Vladimir Milutinović Naslov: U šetnji sa filozofima kroz politiku Prvi deo: Moral i Politika 1. Moral i politika 2. Moralna avangarda 3. U čemu je tajna radikalskog uspeha 4 . Enigma morala 5. Granični sporovi 6. O noći u kojoj su sve krave crne 7. U ćorsokaku 8. Kiselo grožđe 9. Univerzalni i partikularni moral 10. Slike iz Srbije 2005. 11. Filozof medju političarim političarimaa
Drugi deo: Srpski nihilizam 1. Strah od realnosti ili srpski nihilizam 2. Autoritarno-dem Autoritarno-demokratski okratski rečnik 3. Pogrešna politika 4. Teorija političke odgovornosti 5. O nevidljivom ratu 6. 11 pitanja o doslednom liberalizmu liberalizmu 7. Zemlja posunovraćenih vrednosti i poremećenih kriterijuma
8. Polemika oko "Zemlje" 9. O zločinima "u naše ime" 10. Mitovi "Druge Srbije" 11. Dobrodošli u pustinju realnog
U šetnji sa filozofima kroz politiku Tekstove koji su pred vama povezuje ideja da se autoritarna politika zasniva na zloupotrebi morala, na manipulaciji ulogom morala u društvu. Pravilno shvaćen moral je način da se društvo poveže u celinu pravilima koja će omogućiti miran i uspešan život. U društvu u kome je moral uspostavl uspostavljen jen društvenim konsenzusom, politici je dodeljena uloga servisiranja van-moralnih potreba građana, a ne uloga garanta moralnog poretka, jer je društvo već uspostavilo moralni poredak konsenzusom oko određenih pravila. U ovakvom društvu, uspešnost političara meri se njihovom sposobnošću da rešavaju probleme vezane za ove van-moralne potrebe, a njihov odlazak sa vlasti se ne doživljava kao slom moralnog poretka, nego kao posledica činjenice da se pojavio neko u čiju sposobnost većina građana trenutno ima više poverenja. Politika koja teži ovakvom društvu je demokratska, jer odgovara interesima svih - u delu u kome se poštuju moralne norme, i posebno interesima većine - u onom aspektu u kome je većina izabrala nosioce određene politike. Međutim, baš zato što je demokratsko, ovakvo društvo nema mnogo sluha za želje onih političara koji bi da budu stalno, nesmenjivi, na vlasti i da vlast upotrebljavaju u privatne svrhe. Da bi ovakve želje mogle biti zadovoljene, društvu mora da nedostajee bazični društveni konsenzus - pravi moral - što omogućava političarima nedostaj političarima da se prikažu kao spasioci i garanti kakvog takvog moralnog poretka, čije održavanje postaje jedini predmet politike. Autoritarna politika uvek insistira na moralu, a društvo percipira kao društvo na ivici moralne propasti koju samo ona može sprečiti. Kada jednom prepoznaju prednosti ovakvog sistema u kome nestaje odgovornost za kvalitet života ljudi, autoritarni političari se trude da same moralne norme tako
8. Polemika oko "Zemlje" 9. O zločinima "u naše ime" 10. Mitovi "Druge Srbije" 11. Dobrodošli u pustinju realnog
U šetnji sa filozofima kroz politiku Tekstove koji su pred vama povezuje ideja da se autoritarna politika zasniva na zloupotrebi morala, na manipulaciji ulogom morala u društvu. Pravilno shvaćen moral je način da se društvo poveže u celinu pravilima koja će omogućiti miran i uspešan život. U društvu u kome je moral uspostavl uspostavljen jen društvenim konsenzusom, politici je dodeljena uloga servisiranja van-moralnih potreba građana, a ne uloga garanta moralnog poretka, jer je društvo već uspostavilo moralni poredak konsenzusom oko određenih pravila. U ovakvom društvu, uspešnost političara meri se njihovom sposobnošću da rešavaju probleme vezane za ove van-moralne potrebe, a njihov odlazak sa vlasti se ne doživljava kao slom moralnog poretka, nego kao posledica činjenice da se pojavio neko u čiju sposobnost većina građana trenutno ima više poverenja. Politika koja teži ovakvom društvu je demokratska, jer odgovara interesima svih - u delu u kome se poštuju moralne norme, i posebno interesima većine - u onom aspektu u kome je većina izabrala nosioce određene politike. Međutim, baš zato što je demokratsko, ovakvo društvo nema mnogo sluha za želje onih političara koji bi da budu stalno, nesmenjivi, na vlasti i da vlast upotrebljavaju u privatne svrhe. Da bi ovakve želje mogle biti zadovoljene, društvu mora da nedostajee bazični društveni konsenzus - pravi moral - što omogućava političarima nedostaj političarima da se prikažu kao spasioci i garanti kakvog takvog moralnog poretka, čije održavanje postaje jedini predmet politike. Autoritarna politika uvek insistira na moralu, a društvo percipira kao društvo na ivici moralne propasti koju samo ona može sprečiti. Kada jednom prepoznaju prednosti ovakvog sistema u kome nestaje odgovornost za kvalitet života ljudi, autoritarni političari se trude da same moralne norme tako
promene da odgovaraju njihovim potrebama za ovakvim poretkom, a ne potrebama društva za konsenzusom. Moral se najpre proglašava relativnim, a onda uzima onaj oblik koji u stvari izražava interese autoritarne politike, a ne interese svih. Filozofija je jedina disciplina koja se u toku cele svoje istorije bavila ovim problemima i stajala na stranu interesa društva, a ne vlasti. U njoj se nakupilo mnogo argumenata u prilog određenim normama, a protiv nekih drugih, tako da iz njene perspektive ništa nije neodređeno i autoritarna politika se ne može lako prikazivati kao demokratska. Mi smo baš zbog toga uzeli filozofe da nam prave društvo u šetnji kroz politiku u toku koje hoćemo da razjasnimo i razdvojimo ove pojmove. Sa njima delimo isti cilj koji je još davno formulisao Platon: da politika bude usklađena sa filozofijom, jer je to uslov srećne i uspešne države. Tekstovi koji slede objavljivani su jedan za drugim u periodu od 1997. do 2007. godine u štampi i na internetu. Za ovu priliku su stilski popravljeni, a ponegde su dodati i novi primeri ili argumenti. Prvi tekst kojim otvaram ovu raspravu nastao je u vreme kada je vladajuća garnitura u Srbiji posle egzodusa Srba iz Hrvatske i završetka rata u Bosni, sklapanjem Dejtonskog mirovnog sporazuma svoju retoriku, od ratne i nacionalističke, preobratila u mirovnu i levičarsku, što je ukazivalo da je sadržina autoritarne retorike manje važna od njene forme. Sve dok uspevamo da napravimo moralnu razliku između nas i konkurenata, i dok uspevamo da se prikažemo kao garanti moralnog poretka, autoritarna politika će se održavati, nezavisno od njenih parola ili njenih rezultata. Tekst koji sledi objavljen je u nedeljniku Intervju od 4. jula 1997. godine pod naslovom Politika bez morala i moral bez politike, ali sam ovde vratio prvobitni naslov .
Moral i politika
Svako ko je pratio političke rasprave kod nas zna da se u njima na ključnim mestima priče pominje moral. Naš politički govor prepun je moralnih ocena, diskvalifikacija i zalaganja opravdanih moralom. Kakav je zaista odnos politike i morala? Politika bi se mogla definisati kao oblast u kojoj se donose društveno važne odluke. Moral, u užem smislu, koji se danas najčešće koristi, čine vrednosti koje su sposobne da budu univerzalno prihvaćene, za razliku od vrednosti koje svako pojedinačno izabira. Politiku u užem smislu čine političari, ljudi koji se kandiduju ili vrše javne funkcije, i njihovi potezi. Kada se govori o nezavisnosti od politike - npr. nezavisnosti javnosti ili medija - ispravno je misliti na nezavisnost od politike u užem smislu, a ne od politike uopšte. Demokratska politika bila bi ona u kojoj postoji zaštićen način da svi članovi društva imaju uticaj na donošenje odluka. Preferiranje demokratske politike ne potiče otuda što je ona garant najboljih odluka, već odluka koje slobodnom voljom donosi većina članova društva iako se one kasnije, kao i sve odluke mogu pokazati kao pogrešne. Osnovna karakteristika demokratske politike je dakle, mogućnost izbora, koja je data svim članovima društva. Ono što se bira - da bi mogućnost biranja bila potpuna mora se poklapati sa celinom interesa koje bi birači mogli preneti na ostvarivanje onima koje biraju. Među tim interesima dva su osnovna. Prvi je interes za zaštitom prava svakoga, odnosno, interes za poštovanjem onoga što je moralno ispravno, a drugi interes je da izvan-moralni ciljevi društva odgovaraju njegovim preferencijama i da se ti ciljevi ostvaruju najpogodnijim, odnosno, najracionalnijim putem. Ti izvanmoralni ciljevi mogu se podvesti pod jedan cilj: vlastitu sreću i blagostanje. Između ova dva interesa postoji takav odnos da se interes za ostvarivanjem izvanmoralnih preferencija ne može ostvarivati ako prvi, osnovni interes za poštovanjem moralnih vrednosti nije univerzalno zaštićen. Drugi interes se ostvaruje tek pošto je prvi zagarantovan. Iz tog razloga zrelost demokratije se meri po tome koliko poštovanje moralnih vrednosti i prava koja proizilaze iz njih više nije predmet biranja. Moralne vrednosti i nisu predmet izbora u smislu u kome su to preferencije.
Naša slobodna volja ima mogućnost da ne poštuje moralne norme, ali nema mogućnost da ih proizvoljno postavi. Postoji samo jedna vrsta legitimnih moralnih normi, dok je sa druge strane, mnoštvo legitimnih preferencija. Drugim rečima, postoji pritisak stvarnosti da postoji jedna moralna norma, dok taj pritisak na drugoj strani podstiče različitost preferencija. Ukoliko je smenjivost vlasti racionalna za jedno društvo, jer racionalnost nije nužnim načinom vezana za jednog političkog konkurenta, onda je potrebno da taj politički konkurent nije izabran isključivo na osnovu zalaganja za moralne vrednosti, odnosno, potrebno je da moralni razlozi ne budu uzeti kao isključujući razlog za njegov izbor, odnosno osporeni svim konkurentima. Zašto je to tako? Pod pretpostavkom da je moralna ocena birača bila ispravna, da su izvan-moralne vrednosti isključene iz političke konkurencije, a da se on sam "ne kvari", on je legitimno nesmenjiv - pri čemu ovde "legitimno" znači "procenjeno na osnovu moralnih vrednosti". Ali, ako je to tako, birači niti su bili niti će biti u prilici da aktiviraju svoje pravo da biraju na osnovu preferencija i racionalnosti, neprestano se brinući samo za svoja osnovna prava, po kojima - ako su moralna načela koja su izabrali bila ispravna - upravo imaju prava da aktiviraju svoju racionalnost i preferencije. Da bi se ovaj prividni paradoks rešio potrebno je da postoje bar dva kandidata koji su u odnosu na moralne vrednosti prihvatljivi, dakle čiji programi ili praksa nisu moralno neispravni, a između kojih bi se onda biralo na osnovu preferencija i racionalnih procena. Demokratsko, dakle, nije ono društvo koje je vlast izabralo samo na osnovu moralnih vrednosti, nego ono koje je upotrebilo pravo da bira na osnovu preferencija. Stanje je zapravo uvek takvo da ne samo da je društvo nedemokratsko ukoliko izabere jednu vlast na osnovu moralne razlike od ostalih konkurenata, već je ta podela uvek neistinita i predstavlja propagandu pobedničke partije. Politički program koji se sastoji u pravljenju ove podele, uvek je maskiranje posebnih interesa u oblik opšteg, odnosno moralnog interesa. Jer, ukoliko bi se zaista izborni program jedne stranke sastojao samo iz ispravnih moralnih načela, ta načela bi ukazivala na to da najzad izvojevane moralne, dakle univerzalne vrednosti treba da budu ostavljene na brigu javnosti, a ne vlasti ili stranaka, dok bi u situaciji važenja tih načela i otuda u
situaciji slobode biranja i slobode od propagande moralnog ucenjivanja, što je zapravo situacija u kojoj je pravi zamenio lažni moral, jedan narod sigurno proizveo više stranaka ili pojedinaca koje prolaze moralni test, dok njihovi programi pokrivaju različite interese koji postoje u društvu. Nikad nije dobro oduzimati moralnu zrelost većini naroda u tom smislu nesposobnosti da se istinski moral poznaje i prihvati. Ali zato može biti višestruko probitačno u ulozi političke stranke preuzeti brigu o osnovnim interesima ili zaštiti moralnih vrednosti. Sfera javnosti u kojoj bi te vrednosti mogle biti adekvatno artikulisane stalno je pod uticajem političkih interesa, a s druge strane, jedna politika dobija oreol obaveze ili dužnosti. Kao i u pravom moralu i ovde se traži žrtvovanje interesa pojedinca kada su oni u sukobu sa navodnom dužnošću. Samo što se ovde traži žrtvovanje svih izvanmoralnih
interesa. U tome leži i koren ukupne štete koju pravi takva politika. Politika treba da bude mesto ostvarivanja interesa, a izborna politika isključivo izvan-moralnih interesa, dok bi osnovni interesi trebalo da su zagarantovani navikom javnosti, ustavom i sudovima. U tom slučaju vlast bira većina, na osnovu izvan-moralnih preferencija, ne birajući - jer je poštovanje moralnih normi već postignuto - norme koje negiraju moralna prava manjine. Kao i prava demokratija, prava politika počinje onda kada se može birati između više programa koji se odnose na izvanmoralne vrednosti, recimo vrstu pravila privredne igre, distribuciju bogatstva u društvu, pravce spoljne politike, sposobnosti kandidata itd. Mi imamo stranku1 čiji se "politički" program sastoji isključivo od zalaganja za mir, slobodu, nezavisnost, ekonomski prosperitet, i iz tvrđenja da su svi konkurenti protiv ovih vrednosti. Ovo su sve moralne vrednosti, osim prosperiteta koji je samo imenovanje nespornog cilja bez navođenja načina da se do njega dođe. Postoje svi izgledi da se ovakav program ove stranke ponovi i na sledećim izborima. Na tom programu se može pokazati koliko je određenoj vrsti politike potrebna samo maska moralnih vredosti, a ne prave moralne vrednosti. Poslednjih, godina, doduše iz različitih političkih izvora, bili smo zasuti parolama da "mir nema alternativu", dok 1
SPS iz tog vremena. Isto je, u zaoštrenijem obliku, važilo i za JUL.
su svi drugi bili "ratni huškači", imali "ratnu opciju" itd. Govorni režim u kome su ove parole bile nametane bio je očigledno "moralni" jer one nisu bile praćene racionalnom procenom efekata rata i mira, niti razmatranjem moralnog aspekta situacije aktera u sukobu. Intencija je bila da rat i "nasilje" nisu prihvatljivi ni pod kakvim uslovima. Međutim, u slučaju potrebe za odbranom vlastite slobode ili slobode nekog drugog ko je u nemogućnosti da se brani, rat i nasilje su i te kako opravdani. Apsolutno negiranje ispravnosti rata, mada predstavlja pokušaj dostizanja moralnog čistunstva, zapravo je nemoralno, jer osigurava zatečeno nasilje. Moralni stav da je rat kao takav gori od mira, naravno je ispravan, ali uz pretpostavku elementarne moralne zrelosti naroda, mora biti kao što i jeste u toj meri podrazumevan, da ne predstavlja čak ni potreban deo javnosti, a kamoli politike u užem smislu. Izlaz iz ove situacije je postojanje javnosti koja je u stanju da razlikuje ispravna moralna načela od neispravnih i da održava dovoljno snažnim kriterijume za kićenje neke politike epitetima "demokratska", "progresivna", "mirovna" itd. Pored snabdevanja birača relevantnim činjenicama za procenu politike koja postoji u jednoj zemlji, ona bi trebalo da artikuliše one zahteve politici koji počivaju na interesima svih, odnosno na moralnim razlozima. Političari bi morali biti ograničeni na to da moraju da se povinuju ovim zahtevima. Iz ovako razmatranog odnosa politike i morala može se zaključiti da ukoliko u situaciji izbora neki politički program sadrži kao svoj najistaknutiji deo, bilo ispravne, bilo neispravne, "moralne" stavove, onda strana čiji je to program tretira birače kao moralno nesposobne 2, što znači da će ostati neosetljiva na kritike
javnosti; drugo, pošto postupci koji potpadaju pod racionalne kategorije nisu bili predmet izbora i procene na osnovu realnosti, racionalnost tog društva će biti
veoma nerazvijena; i treće, budući da je jedan politički program tretiran kao obaveza, svi drugi politički činioci i biće marginalizovani i neutralisani koliko je to moguće - što znači da će društvo biti totalitarno. 2
preciznije rečeno kao "narod". Upotreba reči "narod" u politici je skoro uvek znak prisustva autoritarne politike.
Ovo premeštanje morala sa mesta korektiva politike na mesto političkog programa na prvi je pogled toliko benigno da greška koja se tako čini izmiče i političarima i javnosti. Ali posledice ovog premeštanja su takve da razdvajanje politike i morala u upravo naznačenom smislu predstavlja osnovnu unutrašnju karakteristiku
demokratije.
Tekst Moralna avangarda objavljen je u listu Bulevar od 4. decembra 1999-te godine. U njemu se analizira situacija koja je usledila posle bombardovanja 1999-te godine u kojoj društvo nije bilo sposobno da racionalno reaguje na očigledne dokaze da mu sa politikom kakva se tada vodila ne ide.
Moralna avangarda Kako je moguće da Milošević može da politički preživi ovakav gubitak Kosova i da istovremeno tvrdi kako ne postoji nikakav razlog za prevremene izbore? Kako to da je ceo establišment potpuno imun na sve prigovore o porazima koji se ređaju jedan za drugim poslednjih 10 godina? Odgovor na ovo, možda najvažnije pitanje, je upravo onaj koji je i formalno potreban da bi vlast skinula sa sebe odgovornost za ove poraze: oni naime nisu ni rekli da će sačuvati Kosovo ili da će uraditi bilo šta. Poruka vlasti nije bila: "Mi ćemo sačuvati Kosovo" ili "Na Kosovo neće doći strane trupe" čak i ako ste čuli upravo ove rečenice. Jer one za njih znače: "Mi treba da sačuvamo Kosovo, to je naš stav", odnosno: "Ne treba da na Kosovo dodju strane trupe", a značenje cele politike se može sažeti u: "Nama je Kosovo u srcu (a drugima nije)". Dakle, celokupna politika se vodi tako da ona ne predstavlja navodjenje nekog cilja, sredstava da se dodje do tog cilja, preuzimanja odgovornosti za sve to i traženja
podrške, već predstavlja stalno ponavljano tvrdjenje da jedna grupa predstavlja
moralnu avangardu, da je ona nužan uslov da se održi moralna supstanca društva, odnosno važenje bilo kojih moralnih normi u društvu. Ova vrsta legitimacije bi trebalo da nam je poznata i očekivana, jer to je bio obrazac legitimacije u socijalizmu. Partija je bila avangarda radničke klase, dakle, moralno odvojena ne samo od reakcionarnih elemenata, nego od svih, jer je politička konkurencija mogla biti dozvoljena, da je partija bila sigurna da će većina uvek birati njene pripadnike, potvrdjujući važeće moralne norme i njihovu jedinstvenost u sposobnosti da ih čuvaju. U ovoj slici nisu bitne same moralne norme, jer one mogu biti i ispravne (i zaista sposobne da vrše negativnu selekciju među strankama) a da moralna razlika izmedju partije i naroda i sa njim svake opozicije, ostane da važi. U
tom slučaju stanje jednog društva je baš kao u filozofskoj priči o "samoskrivljenoj nezrelosti" - narod masovno pristaje na moralne tutore i da bude tretiran kao moralno nezreo. Ali to, da se vratimo na početak priče, povlači i više, ne samo da se tako pristaje na moralnu nezrelost, nego i na racionalnu nezrelost. Ako se moralne norme odnose na osnovne i nezaobilazne interese pojedinaca bez kojih se ne mogu ostvariti njihovi ostali interesi i ako je partija jedini garant njihovog ostvarivanja, ona kao moralna avangarda ima na osnovu ovih premisa dovoljan legitimitet za vladanje, tako da ne mora da građanima nudi bilo kakve racionalne projekte koje će ostvariti. Pojedincima se dakle ni ne nude racionalni projekti, a kamoli da oni sa svoje strane mogu uticati na vrstu projekata koji će se primenjivati. Ako se vlast i može hvaliti nekim uspesima, podrazumeva se da su ti uspesi proizvod znanja specijalnih i nedostupnih običnom puku, odnosno produkt "genijalnosti vodje". Svo ovo znači da ako građani ne žele da budu tretirani kao moralno nezreli i ako žele da upotrebe racionalnost celog društva za svoje projekte, ovakva upotreba morala treba da bude proterana iz politike. Političar ne sme da se predstavlja kao isključivi garant važenja moralnih vrednosti u društvu, niti kao njihov autor, odnosno, moral ne sme da bude kriterijum pozitivne selekcije u politici (selekcije koja izdvaja jednu stranku koja treba da vlada). Neko, naravno, mora da preuzme raspravu i osnaživanje moralnih normi. Taj zadatak treba da preuzme javnost sastavljena od ljudi koji se ne
kandiduju za izvršnu vlast. Moralne norme, etablirane od strane nezavisne javnosti, mogu i treba da služe kao kriterijum negativne selekcije političkih stranaka. Moral je u potpunosti nepogodan da bude pozitivan kriterijum u politici: 1) on, kao što smo rekli, oslobađa vlast bilo kakve racionalne odgovornosti, 2) moral kao takav nije samo osnova isključivanja iz vlasti nego iz društva uopšte, te omogućava zabranu opozicije (potpunu ili delimičnu, kao kod nas), 3) moral se lako može shvatiti u širem smislu, tako da je on stvar izbora, tako da u stvari ne postoji ni odgovornost vlasti za same moralne norme koje primenjuje i najzad, 4) ukoliko nije istina da je samo mala grupa ljudi u društvu moralna i da samo ta ista mala grupa poseduje najšire racionalno znanje, vlast će biti prinudjena da monopoliše komunikativni prostor da bi ono što je neistinito prikazala istinitim, odnosno biće prinuđena da postane autoritarna. Mi, kao zemlja, u potpunosti pripadamo modelu legitimacije vlasti kao moralne avangarde. I to nije nikakva tajna. Rečima vladajućih stranaka: " Moral je danas odrednica i linija razgraničenja odnosa Jugoslavije prema svetu i odnosa u samoj zemlji..., biti moralan znači ne biti izdajnik" (NIN, 19.08.99, 15). Danas kao i juče. Ono što mi kao društvo nismo u stanju, je da postavimo sebi pitanje nije li razlog ove moralne razlike u četiri gore pobrojane ogromne beneficije koju vlast koja uživa moralnu razliku ima, dok je narod u četiri odgovarajuće nesreće: bez racionalnosti, mogućnosti izbora, bez konsenzusa i komunikacije o realnosti. Odnosno da li je moralno (da li je u interesu svih) da postoji i traje ova razlika ili je to samo u interesu jedne male grupe? Odnosno da li se do demokratije (interesa svih) dolazi putem ovako legitimisane vlasti? Ova pitanja su osnovna demokratska pitanja, zato što predstavljaju onaj sledeći kriterijum demokratije koji dolazi posle uspostavljanja višestranačja. Jer, sasvim se
dobro može zamisliti da su u političkoj konkurenciji samo stranke koje žele da vladaju po modelu moralne avangarde. Jedino u čemu se one razlikuju je pitanje ko je moralna avangarda, a postojanje izbora i kakvog takvog prostora u kakvim takvim medijima im pruža dovoljnu nadu da će većina jednom potvrditi ovu njihovu pretenziju. Dakle, bez promene modela političke kulture, višestranačje ne pruža nikakvu garanciju da će demokratski interes biti zadovoljen. I to je slučaj upravo kod nas: pogodnosti koje postojeći sistem vlasti pruža, ako se ne promeni sa promenom vlasti, je onaj veliki usisivač koji opozicione stranke vuče ka postojećoj vlasti, tako da se može reći da iako partija koja je na početku višestranačja zauzimala 4/5 političkog prostora kopni, model koji je ona nasledila i inaugurisala u prilagođenom obliku, nastavlja da ima isti uticaj. Iako je primena latentno prisutnog negativnog modela legitimacije trenutno zaoštrena do maksimuma (najdrastičniji primeri su "pokrivanje" poslanika u skupštini i ometanje Studija B, ali takođe i u nedavno skoro potpuno skidanje političkih govornih emisija sa BK televizije (još uvek važi) i Studija B), to nije uvek bilo tako. U medijima je postojala prilika da se norme demokratske vladavine formulišu na način koji bi bio više obavezujući. To daje osnova za tvrdnju da je javnost uopšte nedovoljno doprinela da se model moralne avangarde razgradi i dovede u pitanje. A to je bio ekskluzivan zadatak upravo javnosti u užem smislu, onda kada je čine ljudi van politike i kada su njena tema osnovna pravila koja politika mora da poštuje. Pošto su i pravila demokratije zasnovana na moralnim razlozima, trajna "demokratska opozicija" može da bude samo javnost, dok stranke to mogu biti samo u nedemokratskom režimu preuzimajući ta pravila od javnosti i naglašavajući njihovu neprimerenost za pozitivnu legitimaciju bilo koje stranke. U vreme kada je ovaj tekst objavljen - 02. decembar 2003 - radikali su iz stanja kada praktično nisu postojali (period neposredno posle 5. oktobra 2000-te) ponovo počeli da imaju dovoljno pristalica da bi se mogli smatrati značajnim političkim subjektom. Tu promenu nije pratila promena u politici ili načelima kojima su se radikali rukovodili, tako da je njihovo ponovno pojavljivanje svedočilo, osim o slabostima postpetooktobarske političke scene, i o tome da 5. oktobar nije učinio da autoritarna
politika kao takva postane neprivlačna za birače. Ovaj tekst je skica za odgovor u čemu bi mogla da se krije tajna zavodljivosti autoritarne politike. O njenoj strukturi preciznije govori tekst Univerzalni i partikularni moral .
U čemu je tajna radikalskog uspeha? Sve naše stranke imaju fiksaciju na pojedine segmente stvarnosti i politike, i sve imaju mane. Radikali su po mnogo čemu specifični, i iako važe kao neomiljeni među analitičarima naše politike, njihove mane i osobine se najčešće podrazumevaju, kao i razlozi zbog čega je neko protiv njihove politike. Još veću enigmu predstavlja pitanje zašto je neko "za", a posebno svetlo na ovo pitanje baca njihov relativni napredak tokom poslednjih tri godine. Zašto radikali uvek imaju glasače u broju koji varira od 200.000 do nešto preko miliona i koje su osobine njihove politike? 1.) Kad sam pre više godina pokušao da na jednostavan način odredim šta je to što je specifično za pojedine stranke, radikali su se izdvajali po elementu fizike. Oni su se uvek trudili da podsete na to da političari mogu da zauzmu pored prostora reči i fizički prostor. Podrška ratu, granice, preseljenja, čupanja mikrofona, potezanja pištolja, iznošenje sa sednica i povremene tuče su znak za ovo. Kao sto je DSS stranka koju interesuje prostor i tema prava i demokratije, i zasad pokazuje samo rezultate na tom polju, prostor fizike je stvar SRS-a. 2.) Druga važna osobina je potpuna predanost "etici dobre volje" i odsustvo "etike odgovornosti".3 Na primer, radikali ne odustaju od ideje "Velike Srbije", iako su u njenom ostvarivanju do sada zakazali, ali u tome ne vide nikakvu protivrečnost. Još bolji primer za odsustvo brige za ishode vlastite politike je obećanje da strani vojnici neće kročiti na tle Kosova i Metohije. Radikali su čak obećali da će napustiti Vladu ako se to dogodi, zato jer je bilo vidljivo da je to i njihova odgovornost i da je učešće 3
Ovde se, kao što se zna, radi o pojmovima koje je precizirao čuveni sociolog Maks Veber u članku "Politika kao poziv". Pozitivan pojam kod Vebera je etika odgovornosti.
u vlasti u tom momentu preveliko da bi se odgovornost mogla poricati. Epilog izlazak i vraćanje u Vladu posle nekoliko dana kao da se ništa nije desilo. I šta se i desilo? Oni su još uvek protiv tih vojnika, odgovornosti za njihov dolazak na ovaj način nema. 3.) Relativizacija vrednosti istine i drugih "univerzalnih" vrednosti je takođe karakteristična za radikale. Sećam se da je u okviru jednog intervjua Šešelj objasnio kako će radikali voditi politiku primanja na naučne institute tako da će biti primani prvenstveno članovi SRS-a. Njegovo obrazloženje je bilo: kako to drugačije treba proceniti vrednost nečijeg rada, ako ne tako da većina naroda, slažući se sa politikom pobedničke stranke, vrednuje i odobrava nečiji rad. Radikali imaju i maksimu da se ponašaju prema drugima onako kako se ovi ponašaju prema njima. 4 Tako kvalifikacije "crvena veštica", "najveći kriminalac" ne treba da imaju istinitosnu vrednost, nego samo pragmatičnu vrednost u političkoj borbi. 4.) Povezano sa prethodnom tačkom, radikali nikad nisu imali problema sa tim da kao stranka predstavljaju nešto partikularno. Zbog toga nikad nisu bojkotovali izbore jer su neka pretpostavljena osnovna pravila demokratije prekršena. Vrednost demokratije, prelazak iz autoritarnog u demokratsko društvo, nije bila tema kojom su se radikali bavili, ali su jasno shvatili da postoji višestranačje i da je to za njihove svrhe dovoljno. Konsenzusa sa "izdajnicima, špijunima, itd." ionako nije moglo biti. Ova osobina ih je oslobodila mnogih dilema koje su mučile i delile tadašnju opoziciju: izaći ili ne pod ovakvim medijskim i drugim uslovima, gostovati u medijima ili ne itd. Takodje, u SRS-u nikad nije bilo nesuglasica, konferencije za štampu su sasvim adekvatno počinjale sa "MI, srpski radikali". 5.) Pored deklarativne predanosti maksimalnim ciljevima i obećanjima, radikali su se uvek trudili da glasače za sebe vežu jasnim porukama koje imaju neku ličnu vrednost za pojedinca, najčešće vezano za njegove želje koje se jednokratno mogu zadovoljiti ili za osećanja koja traže saosećanje i potvrdu. Jeftina ponuda placeva, legalizacija bespravne gradnje, privremeni objekti - rešavali su nečije probleme nezavisno od šire 4
O ovom "principu retorzije" više u tekstu Univerzalni i partikularni moral .
privredne i društvene situacije. Izjave tipa "mrzim Hrvate", "hleb će biti tri dinara", treba da posluže ovom cilju. Glasač radikala, barem što se njih samih tiče, treba da ima lični razlog, dakle, razlog vezan za njega kao pojedinca, zbog kojeg glasa. 6.) Najzad, kako je Zapad, u toku ratova na prostoru druge Jugoslavije, pokazivao pristrasnost, i kako je bilo očigledno da su politički protivnici miljenici Zapada, radikali su na nepoverenju i neprijateljstvu prema Zapadu izgradili svoju spoljnu politiku. Budući radikalni, to nepoverenje su utvrdili predlaganjem saveza sa Rusijom, psovanjem zapadnih zvaničnika i svesrdnim pravljenjem što većeg jaza između Srbije i Zapada. Danas je situacija takva, da bi upravo po ovoj "ratnoj" logici radikala pritisak na Srbiju od strane Zapada bio srazmeran uticaju radikala u našoj politici. A taj pritisak je i u startu imao taj motiv, jer su Srbi su potiskivani kao deklarisani saveznici Rusije, prema kojima se tako treba i ponašati. Mislim da se među ovim tačkama krije mogućnost radikala da istrajavaju na političkoj sceni. Ali u njima su i mane radikala. Na njima se zasad ne vidi da razmišljaju o svojim greškama ili ih, ne daj bože, priznaju. Kao što sam gore rekao, to za njihov ukus ne bi bilo dovoljno pragmatično. Zasad se ova strategija u Srbiji pokazuje kao ispravna.
Da bi u jednom društvu moral mogao da se podešava po zahtevima politike javnost mora to da dozvoli, za šta je opet potrebno ubediti ljude da sve može da bude moral, odnosno da se ne može argumetima pokazati da je jedan moral bolji od drugog morala. Tek na taj način dobija se puna sloboda od pravog morala, a važeći moral umesto da služi interesima svih, postaje sredstvo za manipulaciju i način da se ljudi nateraju da podržavaju ideje koje služe partikularnim interesima, ubeđeni da ispunjavaju svoju dužnost. Obećanje najveće slobode je ono što zavodi ljude da prihvate ovu ideju o relativnosti morala. Ali to obećanje je lažno i na neki način "jede samog sebe" jer se preobraća u svoju suprotnost: ako sve može da bude moral, onda obavezujućeg morala nema, a time nema ni ograničenja za politiku, koje bi moglo da
dođe od nekog obavezujućeg morala. Vlast bez ograničenja naravno oduzima onoliko slobode koliko joj je potrebno, sad još i ubeđena da je sve to moguće opravdati jednim od relativnih morala ("njenim" moralom), kome se ne mogu uputiti nikakve racionalne primedbe. Tekst koji sledi objavljen je na sajtu www.nspm.org.yu onda kada su izjave nekih političara dale dovoljno materijala da se ova, u stvari opšta, tendencija ilustruje.
Enigma morala «Moral je relativan», kaže poslanik DSS-a Đorđe Mamula. Voditelj emisije (TV Politika, petak uveče, 03.12.04) Predrag Sarapa kaže: Kako to da on, kao član partije koja je toliko prozivala Đinđića zbog izjave da moralu nije mesto u politici i da, kome je do morala, ide u crkvu - sada relativizira moral? Mamula odgovara: «Moral je relativan, jedni ljudi veruju da je jedno moral, drugi da je drugo. Mi smo Đinđića kritikovali u ime našeg morala» Hm. Šta je poslanik DSS-a hteo da kaže? To da različiti ljudi shvataju moral različito, je možda činjenica. Ali, ta činjenica još ne govori da li su svi oni u pravu svaki za sebe ili je možda tačno da su jedni u pravu, a drugi ne. Mislim da Mamula naginje ka tome da je svaki u pravu za sebe, jer on kaže da su kritikovali u ime njihovog morala, ne pokušavajući da taj moral uporedi sa nekim univerzalnim moralom. On naravno za sebe smatra da je u pravu, ali ne želi da ulazi u to da li je druga grupa u krivu, dopuštajući da su i oni ubeđeni da su u pravu. Načelno. Jedan drugi član DSS-a (Miloš Aligrudić) kaže: «DS je partija lopova, oni su moralne nakaze.» Dakle, iako je moral relativan to ne smanjuje žestinu sa kojom ocenjujemo druge ljude. U ime našeg morala možemo reći da je neki drugi moral nakazan, iako je sve to relativno: i mi i oni govorimo subjektivne sudove, zavisne samo do naših osećanja. Iako možemo da nekoga žestoko moralno osudimo ne znači da izričemo objektivan sud.
Iako zbog njenog apstraktnog karaktera retko ko govori o ovoj temi, uvek se vidi da se ljudi zadrže na ovim stavovima. Nešto se tu za njih važno izriče. Govornici koji pominju ovu temu osećaju da je ona sporna i negde u deliću namere žele da temu pokrenu i da predlože svoj stav kao rešenje, da deluju prosvetiteljski sa svojim stavom. Ja barem ne znam da u našoj javnosti postoji tekst intelektualca ili političara koji jasno i razgovetno brani tezu koju je izneo Đorđe Mamula - ona je više rezultat spontane kolektivne filozofije, agregata privatnog razrešavanja enigmi koje je pred svakog postavilo vreme.
Sada je pitanje: kako se delilo da smo u tom procesu svi postali sledbenici sofista, jer pristajemo uz njihovu tezu da univerzalni moral ne postoji i da
prema tome svako ima pravo na svoj moral? Upravo su sofisti bili poznati i kao prosvetitelji i po svojoj relativizaciji morala. Kako to da se niko ne seća jedne druge prosvetiteljske struje oličene u Sokratu? Šta se desilo sa njegovim i Platonovim naporom da pokažu da je mišljenje sofista u ovoj tački pogrešno ili barem da nije jedino? Da ne govorimo o tome da su njih dvojica sigurno mislili da su dokazali da je pogrešno. Da nismo svi prihvatili mišljenje Karla Popera da je Platon svojom filozofijom postavio osnove za totalitarna društva, i da su
prema tome u demokratiji pravi prosvetitelji sofisti? 5 Pogledajmo kako stoje stvari o kojima je govorio Mamula iz nešto filozofskijeg ugla i filozofskom terminologijom. «Svako ima svoj moral.» Kao što smo rekli, pitanje je da li je to tačno kao činjenica. Ljudi imaju različite vrednosti, a neke od njih spadaju u moral u širem smislu,6 a neke svedoče i o 5
U filozofiji ove stvari nisu crno-bele, pa da je sva istina kod Sokrata, a mišljenja sofista potpuno neutemeljena, ali se čini da se problemi sa kojima su se oni suočavali poklapaju sa našim problemima. 6
Moral u širem smislu obuhvata norme koje nisu predmet obaveze i ne povlače kršenje neke dužnosti (na primer, izabraću ovaj posao, ovaj stil odevanja itd) a moral u užem smislu obuhvata norme koje jesu predmet obaveze i čije kršenje povlači kaznu ili barem osudu drugih ljudi.
razlikama koje se tiču morala u užem smislu . Lično se premišljam koji primer da navedem za ove druge razlike, koje nas sada interesuju; sigurno postoje razlike u vezi abortusa, seksualnog morala, ali je pitanje da li one svedoče o tome da osobe koje se razlikuju u ovim pitanjima nemaju bar neke zajedničke moralne stavove (moralna merila) ili takvi zajednički stavovi postoje, dok razilaženje nastaje oko tumačenja činjenica vezanih za posebne probleme. Nego, sada naša poenta nije vezana za ovaj problem. Pitanje koje ostaje je: kada utvrdimo neko moralno neslaganje , da li da pretpostavimo da je to neslaganje o nekoj objektivnoj stvari, te je samo jedan od nas u pravu, ili mi govorimo o neuporedivim relativnim moralima koji su svi jednako u pravu, jer se uzima da ne postoji objektivno merilo pomoću koga bi utvrdili razlike u njihovom "pravu"? Ako izaberemo prvi odgovor, onda je logično da pokušamo da damo argumentaciju u prilog svojoj predstavi morala, a argumentacija u drugom slučaju nema smisla, jer bi time navodili drugoga da, u neku ruku, odustane od samog sebe. Koji od ova dva odgovora više odgovara smislu morala? Jer «moral» to je nepristrasna norma: norma koja treba da bude osnov pravednosti. Da li akteri naše politike, koje smo do sada pominjali, žele da kažu da moral u stvari nije moguć? Jer, ako je moral nepristrasna norma, a istovremeno je relativan, znači zavisan od subjekta koji ga ima, tako da je svaki moral nužno i pristrasan, onda je on nemoguć. On je kao komunizam, dobro bi bilo da postoji, ali je to nemoguće, nažalost. Dalja pitanja mogu da budu: po kom moralu sude sudovi? Ne sude po moralu, nego po zakonu, može neko da kaže. Dobro: kako su napisani zakoni? Po moralu i volji vladaoca. Pa jel' to sigurno samo njihov moral? Ne znamo, jer smo uzeli da je moral relativan, te smo se zadržali na
sebi kad smo ga formulisali. Drugi vladaoci će se zadržati na sebi. Nema tu ništa sporno. Ali po kome moralu sude sudovi, dakle? Po moralu vladaoca i njihova je nepristrasnost fiktivna. 7 Isto je i sa nepristrasnošću medija, intelektualaca [Ne postoje 7
Ovaj stav je čuveni stav sofista Trasimaha iz Platonovog dijaloga Država. Njegovim rečima: "Svaka vlast, opet, pravi zakone u svoju korist: demokratija demokratske, tiranin izdaje monarhističke zakone, a tako čine i ostale vlasti. Za ono što je njima korisno vele da je pravo podanika, kome se ovi imaju pokoravati, i ako ga ko prekorači, onda ga kažnjavaju kao čoveka koji je prestupio zakone i počinio krivicu. Tako ja mislim, najdraži moj, kad kažem da sve države podjednako sude o pojmu pravičnosti:
«nezavisni» ekonomisti, reče (TV Pink, Zamka 29.11.2004), slučajno još jedan član DSS-a, Predrag Bubalo]. Ostali su «moralne nakaze». I to se može reći, jer je sve relativno. Ali je i korisno.
Ima li šta lepše nego na osnovu svog morala postati vlast. Vlast i opozicija razlikuju se moralno, a još je to i relativno pa se o tome ne može raspravljati. Nije čudno što se posle toga ne morate previše truditi kao vlast na potezima koji ne spadaju u moral, a spadaju u politiku. To je isto kao da u fudbalu vodite 15:0, ali se trudite da date još neki gol. (15:0 vodite po svome moralu). U stvari, utakmice
uopšte ni nema, vi samo s vremena na vreme podsetite na moralnu nakaznost svojih protivnika i da je 15:0. Čini li vam se da je ovo tumačenje naših prilika preoštro? Da li je zaista tačno da u
našem društvu ne samo što vlada anomija, nego je i ta anomija ostvarenje "principa" kojima se rukovodimo, a ne nepoštovanje nekih principa? Pa ne znam, ali mislim da su upravo suprotni principi, od ovih koje smo naveli, tačni i dobri. Na primer, dobro je stvarati konsenzus o osnovnim normama, a on je moguć samo na osnovi pretpostavke o nerelativnosti morala. Dobro je da se vlast legitimiše vanmoralnim stvarima, jer u društvu konsenzusa, ono što razlikuje vlast nije moralni stav. U stvari, mislim da je tačno i više: da nikad ne treba rušiti neku vlast (samo)
iz moralnih razloga. Time iz javne sfere nestaju van-moralni sadržaji koji su ključni za srećan život, a vlast se legitimiše na neproduktivan način koji ne mora voditi nikakvoj politici. Ovde bi naši političari možda napravili primedbu da se oni toliko bave "moralom" jer je sređivanje "morala društva" urgentnije od svih drugih pitanja, jer je moral pretpostavka sreće (preko njega se postaje dostojan sreće, kako kaže Kant) pa se prema tome, zbog stanja u društvu, najpre mora rešiti pitanje morala, pa da je pravičnost od koristi za državnu vlast. Jer ta državna vlast vlada u državi i tako će svako ko dobro razmisli, uvideti da je baš svuda pravično ono što ja velim: ono što koristi jačemu." Platon, Država, str. 17.
onda preći na ostalo, iako je to ostalo ono što je krajnji cilj. Dobro, ali kako ćemo rešiti pitanje morala, ako je on relativan? To je nerešivo u tom slučaju. 8 Ako želimo
da krenemo putem rešavanja prvi korak može biti da se političari odvraćaju od «moralnih» izjava o vlastitom «moralu» - biće puno korisniji kada ne budu držali u rukama tu batinu i brinuli se oko svoje vlasti koristeći je. Korišćenje morala u politici je ono što je revolucionarni element u njoj. Njegovo istiskivanje u sferu konsenzusa društva je ono što čini stabilan element u njoj, i to stabilan na demokratski način, a ne stabilan zbog neke čvrste ruke koja ga drži. Nešto slično je mislio Zoran Đinđić kada je rekao da, ako neko hoće da se bavi moralom, treba da ide u crkvu, a ne da se bavi politikom. Naravno, u vreme kada je to govorio, to je bila anticipacija budućeg demokratskog društva. U vreme izlaska iz nedemokratskog, moral se nije mogao zaobići, tako da se i on njime bavio. Ali je uloga tog morala trebalo da se završi 5. oktobra. 6-ti je već trebao, u idealnim uslovima, da se bavi isključivo izvan-moralnim stvarima. Đinđić se razlikovao od većine naših političara jer nije mislio da dolazi na vlast u ime svog morala? Gde se to vidi? Iz toga što je smatrao da moral nije relativan. Evo šta
kaže u jednom intervjuu listu Intervju (06.06.1997.): «U demokratskim društvima ljudi brane svoje stavove, braneći ih oni učestvuju u procesu – i takvo društvo je fleksibilno i aktivno. Zato je zapadna civilizacija pobedila istočnu. Ni zbog čega drugog nego zbog demokratskih institucija i mehanizama. Jesu li one sada naše biti ili ne biti? (novinar, slučajno autor ovog teksta)
Svakako, one su pitanje preživljavanja. Demokratija je sredstvo. Demokratija nije moralni ideal. Naši ljudi skloni mistifikovanju napravili su od demokratije moralni ideal, pa je ispalo da je demokratija pitanje ukusa, jer je za jedne demokratsko društvo lepo, a za druge nije.»
8
Ima ipak jedno rešenje koje je u opticaju: da svi mislimo isto. Tako ćemo nesigurnost u pogledu vlastitog morala zabašuriti opštim slaganjem. Ali, ovo rešenje je loše.
Ovde je potrebno malo tumačenje, jer bi se nekom moglo učiniti da ovaj citat govori baš suprotno od onoga što ja tvrdim, ali to nije tako. Đinđić ovde reč «moral» upotrebljava kao sinonim za ono što je pitanje ukusa, ali kaže da pravila
demokratije nisu pitanje ukusa, i to je ono što nas interesuje, jer su pravila demokratije osnovna nepristrasna pravila u društvu, što je u stvari moral u užem smislu.
To znači da demokratiju čine određena, neproizvoljna pravila, koja su utoliko i objektivna, ne-relativna. Voleo bi da još neko može da kaže da je negde rekao ovu jednostavnu rečenicu. A verujem da su mnogi smatrali za potrebno da nas pouče da je sve relativno, i da nema «nezavisnih» ili «nepristrasnih» pojedinaca. Ova sklonost relativizmu ne treba da nas čudi, jer smo mi dugo živeli u nerealističnoj političkoj kulturi koju je karakterisalo postojanje moralne avangarde na vlasti. Prirodna reakcija na ovu situaciju je da imamo potrebu da kažemo da oni koji su se prikazivali kao sveci to u stvari nisu, i da subjekti koji se predstavljaju kao isključivo «moralni», u stvari imaju svoje interese, jer svako ima interese. "Politika je oblast interesa", kako je definiše čuveni sociolog Maks Veber. Ali, iako se slažem sa ovakvim opisom politike, to još ne znači da treba prigrliti relativizam u pogledu morala. To da svako ima interese ne znači da ne može da deluje nepristrasno, i da zna šta je nepristrasno «moralno» delovanje. Ako je politika oblast interesa, to još ne
znači da se ostvarivanje tih interesa ne može ograničiti poštovanjem nepristrasnih pravila. Drugim, filozofskijim rečima, ako je sve subjektivno, to ne znači da subjekt u sebi ne može da razlikuje kada se trudi da bude objektivan. Zbog ovog duboko usađenog stava da je vlast primer i osnova morala u jednom društvu, koji je naravno nametan od strane (nedemokratskih) vlasti, javlja se suprotna ideja da u stvari nijedna vlast nije moralna. I ovaj stav je kod nas čest i čuje se u obliku "svi su oni isti". Ali, za suprotne stavove važi da mogu biti oba neistiniti. Istinit je srednji stav da vlast može, a ne mora, poštovati moralne norme i biti «moralna», ali i da taj moral nikad nije «njen», jer bi onda lako bilo biti moralan, ako bi to trebalo da bude prema našem moralu.
Sigurno postoje i drugi razlozi koji su nas naveli da prigrlimo teoriju o relativnosti morala. Kontekst u kome deluju ti razlozi je njihanje istorijskog klatna od apsolutnog i bespogovornog komunističkog morala ka relativizmu. Ka relativizmu nas upućuje i želja da pronađemo i potvrdimo sebe. Sam relativizam izgleda da nas ostavlja slobodnim da to činimo. Imamo potrebu da moral bude «naš», da bi potvrdili da smo mi ti koji smo ga pronašli, da stojimo iza njega, da se razlikujemo od drugih. Ali ta, verovatno prirodna težnja, sukobljava se sa suštinom morala, jer moral je ono što nas vezuje sa drugima, on počiva na onome što nam je zajedničko, po čemu smo svi slični - jer u sebi treba da sadrži norme za koje se očekuje da ih svi poštuju u svim situacijama. Nijedan moral ne valja ako je nametnut i nije predmet konsenzusa
slobodnih subjekata, ali valjan moral treba da bude predmet tog konsenzusa, i da počiva na zajedničkim interesima svih. Ponekad ljudi ne uviđaju da je neki određeni moral najpogodniji da bude nepristrasna norma. Ali odatle ne sledi da je moral relativan, nego verovatnije sledi da su se oni uljuljkali i prestali da traže moral, a da su našli svoj interes. Doduše u obliku načela ili principa koje smatraju da su univerzalni, ali ne planiraju da to provere, jer je sve relativno. A otkud znaju da je baš to moral, ako to nisu proverili? Kako znaju da u tome nema njihovog specifičnog interesa, ako još uvek važi ona elementarna odrednica morala da ga čine norme koje ne predstavljaju nešto što je samo u našem interesu? Relativizam nas ostavlja slobodnim u izborima, ali bi to mogao činiti i ispravan moral. Tačnije, moral i jeste ostaviti slobodu izbora, ali nije ne ostaviti je. Prema tome sloboda je ograničena moralom i to je ono što nam izgleda smeta. Relativnost morala precizno znači da morala nema. I da smo se svi bacili na traganja za sobom i
svojim ineteresom i ne interesuje nas ono što bi nam moglo biti zajedničko sa drugima, koje ne poznajemo. Nije čudo što nam deluju čudno.
Tekst Granični sporovi bio je zakasnela rasprava sa tumačenjem ratova na prostoru bivše Jugoslavije koje, po mom mišljenju, nije dobro opisivalo te ratove i koje zbog toga nije ni doprinosilo njihovom zaustavljanju. Naši ratovi počinjali su onda kada su
se strane u ratu uplašile da će njihovi legitimni interesi biti potpuno poništeni, tako da se na ove ratove moglo uticati samo priznavanjem legitimnosti interesa koji su u ratu bili po sredi. Međutim, sve strane su preferirale da rat tumače kao sukob dobre i zle strane. Granični sporovi su najpre objavljeni na sajtu www.nspm.org.yu 01. februara 2005. godine.
Granični sporovi Lepo je imati svoje stavove, ali ništa ne smeta kada još neko misli na sličan način. Budući da se poslednjih petnaest godina suočavamo sa problemima vezanim za prava nacionalnih grupa na teritoriju, a da ćemo se i ubuduće suočavati sa time, možda je dobro saslušati jedno mišljenje nastalo pre ovih sporova. Citat je iz knjige Džona Mekija (John L. Mackie) Etika – Opšta teorija o ispravnom i neispravnom , koju je autor napisao pre naših sukoba. “Isto se može primeniti ako se okrenemo od individualnog posedovanja svojine ka zauzimanju teritorija od strane nacionalnih grupa. Norveški narod, recimo, ima pravo da nastavi da nastanjuje i kontroliše teritoriju koja je poznata kao Norveška. To, međutim, da on ima to pravo nije posledica bilo kakvog apsolutnog prirodnog prava već jedne nekonvencionalne primene principa na koji se nacionalne grupe zajednički pozivaju i koji su obično spremne da priznaju, dopuštajući zahteve drugih nacionalnih grupa koji se postavljaju na osnovu tih principa. Međutim, nije sve u ovoj oblasti nekontroverzno. Još uvek je predmet međunarodnih rasprava i pregovora to koliko mora oko Norveške pripada Norvežanima, i koje vrste ograničenja oni mogu da postave drugima za korišćenje mora. Da li pravo neke nacije, kakva je sada, na njenu teritoriju, obuhvata i pravo da ta nacija zabrani ili ograniči imigraciju, ili da ospori pravo građanstva imigrantima, pa čak i lokalno rođenoj deci imigranata? To očigledno pobuđuje pitanje šta zapravo treba da se računa u vremenu kao ista nacija, kao potencijalni nosilac prava koja sada razmatramo. Takođe, kako je opšte poznato, postoje sporne teritorije – na primer, granične oblasti i regije naseljene grupama koje nisu nezavisne nacije, iako bi mnogi njihovi članovi želeli da one to jesu. Zatim,
postoje teritorije kao što je ona koja se obično nazivala Palestina. Ovde se principi koji u slučaju Norveške ukazuju nesumnjivo na jednu nacionalnu grupu, razilaze tako što neki zastupaju zahteve Izraelaca a drugi zahteve palestinskih Arapa. Kipar i Severna Irska su druga dva očigledna primera spornih prima facie prava različitih nacionalnih grupa. U takvim slučajevima je pogubno ukoliko se obe strane u sporu pozivaju na pretpostavljena apsolutna prava. To umanjuje spremnost na pregovore i kompromise, a čini se da opravdava svaku okrutnost prema neprijatelju i svaki gubitak i patnju na svojoj strani, koji su potrebni za opravdanje ovih prava. Međutim, skoro podjednako malo može pomoći ako se postavi pitanje koje će rešenje biti sveukupno najkorisnije za tu regiju, tj. šta će biti najveća sreća za sve ljude kojih se to tiče. To nije cilj kome teže sukobljene strane. Ni kompromis koji je samo kompromis, tj. onaj koji se zasniva prosto na srazmernoj vojnoj snazi tih strana u sadašnjem trenutku, verovatno ne može da donese stabilno rešenje. Jedini pristup ovim tvrdokornim problemima koji bi mogao pružiti nadu jeste da se prizna realnost i verovatna trajnost sukoba ciljeva, da obe strane priznaju svoja sukobljena prima facie prava kao takva i da traže rešenje koje se može smatrati razumnim kompromisom među ovim prima facie pravima, koje se onda može moralno braniti, a ne samo politički, pred međunarodnim javnim mnenjem, na osnovu principa koji su već priznati i predstavljali su pouzdani oslonac u nekontroverznim slučajevima.” (str. 178-179.) Ukratko, Meki kaže da ne postoje apsolutna prava na neku teritoriju. To bi se, drugim rečima, moglo reći i ovako: ne postoji moralno pravo na određenu teritoriju, pa čak i na određenu granicu. Eto jednog stava koji bi odbili svi političari i ideolozi, bilo domaći, bilo evropski, koji su odlučivali o granicama i sukobima na teritoriji Balkana. Zašto bi se ipak trebali složiti sa Mekijem, a ne sa njima? Razlog je u kompleksnosti činilaca koji odlučuju o tome gde će biti neka granica: svi znamo da granice zavise od sklopa demografskih i istorijskih činilaca koji su
ekzaktno nemerljivi. S druge strane, moralna norma se mora zasnivati na nekoj jednostavnoj činjenici povezanoj sa jednostavnim ciljem, tako da se svaki čovek može jasno osvedočiti da ta činjenica postoji i da je taj cilj u jednakom interesu svih. To ne znači da moralni principi ne igraju nikakvu ulogu u razmišljanju o tome gde bi bilo pravedno povući neku granicu, ali znači da primena tih principa na realnu situaciju nikada, zbog njene kompleksnosti, neće dati jednoznačne rezultate koje bi svi trebali da priznaju. Ako je ovo mišljenje tačno, onda se na moralnoj osnovi ne mogu rešiti teritorijalni sporovi. Obrnuto: moral treba da služi kao moguće ograničenje tog rešavanja, a ne kao izvor rešenja. Iako se sporovi ne mogu rešiti na osnovu morala, ljudi imaju apsolutno moralno pravo da ne budu ugroženi rešenjem.
Prisetimo se sada, u svetlu ovih stavova, onoga što se u Jugoslaviji (a posle njenog nestanka, na njenom prostoru) dešavalo u poslednjih 15 godina. Nije teško zaključiti da su sve strane u ratovima, uključujući međunarodne faktore , smatrale da se radi o moralnom sporu i da su polagali moralna prava na rešenja koja su predlagali. Istovremeno, individualna prava, koja su zaista moralno zaštićena, masovno su kršena u ratovima koji su nastali kao rezultat «moralnog» sukoba oko teritorija. Ona su bila nevažna pred «moralno» opravdanim ciljem, a medjunarodni zvaničnici mirno su posmatrali dogadjanja na terenu. 9 Kako je došlo do ovog potpunog vrednosnog obrta ? Odgovor na to pitanje sigurno nije lak. Najpre, postojala je opšta težnja političara, zajednička svim sistemima, ali naglašena u nedemokratskim, da upravo ono što se ne može moralno braniti, prikažu kao moralno naloženo. Političari uvek teže da operišu u moralnim kategorijama, jer ih one oslobađaju konkurencije i odgovornosti. Ono što je moralno naloženo predstavlja obavezu i nije legitimno predlagati nešto suprotno. S druge strane, na ono što je zaštićeno moralom čovek ima pravo bez obzira na njegov trud. Niko ne treba 9
O ovoj mirnoći govori prosta činjenica da rat nisu sprečili. Ovde ne govorim o nekoj vojnoj intervenciji, na što se uglavnom svode moralne zamerke koje je zapadna javnost upućivala svojim političarima, a koja pre ima veze sa primenom crno-bele moralne logike na sukob, logike koja je i pokrenula rat, nego sa njegovim sprečavanjem. Rat se sprečava tako što se ova logika razbije, a problem koji je doveo do rata prepozna u terminima koji ne spadaju u moral.
da uradi ovo ili ono da bi imao osnovna prava, on ih naprosto ima. Ljudi koji su u graničnim zonama bili realno ugroženi takođe su u strahu upućivali moralne zahteve politici, a ona im je, ne želeći ništa da rizikuje, nudila maksimum zaštite kroz trajno uključivanje u nacionalni korpus i odvajanje od neprijateljskog, susednog korpusa. Ljudi su lako prelazili taj korak u nadi da je takva zaštita moguća, i u brizi za vlastite živote, ali su se ubrzo nalazili zarobljeni u zamci maksimalnih obećanja, koja uopšte nisu bila realno podržana i pored sve «moralne» podrške koju su imala. Granice i maksimalna zaštita proglašeni su za moralno pravo i odatle je sledila jedna vrlo loša implicitna posledica da za ostvarivanje tog prava ništa nije trebalo uraditi, nije trebalo imati saveznike, podršku međunarodnih institucija, moćnih država i javnog mnenja, ugled i ekonomsku moć, jer se polazilo od pretpostavke da je dovoljno čvrsto uverenje da pravda na kraju pobeđuje. Ono što se ipak smatralo sredstvom za postizanje cilja (a na obezbeđivanju tog "sredstva" se jedino i radilo, u vlastitu korist) bila je nacionalna homogenizacija , kao surogat za stvarni rad. U stvari, ta homogenizacija ne bi bila neophodna da su postojali realni planovi koji bi bili merljivi realnim rezultatima. Upravo zato što su znali da se ne mogu legitimisati rezultatima, jer nisu preduzeli ključne radnje da do njih dođe, legitimacija se tražila u nacionalnom jedinstvu, praznoj nadi da će na kraju svi priznati «da se nije moglo drugačije», jer niko nije ni video neki drugačiji predlog, osim «izdajnika». Nacionalnom jedinstvu se pridavalo to magično dejstvo 10 koje dovodi do rezultata čak i onda kada je očigledno da se ne radi na potrebnim pretpostavkama za poželjan ishod nekog spora. Tako je glavni zadatak postala istraga oponenata, i ućutkivanje glasova koji govore o odgovornosti. Ovom izvrnutom gledanju na stvari pribegle su sve strane u jugoslovenskom konfliktu, iako je njegov ishod bio određen pre početka ratova, jer su Hrvatska i Bosna i Hercegovina priznate pre početka sukoba, tako da je njihov ratni cilj već bio 10
Od ove logike se nismo puno odmakli ni danas. Evo jednog citata: "Zamenik šefa poslaničke grupe SRS Aleksandar Vučić ocenio je izveštaj MKG kao skandalozan. - Ne znam u čije ime oni istupaju i čije interese štite. Oni govore o zaštiti interesa manjina valjda misleći na Srbe, a Srbi su narod, Albanci su manjina i to treba neko da im objasni. Očigledno je da političko nejedinstvo predsednika vlade i predsednika Srbije i naroda dovodi do katastrofalnih posledica. Krajnje je vreme da upozorimo predsednika i premijera da se uozbilje i postignu jedinstvo - naglasio je Vučić." (Glas javnosti 25. 01. 2005)
garantovan prethodnim odlukama međunarodne zajednice. Ipak, ovo rešenje nije moglo da umiri sukob, ne samo zbog želje svih za maksimalnim dobicima, već i zato što je doneto bez priznavanja realnih prava strana u sukobu, prava koja nisu apsolutna prava, ali zato nisu manje realna. Priznanje Hrvatske i Bosne i Hercegovine bilo je manje-više apsolutno i predstavljeno je kao njihovo moralno pravo. Sledstveno, sukob koji je nastao predstavljen je kao sukob Dobra i Zla, onih koji imaju moralna prava i onih koji ih ugrožavaju, umesto da bude priznat kao sukob među neapsolutnim kolektivnim pravima koja što pre treba da budu priznata i njihovo
rešavanje usmereno ka kompromisima u atmosferi tog priznanja. Kao i uvek, ovo kvazi-moralno opravdanje usledilo je zbog toga što su iza svega stajali površno procenjeni interesi Zapada za povećanjem interesnih sfera. Verovatno je čak da su zapadni političari verovali da treba iskoristiti priliku koja se možda ukazuje tada i posle nekog vremena nestaje, da se iz sfere ruskog uticaja otcepi što više teritorija, čemu nisu trebala da smetaju neka kolektivna prava 11 malih zajednica. Mana mirovnih nastojanja u Srbiji takođe je bila u tome što su mirovni aktivisti prihvatili sliku sukoba kao sukoba Dobra i Zla, implicitno priznajući da je sukob moralni spor, što on nije bio u svojoj suštini. To je bio sukob kolektivnih prava oko granica ili teritorija, sukob koji je realan, ali nije moralni sukob, i koji se zato morao držati u granicama morala, odnosno u granicama u kojima nisu ugroženi pojedinci. To znači da ni međunarodna zajednica ni mirovni aktivisti nisu realno uticali na sukob. On je trajao onoliko koliko je bilo potrebno da se negativne energije iscrpe u destrukciji i da nacionalne homogenizacije omoguće održanje na vlasti političkih aktera, a da njihovu logiku nigde nije odlučno prekinula akcija međunarodne 11
Prva vest koju sam postavio u hroniku sajta www.nspm.org.yu (na kome su objavljene prve verzije većine tekstova ove knjige) govori o izveštaju Zorana Đinđića o poseti Americi objavljenom u Glasu javnosti od 9. novembra 2001. godine. Evo ga: "O položaju Srba na Kosmetu Ðindić je rekao da su ga američki sagovornici upozorili "da ne koristi naziv kolektivna prava, jer to u američkoj političkoj istoriji podseća na izolacionizam". "Onda sam rekao da je to na Balkanu prirodan proces, ako vi tražite kolektivna prava za Albance u Makedoniji, zašto mi ne bismo tražili ista prava za Srbe na Kosmetu. Oni su rekli - tražite ista prava", rekao je Ðindić." Iz ovog obraćanja američkih zvaničnika vidi se kako dominantna sila sva pitanja kolektivnih prava smatra svojom ingerencijom. Ono za šta se svi mogu legitimno zalagati su eventualno ljudska prava. Tu se pokazuje kako je lako racionalizovati oduzimanje nekog legitimnog prava. Onda kada ne želite da vam se male države petljaju u geopolitiku, proglasite njihovu želju da imaju institucije nezavisnog odlučivanja “izolacionizmom”.
zajednice ili mirovnog pokreta. Niko ne može da se pohvali uticajem na male ratove koji su zajedno trajali koliko i svetski ratovi, a završavali se proterivanjem manjina iz novouspostavljenih država ili entiteta. Iako stalno treba biti svestan da se takav sukob ne može rešiti na moralnoj osnovi i da treba izbegavati da se sukob tako prikazuje, moralni razlozi ipak utiču na njegov razvoj. Međunarodna zajednica je ove sukobe godinama pokušavala da umiri sporazumima o nemenjanju granica. One su proglašene nepromenljivim, ne zato jer su nacrtane po apsolutnim pravima, već da bi se jednim jakim principom naglasila svest da su ti sporovi izvor sukoba i da ih ne treba pokretati. Ponekad se kršenje ovakvih sporazuma ipak može tretirati kao kršenje moralnih načela 12, ali s tim treba biti oprezan, jer se ne radi o kršenju po sebi apsolutnih pravila. S druge strane, moralna prava individua, članova grupa u sukobu moraju biti apsolutno zaštićena. Treće, argumenti koji ukazuju da rešenje treba da na jednak način tretira interese svih strana u sukobu moraju imati snagu, iako ne rešavaju sukob direktno. Jedan detalj u toj slici je i da je, na neki način, moralno naloženo da se interesi vlastite grupe brane, jer se ne može očekivati da to učini neko drugi, jer, nažalost ne postoji univerzalni garant prava svih grupa pa se one moraju same brinuti o svojim pravima. Ovaj nalog, koji nije trebao da bude predmet privilegije bilo koje grupe, grubo je uzurpiran od strane vlasti i «nacionalista» i, očišćen od svake realne sadržine, držan u ekskluzivnom posedu sve do konačnih loših ishoda. Ako su ovi zaključci tačni, kakva vrsta politike treba da se vodi u slučaju nekog graničnog spora, odnosno spora oko kolektivnih prava? Treba izbegavati da se sukob predstavlja kao moralni sukob i, istovremeno, treba apsolutno insistirati na zaštiti individualnih prava. Ovo je u slučaju sukoba na našim prostorima propustila da učini međunarodna zajednica, kao i svi akteri sukoba. Dalje, treba izbegavati da se spas za situaciju traži u nacionalnom jedinstvu, koje mobiliše naciju, i sukob predstavlja u 12
Na primer, u slučaju oružanog napada jedne države na drugu, bez iscrpljivanja pokušaja da se situacija reši mirnim putem, i bez opravdanog razloga. Jugoslovenski konflikt sigurno nije ovakav jasan primer. Evo samo nekih njegovih specifičnosti: u njemu je agresorska vojska već u kasarnama na celoj teritoriji “napadnute države”, države nisu zaštićene sporazumima o nemenjanju granica, u širokim potezima se oduzimaju nacionalna prava manjinskim zajednicama. Takva situacija sigurno ne zahteva crno-beli prikaz situacije.
pogrešnom svetlu. Treba raditi na određenom rešenju sukoba. Vlast treba da preuzme političku odgovornost za određeno rešenje. Da uprostimo, nevažno je da li se rešenje traži u maksimalnim ili umerenim ciljevima, da bi se onda raspravljalo koje je od tih rešenja patriotsko, a koje izdajničko 13, nego je važno da se, uz dobijenu podršku naroda radi na jednom određenom rešenju. Treba na svaki način jačati poziciju, ugled i ekonomsku moć društva i države, jer uspeh u zastupanju nacionalnih interesa nije garantovan moralnim zakonima, a ni međunarodnim pravom (u spornim slučajevima i u vremenima kada se upravo međunarodno pravo menja ili ne poštuje od strane najmoćnijih aktera, kakve su bile devedesete godine 20. veka, što se nastavilo i posle 2000-te godine), već se postiže u međunarodnoj konkurenciji u kojoj se računa svaki plus koji država može da postigne. Odgovornost koja proizlazi iz ovakve politike je politička, a ne moralna, a meri se onda kada se politika realizovala ili nije, a ne kada se u nekoj sumnjivoj raspravi dokaže da je neko rešenje nemoralno. Naravno, ne treba se nadati da će takva politika lako prevladati u nekom društvu. Ljudi će uvek želeti da njihov ukupan i maksimalan interes bude moralno zaštićen, ali on neće biti. Političari će se truditi da se nadovežu na ovu želju. Jer je to ugodnije i ne zahteva rešenja i rad. Ali ne dovodi ni do povoljnih rezultata.
13
Jer će uvek "najpatriotskije" biti najmaksimalnije i nerealno rešenje, a "izdajnička" sva ostala rešenja.
Ovaj tekst nastao je kao reakcija na tada u javnosti učestalo dovođenje u pitanje razlike demokratsko-nedemokratsko. Ako se u pitanje dovodi ova razlika, onda
se u pitanje dovodi i sama demokratija na osnovu koje ona nastaje. U javnom govoru ovo potiskivanje demokratije uzimalo je oblik negiranja da kod nas postoji podela na demokratske i nedemokratske političare, ali pravi smisao tog govora nije bila empirijska tvrdnja o političkim osobinama aktera, što se vidi iz toga što se niko nije ozbiljno bavio pojmom demokratije koji se uzima kao merilo i time da li akteri zadovoljavaju to merilo, nego je samo merilo - pojam demokratije dovodjen u pitanje kao "ideološki". Podela na demokrate i nedemokrate dovodjena je u pitanje iz načelnih (moralnih) razloga kao oblik isključivanja nekoga iz zajednice, bez razloga, jer samo to što mu se zamera (nedemokratičnost) ne postoji, što je opet ponavljalo figuru da je pojam demokratije prazan. U svojoj prvoj verziji, tekst je objavljen 27. marta 2005. godine na sajtu www.nspm.org.yu.
O noći u kojoj su sve krave crne Da li je moguće da u jednom društvu postoje ljudi koji nisu privrženi demokratiji? -
Moguće je.
Da li, ako postoje takvi ljudi, treba reći da oni postoje? -
Da, treba.
Što je i trebalo dokazati. Pa i nije trebalo puno da se dokaže da podela na demokrate i nedemokrate , napadana ovih dana, ima svoje opravdanje. Ali, naravno jedno je dokazati, a drugo videti kako je moguće da drugi ljudi ne razmišljaju na ovaj način. Oni koji misle da je
ova podela nema opravdanja 14, verovatno implicitno ili eksplicitno negiraju ove premise. Negirati prvu premisu znači misliti da nije moguće biti nedemokrata. Biti demokrata je in, što znači da svi hoće da budu demokrate, i svi tvrde da su demokrate. Koji bi još dokaz da oni jesu demokrate trebalo tražiti? To je kao pitanje da li postoje ljudi koji sebi ne bi pripisali očigledno povoljnu karakteristiku. Takvi narvno ne postoje, jer svi tvrde da su demokrati. Verujem da postoje naši političari koji iskreno misle da, posle njihove izjave da su demokrati, to pitanje više ne treba da se postavlja, makar zbog dobre atmosfere. Međutim, biti demokrata je ipak nešto određenije od opšte in karakteristike za političare, toliko inače nevažne i neodređene, da možemo ostaviti da odgovor na to pitanje popune političari sami. Demokratija je ograničenje vlasti političara, pa se ne može ostaviti njima da odrede to ograničenje .
Ako nije moguće biti nedemokrata onda to znači i da je to pojam ispražnjen od svakog sadržaja koji bi zaista mogao biti primenljiv i nešto značiti. Ljudi koji misle da nije moguće biti nedemokrata demokratiju shvataju kao nešto što je poželjno, dobro, ali što nema neki dalji sadržaj, jer samo tako svaki čovek i svaki postupak može da odgovara njenom «sadržaju». Možda letvicu demokratije, po njima, treba spustiti što niže kako bi je svi što lakše preskočili, što bi, recimo, stvorilo bazični konsenzus o vrednosti demokratije koji je toliko potreban? Ali koliko nisko treba spustiti tu letvicu? Može li dovoljan kriterijum da bude da npr. nije demokrata onaj koji je « protiv svog naroda», a da je demokrata onaj koji je za svoj narod , intimno. I da svakoga pitamo o tome. Ili, da je demokrata onaj koji ne teži nasilnoj promeni vlasti. Ova letvica će kod političara sigurno biti na najnižem mestu jer je demokratija ograničenje njihove vlasti, pa zbog toga to ograničavanje ne sme biti prepušteno njima, zbog čega nauka ili politička analiza ne smeju da ih prate u
14
Puno je bilo naših političara koji su to tvrdili. Na primer Nebojša Bakarec: "Mislim da je došlo vreme o kojem je Koštunica govorio da sve stranke mogu sa svima da sarađuju. Više niko ne može da govori da postoje stranke prvog i drugog reda, da su socijalisti, radikali i DSS stranke drugog reda, a da su divni ostatak DOS, DS, stranke prvog reda. I, naravno, svi oni građani koji su glasali za stranke drugog reda, to su građani drugog reda, a ovo su građani prvog reda. Svi građani su jednaki. (Srpski nacional, 28.03.05.). ili Obren Joksimović: "Sanjam Srbiju bez podela" (BK TV, NSĆ, 20.03.05)
spuštanju letvice. U nauci kriterijum demokratije mora biti maksimalno visoko, onoliko koliko zahteva znanje o demokratiji koje se trenutno može imati. Da je ovo pitanje moguće rešiti na površan i lak način ne bi postojala glavna tema filozofije, makar posle II svetskog rata i jasnog osvedočenja o mogućnosti postojanja totalitarnih režima. Ta tema je baš pitanje o «sadržaju» demokratije, odnosno pitanje o najboljem društvenom poretku. Onaj koji je upoznat sa ovim razvojem danas se može samo čuditi koliko se kod nas u široko shvaćenoj kulturi uopšte ne oseća trag oe kulturne promene. Treba li da povlađujemo tom stanju? Posle kraja osamdesetih, ta kritika nedemokratije je dovela do napuštanja jednopartijskog sistema u većini država u kojima je on postojao. Svako ko je u tim promenama bio na strani koja je bila optužena za nedemokratiju imao je otprilike ovaj izbor: 1.
Mogao je da kaže da nije znao za argumente koji su tada postali dostupni, ali da sada uviđa njihovu snagu. Da se razlozi koje je nekad imao pokazuju u drugom svetlu, ako se uzmu u obzir nove činjenice. Mogao je i da se bavi razlozima koji su ga ranije verovatno navodili da ne uvidi te argumente.
2.
Mogao je da kaže da je uvek znao koji bi principi bili dobri za društvo, ali da nije branio te principe iz oportunizma.
3.
Mogao je da ospori da je novi pojam demokratije pravi, da ostane kod ranijeg stanovišta i da pokuša da iznađe nove argumente za njega.
Sve ove tri reakcije su legitimne i sve podrazumevaju da se može znati da li je neka politika demokratska ili nije. Preciznije rečeno, sve one podrazumevaju da je odgovor
na pitanje o demokratiji (najboljem uređenju za društvo) nezavisan od naših želja, i da na neki način o tome odlučuje realnost. Ali neko može biti ubeđen i da se to ne može znati. Verujem da je Slobodan Milošević (makar njegovi postupci govore o tome da je bilo tako) u vreme promena krajem osamdesetih i pocetkom devedsetih razmišljao otprilike ovako: «Ma da, baš je ova nova demokratija bolja od našeg sistema socijalističkog samoupravljanja, neću uopšte da se udubljujem u tu problematiku, jer tu sigurno nema argumenata koji bi me ubedili; uostalom ja odlučujem šta je bolje - za mene. To je sve pitanje snage, oni komunisti koji nemaju snage da se održe na vlasti, priklanjaju se ovoj novoj demokratiji, ne bi li se prošvercovali i ostali na vlasti sa novim legitimitetom, ali ja imam snage i ne prihvatam ništa što mi se ne sviđa, uostalom, stvaram Veliku Srbiju, ko to ne bi vol’o.» Ako prihvatite ovaj način razmišljanja, bićete skloni da optužbu da niste demokrata predstavite kao uvredu, jer mislite da vam se time oduzima neka od osnovnih ljudskih osobina, na koju svaki čovek ima pravo. Pošto smatrate da optužbu o nedemokratičnosti nije mogao izazvati realan razlog – da su vaši postupci nedemokratski – vi ćete razloge za optužbu naći u političkim interesima određenih
grupa, uz neizbežnu Ameriku i CIA. Oštro ćete se odupreti uvredama kontranapadom: optužbe nisu i ne mogu biti izazvane nečim realnim, jer ne vidite kakav je odnos demokratije i realnosti , nego su sračunata akcija na vašu
diskreditaciju. Možda ćete osetiti kolebanje u trenutku kada izgleda da je iza, vama do tada tuđeg, principa stalo mnogo ljudi ili većina jednog naroda. Možda ćete im se i prikloniti. Ali ćete u sebi znati da je to sve promenljivo i da su principi proizvoljni , da ista ova većina može sticajem okolnosti stati iza vaše stare verzije demokratije kad dođe vreme za to. Ako se istorijska sreća promeni lako ćete izjaviti da je ono za šta ste vi mislili da je zalaganje za demokratiju, samo posledica delovanja CIA. Jer cilj je da budete uvek na vlasti ili bar stalno otac nacije, bilo da je ona u "demokratskom" ili "nacionalističkom" ili "evropskom" raspoloženju. Ono čega se treba čuvati je da vi sami kažete da je određeni princip koji ste zastupali bio loš, jer ćete se, kada i ako se
raspoloženje birača promeni, naći u nebranom grožđu, jer ste sami sebi bez potrebe skočili u usta. 15 Međutim, nije svaka negativna odrednica koja podrazumeva da ste u nečemu lošiji od drugih, uvreda. Tako, na primer, negativna ocena na ispitu nije uvreda, loš rezultat u nekoj trci nije uvreda. Što više mislite da se o demokratiji nešto može znati i da je ona nešto određeno i važno, to ćete manje smatrati da je optužba za nedemokratičnost uvredljiva. I, obrnuto, što vam je demokratija maglovitiji pojam od
neznanja koga ste se zaštitili njegovim pretumačivanjem u pitanje vlastite časti, nezainteresovani za pravo stanje stvari, to će vam optužba da niste demokrata sve više ličiti na uvredu. A filozofija bi bila umnoženo i razuđeno vređanje. Jer, uopšte humanističke nauke počivaju na pretpostavci da se o vrednostima nešto može znati, i da se u istome može grešiti. Ali, može se biti uveren da su vrednosti proizvoljne i da se između dva pojma demokratije ne može napraviti nikakva razlika koja bi ukazivala da je jedan pravi. Pad berlinskog zida, će vam tada delovati kao posledica akcije CIA, kao i 5. oktobar. Učesnici u tim događajima nisu bili tu jer su bili s pravom uvereni da je sistem koji su rušili loš. Ne, oni su tu bili zavedeni stranim obaveštajnim službama. 16 Nego, da se zadržimo na proizvoljnosti. Kad se jednom odlučite da pravi odgovor o demokratiji ne postoji, i da isto važi za vrednosti uopšte, otkrivate neslućene mogućnosti. Odjedanput realnost više ne predstavlja nikakvo ograničenje 15
Ovakav način razmišljanja potvrđuje jedno gostovanje tadašnjeg Predsednika SANU Dejana Medakovića neposredno pre prelomnih izbora 2000-te godine na Televiziji Palma. Tu je on, na pitanje o tome u ime koje demokratije nastupa ondašnja opozicija i da li je to opravdano, odgovorio (navodim po sećanju): “Znate kako, neki demokratiju shvataju ovako, neki onako, tu se ne može ništa određenije reći”. U predvečerje 5. oktobra. Predsednik SANU. Odbija ne samo da podrži neku određenu stranu u politici, ne samo da oceni strane u politici ili njihove postupke, nego i da se založi za bilo kakav princip, navodeći da se o njemu ništa ne može znati. Kad se ovo zna, onda se ničemu ne treba čuditi što se dešava kod nas. 16 To ne znači da ljudi koji ovako razmišljaju znaju da je on bio dobar - ne, oni se jednostavno uzdržavaju od svakog suda, smatrajući da neangažovanjem i neopredeljivanjem potvrđuju svoju superiornost.
za vaše želje. Sva pitanja o vrednostima naprosto odlučujemo prema onome što nam odgovara. Svi politički protivnici su oličenje zla i sve u čemu su oni učestovali je loše. Mogli bi biti manje oličenje zla, ali bolje je da budu veće, jer je tako sve jasnije, a pritisak da se ne bude na njihovoj strani je veći. Demokratija ne sme da uključuje
pravila koja predstavljaju ograničenje moći, jer je bolja veća moć nego manja. Budući oličenje zla, politički protivnici moraju biti povezani sa najmračnijim snagama i neprijateljima naroda; ukoliko te veze nije lako uspostaviti onda treba koristiti poklapanje datuma akcija, imena, skrivene namere, pomoću kojih se veza uvek može uspostaviti. Npr., da navedemo kako se nekad to radilo, ako «Šiptari» organizuju neke proteste ovih dana, opozicija se ne sme pomerati. Inače sinhronizuje akcije sa Šiptarima. Ako se pomeri to je dokaz saradnje. Što je onda dokaz da su izdajnici i špijuni. Vremenom, ova tehnika se tako usavršava da realnost više uopšte ne mora
da postoji kao podloga za političku delatnost. Svi opisi se već unapred znaju. Veći deo se naprosto izvlači prema potrebi, a ostala realnost postoji samo ako ide u prilog našoj političkoj opciji, a ne postoji ako ne ide. Uvrede upućene drugima i uvređenost onim što govore drugi je samo naličje želje da smetnje realnosti ne postoje u političkoj borbi. Jer čovek koga uvredimo zapravo više ne želi da razgovara sa nama i, kao, ni mi ne želimo sa njim. Posledica čega je da se ne razgovara, tako da kao istina može da važi svaka izmišljotina. Osim toga, uvrede jednostavno pokazuju ostalima šta ih čeka ukoliko se odvaže na političko mišljenje. U ovako udešenoj političkoj sceni, pri promeni vlasti se mora menjati i celokupna istorija utvrđena dotada. Uspesi se preobraćaju u sunovrate, napredak u propast, sporazumi u izdajstva i prodaje, standard u bedu. Realnost više ne odlučuje o ovim ocenama, nego isključivo politička potreba. S realnošću nestaje i mogućnost nezavisne kritike. Odlučno se odbija da postoje nezavisne ili objektivne političke ocene. Svi su od nekoga instruisani, rade u
nečijem interesu, žele nešto da postignu, povezani su sa nekim i ništa ne rade slučajno. I tako sve dok napetost između izmišljenog sveta i realnosti ne postane prevelika i situacija pukne u nekom prelomnom događaju. Ali tragovi pređašnje konfuzije ne nestaju lako. Nedemokrate nastavljaju sa istom politikom. I opet je sve novo oličenje propasti i zla. Ali se sada pojavljuje i nova mogućnost, sada mogu, ako im neko pomene nedemokratsku prošlost i to da nijednom rečju nisu napravili odmak od nje, da to tumače kao vređanje svojih birača, stvaranje podela 17 u društvu, nemanje sluha za Drugog itd. Oni razmišljaju ovako: dobra je ta demokratija, tu vam niko ništa ne sme reći čak iako ste još juče baš vi sprečavali njeno uspostavljanje i relativizovali je na sve moguće načine.
17
Baš u vreme prvog objavljivanja ovog teksta, a počev od kampanje za lokalne izbore u septembru 2004-te, radikali su insistirali da su "protiv podela". U proglasu Maje Gojković pred drugi krug tih izbora kaže se "Taj opasni zid koji treba da nas odvoji i zastraši, na našu nesreću, gradi se svakodnevno. Podižu ga zlobne, opasne reči jedne divljački primitivne propagandne retorike". U stvari, radikalima podele ne odgovaraju samo onda kada je podela takva da se oni nalaze na onom kraju podele koji nosi neku negativnu konotaciju. Evo kako, nešto kasnije, u intervjuu Svedoku iz juna 2005, Tomislav Nikolić opisuje kako je podeljena Srbija: Svedok: Kako objašnjavate invaziju raznih likova, koji u sadašnjem pedigreu samo imaju prefiks "bivši"? T. Nikolić: Da, to nam neko natura - uvek DOS. Zaboravili ste Čedu, ovog, onog, mogu oni sad ponovo. Ovo je sve u korist SRS, i Srbija je zaista na vododelnici. Ne znam kako će tu Vojislav Koštunica da se ponaša. Naravno, ja ga otvoreno napadam kao predsednika vlade, i to mi je i čast i dužnost kao zamenika predsednika, a u stvari onoga ko vodi najveću opozicionu stranku u zemlji. U poslednjih petnaest dana, bar na mom primeru, poneo se časnije i viteškije nego Boris Tadić. Preuzima na sebe odgovornost, da preko svojih službi utvrdi jesam li bio zločinac ili nisam, i da u javnost izađe sa tvrdnjom da nisam zločinac, pošto su mu njegove službe, koje vode Srbiju, rekle da nisam. Boris Tadić još uvek ćuti. I mislim da se Srbija deli sada, i to konačno. Delila se i za vreme Miloševica, ali on nije bio čovek koji je mogao da okupi kompletnu srpsku opciju. Ovog puta SRS može da okupi kompletnu srpsku opciju, jer svakoga, i ko nije u stranci a srpski je orjentisan, prihvati kao sebi apsolutno ravnog. U Srbiji su na delu: srpska i antisrpska opcija. Nažalost, mi u Srbiji imamo jaku antisrpsku opciju, finansiranu iz inostranstva, pomaganu. Pomaganu dotle, da americki ambasador piše pojedinačno svim opštinama u kojima Demokratska stranka nije na vlasti i kaže: nažalost, više nećete imati pomoć Amerike. (kurziv moj). U jednoj drugoj prilici, na konferenciji za štampu održanoj 29.12.2005. Nikolic kaže: "Nek zna to Boris Tadić. Ako njegova deca mogu da žive bez Kosova i Metohije, moja ne mogu. Ajde i tako da se podelimo, čija deca mogu da žive u Srbiji bez Kosova i Metohije, a čija ne mogu?". (kurziv moj)
U stvari, podela na demokratsko i nedemokratsko, paralelna je svim drugim vrednosnim podelama: istinito-neistinito, ispravno – neispravno, dobro-loše i izraz je želje za poboljšanjem društva, jer se u pojmu demokratije sabiraju znanja o najboljem obliku društva. Ukinuti tu podelu jednako je ukidanju i ovih drugih podela, a nije teško uvideti čemu bi to vodilo kada bi sve bilo istinito ili sve dobro. Kako bi izgledala nauka ako ne bi postojala sloboda da se kaže da nešto nije istina? Ali, kažete vi, podela na dobro i loše, a tu smo kod demokratije, nije takva, tu «svako ima svoje mišljenje». Sve je jednako dobro i loše . Ali to i jeste predmet našeg spora. Humanističke nauke u tom slučaju možemo baciti na đubre. Ali i ostale nauke, jer je istinito - neistinito varijanta opozicije dobro – loše.
18
Vrednosne podele su motor napretka, jer se u njima nalazi so naših saznanja i istraživanja. Ali mogu biti i motor nazatka, ako su vrednosti formirane prema željama, a ne prema realnosti, i to željama koje ugrožavaju prava drugih. S druge strane, negiranje smisla vrednosnih podela je sigurno na strani nazatka i izraz je želje da realnost i znanje ne ograničavaju naše želje, koje u tom stanju uvek idu preko prava drugih. Postoji li neka viša vrednost koja bi mogla da nas spreči da, ako priznajemo da ima smisla govoriti o demokratiji i nedemokratiji kao nečem određenom, i ako postoje nedemokratske stranke, kažemo da one postoje? Ne postoji. Istina je univerzalna vrednost koja se može ograničiti samo uslovima neke specifične situacije koji su uvek jednokratni i nikad ne prerastaju u princip 19. Nijedna vrednost ne može biti viša od vrednosti istine, jer je realnost koja se saznaje istinom neophodno sredstvo za svaku vrednost.
18
Gde su inače te nauke, danas, kod nas? Neki misle da to nije tako. Na primer, Alekasandar Vučić u emisji Upitnik (RTS, 25.01.05.) sa potpredsednikom DS-a Slobodanom Gavrilovićem kaže: “Ovde moram da se složim sa vama, iako to nije politički ispravno”. Dakle, politička ispravnost nalaže da se ne složimo sa tvrdnjama političkog protivnika, nezavisno od toga da li su istinite ili nisu. Na ovom primeru se može pokazati da oznaka nedemokrate nije nepravedna u smislu da se neko optužuje za nešto što ne može da promeni. Ovde ta promena nije teška. Dovoljno je reći: Promenio sam mišljenje, sada mislim da se treba složiti sa nekim, ako je rekao istinu, nezavisno od interesa moje stranke i mojih želja. 19
Da li neko poštuje i prihvata ovak poslednji stav može da bude dobar kriterujum da li je neko demokrata ili nije. Jer su pravila demokratije o konkurenciji stranaka koje se slobodno formiraju i o uređenoj i slobodnoj raspravi među njima, stvorena zato jer se pretpostavljalo da je slobodna rasprava uslov koji vodi utvrđivanju realnosti il istine. Realnost ili istina je ta vrednost iz čijih uslova
nastaju pravila demokratije. Tako da ako ne cenite istinu, džaba izlazite na izbore i učestvujete u radu skupštine - razlog svega toga vam svejedno izmiče. U tome se sastoji problem sa modernom demokratijom, rupa u njenom "zakonu" koju je kod nas popularno iskorišćavati. Šta se zbiva ako slobodu rasprave koristimo samo zato da svoje želje predstavimo kao realnost? Šta ako slobodnu raspravu koristimo isključivo zato da forsiramo stavove za koje smatramo da idu u našu korist i da negiramo stavove koji govore o činjenicama koje nam štete? Slobodna rasprava se inače zahteva da bi eventualno iskrivljenje realnosti kojoj je svako sklon bilo modifikovano putem govora ljudi koji nisu u našoj poziciji. Odnosno, da bi se nesavršeno znanje unapredilo putem ideja do kojih su došli drugi ljudi. Ali šta ako, otvorivši slobodnu raspravu, dobijete samo bujicu wishful thinkinga u kojoj prepoznajete samo gole želje sagovornika bez ikakvog odmaka ka realnosti?
Šta ako jasno vidite da dok bi vi želeli da postoje drugi, drugi ne žele da postojite vi. Šta ako, dok vi nudite nešto istinito, pa prema tome i univerzalno vredno, dobijate nešto što je smišljeno da koristi samo određenoj političkoj grupi? Šta ako ta grupa smatra da je dokaz istine ako su njeni članovi glasniji od vas ili ako je ona najbrojnija? Ova pitanja sam postavio da bi se videlo da se demokratija ne može svesti na formalna pravila. Nema tih formalnih pravnih pravila koja ne bi mogla biti zloupotrebljena. Za demokratiju je potrebno intelektualno poštenje. Ona podrazumeva da razdvojite svoje želje i realnost. Da shvatite da tako konstituisana realnost treba da bude kriterijum vašeg političkog rada. Da preuzmete odgovornost za određene promene u toj realnosti ili za održavanje onoga što je dobro. Da se barem trudite da govorite tako da se vidi da je smisao vaših reči u otkrivanju istine, nezavisno od vaših političkih interesa i želja.
Tako sam se ja dobro pomučio da pokažem da načelno protivljenje podeli na demokratsko i nedemokratsko ponašanje nije opravdano. U ime demokratije se ne može odbacivati podela na demokratsko i nedemokratsko. Naravno, da je bolje da sve stranke u zemlji budu privržene demokratiji, ali to se neće desiti tako što ćemo zažmuriti na njihove poteze ili tako što ćemo zabraniti da se o demokratiji razmišlja ili što ćemo spustiti kriterijum demokratije. To se neće desiti tako što ćemo
situaciju zamračiti toliko da se sve krave pokažu crne. Na kraju, tek posle ove argumentacije, može da se napravi sasvim prozaična pretpostavka o tome kako je ova priča kod nas nastala. Najpre, svim strankama koje su vladale pre 5. oktobra jednostavno ne odgovara da postoji pojma u ime kojeg su skinuti sa vlasti. Osim toga, pošto je DSS mala stranka koja će u budućem rasporedu snaga biti nekome manjinski partner, pretvaranje radikala i socijalista u «demokrate» povećava koalicioni kapacitet DSS-a. Oni sada mogu da povećavaju težinu svojih zahteva pretnjom da će napraviti koaliciju sa radikalima, što ne bi mogli ako bi oni važili za nedemokratsku stranku. To je glavni razlog cele priče. Drugi način da se postigne isti cilj, je da se ne negira ispravnost ocenjivanja nečije demokratičnosti, nego da se predstavi kriterijum demokratije i onda prema njemu ocene radikali, ali bi tim putem bilo mnogo teže postići cilj njihovog uključivanja među demokrate, ako će taj kriterijum iole da prati ono što se o demokratiji danas može znati Nastavak teksta O noći u kojoj su sve krave crne sa naslovom U ćorsokaku trebalo je već naslovom da sugeriše situaciju u kojoj se Srbija tada nalazila. U ćorsokaku smo zaista kada istinu zamenimo nečim drugim, kada negiramo njenu mogućnost. Tekst
se bavi time koji konkretno oblik zadobija javni govor kada istina prestane da se ceni. U njemu se pominje i Marks kao autor jedne šeme koja je sigurno puno uticala na buduće potiskivanje vrednosti istine, a samim tim i demokratije iz savremene politike. Tekst je objavljen pod naslovom "Istina u političkom ćorsokaku" (što i jeste razlog ukupnog ćorsokaka) na sajtu www.nspm.org.yu, 29. aprila 2005-te.
U ćorsokaku Završavajući tekst "O noći u kojoj su sve krave crne ", u jednoj rečenici ("Na kraju, tek posle ove argumentacije , može da se napravi sasvim prozaična pretpostavka o tome kako je ova priča kod nas nastala.") sam upotrebio kurziv da naglasim red u argumentaciji kojeg sam se držao. Zašto sam to uradio? Razlog nije teško dokučiti: smatram da je ovaj red zaboravljen i da se retko poštuje. Ovaj tekst tiče se tog reda i, naravno, nekog drugačijeg reda (zbrke? anomije?) koja nastaje kad se taj red ne poštuje. Sklonost da se držimo pogrešnih principa ima sigurno i običnije razloge20, ali ima i dublje filozofske korene do kojih ćemo pokušati da dođemo uvećavajući neke svakodnevne situacije. Nije da se red argumentacije ne poštuje nikad. Nedavno je tokom svedočenja Dejana Mihajlova u Specijalnom sudu ispitivanje teklo otprilike ovako: Sudija prvo poziva Mihajlova da objasni otkud je došla njegova tvrdnja da Tadić i Živković znaju ko je ubio Zorana Đinđića, jer ta tvrdnja insinuira da oni prikrivaju ubice. Mihajlov izbegava direktan odgovor i kaže da je ta tvrdnja deo saopštenja, istrgnut iz konteksta. Sudija ga opominje da je izbegao da konkretno odgovori na pitanje. Mihajlov ponovo izbegava da da dovoljan razlog da se smatra da su spomenuti političari znali to što se insinuira. Sudija onda prekida ovaj razgovor pozivajući Mihajlova da se složi sa tvrdnjom da je pomenuto saopštenje bilo "isključivo deo političke borbe". Mihajlov se slaže sa tom konstatacijom. Ovo je skoro svima poznato i dobro pokazuje logiku mogućih razloga za neku tvrdnju. Evo jednog naivnog pitanja o navedenom razgovoru: Zašto sudija nije odmah pitao da li je pomenuto saopštenje deo političke borbe? Verovatno bi odmah 20
Naprosto nam odgovara da iskrivljavamo istinu.
dobio odgovor da jeste, odgovor koji je dobio na kraju, jer su sva saopštenja u predizbornoj kampanji deo političke borbe. Međutim, iako je sudija iz nedostatka dokaza za neku tvrdnju ispravno izvukao zaključak da je ona onda samo deo političke borbe, u pravu je što nije išao obrnutim putem, jer se iz činjenice da se
neka tvrdnja pojavljuje kao deo političke borbe, ne može izvesti njena neistinitost. Hajde da pogledamo to uopšteno. Razlozi za tvrdnje su uvek dvojaki. Inherentna svrha svake tvrdnje je da prenoseći stav o nekom stanju stvari predlaže istinu o tome. Ali izgovaranjem tvrdnji se mogu postizati i druge svrhe, od kojih su neke svesne, a neke su rezultat najrazličitijih uticaja kojima možemo biti izloženi i koji nam nikad do kraja ne mogu biti poznati. Važno je da se ispunjenje prve i
osnovne svrhe može procenjivati nezavisno od svih ostalih svesnih i nesvesnih svrha. Kada kažem: "Napolju je sunčano" ili "Vlada nema jasan politički plan" istinitost ovih tvrdnji se može proceniti nezavisno od drugih svrha u okviru kojih su one izrečene i nezavisno od toga ko je izrekao ove tvrdnje. To je tako jer ta istinitost zavisi od stanja stvari koje tvrdnja opisuje, a ne od svrha zbog kojih su tvrdnje izrečene. Ponekad, ako je tvrdnja nejasnija, potrebno je poznavati kontekst, da bi se odredio njen pravi smisao, od koga naravno zavisi i njena istinitost. Ali to ne menja ništa na stvari: kada jednom utvrdimo smisao, ponovo važi da se istinitost neke tvrdnje može proceniti samo u odnosu na stanje koje ona opisuje nezavisno od drugih poznatih i nepoznatih svrha koje određuju kontekst te tvrdnje. Dobro, sve je to u redu. Razmislite malo o ovome pa ćete se verovatno složiti sa gornjim opštim opisom svrha tvrdnji. Vratimo se sad opet svakodnevnim situacijama. Pogledajmo jedan deo teksta "Četvrti put"21 Bogdana Tirnanića: "Stvari su jasne. Očevidno je, naime, da se neki ražalovani politički ex-moćnici, bivši ministri i razne loptice-skočice, pojedini mediji, nevladine organizacije, advokatskopatronažna kancelarija, plus jedna nepriznata, liberalno-demokratska “frakcija”, 21
NIN, 17.03.05.
silom prilika, zbog nenadoknadivog gubitka svojih ranijih uloga u tajnoj politici i tajnoj policiji, ujedinjuju oko još do kraja nedefinisanog, ali ipak jasnog političkog programa, koji ćemo, za ovu priliku, nazvati “četvrtim putem”. Šta je njihov cilj? Kreator niza politreklamnih kampanja, od SPS-a, preko DSS-a, do
DS-a i Borisa Tadića lično, Srđan Šaper – koji nije više u najboljim odnosima sa Bebom Popovićem – kaže u intervjuu za “srpski Plejboj” da sve to, naročito onaj Brankičin “Insajder”, služi političkoj reanimaciji skrajnutog Čede Jovanovića i, naročito, “ zauzimanju jednog važnog prostora kod svih onih koji sebe osećaju kao radikalne reformiste”. Tačno. Ali površno. Nešto bliže istini bio je aktuelni ministar policije Dragan Jočić, koji je, intervjuisan za
nedeljnik “Evropa”, rekao da se “ta priča zavrtela da bi se pojavili određeni akteri na političkoj sceni, koji možda na ovakav način hoće da skrenu pažnju na sebe”. Po njegovom mišljenju, “možda se u Srbiji formira određena politička grupacija koja ima želju da...tražeći antipode u aktuelnoj vlasti, sebe izbaci iz sadašnjeg političkog mrtvila”. Takođe tačno. Ali nedovoljno."
22
(sve kurzive sam dodao, da bi istakao mesta gde se pominju neke svrhe, ili epistemološke kvalifikacije)." Da pokušamo da razjasnimo kako je ovaj pasus relevantan za našu temu, iako je "sve jasno". Tirnanićev tekst "Četvrti put" rekapitulira, kako sam kaže, "povezane događaje" u kojima su tokom kraja februara i početka marta 2005-te godine akteri bili tzv. "jakobinci" ("Čeda, Beba,…"). Ti događaji su pokrenuti intervjuom u "Insajderu" i pretežno su se, kao što svi znamo, ticali nekih tvrdnji: to nisu bile akcije drugog tipa. Deo koji smo citirali je zapravo rekapitulacija reakcija na te tvrdnje (zato je u okviru njih moguće citirati ministra Jočića) koje su mahom imale ovaj oblik ukazivanja na svrhe koje su akteri tvrdnjama želeli da postignu. Citiraću kako list Kurir obrađuje ovu temu, odmah sutradan po emitovanju prvog dela "Insjadera",
dakle, 25. januara: 22
Tirnanić smatra da je za dovoljnu analizu fenomena "jakobinaca" potrebno uvesti i tezu o njima kao arhi-nedemokratama u direktnoj duhovnoj vezi sa jakobincima Francuske revolucije, Staljinom, Mao Ce Dungom i Kim Il Sungom. Ali ovo je posebna teza.
"Intervju Vladimira Bebe Popovića TV B92, u kojem je sinoć žestoko optužio svoje političke protivnike, samo je početak velike kontraofanzive "čedista" na srpskoj političkoj sceni! … Krajnji cilj ove "operacije" jeste povratak Čedomira Jovanovića u vrh demokratske stranke i srpske politike. ‚‚ Ništa ovo nije slučajno . Intervju Bebe Popovića je pažljivo tempiran da se pojavi u vreme "haške histerije"… Bebin intervju je samo početak velike akcije… itd." Ovaj tretman izjava u Insajderu i oko njega - da se ne komentariše njihov sadržaj, već isključivo njihov kontekst - je više nego prisutan u periodu između ovih tekstova. Nas sad interesuje šta je to što svi vide kao "tačno" i "jasno"? Da li je tačno to da se "priča zavrtela da bi se pojavili određeni akteri na političkoj sceni…"? Ako se složimo sa time, da li je to pretrivijalno da bi se trijumfalno ponavljalo mesec dana?
Čini se da je ovde jasna samo želja da se iz činjenice da je neka tvrdnja deo političke kampanje izvede činjenica da ona nije istinita, ili da se barem sugeriše taj zaključak. Jer nije teško zaključiti da se ovi argumenti ne tiču istraživanja o tome da li se Čeda još uvek bavi politikom, nego se oni nude kao relevantni da se odredi istinitosni status "priča" koje su se u tom vremenu pojavile. No dobro - da postavimo jedno novo pitanje - da li je ova pravilnost neko slučajno gomilanje istih argumenata iza kojih ne stoji nikakva dublje ukorenjena kulturna navika da se sadržaj neke tvrdnje potpuno prenebregava, a da se za kriterijum
njenog prihvatanja ili odbijanja uzmu okolnosti u kojima je ona rečena, zašto (u koju svrhu) je rečena, ko ju je rekao itd.23 Pogledajmo tu naviku logički razvijenu do maksimuma, što ništa neće smetati jer stvarnost u stvari teži da ispunjava najneočekivanije logičke mogućnosti.
23
Nije li to osnovna osobina ideologije - sa negativnim predznakom - i ideološkog načina mišljenja? Na primer koliko je ljudi htelo ili smelo da razmišlja o sadržaju Staljinovih tvrdnji, ili želelo da zaista razmišlja o sadržaju Marksovih tvrdnji, barem u zemljama gde je njegovo učenje bilo zvanično učenje države? Da li bi se ideologije odjedanput urušavale i nestajale da je iza njih stajalo razmišljanje o njihovom sadržaju?
U kontekstu ove navike može se kriterijum nezavisnog procenjivanja istine potpuno zameniti ovim eksternim kriterijumima. Tako kriterijum neistinite tvrdnje može da postane to da "nije izrečena slučajno", već radi nekog cilja. Ukoliko možete da navedete te svrhe i ciljeve možete spokojno misliti da ste se rešili nekih neprijatnih tvrdnji, jer ko bi verovao tvrdnjama koje su izrečene radi nekog drugog cilja, pored cilja istine? U svakom slučaju, u proceni da li je neka svest "lažna" za vas će mnogo važnija biti njena "materijalna baza" od njenog sadržaja. I tu dolazimo do obećanih dubljih korena. U terminologiji pretposlednje rečenice mnogi su već prepoznali Marksov rečnik. To je jedna od rečenica koju su sigurno ponovile hiljade studenata, profesora i učenika. Šta se krije u toj formuli? Marks je, uostalom zajedno sa Ničeom i celim 19.
vekom, smatrao da se razlozi tvrdnji ne smeju tražiti u nadzemaljskim prostorima nedostupnim čulima i proveri. Tada je bilo u modi ovo objašnjenje: te sporne tvrdnje koje su se pozivale na nadzemaljsko (a spadale su u discipline filozofije, morala, religije itd… ) nisu odozgo uzele svoje razloge, jer nisu ni mogle već odozdo, sa zemlje, iz potreba, nagona, interesa i svrha ljudi. Marks je smislio formulu: društvena svest proizvod je društvenog bića. Ova teorija sama po sebi nije pogrešna. Naravno, ono što ljudi misle ima veze sa onim što oni jesu. Međutim, ova generalna i tačna tvrdnja, kada izađe iz ove svoje namene može da ima loše posledice. One se ogledaju u sledećem Marksovom citatu: "Misli vladajuće klase u svakoj su epohi vladajuće misli, tj. klasa koja je vladajuća materijalna sila društva istovremno je njegova vladajuća duhovna sila. Klasa kojoj stoje na raspolaganju sredstva za materijalnu proizvodnju raspolaže samim tim i sredstvima za duhovnu proizvodnju tako da su joj zato, uzevši u proseku, podređene misli onih koji su lišeni sredstava za duhovnu proizvodnju. Vladajuće misli nisu ništa drugo do idealni izraz vladajućih materijalnih odnosa , tj. u obliku misli izraženi vladajući materijalni odnosi; dakle idealni izraz odnosa koji baš jednu klasu čine
vladajućom, dakle misli njene vladavine."24 (kurziv moj)
24
Marks - Engels, Rani Radovi, str. 364-393.
Ova tvrdnja već ima moguće loše konsekvence koje nas interesuju. Da prepričamo: svaka klasa, vreme, epoha, partija, ima svoje misli i svoje istine. Kada promenimo epohu, ili kada promenimo klasu, misli koje smo imali do sada više nisu naše misli, a ono što smo do juče smatrali istinitim, sada bi trebalo da smatramo lažnim. Samim tim što su neke misli tuđe misli, već ne mogu biti istinite za nas. To je, dakle, dovoljan razlog da se one uzmu kao neistinite. Moguće je ove Marksove ideje
protumačiti i blaže, ali je nemoguće da ovu praktičnu političku upotrebu koja daje argument protiv ideja političkih protivnika u prostoj činjenici da su to protivnikove (u ovom slučaju, buržoaske) ideje - Marks nije osetio i imao na umu. Marks je, po vlastitoj poznatoj izreci, težio da svet izmeni, tako da sigurno nije prevideo moćno sredstvo u toj izmeni, sredstvo koje je nosilo rizik da, ako se shvati kao princip, a ne eventualno kao sredstvo u jednokratnoj političkoj borbi, počne sistematski da radi protiv istine. Jer, iz prostora istine sa tim principom nestaje sadržaj tvrdnji, mogućnost usaglašavanja, plemeniti stav da u polemikama ne treba argumentisati ad hominem, a relativizmu su širom otvorena vrata. Tako da Hegela nije trebalo okretati sa glave na noge, što je Marks mislio da je neophodno da se uradi, jer je on originalno hteo da bude na glavi. Neemprijske, metafizičke kategorije nemačke klasične filozofije, poput Duha, apsoluta ili stvari po sebi, ako su i bile bez empirijskog opravdanja, makar nisu imale ništa sa relativizmom. One su imale svrhu, koja očigledno nije bila dovoljno shvaćena, da podsete ljude da, iako su svi različiti, to nije razlog za relativizam, jer je istina jedna, možda nedohvatljiva u svojoj potpunosti, ali jedna. Marksovo okretanje Hegela sa glave na noge, iako je dakle otvorilo neke nove oblasti istraživanja, otvorilo je i mogućnost za najrazličitije vratolomije sa istinom. "Istina" je stajala na nogama (eksternim svrhama) pretvarajući se u neistinu uvek kada se taj princip primenjivao na mišljenja koja nisu naša. Neko se može upitati: zar je moguće da Marks nije video da, ako su sve istine relativne, da to pogađa i njegove istine. Možda i jeste, ali to nije izgleda bio razlog da se moćno dvosmisleno oružje ispusti iz ruku. Ono pruža mogućnost da se protivnička mišljenja denunciraju i naizgled opovrgnu, što bi sve trebalo da vodi poželjnom cilju promene vladavine. Kada se to
postigne, pružaju se nova sredstva da se vlastita pozicija zaštiti od kritike. U okviru nove pozicije vlasti, dovoljno će biti da se sredstvo relativizovanja drži dalje od sebe, usmereno na druge. Ali nije samo ovaj pragmatizam ( diktatura proletarijata) bio po sredi. Marks je u neku ruku bio veći idealista i od samog Hegela, jer je mislio da je njegova teorija (a i budući poredak) izvan pravila dotadašnje istorije, da je izuzetak. Smatrao je da će istorija sama rešiti pitanje relativizma tako da će nove teorije izmaći kritikama da su samo izraz klasnih odnosa koje su bile upućene starim. Naravno da se u ovom pravcu mogu samo gajiti nade, dok se dokazi za takvo uverenje ne mogu navesti. Marksove misli o ovoj temi su, naravno, relevantne za nas. Iako polako stasavaju generacije koje većim svojim delom nisu ni čule za Marksa, ipak je većina onih koji utiču na javno mnenje i čine ga, bila pod uticajem marksizma, makar negativno, jer nije bila pod uticajem nečeg drugog. Pri tom je nevažno što se skoro niko više ne zaklinje u komunizam. Lekcija koja se prenosi sa kolena na koleno je da su vratolomije sa istinom moguće, i da je moguće smatrati da za druge važi ono što ne važi za nas. Na primer: da se tvrdnje drugih mogu denuncirati kao izraz interesa, a da se to pitanje ne postavlja u slučaju nas samih, da o istini može i treba da se govori iz ugla govornika, situacije, konteksta; da nije potrebno da se bavimo samom stvari, jer je to suvišno. Na tom putu, odbačena metafizika vraća se na mala vrata. Više ne verujemo u nadzemaljske stvari, ali smo uvereni da znamo veze koje povezuju istinu i određene ljude, epohe i situacije, ne bilo kakve (empirijske), već logičke veze, toliko jake da se ne moramo truditi oko sadržaja bilo kojih tvrdnji da bi utvrdili njihovu istinitost, već samo oko njihovih autora i konteksta. Pošto su tvrdnje koje autori izgovaraju uvek deo nekih ciljeva i okolnosti, uskoro možete "otkriti" da svaka tvrdnja može da bude neistinita, jer je svaku moguće smestiti u neki kontekst ciljeva i sredstava. Tako ste dobili moćno oružje u kvazipolemikama. Tome sledi jedan novi ideal čoveka: istinoljubiv čovek je onaj koji se može povezati sa najmanje akcija, planova i svrha. Ukoliko je preduzimljiv izlaže se opasnosti da ga proglase za nepoštenog, jer time umanjuje verovanje u vlastite
tvrdnje. Oko tog čoveka se stvari moraju sve više dešavati slučajno, dok će oko onih koji nam ne odgovaraju sve biti planirano, povezano i "ništa neće biti slučajno". Za drugi deo ovog stava smo već naveli neke ilustracije, a evo jedne ilustracije za prvi. U pitanju je opet tekst Bogdana Tirnanića, ovaj put "Patriotski čin" 25, deo u kome on objašnjava odlazak generala Vladimira Lazarevića u Hag: "Prema tome, zasluga što se naša saradnja sa Hagom pomerila sa mrtve tačke mora se pripisati Vojislavu Koštunici. Ma ni slučajno, ima on želju, ali nema volju. Koštunica bi ostao dosledan izvrdavanju obaveza prema tribunalu, G17, SPO i NS napustili bi Vladu, prešli kod Karića, Vlada bi se koprcala još izvesno vreme, onda bi pala, pa bi se opet dogodili prevremeni parlamentarni izbori u stilu one majke koja crnu vunu prede. Što svega ovoga neće biti, zaslužan je, što davno reče Crnjanski, gospodin Slučaj. Naime, general Lazarević, jedan od četvorice haških optuženika tog ranga, odlučio je da se dobrovoljno preda. Bio je red da o tome obavesti Koštunicu." (kurziv moj) Otkud Tirnanić zna da ovde nijedan razlog nije igrao bilo kakvu ulogu? Odnosno, zar je Lazarević stvarno slučajno, bez ikakvog razloga ili uzroka završio u Hagu? Naravno da to nije stvarni smisao gornjeg objašnjenja. Svrha " Slučaja" je izgleda nešto uža: ona govori o tome da Koštunica, a ne bilo koji drugi uzrok, nije bio faktor u odlasku Lazarevića u Hag 26 (jer bi on pre izabrao i da vlada padne itd.), odnosno govori o tome da se u ovom slučaju jednom akteru ne mogu pripisati bilo koje svrhe i delovanja. Zanimljivo je da se ovo izuzimanje Koštunice iz odgovornosti može ostvariti i drugim metafizičkim sredstvima. Kada je general Lukić otišao u Hag pod nešto drugačijim okolnostima, u kojima se nije mogla negirati "nevidljiva ruka" države, Tirnanić daje ovo objašnjenje: " Nužda zakon menja, a o obećanjima već i da ne govorimo".27 Slučaj i nužnost (a i nužnost ovde samo sugeriše da je nešto nezavisno od namera aktera, dakle slučajno, što se njega tiče), važno je da subjekta i 25 26
Kurir, 2. mart. 2005.
Kao za inat, Lazarević u specijalnoj emisiji "Nije srpski ćutati", kaže da je njegova poslednja, ali da će odlučiti tek pošto svoj stav kaže država. 27 Kurir, 11. april. 2005.
odgovornosti nema, a nema ni normalnih svakodnevnih istina, jer u njih ne spadaju
opservacije o nužnosti i slučaju. I ovaj primer pokazuje taj stalni inženjering slike o akterima, gde se najpre gradi povoljna slika o njima, a onda iz te slike, a ne iz same situacije, izvode sugestije o verodostojnosti i istini njihovih tvrdnji. Ovaj inženjering se tako upotrebljava da se iz njega može izvući bilo koji željeni zaključak i slika koju on pruža o stvarnosti je carstvo želja, političkih interesa, ličnih simpatija i antipatija. Taj jezik sa rupama u kojima se gubi realnost vezana za određena pitanja, u stvari omogućava društvenu anomiju u kojoj se već nalazimo. Primeri: političar izjavljuje da bi ubio nekog
političkog protivnika da je bio u prilici, drugi izjavljuje da je trebao da uzme još više od države nego što je uzeo, treći poziva da se naknadno razmisli o istini o nekom događaju u svetlu koristi i štete koja će slediti zavisno od odgovora šta se dogodilo. Niti istina, niti uobičajene ispravne moralne vrednosti se ne održavaju, jer se sve relativuzuje u vlastitu korist. Mi se nalazimo u ćorsokaku zbog ove instrumentalizacije istine, koja nastaje kada se argumentacija o njoj izmesti iz prostora relanosti u prostor svrha aktera. Po prisustvu
takve argumentacije se jasno može odrediti stepen demokratije u jednom društvu. Ako u štivu koje se "čita" u društvu preovladava red argumentacije koji prvo raspravlja o istinitosti tvrdnji, a onda eventualno o motivima aktera, onda je društvo demokratsko. Ako je obrnuto, ako se prvo raspravlja o motivima i ako se smatra da se tom vrstom rasprave zaključuje rasprava o samim tvrdnjama, onda je društvo nedemokratsko.
Tekst Kiselo grožđe tematizuje politiku "srednjeg puta", kako je često karakterisana politika DSS-a, prikazujući je kao izraz posebnog meta-političkog stava. Tekst je dosta jasan tako da mu ne treba poseban komentar, ali možda samo jedna sugestija za razmišljanje: da li politika ima mnogo više veze sa dubljim psihološkim načinom na koji se neko suočava sa realnošću nego sa samom realnošću. Možda su naši političari kao monade bez prozora u koje ne ulazi ništa.
Kiselo grožđe U anketi na sajtu www.nspm.org.yu koja se odvijala početkom juna 2005-te godine, posetioci su na pitanje Kako će se okončati sukob Zorana Drakulića i Mlađana Dinkića? većinski odgovorili da će svako ostati na svome mestu, zatim
da će bolje proći Zoran Drakulić, a najmanji broj je smatrao da je Mlađan Dinkić taj koji će izaći kao pobednik. Prateći ovu anketu, čudio sam se rezultatu, jer je očigledno bilo da se Drakulić svojim političkim profilom, a još više ličnim osobinama, ne uklapa među većinu ostalih političara u Demokratskoj stranci Srbije. Posle epiloga cele stvari i izlaska Drakulića iz DSS-a, kada rezultat već znamo, možemo se zapitati o uzrocima koji su doveli do toga. Ovo je važno, jer se na primeru Drakulića mogu pokazati dublji tokovi kojima se "kreće" srpska politika. Evo, za početak, kako jedan od funkcionera DSS-a, Nebojša Bakarec, objašnjava zašto se Drakulić nije mogao složiti sa ostalima: "Čovek je politička "tabula rasa"! Nema pojma o politici! Pogledajte njegove intervjue gde priča o Hagu, Kosovu, Vladi ... Kakav crni potpredsednik stranke kad ne zna o čemu priča! Priznajem da je dobar ekonomista, ali njegova kandidatura za potpredsednika stranke je isto kao kad bi se ja kandidovao!" Po Bakarecu, dakle, Drakulić zaista ne zna o čemu se radi kod politike DSS-a i tu nečega ima. Šta to Drakulić nije razumeo? Teško da je to politika prema Kosovu i Hagu. U stvari, ne sećam se da je Drakulić ikada govorio o tim temama. Proverio sam barem u intervjuu Evropi od 14. aprila 2005. obe teme se ne pominju. Iz Drakulićevih izjava, ako sad zanemarimo temu G17, dve stvari su mi zapale za oko. Kada je tek ulazio u DSS, rekao je da su toj stranci potrebne promene, prvenstveno u organizaciji i efikasnosti. Drugo, svoj učinak je hteo da izmeri tako što je stranci obećao rejting od (ako se dobro sećam) 20%, ako mu se da veći prostor da odlučuje. Ovo pokazuje jednu crtu Drakulićevog javnog delovanja - on je hteo da kriterijum vlastitog uspeha vidi u nečem što je objektivno merljivo, u vezi čega neće moći da se vrda, a što je posledica nekih određenih stavova, a ne načelnih stavova
koje bi svako mogao imati. Mislim da se u ovoj Drakulićevoj osobini krije tajna njegovog nesporazuma sa DSS-om. Drakulić je čovek koji je u jednoj stvari - biznisu - došao do "grožđa" i to je ono što je u direktnom sukobu sa osnovnim crtama politike DSS-a. Jer, DSS nije klasična stranka koja opravdanje za svoje postojanje traži u postizanju konkretnih ciljeva, konkretnim merama. U neku ruku, politika DSS-a (o kojoj govori Bakarec, a koja se zaista tiče Kosova i Haga) odvija se na višem političkom nivou, utoliko što se odnosi na sve moguće političke poduhvate - ona se naprosto sastoji u tome da DSS na sam uspeh i na stav koji tvrdi da dovodi do uspeha gleda kao na kiselo grožđe. To znači da, pošto su nam dosadašnje politike bile neuspešne, sa nepoverenjem i odbojnošću gledamo na sve politike, osobito na ljude koji misle da imaju određene stavove koji su ispravni ili za koje smatraju da mogu odvesti do nekog rezultata. Po DSS-u, oni ne nude rešenja, nego buduće neuspehe, u koje smo uložili nade i sredstva. Zato je bolje nemati određenu politiku, jer će tako doći ono što će doći, ali bez našeg uticaja i odgovornosti. To je ono što Drakulić nije razumeo, jer je to zaista i teško razumeti. Samo politička scena i građani koji su zaista prošli kroz mnoge neuspehe i kojima akteri neuspeha još uvek vode glavnu reč u politici mogu biti osetljivi na ovaj poriv da na bilo koje delovanje gledaju kao na nešto negativno. Ali ipak, tvrdim da je ovaj poriv snažan. Evo da to proverimo na nekim političkim činjenicama vezanim za raskol u DSS-u i opšte osobine naše politike. Drakulić se, kroz celo svoje angažovanje u DSS-u, zalagao za koaliciju sa DS-om, dakle, imao je jasno i određeno opredeljenje o onome šta treba raditi. Nasuprot njemu, Bakarec i Aligrudić, koji ostaju gde jesu, su govorili da je DSS na "jednakoj" udaljenosti i od DS-a i od SRS-a. Praktično, ova "jednaka" udaljenost može da se postigne samo ako što više izbegavate svako političko opredeljenje. 28 U politici prema Hagu, DSS je insistirao da se obaveze moraju 28
Ovo izbegavanje dobro ilustruje jedan razgovor na B92 u emisiji Kažiprst od 20. decembra 2005, koji je vodjen posle objavljivanja originalne verzije ovog teksta. Tema razgovora novinara Danice Vučinić sa ministrom za nauku Aleksandrom Popovićem bilo je i izvinjenje radikalima koje je tada uputio Miloš Aligrudić u ime vladajuće koalicije. Evo dela razgovora:
ispuniti, ali nije želeo da preuzima odgovornost oko toga, optuženi su se morali "dobrovoljno" predati, dakle bez političkog uticaja od strane vlasti, koja ponovo ne zauzima nijedan stav, osim načelnih stavova. Čitajući stavove države o Kosovu, iz više usta, i iz različitih političkih opcija, moglo se videti da je najvažnije (a na to se politika oko Kosova i svodi) da se ne potpiše nijedan dokument kojim se priznaje nezavisnost Kosova. Najvažnije je da se ne da saglasnost na to, jer će se jednog dana, možda, političke prilike promeniti, pa će se, pošto nikad nije potpisala odvajanje Kosova, država u povoljnijim okolnostima moći opet pozvati na svoje pravo suvereniteta nad Kosovom. Praktična vrednost ove politike može da se proceni, ako se upitamo koliko je znanja, energije i sposobnosti potrebno da se izvrši ključna stvar koja se traži - da se ne potpiše nezavisnost Kosova? Mala. To znači da se i na primeru Kosova vidi ista politika: odbojnost prema bilo kakvom pozitivnom i aktivnom delovanju iz straha od neuspeha i odgovornosti. Naravno, Kosovo je, zbog težine problema koji nosi, najteži test za bilo koju aktivnu politiku. Ali težina problema Kosova nije dovela do vrste politke o kojoj govorimo, a koja se na drugim poljima pokazuje kao drugačija. Na Kosovo se samo primenjuje ono što je postalo uobičajeno i preovlađujuće dejstvom mnogih uzroka. Jer, na našu politiku ne utiču samo neuspesi u nacionalnim projektima, nego su možda i ti nacionalni projekti bili samo pokušaj iskupljenja za neuspeh komunizma (jer akteri su isti), a u sprovođenju tih projekata doživeli smo i ukupni neuspeh izašavši na loš glas u međunarodnom javnom mnenju. Sada se osećamo kao da nemamo ništa zajedničko sa okolnim svetom. Oni nam ne priznaju ni dobre namere B92: A da li se slažete sa svojim koalicionim partnerom Vukom Draškovićem da radikali duguju izvinjenje ovom narodu zbog svih smrti, izbegličkih kolona, uvlačenja države u rat sa NATO-om, za nesreću našeg naroda na Kosovu, za nesreću našeg naroda u Hrvatskoj i BiH-u, i za nesreću drugih koji su stradali zajedno sa nama? Popović: Mislim da je sasvim jasno i šta nam se događalo i šta nam se danas događa. Mi smo pokušali da damo jedan primer, ne želimo zaista više da ulazimo u celu tu priču. B92: Ne, ja Vas samo pitam da li oni duguju izvinjenje zbog toga, u najmanju ruku izvinjenje? Popović: Možemo da uđemo i u taj razgovor. Dakle, imate uvek političku posledicu na izborima. Drugo, na vlasti nisu bili oni sami, bili su i neki drugi. Treba da se skoncentrišemo i da rešavamo one probleme koji nas očekuju, sve drugo je trošenje energije. B92: Ja Vas samo pitam jedno jednostavno pitanje – Da li oni duguju to izvinjenje u najmanju ruku? Ništa drugo, ne trošimo energiju. Popović: To je stvar o kojoj oni trebaju da razmišljaju.
ni argumente, ako nam zameraju određene postupke. Po nama, ne vide dovoljno te iste postupke kod drugih. Na ovaj način, čini se da se kod nas razvija jedna kultura, koja kiselo grožđe vidi i u svakoj raspravi sa drugima, u priznanju od strane drugih, takmičenju sa drugima. Počinjemo da ne volimo ono što je univerzalno, jer smatramo da smo isključeni iz toga, a istinu i vrednost vidimo samo u onome što je partikularno i naše. Na ovaj način se samo potvrđuje ona vrsta politike koja u svakom stavu koji se želi univerzalno potvrditi vidi klicu budućeg poraza i nešto negativno. Ali, ne treba praviti vrlinu od nečega što je loše i posledica nekog trenutnog odnosa svesti i problema koje stoje pred svima. Da trenutna politika Srbije nije vrlina, pokazuju i rejtinzi stranaka, gde prednjače stranke koje imaju kakvu takvu aktivnu politiku ili barem glume da je imaju. Pa ipak, njihova prednost pred Vladom, topi se, s jedne strane, u suprostavljenosti glavnih stranaka opozicije, a s druge, u strategiji Vlade koja povlađuje osećanju da ništa određeno nije vredno zastupanja, s čime se delom slažu i same pristalice opozicije. Jer, Vlada je, iako je dopustila široko izjašnjavanje opozicije o vlastitim stavovima, za sebe zadržala pravo da ih sve zajedno podriva tvrdnjom da je čekanje, neopredeljivanje uvek bolje od bilo kakve akcije. Za sada ona uspeva u tome, ali će čitav stav imati smisao samo dotle dok se ne pojavi pozitivna, aktivna i dobra politika.
Tekst Univerzalni i partikularni moral bavi se jednom od teza ove knjige - da mi nemamo samo problem sa varijantom dozvoljenih stavova koji su bolji ili gori u nekom pogledu (realni-nerealni, u našem interesu ili ne), nego imamo ozbiljniji prioblem - podstaknuti željom da generalizujemo stav da su svi ostali loši, a samo mi dobri, došli smo do negacije morala, do toga da prkosimo zdravom razumu i moralu, mehanički negirajući njihove postavke u ime neograničene slobode i revanša za nepravde koje smo doživeli. Ovaj obrat retko je tema precizne obrade. Kako smo, na primer, došli do toga da se kod nas javno ljudi pozivaju na samoubistvo, javno
drastično vređaju, javno se govori da treba lagati, ako su, obrnuto, život, poštovanje i istina osnove morala?
Univerzalni i partikularni moral Niče je rekao da se istinski problemi morala pojavljuju tek kada se uporede mnogi morali. Opet, s druge strane, za jedno društvo je loše da u njemu postoje mnogi morali. Nije loša diskusija o moralu sa različitim mišljenjima - naprotiv, ona je dokaz zrelosti društva i želje da društvo bude stabilno i jednistveno, ali ako u društvu postoji više morala ono je iznutra podeljeno na više društava u potencijalnom sukobu. Danas se u Srbiji može jasno videti da postoje dva morala, jedan univerzalni i jedan partikularni, dakle samo jedan pravi, jer je u pojmu morala da bude univerzalan (moral u užem smislu predstavlja pravila koja u jednakoj meri koriste svima) i jedan nepravi, jer partikularni moral (moral koji proglašava da je to moral samo jedne grupe) protivreči glavnoj karakteristici pojma morala. Da bi se jasno shvatilo o čemu se radi kod ovih pojmova treba imati na umu da: 1) ovde nije reč o tome da se određeni ljudi u manjoj ili većoj meri pridržavaju odredbi jednog morala koji se podrazumeva - radi se o tome da postoje dva morala ili dva moralna merila.
2) ova dva merila su direktno suprotna i po svojoj psihološkoj osnovi i po svojoj logičkoj strukturi. Partikularni moral nastaje kada se odbaci univerzalni i obrnuto. Ono što univerzalni moral zabranjuje, partikularni pohvaljuje i obrnuto. 3) razlika između ovih morala najjasnije se vidi u odnosu na pojam istine. Za partikularni moral istina je relativna, dok je u univerzalnom moralu ona jedna i ne
zavisi od toga koji subjekt zastupa neku istinu. Logika koju nose različiti odnosi prema istini rukovodi logikom glavnih postavki svakog od ovih morala. Oba ova "morala" nose to ime jer se na osnovu njih donose sudovi da je nešto moralno loše ili dobro, a te sudove prati i osuda ili pohvala delatnika i postupaka, ne zbog toga što pojedinac čineći ih šteti sam sebi, već zbog toga što time krši neku obavezu ili dužnost koju ima u odnosu na ljude oko njega.
Moral i istina Univerzalni moral (ili samo: moral) nastaje kada se upitamo za koja pravila možemo misliti da bi njihovo poštovanje jednako koristilo svima. Kada ispitujemo kako bi mogli da dođemo do tih pravila, dolazimo do pojma istine i uviđamo da kada kažem nešto istinito, smisao takve rečenice ne implicira korist ni za jednog posebnog subjekta ili grupu ljudi. Kada kažem "napolju je oblačno" u tim rečima nigde nije imlicirano da želim da postignem neku prednost za jednu grupu ljudi nasuprot drugoj grupi ili neku korist za sebe. Takođe, ja nigde ne impliciram da bi ova istina, ako je istina, trebala da važi samo za pripadnike određene grupe, a da bi pripadnici neke druge grupe samim tim trebali da traže neku drugu istinu. Ako neko drugi prihvati istu istinu, ona je jednako njegova, kao što će biti jednako svakoga onoga ko je ikada prihvati. Istina je dakle jedna i ne-relativna u odnosu na različite ljude. Ova nepristrasnost same istine je ono što vrednost istine čini osnovom morala koji želi i može da opravda svoju pretenziju da ga svi prihvate iz razloga što su u odnosu na njega svi stavljeni u jednak položaj. Tako moral zasnovan na univerzalnoj vrednosti istine može da ispuni drugi formalni uslov potreban da bi nešto bilo moral, a to je da ga svi mogu prihvatiti.
Prigovori pojmu nepristrasne istine Ali neko će reći: neka je tačno da je istina sama po sebi nepristrasna i jedna, ali je istina koju mi, kao ljudi, možemo imati, uvek pristrasna, uvek je u njenom nastanku igrala ulogu specifičnost subjekta koji je tvrdi - ta istina je dakle, uvek subjektivno
posredovana, relativna. U tom smislu, svako ima svoju "istinu" i iz te kože se ne može, ti uslovi se ne mogu promeniti. Nepristrasna istina ne postoji za ljude, tako da se važenje svake istine proteže samo u krugu ljudi koji je prihvataju, ne može se ustanoviti nikakva prednost istine jedne grupe u odnosu na istinu druge grupe. Ovaj prigovor je u filozofiji poznati prigovor sofista, i da se spustimo sa filozofske visine, skoro svaki današnji čovek znaće da napravi ovaj prigovor, a deo ljudi će biti i skloni da ga naprave. Ali, ove dve tvrdnje: da je istina jedna i ne-relativna i da je (ljudska) istina uvek relativna - zapravo nisu protivrečne kao što se redovno shvataju, nego su tvrdnje koje obe mogu biti tačne i svaka može biti deo ispravnog objašnjenja saznanja. Naime, kao što pokazuje ono "ljudska" u zagradi ovde se ne govori o istoj istini. Zar jedna od njih nije ljudska? Ne, obe su ljudske, ali se jedna odnosi na formalni pojam istine ili na pravila koja treba prihvatiti u vezi sa njom, a druga na sadržinu "istina" u koje ljudi veruju. Ova sadržina uvek je posredovana subjektom koji je stvara (šta više: i treba da bude tako), ali to ne znači da bi trebali da prihvatimo formalni princip da ne
postoji jedna i nepristrasna istina koja je merilo toga ko je u pravu, a ko nije, u korist mišljenja da su svi jednako u pravu, jer ne postoji ta jedna istina, već svako ima svoju istinu. Ako neko sad pita: pa koja je ta jedna istina koja postoji i koja je prava (koja istina među ponuđenim istinama raznih subjekata)? - on pokazuje da ne razlikuje ove nivoe sadržaja i forme. Kada kažemo da je istina jedna, onda tvrdimo da u odnosu na tu tvrdnju treba dalje određivati pravila postupanja sa našim verovanjima i tvrđenjima. Naime, sa njima treba postupati tako da nisu sva istinita, jer nije sve podjednako tačno, nego među tvrdnjama postoje razlike u pogledu toga koliko dobro prikazuju stvarnost. Sva naša tvrđenja jesu subjektivna, ali se odnose na objektivnu istinu u odnosu na koju mogu biti istinita ili lažna. U stvaranju svih istina učestvuje subjektivnost, ali se njihova istinitost meri prema nečemu objektivnom. Sada neko može da kaže da, čak i kada zanemari svoj raniji argument o nužnoj pristrasnosti svih subjekata, i posmatra "istine" nezavisno od njihovog nastanka u različitim subjektima, on doslovno misli da su sva mišljenja podjednako istinita. Kao
odgovor se tu može reći samo da na tu stranu više nema argumenata - ako neko zaista misli da je jednako tačno da npr. on čita i ne čita ovaj tekst, onda se mora samo konstatovati ta činjenica.
"Svako ima pravo na svoje mišljenje" Međutim, ako na neku stranu nema više argumenata, to je onda znak da u objašnjavanje neke tvrdnje treba uključiti druge oblike čovekovog postojanja osim njegove sposobnosti da logički misli. Naš virtuelni sagovornik bi sada mogao da kaže da on naravno ne misli da su sve trvrdnje podjednako istinite, nego da bilo kako bilo, sigurno postoji "pravo na različito mišljenje" i da je to ono što je on imao na umu. Bilo da postoji jedna objektivna istina ili da ne postoji, svako mora imati pravo da misli onako kako on hoće, različito do drugih, ako je to njegova volja. Sva mišljenja su jednaka po pravu da postoje, ako nisu po istinosnoj vrednosti koju imaju. Sada više nismo na planu logike nego etike: može li se ta nova tvrdnja prihvatiti od stane svih, odnosno, da li je prihvatljivo da "svako ima pravo na svoje mišljenje"?. Ovo može biti tačka slaganja - naravno da se ova tvrdnja može prihvatiti, ali jedan od problema koji ostaju je da ona može da se upotrebi (i često se to i čini) kao opravdanje za izostanak svakog daljeg opravdanja nekog stava. "Svako ima pravo na svoje mišljenje" često je tvrdnja koja se izgovara kada se mišljenje zapravo nema 29, odnosno, onda kada se vlastita tvrdnja ne može opravdati nikakvim razlozima. Time smo se vratili nazad u logiku, jer su upravo razlozi ono što povezuje subjektivnu i objektivnu istinu, pa je onaj koji odbija da dâ razloge u ime prava na različito mišljenje, neko ko ne priznaje postojanje objektivne istine i praktički zastupa mišljenje da su sva mišljenja jednako istinita. Odnos prema objektivnoj istini se gubi 29
U filozofiji se, npr. kod Platona ili Hegela, za ovo "mišljenje" upotrebljava naziv "mnenje". Oba filozofa o mnenjima, nemaju najbolje mišljenje, npr Hegel: "Mnenje je subjektivna predstava, proizvoljna misao, uobraženje koje može biti kod mene ovakvo ili onakvo, a kod drugoga drugačije; jedno mnenje je moje, ono ne predstavlja neku u sebi opštu misao koja je nešto po sebi i za sebe. Filozofija u sebi nema nikakvih mnenja, - nikakva filozofska mnenja ne postoje. Čim neko, - pa čak i kada je to neki istorio-pisac filozofije - govori o filozofskim mnenjima, odmah se vidi da je lišen osnovnog filozofskog obrazovanja. Filozofija je objektivna nauka istine, nauka njene nužnosti, pojmovno saznanje, a ne neko mnenje, niti neko mnenje, niti neko ispredanje mnenja. G. W. F. Hegel, Istorija filozofije str. 18.
u ime želje da sve može da figuriše kao istina, barem za nas i svakog ko je sklon da nam se pridruži. Iza ove želje mogu stajati različiti realni razlozi, ali ostavimo ih sada po strani dok ispitamo kako bi morao da se ponaša onaj ko praktički zastupa stav da objektivna istina ne postoji.
Ako objektivna istina ne postoji, šta je onda kriterijum istine? Ako objektivna istina ne postoji, onda istina može da bude sve, jer je sve jednako istinito. To je tako ako uzmemo da kriterijum istine mora biti logički ili da je naprosto istina ono što odgovara relanosti, objektivnoj stvranosti. Ali ako odustanemo od ove istine, još uvek ostaje "istina" koja npr. prati naše ubeđenje i koja je nezaobilazna legitimacija naših tvrdnji. Kako da odredimo šta će biti ova "istina za nas"? Čini se da, posle odustajanja od objektivne istine, više nema prepreka da nam prvo daljnje pravilo u vezi istine bude da, ako je već tako, za nas bude istina ona koja nam najviše odgovara. Kriterijum istine nije više ona sama, nego naša korist i sve ono što u nekoj posebnoj situaciji predstavlja tu korist. Npr. u političkoj borbi ne odgovara nam da naš protivnik govori istinu, tako da će on uvek govoriti neistinu, ma šta da govori. "Svako ima pravo na svoju istinu" sada se shvata jednostavno kao pitanje ravnopravnosti - istina je kao neko dobro koje dobijaju na korišćenje u vlastite svrhe mnogi ljudi i nepravedno je da ga dobijaju pod različitim uslovima, da kad jedni mogu da rade od istine šta im je volja (jer nema objektivne istine) to ne mogu i drugi .30 "A zašto baš tvoje mišljenje da bude tačno" shvata se jednako kao pitanje "a zašto baš ti da dobiješ više nekog dobra koje je namenjeno za raspodelu bez prethodnih zasluga", jer "po čemu si ti bolji od mene". Iskazivanje neke "istine", ukoliko nas sa nekim ne vezuju isti interesi, a postoji neki predmet rivalstva između nas, automatski izaziva iskazivanje druge različite ili protivrečne istine, po istom principu ravnopravnosti. Pored toga, ako objektivna istina ne postoji, skloni smo da se potpuno prepustimo vlastitim željama, odnosno da "istine" maksimalno podređujemo vlastitim interesima, 30
Pravo na "svoju" istinu se shvata kao ljudsko, prirodno pravo.
natežući ih potpuno na svoju stranu. Onaj koji to ne čini u okviru partikularnog morala izaziva blagu "moralnu" osudu, jer kao da ne želi sebi i svojim najbližima maksimalno dobro. Pritom se opet istina u pravom smislu prva nalazi na udaru, jer ona u mnogo slučajeva ne odgovara našim maksimalnim željama: naše greške, slabosti, nesavršenstva, grehovi, treba da budu sakriveni, jer delom zahtevaju kaznu, a delom nam ne garantuju onu ulogu koju bi hteli imati. Onaj ko bi insistirao na toj istini, s pravom bi mogao da se smatra za neprijatelja, a u svakom slučaju bi trebalo naći načina da se spreči u svom delovanju, a najbolje putem moralne osude njegovih postupaka.
Drugi kriterijum: moralno je ono što koristi grupi, bez obzira o kojim se postupcima radi Ali, kako postići da se kao nemoralno osudi ponašanje koje se suprostavlja stvarnom nemoralnom ponašaju, jer u poslednja dva pasosa smo upravo opisali obrazac nemoralnog ponašanja: ono jednu univerzalnu vrednost - istinu - poništava u ime posebnog interesa, u kome "svako vuče na svoju stranu", bez obzira na druge (jer im oduzima pravo na istinu, kada ih laže) i maksimalno zadovoljava samo svoje interese? Na žalost, to je moguće. Najpre, treba pronaći još nekoga kome idu u prilog isti stavovi koji idu u prilog i nama. To nije teško, može se pretpostaviti da je to naša porodica ili bliže okruženje (mada to ne mora biti tačno) dok se stvar obično završava na narodu ili naciji (a u stvari delu nacije). Sada je, iako se ponašamo protivno moralnom ponašanju, zamislivo da njime postižemo korist za širu zajednicu, dakle, ne samo za sebe, što je jedan od formalnih zahteva koji se postavlja da bi nešto moglo da bude "moral" (zahtev da moral treba da propisuje pravila za međusobno odnošenje više ljudi, u okviru koga ne brinemo samo o svojim interesima nego i o tuđim). Međutim, problem je što u pravom moralnom ponašanju ova grupa treba da budu svi ljudi, a pošto svi ljudi nikad neće, u samo našem interesu, ili interesu naše grupe, moći da nađu i svoj interes, to ovaj moral ne postiže odliku univerzalnosti koja je neophodna da bi bio pravi. I pored toga, sada imamo jedan novi kriteriujum
"morala": moralno je ono što koristi grupi, a nemoralno ono što joj šteti, bez obzira o kojim postupcima se radi. U okviru ovakvog morala glavni greh je "izdaja": neslaganje sa proizvoljno postavljenim pravilima grupe, koja od njihovog poštovanja očekuje neku maksimalnu korist, jer je grupa već odredila koje "istine" smatra sredstvom maksimalnog zadovoljenja svojih interesa.. Sada odjednom različito mišljenje počinje da šteti, jer se ponašanjem koje je moralno naloženo nastoji postići neka određena korist za zajednicu ili sprečiti neko posebno i određeno zlo, a različito mišljenje može samo da šteti ovom cilju. "Svako ima pravo na svoje mišljenje", ali ga ne mora iznositi, dok zajednica očekuje korist od određenog moralno naloženog delovanja.
Načelo retorzije Da bi se neuniverzalnost koja je dosad bila očigledna u moralu grupe prevazišla u barem nekom principu, mora se pronaći načelo koja ne bilo vezano za određenu grupu i ono se pronalazi u načelu "retorzije". Uopšteno, ono kaže da je uvek ispravno vratiti istom merom, odnosno, uraditi nekome isto ono što je on uradio nama. Ovo načelo se opet opravdava jednakošću ljudi: ako je on uradio meni, a ja imam jednaka prirodna prava kao i on, onda ja imam pravo da uradim to isto njemu. Čini se da je ovo jedno logično i ispravno načelo. Ali ono u stvari ima važne mane. Naime, ono je pre recept za sukob nego za njegovo rešavanje. Iako će uzvraćanje možda delovati na napasnika da drugi put razmisli bolje, ono samo po sebi ne govori koje su radnje same po sebi dopuštene ili moralno zabranjene, a koje ne. Ono samo kaže da je svaka radnja dopuštena ako je uzvraćanje na istu takvu radnju i uopšte ne govori koje su radnje ispravne, a koje ne. U realnosti pravilo retorzije može da generiše puno "moralno" ocenjenih radnji. Ali ipak, možemo uvideti da taj moral nije ispravan. Mi možemo da na nanesenu nepravdu da uzvratimo istom merom, ali imamo osećaj da nije dobro da to uvek činimo. Baš zato što za uzvraćanje nije potrebno znati koje su radnje moralno ispravne, a koje pogrešne, onaj koji to zna je, kao onaj koji uzvraća, jednak onome koji to ne zna i možda uzvraća iz istog negativnog razloga sa kojim je napravljen prvi
napad. U tom slučaju je samo slučajno neko povredio nekoga prvi. Ovo je jako važan razlog da princip retorzije ne bude noseći princip nekog morala. Ipak, u realnom životu, ovaj princip može za nekoga da funkcioniše kao "moralni" princip jer ima jednu osobinu koja se zahteva: on je dovoljno formalan da može da pohvali sve postupke za koje je zainteresovan partikularni "moral" o kome sad govorimo. Da bi načelo retorzije postalo noseći princip morala, retorzija se mora proširiti i sa strane neprijatelja i sa strane prijatelja. Kada nam je učinjena neka nepravda mi se osećamo kao da smo poništeni u svom pravu na jednakost od strane počinioca nepravde. Prvo iskušenje u kome se tada nalazimo je da mu uzvratimo istom merom. Ali to ne činimo uvek: to se može kositi sa našim moralnim načelima, a i sa principima države (jer država na sebe preuzima kažnjavanje nepravde), ali sad nas ne interesuje ta mogućnost. Uzvraćanje može biti fizički nemoguće, jer nam je počinioc nedostupan. Sada je, da bi retorzija mogla da se primeni, potrebno samo malo produbiti vlastita osećanja i predstavu o društvu. Možete reći da bi vam pripadnik grupe kojoj bi mogao da pripada počinioc nepravde isto tako naneo nepravdu samo da je mogao, odnosno da su "svi oni isti". Ukoliko ste bili ostavljeni i od vlastite grupe kada vam je učinjena nepravda možete doći u iskušenje da pomalo želite da uzvratite i njima, odnosno da poništite sve subjekte, bez razlike. Pripadnici vaše grupe, pošto su vam potrebni za borbu protiv neprijteljske grupe ipak neće biti poništeni sasvim, već samo kao moralni subjekti koji imaju pravo na istinu (ne na "svoju" istinu). Sada možete da usvojite princip da je laž dozvoljena u političkoj
borbi,31 nezavisno od toga da li je upućena vašoj grupi ili neprijatelju. Pravo na uzvraćanje vas ovlašćuje da sami birate sredstva koja će omogućiti taj pravedan cilj. Tako smo skicirali kako partikularni moral, koji je zapravo posledica stanja u kome uzvraćamo virtuelno svim ostalim ljudima neku nepravdu koju smo pretrpeli, uopšte može da postane "moral", kako on stiče svoju prividnu univerzalnost i iz koje psihološke situacije nastaje.
Partikularni moral je negacija univerzalnog morala Partikularni moral ili moral retorzije, dakle, obavezno polazi od stava da nepristrasna, objektivna istina ne postoji. Ovaj stav se filozofski ne može braniti (kao sto smo gore videli), a njegovo prihvatanje je zapravo simbolički raskid partikularnog morala sa univerzalnim moralom. Ovim stavom se uzvraća ostalim ljudima na njihovo 31
Dosta argumenata u prilog ovom principu može se naći u svedočenju lidera SRS Vojislava Šešelja na suđenju Slobodanu Miloševiću u Haškom tribunalu. Evo nekih Šešeljevih objašnjenja zašto je govorio stvari koje nisu bile tačne (svedočenje od 31. avgusta 2005): "Svedok dr Vojislav Šešelj: To sam sigurno rekao u više navrata za razne medije, ali to je u sklopu propagandnog rata u kome je vaša partija mene proglašavala zločincem, kriminalcem, psihopatom, alkoholičarom i tako dalje, ali to ne odgovara realnim činjenicama . Treba imati u vidu karakteristike srpskog političkog života gde mene na primer prethodni režim naziva, napada da sam učestvovao u ubistvu Đinđića, pa onda ministar posle kaže: “Nije, šalili smo se”. Pa me potpredsednik vlade napada da sam ukrao trideset šest miliona maraka, pa čitav niz drugih stvari to onda treba sagledati u tom kontekstu. Ako mene sa svih strana napadaju lažnim... Predsedavajući sudija Robinson: Hvala, hvala. Sudija Bonomi: Recite nam u kojem se to vremenskom periodu ne možemo osloniti na vaše javne izjave budući da nisu bile točne? Svedok dr Vojislav Šešelj: Svaka javna izjava se mora sagledati u istorijskom kontekstu u kome je iznesena, znate. I ovo sad jesu li bile tačne ili nisu? Jesu li bile lažne ili tako dalje. Znate, postoji u teoriji jedan veoma važan stav, nije laž nešto što se javno iznese, ne odgovara činjenicama, a svi znaju da nije tačno. Na primer, cela se javnost smejala kako ja vas napadam, a svi su znali da te stvari nisu tačne, ali im je bilo duhovito kako su iznesene i kako to, eventualno, vas nervira. A ja sam ovde svedočio pod zakletvom o činjenicama, naš prvi razgovor je bio u maju 1992, a naš prvi susret u životu u aprilu 1992. i samo je to činjenica i to je ono što se može dokazati, a ovo ostalo je srpski politički folklor, u kome nisam samo ja karakterističan za takav vid folklora nego svi ostali učesnici u političkom životu. Znate, meni se desilo da mi Demokratska stranka falsifikuje dokument sa mojim potpisom, uzmu stvarni dokument sa koga fotokopiraju potpis pa ubace sasvim neki drugi neprimeren sadržaj. Znate, u srpskom političkom životu se mnogo toga dešavalo što treba imati u vidu kad se sudi o javnim izjavama iz tog perioda. Sudija Bonomi: Isto tako, to treba imati na umu kad budemo prosuđivali vaše izjave koje dajete ovdje, činjenica da ljudi u drugim kontekstima namjerno lažu. Svedok dr Vojislav Šešelj: Da, ali ja ovde govorim pred javnošću i pod zakletvom, valjda je to različito. Valjda je različito ono što se govori u svedočenju pred sudom od onoga što se u uzavreloj političkoj atmosferi kao razmena udaraca izgovori. " (podvlačenja su dodata) U Šešeljevom svedočenju pominju se i ostali elementi partikularnog morala o kome ovde govorimo kao što je načelo retorzije u najširem smislu.
pretpostavljeno poništavanje nas, a onaj ko zastupa ovaj stav objavljuje da će primeniti retorziju na ostale ljude time što neće pridonositi univerzalnom dobru, kakva je istina. Time on objavljuje i da će "istina" za njega biti ono što njemu odgovara i da on ne očekuje da to bude i istina njemu suprostavljenih grupa. Istina sada služi da se grupe razlikuju, svaka grupa ima svoju istinu preko koje postiže svoj identitet i jedinstvo. Zbog toga je moral retorzije uvek protiv različitog mišljenja, jer različito mišljenje odvaja subjekta iz grupe, a pošto nepristrasno mišljenje ne postoji, to je onda mišljenje neke druge grupe, a ako su dve grupe u sporu oko određene istine, onda to može biti samo neprijateljska, rivalska grupa. Partikularni moral zastupa pravo na različito mišljenje samo dotle dok je njegovo mišljenje manjinsko u okviru veće grupe koja je jedina ovlašćena da se u njeno ime donose zakoni (ta grupa je narod ili nacija). Unutar sebe, a to je i jedino merilo koje se zaista smatra važnim, grupa je protiv različitog mišljenja, jer je to razbija na više sukobljenih grupa. Pošto nepristrasno mišljenje ne postoji ne postoji ni racionalan način da se sukobi razrešavaju. Zbog toga je partikularni moral sklon da odobrava nasilje kao metod rešavanja sporova, jer je to jedini dostupan metod: pošto nijedan stav suprostavljene grupe ne može bit istinit, ne može se uspostaviti polje usaglašenih stavova između početnih sukobljenih stavova, koje bi služilo za racionalnu raspravu. Takođe, kada nepritrasna istina ne postoji, u partikularnom moralu pobeda nad protivnikom nikada ne dolazi u pitanje, pošto o pobedi i porazu ne odlučuje realnost (nepristrasna istina) nego volja svake strane u sukobu, a one uvek biraju da su one pobedile. 32 U odnosu na osećanja, partikularni moral ceni što veću bliskost osećanja i stavova jer se pomoću prirodnog osećanja samoljublja postiže da stavovi što više gode sujeti svakog delatnika i što više se približe onom što bi njemu odgovaralo da je istina. To se smatra poželjnim, jer je cilj u razmišljanju da se ne bude gori od drugih, odnosno 32
ovo može delovati neverovatno, ali postoje situacije koje su dovoljno komplikovane da se ne može lako opovrgnuti, inače sasvim proizvoljna, tvrdnja o pobedi: na primer, pobeda u političkom duelu. O prirodi ove sigurnosti moglo bi se dosta naučiti i iz transkripata sednica skupštine Srbije pred poslednje predsedničke izbore, ako bi se izbrojalo koliko puta su govornici iz redova SRS-a ponovili da će Nikolić "sigurno" pobediti Tadića na tim izborima.
da se o sebi misli što je bolje moguće. Ovaj moral na distanciranost od osećanja, kada razmišljamo da li je nešto tačno ili nije, gleda kao na prvi korak ka izdaji interesa grupe i kao na prelazak na stranu protivnika. Partikularni moral mora da se poziva na mišljenje većine ili grupe, jer je to najpraktičniji način da se opravdaju prihvaćeni stavovi, ako je već odbačena objektivna istina. Ako je grupa sklona zadovoljenju maksimalnih ciljeva bez obzira na sredstva i zasluge i prava drugih, ona će lako podržati stavove koji su smišljeni tako da odgovaraju željama, a ne realnosti. Međutim, ta podrška nikada nije sasvim stabilna, s obzirom na moguće dolaženje sebi i moguće sagledavanje realnosti dela grupe. Zato većinsko mišljenje na koje se partikularni moral poziva kao na svoje opravadanje mora biti podložno pretumačivanju. U politici, to znači da će se političar rado pozivati na "narod". Poslušajte političara koji često i rado upotrebljava ovu reč, pa ćete videti da on pod narodom uvek podrazumeva sloj kome sam ne pripada, jer se od njega razlikuje time što sam smatra da narod, s jedne strane, nije sposoban da vrši vlast, a s druge, uvek dopušta da se njegovo mišljenje protumači neko drugi. Onaj ko sam tumači svoja mišljenja i smatra se jednakim sa političarima nikada ne pripada "narodu". Obrnuto, on se tako distancira od "naroda", a ako nije na našoj strani, može da bude samo izdajnik jedinstva koje imamo sa narodom, kvaritelj ostvarenja velikih ciljeva, saradnik neprijatelja, špijun itd. Zbog toga političari ovakvog morala preferiraju "jedinstvo" ili "narodno jedinstvo", koje služi kao surogat za odbačenu objektivnu istinu. U partikularnom moralu postoje samo dva jaka pravila: prihvaćeni stavovi ne smeju se kritikovati unutar grupe, jer se tako slabi njeno jedinstvo (pravilo o izdaji) i na uvredu nanesenu grupi treba odgovoriti istom merom, ne obazirući se na istinu i ne praveći razliku među pripadnicima rivalske grupe (pravilo retorzije). Tako da društvo koje neguje partikularni moral ne može biti bez izdajnika jer će se želja za ispravljanjem sagledavanja realnosti, koja se ostvaruje jedino preko različitog mišljenja i koja je prirodna i ispravna o univerzalnom moralu (to će reći nikad neće prestati) uvek smatrati za akt izdaje; takođe, to društvo neće biti ni bez nasilja, pošto
se razlike unutar grupe smatraju izdajstvom koje zaslužuje kaznu putem nasilja, a neslaganja se, zbog nepostojanja nepristrasne istine, mogu rešavati samo silom.
Kako je uopšte moguće da partikularni moral funkcioniše kao moral? Pošto je partikularni moral moral retorzije, on nije usmeren na stvaranje novih vrednosti nego na ispravljanje starih nepravdi. U okviru ovog morala, moralno relevantnu situaciju uvek mora pratiti nepravda nanesena u prošlosti. 33 Univerzalni moral nastaje kada se upitamo koja pravila treba da usvojimo da bi zajednički život bio što produktivniji i bolji te za njegov nastanak nije potreban bilo kakav uslov iz prošlosti, dok partikularni moral ponavlja neku nepravdu iz prošlosti služeći se njome kao stalnim opravdanjem za nastavak neprijateljstva među grupama. Partikularni moral u stvari jednu specijalnu situaciju, u kojoj smo u uslovima prirodnog stanja (zakazivanja države) ostavljeni da sami kaznimo onoga ko nam je naneo nepravdu, pretvara u pravilo po kome je univerzalni moral u principu zabranjen, jer ne postoji subjekt njegove konstitucije: pretpostavljena zajednica svih ljudi. Ljudi su tako nepomirljivo podeljeni u plemena i grupe koje nemaju zajedničkih osobina i ne dele isti moral. Moral je relativan, kao što se kaže. Ne postoji jedan moral, nego samo mnogi morali, isto onako kao što ne postoji nepristrasna istina nego samo nečija istina. I tu je zapravo ključni argument protiv partikularnog morala. Zastupnik partikularnog morala ovde može reći da je to stvarno tako: ljudi su različiti, neprijateljski nastrojeni, svako je svakome vuk, mrze se itd. Ali moral se ne bavi time kakvi su ljudi, nego kakvi bi trebalo da budu. Zastupnik partikularnog morala može da kaže da je to kakvi bi u moralnom pogledu trebalo da budu, nemoguće odrediti nepristrasno i jasno, ali to takođe nije istina. Dalje, on bi mogao da doda da iako je moguće jasno i nepristrasno odrediti kakvi bi ljudi trebalo da budu, oni takvi ne mogu da budu. Odgovor na to je da oni naravno mogu takvi da budu i da neki već jesu, a da čak i da nije tako, pošto se ovde radi o onome što treba uraditi, a 33
ova situacija ima svoj pandan u politici. Predizborne ocene da "narod teško živi" u stvari ne nastaju kao opis realnosti, pošto nestanu odmah posle izbora, već služe tome da se uspostavi moralni razlog za smenu vlasti, jer se stanje opisano u njima predstavlja kao nepravda učinjena narodu. Samim tim, pošto je nepravda smenom vlasti namirena, ocena o teškom životu se posle izbora može zaboraviti.
ne onome što je već slučaj, i ako je to nešto bolje, onda ne postoji razlog da se ne pokuša, sve dok postoji bilo kakva šansa. Ali realni zastupnici partikularnog morala nikad ne idu ovoliko daleko u argumentima, jer je argumentacija buduči povezana sa objektivnom istinom strana ovom načinu mišljenja. U partikularni moral može se iskreno verovati samo kao u privremeni moral uzvraćanja u situaciji obnovljenog prirodnog stanja, i taj moral je rezervisan za "narod". Oni koji njime manipulišu znaju da to u stvari uopšte nije moral već sredstvo da se narod učini dovoljno amorfnim kako bi bio poluga za ostvarenje partikularnih ciljeva. Iza ove manipulacije uvek stoji opsednutost nekim ličnim ciljem da se ostvari neka retorzija, za koju su nam drugi potrebni kao nesvesni izvršioci tog posla. Univerzalni moral može doći u slabiju poziciju u odnosu na partikularni i onda kad su ljudi razočarani u prethodni partikularni moral koji im se iz nove perspektive čini kao univerzalniji u odnosu na novi, takođe partikularni, moral. Na primer, kod nas su se ljudi zdušno okrenuli svojim interesima, jer su smatrali da su u periodu socijalizma bili na gubitku jer su radili za dobro zajednice zamenarujući vlastito dobro. Međutim, povratak samo svome dobru uz ignorisanje svakog univerzalnog morala je zapravo povratak u prirodno stanje. Partikularni moral je zapravo moral grupa u prirodnom stanju. Tako je došlo do empirijskog zaključka da je individualna sloboda da se sledi vlastito dobro povezana sa mišljenjem da ne postoji nepristrasna istina, odnosno da onaj ko tvrdi da postoji jedna istina, ugrožava slobodu. Najveća sloboda je ona dobijena od prirode, a cena njenog održanja je društvo u prirodnom stanju. Društvo bez ograničenja, bez agrumentacije i rasprave, nasilno, u kome se ceni padanje u vatru osećanja itd. Ali, cena je i društvo koje ne napreduje, nego se u izvesnom smislu vraća nazad. Zamislite mladog čoveka koji treba da nešto uči u tom društvu. On živi u društvu u kom se smatra da istina ne postoji, da je svaka istina nečija, a grupe se razlikuju po svojim istinama i on sam ima svoj lični identitet po razlikovanju od drugih. Pred svakim novim mišljenjem koje treba da nauči on može da se zapita čije je to
mišljenje? Odgovor je - tuđe. Dakle, ukoliko ga usvoji on gubi deo svog identiteta, gubi pravo na svoje "mišljenje" ili što je još gore, pristaje na "tuđe" mišljenje izrečeno ko zna u čijem interesu. Zašto da prihvatimo tuđe mišljenje? Odgovor u okviru univerzalnog morala je da to možemo da učinimo zato jer je ono bolje od našeg, ili ga dopunjuje na način da iz te interakcije nastaje bolje mišljenje. Ali kako da bude bolje ako ne postoji nepristrasna istina u odnosu na koju se to može izmeriti? Ovo tuđenje i nepoverenje je logična konsekvenca nepostojanja nepristrasne istine. A sa tim nestaju sadržaji nauke koji su svi po svojoj prirodi univerzalni. U nijednom stavu nauke, prave nauke, ne navodi se grupa za koju bi taj stav bio posebno koristan ili posebno udešen prema njenim interesima i potrebama. Odnosno, svaki stav nauke nije nametnut nikome ko ne želi da ga prihvati. Međutim, ne želeti da se neki stav nauke prihvati samo zato što on nije naš ili prihvaćen u okviru naše grupe, je siguran put za nestanak svake nauke. "Svako ima pravo na svoje mišljenje": čemu onda učenje ako je tako? Sve što se može očekivati od dokazivanja i argumentacije je da smanji ovo pravo, a to je nepoželjno. Zastupnici partikularnog morala posmatraju moralne stavove kao principe kojih se treba držati bez obzira na posledice, koji su specifični za jednu zajednicu, jer su vezani za njenu tradiciju i smatraju se da su preuzeti od roditelja, i koje prate jake emocije u slučaju njihovog kršenja. Svi ovi momenti ukazuju da se moral shvata kao nešto što nema veze sa racionalnim moćima čoveka, već isključivo sa njegovom emotivnom prirodom. Oni smatraju da je moral u potpunosti privatna stvar pojedinca ili grupe - stvar izbora - i da svako može imati onakav moral kakav sam izabere. Sve ove odlike mogu učiniti da se partikularni moral čini prihvatljiviji od univerzalnog. Pošto u okviru partikularnog morala preispitivanje vlastitih stavova nije poželjno, on može delovati mnogo samouvereniji, jednostavniji i čvršći od univerzalnog morala. S druge strane, pošto smo prirodnim vezama i sklonostima vezani za svoju najbližu okolinu i svoju širu zajednicu preko koje formiramo svoj identitet, može se činiti da je moral koji naglašava posvećenost toj zajednici prihvatljiviji od onog koji jednako uzima sve ljude. Međutim, univerzalni moral ne negira povezanost sa vlastitom zajednicom, on samo govori da ta veza ne treba da
istiskuje njegova načela, jer negiranjem univerzalnosti mi negiramo sebe u osnovnijem smislu. Mi smo zaista emocijama vezani za vlastitu okolinu i prema njoj imamo obaveze proizašle iz primene moralnih pravila, ali sama pravila nisu određena samo emocijama nego inteligencijom i argumentacijom, jer samo one mogu da savladaju zadatak univerzalnosti, o kome emocije, baš zato šo su usmerene na svoju okolinu, ne znaju ništa razgovetno. Partikularni moral u stvari manipuliše emocijama, jer prelazak na univerzalni moral prikazuje kao raskid sa bližom okolinom, tražeći da vernost grupi bude apsolutna. Zbog čega ipak, treba napraviti taj korak?
Po čemu je univerzalni moral bolji od partikularnog? Najpre, kao što smo rekli, univerzalni moral je okrenut stvaranju novih vrednosti, dok partikularni nije. Baš zato što iza partikularnog morala stoje posebni interesi on voli da se prikaže kao da je njegovo važenje apslolutno, odnosno da su njegovi stavovi krajnji stavovi u nekom nizu svrha. U okviru partikularnog morala apsolutno je neprimereno pitati čemu dalje stavovi ovog morala treba da služe, a ova osobina se uzima kao prednost i znak moralnosti. Stavovi univerzalnog morala, npr. stav da treba poštovati autonomiju svakog čoveka, takodje ne služe nikakvom partikularnom interesu, ali služe interesima svih, jer je autonomija ili istina neophodna i korisna kao sredstvo za ostvarivanje svih dozvoljenih svrha. Tako da univerzalni moral nije sam sebi svrha, niti je krajnja svrha čovekovog života. Niti čovek koji se pridržava ovog morala napušta svoju racionalnost predajući se silama koje su izvan njega. Napuštanje racionalnosti nije karakteristika morala, nego uslov koji je neophodan da bi se moral mogao iskoristiti za manipulaciju. U praktičnoj politici, neko čiji je moral univerzalan težiće da se društvo oslobodi moralnih sporova i posveti ostvarivanju svrha koje se ne mogu ostvarivati samo putem pridržavanja moralnih normi. Obrnuto, neko čiji je moral partikularan videće u moralu osnovno političko sredstvo. U osnovi morala je da su njegove norme izvor obaveze i to je ono šta ga čini omiljenom temom političara određenog tipa. Moral je to sredstvo preko koga će biti moguće postići "jedinstvo", osuditi "izdajnike", "lopove", napraviti razliku između sebe i svojih političkih protivnika, a u stvari
osloboditi se odgovornosti za neuspehe u politici. Jer morala se treba pridržavati po svaku cenu, pa neuspeh u vodjenju neke politike ne mora da znači ništa negativno, ako smo se pridržavali "morala". Za zastupnike partikularnog morala svrha politike je u preraspodeli vrednosnih ocena vezanih za njih i njihove političke protivnike, a ne u stvaranju nekih novih vrednosti. Drugo, partikularni moral je moral sukoba, a ne pomirenja. U okviru partikularnog morala moralno relevantna situacija nastaje jedino onda kada je potrebno odbraniti vlastitu jednakost sa drugima pošto su nam oni naneli neku nepravdu. To znači da zastupnici ovog morala neće biti zainteresovani za kažnjavanje počinilaca nekog zločina prema vlastitoj grupi , jer sa kažnjavanjem onih koji su zločin počinili nestaje razlog za dugoročni plan retorzije prema celoj suprostavljenoj grupi. U situaciji u kojoj bi nepravde nanesene grupi bile osuđene preko kažnjavanja stvarnih počinilaca, partikularni moral bi izgubio razlog svoga postojanja i uslove u kojima nastaje, a na taj način bi nestale i sve beneficije koje se mogu izvući iz moralnih obaveza partikularnog morala. Zato se u okviru ovog morala uvek bira ona jednakost u kojoj postoji zaštita od kažnjavanja. U okviru vlastite grupe zločini prema drugoj grupi se tolerišu, i od dve mogućnosti: da budu kažnjeni svi počinioci nedela, kako u vlastitoj grupi i tako i u grupi koja je u odnosu na našu grupu učinila nedela, uvek se bira druga mogućnost: da ne bude kažnjen niko. Što je, naravno, samo priprema za novi sukob, koji se nastoji izbeći izolacijom grupe od grupe. Najzad, partikularni moral nas udaljava od istine. Pošto je u okviru partikularnog morala istina relativna, a pristrasnost poželjna, brzo se dolazi do stanja u kome objektivna istina ne figuriše kao faktor u stvaranju rečenica koje se tvrde. Pristrasnost i sposobnost laganja o političkim protivnicima se pohvaljuju i cene, a svaka kritika vlastite grupe se osuđuje. U ovoj situaciji, ukoliko javnost nije u stanju da ovo spreči, zato jer sledi omiljene političare u njihovim pristrasnim stavovima, objektivna istina može potpuno da nestane iz javnog govora. I svi su zadovoljni, jer smatraju da su tako maksimizovali vlastitu korist. A u stvari, društvo se na sistematski način unazađuje i u moralnom i u praktičnom smislu, jer je poznavanje stvari neophodan
uslov za svaki posao, za svaki rad, a nepristrasnost uslov da politika služi interesima svih građana.
Zaključak: još jednom o nama Mislim da je dobar čitalac već zapazio da naša stvarnost već ispunjava sve mogućnosti koje su ovde ispitane kao karakteristike partikularnog i univerzalnog morala. Kao što se vidi iz primera koji su u tekstu navođeni, primer doslednog pridržavanja pridržavanja partikularnog morala su radikali; čovek koji se pridržavao univerzalnog univerzalnog morala je ubijeni premijer Zoran Đinđić. Da navedemo još jednog subjekta na našoj političkoj sceni: sadašnji premijer Vojislav Koštunica je, reklo bi se, neko ko smatra da među ovim moralima nema razlike. U trenutku u kome ovaj tekst treba da izadje u javnost ona se nalazi u nekoj vrsti potpune dezorijentacije nastale upornim izvrtanjem onoga što je istinito, upornim nametanjem partikularnog morala kao jedino ispravnog. I pored toga, priroda stvari je neumoljiva: na partikularnom moralu ne može se napraviti jedna Srbija, jer je to kontradiktorno. Jedna Srbija može nastati samo preko nečeg univerzalnog.
Sledeći tekst bio je mali predah od apstrakcije prethodnog teksta i pisan je delom u ironičnom tonu. Neka onda i ovaj uvod bude kratak. Tekst je objavljen na sajtu NSPM 2. januara 2006.
Slike iz Srbije 2005. Ne radim ništa, ni za šta nisam odgovoran, niko ne sme da me kritikuje Česta rečenica koju izgovaraju političari je da njihovi politički protivnici brinu samo o svojim uskostranačkim interesima, interesima, a ne o interesima građana Srbije. Ova mantra
govori o tome da političari znaju šta ne bi trebalo da čine, ali i pored toga radi se o rečenici koja se izgovara mehanički, mehanički, jer iako znaju da bi trebalo da brinu o interesima građana, tu se njihovo znanje završava - u stvari, ova ocena nema nikada veze sa realnošću, jer se nikada ne prelazi na obrazloženje ili principe na kojima se vidi da koriste građanima, a ne uskostranačkim interesima. Brinuti o interesima građana je teško, jer su ti interesi realni i nisu naši, pa je potreban trud da se oni shvate i prepoznaju. Mnogo bliži političarima su njihovi vlastiti interesi, pa bi njih trebalo prevashodno uzimati za osnovu tumačenja onoga što oni govore. Evo, na primer, principa koji nam se nude za rešavanje pitanja Kosova i Metohije u intervjuu koji je Kuriru od 22. novembra dao savetnik premijera Koštunice Vladeta Janković. On kaže: 1. "Svi moraju da stanu iza našeg pregovaračkog pregovaračkog tima! Ako samo jedna stranka ostane po strani, pokuša da zloupotrebi situaciju i politički profitira iz zajedničke nevolje, to bi bilo porazno, i onda je, čini mi se, bolje da ne idemo u pregovore." 2. Odavde sledi da će odgovornost biti na svima koji su stali iza neke politike, odnosno ni na kome, jer su svi mislili isto, odgovornost za neuspeh na onima koji su kritikovali neku politiku. 3. Koju politiku? Na pitanje novinara: novinara: Šta mi možemo da preduzmemo? odgovor je "Praktično, skoro ništa." Ovo je naravno politika koja nema veze sa interesima političke klase, nego sa interesima građana. Ajde sad samo da pogledamo kako bi izgledala suprotna politika iako je nećemo prihvatiti jer bi ona bila samo usko stranačka: 1. Umesto da ne radimo ništa, imamo konkretnu politiku sa konkretnim ciljevima koje smatramo da možemo ostvariti preko konkretnih sredstava.
2. Preuzimamo odgovornost za tu politiku, ne želimo da posle njenog neuspeha svi budu jednako odgovorni ili jednako zaslužni za njen uspeh; spremni smo da u slučaju neuspeha povučemo političke konsekvence. 3. Ne smatramo da za uspeh naše politike treba suspendovati političke slobode i demokratiju. Mogućnost kritike i slobodna rasprava u jednoj zemlji su same po sebi argumenti u prilog politike te zemlje i povećavaju njen ugled. A i naša politika nije toliko slaba i neutemeljena, da bi je kritika mogla tek tako prikazati kao pogrešnu. Ako vam ova nova politika izgleda korisnija, to je samo zato što se ne možete odbraniti od uskostranačkog pogleda na stvari. Ona prva politika nema nikakve veze sa potrebom političara da izbegnu odgovornost i da događaji prolaze pored njih bez posledica. Kada se pogleda ova slika može se pomisliti da političari u stvari ne služe da se neka zajednica poveže nego da se njeno povezivanje spreči. Da se situacija dizajnira tako da se pravi stavovi potisnu duboko na društvenu marginu.
Poslanici za koje niko nije glasao Stvarno je nejasno kako poslanici mogu da zahtevaju da budu vlasnici mandata i slobodno odlučuju o svojoj političkoj volji, kad za njih niko nije glasao. Evo kako Tomislav Nikolić, zamenik presednika SRS, objašnjava njihovu situaciju: "Znači, biću poslanik i znam da bih bio poslanik , ja moram ostavku da dam u ruke svoje stranke. Znači, prihvatio je uslove pod kojima će da bude poslanik. I sad ne može on te uslove da izigrava. Kaže – povukao je blanko ostavku. Pa, možda je povukao blanko ostavku, ali niko ne predaje blanko ostavku. Stranke predaju ostavku sa određenim datumom, zavedene u stranci i zavedene u Skupštini Srbije. E, mogao bi poslanik da povuče tu ostavku koja je zavedena i koja ima datum, ali on ne zna pod kojim datumom će ostavka biti zavedena. To je jedini spas za političke stranke, da ih ne izdaju pojedinci. Jer, iskreno da vam kažem, ja se pred svaku kampanju pripremam na dvadesetak hiljada kilometara koje treba da pređem, na četrdeset dana ustajanja u šest ujutru, a u krevetu sam tek posle jedan ili dva noću, na bar jedan
saobraćajni udes, na stotine televizijskih emisija, intervjua, nastupa, mitinga, i onda se pojavi poslanik koji je u svemu tome učestvovao sa jednim mikronom i kaže – ja
sam taj poslanik i to je moj mandat i sad ću ja taj mandat da nosim nekom drugom. E, pa neće da ga nosi dok mi možemo da glasamo u Administrativnom odboru. Neka vode sudske procese protiv nas, neka nas optuže da želimo da svaka stranka ima onoliko mandata koliko je osvojila na izborima. E, ako je to krivično delo i ako je kažnjivo, odgovaraćemo. Ja pre mislim da je kažnjivo ako stranka nema onoliko mandata koliko je osvojila, jer na listi nisu bili poslanici . Na listi Srpske radikalne stranke bilo je ime Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića, i nijedno drugo ime nije bilo pred biračima . Mi smo predstavljali svoje kandidate, ali oni nisu bili na listi koju
je birač imao pred sobom, na listiću koji je zaokružio. Bila su samo dva imena ispred svake političke stranke." (kurzivi su moji, citirana je konferencija za stampu SRS od 01.12.) Isto ovo objašnjenje je kao gost na jednoj od televizija ponudio i lider G17 plus Mlađan Dinkić, tek da pokaže da se ne razlikuje baš u svemu od radikala. Ovi citati, dakle, pokazuju ko kosi, a ko vodu nosi u strankama i koliki je omer značaja između lidera i poslanika: 1 : 0,000001 - sa pretnjom da se desna cifra pretvori u nulu, blanko ostavkom. Zaista treba hitno promeniti izborni zakon i mišljenje ustavnog suda kako se ova razlika između poslanika i lidera ne bi slučajno smanjila. Ali, narodni poslanici, iako za njih niko nije glasao, ipak uspevaju da budu "predstavnici naroda". Naime, narod i njegovi pripadnici se nalaze u istom ovom odnosu u odnosu na lidere. Oni se od njih uče čak i moralnim načelima. Završavajući konferenciju za štampu na kojoj je izrekao ovu ocenu o poslanicima, Nikolić kaže da mora da se prestane jednom sa trgovinom u skupštini, neprincipijelnošću, i dodaje "mora, inače naša deca neće imati od koga da nauče šta je moral, šta su vrednosti u životu". Nema te funkcije kojoj političari ne mogu najbolje da odgovore.
Nas i Hrvata 20 miliona Već duže vreme dešava se jedna tiha promena odnosa Srbije i Hrvatske na koju se ne obraća pažnja. Naime, hrvatska politika je za sve više naših političara uzor prave
politike, državotvorne i spretne u izlaženju na kraj sa najtežim moralnim dilemama kao što je odnos prema Haškom tribunalu. Na primer, generalni sekretar SRS, Aleksandar Vučić na konferenciji za štampu od 15. 12. ovako opisuje hrvatsku politiku: "Novinar: Kako komentarišete izjavu predsednika hrvatskog Sabora, Vladimira Šeksa, da je Hrvatska inicijator i suosnivač Haškog tribunala?" "Ma, ja sam video nešto drugo što mi je zanimljivo, a to je da nikog u Hrvatskoj ne možete da nađete ko će da kaže da je Ante Gotovina zločinac. A u Srbiji, prezumcija nevinosti, ih, što da postoji prezumcija nevinosti, kad je okupator već odlučio da su Mladić i Karadžić zločinci. Što da su oni nevini? Što da je Šešelj nevin, koji nije ni počinio zločin, nije ni komandovao nekom ko je počinio zločin, nije ni rekao da se izvrši zločin, ali ono što je on govorio kroz kutiju, neko je na pedeset kilometara udaljenosti video, pa ga je to nadahnulo da možda izvrši negde neki zločin, iako to baš Šešelj nije pomenuo. I kakav je odgovor naše države? Svi ti zločinci moraju brzo u Hag, to su zločinci. I šta vi onda očekujete? Onda se pitate kakva je razlika između nas i njih. I što će oni da imaju državu, a što je mi nemamo, na žalost." Dakle, ova razlika treba da se smanji, ako i mi mislimo da imamo državu. U "Zamci" na TV PINK od 12.12. Milorad Vučelić takođe kaže da se u odnosu prema Haškom tribunalu treba ugledati na Hrvatsku, jer ona ispraća svoje u Hag, ali kao junake i uz državne počasti i zaklinjanje zvaničnika u veru u njihovu nevinost i zbog toga ne trpi nikakve posledice. Ako se dobro sećam, mislim da su slične stavove iznosili i funkcioneri DSS-a i Bogoljub Karić. Za jednog od glavnih kreatora ove politike u Hrvatskoj može se smatrati Vladimir Šeks, koji je ostao u pamćenju svojom izjavom: "Ako treba, lagaću za Hrvatsku". Trenutno je predsednik Hrvatskog Sabora. U Hrvatskoj je zaista ova politika bila dominantna. Dobar primer za to je više godina ponavljana besmislena tvrdnja da vojnici države koja je žrtva agresije ne mogu da počine ratne zločine, a vrhunac te politike bili su mitinzi sa parolama "Svi smo mi Norac". Kakva bi to bila divna slika da i mi imamo takve mitinge. Doduše, nije baš tačno da svi u Hrvatskoj imaju ovaj odnos prema ratnoj prošlosti. Neposredno pošto
je uhapšen Ante Gotovina, jedna unapred pripremljena "Latinica" je bila posvećena Tuđmanovoj zaostavštini i u njoj se negativno govorilo o Tuđmanu i ratnoj Hrvatskoj. Ne daj bože da se ugledamo na Hrvate po ovom pitanju. Denis Latin je posle ove emisije dobio stotine poruka sa pretnjama smrću i tako mu i treba, da više ne govori negativno o junacima svoje nacije i zgražava se nad tretmanom Srba u ratnoj Hrvatskoj. U Hrvatskoj je u stvari ova negativna pojava uzela maha, tako da bi barjak ove politike mogli da preuzmemo mi. Evo šta pevaju u splitskoj grupi TBF o ratu (a pesma im je proglašena za pesmu godine u Hrvatskoj): "Nekad se pitam jel tribalo sve baš tako bit pa mislim, tribalo je bit, kad je proklet ovi svit dobri ljudi uvek izvuku deblji kraj zato se nadam da postoji pakal i raj neki viši sud i božja pravda, da presudi i kazni svakog onog gada željnog rata i željnog krvi al ko je bez greha nek baci kamen prvi ironično zaista da citira Krista jedan od onih što je odgojen u obitelji ateista, u mraku, u mješanom braku, u nekoj dalekoj zemlji, zemlji, sad je samo u zraku i baš me tamo donila roda, da ne mrzim i budem pošten, iskren i odan a razliku između zla i dobra nisam naučio ni od fratra, ni hodže, ni popa kad su zavladali oni šta su pali s kruške božiji ljudi su blagoslovili puške ovce slali u smrt za svoga boga jedinoga, za ludilo svoga ideologa i kad zavlada mržnja razum nije lijek i ludilo uvijek promeni tijek povijesti i ispiše novu krvavu stranu u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu." Da se čovek strese kad pomisli na sudbinu Hrvatske uz ovakve pesme. Ali ne treba da budemo previše zabrinuti, i u Hrvatskoj je ovakav stav još uvek retkost. Na kraju, bilo da vam se sve ovo svidelo ili ne, da nam poželim svima srećnu 2006-tu godinu, u kojoj ćemo zadržati iste kriterijume za procenu uskostranačke politike, svi
poslanici će potpisati blanko ostavke i svi će postati veći Srbi od najvećih Hrvata. Ako sreća može da se izbori sa ovakvim principima. principima.
Ono što je od Zorana Đinđića napravilo nezaobilaznu političku vrednost u stvari nije bila njegova filozofija, već mogućnost da se neposredno oseti iskrenost i pozitivna, normalna energija, namera ovog čoveka. Đinđićeva ličnost nije se hranila tuđim strahom, osvetom ili sujetom, nego pozitivnim stvarima - komunikacijom, uspehom. Kada se u Srbiji ima ovakav stav mora se razmišljati zbog čega je tako teško i nenormalno ovde biti normalan - šta je to što vuče ka destrukciji, koja je matrica autoritarne politike u Srbiji? U narednom tekstu pokušao sam da Đinđićeve odgovore na ova pitanja makar oslobodim vela krivog razumevanja.
Filozof među političarima Na sastanku na kome je urađen intervju sa Đinđićem za list "Intervju", a kome je igrom slučaja i voljom urednice Zdenke Aćin prisustvovao i autor ovog teksta, na samom kraju novinarka je želela da se slika sa Đinđićem. Ionako zbunjen, a i da bi sve bilo u redu, pitao sam gde treba da se pritisne na aparatu, što je Đinđić prokomentarisao rečima "Filozofi ne znaju", pošto je pri upoznavanju čuo da sam ja završio filozofiju. filozofiju. Ova primedba bi se mogla iskoristiti, naravno nezavisno od ove prilike, da se ilustruje njegov stav prema filozofiji. Đinđić je ulaskom u politiku napustio bavljenje filozofijom, prvenstveno jer je hteo da njegova praktična priroda dođe do izražaja. Ma koliko da je filozofija delatnost, ona ipak realno delovanje ostavlja drugima. Ali, prividno paradoksalno, filozofija se može napustiti iz filozofskih razloga, odnosno, delimično i zbog same filozofije. Jer, filozofija je i apstraktna forma realnog života, tako da se izlaskom iz profesionalnog bavljenja filozofijom i ulaskom u politiku možda mogu saznati stvari koje se ranije nisu znale bavljenje politikom može se shvatiti i kao prilika da se sazna materijal za rešavanje
filozofskih problema koji su se ranije činili nerešivi. Iako se filozofi kao grupa mogu napustiti, filozofija, one koji se jednom za nju zainteresuju, u stvari ne napušta nikad. Đinđićeva politika se iz tih razloga ne može tumačiti bez znanja o principima kojima se ona rukovodila, odnosno bez filozofije. I to ne neke filozofije koju je on preuzeo od neke filozofske tradicije i samo primenjivao u politici, nego filozofije koja je verovatno stvarana paralelno sa njegovim političkim angažmanom. Tragovi filozofije na Đinđićevoj politici su mnogobrojni. Ono što se provlači kao osnovna nit je to da je Đinđić želeo da ponudi u praksi politiku koja je zaista promišljena alternativa autoritarnom poretku, odnosno da spreči da se autoritarni poredak reprodukuje preko autoritarnih principa koji pretrajavaju i u višestranačju. Đinđićeva politika predstavlja duboku intervenciju u političkoj kulturi, promišljanu u hodu, ali sa doslednošću koja se može zahvaliti samo disciplini stečenoj u filozofiji. Đinđić je smatrao da, na kraju krajeva, i ostali moraju uvideti tu promenu i superiornost nove politike. Međutim, to se zasad nije desilo. Razlozi za to su, s jedne strane, u interesima vladajućih elita, a s druge u nemogućnosti da se prate Đinđićevi razlozi. To se vidi u sistematskom promašivanju ili pogrešnom tumačenju smisla Đinđićevih političkih principa. Pokazaćemo to preko glavnih osobina i izjava koje se vezuju za Đinđića.
Pragmatizam Đinđić je opisivan kao pragmatičan čovek ili, kako bi on radije rekao, praktičan. Ova osobina inače znači da je neko sklon delovanju i radu, da radije deluje nego da okleva, da želi da ostvari rezultate i da uspehom meri vrednost svojih nauma. Pragmatičnost ili praktičnost stvara nove vrednosti, interveniše u realnosti, takmiči se sa drugima, ostavlja da drugi nezavisno procene vrednost onoga što se preduzima. Praktičan čovek smatra da život pre treba ispuniti delima nego rečima ili neostvarenim naumima. Ovako opisana, pragmatičnost je naravno jedna pozitivna osobina. Praktičan čovek je okrenut ka drugima, jer stvara nešto što im može koristiti i ne uzima ekskluzivno pravo da vrednuje svoje kvalitete.
Međutim, pored toga, pragmatizam je i negacija autoritarnog poretka, i to je bilo ono što je Đinđića navelo da svoj pragmatizam ističe, a ne samo da ga praktikuje. U okviru autoritarnog poretka, politika se vrti oko moralnih kategorija i održavanja ekskluzivnog prava na moralni status određene grupe ljudi. Oni u stvari ne žele da se prikažu kao okrenuti nekom konkretnom rezultatu ili radu, jer znaju da se sa nepovoljnim ishodom tog rada gubi pravo na upravljanje. Zato se oni klone pragmatičnosti. Za njih je "pragmatizam" isključivo negativan pojam. Pravo je čudo kako je naša politička "elita" uspela da ignoriše i neutrališe ovu Đinđićevu intervenciju u političkoj kulturi. Kada pitate naše npr. novinare šta znači "pragmatizam" verovatno ćete dobiti jedan od ova dva odgovora: 1) pragmatizam je kršenje moralnih normi u ime nekog cilja i 2) pragmatična je ona politika koja se rukovodi kratkoročnim ciljevima, a ne političkim principima, o kojima uopšte ne brine. 34 Zanimljivo je da se u Vujakliji, na primer, nigde ne pominje ovo povezivanje pragmatizma sa kršenjem moralnih normi. Lično nikad ne bih upotrebio reč pragmatičan u ovom značenju, jer se tako jedna dragocena i vredna reč uništava. Drugi smisao koje se u našim novinama pridaje reči pragmatičan takođe je negativan iako opet ima svoju zanemarenu pozitivnu varijantu: pragmatičnim bi se mogao nazvati i onaj ko bi bio spreman da u ime nekog principa čija zaštita zahteva kršenje nekog drugog principa, nastavi da deluje, umesto da padne u rezignaciju pred ovom dilemom. Umesto svih ovih mogućnosti naša je javnost izabrala pomenuta dva druga smisla, koja pragmatizam prikazuju u izrazito negativnom svetlu, dok se prvi smisao kojim se, između ostalog, negira autoritarni poredak, a koji je i osnovni smisao, kao i ovaj četrvti smisao, potpuno gube iz javnog govora. A budući da je Đinđić sam za 34
Primer za drugo shvatanje pruža novinar Kurira u broju od 3. oktobra 2005. kada postavlja ovakvo pitanje: "Da li Vam se čini da se premijer Koštunica od principijelnog pretvorio u pragmatičnog političara?" Primer za prvo shvatanje koje smo pomenuli može se naći u knjizi Čedomira Čupića "Politika i poziv" u kojoj on ovako objašnjava vezu pragmatičnosti i morala: "Drugi moralni pristup je pragmatički. Prema njemu, delovanja i ponašanja se mogu meriti. Tako se i zlo može meriti, a sve što doprinosi koristi i uspehu može se smatrati dobrim. Ovaj pristup relativizuje moral i mnogo toga od nemoralnog ponašanja se pomoću njega može braniti ili opravdavati. On služi racionalizaciji nemoralnih postupaka. Moćnici i nasilnici najčešće njime pravdaju počinjena nedela, tako je nastao i stav: 'Učinićemo malo zlo da bi pomoću njega zaustavili veliko'".
sebe govorio da je pragmatičan, to je shvaćeno kao odlična prilika da se ove njegove izjave protumače kao njegovo priznanje da je njegov politika bezobzirna i plitka. U stvari ništa nije dalje od istine. Kako ćemo videti kasnije u ovom tekstu, upravo je autoritarna politika pragmatična u ova dva druga smisla. Autoritarni političari brinu samo o svom interesu, nemaju trajnijih političkih principa i ne poštuju demokratske vrednosti. I oni su pragmatični, ali samo u svoju korist, jer uvek nepogrešivo biraju ono što će im dati najveću moć, stvorivši najveću razliku između njih i "naroda"; takođe, ono što će ih osloboditi odgovornosti, što će druge ućutkati ili zaplašiti. Đinđićev pragmatizam je bio onaj bauk koji je plašio autoritarnu političku "elitu", i onaj bauk kojim su oni Đinđićem plašili druge.
Moral Moral u politici ima ambivalentan značaj. On je neizmerno važan jer se preko njega štite interesi svih, njegove norme određuju formu demokratije, a služe tome da se autoritarna moć razbije. On je način da građani kontrolišu vlast. Međutim, u praksi je često obrnuto: "moral" je sredstvo kojim vlast kontroliše "narod". Na vlast se dolazi moralnim zaslugama, i ona se kasnije legitimiše tako što je uspostavila moralni poredak koji bi se bez nje raspao. Protivnici tog poretka nikad ne miruju i svrha vlasti je da ih razotkriva i sprečava ih da unište moralni poredak. "Narod" su ljudi kojima je moralni poredak poklonjen delovanjem vlasti, i oni se uvek nalaze u neizvesnosti sa koje strane moralnog poretka će se naći, da li će nekim svojim delovanjem zaslužiti da budu označeni kao izdajnici, hoće li biti dovoljno dobri da budu primljeni među one koji podržavaju poredak i "moralni" su. Autoritarni poredak insistira na moralnoj razlici između vladajućeg sloja i građana, jer je ta razlika osnov vlasti, ono što joj daje legitimaciju. Đinđić je hteo da prekine ovu zloupotrebu morala. To je možda jedan od razloga njegove stalne nasmejanosti u kontaktu sa ljudima, jer je smeh trebalo da pokaže da nema razloga za strah, da ovaj čovek neće biti njihov lični sudija. Otpor prema moralnom teroru i autoritarnoj politici u stvari je razlog čuvene Đinđićeve izjave "Kome je do morala, neka ide u crkvu".
Ali ne samo da se autoritarni poredak zasniva na zloupotrebi ljušture morala njegove forme obaveznosti i dužnosti - nego je i ondašnja opozicija tom poretku imala slične principe, a ima ih i danas. Kao što je više puta objašnjavao, Đinđić je bio nezadovoljan svojim opozicionim okruženjem u kome su ton davali ljudi koji su, kao i vlast, takođe smatrali da je moral njihova glavna preokupacija u politici. Oni su smatrali da je važno održati moralnu "čistotu" u politici i kada su smatrali da su je nekom izjavom postigli, to je bio kraj njihovog političkog angažmana. Svaka dalja preduzimljivost je bila nepotrebna i samo je prljala čistotu "moralnih" načela. Oni su uvek znali šta se nikako ne sme činiti, a retko kako da se nešto postigne uz ta ograničenja. Razlog zašto smo imali ovakvu opoziciju je isti onaj autoritarni poredak iz koga smo nedavno izašli. Veći deo "proevropske" i "građanske" opozicije u stvari bi zadržao istu podeljenost između moralne vlasti i "neodređenih" i zahvalnih građana ("naroda"), samo što bi osnova moralnog poretka bile "Evropa" i "demokratija", shvaćene kao darovi koje vlast donosi narodu. Đinđićev pragmatizam jednako je bio stran i tadašnjoj opoziciji kao i vlasti. Evo kako nedavno u intervjuu Novostima od 6. novembra 2005. Vesna Pešić govori o tome: "Zoran Đinđić i njegov DS imali su drugačiju misiju od misije GSS. Đinđić je hteo da stvori veliku stranku, koja će preuzeti vlast, a jasno je da velike stranke ne mogu da budu na tako čistoj, principijelnoj poziciji kao što smo mi bili. Mi smo bili jedan moralni barjak u vremenima rata. Bili smo možda i jedina stranka koja je bila protiv rata, zločina i nacionalizma. DS je uvek bila umerenija, lavirala je, nije imala tako jasnu i čistu poziciju. Zoran Đinđić nije vodio politiku GSS." Vesna Pešić, naravno, nije neki protivnik Zoran Đinđića, ali dobro opisuje atmosferu u kojoj je Đinđić morao da deluje, istovremeno ne želeći da se na filozofski način raspravlja sa svojim okruženjem. U stvari, gornje ocene Vesne Pešić su sve pogrešne, što se vidi već iz besmislice da je GSS bio jedina stranka koja je bila protiv rata i zločina. Neki ljudi nemaju tako "jasnu" i "čistu" poziciju zato što naprosto ne smatraju da treba sebe kao političare da kvalifikuju za vođenje države tako što će tvrditi da su jedini protiv zločina. Ili što će naprosto reći da su apsolutno protiv nasilja i rata. Đinđić je želeo da bude
pragmatičniji, jer je pragmatizam, najpre, osnov politike u kojoj se kao takvoj
zahtevaju još neka delovanja osim moralnih ocena. Drugo, moralne ocene ne opisuju primereno svaku situaciju 35 i treće, pragmatizam je u neku ruku i osnov morala, pošto se moralan postaje tako što se nešto učini za druge: sklonost ka delovanju je preduslov morala. I, na kraju, kao što i inače to biva kada se bliže pogledaju moralni principi koji služe nekoj autoritarnoj svrsi, oni i nisu ispravna moralna načela. Tako je npr. pacifizam ondašnje antiratne opozicije, načelo koje se ne može održati kao moralno načelo, iako se na prvi pogled čini "čistije". Prikazivanje sukoba na prostoru bivše Jugoslavije kao lako razrešivog moralnog sukoba sa crno-belim momcima, takođe je možda "jasnije" od neke druge komplikovanije slike, ali je ta slika možda istinitija. A budući neadekvatna ova slika nije nimalo doprinosila prekidanju tog sukoba. Đinđić se u toku sukoba trudio da učini nešto, a njegovo razrešavanje video je u terminima interesa, a ne morala, kao što se jedino i mogu razrešiti takvi sukobi. Nažalost, njegova politička moć bila je premala da bi se tada moglo učiniti nešto više. Dakle, Đinđićevo nezadovoljstvo "moralom" koji se tada nudio kao osnov politike je bilo višestruko. Crkva se u njegovoj izjavi pominje verovatno kao, sasvim apstraktno shvaćen, simbol institucije koja se više brine o onom nego o ovom svetu, jednako kao što je zastupnicima "morala" na zemlji o kojima sada govorimo nije bilo do pragmatizma i ovog sveta šireg od njihove uže okoline. Taj moral je dakle bio manjkav, a jedan od znakova te manjkavosti, osim očiglednog odbijanja da se vlastiti moral problematizuje, bilo je i to da pripadnici tadašnje opozicije nisu uočavali da moral, čak i idealan i ispravan, nije ono oko čega bi politika isključivo trebalo da se vrti. I naši intelektualci mahom smatraju da je njihov zadatak da se trude da vlast što više brine o moralu, što političari dočekuju oberučke, jer i oni isto to smatraju. Đinđić je u ovoj alijansi za moral političara i intelektualaca video znak autoritarnog karaktera političke elite i bio je protiv ovakve političke kulture.U ovom zaključku, Đinđić je imao jednog kontroverznog prethodnika koga je i pomenuo u izjavi koja mu je takođe prilepila jednu negativnu etiketu - Makijaveliju. 35
kao što smo pokušali da pokažemo na primeru rata na prostoru bivše Jugoslavije u tekstu Granični sporovi.
Makijavelizam Đinđićeva izjava da je Makijaveli bio pametan, ali neshvaćen, poslužila je mnogima kao šlagvort za jednostavno razračunavanje sa njim kao političarem. Za Makijavelija se prvenstveno vezuje maksima "cilj opravdava sredstvo", koja se uzima kao matrica autoritarne, čak zločinačke politike, jer se po njoj bilo koji čin može opravdati navođenjem nekog cilja zbog koga se taj čin izvršava, što bi sledstveno uništavalo svaki moral, jer bi na taj način sve radnje bile dopuštene. Đinđić je u ovoj izjavi, više nego u drugima, dopustio da na videlo izađe njegovo filozofsko znanje. Jer on je smatrao da kao filozof to može da kaže, jer Makijaveli, naravno, nije svoje mesto u istoriji mišljenja zaslužio time što je izmislio matricu za opravdanje zločinačke politike, nego zato što je ukupnim svojim delom otkrio prirodu politike kao takve, a taj novi način gledanja na politiku je i danas važeći. Makijavelijeva zasluga se često vidi u tome da je on opisao politiku onakvu kakva je ona realno. Time se Makijaveli izvinjava zbog pomenutog lošeg načela koje je preporučio u politici, jer je, makar, opisao ono što se realno dešava, a to su naravno zločini, intrige, surovosti i neverstva. Međutim, kao što to obično biva, Makijavelijev značaj nije u deskripcijama, nego u principima. Naime, smisao Makijavelijeve političke filozofije prati opšti smisao renesanse koja predstavlja okretanje čovekovog duha od isključive preokupiranosti "onim" svetom ka "ovom" svetu, ka stvarima koje se dešavaju u ovom životu na zemlji. Makijavelijeva stvarna zasluga je u tome. On je jednostavno ustvrdio da vladari treba da se bave realnošću svojih zemalja, njihovom odbranom, poretkom, blagostanjem, a da ne treba da se okrenu onom svetu i svoje vreme posvete zadobijanju "nebeskog carstva", jer na njih čekaju realni problemi. Loše je ako njihova republika nestane u nekom ratu, bilo građanskom, bilo pod nekim stranim zavojevačem, dok su oni okrenuti onom svetu i ispunjavanju svojih dužnosti prema tom svetu. Za politiku su potrebna nova znanja, racionalna i ovozemaljska. Ovo je osnovni smisao Makijavelijeve političke filozofije i osnovni razlog zašto se Makijaveli pominje i izučava. Da je smislio samo maksimu "cilj opravdava sredstvo", koja se inače ne može u ovom obliku pročitati u njegovom
najpoznatijem delu "Vladalac", Makijaveli bi se možda pominjao, ali se ne bi izučavao i cenio kao osnivač modernog pogleda na politiku. Za odgovor na pitanje zašto se iz njegovih preporuka vladaocu može zaključiti da on smatra da ovaj ne treba da se ustručava da učini nešto nemoralno, ukoliko to zahteva neki viši cilj ili samo puko održavanje na vlasti, trebalo bi biti bolji poznavalac politike u renesansi nego što sam ja. Verovatno je, najpre, da se čineći to vladalac ne bi mnogo razlikovao od drugih vladaoca toga doba, ali je sigurno i da Makijaveli ne insistira na tim sredstvima, nego ih dopušta kao neophodna u svetu u kome su ona uobičajena. Možemo samo nagađati zašto je Makijaveli smatrao da je ova spremnost vladara da učini i pokvarene stvari nešto što je moralo da se pomene. Najverovatniji je razlog u tome što je Makijaveli smatrao da je ta spremnost neophodan uslov da bi se uopšte delovalo u svetu tadašnje politike. Bilo kako bilo, da li je Đinđić svojim primerom pokazivao da se pridržava načela "cilj opravdava sredstvo"? Da li je bilo gde u praksi Đinđić sistematski kršio načela ispravne ili demokratske politike u ime nekog cilja ili javno dovodio u pitanje neko moralno načelo u ime nekog cilja? Mislim da ćemo primere takvog ponašanja pre naći kod Đinđićevih protivnika nego kod njega. Da to ispitamo preko izjava koje su političari davali, jer je izjavama najlakše kršiti moralna pravila, pošto one, najčešće, u praksi ne podležu krivičnom gonjenju. Da li je, na primer, Đinđić ikada dolazio u situaciju da se odriče nekih svojih ranijih izjava, zato jer se, dok ih je izgovarao, držao načela "cilj opravdava sredstvo (na primer, laž)". Da li se igde može naći Đinđićeva izjava koja je svesno iskrivljavanje istine radi nekog cilja, a koje je on kasnije bio prinuđen da se odrekne? Ako je tačno da ne može, a ja mislim da jeste, kako to da je najveći makijavelista naše političke scene toliko brinuo da govori uvek istinu, dok su njegovi protivnici javno izjavljivali da su svesno lagali u političkoj borbi uvek kada su smatrali da je to politički celishodno? U stvari, sva moderna politika je makijavelistička, utoliko što je okrenuta ka ovom svetu i odnosima i uspesima u njemu. "Makijavelistička" u ovom drugom,
negativnom smislu, pre je politika Đinđićevih političkih protivnika nego što je to bila njegova. Dominatna struja u srpskoj politici formirana je tako da se akteri oslobode od odgovornosti za realne političke ishode, a ta okrenutost od odgovornosti i opijenost vlastitim "moralnim" ulogama u istoriji, najpovoljnije je tlo za pojavljivanje "velikih" ciljeva koji mogu da opravdaju sva sredstva i za primenu svih sredstava u realnoj politici, kako se to u stvari i dešavalo. Tek kada političku javnost dovedete u jasno stanje rata, u kome se ona deli na izdajnike i patriote, u kome zemlji preti nestanak pod udarom nepravednih zlih sila, a Đinđićeva politika je bila sve suprotno od ovakve politike, imate dobar podtekst da uradite sve i primenjujete sva sredstva da bi sprečili pobedu "izdajnika" i stranih sila i propast države.
Odgovornost Razliku između Đinđića i ostalih naših političara u pogledu odgovornosti za preduzetu politiku dobro ilustruje njegova izjava o nemogućnosti da se od riblje čorbe ponovo napravi akvarijum, koja se čuje u aktuelnoj špici "Peščanika" na radiju B92. Đinđić kaže "Skuvali ste ribe, gotovo je". Kod ostalih naših političara ribe, da tako kažemo, nikad nisu skuvane. Fascinantno je koliko je naša politička elita sposobna da najpre zavarava ostale da će postići neki cilj, a da ne oseća nikakvu odgovornost kada se taj cilj ne postigne. Evo samo nekih od tih ciljeva: "svi Srbi u jednoj državi", "nemešanje stranih faktora u unutrašnje stvari Srbije", "švedski standard", i, da se setimo još nekih suvih besmislica poput prvih slogana SPS-a: "Sa nama nema neizvesnosti". Đinđić je hteo da se ovakva matrica politike promeni. To znači da političar mora da ima realne ciljeve, ostvarive u njegovom mandatu, koji imaju racionalnu osnovu i da bude odgovoran za realizaciju tih ciljeva. Naša uobičajena matrica je obrnuta: ugroženost i strah u narodu, obraćanje političarima koji svoj i tuđi strah umiruju fiksiranjem nekog maksimalnog cilja, o čijem se ostvarivanju dalje ne brinu, već se kasnije brinu samo o tome da se kontroliše dovođenje u pitanje njihove politike, koje ni nema. Odgovornost za neuspeh se uvek prebacuje na nekog drugog, sa jasnim ciljem da se njihova odgovornost više ne pominje.
Naime, jedno je tvrditi da niste krivi za neki politički ishod, jer su faktori koju su u njemu delovali bili jači od vas, što se pokazuje u nekoj raspravi o vašoj odgovornosti, a nešto sasvim drugo, težiti da se pokretanje vaše odgovornosti ubuduće shvati kao opravdavanje drugih činilaca u sukobu, pa sledstveno i kao izdaja. Ako se prati govor naših političara o ovome, uvek se sugeriše da je izbor između toga da su krivi oni, a strani faktor nevin, ili da je strani faktor kriv, a oni nevini, tako da na primer, ako se složite da je neki strani akter uradio nešto što je za osudu, automatski se smatra da ste time opravdali naše političare. Ovakav govor o odgovornosti, naravno, nikuda ne vodi. Političar je odgovoran, ne kriv, za sve što se događa u vreme dok je on bio faktor koji je donosio odluke. Ukoliko je obećao nešto konkretno, on je odgovoran za ishod te politike, nezavisno od svih ostalih faktora koji deluju na neku situaciju, jer je on odgovoran i za procenu njihovog delovanja, pre nego što je davao obećanja. Međutim, odgovornost političara postoji, čak i onda kada su oni radili sve kako treba, a da je strani faktor, i pored toga, ostvarivao svoje ciljeve, koji su bili na štetu naših interesa. To je zato jer odgovornost konstituiše pravu demokratsku politiku i postoji uvek, nezavisno od bilo kakvih okolnosti. Isto kao što moralne norme postoje među osobama koje se mogu smatrati kao da mogu odgovoriti njihovim zahtevima, tako se prava politika vodi među osobama koje žele da budu odgovorne za politiku koju vode, odnosno, koje žele da se smatra da mogu odgovoriti zahtevima politike koja se odigrava u vremenu u kome oni donose odluke. To ne znači da političari treba da ostvaruju nemoguće, niti da neuspeh obavezno mora povlačiti ostavke i odustajanje od politike, ali znači da se uvek mora biti spreman za odgovornost za ono što se događalo dok ste bili na vlasti. Naši političari su, posle političkih poraza, uvek preferirali da kažu da su bili "u zabludi" jer su bili previše "naivni" i previše verovali u pravdu i međunarodni poredak, ljude itd, ili da su snage koje su prevladale oličenje đavola u svetu u kom nema pravde i vladaju mračne sile - sve im je draže od prostog preuzimanja odgovornosti.
Revolucionar? O Đinđiću i o njegovim saradnicima često se govori kao o revolucionarima, ponekad čak boljševicima, jakobincima itd. Ova ocena služi i da pokaže koji je dubinski, i možda psihološko-filozofski, uzrok Đinđićeve politike. Da li je Đinđić zaista bio usijana glava obuzeta revolucionarnim parolama? Da li je njegova politika zaista bila pogodna za 5. oktobar, dok bi već 6. oktobra revolucionare koji bi dalje terali svoju revolucionarnu pravdu trebalo zameniti nekim drugim političarima? Revolucija je, iz raznih razloga, kod nas bila primer za negativnu pojavu u istoriji, što je motiv koji je često u svojim tekstovima varirao Bogdan Tirnanić. Međutim, kao i moral u politici, tako i revolucije imaju ambivalentan istorijski značaj. Revolucija je promena društva u korenu, što znači u njegovim osnovnim principima, odnosno, promena u njegovom moralu. Ova promena nije, sama po sebi, nešto negativno. Jer principi na kojima se društvo zasniva zaista mogu biti promenjeni na bolje i ukoliko se to uradi u nekom određenom vremenskom roku, to vreme se može opisati kao revolucija (ako je taj period predugačak, onda bi se pre radilo o evoluciji). U praksi, međutim, revolucije su često bile praćene nasiljem i crno-belom slikom sveta koja je pratila i uzrokovala to nasilje. Pošto je moralna promena izuzetno teška, revolucionarna promena se može pretvoriti u sukob u kome su umerenost i istina zaboravljeni. Pobednici revolucije koncentrišu se na odbranu njenih tekovina, a društvo posmatraju kao da je u ratu principa, u kome nema milosti. Stvari se pojednostavljuju: protivnici su oličenje svega lošeg, bez ulaženja u njihove stvarne razloge. Dotle dok su moralna pitanja centralna politička pitanja, društvo je u stanju "permanentne revolucije" ili unutrašnjeg rata koji ga sprečava da se okrene nečem drugom, čemu bi moglo da se okrene pošto se stvori kritični konsenzus o principima društva. Već iz ovog objašnjenja pojma revolucije i onoga što smo već rekli o Đinđiću jasno je da Đinđićeva politička filozofija nije bila filozofija zakletog revolucionara. Da, Đinđić se rukovodio principima koji su zaista principi nekog drugog sistema u odnosu na sistem koji je prethodio 5. oktobru, ako se ovaj drugi može nazvati
sistemom. Ali budući da je sam terao moralne principe iz politike, što mu je ostala javnost zdušno zamerala, po tome se vidi da nije bio neko ko sprečava društvo da se okrene normalnom životu. Posle 5. oktobra Đinđić je primetno prestao da se bavi nosiocima politike pre 5. oktobra, što je takođe netipično za jednog revolucionara npr. u sistemima koji su se temeljili na permanentnoj socijalističkoj revoluciji, pominjanje buržoazije nikad nije prestajalo, a neprijatelji su stalno vrebali. To znači i da se ne može govoriti da je Đinđić gajio neku posebnu crno-belu sliku sveta vezanu za aktere politike. On je često naglašavao da nema ništa lično ni protiv jednog svog konkurenta, što je samo pojačavalo jednu drugu famoznu osobinu koja se pripisivala Đinđiću, da je bio "hladan", što je opet u suprotnosti sa patosom koji ide uz revolucionare. U stvari, Đinđić je bio najdalje od revolucionarnosti od naših političara, to se sasvim jasno iščitatava iz njegovog odnosa prema moralu u politici. Istovremeno, njegovi politički protivnici su delom bili direktni nastavljači jedne revolucionarne tradicije, i, pre potpune promene matrice ka nacionalizmu, direktno oslonjeni na populaciju koja je bila vezana za revolucionarne socijalističke tradicije. Revolucije služe tome da isprave stare nepravde, a ne da stvaraju nove vrednosti i dok traje prava revolucija sve staje da bi se namirila neka stara nepravda. Ovaj koren je imala i nacionalistička revolucija koja je želela da ispravi nepravde nanesene srpskoj naciji. I to je bio glavni motiv koji je rukovodio naše političare u 90-tim. Mislim da to ide toliko daleko, da ljudi koji su ušli u politiku samo da bi se osvetili za neka davna poniženja, ljude kao što je bio Đinđić, koji u politici nije bio iz tih motiva, bukvalno ne razumeju. Obuzeti određenim osećanjem poniženosti ili uvređenosti oni prepoznaju ljude sa kojima bi mogli da se slože prvenstveno po istim takvim osećanjima, a kada se upoznaju sa Đinđićem koji nije gajio takva osećanja, on im se nužno činio hladan, a s obzirom da je delovao odgovorno i racionalno, takođe i proračunat. I Đinđić je smatrao da nepravde naravno postoje, i da treba da budu ispravljene, ali i da treba izbeći da se to ispravljanje pretvori u stalni rat u kome se nanose nove i nove nepravde. Revolucije su bile neka vrsta, manjih ili većih, takvih ratova. A ima ljudi koji smatraju da je rešenje za prošle nepravde u nastavljanju rata, u principu do sudnjeg dana. Ako se pogleda ova obuzetost osećanjima i moralom i istorijat naše politike, Đinđić se pre
može smatrati za nekog ko je želeo da Srbiju izvuče iz kruga "permanentne revolucije", nego što je sam bio revolucionar. Ono što Đinđića u stvari čini revolucionarom u očima naše političke elite je jasnoća principa. Od Đinđića se nije moglo čuti "pa dobro", "sve je to isto", "ko zna šta je tačno" - što su uobičajene poštapalice u našoj javnosti. Naime, on je znao koji su politički principi dobri, a koji nisu - i nije pokazivao sklonost da se slaže sa onima koji nisu. To se kod nas tretira kao zadrtost. Svi smo se dogovorili da je nešto tako, a ti, samo zato što misliš i znaš da nije, tvrdiš drugačije. Takvo se ponašanje kod nas ne voli. Treba prepoznati grupu kojoj se pripada i raspitati se šta je u toj grupi važeće mišljenje, bolje rečeno važeća mantra, a kasnije ga samo ponavljati. Postoje i druge grupe, tako da treba biti i tolerantan jer "svako ima pravo na svoje mišljenje", sve dotle dok ono ima veze sa njegovim interesima. Ovi što se mešaju, "argumentišu" u ime nekakve "istine", ti su najgori, da budemo malo ironični. U našem društvu stav koji insistira na istini često se tretira kao "nametanje", i uopšte se ne pravi razlika između govora koji se rukovodi istinom i govora koji želi da nameće svoju istinu, zabranjuje razgovor o njoj ili neslaganje sa njom. Đinđić nije pristajao na ovakvu "političku kulturu", a ona je, u meri u kojoj je prisutna, najveći neprijatelj Srbije u ovom vremenu. Za ovu Đinđićevu osobinu krivo je naravno filozofsko obrazovanje, koje mu je omogućavalo da se ne plaši suočavanja i takmičenja u pogledu istine. Đinđićeva politička filozofija je dizajnirana za one koji mogu da budu ravnopravni, da se takmiče u nečemu i da budu uspešni bez protekcije. Koji se ne plaše izazova i znaju da cene sebe. Ali to nije filozofija za super-ljude. Samo za normalne ljude oslobođene jarma gubitničke politike.
Drugi deo: Srpski nihilizam
1. Strah od realnosti ili srpski nihilizam 2. Autoritarno-demokratski rečnik 3. Pogrešna politika 4. Teorija političke odgovornosti 5. O nevidljivom ratu 6. 11 pitanja o doslednom liberalizmu 7. Zemlja posunovraćenih vrednosti i poremećenih kriterijuma 8. Polemika oko "Zemlje" 9. O zločinima "u naše ime" 10. Mitovi "Druge Srbije" 11. Dobrodošli u pustinju realnog
Strah od realnosti ili srpski nihilizam
Ništa ne postoji, a ako i postoji nešto, za čoveka je nesaznatljivo, a ako i jeste saznatljivo, ni na koji način ne može se saopštiti niti učiniti razumljivim našim bližnjima. Gorgija, sofist iz 5. veka pre nove ere.
"Iz gore navedenog dolazimo do osnovnog problema vezanog za logičkosemantičko određenje pojma "govor-mržnje". Sam pojam mržnje bez jasno omeđenog objekta znači sve, odnosno ne znači ništa, za razliku od pojma ubistva čiji se objekat logički podrazumeva. Uže određivanje obima, nužno dovodi do diskriminacije onog, što je pojmom obuhvaćeno, odnosno favorizuje ono što je ostalo van njega. Svaki pokušaj pozitivnog određenja pojma, u logičkom smislu jeste vid diskriminacije. Ukoliko pojam nije dovoljno određen, onda je preširok te je stoga praktično beskorisan. Ovo znači da u osnovi svake borbe protiv određene
diskriminacije leži nova diskriminacija, da je prinuda na toleranciju zasnovana na netoleranciji, i da osuda govora mržnje počiva isto tako na govoru mržnje. Pitanje kako će pojam biti omeđen, odnosno ko će postati žrtva novonastale diskriminacije, tiče se pre svega njegovog političko-pravnog aspekta." Ovaj deo teksta Aleksandra Brkića "Govor mržnje" vs. Sloboda govora zanimljiv je jer izvlači krajnju konsekvencu, u našoj javnosti često ponavljanih, a većinom nepromišljenih i pristrasnih, razmišljanja o negativnoj strani podela. Ranije razmišljajući o toj priči o podelama, koja često dobija formu rasprave o principima, i sam sam izvlačio tu krajnju konsekvencu: da, ako je pravljenje bilo koje vrste podele jednako neopravdano, onda ništa ne postoji: ne postoji opravdana rasprava o realnom-nerealnom, istinitom-neistinitom, dobrom-lošem itd, a ako ona ne postoji onda je sve jednako istinito i sve je jedno, jer sve ima ili nema sve protivrečne karakteristike, kao što je davno primetio Aristotel. Moj zaključak odavde je da onda moramo praviti podele, ako uopšte hoćemo da imamo pozitivno određene pojmove, ili pojmove uopšte. Međutim, zaključak Aleksandra Brkića je obrnut. On argumentuje da je svaka podela jednako "govor mržnje" ili govor "diskriminacije" i da je argument za osudu govora protiv "govora mržnje" u tome da je on u suštini isto što i sam "govor mržnje", jedna diskriminacija koja nastupa samim tim kad pozitivno odredimo neki pojam. Svi pojmovi zaslužuju ovu osudu jer svi nastaju kao posledica "političko-pravnog aspekta", dakle nečeg u principu proizvoljnog. Umesto "govora mržnje" u ovom širem smislu, koji je jednak "diskriminaciji", odnosno "pozitivnom određenju
pojma", Brkić predlaže "slobodu govora", dakle stanje u kome nema ovih diskriminacija, u kome ničiji postupak nije predmet ocene na osnovu neke podele, odnosno nekog merila. Odnosno, stanje u kojem niko nije predmet negativne ocene nekog svog postupka, pa prema tome nije pod tom smetnjom vlastitoj slobodi. Pošto stanje koje se preferira ne može biti potpuni prestanak formiranja svih pojmova, to je ipak stanje u kome ti pojmovi i diskriminacije nemaju objektivno važenje i prema tome svoje važenje protežu samo u okviru osobe koja ih tvrdi ili
grupe njenih istomišljenika. Sloboda govora postoji, ali uz uslov da svačiji govor važi samo za njega ili one koji se sa njim slažu. Ne može se ustanoviti neka nepristrasna prednost jednog mišljenja u odnosu na drugo, jer bi svaka prednost bila "diskriminacija" nečega u odnosu na nešto. Tako je sloboda proglašena za vrhunsku vrednost, sloboda da se tvrdi bilo šta, jer bi svaka procena ili osuda predstavljala podelu na dobro i loše i ograničavala slobodu. U praksi bi ova sloboda značila da, na primer, grupa koja je smislila određenu količinu laži ili poluistina i rasporedila ih u funkciji nekog uskog interesa, ima pravo da odbije svaki ovakav kvalifikativ svog delovanja kao govor diskriminacije. Naprosto, svako neka govori šta hoće, ali sa jasnim naglaskom da je to njegovo mišljenje koje ne obavezuje nikoga. Niko ne treba da smeta nijednoj grupi ili partiji, jer, pošto postoji sloboda mišljenja, argumentaciju je moguće prekinuti na bilo kojoj tački rasprave, čime se ona prekida prostom tvrdnjom da "svako ima svoje mišljenje". Na ovaj način se svako mišljenje može prikazati kao u krajnjoj liniji jednako legitimno, jer je svako mišljenje izraz posebne idiosinkrazije mislioca i njegovo važenje seže onoliko koliko se proteže ova idiosinkrazija. Drugi ljudi imaju druge istine, ali zbog slobode govora ne treba da se mešaju u naše. Već sam naglašavao 36 da ova argumentacija skoro u dlaku ponavlja stavove grčkih sofista iz 5. veka pre nove ere. Ali, dok oni mogu u svoju odbranu da navedu da oni tek otkrivaju subjektivnost i različitost , što u neku ruku čine i savremene pristalice ovog mišljenja, mi bi trebali i mogli da imamo zreliji sud. 36
Na primer u tekstu Enigma morala, objavljenom takođe na sajtu NSPM.
Na prvi pogled, ovo je mišljenje prihvatljivo jer maksimizuje dopuštenu slobodu: dopušteno je sve, sve je jednako vredno i ništa nije diskriminisano. Ali, kao što to izgleda uvek biva, i gornja tvrdnja nešto diskriminiše, pošto je i ona pozitivno određenje pojma. Ona diskriminiše čitavo moguće područje sredine u kome su napravljene neke razlike koje se smatraju legitimnim u objektivnom ili univerzalnom smislu. U okviru relativističkog načina mišljenja istina je podeljena na onoliko istina koliko ima ljudi i grupa, čime prestaje biti jedna, u onom smislu da dve protivrečne tvrdnje ne mogu biti obe istinite. 37 Zajedno sa jednom istinom time se diskriminiše i intersubjektivna realnost u najširem smislu - svaka nepristrasna istina koja je nešto
više od izraza interesa nekog pojedinca ili grupe ljudi. Sve to ima još jednu važnu posledicu, koja se lako nameće iz gornjih opisa, naime eliminaciju svake ideje o zajednici, budući da ne postoji snažnije raskidanje zajednice od zastupanja
mogućnosti da svako u obraćanju drugima može da zastupa bilo koji stav, da dakle ne mora osećati potrebu da prizna bilo koji stav izvan "svoga mišljenja". U stvari, "istina koja je jedna", koja je oslobođena svakog uslova u obliku nekog empirijskog ograničenja, jedini je način da se neka grupa ljudi učini sposobnom da bude zajednica: samo društvo koje veruje u jednu istinu je istinska zajednica, u kojoj nema podela u kojima je neko ili nešto unapred isključeno iz mogućnosti da učestvuje u
formiranju te jedne istine. Suprotni stav koji negira postojanje jedne istine može samo da predstavlja poziv da se iskoriste sve moguće empirijske razlike da se vlastito mišljenje zaštiti od argumenata drugih, time što se za njegov kriterijum proglašava neka od umnoženih istina, u krajnjoj liniji istina "svoga mišljenja". Pošto je protiv zajednice, ovakav stav je često izraz nekog resantimana, neke težnje da se namirimo za neku pretrpljenu nepravdu ili sprečimo mogućnost da budemo kažnjeni za nešto što smo učinili. Ono se u stvari trudi da raskine ovu simboličnu obavezu prema zajednici koja je sadržana u stavu da je istina jedna, da bi se izvan ove obaveze mogao ostvariti neki uži interes kome je žrtvovan opšti interes.
37
O pojmu istine koji se ovde podrazumeva više je rečeno u tekstu Univerzalni i partikularni moral
Ako sada samo ovu realnost jedne istine smatramo za pravu realnost, a moramo, jer je realnost stvarno jedna, onda vidimo da u okviru resantimana, realnosti nema i da je on protiv realnosti. Da bi se izbegla mogućnost da budemo na negativnoj strani neke podele, jer je realnost da smo smo tamo, ukidamo sve podele, ali ih dopuštamo onda kada smo na pozitivnoj strani neke podele. Ako nas neko opomene na ovu protivrečnost, kažemo da se on meša tamo gde mu nije mesto, niko i ne tvrdi da je istina koja se propoveda i njegova istina, tako da ga se ona ne tiče, a pošto svako ima pravo na svoje mišljenje, on nas diskriminiše svojim mešanjem u naš zabran istine. Istovremeno, iako resantiman negira ideju zajednice, on će se često pozivati na neki kolektiv, jer se najpre čini da se na ovaj način brane prava tog kolektiva, ali i zbog toga što je kolektiv taj dodatni kriterijum istine koji omogućava da se sve prikaže kao istinito i dozvoljeno jer se time brane njegovi navodni interesi. Na taj način odbijamo sve što dolazi izvan neke omeđene grupe, jer se potencijalno suprostavlja njenoj samovolji, što je dobra definicija autizma. Ovaj izbor između jedne istine i apsolutne slobode, liči na temeljna filozofska pitanja tipa: zašto uopšte nešto, a ne ništa? I odgovor na njih je u stvari etički, pravi dogovor je nešto, jer je realnost okvir života, u realnosti se živi. Podele uopšte se moraju praviti, jer su one način da se dođe do realnosti - realnost je jedna strana jedne podele.
Neodređeni pojmovi U navedenom izvodu iz teksta Aleksandra Brkića pominje se još jedan nezavisan razlog protiv govora mržnje, naime, sugeriše se da je možda slučaj da pojam "mržnja" nema jasno omeđeni objekt na koji se odnosi, da nema jasno značenje; sve to za razliku od pojma ubistva. Ovde kao da se tvrdi da, čak iako su podele u principu neizbežne, barem možemo izbegavati neodređene podele u kojima se
nekome pripisuje neka negativna ocena na neodređen način, odnosno način u kome se ne zna na šta se tačno misli, pa se prema tome ta ocena može pripisati svakome, a da ovaj ne zna na koji način da je demantuje. Ovo je sigurno opravdana primedba u
principu. I, naravno, pitanje je da li neki konkretni govor o govoru mržnje dovoljno specifikuje uslove pod kojima smatra da je primereno primeniti ocenu o govoru mržnje. Pitanje je da li se neka negativna ocena primenjuje mehanički na određenu grupu ljudi samo zato što je negativna. Ali, pitanje, nezavisno od svega toga, je da li se u principu uslovi primene tog pojma ne mogu specifikovati, odnosno, u našem slučaju, da li je mržnja stvarno pojam bez određenog objekta. Mržnja je osećanje i utoliko je njeno postojanje u manjem stepenu objektivno utvrdivo od postojanja vidljivih materijalnih objekata. Ali to još nije razlog da osporimo mogućnost njenog postojanja. Njen pojam je jasno definisan: ona je negativno osećanje, negativno po tome jer je praćeno željom da bude nanet bol onome koji se mrzi, često kao uzvraćanje za sličan bol nanet nama ili našoj grupi, ali često i kao nesvesna retorzija za neodređenu osujećenost čiji nam je izvor nepoznat. Ovakvo osećanje postoji i ono se može ispoljavati u govoru. Šta više, govor može biti usmeren na to da se ovo osećanje prenese na druge kao priprema da oni ostvare želju za nanošenjem boli koja prati mržnju. Ispoljavanje mržnje u govoru uvek je izraz težnje da se ta mržnja prizna kao legitimna i postane šire prihvaćena. Govor mržnje bi onda bio govor čiji je smisao da se vlastito osećanje mržnje prenese na druge, da se nanese bol onome koji se mrzi samim iznošenjem govora mržnje i širenjem negativnih osećanja prema njemu na druge, a i govor čiji je cilj priprema ostvarenja želje da se objektu mržnje nanese bol. Čak iako baš ova definicija nije potpuna, teško da je istina da su mržnja i govor čiji je prevashodni cilj njeno širenje nešto što ne postoji kao određen objekt, tako da je odgovor na pitanje da li se pojmu "govor mržnje" može dati određeno značenje, pozitivan.
Verbalni delikt Dakle, mogući argument da je pojam mržnje ili govora mržnje nepopravljivo neodređen nije valjan. Ali, obično se podrazumeva i jedan dalji argument. On kaže da čak iako su mržnja i govor mržnje nešto određeno, to je ipak govor , a svaka osuda nekog govora je neopravdana, iako je opravdana osuda drugih konkretnijih postupaka. Sada argument glasi da govor mržnje ne treba osuđivati, jer je to govor,
pa se njime ne može učiniti nikakvo zlo koje preteže nad potrebom da se zaštiti sloboda govora. Osuda govora je osuda tzv. verbalnog delikta, ozloglašena osuda iz vremena titoizma. Ipak, iako ozloglašena, ova osuda je ostala u zakonima koji još uvek zabranjuju širenje rasne, verske i nacionalne mržnje, dakle pretpostavljaju da je moguće nekog osuditi zbog izgovorene reči. Sam Brkić na jednom mestu kaže kako je potrebno dozvoliti slobodu govora, jer je ona tesno povezana sa slobodom misli, a pošto je slobodu misli nemoguće i pogrešno ograničavati, pogrešno je ograničavati i slobodu govora. Međutim, kao što su misli i govor međuzavisni i nerazdvojni, tako su i delovanje i govor povezani. Sve zabranjene radnje posledica su nekih misli i, prema tome, praćene su nekim rečima. Kod nas se često dešava da govornik koji je otvoreno nekoga izvređao i pokazao otvorenu mržnju prema njemu, prikazavši ga kao nekog ko zaslužuje kaznu, odmah zatim izjavi, da iako, eto, mi jedni drugima možemo sve da kažemo, on bi se prvi usprotivio nasilju koje bi neko u skladu sa ovim rečima primenio u odnosu na onog koji je objekt mržnje. Doduše, kada se nasilje desi onda će isti govornik izjaviti da mu nije žao što se to desilo, ali je i to samo govor, pa prema tome ne treba da podleže nikakvoj kazni. Iako nisam pravnik, mislim da nijedna zemlja nema zakone u kojima je govor na ovaj način potpuno aboliran od svake mogućnosti da subjekt koji ga koristi može biti kažnjen zbog toga, nezavisno od konteksta u kome govori. Sigurno je da je moguće nagovoriti nekoga da izvrši neko krivično delo, što njega ne oslobađa krivične odgovornosti, ali povlači i odogovornost onoga koji nagovara. Ovakve veze su verovatno teže utvrdive, ali to ne znači da one ne postoje ili da nisu nikada utvrdive. Samim govorom se iznose i uvrede ili klevete, što su takođe krivična dela. A verovatno ih ima još.
Da li je svaka osuda govor mržnje? Ako ostavimo sad po strani krivičnu odgovornost i zapitamo se da li činjenica da neko samo govori, opravdava stav da mu se onda ne mogu nametnuti nikakva
ograničenja u govoru, čak ni verbalnom osudom ili protivljenjem onome što neko govori, jer samim tim što govori ne može da radi nešto što ne bi trebalo da radi odgovor je naravno odrečan. Sva vrednovanja su neka vrsta ograničenja, u najboljem slučaju to nisu ograničenja koja mi postavljamo nekome drugome, nego ograničenja koja realnost postavlja bilo kome. Na primer, ako nekome govorite da ne skače kroz prozor, ne pokušavate da ograničavate njegovu volju, u smislu da mu se namećete kao autoritet koga on treba da sluša, nego pokušavate da ukažete na ograničenja koja realnost postavlja pred njega. Mi naravno treba da iznosimo takva ograničenja, što ne znači da ih samim tim nekome namećemo. Posebnu vrstu ograničenja predstavljaju naša mišljenja o tome šta nikako ne treba raditi, odnosno o onome što je za osudu, a često se osuđuje sadržina nekog govora ukoliko smatramo da se njime krše neke temeljne vrednosti, a ne postiže ništa. Mi na ovaj način diskriminišemo u etičkom smislu jednu vrstu govora. Kada se to kaže na ovaj način, to odmah izaziva primedbu da mi protivrečimo time svome opredeljenju za slobodu, jer su sva ograničenja slobode ista i sve ih treba odbaciti. Tako i Brkić kaže da je čak i govor koji zabranjuje netoleranciju takođe netolerantan - da oba govora imaju istu logičku strukturu, pa prema tome moraju biti i oba osuđena ili pohvaljena na jednak način. Čini se, međutim, da to nije tačno i da ova razlika u logičkoj strukturi postoji. Tačno je da oba govora nešto zabranjuju, ali različite stvari; s druge strane, jedan govor je odgovor na drugi. Osuditi netoleranciju znači intelektualno kazniti nekoga zbog toga što je bio netolerantan, što je kažnjavao prostu pripadnost nekoj grupi, kažnjavao nešto što ne ulazi u domen ljudske slobode. Da objasnimo prvo prvu razliku. Uzmite primer čoveka koji je nekog drugog iz proizvoljnog razloga držao u privatnom zatvoru. On dospeva na sud i biva osuđen na kaznu zatvora, ali se obraća sudiji sa pitanjem: kako Vi sada smatrate da imate pravo da meni učinite isto ono što sam ja uradio nekom drugom čoveku, a zbog čega me sada kažnjavate? Kako to da Vi smete da zatvarate ljude, a ja ne smem? Naravno da će na ovo pitanje sudija odgovoriti da oni ne rade istu stvar, i pored toga što je spolja
gledano i jedno i drugo zatvaranje, jer sudija, kao ovlašćeno lice, zatvara krivog, dok je osuđeni zatvarao nevine kao neovlašćeno lice. Osuđeni se osuđuje zbog nekog postupka, dok netolerantan čovek ne osuđuje postupke, nego biće nekog drugog
čoveka. Tako dolazimo do mogućnosti da razlikujemo govor koji smatramo da je nedopustiv i koji se dosta dobro može nazvati govorom mržnje, pri čemu govor mržnje i osuda govora mržnje nemaju ni izdaleka istu strukturu. Mislim da je nedopustivo govoriti na način koji nekoga isključuje iz mogućnosti da participira u zajedničkim vrednostima zbog nečega što ovaj ne može uopšte da promeni ili se ne može navesti ubedljiv razlog zašto bi ta promena služila zajedničkim vrednostima. Na ovaj način neko se osuđuje zbog onoga što on jeste, ne zbog onoga što čini, dok se netolerantan čovek osuđuje zbog jedne određene stvari koju čini, ne bilo koje, naime zbog netolerancije. Pri tom je zanimljivo da se
istinski netolerantan može biti samo u govoru. Sami ne-govorni postupci nikada ne mogu da tako jasno iskažu netolerantne namere. Samo govor može da jasno iskaže da neko osuđuje svaku varijantu nečijeg postojanja i to postojanje kao takvo.
Dve političke podele Ova ista razlika između osude konkretnih postupaka i osude nekoga kao takvog, deluje i kod razlikovanja koja se kod nas prave u političkom govoru. Na primer, zašto podela nedemokratsko-demokratsko, ako se koristi za ocenu političkih protivnika
najčešće i u principu nije primer netolerancije, dok razlika patriotsko-izdajničko najčešće i u principu jeste? Opet se radi o tome da naizgled onaj ko govori o nedemokratama nekoga diskvalifikuje, a diskvalifikuje ga pozivajući se na njegovo diskvalifikovanje nekog drugog kao izdajnika. Rade li oni istu stvar?
Iako se svaki pojam može koristiti na manipulativan način 38, demokratija i izdaja su pojmovi koji se različito odnose prema mogućnosti manipulacije u autoritativne svrhe. Ukratko, demokratija spada u pojmove univerzalnog morala, dok je izdaja pojam koji se prevashodno pojavljuje u partikularnom moralu. Preko etikete izdaje lako se mogu postizati autoritativne svrhe, dok je to teže preko pojma nedemokratičnosti, jer ovi pojmovi imaju bitne razlike. Najpre, biti nedemokrata nije kažnjivo, dok je izdaja kažnjiva po zakonu, iako se to dešava u veoma retkim slučajevima. Drugo, ocene o nedemokratičnosti, kada su prave, pozivaju se na javni govor koji je svako mogao da čuje, dok se ocene o izdaji obično pozivaju na radnje koje se ne vide i zavise od namere da se nanese zlo svojoj zajednici. To je i treća razlika: "nedemokrata" je ocena koja ne povlači zlu nameru, već može da povlači samo neznanje o principima demokratije, dok ocena "izdajnik" povlači zlu nameru. Izdajnik je najjača zamisliva politička osuda, razumljiva u svakodnevnom govoru, dok ocena o nedemokratičnosti ne izaziva ni blizu toliko
emocija. Ove razlike su ključne jer je glavna osobina autoritarne politike da drugačije mišljenje od svog vidi kao izdajničko, odnosno kažnjivo i zlonamerno. Sve ove spoljašnje karakteristike upotrebe ovih pojmova govore da ocena o nedemokratičnosti ne može lako da se iskoristi za eliminisanje političkih protivnika iz konkurencije, što ne važi za etiketu "izdaje". U stvari, izdaja je pojam kojim se
precizno može meriti prisustvo autoritarnog ili nedemokratskog u nečijoj politici, jer se on skoro nikada ne javlja u demokratskoj politici. To je vidljivo i iz činjenice da će autoritarna ličnost za neku vrstu izdaje smatrati svako drugačije mišljenje od svog, dok je veoma teško nekoga ko drugačije misli od nas, samo zbog
toga nazvati nedemokratom. S obzirom da se ocena o izdaji poziva na skrivene namere i radnje, ona se lako pretvara u nešto što se ne može demantovati, dok se ocene o nedemokratičnosti, kao što smo rekli, pozivaju skoro isključivo na javno 38
To je slučaj kada negativna ocena koju nosi neki pojam preteže u nekom govoru nad eksplikacijom njegovog sadržaja, koji se podrazumeva. Ovo izbegavanje eksplikacije pojma ponekad u stvari znači da nikakav održiv i smislen pojam i ne stoji iza negativne ocene.
izgovorene reči kojima su iskazani nečiji politički principi, a koje je svako mogao da čuje. Tako se pokazuje da, iako je pojam demokratije normativniji i komplikovaniji, o primeni tog pojma na konkretne pojave se može govoriti na objektivniji način od načina na koji se može govoriti o tome da li je neko izdajnik ili ne, iako je izdaja nešto što bi navodno trebalo da povlači konkretne postupke. Još jedna bitna razlika sledi iz činjenice da, za razliku od pojma nedemokratičnosti, pojam izdaje nema nikakav pozitivan pandan, jer društvo bez pravih izdajnika može biti i demokratsko i nedemokratsko, dok će društvo koje je odustalo od nedemokratičnosti naravno biti demokratsko. Kada se suprostavljate nedemokratičnosti jasno je za šta se zalažete, dok kada se suprostavljate pravoj izdaji još ostaje pitanje za kakvo društvo se zalažete. Demokratija je jednostavan pojam
koji definiše vladavinu u interesu naroda (građana) u dva smisla: ona je s jedne strane sistem koji im dozvoljava da različito misle bez straha, a, s druge strane, ona ostvaruje obećanja koja su odobrena na izborima. To znači da je, u najširem smislu, nedemokratska ona politika, koja sprečava različito mišljenje sa ciljem da se ne utvrdi da se ciljevi politike ne ostvaruju i da se neko ne pozove na odgovornost. Jedan detalj: u demokratiji nema "svako svoje mišljenje", jer se na taj način ne može utvrditi kako izgleda realnost, koja je neophodna da bi se odgovorna politika vodila. Tako se vidi da je u stvari glavna karakteristika demokratske politike da dozvoljava uticaj realnosti na samu sebe. Sve ove razlike jasno pokazuju da se ovim dvema podelama ne radi ista stvar, niti će se one u jednakoj meri javljati i u demokratskoj i u autoritarnoj politici. Jedna od ovih podela deo je demokratske politike, a druga deo autoritarne politike. Ostaje još samo jedan prigovor: šta ako su stvarno izdajnici? Ako se i složimo da je upotreba reči "izdajnik" po pravilu povezana sa ciljevima autoritarne politike, može li ona biti izrečena pod argumentom da je to istina i da istinu naravno treba reći bez obzira na sve? Može, ali uz velike ograde.
Najpre, prvo svoju ocenu morate da striktno ograničite na pojedince koje želite da optužite za izdaju, jer se etiketa o izdaji samo uz krajnje natezanje može primeniti na sve zastupnike ili birače suprotne političke opcije od vaše. Broj ljudi koji su skloni da namerno štete svojoj zajednici, što bi bio pojam izdajnika, prirodno je veoma mali. S druge strane, istorija pokazuje da veliki broj ljudi može biti za autoritarnu politiku, na svoju štetu. Potom, morate da precizno definišete izdaju tako da je jasno da po vama nije izdajnička svaka politika koja se razlikuje od vaše, pri čemu je i kriterijum za izdaju, upravo razlikovanje od vaše politike. Pored toga, čak i ako dovodite u pitanje tvrdnju da je broj mogućih izdajnika veoma mali i insistirate da ocenu o izdaji iznosite samo zato što je istinita, pošto ona najčešće ne može biti direktno proverena, da bi vaša tvrdnja ipak bila koliko toliko verodostojna vi se morate osloniti na to da po pravilu niste skloni sredstvima autoritarne politike. A to je ono što oni koji koriste etiketu izdajnika po pravilu nisu u stanju da urade. Upravo političari koji najviše govore o izdaji, istovremeno zastupaju i stav da je dozvoljeno lagati u političkoj borbi, a demokratiju proglašavaju za ideološki pojam. Za onoga ko ne želi da koristi sredstva autoritarne politike, a optužba za izdaju je jedno odo njenih glavnih sredstava, izdaja je nešto što se može javiti samo na krajnjoj margini političkog života, nešto što ne može da bude noseći politički pojam.
Otkud onda protivljenje ovoj podeli demokratsko-nedemokratsko? Ako su ovi argumenti vezani za razliku demokratsko-nedomokratsko, koja je nužna posledica postojanja pojma demokratije, dobri, kako je onda uopšte moglo doći do toga da se podela demokratsko-nedemokratsko dovodi u pitanje? Da bi dali odgovor na ovo pitanje mora se napraviti jedna bitna razlika: jedno je
dovoditi u pitanje da postoji primenljiv, određen i važan pojam demokratije, a nešto sasvim drugo tvrditi da nije dobro da u društvu postoji podela na demokratski i autoritarno nastrojene političke partije. Naravno da nije dobro da postoje autoritarne partije i realna podela na demokratske i nedemokratske partije. Pitanje je samo kako doći do društva u kome nema autoritarnih partija? Čini se da se
to ne može postići tako što se nedemokratske partije naprosto proglase za demokratske, a pogotovo je to nemoguće postići tako što se sam pojam demokratije i odatle izvedena pojmovna podela na demokratsku i nedemokratsku politiku dovodi u pitanje. Jer, ova poslednja strategija u stvari odgovara autoritarnim političarima budući da jedna podela u kojoj oni stoje na negativnoj strani nestaje i gubi svoju snagu, što je naravno u njihovom interesu. Drugi razlog da se dovodi u pitanje podela na demokrate i nedemokrate je taj da je ta podela loša, jer deli ljude, a ne postupke, i na neki način "demokrate" oslobađa od mogućnosti da budu nedemokratični u postupcima i obrnuto. Ovo je, naravno, takođe pogrešna upotreba pojmova demokratsko-nedemokratsko, jer se ta podela mora odnositi na postupke, a ne na biće nekih ljudi. Ukoliko se ona ustaljuje i gubi vezu sa svojim kriterijumom i pojmom demokratije, ona postaje mehanička i može da služi uskim političkim svrhama, ali to ne znači da se u nužno skraćenom političkom govoru neke partije ne mogu označiti kao autoritarne, onda kada se one dosledno ponašaju nedemokratski bez ikakvih nagoveštaja da bi mogli da razmisle o promeni te politike.
Dakle, bilo da se neko zalaže za konsenzus o demokratiji ili za odmerenu upotrebu ovog pojma samo na postupke, oba ova zahteva mogu biti pozdravljena - međutim, oba ova zahteva podrazumevaju da je pojam demokratije prihvaćen i određen i da se on ne dovodi u pitanje. Međutim, može se imati i sasvim suprotna strategija, da se podela ne demokratsko i nedemokratsko dovodi u pitanje iz principijelnih razloga kao podela koja je kao takva nešto pogrešno, pri čemu se najčešće sugeriše da je ona kao takva moralno neprihvatljiva, a kod Aleksandra Brkića se sugeriše i da je ona metodološki neprihvatljiva, jer svaka podela pravi istu vrstu pojmovne diskriminacije sprečavajući slobodu govora. Ako se sada upitamo zbog čega se u našoj javnosti tako često bira ova druga strategija, razlog bi morao imati veze i sa tim da se u jednoj strategiji pojavljuje realnost , a u drugoj ne. Ako izaberete da imate određen pojam demokratije, dakle pojam o nečemu što smatrate da je dobro, vi, s jedne strane,
fiksirate ono što smatrate za istinito u sferi vrednosti, a sama realnost takođe biva određena prema kriterijumu koji je sadržan u pojmu koji ste prihvatili: određeni postupci postaju demokratski i pohvaljeni, određeni postupci nedemokratski i zbog toga obeshrabreni i negativno određeni. Ovim se stvara neko ograničenje za postupke, iz koga proizilaze neke obaveze i ocene. Pojam demokratije osim što daje kriterijum vrednovanja, takođe i konstituiše određenu realnost, jer postupci koji su izvršeni u skladu sa pravilima demokratije, ne bi postojali da nije bilo tih pravila. Suprotna strategija koja dovodi u pitanje sam pojam demokratije iz principijelnih razloga, npr. kao osnovu za jednu navodno diskriminatorsku politiku, ali zajedno sa njim i sve ostale pojmove kao takve, ukoliko pretenduju da imaju intersubjektivno važenje, u stvari izbegava ovo suočavanje sa realnošću. Ukoliko nema merila, nema ni ocene da je nešto bilo progrešno. Razlog da izaberemo ovu mogućnost može biti bilo to što su u realnosti već prekršena sva moguća ograničenja koja bi proizilazila iz nekog univerzalno prihvatljivog vrednovanja ili to što se na taj način otvara mogućnost da se i u budućnosti deluje bez ograničenja. Nešto realno se naravno mora događati, ali se na ovaj način sprečava da ono bude prepoznato i ocenjeno po bilo kom kriterijumu. Tu dolazimo do onoga što predstavlja najdublji problem vezan za ova pitanja. Ako nastavimo sa ovom drugom strategijom - a neka njena varijanta usvojena je u većoj ili manjoj meri u širokom krugu - važni pojmovi će početi da se prazne od sadržaja, a sa njima i realnost, jer je realnost spoj realnog materijala i tih pojmova. Ograničenja koja realnost nameće, a čije poznavanje omogućava slobodno delovanje, jer sprečava udaranje glavom u zidove, nestajaće iz javnosti, a atomizirane individue koje su se osvedočile da je nemoguće uspostaviti saglasnost o realnosti i da se u tim uslovima svi zajednički poduhvati razbijaju o ograničenja realnosti, prepuštaće se rezignaciji i defetizmu. Tako će u ime slobode biti napušten svaki ogranizovan oblik zajednice, svaka intersubjektivno (a ne samo kolektivno) priznata vrednost, svaka pretenzija na univerzalno, što se dobro može opisati kao nihilizam, u našem slučaju, srpski nihilizam.
Trenutna situacija se pesimistički može opisati kao nulta tačka. I to ne zato što mi nemamo znanja i mišljenja, nego zato što smo većinom usvojili pogrešnu filozofiju koja opisuje status tih mišljenja. Ali i to se može vremenom promeniti. Da bi krenuli napred, moramo da principe koji su doveli do razgrađivanja realnosti i zajednice napustimo i okrenemo se inače u istoriji i filozofiji dobro potvrđenim principima. Ne treba da odustajemo od pojmova i podela, nego da se trudimo da pojmovi i podele budu pravi i da odgovaraju svrsi zbog koje se prave. Ne treba da govor protiv netolerancije proglašavamo za netolerantan, jer zajednica počiva na ograničenjima koja ne služe da ograniče slobodu, nego da je omoguće. Ne treba da olako pristajemo da su naša mišljenja samo izraz našeg specifičnog bića i da ih svako drugi može legitimno odbaciti, jer ona to nisu: mi smo sposobni da se odnosimo prema realnosti koja je ista za sve i da kontrolišemo uticaje svoje posebne prirode. Ne treba da odbacujemo pojmove i vrednosti kao proizvoljne, jer ih njihova nematerijalna priroda navodno čini takvima: pojmovi i vrednosti jednako se odnose na realnost i podvrgnuti su objektivnom kriterijumu. Moramo biti u stanju da odogovorimo na jednostavno pitanje: Za šta smo? Koje pojmove smatramo korisnim, koje vrednosti i merila smatramo ispravnim, koje stavove smatramo istinitim? Ako nam neko prigovori da mu tako nešto namećemo,
treba mu odgovoriti da u stvari on nama nameće društvo u kome ništa neće biti zajedničko, društvo individua ili kolektiva koji su nesposobni za univerzalno. (objavljeno 03.04.2006)
Autoritarno-demokratski rečnik Pošto značenja reči određuju njihove upotrebe, a one mogu biti razne, cilj ovog rečnika neće biti da pokrije sva značenja izabranih reči. Važna su samo značenja koja te reči zadobijaju u autoritarnoj i demokratskoj politici u Srbiji našeg vremena. Na primer, autoritarni političar u Americi neće Zapad koristiti kao univerzalno strašilo, nego će to biti promenljive sile zla koje se nalaze na drugim političkim stranama
sveta. Rečnik sigurno nije potpun, ali s obzirom da je svrha autoritarne politike ograničena, njen rečnik i ne treba da bude preširok. Ovo su najfrekfentnije reči, redom kojim su se nametale (najpre je dato značenje u autoritarnom rečniku, a onda u demokratskom):
Moral - aut. osnovni medijum autoritarne politike; kod jednostavnijih pitanja on je konvencionalan, ali kada počne da se primenjuje na komplikovanija pitanja postaje izraz interesa autoritarne grupe i, paralelno, biva zaštićen od kritike dem. pravila koja štite interese svih, neproizvoljna i ukorenjena u neku intelektualnu tradiciju i zbog tog imuna na uticaje iz sfere politike; moral se shvata kao ograničenje za politiku, a ne kao njen medijum
Sloga, jedinstvo - aut. fetiš autoritarne politike; autoritarne ličnosti zainteresovane su za slogu iz prostog razloga što se na taj način, ukoliko su one nosioci politike, eliminiše opozicija i kritika te politike; pored toga, jedinstvo se uzima kao da magično deluje na ostvarivanje ciljeva politike, npr. ne vidi se nikakav problem u tome da neka grupa može jedinstveno da skoči u neki ambis ili glavom krene u neki zid a da im jedinstvo neće nimalo pomoći dem. saglasnost je cilj svake rasprave vezane za osnovna moralna ili politička pitanja, ali se neslaganje i kritika u principu ne odbacuju; kvalitet politike presudno utiče na uspeh, dok je slaganje poželjno u onoj meri u kojoj se ne pojavljuju razlozi za kritiku
Izdajnik - aut. svako ko ne prihvata određenu autoritarnu politiku; izdajnik je suprostavljen narodu čiji je glasnogovornik autoritarni političar dem. ne pojavljuje se kao politička kategorija
Narod - aut. izmišljena grupa unutar nacije koja legitimiše autoritarnu politiku; ovoj grupi ne pripada niko ko dovodi u pitanje aut. politiku i ima svoje mišljenje - imati odvojeno mišljenje i biti izdajnik su jedno isto. dem. nacija - zajednica u okviru koje se odvija kulturni i politički život, pre se pojavljuje u pogledu sa strane i pri
upoređivanju sa drugim zajednicama nego u govoru u samoj zajednici; nikad se kao pojam ne suprotstavlja vlasti, kao da u društvu postoje npr. vlast, intelektualci i narod
Ideologija - aut. ono što počiva samo na volji neke grupe, što je stvar izbora i što zbog toga obavezuje samo njene pripadnike i ne podleže kritici; autoritarne ličnosti u ideologiju svrstavaju sve što ne postoji kao materijalna činjenica; pojam je najpre neutralan, ali dobija jače ili slabije negativne ili pozitivne predznake u zavisnosti od toga da li su neke ideje ili bilo kakvi stavovi prihvaćeni od strane neke autoritarne grupe ili su to stavovi njenih protivnika. dem. pretežno negativan pojam pod koji potpadaju ona mišljenja koja se na neki od načina štite od kritike; mišljenje kome je više stalo do delovanja na slušaoce, nego do istine
Istina - aut. ono što odgovara interesima autoritarne grupe dem. ono što odgovara stvarnosti
Lopovi, idioti, kriminalci, ustaše, psihopate, mafijaši - aut. politički protivnici dem. ove reči se ne koriste u politici
Nacionalni interes - aut. interes autoritarne grupe dem. zaštita prava i prosperiteta svakog člana društva (nacije)
Sloboda - aut. naizgled najcenjenija vrednost; u stvari, opredeljenje za otsustvo ograničenja, potrebno da bi autoritarna politika bila legitimna; sloboda se vidi i kao sloboda da se drugi ne priznaju kao izvor bilo kakve obaveze, otuda se prava sloboda vidi u izolovanosti dem. neophodno sredstvo da bi se ostvarili ciljevi prosperiteta; sloboda je moguća tek u uslovima zabrane kršenja slobode drugih (svakoga); sloboda postoji radi istine, sreće, zajedničkog dobra, a nije sama sebi svrha, niti je najviša vrednost
Razlike, podele - aut. pojmovne razlike, kao korištenje različitih kriterijuma, u principu su nepoželjne, jer podsećaju na protivljenje volji autoritarne grupe i na
slobodu mišljenja; podele su poželjne kada kriterijume postavlja autoritarna grupa dem. kada su pojmovne one su motor napretka, znak postojanja kriterijuma i ograničenja; podele su loše kada se odnose na deljenje ljudi prema osobinama koje ne mogu kontrolisati ili spadaju u prava koja ne štete zajednici; npr. loše je sa vrednosnim posledicama deliti ljude po nacionalnosti, rasi, polu itd. ili im zamerati političke razlike kao takve
Borba, sila, rat - aut. stanja za koja je autoritarna politika dizajnirana, jer su to stanja u kojima su suspendovana univerzalna ograničenja; autoritarna politika svoje okruženje vidi kao iracionalno i neprijateljsko, zbog toga se u takvom odnosu ne može pozivati na nešto univerzalno, već preostaje samo sukob dem. granična i nepoželjna stanja; kada nisu preduzeta u nuždi, njihovo iniciranje smatra se izrazom slabosti; borba je prihvatljiva kao takmičenje ili odbrana
Nepravda - aut. autoritarna politika sav svoj smisao vidi u delovanju koje se tiče neke nepravde; preferira se uzvraćanje istom merom u odnosu na ispravljanje nepravde; zbog toga se o kriterijumu pravde ne raspravlja (jer kriterijumi ograničavaju apsolutnu slobodu) dem. nepravda se posmatra kao nepoštovanje univerzalnog poretka, a njeno ispravljanje kao njegovo osnaživanje; raspravlja se o kriterujumu pravde; politikom se ostvaruju prvenstveno ciljevi koji stvaraju novu vrednost, a ne traže povraćaj oduzete vrednosti
Poniženje - aut. dominantno i trajno osećanje koje se javlja u autoritarnoj politici; neko poniženje je razlog raskidanja prećutnog ugovora sa širom zajednicom dem. poniženje je pre sramota za onog koji ponižava nego za poniženog; dem. politika želi da se oslobodi osećanja poniženosti
Ponos - aut. osećanje koje bi trebalo da prati sve poteze aut. politike, negacija poniženja dem. osećanje koje nastaje sa našim uspehom ili uspehom nekog nama bliskog
Dostojanstvo - aut. proizvod autoritarne politike dem. osobina koja se pripisuje onome ko brani i poštuje univerzalne norme
Hrabrost - aut. suprotstavljanje okolini, izlaganje riziku, najviša hrabrost je svestan izbor prirodnog stanja sukoba ili rata dem. dem. politika pored hrabrosti ceni promišljenost i znanje, posebno znanje o univerzalnim pravima i upornost da se ta prava brane; hrabrost je odbrana tih normi pod rizikom za vlastiti život
Uvreda - aut. protivljenje autoritarnoj volji; bilo kakva negativna ocena aut. politike; autoritarna ličnost želi da izjednači želje i stvarnost i protivi se svakom suprotstavljanju njenim željama; autoritarna politika je u svom elementu kada deluje iz nekog jakog osećanja dem. uvreda je takođe poniženje za onoga koji vređa; u dem. politici postoji napor da se ne dela pod uticajem osećanja uvređenosti
Zapadno, Istočno, srpsko, hrvatsko, albansko itd. - aut. vrednosne ocene dem. odredbe stvarnosti
Zapad - aut. zajedničko ime za Ameriku i zemlje Evrope koje se vide kao apsolutno zle i trenutno svemoćne; zle namere onemogućavaju svaku zajedničku vrednost sa članovima ovih nacija, a svemoć objašnjava zašto aut. politika ne može da postigne obećane rezultate; protivnici aut. politike od Zapada primaju naloge dem. aut. etiketa; strana sveta na kojoj se nalaze dominantni faktori u međunarodnoj politici; zemlje čija je kultura dala, baš kao i istočna, nemali doprinos srpskoj i svetskoj kulturi
Patriota - aut. pripadnik nacionalističke autoritarne grupe dem. čovek koji želi dobro svojoj zemlji
Demokratija - aut. neomiljena kao ograničenje aut. vladavine, kuđena kao odsustvo čvrste ruke; diskvalifikovana kao zapadni izum; iskorišćena kao vladavina većine onda kada većina podržava aut. politiku dem. - vladavina u interesu naroda prema utvrđenim i proverenim pravilima; duh demokratije je duh opšteg interesa
nasuprot partikularnom interesu; demokratija nije sleđenje volje većine u svim pitanjima - npr. u slučaju da većina želi stanje bez zakona, demokrata (onaj koji želi da dela u ineteresu svih) bi bio protiv volje većine
Mondijalisti - aut. oni koji u okolnom svetu ne vide neprijatelje. dem. etiketa iz aut. rečnika, pojam kome se ne može dati neko korisno pozitivno značenje
Globalizacija - aut. negativan proces vidjen isključivo kao nasilje nad malim narodima od strane moćnih i bogatih; odgovor na globalizaciju vidi se u izolaciji dem. realan proces povezivanja na svetskom nivou i proces ujednačavanja političkih, kulturnih i ekonomskih normi; ima pozitivne i negativne strane. ... (Rečnici obično nemaju zaključke - pa i ovo neće biti zaključak - ali se iz rečnika može učiti i kasnije se na osnovu tog znanja može prepoznati i razumeti jezik koji neko koristi. A poznavanje jezika je osnova za raspravu, ukoliko se u njoj vidi nešto pozitivno) (objavljeno 18.04.2006)
Pogrešna politika Bez sumnje će biti reči o srpskoj politici pod ovim naslovom. Međutim, ne može se napisati ni ovaj naslov ni ova prva rečenica, a da ne nastane nesporazum sa dobrim delom naše javnosti. Najpre, "pogrešna politika": da li to uopšte postoji? Nema li i tu svako svoje mišljenje? Kada ste, na primer, čuli nekog političara da Vam je izložio na suvisao način u čemu se sastojala greška politike koju je vodio, a da to u stvari ne bude skrivena pohvala, kao kad se kaže da se previše verovalo u pravdu ili nešto tome slično? "Pogrešna srpska politika" je još veća sablazan: nismo li godinama
tragali za srpskim zemljama, okupljali sve Srbe u jednu državu, delili politiku na srpsku i antisrpsku, sprečavali "zatiranje svega što je srpsko"? Ne nosi li i nedavna
podela izražena na referendumu u Crnoj Gori, inače nastala u poslednjim godinama, takođe srpski predznak? U već dobro poznatoj kontroverzi oko radikalskog pozivanja Ratka Mladića na samoubistvo, poslanica rezimira: "Možda nije hrišćanski, ali je srpski" i time udara taj konačni pečat na sva pitanja, jasno ističući kriterijum kojim se
rukovodi. Kod nas je za deo javnosti srpsko postalo kriterijum za istinito, moralno i dobro, umesto da bude obrnuto, da istinito, moralno i dobro, budu kriterijumi kojima ćemo procenjivati sebe same i ono što je naše - srpsko. I tu dolazimo do glavne greške u srpskoj politici: ovo napuštanje univerzalnog, njegovo podređivanje nečem partikularnom, proizvoljnom, materijalnom, kao što je prosta oznaka porekla iza koje se može kriti sve i svašta, ovo odbijanje da se vlastitost meri prema nečem što je nezavisno od njene volje i više od nje, i obrnuto, merenje tog višeg vlastitim proizvoljnim aršinima, krajnji je uzrok loših ishoda srpske politike. Jer, loš ishod u stvari ne povlači obavezno grešku u nekoj "politici". Npr. na utakmici možete biti poraženi, iako ste igrali najbolje što možete. Iako se o vašim greškama možda ne može govoriti, ipak će biti neprimerene rečenice da nije od vas zavisio rezultat i da vi niste odgovorni za poraz. Takođe, čak i u tom slučaju, racionalno će biti da protiv istog protivnika ne igrate ponovo na isti način. Međutim, analogija sa ovim primerom nije dobar opis srpske politike. U primeru sa utakmicom stalna je želja za takmičenjem i igrom, koja je moguća samo pod nepristrasnim pravilima, dok bi se srpska, osobito spoljna, politika mogla dobro opisati kao želja da se više ne igra, da se više nema ništa sa bivšim protivnicima i takmacima. Kako, ko i zašto je doveo do ovakve psihološke situacije, manje je važno, od perspektive da se iz nje izađe. Iz krhotina nekadašnjeg jezika može se naslutiti, da smo mi smatrali da smo u prethodnom periodu nešto učinili za druge, finansirali, zaostajali u njihovu korist, branili ih ili šta već, onda smo zatražili da nam oni to vrate, a kad ovi nisu hteli, onda smo rešili da prekinemo tu razmenu i da nemamo
više ništa s njima, prethodno uzevši sve svoje sa terena. Ova želja da nemamo više ništa s njima, želja za konačnim istorijskim rešenjima, razgraničenjima, čistim
računima za sva vremena, želja za namirivanjem dugova, a ne za novim stvaranjem, proglašena je urgentnom i, čak ne ni javno, ali ipak izgleda dominantno u krugovima koji su odlučivali, nametnuta kao vodilja srpske politike. Želja da se raskrsti sa drugima, da se izbegnu "poniženja", "žrtvovanja", "popuštanja", "iskorištavanja", a kasnije i reakcija na frontalne nepravedne i rasističke tretmane u zapadnoj i hrvatskoj javnosti, dovela je do toga da je dobro postalo samo ono što je srpsko, dok se loše počelo meriti time da u njemu ima stranog porekla, porekla na Zapadu ili kod drugih balkanskih naroda sa kojima smo ratovali ili kod bilo koga. Problem sa ovim opredeljenjem je u tome što se, ako se uopšte želi imati nešto npr. sa istinom, onda se obavezno ima nešto i sa drugima, jer je istina univerzalna, jednaka i jedna istina za svakoga. Tako se desilo da se, kada se ova logika okrene na drugu stranu, pravi Srbin postaje kada se nema ništa sa drugima, a za to je potrebno da se raskrsti sa univerzalnim vrednostima i jasno pokaže da drugi i istina nekoga uopšte ne obavezuju. Međutim, tada njegov položaj postaje u potpunosti oslonjen na njegovu fizičku snagu i stihiju sudbine, u njemu je prava "nesrećna svest", svest koja nastaje kada mislimo da smo u ratu i uzajamnom nipodaštavanju sa svima ostalima, okrenuti nasuprot od zajedničke igre i istine. Ovako samozaljubljeni, sami, bez korektiva u nečem izvan nas, teško postižemo bilo kakav cilj, a kriterijum nam postaje nešto apstraktno i prazno, kao što je oznaka " naše". Prigovori da su "Srbi" bili, ili još uvek jesu, predmet rasističkog tretmana u poslednjim godinama, u kome je srpsko bilo sinonim za nešto krajnje negativno, često bez ikakvih ograda i obzira koje ja upravo ovde tražim, ne menja ništa na stvari. Ako neko radi nešto što je moralno zabranjeno, ne treba u tome tražiti povod da vi radite isto. Ako neko u "sprskom" vidi nešto samo negativno, ništa bliži istini neće biti ni onaj koji u srskom vidi kriterijum za pozitivno, a u tuđem kriterijum za negativno.
Pri tom, može da se učini da se time što se oznaci srpskog oduzima status moralnog kriterijuma, čini nešto čime se na taj način uzvišena oznaka ponovo unižava i da onaj koji ne smatra da je srpsko kriterijum za dobro, smatra da je ono kriterijum za loše, da se stidi svoje nacije itd. Ništa nije dalje od istine. Upravo oni koji srpsko uzdižu na pijedestal moralnog kriterijuma, čine našem društvu najgoru moguću uslugu. Na taj način se najpre deli samo srpsko društvo, jer nikad se ne može desiti da svi ljudi pristanu da univerzalne kriterijume zamene proizvoljnim, empirijskim kriterijumima. Sve što se na taj način može postići su apatija i međusobno udaljavanje i nerazumevanje. S druge strane, takvo društvo se odriče svih svojih prava u odnosu na spolja, jer sva prava počivaju na konsenzusu i univerzalnim pravilima, takođe sva prava se postižu onda kada se na nepristrasan, naravno ne-srpski (u smislu kriterijuma) način, pokaže da je istina da su neka prava prekršena. Ljudi koji na ovaj način doživljavaju ono što je srpsko, samo su deo srpskog društva. U srpskoj kulturi je veoma jaka univerzalistička crta, što je verovatno posledica integrativne i otvorene uloge Beograda, kao glavnog grada, i Srbije, u staroj Jugoslaviji, i relativno sređenog i dobrog života koji je prirodno težio stvaranju, a ne osveti ili namirivanju dugova. Ali, u novije vreme, ova univerzalistička crta denuncirana je kao izdajnička, jer u svetu srpskog i nesrpskog postoje samo empirijski kriterijumi, i ako ste protiv da srpsko bude kriterijum za dobro, verovatno ste da to bude hrvatsko ili evropsko itd. U stvari, srpstvo kao prosta oznaka porekla i tradicije ima neuporedivo širi opseg i važenje od srpstva kao kriterijuma za dobro, koji se kao i svi slični kriterijumi može samo odbaciti. Ovo napuštanje idealnih kriterijuma u ime nečeg empirijskog i materijalnog, kao što je oznaka porekla, nije samo manja greška u kulturi, ona je direktno suprotna normalnom kulturnom kretanju. Na taj način se može rasparati celokupno kulturno tkanje, i ne samo kulturno, već i političko. Jer, na primer, srpska matematika ili fizika, srpska psihologija, filozofija ili srpska ekonomija ili politika, mogu postojati samo kao oznake porekla, ali ne postoji neka posebna matematika ili fizika za Srbe, posebna psihologija, filozofija ili principi
ekonomije ili politike, koji ne bi važili za ostale narode. To znači da je kriterijum za sve to potpuno nezavisan od onoga ko se trenutno bavi njima, a tražiti npr. srpsku matematiku, sa različitim istinama koje važe samo za Srbe, koja bi bila samo srpska i deo srpskog " identiteta", siguran je put ka zaključku da je matematika potpuno nerazumljiva nauka bez ijedne etablirane istine. Isto je i sa drugim disciplinama koje smo naveli. Trenutna srpska politička situacija bi se na nešto duhovnijem planu mogla opisati kao stanje u kome više nema idealnog sveta , u smislu da više ne važi nijedan princip,
stanje u kojem se nijedan stav nije ukotvio u nepristrasnoj istini. Prateći fenomeni tog stanja su drastične podele oko skoro svih pitanja, apatija građana, otvoreno napuštanje primerenih kriterijuma u korist političke pripadnosti, kao što je podela preduzeća strankama putem koalicionih ugovora ili nemešanje stranaka u "tuđa" ministarstva, otvoreno ignorisanje javnosti ili najnovije "nemešanje u kadrovska rešenja" drugih stranaka. Sve ovo su u potpunosti besmislena ili neprimerena pravila koja se sasvim javno poštuju, iako većina ljudi, pa čak i sami akteri, na neki način moraju znati da su ona pogrešna. Duhovna konfuzija u kojoj se našla dominantna srpska javnost posle rezultata crnogorskog referenduma takođe je rezultat delovanja ove pogrešne kulturnopolitičke matrice. Naime, prve reakcije su u delu javnosti bile potpuno apokaliptične. Na naslovnim stranama bili su naslovi "Kraj" i "Gotovo je", "Politika" je izveštavala kako su Srbi u Crnoj Gori "u strahu", i da se pitaju i takva pitanja kao što je "gde ćemo sada da se molimo", na naslovnoj strani bili su stanovnici sela koji svi žele da prodaju svoja imanja i da se sele u Srbiju, urednici novina su zapisivali da će im nedostajati Miločer. Sve to pokazuje da je rezultat referenduma shvaćen kao kraj svakog srpskog prisustva u Crnoj Gori, čak i turističkog, baš po modelu "zatiranja svega što je srpsko" Zašto? Zar je moguće da se 45% odraslog stanovništva jedne države plaši da će biti apsolutno poništeno u svim aspektima svog postojanja? Ili se radi o nečem sasvim drugačijem: da su ljudi koji su vremenom naučeni da je srpsko kriterijum za sve, onda kada su videli da će morati da žive u Crnoj Gori, gde su uostalom i dosad živeli, osetili da se svet ruši, iako se realno rušila samo matrica
jedne politike, a strah je bio vezan za strah koji je jedna autoritarna politika širila kao sredstvo kontrole i homogenizovanja građana. Sa rezultatima referenduma je u stvari jedan kriterijum pokazao svoju slabost, odnosno, pokazao da je kriterijum koji je neprimeren i to u situaciji u kojoj nikakvom drugom kriterijumu nije dat legitimitet u javnosti. Verujem da veliki deo srpskocrnogorske konfuzije može da se duguje ovoj duhovnoj situaciji. Odbijanje da se rezultati referenduma priznaju i od strane crnogorske opozicije i od strane srpskih vlasti pokazuje taj zastoj, ćorsokak, u kome karta koja se jedina smatrala ispravnom pokazala kao slaba, a drugih karata nema. Strah koji se verovatno oseća u Crnoj Gori je i strah od nastavljanja logikom kojom se ušlo u referendum, a koja naravno vodi u dalje podele i ko zna šta još. Kuda vodi ta logika, vidi se po reakciji radikala: "Što se Srpske radikalne stranke tiče, građani Crne Gore biće podeljeni na dve grupe, na Crnogorce i Srbe" (tek da se vidi da radikali nisu protiv podela), a SRS će Srbima pomoći da traže i ostvare sva prava "nacionalnih manjina" sve do "prava na samoopredeljenje, na veliki stepen autonomije i prava na specijalne veze sa maticom Srbijom". Dakle, SAO Severna Crna Gora i Herceg Novi i SAO Pola Podgorice, a sve to da bi se teritorijalno ogradilo važenje jednog kriterijuma koji se nikako ne može učiniti zaista važećim. Da to nije prevelika cena koju bi trebalo platiti da bi se održavao jedan pogrešan kriterijum za ono što je dobro? Ako su "Srbi" nacionalna manjina u Crnoj Gori, ko je nacionalna većina - pošto svih ostalih, koliko vidim, ima manje, osim Ne-Srba? Zar se ne vidi da je sintagma "razvod među braćom", koja se pojavljivala u naslovima novina, besmislena? Doduše sve to, po radikalima, verovatno ima i jednu prednost, nećemo imati ništa sa "Crnogorcima".
Nije teško zaključiti da su ova logika i politika koja je na njoj zasnovana pogrešne. Cilj kome one teže je neodrživ i protivrečan, protivan normalnim životnim težnjama. Ovo ništa iz "nećemo imati ništa sa drugima" postaje polako metafora za srpski vrednosni kriterijum. Ništa je bolje nego nešto. Nešto je možda zajedničko sa nekima drugima, što bi moglo da ugrozi naš identitet. Gledajmo da nešto, ako mora
da bude, bude srpsko, što manje vezano za bilo koga drugoga. Najbolje da bude ograđeno granicom, da ne dođe do naknadnih dodira. Ako drugi krenu prema nama sa nečim, odmah se opredeljujmo za suprotno, pa makar to bilo ništa. A i među Srbima ima Antisrba. I s njima ne treba imati ništa. Ova logika je problem i u samoj Srbiji, a ne samo u njenim odnosima sa okruženjem. To možemo, za kraj ovog teksta, pokazati na primeru novog ustava, koji je naprasno vaskrsnuo kao tema kada je Srbija dobila od drugih nezavisnost kojoj se nije obradovala, a problemi sa ministarstvima sa saveznog nivoa pojačali nesporazume među koalicionim partnerima. Naime, ustav je upravo nešto zajedničko, skup obaveza i pravila koje su svi prihvatili jer shvataju da vlast nečim treba odrediti i ograničiti u interesu svih građana. Pravi ustav posledica je društvenog konsenzusa, i rezimira taj konsenzus, a on je moguć samo ako kriterijum za ono što je dobro ne bude ono što je naše, ovog puta naše u smislu politike. Nije teško zaključiti da je Srbija po svom duhovnom stanju danas najdalje što se može biti od ustava, jer je najdalje od duhovnog stava koji priznaje da postoji nešto što je istinito i jednako za sve strane jednog društva. I to nije loše da se zna. Možda će biti pokušaja da se stranke slože oko ustava vođene dnevno-političkim interesima, dakle da se slože samo da bi se postiglo nešto drugo, a ne zato što zaista priznaju ispravnost pravila koja usvajaju i to da su ta pravila nešto što je svima zajedničko. Ali, to će ići veoma teško. Ustav je naime nešto, a u Srbiji je izgleda ništa bolje nego nešto. (objavljeno 07.06.2006)
Teorija političke odgovornosti Kao i svi ostali, ljudi koji se bave politikom odgovorni su sebi (svojim principima) i drugim ljudima. Naravno, njihova odgovornost je veća od odgovornosti običnog građanina jer su oni preuzeli odgovornost za ciljeve koje su obećali da će realizovati,
a takođe su odgovorni i za ciljeve koji se podrazumevaju, kao što je zaštita prava svakog građanina i makar održanje na istom nivou njegovog prosperiteta. Principijelnu odgovornost za ove ciljeve zapravo imamo svi, ali su društvene zajednice uređene tako da funkcije koje su potrebne da bi se zajednica održavala obavljaju određeni ljudi, koju su preuzeli na sebe odgovornost za te funkcije. Dakle, situacija je veoma jednostavna, političari su odgovorni za konkretne ciljeve čiju su realizaciju obećali i za funkcionisanje društva kao pravom i zakonima uređene zajednice, u kojoj ne vladaju prirodni zakoni nego zakoni društva. Naše pitanje ipak
mora biti: kako onda dolazi do toga da je primena ovih kriterijuma tako difuzna i neodređena da su moguća potpuna neslaganja oko ocene učinka nekog političara, a da oni sami nastavljaju političke karijere ili zahtevaju zasluge, nezavisno od učinaka koji ih prate, kao da te relacije između njihovih obećanja i realnosti ne postoje? Da bi došli do odgovora i do skice za teoriju političke odgovornosti pomoći ćemo se filozofijom Karla Popera. Ne zato što je ova filozofija bez mane: Poper dosta pristrasno i nepromišljeno tumači filozofije svojih prethodnika Platona i Hegela, a uz to je sklon da bude prestrog u postavljanju kriterijuma za odbacivanje teorija koje smatra pogrešnima. Međutim, Poper je dao jednu jasnu i dosta dobru teoriju o tome šta se zahteva od neke teorije da bi joj mogao biti priznat status naučnosti. Ukratko, naučna je samo ona teorija koja ima empirijski sadržaj, odnosno koja specifikuje neka intersubjektivno ili empirijski utvrdiva stanja za koja tvrdi da će se dogoditi. Poper kaže da teorija ili mora specifikovati uslove pod kojima će biti opovrgnuta, odnosno opisati događaj koji je opovrgava ili ne treba da bude smatrana za naučnu teoriju. Naučna teorija može biti netačna ukoliko je neki događaj opovrgne, ali teorija bez empirijskog sadržaja nije ni pokušala da bude tačna: ona ne doprinosi rastu znanja, već je formulisana u sasvim druge, nenaučne svrhe. Takva teorija, iako je puna raznih tvrdnji, u stvari se ne obraća našim saznajnim moćima u želji da poveća naša znanja, već želi da promeni naše vrednosti i naše ponašanje u svoju korist. Postoji potpuna analogija ovog modela sa politikom. Kao što je teorija koja ima empirijski sadržaj koji je otvoren za opovrgavanje naučna, tako je politika koja
postavlja konkretne ciljeve koje tvrdi da će ostvariti u mandatu za koji se kandiduje i ostavlja otvorenom i slobodnom raspravu o tome da li su se ti ciljevi dogodili demokratska. To još ne znači da je svaka demokratska politika uspešna, ali se
pretpostavlja da u realizaciji obećanog cilja politika i javnost nalaze nepristrasan kriterijum koji će određivati da li je neka politika dobra, a u samoj želji da se nešto konkretno učini za druge kriterijum da li je neka politika demokratska - što će reći okrenuta ka interesima građana. Autoritarna ili nedemokratska politika bi u ovoj analogiji stajala tamo gde i teorije bez empirijskog sadržaja. Njen cilj nisu interesi građana, već isključivo interesi političara koji je formuliše. U postojanju konkretnih ciljeva u nekoj politici i u načinu na koji se obezbeđuje da ispunjavanje ciljeva bude nepristrasno procenjeno u slobodnoj diskusiji, nalazi se još jedan precizan i nepristrasan kriterijum za demokratsku politiku. A to je ono što nas ovde najviše interesuje. Na ovaj način smo ustanovili osnovne kriterijume za vrednovanje neke politike. Neko može da prigovori da su ti kriterijumi previše formalni, jer unapred ne isključuju ciljeve za koje bi neko smatrao da su nespojivi sa demokratskom politikom. Taj problem postoji i kod naučnih teorija - često postoji pritisak da se kao nenaučna proglasi teorija koja je zasad samo suprotna našoj teoriji i koju smatramo pogrešnom, ali se ispravna metodologija mora tome suprotstavljati. To znači da nam činjenica da smatramo neki cilj pogrešnim izborom iz razloga što je npr. nerealno postavljen, ne daje za pravo da politiku koja želi da ga ostvari odmah proglasimo nedemokratskom. Drugim rečima, sve ciljeve, pa i one sa kojima se ne slažemo, treba da podvrgnemo ispitu realnosti, a ne da ih prikazujemo kao zabranjene samo zato jer su, po našem mišljenju nerealni. Odatle sledi da ima smisla pozivati na odgovornost čak i zbog neostvarivanja ciljeva koje sami ne bi izabrali jer ih smatramo nerealnim, iako ih smatramo dopuštenim. S druge strane, neki ciljevi su moralno zabranjeni ili vode temeljnim štetnim posledicama, pa je političar koji preduzima da ostvari takav cilj podložan osudi zbog same težnje da ih ostvari. Tada nesposobnost da se ostvari takav cilj, iako jednako čak i ona govori nešto loše o tom političaru, u stvari proizvodi dobre posledice. Međutim, i pored često katastrofalnih rezultata politika, danas se
relativno retko dešava da se otvoreno proklamuje moralno zabranjen cilj - glavni problem su u stvari nedopuštena sredstva. Kada bi naše društvo bilo demokratsko onda bi u njemu preovlađivala rasprava o uslovima realizacije preuzetih ili predloženih ciljeva, međutim, pošto to nije tako, kod nas u javnom govoru preovlađuju načini da se odgovornost izbegne. Demokratski političar je čovek koji želi da postigne nešto što znači i drugim ljudima: budući sposoban i okrenut dobru drugih, njemu odgovara i javni govor o uslovima realizacije politike. Autoritarni političar je suprotnost: on ne želi da iznosi nikakve konkretne ciljeve čije bi realizovanje nešto značilo i drugim ljudima, dok bi neuspeh u realizovanju tih ciljeva ukazivao na njegovu nesposobnost: sve je to za njega prezahtevno i prekomplikovano, a s obzirom na njegove sposobnosti, u tom slučaju je verovatno da bi poverenje u njega veoma brzo nestalo. Zbog toga je njegov interes da se koncept odgovornosti za realizaciju konkretnih ciljeva nekako protera iz politike. To je ipak moguće, iako većina ljudi, kada su racionalni, zna da je to neophodan uslov za dobru politiku. Naša politika pruža obilje načina kako da se to postigne. Počećemo od najjednostavnijeg: negiranja da se negativan ishod desio. Tu situacija iz prošlog proleća sa Crnom Gorom pruža primere koji su zanimljivi, jer su izraženi jezikom koji je i bukvalno negirao da se dogodilo nešto što je očigledno, samo zato jer se nije poklapalo sa ciljevima čija je realizacija preuzeta. Funkcioner DSS-a Miloš Aligrudić najpre je, neposredno posle referenduma, naglašavao da "bez obzira što se stvari čine očiglednim u ovom trenutku, one se samo takvima čine", da bi kasnije tvrdio da se ništa nije dogodilo, jer i dalje postoji Srbija i Crna Gora samo bez Crne Gore, budući da je Srbija označena kao pravna naslednica SCG. Međutim, kasnije je Aligrudić rekao i nešto zanimljivije, naime, da je ideja zajednice Srbije i Crne Gore, ideja koja može da bude aktuelna 100 godina. Ova primedba dobro pokazuje zašto je potrebno da se cilj politike konkretizuje kao ostvariv u mandatu za koji se konkuriše, jer ovo prebacivanje na ideje koje mogu da traju 100 godina precizno opisuje taj način da se odgovornost za ono što se događa ovde i sada skine sa sebe. Najpoznatiji primer negiranja negativnog ishoda naravno je proglašavanje pobede nad NATO po završetku rata iz 1999. godine. Ovaj očigledan primer negiranja sigurno je igrao
veliku ulogu u stvaranju uslova da se stara politika skine sa vlasti. Lično sam tako posmatrao 5. oktobar, kao kraj politike koja ne može da ostvari nijedan cilj, a ciljevima se služi samo u demagoške svrhe. Međutim, danas se pokazuje da ta naizgled očigledna lekcija u stvari nije naučena, jer politička matrica nije promenjena. Samo je jedan akter politike promenjen. Sledeći način da se izbegne odgovornost sastoji se jednostavno u vođenju politike
bez postavljanja ciljeva koji mogu biti realizovani u mandatu. U našoj podeli ovaj način predstavlja krajnost u pogledu nedemokratičnosti neke politike, jer se nijedan cilj ne razmenjuje sa građanima kao nešto za šta će političari u budućnosti biti odgovorni. Mi u radikalima imamo političku stranku koja neguje ovaj put, jer, kad se bolje pogleda, politika radikala nema nikakav "empirijski sadržaj" o kome smo ranije govorili. Ako pratite izjave radikala, videćete da se većina tih izjava odnosi na povezivanje političkih protivnika sa ljudima ili događajima koji se posmatraju kao nešto izrazito negativno. Stanje koje se želi postići je stvaranje negativnih etiketa ili oznaka, odnosno stanje u kome samo pominjanje političkih protivnika ili entiteta koji su sa njima u vezi stvara pežorativni kontekst i negativne asocijacije. U toku aprila i maja 2006. vođene su kampanje da bi se to uradilo sa "Zapadom" i sa "B92", dok su politički protivnici redovno pominjani uz reči "lopov, ustaša, idiot" itd. Ekstremni primer kako se dolazi do takvih rečenica je izjava da je "G17 održavao miting na Klintonov rođendan". Ogromna većina izjava služi samo tome. Te izjave često prati patos koji govori o tome da politički protivnici i njihovi mentori, na primer, smatraju da su "naša deca gora od druge dece". Ako radikali govore nešto za šta bi se moglo očekivati da bude realizovano, npr. hapšenja političkih protivnika po dolasku na vlast, to su očigledno ciljevi koji su vezani samo za njihove interese. Naravno, pritisak racionalnosti ipak dovodi do toga da se nekakvi širi ciljevi, koji bi se mogli ticati i nekoga drugoga, moraju navesti. U slučaju radikala taj problem je na sasvim jasan način rešen postavljanjem maksimalnih ciljeva. Čuvena linija Karlovac, Karlobag, ... je primer takvog cilja: on je neostvariv u mandatu za koji se poverenje traži, ali po njihovom mišljenju jasno pokazuje ko se zalaže za "nacionalne interese", a ko ne. Ipak, postoji slučaj u kome su radikali obećavali neki konkretan cilj: radi se o obećanju da noga stranog vojnika neće kročiti na Kosovo i Metohiju. Da se radi o
konkretnom cilju za koji žele da preuzmu odgovornost, a ne samo o cilju koji bi služio za zamajavanje lakovernih, radikali su naglasili tako što su obećali da će sami snositi neke negativne konsekvence ukoliko cilj ne bude ostvaren - podneće ostavke na učešće u vladi. Poznato je šta je u realnosti od toga bilo: radikali se posle nekoliko nedelja vraćaju u vladu, sa obrazloženjem da neće valjda izdajnicima ostaviti da se bave politikom. Ova pokušaj radikala da vode odgovornu politiku, pokazuje precizno smisao priče o izdajnicima. Ona služi tome da političar može da kaže: dobro, mi smo nesposobni, ali oni - oni bi namerno činili zlo. Dakle, osnovni način da izbegnete odgovornost je da ne obećavate ostvarenje bilo kakvih ciljeva. Ako morate, kao što smo već pomenuli, treba da imate spremne
maksimalne ciljeve. Ciljevi koji su ostvarivi lako se istiskuju maksimalnim ciljevima. Svaki realan cilj, pošto je realno manje od željenog ili maksimalnog, onda se proglašava za izdaju nacionalnih interesa. Pošto se radi o budućnosti, veoma je teško u trenutku kada ciljevi nastaju prepoznati dokle ide granica koju realnost postavlja pred te ciljeve. Međutim, to je moguće. U svakom slučaju, ostvarivanje ciljeva koje je neki političar obećao mora se zadržati kao kriterijum njegove politike. Na primer, dominantan cilj srpske politike u prvoj polovini devedesetih bio je "Svi Srbi u jednoj državi". Šta se događa sa tim ciljem? U trenutku kada se pokazuje da od realizacije tog cilja nema ništa, kada izbegličke kolone dolaze u Srbiju posle akcije "Oluja", najpre se u TV Dnevniku o tome izveštava u poslednjim minutima, a onda tadašnji predsednik Milošević drži govor u kome kaže da ljudi u kolonama treba da Srbiji budu zahvalni zbog podrške koju im je pružila u njihovoj borbi. Smisao ove izjave je jasan: cilj koji se ruši nije bio cilj moje politike, nego je to tuđi cilj koji sam ja iz solidarnosti podržavao, ali ja nemam odgovornost za njega jer ga ja nisam ni formulisao. Ovaj izgovor naravno nije valjan. Obećanje o Srbima u jednoj državi bilo je Miloševićevo obećanje, tako da je nevažno ko ga je prvi formulisao ili čije potrebe bi taj cilj u najvećoj meri zadovoljavao. Takođe, logika ostvarivanja takvog cilja ukazivala je da lider matične države mora da na sebe preuzme odgovornost za njegovo ostvarivanje ili da mu se usprotivi, ukoliko smatra da je takav cilj neostvariv. I na kraju, formalno nedemokratska vladavina Slobodana Miloševića je naglašavala
da on ne želi da deli ni sa kim zasluge za pozitivan ishod te politike, tako da se onda mora prihvatiti puna politička odgovornost i za negativan ishod. Političar može takođe da situaciju predstavlja beznadežnom, bilo zbog ogromne
jačine neprijatelja, bilo zbog potpunog ignorisanja pravde kome je neprijatelj ili sudija sklon. Poruka je da se ciljevi ne mogu ostvariti jer je situacija apokaliptična: svetom vlada zlo koje pri tom ima ogromnu snagu. U našem slučaju ogromna snaga SAD ili Zapada je evidentna, potrebno je samo doterati i apsolutnost zla. Na buduće rešavanje Kosova i Metohije sve više gledamo kroz ovu vizuru. Međutim, da bi opisali njene detalje bolji je primer Crne Gore. Naime, apokaliptičnog tona ne manjka, iako se Đukanović ipak mora smatrati za nešto manju silu od SAD. U odnosu na takve sile treba se zadovoljiti minimalnim ciljevima opstanka, očuvanja identiteta i čistote i treba se truditi da se nema ništa s njima . Osim njihove snage,
njihova apsolutna nepravednost je ono što do kraja obeshrabruje sve pokušaje da se ostvare neki naši ineteresi. Jer oni negiraju naše interese "samo zato što smo Srbi" i loše posledice po nas nastupaju takođe samo zato što smo Srbi. Ovo je skoro vapaj da se pogled odvrati od onoga što odgovorni ljudi rade i od ispitivanja da li je njihovo delovanje ili nedelovanje dovelo do nekih loših ishoda. Želi se reći: loši ishodi nisu nastupili zbog naše nesposobnosti ili zbog naših grešaka, već su nastupili bez razloga ili drugim rečima "samo zato što smo Srbi". Uzgredna korist je tako korisna politička podela na one koji smatraju da su Srbi manje vredni od drugih ljudi i one koji misle da Srbi nisu manje vredni od drugih ljudi. Autoritarna kultura svoj maksimum dostiže ukoliko pokuša da samo postizanje
ciljeva predstavi kao nešto negativno ili kao nešto drugorazredno, čemu ne treba dati prednost u odnosu na nešto drugo. Mi smo čak i to postigli upravo u zloupotrebi takozvanog kosovskog mita. Popularno ispričan, mit govori o tome da je Knez Lazar sasvim svesno krenuo u bitku za koju je znao da će je izgubiti. On uspehu u bici, pretpostavlja otprilike dve stvari: zasluge na nebu, koje proizlaze iz borbe za hrišćansku veru koja ne sme bez borbe biti predata na milost i nemilost pripadnicima druge vere i primer budućim generacijama da se mora živeti slobodno i da se ne sme pristajati na tuđinsku vlast. Oba ova cilja su hvale vredna. Ali zamislimo hipotetičku
situaciju u kojoj se knez Lazar mogao tada naći, a u kojoj ima izbor između dve stvari: bitke na Kosovu polju, sa ishodom kakav smo opisali i, recimo, bitke koja bi se odigrala za mesec dana kod Niša, ali koju bi srpska vojska mogla da dobije i spreči vladavinu Turaka nad tadašnjim srpskim zemljama. Šta bi knez trebalo da izabere? Da li bi trebalo da izabere poraz koji donosi primer žrtve i religiozne zasluge ili pobedu koja oslobađa njegov narod ropstva? Verovatno je da stvarni knez Lazar nije imao ovaj izbor, ali to još ne znači da bi, da ga je imao, izabrao poraz. Izgleda da smo tek danas došli u situaciju da se kosovski mit svesno tumači kao preporuka da se izabere poraz, jer oni koji se opredeljuju za pobedu na zemlji, zapravo varaju narod nagovarajući ga da izabere nešto što je manje vredno. U realnosti priprema za srpski ustanak, kada su pesme koje opisuju kosovski mit ispevane, njegov oblik je bio jednostavno izraz bodrenja naroda da u odlučnom momentu krene u ustanak nezavisno od teškoća i neizvesnosti ishoda tog ustanka, jer bi preveliko kalkulisanje i oprez naravno otupili oštricu želje za borbom. Ali čak ni tadašnji Srbi koji su slušali te pesme bili su daleko od toga da ih shvate bukvalno. Prota Mateja Nenadović opisuje kako su vođe ustanka morale da lažu narod da imaju podršku ruskog i austrijskog cara i da imaju puno baruta, dok su u ustanak u stvari krenuli bez sredstava i podrške. Ali teško da bi on preporučio da i vođe ne treba da brinu o barutu i podršci, niti da znaju pravu istinu o tome, jer je ionako poraz bolji od pobede. Primeri koje smo naveli trebalo bi da dovoljno ilustruju tvrdnju da je u stvari glavna i možda jedina briga većine naših političara da odgovornost i realnost (jer se u njoj dešavaju stvari za koje su oni odgovorni) proteraju iz politike. Ako pogledamo način na koji se naša trenutno preovlađujuća politička svest bavi Kosovom, vidi se da je Kosovo problem ne zato što bi na njemu bila ugrožena prava nekih ljudi koji od nas očekuju pomoć, već zato što je očekivani negativan ishod situacije na Kosovu vrši preveliki pritisak na uobičajenu neodgovornu matricu naše politike. Nezavisnost Kosova uzima se kao neumitna činjenica koja se ne može promeniti ("pri sadašnjem odnosu snaga u svetu") i jedina se bitka bije da li će ta nezavisnost biti priznata ili ne. Ova neprijatnost koja dolazi sa Kosova neutrališe se prvenstveno putem stava da je Kosovo "uvek bilo, jeste i biće deo Srbije" - doduše u mislima, ustavu, srcima itd, ali ne i u realnosti. Pošto je tako problem "rešen" tako da se u samoj formulaciji vidi da
sa tom formulacijom realnost nema nikakve veze, dodatno se stavom da će svi Srbi posle proglašenja nezavisnosti otići sa Kosova neutrališe i mogući problem njihovog opstanka. Kroz to očekivanje o odlasku sa Kosova u stvari provejava stav da je tada njihova dužnost da odu, jer neće valjda zameniti Cara Dušana za Ibrahima Rugovu, i u budućem ratu za Kosovo ostati na neprijateljskoj teritoriji. Sa ovim potezima je završena svaka priča o stvarnim nacionalnim interesima, ali pravi politički posao u stvari tek počinje. Ako ne možemo i ne želimo da se bavimo nacionalnim interesima možemo da se bavimo svojim. Naime, situacija sa Kosovom ima tu dobru karakteristiku da su glavne sile koje se zalažu za njegovu nezavisnost, trenutno dominantne zapadne zemlje. Međutim, kao što smo rekli u okviru jedne od figura autoritarne politike, ova situacija nije rezultat našeg delovanja i nema uopšte veze sa realnošću, interesima, ratom, našom politikom, već se događa "samo zato što smo Srbi" - u stvari ona je izraz prezira koji zapadne zemlje gaje "prema svemu što je srpsko". Drugim rečima, oni smatraju da su Srbi manje vredna bića, koja nemaju nikakva prava. Treba primetiti da je ovaj stav iracionalan i samim tim nevezan za realnost. Očekivana reakcija je da ne želimo da imamo ništa sa Zapadom, ali još i više: zašto im ne bi vratili istom merom i prezirali "sve što je zapadno". Ljude koji nemaju ovakav stav možemo prikazati kao izrode koji se stide sebe, a svaki politički ili kulturni dodir treba smatrati za prljanje našeg identiteta nečim stranim i za izraz stida zbog onog što je naše i pristajanja na pomenuti ponižavajući stav koji nipodaštava sve što je srpsko. Ovo objašnjenje se sasvim uklapa u obrazac autoritarne politike koji smo opisali. Ono najpre potpuno amnestira od odgovornosti za realnost, jer se čitav spor vodi na moralnom planu, ali pošto se zapadu odgovora istom merom, postiže se da se zajedno sa prezirom prema svemu što nije naše u političkom telu pravi ključna razlika koja anatemiše svaku politiku koja ne zauzima ovaj stav, koja npr. deli neke vrednosti sa Zapadom, ili želi komunikaciju sa njim. Tako se postiže ono što je sve vreme jedino važno: rešavanje problema odgovornosti za realnost njenim ukidanjem, s jedne strane, i traženje odgovornosti za one koji odbijaju da učestvuju u izmišljenom ratu vrednosti u kome zapad negira "sve što je srpsko", a mi sve što je "zapadno". Nije
teško zaključiti da ovaj rat radi protiv "demokrata", a u korist "radikala" - i ta politička korist je jedini njegov razlog postojanja. Sa stanovišta "nacionalnih interesa", korist od ovog rata u kome se iscrpljuje veći deo našeg javnog govora ravna je nuli.
O nevidljivom ratu U Politici od 03.09.2006 . glavni urednik Ljiljana Smajlović se u tekstu Tišina, Komitet vas sluša (podnaslov: Utiče li novac na politiku? Biljana Kovačević-Vučo ne
misli tako) osvrće na tužbu koju je protiv nje podnela Biljana Kovačević-Vučo. Evo kako glase delovi teksta koji objašnjavaju razloge tužbe i odbranu koju u svoju korist iznosi Ljiljana Smajlović: "Sudska tužba protiv glavnog urednika „Politike” u Komitetu za ljudska prava je verovatno pisana u brzini i pomalo aljkavo,... ali i iz takve tužbe se da razabrati da je srdžbu Biljane Kovačević-Vučo zapravo izazvala završna rečenica „Politikinog” uvodnika. U toj je rečenici stajalo da nije čudo da se Hercog (čija je vlada preuzeti model vazdušne kampanje primenila daleko brutalnije) usuđuje da izgovori ono što bi teško izgovorili ljudi koji se kod nas „uz pomoć zapadnih donacija bore za primenu univerzalnih normi i humanitarnog prava”. Deo rečenice pod navodnicima, koji sadrži reči „zapadne donacije”, u tužbi je posebno podvučen. Ta rečenica je Biljani Kovačević-Vučo poslužila kao izgovor da glavnog urednika „Politike” optuži za nameru da „kod običnih građana – čitalaca ovog lista” izazove negativne emocije, mržnju, netoleranciju i netrpeljivost prema aktivistima nevladinog sektora.... Komitet se buni što „autor... podstiče staru podelu u široj javnosti... da nevladine organizacije odnosno njeni aktivisti ... jesu domaći izdajnici i strani plaćenici”. Ništa od toga ne piše u tekstu, ali Komitet tvrdi da „autor šalje poruku čitaocima”. ...
Šta je to čemu bi Kovačević-Vučo i njen Komitet hteli da nas nauče? U slučaju „Politike”, Komitet bi da zabrani iznošenje pretpostavke da novac utiče na političko mišljenje, te da možda postoji neka veza između finansiranja pojedinih nevladinih organizacija i njihovog delovanja. Veza između novca i politike je jedna od najstarijih veza na svetu, i centralna tema svakog političkog diskursa, počev od onog što ljudi pričaju u tramvaju, pa do uvodnika u „Njujork tajmsu” i „Mondu”. O tome raspravljaju katedre za političku nauku i filozofiju i na Harvardu i na Sorboni. Tražiti da se zabrani iznošenje pretpostavki o vezi novca i politike, znači u stvari tražiti da se zabrani bilo kakva rasprava o politici. Tužba gospođe Kovačević-Vučo i njenog komiteta je zapravo dobra prilika da se zaista javno postavi pitanje finansiranja ove organizacije, koja na svom Internet sajtu među donatore ubraja i Ambasadu SAD u Beogradu, odnosno njenu Komisiju za demokratiju, zatim Američku advokatsku komoru, Američku agenciju za razvoj, holandsku ambasadu, „Konrad Adenauer” fondaciju...." Evo, prosto, da vidimo: ko je u pravu? Biljana Kovačević Vučo kaže da se protiv nje vodi negativna kampanja kada se pominju " zapadne donacije"; na to Ljiljana Smajlović odgovara da iznosi samo pretpostavke o vezi novca i politike koje su legitimne i nezaobilazne u priči o politici. Da počnemo ovako: obe su u ponečem pravu, ali taj iskaz mora dosta da se dotera da bi se dobila potpuna slika. Vučo je u pravu da Smajlović pominje zapadne donacije da bi je diskvalifikovala, jer je Smajlović naravno svesna da se izraz Zapad "zgusnuo"39 i da osim geografskog porekla, nosi jaku negativnu konotaciju. Ovo je postignuto orkestriranom kampanjom u kojoj je reč "Zapad" pominjana uz zlikovce, ubistva, ucene, bombardovanje i sve zamislivo najgore. Cilj ove kampanje, koja još uvek traje, je naravno stvaranje etikete, koja će se moći ovako koristiti da diskvalifikuje nekoga bez objašnjenja i da učini negativnu ocenu onoga što neko radi automatskom ukoliko se on na neki način može povezati sa "Zapadom". Vučo se, dakle, s pravom ljuti, jer dok su drugi ocenjeni prema postupcima i imaju pozitivan 39
ovaj izraz našao sam u Malom rečniku grešaka Srđana Damnjanovića.
kredit , koji se može dovoditi u pitanje od slučaja do slučaja, ali u principu se ne
menja i ostaje u principu pozitivan do narednog slučaja, čak i ako je procena prethodnog slučaja bila negativna. Nasuprot tome u slučaju onoga ko je žigosan etiketom on je opterećen negativnim kreditom koji se opet ne menja u analognoj situaciji. To je naravno diskriminacija (nejednak tretman) nekoga, govor koji iskazuje neprijateljstvo ili pritajeni rat sa nekim, a može da se nazove i "govor mržnje", ako se značenje mržnje ublaži toliko da znači samo ovaj negativan kredit usmeren prema nekome. Dakle, cilj ovog govora je da onaj prema kome je on usmeren ne može da izađe iz negativnog kredita zbog neke svoje osobine koja je semantički obrađena tako da nosi jako negativno značenje, to može biti i samo njegovo ime. Glavni tako obrađeni pojmovi su trenutno kod nas "Zapad", "Hrvat", ali se to isto pokušava uraditi sa "B92", "demokratijom", u stvari sa svime što ima neke veze sa Zapadom, makar i veoma široke. Šta je sad bitno tu: u slučaju kojim se bavimo, Smajlović odgovara da je ona samo pomenula jednu činjenicu: da se JUKOM finansira iz stranih donacija. Ona nigde u svom prvom tekstu ne pominje ovu komplikovanu strategiju pretvaranja "Zapada" u etiketu, ali je to doduše ne sprečava da je koristi, kako po svoj prilici i čini, ali se to korišćenje ne može pokazati na prvom tekstu. E sad, naravno da je legitimno pričati o vezi novca i politike, ono što je nelegitimno je pretvaranje jedne novčane veze u kriterijum svega ostalog što neko radi - njegovih zalaganja u politici, njegovih tvrdnji. Ali ovaj nelegitimni korak se, kao što se vidi, mora objasniti apstraktnim, unekoliko filozofskim, jezikom, koji u stvari retko ko koristi a možda i ne bi mogao da objasni ono što radi (ili rade drugi) tim terminima, čak i kad bi hteo. 40
40
Osim toga,
O ovome svedoči mali rašomon tumačenja o kakvom se prestupu radi u članku "Ustaški jatak" koji je o potpredsednici vlade i G17 plus Ivani Dulić Marković objavljen u Kuriru od 11.09.06. Na ovaj članak reagovala je čak i vlada Srbije oceniviši njegov sadržaj kao klevetu. Međutim, sama Ivana Dulić je izjavila da je pogrešna ovakva formulacja vlade i da se po njoj radi o "klasičnom govoru mržnje." U emisiji Kažiprst radija B92 od 14.09.06. Vesna Pešić, govori o ovom slučaju i kaže: "Kakva je to odbrana vlade koja kaže „idi za klevetu“? A ja ću vam reći o čemu je tu stvar, nije i taj termin koji se koristi adekvatan. Kad se kaže „govor mržnje“, šta znači taj govor mržnje? Ja sam recimo sinoć u jednom rafalu iskazala veoma mnogo kritike na račun ponašanja ministra Velje Ilića. Da li je sad to govor mržnje? Šta je govor mržnje? Ne. Kad je reč o slučaju o kome govorimo, mislim da je tu situacija veoma jasna. Jednostavno, tu se radi o diskriminaciji građana s obzirom na njihovo etničko poreklo... A što se tiče krivičnog dela, on se ne zove govor mržnje, nego je to širenje nacionalne i verske mržnje, ... javni tužilac mora da optuži taj list za širenje verske i nacionalne mržnje, i drugo, reč je o diskriminaciji građana..." Na kraju pečat na sve to stavilo je Treće opštinsko javno tužilaštvo naloživši policiji da izvrši neophodne provere u pravcu utvrđivanja dela povrede
pošto se radi o jednom pogrešnom principu koga se neko pridržava, a to pridržavanje je mentalna činjenica, može se imati i taj izgovor da iako izgleda da se neko držao tog principa, on u stvari može tvrditi da u sebi ne poštuje taj princip. Na primer, vi uz nekog Hrvata (ili Srbina, u slučaju hrvatske javnosti) možete stalno navoditi samo izrazito negativne osobine, ali kada vas pitaju zašto to činite možete da izjavite da slučajno verujete da su baš te činjenice jedino uočljive. A vi dokažite da li je to tačno ili ne. Međutim, iako postoji ova mogućnost, ipak se dovoljnom semantičkom analizom može pokazati ( zaključiti se može relativno brzo) da li se protiv nekog provodi kampanja diskvalifikacije ili ne. Ta analiza nije teška i sigurno je da bi sud mogao da procenjuje kada su uslovi za neku kampanju diskvalifikacije prisutni, a kada ne. Relativna težina dokazivanja da se kampanja sprovodi, s druge strane, omogućava onaj običaj, odomaćen u našoj javnosti koja se služi etiketama, da se kampanja provodi svim srcem, a da se ipak akteri prave da imaju najčasnije namere rasvetljavanja veze nečega i nečega. Zanimljivo je da veza novca i politike nije jedina veza koja se ovako nepristrasno istražuje u poslednje vreme. Nedeljnik NIN je imao broj 41 o deci dece komunizma i istraživao veze porodičnog porekla i političkog angažmana. Opet je sugerisano da ovo poreklo vodi ka, da uprostimo, zapadno-špijunskim delatnostima protiv Srbije. Ivana Dulić Marković je takođe izložena šikaniranju zbog moguće veze njenog hrvatskog porekla i njenog angažmana. Ali ne samo to, čak i kada Vesna Pešić kritikuje vladu u emisiji Kažiprst 42 zbog veze tajkuna i vlade, ona opet sugeriše da je ta veza dovoljna da se sigurno utvrdi da je politika vlade pogrešna. Ako sad pređemo na nešto širi plan, tu postoji još jedan teži problem. Naime, ako se pogledaju opšti stavovi o istini koji provejavaju u (delu) javnosti u kome se javljaju i ove strategije, vidi se da se ono što smo mi ovde opisali kao diskriminaciju ravnopravnosti i izazivanja panike i nereda. 41 NIN, br. 2903 od 17.08.06 42 (isto od 14.09.06) Citat: "Sad kad vi pogledate da su oni plaćeni, a onda ti moraš da vratiš tu uslugu i to plaćanje, a neki su sada i u samoj duši i u centru tih političkih stranaka. Kada ti treba da vratiš tu uslugu, ti moraš da zategneš sve konce u svojoj sopstvenoj stranci, pa sada su predsednici stranaka postali prave one kabadahije. Ne možeš kad onaj traži protivuslugu za svoj novac da ti kažeš – E, pa izvini, moje predsedništvo, Glavni odbor demokratskim glasanjem nije izglasalo. Ti moraš da mu to garantuješ."
vezivanje jedne empirijske osobine nekoga ko govori za istinu onoga što govori ili ispravnost onoga što radi - u stvari ne vidi kao greška nego kao jedini ispravan put za utvrđivanje istine. Kada bi malo ispitali nekog od naših zastupnika ovakvih strategija
da li on smatra da postoji objektivna istina i objektivna procena vrednosti, on bi posle razmišljanja u stvari rekao da on i ne smatra da to postoji, već da je svako uslovljen svojim poreklom, donacijama, itd. - celim svojim bićem. Ovaj obrt je zanimljiv jer oslobađa potrebe da se negira da kada se pominju "zapadne donacije" to ne opisuje samo neku osobinu nekoga, nego istovremeno govori, na primer, o istini onoga što on govori. Dakle, sada se negira kriterijum vrednosti pomoću koga se ocenjuje neki čin, a ne negira se da je učinjen sam čin. U tom smislu, Ljiljana Smajlović i ne oduzima Biljani Kovačević-Vučo mogućnost da njeni stavovi budu procenjeni nezavisno od činjenice da se JUKOM finansira od donacija sa Zapada, ona verovatno u stvari smatra da nezavisna procena ni ne postoji. To što naglašava da je Vučo povezana sa Zapadom, ne diskvalifikuje Vučo iz učešća u objektivnoj proceni, nego je stavlja na jednu stranu sveta koja se posmatra kao ne-naša i u sukobu sa nama. Ona je kriva kao izdajnik i špijun, ali ovde nije bitna snaga tih reči, koje Ljiljana Smajlović izbegava,
43
ona je kriva u smislu da je dopustila da se za nju mogu vezati osobine ili stvari koje nisu naše, a još i simbolizuju one sa kojima smo u sukobu. Međutim, sve to ipak ima veze sa istinom, ali istinom koja nije jedna, nego je raspršena među empirijskim subjektima: istina se zaista procenjuje prema onome ko je iznosi: neistina počinje onde gde počinje grupa subjekata koji su sa nama u sukobu. Oni su ti koji imaju gore opisane negativne kredite, a mi imamo pozitivne kredite. Naše pak istine nisu birane prema nekom nepristrasnom kriterijumu, već, obrnuto, prema našem interesu, čak su više na ceni oni koji istinu mogu da više iskrive u našu korist jer se zbog nečega to smatra znakom hrabrosti (to je, samo u jednu ruku, logično, jer ovo udaljavanje od moguće zajedničke istine u stvari indikuje spremnost za rat i istiskivanje interesa druge grupe). Kada se protiv nekoga u ovoj konstelaciji vodi negativna kampanja, njemu se ne uskraćuju prava da bude nezavisno procenjen po nekom nepristrasnom kriteirjumu, kako se njemu možda čini ukoliko razmišlja u modu mira, već se on istiskuje iz 43
a ja ih pominjem zato što će ih neko manje sofisticiran ipak upotrebiti.
grupe, koja dobija signal da se prema njemu odnosi tako što njegove osobine postavlja kao kriterijum za negativno ocenjivanje njegovog delovanja, ali istina koja mu se oduzima u stvari nije nepristrasna istina, jer ona ni ne postoji u okviru ove "filozofije", nego je ona sinonim za naklonost grupe prema nekim stavovima. Grupa odobrava kao istinite stavove unutar nje, nezavisno od njihovog sadržaja, a zavisno od njihovog porekla, tačnije, od porekla i pripadnosti grupi njihovog nosioca. U tome čak ima neke ravnopravnosti ili izlaza za progonjenog člana društva: on naime treba samo da sasvim jasno priđe suprotstavljenoj grupi. Zato se ovi ljudi verbalno "sele" da idu tamo gde su im sponzori. Ovim čišćenjem grupa ostaje kompaktna u svoj nameri usmerenoj na sukob, bez izdajničkih rupa u svojim redovima. Ono što se ceni u okviru ovakve grupe je ta kompaktnost, istost stava, nije čak ni bitno koji je to stav (mada su to najčešće stavovi koji veličaju grupu i pripisuju joj vlasništvo nad što više stvari i najbolje osobine), a njegova ispravnost brani se samo ovim jedinstvom, a ne argumentacijom. "Argumentacija" može postojati, ali ona ima unapred zadat cilj da odbrani preuzeti stav grupe, pri čemu se ne očekuje da bi neko iz suprotstavljene grupe mogao da prihvati neki od tih argumenata, niti je to potrebno. Oni služe samo da se u okviru grupe postigne neki privid racionalnosti. Grupu ne može kritikovati neko sa strane, a neko iznutra samo ako može da izdrži promenu matrice kojoj se grupa protivi. Čovek koji bi želeo da promeni ovu matricu i da procenjuje neki sadržaj na osnovu njega samog, a ne na osnovu onoga čiji je to stav, može samo biti osumnjičen za izazivanje nesloge, izdaju ili špijunažu. Ako primenimo ovaj apstraktan opis na javni govor u Srbiji vidimo da ovo ratno stanje govora skoro potpuno iscrpljuje javni prostor u Srbiji. U ratu su radikali i demokrate, Srbi i Hrvati, Albanci ("šiptari") i Muslimani, Srbija i Zapad, ali zaista i "Druga Srbija" sa prvom, Zapad i Srbija, Hrvatska i Srbi itd. Kako je došlo do baš tolikog iskrivljenja diskurzivnog prostora? Na žalost, tome je doprinelo mnogo stvari.
Relativizam koji smo gore opisali u opštim terminima, u stvari se danas već podrazumeva u većem delu sveta. Na njega se čak gleda kao na nešto pozitivno. Pošto je istina razbijena na grupe, one bar verbalno ili pojmovno ne nameću jedne drugima tu istinu i u tome se vidi napredak i prednost. Međutim, u slučaju sukoba između grupa ti sukobi se sada ne mogu lečiti nekim zajedničkim stavovima, jer popularna filozofija negira njihovu mogućnost, a priznavanje neke istine druge strane u stvari posmatra kao slabost , ako već ne i kao izdaju. Možda bi neka dublja analiza pokazala da ovo izbegavanje pojmovnog "nametanja" zapravo vodi nasilju i stvarnom nametanju kao jedinom načinu da se bude priznat od nekog drugog. Drugo, preovlađujući sistem konkurencije među strankama (ono što se neopravdano smatra dovoljnim uslovom demokratije) pogoduje ovom relativizmu, jer su stranke, ukoliko primene samo ovu logiku konkurencije, podstaknute da negiraju svaku vrednost konkurentima, dok je mera u kojoj one to ne čine istovremeno i mera stvarne demokratije u višestranačkim sistemima. Dodatni impuls svemu ovome daju ratovi (ili su oni zapravo posledica toga) koji dodatno podstiču razvrgavanje postojećih veza između grupa. Ako se ovo razvrgavanje i nestanak nepristrasnosti i objektivnosti kao legitimnih pojmova u odnosima između grupa uzmu kao kriterijum postojanja rata, onda se vidi
da se u ratu može biti i onda kada se uopšte ne koristi oružje. Na primer, Srbija je više u ratu sada sa svojom okolinom ("Zapadom", "Hrvatskom" itd.) nego što je bila u toku stvarnog rata. Početak rata u Hrvatskoj u velikom delu javnosti posmatran je kao iščašenje iz normalnosti, što znači da je normalnost ili mogućnost mira sa Hrvatskom na idealnom planu još postojala. Još jedan faktor je u stvari strah od mira. Stanje rata zapravo zakriva realnost, pošto se za nju upotrebljavaju neodgovarajući kriterijumi, a mir je ponovo otkriva, a u njoj može biti svašta, najviše svedočanstva o našoj ili tuđoj gluposti ili nepodopštinama. Osim toga, opšta briga o identitetu (razlici) u svakom smislu, koji nestaje pod udarom globalizacije, takođe se protivi zajedničkim vrednostima koje se posmatraju kao kvarenje "čistote" identiteta.
Iako su ovi putevi koji vode ka ratu mnogobrojni, ipak se čini da postoji lek za taj nevidljivi rat i on se nalazi u filozofiji, jeziku, mislima. Za početak, sve što je potrebno je da se negiraju diskurzivni običaji ovog nevidljivog rata. Kada polemišete sa nekim nemojte razmišljati o njegovim osobinama, nego o sadržaju oko koga se sporite, ako i pominjete nešto u vezi s njim dajte do znanja da to neće biti kriterijum kojim ćete negativno ocenjivati njegove radnje (stavove, tvrdnje) nezavisno od toga kakve su one same. Argumentujte na način da unapred (vašim i njegovim stranama) nije odlučeno ko je u pravu. Ako samo pomislite da postoji stav ili istina koju bi oponent mogao da prizna (ili ako priznate neki argument drugog) otkrićete postojanje onoga što se nekad u filozofiji nazivalo idealni svet , jer ako vi i on možete da pristanete na istu istinu, onda su razlike između vas i njega irelevantne za tu istinu, i svet te objektivne istine u neku ruku je odvojen od ovog sveta u kome te razlike egzistiraju egzistiraju - to je pravi misaoni svet. Ovo je bio razlog zašto se u antičkoj filozofiji toliko cenila dijalektika, razgovor , jer ona, ukoliko je pravi razgovor kome je cilj istina, ima ovaj mirovni efekat koji istovremeno otkriva objektivnu realnost koja je istovremeno i idealna ili misaona, jer ne postoji bez ovog razgovora kome je cilj zajednička istina. Kada čujete ili pročitate nešto, ako o tome postavite pitanje: Da li je to istina? (ne da li je to istina koja je već moja, već prosto da li je to istina, koja može biti samo jedna) i ako počnete da posmatrate realnost od koje će zavisiti odgovor, već ste u miru sa drugima i možete stvoriti nešto što će vama i drugima koristiti. Ukoliko argumentujete ušančeni u svoju poziciju, dok vam je celokupan etički sistem ratni, vaši "argumenti" i ceo govor pre će zakrivati istinu nego je otkrivati.
11 pitanja o doslednom liberalizmu liberalizmu44 Pod doslednim liberalizmom u ovom tekstu ću podrazumevati stanovište koje se može odrediti pomoću sledeće tri tačke. (1) Na apstraktnom nivou, dosledni liberalizam će biti stanovište koje smatra da čovek treba, pošto je na početku 44
Ovaj tekst na kraju je doveo do polemike koja se vodila na sajtu www.katalaksija.com
slobodan, da nadalje bude obavezan samo prema onome na šta je sam pristao, i da je njegov nepristanak dovoljno merilo da on bude razrešen te obaveze. (2) Na nešto konkretnijem planu, smeštenom u ekonomiju, dosledni liberalizam bi bio stanovište po kome je u svakom slučaju, principijelno, principijelno, neopravdano preraspodeljivati, putem poreza, privatnu svojinu stečenu u saradnji sa drugima koji su dobrovoljno pristali na tu saradnju. Slučaj pod 2) trebao bi da bude primena apstraktnijeg principa 1) na ekonomski život. U ovom drugom principu može se prepoznati (3) Nozikovo stanovište o (ne)legitimnosti ekonomske preraspodele bogatstva. Najzad, mi u našoj javnosti, na primer u krugu okupljenom oko internet magazina Katalaksija, imamo zastupnike stanovišta koja su, po svoj prilici, veoma slična gore opisanim. Naravno, pošto je prva tačka princip, druga primena tog principa na deo stvarnosti, a treća se konkretno odnosi na filozofske tekstove i ljude koji su tu, u njihovom povezivanju uvek može doći do greške, ali ćemo eventualno njeno otklanjanje ostaviti za kasnije, jer nije ključno za raspravu koja sledi, već je samo situira u naš javni, ekonomski i filozofski život. Nas, naravno, interesuje ispravnost ova gornja dva prva principa iz više razloga: oni su intelektualno zanimljivi, čini se da su aktuelno rešenje nekih filozofskih zagonetki, a osim toga, o njima se govori kao o budućnosti koja još ne dolazi samo zbog ukorenjenih loših intelektualnih navika. Sa pitanjima koja smo najavili u naslovu počećemo vezano za tačku (2) pošto je ona konkretnija i može se povezati sa našim društvom (kao verovatno i sa svakim) veoma tesno. 1. Prvo pitanje ćemo vezati za jednu situaciju čiji obrisi odgovaraju načinu kako je u našoj javnosti predstavljen slučaj Karić, vezano za bivšu kompaniju Mobtel. Da pogledamo kako apstraktno izgleda taj slučaj: jedan biznismen pravi preduzeće u saradnji sa državom, ali tako da sav profit koji nastaje na putu od krajnjih korisnika usluga do tog preduzeća ostaje u drugim preduzećima koja su u isključivom vlasništvu ovog biznismena i njegove porodice, tako da u krajnjem sav profit iz ove saradnje ostaje njima, njima, a ništa ne ostaje državi kao partneru. Ovaj slučaj bi mogao da se ispriča i apstraktno, ali mu to što se, po svemu sudeći, desio i postao poznat u ovom preciznom obliku daje dodatnu uverljivost i situiranost u stvarnost. Pitanje je jednostavno: šta u ovom slučaju znači zalaganje da privatna svojina koja ovako nastaje ostane neokrnjena preraspodelom preraspodelom putem poreza? Prvi odgovor mogao bi da
bude da bi ovde trebalo oduzeti svu imovinu stečenu na ovaj način, kazniti itd., a ne preraspodeljivati putem poreza jedan njen deo. Ali, da li je to moguće i po koju cenu? Možemo da pretpostavimo nekoliko stvari: biznismen nije to radio kratko vreme, nego vrlo dugo, a imovina je otišla u raznim pravcima, čak je prekid ovog posla došao u trenutku kada se uključio u politiku. Posao je bio deo široke kulture ovakvih poslova u kojoj, prema pretpostavci, većina poslova ima slične elemente u sebi. Ako je ovo tačno, onda se čini da je alternativa ili porez ili veliki državni aparat koji bi uterivao poslednji dinar zarađen na sličan način, ali je ova druga mogućnost, izgleda, neizvodljiva. Ovde je važno da porez koji preraspodeljuje bogatstvo ovde nije izraz solidarnosti, nego bukvalnog povraćaja imovine. 2. Moglo bi da se kaže da je ceo gornji slučaj nastao tako što je posao sklapan između privatnog i državnog preduzeća i da je to u stvari omogućilo omogućilo korupciju. Ako ne bi bilo državnih preduzeća, a to bi mogla da bude ekonomska preporuka doslednog liberalizma, onda ne bi bilo ni mogućnosti za ovakav posao, pa ni potrebe za povraćajem zajedničke imovine. Međutim, čini se da, iako bi mogli da imamo društvo bez državnih preduzeća, ne bi mogli da imamo društvo u kome u nastajanju bogatstva na neki način ne učestvuje zajednička imovina. Ovde se radi o poznatom problemu prvobitnog prisvajanja, prisvajanja, koji se rešava tako da bi pri prvobitnom prisvajanju trebalo da uvek ostaje dovoljno sirovog bogatstva (sredstava za rad) za sve. Ovo je skoro očigledno netačno. Jednom podeljena bazična imovina ne može se dalje prisvajati, od strane onih koji u raspodeli nisu učestvovali ili od strane sledećih generacija. Pitanje je ovde: može li se u formulisanju teorije legitimnosti raspodele prevazići ova situacija, koja govori o tome da je svaka imovina stečena na način uslovljen kontingentnim istorijskim uslovima u kojima je nužno da se pojave nejednake šanse? 3. Ali nejednakost raspodele ne mora se zasnivati samo na logici: zamislimo slučaj u kome je prvobitna raspodela izvršena uz korišćenje nasilja. Da opet smislimo jedan plastičan slučaj: u jednu dolinu dolazi grupa ljudi, deli je najpre na jednake delove, ali kasnije najmoćniji i najspremniji na nasilje prisvaja svu imovinu sebi, dok raniji vlasnici postaju njegovi radnici ili se sele. Da li možemo da pretpostavimo da ovakva
ili slična situacija nije modelirala nastajanje privatne svojine kroz vekove i da je uvek bila poništena kažnjavnjem nasilnika i oduzimanjem imovine? Da li se analogno prisvajanje nikada ne dešava danas? Mislim da je odgovor takođe odrečan. 4. Da se sad okrenemo nešto dubljim osnovama tržišne privrede. U primeru sa biznismenom prisvajanje je očigledno omogućeno korupcijom zastupnika države u mešovitom preduzeću, jer ne postoji drugi razlog zašto bi neko pristajao da strana koju on zastupa ne profitira ništa. Tu se otvara mogućnost da naš biznismen prizna da je preraspodela profita vršena na taj način, ali bi mogao da tvrdi da na taj način nije učinjeno ništa nelegalno (što zavisi od postojećih zakona), a pored toga i u svakom slučaju ništa nelegitimno u okviru tržišne privrede. Da bi se poslovalo na taj način moraju se posedovati neke socijalno primenljive i vredne osobine: snalažljivost, lako sklapanje poznanstava, veština pridobijanja drugih za vlastite ciljeve, veština postizanja dogovora, prepoznavanja načina da se zaradi novac, uklapanja u postojeću društvenu hijerarhiju itd. U našem slučaju, biznismen poseduje te osobine i one očigledno vrede na tržištu - onaj ko ih ima može zahvaljujući njima steći bogatstvo. Zašto u okviru doslednog liberalizma treba diskriminisati ove osobine? Može se reći da njihova primena nije društveno korisna, za razliku, na primer, od sposobnosti da se reše neki problemi proizvodnje ili prodaje na veoma konkurentnom tržištu, ali ovde ne bi trebalo da se postavlja pitanje društvene koristi, pošto bi to pitanje trebalo da je rešeno tako što je svaki član društva pristao na situaciju u kojoj se nalazi, a ovde svi dobrovoljno pristaju na ovu situaciju. Da bi bilo drugačije trebalo bi pretpostaviti da neko ko nije involviran u neku situaciju ima neka prava vezano za nju (u ovom slučaju prava da se pita o ispravnosti dogovora između dve strane u jednom mešovitom preduzeću) i da ima prava da određuje koje su vrste dogovora legitimne, a koje ne. Izgleda da dok postoji zajednička imovina, postoje i ljudi koji je zastupaju, a pošto su oni agenti svih, njihova sloboda je time ograničena i ne može da ih obavezuje samo ono na šta su oni sami pristali. 5. Sada možemo da pređemo sa pitanja vezanih za nezaobilazost zajedničke imovine i obaveza koje proizilaze iz te činjenice, da pređemo na pitanja mere u kojoj bi ona trebalo da bude zastupljena. U okviru doslednog liberalizma ta bi mera trebala da
bude što manja (već smo nešto rekli o mogućnosti da se ona sasvim izgubi). Da pođemo opet od našeg slučaja društva u tranziciji. Na razne načine, od kojih smo neke opisali, imovina je iz stanja u kome je sva bila društvena (što je ekstreman slučaj ravnomerne "prvobitne" raspodele), prešla većinom u privatne ruke. Ovaj proces podržavan je opštom tezom da je privatna imovina ekonomski efikasnija, odnosno da će privatna preduzeća imati veću profitnu stopu (ako pogađam smisao ovog termina). Međutim, čak i ako je tako, ipak je ostao možda važniji problem: ukupno bogatstvo, pa time i profit koji proizvodi celo društvo smanjio se. To je povuklo manji dohodak po glavi stanovnika, manje plate i veću nezaposlenost. Tako da imamo verovatno slučaj da su u proseku preduzeća efikasnija u odnosu na socijalističku privredu, ali da je ukupno, barem u našem slučaju, socijalistička privreda efikasnija, jer proizvodi više bogatstva. Ja, naravno, ovde ne tvrdim nikakve konkretne cifre, ali mislim da bi generalni stav trebalo da bude tačan. Kako se to dogodilo? Može da se kaže da je to posledica rata i da se radi o tranziciji itd. Ali ti odgovori imaju ozbiljne probleme: rat jeste bio specifikum samo nekih delova Evrope u tranziciji, ali bi nešto dublja analiza možda utvrdila da je rat posledica prelaska na društvo koje je zasnovano na partikularnim interesima i pitanje je da li bi ta analiza bila bez osnova. S druge strane, argument budućnosti je veoma slab: čak i ako postoje slučajevi savladane tranzicije, trebalo bi još pokazati da li su neki specifični uslovi, pored primene manje ili više doslednog liberalizma igrali ulogu u tome. Možda se odgovor nalazi u tome da ekonomski sistem staje onda kada zadovolji potrebe koje su se izborile za legitimnost, u ovom slučaju potrebe vlasnika kapitala, dok je za zadovoljavanje potreba ostalih potrebno nešto više od prelaska na privatnu imovinu. 6. Recimo da ovu situaciju nekako treba rešiti. Izlaz može da bude u čekanju da se aktivnost celog stanovništva podigne na takav nivo da broj subjekata koji organizuju proizvodnju i život bude toliki da obim posla i proizvedenog bogatstva bude dovoljan za veći standard i zaposlenost svih. Međutim, dok se to čeka, pogledajmo neke slučajeve. Zamislimo jedno preduzeće 45, koje je ostalo u državnoj svojini. Ono je napravljeno iz zajedničkih sredstava i u stvari ne pripada (samo) zaposlenima, a 45
to može biti i dom zdravlja ili škola.
pretpostavimo da u njemu rade stručni ljudi od kojih nijedan nema sredstava da započne privatni biznis. Zašto društvo ne bi moglo da bude organizovano tako da oni nastave da rade kao državno ili među njima privatizovano (bez novca) preduzeće, umesto da bude obaveza da se preduzeće privatizuje na čisto ekonomskoj osnovi? Ovde je važan sistem odlučivanja: preduzeće u ravnomernoj svojini svih moraće da funkcioniše prema njihovom dogovoru, dok bi u klasično privatizovanom preduzeću odlučivao vlasnik. Jak argument protiv ove mogućnosti glasi da je u principu rad opterećen potrebom dogovora, manje efikasan od rada koji nije, već je hijerarhijski uređen. Ali, iako je to uglavnom tako, zašto bi moralo da bude uvek ? Naime, to što je potrebno dozvoliti privatnu inicijativu, ne znači da bi trebalo smatrati da su principi svake delatnosti toliko opterećeni neslaganjem da ne bi mogli da budu eventualno uspešni u situaciji potrebe za dogovorom ili proste primene utvrđenih principa. Mislim da je ovo pre slučaj slabosti koja se može i koju treba prevazići, a da se ne radi o logičkoj poteškoći, odnosno, o planu koji bi išao preko ljudskih mogućnosti. 7. Ako i priznamo da zamena zajedničke imovine privatnom ne mora biti sasvim dosledno sprovedena, ipak se možemo pozvati na empirijske argumente koji govore o tome da su društva (Amerika i Irska se navode kao sveži primeri) koja su sprovela ovu zamenu, smanjila poreze itd. efikasnija o drugih društava. Ovaj argument može biti dobar, ali mi se čini, iako sam daleko od toga da sam upoznat sa podacima koji pokrivaju ovu oblast, da nešto mora biti i u suprotnim argumentima, na primer, onima kojima barata Noam Čomski. Ovo će nas uvesti u dalja pitanja vezana za sam filozofski ili naučni status doslednih stanovišta, ali na ovom mestu na kome pominjemo empiriju postaviću jedno pitanje koje se zaista tiče empirije: Da li su dovoljno istraženi asimetrični uslovi koji su, igrom slučaja ili ne, vezani za najliberalnije zemlje sveta, koje su istovremeno i najmoćnije zemlje sveta? Moglo bi se reći da liberalizam u stvari proizvodi moć, a ne obrnuto, da moć omogućava da liberalizam postiže najbolje rezultate, ali čak i da je tako, moć je nesimetrična u onoj meri u kojoj povećanje moći jednih smanjuje relativnu moć drugih, na jednak način kako povećanje udela na tržištu jednih smanjuje udeo na tržištu drugih. Tako da bi simetrično raspoređena moć učinila da liberalizam u tim novim uslovima možda pokaže manje uspešno lice od ovoga koje danas pokazuje. Slabost empirijskih
argumenata koji završavaju zaključcima o uzročnim vezama, koje u stvari nisu deo empirije, jeste u tome što se ove veze lako modeluju prema potrebama teorije. 8. Dosledni liberalizam je, kao i sve druge teorije, situiran u trenutno stanje intelektualne debate i, uopšteno rečeno, duha vremena. On takođe ima mišljenje o svom položaju u odnosu na druge teorije, posebno u odnosu na marksizam. Ovaj stav vidi se i u članku Ivana Jankovića Šta je to "humanistički" marksizam? 46 Ipak, da li, pored razlika, postoje i neke sličnosti između marksizma i doslednog liberalizma? Argumentišući protiv marksizma i protiv stava da je marksizam bio dobar, ali neostvariv projekt (što je izuzetno pogođena i prava filozofska tema, jer se koncentriše na ispravnost merila, a ne na prisustvo primene nekih merila), Janković argumentiše da je sve dobro što je došlo kao rezultat socijalizma u stvari posledica neprimenjivanja rigidnih pravila o zajedničkoj svojini. Pitanje je samo da li isti argument može da se primeni i na dosledni liberalizam? Mi - mislim, mada se Čomski možda ne bi složio - nemamo analogne primere u kojima je dosledni liberalizam doveo do katastrofalnih rezultata, međutim, da li bi trebali da čekamo da ih imamo da bi imali argument? Čini se da se i dosledni liberalizam oslanja na slične mehanizme opravdanja na koje se oslanjao i marskizam. Oba imaju ovu doslednu logičku formu: marksizam bi dosledno ukinuo privatnu svojinu, a dosledni liberalizam zajedničku imovinu. Oba imaju kapacitet da teškoće koje bi se mogle pojaviti na putu ka čistom ekonomskom sistemu pravdaju kvalitativnim pomakom koji će se u budućnosti dogoditi kada sistem postane jednoobrazan, a predrasude, koje stoje na putu njegovom funkcionisanju, nestanu. Jednom rečju, oba previše težine opravdanja vlastitih teza stavljaju na budućnost koja bi trebala da izgleda u ponečemu radikalno drugačije od dosadašnje istorije. 9. Ako sada pređemo sa ovog praktično-političkog na više intelektualni plan, ponovo se pokazuje jedna sličnost. Čini se da je dosledni liberalizam sklon da čitavu dosadašnju filozofiju posmatra kao pružanje intelektualnih usluga uzurpatorima slobode pojedinaca, kolektivističkim tiranijama. Ova figura filozofskog odricanja od
46
objavljeno u internet magazinu Katalaksija
filozofije 47 nije vezana samo za dosledni liberalizam već je začuđujuće raširena po intelektualnoj istoriji poslednja dva veka. Marksizam je celokupnu dotadašnju filozofiju tumačio kao izraz interesa vladajućih klasa - kao ideologiju, pozitivizam kao izraz nezrelosti ljudskog roda; čini se da liberalizam deli ovaj način mišljenja. Na primer, kod Popera su za totalitarne sisteme, osim Marksa, krivi Platon i Hegel itd. To što je ova figura tako široko rasprostranjena nije razlog da se ne upitamo da li je ona opravdana? Kako je moguće da u intelektualnoj i društvenoj istoriji postoje takvi skokovi koji potpuno negiraju prošlost: iz ideologije u marksizam, ili iz doba u kome je filozofija imala smisla u doba u kome je ona sasvim suvišna? Čini se da je sve to samo izbacivanje konkurencije iz igre. 10. Ono što je najzanimljivije pitanje vezano za dosledni liberalizam je njegov odnos prema relativizmu. Već sam nešto napisao 48 o tome da se u marksizmu kriju elementi koji omogućavaju relativizam; međutim, pitanje je da li i princip koji proglašava da smo obavezni samo onome na šta sami pristanemo, koji na taj način proglašava svetinju individualne slobode, ima relativističke implikacije? Da razjasnim prvo sam pojam relativizma koji podrazumevam: još od sofista, relativistička teza glasi da jedna istina ne postoji, niti postoje legitimne zajedničke, nepristrasne norme, već je svaki oblik zajedničkih normi oblik nasilja i počiva na sili. Da li dosledni liberalizam pristaje na ovu konsekvencu? Pitanje je opravdano, jer ovaj opis relativizma kao da daje razlog ili obrazloženje zašto nikome ne može ništa da bude nametnuto i zašto je jedino legitimno da nas obavezuje samo ono na šta smo sami pristali. To je tako, jer ništa što dolazi od drugih ne može važiti i za nas i sve može da bude opovrgnuto našom voljom. Odgovor na ovo pitanje nije jednostavan i zaista je filozofski i otprilike bi mogao da glasi ovako: Da, svaki stav može se negirati i treba da postoji sloboda da se to učini. Ali je nezavisno pitanje od toga da li svaki stav treba da se negira i odgovor je Ne. Sloboda u stvari nije najviša vrednost, niti se ona najbolje i jedino potvrđuje što većim ili potpunim razlikovanjem u odnosu na druge. Ako počnemo da se u nečemu slažemo sa drugima možemo da otkrijemo da je ovo 47
Ovaj stav nazire se i u članku Ivana Jankovića "Irsko čudo kroz crvene naočari" (Vreme br. 820. od 21. 09.06) u kome se kritikuje državni investicioni plan, ali i ironizuje tržišna potreba za filozofima: "Možda mu ni to neće biti dosta pa će tražiti još, recimo, školovanje o državnom trošku još nekoliko hiljada sociologa i filozofa" (iz sredstava nacionalnog investicionog plana). 48 Najviše u članku "Istina u političkom ćorsokaku" na www.nspm.org.yu
slaganje istovremeno put ka realnosti i da može da umnogome unapredi naš život, a ako treba da imamo uzajamne obaveze kao zajednica (ako ne želimo da živimo u potpunom bezakonju), onda je najbolje da upravo ove koristi koje nas upućuju na slaganje uzmemo kao izvor prema kome se modeliraju obaveze. Dakle, ja treba da priznam da postoje norme kojima nisam ja jedini izvor, jer tako pristajem da postoje drugi i potreba da sa njima usaglasim neke norme, u vlastitu korist. A ovo je momenat koji krnji doslednost liberalizma, i vuče u stvari ka socijalizmu, ma šta to značilo, jednako kao što je doslednost marksizma okrnjena time da je nemoguće i nepotrebno slagati se u svemu, na šta smo prinuđeni ukoliko celo društvo treba da proizvodi i ponaša se prema dogovorenom planu. S druge strane, ovde stvar stoji jednako kao kod zasnivanja morala: moral može da ne postoji, ali je alternativa tome tiranija, a ne sloboda. Potpuna sloboda i tiranija su sinonimi, a ne suprotnosti, jer ukoliko ne želimo da prihvatimo obaveze kojima su izvor drugi, one će biti nametnute putem sile, ovaj put kao proizvoljna volja drugog, jačeg. 11. Ovu 11. stavku možemo iskoristiti za mali pogled unazad na ove argumente koji su u stvari neki filozofski pokušaj da se izađe na kraj sa problemima koji javljaju u životu u društvu. Kako filozofija treba da se suočava sa njima? Treba li uopšte da to bude filozofija? Kod Marksa postoji, u čuvenoj 11. tezi o Fojerbahu, jedan odgovor na ova pitanja. Da se podsetimo, on kaže: "Filozofi su svet samo različito tumačili, ali radi se o tome da se on izmeni"? U ovoj rečenici ogleda se puno stvari, ali i ona kao da u filozofiji vidi staro oruđe neprimereno novim problemima. Da li treba da se složimo sa Marksom i odbacimo filozofiju? Osnovna ideja liberalizma - individualna sloboda - može de se uzme kao kraj i rešenje filozofskih problema, kome dalja filozofska rasprava nije potrebna. Osim toga, jasno je da nam danas više fale liberalne, nego kolektivističke ideje. Zar onda ne treba što vehementnije i zaoštrenije forsirati ovu ideju, ne tupeći njenu oštricu njenim problemima? Sigurno je da je ovaj prilaz razumljiv. Ali mislim da se od filozofije naprosto ne može pobeći. Svaka ideja, kada joj se oduzme njen filozofski bagaž, počinje da se prazni i da pati od konstruktivističke greške, a život koji joj kroz filozofiju dodaje nijanse i probleme počinje da joj biva neprijatelj. Zato bi možda bolja 11. teza bila da je najbolje da se
filozofi ograniče na to da menjaju svet filozofijom. Pa bila ona filozofija liberalizma ili neka druga. (objavljeno na www.katalaksija.com 25.10.2006)
Zemlja posunovraćenih vrednosti i poremećenih kriterijuma Naslov ovog teksta je citat jednog drugog autora koji i sam ponavlja opšte mesto našeg javnog govora o poremećenim vrednostima ili uništenom sistemu vrednosti. Karakteristično je da je ova konstatacija retko kada razvijena u širu elaboraciju stvari: podrazumeva se da je podsećanje da su kriminalci popularniji od naučnika ili da je turbo-folk popularniji od ozbiljne muzike dovoljna. Problem verovatno usložnjava činjenica da se, dok su se vrednosti "posunovraćivale" od dobrog ili pristojnog ka lošem, sistem kretao od lošeg jednopartijskog do boljeg demokratskog sistema. Jedno rešenje za ove protivrečnosti moglo bi biti da je prethodni sistem u stvari kriv za sve negativno što je sledilo posle njega, ali se tom svaljivanju svega na prošli sistem protivi stav da bi novi sistem i trebao biti bolji od starog upravo po tome što može da se izbori sa negativnim. U stvari, mi se ovde nećemo baviti ovom istorijom, nego trenutnim stanjem, pod pretpostavkom da su akteri nekih postupaka i odgovorni za njih, nezavisno do istorije ili sistema. Videćemo da je stanje kudikamo složenije nego što se obično uzima da jeste, a da gornji naslov ipak može da važi. Ima li demokratija smisla?
Da bi videli kakav je trenutni status demokratije i srodnih vrednosti najpre ćemo citirati tekst Nebojše Malića 49, nedavno objavljen na sajtu NSPM. Evo šta on kaže pri kraju svog teksta: 49
tekst se može naći na adresi http://www.nspm.org.yu/Debate/2006_malic.htm
"Nije jasno da li Koštunica razume da je «demokratija» reč koja se koristi da pokrije bilo šta što Imperija izabere da uradi, isto kao što su nekada svakojaka zverstva
opravdavana u ime «socijalizma». Sam pojam je izgubio svako značenje: izbori su «demokratski» samo kada na njima pobede kandidati sa podrškom Vašingtona i Brisela, a ako izgube to je onda «nedemokratski». I tako dalje. Zato, kada Koštunica kaže da «odbranom neotuđivog dela svoje teritorije Srbija verovatno brani budućnost demokratije kao načina života i pogleda na svet», postavlja se pitanje da li takav način života zaslužuje odbranu. Ako su rezultati «demokratije» Kosovo, Irak, Avganistan, Liban i Gaza... ima li ona smisla ? Jedno je sigurno: u svetu podeljenom na bogove i stoku, pravo i pravda kako ih Koštunica razume već dugo se ne primenjuju." (kurzivi su moji) Glavno pitanje koje otvara smisao ovog teksta je, čini se, ovo: kako je autor, iz toga što je reč "demokratija" u upotrebi jedne svetske sile izgubila svaki nezavisan smisao i postala samo pokriće za njene interese - zaključio da je ona zbog toga izgubila svaki smisao? Na prvi pogled taj zaključak ne sledi, jer je vrednost demokratije - vladavine u interesu naroda, a ne vlastodržaca - čini se i nezavisna od i neokrnjena nečijom upotrebom "reči" demokratija. Ovde je važno da autor zaista tvrdi da je demokratija izgubila svaki smisao, iako je ono što on u stvari hoće da kaže verovatno nešto drugačije. Čini se da se ovde radi o danas sasvim raširenom prikrivenom ratu protiv "američkih vrednosti". Autor zapravo sugeriše Koštunici da ne bude naivan i da ne smatra da se naklonost Amerikanaca može kupiti ako se pokaže spremnost da se prihvati jedna "američka" vrednost - demokratija: treba raskinuti sa tom naivnošću i pošto Amerikanci rade protiv naših intreresa treba odbaciti sve njihove vrednosti, jer se njihovim prihvatanjem ništa neće dobiti. To je razlog zašto se odbacuje svaka demokratija, jer se ona vidi kao isključivo američka izmišljotina jednako kao što je i socijalizam bio sovjetska izmišljotina koja je takođe došla sa strane. Autor tu verovatno ne primećuje da se paralelno sa započinjanjem ovog rata počeo slagati sa Amerikancima, jer sada i on i oni na demokratiju gledaju kao na pojam bez sadržaja pogodan da se njime pokrivaju partikularni interesi suprotni pravu i pravdi.
Ali opet, ne treba biti naivan, prava i pravde "kako ih zamišlja Koštunica" nema. Jednako kao što nema ni pozitivnog sadržaja pojma demokratije. Sad je zanimljivo da, iako je otprilike jasno da autor zagovara odustajanje od svih "američkih vrednosti", nije jasno koje vrednosti zastupa. Sigurno je da one neće nositi ime demokratije, ali je pitanje i kolika bi trebalo da bude posvećenost vrednostima prava i pravde, kad ih već nema nigde u svetu: zar ćemo samo mi da budemo naivni, ako pravde nema za nas, zar mi treba da je dugujemo drugima? Sa pojmom demokratije nestaju i merila ili kriterijumi kojima se društva vrednuju u velikom delu nauke o društvu - svako razlikovanje između društva u kome se vlada u interesu svih građana i onoga u kome se vlada samo u interesu vlastodržaca postaje bespredmetno, "ideološko". Ovaj stav smo ovde naveli zato jer u stvari nije usamljen, a svedoči o tome da se veliki deo vrednosti koje su još uvek nominalno važeće, zapravo radikalno dovodi u pitanje, a da se jasno ne zamenjuje ničim drugim. Ono što ostaje je verovatno nesrećna svest, uverenje da su sve univerzalne vrednosti samo mamac za naivne, s jedne strane, a sa druge instrument potčinjavanja. Prema njima treba gajiti permanentnu sumnju. Ima li otvorenost smisla? (Kju kluks klan iz Čačka)
Drugi primer ćemo uzeti iz Čačka. Kako je uopšte nekome moglo pasti na pamet da jednog crnog igrača, koji uz to ima sina Nikolu, tera iz grada sa obrazloženjem da ga niko ne voli? Prvi uslov za to je postojanje one čistine na kojoj nema nikakvih univerzalnih ili stalnije važećih vrednosti koje bi se eventualno suprotstavljale tome. Negde na rubovima svojih razmišljanja navijači znaju da je sve dovedeno u pitanje i da ništa ne stoji na putu proizvoljnim vrednostima. Pa zašto to ne bi bila i vrednost "čiste" nacije? Pogotovo što oni na taj način u delo sprovode jedan način mišljenja koji je jednako ukorenjen u uglednim medijima, kao i njihovim glavama. Danas bi već bilo teško pronaći medij, barem u okviru "prve Srbije", koji nema naglašenu brigu za nacionalne vrednosti i nacionalni "kulturni identitet". "Srbin sam i ne stidim se toga", kako se kaže u jednoj špici. Ova rečenica sažima stav koji ispoljava jasnu pažnju i brigu za čistotu identiteta, a svako mešanje ili saglašavanje sa nečim tuđim rizično je po identitet, pa zašto to ne bi bio i život sa nekim drugim? Vremenom se
njegove vrednosti polako uvlače u naše, njegovo prisustvo traži i znači i njegovo priznanje, a njegovo priznanje je priznanje i njegovih vrednosti, sve je to opasno po čistotu nacije, bilo da vodi zameni naših vrednosti njegovim, bilo stvaranju univerzalnih vrednosti, koje su, samim tim što su univerzalne, i tuđe, a ne samo naše. Najbolji način da se izbegnu ovi rizici je da se nacije ne mešaju, da ne žive jedne blizu drugih. U slučaju nacija sa ovih prostora, nacije ne treba da se mešaju jer to na kraju vodi u nove sukobe. Ovo je bilo tuđmanovsko-ćosićevsko rešenje za probleme sukoba kolektivnih prava na prostoru bivše Jugoslavije. U svemu je ovde zanimljivo da je kroz ovu priču tradicionalna vrednost otvorenosti za druge, koja je skoro kulturna i filozofska konstanta kroz istoriju, opet radikalno dovedena u pitanje. Otvorenost je bila put ka boljem i savršenijem, ali, sad je to nama najvažnije, ona je i put ka tuđem, kad se malo bolje pogleda. Može li se biti otvoren za druge, a ipak sačuvati identititet? Identitet zahteva da se po nečem razlikujete u odnosu na druge. Ili možda zahteva da se po svemu razlikujete u odnosu na njih i zaista ništa nemate s njima? Bacite ovlaš pogled na ovdašnje novine i videćete da i sa ovom vrednošću imamo ozbiljne probleme. Ima li rasprava smisla?
Mislim da ne treba da citiram, pošto su verovatno svi već čuli: javna rasprava je nasleđe titoizma. Slučaj je sličan onom vezanom za demokratiju. Relativno je jasno kako je nastala ova rečenica: zbog brzine i partijskih potreba, a pokazuje se i zbog vrednosti koje poštuju akteri, o predlogu novog ustava nije bilo nikakve javne rasprave. Neko se onda setio da se "javna rasprava" pominjala u vreme socijalizma i Tita, pa je zgodno povezao omraženi titoizam i trenutni izostanak javne rasprave. Tako je zbog nečega postalo negativno da se norme koje su predložene kao delovi budućeg ustava prethodno izlože raspravi. A i zašto uopšte da se izlažu? Šta se time uopšte dobija? I zaista, čemu uopšte služi rasprava? Odgovor na ovo pitanje nije tako jasan kao što se čini, a upravo ova aktuelna mogućnost da se rasprava lako dovede u pitanje govori u prilog tome. Rasprava je kroz čitavu intelektualnu istoriju bila neupitna vrednost,
ali je njena struktura opisana i potreba za njom sasvim jasno istaknuta u Platonovoj filozofiji. Dijalektika - rasprava - bila je put da se upozna svet ideja, svet merila ili kriterijuma kojima treba da se rukovodimo. Na svakodnevnijem planu, smisao rasprave podrazumeva da će sagovornici korigovati svoja mišljenja ukoliko čuju argumente koji upućuju da bi to trebali da učine. Ali, zašto ih prosto ne odbiju, jel to kažnjivo? Nije, ali ako nema te spremnosti da se prihvati argument nekoga drugog, onda rasprava nema nikakvog smisla. Ali, opet, zašto da prihvatim argument nekog drugog? Time priznajem da nisam bio u pravu, čime slabim svoju poziciju, obavezujem se na nešto što mi se kasnije može učiniti neprobitačno, ograničavam svoju slobodu da mislim šta hoću. Zašto da čitavo polje takozvane istine ne podredim svojim potrebama bez ikakvih obaveza u odnosu na druge ili na takozvanu istinu (kao da tako nešto uopšte postoji)? Ova poslednja pitanja nekome se opet mogu učiniti čudna, ali zapravo je način razmišljanja prisutan u njima veoma aktuelan i prisutan. To pokazuje da su autori teze o povezanosti rasprave i titoizma zaista nešto pogodili, iako im to nije bila namera. U odnosu na stanje koje sada imamo, svaka javna rasprava, i priznavanje argumenata drugih nezavisno od naših posebnih potreba i interesa, zaista u sebi ima neke socijalističke elemente, u tom smislu da je ona zaista deo nekog nepostojećeg, odbačenog i drugog sistema vrednosti u odnosu na ovaj koji trenutno važi. Ima li ustav smisla?
Ovde mislim na tradicionalni smisao ustava: ustav je način da se samovolja vlasti ograniči. Čime može da se ograniči? Pa samo nekim vrednostima koje reflektuju interese svih građana, birača, naroda i, to je posebno važno, voljom samih birača. Ako ostavimo po strani ono što u ustavu piše i pogledamo samo način na koji se on donosi (ili je već izglasan kad bude objavljen ovaj tekst) onda se ponovo vidi da je i ovaj tradicionalni smisao ustava izgubljen. Ako neko želi da zaštiti svoja prava u odnosu na nekog drugog, onda je prvi uslov da to zaista i učini da njegovi stavovi o tim pravima ne budu pod potpunom kontrolom tog istog drugog. Ili jednostavnije rečeno: Zamislite da neko pored sebe ima nekog drugog koji ispunjava sve njegove želje, istovremeno smatrajući da tako ispunjava svoju dužnost prema njemu? U kom
smislu je ovaj prvi subjekt ograničen voljom ovog drugog podređenog subjekta? Ni u kom. A to se videlo i kroz upravo završenu referendumsku kampanju: ako neko potvrđuje ustav pod moralnom ucenom koja ponavlja poziv u boj za Kosovo: ko ne izađe na referendum, od ruke mu ništa ne rodilo, kriv je za gubitak Kosova itd., ako mora da potvrđuje nešto o čemu čak nije postojala ni javna rasprava, postaje nevažno koja prava je prost plebs dobio u tekstu ustava, jer on ista ta prava, odmah, da ne bude zabune, baca pod noge onima koji ga pozivaju da ustav potvrdi na ovaj način.
50
Ako
se pogleda trud koji je trenutna politička elita uložila da dezavuiše svako moguće ograničenje svojoj vlasti kroz sistematsko dezavuisanje univerzalnih vrednosti, čini se da je ustav donesen upravo u trenutku kada je taj proces već bio gotov, kada su partijske elite mogle biti sigurne da ustavne norme neće biti ozbiljno ili uopšte shvaćene, jer sama ideja ustavnosti i mogućeg ograničavanja vlasti više ne postoji kao verodostojna ideja. Ovaj ustav maskira to stanje, naravno, maskom koja govori suprotno od stvarnog stanja. Međutim smisao donošenja ustava u ovom trenutku je ipak nešto konkretniji, mada u sebi zadržava istu ovu formu maske. Naravno da je reč o Kosovu, koje je bilo vezivno tkivo koje je okupilo političke stranke u poslu oko ustava. Naizgled, preambula i zakletva u kojima se pominje Kosovo imaju formu obavezivanja na nešto vezano za Kosovo i kao da utvrđuju jednu odgovornost za političare. U stvari situacija je opet potpuno obrnuta. Donošenje ustava, kojim se, pored ostalog, potvrđuje i da je Kosovo sastavni deo Srbije, došlo je u momentu kada je celokupnoj političkoj eliti postalo jasno da će verovatno proglašenje neke forme nezavisnosti Kosova ostaviti njih same na čistini odgovornosti za takav ishod. Funkcija ustava, u onoj meri u kojoj je njegovo donošenje vezano za Kosovo, sada je da se ta odgovornost podeli sa narodom: pošto se izlaskom na referendum potvrđuje neki potez vlade, ma kako on bio samo detalj u ukupnoj politici i politici vezanoj za Kosovo, on ipak ostavlja vladi mogućnost da kaže da je i narod potvrdio politiku 50
ova figura postoji i u samom ustavu: poslanik je slobodan da odmah svoju buduću slobodu stavi na raspolaganje svojoj stranci.
vezanu za Kosovo, pa je prema tome besmisleno da samo vladu, a ne i sebe samog, smatra odgovornom za ishode te politike. Ovaj prost odnos koji je stvoren referendumom: da na pitanje Kako ste dopustili da se ovo desi sa Kosovom? , odgovor bude Pa i vi ste podržali tu politiku , dovoljno zadovoljava potrebe vlasti. Na taj način je, zajedno sa pojmom ustava, i pojmu odgovornosti oduzet smisao. Poruka je: uradili smo sve što se moglo učiniti da bi se nešto postiglo, a niko ne može biti odgovoran što nije učinio nešto što se ne može učiniti. Ima li istina smisla?
"Tako sad crno na belo imamo ono što niko nema – ministre u ostavci koji nisu podneli ostavke". Ovako je u novinama prokomentarisana situacija sa ostavkama ministara iz G 17 plus koja je već postala poslovična po svom otvorenom podsmevanju logici, tačnije zakonu neprotivrečnosti. Predsednik vlade Koštunica dodao je svemu i zakon isključenja trećeg : na pitanje da li su ministri podneli ostavke ili nisu odgovorio je da su sva druga pitanja manje važna u odnosu na donošenje novog ustava. Ovi zakoni ne uspostavljaju samo formalne uslove da jedan govor bude konsistentan, oni izražavaju poštovanje vrednosti istine kao takve, pa se u njihovom odbacivanju vidi jedna doslednost: oni su zapravo poslednja logička brana koja se ruši pred željama političara koji se više ne osećaju ničim ograničeni. Zašto baš mora da važi zakon protivrečnosti i ta obaveza prema istini? Zar nije lepše da možemo da govorimo sve što nam odgovara, a da sve ima jednaku vrednost i da se ništa ne dovodi u pitanje? A vrednost istine važnija je za demokratiju od formalne demokratske procedure sa kojom se pojam demokratije neopravdano poistovećuje. Zamislite da živite u društvu u kome su sve formalne procedure demokratije poštovane, ali političar koji je na pr. tvrdio da će inflacija biti toliko i toliko ili da će smanjiti poreze ili rešiti neko pitanje, jednostavno kaže da to nije tvrdio. Vi sada možete da ga kaznite na izborima za četiri godine, ali uskoro možete da utvrdite da je to opšta praksa i da svi političari imaju isti odnos prema istini. Tada bi trebalo da vam je sasvim jasno da formalna pravila
demokratije, ako nisu praćena poštovanjem vrednosti istine zbog koje su u stvari i smišljena, ne vrede ništa. Mi već živimo u društvu koje je već toliko razvilo metode izigravanja vrednosti istine, da možemo slobodno da poštujemo sva formalna pravila demokratije, a da suštinski ona nemaju nikakvu snagu da politiku okrenu ka interesu građana. A zajedno sa istinom kao vrednošću polako nestaje i smisao, kao ono što neki tekst razlikuje od obične fizičke stvari. Po nedostatku primerenog diksurzivnog (argumentativnog) reagovanja na smisao nekog teksta vidi se da sposobnost da se smisao razumeva polako nestaje. Na tekstove se reaguje samo još kao na stvari osećanjima, npr. osećanjima nelagode ili prijatnosti. *** Ako sad pogledamo sve ove vrednosti koje se kod nas dovode u pitanje: demokratija, otvorenost , rasprava, ustav ili ograničenja, odgovornost i istina, videćemo da imaju
zajedničku crtu koju smo već pominjali - osobinu univerzalnosti - one su nepristrasna merila koja određuju da li neko radi nešto što je usmereno na korist svih. Pri tom, nije unapred jasno u ime kojih drugih vrednosti se one sistematski negiraju. Neko može da kaže da brisanjem univerzalnih vrednosti do izražaja dolazi ono što je naše, ali to je duboka greška, naše nije nikakav kriterijum, a univerzalne vrednosti ne služe da ponište ono što je naše, nego da ga oplemene i nadograde, kao što je uvek i bilo. Obrnuto, brisanje univerzalnih vrednosti može da znači samo strah od boljeg, zapuštenost i želju za odsustvom svih ograničenja ili ustava u delovanju. Na predizbornoj kampanji koja će uskoro uslediti svako će moći da proveri koliki je stvarni stepen poštovanja bilo kakvih ustava kod nas. (objavljeno 31.10.2006)
Polemika oko "Zemlje": Odgovor Nebojši Maliću
U svojoj reakciji 51 na moj tekst o zemlji posunovraćenih vrednosti, u kome sam citirao i tumačio deo njegovog teksta u kome daje naznake o svom mišljenju o demokratiji, Nebojša Malić ne opovrgava sve što sam ja rekao. Slaže se da je moje tumačenje da ima negativno mišljenje o demokratiji tačno, što se vidi iz naslova reakcije "Demokratija nema smisla", takođe se slaže da je tekstom hteo da preporuči premijeru Koštunici da ne apeluje na vrednosti na koje se pozivaju Amerikanci. Ipak, Malić je i nezadovoljan nekim delovima mog teksta koji se odnose na njegov tekst i to je ono čime ćemo se ovde pozabaviti, jer je to ono što je svakako zanimljivije. Najpre, izgleda da Malić protestvuje protiv nekih mojih tvrdnji rečenicom: "Ali apsolutno nisam rekao da «pošto Amerikanci rade protiv naših interesa treba odbaciti sve njihove vrednosti" (1). Ova rečenica je zaista vezana za glavnu primedbu koju Malić ima na moje tumačenje, ali najpre ćemo razjasniti da ja nisam tvrdio da Malić tvrdi da "pošto Amerikanci rade protiv naših interesa treba odbaciti sve njihove vrednosti". U mom tekstu postoje jasne ograde da se radi o mom tumačenju, a ne o citiranju nekog Malićevog tvrđenja, što se vidi u upotrebi reči "ono
što on u stvari hoće da kaže verovatno je" koje su u odnosu suprotstavljanja sa "zaista tvrdi" iz prvog dela iste rečenice. Kasnije se takođe upotrebljava fraza "zapravo sugeriše" gde obe upotrebljene reči takođe ukazuju da se radi o tumačenju, a ne o navodu nekog tvrđenja. Ovo je važno razjasniti iz činjeničkih razloga, ali ne samo zbog toga: ukoliko sam tvrdio da je autor nešto tvrdio, onda je to dovoljno opovrgnuti prostom tvrdnjom da to nije tačno, ali ukoliko se radi o tumačenju, o onome što je smisao nekog teksta, onda se to ne može tako opovrgnuti. Međutim, pošto uzima da je već na njegovoj strani argument da je nešto u mojim navodnim tvrdnjama netačno, autor reakcije nastavlja rečenicom "Ovo je proizvoljna, neutemeljena i, iskreno rečeno, glupa tvrdnja." Sad je ovde autor ispoljio želju za prebrzim poentiranjem, tako da je ostalo nejasno na šta se ova druga rečenica zaista odnosi. Jer je nejasno da li je neutemeljena moja tvrdnja da je on tvrdio to i to (o čemu smo već govorili) ili je neutemeljeno moje tumačenje da bi on mogao potvrđivati tvrdnju u navodnicima rečenice (1) ili je sama 51
reakcija se može naći na adresi http://www.nspm.org.yu/Debate/2006_malic_re.htm.
ta tvrdnja u navodnicima neutemeljena, što bi značilo da je autor sasvim nesklon da se složi da "pošto Amerikanci rade protiv naših interesa treba odbaciti sve njihove vrednosti". Ipak, i pored ove teškoće, mislim da iz celokupne Malićeve argumentacije u reakciji proizlazi da on protestvuje da mu se pripiše tvrdnja da treba biti protiv svih američkih vrednosti, odnosno, da treba biti protiv nekih vrednosti samo zato što su to američke vrednosti, jer bi ta preporuka bila toliko glupa, da bi čak bilo uvredljivo pretpostaviti da bi neko mogao da je zastupa. Da bi ovo tumačenje moglo biti približno tačno, ukazuje i činjenica da u delu svog teksta autor sa odobravanjem pominje neke tradicionalne američke vrednosti, od kojih se današnja Amerika udaljila, ali koje zbog toga nisu prestale biti američke. Međutim, ovde se opet radi o netačnom pripisivanju, jer ja nisam tvrdio da autor preporučuje da se odbace sve američke vrednosti, samo zato što su američke, čime bih mu pripisao da je sklon nerazmišljanju ili da ga preporučuje (jer bi svakako za odbacivanje nekih vrednosti bilo potrebno imati složenije razloge od puke činjenice da su to nečije vrednosti), nego sam tvrdio da se američke vrednosti kod njega odbacuju u sklopu verbalnog političkog rata koji vodi protiv Amerike. To se vidi i iz rečenice koju ovde najčešće citiramo " pošto Amerikanci rade protiv naših intreresa treba odbaciti sve njihove vrednosti". Ovo je hipotetička rečenica i navodi specifičan uslov koji sadrži razlog za odbacivanje vrednosti koje se u tom kontekstu pojavljuju kao američke. Prethodno se jasno kaže "Čini se da se ovde radi o danas sasvim raširenom prikrivenom ratu protiv "američkih vrednosti"." Odavde sledi da bi Malić, ako želi da opovrgne ovu tvrdnju, morao da pokaže da ne učestvuje u ovom prikrivenom ratu, a ne da pokaže da prihvata neke američke vrednosti, nezavisno od tog rata. Pošto sam jasno naglasio da se radi o prikrivenom verbalnom ratu protiv Amerike, onda je jasno da su vrednosti na koje sam mislio one američke vrednosti koje se pojavljuju u kontekstu tog rata i jasno je da sam tvrdio da je preporuka Malićevog teksta da se sve vrednosti koje se tu pojave negiraju zato što su to vrednosti protivničke strane. Ova preporuka nije ništa neuobičajeno: ona je poput preporuke da se u nekom političkom duelu obavezno protivimo svakoj tvrdnji koju
iznese protivnik. Mi čak imamo političku stranku koja otvoreno govori da se rukovodi ovim pravilom u političkim duelima. Naravno da ova situacija odgovara modelu "rasprave" u kome je jasno da se akter ne rukovodi interesima istine, nego svojim političkim ineteresima. Ono što sam ja tvrdio u "Zemlji..." jeste da je Malićev tretman demokratije upravo takav kakav bi bio da se ona pojavljuje kao vrednost koju zastupa protivnik u duelu u kome se Malić pridržava pomenutog modela. Ali, u "Zemlji..." se kaže i nešto više: ne samo da se akteri rukovode samo svojim interesima, nego čak one koji se ne rukovode samo svojim inetersima, nego interesima istine, denunciraju kao one koji ugrožavaju slobodu, govore prazne reči, zahtevaju nešto neostvarivo. To se vidi po tome što se univerzalne vrednosti, u koje spada i istina, sistematski prikazuju u negativnom svetlu. Malićevo negiranje vrednosti demokratije ima tako dvostruku svrhu: s jedne strane, ono je mehaničko odbacivanje protivnikove vrednosti, ali sa druge, ono je opravdanje vlastite prakse negiranja univerzalnih vrednosti u duelu, vlastitog modela rasprave. Naravno, kada se nekome uputi ova primedba, on će odmah želeti da kaže ne, ne, ja se ne rukovodim samo ovim političkim vansaznajnim razlozima, nego imam argumente za svoje tvrdnje. Malićeva reakcija trebala bi da pruži i dokaze za to, a ja mislim da on ne uspeva da opovrgne moje primedbe i to ćemo sad proveriti na tekstu njegove reakcije. Spor se vodi o demokratiji i Malić najpre pokušava da moju definiciju demokratije prikaže kao samo moju i inače nepoznatu, čudi se definiciji demokratije kao "vladavine u interesu naroda" i kaže da bi voleo da vidi "gde je ta definicija zapisana, ili je tek proizvoljno prizvana kao nešto «opšte poznato»". Cilj ovog argumenta je da se pokaže da je moja definicija, iz koje možda mogu proizići pozitivne ocene demokratije nepoznata, dok je njegova, iz koje slede negativne ocene, mnogo legitimnija. Da vidimo kako tu stoje stvari. Najpre, "vladavina u interesu naroda" nije definicija demokratije u smislu da bi iz nje mogao da se dobije potpun pojam o njoj. Ovakve definicije obično naglašavaju jedan aspekt neke stvari koji se smatra važnim u nekom
specifičnom kontekstu, o kome će uskoro biti reči. Drugo, ta definicija, nažalost, nije opšte poznata, a i da jeste, ja se ne bih pozivao na tu poznatost kao na argument. Sledeći zahtev, koji bi, po mišljenju autora reakcije, pored poznatosti, trebalo da neka definicija ispuni da bi bila priznata, bio bi da je ona negde zapisana, kod nekih autoriteta. Moram da priznam da mi ni ova vrsta argumenta nije među najomiljenijim (bila je inače omiljena u srednjem veku). To da su negde već zapisane, eventualno pomaže sporazumevanju o definicijama, ali u stvari ne govori ništa o njihovom kvalitetu, dok je ono što od definicija zaista treba tražiti jeste da budu jasne i opravdane. Ali, hajde da se ipak pozabavimo načinom kako se demokratija definiše u postojećem javnom i naučnom jeziku, kako bi utvrdili da li se od Malića ipak moglo očekivati da bude upoznat sa definicijom demokratije sličnom mojoj i pre nego što je pročitao moj tekst. Prvo da navedemo jedan primer, koji će nam i inače biti koristan: sećam se jednog intervjua Noama Čomskog u kome je on, kao što stalno čini, žestoko ktirikovao američku spoljnu politiku, ali je dodao da Ameriku smatra demokratskom zemljom, što je potkrepio činjenicom da on svoju žestoku kritiku može slobodno da objavljuje i iznosi bez posledica po svoj život, bez rizika da ostane bez radnog mesta na fakultetu itd. Iz ovoga možemo da vidimo da je Čomskijev pojam demokratije prvenstveno vezan za pravo pojedinca koji zastupa manjinski stav da ga neometano iznosi. Ako sada ovaj pojam uporedimo sa Malićevom definicijom demokratije: "demokratija – sistem koji u svom sirovom obliku daje pravo prostoj većini okupljenih ljudi da radi šta god hoće sa životima i imovinom drugih (ko je ubio Sokrata, nego demokratska Atina?) a u svojoj modernoj inkarnaciji tu apsolutnu vlast prenosi na mali broj izabranih predstavnika i masu birokrata – sa slobodom nema nikakve veze.", vidimo da se Malić i Čomski ne slažu; Čomski demokratskim naziva upravo onaj sistem u kome, između ostalog, postoji zaštićeno pravo ili sloboda pojedinca da iznosi kritiku na račun vlasti. Dakle, ne samo da prosta većina ili njeni zastupnici u demokratiji nemaju pravo da sa životima drugih rade šta im je volja, nego to ne smeju da čine čak i onda kada su izloženi jakoj kritici.
Ali, nećemo samo Čomskog navesti kao primer za definisanje demokratije koje je drugačije od Malićevog. Hajde da tvrdnju da Malićeva definicija nije uobičajena zaoštrimo sledećim tvrdnjama: a) za svakog autora, koji je izabrao da reč demokratija koristi kao naziv za opis dobrog političkog sistema, važi da u opis tog sistema nije uvrstio tvrdnju da je to sistem koji "daje pravo prostoj većini okupljenih ljudi da radi
šta god hoće sa životima i imovinom drugih", i b) za svakog autora, koji je izabrao da reč demokratija koristi kao naziv za opis dobrog političkog sistema, važi da demokratiju nije opisao samo kao sistem u kome se odlučuje većinom, već je taj opis dopunio mnoštvom drugih pravila koja štite prava manjine. Ako su tačne, ove dve tvrdnje bi mogle da pokažu koliko su neke definicije demokratije uobičajene; a ja mislim da su one tačne, sa uslovom da autor zastupa demokratiju kao ideal, za veliku većinu od nemalog broja autora čije su knjige o demokratiji objavljene kod nas u poslednjih dvadesetak godina. Razlika između tvrdnji pod a) i pod b) je u tome što prva govori o tome da se u uobičajenom govoru o demokratiji ne hvali pravo da se radi šta se hoće sa drugima, dok druga ukazuje da je pravilo o većini zapravo sekundarno i čak nevažno za pojam demokratije. Ako bi neko znao o demokratiji samo to da je ona sistem u kome se odlučuje većinom, on bi znao isto onoliko koliko o fudbalu zna neko ko o njemu zna samo to da tu pobeđuje onaj koji da više golova. Ja sam još pre više godina objavio tekst pod nazivom Je li demokratija stvarno vladavina većine? , u kome sam dokazivao da u stvari nije tako. Čak su i Stari Grci znali da to nije tako, inače bi tom sistemu dali naziv vladavina većine, a ne vladavina naroda . Između toga dvoga postoji bitna razlika: dok bi vladavina većine bila samo naziv za proceduru odlučivanja, vladavina naroda je bila i društveni ideal ili naziv za vladavinu koja se smatra dobrom. Ja sam, takođe koristim reč demokratija da bi označio sistem koji smatram dobrim, a smatram dobrim onaj sistem koji je u interesu naroda.
Trenutni status pojma demokratije je takav da se taj pojam gradi polazeći od etabliranih pravila i procedura /demokratije/ koji se dopunjuju u odnosu na društveni ideal /demokratije kao/ vladavine u interesu naroda. Razlozi za baš ovakav režim
govora su otprilike sledeći. Prvi razlog je skoro opšte (i moje) prihvatanje osnovnog uslova koji je potreban da bi mogli govoriti o demokratiji, a to je da postoji institucionalizovan način da svi članovi nekog društva utiču na odluke koje se na njih odnose. Kada bi u razmišljanju o najboljem načinu da se društvo organizuje (o idealu) došli do zaključka da bi ovo pravilo trebalo da se promeni, onda bi trebalo razmisliti i o tome da se ovakav novi društveni ideal više ne naziva "demokratija", jer je ipak ovaj uslov neophodan. Kada razmišljamo o društvu, nas prvenstveno interesuje da odredimo najbolji način da se ono organizuje, a ne da određene reči ili procedure obavezno budu deo tog organizovanja. Definicija demokratije koja je za Malića sporna u stvari je regulativna ideja preko koje se vidi da nam je u našim razmišljanjima stalo do najboljeg načina organizovanja društva. S druge strane, reč i pojam demokratije može da se koristi i kao ime za ideal vladavine u interesu naroda, jer je pojam vladavine naroda koji je u osnovi reči "demokratija" sasvim blizak pojmu vladavine u interesu naroda, jer bi narod valjda vladao u svom interesu, ukoliko bi uspevao da ga prepozna. Najzad, treći razlog u prilog prahvatanja reči "demokratija" je taj što je u nauci i javnom govoru, barem u poslednje dve decenije, a i ranije, uobičajeno da se dobra vladavina naziva demokratskom i da se oko te reči okupljaju razmišljanja o društvu. Kao i uvek kada se radi o jeziku, čak i ako imamo primedbe na način kako neko shvata demokratiju, samu reč ne bi trebalo diskvalifikovati bez jakih i dobrih razloga, jer se ona već etablirala kao zajednički imenitelj diskursa o društvenim idealima. To sve ne znači da bi, ukoliko prihvatate "demokratiju" kao naziv za društveni ideal i ako prihvatate osnovne uslove da bi se nešto moglo zvati demokratija, trebalo odustati od traganja za dodatnim uslovima koji su potrebni da se vladavina u interesu naroda ostvari. U tekstovima koje sam sam napisao o demokratiji uvek se radi o ovim dodatnim uslovima i, kao što je to slučaj i u tekstu "Zemlja...", ti dodatni uslovi se vide u poštovanju pravila kojima se osnažuju univerzalne vrednosti, ili, vrednosti koje su u jednakom ineteresu svih. Ako se sad vratimo na Malićevu implicitnu tvrdnju da je njegov pojam demokratije standardan i da kada se razmisli o njemu treba tvrditi da on nema smisla - što u stvari znači da nema smisla kao pozitivan društveni ideal - onda najpre, na osnovu ovoga
što smo govorili, vidimo da postoji drugačiji pojam o demokratiji, pa čak i da Malićev pojam demokratije nije standardan. A to opet znači da bi Malić, ukoliko želi da pokaže kako je demokratija izgubila svaki smisao ili da je to loš društveni ideal, morao da opovrgne ovaj pojam demokratije, koji nije njegov, o kome smo dosad govorili. Sve što on u svojoj reakciji pokazuje jeste da, kada bi pojam demokratije imao samo smisao koji mu on pridaje, onda bi to bio nedvosmisleno negativan ideal, ali on nema samo taj smisao, i čak taj smisao nije preovlađujući. Uz to, činjenica da je taj pojam demokratije preovlađujući važna je, jer bi zbog toga trebalo pretpostaviti da je on poznat i Maliću, ali u stvari to logički nije važno: sve i da postoji samo jedan autor koji ima drugi pojam demokratije od Malićevog, onda bi trebalo pokazati da upravo taj pojam demokratije otelovljuje nepoželjan politički ideal. Kada bi se Malić demokratijom bavio iz dominantno saznajnih razloga, onda ova dugačka priča ne bi bila potrebna: on bi pokazivao da ovaj pojam demokratije, na primer pojam demokratije Noama Čomskog ili bilo koga drugog, predstavlja nepoželjan ideal ili loše merilo za dobro uređeno društvo. Ali Malić to ne čini. On radije izabire da na svom pojmu demokratije pokaže kako je ona nepoželjna, a to pokazuje klasično
zaobilaženje saznajnih razloga, jer, ako Malić govori o pojmu demokratije o kome se inače ne govori u nekoj raspravi, onda on ne protivreči tom govoru, pa time i ne pokazuje da je on netačan. A upravo bi to moglo biti saznajno zanimljivo. Ovde se radi o klasičnoj logičkoj grešci, ako bi to trebalo zvati greškom, zamene teze, kada se umesto da se dokazuje da je netačna protivnikova pozicija, dokazuje da je netačna iskonstruisana pozicija, a da bi se postiglo nešto drugo - u ovom slučaju negativna ocena demokratije - iz vansaznajnih razloga. Upravo ova zamena teza pokazuje da postoje neki vansaznajni razlozi koji rukovode nekim diskursom, a da se on ne oblikuje prema zahtevima istine. Mislim da je to dovoljno pokazano. Sad nam ostaje da vidimo koji su to vansaznajni razlozi u slučaju našeg autora, pre nego što pređemo na problem negiranja univerzalnih vrednosti. Ja sam sugerisao da bi vansaznajni razlozi koji ovde igraju ulogu imaju veze sa tim da je demokratija trenutno percipirana kao američka vrednost i sa odnosom u kome trenutno stoje Srbija i Amerika.
Hajde da vidimo da li se to može pokazati na Malićevim tekstovima kojima se ovde bavimo. Najpre, ne treba puno truda da se pokaže da autor prikazuje ono što Amerika trenutno radi u negativnom svetlu. On smatra da je Amerika trenutno svet podelila na bogove i stoku, na koje primenjuje različita merila i da su rezultati njene politike vidljivi u katastrofalnom stanju na Kosovu, u Iraku, Avganistanu, Libanu ili Gazi. To je i najprepoznatiljiviji smisao tih tekstova. Smisao nekih rečenica čak je jasniji ukoliko se "demokratija", pod navodnicima, zameni prosto rečju "Amerika": npr. upravo rečenica u kojoj se pominju nabrojeni delovi sveta: "Ako su rezultati «demokratije» Kosovo, Irak, Avganistan, Liban i Gaza... ima li ona smisla ?" sasvim dobro, ili bolje, funkcioniše kao "Ako su rezultati američke politike ... ima li podrška takvoj politici i takvoj zemlji smisla?". U ovoj rečenici se demokratija pojavljuje samo zbog toga što
je ona reč pomoću koje Amerika legitimiše svoju politiku. Na primer, da se Amerika ograničila na to da svoju politiku opravdava moralnim razlozima, kao što inače često čini, sva kritika bi verovatno bila usmerena na to da ti prividni moralni razlozi služe samo kao maska za američke interese, dok se uopšte ne bi osetila potreba da se u tom diskursu pojavi reč demokratija. "Demokratiju" je na scenu u stvari postavila Amerika. Najzad, da su razlozi da se demokratija delegitimiše u stvari izvan samog pojma demokratije, vidi se i po nemarnom odnosu prema tom pojmu koji smo već opisali. Dakle, demokratija ovde strada prvenstveno zbog prikrivenog verbalnog rata sa Amerikom, koji se i naziva rat, a ne rasprava, zbog toga što se u njemu ne vodi računa o univerzalnim vrednostima, već pretežno i možda isključivo o političkim potrebama vezanim za tu drugu stranu. Da se u vrednovanju demokratije Malić prvenstveno rukovodi time što demokratiju vidi kao (trenutnu) američku vrednost, vidi se i po tome što bez objašnjenja prelazi od govora o demokratiji kao takvoj na govor o američkoj demokratiji ili američkom shvatanju demokratije. Na primer, iako je reakciju naslovio sa "Demokratija nema smisla" on nastavlja rečenicom u kojoj kaže da se boji da sam ja pogrešno shvatio njegovu "analizu američke Imperije i njenog poimanja «demokratije». " (kurziv moj). Izgleda da autor ne primećuje da između ovoga dvoga postoji velika razlika. Analiza američkog poimanja demokratije je bavljenje jednim činjeničkim stanjem, dok, ako se
bavimo pojmom demokratije, pokušavamo da ispitamo i odredimo jedno merilo, koje će nam možda kasnije poslužiti npr. da se bavimo nečijim poimanjem pojma "demokratije". Ili, po tom merilu, možemo da kažemo da je američko poimanje demokratije manjkavo ili pogrešno ili da američka demokratija nije dobar sistem itd. Kao što sam već rekao u tekstu "Zemlja..." ova dva istraživanja su logički odvojena: kada jednom utvrdite svoj pojam demokratije, onda na taj pojam uopšte ne mora uticati način na koji neko drugi upotrebljava taj pojam. Ma kako da izgleda američko poimanje demokratije vaše može ostati isto, osobito ako smatrate da je to poimanje pogrešno. Drugim rečima, pojam demokratije se za vas zbog toga neće ni promeniti, a kamoli izgubiti svaki smisao. Situacija je ista kao kada bi neko, zato što na nekoj hrpi ne nalazi nijedan štap dužine jednog metra, hteo da odbaci metar kao merilo za dužinu, kao besmisleno. Ovo odbacivanje merila, pojmova, njihovo pretvaranje u prazne reči jeste ono što sam ja u stvari kritikovao u Malićevom tekstu. Da se Malić zadržao na kritici američkog pojma demokratije ili, možda bolje, na kritici poimanja demokratije američkih političara, ova diskusija bi izgledala drugačije, zavisno do toga da li bi ta analiza bila dobra ili loša. Ali, kao što vidimo i iz Malićeve reakcije, on dovodi u pitanje sam pojam demokratije. Ovaj poseban obrt sada više nema direktne veze sa verbalnim ratom protiv Amerike, nego radije sa bazičnim slaganjem sa principima politike koji zaista potiču iz Amerike i danas su rašireni skoro po celom svetu. Tu najpre mislim na slavljenje slobode kao najviše vrednosti, gde se onda svako ograničavanje slobode predstavlja kao nužno zlo. U politici se ovo opredeljenje
reflektuje u stavu da je potrebno imati što manje priznatih ograničenja za delovanje, što manje intervencije države itd. Ova želja za odbacivanjem što je moguće više ograničenja zaista je vezana za američku tradiciju i to, kako nešto stariju, tako i sasvim savremenu. Malić takođe izjavljuje da je privržen ovoj tradiciji pominjući zaboravljenu vrednost slobode na kojoj su američki očevi osnivači izgradili naciju itd. Argumenti koji se navode protiv merila koja utvrđuju neka ograničenja za ponašanje obično se javljaju u dva oblika: ili se dovodi u pitanje da je postupanje po
merilima ostvarivo, ili se dovodi u pitanje njihova nepristrasnost ili univerzalnost . Tu strategiju preuzima i Malić.
On argumentiše da "Društvo u kome se vlada «u interesu svih građana» koje g. Milutinović predstavlja kao «univerzalnu vrednost» u stvari ne postoji nigde na svetu , niti je ostvarivo. To pogotovo nije demokratija, gde se u najbolju ruku vlada u interesu relativne većine" itd. Kada pogledamo ovaj argument vidimo da se ovde opet radi o zameni teza. Niti ja, niti drugi autori, ne smatramo da je neophodan uslov da bi jedno društvo bilo demokratsko da u njemu budu u istoj meri zadovoljeni ukupni interesi svih, odnosno, da svi u jednakom stepenu podržavaju odluke vlade, već samo da u osnovi sistema budu pravila koja su u jednakom interesu svih. Na primer, u jednakom interesu svih građana je da svi budu slobodni da biraju posao, dok bi zakon koji bi ovo pravo dodeljivao jednima, a uskraćivao ga drugima, bio zbog toga u nejednakom interesu svih ili bi tretirao njihove interese nejednako. Naravno, primena ovakvih zakona je sasvim ostvariva. Ovakav način argumentisanja bio bi sličan ovakvim razmišljanjima: ako ne možemo da odredimo za sve stavove da li su istiniti ili nisu, hajde da odustanemo od pojma istine; ako ne možemo da postignemo društvo bez nepravdi, hajde da odustanemo od pojma pravde; ili, ako ne možemo da složimo oko svega, hajde da se uopšte ne trudimo da složimo oko bilo čega. Merila koja predstavljaju društvene ideale ne mogu se delegitimisati tako što se pokaže da njihovo poštovanje nikada neće biti potpuno ili tako što će se pokazati da postoje slučajevi u kojima je njihova snaga nedovoljna da opredeli delovanje. Dovoljno je da se ovi ideali mogu operacionalizovati u primenljiva pravila, a to je ovde slučaj. Drugi način koji smo pomenuli da se merila koja postavljaju ograničenja za delovanje dovedu u pitanje je da se sugeriše da ona nisu nepristrasna ili univerzalna. Da Malić takođe podržava ovaj argument vidi se iz toga što ne okleva da univerzalnu vrednost stavi pod navodnike, i to ne smatrajući da bi to trebalo posebno objašnjavati. S druge strane, to se potpuno slaže sa slavljenjem slobode koju Malić određuje kao pozitivnu suprotnost demokratiji, koja je ovde shvaćena jedino kao nelegitimno ograničenje za delovanje. Međutim, ovde je nešto važno: isto kao što se u slučaju demokratije odbacuje svaka ideja demokratije, tako se ovde merila ne odbacuju zato što nisu nepristrasna prema nekom merilu nepristrasnosti nego zato što se smatra da sama nepristrasnost ili univerzalnost kao takva ne postoji. To je razlog zašto se sloboda
slavi kao apsolutna, neograničena vrednost, jer se podrazumeva da je uobičajen način da se legitimišu ograničenja pokazivanjem da su ona nepristrasna, neprohodan. Argument za tu neprohodnost takođe se nalazi u rečenici koju smo citirali, samo je sada treba čitati u drugom modu, kao da je njen smisao da pošto su ljudi različiti ne postoji niti je zamislivo nešto što bi im moglo biti zajedničko. Ovo je takođe nevaljan argument: ljudi jesu različiti, ali nisu potpuno različiti. Ovde je zanimljivo da nije nikakvo čudo što se ovaj stav o nepostojanju univerzalnih merila, mora braniti manipulativnim sugestijama da reči nemaju smisla onda kada ih očigledno imaju, zamenom teza itd, jer bi odbrana te teze argumentima bila samoprotivrečna: svaki argument se predlaže kao vrednost koja može da važi kako za našu stranu tako i za stranu kojoj je argument upućen, pa je on u sebi negacija teze da ne postoji nepristrasnost. Ova konsekvenca je poslednji i najozbiljniji razlog za kritiku Malićevog teksta, jer način na koji se pojmovi u njemu tretiraju ukazuje da se svaka argumentacija vidi kao besmislena, jer npr. ograničava slobodu mišljenja, kao što je i svako ograničenje delovanja ugrožavanje slobode. Ovo sve ima veze sa Amerikom i shvatanjem slobode koje je karakteristično za njenu kulturu. Da rezultat ovog pozivanja na slobodu nisu neka pozitivna i nepristrasna pravila koja bi mogla zameniti demokratiju kojoj je nepristrasnost osporena, već naprosto ništa, odsustvo pravila i ograničenja , može da se vidi na jednom primeru, koji ću sada opisati: nezavisno od Malićevog teksta, nedavno sam komentarisao tekst drugog autora koji se takođe poziva na očeve osnivače SAD i slobodu kao najvišu vrednost. Međutim, ovaj autor je spreman da u ime tih ideala brani svaki potez SAD, čak i podršku Pinočeu ili rat u Iraku, dok je Malić sklon da celokupnu američku politiku politiku prikazuje u negativnom svetlu. Ova situacija zorno pokazuje da su principi koji ostaju posle delegitimacije ograničenja za delovanje, ako ih uopšte ima, nedovoljni da opredele odnos prema stvarnosti. Ako pažljivo pročitamo Malićevu reakciju, videćemo da je u njoj osuda američke politike samo prividna, i da služi prvenstveno tome da se potkopa Koštuničina vera u pravo i pravdu u ovom svetu. Tako Malić u tekstu koji je naslovljen "Demokratija nema smisla" kaže da je "apel na «demokratske vrednosti» upućen ljudima koji ne veruju ni u kakvu definiciju demokratije, već tu reč koriste da zaogrnu svoju agresivnost i vlastoljublje, u
najmanju ruku jalov, sigurno naivan, a donekle i smešan." Ali, to znači da bi sličan apel upućen njemu, pošto ni on ne veruje ni u kakvu definiciju demokratije niti nepristrasnosti ili delovanja u interesu naroda, takođe bio naivan i smešan, što govori o bazičnom slaganju Malića i američke politike. Oni se slažu o principima politike, jedino imaju suprotstavljene interese, pa su u verbalnom ratu. Zbog ovog bazičnog slaganja, slaganja, Malićeva rasprava sa Amerikom liči na raspravu dva političara političara koji se protive svemu što onaj drugi kaže, ali se slažu da treba da se protive svemu što onaj drugi kaže i da ih obojicu istina ne interesuje. Spor sa Amerikom ne nastaje zbog toga što je ona pristrasna, već zbog toga što nije pristrasna u našu korist. Svi ovi argumenti pokazuju da naslov Malićeve reakcije "Demokratija nema smisla" treba shvatiti upravo onako kako piše: društvo u kome se vlada u interesu građana nije ostvarivo, pa se onda političari mogu slobodno rukovoditi samo svojim interesima, ne obazirući se na opšte interese. U nekoj raspravi, strane se opet mogu rukovoditi samo svojim interesima, ne obazirući se na istinu. Sve ovo je, naravno, suprotno tradicionalnim vrednostima i zbog toga je u "Zemlji..." to stanje okarakterisano okarakterisano kao stanje posunovraćenih posunovraćenih vrednosti. Moderna društva izgrađena su na ograničenjima koja treba da služe interesima naroda, dok je svaka nauka izgrađena na nepristrasnosti i ako ovo dvoje negiramo, ni od društva, ni od nauke, neće ostati ništa. *** Na kraju, daću jedan prost primer kroz koji se vidi šta mislim kada kažem "univerzalna vrednost". Zamislite da ste otišli do prozora i rekli: "Napolju je sunčano". Sad razmislite razmislite da li bi se, ako je ovo, na primer, istina (pa čak i ako nije), to promenilo ako bi umesto vas na prozoru stajao neki Kinez, vaš prijatelj, ili bilo ko drugi. Ako ne možete da smislite razloge zašto bi se istinitosna vrednost vaše tvrdnje menjala zavisno od toga ko stoji na prozoru, to znači da ste shvatili šta znači da nešto
ima univerzalnu vrednost, pa i da je moguće da ona bude ostvarena u nečemu: prosta rečenica "Napolju je sunčano" ima nešto od univerzalne vrednosti, a vi ste, rekavši je, u relaciji sa univerzalnom vrednošću istine. A onda, u ovom duhu razmišljajte i
ostalim pitanjima, na primer o pitanju koje društveno uređenje bi bilo dobro. Ovaj način razmišljanja možda bude imao blagotvorno dejstvo na vaš duh. (objavljeno 06.11.2006)
O zločinima "u naše ime" Tema ovog članka će biti odnos prema zločinima počinjenim u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, a neposredan povod za njega je govor koji je na tu temu održao Nenad Dimitrijević u nedavnom Peščaniku. 52 U njemu se ponavlja i naizgled teorijski fundira jedna fraza koja je i ranije bila korišćena kada se govorilo o potrebi za katarzom ili za suočavanjem sa prošlošću, naime fraza koji govori o zločinima koji su počinjeni "u naše ime". Ovu frazu su ranije često koristili ljudi koji su većinom tokom ratnih devedesetih javno protestvovali protiv rata i koji sigurno smatraju da nisu ni na koji način doprineli da rat izbije ili da se nastavlja, ali ipak smatraju da treba reći da su zločini počinjeni "u naše ime", u ime zajednice kojoj i sami pripadaju, bilo kao Srbi, bilo kao državljani Srbije i u ime svakog člana te zajednice. zajednice. Govor Nenada Dimitrijevića zanimljiv je po tome što ovaj stav pokušava da obrazloži povezujući ga sa pojmovima moralne (kolektivne) odgovornosti, pomirenja i izvinjenja. Međutim, problem je u tome što je autorova argumentacija u celosti pogrešna, i što, iako pojmove povezuje na neuobičajen način, što samo po sebi nije mana, uspeva samo da im prida značenja koja protivreče njihovom ispravnom odnosu. Da bi pokazali da je ova ocena ispravna najbolje bi bilo da neveliki Dimitrijevićev govor citiramo u celosti, ali bi to razbilo ritam ovog teksta, pa ćemo citirati njegove delove onda kada nam to bude trebalo.
Dva smisla fraze "u naše ime"
52
Emisija je emitovana 10. 11. 06 na radiju B92.
Počećemo od glavnog problema: Šta bi fraza "zločini počinjeni u naše ime" uopšte trebala da znači? Neposredni odgovor odgovor na ovo pitanje trebao bi da bude da je neko uradio nešto u moje ime, ako sam ga ja nagovorio da to uradi, ili sam to odobrio, podržao, ili sam se u sebi slagao sa tim što je on uradio. Ovo značenje ove fraze se ne može zaobići i videćemo da, iako ga ne ekspliciraju, govornici se ipak oslanjaju na njega, naprosto jer je ono previše standardno. Da li to znači da govornici koji koriste ovu frazu žele da kažu da su svi Srbi odobravali zločine koji su počinjeni u ratu? Na osnovu Dimitrijevićevog teksta ne može da se da jednoznačan odgovor na ovo pitanje, jer se tekst koleba između dva značenja fraze "u naše ime". Teza od koje Dimitrijević polazi u tekstu (govoru) je da ratni zločini počinjeni sa srpske strane imaju karakter masovnog ili kolektivnog zločina. Kolektivni zločin definiše ovako: "akt počinjen od strane značajnog broja pripadnika jedne grupe u ime svih pripadnika te grupe, a protiv pojedinaca koji su identifikovani kao neprijatelji po
osnovi pripadanja drugoj grupi" (svi kurzivi u navodima biće moji, pošto ih nema u originalu). Osim toga, autor tvrdi da kolektivni zločin računa sa "saglasnošću podanika" i da je u slučaju zločina u ratovima o kojima govorimo "impliciran visok nivo ideološke i političke i delatne saglasnosti između (Miloševićevog) režima i podanika u zločinačkom poduhvatu". Već u ovoj definiciji vidi se dvojstvo u shvatanju fraze "u naše ime", jer je očigledno da je u različitom smislu zločin počinjen u ime onoga ko je bio u ovoj saglasnosti sa režimom i onoga koji je prosto bio pripadnik nacije "u čije ime" su zločini počinjeni. Iz toga što Dimitrijević naglašava da je postojao visok nivo saglasnosti između podanika i režima, pa čak i iz toga što se grupa koja samo navodno podržava a ne izvršava zločin uopšte ne javlja u definiciji (jer se pominju samo oni koji su zločin "počinili" i svi pripadnici grupe), vidi se da ovog kolektivnog karaktera zločina ne bi bilo da nije bilo ove masovnosti. Dimitrijević zaista kaže da je " veliki broj Srba saučestvovao ili je barem podržavao zločinački poduhvat misleći da učestvuje u nečemu što je jako dobro i što je jako časno i što je jako važno za očuvanje našeg nacionalnog bića". Ove navode smo komentarisali da bi pokazali da se Dimitrijević zaista oslanja i na standardno značenje fraze "u naše ime" i to standardno značenje važi za one koji su
bili u saglasnosti sa režimom. Ali Dimitrijević u drugom delu teksta ima sasvim drugačije značenje: kada se, kako izgleda, obraća onima koji su se protivili režimu ("Dakle, mi kažemo - dobro, znamo šta se dogodilo , dobro, priznajemo našu ulogu u svemu tome...") on kaže da su zločini činjeni i u njihovo ime, naprosto zato što su i
oni Srbi, i da to povlači i njihovu "moralnu odgovornost" i potrebu da se izvine zbog onoga što je bilo. On dodaje da nas činjenica da smo pripadnici zajednice čiji su neki članovi počinili zločin čini članovima "zajednice zločinaca" koja nikada ne može biti u "ravnopravnom" odnosu sa "zajednicom žrtava" i da zbog toga ne treba težiti pomirenju, koje se vidi kao pogrešan koncept, jer valjda implicira ovu ravnopravnost, već se treba zadržati na izvinjenju, jer ono upravo fiksira tu neravnopravnost: izvinjava se samo jedan, a drugi prima izvinjenje. I to bi bilo to. Jedni su odgovorni zato što su vršili ili podržavali zločine; drugi to nisu činili, ali ne treba da smatraju da ih cela ta situacija zbog toga ne tiče, jer su iste nacije kao ovi prvi, pa treba da se izvine žrtvama. I u čemu je problem? U dosta toga, ali se ti problemi počinju videti tek kada se ovakvom stavu postave neka pitanja.
Problemi argumentacije Dimitrijević u svom govoru nigde ne kaže da bi većinu srpskog društva trebalo svrstati u prvu grupu koja je bila u saglasnosti sa režimom, ali upotrebaljava već pomenute kvalifikative " visok nivo saglasnosti", masovni i kolektivni zločin, veliki broj pripadnika, odakle bi mogli zaključiti da on ipak smatra da je značajan, pa možda i većinski, deo srpskog društva učestovao u "zločinačkom poduhvatu". Ako se sada setimo dva smisla fraze "u naše ime" koja smo odredili, onda se može postaviti pitanje: Da li je ovaj "značajan" stepen saglasnosti sa zločinom, potreban uslov da bi onaj ostali deo društva trebalo da se oseća moralno odgovornim za zločine zbog same činjenice da pripada istoj naciji? Ako je taj značajan stepen potreban, onda dolazimo u jednu moralno neobičnu situaciju, da bi na zločine koji se javljaju u manjem stepenu mogli da okrenemo glavu kao da nas se ne tiču. Na primer, zamislite da su se u ratu sa Hrvatskom desila samo poznata ubistva vojnika na mostu i policajaca u Dalju: da li relativno mali stepen u kome se zločin događa treba da znači da se on ne
tiče svakog pripadnika respektivnih nacija i da oni, u Dimitrijevićevom smislu, nisu odgovorni za njega? Trebalo bi da to nije tako, jer je možda upravo neodgovarajuća
reakcija oba društva na početne zločine, pa čak i njihovu verbalnu najavu, omogućila da se rat rasplamsa. To znači da moralna odgovornost postoji ma kako mali stepen zločina bio, u stvari ona postoji i ako se pravi zločini još nisu ni dogodili. Ali tu nije kraj problema. Ako se složimo da u stvari ma kako mali stepen zločina povlači jednaku moralnu odgovornost ljudi kojih se on tiče, onda smo već ocenili kao neprimeren jedan deo Dimitrijevićeve argumentacije, međutim u tom slučaju drugi delovi takođe dolaze u pitanje. Jer, ako smo samim tim što je neki pripadnik naše zajednice počinio neki zločin postali moralno odgovorni za to, da li smo istovremeno postali članovi "zajednice zločinaca", u odnosu na koje "svaki pripadnik zajednice žrtava ima pravo da zahteva izjašnjenje od mene, ima pravo da me pita kakav je moj odnos prema zločinu.", kako kaže Dimitrijević. Nisu li ovo prejake reči? Jedan primer bi mogao da posluži kao oštra ilustracija za to, ma koliko bio već opterećen istorijom i religijom: recimo da je podrška pružena nepravednoj osudi Isusa (koji je i sam u svojoj ovozemaljskoj pojavi bio Jevrejin), a koja je vodila njegovoj smrti, od strane jedne grupe Jevreja, bila neka vrsta zlo-čina: daje li nam to ovlašćenje da sve Jevreje smatramo "zajednicom zločinaca", i da smatramo da imamo pravo da svakog pripadnika jevrejskog naroda pitamo kakav je njegov odnos prema tom zločinu, da zahtevamo izjašnjenje od njega? Da li treba da kažemo da nam to ovlašćenje daje navodna činjenica da je pomenuta nepravda učinjena i u njegovo ime? Očigledno da ne, jer se čini da iako zločin svakoga stavlja pred odgovornost, a, u neku ruku posebno pripadnike grupe čiji je član počinio zločin, ta odgovornost se ni na koji način ne menja iz odgovornosti u odnosu na zločin u odgovornost za zločin. Ako je to sve tako, to znači da okolnost da je neki pripadnik naše nacije izvršio neki zločin, sa jedne strane, ni na koji način ne menja ono što se od nas i inače zahteva kao od moralno odgovornih osoba, dakle ni na koji način ne menja moralne principe koji čine naš misaoni moralni svet (dodaje tome samo još jedan slučaj na koji treba da primenimo te principe), a sa druge strane, to ni na koji način ne menja naš moralni status, mi time nismo ništa krivlji ili moralno problematičniji nego što smo bili. To ne
znači da mi na novonastalu situaciju ne treba da odgovorimo na neki način, kao što kaže Dimitrijević, međutim, na osnovu onoga što on predlaže kao odgovor, čini se da se on ne slaže sa ovim zaključcima. Dimitrijevićeva preporuka odgovora u stvari oduzima pravo na odgovor koji bi bio odgovor moralnih osoba , on implicira da je moralni status nas kao onih koji treba da odgovore samim činom zločina promenjen.
Izvinjenje ili pomirenje? Da bi dali razloge za ovo tumačenje najpre ćemo dovesti u pitanje "visok nivo" saglasnosti između podanika i Miloševićevog režima o kojoj je Dimitrijević govorio. Da počnem od sebe, u moje ime niko nije izvršio nikakav zločin. I to u oba smisla o kojima govorimo. U stvari ima nešto uvredljivo u samoj situaciji u kojoj bi svaki pripadnik neke nacije trebalo da se izjašnjava o ovome. Na primer, 9-martovske
demonstracije i studentske demonstracije posle njih, sasvim su jasno nagoveštavale da značajan broj ljudi i skoro celokupna aktivna kulturna elita vidi u njima priliku da se rat spreči. Međutim, slabo je dokazivati da se onaj ko se protivio tadašnjoj politici ne može smatrati odgovornim za nju. Ne manje uvredljivo je i pretpostaviti da glasači koji su ipak nekada glasali za Miloševića nisu to učinili prosto zato što on nije dovodio u pitanje njihova opredeljenja i navike vezane za socijalizam ili zato što su verovali da će moći ostvariti ideju da Srbi žive u istoj državi (što nije moralno nedopustivo, jer bi inače države u kojima živi velika većina pripadnika jedne nacije trebalo rasformirati), već da se na osnovu njihovog glasa može zaključiti da su podržavali zločine. Pored toga, nije tačno da je u Srbiji u periodu ratova o kojima govorimo postojala dominantna kultura koja je smatrala da su članovi neke grupe "manje vredna ljudska bića", koje se može ubiti bez velikoga moralnog problema. Nije isključeno da je neko mislio tako, ali dominantna kultura nije bila takva. Za ovu tvrdnju postoji puno razloga, od kojih je glavni da su na vlasti još uvek bili socijalisti, dakle, neko ko je vaspitan na internacionalizmu i bratstvu i jedinstvu. Zbog toga se Miloševiću, na primer, ne mogu naći rasističke ili šovinističke rečenice. U svakodnevnom životu je bilo isto. Primer koji ja često navodim je iz Studentskog grada: u toku ratnih godina, na razglasu Studenjaka išao je dvaput u toku dana blok muzike u trajanju od jednog sata, ali tako da je uvek, prvo išao blok hrvatskog ili
exjugoslovenskog rokenrola, a onda blok srpskog. Naravno, nije bilo nikakvog protesta, niti uopšte komentara tog rasporeda. Ljudi koji od svoje volje slušaju muziku neke grupe ljudi ne smatraju da tu muziku stvaraju niža bića. Ovo je važno pokazati zbog toga što u Dimitrijevićevoj argumentaciji tek ova navodna masovnost onih koji bi zaista imali za šta da se izvine, žrtvama, a i svima ostalima, a to bi bili oni koji su zaista podržavali zločin, čini koliko toliko plauzibilnom tezu da je izvinjenje, a ne pomirenje, model po kome bi problem ratnih zločina trebalo da bude razrešavan. Međutim, iako se oslanja na argument o masovnoj podršci zločinu, oni koje u prvom redu Dimitrijević poziva da se izvine nisu oni koji su podržavali zločin, već upravo oni koji to nisu činili. Kada zastupamo ovo stanovište ponovo se standardan smisao izvinjenja menja. Naime, prirodno je da neko treba da se izvinjava za nešto loše što je sam uradio, ali u ovom slučaju akteri sami nisu uradili ništa loše. Oni bi trebali da se izvinjavaju samo zbog činjenice da pripadaju istoj zajednici kao i počinioci zločina. Na ovaj zahtev za izvinjenjem čak nema uticaja ni njihovo protivljenje ratu, uopšte, čitav njihov moralni svet irelevantan je u ovom odnosu. Autor čak naglašava da žrtve u stvarnosti ne poznaju taj svet, niti imaju obavezu da ga upoznaju. Po njemu, oni samo zahtevaju izvinjenje, dok sam autor isključuje pomirenje kao stavljanje u ravnopravan položaj zločinca i žrtve. Ovaj opis poželjnog stanja dovoljan je da pokaže da se kod Dimitrijevića ne radi o tome da smo odgovorni za sve što se oko nas dešava i posebno odgovorni ukoliko se to dešava u našoj zajednici, već da "odgovaranje" na situaciju zločina ipak povlači našu krivicu, mada autor smatra da njegov opis to ne implicira, kada kaže da je smisao koji pridaje odgovaranju "dužnost da se pruži odgovor" iako "mi pogrešno razumemo odgovornost kao problem koji imamo, jer smo za nešto okrivljeni." U stvari to nije tačno, jer iako za onoga ko se izvinjava, kod Dimitrijevića a i inače, nije predviđena neka posebna konkretna kazna, sama situacija u kojoj se on smatra nedostojnim pomirenja, a njegov moralni svet bledi pred činjenicom njegove materijalne prirode, pred (u stvari zamišljenom) krvnom vezom sa stvarnim počiniocima zločina je veoma surova kazna. Uz to i sasvim bezrazložna. A ako je kazna tu, kazna čije trajanje nije oročeno, i koja se izriče nezavisno od
moralnog statusa aktera, a zavisno od njegovog nacionalnog bića, onda je tu i krivica, određena u stvari na način uobičajen u ratu. Jer, u ratu su ljudi podeljeni o jasno nacionalno omeđene grupe koje jedna drugoj oduzimaju sve moralne kvalitete. Ovi poslednji argumenti trebalo bi da ukazuju da stvari verovatno stoje sasvim obrnuto nego što prikazuje Dimitrijevićeva analiza. Pomirenje je ispravan koncept, dok je izvinjenje, pogotovo onda kada isključuje pomirenje, pogrešan koncept. Ono što dugujemo žrtvama je istina, saučešće, kažnjavanje počinilaca zločina, ukidanje pretpostavki koje su dovele do rata i prestanak rata drugim sredstvima (verbalnog, pojmovnog rata), a ovaj dug je istovremeno i pretpostavka pomirenja. Istovremeno, ovi zahtevi su upućeni na jednak način svim članovima zajednica koje su bile u ratu, čak i samim počiniteljima zločina: oni su takođe pozvani da osnaže ove principe i čak ni oni pristankom na te principe ne gube svoje moralno dostojanstvo, već ga vraćaju u onoj meri u kojoj je to moguće. Suprotno ovome, Dimitrijevićev model izvinjenja pre je deo rata nego što je put ka pomirenju. I to rata koji još uvek traje. Iako su stvarni ratovi prestali još pre dosta godina, verbalni nevidljivi ratovi ne prestaju ni danas. Da smo sa nekim u ovom nevidljivom ratu, vidi se po tome što je on za nas bez moralnog dostojanstva, odnosno, po tome što je za njega vezan negativan moralni kredit iz koga bilo koji njegovi postupci ne mogu da ga izvuku. Nema sumnje da se ovakvi ratovi još uvek vode, na više frontova, pri čemu je hrvatska zvanična javnost primer koji je zanimljiv zbog relativno ekstremne situacije: tu je negativan moralni kredit doveden do toga da je samo ime Srbin postalo nepoželjno (kao i u mnogo čemu drugom, mi se tek u novije vreme pokušavamo ponašati po ovom hrvatskom modelu). Kao plastična ilustracija toga može se navesti jedna usputna digresija hrvatskog kolumniste Sandija Blagonića: "on je, da se slobodnije izrazim, Srbin", koja jasno pokazuje dokle je negativan kredit došao, da postoji pritisak da se reč Srbin ne upotrebljava, jer je samo imenovanje znak priznanja, a i da Blagonić vidi to stanje u jeziku (i inače ga ne odobrava, već ga samo konstatuje). Druga ilustracija može biti intervju Borisa Dvornika za emisiju Nedeljom u 2 na HRT1 53, gde je svako mogao da odluči da li 53
Nedelja, 19.11.2006.
podržava Dvornika u želji da se pomiri sa Batom Živojinovićem ili gomilu za nas anonimnih javnih ličnosti koje insistiraju na tome da je pomirenje izdaja. U drugim prilikama se, međutim, vidi da slični ljudi nemaju ništa protiv izvinjenja, koje za njih predstavlja s jedne strane, jasan dokaz o slici u kojoj jedna strana ima za šta da se izvinjava, a druga nema, a sa druge, amnestiju za zločine vlastite strane, koja ih u stvari jedino interesuje. Zahtevanje izvinjenja se tu jasno pokazuje i po svojoj logičkoj strukturi i po ljudima koji ga zahtevaju kao nastavak rata drugim sredstvima.
Otkuda pogrešni zaključci? Time smo završili opravdavanje ocene sa početka teksta da je Dimitrijevićeva argumentacija u celosti pogrešna. Ostaje samo još da se pokuša dati objašnjenje kako je moguće da je autor do te argumentacije došao i kako je izvinjenje kao deo rata postalo bolje od pomirenja kao njegovog završetka. Treba najpre primetiti da iako govornici koji su se verbalno protivili ratu govore o zločinima koji su počinjeni "u naše ime", ono što oni u stvari žele je da celo društvo ili ona većina koja je optužena da je zaista podržavala zločine, počne da upotrebljava ovu frazu. Kao i u slučaju zvanične hrvatske javnosti u odnosu na Srbe uopšte, time bi se dobila svojevrsna politička prednost nad tom većinom i njeno potiskivanje u status "naroda" koji dopušta da mu drugi određuju moralni status i pristaje na bezrazložnu krivicu čije skidanje je ostavljeno u rukama drugih. Ovo je naravno model autoritarne vladavine. Dimitrijević bi verovatno i logičku posledicu da zagovara rat i ovu da se zalaže za autoritarnu politiku sa indignacijom odbio. Umesto da njegova radikalna rešenja vode ka izlasku iz začaranog kruga rata, ona se pokazuju kao njegov simptom. Kako je do toga moglo doći? Verovatno je autor izgubio iz vida da potpuno negiranje nekog nepoželjnog stanovišta, na primer stanovišta da "nijedan Srbin nije počinio ratni zločin", može da rezultuje u jednako neistinitom stanovištu da su svi Srbi, kao Srbi, odgovorni za zločine. "Nijedan Srbin nije odgovoran za zločine" i "Svi Srbi su odgovorni za zločine" jednako su neistinite tvrdnje. Ako želimo da ispravimo neku nepravdu i ako nailazimo na teškoće na tom putu, to ne treba da bude znak da treba
da kvarimo uobičajene i ispravne puteve ka pomirenju ekstravagantnim rešenjima kojima filozofsku vrednost ne daje njihova ispravnost, već njihova "čistoća", preteranost ili navodno beskompromisna odanost pravima žrtve. Čak ni žrtva nasilja, kojoj dugujemo najveći mogući stepen saučešća i odgovornosti, ne treba svoje mišljenje da postavlja kao merilo onoga što je ispravno ili istinito, niti to treba da čini neko drugi u njeno ime. Pogađam da ova sklonost autora ima veze i sa kritičkom teorijom kao filozofijom na kojoj su se obrazovali naši intelektualci sada već srednje generacije. Još pre dosta godina napisao sam kratak tekst "Nekritička filozofija" u kome sam tvrdio da je još početkom devedesetih, već bilo sasvim jasno da odanost kritičkoj teoriji, kao razblaženoj formi marskizma, ne odgovara stvarnosti, već radije našem misaonom zaostatku za stvarnošću. Današnje lako zakrivljavanje ispravnih odnosa pojmova u pravcu navodnih intreresa žrtve, u stvari prati Marksovo zakrivljavanje istog u pravcu interesa proletarijata kao žrtve kapitalističkog sistema. Intelektualci su, posebno kod nas, obrazovani na ideji da bi njihov govor trebao da bude oružje u borbi za prava žrtve, umesto da primarni cilj filozofije bude otkrivanje onoga što je istinito ili ispravno. Tako i naš autor verovatno misli da ako je Adorno u Negativnoj dijalektici mogao da napiše: "Potreba da podržimo one koji pate je uslov sve istine" zašto nešto slično ne bi mogao tvrditi i on. (objavljeno 25.11.2006)
Mitovi "Druge Srbije" Na jednom mestu u "Volji za moć" Niče se veoma nepovoljno izražava o svima koji, kada govore, ne misle o tome da li je to što govore istina, nego samo o tome kakve će efekte njihov govor imati. U političkom govoru, mit može biti upravo takva priča, koja, precizno posmatrano, nema bilo kakve veze sa realnošću, već samo sa nameravanim posledicama. Kao što ćemo videti, ni deo javnosti koji se često naziva "Drugom Srbijom" nije oslobođen takvih priča.
Mit o razbijanju Jugoslavije Prvi mit o kome ćemo govoriti je mit o razbijanju Jugoslavije. U nedavnom Peščaniku, režiser Milutin Petrović ovako govori o ovoj temi: "Svi su se oni [Slovenci, Hrvati, Bošnjaci, Makedonci, Crnogorci, Albanci] od nečega otcepili. I nama stalno objašnjavaju da su se oni otcepili od Srba, a ja zaista mislim da to nije istina. Oni se nisu otcepili od mene i od vas dve, nego da su se otcepili od nečega, što je još uvek kod nas." U suvoj racionalnoj formi ova teza govori o tome da je za raspad Jugoslavije kriv ondašnji Miloševićev režim i da "svega toga ne bi bilo" da je iz Srbije tada dolazilo nešto drugo. Reč "zaista", ipak, kao da govori i da se sam Petrović koleba da li je to baš sasvim istina. U stvari je verovatno tačno da se ti narodi jesu otcepili od Srba, ali ipak ne od Milutina ili njegovih sagovornica. Evo o čemu se radi: mislim da su veoma retki pripadnici ovih naroda koji su podržali otcepljenje svojih matičnih država od Jugoslavije zbog Miloševićevog režima. Takođe, manji ili sasvim mali deo je to učinio zbog mržnje prema Srbima, dok je ubedljiva većina to uradila naprosto zato što je htela državu u kojoj će ti narodi predstavljati većinu. Jer, demokratija ima tu nezgodnu osobinu da u njoj odlučuje većina, pa postoji mogućnost da ukoliko ste manjina u nekoj zajednici ne odlučujete uopšte. To je i uopšteni razlog zašto nastaju nacionalne države. Kako se onda dešava da se baš ovaj, uobičajen i normalan, razlog u slučaju Jugoslavije ne vidi i ne pominje? Za to je kriva specifičnost stare Jugoslavije koja je upravo za generaciju kojoj Milutin pripada bila zajednica na koju, prosto rečeno, nisu imali bilo kakve primedbe. Kada su Slovenija i Hrvatska, a za njima i ostale republike, izrazile nameru da se iz te zajednice izdvoje, taj čin je, i na psihološkom planu dobrog dela populacije Jugoslavije, a i na podlozi teorije liberalne države koja apstrahuje od nacionalnih osobenosti, kakve su npr. SAD, izgledao kao uništavanje nečeg dobrog. To znači da su u to vreme i Hrvatska i Slovenija morale da jednu legitimnu, ali problematičnu, želju za izdvajanjem pravdaju navodno moralnim razlozima, kakav je nepristajanje na diktaturu itd. U stvari, iako je Milošević davao krupne razloge za takve tvrdnje, situacija je nalikovala onoj kada se roditelji razvode zato što ne žele više da žive zajedno, ali dete misli da je to zbog nečeg što je ono uradilo - s tim da ovde i sami
roditelji detetu govore da je to tako, što je u realnosti verovatno retko. Iz cele situacije dete izlazi sa uverenjem da bi sve bilo lepo da je ono bilo manje nemirno, dok roditelji već vode živote kakve su planirali. Ova priča još uvek je popularna u Hrvatskoj i Sloveniji, jer skida krivicu sa ovih država za ono što je usledilo u toku raspada Jugoslavije, a u Srbiji je lažno sredstvo da se pokidane veze sa ovim državama izglade pristajanjem na ovo tumačenje događaja. Milošević je sigurno kriv za mogo šta, ali je tačno i da bi njegova "nacionalistička" inspiracija sasvim iščilela, ili veoma oslabila, da su Slovenija i Hrvatska želele da ostanu u staroj Jugoslaviji. S druge strane, koji su stvarni razlozi izdvajanja ovih država, može se i danas proveriti istraživanjem koliko bi procenata njihovih stanovnika želelo da bude ponovo u nekoj Jugoslaviji, u kojoj bi se na bilo kom nivou odlučivalo principom "jedan čovek, jedan glas", uz uslov da će vlast u Srbiji biti najdemokratskija moguća. To naravno ne znači da u svim državama nastalim iz republika bivše Jugoslavije ne postoje ljudi koji iskreno žale što su njihove kulturne i lične veze pokidane, a životi unazađeni i prekinuti besmislenim i teškim ratom čijem nastajanju nisu nimalo doprineli. Ali sve to nema veze sa pričom o krivici za raspad Jugoslavije. Ona se raspala istorijskom nužnošću, prvenstveno voljom Hrvatske i Slovenije za samostalnošću. Tako da obnova onoga što je sa tim raspadom izgubljeno ne vodi preko prihvatanja krivice "nečega u Srbiji" za raspad, koja je sve vreme fiktivna, nego jedino preko jasne osude svih koji su doprineli da taj raspad bude toliko nečovečan. Mit o uzročniku rata Drugi mit je mit o isključivoj odgovornosti srpske strane za sam rat i za sve zločine koji su se u njemu desili. Ovaj mit se ogleda u mnoštvu izjava koje rat stavljaju isključivo u relaciju sa srpskom stranom, kao da je ona jedina koja je želela maksimalne ratne ciljeve, pripremala javnost za rat satanizacijom protivnika i jedina koja je imala zločinačke namere. Precizan pokazatelj smisla ovih izjava vidi se kada se iz njih izvuče posledica da su zločine nad Srbima u stvari činili oni sami, dok su stvarni izvršioci samo puka transmisija ovog opšteg uzroka zločina koji dolazi sa
srpske strane, što ih oslobađa svake krivice. 54 Već očigledna apsurdnost ovih tvdrnji pokazuje zašto je govor o singularnoj krivici za rat pogrešan i zašto on ne služi bilo kakvom pomirenju. Rat je u stvari složen sklop najrazličitijih događaja i radnji koji zavisi od veoma velikog broja uzroka. Ali ta činjenica ne sme da se iskorištava kao razlog da se oni koji u ratu čine zločine izvinjavaju zbog toga. Ovde se u stvari radi o problemu koji i inače postoji u moralu. Svaki čovek deluje pod uticajem bezbrojnih uzroka koji ga formiraju u toku njegovog života, ali to ne znači da može da se zbog toga smatra manje odgovornim za svoje radnje. To znači da ako želimo da neki rat prestane moramo se usredsrediti na to da oni koji su kršili norme čovečnosti budu kažnjeni, a da problemi koji su vodili ratu, a na prostoru bivše Jugoslavije glavni problem je bio sukob kolektivnih prava, budu odvojeni od motiva da se čine zločini ili da se negira svako pravo druge strane. Stav o singularnoj odgovornosti za rat, zahtev da jedna strana prizna da je odgovorna za njega i da se izvini, u stvari ne vode nijednoj od ovih potrebnih stvari. Oni su zapravo nastavak rata drugim sredstvima, a na njima insistiraju ponajviše oni koji bi na hrvatskoj strani trebali biti kažnjeni za zločine koji su se dešavali u toku rata ili za politiku koja je te zločine inspirisala, planirala i tolerisala. S druge strane, naravno da je odgovornost na srpskoj strani za rat iz devedesetih takođe ogromna, ali ta odgovornost treba da se pojavljuje u sklopovima u kojima se određena politika, npr. politika nužnog razgraničenja ili "humanog preseljenja" ili opkoljavanja i granatiranja gradova u sklopu iznuđivanja konačnog rešenja, osuđuje kao takva, i ne služi kao opravdanje za nedela druge strane. Kada se bavimo istorijom ili društvom trebalo bi da stvarnost upoređujemo sa idealima, a ne da mešetarimo po njoj sa kvaziempirijskim uzročnim vezama prema potrebama neke politike. Kao primer tog mešetarenja može dobro da posluži ova rečenica Sonje Biserko: "Nažalost sudbina kosovskih Srba je neizvesna i može se završiti tragično, po beogradskom scenariju koji smo već videli u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini 1995.", u kojoj se uzrok tragične sudbine Srba za vreme Oluje vidi u "beogradskom scenariju", iako se čak i u Haškom tribunalu sudi generalima koji su 54
O ovome je na isti način govorio i Mlorad Pupovac u emisiji Utisak nedelje (04.03.07): "Verovatno je onaj koji je to pisao imao nameru da kaže da je Srbija odgovorna za sve, i za stradanja nesrba i za stradanja Srba. Primećujemo da je Srbija ukupan uzročnik rata i da je svojom ratnom mašinerijom dovela do stradanja svih, prema tome, i ako nije neposredno bila uključena u neka ubistva, progone ili šta drugo, nego su to bili pripadnici nekih drugih vojski, nekih drugih naroda, Srbija je odgovorna zato što je ona to sve zapravo pokrenula. To je pristup koji zapravo spada u domen ratne političke propagande, ne spada u domen pravnog prosuđivanja, niti bilo čega drugog."
izveli Oluju za zločin "etničkog čišćenja". Međutim, haške sudije nisu uzele u obzir mogućnosti koje se pružaju sa pronalaženjem uzročnosti koje optužuju jedne, u ovom slučaju same žrtve, a oslobađaju krivice druge. Mit o kolektivnoj krivici Treći mit ne tiče se pitanja da li je i koliko bilo zločina u toku prošlog rata, već pitanja da li oni treba da budu osnova za određivanje stepena kolektivnih prava zajednica koje su u njemu učestvovale. Kada kaže da bi "dugoročni opstanak republike Srpske, čak i u granicama BiH, a kamoli izvan njih, značio ne samo da se zločin isplati, nego da sa veličinom zločina raste i veličina profita za zlo samo" Teofil Pančić, na primer, misli da je to povezano, odnosno, da stepen zločina koji su počinili Srbi u BiH povlači ukidanje Republike Srpske, a pošto je ona samo entitet ili autonomija u okviru BiH, to bi verovatno značilo i ukidanje svakog kolektivnog prava koje bi omogućavalo da u okviru bilo koga demokratskog tela u BiH Srbi budu većina. Međutim, pre nego što pređemo na to pitanje, treba se osvrnuti na lakoću sa kojom se od genocida prelazi na formulacije "genocidna tvorevina" i, u drugim kontekstima, "genocidan narod". Skoro da se niko ne buni na ovakve formulacije u principu, već samo na njihovu primenu npr. na Srbe. Pojam "genocidan narod" u stvari je striktna besmislica. Treba li Nemce, Francuze, Turke, Amerikance ili Špance (pitanje da li bi ovaj spisak, uzevši u obzir celokupnu istoriju, trebalo da izostavi bilo koji narod) da stalno zovemo genocidnim narodima zbog Jevreja, Alžiraca, Jermena ili Indijanaca? Kao što vidimo, puko spajanje dve reči u jedan "pojam" dovoljno je da se proizvede taj beznadni efekat isključivanja iz ljudskog roda, ali da li bi to trebalo da činimo i šta se dobija time? Ako sad pogledamo dalju i bližu istoriju, kakvu bi vezu trebalo uspostaviti između genocida koji su se desili i država u okviru kojih su se ti genocidi desili? Nemačka je bez sumnje izvršila genocid na svom prostoru, ona bi dakle prva zbog toga trebala da prestane da postoji. Amerika je nastajala uz genocid, takođe bi onda bilo pravedno da se svi Amerikanci evropskog porekla naprosto vrate kući. Na našem prostoru: u čemu je zapravo razlika između Hrvatske i Republike Srpske (koja je, kako izgleda, i ime dobila kopiranjem Hrvatske)? Na tlu Hrvatske je u toku Drugog svetskog rata bez sumnje izvršen strašan genocid, i to
takođe u toku nastajanja jedne problematične države, koja je, kako je to Tuđman formulisao, bila izraz "povjesnih težnji hrvatskog naroda", dok je nastajanje najnovije hrvatske države ponovo pratilo otvoreno proterivanje Srba, najpre iz gradova, a kasnije i sa celog područja nekadašnje Srpske Krajine. Sve ovo je danas deo svršenog stanja koje se teško može vratiti unazad, čak i da to svi žele. Šta onda da se radi sa državama ili entitetima koji su na ovaj način nastali? Možemo da insistiramo da se samo jedna među njima (tačnije jedan entitet) ukida, međutim, zamislimo da u BiH nije bilo rata i da se neke devedesete godine postavlja pitanje da li etničke zajednice imaju pravo na neku autonomiju u okviru nje. Da li bi ta autonomija bila legitimna? Ja mislim da bi. Naravno, možemo zamisliti da ljudi u jednoj višenacionalnoj državi mogu da potpuno apstrahuju od svoje nacionalne pripadnosti, i da bez ikakve zaštite kolektivnih prava funkcionišu. Ali bi to, u situaciji gde se velika Jugoslavija raspada upravo zato jer je to apstrahovanje nemoguće, bilo jednostavno predaleko od realnosti. Prema tome, neka varijanta republike Srpske bi imala pravo da postoji i bez rata. S druge strane, sada kada je besmislenog rata već bilo treba pokušati da se sve njegove posledice što više ublaže i anuliraju, uključujući kažnjavanje ratnih zločinaca, nadoknade žrtvama, povratak raseljenih. Međutim, pokušaj ukidanja kolektivnih prava je u tom kontekstu dvostruko kontraproduktivan. Sukob kolektivnih prava i strah od njihovog anuliranja bio je uzrok rata, tako da bi ponovljeni pokušaj njihovog anuliranja zapravo predstavljao nastavak rata. S druge strane, nekažnjavanje ratnih zločinaca na svim stranama obrazlaže se upravo time što bi njihovo kažnjavanje i otkrivanje istine o ratu ugrozilo kolektivna prava naroda kojima oni pripadaju. Tako da izgleda logična njihova tvrdnja da oni ne brane sebe nego respektivne nacije. Stvari treba postaviti upravo obrnuto, da oni brane samo sebe, jer kolektivna prava nacija nisu ugrožena. Ali to bi bilo previše za ukus različitih zainteresovanih strana na Balkanu, koje su nastale na osnovu rata i želele bi ostvarivanje ciljeva rata drugim sredstvima. Mit o apsolutnoj ispravnosti
Ostaje nam još jedino mit o apsolutnoj ispravnosti stavova Druge Srbije. Ilustracija za ovaj mit čuje se svakog petka u špici Peščanika na radiju B92, kada Nenad Prokić kaže: "Zato kažem stalno, Kemal Paša Ataturk, nema fesovi, cilindri od sutra ujutro, pa ti pričaj s cilindrom na glavi šta hoćeš". Poenta ove izjave je da je Druga Srbija
digla ruke od razgovora i objašnjavanja i da smatra da bi, kada bi to bilo moguće, promenu mišljenja trebalo proizvesti mehaničkim ili fizičkim sredstvima. Naravno, fizičkim sredstvima bi trebalo sprovoditi ideje Druge Srbije, koje su samim tim stavljene u poziciju u kojoj su uzete kao apsolutne istine čija kritika je zabranjena. U stvari je zapanjujuća lakoća sa kojom se ljudi koji sebe sigurno shvataju kao gorljive zastupnike tradicije prosvetiteljstva predstavljaju kao posednici apsolutnih istina koje treba samo sprovoditi, a ne i razmatrati. Ova pretenzija na apsolutno znanje je naravno neadekvatna u odnosu na bilo koje mišljenje, a pogotovu na mišljenja koja u u jednom određenom krugu u Srbiji nastaju na kraju 20. veka, u vremenu drastičnih promena u kuturnim matricama, gde je neka vrsta nesigurnosti o primerenim merilima politike u stvari glavna karakteristika vremena. Umesto da se to burno vreme iskoristi za što veće preispitivanje starih stavova, pa i onih koji se olako nude kao njihova zamena, mi već godinama imamo situaciju u kojoj na evropskoj strani priče imamo dogmatike, koji doduše često zastupaju u principu prihvatljive ideje, ali na dogmatičan način u kome se gubi svaka važna nijansa. Ova autoritarna crta, umesto da bude znak dostignute istine, uvek je samo maska za prizemne interese. Trenutno stanje u državama nastalim od republika stare Jugoslavije je takvo da su skoro u svima njima na vlasti ljudi koji su kreirali njen ratni raspad. Njihov osnovni interes je da oni sami izađu iz svega toga potpuno čisti, a da se ratni ciljevi koji su se sastojali u što potpunijem negiranju kolektivnih prava suparničkih naroda ostvare drugim sredstvima. Priče o kojima smo govorili služe tim interesima (osim poslednje koja je domaći izum). One su mitovi jer su metodološki pogrešne: pogrešno je legitiman interes i izraz slobodne volje (odvajanje Hrvatske i Slovenije) prikazivati kao posledicu nužde i bilo čije krivice, pogrešno je mešetariti po empirijskim vezama kako bi se opravdavali zločini jedne strane, pogrešno je zločine pojedinaca pripisivati kolektivitetima u svrhu postizanja političkih ciljeva (nastavka rata) i, najzad, pogrešno je vlastitu poziciju prikazivati kao apsolutno ispravnu, toliko ispravnu da to daje ovlašćenje za tretman drugačijih mišljenja fizičkim sredstvima.
Ako nekom ovi argumenti nisu dovoljni i potreban mu je još neki zaobilazni, evo jednog: kladim se da sve ove figure o kojima smo govorili Zoran Đinđić nikada nije koristio. (objavljeno 17.03.07)
Dobrodošli u pustinju realnog Da je pisan nešto ranije, naslov ovog teksta bi mogao da bude i "Dobrodošli u pustinju predizborne kampanje". Ovaj citat iz Matriksa, a preko Žižeka, odlično opisuje ono što je postalo potpuno vidljivo u formi kampanje preplavljene "plaćenim terminima" i reklamama. Kao da su glavni kreatori uslova političke utakmice sa početkom kampanje za izbore došli na medije i, poput FBI u filmovima, rekli novinarima "Odavde mi preuzimamo!". Novinari su možda pitali: "A naša programska šema, autorske emisije?", a odgovor je bio da je stvar zaista ozbiljna jer se sada odlučuje o vlasti pa stvarno nema vremena za detinjarije, imaće svoje emisije posle. Ako je koji novinar dobacio "Ali ja bih da postavim neka pitanja, mislim, bez ispitivanja javni interes neće biti zadovoljen?", odgovor je verovatno bio da novinar treba da se kandiduje na izborima, pa će moći da priča i postavlja pitanja i u kampanji. Zanimljivo je da je ovakva kampanja nastupila stihijski, odnosno, da je posledica normi koji su se nametnule kao važeće a da ih niko nije ispitivao, predviđao njihovu primenu ili čak samo bio svestan da će sve to biti tako. Koliko znam, RTS je izbegao da napravi i jednu specijalnu izbornu emisiju, dakle uobičajenu programsku šemu nije promenio ni za jotu, osim što je emisija Upitnik bila učestalija, a Oko bilo više ispunjeno političarima. Privatne televizije su imale nekoliko pokušaja, gde su mi u sećanju ostali intervjui na Avali sa Đelićem i Nikolićem i Koštuničin intervju na B92, međutim, plaćeni termini su bili preovlađujuća forma koja je potiskivala ove izuzetke i bojila celu kampanju. Stranke nisu prepuštale slučaju ni izveštaje iz kampanje, tako
da su ih snimale same, što je ionako odgovaralo televizijama iz finansijskih razloga, ali im je oduzelo svaku kritičku ili istraživačku ulogu. Tako se pokazalo da je čuveni dan u kome se nešto još uvek pitaju građani pripremljen brižnom kampanjom u kojoj su se sve pitali političari, a u kojoj je iščekivanje racionalnih stanki u reci reklama i plaćenih termina postalo uzaludno. Ako ste skloni tim stankama, ova najduža i najnapornija kampanja mogla vam je ličiti na pustinju u kojoj ne raste ništa za vas. Ona je samo pokazala koliko su pojmovi nezavisnosti, objektivnosti, nepristrasnosti, kod glavnih kreatora društvenog života na maloj ceni. Posle nje, loši političari koji su tome i inače skloni samo će još više biti prilepljeni uz sliku koju bi o sebi želeli da imaju, a ponešeni navikom iz kampanje još će manje, ako je to uopšte moguće, obraćati pažnju na realnost ili odgovornost. U ovoj kampanji sve je bilo po njihovoj meri. Koliko je ta mera za društvene potrebe već ustaljena i uobičajena stvar vidi se po tome što se već čuju predlozi da se procedure demokratije, umesto da budu ograničenje za želje političara, polako menjaju prema njihovim željama. Ono što loš političar po prirodi želi je da njegova slika o sebi i drugima, njegovi interesi, njegovi poslovi, prolaze kao istinita slika i kao interesi svih i opštekorisni poslovi a da realnost u bilo kom smislu nema uticaja na to. Da parafraziramo Nikolu Pašića, prava realnost je za gubitnike. Za naše političare realnost je da su oni najbolji u svemu, daleko od drugih koji su oličenje moralnog pada i nesposobnosti. I sad kada je već tako, a svako ko je sumnjao samo je trebalo da posluša koji predizborni govor, kako sada da sa tim istim političkim protivnicima sutra prave vladu? Kao rešenje za taj problem Tomislav Nikolić na TV Avala predlaže da vlada onaj koji osvoji relativno najveći broj glasova, da sledeći bude u opoziciji, a da svi ostali podržavaju vladajućeg. S druge strane, ističe se da DSS ne bi bio u vladi kojoj Koštunica ne bi bio premijer, bez obzira koliko glasova DSS osvoji. U oba ova predloga ogleda se u stvari ista želja da se vlastito mišljenje ili vlastite želje, što dođe na isto, ne prilagođavaju nikome i ničemu, osobito ne realnosti ili nekim nepristrasnijim pravilima. Čak i mogući koalicioni partneri se čine kao potpuno
moralno i stručno minorna bića, dok se građani, koji bi najradije bili "podanici" neke realne i promišljene politike, u svojoj infinitezimalnoj minornosti čak i ne pominju. Tako se ispostavlja da demokratsko pravilo o većini, koje se može posmatrati i kao nužno zlo koje daje većini pravo da ignoriše četiri godine manjinu, krije u sebi nešto zaista demokratskog smisla jer tera stranke ka realnosti time što ih onemogućava u želji da same vladaju. Smisao većine je da predstavlja zamenu za sve, a svi mogu jednako biti zadovoljni samo onim što je realno. Međutim, posle već dugotrajne diskvalifikacije svega univerzalnog i objektivnog, većinska vlada za nas polako postaje pretežak zadatak. Potpuna samovolja i samoljublje, kao i u svakodnevnom životu, mora negde doći u praktičnu protivrečnost sa nekom drugom željom i to se dešava i ovde. Moguće je hteti da sve bude po tvome, ali tako nećeš moći ni sa kim. Moguće je ignorisati realnost, ali će tako svaki dogovor o bilo čemu postati nemoguća misija. Ova tendencija ignorisanja realnosti i bilo čijeg prava da u ime te realnosti ograničava naše delovanje, već je ranije bila vidljiva u ignorisanju afera koje su se plele oko sada već odlazeće vlade, gde je prosto protok vremena uvek bio pouzdan lek protiv svakog pitanja, a takođe i u otvorenoj podeli ministarstava u okviru kojih druge stranke nemaju čak ni pristup, a kamoli da je njihova politika bilo kakav rezultat dogovorene koalicione politike. U ovoj kampanji to je dovelo do toga da su stranke koje su učestvovale u vladi otvoreno krivile nju samu ili njene pojedine delove što nije učinjeno ovo ili ono, ne smatrajući da su u bilo kom smislu odgovorne zbog toga - za to je po njima bio zadužen neko drugi. Ako se ovaj princip samo malo proširi, a pojam demokratije (već ex vladavine naroda) još malo dotera, mogli bi da zamislimo izbore ne za vladu, pošto je većinska vlada već nemoguća misija, nego za ministarstva. Prvi na izborima bi, na primer, po unapred napravljenom dogovoru, dobio mesta premijera i ministara, recimo, policije i finansija, drugi ministarstva privrede i pravde, treći ministarstvo ekonomskih odnosa sa instranstvom, a oni koji tek pređu cenzus bi dobili utešne ekologiju i nauku. Na
ovaj način bi svako mogao da radi tačno šta hoće, neometan od bilo koga, a i razloga za svađu i frustracije bi bilo manje, jer bi svi stalno bili u vlasti. Ja mislim da bi većina naših političara u nekom snu u kome bi zamislili da ostvaruju svoje želje izabrala upravo ovaj sistem i oni ga polako već pretvaraju u delo. Na taj način za ostale građane ne nestaje sva realnost, mi još uvek možemo da se bavimo svojim poslovima, čak i uspešno, ali ako pokušamo da se sa nekim složimo oko nečega ili ako pokušamo da promenimo nešto što se zahteva volju više ljudi, postaće nam jasno koliko je ova intersubjektivna realnost postala neodređena. Nešto što nam se činilo poznato i toliko sigurno da smo to podrazumevali može za nekog drugog imati sasvim drugačiji oblik. Da je proces derealizacije i posledičnog gubljenja identiteta već poodmakao moglo se videti i na primeru spotova napravljenih u svrhu promocije Srbije na CNN-u. Prvi od dva spota prikazuje puste predele koji bi slobodno mogli da budu bilo gde na prostoru između Beograda i Vladivostoka, gde se čuje muzika koja takođe više pripada tim prostorima, gde nema ljudi, a i sama slova reči "Srbija" stilizovana su kao da prate arapsko pismo. Spot u stvari verno prikazuje Srbiju, oslobođenu od ljudi i realnosti, baš prema pravilima koja se poštuju u većem delu naše politike. A radi se o tome da se to promeni. (tekst je objavljen 22.01.2007 odmah posle januarskih izbora)
