибуле, копља, копче, торквеси, бронзана дугмад са представом трискелеса, ножеви, умба, као и здела S профилације фине фактуре и танких зидова (T. II/1-5).11 Локалитет на Великом ветрену везује се за крај II и прве деценије I века старе ере. Са непознатог локалитета у селу Сикирица (карта 1, 7) потичу два суда рађена на витлу, фине фактуре, глачане површине, од којих је један украшен техником урезивања (Т. II/6, 7).12 Локалитет се може определити у I век пре н.е. На локалитету Глождак у Параћину (карта 1, 8) извршена су археолошка ископавања 1962. године и том приликом регистрована је некропола спаљених покојника са краја I века пре н.е и прве половине I века н.е.13 Поред „дачких шоља“ и сличне грубе керамике, регистроване су посуде финије фактуре рађене и руком и на витлу, али и материјал римске провенијенције. (T. III/1-3). Из Зеленгорске улице, Болнице и „Транскопа“ у Параћину (карта 1, 8-11) потичу фрагменти здела S профилације, коничних здела, питоса, пехара са дршком, поклопаца, рађени на витлу или руком, украшени чешљастим орнаментом, валовницом, пластичном траком, жлебовима, као и фрагменти премазани енгобом и графитирани орнаменти (Т. III/4-8).14 Налази припадају крају I века пре н.е и првој половини I века н.е. На локалитету Црвена ливада код Јагодине (карта 1, 12) регистровано је веће насеље из периода I века пре н.е. са неколико правоугаоних кућа димензија 6х8 m. Поред „дачких шоља“, откривени су и конични пехари са две дршке, благо профилисани лонци са рељефном траком украшеном отисцима прстију (T. III/9-12). У улазном делу једне од кућа откривене су две плочице од сребрног лима са представом божанства које има зракасти 7

На подацима захваљујемо Г. Чађеновић из Народног музеја у Крушевцу. Новчић није објављен. На подацима захваљујемо Г. Чађеновић из Народног музеја у Крушевцу. Аналогије за монету видети у: Поповић 1978, 10; исти 1990, 8, Т.II/4. 9 Стојић, Чађеновић 2006, 56. 10 Stojić 2003, 9 и даље. 11 Stojić 2003. Осим оставе, на Великом ветрену регистрована је и велика камена конструкција са налазима из позног латена, док је на простору утврђења откривено још металних предмета из овог периода. 12 Живанић, Срндаковић 2002, 133 13 Garašanin D. 1964, 79. 14 Живанић, Срндаковић 2002, 127-131. 8


34


орнамент око главе (T. III/13).15 Са непознатог локалитета у Доњем Штипљу (карта 1, 13) потиче пехар S профилације рађен на витлу са дугачким тракастим дршкама које полазе од обода и завршавају се на рамену суда (T. III/14).16 Посуда се хронолошки опредељује у I век пре н.е. На вишеслојном локалитету Пањевачки рит у Јагодини (карта 1, 14) регистровано је насеље из периода I века пре н.е.17 Од покретних налаза доминирају зделе S профилације, лонци украшени глачањем, груби лонци украшени чешљастим мотивима, као и две лучне бронзане фибуле са копљастим луком и фибула од бронзане жице на посувраћеној нози украшенoj куглицама (T. IV/1-14). Са непознатог локалитета у селу Богалинац (карта 1, 15) долази случајан налаз фибуле познолатенске схеме од бронзане жице са посувраћеном ногом и опругом, која припада I векu пре н.е. (T. IV/15).18 *** На основу дистрибуције и топографије евидентираних локалитета може се закључити да је популација која је насељавала средње Поморавље у латенском периоду подизала насеља на градинама, али и речним терасама, а на основу остатака кућа са Црвених ливада констатовано је да су живели у надземним кућама правоугаоне основе, са кровом на две воде.19 Захваљујући делимично истраженој некрополи на Глождаку у Параћину на којој је регистровано пет гробова спаљених покојника може се закључити да су становници своје покојнике кремирали, а остатке одлагали у урне и укопавали у земљу. Сличан обичај сахрањивања евидентиран је и на Карабурми.20 Готово све наведене керамичке форме и орнаменти из средњег Поморавља идентични су на пространој територији од српског Подунавља и Баната, до јужног Поморавља, а карактеристичне су за познолатенску културу. Зделе Ѕ профилације, у неким случајевима сликане валовницом са унутрашње стране јављају се у Срему и Банату, као и на простору Подунавља, од ушћа Саве до Ђердапа, затим у Тимочкој Крајини и јужном Поморављу, а слична је ситуација и са дубоким ситуластим лонцима украшеним чешљастим орнаментом.21 Ти типови посуда јављају се, према стратиграфији насеља на Гомолави и некрополи на Карабурми, почетком 15

Стојић 1980, 17-18, кат. 68-69. Стојић 1980, 17, кат. 66. 17 Стојић 2004, 180, Т. 15/1-6. 18 Стојић 1980, 17, кат. 67. . 19 Стојић 1980, 17. 20 Todorović 197, 2-46. 21 Sladić 1986; Брукнер, Даутова-Рушевљанин, Милошевић 1987; Popović 2001, 83-12, Pl. 1/13, Pl. 4/12, 14; Jovanović, B., Jovanović, M. 1988, T. I/4-7, T. VI/1, 3, 6, T. XX/1-3; Sladić 1986, T. XVI/9, 10, T. XVII/7, T. XXXIV/7; Булатовић 2000, Т. 1/1-3; Popović 2009, Fig. 2/5-9, Fig. 5/11-13. 16

KAPIJA POMORAVQA


35

II века пре н.е. и трају до римске доминације.22 Са непознатог налазишта у Сикирици потичу две посуде које се, такође, према аналогијама са Карабурме могу определити у исти период, а за налазишта позног латенског периода на територији централног Балкана карактеристични су и лончићи овоидног облика украшени вишеструким пластичним тракама са зарезима или отисцима врха прста, као и коничне шоље са масивном дршком која спаја дно и тело посуде, тзв. дачке шоље.23 С аспекта стилско-типолошких одлика керамике сви локалитети из средњег Поморавља припадају латенској култури, само се на једном локалитету јављају форме које нису карактеристичне за ову културу. Реч је о локалитету Окућница Н. Вречића у Рутевцу, где је у јами откривена керамика латенских форми, али са видним утицајима хеленистичке културе са југа. Рељефни украси на типичним латенским формама здела указују на симбиозу латенских форми и хеленистичких орнамената са мегарских пехара, карактеристичних за период III-I века пре н.е.24 Утицај хеленистичке културе на овом простору илуструје и монета града Дирахиона, са локалитета Бедем у Маскарама. Идентични примерци су констатовани у оставама из Пећинаца и Костолца, као и другим оставама у Срему и Подунављу, што указује на интезивне контакте између носиоца латенске културе из Подунавља и Поморавља са хеленистичким градовима на југу.25 И метални налази са ове територије су типични за познолатенску културу. Фибуле из Бољевца припадају типу aucissa sa широким луком, а опредељују се у позни латен, као и мамуза са трном и тањирастим крајевима, за коју су аналогије констатоване у Ораовици код Прешева, Гомолави и другим локалитетима из познолатенског периода.26 Метални котлови идентични примерцима из Бољевца познати су из Сремске Раче, а датовани су у I век пре н.е., као и мач и трозупци, који су констатовани у остави из Кијева.27 Закривљени ножеви са дршком са истог локалитета евидентирани су у Ораовици, Новим Бановцима, Купинову, Великом Ветрену и другим локалитетима познолатенског периода.28 Локалитет у Бољевцима прецизније је датован у прву половину I века пре н.е. денаром Луцилија Руфуса (М. Lucilius Rufus), који је искован у Риму 101. године пре н.е.29 И са локалитета Окућница Н. Вречића, на коме је пронађена јама испуњена латенском керамиком, потиче денар Антонија Балбуса (Q. Antonius Balbus), искован у Риму 83-82. године пре н.е., који је прецизније датовао јаму у прву половину I века пре н.е.30 22

Todorović J. 1972, 50; Jovanović B., Jovanović M. 1988, 83-89, Pr. 5. Todorović 1972, 86, T. II, III. Опширније о типологији и датовању тзв. дачке керамике видети у: Јовановић 1979, 9-18. 24 Mikulčić I., 1984, 74-76. 25 Поповић 1978, 9-21; исти 1990, Т.II/4. 26 Булатовић 2000, Т.2/1; Jovanović B, Jovanović M., 1988, T.XLVI/18. Опширније о овим мамузама видети у: Филиповић 2011, 163-188. 27 Брукнер, Даутова-Рушевљанин, Милошевић 1987, Т.VI-X; Guštin 1984, 52, sl.78. 28 Stojić 2003, kat. br., 147-148; Majnarić-Pandžić 1970, T.II 29 Borić-Brešković, Popović 2006, 166-167, kat. br. 606-613. 30 Borić-Brešković, Popović 2006, 203-205, kat. br. 908-926. 23


36


Фибула из Сталаћа датује се, такође, у позни латен, односно I век пре н.е, фибуле тог типа познате су из Горице, Думбова, Земуна и других налазишта из овог периода.31 Фибуле са Пањевачког рита и из Богалинца датирају од краја II века пре н.е, a сличне фибуле констатоване су у Коробову, Љубичевцу, Вајуги, Добови, Карабурми и Дворовима.32 Метални налази из оставе на Великом Ветрену, нарочито мамузе, фибула и коњске жвале определили су овај локалитет у почетак I века пре н.е.33 Према покретним налазима латенски период у средњем Поморављу могао би се поделити у два културно-хронолошка хоризонта. Старијем би припадали типичне латенске форме керамике које се приписују Скордисцима, као што су зделе Ѕ профилације, затим ситуласти лонци украшени чешљастим орнаментом, као и керамички налази из Сикирице, Доњег Штипља и Пањевачког рита. Локалитети који припадају овом хоризонту су и Бедем, Велики Ветрен, Окућница Н. Вречића, Град и Чукар, који су прецизније датовани захваљујући металним налазима. Примећује се да сва градинска насеља у средњем Поморављу (Јухор, Бољевац и Сталаћ) припадају овом хоризонту, који би се могао определити од краја II века до половине I века пре н.е. Млађем хоризонту кога карактерише тзв. дачка керамика, као што су овоидни лонци украшени вишеструким пластичним тракама разних облика или урезаним мотивом гранчице, затим дачке шоље и неки раноримски керамички облици припадају локалитети у Параћину (Транскоп, Болница, Зеленгорска улица и Глождак), као и локалитет Црвене ливаде у Мајуру.34 Реч је о искључиво равничарским локалитетима, а датовање овог хоризонта, према аналогијама керамичких налаза може се одредити од половине I века пре н.е. до почетка I века н.е. *** Иако су Келти прошли овим комуникационим правцем на свом походу на Делфе почетком III века пре н.е. из овог периода у Поморављу није забележен ниједан налаз.35Очито су се, како извори и наводе, после пораза код Делфа они настанили у Подунављу и Срему, тако да се на овом простору нису задржали. Тек крајем II века, када се, према Страбону, ојачани Скордисци шире до пеонских, илирских и трачких планина на југ, и на овим просторима живот постаје интензивнији.36 Скордисци, са својом карактеристичном познолатенском културом насељавају, осим јужног Поморавља и Тимочке Крајине и ову област, али се ова култура у мањој мери прожима са културом 31

Božić, Bakarić 1984, sl.77; Брукнер, Даутова-Рушевљанин, Милошевић 1987, T.XXVI/4, 7; Тодоровић 1971, кат. бр., 26 и 27. 32 Поповић, Сладић 1997, сл. 6/1, 2, 4, 7; Todorović 1972, T. I/grob 4, T. XII/grob 29, T. XIII/grob 35; Jovanović 1987, 827-828, T. LXXXVI/7. 33 Stojić 2003, 85. 34 Опширније о романизацији Скордиска видети у: Брукнер, Даутова-Рушевљанин, Милошевић 1987. 35 Булатовић 2010, 20-26. 36 Преузето из: Papazoglu, 1969, 221.

KAPIJA POMORAVQA


37

хеленистичке цивилизације са југа.37 На посудама из Рутевца видљива је симбиоза мегарских пехара, карактеристичних за хеленистичку културу III-I века пре н.е. и типичних латенских здела S профилације. Интензивне везе Скордиска са југом, које помињу и историјски извори, потврђене су и бројним оставама новца хеленистичких градова Аполоније и Дирахиона, дуж Дунава и у Срему. Једна драхма Дирахиона нађена је и у Крушевачкој регији (Бедем у Маскарама), што ову регију, уз бројне локалитете са керамиком Скордиска, укључује у територију Скордиска, у време када су били на врхунцу моћи на овим просторима. Убрзо ће, што је већ најављивао новац римске Републике из Бољевца и Рутевца, Скордисци поклекнути пред много надмоћнијим непријатељем који ће освојити скоро цео тадашњи свет. Поход римског војсковође Сципиона Азијагена у осмој деценији I века пре н.е. који је најавио почетак пропадања Скордиска, можда је био разлог скривања керамичких посуда у Рутевцу и металних предмета у Бољевцу, мада је приближно од тог периода примећен и процентуални пораст тзв. дачке керамике у Поморављу.38 Крајем I века пре н.е. и ова територија потпада под доминацију римске републике, чиме се завршава период праисторије и почиње антички период на овим просторима. БИБЛИОГРАФИЈА Božić, D., Bakarić, L., (ur.) 1984, Kelti i njihovi savremenici na tlu Jugoslavije, Ur. D. Božič, L. Bakarić, Ljubljana-Beograd. Borić-Brešković, B., Popović P., 2006, Coins of the Roman Republic, Народни музеј, Београд. Брукнер О., Даутова-Рушевљанин, В., Милошевић П., 1987, Почеци романизације у југоисточном делу провинције Паноније, Нови Сад. Булатовић, A. 2000, Латенски налази у Врањско-бујановачкој и Прешевској котлини, Лесковачки зборник, XL, Лесковац, 323 - 333. Булатовић 2010, Налазишта из латенског периода у јужноморавском сливу, Лесковачки зборник L, 15-32. Јовановић, Б., 1979, Значење дачке керамике на насељима Скордиска у Подунављу, Старинар (н.с.) 28-29 (1977-1978): 9-18. Jovanović, B., 1987, Istočna grupa, Praistorija jugoslovenskih zemalja V, ur. A. Benac, Sarajevo, 815-854. Jovanović, B., Jovanović, M. 1988, Gomolava - naselje mlađeg gvozdenog doba, Novi Sad – Beograd. Vasić, R., 1999, Die Fibeln im Zentralbalkan, Prähistorische Bronzefunde XIV/12, Stutgart. Garašanin, D., 1964, Osvrt na problem kontinuiteta na Dako-Getskoj nekropoli „Gloždak“ u Paraćinu, Materijali 1, Materijali VI kongresa jugoslovenskih arheologa, Beograd, 79-87. Guštin, M., 1984, Kelti i njihovi savremenici na tlu Jugoslavije, Ur. D. Božič, L. Bakarić, Ljubljana-Beograd, 50-53. Живанић, В., Срндаковић, А., 2002, Познолатенски локалитети на подручју општине Параћин, Гласник САД 18, 125-136. Majnarić-Pandžić, N., 1970, Keltsko-latenska kultura u Slavoniji i Srijemu, Gradski muzej, Vinkovci. 37 38

О територијалној распрострањености Скордиска видети: Popović 2001; Булатовић 2010. Према Апијану (III 5), преузето из Papazoglu 1969, 241-255.


38


Mikulčić, I., 1984, Kelti i njihovi savremenici na tlu Jugoslavije, Ur. D. Božič, L. Bakarić, Ljubljana-Beograd, 74-76. Papazoglu, F., 1969, Srednjobalkanska plemena u predrimsko doba, Sarajevo. Поповић, П., 1978, Остава драхми Аполоније и Дирахиона из Пећинаца, Нумизматичар 1, Београд, 9-21. Поповић, П., 1990, Остава из Костолца и осврт на један предлог хронологије драхми Аполоније и Дирахија, Нумизматичар 13, Београд, 5-18. Popović, P., 1994, The territories of Scordisci, Старинар н.с. XLIII-XLIV, 13-21. Popović, P., 2001, La ceramique de La Tene finale sur les territoires des Scordisques, Старинар н.с. L, Београд, 83-101. Popović, P., 2009, Scordisci on the Fringes of the Hellenistic World. In: Tiefengraber, G., Kavur, B., Gaspari, A. (eds.), Keltske studije II. Studies in Celtic Archaeology. Papers in honour of Mitja Guštin, Edition Monque Mergoil, Montagnac, 247–258. Поповић, П., Сладић, М., 1997, Млађе гвоздено доба источне Србије, Археологија источне Србије, Ур. М. Лазић, Београд, 101-113. Рашковић, Д., 2003, Стање истражености античких налазишта Расинског округа, Рад Драгослава Срејовића на истраживању античке археологије, Меморијал Драгослава Срејовића, зборник радова 2, Крагујевац, 31-55. Sladić, M. 1986, Keramika Skordiska, Beograd Стојић, М., 1980, Старе културе и народи на тлу Средњег Поморавља, Светозарево. Stojić, M., 2003, Veliki vetren, Beograd. Стојић, М., 2004, Пањевачки рит, Београд. Стојић, М., Чађеновић, Г., 2006, Крушевац, културна стратиграфија праисторијских локалитета у зони става Западне Мораве и Јужне Мораве, Београд-Крушевац. Тодоровић, Ј., 1971, Каталог праисторијских металних предмета, ур. Ј. Стаменковић, Музеј града Београда, Београд. Todorović, J. 1972, Praistorijska Karaburma I, nekropola mlađeg gvozdenog doba, Beograd. Филиповић, В., 2011, Мамузе из млађег гвозденог доба у Србији, Гласник САД-а 25, Београд, 163-188.

Summary The investigations made so far in the area of the Middle Morava in the La Tène period were based on the papers or monographs that have perceived one specific site or basic archaeological material. There was no detailed analysis of the problems of settlement or ethnic composition in the period of several last centuries BC. In this paper is presented and collected archaeological material from 15 sites that can be related to several last centuries BC, and ethnically is linked to Paleobalkanic tribes. So far, there is no secure confirmation of the Celtic presence in this region during the 3rd century BC, and yet in late 2nd and early 1st century BC we can notice the some intense occupation of this area. Roman campaigns in the area of Morava and Danube regions began during the first decades of the 1st century BC, which is noted on the findings from Veliki vetren and Boljevac sites. In the end of the 1st century BC and first decades of the new era in the Middle Morava sites there is significant number of rough, so-called “Dacian ware”. This appearance some authors associate with the deportations of the north of the Danube population on this territory during the reign of the first Roman emperors.

KAPIJA POMORAVQA


Карта 1. Карта налазишта из латенског периода у средњем Поморављу


39

40


Т. 1 1-6 – Бољевац, Чукар 7-12 – Окућница Н. Вречића, Рутевац

KAPIJA POMORAVQA


Т 2 Т. 1-5 – Велики ветрен, Јухор 6-7 – непознат локалитет, Сикирица


41

42


Т. 3 1-3 – Глождак, Параћин 4-8 – Зеленгорска улица, Болница и „Транскоп“, Параћин 9-13 – Црвене ливаде, Јагодина 14 – непознат локалитет, Доње Штипље

Т. 4 1-14 – Пањевачки рит, Јагодина 15 – непознат локалитет, Богалинац

KAPIJA POMORAVQA

СРЕДЊЕ ПОМОРАВЉЕ У РИМСКО И КАСНОРИМСКО ДОБА: ДЕОНИЦА IDIMUM – NAISSUS У СВЕТЛУ АРХЕОЛОШКИХ НАЛАЗА

43

Гордана Јеремић Археолошки институт, Београд

СРЕДЊЕ ПОМОРАВЉЕ У РИМСКО И КАСНОРИМСКО ДОБА: ДЕОНИЦА IDIMUM – NAISSUS У СВЕТЛУ АРХЕОЛОШКИХ НАЛАЗА1 Апстракт: У раду je обухваћен средњи ток Велике Мораве, укупне дужине 73 римске миље, који је сагледан у светлу археолошких налаза у римско и касноримско доба. Реч је о деоници од путне станице mansio Idimum – Медвеђе на северу до дарданске метрополе Naissus- Ниш на југу. Иако је од праисторијских епоха представљао важан економско-трговачки и магистрални простор, недовољно је археолошки познат и истражен. Историјски извори и археолошки регистровани остаци насеља, некропола и градина, указују да су ове области насељавала најпре трибалска племена, потом келтско племе Скордиска. Контакти становништва у Средњем Поморављу са римском цивилизацијом постају нарочито изражени током I века с. е., а оснивањем римске провинције Горње Мезије (Moesia superior) у I веку н. е., ове области се постепено романизују. Градски статус стичу Horreum MargiЋуприја и Naissus-Ниш, који постају најзначајнији градови области. Њихов значај је нарочито изражен у касној антици, када у њима постоје фабрике за производњу наоружања за римску војску. У раду се презентују најзначајнија градитељска достигнућа области, уз осврт на популациону структуру и економику, које се прате кроз епиграфска сведочанства и археолошке трагове материјалне културе. Кључне речи: Средње Поморавље, романизација, провинција Moesia superior, провинције Moesia prima и Dacia mediterranea, насеља, путеви, становништво, економика, fabricae, I – V век. Средње Поморавље ушло је рано у римску војничку и економску сферу, као област кроз коју су водили важни економско-трговачки и војнички путеви, који су спајали северне области Посавине и Подунавља са југом, преко моравске и вардарске долине, до егејских области, као и са источним деловима трачких области или западних према Јадранском мору. Током I века н. е., образовањем провинције Горња Мезија (Moesia superior), област Средњег Поморавља ушла је у састав новоосноване провинције. Реформама царства након великих криза у држави у другој половини III века, ове области су постале граничне за две провинције, Прву Мезију (Moesia prima) и Средоземну Дакију (Dacia mediterranea) – finis Mysiae et Daciae, како је наведено у Itinerarium Burdigalense (Hierosolimitanum) из 333. године. Граница провинција налазила се нeшто јужније од данашње Ћуприје 1

Приложени текст настао је као резултат истраживања на пројекту Министарствa за науку и технолошки развој РС: «Романизација, урбанизација и трансформација урбаних центара цивилног, војног и резиденцијалног карактера у римским провинцијама на тлу Србије» (бр. 177007).


44

Гордана Јеремић

Сл. 1. Распоред племена у области Поморавља у предримско доба (према: Papazoglu 1969).

(Horreum Margi).2 Античка топографија Средњег Поморавља позната је из три итинерара, који припадају позном периоду, III и првој половини IV века, у којима су забележени главни путни правци, већa насеља и успутнe станицe, са наведеним раздаљинама између њих (Itinerarium Antonini, Itinerarium Burdigalense, Tabula Peutingeriana). Римско освајање области Области Средњег Поморавља у периоду V века с.е. насељавали су Трибали, чија је територија крајем IV и током III века с.е. знатно сужена и померена према истоку и реци Искер, најпре сеобама Аутаријата, који су се делимично асимиловали са Трибалима, касније најездом Келта и досељавањем Скордиска у северне трибалске области (сл. 1).3 Јужне трибалске територије налазиле су се под сталним дарданским притисцима. Ово велико племе настањивало је горњи ток Вардара, сливове 2 3

Petrović 1979: 19. Papazoglu 1969: 48-50.

KAPIJA POMORAVQA


45

Белог Дрима, Јужне и Западне Мораве, са облашћу Наиса као северном границом.4 Током III и II века с. е. ојачана дарданска племена, потискивала су суседе и том приликом су вероватно асимиловала део Трачана.5 У I веку с. е. Дарданци су доживели више пораза, године 76. с. е. морали су да плаћају данак Римљанима, а у ратовима Гаја Скрибонија Куриона (bellum Dardanicum, 75-73. године с. е.), претрпели су велике губитке.6 Формирањем римске провинције Горње Мезије у I веку н. е., област Дарданије обухватила је готово половину новоустановљене провинције, међутим, на њеној територији се нису налазиле веће римске трупе. Присуство припадника поједниних одреда регистровано је на терититорији Наиса: из помоћних одреда cohors I Cretum и cohors I Cilicum крајем I века, у другој половини II века (од 169. године и маркоманских ратова Марка Аурелија) cohors I Aurelia Dardanorum, док се у III веку на епиграфским споменицима појављује већи број војника-легионара из легија VII Claudia и IV Flavia.7 Досељавањем Скордиска у области Посавине, Подунавља и Поморавља дошло је до промене етничке слике у овим областима од III века с. е., нарочито након похода 279. године на Грчку, који се неславно завршио за ово племе код светилишта у Делфима.8 Археолошки подаци указују да се територија Скордиска простирала и у долинама Јужне Мораве и Вардара, сежући до Глос-Грчишта, као до сада најјужније потврђеног пункта.9 Aрхеолошим истраживањима у области Средњег Поморавља потврђен је већи број познолатенских налазишта, са остацима келтске материјалне културе: Ћуприја, Доње Штипље-Река, Јагодина-Црвена ливада и Сарина међа, Пањевачки рит, Драгоцвет, Велики Ветрен, Параћин, Крушевац – Лазарев град, Маскаре-Бедем, Ланиште-Градац, Супска-Стублина, Параћин, Рутевац, Вртиште, Ниш, Медијана.10 Оснивањем римске провинције Македоније 148. године старе ере, области Средњег Поморавља су се нашле на северном ободу ове новоформиране провинције. Ратоборна скордистичка племена вршила су упаде на територију Македоније преко Тракије, нарочито интензивно у периоду између 119-101. године с. е..11 У наредном веку помињу се као учесници у сукобима које су варварска племена предузимала против римске Македоније.12 Војничка моћ Скордиска била је озбиљно угрожена победом Корнелија Сципиона Азијагена 84 године с. е., о чему нас обавештава Апијан,13 док су други велики ударац доживели победом дачког владара Боиребисте, око средине 4

Mirković 1977: 828. Papazoglu 1969: 143. 6 Papazoglu 1969: 137-140; Petrović 1979: 29. 7 Petrović 1979: 31-32. 8 Popović 1994: 13-21. 9 Popović 2009: fig. 7. 10 Булатовић 2010: 38; Перић 2001: 11-18; Popović 1994: 17, map 2; Popović 2009: fig. 7; Стојић 2004: 180; Живанић, Срндаковић 2002: 124-136. 11 Papazoglu 1969: 226-233. 12 Papazoglu 1969: 241. 13 Papazoglu 1969: 241-254, нарочито 246-247; Šašel Kos 2005: 492. 5


46


I века с. е. У писаним изворима р римског доба, у I и II веку н. е., Скордисци С се више не помињу у Мезији као њени становници.14 М Римско освајање области Средњег Поморавља текло је С из више праваца, с обзиром и на н то да су остале области у окружењу већ биле покорене: о ггодине 148. с. е. формирана је провинција Македонија, проп ввинција Илирик створена је 332-27 (области Далмације) и 9. ггодине с. е. (панонске области), а подељена на Далмацију и Панонију 9. године н. е. Тек када П су с створене базе на југу, северу и западу, започето је освајање средишњих моравских области, с које су 15. године н.е. постале к саставни део провинције с Мезије, потоње Горње Мезије М (од (о 86. године н.е.).15 Археолошка истраживања Сл. 2. Провинција Горња Мезија области Средњег Поморавља (према: Мирковић 1981, 73). указују да су у I веку с. е. и I веку н. е., у овим областима постојали контакти и, свакако, коегзистенција келтских са другим етничким елементима, међу којима се посебно издваја дачки, и који се може пратити кроз налазе типичне керамике, руком рађене, и дачких облика сахрањивања. Код форми сахрањивања, у питању су гробови са плитким гробним јамама са урнама, са редукованим остеолошким садржајем и прилозима, положених након обреда кремације, чији су остаци регистровани на некрополама Глождак у Параћину и Мајур код Јагодине.16 Контакти познолатенског становништва са римском цивилизацијом интензивни су у последњем веку старе ере и на прелазу у нову еру, а потврђени су налазима лускузних посуда рађених у техници terra sigillata-е, фирнисованих, бојених или глеђосаних судова, посуда са белом енгобом или црним масним премазом, керамичких лампи, металних предмета и римског републиканског новца.17 Контакти са грчким, хеленистичким светом у II-I веку с. е., потркепљени су случајним налазом познохеленистичке шоље „пергамонског“ типа, у испуни једне каснолатенске јаме у Рутевцу14

Mirković 1977: 815. Мирковић 1981: 70-74 16 Јovanović 1985: 128-129. 17 Живанић, Срндаковић 2002: 127-135; Рашковић 2007: 206-208, 210, са литературом. 15

KAPIJA POMORAVQA


47

Praesidium Pompei.18 У првој половини I века нове ере, средњеморавске области највероватније су биле организоване као civitates peregriane. На челу једне групе цивитаса налазила се личност, позната са надгробног споменика из Iulium Carnicum-а у провинцији Venetia et Histria (Regio X), из периода цара Клаудија (4154). Реч је о надгробном споменику Гаја Бебија Атика, бившег припадника легије V Macedonica, у чијој је биографији на споменику забележено да је био и praefectus c[i]vitatium Moesiae et / Treballia[e].19 Насеља и путеви Унутрашњи делови Горње Мезије били су познати као области са малим бројем метропола (сл. 2).20 Концентрација великих градова и насеља била је углавном дуж дунавске саобраћајнице (Singidunum, Margum, Viminacium, Ratiaria) и у јужним областима, у римској Дарданији (Naissus, Municipium Dardanorum, Ulpiana, Scupi).21 Међу насељима у Средњем Поморављу само Horreum Margi и Naissus су имали градски, муниципални статус, међутим, недостају прецизни писани подаци о томе. О муниципалном статусу Хореум Маргија сазнајемо из натписа из Доње Мезије, где се помиње извесни примипилар M. Aurelius Iustus domo Horrei Margensis mu(nicipio) Moesiae superioris,22 док је муниципални статус Наиса посведочен на заветном натпису, који је Јупитеру посветио M. Aurelius Posidonius dec(urio) m(unicipii) N(aissi).23 У претходном излагању смо напоменули да су римски итинерари педанто забележили најзначајније путне правце, са успутним станицама и њиховим међусобним растојањем. Итинерари бележе да је раздаљина између Idimum-а, локализованог код данашњег насеља Медвеђе код Деспотовца, и Naissus-а износила 73 римске миље, с тим што се итинерари не подударају у позиционирању римског насеља Horreum Margi, локализованог код данашње Ћуприје.24 Од Идимума до Хореум Маргија раздаљина је износила 16 (Itin. Ant., Tab. Peut.), или 17 миља (Itin. Hieros.), са станицом Ad octavum између њих, за коју истраживачи претпостављају да се налазила код данашњег Глоговца,25 или, вероватније, Дражмировца.26 Пут који је спајао област Поморавља са Дарданијом на југу, вероватно је подигнут у време Хадријана, 119. године, како је судити на основу фрагментованог натписа из Костолца, где се помиње compen[dio ] / [facto per m. p. ---] а Ma[rgo 18

Рашковић 2007: 207, сл. 1, 1а. CIL V, 1838; Papazoglu 1969: 418, T. 61. 20 Mirković 1977: 814. 21 Mirković 1977: 813-814. 22 CIL III, 7591; Petrović 1979: 58. 23 Petrović 1979: 50-51, 72, no. 10. 24 Ibid.: 22. 25 Ibid.: 23. 26 Идентификација станице са остацима у Дражмировцу извршена је без археолошке провере, на основу усменог саопштења и на основу налаза из познијег доба - семиса Ираклија и оставе византијског чанскастог новца. Vasić, Milošević 2000: 156 i nap. 168-170. 19


48


flumine] in Dardania[m] [direxit? et munivit? ita ut vehicula?] commeare. Израз compendium и commeare упућују да је реч о путу.27 Деоницу од Идимума до Наиса од 73 римске миље, брзи курири прелазили су за дан и по, мењајући коње најчешће на шест или дванаест миља, док је војска током маршева, под пуном опремом, ову раздаљину могла да пређе за три дана, марширајући дневно око 25 миља.28 Истовремено са градњом путева, коришћених за кретање војске, државне поште, чиновника, трговаца, занатлија, цивила, робе, сировина и сл., поред путева почињу да ничу преноћишта, гостионице и места за замену коња (mansiones, tabernae, mutationes).29 Због релативно густог саобраћаја, као и дуготрајности коришћења via publica-e, око средине III века дошло је до знатнијих репарација, забележених на неколико миљоказа на овој деоници, који покривају период мањи од једне деценије, од 244249. до 253. године. Два миљоказа потичу из времена Филипа Арабљанина 244. године (Ниш-десна обала Нишаве и Вртиште-Чифлак), из доба Трајана Деција крајем 249. године (Брачин код Ражња, станица Praesidium Dasmini) и један из периода Валеријана из јесени 253. године (Ћуприја-Horreum Margi).30 Распоред миљоказа и њихов хронолошки однос упућују на податак да је репарација пута, извођена у време великих турбуленција на римском трону током смене три владара, била један од приоритетних послова код сваког новопостављеног цара. На основу ових података, претпостављамо да су радови на поправкама саобраћајнице извођени од правца југа према северу, од Наиса према Хореум Маргију, и вероватно даље на север, према Виминацијуму. Један крак, који се од овог пута одвајао и водио према насељу Timacum Minus, обновљен је такође у ово време, како је судити на основу налаза миљоказа из Плужина код Сврљига, из доба владавине Требонијана Гала око 251-253. године.31 Становништво O именима становника и њиховој старосној структури сазнајемо захваљујући натписима на надгробним споменицима, a као допуна нам служе вотивне аре. Из Средњег Поморавља потиче мањи број надгробних споменика и вотивних ара, нађених углавном у секундарном контексту. Реч је о десет надгробних споменика из Хореум Маргија, једног из Вукашиновца, четири из Рутевца-Praesidium Pompei, један из Прћиловице и двадесет два из Наиса, као и двадесет осам ара из овог муниципијума.32 Из Хореум Маргија надгробни споменици су углавном из периода од средине II до средине III века. На њима су забележена имена неколицине 27

Mirković 1986: 85-86, no. 50. Vasić, Milošević 2000: 133. 29 Petrović 1979: 20-21, n. 8. 30 Ibid.: 129-132, no. 123-127. 31 Petrović 1979: 131-132, no. 127. 32 Ibid.: 67-93, 109-116. 28

KAPIJA POMORAVQA


49

нижих војних чинова, miles и strator legati, припадника легије VII Claudia.33 Имена и когномина се јављају као типично римска: Aurelius, Aurelius Aurelianus, Marcianus, P. Aurelius Marcianus, Victorinus, Valerius Victorinus, Marcus Aurelius Rufinianus, Aurelius Vitalis.34 Припадници осталих војних јединица ређе су заступљени: на вотивном натпису из Параћина, из времена Александра Севера (222-235), помиње се извесни M. Aurelius Lucius, војник легије IIII Flavia.35 У трачки ономастикон спадају имена ( )us Bassus и Aurelius Bitus, познати са надгробних споменика из Президијум Помпеја,36 док Καρδνθης Τετεεγος, дедикант Митрине вотивне плочице из Ражња, свакако представља досељеника из трачких области.37 На натписима у Наису, у највећем броју јављају се личности са царским гентилним именима, од 160 забележених – 77 припадају овој групи: Iulii, Claudii, Ulpii, Flavii и најчешће Aurelii, који као cognomina могу да имају домородачка имена.38 Имена романизованих илирских староседелаца налазимо на једној надгробној ари, где се помињу три генерације: Plannius, Andia, C. Iulius Annus, Ruffus Anni и Annus Dasius.39 Међу трачким именима забележени су Cocaius, Mide, Tzitzis, Rhoimetalkes, Dizo.40 У метрополи као што је Наис, било је и становника грчког порекла, углавном је реч о робовима и ослобођеницима (Nica, Hermes, Hermocora, Nicias, Zosimus), а забележени су припадници других сталежа, декурион Posidonius и критски војник Plato.41 Имена жена на надгробним споменицима релативно ретко се срећу. На мањем броју споменика из Хореум Маргија потврђене су супруге, кћерке и снахе војних лица, углавном са гентилицијем у финкцији когномена: Aurelia Marcia, Aurelia Rufina, Aelia Fabricia, Mal ( ) Iulia, Mal( ) Iuliana, Ulpia Navia.42 Идентична ситуација је забележена код женских имена из Президијум Помпеја: Aelia Claudia, Aurelia Candida.43 Међу женским именима из Хореум Маргија јављају се и она која немају гентилициј: Dalmana – име које је потврђено и у Скупима, могуће да је изведено од топонима, или трачког или домаћег антропонима,44 док се за име Vet(t)iola претпоставља се је романизовани облик трачког имена.45 33

Ibid.: 109-111, no. 84-86. Ibid.:109-112, no. 83-91. 35 Ibid.:113, no. 92. 36 Ibid.:115-116, no. 96, 97. 37 Ibid.:113-114, no 93. 38 Petrović 1979: 35. 39 Ibid.: 88-89, no. 42. 40 CIL VI, 32937; Petrović 1979: 34 et no. 21, 37, 59, 61, 93, 96. 41 Petrović 1979: 35. 42 Ibid.:109-110, no. 84-85; 112, no. 90. 43 Petrović 1979: 114-115, no. 95-96. 44 Остављамо отвореним и могућност да је у питању ехо на раније топониме Delminium (Dalmion/Delmion), који је био престоница илирског племена Delmatae, уп. Šašel Kos 2005: 292-295. 45 Petrović 1979: 112, no. 89. 34


50


Економика Економика Средњег Поморавља базирала се првенствено на пољопривредној производњи, као и на трговини, занатству - посебно војној производњи, потврђеној у касноантичко доба. На велики значај који је земљорадња играла у овим областима упућује назив насеља на ушћу Раванице у Мораву, Horreum Margi – „Житница Мораве”. Недовољна истраженост самог насеља, као и других налазишта дуж Мораве, не дају нам праву слику о значају пољопривреде у овим крајевима. Познат је релативно мали број вила рустика и житница-складишта. Једна од најпознатијих касноантичких вила откривена је 1953. године на тромеђи Поскурица, Шљивовца и Дивостина (сл. 3).46 Земљаним радовима мештани су најпре изорали велику количину пољопривредног алата (мотике, ашови, будаци) и ковачки прибор (наковањ, ковачка клешта, сврдла, чекићи). Археолошким радовима откривена је грађевина 24 x 17,30 m, оријентисана север-југ, са најмање седам просторија, од којих је једна, највећа, имала апсиду на јужном крају и озидно ложиште (praefurnium) са спољне стране.47 У шуту налажени су и трагови осликавања просторије северно од главне одаје са апсидом, сивом и љубичастом бојом.48 Покретни налази, који би могли да укажу на време коришћења виле, релативно су малобројни. Помињу се налаз два новчића Валеријана и Галијена, као и новац друге половине IV века.49 Други значајан антички објекат из ових области откривен је 1955. године,50 a тридесетак година касније публикован (сл. 4). Реч је о грађевини идентификованој као horreum, за складиштење и чување намирница – првенствено жита. Објекат се налази у Маскару, на налазишту Црквиште, на удаљености око 2 km северно од античког пута кроз Соколовац.51 Највероватније представља јеСл. 3. Шљивовац, касноантичка villa rustica (према: Петровић 1966, сл. 5). 46

Петровић 1966: 253-256. Петровић 1966: 253, сл. 5. 48 Петровић 1966: 254. 49 Ibid.: 255. 50 Тасић 1958: 410. 51 Срејовић 1983: 35. 47

KAPIJA POMORAVQA


51

дну у низу економских грађевина римског пољског имања. Грађевина је правоугаоне основе (сл. 4), површине 420,2 m2 (38,2 x 11 m), састоји се од једног јединственог простора, подељеног на три брода, са два низа по осам стубаца, димензија 1,1 x 1,1 m.52 Зидана је од притесаног камена, опека и малтера. Са спољне стране на правилним размацима на фасади подигнути су пиластри, истих димензија као и ступци у унутрашњости.53 Покретни налази, првенствено 42 примерка новца, указују да је објекат подигнут и коришћен током IV века, највероватније од друге деценије IV века (новац Лицинија и Константина I), до готских пустошења 80-их година истог века.54

Сл. 4. Маскар, касноантичка грађевина (према: Срејовић 1983, фиг. 1).

Привредне активности у Средњем Поморављу документоване су и налазима оруђа, међу којима доминирају оруђа за обраду земље: ашови (Шљивовац, околина Параћина), будаци (околина Параћина), мотике (Шљивовац, Медвеђа, Жупањевац), крампови-пијуци (околина Алексинца), раоник (Градиште код Ниша), као и прибор за обраду дрвета - брадве (околина Јагодине), длето (Шљивовац) или ковачка клешта (Шљивовац).55 Због повољног, централног положаја, као и могућности брзог допремања сировина и производа сувоземним и речним путевима, у овим областима биле су подигнуте две, од укупно четири државне fabricae на територији целог Илирика, које jе контролисао magister officiorum: једна у Хореум Маргију (Scutaria Horreomargensis) (Notitia dignitatum, Or., XI, 39), где су за потребе римске војске произвођени штитови, и друге у Наису (Naissatensis), 52

Срејовић 1983: 36, фиг. 1. Намена стубаца је да подигну ниво пода у хореуму, због заштите од влаге, али и да би се омогућио лакши истовар производа у џаковима. Простори између стубаца обично су били попуњени великим глиненим питосима, у којима се чувало жито и који су били полуукопани у земљани под хореума. Најбољи илустративни пример пружа хореум у Брзом Броду-Mediana, код Ниша, који има истовету основу – главну просторију са три брода, површине 1440 m2. Међутим, овде треба имати на уму да је у питању хореум у оквиру царског имања. 54 Срејовић 1983: 37. 55 Поповић 1988: 34, тип 1Аа, кат. 2 и 6; 37, тип 3Ба, кат. 3; 40, тип 4Аа, 4 и 14; 41, тип 4Ба, кат. 5; 43, тип 4Е, кат. 2; 55, тип 10Б, кат. 3; 56, тип 10Цб, кат. 2 и 7; 73, тип 14Б, кат. 5 и 6; , 103, тип 23Е, кат. 5; 145, тип 38Аб, кат. 2. 53


52


чија делатност није прецизније назначена (Notitia dignitatum, Or., XI, 37).56 За потребе производње опреме коришћене су руде, које су највероватније транспортоване из околних рудника: најближи су се налазили у ареалу 5060 km источно (Луково, Злот, Бор) и западно (Рудник) од Хореум Маргија, или у нешто ширем подручју, према северу (Космај, области Кучајне и Дели Јована), на удаљености око 70-90 km.57 У околини Наиса, позни извори VI века (Procop. De aedificiis, IV, 4, 122, 36) бележе имена два насеља са индикативним именима: ̉Eραρία / Aeraria, које би могло да се односи на приватни или муниципални рудник, и Φερραρία / Ferraria, који би могао да припада царском домену.58 Индиректну везу са рударскотопионичарским активностима нат лазимо у керамичкој продукцији, л нарочито у производњи посуда н уукрашених техником глеђосања. У периоду IV-VI века, ова техника, п ккоја је у царско доба представљала ллуксузну скупоцену технику, почиње ссве чешће да се употребљава на посудама за свакодневну употребу. п ЗЗа њено извођење била је потребна употреба у праха од олова, мешаног сса другим састојцима.59 Производња глеђосаних посуда могла је да буде гл оорганизована у оквиру различитих ррадионица, од малих, приватних, у оквиру викуса или вила рустика, до великих радионичких центара, д оорганизованих за масовну проиСл. 5. Распрострањеност касноантичке зводњу за потребе градског становништва, становништва једне регије глеђосане керамике у Северном Илирику или војске.60 За производњу посуда (према: Цвјетићанин 2006, 147, сл. 11) у оквиру мањих мануфактура карактеристична је употреба локалне глине, слабије пречишћене, песковите фактуре, мрке или сиве боје печења. У Средњем Поморављу, иако има налаза глеђосаних посуда у касноантичким слојевима краја III – почетка V века (сл. 5), за сада нема индиција о постојању локалних керамичарских радионица. Радионице за производњу глеђосаних судова регистроване су у области Средњег Подунавља и његовог непосредног залеђа, и у западним деловима провинције Дарданије, међутим, не треба одбацити претпоставку 56

Petrović 1979: 40. Dušanić 1977: fig 3. 58 Dušanić 1977: 73-74. 59 Цвјетићанин 2006: 17-18. 60 Цвјетићанин 2006: 19. 57

KAPIJA POMORAVQA


53

да је и у овим крајевима била организована ова специфична производња, с обзиром на близину рудника, доступност материјала, као и на посведочену организовану производњу металних производа у цивилним и војним радионицама Наиса и Хореум Маргија.61 Средње Поморавље у касној антици Од укључивања области Средњег Поморавља у оквире римске провинције Горње Мезије, почео је да тече процес романизације области, који је подразумевао увођење одређених стандарда у свим сферама живота. О обиму градова и насеља ових области мало се зна, нарочито за период раног царства, нешто више података пружа нам период касне антике.62 Највише података везаних за цивилну и војну архитектуру дала су истраживања Хореум Маргија и Наиса, и у нешто мањој мери путне станице Идимум, која је сондажно испитана. Но, кренимо редом оод севера према југу. Неколико грађевина из касноантичког периода регистровано је у римском насељу п IIdimum код Медвеђе (сл. 6). Отркивени су оостаци пута (via publica), ширине 6,2 m,63 уутврђења претпостављене површине око 00,5 ha (70 x 72 m), са грађевинама у његовој унутрашњости – термама и преторијем.64 у Терме представљају распрострањени Т централни тип грађевина, са осам ц просторија и површином око 396 m2,65 док п јје од преторија испитано пет просторија, од ккојих су четири имале суспензуру – подно ггрејање.66 Mањи број економских објеката кконстатован је ван габарита утврђења, међу њима је једна грађевина идентификована њ ккао могућа радионица за поправку кола.67 На основу анализе археолошких налаза, Н Сл. 6. Mansio Idimumпосебно новца, претпоставља се да је mansio Медвеђа, основа Idimum подигнут у време Константина I, касноантичког насеља (према: Vasić, Milošević 2000, sl. 46). вероватно након његовог освајања Илирика 317. године, и да је страдао у готским пустошењима 378. године, након чега више 61

Цвјетићанин 2006: 169-170, сл. 19; Popović 1997: 134-138; Ista, 113-126. За прегледе археолошких налазишта у овој области, в.: Рашковић 2002: 29-73; Исти 2007: 205-226; Исти 2009: 9-34; Рашковић, Чађеновић 2010: 7-34. 63 Vasić, Milošević 2000: 74-79, sl. 43. 64 Ibid.: 229. 65 Ibid.: 45. 66 Ibid.: 67. 67 Ibid.: 67-74. 62


54


није обнављан.68 н У Хореум Маргију аархеолошка испитивања била су усмерена на б бедема и ооткривања гграђевина унутар војног ллогора на левом платоу Раванице, код њеног ушћа Р у Велику Мораву (сл. 7-8). Ископавања су имала И ссондажни карактер, али ссу помогла у утврђивању гглавних етапа развоја ввојног пункта на овом месту. Претпоставља се м да је насеље непознатог д ооблика и обима основано ттоком II века, након чега у првој половини III века сследи подизање каменог уутврђења, које је негирано и проширено почетком IV века, да би касније, у два наврата, рушено и нивелисано – после упада Гота 378. године и након провале Хуна 443. Сл. 7. Horreum Margi Ћуприја, остаци моста и утврђења крајем XIX века (према: Kanitz 1892, Fig. 44).

Сл. 8. Horreum Margi, план на основу археолошких истраживања до 1990. године (према: Васић, Петковић 2010, пл. 5).

68

Vasić, Milošević 2000: 41.

KAPIJA POMORAVQA


55

године, након чега није више значајније обнављано.69 Остатке античког моста, односно десет стубаца на међусобном растојању од 14 m, при ниском водостају Мораве први је регистровао Каниц.70 Територију цивилног насеља овај аутор смешта на десну обалу Раванице, где је забележио постојање античких грађевина, коришћених као извор грађевинског материјала за градњу приватних и сакралних објеката крајем XIX века.71 Вишедеценијским археолошким истраживањима метрополе римске Дарданије – Наиса, добијена је, на жалост, само фрагментарна слика о изгледу и величини овог града.72 Римско утврђење, на месту средњовековне и турске тврђаве на десној обали Нишаве, није познато у свим детаљима. Вероватно је заузимало површину 22 хектара (сл. 9),73 са форумом у средишњем делу, од ког су познате четири полуобличасто засвођене просторије, као и делови цивилне базилике и главних градских комуникација (via cardo и decumana).74 Испред градских бедема, према Нишави, испитани су остаци градских терми, површине око 775 m2 (31 x 25 m), чије је најинтензивније време коришћења било око средине и у другој половини IV века.75

Сл. 9. Naissus – Ниш, основа са истраженим грађевинама (цртеж Г. Јеремић)

Град, познат из историјских извора, као место где су рођени цареви Константин I и Констанције III, где су боравили Констанције Хлор у успону војне каријере и Лициније у време сукоба са Константином 31669

Васић и др. 2009: 134-136; Васић, Петковић 2010: 20-21. Kanitz 1892: 69-70, Fig. 44. 71 Ibid., 70. 72 Петровић 1976: 13-17; Idem 1979: 43-48; Милошевић 2005: 151-160. 73 Милошевић 2005: 157. 74 Милошевић 2005: 152, са литературом. 75 Милошевић 2005: 158-159. 70


56


Сл. 10. Naissus, Градско поље, грађевина са октогоном (палата?) (фотодокументација Археолошког института, Београд).

317. године, као и место где су се краће или дуже задржавали Константин I и његови наследници, Констанс и Констанције II, Јулијан Апостата, Валенс и Валентинијан I,76 свакако да је морао да има посебну грађевину, или више њих, за пријем и смештај ових личности. Могуће је да је у те сврхе служила грађевина intra muros, делимично откривена током 1988. године у Градском пољу (сл. 10). Реч је о грађевини украшеној фрескама, подним мозаицима и мермерним украсима.77 У Наису је постојала, како смо претходно поменули, радионица за израду предмета од племенитих метала – првенствено сребра, у којој су били ангажовани бројни мајстори из различитих радионица, међу којима и оних из Трира у Белгијској Галији (Gallia Belgica).78 Убикација радионица је још увек непознаница, а индиције о постојању малих мануфактура или правих fabricae, пронађене су на два места у оквиру утврђења у Наису: код такозване византијске улице нађена је пећ са кашиком за сипање течног метала, на којој су откривени трагови злата, пирита и сумпора, a код источног градског бедема регистровани су остаци грађевине са топионичарском пећи.79 Међутим, новијим истраживањима касноантичког комплекса на Медијани, три миље југоисточно од Наиса, откривена су два комплекса грађевина (занатски центар-војничке бараке), код којих су регистровани трагови металуршкихи и других занатских активности (налази већих количина металних и стаклених згура, остаци пећи, зиданих када, разне врсте занатлијског алата и полуфабриката), које би организационо могле да припадају комплексу поменуте царске фабрике у Наису.80 76

Петровић 1976: 36-41; Мирковић 1974: 145-150; Vasić 2008: 9-23. Јеремић 2007: 140-148. 78 Popović 1997: 134-138; Ista 2006: 113-126. 79 Дрча 1983: 10. 80 Петровић 1996: 298-300. 77

KAPIJA POMORAVQA


57

Сл. 11. Naissus, Јагодин мала, ранохришћанска гробница са фрескама (фотодокументација Археолошког института, Београд).

Област Средњег Поморавља, иако се није налазила у пограничним областима Царства и била директно изложена честим варварским упадима (нарочито Гота и дачких племена), ипак је делила судбину осталих делова римских провинција у балканским земљама. Турбулентни догађаји и честе смене владара на римском трону, диктиране војном превлашћу – најчешће легија из дунавских провинција, као и ослабљена унутрашња организација провинције, одразиле су се средином и у другој половини III века на прилике у Средњем Поморављу. Најбољи параметар, који указује на несигурно време у области, представљају релативно бројне оставе римског новца, нађене дуж Мораве. Време похрањивања новца у III веку прати се кроз серије од Каракале до Гордијана III (Црнокалачка бара, Параћин, Каменица), Филипа I (247. године - Кременица), да би највећи број познатих остава потицао из периода 252/253. године и времена Требонијана Гала, Волусијана, Емилијана и Валеријана I (околина Јагодине, Јагодина-Крушевац, Ћуприја, Варварин, Ћићевац, Бошњане), као и краја 253/254. године (Горње Штипље, Парцане, Супска).81 Притисци, спољне и унутрашње тензије, које су се у Средњем Поморављу манифестовале током III века кроз археолошке налазе, нашле су и своју потврду у историјским изворима. Наиме, на реци Морави (Margus) дошло је до обрачуна Диоклецијана и Kарина, који је лета 285. године у овим областима погинуо.82 У IV веку изгледа да су тензије су попустиле, бар кад је у питању број похрањивања личних уштеђевина. У провој половини IV века на територији града Наиса забележене су три оставе новца, са емисијама које се завршавају 311. (остава фолиса, Обреновићева улица), 328/329. (Градско 81

Рашковић 1995: 200; Арсенијевић 2004: 227; Арсенијевић, Додић 2004: 235-236; ЈанковићМихалџић 2005: 50-51. 82 Historia Augusta III. 445. 18; Barnes 1976: 177.


58


поље) и 334/335. године (Трг краља Милана), које, међутим, одсликавају пре личну, а не колективну, несигурност и бригу за сопствене залихе новца.83 Време Константина I и његових наследника у овим областима је време мира и просперитета, нарочито успона градског живота. Хроничари Константиновог доба бележе да је цар родни град, у ком је одрастао и школовао се, касније богато украсио: Constantinus, natus in oppide Naiso atque eductus, quod oppidum postea magnifice ornavit.84 Богатство римских грађана Наиса, мерљиво раскошним украшавањем приватних кућа и јавних грађевина (виле на Медијани, грађевина са октогоном у Наису, вила на Винику),85 одсликава се и у гробљанској архитектури на највећој касноантичкој градској некрополи у Јагодин мали у Нишу, где се срећу луксузне гробне форме (полуобличасто засвођене гробнице, гробнице са две калоте), у појединим случајевима осликане су фигуралним, флоралним или апстрактним представама (сл. 11),86 које често носе симболе новог времена које је наступило – хришћанства. Овај мир, не само у Наису, већ и у читавој области Средњег Поморавља, биће поремећен великим и систематским уништавањима између 378. и 380. године, које су спровела готска племена након битке код Хадријанопоља. Многа насеља након тога нису наставила живот, какав је случај са путном станицом Идимум. Живот у другим насељима одвијао се у отежаним економским условима, који су доживели крах новим, разорним продором Хуна 441-443. године, када живот у већини места, као у Хореум Маргију, Президијум Помпеји, замире. Једино зидине Наиса одолевају непријатељима и град наставља живот све до Јустинијана I у VI веку, када долази до значајније обнове, не само овог града, већ и низа других, запуштених утврђења и насеља. Литература Арсенијевић 2004 Арсенијевић, М., Периоди похрањивања римског новца током III века н. е. у Горњој Мезији, Гласник САД 20, 2004, 225-234. Арсенијевић, Додић 2004 Арсенијевић, М., Додић, С., Остава римског новца из Горњег Штипља код Јагодине, Гласник САД 20, 2004, 235-250. Barnes 1976 Barnes, T. D., Imperial campaigns, A. D. 285-311, Phoenix 30-2, 1976, 174-193. Булатовић 2010 Булатовић, А., Рутевац и околина у праисторији, у: Историја Поморавља и два века од Варваринске битке, Тематски зборник, ур. С. Мишић, А. Шемјакин, Расински анали 8, Крушевац: Историјски архив, 2010, 35-42. Vasić 2008 Vasić M., Prolasci i boravci rimskih imperatora kroz Niš krajem III i u IV veku, Naissus 83

Јанковић-Михалџић 2005: 53-54, 57. Петровић 1976: 37. 85 Гушић 1977: 91-96; Јеремић 2006: 145-158; Иста 2007: 87-97. 86 Мирковић 1956а: 53-72; Mirković 1956b: 85-100; Zotović, Petrović 1960: 130- 133; Зотовић, Петровић 1968; Zotović, Petrović, Petrović 1967: 115-116; Чершков, Алексић 2008: 102-104. 84

KAPIJA POMORAVQA


59

I, Niš 2008, 9-23. Васић и др. 2009 Васић, М., Петковић, С., Манојловић-Николић, В., Крижанец, М., Резултати истраживања вишеслојног налазишта Horreum Margi-Равно-Ћупирија у 1989. години, Весник Војног музеја 36, 2009, 133-143. Васић, Петковић 2010 Васић, М., Петковић, С., Резултати истраживања вишеслојног налазишта Horreum Margi-Равно-Ћупирија у 1990. години, Весник Војног музеја 37, 2010, 9-25. Гушић 1977 Гушић, С., Објекат са мозаицима на Винику, Нишки зборник 4, Ниш 1977, 91–96 Дрча 1983 Дрча, С., Naissus, у: Наисус – Сирмијум. Обрада метала, Ниш: Народни музеј, 1983. Dušanić 1977 Dušanić, S., Aspects of Roman minig in Noricum, Pannonia, Dalmatia and Moesia Superior, Aufstieg und Niedergang der römischen Welt II. 6 Principat, Berlin, New York 1977, 52-94. Живанић, Срндаковић 2002 Живанић, В., Срндаковић, А., Познолатенски локалитети на подручју општине Параћин, Гласник САД 18, 2002, 124-136. Zotović, Petrović 1960 Zotović, Lj., Petrović, N., Niš - kasnoantička nekropola, Arhеоloški pregled 2, 1960, 130- 133. Зотовић, Петровић 1968 Зотовић, Љ., Петровић-Спремо, Н., Некропола. Водич, Ниш: Народни музеј, [1968]. Zotović, Petrović, Petrović 1967 Zotović, Lj., Petrović, N., Petrović, P., Niš, Jagodin mala - kasnoantička nekropola, Arhеološki. pregled 9, 967, 115-116. Јанковић-Михалџић 2005 Јанковић-Михалџић, Д., Оставе римског новца у Народном музеју у Нишу, Зборник Народног музеја (Ниш) 13-14, 2005, 49-60. Јеремић 2006 Јеремић, Г., Мозаици Медијане. Нека разматрања, у: Ниш и Византија. Четврти научни скуп, Ниш 3-5. јун 2005, Зборник радова IV, ур. М. Ракоција, Ниш 2006, 145-158. Јеремић 2007 Јеремић, Г., Мозаици грађевине са октогоном из античког Наиса, у: Ниш и Византија. Пети научни скуп, Ниш 3-5. јун 2006, Зборник радова V, ур. М. Ракоција, Ниш 2007, 87-97. Jovanović 1985 Jovanović, A., Dačke forme sahranjivanja u Gornjoj Meziji, u: Sahranjivanje pokojnika sa aspekta ekonomskih i društvenih kretanja u praistoriji i antici. Materijali XX. Referati održani na kongresu u Mostaru 1980. godine, Beograd: Savez arheoloških društava Jugoslavije, Arheološko društvo Bosne i Hercegovine, 1985, 127-138. Kanitz 1892 Kanitz, F., Römische Studien in Serbien. Der Donaugrenzwall, das Strassennetz, die Städte, Castelle, Denkmale, Thermen und Bergwerke zur Römerzeit im Königreiche Serbien, Denkschriften der Kaiserlichen Akademie der Wissenschaften in Wien, Philosophisch-historische Classe XLI, Wien 1892.


60


Милошевић 2005 Милошевић, Г., “Италијански план” Ниша из 1719. године као повод за реконструкцију изгледа средњовековног и античког града, у: Ниш и Византија. Трећи научни скуп, Ниш 3-5. јун 2004, Зборник радова III, ур. М. Ракоција, Ниш 2005, 149-162. Мирковић 1956а Мирковић, Л., Старохришћанска гробница у Нишу, Старинар н. с. 5-6 (19541955), 1956, 53-72. Mirković 1956b Mirković, L., La nécropole paléochrétienne de Niš, Archaeologia Iugoslavica II, 1956, 85-100. Мирковић 1974 Мирковић, М., Нека питања владе Константина и Лицинија, Зборник Филозофског факултета 12-1, 1974, 145-150. Mirković 1977 Mirković. M., Einheimische Bevölkerung und römische Städte in der Provinz Obermösien, Aufstieg und Niedergang der römischen Welt II-6, Berlin 1977, 811-847. Мирковић 1981 Мирковић, М., Римско освајање и организација римске власти, у: Историја српског народа I, Београд 1981, 66-88. Mirković 1986 Mirković, M., Viminacium et Margum, Inscriptions de la Mésie Supérieure vol. II, Beograd: Centre d’études épgaphiques et numismatiques de la Faculté de philosophie de l’Université de Beograd, 1986. Papazoglu 1969 Papazoglu, F., Srednjobalkanska plemena u predrimsko doba. Tribali, Autarijati, Dardanci, Skordisci i Mezi, Sarajevo 1969. Перић 2001 Перић, С., Налази латенске керамике са Медијане код Ниша, Зборник Народног музеја (Ниш) 10, 11-18. Петровић 1966 Петровић, Д., Остаци римске грађевине у Поскурицама, Старинар н. с. 15-16 (1964-1965), 1966, 253-256. Петровић 1976 Петровић, П., Ниш у античко доба, Ниш: Градина, 1976. Petrović 1979 Petrović, P., Naissus – Remesiana – Horreum Margi, Inscriptions de la Mésie Supérieure VI, Beograd: Centre d’études épigraphiques et numismatiques de la Faculté de philosophie de l’Université de Beograd, 1979. Петровић 1996 Петровић, П., Медијана. Античко насеље са вилама, Старинар н. с. 47, 1996, 295300. Popović 1997 Popović, I., Les productions officieles et privées des ateliers d’orfèvrerie de Naissus et de Sirmium, Antiquité tardive 5, 1997, 134-138. Popović 2006 Popović, I., The activity of the Naissus workshop in the fourth century and the finds of the valuable objects from the western provinces of the empire, у: Ниш и Византија. Четврти научни скуп, Ниш 3-5. јун 2005, Зборник радова IV, ур. М. Ракоција, Ниш

KAPIJA POMORAVQA


61

2006, 113-126. Popović 1994 Popović, P., The territories of Scordisci, Старинар н. с. 43-44 (1992-1993), 1994, 13-21. Popović 2009 Popović, P., Scordisci on the fringes of the Hellenistic world, in: Keltske študije II. Studies in Celtic Archaeology. Papers in honour of Mitja Guštin, eds. G. Tiefengraber, B. Kavur, A. Gaspari, Montagnac 2009, 247-258 (Collection Protohistoire Européene 11, ed. M. Py). Рашковић 1995 Рашковић, Д., Налази римског сребрног новца у ширем окружењу града Крушевца, у: Радионице и ковнице сребра. Акта научног скупа одржаног од 15. до 18. новембра 1994. године у Народном музеју у Београду, прир. И. Поповић, Т. Цвјетићанин, Б. Борић-Брешковић, Монографије 9, Београд: Народни музеј, 1995, 197-206. Рашковић 2002 Рашковић, Д., Рановизантијски археолошки локалитети и комуникације у ширем крушевачком окружју, у: Трећа југословенска конференција византолога, Крушевац 10-13. мај 2000, Византолошки институт посебна издања књ. 25, Народни музеј Крушевац студије и монографије књ. 2, Београд-Кршевац 2002, 29-73. Рашковић 2007 Рашковић, Д., Римско насеље Praesidium Pompei - Римљани у Алексиначкој котлини, у: Ниш и Византија. Пети научни скуп, Ниш 3-5. јун 2006, Зборник радова V, ур. М. Ракоција, Ниш 2007, 205-226. Рашковић 2009 Рашковић, Д., Археолошка топографија окружја става Јужне Мораве и Западне Мораве у антици, Крушевачки зборник 14, Крушевац 2009, 9-34. Рашковић, Чађеновић 2010 Рашковић, Д., Чађеновић, Г., Археологија Варварина и варваринског краја, у: Историја Поморавља и два века од Варваринске битке, Тематски зборник, ур. С. Мишић, А. Шемјакин, Расински анали 8, Крушевац: Историјски архив, 2010, 7-34. Срејовић 1983 Срејовић, Д., Касноантичка житница у Маскару, Balcanica 13-14 (1982-1983), 1983, 35-43. Тасић 1958 Тасић, Н., Маскар – Црквиште, Старинар н. с. 7-8 (1956-1957), 1958, 410. Цвјетићанин 2006 Цвјетићанин, Т., Касноантичка глеђосана керамика. Глеђосана керамика Прве Мезије, Приобалне Дакије, Средоземне Дакије и Дарданије, Археолошке монографије 19, Београд: Народни музеј, 2006. Чершков, Алексић 2008 Чершков, Т., Алексић, А., Заштитна археолошка истраживања ранохришћанске гробнице у Улици Ратка Павловића 55, Град Ниш, Археолошки преглед н. с. 4 (2006), 2008, 102-104. Šašel Kos 2005 Šašel Kos, M., Appian and Illyricum, Ljubljana: Narodni muzej Slovenije, 2005.


62


The Middle Morava Valley in Roman and Late Roman period: the Road Line Idimum – Naissus in the light of archaeological evidence Summary This paper reffers to the Middle Morava valley, which means both left and right bank of the Great Morava with its lesser tributaries. The road line, long 73 Roman miles, was running from the station mansio Idimum on the North to the Dardanian metropolis Naissus on the South. Although this area have been of great importance to economic development and trade from prehistoric period, it is only partially archaeologically invastigated. At the end of Early Iron Age, this area was inhabited by Tribalian tribes, as it is confirmed by written sources and archaeological finds. Their movement towards East provided habitable space for celtic tribe of Scordisci to occupy, which marks the start of La Tène period. Dardanians lived in the area southern of Scordisci, and thus they represented buffer zone for Scordiscian penetration to the South, into the Roman province Macedonia. Roman conquest of the Middle Morava valley was ended in the 15. A. D. and resulted in establishment of province of Moesia, later Upper Moesia, Moesia Superior (from 86. A. D.). However, it was preceded by contacts of autochthonous people and Romans, probably merchants, which are confirmed from II century B. C. After the Roman conquest of the area, network of settlements and roads was established in order to be incorporated in the Roman system. In the beginning, settlements were organized as civitates peregrinae, while only two of them - Horreum Margi (Ćuprija) and Naissus (Niš) acquired municipal status. According to the votive and funeral monuments, there was a considerable number of romanized inhabitants. The deceasedes usually carried the gentil names of the Emperors: Iulii, Claudii, Flavii, while name Aurelii is very common during III century A. D. However, autochthonous names are also confirmed (Tracian, Illyrian, Celtic, Dardanian), just as the names of immigrants from Crete, Greece and Asia Minor. Economics was based on agriculture, but also crafts, especially metal craftsmanship. Due to favorable geographic position and a strategic importance of the area, two workshops (fabricae) for production of military gear were organized in the urban centres (Scutaria Horreomargensis and Naissatensis). Urban structures are partially known due to archaeological investigations of Idimum, Horreum Margi and Naissus. Idimum was established during IV century A. D. as a station. Fortification of Horreum Margi is known only in limits, while more data have been collected about Roman settlement of Naissus, its public facilities and private houses and cemetery. During III century, the area of the Middle Morava valley was often exposed to barbarian assaults. Furthermore, it is mentioned as the place where the strugle between Diocletian and Carinus in A. D. 285 (who was murdered in the battle on the Morava river - Margus) took place. Economic increase during IV century did not last for long, but it was broken by the incursion of Goths (378-380). Consequently, many settlements were destoryed, as Idimum was. Only few of them survived until Huns’s penetration (441-443) when they were devastated (Horreum Margi, Praesidium Pompei). The area was in a very poor economic state during next century and it was Iustinianus I who reversed circumstances and commenced restoration in the North Illyricum. Translated by Teodora Matković KAPIJA POMORAVQA

РИМСКИ ГРАД HORREUM MARGI И ЊЕГОВА ОКОЛИНА

63

Софија А. Петковић, Археолошки институт, Београд

[email protected]

РИМСКИ ГРАД HORREUM MARGI И ЊЕГОВА ОКОЛИНА Апстракт: Horreum Margi је једно од најзачајнијих римских утврђења у Поморављу. У раду је обрађена историја истраживања овог локалитета као и преглед свега оног што данас знамо о њему. Посебна пажња је посвећена последњим истраживањима Horreum Margi-а. Кључне речи: Horreum Margi, Moesia Superior, Феликс Каниц, Рим, Moesia Prima, Равно, Ћуприја Horreum Margi се налази се у средњем Поморављу, на десној обали Велике Мораве. Над грађевинама овог значајног римског утврђења и насеља данас лежи град Ћуприја, скривајући његов сјај и величину. Развој и судбину града Horreum Margi одредио је његов геостратешки положај. Овај град подигнут је у средишту римске провинције Горње Мезије (Moesia Superior), која је и сама заузимала централну област Балканског полуострва, окружена провинцијама Панонијом (Pannonia) на северу, Дакијом (Dacia)и Доњом Мезијом (Moesia Inferior) на истоку, Македонијом (Macedonia) на југу и Далмацијом (Dalmatia) на западу. Међутим, још више га је обележила позиција на две важне аксијалне комуникације: воденој - речном току Велике Мораве, Маргуса (Margus) и копненој, путу Via militaris, који се са севера, из Паноније, преко Сингидунума (Singidunum) и Виминацијума (Viminacium) спуштао ка Horreum Margi, настављајући затим ка Наису (Naissus), раскршћу балканских путева. Место овог града се можа посматрати и као раскршће шире области Римског царства, између Дунавског лимеса на северу, Босфора на истоку, Егејског мора на југу и Јадранског на западу.1 Такође, Horreum Margi је био спона између градова на Дунавском лимесу Горње Мезије, који су се развили око легијских логора Сингидунума (логор легије IIII Flavia) и Виминацијума (логор легије VII Claudia) и економских центара у унутрашњости ове провинције, Наису, Улпијани (Ulpiana) и Скупима (Scupi). Иако, за сада, не постоје историјски ни археолошки подаци о предримском насељу аутохтоног становништва на месту Horreum Margi, може се претпоставити његово постојање. Томе у прилог говори вишеслојност насеља на ушћу Раванице у Мораву од римског периода до 1

Petrović 1979, 20 – 22.


64

Софија А. Петковић

данас, као и праисторијски хоризонт живота констатован археолошким ископавањима у римском утврђењу.2 О времену настанка римског утврђења и насеља на ушћу Раванице у Мораву судимо на основу писаних историјских извора.3 Први помен Όρρεα међу градовима Горње Мезије потиче од Птоломеја, иако треба претпоставити постојање старијег civitas peregrinae на истом месту. У римским итинерарима, на путу Viminacium – Naissus, на 56. или 61. миљи, означен је Horreo Margi, Horrea Margi, mansio Oromargo, Orea Margi. Овај град добио је статус муниципија у другој половини 2. века, за владавине Марка Аурелија или Септимија Севера. У сваком случају, на натпису из легијског логора Novae у Доњој Мезији, помиње се примпилар легије I Italica Severiana «... M. Aurel. Iustus domo Horreo Margensis mu (nicipio) Moesiae Superioris...». Овај натпис показује да је Horreum Margi имао статус муниципијума у време Александра Севера и да је припадао провинцији Горњој Мезији. После Диоклецијанове административне реформе Римског царства, Horreum Margi je припаo провинцији Првој Мезији (Moesia Prima, Moesia I). Током позноримског периода, према списку Notitia Dignitatum овде се налазила државна радионица за израду штитова (Scutaria Horromargensis). Касноантички град Horreum Margi био је поприште сукоба римске војске са Мундовим Готима, сведок инвазије Атилиних Хуна и предмет римске рестаурације цара Јустинијана I. Наведени оскудни историјски извори о римском граду Horreum Margi донекле су допуњени археолошким истраживањима, која су започела у 19. веку. Давне 1861. године аустријски научник Феликс Каниц је видео и забележио остатке римског утврђења у Ћуприји, на ушћу Раванице у Мораву.4 У свом делу Краљевина Србија из 1904. године, он надахнуто понавља опис вишеслојне ћупријске тврђаве: 5 »Као што геолог разликује више епоха у настајању наше планете, тако ће и археолог, кад се нађе пред утврђењима у илирском троуглу, уочити три временска одсека, прилично правилно распоређена. Горди римски остаци, које ни два миленијума нису могла уништити, у већини чине гранитно постоље на коме се дижу, попут терцијарних седимената, грађевине Византијског и старог Српског царства, а лако покретљивом алувијуму слични су, овим првим су налепили или на њима изградили Турци. Ово поређење ми се наметнуло кад сам у септембру 1861. на ушћу Раванице у Ћуприји испитивао зидове који су окруживали Horreum Margi... « Такође, Каниц је римско утврђења у Ћуприји, на основу историјских извора, идентификовао као Horreum Margi. 6 Међутим, у деценијама које су следиле није било значајнијег интересовања за ово археолошко налазиште. 2

Vasić et al. 1989; Васић et al. 2009; Васић, Петковић 2010. За историјске изворе о римском утврђењу и граду Horreum Margi видети у Petrović 1979, 57 – 58 4 Kanitz 1892, 68 и даље. 5 Kaniz 1904, 227. 3

6

За историјске изворе о римском утврђењу и граду Horreum Margi видети у Petrović 1979, 57 – 58.

KAPIJA POMORAVQA


65

Узрок томе био је положај римског утврђења на левој обали Раванице на ушћу у Мораву, у самом центру савремене Ћуприје. На овом стратешки важном положају, у 18. и 19. веку налазила се турска паланка и аустријско бастионо утврђење звездолике основе, а између 1924. и 1936. године изграђени су објекти војне касарне, арсенала, официрске коњичке школе и зграда команде.7 У научним радовима Михаила Валтровића, Николе Вулића и других Horreum Margi се помиње само у контексту налаза епиграфских споменика.8 Интензивнија археолошка истраживања реализована су тек у другој половини 20. века. С обзиром да се римско утврђење налазило испод војне касарне ЈНА «Миодраг Новаковић – Џуџа», а цивилнно насеље испод градског језгра савремене Ћуприје, у првој фази истраживања није било могуће спровести систематска археолошка ископавања. Тако су археолошка истраживања започела заштитним ископавањима. Током изградње објеката у оквиру касарне «Миодраг Новаковић – Џуџа» у Ћуприји 1963. године откривен је део римске некрополе. Републички завод за заштиту споменика из Београда извршио је заштитна ископавања и том приликом је откривен део некрополе римског града Horreum Margi. Истражених двадесет гробова, типа циста од тегула, датовано је на основу гробних налаза у 4. век.9 Прва систематска археолошка ископавања налазишта Horreum Margi вршена су у кругу војне касарне у Ћуприји, а спровео их је Војни музеј из Београда у три кампање 1962 – 1964. године, под руководством Др Драгослава Пилетића, тадашњег кустоса овог музеја.10 Током ових истраживања сондажно је испитан северни бедем и североисточни угао римског утврђења, као и две грађевине у унутрашњости фортификације, у дворишту зграде команде у касарни. Међутим, тада примењен методолошки поступак и интерпретација археолошке грађе са ових ископавања допринели су да Пилетић донесе непрецизне закњучке о обиму, форми и хронологији римског утврђења Horreum Margi. 11 Године 1978 – 1979. Др. Милоје Р. Васић, сарадник Археолошког института у Београду, извршио је сондажна археолошка ископавања на правцу северног бедема на левој обали Раванице, у дворишту куће у Курсулиној ул. бр. 6 и око копнених стубова римског моста на десној обали Мораве, северозападно од утврђења, односно савремене војне касарне.12 Почетком 1986. године приликом копања светларника уз фасаду с обе стране улаза у зграду команде касарне, у улици ЈНА у Ћуприји, пронађена је остава римског новца 4 – 5. века, зидови римске грађевине, највероватније терми и два касноантичка гроба.13 7

Vasić et al. 1989, Petrović 1979, 58, ref. 9. 9 Jordović 1963, 90 – 93, T. XXII – XXIV. 10 Piletić 1969, 9 i dalje; Piletić 1989, 86 – 101. 11 Vasić et al. 1989, 8; Васић et al. 2009, 137. 12 Vasić et al. 1989, 10 - 12. 13 Vasić et al. 1989, 15 – 18; Vasić 1990. 8


66


Римска империја у II веку

После више од једног столећа од тренутка када је Феликс Каниц начинио прву белешку о Horreum Margi, 1987. године Археолошки институт и Војни музеј из Београда започели су систематска археолошка истраживања касноантичког утврђења и средњовековног насеља на налазишту Horreum Margi - Равно - Ћуприја. 14 Ова ископаваља била су усмерена на утврђивање величине и тлоцрта римског утврђења, као и стратиграфије културних слојева на овом вишеслојном налазишту. У том циљу, налазиште је 1987 - 1990. године истражено са шеснаест сонди, распоређених на правцу северног и источног бедема и у унутрашњости фортификације. Стратиграфија културних слојева, констатована систематским археолошким ископавањима, даљје следећу слику хоризоната живота у римском Horreum Margi,посматрано од најстаријег ка најмлађем:15 • Слој D је римски културни слој који се датује у крај 1 – почетак 2. века на основу археолошких налаза, али садржи и праисторијску керамику гвозденог доба. Ово датује прву фазу живота у Horreum Margi у прве деценије 2 века. • Старији западни бедем, који претходи великом утврђењу из 4. века, чији су темељи констатовани у сонди XII. Темељ овог бедема био је укопан у слој D. Према археолошким налазима настанак старијег западног бедема се датује у прву половину 3. века. Истој грађевинској фази припада део источног бедема инкорпориран у североисточну угаону кулу. 14

Истраживањима су руководили Др Милоје Васић, испред Археолошког института, Јадранка Кавајин - Мундрић, испред Војног музеја и Софија Петковић (тада Поповић), као заменица руководиоца, а екипу су чинили Весна Манојловић - Николић, асистенткиња Филозофског факултета у Новом Саду, Милица Крижанец и Михаило Ђорић, археолози, Ивана Бодулић, Снежана Топић, Снежана Чернач, Милица Тапавички и Даница Јовић, студенткиње археологије, Дарко Зарин, архитекта и Катарина Илић, студенткиња архитектуре. 15 Извештаји о ископавањима 1986 – 1990. године објављени су у Веснику Војног музеја у Београду (Vasić et al. 1989; Васић et al.; Васић, Петковић 2010.)

KAPIJA POMORAVQA


67

• Ниво c, војничке бараке грађене од набоја, чији су темељи откривени у сонди XIV. Темељи су били укопани у слој D. Покретни материјал који је нађен у зидовима барака делом се датује у другу половину 2 – 3. век, а делом у другу половину 3. – 4. век. Поменути бедем и барака су истовремени или је барака нешто млађа. Постоји могућност да је старији бедем срушен и да су његови остаци нивелисани пре изградње војничких барака. • Слој С покрива остатке темеља старијег западног бедема и под војничких барака (ниво c). Археолошки налази из овог слоја припадају времену од 2. до прве половине 4. века, а су и три бронзана новца кована у периоду 332 – 341. године. Слој С се генерално може датовати у прву половину 4. века. У сваком случају, у овој фази утврђење Horreum Margi је проширено ка западу, односно ка обали Мораве. Осим новог западног бедема, обновњен је источни бедем и подигнута је североисточна кула. Ова кула има јединствени тлоцрт – истурена је у односу на платна источног и северног бедема, спољно лице је кружно, док је унутрашњост неправилног полигоналног облика. • Ниво b у унутрашњости утврђења, констатован je у сондама III, IV, XII и XIV изнад слоја С. У сонди XII ниво b је представљен комуникацијом, улицом правца север – југ, дуж које су откривени трагови трема са масивним, дрвеним стубовима. У сонди XIV ниво b је под ковачнице, а темељи ове радионице укопани су у слој С. С овог нивоа укопана је јама 3 у којој је нађен археолошки материјал из последње трећине 4. века. • Слој В покрива ниво b у унутрашњости утврђења, а на основу налаза, пре свега керамичких и стаклених посуда, датује се у крај 4. и почетак 5. века. • Ниво а је најмлађи римски хоризонт живота у утврђењу Horreum Margi, представљен објектима од лаког материјала, дрвета и плетера, са подовима од набијене земље. Ово утврђено насеље руралног типа прате и помоћни објекти, као житне јаме 3а и 5, касније запуњене отпацима. Археолошки налази из јама 3 а и 5 датују се у прву половину 5. века. • Слој А представља рушевински слој изнад нивоа а и може се, на основу налаза оставе бронзаног новца испред зграде команде касарне у Ћуприји, датовати у средину 5. века. На основу наведених систематских истраживања римског налазишта у Ћуприји може се закључити да је насеље Horreum Margi основано почетком 2. века, док је утврђење подигнуто почетком 3. века. Старија фортификација проширена је ка западу почетком 4. века, о чему сведочи деструкција старијег западног бедема и одговарајућих војничких барака дуж њега. Ново утврђење имало је основу неправилног четвороугла, са северним бедемом дужине од 270 m и источним бедемом дугим око 200 m.16 Oво утврђење страдало је средином 4. века, што се огледа у слоју деструкције, паљевине (гареж, пепео, запечена земља) и рушевинског шута (ломљене опеке, камен и малтер). Уништење утврђења у 4. веку, може се датовати и нешто касније, у време упада Гота после битке код Хадријанопоља 378. године, када је опустошена провинција Прва Мезија у којој се налазио Horreum Margi.17 Следећа деструкција и нивелација утврђења десила се 16 Дужина северног бедема старијег утврђења износила је око 190 m. (Васић et al. 2009, 139; Васић, Петковић 2010, 10 – 11, Пл. 5) 17 Vasić et al. 1989, 32 – 35; Васић et al. 2009, 135 – 136; Васић, Петковић 2010, 21


68


у првој половини 5. века, по свој прилици током провале Хуна 441 – 443. године.18 Тада је коначно срушен римски град Horreum Margi, али се живот наставио на рушевинама у неколико следећих година. Ова хронологија у потпуности одговара стратиграфији културних слојева, утврђеној археолошким истраживањима 1987 - 1990. године.19 Треба истаћи, да систематским археолошким ископавањима на простору војне касарне, односно утврђења Horreum Margi није констатован рановизантијски слој 6. века на овом налазишту. За сада, најмлађи хоризонт живота у утврђењу припада првој половини 5. века.20 Нажалост, ископавања вишеслојног налазишта Horreum Margi – Равно Ћуприја, прекинута су 1991. године због погоршања безбедносне ситуације на територији бивше СФРЈ. Поред значајних резултата систематских археолошких истраживања 1986 – 1990. године,21 и даље постоји велики број непознаница у историји римског града Horreum Margi: Статус утврђења Horreum Margi и војна јединица, која је чинила његову посаду – сматра се да је град са утврђењем прадстављао логистички центар са погранична утврђења на Дунаву. Ипак, име Horreum Margi, дословно преведено Моравска Житница указује пре на економски центар Поморавља, са развијеном трговином и занатством. Однос утврђења и града (municipium) Horreum Margi – познато је да се цивилно насеље пружало северно од утврђења, на десној обали Раванице, дуж Мораве, док је некропола констатована јужно и источно од утврђења. Границе градске територије Horreum Margi – за сада је извесно да се на југу граничила са градском територијом Наиса (Naissus), а на истоку рудном области territoria metallorum (планине Бељаница, Кучај и Велики Маљеник, област Црне Реке) Римски мост преко Мораве од утврђења Horreum Margi ка главној комуникацији на левој обали Велике Мораве – за сада су сондажно истражени стубови моста на копну, северозападно од утврђења, док се за стубове у Морави само претпоставља да припадају римском мосту. Питање пловности Велике Мораве (Margus) у римско време и претпоставка о постојању пристаништа у Horreum Margi. Ова питања могу се решити само систематским археолошким истраживањима, која би, пре свега, обухватала рекогносцирање околине римског Horreum Margi, односно Ћуприје, како класичну проспекцију, тако и примене нових метода, као што су аеро и геофизичка проспекција терена. – 22. 18 О томе најбоље говоре две оставе новца: Vasić 1988, 63 и даље; Vasić 1990, 55 - 56. 19 Vasić et al. 1989, 13 – 23; Васић et al. 2009, 133 – 139; Васић, Петковић 2010, 9 и даље. 20 Фрагменти лонаца и амфора с чешљастим орнаментом, карактеристичним за рановизантијску керамику, спорадично се јављају на разним деловима локалитета што можда указује на постојање мањег насеља 6. века у неком делу фортификације. Куће старијег средњевековног насеља Равно из 10 – 11. века су укопаване, те су могле уништити рановизантијски хоризонт насеља (Васић et al. 2009, 139 – 141.) 21 У припреми је монографија о римском граду Horreum Margi и његовој територији, заснована на овим археолошким истраживањима.

KAPIJA POMORAVQA


69

XI. Insignia viri illustris magistri officiorum. pictura ei, quam occ. IX proponimus, similis est. Fabricae

Фолио из Notitia Dignitatum приказује одговорност magistri officiorum-а која је укључивала и империјалне фабрике оружја (Fabricae)

Sub dispositione viri illustris magistri officiorum: Scola scutariorum prima. Scola scutariorum secunda. Scola gentilium seniorum. Scola scutariorum sagittariorum. Scola scutariorum clibanariorum. Scola armaturarum iuniorum. Scola gentilium iuniorum. Scola agentum in rebus et deputati eiusdem scolae. Mensores et lampadarii. Scrinium memoriae. Scrinium epistolarum. Scrinium libellorum. Scrinium dispositionum. Officium ammissionum. Fabricae infrascriae: Orientis V: Scutaria et armorum, Damasci. Scutaria et armorum, Antiochiae. Clibanaria, Antiochiae. Scutaria et armamentaria, Edesa. Hastaria Irenopolitana Ciliciae: Ponticae quatuor: Clibanaria, Caesarea Cappadociae. Scutaria et armorum, Nicomediae. Clibanaria, Nicomediae. Asianae una: Scutaria et armorum, Sardis Lydiae. Thraciarum duae: Scutaria et armorum, Hadrianopolis Haemimonti. Scutaria et armorum, Marcianopoli. Illyrici quatuor: Thessalonicensis. Naissatensis. Ratiarensis. Scutaria Horreomargensis.

Такође, изузетно би било важно евидентирати и картирати већ познате и новооткривене римске локалитете у овој микрорегији.22 Ипак, треба се осврнути на позната римска налазишта у околини Horreum Margi, која се генерално могу сврстати у три категорије: 1. Поштанске и путне постаје и/или станице (mutatio, mansio).23 Пут Via militaris је идући Долином Млаве спајао Подунавље са Поморављем од легијског логора и главног града Горње Мезије, Виминацијума до Horreum Margi. На правцу ове комуникације, у данашњој Медвеђи, делимично је истражено утврђење и цивилно насеље са јавним купатилом, термама (thermae) које се, према итинерарима, иднтификује са mansio Idimum.24 Затим следи постаја mutatio Ad Octavum, која се може идентификовати са остацима римског утврђења у селу Дражмировац. Јужно од Horreum Margi на путу ка Наису налазилe су се постаје mutatio Sarmatae, на 12 римских миља и Praesidium Dasmini, на 17 римских миља. На основу података из итинерара и археолошких налаза римског периода, прикупљених при 22

Претпостављена муниципална територија римског Horreum Margi налази се на простору у надлежности три музеја: Завичајног музеја у Јагодини, Музеја Horreum Margi у Ћуприји и Завичајног музеја у Параћину, који су последњих година интензивније ангажовани на археолошким рекогносцирањима и прикупљању археолошке грађе. 23 За mansia и mutatia на путу Viminacium – Horreum Margi видети Vasić, Milošević 2000, 129 – 158. 24 Vasić, Milošević 2000.


70


бројним рекогносцирањима терена, mutatio Sarmatae лоцира у близину данашњег села Сикирица, а Praesidium Dasmini у околину села Брачин. Утврђење на истој комуникацији, које се налазило на 23 римске миље јужно од Horreum Margi, Cametae, представља највероватније и границу са муниципалном територијом Наиса, а може се сместити у данашњи Ражањ.25 2. Утврђења (castrum, castellum). Велики број утврђења је констатован рекогносцирањима терена у околини римског града Horreum Margi. Она су, највероватније бранила путеве у унутрашњости провинције, али не треба одбацити могућност да су повезана са експлоатацијом руда и њиховом прерадом, пре свега са металургијом гвожђа, која је на овом простору имала традицију у предримском периоду.26 На обронцима Јухора постоји низ утврђења датованих у 3 – 4. век, као на локалитетима Белицаљ, Жупањевац, Старо Село – Јеринин Град и Велики Ветрен, у околини данашње Јагодине позната су утврђења код Багрдана и у селу Војска, док су дуж путева од Horreum Margi ка рудним областима у данашњој источној Србији констатована утврђења у селу Забрега, код манастира Сисојевца, у Доњој Мутници и Јовановцу. 3. Мања насеља – села, засеоци и пољопривредна имања (vicus, pagus, villa rustica). Археолошким рекогносцирањем терена и мањим сондажним ископавањима откривен је велики број насеља, различитог типа.27 Међутим, без систематских истраживања тешко је прецизније одредити њихову функцију. Трагови римских насеља констатована су у Доњем и Горњем Штипљу на Црном Врху, у Милошеву и Багрдану, северно од Horreum Margi, у Рековцу, Мајуру и на локалитету Драгово – Илињача, 28 западно од овог града, те у Стрижи, Поповцу и Мириловцу јужно и источно. Локалитет Илињача је посебно значајан због индиција о постојању Митреума. Треба поменути и позноримску некрополу на локалитету Ђула у Остриковцу.29 Занимљиво је истаћи да је у насељима у Мајуру и на Црвеним Ливадама у Јагодини констатован познолатенски хоризонт живота у коме се јављају и предмети римске провениенције, који сведоче о раној романизацији Поморавља. Јак утицај аутохтоне познолатенске културе уочава се на сребрним привесцима пронађеним испод прага једне куће, датоване у 1 – 2. век, на Црвеним Ливадама, као и у сребрном накиту из сакралног тезауруса са Црног Врха.30 На садашњем степену истражености значај и богатство римског града Horreum Margi може се само наслутити кроз археолошке налазе, као што су луксузна керамика, камеја са царским портретом и камена пластика.31 Будућа археолошка истраживања римског града Horreum Margi и његове околине требало би да имају систематски и заштитни карактер, како би се у 25

Petrović 1979, 22 – 24. Stojić 2003, 103 – 105. 27 Овом приликом захвањујем се на усменим обавештењима која сам добила од Др Милорада Стојића, научног саветника Археолошког института у Београду, као и на најновијим подацима које ми је дао Радован Петровић, кустос Завичајног музеја у Јагодини. 28 Vetnić 1967 a, 116 – 118. 29 Vetnić 1967, 111 – 112. 30 Стојић 1995, 80 - 82; Поповић 2002 31 Цермановић – Кузмановић 1963, 119 - 125; Васић 1992, 379 – 385 26

KAPIJA POMORAVQA


71

оптималној мери сачувао овај споменик културе, а у исто време одговорило захтевима и потребама савремене Ћуприје и Поморавља.

БИБЛИОГРАФИЈА Цермановић-Кузмановић 1963 - А. Цермановић-Кузмановић, Једна камеја из Ћуприје, Зборник Филозофског факултета Универзитета у Београду VII/1, Београд 1963, 119 – 125. Jordović 1963 – Č. Jordović, Horreum Margi, Ćuprija II, Arheološki pregled 5, Beograd 1963, 90-93. Kanitz 1892 – F. Kaniz, Römische Studien in Serbien, Wien 1892. Kanitz 1904 – F. Kaniz, Königreich Serbien und das Serbenvolk, Band I, Leipzig 1904. Petrović 1979 – P. Petrović, Inscriptions de la Mésie Supérieure, Vol. IV, Naissus – Remesiana – Horreum Margi, Beograd. Piletić 1969 – D. Piletić, Rimski kastrum Ćuprija – Horreum Margi, Vesnik vojnog muzeja 15, 1969, Beograd, 9 –55. Piletić 1989 – D. Piletić, Rimske fortifikacije na teritoriji Srbije, Vesnik vojnog muzeja 33, Beograd, 79 – 104. Поповић 2002 – И. Поповић, Накит са Јухора, Остава или сакрални тезаурус (I. Popović, Jewelery from Juhor.Hoard or Sacred Treasure), Београд. Стојић 1995 – М. Стојић, Неколико предмета фигуралне уметности у сребру у басену Велике Мораве, у: Радионице и ковнице сребра (Silver Workshops and Mints), ур. И. Поповић, Београд, 77 – 82. Stojić 2003 – M. Stojić, Veliki Vetren, Beograd. Васић 1988 – М. Васић, Налаз II римског бронзаног новца IV i V века из муниципијума Horreum Margi (Ћуприја), (Summary: Finding II of Bronze Coins dating from the IV and V Centuries from the Municipium of Horreum Margi), Нумизматичар 11, Београд, 63 – 83. Vasić 1990 – M. Vasić, Nalazi rimskog bronzanog novca IV i V veka iz municipijuma Horreum Margi, (Trouvaille des monnaies de bronze de IVéme et Véme siècle en municipe Horreum Margi), Beograd. Васић 1992 - М. Васић, Нов Митрин рељеф из Horreum Margi (Ћуприја) (Summary: The New Mytra Relief from Horreum Margi (Ćuprija)), Зборник Народног Музеја XIV/1, археологија, Београд, 379 – 385. Vasić et al. 1989 - M. Vasić, J. Kavajin – Mundrić, S. Popović, Horreum Margi – Ravno – Ćuprija (iskopavanja 1979. i 1986 – 1988. godine) (Summary), Vesnik Vojnog Muzeja 33, Beograd, 7 – 36. Vasić, Milošević 2000 – M. Vasić, G. Milošević, Mansio Idimum, rimska poštanska i putna stanica kod Medveđe, Beograd. Васић et al. 2009 - М. Васић, С. Петковић, В. Манојловић – Николић, М. Крижанец, Резултати истраживања вишеслојног налазишта Horreum Margi – Равно – Ћуприја у 1989. години (Summary: The results of the archaeological research into multilayer site Horreum Margi – Ravno – Ćuprija in 1989) , Весник Војног музеја 36, Београд, 133 – 143. Васић, Петковић 2010 – М. Васић, С. Петковић, Резултати истраживања вишеслојног налазишта Horreum Margi – Равно – Ћуприја у 1990. години (Summary: The Results of Research on Multilayer Site Horreum Margi – Ravno – Ćuprija in 1990), Весник Војног музеја 37, Београд, 9 - 25. Vetnić 1967 S. Vetnić, Đula, Ostrikovac, Svetozarevo – kasnoantička nekropola, AP 9/1967,


72


Beograd 1967, 111 – 112. Vetnić 1967 a S. Vetnić, Ilinjača, Dragovo, Svetozarevo – antički period – mitrej, AP 9/1967, Beograd 1967, 116 – 118.

ROMAN TOWN HORREUM MARGI AND ITS SURROUNDINGS Summary The archaeological research of Roman town Horreum Margi had begun in 1861 when Felix Kanitz saw and drew the remnants of Roman fortification in Ćuprija. In following decades there was no interest for this archaeological site, placed in the center of recent Ćuprija, below the military casarne. Although, it was mentioned in the articles of Mihailo Valtrović and Nikola Vulić in connection with epigraphic monuments. In 1962 – 1964 the first systematical excavations of the archaeological site Horreum Margi were led by Military Museum from Belgrade, under the leadership of Dragtoslav Piletić, the custodian of this museum inside the military camp „Miodrag Novaković – Džudža“ in Ćuprija. Also, during the construction works in military base in 1963, a part of Roman necropolis was discovered containing twenty cyst – graves built of tegulae, dated in 4th century AD. In the period from 1986 to 1990 Archaeological Institute and Military Museum from Belgrade have continued the systematical archaeological research of Roman fotification and medieval settlement in the site of Horreum Margi – Ravno – Ćuprija, directed by Miloje Vasić, senior scientific fellow of Archaeological Institute. On base of this research it could be assumed that the town of Horreum Margi was established in the beginning of 2nd century AD and surrounded with ramparts in the first half of 3rd century AD. The earlier fortification was enlarged to the West in the beginning of 4th century AD. The later fortification had a polygonal layout, with the northern rampart 270 m long and the eastern wall approximately 200 m long. The Hunic invasion in 441/443 finally had destroyed the Roman town Horreum Margi. In the next few years after this date the life had continued. Above the Roman town, in the period of 9th – 12th century, medieval town of Ravno had raised. In the same place the Turkish palanka was constructed as well as the baroque fortress of star like layout was erected in 1738 by Alexander von Wittenberg. In the surroundings of Horreum Margi a number of Roman archaeological sites were found. They could be divided in three categories: 1. mansia and mutatia on the road from Viminacium to Horreum Margi (Via Militaris), like mansio Idimum in Medveđa , 2. castra and castella on the mountain Juhor or along the roads leading to the mining districts in the East and the South and 3. settlements (vici, pagi, villae rusticae) and necropolis. Among these settlements the site of Dragovo – Ilinjača with a Mithreum, as well as Late La Tène - Early Roman villages in Majur and Crvene Livade – Jagodina are outstanding examples. They show the early Romanization of the Morava Basin, but also a very strong autochthonous component creating a new Roman – provincial culture. Translated by author KAPIJA POMORAVQA

СОНДАЖНА ИСКОПАВАЊА НА ЛОКАЛИТЕТУ КНЕСЕЛАЧКА ЧЕСМА КОД ПАРАЋИНА

73

Александар Срндаковић Завичајни музеј, Параћин

СОНДАЖНА ИСКОПАВАЊА НА ЛОКАЛИТЕТУ КНЕСЕЛАЧКА ЧЕСМА КОД ПАРАЋИНА Апстракт: У раду се обрађује сондажно ископавање паристоријског насеља, на локалитету Кнеселачка чесма, које се може приписати гвозденом добу I то јест прелазном периоду из бронзаног у гвоздено доба. На овом подручју Средњег Поморавља насеље на Кнеселачкој чесми би представљало директну еволуцију ранијих насеља бронзаног доба која су припадала параћинској културној групи. Кључне речи: археологија, праисторија, гвоздено доба I, Параћин, Кнеселачка чесма Истраживања на локалитету Кнеселачка чесма започета су са циљем да се упозна карактер овог налазишта. Индиције о постојању локалитета дала су прва рекогносцирања која су вршена 1981. године од стране Марина Брмболића тадашњег кустоса Завичајног музеја у Параћину а на савет археолога аматера Момира Јездића.1 Рекогносцирања су обновљена почетком деведесетих година и том приликом прикупљено је доста уситњених керамичких фрагмената по којима се могло закључити да се ради о локалитету старијег гвозденог доба. Године 1994. пошто су прикупљена мања материјалнга средства приступило се сондажном ископавању овог налазишта. Тешкоћу приликом истраживања представљао је и сам потез на коме се локалитет налази јер земљиште припадало пољопривредном добру и стално се обрађивало. Ископавања су вршена на слободној пдвршини, која није била захваћена пољопривредним радовима, отварањем пробне сонде. Иначе, сам локалитет се налази на око два километра североисточно од Параћина, на заравњенеш платоу Карађорђевог брда, на надморској висини од 188 метара. Како је предходним рекогносцирањима утврђено локалитет захвата површину од око једног хектара и пресечен је коритом Кнеселачког потока које је широко око тридесет метара. У непосредној близини је и извориште потока који је, судећи по величини корита некада био много богатији водом. Гро материјала који је пронађен рекогносцирањем налазио се око сто метара западно од извора Кнеселачког потока и углавном на јужној обали док се на северној врло ретко јавјља. Поред главног корита, на терену су видљива и бочна мања корита некадашњих водотокова. (слика 1.). На самом углу који захвата јужно, бочно корито са главним коритом отворена је прва пробна сонда која је требало да да податке о дебљини и броју културних слојева, а чије су димензије биле 4 X 4 метра. Радови на 1

М. Брмболић, Археолошка рекогносцирања СО Параћин, Археолошки преглед 22, 187


74

Александар Срндаковић

ссонди започети су скидањем п површинског слоја земљишта - културног слоја изразито тамне боје у којем је било т доста уситњених керамичких д фрагмената. Хумусни слој је ф врло танак јер на овом месту в нису вршени појњопривредни н ррадови. Овај слој је дебљине до 220 цм. По скидању овог слоја уулази се у слој тамно сиве боје зземље који обилује керамичким материјалом. Дебљина овог слом ја је у просеку око 60 цм. Ту се јављају и крупнији фрагменти ја посуда. Испод овог слоја на п дубини од 80 цм. улази се у слој д мрке боје земље који је дебљине до 20 цм. у коме се такође јављају ситнији керамички фрагменти. На дубини од 90 цм. улази се у слој жуте пескуше у коме материјал престаје да се јавља. (слика 2.). Кeрамички фрагмeнти пронађени у првом откопном слоју то jeст у танком слоју хумуса су углавном лоше фактуре или пак мало прeчишћeнe са грубом обрадом површине. Сем два фрагмента који се могу приписати латенском периоду, остали фрагмeнти керамичких посуда припадају периоду старијег гвозденог доба. Латeнском периоду припадају два фрагмента обода од којих јe јeдан са задебљалим, мало извијеним ободом који је заравњен на врху, светло браон боје, док јe други обод јако извијeн са задeбљаним рамeном и сиве боје. (Табла I, сл. 1, 2.). Што се тичe керамичких фрагмената халштатске припадности може се рећи да они углавном припадају деловима здела, лонаца и питоса. Код здела се рааликују вишe типова и то: зделе већих димензија дебелих и равних зидова доста грубе израде и лоше фактуре али са пластичном украсном траком при ободу на којој је орнамент изведен убодима прста; други тип су зделе биконичне профилације са мало посувраћеним ободом и грубе обраде површине; трећи тип представљају здeлe или пехари лоптасте форме са извијеним вратом на којима је орнамент извeдeн у облику пластичног удубљеног ребра. Фрагмeнти лонаца се јављају у вeликом броју и сви су углавном дебeлих равних зидова лоше фактуре и грубе обраде површине, светло браон боје и украшени пластичном, налепљеном траком са мањим или вeћим удубљeњима. Исто то важи и за деловe питоса чија сe дебљина зидова креће и до 3 цм. У овом слоју пронађени су и фрагменти дршака којe имају на врху украс у виду брадавицe ( таб. I, сл. 8 ), а такођe сe код лонаца јављају и велике јeзичастe дршкe. Ово што важи за први откопни слој понавља сe и у осталим откопним слојeвима свe до дубинe од 90 цм гдe прeстајe да сe јавља кeрамички матeријал. Као што смо већ поменули слој тамно сивe бојe земље (20 - 90 цм) обилујe керамичким фрагментима. У највећем проценту сe јављају зделе KAPIJA POMORAVQA


75

и лонци а такођe при д дну слоја појављују се и неколико фрагмeната пeхара. Код здела се п може разликовати неком ллико типова. Највише ссу заступљене коничне ззделе равних или пак мало заобљених зидова, м ууглавном грубе или ређе приглачане површине, п слабо пречишћене фас ктуре, док им се боја креће од изразито црне и сиве а ретко се јављају у светло или тамно браон боји. Зделе овог типа нису украшене никаквим орнаментом. Већина од њих поседује ушасте дршке које доста надвисују раван обода а неке на врху имају украс у виду брадавицe (таб. I, сл. 3 - 7 ). Други тип прeдстављају биконичнe зделe са мало или доста посувраћеним ободом, са мало боље пречишћeном фактуром и приглачаном површином. Рамена посуда су назначена равним рeбром. Овe зделe поседују углавном мањe јeзичасте дршкe, а боја им је црна, сива или браон (таб. II, сл. 1, 2). Трeћи тип представљају зделе - пехари лоптастог реципијента са равним вратом који сe сужава према унутрашњости посуде. Углавном су браон бојe, лошe фактурe и грубе обрадe површине. Свe су на рамeну и трбуху украшeнe канeлованим орнаментом. (таб. II, сл. 3). Варијанту овог типа прeдстављају пехари лоптастог реципијeнта са благо извијeним ободом. Нeки од ових пeхара су грубe израдe и без икаквог орнамeнта док јe нeколико примeрака урађeно са фином фактуром и глачаном површином и сви су црнe бојe. На јeдном фрагмeнту изведен јe орнамeнт у виду плиткe канелуре на рамeну. Остали фрагмeнти су украшeни орнамeнтом у виду урeзаних косих линија којe сe мeђусобно сeку на трбуху посудe а некад је од нeколико паралeлних линија начињeна и трака. Овe урезанe линијe испуњенe су белом инкрустрацијом. Два примeрка ових посуда сe нарочито истичу својим орнаментом који сe састоји од ситних убода на врату посуде док на трбуху урeзанe линије чине геомeтријскe фактурe у виду кругова, квадрата, изломљених и правих линија које су испуњенe бeлом инкрустрацијом. (таб. II, сл. 4, 5). И код лонаца који су пронађени у овом слоју могу сe разликовати два типа. Први тип представљају лонци равног обода и равних дeбeлих зидова рађени од лошe пречишћене земље и грубe обрадe површинe. Већина ових посуда украшена је на самом ободу или непосредно уз обод пластичном траком на којој је орнамент изведен утискивањем прста. (таб. III, сл. 2 - 4). Варијанту овог типа представљају лонци са задебљалим и равним ободом који је са спољне стране украшен утискивањем прста. (таб. III, сл. 5). Други тип представљају лонци лоптастог реципијента са равним цилиндричним вратом. На рамену је орнамент у виду пластичне траке са убодима. Један фрагмент је на врату украшен орнаментом у виду налепљене траке обликован као изврнуто латинично слово U. (таб. III, сл. 7). Историјски архив Крушевац

76


У овом слоју пронађен је и средишњи део двојне посуде и фрагментована опека, лоше печена у чијој се фактури оцртавају делови биљака. На њеним ивицама је мало наглашено ребро. (таб. III, сл. 8). Поред пронађених керамичких фрагмената никаквог другог материјала није било. Иако је отворена само једна сонда, у којој нису пронађене затворене целине, ипак се по великм броју керамичких фрагмената може закључити да се ради о једнослојном насељу старијег гвозденог доба пошто се сав материјал, осим неколико спорадичних налаза са површине земље који припадају латену и средњем веку, може са сигурношћу приписати овом временском периоду. Наиме материјал пронађен у сонди 1. најближе аналогије има са материјалом који је налажен на локалитету Вецина мала у селу Мајур код Јагодине. Посебно се то односи на истоветност пехара са Кнеселачке чесме и посуда из јаме 5. са Вецине мале, то јест на урезани орнамент испуњен белом инкрустрацијом а који је датован у гвоздено доба 1а.2 У истој јами пронађени су и пехари са канелованим орнаментом а који се јављају и на нашем локалитету а такође и остале зделе и лонци са оба ова локалитета су истоветни.3 Лоптасте зделе са канелованим орнаментом и са урезима пронађене су и на локалитету Сарина међа код Јагодине у земуници 3. И оне су аналогне са посудама са локалитета Кнеселачка чесма.4 Према до сада изнетом са сигурношћу се ово насеље може приписати гвозденом добу I то јест прелазном периоду из бронзаног у гвоздено доба. На овом подручју Средњег Поморавља насеље на Кнеселачкој чесми би представљало директну еволуцију ранијих насеља бронзаног доба која су припадала параћинској културној групи.5 У сваком случају сонда 1. је дала одређене резултате који се тичу карактера самог налазишта док ће даља ископавања пружити јаснију слику о величини насеља, временским одредницама, етничкој припадности његових становника и његовом месту у односу на културне групе које су почетком гвозденог доба постојале на простору Средњег Поморавља. Summary This paper deals with the excavation of prehistoric settlements probing, on the site Kneselac fountain, which can be attributed to the Iron Age and that is the transition period from the Bronze to the Iron Age. In this area, a village on the Kneselac fountain in the Middle Morava would be a direct evolution of the early Bronze Age settlement that belonged Paracin cultural group.

2 М. Стојић, Праисторијско насеље Вецина мала у Мајуру код Светозарева, Старинар ХХХVII 1986, Београд 1986, 151 3 Ибид, 149, 150 4 М. Стојић, Гвоздено доба у басену Велике Мораве, Филозофски факултет, Београд 1986, 90, табла 1-3. 5 Ибид, 90

KAPIJA POMORAVQA



77

78


KAPIJA POMORAVQA

СРЕДЊОВЕКОВНА ПЕЋ НА ЛОКАЛИТЕТУ „ЋЕРАНА“ ВЕЛИКИ ГОРУЊАР У МИЛОШЕВУ

79

Радован Петровић, Завичајни музеј у Јагодини Соња Перић, Завичајни музеј у Јагодини

СРЕДЊОВЕКОВНА ПЕЋ НА ЛОКАЛИТЕТУ „ЋЕРАНА“ ВЕЛИКИ ГОРУЊАР У МИЛОШЕВУ Апстракт: У раду се дате прве информације са ископавања на локалитету Ћерана у Милошеву. Ископавана је пећ која је била укопана у земљу и која је служила за печење опеке, црепа, вероватно и керамичких посуда. Учестали налази опеке превучене глеђу наводе на претпоставку да је можда коришћена и за топљење стаклене масе или прављење глеђосане керамике и других предмета. Пећ је вероватно из позног средњег века. Кључне речи: археологија, средњи век, пећ за печење опека, Милошево, Велики Горуњар, Ћерана Након пријаве Алекасандра Милојковића из Милошева, Завичајном музеју у Јагодини да је тракториста обрађујући њиву Радивоја Милановића на локалитету „Ћерана“ потес Велики горуњар у Милошеву точком пропао у земљу, при чему се отворила рупа у земљи и показао део архитектонске конструкције, кустоси археолози Радован Петровић и Соња Перић су изашли на терен, фотографисали ситуацију на терену, прикупили велику количину површинских налаза са те њиве, као и са југоисточно од ње лоциране њиве Томислава Пешића, коју чине фрагментована опека, цреп и фрагменти керамичких посуда грубље фактуре и већих димензија. Констатовано је да се кроз отвор у земљи виде лукови од опеке тањих димензија и један стуб квадратне основе. Прва претпоставка, уз консултације са стручним саветником Археолошког института у Београду др Софијом Петковић, је била да се ради о хипокаусту римске виле. Уз разумевање градоначелника Јагодине, Драгана Марковића и финансијску подршку Скупштине града Јагодина, одлучено је да се покрене поступак за издавање дозволе за заштитно археолошко ископавање и да се почну радови на терену. Археолошко заштитно ископавање у Милошеву на локалитету „Ћерана“ потес Велики горуњар је започело 2. јуна и трајало до 24. јуна 2011. године. Постављена је сонда око отвора у земљи димензија 10 x 10 m, како би се ухватиле границе претпостављеног објекта. Руководилац радова је био Радован Петровић, а остатак екипе су чинили Соња Перић, архитекта Милош Комарек и петорица радника из Милошева. Историјски архив Крушевац

80

Радован Петровић, Соња Перић

Ископавање је вршено у откопним сслојевима дебљине 20 cm. Прва три сслоја су садржала фрагментован цреп, оопеку и ређе фрагменте грубе керамике. У основи 2. откопног слоја констатован је зид од опека димензије 24 x 12 cm ккоји се пружа у правцу југ – север. По П врсти материјала и димензијама оопеке констатовано је да се ради о млађем периоду од претпостављеног. м У 3. откопнмом слоју је дефинисана површина грађевинског објекта, те су п даља ископавања настављена праћењем д оове конструкције. Даљим радовима откопана је пећ зза печење опеке и црепа, која је можда ккоришћена и за печење керамике. На Поглед са северозападне стране основу материјала коришћеног за градњу, димензија опеке,1 фрагмената керемике нађених у културним слојевима,2 3 историографских података , као и консултација са др Млађаном Цуњак, археологом Регионалног завода за заштиту споменика културе у Смедереву, који је обишао терен и видео материјал са овог локалитета, пећ се може датовати у средњи век, од XV до почетка XVIII века. Пећ је димензија 6 x 2 m и простире се у правцу југоисток – северозапад. Констатоване су две грађевинске фазе, што се види по доградњама и поправкама и врсти материјала који је употребљаван. Старија фаза потиче из XV века, док се млађа фаза и коришћење пећи може датовати до почетка XVIII века. Пећ има 11 лукова од опеке који су на поду од опеке пресвучене танким слојем запечене глине. Првих пет лукова са северозападне стране, који су или порушени у поплави, или настали доградњом пећи, припадају млађем периоду и изграђени су од опека димензија 24 x 12 x 3 cm. Такође је девети лук у низу замењен новим са млађом опеком, а на средини лука се налази ојачање у виду потпорног стуба квадратне основе. Остали лукови су саграђени од средњовековне опеке димензија 30 x 15 cm, дебљине од 4 до 6 cm. У сваком од њих је уграђено по око 30 опека. Лукови и стуб су били пресвучени танким слојем глине. Видљив део зида пећи на дужим странама изнад нивоа лукова је урушен, а припада млађој фази градње са везивом од глине и облепљен је са спољашње стране глином дебљине 10 - 15 cm. 1 С. М. Ненадовић, Илустровани речник израза у народној архитектури, Београд, 2002, 401 2 М. Цуњак, Смедеревска тврђава, Смедерево, 2011. 3 В. Миливојевић, Венчац – прилози за старију историју, Шумадијски записи IV-V, Зборник радова Народног музеја у Аранђеловцу, Аранђеловац 2011, 132-134; С. Ветнић, Д. Јовановић, М. Алексић, Монографија Села Милошева код Јагодине, Месна заједница Милошево, Јагодина, 1999, 55-86; Б. Кнежевић, Манастири и цркве у Ресави, Ресава (горња и доња) у историји, науци, књижевности и уметности, Деспотовац, 2004, 130

KAPIJA POMORAVQA

СРЕДЊОВЕКОВНА ПЕЋ НА ЛОКАЛИТЕТУ „ЋЕРАНА“ ВЕЛИКИ ГОРУЊАР У МИЛОШЕВУ

81

Ложишта пећи се налазе на ужим сстранама. На југоисточној страни је очувано ложиште л из старије фазе градње до висине од о 160 cm, направљено од запечене глине дебљине 30 cm. Решетка пећи изнад ложишта д је направљена од попречно постављених оопека и фрагмената црепа. Пећ је била укопана у земљу по дужим сстранама у дубини од око 120 cm, док је прилаз ложиштима, ужим странама, био п укопан до нивоа пода пећи. у Пећ је служила за печење опеке, црепа, ввероватно и керамичких посуда, а учестали налази опеке превучене глеђу наводе на н претпоставку да је можда коришћена и п зза топљење стаклене масе или прављење глеђосане керамике и других предмета. Поглед са југоисточне стране На основу доступне литературе и до сада публикованог средњовековног материјала ове намене, пећ на локалитету „Ћерана“ Велики горуњар у Милошеву је јединствена на територији Србије,

Југоисточно ложиште те је самим тим и чињеницом да се на овом потесу, на основу површинских налаза и усмених података прикупљених на терену током ископавања, налази још неколико објеката, што сведочи о великој продукцији материјала за градњу и постојању насеља, значај откривања овог локалитета je велики. Историјски архив Крушевац

82

Радован Петровић, Соња Перић

Након даље обраде материјала и детаљнијег рекогносцирања терена, као и нових археолошких ископавања, допуниће се добијени подаци и створити могућност за проналажење средњовековног српског насеља на потесу „Велике ливаде“ у Милошеву и манастира који је по легенди подигао крајем XV - почетком XVI века Павле Бакић, последњи титуларни српски деспот, на чијим је остацима подигнута 1863. године нова црква у Милошеву, чиме би била употпуњена археолошка мапа средњовековне Србије. БИБЛИОГРАФИЈА ВЕТНИЋ, С., ЈОВАНОВИЋ Д., АЛЕКСИЋ М., Монографија Села Милошева код Јагодине, Месна заједница Милошево, Јагодина, 1999. КНЕЖЕВИЋ, Б., Манастири и цркве у Ресави, Ресава (горња и доња) у историји, науци, књижевности и уметности, Народна библиотека „Ресавска школа“, Деспотовац, 2004. МИЛИВОЈЕВИЋ, В., Венчац – прилози за старију историју, Шумадијски записи IV-V, Зборник радова Народног музеја у Аранђеловцу, Аранђеловац 2011. МИЛОШЕВИЋ, Г., Становање у средњовековној Србији, Археолошки институт, Београд, 1997. НЕНАДОВИЋ, С. М., Илустровани речник израза у народној архитектури, Просвета, Београд, 2002. ЦУЊАК, М., Смедеревска тврђава, Историјски архив, New press, Смедерево, 2011.

Summary The paper provided the first information from the excavations at the site in Milosevo Ceran. Mined the stove that was dug into the ground and which was used for baking bricks, tiles, and pottery vessels likely. Frequent brick is coated with enamel may be surmised that it may be used for melting glass and making mass glazed ceramics and other objects. The furnace is probably from the late Middle Ages.

KAPIJA POMORAVQA

ЗАВОЕВАНИЕ БОЛГАРИИ ВИЗАНТИЕЙ В РУССКОМ ХРОНОГРАФЕ

83

Л. В. Горина Московский государственный университет

ЗАВОЕВАНИЕ БОЛГАРИИ ВИЗАНТИЕЙ (КОНЕЦ Х-НАЧАЛО XI в.) В РУССКОМ ХРОНОГРАФЕ

Апстракт: В Русском хронографе - нашла достаточно подробное освещение история средневековой Болгарии. Древнейшую сохранившуюся редакцию памятника принято датировать 1512 г. В этом пространном труде древнерусского книжника последовательно излагалась история человечества, начиная с ее Библейских времен. Составители Хронографа включили в эту панораму и многие события болгарского средневековья, осветив историю Первого Болгарского царства, сложную картину болгаро-византийских отношений, а также историю Второго Болгарского царства вплоть до его завоевания турками в конце XIV в. Ключевые словя: Русский хронограф, Перво Болгарско царство, царь Василий II, Самуил, Роман, Видин, Скопье, Роман (Гавриил) На страницах обширного сочинения по всемирной истории, появившегося на Руси на рубеже XV-XVI вв., - Русского хронографа - нашла достаточно подробное освещение история средневековой Болгарии. Древнейшую сохранившуюся редакцию памятника принято датировать 1512 г. В этом пространном труде древнерусского книжника последовательно излагалась история человечества, начиная с ее Библейских времен. Перед читателем представала могучая панорама судеб мировых империй: Иудейской, Восточных, Греческой, Римской, Византийской, а также славянских стран, включая Русь. Изложение событий в упомянутом своде кончалось 1453 г. - временем захвата Константинополя турками-османами. Составители Хронографа включили в эту панораму и многие события болгарского средневековья, осветив историю Первого Болгарского царства, сложную картину болгаро-византийских отношений, а также историю Второго Болгарского царства вплоть до его завоевания турками в конце XIV в. Русский хронограф сохранился в нескольких редакциях, создававшихся на протяжении XVI-XVII вв. Благодаря трудам первого исследователя памятника А.Н. Попова,1 а также новым фундаментальным сочинениям О.В. Творогова,2 история основных редакций представляется следующим образом: на базе Хронографа 1512 г. (далее Хр.1512) возникли Хронограф 1

Попов А.Н. Обзор хронографов русской редакции. Вып.1. М., 1866; Вып.2. 1869. Творогов О.В. 1) Древнерусские хронографы. Л., 1975; 2) Хронограф - Русский // Словарь книжников и книжности Древней Руси. Вып.2 (вторая половина XIV-XVI в.). Часть 2. Л„ 1989 и др. 2


84

Л. Б. Горина

Западнорусской редакции (далее Хр. ЗР) и Хронограф 1617 г. (далее Хр. 1617). Необходимо заметить, что редакции весьма отличаются друг от друга. Так, при сравнении Хр. 1512 с Хр. ЗР обнаруживается, что в последнем опущена Библейская часть, сокращено изложение русской истории, но добавлены сведения по истории западноевропейских и западнославянских стран. В Хр. 1617 изложение Библейской исторш вновь присутствует, однако в значительно сокращенном варианте. О русских же событиях повествуется более пространно и изложение доведено вплоть до времени правления царя Михаила Федоровича (начало XVII в.). В то же время, прове денное нами сравнение болгарских сведений Русского хронографа вышеуказанных редакцийпозволяет прийти к любопытному заключению: статьи по истории Болгарии сохраняются в них неизменными и базируются на одних и тех же источниках. И лишь один избранный нами в данном случае для анализа сюжет хронографа, а именно о болгаро-византийских столкновениях в конце Х - начале XI вв. и установлении власти империи в Болгарии [Речь идет о Западно-Болгарском царстве, которое в современной историографии иногда обозначается как Самуилова держава или Македонское царство.] (1018 г.) изложен в Хр. 1512 и Хр. ЗР по разным источникам. Уже одно это обстоятельство оправдывает наше внимание к данной статье. К болгарским сюжетам Русского хронографа в науке уже обращались,3 в том числе и автор этих строк.4 Однако интереснейшая статья русского памятника о столкновениях царя Самуила с Византией пока внимания не привлекала. Анализируя сведения, сообщаемые Русским хронографом по истории Болгарии, важно иметь в виду, что весь обширный памятник в значительной своей части базируется на болгарских переводах византийских исторических сочинений, важнейшими среди которых являются хроника Иоанна Малалы (VI в.), Георгия Амартола (IX в.) с его Продолжателем (X в.), Иоанна Зонары (XII в.) в его полном и сокращенном варианте (Паралипомене) Константина Манассии (XII в.) с добавлениями болгарского переводчика (XIV в.). Этим хроникам посвящена обширная литература.5 Вернемся к избранному нами сюжету, который располагается в пестрой череде других болгарских сюжетов Русского хронографа. Естественно, что его анализ возможен лишь на основе текстов источников, давших жизнь этому сюжету. Наш анализ базируется на материалах трех основных редакций Русского хронографа: Хр. 1512, Хр. ЗР и Хр.1617. Первые два свода опубликованы.6 Хр. 1617 сохранен лишь в рукописных списках, 3

Турилов А.А. К вопросу о болгарских источниках Русского хронографа // Летописи и хроники: Сб. статей. М., 1984. 4 Горина Л.В. 1) Антиеретическое сочинение Евфимия Тырновского в Русском хронографе редакции 1512 г.: (к истории болгаро-русских культурных связей конца XIV- начала XVI в.) // Балканские исследования: Проблемы истории и культуры. М., 1976; 2) О болгарских материалах в Русском хронографе редакции 1512 г. // Хозяйство и общество на Балканахв средние века. Калинин, 1978. 5 Обширный, указатель соответствующей литературы имеется в книге: Словарь книжников и книжности Древней Руси... 6 Русский хронограф: Хронограф редакции 1512 года//ПСРЛ. Т.22, ч.1. СПб., 1911. Русский хронограф: Хронограф Западнорусской редакции // ПСРЛ. Т.22, ч.2. Пг., 1914.

KAPIJA POMORAVQA


85

одним из которых мы и воспользовались.7 Придавая наибольшее значение содержательной части избранной статьи, мы посчитали целесообразным сделать современный ее перевод, позволяя себе лишь незначительные сокращения текста, в той его части, которая прямо не относится к истории болгаро-византийских отношений. В Хр.1512 анализируемая статья располагается в составе 178 главы, озаглавленной «Царство Василия и Константина, сыновей Романа царя». События изложены следующим образом: «Азия была покорена арабским мечом, и греческие рубежи стеснены ассирийцами. Болгары же нападали на греков по Дунаю и пленили Фракию, находящуюся близ их границ. Но внезапно воссияла ему после зимы весна и вместо бури дохнуло некоей глубокой тишиной, сладко навевающей спокойствие на всех. И склонился Варда перед скипетроносцем, и все стали повиноваться царствующему. Подчинил Василий и арабскую страну, и Фасидскую сладкую струю, кормящую иверийцев, и финикийскую землю. Василий же царь не дал отдыха очам своим, век не смежил, сна не знал, пока не прогнал волков, терзающих овец. Узнали мощь его и сильные болгары. И снова он опоясался мечом, как победоносный Арес. И не оставался он в царских опочивальнях как юная девица, избегающая мужского взгляда. Напротив, умывали утренние росы волосы (Василия. - Л.Г.), умножая царский аромат. И вновь сошлись полки в ожесточенных схватках, и вновь человекоубийство и дерзость свиреподушную обнаружили варвары как козлы, которым забили в утробу острие копья. Вооружились воины с обеих сторон - греческие и болгарские. И все они дышали гневом ярости и войны. И все были одеты в железо: и несущие медные щиты, и несущие копья. И началась война - губительная для обеих сторон. Не задумывались болгары и греки, а нападали как львы и пенобрызжущие козлы. И замелькало разное оружие, и руки не отдыхали, и кровью падших обагрялись ладони. Разбивались щиты, и сокрушались копья, тяжко испуская свирепошумящий грохот. Василий же царь обходил своих подданных как петух, направляя их на твердоумных болгар. Разумеется болгарские воины побежали, втягивая плечи. Греческие полки кинулись им вслед, избивая отставших и сваливая их, попирали ногами. Преследовали и князя их, подрезали жилы коням и овладевая жилищами, радовались добыче. И покрылись кровью и трупами мертвецов поля болгарские, и болота истекшей крови собрались повсюду. И тогда воинство греческое, вооруженное и невооруженное, ликуя шло свободными шагами по Фракии и по всей болгарской земле. Так царь Василий не единожды, а дважды победил царя болгар. Самуил было его имя. И захватил Видин, и Плиску, и Великий Преслав и Малый. И много прочих городов. И Скопье было передано ему Романом, сыном болгарского царя Петра, а Роману этот город во владение передал Самуил, когда болгары до Охрида и Драча и далее царствовали. Так царь сломил надменность болгар, низверг столп их 7

Нами привлечен к исследованию список Хронографа редакции 1617 г., распространенный, Иргизской коллекции, № 118. Ныне сохраняется в Научной библиотеке Московского университета. Рукопись памятника найдена учеными МГУ и, в частности, И.В. Поздеевой во время экспедиции на Иргиз. См. подробное описание этого памятника в кн.: Кобяк Н.А., Поздеева И.В. Славяно-русские рукописи XIV-XVII веков Научной библиотеки МГУ (Поступления 1964-1984 годов). М., 1986.


86


гордости и отогнал как бедных псов от кошар и стад. Некоторых захватил в плен, ослепив пятнадцать тысяч пленников. И оставив на каждую сотню ослепленных одного одноглазого, послал их к царю Самуилу. Тот, увидев их, очень затужил и с горя умер. Так Василий усмирил гордых и сделал рабами свободных. И с тех пор было болгарское царство под областью греческой, вплоть до Асена Первого, царя болгар».8 Комментарий к вышеизложенному тексту источника абсолютно необходим. В основе сюжета - болгарский перевод хроники Константина Манассии и глоссы болгарского переводчика хроники. Взятые отдельно или сами по себе данные Манассии и, соответственно, статьи Хр.1512, историк может считать заслуживающими доверия или, напротив, не считать таковыми. И лишь сравнение сведений, сообщаемых Манассией, с данными других источников, повествующих о тех же событиях, поможет решить проблему истинности этих сведений. Рассмотрим соответствующие данные других источников, прежде всего византийских историков Иоанна Скилицы (XI в.),9 Михаила Пселла (XI в.)10 и арабского историка Яхъи Антиохийского (X в.).11 Излагаемые в Хр.1512 события хронологически вписываются в период с 976 г. (время вступления на византийский престол императора Василия II) и вплоть до 1018 г., когда сокрушенное могущественной империей перестало существовать Первое Болгарское царство. Итак, в январе 976 г. после смерти императора Иоанна Цимисхия на византийский престол вступил новый император Василий II. Внутри- и внешнеполитическая ситуация в стране была в это время крайне неблагоприятной: империю терзали разного рода потрясения. Хотя его предшественник Цимисхий очевидно достиг многого: ему удалось завоевать Восточную Болгарию, свергнуть ее законного царя Бориса II и вытеснить с Балкан русские войска князя Святослава (972 г.). С переменным успехом император отражал арабский натиск на Востоке (972976). Но ни “арабскую”, ни “болгарскую” проблемы ему решить так и не удалось. Болгары не примирились с прекращением своей государственности. Уже в 973 г. болгарская делегация отправилась к императору Оттону I в Кведлинбург, прося защиты и покровительства. Историк Блазиус Клайнер (XVIII в.) пишет даже о двух болгарских посольствах: одно прибыло к Оттону I в 972 г. с богатыми дарами, а затем - 23 марта 973 г. (на Пасху) появилась и вторая болгарская делегация, причем в состав первой входили и русские послы.12 О посольсгве 973 г. есть сведения во многих западных источниках.13 С всгуплением на престол императора Василия II (976 г.) к старым 8

Хр.1512. С.365-366. Iohannis Scylitzae Synopsis Historiarum / Rec. I Thum. Berolini et Novi Eboraci, 1973. Мы посчитали возможным воспользоваться также публикацией этого источника в: Гръцки извори за българската история. Т. 6. София, 1966. 10 Михаил Пселл. Хронография. Перевод, статья и примечания Я.Н. Любарского. М., 1978. 11 Розен В.Р. Император Василий Болгаробойца: Извлечения из летописи Яхъи Антиохийского. СПб., 1883. 12 История на България от Блазиус Клайнер съставена в 1761 г. Под. ред. на Иван Дуйчев и Карол Телбизов, София, 1977. 13 О западных хрониках, повествующих об этом сюжете см.: Златарски В. История на Българската държава през средните векове. Т.1. 4.2. София, 1971. С.610. 9

KAPIJA POMORAVQA


87

проблемам прибавились новые: эго были бунты титулованной византийской знати против законной власти. Наиболее серьезными были мятежи полководцев Варды Склира и Варды Фоки. Непростую ситуацию застал Василий II на Дунае и во Фракии. П. Петров, полагаясь на “Записку готского топарха”, отмечает, что к середине 70-х годов Х в. болгарам удалось овладеть областями к югу от Дуная, захватить там более десятка городов и сотни сел.14 В. Тыпкова-Заимова выдвинула вполне приемлемую, на наш взгляд, гипотезу, согласно которой византийские гарнизоны в Подунавье и при Цимисхий были невелики, а после его смерти значительно уменьшены. В своих выводах В. Тыпкова-Заимова опирается не только на письменные, но и на археологические источники, в частности, результаты исследований румынского археолога П. Дьякону, установившего, что византийские казармы в этом районе были заменены, после Цимисхия, незначительными постройками. Видимо в это время византийские войска покидали свои позиции на Дунае.15 Что касается «фракийской» ситуации, то о ней повествует Б.Клайнер, датируя столкновения греческих и болгарских войск в этом районе 70-ми годамиХ в.16 В Хр.1512 самого подробного описания заслужило лишь одно болгаровизантийское сражение, а именно то, в котором участвовали высшие лица двух государств: Василий II и Самуил. Эту, развернувшуюся во Фракии битву можно отнесли к началу 90-х годов Х в. Так, Яхъя Антиохийский отмечает, что после примирения Василия II с Вардой Склиром (989 г.) он сам возглавил византийские войска и вскоре двинул их против Болгарии. Успешная для Византии война продолжалась вплоть до 995 г.17 В анализируемой статье Хр.1512 сообщается, что сражение состоялось не только после подавления бунтов Варды Фоки (989 г.) и Варды Склира, но и после захвата Византией Грузии и Армении (начало 90-х годов Х в.). После чего укрепившая свою мощь империя обрушилась на сильного противника («узнали его мощь и сильные болгары»). Из статьи Хр.1512 узнаем, что до захвата греческими войсками Видина (1003 г.) греки дважды одолели болгар. Логично предположить, вновь привлекая данные Яхъи, что обе они имели место в период 991-995 гг. Сведения Хр.1512 о повторном завоевании Византией Северной и Северо-Восточной Болгарии надежно вписываются в аналогичные свидетельства других источников, прежде всего Скилицы. Согласно последнему, Плиска, Великий и Малый Преслав попали в руки византийцев в 1001 г., Видин - в 1003 г., а Скопье - в 1004 г. Причем, Скопье не было захвачено с боями, а передано Василию II Романом, сыном болгарского царя Петра.18 Роман же, в свою очередь, стал правителем Скопье, «когда болгары до Охрида и Драча и далее царствовали». Именно тогда Самуил передал 14

Петров П. Раздел: Давид, Моисей, Арон и Самуил начело на българската държава // История на България. Т.2. София, 1981. С.401-402. 15 Тъпкова-Заимова В. Долни Дунав - гранична зона на византийския запад. Към историята на северните и североизточните български земи, края на X-XII в. София, 1976. С.53-54. 16 История на България от Блазиус Клайнер... С.88. 17 Розен В.Р. Император Василий Болгаробойца... С.34. 18 Гръцки извори... С.280-283.


88


Роману Скопье. Когда же именно это случилось? Логично, на наш взгляд, принять к сведению сообщения Скилицы о том, что в 998 г. Самуил путем удачного брака своей дочери с одним из византийских военачальников, изменивших императору, сумел овладеть всей Драчской областью и, соответственно, Драчем.19 В конце 90-х годов Х в. Самуил находился вновь на вершине своей славы. И царственный жест Самуила в сторону потомка прежней правящей болгарской династии был здесь вполне уместен. При захвате Скопье Василием II царевич Роман был пленен византийцами. Драматичное столкновение греческих и болгарских войск летом 1014 г. у горы Беласица, окончившееся сокрушительным разгромом болгар, описано и в Хр.1512, впрочем, как и во многих других источниках. Представлено и жестокое действие византийского императора, повелевшего ослепить 15 тысяч пленных болгарских воинов, из коих на каждую сотню был оставлен лишь один одноглазый. Увидавший посланную к нему страшную процессию, болгарский царь Самуил тяжко заболел и вскоре скончался (6 октября 1014 г.). В последних строках всей этой истории Хр.1512 сообщает, что болгары стали рабами, попав под власть Византии, продолжавшуюся вплоть до воцарения Ивана Асеня I (1188 г.).20 В составе Русского хронографа последующей редакции, а именно, Западнорусской (Хр. ЗР) история завоевания Первого Болгарского царства Византией изложена по другому источнику. Как нами уже отмечалось, это единственная болгарская статья в Хр. ЗР, полностью сменившая свою источниковую базу. В Хр. ЗР в основе повествования - хроника Иоанна Зонары (XII в.) в ее сокращенном варианте, так называемом Паралипомене.21 Впечатляет уже сам заголовок этой статьи: «Царство 54 Греческое Василия Болгарского губителя». Воспроизводим текст статьи Хр. ЗР в сделанном нами современном переводе, позволяя, как и в случае с Хр.1512, небольшие сокращения частей текста, прямо не относящиеся к анализируемым событиям. Статья предстает в следующем виде: «В это время болгары передали правление Болгарией четырем братьям: Давиду, Моисею, Аарону и Самуилу, сыновьям некоего болгарского князя, называемого комит. Те же, которые были из царского рода, все погибли. Один только сын Петра остался, да и тот был скопцом. Давид вскоре умер, Моисея же убили камнем, а Аарона погубил Самуил. Остался лишь сын Аарона Иван Владислав. Тогда принял все болгарское царство Самуил и с боем стал захватывать западные страны и города. Царь Василий выступил против болгар и осадил болгарский город Средец, т.е. Сердику. Самуил победил его, и Василий отступил к городу Филиппусу... Затем Василий пошел походом на болгар и победил их, 19

Там же. С 279. Хр.1512. С. 366. Этими строчками кончается повествование о захвате Болгарии Византией в Хронографе указанной редакции, базирующееся на хронике Манассии, вызывающей интерес у исследователей по ею пору: см. Среднеболгарский перевод хроники Константина Манассии в славянской литературе. София, 1988. Исследование текстов хроники в этой книге принадлежит И. Дуйчеву и М.А. Салминой, внесших большой вклад в изучение самого памятника, а также в исследование хроники как источника Русского хронографа. 21 Бодянский О. Паралипомен Зонарин // ЧОИДР. 1847. № 1. 20

KAPIJA POMORAVQA


89

разрушив укрепления вокруг Сердики. Разорил он и Сербичищу (Сервию. - Л.Г.) заставив сдаться Николицу - начальника Сербичищи, который был возведен им в сан патриция. Но тот снова убежал к Самуилу. Самуил тем временем ограбил торг в Адрианополе. Шедший следом Василий захватил затем город Бдин, а Скопье передано было ему Романом, скопцом, сыном Петра, бывшего болгарского правителя. А правителем Скопье поставил Романа Самуил... Царь Василий непрестанно воевал с болгарами. И победил их и, захватив в плен 15 тысяч воинов, ослепил их всех, оставив на двухсот одного одноглазого, дабы вел один двести человек. И послал их всех к Самуилу. Самуил не мог этого вытерпеть, пал в изнеможении и вскоре умер. Тогда царство принял Гавриил, сын его, называемый Роман, который правил один год и был убит своим двоюродным братом Иваном Владиславом, сыном Аарона. Он правил два года и пять месяцев и был убит при осаде города Драча. Царь Василий вновь выступил походом против болгар, захватил многие их города, а многие князья болгарские покорились ему. Его власти подчинился Охрид. Затем он отправился в Адрианополь, куда к нему прибыли большие князья болгарские, и все перешли под его власть. Перешел под его власть и город, называемый Перник и прочие города, числом 35. Болгарская царица, жена Ивана Владислава, называемая Мария, передала ему всю болгарскую землю и прибыла к нему с шестью своими дочерьми. Затем прибыли три ее сына. Одного из них, именем Прусиан, царь сделал магистром, двух - патрикиями. Император иные города разорил, иные, напротив, укрепил. В итоге, в результате войны, земля болгарская была возвращена Константинополю».22 В анализируемой статье Хр. ЗР древнерусский составитель последовательно, опираясь на Паралипомен Зонары, излагает события, связанные с установлением власти комитопулов, а затем и одного Самуила, в Болгарии и политических действиях, последовавших за этим. Прежде всего возникает важный вопрос о времени установления в Болгарии власти сыновей комита Николы - комитопулов. В этом случае, на наш взгляд, нет особой нужды погружать читателя в огромную разноголосицу мнений, высказанных в литературе по этому поводу. Считаем себя в праве присоединиться к одному из них, а именно мнению Г.Г. Литаврина, согласно которому Давид, Моисей, Аарон и Самуил заявили о себе сразу же после смерти своего отца - комита Николы в 969 г.23 По данным Хр. ЗР, братья получили власть над страной от самих болгар, поскольку их считали законными претендентами. Ведь прежняя династия прервалась со смертью царя Петра (начало 970 г.). А гибель в том же году отпущенного из Константинополя в Болгарию сына Петра - Бориса, а также невозможность занять царский престол другим сыном Петра - Романом (тот был скопцом) поставили точку в истории династии Симеоновичей. В Хр. ЗР воцарение комитопулов предстает как акция совершенно законная. Другое дело, что источники не сообщают точных данных о дате этого важнейшего события. Можно опереться лишь на косвенные данные. Так, в самом Хр. ЗР (текст 22

Хр.ЗР. С. 165-166. Литаврин Г.Г. Глава V: Внутренний кризис, новый подъем и борьба за независимость // Краткая история Болгарии. С древнейших времен до наших дней. М.1987. С. 91-92. 23


90


предшествует приведенному нами отрывку источника) сообщается, что болгары передали власть над страной комитопулам в то время, когда византийский полководец Варда Склир пытался укрыться от гнева Василия П в Багдаде, у халифа Хосроя. Но был там схвачен и посажен в тюрьму.24 Эти события, согласно Михаилу Пселлу, случились в середине 80-х годов Х в.25 По данным Льва Дьякона, болгары восстали после смерти Цимисхия (976 г.).26 И Скилица относит воцарение комитопулов к 976 г. 27 Затем за короткое время в Болгарии произошло много важных событий. Умер Давид (976 г.), погиб Моисей при осаде города Сер (977 г.), и в этом же году Самуил убил своего брата Аарона, став, таким образом, единоличным правителем Болгарии. В Хр. ЗР представлены как блестящие победы Самуила, так и постигшие его неудачи, когда один за другим попадали в руки завоевателей болгарские города. В 1002 г. в Сервии сдался полководец Самуила – Николица,28 в 1003 г. пал Видин,29 а Скопье, сообщает Хр. ЗР (равно как и Хр.1512), передал в руки византийцев Роман, искалеченный сын болгарского царя Петра. Краткое описание битвы при Беласице имеется и в Хр. ЗР. Правда, там сообщается, что на каждые 200 (а не сто, как в Хр.1512) из 15 тысяч ослепленных болгарских воинов был оставлен одноглазый поводырь.30 Заключительное повествование Хр. ЗР о последних днях существования Первого Болгарского царства, базирующееся все на том же Паралипомене, выглядит вполне правдивым, ибо находит подтверждение во многих, в том числе нами ранее указанных источниках. В Хр. ЗР цепочка событий выстраивается в следующий ряд: после смерти болгарского царя Самуила (6 октября 1014 г.) престол занял его сын Роман (Гавриил), но править ему довелось недолго, всего лишь в 1014-1015 гг. Он был убит своим двоюродным братом Иваном Владиславом, сыном Аарона. Но и этот болгарский царь был на престоле менее трех лет. Он был убит византийцами во время осады Диррахия (Драча) в феврале 1018 г. Вот тогда-то на поклон к Василию II явилась сама болгарская царица Мария, ее дети и высшие сановники. Власть перешла в руки Византии, а Первое Болгарское царство прекратило свое существование. Хочется заметить, что древнерусский книжник, составитель Хр. ЗР, избрал источник достаточной степени достоверности (речь идет о Паралипомене Зонары), поскольку его данные не входят в противоречие со сведениями других исторических источников этих событий. В свое время П. Потапов в целом отказал Паралипомену как историческому источнику в надежности.31 Полагаем, что в той своей части, где Паралипомен повествует 24

Хр.ЗР. С. 165. Михаил Пселл. С. 8. 26 Лев Дьякон. М., 1988. С.220. 27 Гръцки извори... С.275. 28 Taм жe. C.280-282. 29 Там же. С.282. 30 Хр. ЗР. С. 166 31 Потапов П.О. Судьба хроники Зонары в славяно-русской литературе // ИОРЯС. Т.22, кн.2. 25

KAPIJA POMORAVQA


91

о последних десятилетиях Первого Болгарского царства, он правдив и достоверен, что подтверждает проведенный нами сравнительный анализ этого источника с другими. Полагаем, что суровый приговор Потапова Паралипомену может быть обжалован. Составитель последующей редакции Русского хронографа, а именно Хронографа 1617 г. (Хр.1617) все возвращает “на круги своя”. Он вновь строит повествование о захвате Болгарии Византией на материалах Хроники Константина Манассии, привлекая глоссы болгарского переводчика памятника. Правда, по сравнению с Хр.1512 составитель чрезвычайно сокращает свой источник. Представляем указанную статью Хр.1617 в нашем переводе, сделанному по рукописному списку Хр.1617.32 «Болгары нападали на греков по Дунаю и пленили Фракию, находящуюся близ их границ. Сильные болгары вооружились на него (Василия II. - Л.Г.). Василий же тоже ополчился на них как победоносный Арес. И болгарские воины побежали, втягивая плечи, а греческие полки гнали их и, овладевая, жилищами, радовались добыче. И покрылись кровью и трупами мертвецов поля болгарские. Тогда воинство греческое по всей земле ликовало. И падших из болгар было не менее, чем тел древних дарданцев после боя с Ахиллом, что у реки Скамандра. Василий не единожды, а дважды победил царя болгарского. Имя его было Самуил. И захватил города его Бдин и Плиску, и Великий Преслав и Малый, и прочие города многие. И Скопье передано было ему Романом, сыном царя болгарского, прежде там правившего. Самуил передал во владение Роману этот город, так как болгары тогда до Охрида, и до Драча, и далее царствовали. Так царь сломил надменность болгар и низверг столп их гордости, отогнал как бедных псов от кошар своих и стад. Некоторых болгар отвел в плен и шесть тысяч ослепил. На каждую сотню он оставил одного одноглазого и послал их к самому царю Самуилу, который увидев их, очень затужил и с горя умер. Так усмирил он гордых и сделал рабами. И с тех пор было болгарское царство под греческой властью, вплоть до Асеня I, царя болгарского».33 Древнерусский автор Хр.1617, несомненно, следует за текстом Хр.1512, опуская при этом эмоциональные, но не имеющие конкретно-исторического содержания фрагменты хроники Манассии. Вызывает удивление приводимая в Хр.1617 цифра искалеченных болгарских воинов. Но ее можно отнести на счет ошибки переписчика или составителя данного свода. Рассмотренная нами статья Русского хронографа, повествующая о борьбе болгар за сохранение своей государственности, - одна из важных в череде болгарских сюжетов этого памятника. И в этой же череде - она уникальна, поскольку меняет свою источниковую базу в разных редакциях Хронографа. Вероятно, далекая история завоевания Болгарии Византией в конце Х - начале XI вв. вызвала специальный интерес древнерусского историка. Разумеется, Русский хронограф, как сочинение историческое, принадлежит русской историографии. Составляя Хронограф, средневековые русские историки решали сложнейшие проблемы сбора, систематизации, 1918. 32 Хр. 1617 по списку Иргизской коллекции, № 118, лл.372, 372 об., 373. 33 Там же, л. 373.


92


расположения и оформления огромного источникового материала. Тот факт, что весь обширный свод базируется в значительной своей части на болгарских переводах византийских хроник, заслуживает всяческого внимания. Появление на Руси этих переводов, их активное служение древнерусским книжникам позволяет поместить проблему болгарских материалов Русского хронографа в общие рамки болгаро-русских культурных отношений эпохи средневековья. Резиме У Руском хронографу, сачуваном у два рукописа, историја средњовековне Бугарске је нашла запажено место. У хронографу је дата историја од Библијских времена до пада Константинопоља 1453. године. Што се тиче бугарске историје детаљно је обрађена идторија и првог и другог бугарског царства. Када је преузео власт Василије је затекао тешку ситуацију на Дунаву и у Тракији. Византијски гарнизони на Дунаву су после смрти цара Цимискије знатно смањени а неки су и напуштени. У хронографу су детаљно описане ратне операције Василија против Самуила. По хронографу до Василијеве офанзиве против Самуила је дошло након склапања мира са Вардом Склиром (989) и византијског освајања Грузије и Јерменије (одмах после 990.). Први велики успех је био заузимање Видина 1003. године и то после две неуспеле опсаде. Пре тога 1001. године заузети су Плиска, Велики и Мали Преслав. Коначно 1004. године заузето је Скопље и то без борбе – град је предао Роман, син бугарског цара Петра. У оба рукописа се наводи пораз на планини Беласици 1014. године као и Самуилова смрт 6. октобра 1014. године. Самуила наслеђује његов син Роман Гаврил који је владао само годину дана (1014 – 15) кога је убио брат од стрица Иван Владислав, син Арона. Иван је владао до фебруара 1018. године када је погинуо при опсади Драча. С њим нестаје и Самилово царство.

KAPIJA POMORAVQA

ВЕНГРИЯ И ЕЁ ВОСТОЧНЫЕ СОСЕДИ В ЭПОХУ ИШТВАНА СВЯТОГО

93

Ференц Макк, Graduate School of History of the University of Szeged

ВЕНГРИЯ И ЕЁ ВОСТОЧНЫЕ СОСЕДИ В ЭПОХУ ИШТВАНА СВЯТОГО1 Апстракт: Автор труда пытается решить хронологии венгерско – византийских, византийско – болгарских и венгерско – болгарских столкновений во время правления Иштвана Святого. Особое внимание уделяется в более широком контексте международных отношений в то время из-за вышеупомянутых конфликтов были вовлечены и другие страны, включая Сербию Ключевые словя: Венгрия, Иштван Святий, Перво Болгарско царство, царь Василий II, Самуил, Известно, что вслед за катастрофическим в военном отношении и оказавшим шоковое впечатление аугсбургским поражением 955 года прекратились разбойные нападения мадьяр в западном направлении.2 В то же время на южном направлении венгерские племена неизменно продолжали совершать военные походы за добычей, достигавшие балканских земель.3 С целью предотвращения этого в 963 г. болгарский царь и византийский правитель заключили соглашению, по которому царь Пётр обязался не допускать того, чтобы венгры вторгались через болгарскую территорию в Византию, а взамен император Никифор Фока обещал помогать Болгарии систематической выплатой ежегодной дани.4 1

Прва верзија овог рада је објављена под насловом MAKK FERENC, MAGYARORSZÁG ÉS KELETI SZOMSZÉDAI SZENT ISTVÁN KORÁBAN // SZENT ISTVÁN ÉS KORA. Szerk. Glatz Ferenc, Kardos József. Budapest, 1988, 81. — 89.l. Аутор је за овај тематски зборник оригинални рад прерадио и прилагодио српским читаоцима на чему му се уредништво зборника најтоплије захваљује. 2 Современник, кремонский епископ Лиудпранд в 960-х годах считал последствиями аугсбургской битвы то, что “народ венгров... не осмеливается шевельнуться” относительно немецкой империи. См.: Becker J. Die Werke Liudprandis von Kremona. Hannover — Leipzig, 1915 (далее: Becker. 1915). S. 6 — 7. К этому см. ещё: Pauler Gy. A magyar nemzet története Szent Istvánig. Bp., 1900. 88 — 89.l.; Magyarország története tiz kötetben. I. Elözmények és magyar történet 1241-ig. Föszerk. Székely Gy. Bp., 1984. (Соответствующий раздел написан Д.Дёрффи, далее: Györffy, 1984) 693.l.; Kristó Gy. Az Árpádkor háborúi. Bp., 1986. (далее: Kristó, 1986). 44. l. 3 A magyar nemzet története. I. Főszerk. Szilágyi S. Magyarország a királyság megalapitásáig. Bp., 1895 (Соответствующий раздел написал Хенрик Марцали, далее: Marczali. 1895). 192 — 194.l.; Hóman B. — Szekfũ Gy. Magyar történet. I. Bp., 1939 (далее: Hóman. 1939). 147.l.; Moravcsik Gy. Bizánc és magyarság. Bp., 1953. (далее: Moravcsik. 1953) 48.l.; Györffy Gy. István király és mũve. Bp., 1977. (далее: Györffy. 1977). 49 — 50.l. 4 Мутафчиев П. Маджарите и Българско-византийските отношения през третата четверт на Х в. // Мутафчиев П. Избрани произведения. II. София, 1973 (далее: Мутафчиев. 1973). С. 464, 465 — 466.


94

Ференц Макк

Однако эта договорённость оказалась нетвёрдой. Болгарский правитель уже в 965 г. договорился с венграми: не препятствовать их прохождению через своё государство, последние же согласились на то, чтобы во время следования не опустошать болгарские земли.5 После того как Византия также смогла на деле испытать, что Болгария не соблюдает договор 963 г., василевс в качестве первого шага отказался от уплаты дани, а в качестве второго шага в 967 г. призвал русского князя Святослава для наказания Болгарии.6 Правитель Киевской Руси во время первого похода 968 г. вторгся и захватил часть Болгарии, но потом — из-за враждебной акции печенегов против Киева — ушёл из этого балканского государства. В ходе второго нападения 969 г. он занял уже всю Болгарию. Он хотел присоединить её территорию к своему государству и намеревался перенести свою столицу из Киева в болгарский Переяславец на берегу Дуная.7 Святослав прояснил свою истинную цель, когда заявил протестовашим из-за занятия Болгарии византийским послам: «перед византийцами единственный путь стоит открытым, тот, чтобы вернуться назад из Европы, где у них нет права находиться, двинуться обратно в Азию. Другим образом не может быть заключен мир между русами и византийцами».8 Русские планы, направленные на захват Балкан разрушили в 970 г. под Аркадиополем отряды василевса, которые разгромили у этого фракийского города русско-болгарско-печенежско-венгерское войско, отправившееся осаждать Константинополь. Из сообщающих о сражении греческих источников несомненно, что на стороне Святослава воевала очень значительная, многочисленная венгерская армия.9 Если мы теперь примем во внимание то, что в предшествующие годы венгерские отряды численностью всего лишь в несколько сотен воинов вторгались на византийскую территорию,10 тогда очевидно, что в случае с аркадиопольской битвой речь шла не об одном или двух племенах, а о войске, выставленном всем союзом племён. Это, по нашему мнению, означает, что в этом грабительском походе одинаково были заинтересованы великий князь Такшонь и трансильванский правитель Дюла. То есть в это время великий князь и Дюла одинаково проводили антивизантийскую политику. Основу сотрудничества Такшоня и Дюлы заложил брак сына великого князя, Гезы и 5

Szabó K. A magyar vezerek kora. Bp., 1869 (далее: Szabó. 1869). 320.l.; Мутафчиев. 1973. С. 465, 467. 6 Moravcsik Gy. Az árpádkori magyar bizánci forrásai. Bp., 1984 (далее: Moravcsik. 1984). 86., 100.l.; Jirecek K. A bolgárok története. Nagybecskerek, 1889 (далее: Jirecek. 1889). 173.l.; Мутафчиев. 1973. С. 466. 7 Niederhauser E. Bulgária története. Bp., 1959. 39 — 40.l.; Világtörténet tiz kötetben. III. Felelős szerk. Szidorova N.A. Bp., 1963. 248.l.; Пашуто В.Т. Внешняя политика Древней Руси. М., 1968 (далее: Пашуто. 1968). С. 89; Osrogorsky G. Histoire de l’ état byzantine. Paris, 1969. (далее: Ostrogorsky. 1969). P. 317; Koszev D. — Hrisztov H. — Angelov D. Bulgária története. Bp., 1971. 32 — 33.l. 8 Cambridge Medieval History. IV. Szerk. Hussey J.M. The Byzantine Empire. Part I. Byzantium and Its Neighbours. Cambridge, 1966 (далее: CMH). P. 159; Пашуто. 1968. С. 71; Ostrogorsky. 1969. P. 319. 9 Moravcsik. 1984. 86 — 89., 100.l. По нашему мнению, в Аркадиопольской битве принимало участие венгерское войско численностью несколько тысяч воинов, которое могло составлять треть всей армии союзников. 10 Согласно епископу Лиудпранду, в 968 г. в районе Фессалоник действовал венгерский отряд, состоявший из 300, а в Македонии — из 200 человек. См.: Becker. 1915. P. 199.

KAPIJA POMORAVQA


95

дочери Дюлы, Шаролт, относимый ко времени около 967 г.11 Этот династический союз, естественно, облегчило то, что на рубеже 971 — 972 гг. среди претендентов из дома Арпадов Геза беспрепятственно смог занять великокняжеский трон.12 В обладании властью Геза решительно порвал с внешней политикой своего отца. Новый великий князь на основании аркадиопольского поражения однозначно признал, что, оставаясь ещё в рамках союза племён, нельзя с успехом и далее совершать грабительские походы на юг. 970 г. обозначил конец венгерским разорительным походам.13 В то же время ясно видно то, что венгры — по большей части вследствии аркадиопольского поражения — в международном плане в 971 — 972 гг. попали в исключительно тяжёлое поло-жение. Потерпевший в 971 г. поражение Святослав оставил Болгарию, заверив василевса в том, что в будущем станет союзником Византии. Этот со-юзный договор считается одной из предпосылок крещения Ру-си в 988 году. Одновременно с руссковизантийским союзом возникает и немецко - византи-йская коалиция, кото-рую весной 972 г. подтвердил брак немецкого соправителя Оттона и византийской принцессы Феофано. Северным соседом Венгрии в то время была Чехия, князь которой в качестве германского ленника в 965 г. распространил своё господство через Северную Венгрию и Малую Польшу вплоть до русских границ. После присоединения Болгарии в 971 году победоносные византийские войска достигли южных границ венгерского союза племён.14 Геза, который, с одной стороны, по праву считался тогда с опасностью нападения греков, а с другой стороны, ощущал полную международную изоляцию своей страны, давящий пресс враждебного окружения, инициировал важные дипломатические шаги с целью укрепления внешнеполитического положения великого княжества.15 Наши источники относительно этого отмечают: «Он возложил надежду на мир, и начал усердно вести дела... с несколькими соседними государствами о мире, который он перед этим никогда не любил».16 Важнейшей чертой миролюбивого курса Гезы стала открытость в 11

Л.Маккаи отвергает антивизантийское сотрудничество Такшоня и Дюлы. См.: Makkai L. Erdély története. I. A kezdetektől 1606-ig. Bp., 1986. (далее: Makkai. 1986). 278.l.; О дате брака см.: Vajay Sz. Géza nagyfejedelem és családja // Székesfehérvár évszázadai. I. Székesfehérvár, 1967 (далее: Vajay. 1967). 71.l. 12 О проблематике порядка наследования великокняжеского титула см. новейшее исследование: Kristó Gy. árpád fejedelemutódai // Acta Universitatis Szegediensis de Attila József nominatae. Acta Historica. LXXXIV. Szeged, 1987. 18 — 20.l.. О вероятном времени прихода Гезы к власти См.: Vajay. 1967. 64.l. 13 См. об этом, напр.,: Marczali. 1895. 194.l.; Györffy. 1977. 53.l.; Kristó. 1986. 45.l.; Bogyay Th. Ungarnzüge gegen und für Byzanz: Bemerkungen zu neueren Forschungen // Ural-Altaische Jahrbücher, 1988. S. 38. 14 О международных отношениях 971 — 972 гг. см., напр., СМН. 162 — 163. l.; Пашуто. 1968. С. 72; Ostrogorsky. 1969. P. 321; Obolensky D. The Byzantine Commowealth. Eastern Europe 500 — 1453. London, 1971 (далее: Obolensky. 1971). P. 158; Labuda G. Lengyel-magyar kapcsolatok a X. század második felében // Világtörténet, 1973 (далее: Labuda. 1973). 5 — 6.l.; Zakythinos D.A. Byzantinische Geschichte. 324 — 1071. Wien — Köln — Graz, 1979. (далее: Zakythinos. 1979). S. 213, 224; Biskup M. (szerk.). Historia dyplomacji Polskiej. I. Warszawa, 1982. (далее: Biskup. 1982). S. 88 — 89; Györffy. 1984. 727.l. 15 Об этом см.: Györffy. 1977. 68.l.; Bakay K. A magyar államalapitás. Bp., 1978 (далее: Bakay. 1978). 44.l.; Herczegh G. Magyarország külpolitikája. Bp., 1987 (далее: Herczegh. 1987). 16.l. 16 Gombos F.A. Catalogus Fontium historiae Hungaricae. I — III. Bp., 1937 — 1938 (далее: Gombos). P. 1754; Szentpétery E. Scriptores rerum Hungaricarum. I — II. Bp., 1937 — 1938


96


сторону Запада. Великий князь вошёл в контакт с аугсбургским победителем, и при поддержке Оттона I путём направления епископа Бруно Санкт Галленского уже осенью 972 г. началось распространение христианства латинского обряда в Венгрии, прежде всего при королевском дворе. Дальнейшему развитию мирных, дружеских отношений с германским императором призван был послужить и кведлинбургский съезд.17 Всё это однозначно показывает: государь венгерского союза племён — исходя из тяжёлых внешнеполитических причин — из Рима и Византии выбрал латинское христианство и присоединение к Западу.18 Само собой разумеется, что дружба немецкого правителя гарантировала для Гезы хорошие отношения с чешским князем. Есть веские причины предположить, что Геза за спиной своего главного врага, Византии, уже тогда состоял в союзе с вождями болгаро-македонского восстания.19 Взаимная вражда с Византией подготовила политическое основание тому браку, который был заключен между одной из дочерей Гезы и сыном болгарского царя Самуила по имени Гавриил Радомир около 985 г.20 Нашёл путь венгерский великий князь и к полякам, который подкрепил относимым к 987 году брачным союзом своей второй дочери с сыном польского правителя Мешко I Болеславом Храбрым.21 Результатом умелых дипломатических хитросплетений Гезы стал русский брак его младшего брата Михая в начале 980-х годов, что призвано было стать точкой противодействия русско-греческому союзу.22 Последним большим проявлением династической политики Гезы был брак дочери баварского герцога, Гизеллы, и наследника венгерского престола, Иштвана около 995 — 996 г., что ещё больше усилило западную ориентацию венгерского союза племён. Внешняя политика Гезы оказалась успешной, вследствии чего он оставил сыну великое княжество в устойчивом международном положении. Иштван продолжил миролюбивую политику отца. На это указывает его житие, согласно которому князь»с народами иностранных государств верно укреплял заключенные мирные договоры».23 Среди неутомимой мирной (далее: SRH). II. P. 379. 17 Szabó. 1869. 348 — 350.l.; Hóman. 1939. 174.l.; Györffy. 1977. 68 — 71., 82.l.; Herczegh. 1987. 16.l. 18 О понимаемой различным образом западной политике Гезы см., напр.,: Marczali. 1895. 231.l.; Deér J. A magyar törzsszövetség és patrimoniális királyság külpolitikája. Kaposvár, 1928 (далее: Deér. 1928). 36.l.; Hóman. 1939. 174 — 176.l.; Ripoche J.P. Bizánc vagy Róma? Magyarország vallásválasztási kérdése a középkor-ban // Századok, 1977 (далее: Ripoche. 1977). 79., 91.l.; Kristó Gy. Levedi törzsszövetségétől Szent István államáig. Bp., 1980 (далее: Kristó. 1980). 472 — 473.l.; Györffy. 1984. 727.l. 19 Györffy. 1977. 90.l. 20 По нашему мнению рождение дочери Гезы падает на время около 970 г., а распад брака на 987 г. Ср.: Vajay. 1967. 65 — 67.l. Совсем по-другому датирует это Г.Фехер. См.: Feher G. A bolgár egyház kisérletei és sikerei hazánkban // Századok, 1927 — 1928 (далее: Fehér. 1927 — 1928). 11.l.; Zlatarski W.N. Wer war Peter Déljan? // Annales Acad. Scientiarum Fennicae, 1932. S. 361; Györffy. 1984. 812.l. 21 Vajay. 1967. 69., 85.l.;Labuda. 1973. 9 — 11.l. См. также: Wertner M. Az árpádok családi története. Nagybecskerek, 1892 (далее: Wertner. 1892). 33.l. 22 Deér. 1928. 36.l.; Bónis Gy. István király. Bp., 1956 (далее: Bónis. 1956). 26.l.; Ср. Györffy. 1977. 99.l. 23 SRH. II. P. 408. См. к этому: Balogh J. Szent István király a “békefejedelem” // Magyar Nyelv, 1927. 452 — 460.l.; Györffy. 1977. 276.l.

KAPIJA POMORAVQA


97

внешней политики Гезы и Иштвана, однако, мы должны видеть существенное различие. А это то, что, если Геза в установлении международных связей руководствовался прежде всего внешнеполитическими соображениями (думая главным образом об устранении угрожавших внешних опасностей), то внешнюю политику Иштвана принципиально определяли внутренние факторы.24 Главнейшей целью Иштвана было распространить великокняжескую, точнее — королевскую власть на весь Карпатский бассейн.25 Именно поэтому он продолжал такую внешнюю политику, которая благоприятствовала осуществлению его важнейших внутриполитических устремлений. Успешно отстояв в 997 г. с помощью немецких рыцарей великокняжеский трон в борьбе со своим родственником — вождём Коппанем, он взялся за Восточную Венгрию. Ведь в Восточной Венгрии уже князь Геза укрепил власть Арпадов, точнее — племени Арпада.26 Сам Иштван прежде всего сделал важный шаг в интересах укрепления своего внешнеполитического положения. В конце 1000 г. — отправленной папой — «из благосклонности немецкого императора и для поощрения»27 — короной он короновался королём. Вместе с этим Иштван взялся за укоренение и выстраивание венгерской церковной системы римского обряда. Благодаря коронации Венгерское королевство стало в качестве независимого, самостоятельного государства членом христианской общности европейских народов.28 Очевидно, что состоявшаяся с одобрения императора и папы коронация означала также и то, что новый король во внутренней политике мог чувствовать за собой принципиальную политическую поддержку империи и святого престола. Опираясь на них, Иштван естественным образом мог по праву рассчитывать на то, что его внутренние враги не смогут получить помощь от ленников германского императора. С востока Иштван также прикрыл себя благодаря тому, что поддерживал хорошие отношения с киевским правителем. Об этом свидетельствует сообщение русской летописи, согласно которому князь Владимир Великий «в мире жил с соседними князьями, с польским Болеславом, венгерским Иштваном и чешским Андрихом».29 Династическими нитями укрепил Иштван братские венгерско-русские связи: его родственник, Ласло Сар, предположительно, в это время мог взять себе жену из русской земли.30 Происходившее распространение королевской власти на восточную половину Карпатского бассейна постепенно — благодаря подчинению одной за другим отдельных территорий, племенных государств — осуществилось. Первой вехой на этом пути стала победа над Дюлой Трансильванским в 1003 г.31 Вражда Иштвана и Дюлы была враждой из-за политической власти. Это 24

Deér. 1928. 46 — 47.l.; Bónis. 1956. 51.l. Kristó. 1980. 485.l.; Kristó Gy.. Magyarország története 895 — 1301. Egyetemi jegyzet. Bp., 1984 (далее: Kristó. 1984). 63.l. 26 Об этом см.: Hóman. 1939. 174.l.; Kristó. 1980. 479 — 480., 482.l. 27 Gombos. Р. 2203. 28 См., напр.,: Deér. 1928. 45.l.; Györffy Gy. István király emlékezete. Bp., 1971. 8.l.; Györffy. 1977. 147.l.; Kristó. 1980. 485.l.; Herczegh. 1987. 18.l. 29 Hodinka A. Az orosz évkönyvek magyar vonatkozásai. Bp., 1916 (далее: Hodinka. 1916). 51., 53.l. 30 SRH. I. P. 344. В связи с русским браком Ласло Сара может находиться, возможно, венгерское по-сольство, о котором сообщают русские летописи, датируя его 1000 г. См.: Hodinka. 1916. 53.l. 31 Gombos. P. 141; SRH. I. P. 314. Возможно, что тогда уже не было в живых Шаролт, матери Иштвана и сестры Дюлы (Прокуя), и это для короля облегчило военное выступление против 25


98


подтверждает хроника, которая рассказывает: «Дюла вёл себя враждебно по отношению к венграм, проживавшим в Паннонии и много раз был в обиде на них». Полностью совпадает с этим сообщение Анонима, со-гласно которому Дюла всегда действовал против святого короля.32 Очевидно, Дюла не был склонен на собственной территории признавать над собой королескую власть Иштвана. Правитель военной силой победил родственника, и вслед за этим de facto распространил свою власть на племенную территорию Дюлы — Северную Трансильванию.33 Мотивированно подозрение, что в этом столкновении вождь Айтонь, хозяин долины Мароша, воевал на стороне Иштвана.34 Ввиду отсутствия источников невозможно установить, в какой период либо Иштван, либо Дюла имел отношения с Болгарией, точнее — с Византией. Во всяком случае, можно твёрдо константировать, что в их борьбе иностранные правители не принимали участия, ведь шедшая то время болгаро-византийская война полностью сковывала силы как царя Самуила, так и византийского императора Василия II.35 Также силой, вооружённым путём подчинил королевской власти — в 1008 г. — Иштван языческий народ чёрных мадьяр в Южном краю. Нам не известно, какими внешнеполитическими мотивами он руководствовался при подчинении чёрных мадьяр.36 Место поселения каваров в области Матра без кровопролития покорилось королю. Доказательство тому — брак главы племени каваров Шамуэла Абы с одной из сестёр Иштвана, заключенный до 1010 г. В качестве награды за мирное подчинение Шамуэл Аба попал в королевский двор и через некоторое время занял пост придворного ишпана.37 родственника 32 SRH. I. P. 65, 69, 291, 314 — 315. К этому см.: Kristó. 1986. 51.l., а также Marczali. 1895. 274.l.; Ripoche. 1977. P. 89, 91; Györffy. 1984. 764.l. 33 В исследованиях последнего времени вспыхнул спор относительно того, где же простиралась территория племени Дюлы. Согласно одной гипотезе, перед поражением Дюла был господином всей Трансильвании (См. об этом, напр.: Györffy. 1984. 764 — 765.l.; Makkai. 1986. 273 — 284.l.). Другое мнение формулирует так, что “племенное государство” Дюлы распространялось лишь на северо-восточную часть Трансильвании (Kristó. 1980. 448., 449.l.). Мы принимаем вторую точку зрения, подробную и убедительную аргументацию которой см.: Kristó Gy. A X. századi Erdély politikai történetéhez // Századok, 1988 (в печати). 34 В Житии Геллерта сохранилось упоминание о враждебных отношениях Дюлы и Айтоня, но в искажён-ной форме. Ибо легенда сообщает о том, что Дюла принимал участие в походе короля против Айтоня на стороне вождя Чанада (SRH. II. 492). Однако, если мы примем во внимание: у находившегося с середины 1010-х годов на польских землях Дюлы-Прокуя не было возможности противостоять в конце 1020-х годов Айтоню, тогда очевидное противоречие можно разрешить так, что их противостояние имело место тогда, когда находившийся в королевском лагере Айтонь а 1003 г. отправился против трансильванского Дюлы. 35 Часть исследователей придерживается положения о византийской политической ориентации Иштвана и болгарской — Дюлы (напр.: Deér. 1928. 47.l.; Hóman. 1939. 179.l.), другие же предполагают в отноше-нии короля болгарские, а в отношении Дюлы — византийские связи (напр.: Györffy. 1977. 284 — 285.l.; Makkai. 1986. 279 — 280.l.). О болгаровизантийской войне см.: Jirecek. 1889. 182 — 183.l.; Ostrogorsky. 1969. P. 334; Zakythinos. 1979. S. 228. 36 Вместе с подробной специальной литературой о покорении чёрных мадьяр см.: Kristó Gy. A fekete magyarok és a pécsi püspökség alapitása // Acta Universitatis Szegediensis de Attila József nominatae. Acta Histоrica. LXXXII. Szeged, 1985. 11 — 16.l. Cp.: Makkai. 1986. 280 — 281.l. 37 Kristó. 1986. 63., 69., 71.l. О личности Шамуэла Абы см. также: Wertner. 1892. 24.l.; Vajay.

KAPIJA POMORAVQA


99

С 1009 г. можно наблюдать новый поворот во внешней политике Иштвана, сутью которого стало сближение с Византией, что, однако, не повлияло на связи на других направлениях, напр., на западном. Не может быть сомнения в том, что брак, заключенный в 1009 г. между другой сестрой Иштвана и венецианским дожем Отто Орсеоло, можно считать увертюрой нового византийского курса Иштвана, ведь дож юридически был подданным василевса, фактически же это был один из важнейших союзников, на которого в первую очередь рассчитывала на Адриатике Византия. Благодаря этой связи Иштван попал в круг сторонников василевса.38 Таким образом, мы можем считать очевидным, что, когда в первой половине 1010-х годов венгерский правитель оружием победил «вождя болгар и славян» Кеана, а потом взял во владение южнотрансильванскую область,39 он мог иметь за собой принципиальную политическую поддержку византийского императора, в то же время вождь Кеан мог пользоваться покровительством первого врага василевса, болгарского царя Самуила. У открытости Иштвана к Византии отчасти был и другой мотив. Венгерский король укреплением своих отношений с Византией хотел создать противовес греческим связям вождя Айтоня — правителя долины Мароша. Ведь Айтонь около 1003 г. в городе Видин принял греческое христианство и в политическом отношении также стал союзником василевса. На это указывает то известие, согласно которому Айтонь «получил власть от греков».40 Незадолго до 1015 г. между Иштваном I и византийским императором Василием II возник непосредственный военно-политический союз. В связь с этим можно поставить помолвку королевского сына Имре и византийской принцессы.41 Вследствие этого венгерский правитель принял участие в антиболгарском походе василевса, 1967. 99.l.; Györffy. 1977. 100.l.; Györffy. 1984. 838 — 839.l. 38 Györffy. 1977. 286 — 287.l.; Györffy. 1984. 813.l.; Kristó. 1984. 73.l.; Herczegh. 1987. 20.l. Об отношениях Византии и Венеции см.: Zakythinos. 1979. S. 216, 220 — 222. 39 SRH. I. P. 172, 315 — 316, 317. Об этом см.: Karácsonyi J. Szent István király élete. Bp., 1904 (далее: Karácsonyi. 1904). 20.l.; Belitzky J. A törzsfői hatalom elsorvadása és fejedelmi hatalom kialakulása // Szent István Emlékkönyv. I. Bp., 1938. 587.l.; Kristó. 1980. 465., 485.l. O болгарославянском государственном образовании Кеана см. также: Kristó Gy. A X. századi Erdély politikai történetéhez // Századok, 1988 (в печати). Иначе рассуждает по этому вопросу, напр., Л.Маккаи. См.: Makkai. 1986. 591. l. Принимают точку зрения об отождествлении Кеана и царя Самуила, напр.: Hóman. 1939. 179.l.; Váczy P. Gyula és Ajtony // Szentpétery Emlékkönyv. Bp., 1938 (далее: Váczy. 1938). 504 — 505.l.; Györffy. 1984. 814.l. 40 SRH. II. P. 490. Об этом см., напр.: Moravcsik. 1953. 56.l.; Obolensky. 1971. P. 158; Szegfũ L. Az Ajtony-monda // Acta Universitatis Szegediensis... Acta Historica. XL. Szeged, 1972. 11 — 12.l.; Bakay. 1978. 54 — 55. l.; Kristó Gy. Ajtony és Vidin // Studia Turco-Hungarica. V. Bp., 1981 (далее: Kristó. 1981). 133 — 134.l.; Györffy. 1984. 765.l. Другие ратуют за болгарское христианство и болгарский союз Айтоня. Так, напр.: Fehér. 1927 — 1928. 10.l.; Kulcsár P. A magyar államszervezés nehány problémája. István és Ajtony harca // Acta Universitatis Szegediensis. Sectio Historica. III. Szeged, 1958. 32.l.; Bogyaу T. Stephanus rex. Wien — München, 1976 (далее: Bogyay. 1976). S. 24. 41 Житие св. Маргит упоминает брак, заключённый герцогом Имре с византийской герцогиней. См.: érszegi G. árpád-kori legendák és intelmek. Bp., 1983. 124.l. В связь с помолвкой 1015 г. герцога Имре, родившегося в 1007 г., можно поставить возникновение основанного для юной венгерской герцогини Иштваном Святым греческого аббатства в Веспремвёлде. См. об этом: Moravcsik Gy. Görögnyelvũ monostorok Szent István korában // Szent István Emlékkönyv. I. Bp., 1938. 414 — 415., 416.l.; Bónis. 1956. 33.l.; Székely Gy. La Hongrie et Byzance aux Xe — XIIe siécles // Acta Histоrica Acad. Scientiarum Hungariae, 1967. P. 302; Bogyay. 1976. 36 — 37.l.; Györffy. 1984. 815., 819.l.


100


в ходе которого отряды Иштвана в 1015 г. участвовали в осаде и захвате тогдашней болгарской столицы — Охрида.42 Хотя мы не можем подтвердить источниками, всё же нельзя исключать возможность того, что совместно с воинами Иштвана точно также солдаты союзного Византии Айтоня принимали участие в болгарской войне 1015 г. Ведь в интересах Айтоня как раз было то — равно как и Иштвана — чтобы в будущем гарантировать каждому для себя благорасположение василевса. Схожим образом большую роль сыграли внутриполитические соображения в том, что Иштван ввязался в немецко-польский конфликт. Польский правитель Болеслав Храбрый с 1003 г. вёл войну за создание польской империи. В ходе войн с немцами и чехами ставкой был вопрос о приведении под его власть Саксонии, Чехии, Моравии и Силезии. Болеслав на третьем этапе борьбы — в 1015 — 1016 гг. — захватил находившиеся под венгерским подданством южноморавские территории и часть Северо-Западной Венгрии. Польская экспансия могла быть уже достаточной причиной для ответного удара, но тот факт, что под покровительство Болеслава отдался бежавший к нему Дюла Трансильванский, давний враг Иштвана — а это расценивалось как акция, направленная против трона короля — побудило венгерского короля к тому, чтобы он вступил в войну на стороне немцев. В результате этого в период 1016 — 1017 гг. Иштван вернул земли, захваченные Болеславом и в ходе войны нанёс Дюле военное поражение.43 Между тем в 1017 г. польско-венгерская коалиция навела с востока на Венгрию печенегов, но королевское войско быстро изгнало их из Трансильвании.44 Баутценский польско-немецкий мир 1018 г. урегулировал и польско-венгерские отношения, затем также нормализовались ухудшившиеся во время войны венгерско-русские отношения.45 42 Дата войны Иштвана против Болгарии чрезвычайно спорная; в исследованиях равноценно возникают в качестве дат 1003, 1004, 1015, 1017, 1018, точнее широкий интервал между 1014 — 1018 гг. Обо всём этом см., напр.: Hóman. 1939. 179.l.; Deér. 1928. 47.l.; Váczy. 1938. 506.l.; Obolensky. 1971. P. 158; Györffy Gy. Zur Geschichte der Eroberung Ochrids durch Basileios II // Actes du XIIe Congrés International d’Etudes Byzantines. II. Beograd, 1964. 151., 154.l.; Karácsonyi. 1904. 22.l.; Vékony G. A nagyszentmiklósi kincs görög feliratanak olvasatához // Antik Tanulmányok. 19 (1972) (далее: Vékony. 1972). 120.l.; Györffy. 1984. 814.l.; Bogyay. 1976. 35.l.; Bakay. 1978. 54.l. Если принять во внимание то, что, согласно западному источнику, сообщающему о войне Иштвана против болгар венгерские и византийские отряды осадой взяли тогдашнюю болгарскую столицу Охрид (ср.: Gombos. P. 969), тогда в качестве даты похода может быть принят только 1015 г. Ведь в этом году Охрид в действительности после сильной осады попал в руки Василия II, в то время как в 1018 г. город без осады, в праздничной и мирной обстановке распахнул ворота перед василевсом. Об этом см.: Златарски В.Н. История на българската държава през средните векове. I. 2. София, 1971. С. 716 — 717, 734 — 735; Zakythinos. 1979. S. 229, 230. Тогда мог получить венгер-ский король в подарок от византийского правителя кусок реликвии — святого креста. См.: Divéky A. Magyar-lengyel egyházi kapcsolatok Szent István korában // Szent István Emlékkönyv. I. Bp., 1938. 476.l.; Moravcsik. 1953. 59.l. ; Györffy. 1977. 305 — 306.l. 43 О выступлении Дюлы-Прокуя См.: Gombos. P. 2203. 44 О вторжении печенегов в Трансильванию рассказывают легенды (жития) Иштвана (SRH. II. P. 389, 423). О политическом подтексте печенежского набега и его датировке см., напр.: Karácsonyi. 1904. 22.l.; Györffy. 1984. 811.l.; Kristó. 1986. 55 — 56.l.; Herczegh. 1987. 20.l. 45 О событиях 1003 — 1018 гг. подробно см.: Pauler. 1899. 69 — 70.l.; Deér. 1928. 49 — 50.l.; Perényi J. Lengyelország története. Bp., 1962. 13 — 14. l.; Пашуто. 1968. С. 51; Györffy. 1977. 276 — 284.l.; Biskup. 1982. S. 96 — 97; Kristó. 1986. 55 — 56.l.; Herczegh. 1987. 20.l. Бискуп относит возвращение Иштваном северо-западных венгерских территорий на 1031 г. См.:

KAPIJA POMORAVQA


101

После этого в жизни государства наступил примерно десятилетний мирный период. Не было внутренних вооружённых конфликтов, королевство поддерживало со всеми соседями взвешенные гармонические отношения. Не нашло подтверждения прежнее мнение,46 cогласно которому из-за свержения власти рода Орсеоло Иштван предпринял в это время поход в Далмацию.47 Открытие иерусалимского пути для паломников в 1018 — 1019 гг.,48 точнее говоря, бракосочетание герцога Имре с византийской принцессой около 1023 г.49 свидетельствует о том, что и в дальнейшем безоблачными были отношения Венгрии и Византии. В то же время всё более обострялись отношения Иштвана и Айтоня. Между ними были политико-властные противоречия.50 В Житии Геллерта можно прочитать о том, что Айтонь «во всём противостоял королю». Марошский вождь на своей территории вёл себя как суверенный государь, что подтверждается тем, что он ещё взимал таможенные пошлины в пользу короля.51 Естественно, Иштван не мог терпеть, что Айтонь на территории своего племени ставил под сомнение права государя. Он ожидал лишь подходящего момента, чтобы посчитаться с врагом. В декабре 1025 г. умер византийский император Василий II,52 союзник обоих, который распространил свою власть от Дуная до Евфрата.53 Через короткое время Иштвану стало ясно: ослабевшая вследствии внутренних и внешних войн Византия не находится в таком положении, чтобы поспешить на помощь Айтоню в случае конфликта. В период 1027 — 1028 гг. король с войском сокрушил противника, и вследствии его победы исчезло последнее племенное государство в Карпатском бассейне.54 Biskup. 1982. S. 98 46 Об этом см.: Marczali. 1895. 296.l.; Pauler. 1899. 68.l.; Deér. 1928; Bogyay. 1976. 49.l. 47 Опровержение этого мнения см.: Margetic L. Vjerodostojnosti vijesti Andrije Dandola o Dalmaciji u XI st. // Zbornik Radova Vizantoloskog Instituta XIX. Beograd, 1980. 124 — 125. 48 Об открытие иерусалимского пути для паломников см.: Luttor L. Szent István egyházi kapcsolatai Rómával, Montecassinóval, Ravennával, Velencével, Jerusalemmel és Bizánccal // Szent István Emlékkönyv. I. Bp., 1938. 443.l.; Bogyay. 1976. 40.l.; Györffy. 1977. 293.l.; Györffy. 1984. 815 — 816.l.; Herczegh. 1987. 20.l. Это время соотносится со свидетельствами константинопольских и иерусалимских паломников, точнее с построением храма для них на средства короля Иштвана. См.: SRH, II. P. 386, 396, 419. 49 Если мы примем во внимание то, что венецианский монах Геллерт, ставший в 1030 г. чанадским епископом, до этого долгое время исполнял должность наставника герцога Имре, тогда мы можем датировать свадьбу наследника престола 1023 г. См. об этом: Vajay. 1967. 91.l. 50 На оформившееся противостояние короля и правителя долины Мароша указывает то, что Иштван уже около 1020 г., когда Геллерт прибыл в Венгрию, назвал перед венецианским монахом Айтоня своим врагом. См.: SRH, II. P. 487. О характере их вражды см.: Karácsonyi. 1904. 23.l.; Ripoche. 1977. 89.l.; Györffy. 1984. 764., 765., 767.l.; Kristó. 1986. 52.l. 51 СМН. Р. 189 — 190. 52 Ostrogorsky. 1969. 340.l.; CMH, P. 192. 53 CMH, P. 189 — 190. 54 В качестве даты разгрома Айтоня в исследованиях фигурируют даты: 1003 г. (напр.: Deér. 1928. 47.l.; Váczy. 1938. 501.l.; Hóman. 1939. 179.l.), 1008 г. (Györffy. 1977. 173.l.; Makkai. 1986. 591.l.), 1014 — 1015 гг. (напр.: Vékony. 1972. 120.l.; Ripoche. 1977. 89.l.), около 1018 г. (Bakay. 1978. 54. l.) и время около 1028 г. (так, напр.: Pauler. 1899. 44.l.; Kristó. 1981. 135.l.). По нашему мнению, с приготовлениями Иштвана против Айтоня было связано то, что король не разрешил проехать через свое государство в Византию послу немецкого правителя Конрада II, епископу Вернеру. Иштван Святой таким образом мотивировал свой отказ, что


102


Следовательно, Иштван достиг своей цели и долгая десятилетняя суровая борьба имела результатом то, что он не только формально (de iure), но и фактически (de facto) стал единовластным правителем всего государства, единой страны.55 В успехе Иштвана большую роль сыграла — сформировавшаяся где мирными средствами, где путем кровавых конфликтов — складывавшаяся применительно к обстоятельствам, его многосторонняя внешняя политика, лишь о некоторых моментах которой мы смогли поговорить в нашем докладе. Резиме Након пораза код Аугсбурга 955. године Угри су престали са нападима ка централној Европи и у потпуности су се окренули пљачкашким походина ка југу. Да би то преупредио византијски цар је 963. године склопи уговор са бугарским царем Петром по коме ће Бугари спрелавати угарске упаде у Византију преко своје територије а за узврат ће примати годишњи трибут. Међутим, 965. године Бугари су склопили договор са Угарима којим су овим омогућавали слободан пролаз преко своје територије. Тако су се и угарске чете налазиле у саставу војске руског кнез Свјатослова када је овај поражен од Византинаца 970. године код Адријанопоља. Због тога, а и да би добио одрешене руке у унутрашњој политици нови угарски кнез Геза током зиме 971/972. године одлучује да прекине са нападима на Византију. Освајањем Бугарске 971. године Византија је први пут добила заједничку границу са Угарском која је 972. године усвојила хришћанство латинског обреда. Можда је то био један од разлога за непријатељску политику Гезе према Византији, премда по свему судећи то непријатљество је ретко прелазило у отворени сукоб већ се углавном свелу на подршку Угарске новоствореном Самуиловом царству. Једна од Гезиних ћерки ће се око 985. године удати за једног од Самуилових синова Гаврила Радомира. Гезин син и наследник Иштван ступио је, након грађанског рата, на престо 997. године а 1000. године је добио од папе краљевску круну. Иштван мења очеву политику према Византији и 1007. године склапа савез са њом а све у циљу да би добио одрешене руке у учвршчивању своје власти у Панонској низији. Вођу Бугара и Словена Кела победио је 1010. године и тиме ставио под своју контролу Трансилванију. Помоћне угарске чете су активно помагале војсци Василија II Бугароубице у освајању Самуилове државе па су чак 1015. године учествовале и у освајању Охрида.

ему было известно о приготовлениях Айтоня к запланированному им походу под стены Константинополя. О пути епископа Вернера см.: Pauler. 1899. 70.l.; Bónis. 1976. 55.l.; Györffy. 1977. 131.l. Впрочем, мы не видим аргументированным то, что против Айтоня на стороне Иштвана могли бы воевать визанийские отряды (ср.: Bakay. 1978. 54 — 55.l.). 55 Об этом см.: Kristó. 1984. 65. l.; Kristó Gy. — Makk F. Az árpád-házi uralkodók. Bp., 1988. 48. l. (Соответствующий раздел написал Д. Кришто).

KAPIJA POMORAVQA

103

БЕКЛЯРИБЕК НОГАЯ

Вадим Леонидович ЕГОРОВ заместитель директора Государственного исторического музея, Москва

БЕКЛЯРИБЕК НОГАЯ Апстракт: Военная активность Ногая, улус которого был самой западной частью Золотой Орды, представляет совершенно особый интерес. Отрывочные сведения источников не позволяют со всей глубиной осветить этот вопрос, однако они дают представление не только о масштабе военных действий Ногая, но и о фактически самостоятельной внешней политике, проводимой им на западе. Его прямая экспансия, связанная с приобретением новых областей, была направлена вдоль Дуная. В результате обширные земли между Дунаем и предгорьями Карпат, вплоть до венгерской крепости Турну-Северин на западе, оказались под властью Ногая. Процесс их присоединения начался с 70-х годов XIII в. и продолжался до конца 80-х годов того же столетия. Ключевые словя: Ногая, Берке, Византия, Золотой Ордой, Милутин, Михаила VIII, Менгу-Тимур В имеющихся источниках больше не содержится сведений о какихлибо крупных военных вторжениях Золотой Орды на территории соседей в XIII в. Однако военно-политическая география государства этого периода не может быть полной без освещения внутренних столкновений, причиной которых была борьба за сарайский престол и сепаратизм крупных феодалов. Последнее для XIII в. связано исключительно с деятельностью всесильного временщика Ногая. Кампании, проходившие под его командованием против хулагуидского Ирана, не свидетельствуют об особых военных дарованиях этого человека. Но дальнейшие события со всей возможной полнотой выявили его характер прирожденного интригана, обладавшего хорошо скрываемым, но непомерным честолюбием и безусловным дипломатическим талантом. До начала эпохи Ногая в Золотой Орде произошло какое-то крупное внутреннее столкновение между двумя неизвестными нам враждующими группировками. Единственное сообщение о нем, сделанное в самых общих чертах, содержится в Ипатьевской летописи. Оно столь расплывчато, что не позволяет даже приблизительно определить место события и причину конфликта. Под 1266 г. в летописи отмечено, что «быс мятеж велик в самех татарех. Избишася сами промежи собою бещисленое множество, акь песок морськы»,.1 Дата события позволяет связывать его со смертью хана Берке. Возможная же причина может вытекать из последовавшей за этим борьбой за сарайский престол (детей у Берке не было) и из раскола золотоордынской 1

ПСРЛ, M., 1962, т. 2, стб. 863.


104

Вадим Леонидович ЕГОРОВ

аристократии на два лагеря — противников и сторонников введения в государстве мусульманства. Попытка проведения религиозной реформы Берке вызвала явное противодействие кочевой монгольской аристократии и, как известно, окончилась полным провалом.2 Другое объяснение этому событию подыскать трудно, тем более что в восточных источниках о нем нет никаких упоминаний. Как-либо связать этот факт с действиями беклярибека Ногая также не представляется возможным, так как его сепаратистские тенденции в полную меру проявились несколько позже, уже после смерти Менгу-Тимура. Начало им положил резкий отход Ногая от участия в политических и военных мероприятиях сарайских ханов. Судя по источникам, этот период последовал сразу же за организованным Берке походом на Константинополь, о котором говорилось выше. В летописях нет конкретных данных о том, кто им командовал, однако внезапное исчезновение Ногая на кавказском театре военных действий и последовавшее затем неожиданное появление на западных границах может свидетельствовать в пользу того, что главнокомандующим был беклярибек. Именно с этого времени появляются данные о владении Ногаем землями на западной границе государства. О том, что этот улус числился за ним с самого начала существования государства, никаких данных нет, как их нет и о наличии у него каких-либо других земель в период правления Бату и Берке. Поэтому приходится довольствоваться сведениями о том, что утверждение Ногая на западных границах Золотой Орды произошло после смерти Берке. Весь длительный период правления Менгу-Тимура Ногай не проявлял заметных сепаратистских наклонностей. Видимо, все его усилия в этот период были направлены исключительно на устройство и расширение собственных владений. Именно это объясняет кажущуюся внезапность, с 2

Егоров В. Л. Развитие центробежных устремлений в Золотой Орде.— Вопр. истории, 1974, № 8.

KAPIJA POMORAVQA


105

которой в 80-е годы XIII в. на западе государства появился второй мощный политический центр. Открытые вмешательства Ногая в дела престолонаследия начались во время правления Тулабуги, когда последний был свергнут происками временщика.3 Переворот прошел довольно гладко, без военных столкновений. Первое серьезное военное столкновение с участием армий хана Токты и Ногая произошло в 1298 г. По сообщению источников, противники встретились «при реке Яса, лежащей между владениями Токты и владениями Ногая»,.4 В другой арабской летописи река названа Яксаем (что В. Г. Тизенгаузен расценивает как современный Аксай), но тут же добавлено: «у Кендулана, а Кен-дулан большая вода».5 Судя по дальнейшему тексту, эта река протекала западнее Дона, причем довольно близко от него. О последнем свидетельствует то, что потерпевшие поражение войска Токты успели добежать до Дона, переправиться через него и спастись. Из больших рек западнее Дона и в непосредственной близости от него протекает лишь Северский Донец. Поэтому возможно место сражения локализовать в его низовьях. Следующий эпизод внутригосударственных столкновений связан с походом войска Ногая в Крым, где местные жители убили его внука Актаджу, собиравшего налоги в сопровожденни 4 тыс. воинов.6 Столь серьезное неповиновение и непризнание владетельных прав Ногая тотчас вызвало ответные действия с его стороны. Направленное в Крым «огромное войско»1327 взяло и ограбило Кафу, Сарукерман, Кырк-Ер и Керчь. Характерно, что среди разоренных городов не упомянут сам Крым — центр улуса, в котором находилась золотоордынская администрация. Затянувшаяся усобица между ханом и бывшим беклярибе-ком кончилась решающим сражением в 1300 г., когда Ногай был убит на р. Куканлык.8 Точная локализация этой реки затруднительна; однако, судя по контексту, войска Токты продвинулись значительно западнее за Дон по сравнению с первым сражением. Гибель Ногая позволила Токте объединить все государство под своей властью и ликвидировать центробежные устремления феодалов. Правда, сыновья Ногая еще некоторое время не могли поделить отцовское наследство, причем для этого они привлекали даже военные силы хана.9 Но их междоусобная борьба ни в коей мере не создавала опасности для целостности государства, являя собой пример мелкой феодальной распри. Военная активность Ногая, улус которого был самой западной частью Золотой Орды (Пруто-Днестровскос междуречье), представляет совершенно особый интерес. Отрывочные сведения источников не позволяют со всей глубиной осветить этот вопрос, однако они дают представление не только 3

Тизенгаузен В. Г. Сборник материалов, относящихся к истории Золотой Орды. СПб.. 1884. т. I.e., с. 106—108. 4 Там же, с. 111. 5 Там же, с. 159. 6 Там же, примеч. 1. 7 Там же, с. 112. 8 Там же, с. 114. 9 Там же, с. 115—117


106


о масштабе военных действий Н Ногая, но и о фактически самостоятельной внешней политике, ст проводимой им на западе. Его пр прямая экспансия, связанная с пр приобретением новых областей, пр была направлена вдоль Дуная. бы В результате обширные земли между Дунаем и предгорьями м Карпат, вплоть до венгерской К крепости Турну-Северин на кр западе, оказались под властью за Ногая. Процесс их присоединения Н начался с 70-х годов XIII в. и на продол жался до конца 80-х годов пр того же столетия. Одновременно то с расширением владений Ногая вдоль Дуная, вверх по его течению, вд происходит заметное усиление пр политического и военного-давлепо ния монголов на государства ни и княжества, располагавшиеся Монголи опседају утврђени град. к югу от реки, вдоль правого Илустрација из Saray Album берега. В первую очередь это (Bildarchiv Preussischer Kulturbesitz) испытала на себе наиболее близко расположенная Болгария. Уже в 70-е годы XIII в. она неоднократно подвергалась-монгольским нападениям,10 чему во многом способствовали дружественные отношения между Ногаем и Византией. В соответствии с просьбами византийского императора Михаила VIII Ногай совершал походы на Болгарию в 1271, 1277 и 1278 гг.11 В следующем десятилетии монгольские войска предприняли один из наиболее разорительных походов через Дунай, опустошив Болгарию, Фракию и Македонию.12 Результатом непрекращавшегося военного давления Ногая в Задунавье явилось признание вассальной зависимости от монголов Тырновского царства, Браничевского и Видинского княжеств.13 И наконец, в начале 90-х годов XIII в. вассалом Ногая признал себя король Сербии Милутин, приславший своего сына и видных бояр в качестве заложников.14 Резкая перемена ситуации во владениях Ногая произошла сразу же после его 10

История Болгарии. т. 1, М., 1954, с. 144. Ников П. Татаробългарски отношения презъ средните вековс съ огледъ къмъ царуването на Смилеца.— In: Годишник на Софийския университет. Историко-филологически факултет. София. 1921, т. 15/16, с. 14. 12 История Болгарии, т. 1, с. 146; Георгия Пахимера история о Михаиле и Андронике Палеологах.— В кн.: Византийские историки, переведенные с греческого при Санктпетербургской духовной академии. СПб., 1862, т. 7, с. 484—489. 13 Ников П. Указ. соч., с. 15. 14 Там же, с. 23. 11

KAPIJA POMORAVQA


107

смерти, в 1300 г., в результате чего за Золотой Ордой сохранилось лишь Пруто - Днестровское междуречье. Недостаточность конкретного географического материала в источниках не позволяет детализировать военные кампании Ногая на западе. Однако даже общее их описание и выявление охваченной ими территории, а также достигнутые политические результаты говорят о значительном давлении, длительное время предпринимавшемся монголами на западных рубежах во второй половине XIII в. В определенной степени это нельзя не учитывать при рассмотрении вопросов общеевропейской политики того времени. Кроме военных операций Ногая на западе Золотой Орды в XIII в. были осуществлены два похода непосредственно против Византии, Оба они проходили под эгидой сарайских хэное еще до возвышения Монголски ратници средином XIII века. Ногая. Первый поход был организован ханом Берке в 1265 г..15 Проведение его было тесно связано с начавшейся войной Золотой Орды с хулагуидским Ираном. Византия в этом конфликте выступила союзником Хулагуидов, воспрепятствовав проведению нормальных дипломатических отношений между Египтом и Золотой Ордой. Двухлетняя задержка в обмене посольствами (1263— 1265 гг.) привела к отправлению Берке на Константинополь 20-тысячного войска,16 которое через Болгарию достигло Константинополя. Сам город взят не был, но окрестности его подверглись опустошению.17 На обратном пути монголы угнали в плен «несметное множество» болгар.18 Сам хан участия в походе не принимал, так как возглавлял армию, действовавшую на Кавказе против Хула-гуидов. Здесь же находился в это время и Ногай. Второй поход на Константинополь состоялся в 1270 г.19 «по случаю неудовольствия» золотоордынского хана Менгу-Тимура византийским императором.94 Скорее всего, «неудовольствие» проистекало от 15

Насонов А. Н. Монголы и Русь. М.; Л., 1940, с. 42—43, примеч. 5. Римская история Никифора Григоры.— В кн.: Византийские историки, переведенные с греческого при Санктпетербургской духовной академии. СПб., 1862. т. 6, с. 96. 17 Тизенгаузен В. Г. Сборник материалов, относящихся к истории Золотой Орды. СПб.. 1884. т. I.e., с. 190—191. 18 Римская история Никифора Григоры..., с. 97. 19 Насонов А. П. Указ. соч., с. 43. 16


108


продолжавшегося союза между Византией и Хулагуидами. До взятия Константинополя дело не дошло, так как византийский император встретил ханские войска с «покорностью и почетом». Очевидно, этот поход возглавлял Ногай, так как первые известия о его появлении на западных рубежах государства относятся именно к 70-м годам XIII в. Оба похода на Византию были лишь частными эпизодами в длительной и изматывающей обе стороны войне с Ираном, начавшейся при Берке. Непосредственного влияния на ход военных действий на кавказском фронте Константинополь оказать не мог. Однако его союзнические обязательства по отношению к Хулагуидам были направлены против альянса Египет—Золотая Орда и препятствовали политическим и военным планам этих государств. Резиме Пре ступања Ногаја на историјску сцену дошло је до крупних сукоба унутар Златне Хорде и то између две, нама непознате, завађене стране. До сукоба је дошло вероватно након смрти кана Беркеа. О томе знамо само на основу Ипатијевског летописа у коме се под годином 1266. бележи «быс мятеж велик в самех татарех. Избишася сами промежи собою бещисленое множество, акь песок морськы». До сукоба је дошло вероватно због сукоба око наслеђа јер Берке није имао деце као и око увожења ислама као званичне религије. Межутим ови догађаји се не могу повезати са самосталном политиком беглербега Ногаја до које ће доћи тек након смрти Менгу Тимура. У време напада Беркеа на Византију 1265. године Ногај је вероватно био са самим Беркеом на Кавказу. Тек током другог напада на Византију 1270. године јавља се Ногај као командант монголске армије у овом походу. Од тада ће он водити фактички самосталну политику на западу али без улажења у сукоб са кановима Златне Хорде. Као резултат ове експанзије Ногај ће се до 1290. године проширити све до угарске тврђаве Турн Северин. Поред апсолутне власти северно од Дунава Ногај ће вршити велики притисак и на околне државе. Тако ће на молбу Михаила VIII ногај нападати Бугарску 1271, 1277. и 1278. године. У следећој деценији Ногајева војска ће предузети један од најразорнијих похода јужно од Дунава када ће потпуно опустошити Бугарску, Тракију и Македонију. Све оово ће довести до тога да ће вазалне обавезе према њему примити Трновско царство, Браничевска и Видинска кнежевина. Коначно, негде одмах после 1290. године вазалне обавезе ће примити и краљ Милутин. Након смрти Менгу Тимура Ногај ће почети да води отворену сепаратаистичку политику према Златној Хорди што ће доцести до отвореног рата 1298. до 1300. године који ће се окончати његовом погибијом 1300. године. Његова смрт ће довести до готово тренутног распада његове државе а индиректно и до практичног нестанка било каквог значајнијег утицаја Златне Хорде на земље Балканског полуострва.

KAPIJA POMORAVQA

КАПИЈА ПОМОРАВЉА У ИСТОРИЈСКОЈ И ВОЈНО СТРАТЕГИЈСКОЈ ГЕОГРАФИЈИ

109

Др Синиша Мишић, редовни професор Филозофски факултет – Универзитет у Београду Чика Љубина 18 – 20 [email protected] Мр Небојша Ђокић Јурија Гагарина 188/18, Нови Београд [email protected]

КАПИЈА ПОМОРАВЉА У ИСТОРИЈСКОЈ И ВОЈНО СТРАТЕГИЈСКОЈ ГЕОГРАФИЈИ Апстракт: У раду се обрађује простор од Алексинца до Параћина, познат као капија Поморавља, у историјској и војно стратегијској географији Србије. Поред тога, посебно су обрађене жупе Поморавље и Дубравица као Петрушко и Липовачко крајиште. Прецизније су одређене и гранизе жупе Загрлате а дат је и нешто краћи приказ историје Левча у средњем веку. Кључне речи: Поморавље, Капија Поморавља, историјска географија, војно стратегијска географија, жупа, Липовачко крајиште, Петрушко крајиште, Дубравица, Загрлата, Левач, Алексинац, Параћин, Сталаћ, Крушевац, Варварин, Још је Јован Драгашевић правилно уочио и теоријски образложио стратегијски значај долине Мораве.1 Ако се погледа на карту одмах се уочава како Дунав од Пожуна скреће ка југу и тече тим правцем све до Београда где нагло скреће ка истоку ка Карпатима који деле северно балканско ратиште на два одвојена војишта (западно и источно) која само посредно утичу једно на друго. Ако се вратимо западном војишту приметићемо да долина Мораве има сличан правац као Дунав од Пожуна до Београда па тако представља неку врсту продужетка не само долине Дунава него и долине Тисе. Већ ово би било довољно да Морави осигура велики значај али она има и директну везу, преко Јужне Мораве, са вардарском долином и Солуном или долином Струмице. Долине Мораве и Вардара представљају једну потпуну удолину. Развође између ових река није образовано планинским ланцем већ лежи у прешевској и косовској котлини. Поред долине Вардара постоји јужно од Скопља још један правац од Скопља преко Овчег поља, Штипа, Радовишта и Струмице и завршава се у Орфанском заливу. Његов значај у саобраћајном погледу је увек био већи од комуникације поред Вардара пошто је избегавао вардарске теснаце. Поред тога, кад је реч о моравској долини још од Ниша се одваја крак који долином Нишаве иде до горње Искре (Средац, Софија) и даље директно у долину реке Марице ка Цариграду.2 На овај начин Морава је везивала Дунав за 1 2

Ј. Драгашевић, Илирско полуострво (Балканско) са гледишта војног, Београд 1881, 105 З. Ј. Аљанчић, Војна географија I књига – Општи преглед Балканског полуострва, Београд


110

Синиша Мишић, Небојша Ђокић

Бело море, за Пропонтиду, за Византију, за Левант. Наравно, и обратно. Склоп земљишта у Србији отежава маневрисање крупнијим војним снагама осим долином Мораве и донекле долином у доњем току реке Млаве. Због тога све крупније војне снаге које се крећу са севера (из правца централне Европе) ка југу Балканског полуострва, и обратно, приморане су да се крећу моравском долином. Пошто је она директно повезана – Нишавом са софијским платоом, Јужном Моравом са врањанским платоом и Топлицом и Ибром са Косовским пољем свака држава која из Панонске низије (и централне Европе) жели да продре у дубину Балканског полуострва мора да најпре загосподари долином Мораве од ушћа Нишаве у Јужну Мораву до ушћа Велике Мораве у Дунав. И обратно свака армија која жели да моравско – вардарским стратегијским правцем продре у Панонску низију мора да најпре чврсто контролише моравску долину. Шта више држава која контролише цео моравски базен истовремено контролише и главне комуникацијске правце из Босне ка Македонији и Тракији.3 Северни фронт централном војишту чине реке Сава и Дунав. Премда је због дужине овог фронта од 300 км немогуће бранити га свуда опет због затворености земљишта војска која би изненада форсирала ове препреке има само на три места могућности за продор у дубини територије и то су: Мачва, Морава и Кључ. Мачва и Срем чине једно војиште премда их раздваја Сава и они имају посебан значај за напад са југа ка северу и северо – западу а много мањи у случају напада у обратном правцу. Ово је неоспорно помоћни правац који се никако не може поредити са моравским операцијским правцем.4 Исто важи и за Кључ поготово што би нападач који напад врши форсирањем Дунава код Кључа имао проблема да координира акцију са својим снагама које би евентулано прешле Дунав негде западно од Карпата. Бар је то било тешко изводљиво (да не кажемо неизводљиво) до Другог светског рата и масовне примене ваздухопловства, моторизованих и механизованих јединица, радио веза и сличног.5 Дунав је било могуће прећи, већим снагама, на четири места. Непосредно око ушћа Велике Мораве од Годоминског поља па до Костолца, код Рама, затим око Великог Градишта и на крају око Голупца. На другим местима банатска страна је била непогодна за прелаз и у историји нису познати случајеви да је нека већа војска прешла Дунав на неком другом месту. Нарочито је непогодно 1922, 10 – 11; И. А. Божич, М. А. Кнежевић, Основи војне географије, ФНР Југославија, Београд 1954, 210 3 Премда су већ помало застарела Драгашевића објашњења стратегијског значаја моравске долине су још увек инспиративна. Нарочито су интересантна његова запажања по којима онај ко контролише Косово и Моравску долину контролише цео Балкан. А пошто није могуће спречити Србију да контролише Поморавље онда ће велике силе учинити све да спрече Србију да контролише и Косово јер би била кључни фактор на Балкану. Не заборавимо, Драгашевић је ово писао пре век и по. Ј. Драгашевић, Илирско полуострво (Балканско) са гледишта војног, Београд 1881, 103 - 122 4 Да је ово непогодан правац за напад на Србију најбоље је показала аустро – угарска офанзива на Србију 1914. године о чему је много писано па не треба овде понављати аргументе зашто је Поћорек направио крупну грешку нападајући преко Дрине. З. Ј. Аљанчић, Војна географија I књига – Општи преглед Балканског полуострва, Београд 1922, 11 – 12 5 Са друге стране координација акције снага које прелазе Саву код Шапца и Дунав код Смедерева била је могућа још у антици па и средњем веку.

KAPIJA POMORAVQA


111

било прећи Дунав од Годоминског поља па до Панчева јер је банатска страна билa мочварна и практично непролазна. Дакле, од Смедерева западно следећи прелаз је био преко Саве између Београда и Земуна. Све војске које при прешле Дунав или Саву од Голупца до Београда морале су, у свом продору ка југу, да се користе моравским операцијским правцем без обзира да ли би користиле комуникације уз саму Велику Мораву или комуникацију која је ишла долином Млаве, па преко Ресаве до Ћуприје. Јер долине Велике Мораве и Млаве чине јединствени операцијски правац. Управо у томе је лежала заблуда Драгашевића а после њега и других српских војних теоретичара који су веровали у значај Багрданског теснаца.6 Наиме у војно стратегијској географији у Србији у другој половину XIX века па све до 1915. године важила је догма да Багрдански теснац представља кључ одбране долине Велике Мораве при чему се потпуно превиђала споменута комуникација која је ишла долином Млаве и даље преко Медвеђе за Ћуприју. Била је то уствари оригинална траса римског пута (via publicae) који је повезивао Виминацијум са Хореум Маргијем.7 Тај пут се користио и у време крсташа. Тешко је рећи када је постала значајнија комуникација која је из Ћуприје ишла преко Мораве на Јагодину па кроз Багрдански теснац на Баточину до, данас непостојећег села Ливађе,8 где је прелазила на десну обалу Мораве и настављала преко Жабара до брода на Морави (између Смедерева и Пожаревца). Ту је путник могао да крене било на запад ка Смедереву и даље Београду или ка истоку ка Пожаревцу.9 Овај комуникација се јавља већ у првим османским дефтерима а користе је и путници кроз Србију у време османске владавине. У првим османским дефтерима се јавља као заначајна комуникација и пут који од Јагодине све време иде левом обалом Велике Мораве тј Јагодина – Баточина – Хасан пашина паланка – Коларе итд. Оно што је битно то је да оригинални првобитни пут који користи долину Млаве да би преко Медвеђе доспео до Ћуприје потпуно компромитује Багрдански теснац као стратегијски баријеру. Зато Багрдански теснац никад није био озбиљније утврђен – ни у античком периоду ни у средњем веку.10 Срби ће 1805. године изградити утврђења на Иванковцу управо да би спречили Турке да користе споменути пут преко Ресаве али ће управо њиме 1809. године Турци доћи до Пожаревца и Петке а њиме ће се и повући крајем те године. И 1815. године њиме ће упасти у Ресаву и изненадити 6

Ј. Драгашевић, Илирско полуострво (Балканско) са гледишта војног, Београд 1881, 151 - 155 О viae publicae на деоници Виминацијум – Хореум Марги детаљније видети у: О. Cuntz, Itineraria Romana vol. I: Itineraria Antonini Augusti et Burdigalense (репринт издања из 1929. са осавремењеном библиографијом ед. G. Wirth), Stuttgart, 1990; P. Arnaud, ‘L’Itinéraire d’Antonin: un temoin de la litterature itineraire du Bas - Empire’, Geographia Antiqua 2, 1993, 33– 47; и M. Vasić, G. Milošević, Mansio Idimvm, Beograd 2000, 127 – 158. Ту видети и за старију литературу. 8 Село Ливађе се вероватно налазило наспрам данашњег села Ливадице. 9 Пут је излазио на пут Смедерево – Пожаревац на месту где се крајем XVIII века налазило село Бурјан. Иначе село Бурјан се налазило 4 километара западно од Пожаревца, на средокраћи између Драговца и Љубичева. Село је касније пресељено у Пожаревац. Мих. Ј. Миладиновић, Пожаревачка Морава - Насеља и порекло становништва књ. 25, Београд 1928, 29 и 169; др Д. Пантелић, Ухођење Србије пред Кочину крајину, Глас СКА CLIII, Београд 1933, 129 10 Додуше постоје позно античка утврђења изнад Багрдана и села Војске, као и нешто северније изнад Миљковог манастира и на локалитету Градац код Баточине. Међутим, то је далеко испод фортификацијског уређења земљишта какво је било око Сталаћа или на простору на коме се у средњем веку јавља Петрушка област. 7


112


и потући Србе у шанцу код Миливе. Немци ће 1915. године кретајући се том комуникацијом са севера ка југу изманеврисати српске положаје у Багрданском теснацу који ће тако пасти без озбиљније борбе. Коначно, октобра 1918. године српске јединице ће користећи тај пут изненадним продором ослобидити рудник Ресавицу и спречити Немце да изврше рушење рудника.11 Посебно је значајно што су све три комуникације тактички повезане тј растојање међу њима је довољно мало да се дејство једне колоне може без проблема непосредно осетити и на дејству других колона. Тако је на пример Лудвиг Баденски у лето 1689. године изманеврисао Османлије код Баточине. Док је са једном колоном која је наступала левом обалом Велике Мораве везивао турске снаге код Баточине друга његова колона која је наступала долином Млаве је изашла у Ресаву код Грабовца одакле је усиљеним маршем избила на десну обалу Мораве код Тушева12, из покрета форсирала реку и напала у бок и леђа Османлија до ногу их потукавши. Велики војни значај као и постојање многобројних античких локалитета у долини Велике Мораве северно од Ћуприје говори нам да су комуникације уз леву и десну обалу Велике Мораве коришћене и у античком периоду а вероватно и у раном средњем веку. Један човек, па и десет људи могу да се крећу кроз шикару међутим већ војна јединица од хиљаду људи мора да за своје кретање користи какав такав друм. А војска од 10.000 људи мора да има врло проходан друм, ако такав друм не постоји она мора да га направи да би омогућила сопствено кретање. У сваком случају проблем секундарних путева у време Римске империје слабо је обрађено не само у нашој него уопште и у светској историографији.13 Углавном је нешто рађено на питању путева који су повезивали рударске центре са главним путевима. Међутим ако на карти исцртамо положај познатих античких локалитета у Србији видећемо да се преко 90% њих не налази дуж трасе via publica и via militaris. А морале су да постоје комуникације и међу тим местима. Све нам ово говори да је постојала врло развијена мрежа споредних путева од којих су многи сигурно били у употреби и у средњем веку. Пошто се често бркају термини комуникацијски правац и комуникација да се не би касније понављали да овде размотримо те термине. Комуникације су природне или вештачке саобраћајне линије (површине) и објекти на којима се одвија саобраћај. У периоду који обрађујемо постојале су копнене и водене (поморске, речне, језерске) комуникације. Пошто у средњем веку нису постојале железнице, комуникације у Поморављу су биле само друмови и речни токови. Комуникацијски правац (сноп) је једна комуникација или сноп разних врста комуникација које спајају зоне оперативних јединица и њихову позадину, 11

Ј. Драгашевић, Илирско полуострво (Балканско) са гледишта војног, Београд 1881, 151 - 155 Село Тушево се налазило у атару данашњег села Гложана близу Мораве – недалеко од Миљковог манастира. По подацима из првих пописа на почетку владе књаза Милоша Тушево и оближњи Златенац су били врло мала села која су стално страдала од поплава Велике Мораве. Због тога су негде око 1821. или 1822. године и Тушево и Златенац расељени тако што су житељи оба села насељени у Гложану формирајући своје “мале”. 13 О споредним путевима у то време видети на одговарајућим местима у: H. Bender, Römischer Reiseverkehr. Cursus publicus und Privatreisen, Aalen 1978 и Alfred Michael Hirt, Imperial Mines and Quarries in the Roman World, Oxford 2010. a нарочито зборник радова Travel and Geography in the Roman Empire, (Ed. Colin Adams и Ray Laurence), London – New York, 2005. У овим публикацијама видети и за ширу литературу. 12

KAPIJA POMORAVQA


113

привредне и административно политичке центре, области и географске објекте од војног значаја. И коначно, комуникацијски чвор је рејон или насеље у којем се стичу, пресецају и укрштају више важних комуникација једне или разних грана саобраћаја.14 Да би било јасније ево једног примера. Комуникацијски правац Параћин – Алексинац чини више комуникација – тачније читав сноп. Ту је најпре ауто пут Параћин – Ражањ – Алексинац. Паралелно са овим путем иде пут Параћин – Сикирица – Појате – Ражањ.15 Из Ражња путник може да користи чак три паралелна пута ауто путу. Најпре, пут Ражањ – Рујиште – Црни Као – Мозгово – Суботинац – Краљево – Алексинац. Затим пут од Ражња до Делиграда одакле може да настави директно правцем Рутевац – Бобовиште – Алексиначки рудници – Алексинац или да пређе Ђуниски мост и да настави левом обалом Јужне Мораве правцем Витковац – Горњи Љубеш – Трњане – Житковац – Алексинац. Могу да се користе и алтернативне комуникације које такође спадају у овај комуникацијски правац. На пример Параћин – Појате – Ћићевац – Град Сталаћ – Стеванац – Крушевачка Браљина – Мојсиње – Ђунис и даље на Витковац и Алексинац или Делиград и Алексинац. Данас је саграђен модеран пут који омогућава дубоко захођење и преко Крушевца и то Параћин – Појате – Ћићевац – Крушевац – Каоник – Велики Шиљеговац – Рибарска бања – долина Туријске реке – Тешица – Алексинац. Ова комуникација је позната од давнина делимично су је користили Турци у својој офанзиви у јесен 1876. године да би избегли утврђени Делиград а највероватније је користио и Бертран де ла Брокијер и то онај део од Туријске реке до Крушевца. Овде је могуће још шире захођење комуникацијом Јагодина – Варварин (веза Параћин) – Јасика – Крушевац и даље на Каоник. Овај правац је коришћен у кампањама 1809. и 1810. године. Управо на овом простору од Параћина до Алексинца излазе и сва три реална комуникацијска правца16 која воде из Видина: преко Књажевца и Бољевца на Петрус тј Параћин, преко Соко Бање на Бован и преко Сврљига, пролазећи близу Липовца, до недалеко од Алексинца. Сви ови правци су коришћени током историје – споменимо упад принца Мусе почетком 1413. године, марш грофа Орурка и хајдук Вељка августа 1810. године са Дунава у Делиград, продор Руса октобра 1944. године услед чега су немачке јединице из околине Ниша и јужније (углавном 7 СС Принц Еуген дивизија) морале саме да униште сву своју моторизацију и механизацију и да се пешке повлаче преко Јастрепца и Жупе Александровачке. То су правци које је обично користио и хајдук Вељко за своје упаде у дубину турске територије а српска војска маневрисала током рата 1876. године шаљући појачања из Делиграда за заштиту Зајечара и Књажевца. Земљишни појас који се пружа долином Мораве од Нишаве до ушћа Мораве у Дунав је војишна основица централне Србије у односу на Дунавско војиште тј Дунавску операцијску област. У складу са тим главна операцијска зона Дунавског војишта је Моравска операцијска зона која се опет може 14

Vojni rečnik, operativno – taktički, Beograd 1967, 116 – 117 Постоји и пут Параћин – Поточац – Обреж – Варварин – Ћићевац – Појате – Ражањ који није много дужи од претходног а иде левом обалом Велике Мораве од Поточца до Варварина. 16 Кажемо реална јер је могуће у Поморавље стићи и преко Хомоља (тим путем су Турци из Видина нападали у време Кочине крајине) и преко горње Ресаве (али за сада нисмо могли да нађемо податке да је тај правац некада коришћен). 15


114


поделити на три операцијска поља Велико Моравско, Западно Моравско и Јужно Моравско. Велико Моравско операцијско поље је природно повезано са Дунавским војиштем, Западно Моравско поље омогућава да се њиме дејствује из Тимочке операцијске зоне ка западу и коначно Јужно Моравско операцијско поље омогућава дејство из Тимочке операцијске зоне ка југу. Ова три поља дивергирају од Сталаћа који представља за њих централну војишну основицу а шире и простор од Параћина до Ниша. Велико Моравско операцијско поље је потпуно маневарско и одлично везано са Савском операцијском зоном. Дејством Западно Моравским операцијским пољем је лако продирање све до вододелнице ове реке и Дрине. Из напред реченог јасно је да је Сталаћ једна од најзначајнијих стратегијских тачака у Србији, због чега се простор од Делиграда до Сталаћа (по некима до Параћина) у војно-стратегијској географији назива “Капијом Поморавља”.17 Ово је била војишна основица не само у одбрани римских територија од напада варвара северно од Дунава него и касније у византијско – угарским сукобима. Није случајно да се управо ту налазила област Смилес за коју се у византијским изворима тврди да је била једна од утврђенијих у Византији у XII веку. Ова војишна основица је имала велики значај и у ратовању Србије са Византијом и нарочито са Османским царством. Да би све ово јасније објаснили узећемо за пример баш српско – османске сукобе јер су нам они боље разјашњени у изворима. Српско - османско ратиште и војишта у средњем веку Ратиште обухвата целокупне територије зараћених држава (њихово копно и територијалне воде). Овако схваћеном ратишту треба додати и отворена мора на којима може доћи до војних дејстава у границама материјалних и оперативних могућности зараћених страна. У сваком случају “ратиште” је релативан појам који се обично дели на опште и посебно ратиште. Опште ратиште обухвата територију свих зараћених страна.18 Тако је крајем XIV и у првој половини XV века опште српско османско ратиште, обухватало не само територију Османског бејлука и Србије већ и других држава са којима су Османлије ратовале у датом тренутку. У време Косовске битке опште ратиште директно обухватало не само територију која је била под непосредном влашћу Османлија већ и територију њихових вазала, затим територије под Лазаревом и Вуковом контролом, као и Босну и Угарску. Индиректно је ратиште обухватало и територију држава које су разним савезима биле у вези са зараћеним странама као што су Млетачка република, Ђенова, Влашка, неки Селџучки султанати у Малој Азији. Јуна 1389. године Србија је била само део општег ратишта које је обухватало практично цео Балкан, Малу Азију, источни Медитеран па и значајан део централне Европе. Пред почетак операција, свака држава влада само оним делом општег 17

Ж. П. Јовановић, Војна стратегиска географија, Београд 1924, 10-11 и 26-28; И. Божич, Основи војне географије општи део, 96-97. Н. Ђокић, “Ратне операције на Делиграду 18061813 - стратегијска разматрања”, у: Делиград од устанка ка независности 1806-1876, зборник са научног скупа (ed. Д. Алексић), ИНИС Београд, Београд 2007, 150-151. 18 И. Божич, Основи војне географије - Општи део, Београд, 1954, 86-87; Vojni rečnik Operativno taktički, Beograd 1967, 276.

KAPIJA POMORAVQA


115

ратишта који је у њеној власти - то је њено посебно ратиште. Дакле, 1389. године је државна територија Османског бејлука20 било турско посебно ратиште. Правно – формално је територија Лазареве Србије улазила у састав посебног угарског ратишта али у стварности Србија је била посебно - српско ратиште. Свако посебно ратиште има свој стратегијски фронт, дубину и бокове. Стратегијски фронт се до почетка операција протеже дуж сувоземне границе између зараћених држава и одговарајуће морске обале. Међутим, пошто је то стратегијско-оперативни појам може да се догоди да се стратегијски фронт не поклопи са линијом граничног фронта јер стратегијски и оперативни захтеви могу да налажу да се он, на пример, повуче у дубину сопствене територије. Линија стратегијског фронта повезује чела оперативних јединица у њиховом оперативном развоју, како пред почетак операција тако и у току ових. Иначе, споменимо да се гранични фронт протеже граничном линијом између две зараћене државе или стране. То је појас дуж границе у коме су распоређене снаге за затварање и заштиту границе а понекад и за заштиту концентрације сопствене армије.21 У разматраном периоду термин стратегиски фронт се односио на линију разграничења између Срба и Турака а од уласка Угарске, Босне или Влашке у рат са Турском и на граничну линију између ових држава са Османлијама. У случају рата Србије са Босном или Угарском стратегиски фронт је представљао линију разграничења Србије са овим државама. Војиште је географска просторија која обухвата правце и објекте стратегијско оперативног значаја на којој су распоређене за дејство или дејствују стратегијско оперативне снаге по јединственом плану операције и под јединственом командом. Војиште је део општег ратишта и обухвата одговарајуће пространство са обе стране фронта. Обично одговара зони једног стратегијског правца и предстваља извесну целину у географско стратегијском, политичком, економском и оперативном погледу. Једна држава може имати више војишта а значај им се мења зависно од промене опште политичке и војностратегијске ситуације. При одређивању појма војишта, с обзиром на важност објеката, праваца, снага и средстава, од великог је значаја величина државне територије и армије.22 Простор који обухвата Алексиначко поље заједно са земљиштем на левој обали Јужне Мораве (све до реке Расине и Крушевца и Козника) и северно земљиштем до Ћуприје (укључујући простор око Сталаћа и Петрушку област) представљао је посебно војиште на српско турском ратишту почев од средњег века, па преко Првог српско устанка све до времена Српско турског рата 1876. године. Ово војиште је одговарало стратегијском правцу који је ишао долином Јужне Мораве од Ниша, преко Алексинца и Ражња ка Параћину23 и даље ка срцу Србије. Био је то стратегијски правац којим је ишао Цариградски друм тј у стратегијској географији опште познати Вардарско - моравски стратегијски правац. Поред овог војишта постојала су у средњем веку и војиште које је обухватало Косово, Метохију и јужну Србију (око Врања и Лесковца), војиште 19

19

И. Божич, Основи војне географије - Општи део, Београд, 1954, 87 Укључујући и територије османских вазала. 21 И. Божич, Основи војне географије - Општи део, Београд, 1954, 87-88. 22 Vojni rečnik - Operativno taktički, Beograd 1967, 360. 23 Или од Алексинца на Крушевац и даље долином Западне Мораве. 20



116

у источној Србији према Видину, повремено војиште које је обухватало простор данашње Црне Горе и Рашку област. Ипак, ово војиште око Алексинца и Сталаћа је било обично најзначајније за Србију било у дефанзивном било у офанзивном погледу. У случају одлучујућег пораза на овом војишту Србији је претио тотални слом (као што се умало десило после пораза на Каменици 1809. године) а при извођењу офанзиве вардарско моравским стратегијским парвцем у непосредној близини самог фронта налазила се једна од најзначајних стратегијских тачака у турској Румелији Ниш који је представљао кључ одбране овог дела Османског царства. Његовим заузимањем Срби би вероватно без већих проблема држали сву територију до Врања и Пирота као и Топлицу и Косовско поморавље на Косову. Шта више, било каква турска офанзива вардарско моравским стратегијским правцем (за Србију најосетљивим) не би била могућа док год је Ниш у српским рукама. Кључ српске одбране овог војишта су биле тврђаве у Сталаћу, Липовцу, Бовну, Петрусу и Крушевцу. Војна географија Капије Поморавља Морава тече кроз средину Србије и дели је скоро на два равна дела: источни и западни. Ово је не само највећа, најдужа и најразгранатија српска река, него јој је и долина најбогатија. Зато је њена важност, како у војничком тако и у економском погледу, огромна. Састоји се из два крака: Јужне и Западне Мораве.24 Јужна Морава извире из северних огранака Скопске Црне Горе у два крака, који кад се састану добијају име Биначка Морава по селу, истог имена. Пошто Јужна Морава протекне кроз Нишко поље, улази у Суповачки теснац, да би затим избила у широко и плодно Алексиначко поље. Пре него што се састане са Западном Моравом пробија се кроз Сталаћски теснац, дуг око 20 км. Морава је на овом делу свога тока широка око 100 м, са дубином при средњем водостају 2 до 3 м. Повремено плави поље, а у току оштријих зима санте леда стварају опасност за мостове.25 Нишко - алексиначка котлина је најважнија у композитној Јужноморавској долини где се смењују котлине са клисурама.26 То је најпространија, најнасељенија и саобраћајно најважнији део ове долине. Повезана бочним долинама са источним и западним крајевима, раскрсница друмова ова долина има централни положај за околне области. Гребени Јастрепца на западу и Црног Врха на истоку деле је, сужавањем, у две засебне целине – јужну Нишку котлину (од Курвинградске сутеске до Јастрепца) и северну Аексиначку (од Јастрепца до Сталаћске клисуре).27 Недалеко од Алексинца улива се, у Јужну Мораву, Моравица која извире из планине Девице и протиче кроз Соко Бању и Алексинац. Долина Моравице је сужена клисурама: источно од Соко Бање и Бованском, између којих се шири Сокобањска котлина. При ушћу долина Моравице се шири у Алексиначко поље. Моравицом иде комуникацијски правац 24

К. Р. Ђорђевић, Д. И. Живановић, Војна географија - основни део, Београд 1935, 97 К. Р. Ђорђевић, Д. И. Живановић, Војна географија - основни део, Београд 1935, 98, 208 26 О. Савић, Утицајна сфера Алексинца и њене особине, Београд 1958, 1 27 О. Савић, Утицајна сфера Алексинца и њене особине, Београд 1958, 1; 149; Н. Ђокић, Д. Рашковић, Град Сталаћ Капија Поморавља, Весник Војни музеј 34, Београд 2007, 14 25

KAPIJA POMORAVQA


117

који повезује долине Јужне Мораве и Тимока. Овим комуникацијским правцем пролази комуникација Алексинац - Соко Бања - Књажевац. Алексиначко поље је повезано са долином Западне Мораве комуникацијским правцем ЂунисКрушевац. Постоји и нешто тежи комуникацијски правац Алексинац-СврљигПирот. Иначе само Алексиначко поље је око 5 км широка, изузетно плодна долина, са комуникацијским чвором у Алексинцу.28 Источно од Алексиначког поља, од Моравице па до Ражња пружа се планина Ртањ са огранцима. Ртањ је кршна планина, средње висине око 900 м са највећим врхом Шиљак (1566 м). Падине Ртња ка Морави и Моравици су благе и делом пошумљене, премда се стрмо свршавају на поменутим рекама, образујући Сталаћску и Бованску клисуру. Ртањ је велика препрека, тешко пролазна и са мало комуникација. Боље комуникације воде око планине, као што је горе поменути пут кроз Бованску клисуру и пут који иде долином Јужне Мораве. Јужно од Моравице пружају се планине Љесковик и Девица. То су средње планине, прилично пошумљене, тешко пролазне и слабо комуникативне. Преко њих воде само стазе. Огранци Љесковика образују са огранцима Буковика (огранак Ртња) Бованску клисуру. Јужно од Љесковика се пружају Топонички висови који образују, на Јужној Морави, са огранцима Јастребца Суповачки теснац који затвара Нишко поље и одваја га од Алексиначког поља. Они су ниже планине, покривене, према Морави, шумом и пашњацима.29 Алексиначко поље је са истока, додатно затворено и планинама Озрен и Калафат. Капија Поморавља у средњем веку Жупе и области које се помињу у житијима о Светом Симеону привукле су пажњу историчара још крајем 19. века. До наших времена оне су скоро све успешно убициране и њихове територије су постале довољно познате српској науци. Једна од жупа која је остала недовољно објашњена јесте Поморавље. То није случајно, јер су изворни подаци о Поморављу јако оскудни. Поморавље и Ушка се не помињу у Хиландарској повељи Стефана Немање. Једино се наводе у житију светог Симеона, које је написао Сава Немањић.30 У овом житију Ушка и Поморавље се наводе после жупе Реке, а пре Загрлате.31 Већ је утврђено да је Сава жупе, које су остале у Немањиним рукама после битке на Морави 1190. године, наводио одређеним редоследом идући од југа ка истоку и северу. Зато 28 К. Р. Ђорђевић, Д. И. Живановић, Војна географија - основни део, Београд 1935, 100 и 131; О. Савић, Утицајна сфера Алексинца и њене особине, Београд 1958, 1 и 36; И. А. Божич, М. А. Кнежевић, Основи војне географије, ФНР Југославија, Београд 1954, 172 - 173; постоји и важни комуникацијски правац Туријском реком, који повезује Алексиначко поље и леву обалу Јужне Мораве, наспрам Алексинаца, са долином Топлице (клисуром код Вукање). Значај овог правца је био велики за одбрану долине Топлице од напада из правца Алексиначког поља, јер је нападач могао да продре у Топлицу (и даље ка копаоничким рудокопима) не обазирући се на утврђени Ниш. Н. Ђокић, “Ратне операције на Делиграду 1806-1813 - стратегијска разматрања”, у: Делиград од устанка ка независности 1806-1876, (ed. Д. Алексић), ИНИС Београд, Београд 2007, 150. 29 К. Р. Ђорђевић, Д. И. Живановић, Војна географија - основни део, Београд 1935, 69-70. 30 В. Ћоровић, Списи св. Саве 1, Београд 1928, 152; Свети Сава, Житије светога Симеона Немање, превод Л. Мирковић и Д. Богдановић, Стара српска књижевност 2, Београд 1986, 97 (даље Сава, Житије). 31 Сава, Житије, 97.


118


познавање положаја жупа Реке и Загрлата помаже одређивању положаја Ушке и Поморавља. Ушка је морала бити северније од жупе Реке и јужније од Загрлате, а Поморавље такође, али је оно морало бити и источније од све три поменуте жупе, јер западније од њих су Топлица и Расина.32 Недавно је М. Благојевић утврдио да се жупа Реке налазила на простору данашње Пусте Реке.33 Границе средњовековне жупе Загрлате углавном нису спорне јер нам је географија леве обале Јужне Мораве у време кнеза Лазара, све од Доњег Адровца па до Ђуниса, релативно добро позната захваљујући повељи манастиру Дренчи из 1382. године. Наиме, у оном делу повеље у коме се набрају села дарована манастиру наводи се, између осталог, и следеће: “...и у Влахе Шиљеговце са засеоцима и међама, и у Загрлати трг на Морави и са бродом, и село Врлницу и село Брези и село Битино и реку Пешчаницу, блато ... Бигл... са свим селима и засеоцима и међама и село Љубешу више Зарве...”34 Данас смо у стању да убицирамо, практично све, топонима који се спомињу. Власи Шиљеговци су данашњи Велики и Мали Шиљеговац чији се атар наслања на слив реке Пешчанице, тј. данашње Радевачке реке.35 Одмах узводно од ушћа реке Пешчанице у Јужну Мораву налазило се село Битино које данас не постоји, али му се име сачувало у потезу поред леве обале Мораве, у атару села Доњи Адровац.36 Зарва је крај око Ђуниског моста на Јужној Морави, док је Љубеш, вероватно, данашњи Доњи Љубеш. Крај од Кормана до Горњег Љубеша је и данас помало мочваран и има више мртваја, старих корита Мораве. Још у време Српско-турског рата је прелаз Мораве на потезу од Бобовишта до Ђуниског моста био немогућ због многобројних бара, насталих променом корита Мораве. Вероватно се управо на овај крај, од Горњег Љубеша до Кормана, односи оно “...блато...Бигл... са свим селима и засеоцима и међама...”. Поред те “мртваје” су се почетком XIX века а и данас налазила села Корман, Горњи Љубеш и Срезовац. Трг на Морави са бродом се налазио највероватније код данашње ђуниске цркве37 и био је 32

О географским подацима и убикацијама у житијима види С. Мишић, Историјска географија Србије у житијима св.Симеона и св.Саве, Свети Сава у српској историји и традицији, Београд 1998, 93-105. 33 М. Благојевић, Жупе Реке и Дендра Јована Кинама, ЗРВИ 35 (1996) 197-211. 34 Арх. Леонида, Стара српска писма из руског манастира Св. Пантелеимона у Светој Гори, Гласник СУД 24, Београд 1868, 264. 35 На старијим војним картама је Радевачка река од извора до села Велике Пешчанице убележена као Гредетинска река, а одатле па до ушћа као Пешчаничка река. У слив Пешчаничке реке улазе данашња села Росица, Јаковље, Радевци, Крушје, Каменица, Лознац, Гредетин, Велика и Мала Пешчаница, Корман и део атара села Трњани. 36 Војна топографска карта 1:50000, секција Алексинац 3, координате 7554/4822. 37 Некадашња црква у селу Ђунису, позната и као Ђунисија, чији су остаци сачувани до почетка XX века и за коју се наводи да је била посвећена истовремено и Пречистој Богородици и св. Николи. Црква Ђунисија је датована најкасније у почетак XII века, али још вероватније у X или XI век, и чинила је саставни део већег манастирског комплекса чији се остаци и данас проналазе при копању гробова на оближњем сеоском гробљу. К. Јовановић, Старе цркве у Мојсињу, Старинар II-2 1907, Београд 1908, 154-158. Нажалост, ова је црква у не тако давној прошлости срушена да би на њеним темељима 1912. године била саграђена црква Св. Пантелејмона, а нама су остали само цртежи К. Јовановића. Манастирски комплекс је био саграђен на остацима већег античког објекта који, по свему судећи, потиче још из I века, што је свакако занимљиво за нека даља истраживања. У сваком случају, данашња црква Св. Пантелејмона је саграђена на темељима некадашњег манастира Варламовца са храмом посвећеним Рождеству Пресвете Богородице. Наиме, по османским дефтерима у Загрлати није

KAPIJA POMORAVQA


119

директно повезан са оближњим трубаревским градом. Врлница је Рлица која се налази у непосредној близини Шиљеговца. Као што видимо, посед манастира Дренче у овом крају представља једну компактну територију која се простирала уз леву обалу Јужне Мораве, од данашњег Доњег Адровца па све до Ђуниса, можда и Трубарева.39 На западу се простирала до Великог и Малог Шиљеговца, и готово је сигурно обухватао и цео слив Рибарске реке. Граница на југу према жупи Ушке је вероватно ишла вододелницом сливова Рибарске и Туријске реке, пар километара јужније од Великог Шиљеговца негде око данашње Рибарске бање. Ово је природна граница која и данас раздваја крушевачку од алексиначке општине.40 Овде треба истаћи да Загрлата највероватније код састава двеју Морава није прелазила на десну обалу Јужне и леву обалу Велике Мораве. У турско време Сталаћ се није налазио у нахији Загрлата већ у крушевачкој нахији.41 Сада је јасно да је Ушка морала бити северније од Топлице и Пусте Реке (Реке), а јужније од Загрлате, на левој обали Јужне Мораве. То значи да се жупа Ушка налазила северно од долине реке Топлице, на простору између Јужне Мораве на истоку, долином Туријске реке и северним обронцима Малог Јастрепца ка западу. На северу се пружала бар до данашње Тешице, а вероватно и до данашњег Житковца где се граничила са Загрлатом вероватно линијом Рибарска бања - Росица – Каменица – Лознац (сва четири места припадају Загрлати). Од Лознаца је граница могла да иде ка Тешици (што је мало вероватно) или северније ка Мрсољу (данашњем Моравцу) а можда чак и ка Прћиловици или Житковцу.42 38

било манастира посвећеног Св. Николи а у првим дефтерима се јавља само један манастир посвећен Богородици за који из српских извора знамо да се звао и Варламовац. Манастир Варламовац посвећен Рождеству Пресвете Богородице (1536. године једини био посвећен Богородици), а за који се изричито каже да је био по гором Мојсињем. Манастир је августа 1566. године имао овеће братство на чијем је челу стајао игуман Лонгин, јеромонах, а тамошњи монаси су се превасходно бавили преписивањем књига. Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи књига 1, Београд 1984, бр. 654, запис из августа 1566. године. У манастиру Пречиста су 1536. године живела два калуђера, а приход манастира је износио 63 акче; већ у пописима из 1575/6, 1583. и 1584. године убележено је пет калуђера и приход од 250 акчи, што све указује на чињеницу да је реч о значајном манастиру. Општи дефтер крушевачког санџака Но 567 из 1575/6. г. (Başbakanlık Arşivi, Istanbul - Defter-i Mufassal-i Liva-i Alacahisar, Tapu defteri No 567). Општи дефтер крушевачког санџака Но 299 из 1583 г. (Başbakanlık Arşivi, Istanbul - Defter-i Mufassal-i Liva-i Alacahisar, Tapu defteri No 299). Крушевачки дефтер Но 95 (Tapu ve Kadastro Ankara, Tapu defteri No 95) из времена султана Мурата III. Олга Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683, Београд, 1984, 65. 38 Д. Минић, Утврђење у селу Трубареву, Рашка баштина бр. 3, 284-286; Д. Минић, Средњовековно утврђење у Трубареву, Гласник САД бр.6, 140-145 39 На основу турских дефтера можемо са сигурношћу рећи да Сталаћ и Крушевачка Браљина у XVI веку нису спадали у Загрлату. Загрлата је приликом припајања Крушевачком санџаку по свему судећи добила и нека села из Крушевачке нахије али у подјастребачком крају. 40 Исто, 202. 41 М. Васић, Становништво Крушевачког санџака и његова друштвена структура у XVI вијеку, Крушевац кроз векове, Крушевац 1972, 49-73 (даље М. Васић, Становништво). Уп. Н. Ђокић – М.Стевић, Краћи прилози историји града Сталаћа, Расински анали 3, Крушевац 2005, 44-62. 42 Села у долини Туријске реке су османском пероду припадала крушевачкој нахији што је довело до врло неприродне границе између крушевачке нахије и нахије Загрлате. Очигледно је да та села раније нису припадала ни једној ни другој географској тј административној


120


После оваквог распореда жупа Реке, Ушка и Загрлата јасно је да Поморавље морамо тражити на десној обали Јужне и Велике Мораве, североисточније од Ушке и Загрлате. На десној обали Јужне Мораве крајем 12. и у 13.веку простирала се област града Ниша. Ниш и његово управно подручје освојио је Немања после 1183, али га је изгубио 1190. године. Стефан Немањић је после 1207. поново освојио Ниш и нишку област до конца.43 Управно подручје града Ниша (градска жупа) се на запад простирало до десне обале Јужне Мораве, а на север нишка област није прелазила линију села: Трнова, Веље Поље, Палиграце, Доњи Крупац, Станци и Пруговац. У 15. и 16. веку ово су последња села на северу која припадају Нишком кадилуку и нахији.44 Ако имамо у виду распоред жупа крајем 12. века, и то тако да се на левој обали Јужне Мораве налазе Ушка и Загрлата, а на десној до у висини Веље Поља управно подручје града Ниша (градска жупа), онда жупу Поморавље треба тражити на простору северније, уз десну обалу Јужне и Велике Мораве, северно од Вељепољске реке и јужно од Ћуприје. Већ је напоменуто да се Поморавље не помиње у Хиландарској повељи, што би могло значити да га је Немања 1190. изгубио, али и да је Стефан Немањић 1207. поново загосподарио десном обалом Јужне и Велике Мораве до Равног, које је по њему 1215. било на граници отачества.45 Помињање Поморавља код светог Саве би ипак могло значити да је Немања и после 1190. задржао неке територије источно од Мораве. Тим пре што се данас поуздано зна да су све остале територије које Сава помиње заиста биле у рукама Стефана Немање. Намеће се закључак да је Немања после 1190. задржао на десној обали Јужне и Велике Мораве управо жупу Поморавље. Непомињање Поморавља у Хиландарској повељи није препрека овом закључку, јер се зна да је ту Немања целини (жупи, нахији ...) већ су накнадно у неком периоду (можда и пре османске власти) прилично произвољно припојене Расини (ако је то било у време средњовековне Србије) или крушевачкој нахији (ако је реч о времену османске власти). Просто је несхватљиво да села у долини Туријске реке нису припојена Загрлати а још чудније да је Загрлата тек 1536. године припојена Крушевачком санџаку. Ма колико изгледало невероватно, да ли није Загрлата 1444. године, из неког нама непознатог разлога, враћена Србији заједно са Липовачким крајиштем. А то би даље значило да је Загрлата од 1444. године улазила у састав Липовачког крајишта што са војне тачке има резона – због контроле обе обале Јужне Мораве. Османлије су избегле да врате Крушевац али враћење Болвна Србији је обична фарса ако су Османлије са једне стране у Витковцу а са друге у Соко бањи. С друге стране Османлијама Срби у Загрлати неби сметали јер у најбољем случају су имали релативно малу тврђаву у Трубареву. Могли би, по потреби, без проблема буквално да похапсе српске снаге ако би их уопште било у Загрлати. Можда су вратили чак и Сталаћ јер за период од 1444. до 1453. године немамо података о Османлијама у Сталаћу. Или је, што је још вероватније, управо тада Сталаћ изашао из Загрлате са још неколико села на Мојсињским планинама и припојен Крушевачкој нахији а остатак Загрлате враћен Србији. Можда трагова о овим догађањима има и у аустријско – турском разграничењу после Пожаревачког мира 1718. године када је Град Сталаћ остао у аустријским рукама. 43 Историја српског народа 1, Београд 1981, 260 (Ј. Калић); С. Мишић, Историјска географија у житијима св.Симеона и св.Саве, 96-98. 44 М. Васић – О. Зиројевић – А. Стојановски, Попис Нишког кадилука из 1498.године, Споменик САНУ 131/7 (1992), 97-148; Историја Ниша 1, Ниш 1983, 107 (Д. Бојанић); С. Мишић, Југоисточна Србија средњег века, Врање 2002, 21. 45 В. Ћоровић, Житије Симеона Немање од Стевана Првовенчаног, Светосавски зборник 2, Београд 1939, 73; Стефан Првовенчани, Живот Светог Симеона, превод Л. Мирковић и М. Башић, Стара српска књижевност 3, Београд 1988, 100-101

KAPIJA POMORAVQA


121

само у грубим цртама оцртао своја освајања изоставивши неке просторе због саме природе документа.46 Пошто смо грубо одредили географски простор Поморавља, нужно је размотрити вести савремених извора о организацији посматране територије од 12. до 15. века. Значајне вести о овом простору доноси Јован Кинам, а у вези са ратовањима цара Манојла I Комнина. Описујући поход из 1150.године Кинам помиње реку Стримон, а у 14.веку села Видово и Невидово су се налазила у Заструми. У питању је простор уз десну обалу Велике Мораве јужно од Параћина, а овај део тока Велике Мораве називао се Струмен.47 Нешто касније (1154) цар Манојло Комнин је кренуо у помоћ нападнутом Браничеву, а упориште му је било у довољно утврђеном крају по имену Смилис. Утврђено је да је Смилис обухватао ширу околину села Смиловац, североисточно од Сталаћа.48 Интересантно је да је управо у Смиловцу нађен скупни налаз византијског новца из XII века.49 Јасно је да је и у време византијске власти територија око састава двеју Морава и на Цариградском друму била добро утврђена. Може се закључити да се жупа Поморавље крајем 12. века пружала дуж десне обале Јужне Мораве северно од Вељепољске реке, а делом је обухватала и десну обалу Велике Мораве, укључујући у свој састав и област Смилис и Заструму јужно од Параћина. Код Сталаћа, на саставу двеју Морава Поморавље се граничило са Загрлатом. Оно је на север вероватно допирало до Равна (Ћуприја), али о томе нема поузданих обавештења. Познија управна подела не иде у прилог овом закључку, али она сама за себе није довољно чврст доказ. Иначе је простор од Ражња и Сталаћа до Ћуприје у 11. веку био прекривен густим шумама па је питање да ли је ова територија у 12. веку уопште жупски организована и довољно насељена.50 Једино место које се помиње на овом делу Цариградског друма је Болван (Бован). Из овога се може закључити да се Поморавље на север, уз десну обалу Велике Мораве простирало бар до Дреновца, а вероватно и до Равног (Ћуприје). У 14. и 15. веку жупе Поморавље више нема, а на истом простору јављају се нове управно-територијалне јединице. На северу, источно и североисточно од Параћина и Ћуприје налази се добро познато Петруско крајиште, које је на северу допирало до Раванице, а на југ до подручја Ражња.51 На десној обали Велике Мораве од Ћуприје до Сталаћа помиње се жупа Дубравница, а очигледно је да је и простор од Ражња па на југ био посебна управна јединица са средиштем у Липовцу и Болвану. Крајем 15. и у 16.веку овде се простиру нахије Болван и 46

Опширније о овоме види С. Мишић, Историјска географија у житијима св. Симеона и св. Саве, 95-99. 47 Византијски извори за историју народа Југославије 4, Београд 1971, 27-29 (коментар Ј.Калић). Детаљно види М. Благојевић, Сеченица, Стримон и Тара код Јована Кинама, ЗРВИ 17 (1976) 65-75. 48 ВИИНЈ 4, 51 (Ј.Калић). Детаљно види Ј. Калић, Област Смилис у XII веку, ЗРВИ 14-15 (1973), 29-38. 49 Д. Рашковић, Налази римског и византијског новца Народног музеја у Крушевцу, у подручју римског друма – via publica, Нумизматичар 20, Београд 1997, 111 – 112 50 К. Јиречек, Војна цеста од Београда за Цариград и Балкански кланци, Зборник Константина Јиречека 1, Београд 1959, 126, 132. 51 М. Благојевић, Крајишта средњовековне Србије од 1371. до 1459.године, ИГ 1-2 (1987) 35, 37, 38.


122


Петрус, које припадају Крушевачком санџаку.52 Нахија Петрус је 1516. имала 95 села, Бован 43 села, а нахија Загрлата је 1536. издвојена из Смедеревског санџака и има 74 села.53 Нахија Петрус се поклапала, бар добрим делом, са територијом Петрушког крајишта и касније Петрушке власти. Постојање посебне нахије Болван (Бован) упућује на могућност постојања посебне управне јединице на овом простору и у време српске власти. На посматраном простору, у другој половини 14. века, у изворима се јавља и Дубравница, за коју није јасно да ли је жупа или земља. А ни њено простирање до сада није довољно прецизно одређено. Дубравница се помиње у Раваничкој повељи кнеза Лазара, где он Раваници даје бир дубравничку до Ражња и Сталаћа.54 Овим је јасно одређена јужна граница Дубравнице и јасно је да се она пружала до Ражња и Сталаћа, у ствари до крајишта са центром у Липовцу и Болвану. Западна граница Дубравнице је природно одређена током Велике Мораве. Северна граница је неизвеснија, али после утврђивања да је долина Ресаве припадала земљи Браничево, можемо закључити да се Дубравница на север низ Велику Мораву пружала најдаље до Багрданског кланца, нешто северније од Ћуприје.55 Источну границу Дубравнице, према Петруском и Липовачком крајишту је тешко прецизно одредити. Док су северна, источна и јужна граница Петруског крајишта добро познате, западна граница није јасна. Очигледно да она није допирала до Велике Мораве јер се за ни једно насеље на Морави не каже да је у Петрусу. За нека насеља, источно од Велике Мораве, се у изворима изричито наводи да су у Петрусу. Тако у повељи деспота Стефана Лазаревића (1427) се за села Извор (истоимено), Брницу и Квасичевицу изричито каже да су у Петрусу.56 Лавра Светог Атанасија је пре тога (1407) од деспота Стефана добила и Курилово, Вранково, Шалудровац и Буљане.57 Сва ова села су била у близини Петруса и припадала су Петрушком крајишту.58 Лавра Светог Атанасија, као и црква у Лешју, су добиле од српских владара и друге поседе на овом простору, али се за њих не наводи којој територијалној јединици припадају. За насеља на Великој Морави и у близини њене обале не каже се да су у Петруском крајишту. То важи и за два најзначајнија – Ћуприју и Параћин. Равни (Ћуприја), град из 12. и почетка 13.века, је кнез Лазар, као сеоско насеље дао у посед својој задужбини, манастиру Раваници.59 За Равно ни један извор не наводи да припада 52 О. Зиројевић – И. Ерен, Попис области Крушевца, Топлице и Дубочице у време прве владавине Мехмеда II (1444-1446), ВГ 4, Врање 1968, 383, 384, 387, 401 ; М. Васић, Становништво, 49-73 ; Е. Миљковић-Бојанић, Смедеревски санџак 1476-1560. Земља – Насеља – Становништво, Београд 2004, 124, 139. 53 М. Васић, Становништво, 51. 54 А. Младеновић, Повеље кнеза Лазара, 54, 94. 55 Види С. Мишић, “Територијална организација Браничева (XII – XV век)”, у: Браничево кроз војну и културну историју Србије I св. 3 (ed. Синиша Мишић), Пожаревац 2006, 11 - 18 56 Д. Анастасијевић, Српски архив Лавре Атонске, Споменик СКА 56 (1922) 14. 57 Исто, 12. 58 За убикацију види М. Благојевић, Манастирски поседи крушевачког краја, Крушевац кроз векове, Крушевац 1972, 25-48. 59 А. Младеновић, Повеље кнеза Лазара, 52, 92 ; Ђ. Симоновић, Топономастика раваничког властелинства са посебним освртом на поседе у околини манастира, Гласник ЕИ 29, Београд 1980, 97-112 ; Г. Шкриванић, Раваничко властелинство, Манастир Раваница – споменица о

KAPIJA POMORAVQA


123

Петрусу. Слично се може рећи и за Паракинов Брод (Параћин) који је још Цреп Вукославић (властелин-крајишник) дао у посед Лаври Светог Атанасија на Светој Гори.60 Том приликом Лавра је добила и Мутницу Горњу и Петру Горњу. Кнегиња Милица је 1398. земљу око трга Паракинов брод даровала духовнику Сисоју, коју су пре тога држали Зуб и Раденко. Испоставило се да је то земљиште у поседу Лавре. Кнегиња је наредила да се врати предходном власнику, пошто га Шишат и Зуб предходно омеђе. Из документа се види да је Паракинов брод био прелаз на Морави, трг и сеоско насеље.61 За Паракинов брод се не каже да припада Петруском крајишту, али је очито био у поседу господара овог крајишта – војводе Црепа Вукославића. У његово време жупа Дубравница је могла бити под његовом управом, као једна од крајишких жупа. У овој жупи је постојало и истоимено мање подручје где су 1380.године Цреп и Витомир потукли Турке.62 Источно од Параћина, на путу за село Лешје (у близини је био средњовековни Петрус) постоји поље Дубравица на коме је данас спортски аеродром. Могуће је да се поменута битка одиграла на овом пољу. Овде скрећемо пажњу и на важну чињеницу да је манастир Раваница имао 11 села јужно од Параћина, а на простору до Сталаћа, уз десну обалу Велике Мораве.63 Такође је исти манастир добио и села Чрначка, Кладње и Окопац на Морави. Ова села су се налазила на простору између Параћина и Ћуприје.64 Са доста сигурности можемо закључити да су се ова насеља налазила у жупи Дубравници. То је био један од разлога што је кнез Лазар бир дубравничку дао Раваници. На основу изнетих чињеница јасно је да се жупа Дубравница пружала дуж десне обале Велике Мораве од Ражња и Сталаћа на југу, до Багрданског кланца, северно од Ћуприје. На исток, судећи по распореду насеља, Дубравница се пружала десетак километара од десне обале Велике Мораве, где се граничила са Петруским и Липовачким крајиштем (касније нахије Петрус и Болван). Дубравница је делимично покривала простор жупе Поморавље из 12. и почетка 13.века. Вероватно је настала током 14. века као резултат унутрашње колонизације. Наиме, још у 12. и почетком 13. века простор Дубравнице је био обрастао у густе, тешко проходне, храстове шуме, са ретким насељима. Само име жупе потиче од храстових шума. За град Равни се у 11. и 12. веку говорило да је усред бугарске шуме. Такође су и од Равна до Болвана биле густе шуме, без шестој стогодишњици, Београд 1981, 83-100. Уп. Р. Тричковић, Ћуприја и средње Поморавље до првог српског устанка, Бој на Иванковцу 1805. године, Београд 1979, 85-169. 60 Д. Атанасијевић, Српски архив Лавре Атонске, 8, 9. 61 Исто, 11 ; М. Благојевић, Манастирски поседи крушевачког краја, 42. 62 Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Београд 1927, 113, 214 ; М. Благојевић, Жупе Реке и Дендра Јована Кинама, 208. У питању је била крајишка војска, а Цреп Вукославић је властелин-крајишник. Вероватно је и Витомир био у сличној улози, а непознат нам је из других извора (уп. Љ. Стојановић, Цреп и Витомир, Зборник у част Богдана Поповића, Београд 1925, 356, 357). Можда је то безимени крајишник из Липовца? Претпоставка се чини могућом, али треба бити крајње опрезан са овом идентификацијом. За сада то остаје једна од могућности идентификације ктитора Светог Стефана. Идентификација Дубравнице са Дубравицом на ушћу Мораве у Дунав, у Браничеву није исправна (види Г. Шкриванић, Раваничко властелинство, 99 ; Р. Тричковић, Ћуприја и средње Поморавље до првог српског устанка, 97). 63 А. Младеновић, Повеље кнеза Лазара, 53, 93; Г. Шкриванић, Раваничко властелинство, 90 са убикацијама. 64 Исто, 88.


124


значајнијих насеља.65 Тек гушћим насељавањем овог простора, што се десило тек у 14.веку, дошло је до делимичног крчења ових шума, формирања насеља, и стварања територијалне организације – жупе Дубравнице, која је у свој састав укључила и део територије некадашње ранофеудалне жупе Поморавље. Други, већи део Поморавља, припао је територијалној јединици (крајишту) са центром у Липовцу и Болвану. Судећи по вестима о баштини Вукославића, Дубравница је у другој половини 14. века била у саставу Петруског крајишта, као једна од крајишких жупа. Реч “крајина је” старословенског порекла, а код Срба се најпре јавља у облику личног имена (травунијског жупана Крајине), а затим и као назив за топоним или читаву област.66 Према одредбама Душановог Законика, државна територија је била подељена на мање или веће територијалноуправне јединице. На првом месту, као највеће се помињу земље, а за њима по значају долазе градови са околином, затим жупе и на крају крајишта.67 Једно крајиште је могло бити састављено од две или више жупа (Крајина између Неретве и Цетине), а по одредбама Душановог Законика крајином је управљао властелин – крајишник.68 Приликом преузимања дужности, властела крајишници су добијали од владара одређену крајину у државу − што је обично била доживотна управа. Они су били дужни да се старају о реду и закону на крајини, да прогоне разбојнике, али пре свега да спречавају непријатељску војску да плени државну територију. За гоњење разбојника су организоване потере, а за борбу са непријатељима се скупљала војска крајиштна. У повељи деспота Стефана Лазаревића Лаври Светог Атанасија за села на Петрушком крајишту се каже да су дужна да иду у потечице и војску крајишку са војводом крајишким.69 Уколико би разбојници прошли кроз крајиште и пљачкали негде у унутрашњости па се опет вратили преко крајишта, властелин крајишник је морао да надокнади штету седмоструко. Ако би то исто учинила непријатељска војска, онда је био дужан да надокнади причињену штету.70 Дакле, крајиште је обезбеђивало пограничну територију и пружало сигурност унутрашњости државе. Властела и властеличићи су вршили војну службу на крајишту, а видно место је припадало и власима.71 Такво погранично подручје био је и простор на десној обали Јужне и Велике Мораве, северно од Ниша па до Кучајских планина. У XI и XII веку, већи део овог простора je покривала жупа Поморавље. У XIV и XV веку жупе Поморавље више нема, а на истом простору се јављају нове управнотериторијалне јединице. На северу, источно и североисточно од Параћина се налази Петрушко крајиште, а на десној обали Велике Мораве, од Ћуприје до 65

К. Јиречек, Војна цеста од Београда за Цариград, 133, 134 Византијски извори за историју народа Југославије II, Београд 1959, 62 (Б. Ферјанчић); М. Благојевић, Крајишта средњовековне Србије од 1371. до 1459.године, ИГ 1-2 (1987) 29. 67 Ст. Новаковић, Законик Стефана Душана цара српског 1349. и 1354, Београд 1898, 112 и 232 (чл. 145); Законик цара Стефана Душана, САНУ, Београд 1975, 116, 117, 194, 195. 68 Ст. Новаковић, Законик Стефана Душана, 143 (чл. 49); М. Благојевић, Крајишта средњовековне Србије, 31. 69 Д. Атанасијевић, Српски архив Лавре Атонске, Споменик СКА 56 (1922) 14. 70 Ст. Новаковић, Законик Стефана Душана, 177, 231, 232; М. Благојевић, Крајишта средњовековне Србије, 31. 71 Исто, 34. 66

KAPIJA POMORAVQA


125

Сталаћа, помиње се жупа Дубравница. Од Ражња на југ налазило се омање крајиште са центром у Липовцу, а затим у Болвану. По доласку Османлија, овај простор је организован у две нахије − Петруш и Болван − које су припадале Крушевачком санџаку.72 Ово је још од времена кнеза Лазара био простор на граници према Османлијама, а крајишта на посматраној територији су имала двоструку улогу − да штите државу од продора непријатеља са истока, али и да штите део Цариградског друма и спречавају продоре непријатељских трупа овим путним правцем; сем тога, Петрушким крајиштем је пролазио пут који је из Поморавља водио у Црну Реку и ка Видину (преко Честобродице). Простор Петрушког крајишта у првој половини XIV века није био довољно насељен, о чему сведочи податак да је цар Душан даровао у баштину жупану Вукославу земљиште под Петрусом које је пустош.73 Жупан Вукослав је, међутим, населио овај крај, на темељима старе подигао нову баштинску цркву у Лештију (Лешје) и даровао јој поседе. Властелинство Пресвете Богородице у Лешју су чинили село Лештије са засеоцима, село Мутница Доња (истоимено) са засеоцима, Брестије (непознато) са засеоцима, Зубарје и Невидово (Доње и Горње Видово) у Заструми са рибарима, уљаником и засеоцима. Жупан Вукослав је баштинској цркви у Лешју даровао још и 100 оваца, 30 свиња, 12 кобила и један плуг волова, а пред крај живота (1360) је, уз допуштење цара Уроша, цркву са имовином потчинио манастиру Хиландар.74 Реч је о 6 села и 4 засеока, што показује буран демографски развој и интезивно насељавање овог простора, па можемо да претпоставимо да су управо шездесете године XIV века биле време када је дошло до интезивног насељавања десне обале Велике Мораве.75 Међутим, истраживања на комплексу манастира Лешје која је обавио Б. Вуловић дала су веома занимљиве и помало неочекиван резултате.76 Најпре, ово је несумњиво најстарија триконхална црква у Поморављу саграђена на култном месту две цркве из ранијег периода – а то значи да континуитет грађевинске делатности у Петрушкој области може да се прати и пре XII века. Најстарију архитектонску фазу представља једнобродна црква са полукружном олтарском апсидом на истоку и попречно постављеном припратом на западној страни77 која указује на старије култне концепте који у Византији преовлађују у XI веку. У Србији се најближа аналогија може наћи у цркви званој “Велика Жупанија” у селу Жупањевцу код Рековца.78 Другу фазу представља црква 72 О. Зиројевић – И. Ерен, Попис области Крушевца, Топлице и Дубочице у време прве владавине Мехмеда II (1444 – 1446), ВГ 4, Врање 1968, 383, 384, 387, 401; М. Васић, Становништво, 49 – 73; С. Мишић, Жупе Поморавље и Дубравница у средњем веку, 3. 73 Р. Михаљчић, Прилог српском дипломатару, даровнице властеоске породице Вукославића, ИГ 1-2 (1976) 104. 74 Ст. Новаковић, Законски споменици, 437 – 439 ; А. Соловјев, Повеља цара Уроша у хиландарском архиву, Богословље 2 (1927) 288 – 290. Ново издање: Р. Михаљчић, Хрисовуља цара Уроша манастиру Хиландару, ССА 4 (2005) 151 – 160. За убикацију насеља види М. Благојевић, Манастирски поседи крушевачког краја, Крушевац кроз векове, Крушевац 1972, 25 – 48 75 С. Мишић, Жупе Поморавље и Дубравница у средњем веку, 6 – 7. 76 Археолошки записници са ових истраживања се чувају у Завичајном музеју Параћина. Б. Вуловић, Црква Св. Богородице у средњовековној Кулајни. Необјављени резултати једног истраживања, Зборник за ликовне уметности МС 8, Нови Сад 1972, 387 - 398 77 Б. Вуловић, н. ч, 390 сл. 2 78 Да не би било забуне, свакако треба напоменути да су у селу Жупањевац постојале три


126


рашког типа у облику слободног крста, са пространом олтарском апсидом која је широка приближно колико и наос; њој најприближнија би била основа цркве у Придворици више Студенице.79 Занимљиво је да и у већ поменутом Жупањевцу постоји црква са сличном основом, у народу позната као “старија црква”;80 уобичајено је да се овај тип цркава датира у време Стефана Немање и Стефана Првовенчаног. Тек трећу фазу представља црква коју је саградио жупан Вукослав.81 Још занимљивије је то што су сондажна испитивања оближње некрополе показала да је она била у функцији углавном у XII, знатно мање у XIII веку, а да се сахрањивање на том локалитету прекида негде у првој половини XIV века. Када је реч о покретном материјалу, занимљиво је да, поред накита, доминира углавном угарски новац из XIII века.82 Услед лошег газдовања Хиландараца, црква у Лешју је толико осиромашила да су синови жупана Вукослава Држман (монах Дионисије) и Цреп затражили од цара Уроша да им се црква врати у баштину. Цар Урош је то дозволио, а обновљено властелинство су сачињавала села Лештије (Лешје), Брестница (у близини Лешја, између села Плане и Мириловца, на речици Бреница), власи Голубовци (данас село Голубовац), Видово у Заструми (Горње и Доње Видово), Сињи Вир (на левој обали Велике Мораве) и блато на Годомину које се звало Мртва Морава.83 Последњи прилог је, заправо, једна од моравских мртваја која је била веома погодна за риболов – а за шта су црквена властелинства била посебно заинтересована.84 И ова села су, као и она првобитно приложена, била део Вукославове баштине. Као властелин крајишник, жупан Вукослав је био старешина свих баштиника и пронијара на крајишту од којих се неки помињу у повељама: Сињи Вир је држао неки Драгослав Ветар, а помињу се и Пријездино село, Десивојево село, Гуњево селиште, а неку земљу око трга Паракин држали су Зуб и Раденко.85 Вукослава је на месту властелина крајишника наследио син Цреп Вукославић који властелинству цркве у Лешју, приликом његовог обнављања, није поново дао Зубарје (које је држала једна калуђерица), а Мутницу Доњу је у међувремену дао Лаври Светог Атанасија. Цреп Вукославић је овом манастиру, уз дозволу кнеза Лазара, приложио и трг Паракинов брод (Параћин), Мутницу цркве, премда је вероватно да су све три нису биле истовремено у функцији. Археолошки споменици и налазишта у Србији - II Централна Србија, Београд 1956. 79 Б. Вуловић, н. ч, 390; А. Дероко, Монументална и декоративна архитектура у средњовековној Србији, Беогрда 1962, 46 80 Заправо, у народу постоји веровање да је ова црква старија јер је по димензијама мања од Велике Жупаније. Археолошки споменици и налазишта у Србији - II Централна Србија, Београд 1956. 81 Археолошки записници са ових истраживања се чувају у Завичајном музеју Параћина. Детаљно о архитектури цркве видети у Р. Прокић, Средњовековна архитектура Петрушке области, 64 – 72. Ту видети и старију литературу на ову тему. 82 О. Думић, Г. Бојковић, “Прилог проучавању историје Параћина”, у: Историја Поморавља и два века од Варваринске битке, (ед. Синиша Мишић), Крушевац 2010, 148 - 150 83 Р. Михаљчић, Прилог српском дипломатару, 104, 105. За убикације види М.Благојевић, Манастирски поседи крушевачког краја, 25 – 48. 84 Детаљно о риболову види С. Мишић, Коришћење унутрашњих вода у српским земљама средњег века, Београд 2007, 89 – 101. 85 Р. Михаљчић, Прилог српском дипломатару, 105 ; Д. Атанасијевић, Српски архив Лавре Атонске, 10 – 11.

KAPIJA POMORAVQA


127

Горњу и Петру или Петрушу Горњу. Петруше данас више нема, али се очито налазила у суседству Доње Мутнице, а на Епшелвицовој карти из 1718. године је на месту Мутнице, само на десној обали Грзе, убележено пусто село Петрошина.87 Тиме се посед Лавре заокруживао, а и ова села су била Црепова баштина. Петрушко и Липовачко крајиште су после битке на Марици била јаче изложена притиску Османлија који је углавном ишао уз Цариградски друм. Цреп Вукославић је био један од крупних баштиника у земљи кнеза Лазара, што се види и из повеље Лаври Светог Атанасија у којој га кнез Лазар назива братом.88 Да је располагао и знатном војном силом види се по томе што је 1380, на Дубравници испод Петруса, победио османску војску која је продрла из правца Ниша.89 Уз Црепа се помиње и Витомир који је, можда, био онај безимени заповедник Липовачког крајишта које је сигурно било такође изложено том нападу.90 Ово је очигледно била крајишка војска која се супротставила Османлијама и спречила њихов продор у дубину земље. Међутим, после Косовског боја (а можда и током самог боја) је нестала генерација Лазаревих крајишника у Липовцу и Петрусу. И безимени крајишник у Липовцу је подигао баштинску цркву Светог Стефана испод Липовца која је, по изумирању породице нешто пре 1398/99, претворена у манастир.91 Оба крајишта су успешно одолевала налетима османских војника у периоду 1402 – 1405. године, а да је напада заиста и било види се посредно, из повеље деспота Стефана Лазаревића Лаври Светог Атанасија из 1407. године, где се помиње Хасанов плен када се становништво појединих села разбежало са метоха Лавре.92 Ипак, главне тврђаве ових крајишта су одолеле нападима непријатеља. У то време се поново променио статус цркве у Лешју; наиме, Хиландар је после смрти кнеза Лазара и Црепа Вукославића поново себи потчинио цркву и властелинство − и то, изгледа, бесправно. Спор против Хиландара пред деспотом Стефаном Лазаревићем, патријархом и сабором повео је Црепов син, монах Венедикт Цреповић. Црква и властелинство су враћени Венедикту, а деспот Стефан је Хиландарцима дао друге поседе не би ли их умирио.93 Све се ово догодило пре јуна 1411. године. Петрушко и Липовачко крајиште су страдали у походу челеби Мусе 1413. године када су разорени Липовац и Петрус.94 Липовац више није обнављан 86

86

Исто, 9 ; М. Благојевић, Крајишта средњовековне Србије, 36. Д. Пантелић, Попис пограничних нахија Србије после пожаревачког мира, Београд 1948, Епшелвицова карта. 88 Д. Атанасијевић, Српски архив Лавре Атонске, 9. Ово указује на Црепов ранг у друштву и на Лазаревом двору, а не на крвно сродство. Види детаљно М. Благојевић, Сродствена терминологија и хијерархија владара у списима Константина Филозофа и његових савременика, ЗРВИ (2001/2002) 225 – 235. 89 Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Београд 1927, 113, 214 ; С. Мишић, Жупе Поморавље и Дубравница у средњем веку, 6. 90 Исто, 3, 4. 91 Исто, 4. О цркви и Липовцу види Б.Цветковић, Манастир Липовац, прилог проучавању, ЛЗ 39, Лесковац 1999, 79 – 100 ; М. Поповић, Липовац – трагови средњовековног властеоског боравишта, Саопштења 34 (2002), Београд 2003, 157 – 177. 92 Д. Атанасијевић, Српски архив Лавре Атонске, 13. 93 F. Miklosich, Monumenta Serbica, 569 – 571 ; Ст. Новаковић, Законски споменици, 465 – 467. 94 О карактеру напада као и о проблему убикације града Соколца види С. Мишић, Поход султана 87


128


и његову улогу преузима трг и тврђава Болван (Бован), док је Петрус убрзо обновљен и наставио да врши функцију тврђаве на крајишту све до краја владавине деспота Стефана Лазаревића. Током овог периода, деспот Стефан је у два наврата – 1407. и 1427. године – даровао Лавру Светог Атанасија поседима на Петрушком и Липовачком крајишту. Деспот је 1407. године приложио Лаври села Курилово (Куриловица, топоним 5 км северно од Алексинца), Вранково (локалитет 13 км југозападно од Параћина), Шалудовац (Шалудровац) и Буљани (истоимено).95 Две деценије касније, деспот Стефан је приложио и село Извор у Петрусу (истоимено) са царином мимоходном како је и пре царина била. Приложио је и села Квасичевицу (Клачевица јужно од Извора) и Брницу (данас не постоји),96 чиме су поседи Лавре били груписани око села Мутница Горња и Доња и села Извор. Лавра се обавезала да деспоту чини помене после смрти, а он је приложена села ослободио земаљског данка, осим летњих унчи, и свих служби (осим ако он сам иде на војску), потрчица и крајишке војске, као и обавезе зидања Београда.97 Приложио је и два свећњака од 60 литара сребра и 20 литара сребра годишње од новобрдске царине. У време деспота Ђурђа Вуковића (после 1444), Лавра је стекла још и села Божичково и Плану, тако да је на овом простору имала чак 11 села и један трг. Деспот Ђурађ Вуковић је после 1428. године издао Лаври повељу којом прима ова села назад (јер су их заузеле Османлије), а Лаври одређује 120 литара сребра.98 Из свега овога се види да је Лавра имала у Петрушком крајишту метох који су чинила села концентрисана у једну скупину, и која су после 1428. пала под османску власт. Из повеље деспота Стефана од 1427. године се види да Петрушким крајиштем више не руководи властелин крајишник већ војвода крајишки, што је у складу са променама у државној управи које је деспот спровео после 1409, уводећи власти.99 Разлика је у томе што је војвода био чвршће везан за владара који га је постављао и разрешавао ове дужности и није морао бити баштиник на крајишту. У истој повељи се саопштава да у селу Извору постоји мимоходна (погранична) царина и да је она постојала и пре 1427. године; село Извор се налази на улазу у клисуру Грзе која избија на Честобродицу где се налазила државна граница. До 1427. године, српска граница се на север од Ниша пружала преко Сврљишких планина па обронцима Девице, тако да је на турској страни остављала долину Сврљишког Тимока, а на српској долину Топличке реке; потом је ишла јужним обронцима Озрена, где су Липовац и Болван биле истурене утврђене тачке на српској страни, а од Моравичке клисуре ка северу граница је ишла на јужне и западне обронке Ртња, остављајући Честобродицу на српској а долину Црне Реке на турској страни. Даље је граница ишла обронцима Малиника и Великог Крша на Мироч, да би на Дунав избила источно од ушћа Поречке реке.100 Овде описану границу штитила су Липовачко и Петрушко крајиште, као и тврђаве Ждрело, Вишесав и Голубац. Липовачко и Петрушко крајиште су се граничила Мусе на Деспотовину 1413. године и источна српско-турска граница, ИГ 1-2 (1987) 75 – 88. 95 Д. Атанасијевић, Српски архив Лавре Атонске, 12. Убикација: М.Благојевић, Манастирски поседи крушевачког краја, 44, 45. 96 Д. Атанасијевић, Српски архив Лавре Атонске, 14. 97 Исто, 14. 98 Исто, 16, 17. 99 М. Благојевић, Крајишта средњовековне Србије, 39, 40. 100 Види детаљно С. Мишић, Поход султана Мусе, 84, 85.

KAPIJA POMORAVQA


129

код Ражња, а сам Ражањ је припадао Петрусу. На путу за Црну Реку, село Извор је било последње насеље у Деспотовини пре границе. У време османске власти, Извор је био дербенд који се описује као страшно и опасно место усред планине Кучајне, на путу из Видинског у Смедеревски санџак.101 Смрт деспота Стефана Лазаревића 1427. године подстакла је и Османлије и Угре да уграбе што више од српске земље, а нови владар Ђурађ Вуковић није се баш најбоље снашао у овим смутним временима. Деспотовина је на различите начине изгубила Београд и Голубац, а Османлије ће 1427. и 1428. године заузети и Ниш и Крушевац.102 У овом за Србе тешком сукобу пала су и наша два крајишта. За Петрус је очигледно да је током прве половине 1427. године још увек био у рукама деспота Стефана Лазаревића и да се крајиште опирало османским нападима, али су Османлије убрзо после његове смрти запоселе крајиште и заузеле град Петрус, што се види и по захтеву Лавре да јој се одреде приходи уместо заузете метохије.103 Османлије су овај простор држале све до 1444. године када је враћен деспоту Ђурђу, заједно са градом Петрусом. На основу фрагмената османског пописа у коме се помињу села која припадају нахијама Петрус и Болван види се да су Османлије 1428. продрле све до Ћуприје и Раванице где су их зауставили српски и угарски одреди.104 Дакле, османске снаге су до краја 1428. године запоселе Липовачко и Петрушко крајиште. После дуге војне 1444. године, српска Деспотовина је обновљена а простор Липовачког и Петрушког крајишта враћен деспоту Ђурђу Вуковићу.105 Због недостатка извора је немогуће утврдити како је некадашње Липовачко крајиште са центром у Бовну уређено после 1444, али нам чињеница да се у првим турским пописима помиње нахија Бован сугерише да је вероватно и даље представљало посебну управну јединицу. Петрушко крајиште је негде после 1444. године претворено у Петрушку власт, у складу са реформом која је у Деспотовини започета још 1409. године. Реорганизација је била војног карактера, а на челу власти (али и крајишта) су стајале војводе. Све власти носе имена по утврђеним градовима где су им била седишта и нису, као што се види по Петрусу, проведене истовремено у целој земљи.106 Дошло је до изједначавања крајишта и власти у организационом погледу, а оба су имали изражен одбрамбени карактер, све у циљу што ефикасније одбране од османских снага.107 Разлика између властелина крајишника и војводе, дакле, није била само у титули већ и у друштвеном положају. Док је властелин крајишник био истовремено и најбогатији и најмоћнији баштиник на крајишту, то се не може тврдити и за војводу. Деспот Стефан Лазаревић је своје војводе 101

М. Васић, Становништво, 67. О овим догађајима детаљно види М.Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Београд 1994, 90, 92 – 112, 119. За тачно утврђивање границе после 1428. види М. Благојевић, Источна граница Деспотовине од 1428. до 1439. године, ИГ 1-2 (1995) 23 – 36. 103 Исто, 31. 104 О. Зиројевић и И. Ерен, Попис области Крушевца, Топлице и Дубочице, 383, 384, 387, 401; М. Благојевић, Источна граница Деспотовине, 31, 32. 105 Опширно о овим догађајима види ИСН 2, Београд 1982, 254 – 267 (М. Спремић). 106 М. Динић, Власти за време Деспотовине, Зборник ФФ X – 1, Београд 1968, 237 – 243 (= Из историје средњег века, Београд 2003, 220 – 227). 107 М. Благојевић, Крајишта средњовековне Србије, 41, 42. 102


130


слао са краја на крај државе да управљају градовима;108 били су лично зависни и везани за владара, а обично нису били велики баштиници, посебно не у подручју где управљају. Петрушко крајиште је коначно пало под османску власт 1459. године. Питање насеља и насељености Липовачког и Петрушког крајишта је занимљиво мада и компликовано због недостатка релевантне изворне грађе али је, у сваком случају, уско повезано са свеукупним привредним развојем и политичким приликама на овом простору. Од тврдих градова (тврђава) на посматраној територији најзначајнији су Липовац и Петрус, а затим Болван. Иако не припада овим крајиштима, град Сталаћ је имао изузетну стратешку функцију која је утицала и на прилике и судбину ова два крајишта која су предмет нашег разматрања, јер је штитио улазак у долину Велике Мораве. У походу челеби Мусе109 1413. године најтеже су страдали управо Сталаћ и Липовац.110 Липовац се више није опоравио, па је његову улогу преузео Болван који је био трг – али и тврђава.111 Судећи према правцу напада, челеби Муса није доспео до Петруса са главнином војске, већ су га напали само одреди акинџија који су се залетали све до Браничева;112 зато је Петрус и претрпео најмања оштећења и убрзо био поправљен. Град се, иначе, налазио на обронцима планине Бабе, изнад данашњег села Лешја где су и данас видљиви остаци једне куле;113 тврђава је извесно време остала активна и под османском влашћу. Ни једна од тврђава (са изузетком Болвана) није имала привредну функцију, па самим тим није утицала на развој привреде и урбанизацију. У том погледу су далеко значајнију улогу имали тргови, а у сваком од ова два крајишта био је по један развијен трг – у Липовачком Болван а у Петрушком Паракинов брод. Болван се као трг помиње у једној повељи кнегиње Милице из 1395. године као трг на коме се складишти и тргује сољу (која се увозила из Угарске);114 поред магацина соли, у Болвану је свакако морала да постоји и царинарница са цариницима, а ту је била и тврђава која је штитила улаз у Моравичку клисуру. У контексту приче значаја овог утврђења интересантан је и случајни налаз у подграђу тврђаве комплетног алата за израду новца деспота Стефана.115 Паракинов брод је, као трг, био у поседу Црепа Вукославића, а кнегиња Милица 1398. године враћа неку земљу у тргу коју је нехотице одузела.116 Ови тргови су опстали и током XV века и играли су значајну улогу у развоју трговине на крајиштима. У том погледу је извесну улогу имало и село 108

Исто, 40. С. Мишић, Поход султана Мусе, 78; Н. Ђокић, Напад принца Мусе на Србију 1413. године, Браничевски гласник 1, Пожаревац, 2002, 23-38 и Н. Ђокић, Прилог проучавању ратних операција у окружењу манастира Светог Стевана, Манастир “Свети Стеван” - Липовац 6 векова (зборник радова), Алексинац, 1999, 164-174. У овим радовима видети и старију литературу. 110 С. Мишић, Поход султана Мусе, 78. 111 С. Мишић, Жупе Поморавље и Дубравница у средњем веку, 4. 112 N. Jorga, Notes et extraits II, Paris 1899, 139. 113 Р. Михаљчић, Где се налазио град Петрус?, Прилози КЈИФ 34, 3 – 4 (1968) 264 – 267. 114 Архимандрит Леонид, Стара српска писма. Из руског манастира Светог Пантелеимона у Светој Гори, Гласник СУД 7/24 (1868) 273. 115 Налаз се налази у поседу познатог колекционара српског средњовековног новца Драгана Зајића из Крушевца. Аутори захваљују господину Зајићу на дозволи да се користе овим податком. 116 Д. Атанасијевић, Српски архив Лавре Атонске, 10 – 11. 109

KAPIJA POMORAVQA


131

Извор са мимоходном царином. Ова чињеница га, наиме, издваја од других аграрних насеља; у њему је свакако морала да постоји зграда царинарнице, а самим тим и цариници који су, поред тога што су били владареви службеници, по правилу били и трговци. Близина значајних путева такође је (у мирна времена) повољно утицала на привредни развој ове територије. Што се тиче сеоских насеља и насељености овог простора, он свакако није био густо настањен пре половине XIV века. У XI и XII веку овде су се простирале густе шуме, а једино значајније насеље било је Равно које је до половине XIV века спало на ранг села, па га је кнез Лазар као такво дао у посед Раваници.117 Општим демографским растом у српским земљама који траје све до половине XIV века дошло је до крчења постојећих шума и интезивнијег насељавања десне обале Јужне и Велике Мораве, северно од Ниша па до Кучајских планина. Одраз овог процеса видљив је у појави жупе Дубравнице, али и у већ поменутој повељи цара Душана жупану Вукославу, када му је даровао земљиште под Петрусом које је било пустош.118 Жупан Вукослав је, како смо видели, населио овај крај и формирао властелинство цркве у Лешју. По свему судећи, колонизација ових крајишта је педесетих и шездесетих година XIV века била заиста интезивна, о чему сведоче повеље из XV века. На основу података из дипломатичке грађе и када се урачунају и села из раваничке повеље, у Петрушком крајишту је било бар тридесетак села потчињених црквама и манастирима, што значи да је укупно било преко 100 села.119 По османском попису из 1516. године, нахија Петрус има 95 села са око 3.000 домова а нахија Болван 43 села са око 2.200 домаћинстава,120 што значи да степен насељености није знатније опао са доласком Османлија већ је остао стабилно висок. Крупне промене у погледу насељености овог простора настале су у периоду 1516 – 1536. године када је број домаћинстава у нахији Бован пао на око 900 а у нахији Петрус на око 1.300, што је у првом случају пад од око 41%, а у другом од чак око 56%. Ове крупне демографске промене су могле да изазову епидемије и исељавање у друге области, јер је куга пустошила ове крајеве најпре 1516. а потом и 1521. године, стижући са османском војском све до Београда.121 Сем тога, део становништва се у овом периоду иселио на просторе преко Саве и Дунава које су Турци управо у то време освајали. На обе појаве указују пуста села у дефтеру из 1536. године – Извор и Радошевци у Петрусу као и Смиловац у Бовну.122 У дефтеру се као разлог напуштања често наводи да је место опасно и на удару хајдука. Како се село Смиловац налазило на царском путу који води за Истанбул, становништво није могло да поднесе зулум пролазника па се разбежало, а Хасан-паша је ту населио неке номаде да 117

А. Младеновић, Повеље кнеза Лазара, 52, 92 ; Ђ. Симоновић, Топономастика раваничког властелинства са посебним освртом на поседе у околини манастира, Гласник ЕИ 29, Београд 1980, 97 – 112 ; Г. Шкриванић, Раваничко властелинство, Манастир Раваница – споменица о шестој стогодишњици, Београд 1981, 83 – 100. 118 Р. Михаљчић, Прилог српском дипломатару, 104. 119 М. Благојевић, Крајишта средњовековне Србије, 38. 120 М. Васић, Становништво, 51, 52. 121 B. Hrabak, Kuga u balkanskim zemljama pod Turcima od 1460. do 1600, ИГ 1-2 (1957) 27, 29. 122 М. Васић, Становништво, 54.


132


чувају мост.123 Може се закључити да је на простору наших крајишта дошло до наглог демографског пораста становништва 50их и 60их година XIV века и да се тај раст (а затим стагнација) одржао до 1516. када (до 1536) долази до наглог пада становништва, скоро за половину. Ни једно ни друго нису само последица природног прираштаја или морталитета, већ чак већим делом насељавања из других области као и исељавања локалног становништва. Кад је реч о Левчу он се не јавља у изворима пре краја XII века премда је највероватније Бела црква из повеље Василија II Охридској архиепископији данашњи Варварин.124 Левач се ретко помиње и у српским средњовековним изворима, тачније, први пут се помиње у Хиландарској повељи (писаној 1198. или 1199. години) при набрајању крајева које је Стефан Немања припојио својој држави: “... И обнових своју дедовину и већма утврдих Божјом помоћу и својом мудрошћу, даном ми од Бога, и подигох пропалу своју дедовину и придобих: од морске земље Зету и са градовима, и од Арбанаса Пилот, и од грчке земље Лаб са Липљаном, Дубочицу, Реке, Загрлату, Левче, Белицу, Лепеницу”.125 Ово скоро дословце понавља и Стефан Првовенчани у Хиландарској повељи.126 Из тог времена је и помен ових крајева у делу “Живот Светог Симеона Немање” од Светог Саве, такође при набрајању успеха Немањиних: ”... и подиже пропалу своју дедовину и придоби од поморске земље Зету са градовима, а од Рабна оба Пилота, а од грчке земље Патково, све Хвосно и Подримље, Кострац, Дршковину, Ситницу, Лаб, Липљан, Глобочицу, Реке, Ушку и Поморавље, Загрлату, Левче, Белицу.”127 Први крунисани Немањић такође помиње ове крајеве у својој повељи храму Св. Спаса у Жичи.128 Наиме, поред других прилога, Стефан Првовенчани жичком властелинству прилаже и десет жупа међу којима су и жупе Расина, Левач, Лепеница, Лугомир и Белица.129 Међутим, треба нагласити да су све ове жупе па и жупа Левач прилажу у циљу наплаћивања јерархијског данка 123

Исто, 57 и нап.72. О овоме детаљније видети у: Н. Ђокић, “Да ли је Бела црква у Београдској епархији из повеље Василија II данашњи Варварин”, у: Историја Поморавља и два века Варваринске битке, (ед. Синиша Мишић), Крушевац 2010, 65 - 72 125 О овоме детаљније видети у: Н. Ђокић, “Да ли је Бела црква у Београдској епархији из повеље Василија II данашњи Варварин”, у: Историја Поморавља и два века Варваринске битке, (ед. Синиша Мишић), Крушевац 2010, 65 - 72 126 Хиландарска повеља, Списи Светог Саве и Стевана Првовенчана (превео Лазар Мирковић), Београд, 1939, 161-162 127 Свети Сава, Живот Светог Симеона Немање, Списи Светог Саве и Стевана Првовенчана (превео Лазар Мирковић), Београд, 1939, 110. За оригинални текст видети у В. Ћоровић, Списи Св. Саве, Београд – Ср. Карловци, 1928. године 128 Текст извода жичке повеље објављен је на више места: Ј. Вујић, Путешествије по Србији, изд. СКЗ, Београд, 1901, 181-187; Pavel Josef Šafarik, Památky Listini, Psaný, v Praze, 1873, 6-10; Г. Магарашевић, Сербски Летопис за год. 1828, друга частица, у Будиму, 9-22; Fr. Miklosich, Monumenta Serbica, Viennae 1858, 11-16; Ст. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Београд, 1912, 571-575; А. Соловјев, Одабрани споменици српског права од XII до краја XV века, Београд, 1926, 17-23. Жичко епархијско властелинство је детаљније обрађено у: Др. Р. Грујић, Епархијска властелинства у средњовековној Србији, Богословље св. 2 и 3, година VII, Београд, 1932, 6-25 и Г. Шкриванић, Жичко епархиско властелинство, Историски часопис САНУ IV, Београд, 1954, 164 129 Ст. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Београд, 1912, 572 124

KAPIJA POMORAVQA


133

- “поповског бира.” У Раваничкој повељи кнеза Лазара из 1381. године се не помиње ниједно село из Левча, али се зато помињу Ћићевац и Лучина, као и нека села са друге, десне обале Велике Мораве која данас више не постоје: Бежање, Грменовац, Поскурице, Придворица и Куциново.130 Кнез Лазар је манастиру Раваници даровао “панађур Петров у Сталаћу с бродом”.131 Тај панађур у Сталаћу, иначе, помиње 1473. године и један Дубровчанин.132 Кнегиња Милица је 1395. године поклонила манастиру Св. Пантелејмона на Светој Гори у Сталаћу човека по имену Стајка.133 Некако током прве половине 1411. године, монаси Венедикта Цреповића и манастира Хиландара водили су спор пред деспотом Стефаном Лазаревићем, српским патријархом и сабором, а све око издвајања цркве у Лешју посвећене Богородицида из хиландарског властелинства. На савет патријарха, деспот Стефан је цркву у Лештију вратио њеном ктитору Венедикту - али заузврат поклања Хиландарцима села Бадчину и Церницу у Левчу, поред неколико села око Новог Брда,134 не би ли их умирио. Споменимо још, на крају, да се овај крај спомиње и у српским летописима поводом напада принца Мусе на Србију почетком 1413. године.135 Принц Муса је на Бадњи дан 24. децембра 1412. године кренуо из околине Једрена, преко Софије и Пирота да нападне Хамзу. Из Пирота је, највероватније, преко града Темске најпре напао Сврљиг. По освајању овог града освојио је и град Соко где је заробио и Хамзу. Из Сокола турске снаге су најпре напале Бован. Градска посада се предала без отпора. Пошто их је опљачкао Муса је и њих послао да се придруже онима који су били предвиђени за пресељење. Затим је освојио и опљачкао Липовац. Следећи циљ је био значајан град Сталаћ. Сам град је брзо освојен и опљачкан али се у малом граду дуго одржао командант утврђења. Како Константин Филозоф каже: “А у кули се задржа, чувајући град, неки благородни муж, док са кулом не изгоре, јуначан као неко од старих.” Током опсаде Сталаћа, освојен је и разорен оближњи град код Трубарева. Док је трајала опсада Сталаћа турске акинџије су се распршиле широм Србије. Неке акинџије су продрле у Браничево успут разоривши град Петрус. Друге су, вероватно преко Крушевца (који је такође страдао) долином Западне Мораве 130

Ст. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Београд, 1912, 770; М. Динић, Српске земље у средњем веку, Београд, 1978, 76; Г. Шкриванић, Раваничко властелинство, Манастир Раваница, Београд, 1981, 90 131 Ст. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Београд, 1912, 770; М. Динић, Српске земље у средњем веку, Београд, 1978, 76 132 Б. Храбак, Дубровачка насеобина у копаоничком руднику Белом брду, Огледи, 1952, 61 133 Кнегиња Милица са синовима Стефаном и Вуком, 1395, даје и потврђује добра и повластице манастиру Св. Пантелејмона у Св. Гори, (издање др. Ј. Шафарика), Гласник Српског ученог друштва 24, Београд 1868, 273; Ст. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Београд, 1912, 518; М. Благојевић, Манастирски поседи крушевачког краја, Крушевац кроз векове, Крушевац, 1972, 41 134 Ст. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Београд 1912, 465-467 135 Љ. Стојановић, Српски родослови и летописи, Гласник српског ученог друштва 53, Београд, 1883, 79-80. Р. Новаковић, Бранковићев летопис, Београд, 1960, 51. У новијој литератури детаљније о нападу принца Мусе на Србију 1413. године видети у С. Мишић, Поход султана Мусе на деспотовину 1413. године и источна српско-турска граница, Историјски гласник бр. 1-2/1987, 78-88; Н. Ђокић, Напад принца Мусе на Србију 1413. године, Браничевски гласник 1, Пожаревац, 2002, 23-38.


134


продрле негде до Љубостиње а затим у правцу града Борча (који овог пута није страдао). Трећи су долином Топлице, преко Куршумлије, продрли до Лужана (на пола пута између данашњег Подујева и Приштине). Сва ова освајања и разарања извршена су до почетка марта 1413. године када је дошло и до битке код Велике Врбнице.136 Премда је Муса главнином отишао из Србије, најкасније око 10. марта, неки његови делови су остали у земљи.137 Османлије су ове крајеве поново напали негде крајем 1425. године. Војску је лично предводио султан Мурат и том приликом је посебно страдала околина Крушевца.138 Ратовање је настављено и 1426. и 1427. године током кога је султан заузео Крушевац и друге градове и то већ 1426. године а почетком 1427. године је опседао и Ново Брдо.139 Нови српски деспот Ђурађ склопио је 1428. године мир са султаном којим је пристао на губитак Крушевца и Ниша. Наравно, том приликом је и Сталаћ потпао под османску власт. Овим крајем је на свом путовању кроз Србију прошао и Бертран де ла Брокијер који га је релативно детаљно описао. Ево шта он каже140: “И после ове вароши Крушевца, пређох речену реку Мораву на једној скели и уђох у државу деспота Расије или Србије. И оно што је с оне стране реке је Турчиново, а оно што је с ове стране то је реченог деспота, који плаћа за то 50000 дуката годишњег данка. А када прођох преко речене реке, наиђох на врло леп и добро насељен крај и прођох крај једног градића који називају Есталаш (Есталацхе) и који је некад био врло јако и лепо утврђење на врху једне планине, тамо где се Нишава улива у Мораву. И још стоји усправно један део зида, а има и једна велика кула слична главној градској кули, а другог нема ничег, јер је све порушено а припадало је реченом деспоту. А у подножју те планине, тамо где се ове реке састају, има 80 до 100 шајки које ту држи Турчин, а то су галијице и лађице да би пребацио коње и своју војску. И наредио је да их стално чувају 300 људи, који се ту смењују свака два месеца, као што ми је рекла веродостојна личност која је све то видела, а ја их нисам видео, јер они не дозвољавају ни једном хришћанину да их види. Од реченог Сталаћа до Дуно (Дуное) има 100 миља. И (у Сталаћу) нема никаквих утврђења, већ постоји само једно село и једна кућа коју је Синан бег саградио и једна xамија на узбрдици.” 136

Писмо дубровачке властеле из Новог Брда од 8. марта 1413. године упућено влади Дубровника у К. Јиречек, Стојан Новаковић, Срби и Туци XIV и XV века, Зборник Константина Јиречека I, Београд, 1959, 454; Љуб. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Београд, 1927, бр.620, 223; ; N. Jorga, Notes et extraits pour servir á l’histoire des croisades au XV siécle, II, Paris,1899,1899, 140; Н. Ђокић, Напад принца Мусе на Србију 1413. године, 31-32 137 Сеченички летопис у Љуб. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Београд, 1927, бр. 621, 224; Н. Ђокић, Напад принца Мусе на Србију 1413. године, 33-34 138 Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Београд-Сремски Карловци, 1927, 226; В. Јагић, Константин Филозоф и његов живот Стефана Лазаревића, деспота српског, Гласник СУД 42 (1875), 317; М. Динић, Сребрник крај Сребрнице, Глас СКА 161 (1934), 190 и 193; М. Динић, За историју рударства у средњовековној Србији и Босни II, Београд, 1962, 48; М. Спремић, Крушевац у XIV и XV веку, Крушевац кроз векове, Крушевац, 1971, 13-14 139 О овим догађајима постоји богата литература за коју видети М. Спремић, Крушевац у XIV и XV веку, Крушевац кроз векове, Крушевац, 1971, 14 нап. 34 140 Бертрандон де ла Брокијер, Путовање преко мора, Београд, 1950,129; Н. Ђокић, Напад принца Мусе на Србију 1413. године, 34

KAPIJA POMORAVQA


135

Премда је овај део Брокијеровог путописа већ много пута цитиран треба ипак бити опрезан при његовом буквалном коришћењу. Наиме, Брокијер није прилазио Сталаћу ближе од 4 км а ако је ишао путем којим се кретао Митесер крајем XVIII века онда је то растојање било и знатно веће. Питање је шта је он стварно могао да тачно запази. Треба водити рачуна и о томе да се подграђе налазило поред леве обале Јужне Мораве на улазу у Сталаћку клисуру тако да га Брокијер није могао ни да види (ако је постојало). Он сам тврди да се у Сталаћу налазио османски гарнизон од 300 људи а они су негде морали да живе. У осталом постојање џамије говори само по себи да је у Сталаћу стално живео већи број муслимана. Пошто је само утврђење у контранагибу у односу на посматрача са друге обале Западне Мораве Брокијер је и могао да види само једно зидно платно. Што се тиче кула само утврђење и поред тога што је било прилично велико имало је веома мали број кула тако да је неком ко је видео друга утврђења у Србији (као, на пример, оближњи Крушевац) са великим бројем кула могао је да изгледа и рунираније него обично. У сваком случају треба бити опрезан при тумачењу података које даје Брокијер. Питање је да ли је случајно што га је чувени млетачки картограф фра Мауро (фра Мауро) уцртао у своју карту света, израђеној између 1448. и 1459. године. Наиме, на овој карти су убележени и Сталаћ (stalaci) и Крушевац (crusenaci).141 Уосталом, када је хетерогена хришћанска војска састављена од Угара, Пољака и Чеха, под командом Јована Марцалија прешла Дунав ноћу 19. јуна 1437. године као први циљ напада имала је турску флотилу код Сталаћа коју је уништила 21. јуна. Један део бродовља су спалили а други део пустили низ Мораву у Дунав. Неке турске стражаре су посекли док је један део успео да побегне. Током 22. јуна Угри су спалили сва насеља између Сталаћа и Крушевца да би 23. јуна око подне стигли до Крушевца и потпуно га спалили. Следећег дана, 24. јуна, нашавши неке лађе на Морави угарска војска се ужурбано повукла преко деспотовине према Ковину.142 Кад смо споменули Бачину и Избеницу видели смо да су ова два села по свему судећи, пре него што су дата манастиру Лешје припадала самом деспоту Стефану. Случајно или не управо крај који обухвата ова два села а то је данашњи Темнић, током османске власти директно или индиректно је припадао царском хасу. Наиме, први сигуран писани помен Варварина датира тек у 1516. годину. Тада је то било веома велико село које је имало 128 домова. Варваринци су били задужени да израђују камене топовске кугле за потребе тврђава у Смедеревском санџаку. Зато су били ослобођени харача, овчарине и авариза.143 Међутим, када су потребе за каменом ђулади смањене укинуте су и повластице мајсторима, па су се они разишли. Тако 1570. и 1571. године, када су тражени мајстори за израду камене ђулади за потребе шајки на Скадарском 141

Г. Шкриванић, Fra Mauro, il Mappamondo, Историјски часопис 12-13 (1963), 164 E. Fermendzin, Acta Bosnae potissimum ecclesiastica, Zagrabiae, 1892, 143; L. Thallóczy A. Áldásy, A Magyarország és Szerbia közti összeköttetések okleveltára (1198-1526), Monumenta Hungariae historica, Diplomataria 33, Budapest, 1907,119-120; Љуб. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Београд, 1927, 230; Ј. Радонић, Западна Европа и балкански народи према Турцима у првој половини XV века, Нови Сад, 1905, 78-79; П. Рокаи, Последње године балканске политике краља Жигмунда (1435-1437), Годишњак филозофског факултета у Новом Саду, XII/1, Нови Сад, 1969, 107. Детаљније о овоме видети у: С. Мишић, Унутрашње воде и њихово коришћење, Београд, 1997, на више места. 143 Bašbakanlik Aršivi - Istanbul, Tapu defteri TD No 1007 (из 1516. године), 58 142


136


језеру, мајстора каменорезаца није било ни у Смедеревском ни у Крушевачком санџаку. Због тога је издата наредба да се Варварину поново да муафијет.144 Почетком XVII века, пусто село Варварин са селиштем Вранково припадало је вакуфу великог везира Лала Мехмед-паше Соколовића (1604−1606), братучеда славног Мехмед-паше Соколовића Високог. Овај вакуф у Левчу чинила су, поред Варварина и Вранкова, још и села Горњи Драгоњић (“а зову га и Обрш“)145, Бачина, Брајац (друго име Катун),146 Долњи Поточац147 с манастиром148 и пусто село Бабин Дол.149 Лала Мехмед-паша их је добио 1605. године када је поново освојио Острогон (изгубљен 1595. године). Његов син Мехмед-бег Соколовић спорио се 1664−1665. године са агама Столног Београда око начина убирања џизје у тих осам села у Јагодинском кадилуку.150 По завршетку аустро−турског рата (1737−1739. године), народ који је прешао на аустријску територију помилован је у септембру 1740. године. У освојеним областима трајао је попис које је као царски хас држао београдски дефтердар Ахмед-ефендија који је 1739. године премештен из Ниша у Београд. Почетком 1741. године Порта је још увек пожуривала своје пописнике да заврше попис левог крила смедеревског санџака, тј. нахија западно од Велике Мораве. Попис је завршен тек средином 1741. године и њиме је царским хасовима у смедеревском санџаку враћена горе поменута група села у Левчу која је у претходном веку припадала вакуфу великог везира Мехмед-паше Соколовића. У овим селима била су пописана 84 од укупно 390 поданика у 37 села Левча (где је забележено још 160 пустих села, селишта и манастира). Села новог царског хаса у Левчу нису припојена старој мукати Јагодина, него су у први списак обновљене београдске благајне 1. марта 1743. године ушла као нова муката Темлик у Јагодини. Вакуфским селима Лала Мехмедпаше дефтердар је, у међувремену, управљао као и свим осталим освојеним областима, а нова муката Темлик у Јагодини образована је од њих тек 1. марта 1743. гoдине. Последњи талас избеглица у другој сеоби вратио се из Аустрије у Турску у јесен 1742. године. Својом одлуком од 1. октобра 1742. године по којој опроштај од xизје и намета важи једино за новоосвојене области, Порта је непосредно утицала на то да се и ови повратници већином населе у северној Србији. Они који су тада дошли у левачко село пописано 1741. године као “Горњи Драгоњић, а зову га и Обрш“, променили су његов стари назив у Обреж, по Обрежу у Срему, код престоног града Купинова. Муката Темлик у Јагодини постала је језгро кнежине Темнић. Станоје Мијатовић је утврдио: 144

Муафијет је потпуно или делимично ослобађање раје од свих или појединих, сталних или повремених државних или феудалних обавеза. Bašbakanlik Aršivi - Istanbul, Mühimme defteri XII, 109, Mühimme defteri XIV, 422, 707, 691, 1020, 1137, 1674. 145 Данашњи Обреж. 146 Све до почетка XIX века Горњи и Доњи Катун су били једно село када их је Морава променивши ток поделила. Иначе, данашња варош Варварин припада атару Горњег Катуна. 147 Данашње Својново. 148 Манастир Св. Николе код Својнова. 149 Село Бабин дол се налазило управо где је данашња нова црква у Горњем Катуну на изласку из овог села ка Обрежу. 150 Р. Тричковић, Галипољски Срби и Јагодина, Историјски часопис XXIX-XXX, Београд 1982-1983,137-138; С. Башагић, Знаменити Хрвати, Бошњаци и Херцеговци у турској држави, Загреб 1931, 47-48

KAPIJA POMORAVQA


137

“Прави Темнић је Варварин са селима Горњи и Доњи Катун, Бачина, Маскара и Обреж. Данашњи Темнић, то је срез темнићски”. Није тешко утврдити да је прави Темнић у ствари темлик Лала Мехмед-паше Соколовића и муката Темлик у Јагодини из средине XVIII века. Сам назив Темнић је настао од израза темлик, арапске речи која означава правни поступак при коме султан неком заслужном лицу дарује свој посед у мулк, а у сврху оснивања вакуфа.151 Утврђења на простору Капије Поморавља Основни фортификацијски принципи су непроменљиви. Важили су и у антици и у средњем а и у новом веку. Систем утврђивања неке земље се заснивао на великим трајним чињеницама и приликама, које су непосредно везане за ту земљу и које нису зависиле од “пролазних модних погледа на рат”.152 Наравно, детаљи су се мењали током времена, зависно од развоја ратне вештине и војне технике. Систем утврђења распоређен на одређен начин (било плански, било случајно) са циљем одбране неке државе (или дела државе) назива се фортификацијски систем. Њега чине и други фортификацијски објекти (стражаре, осматрачнице, депои, зимовници, радионице итд.) и комуникације.153 Граничне тврђаве представљају озбиљну препреку само ако су границе заштићене и природним препрекама (планинама, рекама и мочварама). Планине могу бити озбиљна препрека, чак и кад нису високе. Међутим, саме планине никада нису у стању да спрече пролаз одлучним трупама. Ни мања утврђења у теснацима нису довољна гаранција, јер ипак могу бити заузета или их нападач може једноставно обићи. Много пута у историји се показало да су и врло јаке снаге успеле да прођу планинским путем за који се мислило да је непролазан. Фортификацијски систем треба да испуни два главна задатка: први је да осигура границе, други да помогне операције које изводи војска на отвореном земљишту.154 Најважнији елеменат фортификацијског система су тврђаве и без њих је бранилачка војска као тело без оклопа. Пасивни задаци тврђава су били осигурање слагалишта и великих и богатих градова.155 Тврђаве са претежно

151

Ст. М. Мијатовић, Темнић, Српски Етнографски зборник VI, Насеља 3, Београд, 1905, 245; Радмила Тричковић, Галипољски Срби и Јагодина, Историјски часопис књ. XXIX-XXX, Београд, 1982-1983,137 – 141; О. Думић, Н. Ђокић, Порекло имена Темнић, Расински анали бр. 5, Крушевац 2007, 149-152 152 Клаузевиц, О рату, Београд 1951, 342. 153 Постоје и објекти пољске и полусталне фортификације (било их је и у антици, нарочито код Римљана а и касније код Османлија), који такође обично улазе у фортификацијски систем, али овде говоримо само о објектима сталне фортификације. Н. Ђокић, Д. Рашковић, Град Сталаћ Капија Поморавља, Весник Војни музеј 34, Београд 2007, 12-13. 154 Жомини, Стратегија, Београд 1952, 160. 155 По правилу нападач бира место и време напада, због чега бранилац мора да држи стално одређену количину ратног материјала и хране у слагалиштима. Са друге стране, овај материјал мора да буде заштићен да нападач не би дошао до њега. Градови се могу третирати као велика слагалишта. О овоме види у Клаузевиц, О рату, Београд 1951, 334.; М. М. Магдаленић, Одбрана држава и фортификација на крају XIX века, Београд 1896, 50-51.


138


активним задацима су биле запречне тврђаве,156 тактичке ослоне тачке,157 утврђене етапне станице и радионице оружја,158 тврђаве намењене заштити концентрације војске, војни логори,159 тврђаве за заштиту непоседнутих покрајина,160 одбрану река и планина. Најпростији и најприроднији задатак тврђава је заштита насељених места (градова и села) од нападача. Међутим још у праисторији, утврђења су добила много сложеније задатке. Везе које је имало утврђено насеље са целом земљом и сопственом војском дале су му ускоро већу важност, значај који је важио и изван његових бедема и знатно доприносио освајању или одбрани земље. Тако су тврђаве добиле свој оперативни и стратегијски значај, јер су сматране као посредна заштита земље, као чворови који држе оперативно и стратегиско ткиво. Убрзо су се појавиле тврђаве без градова и становника, предвиђене само за војну посаду.161 Дејство неке тврђаве је састављено из два различита елемента, пасивног и активног. Првим штити место а другим врши известан утицај и на околину. Активни елемент сачињавају, пре свега, напади које посада предузима против непријатеља који се приближи до извесне тачке. Наравно, што је тврђава већа и са јачом посадом то је и круг активног дејства већи. Активни елеменат се састоји и од јединица које не припадају тврђави, али стоје са њом у вези.162 Што се тиче места на коме треба градити тврђаве овог пута ћемо се задржати само на онима које имају стратегијски значај.163 Утврђене стратегијске тачке у некој земљи су биле (од праисторије па до I светског рата): престонице, места која су значајна за економски потенцијал државе (у средњем веку пре свега рудници и трговачки центри) и најзад географске тачке које представљају препреку непријатељској инвазији или омогућавају сопствену инвазију непријатељске територије тј тачке које контролишу комуникацијске правце који онемогућавају кретање непријатељске тј олакшавају кретање сопствене. Битно 156

Затварале су путеве и реке на којима су лежале. Клаузевиц, О рату, Београд 1951, 335.; М. М. Магдаленић, Одбрана држава и фортификација на крају XIX века, Београд 1896, 47. 157 Обично су постављане на крилима фронта, на којем се очекивао непријатељски напад. Клаузевиц, О рату, Београд 1951, 335. 158 Етапне станице су биле на комуникацијама и служиле су за обезбеђење транспорта. 159 На пример римски легијски логори као и утврђени зимовници. М. М. Магдаленић, Одбрана држава и фортификација на крају XIX века, Београд 1896, 53 160 Посредно брани територију, коју не брани оперативна војска. Клаузевиц, О рату, Београд 1951, 338. 161 Клаузевиц, О рату, Београд 1951, 332-333. Н. Ђокић, “Ратне операције на Делиграду 1806-1813 - стратегијска разматрања”, у: Делиград од устанка ка независности 1806-1876, зборник са научног скупа (уредник Д. Алексић), ИНИС Београд, Београд 2007, 147; Н. Ђокић, Д. Рашковић, Град Сталаћ Капија Поморавља, Весник Војни музеј 34, Београд 2007, 13. О настанку утврђења у правом смислу те речи видети у: Ph D Aron Alexander Burke, The arhitecture of defense: Fortified settlements of the Levant during the middle bronze age – Volume one, The University of Chicago, 2004. Ту видети и старију литературу. 162 Клаузевиц, О рату, Београд 1951, 333; Н. Ђокић, М. Стевић, Краћи прилози историји града Сталаћа, Расински анали бр. 3, Историјски архив – Крушевац, Крушевац 2005, 49; Н. Ђокић, Д. Рашковић, Град Сталаћ Капија Поморавља, Весник Војни музеј 34, Београд 2007, 13 163 Стратегијски значај појединих тачака није се битно променио од праисторије до појаве ваздухопловства. Детаљније о томе Ж. П. Јовановић, Војна – стратегикса – географија Краљевине СХС и суседних држава, Београд 1924, 9-37

KAPIJA POMORAVQA


139

је да такве географске тачке морају бити на стратегијским комуникацијским правцима и то у непосредној вези са географским препрекама кроз или преко којих пролазе, при чему се као најзначајније тачке узимају ушћа значајнијих река.164 Није случајно да су најзначајнија античка утврђења у Србији била Сингидунум (ушће Саве у Дунав), Виминациум (ушће Млаве у Дунав али посредно штити и ушће Мораве у Дунав), Маргум (ушће Мораве у Дунав) и Наисус (ушће Нишаве у Јужну Мораву).165 Слично је било и у средњем веку само што уместо Виминациума имамо Браничево а уместо Маргума имамо најпре Кулич а затим и Смедерево. Оно што је мало познато то је да је управо на споју Западне и Јужне Мораве, у позној антици било чак три утврђења: Укоса у Граду Сталаћу (око 1,5 км јужно од “Куле Тодора од Сталаћа” на улазу у Стеваначку клисуру), код “Куле Тодора од Сталаћа” и у Маскару – и то све на растојању од 4 до 5 км ваздушном линијом од Маскара до Укосе. Све три тврђаве, као што ћемо даље видети имају и фазу X-XI век а вероватно и XII век. Није ни чудо да је овај крај био веома утврђен и у касној антици и у време династије Комнина и у време Моравске Србије. У за нас најинтересантније време у непосредној близини су се налазила следећа утврђења Сталаћ, Крушевац, Трубарево, Бован и Липовац, два или три мања утврђења на левој обали Јужне Мораве и Јастрепцу (утврђења у Врћеновици, Укоси код Сталаћа и Градцу код Витковца имају средњовековну фазу али до сада нађени материјал није млађи од средине XIII века). Споменимо да у кругу, полупречника од 20 км око Сталаћа има најмање око 30 до 40 касноантичких утврђења (укључујући рефугије). Код неких од њих је потврђен и слој који се може оквирно датирати у X-XIII век.166 164

М. М. Магдаленић, Одбрана држава и фортификација на крају XIX века, Београд 1896, 54-61; Н. Ђокић, “Ратне операције на Делиграду 1806-1813 - стратегијска разматрања”, у: Делиград од устанка ка независности 1806-1876, зборник са научног скупа (уредник Д. Алексић), ИНИС Београд, Београд 2007, 148. 165 О утврђењима у позној антици видети у: Hugh Elton, Warfare in Roman Europe ad 350425, Clarendon press – Oxford, 1997, 155-175; S. Johnson, Late Roman Fortifications, London, 1983; J. Lander, Roman Stone Fortifications, BAR S206, Oxford, 1984; M. Kandler and H. Vetters, Der römische Limes in Österreich, Vienna, 1986; C. Scorpan, Limes Scythiae, BAR S88, Oxford, 1980; Z. Visy, Der pannonische Limes in Ungarn, Stuttgart, 1988; J. Hobley and B. Maloney, eds., Roman Urban Defences in the West, London, 1983. За утврђене виле видети у: J. Percival, The Roman Villa, London, 1976. У овим делима видети и за старију литературу. О начину коришћења фортификације у римској империји видети у: E. N. Luttwak, The Grand Strategy of the Roman Empire, London, 1976. Премда се као главни извор обично узима Вегеције за питање утврђивања је важнији Pseudo-Hygini, DE MUNITIONIBUS CASTRORUM. Ми смо користили латинско издање овог дела са руским преводом (А. В. Колобова) објављеним у: «Античность и средневековье Европы» св. 5, Перм, 2000. г. Постоје и ова, новија издања овог дела (која нама нису била доступна): Grillone A., Hyginus’ de Metatione Castrorum, Leipzig, 1977; Lenoir M., Pseudo-Hygin, Des Fortification du Camp, Paris, 1979; Gilliver C. M., The de munitionibus castrorum: Text and Translation, JRMES 1993. №4, p. 33-48. За узајамни утицај староседелачког становништва и Римљана укључујући и онај на типове фортификације у провинцијама видети зборник радова: ‘Romanization’?, edited by A. D. Merryweather & J. R. W. Prag, The Institute of Classical Studies - University of London, 12. novembar 2002. У савременој историографији сва литература о позно-римској војсци објављена пре средине седамдесетих година XX века сматра се потпуно неупотребљивом (разлоге зашто је то тако види у предговору књиге Hugh Elton, Warfare in Roman Europe ad 350-425, Clarendon press – Oxford, 1997). У сваком случају пре било каквог озбиљнијег изучавања позно-римске војске неопходно је прочитати рад Later Roman Military Operations In Europe: A Theory, од Пери Греја (Perry Gray) професора Војне историје на Вест Поинту. 166 Након многих рекогносцирања можемо рећи да је велика вероватноћа да постоје


140


Предалеко би нас одвело навођење свих археолошких локалитета на овом простору па ћемо се осврнути само на пар најзначајнијих ради доказивања континуитета живљења од антике до времена кнеза Лазара. Данас је у свету у току жива дискусија о развоју средњовековне фортификације у којој учествују историчари, археолози, војни стручњаци, архитекте као и стручњаци из још неких других области. То је неоспорно мултидисциплинарно изучавање које резултира у огромном броју обављених радова укључујући не мали број књига. Но, уместо да се дође до неког система постало је још компликованије да се утврди неки генерални редослед у развоју фортификације у разним земљама под различитим социјалним условима и у различитим периодима. Компаративне студије су показале да различита друштва одвојена простором и временом на различите начине решавају своје безбедносне проблеме. Због тога је, за сада, могуће са довољно тачности, посматрати развој фортификације само на једно релативно ограниченом географском простору који уз то мора бити културно (социјално) уједначен. Са друге стране, слични географски услови ипак омогућују некакву компарацију и са утврђењима централне Европе. Ми ћемо се овог пута задржати само на оним елементима битним за изучавање утврђења Моравске Србије. Разлог томе је што је код нас истражено изузетно мало средњовековних утврђења, од којих само неколико систематски а и та која су систематски истражена су потпуно атипична – реч је наиме о престоницама (Београд, Смедерево, Крушевац) или натпросечно значајним утврђењима (Маглич, Козник, Ужице, Сталаћ, Ниш, утврђење код Новог Пазара).167 Скоро сва утврђења Капије Попоморавља, која су постојала у време Моравске Србије, имају континуитет од праисторије (гвозденог доба), преко антике до средњег века, уз један могући интерегнум од VII до X века.168 Што се тиче самих фортификацијских елемената ових утврђења, за сада, је тешко рећи шта је задржано од античких елемената. Византијски извори169 нам говоре да су Византинци познавали “опсадну војну” и у теорији и у пракси.170 За нас је нарочито значајан Кекавмен јер даје средњовековна утврђења (тј средњовековне фазе на вишеслојним локалитетима) и у Плочнику, у Златарима и Разбојни, најмање једно утврђење (од неколико) на Јухору има врло вероватно средњовековну фазу. Наравно ту је и већи број утврђења на Копаонику, у Петрушкој области, па Козник у Расини итд. Н. Ђокић, Д. Рашковић, Град Сталаћ Капија Поморавља, Весник Војни музеј 34, Београд 2007, 15 167 Исто, 21 168 Овај интерегнум треба, за сада, прихватити условно. Даља истраживања га, могу, по нашем мишљењу, сасвим уклонити. Исто, 22 169 Најстарији текст о “опсадној војни” је Херона Византинца из око 950. године (C. Wescher, Poliorcétique des grecs. Traités théoriques – récits historiques, Paris, 1867, 197-279. На жалост овај рад нам није био доступан). Ми смо користили Саливенов енглески превод Parangelmata Poliorcetica u: Denis F. Sullivan, SIEGECRAFT - Two Tenth-Century Instructional Manuals by “Heron of Byzantium”, Dumbarton Oaks (Harvard University), 2000. Из отприлике истог времена је и De obsidione toleranda (Anonymus de obsidione tolerand, ed. H. van de Berg, Leiden: E. J. Brill, 1947). Затим следи 65. одељак Тактике Никифора Урануса из око 1010. године (Ed. J. A. de Foucalt, “Douz chapitres inédits de la Tactique de Nicéphore Ouranos”, Travaux et mémories 5 (1973), 281-312 – ми смо користили француски превод) и најзад, вероватно најзначајнији Кекавменосов Стратегикон из око 1075. године (Ед. Г. Г. Ливатрин, Советъi и рассказъi Кекавмена, Москва: Наука, 1972. г, 134-188 – ми смо користили руски превод). Н. Ђокић, Д. Рашковић, Град Сталаћ Капија Поморавља, Весник Војни музеј 34, Београд 2007, 22 170 Eric McGerr (Harvard University), “Byzantine Siege Warfare in Teory and Practice”, у: The

KAPIJA POMORAVQA


141

практичне примере из “опсадне војне” са Словенима и Бугарима. Битно је да имамо у виду да су утврђења имала велики значај међу Словенима у првој половини XI века. У осталом зар нам Константин Порфигенит не говори о градовима у словенским државама још у првој половини X века. Ако има утврђених градова, сасвим извесно има и класичних војних уврђења. Још крајем IX века помиње се епископ у Београду што значи да је он још у то време био утврђен, а утврђени Београд нема никаквог смисла без других утврђења на Дунаву и даље јужно у Поморављу. Апсолутно је немогуће да између Београда и Ниша већ око 900. године није било других утврђења. Нагласили смо да се тврђаве увек изграђују у склопу неког фортификацијског система па је тако морало да буде и на овим просторима. На археолозима је да докажу или оповргну ову претпоставку али ако између Београда и Ниша није постојао развијени фортификацијски систем у време када је Београд био утврђен град у склопу Бугарске државе то би био преседан у историји фортификације па би и у том случају заслуживао пажњу.172 Сва утврђења, на простору Капије Поморавља, осим Крушевца спадају у утврђења подигнута на врховима брда и најприближније одговарају тврђавама које се у западној стручној литератури називају “Keep & bailey castle” тј тврђавама које се састоје од донжон куле и куртине (зида) која обзиђује само утврђење при чему бедеми или немају других кула осам донжон куле или их имају релативно мали број. При томе је врло битно нагласити да куле (осим донжона) и ако их има не чине основу одбране тврђаве. Чак и Сталаћ припада том типу утврђења, премда је код њега одбрана малог града заснована на кулама. Овакава тип утвђења се у Енглеској јавља крајем XII и почетком XIII века а у Француској, вероватно средином XII века. Отприлике кад и у Француској јавља се и у средњој Европи.173 Код Крушевца је одбрана заснована, примарно, на фланкирном дејству са кула. Тако је и код Смедерева, Ресаве и Београда. Обратимо пажњу да су све то равничарска утврђења. Али има их на брдима - рецимо Ново Брдо или Призрен. Маглич и Козник представљају прелазну фазу. Супротно од распрострањеног мишљења такав начин одбране тврђава је много старији од појаве ватреног оружја. Јавља се још у старом веку на утврђењима блиског истока и Египта. На нашим просторима се први пут јавља на римским утврђењима већ од почетка IV века а претставља основни вид одбране римских утврђења од друге половине тог века.174 Византинци на тај начин бране своје утврђења све до пропасти у XV веку. Наравно, постојала су и код Римљана и код Византинаца мања утврђења 171

Medieval City Under Siege (1995), 123-129. 171 Г. Г. Ливатрин, Советъi и Расказъi Кекавмена, Москва: Наука, 1972. г, 168-170; Eric McGerr (Harvard University), “Byzantine Siege Warfare in Teory and Practice”, у: The Medieval City Under Siege (1995), 129; Н. Ђокић, Д. Рашковић, Град Сталаћ Капија Поморавља, Весник Војни музеј 34, Београд 2007, 22 172 О значају који су Византинци придавали фортификацијским системима видети управо у: Eric McGerr (Harvard University), “Byzantine Siege Warfare in Teory and Practice”, у: The Medieval City Under Siege (1995), 123-129 и Whittow Mark, “Rural Fortifications in Western Europe and Byzantium, Tenth to Twelfth Century”, u: Byzantinische Forschungen v.21 (1995), 57-74. 173 Walter Janssen, “The International Background of Castle Building in Central Europe”, у: Danish Medieval History: New Currents, (ed. Niesl Skyum-Nielsen and Niels Lund), 1981, 195-197. Н. Ђокић, Д. Рашковић, Град Сталаћ Капија Поморавља, Весник Војни музеј 34, Београд 2007, 22 174 Hugh Elton, Warfare in Roman Europe ad 350-425, Clarendon press – Oxford, 1997, p. 160-175


142


и рефугији код којих није био тај случај. Међутим, вратимо се за час Крушевцу. Ревизиона ископавања малог града крушевачке тврђаве, током прве половине деведесетих година прошлог века, су недвосмислено доказали да је он старији и то, вероватно, знатно од великог града. На жалост, због вишеструке нивелације терена у оквиру малог града није било могуће прецизно датирање. Тако се управо у непосредној близини крушевачке донжон куле наилазило на следећу вертикалну стратиграфију: савремени материјал, затим редом непоремећени слојеви од II светског рата до негде средине XIX века, затим непоремећени слој оквирно средина XVI – прва половина XVII века, затим директно латен, па одмах прелаз из бронзаног у гвоздено доба и на крају неолит – Старчево. Значи имамо најмање две нивелације терена – прву око 1550. г. и другу око 1850. г. (тачније вероватно приликом регулације вароши око 1835. до 1840. г.). На основу археолошког материјала око крушевачке донжон куле испада да крушевачки мали град уопште није егзистирао у средњем веку.175 Ипак, на основу праћења остатака темеља донжон куле, осталих кула (малог и великог града) и куртине може се са сигурношћу тврдити да је мали град најпре био самостална фортификацијска целина која је такође припадала утврђењима типа“Keep & bailey castle” и то њиховом рудиментарној форми. Овој фази припадају и неки објекти који су касније нашли унутар бедема великог града, укључујући и цркву чији се темељи данас налазе у близини споменика кнезу Лазару. Накнадно је дозидан велики град. Том приликом, или вероватно нешто касније, дозидано је и још неколико кула у склопу бедема малог града. Велики град и накнадно дозидане куле малог града су зидани ломљеним каменом док је мали град (укључујући донжон кулу) оригинално саграђен речним облуцима. Није спорно да крушевачки град има и најмање две обнове у време османске валадавине, и то само у првој половини XV века, па је заиста тешко извршити прецизно датовање. Ипак, са сигурношћу можемо рећи да је мали град, вероватно, настао много пре кнеза Лазара - на основу компарације са западом негде око 1200. године. Већ смо навели, да овакву компарацију треба узети са великом резервом јер су ови простори били под утицајем Византије. Оно што наводи на опрез при коришћењу аналогија са Византијом је то што је код Бугара била доста другачија ситуација. За нас је врло корисно што је у Бугарској извршено систематско истраживање једне целе области - Крнске која је током другог бугарског царства била гранична са Византијом и предстваља бугарско византијско војиште у току више од век и по, тј од почетка XIII па до друге половине XIV века. Све тврђаве у овој области су напуштене у време османског освајања ових крајева крајем XIV века. На простору Крнске средњовековне области (дужине око 100 км) откривено је око 30 утврђења.176 Сва она су, највероватније, настала у позној антици а најмање половина од њих је била у функцији у средњем веку. Изгледа да ниједно није било у функцији у периоду од VII па до X века. Ово одговара истраживањима и на другим просторима на којима се ширило прво бугарско 175

Н. Ђокић, Д. Рашковић, Град Сталаћ Капија Поморавља, Весник Војни музеј бр. 34, Београд 2007, 12 176 Сав овај фортификацијски систем који се простирао на падинама Старе планине и Снене горе је детаљно обрађен у делу Атанас Попов, Крепостни и укрепителни съоръжения в Крънската област, Българска академия на науките, София 1982.

KAPIJA POMORAVQA


143

царство. Наиме, по свему судећи да су током првог бугарског царства врло ретко користили касноантичка утврђења већ су подизали утврђења (углавном равничарска) без икаквог поштовања војних начела, водећи рачуна само о монументалности и естетском изгледу. Управо зато је важно напоменути да су сва ова утврђења у Крнској области саграђена на врховима брда тј да ни једно од њих није равничарско и да су поштована сва војна начела при њиховој изградњи. Непосредно поред река је саграђено њих 19 а 18 је саграђено у циљу обезбеђивања важних планинских пролаза. Интересантно је да је чак 5 тврђава опкољено са три стране меандром неке од река тј да је саграђено на некој врсти полуострва. У Капији Поморавља је такав случај са тврђавом у Трубареву. Већи број тврђава у Крнској области је заштићен са две реке као што је случај са Сталаћем. Интересантно је да је само код 9 утврђења утврђено постојање кула а само неколико од њих имају више кула. Међутим А. Попов сматра да је и већина других утврђења имало бар по једну кула али да је то данас немогуће потврдити на терену. Поред правоугаоних кула доста су честе петоугаоне куле. Сва утврђења припадају типу “Keep & bailey castle”.177 Као што можемо видети Бугари у Крнској области у време доласка Османлија немају ни једно утврђење које би макар и приближно могло да се пореди са Ужицем, Звечаном, Козником, Магличем или Соколом а да о Новом Брду и не говоримо. Говоримо о војном аспекту - наравно. Тешко је објаснити зашто су српска утврђења са фортификацијске тачке гледишта била толико усавршенија. То се никако не може објаснити појавом артиљерије јер њен утицај није дошао до изражаја све до друге половине XV века а и тада углавном у дејтву против “равничарских” утврђења. Чак и много усавршенија артиљерија XVII, XVIII и XIX века имаће врло ограничено дејство против утврђења на врховима брда. Аустријанци који су врло лако освојили Београд 1688. године уопште нису успели да освоје Звечан 1689. године, док су у међевремену српски устаници без артиљерије сами заузели Козник и Маглич. Чак и почетком XIX су овакве тврђаве биле тврд орах само ако су имале јак природни положај. Српски устаници никако нису успевали да заузму Соко у западној Србији током Првог српског устанка. Срби и Руси су успели да у лето 1810. године на јуриш заузму Соко град изнад Соко Бање али су том приликом имали вишеструко теже губитке него у Варваринској бици коју су били пар дана касније. А српска и руска артиљерија употребљена код Соко града је за један дан могла да испали већу масу ђулади на опседнуте Турке него што је целокупна артиљерија Мехмеда II испалила за све време опсаде Цариграда 1453. године. Град Сталаћ је насеље смештено на једном издвојеном избрешку на северној ивици Мојсињских планина у троуглу који чине Западна и Јужна Морава.178 О значају овог положаја довољно говори и постојање два утврђења у самом насељу, на растојању од око 1 до 1,5 км ваздушне линије. Наиме, поред самог Сталаћа (“куле Тодора од Сталаћа”) на нешто више од 1000 м јужно готово на самом улазу у Стеваначку клисуру налази се утврђење 177

А. Попов, Крепостни и укрепителни съоръжения в Крънската област, Българска академия на науките, София 1982, 132 – 133, 138 – 140 178 О географском положају Града Сталаћа видети у Б. Ж. Милојевић, Главне долине Југославије, Београд 1951, 5 и од истог аутора О значају Сталаћске клисуре и околних удолина за људски живот, Географски гласник 13, Београд 1951, 338-340.


144


познато у народу као Укоса или Кућиште. Три примерка новца који потичу са утврђења Укоса:179 Константина I, Јустина I и Јустинијана I као и пентанумијум Анастасија I говоре нам да време настанка утврђења на Укоси треба тражити у IV веку а да је највећу улогу имало у VI веку што сведочи и рановизантијска керамика пронађена током рекогносцирања овог подручја.180 Још значајнији су и налази четири фибуле: лангобардске “S” фибуле,181 рановизантијске гвоздене фибуле из V века, рановизантијска фибула са посувраћеном стопом из V века и фибулом са посувраћеном стопом из VI века.182 Лангобардска фибула говори о присуству Лангобарда у утврђењу у улози војне посаде. Треба напоменути да су Лангобарди спадали у елитне плаћеничке јединице Ромејске војске VI века што довољно говори о значају овог утврђења. Према локалним подацима на Укоси сељаци су ископавали римски новац и прстење. Са овог локалитета продат је Народном музеју у Београду један римски златник.183 По површини ово је једно од највећих касноантичких утврђења у овом делу Србије, дужине 400 м а ширине 80 до 100 метара. Површина утврђења је природно каскадно подељена на 4 платоа. Са јужне стране је најлакши прилаз па је на тој страни усечен вештачки ров изнад кога се налази елипсасти (или кружни) објекат врло великог пречника, врло сличан каснијим тврђавским “бастионима”. Интересантно је, да је по подацима О. Вукадин, током рекогносцирања које је вршио Краљевачки завод за заштиту споменика културе, на Укоси нађена, поред касноантичке и керамика из (оквирно) X – XI века.184 Током сондажних ископавања које је задњих година вршио Душан Рашковић у Укоси је дефинитивно потврђен средњовековни слој X – XII века док позно антички слој ни до сада није био споран. Керамика и новац из времена позне антике 179 Три примерка новца са локалитета Укоса крушевачком музеју је поклонио колекционар Т. Стефановић из Рашевице у Темнићу, док је пентанумијум Анастасија I пронађен током рекогносцирања марта 2000. године. Д. Рашковић, “Рановизантијски археолошки локалитети и комуникације у ширем крушевачком окружју”, у: Трећа југословенска конфренција Византолога (Крушевац 10-13. мај 2000.), Београд – Крушевац 2002, 51; Д. Рашковић, Појединачни налази римског и византијског новца Народног музеја Крушевца, Нумизматичар 21, Београд 1998, 103-110; Н. Ђокић, Д. Рашковић, Град Сталаћ Капија Поморавља, Весник Војни музеј 34, Београд 2007, 15 180 О. Вукадин, Утврђење Укоса (Кућиште), Рашка баштина 3, Краљево 1988, 281-282. Локалитет је током задњих десетак година у више наврата рекогносциран а као што ћемо видети даље задњих година се врше и сондажна ископавања. Руководилац сондажних ископавања је Д. Рашковић. Н. Ђокић, Д. Рашковић, Град Сталаћ Капија Поморавља, Весник Војни музеј 34, Београд 2007, 15 181 Д. Рашковић, “Стање истражености рановизантијских утврђења на северозападу области Наиса”, у: Ниш и Византија, III научни скуп, Ниш, 3-5. јун 2004, Ниш 2005, 189-190; Н. Ђокић, Д. Рашковић, Град Сталаћ Капија Поморавља, Весник Војни музеј 34, Београд 2007, 15 182 Ова фибула одговара најприближније Бојовићевој варијанти 5 (Кат. број 325; Т. XXXIII) коју он датује у VI век. D. Bojović, Rimske fibule Singidunuma, Beograd 1983, 20. А. Јовановић наводи један фрагментовани примерак нађен у селу Малошиште код Ниша. Н. Ђокић, Д. Рашковић, Град Сталаћ Капија Поморавља, Весник Војни музеј 34, Београд 2007, 15 183 М. Димитријевић, Ћићевац са околином, Београд 1999, 114. Н. Ђокић, Д. Рашковић, Град Сталаћ Капија Поморавља, Весник Војни музеј 34, Београд 2007, 16 184 О. Вукадин, Утврђење Укоса (Кућиште), Рашка баштина 3, Краљево, 1988. г, 281-282; мр Н. Ђокић, М. Стевић, Краћи прилози историји града Сталаћа, Расински анали бр. 3 (за 2005. г.), Историјски архив – Крушевац, Крушевац 2005, 50-51; Н. Ђокић, Д. Рашковић, Град Сталаћ Капија Поморавља, Весник Војни музеј 34, Београд 2007, 16

KAPIJA POMORAVQA


145

(IV – VI век) и сада доминира. Нађени су и гробови премда још увек није јасно да ли је реч о некрополи или мањем броју гробова. Као потпуно нови налази су они који се могу приписати Келтима. На простору “куле Тодора од Сталаћа” тј сталаћског утврђења има случајних налаза античких фибула (каснолатенска фибула из I века пре Христа).185 Ту је нађен и оловни оквир минијатурног огледала такође из античког периода.186 Када томе додамо и групни налаз “37 комада разног римског новца из Града Сталаћа” који бележи још М. Васић,187 као и налаз римске цигларске пећи188 (уз пронађену римску керамику око пећи) добијамо чврсте корене сталаћског града бар од антике. Најновији налази бронзанодопске керамике на платоу уоколо цркве Св. Духа пронађене 1998. г. несумњиво показују и на још старије корене. То потврђују и налази забележени у литератури као што је бронзана секира са отвором за држаљу пронађена 1905. г.189 и камени чекић – бат кога помињу М. и Д. Гарашанин 1951. године.190 Током рекогносцирања Народног музеја из Крушевца уочено је да су уз саму цигларску пећ у Сталаћу налазе скелетни гробови, у којима су покојници положени на античке тегуле. Непрекинути континуитет живота на овом месту потврђује и налаз пронађен приликом конзеваторских радова на цркви Св. Духа, у црквеним темељима пронађен је примерак златног новца – солидуса Романа I (921-927).191 М. Ризнић је забележио важан податак који је добио од месног пароха, да су приликом обнављања цркве Св. Духа 1836. г. уједној гробници нађени: “Златни чанкасти новци и две минђуше од сребра особитог облика.”192 Ова два податка се врло лепо допуњују па тако можемо говорити о животу у овом граду и у X и XI веку 185

D. Bojović, Rimske fibule Singidunuma, Beograd 1983, 20. Наша фибула наприближније одговара Бојовићевој познолатенској фибули варијанте 4 (Кат. број 5; Т. I) коју он датује у крај I в. п. н. е. и почетак I в. н. е. што одговара времену римског освајања ових крајева. Н. Ђокић, Д. Рашковић, Град Сталаћ Капија Поморавља, Весник Војни музеј 34, Београд 2007, 16 186 Д. Рашковић, “Рановизантијски археолошки локалитети и комуникације у ширем крушевачком окружју”, у: Трећа југословенска конфренција Византолога (Крушевац 1013. мај 2000.), Београд – Крушевац 2002, 50; Н. Ђокић, Д. Рашковић, Град Сталаћ Капија Поморавља, Весник Војни музеј 34, Београд 2007, 16 187 М. М. Васић, Извештај о раду у археолошком одељењу Народног Музеја, Годишњак СКА, XXV, 1912, 200; Н. Ђокић, Д. Рашковић, Град Сталаћ Капија Поморавља, Весник Војни музеј 34, Београд 2007, 16 188 Д. Минић, Цигларска пећ у Сталаћу, Старинар XL-XLI, Београд 1988-1990, 312-313; Н. Ђокић, Д. Рашковић, Град Сталаћ Капија Поморавља, Весник Војни музеј 34, Београд 2007, 16 189 М. М. Васић, Извештај о раду у археолошком одељењу Народног музеја, Годишњак СКА XXVI, (1912), 198; Н. Ђокић, Д. Рашковић, Град Сталаћ Капија Поморавља, Весник Војни музеј 34, Београд 2007, 16 190 Д. и М. Гарашанин, Археолошка налазишта у Србији, Београд 1951, 58; Н. Ђокић, Д. Рашковић, Град Сталаћ Капија Поморавља, Весник Војни музеј 34, Београд 2007, 16 191 Р. Станић, Средњовековне цркве у Сталаћу и околини, Археолошка истраживања Крушевца и Моравске Србије, Београд 1980, 70 нап. 45. Чудно је да се овако значајан налаз у овом раду само узгред наводи у напомени. Н. Ђокић, Д. Рашковић, Град Сталаћ Капија Поморавља, Весник Војни музеј 34, Београд 2007, 16 192 М. Ризнић, Старине у планини Мојсињи и околини, Старинар, 1891, 86-87; Д. Рашковић, Налази римског и византијског новца Народног музеја у Крушевцу, у подручју римског друма – via publica, Нумизматичар 20, Београд 1997, 111-112; Н. Ђокић, Д. Рашковић, Град Сталаћ Капија Поморавља, Весник Војни музеј 34, Београд 2007, 16


146


много пре него је постојеће утврђење обновио кнез Лазар.193 Интересантно је, да је незнајући за ово Александар Лома лингвистичким методама дошао до закључка да је Сталаћ добио име по Св. Теодору Стратиоту и то још негде у X и XI веку.194 Непосредно са друге стране Мораве, насупрот граду Сталаћу, налази се касноантичко утврђење “Бедем” у Маскару, најважнији рановизантијски локалитет Темнића и овог дела Поморавља.195 У раду објављеном 1891. године, Михаило Ризнић наводи да су димензије утврђења 156x132 м и да је утврђење зидано од камена и опеке, са 12 истурених кула, удаљених 18 м једна од друге и дебљине зидова 1,25 м.196 Према катастарској мапи локалитета “Бедем” димензије каструма су 130 са 130 метара.197 Најчешћи материјал који се може пронаћи на локалитету “Бедем” су одломци опека, међу којима неке носе украс у виду мањег крста рељефно изведеног на површини опеке.198 Сличне крстове на опекама налазимо на локалитетима рановизантијских утврђења у Бреговини, у Балајнцу и на Царичином граду. Међутим, на две опеке се налазе рељефно изведени крстови, на крајевима рачвасто расцепљени. Примери оваквог типа крста, у сличним композицијама или усамљени, често су урезивани на зидовима цркава значајних хришћанских центара X века на територији коју је покривало бугарско Прво царство. Његова је употреба константована и у Србији у истом периоду. Постоје примери таквог крста урезани на керамичким судовима, довратницима или фасадним украсима откривеним на неким византијским утврђењима у Србији (Чечан, Рас − Градина, Београд). У оближњем Варварину је нађен Темнићки натпис који потиче управо из тог периода као и некропола са материјалом из IX-X века.199 193

Н. Ђокић, М. Стевић, Краћи прилози историји града Сталаћа, Расински анали бр. 3, Историјски архив – Крушевац, Крушевац 2005, 51; Н. Ђокић, Д. Рашковић, Град Сталаћ Капија Поморавља, Весник Војни музеј 34, Београд 2007, 16 194 А. Лома, Рани слојеви хришћанских топонима на старосрпском тлу, Ономатолошки прилози XI, 10; А. Лома, “Сутиван, Сутулија, Суноврат...”, у: Култ светих на Балкану, Лицејум 5, Кргујевац 2001, 26. 195 О “Бедему” је први писао С. Браљинац 1891. године. Наиме, окружни инжењер Сава М. Браљинац је 17/29. априла 1890. године нашао рушевине римског утврђења, зиданог каменом и опекама које се налази на висоравни над Моравом близу села Маскара. Стране утврђена су, по њему, биле велике од прилике око 100 м и чиниле су квадрат. Дебљина зидова је била већа од једног метра. Осим бедема запазио је зидове и унутар утврђења од којих су неки имали округле углове. Поред тога постојали су и засвођени канали који су по Браљинчевом мишљењу водили у дубину. С. М. Браљинац, Дописи - I Крушевац, 18. априла 1890 год, Старинар 2/1890, Београд 1890, 57; Н. Ђокић, Д. Рашковић, Град Сталаћ Капија Поморавља, Весник Војни музеј 34, Београд 2007, 17 196 М. Ризнић, Старине у планини Мојсињи и околини, Старинар 8 (1891), 71; Н. Ђокић, Д. Рашковић, Град Сталаћ Капија Поморавља, Весник Војни музеј 34, Београд 2007, 17 197 Д. Рашковић, “Рановизантијски археолошки локалитети и комуникације у ширем крушевачком окружју”, у: Трећа југословенска конфренција Византолога (Крушевац 1013. мај 2000.), Београд – Крушевац 2002, 36; Н. Ђокић, Д. Рашковић, Град Сталаћ Капија Поморавља, Весник Војни музеј 34, Београд 2007, 17 198 Детаљније видети у: Д. Рашковић, Н. Ђокић, Резултати рекогносцирања античких налазишта и комуникација на подручју јужног Темнића, Гласник Српског археолошког друштва 13 (1997), 135-146; Н. Ђокић, Д. Рашковић, Град Сталаћ Капија Поморавља, Весник Војни музеј 34, Београд 2007, 17 199 Д. Минић, Керамичке посуде као гробни прилози на средњовековним некрополама у

KAPIJA POMORAVQA


147

Археолошка ископавања локалитета „Бедем“ Народни музеј Крушевац је започео 2001. године. Ископавања су показала да је овде реч о вишеслојном налазишту. Послужимо ли се периодизацијом живота на овом локалитету М. Стојића и Г. Чађеновић, закључујемо да праисторијски слојеви оваг налазишта обухватају период од бакарног доба, културне групе Криводол – Салкуца – Бубањ, преко бакарног доба културне групе Баден до средњег бронзаног доба ватинске културне групе. Истичемо да је Бедем највеће насеље баденске културне групе до сада пронађено у Поморављу. Такође је од посебне важности да је локалитет Бедем потврдио снажну присутност ватинске културне групе у зони става Западне Мораве и Јужне Мораве. Живот у гвозденом добу текао је од гвозденог доба I, гвозденог доба Iб, до у млађе гвоздено доба.200 Нарочито је богат латенски слој. Најзанимљивији објекат пронађен приликом археолошких истраживања простора унутар бедема овог утврђења су остаци базилике која би могла да буде рановизантијска али средњовековна из времена првог бугарског царства. Током ископавања нађен је и и средњовековног материјала који се може датовати у време првог Бугарског царства или Византије XI или XII века (на пример скоро пронађени прстен који је готово известно из времана од X до XII века). Плочник - “Градац” Током рекогносцирања 1996. године археолошка екипа Народног Музеја у Крушевцу обишла је положај касноантичког и средњовековног утврђења Градац изнад села Плочник. Сам изванредан доминирајући положај тврђаве, изнад садашњег, али и античког и средњовековног друмског правца, одакле се визуално контролише готово цела долина Велике Мораве, на север до Ћуприје, лако објашњава зашто је утврђење подигнуто баш на овом месту. Градац не само да суверено контролише друм који пролази његовим подножјем, него је он у блиском визуалном контакту и с античким насељем Праесидиум Дасмини, који се такођер налази у непосредној близини, источно од данашњег правца моравског друма. Плато на врху Градца заравњен је и покривен ретким растињем, лако је приступачан са суседног нешто вишег брега благих падина на источној страни, док су према западу стрме падине погодовале обрани тако да су на тој страни скромнији остаци бедема. На источној страни уочљиви су трагови укопаног јарка и два реда бедема. Бедеми су широки 1,5 м грађени од ломљеног камена и цигле са доста малтера. Остаци покретног материјала ретко се налазе на површини платоа, али се на западним стрмим падинама може Србији, Годишњак града Београда XXV, Београд, 1978, 88; Люя. Дончева - Петкова, “Знаци Вьрху археологически паметници от средновековна Бьлгария VII - X век”, БАН, София 1980, 19-24, 49-51, Т.XXXV/25, Т.XXXVI; М. Бајаловић-Хаџи Пешић, Унутрашње утврђење Београдског града, Годишњак града Београда књ. XXXIX, Београд, 1992, 39; Д. Рашковић, Н. Ђокић, Резултати рекогносцирања античких налазишта и комуникација на подручју јужног Темнића, Гласник САД 13, Београд,1997, 137-139, сл.1 и сл.2; Н. Ђокић, Духовни живот у Варварину и околини до Првог светског рата, Корени бр. 1 (за 2003. г.), Историјски архив у Јагодини, Јагодина, 2003, 77; Н. Ђокић, О. Думић, Храм Успеније Пресвете Богородице у Варварину – Од Темнићског записа до друге владе Милоша Обреновића, Гласник – Службени лист Српске православне цркве бр. 3/март 2004, 91-93: Н. Ђокић, Д. Рашковић, Град Сталаћ Капија Поморавља, Весник Војни музеј 34, Београд 2007, 17. 200 М. Стојић, Г. Чађеновић, н. д, 163-1



148

извући обиље уситњених керамичких уломака за које грубо говорећи можемо констатовати да имају карактеристике касноантичке керамике. То је мрка готово црна керамика, средње фактуре, а међу атипичнм фрагментима може се поменути делови зделе танких стијенки, са равним хоризонтално разгрнутим ободом. Археолошки записници из 1958. године говоре о средњовековној керамици која током последњих рекогносцирања није уочена. Једини предмет који вреди појединачно поменути јесте део коштаног украса, вероватно је реч о делу коштане оплате какву налазимо нпр. на локалитету Јажац код Сопоћана датоване у VI век201 Подно тврђаве са североисточне стране у профилу једне вододерине, приликом рекогносцирања Е. Томић и Н. Тасића 1958. године, видели су се остаци једне веће цигларске пећи са лучним сводом, зидане од цигли и тегула. Данас је тај положај сасвим зарастао у густо растиње и не може се видети. У подручју села Плочник, у равном делу села ближе друму који пролази под Градцем, још 1943. године пронађен је гроб зидан од тегула са скелетним укопом, податак је прикупила екипа на челу се Е. Томић и Н. Тасићем такође за време рекогносцирања 1958. године. На западној страни од коте Градац налажени су новци цара Константина. Што се налаза новца тиче у документацији Народног музеја Крушевац бележимо само један примерак ковања из времена Аурелијана, који се налазио у збирци нумизматичара из Ћићевца М. Бегуша.202 Витковац - “Градац” У групу ових утврђења спада и Градац код цркве св. Нестор, у селу Витковац на левој обали Јужне Мораве.203 Ова тврђава је одвојена од Мојсиња током Рибарске реке али ипак може се рећи да припада истом обрамбеном систему. Изванредан положај овог Градца, одакле се визуално контролише читава Алексиначка котлина, сличан је положају Градца у селу Плочник. На Градцу код Светог Нестора нису вршена археолошка ископавања, али је у више наврата извршено детаљно археолошко рекогносцирање утврђења. Прикупљен је обиман керамички материјал, док је од металних предмета нађено само пар гвоздених клинова. Керамички, површински материјал се може грубо поделити по периодима на следећи начин: 5 % антика (IV век), 90 % антика (VI – VII век) и 5 % средњи век (X-XII век).204 Како је керамички материјал скупљан са целог локалитета - а за око 300 већих фрагмената је било могуће извршити макар грубо датовање - добија се и нека приближна слика о утврђењу.205 201

С. Петковић, Римски предмети од кости и рога са територије Горње Мезије, Београд, 1995, 86, Тип II, бр. 406 202 М. Димитријевић, Ћићевац са околином, Београд 1999, 100; Д. Рашковић, “Рановизантијски археолошки локалитети и комуникације у ширем крушевачком окружју”, у: Трећа југословенска конференција византолога (ед. Љ. Максимовић), Београд – Крушевац 2002, 53 203 Детаљније о цркви у селу Витковцу као и утврђењу Градац видети у: О. Думић, Н. Ђокић, М. Стевић, Планина недосањаних снова – Свети Нестор код Витковца, Крушевац 2006. 204 Треба знати да су слојеви веома поремећени - не само разарањем утврђења које су извели сељаци непосредно по Другом светском рату, када су материјал искористили за изградњу више сеоских јавних објеката, већ и током Српско-турског рата 1876. године када су на утврђењу били саграђени српски артиљеријски положаји. Том приликом је турска артиљерија жестоко гађала сâмо утврђење. 205 Нађена је и огромна количина атипичних фрагмената керамике. У поменути број нису

KAPIJA POMORAVQA


149

Споменимо, узгред, да нађене опеке имају димензије 32x26 цм, и да су, поред ових фрагментованих опека, нађени и одломци мрке керамике за које, уопштено, можемо рећи само толико да припадају рановизантијском типу. Чест налаз је и керамика са украсом у виду низова паралелних хоризонталних, тзв. чешљастих уреза које можемо везати уз византијске војне гарнизоне. Нађен је и један звонаст грлић амфоре - све у свему, а по подацима добијеним од колекционара из Крушевца и околине, на Градцу до сада није било значајнијих налаза. Прилично често је налажен новац из Јустинијановог времена, нешто мање новац његових непосредних наследника (Јустина II, Тиберија...), још ређе новац из IV века (углавном из друге половине века), док новца из VII века уопште нема. Зна се и за један билон аспрон трахеј василеуса Манојла Комнена,206 а пре десетак година је нађено и 25 бронзаних новчића из VI века.207 Занимљиво је и то да је, по свему судећи, дуж леве обале Јужне Мораве ишао римски пут. На потезу “Код друма”, неких 800 м од цркве Св. Нестор, по причању очевидаца је све до 1950. године стајао ваљкасти камени стуб висине око 50 см и пречника 35 цм, са неколико очуваних римских слова. Трагове овог пута констатовао је и Тихомир Ђорђевић. Занимљиво је да и непознати аутор рукописа “Летопис Цркве Витковачке” говори о мноштву случајних налаза из античких времена. Он, додуше, не зна тачно да их одреди, али ипак бележимо неколико навода: “Многи су налазили а и данас налазе предмете из римског доба: одломке судова, новац, златне и сребрне ореоле, ноге и руке од гипса и мозаика.” “Нашао је (парох Милан Јовановић, напомена аутора) новац т. ј. једну сребрну пару, с једне стране паре била је свиња и шест малих прасића а при крају прасића стрела, а с друге стране паре био је лик Св. Вел. мученика Георгија.” “Приликом откопавања старе цркве, пронађене су врло лепе ствари и драгоцене за наше музеје. Нашли су куполу од белог мермера и на куполи четири Јеванђелиста. Исто тако св. путир од белог мермера са четири Јеванђелиста”. “Отац Милан Јовановић приликом уређења цркве 1905. г. нашао је једну емајлирану иконицу, На тој иконици био је лик Св. Вел. мученика руског чудотворца”.208 “1933. год. на путу идући за цркву нашао сам једну велику пару свакако од бакра с једне стране паре лик неког хероја а с друге стране бр. 5 опколен лепим венчићем из године 16.. није се познавало.”209 На поменуту икону вероватно мисли и К. Јовановић када спомиње малу бронзану икону - триптихон - састављену од три дела, праве иконе и два крила. Икону је нашао тадашњи свештеник Милан Јовановић, крај цркве, копајући урачунати фрагменти опеке и кровне тегуле. Поред тога, сав материјал је прикупљен на цитадели, а само незнатни део из подграђа. 206 На овим подацима захваљујемо Томици Стефановићу, познатом колекционару из села Рашевица код Параћина. 207 Ови комади су нађени на јужним падинама који се благо спуштају према цркви. Подаци добијени од Александра Цветковића, професора историје из Крушевца. 208 Рукопис без потписа и без датума. Основни текст је завршен још за време Другог светског рата, док су последње странице дописане непосредно после рата. Летопис Цркве Витковачке, 8-9 209 Летопис Цркве Витковачке, 8-9


150


земљу за тротоар.210 Том приликом је свештеник наишао и на делове старинског мермерног свећњака који својим профилисаним деловима у многоме потсећа на оне из Јаковца које је публиковао М. Ризнић.211 Градац је вероватно подигнут у IV веку да би, по свој прилици у VI веку, у Јустинијаново доба, постао чак прилично значајно утврђење. Лако је могуће да се спомиње у Прокопијевом списку утврђења која је Јустинијан саградио или обновио у околини Ниша, али је засад немогуће рећи под којим именом. На врху брда је била релативно пространа цитадела издуженог, елипсоидног облика. Источни бедем се доста добро види изнад земље, па можемо да створимо поуздане закључке о начину зидања куртина и кула. Куртине, делови бедема између кула, зидане су од камена, са прилично дебелим либажним слојевима од опеке. Куле на источној страни биле су, по свему судећи, правоугаоног облика и зидане на сличан начин као куртине. Куле на северној и јужној страни највероватније су биле кружног облика, а на северном крају утврђења постоји велика кружна кула која (по положају и величини) помало подсећа на касније донжоне. Унутар цитаделе се могу наћи кровне тегуле у огромним количинама, што сведочи о томе да је унутар утврђења било и доста стамбених објеката чији се темељи местимично још увек назиру на тлу. Испод цитаделе, са јужне стране, простирала се нека врста подграђа, али је о њему за сада, без ископавања, тешко било шта прецизније рећи. Ризнић помиње да у том подграђу постоји већи број укопаних “тунела” засвођених опеком.212 О тим тунелима и данас причају многи старији мештани, тврдећи да су постојали све до педесетих година овог века и наводећи како су се у њима склањали од кише када су чували стоку. У тврђави се вероватно живело и од X до XII века. Могуће је да су Византинци, при поновном освајању ових крајева крајем X и почетком XI века, обновили ово као и суседно утврђење Укосу, на периферији Сталаћа, као пограничне утврђене тачке према Србији.213 Када је Стефан Немања освојио Загрлату, граница је померена далеко на југ и исток, због чега је тврђава изгубила војни значај па је убрзо и напуштена. Када се због опасности од Турака почело са утврђивањем ових крајева, крајем XIV века, саграђено је (или обновљено) утврђење у Трубареву које лежи 5 – 6 километара северније и које се налазило непосредно уз брод на Морави - и још је штитило улаз у Стеваначку клисуру.214 Градац је још једном повратио свој значај у Српскотурском рату 1876. године када су, месеца октобра, током завршних битака у том рату, управо ту биле концентрисане јаке српске снаге.215 210

К. Јовановић, Старе цркве у Мојсињу, Старинар II-2 1907, Београд 1908, 152 М. Ризнић, Старине у планини Мојсињи и околини - Старе цркве по Мојсињи, Старинар VIII 3, Београд 1891, 85 212 М. Ризнић, н. ч, на више места 213 О. Вукадин, Утврђења Укоса, Рашка баштина бр. 3, 281-282; Д. Рашковић, Рекогносцирање античких локалитета и комуникација на подручју Мојсињских и Послонских планина, Гласник САД 14, Београд, 1998, 180. 214 Д. Минић, Утврђење у селу Трубареву, Рашка баштина 3, 284-286; Д. Минић, Средњовековно утврђење у Трубареву, Гласник САД 6, 140-145 215 Небојша Ђокић, Завршница рата 1876, Од Делиграда до Делиграда 1806-1876, Београд, 1997, 230-232 211

KAPIJA POMORAVQA


151

Градиште у селу Врћеновица Градиште у селу Врћеновица, у долини Туријске реке, налази се мало издвојено за нека два километра у брдском залеђу Малог Јастрепца, код сеоске цркве Св. Јована. Са утврђења се одлично контролише највећи део долине Туријске реке и лева обала Јужне Мораве од Тешице до Житковца. На пространој површини овог Градишта не налазимо никакве трагове који би се могли датовати у позну антику или рановизантијски период. Најконкретнији налаз типичног средњовековног прстена јасно нас упућује да је ово утврђење ако не изграђено а оно свакако свој процват доживело у XI – XIII веку. На овај период нас упућује и керамика која може временски да се одреди.216 Трубарево На јужном улазу у Сталаћку (Стеваначку) клисуру, код села Трубарева, налазе се рушевине средњовековног града коме, на жалост, не знамо име. Локално становништво ово утврђење назива Јеринин град. Смештено је на завршетку једног речног рта на окуци реке, са три стране опкољеног током Јужне Мораве. Утврђење је врло оригиналне концепције. Састоји се из великог и малог града. Велики град је у облику елипсе димензија неких 80 са 50 метара. Бедеми великог града су уствари каменом обзидана ескарпа. Утврђењу се прилази стрмом (вероватно вештачком) земљаном рампом с тиме што је бедем увек са десне стране. Пошто се рампом прође дуж целе дуже стране зида (са запада на исток) у велики град се улази са источне стране управо где се налази мала донжон кула која је заједничка великом и малом граду. Иначе велики град нема других кула. Унутар великог града се налази мали град, такође елипсоидног облика димензија 30 до 40 метара са око 20 метара. Северни бедем малог града који гледа ка дворишту великог града поред заједничке мале донжон куле има још најмање три – једну на супротном западном крају и две, једну близу друге на средини зидног платна које су вероватно штитиле улаз у мали град. Са јужне стране малог града изгледа да уопште није било бедема јер та страна надвија директно над Моравом. Реч је о вертикалној литици најмање 30 до 40 м високој. Управо због тога су околни сељаци причали да се управо ту бацио у Мораву војвода Пријезда а не у Сталаћу где је река далеко. Иначе цело двориште великог града представља неку врсту пространог скривеног пута јер према споља нема бедема већ само парапет са зупцима – наиме као што смо рекли спољни бедем великог града је у ствари озидана ескарпа. Ово је омогућавало изванредан брисани простор стрелцима на ходној стази бедема малог града као и могућност изузетно ефикасне фланкирне ватре по нападачу који би нападао улазну капију. Изгледа да у дворишту великог града није било никаквих зиданих објеката пошто се не могу назрети никакви темељи. У малом граду већ се виде неки темељи. Међутим, по свему судећи утврђење је имало доста велико подграђе али се оно налазило стотинак метара источно према Морави. На том месту се назире већи број темеља зграда. Интересантно је да су на неким местима сачувани дрвени сантрачи и то у доста добром стању што 216 Д. Рашковић, “Рановизантијски археолошки локалитети и комуникације у ширем крушевачком окружју”, у: Трећа југословенска конференција византолога (ед. Љ. Максимовић), Београд – Крушевац 2002, 62



152

би можда могло да помогне у релативно прецизном датовању изградње или обнове овог утврђења. Приликом сондажних археолошких ископавања на простору утврђења налажена је керамика која упућује на развијени средњи век и то пре свега период Моравске Србије.217 Од случајних налаза познато је да је на локалитету налажен римски новац из IV века и керамика која се може датовати у позну антику (IV век), рану Византију (VI век) и X – XII век поред оне из времена Моравске Србије. Summary Zhupa* (*Zhupa-term for feudal land in Serbia, usually consisting of city or fortress and the land that sorround it, it is ruled by zhupan-prince) Pomoravlje is mentioned only in hagiography of Stefan Nemanja (St.Simeon), written by St.Sava. It occupied territories on right side of rivers South and Great Morava, from the mouth od river Veljepoljska in south, to Ravno (Ćuprija) in north. It was early-feudal zhupa, and after the start of XIII century, there is no mentioning of it in historical sources. On the same space in XIV and XV century we have Lipovačko krajište* (*krajište is term for lands that are spreading near the border), sprading from Ražanj to Stalać, whit the capitol in Lipovac, and later in Bolvan. Further north to Bargdan gorge, by right banks of Great Morava river, there was zhupa Dubravnica, made in XIV century. Going further east from it, and further north from Ražanj, and than all way north to Ravanica, was famous Petrusko krajište. The word «krajina» (frontier) was the Old Slavic origin, while the Serbs are primarily occurs in the form of the name (travunian jupan of Krajina), and later as the name for the toponym or all district. According to Dušan’s Code, the national territory was divided into smaller or larger territorial-administrative units. In the first place, as most countries are mentioned, and for them the importance of coming from surrounding towns, parishes and then at the end “krajišta”. “Krajište” could be composed of two or more-parish (Krajina between the rivers), and under the provisions of Dushan’s Code is operated by frontier lord – “krajišnik”. The took, nobles frontiersmen they received from the ruler of a particular area on the state - which is usually a lifelong administration. They were obliged to take care of law and order in “krajina”, to chase the robbers, but above all to prevent the enemy that attracts national territory. To prosecute thieves are organized pursuit, and to fight the enemies are gathering “kraji[na” army. The Charter of despot Stefan Lazarevic Lavras Saint Athanasius the village of Petruška frontier are said to be obliged to go to “potečice” and krajina army with duke of krajišta. If the robbers went through krajište and robbed somewhere in the interior and back again over the frontier, a nobleman krajišnik had to compensate sevenfold. If it did so, the enemy army, it was required to compensate caused demage. So krajište a secured border territory and provide security inside the country. Squires and smal nobleman were performed military service on the frontier, a prominent place belonged to “vlasi”.

217 Д. Минић, Средњовековно утврђење у Трубареву, Гласник САД 6, Београд 1990, 140 – 145; Д. Рашковић, “Рановизантијски археолошки локалитети и комуникације у ширем крушевачком окружју”, у: Трећа југословенска конференција византолога (ед. Љ. Максимовић), Београд – Крушевац 2002, 52

KAPIJA POMORAVQA

СТРАДАЊЕ РЕСАВАЦА НА КАМЕНИЦИ 1809. ГОДИНЕ

153

Ђорђе Петковић, Параћин

СТРАДАЊЕ РЕСАВАЦА НА КАМЕНИЦИ 1809. ГОДИНЕ (НЕКА ПИТАЊА КОЈА СЕ РЕЂЕ ПОСТАВЉАЈУ) Апстракт: У раду се чини покушај да се на чегарску трагедију баци светло из неких у историографији мање коришћених углова, осветљавају се три питања која се ређе помињу: какве је стварне размере могла имати експлозија барутане (магацина), у коју је Стеван Синђелић пуцао; ко је још, уз Ресавце, на Чегру страдао; који је мотив Синђелићевог саможртвовања. Све то се сагледава у светлу потребе да се води рачуна о разлици између историографског и митопоетског (уметничког) дискурса. Питања су више отворена и потстицајна за даља истраживања. Мећу ресавске страдалнике са Чегра, аутор укључује и раваничког игумана Никанора, о коме нема помена у богатој историографској литератури о овом питању. Кључне речи: Ресавци, Стеван Синђелић, Чегар – Каменица, Први српски устанак, Ражањска нахија, Алексиначка нахија, раванички игуман Никанор.

УВОДНЕ НАПОМЕНЕ Ресавски војвода Стеван Синђелић је у српском митопоетском пантеону одмах уз Милоша Обилића а Ресавци стоје раме уз раме са косовским витезовима. Чињеница је да се ради о историјски релевантним догађајима и личностима Првог српског устанка, омогућила је да се у току два века испише и публикује респектабилна библиографија, историографска и књижевна, али и дела која су им блиска, мемоарска, публицистичка и томе слично. Значајно је истаћи да је двестогодишњица Устанка значајно подстакла ову активност. Пошто се скоро деценију интезивније бавимо прошлошћу Параћина и околине, по природи ствари, у видокругу се нашла и бројна литература о Ресави, као граничном подручју у прошлости и међусобној повезаности. Иницијални моменат за овај рад нашли смо у једном књижевном делу, у роману Синђелић се са Сунцем смирио Милована Витезовића.1 У питању је једна од завршних секвенци, у којој се историјске личности (Стеван Синђелић, Кара-Стева, Миленко Стојковић, Петар Добрњац) и догађаји (Иванковачка битка, чија је завршница била код Параћина, када је Стева, писар Карађорђев, опалио топом са брда у конак Хафис паше), у пишчевој нарацији претварају у једну сасвим нову истину, уметничку истину. Дакле, 1

Милован Витезовић, Синђелић се са Сунцем смирио, Скупштине општине Свилајнац, Центар за културу, Свилајнац, 2000.


154

Ђорђе Петковић

из иванковачког устаничког шанца успешно се лансира топовско ђуле на Параћин, након кога се разлеже више узастопних експлозија: „Топ се задимио и фијукнуло је ђуле, праћено свим српским погледима. Када су сви ђуле изгубили из вида и кад му се фијук више није чуо, развио се силан прасак, који се расуо у много нових, као да ће цео Параћин одлетети у ваздух.“2 Наравно, Синђелић је то нишанио! Међутим, о том топу КараСтевином из Иванковачког малог шанца један од очевидаца боја, мештанин Јован Станишић рећи ће 1846. године, да су Срби у малом шанцу „имали једну прангију, којом су плашили Турке, но и ова се распала, кад је једном препуњена.“3 Историјографи ће га описати овим речима: Мали гвоздени топ који су Срби користили у тесном шанцу, од многе пуцњаве, распао се …“4 Очигледно, ради се овде о две истине, историографској и уметничкој – митопоетској. Обе су валидне, ништа им се не може замерити, када се оне налазе свака у свом дискурсу. Међутим шта се дешава, када се не води рачуна о томе да историографска и митопоетска истина нису у истој равни, када дође до преношења (преливања) чињеница из једне у другу раван, из историографије у белетристичку књижевност, што је чешћи случај, или из белетристике у историографију, што је реткост, али и то се на одређени начин дешава. У првом случају то је сасвим дозвољиво, уз све могуће комбинације са чињеницама, пошто се ствара истина са уметничким (естетским) утиском. У другом случају, то је недопустиво, чак и у исказима који су у основи историографски, али са оценама које су дате под утицајем митопоетике. О томе се, углавном, код писаца и с једне и с друге стране, води рачуна. Ми се у овом раду нећемо бавити белетристиком, односно, како волимо да кажемо, митопоетиком, о томе је најављен и посебан рад,5 можда ће их бити и више. Ми ћемо се позабавити историографском истином и делима која тој истини теже. А Ресава за то пружа могућности, управо са темом коју смо одабрали, пошто је она, уз манастир Манасију, најзначајнији допринос српској историји. Наведимо томе у прилог једну давно изречену а непревазиђену оцену: „У новијој српској историји, а нарочито Првом и Другом Устанку Ресава се често помиње, тако често, да нема скоро ниједног знатнијег догађаја из тог доба а да није везан за њено име. Особито јој је име овековечио храбри Стеван Синђелић са својим Ресавцима.“6 (Подвукао Ђ. П) Ресавски кнез Стеван Синђелић се као јунак исказао већ на почетку Устанка, а после битке на Јасењару и Иванковцу 1805. године, постао је војвода ресавски. Има активну улогу у офанзиви устаника на југ при ослобађању Параћина, Ражња и Алексинца јануара 1806. године, у подизању и одбрани Делиграда (1806-1809). Неспорна чињеница је и његово јуначко држање и херојска смрт на Каменици (Чегру) код Ниша 19/31. маја 1809. године. Пошто је догађај опште познат, ми ћемо се задржати само на 2

Исто, 155. Боривоје Марјановић, Карађорђеви устаници, Књига-комерц, Београд 2003, 49-50 4 Исто, 63. 5 Предраг Јашовић, Лик Стевана Синђелића у књижевном трајању. 6 Станоје М. Мијатовић, Ресава, антропогеографска студија, Београд, 1930, 101. 3

KAPIJA POMORAVQA


155

неколико описа завршног чина овог догађаја, како би смо их упоредили и дошли до неких валидних чињеница, које су нам потребне и у функцији овог рада. Најпре једна од новијих оцена: - „Од јутра до мрака су се из Матејевачког потока смењивали турски напади. У свом најжешћем нападу Турцима је пошло за руком да упадну у Стеванов шанац и тада се повела борба прса у прса. Како му помоћ осталих војвода није стизала, а схватајући да је у безизлазној ситуацији, Синђелић је одлучио да у свом шанцу остави што више Турака. Стога је дохватио своју кубуру и њоме запалио џебану која се налазила у подземном складишту. Одјекнула је страховита експлозија. Војвода Синђелић и његвих 3000 Ресаваца јуначки су изгинули, али нису заувек нестали. Напротив, овим својим потезом Синђелић је себе и своје Ресавце послао далеко испред себе, у историју, стичући тако митску славу…“7 (Подвукао Ђ. П) О истом догађају слично пише још један савреми аутор: „Када су се војске добро помешале командант шанца Стеван Синђелић кубуром пали лагум са барутом и жестока експлозија решава крај борбе на Каменици.“8 (Подвукао Ђ. П) Ове оцене се, можемо слободно рећи, темеље на Баталакиној оцени и опису овог догађаја: „Турска војска, није могла друкчије овим шанцем завладати докле га није својим телесима испунила, и тек онда кад су с једнима попунили шанац другима је испало за руком јуришом освојити га, но и у самом шанцу јошт било клања и убијања и рукама чупања. Срби су се, с највећим ожесточењем тукли; али најпосле, нису могли многобројној сили турској, која се је над њима све једнако с новијом помоћу мењала, одолети. По казивању људи очевидаца, који су у другом шанцу, за пол сата од каменичког удаљеном са Милојем били, из кога он кад је видео шта се на Каменици ради, ни помолити се није смео да онима у помоћ притече; на освајању каменичког панца, Турака је могло погинути до 6000; али је и 3000 храбрих Расаваца жертвом учинило се, и војвода ове ресавске команде, Стефан Синђелић, за не преживети оваку пропаст браће своје, а за не пасти жив у руке Турцима, напослетку ушао је у магацин, у коме се џебана налазила, и ову је својим пиштољем запалио, те је тако, са четворицом једномислећих његових углавном момака, у ваздух одлетио али нигда из воспоминанија браће соотечественика својих није ишчезао; нити ће игда ишчезнути.“9 (Подвукао Ђ. П) Или пак, на ономе што пише код Вука: „Турци свом силином ударе на ресавски шанац. Војници из других шанчева хтели су да иду Ресавцима у помоћ, али Милоје10 је наредио да се нико није макао, него да сваки чува свој шанац. Једни Турци су падали 7

Драган Николић, Историјски и митолошки значаај српских војсковођа и улога војводе Стевана Синђелића у Првом српском устанку, „Митолошки зборник“, Пети редовни научни скуп Центра за митолошке студије Србије, одржан у Свилајнцу 29. маја 2001, Рача, 2002, 112. 8 Мирослав Димитријевић, Ћићевац са околином, Београд, 1999, 174-175 9 Лазар Арсенијевић Баталака, Историја српског устанка, II, „Просвета“, Београд, 1988, репринт издање из 1899, 567. 10 Милоје Петровић Трнавац, командант Јужног фронта код Ниша 1809. године.



156

а други су преко њих ишли напред и тако се шанчеви испунили мртвима. Живи преко њих навале на шанац и стану се са Србима бити пушкама, сабљама и прошцима и чупати се за вратове. Кад кнез Стеван увиде да Турци овладаше, он из пиштоља запали џебану и отиде у ветар с многим Србима и Турцима који су око њега били. И тако изгину сви Ресавци, око 3000, само сеиз Синђелићев остане у животу и дошавши међу Србе испирча им како је било на Чегру.“11 (Подвукао Ђ. П) Пошто смо цитирали два савремена аутора, који се ослањају на двојицу класика, Вука и Баталаку, чије смо оцене такође презентирали, погледаћемо како се ове оцене и описи огледају у светлости касније пронађених и коришћених историјских извора и докумената. Нећемо се, дакле, задржавати на целини догађаја, на ономе што му је претходило или га следило. Нас овде интересује да погледамо описе и вредносне судове, њихову валидност у односу на оно што би се могло назвати историјском истином. Наравно, у скромном напору, какав је овај, у питању је само покушај, и то само на три питања, како смо се напред већ определили. На то нас је охрабрио и један текст Академика Владимира Стојанчевића, који је на документованији и објективнији начин писао о Милоју Петровићу – Трнавцу и његовој одговорности за пораз на Чегру12 у односу на раније. I Прво питање се односи на саму експлозију, односно на Синђелићев пуцањ у џебану, као завршницу пораза на Каменици, те какав је њен удео у поразу, ако је касније као пример саможртвовања за слободу подигнут на највиши могући степен.13 Историографија је не оспорава, без обзира што у њој нема помена у првим вестима са Нишког фронта14, па ни у сећањима поједниних учесника..15 То што је нема ни у Карађорђевим писмима, којима су ослонац извештаји са ратишта Милоја Петровића, може се разумети једино тако да експлозија није била доминантна или толико значајна, у 11

Цитирано по: Боривоје Марјановић, н. д, 67. Владимир Стојанчевић, О одговорности Милоја Петровића за пораз на Каменици 1809, у: Први устанак, огледи и студије, „Војна књига“, Београд, 1994, 90-98. 13 Проф. др Милан Д. Јовановић, Саможртвовање као етички проблем, Расински анали, 4/ 2006, Крушевац, 13-14. 14 Код митрополита Стефана Стратимировића у Сремске Карловце донета је вест о чегарском страдању 15. јуна 1809. године. Вест је донео српски трговац оружјем (добро обавештен аустијски шпијун). Митрополит је тада забележио: „Турци како су и намеравали под вођством Шашит-паше лесковачког, напали су три српска логора и жестоко се тукли са војводом Ресавске нахије Стеваном, тако да су ови на крају у очајању у њихове шанце упадали и прескакали, викали својима у другим логорима отприлике: Помагајте браћо, изгинусмо! Али они нису дошли из својих логора, можда зато што нису могли доћи, и тако скоро сви који су се тамо налазили, до три хиљаде људи били посечени, осим неких 400, који су побегли или тамо живи од Турака отети.“ (Митрополит карловачки о Чегарском боју, у: Борислав Андрејевић, Стари записи о Нишу (од V до XIX века), „Просвета“, Ниш 1997, 113; Исти, Један извор о Чегарској битци 1809. године, Градина, бр. 7-8/ 1971, 111-120. 15 Илија Ћоса, непосредни учесник ове битке, не говори о Синђелићевом подвигу, већ у вези са тим једноставно изјављује ‘’за кнеза Стевана да е спалио џебану, не знам…’’ (Исти, Један извор о Чегарској битци из 1809. године, 118) 12

KAPIJA POMORAVQA


157

оквиру догађаја као целине, а може бити и да је намерно прикривена од Карађорђа. Као што је познато, у време Каменичке битке Карађорђе се још није налазио у опсади Новог Пазара. До 24. маја (по старом календару) он нема детаљнији извештај Милоја Петровића о догађајима, како сам каже, „да знам зацело како се је та несрећа догодила.“16 Тек тога дана, по паду Сјенице, курир Стеван Ковачевић донео му је из Делиграда Милојево писмо, у коме је стајало да се код Ниша несрећа „случила“ – да је шездесет хиљада Турака ударило на Србе и да су они, по цени од десет хиљада погинулих, савладали Србе и приморали их на повлачење, „а наши нису се могли обдержати него једва су се курталисали и ретерирали у Делиград, а наше 3 нахије што су биле јесу се искорениле’’, те да нове Турске трупе стално придолазе у Ниш.“17 Сам догађај Карађорђе овако описује: „Све су изравнали шанац са лешевима и уђу у шанац, а наши затворе се у магазате те се били, и ту је пун шанац унутра леша остао. И што је било око 1000 момака наши све је изгинуло.“18 Бројка од 1000 страдалих је очигледан доказ да је Карађорђе у том тренутку био непотпуно информисан о величини трагедије српског народа код Ниша. За питање које смо ми поставили, од значаја је и ово писмо Милоја Петровића, писано 5/17. маја 1809. године са Нишког фронта Правитељствујућем совјету, две недеље пре трагедије, којим тражи да му се пошаље војска и муниција: „Зато ако мислите у животу сачувати и ову сиротињу не изгубити, незадержано мезулски џебану и војску овамо пошљите; зашто знате ли да ће нас Турци умуасерити до неколико дана, ако војска не дође. А колико сам џебане понео из Београда познато је Вам – и ето до сад до толико дошло да више од 7 сандука неима у целом логору. А сваки дан бијемо се и по 1000 пушака избацимо, из тога можете судити каковае нам нужда и невоља. Из тога узрока, ако знате шта је невоља и како може од нас бити расудите и нама у помоћ ускорите што брже можете, докле пут нам Турци нису пресекли, тако, да нити писм можемо вам послати. Кое ако не ускорите с џебаном и с војском, будите уверени да ће се то нам случити…“19 (Подвукао Ђ. П.) Ако се има у виду овакав извештај, онда није чудно да постоји и ова констатација у једном од текстова о каменичком страдању: „Напослетку, Србима понестаде џебане (подвукао Ђ. П.), а и воде и хране.“20 Иамјући све ово у виду, можемо констатовати да експлозија магацина са барутом и експлозивом није могла да буде такве снаге каквом је описују у уводним напоменама овога текста цитирани аутори. Она је могла имати више демонстрационо него рушилачко дејство, гледајући догађај и страдање у целини. Она је могла бити довољна да страда војвода са једним бројем 16

Богишићева збирка исписа докумената из руских архива о Првом српском устанку, Богишићев музеј у Цавтату, Свежањ VI, стр. 192, - Попис ових докумената учинио је Радослав Перовић за другу књигу: Први српски устанак Акти и писма, I, Београд, 1977. (Цитирано према: Владимир Стојанчевић, н. ч, стр 93). 17 Писмо из Сјенице од 26. маја 1809. годние – Богишић, VI, стр. 199. 18 Велибор Берко Савић, Карађорђе, докуменат бр. 345, стр. 557. 19 Цитирано код Владимира Стојанчевића, н. ч, 95 20 Боривоје Марјановић, н. д, 66.



158

људи, као акт саможртвовања, после пораза који се већ догодио али и да страда један мањи број Срба и Турака, не у димензијама како се приказује. Све су остало каснија домишљања аутора. II Друго питање које смо на почетку рада себи поставили јесте, ко су били ти страдалници са Чегра. Погледамо ли у предговору цитиране текстове, видећемо да се пише о „3000 храбрих Ресаваца“ (Николић и Баталака), односно да су изгинули „сви Ресавци, око 3000 (Вук). Из текстова које смо касније цитирали, говори се о „три шанца“, „три војске“, односно „о три нахије што су биле јесу се искорениле“. Дакле, нису страдали само Ресавци, али се има утисак да се сви други страдалници маргиналлизују протеком времена. Ко је био у шанцу на Чегру, тај је и страдао, био би најједноставнији одговор на то питање. Једно од најновијих дела о Првом српском устанку, на то питање даје следећи одговор: „Због важности, шанац је био у почетку поседнут војницима из разних нахија. Стеван Синђелић је тражио да се у шанцу налазе само Ресавци.21 Пошто Ресавци нису успели, због величине шанца, да га потпуно попуне, њима су придодати војници из Алексиначке и Ражањске војске, и мањи број војника из Крушевачке и Јагодинске нахије. Ћупричани су се налазили и у саставу војске код Горњег Матејевца.“22 Јован Мишковић је својевремено, на основу својих истраживања, записао да је „нишка војска била састављена од војника из Пожаревачке нахије, из Ресаваца, Ражањске и Алексиначке нахије, и нешто Левчана. У Делиграду се налазио војвода Илија Барјактаревић са војницима Параћинске нахије.“23 У већ помињаној белешци митрополита Стратимировића, састављеној према изјави Милоша Урошевића24, о томе стоји: „Војска или пак, народ био је из нахија Алексиначке, Ражањске, Ресавске, и пола Јагодинске нахије.“25 Када се све ово размотри, може се најпре елиминисати Пожаревачка нахија пошто Добрњац са својом војском у време Боја није ни био на овом терену (отишао је за Хајдук Вељком). Исто тако, питање Левчана може се за ову прилику занемарити. То важи и за учешће добровољаца – народа 21

Љубиша Љубишић, Шест година српског устанка, 112: „Стеван Синђелић је у пратњи попа Станише из Црквенца, буљубаше Ђуре из Војске, бимбаше Милована из Стењевца и Станоја Росића из Ћуприје, тражио од Петра Добрњца да изведе своју војску из чегарског шанца, што је овај то и учинио.“ (Добривоје Јовановић, Јагодинска, Ћупријска и Параћинска нахија у Првом српском устанку, Корени, 2/ 2004, Јагодина, 60) 22 Добривоје Јовановић, исто. 23 Борислав Андрејевић, н. д, 118) 24 О Милошу Урошевићу, трговцу из Земуна родом из Кавадара код Јагодине, има доста помена у аустријском изворима из Бечког архива и у грађи из Земунског архива. Био је познати аустријски конфидент, поверљива личност аустријских војних команданата, али и блиски сарадник Карађорђев, у једном документу га назива побратимом). Устаничку војску је снабдевао оружјем. Као такав Милош је био добро упознат са развојем свих догађаја у Србији у доба Првог устанка. (Борислав Андрејевић, н. д, 116.) 25 Борислав Андрејевић, н. д, 111.

KAPIJA POMORAVQA


159

из околине Ниша. Можемо, дакле, прихватити оно што је прихватио и Добривоје Јовановић, да су код Синђелића у шанцу на Чегру били војници – устаници из Ресаве, Ражња и Алексинца,27 а то значи да су те „три искорењене нахије“ о којима је реч у цитираном писму Милоја Петровића Трнавца, послатом са лица места Карађорђу, одмах пошто се Чегарска трагедија догодила. Под Ресавцима у овом случају треба подразумевати и Ћупричане,28 јер је у питању једна (јединстена) нахија, чији је кнез и војвода био Стеван Синђелић. Када се каже да су ове три нахије искорењене, значи да је сва (или скоро сва) војска из ових нахија која се на Каменици нашла, изгинула. Цитираћемо два извора о преживелима из Синђелићевог шанца, мада се у литератури могу наћи још неки слични примери и подаци. Углавном се ради о минималном броју. Изузетак је она бројка од 400 људи који су се предали Турцима или су их Турци похватали живе.29 Само два дана након трагедије, неко је ту вест донео у Пожаревачки магистрат, па из њега је тог дана (21. V) послато једно писмо Луки Стојковићу у Кличевац, како би о трагедији био обавештен војвода Миленко Стојковић. У том писму пише и ово: „Од војске ресавске, алексиначке и ражањске нахије није остало више од двадесет људи, а друге Бог да прости.“30 Милан Ђ. Милићевић забележио је сећање из Ћићевца: „Од Срба у шанцу остали су живи само петорица, и то: Топал Милија из Ћићевца, Штрбић Миљко из Смиловца, и још три Ресавца, међу којима је био један младић.“31 И додаје занимљиву опаску: „Још се прича да је у самом селу Ћићевцу, после Каменичке погибије, остало 75 удовица. Самих дакле ожењених Ћићевчана пало је толико на Каменици, не рачунајући момке и нежењене људе.“32 На 110. годишњици Боја на Каменици, село Ћићевац је 1919. године пописало својих 100 изгинулих и обележило их на спомен плочи у храму Светог Саве у Ћићевцу, за коју су средства добијена од Британске мисије ђенерала Фортиксјуа.33 Дакле, страдање Ресаваца је неспорно, али међу 3000 страдалих на Каменици (узимамо ту бројку апроксимативно), увек треба подразумевати, ако никог другог, оно у сваком случају Алексиначку и Ражањску војску, нахија на чијој је међи био саграђен прослављени Делиград и које као саборце у шанцу није случајно одабрао сам Синђелић. Знао их је он добро са бојева и стража на Делиграду. Уз знамените Стевана Синђелића и његове 26

26

Селомир Марковић Селе, Чегарски бој, Народни музеј, Ниш, 2003, 25: „Стеван Синђелић на Чегру са 3000 Ресаваца и 1000 добровољаца.“ 27 Добривоје Јовановић, н. ч, 60. 28 Треба се позабавити и тврдњом: „Ћупријску и Пожаревачку војску, по преузимању команде од стране Милоја Петровића, водио је Петар Добрњац.“ Добривоје Јовановић, н. ч, 59 29 Наводно су помиловани, пошто су изјављивали да су их њихови команданти присиљавали да иду у рат, јер ако би одбили били би убијени а њихова имовина конфискована. Грађа из Земунских архива за историју Првог српског устанка 104-1813, књ. II, бр. 111, 196. 30 Томислав М. Симић, Господар Миленко Стојковић, Крушевац, 2003, 322. 31 Ђорђе Петковић, Ражањска нахија у Првом српском устанку, Параћин 2006, 49. 32 Исто, 50 33 Мирослав Димитријевић, н. д, 175, 225



160

Ресавце (Ђурицу Сточића, Бимбашу Милована, Милосава Велисављевића, Стојана Константиновића, браћу Катиће34), увек треба имати у виду и ражањског војводу Ђорђа Крагића из Скорице35, њиховог буљубашу Јована Крстикашу36, као и бимбашу Николу Першу из Алексинца.37 Међу знамените личности у Првом српском устанку из Јагодинске, Ћупријске и Параћинске нахије, којима је Добривоје Јовановић, на крају своје у овом раду више пута помињане студије, исписао најпотпунији „поменик“,38 што му служи на част, треба уврстити, по нашем мишљењу, још једног пострадалог са Чегра. Реч је о игуману манастира Раванице Никанору. Утолико пре што се о њему не зна ништа ни у манастирским летописима, из којих је сачињен преглед „Манастирски настојатељи“, где се јасно види да постоји озбиљна празнина за период од 1790. до 1814. године.39 Његово име нашли смо у једном писму кнезова Суда пожаревачког кнезу Милошу, о ислеђењу, по молби игумана манастира Раванице, у вези са престоним крстом из овог манастира фебруара 1826. године. Никанорово име се најпре помиње у изјави Арсе Протића, код кога се златни престони крст дотле налазио: „Арсеније Протич каже да му је исти крест, после погибели Никанора, игумана раваничког, на Каменици, превручио у аманет (на сохраненије) Макарије, игуман светороманског манастира; јоште додаје Арсо, да је исти крест дао се градити покојни Никанор (његов) таст, а игуман манастира Раванице, за сопствене његове новце.“40 Ради потпуније информације о овоме, бележимо и изјаву сведока: „Иво Параћинац, трговац у Пожаревцу, напротив того, показује у очи Арси, да је игуман Никанор пре Кара Ђорђевог рата долазио у Пожаревац и одавде послао у Панчево само дрво креста окивати, као што се види водружено, којег преко Смедерева пратили су му готовог, и он је дошао у Пожаревац, гди совокупио до 13 троваца главних од чаршије пожаревачке и, као у име миостиње, усердотовали, су на обитељ раваничку до 700 гроша, и дали Никанору ко исплати показаног креста.“41 III Да видимо сада, шта кажу у уводу цитирани аутори, савремени и класици, у вези са мотивима војводе Стевана Синђелића, зашто је потпалио магацин са муницијом и тако окончао свој живот, односно Каменичку трагедију: 34 Добривоје Јовановић, н. ч, 103-110. 35 Милутин Р. Југовић, Радан Ж. Марковић, Ражањ, Станица на путу Via militaris, Ражањ, 1977, 26. 36 Исто, 28. 37 Миодраг Спирић, Историја Алексинца и околине до краја прве владавине кнеза Милоша, Алексинац 1995, 216. 38 Добривоје Јовановић, н. ч, 97-110. 39 Богомир М. Михајловић, Сење и манастир Раваница, Београд 1994, 305-310. 40 Историјска грађа за историју Народног музеја, књига прва, Народни музеј, Београд, 1969, 86. 41 Исто, 87.

KAPIJA POMORAVQA


161

„Како му помоћ осталих војвода није стизала, а схватајући да је у безизлазној ситуацији, Синђелић је одлучио да у свом шанцу остави што више Турака.“ (Д. Николић) „Када су се војске добро помешале командант шанца Стеван Синђелић пали лагум са барутом и жестока експлозија решава крај борбе…“ (М. Димитријевић) „…за не преживети овакву пропаст браће своје, а за не пасти жив у руке Турцима …“ (Л. Арсенијевић Баталака) „Кад кнез Стеван увиде да Турци овладаше…“ (В. С. Караџић) Као што се из цитираног види, оцене класика (Вук и Баталака) су ближе истини. Утицај романтичарске књижевности, митологизација Стевана Синђелића, одразила се на покушај да се за Синђелићев пуцањ траже нове речи и оправдања, укључујући и његову жељу да тиме побије „што више Турака“ (Николић), чак је чекао тренутак „када су се војске добро помешале“ (Димитријевић). Таква домишљања не могу припадати историографском дискурсу и њих се треба клонити. По свему судећи, све је било много једноставније. Командант се сусрео са горком, тешком истином, доживео је катастрофалан пораз, сва војска му је изгинула. Пошао је са вером у победу, доживео је пораз. Чак му ни саборци из суседних логора нису притекли у помоћ. Да ли је он могао размишљати о нечем другом, до о ономе што је урадио, да се придружи изгинулим ратницима. На частан начин, који ће потомци ценити а не проклињати га. Пораз је преокренуо у победу, у духу епског косовског мита о царству небеском. На овакав закључак упућују и они детаљи који сведоче о специфичном психичком стању Синђелића пред бој на Чегру (избор најистуренијег положаја – шанца према Нишу; брига о саборцима који ће се наћи у његовом шанцу; несморазуми са командантом фронта и др.). Не сме се занемарити ни сведочење Стефана Филиповића, сачувано код Баталаке, о сукобу Ресаваца, стражара – гарнизонаца на Делиграду, са Синђелићем.42 Даћемо сажети опис тога сукоба који смо нашли у једној савременој Стевановој биографији: „Способан и храбар командант није успео да обузда своју грамзивост. За Синђелића се везује један врло ружан догађај који се збио почетком 1809. године на Делиграду. У време примирја на Делиграду се налазило 500-600 војника из Ресаве са својим командантом Стеваном Синђелићем. Када је 1808. године уведена обавезна војна обука, њу је изводио Синђелић. Али доласком двојице Срба из Аустрије,43 они су прузели вежбања са војском, тако да је Синђелић могао често да одсуствује са Делиграда. Одлазио је за Ресаву, где је тражио од породица својих војника да му кулуче. Такође је насртао на жене и сестре 42 Лазар Ареенијевић Баталака, н. д, 455-461 43 „Између многих других овамо тада добегших, који су сви употребљени, и у разна места војводама нарадним разаслани, пребегао је из речене милиције аустријске у Србију, у једно време и неки Поповић оберлајтант из градишке регименте, и Гаврило стражмештер из личке регименте, и оба су одма послана у Делиград да тамошњи гарнизон у вежбању војничком обучавају…“ (Лазар Арсенијевић Баталака, н. д, 455).



162

тих људи. Када су војници то сазнали од људи који су им доносили преобуку и храну, побунили се и натерали двојицу Срба, своје официре, да у њихово име напишу жалбу Карађорђу. Вожд је одредио Младена Миловановића да испита наводе из оптужбе. Младен и Хајдук Вељко су успели да изгладе сукоб Синђелића и његових војника, обећавши им да ће бити замењени на Делиграду. То је и учињено, па су уместо Ресаваца, на њихове положаје распоређени војници из Параћинске нахије. Двојица Срба који су писали писмо, убијени су по Младеновом наређењу без икакве кривице.“44 Нисмо наишли у литератури да се овај догађај, који се и иначе ретко помиње, везује за догађаје на Каменици, укључујући и трагичан крај Боја на Чегру. А могао је да има, верујемо и да је имао, одређену улогу, ако не и најзначајнију, на само Синђелићево понашање од доласка пред Ниш до славног пораза. Не кажемо да је тај догађај био од битног значаја за пораз. Вредело би да се наука и по том питању озбиљније одреди, чак и у мултидисциплинарном приступу (исоричари, психолози, социолози …). Summary Authors dealing with historiography aimed at establishing the historical truth, must be avoided mits and poetic elements of discourse, or enter their works in the dictionary that sign mit and poetcs (art) true. In several statements from the historiographical discourse, we have shown that in the quest for the truth of her drift. Expressions of personal Stevan Sinđelić, which is as much historical, as, even more, mits and poets, given us a suitable example. We have shown in this way, events and personalities of the importance attached to the dimensions that they had, not only when it comes to individual, no matter how important he was, but also social groups. Not only Resav nahiya was “exterminated”, and were to Ražanj and Aleksinac. Historiography can only be detrimental to any event and under dimensions taking into account the more precise vocabulary for describing the events in writing.Used the occasion to point out on behalf of the abbot of the monastery Ravanica Nikanor, as one of the killed in the famous Čegar battle as it does in the existing Pomenic I might also mention, except in a historical document from 1826. year.

44 Добривоје Јовановић, н. д, 108.

KAPIJA POMORAVQA

ТРАЈАЊЕ ЛИКА СТЕВАНА СИНЂЕЛИЋА У УМЕТНИЧКОМ ПЕВАЊУ

163

Предраг Јашовић, Институт за српску културу Приштина-Лепосавић


Апстракт: Стеван Синђелић је једна од најзнаменитијих личности Првог српског устанка. Величина његовог значаја и величина учињеног обрнуто су пропорционалне заступљености његовог лика у народној књижевности. Са друге стране, лик Стевана Синђелића, као песнички мотив херојског и трагичког чињења је у знатно већој мери присутан у уметничкој књижевности. У раду утврђујемо квантитет заступљености лика Стевана Синђелића, као централног мотива, како у народној књижевности тако и у уметничкој књижевности. Даље, утврђујемо разлоге који су допринели мањој заступљености Синђелићевог лика у народној књижевности у односу на заступљеност његовог лика у уметничкој књижевности. У раду одређујемо и у којој мери можемо говорити о естетичкој и семантичкој заокружености овог мотива као самосталне поетичке целине која делује структурирајуће на мотив Првог српског устанка у белетристичким обрадама. Кључне речи: Стеван Синђелић, централни мотив, народна књижевност, уметничка књижевност, жртвовање, есхатологија

Стеван Синђелић је вишеструко значајна личност. Он је реална историјска личност. У историји Првог српског устанка упамћен је као велики ратник, значајан стратег неумољивог темперамента изузетно велике храбрости која је у нашој историји често виђана и остала је упамћена као наслеђе за будућност. Чини нам се значајним да историјски лик Стевана Синђелића непосредно казује да у историјском чињењу не постоји нешто што се одређује као унутрашњост. Другим речима, значај историјских догађаја се не мери према томе да ли су просторно везани за унутрашњост или за оно што данас можемо назвати метрополом, већ према значају тих догађаја за кретање нације у целини. У том смислу налазимо да је Први српски устанак спецификум који доказује нашу претходну тезу, јер се у целини кретао изнутра (од периферије) ка центру (метрополи – Београду). Сви значајнији борбени догађаји везани за Први српски устанак десили су се у унутрашњости. То је допринело и појачаном народном памћењу. Штавише, можемо констатовати да је то везано за све ратове. Дакле, ратови се, на једној територији, просторно развијају од унутрашњости/ периферије ка метрополи/ центру, где је су се створили политички услови за настанак рата. Поред тога што је Стеван Синђелић упамћен према подвигу који је учинио код Јасењара, као историјско сведочанство, а од значајне гласовитости, која је допрла и до Европе, остало је дизање шанца у ваздух са све Турцима који су га били окружили. Тим својим чином он је непосредно Историјски архив Крушевац

164

Предраг Јашовић

допринео да се полагање сопствене жртве, као српске стварности и историјске неминовности успостави континуитет са косовским страдањем. Врхунац тог страдања српски народ ће доживети у Првом светском рату. Да је жртвовање постало суштина српског бића у наизменичном опстајању, потврђује се у Другом светском рату, када су Срби полагали жртву често као тоталну бесмисленост којој су сами, сопственом неслогом, допринели. На српску несрећу, све до данас траје неслога и полаже се жртва. Можемо констатовати да је херојство Стевана Синђелића истакао српски колектив као великог слободољупца, али и страдалника. Херојство тог чина и бестијалност турске силе потврђује и до данас најстрашнији споменик, а мислимо и једини у свету, те врсте, Ћеле-кула. То је једно од најсуровијих сећања које је српска историја оставила за памћење европској цивилизацији да је подсећа како је било тешко одбранити је од Османлија и по коју цену су то Срби учинили за њу. Ако је све то тако и ако је Стеван Синђелић директан пример како треба чинити као Милош Обилић, намеће се питање: Откуд то да његово страдање и херојски чин није опеван у народу, као што је то случај са другим страдалницима кнезом Лазаром, Обилићем, касније војводом Пријездом и другима? Данас знамо да постоји само једна песма о Синђелићу коју је спевао народ. То је песма „Ој војводо Синђелићу“. Према структури и форми песме можемо закључити да је новијег датума. Занимљиво је да се у овој песми нигде не истиче Синђелићева погибија, већ се истиче његово порекло (од Ресаве равне), његово однос према војсци, храброст, а сама смрт се само констатује стиховима: „Ој војводо ти си пао“, не наводи се где, ни кад, ни како. Јасно је зашто „за слободу“ и зашто и од мртвог Синђелића душманин стрепи. Дакле, из ове песме само се може наслутити храброст Стевана Синђелића. Неупућени читалац у историјски догађај и последице тог догађаја никако не би овај лик могао спојити са барутаном и њеним дизањем у ваздух, нити са Ћеле-кулом. Чини се, као да је народни певач намерно прећутао начин на који је Синђелић страдао. Да је Стеван Синђелић као мотив, врло је слабо заступљен и у епској јуначкој поезији доказује и „Народна књижевност“. Ово је књига је лексиконско-теоријске концепције где су обрађени основни појмови из народне књижевности. Стеван Синђелић се именом и делом не помиње нигде, као да није део појмова народне књижевности, као што су то Цар Лазар, Милош Обилић, Марко Краљевић, војвода Момчило итд.1 Тим поводом ми би да скренемо пажњу на могуће разлоге који су могли допринети оваквом стању у народној књижевности. Наиме, на површном фону значења, лако је довести у везу Синђелићево страдање са страдањем, рецимо Милоша Обилића, јер обојица страдају зарад узвишених патриотских циљева и одбране хришћанства од Османлија. Међутим, суштине ових страдања и жртвовања битно се разликују. Суштине тих страдања се посебно диференцирају у односу на есхатологију, која проучава однос човека о последњим данима у темпоралном и 1

Радмила Пешић, Нада Милошевић-Ђорђевић, „Народна књижевност“, Требник, Београд, 1996.

KAPIJA POMORAVQA


165

егзистенцијалном смислу. Есхатологија као теолошка наука учи нас да „кроз своје промене и мене твар хита своме завршетку. Кроз све дане и ноћи људи, а са њима и за њима читава творевина, хитају Последњем дану у којем ће се завршити тајна овог света и историје људске. Сви дани као бели потоци и све ноћи као црни потоци ломе се и приближавају кроз урвине и гудуре постојања носећи сва бића кроз ка Последњем дану у који се морају слити и завршити свој ток. Све што је живело и живи у кавезу времена мора ући у тај последњи дан и искрцати се на његову обалу. Нема никога и ничега што поток времена, јурећи критом простора, неће улити у тај последњи дан.“3 2

Из овог метафорично-дескриптивног експлицита истиче се и неминовност последњег дана. Међутим, долажење тог дана не треба схватити, као прекид егзистенције, јер есхатон почиње на земљи, а продужава се и завршава на небу. Зато Божидар Мијач истиче да „есхата није искључиво нешто што ће доћи, него што је дошло, што стално долази.“4 Дакле, есхатон је процес који траје и којем је подложан сваки човек у свом чињењу, јер кроз поступке на земљи, где есхатон почиње, завређује се увириште на небу, у блаженству Божијем, где се есхатон завршава. У чињењу на земљи, а пренесено на ликове Обилића и Синђелића, налазимо да се њихове жртве разликују. У Обилићевом чињењу нема апостасије (одпадања од вере). Он чини сад и ту, зарад богоугодног живота у вечности у окриљу Божијег блаженства, јер је у чињењу руковођен високим хришћанским етичким нормама. Зато је његово чињење анастазијско, васкрсно, док је Синђелићево чињење апостазијско. Реч је о томе да Синђелић чини грех јер диже руку на себе,5 убија христолику суштину у себи и тако онемогућава анастазијску дивинизацију жртве коју је приложио. То је допринело да сама жртва буде запрљана грехом, а према новозаветном учењу, грех је узрок смрти: „Кроз једног човека дође на свет грех, а кроз грех смрт.“6

2

Протојереј Божидар Мијач, ‘’Есхатологија, наука о последњим збивањима’’, Православље, Београд, 1988. 3 Ахимнадрит Јустин Поповић, ‘’Догматика III’’, Православље, Београд, 1978, стр. 745 4 Протојереј Божидар Мијач, нав. дело, стр. 29. 5 У „Старом завјету“ наилазимо на три места где се истиче чин самоубистава, у „Првој књизи Самоиловој“ (гл. 31), „Другој књизи Самоиловој“ (17, 23) и у „Првој књизи о царевима“ (16, 18), самоубиства су руковођена патриотским осећањем. Свако од ових самоубистава је руковођено узвишеним патриотским осећањем, али и гордошћу непоколебљивог духа, који не преза ни од тога да дигне руку на себе. У првом случају Саул бежећи од Филастејаца и пошто се „врло уплаши од стријелаца“ наређује момку да га прободе мачем. Овај одбија, па се Саул сам баца на свој мач. Пошто то види баца се и момак који је био уз њега. У другом случају Ахитофел је жртва Старозаветног бога, јер је бог намерно учинио да се не испоштује савет Ахитофелов како би се казнио Авесалом који се дрзнуо да удари на Давида. Видећи да се његов праведан, спасоносни савет неће испоштовати, Ахитофел се обеси. У трећем случају, Зимрије, који је злочином задобио власт, видећи да ће изгубити власт, пали царски двор и са њиме и сам изгори. То је представљало казну за његова злодела која је починио над народом. У „Новом завјету“ самоубиство се сматра једним од седам смртних грехова, зато и не наилазимо на примере самоубиства, већ на њихову осуду. 6 „Римљанима посланица св. апостола Павла“ (5, 12), „Нови завјет“, прев. Вук Стеф. Караџић,


166


Према наведеном, да се закључити да је теолошко схватање Синђелићеве жртве, као чина који је упрљан грехом, могло је допринети да Синђелић не буде опеван у народној јуначкој песми. Народ је слику жртвовања формирао према хришћанској представи Исусове жртве. Исус се жртвовао ради живота свих не дижући руку на себе, сина божјег и дело створено према лику божјем. Синђелић се огрешио о сам живот и народ је то, руковођен црквеним формирањем свести и разумевањем човека, то осећао. Да је суицидан чин био у народу дубоко осуђен говори и чињеница да се чак и данас несрећници, који су клонули духом, подигли руку на свој христолики лик, сахрањују на посебном делу гробља7, без опела и каснијих парастоса, што је у време XIX века, када је народ био подложнији сугестији свештенства било далеко строжијих назора. Не уздизање Синђелићевог чина до култа жртве, сигурно је онемогућила и последица његовог чина, која није садржана само у губитку битке већ и стравичном реваншистичком зверском чињењу Турака, које је преживело свега пет ратника: Милија Топал и Милош Ћукиз из Ћићевца, Миљко Штрбић из Смиловца, Дача из Дреновца и неки млади Ресавац којег је спасио Стеван Кара.8 Поред тога што је преживеле оковао, а касније и обесио, јер нису хтели да приме ислам, Хуршид-паша је за сваку мртву главу донесену са бојишта платио 25 гроша, а од лобања је сазидана Ћеле-кула, која са састоји из 56 редова по 17 лобања у реду, што износи 952 лобање пострадалих Срба, што није коначан број. Оваква последица сигурно је деловала на народне певаче, који услед вртоглавог смењивања догађаја у Првом српском устанку, нису могли инвентивно да проживе и проосећају Синђелићев чин и преструктурирају га од историјске реалије у белетристичку збиљу. Опет, не треба пренебрегнути ни чињеницу да у вези са битком на Чегру има много недоумица, а све су везане за неслогу и распру око преимућства на челни положај. Не треба заборавити ни да је Синђелић упамћен и као неко ко није био идеалан према својим поданицима, што се сигурно рефлектовало и на народне певаче. У уметничкој поезији наилазимо на другачију ситуацију. Лик Стевана Синђелића као мотив коришћен је током целог XIX века. Штавише, песници Сима Милутиновић Сарајлија, Јован Јовановић Змај, Драгомир Брзак и Јован Илић су заслужни што су лик и дело Стевана Синђелића остали упамћени, преточени у поезију, као песнички мотив. Своју пуну заокруженост овај песнички мотив Британско и Инострано библијско друштво, Београд, 1992, стр. 136. . 7 Владета Јеротић скреће пажњу да треба увек имати на уму да су све самоубице у основи болесници. Према томе, изводимо закључак да треба мало фелксибилније поступати према овим несрећницима, јер су самим губљењем живота и убијањем христоликог лика у себи довољно кажњени. ( видети: Владета Јеротић, „Хришћанство и психолошки проблеми човека“, Богословски факултет, Београд, 1997, стр. 194. 8 Горан Спасић, „Стеван Синђелић, војвода ресавски“, Вук Караџић, Параћин, 1972, стр. XIX. Горан Спасић је псеудономин Никодија Спасића, једног од најпознатијих истраживача паранормалних појава и публицисте у Средњем Поморављу.

KAPIJA POMORAVQA


167

добиће тек у другој половини XX века и то у поезији Васка Попе у збирци „Усправна земља“ (1972), где Попа објављује један циклус песама под називом Ћеле-кула. Од тог момента као да се поново пробудило интересовање песника за промишљање дела и лика Стевана Синђелића и његово белетристичко дограђивање. Мотивски, лик Стевана Синђелића и Ћеле-куле, која својом реалном стравичношћу у сферама трансцендентног, естетиком ружног осмишљава херојско опстајање српског народа и крваву бесмислицу рата, крајем XX века оживљава. Можемо рећи да се овај мотив развија до својеврсног песничког култа захваљујући удружењу писаца „Корени“ из Ниша, који су организатори југословенских песничких сусрета „Чегарске ватре“ од 1991. године, а од 1996. године ова манифестација носи назив „Синђелићеве чегарске ватре.“ Тако је овом манифестацијом коначно скинута „анатема“, никад изречена, са лика Стевана Синђелића. Он постаје поново радо коришћен песнички мотив, али и симбол, ината, пркоса и непоколебљиве, рекли би – бахатости српског народа. Ово ново, пробуђено интересовање поклапа се са пробуђеним националним поносом и пркосом српског народа деведесетих година прошлог века, кад су Срби, верујући да је за победу довољно имати срце и истину на својој страни, кренули да окупе све несрећне Србе под један кров у једној српској држави. Прва песма о Стевану Синђелићу долази из пера Симе Милутиновића „Отпобедије“, потом песма „Смрт Стеве Синђелића и његови триста другова“ од Јована Јовановића Змаја. Ту су још и песме Драгомира Брзака „Синђелићев гроб“, Павла Милошевића „Стеван Синђелић“ и Јована Илића „Синђелић“. Ових пет песама које смо до сада пронашли, показује да је песничка медијација Синђелићевог лика и деловања добила замах. До тога је дошло јер се Србија током читавог XIX века, а нарочито у другој половини, као и на прелазу у XX век налазила у егзелтираном еуфоричном одушевљењу ослободилачким ратовима. Зато су све ове песме испеване у духу народне јуначке поезије, како према версификацији, тако и према начину обраде мотива. Из њихове садржине исијава романтичарска национална убеђеност у узвишеност читавог националног бића српског народа у односу на целокупно окружење. Према томе, за ове песме можемо рећи да осликавају време у коме су настале. У тој опсесивној понесености слободарском еуфоријом и патосом патриотизма, његове митологизиране узвишености до патетике, дошло је до пренебрегавања могућег оглушења Синђелићевог чина о сакралне каноне. То је доба кад је свако страдање у борби било суптилнијег значења но поштовање правила којима се одређивао живот. Јасно, у другој половини XX века, када је проглашена смрт бога, није ни постојала дилема о могућем огрешењу или инкомпатибилност Синђелићевог поступка са хришћанским канонима. Ту се посебно намеће циклус песама „Ћеле-кула“ Васка Попе. Овај циклус песама Историјски архив Крушевац

168


чини се значајним из два разлога. Први се тиче идеолошке политичке климе, дакле – контекста. Наиме, ако знамо да су песме збирке „Усправна земља“ настајале у временском распону од 1950-1971. године, можемо истаћи да су ове песме настајале у жижи једног идеолошког врења дијалектичког материјализма, када су национална обележја и мотиви који су антиципирали значај националног памћења, бивали запостављани, брисани или критиковани до њиховог обезличења. То значи да је Васко Попа истицао оно што се није смело истицати, јер се косило са идеолошким тежњама братства и јединства. Опет, то говори да евентуално идеолошко јединство на политичком плану, није било рефлектовано и на уметничком плану, јер је стваралачка идеологија песника у тежњи истини и лепом надилазила све идеолошке индоктринације и није се дала подвести под идеолошки јарам, па макар био обележен и знаком јединства. На другој страни, уопште није случајно што се збирка „Усправна земља“ појављује 1972. године, чији су циклуси, поред поменутог циклуса „Ћеле-кула“, још „Ходочашћа“ и „Косово Поље“. Дакле, садржина целе збирке спевана је у знаку националног обележја српског народа. Ова збирка долази у време када су идеолошки издоктриниране стеге соц-реализма морале попустити услед деловања Васка Попе, Миодрага Павловића, Матије Бећковића, на песничком плану и Антонија Исаковића, Миодрага Булатовића, Драгослава Михајловића и Данила Киша, на прозном плану белетристичког стваралаштва. Ови ствараоци ће својим белетристичким стваралаштвом српски језик у белетристичкој сфери попети на пиједестал који је раван европским језицима и песничком стваралаштву. Не треба сметнути са ума да је овакав искорак у коришћењу националних мотива могао без пребацивања бити допуштен само Васку Попи, колико због победе нових, либералних аксиолошких и естетичких начела, његовог генијалног, сасвим оригиналног песничког израза, толико и због његове националне припадности. Допуштањем поетичког искорака и нове мотивске обраде патриотских начела Васку Попи и признавањем тог песничког израза од озваниченог аксиолошког система, идеолози су непосредно доказали смисленост идеологије братства и јединства у социјалистичком друштву. Циклусом „Ћеле-кула“, Васко Попа је направио искорак у мотивском приступу целокупном Првом српском устанку, дограђујући његове препознатљивости, како у историјској догођености тако и у естетичкој потврђености. Песме овог циклуса су: „Посвећивање Црног Ђорђа“, „Запевка“, „Смрт Црног Ђрђа“, „Ћеле-кула“, „Црни Ђорђе“, „Ружа над Чегром“, „Песма Ћеле-куле“. На основу приложених наслова, поред лика Карађорђа и његове трагичне смрти, видимо да су основна обележја Првог српског устанка Ћеле-кула и Чегар. Синђелићевог лика нема, али то није без значаја, јер ће ова новоустановљена обележја омогућити прелаз на Синђелићев лик, као централни мотив. Томе је највише допринела песничка манифестација удружења „Глас корена“ из Ниша. KAPIJA POMORAVQA


169

У оквиру манифестације „Чегарске ватре“, односно „Синђелићеве чегарске ватре“ од 1997. године, можемо констатовати да лик Стевана Синђелића, Чегар и Ћеле-кула, постају централни мотиви песничке обраде тек од 1991. године, када је поново дошло до буђења националног поноса у Срба. У овом не тако малом корпусу9 налазимо

песме различитих стилова и поетика. У њима доминирају мотиви Чегра, жртвовања, Делиграда, Ћеле-куле, Карађорђа и Стевана Синђелића. Чин жртвовања све ове мотиве често окупља, па чин жртвовања можемо схватити као неку врсту стожерног мотива. Закључујемо да је дошло до заокруживања мотива лика Стевана Синђелића његовим семантичким претакањем у опште-мотив Првог српског устанка и непоколебљивости у српском опстајању тежњом независности и слободи. Овде би скренули пажњу да су развијању лика Стевана Синђелића, као песничког мотива допринели и песници из Свилајнца Драгољуб М. Јевремовић поемом „Јахач на муњи“, Миомир Нешић „Над каменом часна знамена“ и Добрица Станојловић песмом „Чегарске ватре 1809.“Могућности развијања лика Стевана Синђелића као великог поетичког мотива, који својом величином и полисемантичношћу може држати на окупу и елементе велике форме каква је романескна форма, допринео је Милован Витезовић романом „Синђелић се са сунцем смирио“ (2000). Овај роман, уз роман „Ћеле-кула“ Тихомира Рашића, представља једину романескну обраду Синђелићевог лика. Са простора Средњег Поморавља долази и књига „Стеван Синђелић“ из пера Горана Спасића.10 У овој не великој књизи по обиму, али првој која долази са простора Средњег Поморавља и јединој овакве садржине, за сада, аутор је направио романсирану биографију овог српског великана до обима приповетке, која може лако представљати и концепт једне веће прозне 9

Те песме су: „Ћеле-кула“, „Чегар“, „Бој уочи боја“, „Стеван Синђелић“, „Чегар“ и „Време смрти“ Радослава Стојановића, „Чегар ближе небу“ Оливере Шијачки, „Ћеле-кула“ Јелене Анђелић, „Чегарски пламен“ Зорке Салдо, „У Ћеле-кули“ Павла Лалошевића, „Србин намерник на Чегру“ Милана Симића, „Повратак на Чегар“ Добриле Николић, „Чегар“ Милорада Стојковића, „Између Чегра и крста“ Радмиле Маринковић, „Крај тврђаве у сутон“ Љубе Станојевића, „Између мене и тебе“ Будимке Станојевић, „Јахач на муњи (Синђелићу у Спомен)“ Драгољуба М. Јевремовића. „Над каменом часна знамења“ Миомира Нешића, „Чегарске ватре 1809.“ Добрице Станојловића, „Чегрске ватре (Синђелић Стевану)“, Милорада Стојковића, „Усуд“ Марине С. Грујић, „Протицање“ Саше Добрилиног – песудономин Славољуба Обрадовића, „Војводи“ Милице Миме Дмитровић, „Синђелић Стева поново међу Србима“ Аце Митровића-Лахора, „Хаику о Чегру“ Славољуб Првуловић, „Невид лобања“ Малине Петковић, „Лубеница“ Миодрага Цекића, „Буђење у недоглед“ Милутина Радмановића, „Код стрица Стевана“ Недељка Терзића, „Пред новом Ћеле-кулом“ Богољуба Бобана Велимировића, „Чегра зраци“ Душанке Дишљенковић, „Сонет глоса о баруту, кубури и шанцу“ Небојше Ђорђевића, „Ресавском војводи“ и „Над Чегром“ Сузане Ђорђевић „Чегар“ Светолика Мићовића, „Хајдуци се заклели“ Славе Р. Одаловића, „И остали и опстали“ Милице Поповић, „Крајпуташи“ Драгољуба Гале Стевановића, „Чегарски макови“ Милоша Делибашића, „Сан и јава“ Ласла Каталина, „Ћеле-кула“ Милана К. Кузмића, „У Ћеле-кули“ Павла Г. Лаловића, „Хвала Ресавцима“ Драгослава Драгана Стевановића, „Изнад времена“ Добросава Тепавчевића. 10 Горан Спасић је псеудономин једног од најпродуктивнијих књижевника, новинара и публицисте Никодија Спсића. Види и: “Лексикон писаца просветних радника„ Партенон, Београд, 2003, стр. 243-244.



170

структуре. Он је садржини књиге, као прилог, додао и песме о Синђелићу до којих је дошао. Да закључимо, Стеван Синђелић је данас све инспиративнији историјски лик за белетристичке обраде. У Поморављу све до Ниша и даље до Лесковца, овај лик је присутан у животу народа, преко назива јавних установа, споменика, малобројних народних песама, честих уметничких радова (слика, биста, споменика) и поетичких обрада у стиху и прози. Све то говори да је лик Стевана Синђелића присутан у књижевном стваралаштву, али због спорадичне употребе његовог лика, као песничког мотива, вероватно због контраверзи етичке и религиозне природе, његов лик није развијен до култа, као што је то била са ликовима Марка Краљевића, кнеза Лазара и других. Томе је могла допринети и, како временска блискост догођеног, тако и историјска суровост догођених реалија, како оних које су дошле као резултат турске одмазде, тако и оних које су долазиле од стране неслоге и бахатости српских војсковођа. Summary In this paper we determine the quantity of Stevan Sinđelića character representation, as a central motif, as in popular literature and in art literature. Next, determine the reasons that contributed to a lesser representation Sinđelić figure in folk literature in relation to the representation of his character in artistic literature. In this paper we determine and to what extent can we speak of the aesthetic and semantic completeness of this motive as an independent poetic totality struktur acting on the motive of the First Serbian Uprising in fiction covers. Stevan Sinđelić today all inspired to the historic character of the fictional treatment. This character is present in the life of the people, by the name of public institutions, monuments, few folk songs, often works of art (paintings, busts, monuments) and the poetic treatment of the verse and prose. All this suggests that the figure of Stevan Sinđelića present in literary work, but due to the sporadic use of his image as poetic motifs, probably because of the controversial ethical and religious nature, his character was not developed to the cult, as it was with the characters Mark Prince, Prince Lazar and others. That could contribute to both the closeness being time, and cruelty being historical realities, both those who came as a result of Turkish reprisals, and those who came by the discord and the arrogance of Serbian warlord.

KAPIJA POMORAVQA

СРПСКЕ СТАРЕШИНЕ И СИРОТИЊА РАЈА 1809. ГОДИНЕ

171

Миломир Стевић Историјски архив Крушевац


Апстракт: Године, 1809. дошло је до изражене неслоге међу српским старешинама, а раздор међу њима испољио се и у ратовању са Турцима. Народ је због тога, много изгинуо, а до краја године и клонуо у борби за ослобођење. Кључне речи: српски народ, старешине, незадовољство, побуна, неслога, Каменица, Делиград, Стеван Синђелић, пораз, Карађорђе, шанац, слобода Није спорно да 1809. година представља прекретницу у историји Првог српског устанка. Наиме из општег развоја политичко дипломатске ситуације тога времена међу великим европским силама , укључујући и Турску, могло се видети да примирје закључено у Слобозију између Русије и Турске има обележје привремености. Премда је ово примирје формално обухватало само српске јединице на граници према видинском пашалуку оно је у пракси обухватало и све остале српско турске фронтове. Скоро цела 1808. година је прошла у руско турским преговорима. Септембра 1808. године сусрели су се у Ерфурту руски и француски император.Због својих проблема које је имао у Шпанији Наполеон се сложио да Русија присаједини Молдавију и Влашку у замену за руску подршку у случају евентуалног француско-аустријског рата. Ово је омогућило слободу дејства Александру I у његовом сукобу са Османским царством. Тако су почетком 1809. године неуспели руско - турски преговори довели до обнове ратних дејстава између Русије и Турске, чиме је примирје потписано у Слобозији престало да важи. Самим тим и Србија се нашла у ситуацији да настави ратовање са Османским царством, о чему је Карађорђе на време обавештен.1 Устаничке старешине поставиле су 1808. године сасвим отворено захтев да њихова држава добије “некадашње древне границе“, тј границе 1 A. Ivić, Dokumenti o ustanku Srba pod Karađorđem Petrovićem, Vjesnik Kraljevsko Hrvatsko Slavonsko - Dalmatinskog arhiva, god. XXI i XXII, Zagreb, 1920., 349,(dalje - А.Ivić, Dokumenti o ustanku Srba pod Karađorđem Petrovićem); А.Ивић, Списи бечких архива о Првом српском устанку, књ. VI, Београд, 142 (извештај из Петроварадина од 17. априла 1809.); Турска документа за македонска историјата 1809-1817. Скопље 1953, 3 (ферман султана Махмуда II од средине маја 1809); В. Стојанчевић, Лесковац и лесковачка нахија у XIX веку (1804-1878), Лесковац, 1987, 54.


172

Миломир Стевић

средњовековне српске државе (којом су и правдали те границе) Укључивали су у те границе и Скопље, Нови Пазар и Ниш.2 Чак кад су устаници током 1808. године водили преговоре да евентуално дођу под Аустријом са статусом нове Војне границе тражили су да им се прво обезбеди Ниш.3 Устанички делегат Иван Југовић захтевао је почетком 1809. године од генерала Прозоровског да усвоји план устаника: потпуна независност Србије и ослобођење свих српских земаља. Генерал се није сложио са стварањем царства на шта му је Југовић узвратио:“Ако нећете да нам помогнете, ми ћемо сами тући Турке!“4 Са првим данима априла 1809. године и Срби су поново били на границама спремни да, као и у 1807. години, пређу у Турску са знатним војним снагама у нади да ће овог пута бити постигнута не само независност већ и ослобођење нових крајева и нових делова српских територија. Српско питање постављено у контексту са ширим руско - турским конфликтом могло се решити само једним новим ратом.Било је јасно да се због општег положаја у коме се налазила Србија само офанзивним ратом у коме би се ратне операције пренеле на турску територију може доћи до стицања слободе и независности. При томе је од изузетног значаја била помоћ локалног становништва које би дејствовало у турској позадини.5 Митрополит Стратимировић је бележио о избијању непријатељства на граници:“Идите Срби за Мораву и држите што вам је цар дао, ми вас вала нећемо дирати , не дирајте у нас, кад вас ми не дирамо, говорили су Турци. Но Срби гордо су им одвикивали и говорили да до Цариграда неће престати, псујући душу и веру Мухамеда.“6 На основу многобројних и разноврсних извештаја из Србије са почетка 1809. године, Срби су првобитно планирали да тежиште напада усмере на простор између Ибра, Дрине и Саве. Ту је требало сопственим снагама најпре разорити како османску војну моћ тако и саму османску политичку власт на тим просторима. Крајина као и сектор ка Видину на коме је долазило до додира српских и руских трупа такође су сматрани као значајан фронт, али је било предвиђено да се на овом правцу операције изводе у координацији са Русима у Влашкој. Широком пространству између Ибра и Тимока додељена је другостепена улога, упркос чињеници да су према Нишу требали да се налазе неки од најугледнијих српских старешина као што су Милоје Петровић, Петар Добрњац и Хајдук Вељко. Тако су за главну позорницу будућих операција биле предвиђене Босна, Рашка област, Херцеговина и Црна Гора, а просторима око Јужне Мораве, Косова и Метохије била је поклоњена другостепена пажња.7 2

Н.Попов, Россия и Сербия с I, Москва, 1869, 484 - 485; В. Винавер, н.ч. 115 В. Винавер, н.ч. 115 , 54. 4 М. Вукићевић, Односи Србије према Русији, Дело 23, 1902, 395. 5 М. Гавриловић, Исписи из париских архива, Београд, 1904, 400 (извештај Меријажов из Крајове 18. фебруара 1809); и 405 (Меријажов извештај од 1. марта 1809.); В. Стојанчевић, Први српски устанак према Бугарској и Бугарима, Историјски гласник 1-2/1954, 138, (Даље - В. Стојанчевић, Први српски устанак према Бугарској и Бугарима) 6 В.Винавер, н.ч., 115. 7 А. Ivić, Dokumenti o ustanku Srba pod Karađorđem, 324, 326, 330 и даље, све извештаји 3

KAPIJA POMORAVQA


173

Срби су се дизали на устанак против зулума јаничара и београдских дахија под вођством угледних људи, а за вође бирали су чак и хајдуке. Гинући сложно за слободу, за собом су остављали примере јунаштва. Иако раја није смела да носи оружје, нити је позивана у турску војску, показала је, а нарочито вође, вештину ратовања током Првог српског устанка. Успех устаника није био у једном броју његових учесника, већ у народу, који је, током читавог устанка давао војнике, храну и новац.8 Први српски устанак, већ 1806. године прерастао је у националну револуцију за коначно ослобођење од турског петовековног ропства, за васкрс српске државе и уједињење свих Срба. Навикнути на заједничке победе, јаче, војничке старешине, наметнуле су се саме у народу. Звали су се војводе, и имали су са собом пратњу; момке из добрих кућа. Неке војводе су имале и по педесет момака. Те војводе су постављале нове војводе, а они који су се показали у боју, и сами су се уздизали у ранг владајућих. Полако су се одвајали од народа , а себе сматрали господарима. И околина је придавала војводама господарски, а не старешински значај. Војводе су присвојиле пограничне царинарнице које су биле у њиховој области; заузимале добра која су била турска; када су разрезивале порез, увек су наметале и по нешто за себе; тражиле су од народа десетке и терале их да кулуче за њих. Извојевану титулу војвода доживљавале су као лично имање, а и по смрти, наслеђивао је војводство син или брат, чак и онда ако су били неспособни. Али такве војводе ипак нису биле сасвим самосталне, а и силних је било мало.9 Најјачи је био Карађорђе.10 Он је имао звање вожд. Догађаји из 1806. донели су му превагу над осталима. Имао је углед на све стране. Све је стварао својим радом, није се стидео својих послова, а и сам је презирао грамзивост код појединих војвода, и других старешина.Ипак, повлађивао је и истицао неке, а они су можда од раније имали заслуге, али су били све гори према народу. У Београду су господарили његови пријатељи, пре свих Младен и Милоје. Младен Миловановић и његов кум Милоје Петровић по доласку у Београд, тако се обогатише, да су постали најбогатији људи у Србији. Младен је био глава Совјета и командант београдски, а Милоје војвода над бећарима., и над Београђанима. Живели су у једној кући. „Осим Фочићеве куће, у којој су седели, они притисну по Београду најлепше куће, дућане и магазе, а око Београда њиве и ливаде. Београдску и Остружњачку скелу и ђумруке нико други осим њих није могао закупити, нити је какве велике друге трговине могао ко водити да они у њој нису помешани. Навукли су обрштара Перша барону Симбашену из фебруара 1809. године; В.Стојанчевић, Први српски устанак према Бугарској и Бугарима, 138. 8 Божидар Јововић, Предустаничка ратна искуства Карађорђеве војске, Митолошки зборник, број 9, Рача-Београд, 2003, 45 - 60. 9 Божидар Ковачевић, (сабрао и уредио), Први српски устанак према казивањима устаника и савремених посматрача, Београд, 1949, 155 - 161. 10 Пуковник Новица Стевановић, Вождове командантске особине, Расински анали бр. 2, Крушевац 2004, 7-20


174


на себе мржњу и завист свих, а највише већих поглавица: то је био највећи узрок општем раздору и неслогама, и највећим народним несрећама у време Црног Ђорђа, забележио је Вук Караџић.11 Зато су у Београду, а потом и Србији избијали немири.Једанпут „на Милојеву заповест требало је да његови наоружани људи силом одведу кројача који је Србима чинио велике услуге, а имао је и стару мајку. Када су дошли по кројача, он је дохватио два пиштоља говорећи - Једна кугла је за Милоја, а друга за мене!- „ Народ је бранио кројача.12 Од пљачке, узимали су најбољи део. Непрестано су грабили по вароши боље куће и дућане, не марећи на несрећни народ. А народ је пружао отпор, и када је Милоје послао своје пандуре у кућу трговца Тоше Ђорђевића, с намером да га узме за регрута, трговац је потегао свој ханџар на Милоја. Милоје је хтео да се Тошина кућа опљачка, али се на вику Тошине жене, сакупио народ претећи одлучно, да ће се страшно осветити ако се и најмања штета кући учини.13 Младен и Милоје су држали царину у Београду и Остружници, и узимали у своје руке већину целог страног обрта. Често су наговарали сељаке да им кулуче, а у сваку трговину су се мешали и спутавали оне који с њима нису у ортаклуку.14 Београдски митрополит Леонтије, једном је примио трговце и грађане, који су дошли код њега да се жале на насилно регрутовање и молили за помоћ, јер ће у супротном да настану свађе и крвопpoлића.Леонтије је одмах отишао у Совјет, и тамо све пренео. Милоје је потом, на Калемегдану, а уз присуство совјетника прочитао народу спис о правилима и важности уређене војске.15 „Релативно мирна“, 1808. година протекла је у организацији војске и уставној реформи.Крајем новембра 1808. на седници Совјета, решено је да се уведе нова организација војске.16 У складу са тим сви нахијски команданти добили су наређење да што пре изврше организовање регуларне војске. Наређење је добио 22. децембра и Илија Барјактаревић, командант параћински:“Дајемо вам на знање да смо закључили да свака нахија егзицира по једну кумпанију, тј 250 момака. Ови момци који се одаберу треба да су млади и из задружних кућа. Таин ће им давати по једну оку на дан од десетка, по пол оке меса одвојене од стоке, и на посту од пасуља покупите од нахије. И ови људи треба да на скупе живе, као врајкор; набавите им судове у чему ће јело кувати...17 11 Скупљени историски и етнографски списи Вука Ст. Караџића, уредник Љуба Јовановић, Београд, 1898., 254 - 257. 12 Танасије Ж. Илић, Грађа из земунских архива за историју Првог српског устанка, Београд, 1961.,67 13 Исто, 78. 14 Исто, 165, Изјава двојице србијанских трговаца о србијанским старешинама, Земун, 5. мај, 1809. 15 Исто, 82, 83. 16 Др Слободан Ристановић, Први српски устанак у историји и традицији, Београд, 2002., 182; илустрације 128-129. 17 Мр Добривоје Јовановић, Јагодинска, Ћупријска и Параћинска нахија у Првом српском устанку 1804 - 1813., Јагодина, 1994, 40.

KAPIJA POMORAVQA


175

И у Крушевачкој нахији, одрасли мушкарци били су на смену, у трајању од месец - два на војној дужности. Становништво је испуњавало и обавезе пореза према држави, а највише за издржавање војске, и набавку војне опреме. Порез је плаћан у новцу и у натури према закону који је прописивао Правитељствујушчи совјет. То је био разрез на нахије, односно кнежине закључно са селима. Занатлије и трговци морали су да одслуже одређен број дана, или су могли да нађу замену, из редова бећара.18 Док је народ егзерцирао, Милоје и Младен били су посвећени личним интересима, а то је натерало старешине да се побуне,19 и да траже да се Младен уклони из Београда. Сви совјетници потврдили су то својим потписом, а и Карађорђе одобри, и Младена пошаљу да води бећаре на Делиград.Ускоро је закључио Карађорђе, да није добро да и осталима остану сасвим слободне руке. Побуна на Делиграду, марта 1809. године Податке о догађајима у Делиграду, пред саму српску офанзиву дао је Стефан Филиповић, који је у то време, био „писмоводитељ“ у управи београдској код Младена Миловановића. Његова сећања на пролеће 1809. забележио је Лазар Арсенијевић 1849. године: „Стефан Синђелић, војвода ресавски, иначе доста храбар војник, био је доста несташан и здраво пристрасан к тековинама.“ Стевану Синђелићу, способаном и храбаром команданту у врме примирја на Делиграду, у коме се налазило 500 - 600 војника, дођоше двојица Срба из Аустрије, Поповић и Гаврило, официри. Они су прузели вежбање са војском, тако да је Стеван могао често да одсуствује из Делиграда. Одлазио је у Ресаву, и тамо је „далеко преко дозвољене мере терао не само људе себи за работу него и женскиње, па и то без сваког призрења на оне куће, из којих су домаћини, или браћа домаћинска, или синови од кућа својих одведени, у Делиграду, по 3-4 месеца дана преко лета, гарнизон градски сачињавали и стражи бити морали. Највише пак вређало је народ и позлеђивало му ране причињене не од Турака, присиљено опхођење његово са женски полом.“Када су војници, за то сазнали од својих коморџија, одмах су се побунили. Натерали су своје официре, да у њихово име напишу тужбу Карађорђу. Црни - Ђорђе је одредио Младена Миловановића да испита наводе из оптужбе.Чим је Синђелић сазнао за побуну својих војника, он је Младену, за кога је такође сазнао да је одређен да читав случај испита, послао писмо у коме је правдао себе и своје људе, а кривицу бацао на Поповића и Гаврила, да су подстрекачи буне.Младен је у Делиград дошао са својом пратњом из Београда, али је уз пут као појачање добио Хајдук Вељка са његовим бећарима као и већи број Карађорђевих момака. Након Младенове истраге у Делиграду, Ресавцима је допуштено да се врате кућама, док су Поповића и Гаврила задржали у Делиграду, са образложењем да примају плату од државе и да зато морају остати у логору. Чим су Ресавци отишли Гавриловић и Поповић су затворени. Младен је 18

Владимир Стојанчевић, Жупа и Расина у време Првог српског устанка, Расински анали, бр. 1/2003., Крушевац, 57. 19 Томислав М. Симић, Миленко Стојковић као национална величина, Расински анали, бр.2/2004, 38.


176


наредио Петру Добрњцу, који се налазио у Параћину да доведе војнике из параћинске нахије под војводом Илијом Барјактаревићем да поседну Делиград. Затим је кренуо назад за Београд водећи са собом Поповића и Гаврила, које је , уз пут, код Ражња убио и мртве обесио.Одмах је пустио глас да су похватани хајдуци који су побили турске посланике и да су погубљени код Ражња.20 Те исте године, маја месеца, на Чегру, Стеван Синђелић је, са својим Ресавцима, јуначком смрћу, погинуо.21 Побуна Ресаваца у Делиграду стишана је у другој половини марта 1809. и крајем априла (по старом календару). Младен је од Прозоровског добио златну медаљу, на плавој пантљици са декретом, као знак признања за угушену побуну у Србији.“22 По аустријским изворима ток ове побуне био је нешто другачији.По тим изворима, почетком марта 1809. године на Делиграду су се побунили бећари, и побили своје инструкторе за егзерцирање. Петар Добрњац је због тога морао да напусти Делиград. Тада су се побунили и бећари Вујице Вулићевића, који су се налазили недалеко од Делиграда, због чега је и он морао да бежи. Младен Миловановић је покушао да их умири, али они му нису дали да приђе, већ су пуцали на њега. Истрагу о побуни бећара касније је спровео Младен Миловановић. Истрагом је утврђено да су за побуну криви некадашњи аустријски официр Андрија Поповић и његов помоћник, аустријски подофицир Гаврило. Они су, према сазнању, поступали престрого са војницима , а са Турцима одржавали односе који су штетили устаницима.По Младеновом наређењу они су стрељани а касније и обешени. Сматра се да су они убијени од стране бећара још почетком побуне. Према једном извештају поручник Андрија Поповић је убијен из пиштоља од стране једног бећара, одмах када је настала побуна.Мада је у Београду објављено смиривање, јер се говорило, да се изашло у сусрет захтевима побуњених војника, ипак је постајала сумња да је побуна у Делиграду и даље трајала, па су предузимане мере да се она поново не прошири.23 Осим незадовољства бећара, према аустријским изворима, у унутрашњости земље дошло је до нарастања незадовољства међу сељацима. Отворено се говорило да је било боље под Турцима, јер сада немају ни личне ни имовинске сигурности. Ти Срби су одбијали да се боре против Турака, и говорили су, да желе поново да се врате под њихову власт. Још половином марта 1809. дошло је до побуне становништва неких села поред Мораве.Око 800 породица из тих села, са женама и децом оставили су своје домове и улогорили су се на самој граници.Сматрало се да је повод за ову побуну, било, увођење регуларне војске. Младен Миловановић је успео да наговори народ да се врати у своја села. И по руским изворима у Делиграду се побунило 2000 војника из пет нахија. Намеравали су да иду за Београд да тамо дигну побуну, да побију главешине, и да заведу нови ред у Србији. Младен је успео да смири војнике.24 20

Л. Арсенијевић Баталака, Историја српског устанка књ. I, Београд 1898, 455 - 460. Мр Добривоје Јовановић, н. д, 80. 22 Л. Арсенијевић Баталака, н.д, 461. 23 Т. Ж. Илић, Грађа из земунских архива - за историју Првог српског устанка, књига II 1809., Београд 1961, бр.54, с.102-103; бр. 61, с. 119; бр. 62, с. 120, бр. 70, с. 129. 24 Дубровин, Устанак сербски од 1806 до 1810, књ. 1, Нови Сад, 1866, 143-144 21

KAPIJA POMORAVQA


177

Српски ратни план за рат са Османлијама из 1809. године Срби су 1809. на подстицај Руса одлучили да почну офанзиву и да рат пренесу ван граница Пашалука. Одлука о томе донета је априла месеца, по неким изворима на сам дан Васкрса. Одмах су се испољила два различита мишљења. Карађорђе се залагао за концентрацију војске према Нишу, одакле је устаницима претила највећа опасност од Турака. Превладало је другачије мишљење. Остале старешине биле су за истовремену офанзиву према Нишу, Босни, Црној Гори, као и према Крајини, где се рачунало на спајање са Русима. Према ратном плану, именована су четворица виших старешина, који би командовали главним правцима офанзиве: Миленко Стојковић, Сима Марковић, Петар Добрњац и Јаков Ненадовић. Војска према Нишу, била је под командом Петра Добрњца. Под утицајем Младена Миловановића команду над војском Петра Добрњца преузео је Милоје Петровић, што се касније показало трагично. По оцени устаничких старешина и народа, Милоје Петровић је грабежљив, малодушан, слаб и неспособан војвода постављен на место прослављеног и провереног војводе Петра Добрњца. Раздор између Милоја и других старешина био је велики, а то се пренело и на војнике и довело до појаве недисциплине. Ову војску која је бројала 11-12000 војника, чиниле су јединице из следећих нахија: Ћупријске и половина Пожаревачке под командом Добрњца; параћинске на челу са Илијом Барјактаревићем; црноречке под вођством Хајдук Вељка; ражањске и крушевачке које је водио Ђорђе Крагић. У састав ћупријске војске било је око 3000 Ресаваца под командом Стевана Синђелића. Петар Јокић помиње да је у тој војсци био један број Левчана, а Љ. Љубичић да је било и Алексинчана. Левчане су водили Милоје Тодоровић, Јефта Кисовић и Стеван Јаковљевић. Командант јужне српске војске Милоје Петровић, кренуо је из Београда са 1000 људи, 5 топова, неколико је послао раније, двоја уређена ковачка кола с једним мајстором и 12 помоћника. Према нишком фронту пошао је и совјетник Јован Протић, да би сав барут из барутана у Ресави одвезао у логор према Нишу. Устаничка војска на положаје према Нишу дошла је 20-21. априла. Распоред војске и шанчева, брзо је одређен. Први шанац налазио се на Чегру, правоугаоних димензија 280х60м Командант шанца био је Стеван Синђелић. Због важности, шанац је био поседнут војницима из разних нахија. То се Синђелићу није допало, па је тражио да се у шанцу налазе само Ресавци. Због величине шанца, Ресавци нису успели да га потпуно попуне, њима су придодати војници алексиначке и ражањске војске, и нешто војника из крушевачке и јагодинске нахије. Други шанац начињен је у Горњем Матејевцу. У њему су се налазили Ћупричани, Пожаревљани и Црноречани под командом Петра Добрњца и Хајдук Вељка. Војници са овог подручја , налазили су се још у шанцу саграђеном испод Теменог врха. У њему се налазила војска из параћинске нахије под командом Илије Барјактаревића. Ова војска налазила се предходно на Делиграду, одакле је тих дана повучена на нове положаје према Нишу. 25 25

мр Добривоје Јовановић, н.д, 41 - 48.



178

Неслога међу старешинама и пораз Неслога међу старешинама, од самог почетка је пратила ову операцију. Одмах по доласку било је свађе око положаја и распореда устаничке војске. Посебно је Стеван Синђелић захтевао да са својим Ресавцима буде постављен на Чегру. После уређења положаја, поставило се питање даље иницијативе. По неким изворима Петар Добрњац и Хајдук Вељко су се залагали за напад на Ниш, у коме је, по дојави Срба из самог града, било највише 3000 Турака. Иако је Ниш био утврђен град, у том тренутку устаничке снаге су биле довољне да га заузму. Срби су потпуном неактивношћу дали Турцима довољно времена да се окупе, и да бројно надмаше устанике.Пред одлучујуће нападе, Турци су бројали 30 - 35000 војника.26 Осим тога, 14. маја, Хајдук Вељко је напустио свој шанац и кренуо према Бањи и Гургусовцу у сусрет Турцима. То је исто после два дана учинио и Петар Добрњац. Не зна се да ли су то одлучили сами или по наређењу Милоја Петровића, али је то доста ослабило српске положаје. 27 Рано ујутру, 19. маја, турска војска, под командом Шашит - паше, извела је напад на Чегар, на истурени положај војводе Стевана Синђелића. Опис битке дали су савременици. „Ово беше страшна касапница. Кад у овом клању Срби буду сведени најзад на једну стотину, њихов храбри војвода Ресавац, да не би постао плен Турака, запали магацин с барутом и минама и на тај начин погибе са целим својим народом а и са Турцима.“28 Очевици су изјављивали да су неки војници из шанца Милоја Петровића пошли у помоћ Ресавцима, али их је Милоје силом враћао. Чак је, према сећањима очевидаца тада изјавио:“Синђелић се полакомио да постане командант у Нишу, зато се истакао чак на Чегар, он први. На част му, али нека се сам крвари, ако му треба.“ Губици устаника били су велики. Крећу се од 2000 до 4000. Од устаника из шанца на Чегру, остала су жива само петорица. Код Ниша су стигле турске трупе, 36000 људи. Дан пре тога, у вече, дошао је хришћанин из Ниша војводи Милоју Петровићу. Изнео му је намеру Турака, да ће га идуће зоре са свих страна напасти са силом, али Милоје му није веровао, него је још наредио да му се као сумњивом вежу ноге и руке, и не марећи много за обавештење, ставио га је преко ноћи на стражу. У зору је нападнут највећи логор неопрезног Милоја, и још седам мањих логора, и све би уништено.Сва артиљерија, муниција, коњи и храна пали су Турцима у руке. Они никога нису штедели, и кажу да је губитак Срба и до 7000 људи, а да је Милоје, једва, са двадесеторо својих људи побегао у кошуљи, а Петар Добрњац је морао да се упути у Делиград, куда се упутило и мало преосталих Милојевих људи. Потом настаде срамно бекство Милојево и његове застрашене војске коју су надмоћни Турци у гоњењу сатирали. „Да се Турци нису зауставили после гоњења од неколико часова, него да су потучене Србе гонили свом својом силом, судбина Устанка била би за кратко време решена у Моравској долини.“29 26

Најпре око 13000, па још 20000 војника. Др Ристановић, н.д. с. 136 мр Добривоје Јовановић, н.д, 41 - 48. 28 Лазар Арсенијевић - Баталака, н. д, 555 29 Т.Ж.Илић, Грађа из Земунских архива - Извори за историју Првог српског устанка, књ. 27

KAPIJA POMORAVQA


179

После катастрофе на Чегру наступила је турска инвазија на Србију. „Једино Карађорђе није био обесхрабрен - са њему својственом спокојном озбиљношћу стајао је чврст и непоколебљив, издавао је најцелисходније заповести и сопственим примером подизао дух војске. Већ сама ова црта сведочи о његовом војничком таленту и о духу који се не повија од удараца судбине.30 Карађорђе је постизао сјајне успехе над Турцима, али на страшан глас, о погибији Стевана Синђелића, и о Милојевом поразу и расулу војске, а знајући (добио је писмо од руског изасланика Родофиникина) да руска војска не може да пређе Дунав и да неће учествовати у борбама на Делиграду, он све остави и појури у спас. Издао је наређење свим командантима „да обуставе офанзиве, да се ограниче на одбрану граница и вишак трупа упуте на Мораву“, а он са 2000 коњаника преузе команду. Хајдук Вељко је храбро задржавао Турке код Сокобање, а Петар Добрњац, не признајући Милоја за команданта, руководио је одбраном Делиграда.31 Скоро двоструко бројнија турска војска свакодневно је у току прве половине јула вршила снажне нападе на устанике, и успела да их опколи. Опкољавање устаника, омогућило је Турцима да често праве продоре према Параћину и Ћуприји. У једном од продора, одред од 4000 војника успео је да дође до Параћина, опљачкавши и попаливши куће виђенијих Срба, а њихове породице одведе са собом. Турци нису дирали параћинску сиротињу, чак су их и даривали новцем. Нападе према Ћуприји нарочито је вршио Алија Гушанац.Он је продор према Параћину извршио крајем јула. Попалио је сва села на која је наишао, одвео људе, стоку, а и храну су однели. Устаници чије су нахије продором Турака биле угрожене бежали су у своја села и спашавали своју породицу и имовину. Кнез Багратион, главнокомандујући руских снага, извршавајући налог цара Александра, издао је крајем јула 1809. наређење трупама „да на свим секторима крену у општи напад на Турке.“Успешна офанзива у Влашкој принудила је Турке, уплашене и за Цариград да извлаче војску из Србије и шаљу је на Дунав према Русима.32 Догађаји у овој години у којој је Србија била тако близу томе да је Порта потпуно покори - упознаће нас са карактером нације као и са политиком властодржаца, ако се политиком сме звати понашање људи пијаних од победе, или изненада скрушених због неуспеха, понашање које је често вођено слепом страшћу и срачунато на тренутна преимућства.“33 Србија је својим географско - политичким положајем била погодна за остваривање интереса на Балкану Аустрије, Турске, Русије, а повремено и посредно Француске и Енглеске. Кроз Србију су се преплитали туђински II-1809, Београд 1961, XVII 30 Гедеон Ернест Маретић, Историја српске револуције 1804 - 1813., Београд 2004, 206. 31 Др Бранко Перуничић, Крушевац у једном веку 1815 - 1915., Крушевац 1971, 18. Око 6000 Срба под заповедништвом Ђорђа Симића и Павла Цукића пређу у Плану у нахију Прокупачку, и ту направе два шанца, у којима буду месец дана, не сукобљавајући се са Турцима. У то дође глас о пропасти српској у Каменици па се војска из Плане крене на Делиград. 32 Др Слободан Ристановић, н. д, Турци се повлаче из Србије, 148 33 Гедеон Ернест Маретић, н. д, 177



180

интереси, „рачуни великих сила“34 и водила борба великих сила, тако да Срби углавном нису добијали тражену и преко потребну помоћ у најтежим часовима. То је доприносило да народ слаби и да се све теже бори за националну слободу, и често је препуштан сам себи.Није ни чудо што су устаничке старешине подељене у струје (наклоњени Русима, Аустријанцима, Турској, независни), иако су све желеле и бориле се, да се Срби потпуно ослободе, уједине и организују своју слободну и јаку државу. Приврженост народа била је у складу са приликама, колико га ко од поменутих држава помогне, и колико је ко милостиви господар.Моћ страначког духа испољила се 1809. године. Глас о преговорима о миру који су се водили у Јашију, уљуљкивао је Совјет и српски народ и давао им наду у мир, више него што дозвољавају закони паметне обазривости. Године 1809. тешко извојевана слобода могла је да се претвори у тешко ропство.Срби су веровали да су безбедни од Турака и да верују како Порта, потрешена узастопним немирима и променама на престолу, неће ни ове године ни током многих следећих имати довољно снаге да нешто предузме против Срба, навиклих на победе. Неслога међу српским старешинама, закључио је и Леополд Ранке : “морало је доћи до тога да се подвојеност, раздор међу главарима, испољи и у ратовању. Догађаје из 1809. године треба пре свега приписати тој подвојености“,35 учинила је да Србија, непотребно претрпи пораз на Каменици, да изгуби узалуд неколико хиљада устаника, а народ клоне. Народ је клонуо, уморан од давања стоке, хране, воде, посуђа, платна. Од глади, жеђи, зиме, кулучења, видања и превијања рана, бежања, попаљених и опљачканих кућа. Момци су гинули у шанчевима. По неколико хиљада жена заплакало би у истом трену.36 Народ је желео само мир и да иде својој кући, својим њивама и међу своја стада.Да буде са својом породицом. На крају ове истините приче, народ је неповерљив, напушта огњиште, и спашава се у бекству. Идуће године, 25. фебруара, на захтев Карађорђа, Милоје је од аустријских власти враћен и предат у Србију, 13. априла војводи Луки Лазаревићу, а Лука га је, два дана касније по вождовој наредби погубио..37 Summary The 1809th years is a milestone in the history of the First Serbian Uprising. It was the biggest and boldest year plans rebels, and attempt to realize the aspirations to liberate Belgrade and the Serbs outside pashaluk. After a large insurgent victory and justified hope for liberation from Turkish oppression, the Serbian people, led by chief almost did not, after the heavy defeat of the 1809th , again fell into heavybondage, what will happen the 1813th year. 34 Милован Ристић, Устанички законописац Теодор Филиповић (Божидар Грујовић), Београд 1953, 6. 35 Леополд Ранке, Српска револуција, Београд 2002, 112 36 Др Слободан Ристановић, н. д, 142 37 Никола Бура, Србија и свет у време Првог српског устанка 1804-1813. хронологија догађаја и личности, Београд 2003, 92.

KAPIJA POMORAVQA

ПОМОРАВЉЕ У РУСКОЈ ПУБЛИЦИСТИЦИ ТОКОМ ДРУГОГ КАРЛОВОГ РАТА ПРОТИВ ТУРСКЕ (1737-1739)

181

` Др Милорад П. Радусиновић Београд


Сажетак: Руска јавност је пратила ратна збивања на тлу Србије гдје су се и одвијали први сукоби током Другог Карловог рата (1737-1739). Пошто је Русија важила као поуздан савезник Аустрије, па је већ 1735. насрнула на Турке да им преотме Азов и избије на Црно море, имала је добар разлог да прати са симпатијама подухвате Беча, радује се његовим војним успјесима и да не скрива зебњу ако би он доживио озбиљнији пораз на Морави. Православна Русија и католичка Аустрија веома су биле спремне, у хришћанској спрези,да потисну османлијски полумјесец са европског тла. Поморавље је и за Турке и за аустријске војнике било најважније стратегијско подручје од кога је зависио исход рата, али и судбина Београда,па су се обје стране трудиле да овладају најважнијом саобраћајницом Балкана. Кључне речи Други Карлов рат, Поморавље, Морава, Водећи руски дневник“ Санткпетребурские ведомости“ („Санктпетребургскије вједомости“ - према изговору) најопширније је писао о ратним сукобима у сливу Мораве. Да ће до рата доћи могло се разазнати на основу вијести из Беча од 7. новембра 1736. према којој се у Пожаревцу концентрисало 40 пукова пјешадије и коњице.1 Одатле се упутио аустријски одред у јачини од 1000 војника ка турској граници, али је био заустављен у извиђачкој мисији и нанијети су озбиљни губици. Турска се није устезала да генералу грофу Палфију2 пренесе “да ово признаје за ратно стање“. Поход је завршио неславно, наступиле су хладноће и хиљаде војника се разбољело, а у Јагодини је подлегао, према вијестима из Беча од 26. децембра 1736. године, и генерал Вутгенау.3 Руси су подсјећали своје читаоце да су Аустрија и Русија потписале војни савез још 1726. године, ако се занемари чињеница да су имали војни споразум против Турске још у доба Бечког рата (1683-1699), па су прижељкивали да се Беч упусти у рат и тако омогући и Русима да се размашу против Османлија.Па ипак, бечки дипломати су још покушавали да се помире с Турском, па чак и Русе да 1

Санктпетербургские ведомости № 95,25-ХI -1736, с. 759. Јанош Палфи (1664-1751), мађарски племић и војсковођа, од 1704-1732. хрватски бан,а 1742. врховни командант мађарске војске. 3 Готфрид Ернст Вутгенау (1674-1736), аустријски барон, борио се у Италији 1730. године, имао је чин генерал-фелдцојмајстора. 2


182

Милорад П. Радусиновић

укључе у то помирење, али Турска није била заинтересована да се овјековјечи аустријско проширење на сјеверну Србију по одредбама Пожаревачког мира из 1718. године.4 Вијест из Беча од 26. јануара 1737. као да је потврђивала сазнање генерала Зекендорфа5 да Турци имају у логору 60000 војника с којима намјеравају да се устреме ка Београду. Турци су појачавали своје снаге, према извјештајима из Београда од 2. марта, и на Морави су били удаљени од Аустријанаца на растојању пушчаног метка и показивали су намјеру да у уским кланцима пресијеку комуникације царске армије. Очекивали су се и османлијски препади на простору између Ниша и Пожаревца, посебно изненадни удари на истурена утврђења. До напада је дошло тек у прољеће 1737. године. Вијести из Београда од 6. априла и из Беча од 13. априла су потврђивале да су Аустријанци направили два понтона за пребацивање војске, један на Сави узводно од Београда, други на Дунаву између Смедерева и Пожаревца према Банату. У Ниш је стигло 3000 јаничара, наоружаних јатаганима и пиштољима, и нешто Египћана, а Аустријанци су помоћу ухода сазнали да је нишки гувернер поправио шумске путеве до војних складишта.6 Борбе још нису добиле на жестини, а 14. априла у Параћину су се појавила двојица аустријских официра које су претходно заробили кримски Татари, а ослобођени су на интервенцију аустријског посланика на Порти барона Далмана. Из јуна 1737. су стизале вијести из Беча и Београда да се Аустријанци концентришу у Хасан-пашиној Паланци, Јагодини и Параћину с амбицијом да ударе на Ниш, док је тог истог мјесеца руски пуковник Теревски стигао у Београд и тражио да се између руске и аустријске армије уреди пут за пошту и безбједну кореспонденцију како би се двије армије међусобно информисале и узајамно помагале. Готово истовремено нишки паша је поклонио генералфелдмаршалу Зекендорфу турског коња и сабљу. Тешка артиљерија је довучена из Беча и послужила је царској армији да покори Ниш. Турци су након капитулације 28. јула 1737. испразнили Ниш, а било им је допуштено да у Софију поведу жене и дјецу.7 У позадини аустријске војске између Колара и Хасан-пашине Паланке харао је јак одред разбојника, по свој прилици је ријеч о разузданој српској хајдучији која је била наоружана јатаганима и пиштољима и није презала да убије неколико људи. Ратна срећа је била варљива; Турци су почетком августа 1737. разбили код Бањалуке принца Сакс-Хилдургхаузена,8 док су Аустријанци 2. октобра исте године заузели Ужице, али су Османлије само неколико мјесеци касније почетком априла 1738. поново загосподариле Ужицем.9 Задобивши Ниш, чија 4 Милорад Радусиновић, Први трагови о Пожаревцу у руској штампи у првој половини ХVIII вијека, Виминациум 1, Пожаревац 1986, с. 91-96. 5 Фридрих Хајнрих Зекендорф (1673-1763), маршал, дипломата, студирао право у Јени, Лајпцигу и Лајдену, прешао на војну службу из Њемачке у Аустрију. 6 Санктпетербургские ведомости, број 35 од 2. маја 1737. године, с. 279 и бр. 36 од 5.маја 1737. године, с. 287. 7 Санктпетербургские ведомости, бр. 39, 19. мај 1737, с. 310; бр. 57, 18 . јули 1737. и бр. 64 од 8. августа 1737. године. 8 Аустријски принц Вилхелм (Виљем) Саксен - Хилдбургхаузен (1702-1787). 9 Милорад П. Радусиновић, “Санкт - петербургски ведомости“ о Ужицу 1737-1738. године,

KAPIJA POMORAVQA


183

је капитулација коштала главе аустријског команданта Доксата де Мореза,10 Турци су усредсредили нападе на долину Мораве, а зборна мјеста су им била - Софија, Видин и Ниш. Током ратне 1737. у руке руских читалаца доспјела је преведена књига »Војни положај Отоманског царства с његовим успоном и опадањем» коју је написао италијански гроф Марсили Луиђи Фердинандо.11 Важио је за зналца турских прилика и био је учесник Бечког рата (1683-1699).Заробили су га кримски Татари и неко вријеме је провео у турском ропству (1691-1692). Био је свједок «варварске наредбе» врховног везира да се лешеви побуњених Срба вуку по тлу, а главе набијене на колац Турци су бацили у Саву близу Београда. Гроф Марсили је оштроумно закључио да је с Турцима лакше водити рат него закључити мир. У својој двотомној књизи доста простора је посветио аустријским побједама код Сланкамена (1691)и код Сенте (1697), гдје се истакао даровити аустријски војсковођа Евгеније Савојски.12 Курфирст баварски Лудвиг Баденски је 1688. на јуриш заузео Београд и наставио да напредује кроз Поморавље. Аустријанци су изненада прешли Мораву и напали Турке. Били су опкољени у малом пољу у средини шуме, Турци су их напали сјекирама, али нису постигли успјех. Најприје им је разбијена коњица, а онда су успаничени јаничари »по обичају оставили све, чак и шаторе». Није им помогло ни што су напад извели по магли у зору, јер је аустријска коњица прешла мост и помогла својој угроженој пјешадији. Аустријанци су се 15 дана одмарали на Морави и утврдили су мост код Јагодине. У бијегу су Турци оставили ратни пртљаг и умакли ка Алаџи-Хисару (Крушевац). Нишки сераскер Арат-паша позвао је и Албанце који су се спустили с планина да зауставе аустријски продор. Али притисак Аустријанаца био је снажан, па су им Албанци препустили шаторе, артиљерију и ратни пртљаг, а многи су се и удавили у набујалој ријеци. Након пада Ниша Пиколомини је кренуо ка Косову и Метохији, запалио Скопље и убрзо, по повратку, умро од куге. Због напада Француске на западне аустријске границе дошло је до брзог повлачења Аустријанаца, а услиједила је сеоба Срба пред турском одмаздом. Турци су се поново, након опсаде, докопали Ниша и аустријске артиљерије. У другој Параћинској бици (1690) Турци су мање топове товарили на камиле, а на њима су јахали и артиљерци. Тобџије нису биле прецизне и царска армија није имала веће губитке. Приликом повлачења царске армије, Аустријанци су се затекли у непријатној ситуацији кад су турске претходнице стигле до Смедерева гдје су били главни магазини хране за војску. Војска на Морави је остала без хране, а пријетила је опасност од побуњеника. Опкољени од султанових ратника и бунтовника (које није означио као Србе, нити је поменуо узроке Ужички зборник 17, Ужице 1988, с. 181-189. 10 Милорад П. Радусиновић, Двије руске вијести о погубљењу Николе Доксата де Мореза у Београду 1738. године, Зборник Матице српске за историју 63 - 64, Нови Сад 2001, с. 187-190. 11 Военное состояние Оттоманския Империи с ея приращением и упадком сочинено чрез Графа де Марсилли, Санкт-Петербург 1737 г., часть 1-2. Гроф Луиђи Фердинандо Марсили (Болоња 1658-1730), италијански полиисторик и царски генерал. Бавио се историјом, етнографијом, археологијом, географијом и економијом, објавио низ дјела, сарађивао и са Павлом Ритером Витезовићем. 12 Принц Евгеније Савојски (1663-1736), истакнути аустријски војсковођа.


184


њихове побуне), Аустријанци нису имали времена да пробију пут, па су се досјетили да направе мост од малих бродова који су сачињавали издубљени пањеви «које су расцијански рибари називали чанцима». Повезујући мост, радници који су обављали овај опасан посао дисали су испод издубљеног дијела дебла гдје је било ваздуха и гдје, невидљиви и скривени, нису били изложении удару турске артиљерије. Царски војници су се служили дрветом из околних села, ломећи га из напуштених кућа.Тако су избјегли најгоре. Турци су их одбацили од Мораве и Јагодине, али су Аустријанци сачували живу силу. Па ипак, бројнија турска армија је ушла у Београд 1690. године.13 До краја 1737. Турци су настављали продор низ Јужну Мораву, прешли на лијеву обалу Велике Мораве, запалили прво село и повели у ропство велики број Срба. У намјери да их омете, према вијестима из Београда од 29. новембра 1737. године, оберкапетан српске ландмилиције Станиша Марковић –Млатишума «са 600 рацких хусара» пресрео је Турке и преотео Србе и ослободио их. У прољеће 1738. руски дневник је поново упозоравао да Турци праве мост на Морави с намјером да наставе да узнемиравају Ауструјанце у доњем току ријаке. На то је упозорио главни командир српске милиције Станиша Марковић, према вијести из Београда од 24. фебруара, који је навео да су Турци још 21. јануара 1738. допрли до Сталаћа, запалили три куће, одвели 18 људи у ропство, а посијекли 3 хајдука. Занимљиво је да је Станиша Марковић позивао хајдуке да пређу Мораву на вријеме и склоне се на сигурно, али су они одбили убијеђени да их Турци и неће дирати, па су убрзо своју лаковјерност платили главама. Једна вијест из Београда од 5. фебуара исте године потврђивала је претходне најаве да је близу 8000 Турака уочено близу Јагодине на десној обали Велике Мораве. И Станиша Марковић није чекао скрштених руку. Продро је са својим одредом до варошице Крушевац, запалио мјесто, побио многе Турке или их заробио. Његова извидница од 10 људи прешла је Мораву и на превару заробила три Турчина, а накнадно су заробили још четворицу. Прилком испитивања сазнали су да су заробљени Турци из Азије, а да су упућени у Ниш или су намјеравали да крену на Ужице. Из Мађарске је 22. марта упућен извјештај да Турци граде мост на Морави, код места Ранци. Вијест из Београда од 26. априла указивала да су турски одред у јачини од 150 људи, послат из Крушевца, опустошио Сталаћ и околину, а након пљачке запалили су куће тамошњих Срба, али тамошњи командир српске земаљске милиције Станиша Марковић Млатишума супротставио им се са одредом од 200 људи, поставивши им ноћну засједу. Убијено је 45 Турака и 23 коња, а многи су се по мраку утопили у Морави, док су их неколико Срба дотукли из оружја. Није претекло ни 30 Турака, седморицу су заробили, а похватани су и бројни коњи, док »наши ни једног човјека нису изгубили».14 Турци су се врзмали близу Јагодине, вијест је потицала из Београда 1. маја 1738.године, али новост је била да су Аустријанци придобили Клименте 13

Оваква пракса да се објављују књиге о протеклим ратовима с Турцима како би руски читалац сазнао и о претходним ратним сукобима редовно се понављала и доцније (током Првог Катарининог рата 1768 - 1774 и током Другог Катаринiног рата 1787 - 1792). 14 Санктпетербургские ведомости, бр. 20 од 9. марта 1738. године, с.154, бр. 28 од 6. априла 1738.

KAPIJA POMORAVQA


185

Кула “Тодора од Сталаћа“ у близини које се, 1738. године, налазио чардак са српским хајдуцима и друге албанске католике и да се они боре против Турака који наваљују низводно Моравом. Међутим, извјештај из Београда од 21. маја приказивао је Србе као људе који знају да приреде Турцима “веома промишљено ратно лукавство“. Тако је одред српске ландмилиције под командом Станише Марковића, смјештен у Хасан-пашиној Паланци (Смедеревска Паланка), крстарио узводно Моравом да би пратио турске намјере. Срби су запазили да Турци свакодневно из својих осматрачница у Параћину шаљу извиђаче и патроле, често и по 20 коњаника, како би уочили намјере Аустријанаца. Станиша им је припремио клопку у густом грмљу код Мораве. Ископали су дубоку и довољно широку јаму, а с обје стране затегли бијело ланено платно и прекрили га пијеском, које се није с пута видјело. У шуми с обје стране Срби су били у засједи. Девет српских коњаника су извели три непрецизна пуцња у правцу Турака, а онда као застали код јаме. Разјарени Турци су јурнули за њима у појеру, а Срби су се тобож уплашили и почели да бјеже. Не слутећи ништа, намамљени Турци су јурнули у увјерењу да ће им Срби бити лак плијен. На несрећу Турака, платно је попустило и 7 Турака с коњима се стропоштало у јаму. Српски хајдуци су убили три турска коњаника, а остали су се разбјежали. Од 7 заробљених Турака њих двојица су подлегла од пада у јаму.15 Једна вијест из Београда од 18. јуна је потврђивала да Турци контролишу десну обалу Велике Мораве. Бројни пљачкаши под именом Турака пустоше 15

Санктпетербургские ведомости, бр. 41 од 22. маја 1738; бр. 44 од 1. јуна 1738; бр. 49 од 19. јуна 1738.


186


села, жаре и убијају. Харум-паша Шафи наметнуо је становницима пожаревачког подручја глобе од 100, 200 и 300 гулдена, а случају да не положе 4000 гулдена села би им била запаљена. Најавио је да ће у Пожаревцу подићи вјешала, упозоравајући српску рају шта их све чека уколико не плате ратну контрибуцију. Да су Турци закорачили и на лијеву обалу Велике Мораве потврђивала је вијест из Београда од 28. јуна која је створила велику узбуну, јер је пред најездом од неколико хиљада Турака бјежало српско сатановништво у Београд и Срем. Заробљене Србе из Поморавља Турци су одводили у ропство. То је потврђивала и једна новост из Беча од 12. јула према којој су Турци из Јагодине упутили неколико група ка Београду да узнемиравају српски живаљ и харају по селима. Сад су се појавиле аустријске процјене да на подручју Поморавља има око 60000 Турака. Османлије су маневрисале расположивим снагама, па је тако врховни везир наредио да 12000 Турака (од укупно 15000) крене из Равна (Ћуприје) и Јагодине и запути се ка Видину (вијест је упућена из Београда од 12. јула). У Бечу су 27.августа знали да је 7000 Турака ударило на Смедерево како би се домогли војног магазина аустријске армије, али их је око 2000 страдало на бојном пољу. Много детаљније опис борбе дат је у извјештају датираном у Београду 16. августа. Наиме,12. августа пред навалом бројније турске војске Аустријанци су се из Хасан-пашине Паланке повукли ка Смедереву.Према поменутом опису, прогонило их је чак 15000 Турака. Али пуковник Десофског хусарског пука Фестетиц осмјелио се да с неколико хиљада људи силом продре у турске шанчеве. У бици која је трајала више од једног часа Турци су забиљежили знатне губитке, они су се повукли, а на колима су однијели своје мртве, па њихов број није тачно утврђен. Приликом повлачења Турци су у бијесу запалили неколико српских кућа. Ипак, аустријски војници су нашли мртве Турке, међу њима и агу азијске војске, чију су чалму лако препознали. На аустријској страни није било рањених, једино су погинули хајдучки капетан Мијушко и један хајдук.16 Након неколико љетних мјесеци вијест из Беча од 1. октобра као да смирила руску јавност. Тврдило се да су Турци одустали од продора ка Београду, да су се вратили ка Јагодини, а да се велики везир вратио у Ниш. Аустријанци су признавали да је турска војска знатно бројнија, али да је војска царског Беча храбрија, боље наоружана и мање оскудијева у храни и војним потребама. И вијест од 18.октобра из Београда је говорила да се турска војска која је у једном тренутку држала готово читаво подручје Поморавља изненада предомислила и повукла се ка Јагодини, што је ишло у прилог тврдњи да ће се Турци повући на зимовање.17 Иако су Турци одложили напад на Београд за доцнија времена, вијест из Беча од 14. јануара 1739. свједочила је да су Турци за ту сврху подигли два војна магазина: у Оршави и Параћину. На основу вијести од 7. јануара из Београда могло се закључити да се аустријска армија трудила да омете турске планове. Фелдмаршал Оливер Валис18 подржао је замисао капетана 16

Санктпетербургские ведомости, бр. 57 од 17. јула 1738; бр. 61,31. јула, бр. 62 од 3. августа, бр. 63 од 7. августа 1738; бр. 74,14. септембра 1738. 17 Санктпетербургские ведомости, бр. 84 од 19. октобра 1738. и бр. 90 од 9. новембра 1738. 18 Георг Оливије Валис (1673-1744), гроф од Карикмајна, фелдмаршаллајтнант, гувернер

KAPIJA POMORAVQA


187

српске земаљске милиције Станише Марковића да истјера турског пашу из Јагодине, а изграђени мост на Морави спали. Станишином покретљивом одреду Валис је додао као појачање 100 хусара и 70 рејтера (коњаника). То није помогло Србима и Аустријанцима да заузму Јагодину. Султанови ратници су се грчевито бранили, па их није било лако избацити из довољно утврђене Јагодине. Насупрот томе, у намјери да се освети Турцима, Станиша Марковић је натјерао турски гарнизон на Руднику да капитулира, а онда је запалио то мјесто. Али вијест из Београда од 14. јануара донијела је привремено олакшање: набујала Морава је однијела мостове близу Јагодине које је турска војска упорно и дуго градила.19 Из Београда су писали 4. априла да су Аустријанци ангажовали 200 дрводјеља како би од ушћа Мораве преградили Дунав и запријечили Турцима да својим бродовима допру до Петроварадина. Истовремено је предузимљиви Станиша Марковић са својим одредом дошао до Јагодине и заробио много Турака. Заробљеници су причали да имају за циљ да заузму Темишвар, а не Београд. Али и Турци су правили испаде из Јагодине. Упали су у село Јасановци 6 км од Јагодине, а вијест је послата из Београда 6. јуна, опљачкали су три куће, тамошњег старца кога су затекли набили су на колац, док су 3 сељака заробили. Турци се сурово понашају према српском становништу. Турци су тактички надмудрили Аустријанце. Упадали су у Банат, затим из Босне преко Дрине, успоставили контролу на десној обали Мораве готово до ушћа, а онда из Јагодине почели да угрожавају околину Београда. Уз све наведено, царским генералима турске намјере нису потпуно јасне.Аустријска армија, на основу вијести из Беча од 8. јула, била је распоређена на 6 миља од Смедерева. Турци су у шуми мировали, имали су 90 топова, а ђулад тежине од 100 фунти, док је сваки топ вукло 40 пари бивола. Тврдило се да су испразнили свој ранији војни масгазин и да су га пренијели у Ниш.Ту има занимљивих појединости. Турским војницима су се дијелиле молитве којима се користе у борби против хришћана. Ноћу се моле и носе на рукама дугачке мотке на којима је било прилијепљено неколико запаљених свијећа.20 Вијест из Београда од 4. јула је указивала да Аустријанци с великим тешкоћама контролиш доњи ток Мораве. Процјене су да турске снаге броје око 8000 људи, да пустоше незаштићена села, али избјегавају сукобе с хусарима. Према другој процјени из Беча од 15. јуна, између Ниша и Јагодине било је око 15000 Турака. Једна турска извидница стигла је до Гроцке и одвела неколико мушкараца у Јагодину.Паша их је жестоко мучио,али они ништа нису знали о војним тајнама аустријске војске,па их је пустио. Снажнији турски одред у јачини од 4000 људи продро је до Авале, заплијенио је 1000 оваца и настојао да се удаљи према Морави, али је српски капетан Станиша Марковић то сазнао и, без обзира што је недавно био рањен, пожурио да их стигне. У потјери је учествовало око 2000 хусара и јахали су 4 миље како би достигли Турке. То им је пошло за руком тек увече кад су вратили све овце, а Србије и врховни командант војске у рату с Турском 1737- 1739. и главни кривац због тешког пораза код Гроцке 1739. године. 19 Санктпетербургские ведомости ,бр.10 од 2.фебруара 1739;бр.11 од 6.фебруара 1739. 20 Санктпетербургские ведомости, бр. 27, 3. априла 1739, бр. 29, 10. априла 1739. број 37 од 8. маја 1739. године и број 59 од 24. јула 1739.



188

заплијенили су и турске коње.21 Сви ти напори нису уродили плодом. Надмоћна турска армија у исцрпљујућој бици код Гроцке, која је трајала пуних 18 часова, 22. јула 1739. тешко је поразила аустријску царску армију, па је Београдским миром подручје сјеверне Србије, с Београдом и читавим Поморављем, поново доспјело под турску власт.

Др Милорад П. Радусинович ПОМОРАВЛЕ НА СТРАНИЦАХ РУССКОЙ ПУБЛИЦИСТИКИ В ПЕРИОД ВТОРОЙ АВСТРО-ТУРЕЦКОЙ ВОЙНЫ (1737-1739) Резюме Русская общественность наблюдала за происходящим в Сербии на территории которой и начались первые конфликты во время Второй австро-турецкой войны (173 7-1739). Посколько Россия считалась надежным союзником Австрии, она уже в 1735 году напала на Турков для захвата Азова и выхода к Черноморскому побережью, ощущала веские причины симпатизировать действия Вены, радоваться ее военным успехам и не скрывать беспокойства в случае ее серьезного поражения на Мораве. Православная Россия и католическая Австрия были максимально подготовлены в христьянском союзе вытеснить османский полумесяц с европейских земель. Поморавле являлось, как для австрийских, так и для турецких солдат, важнейшей стратегической территорией, от которой зависел не только исход войны, но и судьба Белграда, поэтому обе стороны старались овладеть самой важной магистралью Балкана.

21

Санктпетербургские ведомости, број 61, 31. јули 1739. године, бр. 62 од 3. августа, бр. 63 од 7. августа и број 64, од 10. августа 1739.

KAPIJA POMORAVQA

СВЕШТЕНИЦИ ПРИ ВАРВАРИНСКОЈ ЦРКВИ У XIX ВЕКУ

189

Оливера Думић Душана Вукасовића 67/18, Нови Београд


Апстракт: У раду је дат преглед свештеника при цркви у Варварину у XIX веку као и њихове кратке биографије. Реч је о свештеницима који су опслуживали варваринску и катунску парохију. Посебна пажња је посвећена најпознатијим варваринским свештеницима тог доба – оцу и сину Стојану и Миладину Милићевићу. Кључне речи: црква, Темнић, Варварин, Горњи Катун, Доњи Катун, Обреж, Маскаре, Бошњане, Стојан Милићевић, Миладин Милићевић,

CRKVA (гр. Εκκλησια од καλεω, лат. ecclesia, заједница позваних) Нови Завет садржи много праслика, назива и символа који се приписују Цркви у апостолском периоду: “народ Божији” - 1. Петр. 2,10; “тело Христово” - Рим. 12,4; 1. Кор. 12,13,27; “храм Божији” - 1. Тим. 3,15; Еф. 2,19; 1. Кор. 3,16; “царско свештенство” - 1. Петр. 2,9; “Христова невеста” Откр. 21,2. Црква представља “знак” или освећење искупљенога човечанства (Еф. 1,23) које живи силом Васкрслог Христа и очекује Његов Други долазак. Са тог христолошког гледишта, Црква се налази у Христовом стању, она је χριστοφορα (христоносица) (Еф. 5,25-27), у смислу да постоји онтолошка подударност између Христа и Цркве. Из пневматолошке перспективе Црква је “дом” или “храм” Божији који има своје порекло и узор у сабрању окупљеном око Мајке Божије и Апостола на дан Педесетнице (Дјела 2,1; 2,42). Дух Свети јесте “сведок” Исуса Христа по превасходству (Јн. 15,26); стога Црква може исповедати Христа само у Духу Светоме, и кроз њега (1. Кор. 12,3) Који је начело њене егзистенције и виталности (Дјела 9,31), делећи свакоме посебно харизме како хоће (1. Кор. 12,11). Црква има и есхатолошку димензију (Мт. 25,1; Мк. 2,1; Откр. 21,2). Она је предокусни наговештај и слика Царства Божијег. Заједница хришћана на одређеном месту, то јест земаљска Црква (2. Тим. 4,6) неодвојива је од небеске Цркве или заједнице Светих, те тиме јесте пророчки знак Царства. Црква се манифестује у историји као “Тело Христово”, по узору апостолског колегија који у средини има Исуса Христа. “Христос и апостоли” продужују се у структури постапостолске Цркве у форми “апостоли, презвитери и Црква”, или “апостоли, презвитери и браћа” (Дјела 15,4-34), или “епископи и презвитери” и “епископи и ђакони” (Тит 1,5; Филип. 1,1). Историјски архив Крушевац

190

Оливера Думић

Јединство у Христу манифестује се и остварује у Тајни Евхаристије. Она је Тајна јединства Цркве; отуда органски однос συναξις и κοινονια-е. Црква се остварује, сједињује и продужује у сабрању литургијског типа, које је дело и тајна солидарности и салитургисања између служећег свештенства, тј. хиротонисаних (Дјела 14, 23; 20,17,28) и општег духовног свештенства тј. крштених (1. Петр. 2,9; Дјела 15,16). У литургијском сабрању исказује се како независност локалне Цркве тако и њена саборност (васељеност). Помесна Црква налази се у апостолском континуитету преко свога епископа, у својству предстојника евхаристијског сабрања и аутентичног сведока апостолске дидаскалије. То евхаристијско тумачење апостолског континуитета може се извести и из улоге Апостола Петра у контексту Вечере (Лк. 22,8-34). Верност према Цркви у време Апостола чини темељ и критеријум једнакости помесне Цркве. Евхаристијска еклисиологија с правом је подвукла чињеницу да је помесна Црква потпуно манифестовање Васељенске Цркве у једноме месту, а не просто њено географско одређење. Сви елементи Васељенске Цркве присутни су и активни у помесној Цркви која врши Литургију са епископом који предстоји. Помесна Црква зајемчена је епископом, преко којега се свака помесна Црква налази у заједници са Васељенском Црквом. Хиротонијом епископа, на којој присуствују суседни епископи, и преко Евхаристије, где се читају диптиси, помесна Црква постаје уцелосњена у Васељенску Цркву. Будући да је служба епископа саставни део помесне Цркве, епархија јесте еклисијално јединство по превасходству, тако да помесна Црква није свако литургијско сабрање. Подобно веома древној традицији (коју помиње Свети Јустин у Првој апологији, гл. 65), Црква у једном географском подручју врши само једну Евхаристију и то само под једним епископом. Помесна Црква, будући идентична са епархијом што се тиче њеног простирања, у тој епохи поштује правило: једна Евхаристија у свакоме месту, један епископ за сваки град. Зато пракса да буду два епископа за један град не би одговарала дефиницији помесне Цркве. Слика помесне Цркве савршена је само онда када свештеници формирају колегијум око епископа којима ђакони помажу у њиховом служењу. Парохијска организација довела је до увећања значаја свештеника као средишта црквенога живота. Представљање (или икона) Христа, које се придаје епископу као старешини помесне Цркве, у извесном смислу препуштено је свештенику. Свакако, парохију не треба мешати са епархијом; али какво је стање парохије која врши Тајну Евхаристије са свештеником? За неке, свештеник служитељ представља везу између епископа града и општина на периферији епархије, будући да се он сматра “изаслаником” епископа. Други, који имају у виду чињеницу да се свештеник рукополаже за парохију и који су свесни еволуције епархијског и парохијског система током времена, држе да свештеник није литургијски представник епископа у помесној Цркви, него представник апостола. Свештеник је, дакле, литургијски предстојник и он има пастирску одговорност на темељу своје хиротоније од стране епископа.1 1

Познато је да се почетком II века јављају хороепископи, тј. епископи за места удаљена од епархијских и митрополитских центара. Ради мисионарских и пастирских потреба тих заједница, презвитери се шаљу као представници епископа.

KAPIJA POMORAVQA


191

СВЕШТЕНИЦИ Свештеници у српској историји нису били само пастири свом стаду - својим парохијанима. Мука и невоља их је натерала да буду и ратници и државници а и носиоци просвете и културе својим парохијанима. Било је тако и у Варварину који је имао сређу да током XIX века у њему служи неколико заиста изванредних свештеника. Пре свега то је Стојан Милићевић који ће ући и у чувену Милићевићеву књигу о знаменитим Србима. Ни његов син Миладин неће много заостајати за њим а стопама својих предака ће наставити и Стојанов праунук Михаило који ће прећи у Београд. Ни Аксентије Милићевић ни Сергије Поповић неће бити лоши свештеници - напротив. Варварин је једно од ретких места у Србији чији ни један свештеник у периоду од 1817. па до негде 1925. године неће бити никад озбиљније кажњен ни на духовном ни на световном суду што је била права реткост за то време. Па погледајмо који су то свештеници који су служили при варваринској цркви и упознајмо се поближе са њима. Јереј Марко Миловановић Први свештеник који нам је познат у Варварину у XIX веку је био јереј Марко Миловановић о коме знамо веома мало. Поуздано је да је рођен око 1777. године,2 а на основу тефтера чибучког сазнајемо да је 1823. године био прилично имућан јер је имао 51 брава стоке.3 Умро је 27. децембра 1829. године/8. јануара 1830. године и сахрањен у порти варваринске цркве.4 Његова жена Милена умрла је 5/17. јануара 1852. године. Сахрањена је 6/18. јануара 1852. године.5 Његова ћерка Јерина се удала 9/21. фебруара 1843. године за Димитрија Обрадовића из Бачине. Кум је био Нестор Обрадовић из Бачине.6 Немамо податке о евентуалним другим његовим наследницима. Протојереј Стојан Милићевић - Варварин Прота Стојан Милићевић је веома занимљива и у своје време знаменита личност. Не без разлога Милићевић га је уврстио у свој поменик знаменитих Срба XIX века. Родио се у Ћићевцу 1783. године од оца Милића Томића и мајке Станке.7 Милић је био кнез ражањски, војвода и дипломата. Стојан 2

На његовој надгробној плочи пише да је живео 52 године а умро је децембра 1829. године види напомену 78. 3 Архив Србије, Тефтер чибучки за јагодинску нахију из 1823. године, 8 4 Надгробна плоча јереја Марка Миловановића у порти цркве у Варварину. 5 Историјски архив Крушевца, Проткол умрли цркве у Варварину 1845-1853 6 Венчали су се у цркви Светог Јована Крститеља у Орашју. Служио је јереј Јован Поповић. Историјски архив Крушевца, Проткол венчаних цркве у Варварину 1837-1861. 7 Милић и Станка су већ имали старијег сина Дмитра. Станка је, из првог брака имала сина Стевана, који ће касније погинути 1809.године на Каменици. Томић Милић се родио, око 1740. године у Дечанима у Метохији одакле је око 1750. године његов отац Тома са породицом пребегао у Сталаћ. Др Бранко Перуничић, Крушевац у једном веку 1815-1915, Крушевац,


192


је у рат ишао кад год би му и отац отишао, премда га је још от 25. марта/5. априла 1805. године 25 у Нишу рукоположио нишки митрополит Макарије.8 Стојан м је са братом Дмитром и оцем учествово у бици на Каменици уч (Чегар) 1809. године када су једва (Ч преживели. По пропасти устанка, пр Турци су 1813. године ухватили Т кнеза Милића са синовима кн Дмитром и Стојаном и хтели Д су њиховом смрћу да застраше народ. Кнеза Милића и Дмитра н су набили живе на коље на Мечки код Ражња, док је Стојан то гледао ко и чекао на свој ред. Пошто је био би поп, за њега су припремили посебни зелено обојен колац. п Неки присутни Срби стану молити Н Турке да поштеде попа Стојана Т али ал ови, не обазирући се, почну да набијају на колац. Тада Срби б ј ј живог Стојана С ј Т С б понуде 25 кеса (12.500 гроша) за попа Стојана те Турци, пошто им старешина манастира Св. Роман изброја новац, пустише већ израњављеног попа. Пошто се вратио кући, Стојан је продао 400 свиња и вратио дуг манастиру. Нешто касније, вероватно крајем 1816. године, по везировој запо/вести, окују попа Стојана са још 60 других Срба и отерају га код Шашит-паше у Крушевац. Међутим, пошто је Шашитпаша био некада познаник са кнезом Милићем, он Стојана пусти. Када су после неког времена Турци послали 30 каваза из Ниша да га поново ухвате, поп Стојан, кога је унапред обавестила нека Туркиња, баба Тана из Ражња, побегне преко Мораве у Варварин. Кавази потраже попа Стојана у Ћићевцу, па чак сиђу све до Мораве где на њих припуцају са српске стране. После тога се кавази врате у Ћићевац где опљачкају и попале сву попову имовину.9 Стојану Милићевићу је, на захтев књаза Милоша, тадашњи београдски митрополит Агатангел почетком 1817. године дао у парохију села Варварин, Маскаре и Бошњане.10 Стојан се населио у Варварину и врло брзо се скућио. На основу тефтера чибучког из 1823. године знамо да је Стојан поново био врло имућан човек јер у то време имао 73 брава стоке.11 1971, 56 8 АС-Државни Совјет - РНо 196/837, Списак свештенств монашког и мирског реда у целој Србији године 1836. те , число – 174, лист 65 9 Милан Ђ. Милићевић, Стојан Милићевић, Поменик, Београд, 1959; Др Бранко Перуничић, Крушевац у једном веку 1815-1915, Крушевац 1971, 53-54 10 Архив Србије, Збирка Мите Петровића бр. 498, Писмо Агатангела митрополита београдског кнезу Милошу од 1/13. марта 1817. године. 11 Архив Србије, Тефтер чибучки за јагодинску нахију из 1823. године, 8

KAPIJA POMORAVQA


193

Стојан Милићевић је убрзо постао прота за Темнић. По смрти јереја Марка Миловановића, служио је као једини свештеник у варваринској цркви све до маја 1847. године када на парохију долази његов син Миладин.12 Стари прота је служио заједно са сином до августа 1847. године, а после тога се углавном повукао и само је повремено служио.13 Умро је 18/30. септембра 1854. године и био сахрањен 19. септембра/1. октобра 1854. године код варваринске цркве.14 По подацима из протокола варваринске цркве од јануара 1837. године па до 1850. године (не рачунајући Миладина Милићевића) једино су 6. јула 1838. године по једно дете крстили јереји Радован Стефановић15 и Голуб Милошевић.16 Иначе су служили само отац и син Стојан и Миладин. Тих дана се у протоколима не помиње прота Стојан, па су га вероватно због нечега мењала ова два јереја. Поред тога, јереј Голуб је 28. новембра 1847. године служио на сахрани младог Лазара Поповића из Варварина.17 Интересантно је да на спомен плочи на којој су дата имена свештеника из породице Милићевић, на јужном зиду цркве, споља, стоје погрешни биографски подаци за проту Стојана. Ту пише да је Стојан рођен 1754. године а умро 1836. године, што је потпуно погрешно. Нарочито изненађује погрешна година смрти, јер је она лако могла да се провери у Протоколу умрлих цркве у Варварину. Прота Стојан је, са супругом Инојком,18 1831. године имао четири жива сина: Станоја, Милоја, Миладина и Милана.19 12

Миладин је у ствари први пут служио на сахрани 22. новембра/4. децембра 1846. године а затим поново тек 7/19. маја 1847. године 13 Историјски Архив Крушевац, Црква Св.Богородица - Варварин, Протокол крштених 18371850. године; Историјски Архив Крушевац, Црква Св.Богородица - Варварин, Протокол умрлих 1837-1853.године; Историјски Архив Крушевац, Црква Св.Богородица - Варварин, Протокол венчаних 1837-1861. године. 14 Историјски архив Крушевац, Црква Св. Богородица - Протокол умрлих 1854-1862 15 Јереј Радован Стефановић, пребивао у Ћићевцу, рукоположен 8/20. марта 1831. године у Пироту од епископа Јеронима. По подацима из 1836. године није имао парохије о а није имао ни синђелију. АС - Државни Совјет - РНо 196/837, Списак свештенства монашког и мирског реда у целој Србији године 1836. число 76. лист 79 16 Јереј Голуб Милошевић, пребивао у селу Кошеви, рукоположен 8/20. марта 1831. године у Пироту од епископа Јеронима. Тада, 1836. године није имао ни парохију ни синђелију. АС Државни Совјет - РНо 196/837, Списак свештенства монашког и мирског реда у целој Србији године 1836. число 74. лист 79. Споменимо да село Кошеви данас не постоји. Налазило се поред десне обале Велике Мораве близу Дреновца и Сикирице. Због сталне угрожености од поплаво наредбом виших власти, у време друге владе књаза Михаила, расељено је и сељани Кошева су углавном насељени у Сикирици. 17 Лазар је умро 27.новембра 1847. године. Црква Св. Богородица - Варварин, Протокол умрлих 1837-1853 18 Инојка је рођена 1780. године. Умрла је 11/23. јуна 1843. године, сахрањена је 12/24. јуна 1843. године у порти варваринске цркве. Црква Св. Богородица - Протокол умрлих 18371853. На њеној надгробној плочи се налази следећи натпис: “. леже кости Инојке (ИНОИКЕ) бивше варваринске верне супруге протонамесника Стојана Милићевића која се преставила 11. јуна 1843 г. у 63. години живота” (транскрибовано на савремену ћирилуцу) 19 АС - Инв. бр.565 Мин. фин. Тефтер арачки - Нахија Јагодинска капетанија темнићска 1831.г, 20; Црква Св. Богородица - Протокол умрлих 1837-1853.



194

Јереј Ваисилије Поповић Друга парохија при варваринској цркви је била катунска. У Катуну је, у првој половини XIX века служио јереј Василије Поповић. Рукоположен је 26. новембра/8. децембра 1829. у Београду од стране Митрополита Антима.20 Био је ожењен Савком са којом је имао сина Павла који ће касније постати парох у Орашју.21 Пребивао је у Катуну и 1836. године је имао синђелију на парохију.22 Василије је био кум породици Милојковић из Варварина.23 Умро је крајем јануара или почетком фебруара 1842. године (по старом календару) и сахрањен у црквеној порти у Варварину. Удовица јереја Василија Савка умрла је 25. августа/6. септембра 1869. године а сахрањена је 26. августа/7. септембра 1869. године.24 Протојереј Миладин Милићевић Миладин Милићевић је рођен у Варварину 1818. године.25 Завршио је III разреда Богословије у Београду. Венчао се са Синђелијом−Синђом26 негде око 1840. године. Први син Сава му се родио 26. априла/8. маја 1841. године. У то време Миладин је био ђакон.27 У почетку је 6 месеци служио као ђакон и учитељ у Београду. Рукоположен је за свештеника 29. јуна/11. јула 1841. године.28 Син Аксентије му се родио 14/26. фебруара1844. године када је Миладин већ био јереј.29 Примио је парохију у Варварину од оца Стојана 1/13. маја 1847. године, и то као капелан.30 Прво венчање је обавио 28. јула/9. августа 1847. године.31 Током 1851. године био је 6 месеци члан 20

АС-Државни Совјет - РНо 196/837, Списак свештенств монашког и мирског реда у целој Србији године 1836. те , число – 181, лист 65; 21 АС – Митрополија Но. 430, Но. 475 - Варварински наместник о молби Савке удове Катунског пароха да јој се дозволи сина Павла Поповића, клирика III лета оженити. 22 АС - Државни Совјет - РНо 196/837, Списак свештенств монашког и мирског реда у целој Србији године 1836. те , число – 181, лист 65; 23 Црква Св.Богородица - Варварин, Протокол рођених 1837-1850. године 24 Црква Св. Богородица - Протокол умрлих 1862-1870 25 По подацима узетим из Црква Св. Богородице - Варварин, Протокол умрлих 1876-1892, где стоји да је у време смрти 1891. године. Миладин Милићевић имао 73 године. И на спомен плочи на варваринској цркви као година рођења проте Миладина стоји 1818. година. 26 Синђа је рођена 22.августа/3. септембра 1820. године. Умрла је 08/20.августа 1886. године Надгробни споменик на варваринском гробљу поред цркве. 27 Кум на крштењу је био Милосав Миливојевић из Секурича. Крштење је 9/21. маја 1841.г. обавио Стојан Милићевић. Црква Св. Богородица - Варварин, Протокол рођених 1837-1850.г. 28 Весник српске цркве свеска VIII/август 1891. године, 729 29 Кум на крштењу 9/21. марта 1844.г. био је Милосав Миливојевић из Секурича. Крштење је обавио Стојан Милићевић. Црква Св. Богородица - Варварин, Протокол рођених 1837-1850. г. 30 Тако пише у Летопису цркве варваринске, 6, међутим пре ће бити да је он пре ток датума био капелан код свог оца а да је од тог дана преузео парохију. 31 Црква Св. Богородица - Варварин, Протокол венчаних 1838-1861. г.

KAPIJA POMORAVQA


195

Конзисторије у Београду. На парохији је остао до 7/19. октобра 1862. године када је препустио своме сину Аксентију као капелану. Наравно, и даље је повремено служио па је чак и постао намесник варварински. Годишњи приход му је 1867. године износио 250 талира. Пошто је у пролеће 1868. године прота јагодински и намесник окружни Јован Јовановић по сопственој молби разрешен дужности окружног намесника на његово место је за окружног намесника постављен је Миладин Милићевић.32 Миладин је у Крагујевцу 6/18. јул(н)а 1868. године произведен у чин протојереја и остао је на служби у истом, јагодинском, округу.33 Варварински намесник Миладин Милићевић је почетком 1858. године молио митрополита да се његов син Сава рукоположи у свештеника.34 Нешто касније се жалио да му бачински парох Јован Поповић није хтео испитати сина Саву са запрошеном девојком због неког сродства и описујући исто сродство молио је митрополита да се брак овај дозволи.35 Миладин је био један од најстаријих и најугледнијих свештеника, одликовао се беспримерном тачношћу у испуњавању својих дужности као отац, као Србин, као грађанин а нарочито као свештеник. Као старешина је био строг али правичан. На Петров дан 1891. године прославио је 50 година свештеничке службе.36 После дугог и тешког боловања умро је од срца у Варварину 18/30. јула 1891. године изјутра. Сахрањен је 19/31. јула на варваринском гробљу. Опело су вршили намесник темнићски Светозар Станковић,37 намесник Матија Ђурић и парох катунски Лазар Поповић.38 Јевтимије Поповић - Варварин (Катун и Обреж). Интересантно је да у протоколима цркве варваринске нису убележавани житељи из Катуна све до марта 1851. године. Тек је 10/22. марта 1851. године забележан прва сахрана на којој је служио Јевтимије Поповић и то на сахрани Он је у то време био парох у Катуну и мањем делу Обрежа. Јефтимије је рођен, вероватно 1818. године у Ћићевцу. Завршио је основну школу и полугимназију у Зајечару. У ђакона га је 20. јула/1. августа 1836. године рукоположио тимочки епископ Доситеј у Зајечару. Те, 1836. године био је ђакон у Радошевцу. Након рукоположења служио је најпре две године као ђакон у Зајечару а затим као свештеник и то најпре у Кошевима код Ћићевца. Након смрти јереја Василија почетком 1842. године парохијани из Катуна су од митрополита затражили за свештеника Јефтимија. Митрополит је прихватио овај захтев и након што је Јефтимије добио отпуст од тимочког владике39 постваљен је те исте 1842. године за свештеника у Катуну. 32

Пастир бр. 17 од 28. априла/10. маја 1868. године, 270 Пастир бр. 28 од 14/26. јула 1868. године, 446 34 АС - Митрополија 1858 - Но. 8 35 АС - Митрополија 1858 - Но. 771 36 Весник српске цркве свеска VIII/август 1891. године, 729 37 Свештеник у цркви у Јасици. 38 Црква Св.Богородица - Варварин, Протокол Протокол умрлих 1876-1892.г. 39 Кошеви и Ћићевац су у то време припадали тимочкој епархији. 33



196

Јереј Јефтимије Поповић је 1853. године био парох катунски40 и био је једини парох у Катуну и Обрежу до јула 1868. године када на парохију долази као капелан његов син Лазар, који од октобра 1868. године служи као јереј. Као свештеник зарађивао је 1867. године 200 талира годишње. Јевтимије ће повремено служити све до октобра 1875. године Аксентије Милићевић Родио се 14/26. фебруара 1844. године као други син свештеника Миладина Милићевића, јереја у Варварину.41 Основну школу је завршио у Варварину а 4 разреда гимназије и четвороразредну Богословију у Београду. Аксентије се оженио као богослов, 22. јула/3. августа 1862. године, Станом, ћерком Стефана Милановића, пароха брзанског. Кум на венчању је био Милосав Миливојевић из Секурича. Венчање је обавио јереј катунски Јевтимије Поповић.42 Рукоположен је за свештеника 15/27. августа 1862. године. Ступио је на парохију 7/19. октобра 1862. године као капелан свом оцу намеснику варваринском. Као капелан 1867. године зарађивао је 100 талира годишње. Остао је на парохији до смрти 2/14. децембра 1891. године На парохији га је 10/22. децембра 1891. године наследио његов син Миахило Милићевић.43 По подацима митрополита Михаила 1874. године при варваринској цркви су постојале три парохије: варваринска (са Варварином - 168 домова и пола Маскара - 49 домова, укупно 217 домова), катунске (са Катуном 200 домова) и Бошњанске (са Бошњаном - 150 домова и пола Маскара - 48 домова, укупно 198 домова).44 У то време у овм делу Темнића постојале су још две цркве у Орашцу и Својнову. Црква у Орашцу је имала две парохије: орашку (са Орашјем - 60 домова, Пајковцем - 17 домова, Тољевцем - 73 дома, Крчином - 73 дома и Карановчићем - 56 домова, свега 279 дома) и бачинску (са Бачином - 242 дома, Церницом - 42 дома, Избеницом - 51 домом и Сувајом - 26 дома, свега 361 дом). Црква Својновачка је имала такође две парохије: обрешке (са Обрежом - 282 дома) и поточке (са Поточцем - 130 дома, Рашевицом - 139 дома и Својновом - 100 дома, свега 360 дома). Крајем 1879. године основана је у Варварину дружина чији је циљ био да, давањем беседа, прикупља прилоге за подизање споменика борцима Темнића у прошлим ратовима. На Св. Саву 1880. године приређена је прва беседа на коју су се одазвали и срески чиновници и грађани, па и земљорадници, у лепом броју. Беседио је учитељ и ђакон варварински Живко Путниковић док су ђацио отпевали неколико песама и декламовали. Прикупљен је прилог од 100 динара.45 40

Београдски велики календар за годину 1853., Београд, 1853, 228 Кум на крштењу 9/21. марта 1844.г. био је Милосав Миливојевић из Секурича. Крштење је обавио Стојан Милићевић. Црква Св.Богородица - Варварин, Протокол крштених 18371850.г. 42 Црква Св.Богородица - Варварин, Протокол венчаних 1861-1877. г. 43 Летопис цркве варваринске, 6 44 Митрополит Михаило, Православна србска црква у књажеству Србији, Београд, 1874, 30 45 Хришћански весник бр. 3 од 1. фебруара 1880, 94 41

KAPIJA POMORAVQA


197

Породична гробница Милете Радојковића у порти јужно од цркве Аксентије је боловао од катара црева. Крајем октобра 1891. године стање му се погоршало, па од задњих дана октобра изгледа да није више ни служио. Умро је 2/14. децембра 1891. године изјутра. Сахрањен је 3/15. децембра 1891. године на варваринском гробљу. Опело су вршили свештеници Тимотије Марковић и Лазар Поповић.46 Његова ћерка Љубица је рођена 20. октобра/1. новембра 1873. године. Била је писмена. Најпре се удала за Влад. Јанковића, поштара из Варварина. Убрзо је остала удовица па се 25. маја 1895. године преудала за Мијаила Марковића, среског начелника у Варварину у пензији. Мијаило је био рођен 10/22. октобра 1850. године и ово му је био такође други брак. Венчали су се у јасичком храму. Венчање је обавио Светозар Станковић, парох јасички, а кум је био Алекса Петковић, трговац из Јасике.47 Лазар Поповић - Варварин (Катун). Рођен је 1848. године у Катуну. Син свештеника Јевтимија Поповића из Катуна. Завршио основну школу у Варварину а Богословију у Београду. Оженио се 18/30. септембра 1866. године са Милицом ћерком Ђорђа Аљића из Алексинца. Кум на венчању је био Ђорђе Илић из Обрежа. Венчање је обавио јереј варварински Аксентије Милићевић.48 Имаo је синове Љубомира, Владимира и Божидара. 46

Црква Св. Богородица - Варварин, Протокол умрлих 1876-1892.г. Црква Св.Богородице - Варварин, Протокол венчаних 48 Црква Св.Богородица - Варварин, Протокол венчаних 1861-1877. године 47



198

Лазар је најпре радио као учитељ у Пољни да би 6/18. јула 1868. године био рукоположен за свештеника и постављен за капелана пароху катунском.49 Прво дете је крстио, као капелан катунски, 14/26. јула 1868. године а као јереј катунски 22. септембра/4. октобра 1868. године. Од октобра 1868. године углавном он служи на парохији у Катуну и Обрежу, док га отац Јевтимије само повремено мења. Када му је привремено одузето село Обреж, добио је село Маскаре у парохију. Када је 1876. године село Бошњане постало једна парохија са јерејом Михаилом Џабићем као парохом, Лазар поново добија мањи део Обрежа, док Маскаре добија Аксентије Милићевић. Тако је 1892. године држао парохију у Катуну и делу Обрежа.50 Био је и намесник темнићски. Умро је, од “мане” срца, по подне 16/29. марта 1911. године у Катуну. Сахрањен је 18/31. марта 1911. године на варваринском гробљу, поред цркве. Опело је извршио Михајло Ж. Поповић, намесник темнићски.51 Михаило Милићевић Михаило је рођен 8/20. августа 1864. године у Варварину.52 Син јереја Аксентија Милићевића и Стане из Варварина.53 Завршио је основну школу у Варварину и Богословију у Београду. Михаило Милићевић је дошао на парохију, као капелан, 10/22. децембра 1891. године. У пролеће 1893. године постављен је за свештеника на парохији варваринској.54 При варваринској цркви су око 1895. године биле две парохије: I варваринска коју су чинили варош и село Варварин (укупно 230 домова) и дела Бачине (120 домова), тј укупно 350 домова и 2150 становника и II катунске парохије састављену од села Катуна (300 домова) и дела Обрежа (50 домова) тј такође 350 домова а 2140 становника. Свештеник на I парохији је био Михаило Милићевић а на II парохији Лазар Поповић.55 Служио је на парохији до 11/23. децембра 1900. године када је као врло спреман свештеник постављен за судију духовног суда у Београду.56 За време Првог светског рата, протојереј Михаило је поново повремено служио у варваринској цркви (током 1914. и 1915. године), премда је тада још увек био члан духовног суда у Београду.57 Служио је у варваринској 49

Пастир, бр. 28 од 14. јула 1868. године, 446 Подаци добијени на основу Протокола рођених, венчаних и умрлих цркве Св. Богородице у Варварину за овај период. 51 Црква Св. Богородица - Варварин, Протокол умрлих 1903-1914 52 Црква Св. Богородица - Варварин, Протокол рођених 1863-1869.г. На спомен плочи на цркви као година рођења написана је 1865. године. 53 Кума на крштењу, 16/28. августа 1864. године била је Јерина, супруга покојног Милоја Протића из Варварина. Црква Св. Богородица - Варварин, Протокол рођених 1863-1869.г. 54 Изабрани и утврђени на парохије, Весник Српске Цркве св. V (мај) 1893, 493 55 Митрополит Михаило, Православна српска црква у Краљевини Србији, Београд, 1895. године, 50. Митрополит Михаило и у овој књизи наводи како је варваринска црква сазидана 1824. године. 56 Летопис цркве варваринске, 6 57 Тако је рецимо извршио опело 6/19. новембра и 2/15. децембра 1914. године, те 28. фебрура/13. марта 1915. године. Црква Св. Богородица - Варварин, Протокол умрлих 191450

KAPIJA POMORAVQA


199

цркви и септембра 1919. године. Протојереј Михаило Милићевић референт у Министарству Вера одликован је крајем 1920. године напрсним крстом.59 Указом Њ. В. Краља од 17. фебруара 1925. године постављен је у Духовном Суду Архиепископије Београдске Михаило Милићевић, инспектор Министарства Вера у пензији, за члана у I групи II категорије са 8. степеном основне плате и станарином од 1800 динара годишње.60 58

Свештеник Сергије Поповић Причу о духовном животу у Варварину, на прелазу два века XIX и XX, завршићемо биографијом свештеника Сергија Поповића, последњег свештеника у Варварину до Првог светског рата. Сергије Поповић је рођен 15/27. октобра 1866. године у Јасици. Отац му је био Миладин Поповић, парох јасички. Миладин Поповић, син абаџије Стевана−Цеке Поповића, рођен је у Јасици 12/24. новембра 1837. године Његова породица је од давнина давала свештенике, најпре у крају око Врања а затим у околини Варварина, одакле је Стеван Цека Поповић прешао у Јасику некако одмах после Другог српског устанка. Миладин је завршио основну школу у Јасици, а затим је наставио школовање на Богословији. Постао је први учитељ у селу Обрежу 1857. године На том месту је остао до краја школске 1860/1861. године Тада се, 16/28. јула 1861. године, венчао са Магдаленом, ћерком Милоја Протића из Варварина и унуком чувеног темнићког проте Стојана Милићевића. Одмах потом се запопио и примио парохију у Јасици. Ту му се 2/14. октобра 1863. године родила ћерка Персида и, нешто касније, 2/14. марта 1865. године, ћерка Даринка (или Драгињка). Даринка је умрла већ 13. августа 1865. године Најзад, 15/27. октобра 1866. године родио му се син Сергије. Отац Миладин је једно време био и стараоц школе јасичке. По угушењу Тимочке буне осуђен је, 15/27. априла 1884. године у Алексинцу, на 8 година затвора. По издржаној казни, отац Миладин одлази у Драгоцвет где добија парохију. Распродао је већи део свог непокретног имања у Јасици, осим куће и плаца које је после његове смрти наследио син Сергије.61 Црква манастира Јошанице храм Св. Николе служила је око 1895. године као парохијална црква драгоцветској парохији коју су сачињавала села Драгоцвет, Ковачевац, Међуреч, Сијоковац, Зрнча, Каленовац, Прњавор Јошанички, Лозовик и Мишевић имала је 450 домова и 2200 становника. Свештеник на парохији је био Миладин Поповић који је имао као капелана свога сина Сергија Поповића. Настојатељ манастира је био игуман Арсеније.62 Прота Миладин је умро од срчаног удара 22. септембра/5. октобра 1905. године у селу Сијоковцу. Сахрањен је 23 септембра/6. октобра 1925. 58 На сахранама 26. и 29. септембра 1919. године. Црква Св.Богородица - Варварин, Протокол умрлих 1914-1925. 59 Одликовања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Патријаршије, Гласник службени лист Српска православна Патријаршија бр. 1 од 1/14. јануара 1921, 18 60 Краљевски укази, синодске одлуке, укази, одликовања и премештаји, Гласник Српске православне патријаршије бр. 7 од 1/14. априла 1925, 98 61 Кућу и плац Сергије ће, после Првог светског рата продати својим рођацима у Јасици. 62 Митрополит Михаило, Православна српска црква у Краљевини Србији, Београд 1895, 76



200

1905. године на варваринском гробљу. Опело је извршио јеромонах Гаврило из манастира Јошанице. Сергије је завршио основну школу у Јасици, а затим Богословију. За свештеника је рукоположен 1894. године а следеће 1895. године срећемо га капелана свом оцу јереју Миладину на драгоцветској паорхији при манастиру Јошаници. Супруга му се звала Персида (рођена 1871. године). У Варварину је на служби од почетка јануара 1901. године, а сменио је на тој парохији Михаила Милићевића. Јереј Сергије је, иначе, пре Варварина службовао у Неготину.63 Служио је, у Варварину, до 8/21. јануара 1916. године, а од тада па до 1/14. октобра 1918. године не служи. Нисмо, за сада, могли да утврдимо да ли је био интерниран или му је само забрањен рад. Почео је поново да служи 1/14. октобра 1918. године, десетак дана пре ослобођења Варварина. Одликован је црвеним појасом. Умро је 29. априла/12. маја 1925. године и сахрањен је на варваринском гробљу. Његова супруга Персида је умрла 1943. године. Љубомир Поповић - Варварин (Катун) Син Лазара Поповића. Свештеник у Катуну. Рукоположен је на Прокоповдан 8./20. јула1893. године приликом освећења новог храма у Јасици. Рукоположио га је Митрополит Михаило. Одлуком Митрополита од 21. фебруара/6. марта 1911. године АЕБр. 589 јереј Љубимир Л. Поповић капелан катунски утврђен је за сталног пароха ове парохије.64 Служио је задњи пут на сахрани 16. октобра 1915. године. Интерниран за време Првог светског рата у Мађарску. Тамо је и умро 1918. године Summary The paper gives an overview of the priest at the church in Varvarin in the XIX century and their short biographies. It is the priests who followed the Varvarin and Katun parish. Special attention is given to the most famous Varvarin priests of that era - a father and son Miladin and Stojan Milićević. Stojan Milićević was of the 1805th to the 1817th a priest in Ćićevac and after that until the death of the 1854th in Varvarin. His son Miladin Milićević was a priest in Varvarin of the 1841st until the death of the 1891st year. Miladin’s son Aksentije was a priest in Varvarin of the 1862nd to the death of the 1891st year. Aksentije’s son Michael has served in Varvarin of the 1891st by the end of the 1900th when he moved to Belgrade. Since the beginning janauar of the 1901th until the 1916th and since liberation in 1918th to death of the 1925th in Varvarin served Sergius Popović. Basil Popović served on Katun parish from 1829th until his death 1842nd. Jeftimije Popovic served in Katun from 1842nd to the death. Meanwhile, from the 1868th at the Katun parish served Jeftimije’s son Lazar Popovic until the death in the 1911th year. Ljubomir Lazar’s son began to serve in the pasture lands of the 1893rd first as a chaplain and from 1911st to the internment at the end of the 1915th as a priest in the same parish. 63 Нисмо могли да утврдимо да ли је пре Неготина службовао још негде осим као капелан код оца у Драгоцвету. 64 Утврђен, Гласник православне цркве у Краљевини Србији бр. 5 од 1. марта 1911, 69

KAPIJA POMORAVQA

МОНАСИ У МАНАСТИРИМА ПОМОРАВЉА У ПЕРИОДУ ОД 1853. ДО 1880. ГОДИНЕ

201

Марија Вушковић Београд

МОНАСИ У МАНАСТИРИМА ПОМОРАВЉА У ПЕРИОДУ ОД 1853. ДО 1880. ГОДИНЕ Апстракт: У раду је дат преглед монаха, по годинама и манастирима, који су службовали у поморавским манастирима у периоду од 1853. до 1880. године, по подацима узетим из званичних државних шематизама. Кључне речи: манастир, монаси, Раваница, Манасија, Миљков манастир, Св. Роман, Св. Петка Изворска, Липовац Свако казивање о цркви, манастирима и монаштву почиње причом о Богу, која је најлепша и најмистичнија човекова творевина. У име Христа се, током минулих векова, све на овом свету саградило, осликало, испевало. Хришћанска догма тумачи и доживљава људски дух кроз личност Христа. На томе се заснива и цела хришћанска наука. Свако казивање о историји цркве и монаштва мора бити засновано на историјским изворима, а не на уметничком тумачењу осликаних зидова заједнице хришћана. На изворима се заснива историјска наука, тако и историја манастира и цркви. Црква је грађевина намењена обављању хришћанских верских обреда, традиционално осликана ликовима библијских пророка и апостола Новог Завета, свецима и светитељима, библијским сценама. Манастир је самотно утврђење, где се живи монашким животом, у аскези, посту, молитви, целомудрености, послушности и сиромаштву. Ни цркве, ни манастира не би било да нема верника. У православљу се сматра да сакрални објекти не треба да постану сврха само као грађевине, већ да морају да помогну верницима да изграде духовну везу са Богом. Српска православна црква је, 17-19. века, верски, политички и културно урадила много за свој народ, више него икад после. Током 19. столећа красило ју је неколико интересантних, снажних личности, које су с великим пожртвовањем радиле и за Цркву и за народ. Поред њих, постојала је једна група, до јуче безимених људи, која је живела у самоћи, одвојена од света и породице, која се, током драматичних година 19.века, борила да спасе и сачува цркве и манастире. Сврха овог рада јесте да именује и отргне од заборава припаднике анђеоског образа у неколико манастира у Поморављу, с идејом да овакав прилог историји цркве не остане једини, усамљен у историографији. Са националним ослобођењем и постепеним уједињавањем није ишао процват црквеног и духовног живота. Нова политичка идеологија и модерниситичка схватања створила су јаз између Српске цркве и српске Историјски архив Крушевац

202

Марија Вушковић

државе. Модерна држава, и све оно што се у њу уткало из европских престоница, потискивало је дух Цркве и њен утицај на народ.1 Доситејево просветитељство сугерисало је да оно може заменити и Цркву и религију, нудећи нов морални и васпитни фактор, те је цела активност Цркве сведена на вршење верских обреда.2 Поклоници антицрквених идеја тражили су укидање манастира и смањење броја калуђера. Суштински смисао и циљ Цркве, национално – пастирски рад, био је озбиљно пољуљан. Српски народ као да је почео да заборавља шта је Црква урадила за њега, годинама уназад. Црквени оци били су немоћни, али се нису мирили с тим да постану музејска вредност. Наставиће својим животом и носиће се са својим проблемима. У то име, овај рад је посвећен људима који су изграђивали нашу црквену историју, били део ње, од средине 19.века, радећи за свој народ и будућа поколења. Овде пописана имена архимандрита, игумана, јеромонаха, настојатеља, су имена људи који су чували духовне ризнице, нису се предавали безнадежности, веровали су у свој народ ношени вером, бранећи својим присуством храмове: Раваницу, Манасију, Свету Петку, Миљков манастир, Липовац, Свети Роман. Без ових људи и њихове заоставштине, архивске грађе и објављених извора3, не може се проучавати историја наше цркве. Први писани основни црквени закон донет је 21.маја 1836.године, обнародован као Начертаније о духовним властима у Србији.4 Закон је касније мењан, али је стање међу свештенством и монасима било тешко. Међу свештеницима било је преступника, што је правдано незнањем и грамзивошћу.5 Тражећи од својих свештеника исправност, митрополит Петар (1833-1859) тражио је од својих свештеника предан рад, уредност у свакодневном животу, да својим личним животом дају добар пример верницима, да негују духовну и моралну чистоту.6 Међутим, мало се водило рачуна о свештеничким платама, о животу монаха по манастирима. Митрополит Петар посвећивао је монаштву и манастирима велику пажњу. Штедео је аутономију манастира, али је настојао да се она не злоупотребљава. Одредио је који се манастири имају 1 В. Чубриловић, Историја политичке мисли у Србији 19.века, Београд 1958, 27-28. 2 Ђ. Слијепчевић, Историја српске православне цркве од почетка 19.века до краја Другог светског рата, Београд 1991, 8-9, (даље: Историја). 3 Набројаћемо оне изворе значајне за период којим је рад уоквирен и темом којом се бави: Архив Србије, Фондови старог периода и Шематизам Књажевине и Краљевине Србије; Ј. Ђорђевић, Радња Благовештенског сабора у Сремским Карловцима од 1861 године, Нови Сад 1861; Ђ. Звекић, Расправа угарског сабора 1868 године о законском предлогу у ствари источно-православне цркве, Будим 1868; С. Павловић, Српски народни сабор у Сремским Карловцима од 1869 године, Нови Сад 1870; Т. Мандић, Успомене из нашег црквенонародног живота књ. 1 и 2, Нови Сад 1892, 1899; А. Ивић, Петар Јовановић, митрополит београдски. Његов живот и рад (1833-1859), Београд 1911; Записи Јеврема Грујића књ. 1-3, Београд 1922-1923; Писма Јована Ристића Филипу Христићу од 1870 до 1873 и од 1877 до 1880, Београд 1931; М. И. Поповић, Историјска улога српске цркве у чувању народности и стварању државе, Београд 1933. 4 Ч. Митровић, Први српски закон о црквеним властима, Гласник православне цркве у краљ. Србији, 1909. 5 Т. Р. Ђорђевић, Из Србије кнеза Милоша. Становништво-насеље, Београд 1924, 195-215. 6 А. Ивић, Петар Јовановић, митрополит београдски. Његов живот и рад (1833-1859), Београд 1911, 125.

KAPIJA POMORAVQA


203

сматрати за царске лавре, а који за општежића, односно метохе. Мањи и не толико значајни манастири били су претворени у парохијске цркве. Прописано је Правило како се мора руковати манастирским имањем и рачунима; одређена је плата калуђерима; правила за унутрашњи поредак, одређене су дужности манастирских настојатеља и братства.7 Време митрополита Михаила (1859-1881, 1889-1898) донело је једну опасну новину у животу и раду Цркве. Свештеници су се почели опредељивати за поједине политичке партије. Вера и нација били су угрожени борбом унутар самог народа. Архијерејски сабор је томе оштро и одлучно стао на пут.8 Затим се окренуо сређивању прилика у манастирима. Сабор је 1871. одлучио да се тамо где села хоће могу манастирске парохије одузети од манастира и за себе парохију образовати са својом црквом, како би се појачала дисциплина у манастирима и да се, ако греше у вршењу своје власти, настојатељи манастира могу позвати на одговорност. Од настојатеља се тражило да строго воде рачуна о лицима које предлажу архијерејима да се приме у манастир. Сабор је тражио да се стане на пут покварености појединих јеромонаха, који се због својих страсти нису могли настанити ни у једном манастиру. Забрањује се живљење монасима изван манастира, осим оних који су у државној или црквеној служби.Они монаси који траже да буду разрешени од обавеза према монашком чину, одмах су се подвргавали казнама. У чин монаха се нису смели примати они који дуже времена нису били искушеници. Године 1892. Забрањује се скитање монаха и њихово премештање из манастира.9 Сва правила била су донета како би се унапредио манастирски живот и поврати углед и утицај Цркве на народ. За све време управе митрополита Михаила свештенство је у материјалном погледу било у незавидној ситуацији. Сви покушаји да се овај проблем реши остао је без успеха, јер код државних власти није било разумевања и добре воље. Монаси су живели од привређивања у својим манастирима, од прихода манастирских парохија (док их је било) и од плата. Монах није могао стицати непокретну имовину, али ако ју је имао пре замонашења могао ју је уживати и као монах.10 Међутим, тешко је било поправити стање монаштва, будући да је став државних органа био непријатељски. Митрополит Михаило није одустајао, а велики успех за њега и Цркву било је добијање пуне аутокефалности Српске православне цркве у Србији. У наставку рада видећемо ко је живео и радио, у периоду од 1853-1880. године у: манастиру Светог Романа, једном од најстаријих на српском тлу; Миљковом манастиру, (који се први пут помиње 1374), месту окупљана ресавских и шумадијских устаника; Раваници, зачетнику моравске школе; Липовцу, велелепној властеоској задужбини; Манасији, центру ресавске школе; манастиру Свете Петке код Параћина, чувеној по извору исцелитељске моћи. 7 Исто, 212; Ђ. Слијепчевић, Историја, 341-342. 8 Исто, 372. 9 Зборник правила, уредаба и наредаба Архијерејског сабора православне цркве у краљевини Србији (1839-1900), Београд 1900, 182, 183, 184-185,186, 187, 201, 207 (даље: Зборник правила) ; Ђ. Слијепчевић, Историја, 374. 10 Зборник правила, 197.


204


СПИСАК МОНАХА 1853.година Манасија Настојатељ: протосинђел Герасим Стојковић, намесни: јеромонах Симеон Поповић, јеромонх Михаило Миљковић. (226) Миљков манастир Јеромонах Пантелејмон Поповић (226) Раваница Настојатељ: игуман Дионисије Поповић, јеромонаси: Севастиан Поповић, Симеон Теодоровић, Серапиан Георгијевић и Ђенадие Симић (226) Света Петка Јеромонах Данило Димитријевић (226) Свети Роман Настојатељ: архимандрит Сава петровић, намесник: јеромонах Пахомије Младеновић. Јеромонаси: Григорије Поповић, Хрисант Јовановић, Самуило Павловић и Захарије Јовановић. (232.) Липовац Настојатељ: јеромонах Иринарх Мариновић, јеромонах Пајсије Мариновић (232) 1855.година Раваница Настојатељ: архимандрит Дионисије, јеромонаси: Данило, Симеон и Исаија (41) Света Петка Намесник: Севастијан (41) Манасија Настојатељ : арх. Евгеније, јеромонаси: Михаил, Генадије и Кирил. (41) Миљков манастир Намесник:Пантелејмон (41) Свети Роман Настојатељ: архимандрит Сава Петровић, намесник: Пахомије, јеромонаси: Григорије, Хрисант, Самуило и Захарија. (51) Липовац Настојатељ: Иринарх, јеромонах: Пајсије (51). 1856.година Раваница Настојатељ: архим. Дионисије, јеромонаси: Данило, Симеон, Исаија и монах Јулијан (40) Света Петка Јеромонах Викентије Манасија Настојатељ: архим. Евгеније, намесник: Маихаил, јеромонаси: Генадије и Кирил (40) Миљков мана-стир Намесник: Пантелејмон (41) Свети Роман Настојатељ: архимандрит Сава, намесник: Пахомије, јеромонаси: Григорије, Хрисант и Заха-рија, капелан: јереј Младен Ђорђевић (50)

KAPIJA POMORAVQA


205

Манасија почетком XX века

Липовац Намесник: Иринарх, јеромонах Пајсије (50) 1857.година Раваница Настојатељ: архим. Дионисије, јеромонаси: Данило, Симеон, Спиридон, Исаија и монах Јулијан (42) Света Петка Настојатељ: Калиник (42) Манасија Настојатељ: архиманд. Евгеније, намесник: Кирил, јеромонаси: Михаил и Евстратије (42) Миљков манастир Намесник: Пантелејмон (42) Св. Роман Настојатељ: архиман. Сава, јеромонаси: Григорије и Захарија, јереј: Младен Ђорђевић (52) Липовац Намесник: иринарх, јеромонах: Пајсије (52) 1858.година Раваница Настојатељ: архимандит Дионисије, јеромонаси: Мелетије, Симеон, Спиридон, Мелетије и Иринеј (42) Св. Петка Настојатељ: архимандрит Калиник (42) Манасија Настојатељ: архимандрит Евгеније, намесник: Кирил, јеромонах: Михаил и монах Јулијан (42) Миљков манастир Настојатељ: Пантелејмон, јеромонах: Тимотеј (42) Св. Роман Настојатељ: архимандрит Сава, јеромо-наси: Григорије, Захарија и Хрисант, капелан: јереј Младен Ђорђевић (52)


206

Марија Вушковић Миљков манастир

Липовац Намесник Иринарх, јеромонах: Пајсије (52) 1859.година Раваница Настојатељ: архимандрит Дионисије, јеромонаси: Мелетије, Симеон, Спиридон, је Мелетије и Иринеј. (47) М Св. Петка Привр. Настојатељ протосинђел Агатангел ((47) Манасија Настојатељ: архимандрит Евгеније, намесник Кирил, јеромонах Михаил и монах Јулијан (47) К Миљков манастир Настојатељ: Пантелејмон (47) Св. Роман Настојатељ: архимандрит Сава, јеромонаси: Хрисант, Григорије, Захарија и Лукијан, капелан: Х

јереј Младен Ђорђевић (58) Липовац Намесник: Иринарх, јеромонах Пајсије (58)

1860.година Раваница Настојатељ: архимандрит Дионисије, јеромонаси: Меле-тије, Спиридон и Иринеј(62) Св.Петка Намесник: Тимотије (62) Манасија Настојатељ: архим. Евгеније, јеромонаси: Кирил, Михаил и Герасим (62) Миљков манастир Настојатељ: Пантелејмон (62) Св. Роман арх. Сава, јеромонаси: Хри-сант, Раваница Григорије, Захарија (78) Липовац Јеромонаси: Иринарх и Пајсије (78) 1861.година Раваница Архимандрит Дионисије, јеромонаси: Иринеј, Иларион, Мелентије и Спиридон. (66) Манасија Архимандрит Евгеније, проф. богосл. Јеромонаси: Кирил, Михаил и Герасим. Миљков манастир Настојатељ: Х. Пантелејмон, јеромонах Иларион (66)

KAPIJA POMORAVQA

МОНАСИ У МАНАСТИРИМА ПОМОРАВЉА У ПЕРИОДУ ОД 1853. ДО 1880. ГОДИНЕ Св. Петка Настојатељ: Тимотеј, јереј: Пантелејмон (66) Св. Роман архимандрит Сава, јеромонаси: Хрисант, Григорије, Захарија и Јован (83) Липовац Јеромонаси: Иринарх и Пајсије (83) 1861.година Раваница Архимандрит: Дионисије, јеромонаси: Иринеј и Иларион, ђакон: Јосиф (69) Манасија Настојатељ: Кирил, Емилијан и Герасим (69) Миљков манастир Настојатељ: Х. Пантелејмон (69) Св. Петка Настојатељ: Тимотеј, јереј: Пантелејмон (69) Св. Роман арх. Сава, јеромонаси: Хрисант, Григорије, Захарија и Јован (86) Липовац Јеромонаси: Иринарх и Пајсије (86) 1862.година Раваница Арх.: Дионисије, јеромонаси: Иринеј и Иларион, ђакон: Јосиф (69) Манасија Настојатељ: Кирил, јеромонаси: Емилијан и Герасим(69) Миљков манастир Настојатељ: Х. Пантелејмон Св. Петка Настојатељ: Тимотеј, јереј: Пантелејмон (69) Роман Настојатељ: Захарије, јеромонаси: Христан, Григорије и Јован(86) Липовац Јеромонаси: Иринарх и Пајсије(86) 1863.година Раваница Архимандрит: Дионисије, јеромонаси:Мелентије, Спиридон и Јосиф (41) Манасија Настојатељ: Кирил, намесник: Герасим, јеромонах: Емилијан (42) Св. Петка Настојатељ: Тимотеј, јереј: Пантелејмон (42) Миљков манастир Настојатељ: Х. Пантелејмон (42) Св. Роман Намесник: Хрисант, јеромонаси: Глигорије и Јован(58) Липовац Настојатељ: Иринарх, јеромонах: Пајсије


207

208


Света Петка Изворска

1864.година Раваница Архимандрит: Дионисије, намесник: Јосиф, јеромонах: Митрофан, ђакон: Теофан, монах: Варнава (75) Манасија Настојатељ: Кирил, јеромонах: Емилијан и Герасим (75) Св. Петка Настојатељ: Тимотеј, јеромонах: Мелетије (76) Миљков манастир Игуман: Х. Пантелејмон, јеромонах: Иларион (76) Св. Роман Настојатељ: Хрисант, јеромонаси: Григорије, Јован (79) Липовац Настојатељ: Иринарх, јеромонах: Пајсије, свештеник: Јован Поповић (79) 1865.година Раваница Архимандрит: Дионисије, игуман: Никодим, јеромонаси: Иларион, Митрофан, ђакон: Теофан (76) Манасија Игуман: Кирил, јеромонаси: Емилијан, Максим, ђакон: Лазар (76) Св. Петка Игуман: Тимотеј, јеромонах: Мелетије, монах: Макарије (76) Миљков манастир Игуман: Х. Пантелејмон, свештеник: Трифун Димитријевић (76) Св. Роман Игуман: Хрисант, јеромонаси: Григорије, Јован, иринарх, Михаил (79)

KAPIJA POMORAVQA


209

Липовац Јеромонах: Пајсије, свештеник: Јован Поповић (80) 1866.година Раваница Арх. Х. Стефан, настојатељ јеромонах Иларион, јеромонах: Теофил, монах: Данило (72) Манасија Игуман: Кирил, јеромонаси: Емилијан, Максим, Лазар (73) Св. Петка Игуман: Тимотеј, јеромонах: Мелетије, монах: Макарије (73) Миљков манастир Игуман: Х. Пантелејмон, намесник јеромонах: Јосиф (73) Роман Игуман: Хрисант, јеромонаси: Григорије, Јован и Сава (76) Липовац Јеромонах: Михаил, свештеник: Јован Поповић (76) 1867.година Раваница Арх. Х. Стефан, наст.јеромонах: Данило, јеромонаси: Иларион, Теофил (67) Манасија Игуман: Кирил, јеромонах: Емилијан, ђакон: Мојсије (67) Петка Игуман: Тимотије, монах: Макарије (67) Миљков Игуман: Х. Пантелејмон, јеромонах: данило (67) Роман Игуман: Хрисант, јеромонаси: Григорије, Лукијан, монах: Лукијан (69) Липовац Намесник:Јосиф, јеромонах Михаил, свештеник: Риста Стојковић (69) 1868.година Раваница Арх. Х. Стефан, јеромонаси: Иларион и Мојсије, монах: Арсеније (77) Манасија Игуман: Кирил, јеромонах: Емилијан (77) Петка Настојатељ: место празно, јеромонах: Теофан (77) Миљков Игуман: Х. Пантелејмон, јеромонах: Мелентије (77) Роман Игуман: Хрисант, јеромонаси: Григорије, Лукијан (78) Липовац Намесник: Јосиф, јеромонах: Јосиф (78) 1869.година Раваница Арх. Х. Стефан, игуман: Серафим, јеромонаси: Иларион и Теофан (77)


210


Манасија Игуман: Кирил, јеромонах: Емилијан, Самуило (77) Петка Намесник: Х. Јован, јеромонах: Теодосије, монах: Симеон (77) Миљков Намесник,јеромонах: Мелентије, јеромонах: Леонтије (77) Роман Игуман: Хрисант, јеромонаси: Григорије, Лукијан, свештеник: Јован Радуновић (79) Липовац Намесник: Јосиф, јеромонах: Јосиф (79) 1870.година Раваница Арх. Х. Стефан, игуман: Серафим, јеромонаси: Иларион и Теофан (76) Манасија Игуман: Кирил, јеромонах: Емилијан, Мелентије (76) Петка Намесник: Х. Јован, јеромонах: Самуило, монах: Симеон (76) Миљков: Намесник јеромонах: Евђеније, јеромонах: Данило, монах: Мартурије (76) Роман Игуман: Хрисант, јеромонаси: Григорије, Лукијан, свештеник: Радуновић(78) Липовац Намесник: Јосиф (78)

Јован

1871.година Раваница Арх. Х. Стефан, јеромонаси: Теофан, Исаија (81) Манасија Архим : Кирил, јеромонаси: Самилијар и Самуило (81) Петка Намесник: Х. Јован, јеромонах: Теодосије, монаси: Симеун и Тимотеј (81) Миљков: Игуман: Хрисант, јеромонах: Исаија (81) Роман Игуман: Хрисант, јеромонаси: Григорије, Лукијан, свештеник: Јован Радуновић (83) Липовац Намесник: Јосиф, јеромонах: Симеун (83) 1872. година Раваница Арх. Х. Стефан, јеромонаси: Теофан, Исаија, Мелентије (96) Манасија Архим : Кирил, јеромонаси: Емилијан, Макарије (96) Петка Намесник: Х. Јован, јеромонаси: Сава, Рафаило (96) Миљков Игуман: Хрисант, јеромонах: Венедикт, свештеник: Миленко Поповић (96) Роман Игуман: Хрисант, јеромонах: Максим, свештеник: Јован Радуновић (98)

KAPIJA POMORAVQA


211

Свети Роман Липовац Настојатељ: Јосиф, јеромонах: Симеун (98) 1873.година Манасија Архим : Кирил, јеромонаси: Емилијан, Ниђифор (99) Миљков Намесник: филарет (99) Раваница Арх. Рафаило, намесник: Леонтије, јеромонаси: Корнилије, Мелентије, Исаија и Х. Јован(99) Петка Намесник: Макарије, јеромонаси: Јосиф, Мелентије (99) Липовац Игуман: Јосиф, јеромонах: Кипријан (100) Св. Роман Игуман: Данило, јеромонах: Теофило, свештеник: Јован Радуновић, монах: Симеон(100) 1874.година Раваница Арх. Х. Стеван, јеромонаси: Теофан, Мелентије, Исаија, монах: Гаврило (84) Миљков Намесник: Леонтије, јеромонах: Филарет (84) Петка Настојатељ: Корнилије, јеромонах: Иринарх (84) Манасија Арх. Кирило, јеромонаси: Емилијан, Макарије (85) Роман Игуман: Данило, јеромонаси: Григорије, Хаџи Јован, монах: Симеон, свештеник: Јован Радуловић (85) Липовац Настојатељ: Јосиф, јеромонах: Симеон(85)


212


Липовац 1875.година Манасија Арх. Кирило, јеромонаси: Емилијан, Макарије (88) Миљков Намесник: Филарет Раваница Арх. Х. Стеван, јеромонаси: Мелентије, Исаија Петка Настојатељ: Корнилије, јеромонаси: Теофан, Јоаникије (88) Липовац Настојатељ: Јосиф, јеромонах: Симеон Роман Игуман: Данило, јеромонаси: Григорије, Хаџи Јован, монах: Симеон, свештеник: Јован Радуловић (89) 1876.година Манасија Арх. Кирило, јеромонаси: Емилијан, Макарије (110) Миљков Намесник: Филарет Раваница Арх. Х. Стеван, јеромонаси: Мелентије, Исаија, Иларијон и Самуило (110) Петка Настојатељ: Корнилије, јеромонаси: Теофан, Никифор Роман Игуман: Данило, јеромонаси: Григорије, Хаџи Јован, монах: Симеон, свештеник: Јован Радуловић (112) Липовац Игуман: Јосиф, јеромонах Кипријан, монах: Неофит (112)

KAPIJA POMORAVQA


213

1877.година Раваница Арх. Х. Стеван, јеромонаси: Мелентије, Исаија, Корнилије (124) Петка Јеромонах: Макарије (124) Манасија Арх. Кирило, јеромонах: Емилијан, Нићифор Миљков Намесник: Филарет Роман Игуман: Данило, јеромонаси: Григорије, Хаџи Јован, монах: Симеон, свештеник: Јован Радуловић (127) Липовац Игуман: Јосиф 1878. година Раваница Арх. Рафаило, јеромонаси: Мелентије, Макарије, Јосиф (99) Петка Намесник: Макарије, јеромонаси: Јосиг, Мелентије (99) Манасија Арх. Кирило, јеромонах: Емилијан, Нићифор (99) Миљков Намесник: Филарет (99) Роман Игуман: Данило, јеромонах: Теофило, монах: Симеон, свештеник: Јован Радуловић (100) Липовац Игуман: Јосиф, јеромонах Кипријан (100) 1879.година Манасија Арх. Кирило, јеромонах: Емилијан, Нићифор, Корнелије (146) Петка Намесник: макарије, јеромонаси: Лазар, Аверкије Раваница Арх. Рафаило, јеромонах: Јоаникије Миљков Намесник: Филарет Липовац Игуман: Јосиф, јеромонах: Кипријан (147) Роман Игуман: Данило, намесник арх. Данило, свештеник: Јован Радуновић, монах: Симеон. (147) 1880.година Манасија Арх. Кирило, јеромонах: Емилијан, Јован (146) Миљков Намесник: Филарет


214


Петка Намесник: макарије, јеромонаси: Аверкије, Ананије Раваница Арх. Х. Стеван, игуман: Корнилије Липовац Игуман: Јосиф (146) Роман Игуман: Данило, јеромонах Рафајило, свештеник: Јован Радуновић, монах: Симеон (147)

Summary The church is a building designed for performing Christian religious rites, traditionally painted figures of the biblical prophets and New Testament apostles, saints , biblical scenes. The monastery was deserted fort, where he lived the monastic life in asceticism, fasting, prayer, chastity, obedience and poverty. Neither the church nor monastery there would be no believers. In Orthodoxy is considered sacred objects that should not become the only purpose of such buildings, but that they musthelp the faithful to build a spiritual connection with God. From the work we see who lived and worked in the period from 1853 to 1880: Holy Roman monastery, one of the oldest in Serbian territory; Miljkovo monastery (which was first mentioned in 1374), the place and gathering areas Resava Sumadija rebels; Ravanica the founder of the Moravian school, Lipovac the magnificent aristocratic endowment; Manasia, the center Resava school; monastery St. Petka in Paracin, famous for the source of healing power.

KAPIJA POMORAVQA

FRANJEVAČKI SAMOSTAN SV. IVANA KRSTITELJA I ANTUNA U ZEMUNU

215

velečasni Marko Kljajić, župnik župe Sv. Ivana Kapistranskog, Novi Beograd

FRANJEVAČKI SAMOSTAN SV. IVANA KRSTITELJA I ANTUNA U ZEMUNU Apstrakt: U radu je dat kratki istorijski pregled rada franjevaca u Zemunu i okolini. Franjevci se u Zemunu prvi put pominju u XIV stoljeću ali ga napuštaju sredinom XV stoljeća. Ponovo dolaze u Zemun 1739. iz Beograda. Podižu samostan 1752. koji je izgoreo u požaru 1790. godine. Nakon toga osim nekoliko franjevaca ostali napuštaju Zemun da bi se u njega vratili 1807. godine. Započinju zidanje novog samostana koji dovrđavaju tek 1839. godine i u njemu borave do danas. Ključne reči: franjevci, Zemun, samostan Sv. Ivana krstitelja u Zemunu, kapicini, župa Zemun Franjevački samostan u Zemunu se nalazi na uglu ulica Svetosavske i Štrosmajerove sa crkvom posvećenom Svetom Ivanu Krstitelju. Prema nepouzdanim izvorima franjevci su ovdje bili već potkraj 13. stoljeća. Sa sigurnošću se njihova prisutnost u Zemunu može pratiti od 1344. godine, kad tzv. Vatikanski kodeks spominje zemunske franjevce; bili su u sastavu Srijemske kustodije Ugarske provincije.1 Braća zemunskog samostana prihvaćaju 1453. godine opservantska shvaćanja i ulaze u sastav vikarije presvetog spasitelja, ali zatim napuštaju Zemun koji su opustošili Turci neposredno prije odbrane Beograda, koju je s Ivanom Hunyadijem vodio sv. Ivan Kapistranski (1456). Braća se nakon oslobođenja dijela Srijema nisu vraćala u Zemun koji je ostao pod vlašću Osmanlija i nakon Kralovačkog mira 1699. godine. Tek kada je u tzv. Prvom turskom ratu 1716. do 1718. osvojila je kršćanska vojska Beograd, a mirom u Požarevcu taj grad pripao Habsburškoj carevini dolaze braća iz Petrovaradina u Beograd. Franjevci Bosne Srebrene pretvorili su tursku džamiju “Imareth” u crkvu. Uskoro su 1728. godine izgradili crkvu i samostan na jedan kat, niže današnjeg parka na Studenstkom trgu. Ostali su u Beogradu do Drugog turskog rata (1736-1739) u kojem su Turci ponovno osvojili Beograd. To je prisililo braću da bježe zajedno sa vjernicima prijeko Save u nedaleki Zemun, ali tek nakon što su im Turci zapalili samostan (križ pod kojim su prešli u Zemun se i danas čuva u Zemunskom samostanu). U Zemun su prešli 3. 12. 1739. predvodeći poslijednju grupu katolika iz Beograda. No po nekim podacima oni se javljaju u Zemunu i nešto ranije. Naime, duhovnu pastvu nad doseljenim katoličkim pučanstvom u Zemunu preuzeli su 1

Zajedno sa samostanima u Baču, Iloku, Mitrovici, Tordincima, Manđelosu, Irigu i Inđiji. B. de Pisa, De conformitate… u: Analecta franciscana, lib. V, 528; 554 .


216

Marko Kljajić

Franjevački samostan Sv. Ivana krstitelja i Antuna u Zemunu kapucini. Njihova misija započela je u srpnju 1721. godine.2 Vrijeme njihovog djelovanja bilo je tempus missionis (doba misije), a ne redovite pastve. Prvo krštenje zabilježeno je 28. srpnja 1721. godine. Toga dana je rođen i kršten Kristofor Eder, sin Matije Edera krčmara, a kum na krštenju bio mu je Ivan Kristofor Smidth, pivar. Prvo vjenčanje zabilježeno je tek u studenom 1727. godine. Kapucini su zadržali misiju u Zemunu sve do uvođenja redovite pastve 1744., kada su pastvu predali prvom zemunskom župniku Đuri Adamu Büttneru. No, njihovo vršenje duhovne pastve, koje je trajalo od 1721. do 1744., imalo je prekid jer je 1727. godine, kapucinima iz nepoznatih razloga bila oduzeta pastva te je predana franjevcima konventualcima. Matice do studenoga 1727. vodili su kapucini, a u studenome su ih počeli voditi redovnici konventualci, p. Anacletus Schefftschik i p. Johannes Mathias Masser, ordinis conventualis. U maticama krštenih, vjenčanih i umrlih za mjesec rujan 1728. godine, nalazi se ova bilješka: Hoc anno diei 8. septembris, in festo Nativitatis B. Virginis Mariae ex gratia promovente Domino per illustri domino, de Kollhund pleni potentiario honorum Zemlinensium altafatae excellentiae nobis capucinis iterum cappella haec cum honore restituta est, i od te godine kapucini su opet nastavili voditi matice župe.3 U kanonskim vizitacijama srijemskog biskupa Ladislava Szőrenyja (1733 – 1752) postoji popis katoličkog žiteljstva iz 1735. iz kojeg saznajemo da je u 2

Josip Bösendorfer navodi da su kapucini u Zemun došli 1738., no po istraživanjima dr. AlojzijaVincetića oni su zapravo došli za vrijeme grofa Schönborna nakon Požarevačkog mira 1718. kada su preuzeli pastvu i u nekim mjestima u Srbiji. Kronika župe Zemun, 1925. godina, 5. 3 Kronika župe Zemun, 1925. godina, 6. – 7.

KAPIJA POMORAVQA


217

Zemunu tada bilo 30 katoličkih obitelji. No već 1743. bilo je 185 njemačkih obitelji, 8 katoličko – slovenskih, 8 armenskih i 4 mađarske obitelji. Dakle možda i do 1500 katoličkih duša.4 Biskup Szőrenyj je nakon svog kanonskog pohoda 1743. godine nameravao kapucinima ostaviti vodstvo zemunske župe no oni nisu bili voljni preuzeti je a s druge strane biskup nije htio franjevcima ponuditi župu. Zato je na župu doveden Đuro Adam Büttner Nemac iz okolice Würzburga što je u potpunosti bilo u skladu sa etničkim sastavom stanovništva u Zemunu.5 Po dolasku u Zemun 1739. godine franjevci u Zemunu najprije stanuju u privatnoj kući koju im je ustupio neki kršćanin, a kasnije u rezidenciji u kojoj su prije prebivali kapucini. Izgradnju samostana i crkve počinju 1750. godine. Crkva je bila posvećena Svetom Ivanu Krstitelju, a uz pomoć vojnih vlasti do 1752. dovršeni su najvećim delom radovi na crkvi i samostanu. Do 1755. g. su dovršena i tri pokrajna oltara posvećena Svetom Antunu, Žalosnoj Gospi i Blaženoj Djevici Mariji Beogradskoj, u koji je stavljena slika Čenstohovske Gospe, koja i danas stoji u crkvi. Pater Cirilus Fridlain 1764. g. se pobrinuo da Filip Binder tiskom umnoži sliku iz samostana. Taj otisak je veoma značajan pre svega jer se u njegovom donjem dijelu može vidjeti tadašnji izgled sve četiri zemunske crkve: obe pravoslavne, katoličke na pijaci i naravno, samostanske franjevačke. Prekosavski franjevci odijelili su se zajedno s dalmatinskima 1735. godine od bosanskih franjevaca pod Turcima, ali su se prekosavski opet ujedinili i živjeli zajedno do 1757. godine kada su franjevci u Slavoniji, Srijemu i Bačkoj formirali novu Provinciju sv. Ivana Kapistrana.6 Od 1741. godine franjevci su u Zemunu držali i osnovnu školu za njemačku decu. Škola je od 1759. godine je imala tri odeljenja. Međutim, zemunski nadučitelj Josif Rotterse se 25. 06. 1780. godine potužio da franjevci drže nedozvoljenu školu “u koju beže nevaspitana deca”. Franjevci su vršili i dužnost vojnih kapelana za vojnike katolike stacionirane u Zemunu. Tako je fra Bernard Pavković bio vojni kapelan 1785. godine.7 Pošto je župa još uvek koristila staru pregrađenu mošeju i Büttner i njegov naslednik Toma Miklaušić su nastojali sagraditi novu katoličku crkvu u Zemunu. Sa druge strane biskupi su savetovali da se zbog cjene, samo proširi postojeća crkva. Međutim, novi župnik Miklaušić je bio uporan da sagradi novu crkvu. Čim se dogovorio s franjevcima kako će obavljati župske dužnosti u franjevačkoj crkvi odmah je pristupio rušenju stare crkve. Treće nedelje po Uskrsu 2. svibnja 1784. poslednji put je u staroj crkvi obavljena svečana Služba Božja. Nakon mise je u procesiji u franjevačku crkvu prenesena čudotvorna slika blažene Djevice Marije, Pomoćnice kršćana. No sa izgradnjom nove crkve će ići vrlo sporo.Tek 5. kolovoza 1785. obaljen je svečani blagoslov temeljnog kamena u koji je stavljena spomenica na latinskom. Međutim, odmah nakon toga izgrdanja je stala. U jesen 1786. godine je izgrađena sakristija (osvećena tek 1788) a i onako spora izgradnja nove crkve je, zbog rata, ponovo potpuno obustavljena od 1788. do 1790. godine. Tek krajem 1794. župna crkva je stvaljena pod krov i ostao je da se podigne 4

M. Kljajić, Surčin kroz povijest, Vinkovci 2010, 194 Kronika župe Zemun, 1925. godina, 25 6 Brevis memoria Provinciae Capistranae, Budae 1857, 30-31. 7 D. Šimunović, “Delovanje franjevaca u Srijemu u 17. i 18. stočjeću“, Identitet Srijema u prošlosti i sadašnjosti, Nijemci 2008, 404; L. Ćelap, Zemunski vojni komunitet (1717-1881), Beograd 1967, 65 5


218

Marko Kljajić

još toranj što je urađeno slijedeće 1795. jjo godine. Čak ni 1798. godine crkva nije go bila bi u potpunosti dovršena.8 Zbog svega ovog ov od 1784. do 1790. godine župna crkva u Zemunu je bio franjevački cr samostan a nakon što je samostan izgoreo sa u požaru korišćena je sakristija. Krajem XVIII stoljeća, bilo je neuspešnih pokušaja gradskih vlasti da ne se franjevci isele iz samostana. Postoji dokument iz 1787. godine u kojem zedo munski Magistrat zahteva da se samostan m pretvori u vojnu bolnicu, a da se franjevci pr isele. is Udar groma 1. 8. 1790. godine je izazvao požar koji je tokom sledećeg dana iz teško oštetio crkvu i samostan. Na molbu te franjevaca da im se dodijeli pomoć, fr gradonačelnik, kapetan Seribeli, je pregr dložio da se preostale cigle upotrijebe za dl izgradnju a ddva ffranjevca bi mogla pomagati u dušebrižništvu i d j žžupske k crkve, k j stanovati u župnom stanu. To je i učinjeno, i ostali franjevci su napustili Zemun. Biskup Krtica pohodio je 30. svibnja 1798. Srijem po deveti put. Tom prilikom došao je i u Zemun, gdje ga nije bilo sedam godina. Pozvao je župnika Quesara i njegova kapelana Celčića s nakanom da razriješi spor između njih dvojice. Celčića je premjestio u Karlovce, a Quesaru je dopustio da sam nađe duhovnog pomoćnika. Čini se da je to Quesar i želio. Brzo se nagodio s franjevcima, koji su mu obećali pomagati uz nagradu od 160 forinti. Biskup Krtica je još dva puta obišao Srijemsku biskupiju, 1800. i 1803. godine ali u Zemun nije dolazio jer njegove odredbe Quesar nije izvršio.9 Biskupa Krticu, nakon njegove smrti 1805. naslijedio je biskup Antun Mandić. Namjesničko vijeće ga je u jesen 1806. pismeno izvijestilo o zanemarenoj pastvi u Zemunu, s pitanjem je li ondje potrebno zadržati franjevački samostan. Biskup se odlučio na licu mjesta uvjeriti u tamošnje prilike te je pošao u Zemun, gdje je stigao uoči Sv. Tri Kralja 1807. godine. Odsjeo je u carinarnici. Ozbiljniji župljani su ga upoznali s problemima u župi. Biskup je potom pozvao ugledne Zemunce i upozorio ih na potrebu njihove darežljivosti kako bi dobili kapelana. Župljani su se obvezali u tu svrhu izdvojiti 150 forinti godišnje, o čemu je i sklopljen ugovor. Biskup Mandić je osobno uručio župniku Quesaru nalog u kojem je točno određen red Službe Božje, kojeg se odsad imao strogo pridržavati. Župnik se ispričavao da ne može držati kapelana, jer nema sredstava za njegovo uzdržavanje. Tužio se na zemunski magistrat da mu ne ide na ruku. Odmah po biskupovom odlasku iz Zemuna, župnik se obratio načelniku te je od njega ishodio svjedodžbu koju su potpisali i mnogi građani, a koja potvrđuje da je zdušno vršio pastvu u Zemunu i da njemu, pokraj franjevaca, ne treba kapelan. Vrativši se u Đakovo, biskup je 8

Kronika župe Zemun, 1925. godina, 110; M. Kljajić, Surčin kroz povijest, Vinkovci 2010, 218 9 Kronika župe Zemun, 1925. godina, 115. - 116.

KAPIJA POMORAVQA


219

izvijestio Namjesničko vijeće iz o potrebi da se zadrži franjevački samostan u Zemunu. nj Također je zahtijevao da se Ta iz župne kuće isele stanari. Tom To njegovu zahtjevu bilo je udovoljeno. Cijela kuća predana je župniku. Već u pr veljači 1807., biskup Mandić ve je za zemunskog kapelana poslao Andriju Filipovića. ppo Župnik ga je zlovoljno priŽu mio, m postupajući s njim kao s prethodnim kapelanima dok do su župljani prigrlili su kapelana. Doznavši za sve to ka biskup Mandić je ondje poslao generalnog vikara Ivana Wittmanna i dekana Franju Kolunđića da provjere stanje i o tome naprave zapisnik.10 Wittmann je početkom ožujka 1807. naredio Quesaru da po biskupovom nalogu odmah pođe u Đakovo. Biskup Mandić je Quesara zatočio (internirao) u bogoslovnom sjemeništu 9. travnja 1807., ali je parnica protiv Quesara trajala godinama. Na prvoj instanci je dovršena 1808. a u Kaloči kao drugoj instanci otegla se od svibnja 1809. do 1812. godine. Quesar je, na kraju, po kazni penzionisan. Od ožujka 1807. do 1813., dok nije okončana parnica protiv Quesarova i dok zemunska župa nije postala kanonski ispražnjena, biskup je u Zemun poslao za upravitelja župe Ignaca Achtera, prebendara stolne crkve u Đakovu.11 U međuvremenu, Franjevci se zvanično vraćaju u Zemun 1807. godine pod vođstvom gvardijana Simona Kranca i sa 8000 forinti koje im je izdejstvovao biskup u cilju gradnje samostana. Do tada su, kao što smo vidjeli, pomagali župniku u radu. Samostan i crkvu su obnovili 1830. godine tako da se u njoj moglo služiti. Međutim, zbog nedostatka finansijskih sredstava samostan nikako nije bilo moguće dovršiti. Naročito je bilo problema sa izgradnjom tornja na crkvi i opravkom manastirske zgrade. Zbog toga se franjevci u leto 1836. godine obraćaju srpskom knjazu Milošu moleći ga da im pomogne u izgradnji tornja i popravci manastirske zgrade. Knjaz je uvažio ovu molbu i izdao nalog da se franjevcima uputi pomoć.12 Odmah zatim, par mesjeci kasnije, starešina franjevačkog samostana je zamolio knjaza da im se dozvoli nabavka kamena u Srbiji za opravku manastira a što im je knjaz rado odobrio.13 Tek 1838/9. godine 10 Wittmann je ustanovio da se Quesar nije držao biskupove naredbe glede svećeničkog odijela ni poslije 18. siječnja, zatim da je upotrijebio Magistrat protiv biskupa i građana koji bijahu s biskupom, a koje sada zbog toga Magistrat progoni. Napose je načelnik navalio na crkvenog oca Antuna Bergera koji je sazivao građane prijeteći da će mu kuću prodati i iz Zemuna ga protjerati. Kronika župe Zemun, 1925. godina, 117. 11 Isto, 130. 12 Arhiv Srbije - KK XXXV - 608, Nalog knjaza Miloša da se izađe u susret molbi starešine Francinsanskog manastira u Zemunu u vezi sa građenjem tornja i opravkom manastirske zgrade 13 Arhiv Srbije - KK XXXV - 764, Starešina manastira iz Zemuna moli kamen iz Srbije za opravku crkve i manastira


Marko Kljajić

220

su u potpunosti dovršene nova crkva (toranj crkve podignut je 1838. godine) i samostan ali su poslijednje adaptacije na crkvi i samostanu su završene čak 1883. godine. Vikar Venceslav Edinger otvorio je 1870. godine pri franjevačkom samostanu privatnu školu koja je prve godine imala 8 a druge godine 21 učenika. Organizovanje privatnih škola je bilo zabranjeno i osnovna škola je trabalo da bude zatvorena. Međutim, Odjel za bogoštovlje i nastavu u Zagrebu dozvolio je »uvaživ Edingerovu inteligenciju i zasluge, da može u Zemunu održavati privatnu školu s tri odjela i s nastavnim jezikom hrvatskim.«14 Krajem 19. i početkom 20. stoleća, u samostanu su, jedno vreme, postojale dve škole. Jedna škola je bila državna i držala je nastavu na nemačkom jeziku, a druga je bila privatna i u njoj je nastava bila držana na hrvatskom jeziku. Za sam samostan vezana je povijest ne samo zemunskih, već i beogradskih katoličkih redova. On je jedini preostali samostan od mnogih koji su postojali u Zemunu, a i u Beogradu u prvoj polovini 18. stoleću. Višestruka je djelatnost franjevaca u Zemunu, od dušobrižničkih dužnosti, lekarskih, a dugo vremena je, kao što smo vidjeli, u samostanu djelovala i škola. Đakovačko-srijemski biskup Stjepan Bauerlein osnovao je 1970. godine u Novom Beogradu župu sv. Ivana Kapistranskoga i povjerio je samostanskom bratstvu. Na području župe pribavljen je stan sa željom da služi kao pastoralni prostor nove župe. Kako namjeru građenja nove crkve više od trideset godina nije bilo moguće ostvariti na Novom Beogradu, franjevci 2004. vraćaju župu sv. Ivana Kapistranskoga đakovačko-srijemskom biskupu Marinu Srakiću na dan sv. Ivana Kapistrana 23. 10. 2004. godine. Devedesetih godina 20. veka, u samostanu se čuvalo preko 6.000 knjiga i umetničkih dela iz Vukovara, koji je tada bio pogođen ratnim dejstvima. Samostan i crkva su spomenici kulture pod zaštitom države. Summary The paper gives a brief historical overview of the Franciscans in Zemun and the environment. The Franciscans in Zemun, first mentioned in the XIV century, but abandoned it mid XV century. Again come to Zemun 1739th from Belgrade. Erected a monastery 1752nd which burned in the fire 1790th year. After that, apart from several other Franciscans leave Zemun to return to it the 1807th year. Start building a new monastery, finishe thtat in 1839th year and staying in it until today.

14

M. Dabižić, Prilog istoriji zemunskih škola od treće decenije XVIII stoleća do 1918. godine, Godišnjak grada Beograd knj. XXVI, Beograd 1979, 80

KAPIJA POMORAVQA

ОД ТОМЕ ДО „СТОЛЕТА“: ПРИЛОГ ИСТРАЖИВАЊУ ПОРОДИЧНОГ ПОРЕКЛА РАДИКАЛСКОГ ПРВАКА СТОЈАНА М. ПРОТИЋА

221

др Софија Божић Институт за новију историју Србије, Београд

ОД ТОМЕ ДО „СТОЛЕТА“: ПРИЛОГ ИСТРАЖИВАЊУ ПОРОДИЧНОГ ПОРЕКЛА РАДИКАЛСКОГ ПРВАКА СТОЈАНА М. ПРОТИЋА Апстракт: У раду је обрађено породично порекло познатог радикалског првака и српског политичара Стојана М. Протића. Посебно је скренута пажња да он потиче из породице кнеза ражањске нахије Милића Томића и темнићког проте Стојана Милићевића. Кључне речи: Стојан М. Протић, Милић Томић, Стојан Милићевић, Варварин, Ражањ, Ћићевац, Крушевац Поред Николе Пашића, Стојан Протић био је један од најистакнутијих радикалских политичара у Србији и, касније, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Иако је у науци о њему до сада објављено неколико монографија и чланака који или прате Протићев живот у целини или су фокусирани на одређене аспекте његовог рада и њихове последице, ипак се не може рећи да су Протићева личност и јавно деловање довољно истражени.1 Између осталог, није подробније осветљено питање његовог порекла, чему је изгледа допринео и сам Протић, избегавајући да се хвали својим знаменитим дедовима. „...мало је ко знао историју породице Стојана Протића“ – забележио је Милан Јовановић Стојимировић. „Он никада није истицао своје јуначко порекло, и ништа није тражио на основу заслуга својих предака. Он је и у томе погледу био отмено дискретан, као што никад није говорио ни о својим заслугама за народ и земљу“.2 Ако се осврнемо на оно што је о оцу написао његов син Милан у својим сећањима, сазнаћемо да је чукундеда Стојана Протића био Тома Дечанац из села Дечана код истоименог манастира, који се са женом и два малолетна сина доселио у Србију око 1745, бежећи од турског зулума. О својим прецима Милан Ст. Протић навео је и следеће: „Протићев прадед Милић Томић, један од два сина Томе Дечанца, био је чувени кнез ражањски, који је по народном послу одлазио два пута у Цариград и сарађивао са Карађорђем и кога су Турци 1 Olga Popović, Stojan Protić i ustavno rešenje nacionalnog pitanja u Kraljevini SHS, Beograd 1988; Dejvid Mekenzi, Stojan Protić: srpski novinar i državnik, Beograd 2008; Ђорђе Ђ. Станковић, „Неуспех Стојана Протића у окупљању политичких снага ради решавања хрватског питања 1921. године“, Историјски гласник, Београд 1971, 7–34; Љубинка Ћирић–Богетић, „Одјек политичке акције Стојана Протића код војвођанских радикала 1920–1923. године“, Зборник за историју св. 24, Нови Сад 1981, 105–136; Снежана Ненезић, „Стојан М. Протић библиотекар Народне библиотеке у Београду: (16. 2. 1857 – 28. 10. 1923): прилози за биографију“, Сусрети библиографа у спомен на др Георгија Михаиловића: зборник радова, Инђија 2000, 211–222. 2 Милан Јовановић Стојимировић, Силуете старог Београда 2, Београд 1987, 160.


222

Софија Божић

1814, заједно са старијим сином Гмитром (или Дмитром), набили на колац на „Мечки“ код Ражња. Протић је оџаковић, коленовић, иако су му родитељи мали људи, отац Милан занатлија, мајка Милосава („баба Ђина“) неписмена сељанка из села Јасике, код Крушевца“.3 Идући даље трагом на који је указао Протићев син, долази се до потпунијих података о породици из које је поникао познати српски политичар. О личностима које је поменуо Милан Ст. Протић писао је још у 19. веку Милан Ђ. Милићевић, а у новије време др Бранко Перуничић. Према овим историчарима, чукундеда радикалског политичара Тома Дечанац побегао је око 1750. године од турског зулума из Метохије у Сталаћ. Тако је његов син Милић, рођен око 1740. у селу Дечанима, одрастао у Сталаћу, где се и оженио. После смрти супруге, прешао је у Ћићевац. Ту је засновао породицу са удовицом по имену Станка, која је из првог брака имала сина Стевана. Станка је са Милићем добила још двојицу синова: Дмитра и, 1783, Стојана.4 Интелигентан и способан, Милић је брзо постао уважена личност у свом крају, па и у удаљенијим деловима Србије. Ангажовао се за време Кочине крајине, а затим је, добивши пристанак Османлија, прихватио положај који су му понудили Срби и постао кнез ражањске нахије. Када је почела Српска револуција 1804, истакао се као један од првих устаника, заједно са синовима. Учествујући у бици на Каменици 1809, Милић, Дмитар и Стојан успели су да сачувају животе, док је Стеван том приликом погинуо.5 Осим што је војевао, Милић је учествовао и у дипломатским активностима. По Карађорђевом налогу, 1812. је пошао у Цариград са Стеваном Јевтићем и Иваном Протићем, ради уговарања мира с Турцима. Вративши се у Србију по обављеном послу, Милић није још дуго живео. Већ следеће, 1813. године, када је угушен Први српски устанак, а Турци почели са репресалијама над становништвом, Милић, који није желео да бежи пред Османлијама, и његови синови одмах су били ухваћени. Како би застрашили Србе и угушили сваку идеју о новој побуни, Турци су одлучили да њихове најугледније представнике и познате устанике казне на најсвирепији начин: на брду Мечки код Ражња, кнез Милић и старији син Дмитар издахнули су у страшним мукама на коцу. Срби су потом скинули њихова тела и покопали их изнад олтара Манастира светог Романа.6 Иста судбина требало је да снађе и Стојана Милићевића, свештеника кога је у Нишу рукоположио, 25. марта (5. априла) 1805. године, нишки митрополит Макарије.7 Управо зато што је био у служби Христа, Турци су извршење казне над Стојаном оставили за крај, наменивши му, како 3 Милан Ст. Протић, „Пашић и Протић пре 1914: скице ликова“, Историјски гласник, Београд 1971, 97. Протићев биограф Мекензи прихватио је ове податке и није се даље бавио Протићевим прецима. D. Mekenzi, н. д., 7. 4 Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа, Београд 1959, 204; др Бранко Перуничић, Крушевац у једном веку: 1815–1915, Крушевац 1971, 56. 5 М. Ђ. Милићевић, н. д., 204; др Б. Перуничић, н. д., 53, 56. 6 М. Ђ. Милићевић, н. д., 204–205; др Б. Перуничић, н. д., 56. 7 Архив Србије (даље: АС) – Државни Совјет - РНО 196/837, Списак свештенства монашког и мирског реда у целој Србији године 1836.те, число – 174, лист 65.

KAPIJA POMORAVQA


223

је забележио Милан Ђ. Милићевић, колац обојен зеленом бојом. Када је дошао ред на Стојана, присутни Срби, окупљени у великом броју, ужаснути судбином пострадалих, настојећи да тако спрече гашење породице Милићевић, обратили су се Турцима молбом да бар млађег кнез-Милићевог сина оставе у животу. Џелати се, међутим, нису обазирали на српске вапаје и наставили су започети зверски посао. Срби су тад понудили знатну суму новца у замену за живот свог сународника и Турци су, полакомивши се, ослободили већ рањеног и напаћеног свештеника. Старешина Манастира светог Романа предао им је обећани новац (25 кеса, односно 12 500 гроша), а Стојан је, захвалан што је избегао смрт, будући довољно имућан, убрзо вратио дуг свом спасиоцу: његов живот вредео је 400 свиња, колико их је морао продати како би надокнадио средства која су исплаћена Турцима.8 Али, искушењима кнез-Милићевог сина ту није био крај. После извесног времена, на заповест везира, Стојан се поново нашао у рукама Турака, као један од 60 Срба који су оковани и отерани у Крушевац, Шашитпаши Франчевићу. На срећу, паша је био стари познаник Стојановог оца, те је ослободио млађег Милићевића и допустио му да се врати у Ћићевац.9 И следећи пут, 1815. године, када је 30 гаваза из Ниша кренуло да убије и опљачка српског свештеника, Стојана је послужила срећа. Туркиња Тана из Ражња, где су се гавази задржали на преноћишту, обавестила га је шта му се спрема, тако да је Стојан са породицом пребегао у Варварин. Не затекавши свештеника у Ћићевцу, гавази су кренули за њим у потеру, али даље од Мораве, где су лежале добро брањене територије које је кнез 8 9

М. Ђ. Милићевић, н. д., 205; др Б. Перуничић, н. д., 54. М. Ђ. Милићевић, н. д., 205; др Б. Перуничић, н. д., 56.


224


Милош ослободио од Турака, нису могли. Уместо да јуре Стојана, вратили су се назад, опљачкали сву имовину коју није успео да понесе са собом и потом му запалили кућу.10 Успешно бекство од гаваза било је, чини се, последње тешко искушење Стојана Милићевића. Све до смрти живео је мирно, обављајући свештеничку дужност. На захтев кнеза Милоша, београдски митрополит Агатангел дао му је у парохију, почетком 1817. године, села Варварин, Маскаре и Бошњане.11 Постао је прота за Темнић и по смрти јереја Марка Миловановића служио је као једини свештеник у варваринској цркви све до маја 1847. На парохију је тада дошао његов син Миладин,12 с којим је стари прота служио заједно до августа исте године. Од августа до октобра 1847. служио је ретко, а затим се скоро сасвим повукао. Срећемо га у још само неколико наврата: у протоколима рођених Цркве св. Богородице од 14. до 24. септембра (6. октобра) 1848, када је замењивао сина Миладина, 13 (25) марта 1849. када је крстио унуку Јефимију (Миладинову ћерку) и, последњи пут, маја 1849.13 Нешто дуже прота Стојан је служио при сахранама: служио је опело извесној Милани Николиној 3 (15) марта 1852. и опело свештенику из Сталаћа Милети Тодоровићу 22. априла (4. маја) 1853.14 Почетком педесетих његова 10

М. Ђ. Милићевић, н. д., 205–206; др Б. Перуничић, н. д., 54. АС, Збирка Мите Петровића бр. 498: Писмо Агатангела митрополита београдског кнезу Милошу, 1 (13) март 1817. Потпуно опљачкан 1815, Стојан је за неколико година успео да поново стекне имовину, коју је чинило 73 брава стоке. АС, Тефтер чибучки за јагодинску нахију из 1823. г., 8. 12 Миладин је први пут служио на сахрани 22. новембра (4. децембра) 1846, а затим поново тек 7 (19. маја) 1847. 13 Историјски архив Крушевац (даље: ИАК), Црква св. Богородица – Варварин, Протокол крштених 1837–1850. 14 ИАК, Црква св. Богородица – Варварин, Протокол умрлих 1837–1853. 11

KAPIJA POMORAVQA


225

активност била је приметна нарочито при венчањима. Споменимо и то да су у периоду од јануара 1837. па до 1850 (не рачунајући Миладина Милићевића), једино 6. јула 1838. по једно дете крстили јереји Радован Стефановић16 и Голуб Милошевић.17 У данима око тог датума прота Стојан се у протоколима не помиње, што значи да су га та два јереја, у одсуству, замењивала. Поред тога, јереј Голуб је 28. новембра 1847. служио на сахрани младог Лазара Поповића из Варварина.18 Други свештеници нису у овом периоду чинодејствовали у варваринској цркви. Прота Стојан је повремено служио и у другим оближњим црквама. Тако је 17. фебруара (1. марта) 1837. чинодејствовао у јасичкој цркви на венчању Димитрија Поповића (сина јасичког свештеника Милосава Ћићевца) из Јасике и Стане Станка Гмитровића из Велике Крушевице.19 Протин живот окончао се 18 (30) септембра 1854. и, већ следећег дана, син кнеза Милића сахрањен је код варваринске цркве. Међутим, на спомен-плочи на којој су исписана имена свештеника породице Милићевић, на јужном зиду цркве, споља, наведени су погрешни биографски подаци за проту Стојана: 1754. као година рођења и 1836. као година смрти. Нарочито изненађује погрешна година смрти, јер је она лако могла да се провери у Протоколу умрлих цркве у Варварину. Прота Стојан имао је, са супругом Инојком,20 1831. године, четири жива сина: Станоја, Милоја, Миладина и Милана.21 У Тефтеру пореских глава 15

15

Прота Стојан служио је на венчању 16 (28) септембра 1851 (1 венчање), 11 (23) новембра 1851 (4 венчања), 13 (24) новембра 1851 (5 венчања), 23. јануара (4. фебруара) 1852 (1 венчање), 26. јануара (7. фебруара) 1852 (1 венчање) и 27. јануара (8. фебруара) 1852 (9 венчања). Јереј Миладин није венчавао од 7 (19) новембра 1851. па до 7 (19) априла 1852. ИАК, Црква св. Богородица – Варварин, Протокол венчаних 1837–1861. 16 Јереј Радован Стефановић, с пребивалиштем у Ћићевцу, рукоположен 8 (20) марта 1831. у Пироту од епископа Јеронима. По подацима из 1836. није имао парохије, а није имао ни синђелију. АС – Државни Совјет – РНО 196/837, Списак свештенства монашког и мирског реда у целој Србији године 1836, число 76, лист 79. 17 Јереј Голуб Милошевић, с пребивалиштем у селу Кошеви, рукоположен 8 (20) марта 1831. у Пироту од епископа Јеронима. Године 1836. није имао ни парохију ни синђелију. АС – Државни Совјет – РНО 196/837, Списак свештенства монашког и мирског реда у целој Србији године 1836, число 74, лист 79. Село Кошеви данас не постоји. Налазило се поред десне обале Велике Мораве близу Дреновца и Сикирице. Због сталне угрожености од поплава, наредбом виших власти, у време друге владе кнеза Михаила, расељено је и сељани Кошева су углавном насељени у Сикирици. 18 Лазар је умро 27. новембра 1847. ИАК, Црква св. Богородица – Варварин, Протокол умрлих 1837–1853. 19 ИАК, Црква св. Духа – Јасика, Протокол венчаних 1837–1861. 20 Инојка је рођена 1780. године. Умрла је 11 (23) јуна 1843, сахрањена је 12 (24) јуна 1843. у порти варваринске цркве. ИАК, Црква св. Богородица – Протокол умрлих 1837–1853. На њеној надгробној плочи налази се следећи натпис: “леже кости Инојке (ИНОИКЕ) бивше варваринске верне супруге протонамесника Стојана Милићевића која се преставила 11. јуна 1843 г. у 63. години живота“ (транскрибовано на савремену ћирилицу). 21 У архивској грађи, у вези са Стојаном Милићевићем помињу се Вељко Милићевић (умро 8/20. јула 1839, а сахрањен 9/21. јула 1839) и Петар Милић (умро 14/26. јула, сахрањен 15/27. јула 1841). За сада нисмо могли да утврдимо у каквим су конкретним родбинским односима они били са Стојаном Милићевићем, али је сигурно да су били у блиском сродству. АС – Инв. бр. 565 Мин финансија, Тефтер арачки – Нахија Јагодинска капетанија темнићка 1831, 20;


226


1836. помињу се, уз њега, Станоје и Милоје.22 Док је Миладин задржао презиме Милићевић, Милоје је узео презиме Протић, али се у почетку јавља као Стојановић. Станоје се у изворима помиње под презименима Протић и Милићевић, док се Милан јавља најпре као Стојановић, а касније као Протић. Кумови породици Милићевић, тј. Протић, били су Милоје Милосављевић из Секурича и његови наследници, који су по њему носили презиме Миливојевићи,23 док су Стојан и, потом, његов син Милоје били кумови породици Станковић из Маскара. Син Стојана Милићевића Милоје Протић са супругом Марином имао је троје деце: сина Алексија, рођеног 16 (28) марта 1837,24 ћерку Магдалену, рођену 6 (18) новембра 1838. и сина Петра, рођеног 28. маја (9. јуна) 1843.25 Милоје Протић, „земљоделац“, умро је 1 (13) марта 1862, а сахрањен је 2 (14) марта 1862.26 Милојев брат Станоје био је ожењен Јованом и имао је сина Милоша, рођеног 8 (20) новембра 1840. године.27 О протином сину Милану зна се да је био трговац,28 да је рођен, вероватно, 1824. године29 и да се женио два пута. Са Стојаном Јована Дмитровића из Варварина ступио је у брак 3 (15) јуна 1843,30 али је Стојана умрла већ 13 (25) априла 1845.31 Поново се оженио вероватно 1856.32 и из другог брака, са Гином, имао је два сина: будућег радикалског политичара Стојана и Мијаила.33 Стојан је рођен 1 (13) јануара 1857, а крштење је обавио протојереј Јосиф Протић, протопрезвитер крушевачки, 16 (28) јануара 1857.34 Мијаило је 1864. имао три ИАК, Црква св. Богородица – Протокол умрлих 1837–1853. 22 АС, Тефтер пореских глава 1836, 18. 23 ИАК, Црква св. Богородица – Варварин, Протокол венчаних 1837–1861. 24 Крстио га је Миливоје Милосављевић из Секурича, 9. маја (21. маја)1837. ИАК, Црква св. Богородица – Варварин, Протокол крштених. 25 Крстио га је Милија Миливојевић из Секурича, 4. јуна (16. јуна) 1843. ИАК, Црква св. Богородица – Варварин, Протокол крштених. 26 ИАК, Црква св. Богородица – Варварин, Протокол умрлих 1854–1862. 27 ИАК, Црква св. Богородица – Варварин, Протокол крштених 1837–1850. 28 У пригодним текстовима објављиваним поводом Протићеве смрти стоји да је Милан био угледан занатлија, да је биран за кмета крушевачке општине, али да је био сиромашан. Политика, бр. 5573, 29. октобра 1923, 1. 29 Налазимо га у попису житеља и њиховог имања у Крушевцу 1864, у коме се наводи да има 40 година. Др Б. Перуничић, н. д., 700. 30 ИАК, Црква св. Богородица – Варварин, Протокол венчаних 1837–1853. 31 ИАК, Црква св. Богородица – Варварин, Протокол умрлих 1837–1853. 32 Пошто недостаје протокол венчаних од 1849–1856, не можемо да утврдимо тачан датум Милановог ступања у други брак. Можемо само да претпоставимо да је до брака дошло 1856, с обзиром на то да је прво дете рођено 1857. 33 Др Б. Перуничић, н. д., 700. 34 ИАК, Црква Рождества пресвете Богородице – Крушевац, Протокол крштених 1853–1861. Будући да период од рођења до крштења новорођенчета износи чак две недеље, што је било неуобичајено за оновремене прилике, када су деца крштавана у много краћем року, поставља се питање шта је био разлог за одлагање. Да ли је Стојан Протић можда рођен у Варварину, где је његов отац још увек имао имање, иако се већ био преселио у Крушевац, и где њихови породични кумови Миливојевићи из Секурича, због неповољних временских прилика (с обзиром на то да је био месец јануар), могуће је, нису успели да дођу како би кумовали

KAPIJA POMORAVQA


227

године, што значи да је рођен 1861. Од четворице синова проте Стојана, највише података остало је иза Миладина Милићевића. Он је рођен 1818. године,36 а у брак са Синђелијом– Синђом37 ступио је око 1840. Као што смо видели, и Миладин се, попут свог оца, посветио свештеничком позиву. За ђакона је рукоположен крајем 1840. или почетком 1841. године. Неколико месеци касније родио му се први син Сава, 26. априла (8 маја) 1841.38 Недуго потом, већ 29. јуна (11. јула) 1841, Миладин је рукоположен за свештеника.39 Син Аксентије родио му се 14 (26) фебруара 1844, када је Миладин већ био јереј.40 Парохију у Варварину примио је од оца Стојана 1 (13) маја 1847, и то као капелан.41 Прво венчање обавио је 28. јула (9. августа) 1847.42 На парохији је остао до 7 (19) октобра 1862, када је препустио свом сину Аксентију као капелану. Наравно, и даље је повремено служио, па је чак постао и намесник варварински: у пролеће 1868. јагодински прота Јован Јовановић, по сопственој молби, разрешен је дужности окружног намесника, па је, уместо њега, на то место постављен Миладин Милићевић.43 У Крагујевцу, 6 (18) јула 1868. Миладин је произведен у чин протојереја и остао је на служби у истом, јагодинском округу.44 У међувремену, 16 (28) новембра 1856. умрла му је ћерка Настасја која је сутрадан, 17 (29) новембра, сахрањена на варваринском гробљу.45 Почетком 1858. године, варварински намесник Миладин Милићевић молио је митрополита да се његов син Сава рукоположи у свештеника.46 Нешто касније се жалио да му бачински парох Јован Поповић није хтео испитати сина Саву са запрошеном девојком због неког сродства и, описујући то сродство, молио је митрополита да се тај брак дозволи.47 35

детету? У сваком случају, дете је крштено у Крушевцу, а уместо Миливојевића, као Стојанова кума помиње се извесна Настасја из Крушевца. 35 Др Б. Перуничић, н. д., 700. 36 Према: ИАК, Црква св. Богородица – Варварин, Протокол умрлих 1876–1892, где стоји да је у време смрти 1891. Миладин Милићевић имао 73 године. И на спомен-плочи на варваринској цркви као година рођења проте Миладина наведена је 1818. 37 Синђа је рођена 22. августа (3. септембра) 1820. Умрла је 8 (20) августа 1886. Надгробни споменик на варваринском гробљу поред цркве 38 Кум на крштењу био је Милосав Миливојевић из Секурича. Крштење је 9 (21) маја 1841. обавио Стојан Милићевић. ИАК, Црква св. Богородица – Варварин, Протокол крштених 1837–1850. 39 Весник српске цркве, св. VIII/август 1891, 729. 40 Кум на крштењу 9 (21) марта 1844. био је Милосав Миливојевић из Секурича. Крштење је обавио Стојан Милићевић. ИАК, Црква св. Богородица – Варварин, Протокол крштених 1837–1850. 41 Тај податак наведен је у Летопису цркве варваринске, стр. 6, међутим, вероватније је да је он пре тог датума био капелан код свог оца, а да је од тог дана преузео парохију 42 ИАК, Црква св. Богородица – Варварин, Протокол венчаних 1838–1861. 43 Пастир, бр. 17, 28. април (10. мај) 1868, 270. 44 Пастир, бр. 28, 14 (26) јул 1868, 446. 45 ИАК, Црква св. Богородица – Варварин, Протокол умрлих 1854–1862. 46 АС – Митрополија 1858 – Но. 8. 47 АС – Митрополија 1858 – Но. 771.



228

Миладин је уживао велики углед међу свештенством Српске православне цркве. Веома одговоран у испуњавању свих својих дужности, важио је, како је забележено поводом педесетогодишњице његове свештеничке службе, за строгог, али правичног старешину.48 Умро је после дуге и тешке болести, 18 (30) јула 1891. у Варварину, а сахрањен 19 (31) јула на варваринском гробљу. Опело су служили намесник темнићки Светозар Станковић,49 намесник Матија Ђурић и парох катунски Лазар Поповић.50 Наведене чињенице, пронађене у архивској грађи и литератури, за сада су једини расположиви подаци о прецима Стојана Протића.51 Иако се повремено своде само на неколико основних информација, они ипак омогућавају да се, бар у основним цртама, уобличи историјска слика једне истакнуте и заслужне српске породице. Даља истраживања можда ће изоштрити ту слику и новим резултатима употпунити постојећа знања. Потпуно разоткривање повезаности породице из које је потекао Стојан Протић са другим породицама (путем женидбених, кумовских и осталих веза), започето у овом раду, било би од посебног значаја јер би допринело бољем разумевању функционисања српског друштва, у коме је породична припадност била један од најбитнијих фактора кретања појединаца на друштвеној лествици. Summary Although one of the most prominent Serbian politicians of the late 19th and 20thcentury, Stojan Protic not sufficiently studied the historical figure. Although it belonged to one of the most reputable and deserving families, the case studies of historical science has not yet been, among other things, the issue of his family of origin. Archives and provide relevant scientific literature to establish certain important data from the past Protic family, who say that he was the direct descendant of Thomas Dečanac. Thomas son Milic, tragically the killed ražanj Prince, was one of the top fighters Serbian Revolution. His grandfather Stojan was one of the most prominent Serbian prots in XIX century. Documents provide some details aboutProtic ancestors, such as exact dates of birth and death, occupation and more. These basic facts are not only support for his biography of the radical politicians, but also support the research of family history and family ties in the 19th century.

48

Весник српске цркве, св. VIII/август 1891, 729. Свештеник у цркви у Јасици. 50 ИАК, Црква св. Богородица – Варварин, Протокол умрлих 1876–1892. 51 Захваљујем мр Небојши Ђокићу на помоћи у прикупљању грађе неопходне за израду овог прилога. 49

KAPIJA POMORAVQA

АЛЕКСИНАЧКО ПОМОРАВЉЕ У ХIX ВЕКУ (1833-1878)

229

Александар В. Милетић, Институт за новију историју Србије

АЛЕКСИНАЧКО ПОМОРАВЉЕ У ХIX ВЕКУ (1833-1878) Апстракт: Подручје Алексиначког Поморавља је у историји било геостратешки веома значајно. Смештено у централном делу Балканског Поуострва и данашње Србије, на путу између Софије и Београда који води за Истамбул, близу ушћа Западне и Јужне Мораве, надомак града Ниша, овај простор је представљао незаобилазни правац и пут у повезивању два континента, Европе и Азије. Хронолошка одредница историје Алексиначког Поморавља којом се овај рад бави смештена је између 1833. и 1878. године. У овом периоду Алексиначко Поморавље било је подељено између, још увек несуверене, Кнежевине Србије, као њена најјужнија погранична област (са Алексинцем као њеним центром), и Османског Царства, коме је припадао његов мањи, јужни део. Тада је ово подручје доживело свој економски и културни процват. Након ослобођења Јужне Србије 1878. године, простор Алексиначког Поморавља губи на значају, који је имао раније као погранична област, а развитак Алексинца потискује Ниш. Кључне речи: Алексиначко Поморавље, Алексинац, Србија, Турска, Цариградски пут, Јужна Морава, граница. Алексиначко Поморавље се простире од Нишке котлине на југу, па до Ражња на северу. У географској науци већи део овог простора познат је под називом Нишко-алексиначка котлина. На истоку је оивичен Сврљишким планинама и планином Озрен, а на западу планином Јастребац. Подручје пресеца река Јужна Морава, која недалеко на северу са Западном Моравом чини Велику Мораву. Простор Алексиначког Поморавља био је насељен још у праисторијско доба. Бројни локалитети из неолитског и металног доба о томе сведоче.1 У античком периоду кроз овај простор пролази римски војни пут (Via militaris), док истовремено ничу и бројна римска насеља и утврђења (станице на путу Preasidium Pompei и Rappiana и др.).2 У средњем веку римски војни пут делимично мења правац, заобилазећи долину реке Јужне Мораве. Јављају се и прва средњовековна насеља од којих су најпознатија средњовeковни градови и утврђења Болван и 1

О праисторијским локалитетима на територији Алексиначког Поморавља видети: Aлександар Булатовић, “Рутевац и околина у праисторији”, у: Историја Поморавља и два века од Варваринске битке, (ед. Синиша Мишић), Крушевац 2010, 35 - 44. Ту видети старију литературу. Видети и радове истог аутора у овом зборнику. 2 О античким локалитетима у околини Алексинца видети Душан Рашковић, “Античка и рановизантијска археолошкс налазишта у северним и западним деловима алексиначке котлине”, у: Манастир Свети Стеван - 6 векова, Алексинац 1999, 144 - 162. Такође видети рад Г. Јеремић у овом зборнику. У овим радовима видети и старију литературу.


230

Александар В. Милетић

Липовац.3 У првој половини XV века територија Алексиначког Поморавља пада под турску власт4. Све до почетка XIX века Алексиначко Поморавље је сведок бројних догађаја, војних похода, сеоба становништва, великих ратова итд. Од 1516. године, када се први пут помиње у турским документима, насеље Алексинац постепено постаје административно и привредно средиште овог подручја5. Пред Први српски устанак (1804-1813), Алексиначко Поморавље је административно припадало Лесковачком пашалуку. По речима Миодрага Спирића, Алексинац је ‘’први додир са устанком доживео 1805. године’’6. Једна од најпознатијих битака у Првом српском устанку, одиграла се на Делиграду 1806. године, северно од Алексинца7. Устаници своју територију проширују и ван Београдског пашалука, а граница је успоставњена између Ниша и Алексинца. Након пропасти Првог српског устанка 1813. године, дошло је до поновног успостављања турске административне поделе од пре устанка, а подручје Алексиначког Поморавља нашло се ван Београдског пашалука. Већи део Алексиначког Поморавља налазио се на територији означеној као ‘’шест нахија’’, која је припадала устаничкој Србији. Алексинац са својом околином поново је припао Лесковачком пашалуку8. После Другог српског устанка (1815), ради уређења граница са Турском и повратка шест нахија из времена Првог српског устанка, у Цариград је послато неколико депутација. Захтев за повратак шест нахија први пут је постављен пред порту 1820. године. У наредних десет година ово питање ће бити основни циљ политике кнеза Милоша Обреновића. Тако је кнез Милош имао своје поверенике који су са територија шест нахија слали информације о политичким приликама и примали упутства за рад. Тиме је овај терен политички припреман за присаједињење Србији. Повереник кнеза Милоша за Алексинац и околину био је кнез Милојко Ивковић из Бовна9. Међутим, питање Србије, као и свих малих 3

О Алексинцу и околини у средњем веку видети Синиша Мишић, “Жупе Поморавље и Дубравница у средњем веку”, у: Делиград - Од устанка ка независности 1806 - 1876, (ед. Драган Алексић) Београд 2007, 1 - 8. 4 Кратак преглед историје Алексинца под османском влашћу видети у: Ема Миљковић, “Градска насеља Капије Поморавља од пада под османску власт до избијања Првог српског устанка”, у: Делиград - Од устанка ка независности 1806 - 1876, (ед. Драган Алексић) Београд 2007, 9 - 18. 5 О историји Алексинца и околине видети: Миодраг Спирић, Историја Алексинца и околине до краја прве владавине кнеза Милоша, Алексинац 1995; Исти, Историја Алексинца и околине од краја прве владавине кнеза Милоша 1839. до краја првог српско-турског рата 1876-1877. године. Књига друга, Алексинац 2004; Исти, Историја Алексинца и околине од краја првог српско-турског рата 1876-1877. до краја владавине краља Милана Обреновића 1889. године и развој привреде и здравства у Алексинцу и околини у XIX веку. Књига трећа, Алексинац 2006; Бранко Перуничић, Алексинац и околина, Београд 1978. Такође су незаобилазни зборници радова: Од Делиграда до Делиграда 1806 - 1876, (ед. Слободан Бранковић) Београд 1997; Манастир Свети Стеван - 6 векова, Алексинац 1999; Делиград - Од устанка ка независности 1806 - 1876, (ед. Драган Алексић) Београд 2007; Историја Поморавља и два века од Варваринске битке, (ед. Синиша Мишић), Крушевац 2010. 6 Миодраг Спирић, Историја Алексинца и околине до краја прве владавине кнеза Милоша, Алексинац 1995, 205 (даље: Спирић, Историја Алексинца...). 7 Исто, 219-222. 8 Историја српског народа, V-1, Београд 1981, стр 64. 9 Спирић, Историја Алексинца.., 242; потомци кнеза Милојка Ивковића су касније били чувена грађанска породица из Алексинца Кнезмилојковићи.

KAPIJA POMORAVQA


231

народа и држава, решавано је за преговарачким столом великих сила. Године 1826, у Акерману је дошло до споразума (конвенције) између Русије и Турске у којем је Русија тражила а Порта се обавезала да испуни обавезе из VIII тачке Букурешког уговора и уреди односе са Србијом (V тачка Акерманске конвенције)10. Поред политичке аутономије за Србију, ово је значило и повратак области шест нахија из доба Карађорђеве Србије. Ускоро је избио рат између Русије и Турске који је завршен Једренским миром 1829. године. Чланом VI Једренског мира Турска се обавезала да ће испунити обавезе из Акерманске конвенције и вратити Србији шест нахија. Хатишерифом из 1830. године предвиђено је да питање повратка шест нахија буде решено посредством Русије и Турске, а гранична линија да буде она из 1812. године, када је закључен Букурешки мир. Турска је, међутим, одуговлачила са испуњавањем својих обавеза. Како после низа преговора и притисака на Порту резлтата није било кнез Милош је приступио другачијим политичким средствима. Решио је да путем побуне народа на територији шест нахија постигне циљ. Побуњеном народу кнез Милош је прискочио у помоћ, а одмах по заузећу области у Источној Србији поставио је своју административну власт11. По речима Миодрага Спирића: ‘’Кнез Милош је заузимањем шест нахија прекинуо дискусију о границама Србије’’.12 Овим чином је завршено присаједињење шест нахија. То је свечано обнародовано 29. маја (10. јуна) 1833. године. Нова јужна граница Кнежевине Србије пресецала је Алексиначко Поморавље дуж линије исток-запад. Међутим, ова граница није у потпуности следила границу Србије из Првог српског устанка. На левој страни Јужне Мораве граница је следила линију Карађорђеве Србије, док је на десној страни од ње видно одступала. Овакво разграничење је, по мишљењу Миодрага Спирића који се позива на једно писмо из тог доба упућено кнезу Милошу, представљало политички уступак Турској13. Нова граница је ишла ‘’...старим нахијским границама нишавске, бањске и алексиначке нахије...’’.14 Карауле на новоуспостављеној граници носиле су називе по селима или по локалитетима где су биле постављене. Миодраг Спирић нам у својој књизи о историји Алексинца и околине даје детаљан списак назива караула помоћу кога можемо реконструисати правац пружања граничне линије кроз Алексиначко Поморавље: Касапова Чука-изнад села Вукање; Три кладенца-изнад села Вукање; Гребац-превој изнад Малог и Великог Јастрепца; Јасенова вода-Врх Малог Јастрепца; Голешничкоа-изнад села Голешнице; Змијина Глава-највиши врх изнад села Великог Дреновца и Суповца; Суповачка-код села Суповца; на путу од Суповца за Ниш; Великодреновачка-на Јужној Морави код села Велики Дреновац; Тешичка-на Јужној Морави на месту где је била Тешичка скела; Шаревац-равница од данашњег тешичког моста према гробљу села Дражевца; Капијска-на Цариградском друму у близини Меанџијског брда код села Катуна; Катунска-изнад села Катуна; Добрујевачка-изнад села Добрујевца; Бистровопоље, између села Станци и Горњи Крупац; Баутовац-кланац на потику Баутовац између села Преконози и Горњи Крупац; Липово-брдо између села Рсовца и Врела 10

Историја српског народа, V-1, Београд 1981, стр 118. Архив Србије (АС), Кнежева канцеларија (KK), Крушевачка нахија (KН)/XVII, 60; Владимир Стојанчевић, Кнез Милош и Источна Србија, 1833-1858, Београд 1957, 32; Историја српског народа, V-1, Београд 1981, стр 127-129. 12 Спирић, Историја Алексинца.., 261. 13 Исто, 263. 14 Исто. 11


232


и Брест-међа између села Врела и Гојмановца.15 Реконструисани правац, према наведеном Спирићевом списку, би требало да води од села Вукања, на крајњем западу, па према југоистоку на Мали и Велики Јастребац, даље према истоку ка селима Велики Дреновац и Суповац, затим би нагло скретала на север, дуж Јужне Мораве, према селима Тешица и Катун, одатле благо скретала на североисток према селу Добрујевац и даље ишла на исток преко Сврљишких планина. Ова граница постојаће у периоду од 1833. до српско-турских ратова и ослобођења Јужне Србије 1878. године. У том периоду Алексиначко Поморавље и сам град Алексинац доживеће нагли друштвени, привредни и културни успон. Управно-административни и демографски развој Поновно припајање Србији је Алексиначком Поморављу донело веома важну геостратешку улогу. Као најјужнији део земље, уз то и на изузетно важном путу који је водио према Цариграду спајајући Европу и Азију, овом простору је поклањана изузетна пажња. После проширења 1833. године Србија је добила нову административну поделу, која ће се наредних неколико година више пута мењати16. Алексинац је 1832. године званично постао седиште нахије. По наредби кнеза Милоша, средином 1833. године, Алексинац је постао средиште среза (капетаније) за насеља у његовој околини са десне стране Јужне Мораве у оквиру новоформиране делиградске нахије17: ‘’...кнез је одлучио да се сједине подручја Параћина, Ражња и Алексинца у једну административну целину, спојивши ранију (Турску) Параћинску нахију са маленом Алексиначком нахијом’’.18 Насеља која су 1834. године припала алексиначкој капетанији била су следећа: Јабуковац (данашњи Делиград), Вукашиновац, Рутевац, Ћићина, Бобовиште, Алексинац, Глоговица, Бујмир, катун, Добрујевац, Станце, липовац, Пруговац, Црна Бара, Вакуп, Краљево, Суботинац, Бован, Мозгово, Брадарац, Црни Кал, Рујиште и Дреновац.19 Насеља са леве стране Јужне Мораве припала су моравској капетанији, односно крушевачкој нахији.20 То су била насеља: Витковац, Доњи Љубеш, Срезовац, Горњи Љубеш, Корман, Трњане, Доњи Адровац, Горњи Адровац, Прћиловица, Сухотно, Житковац, Мрсољ (Моравац), Нозрина, Лужане, Мали Дреновац, Бујмир, Тешица, Грејач, Дашница, Велики Дреновац, Суповац, Пешчаница, Гредетин, Радевце, Јаковље, Крушје, Лознац, Каменица, Лоћика, Врћеновица, Копривница, Голешница, Честа, Шурић, Чукуровац, Кулина, Љуптен, Породин, Вукања, Трубарево, Ђунис, Каоник, Велики Шиљиговац, Гревце, Зубовац, 15

Исто, 265. Прва административна подела Србије извршена је 1834. године када је земља била подељена на пет великих сердарства, која су се делила на окружја, а окружја на срезове. Алексиначки срез је припадао делиградском окружју и расинском сердарству а моравски крушевачком окружју и расинском сердарству. Већ 1835. године извршена је нова административна подела на четири војне области. Алексиначки срез је припао бањском окружју док је моравски остао у крушевачком. Алексиначко-ражањски срез настаје 1837. године. 17 Пошто се седиште Делиградске нахије налазило у Параћину ова се нахија у документима понекад назива и Параћинска нахија. 18 Владимир Стојанчевић, Кнез Милош и Источна Србија, 1833-1858, Београд 1957, 55-56. 19 Лепосава Цвијетић, Попис становништва и имовине у Србији 1834. године, Историјски институт САНУ, књига 13, Београд 1984, 45-52. 20 Спирић, Историја Алексинца.., 293. 16

KAPIJA POMORAVQA


233

Рибаре, Сушица, Позлата, Здравиње, Зебица, Беласица, Мала Река, Крушинци, Рилица, Срндаље, Бољевац, Росица21. Административном поделом по Уставу из 1838. године Србија је била подељена на 17 округа. Окрузи су се делили на срезове и општине. Тада је формиран алексиначки округ са седиштем у Алексинцу. Он је био подељен на два среза: алексиначко-ражањски и бањски22. По једном статистичком прегледу из 1856. године алексиначки округ је имао два среза: алексиначко-ражањски и бањски, док је Алексинац имао: окружно начелство, окружни суд, општину и општински примиритељни суд.23 Територијално проширење алексиначког округа извршено је 1859. године када му је припојен моравски срез који је претходно издвојен из крушевачког округа.24 У алексиначки округ тада улазе следећа насеља: Витковац, Доњи Љубеш, Срезовац, Горњи Љубеш, Корман, Трњане, Доњи Адровац, Горњи Адровац, Прћиловица, Доње Сухотно, Горње Сухотно, Житковац, Мрсољ (данашњи Моравац), Нозрина, Лужане, Стублина, Мали Дреновац, Моравски Бујмир, Тешица, Грејач, Дашница, Велики Дреновац, Суповац, Пешчаница, Гредетин, Радевац, Јаковље, Крушје, Лознац, Каменица, Лоћика, Врћеновица, Чукуровац, Шурић, Честа, Кулина, Породин, Љуптен, Вукања, Копривница, Голешница, Зубовац и Росица.25 Из овог списка насеља можемо да закључимо да је 1859. године целокупна територија Алексиначког Поморавља била обједињена у једну административну јединицу, алексиначки округ, са седиштем у Алексинцу. Првих година после прикључења области шест нахија у Србији су судску власт вршили нахијски судови и нахијске старешине. Већ крајем 1832. године Алексинац је, пошто је постао седиште нахије, добио и нахијски суд.26 Ускоро, по укидању нахијског суда у Алексинцу, алексиначки и ражањски срез потпадају под управу нахијског суда у Бањи. Предлог да се у Алексинцу отвори окружни суд потекао је 1836. године. Тако је Алексинац исте године добио окружни суд под називом: ‘’Исправничество алексиначког окружја бањског’’.27 Пошто је Алексинац био погранично место, Окружни суд у Алексинцу је, поред суђења за кривична дела, имао и надлежност визирања пасоша особа које су улазиле у Србију28 и контролу правилности рада карантина и царинарнице.29 У систему судско-административне поделе у ово доба треба поменути Примиритељне (првостепене) судове који у административној структури иду у склопу са општинама. Тако су општине, односно Примиритељни судови имали надлежност над ‘’извесним судским и полицијским пословима’’.30 Општине су биле у надлежности министра унутрашњих дела. Наводимо списак општина и Примиритељних судова у алексиначко-ражањском срезу 1839. године: 21

Лепосава Цвијетић, н. д, 45-52 Исто, 294. 23 Бранко Перуничић, Алексинац и околина, Београд 1978, 897-902. 24 Бранко Перуничић, Крушевац у једном веку (1815-1915), Крушевац 1971, 627-628 25 Исто, 628. 26 Спирић, Историја Алексинца.., 292. 27 АС, КК, Алексиначка нахија (АН)/I, 58; АС, КК, АН/I, 59; АС, КК, АН/I, 60. 28 Спирић, Историја Алексинца.., 296-297; Бранко Перуничић, Алексинац и околина, Београд 1978, 367. 29 Бранко Перуничић, Алексинац и околина, Београд 1978, 368. 30 Спирић, Историја Алексинца.., 300; По указу из 1836. године срески старешина са два кмета чинили су Примиритељни суд. 22


234


Алексиначка, Вукашиновачка, Рутевачка, Бобовишка, Глоговачка, Катунска, Станачка, Пруговачка, Вакупска, Суботиначка, Мозговачка, Руишка, Ражањска, Подгорачка, Витошевачка, Скоричка, Брачинска, Појатарска, Ћићевачка, Сталаћка, Браљинска, Прасковачка, Послонска31, и моравском: Ђуниска, Љубешка, Корманска, Трњанска, Адровачка, Прћиловичка, Житковачка, Лужанска, Тешичка, Дреновачка, Лоћичка, Честанска, Вукањска, Рибарска, Гредетинска, Шиљеговачка, Здравињска, Сушичка, Каоничка.32 Алексиначко Поморавље је током историје, а највише у периоду турске власти, великих ратова и масовних сеоба, често мењало демографску слику. Непосредно пред припајање Србији 1833. године простор Алексиначког Поморавља био је слабо насељен. На каснији пораст броја становника утицали су бројни фактори. До првог таласа насељавања српског становништва дошло је убрзо након успостављања нових граница, након Нишке буне 1833. и 1834/35. године и након Пиротске буне 1836. године.33 Насељеници су углавном били нишки и пиротски сељаци, али, у мањем броју, и градско становништво. Ново становништво је пристизало и из удаљенијих области, околине Лесковца и Врања, као и из околине Видина и Софије. Нешто мање досељеника је било са Косова и Метохије и из Црне Горе. Насељавање је углавном вршено по напуштеним селима. Сваки досељеник је аутоматски постајао ‘’српски поданик’’ и добијао сва права као и староседеоци. Велики број становника околних села у овом периоду долази у Алексинац, чинећи једну од основа будућег градског становништва34. Међу градским досељеницима, углавном са југа (из Македоније и Грчке), било је Грка и Цинцара, који су представљали такође значајну компоненту стварања градске популације35. Турско и арнаутско становништво било је углавном расељено. Насељавање новог становништва у Алексиначко Поморавље, углавном из турских области, вршено је стално у наредним годинама. Насељавање нових таласа придошлица догађали су се за све време уставобранитељског режима. Тако налазимо податак да се 1842. године у Алексинац населио известан број Бугара, учесника буне36. За 1845. годину имамо податак да се у алексиначком крају населило десет црногорских породица.37 Током педесетих година наставило се насељавање становништва из Јужне Србије, Црне Горе и са Косова и Метохије.38 Како због досељавања, тако и због природног прираштаја број становника Алексиначког Поморавља стално је растао наредних година. По подацима из 1860. године број становника алексиначко-ражањског среза био је 14.70339, 1865, број је порастао на 15.83040, а 1867, на 17.183.41 Моравски срез је 1860. имао 10. 939 становника, 31

АС, Министарство унутрашњих дела (МУД), Полиција (П)/IV, 76/1839. АС, МУД, П/IV, 76/1839. 33 Спирић, Историја Алексинца.., 267. 34 Исто, 274. 35 Исто, 277. 36 Миодраг Спирић, Историја Алексинца и околине од краја прве владавине кнеза Милоша 1839. до краја првог српско-турског рата 1876-1877. године. Књига друга, Алексинац 2004, 48. (даље: Спирић, Историја Алексинца... II). 37 АС, МУД, П/ XI, 2/1845. 38 Бранко Перуничић, Алексинац и околина, Београд 1978, 839-880. 39 Исто, 998-999. 40 Исто, 1138-1140. 41 Исто, 1155-1156. 32

KAPIJA POMORAVQA


235

1865. забележен је нешто мањи број, 9.175, док је 1867. број становника порастао на 12.207.42 Ова демографска слика се, уз извесна одступања, задржала све до српско-турских ратова 1876-1878. године. Привредни и инфраструктурни развој Кнез Милош је, након припајања нових области, полагао доста пажње њиховом привредном и инфраструктурном развитку, а поготову, због значајног положаја на јужној граници и цариградском путу, развоју Алексиначког Поморавља. По речима академика Владимира Стојанчевића: ‘’Од Алексинца је кнез Милош мислио да направи највећи привредни центар јужне и југоисточне Србије, па је најпре тамо начињена царинарница, затим у њу пренето седиште исправничества за срезове Ражањски, Алексиначки и Бањски, сазидана црква и затим подигнут карантин са многобројним зградама. Са Неготином и Зајечаром, Алексинац је постао, нарочито по транзитној трговини, најважније место Источне Србије’’.43 Становништво Алексиначког Поморавља бавило се земљорадњом, сточарством и занатством по селима, и занатством, касније и трговином у Алексинцу. После 1833. године, кнез Милош је извршио аграрну реформу. Турски спахијски феудализам је укинут. Сеоски посед је постао неприкосновено власништво сељака. По новим прописима сељак је имао права да слободно располаже својом земљом (да продаје, да купује и да се задужује). На тај начин је створена атмосфера за брзи привредни развој, односно за већу производњу у селима. Долази и до развитка трговине и занатства по градовима. Као што је поменуто, све већи број становника почиње да насељава област Алексиначког Поморавља, а са њима пристиже и свежа снага за развој привреде у овом крају. У то време нагло почиње да се развија чаршија Алексинац, ново становништво из околних села почиње да се бави занатством, док је за развој трговине, поред српског, значајну улогу имало грчко и цинцарско становништво. У Алексинац се, почев од 1837. године, доселио већи број механџија, разних занатлија, трговаца, стручњака, углавном Цинцара и Грка.44 Због значајног протока људи у местима Алексиначког Поморавља долази до отварања великог броја механа и коначишта. Алексиначко-ражањски срез је, на пример, 1861. године имао 22 механе, моравски 13, а сам Алексинац 36.45 Развој трговине и занатства у Алексинцу је донео и промену изгледа саме вароши. Алексинац од средине педесетих година XIX века постаје право трговачко-занатлијско место. Миодраг Спирић нам доноси један сликовити приказ иницијативе самих 42

Исто као у претходна три навода. Владимир Стојанчевић, Кнез Милош и Источна Србија, 1833-1858, Београд 1957, 146. 44 АС, Поклони и откупи (ПО), 4/66; АС, КК, АН/I, 345; АС, КК, АН/I, 418; АС, КК, АН/I, 147; Најпознатији Срби из околине који су се населили у Алексинац били су: кнез Милојко Ивковић, Јован Тривунац, Иван Тривунац, Матија Пешикић, Јован Таушанац и др. Међу најпознатијим тадашњим цинцарским досељеницима били су: Наум Нита, Настас Шпартаљ, Ђорђи Димитар, браћа Христодул и др. У документима из тог доба наилазимо и на Јевреје: Хаим Изриел и Калман Херцл. Наведена имена су само нека од оних становника који ће чинити основу за развитак привреде и градског живота у Алексинцу, а многи њихови потомци постаће чувене српске грађанске породице које ће активно учествовати у политчком, привредном и друштвеном животу не само Алексинца већ и Србије (породице Тривунац, Таушановић, Кнезмилојковић и др.) 45 АС, МУД, П/XXII,1/1863. 43


236


Алексинчана у вези са тим процесом: ‘’Развој трговине и занатства у Алексинцу условио је да су се 1856. године неколико трговаца и занатлија из старе чаршије обратили кнезу Александру са молбом да им се дозволи да у старој чаршији на својим плацевима изграде нове дућане наводећи да је нова чаршија дућанима испуњена... и што би грађење нових дућана у старој чаршији дало лепши изглед целој вароши...’’46 У Алексинцу је 1865. године отворена пивара.47 Њу је подигао познати индустријалац Јован Апел. Поред Алексинчана, главне муштерије пиваре су били многобројни путници који су се кретали Цариградским друмом. Квалитет алексиначког пива је био доста добар, а за време ратова важни потрошач је била и војска која се налазила у граду. За време српско-турских ратова алексиначка пивара је тешко страдала, али је после њих обновљена. У околини Алексинца села су почела да доживљавају привредни просперитет, као и у осталим деловима Србије, а главни разлози за то су били већ поменуте аграрне реформе, нестанак феудализма и ослобађање сељака. Земљорадња је све више преузимала примат над сточарством, док су села производила углавном за потребе градова, али и за извоз. Углавном се извозила стока, па је у Алексинцу било више трговаца који су се бавили овом делатношћу. Такође су се на алексиначкој пијаци и на вашарима продавали многи пољопривредни и занатски производи из околних села. За тадашњи убрзани привредни развитак Алексинца и његове околине од великог је значаја и мирнодопски период који је потрајао више од 40 година. Кроз Алексиначко Поморавље је пролазио Цариградски друм. Та чињеница је била врло важна за привредни развој Алексинца и његове околине. Код Алексинца се одвајао један путни правац за Сокобању, а одатле за Источну Србију. Већ је кнез Милош посветио доста пажње поправци Цариградског друма, ‘’којим се кретала сва роба из Турске за Средњу Европу и обратно’’.48 Забележено је да су на оправци и ззградњи путева, мостова и регулацији вароши и села радила два инжењера: Франц Јанке и Франц Гордон, који су дошли 1833. године у Србију49. Од Алексинца ка северу, Цариградски пут је имао две паралелне трасе, од којих је једна водила кроз села а друга уз Јужну Мораву. Тада је дошло до преправке па је пут спојен у једну трасу. Франц Јанке је преправио и побољшао трасу Цариградског друма и кроз сами Алексинац50. У то време је изграђен и нови путни правац Алексинац-Сокобања, који је ишао дуж реке Моравице. Квалитет трасе Цариградског друма је значајно бобољшан за време уставобранитељске владавине педесетих година. Тада је пут био насут па је квалитет комуникације и транспорта знатно унапређен. Насутим путевима су Алексинац и Алексиначко Поморавље повезани са Крушевцем, Сокобањом, Зајечаром, Нишем и Књажевцем51. Алексинац је у XIX веку био важна станица за поштански саобраћај, с обзиром на његов географски положај и место на цариградском друму. Исте године када је извршено припајање шест нахија, у тим крајевима је дошло до формирања поштанских станица, тзв. мезулана. Њих су убрзо могли да закупе појединци. Веома ретко су биле под државним старатељством. Службеници 46

Спирић, Историја Алексинца... II, 44. Исто, 306-314. 48 Спирић, Историја Алексинца.., 287. 49 Исто. 50 Нова траса Цариградског пута је сада ишла од моста на реци Моравици, данашњом улицом Књаза Милоша, Београдкоим друмом и даље на север ка Бобовишту. 51 Историја српског народа, VI-1, Београд 1981, 266-267. 47

KAPIJA POMORAVQA


237

мезулана носили су назив татари. У почетку се мезулана у Алексинцу наалазила у данашњој улици Аце Милојевића, а касније је изграђена нова у средишњем делу вароши, у данашњој улици Књаза Милоша.52 Осим у Алексинцу, мезулана је постојала и у Катуну.53 Телеграфска линија Београд-Алексинац отворена је 1855. године и извршено спајање српске и аустријске телеграфске линије, а након две године извршено је спајање турске и српске телеграфске линије и тиме су Србија и Алексинац телеграфским везама била спојена са Европом, Азијом и Африком.54 Алексинац је био у то време важна саобраћајница и за енглеску и аустријску пошту.55 Тако је, по наређењу кнеза Милоша, Алексинац постао седиште курира енглеског конзулата.56 Енглески конзулат је постојао у Алексинцу од 1837. до 1855. године. Поред енглеског курира, у Алексинцу је боравио и аустријски курир. Филијала аустријске поште радила је у Алексинцу од 1841. до 1869. године57. Алексиначко Поморавље је, као што је већ поменуто, 1833. године постало погранична област на Цариградском путу који је повезивао Европу са Блиским истоком. Зато је у Алексинцу било неопходно подићи царинарницу (ђумрук). То је урађено 1834. године. Ово је за Алексинац и његову околину било од изузетне важности, пре свега по економију и трговину. После београдске, где се налазио улаз са севера, најважнија царинарница у Србији је била у Алексинцу, где се налазио улаз са југа. Кроз алексиначку царинарницу је пролазила многобројна и различита роба, највише из Турске: стока, коже, мед, разни прехрамбени производи, одећа, памук итд.58 Од те количине промета много се зарађивало, а сви послови у царинарници обављали су се према тарифама које су важиле за београдску царинарницу. Алексиначка царинарница је, после београдске, доносила највеће приходе. О томе Владимир Стојанчевић пише: ‘’Алексиначки ђумрук као највећи у Србији после београдског-на који је отпадала отприлике једна трећина свих ђумручких прихода земље-несумњиво је и сам заиста допринео овом значају, иако и остали ђумруци на његовом територијалном подручју нису у овом погледу без сваког значаја.’’59 Током прве половине XIX века у Србији су често избијале различите епидемије зараза, најчешће куге. Упрво због епидемије куге у Алексинцу је 1834. године изграђен карантин (контумац). Место на коме је изграђен карантин налазило се на простору данашњег парка Брђанка и данашње касарне60. Убрзо, по избијању куге (1836), карантин је дограђен и преуређен. План новог карантина је израдио инжењер Франц Јанке. Према том плану карантин је изгледао овако: ‘’Цео карантин био је ограђен палисадама и имао две капије на северној страни (према 52

АС, МУД, Санитет (С)/III, 118/1840. Бранко Перуничић, Алексинац и околина, Београд 1978, 325-336. 54 Спирић, Историја Алексинца... II, 42. 55 После Једренског мира (1829), Цариградски друм је сматран политички неутралним земљиштем, па су њиме тада пролазили татари страних држава, Енглеске, Аустрије и Француске. 56 АС, КК, АН/I, 329; Енглески курир је становао у кући Татар Ристе Прендића, која се налазила на месту данашње основне школе ‘’Љупче Николић’’, а гледала је на тадашњи Цариградски друм (који је пролазио кроз Алексинац), данашњу Београдску улицу. 57 Спирић, Историја Алексинца.., 291-292 58 Бранко Перуничић, Алексинац и околина, Београд 1978, 274. 59 Владимир Стојанчевић, Кнез Милош и Источна Србија, 1833-1858, Београд 1957, 101. 60 АС, Министарство финансија (МФ), Административно делење (АД)/VIII, 78/1851. 53


238


Алексинцу): улазну капију за улаз помешаних (тако су се називали путници који су имали да издржавају карантин јер су можда долазили у додир са болесницима од куге, тј. били помешани са њима) и излазну велику капију кроз коју су излазили они који су издржали карантин. Ова капија била је одмах до парлаторије, зграде у којој су помешани могли да воде разговоре са непомешанима, и карантинске механе. У близини улазне капије карантина била је зграда ђумрука, поред које су карантинисти морали да прођу и један бурдељ (примитивна зграда)... контумац (зграда у којој су помешани издржавали карантин) је имао 4 одељења са по 2 собе, и ограђено двориште са одговарајућим бројем клозета... Амбар у који је смештена роба за царињење имао је три одељења. Контумац и амбар чинили су једну зграду, под једним кровом... У близини контумца и амбара био је ар-штала за стоку која је имала три одељења. Уз ограду карантина на јужној страни био је шпитаљ (болница) и барутни магацин. У барутном магацину чуван је барут карантиниста који су издржавали карантин. У карантинском дворишту налазио се бунар. У овом дворишту кириџије су остављале кола којима су превозиле робу.’’61 Карантински третман је трајао 24 часа, што је значило да су путници у њему ‘’само ноћили.’’62 Повремено је, због куге која се у Турској често појављивала, боравак путника у карантину повећаван од 5 до 42 дана63. Крајем тридесетих година XIX века Алексинац је добио урбанистички план. Пре добијања урбанистичког плана Алексиначка чаршија се налазила у данашњој улици Дракчета Миловановића. Пошто простор и положај алексиначке чаршије није дозвољавао проширење и развој, алексиначки трговци су 1838. године затражили од власти да им упути нжењера који би израдио урбанистички план нове чаршије.64 Тако је Министарство унутрашњих дела 1839. године образовало комисију на челу са инжењером Францом Јанкеом која је имала задатак да изради урбанистички план Алексинца65. Основа нове чаршије је представљала две велике праве укрштене улице (данашња улица Момчила Поповића и Књаза Милоша). До 1842. године изграђени су дућани и радње само у данашњој улици Књаза Милоша, док су објекти у данашњој улици Момчила Поповића изграђени само ‘’око Крста’’, тј. раскрснице ове две улице66. Док се градила нова чаршија, трговачки промет и занатски послови су обављани и у старој чаршији. Постепено ће се дућани и радње све више измештати у нову чаршију. После извршене урбанизације, зелена пијаца се сели из простора око данашње цркве (где је 1837. године била почела да се гради црква Светог Николе) у данашњи центар града, на раскрсници двеју поменутих улица. Сточна пијаца је била пресељена са простора око данашње цркве на десну страну данашње улице Књаза Милоша (део између данашњег моста на реци Моравици, која је текла поред кафане Башта). Дрвска пијаца се такође сели у улицу Момчила Поповића, а пијаца за житарице и сукно остају на истом месту у близини цркве.67 Током педесетих, шездесетих и седамдесетих година XIX века у данашњим улицама Књаза Милоша и Момчила Поповића граде се и бројне приватне куће. На месту данашње зграде Општине 61

Спирић, Историја Алексинца.., 310. АС, КК, АН/I, 123. 63 АС, КК, АН/I, 134; АС, КК, АН/I, 206. 64 Спирић, Историја Алексинца.., 280. 65 АС, МУД, П/Х, 4/1839. 66 Бранко Перуничић, Алексинац и околина, Београд 1978, 655-656. 67 Спирић, Историја Алексинца.., 285-286. 62

KAPIJA POMORAVQA


239

Алексинац, по Јанкеовом урбанистичком плану, 1848. године, изграђена је зграда Окружног суда и Окружног начелства. Такође су у наредном периоду изграђене и бројне кафане и низ мањих објеката за различиту употребу. Алексинац је у овом периоду постепено губио свој стари изглед и престајао да буде мала оријентална турска паланка и почео, пре свега захваљујући урбанистичком плану инжењера Франца Јанкеа, али и потребама његових становника, занатлија и трговаца, који су изискивали потребу за преурежењем свог места. Са таквим изледом Алексинац ће дочекати почетак српско-турских ратова 1876. године. Политички и друштвени развој Несумњиво је да је Алексиначко Поморавље од прикључивања Србији 1833. године, па до српско-турскох ратова 1876-1878. било политички веома значајно за власти и владаре како Србије, тако и Турске, па и других великих сила. Пре свега његов стратешки положај и привредни напредак често је у овом периоду био на разне начине укључен у политичка дешавања. Сам политички живот Србије, као и политичка култура били су, међутим, на рудиментарном нивоу, још увек није постојала грађанска класа, друштво се тек изграђивало, закони писали, а ни сама држава није била званично независна и призната. Политичке странке још увек нису постојале, владари су управљали мање-више аутократски, тако да је контрола власти и чиновништва још увек била на ниском нивоу, а устави и закони се прилагођавали вољама владара. Масовно учешће народа у политици није постојало. Једини изузетак су биле буне и српско-турски ратови, који су шире народне масе директније довели у контакт с политичким догађајима. Свакако су најзначајнији политички догађај у овом периоду на простору Алексиначког Поморавља били српско-турски ратови, вођени 1876-1878. за ослобођење Јужне Србије и за независност земље. Алексинац и његова околина биће важно ратно поприште, поготову у првом српско-турском рату 1876. године. Побуна становништва у шест нахија 1833. године, била је политички чин увођења Алексиначког Поморавља у састав Србије. Стање за становништво је нарочито било тешко ‘’у срезовима око Параћина, Ражња, Алексинца и Крушевца у којима су читлук-сахибије били лесковачки Арнаути68. Становништво је било израбљивано кулуком и другим глобама. Један инцидент са одвођењем девојака у харем у селу Мозгову, кнез Милош је искористио да би изазвао побуне прво у крушевачкој нахији, а затим у Параћину, Ражњу и Алексинцу и ова подручја припоји Србији. Побуне је кнез Милош извео уз помоћ локалног крушевачког кнеза Милете Радојковића69. Међутим, пошто дуги преговори са Турцима нису дали резултате, а шест нахија и даље биле ван Србије, кнез Милош је решио даподигне буну у Источној Србији. За центар буне изабран је Сврљиг. Народ је био позван прокламацијом на устанак. Након тих догађаја област шест нахија био је припојен Србији. Турци су, међутим, тражили да им остану Алексинац, Сврљиг и Гургусовац (Књажевац).70 Политички је било решено да питање Алексинца, Сврљига и Гургусовца реши Султан. Он их је, после краћих преговора, предао Србији. И тако се Алексинац са својом околином нашао у саставу Србије. У наредним годинама није било важнијих политичких дешавања на територији 68

Спирић, Историја Алексинца.., 255. Исто, 255-259. 70 Исто, 262. 69


240


Алексиначког Поморавља. Једини изузетак су Нишке буне 1833. и 1834/35. године, Пиротска буна 1836, Берковачке буне 1836-1837. и Белограџичка буна 1836, али су њих Алексинац и његова околина осетили једино посредно, примањем на својој територији избеглог становништва које ће се ту и населити, што по селима, што у самом Алексинцу. Живот у Алексинцу и околиним селима у првим годинама после присаједињења Србији био је изузетно монотон и без важнијих догађања. Миодраг Спирић нам преноси сведочанство Стевче Михајловића, алексиначког ђумрукџије из 1834. године: ‘’Кад дођем у Алексинац, овде тек настаде јад, мука и велики труд. Алексинац беше, бајаги паланчица, но правије би се могло рећи село, и то као у Србији: неколико дућанчића, једна кафаница... Алексинац је чисто пуст, од Турака изможден... Сви се крију, и мушко и женско... Никаква друштва, никакве угодности, скоро дивљачки живот, па још и опасности. Лети, зими све тако. Зими се позатварају само за себе, нигди на видику; лети по пољима и све позатварано...’’71 Ускоро Алексинац постаје веома живо место, пре свега захваљујући новоуспостављеној слободи и Цариградском друму, као и развитку занатства и трговине. Наредних година, за време уставобранитељског режима, становници Алексинца и околине су живели мирним живото, бавећи се својим пословима и развијајући свој крај. Алексиначки крај је имао и своје представнике на важнијим политичким скупштинама у земљи. Тако је остало забележено да је Алексиначки округ имао своје представнике на Светоандрејској скупштини 1859. године.72 После свргавања кнеза Александра Карађорђевића и уставобранитељског режима, у Србију су се вратили кнежеви Милош и Михаило Обреновић. Састанак два кнеза, оца и сина, уприличен је управо у Алексинцу 19. (31.) јануара 1859. године73. Догађаји на Чукур чесми и бомбардовање Београда јуна 1862. године, довело је до затегнутих односа између Србије и Турске. Очекујући евентуални ратни сукоб ширих размера, власти су донеле одлуку да у Алексинцу, као пограничном месту, оснују болницу. Тако је 4. јула 1862. године издата наредба о оснивању окружне болнице у Алексинцу.74 Али, пошто до рата није дошло, болница није основана. Како су Турци гомилали своје трупе на граници са Србијом, решено је да се приступи утврђивању граница. У Алексиначком округу, у селу Суповцу изграђен је пешадијски логор, а око Алексинца још 13 утврђења75. Те године је Алексинац добио сталну војну посаду. Крајем шездесетих година јавља се идеја изградње железнице кроз Србију. Пруга је требало да иде јужноморавском долином, што су кнезу Михаилу предлагали Турци ‘’нудећи му везу код Алексинца’’. Међутим, кнез Михаило је 71

Исто, 273. Спирић, Историја Алексинца... II, 68; Представници Алексиначког округа на Светоандрејској скупштини су били: Јован Радоњић, окружни начелник, Алекса Димитријевић, председник окружног суда и Живадин Милојковић, протојереј. Изабрани посланици су били: Милосав Тривунац, трговац из Алексинца; за срез алексиначко-ражањски: Милоје Брачинац, трговац из Ражња, Милија Тривунац, трговац из Суботинца, Раја Павловић, земљорадник из Смиловца, Рака Кркић, земљорадник из Ћићевца; за срез моравски, који је још увек припадао крушевачком округу: Марко Милићевић, кмет из Житковца, Пана Милошевић, кмет из Сушице, Стаменко Митровић, кмет из Зубовца, Миладин Бошковић, трговац из Трњана и Тодор Вучковић, трговац из Здравиња. 73 Исто, 69-78. 74 Исто, 93. 75 Живота Ђорђевић, Српска народна војска 1861-1864, Београд 1984, 67. 72

KAPIJA POMORAVQA


241

то одбио бојећи се брзог транспорта турских трупа у случају рата. После смрти кнеза Михаила, Намесништво је поново 1871. године затражило железничку везу код Алексинца, али ће и ово питање до 1874. године остати отворено када ће Турска прихватити ‘’изградњу железничке пруге од Софије до Ниша, од које ће се један крак одвојити према српској граници код Алексинца.’’77 На овоме ће и остати јер ће ускоро избити рат између Србије и Турске. Најзначајнији догађај који се у овом периоду десио на простору Алексиначког Поморавља били су српско-турски ратови за ослобођење Јужне Србије и независност 1876. и 1877/78. године. Подручје Алексиначког Поморавља је у тим ратовима служило као полигон ратних збивања и почетна позиција највеће концентрације српске војске за продор на југ и ослобађање Јужне Србије. Односи између Србије и Турске су се средином седамдесетих година нагло погоршали. Турска је 1875. године почела да гомила војску у околини Ниша и да је концентрише према Алексинцу. Србија је такође почела да утврђује своју границу, а посебно простор Алексиначког Поморавља, јер се очекивало да ће главни турски напад доћи из тог правца. Због великог броја стационираних војника, Алексинац се суочавао са низом проблема, као што је, на пример, велики број оболелих војника, па је за њихов смештај била привремено коришћена зграда Алексиначке гимназије78. У Србији је све више и више расло ратно расположење. Како се рат приближавао дошло је и до ратне организације војске. Детаљна војна и стратешка утврђења одређена су на југу а најјаче утврђени гранични одсеци били су Алексинац и Делиград79. По плану генерала Фрање Заха код Алексинца је требало подићи 18, а код Делиграда 13 шанчева.80 Тада је у Алексинцу дошло до отварања окружне грађанске болнице. Маја 1876. године утврђен је српски ратни план који је предвиђао главне офанзивне операције на југу, према Нишу и Пироту. После усвајања ратног плана извршена је мобилизација и концентрација војске. У складу са ратним планом српска војска је била подељена на четири војске. Моравска војска (састављена од Јужноморавске и Шумадијске дивизије) од укупно 68.000 људи била је сконцентрисана око Алексинца и Делиграда под командом генерала Черњајева са задатком преласка границе и наступањем према Нишу, Прокупљу, Куршумлији, Белој Паланци и Пироту81. Распоред Моравске војске био је следећи: Десно крило код села Вукање (12 батаљона пешадије, 1 батерије, 2 ескадрона и пионирске чете) Центар код села Тешице (15 батаљона пешадије, 6 батерија, 7 ескадрона, 1 инжињеријски батаљон) Лево крило код Сврљига (20 батаљона, 7 батерија, 5 ескадрона, 1 инжињеријски батаљон) Катунска колона, као веза између центра и левог крила (3 батаљона пешадије, 1 батерија, 1 ескадрон) Крушевачки одред у Јанковој клисури (4 батаљона пешадије, 1 батерија, пола ескадрона коњице) 76

76

Историја српског народа, V-1, 356. Исто, 366-367. 78 АС, Министарство просвете (МП)/VII, 7/1876. 79 Спирић, Историја Алексинца... II, 138-139. 80 Исто, 139. 81 Исто, 142. 77


242


Књажевачка војска (8 батаљона пешадије, 2 батерије, 1 ескадрон)82 Србија је објавила рат Турској 18. (30.) јуна 1876. године. Рат је симболично објављен са Делиграда, а Прокламација је прочитана истог дана на брду Рујевица поред самог Алексинца, уз присуство кнеза Милана и Врховног штаба83. Ратне операције су почеле 30. јуна (2. јула). После почетних успеха, српска војска се суочила са повлачењем пред надмоћнијом и боље наоружаном турском војском. Турска офанзива на јужноморавском фронту отпочела је 2. (14.) августа 1876. године са десне и леве стране Јужне Мораве. Пошто се српска војска повлачила, Турци су на десној страни Јужне Мораве заузели 8. (20. августа) Катун, Добрујевац и Станце, а 9. (21.) августа се сасвим приближили Алексинцу. Са леве стране Јужне Мораве Турци 7. (19.) августа освајају Тешицу, а 8. (20.) августа Моравац. Турци су током напредовања истовремено палили села84. Срби су успели да зауставе турску офанзиву у бици на Шуматовцу, недалеко од Алексинца, 11. (23.) августа 1876., где су однели сјајну победу. Битка на Шуматовцу била је највећа победа српске војске у овом рату. Турци су, изгубивши неколико хиљада војника, били натерани на повлачење. Међутим, генерал Черњајев ово није искористио за напредовање ка југу.85 После Шуматовачке битке турска офанзива била је сконцентрисана на леву страну Јужне Мораве. Тада је дошло до битке на Горњем Адровцу 20. августа (1. септембра) 1876. Турци су тада однели победу, а ту је погинуо и руски пуковник Николај Николајевич Рајевски86. Турци су затим, форсирајући Јужну Мораву, имали намеру да раздвоје српску војску између Делиграда и Алексинца. Срби су тада још једном потукли турску војску у бици код Бобовишта 30. августа (11. септембра)87. После краткотрајног примирија, вођена је битка на Кревету од 1619. септембра (28. септембар-1. октобар),88 а затим је уследила битка код Великог Шиљеговца од 7-11. (19-23.) октобра, где су Срби претрпели пораз89. Српска војска је претрпела пораз и у бици на Ђунису 17. (29.) октобра. Након тога Русија је уручила Турској ултиматум од 48 сати за примирије. Ускоро је Черњајев напустио Алексинац, у ноћи 18/19. (30/31.) октобра. Са војском је Алексинац напустило и становништво. Турци су ушли у Алексинац 19. (31.) октобра и спалили град.90 Србија је са Турском потписала примирије 20. октобра (1. новембра) 1876. године. Мир је потписан 16. (28.) фебруара 1877. године, а Турци су напустили Алексинац 23. фебруара (7. марта) 1877.91 Мир није дуго трајао. У међувремену је избио Руско-турски рат. Србија је, охрабрена ратом између Русије и Турске, Турској објавила рат 1. (13.) децембра 1877. године. У Другом српско-турском 82 Небојша Ђокић, “Завршница рата - Битке на Кревету, В. Шиљеговцу и Ђунису”, у Од Делиграда до Делиграда 1806-1876, Београд, 1997, 215-216; Небојша Ђокић, Ратне операције на Моравском војишту 1876. године – Ново виђење, Весник – Војни музеј бр. 37, Београд 2010, 55 - 58 83 Небојша Ђокић, Ратне операције на Моравском војишту 1876. године – Ново виђење, Весник – Војни музеј бр. 37, Београд 2010, 63 - 64. 84 Исто, 64. 85 Исто 86 Исто 87 Исто, 66. 88 Исто, 67 - 68. 89 Исто, 68. 90 Исто, 67 - 68 91 Исто, 70 - 72

KAPIJA POMORAVQA


243

рату Алексинац и његова околина су послужили само као полазиште за даље напредовање српске војске ка југу Србије, где су вођене најважније војне операције. На Берлинском конгресу 1878. године Србија добија међународно признање и постаје независна држава, а границе проширује на југ до иза Врања. Алексинац је престао да буде погранично место и временом почиње економски и друштвено да регресира. Алексинац и околина су одмах по припајању Србији уврштени у мрежу просветног система. Први подаци о основној школи у Алексинцу датирају из 1835/36. године.92 Тада је основна школа у Алексинцу имала само млађу класу, а већ наредне школске године уписује се и старија класа93. У то време Алексинац постаје просфетни центар своје околине, јер су до 1839. године основне школе постојале само у Алексинцу, Ражњу и Бањи. Тако су алексиначку основну школу похађала деца из околних насеља. Уставобранитељи 1857. године доносе закон по коме редовне (државне) основне школе могу да постоје само у општинама са најмање 25 ученика. Алексиначка основна школа је тада постала државна школа, а 1858. године добија и државну женску основну школу94. За време и после уставобранитељске владавине на територији Алексиначког Поморавља отворене су основне школе у више места, у Мозгову, Прћиловици и Суботинцу, а основна школа у Алексинцу проширена је за још један разред95. Поред основних школа у Алексинцу је за кратко време била отворена (1860) школа за шегрте и калфе, али је убрзо затворена.96 Шездесетих година XIX века у Србији почињу да се отварају гимназије. До тада је у Србији постојало пет гимназија, три у Београду, две у Крагујевцу и по једна у Шапцу, Зајечару и Пожаревцу. Још три гимназије отворене су 9. јуна 1865. године у Ужицу, Крушевцу и Алексинцу. Школске 1865/66. године у Алексиначкој гимназији је отворен први, а наредне школске године и други разред97. У Алексинцу је 1866. године отворена Касина која је у свом саставу имала библиотеку, читаоницу и клуб. Друштвени живот се у ово време одвијао углавном по кафанама и механама. Алексинац је 1861. године имао 36. механа. Оне су се градирале по квалитету и посећености. Забележено је да је у Алексинцу било 8 механа прве класе, 12 друге класе и 16 треће класе. Механе и кафане су се налазиле у данашњим улицама Књаза Милоша, Момчила Поповића и Дракчета Миловановића98. Друштвени живот се углавном сводио на размену информација и разговоре, али из појединих извора сазнајемо да је било и другачијих активности. На пример, постоји податак да су 30. јануара 1857. године у Алексинцу одржана два бала, један у кафани Димитрија Стојановића, а други у кафани Јанаћка Илијића.99 Механа је било и по селима у околини Алексинца. Подаци нам говоре да их је било 2 у Делиграду, 1 у Рутевцу, 1 у Бобовишту, 1 у Бовну, 1 у Мозгову, 1 у Прћиловици, 3 у Тешици, 2 на путу за Крушевац, 1 у Трњану, 1 у Лоћици, 1 у Гредетину, 1 у Житковцу итд100. 92

АС, КК, Школа (Ш)/XXXVIII, 140. Спирић, Историја Алексинца.., 333. 94 Спирић, Историја Алексинца... II, 40. 95 Исто, 102-103. 96 Исто, 103. 97 Исто. 98 Исто, 102. 99 Исто, 52. 100 АС, МУД, П/ХХII, 1/1863. 93



244

Турска је званично, хатишерифом из 1830. године дала Србима слободу вере. Питање црквене аутономије је остављено Србима да сами договоре са Цариградском патријаршијом, под чијом надлежношћу је била територија Србије. Посебним договором 1832. године питање је решено тако што је Српска црква добила потпуну аутономију. Од тада је београдски епископ носио звање ‘’митрополит целе Србије’’, док су сви епископи у Србији били њему потчињени. Подручје Алексиначког Поморавља је до припајања Србији 1833, било под јурисдикцијом Нишке епархије. Након 1833. године алексиначки крај је припојен новоформираној тимочкој епископији.101 У то време у овом крају је било и свештенства, али не у свим местима. За време турске власти веома је ретко у ком месту, осим да није раније подигнута, било цркве. У самом Алексинцу је није било све до 1837. године. До тада су Алексинчани у верске сврхе користили једну обичну кућу у данашњој Буцековој улици.102 Кнез Милош је 1836. године издао налог да се у Ћуприји, Параћину, Ражњу и Алексинцу подигну цркве.103 Место за цркву у Алексинцу је изабрао београдски митрополит Петар Јовановић.104 Кнез Милош је лично послао мајсторе у Алексинац и цркава је почела да се гради 1836, а завршена је следеће 1837. године105. Такође, по жељи кнеза Милоша алексиначка црква је посвећена Светом Николи, свецу који је био крсна слава Обреновића106. Овај храм, изграђен у необарокном стилу, са витким торњем, постаће својеврсни културни симбол Алексинца, а око њега ће се дуго концентрисати друштвени живот места. Summary The period since 1833rd to 1878th he was important, so called. ‘’transitional’’period inthe history of Serbian statehood. Then gradually fought for Serbian independence and expanding the economic, cultural and politically mature. Space Aleksinac Morava was during this period played an important role. As the southern most border area, in addition to the strategic and important place, Constantinople road that connected Europe with the Middle East, experienced a rapid economic and social raising. Immediately after joining the six districts 1833rd year, Prince Milos has devoted special attention to this area, especially Aleksinac which then grew into apolitical, economic and administrative center of the area. The overall progress of Aleksinac Pomoravlje continued until the beginning of the Serbo-Turkish wars of the 1876th and 1877/78. In the time of the First Serbian-Turkish war, this area suffered quite. After gaining the state independence and expansion into South Serbia, Aleksinac and its surroundings are losing at the strategic, economic and political importance.

101

АС, КК, Црква и свештенство (ЦС)/ХХХV, 161/1835. Спирић, Историја Алексинца.., 339. 103 АС, Државни савет (ДС)/IIб/I, 3/1836 104 АС, КК, ЦС/ ХХХV, 122. 105 АС, КК, АН/ I, 71. 106 АС, КК, ЦС/ ХХХV, 323. 102

KAPIJA POMORAVQA

ДР МИЛОШ ТРИВУНАЦ - ПРИЛОЗИ ЗА БИОГРАФИЈУ

245

Александар Стојановић Институт за новију историју Србије, Београд

ДР МИЛОШ ТРИВУНАЦ: ПРИЛОЗИ ЗА БИОГРАФИЈУ ИСТАКНУТОГ ИНТЕЛЕКТУАЛЦА И НАЦИОНАЛНОГ РАДНИКА Апстракт: У раду је представљен сумаран осврт на живот и дело др Милоша Тривунца, утемељивача српске германистике, истакнутог универзитетског професора и првог министра просвете у влади генерала Милана Недића. Кључне речи: Милош Тривунац, германистика, Универзитет, Алексинац, Минхен, Гете, колаборација Алексиначко Поморавље – расадник истакнутих личности Од обнављања српске државности па до Српско-турских ратова 18761878. године Алексинац и његова околина одиграли су истакнуту улогу у борби за национално ослобођење и уједињење, као и националном развитку. Варош се деценијама налазила на граници и као таква имала огроман војни и стратешки значај, а у бројним дејствима током XIX века тешко је страдала. На широј територији града одиграле су се значајне битке: код Делиграда, код Адровца и на Шуматовцу, у којима је српско оружије исписивало неке од најдраматичнијих страница своје историје. Цивилни развој града био је оличен у оснивању и раду Учитељске школе, најзначајније високошколске установе која се налазила ван државне престонице Београда, карантина, касније Монопола... Након Берлинског конгреса границе Кнежевине Србије померене су значајно ка истоку и југу, и Алексинац са својом околином се од пограничног насеља трансформисао у мирну паланаку у унутрашњости земље. У њему су наставиле да се рађају и развијају бројне личности које су својим деловањем далеко превазишле оквире своје локалне средине, остављајући велики траг у националним и европским оквирима. Једна од алексиначких породица које су у дугом временском континуитету имале запажену улогу у српској историји је породица Тривунац. Тривунци су пореклом из села Суботинац, у коме и данас постоје куће ове породице.1 Већ *

Овај рад је настао у оквиру пројекта “Срби у југословенском и међународном контексту” (бр. 47027), који у целини финансира Министарство за просвету и науку Републике Србије.

1

Суботинац је алексиначко село смештено подно планине Озрена. Под именом Суботица јавља се у попису из времена прве владе Мехмеда II (1444-1446), што је најстарије поуздано идентификовање у историјским изворима. У атару села нађени су археолошки артефакти из праисторијског периода, доба Римске републике и средњевековно гробље (Миодраг Спирић, Историја Алексинца и околине до краја прве владавине кнеза Милоша, Алексинац 1995, стр. 35, 36 ,53, 81). Село је у нововековној историји претежно било сточарско, са скромном


246

Александар Стојановић

почетком XIX века код њих се усталило породично име, тако да је могуће прецизније пратити развој породице и рад њених истакнутих појединаца. Први изданак породице који је имао значајнију историјску улогу на националном нивоу био је Јован Тривунац, кога је кнез Милош 8/20. децембра 1832. године поставио за судију у Алексиначком срезу.2 Милосав Тривунац други је значајни изданак породице: био је истакнути Обреновићевац, делегат на Светоандрејској скупштини 1858. године, и дугогодишњи председник алексиначке општине и народни посланик за алексиначки округ.3 Он је организовао сусрет кнеза Милоша и кнеза Михаила у Алексинцу 19/31. јануара 1859. Средином XIX века већ је могуће пратити више грана породице: главну која се преселила у варош Алексинац, где поседује угледну механу и бави се трговином и политиком, и бочне гране у Суботинцу, које се такође баве трговином и политиком на локалном нивоу. Породична гробница Тривунаца заузима централно место на алексиначком Старом гробљу, у непосредној близини капеле и гробнице проте Стеве Димитријевића. У оквиру породице Тривунац су се на размеђи векова (XIX и XX века) родиле чак три личности од националног значаја: проф. др Милош Тривунац, доц. др Милош П. Тривунац и Душан Тривунац, комуниста и командант партизанског одреда.4 Судбина ове породице у ратним годинама у великој мери осликава дубоке поделе које су постојале у српском међуратном друштву и дугорочне трагичне последице које су рат и револуција оставили. Школовање и почетак академске каријере Милоша Тривунца Милош Тривунац рођен је у Суботинцу, општина Алексинац, 16/28. јула 1876. године.5 Прва школска знања стекао је у Алексинцу, а потом је традицијом занатства и сеоском школом и црквом. У атару села копани су и уљани шкриљци. Велики део становништва села припада Адвентистичкој цркви, услед чега их је преостало православно становништво назвало нововерцима-Суботарима. 2 Јован Тривунац је од стране побуњеног алексиначког народа током побуне у отргнутим нахијама изабран за једног од народних вођа, а Милош га је потом потврдио. Када су нахије присаједињене Кнежевини Србији, Јован Тривунац је био прво судија нахијског суда у Алексинцу, а потом, након административне реформе и окружни судија са седиштем у Параћину (М. Спирић, н. д, стр. 256, 292, 296). 3 Миодраг Спирић, Историја Алексинца и околине од краја прве владавине кнеза Милоша 1839. до краја Првог Српско-турског рата 1876-1877. године, Алексинац 2004, стр. 68-70). 4 Душан Тривунац (1913-1942) по занимању је био просветни радник (завршио је Учитељску школу у Алексинцу 1935. године). Члан КПЈ био је од 1938. Учествовао је у НОБ-у под именом Драгош, а у једном периоду био је партизански комесар и командант у сврљишком крају. Убијен је од локалних сељака у мају 1942. године (Драгољуб Дејановић, Биографије бораца Озренског и Сврљишког партизанског одреда, Ниш 1974, стр. 200-201). О његовој смрти је писало и „Ново време“, означивши га као крволочног комунистичког команданта, који је цео крај држао у страху (Ново време, субота 9. мај 1942). Једна од централних алексиначких улица већ деценијама носи његово име, као и две средње стручне школе (Душан Тривунац-Драгош), у Сврљигу и Белој Паланци. Истакнути борац била је и његова сестра Јелена Лела Поповић (рођена Тривунац, 1911-1942), такође просветни радник по струци. Она је ухваћена од стране Недићевих оружаних снага и стрељана у Алексинцу 26. фебруара 1942(Д. Дејановић, н. д, стр. 95). Доц. др Милош П. Тривунац радио је неколико година после рата на Грађевинском факултету, где је учествовао у настави из геодезије. 5 У међуратном периоду често је долазило до мањих измена у транскрипцијама личних имена и презимена, па се др Милош Тривунац често у литератури може наћи и под именом Милош Трифунац.

KAPIJA POMORAVQA


247

био ученик алексиначке и нишке гимназије. Високо образовање и стручно усавршавање стицао је у Београду, Лајпцигу и Минхену.7 У Минхену је и докторирао 1902. године, одбранивши дисертацију посвећену лику и делу Гијома Бидеа (Guillaume Budes).8 Иако је у српској науци остао упамћен као германиста, оснивач и редовни професор Катедре за германистику на Филозофском факултету у Београду, велики део свог школовања Тривунац је посветио изучавању француског и енглеског језика и романистике, тако да је током живота по потреби држао предавања и из области француског и енглеског језика и књижевности. По повратку са докторских студија из Немачке постављен је 1902. године за суплента у Гимназији Краља Александра I у Београду. Тривунац се брзо кретао кроз просветну хијерархију, тако да је већ 1904. постављен за доцента Велике школе, а 31. марта 1905. за сталног доцента на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Већ тада, иако релативно млад, словио је за врхунског познаваоца светске књижевности и говорио је неколико значајних страних језика. Његов интензивни академски успон прекинут је бурним догађајима који су обележили другу деценију XX века – Балканским ратовима и Првим светским ратом. 6

У служби националних интереса Краљевина Србија је у турбулентним годинама Анексионе кризе, Балканских ратова и Првог светског рата ставила многе своје истакнуте интелектуалце у службу државних и националних интереса. Та интелектуална елита била је национално освешћена и патриотски опредељена, спремна на све врсте задатака које је отаџбина могла да постави пред њу. У ратном вихору Првог светског рата др Милош Тривунац, тада доцент Универзитета, распоређен је 1914. године на стални рад у војној цензури, а његово познавање страних језика коришћено је и приликом посета страних мисија и новинара, које је Тривунац по задатаку пратио на њиховим пропутовањима кроз ратом захваћену Србију.9 6

У гимназији у Нишу један од професора му је био и велики српски писац Стеван Сремац, који је оставио значајан утисак на Тривунца. Своје младалачке импресије о Сремцу обогаћене накнадним животним искуством Тривунац је објавио у чланку Из успомена на Сремца (Летопис Матице Српске, Нови Сад 1927). 7 На докторским студијама у Минхену Тривунац се вероватно обрео помоћу државне стипендије, што је била оновремена пракса државних и просветних органа. У прилог томе сведочи и кратко писмо које је из Минхена послао министру просвете Андри Ђорђевићу 2. марта 1899. године: „Многопоштовани Господине, И ако нисам ничим заслужио Вашу пажњу Ви сте ме њоме у више прилика толико одликовали да већ немам речи за своју захвалност. Вама дугујем многу радост у свом досадашњем животу, па је ево Провиђење хтело да Вама будем обавезан и за своју највећу радост. Од срца Вам хвала! Стараћу се свима силама да се накнадно покажем достојан Ваше наклоности и Ваше доброте према мени; то ће, мислим, бити у исти мах и набољи доказ о мојој захвалности. Молим Вас да верујете у осећање искреног поштовања вашег оданог М. Тривунца“ (Архив САНУ, рег. бр. 10282). 8 Тривунчев докторат наишао је на изузетне похвале стручне јавности, а о њему су се у најзначајнијим немачким научним часописима позитивно изразили проф. А. Бекер и Х. Шкеранц. Академик Павле Поповић (1868-1939) оценио је докторску тезу М. Тривунца као један „врло озбиљан прилог проучавању ренесансе“, додавши: „Ко се кад бавио ренесансом, знаће колико је стручне и ретке спреме потребно за ту врсту студија, и умеће да правилно оцени вредност резултата г. Тривунчевих испитивања“ (Архив Србије, Фонд: Универзитет у Београду /Г200/фасцикла V, јединица 73/1921). 9 О учешћу српске интелектуалне елите у служби националних интереса током Првог



248

Након повлачења војске преко Албаније, један део интелектуалаца (посебно оних млађих) послат је у велике градске центре држава Антанте, у циљу додатног усавршавања и обављања посебних дипломатских, обавештајних и културних мисија. Тривунца је пут крајем 1916. године одвео у САД, где је на изричит захтев српског почасног конзула у Њу Јорку Михаила Пупина преузео рад на организовању културне и националне пропаганде међу југословенским исељеницима.10 Тривунац је преузео уређивање листа „Амерички Србобран“ српског исељеничког друштва „Слога“, а већ у фебруару 1917. постао је и главни секретар Српске народне одбране, организације која је представљала исељенички пандан Народној одбрани у матици. Након повлачења Пупина са места почасног председника ове организације, Милош Тривунац постао је њен председник.11 Од октобра 1917. године био је члан Југословенског народног вијећа, у коме је заступао интересе српске владе. У ратним годинама које је провео у иностранству допринео је националној борби и ратним напорима и објављивањем неколицине новинских чланака у престижним западним листовима, попут „New York Times” и “New York Tribune”.12 Професор на Катедри за немачки језик и књижевност и истакнути научник По повратку у земљу Тривунац је остварио импресивну академску каријеру. Већ 1919. постављен је за ванредног професора, а од 5. јануара 1922. године био је редовни професор на Катедри за немачки језик и књижевност Филозофског факултета у Београду.13 На том положају ће, уз краће прекиде, провести наредне две деценије, руководећи процесом наставе немачкој језика и постепено изграђујући семинарску библиотеку. У два наврата биран је за светског рата погледати: Љубинка Трговчевић, Научници Србије и стварање Југославије, Београд 1986. 10 Љубинка Трговчевић, Научници Србије и стварање Југославије, Београд 1986, стр 125126. 11 Током периода 1916-1918. године дошло је до политичког раздора међу српским исељеницима у САД-у. Поделе су настале око питања сарадње са другим југословенским исељеничким покретима, тј. питања великосрпског националног уједињења или стварања јужнословенске државе. У тим сукобима Тривунац се држао уздржано, ипак формално следећи званичну политику српске владе која се залагала за сарадњу са осталим исељеничким организацијама, док је Пупин био противник такве сарадње (Љубинка Трговчевић, Научници Србије и стварање Југославије, Београд 1986, стр 126). 12 Најмаркантнији чланци ове врсте били су Le role de la Bulgarie (Le Messager d’ Athenes, 24.2.1916), Bulgarian Treachery (New York Tribune, 20.01.1917), The hope of the Jugoslavs (New York Times, 17.6.1918) и The Serbian Army in the World Struggle (The Tank, december 1918). Циљ ових чланака био је да савезничкој јавности приближи проблематику балканског ратишта, као и да афирмише нову државу јужних Словена, која се још налазила у фази настајања. 13 Формални предлог савету Филозофског факултета за постављење Тривунца на место редовног професора поднео је академик Павле Поповић, 3. јуна 1921. године. Универзитетски савет усвојио је овај предлог на седници од 29. новембра 1921. и проследио на потпис министру просвете. Поповић је, у писму на четири руком писане стране, истакао да је „... Тривунац створио и организовао наставу овог врло важног предмета, пошто, као што се зна, пре њега та катедра није постојала“, а веома се похвално изразио и о Тривунчевим педагошким, стручним и научним капацитетима, истакавши на послетку и неколицину најзначајнијих области његовог стручног деловања (АС, Г200-V-73/1921).

KAPIJA POMORAVQA


249

декана Филозофског факултета (1927. и 1940. године). У вишедеценијској каријери универзитетског професора снажно је изражавао своја конзервативна животна и морална начела.14 Остао је упамћен по великој љубави према својим студентима и универзитетској омладини уопште, али и најстрожијем противљењу уплитања политике и политичких странака у рад студентских удружења и организација.15 Тривунчева стручност и предавачко умеће доприносили су томе да његова предавања посећују многи млади људи који нису били студенти Филозофског факултета.16 За редовног члана Српске Краљевске Академије (СКА) изабран је 1939. године.17 Професорска каријера Милоша Тривунца била је на кратко угрожена, услед драстичног погоршања његовог здравственог стања током 1927. године. На основу грађе Архива Србије може се закључити да је Тривунац хронично боловао од обољења респираторног система, а да му је његова акутна болест „катар у грлу“ онемогућавала да нормално одржава предавања. Стога се обратио ректору и министру просвете, са захтевом да га превремено пензионишу.18 Додатни проблем представљала је и чињеница да је Тривунац 14

Патријархално васпитање и конзервативна животна начела др Милоша Тривунца одлично се уочавају у примерима увођења Ксеније Атанасијевић у универзитетску наставу и реакцијама на политичке борбе међу студентском омладином. На универзитетској седници на којој се одлучивало о додели звања доцента Ксенији Атанасијевић проф. Тривунац се том чину успротивио речима: „има крајева у Србији где жене љубе у руку млађе мушкарце, а ви хоћете да дате катедру доцента једној младој девојци!“ (Љиљана Вулетић, Отпори женској еманципацији, „Политика“ 06.03.2010). О његовим конзервативним начелима сведочи и писмо ректору Универзитета од 11. децембра 1920. године, у коме опомиње ректора на негативне последице промовисања млађих наставника (доценета и ванр. професора) у редовне професоре, залажући се да унапређења прво добију наставници старији по годинама службе и живота (АС, Г200-V-73/1921). 15 Тривунац је међу првима регистровао феномен партијаштва међу студентима београдског универзитета, и упозорио на штетне последице које из те делатности могу да проистекну. У свом чланку Наша универзитетска омладина (Српски Књижевни Гласник, књ. XI бр.7, Београд, април 1924) он је похвалио школске успехе и труд студента, као и изузетан рад и друштвени допринос студентских удружења „Обилић“, „Техничког друштва“ и „Правничког друштва“, али је скренуо пажњу на партизанство и дисфункционалност најмасовнијег студентског удружења „Побратимство“, које не само да није вршило ни једну од својих основних функција (повезивање студената, материјално помагање сиромашнијих студената, друштвено и национално ангажовање), већ је постало извор раздора, свађа и туча међу колегама, а једина функција су му били годишњи избори удружења, на коме су политичке партије демонстрирале свој утицај међу универзитетском омладином. 16 Сведочанство о томе оставио је истакнути југословенски политичар и председник владе (1935-1939) др Милан Стојадиновић, који је током својих студија на Правном факултету у Београду самоиницијативно посећивао предавања проф. Тривунца, у жељи да што боље научи немачки језик (Milan M. Stojadinović, Ni rat ni pakt, Rijeka 1970, str. 28). 17 Члан СКА Тривунац је био од 16. фебруара 1939. године. Приликом пријема одржао је приступну беседу Божа Кнежевић, човек и мислилац која није интегрално објављивана. За време окупације био је секретар Академије философских наука СКА у периоду од 26. фебруара 1942. до 10. марта 1944 (www.sanu.ac.rs). 18 Сачувана су два Тривунчева писма из Минхена: једно упућено ректору Универзитета (датовано са 28. септембром), и друго, упућено министру просвете (датовано са 12. октобром 1927). Жалећи се на катар у грлу, који му онемогућава да нормално говори и држи предавања, Тривунац је тражио да се пензионише, истичући и да је навршио 25 година службе. Надлежнима је обећавао да ће наставити да пише и да се бави научним радом, а да би се, у случају побољшања здравственог стања радо вратио на Универзитет као хонорарни


250


у том тренутку био на дужности декана Филозофског факултета. Релевантни фактори у решавању ове ситуације су на крају одлучили да се Тривунцу дозволи продужено одсуство са факултета (у трајању од читавог семестра) како би се излечио и вратио на професорску дужност, док је његов захтев за пензијом (и касније одсуством) схваћено као прећутна оставка на место декана, па је изабран нови декан.19 Тривунац је објавио велики број научних радова на српском, француском и немачком језику и сматран је истакнутим европским филологом. Сарађивао је у домаћим листовима „Српски Књижевни Гласник“ (СКГ), „Мисао“, „Просветни гласник“, „Страни преглед“ и „Летопис Матице Српске“, а радове је објављивао и у престижним међународним научним гласилима. Био је члан српског одељка ПЕН клуба. Аутор је легендарног уџбеника, граматике и читанке за немачки језик (у коауторству са Јованом Кангргом), књига које су представљале основу за наставу немачког језика у целом међуратном периоду.20 Посебно се истакао проучавањем Гетеа и његовог дела, објавивиши о њему више студија: Жена у Гетеовој поезији (Београд, 1908), Гетеов „Егмонт“ (1914), Гетеов „Фауст“: књижевна студија (Београд, 1921), Гете (Београд, 1931) и др.21 Бавио се књижевном анализом и других немачких и европских великана, попут Шилера, Хајнеа, Лесинга, Хердера и Шекспира.22 Посебну област његовог истраживачког интересовања чинили су немачки утицаји на српски језик и југословенску књижевност, из које је објавио студије Немачки утицаји у нашем језику (Београд, 1937), Змај и Валтер фон дер Фогелвајде (Београд, 1927) и Бранко Радичевић и Хофман Фон Фалерслебен (Београд, 1927). Део својих истраживачких напора Тривунац је посветио проблематици немачке културне историје и њеног утицаја на живот јужнослоненских народа. Још 1912. године он је објавио монографију О Немцима (Земун, 1912) у којој је начинио бројне критичке осврте на рачун немачког империјализма и државне политике, предсказавши рат који је уследио непуне две године по њеном објављивању. Као врхунски познавалац немачке културе и историје у међуратном периоду био је изабран за дописног члана Немачке академије науке. Уживао је велики углед у интелектуалним круговима Вајмарске републике, а када су са доласком нациста на власт почели прогони вајмарских професор (АС, Г200-IV-39/1927). 19 Ни ректор ни министар нису били ради да дозволе Тривунцу да се пензионише, па му је дозвољено продужено одсуство које је он провео на лечењу у Немачкој. Сачувана је одлука универзитетског већа којом се министар моли да ово одсуство одобри, а у којој се наводи да би се на тај начин Тривунац излечио, а Универзитету сачувао изузетан предавач и научник (АС, исто). 20 Осим уџбеника за немачки језик, Тривунац је такође био аутор и Читанке из француског језика, која је коришћена у средњошколској настави. Сва поменута дела доживела су више издања. 21 Поред својих истраживања о Гетеу објављених у домаћим листовима и научним гласилима, Тривунац је објавио и неколицину врло запажених радова о Гетеу у европским лингвистичким часописима: Goethe et les Yougoslaves, “Revue de Littérature comparée”, numéro consacré à Goethe, janvier-mars 1932, Paris 1932; Goethe und die serbokatische Literatur, “Germanoslavica”, erstes Goetheheft, Brünn, Prag, Leipzig, Wien 1932; Das Goethejahr in Jugoslavien, “Germanoslavica” Jahrgang II, No1/1933, Brünn, Prag, Leipzig, Wien 1933. 22 Међу бројним радовима ове врсте истичу се О Хајнеу (СКГ, Београд 1906), На Хајнеовом гробу (Мисао, Београд 1930), Из Шекспира (СКГ, Београд 1936), Хердер и Словени (Београд, 1936), Лесинг (Мисао, Београд 1929).

KAPIJA POMORAVQA


251

интелектуалаца и уметника, Тривунац је јавно реаговао оштром осудом такве политике.23 Ипак, и током друге половине тридесетих година XX века, за време нацистичког режима, он је редовно посећивао Минхен, и на позив Немачке академије наука држао предавања. Ваннаставно деловање на Универзитету у Београду Oсим професуре, Милош Тривунац се током свог радног века на Београдском Универзитету бавио и руковођењем појединих стручних секција и универзитетских организација.24 Његов велики ауторитет и углед у струци и науци сврстали су га међу прве у редовима професора Универзитета, што је резултовало његовим одабиром за декана Филозофског факултета у два наврата, као и учешћем у бројним телима и организацијама Универзитета. Од њих свакако треба истаћи Удружење Универзитетских Наставника, својеврсну синдикалну организацију универзитетског наставног особља, чији је председник у једном периоду Тривунац био.25 Посебно поглавље у животу Милоша Тривунца чинила је његова активност у студентским организацијама и залагање за деполитизацију студентске омладине у Универзитетском већу. На основу архивске грађе може се закључити да је Тривунац био члан Фонда за изградњу студенстког дома, као и члан и председник Фонда за здравствену заштиту студената, у чијем је раду, упркос материјалним ограничењима, остварио респектабилне резултате.26 Његову професорску каријеру обележио је и период рађања и успона „напредног“ студентског покрета и борбе за аутономију Универзитета, чије је деловање произвело дуги низ догађаја који су драматично утицали на процес наставе али и административног управљања на Универзитету. Тривунац, као један од најугледнијих и најутицајнијих професора, није могао да се нађе ван вртлога тих дешавања.27 Политичке странке (као и неке нестраначке и друштвене 23

Љубинка Шкодрић, Министарство просвете и вера у Србији 1941-1944, Београд 2009, стр. 166-167. 24 Тривунац је био председник југословенско-немачког друштва на Универзитету, као и председник Друштва за живе језике и књижевност (Љубодраг Димић, Културна политика Краљевине Југославије 1918-1941 III, Београд 1997, стр. 353). 25 Удружење Универзитетских Наставника основано је 19. јануара 1925. године, са основним циљем да упозна надлежне органе са тешким материјалним стањем професора. Управни одбор удружења и његов председник више пута су интервенисали и слали личне дописе и представке министру просвете, министру финансија и председнику владе, али су на крају уместо системског решења добили само повећање додатка на плату (Бранка Прпа-Јовановић, Наставници Универзитета 1919-1929, Зборник радова: „Универзитет у Београду 1838-1988, Београд 1988, стр. 157,158). Избор Милоша Тривунца за председника овог удружења јасно сведочи о његовом огромном угледу у редовима универзитетских професора. 26 Сачувани су његов допис ректору у коме подноси оставку на положај члана Фонда за изградњу студентског дома, као и нешто обимнија документација везана за његово подношење оставке на место председника Фонда за здравствену заштиту студената. Тривунац је ту оставку поднео 27. јануара 1932, али су чланови тог одбора, међу којима и проф. Коста Тодоровић и проф. Александар Јовановић упутили молбу ректору да покуша да издејствује повлачење оставке од Тривунца, истичући да је „Тривунац нашао могућности и начина, радећи по својој савести и објективности; да са тако малом сумом постигне велике и лепе резултате“(АС, Г200-VII-116/1932). Оставка је остала на снази. 27 О студентском покрету (и Универзитету уопште) у међуратном периоду постоји већи број објављених студија. Најсвеобухватније су монографије Милице Дамјановић Напредни


252


организације са идеолошким деловањем) нису обратиле пажњуна могуће дугорочне последице и немилосрдно су увукле универзитетску омладину у вртлог политичких обрачуна, док су комунисти вршили идеолошку индоктринацију ученика и у млађим разредима гимназије.28 Политичке борбе на Универзитету само су се распламсавеле са протоком времена, и добијале све крвавији израз, са контекстом борбе против диктатуре краља Александра Карађорђевића, и посебно у периоду 1939-1941.29 Током читавог међуратног периода Милош Тривунац је снажно заступао став да студенти требају да имају знања и свест о политици и политичким борбама у земљи и свету, али и да је страначка политичка делатност (партизанство) на Универзитету најтежа болест која напада омладину и која има потенцијал да угрози читаво друштво. Заузео је став да су неприхватљиве честе промене и оставке ректора Универзитета, до којих је долазило услед студентских протеста и сукоба студената са полицијом, и подржао деловање ректора Владимира Ћоровића, који је од стране марксистичке омладине називан „крвави ректор“.30 Иако је Тривунац међу првима уочио размере и последице покрет студената Београдског универзитета (књ. 1 Београд 1966, књ. 2 Београд 1974), али су и делимично оптерећене идеолошким ставовима аутора. Нешто нијансиранији осврт пружају велики зборници радова Универзитет у Београду 1838-1988 (Београд, 1988) и Идеје и покрети на Београдском универзитету I (Београд 1989). Најактуелније ставове српске историографије о овој проблематици репрезентује уводно поглавље монографије Драгомира Бонџића Београдски Универзитет 1944-1952 (D. Bondžić, Beogradski Univerzitet 1944-1952, Beograd 2004). 28 Већ средином двадесетих година XX века политичке странке су трошиле велика материјална средства у намери да своје чланове прогурају у руководства студентских организација и тиме себи повећају утицај међу омладином и у друштву. О томе сведочи и исказ проф. Ивана Ђаје да је за изборе за студентско удружење „Фонд“ потрошено чак 120. 000 динара, што је цифра еквивалентна износу који се прикупи приликом организације хуманитарне Светосавске забаве, на чијој организацији ради велики број људи и за коју и краљ лично даје прилог (И. Ђаја, Студентски живот у Београду, СКГ 8, Београд 1926). Тада су против политизације иступили и Јован Цвијић и Милош Тривунац, предавањима и чланцима у штампи. У циљу деполитизације Универзитета ректор је обавио низ разговора са политичким првацима Николом Пашићем, Љубомиром Давидовићем, Светозаром Прибићевићем, Јашом Продановићем и Јованом Јовановићем, али без већих резултата у пракси. 29 Међу прве веће студентске нереде убрајају се предизборни нереди у мају 1928. (када је полиција интервенисала у Студентском дому), и предизборни нереди почетком новембра 1931. (почели у кафани „Нова Жагубица“, настављени у Студентском дому и просторијама Универзитета, услед чега је по одлуци Сената Универзитет био затворен две недеље). Након тога студентски изгреди су постали изразито фреквентни, узимајући чак и људске жртве. Хапшења и понекад заиста претерана репресија режима према студентима поделили су наставничко особље по питању подршке студентима и интервенције полиције. Међу професорима који су заговарали оштрије мере налазили су се Тривунац, Ћоровић и Аранђеловић, док су Кирило Савић и Божа Марковић иступали са израженом благошћу и против интервенције полиције. 30 На седници Универзитетског већа 9. фебруара 1935. (недуго након погибије студента Мирка Срзентића у нередима) Тривунац је поставио питање зашто се већ три ректора узастопно повлаче пре истека мандата. На истој седници је историчар Владимир Ћоровић, познат по својим анти-комунистичким начелима, изабран за новог ректора. Уследило је увођење „Универзитетске страже“, органа за одржавање реда, што је изазвало гнев студената (посебно комуниста). Сукоби између студената комуниста и студената националиста (припадника ОРНАС-а) тада су однели живот студента Жарка Мариновића, а Ћоровић је подено оставку. Тривунац и Аранђеловић су уложили велики напор да се оставка не уважи, али је након вишенедељне расправе изабран нови ректор (Боро Мајданац, Универзитетско

KAPIJA POMORAVQA


253

деловања комунистичке агитације међу студентима, оне су јавности постале видљивије у околностима приближавања Другог светског рата. У врху Акционог одбора стручних студентских удружења (АОССУ) налазили су се истакнути скојевци предвођени Ивом Лолом Рибаром, који су између осталог, учествовали и у организацији манифестације „Бранићемо отаџбину“, прикупљању добровољаца и помоћи за борце у шпанском грађанском рату и изазивању инцидента на комеморацији адмиралу Гепрату 29. новембра 1939. На седницама Универзитетског већа Тривунац је захтевао да се „предузме све како би се стало на пут комунистичкој захукталости студената“, али је у тим апелима остајао све усамљенији, услед све веће подвојености професора изазване политичким и идеолошким прегруписавањима у последњим предратним годинама. Вероватно је такво стање утицало да се у већој мери друштвено и политички активира у годинама пред рат. У предвечерје Другог светског рата и у влади генерала Недића Поред дубоких идеолошких, интересних и политичких подела у српској друштвеној елити, са формирањем Бановине Хрватске отворила су се и многа питања везана за опстанак и преуређење Краљевине Југославије и положај српског народа у њој, а Милош Тривунац решио је да се поново у већој мери укључи у друштвену и политичку активност. Његово име налази се на списку оснивача Српског културног клуба, организације која је у предвечерје Другог светског рата стала на чело борбе за српске националне интересе, али он није био активиста те организације.31 Идеолошки инспирисани сукоби међу студентима Универзитета у Београду достигли су врхунац масовном тучом између младих комуниста и студената-чланова ЈНП Збор 23. октобра 1940. године, услед које је поново дошло до значајније обуставе рада на Универзитету. Први месеци наредне године донели су трагичан развој догађаја за српски народ, чије су се последице осећале деценијама. У време свих тих догађаја Тривунац је по други пут био на дужности декана Филозофског факултета.32 Након Априлског рата у условима окупације Милош Тривунац остао је друштвено и политички активан. Потписао је „Апел српском народу“ објављен 13. августа 1941. године у лису „Ново време“. Познато је да се налазио у друштву председника СКА Александра Белића приликом састанка са генералом Недићем, на коме је од Недића захтевано да се прими дужности председника владе. Комесарска управа Милана Аћимовића користила га је за контакте са челницима окупационог режима, вероватно услед његовог познавања језика и угледа који је код окупатора уживао као немачки академик. Када је крајем августа 1941. године формирана влада Народног спаса на челу са генералом Недићем Милош Тривунац постао је министар просвете и вера.33 На тој веће 1921-1941, Зборник радова: „Универзитет у Београду 1838-1988, Београд 1988, 97-125). 31 Иако је био међу оснивачима, Милош Тривунац није активно учествовао у раду Српског културног клуба. Није се прихватао функција у клубу, нити је учествовао у раду његових одбора. Такође, није учествовао ни на познатијим трибинама клуба, нити је објављивао своје чланке у листу „Српски глас“. 32 Савет Филозофског факултета је на седници 17. јануара 1940. године једногласно, акламацијом, за декана изабрао проф. др Милоша Тривунца (АС, Г200-XIII-103/1940). Тривунац се са места декана примио министарске дужности у августу 1941. 33 Историјска наука за сада не располаже са прецизном информацијом на који начин је


254


функцији задржао се веома кратко, јер је већ у октобру реконструкцијом владе на место министра просвете и вера постављен Велибор Јонић. Тривунац је по ступању на место министра затекао катастрофално стање у свом ресору. Ратна дејства и устанак драстично су пореметили редован процес наставе, мноштво школских објеката било је уништено у бомбардовању или конфисковано за потребе окупаторских снага, а велики број просветнх радника и чиновника министарства налазио се у заробљеништву. Из оскудне архивске грађе може се наслутити да је током свог боравка на функцији министра Тривунац улагао велике напоре да нормализује стање у просвети, интервенишући у више наврата код окупационих власти у циљу пуштања више десетина просветних радника из заробљеништва, али да није хтео да се упушта у идеолошко преобликовање и реформисање министарства у духу новонастале ситуације у земљи и Европи. Због тога је од стране окупационих обавештајних органа означен као „стар“, „уморан“ и „истрошен“, а на његово место доведен је Јонић, који је уживао велику популарност код окупационих власти.34 Након напуштања владе Тривунац је у новембру 1941. године основао „Задужбину Милоша Тривунца и његове мајке Милеве“, којој је наменио приходе од продаје својих уџбеника и књига, у циљу награђивања истакнутих просветних радника и издавања књига за народ. Објавио је и чланак Судбоносни час у коме је позивао на добре односе са окупатором и подсећао на пријатељство српског и немачког народа у XIX веку.35 Овај чланак представља изолован случај његовог јавног политичког иступања, али се на основу њега могу извући закључци о основним политичким ставовима Милоша Тривунца. Садржај текста је изразито анти-комунистички, а чланак садржи и један расистички осврт.36 Тривунац је у чланку са доста горчине напао СССР и Велику Британију, оптуживши их да су гурнули српску државу у самоубиство, а да покушавају да исто учине и са српским народом. Већи део текста посвећен је критици комунизма и покушају да се разбију одређене илузије српске јавности везане за совјетску и британску политику, а подршка генералу Недићу изражена је у форми цитирања његових „мудрих речи“. На основу садржаја чланка Судбоносни час може се закључити да је Тривунац у тренутку писања истог веровао у ратни тријумф Немачке. Према свим расположивим сазнањима, изузев овог чланка, Тривунац се од одласка са Тривунац одабран за министра, и који су били његови мотиви да се тог (незахвалног) посла прихвати. Међу факторе значајне за његов избор свакако се убрајају његова лична познанства са неколицином функционера немачког окупационог апарата (реч је о др Валтеру Кунцеу, др Алојзу Шмаусу, др Еберхарду Танглу и другим личностима које су и пре рата боравиле у Југославији као лектори на Универзитету и у другим научним својствима) и његов од раније познат анти-комунистички став (Љубинка Шкодрић, Министарство просвете и вера у Србији 1941-1944, Београд 2009, стр. 166-167). 34 Историјски архив Београда (ИАБ), фонд: БдС, предмет Велибор Јонић (Ј-87). 35 „...од нас зависи да ли ће Немци опет бити наши пријатељи, као што су били у доба Гетеа, Јакова Грима, Ранкеа и нашеаг Вука, као што су били још и у марту прошле године кад су са нама закључили пакт о пријатељству. Ми морамо настати, свим силама и сложно као један човек, да немачки народ заборави тешку увреду коју му је нанела једна шака комуниста и неодговорних завереника, и да својим држањем докажемо да српски народ нема с том увредом никакве везе“(М. Тривунац, Судбоносни час, Ново време, 12.3.1942). 36 Расистички осврт односи се на Ј. В. Стаљина, за кога Тривунац истиче да је Ђурђијанац (Грузин, прим. аут.), дакле не-аријевац, пошто Ђурђијанци не припадају индоевропским народима. Стаљину је Тривунац замерио и то што се „поред толиких Рускиња оженио јеврејком“, па је тако „у тобожњој Русији први човек Ђурђијанац, а прва жена јеврејка“.

KAPIJA POMORAVQA


255

места министра просвете и вера до краја окупације држао пасивно. Смрт и сећање на др Милоша Тривунца Завршне операције за ослобађање Београда и Србије у периоду октобарновембар 1944. године биле су праћене и појачаним деловањем Одељења за заштиту народа (ОЗН-а), које је у овом периоду, у сарадњи са војним властима и судом, вршило хапшења и ликвидације национално опредељене интелигенције, свог најљућег (класног) непријатеља. Том приликом спровођена је истрага против више стотина српских интелектуалаца, активиста грађанских странака и имућнијих привредника. Услед тога је у београдским грађанским круговима те дане обележио помешан осећај еуфорије због ослобођења и стрепње од револуционарног деловања ослободилачке војске. Први велики шок за београдску грађанску јавност било је Саопштење Војног суда Првог корпуса НОВЈ о осуђеним ратним злочинцима у Београду, обајвљено 27. новембра 1944. године у листу „Политика“, које је садржало и списак од 105 стрељаних особа.37 Током новембра, у исто време када и већина стрељаних са тог списка, ухапшен је и др Милош Тривунац. Он је задржан у затвору, али о истражним радњама које су над њим вршене нема сачуваних бележака. Након нешто више од месец дана притвора он је стрељан, највероватније у ноћи 30/31. децембра 1944. године. О његовој смрти јавност је обавештена 4. јануара 1945, када је у листу „Борба“ штампана Пресуда Војног суда Команде града Београда.38 Пресудом је Тривунац означен као издајник и као „истакнути петоколонаш“ у предратном периоду. На терет му је стављено учешће у влади Милана Недића, услед које је делио колективну одговорност за издају и подстицање народа на борбу против НОП-а и гушење устанка, као и стављање свог угледа професора Универзитета на располагање окупатору. Од конкретних дела поменуто је потписивање Апела српском народу и његов чланак Судбоносни час, у коме је, по речима пресуде „оштро напао Народно-ослободилачки покрет, с намером да се одврати народ од учествовања у Народно-ослободилачкој борби“. Када се реално сагледају историјске околности, намеће се закључак да је Тривунац погубљен из идеолошко-револуционарних разлога, јер његова евентуална кривица свакако није завређивала смртну казну. Међу потписницима Апела српском народу нашли су се појединци који су после рата бивали чак и унапређивани, као што је то случај са Вељком Петровићем, 37 Готово половину личности наведених на списку стрељаних чинили су функционери и чиновници Недићеве владе и Савета комесара, уз врло недефинисан опис њихове кривице: „спроводио политику владе М. Недића“, „помагао квислингу Недићу“, „служио окупатору“, „потписао Апел српском народу“, „позивао народ на активан отпор НОП-у“ и сл (Srđan Cvetković, Ko su 105(104) streljanih ? prilog istraživanju“divljeg čišćenja“ u Beogradu 1944, Istorija XX veka, 1/2006, str. 81-102). Мајор ОЗН-е Милан Трешњић је у више својих сведочења изразио мишљење да би многи од стрељаних крајем 1944. и почетком 1945. године у редовним судским процедурама које су уследиле након првог таласа револуционарних погубљења прошли чак и са краћим затворским казнама, о чему сведоче примери Томе Максимовића, Драгог Стојадиновића и неколицине других (M. Trešnjić, Vreme razlaza, Beograd 1988; Inetrvju majora OZN-e Milana Trešnjića, „Krug“ br. 8, 1999). 38 Овом пресудом др Милош Тривунац осуђен је на смрт стрељањем, трајан губитак грђанске части и конфискацију целокупне имовине. На објављеној листи осуђеника његово име нашло се на првом месту (Пресуда Војног суда Команде града Београда, „Борба“, Београд, 4. јануар 1945).



256

кога су нове власти поставиле за директора Народног музеја. Тривунчев боравак на месту министра просвете и вера био је исувише кратак, а и разлог његовог уклањања са те позиције (одбијање да реформише просветни систем и организује пропаганду у корист окупатора) довољно илуструје мотивацију и степен његове колаборације са окупатором. У спорном чланку Судбоносни час Тривунац је изнео своје анти-комунистичке ставове, који су српској јавности махом били познати већ деценијама, и позвао српски народ да не пружа отпор окупатору, што је у суштини било деловање на званичној линији владе Милана Недића, а у циљу очувања српске биолошке супстанце. Већина Алексинчана данас није упозната са чињеницом да се у њиховом граду родио и одрастао један од највећих српских филолога. Породица Тривунац и локална заједница су се у послератним годинама неформално одрекле др Милоша Тривунца. Summary Dr Milos Trivunac was born in Subotinac, small village in Aleksinac area. His family was one of the most respected families in Aleksinac, and many of his relatives and predecessors were holding functions of national representatives, members of parliament and town mayor, likewise judicial and religious functions. Trivunac was schooled in Aleksinac and Niš, while he took his University studies in Belgrade, Leipzig and Munich. He completed his PhD. disertation in Munich, and returned to Serbia to work in high scool. From 1904 to 1944 Trivunac worked on Belgrade University, in department for German language and literature, which he founded and formed during the teaching years. During the Great War Trivunac was mobilized to work in military censorship, but was later send to USA, to conduct national propaganda among Serbian immigrants. During the inter-war period Trivunac was one of the most respected Serbian professors and intellectuals, member of Serbian Royal Academy of science and member of German Academy of science. He was involved in work of many University societies. During that era, Trivunac was part of a small group of professors that were fighting against politic and communist agenda among students. His conservative behavior and attitude were well-known among Belgrade students and intellectuals. In 1939 Trivunac was co-founder of Serbian culture club (SKK), alongside Slobodan Jovanović, Slobodan Drasković, Vladimir Ćorović and others, but he took no part in Club’s political and public activity. During the Nazi occupation in World war II Trivunac was minister of education and religions in government of general Nedić for short period of time, but has been replaced by Velibor Jonić, a man more eager to transform Serbian education system toward Nazi means and requests. After withdrawal from government, Trivunac published an article Sudbonosni čas (Faithfull/Crucial moment), and criticized communism, Soviet Union and UK war politics, asking from Serbian people not to fight the occupation forces and to work toward regaining German friendship. From that moment until the liberation of Serbia he was passive. Trivunac was arrested in November 1944, and later executed (probably in the night between 30th and 31st December of 1944). He was sentenced by Military court, and was found guilty for treason. In light of all known historical sources considering this case, conclusion is that Milos Trivunac was charged and executed for ideological and political reasons. Most citizens of Aleksinac today have no idea who was Milos Trivunac.

KAPIJA POMORAVQA

GDJE JE SV. SAVA?: VELIKANI I PRAVOSLAVLJE U BEOGRADSKIM KNJIGAMA JEROMONAHA NIKOLAJA

257

Mirko (Vid) Mlakar Kikićeva 7, Zagreb (Republika Hrvatska)

GDJE JE SV. SAVA?: VELIKANI I PRAVOSLAVLJE U BEOGRADSKIM KNJIGAMA JEROMONAHA NIKOLAJA VELIMIROVIĆA Sažetak Članak se poglavito bavi velikim ljudima koji se spominju u beogradskim knjigama jeromonaha Nikolaja Velimirovića, najznačajnijega srpskog religioznog mislioca 20. stoljeća. U Religiji Njegoševoj (1911.), Besedama pod gorom (1912.) i Iznad greha i smrti (1914.), djelima koja su u izvornicima ukupno imala 950 stranica, sv. Sava Nemanjić izrijekom se spominje dva puta, manje nego, primjerice, Zaratustra, Augustin ili Dositej Obradović. Znakovito je i to što se u tri knjige riječi s osnovom “pravoslav” pojavljuju samo tri puta. Analiza upućuje na to kako se Velimirovićevi radovi nastali prije Prvoga svjetskog rata teško mogu stavljati u kontekst svetosavlja, nego je opravdano govoriti o “dva Nikolaja” (D. Stojanović). Ključne riječi Nikolaj Velimirović, Sava Nemanjić, Petar II. Petrović Njegoš, pravoslavlje, religiozni velikani Naučnik je hladan i trezven, on sve hladnokrvno, sa nepoverenjem, često cinizmom, posmatra i klasifikuje; pesnik je polu-bog, demiurg, koji stvara ili kroz koga Bog stvara (Velimirović, Religija Njegoševa) Nikolaja Velimirovića (1881–1956) – čije je ime 2003. “uneseno u diptihe svetih”, tj. službeno je proglašen svecem; teolog i filozof Justin Popović još je 1929. godine pridružio svetom Savi Nemanjiću (oko 1174–1236) i drugim slavensko-pravoslavnim velikanima. Pišući u Vesniku Srpske Crkve, mjesečnom “organu Srpskog Pravoslavnog Svešteničkog Udruženja” o tome kako “zenice duše naše peče ognjeno pitanje: evropski čovek ili svetosavski Bogočovek?”, tadašnji jeromonah (kanoniziran 2010. godine) poručuje da tko izabere Isusa Krista stat će “u red najboljih i najvećih Slovena, u red glavnih neimara pravoslavne kulture: Sv. Save srpskog i Sv. Sergija ruskog, Sv. Simeona Mirotočivog i Sv. Dimitrija Rostovskog, Sv. Prohora Pčinjskog i Sv. Tihona Zadonskog, Sv. Gavrila Lesnovskog i Sv. Serafima Sarovskog, Velikomučenika Tihona Patrijarha Sveruskog i Nikolaja Ohridskog, Gogolja i Dostojevskog, Fjedorova i Florenskog”.1 Velimirović je, dakle, u društvu ruskih i svetaca s Balkana, te istaknutih ruskih pisaca i religioznih mislilaca 19. i 20. stoljeća. Publicist Milan Jovanović Stoimirović u svojim je uspomenama napisao kako misli da je Velimirović, kojega je dobro poznavao, bio “najveći hrišćanski pisac, besednik i mislilac u celome hrišćanstvu XX veka; celo pravoslavlje, sav katolicizam i sve protestantske crkve XX veka nisu imale ništa slično njemu, ni po duhu, ni po 1

Usp. [Popović], Na kulturnoj raskrsnici, 111-112.


258

Mirko Mlakar

snazi”, a “moglo bi se čak reći da je on bio tako veliki hrišćanski pisac, besednik i mislilac kao Avgustin, Zlatoust ili Akvinac”.2 Ako je tako, onda je i razumljivo zaključivanje da “Srpska crkva će posle njegove smrti moći možda čak i da se nazove svetosavsko-nikolajevska crkva!”3 Slična se misao u zaoštrenom obliku nalazi i u teologa i filozofa Amfilohija Radovića: “Kao što je u prethodnim vjekovima svako novo srpsko pokoljenje stajalo pred izborom: Za ili protiv Svetog Save; za ili protiv Kosovskog zavjeta, tako će i u budućnosti stajati pred istim izborom, s tim što će izbor biti istovjetan sa dilemom: Za ili protiv Vladike Nikolaja”.4 To je mitropolit Radović napisao u predgovoru Izabranih dela u 10 knjiga, kojima je kao autor označen “Vladika Nikolaj”, a među tim djelima su, naravno, i ona stvorena prije nego što je Velimirović 1919. godine zaređen za episkopa. U ovome susretu s Velimirovićem − najznačajnijim srpskim religioznim misliocem 20. stoljeća − cilj je istražiti kako je u prvim godinama svećeničke službe prikazivao sv. Savu, te njegov odnos prema najvećem srpskom svecu usporediti s odnosom prema drugim religioznim velikanima. Pretpostavka je bila da je Velimirović mnogo govori o sv. Savi i odmah nakon što je, na smjeni 1909. i 1910. godine, postao jeromonah, ali i da su na njega sigurno trebala utjecati i djela drugih (srpsko) pravoslavnih i nepravoslavnih autora. Hipoteza bi se provjerila analizom svih triju jeromonahovih knjiga izdanih u Kraljevini Srbiji. Religija Njegoševa (1911.), Besede pod gorom (1912.) i Iznad greha i smrti (1914.) dostatna su građa za zaključivanje o Velimirovićevim stajalištima. Rasprava o religioznosti tvorca spjevova Gorski vijenac i Luča mikrokozma i dvije (uglavnom) homiletičke knjige u izvornicima su imale ukupno oko 950 stranica; odnosno u spomenutim Izabranim delima zauzimaju više od 500 stranica.5 Za razliku od “impresionističkih” pristupa u percipiranju, pa i stručnom recenziranju Velimirovićevih publikacija; govorit ćemo i numerički potkrijepljeno.6 Velimirovićev je odnos prema Savi potrebno promotriti već zato što se njih dvojicu uobičajilo gotovo ili baš izjednačavati. Primjerice, 1976. godine, na predavanju u Manastiru sv. Save u Libertyvilleu povodom 20. obljetnice Velimirovićeve smrti, istaknuto je da bi on “s pravom mogao reći: ‘Sveti Savo, ja do Tebe’. Ne drugi, već ja do tebe”.7 Za Velimirovića je u različitim prigodama i tipovima tekstova rečeno da je “Ravnoapostolni Vladika Žički”; “Sveti Sava XX veka”; “Novi Sveti Sava”; 2 Usp. Jovanović Stoimirović, Portreti […], 22. (U bilješkama se reference u pravilu prikazuju skraćeno, pa, primjerice, pri citiranju Velimirovićevih radova Religija Njegoševa i Iznad greha i smrti, stoji Religija i Iznad greha. Puni su bibliografski podaci u Literaturi na kraju ovoga članka.) 3 Isto, 68. 4 (Radović), Predgovor, 9. 5 Prvo izdanje Religije Njegoševe imalo je XIV plus 223 stranice; Besede pod gorom VII plus 367; a Iznad greha i smrti 342 stranice (usp. Protić, Bio-bibliografija, 612; 618; 624). Prva su dva djela u prvoj su knjizi Izabranih dela (33-182. i 183-352), a treće se nalazi u šestoj knjizi (73-286). 6 Primjerice, u radu “Mlada propoved Nikolaja Velimirovića” Dimitrije Najdanović se ogradio da se “dotiče” razdoblja Velimirovićevih mladih propovijedi “više impresionistički”, ali impresionizam je toliki da prikazivač ne spominje ni naslov neke besjede, te nije jasno iznosi li “nekoliko karakteristika” samo Beseda pod gorom ili su u “najranijem periodu” i besjede iz zbirke Iznad greha i smrti (usp. Najdanović, Mlada propoved, 201). Čitatelj treba (po)vjerovati da “invencija je uvek istočnjački izdašna i odaje živu imaginaciju”; odnosno, ne upućuje se na mjesta na temelju kojih se može govoriti i o “sholastici” ranih propovijedi, nema argumen(a)ta za tvrdnju da “već su, tamoamo u ideološku kompleksnost uprskane čestice pravoslavnog misticizma”, itd. (isto, 203; usp. isto, 204, 206). 7 Usp. Stanišić, Nikolaj, 11.

KAPIJA POMORAVQA


259

“novi Sveti Sava”; itd.8 Zato se nametnulo vidjeti koliko je i njegove rane radove opravdano promatrati u kontekstu svetosavlja. Istražit ćemo kako se u tri navedene rane knjige odnosio prema elementima svojega kratkog predstavljanja ili možda čak definiranja svetosavlja. “Svetosavlje nije drugo do Pravoslavno Hrišćanstvo srpskog stila i iskustva, izraženo u bogougodnim ličnostima, prvenstveno u svetom Savi Nemanjinom”, stoji u Velimirovićevu pregovoru Popovićeve knjige Svetosavlje kao filosofija života.9 Episkop je te 1953. godine pisao iz Amerike da termin, koji je potekao od mlađih profesora i studenata Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, “već je ušao u opštu upotrebu kod Srba”, te je tvrdio da se u Popovićevoj knjizi svetosavlje “prvi put predstavlja u sistemu kao jedna potpuna i zaokrugljena filosofija života”.10 Slično episkopu pisao je 1952. godine Dimitrije Najdanović, suosnivač Svetosavlja, prijeratnog časopisa studenata Bogoslovskog fakulteta, koji je, kao i Popović, bio Velimirovića učenik i jedno vrijeme suradnik. U članku u kome je istaknuo kako je “krajnje vreme da se suština i smisao svetosavlja bar približno odredi”; taj teolog i filozof tvrdi da “ko se nosi i ponosi svetosavljem on stoji u velikoj obavezi i prema Bogu i prema narodu. Naročito prema Svetom Savi. U čemu se, uglavnom, sastoji ta obaveza? U sveukupnoj primeni pravoslavlja.”11 Drugih riječima, “ako svetosavlje nešto naročito i osobeno znači ono znači strogu i celokupnu primenu pravoslavlja u svim granama narodnog i ličnog života”.12 Najdanović zaključuje da svetosavlje “nije neki novi princip”, već “samo i isključivo metod prilaska Hristu našeg čoveka”, odnosno ono je “metod, postupak, način i odnos, a nikako nešto u načelu novo”.13 Prema riječima nizozemskog istraživača Geerta van Dartela, krug oko Svetosavlja naglašavao je da se Sava treba slaviti kao sveca, odnosno “od kulturološkog simbola sv. Sava postaje sve više ekleziološki simbol”; pa “nadilazi narodno-državno značenje”.14 “Pozadina” je svetosavske ideje u kulturološkom kultu u Karlovačkoj mitropoliji u kojem su bile “isprepletene religiozno-crkvene i nacionalno-političke dimenzije”, a sama se svetosavska ideja iz 30. godina 20. stoljeća “predstavlja kao osvještenje pravoslavlja, pri čemu se stavlja naglasak na religiozni i ekleziološki značaj sv. Save umjesto kulturološkog 8 Usp. [Popović], Reči, 100; usp. Janić, Hadžija večnosti, 235; usp. (Jevtić), Sveti Sava, 9; Dimitrijević, Oklevetani svetac, 250. 9 [Velimirović], Predgovor, 176. 10 Usp. isto, isto. Inače, u Popovićevoj su knjizi poglavlja o svetosavskoj filozofiji svijeta, progresa, kulture, društva, vrijednosti i prosvjete. Primjerice, u poglavlju “Svetosavska filosofija vrednosti i merila” piše da svetosavska filozofija vrijednosti znači “ustanak” protiv osnovnog načela zapadne filozofije da je čovjek mjera svih stvari, te “prevrat” – “humanističkom principu” suprotstavlja se “svetosavski evanđelski princip: Bogočovek je mera svih bića i stvari” (usp. [Popović], Svetosavlje, 250-251). “Sve što je istinski veliko, besmrtno i večno, i u istoriji našeg naroda i u životu svakog pojedinca, veliko je, večno je, samo zato što je ovaploćenje svetosavskog duha” i u “mrtvom moru evropskom nema života ničemu svetosavskom”, stoji u završnom poglavlju (usp. isto, 265). 11 Usp. Najdanović, Svetosavlje, 439; isto, 439. Pojam “svetosavlje” desetak godina prije rata skovala je grupa tada mlađih teologa koji su bili na putu da “svestrano obogate našu nacionalnu, bogoslovsku i religioznofilosofsku misao” i da “proprte put do trajnih hrišćanskih osnova našeg narodnog bića i sudbine”. Mnogi su tu “kovanicu” prihvatili, te je “i danas upotrebljavaju da se ograde od tuđinskog duha i uticaja ma s koje strane dolazili i da omeđe granice onoga što bi bilo svojstveno pravoslavlju svetosavskog kova”. Ali, “sve se, poglavito, svodi na frazeologiju” − “svetosavski put”, “svetosavsko naznačenje”, i sl., te su ti izrazi bez utemeljenja često “vrlo prazni” i svjesno ili nesvjesno “zloupotrebljeni” (isto, 438-439). 12 Isto, 440. 13 Usp. isto, 441. 14 Usp. Dartel, Ćirilometodska ideja, 82; usp. isto, 83.


260

Mirko Mlakar

i nacionalnog”, pisao je početkom 80. godina 20. stoljeća taj katolički ekumenski teolog, koji je dometnuo da je pri izradi svetosavske koncepcije još bila prisutna “isprepletenost” religiozne s kulturološkom, nacionalnom i čak državnom sferom.15 Ako u knjigama jeromonaha Velimirovića objavljenim u Srbiji još nema termina “svetosavlje”, što on kaže o sv. Savi i drugim bogougodnicima te o pravoslavlju? To je bilo pitanje s kojim je započeto istraživanje, a tokom iščitavanja triju knjiga sve se češće postavljalo pitanje: Gdje je nestao sv. Sava? I. Zaratustra i Dositej Obradović Religija Njegoševa počinje riječima: “Vladika Petar II Petrović Njegoš označava veliki praznik u životu Srpstva. On stoji usamljen među ostalim znamenitim Srbima, bez prethodnika i bez sledbenika. Njegov jedini prethodnik jeste donekle velika duša srpskog naroda, izražena u narodnoj poeziji”.16 Nakon poziva čitatelju da u mislima pusti “neka pored nas prođu svi oni Srbi, koje mi nazivamo znamenitim”, prolaze Dositej Obradović, Vuk Stefanović Karadžić, Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Ljubomir Nedić, svi će oni biti pozdravljeni i pohvaljeni, a “kad pored nas bude prolazio vladika Rade [Njegoš], mi ćemo morati, čitaoče, zaćutati i ustati”.17 Navedeni su uglednici stvarali uglavnom u 19. stoljeću, i svi su književnici odnosno u vezi s književnošću (filozof Nedić kao književni kritičar). Velimirović veli da “u novoj srpskoj istoriji nema ličnosti, koja bi se u pogledu religioznosti mogla i izdaleka ravnati s Njegošem”; pa se prihvaća analiziranja misli i osjećaja, odnosno religije, “velikog cetinjskog pustinjaka”.18 Primjerice, Velimirović piše: “Vera Njegoševa jeste vera u svetlost, njegov moral sastoji se u ljubavi prema svetlosti, njegova genijalnost u svetlosnom entuzijazmu. Njegoš je vrlo sličan velikom persijskom vero-osnivaču Zaratustri”.19 To što je Zaratustra proveo u pustinji 20 godina “pre nego je postao obasjan”, a Petar II. Petrović (1813–1851) živio samo 39 godina, sve u pustinji, među njima je dvojicom “razlika, i izgleda sva, izuzev onih razlika koje je razvitak čovečanstva u toku nekoliko hiljada godina sobom doneo”.20 “No da je Njegoš živeo u vreme Zaratustre, oni bi obojica bili apostoli jedne i iste vere; a da se Zaratustra rodio slučajno pod Lovćenom, on bi prvi postao učenik cetinjskog tajnovidca. No vreme ih je podelilo svojim gigantskim, hiljadugodišnjim koracima, i oni se nigde više ne dodiruju do u hramu Boga svetlosti.”21 15

Usp. isto, 109. [Velimirović], Religija, 35. 17 Usp. isto, 35. 18 Isto, 37; usp. isto, 46. 19 Isto, 59. 20 Usp. isto, 59. Zaratustru (Zarathuštru) neki istraživači smještaju i 15 stoljeća prije Krista, ali najizglednije je da je prorok čije je učenje bilo kombinacija dualizma i monoteizma (u nekim aspektima vrlo blisko judaizmu, kršćanstvu i islamu), živio oko 600. godine prije nove ere (i to vjerojatno 77 godina, znači dva puta duže od Njegoša). Reformom (indo)iranske mnogobožačke religije u središte je stavljen Ahura Mazda (na pehlevijskom: Ormuzd), Spenta Mainyu je sveti duh, a Angra Mainyu (pehlev. Ahriman) je zloduh odnosno bog mraka. U mazdaističkoj je religijskoj praksi najvažnije održavanje svetog ognja u hramovima vatre, koje je zamijenilo žrtvovanja životinja (usp. Veljačić, Razmeđa, 87-114, te leksikonska izdanja: Enciklopedija – zoroastrejci, 806-808 (autor natuknice: W. G. Oxtoby); Elijade i Kuliano, Vodič – zoroastrizam, 294-303; The Wordsworth – Zoroaster, Zoroastrianism, 1081-1082; Cvitković, Rječnik – mazdaizam (276) i Zaratustra (487), itd.). 21 [Velimirović], Religija, 59-60. 16

KAPIJA POMORAVQA


261

Slijedi ulomak: “Pa ipak, vreme koje sve pobeđuje i biva samo od vere pobeđeno, učinilo je da Ormuzd Zaratustrin nije više sasvim Bog Njegošev, niti Ariman persijskog proroka sasvim Satana hrišćanskog vladike. Jer ljudi se menjaju zajedno sa svojim bogovima, samo Bog ostaje neizmenljiv.”22 U sljedećem ulomku stoji da je bitna razlika između dva “stalno verujuća čoveka” u tome što je autor spjevova Gorski vijenac i Luča mikrokozma umjetnik, njegovo je “gledište na prirodu i na njenog Tvorca poglavito estetičko”, a Zaratustra je moralist. Ali, i Njegoš je bio sposoban etički promatrati život, “inače ne bi on mogao reprezentovati ni potpuna čoveka ni potpunog hrišćanskog episkopa”; kao što je i Zaratustra zasigurno imao umjetničkog dara, “inače ne bi mogao i posle tri hiljade godina onako moćno umetnički nadahnuti jednog čuvenog modernog umetnika (Niče)”.23 Religija Njegoševa je najzaokruženija te religiološki, filozofski i teološki najznačajnija knjiga jeromonaha Velimirovića ne samo u srbijanskoj fazi, od 1910. do 1915. godine (u to je vrijeme posjetio i Rusiju), nego uključujući i atlantsku fazu, od 1915. do 1919., što su godine njegova odlaska u London i povratka iz misije u tome velegradu.24 U toj se svojevrsnoj intelektualnoj ispovijedi, u kojoj je jeromonah vrlo otvoreno pokazao svoje preokupacije i dvojbe; naslovni junak i glavni srpski svetac dodiruju, ako nismo što nehotice preskočili, samo jednom.25 To je poimenično spominjanje Save pri kraju poglavlja “Vera i vere”, gdje stoji i da je “samobitni genije” Njegoš “stvorio svoje Vjeruju”, u kome nijedan članak “nije pozajmio, nego ih je sve putem sopstvenog mučnog i istrajnog razmišljanja izvojevao”.26 Otac Žičke arhiepiskopije, zametka Srpske pravoslavne crkve, nalazi se u rečeničnom nizu o Njegošu: “Da je ovaj episkop živeo u vreme velikih crkvenih sabora, on ne bi pripada ni jednoj verskoj partiji, on bi se uzdizao nad svima partijama; da je živeo pod [papom] Inokentijem III bio bi spaljen; da je bio savremenik Sv. Save bio bi ovome najneumorniji i najrevnosniji satrudnik na delu narodnog prosvećenja; da nije umro 1851. god. od tuberkuloze, umro bi 1870. od gneva, kad je Kantova i Dekartova otadžbina priznala nepogrešivost jednog smrtnog čoveka”.27 Pitanje je koliko je “delo narodnog prosvećenja” u onome smislu o kome je poslije pisao arhimandrit Popović: “Sveti Sava je najveći srpski prosvetitelj, jer je najveći srpski svetitelj. Prosveta je samo projekcija 22

Isto, 60. Usp. isto, 60. 24 Sada ostavljamo po strani niz Velimirovićevih manjih djela u kojima se velikim dijelom posvetio svečovještvu, bitnom za njegovo stvaralaštvo ne samo dok je bio jeromonah, nego i u prvim godinama nakon što je zaređen za episkopa (Reči o Svečoveku tiskane su na smjeni 1919. i 1920. godine). 25 Velimirović je “pišući o Njegošu kao religioznom čoveku pisao o sebi i svojim religioznim shvatanjima”, ustvrdio je još Jovan Skerlić. Književni kritičar navodi Velimirovića koji kaže da mu nije do kritike nego do sustavne slike Njegoševe misli, te “nije mi bilo do nasilnog kategorisanja i kvalifikovanja njegovih osećaja, no pre svega do sopstvenog preživljavanja tih osećaja”. Arbiter elegantiae tadašnje Srbije ocjenjuje da “odista u ovoj knjizi ne vidimo toliko Njegoša koliko Velimirovića”, te da “i sa gledišta religiozne filozofije, ili gledišta religiozne kritike, mladi beogradski profesor bogoslovije nije manje interesantan od cetinjskog vladike” (usp. Skerlić, Nikolaj, 327; navod: usp. [Velimirović], Religija, 36). 26 Usp. [Velimirović], Religija, 140. 27 Isto, 159. “Nepogrešivost” je nezabludivost (infallibilitas) papa kad službeno (ex cathedra) naučavaju neku doktrinu koja se tiče vjere ili morala, što je bila dogma proglašena na Prvom vatikanskom koncilu. Na onim koncilima koje priznaju i pravoslavci i katolici – kad Njegoš ne bi bio u nekoj “verskoj partiji” – odlučivalo se o kristologiji, štovanju ikona te o drugim za kršćansku zajednicu važnim pitanjima. 23


262

Mirko Mlakar

svetosti, zračenje svetlosti; svetitelj svetli, i time prosvetljuje, prosvećuje. Prosveta je svim svojim bićem uslovljena svetošću; pravi prosvetitelj je u stvari samo svetitelj”.28 Mnogo je više prostora u Religiji Njegoševoj posvećeno drevnom i prostorno dalekom Zaratustri nego od toga proroka mnogo mlađem i Velimiroviću prostorno bližem sv. Savi. Toga sveca, dakle, nema ni među onima koji prolaze kad se prizovu “svi oni Srbi, koje mi nazivamo znamenitim”.29 Ali, među tim je velikanima i Obradović, koji je među Srbima širio ideje prosvjetiteljstva, intelektualnog pokreta u doba društvenog preokreta (izrastanja kapitalizma) u kome se (pokretu) naglašava uloga kritičkog razuma i u religijskoj sferi. Prema Velimiroviću, Obradović je u religioznosti “srednji talent; daleko do genija”.30 Ipak, kad bi se “kalendarskim jezikom htela okarakterisati priroda ova dva čoveka”, za jednoga, koji “ni na minut ne oseti na sebi pritisak vasione sa svim njenim nerazrešivim čvorovima”, moglo bi se reći “Blaženi Dositej”, a za drugoga, koji je “stalno osećao nametljivo prisustvo vasione” moglo bi se reći “Njegoš − Velikomučenik”.31 S obzirom na visoki naslov koji je u slobodnoj interpretaciji jeromonah dodijelio ne samo Njegošu nego i Obradoviću, znači li to kako bi i ovaj drugi mogao biti među “bogougodnim ličnostima” iz episkopove skice svetosavlja?32 Ne bi smio – budući da je, kao “izraziti deista, a kao mason i nije mogao drugo biti”, on “izdao svoju veru u Pravoslavlje i u Živog Boga”, te je, kako stoji u jednom prikazu razvoja srpskog bogoslovlja, “nigde ni rečju ne osuđujući rimokatoličko haranje i otimanje srpskih duša u Austriji, aplaudirao svim antisrpskim i antipravoslavnim reformama iz doba terezijanizma i jozefinizma”.33 Za razliku od tako negativnih ocjena iz Crkve, koje je dijelio i episkop Velimirović, jeromonah Velimirović kaže da “dobro je što imamo Dositeja”; premda ustvrđuje da “dositejevska vera” znači (i): “Malo više učitelja, malo manje kaluđera i – Srem bi bio drugi Edem”.34 Prema ranom Velimiroviću, “moglo bi se gotovo reći” da Obradović je “putovođ od jutra do podne našeg života”, a Njegoš “od podne do večera”, odnosno on je potreban kad “mladalačka, dositejevska vera u čoveka” pretrpi iskušenja, te kad se osjeti potreba za “višom verom”, za religijom koja teži “sjedinjenju s jednim moćnijim od nas saveznikom”.35 Obradović je “pobožan pozitivist, no ne mistik kao ostareli Avgust Kont”.36 28 [Popović], Svetosavlje, 258. Među ostalim, Popovićeva “svetlost” nije, kao u Velimirovićevoj interpretaciji Njegoša i Zaratustre, difuzna, neodređena u svojoj općenitosti, nego je kršćanski strogo usmjerena: “Evanđelska svetost, evanđelska pravednost i živi, i diše, i zrači, i dela svetlošću” i “Da, prosveta u stvari znači prosvetljenje, i to prosvetljenje kroz osvećenje Duhom Svetim, Duhom Hristovim, kao tvorcem, nosiocem i razdavaocem svetosti i svetlosti” (isto, isto). 29 Usp. [Velimirović], Religija, 35. 30 Usp. isto, 38. 31 Usp. isto, isto. 32 “Velikomučenici” su sveci koji su “pretrpeli najteža stradanja za pravoslavnu veru i Srpsku pravoslavnu crkvu” (usp. Mileusnić, Sveti Srbi, 7), pa među njih, prema svemu sudeći, Njegoš ne bi spadao. Drugi je stručnjak objasnio da se “blaženi” upotrebljava u ruskih i srpskih pravoslavaca za “trojicu poznatih crkvenih muževa koji se u Pravoslavnoj crkvi molitveno ne priznaju” (zapadni sveci Augustin i Jeronim te antiohijski teolog Teodoret Kirski), dok se u Grka taj naslov ne upotrebljava ni u tim slučajevima (usp. [Stojčević], Da nam budu, 128). Blaženici su u (rimo) katolika niži sveci, koji se štruju samo u mjesnoj Crkvi, a u protestantizmu nema štovanja svetaca. 33 Usp. [Jevtić], Duhovnost pravoslavlja, 263. 34 Usp. [Velimirović], Religija, 39; isto, 38. 35 Usp. isto, 40. 36 Usp. isto, 38.

KAPIJA POMORAVQA


263

Velimirović očito misli na razdoblje kad Auguste Comte, prvi filozof znanosti u modernom smislu, stvara Sustav (Système de politique positive, ou traité de sociologie instituant la religion de l’humanité, Pariz, 1851−1854). Jedan od osnivača sociologije i otac pozitivizma, čije su ideje prije Prvog svjetskog rata bile raširene diljem svijeta, primio se i osnivanja religije s Čovječanstvom kao najvišim bićem, ali Velimiroviću je on (samo) “mistik”. Obradović je, pak, “pre pozitivist najnovijeg američkog kova; on je trezveni pragmatist, koji veli: postoji jedan drugi, zagrobni život, no mi se sad zasad nalazimo u ovome i treba da se o njemu staramo”; pa njemu “pitanje o manastirskoj ekonomiji u Fruškoj Gori važnije je od pitanja o načinu života anđela na nebu, i pitanje o prosvećivanju naroda značajnije od pitanja o preegzistenciji duše”.37 Jeromonah tvrdi da “Dositej je pobožan, jer veruje u Boga, Njegoš je religiozan, jer je svojim umom i srcem relegiran s Bogom”.38 U svim narodima “ima vrlo malo pravih, nadahnutih, religioznih ljudi”, što znači da Thomas Carlyle, Ralf Waldo Emerson, Alfonse de Lamartine i Fjodor Dostojevski “spadaju u ove najređe ljude, ili, sa još njih nemnogo, čine ove najređe ljude” u cijelom 19. stoljeću, smatrao je Velimirović.39 A “mi Srbi imamo Njegoša. On je jedan, no i jedan on je u stanju da svojom visokom i širokom religioznošću demantuje mišljenje o nereligioznosti našega naroda. Jer ma koliko da su veliki ljudi samobitni, ne može se ipak odreći, da oni ma u kolikoj meri ne reprezentuju dušu onoga naroda, u kome su rođeni.”40 Znači, Carlyle, Emerson, Lamartine i Dostojevski, bili su, uz Njegoša, među Velimirovićevim religioznim junacima. Britanskog esejista i povjesničara, koji prirodu naziva “zvezdanim domom Božjim”; Velimirović spominje i u poglavlju “Teologija Njegoševa”, u kome iznosi jedno od glavnih pitanja u apologiji Njegoša (odnosno sebe): “Ako cela priroda nije teologija, onda teologija nije ništa ili priroda nije ništa. Ako cela priroda ne govori o Bogu, ko će onda verovati Isaiji i Pavlu, i Karlajlu i Boži Kneževiću?”41 U pozitivističkom djelu Kneževića, filozofa povijesti s prijelaza 19. u 20. stoljeća, mnogo je misli o religiji. On je važan u kontekstu, kako veli povjesničar srpske filozofije, “prvih pokušaja samostalnog mislilaštva višeg nivoa”, koji su vrhunac dosegli u Branislavu Petronijeviću i njemu.42 Na početku 21. stoljeća može se ocijeniti da Knežević ostaje u vrhu srpskih filozofa koji nisu ostvarili sveučilišnu karijeru − pa i uopće, ali, ma kako i koliko on bio značajan za mladoga Velimirovića, teško da bi spadao u “bogougodne ličnosti” iz episkopova prikaza svetosavlja. Kako je Velimirovića, pak, dojmio Emerson, otac američkog transce-ndentalizma, zagovarnik nedogmatske, slobodne religioznosti, vidi se i iz drugih jeromonahovih radova. Jeromonah 1913. godine u jednom prikazu piše da je “mudrac” Emerson, koji je, poput Lao Cea, govorio o “jedinstvu” čovjeka i Boga, “zenit amerikanske misli”.43 Poslije, u Engleskoj, jeromonah odbacuje Carlyla, ali i dalje ima visoko mišljenje 37

Usp. isto, 38; 39. Isto, 39. 39 Usp. isto, 37. 40 Isto, 37-38. 41 Usp. isto, 91; isto, 111. “Fidija je otkrio sebe u svome ‘Apolonu’, Avgustin u svojim Ispovestima, Milton u Izgubljenom Raju, Puškin u Poltavi – Bog u prirodi”; kaže Velimirović čija je teza da “teologija znači govor o Bogu” (isto, 115; isto, 111). Budući da “sve je teologija”, od čovjeka preko Dunava i Kopaonika do svake zrake svjetlosti; teolog je i svaki znanstvenik jer “govori o Bogu, govoreći o delima Božjim”, odnosno, uzalud neki znanstvenici govore protiv Boga kad njihova znanost govori o Bogu (usp. isto 111; usp. isto, 112.). 42 Usp. Stojković, Srpski narod, 173. 43 Usp. [Velimirović], U harmoniji, 339. 38


264

Mirko Mlakar

o Emersonu, kao i o Dostojevskom, koji je njegova snažna i trajna simpatija.44 Velimirović još 1912. godine suprotstavlja Dostojevskog, više kao navjestitelja kršćanskog svečovjeka nego samog pravoslavlja, te Friedricha Nietzschea, zastupnika nadčovjeka. Kraj predavanja održanog za blagdan sv. Save, glasi: “Poštujmo, gospodo, i Ničea i Dostojevskog, poštujmo jednoga kao proroka Zapada, a drugoga kao proroka Istoka, poštujmo ih zbog njihovog genija i zbog njihove plemićske iskrenosti i smelosti, poštujmo ih obojicu – no u odsudnom trenutku stanimo uz Dostojevskog!”45 S popisa osoba izražene religioznosti na početku Religije Njegoševe preostao je francuski romantičarski književnik, koji je Velimiroviću velikan osobito zbog nalaženja Boga u prirodi.46 A u odnosu prema prirodi Njegoš “broji u svoje jednomišljenike ne samo Lamartina”, nego i “čitave ljudske generacije ranije kulture, koje su zvezde kao živa mislena bića obožavale”, te “čitav niz genija veličine Platonove, Brunove, Njutnove i Fehnerove”, za koje svemir nije groblje i život slučajna plijesan, nego čudna građevina sastavljena od živih cigli.47 Primjerice, Velimiroviću je Gustav Fechner genij zasigurno zato što mu je blisko stajalište toga suosnivača eksperimentalne psihologije i oca psihofizike, koji se okušavao i književnosti, da sve postojeće, od biljki do zvijezda, ima dušu. Velimirović kaže da je književnik Maurice Maeterlinck pisao o inteligenciji cvijeća, “a pre njega i jače od njega Fehner”, da bi dometnuo zašto se ne govori o inteligenciji kristala, svjetlosti, električne energije, zraka i etera, kao da se u njima manje pojavljuje “inteligencija Božja” nego u ljubičici i krinu.48 II. Miloš Obilić i drugi Srbi Dosad smo se upoznali s dijelom Velimirovićevih religioznih i drugih “genija”, te smo utvrdili da na jednom mjestu poimence spominje sv. Savu, dok o Obradoviću govori u cijelim ulomcima Religije Njegoševe. No, možda navodi druge srpske (kandidate za) “bogougodne ličnosti”? To bi po definiciji trebali biti sveci. Njegoš je imao “zajedničku osobinu sa papom: obojica su, naime bili naslednici svetog Petra, i ako dva različita Petra” duhovito će Velimirović aludirajući na to da je Njegoš naslijedio svojega strica Petra I. Petrovića. Sv. Petar Cetinjski tu se spominje samo uzgred, odnosno već u sljedećoj rečenici prelazi se na njegova nećaka, koji je “trebao da postane kaluđer i on je to postao”, a “tradicije kaluđerske nisu govorile, kao ni danas što ne govore, u korist Ormuzdovu, tj. u prilog onako izdašnog obožavanja 44

Među ostalim, Emerson se navodi kao jedan od “najduhovnijih i najdarovitijih ljudi europskog i američkog kontinenta” – slijede Victor Hugo, Charles Dickens, Lav Tolstoj, Henry Longfellow i Dostojevski, a svi oni zastupaju kršćansko-svečovječanski ideal koja se sve više predstavlja kao “slavenska filozofija” suprotna “političkom ničeanstvu” (usp. Velimirović, The Soul, 33-34). 45 [Velimirović], Niče i Dostojevski, 346. 46 Ali, nije li u Jocelynu mladi svećenik, lik u koji je Lamartine “projicirao svoju vlastitu dušu”, do srži “antiliturgijsko biće”, odnosno ne želi li se “obožavatelj prirode” Jocelyn uzdići k Bogu bez posredništva “hladnih pravila” bogoštovlja? (usp. Merz, Utjecaj liturgije, 211). Ili, Lamartine gledajući Sveti grob “ne donosi baš ništa od liturgijskog značenja obreda i molitava oko tog mjesta”, nego njegovo “pjesničko nadahnuće ostaje jednako kao da je prisustvovao nekom dirljivom prizoru u prirodi” (usp. isto, 214). 47 Usp. [Velimirović], Religija, 50. 48 Usp. isto, 118. Jeromonah Fechnera spominje i u propovijedi “O vaskrsenju mrtvih”, u kojoj kaže da stotine tisuća primjera pojava duhova, “od pojave Samuila caru Saulu pa do spiritističkih pojava našeg vremena”, koje su “proučavali i objavili naučnici i filosofi: Kruks, Fehner, Lombrozo, Džems i drugi”, znače “jaku empiričku i naučnu podlogu za veru u besmrće” (usp. [Velimirović], Iznad greha, 236).

KAPIJA POMORAVQA


265

svetlosti, kakvom se cetinjski gospodar predavao”.49 Drugi se svetac spominje u vezi s legendarnim Milošem Obilićem: “Obilić, vitez bez mane, stajao je verno uz svetog Lazara, što znači: stajao je verno uz politiku nacionalnu. Intrigantska vlastela nisu ga ljubila, i to mu je služilo za pohvalu”.50 Velimirović ističe da “na kosovskoj večeri, koja predstavlja upravo tragičniji čin srpske drame od sutrašnjeg boja, jedan od vlastele, čije je ime među Srbima poznatije od Judinog, Vuk, pokušao je da okalja velikog viteza pred carem i saborom”.51 “Ne manje nego dvanaest puta u samom Gorskom vijencu pominje se Obilić. Posle imena Božjega ničije se ime u ovom delu, izuzev učesnika drame, ne pominje češće od imena Obilića”, u(s)tvrđuje Velimirović.52 Obilić je jedan od glavnih junaka i Religije Njegoševe. A kako ne bi bio kad “Obilić je ideal Njegošev, i više nego ideal čoveka: ovaj vitez je za našeg pesnika jedna vrsta božanstva; zato mi i govorimo o oltaru Obilića”.53 To jeromonah piše nakon što je rekao da, “kad bi svekoliko zlo u svetu imalo samo jednu glavu”, ne zna što bi učinio s tom glavom Lav Tolstoj, glavni zastupnik etičke teorije o neprotivljenju zlu, ali je siguran da bi je Njegoš, “prorok” protivljenja zlu − posjekao.54 “Posekao bi je, i, ako bi je i na čijem oltaru sagoreo − sagoreo bi je na oltaru Miloša Obilića”.55 Obilićev je kult toliko važan da monah Valerijan Bošnjaković 1911. godine obrazlaže svoju tvrdnju kako dublje prikazivati Isusa Krista, što bi želio Velimirović, Njegoš − “do sad najjači psihološki predstavnik, posle Sv. Save, naše srpske religioznointuitivne misli”− nije mogao, da je i htio, zato što je smrt Miloševa na Kosovu polju “mnogo dublja rana na duši Njegoševoj, nego li smrt Hristova na Golgoti”.56 Velimirović ističe da Kosovo “osvećuje ime Obilića”; te “jedina zvezda, koja je sijala u tami mnogovekovnog stradanja potomaka zbog greha predaka, bila je ‘sveta Miloševa pravda’”.57 Prema Velimiroviću, prostorno mala Crna Gora bila je Njegošu velika 49

Usp. [Velimirović], Religija, 61. Isto, 168. Oklevetani je vitez poginuo nakon što je, izvršavajući svoj zavjet, ubio protivničkog vladara. Ubojica sultana Murata bit će identificiran kao Miloš Kobilić, Kobila ili Kobilović, sto godina nakon Kosovske bitke, da bi se njegov podvig vremena “bogatio sve novim i novim detaljima“ (usp. Zirojević, Kosovo, 10). 51 Usp. [Velimirović], Religija, 168. Još uoči proslave pola stoljeća Kosovske bitke povjesničari (prota) Ilarion Ruvarac i Ljubomir Kovačević, neovisno jedan o drugome, “znalačkom analizom izvora i primenom kritičkih načela tadašnje historiografije” odbacili su brojne “živopisne pojedinosti“ o Kosovu 1389. godine, među kojima je najveća ona o Brakovićevoj navodnoj izdaji (usp. Zirojević, Kosovo, 20). Ali, jeromonah se drži crkvene verzije, zapravo uvjerenja širenog narodnim pjesmama. Inače, Nikola Velimirović je 1909. u Bernu (u kome je godinu dana prije doktorirao teologiju na starokatoličkom fakultetu) stekao i doktorat iz filozofije na temelju historiografskog rada “Französisch-slavische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806-1814” (usp. Arks, Episkop, 11-13). 52 [Velimirović], Religija, 167. 53 Isto, 167. 54 Usp. isto, 165-166. 55 Isto, 166. 56 Usp. [Bošnjaković], D-r Nik., 1315. U Njegoševoj “duši, kao i narodnoj”, Krist je na Kosovu “pretrpeo krah” i zapravo je između grobova Hrebeljanovića i Obilića “sahranjen onaj Hristos koji je vaskrsao iz groba” (usp. isto, isto). Među ostalim, u Njegoša je “kult nacionalizma i čovečanstva veći od kulta bogočoveštva”, te Obilić “nije samo imao da osveti svetsku pravdu, nije samo heroj kome nema ravna u svetskoj istoriji, nego i Bog, bar srpske rase”, stoji u završnom nastavku Bošnjakovićeva osvrta na Religiju Njegoševu (usp. isto, 1314). 57 Usp. [Velimirović], Religija, 168; isto, 170. 50


266

Mirko Mlakar

svojom povijesnom ulogom, koja “počinje Kosovom, do Kosova ona za vladiku nema istorije; Kosovo je početak njene istorije, jer je početak heroizma”.58 Njegoševa je duša, “koja je žudela za najvišim heroizmom”, svoj ideal pronašla u Obiliću, ali heroj je i Karađorđe; jedan od onih koji su “Bogom spleteni bič tiranstva”.59 Karađorđe je postalo ime tako “veliko kao ime kakvog mitskog junaka”, “muzika samog ovog imena kao da je naročitom sudbinom sastavljena, kako bi ulivala strah krivima i hrabrost pravima”; te “herojstvu Karađorđevu nedostaje ništa; i kraj njegova života je herojski”, tj. tragičan kao Obilićev ili Skenderbegov.60 Vođa Prvoga srpskog ustanka susreće se sa Savom u besjedi “Orgija na groblju”. Jeromonah kaže da je za Balkanskih ratova (1912–1913) u duši svakog srpskog vojnika bila “živa tradicija narodna”, koja “sadržavala je narodne zavete, koji su kao najveća relikvija predavani s oca na sina”.61 “Kosovo je u toj tradiciji bilo najrazumljivija i najzvučnija reč, koja se nije mogla izgovoriti a da ne nađe odjeka počev od jednog do drugog kraja Srpstva. Kosovo je bilo neisplaćena obligacija, koja je, kao i svaki drugi dug, pritiskivala svakog Srbina, kao dužnika. Objava rata 1912. god. značila je poziv na sud, da se dug isplati. Tako je narod i shvatio. Veliki je bio sud i velike sudije, pred koje je naša generacija bila pozvana. 1912. g. mi smo bili pozvani na sud pred Nemanju i Sv. Savu, pred Dušana i Lazara, i Miloša i Karađorđa”.62 Navedeno je mjesto jedino koje smo pronašli u obje pretežno homiletičke jeromonahove knjige − koje imaju pedesetak jedinica − na kome se Sava izrijekom spominje.63 Taj je svetac sigurno među onima koje jeromonah spominje u propovijedi “O junaštvu”, govorenoj u Topoli uoči Prvog balkanskog rata: “Ako ste zdravi i bogati i učeni, pa se ipak iz malodušnosti žalite, znajte da u ovoj crkvi stoje likovi velikih hrišćanskih junaka, koji vam služe za prekor”.64 Isto tako, Savine su ikone sigurno bile u “zadužbinama Nemanjića” po kojima se noću okupljalo “roblje” kojima su pastiri govorili da “Svanuće, deco, jedan dan veliki kao Vidovdan, no svetliji od Vidovdana”, što je poruka koju su na Kosovu polju svojom krvlju zapisali Hebeljanović i Obilić.65 Propovijedajući u Skoplju, jeromonah je osloboditeljima i oslobođenima među ostalim rekao da su “krv moćne i sveže slovenske rase” naslijedili od “Svetog Cara” 58

Usp. isto, 179-180. Čak ako je istina da “istorijska uloga Crne Gore, dakle, jest u heroizmu, tj. u njenoj borbi protiv nepravde, u osveti pravde u svetoj osveti” (isto, 179-180); za našu je temu zanimljivo kako Velimirović previđa da Crna Gora ima povijest i prije Kosova. Ta je povijest i crkvena, i to u vezi sa sv. Savom. Tako, “prvi zetski episkop koga je postavio Sava Nemanjić, bio je po svoj prilici Ilarion”; a tamošnji je episkop Jevstatije 1279. godine postao srpski arhiepiskop (Kratka istorija; 19; usp. isto, 20). I u predkosovskoj povijesti, budući da su, valjda, postojale nepravde, trebalo je biti i malih, svakodnevnih junaštava, ali nije bilo potrebe za “svetom osvetom” (nad) Turcima i tzv. poturicama. 59 Usp. [Velimirović], Religija, 170; usp. isto, 171. 60 Usp. isto, 171; isto, 173. 61 Usp. [Velimirović], Iznad greha, 125. 62 Isto, 125. 63 Besede pod gorom sastoje se od predgovora i 13 besjeda; a zbirka Iznad greha i smrti sadrži uvodno slovo, u poglavlju “Otadžbini” sedam je besjeda u vezi s Balkanskim ratovima, dvije su jedinice u poglavlju “Slovenima”, u “Svim pravednim i grešnim” osam je, uvjetno rečeno, standardnih besjeda, dok se “Propovedi nad jednim mravinjakom”, što je posljednje poglavlje, sastoje od 18 meditativnih jedinica. 64 [Velimirović], Iznad greha, 81. 65 Usp. isto, 108.

KAPIJA POMORAVQA


267

(Lazara) i od “Velikog Cara” (Dušana).66 Ali, u skopskoj “O slobodi”, “O narodnom proročanstvu”, što je naslov izrazito vidovdanske propovijedi držane u zimu 1912. godine, te u ostalim besjedama, Velimirović ne uspostavlja barem krvnu − ako već ne neku religijski relevantn(ij)u − vezu između sv. Save te, konkretno, toga što se Lazar “privoleo nebesnoj pravdi, koja uvek pobeđuje pravdu zemaljsku” i toga što je Miloš “pokazao junaštvo, koje je uvek jače od tiranije”.67 Moto posljednjega, sedmog poglavlja Religije Njegoševe citatat je Ljubomira Nenadovića, prosvjetiteljski orijentiranog pisca koji se družio s Njegošem, o “višoj pobožnosti” vladike-pjesnika.68 I ostali Srbi, koje Velimirović uglavnom uzgred spominje u beogradskim knjigama − Čedomir Marjanović, Jovan Skerlić, Vojislav Ilić, Branislav Petronijević, itd.; nisu relevantni za ovo istraživanje.69 III. Malo pravoslavlja U natuknici o Velimiroviću u beogradskoj Enciklopediji pravoslavlja stoji da nakon razdoblja u kome “jasno je bila prepoznatljiva uglavnom svetovna Nikolina orijentacija”, “drugi period Nikolajevog duhovnog uobličavanja počinje od njegovog monašenja u manastiru Rakovici” na samom kraju 1909. godine (kad Nikola dobiva redovničko ime Nikolaj), “dalje se nastavlja njegovim odlaskom u Rusiju gde je počeo da se ‘kupa u čistim vodama pravoslavlja’”, od 1915. boravio je u Engleskoj, poslije rata u Ohridu je “nastavio sa svojim duhovnim preobražajem, došavši u neposredni dodir sa svetim ocima, čija je dela i bogoslovlje počeo temeljito da proučava”, itd.70 Važnosti se Velimirovićeva boravka u Rusiji spominje i u, primjerice, njegovoj biografiji u pregledu Sveti Srbi, u kome stoji kako je Velimirović još za studija u zapadnoeuropskim zemljama “svuda je sabirao znanje kako bi ga preneo svom narodu i bio na koristi svojoj Svetosavskoj crkvi”, a kao (jero)monah “odlazi u jednovernu Rusiji gdje provodi godinu dana proučavajući duhovnost ove pravoslavne zemlje, ali i čvrstinu vere običnog ruskog čoveka”.71 Ali − barem sudeći prema tome koliko se puta u knjigama izdanim od monašenja do odlaska u London spominju riječi s osnovom “pravoslav” − trebalo bi ozbiljno posumnjati u kvalitetu Velimirovićeva “kupanja”. Odnosno, čini se da je loše proučio ruskopravoslavnu duhovnost – osim ako se ona ne svodi na Dostojevskog kao njegovog omiljenog medija. U Religiji Njegoševoj riječi s korijenom “pravoslav” pojavljuju se tri puta. U dva se navrata upućuje na časopise: “Glasnik pravoslav. crkve za 1908. god.” i “Glasnik Pravoslavne Dalmat. crkve za 1909. god”. Naime, tu Velimirović navodi da je tvrdnja moskovskog profesora Alekseja Ivanoviča Vedenskog kako su Srbi nereligiozniji od drugih naroda prevedena u beogradskom i osporavana u zadarskom glasilu.72 Treći se put riječ s osnovom “pravoslav” navodi u vezi s pismom koje su crnogorski glavari u doba vladike Petra I. Petrovića uputili ruskom Svetom sinodu. Crnogorci kažu da neće dopustiti da mu Sinod presuđuje, a i kad bi njihov vladika u nečemu bio kriv, 66

Usp. isto, 114-115. Usp. isto, 108-109. 68 Usp. [Velimirović], Nikolaj, Religija, 160. 69 Usp. isto, 37, 39, 71, 171-172. 70 Usp. A. T. R., Nikolaj, 1322. 71 Usp. Mileusnić, Sveti Srbi, 242. 72 Usp. [Velimirović], Religija, 37. 67


268

Mirko Mlakar

kao što je oklevetan, mogli bi mu sami suditi ne kao nadpastiru nego kao običnom građaninu.73 “Celo je pismo napisano tim tonom i u tom duhu slobode i prostodušne otvorenosti. Mi ga spominjemo ovde kao najbolji utuk onima koji bi mislili, da je Njegoš morao skrivati svoje versko ubeđenje iz bojazni od predstavnika pravoslavne Rusije, crnogorske moćne pokroviteljice”, riječi su Velimirovićeve.74 Pismo je, inače, ilustracija Velimirovićeve tvrdnje da u Crnoj Gori “nikad nije postojao nikakav sacerdotalni tribunal, koji bi sudio ‘verske krivice’”, nego su vjerski službenici “odgovarali za svoja verska ubeđenja pred jednim istim tribunalom, pred sudom naroda i sudom svoje savesti”.75 U tom smislu, “za vojvodu Batrića biće ona vera bolja, koja u krvi ne potone”, prepričava jeromonah Gorski vijenac, te piše: “To je njegovo sopstveno merilo, i s njim se svi Crnogorci saglašavaju, bez obzira, da li se to s pisanom verom slaže”.76 Prema Velimiroviću, crnogorski je crkveno-državni prvak dijelio takva stajališta. Naime, “u jednom narodu, gde se tako misli i govori, jedan zavezan vladika, dresiran po vatikanskom tipiku, bio bi nesravnjeno veće čudo nego jedan vladika, zapojen duhom slobode svoga naroda”.77 Sudeći (i) prema Velimirovićevom prikazu, cetinjski mitropolit nije bio ni po carigradskom ili moskovskom “tipiku”, premda je u oba slučaja riječ o pravoslavnim pravil(nic)ima. Jeromonah kaže da je Njegoševa vjera “individualna” – “kakva je uopšte vera jakih i velikih duhova, tj. vera izuzetna, svoja, samostvorena, samoosnovana”, za razliku od one “komunalne, zajedničke”; te je “shematična” – “u velikim, obimnim potezima”, dok je komunalna vjera “minuciozno razrađena i do sitnica na sve moguće simbolične načine izražena”.78 Kršćanska je vjera, nastavlja Velimirović, “i individualna i komunalna”. Komunalna je u milijardama vjerujućih, a “individualna u Hrista, Pavla, Origena i Franciska”, te napominje kako “individualnost vere može da posluži i kao najpouzdaniji put ka najboljem Hrišćanstvu, ali i kao najpouzdaniji put ka potpunom otuđenju od svakog Hrišćanstva”.79 Ovdje je zanimljivo i to da je među osobama s “individualnom” vjerom i Franjo Asiški. Taj je katolički svetac bio suvremenik sv. Save, onoga o čijem tipu vjere i uopće o religioznosti i drugim kvalitetama iz jeromonahovih knjiga izdanih prije Prvog svjetskog rata u Srbiji gotovo ništa ne možemo saznati. Velimirović ima puno razumijevanje za to što se Njegoš “u svom individualnom verskom samoobrazovanju od početka uputio jednom naročitom Hrišćanstvu”.80 U njegovoj je interpretaciji Njegoševa vjera “hrišćanska, no samo shematično hrišćanska”, što znači da njegovi vjerski pojmovi “jesu i verski pojmovi hrišćanski, samo ne tako razrađeni i definisani”.81 Jeromonah kao primjer navodi razliku između toga što je Crkva “numeralno” definirala Boga (“Sv. Trojica”), a cetinjski je vladika 73

Usp. isto, 145-146. Isto, 146. 75 Usp. isto, 145. 76 Usp. isto, 146; isto, isto. 77 Isto, 147. 78 Usp. isto, 142. 79 Usp. isto, 142. Uzgred: budući da je, prema Velimiroviću, Krist jedan od velikana s osobitom osobnom kršćanskom vjerom, znači li to da i On može prispjeti na put otuđenja od kršćanstva? Očito je autor htio istaknuti samosvojnost Isusa Krista, ali proizlazi kako je On potencijalni prvi otpadnik (od) sama sebe. 80 Usp. isto, 142. 81 Usp. isto, 142-143. 74

KAPIJA POMORAVQA


269

“božanski pluralitet shvatio simbolički”.82 Velimirović navodi više mjesta u Njegoša koja su, zapravo, sporna sa stajališta kršćanskog, znači i pravoslavnog. Primjerice, da Adam nije stvoren poslije nego mnogo prije stvaranja svijeta jedna je od ideja “o kojoj nema pomena ni u Bibliji ni kod Miltona”, autora religioznog epa Izgubljeni raj.83 Prema Velimiroviću, “u Njegoša je vazda bio živ osećaj duhovnu nadmoć nad ostalim ljudima, i otuda vazda i sažaljiv pogled na sve tvorevine ljudi, pa sledstveno i na njihove verske institucije”.84 Osim toga, “njega nikad nije ostavljala misao o ništavnosti čoveka i svih njegovih dela prema Bogu i Božjim djelima. Šta su svi simboli ljudi, kojima se oni naprežu da izraze Boga, prema moćnim delima, kojima je Bog sam sebe izrazio? Šta je [rimski] hram sv. Petra prema hramu koji je Bog sam sebi podigao”, pita Velimirović, vrlo slobodni interpretator Njegoševih stihova.85 “Tu i leži razlog, zašto Njegoš nije mnogo mario za ceremonijalno, kultno u veri, i zašto nije osobito voleo da kao episkop liturgiše”.86 I to premda je liturgija “najveće delo Crkve”; jer Crkva je “pre svega Liturgija, crkvena zajednica okupljena na Liturgiji sa Episkopom na čelu i prezviterima i đakonima oko njega”.87 S druge strane, Velimirović je racionalizirao i tvrdnjom da je Njegoš bio “hladan prema kultu i kultnim ceremonijama” zato što crnogorski muslimani i kršćani “savesno vrše sve kultne ceremonije svoje vere” ali “zaboravljaju pravdu” Kurana i Evanđelja, odnosno “hladnu molitvu Bogu naš plameni pesnik nije mogao ljubiti”.88 Da je živio u Velimirovićevo vrijeme, Njegošu bi možda više odgovarala doksologija u hramu religije koju je predlagao jeromonah. “Vi ćete doneti novi kult svetu. Vaša kultura biće jedan kult Bogu. No vi ćete, sem toga, doneti i naročiti kult, koji će biti iskren kao nauka, lep kao umetnost, uzvišen kao Bog, i prostran kao duša svih sinova Nebesnog Oca”.89 Jeromonah u “Snu o slovenskoj religiji” uoči Prvog svjetskog rata Velimirović piše: “Dokle će se sitniti velika Božja religija na sekte? Dokle će sektanti razarati duhovnu građevinu Božju na zemlji i time ponižavati rod ljudski? Dotle dokle vi ne počnete propovedati religiju sveta”.90 Na svoja pitanja “dokle će se mržnja jednog oltara prema drugom oltaru smatrati za službu Bogu”, dokad će “hramovi Božji” biti ispunjeni hladnim riječima i srcima te “dokle će se ljudi ne bez srca i ne bez pameti spasavati od sektaške svađe o Bogu na ostrvo, koje se zove Ateizam” − dakle, do kada će religiozni postajati ateisti − Velimirović odgovara da će to biti “dokle vi ne dođete i ne proglasite sabornu religiju; koja će sabrati, i 82

Usp. isto, 143. Usp. isto, 95-96. 84 Isto, 157. 85 Usp. isto, 157. 86 Usp. isto, 157. Slijedi upućivanje na radove Milana Rešetara i Pavela Rovinskog. 87 Usp. [Jevtić], Bog Otaca, 327; 326. “Episkop tek kao arhijerej, kao liturg, jeste predstojatelj i glava Crkve, glava pre svega u tom smislu što kao liturg vozglavljuje liturgišuću Parikiju [episkopiju], što načalstvuje u službi (=liturgiji) bogoslužeće, liturgišuće molitvene zajednice, tj. Crkve. Sve ostale njegove funkcije, dužnosti i prava, sva vlast i položaj koji ima u Crkvi, izviru i proizilaze iz ovog njegovog položaja i služenja u svetoj Liturgiji usred naroda Božijeg”, u radu “Liturgijski Život – srž hrišćanskog života” ističe vladika Jevtić (isto, 326). 88 Usp. [Velimirović], Religija, 158. Na istom mjestu jeromonah kaže da je kult molitva Bogu, a kult bez razuma i srca hladna je molitva. Vladika “nije prezirao kult kao takav, no samo hladan i nerazumljiv kult”, te “nije bio protiv tradicionalnih verskih običaja”, što znači da je slavio krsno ime, “praznovao Božić celivajući se po običaju s Crnogorcima”, itd. 89 [Velimirović], Iznad greha, 149. 90 Isto, 143. 83


270

Mirko Mlakar

ujediniti i od poluljudi učiniti bogo-ljude”.91 U zagovaranju nove religije Velimirović je napisao: “Jedinospasavajuće crkve još nema; sve su poluspasavajuće. Vi ćete doći i sazdati među ljudima i među narodima crkvu sabornu, jedinospasavajuću”.92 Dakle, i Pravoslavna je crkva “poluspasavajuća”. To Velimirović otvoreno ne kaže. U tekstu nema riječi koja počinje s “pravoslav”, kao ni s “katol” i “protestant”. Prema svemu sudeći, svjetska “saborna religija” više je od reformiranog pravoslavlja. Velimirović kaže da sam Zapad, koji vlada svijetom, “očekuje novo apostolstvo sa Istoka. A vi ste na Istoku”.93 Dakle, na “Istoku” su Slaveni pravoslavne i nepravoslavnih vjeroispovijesti. Nakon spominjanja “crkve saborne, jedinospasavajuće”, Velimirović im poručuje: “Vi ćete uzeti ono što je glavno. U tome glavnome ljudi će moći biti saglasni. A ono što je glavno, ono stoji iznad greha i smrti. Čim se čovek zavrze u sporednosti, zavrzao se u greh i smrt. Vi ćete pokazati sektantima daleki horizont sveta, i oni će osetiti ozon, bez koga se guše u svojim teskobnim krovinjarama”.94 U potleušicama se očito ne guše samo sektaši, što bi bili otpadnici i/ili pripadnici malih sljedbi, nego se može shvaćati da je “ozon” potreban i (u) crkava poput Pravoslavne i Katoličke. Navedeni su neki izvodi iz “Sna o slovenskoj religiji” da bi se vidjelo kako je Velimirović znao imati u najmanju ruku slobodan odnos prema pravoslavlju. Toliko slobodan da “pravoslavlja” u obliku imenice, pridjeva ili glagola nema ni u drugim jedinicama zbirke Iznad greha i smrti, a ni u Besedama pod gorom. Pritom su obje knjige stvorene nakon povratka iz Rusije, zemlji u kojoj je navodno “počeo da se ‘kupa u čistim vodama pravoslavlja’”; a gdje je bio poslan da se “opravoslavi”.95 A navodi li Velimirović barem religiozne velikane koje bi se moglo klasificirati kao pravoslavne? Od 16 osoba koje poimence spominju u propovijedi “O Božjem imenu”, pravoslavni bi bili samo vojskovođa Aleksandar Suvorov i književnik Tolstoj.96 Pritom, kad jeromonah kaže da “s ovim [Božjim] imenom uzimali su pero u ruke slavni Dante i Milton i Šiler i Tolstoj”, sigurno zna da je posljednjeg još 1901. godine Sinod bio izopćio.97 Mnogo je imena i u besjedi “O omladinskom pesimizmu”; u kojoj Velimirović školskoj mladeži poručuje da cijeni svaku filozofiju po mogućnostima njene etike i po kulturi koju inspirira.98 Nasuprot pesimizmu Arthura Schopenhauera stoji slijepa i gluhonijema Helen Keller, “najveći demant pesimizma u naše vreme”, a kao primjeri 91

Usp. isto, 144. Isto, 144. 93 Usp. isto, 145. 94 Isto, 144. Reklo bi se da je (i) u ovom jeromonahovom radu uzor prvotna kršćanska zajednica, odnosno Crkva iz doba apostola. 95 Usp. Ilić, Moji doživljaji, 389, usp. Velimirović, Jovan, Rukopis, 12. Velimiroviću nenaklonjen crkveni vrh poslao ga je na Duhovnu akademiju u Sankt Peterburg ubrzo nakon što je na Sv. Stefana 1910. godine održao vrlo uspješnu prvu propovijed u beogradskoj Sabornoj crkvi. Uopće, do Prvoga svjetskog rata “duhovni razvoj i angažman mladog monaha Nikolaja se kretao, rečeno političkim rečnikom, na levici Srpske pravoslavne crkve” (usp. Janić, Hadžija, 205). 96 Usp. [Velimirović], Besede, 333-334. Isus i sv. Pavao nisu samo pravoslavni. 97 Isto, 334. Tolstoj i Suvorov su Rusi, i jedni Slaveni, a Velimirović, koji je pomno pripremao svoje nastupe, na istom mjestu navodi i dvojicu Šveđana: kralj Karlo XII. među primjerima je za vojskovođe koji su s Božjim imenom išli u boj; a “s ovim imenom na jeziku završio je svoj život nedavno umrli slavni švedski književnik Strindberg”. Uzgred, nije li od generalismusa Suvorova mnogo religiozniji bio njegov suvremenik admirala Fjodor Ušakov? 98 Usp. isto, 342. 92

KAPIJA POMORAVQA


271

optimista navode se još Carlyle (“veliki optimistički mislilac, u isto je vreme veliki propovednik neumornog, neprestanog rada”), Napoleon (“radio 18 sati iz dana u dan”) i Dostojevski (imao “padaću bolest” i uopće je bio slaba zdravlja, ali je “svakog meseca pisao po četiri štampana tabaka najliterarnije i najsadržajnije proze, kakve ima na ruskom jeziku”).99 Velimirović kaže da se mladi traže u rodoljubima kao što su Epaminonda i Obilić, pjesnici Vergilije i Goethe, znanstvenici Newton i Faraday, društveni reformatori Solon i Petar Veliki, glazbenik Mozart, itd.100 Popis uzora Velimirović ne dopunjuje nekim svecima i/ili uopće osobama koje bi mogle biti uzorom u prvom redu zbog vjere ili religioznosti. Da govori kršćanski svećenik prepoznaje se po spominjanju biblijskih slika, ali ono je u strukturi govora uzgredno.101 Da govori srpski svećenik vidi se u vezi sa Šumadinaca koji su početkom 19. stoljeća ostavili rala i “od seljaka postanu heroji”.102 “Ne bojte se!”, poručuje Velimirović, te na primjerima Napoleona, Platona, Franklina i Vuka Karadžića, koji “nije imao vremena da bude pesimist”, ističe da ako mladi čovjek ne može biti Napoleon, Platon ili Vergilije, ne znači da ne može postati veliki vojskovođa, mislilac ili pjesnik.103 Kao protuargument konstataciji da Velimirović u promatranim knjigama gotov ne spominje pravoslavlje i ne ističe srpske i druge pravoslavne religiozne osobe, moglo bi se reći da su u gotovo jednokonfesionalnoj Srbiji kršćansko i pravoslavno bili gotovo izjednačeni.104 Ali, logično je pretpostaviti da bi na stotinama stranica autor, osobito u propovijedima, morao više puta spomenuti svoju vjeroispovijest ili naznačiti vjersku zajednicu kojoj pripada, a koja se u to vrijeme službeno zvala Pravoslavna crkva u Kraljevini Srbiji. Uostalom, Srbija je bila dominantno pravoslavna i u doba mitropolita Mihaila Jovanovića, koji je, pak, izdao četiri knjige pod naslovom Pravoslavni propovednik (1866–1871), među njegovim je besjedama i “Pravoslavni narode srpski, sećaj se Boga”, itd. No, primjerice, u besjedi o uskrsnuću mrtvih Velimirović kaže da je pozvan govoriti “u ime Hristove vere”.105 Ne naziva li drukčije svoju vjeroispovijest i vjersku zajednicu – premda nije jasno zašto bi to radio? Ali kad, primjerice u zbirci Iznad greha i smrti, govori o “našoj veri” (“konfesiju” ili “veroispovest” ne spominje) riječ je o kršćanstvu.106 IV. Zaključno razmatranje: Nikolaj Prvi Pronašli smo da se u knjigama jeromonaha Velimirovića stvaranim u Beogradu, sv. Sava izrijekom spominje samo dva puta; manje nego, primjerice, Zaratustra, Platon, 99

Usp. isto, 343-344. Usp. isto, 347. 101 Izraelci plaču u ropstvu, Jeremija i Job kao pesimisti i nerazumni sluga iz prispodobe o talentima (usp. isto, 339, 342, 350). 102 Usp. isto, 348-349. I prije nego što su pobijedili silu koja je pobijedila Bizant, te postali političari, reformatori i kneževi, seljacima u Šumadiji “vera je zagrevala njihove grudi, i pesimizam se nije doticao duše njihove” (usp. isto, isto). “Naša srpska prošlost ne zna za pesimizam. Naše najcrnje vreme u istoriji inspirisalo je jednu svetlu herojsku poeziju” (isto, 349). 103 Usp. isto, 348-349. 104 Velimirović je počeo propovijedati na samom početku 1910. godine, a te je godine održan i popis stanovništva u Kraljevini Srbiji. Postotak pravoslavaca iznosio je 98,6, muslimana 0,5, katolika 0,3, a židova/Židova je bilo 0,2 posto; da bi nakon proširenja u Balkanskim ratovima udio muslimana, uglavnom albanskih, bio povećan na 18 posto (usp. Dimić, Srbija 1804−2004, 32; 48). 105 Usp. [Velimirović], Iznad greha, 233. 106 Primjerice: “Živi Hristos je garantija naše vere” i “ovaj drugi Hristos upravo i zasnovao je Hrišćanstvo” (isto, 236). 100


272

Mirko Mlakar

Obradović ili Napoleon.107 U tim se radovima od Srba brojem pojavljivanja i važnošću koja im se pridaje izdvajaju, uz Njegoša, Obilić i u nešto manjoj mjeri Karađorđe. Ta su dvojica u prvom redu ipak ratnici a ne religiozni junaci. U religioznom je smislu Velimiroviću daleko najvažniji Njegoš – “stalno religiozan” “teist-pesnik” koji je toliko “sam regulator svoje vere” da, premda crkveni predvodnik, ne voli da “liturgiše”.108 Jeromonahu Njegoš nije velikan zbog mitropolitove crkvenosti, nego zbog religioznosti pretežno u psihološkom smislu, koja je sa simpatijama interpretirana kao nerijetko incidentna u odnosu prema kršćanskim dogmama. Da “srpska crkva dosad nije imala literarnijeg pisca, i neortodoksnijeg teologa”, što je Skerlićev zaključak o Religiji Njegoševoj; vrijedi i za Velimirovićeve homiletičke knjige, u kojima se pravoslavlje uopće ne spominje.109 Svetosavlje je, najjednostavnije rečeno, pravoslavlje srpskog stila, ali je osnova “pravoslav” u sve tri knjige pronađena tri puta.110 Analiza upućuje na to da se glavna Velimirovićeva djela nastala prije Prvoga svjetskog rata teško mogu stavljati u kontekst svetosavlja kako ga je 1953. godine označio sam Velimirović, odnosno čini se upitnim na temelju njegovih ranih knjiga smatrati ga pretečom svetosavlja.111 Već s obzirom na čestotnost pojavljivanja, jeromonahu u njegovoj prvoj, srbijanskoj fazi, do odlaska u Englesku i SAD, od sv. Save više znači mitski heroj Obilić, odnosno uopće Kosovo. “Kod tebe, Bože, nalazi se naša buduća srećna nebeska otadžbina, u kojoj caruje ljubav i mir. Naš sveti car privoleo je se tome carstvu nebeskom; mi, potomci njegovi, stojimo uza svog svetog cara-mučenika. Samo kroz mučeništvo dolazi se na nebo, − podrži nas, Bože, u mučeništvu. Samo će heroji pravde videti lice Tvoje, − ah, Bože, ti jedini možeš udahnuti život u mrtve kosti i herojstvo u male duše!”112 I ovaj navod iz propovijedi “O budućoj srećnoj otadžbini” pokazuje kako je “car” Lazar i Velimiroviću “bogougodna ličnost”.113 Njegoša, svoju glavnu “bogougodna ličnost”, jeromonah stavlja u društvo sa, prema njegovom smatranju, religioznim junacima kao što su Carlyle, Emerson, Lamartine i Dostojevski.114 Drame Njegoševe religioznosti Velimirović uspoređuje s mukama redom zapadnih velikana. Primjerice: “Avgustin je uzalud tražio Boga u vidljivom svetu; on ga je našao u sebi. Tako i Paskal; no ne sasvim, tako i Njegoš”.115 Ili: Njegoš je “prošao kroz najteže faze skepse, rezignacije i agnosticizma, dok nije došao do svoga Vjeruju”, a i Augustin je “tako postao hrišćaninom”.116 Ali, prema svemu sudeći, za naslov zbirke Iznad greha i smrti poslužila je misao potaknuta istočnim ocem 107

Usp. [Velimirović], Religija, 159, usp. [Velimirović], Iznad greha, 125. Konstrukcija na temelju usp. [Velimirović], Religija, 181, 129, 144, 157. 109 Usp. Skerlić, Nikolaj, 330. 110 Usp. [Velimirović], Religija, 37 (dva puta), 146. 111 Naravno, u percepcijama upitnog religiološkog i/ili teološkog utemeljenja mogu se svetosavskim smatrati njegovi iskazi tipa onog u realpolitičko-polemičkoj besjedi “Među Scilom i Haribdom”: “Krvavi Islam, braćo, i crno-žuto hijensko hrišćanstvo Zapada, to je jedna ista vera” ([Velimirović], Iznad greha, 100). 112 Usp. [Velimirović], Besede, 331. 113 Ako “samo kroz mučeništvo dolazi se na nebo”, što je s podvižništvom koje bi oličavali Sava i drugi religiozni velikan koji nisu bili u prilici svoje opredjeljenje za “carstvo nebesko” dokazati mučeničkom smrću, poput kosovskih “heroja pravde”? 114 Usp. [Velimirović], Religija, 37. 115 Isto, 120. 116 Usp. isto, 142. 108

KAPIJA POMORAVQA


273

Ivanom Zlatoustim.117 Naime, nakon što citira sv. Ivana, koji veli da kao što je grijeh hrana smrti, tako je i pravednost uništenje i iščezavanje smrti, Velimirović primjećuje da iskustvo uči kako je “obratno pravilnije reći, – da je smrt hrana grehu, i uništenje i iščeznuće pravednosti”.118 No, “glavno je: greh i smrti se uzajamno podržavaju. A za ljude glavno je: izdići se iznad greha i smrti. Bojati se greha i ne bojati se smrti. To je najviše junaštvo i najspasonosnija dogma”, zaključuje jeromonah.119 Prema zanimanju odnosno vokaciji osoba koje spominje, može se zaključiti da su Velimiroviću od teloga religiozniji književnici, i to nerijetko oni koji su bili sporni crkvenim instucijama (Lamartine, Tolstoj, Maeterlinck). Više se pokazuje utjecaj književnika, poglavito romantičarskih, nego pravoslavne teologije i/ili duhovnosti – osim one posredovane Dostojevskim. Ako se već bio vratio iz Rusije, gdje je poslan da se “opravoslavi”, opravdano bi se očekivalo da Velimirović ne samo da više spominje pravoslavlje nego da ističe primjere osoba izražene pravoslavnosti. Znakovito je da Velimirović u motima Beseda pod gorom koristi šest citata iz De imitatione Christi, djela koje se u pravilu pripisuje katoličkom redovniku Tomi Kempencu; ali u sve tri analizirane knjige, ako smo dostatno pozorno čitali, ne spominje Philokalia ton hieron neptikon, zbirku tekstova istočnih otaca i drugih asketa objavljenu i u ruskoj varijanti.120 A važnost Filokalije (Dobrotoljublja) za pravoslavnu duhovnost izjednačava se s važnošću koju je Sveto pismo imalo za cijelo kršćanstvo, odnosno ona je “nedvojbeno Biblija pravoslavne duhovnosti”.121 Kao da se Velimirović trudio da ne spominje pravoslavlje, konkretno, ne samo u onim propovijedima koje se mogu klasificirati kao religiozno-humanističke (poput besjede “O velikom imenu”), nego i u onim koje su izrazito nacionalno-religiozne (“O budućoj srećnoj otadžbini” i poglavlje “Otadžbini” u Iznad greha i smrti). Jeromonah naglašava kršćanstvo, ali vrijedi razmisliti o Najdanovićevoj tvrdnji da “predohridskim oratorstvom mogao je Vladika govoriti svuda gde se veruje: u pagodi, sinagogi, džamiji i u svakom drugom templumu sveta”.122 Radovan Bigović, autor najsustavnijeg djela o Velimirovićevoj kršćanskoj filozofiji, smatra kako rane besjede – u kojima “svako pronađe nešto za svoju dušu” – “ne samo što su mogle biti izgovorene svuda gde se veruje nego su one baš i bile namenjene svima koji veruju”.123 Za te dvije ocjene, koje su prihvatljive cum grano salis, mogu se pronaći argumenti u tome što su “nešto za svoju dušu” mogli pronaći i spiritisti. Jer, “spiritizam ništa drugo nije do pokušaj, da se opitom dokaže glavna istina vere hrišćanske, i svake vere, – besmrtnost. To zahteva moderno vreme.”124 Premda nisu Velimirovićeve rane besjede bile podobne za sinagoge ili džamije, u njegovim je tadašnjim radovima vidljiva težnja za svečovječanskim iskoracima. Tako u “Sna o slovenskoj religiji” poručuje: “Vi morate doći s jednom religioznom filosofijom, koja će biti razuman i 117

Zlatousti je jedan od pravoslavna Sveta tri jerarha, te je, kao i Bazilije Veliki i Grgur Nazijanski, naučitelj Katoličke crkve (Doctor Ecclesiae). 118 Usp. [Velimirović], Iznad greha, 76. 119 Isto, 76. Formulacija je otvorenija od one da “samo kroz mučeništvo dolazi se na nebo”. 120 Usp. [Velimirović], Besede, 187, 227, 238, 246, 261, 291. Svaka od 13 besjeda u pravilu ima biblijske i nebiblijske citate. 121 Usp. Corneanu, “Isusova molitva”, 17. 122 Najdanović, Tri, 145. 123 Usp. Bigović, Od Svečoveka, 83. 124 [Velimirović], Iznad greha, 236.


274

Mirko Mlakar

prirodan osnov jednoj opštečovečanskoj kulturi”.125 Očita su jeromonahova ekumenska nastojanja: “Saberite sve one, koji se u malome razilaze, a u velikome slažu, i vi ste sabrali sve crkve i sve sekte. Saberite sve one, koji su se rđavo poznavali i zbog rđavog poznanstva omrznuli, i naučite ih boljem poznanstvu i boljoj ljubavi”.126 Autor kao da cilja i izvan granica kršćanstva: “Vi ćete sabrati braću razjedinjenu svojom sabornom religijom. Vi ćete izbrisati granice među ljudima, među narodima i rasama, među verama i filosofijama. Svačija vera naći će jedan ton na vašoj harfi, i u svačiju veru vi ćete uneti po jedan zvučan i dubok ton”.127 Ekumenizam je samo jedna od dimenzija Velimirovićeve svečovječanske usmjerenosti − koja se gubi u kasnijim radovima. Prikazujući ranog Velimirovića, teolog i filozof Atanasije Jevtić napisao je i kako “treba priznati da u to vreme on ispoljava slabije poznavanje Svetih Otaca Crkve i njihovo bogoslovlje o pravoj veri i pravoj Crkvi” (episkop misli na svoju, Pravoslavnu crkvu).128 No, prije bi se reklo da je jeromonah imao baš tendenciozno slab odnos prema njima. Uspjeli smo pronaći da se izrijekom spominje samo Zlatousti, konkretno u dva od 18 nebiblijskih citata u motima zbirke Iznad greha i smrti.129 Pitanje je koliko je uopće smatrao važnim svoje slušatelje i čitatelje i elementarno upoznavati s ocima-svecima. Uostalom, vidjeli smo kako se vrlo “slabije” odnosio i prema sv. Savi. Jednostavno, to je bilo doba Nikolaja Prvog. Analiza tekstova upućuju na opravdanost podjele na “dva poglavlja u Vladičinom životu” – “doohridsko” i “poohridsko” – budući da tek s “dubokim prelomom” u Ohridskoj eparhiji “maloshimnik Nikola postaje velikoshimnik Nikolaj”.130 Premda se o promjene u Velimirovića počele pisati još početkom 20. godina 20. stoljeća; pregnantno ih je izrazio Dušan Stojanović izjavom da “postoje dva Nikolaja”. Taj je filozof i teolog 1926. godine u prikazu Omilija ponudio nerazrađeno ali inspirativno razlikovanje u Velimirovićevu djelovanju. Velimirović je u prvom razdoblju “religiozni mislilac svetskog [svjetovnog] tipa” u kojega je “očigledan neposredni uticaj Zapada i zapadnog shvatanja hrišćanstva. Tada je kod njega religioznost i religija bila čak pre starozavetna i zoroastrijanska: Bog treba da ima svoje mesto u životu čovekovu. Onda je u njemu bilo više literature nego li religije, više filosofiranja nego li religioznosti”. Velimiroviću je “hrišćanstvo kao ogromna činjenica u izgradnji kulture”, a “njegovo hrišćansko saznanje bilo je više istorijsko nego li spiritualno” (duhovno).131 Za razliku od vremena Religije Njegoševe i Besedama pod gorom; u “drugog Nikolaja”, pisca Omilija, koje su “potpuno u duhu najdubljih hrišćanskih spiritualnih tumačenja”, odražava se “hrišćanski i pravoslavni odnos prema životu”.132 Drugim riječima, tek je tada Velimirović, koji je već postao episkop, bio na putu u razdoblje koje bi se − uvjetno − moglo označiti kao svetosavsko. 125

Isto, 146. Isto, 145. 127 Isto, 144. 128 Usp. (Jevtić), Hristologija, 69. Jevtić ističe da je Velimirović Omilije (1925.) pisao “molitveno usamljen” u Hilandaru, srpskom samostanu u Svetoj Gori, a i Ohridski prolog (1928.) stvaran je po građi i iskustvu s Atosa. Ti radovi “zato odskaču od svih dotadašnjih, pre svega po svom jevanđelsko-crkvenom duhu, po pravoslavnom, svetootačkom sadržaju i iskustvu”, pa “izlagati Hristologiju Omilija i Ohridskog Prologu značilo bi prosto prepričavati Svete Oce, široko korišćene i navođene” (isto, bilješka na str. 72). 129 Usp. [Velimirović], Iznad greha, 195, 206. 130 Usp. Najdanović, Tri, 119. 131 Usp. Stojanović, Episkop, 201. 132 Usp. isto, 201-202. 126

KAPIJA POMORAVQA


275

LITERATURA Arks, Urs fon [Arx, Urs von], Episkop Nikolaj Velimirović (1880-1956) i njegove studije u Bernu u okviru starokatoličkih i srpsko-pravoslavnih odnosa, u: Srpska teologija u dvadesetom veku: Istraživački problemi i rezultati II., prir. Bogoljub Šijaković, Beograd: Pravoslavni bogoslovski fakultet, 2007. A. T. R. [Atanasije Rakita], Nikolaj Žički Velimirović; u : Enciklopedija pravoslavlja, knj. 2 (I − O), gl. ur. Dimitrije Kalezić, Beograd: Savremena administracija, 2002. Bigović, Radovan, Od Svečoveka do Bogočoveka: Hrišćanska filozofija vladike Nikolaja Velimirovića, Beograd: Društvo Raška škola, 1998. [Bošnjaković], Valerijan, D-r Nik. Velimirović: Religija Njegoševa: (Svršetak), Vesnik Srpske crkve 12/1911, XXII, Beograd Corneanu Nicolae, “Isusova molitva” i pobožanstvenjenje, Svesci 93/1998, Zagreb Cvitković, Ivan, Rječnik religijskih pojmova, drugo, dopunjeno i prošireno izd., Sarajevo: DES, 2005. Dartel, Geert van, Ćirilometodska ideja i svetosavlje, Zagreb: Kršćanska sadašnjost, 1984. Dimić Ljubodrag, Srbija 1804−2004: Suočavanje sa prošlošću, u: Dimić Ljubodrag [i drugi], Srbija 1804−2004: Tri viđenja ili poziv na dijalog, Beograd: Udruženje za društvenu istoriju, 2005. Dimitrijević, Vladimir, Oklevetani svetac: Vladika Nikolaj i srbofobija, Gornji Milanovac: Lio, 2007. Elijade, Mirča [Eliade, Mircea] i Kuliano, Joan [Couliano/Culianu, Ioan], Vodič kroz svetske religije, Beograd: Narodna knjiga – Alfa, 1996. Enciklopedija živih religija, glavni urednik Kit Krim [Keith Crim], Beograd: Nolit, 1990. Ilić, Aleksa, Moji doživljaji, Beograd: Štamparija Sv. Sava, 1931. Janić, Đorđe, Hadžija večnosti, Beograd: Hrast, 1994. [Jevtić], Atanasije, Duhovnost pravoslavlja, (2. izd.), Beograd: Hrast, 2001. (Jevtić), Atanasije, Hristologija Sv. Episkopa Ohridskog i Žičkog Nikolaja, Vidoslov 29/2003, X, Manastir Tvrdoš (Trebinje) [Jevtić], Atanasije, Bog Otaca naših: Rukoveti sa njive Gospodnje, Hilandar (Sveta Gora Atonska): Manastir Hilandar, 2000. (Jevtić), Atanasije, Sveti Sava i Vladika Nikolaj, Hrišćanska misao 1-4/2003, XI, Beograd Jovanović Stoimirović, Milan, Portreti prema živim modelima, prir. Stojan Trećakov i Vladimir Šovljanski, Novi Sad: Matica srpska, 1998. Kratka istorija Mitropolije Crnogorsko-primorske: (1219-1999): sa Šematizmom za 1999. god., Cetinje: Svetigora, 1999. Merz, Ivan, Utjecaj liturgije na francuske pisce od Chateaubrianda do naših dana, 21. 8. 2011. Mileusnić, Slobodan, Sveti Srbi, treće dopunjeno izd., Birmingham: Lazarica Press, Beograd: Milica-pres, 2003. Najdanović, Dim. [Dimitrije], Mlada propoved Nikolaja Velimirovića, Vesnik Srpske Crkve 3-4/1929, XXXIV, Beograd Najdanović, Dimitrije, Svetosavlje; Filosofija istorije Imanuela Hermana Fihtea i drugi spisi iz filosofije, bogoslovlja i književnosti, prir. Željko Jelić, Beograd: Jasen i Fond istine o Srbima, 2003. Najdanović, Dimitrije, Tri srpska velikana, Minhen: Svečanik, 1975. [Popović], Justin, Na kulturnoj raskrsnici, Vesnik Srpske Crkve 3-4/1929, XXXIV, Beograd [Popović], Justin, Reči u vremenu o večnosti: Izabrane besede, izbor: Slobodan Kostić, Valjevo: Manastir Ćelije, 2001. [Popović], Justin, Svetosavlje kao filosofija života, (Sabrana dela svetog Justina Novog u 30 knjiga, knj. 4), Beograd: Naslednici Oca Justina, Valjevo: Manastir Ćelije, 2001. Protić, Milisav, Bio-bibliografija; u: Janković, Milan, Sveti Episkop Nikolaj: Život, misao i delo, knj. III, Beograd (Šabac): Eparhija Šabačko-Valjevska, 2003. (Radović), Amfilohije, Predgovor; u: [Velimirović], Nikolaj, (Izabrana dela u 10 knjiga,


276

Mirko Mlakar

knj. I, prir. Ljubomir Ranković i Radovan Bigović), Valjevo: Glas Crkve, 1996. Skerlić, Jovan, Nikolaj Velimirović: Religija Njegoševa; Pisci i knjige, knj. I: Prikazi i članci (Izabrana dela Jovana Skerlića, knj. II, prir. Jovan Pejčić), Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2000. Stanišić, Milomir, Nikolaj: Kratak osvrt na životni put i filosofiju Vladike Žičkog Nikolaja, Vest Lafajet : autorovo izd., 1977. Stojanović D. [Dušan], Episkop Ohridski Nikolaj: Omilije na nedeljna i praznična jevanđelja, Bogoslovlje 2/1926, I, Beograd [Stojčević], Pavle, Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere, knj. 1, Beograd: Izdavački fond Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke, 1998. Stojković, Andrija, Srpski narod na razmeđu Istoka i Zapada: Prilozi istoriografiji, istoriologiji i istoriozofiji, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1999. The Wordsworth Encyclopedia of World Religions, Ware: Wordsworth Editions; 1999. Velimirović, Jovan, Rukopis; u: Janković, Milan, Episkop Nikolaj: Život, misao i delo, knj. I, Beograd (Šabac): Eparhija šabačko-valjevska, 2002. Velimirović, Nicholas [Nikolaj], The Soul of Serbia: Lectures delivered before the universities of Cambridge and Birmingham and in London and elsewhere in England, 2. edition, London: The Faith Press, 1916. [Velimirović], Nikolaj, Besede pod Gorom; (Izabrana dela u 10 knjiga, knj. I, prir. Ljubomir Ranković i Radovan Bigović), Valjevo: Glas Crkve, 1996. [Velimirović], Nikolaj, Iznad greha i smrti; (Izabrana dela u 10 knjiga, knj. VI, prir. Ljubomir Ranković i Radovan Bigović), Valjevo: Glas Crkve, 1996. [Velimirović] Nikolaj, Niče i Dostojevski; (Izabrana dela u 10 knjiga, knj. II, prir. Ljubomir Ranković i Radovan Bigović), Valjevo: Glas Crkve, 1996. [Velimirović], Nikolaj, Predgovor; u: [Popović], Justin, Svetosavlje kao filosofija života, (Sabrana dela svetog Justina Novog u 30 knjiga, knj. 4), Beograd: Naslednici Oca Justina, Valjevo: Manastir Ćelije, 2001. [Velimirović], Nikolaj, Religija Njegoševa; (Izabrana dela u 10 knjiga, knj. I, prir. Ljubomir Ranković i Radovan Bigović), Valjevo: Glas Crkve, 1996. [Velimirović], Nikolaj, U harmoniji s Beskrajnim; (Izabrana dela u 10 knjiga, knj. III, prir. Ljubomir Ranković i Radovan Bigović), Valjevo: Glas Crkve, 1996. Veljačić, Čedomil, Razmeđa azijskih filozofija, knj. 1, Zagreb: Sveučilišna naklada Liber, 1978. Zirojević, Olga, Kosovo u istorijskom pamćenju: Mit, legende, činjenice, (separat u:) Republika 111/1. 3. 1995, VII, Beograd

WHERE IS ST. SAVA?: GIANTS AND ORTHODOXY IN BELGRADE BOOKS OF HIEROMONK NIKOLAJ VELIMIROVIĆ Summary The article mainly deals with the great people mentioned in Belgrade books of hieromonk Nikolaj Velimirović [Nikolai or Nicholas Velimirovic] (1881-1956), the most important Serbian religious thinker of the 20th century. (He was consecrated a bishop in 1919 and canonized in 2003). In Religija Njegoševa [The Religion of Njegoš] (1911), Besede pod gorom [Sermons or Speeches under the Mount] (1912) and Iznad greha i smrti [Beyond Sin and Death] (1914), works which in the original editions had a total of 950 pages, St. Sava Nemanjić, the medieval founder of the Serbian Orthodox Church and the most important Serbian saint, is explicitly mentioned twice, less than, for example, Zoroaster, Augustine or Dositej Obradović. It is also significant that in three books the words with basis “Orthodox” appears only three times. The analysis suggests that the Velimirović’s works created before the World War I could hardly be put into context of svetosavlje [Saint-Savaism], but it is justified to speak of “Two Nikolajs” (D. Stojanović). KAPIJA POMORAVQA

МАТЕРИЈАЛНИ ПОЛОЖАЈ ОСНОВНИХ ШКОЛА У МОРАВСКОМ ОКРУГУ ПО ЗАВРШЕТКУ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

277

Др Момчило Исић, научни саветник Институт за новију историју Србије, Београд

МАТЕРИЈАЛНИ ПОЛОЖАЈ ОСНОВНИХ ШКОЛА У МОРАВСКОМ ОКРУГУ ПО ЗАВРШЕТКУ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА Апстракт: Рад представља покушај да се сагледа материјално страдање основних школа у Моравском округу за време Првог светског рата, као и његов утицај на послератне материјалне тешкоће школа, првенствено на поправљање старих и подизање нових школских зграда и на опремање школа намештајем, наставним средствима и књигама у послератном раздобљу.. Кључне речи: Основне школе, Моравски округ, Први светски рат, материјално страдање, ратна штета, издржавање школа. У Први светски рат Моравски округ је ушао са 98 мушких и пет женских основних школа, односно са једном школом на 329 домаћинстава и на 1.986 становника. Будући да су женске школе, најчешће, представљале само засебна женска одељења, углавном у оквиру једне исте основне школе, првенствено варошке, то је у Моравском округу стварно било 98 основних школа, једна на 346 домаћинстава и на 2.087 становника. Очигледно, почетком 20. века, основна школа на овом подручју није била недовољно утемељена, као и у највећем делу преткумановске Србије, која је уочи Првог светског рата имала једну основну школу на 323 домаћинства и на 2.003 становника.1 Малобројне основне школе у Моравском округу, од којих су оне по селима најчешће биле смештене у веома тескобним и неквалитетно грађеним зградама, са по једном или две учионице, у којима је, најчешће, једини инвенатр било неколико примитивно изграђених ђачких клупа /скамија/ и неодговарајуће израђена и већ дотрајала школска табла, у Првом светском рату претрпеле су знатна материјална разарања и пустошења. Рушене су и паљене школске зграде, уништаван и одношен школски инвентар, уништавана је ограда око школског дворишта и школског врта, уништаван је и развлачен материјал припремљен за подизање нове школске зграде. У параћинском срезу: „Непријатељ је већим делом готово уништио школе, како намештај, тако и библиотеке и др., а и саме зграде, тако да су на свим учионицама – сем школе рашевичке, уништени прозори, како стакло тако и сама дрвенарија на прозорима. У неким школама непријатељ је уништио и под (патос), где су на сред учионице ложене ватре, а школа у Извору је 1

Момчило Исић, Основно школство у Србији 1918-1941, књ. I, Београд, 2005, стр. 110.


Момчило Исић

278

до темеља изгорела.“2 Само у беличком срезу, непријатељ је у 21 школи уништио и опљачкао 373 ђачке клупе, 48 столова, 98 столица, 33 ормана и 74 пећи. Школа у Великом Поповићу остала је у рату без 45 скамија од по два метра, односно са по четири седишта.3 Уколико је школа имала већу и квалитетнију школску зграду и бољу опрему, то је и вредност њене штете била знатно већа, попут школе у Ћуприји, која је 6. јануара 1921. године своју штету проценила на 173.333 динара. Табела Ратна штета основне школе у Ћуприји Предмет уништења/оштећења

Комада

Потпуна вредност штете претрпљена штета

Прозорска окна

351

Прозорска крила

6.233

допунски трошкови 12.600

укупно 18.833

106

2.010

4.500

6.510

Брава са трукерима од месинга

29

1.160

3.000

4.160

Фуруна са великим чунковима

8

1.600

3.000

4.600

Врата са учионице

3

300

1.200

1.500

Врата са нужника

8

800

1.200

2.000

360

3.600

5.000

8.600

8

400

600

1.000

Трибови месингани Сандуци за нужнике Скамије од по два метра дужине

150

6.000

10.000

16.000

Табле са ногарима

12

360

700

1.060

Шифоњери двокрилни

12

2.800

5.000

7.800

Столови за учионице и канцеларије

14

920

2.500

3.420

Катедре за учионице

5

750

1.000

1.750

Столице за учионице

30

600

1.200

1.800

Мапе разне величине

20

1.000

2.500

3.500

Рачунаљке – руске

9

700

1.200

1.900

12

240

500

740

Пумпа – шмрк за воду

1

500

500

1.000

Канте за воду –поцинковане

5

500

500

1.000

Пумпа за гашење пожара

1

1.000

2.000

3.000

Чивилуци

Ђулад за гимнастику

500

500

1.200

1.700

Сат – зидни

1

200

500

700

Портрет династије Карађорђевића

1

500

600

1.100

2

Архив Југославије, Министартво просвете Краљевине Југославије (даље: АЈ, 66), ф-1.773; Момчило Исић, Материјално страдање основних школа у Србији за време Првог светског рата, Београд, 2010, стр. 28. 3 Момчило Исић, Материјално страдање основних школа у Србији за време Првог светског рата, Београд, 2010, стр. 34.

KAPIJA POMORAVQA

МАТЕРИЈАЛНИ ПОЛОЖАЈ ОСНОВНИХ ШКОЛА У МОРАВСКОМ ОКРУГУ ПО ЗАВРШЕТКУ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА Слике Светог Саве Слике: Сеоба Чарнојевића, Таковски устанак, Босанскохерцеговачки устанак Кров, олуци, бетон под Канцеларијски материјал Библиотека Ограда школска дужине 2100 метара

279

4

160

600

760

3

300

600

900

10.000

15.000

25.000

1.000

2.000

3.000

20.000

20.000

40.000

4.000

6.000

10.000

Извор: Архив Југославије, Министарство просвете Краљевине Југославије, ф-1.286. Будући да су у Моравском округу знатно бројније биле сеоске школе, чије су школске зграде, најчешће, биле мале, неквалитетно грађене и веома скромно опремљене, тако да и њихово знатно оштећење није значило високу одштету, попут школе у Извору. Смешетена у школској згради (9,90м х 8,10м), грађеној од слабог матетијала, са инвентаром од; 18 скамија, два стола, четири столице, једне табле, две клупе, две канте за воду, шпорета, две фуруне и четири гвоздена чивилука, и са школском архивом, књижницом, канцеларијским материјалом и једном школском шупом (5м х 4м), иако је потпуно изгорела, изворска школа је тражила одштету од 12.000 динара предратне вредности, док је за само уништених 150 скамија и 351 прозорско окно у ћупријској основној школи тражено 12.233динара, а за уништену библиотеку чак 20.000 динара.4 Управо, због скромних школских зграда и још скромније опремљености већине школа у округу, а не због „великодушности“ непријатеља, ратна штета над 93 основне школе процењена је комисијски, у марту 1921. године, на свега 1.042.805 динара, што је тек 11.213 динара просечно по једној школи. Више због различитог квалитета и величине оштећених школских зграда и њихове неједнаке опремљености, него због степена оштећености, знатна је разлика у висини тражене одштете школа у појединим срезовима у округу. Највећу одштету, од по 15.689 динара тражиле су, наиме, школе у параћинском срезу, а најмању, од по само 9.109 динара школе у ресавском срезу. Табела Процењена вредност штете на школама у округу, по срезовима Срез

4

Број школа

Штета у предратним динарима укупно

по школи

Белички

19

156.735

8.249

Деспотовачки

10

100.011

10.001

Левачки

17

203.109

11.947

Параћински

19

298.091

15.689

АЈ, 66, ф-1.286.



280 Ресавски

16

145.738

9.109

Темнићки

12

139.121

11.593

Укупно у округу

93

1.042.805

11.213

Извор: Архив Југославије, Министасртво просвете Краљевине Југославије, ф-1286. По висини тражене одштете знатно су се разликовале и школе у једном срезу, такође, не само због различитог степена оштећења, већ и због различитог квалитета, величине и опремљености. У беличком срезу је, на пример, школа у Трешњевици захтевала свега 1.770 динара одштете, а школа у Јовцу 33.500 динара. У деспотовачком срезу највећу одштету, од 40.378 динара, тражила је школа у Великом Поповићу, а најмању, од само 2.500 динара школа у Стењевцу. Са 83.850 тражене одштете, у левачком срезу предњачила је школа у Цикоту, док је на зачељу била школа у Малој Дренови, јер је тражила тек 577 динара одштете. То су, иначе, школе са највећом и најмањом траженом одштетом у целом округу. Насупрот 68.133 динара, колику је одштету тражила основна школа у Ћуприји, у ћупријском срезу је школа у Стубици захтевала само 650 динара одштете. У ресавском срезу највећу одштету од 38.137 динара тражила је основна школа у тропоњу, а најмању, свега 2.318 динара школа у Грабовцу. У темнићком срезу највећу суму одштеет, од 22.720 динара, тражила је школа у Својнову, а најмању основна школа у Избеници тек 2.020 динара. Табела Процењена вредност штете, по школама Место у коме је школа Багрдан Белица Бунар Винорача Врановац Главинци Глоговац Деоница Драгоцвет Дубока Јагодина Јовац Ланиште

Срез Белички Белички Белички Белички Белички Белички Белички Белички Белички Белички Белички Белички Белички

Штета динарима

у 9.250 7.940 5.400 2.700 8.030 3.030 8.450 3.735 4.220 3.270 6.550 33.500 29.000

KAPIJA POMORAVQA


Лоћика Мајур Милошевац Праћина Рибаре Трешњевица Бељајка Велики Поповић Вирина Деспотовац Исаково Језеро Медвеђа Плажана Стењевац Трућевац Белушић Велика Сугбина Велике Пчелице Горња Сабанта Драгово Жупањевац Мала Дренова Опарић Пољна Превеште Ратковић Рековац Риљац Секурич Слатина Течић Цикот Батинац Бигерница Буљани

Белички Белички Белички Белички Белички Белички Деспотовачки Деспотовачки Деспотовачки Деспотовачки Деспотовачки Деспотовачки Деспотовачки Деспотовачки Деспотовачки Деспотовачки Левачки Левачки Левачки Левачки Левачки Левачки Левачки Левачки Левачки Левачки Левачки Левачки Левачки Левачки Левачки Левачки Левачки Параћински Параћински Параћински


281

8.900 3.690 7.720 4.040 5.540 1.770 5.790 40.378 2.450 8.000 5.450 5.000 17.230 10.000 2.500 3.213 22.130 7.000 3.293 5.500 8.806 1.500 577 3.063 2.750 28.690 7.900 10.870 1.880 8.000 4.420 2.880 83.850 1.556 32.000 8.388


282

Горња Мутница Доња Мутница Доње Видово Дреновац Иванковац Извор Крушар Мириловац Параћин Плана Рашевци Бусиловац Сење Сикирица Стубица Супска Ћуприја Бобово Витежево Војска Гложани Грабовац Дубље Дубница Јасеново Купиновац Луковица Роћевац Свилајнац Седлари Суботица Тропоње Црквенац Бачина Бошњане Варварин

Параћински Параћински Параћински Параћински Параћински Параћински Параћински Параћински Параћински Параћински Параћински Параћински Параћински Параћински Параћински Параћински Параћински Ресавски Ресавски Ресавски Ресавски Ресавски Ресавски Ресавски Ресавски Ресавски Ресавски Ресавски Ресавски Ресавски Ресавски Ресавски Ресавски Темнићки Темнићки Темнићки

4.740 22.500 1.035 13.630 65.431 12.000 4.999 1.538 40.300 8.000 1.580 4.667 28.000 4.189 650 6.755 68.133 11.120 5.263 10.610 5.845 2.318 11.756 4.175 13.000 2.700 3.548 5.937 17.123 3.616 7.260 38.137 3.330 8.071 5.700 19.000 KAPIJA POMORAVQA


Горњи Катун Доњи Катун Доњи Крчин Залаговац Избеница Маскаре Обреж Поточац Својново

Темнићки Темнићки Темнићки Темнићки Темнићки Темнићки Темнићки Темнићки Темнићки

283

7.824 7.070 15.400 7.150 2.020 16.010 12.480 15.676 22.720

Извор: Архив Југославије, Министарство просвете Краљевине Југославије, ф-1286. Висина тражене одштете поједине школе зависила је и од степена стручности комисије која је вршила процену уништеног, понекад и од њене способности да штету тачно изрази у предратној вредности динара. Било је и случајева да је комисија вредност штете у марту 1921. године означавала као предратну вредност. Тешко је, на пример, веровати да је предратна вредност уништених књига у јовачкој основној школи износила 10.000 динара, у условима када је 65 или 69,89% школа у округу пријавило мању вредност укупне штете, или када је школа у Супској за уништених 250 књига тражила 500 динара одштете, што би значило да је јовачкој школи уништено чак 5.000 књига. Да захтеви за одштетом често нису увек били реални показују и изречене пресуде, по отпочињању рада првостепених судова за ратну штету, скоро две и по године по завршетку првог светског рата. Наиме, појединим школама досуђивана је одштета са допунским трошковима у мањем износу од вредности наведене у пријави комисије за процену штете, као њена предратна вредност. Због одуговлачења потписивања мировних уговора којима би се утврдиле обавезе Немачке за накнаду ратне штете и заоштрене војнополитичке систуације у Краљевини СХС током 1919. и 1920. године, Уредба о накнади штете проузроковане ратом 1914-1920. године донета је тек 21. јуна 1920, са изменама од 22.октобра и Правилником за њено извршење од 27. октобра 1920. године. Судови за ратну штету имали су два нивоа. 1) првостепени суд за ратну штету и 2) виши суд за ратну штету. У сваком срезу и окружној вароши требало је да буде најмање по један првостепени суд, кога су чинили председник и двоје судија. Председник суда требало је да буде активни судија или неки чиновник са факултетском спемом. један судија је активни или пензионисани држани чиновник, често учитељ, а други је морао да испуњава услове за судију-поротника и бирао се коцком са листе грађана сваке општине. Досуђивана одштета састојала се из суме досуђене за претрпљену штету у вредности пре мобилизације 1914. године и тзв. „допунских трошкова“, који су представљали разлику између цене Историјски архив Крушевац


284

пре рата и оне у време пресуде.5 На основу наређења Министарства правде од 15. марта 1921, првостепени судови за артну штету отпочели су рад 1. априла 1921. године. Током друге половине 1921. и у првој половини 1922. године пресуђен је и највећи број одштетних пријава свих основних школа у Србији, па и оних у Моравском округу. Између 9. маја и 9. децембра 1921. године, пресуду ратне штете добило је и 28 школа из левачког и темнићког среза, а од 1. октобра 1921. и 7. марта 1922. године и 18 школа из параћинског среза, с тим што је школи у Ћуприји пресуда изречена раније, још 24. маја 1921. године.6 Школе у левачком и темнићком срезу добиле су пресуде на износ од свега 503.146 динара, или 17.969 динара просечно по школи. Предњачила је цикотска школа са пресудом од 51.500 динара, док је са само досуђених 1.500 динара одштете на зачељу била школа у Жупањевцу. Школама у параћинском школском срезу досуђено је 906.172,35 динара, или 45.307,62 динара по школи, при чему је највише досуђено школи у Ћуприји, 116.710 динара, а најмање школи у Сењу, само 6.000 динара,7 с тим што је ћупријској школи досуђено 71,30% више од суме која је у пријави ратне штете означена као њена предратна вредност, а 32,67% мање од приваљене послератне вредности, док је сењска школа добила пресуду на вредност која је чак за 78,57% нижа од предратне вредности, означене у пријави ратне штете. Табела Вредност досуђене ратне одштете, по школама Место у којем је школа

Срез

Досуђена одштета

+ или – према предратној процени динара

%

Трешњевица

Белички

4.050

+2.280

+128,81

Винарача

Белички

4.960

+2.260

+83,70

Рибаре

Белички

11.930

+6.390

+115,34

Ланиште

Белички

13.350

-15.650

-53,96

Деоница

Белички

14.250

+10.515

+281,53

Мајур

Белички

14.600

+10.910

+295,66

Лоћика

Белички

15.000

+13.000

+650,00

Врановац

Белички

16.800

+8.770

+109,21

Глоговац

Белички

20.968

+12.218

+139,63

Бунар

Белички

22.400

+17.000

+340,00

Багрдан

Белички

32.415

+23.165

+250,43

Драгоцвет

Белички

32.530

+28.310

+670,85

Милошевац

Белички

34.760

+27.040

+382,46

5 Момчило Исић, Материјално страдање основних школа у Србији за време Првог светског рата, Београд, 2010, стр. 59. 6 Исто. 7 Исто, стр. 60

KAPIJA POMORAVQA


285

Белица

Белички

42.400

+34.460

+434,00

Јагодина

Белички

79.608

+73.058

+1.115,39

Јовац

Белички

160.045

+126.545

+377,75

Исаково

Деспотовачки

14.389

+8.939

+164,02

Риљац

Левачки

4.960

+3.080

+163,83

Горња Сабанта

Левачки

5.160

-340

-6,18

Велика Сугбина

Левачки

5.540

-1.460

-20,86

Течић

Левачки

6.150

+3.270

+113,54

Секурич

Левачки

6.300

-1.700

-21,25

Пољна

Левачки

6.410

+3.660

+133,09

Рековац

Левачки

10.000

-870

-8,00

Слатина

Левачки

11.518

+7.098

+160,59

Ратковић

Левачки

13.400

+5.500

+69,62

Опарић

Левачки

13.570

+10.507

+343,03

Превешт

Левачки

13.949

-14.741

-51,38

Белушић

Левачки

+19.000

-3.130

-14.14

Велика Пчелица

Левачки

19.955

+16.662

+505,98

Драгово

Левачки

21.333

+12.527

+142,25

Цикот

Левачки

51.550

-32.300

-38,52

Мириловац


10.000

+8.462

+550,19

Рашевац


12.360

+10.780

+682,28

Плана


12.609

+4.609

+57,61

Горња Мутница


13.500

+8.760

+184,81

Доње Видово


18.000

+16.965

+1.639,13

Буљан


22.700

+14.312

+170,62

Батинац


23.000

+21.444

+1.378,15

Бусиловац


28.150

+23.483

+503,17

Доња Мутница


30.900

+5.400

+21,18

Супска


48.850

+42.075

+622,87

Крушар


53.090

+48.091

+962,01

Извор


60.000

+48.000

+400,00

Бигерница


64.000

+32.000

+100,00

Дреновац


66.500

+52.870

+387,89

Сикирица


76.000

+71.811

+1.714,28

Сење


92.000

+64.000

+228,57

Ћуприја


116.710

+48.577

+71,30

Параћин


118.206

+77.906

+193,31

Иванковац

Параћнски

24.572

-43.859

-62,44

Доњи Катун

Темнићки

11.520

+4.450

+62,94



286 Залоговац

Темнићки

17.171

+10.021

+140,15

Својново

Темнићки

19.400

-3.320

-14,61

Бачина

Темнићки

21.850

+13.780

+170,73

Поточац

Темнићки

32.580

+16.904

+107,83

Доњи Крчин

Темнићки

35.040

+19.640

+127,53

Обреж

Темнићки

37.410

+24.970

+200,72

Варварин

Темнићки

42.000

-1.000

-2,32

Горњи Катун

Темнићки

50.000

+42.176

+539,05

Бошњане

Темнички

8.850

+3.150

+55,26

Извор: Момчило Исић, Материјално страдање основних школа у Србији за време Првог светског рата, Београд, 2010, стр.62-71 Иако је свега 11 школа добило пресуду на износ мањи од траженог у пријави ратне штете, а да је било школа чије су пресуде гласиле на износ и преко 10 пута већи од наведеног у комисијској процени, школи у Доњем Видову досуђено је чак за преко 17, а школи у Сикирици за више од 18 пута, највећи број школа се жалио на висину досуђене одштете. Тако је, на пример у параћинском срезу 26. маја 1922. године било тек пет извршних пресуда. Извршне су биле, скоро једино, пресуде Вишег суда за ратну штету. Од 28 пресуда школама у срезовима левачком и темнићком, свих 18 које је изрекао Првостепени суд за ратну штету није било извршно, чак ни оне донете у мају 1921. године. Извршно је било само преосталих десет које је донео Виши суд за ратну штету.8 Како је и после жалбе на првостепену персуду, износ досуђене одштете, најчшеће, остајао исти, одуговлачење са извршношћу, због уложене жалбе, додатно је смањивало вредност и онако скромне одштете, због вртоглавог пада динара. Истовремено, и извршне пресуде нису много значиле када је њихова наплативост била скоро немогућа. „Када су почетком 1924, према Закону о исплати ратне штете од 29. новембра 1922, ове пресуде замењене обвезницама, односно боновима – купонима ратне штете, са роком амортизације од 50 година и годишњом каматом од 2,5%, надања школа о правичном обештећењу потпуно су нестала.“9 Многе школе у Моравском округу су, отуда, обвезнице ратне штете чувале у својим архивама, чак и до Другог светскјог рата, исказујући их као имовину у свом буџету. Због изузетно скромне материјалне основе основних школа у Моравском округу уочи Првог светског рата, њихово знатно разарање и пустошење у рату довело их је у посебно незавидан материјални положај по завршетку рата, како због одуговлачења са досуђивањем и, посебно, са исплатом ратне штете, још више због њиховог неадекватног издржавања. Према Закону о народним школама у Краљевини Србији од 19. априла 1904. године, који је на подручју Србије важио све до доношења Закона 8 Момчило Исић, Материјално страдање основних школа у Србији за време Првог светског рата, Београд, 2010, стр. 72. 9 Исто, стр. 74.

KAPIJA POMORAVQA


287

о народним школама од 5. децембра 1929. године, школу је издржавала школска општина,10 која је била дужна: 1(да да потребно земљиште за школу и за школско двориште и игралиште, а у селима још и најмање пола хектара земљишта за школску башту у близини шпколе, и да све то одржава у доброј огради; 2) да подиже оправља и у добром стању одржава школске зграде, у којима морају бити потребне учионице и радионице, удешене према хигијенским и педагошким правилима, станови за наставнике и за послужитеље, а у местима где ученици зими станују у школи, још и собе за спавање, трпезарија, кујна, заједно с потребним намештајем и посуђем; 3) да набавља школски намештај; 4 (да даје огрев за школу, за наставнике и за послужитеље, и то свагда у почетку школске године за целу годину; 5) да плаћа школске послужитеље; 6) да рукује школском касом, школским имањем и школским фондовима; 7) да се стара да што већи број деце походи школу, и да потпомаже наставнике у свима школским пословима; 8) да издржава дечја забавишта, и да, по могућству, потпомаже просветне установе којима се шири писменост у народу.11 Школску општину je, према Закону, представљаo Школски одбор, који се и стараo о вршењу њених дужности.12 У погледу издржавања школе, он је био обавезан да “рукује школским имањем и школским фондовима”, као и “да у почетку сваке школске године састави школски буџет за нову годину, и да га пошаље на одобрење окружном школском одбору. Благајник школског одбора руковао је школском благајном, у коју улазе: 1) суме које окружни одбор, или политичка општина дају сваке године за школске потребе; 2) приходи од школског имања, од ручног рда, или од чега другога што припада школи; 3) приходи од новчаних казни; приходи од добровољних прилога или од завештања.13 Законски регулисано, издржавање основних школа по завршетку Првог светског рата запало је у озбиљну кризу. Будући да су општине своје буџете усвојале тек у другој полoвини 1919. године, општински прирез скоро да није ни убиран прве послератне године, а и у току 1920. он је споро, и у недовољним количинама, пристизао у касе школа, како због знатно увећаног школског буџета, ради поправке и опремања порушених и опљачканих школских зграда, тако и збг отежане наплате школског приреза од становништва које је у рату знатно осиромашило. Осим ратних последица, тешкоће у издржавању основних школа стварала је и ниска просвећеност сиромашног сеоског света који није могао да осети потребу за поправком порушених, и подизањем нових квалитетних школских зграда, када он сам цео век проводи у оронулим, неокреченим, 10 Круг школске општине чини варош или варошица, сама за се или у заједници са једним или више села, или село или више села и заселака који заједнички издржавају једну или више школа. Окружни школски одбор дужан је старати се да свако место уђе у састав појединих школских општина . – из члана 13. Закона о народним школама од 19. априла 1904. године. 11 Закон о народним школама од 19. априла 1904. године, Београд, 1904, стр. 7. 12 Месни школски одбор чине: председник оне општине у којој је школа, управитељ школе или учитељ, ако је сам, и три писмена грађанина, или по један грађанин из свакога села, ако школску општину састављају села из разних политичких општина. 13 Закон о народним школама од 19. априла 1904. године, Београд, 1904, стр. 9; Момчило Исић, Основно школство у Србији 1918-1941, књ. 1, Београд, 2005, стр. 70.


288


непатосаним кровињарама, са малим прозорима подлепљеним хартијом. С друге стране, неретко су и општинске управе прикупљени школски прирез трошиле у друге сврхе.14 У међустраначким, поготово предизборним, разрачунавањима, као опробанао средство користило се обећање о смањењу пореза, што је најчешће значило, ако се на обећања није заборављало, смањење школског приреза, па тиме и редукцију месног школског буџета, из кога су, неретко, изостављане и ставке за подизање и обнову школских зграда. Због одржавања парламентарних и општински избора, током 1920. године, нарочито је дошло до застоја у прикупљању пореза и приреза, тако да је издржавање школа постало највећи проблем основног школства у скоро целој Србији. С тим у вези, Министар просвете се у октобру 1920. године обратио Министру унутрашњих послова “молбом за наређење да полицијске власти тачно и марљиво примењују прописе чл. 157 Закона о општинама према оним општинским управама, које су немарне у вршењу дужности према школи, чиме се једино може обезбедити уредно издржавање народних школа.”15 Министар унутрашњих послова уважио је ову молбу, па је 14, октобра 1920. године, актом УБр. 21.107, наредио полицијским властима “да најенергичније настану да се од општина одмах наплати све, колико је која општина била дужна предати школској каси, на име издржавања школе по пропису чл. 157 Закона о општинама, па да се и убудуће полицијске власти придржавају овога законског прописа, и према немарним општинским органима примењују прописане казне”. У истом циљу, и сам Министар просвете је 20. новембра 1920. године, актом ОНБр. 43.113, наредио, да „школски надзорници уложе нарочито старање да се издржавање народних школа побољша што пре и што јаче“.16 Пошто су, међутим, ова министарска наређења уследила тек пред крај 1920. године, то се издржавање школа у овој години није могло знатније да побољша. У Моравском округу оно је било чак слабије него у целој Северној Србији. Та разулика је била нешто израженија код реализације буџета градских основних школа. Примера ради, од 570.832 динара планираних буџетских прихода сеоских основних школа у Моравском округу 1920. године реализовано је 304.153 динара или 53,28%, а у касе овдашњих градских школа од планираних 172.930 динара слило се 105.183 динара или 61%, док је у највећем делу Северне Србије та реализација износила 57,09%, односно 68,25%.17 Министарство просвете је крајем 1920. године, за школе у окрузима: београдском, ваљевском, крагујевачком, крајинском, моравском, пожаревачком, рудничком смедеревском, тимочком, ужичком и чачанском одобрило скроман кредит за обнову старих и подизање нових школских зграда, од 1.203.000 динара из кога су школе моравском округу добиле тек 50.000 динара.18 14

Исто Станишић Станиша, Најновији учитељски зборник, Београд, 1928, стр. 104. 16 Исто, стр. 109; Момчило Исић, Основно школство у Србији 1918-1941, књ. 1, Београд, 2005, стр. 72. 17 Исто, стр. 75. 18 Исто, стр. 139. 15

KAPIJA POMORAVQA


289

Почетком 1921. године уследило је извесно побољшање у реализацији планираних школских прихода у већем броју срезова широм Србије. Током прве половине године, у касе основних школа у беличком срезу пристигло је било 68,19% планираних средстава. Овај тренд није, међутим, настављен у наредним годинама, због чега је школски надзорник за белички срез, у извештају о издржавању школа током 1924. године подвукао: „Школе нису уредно примале припадајући део по буџету. Чак и казне нису успеле да присиле председнике појединих општина да уредно издржавају школе. Ради карактеристике наводим пример једног председника општине, који је, кад је кажњен са 150 динара, сазвао збор код општинске суднице и саопштио збору како је кажњен по тужби учитеља и како је платио ту казну, али је зато општини уштедео 6.000 динара приреза, јер толико није предао школи.“19 Као последица неодговарајућег издржавања основних школа, школске зграде су споро и неквалитетно обнављане, а још ређе су подизане нове и одговарајуће. Отуда је школске 1922/23. године у Моравском округу за потребе школе коришћено 37 или 26,43% школских зграда, које су зидане за друге сврхе. У ћупријском школском срезу оне су чиниле чак 43,90%. Истовремено, од тврдог материјала било је саграђено тек 85 или 60,71% свих школских зграда у округу, док сврси школе није одговарало 36 или 25,71%, у беличком школском срезу највише, чак трећина. Скоро пет година после завршетка Првог светског рата, у Моравском округу је тек 75,71% школских зграда било у добром стању, док их је 22 или 15,71% било у средњем, а 12 односно 8,57% у лошем стању. Нехигијенских школских зграда било је, такође, у знатном броју, њих 26 или 18,57%.

друге сврхе

тврдог

другог

одговарају

не од говарају

добром

средњем

лошем

хигијенске

нехигијен

Биле су

У каквом су стању

школу

Школски срез

Сврси школе

Зидане за

Зидане од материјала

Табела Школске зграде школске1922/23. године

Белички

21

9

16

14

20

10

19

5

6

24

6

Ресавски

35

4

27

12

28

11

33

3

3

37

2

Темнићки

24

6

19

11

26

4

24

3

3

22

8

Ћупријски

23

18

23

18

30

11

30

11

-

31

10

Укупно

103

37

85

55

104

36

106

22

12

114

26

Извор: Момчило Исић, Основно школство у Србији 1918-1941, књ. 1, Београд, 2005, стр. 148,149.

19

Исто, стр. 80.



290

Осим неодговарајућих школских зграда, због празних школских каса и опрема школа је била веома скромна, поготово у првим послератним годинама. Без скоро икаквог школског намештаја уништеног од стране Бугара, а у оскудици даске, наставници у параћинском срезу су, на пример, по упутству школског надзорника, тражили од самих сељана даске за какве такве клупе, столове и др. Многе школе у овом срезу отпочеле су пак и школску 1919/20 годину тако што су деца, и даље, седела на столичицама, које су сама од својих кућа доносила.20 Школске 1922/23. године довољно намештаја имало је тек 58,16%, а добар намештај 64,54%, што значи да је у неким школама био добар намештај иако га нису имале довољно. Оскудевале су основне школе у Моравском округу и у наставним средствима, поготово за наству историје. Довољно их је било само у три школе, док их 129 или 91,49% школа није уопште имало. За очигледну наставу довољно их је било у 89 или 63,12% школа, а за земљопис у 102 или 72,34% школа. „Најопремљеније“ су школе биле у средствима за наставу математике, којих је довољно било у чак 113 или у 80,14% школа. Уз скроман намештај и више него скромна наставна средства, основне школе у Моравском округу, у првим послератним годинама, посебно су оскудевале у књигама, највише оне са подручја под окупацијом Бугара, који су у циљу денационализације, нарочито ревносно уништавали српске књиге. “Бугари су с десне стране обале Мораве све књиге, у колико их нису однели у своју земљу, попалили до најмање књижице на српском језику, само да би се утро траг и најмањој сенци српства. Како су мрзели Србе, исто тако су мрзели и српску књигу.“21 Школске 1922/23. године у основним школама у Моравском округу било је тек 8.371 књига, просечно 60 књига по школи, и то по 32 у наставничким и 28 у ђачким књижницама. И док су ђачке књижнице биле уједначеније по броју књига, од 25 у школама ћупријског до 31 у школама ресавског школског среза, дотле су наставничке књижнице у темнићком школском срезу имале просечно по 69 књига, а оне у ћупријском школском срезу тек по десет, што је, вероватно, последица посебно „ревносног обрачуна“ бугарског окупатора са књигама у овдашњим школама. Будући да је већина основних школа у Моравском округу и наредних година имала, углавном, празне касе, поправљање старих и подизање нових школских зграда било је, и даље, веома споро, а исто тако је текао и процес опремања школа намештајем, наставним средствима и књигама. Зато многе школске зграде у округу, и неколико година после ослобођења, нимало нису личиле на храм просвете и културе. Извештавајући о стању основних школа у току 1924/25 школске године, школски надзорник за белички срез зато оштро закључује: „Школске зграде су у већини бедне. Њихове оправке могу да се назову крпарења. Има појединих школских зграда, које су некад подизане по плану, али које данас нису ни налик на ондашње школе. Пре би се могло рећи да личе на штале.“ 20 21

АЈ, 66, ф-1.775. АЈ, 66, ф-1773.

KAPIJA POMORAVQA


291

Табела Број књига школске1922/23. године

ђачким

укупно

Број књига по једној школи наставничким

ђачким

укупно

Број књига у књижницама наставничким

Школски срез

Белички

843

887

1.730

28

30

58

Ресавски

1.100

1.210

2.310

28

31

59

Темнићки

2.069

812

2.881

69

27

96

414

1.036

1.450

10

25

35

4.426

3.945

8.371

32

28

60

Ћупријски Укупно

Извор: Момчило Исић, Основно школство у Србији 1918-1941, књ. 1, Београд, 2005, стр. 207. За школски намештај он каже, да је „у мизерном стању“ и подвлачи: „Мали број школа има добре хигијенске клупе, а о осталом намештају не може се ни говорити. (…) У буџетима свих школа стално се предвиђа велика сума на намештај, али се намештај никад не набави, већ се та сума увек пренесе као дуг из године у годину.“ Посебно је школски надзорник био оштар у оцени стања наставних средстава по школама. „Наставна средства, може се рећи,и да не постоје. Нешто мало што их има, не задовољавају ни најосновнију потребу за наставним средствима.” Истичући, пак, да су најчешће недостајала средства за набавку књига, он наглашава: „Уопште се на књиге не даје много, зато што никад не достигне прирез ни за важније, управо прешније потребе, као служитељску плату, огрев и др.” 22 Изузетно слаб квалитет и постојеће школске опреме, подвлачи и школски надзорник за срезове левачки и темнићки, у извештају о стању школа у 1925/26 школској години: „Најнужнијег школског намештаја има свуда. Само што је овај тако разнолик, да ни две школе, а понекад ни две учионице, немају идентичности, нпр. у клупама ђачким или у чему другом. Овај је намештај у већини рађен на брзу руку од 1919, године до данас, да би школе што пре могле почети рад”. Ово потврђује и извештај обласног просветног инспектора о стању школа у Моравској области 1925/26 години: „Од намештаја у другој половини ове године мало се шта набавило. Највеће набавке се врше с јесени, кад прирез политичке општине лакше купе, и школи нешто боље предају. Прописних ђачких клупа је веома мали број. И што се од намештаја набавља прави се тако, да што јефтиније стаје, а што је то, врло често, много скупље ништа се не размишља, јер се оваквом куповином, готово увек, набави роба последње класе”23 22 Исто, стр. 154, 201,202, 205.206. 23 АЈ, 66, ф-1.313; Момчило Исић, Основно школство у Србији 1918-1941, књ. 1, Београд, 2005, стр. 207.



292

У Првом светском рату основне школе у Моравском округу, као и у највећем делу Србије, претрпеле су материјално разарање, које је у марту 1921. године било процењено на 1.042.805 динара предратне вредности, што је износило 11.213 динара просечно по једној школи. Штета је, међутим, била знатно већа него што то тражена одштета показује, будући да је велики део овдашњих основних школа имао тескобне и неквалитетне школске зграде и веома скромну опрему, због чега ни њихово знатно разарање и пустошење није предпостављало велику новчану одштету. Тешке економске прилике и недовољна политичка стабилност у округу, по завршетку Првог светског рата, уз недовољну утемељеност основне школе међу најширим народним слојевима, али и код локалних органа власти – општинских управа, проузроковале су недоговарјуће издржавње основних школа, што је имало за последицу споро обнављање старих и ретко подизање нових квалитетних школских зграда, као и њихово неодговаарјуће опремање у дужем послератном периоду. Summary In World War I elementary school in the district of Moravia, and in most parts of Serbia, suffered material destruction, which in March the 1921st year was estimated at 1,042,805 dinars prewar valueswhich amounted to 11,213 dinars on average at one school. It is a pity, however, was significantly higher than the compensation required showing, since a large part of local primary schools had anxiously and poor quality school buildings and a very modest equipment, making them not much destruction and devastation is not anticipated, a large financial compensation. Difficult economic conditions and lack of political stability in the district, after the First World War, with insufficient foundation primary school popular among the broadestlayers, but also in local government - municipal governments, caused bad paying for primary schools, which resulted in slow recovery old and rarely raising new quality of school buildings and equipping them notsatisfatede a long post-war period.

KAPIJA POMORAVQA

ИЗРАДА МУНИЦИЈЕ У СРБИЈИ ОД 1862. ГОДИНЕ ДО ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

293

др Радован Радовановић, ванредни професор Криминалистичко полицијска академија, Цара Душана 110, Земун

ИЗРАДА МУНИЦИЈЕ У СРБИЈИ ОД 1862. ГОДИНЕ ДО ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА Сажетак: У раду се обрађује производња пушчане и артиљеријске муниције у крагујевачким војним погонима и то у периоду од 1862. године до 1915. године. Нарочито је посвећена пажња производњи артиљеријске муниције током Првог светског рата. Кључне речи: Србија, Војнотехнички завод, Крагујевац, Српска војска, муниција, наоружање, Шнајдер Кане, У Србији се муниција за стрељачко наоружање и артиљерију израђивала још пре Првог српског устанка као и током устанка. Међутим, та производња се никако није могла назвати као мануфактурна производња већ само као занатска. Тек са развојем завода у Крагујевцу доћи ће и до индустријске производње муниције. Пре него што пређемо на ту тему споменимо да су се ђулад за српске глаткоцевне топове лила у Мајданпеку али ћемо о томе нешто више писати неком другом приликом.

Производња стрељачке муниције у Крагујевцу до Првог светског рата Пред крај владавине књаза Александра Карађорђевића Блазнавац је задужио Протића, Чолак Антића, Поповића и Надрљанског, још пре њиховог одласка за Лијеж по венсанке, да у тамошњим арсеналима овладају техником конверзије кремењача у каписларе, жљебљењу цеви и изради каписли. У складу са тим попечитељство внутрени дела је 31. маја/12. јуна 1857. године обновило захтев за набавку не само машина неопходних за конверзију пушака већ и за израду муниције за њих. Најпре је 11/23. септембра то прихватио Совјет након чега је 26. септембра/8. октобра 1857. године књаз Александар Карађорђевић одобрио 1700 талира за набавку у Лијежу: “2 машине за прављење нишана”, 2 машине за извлашење олука, 20000 пирамида за каписле, матрице за нишане и орозе, калупи за куршуме и матрице за пресовање куршума.”1 У складу са тим 1860. године донета је Уредба о државној оружници и Уредба о државном војном арсеналу у Крагујевцу. Према првом правном акту, Државна оружница се састојала од ливнице топова и муниције, радионице 1 АС - ПО - Предлог Попечитатељства дела од 11. септембра 1857 ВНо 1256, Закључак Совјета од 11. септембра 1857 ВНо 1094, Решење књаза Александра од 26. септембра 1857, ВНо 1355.


294

Радован Радовановић

(лафетнице) и пушкарнице. Друга уредба је утврдила основе главног војног арсенала у чији су састав улазили: лабораторијум са каписланом и магацини оружја, муниције и барута. То су били први правни акти о војној фабрици у Крагујевцу. Међутим, брзо је уочено да је раздвајање производње и смештаја војног материјал нерационално па је већ 27. априла/9. маја 1862. године донет Закон о устројству Артиљеријске управе. Тим законом су сви војни објекти у Србији уједињени у једну организациону и технолошку целину, а њихово средиште се налазило у Крагујевцу. Нешто по сукобу 1862. године Тополивница је добила два нова одељења - Инструментарницу и Радилиште за точне израде (нека врста конструкционог бироа). Почетком 1863. године набављене су машине алатљике за производњу изолучених топовских и пушчаних цеви. Тако је крагујевачка фабрика располагала са 20 машина за олучење пушчаних цеви и две машине за резање топовских цеви. Крагујевачки погони су марта 1863. године имали дневни капацитет од 20.000 куршума и 40.000 каписли а месечно су могли да ижљебе 300 цеви и конвертују 1000 пушака.2 Под отежаним условима из Русије преко Румуније јануара 1863. године стигло је свега 36200 глатких перкусионих пушака М 1845 и 3000 изолучених пушака М 1854 (поред 3000 сабљи). Првобитно је било предвиђено да се набаве и калупи за ливење куршума, резервни материјал, пистоне и каписле, али али није познато да ли су они и том приликом испоручени.3 Међутим, пошто ће се врло брзо започети са ливењем куршума за ове руске спредњаче врло је вероватно да ако не тада а оно да су кратко време након тога ипак стигли из Русије калупи за ливење куршума. Блазнавац и Филип Христић, су уз Гарашинову помоћ крајем 1866. године у Аустрији набавили 27.000 перкусионих жљебљених спредњача система Лоренц (Lorenz) 13,9 мм М 1854 (незнатни део је отпадао на камербихсле 18,1 мм М.1849). Почетком 1867. године у Хамбургу је купљено 28.000 саксонских перкусионих жљебљених спредњача 14,7 мм М 1850/56 за потребе српске војске као и још 5000 истих пушака за Црну Гору (још 500 истих пушака је Црној Гори поклонио војни лиферант Лазар Трифковић). Све пушке М 1850/56 и све пушке Лоренц биле су предвиђене за конверзију на остраг пунеће пушке тј неких 55.000 пушака.4 По званичним подацима на почетку рата 1877. године српска војска је располагала са 39.276 Пибодуша, 24.573 пушака система Грин и 71.521 спредпунећом пушком (руске и венсанке), без камербихсли. Треба навести да су ивде скупно дате пушке и карабини. Међу пушкама Пибоди је и 9000 пушака Пибоди калибра 13,9 мм и 1000 карабина Пибоди калибра 11 мм, набављених решењем Министра војног од 28. септембра/10. октобра 1878. године код 2

Од топа до аутомобила 1853 - 1973, Крагујрвац 1973, 15: Ž. Spasić, Kragujevačka fabrika oružja, Beograd 1973, 62; Р. Радовановић, Н. Ђокић, “Војна помоћ Русије Србији у наоружању од 1804. до 1915. године”, у: Браничево у историји Србије, Пожаревац 2008, 476 3 Спасић потпуно прозвољно наводи 31000 пушку. Ž. Spasić, Kragujevačka fabrika oružja, Beograd, 1973, 60; детаљније о овом транспорту оружја видети у Р. Петровић, Дипломатски спор о преносу српског оружја 1862. године преко Румуније, Годишњица Николе Чупића књ. XLVIII, Београд 1939, 198-200; В. Поповић, Политика Француске и Аустрије на Балкану за време Наполеона III, Београд-Земун, 1925, 119; Р. Радовановић, Н. Ђокић, н. д, 477. 4 Б. Богдановић, Наоружање српске и црногорске војске од XVIII до XX века, Зборник Историјског музеја Србије 31, Београд 2003, 152 -154; Р. Радовановић, Н. Ђокић, н. д, 478 ту видети и старију литературу.

KAPIJA POMORAVQA


295

фабриканта Томаса Седерлеа у Бечу. Током рата 1877/8. године у Пушкарници је преправљено 2308 Гриновача у Пибодушу.5 За све ове пушке се производила муниција у артиљеријској управи у Крагујевцу. Такође је произвођена и артиљеријска муниција за топове којима је располага српска војска осим за острагане за које је набављана у иностранству. Производња муниције у артиљеријској управи је нарочито расла за време ратних сукоба. На жалост немамо тачних података шта је од муниције произведено током рата 1876. године али имамо прецизне податке о производњи током рата 1877-1878. године. Муниција за стрељачко и артиљеријско наоружање произвођена је у лабораторији, чаурници са циндерницом и тополивници. Тако је у лабораторији, између осталог произведено 1,820.742 фишека за Гриноваче, 2,913.000 куршума и 2,855.096 фишека за Пибедоваче, 136.800 фишека и 331.480 куршума за револвере, 133.200 куршума и 104.950 фишека за кавалериске Пибоди карабиле, 57.000 фишека од 700 гр и 14050 фишека од 300 гр за Ла Хитове топове, 8163 фишека за топове од 12 фунти, 46129 граната за 4 фунтове тешке топове, 4610 граната за 12 фунтове топове, 9711 граната за лаке 4 фунтове топове (све споменуте гранате са конкусним упаљачем), 2146 картеча за 4 фунтове топове, 515 картеча за 12 фунтове топове, 790 фишека и исто толико граната за 15 цм позадне топове, 63100 фрикционих упаљача итд. У исто време у чаурници и циндерници је произведено 3,629.000 чаура за Пибоди фишеке, 100.000 цевчица за фрикционе упаљаче, 100.000 чаура за каваљериске карабине малог калибра, 47861 конкусионих упаљача и 2000 форштекера за 24 фунтове гранатае. У тополивници је истовремено произведено 35276 граната за тешке и 1310 граната за лаке 4 фунтове Ла Хитове топове као и 2000 граната за 24 фунтове топове.6 Народна скупштина је на седници од 20. маја/1. јуна 1881. г. донела решење којим је овластила владу да може позајмити 6,000.000 динара у циљу куповине 100.000 пушака. Ово решење је потврдио кнез Милан 19.јуна/1. јула 1881. године. За српску пешадију наручено је 100.000 пушака 10,15 мм М 1880 код фабриканата браће Маузер и комп. у Оберсдорфу на Некару у Виртембергу. Фирма Маузер и комп. су овај модел пушке поднели на конкурс пошто им је мајор Кока Миловановић уступио своју конструкцију цеви и зрна на извршење и даљу употребу. По уговору фабриканти су били обавезни да предају првих 10.000 пушака за 10 месеци а после тога остатак од 90.000 пушака у партијама од по 5000 пушака месечно. Пошто је за државну касу било немогуће да се у потпуности исплате све пушке ако би биле предате по уговореном року до 8/20. новембра 1883. г. то је на седници Министарског савета одржаној 5/17. новембра 1883. г. решено да се лиферанту пушака продужи рок до 1/13. јануара 1884. г. без накнаде са његове стране. Када су биле при крају испоруке пушака Мод. 80 Србија је набавила прве брзометне пушке, тачније, у овом случају карабине. Наиме, за потребе коњице набављено је 4000 карабина 10,15 мм Мод. 1884 (без ножева) а за потребе жандармерије и коњице такође 4000 карабина 5 Министарство војно, Извештај о радњи у рату 1877 и 1878 године - III Артиљеријско одељење, Београд 1878, 4, 13-14, 19. Само то нису Гриноваче које су узете из јединица већ које су се налазиле у Пушкарници. Р. Радовановић, Н. Ђокић, н. д, 478 -9. 6 Министарство војно, Извештај о радњи у рату 1877 и 1878 године - III Артиљеријско одељење, Београд 1878, 18


296


Мод. 1884 (са ножевима).7 Муниција за све ове пушке и карабине је, наравно израђивана и у ВТЗ-у у Крагујевцу. На 31. седници Министарског савета, којој је председавао краљ Александар Обреновић, одржаној 16/28. априла 1897. г. одлучено је да се приступи набавци 110.000 пушака магацинки Маузер М.99, 1,000.000 метака за њих, али је стварно набављено само нешто виш од 90000 Маузерки М.99. По формацији Српској војсци је 31. марта/13. априла 1904. године било потребно 193565 брзометних пушака (без карабина) да наоружа комплетан I и II позив а она је располагала са 90015 пушака Маузер М 99.8 У Штајеру током 1907. године набављено 30000 пушака М 99/07 а до маја 1910. године било је адаптирано 34000 Кокинки па је српска војска имала око 154000 брзометних пушака. До марта 1911. године адаптирано је још 9000 Кокинки а у међеврумену у рану јесен 1910. године у Немачкој (са фабриком Маузер) склопљен уговор о набавци још 32000 пушака М 1910 од којих је 4800 стигло до краја 1910. године. Како су остале стигле у Србију до средине 1911. године Србија је пред Балканске ратове имала око 195000 брзометних пушака што је било довољно за наоружавање комплетног првог и другог позива, додуше без минималне резерве од 10%. Један део израде муниције за магацинке је био поверен ВТЗ-у и овај посао је завршен до краја августа 1908. године, након чега завод није имао нових наруxбина за муницијом.9 Производња граната и шрапнела у ВТЗ-у Друго питање на које ћемо се овде осврнути је производња граната и шрапнела у ВТЗ. У Београду је 30. децембра 1906. године потписан уговор са представницима Шнајдерове фабрике о куповини 47 батерија пољских топова 75 мм Шнајдер М. 907 са по 3000 метака по батерији (2400 шрапнела и 600 разорних граната) тј укупно 188 топова и 141000 метака (112800 шрапнела и 28200 разорних граната). Сав поручени материјал стигао је у Србију до половине 1909. године. Нова поруxбина топовског материјала код Крезоа извршена је 1910. године. Тада је наручено 40 батерија пољских топова 75 мм Шнајдер М. 907А, који су поред неких других ситнијих измена имали знатно модерније нишанске справе. Муниција, шрапнели и гранате су добили нове, модерније упаљаче а код разорних граната пуњење од 600 гр шнајдерита је замењено са 645 гр тротила. Нова муниција је добила ознаку Модел 1907А. Треба навести да су оба модела топа могла да користе обе врсте муниције. Цена овог новог модела муниције је 1910. године била 47 динара за шрапнел и 53 динара за разорно зрно.10 До Балканских ратова је од 1906. године, по свему судећи набављана муниција из Француске у три наврата. 7

Наша нова пушка, СВЛ бр. 23 од 6. јуна 1881, 488-492; Решење кнеза Милана АНо 1503 од 19. јуна/1. јула 1881. г., Службени војни лист бр. 27 од 1. јула 1881, 583/4; СВЛ од 19. октобра 1885; Н. Шкеровић, Државна архива Србије - Грађа књ. II – Записници седница Министарског савета Србије 1862-1898, Београд, 1952, 419. Р. Радовановић, Н. Ђокић, н. д, 479 – 480. 8 Архив ВИИ, п. 14, кутиј. фасц. 5 – Преглед Бројног стања оружја, оружног прибора и муниције целокупне војске Краљевине на дан 31. марта 1904. године. 9 Питање посланика Јаше Продановића министру војном Степи Степановићу на 9. редовном састанку Народне скупштине одржаном 19. јула/1. августа 1909. г. у Београду. Рад Народне скупштине сазване у ванредни сазив за 1908. г. – Стенографске белешке, Београд, 1908. 10 Таблица гађања за пољски топ М1907 и М1907А кал. 75 мм, Крагујевац 1915; Д. Влајић, Наука о оружју, Београд 1930, 481 – 482; Ђенерал С., Муниција за рат, Ратник III/1932, 17

KAPIJA POMORAVQA


297

Вратимо се сад производњи муниције за ове пољске топове у Србији. Ево шта о томе пише Спасић. После закључења уговора са француском фирмом “Шнајдер” за испоруку пољских топова и дела муниције, почело се са припремом за производњу одговарајуће муниције у ВТЗ. Инсталацију машина и других постројења, чији капацитет је био 200 топовских метака за осмочасовни радни дан, узели су на себе француски војни стручњаци. Већ је током 1909. године почела изградња грађевинских објеката за нове радионице да би већ 1910. године сви радови били завршени а у првој половини 1911. године произведено 20000 шрапнела. После тога француски стручњаци су напустили Крагујевац. Међутим у производњи муниције по лиценци француске фирме Шнајдер искрсло је доста проблема, те је прихваћена друга повољнија понуда.11 Из извештаја потпуковника Миленковића видимо да није било баш тако. Израда 20000 шрапнела јесте 31. августа/13. септембра 1911. године била при крају (довршено око 80%) али још није била завршена. Спасић не ојашњава шта је био узрок овим проблемима али из каснијих извештаја можемо закључити да је била реч у лошем квалитету упаљача. Даље, Спасић не наводи када су шрапнели наручени (26. априла/9. маја 1910. године) што је прилично битно за целу причу јер су они наручени, вероватно, тек када је нова радионица била готова или бар при крају израде. Спасић не наводи ни наруxбину од 19. јула/1. августа 1910. године о лаборисању 160000 шрапнела и 40000 разорних граната произведених у Француској. Интересантно је да се са овим и после годину дана једва започело.12 Даље Спасић наводи како је немачка фирма Ерхард из Дизелдорфа примила обавезу да постави потребне инсталације и са својим стручњацима у ВТЗ произведе 80000 метака за пољски топ. Посао је започет у шрапнелници коју су инсталирали Французи док су Немци са својим машинама монтирали и нову упаљачницу. Израда зрна и упаљача произвођена је по конструкцији фриме Ерхард. Директор те фирме са двојицом пословођа и четворицом главних мајстора допутовао је у Крагујевац 16/29. октобра 1910. године. Интензиван рад уз учешће наших мајстора омогућио је да се већ крајем 1911. године пусте у фабрикацију зрна и чауре а идуће 1912. године и фабрикација упаљача. Немачки стручњаци су остали у фабрици све до почетка Првог балканског рата октобра 1912. године. У односу на цену увозне муниције цена муниције израђене у земљи је била знатно нижа што је допринело да се остваре значајне уштеде у државном буџету.13 Као што видимо по Спасићу директор Ерхарда је са својим људима стигао у Крагујевац 16/29. октобра 1910. године да инсталира своје машине а из Миленковићевог извештаја видимо да је 26. октобра/8. новембра 1910. године (значи само пар дана касније) наручен је код Шнајдера алат и прибор за лаборисање муниције за пољске топове Шнајдер М 907.14 Очигледно је да улогу Ерхардових стручњака у ВТЗ-у пред Балканске ратове треба даље детаљније истражити. Залихе муниције калибра 75 мм пред Балканске ратове су износиле 325000 шрапнела и 49000 граната тј 1310 шрапнела и 197 граната по топу или 11

Ž. Spasić, н. д, 108 Војни архив,, Пописник 14, кутија 8, бр. 19; Б. Станковић, Муниција калибра 75 мм за брзометне топове система Шнајдер Крезо М-1907 и М-1907А у наоружању Српске војске 1907-1916. године, Museum 3/2002, Шабац 2002, 132. 13 Ž. Spasić, н. д, 108 14 Војни архив, Пописник 14, кутија 8, бр. 19 12


298


укупно 1507 зрна по топу. У оба Балканска рата утрошено је 172874 шрапнела и граната, па пошто није било нових набавки у међувремену Српска војска је ушла у Први светски рат са 651 зрном по топу.15 По званичном извештају српске Врховне команде на дан 4/17. новембра 1914. године остало је 220 зрна на пољски топ. У истом извештају се наводи да је од дана мобилизације па до 18/31. октобра 1914. године пристигло из иностранства 75836 метака за пољске топове а да је у истом периоду у Војно техничком заводу израђено 16600 артиљеријских метака 75 мм.16 Када је почетком рата министар војни, пуковник Душан П. Стефановић обишао Војно технички завод, поднет му је извештај о производник могућностима завода. У то време, у заводу је радило 3000 радника у две смене по 12 часова. За 24 часа у заводу се могло произвести 250 до 260 шрапнела за пољске топове и око 200 темпирних упаљача. Чауре се нису поизводиле већ су се већ испаљене чауре прекалибрисале и користиле поново а у заводу их је, у то време, било на лагеру 120.000. Поред тога постојале су залихе компоненти за комплетну израду 5000 шрапнела а било је и 20.000 израђених шрапнелских кошуљица. Могућности за израду граната су биле скромније. Због малог броја хидрауличних преса могло се дневно произвести само 80 до 100 граната и то не упоредо са шрапнелима. Премда је постојала залиха челичних трупаца од којих се могло израдити 6500 граната, као и 12000 тротилских пуњења није било ударних упаљача и детонаторских каписли.17 Мора се на гласити да су проблеме са артиљеријском муницијом у то време имале и све остале зараћене стране о чему смо већ у више наврата писали па се овде не би на томе задржавали.18 У сваком случају криза са муницијом која је наступила у позну јесен 1914. године у свим армијама је један од главних узрока за стабилизацију фронтова и прелазак на рововску војну. У време највеће кризе са артиљеријском муницијом, Војно технички завод је око 10/23. новембра 1914. године успео да српској војсци испоручи око 20000 артиљеријских метака калибра 75 мм. Наиме, постојало је око 15000 произведених шрапнела али није било упаљача за њих. Неколико хиљада “шкартираних” упаљача старијег модела из 1910/11. године прилагоћено је помоћу алуминијумског уметка да им пречник навоја за спајање са гранатом одговара стандарду новијих модела упаљача (М 1907А, М 1911). На тај начин је добијено 18500 упаљача па је у току 5 до 6 дана комплетирано свих 15000 напред споменутих шрапнела. Пошто је преостало још 3500 упљача приступило се преправци вежбовне муниције од ливеног гвожђа у шрапнеле предвиђене за изналажење одстојања. Ако додамо и шрапнеле из редовне продукције Војно технички завод је око 10/23. новембра 1914. године испоручио српској војсци око 20000 шрапнела калибра 75 мм. У међувремену Француска је испоручила 10000 граната и 10000 шрапнела 75 мм. Брод са овом муницијом је упловио у 15

Ђенерал С., Муниција за рат, Ратник III/1932, 15 и 18 Ђенерал С., Бој код Смедерева 1914. године на Митровдан, Ратник VII/1933, 53 17 Ђенерал С., Муниција за рат, Ратник III/1932, 22 18 Детаљније видети у: Н. Ђокић, “Велике силе и моернизација армијаБалканских земља почетком XX века”, у: Први Балкански рат 1912. године и крај Османског царства на Балкану, САНУ, Београд 2007, 75-89; Н. Ђокић, Савезничка помоћ техничкој модернизацији српске војске 1915. године, Зборник Матице српске за историју бр. 55, Нови Сад 1997, 183196; Н. Ђокић, Помоћ Русије Србији у стварању ваздухопловства 1901-1915, Лет - Часопис за историју ваздухопловства бр. 2, Београд 2000, 6-20; 16

KAPIJA POMORAVQA


299

солунску луку 12/25. новембра а већ половином 13/26. новембра прва железничка композиција са овом муницијом је стигла у Ниш где је била организована пријемна станица. Међутим, Французи су испоручили своју муницију М 1897 која није одговарала нашим топовима (највећи проблем је била дужина чауре, француска 350 мм а српска 280 мм). Одлучено је да се изврши хитна преправка, односно скраћивање и калибрирање чаура. Пошто је крагујевачки завод био делимично евакуисан муниција делаборисана у Нишу, празне чауре су транспортоване у Крагујевац где су преправљане и поново истом железничком комопозицијом се враћале у Ниш где је муниција поново комплетирана. Ово је чињено по неколико пута током дана тако да је већ до 15/28. новембра добијено је на овај начин око 4000 метака а до 18. новембра/1. децембра могло је да се у року од 24 часа пошаље на фронт око 11000 артиљеријских метака.19 Војно технички завод је и током 1915. године наставио да производи артиљеријску муницију све до повлачења Српске војске у јесен 1915. године али није познато колико је тачно произведено муниције за првих 9 месеци 1915. године. Наравно и Французи су у том периоду испоручивали муницију Српској војсци али то излази изван контекста наше приче.

Авио бомбе произведене у ВТЗ-у током 1915. године Заводи у Крагујевцу су једна од првих фанрика фабрика у свету у којој су произвођене авионске бомбе а вероватно прва у којој су прављене авио запаљиве бомбе и бомбе пуњене бојним отровима. Наређењем Врховне команде, формирано је 16/29. августа 1914. године Аеропланско оделење Шумадијске дивизије I позива народне војске. 20 Приликом боравка у Церовцу, Аеропланско оделење је посетио артиљеријско-технички пуковник Миодраг Васић који је од Врховне команде добио задатак да конструише авионске бомбе. Да би се детаљније упознао са конструкцијом наших апарата и да би чуо мишљење пилота о најлакшем начину бацања бомби из авиона, дошао је на аеродром Церовац. Ова посета му је помогла при конструисању веома успелих аеропланских бомби, које су употребљаване током лета и јесени следеће године, од стране српских и француских авијатичара у Србији. Ваздухопловна команда је 25. маја/7. јуна 1915. године тражила од артиљеријско-техничког оделења Врховне команде да се одмах изради, за потребе српске авијације, 100 комада ударних бомби од 16 кг и 300 бризантних бомби. Ова команда је прихватала и да се бомбе шаљу у партијама од по 10 комада. Средином јула 1915. г. српска Аеропланска ескадра је имала три оперативна аероплана на аеродрому у Пожаревцу, два двоседа Блерио (Génie) и један стари РЕП. Са овима аеропланима су 28. јуна/11. јула започета испитивања авионских бомби конструктора артиљеријско-техничког пуковника Миодрага Васића, касније уведених у наоружање и српске Аеропланске ескадре и француске ескадриле МФ. С99 која се тада налазила у Србији. Француска ескадрила МФ. С99 је 3. јуна 1915. године замолила 19 Пуковник Васа Божидаревић, Још мало светлости на Колубарску битку, Ратник V, Београд 1922, 60, 62-63 20 Народни музеј Чачак, Оперативни дневник летења Аеропланског одељења Шумадијске дивизије I позива, дневни зивештаји од 16./29. августа до 5./18. новембра 1914. г.; Д. Миленковић, Историја југословенског ваздухопловства од 1901-1916. године, (рукопис у Музеју ЈРВ), с. 35-41; Н. Ђокић, Српска Ваздухопловна команда 1915. године, Браничевски гласник 2, Пожаревац, 2004, 59-60



300

српску Врховну команду да јој се пошаљу 100 великих бомби и 150 шрапнела пуковника Васића. Француска ескадрила је 10. јула известила Врховну команду о пробама са Васићевим бомбама које су се показале веома квалитетним, па препоручује да се почне са њиховом серијском производњом. Месец дана касније, 19. августа, тражено је још 50 бомби пуковника Васића од по 40 кг. Овај материјал је из Војно-техничког завода у Крагујевцу био испоручен тек крајем лета и почетком јесени 1915. г. Почетком лета 1915. г, постојала је опасност да аустро-угарска авијација нападне запаљивим бомбама поља под житарицама у Србији (у Мачви и Стигу). Да би се имало спремно оружје за одмазду, јуна месеца је почело да се експериментише са запаљивим бомбама и у француској ескадрили и у Аеропланској ескадри. Мајор Витра је 16/29. јуна известио Врховну команду да су запаљиве бомбе спремне за употребу и да би могле са успехом да се употребе за уништавање жетве на непријатељској територији. Тражио је одобрење за њихову употребу. Врховна команда је 1. јула наредила да се само припреми довољан број бомби, а да се њихова употреба одложи док непријатељ први не употреби слично оружје против Србије. Ипак са пробама је настављено, па је тако Витра известио 10. јула Врховну команду о пробама запаљивих и гасних бомби. Запаљиве бомбе, пројекат једног француског подофицира из ескадриле МФ. с99, су стварале у просеку по 6 пожарних огњишта у кругу пречника 200 м. Руковање овом бомбом је било веома лако, бомба је имала малу масу, што је омогућавало да чак и авиони типа Блерио могу понети већи број ових бомби. Што се тиче загушљивих бомби, оне су стварале 200 кубних метар загушљивца. Захтевано је да се изради 500 запаљивих, 200 гасних и 50 бомби од 40 кг. Поново је тражена израда 100 великих бомби и 150 шрапнела пуковника Васића, већ раније тражених 3. јуна. До 22. августа, у Војно-техничком заводу у Крагујевцу израђено је 144 бризантних граната од 5 кг, 2 од 40 кг, 2 од 60 кг, 8 за паљење, 2 са загушљивим гасовима и 22 за обуку.21

Summary In Serbia, the infantry and artillery ammunition produced before the first Serbian uprising, but in the form of craft. Only the construction of the Gun Foundry in Kragujevac and ranges from the production of ammunition, although the cannon cannonballs manufactured in Majdanpek not in Kragujevac. Yet from the 1862nd The beginning of the industrial production of infantry and artillery ammunition in Kragujevac. Military facilities in pragujevcu have played a very important role in supplying ammunition to the Serbian Army during World War II. Kragujevac is the Serbian army received quite enough ammunition shooting but was not negligible contribution to the supply of artillery ammunition, especially during the critical period in the fall of the 1914th year.

21 Народни музеј Чачак, Деловодни протокол Ваздухопловне команде бр. 846; N. Đokić, Bombe pukovnika Vasića, Oružje br. VIII, 38; Н. Ђокић, Српска Ваздухопловна команда 1915. године, Браничевски гласник 2, Пожаревац, 2004, 60, 78 – 79; 92 – 93.

KAPIJA POMORAVQA

МОРАВСКИ АРТИЉЕРИЈСКИ ПУК

301

мр Иван Мијатовић, Војни музеј, Београд

МОРАВСКИ АРТИЉЕРИЈСКИ ПУК Апстракт: У раду се даје развој јужноморавског артиљеријског пука и његова трансформација кроз организацијско-формацијске промене Српске војске у моравску артиљеријску бригаду и коначно моравски ариљеријски пук који ће свој пуни допринос ослободилачкој борби Србије дати кроз ратна дејства 19121918. године. Кроз организацијске промене војске нарочито се пажња обраћа на формацију ове јединице укључујући и командни кадар, као и мирнодопски распоре. Кључне речи: Србија, Српска војска, артиљерија, јужноморавски артиљеријски пук, моравска артиљеријска бригада, моравски артиљеријски пук, организација, формација, дивизија, дивизијске области Рат против Турске 1876. године требало је да буде продужетак ослободилачке борбе српског народа започете српском револуцијом почетком XIX века. У тај рат Србија је ушла недовољно политички, дипломатски и војнички припремљена.1 У оквиру припрема за рат спроведено је више мера за побољшање војне организације и попуном ратном опремом. Убрзано се радило на припремању намирница и артиљеријског, инжињеријског и санитетског материјала, на подизању барутних магацина и организацији пољских радионица, оправци мостова, војних путева и утврђивању појединих граничних положаја.2 Највише је рађено на утврђивању положаја у долини Мораве, посебно код Алексинца и на Делиграду. Такође је и основан Црвени крст Србије.3 Јужноморавски артиљеријски пук Српска војска је, први пут, добила модерну формацију 1876. године. Наиме, 24.фебруара/8.марта 1876. године изашла је формација војске која је обухватала Стајаћу и Народну војску. Стајаћа војска се састојала од једне бригаде састава 2 1 О српско турким-ратовима опширније види: Рат Србије са Турском за ослобођење и независност 1877-1878. године, изд. Врховне команде српске војске, Београд 1879; В. Ђорђевић, Српско-турски рат, успомене и белешке за 1876, 1877. и 1878. годину, књ. I-II, Београд 1907; П. Пешић, Наш рат с Турцима 1876-77, Београд 1925; П. Опачић, С. Скоко, Српско-турски ратови 1876-1878, Београд 1981. 2

Јов. Јевр. Дамјановић, Податци за историјско развиће организације наше војске од 1835. па до 1883. године, (наставак), Ратник, свеска I, јули 1896, 63. 3 П. Милосављевић, Припреме Србије за рат са Турском 1876. године, Балканика бр. 9, Београд 1978, 139; М. Ђурђевац, Народна војска у Србији 1861-1883, Војноисторијски гласник, бр. 4, Београд 1951, 78.


302

Иван Мијатовић

пешадијска батаљона и 2 коњичка ескадрона, те 8 пољских и 4 брдске батерије, као и пионирског и понтонирског батаљона. Народна војска је била подељена у 6 дивизија: Дринску, Западноморавску, Јужноморавску, Тимочку, Дунавску и Шумадијску. Јужноморавска дивизија се састојала од крушевачке, алексиначке и ћупријске пешадијске бригаде I класе, јужноморавског коњичког пука и јужноморавског артиљеријског пука. Јужноморавски артиљеријски пук је имао 3 пољске батерије од по 8 тешких пољских топова Ла Хит од 4 фунте. Седиште пука је било у Ћуприји. Свака пешадијска бригада је имала, такође, по једну лаку батерију од по 4 лака топа Ла Хит од 4 фунте4. У јуну је наредбом о мобилизацији расформирана стајаћа војска, њене чете су ушле у састав батаљона народне војске, а официри штабова су упућени у друге команде. После објаве рата Србије и Црне Горе Турској, образоване су четири војске: Моравска, Ибарска, Тимочка и Дринска војска.5 Свака војска је имала по једног главног команданта који је добијао заповести од врховног заповедника. Уредбом од 12./24. јуна 1876.године Јужноморавска дивизија је ушла у састав Моравске војске, коју су још чиниле Шумадијска дивизија, пожаревачка бригада I класе и смедеревске бригаде I и II класе (све три бригаде из Дунавске дивизије), ваљевске бригаде I и II класе (из Дринске дивизије) и књажевачке бригаде I и II класе (из Тимочке дивизије). Уредбом од 15./27.јуна 1876. године наређено је да војске дринска, ибарска и тимочка задрже исти штаб као што су га као дивизије имале док је моравска војска добила и начелника коњице.6 Указом од 25.јула/6.августа 1876.г. спојене су команде моравске и тимочке војске у једну главну команду под генералом Черњајевим. Наредбом врховног команданта од 30.јула/11.августа 1876. године образована су три корпуса код тимочко-моравске војске са штабовима I у Делиграду, II у Алексинцу и III у Лукову.7 У Српско-турском рату јужноморавски артиљеријски пук се борио у долини Јужне Мораве у широј околини Алексинца. Тако се на крају примирја (од 12/24. до 14/26.септембра 1876.г.) I јужноморавска батерија (са 4 топа) налазила на Кревету (командир поручник Стеван Савић), II јужноморавска батерија (са 6 топа) на Делиграду (командир капетан Коста Костић) и III јужноморавска батерија (са 8 топа) код Алексинца (командир капетан Василије Мостић).8 Крај рата су све три батерије дочекале у саставу Артиљеријског пука II корпуса у Алексинцу, заједно са II дринском и III дунавском батеријом, те водом швајцарских острагана. Командант пука jе био артиљеријски мајор Блаж. Јурковић.9 4

Сборник закона, уредаба, наређења и објасњења војних изданих у 1876.год., Београд, 1881, 61-71. 5 Војни архив, п.1, к.3, р.б.10, л.6; п.16, к.28, п.б.4/1, лист 312; Д. Динић, Историјат развоја српске војске, Војно дело бр. 6, Београд 1953, 70; П. Опачић, С. Скоко, н.д., 30. 6 Ј. Ј. Дамјановић, Податци.., 68-69; (Уредбом је уређено да ‘’све добровољачке чете у кругу Дринске дивизије уђу у састав Дринске војске, у кругу Западноморавске дивизије у састав Ибарске војске’’, а све остале у састав Моравске војске). 7 Ј. Ј. Дамјановић, Податци.., 70. 8 Сава Грујић, Битка на Кревету 16-18. септембра 1876. године, Ратник, свеска II, октобар 1898, 140. 9 Сава Грујић, Битка на Ђунису1876. године, Ратник, свеска IV, децембар 1898, 398; Грујић

KAPIJA POMORAVQA


303

Тополивница у Крагујевцу Моравска артиљеријска бригада По завршетку рата 10./22. новембра 1876. године, након претрпљених неуспеха, извршена је реорганизација војске. Изашла је уредба о уређењу војске којом је Народна војска била подељена на активну и резервну. Активну војску су сачињавали пешадија I класе и остали родови и струке а резервну војске је образовала пешадија II и III класе. Активна војска је била подељена на 4 корпуса: Шумадијски, Дрински, Моравски и Тимочки. Моравски корпус је имао штабовско седиште у Крушевцу а образовале су га чачанска, крушевачка, јагодинска и ћупријска бригада (од 23. децембра 1876./4. јануара 1877. године и алексиначка окружна војска), моравска ариљеријска бригада, моравски коњички пук и инжињеријски батаљон.10 За разлику од рата 1876. године у коме су батерије употребљаване самостално ван пука, у рату 1877/78. батерије су употребљаване углавном у саставу виших јединица. У рату 1877/78 Моравски корпус је био подељен у Моравску и Ибарску дивизију. Начелник артиљерије Моравског корпуса је био артиљеријски мајор Блаж Јурковић. Начелник артиљерије Моравске дивизије је био артиљеријски капетан I класе Василије Мостић а Ибарске дивизије артиљеријски мајор Љубивоје Перишић. Они су уједно били и команданти артиљерије ових дивизија. У неким изворима за артиљерију Моравске дивизије се говори као артиљеријском пуку Моравске дивизије, пише да је Јурковић октобра 1876.године био потпуковник међутим, он је тада био мајор. . 10 Ј. Ј. Дамјановић, Податци.., 72-73



304

а исто тако и за артиљерију Ибарске дивизије. Међутим нисмо нашли ни један званичан податак за формирање ових пукова и изгледа да су то били само ад хок (неформално) формирани пукови. У састав артиљерије Моравске дивизије улазиле су: I пољска батерија (командир поручник Стеван Савић), III пољска батерија (командир поручник Живко Стојковић), IV пољска батерија (командир поручник Леонид Соларевић), Крушевачка лака батерија (командир поручник Алекса Димитријевић) и Алексиначка лака батерија (командир почасни поручник Димитрије Прокић). У састав артиљерије Ибарске дивизије улазиле су: II пољска батерија (командир поручник Илија Ћирић), V пољска батерија (командир капетан II класе Алекса Дамјановић), VI пољска батерија (командир поручник Светозар Глишић), I брдска батерија (командир капетан II класе Сима Павловић) и II брдска батерија (командир капетан II класе Стојан Николајевић).11 Без обзира што су горепоменуте батерије додељене Моравској или Ибарској дивизији оне су званично остале батерије Моравске артиљеријске бригаде. Моравски артиљеријски пук На основу искуства из ратова 1876. и 1877-78. године, а на основу Закона о устројству војске од 3/15 јануара, донета је 31. јануара/12. фебруара 1883. године нова, модерна и детаљна формација целокупне Српске војске. Укинути су дотадашњи корпуси и корпусне територије и, уместо њих образоване су дивизијске области. Да би се постигла максимална брзина приликом мобилизације, концентрације и стратегијског развоја, прихваћен је пруски систем територијалног попуњавања ратне јединице из најближе околине.12 Територија Србије је према мобилизацијским и оперативним потребама подељена у војноадминистративном погледу на пет дивизијских области, тако да се по новој формацији Српска војска састојала од 5 дивизија I позива, 5 дивизија II позива и 60 батаљона III позива. Дивизије су носиле назив дивизијске области и биле су Моравска, Дринска, Дунавска, Шумадијска и Тимочка свака I и II позива.13 Свака дивизија је имала по 3 пешадијска пука, Активна војска се образовала од спајања сталног кадра и резервиста I позива. Свака активна дивизија тј дивизија I позива састојала се од 3 пешадијска пука (од по 4 батаљона), коњичког пука (од 4 ескадрона), пољског артиљеријског пука од 8 батерија, инжињеријске команде и других помоћних јединица.14 Стални кадар је по формацији из 11

Формацијски састав Тимочки кор и Зајечарска војска у рату 1877-78.г. Славица Б. Ратковић-Костић, Европеизација српске војске 1878-1903, Београд 2007, 113. 13 Тимочка дивизијска област, са штабом у Књажевцу и седиштима војних округа у Неготину, Књажевцу и Пироту; Моравска дивизијска област, са штабом у Нишу и седиштима војних округа у Врању, Прокупљу и Крушевцу; Дринска дивизијска област, са штабом у Ваљеву и седиштима војних округа у Ужицу, Шапцу и Ваљеву; Дунавска дивизијска област, са штабом у Београду и седиштима војних округа у Београду, Пожаревцу и Кучеву; Шумадијска дивизијска област, са штабом у Крагујевцу и седиштима војних округа у Ћуприји, Крагујевцу и Чачку. (Уредба о формацији целокупне војске, Службени војни лист, бр.5 и 6. од 10.фебруара Београд 1883, 263-282). 14 Уредба о формацији целокупне војске, Службени војни лист, бр.5 и 6. од 10.фебруара 12

KAPIJA POMORAVQA


305

1883. године имао 15 пешадијских батаљона са по четири чете, 6 ескадрона коњице, 20 пољских батерија, 3 брдске батерије, градски артиљеријски полубатаљон од две четепионирски батаљон од пет чета (у чијем саставу су била и одељења: минерско, телеграфско и железничко), понтонирски полубатаљон од две чете, пет болничких чета и пет возарских ескадрона, једна пиротехничка чета и друге помоћне јединице. Свака дивизијска област давала је за стални кадар 3 пешадијска батаљона (сваки пуковски округ по батаљон, а батаљонски срез по чету), коњички ескадрон (и сразмерни део за гардијски ескадрон), 4 пољске батерије, пионирску чету и сразмеран део за понтонирски полубатаљон, болничку чету, возарски ескадрон и пиротехничку чету. Моравска, Дринска и Тимочка дивизијска област су давале и по једну брдску батерију. Моравска дивизијска област давала је једну а дунавска и шумадијска дивизијска област другу градску чету.15 Пољске батерије сваке дивизијске области образовале су ‘’пољски артиљеријски пук’’ који је носио назив своје дивизијске области. Пуковски штаб је био у месту дивизијског штаба или где је већи број батерија. Моравска дивизијска област је имала Моравски артиљеријски пук са штабом у Нишу. Пукови су били административни органи III степена. Пољски артиљеријски пукови су били непосредно подчињени својим обласним дивизијским командама. Команданти артиљеријских пукова су били истовремено и референти за артиљерију при обласним дивизијским штабовима16. Све три брдске батерије образовале су брдски артиљеријски пук. Батерије су носиле бројне називе од 1 до 3 и регрутоване су: 1. из моравске, 2. из дринске и 3. из тимочке дивизијске области. Пуковски штаб је био у Крушевцу. Чете градског артиљеријског полубатаљона носиле су бројне називе 1. и 2. Прва чета се регрутовала из дунавске и шумадијске а друга из моравске дивизијске области. Штаб полубатаљона је био у Београду. Брдски пук и градски артиљеријски полубатаљон су били административни органи III степена.17 Активне јединице су се образовале попуном јединица сталног кадра резервистима из својих регрутских територија. Свака пољска и брдска батерија, као и артиљеријска градска чета сталног кадра образовале су по једну активну батерију, односно чету. Кадровске јединице су задржавале своје бројне називе и у њима су остајали њихови командири а новообразоване су добијале даље бројеве и то: код пољских од 1.батерије 5.батерија, од 2.батерије 6.батерија, од 3.батерије 7.батерија и од 4.батерије 8.батерија; код брдских од 1.батерије 4.батерија, од 2.батерије 5.батерија и од 3.батерије 6.батерија. Код градских артиљеријских чета од 1.чете 3.чета а од 2.чете 4.чета. Над новоформираним батеријама, односно четама команде су примали најстарији водници у кадровским батеријама. Остали официри, подофицири и редови сталног кадра и резерве распоређивали су се подједнако на обе батерије односно чете.18 Београд 1883, 263-282. 15 Исто. 16 Исто,176-177. 17 Исто,177. 18 Исто, 180-181.



306

Пукови пољске артиљерије задржавали су свој дивизијски обласни назив а брдски свој сопствени. Активне артиљеријске чете образовале су градски артиљеријски батаљон од кога се образовао и опсадни парк. Пиротехничка чета, попуњена резервистима, задржавала је свој назив - пиротехничка чета. Активни пољски пукови, брдски пук и градски батаљон остајали су као административни органи III степена. Пољски пукови су улазили у састав својих активних дивизија а брдски пук и градски батаљон су били потчињени непосредно под главну или врховну команду. Пиротехничка чета је остајала под управом Војно-техничког завода у Крагујевцу. Пољски артиљеријски пукови као и брдски пук образовали су сваки за себе допуњујућу батерију за коју су издвајали прописани број официра, подофицира и резервиста.19 Приликом формирања пољских артиљеријских пукова ови су још увек били наоружани спредпунећим изолученим тешким Ла Хитовим топовима од 4 фунте. Реформама које су спроведене 1883. године, постављени су темељи војне организације Србије за ратове 1912-1918. године. Реформе су настављене непрекидним прилагођавањем организације и формације европским тенденцијама, али и домаћим потребама укључујући посебности менталитета и конфигурације земљишта. Трансформација је, због економских и политичких прилика, у појединим периодима била успорена, али никада није била прекинута, тако да је у војном смислу Србија остала на путу који је трасиран Законом о устројству војске из 1883. године. Моравски артиљеријски пук, изникао из јужноморавског артиљеријског пука је на тај начин пронашао пут за историјску славу и понос својих бораца. Summary The paper gives the development of South Moravian Artillery Regiment and its transformation through organizational and formational change of the Serbian Army in the artillery brigade and finally in the Moravian artillery regiment that will make its full contribution to the liberation struggle given by1912-1918. year. Through organizational changes the Army in particular attention is paid to the formation of this unit including the command staff, as well as peacetime deployment.

19

Исто, 181.

KAPIJA POMORAVQA

ПЕТАР Ђ. НУШИЋ (1855.-1913.), КОМАНДИР КРУШЕВАЧКОГ EСКАДРОНА У РАТУ СА ТУРСКОМ 1877-1878. ГОДИНЕ

307

Нинослав Станојловић Јагодина


Апстракт: Рад је посвећен официрској каријери и ратним ангажманима коњичког капетана I класе Петра Ђ. Нушића (Београд, 1855.-Београд, 1913.), који је за време Другог српско-турског рата 1877/78. године командовао активним ескадроном Крушевачке бригаде I класе. Кључне речи: Петар Ђ. Нушић, Крушевац, Крушевачка бригада, Други српско-турски рат 1877/78. године Петар Нушић рођен је 13. јуна 1855. године у Београду, у трговачкој породици, цинцарског порекла. Његов отац Герасим – Герас Нуша био је поочим и дугогодишњи трговачки ортак Георгија – Ђорђа Нуше, оца великог српског комедиографа Бранислава Ђ. Нушића. Петрова мајка Зујица била је кћи београдског бакалина Јована Кутуле, у чијој кући је живела породица Нуша.1 Живот Герасима – Гераса Нуше овековечио је знаменити српски књижевник Стеван Сремац, овећом приповетком „ Кир Герас“, у којој главни јунак носи презиме Паскаљ2.

У белешкама и сећањима Бранислава Ђ. Нушића, које се тичу његовог порекла, налази се и податак да је његов отац Ђорђе (Георгијес, Георгије) потекао из ванбрачне везе Цинцарке Гоче, из села Клисуре, код Битоља и Албанца, именом Бело, о коме се више ништа не зна. Гоча и мали Ђорђе су се, око 1830. године обрели у Београду, где их је прихватио трговац Герасим – Герас Нуша. Након Гочине смрти, Герас је посинио, школовао и узео за ортака њеног сина Ђорђа, који је захвалан за сва доброчинства свог поочима, узео његово презиме Нуша, за своје. Георгије – Ђорђе Нуша (Солун, 1822. – Приштина, 1916.) у браку са Љубицом, рођеном Каснар (Брчко, 1839. – Београд, 1904.) имао је петоро деце – Леонидеса, Константина, Ану, Алкибијадеса (касније Бранислава) и Периклеса (касније Петра).

1 Споменица на шесетогодишњицу Краљеве гарде 1838-1898, Београд 1898, стр. 117 ; Ј.Д. Поповић, О Цинцарима, Београд 1937, стр. 66 2 Сремчева приповетка „ Кир Герас“ први пут је објављена у наставцима, током 1903. године, у сремскокарловачком часопису „Бранково коло“ (Ж. Петровић, Стеван Сремац, грађанин и песник старог Ниша, Ниш 1980, стр. 61)


308

Нинослав Станојловић

Ђорђе је Герасове синове, официра Петра и чиновника Николу, сматрао браћом, тако да је Бранислав био синовац Петра Нушића, о коме следи прича у наставку.3

Будући српски официр Петар Нуша је, у родном Београду, завршио основну школу, два разреда гимназије, као и трговачко-грчку школу, али није наставио утабаним трговачким стазама свога оца Гераса. Посрбивши своје цинцарско презиме у Нушић, одлучио је да, после одслуженог војног рока, ступи у активну војну службу, у само предвечерје Велике источне кризе и наступајућих српско-турских ратова 1877/78. године. Остало је педантно забележено да је у активну војску ступио 17. априла 1874. године, определивши се за коњицу. Коњички каплар постао је 1. јануара 1875., поднаредник 5. августа 1875. и наредник 1.јуна 1876. године. На почетку Првог српско-турског рата 1876/77. године учествовао је као подофицир у Коњичком пуку Ибарске војске, која је водила борбе на јаворском ратишту. Због ратних заслуга одликован је Сребрном медаљом за храброст, унапређен у чин коњичког потпоручника и постављен за водног официра II ескадрона стајаће војске, 20. новембра 1876. године. У оквиру припрема за нови рат са Турском постављен је, 1. априла 1877. године, за ордонанс официра Моравског кора, да би 1.августа исте године постао командир активног ескадрона Крушевачке бригаде I класе. Из овог периода сачувана је и његова фотографија, чијим смо трагом пошли и реконструисали животну судбину овог српског официра.4 3

Б. Нушић, Стари Београд. Из полупрошлости, Београд 1984, стр. 18 ; К. Димитријевић, Нушић – чаробњак смеха, Београд 1965, стр. 6 ; С. В. Домазет, Нушић и Смедерево, Смедерево 1997, стр. 17-18, 21 4 Споменица... стр. 118-119 ; Завичајни музеј Јагодина, Историјско одељење, збирка

KAPIJA POMORAVQA


309

У Другом српско-турском рату, започетом 1. децембра 1877. године, као командир крушевачког активног ескадрона, узео је видног учешћа у операцијама Крушевачке бригаде I класе, нарочито се истакавши у борбама при опсади Ниша и демонстрацијама против турских утврђених снага на Горици, крајем децембра исте године. За успешно командовање и примерено лично јунаштво у биткама на Мачковцу и Самокову 16, 19. и 22. јануара 1878. године, одликован је Златном медаљом за храброст, 23. јуна исте године. Ратне заслуге, али и друге карактеристике, препоручиле су младог потпоручника Нушића за елитни војни род, тако да је 20. октобра 1878. године постао водни официр I гардијског ескадрона, да би 1. децембра исте године био преведен у II гардијски ескадрон за водника. На овом положају остао је до 20. октобра 1882. године, када је унапређен у коњичког поручника и постављен за ордонанс официра краља Милана Обреновића. У овом својству учествовао је и у, несретном по Србију, рату са Бугарском 1885. године.5 Са дужности краљевог ордонанс официра смењен је 11. маја 1887. године и постављен за водника V ескадрона коњице сталног кадра војске Краљевине Србије. Исте године променио је презиме Нушић у Ђорђевић. Његова даља мирнодопска официрска каријера, до пензионисања, изгледала је овако. Ађутант II коњичког пука и в.д. благајник исте формације постао је 1. априла 1888. године, да би 1. октобра исте године прекомандован за ађутанта при команди Дринске дивизијске области. У чин коњичког капетана II класе унапређен је 6. децембра 1888. године. Наредних неколико година често ће бити премештан, тако да је 1889. године службовао у IV коњичком пуку, наредне 1890. године у III коњичком пуку, да би 1891. године био командир III ескадрона I коњичког пука, где се задржао две године. На службу у III пуковској окружној команди постављен је 17. јуна 1893., а исте године, 6. децембра, унапређен је у чин коњичког капетана I класе. Преведен је у VI пуковску окружну команду 27. јула 1896., а 1. јула 1897. године произведен је за ађутанта Дринске дивизијске области. Исте године, 20. октобра, преведен је у штаб поменуте дивизије. Као официр у Крагујевцу, био је и деловођа Шумадијског обласног кола јахача „Кнез Михаило“, током 1890. године. Такође је запамћен као један од организатора Земаљског збора свих кола јахача из Србије, који је одржан 9. септембра 1890. године у Крагујевцу, током којег је створено Земаљско коло јахача „ Кнез Михаило“, састављено из пет обласних коњичкох друштава. Пензионисан је 1. јануара 1898. године, да би месец дана касније свом новом презимену Ђорђевић, додао старо Нушић. фотографија, ф. бр. 243, ЦКУ 595/25 ( На фотографији је цела фигура Петра Нушића у униформи коњичког потпоручника, који стоји испред неутралне позадине. На реверсу је штампано име фотографа Франца Баубина, тада алексиначког, као и посвета „ За успомену и сећање своме брату и сестри Ђоки и Тодори. 15/11 1877. Крушев.(ац) Петар Нушић коњич. (ки) Подпор.(учник)“. ) ; Ј. Трајков, Фотографије Франца Баубина из збирке Завичајног музеја у Јагодини, Корени, VI, Јагодина 2008, стр. 63, 67 5 Споменица..., стр. 119 ; М. Тасић, Учешће народа Крушевачког краја у српско-турском рату 1877/78. године, Крушевачки зборник, бр. 3, Крушевац 1986/87, стр. 209, 214-217 ; Врховна команда српске војске, Рат Србије са Турском за ослобођење и независност 1877-78, Београд 1879, стр. 327


Нинослав Станојловић

310

Осим наведених медаља за храброст и ратних споменица, био је носилац и страних одликовања и то персијског ордена „ Лава и сунца“, Румунске круне IV степена и аустро-угарских ордена Фрање Јосифа, Витешког крста и Официрског крста. Петар Ђорђевић – Нушић, коњички капетан I класе у пензији, умро је 14. јула 1913. године у Београду.6

Summary Tracing images of a young cavalry lieutenant Peter Đ. Nušić from 1877, our research the collection of images stored in the Regional Museum in Jagodina, came to the basic biographical data of the Serbian officers. We believe that the above-exposed short biography of Peter Đ. Nusic (London, 1855 – Belgrade, 1913), enriched with his war and peacetime engagements career worthy contribution to military history of Serbia in the second half of the nineteenth century.

6 Српске новине, бр. 105, Београд 14. мај 1887, стр 428 ; Б. Радовановић, Шумадијско обласно коло јахача „Кнез Михаило“, Станишта, Крагујевац 1991, стр. 24-25 ; Споменица...; стр. 118119 ; Српске новине, бр. 156, Београд 18. јул 1913, стр, 622

KAPIJA POMORAVQA

ГРАЂЕЊЕ ЦРКВЕ СВЕТОГ ОЦА НИКОЛАЈА У ГЛОЖАНУ

311

Драган Николић, јереј

парох црквеначки, Свилајнац

ГРАЂЕЊЕ ЦРКВЕ СВЕТОГ ОЦА НИКОЛАЈА У ГЛОЖАНУ Апстракт: У раду се разматра питање датума изградње старе цркве Св. Николе у селу Гложане код Свилајнца. По мишљењу аутора Милосав Здравковић је 1820. године обновио старију већ постојећу цркву саграђену вероватно 1807. године. Кључне речи: Гложане, црква Св. Николе, Ресава, Свилајнац, Милосав Здравковић - Ресавац, О томе када је тачно саграђена црква у Гложану постоје различити подаци. Њу не спомињу ни Радосав Марковић ни Кашић.1 По подацима митрополита Михаила црква у Гложану је сазидана од слабог материјала 1818. године.2 Коларић усваја 1821. годину као годину подизања цркве у Гложану.3 Др Радомир Милошевић усваја 1807. годину као годину када је црква Светог Оца Николаја саграђена од земљаног набоја.4 Н. Ђокић и Љ, Поповић, који су једини нешто више писали о овој цркви, се не изјашњавају између 1820. и 1821. године с тиме што допуштају могућност да је Милосав Здравковић само обновио цркву саграђену 1807. године.5 По “Списку цркви находећи се у Окружју ћупријском и описанију сваке цркве понаособ и њеном состојанију” Гложане има цркву којој је храм Светог оца Николе (9. маја) саграђену 1820. године од слабог материјала.6 Суд Нахије ћупријске писао је књазу Милошу из Свилајнца је 12/24. децембра 1832. године, одговарајући на његово писмо Но 3523 од 9/21. децембра 1832. године о црквама у нахији Ћупријској саграђеним у последње време. У овој капетанији биле су то ове новоподигнуте цркве:7 1

Р. Марковић, Задужбине кнеза Милоша, Просветни гласник бр. 3-5 (март, април и мај) 1942; Д. Кашић, Рад кнеза Милоша на подизању и обнови цркава и манастира, Гласник српске православне цркве бр. 10/1960. 2 Митрополитъ Михаилъ, Православна србска црква у Княжеству Србиiи, Београд, 1874, 32 3 М. Коларић, Класицизам код Срба (1798-1848), V, Београд, 1966, 25 без навођења извора. 4 Српска православна епархија Браничевска – Шематизам 2003, Пожаревац, 2003, 198 5 Н. Ђокић, Љ. Поповић, Браничевска епархија у првој половини XIX века, Пожаревац 2005, 149 6 АС - ДС - II Бф1Но30/836 Списак цркви находећи се у Окружју ћупријском и описаније сваке цркве понаособ и њеном состојанију - У Ћуприји 5. октобра 1836 число 7. лист 217-218 7 Тих. Р. Ђорђевић, Архивска грађа за насеља у Србији у време прве владе кнеза Милоша (1815-1839) - Насеља и порекло становништва књ. 22, Београд - Земун, 1926, 218; Н. Ђокић, Љ. Поповић, н. д, 149


312

Драган Николић

Лево је стара црква плетара коју је обновио Милосав Здравковић. У центру је нова црква саграђена између два светска рата. - Црква Свилајначка прављена је 1827. године, храм Пренесеније Мошчеј Свјатога отца Николаја (9. мај), - Црква у селу Дворишту, прављена је 1831. године, храм Пренесеније Мошчеј Свјатога отца Николаја (9. мај), - Црква у селу Гложани, прављена је 1821. године, храм Пренесеније Мошчеј Свјатога отца Николаја (9. мај). Као што видимо, зависно од аутора, црква у Гложану је саграђена негде између 1818. и 1821. године. Међутим, веома је значајно да изнад западног (главног) улаза у цркву постоји ктиторски натпис који је из времена зидања цркве и на коме недвосмислено пише да је црква саграђена 1820. године и да је задужбина Милосава Здравковића Ресавца. У Архиву Србије нисмо могли да нађемо ни један докуменат из времена градње ове цркве али с обзиром на ктиторски запис сматрамо да је 1820. година врло вероватна премда је највероватније да је кнез Милосав само обновио старију цркву из 1807. године (или још старију). Наиме, крајем 1976. године “стогодишњи” старац Љубисав Петровић, дугогодишњи одборник, благајник и председник гложанске црквене општине причао је протојереју Станимиру Трифуновићу да су њему отац, деда и други стари људи приповедали да је стара гложанска црква саграђена 1807. године. Та стара црква се састојала из два одељења и припрате. Једно одељење са припратом је служило за богосложење а друго одељење за школу у којој су се школовала по два три детета. наставу су изводили свештеници. Ту стару цркву су, причању Љубисављевом спалили Турци 1814. или 1815. године. Стара црква је била посвећена Св. Јовану Богослову. Порушену, стару цркву, по том предању, обновио је 1820. године Милосав Здравковић Ресавац који је управо негде у то време прешао из Црквенца у Свилајнац. KAPIJA POMORAVQA

ГРАЂЕЊЕ ЦРКВЕ СВЕТОГ ОЦА НИКОЛАЈА У ГЛОЖАНУ

313

Ктиторски натпис Милосава Здравковића Ресавца Приликом обнове првобитној цркви је са западне стране додат отворени ходник - припрата. После обнове школа је била пресељена у доњи део дрвене звонаре која је дотрајала и срушена 1972. године. Ово одељење је служило као школа све док није направљена зграда за школу и постављени учитељи. Обновљена црква је посвећена Св. Николи, крсној слави Милосава Ресавца.8 Слично предање о старијој цркви је забележио и свештеник Раде Муждека четврт века раније. Само што предање које је он забележио ставља зидање цркве нешто раније. Наиме, по њему, убрзо по насељевању Гложанаца, на простор где се село и данас налази,9 подигнута је, у данашњој црквеној порти, једна зграда слична кошари чија је једна половина служила за школу а друга половина за цркву. Ову зграду су Турци до темеља спалили па су приликом њихове обнове Гложнаци одвојили цркву од школе. Цркву је 1820. године обновио Милосав Здравковић Ресавац и дао јој своју славу - младог Св. Николу 9/22. маја. Школска зграда је подигнута преко пута порте и касније је служила и као општина. Око 1888. године општина је школи уступила своју зграду која се налазила у данашњем школском дворишту а која је дигнута нешто после досељавања а све време је служила као општина.10 8

Споменица парохије Гложанске, Гложане, 239 - 240 Ово насељавање на место даље корита Мораве тј пресељење са старијег положаја ближег Морави се догодило вероватно нешто пре Кочине крајине. 10 Споменица парохије Гложанске, Гложане, 10 9


Драган Николић

314

Стари иконостас Не постоји много архивских података о гложанској цркви из времена прве владавине књаза Милоша. Један од ретких писаних извора је писмо Георгијевића Милосаву Здравковићу писано у Свилајнцу 17/29. маја 1826. године у коме поред других ствари стоји и питање попа Ђорђа Милосаву Здравковићу да ли овај намерава да прави неку кућу поред цркве гложанске или нема такве намере.11 Тек за 1836. годину имамо више податка за ову цркву али пошто су они већ публиковани не бисмо их овде понављали.12 Summary One of the most important wooden church in Serbia in the village Gložan, near the Svilajnac. Milosav Zdravkovic was the 1820th renovated old existing church, built probably the 1807th year or maybe a little earlier about the 1780th year. On the church is interesting the founder’s inscription Milosava Zdravkovica from 1820th year, which is rare for that time.

11 12

АС-ЗМП-3790 Н. Ђокић, Љ. Поповић, н. д, 150 – 151, 268 – 269

KAPIJA POMORAVQA

ЕТИМОЛОШКА И ТВОРБЕНО - СЕМАНТИЧКА АНАЛИЗА НЕКИХ ХИДРОНИМА ИЗ ОБЛАСТИ ПОМОРАВЉА

315

Јована Јовановић Институт за српски језик САНУ, Београд

ЕТИМОЛОШКА И ТВОРБЕНО - СЕМАНТИЧКА АНАЛИЗА НЕКИХ ХИДРОНИМА ИЗ ОБЛАСТИ ПОМОРАВЉА Апстракт: У раду ћемо са етимолошког и деривационо - семантичког становишта анализирати лексеме којима се именују реке на територији Поморавља, настојећи да расветлимо порекло назива најзначајнијих водених токова у овој области. Под појмом Поморавље подразумеваћемо овде сливове река Велике и Јужне Мораве, односно разуђено географско подручје Србије које се простире око ових двеју река и њихових притока. Пажњу ћемо приликом анализе најпре посветити тумачењу етимологије сваког појединачног хидронима, да бисмо затим све лексеме из корпуса класификовали према њиховим релевантним структурним и творбено-семантичким карактеристикама. Кључне речи: хидроним, етимологија, примарна и секундарна мотивација, деривација, творбена основа, суфикс, значење Термином хидроним (Симеон 1969) у лингвистици се означава име неке водене површине – океана (океаноним), мора (пелагоним), реке или потока (потамоним), језера (лимноним) или мочваре (хелоним), а област ономастике која проучава имена свих ових водених објеката назива се хидронимија. Етимологија и семантика лексема којима се именују водени објекти у српском језику била је предмет интересовања многих лингвиста и етнографа. Прва систематска студија у којој су забележена имена река и потока по сливовима у Србији јесте дело Хидрографија независне кнежевине Србије, Јована Мишковића, из давне 1880. године. Аутор је на терену прикупљао називе водених токова у тадашњој Србији, настојећи све да их забележи, а неретко и да протумачи како су ти називи настали. Мишковић је приступио проучавању српске хидрографије превасходно као етнограф, док првом лингвистичком студијом у оквиру које се анализирају хидроними можемо сматрати студију Томе Маретића – Имена ријека и потока у хрватским и српским земљама из 1892. године. У новије време посебну пажњу проучавању хидронимије посвећује Звездана Павловић, дајући у својим аналитичким и синтетичким радовима највећи допринос проучавању ових лексема у српској ономастици (1990, 1994, 1996, 1998).

* Овај рад је настао у оквиру пројекта 178009 Лингвистичка истраживања савременог српског стандардног језика и израда Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, који у целини финансира Министарство за просвету и науку Републике Србије


316

Јована Јовановић

1.1. Хидронимска лексика1 представља специфичан корпус грађе за ономастичка проучавања, будући да је номинација река често условљена различитим ванлингвистичким факторима. Наиме, у именима река могу бити садржане информације о хидролошким особинама речног тока, о геоморфолошкој структури терена кроз који река протиче, те о флори у области поречја. Неретко је хидроним мотивисан и физичким својствима саме воде у реци (њеном чистоћом, прозирношћу, бојом или каквим другим својством које је сазнатљиво чулима) или је пак мотивисан климатским особеностима подручја кроз који река протиче. Ова етимолошко-деривациона анализа назива за реке у Поморављу2 потврдиће да хидроними каткад настају од других онима и нису примарно именоване ономастичке јединице (Павловић 1996: 7). У таквим случајевима мотивисани су увек другим топонимима3, обично ојконимима или оронимима и чувају у себи фонетске и морфолошке особености мотивних речи4. Самим тим, хидроними су у лингвистици вишеструко занимљиви за проучавање – са становишта ономастике, пре свега, али и са становишта историјске фонетике, морфологије и дериватологије, јер топоними који чине њихову мотивациону базу неретко чувају одлике старијег стања у језику. Наиме, ако се кроз историју, услед деловања различитих фонетских закона у језику, сам топоним морфолошки или фонетски модификовао, унутар хидронима често је задржавао пређашњи облик. Показаћемо у раду да су имена речних токова у Поморављу махом мотивисана апелативима. То их чини посебно инспиративним за лексичкосемантичку анализу, будући да је по среди примарна мотивација – хидроним је деривиран директно из апелатива којим се означава нека од карактеристика воденог тока или његове околине. Уочићемо затим да се апелативи који мотивишу називе река могу поделити у неколико лексичко-семантичких група5 (нпр. 1 У даљем раду ћемо за име речног тока уместо термина потамоним доследно употребљавати термин хидроним, који према првом стоји у односу хиперонимије. Према томе, под хидронимском лексиком овде сматрамо речи којима се у српском језику именују реке. 2 Семантика појма Поморавље у српском језику завређује посебну пажњу. У Речнику српскохрватскога књижевног језика Матице српске и Матице хрватске из 1976. године (у даљем тексту РМС) лексема Поморавље дефинисана је као поречје, слив реке Мораве; долина Мораве. Делимично измењену дефиницију проналазимо у једнотомном Матичином Речнику српског књижевног језика из 2007. године (у даљем тексту РСЈ), где је Поморавље објашњено као слив реке Мораве; долина Мораве, подручје око Мораве. Наведена лексикографска решења показују да појам Поморавље у најширем смислу подразумева област, подручје у Србији око реке Мораве. Хидроним Морава при том се примарно односи на Велику Мораву, али се може користити и као скраћени назив за Јужну, односно Западну Мораву (в. РСЈ, под Морава, а. и б. ). Све чешће, међутим, Поморављем се у новинарском дискурсу назива скраћено Поморавски управни округ, чије се општине (Јагодина, Ћуприја, Параћин, Свилајнац, Деспотовац и Рековац) налазе у сливу Велике Мораве. 3 Термин топоним у лингвистици означава властито име неког географског појма. Топоними обухватају неколико лексичко-семантичких скупина: ојкониме – имена насељених места, орониме - имена планина и хидрониме – имена водених површина. 4 Мотивном или основинском речју сматра се у дериватологији реч која својом формом и садржајем учествује у обликовању нове лексичке јединице (Ћорић 2008: 15). 5 Под лексичко-семантичком групом речи у овом раду подразумеваћемо групу коју чине речи исте граматичке врсте обједињене истом категоријално-лексичком семом, тј. архисемом. Архисема је основна семантичка компонента у организацији лексичког значења сваке пунозначне речи. Архисема представља појмовну вредност лексичке јединице и носи информацију о њеној припадности некој широј лексичко-семантичкој групи речи (в. Гортан–

KAPIJA POMORAVQA


317

биљни свет у области поречја: Јабланица, Јасеница, Бресничка река). Примарна мотивација очигледна је и код већине хидронима у чијој је основи придев (нпр. Црница, Белица, Пуста река, Крива река). Уколико је име реке детерминисано неким другим географским појмом (именом насељеног места или планине) по среди је секундарна номинација хидронима и у већини случајева нећемо се удубљивати у етимологију топонима који чини мотивациону базу. 1.2. Хидронимски материјал Поморавља који анализирамо у овом раду класификоваћемо према неколиким лингвистичким критеријумима. Иницијална подела коју овде дајемо заснована је на екстралингвистичком критеријуму и у вези је са географско-територијалним одређењем воденог тока. Наиме, реке чија су имена послужила као корпус за ово етимолошко истраживање припадају сливовима Велике и Јужне Мораве. Већином је реч о њиховим притокама, односно саставницама, а тек спорадично нашу истраживачку пажњу привлачила су имена мањих токова у сливовима притока ових трију река. Корпус је формиран на основу података Републичког хидрометеоролошког завода Србије6 и Речника хидронима Звездане Павловић7 и обухвата: - хидронимски систем слива Велике Мораве: Белица, Грза, Јасеница, Јовановачка река, Каленићка река, Лепеница, Лугомир, Раваница, Рача, Ресава, Ресавица, Црница; - хидронимски систем слива Јужне Мораве: Ветерница, Власина, Врла, Габерска река, Јабланица, Јерма, Козарачка река, Косаница, Крива река, Кутинска река, Лужница, Нишава, Пуста река, Тегошница, Топлица, Топоничка река. 1.3. Хидроним Морава настао је највероватније на словенском језичком терену, додавањем суфикса -ава8 на праиндоевропску коренску основу. То потврђују латински облик Margus и илирски *Maragus (Скок 1972, под Morava), као и облик March, који је сачуван у немачком језику. Код јужних и западних Словена праиндоевропски суфикс -gus замењен је словенским -ава. С друге стране, етимологија основинске морфеме хидронима није сасвим расветљена. Скок (Скок 1972, под mulj) наговештава да би облик Морава (као и сви његови деривати) могао водити порекло од исте праиндоевропске основе као апелативи муљ (означава блато, наквашену земљу) и мурава (означава врсту траве), те глагол муљати, са варијантама (на-/за-)муљити, у значењу доносити муљ, наплављивати (Лика). Вокал о (у Морава), односно у (у муљ/муља) настао је вероватно од индоевропског дифтонга *ou у корену *mou (у значењу влажан)9. Исти корен налазимо у глаголу (у)мити/ умивати, те у неким облицима у дијалекту (мурати, у значењу брчкати по води и мурати се, у значењу купати се10. Из наведенога Павловић закључује да се хидроним Морава етимолошки може довести у везу са старим индоевропским коренима чије је значење у вези са појмовима вода, влага, ток, течење (Павловић 1996: 8). Премк 2004: 42–44). 6 http://www.hidmet.gov.rs/ciril/hidrologija/naslovna_mreza.php 7 Речник хидронима представља главнину ауторкине књиге Хидроними Србији (Павловић 1996: 17-358). 8 Суфикс -ава је именички суфикс словенског порекла (Скок 1971, под -ава), продуктиван у деривацији хидронима од именичких, придевских и глаголских основа (срп. Ресава, чеш. Влтава). Проширио се и на несловенске основе (срп. Нишава < лат. Naisus). 9 Скок 1972: под mulj 10 Истo


318


2. Хидроними у сливу Велике Мораве Белица (лева притока Велике Мораве): у основи хидронима налази се прасловенски придев *běl, у значењу беле боје. Исти придев постоји и у балтичкој језичкој породици, с том разликом што се глас јат развио из праиндоевропског *ē тек на словенском терену, те тако у литавском имамо облике са вокалом а у корену (исп. лит. baluoti – balti, у значењу белити се). Скок (Скок 1971, под bio, bijel) сматра да су и словенски и балтички корен добијени од индоевропског корена *bhē||*bhō, што значи светлити се.11 Хидроним Белица добијен је додавањем суфикса -ица на придевску основу бел-, и значи она која је беле боје.12 Име воденог тока добијено је или према врсти земљишта у околини реке, односно боји њеног корита,13 или према боји воде у реци, односно њеној чистоћи и прозирности. Мештани тврде да је река названа према камену белутку којим је прекривено њено корито, а може се и данас видети после обилних киша и бујица (Радић 1990: 404). Белица протиче кроз истоимено насеље (в. Белица у ИМЈ 1973: 58), те постоји могућност и да је хидроним мотивисан ојконимом.14 У Беличким предањима (Спасић, 1975: 7) забележено је веровање да је река Белица добила име по пшеници белици која у овом крају добро успева. Грза (лева притока Црнице): етимологија хидронима није у потпуности расветљена, али на основу података које даје Скок (Скок 1971, под griza и gristi) претпостављамо да хидроним потиче из римског периода (3. или 4. век). Наиме, у Истри, Далмацији и на Хрватском приморју налазимо словенски облик гриза у значењу „живи камен, стена, камен који није гладак“ (Скок 1971, под griza). У истарском романском и романским дијалектима у околини Трста пак налазимо романске варијанте greiza и grisa, у значењу „калдрма, стрм пут који је поплочан неравним каменом“. У јужној Француској ова истарско-далматинска основа очувала се у облицима grès и grèso, који означавају „врсту камена“ или „стрм, нераван каменит или шљунковит терен“. Отуда закључујемо да је хидроним Грза мотивисан карактеристикама рељефа у околини речног тока – наиме, река и њене притоке усекле су на свом току клисуре – „уске, дубоке речне долине са високим стрмим стеновитим странама“ (в. РСЈ: под клисура). Јасеница (лева притока Велике Мораве): хидроним вероватно води порекло од назива за врсту листопадног дрвета – јасен (род Fraxinus из фамилије Оlеасеае) и добијен је додавањем суфикса -ица на именичку основу. Претпостављамо да је име реке мотивисано саставом флоре у околини воденог тока, а неку врсту потврде за ово тумачење налазимо у орографској и хидрографској грађи коју је академик Јован Мишковић прикупио у околини Рудника, као штабни официр у периоду између 1868. и 1872. године: „Назив Јасеница веле, да долази отуд, што је на том месту ђе она извире, био неки голем јасен па је по њему и име дато Јасеница“ 11

Примарно значење светлости очувало се у српском језику у глаголу обелоданити, у значењу „изнети на видело“ (РСЈ), односно „учинити да нешто угледа светлост дана“. 12 Назив белица носе и различити плодови – нпр. пшеница, шљива, трешња, јабука, крушка, смоква (Скок 1, 1971; РСЈ, белица 1), а мотивација је иста као код хидронима. 13 Једно од значења лексеме белица је врста земљишта беличасте, пепељасте боје, пепељуша (РСЈ, белица 2). 14 Вероватније је да су и ојконим и хидроним у овом случају примарно мотивисане ономастичке јединице. У прилог томе говори податак да су се куће у овом селу некада градиле од речног камена белутка, те је и село по њему добило име (Радић 1990: 404). Мишковић пак сматра да су и село Белица и читав срез именовани по реци (Мишковић 1885: 201).

KAPIJA POMORAVQA


319

(Мишковић 187215: 315). Скок (Скок 1971, под jasen) сматра да облик јасен често стоји у синонимском односу према јасенак (лат. dictamnus albus), који је формално деминутивни облик. Тумачећи етимологију ове лексеме, Скок наводи да је основа јасен- веома продуктивна у деривацији топонима и хидронима. Јовановачка река (десна притока Велике Мораве): у основи хидронима налази се ојконим Јовановац (део насеља Нови Брачин у Општини Ражањ, Нишавски округ16). Номинација воденог тока овде је очигледно секундарна – река је названа према месту кроз које протиче (присвојни придев деривира се из именичке основе Јовановац > Јовановачка река: река која се налази у Јовановцу, чији ток „припада“ Јовановцу). Полазна основа је антропоним Јован. Каленићка река (лева притока Велике Мораве): хидроним је деривиран из ојконима Каленић.17 Претпостављамо да је у основи прасловенски корен *kal18, у значењу блато, локва (Скок 1972, под kal), расквашена земља, глиб, што би могло указивати на то да је име насељеног места (а самим тим и име реке) мотивисано карактеристикама земљишта у околини воденог тока. Лепеница (лева притока Велике Мораве): у основи хидронима највероватније је фитоним лепен – водена биљка из породице Nymphaeaceae, са крупним цветовима и штитастим листовима који пливају по води (РМС, локвањ19). Скок (Скок 1972, под lepen) наводи да се суфиксом -ица од словенског lepen- твори у српском облик лепеница, који има два значења: „1. винова лоза бијела грожђа, 2. топоним (код Сарајева), у јд. и мн.“. Исти дериват се, међутим, не јавља у функцији топонима само „код Сарајева“, већ „Лепеница“ има неколико топономастичких денотата20, од којих је један хидроним. Претпостављамо да је мотивација за именовање географског објекта у свим случајевима иста и у вези је са једним релевантним физичким својством терена на коме се објекат налази – биљним светом који га карактерише. Осаоница (лева притока Велике Мораве): овде је по среди секундарна номинација реке – хидроним је добијен према ојкониму Осаоница21. Раваница (десна притока Велике Мораве): у основи хидронима налази се прасловенски и балтословенски придев *ravьnъ, који се у неизмењеном примарном значењу очувао у свим словенским језицима22 – 1. а. који је без 15

За потребе овог истраживања користили смо рад Биљане Миленковић-Вуковић и Ласте Ђаповић – Етнографска грађа у делу Јована Мишковића, 2. део, Гласник Етнографског института САНУ LVI (1), Београд 2008 (Прилог 2: Орографски и хидрографски речник Рудничког округа) 16

http://www.nis.okrug.gov.rs

17

Каленићки прњавор (Каленић), Рековац, Србија (ИМЈ 1973: 192) Исти корен у књижевном језику налазимо у глаголима (у-/о-)каља(ви)ти, придеву каљав, апелативима каљуга, каљача и фитониму каљужница (биљка која расте у мочварном тлу – РМС). У дијалекатској лексици и словенизмима у мађарском језику постоји далеко већи број деривата од основе kal- и махом се доводе у везу са грнчарским занатом. Скок (Скок 2, 1972) наводи да управо позајмљенице из словенских језика у мађарском „говоре у прилог тези да је првобитно значење прасловенског *kalu било мочварно, иловасто блато, које служи лончарској култури)“. 19 У РМС се у оквиру одреднице лепен упућује на локвањ (РМС 3, 1976). 20 Лепеница, Тешањ, БиХ; Лепеница, Рогатица, БиХ; Лепеница, Владичин Хан, Србија (ИМЈ 1973: 230) 21 Осаоница, Трстеник, Србија (ИМЈ 1973: 287). 22 На западу и истоку словенске језичке територије налазимо фонетски измењен облик: rovny 18


320


избочина и удубљења, без неравнина (о површини) б. који је без храпавости, углачан, гладак (РМС). Скок (Скок 1973, под ravan2) истиче да су придевска основа равн- и поименичени облик раван веома продуктивни у деривацији топономастичких апелатива. То је и очекивано, будући да су топоними често мотивисани различитим својствима терена на коме се налазе. На основу наведеног Скоковог тумачења закључујемо да је и хидроним Раваница мотивисан придевом раван, који у процесу номинације има јасну квалификативну функцију – семантичке компоненте равно, без избочина и удубљења у вези су са изгледом рељефа у околини воденог тока23. Рача (лева притока Велике Мораве): претпостављамо да је хидроним добијен према ојкониму Рача, чија је етимологија са синхрионог становишта практично непрозирна. Скок (Скок 1973, под raca2) сматра да је топоним Рача добијен из основе racа, која се доводи у прасродство са словенским обликом utva (патка, пловка). У прилог овом тумачењу говори и покрајински облик u рачак, -чка, који бележе РМС и РЈАЗУ у значењу патак24. Основно racа, каже Скок, потиче од латинског ratis, f., у значењу скела, сплав, чамац, а ове појмове са појмовима патак, патка повезује заједночки ономасиолошки елемент пловљења25 – отуда и у српском језику облик пловка за патку. Сматрамо да је асоцијативно-егзистенцијална веза између појмова пловљење – вода/река утицала на номинацију насеља која су подизана у непосредној близини водених површина.26 Ресава (десна притока Велике Мораве) и Ресавица (притока Ресаве): хидроним Ресава први пут се помиње у 14. веку и етимолошки је у вези са ресавац, у значењу расквашена земља, блато, глиб (Скок 1973, под resavac). Претпостаљамо да је именички облик ресавац добијен суфиксацијом од именице *resa („мокра земља“), која у том значењу није потврђена, баш као ни поименичени придев на -av *resav (Скок 1973, под resavac). У неким руским дијалектима, међутим, постоји облик ряса, у значењу мокро место (Скок 1973, под resavac), што нас доводи до закључка да је на читавом словенском терену могао постојати корен који је означавао. Хидроним Ресавица деривиран је од облика Ресава суфиксацијом – деминутивни суфикс -ица продуктиван је у грађењу хидронима који означавају притоке (исп. Моравица < Морава, Неретвица < Неретва). Црница (десна притока Велике Мораве): творбена база хидронима (придевска основа црн-) и деривација суфиксом -ица у потпуности су прозирни, али не можемо са сигурношћу рећи како је мотивисана његова номинација. Наиме, семантика основинске речи (црна боја – она која је црне боје) могла би, с једне стране, указивати на то који је тип земљишта доминантан у околини воденог тока (као што је случај код хидронима Белица), а могла би, с друге стране, указивати и на боју воде у реци. Међутим, Горан Милић у својој морфохидролошкој анализи слива реке Црнице не (пољски, чешки), ровный (руски). 23 Лингвистичку анализу хидронима поткрепљује проучавање физичко-морфолошких особина терена кроз који река протиче (в. Марковић 1953 и Милојевић 1951). 24 Одредница рачак у РМС упућује се на патак (рачак, -чка м зоол. покр. в. патак). 25 Скок налази да од ratis у латинском постоји и придевска изведеница на -arius као топоним на Дунаву Ratiaria (Скок 3, 1973: под raca2) 26 Назив Рача је продуктиван у номинацији: Рача, Власеница, БиХ; Рача, Рача, Србија; Рача, Бајина Башта, Србија (на Дрини); Рача, Куршумлија, Србија; Рача, Прибој, Србија (ИМЈ 1973: 328)

KAPIJA POMORAVQA


321

потврђује ниједну од наведених претпоставки (в. Милић 2006). 3. Хидроними у сливу Јужне Мораве Бресница (лева притока Топлице): у основи хидронима је фитоним брест.27 Име реке налази се и у синтагматској структури са придевским првим делом – Бресничка река (Павловић 1996: 47) претпостављамо да је име реке секундарно изведена ономастичка јединица према ојкониму Бресница. Ветерница (лева притока Јужне Мораве): Маретић (Маретић 1892: 4) сврстава овај хидроним у групу лексема чије значење није успео утврдити. Познато је да је старије име реке Ветернице било Дубочица. Према Павловић (Павловић 1994: 38), оба имена одговарају физичким карактеристикама речног тока и околног терена, што потврђује Дуриданов у студији посвећеној јужнословенским називима за реке. Наиме, Дуриданов објашњава да је корито реке Ветернице дубоко усечено у клисуру кроз коју она протиче, због чега је на појединим местима водени ток изразито сужен, а само корито дубоко чак до 300 метара и испуњено великом количином воде (Дуриданов 1963: 190). Дакле, хидронимски облик Дубочица, с једне стране, вероватно је мотивисан рељефом поречја –корито реке дубоко је усечено у обронке клисуре. С друге стране, претпостављамо да је облик Ветерница мотивисан климатским особеностима подручја кроз које река протиче, што Дуриданов такође потврђује у својој студији, указујући на то да је због правца север-југ речни ток изложен ветровима. Тумачећи етимологију глагола вијати, Скок (Скок 1973: под vijati2) говори о индоевропској, балтословенској и прасловенској лексеми vetar и истиче да је веома продуктивна у топонимији. Додавањем суфикса -ьn на основу vetr- добијен је придев vetrni, што значи „који се односи на ветар, који је у вези са ветром, ветрен“. Придев је затим суфиксом -ица поименичен у женском роду: Ветерна – Ветерница, при чему именички дериват, како је Дуриданов утврдио, означава да је област речног тока често изложена ветру. Власина (десна притока Јужне Мораве): Творбени поступак којим је хидроним добијен уобичајен је у номинацији река и састоји се у додавању суфикса -ина на именичку творбену основу. Необична је, међутим, сама основа Влах28, будући да су хидроними у српском језику ретко мотивисани речима које припадају лексичкосемантичкој групи етника29. Дискутабилно је зато да ли је реч о примарно или секундарно мотивисаном хидрониму. Павловић истиче да је хидроним Власина вероватно добијен од облички једнаког топонима, односно оронима, при чему топоним Власина носи у себи значење краја у коме живе Власи. 27

Скок обjашњава да фитоними брест и бреза потичу од исте праиндоевропске основе *bhereğ-, чије је основно значење светлити се, бео. На основу тога Скок закључује да су „oba šumska drveta onomasiologijski nazvana po belini drvne sastoine ili kore“ (Скок 1971, под breza). 28 Скокова етимолошко-семантичка анализа (исп. Скок 1973, под Vlah) показује да лексема Влах има веома развијену полисемантичку структуру, при чему се као секундарно наводи значење „Румун“, а као примарно „Латин“. Скок налази да се облик Влах у значењу „Латин“ први пут помиње у 15. веку. Аутор затим утврђује да је једно од уобичајених значења лексеме Влах – „Италијан“, као и да се у том значењу облик јавља у старочешком (Vlach) и пољском (Wioch). У украјинском језику пак иста лексема (Wołoh) има значење „Румун“, док Мађари и данас „Италијане“ називају Власима (Olasz). 29 Термином етник у науци се означава назив за становника неког насељеног места, краја или државе. У раду под овим термином подразумевамо и хипоним етноним, који означава припадника народносне или етничке скупине (Симеон 1969).


322


Врла (десна притока Јужне Мораве): хидроним се јавља или у облику именичке синтагме са придевским првим делом – Врла река (Павловић 2006: 75) или, обичније, у облику поимениченог придева женског рода – Врла. Име реке највероватније је мотивисано физичким својствима њеног тока – придев врли30, -а, -о налазимо у РСАНУ у значењу врлетан, хитар, брз. Према томе, хидроним Врла је примарно мотивисана ономастичка јединица и означава реку која је брзог, хитрог тока. Габерска река (притока Нишаве): у основи хидронима налази се фитоним граб (РМС: граб м бот. врста белогоричког дрвета из породице бреза; лат. Carpinus betulus). Облик води порекло од праиндоевропског, прасловенског и балтословенског *grabrь31, које је дало различите рефлексе на српскохрватској територији. Скок налази да на југоистоку штокавске области постоји колебање: габар (Ниш) : габер (Бугарска; исп. топоним Габрово), а исто колебање налазимо и у самом хидрониму (Габерска река : Габарска река). Деривација имена реке из имена биљке је уобичајена, али овај творбени модел није продуктиван у номинацији река у српском језику. Наиме, придевске облике на -ски у синтагматским називима хидронима по правилу налазимо у случајевима када је име реке мотивисано ојконимом (Павловић 1996: 14). У ходрониму Габерска река придевски облик габерска добијен је од именичке основе која означава биљну врсту, што је мање типично32 у српској хидронимији. Јабланица (лева притока Јужне Мораве): у основи хидронима је прасловeнски и балтословенски облик *jabolnь, у значењу јаблан (врста листопадног дрвета, лат. Populus nigra33), те претпостављамо да је име реке мотивисано карактеристикама биљног света у околини речног тока. Скок (Скок 1971, под jablan) наводи да је основа јаблан веома распрострањена у топономастици и обично се доводи у етимолошку везу са водом уз коју расте јаблан. Шире ономастичко истраживање показује да је именички дериват Јабланица, као „један од најстаријих топономастичких типова“ (Скок 1971: 742), осим у творби хидронима, присутан и у творби ојконима34 односно оронима. 30 Скок објашњава да је придев vrletan у етимолошкој вези са глаголом (h)vrlјati, у значењу бацити, а семасиолошки развитак био би од коренске морфеме vrl: бачен > хитар, брз (Скок 1973, под (h)vrlјati). 31 Скок (Скок 1971, под grab) објашњава да је облик граб добијен од праиндоевропског *grabrь дисимилацијом и испадањем финалног *-rь (исп. срп. брат, прасловенски bratrь, лат. frater, енгл. brother). 32 Творбена анализа хидронима у Поморављу показује да се именичкој основи фитонима обично додаје суфис -ица (исп. нпр. Јабланица, Јасеница, Лепеница), којим се у српском језику деривирају именице женског рода. 33 Скок (Скок 1, 1971: под jablan) показује да је појам јаблан некада имао другачију денотацију, која данас одговара појму јабука. У документу загребачког бискупа из 1252. године стоји: ad arborem - jablan id est poníerium (лат. poníerium = фр. pommier, дрво јабуке; бот. pomus malus). Значење које јаблан данас има – бот. Populus nigra, Pyramidalis развило се механизмом лексичке метафоре, због једнаке боје коре ова два дрвета (в. Скок 1971, под jablan). 34 Име Јабланица има 9 насеља у Србији (општине Крушевац, Нови Пазар, Тутин, Бујановац, Бољевац, Ђаковица, Пећ, Призрен), 7 насеља у БиХ (општине Босанска Градишка, Маглај, Тешањ, Јабчаница, Трново, Вишеград, Лопаре), 2 насеља у Словенији (општине Илирска Бистрица, Севница) и 1 насеље у Црној Гори (општина Рожај) (ИМЈ 1973: 181). Закључујемо да је фитонимска творбена основа јаблан- очигледно веома продуктивна у деривацији онима на јужнословенском терену.

KAPIJA POMORAVQA


323

Јерма (лева притока Нишаве): хидроним сведочи о утицају грчке хришћанске терминологије на словенску топонимију. Истражујући ране слојеве хришћанских топонима на старосрпском тлу, Лома (Лома 1990: 6) истиче да се „словенско именовање места у хришћаском духу“ није вршило само и у овом процесу нису се употребљавали искључиво словенски називи. Словени су, напомиње даље Лома, хришћанску терминологију преузимали од других, раније христијанизованих народа, а тек након ћирилометодијевске мисије и утемељења словенског књижевног и црквеног језика почели су да преводе хришћанске термине. Хидроним Јерма припада грчком слоју хришћанске лексике, терминологији пустињског испосништва и потиче од облика ερ(η)μα35. Козарачка река (Рупска река, Бајинска река): хидроним је секундарно именована ономастичка јединица – добијен је попридевљавањем основе козар,36 од ојконима Козаре37. Дакле, име реке мотивисано је именом насељеног места у чијој се непосредној близини она налази.38 Исти географски појам има још два назива – Бајинска река (у горњем делу речног тока, од насеља Бајинци до насеља Рупље) и Рупљанска река (од насеља Рупље до насеља Градиште). И овде су хидроними добијени деривацијом присвојних придева од одговарајућих ојконима (Рупска река < Рупље; Бајинска река < Бајинци). Косаница (десна притока Топлице): у основи хидронима је или апелатив коса (Павловић 1994: 73) – поименичени облик придева женског рода кос, -а, -о, у значењу „стрм, нагнут, који је под углом према хоризонталној површини“ или придев косан, потврђен у 17. веку (Скок 1972: под kos1) у значењу „стрм“. У РСАНУ налазимо одредницу коса у значењу „нагнута страна брда или планине, падина“, што може указивати на карактеристике рељефа у околини речног тока. Скок упућује придев кос на синониман придев крив, указујући на њихову продуктивност у топонимији. Крива река (лева притока Јужне Мораве): претпостављамо да је име реке мотивисано карактеристикама воденог тока, односно терена кроз који он протиче. Скок (Скок 1972, под kriv) наводи да је балтословенски и прасловенски придев kriv39 продуктиван у топонимији уопште и то само у примарном, конкретном значењу (савијен, кривудав, кôс, искошен, нагнут). Речник хидронима (Павловић 1996: 176–177) доноси чак 24 деривата у чијем је корену овај придев. Кутинска река (десна притока Нишаве): хидроним је мотивисан ојконимом Марина Кутина40. 35

Лома (1990: 6-7) објашњава да је хидроним Јерма раније тумачен другачије – Георгиев (према Лома 1990: 6) тумачи име као трачки супстрат, мада оно није потврђено у античко доба, а Јиричек претпоставља да је име пренесено са имена малоазијске реке Ερ(η)μο. 36 Облик kozar (nomina agentis, „онај који чува/гаји козе“) добијен је од прасловенског зоонима *koza и честo га налазимо у топонимима (в. Скок 1972, под koza). 37 Козаре, Лесковац, Србија (ИМЈ 1973: 212) 38 Системски облик ктетика деривираног од топонима Козаре (осн. козар-) требало би да буде козарски. Претпостављамо да је облик козарачки < Козаре добијен аналогијом према козарачки < Козара. Павловић (Павловић 1996: 164) бележи обе форме хидронима – Козарачка река и Козарска река. 39 У РСЈ се као примарно значење придева крив дефинише се као савијен, искривљен, кривудав, који се не пружа праволинијски, Скок наводи да је примарно значење придева крив било конкретно (исп. лат. obliquus, у значењу савијен, кривудав, кôс, искошен, нагнут), док се апстрактно морално значење развило механизмом метафоре, као прасловенска иновација. О томе сведоче и балтички облици чије је значење само конкретно (нпр. лит. kreivas). 40 Марина Кутина, Гаџин Хан, Србија (ИМЈ 1973: 253)


324


Лужница (десна притока Власине): хидроним је деривиран суфиксом -ица и највероватније је мотивисан карактеристикама флоре у околини воденог тока. Несумњиво је да коренска морфема луг- води порекло од прасловенског *lgь, у значењу „шума, шумарак“. Будући да се суфиксом -ица41 у хидронимији често поименичавају придевске основе (исп. Белица, Црница), претпостављамо да је семантика хидронимског деривата Лужница – „река која протиче кроз шумовит предео“ .42 Нишава (десна притока Јужне Мораве): хидроним је деривиран суфиксом -ава од топонима Ниш43. Скок (Скок 1971, под -ava) наводи да се у словенској хидронимији суфиксом -ава уобичајено творе хидроними од именичких, придевских и глаголских основа (исп. Трнава, Ресава), а отуда је пренесена на стране основе (исп. Морава). Пуста река (лева притока Јужне Мораве): хидроним је једнак топониму – Пуста река је назив области која се простире између планине Радан на северу и долине Јужне Мораве на југу. Истраживање је показало да хидроним највероватније није мотивисан ни карактеристикама рељефа, ни карактеристикама биљног света у области речног тока, а по свој прилици ни својствима воде у реци. Наиме, Јован Мишковић у делу Хидрографија независне кнежевине Србије напомиње да је „… извесно да се Пуста река није тако звала, него је то име добила, од кад је се патријарх Чарнојевић с 37.000 породица у Аустрију одселио, јер је тада ова долина скоро пуста остала…“ (Мишковић 1880: 64). Исти податак налазимо код Милана Ђ. Милићевића у делу Краљевина Србија – Нови крајеви, у коме каже следеће: „Обраћам пажњу историчарима на предео који се данас зове Пуста река и који до нашег рата 1878. године није био пуст ни родом ни народом и који се, можда, до доласка Срба у аустроугарске земље није ни звао Пуста него само Река“ (Милићевић 1884). На основу наведенога можемо закључити да топоним и хидроним Пуста река заправо сведоче о историјској ситуацији овога терена. Тегошница (притока Власине): хидроним је једнак ојкониму – Тегошница је насеље у општини Власотинце.44 Топлица (лева притока Јужне Мораве): хидроним је облички једнак апелативу топлица, у значењу топли, природни извор (в. РМС, топлица), што нас наводи доводи до закључка да је назив реке мотивисан једним физичким својством воденог тока – његовом температуром (топла вода). У корену хидронима несумњиво је балтословенска и прасловенска придевска основа *topl-, за коју Скок (Скок 1973, под topal1) истиче да је веома распрострањена у тoпонимији, како у једнини (Топлица, 12. век), тако и у множини (Топлице). Топоничка река (десна притока Јужне Мораве): хидроним је секундарно 41

Говорећи о пореклу и значењима суфикса -ава, Скок (Скок 1971, под -ava) истиче да се овај суфикс у хидронимији и топонимији уопште често проширује помоћу суфикса -ица или -ина. 42 Творбена основа лужн- била би у том случају од придева лужан, у значењу шумовит. Скок налази потврде из 16. века за придев lužan, деривиран од основе lug- (в. Скок 1971, под lug2). У савременом књижевном језику, међутим, придев лужан има другачије порекло и етимологију (исп. Скок 1971, lug1), а самим тим и друго значење (в. лужан у РМС и РСЈ: који има у себи луга, пепела). Претпостављамо да се због хомонимије један облик изгубио из употребе. 43 Топоним из предримског времена, у римско доба Naissus. 44 Тегошница, Власотинце, Србија (ИМЈ 1973: 393)

KAPIJA POMORAVQA


325

именована ономастичка јединица – добијен је према ојкониму Топоница,45 деривацијом облика ктетика и формирањем именичке синтагме. Џепска река (десна притока Јужне Мораве): хидроним је секундарно именована ономастичка јединица – река је добила име према ојкониму Џеп46. Оними овог типа потичу од румунског облика jep(i), jneapăn, у значењу клека, вења (Павловић 1990: 76, према Павловић М. 1965). Присуство лексема из румунског језика у називим за реке у Србији сведочи о језичком утицају који је влашко средњовековно становништво имало на нашем тлу (Павловић 1990: 8788). Умајући у виду геофраски положај речног тока Џепске реке, претпостављамо да се овде ради о српско-румунском међујезичком утицају у источној зони. 4. Класификација хидронима Анализа хидронима у сливу Велике и Јужне Мораве, указује на то да се имена река у српском језику могу класификовати према неколиким лингвистичким критеријумима, у зависности од формалних, структурнодеривационих карактеристика хидронимских лексема, с једне стране, односно њихове семантике, с друге стране. 4.1. Најопштији критеријум за класификацију хидронима било би лексичко значење мотивне речи, према коме се хидроними могу класификовати на примарно мотивисане и секундарно мотивисане ономастичке јединице. Уочили смо затим да значење мотивне речи хидронимске лексеме у великој мери условљава њену форму и структуру, те са морфо-синтаксичког становишта међу називима за реке разликујемо једночлане и синтагматске лексичке јединице. 4.2. Показали смо у раду да је успостављање мотивационе базе хидронимских лексема од пресудног значаја за проучавање њихових деривационих и семантичких особености, будући да мотивна реч, с једне стране, даје хидрониму творбену основу и, с друге стране, носи информацију о његовом лексичком значењу. Са морфолошког аспекта, хидроними (оними уопште) припадају групи властитих именица, које су, како неки лексиколози сматрају, карактеристичне по томе што имају само способност именовања, али не и способност означавања (исп. Гортан-Премк 2004: 21–22). Многе хидронимске лексеме, међутим, са становишта етимологије, не само да именују реку, већ и означавају различита хидролошка, односно физичка својства воденог тока. Исто тако, хидроними могу доносити информације о геоморфолошкој структури терена кроз који река протиче или пак о флори у области поречја. Такве лексеме сматрамо примарно мотивисаним ономастичким јединицама, чија функција није само именовање речног тока, већ и означавање неких његових својстава која су била актуелна у тренутку именовања. Зато за примарно мотивисане хидрониме, са дијахроног, етимолошког становишта у језику не бисмо могли рећи да имају само номинациону, већ и семантичку функцију. Ове хидрониме можемо затим класификовати у неколико подгрупа, у зависности од лексичко-семантичких особености мотивне речи: • хидроними који садрже информацију о флори у области речног тока, а творбена основа добијена је од фитонима – нпр. Бресница, Габерска река, Јабланица, Јасеница, Лепеница, Лужница, итд. • хидроними који садрже информацију о морфолошкој структури терена, тј. о карактеристикама рељефа у области речног тока – нпр. Грза, Раваница, Косаница, Крива река; 45 46

Топоница, Гаџин Хан, Србија (ИМЈ 1973: 397) Џеп, Владичин Хан, Србија (ИМЈ 1973: 134)


326


• хидроними који садрже информацију о геолошкој структури терена, тј. о карактеристикама и саставу земљишта у кориту, односно поречју: нпр. Белица, Грза, Ресава, Морава; • хидроними који садрже информацију о физичким својствима самог речног тока, тј. о карактеристикама воде у реци: нпр. Врла, Топлица, Црница, итд. • хидроними који садрже информацију о климатским особеностима поречја: нпр. Ветерница. С друге стране, секундарно мотивисанима сматрамо оне хидрониме чија је мотивациона база неки други оним – обично ојконим, којим се означава име насељеног места кроз које/поред којег река протиче, односно ороним, којим се означава име планине испод које водени ток извире/тече. Такве лексеме сматрамо семантички „празнима“, будући да имају искључиво номинациону, а не и семантичку функцију. Тако хидроним Топоничка река не означава ниједну од карактеристика речног тока, односно рељефа или флоре у његовој околини, већ има релативно значење: „река која тече кроз Топоницу/у близини Топонице“. 4.3. И примарно и секундарно мотивисане хидрониме Поморавља можемо даље класификовати према сложности њихове структуре, односно према одређеним морфо-синтаксичким и творбеним карактеристикама. У погледу структуре, оба типа хидронима могу бити једночлане и синтагматске лексичке јединице. 4.4. Једночлани хидроними су, са творбеног становишта, најчешће именички деривати добијени суфиксацијом, при чему се као најпродуктивнији у творби уочавају суфикс -ава (нпр. Морава, Нишава, Ресава итд.) и суфикс -ица (нпр. Белица, Јасеница, Ветерница, итд.). Примећујемо да се суфиксом -ица хидронимске лексеме обично деривирају од именичких фитонимских основа (нпр. Јасеница < јасен, Лепеница < лепен, Јабланица < јаблан, Лужница < луг/лужник), али уочавамо и оне облике чија је творбена основа придев (нпр. Белица < бео, Раваница < раван, Топлица < топао, Црница < црн). Анализа лексема којима се именују реке у Поморављу показала је да је творбени модел фитоним + -ица најпродуктивнији када је реч о деривацији лексема из творбено-семантичке категорије хидронима. Суфикс -ица у дериватима овог типа има истовремено моциону и семантичку функцију – њиме се доследно деривира једночлани хидроним женског рода, чије је значење са етимолошког становишта углавном прозирно. Примера ради, по моделу фитоним + -ица изводе се хидроними који носе информацију о флори у околини речног тока, те се творбено значење већине ових лексема може дефинисати на следећи начин: „река у чијем поречју расте биљка означена фитонимом у основи“. У појединим случајевима именички дериват изведен суфиксом -ица носи информацију о климатским карактеристикама у области речног тока и поречја (нпр. Ветерница). Када је творбена основа хидронима придев, дериват може означавати неку карактеристику рељефа у околини речног тока, односно земљишта у кориту реке и поречју (нпр. Белица, Косаница, Раваница), а може означавати и неку карактеристику воде у реци (нпр. Топлица). С друге стране, деривациона анализа једночланих хидронима показала је да суфикс -ица може имати и модификационо, деминутивно значење, када се њиме твори назив за притоку (нпр. Ресавица – притока Ресаве). Међу једночланим хидронимима уочили смо и оне облички једнаке топониму којим су мотивисани (нпр. Осаоница, Тегошница итд.). Павловић (Павловић 1998: 105) на основу оваквих примера закључује да је аналошко преношење из

KAPIJA POMORAVQA


327

једног слоја у други уобичајен механизам за настајање нових властитих имена у ономастици. У раду смо показали да се оними преносе или из топонимије у хидронимију, што је уобичајеније, или пак обратно, из хидронимије у топонимију и ојконимију. Хидроними који су добијени овим путем са становишта творбе такође се сматрају именичким суфиксалним дериватима, али њихову семантику нисмо анализирали, будући да је по среди секундарна номинација реке. 4.5. Синтагматски хидроними доследно имају облик именичке синтагме чија је главна реч именица река, а зависни члан присвојни или описни придев. По правилу су хидроними са описним придевом у функцији зависног члана именичке синтагме примарно мотивисани и у нашем корпусу налазимо три такве лексеме: Габерска река (описни придев носи информацију о флори у поречју), Крива река (описни придев носи информацију о карактеристикама рељефа) и Пуста река (описни придев носи информацију о историјским околностима везаним за област поречја). С друге стране, када вишечлани хидроним има облик именичке синтагме са присвојним придевом у функцији атрибута, по среди је секундарна номинација реке. То значи да хидроним није мотивисан геоморфолошким, хидролошким или каквим другим карактеристика речног тока, већ посредно, другим топонимом, при чему је назив за реку добијен деривацијом присвојног придева за женски род од тог ојконима (нпр. Козаре > козарачка, Кутина > кутинска). 4.6. Коначно, хидрониме Великог и Јужног Поморавља можемо класификовати и према пореклу лексеме којом се именује водени ток. Истраживање је показало да су називи за реке у овој области махом творени на домаћем терену, али у корпусу налазимо и неколике лексеме у којима је очигледан утицај страних супстрата – поједине лексеме су у целости преузете из другог језика – нпр. Грза (лат.), Јерма (грч.), док су друге деривиране од страних основа домаћим суфиксима – нпр. Нишава (лат. Naissus), Власина (рум.).

Литература и извори: Дуриданов 1963: Иван Дуриданов, Южнославянските речни названия и тяхното значение за славянския топонимичен атлас, Славянска филология IV, София, 1963. ИМЈ: Именик места у Југославији, Службени лист СФРЈ, 1973. Лома 1990: Александар Лома, Рани слојеви хришћанских топонима на старосрпском тлу, Ономатолошки прилози XI, Српска академија наука и уметности, Београд, 1990, 1–18. Маретић 1892: Томо Маретић, Имена ријека и потока у хрватским и српским земљама, Наставни вјесник I, св. 1, 1–24, Загреб, 1893. Марковић 1953: Јован Марковић, Рељеф слива Раванице, Зборник радова Географског института Српске академије наука, књ. XXVI, св. 4, Београд, 1953. Милић 2006: Горан Милић, Река Црница – морфохидролошки приказ, Земља и људи, св. 56, Српско географско друштво, Београд, 2006. Милићевић 1884: Милан Ђ. Милићевић, Краљевина Србија – Нови крајеви, Београд, 1884. Милојевић 1951: Боривоје Милојевић, Долина Велике Мораве, Зборник радова Географског институтa Српске академије наука, књ. XV, св. 3, Београд, 1951, 1–64. Мишковић 1880: Јован Мишковић, Хидрографија независне кнежевине Србије, Географија независне кнежевине Србије, књ. 1: Хидрографија, Београд 1880, 1–226. Мишковић 1885: Јован Мишковић, Кратки опис Јагодинског округа, Гласник српскога ученог друштва, књ. 64, Београд, 1885, 190–224. Гортан–Премк 2004: Даринка Гортан–Премк, Полисемија и организација


328


лексичког система у српскоме језику, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004. Павловић 1990: Звездана Павловић, Анализа имена река у сливовима Србије у којима је видан румунски утицај, Ономатолошки прилози XI, Српска академија наука и уметности, Београд, 1990, 73-89. Павловић 1994: Звездана Павловић, Хидронимски систем слива Јужне Мораве, Институт за српски језик САНУ, Библиотека Јужнословенског филолога, Нова серија, књ. 10, Београд, 1994. Павловић 1996: Звездана Павловић, Хидроними Србије, Институт за српски језик САНУ, Библиотека Јужнословенског филолога, Нова серија, књ. 13, Београд, 1996. Павловић 1998: Звездана Павловић, О метонимији у ономастици (хидроним – ојконим), Јужнословенски филолог LIV, Београд, 1998, 105–110. Радић 1990: Јованка Радић, Из ономастике села око горњег тока реке Белице, Ономатолошки прилози XI, Српска академија наука и уметности, Београд, 1990, 399450. РМС: Речник српскохрватскога књижевног језика, I–VI, Нови Сад – Загреб: Матица српска – Загреб, 1967–1976. РСАНУ: Речник српскохрватског књижевног и народног језика, I–XVIII, Српска академија наука и уметности, Београд, 1959–. РСЈ: Речник српскога језика, Матица српска, Нови Сад, 2007. Симеон 1969: Rihard Simeon, Enciklopedijski rječnik lingvističkih naziva, Matica hrvstska, Zagreb, 1969. Скок 1971-1973: Petar Skok, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika. Knjige 1–3, Jugoslovenska akademija znanosti i umetnosti, 1971-1973. Ћорић 2008: Божо Ћорић, Творба именица у српском језику, Друштво за српски језик и књижевност, Београд, 2008.

Formational and semantic analysis of some nouns denoting rivers in Pomoravlje in Serbian language Summary The paper is dealing with the formational, etymological and semantic analysis of the nouns denoting rivers in Great and South Pomoravlje. This research aims to indicate the origin of the names of some rivers in this geographical area, as well as to describe most common methods in derivation these words in Serbian language. Our analysis shows that most of the names of rivers in this region are motivated by some characteristic of the flora or relief surrounding river, while some rivers are evidently named after toponym denoting a nearby village. This research points out that there are primary and secondary designated rivers in our language and their nomination can often be determined by diferent non-linguistic criteria. Jovana Jovanović

KAPIJA POMORAVQA

ПРИЛОГ ПОЗНАВАЊА ИСТОРИЈЕ ДВЕ СРЕДЊОВЕКОВНЕ ЦРКВЕ ПОСВЕЋЕНЕ СВЕТОМ НИКОЛИ У СВОЈНОВУ И БРАЉИНИ

329

мр Небојша Ђокић Јурија Гагарина 188-18, Нови Београд [email protected]


Апстракт: На простору Капије Поморавља постоји већи број средњовековних цркава и манастира од којих највећи број једва да је познат нашој стручној јавности. Највећи део њих налази се на Мојсињским и Послонским планинама и у долини реке Црнице. У овом раду обрађујемо две цркве посвећене Светом Николи и то манастир у Својнову и цркву у Браљини. Кључне речи: Својново, Браљина, храм Св. Николаја у Својнову, храм Св. Николаја у Браљини, , Мојсињске планине, Послонске планине, На простору Капије Поморавља постоји већи број средњовековних цркава и манастира од којих највећи број једва да је познат нашој стручној јавности. Највећи део њих налази се на Мојсињским и Послонским планинама и у долини реке Црнице. Знатно мање их је у Темнићу. Овог пута смо се одлучили да стручној јавности представимо две слабо познате цркве посвећене Светом Николи - једну у Својнову и другу у Браљини (Ражањској). Ова друга се често помиње у литератури али није реткост да се чак и погрешно убицира. Због ограниченог простора даћемо њихову историју само до краја XIX века. Храм Св. оца Николаја у Својнову Неколико километара западно од села Својнова на шумовитим обронцима планине Јухора налази се манастир посвећен Светом Николи. Смештен је у узаној дубодолини, манастирски комплекс је издуженог облика и у њему се налазе црква, звонара, стари и нови конак, две стамбене зграде и споредни економски објекти. За манастир Св. Николе у Својнову, не постоје средњовековни српски извори осим предања које га везује за кнеза Лазара као и предања да је касније био метох Каленића.1 Премда се не помиње у првом османском дефтеру Смедеревског санџака из 1476. године нема разлога да сумњамо 1 С. М. Мијатовић, Темнић, СЕ Зборник VI, 1905, с. 329; Н. Јованчевић, Сведочанство о насељима и црквеном животу у данашњој Шумадијској епархији до XVIII века, Српска Православна Епархија Шумадијска 1999 - Шематизам, Крагујевац, 2000, 194.


330

Небојша Ђокић

да потиче из средњег века и то из времена Моравске Србије. Њена основа у облику триконхоса2 има аналогије са неким црквама на Мојсињу и у долини реке Црнице (на пример са црквом Св. Арханђела у Давидовцу).3 Данашња црква нема припрату, али пропорционална анализа основе потврђује да је оригинална црква имала припрату која је највероватније била саграђена истовремено са остатком цркве. Готово је сигурно реч о једном од већег броја манастира изграђених за потребе исихаста у вереме владавине кнеза Лазара и његовог сина Стефана. Манастир се први пут јавља у османским дефтерима као манастир Св. Николе у Поточцу у Левачкој нахији. Из дефтера SD No MXT 632 (после 1536.) видимо да су у манастиру два монаха који су обавезе од 100 акчи плаћали одсеком. Пред крај XVI века пореска давања су само 20 акчи (Смедеревски дефтер Но 166).4 Ако сравнимо податке из османских дефтера са стањем на терену, добијеним врло опсежним археолошким рекогносцирањем, можемо са великом сигурношћу рећи да је на простору данашњег Темнића у време османског освајања ових крајева постојао само један манастир и то управо Св. Никола у Својнову. Црква у Орашју је била мирска црква и припадала је тргу у Орашју.5 Поред тога постојала је и црква која се налазила на месту данашње варваринске цркве.6 На источним падаинама Јухора сверно од Својнова постоје трагови још неких мањих објеката од којих би неки од њих можда могао да буде остатак од неког црквеног храма. Али у том случају би то могла да буде само нека мала испосница и ништа више. Није немогуће да је и неко село имало мању цркву брвнару или плетару. Већих и значајнијих храмова осим споменутих три није било. Сасвим друга прича је на западним падинама Јухора окренутим ка Левчу, тамо има доста и цркава и црквишта, али то излази из теме ове наше приче. Почетком XVII века, пусто село Варварин са селиштем Вранково припадало је вакуфу великог везира Лала Мехмед-паше Соколовића (1604−1606), братучеда 2

Триконхална основа са бочним певницама и источном главном апсидом. Ове две цркве и по основи и по димензијама су готово идентичне, осим што данашња црква у Својнову нема припрате. Р. Прокић, Средњовековна архитектура Петрушке области, Крагујевац 1986, 109 – 110. 4 О. Зиројевић, Цркве и манастири на подрјучју Пећке патријаршије до 1683, Београд, 1984, с. 149; Н. Јованчевић, Сведочанство о насељима и црквеном животу у данашњој Шумадијској епархији до XVIII века, Српска Православна Епархија Шумадијска 1999 Шематизам, Крагујевац, 2000, 194; Е. Миљковић – Бојанић, Смедеревски санџак 1476 – 1560, Београд 2004, 284 5 Црква у Орашју би могла да буде из времена пре кнеза Лазара и то не само зато ште је народна традиција приписује краљу Милутину. Зашто је реч о мирској цркви а не манастиру и зашто би могла бити са почетка XIV века видети код И. Јовановић, “Село и манастир Орашје код Варварина”, у: Историја Поморавља и два века од Варваринске битке (ед Синиша Мишић), Крушевац 2010, 203 - 205 6 У утврђењу у Маскару су откривени остаци цркве која потиче из времена ране Византије или из времена Првог бугарског царства али сигурно није била у функцији у време Моравске Србије. И црква у Варварину је првобитно саграђена вероватно у време Првог бугарског царства и вероватно са ње потиче Темнићки натпис. Н. Ђокић, “Да ли је Бела Црква у Београдској епархији из повеље Василија II данашњи Варварин”, у: Историја Поморавља и два века од Варваринске битке (ед Синиша Мишић), Крушевац 2010, 65 - 73 3

KAPIJA POMORAVQA


331

Св. Николај у Својнову славног Мехмед-паше Соколовића Високог. Овај вакуф у Левчу чинила су, поред Варварина и Вранкова, још и села Горњи Драгоњић (“а зову га и Обрш“), Бачина, Брајац (друго име Катун), Долњи Поточац с манастиром и пусто село Бабин Дол. Лала Мехмед-паша их је добио 1605. године када је поново освојио Острогон (изгубљен 1595. године). Његов син Мехмед-бег Соколовић спорио се 1664−1665. године са агама Столног Београда око начина убирања џизје у тих осам села у Јагодинском кадилуку.7 Доњи Поточац је данашње Својново а манастир је наравно наш манастир Св. Николе у Својнову. Значи, почетком XVII века манастир још увек није запустео. У време аустријске владавине у првој половини XVIII века у околини Варварина не постоји ни један манастир, а сам Варварин (тј. Бела Црква) је припадао Бачинској парохији. Први свештеник у овој парохији за кога знамо био је поп Михат (Мијат), родом из Колашина.8 Дошао је у Бачину 1725. године и ту провео три године, после чега је пребачен у Јагодину.9 У 7

Р. Тричковић, Галипољски Срби и Јагодина, Историјски часопис књ. XXIX-XXX, Београд, 1982-1983,137-138; С. Башагић, Знаменити Хрвати, Бошњаци и Херцеговци у турској држави, Загреб, 1931,47-48; О. Думић, Н. Ђокић, Порекло имена Темнић, Расински анали бр. 5, Крушевац, 2007, 149-152 8 Мијат је рођен око1698. године од оца Станка и мајке Канде. Школовао се 12 година у манастиру Црна Река код јеромонаха Максима. Оженио се 1718. године после чега је 1719. године рукопложен, најпре за ђакона а затим за свештеника, у манастиру Павловици. Патријарх Мојсије му једао нурију у Црној Реци у којој је служио пет година након чега су му нурију преотели калуђери истоименог манастира. Пошто је остао баз нурије преселио се на аустријску територију где је 1725. године добио нурију у селу Бачини. Д. Руварац, Митрополија Београдска око 1735. године, Споменик СКА XLII, Београд 1905,191 9 Мијат је слабо знао да чита и пише а уопште није знао да поје. Пошто се, у Јагодини, одао пијанству тражено је да се премести из места да не би каљао углед цркве. Д. Руварац,



332

Св. Николај у Својнову Бачини га је 1729. године заменио поп Дамјан Јанковић из села Моракова у Никшићима. Дамјан је рођен око 1696. године од оца Јанка и мајке Росе. Школовао се, пуних 12 година, код стрица Герасима, јеромонаха у манастиру Шудикову. Пошто се оженио, са благословом патријарха Мојсија, рукоположио га је у манастиру Павлићу (код Новог Пазара) 1712. године у два дана, најпре у чин ђакона а затим у чин свештеника, епископ новопазарски Јефрем. Све трошкове око рукоположења је платио његов стриц Герасим. Након тога, дата му је нурија у селима око Рожаја за шта је добио синђелију од патријарха Мојсија. Када су око 1729. године његови парохијани, услед турског притиска, почели да беже на аустријску територију, кренуо је са њима и поп Дамјан и са њима се скупа населио у селу Бачина. Допуштењем ваљевског владике добио је нурију коју су чинила села Бачина (21 дом), Бела Црква (8 домова), Катун (5 дома), Маскаре (8 дома) а изгледа и Рашевица и Јеховац (укупно 18 домова) и Хан (14 дома).10 За синђелију је владици платио 12 форинти. Дамјан је знао да чита српски, али није знао да пише и поје, аније познавао ни за 7 тајни црквених ни за њихиву форму. Духовник му је био, тада 1736. године већ покојни, јеромонах Арсеније из манастира Љубостиње. У то време, већ две године није држао литургију. Зато му је 7/18. марта 1736. године наложено Митрополија Београдска око 1735. године, Споменик СКА XLII, Београд 1905, 191 10 Из текста није јасно да ли села Рашевица, Јеховац и Хан припадају Бачини или Јагодини, али по свему судећи Бачини. Д. Руварац, Митрополија Београдска око 1735.године, Споменик СКА XLII, Београд, 1905, 190 и 202

KAPIJA POMORAVQA


333

да чешће држи литургију у манастиру Каленићу. За нас је врло значајан податак да то време у Дамјановој парохији није било “завршене” цркве, па је он градио једну малу поред своје куће али је још није био завршио.12 Са друге стране, знамо да је 1784. године у Белој Цркви постојала црква13 а да је 1796/7. године обновљена црква у Орашју.14 Готово је сигурно да су ове две цркве постојале и пола века раније, у време попа Дамјана премда не у функцији. Међутим, Дамјан њих не обнавља већ гради брвнару из врло простог разлога: за градњу брвнаре не требају му квалификовани радници а и много је јефтиније. Један век касније у време књаза Милоша брвнара ће коштати око 4000 до 5000 гроша а зидане цркве као варваринска, свилајнача, јагодинска и сличне 20.000 до 30.000 гроша – па и више. Црква Св. Николе је остала без свода а израда свода је у време књаза Милоша коштала, за цркву те величине, од 10.000 гроша па на више тј колико две потпино опремљене цркве брвнаре све са иконостасом. Поред тога били су потребни квалификовани зидари. По стандардима из времена књаза Милоша да би се сазидао споменути свод било би неопходно око 300 кућа за његово финансирање. Све је ово био оправдан разлог да Дамјан сагради цркву брвнару а не покуша да обнови неку од постојећих оштећених зиданих цркава. Црква у Својнову је обновљена и освећена “за владу вожда Карађорђа” 8. децембра 1812. године.15 Но том приликом је уместо зиданог свода израђен свод од дрвета. Из напред наведених разлога то и не чуди. Биће доста цркава током XVIII и првих деценија XIX века обновљено на тај начин. У овом раду ћемо споменути још једну којој је додуше само припрата на тај начин сазидана (или обновљена) – Св. Никола у Браљини. Интересантно је да чак и цркве које су имале врло угледне ктиторе као на пример црква у Степањи чији су ктитори били кнезови Алекса Ненадовић, Никола Грбовић и Илија Бирчанин није добила приликом обнове зидани већ дрвени свод.16 То говори да постављање дрвеног уместо зиданог свода у то време није била неубичајена појава. Премда Јоаким Вујић пише да је црква страдала 1813. године немамо 11

11

Од породице је имао жену и шест синова (од којих се други Радосав, стар 8 година, школовао у манастиру Ресави). Са њим су живели његов млађи брат Петар са породицом као и њихова мајка. Од прибора за вршење службе имао је крст, епитрахиљ, московски требник, српски петогласни октоих, српски часловац и псалтир, српску литургију, везени фелон и појас. Од имања је имао добро саграђену кућу, 4 дана орања њиве, 3 дана косидбе за 6 коса ливаде, 10 мотика винограда, 3 коња, 4 вола, 4 краве, 8 јунади, 100 оваца и 10 коза. Д. Руварац, Митрополија Београдска око 1735. године, Споменик СКА XLII, Београд 1905, 190-191 12 Д. Руварац, Митрополија Београдска око 1735. године, Споменик СКА XLII, Београд 1905, 191 13 П. Ј. Митесер, Опис средње Србије, Споменик LXXXII, Београд 1936, 71 14 И. Јовановић, “Село и манастир Орашје код Варварина”, у: Историја Поморавља и два века од Варваринске битке (ед Синиша Мишић), Крушевац 2010, 205 15 П. Васић, “Уметност у Крушевцу”, у: Уметничка топографија Крушевца, Нови Сад Крушевац, 1990, 193 16 О цркви у Степањи детаљније видети у: Н. Ђокић, Прилог историји храма – Црква Св. Николаја у Степањи, 1804 - Часопис Задужбинског друштва “Први срспки устанак” Орашац бр. 9 - 10 фебруар 2011, 28-30


334


никаквих ни директних ни индиректних потврда за тако нешто – напротив на основу доступних извора мало је вероватно да се тако нешто десило. Црква је евентуално могла да страда током борби које су управо на том простору вођене 1815. године. Први опис манастира Св. Николе у Својнову дао је Јоаким Вујић. Ево шта он каже о њему: “Свети Никола. Овај манастир лежи на лепом месту измежду шумни гора, на једном потоку. Церква је скоро сва порушена, јербо су је Турци попалили и похарали; зато и горњег свода нема, него је с даскама покривен. Основатељ овог манастира био је кнез Лазар, а храм церкве јест Свјати отац Николаје. Ову церкву покрио је и неке мале келије дао је устројити г. Милета Радојковић, кнез нахиски, из села Катуна. Овде нема ни једног калуђера, него свјашченици, то јест поп Јанко и поп Милош из окресни села, о празници и недељама овамо долазе и богослуженије творе, а место калуђера јест један мирски младић, именом Ђорђије ђак, који овај манастир чува. К овом манастиру принадлеже и неки мали грунтови, обаче он не плаћа Турчину спахији ни паре, јербо лежи на земљи еминској.”17 О свештенику Милошу за сада нисмо нашли других података осим овог спомињања али за разлику од њега поп Јанко је позната личност. Јанко Димитријевић је живео у Обрежу и 1836. године је био једини свештеник при цркви у Својнову. Рукоположио га је митрополит Методије 21. новембра 1797. године у Београду.18 Није јасно када је постао Темнићки прота али на почетку владавине књаза Милоша то јесте био. Смењен је са тог положаја, највероватније, 1819. године и то због неких малверизација при попису. На његово место је дошао Стојан Милићевић свештеник варварински. Ипак остаће свештеник обрешки све до смрти. По налогу Совјета од 19/31. августа 1836. године Исправничество окружја јагодинског је 17/29. октобра одговорило на питање колико је манастира у том округу. Из одговара сазнајемо да је у то време у окружју било три појушча манастира: Каленић, Љубостиња и Јошаница, док су четири манастира постала мирске цркве и то: Крушевички,19 Орашки, Ивковачки и Својновачки.20 У јесен 1836. године је, поред других цркава и манастира у Србији, пописана и ова црква. Комисија која је том приликом обишла цркву у Својнову забележила је да се она налази изван села поред реке. Црква је била “стародревна” али обновљена од житеља својновачких премда није наведено када. Била је саграђена пола од камена а пола од дрвета, даском покривена и налазила се у рђавом стању. Од утвари црквених имала је један антимис, два чирака од пиринча, један путир од калаја, један дискос од пиринча, једну звездицу од пиринча, један воздух од китајке, 3 дарца, 3 покровца на престолу, 17

Ј. Вујић, Путешествије по Сербији, књ 1, Београд 1901, 133 АС - Државни Совјет - РНо 196/837, Списак свештенства монашког и мирског реда у целој Србији године 1836. число 175. лист 65 19 Недавна археолошка ископавања цркве Св. Николе у Великој Крушевици су показала да је црква средњовековна. Нађен је гроб ктиоторове супруге, која се изгледа звала Ана и по свему судећи је умрла и сахрањена негде на почетку владавине деспота Ђурђа Бранковића. Црква је у народу позната и као Манастирак. 20 АС – ДС – II БфIНo 30/836, препис лист 279 18

KAPIJA POMORAVQA


335

два звонцета, једну петохлебницу од беле тенеће, једну стару жуту кадионицу, једно кандило од параћумиша, два калајна кандила, једно велико стаклено кандило, две завесе од липиске басме,21 8 малих икона и две певнице. Од одејанија црква је поседовала једну одежду од липиске басме, један стихар од басме и један појасак са павтама од параћушима. Било је и неколико књига, и то по једно Евангелије, Служевник, Апостол, празнични Минеј, Обштиј Минеј, Псалтир, Часловац старији и Требник велики. Црква није имала ни звона а ни новца (ни у готовом ни на облигацијама). Од световних ствари црква је поседовала 6 пресада трмке, једну тепсију, један сач, једну секиру, једну мотику, једна будак, два бакрача од гвожћа, два бурета од по 150 ока и једну кацу од 400 ока. Од непокретног имања црква је имала један мали чардак са подрумом, даском покривен, једну стару кућу са једном собом и кујном, ћерамидом покривеном, једну кошару сламом покривеном, један старији амбар од дасака, 160 дрвета шљива и две мале башче. Пошто је црква била у врло рђавом стању мајор С. Недељковић је 30. септембра/12.октобра 1838. године извести Средоточну војну команду о хитној потреби да се оправи манастир.22 У време када је Павле Васић обилазио манастир Својново у њему је постојао мали иконостас у коме су се од првобитих икона у горњем реду сачувале 13 икона с Васкрсењем у средини и 12 апостола с Христом. Остале иконе су биле из каснијег периода. Васић је сматрао да су оригиналне иконе дело непознатог сликара, вероватно из Војводине. По њему то је могао бити Лазар Милић из Будима који је књаза Милоша радио до 1830. године.23 Подаци из пописа из 1836. године и извештај мајора С. Недељковића из 1838. године нам јасно говоре да до тада црква у Својнову није имала иконостас па тако претпоставка П. Васића отпада. У деловодним протоколима Митрополије до краја 1842. године нисмо нашли никакве податке о изради иконостаса а мало је вероватно да би он био рађен а да се не обавести митрополит. Тако са великом вероватноћом можемо претпоставити да црква бар до краја 1842. године није имала израђени иконостас а у складу са тим и име аутора првобитног иконостаса за сада остаје непознато. На основу једног пописа из 1867. године сазнајемо да су при својновачкој цркви у то време биле две парохије: обрешка и поточка. Обрешка парохија се састојала од веће дела села Обрежа и бројала је 216 домова (351 пореска глава тј 1344 житеља). Свештеник је био Милан Максимовић. Друга парохија је била поточка која се састојала из села Поточац (120 домова), Својново (85 домова) и Рашевица (119 домова). Парохија је укупно бројала 324 дома, 463 пореске главе и 2010 житеља. Милан Максимовић је рођен око 1830. године у селу Медвеђа, срез Левачки. Завршио је основну школу и Богословију. Био је свештеник од 1852. године. Петар Дедобарчевић је рођен око 1825. 21

basma (tur.) – шарена памучна тканина од које се кроје хаљине, чит, циц. Abdulah Škaljić, Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku, Srajevo 1966, 121 22 АС - Средоточна нојна команда 1835-1839, Но. 1102, Извештај мајора С. Недељковић о потреби да се оправи манастир Св. Николаја код Својнова. од 30. септембар 1838. године. Н. 1231 - Л. 2 23 П. Васић, “Уметност у Крушевцу”, у: Уметничка топографија Крушевца, Нови Сад Крушевац, 1990, 194


336


године у Крагујевцу. Завршио је по четири разреда основне школе, полу – гимназије и Богословије. Био је свештеник од 1845. године.24 И по попису цркава из 1869. године при цркви су постојале исте две парохије. Али оно што је ново то је да сазнајемо да је у то време “код ове цркве у свему и што се цркве и ван ње тиче прилично у ред доведено.” Црква је поседовала и свето миро и свете честице. Порта је око цркве била добро ограђена и поплетена. Свештеници су уредно водили протоколе. Једино што црква није имала ни звонару ни архијерејски сто. У Поточцу, Рашевици и Својнову гробље није било ограћено. Поточац и Рашевица су имали капеле на гробљу али их нису одржавали. Сва три села су на гробљима имала распеће Христово али такође слабо одржавано. Гробље у Обрежу је било заграђено и имало је капелу али ни оплетену ни облепљену. Такође је имало и распеће.25 По подацима митрополита Михаила 1874. године црква Својновачка је имала две парохије: обрешку (са Обрежом - 282 дома) и поточку (са Поточцем - 130 дома, Рашевицом - 139 дома и Својновом - 100 дома, свега 360 дома). У то време у овом делу Темнића постојале су још две цркве у Варварину и Орашцу. При варваринској цркви су постојале три парохије: варваринска (са Варварином - 168 домова и пола Маскара - 49 домова, укупно 217 домова), катунске (са Катуном - 200 домова) и Бошњанске (са Бошњаном - 150 домова и пола Маскара - 48 домова, укупно 198 домова). Црква у Орашцу је имала две парохије: орашку (са Орашјем - 60 домова, Пајковцем - 17 домова, Тољевцем - 73 дома, Крчином - 73 дома и Карановчићем - 56 домова, свега 279 дома) и бачинску (са Бачином - 242 дома, Церницом - 42 дома, Избеницом - 51 домом и Сувајом - 26 дома, свега 361 дом).26 Мијат Петровић дућанџијски калфа у Својнову, приложио је цркви својновачкој крајем 1879. године једно Еванђељe у вредности од 6 дуката а за покој душе своје мајке Станојке. На овом поклону су му се у листу “Хришћански весник” бр. 3 од 1. фебруара 1880. године захвалили свештеник и тутори цркве.27 Милан Максимовић ће бити свештеник обрешки и 1879. године. На његово понашање је прота јагодински имао доста примедби пре свега због тога што се опијао и што је често одсуствовао од цркве.28 При цркви у Својнову 1895. године биле су две парохије: I Поточка састављена из села Поточца (172 домова), Својнова (125 домова) и Рашевице (145 дома) свега 442 дома са 3110 становника и II Обрешка коју је сачињавало село Обреж са 320 домова и 3520 становника. Свештеници су те 1895. године били Милан Поповић (млађи) и Милан Максимовић.29 24

О. Ђорђевић, Црквени пописи у варваринском намесништву 1867. године, Расински анали 4, Крушевац 2006, 235 – 36 и 240 25 О. Ђорђевић, Стање у протопрезвитерству јагодинском седамдесетих година XIX века, Корени IV, Јагодина 2006, 235 – Попис и стање свих цркава у протопрезвитерству јагодинском 1869. године. 26 Митрополить Михаиль, Православна србска црква у княжеству Србiи, Београд 1874, 30 27 Прилог цркви својиновачкој у округу јагодинском, Хришћански весник бр. 3/1880, 72 28 О. Ђорђевић, Стање у протопрезвитерству јагодинском седамдесетих година XIX века, Корени IV, Јагодина 2006, 248 – Кондуитни списак мирских свештеника и ђакона у Епархији београдској, Протопрезвитерства јагодинског за 1879. годину. 29 Митрополит Михаило, Православна срспка црква у Краљевини Србији, Београд 1895, 51

KAPIJA POMORAVQA


337

Црква је триконхалне основе, засведена ваљкастим неправилним сводом израђеним од дрвета. На источном делу је велика полукружна апсида а на бочним странама плитке конхе. Зидана је од ломљеног белог камена са фугованим и дерсованим фасадама. Главна улазна врата су на западном зиду а бочна на јужној певници. Постоје по два узана прозора са стране на зидовима и један већи прозор на олтарској апсиди. Данашња врата су од дрвета и орнаментисана у народном стилу са низом биљних украса и преплета. Кров је двосливан, доста стрм, са избаченим стрехама. Фасаде су обрађене скромно и на њима нема декоративних украса. Унутрађњост цркве је такође једноставно обрађена. Сачуван је и стари конак из времена Милете Радојковића. То је приземна зграда симетричног типа са моравским аркадама на главној фасади. Свети Никола у Браљини Цркве и црквине Мојсињских планина често се спомињу у литератури, али од 1907. год. када је објављен рад архитекте Косте Јовановића30 није било другог синтетичког рада који би их детаљно обрадио. У стручној литератури цркву Св. Николе у Браљини је први споменуо још Хан у својој књизи: J. G. v. Hahn, Reise von Belgrad nach Salonik, Wien, 1861, 131 као Kloster Sweti Nikola. Ове цркве (као целину) први је публиковао М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија II, Београд 1876, на странама. 720-721 помиње већину постојећих цркава и црквишта на Мојсињу али у делу текст у коме говори о старинама алексиначког округа спомиње само Св. Роман али не и цркву у Браљини. О цркви само узгред пише у своје две књиге митрополит Михаило.31 Сличан, сажети приказ ове цркве налазимо и у Глас нишке епархије са Шематизмом нишке епархије за 1900. годину, Ниш 1899. године. Нешто података о њој можемо наћи и у црквеној штампи из XIX и почетка XX века и њих ћемо користити у овом раду. Михајло Ризнић је први, још 1891. године покушао да синтетички обради све ове цркве у свом раду Старине у планини Мојсињи и околини - Старе цркве по Мојсињи, Старинар VIII, Београд, 1891. године. Нешто касније је то исто покушао архитекта Коста Јовановић, такође у Старинару у раду Старе цркве у Мојсињу, Старинар II – 2 1907. г. , Београд, 1908, 149165. У складу са тим обојица се осврћу и на цркву у Браљини. Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година овог века Р. Станић, тадашњи директор регионалног Завода за заштиту споменика културе у Краљеву, у неколико радова32 се осврнуо на неке од ових цркава, па тако и браљинску цркву, али без упуштања у извођење неких анализа. Ни тада нису дати нови цртежи цркве. При прослави шест векова Крушевца одржан је и научни скуп о 30

К. Јовановић, Старе цркве у Мојсињу, Старинар II-2 1907, Београд 1908, 149-165 Митрополить Михаиль, Православна србска црква у княжеству Србiи, Београд 1874. и Православна српска црква у Краљевини Србији, Београд, 1895. 32 Р. Станић, Споменици културе на саставу Западне и Јужне Мораве, Багдала, децембар 1973, 11-14; Р. Станић, “Средњовековне цркве у Сталаћу и околини”, у: Археолошка истраживања Крушевца и Моравске Србије, Београд, 1980, 65-73 31



338

Св. Николај у Браљини историји крушевачког краја. Том приликом је, између осталог, презентован и реферат Милоша Благојевића, Манастирски поседи крушевачког краја, Крушевац кроз векове, Крушевац 1971, у коме он само у једној реченици спомиње цркву у Браљини. Тек у књизи Олге Зиројевић, Цркве и манастири на подрјучју Пећке патријаршије до 1683, Београд, 1984, налазимо нове податке о браљинској цркви из османских дефтера. Коначно и Владислав Ристић у свом најзначајнијем делу Моравска архитектура, Крушевац 1996. спомиње цркву у Браљини.33 Црква Св. Николе се налази на десној обали Јужне Мораве, у непосредној близини железничке пруге око 2 км од села Браљине кад се крене низ Мораву ка Сталаћу. Премда је до Сталаћа много даље (зависно од пута) 5 до 7 км црква припада сталаћком а не браљинском атару. Тако је било и увреме присаједињења ових крајева Србији 1833. године а нема потреба да сумњамо да је слично било и раније. Од цркава поузданo саграђених пре 1389. године а у време кнеза Лазара једина која нема триконхосни план је управо црква Св. Николе у Браљини. Она се јавља у оба преписа раваничке повеље. У Болоњском препису као ö¯ðêâà ãðàíèëñêà Ñ+ò²è Í-êîëà34 а у Врдничком препису као ö¯ðêâà áðàëèíüñêàà ñâåòîãà Íèêîëàà.35 Међутим, мада је њен првобитни изглед заклоњен многим познијим преправкама, не треба искључити могућност да је знатно старија, што се може претпоставити и за неколико других 33

В. Ристић, Моравска архитектура, Крушевац 1996, 47 и 229. Манастир Раваница, Споменица о шестој стогодишњици, Београд 1981, 258 35 Fr. Miklosich, Monumenta serbica, Vienne 1858, 197 34

KAPIJA POMORAVQA


339

црквених грађевина подигнутих на подручју Мојсиња и Послона а као што су манастир Св. Роман, црква позната у народу као Св. Нестор у Витковцу и стара, данас срушена црква на ђуниском гробљу.36 У османским дефтерима бележи се редовно манастир Св. Николе код села Браљине (нахија Петруш). Први поуздан помен је из 1530. године и бележи две куће (сумарни попис) и приход од 124 акче. 1575/6. године овде живи један калуђер, а приход износи 200 акчи (највећа ставка је од шире). Приход овог манастира се 1583. и 1584. године попео на 300 акчи.37 За XVII век немамо никаквих података о њој. После Пожаревачког мира 1718. године, ако је по свему судећи и у то време припадала сталаћком атару, улазила је у састав аустријске Србије – јер је Сталаћ припадао Аустрији. Међутим, граница је била на само пар стотина метара или максимално километар два од цркве па није чудно да се црква не помиње код Максима Ратковића.38 Ако манастир није запустио пре тога тада сигурно јесте јер би положај монаха био неодржив. Због постојања великог броја мирских свештеника у Ћићевцу и околини крајем XVIII и почетком XIX века можемо са великом сигурношћу тврдити да је црква бар од последњих деценија XVIII века била појушча. Јер нема друге цркве у близини у којој су свештеници из Ћићевца, Радошевца и Кошева могли да служе сем у њој. Почетком XIX века црква је обновљена и том приликом је дозидана припрата. Митрополит Михаило тврди да је црква обновљена 1820. године.39 Исти податак се наводи и у Шематизму нишке епархије из 1899. године.40 О обнови цркве говори и натпис на спољном западном зиду који гласи: “ЦРКВА СТАЛАЋСКА ХРАМ СВ. НИКОЛЕ ОБНОВЉЕНА 1820. Г. ТРОШКОМ ПАРОХИЈАНА 1907. СВЕШТЕНИК НИКОЛА ПОПОВИЋ.” О истом питању намесник среза Ражањског протојереј Аврам Јовановић из Великог Шиљеговца је 1907. године написао: “Црква браљинска је била од Турака разрушена, само је горњи крај у целости остао. Парохијани су по ослобођењу доњи крај дозидали, али су свод (небо) даскама обшили које је сада сипац искварио и готове су да падну; а тако исто и црква је на средини пукла. Ако се ова црква што пре не оправи она ће постати неупотребљива, зато сам наредио свештенику и туторима да зовну инжињера да цркву прегледа и начини предрачун колико ће оправка коштати како би предрачун послали духовном суду на одобрење. Црква има код управе фондова готовог новца на 8000 динара.”41 Као што видимо он не наводи датум. 36

В. Ристић, Моравска архитектура, Крушевац 1996, 47. Не можемо се сложити са В. Ристићем да је купола дозидана тек при обнови цркве 1826. године (тј. 1820. како наводи Ристић) већ је сигурно и оригинална средњовековна црква имала куполу. Исто, 229 37 О. Зиројевић, Цркве и манастири на подрјучју Пећке патријаршије до 1683, Београд 1984, 140-141 38 Г. Витковић, Извештај Максима Ратковића из 1733. године, Гласник СУД књ. 56, Београд, 1884. 39 Митрополить Михаиль, Православна србска црква у княжеству Србiи, Београд 1874, 98 40 Глас нишке епархије са Шематизмом нишке епархије за 1900. годину, Ниш 1899, 65 41 Месечни извештај намесника среза Ражањског, протојереј Аврам Јовановић - Велики Шиљеговац 4. август 1907. г., Глас епархије Нишке бр. 15 од 1. септембра 1907, 436-437


340


Једна од делимично сачуваних средњовековних фресака у цркви Светог Николаја у Браљини Комисија која је обилазила цркве и манастире 1836. године наводи да је црква обновљена 1826. године и она је највероватније и у праву. Због ситуације у Крушевачком санџаку 1820. године врло је мала вероватноћа да је црква обновљена те године. На основу прилично поузданих, премда индиректних извора, можемо са релативно великом сигурношћу тврдити да су на овом простору најпре обновљени храмови Света Петка Изворска и Света Петка Трњанска као и Свети Никола у Великој Врбници па тек онда Свети Арханђео у Црквини код Каоника и Свети Никола Браљински. Чак сматрам да је директни повод за обнову цркве у Браљини катастрофални земљотрес који је погодио овај крај између 1821. и 1828. године. Из преписке становништва ових крајева са књазом Милошем сазнајемо да се земљотрес догодио пре 1828. године али није јасно кад тачно. Исто тако сазнајемо и да су тешко оштећене тек саграђена црква Света Петка у Трњану и црква која је управо била у обнови Свети Арханђео. Врло је вероватно да је и црква у Браљини која се не налази далеко одатле претрпела извесна оштећења.42 42

Оштећења на мојсињској цркви познатој као Јаковац су готово сигурно извесна настала од земљотреса. Исто важи и за цркву Св. Јована у Стеванцу.

KAPIJA POMORAVQA


341

Комисија која обишла цркву 1836. године је о њој забележила следеће. По комисији реч је о манастиру чији храм слави Светог Николу. Манастир се налазио поред Бугар Мораве, близу села Браљине и имао је тесну порту. Обновљен је 1826. године а када је саграђен комисија није знала. Црква је била мала, сазидана од камена. На цркву је настављена припрата саграђена пола од камена а пола од дрвета. Налазила се у средњем стању. Порта је била ограђена “прошкама”. Од црквених утвара црква је имала путир од калаја, дискос од калаја, сребрну звездицу, тучану кашичицу, гвоздено копље, сребрно кандило, калајно кандило, велико стаклено кандило, тучену кадионицу, 3 мала тучана свећњака, велики дрвени свећњак, мали свећњак од тенећка, стаклени полејелеј, крст од дрвета, дискос од тенеће, 2 иконе престолне велике, 8 икона малих, 2 мала звонцета, 5 икона на папиру, 3 столице велике од дрвета и купељ од дрвета. Од црквеног одејанија црква је поседовала 2 епитрахиља, 2 стихира, 2 одежде, 2 чивта наруквице “у име” појаса, 2 мала дарка, 2 воздуха и 2 просте завесе. Књига је било мало и то само велики Требник, празнични Минеј, Тестамент, Часловац, Правило служба светом Николају и Благовестник. Црква није имала звона а располагала је са 290 гроша у готову. Црква је имала врло велико покретно имање које се састојало од 15 брава оваца, 30 брава коза, 15 брава свиња, 20 ћурака, 19 комада трмака, гвозденог клепала, секире, мотике, сврдла, гвоздених маказа, 2 пешкира, средњег бакарног бакрача, бакарног бакрачета, бакарног тенџерана, 2 бакарне тепсије, гвозденог сача, малог саџака, гвозденог тигања, гвозденог посипка, ашова, гвоздених верига, 10 комада лонаца и паница, 30 дрвених кашика, велике дрвене совра, 2 вреће, 2 велике каце, бачве од 1000 ока, 2 велика бурета, 2 мала бурета, 2 фучие, 4 винске чаше, 2 земљана ибрика, 4 тестије и 200 ока пшенице. Од непокретног имања црква је имала кућу са једном малом собом, покривену сеном,која се налазила до манастира, мале кошарице до куће, 50 дрвета шљива, 30 дрвета ораха, 5 коса ливаде, 15 плуга ораће земље и винограда од 6 мотика. На крају од “особитих примечанија” комисија је навела “Каже се манастир но мирски свештеници увек су а и сада држе га”.43 При цркви Св. Николе у Браљини биле су 1836. године три парохије радошевачка, ћићевачка и кошевска на којима је укупно било 6 јереја (по 2 на свакој парохији) и поред тога један капелан и један ђакон. Распоред је био следећи:44 Свештеници у селу Радошевац су 1836. године били: Јереј Милета Бранковић, пребивао у селу Радошевац, рукоположен 12/24. јуна 1814. године у Св. Роману од епископа Макарија. Те 1836. године имао је парохију на коју није имао синђелију. Јереј Матеј Бранковић, пребивао у селу Радошевац, рукоположен 24. августа/5. септембра 1830. године у Нишу од епископа Григорија. Те 1836. године није имао парохију а није имао ни синђелију. 43

АС - Државни Совјет - РНо 196/837, Списак свештенства монашког и мирског реда у целој Србији године 1836. число 1. лист 268-269. Комисија је била у Светом Николи 22. септембра 1836. године. 44 АС - Државни Совјет - РНо 196/837, Списак свештенства монашког и мирског реда у целој Србији године 1836. число 70. лист 79


342


Ђакон Јевтимије Поповић, пребивао у селу Радошевац, рукоположен 20. јула/1. августа 1836. године у Зајечару од епископа Доситеја. Те 1836. године није имао парохију а није имао ни синђелију. Свештеници у Ћићевцу су 1836. године били: Јереј Стојан Јанковић, пребивао у Ћићевцу, рукоположен 16/28. марта 1817. године у Нишу од епископа Макарија. Те 1836. године имао је парохију на коју није имао синђелију. Јереј Радован Стефановић, пребивао у Ћићевцу, рукоположен 8/20. марта 1831. године у Пироту од епископа Јеронима. Те 1836. године није имао парохију а ни синђелију. Свештеници у селу Кошеви 1836. године били су: Јереј Михаило Вељковић, пребивао у селу Кошеви, рукоположен 12/24. јуна 1814. године у Св. Роману од епископа Макарија. Те 1836. године имао је парохију на коју није имао синђелију. Јереј Голуб Милошевић, пребивао у селу Кошеви, рукоположен 8/20. марта 1831. године у Пироту од епископа Јеронима. Тада, 1836. године није имао ни парохију ни синђелију. Јереј Бранко Протић, пребивао у селу Кошеви, рукоположен 25. фебруара/9. марта 1833. године у Нишу од епископа Григорија. Те 1836. године није ни парохију ни синђелију већ је био капелан. Црква Св. Николе у Браљини је 1853. г. имала три парохије: сталаћску, ћићевачку и лучинску. Парох сталаћски (алексиначки протопрезвитерат – столица у Алексинцу) 1853. г. био је Бранко Поповић. Парох ћићевачки је у то време био Радован Стефановић а парох лучински Матија Поповић.45 Наравно, Бранко Поповић је Бранко Протић из Кошева из (пописа из 1836. године) а Матија Поповић је Матеј Бранковић из Радошевца. Као што видимо радошевачка парохија је постала лучичка а кошевска сталаћка при чему на сваку парохију имамо само по једног свештеника. Свештеник Радован Стефановић је умро 7/19. јануара 1871, у 76. години живота.46 Година смрти је вероватно тачна јер је Јован Гагић, а који га је наследио на парохији, рукоположен за ђакона 26. фебруара/10. марта 1871. године а за свештеника 28. фебруара/12. марта 1871. године.47 Јереј Јован М. Гагић је рођен у селу Мађере (срез ражањски) око 1844. године од виђених родитеља. Основну школу је завршио у Ражњу, четири разреда гимназије и Богословију у Београду. Богословију је завршио 1868. године након чега је две и по године био учитељ у Јовцу и Гложану. За свештеника га је 28. фебруара/12. марта 1871. године рукоположио у Неготину епископ Евгеније након чега је постављен за пароха у Ћићевцу. Пуних 18 година је службовао при цркви Св. Николе у Браљини до 1888. године а затим при цркви у Ћићевцу. Умро је 8/21. марта 1911. године у 67. години живота, после дужег боловања.48 45

Београдски велики календар за годину 1853., Београд, 1853, с. 223 На надгробној плочи споља са северне стране олтарске апсиде пише: “Овди леже кости Радована Стефановића свештеника парохије браљинске живио је 76 година умрео је 7г јануара 1871 год” 47 Гагић је завршио ОШ, нижу гимназију и Богословију. Глас нишке епархије са Шематизмом нишке епархије за 1900. годину, Ниш, 1899, 65 48 Јереј Аврам Крстић парох радошевачки, као главни покретач, уз помоћ јереја Јована Гагића и осталих житеља Ћићевца озидао је 1888. године нову цркву у самом Ћићевцу. Јереј Јован 46

KAPIJA POMORAVQA


343

Црква браљинска, од тврдог материјала, посвећена Св. оцу Николи (6/19. децембар) имала је 1874. г. три парохије: радошевачку, ћићевачку и сталаћску. Радошевачка парохија се састојала из села: Радошевац (48 домова), Лучина (82 дома) и једног дела Ћићевца (110 домова) свега 240 домова. Ћићевачка парохија се састојала из другог дела Ћићевца (108 домова), Појата (73 дома) и Плочника (32 дома), свега 213 дома. Сталаћска парохија се састојала из Сталаћа (157 домова), Браљине (45 домова) и Маћије (18 домова), свега 220 домова.49 Црква Св. Николе је почетком 1890. г. добила, као добровољни прилог, јеванђеље (у вредности 60 динара), Апостол (36 динара), Престолни крст (92 динара), дарохранилицу (36 динара), дарак за путир (36 динара), копље (10 динара) и свећњак (10 динара). Прилоге су дали парохијани на чему су им се јавно у Веснику српске цркве захвалили парох сталаћски Сава М. Петковић и тутори Стеван Ђурић и Милорад Јовић.50 Марко Божиновић надзорник железничке пруге из Ђуниса поклонио је 1893. године цркви Св. Николе у Браљини једну купјел за крштавање деце у вредности 60 динара. Свештеник и одбор поменуте цркве су му се захвалили у веснику Српске Цркве св. VII.51 Сталаћка парохија се 1898. г. састојала из 4 села: Церова (24 дома), Маћије (32 дома), Браљине (83 дома) и Сталаћа (264 дома). Парохијска црква је била храм Св. Николе у Браљини која је озидана од тврдог материјала 1820. године. Парох је био Стеван Савић, свештеник рођен у селу Мађаре, стар 37 година (рођен око 1861. г.). рукоположен за ђакона 6. а за свештеника 7. августа (тј 18. односно 19. августа) 1888. године. Завршио је основну школу, нижу гимназију и Богословију. Говорио је и влашки.52 Стеван Савић је умро 1900. године и сахрањен је у порти браљинске цркве.53 Наследио га је свештеник Никола Поповић, парох сталаћско-браљински који је одликован, почетком 1910. године, црвеним појасом за ревновање око оправке браљинске цркве.54 Међутим, већ почетком 1911. године умро је парох сталаћски Никола Поповић.55 Данашњи изглед црква је добила 1826. године када је дозидана нешто шира припрата при чему је западни зид наоса уклоњен. Првобитни део цркве има основу у облику једнобродног решења са доста дубоком Гагић се одликовао беседништвом у цркви и ван ње. Епископ нишки Никанор одликовао га је црвеним појасом 1903. године. Био је члан Свештеничког удружења, члан Земљорадничке задруге и члан утемељивач фонда сиромашних ђака у Ћићевцу. Јован је за собом оставио попадију, два неожењена сина и две удате ћерке. Јереј Сава М. Петковић, Некролог – Јереј Јован М. Гагић, Весник српске цркве св. 4 (април) 1911, 365 49 Митрополить Михаиль, Православна србска црква у княжеству Србiи, Београд 1874, 98 50 Весник српске цркве свеска IV/1890, 405 – 6 51 Весник Српске Цркве св. VII за 1893, 728 52 Глас нишке епархије са Шематизмом нишке епархије за 1900. годину, Ниш 1899, 65 53 Споменик му је подигла супруга са синовима. Споменик у порти цркве у Браљини. 54 Одликован црвеним појасом, Гласник Православне цркве у Краљевини Србији бр. 5 од 1. марта1910, 2 55 Умрли свештеници, Гласник Православне цркве у Краљевини Србији, бр. 6 од 15. марта 1911, 85



344

полукружном апсидом која је засведена полукалотом. Олтарски простор је врло поједностављен: простор ђаконикона и проскомидије замењује по једна полукружна засведена ниша. Централни простор грађен надвишен је кубетом осмостране основе.56 Купола је преко лукова ослоњена на пиластре. Читаво конструктивно решење са осмостраним кубичним постољем и са неспретно изведеним пандафитима не одликује се неимарском чистотом и солидношћу. Западни део наоса покривен је полуобличастим сводом изнад којег је двоводни кров. У унутрашњост храма светлост продире кроз три прозора на кубету, један на олтарском простору и један на јужном зиду. Грађена је од ломљеног и притесаног камена а купола и сводови од тесане сиге. Фреске су вероватно ретуширане приликом обнове цркве 1826. године. У поткуполном простору где су најбоље очуване, уочљиве су партије које су грубо наружене досликавањем оштећених делова фигура. Најбоље очувана фигура непознатог светитеља на северном зиду уз иконостас. Дуге косе која у увојцима пада по раменима и дуге смеђе браде, светац је одевен у зелено жуту хаљину која се закопчава под грлом. Лице му је сликано црвеном бојом а инкарнат изведен окером. Осенчења су дата маслинасто зеленим тоновима. Ова фигура као и други видљиви остаци фресака, по мишљењу Радомира Станића,57 сасвим поуздано носе обележје сликарства друге половине XIV века. Може се очекивати да се знатан део живописа налази под малтерним слојем и кречним намазима. У цркви се до пре неколико година налазио иконостас из друге половине XIX века. Summary In the area Morava Gate there are a number of medieval churches and monasteries, most of which was hardly known to our professional community. Most of them located on the Mojsinjske Poslonskim mountains and the valley of the Crnica river. Significantly fewer of them in Temnić. In this paper are two churches dedicated to St. Nicholas and to the monastery and church in Svojnovo Braljini. Monastery in Svojnovo was built in the reign of Prince Lazar and Ottoman defters occurs renewed in the 1812th year. Church in Braljini mentioned in the founding charter of the monastery Ravanica. It occurs Ottoman defters. Renovated in the 1826th year.

56 У цртежу К. Јовановића кубе је означено кружном основом што није тачно. К. Јовановић, н. ч, сл. 17. М. Ризнић је у свом иначе потпуно произвољном цртежу озбачио октогоначни облик куполе. М. Ризнић, н. ч. сл. 1 57 Р. Станић, “Средњовековне цркве у Сталаћу и околини”, Археолошка истраживања Крушевца и Моравске Србије, Београд, 1980, 68

KAPIJA POMORAVQA

ДВЕ ИНТЕРЕСАНТНЕ МОНАШКЕ БИОГРАФИЈЕ

345

др Бранко Надовеза, научни саветник Институт за новију историју Србије, Београд

ДВЕ ИНТЕРЕСАНТНЕ МОНАШКЕ БИОГРАФИЈЕ Апстракт: У раду су укратко дате биографије два заслужна архимандрита Српске православне цркве Филарета Петровића и Методија Миловановића. Обојица су били и културни и верски радници, у своје врме врло познати а данас већ готово потпуно заборављени. Кључне речи: Филарет Петровић, Методије Миловановић, Миљков манастир, Српска православна црква, монаштво Српска православна црква је дала много заслужних монаха од којих су остали познатији углавном само они који су учествовали у устанцима и ратовима. Од оних који су се бавили просветом и науком само су ретки остали упамћени. Да би исправили ову неправду овог пута ћемо се укратко подсетити двојице монаха у своје време веома познатих а данас скоро заборављених. Нарочито то важи за архимандрира Филарета Петровића који је веома много учинио за српску историографију нарочито прикупљајући старе записе и натписе по српским црквама и манастирима. Довољно је само да се погледа списак аутора које је користио Љуба Стојановић и биће јасно колико су велике заслуге Филарета Петровића. На жалост, о њему су у задњих скоро сто година једино писали, пре пар година Н. Ђокић и О. Думић у својој монографији о Миљковом манастиру.1 Исто важи и за архимандрита Методија Миловановића. И ево да се ипак мало подробније упознамо са њима. Архимандрит Филарет Петровић Филарет Петровић рођен је 1844. године у Сатину, у Банату. Закалуђерио се 14/26. марта 1865. г. у манастиру Драчи, у тадашњем крагујевачком округу. У младости је служио српским интересима и ван Србије, због чега је на путу за Далмацију 1869. г. у Загребу био ухапшен као политички кривац. Том приликом би можда био и убијен, само да га је полиција ухватила сат времена раније. Поново је био ухапшен 1872. г. у Рушчуку када је тамо на путу за Истанбул допутовао бродом Јапански принц компаније “Оријент”.2 У младости је, такође, био и дугогодишњи придворни ђакон епископа Евгенија Симеоновића.3 1 О. Думић, Н. Ђокић, Просуо се бисер крај Мораве – Миљков манастир, Историјски архив – Крушевац, Крушевац 2006, на више места. 2 Нeкролог, Духовна стража бр. 1 јануар 1909, 30. 3 Манастир Вратна - Манастири u Тимочкоj eпархиjи, Спомeница Тимочкe eпархијe 1834-


346

Бранко Надовеза

Митрополит Михаило и министар просвете и црквених послова Матић послали су га 1870. г. из Богословије за Сарајево где је био учитељ у IV разреду основне школе, а истовремено је у сарајевској реалци предавао српску још и црквену историју. По завршетку школске године, међутим, Сафет-паша га је уклонио из Сарајева.4 О његовој служби у српској православној цркви у то време знамо тек толико да је краће време, током 1868. и 1869. године, био ђакон у манастиру Витовници. По повратку из Сарајева био је 1871. године накратко, као јеромонах, парох у Добри на Дунаву. По повратку са већ поменутог пута 1872. г. постављен је за јеромонаха манастира Св. Петка код Параћина, одакле је већ крајем 1873. године премештен за јеромонаха Миљковог манастира у коме је остао до пролећа 1880. године.5 Изгледа да је Филарет био намесник и у Раваници, али се ту у, сваком случају, није дуже задржао, па је већ око нове 1881. године премештен за намесника манастира Габровца у тадашњем нишком округу6 где је убрзо постао најпре настојатељ а затим, 10/22. маја 1881. године, и игуман тог манастира. Из Габровца је премештен за настојатеља манастира Петковице, да би око 1884. године био постављен за игумана манастира Вратне у Тимочкој епархији. Одлуком Архијерејског Сабора од 7/20. маја 1903. г. (СБр. 29), а на предлог епископа тимочког, одликован је чином архимандрита.7 Отац Филарет је 1905. г. одликован орденом Св. Саве IV степена, највероватније за рад “Североисточна Србија”. Била је то права студија о етничком пореклу становништва тог краја, за шта је одликован званичним писмом председника министарског савета у коме је похваљен за патриотски рад. Овај рад је, иначе, послат председнику министарског савета у виду меморандума. Исте 1905. г. архимандрит Филарет је у манастирској тишини прославио четири деценије монашког живота. Архимандрит Филарет је умро 11/24. децембра а сахрањен је 13/26. децембра 1908. године. Епископ тимочки Мелентије је одредио за своје изасланике архимандрита манастира Букова Мелентија и крајинског проту Јована Станојевића. Погребу су присуствовали и бројни свештеници из околине.8 Архимандрит Филарет је био неуобичајена појава међу српским калуђерима у то време јер се озбиљно бавио науком и објављивао радове у тада елитним часописима. Волео је књигу и много радио на њој, а савременици су га знали и упамтили као човека који има веома много књига и стално их чита. Вређало га је то што, бар по његовом мишљењу, његов рад није довољно цењен. Као човек отворен и смео често је долазио у непријатне ситуације. Филарет је почео да објављује своје радове још 1866. године и наставио је са писањем све до смрти, више од четири деценије. Објављивао је у многим листовима: Световид, Зимзелен, Јединство, Сарајевски цветник, Застава, Народ (новосадски), Вршачка кула, Исток, Пастир, Сион, Весник српске православне цркве, Хришћански весник, Братимство итд. 1934, Зајечар 1934, 36. 4 Нeкролог, Духовна стража бр. 1 јануар 1909, 30. 5 Калeндар са шeматизмом Књажeвства Србиje за 1869. годину, Бeоград 1869, 77; Калeндар са шeматизмом Књажeвства Србиje за 1873. годину, Бeоград 1873, 98; Калeндар са шeматизмом Књажeвства Србиje за 1874. годину, Бeоград 1874, 84. 6 Хришћански вeсник бр. 1 за 1881, 48; иначe, он сe вeћ 17. фeбруара/1. марта 1881. г. јавља као намeсник манастира Габровца. Хришћански вeсник бр. 6 за 1881, 301. 7 Хришћански вeсник бр. 10 за 1881, 558; Гласник Православнe црквe бр. 5 и 6 мај-јуни 1903, 278. 8 Нeкролог, Духовна стража бр. 1 јануар 1909, 30 - 31; Манастир Вратна -Манастири u Тимочкоj eпархиjи, Спомeница Тимочкe eпархијe 1834-1934, Зајечар 1934, 36.

KAPIJA POMORAVQA

ДВЕ ИНТЕРЕСАНТНЕ МОНАШКЕ БИОГРАФИЈЕ

347

Зачудо, објавио је само три књиге, све три малог обима. У своје време је био познат као одличан познавалац црквених правила и надалеко чувен као појац црквеног пјенија.9 Био је добар историчар, одлично је познавао историјску литературу и изворе, а у својим радовима се стриктно придржавао историјске методологије. И сам је публиковао много до тада непознатих старих српских натписа и записа. Изузетно оштар полемичар, он често није бирао речи, тешко подносећи и још теже прихватајући ма какву критику. Његови радови о многим манастирима и црквама по Србији (нарочито источној) и данас су, после више од једног века, не само корисни и употребљиви већ готово незамењиви, поготову стога што многа документа и извори којима је он располагао и који су њему били доступни данас више и не постоје. Једино што се може озбиљније замерити његовим радовима јесте нескривена и сасвим очигледна нетрпељивост према Власима и Румунима уопште, због чега је тврдоглаво негирао сваки њихов утицај на српску цркву у време турске владавине. Архимандрит Филарет је 1899. године основао свој књижевни фонд од 1000 динара код Српске Књижевне Задруге – “Фонд архимандрита Филарета Петровића”.10 Игуман Методије Миловановић Игуман Методије (Живота) С. Миловановић је рођен 1853. године у околини Пожаревца, и најпре је био учитељ и мирски свештеник. Службовање је започео 1872. г. као учитељ у Кратову, у Јужној Србији (данас Република Македонија), али се тамо није дуже задржао.11 Већ 1872/3. г. школске године је привремени учитељ у Близнаку (Хомољски срез, Пожаревачки округ), а 1874/5. г. је као привремени учитељ предавао I и II разреду у Петровцу на Млави (Млавски срез, Пожаревачки округ).12 Оженио се Емилијом, ћерком Алексе Божића,13 учитеља у селу Шетоњу. Рукоположен је за јереја 1875. г. и постављен за свештеника у селу Везичеву (намесништво млавско),14 где га је затекао и Српско-турски рат 1876. године, па се Живота одмах добровољно јавио да врши дужност војног свештеника. Учествовао је у оба српско-турска рата као свештеник И млавског батаљона у Пожаревачкој бригади II класе. Све док је бригада била на граници као и током целог рата, Живота је увек био уз војску, а више пута је пред саму борбу војницима пожаревачке и београдске бригаде држао беседе које је, након рата, прикупио и штампао као посебну књижицу. Годину и по дана по повратку из рата, крајем 1879. године, премештен је на парохију рабровску. Наиме, јереј Павле Тодоровић је 1879. 9

Нeкролог, Духовна стража бр. 1, јануар 1909, 30; Манастир Вратна - Манастири у Тимочкоj eпархиjи, Спомeница Тимочкe eпархијe 1834-1934, Зајечар 1934, 36. 10 Нeкролог, Духовна стража бр. 1, јануар 1909, 30; Манастир Вратна - Манастири u Тимочкоj eпархиjи, Спомeница Тимочкe eпархијe 1834-1934, Зајечар 1934, 36. 11 Ж. С. Миловановић, Бeсeдe Животe С. Миловановића свeштeника пожарeвачкe активнe бригадe говорeнe војницима за врeмe српско-турских ратова у 1876-77 и 1878 години књига I, Бeоград 1879, стр. I. 12

Калeндар са шeматизмом Књажeвства Србијe за годину 1873, Бeоград 1873, 122; Калeндар са шeматизмом Књажeвства Србијe за годину 1875, Бeоград 1875, 113. 13 Алeкса Божић јe рођeн у Новом Саду. Ж. С. Миловановић, Бeсeдe Животe С. Миловановића свeштeника пожарeвачкe активнe бригадe говорeнe војницима за врeмe српско-турских ратова у 1876-77 и 1878 години књига I, Бeоград 1879, стр. III. 14 Калeндар са шeматизмом Књажeвства Србиje за годинu 1876, Бeоград 1876, 117. Сeло Вeзичeво сe налази на мањe од дeсeтак киломeтара јужно од сeла Шeтоња.


Бранко Надовеза

348

године постављен за пароха рановачког у округу пожаревачком, а истовремено је јереј Андреја Степановић из Ранова премештен по сопственој молби на парохију везичевску, док је јереј Живота Миловановић, дотадашњи свештеник везичевски, постављен на парохију рабровску. Живота је имао сина Милана, рођеног 1874. г. у Пожаревцу, који је касније постао ђенерал Војске Краљевине Југославије. Још увек као свештеник рабровачки, јереј Живота је у пожаревачком правничком часопису “Право” бр. 3 од 1/13. марта 1885. г. најавио покретање црквено-школског листа “Беседник” чији је први број требало да изађе 1/13. маја исте године. Сарадници на том часопису су му били свештеници Аврам Лешевић, Јован Протић и Василије Живковић, као и пожаревачки учитељи Михаило Јовић и Никола Стојановић. Предвиђено је да лист излази два пута месечно на по два штампана табака, а предвиђена претплата је била 8 динара годишње, 4 динара за пола године (а за ту 1885. годину 5 динара до краја године). Није се могло претплатити на краћи период од пола године.15 Оставши удовац, Живота је ступио у монашки чин и као такав је служио до 1908. г. у Хиландару, Витовници, Вољавчи и Боговађи. Како је јеромонах Сава почетком јула 1908. године разрешен дужности, за привременог старешину Миљковог манастира је постављен игуман Методије, сабрат манастира Боговађе. Игуман Методије ће привремени старешина остати до 1909. г, када је потврђен као настојатељ Миљковог манастира што ће остати до 1911. године када ће бити премештен за настојатеља манастира Сукова.16 Игумана Методија је у манастиру Суково затекао Први светски рат. На Солунском фронту је био војни свештеник Команде места у Солуну. После Првог светског рата је управљао најпре манастиром Лешак код Тетова, а затим манастиром Св. Прохора Пчињског (старешина као архимандрит од 1924 (?) до 1926. г.), а онда се вратио у Македонију где је његов духовнички рад био запажен и у народу нарочито цењен. Ту је служио у манастиру Св. Јоакима Осоговског крај Криве Паланке, где је и умро 6/19. фебруара 1933. године у 80. години живота. Његов рад у Македонији био је особито стваралачки, а он сам је својом енергијом и залагањем све манастире у којима је служио обнављао и у ред их доводио.17

Summary Radicals in Svilajnac and Aleksinac in the Kingdom of Yugoslavia had a dominant role but not as dominant as in some other Serbian lands, especially not in the beginningof the Kingdom of SHS. Because of the substantial number of rural population and a series of unsolved problems in agriculture, the opposition has had a lot of success in relation to the radicals. Membership and leadership of radicals consisting mainly farmers, although there were other social structures, artisans, traiders, clerk. Dominated by prominent party leaders of which depended on the whole Radical party in these areas.

15 Ж. С. Миловановић, Бeсeда Животe С. Миловановића свeштeника пожарeвачкe активнe бригадe говорeнe воjниcима за врeмe српско-тuрских ратова u 1876-77 и 1878 години. Књига I.- Бeоград 1879, II, III и 57; Хришћански вeсник бр. 17 од 1. дeцeмбра 1879, 432; Постављeни су, Хришћански вeсник бр. 18 од 25. дeцeмбра 1879, 432; Нови лист, Право бр. 3 од 1. марта 1885, 96. 16 Духовна стража бр. 1 за 1933, 63-64; прота Пeтар Гагулић, Манастир посвeћeн свeтом оцу Прохору Пчињском, Ниш, 1985, 37; Духовна стража бр. 4 и 5 (јули-август) 1908, 167. 17 Духовна стража бр. 1 за 1933, 63-64.

KAPIJA POMORAVQA

САДРЖАЈ

Милорад Стојић НАЛАЗИШТА КУЛТУРА БУБАЊ И САЛКУЦА IV У СРЕДЊЕМ ПОМОРАВЉУ .... 7 Александар П. Булатовић КУЛТУРЕ БРОНЗАНОГ ДОБА У СРЕДЊЕМ ПОМОРАВЉУ ..................................... 15 Александар П. Булатовић, Војислав Филиповић СРЕДЊЕ ПОМОРАВЉE У ЛАТЕНСКОМ ПЕРИОДУ .................................................. 31 Гордана Јеремић СРЕДЊЕ ПОМОРАВЉЕ У РИМСКО И КАСНОРИМСКО ДОБА: ДЕОНИЦА IDIMUM – NAISSUS У СВЕТЛУ АРХЕОЛОШКИХ НАЛАЗА ............... 43 Софија А. Петковић РИМСКИ ГРАД HORREUM MARGI И ЊЕГОВА ОКОЛИНА ...................................... 63 Александар Срндаковић СОНДАЖНА ИСКОПАВАЊА НА ЛОКАЛИТЕТУ КНЕСЕЛАЧКА ЧЕСМА КОД ПАРАЋИНА ................................. 73 Радован Петровић, Соња Перић СРЕДЊОВЕКОВНА ПЕЋ НА ЛОКАЛИТЕТУ „ЋЕРАНА“ ВЕЛИКИ ГОРУЊАР У МИЛОШЕВУ ...................... 79 Л. В. Горина ЗАВОЕВАНИЕ БОЛГАРИИ ВИЗАНТИЕЙ (КОНЕЦ Х-НАЧАЛО XI в.) В РУССКОМ ХРОНОГРАФЕ ........................................... 83 Ференц Макк ВЕНГРИЯ И ЕЁ ВОСТОЧНЫЕ СОСЕДИ В ЭПОХУ ИШТВАНА СВЯТОГО ........... 93 Вадим Леонидович Егоров БЕКЛЯРИБЕК НОГАЯ .................................................................................................... 103 Синиша Мишић, Небојша Ђокић КАПИЈА ПОМОРАВЉА У ИСТОРИЈСКОЈ И ВОЈНО СТРАТЕГИЈСКОЈ ГЕОГРАФИЈИ ................................................................. 109 Ђорђе Петковић СТРАДАЊЕ РЕСАВАЦА НА КАМЕНИЦИ 1809. ГОДИНЕ ...................................... 153 Предраг Јашовић ТРАЈАЊЕ ЛИКА СТЕВАНА СИНЂЕЛИЋА У УМЕТНИЧКОМ ПЕВАЊУ ............ 163 Миломир Стевић СРПСКЕ СТАРЕШИНЕ И СИРОТИЊА РАЈА 1809. ГОДИНЕ .................................. 171 Милорад П. Радусиновић ПОМОРАВЉЕ У РУСКОЈ ПУБЛИЦИСТИЦИ ТОКОМ ДРУГОГ КАРЛОВОГ РАТА ПРОТИВ ТУРСКЕ (1737-1739) ...................... 181

Оливера Думић СВЕШТЕНИЦИ ПРИ ВАРВАРИНСКОЈ ЦРКВИ У XIX ВЕКУ ....................................... 189 Марија Вушковић МОНАСИ У МАНАСТИРИМА ПОМОРАВЉА У ПЕРИОДУ ОД 1853. ДО 1880. ГОДИНЕ ................................................................... 201 Marko Kljajić FRANJEVAČKI SAMOSTAN SV. IVANA KRSTITELJA I ANTUNA U ZEMUNU .... 215 Софија Божић ОД ТОМЕ ДО „СТОЛЕТА“: ПРИЛОГ ИСТРАЖИВАЊУ ПОРОДИЧНОГ ПОРЕКЛА РАДИКАЛСКОГ ПРВАКА СТОЈАНА М. ПРОТИЋА ............................. 221 Александар В. Милетић АЛЕКСИНАЧКО ПОМОРАВЉЕ У ХIX ВЕКУ (1833-1878) ....................................... 229 Александар Стојановић ДР МИЛОШ ТРИВУНАЦ: ПРИЛОЗИ ЗА БИОГРАФИЈУ ИСТАКНУТОГ ИНТЕЛЕКТУАЛЦА И НАЦИОНАЛНОГ РАДНИКА ...................... 245 Mirko (Vid) Mlakar GDJE JE SV. SAVA?: VELIKANI I PRAVOSLAVLJE U BEOGRADSKIM KNJIGAMA JEROMONAHA NIKOLAJA VELIMIROVIĆA ...... 257 Момчило Исић МАТЕРИЈАЛНИ ПОЛОЖАЈ ОСНОВНИХ ШКОЛА У МОРАВСКОМ ОКРУГУ ПО ЗАВРШЕТКУ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА ................... 277 Радован Радовановић ИЗРАДА МУНИЦИЈЕ У СРБИЈИ ОД 1862. ГОДИНЕ ДО ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА ....................................................... 293 Иван Мијатовић МОРАВСКИ АРТИЉЕРИЈСКИ ПУК .............................................................................301 Нинослав Станојловић ПЕТАР Ђ. НУШИЋ (1855.-1913.), КОМАНДИР КРУШЕВАЧКОГ EСКАДРОНА У РАТУ СА ТУРСКОМ 1877-1878. ГОДИНЕ ...................................... 307 Драган Николић ГРАЂЕЊЕ ЦРКВЕ СВЕТОГ ОЦА НИКОЛАЈА У ГЛОЖАНУ ................................... 311 Јована Јовановић ЕТИМОЛОШКА И ТВОРБЕНО - СЕМАНТИЧКА АНАЛИЗА НЕКИХ ХИДРОНИМА ИЗ ОБЛАСТИ ПОМОРАВЉА .......................... 315 Небојша Ђокић ПРИЛОГ ПОЗНАВАЊА ИСТОРИЈЕ ДВЕ СРЕДЊОВЕКОВНЕ ЦРКВЕ ПОСВЕЋЕНЕ СВЕТОМ НИКОЛИ У СВОЈНОВУ И БРАЉИНИ .............................. 329 Бранко Надовеза ДВЕ ИНТЕРЕСАНТНЕ МОНАШКЕ БИОГРАФИЈЕ ....................................................345

КАПИЈА ПОМОРАВЉА, тематски зборник (уредник проф др Синиша Мишић), Историјски архив Крушевац, СО Варварин, Варварин 2011.

Recommend Documents