ViJhelm Rajh je rocten u Galiciji 1897. godine. Još kao student medicine u Beču, postao je član Psihoanalitičkog društva, kojim je tada predsedavao Zigm und Frojd. 1930. Rajh napušta Austriju i odlazi u Berlin, gde postaje aktivan na MarksistiČkom Radničkom Univerzitetu. Po dolasku Hitlera na vlast, napušta Nem ačku i nastavlja da radi u Danskoj. Švedskoj i Norveškoj, da bi se 1939. trajno nastanio u SAD, gde osniva svoju istraživačku laboratoriju u Forest Hilsu, Nju Jork, a kasnije u državi Mejn. 1947. postaje predmet istrage Ministarstva za ishranu, a 1954. podneta je tužba za zabranu njegovog rada. Rajh je odbio da se pojavi na sudu kao „branilac" svog eksperimentalnog istraživanja, i zabrana je potvrđena. U međuvremenu je optužen za odbijanje saradnje sa sudom i kažnjen je na dve godine zatvora. Umro je u Centralnom zatvoru 3. novembra 1957. godine.
Vilhelm Rajh
ČUJ, MALI ČOVEČE! t >" -
o
i
o f i F / b i ir^. ->.« n c v u o ^ o n & j f r
4y ^c &
►v*. tv >
——
<*■•'■ 'O
'''•"
it. •• -
tioAKJ'JSTCVV
‘ ' v - ” v ?»:• O fT .W
1946
Prevod sa nemačkog: Duška Povlović Ilustracije: Vilijam Stajg SVAKA SLIČNOST SA Ž IV IM 'IL ? MRTVIM LIČNOSTIMA SASVIM JE SLUČAJNA.
* ^ 6 n HOT EK 0 Z ‘. 'b
r, V 3 A n C H K O ^ O r H S ^
u p . _____
os
Ch fM. «DM/10300>CKCr a>*.K'yJiT*n&l
yHMS6F?lHTET* y b F O r r i
Ljubav, rad i znanje su izvorišta našeg života. Zato treba njim i da vladaju. VILHELM RAJH
?
„0 VI, LAŽNI DOSTOJANSTVENICI, KOJI ME ISMEVATE! OD ČEGA ŽIVI VAŠA POLITIKA OTKAKO VLADATE SVETOM? OD ZABADANJA NOŽEVA I KLANJA...' D e C o s t e r , „ T il l U l e n s p ie g e l “
1
U V O D „Čuj, iMali čoveče" humanistički je, a ne naučni dokument. Napisan je u leto 194G. godine za arhiv Orgonskog instituta bez namere da ikada bude objavljen. To je rezultat unutarnjih bura jednog istraživača prirodnih nauka i lekara koji je decenijama, najpre naivno, a potom sa čuđenjem i, konačno, s užasavanjem, doživeo ono što mali čovek iz naroda čini sam sabi; kako pati, kako se buni, kako uvažava svoje neprijatelje i ubija svoje prijatelje, i kako, kad kao ,,predstavnik“ naroda uzima vlast u svoje ruke, uvek zloupotrebljava tu vlast i koristi se njome okrutnije od pojedinih sadista viših klasa pod kojima je on sam morao da trpi. OVAJ GOVOR upućen Malom čoveku tihi je odgovor na ogovaranja i širenje glasina. Kad je on napisan, niko nije ni slutio da će organ vlasti koji je zađužen za zaštitu zdravlja, udružen sa politikantima napasti istraživanje orgona. Pokušaj zaraženih duševnom čumom da 1947. godine unište istraživanje orgona (da primetimo: ne da bi dokazali kako je taj istraživački rad pogrešan, nego da bi ga uništili kuljajući mu čast), bio je povod da se GOVOR publikuje kao istorijski dokument. Bilo je neophodno da „čovek iz naroda" sazna šta je ustvari naučnik i psihijatar, i kako oči iskusnog psihijatra vide „čoveka
iz naroda“. On inora naučiti da spoznaje stvarnost, koja jedina može da se suprotstavi njegovoj razornoj strasti za autoritetom. Mora mu se jasno reći kakvu odgovornost uvek snosi, bilo da radi, voli, mrzi ili ogovara. On mora saznati kako postaje crni ili crveni fašista. Onaj ko se bori za sigurnost života i zaštitu naše dece, mora da bude protiv i crnih i crvenih fašista. Ne zato što danas crveni fašista, onako kao što je to ranije činio crni fašista, ima koljačku ideologiju, nego stoga što decu punu života i zdravu rođenu pretvara u bogalje, marionete i moralne idiote; zato što stavlja državu iznad prava, laž iznad istine, rat iznad života; zato što su dete i zaštita životne energije u njemu jedina nada koja nam preostaje. Za vaspitača i lekara postoji samo jedna odanost: odanost životnoj energiji u detetu i odanost bolesniku. Ako se strogo pridržavamo ove lojalnosti, onda se i velika pitanja „spoljnopolitičkih interesa“ rešavaju na jednostavan način. GOVOR nema pretenzije da bude uzor za život. On opisuje bure u emocionalnom životu jednog produktivnog, životu okrenutog čoveka. GOVOR nema pretenzije da ikoga ubeđuje, pridobija ili osvaja. On odslikava doživljaj kao što slika prikazuje prizor oluje. Od čitaoca se ne zahteva da izražava simpatiju prema njemu. On ga može pročitati ili ne. GOVOR ne sadrži nikakve namere niti programe. On
želi samo da naučniku i misliocu obezbedi pravo lične reakcije koja pesniku ili filozofu nikada nije bila osporavana. GOVOR predstavlja protest protiv tajne i neshvaćene namere emocionalne pošasti da, dobro zaštićena, iz sigurnog zaklona, otrovnim strelama gada istraživača koji naporno radi. On pokazuje šta je emocionalna beda, kako funkcioniše i kako koči napredak. On svedoči o veri u neotkrivena ogromna blaga koja počivaju u osnovi „ljudske prirode", spremna da se stave u službu ispunjenja čovekovih nada. Zivotna energija je u svojim društvenim i ljudskim odnosima naivno dobra i zbog toga je u postojećim okolnostima ugrožena. Ona zrači i projicira se na druge. Ona pretpostavlja da svaki čovek misli i postupa po zakonima životne energije: davanjem, dobrotom i pružanjem pomoći. Ovaj prirodni osnovni stav, svojstven zdravom detetu kao i primitivnom čoveku, postaje najvećom opasnošću u borbi za racionalno uređenje života sve dok vlada emocionalna beda. Jer, kužni i svom bližnjem pripisuje osobenost svoga razmišljanja i svog postupanja. Dobar čovek veruje da su svi ljudi dobri i da dobro postupaju; kužni veruje da svi ljudi lažu, varaju i da su žedni moći. Očigledno je da se iz ovih razloga životna energija nalazi u opasnosti i trpi štetu: ako je pružite kužnom, on će je isisati i nakon
toga ismejati ili izdati, a tamo gde se ta energija ukaže s poverenjem, biva izigrana. Tako je oduvek. Sad je vreme da životna energija bude istrajna gde je istrajnost potrebna, u naporima da se ona očuva i razvija; ona neće pri tom ništa izgubiti od svoje vrline, ako se hrabro drži istine. Taj delić istine uliva nadu da među milionima radnih, poštenih ljudi, uvek ima samo nokoliko kliconoša kuge, koji čine grozna nedela tako što, oslanjajući se na mračne i opasne porive čovekove prirode, krute ljude iz mase vode organizovano ka političkom ubistvu. Ne postoji nikakav protivotrov koji bi delovao na sklonost prosečnog čoveka ka kugi, izuzev njegovog sopstvenog osećanja života. Život ne traži vlast, nego da bude priznat u životu čoveka. O n počiva na stubovima ljubavi, radu i znanju. Onaj ko mora da štiti život od emocionalne bede, mora da nauči da slobodu govora koju uživa u Americi iskoristi bar u istoj meri za dobro u kojoj ga emocionalna beda zloupotrebljava za zlo. Uvažava li se isto pravo u izražavanju mišljenja, racionalno će na kraju morati da pobedi. To uliva veliku nadu.
Vio;
ČUJ, MALl ČOVEČEl
Zovu te „MALI ČOVEK“, „OBIČAN ČOVEK“, vele. Kažu, dolazi tvoje vreme, ,,era Malog čoveka" (‘The age of the Coinmon m an’). Nisi 77 taj Mali čoveče, koji to kaže, već oni: potpredsednici velikih nacija, odabrane vođe radnika, preobraćeni sinovi građanskog staleža, državnici i filozofi. Oni ti nude budućnost, ali te ne pitaju za prošlost. Ti si naslednik užasne prošlosti. Tvoje nasledstvo je užareni dijamant u ruci. Ja ti to kažem! Svaki lekar, svaki obućar, mehaničar ili vaspitač mora da poznaje vlastite nedostatke ako hoće da obavlja svoj posao i zarađuje hleb. Decenijama već pokušavaš da zavladaš Zemljom. Od tvog razmišljanja, tvojih postupaka, od sada zavisi budućnost ljudskog roda. Ali tvoji učitelji i gospodari ne kažu ti kako stvarno razmišljaš ni kakav si; niko se ne usuđuje da ti uputi nikakvu
kritiku koja bi trebalo da te pripremi i osposobi da sam upravljaš svojom sudbinom: Ti si “slododan” samo u jednom smislu: oslobođen si poduke kako sam da vodiš svoj vlastiti život, slobodan od samokritike! Nikada nisam čuo kako se žališ: ,,Vi me unaprediste u gospodara nada mnom samim i mojim svetom. Ali mi ne rekoste kako se to postaje gospodar nad samim sobom i ne rekoste mi kuda sam se to pogrešno uputio, o čemu to pogrešno razmišljam, gde pogrešno postupam.“ Ti daješ vlastodršcima pravo da vladaju ,,u ime Malog čoveka“. A sam si nem. Daješ moćnima ili zlonamernim nesposobnjakovićima više moći da te zastupaju. Prekasno otkrivaš da uvek ispadneš prevaren. Razumem te. Jer, video sam te hiljadu puta golog, dušom i telom, bez maske, bez partijske knjižice, bez biračkog listića, bez tvoje „omiljenosti u narodu“. Golog kao novorodenče i golog kao vojskovođu pokrivenog samo krpčetom. Preda mnom si ridao, kukao, opisivao svoje žudnje, otkrivao mi svoju ljubav i svoj čemer. Poznajem te i razumem. Hoću da ti kažem kakav si, Mali čoveče, jer
istinski verujem u tvoju veliku budućnost. Bez sumnje, ona ti pripada. Zato prvo pogledaj snmnga sebe. Pogledaj se kakav si stvarno. Cuj ono što se ne usuđuje da ti kaže niko od tvojih vođa i predstavnika: Ti si MALI, OBIČAN ČOVEK. Shvati dvostruko značenje ovili reči: MALI i OBIČAN... Ne uzmiči! Skupi hrabrosti da vidiš samoga sebe! “A sa kojim pravom bi ti da me učiš?” Vidim ovo pitanje u preplašenim ti očima. čujem kako ga izgovara tvoj drski jezik, Mali čoveče! Plašiš se da pogledaš samoga sebe u oči, plašiš se kritike, Mali čoveče, kao i moći koju ti obećavaju. Ne znaš kako bi trebalo da koristiš tu svoju moć. Ne usuđuješ se ni da zamisliš da bi ikada sebe samoga mogao da osećaš drukčijim nego kakav si sada: slobodnim, umesto pognutim; otvorenim, umesto što uvek okolišaš; sebe kako vodiš ljubav usred dana, a ne, kao lopov, u tami noći. Ti samoga sebe prezireš, Mali čoveče. Kažeš: ,,A ko sam to ja da imam sopstveno mišljenje, da sam odlučujem o svom
životu i proglašavam svet svojim?“ Imaš pravo: Ko si ti da polažeš pravo na svoj život? Ja ću ti reći ko si! Od pravog Velikog čoveka razlikuješ se samo u jednom: Veliki je jednom bio veoma mali čovek koji je razvio u sebi jednu jcdinu veliku sposobnost: umeo je da uvidi kada misli i kad se ponaša kao mali. Snagom zadatka kome se predao svim srcem naučio je da sve bolje shvata kako i kada njegova majušnost i neznatnost prete da ugroze njegovu sreću. Vcliki čuvck, dakle, zna kada jc i kakav je Mali čovck. Mali čovck ne zna da jc inali i plaši sc da to sazna. On skriva svoju neznatnost i teskobu stvarajući iluziju o snazi i veličini, tudoj snazi i veličini. Ponosan je na svoje velike generale, ali ne i na samoga sebe. Divi se mislima koje nisu u njegovoj glavi, a ne onima koje je proizveo njegov mozak. Utoliko brže prihvata stvari ukoliko ih manje shvata. A ne veruje u ispravnost misli koje najlakše shvata. Počeću sa Malim čovekom u sebi. Već dvadeset pet godina zastupam, izgovorenom i pisanom rečju, tvoje pravo na životnu sreću na ovom svetu; optužujem te da si nesposoban da uzmeš ono što ti pripada; da sačuvaš ono za šta si
se izborio u krvavim borbama na pariskim i bečkim barikadama, u američkoj emancipaciji, u ruskoj revoluciji. Tvoj Pariz se završio Petenom i Lavalom, tvoj Beč Hitlerom, tvoja Rusija Staljinom, a tvoja Amerika bi se mogla završiti režimom Kju-kluksklana! Ti si bolje umeo da se izboriš za svoju slobodu nego da je za sebe i druge sačuvaš. Odavno to znam. Samo nisam shvatio zašto si gazio sve dublje u glib, pošto si se teškom mukom već jednom izvukao iz njega. Onda sam, nečujno pipajući i oprezno se osvrćući, saznao šta te čini robom: TI SI SAM SVOJ SOPSTVENI GONIČ ROBOVA! Niko drugi, to je istina, ne snosi krivicu za tvoje ropstvo do ti sam. Kažem, niko drugi\ Ovo je, izgleda, nešto novo za tebe, zar ne? Tvoji oslobodioci ti govore da se tvoji tlačitelji zovu Vilhelm, Nikola, Papa Đorde XXV III, Morgan, Krup, Ford. Tvoji oslobodioci se zovu Musolini, Napoleon, Hitler, Staljin. Kažem ti: Možeš postati sam svoj oslobodilac! Stojim iza ovog iskaza. Tvrdim da sam borac za čistotu i istinu. A kada u ovom času treba da ti kažem istinu o tebi samom, uzdržavam se iz straha od tebe i tvojih stavova prema istini. Istina je
opasna po život kad se odnosi na tebe. Istina jeste spasiteljica života, ali ona postaje slobodan plen za svaku hajku! Da nije tako, ti ne bi bio ni ono što si, niti tamo gde si. Razum mi kaže: Govori istinu po svaku cenu! Mali čovek u meni kaže: Glupost je prepustiti se, predati se Malom čoveku. Mali čovek neće da čuje istinu o sebi. On ne želi veliku odgovornost koja mu pripada i koju ima, hteo to ili ne. On hoće da ostane Mali čovek, ili da postane Mali Veliki čovek. On hoće da postane bogat, ili voda stranke, predsednik veterana rata, ili sekretar udruženja za negovanje javnog morala. AJi, neće da preuzme odgovornost za svoj rad, za snabdevanje hranom, za stambenu izgradnju, saobraćaj, vaspitanje, istraživanje, administraciju, rudarstvo ili bilo šta drugo. Mali čovek u meni kaže: „Postao si Veliki čovek, poznat u Nemačkoj, Austriji, Skandinaviji, Engleskoj, Americi, Palestini. Komunisti su protiv tebe. Spasioci ‘kulturnih vrednosti’ te mrze. Tvoji učenici te vole. Tvoji izlečeni pacijenti te obožavaju. Kužni te progone. Napisao si dvanaest knjiga i sto pedeset rasprava o bedi života, o bedi Malog čoveka. O tebi se uči na
univerzitetima; drugi veliki usamljenici govore da si veoma veliki čovek. Stavljaju te u isti rang sa gigantima nauke. Učinio si najveće otkriće vekova otkrivši kosmičku životnu energiju i zakonitosti funkcionisanja života. Učinio si da ljudi proniknu u bolest rak. Proganjali su te iz zemlje u zemlju jer si kazao istinu. Sad malo ‘odmori’! Uživaj u svojim uspesima, u svojoj slavi. Za nekoliko godina svi će izgovarati tvoje ime. Dosta si učinio. Sad stani! Posveti se funkcionalnom zakonu prirode!" To u meni govori Mali čovek koji se plaši tebe, Mali čoveče. Dugo sam bio u bliskom kontaktu s tobom jer sam poznavao tvoj život iz svog sopstvenog iskustva i jer sam ti hteo pomoći. Bio sam dugo blizak s tobom, jer sam video da sam ti zaista pomogao i da si moju pomoć primio rado i sa suzama u očima. Postepeno sam počeo da uviđam da želiš slobodu, ali ne umeš da je odbraniš. Ja sam je branio za tebe, umesto tebe. Onda su stigli tvoji fireri i uništili moje delo. Ti si ostao nem i sledio si ih. A ja sam ostao s tobom kako bih naučio na koji način da ti pomognem, a da ne budem uništen ni kao tvoj firer, niti kao tvoja žrtva. Mali čovek u meni želeo je da te pridobije, da te ,,spase“, da ga gledaš
sa bojaznošću koju osećaš pred „višom matematikom", pošto o njoj nemaš ni predstave. Što manje razumeš, to više si spreman da ukažeš poštovanje. Hitlera poznaješ bolje nego Ničea, Napoleona - bolje od Pestalocija. Bilo kakav kralj znači ti više nego Zigmund Frojd. Mali čovek u meni želi da te pridobije onako kako su te inače pridobijali propagandom za firera: Ja te se plašim kad Mali čovek u meni poželi da te „povede u slobodu". Ti bi mogao otkriti sebe u meni i mene u sebi, mogao bi se uplašiti i ubiti sebe u meni. Zato sam pre nekog vremena odustao od želje da umrem za tvoju slobodu da budeš bilo čiji rob. Znam da ne razumeš ovo što sam upravo rekao: „biti slobodan da budeš bilo čiji rob” nije nimalo jednostavno. Da ne bi bio verni rob jednog jeclinog gospodara, da bi uznapredovao da budeš ma čiji rob, mora se ubiti taj jedan jedini tlačitelj, na primer car. Ovo političko ubistvo ne može se počiniti bez velikih slobodarskih ideala i revolucionarnih motiva. Valja, dakle, osnovati kakvu revolucionarnu oslobodilačku stranku pod vođstvom nekog istinski Velikog čoveka, recimo Isusa, Marksa, Linkolna ili Lenjina. Tvoja sloboda je samrtna zbilja za istinski Velikog
čoveka. Ako hoće da je praktično izvede, mora se okružiti velikim brojem Malih ljudi, pomagača i poslušnika, jer nije u stanju da sam obavi taj ogroman posao. Ti ga inače ne bi shvatio, ostavio bi ga da leži u jarku kada oko sebe ne bi okupio Male Velike ljude. Okružen velikim brojem Malih Velikih ljudi, on za tebe stiče tu moć ili parče istine, ili neku novu, bolju veru. O n piše testamente, donosi zakone o slobodi, računa na tvoju pomoć, na tvoju ozbiljnost i spremnost da pomogneš. On te izvlači iz socijalnog gliba, u koji si utonuo sve do grla. Da bi mnogi Mali Veliki ljudi ostali zajedno, da ne bi izgubili tvoje poverenje, istinski Veliki čovek mora žrtvovati deo po deo svoje veličine koju je stekao u dubokoj duhovnoj osamljenosti, udaljen od tebe i tvoje svakodnevne buke, ali ipak u bliskom kontaktu sa tvojim životom. Da bi te vodio, on mora da otrpi što ga uzdižeš do visina nedostižnog Boga. Ti ne bi imao poverenja u njega kada bi on ostao običan čovek kakav je bio, recimo, kada bi sa devojkom vodio ljubav bez venčanice. To je način na koji ti stvaraš svog novog gospodara. Unapređen u novog gospodara, Veliki čovek gubi svoju veličinu koju su činili iskrenost, jednostavnost, hrabrost i životna realnost. Mali Veliki ljudi koji svoju veličinu crpu od Velikog čoveka dobijaju visoke funkcije u finansijama, diplomatiji, vladi, nauci i umetnosti, a
ti ostaješ gde si i bio, u glibul Ti i dalje ideš u ritama za ljubav „socijalističke budućnosti" ili „Trećeg rajha“. I dalje boraviš u udžericama od ilovače, sa krovovima od slame i zidovima premazanim kravljom balegom. Ali, zato se ponosiš svojom palatom narodne kulture. Zadovoljan si iluzijom da ti vladaš... Do sledećeg rata i obaranja novih gospodara. U dalekim zemljama Mali ljudi su, pomno prateći tvoju čežnju da budeš bilo čiji rob, naučili kako se uz neznatan umni napor može postati Mali Veliki čovek. Ti Mali ljudi potiču iz tvoje sredine, a ne iz palata. Oni su isto tako gladovali i patili kao i ti. Oni skraćuju proces zamene gospodara. Naučili su da su deset decenija najtežeg umnog rada na tvojoj slobodi, teŠke lične žrtve za tvoju sreću u životu, pa i žrtvovanja života u interesu tvoje slobode bili preveliki da bi se postigao cilj da ponovo postaneš rob. Ono što su istinski veliki slobodarski mislioci izumeli i pretrpeli u sto godina nije moglo da se uništi u toku nepunih pet godina. Mali ljudi iz tvoje fsredine su, dakle, skratili proces: izveli su ga otvorenije, brutalnije. Štaviše, oni ti kažu otvoreno da ti i tvoj život, tvoja deca i tvoja porodica ne znače ništa; da si glup i pokoran i da s tobom svako može činiti šta god hoće. Oni ti ne obećavaju
ličnu, nego nacionalnu slobodu. Oni ti ne obećavaju ljudsko samopoštovanje, nego respektovanje države; ne ličnu, već nacionalnu veličinu. Pošto za tebe „lična sloboda" i ,,veličina“ nisu ništa drugo do strane, mračne reči, to ti od reči kao što su „nacionalna sloboda" i „interesi države" ide voda na usta kao psu kad vidi kost, i ti im glasno kličeš. Nijedan od tih Malih ljudi ne plaća cenu stvarne slobode koju su morali da plate Đordano Bruno, Isus, Karl Marks ili Linkoln. Oni te preziru, oni te ne vole, jer ti sam sebe prezireš, Mali čoveče. Oni te tačno poznaju, daleko bolje nego što te poznaju Rokfeler ili torijevci. Oni znaju za tvoje najgore slabosti onako kako bi ih ti sam morao poznavati. Oni su te žrtvovali za simbol, a ti ih nosiš ka moći koju imaju nad tobom. Ti si sam uzdigao svoje gospodare, ti ih hraniš, iako su, ili baš zato što su odbacili sve maske. Rekli su ti jasno i otvoreno; Ti si ništavno biće bez odgovornosti i treba to i da ostaneš. Nazivaš ih „novim izbaviteljima“ i kličeš im: hajl, hajl, viva i živeo, živeo! Zato te se plašim, Mali čoveče, neverovatno mnogo te se plašim. Jer, od tebe zavisi dalja sudbina čovečanstva. Plašim te se, jer ni od čega ne bežiš toliko koliko od sebe samoga. Bolestan si, veoma bolestan, Mali čoveče. To nije tvoja krivica, ali je
na tebi odgovornost da se oslobodiš bolesti. Odavno bi već zbacio svoje stvarne tlačitelje da nisi trpeo tlačenje i često ga direktno pomagao. Nikakva policija na svetu ne bi imala dovoljno moći da te tlači kada bi u svojoj svakodnevici imao iole samopoštovanja. Kad bi znao, kad bi stvarno znao da bez tebe život ni jednog jedinog časa ne bi bio moguć. Je li ti tvoj oslobodilac to rekao? Nazvao te „proleterom svih zemalja", ali ti nije kazao da si ti i samo ti odgovoran za svoj život (ne za čast | otadžbine). Moraš priznati da si ti uzdigao svoje Male ljude u svoje tlačitelje, a tvoje istinski Velike ljude učinio mučenicima; da si ih ti razapinjao na krst, ubijao, puštao da umiru od glađi; da te nisu brinule njihove brige za tebe; da ne slutiš kome duguješ za ono malo uživanja u svom životu. Kažeš: „Reci mi u šta veruješ da bih imao poverenja u tebe“. Kad čuješ u šta ja verujem, odjurićeš pravo svom državnom tužiocu, ili „Komitetu za antiameričke aktivnosti", ili u FBI, ili u GPU, ili u „Mali bulevarski list“, ili u Kju-kluks-klan, ili jedinim vođama svih proletera, ili ćeš jednostavno pobeći.
N ovi Oslobodioci
Ja nisam ni crveni, ni crni, ni beli, ni žuti. Nisam hrišdanin, ni Jevrej, ni musliman, ni mormon, ni poligamist, ni homoseksualac, ni anarhista, ni bokser. Grlim ženu jer je volim i želim, a ne zato što imam venčanicu ili što me na to nagoni seksualna glad. Ne bijem decu, ne pecam ribe i ne lovim srne i jelene. Ali dobro i rado gađam u centar mete.
Ne igram bridž i ne priređujem prijeme da bih širio svoju nauku; ako je moje učenje istinito, ono će se širiti samo od sebe. Svoj rad ne nosim na ocenu direktoru medicinske ustanove ako on tom materijom ne vlada bolje no ja. I ja odlučujem ko će biti upućen u moje otkriće, a ko ne. Pomno pratim svaki umesan zakonski propis, ali se borim protiv njega ako je prevaziđen ili besmislen. (Ne juri tužiocu, Mali čoveče, jer on će učiniti isto, ako je pošten čovek.) Zelim da deca i mladi ljudi dožive svoju telesnu sreću u ljubavi i da nesmetano uživaju u njoj. ( Ne verujem u to da neko ko je u dobrom, pravom smislu religiozan treba da zatomi, uništi svoj ljubavni život i da telo i duša treba da mu ostanu kruti, sparušeni, da istrule^j Znam da ono što ti nazivaš „Bogom" zaista i postoji, ali drugačije nego što zamišljaš: kao kosmička praenergija u univerzumu, kao tvoja ljubav u telu, kao tvoje poštenje i kao tvoje osećanje prirode u tebi i izvan tebe. \
Izbacio bih iz svoje kuće svakoga, ma ko da je, ko bi pod bilo kakvim podlim izgovorom pokušao da ometa moj lekarski ili vaspitački rad sa bolesnikom i detetom. I ne bi bilo suda pred kojim ne bih mogao da mu postavim sasvim jednostavna, jasna pitanja na koja on ne bi umeo da odgovori a da se zauvek ne osramoti. Jer, ja sam radin čovek koji zna kakav je čovek iznutra, koji zna da je neko i koji hoće da raci, a ne mišljenje o radu, vlada svetom. Imam svoje sopstveno mišljenje i umem da razlikujem laž od istine; iz dana u dan i iz sata u sat koristim se istinom kao kakvim alatom, koji, nakon upotrebe, dobro čistim i održavam. Osećam strah od tebe, Mali čoveče, dubok, nesavladiv strah. Nije uvek tako bilo. I sam sam bio mali čovek, usred miliona malih ljudi. Onda sam postao istraživač prirodnih nauka i psihijatar. Tada sam uvideo koliko si bolestan i kako si opasan u svojoj bolesti. Uvideo sam da nije neka spoljna viša sila nego tvoja teška duševna bolest ono što te pritiska iz dana u dan, iz sata u sat, pa čak i kad spoljnih pritisaka nema. Svoje tirane odavno bi savladao kada bi iznutra bio živ i imao zdrav razum. Tvoji sadašnji tlačitelji potiču iz tvoje sadašnje sredine, kao što su oni u prošlosti poticali iz gornjih slojeva društva. Oni su još manji ljudi
nego ti, Mali čoveče. Jer, potrebna je povelika doza neznatnosti da čovek tvoju bedu spozna iz sopstvenog iskustva i da te tim znanjem još bolje, još okrutnije tlači. Ti ne poseduješ čulo, nemaš oko za pravog Velikog čoveka. Njegovo biće, njegove patnje, njegove žudnje, njegov bes, njegova borba za tebe - daleke su ti i strane stvari. Ne shvataš da ima i takvih muškaraca i žena koji su nesposobni da te
zlostavljaju ili izrabljuju i koji hoće da budeš slobodan, zaista i stvarno slobodan. Ti ne voliš te ljude i žene, jer su strani tvojem biću. Oni su jednostavni i otvoreni, za njih je istina ono što je za tebe životna taktika. (Oni su te prozreli, ne s omalovažavanjem, nego s bolom zbog ljudske sudbine; svestan si toga i slutiš opasnost. Priznaješ ih, Mali čoveče, samo kada ti mnogo drugih Malih ljudi kaže da su Veliki ljudi zaista veliki. Plašiš se Velikog čoveka, njegove bliskosti životu i ljubavi prema životu. A Veliki čovek te voli jednostavno, kao živo biće. Neće da te gleda kako patiš, i to milenijima. Neće da te sluša kako govoriš gluposti, kao što govoriš hiljadama godina. Neće da te doživljava kao tegleću marvu, jer on voli život i hoće da ga doživi oslobođen patnje i sramoteJ Prave Velike ljude teraš na to da te preziru, da se u bolu kriju od tebe i tvojih neznatnosti, da te izbegavaju i, najgore od svega, da te sažaljevaju. Ako si, Mali čoveče, možda kakav psihijatar, recimo Lombroso, onda žigošeš Velikog čoveka kao kakvog zločinca, ili prestupnika kome zločin nije uspeo, ili duševnog bolesnika. Jer, Velikom čoveku životni cilj nije da postane bogat, ili da uda kćerku za čoveka iz boljeg društvenog staleža, da ostvari političku karijeru, ili da stekne profesorsku titulu. Nazivaš ga
„genijem" ili „nastranim“, jer nije kao ti. Ali on je spreman da kaže da nije genije, nego jednostavno živo biće. Ti ga nazivaš asocijalnim, jer je radije sam sa svojim mislima, nego na tvojoj praznoj brbljivoj ,,sedeljci“. Smatraš ga ludim, jer svoj novac daje na naučno istraživanje, umesto da ga, kao ti, ulaže u akcije. Ti se, Mali čoveče, usuđuješ u svojoj beskrajno dubokoj otuđenosti da njega, tog jednostavnog pravog čoveka, suprotstaviš kao „abnormalnog" sebi, prototipu „normalnosti". Meriš ga svojim sitnim merilima i nalaziš da on ne udovoljava zahtevima tvoje normalnosti. Ne vidiš i odbijaš da shvatiš, Mali čoveče, da njega koji je pun ljubavi za tebe i spremnosti da ti pomogne teraš iz socijalnog života, jer si ga ti sebi napravio nepodnošljivim, sedeći u krčmi ili svečanoj sali, svejedno. Ko ga je načinio onakvim kakav se pojavljuje nakon mnogih decenija samrtničke patnje? 77 si ga napravio takvim svojom nesavesnošću, uskogrudnošću, pogrešnim načinom mišljenja, „proverenim učenjima svoje vere“, koje, obično, ne prežive ni 10 godina društvenog razvoja. Pomisli samo na to šta si sve i koliko protivrečno tvrdio i u šta si se kleo kao u jedinu istinu samo u periodu između Prvog i Drugog svetskog rata. Da li si iskreno uvideo koliko si se puta odrekao tih tvrdnji? Uopšte ne, Mali čoveče! Pravi Veliki čovek
razmišlja oprezno i duboko seže u vreme kad oblikuje svoju misao. Ti si taj, Mali čoveče, koji je od Velikih ljudi načinio parije, jer je njihova misao ispravna i trajna, a tvoja malena i površna. Time što ih činiš parijima, bacaš opako seme samoće u Velike ljude. Ne mislim na seme samoće koja rađa velika dela, nego seme straha da ćeš tog Velikog čoveka pogrešno shvatiti i zlostavljati. Jer, ti si ,~<,narođ“, „javno mnjenje", „socijalna savestlJDa li si, Maii čoveče, ikada razmislio o tome kakvu ogromnu odgovornost kriju ove reči? Da li si se ikada (budi sad pošten!) upitao da li, gledano sa stanovišta velikih vremenskih perioda u razvoju društva ili prirode, ili velikili ljudskih dela kao što su Isusova, razmišljaš ispravno ili pogrešno? Nisi se ti pitao da li razmišljaš pogrešno, nego šta će tvoj sused na to reći, ili hoće li te tvoje poštenje koštati novca. Pitao si se, Mali čoveče, tako i nikako drugačije. Pošto si Velikog čoveka sad saterao u samoću, zaboravio si na to šta si mu učinio. Upravo si lzgovorio još jednu besmislicu, još jednom si počinio malu podlost, još jednom naneo žestoku uvredu. Ti zaboravljaš. A u prirodi Velikog čoveka je da ne zaboravlja, da se ne sveti, nego da SHVATI ZAŠTO POSTUPAŠ TAKO PODLO. I ovo ti se čini stranim, znam. Ipak mi veruj: Kad
A ti si se pilao šta će tvoj sused reći na to i da li bi te poštenje moglo koštati stotinama, hiljadama, milionima puta nekoga povrediš, naneseš mu neizlečive rane, čak i ako u trenutku nakon svojih malih podlosti i ne znaš više šta si učinio, Veliki čovek pati umesto tebe zbog
toga, ne zato što su to velika neclela, nego što su sitna. On bi želeo da shvati šta te je nateralo da povrediš svog bračnog partnera ako te je razočarao, da mučiš svoje dete ako se ne dopada pakosnom susedu, da prevariš svog prijatelja, da na dobrog čoveka s prezirom gledaš i da ga izrabljuješ, da se savijaš pred korbačem, da uzimaš tamo gdc se daje, i da daješ gde od tebe traže, ali da nikada ne daješ gde se daje s Ijubaviju; da palome ili onome koji pada daješ još jcdan, onuj poslednji udarac, da lažeš tamo gde se traži istina i da proganjaš istinu umesto laži. Ti se uvek nalaziš na strani progonitelja, Mali čoveče. Da bi zadobio tvoju naklonost, Mali čoveče, da bi stekao tvoje bezvredno prijateljstvo, Veliki čovek bi se morao prilagoditi tebi, govoriti isto kao i ti, ukrasiti se tvojim vrlinama. Ali, on ne bi bio veliki i pravi i jednostavni Veliki čovek kada bi imao tvoje vrline, tvoje prijateljstvo, kada bi govorio kao ti! Lako se možeš uveriti u to da tvoji prijatelji, koji govore isto kao ti, nikada nisu bili Veliki ljudi. Dokazaću ti ovo što sam upravo rekao. Ne veruješ da bi tvoj prijatelj mogao da učini nešto veliko. Potajno samog sebe prezireš i onda, i to upravo onda kada najviše pokazuješ svoje dostojanstvo; i pošto sebe prezireš, ne možeš
poštovati onoga ko je tvoj prijatelj. Ti ne možeš poverovati da bi bilo ko sa kime si sedeo za jednin stolom ili stanovao u istoj kući, mogao da postigne nešto veliko. Zbog toga su svi Veliki ljudi bili usamljeni. U tvojoj blizini se ne može tako dobro razmišljati, Mali čoveče. O tebi se može razmišljati samo kad ti nisi prisutan. Jer ti kočiš svaku veliku, dalekosežnu misao. Kao majka kažeš svom detetu koje razmišlja: ,,To nije za decu!“ Kao profesor biologije kažeš: ,,To nije za prilježne studente! Zar sumnjate u teoriju o klicama u vazduhu?" Kao učitelj kažeš: „Deca moraju biti mirna i dobra, a ne radoznala". Kao supruga kažeš: „Kakvo te otkriće spopalo! Ti i otkriće! Zašto lepo ne kreneš u kancelariju i zarađuješ da tvoja porodica pristojno
živi!“. Ali kad se o tome otkriću stane pisati u novinama, onda veruješ u njega, bez obzira na to da li ga razumeš.
Šta pišu novine, ti veruješ -razumeo to ili ne Kažem ti, Mali čoveče: Izgubio si smisao za ono najbolje u sebi. Ti si ga ugušio i ubijaš ga svuda gde ga u drugima otkriješ, u svojoj deci, svojoj supruzi, svome mužu, svome ocu i svojoj majci. Ti si mali i hoćeš da ostaneš mali, Mali čoveče. Otkuda ja to sve znam, pitaš. Reći ću ti: Doživeo sam te, s tobom sam to doživeo, doživeo sam te u sebi, oslobodio te kao lekar od tvojih sićušnosti, kao vaspitač sam te često izvodio na put iskrenosti i otvorenosti. Znam koliko se opireš iskrenosti, kakav samrtni strah te spopada kad treba da slediš svoje istinsko, pravo biće.
Ti nisi samo malen, Mali čoveče. Imaš, znam, svoje „velike trenutke" u životu, poznaješ i ,,ushićenje“ i ,,polet“. Ali nedostaje ti istrajnost da još više uzletiš i pustiš da te nosi u veće visine; strah te je da se vineš, plaše te i visina i dubina. To ti je još Niče rekao mnogo bolje nego ja, ali ti nije rekao zašto si takav. On je hteo da te uzdigne do Ubermcnscha, da prevaziđe u tebi čoveka. Njegov natčovek je postao tvoj Fiihrer Hitler, a ti si ostao Untermensch. Hoću da prestaneš da budeš Untermensch i da postaneš ono što jesi. Da ti budeš samo svoj, kažem, a ne ono što su od tebe načinile novine koje čitaš i mišljenje suseda koje slušaš. Znam da ti nije jasno šta si i kakav si zaista duboko u sebi. U dubini svojoj ti si plaha košuta, ti si svoj Bog, svoj pesnik, svoj mudrac. Ali ti veruješ da si član udruženja veterana rata, kuglaškog kluba ili Kju-kluks-klana. A pošto u to veruješ, postupaš upravo tako kako postupaš. I ovo ti je Hajnrih Man rekao u Nemačkoj još pre dvadeset pet godina, rekli su ti to Apton Sinkler i Dos Pasos u Americi. Nisi poznavao ni Mana ni Sinklera. Ti poznaješ samo bokserskog i fudbalskog šampiona i Al Kaponea. Ako treba da biraš da li da odeš u biblioteku ili da gledaš kakvu makljažu u susedstvu, sigurno ćeš se odlučiti za akljažu.
pM oliš se za sreću u životu, ali ti je sigurnost važnija, čak i po cenu sopstvene kičme, pa i čitavog života. Pošto nikada nisi naučio da sam kuješ svoju sreću, da uživaš u njoj i da je čuvaš, tebi je nepoznata hrabrost poštenog čoveka. Hoćeš li da saznaš, Mali čoveče, kakav si? Slušaš na radiju reklame za laksative i zubnu pastu ili kremu za cipele ili dezodorans, ali ne čuješ muziku propagande koja ide uz njih. Ne poimaš beskrajnu glupost i odvratni neukus tonova koji su podešeni tako da namame tvoje uho. Da li si ikada pažljivo slušao viceve koje komičar u kabareu priča o tebi? O tebi, o sebi samom, o celom tvom malom bednom svetu. Oslušni svoju reklamu za laksativ i saznaćeš ko si i kakav s i^ Čuj, Mali čoveče: Beda ljudske egzistencije postaje sve očitija sa svakim od tvojih malih nedela. Nada u poboljšanje tvoje sudbine tone sve dublje sa svakom od tvojih ništavnosti. To je za žaljenje, Mali čoveče, za duboku i tešku tugu od koje se cepa srcejDa ne bi osećao tu tugu, ti smišljaš budalaste viceve i nazivaš ih „narodnim humorom“... Dok slušaš vic o sebi, od srca se smeješ. Ne smeješ se ti zbog toga što se s puno humora rugaš samom sebi. Smeješ se Malom čoveku, ali i ne slutiš da se
smeješ samome sebi i da si ti taj koga isnievaju. I tako milioni malih ljudi ne znaju da ih ismevaju. Zašto ti se smeju, Mali čoveče, tako od srca, tako otvoreno, tako zlurado i to već vekovima? Da li si ikada uočio, kako je ,,narod“ smešno predstavljen u filmovima? Želim da ti kažem, Mali čoveče, zbog čega ti se smeju, jer ja tc shvatam ozhiljno, veorna ozbiljnol Uvek i kao po pravilu razmišljaš mimoilazeći istinu, kao kakav lakrdijaš - strelac koji neprestano u dlaku promaši centar mete. Poričeš? Evo ti dokaza: Već bi se odavno uzdigao do gospodara sopstvene egzistencije kada bi se u načinu razmišljanja usmerio ka istini. Ali, ti razmišljaš ovako: Jevreji su krivi za sve! „Šta je to Jevrej?“ pitam te. „Ljudi koji imaju jevrejsku krv“, glasi tvoj odgovor. „Kako razlikuješ jevrejsku krv od druge krvi?“ Ovo te pitanje zbunjuje. Zbunjen, oklevaš i odgovaraš: „Mislim na jevrejsku rasu“. „Šta je rasa?“ pitam. „Rasa? Pa to je bar jednostavno! Kao što postoji nemačka rasa, postoji i jevrejska rasa.“ „Kakve su karakteristike jevrejske rase?“ „Jevrej je crn, ima dug, povijen nos i oštre uši. Jevreji su kapitalisti i
pohlepni na novac.“ Da li si ikada video nekog Fracuza sa juga te zemlje ili Italijana u društvu sa nekim Jevrejem? Da li ih možeš razlikovati?" „... Ne, zapravo, ne...“ „Šta je, dakle, Jevrej? Njegova krvna slika ne razlikuje se od druge Ijudske krvi. A ni po izgledu se ne razlikuje od Francuza ili Italijana. A da li si malo pogledao nemačke Jevreje?“ „Izgledaju kao Nemci.“ ,,A šta je to Nemac?“ „Nemac pripada nordijskoj arijevskoj rasi.“ „Da li su Indijci arijevci?" ,,Da.“ „Da li su oni Nordijci?" ,,Ne.“ ,,Da li su plavi?“ ,,Ne.“ „Vidiš, ne znaš šta je Nemac, a šta je Jevrej." „Ali, Jevreja ipak ima!“ „Naravno da ima Jevreja, kao što ima i hrišćana i muslimana." „Ja mislim na jevrejsku religiju." ,,Da li je Ruzvelt bio Holanđanin?“ ,,Ne.“ „Zašto nazivaš Davidovog potomka Jevrejem, ako Ruzvelta ne nazivaš Holanđaninom?“ ,,Sa Jevrejima je to drukčije!" „Šta J j.e drukčije?" „Ne znam.“ Tako ti trabunjaš, Mali čoveče. Svojim trabunjanjem osnivaš oružanu formaciju, a ona ubija deset miliona ljudi kao „Jevreje", iako ne umeš čak ni da kažeš šta je to Jevrej. Zbog toga ti se smeju, izbegavaju te kad valja uraditi ozbiljnu stvar, zbog toga si se zaglibio u mulj. Kad kažeš ,,Jevrej“, osećaš se više vrednim. Osećaš se uzvišenim, jer se osećaš bedno. A osećaš se bedno jer si upravo ono što
ubijaš u navodnom Jevreju. To je samo deliđ istine o tebi, Mali čoveče. Sopstvena majušnost i sitničavost manje ti smetaju kad s prezirom i s visine kažeš „Jevrej". Otkrio sam to tek nedavno. Ti nazivaš „Jevrejem" onoga ko ti uliva previše ili premalo respekta. I hoćeš samovoljno, kao da te je na Zemlju poslala neka viša sila, da određuješ ko je ,,Jevrej“. A ja ti i_yskraćujem to pravo, Mali arijevče / Mali Jevreju. 1 Jedini sam na ovome svetu koji je pozvan da odredi ko sam, i niko drugi. Ja sam biološki i kulturni melez, i ponosan sam što sam duhovni i telesni rezultat svih klasa i rasa i nacija i što nisam čiste rase kao ti, niti sam čiste klase, niti šovinista kao ti, mali fašisto svih nacija, rasa i klasaljćuo sam da nisi hteo da primiš u Palestinu jednog jevrejskog tehničara, jer nije bio obrezan. Zato sa jevrejskim fašistima nemam ništa, baš ništa zajedničko. Mene ne podstiče nikakvo osećanje prema jevrejskom jeziku, jevrejskom božanstvu, jevrejskoj kulturi. Isto tako malo verujem u jevrejskog, kao i u hrišćanskog ili indijskog boga, ali shvatam gde ti nalaziš svoga boga. Ne verujem da je jevrejski narod ,,jedini“ ili ,,izabrani“ narod božji. Verujem da će se jevrejski narod jednoga dana izgubiti u masama zveri ljudskog roda koje žive na ovoj planeti, i to na
svoje sopstveno dobro i na dobro svojih potomaka. A ovo sada ne slušaš baš s radošću, Mali jevrejski čoveče, jer se ti toliko držiš svog jevrejstva zato što sam sebe i svakog onog ko ti je blizak prezireš kao JEVREJA. Jevraje nojviše mrzi sam Jevrej. To je stara istina. Ali, ja te ne prezirem i ne mrzim te. Ja samo nemam s tobom ništa zajedničko, ili više ništa zajedničko, kao ni Kinez sa zmajem u Americi: samo zajedničko poreklo iz univerzuma. Zašto se vračaš u prošlost samo do porekla svojih pradedova, a ne i do protoplazme, Mali Jevreju? Za mene život počinje s kontrakcijom plazme, a ne sa ulogom tvog rabinata. Bilo je potrebno mnogo miliona godina da se od jednoćelijskog organizma razviješ u dvonošca na zemlji. Tvoja biološka promena u čvrsto telo trajala je samo šest hiljada godina. A proći će sto ili pet stotina ili pet hiljada godina, dok ne nađeš ponovo svoju prirodu u sebi samom, dok ponovo ne otkriješ u sebi amebu. Ja sam otkrio to prabiće u tebi i opisao ti ga jasnim jezikom. Kad si ovo prvi put čuo, priznao si mi genijalnost. Sećaš se, bilo je to u Skandinaviji, kad si tražio novog Lenjina. Ali ja sam imao važnijeg posla i odbio sam tu ulogu. Proglasio si me za
novog Darvina, ili Marksa, ili Pastera, ili Frojda. Rekao sam ti još tada da bi i ti mogao isto tako da govoriš i pišeš kao ja kad ne bi neprestano klicao hajl, hajl, i o Mesija! Jer taj pobedonosni poklič uspavljuje tvoj razum i parališe tvoju stvaralačku prirodu. Zar ne progoniš „nevenčanu majku“ kao nemoralno biće, gđe god da je se dočepaš, Mali čoveče? Zar ne praviš najoštriju razliku između ,,bračne“ legitimne i „vanbračne” - nelegitimne dece? O, ti bedna kreaturo u dolini plača ove planete! Ne razumeš svoje sopstvene reči. Poštuješ novorođenog Hrista. To dete je rodila majka koja nije imala venčanicu. Tako, i ne sluteći u detetu Hristu obožavaš svoju želju za seksualnom slobodom, Mali čoveče pod bračnom papučom! „Vanbračno" rođenog Hrista uzvisio si do sina božjeg, koji nije znao za vanbračnu decu. A onda, baš kao da si ti apostol Pavle, počeo si da u svojoj užasnoj, sitničavoj stvarnosti progoniš decu prave ljubavi, a deci prave mržnje pružaš zaštitu svojih religioznih zakona. Bednik si, Mali čoveče! Voziš svoje automobile preko mostova koje je izmislio veliki Galilej. Znaš li, Mali čoveče celoga
sveta, da je veliki Galilej imao troje dece i nijednu venčanicu? To kriješ u školi od svoje dece! Zar nisi i iz ovog razloga mučio Galileja?
Tvoja biološka aberacija -krutost, stara je jedva šest hiljadu godina A znaš li ti, Mali čoveče u domovini svih slovenskih naroda, da je tvoj Veliki Lenjin, najveći otac svih proletera svih zemalja, ukinuo tvoj
prinudni brak tek što je stupio na vlast i da je on sam živeo sa nevenčanom ženom? Nisi li to prečutao, Mali čoveče? I zar nisi preko svog firera svih Slovena opet uveo prinudni brak, jer nisi znao kako da provedeš život s velikim Lenjinovim delom? A, pre svega, ti i ne znaš ništa, jer šta su za tebe istina, istorija, borba za tvoju slobodu. I ko si sad ti uopšte da bi imao svoje sopstveno mišljenje....? I ne slutiš da te tvoja prljava mašta i tvoja seksualna neodgovornost vežu u okove sopstvenih zakona o braku. Rekao sam ti da se osećaš bednim, i sitnim, i smrdljivim, i duševno rastrojenim, i impotentnim, krutim, ukočenim, beživotnim i praznim. Nemaš devojku, a kada je nađeš, samo bi da je polegneš, kako bi u sebi potvrdio mužjaka. Ti ne znaš šta je ljubav. Imaš zatvor, uzimaš laksative. Zadah ti je neprijatan, koža lepljiva od hladnog znoja, ne osećaš svoje dete koje ti je u naručju i zato hoćeš da od njega napraviš malo pretučeno pseto. Celog života mučila te je sopstvena impotencija. Ona se uvlačila u svaku tvoju misao. Smetala ti je
u profesionalnom radu. Žena ti je pobegla jer joj nisi mogao pružiti ljubav. Patiš od fobije, nervoze, strah ti se uvukao u srce. Ne možeš se osloboditi misli o seksu. Neko ti je pričao o mojoj seksualnoj ekonomiji, koja te razume i želi da ti pomogne. Ona želi da te podstakne da svoju seksualnost iživiš noću kako bi preko dana mogao da radiš svoj posao osloboden seksualnih misli, da tvoja žena u tvom naručju bude srečna, a ne očajna, da tvoja deca imaju rumene obraze, a ne blede, i da umeju da vole, a ne da budu svirepa. Ali, ti kažeš: „Seksualnost nije sve u životu. Ima još drugih važnih stvari.“ Takav si ti, Mali čoveče. Možda si „marksista", Mali čoveče, „profesionalni revolucionar“, budući „vođa proletera svih zemalja i nacija“, budući otac neke sovjetske domovine. Hoćeš da oslobodiš svet njegovih nevolja. Prevarene mase beže od tebe, a ti juriš za njima - vičući: „Stanite, stanite, vi proleterske mase! Zar ne vidite da sam vaš oslobodilac? Vi to samo još ne uviđate! Dole s kapitalizmom!“ Ja sam taj koji oživljava tvoje mase, Mali revolucionaru, i koji ti ukazuje na bedu njihovog skučenog života. Oni osluškuju moje reči puni oduševljenja i nade, i hrle u tvoju organizaciju jer veruju da će tamo naći mcne. A ti, šta ti radiš? Ti govoriš: „Seksualnost je malograđanski izum “,
„bitni su ekonomski faktori“. I čitaš Van de Veldovu knjigu o Ijubavnoj tehnici. Kad je jedan Veliki čovek krenuo da naučno obrazloži tvoju ekonomsku emancipaciju, ti si ga umorio glađu. Ti si u zametku uništio prvi pokušaj da se probije istina protiv tvog odstupanja od zakona života. Kad je taj pokušaj ipak uspeo, preuzeo si na sebe da upravljaš njime i uništio ga po drugi put. Prvi put Veliki čovek je rasturio tvoju organizaciju; drugi put je već bio mrtav i nije mogao ništa da preduzme protiv tebe. Nisi shvatio da je on u tvom radu bio pronašao životnu snagu sa stvaralačkim vrednostima. Nisi shvatio da je njegova nauka o društvu želela da spase tvoje „društvo" od tvoje „države“. Uopšte ništa nisi shvatio. Ti čak ni sa svojim „ekonomskim faktorima" ne izlaziš na kraj. Veliki mudri čovek je dao svoj život radeći da bi te naučio da moraš da poboljšaš privredu ako hoćeš da uživaš u svom životu; da je gladnim ljudima uskraćena mogućnost da razvijaju kulturu; da tu spadaju svi, bez izuzetka svi životni uslovi; da se ti i tvoje društvo morate osloboditi predrasuda o svakoj tiraniji. Taj pravi, Veliki čovek, napravio je samo jednu grešku dok te je
prosvećivao: verovao je u tvoju sposobnost emancipacije; nije sumnjao u tvoju sposobnost da sebi i sačuvaš slobodu kad je jednom već osvojiš. Napravio je i drugu grešku kad je tebe proletera pustio da budeš DIKTATOR. A ti, Mali čoveče, šta si ti učinio sa svim bogatstvom ideja, sa silnim znanjem Velikog čoveka? Od svih tih velikih misli i velikog dobrog srca u tvojim ušima odzvanjala je samo JEDNA reč cliktatural Od sveg obilja jednog velikog iskrenog srca... samo ta jedna jedina reč: diktatura! Sve si ostalo odbacio: slobodu, čistotu istine, oslobađanje od ekonomskog ropstva, progresivno razmišljanje sve, sve je bačeno u vodu. Zapamtio si samo jednu nesrećno izabranu, ali dobro smišljenu reč: diktatural Od ove male mudračeve omaške sagradio si golemi sistem laži, progona, torture, tamničara, dželata, tajne policije, uhodenja, potkazivanja i doušništva, uniformi, maršala i ordenja... ali si sve drugo odbacio.^Da li sad bar malo bolje shvataš, Mali čoveče, kakav si? Još ne? Dobro, pokušajmo još jednom: „ekonomske uslove“ za svoju sreću u životu i ljubavi pobrkao si sa ,,automatizacijom“; emancipaciju čoveka sa „veličinom države“;
požrtvovanost u velikim stvarima sa krutom i glupom „partijskom disciplinom"; buđenje miliona ljudi sa paradom topova; slobodnu ljubav sa silovanjem svake žene kad si ono stigao u Nemačku; eliminaciju siromaštva sa istrebljenjem siromašnih, slabih i bespomoćnih; brigu o novorođenčadi sa „odgajanjem patriota"; kontrolu radanja sa medaljama za „majku desetoro dece“. Zar nisi sam propatio zbog svoje ideje o majci sa desetoro dece? Ta mala, nesrećna reč ,,diktatura“, izgovarana i u drugim zemljama, odzvanjala ti je u ušima. Odenuo si je u sjajne uniforme, iz tvoje sredine je potekao mali, impotentni, mistični, sadistički činovnički sin koji te je odveo u Treći rajh, a šezdeset miliona sličnih tebi poslao je u grob. A ti još vičeš hajl, hajl, hajl! Takav si ti, Mali čoveče! Samo, niko se ne usuđuje da ti to kaže, jer te se plaši i jer hoće da ostaneš MALI, Mali čoveče. Ti proždireš svoju sreću. Nikada nisi, Mali čoveče, uživao u sreći potpuno slobodan. Zato pohlepno proždireš sreću, bez odgovornosti za njenu sigurnost. Nisi naučio (jer su
te sprečavali u tonie) da brineš i strepiš za svoju sreću, da je neguješ kao što vrtlar neguje svoje cveće i seljak svoje žito. Veliki istraživači i pesnici i mudraci izbegavali su te jer su brinuli za svoju sreću. U tvojoj blizini, Mali čoveče, lako je proždreti sreću, ali ju je teško zaštititi! Ne znaš o čemu govorim, Mali čoveče? Reći ću ti: Pronalazač deset, dvadeset i trideset celih godina naporno, bez prestanka radi na svojoj nauci, ili svojoj mašini, ili svojoj socijalnoj ideji. On sam mora da nosi ogromno breme inovacije. On mora da izdrži, shvati, razjasni i, konačno, svojim delom izmeni tvoje gluposti, tvoje pogrešne idejice i idealčiće. Ti mu ne pomažeš u tome, Mali čoveče! Nimalo; naprotiv! Ne dođeš da kažeš: „Prijatelju, vidim kako teško radiš. Vidim i da radiš na tome da nioja mašina, moje dete, moja supruga, moj prijatelj, moja kuća, moja livada postanu bolji. Dugo sam patio zbog ovog i onog, ali nisam sebi mogao pomoći. Mogu li tebi pomoći da bi ti meni pomogao?“ Ne, Mali čoveče, ti nikada ne dolaziš kod onoga koji ti pomaže da i ti njemu pomogneš. Ti samo uzvikuješ hajl, halj, hajl! ili igraš karte, ili navijaš do promuklosti gledajući tučnjavu, ili, već oguglao, kopaš u rudniku uglja. Ali nikada ne prilaziš da pomogneš onome koji tebi pomaže.
P ro ž d ire š svoju sroću
Pitaš zašto? Zato što pronalazač u početku nema da ponudi ništa osim ideje. Nikakav profit, veću zaradu, nikakav novi ugovor o povećanju plata, nikakve
božićne poklone niti lak način opstanka. On nudi samo brige, a ti ne želiš brige, ili ih imaš i previše. Ali, ako i ne bi došao da pomogneš, istraživač ne bi zbog tebe bio nesrećan. On ne misli i ne brine i ne pronalazi ,,za tebe”. On sve to čini jer ga njegovi životni porivi na to nagone. Partijskim vođama i kleru prepuštaš da te hrane, brinu o tebi i da te sažaljevaju, a on bi želeo da konačno naučiš da se sam hrineš o sebi. No, ti se ne zadovoljavaš time što mu ne pomažeš, nego ga ometaš i pljuješ. Kad pronalazač najzad, nakon napornog rada, shvati zbog čega si nesposoban da svojoj ženi pružiš ljubavnu sreću, ti dođeš i kažeš mu da je seksualna svinja. Ne slutiš da to kažeš zato što ti sam moraš da potiskuješ seksualnu svinju u sebi i zbog toga si nesposoban za Ijubav. Ako je pronalazač upravo otkrio zbog čega ljudi kao muve masovno umiru od raka, a ako si ti pri tom, Mali čoveče, slučajno profesor onkopatologije sa stalnom platom i zaposlenjem na klinici za onkologiju, kazaćeš ili da je on prevarant, ili da ne zna ništa o klicama u vazduhu, ili da je mnogo novca trošio na istraživanje ili da je novac dobijao na poklon, ili ćeš se pitati nije li Jevrej ili stranac, ili tražiti svoje pravo da proveriš ima li
ovlašćenje da se bavi ,,tvojim“ problemom raka, koji ti nisi u stanju da rešiš; radije ćeš dopustiti da mnogi bolesnici umru od raka nego što ćeš priznati da je on shvatio šta je tebi hitno potrebno kako bi izlečio svoje bolesnike. Tebi su tvoje profesorsko dostojanstvo, ili pun novčanik, ili tvoja veza sa proizvodačima radijuma važniji od istine i sticanja znanja. I zbog toga jesi i ostaješ mali i bedan, Mali čoveče. Ti ne samo da ne pomažeš nego zlonamerno ometaš ono što se postigne radom za tebe ili što drugi urade umesto tebe.\Slivataš li sada zašto sreća beži od tebe? Ona hoće da bude zaslužena i postignuta radoin !^A\i ti hoćeš da je proždreš i zbog toga ti ona beži ispred nosa, ne želeći da bude progutana. Pronalazač je u međuvremenu uspeo da ubedi mnoge ljude da njegovo otkriće ima praktičnih vrednosti, da ono omogućava da se shvate neke duševne bolesti, ili da se uvis podigne neki težak teret, ili stene dignu u vazduh, ili da se izleče čirevi, ili da se zracima prodre u nevidljivo. Ti poveruješ tek kad to objave novine, jer nemaš poverenja u sopstvene oči i čula. Poštuješ onoga ko te prezire, Mali čoveče, a prezireš i samog sebe, pa
zato ne veruješ ni svojim čulima. Dolaziš, pošto je otkriće objavljeno u novinama, i to ne laganim korakom, nego trčeći. Proglašavaš pronalazača „genijem“, onog istog pronalazača koga si dotad, Mali čoveče, nazivao šarlatanom, seksualnom svinjom, prevarantom i opasnim prestupnikom protiv javnog morala. Ti ne znaš šta je genije, Mali čoveče? Znam da to ne znaš, kao što ne znaš ni šta je ,,Jevrej“, ili ,,istina“, ili ,,sreća“. Reći ću ti, Mali čoveče, ono što ti je već jednom rekao Džek London u svom „Martinu Idnu“: Znam da si to pročitao milion puta, ali nisi shvatiol ,,GENIJE“ je
murka koju lepiš na svoje proizvode kad hoćeš da ih izneseš na tržište da bi ih prodao. Ako je pronalazač (koji je do maločas bio seksualna svinja ili duševni bolesnik) ,,genije“, onda ti možeš bolje da proždcreš sreću koju je on doneo na svet. Da, možeš je progutati, jer će onda doći veonm veliki broj Malih ljudi i vikaće s tobom “genijalno, genijalno!”. Ljudi će u gomilama navirati i proždiraće ti proizvode iz ruke. Ako si lekar, doći će mnogo bolesnih. U stanju si da im pomogneš mnogo bolje nego ranije i zaradićeš mnogo više novca nego ranije. ,,Pa u tome nema ničeg lošeg!“ reći ćeš, Mali čoveče. Ne, izvesno nema! Zarađivati novac pošteno, zarađivati ga poštenim radom nije ništa loše. Ali loše jeste, ako ne uzvratiš istom merom otkriću, ne brineš za
otkriće, samo ga eksploatišeš, samo se na njemu bogatiš. A to je upravo ono što ti činiš. Ne preduzimaš ništa da na pravi način nastaviš rad na velikom otkriču. Preuzimaš ga mehanički, bez razmišljanja, pohlepno, glupavo! Ti ne vidiš njegove mogućnosti, ni njegove granice. Tamo gde su mogućnosti, otkazuje tvoj životni smisao, a tamo gde su njegove granice, ti prekoračuješ mogućnosti. Ako su tifus ili kolera infektivne bolesti, a ti lekar ili bakteriolog, sigurno je da ćeš uzroke i za oboljenja od raka tražiti među uzročnicima infekcija i tako ćeš upropastiti trideset godina istraživanja. Ako mašine rade po određenim zakonima, što ti je jednom otkrio jedan Veliki čovek, ti ćeš ih praviti da bi ubijao i smatraš da je život mašina. Ovoga puta nisi omanuo za tri decenije, nego za tri STOLEĆA, usadio si pogrešne predstave u stotine hiljada naučnih radnika i nadasve teško i direktno oštetio sam život, jer si od tada, zbog svog dostojanstva ili svoje profesure, ili svoje religije, ili svog novčanika, ili svog tenka, od tada si, kažem, proganjao, blatio, klevetao, osuđivao ili na drugi način onemogućavao svakoga ko je stvarno bio na tragu objašnjenju životnih funkcija. Sasvim je sigurno, da želiš da ,,geniji“ postoje i i r-r> i spreman si da irn ukazuješ čast. Ali ti hoćeš dobre
V52j
genije, hoćeš genija sa merom i uglađenošću, bez luđorija - ukratko, PODOBNOG i PRILAGOĐENOG genija, a ne divljeg, neobuzdanog, koji ruši sve tvoje barijere i limite. Ti hoćeš genija ograničenog, podrezanih krila, podobnog genija, sa kojim bi, ne crveneći, mogao trijumfalno da paradiraš ulicama svojih gradova. Takav si ti, Mali čoveče. Umeš dobro da crpeš i iscrpeš, da pohlepno srčeš i proždireš, ali ne umeš da stvaraš. I zbog toga si takav kakav jesi i tu gde jesi: celog svog života u dosadnoj kancelariji, ili za računskom mašinom, ili za stolom za crtanje, ili u bračnoj ludačkoj košulji, ili učitelj u školi koji mrzi decu. Nemaš sposobnosti da se razvijaš, niti ima izgleda da izraziš novu misao, jer ti si samo u^imao, a nikada nisi nešto davao; samo si kusao ono što ti je drugi prušao pripremljeno, na tanjiru. Ne shvataš zašto je to tako, zašto tako mora da bude? Reći ću ti, Mali čoveče, Zato što sam te, kad si došao kod mene, upoznao kao stvorenje iznutra prazno, ili impotentno, ili duševno poremećeno. Ti umeš samo da proždireš i samo da uzimaš, a ne umeš da stvaraš i daješ, jer je tvoj osnovni životni stav uzdržavanje, pozersko
ponašanje i inat; spopada te paničan strah kad se u tebi probudi praiskonski nagon za LJUBAVLJU i DAVANJEM. Stoga se plašiš duvanja. A tvoje uzimanje ima zapravo samo JEDAN smisao: Neprestano moraš zgrtati novac, preždirati se ukradenom srećom i tudim znanjem, jer se osećaš praznim, nezasitim, nesrećnim, bićem bez pravog znanja i prave želje za znanjem. Zato i bežiš toliko od istine, Mali čoveče. Ona bi u tebi mogla da izazove refleks ljubavi. Ona bi mogla i sasvim sigurno bi ti i pokazala ono što ja ne baš najbolje pokušavam ovde da pokažem. Ali, ti to nećeš, Mali čoveče! Ti samo hoćeš da budeš potrošač i patriota! „Čujte, čujte! On negira patriotizam, bedem države i njene osnovne ćelije porodice! Protiv toga se mora nešto preduzeti!“ Tako ti vičeš, Mali čoveče, kad te podsete na tvoju duševnu opstipaciju. Ne želiš to ni da čuješ ni da znaš. Rado bi da vikneš ,,Uraaa!“. Mirno ti dopuštam da vičeš ,,uraaa“, ali ti meni ne dopuštaš da ti mirno kažem zašto si nesposoban za sreću? Vidim ti strah u očima, jer te moje pitanje duboko pogađa. Ti si za „religioznu toleranciju". Hoćeš da budeš slobodan da voliš bilo koju od svojih religija. To je i dobro i lepo. Ali ti hoćeš više od toga: hoćeš da svi izgovaraju samo molitve tvoje vere. Poštuješ svoju
religiju, ali nisi tolerantan prema drugim religijama. Pobesniš ako neko obožava prirodu, a ne nekog ličnog boga, ili ako prirodu voli ili hoće da je shvati. Ti hoćeš da bračni partner povede parnicu protiv onog drugog, da ga optuže za nemoral ili brutalnost kad taj drugi ne može duže da živi s njim. Ne priznaješ razvod braka na osnovu obostrane saglasnosti, ti, Mali potomče velikih buntovnika! ]er se plašiš svoje sopstvene požude! Zeliš istinu u ogledalu tamo gde ne možeš da je dokučiš, a ni ona tebe. Tvoj šovinizam potiče iz tvoje telesne zgrčenosti, iz tvoje duševne opstipacije, Mali čoveče. Ne kažem ti to da bih ti se narugao, nego zato što sam ti prijatelj, iako ti ubijaš svoje prijatelje kad ti kažu istinu. Pogledaj malo te svoje patriote: oni ne koračaju, oni marširaju. Oni ne mrze neprijatelja, oni imaju zaklete dušmane koje menjaju svakih deset godina, od iskonskog neprijatelja prave prijatelja i iskonskog prijatelja, a od prijatelja od iskona prave ponovo zakletog dušmanina. Oni ne pevaju pesme, oni marširajući urlaju himne. Oni ne grle svoje devojke, oni ih povaljuju i sreduju toliki i toliki ,,broj“ za jednu noć. Ne možeš ništa preduzeti protiv moje istine, Mali čoveče. Samo me možeš ubiti, kao što si ubio tolike druge svoje prave prijatelje: Isusa, Ratenaua, Karla Libknehta, Linkolna i mnoge druge. To si
nekad na nemačkom nazivao „obarati". Na kraju je to tebe oborilo, Mali čoveče, po milioniti put te je oborilo i zgazilo. Ali, ti i dalje ostaješ patriota. Ti žudiš za ljubavlju, voliš svoj posao i živiš od njega, a tvoj posao zavisi od mog znanja i znanja drugih. Ljubav, rad i znanje ne poznaju otadžbine, carinske granice, ne poznaju uniforme. Oni su univerzalni, sveljudski i sveobuhvatni. Ali ti hoćeš da budeš mali patriota, jer se plašiš prave Ijubavi, plašiš se vlastite odgovornosti za svoj rad i na smrt se plašiš znanja. Zbog toga umeš samo da crpeš i iscrpljuješ ljubav, rad i znanje drugih, ali ne možeš nikada sam da stvaraš. Zbog toga kradeš svoju sreću kao lopov u tamnoj noći, zbog toga ne možeš da gledaš sreću drugih, a da ne požutiš i pozeleniš od zavisti. „Drž'te lopova! On je stranac, doseljenik. A ja sam Nemac, Amerikanac, Danac, Norvežanin!" Ah, ne sikći, Mali čoveče. Ti jesi i ostaćeš večiti doseljenik i iseljenik. Ti si sasvim slučajno stigao u ovaj svet i nečujno ćeš / zat0 kradeš SV()j Ll opet otići iz njega. Vičeš, sreću, kao lopov u noći
jer te je strah, nesavladiv strah. ,Osećaš kako ti se telo koči i postepeno suši. Zbog toga si uplašen, pa zoveš svoju policiju. Ali, ni tvoja policija nema vlasti nad mojom istinom. Čak i tvoj policajac dolazi kod mene da mi se požali što su mu supruga ili deca bolesni. Noseći tvoju uniformu i revolver, on u sebi skriva čoveka, ali ga od mene ne može sakriti, jer ja sam i tvog policajca video golog. ,,Da li je prijavljen u policiji? Jesu li mu dokumenti u redu? Je li platio porez? Proverite od čega živi! Interesi države i čast nacije moraju se zaštititi." Da, Mali čoveče, uvek sam bio uredno prijavljen i uvek sam redovno plaćao svoj porez. Tebe ne interesuju država i nacionalna čast. Ti drhtiš od straha da bih te mogao razgolititi pred javnošću, da te i ona vidi onakvog kakvog sam te ja video u svojoj lekarskoj ordinaciji. Zato vrebaš mogućnosti da mi dokažeš kakav zločin protiv države kako bi me za dugi niz godina strpao u haps. Poznat si mi, Mali čoveče! Ako si slučajno državni tužilac, ti ne vidiš svoj zadatak u tome da štitiš pravo, nego ti je potreban „pravni slučaj" kako bi brže postao viši javni tužilac. To hoće i mali državni tužioci iznad tebe. To je iskusio još Sokrat. Ali ti nikada ništa ne naučiš iz istorije: ubio si Sokrata i zbog toga si
V58y
i đalje u mrtvom moru. Da, baš zato što si ubio Sokrata i što to još ne znaš! Optužio si ga da narušava tvoje dobre običaje. On to još čini, siroti Mali čoveče. Ubio si njegovo telo, ali nisi ubio njegov duh. Ti i dalje ubijaš u interesu mira i reda, ali ubijaš kukavički, podmuklo! Ne usuđuješ se da mi pogledaš u lice jer me javno okrivljuješ zbog nemorala. Zato što znaš koji je od nas dvojice nemoralan, pohotan, bestidan. Neko je jednom rekao da poznaje samo jednog čoveka među mnogim poznanicima koji nije nikada ispričao nijedan vic o seksu; taj čovek sam bio ja. Mali čoveče, bilo da si državni tužilac, sudija, ili šef policije, ja poznajem tvoje male prljave viceve! Znam i iz kog izvora potiču. Zato bolje da ćutiš! Dobro, mogao bi uspeti da dokažeš kako sam platio stotinu dolara poreza manje, ili da sam se vozio sa nekom ženom preko američke granice, ili da sam ljubazno razgovarao sa nekim detetom. Ali, u TVOJIM, a ne u mojim ustima svaka od te tri rečenice dobija poseban prizvuk, bestidan,
prostački prizvuk beščašća. A pošto ti ništa drugo i ne znaš, veruješ da sam kao ti. Ne, moj Mali čoveče, nisam kao ti i nisam nikada bio kao ti u tim stvarima. Svejedno mi je da li mi veruješ. Doduše, ti imaš revolver, a ja imam znanje. Uloge su, vidiš, podeljene. Na ovaj način ti uništavaš vlastitu egzistenciju, Mali čoveče: Godine 1924. predložio sam ti da istražimo ljudski karakter. Bio si oduševljen tom idejom. Godine 1928. naš rad je dao prve rezultate. Bio si oduševljen, nazvao si me spiritus rcctor. Godine 1933. objavio sam knjigu sa tim rezultatima u tvojoj izdavačkoj kući. Hitler je upravo bio došao na vlast; naučio sam te da shvatiš da je Hitler došao do vlasti jer je tvoj karakter napravljen po sasvim određenom kalupu. Onda si zabranio da se i dalje izdaje moja knjiga. Ali, knjiga se ipak pojavila, a ti si opet bio oduševljen. Pokušao si svojim mukom da je ponovo onemogućiš, jer je tvoj „predsednik" protiv nje izrekao zabranu pod pretnjom kazne. Isto je tako savetovao majkama da genitalno uzbuđenje kod male dece suzbijaju zadržavanjem disanja.
Celih dvanaest godina ćutao si, dakle, o mojoj knjizi, kojom si i sam bio oduševljen. Godine 1945. ona se ponovo pojavila. Proglasio si je za klasiku i još se njome oduševljavaš. Dvadeset dve godine, dvadeset dve duge godine, prepune strepnje i zbivanja protekle su od kada sam počeo da te učim da nije suština u pojedinačnom lečenju, nego u sprečavanju duševnih bolesti. Dvadeset dve godine pune zebnje učio sam te da ljude spopada ovakvo ili onakvo ludilo, ili dolaze s ovakvim ili onakvim jadikovkama, jer im se i duša i telo grče u bolu i zato ne mogu da uživaju u ljubavi niti da je pružaju. Jer njihova tela pri ljubavnom doživljaju ne mogu da postignu kontrakciju i opuštanje kao tela svih drugih živih bića. Pošto sam ti to najpre ja rekao, ti sada, posle dvadeset dve godine, govoriš svojim prijateljima da je suština u sprečavanju, a ne u lečenju pojedinačnih duševnih oboljenja. I opet postupaš kao što si postupao hiljadama godina: ti objavljuješ veliki cilj ne saopštavajući kako se do njega može doći. 77 no poniinješ Ijubavni život ljudskih masa. ti hoćeš da „sprečiš duševne patnje“ - može se i tako
reći! - ne lativši se problema seksualne patnje. čak i ne govoreći o njoj (jer to je zabranjeno!). 1 kao lekar ostaješ i dalje u svom glibu! Šta bi mislio o tehničaru koji otkriva umetnost letenja, a ne obelodanjuje kako motor i propeler rade! Tako se ti ponašaš, inženjeru ljudske duše, tačno tako. Ti si kukavica!
Ti skidaš šlag sa mog kolača, ali ne želiš trnje mojih ruža. Zar i ti ne praviš prljave šale na moj račun: „propovednik boljeg orgazma", „mali vidar đuša“? Zar nikada nisi čuo kako cvile mlade neveste kojima impotentni muževi nanose telesne povrede? Ne odzvanjaju li ti u ušima bolni krici mladih zbog neispunjene ljubavi? Je li ti još važnija tvoja sigurnost od tvog bolesnika? Dokle ćeš stavljati svoje dostojanstvo na mesto svog lekarskog zadatka? Koliko dugo ćeš se još opirati da vidiš kako tvoje taktike staju života milione ljudi?
Ti hoćeš pre sigurnost nego istinu. Čuješ li za moj orgon, ne pitaš šta se njim može činiti, kako lečiti bolesnike, nego pitaš: „Ima li taj dozvolu da se bavi lekarskom praksom u državi Mejn?”. Ne znaš da mi tvoje beznačajne dozvolice tek neznatno ometaju rad, ali ga ne mogu sprečiti da svuda u svetu važim kao pronalazač tvoje duševne more i kao istraživač tvoje životne energije, i da me ne može ispitivati niko ko ne zna više od mene.
Ta tvoja zanesenost slobodoml Niko, Mali čoveče, niko ti nije nikada postavio pitanje zbog čega do sada nisi mogao da stekneš
svoju slobodu i zbog čega si je, i kad je stekneš, odmah izgubio pognuvši se pred novim gospodarom. „Čujte, čujte! On se usuđuje da sumnja u revolucionarni razvitak proletera svih zemalja i u demokratiju! Dole revolucionar i kontrarevolucionar! Dole! DOLE!!“ Smiri se, Mali fireru svih demokrata i svih proletera svih zemalja. Verujem da tvoja buduća prava sloboda zavisi više od odgovora na ovo jedno pitanje nego od deset hiljada zaključaka tvojih partijskih kongresa. „Dole s njim! On kalja čast nacije i avangarde revolucionarnog proletarijata! Dole! Uza zid s njim!“ To što kličeš ,,živeo“ i ,,dole“ neće te dovesti ni korak bliže cilju, Mali čoveče. Verovao si do sada da ti je sloboda sigurna dok ljude „stavljaš uza zid“. Stani ti sam malo pred ogledalo...
„DoleL Stani, Mali čoveče! Ne želim da te ponizim, nego da ti pokažem zbog čega do sada nisi mogao da stekneš ili da sačuvaš slobodu. Zar te to uopšte ne interesuje? ,,Dooollleeee!“. Dobro! Skratiću: ispričaću ti kako se Mali čovek u tebi ponaša kad zapadneš u kakvu slobodarsku situaciju. Pretpostavimo da si student na institutu koji se bori za seksualno zdravlje male dece i mladih. Oduševljen si tom „genijalnom idejom“, hoćeš da učestvuješ u toj borbi. Ispričaću ti šta se dogodilo u mojoj kući. Moji učenici su sedeli za mikroskopom i posmatrali fiziološke jedinice samostalnih živih bića na zemlji. Ti si nag sedeo u orgonskom akumulatoru. Doviknuo sam ti da učestvuješ u posmatranju. Ali ti si, onako nag, skočio iz akumulatora i projurio, kezeći se, pored nepoznatih ti devojaka i žena, pokazujući svoju golotinju. Istog momenta sam te opomenuo, ali ti nisi shvatio zbog čega to činim. A ja nisam shvatio zašto ti ne shvataš. Kasnije, u jednom dugom razgovoru, priznao si mi da si upravo tako sebi predstavljao slobodu na institutu
koji se zalaže za seksualno zdravlje male dece i svih ljudi. Uskoro si uz moju pomod uvideo koliko duboko prezireš institut i njegovu osnovnu ideju; zbog toga si se i ponašao nepristojno. Je li sada stvar jasna?.... Ćutiš! Mogu, nadam se, da nastavim. Dajem ti drugi primer kako uvek prokockaš svoju slobodu. Ti znaš, i ja znam, i svi znaju da se uvek smucaš unaokolo gladan seksa, da svako ljudsko bide drugog pola požudno svlačiš pogledom, da sa svojim drugarima izmišljaš ružne viceve o ljubavi, ukratko, da imaš prljavu, pornografsku fantaziju. Čuo sam te jedne nodi kako marširaš ulicama i uglas urlaš: „Hoćemo ženske! Hodemo ženske!“ Zabrinut za tvoju sudbinu, osnivao sam udruženja u kojima je trebalo da se suočiš sa svojom nesrećom u životu i da je bolje upoznaš. Tiskao si se u gomilama jureći u ta udruženja. Zašto, M ali čoveče? Iskreno i žarko sam želeo da ti život bude bolji. Kasno sam otkrio šta te je motivisalo da se onako ponašaš. Verovao si da je reč o novoj vrsti burdelja, u kome se lako i besplatno može dobiti devojka. Kad sam to shvatio, raspustio sam udruženja koja sam osnovao, opet nastojeći da pomognem da svoj
život učiniš boljim. Ne zato što sam mislio da ima nečeg lošeg u tome ako sretneš devojku u nekom udruženju, nego stoga što si uletao tamo kao nadražena svinja. Zato su raspuštena ta udruženja, a ti si i dalje ostao u blatu!... Imaš li na ovo šta da kažeš? „Građanstvo je pokvarilo proletarijat. Samo vođe proletarijata mogu da pomognu. Oni će raščistiti to pitanje primenjujući metode čvrste ruke. Uostalom, seksualno pitanje proletarijata rešiće se samo od sebe!“ Znam, znam šta misliš, Mali čoveče! U tvojoj domovini svih proletera pustili su da se seksualno pitanje reši samo od sebe: videli smo to u Berlinu kada su proleterski vojnici noćima i noćima silovali sve žene redom. Ćuti! Znaš da je to tačno! Tvoji borci iz prvih redova u borbi za „revolucionarnu čast“, „vojnici koji su se borili za slobodu svih proletera svih zemalja" ukaljali su te pred budućim stolećima... Kažeš da se to dogadalo „samo u ratu“? Sad ću ti ispričati još jednu, istinitu priču:
^66 J
Jedan budući, potencijalni firer, pun oduševljenja za diktaturu proletarijata, bio je oduševljen i seksualnom ekonomijom. Došao je i kazao mi:
J
„Sjajni ste! Karl Marks je ljuclima ukazao na to kako da postanu ckonomski slobodni, a Vi - kako da postanu scksualrto slobodni. Rekli ste: „Idite i ... koliko vam volja“. U tvojoj glavi svaka umetnost se pretvara u perverziju. Moj ljubavni zagrljaj u tvom životu postaje pornografski akt. Ti ne razumeš o čemu pričam, Mali čoveče. Zbog toga si, Mali čoveče, uvek iznova padao u blato. Ako si ti, Mala ženo, pukim slučajem, bez one naročite unutrašnje potrebe, postala vaspitačica samo zato što nisi imala dece i zato što su jednom velikom vaspitaču bili potrebni učenici, nanela si time ogromnu štetu. Ti treba da lečiš ili vaspitavaš decu. U vaspitanju, ako ga shvatimo ozbiljno, treba korektno brinuti o dečjoj seksualnosti. A da bi se
korektno brinula o dcčjoj seksualnosti, moraš sama da doživiš Ijubav. Ali, ti si debela i izgledaš kao bure, nezgrapna si i neatraktivna. Već to je dovoljno da duboko i gorko mrziš svako dražesno i živo telo. Ne prebacujem ti to što si debela i što izgledaš kao bure; ne prebacujem ti ni to što nikada nisi osetila ljubav (nijedan zdrav muškarac nije hteo da ti je pruži); ne prebacujem ti to što ne osećaš ljubav dece. Ali, to što od svog jada, od svog
razorenog burolikog tela, od svoje neatraktivnosti, od svog nedostatka gracioznosti, od svoje nesposobnosti za ljubav činiš vrlinu i s gorkom mržnjom gušiš ljubav u deci, radeći slučajno u nekoj ,,modernoj“ školi, to je tvoj zločin, Mala ružna ženo. Štetnost tvoje egzistencije ogleda se u tome što zdravim očevima otuduješ njihovu zdravu decu, što zdravu detinju ljubav smatraš simptomom bolesti, što se tako burolika kotrljaš kao bure, što misliš kao bure... i vaspitavaš kao bure, ružna Mala ženo! Zameram ti to što se skromno ne povučeš u skroviti ugao svog života, nego tom životu hoćeš da nametneš svoju ružnoću, svoj burasti izgled, svoju dvoličnost, svoju gorku mržnju koja se krije ispod licemernog smeška! A ti, Mali čoveče, zbog toga što poveravaš takvim ženama svoju zdravu decu, što dopuštaš da svoj jed i otrov ulivaju u zdrave duše, i jesi takav kakav si, i živiš kako živiš, i misliš kako misliš, i svet je zato takav kakav jeste. I takn si ti Mali čovek: dolaziš kod mene da naučiš ono što sam teškim radom i mukom postigao, izmislio, izborio. Bio bi bez mene mali, nepoznati lekar opšte prakse u nekom malom gradu. Učinio sam te velikim, pružio ti znanje i poverio umeće
lečenja. Naučio sam te da vidiš kako se sloboda iz dana u dan i iz sata u sat guši, a nesloboda neguje. Preuzimaš odgovornu funkciju kao moj predstavnik u jednoj dalekoj zemlji. Slobodan si u punom smislu te reči. Verujem u tvoje poštenje. Ali u svojoj duši osećaš da zavisiš od mene, jer sam nisi uspeo da se makneš dalje u svom razvoju. Potreban sam ti da piješ sa izvora moga znanja, mog samopouzdanja, pogleda u budućnost i, pre svega, RAZVOJA. Dajem ti sve to rado i bez naknade, Mali čoveče. Ništa ne tražim za uzvrat. A onda izjavljuješ kako sam te silovao. Postaješ drzak prema meni i još veruješ da si ,,slobodan“. Da zamenjuju pojmove „drskost” i „sloboda”, oduvek je bilo svojstveno robovima. Pozivajući se na svoju slobodu, odbijaš da dostavljaš izveštaje o svom radu. Jer, tako se osećaš slobodnim od saradnje i odgovornosti! I zbog toga, Mali čoveče, i ti i svet ste tamo gde se upravo nalazite. Znaš li, Mali čoveče, kakav je to orao koji snese kokošija jaja? Orao i tada veruje da će uzgajati ovliće i da će od njih postati veliki orlovi. Ali, iz jaja se izlegu samo mali pilići. Očajni orao još se nada da će od pilića postati orlovi. Na kraju izrastaju samo raskokodakane kokoške. Kad to najzad otkrije, orao s mukom pobeđuje u sebi
O rlić i
nagon da pojede sve petliće i kokice. Od tog nedela odvratiće ga samo nada da će se bilo kada, među mnoštvom pilića koji bez prestanka pijuču, naći jedan orlić koji će postati orao i koji će sa strme litice moći da gleda unedogled, kako bi otkrio nove
svetove, nove misli, nove vrste života. Samo ta mala nada odvratila je usamljenog i tužnog orla da zajedno sa perjem i kostima ne pojede pijukave piliće i raskvocale kokoške. Oni nisu bili svesni toga da ih je izlegao orao. Nisu videli da žive na strmom grebenu, visoko iznad vlažnih, močvarnih i mračnih dolina. Oni nisu gledali u daljinu kao usamljeni orao. Samo su proždirali, proždirali i proždirali sve što bi im on donosio. Grejali su se uz njega, šćućureni ispod njegovih moćnih krila dok bi napolju besnela oluja ili padala kiša, a 011 je, nezaštićen, odolevao oluji. Ili bi se, kad zapreti još bešnja oluja, kruneći pri tom oštro kamenje 11 zaklonu sa željom da 0110 pogodi orla i da ga povredi. Pri prvom nastupu njihove podlosti orao odluči da ih sve zajedno proguta, ali se predomisli i sažali. Jednoga dana, mislio je i nadao se, ipak će, među tim mnoštvom kreštavih, proždrljivih, kratkovidih pilića, morati da se nađe i neki orlić koji će biti kao on. Usamljenog orla ni danas nije napustila nada i zato još leže male piliće...
Ti nećeš da postaneš orao, Mali čoveče, i zbog toga će te poždreti strvinari. Ti se plašiš orlova i zato živiš u velikim gomilama i bićeš poždran sa velikom
masom, sa gomilom. Jer su neke od tvojih kokošaka izlegle jaja strvinara. Sada su strvinari postali tvoje vođe protiv orlova, tvoje slepe vođe koji su te želele povesti u više, bolje predele. Strvinari su te naučili da ždereš strvine i da se zadovoljavaš zrncima žita i da, kličući pored svega: “Hajl, veliki strvinaru!” Masovno krepavaš od gladi, masovno umireš i još se plašiš orlova koji legu tvoje male piliće. Sagradio si svoju kuću, imaš svoj život, svoju kulturu, svoju civilizaciju, svoju nauku i tehniku, svoju Ijubav i svoje vaspitanje dece na pesku, Mali čoveče. Ti to ne znaš, nećeš da znaš i ubijaš Velikog čoveka koji ti to kaže. Nađeš li se u kakvoj velikoj nevolji, ti dolaziš i postavljaš neprestano ista pitanja: Moje dete je tvrdoglavo, razbija sve što dohvati, plaši se noći i plače, loše uči, pati od opstipacije, ima slabu bešiku, ušasno je... šta da radim? Pomozi mi!
V72;
Ili: Moja supruga je hladna, ne pruža mi ljubav. Kinji me, pada u histeričan plač, vucara se s gomilom drugih muškaraca, šta da radim? Posavetuj me!
Ili: Izbio je novi, još strašniji rat, nakon što smo pobeđonosno okončali poslednji, misleći da nikad više neće biti ratova. Pomozi mi, šta da radim? Ili: Civilizacija kojom se toliko ponosim raspada se zbog devalvacije novca. Milioni ljudi nemaju šta da jedu, umiru od gladi, ubijaju, kradu, propadaju, banče, izgubili su svaku nadu. Pomozi! Reci, šta da radim! „Šta da radim, šta se uopšte može uraditi?" Tako već stolećima glasi tvoje istočno pitanje.
Sudbina velikih dostignuća (plod načina života koji istinu stavlja iznad sigurnosti) jeste da ih prožderu t v o j a velika usta i ponovo kao izinet izbace. Mnogi Veliki hrabri usamljeni ljudi odavno su ti rekli šta da radiš. Njihovim učenjima neprekidno si manipulisao, uništavao ih, razlagao ih na parčiće i uvek sve počinjao sa pogrešne strane. Učinio si da te mala omaška, a nikada velika istina, vodi u životu, u hrišćanstvu, u učenju o suverenitetu naroda, u nauci o socijalizmu, u svemu, ama baš svemu čega god se dotakneš, Mali čoveče. Pitaš zašto to činiš? Ne verujem da to iskreno pitaš. Krenućeš da ubijaš i razaraš kad čuješ istinu:
sve si to učinio i svoju kuću sazidao na pesku jer se ne usuđuješ, jer nisi sposoban da osetiš pravi život u sebi, jer ubijaš i gušiš ljubav u svom detetu pre no što se rodilo; jer ne trpiš slobodan, živ izraz, ne trpiš slobodan i prirodan pokret. Preplašen u dubini svoje duše, pitaš: „Šta će kazati gospodin Jovanović i komšija Pera?“
Ne možeš da podneseš nijedan izraz života, n ijednu slobodnu, p riro d n u kretnju
Ti nemaš hrabrosti da razmišljaš, Mali čoveče, jer razmišljanje izaziva snažna telesna osećanja, a ti se plašiš svoga tela, Mali čoveče. Mnogi Veliki ljudi su
ti dovikivali: Vrati se svojim izvorima! Poslušaj svoj unutrašnji glas, sledi svoja istinska osećanja. Slavi ljubav! Ali ti si bio gluv, jer si izgubio smisao i sluh za takve reči. One odjekuju pustinjskim prostranstvima, a usamljenici koji ih dovikuju nestaju u tvojoj užasnoj pustinjskoj praznini, Mali čoveče. Mogao si da biraš između Ničeovog uzleta do Ubermenscha i Hitlerove degradacije u Untermenscha. Klicao si ,,hajl!“ i izabrao Untermenscha. Mogao si da biraš izmeclu pravog demokratskog uredenja Lenjinovog i Staljinove diktature. Izabrao si Staljinovu diktaturu. Imao si izbor između Frojdovog objašnjenja suštine tvoje duševne bolesti i njegove teorije kulturnog prilagođavanja. Odabrao si filozofiju one kulture koja je iščezla pod tvojom čizmom, a zanemario seksualnu teoriju. Mogao si da biraš između Isusove veličanstvene jednostavnosti i Pavlovog celibata za tvoje sveštenike i doživotnog prinudnog braka za sebe. Ti si izabrao celibat i prin udn i brak, a zaboravio si
Isusovu skromnu majku koja je iz ljubavi rodila svoje dete Hrista. Imao si izbor između Marksovog shvatanja produktivnosti tvoje žive radne snage koja sama stvara vrednost robe i ideje o državi. Zaboravio si živu snagu svoga rada i izabrao državu. U Francuskoj revoluciji mogao si da biraš između surovog Robespjera i velikog Dantona. Izabrao si surovost, a veličinu i dobrotu poslao na giljotinu. Imao si u Nemačkoj izbor između Geringa, Himlera i Libknehta, Landaua, Mizama. Izabrao si Himlera za šefa svoje policije i poubijao svoje velike prijatelje. Imao si izbor između Julijusa Štrajhera i Valtera Ratenaua. Odlučio si da ubiješ Ratenaua. Mogao si da biraš između Loša i Vilsona. Ubio si Vilsona.
V76)
L
Imao si izbor - svirepa inkvizicija i Galilejeva istina. Podvrgao si Velikog Galileja na kraju njegovog života poniženju i mučenju do smrti, a danas *
koristiš njegova otkrića. U XX veku si ponovno do savršenstva doveo inkvizitorske metode. Mogao si da biraš između mogućnosti da razumeš duševne bolesnike ili da primeniš metode elektrošokova. Izabrao si šok-terapiju, kako ne bi morao da se suočiš sa ogromnim razmerama sopstvene bede i kako bi i dalje ostao slep, iako samo otvoreno i bistro oko može da pruži spas. Nedavno si imao izbor između ubojite atomske energije i korisne orgonske energije. Ostajući pri svojoj ograničenosti, izabrao si atomsku energiju. Mogao si da biraš između toga da ti ćelija raka zauvek ostane nepoznanica i mog otkrića njene tajne koje može da spase i koje će spasti milione ljudskih života. Ponavljaš gluposti u svim dnevnim listovima i nemim mukom uništavaš saznanje koje bi moglo da spase tvoje dete, tvoju ženu, tvoju majku. Podnosiš glad i medu milonima umireš od gladi, ali se zajedno sa muslimanima boriš za svetost krave, Mali indijski čoveče. Hodaš u ritama, Mali Italijanu i Mali Slovenu iz Trsta, bez obzira da li si Italijan ili Sloven. Verovao sam da je Trst luka u koju pristaju brodovi iz celog sveta!
• Vešaš Hitlerove sledbenike nakon što su poubijali milione ljuđi. Gde si bio i šta si mislio pre nego što su ti milioni poubijani? Zar ti nisu dovoljne desetine leševa da bi razmišljao na pravi način? Da li se u tebi probudi čovečnost tek kada vidiš milione m r tv ih tj pSvaka i najmanja tvoja niskost i ljigavština otkriva ogromnu bedu čoveka-zveri. Kažeš: „Nemoj to tako tragično da primaš! Zašto se osećaš odgovornim za svekoliko zlo?”J Tako govoreći sudiš sam sebi. Kada bi, Mali čoveče iz milionskih gomila, snosio bar delić sopstvene odgovornosti, svet bi drugačije izgledao. A tvoji veliki prijatelji ne bi umirali zbog tvoje majušnosti. Zbog toga je tvoja kuća još na pesku. Krov ti se stropoštava na glavu, ali tebi ostaje tvoja ,,proleterska“ ili „nacionalna čast“. Pod ti se ruši pod nogama i ti propadaš, ali padajući uzvikuješ „Hajl, moj veliki Fireru, živela nemačka, ruska, jevrejska čast!" U kući ti puca vodovodna cev i dete ti se davi u vodi, ali ti si i dalje za „disciplinu i red“, kojima, prutom, učiš svoje dete. Kroz zidove tvoje sobe duva i zavija vetar, žena ti sa zapaljenjem pluća leži u krevetu, ali ti, Mali čoveče,
smatraš da je ono što čini suštinu tvoga bića besmislica „jevrejske fantazije". Ti hitaš meni i pitaš: „Dragi, dobri, veliki doktore! Šta da učinim? Kuća mi se ruši sa svih strana, vetar fijuče kroz pukotine zidova, dete mi je obolelo, žena mi je očajna, a i sam sam bolestan. Šta da radim, može li se išta učiniti?“ „Sagradi svoju kuću na granitnoj steni. Stena je tvoja priroda koju kinjiš, ubijaš telesnu ljubav svoga deteta, ljubavni san svoje žene, svoj vlastiti životni san i sve to činiš od svoje šesnaeste godine. Zameni svoje iluzije za delić istine. Oteraj do đavola svoje političare i svoje diplomate! Uzmi svoju sudbinu u svoje šake i sagradi kuću svog života na steni. Zaboravi svog suseda i oslušni ono što je duboko u tebi! Biće ti zahvalan i sam sused. Kaži kolegama iz svoje profesije u celom svetu da si spreman da radiš samo za život, a ne više za smrt. Umesto da hitaš kako bi gledao pogubljenje i vešanje svojih dželata i da vičeš hajl, hajl, dortesi zakon o zaštiti Ijudskih života i dobara. Takav zakon će biti deo granitne stene u temelju tvoje kuće. Zaštiti ljubav svoje male dece od nasrtaja pohotnih, nezadovoljenih žena i muškaraca. Proganjaj brbljivu staru usedelicu, stavi je na stub srama, ili je, umesto mladih koji žude za ljubavlju, oteraj u
popravni dom! Odustani od želje da svog izrabljivača prevaziđeš u izrabljivanju kad ti se pruži prilika da na poslu rukovodiš i upravljaš. Odbaci svoj smoking i svoj fini šešir i ne dozvoli više da moraš da tražiš dozvolu da bi zagrlio svoju ženu. Poveži se sa sličnima sebi u svim zemljama jer i oni su kao ti i u dobru i u zlu. Pusti da tvoje dete raste kako ga je stvorila priroda (ili ,,Bog“). Ne pokušavaj da popravljaš prirodu. Nauči se da je shvatiš i štitiš. Kreni u čitaonicu umesto na Marakanu, kreni u daleke zemlje umesto na Kalemegdan. A, pre svega, RAZMIŠLJAJ NA PRAVI NAČIN, imaj poverenja u svoj unutarnji glas koji te tiho opominje. Tvoj život je u tvojim rukama, nemoj ga poveravati nikome drugom, a najmanje vođama koje si izabrao. POSTANI ONO ŠTO JESI! To su ti već rekli mnogi Veliki Ijudi!
V2S/
„Čujete li vi ovog reakcionarnog malograđanskog individualistu?! Samo ga slušajte! On ne poznaje neumitni tok istorije koji de ga odvesti na smetlište. Upoznaj samoga sebe, kaže taj! Kakvog li buržoaskog naklapanja! Revolucionarni proletarijat svih zemalja sa svojim voljenim vođom na čelu, ocem svih naroda, svih Rusa, svih Prusa, svih Veleslovena i svih Panslovena oslobodiće narod! Dole individualista i anarhista!"
Živeli očevi svih naroda i Slovena, Mali čoveče! Živeli, živeli... Hajl! Slušaj sad, Mali čoveče! Proričem ti lošu budućnost: Ti preuzimaš vlast na Zemlji, znaš već to i drhtiš zbog toga. U budućim stolećima ti ćeš ubijati svoje prijatelje, a svoje vođe svih naroda, proletera, Prusa i Rusa ćeš slaviti kao svoje gospodare i vladare. Iz dana u dan, iz noći u noć, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec i iz godine u godinu, decenijama i stolećima ti ćeš jednog gospodara uzdizati nad drugim, nećeš čuti plač svoje novorođenčadi, jecaje mladića i devojaka, žudnje tvojih žena i muževa, ili, ako ih i čuješ, smatraćeš to buržoaskim individualizmom. Stolećima ćeš, kažem ti, prolivati krv tamo gde treba zaštititi život, verovaćeš da se sloboda stiče uz pomoć dželata... i uvek ćeš se iznova obreti u glibu. Stolećima ćeš slediti hvalisavce, upijaćeš njihove laskave reči, bićeš slep i gluv kad čuješ zov ŽIVOTA, TVOG života. Plašiš se života, Mali čoveče, na smrt se plašiš! Besno ćeš ga ubijati, verujući da gradiš ,,socijalizam“, ili „državu", ili „nacionalnu čast“, ili „ugovor o povećanju plata“, ili „čast Božju". Jedno samo nećeš znati ili nećeš hteti da znaš: da svu svoju bedu sam stvaraš i to iz sata u sat, iz dana u dan, bez prestanka; da ne razumeš svoju decu, da im lomiš kičmu pre nego što
su se odvažihi da se usprave; da kradeš ljubav; da si pohlepan na novac i željan vlasti; da držiš psa kako bi i ti bio „gospodar". Stolećima ćeš grešiti i lutati sve dok ti i tebi slični ne pomrete masovnom smrću opšte društvene bede - sve dok užas tvoje egzistencije ne upali u tebi prvi slabašan zračak svetlosti da pogledaš u sebe. A onda ćeš, B njiš se životu postepeno i oprezno pipajući oko sebe, naučiti da tražiš i da nalaziš, i da shvataš i poštuješ i ceniš svog prijatelja, čoveka ljubavi, rada i znanja. Tada ćeš uvideti da je čitaonica važnija za tvoj život od
fudbalske utakmice, šetnja po šumi i razmišljanje bolji nego paradiranje, shvatićeš koliko je bolje lečiti nego ubijati, koliko bolje imati sopstvenu nego nacionalnu svest i koliko je skromnost bolja od zapenušenih usta punih patriotskih parola... ^ Veruješ da cilj opravdava sredstva, pa i ona niska i podmukla. Ali ja ti kažem: Imati cilj ujedno je i put
kojim ga postižeš. Svaki korak koji učiniš danas predstavlja tvoj život sutra. Veliki ciljevi se ne mogu postići niskim sredstvima. Pokazao si to u svakom socijalnom prevratu. Niskost ili nečovečnost puta ka cilju čine te niskim i nečovečnim, a cilj nedostižnim. „Ali, kako da stignem do svog cilja hrišćanske ljubavi, socijalizma, američke demokratije?“ čujem kako pitaš. Tvoja hrišćanska ljubav i tvoj socijalizam i tvoja američka demokratija jesu ono što činiš svakodnevno, ono na šta misliš iz sata u sat, način kako grliš svog životnog saputnika i kako doživljavaš svoje dete, kako gledaš na svoj rad kao SVOJU DRUŠTVENU ODGOVORNOST, kako izbegavaš da postaneš onakav kakav je tvoj mrski tlačitelj životajJ. Ali, Mali čoveče, ti zloupotrebljavaš slobode koje ti daje demokratski ustav da bi ga srušio, umesto da ga svakoga dana ugrađuješ u temelje svoga života.
Video sam te kako kao nemački izbeglica zloupotrebljavaš švedsko gostoprimstvo. Tada si bio tek budući firer svih tlačitelja ove naše planete. Zar se ne sećaš osnivanja švedske institucije „Smorgasbord"? Kako da ne! Znaš ti na šta mislim! Nemoj da si kratkog pamćenja! Olakšaću ti: Šveđani su uveli galantnu naviku da stolove trpezarija prepune probranim jelima i da gostu prepuste koliko će jesti. Taj običaj ti je bio stran i nov. Nisi shvatio da se može imati poverenje u pristojnost ljudi. Pričao si mi sa zluradošću da namerno ceo dan nisi jeo ništa kako bi naveče na brodu ili u restoranu sa besplatnog švedskog stola mogao da jedeš koliko god možeš da natrpaš u sebe... „Gladovao sam u detinjstvu..." Znam to, Mali čoveče, jer sam te video kako gladuješ, a ja znam šta je glad. Ti ne znaš da glad svoje dece ovekovečuješ svaki put kada kradeš sa švedskog stola, ti, budući spasioče svih gladnih! Postoje određene stvari koje se ne rade: ne kradu se srebrne kašike, niti žene, niti hrana sa švedskog stola u gostoljubivoj kući! Nakon nemačke katastrofe, u parku sam naišao na tebe polumrtvog od gladi. Pričao si da ti je „crvena pomoć“ tvoje partije svih
gladnih na ovoj zemlji uskraćena, jer nisi mogao da dokažeš svoje članstvo u partiji. Izgubio si partijsku knjižicu. Tvoji fireri svih gladnih prave razliku između crvenih, belih i crnih gladnih ljudi. Ali mi poznajemo samo organizam koji gladuje. Eto, takav si u sitnim stvarima! A takav si, Mali čoveče, i u velikim\ Krenuo si da u svetu istrebiš izrabljivanje kapitalističke ere, zaustaviš nepoštovanje ljudskog života i izboriš za sebe priznanje prava na vlastitu egzistenciju. I pre stotinu godina bilo je izrabljivanja i preziranja ljudskog života i nezahvalnosti. Ali, bilo je i poštovanja velikih dostignuća i zahvalnosti darovaocu velikih darova i samim darovima. Osvrnuvši se oko sebe danas, vidim te na delu, Mali čoveče: Tamo gde si postavio svoje male vođe, izrabljivanje tvoje snage je gore nego pre stotinu godina, nepoštovanje tvog života brutalnije, a priznavanje tvojih egzistencijalnih prava ustupilo je mesto tvojoj punoj obespravljenosti. A tamo gde se još boriš za to da postaviš svoje vlastite vođe, iščezao je svaki respekt prema
dostignućima i zamenjen je krađom plodova napornog rada tvojih velikih prijatelja. Ti ne znaš šta znači ceniti primljeni dar, pošto veruješ da nećeš biti slobodni Amerikanac ili Rus ili Kinez ako treba da ukažeš poštovanje ili priznanje. Ono što si
hteo da uništiš, cveta bolje nego ikada, a ono štn je trebalo da očuvaš i da štitiš kao svoj vlastiti život, ti si uništio. Odanost je za tebe „sentimentalna crta“ ili „malograđanska navika“. Poštovanje dostignuća poistovećuješ sa čankolistvom. Ali, ti ne primećuješ da si ti ulizica tamo gde ne uvažavaš vrednosti i da si nezahvalan tamo gde bi trebalo da budeš odan. Sve si postavio naopačke, a veruješ da ćeš jednostavno ušetati u svet slobode. Probudićeš se iz svoje noćne more, Mali čoveče, i naći ćeš sebe kako bespomoćan ležiš na podu. Jer ti kradeš tamo gde se daje i daješ tamo gde se krade. Pravo na slobodno izražavanje mišljenja i kritike ti si pobrkao sa bezveznim trabunjanjem i zbijanjem neslanih šala. Hteo bi da kritikuješ, ali ne i da te kritikuju, i zbog toga bivaš rastrzan i rastrgnut. Svojstveno ti je da napadaš, ali da se ne izlažeš napadu. Zbog toga uvek pucaš iz zasede.
V86J
„Policija! Policija! Je li mu pasoš u redu? Sumnjam da je stvarno doktor međicine. Njegovo ime se ne
nalazi u publikaciji KO JE KO, a lekarsko društvo ga osporava." Sa policijom se ništa ne postiže, M ali čoveče! O na može da goni kradljivce i reguliše saobraćaj, ali tvoju slobodu ne može da osvoji, niti da zaštiti. Sam si razorio svoju slobodu i uništavaš je neprestano i tako temeljno da si vredan žaljenja.
Pre Prvog „svetskog rata“ nije bilo pasoša u međunarodnom saobraćaju. Mogao si putovati kud god si hteo. Rat za „slobodu i mir“ uveo je pasoške kontrole i one su se uvukle svuda kao krpelji. Ako u Evropi želiš da otputuješ 300 kilometara dalje od sopstvenog praga, moraš da odeš u deset konzulata raznili zemalja i zatražiš vize. I tako je to sve do današnjeg dana, decenijama nakon završetka Drugog rata, koji je vođen da bi se okončali svi ratovi! Tako će ostati i posle trećeg i osmog rata koji će se voditi za okončanje svih ratova! „Slušajte vi njega! Slušajte! O n blati m oju spremnost da ratujem za otadžbinu, kalja čast moje otadžbine, kalja slavu nacije!“ Um ukni, M ali čoveče! Postoje dve vrste tonova: zavijanje oluje u visovima bregova i vetar iz tvojih creva! Sam si svoj vetar, a veruješ da mirišeš kao
ljubičica. Ja lečim tvoj duševni bol, a ti pitaš da li sam u ,,Ko je ko“? Vladam tajnom tvoje bolesti raka, a tvoj mali šef medicinske ustanove zabranjuje moje eksperimente s miševima. Učio sam tvoje lekare da te shvate kao medicinari, a tvoje lekarsko društvo me prijavljuje pripadnicima državne bezbednosti. Ti boluješ od duševne poremećenosti, a oni ti prepisuju terapiju električnim šokom kao što su te u srednjem veku ,,lečili“ zmijom, ili lancem, ili bičem. Bolje da čutiš, Mali čoveče! Život ti je ionako bedan! jjT te neću spasti, ali ću završiti svoj govor upućen tebi, čak i ako, obučen u belu košulju, sa maskom na licu i konopcem u tvojoj svirepoj krvavoj ruci priđeš da me obesiš. Ne možeš me obesiti, Mali čoveče, a da ne obesiš sebe samog. Jer ja sam tvoj život, tvoje doživljavanje sveta, tvoja čovečnost, tvoja ljubav i tvoja radost stvaranja. Ne, ne možeš me ubiti, Mali čoveče! Bojao sam te se jednom kao što sam pre toga toliko verovao u tebe. Ali, uzdigao sam se iznad tebe i gledam te u perspektivi milenijuma, u prošlom i budućem vremenyA Želirn da se oslobodiš straha od sebe samog. Hoću da živiš srećnije, poštenije, da imaš živo, a ne okamenjeno telo, da voliš a ne da mrziš svoju decu, da usrećiš svoju ženu, a ne da je zlostavljaš. Tvoj sam lekar, a pošto ti nastanjuješ
ovu planetu, tvoj sam planetarni lekar; ja nisam Nemac, nisam Jevrej, nisam hrišćanin, nisam Italijan, nego građanin Zcmlje. Ali za tebe postoje samo anđeoski Amerikanci i đavolski Japanci. „Drž'te ga! Pretresite ga! Ima li dozvolu za bavljenje lekarskom praksom? Izdajte kraljevski dekret kojim će biti propisivana dozvola kralja naše slobodne zemlje da se on sme baviti svojom delatnošću! On eksperimentiše sa mojim doživljavanjem zadovoljstva! Uhapsite ga! Proterajte ga iz zemlje!“ Sam sam obezbedio dozvolu da se bavim svojom delatnošću. Niko mi je drugi ne može dati. Osnovao sam novu nauku koja konačno razume tvoj život. Vratićeš se na nju za deset, stotinu ili hiljadu godina, isto tako sigurno kao što si - u trenutku kad si se nalazio na ivici smrti, da bi se održao proždirao punim ustima druga učenja. Tvoj šefić medicinske ustanove nema nikakvu vlast nada mnom, Mali čoveče! Jer bi imao uticaj samo kada bi imao hrabrosti da spozna moju istinu. On nema tu hrabrost i zato u svojoj domovini priča da sam u Americi zatvoren u duševnu bolnicu, a malog glupaka koji je falsifikovao eksperimente da bi negirao životno zadovoljstvo postavio je za
inspektora svih bolničkih ustanova. Ali ja ovaj govor pišem za tebc, Mali čoveče! Hoćeš li još dokaza o nemoći tvojili vlastodršaca? Tvoji stručnjaci, direktori medicinskih ustanova i profesori nisu mogli da zabrane otkrivanje tajne tvog oboljenja od raka. Istraživao sam, secirao i mikroskopom ispitivao - uprkos njihovoj izričitoj zabrani. Njihova putovanja u Englesku i Francusku nisu im nimalo pomogla da onemoguće moj rad. Ostali su tamo gde su se oduvek i nalazili, u patologiji. A ja sam često spasavao tvoj život, Mali čoveče! „Kad jednog od firera svih proletera svili zemalja dovedem u Nemačkoj na vlast, postaviću ga uza zid! On kvari našu proletersku omladinu! Tvrdi da proletarijat, kao i buržoazija, pati od poremećene sposobnosti za ljubav. Tvrdi da sam životinja! On razara moju klasnu svest!“ Da, ja rušim tvoje ideale koji te staju glave i razuma, Mali čoveče. Ti želiš da svoju veliku večnu nadu gledaš samo u ogledalu, tamo gde je ne možeš dosegnuti. Ali jedino te istina u tvojim vlastitim
rukania može napraviti gospodarem ove Zemlje! „Oterajte ga iz zemlje! Onemogućite mu egzistenciju! On narušava red i mir. On je špijun mojih zakletih
neprijatelja! Novcem iz Moskve (ili iz Berlina?) kupio je kuću!“ Ništa ne shvataš, Mali čoveče! Jedna mala starica plašila se miševa. Strahovala je da će joj se miševi podvući pod suknju i uvući medu noge. Toga se ne bi plašila da je ikada uživala u ljubavi. Bila je moja susetka i znala je da držim miševe u podrumu. Zahvaljujući tim miševima uspeo sam da rasvetlim tajnu truljenja tvoga kancerozog tkiva, Mali čoveče. Od tebe, Mali čoveče, od koga sam iznajmio kuću, mala stara žena je zahtevala da se iselim. I zbog tvoje velike hrabrosti, idealizma i etike, ti si mi dao otkaz. Morao sam kupiti kuću kako bih i dalje mogao da eksperimentišem sa miševima za tebe i neometan od tebe i tvog kukavičluka. A šta si posle uradio, Mali čoveče? Kao ambiciozni mali „Homo nonnalis” državni advokat hteo
si da napraviš karijeru i da za to iskoristiš rnene, poznatog opasnog čoveka. Rekao si da sam nemački ili ruski špijum. Uhapsio si me. Ali, vredelo je videti te kako ti se crvene uši dok me saslušavaju. Bilo mi te je žao, Mali predstavniče države, toliko si bio bedan. A tvoji tajni agenti ništa lepo nisu rekli 0 tebi dok su pretresali moju kuću tražeći „špijunski materijal“. Kasnije smo se opet susreli, ovoga puta bio si Mali jevrejski sudija iz Bronksa, pun zebnje i neostvarenih ambicija da postaneš savetnik ministarstva pravde. Prebacivao si mi da u svojoj biblioteci imam knjige Lenjina i Trockog. Nfisi znao, Mali čoveče, čemu služi biblioteka! U lice sam ti rekao da u svojoj biblioteci imam i Hitlera i Budu, i Isusa i Getea i Napoleona i Kazanovu. Jer, objasnio sam ti: da bi se shvatila duševna kuga, potrebno je poznavati je iz svih uglova. Za tebe je to bilo neŠto novo, Mali sudijo. „Uhapsite ga! On je fašista! On prezire narod!“
V92J
L
Ti nisi ,,narod“, Mali čoveče. 77 prezireš narod, tebe ne zanimaju njagova prava nego tvoja karijera. 1 to su ti već kazali mnogi Ijudi velikog src.a. Nikada ih nisi čitao, Mali čoveče, znam! Ja
poštujem narođ kad se izlažem velikoj opasnosti da mu kažem istinu. Mogao bih s tobom igrati bridž i praviti viceve o narodu. Ali, ja i ti ne sedimo za istim stolom. Ti si loš advokat američke Povelje slobode! ,,On je trockist! Uhapsite ga! On buni i podstiče narod na neposlušnost, crveno pseto!" Smiri se, Mali čoveče! Ja ne podstičem narod nego tvoju samosvest, tvoju čovečnost. Ti to ne podnosiš, jer hoćeš da napraviš karijeru i dobiješ dovoljan broj glasova da bi postao sudija vrhovnog suda ili vođa svih proletera. Ali, tvoja pravda i tvoj mentalitet vođe konopac su oko vrata sveta, Mali čoveče. šta si učinio s Vilsonom, tim velikim dobrim čovekom, Mali čoveče? Ako si bio sudija u Bronksu ili izrabljivač naroda, ako si bio budući vođa svih proletera svih zemalja, 011 je za tebe bio sanjalica. Krvnički si ga ubio, Mali čoveče, ubio si ga svojom ravnodušnošću, svojim brbljanjem, svojim strahom od svoje nade! Gotovo da si i mene ubio, Mali čoveče! Sećaš li se još moje laboratorije od pre deset godina? Radio si u njoj kao tehničar. Preporučili su
mi te jer si bio nezaposlen. Preporučili su mi te kao velikog socijalistu, kao člana vladajuće stranke. Dobro si zarađivao i bio slobodan u pravom smislu te reči. Uključio sam te u sva savetovanja jer sam verovao u tebe i tvoju ,,misiju“. Sećaš li se još, Mali čoveče, šta se onda desilo? Zavrtelo ti se u glavi od slobode. Gledao sam te danima kako ništa ne radiš i šetkaš unaokolo s lulom u ustima. Nisam razumeo zašto ne radiš. Kad bih ujutro stigao u laboratoriju, očekivao si, provokativnog izraza, moj pozdrav. Rado pozdravljam prvi, Mali čoveče. Ali ako se na moj pozdrav čeka, onda se razbesnim, jer sam ipak, u tvom smislu, ,,stariji“ i ,,pretpostavljeni“. Pustio sam te još nekoliko dana da zloupotrebljavaš svoju slobodu. Onda sam razgovarao s tobom. Sa suzama u očima priznao si mi da ne znaš kako da postupaš u novom režimu. Nisi bio naviknut na slobodu. Na tvom ranijem radnom mestu nisi smeo da pušiš u prisustvu svoga šefa; smeo si da govoriš samo kad bi te pitali, ti, budući fireru svih proletera. A sada kad imaš pravu slobodu ponašaš se drsko i izazivački. Shvatio sam te, zato te nisam najurio. Onda si otišao od mene i jednom apstinentu, sudskom psihijatru ispričao kako ja vršim eksperimente. 77 si bio onaj tajni doušnik, licemer i huškač koji je protiv mene pokrenuo hajku u novinama. Takav si ti, Mali čoveče, kad se dočepaš
slobode. Ali, uprkos tvojoj nameri, hajka je moj ozbiljni rad unapredila za punih deset godina. Zbog tog se opraštam od tebe, Mali čoveče. Neću ti više služiti i neću da me moja briga o tebi odvede u polaganu mučeničku smrt. Ne možeš ići za mnom u nedostižne daljine, kuda sam se uputio. Spopao bi te samrtni strah kada bi samo i naslutio šta te u budućnosti očekuje. Jer ti preuzimaš vlast nad svetom, Mali čoveče! To je izvesno. Moje samotne daljine jedan su deo tvoje budućnosti, no ne želim da mi još danas budeš saputnik. Kao saputnik bezopasan si samo u kafani, a ne i tamo kud sam krenuo. „Udrite ga! On se ruga civilizaciji koju sam ja, Mali čovek iz naroda i sa ulice, izgradio. Ja sam slobodan čovek slobodne demokratije... Uraaa!“ Ti si nula, Mali čoveče, prava pravcata nula\ Nisi ti izgradio ovu civilizaciju nego mali broj tvojih poštenih gospodara. Ti i ne znaš šta gradiš dok stojiš na građevinskoj skeli. I ako ti ja ili bilo ko drugi kaže: „Preuzmi odgovornost za građevinu", ti me psuješ i nazivaš „izdajicom proletarijata" i puziš pred ocem svih proletera koji tako nešto ne govori.
Ali, ti nisi slobodan, Mali čoveče, ti i ne slutiš šta je slobođa. Ne bi ni znao kako da živiš 11 slobođi. Ko je u Evropu doneo duševnu pošast? Ti, Mali čoveče! A u Aineriku? Misli malo: Vilson.... „Slušajte, on okrivljuje mena, Malog čoveka! Ko sam ja, kakav uticaj ja imam na američkog predsednika? Radim svoj posao, poštujem pretpostavljene, ne mešam se u visoku politiku.." ... a kada hiljade muškaraca, žena i dece trpaš u gasne komore, i tada samo slušaš naredbe svojih pretpostavljenih, zar ne, Mali čoveče? Pa ti si toliko naivan da i ne znaš da se to dešava. Zar i to nije tačno? Ti si samo ubogi crvić koji se ništa ne pita i koji nema sopstveno mišljenje i ,,ko si ti uopšte da se mešaš u politiku..." Znam, znam! Toliko sam puta to čuo! Ali sad ja pitam: Zbog čega ne obavljaš svoju dužnost bez reči kad ti onaj ko zna kaže da si odgovoran za svoje preduzeće, ili kad te opomene da ne biješ svoju ilecu? Ili ti hiljadu puta pokušava utuviti u glavu da ne slediš diktatore? Gde li su onda tvoja dužnost i tvoja nema poslušnost? Ne, Mali čoveče, ti ne čuješ kad istina govori; ti čuješ samo buku. I onda vičeš: hajl, hajl! Ti si kukavica i ti si svirep, Mali čoveče, bez smisla za svoju pravu dužnost da budeš čovck i da čuvaš
čovečnost.lLoše imitiraš mudraca, ali veoma dobro pljačkaša novca. Tvoji filmovi i programi na radiju prepuni su priča o ubistvimal^J Provlačičeš sebe i sve svoje niskosti stolećima pre nego što postaneš svoj sopstveni gospodar. Zato se rastajem od tebe kako bih bolje služio tvojoj budućnosti, jer kad sam daleko, ne možeš me ubiti, a i moje delo poštuješ bolje izdaleka nego izbliza. Ono što ti je previše blizu ti prezireš! Zato svoga generala ili maršala i postavljaš visoko, na pijedestal: da bi mogao da ga poštuješ čak i ako je dostojan prezira. I zbog toga se Veliki čovek drži podalje od tebe otkad je svet i veka. „On je uobražena veličina, poludeo je, totalno poludeo!" Znam, Mali čoveče, da ti je namah pri ruci dijagnoza ludila ako ti istina ne odgovara. A ti se osećaš kao homo normalisl Lude si stavio iza brave, a normalni upravljaju ovim svetom... Pa ko je onda kriv za nesreću?... Nisi ti, znam, ti samo obavljaš svoju dužnost, i ko si ti da imaš sopstveno mišljenje... Znam to! Nemoj ponavljati. Nije za tebe šteta, Mali čoveče! Kad pomislim na tvoju novorođenu decu, kad se setim kako ih mučiš da bi
od njih napravio normalne ljude po svom uzoru, onda opet poželim da ti se približim, kako bih te sprečio da počiniš zločin. Ali, ti si se dobro zaštitio svojim savetnikom u ministarstvu za vaspitanje male dece. I to znam. Zelim da te povedem u šetnju ovim svetom, Mali čoveče, i da ti pokažem kakav si u sadašnjosti i kakav si bio u prošlosti u Beču, Londonu i Berlinu kao „nosilac narodne volje“, kao vernik jedne vere. Svuda te je moguće naći: mogao bi se sam prepoznati, ma bio Francuz, Nemac ili Hotentot, kad bi samo imao hrabrosti da pogledaš samoga sebe u oči. ,,On vređa moju čast! On blati moju misiju!“ Ja ne vređam tvoju čast i ne blatim tvoju misiju, Mali čoveče. Biću srećan ako me ispraviš, ako dokažeš da si sposoban da sam sebe pogledaš u oči i da se prepoznaš. Moraš i ti pružiti dokaze kao što to čini zidar koji gradi kuću. Kuća mora biti sazidana tako da se u njoj može stanovati. Zidar nema prava da se vređa i kaže ,,on kalja moju čast“ ako mu se dokaže da samo govori o „misiji građenja kuća“ ne zidajući ih u stvarnosti. Tako i ti moraš dokazati da si graditelj ljudske budućnosti. Ne možeš se više kukavički skrivati iza svoje
„nacionalne časti“ ili ,,proletarijata“. Jer, suviše si se razgolitio, Mali čoveče.
Kad p o m islim na tvoju tek rodenu decu, na to kako ih m u čiš da bi od n jih napruvila „n orm a ln u ” Ijudska bića po svojoj zam isli...
Kažem, rastajem se ocl tebe. Naše poznanstvo trajalo je dugi niz godina i oproštaj od tebe stao me je mnogih bolom ispunjenih i besanih noći. Tvoji budući fireri svih proletera nisu toliko komplikovani. Oni su danas tvoje vođe, a sutra su nezainteresovani saradnici kakvih malih lokalnih
listova. Oni menjaju svoja ubeđenja kao prljave košulje. Ja to ne činim. I dalje ostajem uz tebe i tvoju budućnost. Ali, pošto ti ne poštuješ nikoga u svojoj blizini, moram se udaljiti od tebe. Tvoje praunuče biće naslednik mojih dela. Znam to. I čekam da on uživa u mojim plodovima kao što sam već trideset godina čekao da ih ti uzmeš i njima se koristiš. Ali ti kličeš samo hajl, hajl, ili „dole kapitalizam”, ili „dole američki ustav”! Pođi za mnom, mali čoveče, pokazaću ti fotografije. Ne beži! Jeste ružno, ali je korisno i nije opasno po život. Pre negde oko stotinu godina naučio si da za fizičarima i graditeljima mašine ponavljaš da duša ne postoji. Onda je došao jedan Veliki čovek i pokazao ti tvoju dušu, ali nije umeo da kaže kako je tvoja duša povezana sa tvojim telom. Rekao si: „Smešno! Psihoanaliza! Smešno! Šarlatanstvo! Moguće je analizirati urin, ali ne i duše!“ Tako si govorio pošto iz medicine nisi ništa drugo znao sem za analizu mokraće. četrdeset teških godina trajala je borba za tvoju dušu. Poznata mi je ta borba jer sam je i ja vodio za tebe.\ Jednoga dana otkrio si da od bolesnili ljudskih duša možeš mnogo zaraditi. Potrebno je samo da jedan duševni bolesnik
nekoliko godina dolazi dnevno na jedan sat i da za to plaća određenu svotu. U tom trenutku - tačno tada, a ne pre - počeo si da veruješ u postojanje duš^.JLf m eđuvrem enu je u tišini uznapredovalo poznavanje tvog smrtnog tela. Otkrio sam da tvoja duša predstavlja funkciju tvoje životne energije, dakle, da postoji jedinstvo izm eđu duše i tela. Pratio sam taj trag i otkrio, dalje, da pokazuješ svoju životnu energiju kad se osećaš dobro i kad voliš, i da je skrivaš duboko u unutrašnjosti tela kad se plašiš. Cutao si o m eni dugih petnaest godina. Ali, ja sam i dalje sledio nađeni trag i otkrio da se ta životna energija, koju sam nazvao orgononi, nalazi i izvan tvoga tela, u atmosferi. Uspeo sam da je ugledam u tami i izum im aparate pom oću kojih je moguće uvećati jt i osvetliti. Dok si ti igrao karte i naklapao o politici, ili zlostavljao svoju ženu ili upropašćavao svoje dete, ja sam sedeo u tami, dve duge godine, dnevno po nekoliko sati i uverio se da sam otkrio tvoju životnu energiju. Drugim ljudim a sam om ogućio da je vide, i ustanovio da su i oni videli što i ja. Ako si ti sada doktor koji veruje da duša proishodi iz organa sa unutrašnjom lučenjem, kazaćeš mojoj izlečenoj bolesnici da je moj uspeh „sugestija”. Ako
slučajno boluješ od sumnjičavosti i plašiš se mraka, govoriš o pojavi koju si upravo video da je sugestija i da ti se činilo kao da se nalaziš na kakvoj spiritualističkoj seansi. Eto, takav si ti, Mali čoveče! Godine 1946. isto toliko mirno i neprekidno trabunjaš o „duši” kao što si je 1920. godine negirao. Ostao si isti Mali čovek. Godine 1984. isto ćeš tako mirne duše zarađivati gomilu novca s orgonom, blateći neku drugu istinu i ismevajući je, lupetajući o njoj, sumnjajući u njeno postojanje, onemogućavajući je prećutkivanjem, kao što si činio s otkrićem duše ili s otkrićem kosmičke energije. I dalje ostaješ Mali čovek, ,,kritizerski“ Mali čovek, koji čas ovde čas onde urla hajl, hajl. Sećaš li se kako si još povodom otkrića da Zemlja ne stoji, ne
promašiš suštinu, a s pom nom tačnošću se držiš pogrešnog. Rekao sam ti to ved Knjige o svom Napoleonu, tom čovečuljku sa zlatnim širitima od koga nije ostalo ništa sem opšte obaveze služenja vojnog roka, izložio si u svojim knjižaram a štampane zlatnim slovima, ali moj Kepler, koji je predvideo tvoje kosmičko poreklo, ne m ože se naći ni u jednoj knjižari. Zbog toga jesi i ostaješ u glibu, M ali čoveče! Zato te m oram izgrditi, pošto veruješ da sam protraćio dvadeset godina napora i brige i bogatstva da bih ti ,,dao sugestiju” o postojanju kosmičke energije. Ne, M ali čoveče, žrtvujući sve to naučio sam kako da izlečim tvoje telo od zlopaćenja. Ne veruješ mi? Čuo sam kako si rekao u Norveškoj da „dati toliko novca za eksperimente može samo onaj ko je bukvalno lu d ”. Shvatam te, sudiš po samom sebi. Ti umeš sumo da uzimaš, ali ne i da daješ. Zbog toga ti je nepojm ljivo da je davanje nečija životna radost, kao što ti je nepojmljivo da je moguće biti zajedno sa čovekom drugog pola a da ga odm ah ne povališ. Poštovao bih te kada bi bio veliki kradljivac svoje životne sreće. Ali, ti si mali, plašljivi lopov. M udar si ti i spretan, no pošto patiš od duševne opstipacije, nesposoban si da stvaraš. Zato kradeš kosku i hrskaš je krišom kao pas. To ti je već Frojd
jednom rekao. Uvijaš se oko dobrovoljnog davaoca, oko veselog donatora da izvučeš sve od njega. Ti sišeš i ližeš, a njega, s perverznim prizvukom nazivaš sisalom i lizalom. Ti upijaš njegovo znanje, njegovu sreću, njegovu veličinu, ali ne možeš da svariš ono što si požderao. Izbaciš to odmah s izmetom, pa užasno smrdi. Ili, nakon krađe, da bi sačuvao svoje dostojanstvo, blatiš davaoca i nazivaš ga šašavkom ili šarlatanom, ili zavodnikom dece... A, tu smo, „zavodniče dece”! Sećaš li se, Mali čoveče (bio si tada predsednik nekog naučnog društvaj, kako si me oklevetao da sam pustio svoju decu da gledaju polni akt? Bio sam upravo objavio svoj prvi rad o genitalnim pravima male dece. A jedan drugi put, sećaš li se još (tada si slučajno i privremeno bio predsednik „udruženja za nekakvu kulturu" u Berlinu], kako si širio trač da sam maloletne devojčice automobilom vodio u šumu i tamo ih zavodio? Nikada nisam zavodio maloletne devojčice, Mali čoveče. To je činila tvoja prljava mašta, a ne moja. Ja volim svoju suprugu ili svoju devojku; nisam kao ti, koji svoju suprugu ne možeš voleti i zato bi želeo da u šumi zavodiš devojčice. A ti, Mala šiparice, ne sanjaš li o filmskom junaku? Zar ne držiš njegovu sliku noću u svom krevetu?
Zar mu se ne prikradaš i zavodiš ga tvrdeći da već imaš osamnaest godina? A posle? Ne ideš li na sud da optužiš za silovanje svog filmskog junaka? Oslobođenom ili osušenom filmskom junaku tvoje bake ljube ruke, ruke filmske zvezde! Razumeš, Mala devojčice! Htela si da spavaš sa poznatim filmskim glumcem, ali nisi imala hrabrosti da priznaš da si ti to htela. Zbog toga si okrivila njega, Mala silovana devojčice! Ili ti, sirota silovana ženo, koja si sa svojim šoferom doživela više uživanja nego sa svojim mužem. Zar nisi ti, Mala bela ženo, zavela crnog šofera koji je sačuvao svoju zdravu seksualnost? Zar ga nisi posle optužila za silovanje, ti siroto bespomoćno biće, žrtvo “niže rase svih crnaca”? Ne, ti si bila čista i bela, i bila si „kćer ove ili one revolucije“, ti, stanovnice Juga ili Severa čiji se deda obogatio na afričkim crncima koje je iz slobodne džungle u lancima dovlačio u Ameriku! Kako si bezazlena, kako si bela i kako malo žudiš za crncem, sirota Mala ženo! Ti, bedna kukavice, izrode bolesne rase goniča robova, potomče svirepog Korteza, koji je namamio hiljade Acteka u zasedu da ih mučki poubija, izneverivši njihovo poverenje!
O, vi, sirote kceri ove ili one revolucije! Šta ste shvatile od čežnji američkih revolucionara, od Linkolna, koji je oslobodio vaše robove, a vi ste ih onda izvele na „slobodna tržišta konkurencije“. Pogledajte se u ogledalo, kćeri kojekakvih revolucija! Prepoznačete tu „kćeri ruske revolucije", vi, čedne, kreposne devojke! Da ste BAR JEDAN JEDINI PUT JEDNOM MUŠKARCU MOGLE DA PRIUŠTITE LJUBAV, bio bi spasen život ponekog crnca, ili Jevreja, ili radnika! Isto kao što u deci ubijate svoje životne funkcije, tako u crncima ubijate svoje ljubavne slutnje, svoju bludnu fantaziju izopačenu do frivolne pornografije! Poznajem vas, vi, žene i devojke iz viših finansijskih krugova. Ali kakvu tek bezmernu prostotu negujete u svojim umrtvljenim genitalnim organima! Ne, kćeri ove ili one revolucije, nije mi namera da budem ni doktor prava, niti kakav komesar. Prepuštam to vašim uštogljenim zverkama u svečanim odorama i uniformama. Ja volim svoje ptice, srne i veverice, koje su bliske crncima! Ja mislim na crnce iz džungle, ne na crnce iz Harlema sa krutim kragnama i u modernim odelima! Ne mislim ni na debele crnkinje sa velikim minđušama, čija je neutažena pohota prešla u salo na njihovim
kukovima i kojima preostaje jedino molitva upućena Isusu. Mislim na vitka, sveža, gipka tela devojaka južnih mora, na koje nasrćeš da ih povališ, seksualna svinjo ove ili one armije; mislim na devojke koje ne znaju da njihovu čistu ljubav uzimaš kao u kakvom burdelju u Denveru. Ne, kćerčice, ti čezneš za onim životnim u sebi što još nije shvatilo da je okaljano i prezreno. Ali tvoje vreme je ipak došlo! Prestala si da funkcionišeš kao devica nemačke rase. Živiš još kao ruska klasna devica, ili kao kćerka američke revolucije. Za 500 ili 1000 godina ostaće samo komična uspomena na tebe kad zdravi mladići i devojke, zdravih tela, budu pili sa izvora ljubavi i štitili je! Zar Marijani Anderson, tom pokliču životne energije, nisi uskratila svoje sale za predavanja, Mala ženo koja truliš bolesna od raka? Na ovoj planeti od tebe neće ostati ni traga, dok će ime Marijane Anderson odjekivati u pesmama budućih stoleća! Pitam se da li Marijana Anderson misli na buduća stoleća, ili i ona svom detetu zabranjuje ljubav! To ne znam! Životna energija uzima veliki ili mali zamah i jednostavno se zadovoljava životom. Ona ne živi u tebi, Mala kancerozna gospođo.
Pronela si bajku koju je tvoj niali m už progutao kao celu istinu: da si, naime, TJ „VISOKO DRUŠTVO“, „džet set“. Nisi ti ni društvo, ni jet set, a ni society, ti si snobbiety. Ti, doduše, svakoga dana objavljuješ u velikim jevrejskim i hrišćanskim novinama kada će tvoja kćerka prihvatiti zagrljaj muškarca, ali to ne interesuje nijednog ozbiljnog čoveka! ,,Društvo“ sam ja, i stolar, i zidar, i baštovan, i učitelj, i Iekar, i radnik u fabricil To je društvo, a ne ti, Mala kancerozna ukočena ženo pod maskom! Ti nisi život, ti si njegova najveća pogrda; međutim, shvatam zašto si se sa svojom gomilom novca povukla u svoju tvrđavu! Nisi ni mogla da učiniš ništa drugo pred sićušnošću stolara, i baštovana, i lekara, i učitelja, i zidara, i fabričkih radnika! Ništa drugo, rekoh! S obzirom na ovu duševnu čumu, to ti je bio najbolji potez! U tvojim kostima su tvoja majušnost i sićušnost, ti sa svojom opstipacijom, svojim gihtom, svojom maskom, svojom promašenošću u životu! Nesrećna si, Mala ženo, jer ti sinovi propadaju, kćerke ti se kurvaju, muž ti se sav sasušio, a tvoj život truli zajedno sa tvojim tkivom! Meni ne možeš pričati bajke, Mala kćeri revolucije! Video sam te golu! Bila si i jesi kukavica, kćeri ove ili one revolucije. Imala si sreću u rukama i ispustila si je! Rađala si
predsednike i obdarila ih sićušnošću! Oni se fotografišu, kite ordenjima i neprekidno se smeše, ne usuđujući se da život nazovu pravim imenom, Mala kćeri ievolucije! Imala si svet u svojim rukama, a na kraju si bacila atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki; tvoj sin, on ih je bacio, mislim, probe radi! A ti - svoj nadgrobni spomenik, Mala kancerozna ženo! Ti si u večni, nemi grob bacila celu svoju klasu i rasu - tom jcdnom bombom! Jer nisi imala toliko čovečnosti da upozoriš na opasnost muškarce, i žene, i decu, devojke i mladiće u Hirošimi i Nagasakiju! Nisi smogla snage da budeš velika da bi bila čovečna! Zbog toga ćeš nestati, bez glasa ćeš potonuti kao kamen u more. Nije bitno šta ti sada misliš, Mala ženo koja si izrodila generale idiote. Za pet stotina godina smejaće ti se i čuditi. To što ti se već sada ne smeju, sastavni je deo bede čovečanstva! Znam, znam, Mala ženo! Na izgleđ sve govori tebi u prilog: „odbrana otadžbine" i tako dalje! Čuo sam to još u staroj Austriji. Jesi li ikada slušala viku nekog bečkog kočijaša: „Uraa, moj car!”? Nisi? Dobro, treba da čuješ samu sebe; ista je to pesma! Ne, ne, Mala ženo, ne plašim te se. Ne možeš mi ništa. Dobro, tvoj zet je okružni tužilac u mojoj opštini, iii je tvoj nećak finansijski policajac u mom
gradu. Pozvaćeš ga na čaj i sasuti svu silu pogrda na mene. On će postati glavni inspektor ili vrhovni tužilac i tražiće svoju žrtvu „prava i reda“. Znam, znam kako se to radi! Ali te to neće spasti, Mala ženo. Moja je istina jača od tebe. ,,On je jednostrani fanatik! Zar ja nemam nikakvu funkciju u društvu?“ Rekao sam vam samo na koji ste način mali i obični, Mali muškarče i Mala ženo. O tvom značaju i važnosti, Mali čoveče, nisam još ništa rekao. Zar misliš da bih ti održao ovaj govor, koji me može koštati života, da nemaš nikakve važnosti? Zbog tvog značaja i ogromne odgovornosti, utoliko su gore tvoje malenkosti i beznačajnosti. Kažu da si glup. Ja kažem da si mudar, ali kukavica. Kažu da si đubre ljudskog društva. Ja kažem da si njegovo seme. Kažu da su kulturi potrebni robovi. Ja kažem da robovi ne mogu graditi društvenu kulturu. Ovaj grozni dvadeseti vek učinio je smešnim sve kategorije kulture nakon Platona. Ljudska kultura još uopštc nc postoji, Mali čovcče\ Tek sad počinjemo pomalo da shvatamo užasnu devijaciju i patološku degeneraciju čoveka-zveri. Ono što je prvi točak od pre hiljadu godina prema modernoj dizellokomotivi, to je i ovaj Govor upućen Malom
čoveku ili bilo kakav đrugi pristojan spis prema kulturi za hiljađu ili pet hiljada godina. Tvoja misao je kratkog daha, Mali čoveče, samo od doručka do ručka. 77 moraš misliti stolećima unazad i milenijima unapred. Moraš naučiti da razmišljaš u kategorijama života, svoga razvoja od prve čestice protoplazme do čoveka-zveri koja iako hoda uspravno, još misli iskrivljeno. Izdalo te sečanje: ne pamtiš više ono što se odigralo pre deset ili dvadeset godina i zato ponavljaš gluposti koje si kazivao još pre 2000 godina. Štaviše, prilepio si se kao krpelj za gluposti kao što su ,,rasa“, ,,klasa“, ,,nacija“, religiozne prinude i zabrana ljubavi. I ne usuđuješ se da vidiš koliko si duboko utonuo u svoj bedni pakao. Ponekad uzdigneš glavu iz gliba da bi uzviknuo hajl, viva i živeo! Mnogo je životnije čak i kreketanje žabe u močvari. „Zašto me ne izbaviš iz ovog gliba? Zašto ne dolaziš na moje partijske, parlamentarne, diplomatske konferencije? Ti si izdajnik! Jednom si se borio za mene i trpeo i žrtvovao se. Sada me vredaš!“ Ja te ne mogu izvući iz tvog gliba, to možeš da učiniš sam. Nikada nisam bio na tvojim partijskim, parlamentarnim i međuđržavnim konferencijama, jer
se na njima viče: „Dole sa suštinom stvari!“, „Živele beznačajnosti!". Tačno je, dvadeset pet godina sam se borio za tebe, žrtvovao sigurnost svoje profesije i toplinu porodice; davao sam tvojim udruženjima mnogo novca i išao s tobom na tvoje parade i
S vrem ena na vrem e p ro m o liš glavu iz more dci b i u sk lik n u o „ Ila jl!"
štrajkove glađu. Tačno je da sam hiljade časova radio na tebi kao lekar bez ikakve naknade, i za tebe sam, pa često i umesto tebe, bivao proterivan iz semlje u zemlju, dok si ti promuklim glasorn vikao hajl i viva i živeo!. Bio sam spreman
bukvalno da umrein za tebe kad sam te u borbi protiv političke kuge vozio unaokolo u sopstvenom autu, a smrtna kazna mi kao Damoklov mač visila nad glavom. Kad sam pomogao da se zaštite tvoja deca od policije dok su u povorkama demonstrirala. Kad sam potrošio sav svoj novac da otvorim savetovališta u kojima si mogao da dobiješ savet i pomoć. Ali ti si samo uzimao, a nikada ništa nisi uzvraćao. Jedino si želeo da budeš spasen, ali za trideset strašnih godina haranja emocionalne čume, nisi imao ni jednu jedinu plodonosnu misao. A kad se završio drugi veliki rat, našao si se tamo gde si bio kad je 011 izbio. Nešto malo više ,,levo“ nego ,,desno“, ali ni za milimetar NAPRED! Proigrao si šanse koje je pružala velika Francuska revolucija, a još veću rusku emancipaciju razvio si u svetsku stravu i užas. Tvoj promašaj, tvoj tako strašni promašaj koji su mogla da shvate samo velika usamljena srca, bez gneva i prezira prema tebi i tome što si učinio, doneo je očajanje celom svetu, onom delu sveta koji je bio spreman da za tebe sve žrtvuje. A iz tvojih usta za vreme svih tih užasnih godina - jedne polovine tog koljačkog stoleća - čule su se samo fraze i nijedna spasonosna razumna reč. Nisam se obeshrabrio, jer sam u m eđuvrem enu naučio kako da još bolje i dublje proniknem u tvoju
bolest. Znao sam, konačno, da nisi mogao da misliš i postupaš drukčije nego što si mislio i postupao. Spopada me neverovatan strah od onoga što te u tvom životu tera da uvek ispravno počinješ, a pogrešno okončavaš. Ne shvataš da se nada rađa iz razumevanja stvari i pojava. Jer ti nadu unosiš u sebe, ali joj ne daš iz sebe. Zbog toga, gledajući svekoliku poremećenost svoga sveta, mene nazivaš ,,optimistom“, Mali čoveče. Da, jesam optimista i pun vere u budućnost. Zbog čega, pitaš? Reći ću ti! Dok sam bio uz tebe, onakvog kakav si bio i kakav jesi, neprestano mi se obijala o glavu tvoja ograničenost. Hiljadu puta sam zaboravljao šta si mi činio kad sam ti pomagao i hiljadu puta me podsećao na svoju bolest. Sve dok mi se nisu otvorile oči i dok nisam pogledao u tvoje lice. Najpre sam osetio kako u meni rastu prezir i mržnja prema tebi, ali, postepeno sam, shvativši tvoju bolest, prestao da te mrzim i prezirem. I onda više nisam bio besan na tebe što si svojim prvim korakom ka osvajanju sveta povukao taj svet u glib. Shvatio sam da je tako i nikako drugačije moralo da se dogodi, jer si hiljadama godina bio sprečen da živiš stvarnim životom.
Otkrio sain funkcionalni zakon života, moj dragi Mali čoveče, još dok si urlao unaokolo: ,,On je lud, on je lud!“. Tada si slučajno bio mali psihijatar čija je prošlost bilo članstvo u omladinskom pokretu, a budućnost oboljenje srca jer si bio impotentan. Kasnije si umro slomljena srca, zato što se može krasti bez kazne i klevetati bez straha od smrti, ako se u sebi ima i delić poštenja. A imao si ga u jednom kutku svoje duše, Mali čoveče. Mislio si da sam mrtav i gotov kad si od prijatelja postao neprijatelj i kad si pokušao da mi zadaš i poslednji udarac nogom, jer si znao da sam u pravu, a ti nisi bio sposoban da me slediš. Kad sam se kao prevrtanko opet našao pred tobom, ovoga puta snažniji, jasniji i odlučniji nego ikada, na smrt si se preplašio i umro si. I video si, pre nego što si umro da sam u zaletu, kao vihor, preskakao duboke i velike provalije, između ostalog i one provalije koje si ti bio iskopao da bih upao u njih. Zar nisi u svojoj sumnjičavoj organizaciji moje učenje proglašavao za svoje'l Kažem ti samo da su pošteni ljudi to znali, a ja znam, jer su mi oni to rekli. Ne, Mali čoveče, taktiziranjem se stiže samo do groba, i to pre vremena. A pošto si ti opasan po život, pošto se u tvojoj blizini ne može ništa postići istinom, a da onaj koji
je kazuje ne dobije metak u leđa ili blato u lice, ja sam se udaljio. Ponavljam, nisam se udaljio od tvoje budućnosti, nego od tvoje sadašnjosti, niti od tvoje čovečnosti, nego od tvoje nečovečnosti i sićušnosti! Samo sam za stvurni život još spreman da podnesem svaku žrtvu, ali ne više i za tebe, Mali čoveče! Tek sam pre sasvim kratkog vremena otkrio ogromnu zabludu u kojoj sam živeo dvadeset pet dugih godina: Posvetio sam tebi i sebe i svoj život, jer sam verovao da si ti život, iskrenost, budućnost, nada. I kao i ja, veliki broj drugih realnih, pravih i iskrenih ljudi tražio je i nadao se da će u tebi naći pravi život. Svi, svi su oni stradali. Otkrio sam to i odlučio da ne stradam zbog tvoje ograničenosti i beznačajnosti. Jer, imao sam važnija posla. Ja sam otkrio kako funkcioniše Dnk nisam stvarno otvorio o či život, Mali čoveče. i pogleriao te pravo u lice
Od tada te više ne povezujem sa životom koji sam osećao u sebi i tražio u tebi. Tek kada korake života, način života i njegove funkcije razdvojim oštro i jasno od tvog načina života, Mali čoveče... učiniću mnogo za sigurnost života i tvoju budućnost. Valja smoći hrabrosti pa tebe poricati. Ali ja mogu da radim za budućnost, jer te ne sažaljevam i ne nastojim da zahvaljujući tebi postanem nekakva lokalna veličina, kao što to čine tvoji bedni fireri. Tek pre kratkog vremena život je počeo da se opire kad je zloupotrebljen. Ovo je veliki početak tvoje svetle budućnosti i grozni kraj svih vrsta majušnosti svih Malih ljudi! Naime, u međuvremenu, pronikli smo u pogubni uticaj duševne čume. Ona optužuje Poljsku za agresiju u trenutku kad je upravo odlučeno da se Poljska napadne i zbriše sa lica zemlje. Ona optužuje suparnika da planira ubistvo upravo kad se spremaju da ubiju njega. Ona optužuje zdravi život kao seksualnu svinjariju upravo kad je otkriven neki pornografski skandal. Na tragu su ti, Mali čoveče, otkrili su da je iza tvoje fasade beda i strasna potreba da sažaljevaš.
Od tebe traže da svojim radom i svojim pregaluštvom određuješ tok sveta, ali ne žele da jednog zlog tiranina zamenjuješ još gorim. Počinju sve odlučnije da zahtevaju, Mali čoveče, da se povinuješ životnim normama isto kao što to ti od drugih tražiš, da se i ti popraviš u onome u čemu druge kritikuješ. Sve bolje upoznaju tvoju strast za tračanjem, tvoju gramzivost i pomanjkanje odgovornosti, ukratko, tvoju opštu bolest koja ispunjava smradom ovaj lepi svet. Znam, znam da ovo nerado slušaš i da bi radije vikao hajl i viva i živeo, ti nosioče proleterske budućnosti ili četvrtog rajha. Ali, verujem da ti više neće uspevati da tako temeljito kužiš ovaj svet. Mi smo pre hiljadu godina našli ključ tvoje tajne. Svirep si ispod svoje maske humanosti i Ijubaznosti, Mali čoveče. Ne možeš biti ni pola dana sam sa sobom a da se ne odaš. Ne veruješ? Osvežiću ti sećanje! Pamtiš li ono lepo sunčano popodne kad si, ovoga puta kao šumar, došao kod mene kući da tražiš posao? Video si mog mladog psa koji te je umiljato njuškao i skakutao radosno oko tebe. Prepoznao si u njemu mladunče divnog lovačkog psa. Rekao si: „Stavi mu lanac, da postane ljući! Ovaj pas je suviše pitom.“ Odgovorio sam ti: ,,Ne želim da postane pas na lancu koji ujeda. Ne volim pse koji
ujedaju"... Ja imam mnogo više neprijatelja nego ti, Mali ljubazni Šumaru, pa ipak držim dobmćudnog psa koji svakog umiljato njuška. Sećaš li se sumorne, kišne nedelje, kad me je nemir zbog tvoje biološke okamenjenosti oterao iz kuće u bar? Sedeo sam za stolom i pio viski (Ne, Ne! Nisam pijanica, Mali čoveče, iako rado ponekad gucnem viski!...); dakle, popio sam koktel s viskijem, ti si bio malo pripit, upravo si se vratio s puta preko okeana, iz rata, i čuo sam kako opisuješ Japance kao „ružne majmune". A onda si rekao, sa onim poznatim izrazom na licu koji sam, lečeći tvoju duševnu bolest, otkrio kod tebe: „Znate li šta bi tim Japancima sa Zapadne obale trebalo činiti? Trebalo bi svakog pojedinačno vešati, ali ne brzo, nego sasvim poluko i pri tom omču oko vrata sve više stezati ... polako ... ovakooooo...“ propraćajući svoje reči odgovarajućim pokretima ruku, Mali čoveče. Konobar ti je s odobravanjem klimao glavom i divio se tvome herojstvu... Da li si ikada na rukama držao japansko novorođenče, Mali patrioto? Nisi? Stolećima ćeš vešati japanske Špijune, i američke pilote, i ruske babuške, i nemačke oficire, i engleske anarhiste, i grčke komuniste, streljaćeš ih, stavljati na električne stolice, gušiti u gasnim komorama, ali se u tvoin
zatvoru creva i razuma, tvojoj nesposobnosti za ljubav, tvom reumatizmu i tvojoj duševnoj bolesti neće ama baš ništa promeniti. Nikakvo streljanje i nikakvo vešanje neće te izvući iz gliba u koji si ogrezao. Pogledaj se samo, Mali čoveče, to ti je jedina nada! Sećaš li se, Mala ženo, dana kad si sedela u mojoj ordinaciji i s mržnjom govorila o svom mužu koji je hteo da se rastane od tebe? Držala si ga u šaci dugi niz godina, sa svojom majkom, tetkama, nećacima i sestrama od tetaka, ujaka, stričeva, dok nije počeo da se suši, jer je morao da se brine o tebi i svim tvojim rodacima. Onda se prenuo i, s 0110 malo preostale životne energije, došao kod mene, jer nije imao dovoljno snage da te se u sebi oslobodi. Bio je spreman da ti plaća izdržavanje, tri četvrtine svog dohotka prema zakonu, kao kaznu zbog svoje želje da se oslobodi ugnjetavanja. Jer, bio je veliki umetnik, a umetnost i prava nauka ne podnose okove. No ti si htela da te izdržava čovek kojega si žestoko mrzela, iako si imala svoje zanimanje. Znala si da ću mu pomoći da se oslobodi neopravdanih obaveza i to te je razbesnelo. Pretila si mi policijom, govoreći da JA Iioću da mu oduzmem sav novac, pomažući mu u teškoj, duševnoj nevolji. Dakle, meni si htela da pripišeš svoje zle namere,
Mala sirota ženo. Na to da razvijaš svoje profesionalne sposobnosti nisi ni mislila, jer bi te to učinilo samostalnom, slobodnom od muškarca koga si godinama samo mrzela. Misliš li da na takav način možeš da gradiš novi svet? Čuo sam, imala si prijatelje među socijalistima, koji su „znali sve” o meni. Zar ne vidiš da si ti onnj tip fima ih na milione) koji razara ovaj svet? Znam, znam, ti si „slaba”, „usamljena”, „vezana” za svoju majku i „bespomođna”; sama mrziš svoju mržnju i ne podnosiš samu sebe i očajavaš zbog toga! I onda razaraš život svoga muža, Mala ženo. I nosi te današnja opšta matica života. Znam i to da je poneki sudija i tužilac na tvojoj strani, jer nemaju odgovora na tvoju bedu. Vidim te i slušam, Mala službenice državne ustanove, kako pišeš zapisnik o mojoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, opredeljenju i mišljenju, o svojini, Rusiji i demokratiji. Pitaju me kakav mi je društveni položaj. Kažem da sam počasni član tri naučna i literarna društva, izmedu ostalog počasni član Međunarodnog društva za plazmogeniju. Izgleda da je to impresioniralo tvog šefa. Pri sledećem susretu on mi reče: „Ima tu nešto čudno. U zapisniku stoji da ste počasni član Međunarodnog društva za POLIGAMIJU, je li to
tačno?" Obojica se smejerno tvojoj maloj grešci, Mala ženo, puna mašte! Znaš ii sadu kako sam došao do svojih počasti i kako sam ih bio lišavan? Tvojom maštom, a ne svojim načinom života. Nije li ti od Rusoa ostalo samo jedno u sećanju: da je hteo „nazad u prirodu“, da je zapostavio svoju decu i da ih je dao u dom za siročad? Zla si iz dna duše, jer uvek prečuješ lepo a osluškuješ samo ružno! „Slušajte, slušajte! Gledao sam ga kako noću u jedan sat navlači zavese na svojim prozorima! Šta li samo radi? A preko dana su mu zavese potpuno razmaknute. Tu mora da se nešto krije!“ Neće ti više koristiti ovakva metoda u borbi protiv istine, već smo je prozreli. Ne interesuju tebe moje zavese na prozorima, nego onemogućavanje moje istine. Ti i dalje hoćeš da budeš potkazivač i klevetnik, i dalje hoćeš da nedužnog suseda oteraš u zatvor ako ti ne odgovara njegov način života, a i zato što je on dobar ili slobodan, i zato što radi i nije ga briga za tebe. Vrlo si radoznao, Mali čoveče, ti njuškaš i huškaš. Zar te ne štite pravila policije, koja nikada nije spremna da navede ime potkazivača? „Slušajte, poreski obveznici! On je profesor filozofiie- Jeđan veliki univerzitet hoće da ga zaposli
da uči om ladinu. Sramota! Dole s njim! Živeli poreski obveznici! Sprečite slobodan izbor nastavnika!“
I tvoja čestita domaćica, poreska obveznica, ulaže protest protiv učitelja istine i taj učitelj ne dobija posao. Ti, poreska obveznice, bila si moćnija od 4000 godina filozofije prirode, Mala Čestita roditeljko patriota. Ali, počeli su da te shvataju; tvoje pravljenje profita od čestitosti prestaće pre ili kasnije. „Slušajte, slušajte, vi, verni čuvari javnog morala! Tamo iza ugla stanuje majka sa kćerkom. Kćerka ima momka koji joj dolazi u kuću kasno uveče. O ptužite m ajku da drži kupleraj! Policija! Policija! Štitite moral, mir i red!“
I onda tu majku kažnjavaju, Mali čoveče, jer ti požudno njuškaš po tuđim krevetima. Suviše si se razotkrio. Poznat nam je već tvoj motiv ,,mir, moral i red“. Zar ne zavlačiš ruku ispod suknje svakoj konobarici u pivnici, Mali čuvaru morala? DA, MI HOĆEMO DA NAŠE KĆERI I SINOVI OTVORENO UŽIVAJU U LJUBAVI, A NE ONAKO KAKO TI TO ŽELIŠ: IZA STEPENIŠTA I OGRADA. Hoćemo da poštujemo hrabre majke i očeve koji shvataju i štite
ljubav svojih mladih sinova i kćeri. Ti očevi i majke predstavljaju klicu iz koje će izrasti generacije budućnosti, generacije zdravih tela i duša, bez traga tvoje fantazije nerasta, Mali impotentni čoveče dvadesetog stoleća! „Slušajte, slušajte, čestiti ljudi! Jeste li čuli šta ima novo? Znam čoveka koji je otišao kod njega da potraži savet; (homo)seksualno je napadnut i pobegao je spuštenih pantalona..." Ne curi li ti, od požude, voda na usta, Mali čoveče, dok pričaš ovu „istinitu priču“? Znaš li da je ona izrasla na tvorn bunjištu? Iz tvoje prljave, bolesne mašte, iz opstipacije tvojih creva od koje patiš, iz tvoje odvratne lascivnosti! Nikada nisam imao homoseksualne želje kao ti, Mali čoveče; nikada nisam zavodio devojčice, kao ti, Mali čoveče; i nikada nisam silovao ženu, kao ti, Mali čoveče; nikada nisam patio od zatvora creva, kao ti, Mali čoveče; grlio sam žene samo kada su one mene želele i ja njih, Mali čoveče; nikada nisam krao ljubav, kao ti, Mali čoveče; nikada nisam pokazivao svoju golotinju, kao što ti činiš u javnosti, Mali čoveče i nemam prljavu maštu, kao ti, Mali čoveče! „Slušajte, slušajte, vi, pravedni ljudi! Imao je sekretaricu koju je tako napastvovao da je morala
pobeći. Stanovao je sam sa njom u istoj kući, njegove zavese su bile navučene, a u njenoj sobi u tri ujutro gorelo je svetlo!" "...a on je sladostrasnik koji se udavio jedući paštetu”, pričaš tako o De la Metrijeu; ....a prestolonaslednik R udolf živi u morganatskom braku”, izgovaraju tvoja otromboljena usta, Mali čoveče; i gospođa Eleonora Ruzvelt nije baš sasvim kako treba pričao si, M ali čoveče; rektor X univerziteta zatekao je svoju suprugu sa drugim čovekom, pričao si, Levi m oralista kontroliše M ali čoveče; i učiteljica orgonsku energiju male seoske škole ima ljubavnika, zar nisi to pričao, M ali čoveče? O, ti si jadni, bedni stanovnik zemljine kugle koji svoj život
već hiljadama godina proigrava i stalno ponovo pada u glib! „Drž'te ga, on je nemački špijun, a možda čak i ruski i islandski! Video sam ga u tri sata posle podne u 86. ulici u Njujorku, i to sa nekom ženoin!" Da li ti je poznato, Mali čoveče, kako stenica izgleda na svetlu? Nije? Ne znaš? I mislio sam! Postojali su nekada zakoni protiv tvoje steničje prirode, Mali čoveče, strogi zakoni o zaštiti istine i Ijubavil Kao što ti danas trpaš nedoraslu mladež koja se voli u zatvore i popravne domove, tako će tebe jednom odvesti u treznilište, pošto svoju prljavštinu drugim poštenim ljudima bacaš u lice. Doći će sudije i branioci istine drugačije vrste od današnjih, vrste koja neće sprovoditi formalističku prevarantsku pravdu, nego će suditi po pravu i dobroti. Biće doneseni zakoni, strogi i svima jasni, zakoni o zaštiti života, koje ćeš morati da poštuješ, Mali čoveče, iako ih mrziš. Znam da ćeš za tri, ili pet, ili deset stoleća i dalje kužiti i klevetati i baviti se diplomatijom i primenjivati inkvizitorske metode..., ali ćeš, na kraju, ipak podleći, Mali čoveče, podleći ćeš svom vlastitom osećanju čistunstva koje si sad toliko nedostižno duboko usadio u sebe.
Kažem ti: nijedan car, nijedan kralj, nijedan otac svih proletera svih zemalja nije te mogao obuzdati! Mogli su da od tebe naprave roba, ali niko nije uspeo da ti oduzme sićušnost. Tvoje čistunstvo i tvoja žudnja za životom će te, ipak, pobediti, Mali čoveče, u to nema nikakve sumnje. Oslobođen svoje sićušnosti, poćećeš da misliš; u početku će to biti jadno, pravićeš greške, promašivati cilj, ali ćeš ipak početi da misliš. Saznaćeš za bol koji ti pričinjava razmišljanje i naučiti da ga podnosiš, isto kao što smo ja i mnogi drugi doživljavali bol koji donosi razmišljanje o tebi i morali da ga trpimo, i to godinama, nemo i stisnutih. zuba. Naš bol nad tobom dovešće te do razmišljanja. A kad jednom budeš počeo da razmišljaš, nećeš moći da dođeš k sebi od čuđenja, od čuđenja nad poslednjih 4000 godina tvoje „civilizacije". Nećeš shvatiti, a da pri tom ne pocrveniš, kako je bilo moguće da tvoje novine nisu piskarale ni o čemu drugom do o ordenju, paradama i medaljama, saslušanjima, mučenjima, giljotinama, diplomatskim spletkama i šikaniranju, o državničkom mudrovanju i kamufliranju, o mobilizacijama, demobilizacijama i ponovnim mobilizacijama, o paktovima i vojnim manevrima, i o bombardovanjima. To što si ropskim strpljenjem ovce gutao sav taj naštampani papir još bi i mogao da shvatiš. Ali to što si stolećima, kao
majmun, imitirao i kao papagaj ponavljao sve to, što si i svoje ispravne misli smatrao pogrešnim, a pogrešne smatrao patriotskim..., to, Mali čoveče, dugo nećeš moći da progutaš. Stidećeš se svoje istorije, Mali čoveče, a jedina nada biće ti to, što tvoji praunuci više neće biti primoravani da uče istoriju. Neće ti više biti omogućeno da vodiš veliku revoluciju samo da bi se vratio nekakvom Petru ,,velikom“ ili ,,silnom“. POGLED U BUDUĆNOST Ne mogu ti reći kako će izgledati tvoja budućnost. Ne mogu znati da li ćeš sa kosmičkim orgonom, koji sam otkrio, stići na Mesec ili na Mars. Ne mogu znati ni na koji će način tvoji vasionski brodovi leteti ni kako će se spuštati; da li će tvoje kuće sunčevo svetlo osvetljavati i noću ili hoćeš li kroz otvor na zidu svoje sobe u Australiji moći da razgovaraš sa Bagdadom. Ali mogu ti reći da za 500, ili 1000, ili 5000 godina tebe sigurno više NEĆE biti. „Slušajte, slušajte! On fantazira! On da određuje šta ću ili šta neću raditi! Je li on kakav diktator?" Nisam nikakav diktator, Mali čoveče, iako bih to sa i-iooi tvo)om majušnošću lako mogao da postanem. VI28J
A tvoji diktatori mogu ti reći šta ti u sadašnjosti ne M O ŽEŠ da radiš a da ne završiš u gasnoj komori. Ali, oni ti toliko malo mogu reći šta u svojoj dalekoj budućnosti nećeš raditi koliko mogu da učine da neko drvo raste brže. ,,A odakle ti crpeš svoju mudrost, intelektualni slugo revolucionarnog proletarijata?" Iz tvoje dubine, ti večni proleteru ljudskog razuma! „Siušajte, slušajte! O n crpe svoju m udrost iz moje vlastite dubine...! Pa ja uopše nem am dubinu! A i kakva m i je pa to individualistička reč ,,dubina“...!“ Da, da, M ali čoveče, ti imaš dub inu u sebi, a ne znaš to. Plašiš se, smrtno se plašiš svoje dubine, zbog toga je ne osećaš i ne vidiš. Zbog toga ti se vrti u glavi kad gledaš u dubinu, i zanosiš se pri tom kao na ivici ponora. Kad treba da se opustiš i dopustiš pad, plašiš se da ne padneš i ne izgubiš svoju ,,sopstvenost“. Jer, i pored najbolje želje da nađeš put do samog sebe, ti stižeš opet samo do Malog, surovog, zavidnog, pohlepnog i kradljivog čoveka. Ne bih pisao za tebe ovaj dugački govor kad ne bi bio duboko u svojoj dubini, M ali čoveče. Poznajem tu dubinu u tebi, jer sam je ja kao lekar
otkrio kad si sa svojim jadom došao kod mene. A upravo je ta dubina tvoja velika budućnost! Zato mogu da kažem šta u budućnosti više nećeš raditi, šta sigurno nećeš raditi, jer nećeš shvatiti kako je bilo moguće da si u tom dugom periodu od 4000 godina nekulture mogao da činiš sve stvari koje si činio. Hoćeš li sad da me saslušaš? „Zašto da ne saslušam još neku đopadljivu utopiju? Tu se ne m ože ništa učiniti, dobri moj doktore!
O rgastička poten cija? Varovatno
Ja jesam i ostajem bedni M ali čovek iz naroda koji nema vlastito mišljenje... A ko sam ja uopšte da bih...“ Pst! Ti se kriješ iza legende o M alom čoveku, jer se plašiš da ćeš se naći u matici života i da ćeš onda morati da plivaš, već zbog same svoje dece i njihove dece! Dakle, prva od svih tih m nogobrojnih stvari koje ćeš u budućnosti raditi ili prestati da radiš biće da se više nećeš osećati kao M ali čovek koji uopšte nema svoje sopstveno mišljenje, pa govori „a ko sam ja uopšte...“. Ti imaš svoje sopstveno mišljenje i u budućnosti ćeš smatrati životnom sramotom ako ga ne budeš znao, ako ne budeš stajao iza njega i ako ga ne budeš izražavao. ,,A šta će javno mnjenje reći o m om mišljenju? Biću zgnječen kao crv ako iznesem sopstveno mišljenje." O no što ti nazivaš „javnim m njenjem ", M ali čoveče, rezultat je svih mišljenja svih m ajušnih muškaraca i žena. Svaki Mali muškarac i svaka Mala žena ima jedno sopstveno ispravno i jedno posebno, pogrešno mišljenje. Pogrešna mišljenja im aju iz straha od pogrešnih mišljenja svih drugih M alih ljudi. Zbog
toga se i ne obelodanjuju prava mišljenja. Ti, na primer, više nećeš verovati da više „nisi v a ža n “. Ti ćeš znati i zastupati mišljenje da si ti stub i temelj ovog ljudskog društva... Kud si krenuo? Ne beži! Ne plaši se! Nema baš ničeg lošeg u tome da predstavljaš odgovorni stub ljudskog društva! „... A šta m oram da uradim da bih postao stub društva...?“ Ne moraš da uradiš ništa posebno i ne moraš da znaš ništa posebno. Treba samo m irno da nastaviš ono što si do sada radio: da obrađuješ svoju njivu, zam ahuješ svojim čekićem, pregledaš svoje pacijente, vodiš decu da se igraju, spremaš ih za školu, pišeš izveštaje o dnevnim događajima, prodireš sve dublje u prirodu... To sve već radiš i danas, ali veruješ da je to nevažno, a da je važno samo ono što maršal O rdenović i princ Inflacijević, plem eniti vitez, čine i govore. ,,Ti fantaziraš, doktore! Zar ne vidiš da maršal O rdenović i princ Inflacijević, plem eniti vitez, im aju vojnike i oružje da bi ratovali i mene odvukli u rat i oružjem razorili m oju njivu, m oju fabriku, m oju laboratoriju, m oju radnu sobicu?"
Odvući će te 11 rat i razoriti tvoju njivu i tvoju fabriku zato što, dok to čine, ti uzvikuješ hajl, viva i živeo! Princ Inflacijević, plemeniti vitez, ne bi imao vojnike niti oružje kad bi ti jasno znao i ostao pri tome da njiva treba da rodi pšenicu, fabrika da proizvede nameštaj ili cipele, a ne oružje, i da njive i fabrike ne postoje da bi bile razarane. Sve ovo ne znaju tvoj maršal Ordenović, niti tvoj princ Inflacijević, jer oni ne obrađuju njivu sami, ne rade u fabrici niti za pisaćim stolom, nego veruju da ćeš ti raditi za čast nemačke ili proleterske otadžbine, a ne da bi ishranio i oblačio svoju decu. ,,Pa šta onda da radim? Mrzim rat, moja žena rida dok me odvode, a deca mi gladuju dok proleterske armije zauzimaju moju zemlju i milioni leševa se gomilaju... Hoću samo da obradujem svoju njivu, da se naveče, kad se vratim s posla, igram sa svojom decom i da noću volim svoju ženu, da petkom slušam tnuziku i da plešem, pevam... Šta da činim?" Ne treba da radiš ništa drugo, već da nastaviš i dalje ono što si oduvek radio i što ćeš uvek raditi svoj posao: podizati 11 sreći svoju decu i voleti noću svoju ženu. KADA BI TO SVESNO I NEPOKOLEBLJIVO Č IN IO , NE BI BILO NIKAKVOG RATA koji tvoju ženu potura vojnicima
otadžbine svih proletera glađnim seksa, tvoju decu ostavlja bez roditelja da od gladi um iru na ulici i zbog koga ti na nekom dalekom „polju časti“, ukočenih očiju, zuriš u nebo. „Ali šta valja da činim ako hoću da živim za svoj rad i svoju ženu i svoju decu, a H uni, ili Nemci, ili Japanci, ili Rusi, ili bilo koji drugi n apad nu i prisile me da ratujem? O n da ipak m oram da branim svoj dom i svoje ognjište!“ U pravu si, M ali čoveče. Dođe li H un bilo koje nacije i napadne te, moraš se latiti puške. Ali, zar ne vidiš da ,,Huni“ svih nacija i zemalja nisu ništa drugo do m ilio ni drugih M alih ljudi koji neprestano viču hajl kad ih princ Inflacijević, plem eniti vitez, koji inače ne radi, zovne da stanu pod zastavu; da oni kao i ti veruju da su niko i ništa i govore ,,ko sam ja da bih im ao svoje sopstveno mišljenje?“. Kad jednom budeš znao da si neko i da imaš pravo na sopstveno mišljenje, da tvoja njiva i tvoja fabrika treba da postoje za život, a ne za um iranje, onda ćeš, M ali čoveče, m oći sam da odgovoriš na pitanje koje si m i upravo postavio. Za to ti nisu potrebne diplomate: umesto da neprestano vičeš liajl i neprestano polažeš vence na grob „neznanog ju n a k a“ (tvoj „neznani ju n a k “, M ali čoveče, dobro
mi je poznat. Upoznao sam ga kad sam se u italijanskim šumama borio protiv svog zakletog neprijatelja. O n je isti Mali čovek kao ti, koji je, kao i ti, verovao da nema svoje sopstveno mišljenje i koji je govorio ,,pa ko sam to ja da bih u o p š t e . d a k l e , umesto da svom princu Inflacijeviću, plem enitom vitezu, ili tvom maršalu svih proletera svih zemalja stavljaš na raspolaganje svoju nacionalnu svest, kako bi bila zgažena . , , pod nogama, trebalo bi da m u Ko sam ja aa bih lmao ^7 svoje mišljenje? suprotstavis svoju samosvest i svoju raclnu svest. Mogao bi da upoznaš svog brata Malog čoveka u Japanu, u Kini, u svakoj zemlji H una i da m u kažeš svoje pravo mišljenje šta je njegov zadatak kao radnika, lekara, seljaka, oca, m uža i da ga, najzad, ubediš da i on jednostavno treba da se drži svog posla i svoje ljubavi, kako bi onemogućio svaki rat. „Tačno, lepo i krasno! Ali oni su već spremili atomske bombe, a jedna jedina takva bomba
dovoljna je da poubija stotine i hiljade!" Još ne misliš kako treba, M ali čoveče! Zar ti zamišljaš da tvoje atomske bombe pravi princ Inflacijević, plem eniti vitez? Ne, opet su to samo M ali ljudi koji viču hajl umesto da prestanu da prave atomske bombe. Vidiš da se sve uvek svodi na isto, na tebe, M ali čoveče, i na tvoje sopstveno pravo ili pogrešno mišljenje. Kad ne bi bio veoma M ali čovek, mikroskopski M ali čovek, ti najgenijalniji istraživaču 20. stoleća, razvio bi kosmopolitsku svest umesto nacionalne svesti i pronašao bi svojim visokim um om sredstva da atomska bom ba ne razori ovaj svet, ili bi, ako je po tvojoj logici to neizbežno, glasno i jasno uticao da je onem ogućiš kao pretnju. Vrtiš se u sopstvenom krugu, sam si ga stvorio, M ali čoveče, i ne nalaziš izlaz jer su tvoj pogled i tvoja misao pogrešno usmereni. Ali, ti si tešio sve Male ljude da će tvoja atomska energija izlečiti njihove bolesti raka i njihov giht, iako si tačno znao da to nikada neće biti m oguće i da si proizveo samo ubojito oružje i ništa drugo. Ovo delo te je odvelo u istu slepu ulicu u koju je dospela i tvoja fizika. Ti to znaš, a nećeš da priznaš. Gotnv si, zuuvekl A znaš, M ali čoveče, jer ja sam ti to glasno i dovoljno jasno rekao, da sam tebi podario lekovitost nioje kosmičke energije, ali ćutao si, i đalje umireš od raka i
prepukla srca i, um irući, ti još urlaš „Hajl! Živeli kultura i tehnika!“ Ali ponavljam ti, M ali čoveče, da si sam sebi iskopao grob, i to otvorenih očiju. Sada veruješ da je došla tvoja nova „era atomske energije". O na jeste došla, ali drugačije nego što ti misliš. Ne u tvom paklu nego u mojoj m irnoj, radom ispunjenoj laboratoriji u udaljenom kutku Amerike. Zavisi od tebe, M ali čoveče, od početka do kraja, da li moraš da kreneš u rat. Samo kad bi znao da radiš da bi živeo, a ne da bi umirao! Kad bi samo znao da su svi M ali ljudi na ovoj zemlji, u dobru i u zlu, takvi kao ti! Ti, dakle, jednoga dana - u bliskoj ili dalekoj budućnosti (sve zavisi od tebe!) - nećeŠ više uzvikivati hajl i nećeš više obrađivati svoju njivu da bi bilo satrveno tvoje žito i raditi u svojoj fabrici da bi ona postala topovska meta. Ti nećeš, kažem ti, jednoga dana više biti voljan da radiš da bi umirao, želećeš da radiš samo da bi živeo. „Da li da najavim generalni štrajk?" Ne znam da li treba da radiš ovo ili ono. Tvoj generalni štrajk je loše sredstvo jer se onda izlažeš opravdanom prigovoru da puštaš svoju sopstvenu
decu i ženu da u m iru od gladi. Štrajkom, M ali čoveče, ne dokazuješ svoju veliku odgovornost za vaskoliku sudbinu svoga društva. Kad štrajkuješ, ti ne radiš. Ali rekao sam ti da ćeš jednom R A D IT I za svoj život, a ne štrajkovati. Nazovi to R A D N IM ŠTRAJKOM , ako ti je baš stalo do reči ,,štrajk“. Ali štrajkuj tako što ćeš raditi za sebe, svoju decu, svoju ženu ili svoju devojku, svoje društvo, za svoj proizvod ili svoju njivu. Reci im da nemaš vremena za njihov rat i da imaš važnije stvari da obaviš. Pored svakog velikog grada na zemlji ogradi jednu poljanu visokim zidom od cigle, i pusti da se diplom ate i m aršali lično m eđusobno poubijaju. To bi, M ali čoveče, bilo u suštini ono što bi trebalo u činiti kad više ne budeš uzvikivao hajl, i kad više ne budeš verovao da si niko i ništa, i da nemaš sopstveno mišljenje i pitao se ko si ti uopšte da b i.J Sve je u tvojim rukama: tvoj život i život tvoje dece, isto kao i tvoj čekić ili tvoj stetoskop! Znam , vrtiš glavom, veruješ da sam utopista... ili čak ,,crveni“? Pitaš kada će tvoj život postati dobar i siguran, M ali čoveče! Odgovor zvuči strano tvom biću: Zivot će ti biti dobar i siguran kad tebi tvoj život bude značio više od sigurnosti, ljubav više od
novca, tvoja sloboda više od partijskog mišljenja ili javnog mnjenja; kada sklad Betovenove ili Bahove muzike postanu sklad čitave tvoje egzistencije (taj sklad je još u tebi, Mali čoveče, negde duboko zapretan u nekom kutku tvoga bića!); kad tvoja misao bude u skladu, a ne u protivrečju sa tvojim osećanjima; kad svoje talente na vremc otkriješ i svoje starenje na vreme shvatiš; kad budeš živeo sa mislima velikih mudraca, a ne više sa nedelima velikih ratnika; kada učitelje svoje dece budeš plaćao bolje nego političare; kad ne budeš cenio venčanicu više od ljubavi između muškarca i žene; kad na vreme, a ne kao danas prekasno, spoznaš da si pogrešno mislio; kad osetiš ushićenje slušajući istinu, a jezu gledajući formalnosti; kad sa svojim kolegama u stranim zemljama budeš kontaktirao direktno a ne više preko diplomata; kada ti ljubavna sreća tvoje maloletne kćeri bude punila srce radošću, a ne više, kao danas, besom; kad budeš, vrteći glavom, mogao da misliš na vremena u kojima se maloj deci zabranjivalo, uz pretnje kaznom, da dodiruju svoje polne organe; kada lica Ijudi na ulicama budu izražavala slobodu, živahnost i vedrinu, a ne više tugu i jad; kad njihova tela ne budu više, kao danas, ovom zemljom hodala s uvučenom, ukočenom karlicom i neosetljivim polnim organima.
Želiš vođstvo i savete, M ali čoveče. Im ao si i vođstva i savete m ilenijum im a, i to i đobre i loše. Nisu loši saveti krivi što si još u bedi, nego tvoja majušnost. Mogao bih ti dati dobre savete, ali ti, onako kako danas misliš i kakav si, ne bi bio u stanju da ih ostvariš na dobro svih. Jesam li ti savetovao da jednim potezom ukineš svu diplom atiju i umesto nje uspostaviš svoje stručno i lično bratstvo sa svim obućarim a, kovačim a, stolarima, m ašinistima, tehničarim a, lekarima, vaspitačima, piscima, novinarim a, službenicim a, rudarim a i farm erim a Engleske, Nemačke, Rusije, Amerike, Argentine, Brazila, Palestine, Arabije, Turske, Skandinavije, Tibeta, Indonezije i ostalih zemalja; da pitaš sve obućare sveta koji je najbolji n ačin da sva kineska deca dobiju obuću; da rudari sami otkriju kako da nigde ne bude čoveka koji će trpeti od hladnoće; da vaspitači svih zem alja i nacija nauče kako da se sva novorođenčad sačuvaju od kasnije im potencije i duševnih bolesti, i tako dalje. Sta bi ti učinio, M ali čoveče, kada bi se suočio sa ovakvim pojavam a ljudskog života, koje su same po sebi razumljive? Siguran sam da bi m i se suprotstavio sam, ili kroz usta bilo kakvog predstavnika tvoje partije, crkve,
vladine ili stručne organizacije (ukoliko me odm ah ne bi zatvorio kao ,,crvenog“!): ,,A ko sam ja, pa da zam enjujem m eđunarodne diplomatske odnose neposrednim m edunarodnim kom uniciranjem radnika i neposrednom razm enom iskustava o društvenom standardu širom sveta?" Ili: ,,Ne m ožem o ukidati nacionalne razlike u razvoju privrede i kulture." Ili: „Zar da saradujemo sa nem ačkim ili japanskim fašistima, ili ruskim kom unistim a, ili američkim kapitalistima?" Ili: ,,Ja sam gradanin koga pre svega interesuje moja ruska, nemačka, američka, engleska, jevrejska i arapska otadžbina." Ili: „Imam dovoljno posla oko sredivanja svog sopstvenog života i m uka sa svojim sindikatom krojača. Neka neko drugi brine o krojačima drugih nacija.“ Ili: ,,Ne slušajte ovog kapitalistu, boljševika, fašistu, trockistu, internacionalistu, seksualistu, Jevreja,
stranca, intelektualca, sanjara, utopistu, demagoga, fantastu, ludaka, individualistu i anarhistu! Zar nemate svoju sopstvenu američku, rusku, nemačku, englesku, jevrejsku svest?“ Ti bi, u to sam siguran, kao što sam siguran da ću umreti, upotrebio neku od ovih parola da izbegneš svoju odgovornost za međuljudsku komunikaciju. „Zar baš ništa ne vredim? Ti misliš da ja nemam ni jednu jedinu pozitivnu crtu. Samleo si me. A ja sam ipak čovek koji radi naporno, hrani svoju ženu i decu, pokušava da pošteno ide kroz život, služi svojoj zemlji! Dakle, nije moguće da sam baš toliko loš!“ Znam ja da si ti čestito, solidarno, radno biće kao što su pčela ili mrav. Ja sam samo u tebi otkrio Malog čoveka koji ti razara život i koji je to činio hiljadama godina. Ti si VELIK, Mali čoveče, kad nisi mali i sitan. Tvoja veličina, Mali čoveče, jedina je nada koja nam ostaje. Velik si kad se brineš o svom zanatu, kad se iz ljubavi baviš njime, kad osećaš radost rezbareći, gradeći, slikajući, dekorišući i sejući, i kad se raduješ nebu i plavetnilu, lanetu i jutarnjoj zori, muzici i plesu, svojoj još neodrasloj deci i lepom telu svoje žene ili svoga muža; kad
ideš u planetarijum da vidiš svoje zvezdano nebo, kad ideš u biblioteku da saznaš šta drugi ljudi misle o životu. Ti si velik kad kao voljeni deda držiš na
kolenu svoje u n uče i pričaš m u o dalekim, prošlim vremenima; kad njegovom dragom, dečjom radoznalošću gledaš u neizvesnu budućnost. Ti si velika, M ajko, kad ljuljaš svoje novorođenče; kad suznih očiju iz dna srca m oliš za sreću njegove budućnosti; kad tu budućnost - iz sata u sat, godinam a - gradiš u svom detetu. Ti si velik, M ali čoveče, kad pevaš staru, lepu n arodnu pesm u ili kad igraš u kolu uz zvuke harm onike, jer narodna pesma je dobra i lekovita i ista svuda na ovoj Zem lji. I ti si velik kad kažeš svom prijatelju; „Zahvaljujem svojoj sudbini što m i je podarila da živim oslobođen prljavštine i lakomosti, da doživim stasanje svoje dece, njihovo prvo tepanje, prvi stisak njihovih ručica, njihov prvi korak, njihovu igru, pitanja, smeh i ljubav; zahvaljujem joj što sam sačuvao svoj čisti i pravi smisao za proleće i njegov blagi povetarac, za žubor potoka pored kuće i cvrkut ptica u šumi; što sam se držao podalje od praznog naklapanja pakosnih suseda; što sam u zagrljaju svog supruga bila srećna i osećala reku života u svom telu; što u bu rn im vrem enim a nisam izgubio svoj pravac i što je m oj život potrajao i im ao smisla. Jer, uvek sam slušao svoj unutrašnji
glas i uvek sam sledio tihi glas opomene koji m i je govorio: Ne postoji ništa osim ovog: život treba živeti dobro i srećno! Sledi svoje srce čak i kad skrene sa staze plašljivih duša. Ne postani grub ni kada se u životu jednom napatiš. A kada u m irne večeri, nakon obavljena posla, sa svojim dragim ili svojim detetom sediš na livadi ispred kuće i osećaš dah prirode, onda u tebi nek odzvanja pesma koju rado i ti slušaš, pesma m nogih, pesma budućnosti: .... Grliin vas, o m ilioni...“! O n da se m olim ovom životu da postane gospodar svojih prava, da obrati surove i plašljive koji dopuštaju da odjekuje m uzika topova. O ni to čine samo zato što im je život izmakao. A ja grlim svog malog sina koji me pita: „Tata! Sunce je otišlo! Kuda je otišlo? Hoće li se uskoro opet vratiti?” Kažem mu: ,,Da, sinčiću moj, sunce će se uskoro opet vratiti i grejaće nas.” Stigao sam do kraja govora upućenog tebi, M ali čoveče. Ali ono što bih imao da ti kažem nema kraja. Ako si moj govor čitao pažljivo i pošteno, otkrićeš da si M ali čovek i tamo kuda te nisam vodio. Jer uvek postoji jedan, isti ton koji se provlači kroz sve tvoje sitne radnje i misli. Sta god da si mi učinio ili mi budeš učinio, bilo da me proglašavaš genijem, ili da me zatvaraš kao
ludaka, bilo da me obožavaš kao svog spasioca, ili vešaš, ili vežeš na točak kao špijuna, pre ili kasnije ćeš morati da shvatiš da sam ja otkrio zakone J'unkcionisanja života i dao ti u ruke alat da svojim životom upravljaš po svojoj volji i usmeravaŠ ga ka svome cilju onako kako si do sada umeo da upravljaš samo mašinama. Bio sam veran inženjer tvog organizma. Deca tvoje dece slediće moje tragove i biće dobri inženjeri ljudske prirode. Otvorio sam ti beskrajno široko carstvo života u tebi, carstvo tvog kosmičkog bića. To je moja velika nagrada. Ali, diktatorima i tiranima, lukavim i otrovnim, balegarima i hijenama dovikujem reči jednog starog mudraca: Ja sejem seme svetih reči u ovaj svet. Kad stablo palme već dugo, dugo bude suvo, i stena smrvljena, kad bleštavi monarsi vihorom budu oduvani kao trulo lišće: Potopom, hiljadu barki nosiće moju reč. Ona će opstati!
V146y
L
KAKO PREPOZN A TI SUTRAŠNJEG FIRE R A Zabrinuti govor jednog psihijatra
Evo još jedne knjige koja zvoni na uzbunu: u dobu m asovnih m edija i masovne potrošnje, na svaki narod vrebaju Fireri! Dvadeseti vek razvio je krvav i skup metod za prepoznavanje Vođa Tamanitelja drugih i sopstvenih naroda. Fireri najpre - znam o to - kreću histeričnom hajkom na druge rase i klase, zatim u prvoj fazi osvojenja vlasti hapse nekoliko stotina hiljada najum nijih i najsavesnijih glava u svome narodu, pa onda, preostale moralne građane prem laćuju, da običnom čoveku sateraju strah u kosti, do u srž od kostiju. Tada sazivaju velike initinge m ržnje prema mrskim tuđinim a... i običan čovek se povinuje. Kako i neće kad ga firerovski jurišni odredi
i hauzmajstorke bu d no motre... O bičan čovek stiče fantomsko osećanje da ga Veliki Brat na svakom koraku motri svojim Svevidećim okom. O bičan čovek biva uvučen u T otalnu društvenu paranoju. Tad običan čovek, čovek sasvim zdravih m iroljubivih i tolerantnih nagona, postaje M ali čovek. Pod baražim a policijske, bezbednosne propagande, postao je samo podanik. Više nije ni otac, ni proizvodno biće. Firer ga vodi na klanicu. (U stvari ga ne vodi, nego ga šalje. Kad je, vraćajući se sa Istočnog fronta, Prvi Firer video kroz prozor svog Specijalnog Ajl-Cuga kom poziciju sa ranjenicim a, ovi ga prepoznaju pa m u m ašu patrljcima. Firer pocrveni od muke i naredi da se odm ah krene u „Vučju ja m u ”). Kad već prođe klanice (Staljingrad, Pol Potove masakre), i nekadašnji obični, a sad sm anjeni čovek, prepozna u firerima Tamanitelje... Ali tad je već sve kasno. Taj je metod prepoznavanja Tam anitelja naprosto m izeran!
Baš zato se tom Malom čoveku Vilhelm Rajh obratio Govorom koji držimo u rukama. Nije to učinio početkom tridesetih, ne 1933-će kad je Hitler pruzeo vlast. A preuzeo ju je zato što se demokratska opozicija raspala uz užasna, kratkovida međusobna optuživanja (al’ se sutrašnji Firer radovao!). Nije Rajh to činio ni 1934-te kad je
Staljin ubio Kirova, da bi roneći nad njegovim katafalkom krokođilske suze, počeo s prvim znatnim ubilačkim talasom masovnog hapšenja... RAJH JE OVAJ SVOJ GOVOR KOJIM NAS UPOZORAVA NA PONOVNE DOLASKE FIRERA, sročio godinu dana posle smrti onog prvog Firera, Hitlera. Ceo svet je likovao! Sećam se kakvo je olakšanje u srcima ljudi nastupilo krajem aprila 1945-te, kad je pao Berlin. Po stotinama hiljada sela i gradova dan i noć se pucalo u vazduh iz svili oružja. Milioni ljudi su zamišljali da će Fireru, masovnom ubici i potpaljivaču rata, biti izrečena kazna: staviće ga njegove žrtve u kavez i provodiće ga iz grada u selo, iz države u državu. “Pfuj, gade! Ovo ti je za ono!” Pljuvaće ga narod. Bilo je protiv Džingis Kana dvađesetog veka smišljano nešto timur-lenkovsko, nešto u duhu tradicija orijentalnih despotija! Već to je bio neki simptom da milijarde običnih ljudi ne znaju ni terapiju protiv f i r e r i z m a , a nekmoli njegove uzročnike. Da nijc on u tvojim ozlojcdenostima? Prvi firer je, dakle, mrtav, a jedan od najsmelijih izučavalaca čoveka i njgovih psiho-bioloških i duševno-kosmičkih energija, Vilhelm Rajh, neustrašivi mislilac, čovek koji se uzdigao nad
slobodnim misliocima Evrope, 1946. godine drži zabrinuti govor: „Slušaj pažljivo, mali čoveče”, Firer će se povampiriti, i to ne jedan, doći će ih čitava plejada... Ali ti ih nećeš prepoznati, jer će on doći kao koren trave iz ledine tvoje ozlojedene, zgrčene, opstipantne duše. On će govoriti tvoje odvratne reči koje upućuješ svojoj ženi kad osetiš da žudi za tobom, slučajno impotentnim baš tad. On će govoriti tvoje tiranske naredbe kojim hoćeš sopstveno dete da potčiniš i da ga pretvoriš u pretučeno pseto... umesto da ga uzmeš u zaštitničko, pokroviteljsko očinsko naručje. Novi firer će govoriti protiv tvojih uspešnih komšija i saradnika (ah, nije Vilhelm Rajh hteo da ponavlja prizore iz vremena dolaska Prvog Firera, kad su oružane bande NSDAP - nacionalsocijalističke-nemačke-radničke-partije - premlaćivali trgovčiće i bakale, razbijale izloge i u krvi na pločniku ostavljale „one koji nisu m i”, nije hteo da govori o upadima u stanove - kakav je bio famozni upad „jurišnika” u Frojdov stan u Berg Gase, nije hteo da nam ponavlja onaj rast terora i straha po gradovima, iz dana u dan, iz meseca u mesec. Mislio je Rajh da mi tu invaziju Nosoroga znam o isto onako dobro kao i Ežen Jonesko, tim pre što smo skoro svi tada živi kontinentalni (Evropljani, osim Švajcaraca i Švedana), sve to golim okoin videli. Rajh se ograničio u svom govoru na prikaz
same ljudske potke iz koje de novi Fireri pokuljati kao pacovi iz smradne kanalizacije. NOVI FIRERI ĆE IZN IĆ I IZ JEDNE OPASNE BOLESTI SVOJSTVENE LJUDIMA, IZ D U Š E V N E K U G E.
I)a st; ne oslobada on svoje odgovornosti? Ko su ti kužni Ijudi? Zna naš narod njih sasvim dobro. Njih je zarazila ne ona čuma pred kojom se mora prati posuđe, ne ona koja seje pacovske viruse puzanjem vaški, nego ih je zarazila učiteljica zla koja najpre i najradije nasrće na sebi najbliže. Rajhovska „duševna kuga” (ta koja nama samim rada Tamanitelja nas samih) precizno je opisana u delu dr Tihomira R. Đorđevića. Parafraziraću taj opis; umesto reči veštica, staviću reč ona; tj. psihička kuga: ,,0na, kako narod veruje, može tamaniti samo svoju rodbinu i prijatelje. Neprijateljima ne može ništa. Ona... u „Gorskoin vijencu” veli: ,,Z!a mrzlome činit ne možemo; a ko nam je mio ili svojta, trag po tragu njegov iskopamo”. Jedna narodna poslovica glasi: „Kud će (psihička kugaj, nego u svoj rod?”... ima vjerovanja da ona prvo svoj rod istraži, pa pa onda druge, i otuda je izreka: obrnuo se kao ona na svoj rod. Ona udi licima s kojima stoji 11 dobrim odnosima,
a vele da ne može onima s kojima je u omrazi.” 1) Duševna kuga je za Rajha inverzija životnih sila. Ona je izopačavanje ljuđskih odgovornosti u mržnju i progone. Prema sebi bliskima smo najodgovorniji, zato karakteri koji tu odgovornost ne mogu da podnesu, prelaze na kuženje do tamanjenja baš onih koje bi trebalo da uvažavaju. U intervjuu „Rajh govori o Frojdu” 1952., Rajli to opisuje ovako: „Neću da kažem da su bili prljavi, ali su bili licenieri, licemeri sto odsto... A to im je izazvalo rđavu savest. A rdava savest stvara, kao što dobro znamo, zlonamerno ponašanje.” B l a t i š n e k o g d r u g o g d a bi se o s l o b o d i o s v o j e o d g o v o r n o s t i . To je o n o št o z o v e m o P S I H I Č K A K U G A . 2) Totalitarizam, kako se ispoljio u dvadesetom veku bio je napad na sugrađane, juriš na vlastiti narod. Totalitarizam je poterao u logore mase stanovništva, jedan deo masovno je izbegao u emigraciju, ali za one dobroćudne privrženike zavičaju, stvorena je monstruozna izmišljotina „najblistavijeg” veka - unutrašnja emigracija. Ljudi su savili kičmu do zemlje i zaćutali. Strašna je bila ispovest jednog od najumnijih kineskih mislilaca (slobodnih mislilaca, naravno, ako je uopšte bio
mislilac morao je biti Freidenker): „Posle „kulturne revolucije” opstao sam jer sam išao samo na pecanje, i nigde drugde.” Sam s ribama! Unutrašnji emigrant.
Da li ti on govori: „Rođen si za smrt?" Rajh zna, da je posle te rigorozne selekcije svega što je m oralno aktivno, firerovski režim još uvek ostao sa m ilionim a običnih ljudi. Za Rajha je obični čovek Veliki čovek, produktivni i m ira željni staratelj o svom potomstvu, o srećnom narodu sutrašnjice. Njemu Rajh u svom Govoru kaže: (ti znaš to) - rođen si za život, a ne za smrt! Ali, da ponovimo: fireri koji će na običnog čoveka nasrnuti, pretvoriće ga u Malog čoveka. U zgrčenog, okoštalog, poplašenog i srpemnog da se uključi u totalitarnu diskvalifikaciju svojih sugrađana. Čoveku koji se iz svoje zgrčenosti, rigidnosti, ozlojeđenosti i bolne uvređenosti, pridružio jurišnim regimentama sutrašnjih firera, Rajh u svom govoru poručuje: „Zar ne progoniš nevenčanu m ajku gdegod je se dočepaš?” ,,Ti proždireš svoju sreću!” „Ubio si Isusa, Linkolna, Ratenaua!” „Proričem ti Iošu budućnost, jer ti preuzimaš vlast!”
Ovo poslednje, iluzija da je u totalitarizmu vlast data m alom čoveku, m ilionim a pojedinaca, a ne tiraninu, Fireru, vrhunac je lukavstva uma te nove tiranije XX veka, koja kao da će predi u X X I vek, u Treći m ilenijum . Ne znam koliko de ikoga pozitivno obodriti Rajhovo uveravanje svih nas da cemo doprineti čovečnosti, slobodi i demokratiji ako se oslonimo na svoju prirodnu genitalnost, da demo preduprediti rak ako ne grčimo segmente svog tela, da demo biti Velike Ličnosti ako kontrakcije svoje plazme otvorimo ka kosmičkoj energiji. A li u svim ovim sloganima vidim epohalni poziv na Dobro a protiv Zla, na čovečnost protiv banalnosti Zveri.
Pati li on od duševne opstipacijc? Zver se u firerizm u, totalitarizm u manje-više podm uklo, okideno svojim Frazetinama, ispoljava kad Fireri pređu na delo. N jih m etod otkriva. Ne toliko reči. Jer “oni im aju zaklete dušm ane koje m enjaju svakih deset godina”. Jer oni su perm anentni jurišnici. Niko sam ne m ože da reši strašnu zagonetku društvenog zla epohalnog kalibra. A li Rajh m u je bacio u lice - budućem firerizm u - jednu sjajnu psihijatrijsku dijagnozu: vi, kandidati za sutrašnje
tirane i njihove sluge, patite od DUŠEVNE OPSTIPACIJE. Šta to opstipanti zadržavaju u svojim mozgovima, Rajh ovom metaforom nije razjasnio, ali se da naslutiti odgovor.
Voli li on da bude gori čovek? Na kraju bih da bacim na Rajhovu opom enu protiv sutrašnjih firera jedan pogled iskosa: ,,Da li je već pre Rajha iko naslutio destruktivnu silu ozlojeđenosti i psihičke kužnosti zgrčenih, osvetoljubivih m izantropa?” M islim da je Niče naslutio stvar kad je u svom spisu „Ecce H om o” skrenuo pažn ju na potm ulo i sveobuhvatno osećanje r e s a n t i m a n a . Nemački filozof je namerno uzeo francusku reč, da njome označi jednu specijalnu uvređenost Ijudi. To nije ona laka, dnevna preosetljivost. To je neka ljubom orna osvetoljubivost, neka nova „omerta” političkih zverova u društvu m asovnih m edija i masovne potrošnje. M ogu li ja lično da uspatim od resantimana? Nažalost mogu. To naravno ne bi bio znak da sam postao bolji čovek, nego samo gori. Zato je osnovno pitanje današnjice i sutrašnjeg, m ožda i sasvim bliskog dana: hoćemo li se dati u
ruke kužnim karakterima koji žele da iz dana u dan budu sve gori i gori? Ja ne bih rekao: ,,čuj, mali čoveče”. Rekao bih nešto sasvim naivno - pokušaj da budeš dobar, i drž’ se dobrih ljudi.
Raša Popov 1) prema T.R. Đorđević „Veštica i vila u našeni narodiioni verovanju" SANU 1953. str 21. 2) „Reich Parla di Freud”, Sugar editore, Milano, 1970, str 114,115.
Vilhelm Rajh ČUJ, M A LI ČOVEČE! Izdavač Veran Matić Dizajn ŠKART Prelom i priprema Marko Rašeta Lektor Ljiljana Sim ić Štampa
STANDARD2 Tiraž: 1500 Radio B92 1997.
Objavljivanje ove knjige pomogao je
Fond za otvoreno društvo
