Vestine Gestalt Savetovanja i Psihoterapije Skills in gestalt therapy

Fil Džojs & Šarlot Sils

Veštine geštalt savetovanja i psihoterapije

P r e v o d:

Vesna Vukša

SADRŽAJ Strana Poglavlje 1 – Početak putovanja - pripreme...................................3 Poglavlje 2 – Fenomenologija i teorija polja.................................18 Poglavlje 3 – Svesnost......................................................................29 Poglavlje 4 – Uspostavljanje terapijskog odnosa..........................43 Poglavlje 5 – Procena i dijagnoza...................................................59 Poglavlje 6 – Razmatranje tretmana..............................................72 Poglavlje 7 – Jačanje podrške.........................................................83 Poglavlje 8 – Eksperimentisanje.....................................................98 Poglavlje 9 – Modifikacije kontakta.............................................113 Poglavlje 10 – Nezavršeni posao......................................................131 Poglavlje 11 – Transfer i kontratransfer........................................141 Poglavlje 12 - Telesni proces i regresija........................................156 Poglavlje 13 – Praktična pitanja....................................................168 Razvijanje ličnog stila..............................................168 Vremenski ograničeno savetovanje..........................169 Grupni rad.................................................................174 Rad na snovima........................................................178 Procena i upravljanje rizičnim situacijama...............183 Poglavlje 14 – Šire polje..................................................................190 Savetovanje u multikulturalnom društvu..................190 Moralne dileme.........................................................196 Spiritualnost..............................................................199 Poglavlje 15 – Kraj putovanja.......................................................203

2

1 - Početak putovanja – pripreme Smatramo da dobra geštalt praksa može biti opisana sledećim karakteristikama:  Fokus na iskustvu koje se odvija ovde-i-sada (primenom svesnosti,

fenomenologije i paradoksalnog principa promene)  Pružanje dijaloškog odnosa  Perspektiva teorije polja i holizma  Kreativan, eksperimentalan stav prema životu i terapijskom procesu. U ovoj knjizi ćemo se baviti istraživanjem ova četiri aspekta prakse. Međutim, odlučili smo da na samom početku pomenemo pitanja koja prethode svakoj vrsti savetovanja. Prvo poglavlje je prvenstveno namenjeno savetnicima ili psihoterapeutima koji su na obuci i obuhvata sledeće oblasti:  Pripremanje sebe i radnog prostora  Prvi susret sa klijentom  Beleške sa prve seanse  Objašnjenje kako funkcioniše geštalt terapija  Sklapanje ugovora  Odlučivanje za koga vaša praksa nije pogodna  Čuvanje zapisa sa seansi  Korišćenje formulara za vođenje beleški

Pripremanje sebe i radnog prostora Način na koji ste namestili i sredili svoj radni prostor preneće klijentu značajnu poruku. Vaš stil oblačenja i nivo njegove formalnosti takođe će delovati na utisak koji klijent stiče o vama i o savetovanju. Ovi detalji u značajnoj meri govore o vama kao terapeutu, a takođe odaju utisak o tome kako nameravate da se odnosite prema klijentu. Sveprisutna tema ove knjige jeste da je terapijsko iskustvo nešto što se ko-konstruiše – što znači da kako ste vi sa vašim klijentom uticaće na to kako je klijent sa vama i obrnuto.

3

Sugestija: Zamislite da ste klijent koji dolazi i vizualizujte sve prizore i zvuke koje doživljavate pre nego što stignete pred vrata. Uđite u svoj radni prostor kao da ste klijent, zapazite šta je to što vidite i kakvi su vam utisci. Zamislite da srećete sebe kao terapeuta. Kako se osećate? Šta mislite? Koje su vam reakcije?

Naravno da je podjednako bitan faktor i stepen vašeg prisustva u sadašnjem momentu, kao i vaša stvarna otvorenost i spremnost da slušate klijenta. Mnogi savetnici dolaze na posao preokupirani nekim svojim brigama, što ih sprečava da budu potpuno prisutni za klijenta. Dok neke od ovih reakcija mogu biti bitne za terapiju, neke od njih moraju da se ‘stave u zagradu’ – da se ostave po strani – kao nebitne. Bilo bi dobro da se smirite i uradite vežbu uzemljenja pre nego što klijent dođe.

Sugestija: Osetite težinu svog tela na stolici i stopala kako dodiruju pod. Postanite svesni svog disanja, zapazite da li je ubrzano ili usporeno. Postanite svesni svake napetosti u telu i proverite da li vaša energija slobodno teče ili je zakočena brigama o nečem što je prošlo ili što tek treba da nastupi. Da li pretežno osećate, imate senzacije ili razmišljate? Procenite koja je od vaših briga nebitna za nastupajuću seansu i nađite načina kako da je ostavite po strani. Pokušajte da imenujete ono što se dešava u vama i onda pustite. Fokusirajte se na prizore i zvuke u vašem okruženju, na vaš osećaj sebe. Uđite potpuno u sadašnji momenat, u ovaj jedinstveni trenutak u vremenu. Zatim: •

Proverite vaše beleške sa poslednje seanse i prisetite se aktuelne teme • Podsetite se onoga što je važno da imate na umu, na primer, da li je klijent preterano nervozan ili vrste odnosa u kome je sa vama • Setite se ideje ili namere koju imate za ovu seansu • Onda oslobodite svoj um od svega ovoga i još jednom uđite u sadašnji momenat kako bi bili spremni da dočekate klijenta.

4

Prvi susret sa klijentom Savetnik treba da obavi nekoliko značajnih zadataka, a među prvima je uspostavljanje veze i poverenja sa klijentom. Ovaj osnovni zadatak proučavaćemo u Poglavlju 4. Sada ćemo ukratko govoriti o ostalim zadacima vezanim za prvu seansu. Razmislite o tome šta će klijent videti i doživeti od časa kada uđe na ulazna vrata do časa kada sedne na stolicu. Razmislite o njegovim već formiranima očekivanjima. Možda ste prethodno obavili telefonski razgovor u kome je zakazan susret i već ste oboje stekli neke utiske jedno o drugom. Smatramo da je korisno da se klijentu naglasi da prva seansa predstavlja uzajamnu procenu koja omogućava da obe strane odluče o korisnosti terapije. Počnite tako što ćete klijenta pitati za dozvolu da zabeležite njegove biografske podatke kao što su godište, članovi porodice i dr. Naki smatraju da je uzimanje istorijskih podataka antiteza geštalt prakse, a da je istinski geštalt jednostavno istraživanje onoga ‘što jeste’. Ovu temu ćemo detaljno obrađivati kasnije u knjizi. Međutim, mi verujemo da je važno da terapeut zna kako da proceni predočeni problem i da razmotri da li će terapija koju nudi biti korisna za dotičnog klijenta ili će mu možda više odgovarati neki drugi terapijski pristup. Takođe je potrebno da budete u stanju da procenite efekte koje neke potencijalno jake i uznemiravajuće tehnike mogu imati na klijenta. Uzimanje istorijskih podataka je neophodan deo ove procene. U daljem tekstu daćemo primer inicijalnih upitnika. Upitnici 1 i 2 sadrže većinu važnih pitanja koja vam predlažemo da postavite klijenta pre nego što ga primite na terapiju. Oni će vam olakšati uzimanje klijentove istorije, ukazujući vam na sve oblasti za koje je bitno dobiti informacije. To su lični podaci, pregled važnih životnih događaja, psihijatrijska istorija itd. Ne zaboravite da je važno da ime, adresu i broj telefona klijenta držite odvojeno od drugih podataka.

5

INICIJALNI UPITNIK 1 Ime i prezime: Adresa: Telefon – mob: kuća: posao: Datum rođenja: Ime lekara ili drugih specijalista, adresa i telefon: Datum početnog intervjua: Upućen od:

(ovaj upitnik treba čuvati odvojeno od drugih beleški o klijentu)

_________________________________________________________________

6

INICIJALNI UPITNIK 2 Ime ili šifra:

Datum početka terapije:

Zanimanje:

Rasa/Kultura:

Bračno stanje:

Deca:

Roditelji: Braća/sestre: Medicinska/psihijatrijska istorija: Alkohol/Droga/Pokušaji samoubistva/Samo-povređivanje: Sadašnji nivo funkcionisanja i nivo stresa: Prethodna terapija/savetovanje: Sadašnje teme/problemi: Očekivanja i željeni rezultati terapije: Ugovor. Učestalost i trajanje:

Cena:

Proverite sa klijentom da li se slaže sa: 1) Ograničenjima principa poverljivosti u odnosu na a) superviziju, b) rizik po klijenta ili druge. 2) Periodom otkazivanja pre završetka terapije. 3) Uslovima vašeg otkazivanja ili njegovog propuštanje seansi. 4) Korišćenjem snimanog i pisanog materijala u profesionalne svrhe.

7

Potrebno je da odlučite o strukturi prve seanse, vodeći računa da obezbedite dovoljno vremena da klijent ispriča svoju priču i da se poveže sa vama, kao i da oboje odlučite da li bi bilo korisno da se i dalje viđate. Takođe je potrebno da klijenta upoznate sa uslovima poverljivosti i otkazivanja, etičkim kodeksom i dr. Dok su klijenti u fazi orijentacije u odnosu na vas i na situaciju, predlaganje neke vrste strukture seansi će verovatno kod mnogih od njih stvoriti osećaj sigurnosti i obuhvatanja. Možete reći nešto poput “Želeo/la bih da prvi deo našeg susreta provedemo tako što ću zapisati neke podatke o vama, a onda bih hteo/la da čujem zašto ste došli, a zatim bi možda desetak minuta pre kraja mogli da sumiramo i da napravimo plan za dalje. Da li je to u redu?” Za vreme seanse, osim sticanja opšteg utiska o klijentu, takođe ćete pokušavati da procenite da li je geštalt terapija pogodna za tu osobu. Obično se nude neke probne intervencije da se vidi kako klijent odgovara na ovaj određeni pristup, na primer:    

Primećujem da dišete ubrzano Kako se osećate dok mi pričate tu tešku priču? Da li mislite da ste vi imali nekog udela u toj situaciji? Ganula me je priča o vašoj prošlosti.

Posmatramo klijenta kako bi videli da li će ovaj pristup biti zanimljiv ili pogodan za njega. Ove probne intervencije omogućavaju nam da uvidimo da li klijent odgovara na naš poziv da postane svesniji, da prihvati odgovornost za svoj život ili kako reaguje na naše otvaranje. Očigledan opozicioni odgovor (na primer, ”Kakve veze ima to kako se ja osećam zbog ove provale, želim samo da zaboravim na to i budem srećan?”) je često prva pojava impasa i vodi u korisnu diskusiju o tome kako vi vidite da terapija može biti korisna za klijenta.

Objašnjenje kako funkcioniše geštalt terapija Mnogi klijenti dolaze na terapiju sa nerealnim očekivanjima i zahtevima. Mnogi će očekivati od vas da ih izlečite ili da im barem kažete šta da rade; neki će želeti da budete ekspert i prepustiće vam se, zauzimajući pasivnu poziciju. Ne samo da je etički da klijentima naznačite šta treba da očekuju, već i mnogi od njih žele da znaju šta geštalt terapija zapravo podrazumeva. Prilično je komplikovano da se to ukratko objasni i mogli biste da pripremite kratak tekst koji ćete im dati i u kome sumirate ono što smatrate da su osnove vašeg pristupa.

8

Sugestija: Zamislite da vas je klijent upravo pitao: „A šta je to geštalt savetovanje – i kako funkcioniše?“ Šta ćete odgovoriti i zašto? Sledi nekoliko primera koji mogu podstaći vaše razmišljanje: Geštalt terapeuti veruju da ljudi potencijalno imaju sve neophodne sposobnosti da reše svoje probleme i da se suoče sa teškoćama. Međutim, oni se ponekad zaglave i potrebna im je pomoć. Ja kao terapeut imam zadatak da vam pomognem da jasnije sagledate svoju situaciju, da saznate kako vi učestvujete u tome i da eksperimentišete sa pronalaženjem novih rešenja ili načina kako da se suočite sa teškoćom.  Geštalt je humanistička/egzistencijalna terapija, koja veruje da su ljudi rođeni sa resursima i sposobnošću da budu u dobrom kontaktu sa drugima i da vode zadovoljavajući, kreativan život. Međutim, često u toku detinjstva, a ponekad i kasnije, nešto prekine ovaj proces i osoba postane zaglavljena u fiksiranim obrascima i uverenjimaa o sebi. Geštalt ima za cilj da istražuje i otkrije kako su ovi obrasci još uvek aktivni i kako utiču na vaš sadašnji život. Ja se nadam da ću vam pomoći da pronađete novi i kreativniji način da razrešite probleme ili krize sa kojima se suočavate. 

Neki klijenti postanu razočarani i obeshrabre se. Odustaju, gubeći svesnost o svojim mogućnostima. Za mnoge, terapija je mesto na kome ih neko po prvi put sluša bez osude i pritiska. Ovo može stvoriti ’atmosferu medenog meseca’ što neće večno trajati! Klijent koji nije pripremljen za periode bolne zaglavljenosti može postati obeshrabren kada prođe početno uzbuđenje samo-otkrivanja. Stoga je važno da u uvodnom objašnjenju procesa terapije ukažete klijentu da će to putovanje verovatno podrazumevati napor, posvećenost, a ponekad i pojačanu neprijatnost.

Terapijski ugovor Iako je geštalt terapija uvek put u nepoznato, klijenti obično traže pomoć kad se nađu u psihološkom distresu i jasno žele određenu vrstu pomoći ili da nešto bude drugačije. Stoga je dobro imati neki dogovor u vezi opštih pravaca terapije, naročito što će vam to dati neke smernice u pogledu procene njene efikasnosti. Ovakav terapijski ugovor se ponekad naziva ‘labav’, u smislu da je to dogovor o procesu ili namerama, a ne ‘čvrst’ ugovor o jasno definisanom ishodu ili cilju. Na primer, na kraju prve seanse Džim se složio sa tim da želi da bolje razume zašto se

9

njegovi odnosi sa ženama uvek završe tako da ga one ostave. Ono što je implicitno jeste da on želi da ostvari bolje odnose sa drugima. Naravno da se pravac i svrha terapije neizbežno menjaju kako se pojavljuje novi materijal. Zato je ugovaranje zapravo tekući proces (ponekad i u okviru iste seanse), ”Kako bi želeli da iskoriste današnju seansu?” ili “Šta je značajno za vas upravo sada?” Osim toga, ugovor može i treba da se redovno obnavlja, na primer, svaka tri meseca, kako bi se proverilo da li se poštuju klijentovi ciljevi. Na primer: “Prošlo je deset nedelja od našeg prvog susreta. Rekli ste da bi želeli da razumete zašto su vaši odnosi bili neuspešni. Da li vam je sada nešto jasnije?” Administrativni ugovor Ono što će vam takođe biti potrebno jeste administrativni ugovor. To podrazumeva dogovor između vas i klijenta o ‘poslovnim’ detaljima kao što su termini, mesto, učestalost, cena, otkazivanje i ograničenje poverljivosti. Mnogi savetnici i terapeuti daju svojim klijentima odštampan administrativni ugovor kako bi njihov odnos bio jasan i kako bi izbegli mogućnost da novi uznemireni klijent zaboravi informacije koje su mu date. Naročito ako ste na obuci neophodno je da imate pismeni ugovor koji klijent potpisuje. Time dobijate dozvolu da snimate seanse, da diskutujete o klijentu na superviziji i da možda upotrebite materijal za pisanje studije slučaja. Dajemo vam primer jednog administrativnog ugovora: _________________________________________________________________ Informator Ime savetnika: Adresa: Telefon:

Kvalifikacije: Datum:

 Cena seanse u trajanju od 50 min iznosi.... Ovo je podložno izmenama u

zavisnosti od...  U slučaju otkazivanja seanse potrebno je da me obavestite unapred....Ukoliko otkazni rok bude kraći od dogovorenog, nastojaću da vam ponudim novi termin u toku iste nedalje. Ukoliko to nije moguće, onda će otkazana seansa biti naplaćena.  Ja vodim beleške o seansama. One se ne mogu identifikovati po imenu i čuvaju se na bezbednom mestu.  Postoji mogućnost da zatražim vašu dozvolu da snimam seanse, što mi omogućava da budem u toku sa onim što radimo. Ukoliko se slažete,

10

možete da se predomislite u bilo koje vreme i ja ću obrisati ono što je snimljeno.  Moj rad je u skladu sa Etičkim kodeksom ....Ukoliko želite, možete dobiti kopiju.  Seanse su potpuno poverljive osim u slučaju sledećih okolnosti: a) S vremena na vreme ja diskutujem o svom radu sa supervizorom. Ovo je standardna praksa i pomaže mi da radim sa vama. Moj supervizor se obavezuje istim Etičkim kodeksom kao i ja. b) Ako smatram da postoji opasnost da povredite sebe ili druge, uzimam pravo da prekršim poverljivost kako bi sprečili štetu. Međutim, ovo se dešava samo u ekstremnim okolnostima i uvek ću pokušati da razgovaram sa vama pre nego što preuzmem bilo koju akciju. c) Ako Sud zahteva od mene da pružim neki dokaz (npr. u krivičnom postupku)  U cilju dalje akreditacije i profesionalnog usavršavanja postoji mogućnost da podnesem na evaluaciju pismeni rad i snimljeni materijal o nekim seansama. U svakom ovakvom slučaju vaš identitet će biti zaštićen, a dotični materijal biće dostupan samo profesionalcima koji su obavezani istim Etičkim kodeksom.  Ako je naš rad duži od osam nedelja, preporučujem da otkazni rok bude najmanje tri nedelje, kako bi mogli da na odgovarajući način završimo. __________________________________________________________________ U nekom određenom setingu, na primer u oblasti primarne zaštite, broj seansi je jasno propisan. Klijentu je ponuđen paket od npr. 6, 12 ili 20 seansi. Tamo gde je dužina terapije neodređena, smatramo da je dobro da se predloži početni kratkotrajni ugovor o, recimo, 4 seanse kako bi omogućili klijentu da stekne predstavu o tome šta je geštalt terapija i da li će mu ona biti korisna ili ne. Takođe smatramo da ovo i nama daje šansu da bolje razumemo klijentovu situaciju i da na osnovu toga predvidimo koliko dugo je potrebno da bude u terapiji. Ukratko rečeno, korisno je imati ugovor radi usaglašavanja oko pravca terapije, što vam omogućava da ostvarite blisku saradnju sa klijentom. On predstavlja osnovu i dogovor za početak rada. On takođe definiše vaše granice i limite tako da klijent zna kada ste na raspolaganju, šta nudite, a šta ne nudite. Konačno, ugovor je polazište koje se uvek može dalje razmatrati. O cenama Ako radite u privatnoj praksi ili za agenciju koja očekuje da savetnik ugovori cenu, onda ćete biti u poziciji da morate napraviti jasan dogovor o ceni koju klijent 11

treba da plati. Savetnicima je obično ova tema neprijatna. Oni smatraju da je teško odrediti novčanu vrednost za ono što nude. Bilo bi korisno da pozovete svoje kolege i da se raspitate o prosečnoj ceni koja odgovara vašem nivou iskustva. Takođe je važno imati na umu da je naplata značajan deo terapijskog odnosa. To je klijentov deo nagodbe za koji dobija pravo na vašu zainteresovanost, posvećenost i stručnost. Bez ovoga, klijent bi mogao imati potrebu da vam se prilagođava ili da na neki način bude obziran prema vama (kao u običnom prijateljstvu). Ukoliko radite u agenciji gde se usluge ne naplaćuju, smatramo da je bitno da klijentu naglasite koliko će ‘plaćati’ u smislu svog vremena i posvećenosti procesu. U početnom telefonskom razgovoru ili intervjuu, recite koja je vaša uobičajena cena. Ako odlučite da želite ponuditi kliznu skalu ili određeni popust, možete na primer, reći ”Ako vam je cena problem, spreman/na sam da se dogovorimo. O tome možemo razgovarati kad se sretnemo”. Ili ”Ja imam kliznu skalu između...din i ... din. Ili ”Moja uobičajena cena je ...din., ali ponekad dajem popust i tada naplaćujem...din”. Kada sa klijentom razgovarate o tome, potrebno je da kriterijumi za nuđenje popusta budu jasni, kako se zbog toga posle ne bi osećali loše. Podizanje cena može biti problematično za savetnike. Možda biste želeli da povećate vašu cenu u skladu sa inflacijom, nekog određenog datuma jednom godišnje ili u odnosu na dalje usavršavanje. Ovo je potrebno uraditi oprezno, ali bez izvinjenja. Preporučujemo da klijente obavestite nekoliko meseci unapred i da obratite pažnju na njihovu reakciju. “Pre nego što započnemo današnju seansu, želeo/la bih da vas unapred obavestim da od 1. januara povećavam svoju cenu na... din. Kako će to uticati na vas?” Budite spremni da pregovarate sa klijentima koji već jedva plaćaju vašu sadašnju tarifu. Pitanje novca je pitanje kao i svako drugo i otvoriće neke korisne mogućnosti za terapijsko istraživanje. Pauze za vreme praznika i odmora Ukoliko je moguće još na početku obavestite vaše klijente o ovim pauzama. Ako je ugovor između vas otvoren, neće biti moguće da budete precizni u vezi termina. Kažite klijentu da ćete ga obavestiti nekoliko nedelja unapred u vezi ovih prekida rada. Kada do toga dođe, upitajte glasno da li separacija predstavlja problem za klijenta. Terapeutov odmor može biti vreme velikog stresa za dugoročne klijente, posebno za one koji se nalaze u fazi ranjivosti i zavisnosti od vas. Čak iako klijent ne izgleda zabrinuto, dobro je da napomenete koje su reakcije moguće. Uobičajene teme koje se javljaju jesu odbacivanje i zaboravljanje, da li ćete se vratiti ili ljutnja zato što vam je važniji sopstveni život od njegovog. Govorićemo još o ovome u Poglavlju 4.

12

Odlučivanje za koga vaša praksa nije pogodna Odlika kompetentnog terapeuta je da zna granice svojih sposobnosti. Važno je da imate jasnu ideju o tome ko je van opsega vaših sposobnosti, iskustva i stručnosti. To mogu biti osobe sa psihozama (bilo da su akutne ili u povlačenju) suicidalni i samo-destruktivni klijenti ili oni sa posebnim problemima kao što su poremećaji ishrane ili zavisnosti. Ovo je jedan od razloga za uzimanje biografskih podataka na početku terapije. Moguće je da ne želite da radite sa klijentima koji imaju slične teme kao i vi. Na primer, ako ste nedavno bili u žalosti ili trenutno radite na ličnoj temi zlostavljanja u detinjstvu, verovatno nećete želeti da viđate klijente sa ovim temama, sve dok ih sami ne proradite. Pitanje granice je takođe važno. Ne bi trebalo da na terapiju primate rođaka, prijatelja, možda ni prijatelje prijatelja, ukoliko želite da izbegnete problem granica ili sukob uloga ili interesa (ovo takođe obuhvata rođake ili bliske prijatelje aktuelnog klijenta). Razmislite da li je moguće da u svakodnevnom životu naiđete na klijenta ili na nekog člana njegove porodice. Viđanje klijenta ili nekoga iz njegovog kruga van terapijske sobe, može značiti da saznate nešto o njemu što vam nije rekao. Ovo takođe može učiniti da se on oseti izloženo i ugroženo. Ako smatrate da postoji mali ali prihvatljiv rizik da ga sretnete van terapije (npr. u supermarketu, crkvi ili na profesionalnoj konferenciji), možete se sa njim dogovoriti kako ćete se oboje ponašati tom prilikom. Odluka da ne radite sa klijentom U toku početnog susreta i procene možete zaključiti da ne želite da radite sa nekim klijentom. Ovo je nezgodna situacija za mnoge savetnike. Priznati da nemamo dovoljno kompetencija ili sposobnosti da uvek pomognemo svima, ne uklapa se lako u sliku o nama! Međutim, naravno da je neophodno da se izdignemo iznad naših omnipotentnih nagona i da razmotrimo šta je najbolje za klijenta i nas. Takođe je značajno da prilikom početnog intervjua (ili prvog telefonskog razgovora) ostavite dovoljno prostora za tu mogućnost. Možete reći da je seansa prilika da oboje odlučite koja vrsta pomoći mu je potrebna i da li ste vi prava osoba za to. Preporučujemo sledeće: ”Predlažem da se sretnemo radi početne konsultacije. To će nam biti šansa da se upoznamo. Da vidimo da li možemo zajedno da odlučimo šta

13

vam je potrebno u terapiji i da li sam ja prava osoba koja vam može pomoći.” Ne samo da je za nas teško da priznamo svoja ograničenja, već je takođe teško i za klijenta da čuje da ga neko odbija. Naročito što mnogi klijenti strahuju da su već previše teški ili poremećeni. Stoga je potrebno da pronađemo prave reči kojima pažljivo i obazrivo odbijamo klijenta. Generalno mogli biste reći nešto kao: ”Mislim da mi je jasno u čemu je problem o kome govorite i vidim koliko je to važno. Savetovanje svakako može biti korisno, ali mislim da ja nisam prava osoba koja vam to može ponuditi.” Možete zatim nastaviti govoreći da smatrate da mu je potreban neko ko je specijalizovan za njegov problem ili, što je manje uobičajeno, da imate ličnu temu ili pitanje granice što znači da niste pravi terapeut za njega. (Obično se ova seansa ne naplaćuje) Primeri: “Nivo stresa koji doživljavate je takav da smatram da u ovom trenutku savetovanje ne bi bilo od pomoći i ja bih preporučio da prvo vidite vašeg lekara i tražite njegovo mišljenje da vas uputi kod specijaliste.” ili ”Jedna od tema koje ste spomenuli me je lično pogodila. Ja sam takođe prošle godine izgubio/la dete (roditelja/partnera itd.) i moja osećanja su, naravno, još uvek krhka. Drago mi je da smo se sreli, ali za vas je bitno da imate terapeuta koji će biti više tu za vas, a ne obuzet sopstvenim temama. Mislim da bi bilo bolje da vas uputim nekom kolegi.” Ovim primerima upućujemo na nalaženje pogodnijeg terapeuta za klijenta. Gotovo da je uvek najbolje pokušati da klijenta uputite nekome, nego da ga jednostavno odbijete. Ovo znači da je naša odgovornost da budemo svesni postojanja drugih raspoloživih resursa, uključujući kolege specijaliste ili klinike, medicinsko i psihijatrijsko osoblje i dr.

14

Sugestija: Da bi se klijent osećao dobro sa tim što je upućen kod drugog, potrebno je i da se savetnik oseća dobro u vezi sa tim. Zamislite sebe da vas je terapeut uputio kod nekog drugog zato što se nije osećao kompetentno da vam pomogne. Koje su vaše reakcije i odgovori na to? Šta bi vam pomoglo da prihvatite tu odluku?

Čuvanje zapisa sa seansi Zapisi sa seansi su neophodni u etičkom i profesionalnom smislu, iako ne postoje pravila o tome koju vrstu beležaka treba da vodite. Ono što je važno jeste da one treba da vam budu korisne. Neki terapeuti smatraju da je dobro odvojeno voditi dve vrste beležaka. Formalne beleške obuhvataju sadržaj, teme, propuštene seanse, plaćanje itd. U stvari to su svi oni detalji kojih je klijent potpuno svestan i može da ih pročita bez iznenađenja. U retkim situacijama kada ovi podaci treba da se predoče sudu, potrebno je da se prezentuju kao istinski zapis istorije terapije. Drugu vrstu beležaka (neformalne ili lične) čine vaša privatna razmišljanja i impresije, kontratransfer itd. To mogu biti trenutni utisci, dijagnostičke spekulacije i moguće greške koje mislite da ste napravili. One se mogu koristiti kao teme na kojima možete raditi na superviziji. To je vaš lični dnevnik i niko ne bi smeo da ga vidi (mada načelno sud može zahtevati da vidi svaku zabelešku koja je relevantna za slučaj). Ovi podaci treba da budu uništeni na kraju terapije pre nego što na sigurno pohranite formalne beleške.

Sugestija: Zamislite da vam jedan od klijenata traži da vidi beleške na sledećem susretu. Možete li ih jednostavno pokazati bez ikakvog problema?

15

__________________________________________________________________ Podsetnik za vođenje formalnih beležaka Početna klijentova tema ili figura: Sadržaj terapije: Glavne teme: Dogovoreni budući fokus ili revizija: Cena:

Obaveštenje o odmoru ili otkazivanju:

__________________________________________________________________ __________________________________________________________________ Podsetnik za vođenje ličnog dnevnika Dijagnostičko mišljenje: Modifikacije kontakta/Impasi: Glavne intervencije ili strategije (eksperimenti, instrukcije, samo-otkrivanje): Opšta uspešnost intervencija: Transfer/Kontratransfer: Šta bih drugačije uradio/la: Da li je potrebno nešto preduzeti pre sledeće seanse: Supervizijska pitanja: Šta je važno za sledeću seansu: __________________________________________________________________ 16

Ovaj Podsetnik možete staviti u fasciklu u kojoj držite beleške sa seansi. Na kraju svake seanse možete ga pogledati kako bi se podsetili da li na nešto treba obratiti pažnju. Formalne beleške o klijentu potrebno je čuvati na sigurnom mestu i obeležiti ih šifrom ili imenom. Klijentovo ime i prezime, adresa i broj telefona trebalo bi da se drže na zasebnom mestu. Ovi podaci se čuvaju šest godina nakon završetka terapije, kako zbog zakona tako i zbog mogućnosti da se klijent vrati. Posle tog vremena, podaci se uništavaju. Trebalo bi da se dogovorite sa nekim kolegom da bude ’izvršilac’ u slučaju vaše bolesti ili smrti, čime bi se vaša praksa prekinula. Trebalo bi mu reći gde se nalaze podaci o vašim klijentima kako bi mogao uništiti stare podatke i kako bi pružio podršku postojećim klijentima i dalje ih uputio.

Rezime U ovom poglavlju dali smo prikaz zadataka koje geštalt savetnik treba ga izvrši u toku priprema za početak terapijskog rada. Pomenuli smo pitanje ugovora i značaj procene klijentove situacije kako bi bili u stanju da planiramo zajednički rad. Vratićemo se na ovu temu u Poglavljima 5 i 6. U međuvremenu, govorićemo o osnovnim stubovima geštalt prakse – fenomenologiji, teoriji polja, svesnosti i dijalogu.

17

2 – Fenomenologija i teorija polja Scena: Autori knjige su na pauzi, u restoranu. Šarlot: Fenomenologija je jedan izuzetno zanimljiv koncept, međutim kada treba da je opišem zvuči prilično teško i dosadno. Šta bi ti uradio da je oživiš? Fil: Pa, šta ti se sada dešava? Šta doživljavaš? Šarlot: (gleda po prostoriji) Primećujem tamo jednu belu sveću koja osvetljava sliku iza nje, tako da gotovo izgleda kao deo slike. Fil: I kako se osećaš? Šarlot: Zainteresovano i srećno. Fil: Dakle, posmatraš svoj svet i drago ti je što vidiš da su stvari u skladu jedna s drugom. Šarlot: (smeje se) To sam ja – zaista volim da vidim harmoniju. Fil: Kad ja pogledam tu sveću, primećujem da kaplje po stolu i pitam se da li bi trebalo nešto da uradim povodom toga. Dakle, tvoja fenenomenologija u ovom trenutku je da vidiš harmoniju oko sebe, a moja je da uočim probleme koje bi mogao rešiti. Uzgred, imaš mrvice na bluzi.

Fenomenološki metod istraživanja Fenomenološki pristup podrazumeva pokušaj da budemo što je moguće bliže klijentovom iskustvu, da ostanemo u trenutku ovde-i-sada, umesto da interpretiramo klijentovo ponašanje, da mu pomognemo da istražuje i postane svestan kako daje smisao svom svetu. Drugim rečima, ovaj pristup pomaže klijentu da sazna ’ko je on i kako je on to’. Fenomenološki metod je, u stvari, ne samo stav već i tehnika. On podrazumeva prilaženje klijentu otvorenog uma i sa iskrenom radoznalošću, gde ništa nije važno osim otkrivanja njegovog ličnog iskustva. Na ovaj način, usmerava se i izoštrava njegova svesnost o sopstvenim procesima i izborima koje čini. Fenomenološki metod je prvi uveo Husserl (1931) koristeći ga kao metod istraživanja prirode postojanja. Prihvaćen je u terapijskom kontekstu tako da je postao metod istraživanja klijentovog subjektivnog značenja i doživljaja sebe u svetu. Postoje tri glavne komponente. Prva je „stavljanje u zagradu“ (’bracketing’), pri čemu se terapeutova uverenja, pretpostavke i procene privremeno suspenduju da bi se ’kao po prvi put’ sagledao neki fenomen ili neka situacija. Druga je opisivanje (deskripcija), pri čemu se fenomen jednostavno opisuje u terminima onoga što je neposredno očigledno čulima. Treća je 18

horizontalizacija, pri čemu se svim aspektima fenomena daje potencijalno podjednaka važnost. Ovome dodajemo i četvrti element – aktivnu radoznalost - za koji verujemo da unosi živost u prethodne tri komponente.

’Stavljanje u zagradu’ (bracketing) Ovo je pokušaj da se identifikuju i priznaju pretpostavke, sudovi i stavovi koje savetnik neizbežno unosi u terapijski odnos. Kada savetnik nešto ’stavlja u zagradu’, on time pokušava da, što je moguće više, to ostavi po strani i da bude otvoren i prisutan za tog jedinstvenog klijenta u tom jedinstvenom trenutku. Verovatno ste imali priliku da neku poznatu osobu vidite iz različitog ugla (možda posle njenog dugog odsustva) i tada vam se činilo kao da je vidite po prvi put. Ovakvo iskustvo često prati osećaj svežine, poštovanja i začuđenosti u prisustvu te jedinstvene osobe koju ste ranije uzimali zdravo za gotovo. U praksi je, naravno, nemoguće da na ovaj način stvari dugoročno stavljate u zagradu i zaista bi bilo nemoguće da funkcionišemo bez pretpostavki i stavova. Ljudi su po svojoj prirodi skloni da stvarima daju smisao i ne bismo mogli da smisaono živimo ukoliko ne bi učili iz iskustva, donosili zaključke, pravili procene i formirali stavove. Međutim, ljudi su takođe skloni da postanu rigidni i stereotipni – da vide ono što očekuju da vide i da tako izgube osećaj za novinu i nove mogućnosti. Ne moramo puno da tragamo kako bismo videli posledice stereotipnih stavova prema boji kože, rasi, nacionalnosti ili mentalnim oboljenjima. ’Bracketing’, međutim, ne znači pokušaj da se oslobodimo prekoncepcija, stavova ili reakcija. To je pokušaj da budemo u vezi sa novinom u momentu ovde-i-sada i da izbegnemo opasnost od donošenja prenagljenih i prebrzih procena o značenju nekog klijentovog jedinstvenog iskustva.

Sugestija: Razmislite o sledećim izjavama: a) Džimova majka je upravo umrla od raka. b) Ketrin je unapređena na bolje plaćenu poziciju. c) Majls mi je rekao da je udario svoju sedmogodišnju ćerku. d) Keiko najavljuje da će stupiti u ugovoreni brak sa čovekom koga nikada nije srela. Zamislite da čujete svog klijenta kako izgovara ove rečenice. Koja je vaša neposredna reakcija, emocija ili procena kad čujete svaku izjavu? Čak i sa tako malo informacija možete videti kako brzo formirate mišljenje. Često smo iznenađeni kako isti događaj može biti uočen na različite načine. Žalost 19

koja može značiti olakšanje ili ljutnju pre nego tugu, naoko srećan događaj koji znači anksioznost za klijenta, zlostavljanje koje se opravdava kao neophodno ili iznenađujuće drugačiji kulturni odgovor na pojedini događaj.

Teško je opisati kako praktikovati ’bracketing’, ali korisno je da počnete od namernog stava da su vaša mišljenja i procene sumnjivi i da je potrebno da sačekate pre nego što donesete neki zaključak. Ako ništa drugo možete postati svesni svojih predrasuda, zadržite ih za sebe i budite spremni da ih promenite ili modifikujete u skladu sa novim dokazima. Možda će vam u ovome biti korisne vežbe uzemljenja i jednostavne svesnosti opisane u daljem tekstu. Primer: Džejms: Moja prijateljica Dženis nedavno mi je rekla da je trudna. (Savetnikova reakcija: Trenutno oseća oduševljenje pošto veruje da je roditeljstvo radost) Savetnikov odgovor: Kako se osećate u vezi sa tim? (Stavlja po strani svoje vrednosti i reakciju i traži informaciju o klijentovom stavu) Džejms: Zaista ne znam. Drago mi je zbog nje, naravno. Sav.odgovor: Zvučite pomalo nesigurno. Džejms: Da, valjda. To je novi život. Donošenje bebe na svet. (Sav.reakcija: Počinje da oseća neku vrstu negativne emocije) Sav.odgovor: Šta mislite o tome da Dženis ima dete? (Stavlja po strani osudu koja se pojavljuje i istražuje ono što je neizrečeno) Džejms: To je u redu. Ali me brine kako će ga podizati sama. I tako dalje. Stav ’stavljanja u zagradu’ je na izvestan način sličan istraživanju misterije. Pokušavate da date smisao nekoj određenoj situaciji, postavljate pitanja i otkrivate. „Kako se osećaš u vezi toga?“ ili „Šta to znači za tebe?“, „Koji smisao to ima?“, „Kako se to dogodilo?“ , ali bez očekivanja onoga što ćete otkriti (barem na početku). Trudite da dozvolite da se pojavi značenje situacije, a stav ’bracketing-a’ ili otvorenost je često najbolji način za to.

Sugestija: Zamislite klijenta koga viđate neko vreme. Opišite ga u terminima kategorija, na primer, njegovo zanimanje, pol, socio-ekonomski status, stil ličnosti, kako vas vidi, šta zaista treba da uradi da bi se doveo u red (!) itd. 20

(posvetite ovome minut, dva...) Sada sve to odbacite i zamislite da sedite ispred njega bez ijedne predrasude ili pokušaja davanja značenja. Šta zapažate u vezi njega? Kako sedi? Kakav mu je telesni stav? Kakva mu je kosa, boja kože, disanje? Kakav mu je izraz lica? Kakve vam se slike ili osećanja javljaju?

Deskripcija Druga veština koja je deo fenomenološkog istraživanja jeste deskripcija. Ovo podrazumeva biti svestan onoga što je neposredno očigledno i opisivati ono što se vidi. ’Stavljanjem u zagradu’ svojih pretpostavki i vrednosti, savetnik se ograničava na opisivanje onoga što primećuje (vidi, čuje, oseća itd.), što zapaža da klijent govori i što sam trenutno doživljava (bez interpretiranja). Tipične intervencije mogu biti: Primećujem da... (vam se disanje ubrzalo). Čini mi se ... (da kažete da je to veoma važno za vas). Izgledate... (potreseni). Svesna sam... (da ste stigli deset minuta kasnije). Potrebno je da savetnik bude u vezi sa onim što je neposredno uočljivo, sa klijentovim kontakt funkcijama (videti str. 33) i telesnim reakcijama. Čineći ovo, pojaviće se figura od interesa – klijentov telesni stav, boja glasa, tempo disanja, tema koja se ponavlja. Takođe je potrebno da savetnik obrati pažnju na svoju sopstvenu fenomenologiju, možda na neki emotivni odgovor, telesnu napetost ili gubitak interesovanja. Na ovaj način, on opisuje (ponekad naglas, ponekad ne) figure koje se pojavljuju i klijentovu temu. Ovakva aktivnost se takođe naziva ’tracking’ to jest, praćenje odvijanja pokreta fenomenološkog procesa tokom vremena.

Primer: Kes stiže sa zakašnjenjem, seda polako, spuštenog pogleda, gotovo da ne pomera telo i tiha je. Kako savetnik počinje da govori da joj je telo mirno, a 21

tišina snažna, ona postepeno počinje da diže pogled i kaže da je svesna koliko tuge nosi u sebi. Savetnik joj kaže da je svestan da primećuje sitne, nemirne pokrete njenih sklopljenih ruku. Kes postaje energizovanija i počinje da ispoljava svoju patnju. Kasnije, savetnik zapaža da se Kesin glas utišava i da ona ponovo postaje mirna. On deli svoja zapažanja i Kes kaže da se boji da ne postane previše rastrojena. Zadivljujuće je koliko ova tehnika može da bude snažna u pomaganju klijentu da dođe u dodir sa svojim iskustvom, kao i da otkrije šta ga sprečava u tome. Deskripcijom se pokazuje pažnja, podrška i interest za figuru koja se pojavljuje, a koja bi inače ostala neprimećena. Savetnik zatim takođe pomaže klijentu da pronađe sopstvena tumačenja, uverenja i značenja, kao i da posveti punu pažnju svojim osećanjima i iskustvu. Sledi nekoliko reči upozorenja. Često se dešava da ono što terapeut primećuje jesu fenomeni ili reakcije koji su van klijentove svesnosti. Neki klijenti mogu osetiti da su veoma izloženi, pa čak i posramljeni kada neko drugi zapaža njihove pokrete tela, tenzije, boju glasa, izbor reči i sl. Važno je da terapeut svoje komentare upućuje brižljivo i na način koji je relevantan. Klijent se ne sme osećati kao da je stavljen pod mikroskop. Vratićemo se ovome kasnije.

Horizontalizacija ili izjednačavanje Sve što se dešava potencijalno je jednako (horizontalno) ili značajno kao bilo šta drugo. Savetnik ne pretpostavlja bilo kakvu hijerarhiju važnosti u onome što vidi ili na šta odgovara. Pokret klijentovog tela može biti isto tako značajan kao i ono o čemu priča. Ovde se, naravno, radi o suptilnoj veštini. Bilo bi neprikladno da savetnik nespretno tumači klijentov proces kako bi skrenuo njegovu pažnju na nešto nebitno. Ipak, treba imati na umu Perlsove reči da je geštalt „terapija očiglednog“, kao i principe teorije polja. Horizontalizacija se prirodno ostvaruje ukoliko uspešno ’stavljamo u zagradu’ i svoje intervencije ograničavamo na opisivanje onoga ’što jeste’. Na ovaj način, verujemo da svojom izoštrenom percepcijom zapažamo i imenujemo moguće veze ili anomalije. Naravno da i ono što je u pozadini, što je odsutno ili nedostaje, može takođe imati podjednak značaj, kao u slučaju klijenta koji o predstojećem razvodu govori sa malo emocija. Primer: Savetnik: Primećujem da gledate kroz prozor dok pričate o svojoj ženi.

22

Klijent: Zaista!? Da, valjda. Mada ne mislim da je to bitno. Vidim vrh jednog visokog drveta na plaži, čini se jako daleko i to je na neki način umirujuće. Savetnik: Na koji način je umirujuće? Klijent: Ne želim da pričam o tome – mom braku. Ne želim da vam pričam i da to bude stvarno i da me vi gledate sa sažaljenjem. Osećam da sam - uh, znam da je to glupo - ljut na vas. Vi me navodite da pričam o tome. Vi me terate da vidim šta se zaista dešava, a ja to ne želim. Savetnik: Dakle osećate kao da vas ja navodim da pričate o tome. Da imam tu moć. I vi ste ljuti na mene i tako odoste na vrh drveta. Klijent: Tačno. Kao da ne možete dopreti do mene tamo gore, niko me ne može naterati da radim nešto. Savetnik: Čini li vam se to poznato? U ovom primeru, savetnik daje podjednak značaj fenomenu gledanja kroz prozor i sadržaju klijentovi reči, čime neočekivano omogućava da se pojavi dublje značenje.

Aktivna radoznalost „...jedan od osnovnih zahteva bavljenja terapijom jeste da smo u stanju da budemo fascinirani pacijentom“ (Polster, 1985;9) Iako nije formalni deo fenomenološkog metoda, smatramo da je aktivna radoznalost suštinski deo uloge geštalt savetnika koji se trudi da razume klijentov svet. Potrebno je da vas zanima kako neke situacije nastaju, kako klijent nalazi smisao u njima, kako se ovo uklapa sa onim i šta to znači u širem polju. Na ovaj način pomažete klijentu da istraži i razjasni sopstveno poimanje stvari. Potrebno je da jednostavno budete znatiželjni u vezi svega što klijent doživljava. Vaša radoznalost će vas često navesti da postavljate puno pitanja. Zlatno pravilo u vezi pitanja je da budete sigurni da su ona deo fenomenološkog istraživanja, a ne ispitivanja. Važno je da izbegnete da se klijent oseti kao da se na njega (neočekivano) sjurila španska inkvizicija. Ili kao da postoji tačan odgovor na koji želite da ga navedete. Izbegavajte zatvorena pitanja koja ograničavaju odgovore. Na primer, uporedite pitanja „Da li je to bilo teško?“, „Da li ste dobro spavali?“, „Da li ste bili tužni?“ sa alternativama kao što su „Kako je to bilo?“, „Kako ste spavali?“ ili „Kako ste se osećali?“. Takođe budite oprezni sa pitanjima „zašto“ koja mogu da zakoče ovu vrstu radoznalosti o kojoj govorimo. Obično pitanja „zašto“ pozivaju na promišljen odgovor ili racionalizaciju, a to često podrazumeva kritiku, na primer, „Zašto si zakasnila na terapiju?“. Bolje je da postavljanjem

23

otvorenih pitanja istražujete, kao na primer, „Kako se to dogodilo?“, „Kako je to kada kasniš?“ - ovo su pitanja o klijentovom procesu, a ne sadržaju. Takođe je korisno i ono što nazivamo „istraživanje mikro-procesa“. Pozovite klijenta da na trenutak obrati pažnju na svoje iskustvo kako bi postao svestan složenosti svog odgovora na nešto. Izbegavajte pitanja „zašto“, pa čak i „kako“ i koncentrišite se na „Šta se dešava upravo sada?“ ili „Šta se desilo baš tada?“ Primer: Savetnik: (članu grupe) Šta se desilo baš tada? Džordi je reagovao na ono što si pričao i ti si oborio pogled. Izgledao si kao da ti svašta prolazi kroz glavu. Onda si ga ljubazno upitao šta je mislio. Šta se dešavalo u tim sekundama između. Redž: Pa, on me je mnogo zapitkivao, i nisam mogao da ga pratim. Pre svega bio sam izgubljen. Savetnik: A šta se zatim desilo? Redž: Počeo sam da se osećam glupo. Savetnik: A onda? Redž: Onda sasm počeo da se ljutim na Džordija. Izgledalo je kao da me kritikuje - da mi govori da sam nesposoban. Savetnik: A onda? Redž: Rekao sam sebi da je on dobar momak... samo pokušava da mi pomogne. Tako sam pokušao da pričam sa njim, ali osećao sam grčenje u stomaku. Onda sam se zbunio i spustio pogled. Ovaj okvir istraživanja može biti koristan za sagledavanje onih momenata kada klijent iznenada promeni kurs i odgovori „Ne znam“ na vaše pitanje šta se desilo. Sugestijom „vratite se i pričajte mi o tom određenom momentu, sekundu po sekundu“, mogu se često otkriti važni procesi koji se dešavaju prebrzo da bi bili prepoznati. Drugo važno upozorenje je da od klijenta, osim ako nije dobro obučen u veštini „biti klijent“, ne možemo očekivati da shvati šta radimo, ukoliko mu to nije objašnjeno. Umesto da samo pitamo „Šta kaže vaše stopalo?“, bilo bi dobro da novog klijenta upoznamo sa svesnošću tela, na primer, na sledeći način: „Primetila sam da sve vreme dok pričate lupkate stopalom i pitam se da li to ukazuje na neku uznemirenost ili tenziju. Ako obratite pažnju na svoje stopalo, čega postajete svesni?“ Ovo ne samo da objašnjava kako radite i poziva na svesnost, već takođe omogućava održavanje veze sa onim o čemu klijent priča, tako da ne rizikujete da idete ni ispred njega ni iza njega. 24

Klinička primena Fenomenološki metod ima nekoliko konsekvenci. Prvo, klijenti često uvide da ih neko, možda po prvi put, sluša bez osuđivanja. Uzevši u obzir sveprisutnost samokritike i krivice kod mnogih klijenata, ovo može imati snažan isceljujući uticaj. Drugo, metod oblikuje i ističe jačanje svesnosti kod klijenta. Klijent se podstiče da ostane u sadašnjosti, u kontaktu sa svojim iskustvom, kao i da bude otvoren za nove relevantne mogućnosti. Treće, vi otkrivate, a što je još važnije i klijent otkriva, određene načine na koje konstruiše značenje svog iskustva i svoje teme. Ovo omogućava klijentu da otkrije i ponovo proceni svoju odgovornost u tome kako ko-kreira svoje probleme. Četvrto, metod nas uči da savetovanje postaje zajedničko istraživanje. Scena: Kasnije u restoranu... Šarlot: Dakle kako možemo opisati pokret od fenomenološkog istraživanja ka uočavanju obrazaca? Fil: Nastavi sa svojim istraživanjem. Šta sada doživljavaš? Šarlot: Ok, primećujem vatru, i slike - zaista mi se sviđaju slike - tu je stari bakrorez Nelsona na palubi broda, taj slatki pas...I uživam u razgovoru sa tobom, u vinu, u ovoj hrani i u tome što sam ovde...i primećujem da me grize savest što nismo pozvali Džoa da krene sa nama. Nadam se da se neće naljutiti. Fil: Dakle ti uživaš u onome što doživljavaš ovde i sada, onda to prekidaš brigom o prošlosti i budućnosti. Da li je to tvoj obrazac? Šarlot: Da...valjda. Ali pažnju mi je privukla neka unutrašnja uznemirenost. Fil: Zamisli da ostaneš u sadašnjosti čak i sa tim osećanjem. Šarlot: Onda pretpostavljam da bi to osećanje značilo da sam srećna u ovom času, ali šta se može desiti posle? To neće potrajati. Nešto može krenuti naopako. Fil: Dakle, umesto da ostaneš sa onim što se dešava u nepredvidljivom, egzistencijalnom svetu, ti biraš da brineš o nečemu što si učinila u prošlosti. Da li ti je poznat taj obrazac? Šarlot: U redu, pametnjakoviću. Jedi tu hranu. Studenti često pitaju koje aspekte klijentove fenomenologije treba da posmatraju ili u vezi čega treba da budu radoznali. Šta tačno treba da prate – pokrete tela, teme koje se pojavljuju, uverenja ili emocije? Važno je da sebi dozvolite da eksperimentišete. U znatnoj meri pratite ono što vas interesuje, iako ćete sa

25

iskustvom dobijati feedback o svojoj efikasnosti, te će vaša veština vremenom postajati više rafinirana. Štaviše, bilo bi naivno tvrditi da, do izvesne mere, na vašu pažnju neće uticati vaša uloga terapeuta i ugovor koji imate sa klijentom. Prirodno je da budete zainteresovani za ono što se čini relevantnim za sadašnji problem i što nedostaje. Međutim, kasnije ćete više obraćati pažnju na fenomene ’bliskog iskustva’ (ono što je neposredno očigledno ili doživljeno), a ne na ’daleko iskustvo’ (ono o čemu klijent priča ili što izlaže). U jednom momentu, imaćete dovoljno sakupljenih podataka ili informacija za formiranje hipoteze o prirodi određene klijentove figure koja se pojavljuje, o temi ili problemu i o mogućim intervencijama koje bi bile korisne. Vaše razumevanje će sada biti zasnovano na vašem neposrednom iskustvu, biće proveravano i istraživano u partnerstvu sa klijentom, a ne kroz teorije ili spekulacije. Tada možete izabrati da se udaljite od fenomenološkog metoda i da nešto predložite ili da direktno intervenišete kako bi olakšali proces, posebno ako je klijent zaglavljen. Ovo je suptilno i fundamentalno pitanje za savetnika i u određenom smislu predstavlja ključni faktor u geštalt savetovanju. Na kojoj tački klijentovog tekućeg procesa treba intervenisati? Ne postoji jednostavan odgovor osim učenja iz iskustva i eksperimenta, kao i česte primene osnovnog fenomenološkog metoda, kako bi istražili efekte i posledice vaših intervencija.

Teorija polja Perspektiva teorije polja je temelj svega o čemu smo prethodno govorili. Tri oblasti fenomenološkog istraživanja: unutrašnji svet klijenta, spoljašnji svet ili okruženje (uključujući i savetnika) i neprestano promenljivi odnosi između njih, mogli bi se nazvati opšti kontekst ili ’polje’. Sa ovog stanovišta osoba nikada nije nezavisna ili izolovana (iako neko može da smatra da je upravo takva situacija), već je uvek u kontaktu i povezana sa svim drugim u veoma stvarnom smislu. U kliničkom setingu, klijent se uvek posmatra kao holistička kombinacija psiholoških i fizičkih faktora u određenom kontekstu. Stoga je svaka figura od interesa koja se pojavljuje potpuno kontekstualno zavisna u pogledu svog značenja. Na primer, razmislite o različitom značenju zvona na ulaznim vratima a) kada očekujete prijatelja, b) kada očekujete klijenta, c) kada čekate naručenu picu d) kada je tri ujutro. Dok termin ’polje’ u tehničkom smislu znači sve – svaki objekat, situacija i odnos u (poznatom!) univerzumu, u kliničkoj praksi njegovo značenje je više ograničeno, u zavisnosti od toga šta vi i klijent mislite da su značajni uticaji polja u pojedinim okolnostima. U praksi se koriste dve vrste fokusa. Prvi je ’iskustveno polje’. Pod ovim podrazumevamo polje nečije svesnosti. To je metafora za način

26

kako ljudi organizuju svoje iskustvo. To je njihova ’realnost’ ili fenomenološko polje i ono je jedinstveno za njih. Drugi fokus je aktuelno ili ’šire polje’, veći kontekst u kome postojimo, uključujući fizički svet objekata. Ovo takođe obuhvata i ono što nije u neposrednoj svesnosti, kao i sve skrivene mogućnosti i potencijale samo-izražavanja. Sve ovo predstavlja izazov za savetnika. On mora da razvija naviku održavanja fleksibilnog fokusa klijentove situacije, što podrazumeva stalno kretanje između uže i šire perspektive polja. Ovo znači prebacivanje (’šaltovanje’) pažnje napred i nazad, od klijentove neposredne figure ka pozadini, od klijentovog iskustvenog polja ka širem polju – stalno ostajući otvoren za veze i uticaje. Sugestija: Uzmite veliki list papira i u sredini napišite svoje ime (ili ime klijenta koga pokušavate da razumete). Onda nacrtajte tri ili četiri koncentrična kruga oko centralne figure. U prvom krugu nacrtajte neki oblik, znak ili ga obojite tako da to predstavlja vašu (ili klijentovu) porodicu, sadašnju i primarnu. Zatim u sledećem krugu uradite isto za prijatelje, kolege i druge važne ljude, aktivnosti i interesovanja. U sledećem krugu prikažite svoju kulturu, rasu ili religiju, a u poslednjem zemlju, okruženje ili globalni kontekst. Sada se vratite i predstavite druge uticaje koje smatrate bitnim. Odmaknite se i pogledajte crtež da shvatite kakav smisao ima ovo polje uticaja koje ste nacrtali. Ako ste izabrali klijenta za ovu vežbu, vidite da li ste nacrtali sliku u skladu sa onim što je klijent istakao o svom životu ili što vi mislite da su važni uticaji. Ovo je kratak prikaz nekih uslova u polju koje smatrate važnim u ovom momentu. Vremenom će se ova slika promeniti i naravno, ona ne predstavlja uticaje u polju koji su skriveni ili nesvesni. Iz perspektive teorije polja klijent uvek aktivno organizuje svoje polje, kako u pogledu tekućih potreba tako i u pogledu njegovih ranijih ili istorijskih konfiguracija polja, njegovih fiksiranih geštalta ili nezavršenih poslova iz prošlosti. Potrebno je da savetnik razume kako klijent to radi, koje značenje daje, koje fiksirane ili fleksibilne obrasce koristi za ostvarenje kontakta i koji su to uticaji ili mogućnosti u širem polju kojih klijent nije svestan. U početnim stadijumima terapije rad se svodi na to da klijent postane svestan činjenice da on uvek organizuje ili interpretira svoje polje, čime uspešno ko-kreira svoje iskustvo. Ovo naravno znači da on može svoje polje organizovati ili interpretirati drugačije (sa pravom podrškom).

Zaključak 27

Fenomenološki pristup i istraživanje subjektivnog sveta klijenta činiće veći deo svake seanse. Može se koristiti u radu na bilo kojoj novoj temi. To je primarna tehnika za proširivanje svesnosti, za produbljivanje iskustva, za razumevanje kako klijent konstruiše svoj svet, za proučavanje značenja, izbora i implikacija. Primena fenomenološkog metoda je način razumevanja klijenta, kao i poziv na pokret u ovde i sada.

3 - Svesnost

28

Svesnost je kao odsjaj uglja, koji nastaje njegovim sopstvenim sagorevanjem; ono što se dobija introspekcijom jeste kao svetlost koja se odbija od predmeta na koga je uperena baterijska lampa. (Perls et al., 1989 /1951/:75). Proširivanje i podsticanje pune i nesputane svesnosti je kamen temeljac geštalt terapije. Međutim, postoji mnogo različitih značenja pojma ’svesnost’. Ponekad se koristi u negativnom smislu kada govorimo o ’samo-svesti’ (kod postiđenosti) ili o interpretaciji (kod preteranog samo-analiziranja). Ovakva značenja promašuju poentu, zato što u geštaltu svesnost nema veze sa mišljenjem, reflektovanjem ili samo-posmatranjem. Svesnost je oblik iskustva koje bi se u širem smislu moglo definisati kao biti u dodiru sa sopstvenim postojanjem, sa onim što jeste... osoba koja je svesna zna šta radi, kako to radi, da ima mogućnosti i da bira da bude to što jeste (Yontef, 1993: 144-5) U krajnjem slučaju, svesnost je neverbalni osećaj ili znanje o onome što se dešava ovde i sada. U svojoj osnovi ona je pozitivan, suštinski kvalitet celokupnog zdravog življenja. Ona je energija za asimilaciju i rast na granici kontakta, za samo-spoznaju, izbor i kreativnost. Jedan od načina za razumevanje svesnosti jeste da je posmatramo kao kontinuum. Na jednom kraju nalazi se spavanje; naše telo diše, reguliše svoje vitalne funkcije i spremno je da se probudi na opasnost. U ovom slučaju, svesnost je minimalna i automatska. Na drugom kraju ovog kontinuuma nalazi se puna samo-svesnost (ponekad nazvana pun kontakt ili vrhunsko iskustvo). Osećamo se potpuno živi, izrazito svesni momenta u kome smo, sa osećajem povezanosti, spontanosti i slobode. Kretanje duž ovog kontinuuma menjaće se iz dana u dan, iz časa u čas – iskustvo je ponekad dosadno i rutinsko, a ponekad novo i izazovno. Često nam se čini da malo dete živi u svetu bezgranične svesnosti i entuzijazma i da poseduje živost i spontanost, koje često izgubi kad poraste. Ovaj gubitak ’novine’ se uglavnom dešava usled fiksiranih geštalta koji ograničavaju svesnost i usled uticaja razmišljanja i sećanja u vezi prošlosti ili anticipacija budućnosti. Ako sam potpuno zaokupljen zadatkom ili razmišljanjem i nesvestan sebe, onda sam van kontakta sa sredinom i samim sobom. Međutim, ako postanem svestan, čak iako nastavim svoj tok misli, situacija se neznatno promenila. Ja sam svestan sada da razmišljam o onda. Moglo bi se reći da je svesnost svest o mom postojanju, ovde, sada, u ovom telu. Jedan od aksioma geštalta jeste da kad odrastemo možemo ponovo povratiti to iskustvo neposrednosti i, na razne načine, buđenje ili jačanje svesnosti je uvek osnovni zadatak geštalt savetovanja i terapije.

29

Važno je da zapamtimo da je svesnost i znanje i bivanje. Ako klijentu predložim da obrati pažnju na disanje, ja mu time govorim da on i ’zna’ da diše i da iz časa u čas ima ’doživljaj’ disanja. Upravo to neprekidno iskustvo svesnosti može biti vrlo isceljujuće u savetovanju. Zadatak savetnika je da zatim istakne ili identifikuje načine na koje klijent prekida, ograničava ili gubi svesnost vitalnih aspekata svog samo-funkcionisanja. Ograničavanje ili blokiranje svesnosti često se manifestuje kao nedostatak energije i vitalnosti ili rigidnost u odgovaranju. Ponovno obnavljanje zdravog self-procesa nastupa kada se osvesti neko ponašanje ili stav, te se ponovo neposredno doživi. Konačno, svesnost je neiscrpno sredstvo koje nam omogućava da budemo u toku sa sobom. To je neprekidan proces, stalno na raspolaganju, za razliku od nekog izuzetnog ili sporadičanog prosvetljenja – kao što je uvid – koji se dešava samo u posebnim momentima ili u posebnim uslovima. Svesnost je uvek tu kao ponornica, spremna da izbije i da nas napoji kad nam je potrebno osvežavajuće i živototvorno iskustvo. Osim toga, usmerenost na svesnost drži nas zaokupljenim sadašnjom situacijom, čime se povećava značaj terapijskih iskustava, kao i iskustava u svakodnevnom životu. (Polster & Polster, 1974:211) Dakle, jedan od najvažnijih zadataka geštalt terapeuta jeste povećanje svesnosti klijenta – svesnosti o onome šta oseća i misli, kako se ponaša, šta se dešava u njegovom telu i informacijama o njegovim čulima; svesnosti o tome kako ulazi u kontakt – o njegovim odnosima sa drugim ljudima, o njegovom uticaju na sredinu i njenom uticaju na njega.

Istraživanje svesnosti Jednostavan i kako se čini, možda najočigledniji i prirodan način proširivanja svesnosti jeste da klijent ispriča svoju priču nekome ko ga sluša sa punom svesnošću. Kada namerno fokusirate svoju svesnost, vi onda ’obraćate pažnju’ i upravo je ta usmerena svesnost glavna terapijska aktivnost geštalt savetnika. Pažnju možemo usmeriti usko na određeni aspekt funkcionisanja (npr. na disanje ili na napetost u nekom delu tela) ili je možemo usmeriti široko, kako bi videli celovitu sliku (npr. obraćanje pažnje na način kako se odnosimo prema drugima). Shvatajući ozbiljno misli i osećanja našeg klijenta, sa punom pažnjom, mi ga pozivamo da učini isto. Reflektovanjem klijentu ono što čujemo, pitajući ga kako se oseća, zajedničkim istraživanjem njegovog sistema verovanja, mi ga pozivamo da sluša sebe, kao i da bude potpuno svestan svog iskustva i načina na koji daje

30

smisao svetu. Održavanjem ’horizontalnog’ stava i obraćanjem pažnje na celo polje možemo pomoći klijentu da izrazi sve svoje aspekte, uključujući i ono što po navici izbegava ili propušta. U najopštijem smislu, savetnik nastoji da podstakne: • • •

Ostajanje u ovde i sada Izoštravanje i proširenje svesnosti o tekućem iskustvu Usmeravanje ili fokusiranje svesnosti na ono što se minimalizira ili izbegava Razmotrite sledeće intervencije savetnika: Obrati pažnju na disanje... Možeš li da osetiš šta upravo sada osećaš... Da li si svestan o čemu razmišljaš... Kog dela tela nisi svestan? Primećujem da ti je telo postalo napeto, a disanje plitko. Svrha ovih intervencija je da klijent postane svestan onoga što je van njegove svesnosti. One nemaju za cilj da promene klijentovo iskustvo, već da obnove ili pojačaju holističku svesnost ovde-i-sada. Takođe je važno shvatiti da bez iskrene savetnikove zainteresovanosti, intervencije mogu postati suvoparne i mehaničke. U suštini, one bi trebalo da budu zasnovane na aktivnoj, stalnoj radoznalosti. Primer: Ben: Nisam siguran o čemu ću pričati ove nedelje (izgleda uznemireno) Terapeut: Sačekajte malo da vidite čega ste svesni sad kad sedite ovde sa mnom. Ben: Ničega nisam svestan. Tzerapeut: Kako se sada osećate? Ben: Prazno. (tišina) Terapeut: Možete li mi opisati vaše „prazno“. Ben: Kao da sam napet i ne znam šta da radim. Terapeut: Kako znate da ste napeti? Ben: Ramena su mi stegnuta i osećam se neprijatno. Terapeut: Neprijatno? 31

Ben: Da. (tišina) Terapeut: Zanima me kako doživljavate tu neprijatnost. Ben: Osećam se nekako postiđeno. Teraput: I šta se onda dešava? Ben: Plašim se da ćete me kritikovati. Na ovaj način Ben počinje da usmerava svoju pažnju na telesni proces, postaje svestan svoje uznemirenosti u odnosu sa terapeutom i identifikuje svoj strah od kritike koji ga ometa u kontaktu.

Zone svesnosti Sada ćemo razmotriti ono što je Perls (1969) nazvao tri zone svesnosti. To su unutrašnja zona, spoljašnja zona i središnja zona. Nedostatak ove konceptualizacije je u tome što se njome rizikuje stvaranje utiska lažne podele između unutrašnjeg i spoljašnjeg iskustva. Svesnost je uvek holistička. Međutim, u metaforičkom smislu ove zone mogu biti vrlo korisne i kao sredstvo procene za terapeuta i kao način da se klijentu pomogne da postane svestan svih svojih aspekata. Proučićemo svaku zonu kako bi odredili njihov značaj. Unutrašnja zona Unutrašnja zona svesnosti odnosi se na unutrašnji svet klijenta, često nevidljiv za savetnika. On obuhvata takve subjektivne fenomene kao što su visceralne senzacije, mišićna napetost ili opuštenost, otkucaji srca i disanje, kao i onu mešavinu telesnih senzacija i osećaja koji su poznati kao telesno-afektivna stanja. U unutrašnju zonu se takođe mogu uvrstiti i emocije (iako one na izvestan način mogu biti deo središnje zone). Najočigledniji načini širenja svesnosti o unutrašnjoj zoni jeste da klijentu skrenemo pažnju na telo i senzacije. Ovo možemo učiniti pitanjem „Kako se sada osećaš?“, „Šta sada doživljavaš?“ Ili komentarima onoga što zapažamo, kao npr. “Primećujem da ti je disanje plitko“, „Obrati pažnju na napetost u nožnim mišićima.“

Sugestija: Ako vam se čini da je klijent van dodira sa unutrašnjom zonom, možete mu predložiti sledeću vežbu: „Zamisli svoju svesnost kao svetiljku, koja se po tvojoj komandi, kreće lagano kroz tvoje telo. Obrati pažnju na svoja stopala, jedno po jedno (N.B. savetnik 32

zastaje 5-10 sekundi)... na noge (pauza 5-10 sek)... leđa... ramena... genitalije... stomak... grudi.. .ruke... šake... vrat... glavu...oči...lice...usta... Obrati pažnju na oblasti koje su napete, a koje su opuštene. Obrati pažnju na druge senzacije koje doživljavaš u svom telu. Koje emocije zapažaš? Gde su smeštene? Ako ne osećaš ništa ili vrlo malo, ostani sa tom svesnošću, produbi je i ponovi ovo istraživanje. Spoljašnja zona Ovo podrazumeva svesnost o kontaktu sa spoljašnjim svetom. To uključuje naše celokupno ponašanje, govor i aktivnost. Ova zona obuhvata korišćenje onoga što nazivamo kontakt funkcije (gledanje, slušanje, govor, ukus, dodir, miris i pokret), što podrazumeva sve načine na koje primamo ili kontaktiramo svet. Ako obratimo pažnju na naše kontakt funkcije, možemo se izveštiti u svesnosti sadašnjeg trenutka, u zapažanju boja, oblika, zvukova, tekstura i dr. Svet oko nas postaje bogatiji i vibrantniji na način koji može preobraziti naše iskustvo. Međutim, postoji još jedan razlog za fokusiranje na spoljašnju zonu. Da bi bili svesni naših izbora i da bi promenili način našeg ponašanja, da bi možda dobili drugačije odgovore od drugih ljudi, treba da postanemo svesni šta radimo i posledica koje to ima na druge i na nas. Potrebno je da postanemo vešti u zapažanju onoga što se dešava oko nas. Da ponovimo, najjednostavniji način proširivanja klijentove svesnosti o njegovoj spoljašnjoj zoni jeste da mu se skrene pažnja na njegove aktivnosti, pokrete ili ponašanje u sredini i u odnosu na stimuluse spoljašnjeg sveta. „Budi svestan sveta oko sebe, šta zapažaš?“, „Šta čuješ?“, „Mogu li ti dati feedback o tome kakav si ti sa mnom?“ itd. Sugestija: Klijentu možete predložiti sledeću vežbu: Usmeri svetiljku svoje svesnosti van svog tela. Ne žuri. Šta možeš da vidiš, čuješ, osetiš? Šta osećaš u vezi kontakta sa svetom oko sebe? Stolica na kojoj sediš, dodir odeće na tvom telu. Pogledaj okolo i vidi koliko boja i oblika možeš da otkriješ. Kakve zvuke čuješ? Budi svestan svoje udaljenosti od mene, šta zapažaš u vezi mene? Itd. Središnja zona Središnja zona se sastoji od naših misli, sećanja, fantazija i anticipacija. Ona obuhvata sve načine kojima dajemo značenje unutrašnjim i spoljašnjim stimulusima. Ukratko, ova zona je medijator ili pregovarač između unutrašnjeg i

33

spoljašnjeg. Jedan od njenih glavnih funkcija je organizacija našeg iskustva kako bi došli do kognitivnog i emocionalnog razumevanja. Druga funkcija je predviđanje, planiranje, zamišljanje, stvaranje i pravljenje izbora. U središnju zonu spadaju uverenja i sećanja. Ona je stoga i glavni uzrok naših problema i teškoća, jer neizbežno sadrži naša samo-ograničavajuća uverenja, fiksirane načine shvatanja sveta, kao i tendenciju da sadašnjost ispunjavamo mislima o prošlosti ili budućnosti. U središnjoj zoni mi takođe etiketiramo naša iskustva što neizbežno određuje kako se osećamo u vezi njih. Povećavanje svesnosti o središnjoj zoni je možda najsuptilnije. Važno je da ne pretpostavljamo šta neka osoba misli ili zamišlja. Stoga možemo pitati „Šta sebi kažeš o onome što se desilo?“, „Kakav smisao daješ tome?“, „Kad bi to bila istina, šta bi to značilo za tebe?“, „Šta misliš o tome ili šta zamišljaš ili šta fantaziraš ili čemu se nadaš?“ Ili mogli bismo reći „To zvuči kao da kažeš da to nije u redu raditi“. Sugestija: Možete predložiti klijentu da reflektuje o prethodnoj vežbi svesnosti (ili bilo kojoj intervenciji). Šta misliš o tome? Šta ti je značilo što sam te pitao/la da 'omirišeš' svoje okruženje? Koje još reakcije imaš? Sada počni da se namerno krećeš napred-nazad, iz jedne u drugu zonu. Učini to lagano tako da zaista sebi dozvoliš da budeš svestan onoga što osećaš, misliš, vidiš, zamišljaš i sl. Ponovo obrati pažnju na ono što se događa u tvom telu – šta radiš sa tim? Kako se osećaš? Šta misliš šta to može značiti? Šta zapažaš oko sebe – kako odgovaraš na to? U svakodnevnom životu zdrava osoba se stalno kreće (’šaltuje’) napred-nazad između zona. Kada svesnost u određenoj zoni postane preterana, posledica je neuravnoteženo funkcionisanje, sa ponekad prilično problematičnim rezultatima. Primer: Moli je bila preterano fokusirana na spoljašnji svet i na to šta drugi misle; desenzitizovala je sopstvena osećanja i rasuđivanje. U terapiji je izjavila da nikad nije znala šta da radi ili čak šta želi i da se oslanjala na druge da odlučuju umesto nje (dominantna spoljašnja zona). Hari je neprekidno bio u stanju zabrinutosti i opsednutosti životom (dominantna središnja zona), dok je Deana bila preterano svesna svojih telesno-afektivnih stanja, gotovo isključujući sve drugo, što je često vodilo u neobjašnjivu paniku koju je bila nesposobna da kontroliše (dominantna unutrašnja zona). 34

Relaciona svesnost Način na koji se terapeut i klijent odnose jedno prema drugom takođe postaje značajno sredstvo istraživanja sve tri zone svesnosti. Klijent iz trenutka u trenutak odgovora na terapeuta i time pokazuje kako je svestan, kao i načine na koje nije svestan. Najvažnije oruđe terapeuta je on sam – njegov odgovor na klijenta i njegova sopstvena svesnost ovde-i-sada. Terapeut ne pokušava da objasni ili da interpretira, već koristi svoju prisutnost i veštine opservacije u korist klijenta. Terapeut odgovara sopstvenim reakcijama, komentarišući način na koji je klijent u terapijskoj sobi, njegov proces, oblasti koje izbegava ili minimalizira i protivurečnosti koje postoje, na primer, između onoga što oseća i što telesno izražava. Terapeut je otvoren za istraživanje klijentovih reakcija (i projekcija) ka njemu, uvek u cilju pomaganja klijentu da postane svestan sopstvenog iskustva. Terapeut takođe treba da postane vešt u praćenju i prepoznavanju uticaja svojih intervencija i prisustva. Na primer, postoji razlika između klijenta koji pocrveni jer mu je neprijatno i klijenta čija se boja lica menja zbog uzbuđenja i entuzijazma. Kada u toku procesa istraživanja dođe do povećanja svesnosti to često izaziva fizičku pobuđenost (i kasnije, relaksaciju). To vodi pojačavanju telesnih pokreta, promeni energije, fleksibilnosti odgovora, vibrantnosti pažnje i samo-izražavanju. Savetnik treba da bude budan kako bi prepoznao ove znakove, kako bi mogao pažljivo pratiti promenljivi tok klijentovog procesa svesnosti. Naravno da kao savetnici ne možemo od sebe očekivati da budemo sveznajući. Stoga je uvek dobro pitati klijenta!

Ciklus iskustva Kao tradicionalan način razumevanja toka svesnosti koristi se metafora koja se naziva ’ciklus iskustva’ (takođe poznat i kao ciklus svesnosti, ciklus kontakta i ciklus međuzavisnosti organizma i sredine). Ovo je jednostavan i upečatljiv način praćenja formiranja, prekidanja i završavanja figure. Ovaj ciklus obuhvata faze od momenta doživljavanja neke senzacije, zatim njeno prepoznavanje i imenovanje, otkrivanje njenog značenja i odlučivanja kako da odgovorimo, preuzimanje akcije, ostvarivanje potpuno svesnog kontakta sa situacijom, zatim završavanje i povlačenje energije, kako bi bili spremni za sledeći ciklus. Slika 3.1.

Ciklus iskustva

35

AKCIJA Angažovanje, izražavanje, eksperimentisanje, razmatranje

MOBILIZACIJA Pojavljivanje energije, planiranje, odlučivanje, osmatranje, pripremanje

KONTAKT Kompletiranje, vibrantni susret, doživljaj Ja-Ti

ZADOVOLJENJE Integracija, osećanje zadovoljstva, ponovno procenjivanje ili prihvatanje

PREPOZNAVANJE (svesnost) prepoznavanje, izoštravanje, procenjivanje

POVLAČENJE Puštanje, gubitak interesa i prestanak ulaganja

SENZACIJA Senzacije, figure ili potrebe koje se pojavljuju

PLODNA PRAZNINA Ravnoteža, mirovanje u nediferenciranom polju

Ciklusi iskustva mogu biti jednostavni ili složeni. Na primer, terapeut shvata da će se seansa uskoro završiti, mobiliše energiju, klijentu skreće pažnju na kraj, pozdrave se i klijent odlazi, terapeut razmišlja o seansi, povlači se i priprema se za

36

sledećeg klijenta. U složenijem ciklusu, jedna socijalna radnica postaje svesna svog sve većeg interesovanja za savetodavnu oblast. Raspituje se o mogućnostima obuke i bira kurs Geštalta. Posle nekoliko godina, ona završava svoju edukaciju i konačno dobija diplomu. Zadovoljna, ona se povlači iz studiranja i odlazi na spiritualno putovanje u Indiju (ili jednostavno napravi ludu zabavu!) Međutim, problem u korišćenju ovog ciklusa kao terapijskog oruđa jeste u tome što je ljudsko iskustvo često složenije od onoga što se može predstaviti ovim modelom. On nije pogodan za takve kompleksnosti kao što je potreba da se bira između kompetitivnih figura (ili ciklusa). S jedne strane, on je odličan za praćenje jednostavnih, pojedinih iskustava ili figura i može biti koristan kao vodič za otkrivanje gde se proces svesnog iskustva zaglavljuje ili skreće. Ovo je naročito značajno za klijenta koji ima tendenciju da po navici prekida u istoj fazi ciklusa. Za klijenta koji je uvek anksiozan moglo bi se reći da po navici prekida između mobilizacije i akcije, dok uspešan radoholik prekida između kontakta i zadovoljstva. Korisno je dakle da se pita: koji deo sekvence je prekinut ili modifikovan? Evo nekoliko mogućih situacija: •

•

• •

•

•

•

Klijent koji je doživeo neku traumu ili zlostavljanje može biti nepovezan sa svojom unutrašnjom zonom telesno-afektivnih senzacija. (Prekid je pre senzacija) Osoba sa poremećajem ishrane može prekidati u fazi prepoznavanja emocija, pogrešno etiketirajući senzaciju kao glad, a ne kao emocionalnu potrebu. (Prekid je između senzacija i prepoznavanja.) Anksiozan i uznemiren klijent mobiliše višak energije, ali je nesposoban da preduzme adekvatnu akciju. (Prekid je između mobilizacije i akcije.) Promiskuitetan klijent preduzima akciju tako što stalno započinje novu vezu, ali je nesposoban da napravi pravi kontakt u odnosu. (Prekid je između akcije i kontakta.) Radoholik uspešno ostvaruje kontakt i završava poslovne projekte, ali je nesposoban da doživi zadovoljstvo i odmah započinje novi projekat. (Prekid je između kontakta i zadovoljstva.) Anksiozan klijent koji se naprestano plaši smrti, ne može da spava iako je umoran. On nije sposoban da se povuče i prepusti nepoznatom u snu. (Prekid je između zadovoljstva i povlačenja.) Poslovni čovek koji je usmeren ka cilju, uvek u potrazi za novom šansom, nesposoban je da meditira ili sedi u tišini, plašeći se neizvesnosti ništavila ili praznine. (Prekid je između zadovoljenja i praznine.)

Svi ovi primeri ukazuju na prekide energije i verujemo da bi bilo zdravo za klijenta da nađe način da postane svestan toga i da završi ciklus iskustva. Međutim, nije 37

uvek tako. Znati šta dalje sledi u svakoj fazi ciklusa je kombinacija klijentove svesnosti o sopstvenim potrebama (i mogućnostima) i vaših sopstvenih nagađanja, ali je klijent taj ko zaista može znati šta za njega znači završavanje i koliko je potrebno da traje. Neki ciklusi se mogu završiti u jednoj seansi, dok su za neke potrebne godine. Neke sam klijent može odbaciti ili modifikovati u korist nečeg drugog. Pre nego što završimo, želeli bismo da vam ponovo skrenemo pažnju na poslednji korak – onaj koji je često zapostavljen u literaturi – na fazu koja se odvija između povlačenja i senzacija, kada smo završili ciklus, a još nas nije zaokupila sledeća vibrantna figura. To je poznato kao ’plodna praznina’. Nazvana je tako kako bi se istakao značaj jednostavnog ’bivanja tu’, sa punom svešću sebe u svetu. Za savetnika je to takođe mesto kreativne nezainteresovanosti, gde je on budan i na raspolaganju klijentu, bez nekog utvrđenog plana, spreman da odgovori na figuru koja izranja. To je trenutak kada nema usmeravanja i kada se uvažava nepoznato. To može biti i prepuštanje prvenstvu organizmičke samo-regulacije, kao i prepuštanje pojavi spiritualne dimenzije.

Egzistencijalne dimenzije Ljudi ne mogu podneti previše realnosti. (T.S.Eliot, Ubistvo u katedrali) Veliki deo svog života ljudi provedu birajući da žive udobno, izbegavajući svesnost o egzistencijalnim realnostima kao što su smrt, usamljenost, izolacija, neizvesnost, smisao, sloboda i odgovornost. Zapravo, mnogi fiksirani geštalti su kreativna prilagođavanja ovim egzistencijalnim datostima. Na primer, dete koje izgubi majku odlučuje da nikad više ne rizikuje bliskost sa nekim, kako bi izbeglo strah od gubitka i bola. Kao odrasla osoba on nastavlja da sledi ovu odluku. Žena se podvrgava beskrajnim plastičnim operacijama kako bi izbegla realnost starenja i smrti. Druga osoba odlučuje da prestane da se trudi oko stvari, zato što ne može da podnese realnost da nije savršena. Odgovornost je egzistencijalna realnost koja se možda najviše ističe u geštalt terapiji. Kako svesnost raste mi sve više shvatamo da, čak iako nismo odgovorni za sve što nam se dešava, mi jesmo zapravo odgovorni za to kako se osećamo u vezi toga, za značenje koje dajemo tome i kako se nosimo sa tim. U pravom smislu reči, mi biramo naše iskustvo – čak iako tako ne izgleda. Posedovanje i prihvatanje odgovornosti za svoje iskustvo, kao i odgovornosti za zajednicu, jesu oznake zrelog, života ispunjenog kontaktom. Kada postanemo potpuno svesni realnosti življenja u svetu, to vodi ka anksioznosti, za koju egzistencijalisti veruju da je normalno stanje bivanja (Cohn, 1997). Ovim ističemo koliko je bitno da klijent poseduje dovoljan nivo podrške pre

38

nego što otpočne rad na svesnosti u vezi dubokih egzistencijalnih pitanja (videti Poglavlje 7 o samo-podršci). Ovo takođe ukazuje na važnost razlikovanja neurotične anksioznosti od egzistencijalne anksioznosti. Prva se tiče ometanja funkcionisanja ovde-i-sada, a potonja predstavlja drugo lice uzbuđenja – onog nepoželjnog, ali neizbežnog pratioca punog i vibrantnog života u sadašnjosti.

Paradoksalna teorija promene Sada ćemo govoriti o drugom značajnom konceptu u geštalt terapiji, koji je na mnogo načina prirodan nastavak svega onoga što smo do sada rekli. Iako je opisana kao teorija, Beisser-ova (1970) paradoksalna teorija promene, preciznije se može nazvati princip. Beisser tvrdi da „Promena nastaje kada čovek postane ono što jeste, a ne kada pokušava da postane ono što nije“ (str.77). Princip se zasniva na ideji da svi klijenti poseduju resurse za rast i promenu ukoliko se dopusti prirodan proces organizmičke samo-regulacije. Klijenti često dođu na terapiju verujući da se mogu promeniti u skladu sa unapred određenim planom ili želeći samo da se oslobode određenog neprijatnog osećanja, misli ili stava. Nadaju se da će im se pomoći da dostignu idealizovanu sliku ili ideju o tome kako žele da budu različiti (na primer „da se oslobodim anksioznosti“ ili „da me svi vole“). Paradoksalna teorija promene ističe da klijent umesto da radi na tome da se promeni, treba da stupi što je moguće potpunije u sve aspekte svog sopstvenog iskustva, postajući ih potpuno svestan. Kada je ovo učinio, verujući u svoju organizmičku samo-regulaciju, promena će prirodno uslediti. Ovaj princip se takođe može shvatiti kada vidimo da ako klijent može da zauzme temeljni stav samo-prihvatanja, onda on zapravo čini radikalno različitu (i transformativnu) promenu u odnosu na svoj uobičajeni stav o sebi. Na ovo je skrenuo pažnju Perls (1969) kada je istakao razliku između samo-aktualizacije i ’aktualizacije slike o sebi’. Ovaj suštinski koncept je paradoksalan jer podrazumeva da klijent treba da odustane od pokušaja da se promeni kako bi se promenio. Time se zapravo tvrdi da se prirodan proces rasta i promene odvija kroz stalnu svesnost, kontakt i asimilaciju. Klijent (i savetnik) treba da bude spreman, uz dovoljno samo-podrške, da veruju u organizmičku samo-regulaciju i da se prepusti traganju za načinom kako da živi što potpunije i autentičnije.

Kreativna nezainteresovanost

39

Najbolji stav koji savetnik može zauzeti kako bi olakšao ovaj proces je stav kreativne nezainteresovanosti. Ovaj koncept, koji potiče iz istočnjačke duhovnosti, sličan je praksi budističke smirenosti ili stavu Kastanedinog (1975) ’besprekornog ratnika’. To ne znači (suprotno od onoga što sugeriše naziv) da savetnika nije briga za klijenta. Ovo stanovište se zasniva na ideji da savetnik nema nikakav očekivani interes za bilo koji ishod. To je drugi način suočavanja sa egzistencijalnom neizvesnošću pred nepoznatim – što nije baš jednostavan zadatak. Ovo podrazumeva praksu podržavajuće istinske zainteresovanosti spojenu sa podjednako istinskim nepostojanjem investicije u bilo koji ishod. Savetnik je voljan da prihvati šta god ’jeste i postaje’. Ovo je u skladu sa spiritualnim uticajima u geštaltu, kao što je Zen Budizam, koji zastupaju prihvatanje ili prepuštanje onome ’što jeste’ , što je neophodno za duhovni rast. Ovaj model rasta često se sreće u fizičkom svetu gde baštovan obezbeđuje odgovarajuće uslove, svetlost, topolotu i vodu, uklanja korov i štiti biljku od bolesti ili drugih mogućih oštećenja. Cveće tada raste prirodno i dostiže svoj puni cvat. Baštovan ne pokušava da nametne svoju volju niti da ’učini’ cvet drugačijim nego što on prirodno jeste. Savetovanje i terapija takođe podrazumevaju ’poverenje u proces’ klijenta, a da se pri tom ne bude vezan za bilo koji ishod. To znači da je savetnik slobodan da se potpuno angažuje ma koji put klijent izabere. Naravno, ovo je takođe i suština teorije polja, fenomenološkog metoda i prihvatanja klijentovog egzistencijalnog izbora. To je vera u zdravlje organizmičke samoregulacije i u dublju mudrost koja postoji u svima nama. Pre svega, to je vera da ako mi kao savetnici, obezbedimo prave uslove, klijent će u procesu terapije izabrati svoj pravi pravac. Stoga je jasno da ne postoji neka određena veština ili tehnika povezana sa kreativnom nezainteresovanošću. Ovde se radi o formiranju određenog stava koji je srž svih geštalt veština. Biti potpuno ovde i sada, sresti se sa drugom osobom bez predumišljaja jeste potencijalno zastrašujuće iskustvo, ali je isto tako i uzbuđujuće. Suočavamo se sa nepoznatim i to nas može učiniti nesigurnim. Tada osećamo snažan poriv da preuzmemo kontrolu planiranjem i predviđanjem. Kao geštalt savetnici, trebalo bi da pokušamo da odolimo tom porivu i umesto toga da rizikujemo da ostanemo u neizvesnosti. Ovakvo paradoksalno shvatanje promene je potpuno oprečno sa drugim terapijskim modelima koji teže rezultatima u ponašanju, pokušavaju da otklone simptome i vide otpor kao nešto što treba prevazići. U geštalt savetovanju, simptomi i otpor su izrazi kreativnog prilagođavanja koje klijent čini u nekoj situaciji, obično tamo gde nema dovoljno samo-podrške. Pokušavati da otklonimo ili prevaziđemo otpor je kao da pokušavamo da zatremo ili savladamo suštinski deo osobe. Kada se prihvati neki problem ili dilema i kada se svesnost povrati, svi

40

različiti aspekti i delovi klijenta su na raspolaganju kao resursi za prirodan rast i promenu. Primer: (Preuzeto iz beležaka jednog od autora) Žan-Lik je došao na savetovanje posle niza neuspelih veza, zbog čega se osećao jadno i plašio se novih socijalnih situacija. Rekao je da želi da ponovo bude srećan, ali nije hteo „da se vraća u prošlost“, doživljavajući to kao gubljenje vremena u ranijim savetovanjima. Na prvom susretu želeo je da mu kažem šta da uradi kako bi se osećao bolje i nadao se da ću mu dati neke odgovore. Mislio je da je njegova socijalna neadekvatnost (kako je on to opisao) posledica nečega što pogrešno radi kada je u društvu. Dogovorili smo se oko početnih šest seansi i ja sam mu objasnio da se ne slažem sa njegovom predstavom o tome kako bih ja mogao da mu pomognem i ponudio sam mu drugo rešenje, da prvo treba da razumemo njegovu priču pre nego što dođemo do bilo kakvih zaključaka o tome šta mu je potrebno. Nije izgledalo da je Žan-Lik uveren u to, ali se složio da će pokušati, pošto je bio očajan i osetio je malo olakšanje dok mi je pričao o svom problemu. U toku nekoliko narednih meseci, detaljno mi je ispričao svoju priču i sve manje je tražio moje mišljenje ili sugestiju. (Neću navoditi moje intervencije, samo ću da kažem da je bilo dovoljno da se fokusiram na fenomenologiju i pružanje dijaloškog odnosa.) Kada smo posle šest meseci razmatrali šta je urađeno, Žan-Lik je bio zbunjen činjenicom da uživa više u životu, da je optimističan u pogledu svoje situacije i da je započeo novu vezu, koja se do sada nije odvijala na uobičajen nepovoljan način. Nije mu bilo jasno kako su se stvari poboljšale, a da ni on niti ja nismo „pokušavali“ da nešto namerno promenimo. Naše zajedničko iskustvo potvrđuje da je paradoksalni princip promene suptilan i klijenti često znaju da im je savetovanje pomoglo, ali ne mogu lako da artikulišu neki određeni razlog za to. Ovim međutim želimo da istaknemo da je ljudska situacija često vrlo složena i verujemo da takođe ima mesta i za namernu, promišljenu i željenu promenu za koju je potrebna odlučnost i hrabrost. Primer može biti vaša odluka da postanete savetnik i da ispunite sve uslove edukacije kako bi dostigli željeni cilj. Postoji tanana razlika između introjektovanih, kulturnih ili društvenih pritisaka da se bude različit i stvarne želje ili aspiracije koju je celovita osoba, potpuno svesna slobodno izabrala. Hteli bismo da vam kasnije u knjizi demonstriramo kako se jedno terapijsko putovanje može izvesti uz poštovanje

41

paradoksalne teorije promene, ali isto tako ostavlja prostora i za one ciljeve i želje koji se namerno biraju.

Zaključak Značaj svesnosti se neprestano naglašava u ovoj knjizi. Ona je deo procene, suština fenomenološkog metoda i dijaloškog odnosa; ona je primarna funkcija eksperimenta. Ona je dinamika koja stoji iza paradoksalnog principa promene. U ovom poglavlju smo se fokusirali na samu svesnost, njeno značenje i suštinsku vrednost. Konačan komentar se, međutim, odnosi na ponovno isticanje važnosti vaše sopstvene svesnosti kao terapijskog oruđa. Vaš puni svestan kontakt sa sobom, klijentom i određenim uslovima u polju biće model za klijenta, kao i stalni poziv da učini isto.

4- Uspostavljanje terapijskog odnosa Terapijski odnos u geštalt terapiji zavisi od tri elementa koji proizilaze jedan iz drugog:

42

• Obezbeđivanje bezbednog mesta koje obuhvata klijenta • Uspostavljanje radnog saveza • Pružanje dijaloškog odnosa U Poglavlju 1 opisali smo prvi korak terapijskog odnosa. On čini stvaranje takvog fizičkog okruženja koje predstavlja bezbedno terapijsko mesta u kome će klijent osećati da je obuhvaćen, da je dobrodošao i u kome sreće vas, zainteresovanog i kompetentnog terapeuta. U ovom poglavlju istražićemo preostala dva elementa.

Radni savez Radni savez započinje pružanjem pomoći, podrške i posvećenosti od strane terapeuta. Savetovanje počinje kada se klijent složi sa početnim uslovima (na primer, redovan dolazak, cena i dr.) i kada je spreman da učestvuje u procesu promene. Kada ste se vi i vaš klijent obavezali da radite zajedno, počinjete da razvijate radni savez (koji se ponekad naziva terapijski savez ili radni odnos). Ovaj savez podrazumeva razvoj aktivnog partnerstva i veze poverenja između vas i vašeg klijenta, gde postoji uzajamno razumevanje vašeg zajedničkog rada i ciljeva (Bordin, 1994). Ovo takođe znači da ste se složili da međusobno sarađujete, verujući da oboje imate dobre namere. Klijent veruje da vam je osnovna namera da radite u njegovom najboljem interesu, čak i kad ponekad smatra da ste teški i provokativni. Terapeut veruje da klijent u osnovi radi najbolje što može kako bi sebi pomogao u ovom zajedničkom poduhvatu. Radni savez će opstati čak i kada klijent ponekad misli da ste užasan terapeut ili kada vi smatrate da on čak i ne pokušava da pomogne sebi! Što se tiče terapeuta, ovakvo poverenje se gradi njegovom spremnošću da ozbiljno shvati sve što klijent donosi, da gaji empatiju i poštovanje i da ostane sa klijentom čak i kada to postano teško. Da bi se uspostavio radni savez često je potrebno vreme i ponekad neće biti čvrst, naročito kada klijent oseća da ga terapeut ne razume ili kritikuje. U ovakvim situacijama bilo bi dobro da učvrstite savez tako što ćete istraživati šta je to što ste učinili (ili niste) što je dovelo do slabljenja poverenja i tako što ćete biti spremni da preuzmete svoj udeo u tome (na primer, nekorisna intervencija ili neočekivano odsustvo). Često su spremnost terapeuta da bude tu za klijenta i otvoreno suočavanje sa greškama, ono što uverava klijenta da ste iskreno posvećeni radnom savezu. To takođe modeluje posvećenost preispitivanju teškoća u duhu otvorenosti i istraživanja, a ne samo-kritike ili izbegavanja.

43

Jedan od najvažnijih načina za podsticanje i jačanje radnog saveza jeste da se stalno prati da li oboje ’veslate u istom pravcu’. Potrebno je redovno zajedničko preispitivanje koliko je vaš odnos bitan, koristan i uspešan. Ovo podrazumeva praćenje progresa dogovorenih ciljeva, ispitivanje šta je bilo korisno ili nekorisno u vašim intervencijama i prilagođavanje vašeg odnosa ili strateškog mišljenja. Potrebno je da klijent oseća da je aktivan i uticajan partner u onome što se dešava u seansama. Sa svoje strane, terapeut treba da prilagodi nivo podrške ili konfrontacije da bi podstakao ovaj partnerski odnos. Osim toga, terapeut mora pažljivo pratiti efekte svojih intervencija, kako bi znao po reakcijama svog klijenta, da li je usklađen sa njim, da li ga ja shvatio ili ide prebrzo. Jačina i brzina stvaranja solidnog radnog saveza zavisiće od nekoliko faktora – klijentovog ličnog stila, njegove istorije poverenja u odnose, njegove odgovornosti prema sebi, kao i vaše sposobnosti da demonstrirate dosledno razumevanje i podršku. U kratkoročnim ugovorima, radni savez mora biti brzo uspostavljen. U dugoročnim ugovorima, naročito u slučajevima zlostavljanja i napuštanja, stvaranje radnog saveza može biti sporiji proces i zapravo dugo vremena može biti glavni fokus savetovanja. Da biste proverili da li imate uspostavljen radni savez, postavite sebi ova tri pitanja: Da li klijent ima bazično poverenje u vaše napore da budete korisni i konstruktivni većinu vremena?  Da li postoji jasnoća i slaganje u tome šta želite da uradite zajedno, kao i o vašim različitim odgovornostima?  Da li postoji posvećenost da se ostane u odnosu čak i kad to postane teško i bolno? 

Sugestija: Razmislite o ova tri pitanja u kontekstu vaše sopstvene terapije. Kada je radni savez bio najjači, a kada je bio najslabiji? U čemu je bila razlika? Da li ste ikada posumnjali u terapeutovu dobru volju ili njegovu posvećenost vama? Sad razmislite o klijentu sa kojim vam je bilo teško i postavite ista pitanja. Šta mislite, šta bi vaš klijent odgovorio?

Radni savez je neophodna startna pozicija za razvijanje isceljujućeg odnosa. Poslednjih godina (što je podstaknuto mnogim istraživanjima efeketa psihoterapije, videti Orlinsky et al.,1994), geštalt terapija posebno ističe terapijski odnos kao najznačajniji faktor isceljenja u geštalt praksi. Ovo predstavlja značajnu promenu u odnosu na staro, tradicionalnije shvatanje geštalt rada, koji karakterišu 44

individualizam, konfrontacija i istaknut fokus na samo-dovoljnosti. Ovaj staromodan pogled često je, međutim, još uvijek prisutan kao žalostan stereotip. Geštalt terapija je viđena kao terapija harizmatičnih, ekspertnih tehničara, koji stvaraju jake, nezavisne klijente, koji su podržani da svoje sopstvene potrebe stave na prvo mesto tako što 'viču na praznu stolicu' ili 'rade svoje stvari'. Kao i većina savremenih geštaltista, mi smatramo da je terapijski odnos jezgro geštalt prakse, fokus koji je neophodan kako za energizovan kontakt tako i za isceljujuću povezanost u autentičnom susretu dva ljudska bića. Terapijski odnos je takođe odličan kontekst za proširivanje klijentove svesnosti o sebi i o načinu kojim se povezuje sa svim drugim odnosima u njegovom životu.

Dijaloški odnos Ljudsko srce čezne za kontaktom – iznad svega čezne za iskrenim dijalogom... Svako od nas potajno i očajno čezne da nas neko 'sretne' – da nas prepozna u svoj našoj jedinstvenosti, našoj potpunosti i našoj ranjivosti. (Hycner & Jacobs, 1995: 9) Geštalt teorija zastupa jedan poseban oblik terapijskog odnosa koji se naziva dijaloški odnos. Ovaj koncept se razvio iz ideja filozofa Martina Bubera (1958/1984) i može se opisati kao: stav kojim možemo iskreno osećati/osetiti/doživeti drugu osobu kao osobu (ne kao objekat ili deo objekta), i spremnost da duboko 'čujemo' iskustvo druge osobe bez prethodne osude. Štaviše, to je spremnost da se 'čuje' neizrečeno, i da se vidi nevidljivo. (Hycner & Jacobs, 1995) Terapeut koji nudi dijaloški odnos mora biti potpuno prisutan, autentičan, razumevajući i potvrđujući svog klijenta. Ovo je, naravno, vrlo veliki zahtev i u praksi većina nas može samo težiti da ponudi nešto takvo. Ipak, najvažnija je namera. Ovo je takođe ono što razlikuje geštalt od mnogih drugih terapija, koje veruju da su interpretacija, vešte intervencije ili modifikacija ponašanja glavni ključ uspeha. Mnoge od ovih terapija daju manje značaja 'stvarnosti' ili prisutnosti terapeuta i odnosu sa klijentom, što predstavlja suštinski deo dijaloga u geštalt terapiji. Dijaloški odnos se sastoji od četiri elementa: prisutnost, konfirmacija, inkluzija i spremnost za otvorenu komunikaciju.

Prisutnost

45

Najjednostavnije rečeno, prisutnost znači da je savetnik potpuno tu za svog klijenta. On se trudi, koliko je to moguće, da bude ovde i sada. On unosi celog sebe u susret i spreman je da klijenta sretne iskreno i autentično. Čineći to, on dopušta da bude dirnut i pokrenut klijentovim uticajem. Ovo je vrlo važan aspekt uloge praktičara geštalta, na koji ćemo se uvek iznova vraćati. Za trenutak vidite da li možete doći u sadašnjost upravo sada. Postoji mnogo načina za to i ovde vam nudimo tradicionalnu geštalt vežbu. Sugestija: Počnite da se krećete ('šaltujete') između tri zone svesnosti (ovo je objašnjeno u Poglavlju 3). Fokusirajte se na svoje disanje, na težinu svog tela na stolici i pokušajte osetiti gde ste napeti, a gde opušteni. Ne pokušavajte da se pomerate ili da nešto promenite, samo dopustite sebi da postanete svesni onog što osećate. Obratite pažnju na svaki osećaj ili telesnu senzaciju koje imate. Da li vam je toplo ili hladno, da li ste smireni ili uznemireni, srećni ili tužni? (Unutrašnja zona telesnih senzacija i osećanja). Sada obratite pažnju na svoje kontaktne funkcije vida, sluha, mirisa, ukusa i dodira. Dopustite sebi da doživite svaku od njih kako bi stekli snažan utisak o sredini koja vas okružuje (Spoljašnja zona vašeg okruženja). Na kraju, uočite kako komentarišete ono što osećate ili primate, na primer, ˝Ne sviđa mi se ova napetost koju zapažam u stomaku˝ ili ˝Zapanjen sam koliko toga mogu videti kada zaista pogledam po sobi˝. Takođe je moguće da pravite veze sa prošlošću ili da razmišljate o budućnosti (Središnja zona misli i fantazija). 'Šaltujte' napred-nazad između ove tri zone svesnosti, da vidite gde su vaša energija i pažnja najviše usmereni. Zapazite gde ste osećate protočno, a gde se osećate rigidno i zaglavljeno. Sada ste u boljoj poziciji da izaberete da budete u sadašnjem momentu. Odaberite neki predmet u sobi u kojoj ste i vidite da li možete 'biti prisutni' za taj predmet. Savetnik, naravno, ima suptilan zadatak da bude prisutan i za klijenta i za odnos. Da bi primenjivao prisutnost savetnik unosi sva svoja čula i svesnost kako bi se predao i potpuno prepustio tom susretu. Na izvestan način, prisutnost je kvalitet koji se pojavi kada odbacite (ili stavite u zagradu) sve svoje brige i težnje i kada dopustite sebi da 'budete tu'. To je antiteza igranja uloga ili pokušaja da se ostavi određeni utisak. Terapeuti početnici ponekad pitaju: ˝Kako geštalt terapeut treba da se ponaša?˝, kao da postoji neko određeno ponašanje ili uloga koju bi trebalo igrati. Na izvestan način, prisutnost se najbolje postiže stvaranjem prostora za njeno pojavljivanje. Ovo takođe podrazumeva da se bude stvaran, što znači da se ne

46

pretvarate da ste zainteresovani ako vas nešto ometa, da ste podržavajući ako vas nešto nervira. Pokazivanje našeg ‘istinskog selfa' (Yontef, 1993:222) je, naravno, praćeno teškoćama, i svi mi imamo životni zadatak da saznamo šta je to u nama što je istinito, a šta je neautentično. Sugestija: Samo-spoznaja je izvrsna pomoć da se ostane prisutan. Vidite da li možete otkriti šta vas to najčešće ometa da budete prisutni za svog klijenta. Da li je to potreba da mislite o tome šta bi trebalo da radite? Samo-kritika sopstvenih intervencija? Ili pokušaj da navedete klijenta da promeni svoja nekorisna uverenja! Ako znate svoje zamke, bićete spremniji.

Konfirmacija Naši najdublji, najosnovniji pokretači samo-poštovanja, samoljublja i samospoznaje bude se u prisustvu osobe koju doživljavamo kao potpuno prihvatajuću. (Zinker, 1975:60) Kontakt sa savetnikom ili terapeutom za mnoge ljude će biti prvo iskustvo da ih je zaista slušao, da im se obraćao i da ih je razumeo neko ko shvata ozbiljno njihove misli, osećanja i potrebe. Ovo samo po sebi može biti veoma moćna isceljujuća sila. Ovo se može opisati kao 'biti potpuno primljen' od strane drugog ljudskog bića. Neka srećna deca ovo dožive sa svojim majkama, očevima i drugim primarnim starateljima. Drugi okuse ovako nešto od strane deda i baba ili rođaka koji im pružaju ljubav. Mnogi razvojni teoretičati vide ovu vrstu odnosa/iskustva kao najvažniji temelj sigurnog i rezilijentnog osećaja sebe. Ovde ne govorimo o nekom savršenom roditelju koji beskrajno voli i odobrava sve što njegovo dete radi. Govorimo o osećaju da smo bezuslovno prihvaćeni i da bez obzira koliko se loše ponašali ili bili problematični, i dalje ćemo biti voljeni i vredni.

Sugestija: Razmislite o osobi (ili možda o nekom ljubimcu, psu ili hrčku) iz prošlosti ili sadašnjosti, za koju ste osećali da vas potpuno prihvata. Na koji način je ovo unelo promenu u vaš život? Kako je nedostatak toga uticao na vas?

47

Konfirmacija ne znači da se slažete ili da prihvatate sve što vam klijent kaže. Ponekad se nećete složiti sa njegovim vrednostima ili vam se neće sviđati neka njegova ponašanja o kojima priča. Terapeut može imati, na primer, snažne stavove o rasizmu, nasilju i zlostavljanju, i ponekad će možda osetiti potrebu da ih kaže klijentu. Govorićemo o samo-otkrivanju kasnije u ovom poglavlju. Geštalt savetnik pokušava da prihvati ili zadrži ne samo ono što je klijentova figura, već i ono što je otuđeno, deflektovano ili izvan svesnosti. Ovo podrazumeva klijentov potencijal – osobu kakva bi on mogao postati. U ovom smislu, konfirmacija je obuhvatniji pojam nego 'prihvatanje'. Na primer, klijent koji je sklon samo-kritici, često nije u kontaktu sa svojom sposobnošću za samo-pohvalu, te savetnik treba da potvrditi oba ova kvaliteta. Teško je objasniti suptilnost ovog koncepta, ali ste možda sličan komentar od neke osobe doživeli kao izazov pun poštovanja, a od druge osobe kao kritiku koja vas posramljuje. Kao i druge poželjne kvalitete, konfirmacija je nešto čemu težimo i nije je jednostavno ostvariti. Ponekad se srećemo sa klijentima koje je teško potvrditi, posebno kada smo uhvaćeni u negativan kontratransfer (videti Poglavlje 11). Međutim, smatramo da je korisno da imamo na umu sliku klijenta kao ranjivog bića, kao što smo i mi sami, koje se bori da uradi najbolje što može u teškim okolnostima.

Inkluzija Ovo podrazumeva savetnikov pokušaj da klijentovo iskustvo uključi u svoje područje razumevanja. „Terapeut mora osetiti onu drugu stranu, pacijentovu stranu odnosa, kao telesni dodir, da bi znao kako se pacijent oseća“ (Buber, 1967:173). Inkluzija je produžetak ili šira forma empatije. U empatiji, savetnik pokušava da upozna subjektivni svet klijenta, da vidi svet onako kako ga klijent vidi, bez osuđivanja ili davanja mišljenja. Uključivanje takođe obuhvata i savetnikovu svesnost o sopstvenim osećanjima, reakcijama i iskustvima. On teži da u potpunosti obuhvati svet svog klijenta - telesnost, osećanja i misli. Čineći ovo, savetnik potvrđuje iskustvo, a time i samog klijenta. On se ne udubljuje toliko u klijentovu priču ili iskustvo da bi sebe izgubio. Naprotiv, on je stalno svestan svog postojanja i prisutnosti, ali takođe bira da se uskladi sa drugim i dopušta sebi da bude zahvaćen time. Inkluzija podrazumeva spoj ugledanog klijentovog fenomena – telesnog izražavanja, emocija, sadržaja – kao i savetnikove kreativne imaginacije. Ipak, tačno je da se većina međuljudske komunikacije događa izvan svesnosti na mnogo suptilnih načina i mi vas podržavamo da osluškujete slike, senzacije ili osećanja koja doživljavate, što vam može dati informacije o svetu vašeg klijenta. Tri perspektive čine praksu inkluzije. Prva je klijentova perspektiva. Ovo podrazumeva običnu empatiju. Druga je vaša sopstvena perspektiva. Bićete svesni 48

svoje fenomenologije, svojih reakcija i odgovora, od kojih će neki pripadati terapijskoj seansi, a neki neće. Treće je perspektiva odnosa. Ovo je perspektiva 'između', gde ono šta se dešava čini ko-kreaciju, suptilni ples u kome oboje učestvujete. Vi utičete jedno na drugog. Možete, na primer, biti svesni hladnoće i distance u odnosu, a da to ne možete pripisati nikom od vas. Sugestija: Setite se neke nedavne terapijske seanse u kojoj vam je klijent pričao o svom problemu, zamislite klijenta i postavite sebi sledeća pitanja:  Šta vam govori tim rečima, tim telesnim držanjem, emocijama, energetskim

nivoom itd.?  Šta mislite, koji će određeni značaj taj problem imati u svetlu njegove

prethodne istorije, na primer, detinjstva ili self-koncepta?  Ako zamislite da ste taj klijent, kako biste zamišljali da on doživljava taj

problem? Sada se izmaknite iz ovoga i upitajte se:  Da imate ovaj problem, kako biste se osećali i šta biste mislili?  Koju biste vrstu odgovora želeli da dobijete od svog terapeuta upravo sada?

Sada otkrijte:  Sopstvene reakcije, misli i osećanja kada slušate klijenta

 Kvalitet ili osećaj koji imate o tom ko-kreiranom odnosu Kada ste prošli kroz sve ovo, kako biste svoje razumevanje najbolje preneli klijentu?

Možda ste primetili da ima različitih načina da se bude empatičan. Vi možete odražavati ono što klijent neposredno i očigledno pokazuje ili doživljava. Druga mogućnost je da klijentu ponudite jednu vrstu empatije (koja se ponekad zove napredna empatija) koju čini vaša imaginacija ili intuicija onoga što klijent možda doživljava. Ova vrsta empatija može nastati iz vašeg prethodnog poznavanja tog klijenta ili zato što osećate nešto što je van njegove svesnosti. Na primer, klijent ne 49

izgleda uznemireno zbog prekida veze za koju znate da je bila vrlo važna za njega i imate intuitivni osećaj o dubini osećanja kojih on nije svestan. Neka iskustva su univerzalna. Svi znamo kako je biti anksiozan, kako je osećati tugu usled gubitka, kako je biti ljut ili razočaran. Koristićemo ova iskustva u empatiji prema kljientu, iako ne smatramo da je klijentovo iskustvo isto kao i naše. Nastojimo da istražimo njegov svet i njegova osećanja, da pokažemo šta smo razumeli na svoj način i našim rečima i da na njegovo iskustvo odgovorimo iskreno.

Komuniciranje inkluzije Inkluzija se može pokazati bez direktnog izražavanja klijentu. Ona se može komunicirati kroz stav, položaj tela, boju glasa i sve neverbalne kontakte koje ostvarujete sa klijentom. Inkluzija može imati duboki isceljujući efekt, može učvrstiti radni savez, povećati poverenje i potvrditi klijentovo iskustvo. Ipak, verbalno komuniciranje vašeg razumevanja može dodati jednu dublju, snažnu dimenziju klijentovom shvatanju i prihvatanju sebe. Najobuhvatnija praksa inkluzije sadrži sve tri oblasti (mišljenje ili imaginacija, osećanja i telesni proces). Ako se uskladite na ovaj način verovatno ćete odgovarati klijentovoj energiji i prirodno izražavati svoj odgovor. U svojoj želji da se uskladite, neizbežno je da grešite. To je prirodan i koristan proces. Jedna od prednosti praktikovanja usklađivanja jeste što klijent oseća da se borite da ga razumete i spremni ste da priznate kada to ne možete. Sada ćemo pogledati primere usklađene inkluzije. Pozivamo se na radove Sterna (1985) i Erskin et al. (1999) koji ukazuju na različite modalitete odgovora. Kognitivna inkluzija uključuje saglasje sa klijentovim mišljenjem i rasuđivanjem. Kao odgovor, možete reflektovati misli i uverenja koja postoje u klijentovoj priči: „Vidim da veruješ da roditelji i deca ne bi trebalo da imaju velike tajne među sobom“ ili „Pitate se šta to znači što vam nikad nije rekla šta je krenulo naopako“. Drugi primeri mogu biti, „Dakle ti misliš da je to tvoja greška što vas je otac napustio kad si bio dečak. Veruješ da ga je tvoje problematično ponašanje oteralo“ ili možete izgovoriti sopstvene misli, kao „Mislim da veruješ da nešto nije bilo u redu sa tobom“. Telesna inkluzija podrazumeva obraćanje pažnje na klijentove fizičke procese (videti Poglavlje 12) i na vaše telesne odgovore na to. Možete, na primer, doživeti pritisak u grudima ili vratu, nervozu u stomaku, malaksalost ili mučninu. Ove naznake možete iskoristiti da se uskladite sa klijentovim reakcijama, ponekad birajući da podelite ova osećanja, „Počinjem da osećam neku jezu i pitam se da li

50

se možda ti tako osećaš.“ Ili „Moje telo postaje napeto kako mi pričaš o tome šta se dogodilo“. Emotivna inkluzija uključuje saglasje sa klijentovim emocijama ili afektima i svesnost koji odgovor to izaziva u vama. Možete reflektovati osećanja koja vidite, bilo da su otvoreno izražena ili se slute kroz izbor reči, izraze lice ili boju glasa. „Svesna sam da dok te slušam, osećam...“ , „Izgledaš tužno dok pričaš o ocu koji vas je napustio“. Ovakve rečenice ponekad mogu zvučati suvoparno i hteli bismo da uočite razliku kada savetnik kaže „Vidim da si tužan“ i kada prenosi osećaj dirnutosti klijentovom tugom, koja je uticala na njega. Tada se može reći „Tvoja tuga me je dirnula“ ili to jednostavno izraziti tonom vašeg glasa, pokretom, pogledom, gestom ili čak zvukom. Spajanje sa klijentovim emocijama i afektima i demonstriranje recipročnog odgovora naziva se još i usklađivanje afekta (koji je detaljno opisao Stern, 1985, koji je ovo video kao suštinu zdravog razvoja deteta). Pokazivanje sopstvenih osećanja kada vas je nešto dirnulo u klijentovoj priči može imati snažan efekat na klijenta koji veruje da nema uticaja na druge ljude ili da drugi ne obraćaju pažnju na njega. Ili ako izražavate osećanja koja klijent sebi ne dozvoljava – na primer, bes što je bio zlostavljan, to može biti veoma važno u modelovanju prirodnog odgovora na tu priču. Međutim, oprez je neophodan. Ako, na primer, odgovarate na klijentovu tugu, vodite računa da ne izražavate više od njega. Ovo za posledicu može imati da vi preuzimate njegovo iskustvo čime vi postajete figura ili da klijenta učinite da se oseća odgovornim što 'vas je uznemirio'. Dok praktikujete inkluziju sa svojim klijentom, neizbežno je da omašujete, pravite korekcije i primate feedback. Zbog toga je važno da dajete blage intervencije (Pitam se.... Zamišljam da.... Izgleda da ste....) i da proveravate njihovu validnost sa klijentom kome je potrebno da se oseća slobodnim da vam kaže da ga niste shvatili. Inkluziju i prisutnost je teško održavati i biće vam potreban solidan osećaj samo-podrške, centiranosti i fleksibilnosti, kako biste se mogli kretati između svog sveta i sveta klijenta. Ne treba da se obeshrabrite ako ne možete dugo ostati u ovome. Ono što je bitno jesu želja i namera da se to radi.

Spremnost za otvorenu komunikaciju Otvorena komunikacija je četvrti princip dijaloškog odnosa. Bitno je da se vaš klijent oseća slobodnim da komunicira sa vama sve ono što doživljava. Takođe je važno da ste spremni da mu otvoreno komunicirate svoje odgovore u duhu jednog iskrenog susreta. Već smo opisali da je važan deo inkluzije komuniciranje takve empatije kojom će se potvrditi klijentovo iskustvo. Ali šta je sa vašim drugim reakcijama? Da li i njih komunicirate ili ih zadržavate za sebe? Ovo je pitanje na

51

koje nije lako odgovoriti. Ovo je razlog zašto izbegavamo definiciju dijaloga kao 'iskrene i bezrezervne' komunikacije i više volimo 'spremnost za otvorenu komunikaciju'. Naš vodeći princip je da delimo ili komuniciramo iskreno ono što bi moglo biti od pomoći i koristi za klijenta i da podelimo (ponekad) ono što se nama čini da ometa naš odnos. Jasno je da nije terapijski da izgovorimo svaku svoju reakciju koja se pojavi. To nesumnjivo može preusmeriti klijentov tok; to mu može nametnuti reči koje nisu njegove ili prekinuti njegov proces samo-otkrivanja. Reakcije i osećanja mogu poticati iz savetnikovog sopstvenog života ili nerešenih pitanja i mogu biti nametnuti klijentu. Klijenti sa problemima stida ili narcizma mogu lako biti povređeni preranim samo-otkrivanjem. U najgorem slučaju, prirodan disbalans moći koji postoji kada je jedna osoba u nevolji, a druga joj pomaže, može navesti klijenta da bude savladan i ubeđen da se složi sa odgovorom koji nije istinit za njega. On takođe može odlučiti da ne pominje ponovo nešto, što izgleda da 'uznemirava' savetnika. Ovo je vrlo komplikovana tema. Sa druge strane: Iskrenost je suštinski deo autentičnog odnosa Savetnikova osećanja – kao što su tuga ili ljutnja - mogu pomoći klijentu da identifikuje ili da podrži sopstvena osećanja, prethodno deflektovana ili poricana  To može pokazati da neko drugi shvata njegovo iskustvo  Može potvrditi situaciju u kojoj je izostao zdrav odgovor, na primer, ljutnja zbog zlostavljanja  Savetnikovo komuniciranje sopstvenog iskustva nije samo deo istinskog susreta, već znatno doprinosi uravnoteženju odnosa i poništava deo nepotrebnog disbalansa moći  Nova perspektiva, ponuđena s poštovanjem, može transformisati klijentov pogled na situaciju  

Smatramo da je opšte načelo da terapeut bude u mogućnosti da ponudi dobar razlog (ako se pita da kasnije reflektuje) zašto je izabrao da klijentu govori o svom iskustvu. Veština je znati šta, kada, kako i koliko reći.

Klinički primeri Kada svoje odgovore koristite kao informacije koje mogu biti korisne i za vas i za vašeg klijenta, time mu možete pomoći da otuđena osećanja izađu na površinu. 52

Primer: Kada je Tom rekao da nema ništa protiv da promeni svoj termin jer je tako više odgovaralo terapeutkinji, ona je bila pomalo iznenađena znajući koliko su mu bitni struktura i predvidljivost. Izrazila je svoje iznenađenje i Tom je, pošto je dobio 'dozvolu' da malo bolje sagleda situaciju, shvatio da je zapravo bio uznemiren zbog predložene promene i naljutio se na terapeutkinju. Nekada ćete se u ulozi terapeuta osećati zaštitnički ili ćete biti ljuti ili nemoćni i pomislićete da je razlog tome to što ste konstelirani u skladu sa klijentovim starim obrascima odnosa. U tom slučaju, bilo bi korisno da pronađete način kojim ćete brižljivo klijentu davati feedback. Ovo u potpunosti može biti učinjeno ovde i sada, tako da klijent shvati uticaj koji ima na (makar) jednu osobu na svetu. „Čini mi se da je sve što kažem pogrešno i osećam da ti ništa nije dobro što god uradim“. Ovo se takođe može koristiti za povećanje svesnosti o tome šta se dešava u njegovom životu 'tamo napolju', što bi se možda moglo povezati sa onim što se dešavalo 'tamo nazad' u njegovoj prošlosti. „Da li vam je ovo ikad neko rekao ranije?”. Govorićemo o ovome više u Poglavlju 11. Povremeno će vas vaš osećaj integriteta navesti da kažete klijentu da se ne slažete sa - pa čak i ne odobravate – njegovim stanovištem. U ovom slučaju, potrudite se da to ne prenesete kao da osuđujete njegovu ličnost, već određeno ponašanje ili vrednost. Normalno, dobro bi bilo da jasno pokažete da izražavate svoje sopstvene reakcije, a ne da tvrdite da je to 'istina'. Na primer, uočite razliku u utisku koji ostavljaju sledeći parovi izjava: 

a) Nije u redu da se šalimo na račun drugih rasa. b) Teško mi je da čujem da se šališ na račun drugih rasa.



a) Ne bi trebalo piti do besvesti. b) Uznemirena sam kad čujem da piješ do besvesti.

Ponekad klijentova tema može da se poklopi sa nekim događajima u vašem životu. U ovakvim situacijama, dobro je da ss njim podelite svoju sopstvenu priču. Ovo može pomoći klijentu da oseti da njegovo iskustvo nije tako neobično, što može biti značajno za nekoga ko je uvek osećao da su njegova iskustva 'abnormalna' ili da 'nešto nije u redu sa njim'. Osećaj zajedničkog iskustva može biti velika podrška. Pričanje sopstvene priče može biti način da pokažete klijentu da ga razumete ili da mu predložite kako da se suoči sa situacijom. Klijent se često oseća sigurnije i uverenije kad čuje da je njegov cenjeni terapeut takođe bio, na primer, 53

maltretiran u školi, da se osećao nepoželjenim kao adolescent, da se ponekad osećao neadekvatnim ili nemoćnim, i da je preživeo. Ipak, samo-otkrivanja ove vrste treba svesti na minimum. Osobi koja strepi da ne pripada ili da neće biti shvaćena, više ćemo pomoći ako je ohrabrimo da postane svesna svog osećanja otuđenosti i njegovog izražavanja terapeutu koji saoseća sa njim. Klijenti koji su pitani kako su doživeli lične priče terapeuta, često su govorili da su se osećali kao da su ostavljeni po strani. ________________________________________________________________ Smernice za samo-otkrivanje Da li je značajno za terapijski zadatak? Da li će ono demonstrirati razumevanje, ojačati samo-podršku, produbiti proces, izoštriti figuru i neće uticati na pojavu projekcija itd.? 

Čak iako nije korisno, da li će prećutkivanje umanjiti vašu sposobnost da budete sa klijentom. Smatramo da čak i ako jednostavno kažete da ste za trenutak bili ometeni, to može nešto osloboditi i omogućiti nam da budemo više prisutni. 

Ako se neko osećanje, misao ili slika pojavljuju neko vreme, posebno ako se to dešava u mnogim seansama (i pojavljuje se samo prilikom susreta sa nekim klijentom), mogli bi pretpostaviti da to ima veze sa sadržajem koji klijent donosi, te bi bilo prigodno da to podelite. Ipak... 

Razmotrite da li klijent donosi problem ili temu u vezi koje imate vrlo snažne reakcije ili mišljenja. Ako je tako, onda, dok ne budete sigurni da nećete biti pristrasni, obuzdajte svoju reakciju o kojoj možete kasnije reflektovati ili idite na superviziju. 

Proverite da li je vaša želja za samo-otkrivanjem kontratransferno odigravanje koje treba biti bolje shvaćeno ili privremeno ostavljeno po strani.. 

Kada odlučite da komunicirate ono što doživljavate, podrudite se da vaše intervencije jednostavno opisuju vaša osećanja, misli ili slike i da to nije opterećeno sa interpretacijama i procenama. Svoje intervencije možete izreći ovde i sada: ˝Svesna sam da se osećam tužno/ljuto/zadovoljno kada te slušam“, „Osećam se uznemireno kada slušam kako te je zlostavljao“. Ovo ima znatno jasniji uticaj nego „To je strašno što ti se desilo“ ili „Nije trebalo da se tako ponaša prema tebi“. 

Zapamtite da tišina može biti moćan oblik komunikacije, u pozitivnom i negativnom smislu 

54

Nakon što ste sa klijentom podelili nešto, budite pažljivi prema klijentovim reakcijama na to. Ono što tražite je interes, angažovanje, odgovor ili njegov izostanak, te je potrebno da budete spremni da mu pomognete da izrazi kako se oseća sa tim što ste ispričali. 

Iako su ove smernice prilično detaljne, za njih vam je potrebno samo nekoliko trenutaka i ne morate prekidati svoj susret sa klijentom. Generalno govoreći, mislimo da je najvažnije posedovanje stava spremnosti za praktikovanje otvorene komunikacije sa vašim klijentom. Da li ćete izabrati da komunicirate ili ne, zavisi o pojedinom kontekstu. Problem samo-otkrivanja postaje posebno važan onda kada klijent postavlja lična pitanja o terapeutovom životu i prošlosti. Bilo bi dobro da se pripremite razmišljajući o vrsti samo-otkrivanja koju biste želeli napraviti i zašto. Deo odgovora nalazi se u vašem ličnom stilu geštalt terapije. Šta god odlučili, važno da imate na umu da je uvek bitno vreme kada se postavljaju pitanja. Čak i kada odgovorite na neko konkretno pitanje, važno je da istražite značenje koje za klijenta ima i njegovo pitanje i vaš odgovor. Klijent koji vas pita da li ste ikada doživeli takvu situaciju, možda izražava strah da ga niste shvatili. Štaviše, on može biti obeshrabren ili ohrabren vašim odgovorm – bio on afirmativan ili ne. Uopšte, i neotkrivanje sadržaja vašeg života ima svoju vrednost, osim ako niste o tome dobro razmislili. Često je zgodno reći „To je zanimljivo pitanje, volela bih da malo razmislim o tome pre nego što odgovorim“ ili ˝Volela bih da se vratim na to pitanje kasnije“.

Rad u dijaloškom odnosu Kad terapeut praktikuje gore spomenuta četiri kvaliteta: prihvatanje, prisutnost, inkluziju i otvorenu komunikaciju, onda on klijentu pruža Ja-Ti ili dijaloški odnos. Vi nastojite da svog klijenta sretnete kao celovito ljudsko biće bez analiziranja ili pokušaja manipulacije, već sa otvorenošću i spremnošću za ono što on jeste. Praktikovanjem ovakvog stava, neizbežno ćete shvatiti koliko je teško biti dosledan. Većina ljudi je retko popuno prisutna i retko u mogućnosti da duže vremena bude uključena. Ako klijent (ili bilo koja druga osoba) takođe odgovara iz Ja-Ti pozicije, ovo bi, na izvestan način, bio vrhunac ljudske interakcije. Za Martina Bubera ovo je bila krajnja tačka i najviše ostvarenje dijaloga: dva ljudska bića potpuno prisutna jedno za drugo u onome što se naziva 'Ja-Ti momenat'. (Ovo je isto područje kao i momenat 'potpunog i vibrantnog kontakta'). Možda ste i bili dovoljno srećni da 55

doživite neke od ovih posebnih momenata u terapiji (ili u životu!), obično kratkih, gde je ostvarena duboka povezanost, često bez reči, van vremena, i činilo se da premašuje uobičajene granice odnosa. Najjednostavnije rečeno, to je iskustvo nesebične povezanosti, gde smo se potpuno sreli i gde smo zadovoljni ispunjenošću i životnošću momenta. U nešto složenijem smislu, ovo se opisuje kao 'izraz prisustva samog Boga' (Zinker, 1977: 3). Kao terapeut imate odgovornost da procenite, isplanirate i 'razmislite o tome' kako napreduje terapija. Kada delujete iz ove pozicije, onda vi imate Ja-To odnos sa klijentom. To je onaj odnos koji je zasnovan na prethodnom životnom iskustvu. Ljude i stvari posmatramo u terminima onoga što već znamo o njima i svetu. Ovo se odnosi na to kako mi provodimo naše živote, trošeći veliki deo vremena u odnosu sa sredinom koji se zasniva na tome da je iskoristimo ili upravljamo njome. Uspešan Ja-To odnos podrazumeva sposobnost da predvidimo kako se neka osoba može ponašati, kako možemo uticati na nju i kako nam ona može odgovoriti. Ovakav odnos je, naravno, osnovna aktivnost potrebna za sklapanje ugovora, pravljenje procena, planiranje vremena i bavljenje kliničkim pitanjima kao što je iznenadna molba za dužim seansama ili pregovaranje o tome kada da se završi terapija. Pružanje dijaloškog odnosa je takođe jedna vrsta postupnog eksperimenta u tom smislu što terapeut treba stalno da prati i po potrebi modifikuje intenzitet svoje prisutnosti i iskrene komunikacije, u zavisnosti od toga šta je najkorisnije za klijenta. Ovo je naročito tačno za klijente koji su veoma poremećeni ili imaju osetljiv self-proces. Tada je odgovoran Ja-To stav neophodan za održavanje potrebne strukture i obuhvaćenosti. Geštalt terapeut koji radi dijaloški kretaće se između ova dve vrste odnosa, JaTi i Ja-To, u zavisnosti od situacije. Lynne Jacobs (1989) je opisala dijaloški odnos u geštalt terapiji kao neprekidnu međuigru ili kretanje napred-nazad između Ja-Ti i Ja-To modusa. Ja-To odnos će verovatno biti mnogo više prisutniji u početnim fazama terapije, kada pratite napredovanje i kada se zaglavite. Prihvatanjem ovoga, pokušaćete da minimalizirate Ja-To odnos, shvatajući ga kao privremeno sredstvo i što je više moguće pribegavaćete Ja-Ti stavu. Nije moguće predložiti neke vežbe za praktikovanje rada u Ja-Ti poziciji. Po svojoj definiciji, ovo proizilazi iz stava iskrenog poštovanja ljudskog bića koji postoji tu ispred vas. Predlažemo da ovo 'stvarno' praktikujete sa svojim kolegama i klijentima. Što je najvažnije – nemojte se truditi da budete savršeni. To će samo ometati stvarni kontakt koji ostvarujete sa drugom osobom. Ponekad ćete primetiti da je vaša prisutnost nestala. Ponekad će vam biti teško da zaista uđete u tuđe iskustvo. Ponekad ćete biti svesni svoje nespremnosti ili nemogućnosti da izrazite svoje osećanje – možda zbog nedostatka pouzdanja da ćete to 'uraditi ispravno'. Svi ovo doživljavamo. Jednostavno, ostanite sa svojom namerom da se iskreno sretnete 56

sa klijentom i imajte poverenja da će ono što nastaje između vas biti plodno tlo za rast. Nastavite da tražite podršku onda kada doživljavate da vam je to teško.

Fenomenološki metod i dijalog Ponekad nije jasno da li su fenomenološki metod i dijaloški odnos kompatibilni. Dijaloški odnos podrazumeva unošenje našeg celog selfa u susret, dok fenomenološki metod ističe pažljivo propisane tehnike. Napetost je naročito izražena u oblasti 'stavljanja u zagradu' (bracketing). Smatramo da bi u svojim originalnim formama, ova dva pristupa zaista bila nekompatibilna. Ipak, terapija obuhvata vrlo specifičnu verziju oba ova kvaliteta. Fenomenološki metod koji se koristi u terapiji nije potraga za čistim značenjem, već istraživanje klijentove fenomenologije u odnosu sa terapeutom. Terapeut u dijalogu treba da prihvati da su terapijski uslovi sami po sebi jedna forma 'bracketing-a' čime lične brige terapeuta postaju nebitne ili samo malo bitne. Hycner kaže, „dijaloški pristup podrazumeva terapeuta koji se okreće ka klijentu i spreman je da svoju individualnost podredi (makar trenutno) u svrhu dijaloga“ (1991:6). U svojoj 'terapijskoj formi', fenomenološki metod i dijalog su komplementarni. Jedan omogućava bivanje u ovde i sada, dok drugi obezbeđuje isceliteljsku moć usklađenog ljudskog kontakta.

Zaključak U ovom poglavlju opisano je formiranje terapijskog odnosa kroz niz koraka. Uspostavljanje sigurnog konteksta, dogovor o terapijskim zadacima i razvoj veze poverenja između savetnika i klijenta. Geštalt terapeut se tada može pomerati u pravcu dijaloškog odnosa – u kome on nudi prisutnost, konfirmaciju, inkluziju i spremnost na otvorenu komunikaciju. Naravno da redosled ne mora biti ovakav; na primer. dijaloški odnos može biti neophodan da bi se razvilo poverenje ili pre dogovora o smeru kojim ćete krenuti. Ipak najvažniji aspekt geštalt prakse jeste da se klijent oseća shvaćenim i prihvaćenim; da ga niko ne osuđuje i da ga terapeut shvata ozbiljno. U ovom smislu, fenomenologija i dijalog su temelj celokupnog geštalt savetovanja, ali, kao što Polster kaže: ...iako je osnovno da terapeut bude autentičan, to ipak nije dovoljno. Pacijent se ponaša samo-poražavajuće i terapeut mora obratiti posebnu pažnju na karakteristične načine kojima se postavljaju prepreke kontaktu (1995: 80) Ovo nas vodi u sledeća dva poglavlja koja se bave procenom i planiranjem tretmana. 57

5 –Procena i dijagnoza

Sam koncept procene mnogim geštaltistima stvara dilemu. Ideja namernog pokušaja zauzimanja objektivnog ili 'ekspertskog' stava u cilju procene ili dijagnostikovanja klijenta je u suprotnosti sa mnogim temeljnim principima geštalt prakse. Prvo, ovaj koncept implicira strukturu – da je osoba nekako fiksirana i 58

statična i da može biti procenjena sa distance. Drugo, on se često koristi da se depersonalizuje ili porekne jedinstvenost klijenta i potencijalno podrži autoritarna poziciju superiornog znanja. Treće, on deluje nepotrebno ukoliko verujete da su svesnost, dijalog i pun kontakt sami po sebi isceljujući. Međutim, mi takođe vidimo i značajne prednosti dijagnoze i procene, tamo gde je Ja-To odnos važan i neophodan.

Procena kao deo odnosa Mi ne možemo da ne procenjujemo. Kao što smo opisali u Poglavlju 2, ljudska bića su kreatori značenja. Naš način nalaženja smisla sveta jeste jedna vrsta stalne procene ili dijagnoze. Mi posmatramo, srećemo se i pokušavamo sve vreme da razumemo. Na primer, mi prepoznajemo, reagujemo i stvaramo utiske o ljudima. Skoro je nemoguće da prvi put sretnemo neku osobu, a da o njoj ne formiramo neko mišljenje, da li nam se sviđa ili ne. Često su ovi procesi jedva svesni, ali su ipak deo stalnog procenjivanja odnosa. Bez ovoga mi ne bismo mogli da sretnemo starog prijatelja i da mu kažemo „Ja te prepoznajem, ti mi se sviđaš, želim da budem sa tobom“. Isti proces se dešava u savetovalištima. Od prvog susreta sa klijentom, savetnik obraća pažnju, svesno i nesvesno, na mnoštvo detalja ili utisaka, koliko osoba ima godina, kako hoda, kakav joj je izraz lica, kako se oblači, kakav joj je emocionalni ton, stil odnosa. Pojava ovih reakcija je početak prikupljanja važnih informacija i to je neizbežan deo savetnikove uobičajene procene.

Sugestija: Setite se kad ste poslednji put procenjivali nekog klijenta (ili vašeg prvog susreta kad ste upoznali neku osobu u privatnom životu). Kakvi su bili vaši prvi utisci, mišljenja, sudovi i emocije pre nego što ste tu osobu upoznali bolje? Možete li to opisati kao, „Intuicija mi je govorila da...“, „Nekako sam znala da mu mogu/ne mogu verovati...“, „Imala sam neki osećaj u vezi njega...“, bez ikakvih opipljivih dokaza? Koliko se ovaj vaš utisak kasnije pokazao tačnim? Iznenađujuće je koliko prvi utisci mogu biti tačni (a ponekad i netačni). Naravno, prihvatanje realnosti ove 'nesvesne dijagnoze' unosi napetost ili paradoks u mnoga područja geštalt prakse. S jedne strane, mi težimo da uvažimo i poštujemo jedinstvenost svakog klijenta, u njegovoj jedinstvenoj situaciji, u njegovim jedinstvenim odnosima. S druge strane, mi automatski stvaramo utiske i donosimo 59

sudove, sviđalo se to nama ili ne. Takođe je tačno, sudeći po našem iskustvu, da mnogi klinički fenomeni i ponašanja spadaju u prepoznatljive obrasce koji imaju predvidljive posledice i terapijske implikacije. Da bi uspešno pomogli svojim klijentima, moramo biti otvoreni da vidimo repetitivne obrasce, fiksirane geštalte i ustaljene stilove kontaktiranja, kako bi razumeli na koji način njihovi stilovi ostvarenja kontakta sa svetom doprinose njihovim problemima. Na primer, ono što je karakteristično za zavisne klijente jeste da im terapijski odnos postaje sam po sebi svrha, a gube iz vida svoju potrebu za rastom i promenom. Depresivni klijenti su pod većim rizikom od samoubistva, dok seksualno zlostavljani klijenti često imaju povećanu osetljivost i ranjivost u vezi svojih telesnih granica. Generalizacije kao što su ove – ako se koriste lagano kao mogući vodiči, mogu omogućiti savetniku da u svom poslu bude efikasniji i sigurniji. Sugestija: Za trenutak razmislite da li postoje neki fiksirani ili repetitivni obrasci ponašanja u vašem životu. Na primer, da li bi sebe opisali kao stidljivu ili otvorenu osobu, da li ste 'tip koji razmišlja' ili 'tip koji oseća', mislite li da su veze lake ili problematične, imate li neka samo-kritična ili samo-ograničavajuća uverenja? Odgovorite kratko sa „Ja sam...“ Obratite pažnju kako je to kada samog sebe etiketirate. Da li mislite da je takav opis samog sebe degradirajući ili je to samo 'opis'? Koju etiketu ne biste želeli da vam se pripiše i zašto?

Početna procena je ključna za kompetentan profesionalan odgovor U 'idealnoj' terapijskoj situaciji, naš klijent bi bio osoba koja poznaje i prihvata geštalt principe. On bi bezrezervno učestvovao u savetovanju i jedina želja bi mu bila da upozna sebe, ostvari svoj potencijal i vidi gde će ga njegova kreativnost odvesti! U takvom slučaju, početna dijagnoza ne bi bila važna i terapeut bi bio slobodan da radi sa onim što se pojavljuje u svakom trenutku i svakoj seansi. S vremena na vreme, sa klijentom bi razmatrao protekli rad kako bi bio siguran da klijent dobija ono što želi. Ukratko rečeno, njihov rad bi bio jedno istinsko istraživačko putovanje. Međutim, prava je retkost da klijenti traže savetnika sa tako otvorenim stavom. Klijenti obično dolaze sa nekom vrstom psihološkog problema. Za njih život jednostavno 'ne funkcioniše'. Ili pate od depresije, anksioznosti ili nekih unutrašnjih previranja ili imaju teškoće sa svojim svakodnevnim funkcionisanjem 60

– probleme u vezama, probleme na poslu ili sa nekim drugim aspektom egzistencijalnog izazova življenja. Oni dolaze sa razumljivim očekivanjem da je savetnik stručan da im pomogne da reše problem u najkraćem mogućem roku. Smatramo da bi bilo neprofesionalno da savetnik i klijent ne obrate pažnju na sledeća područja: Identifikovanje problema i onoga što klijent želi da promeni Razumevanje značenja i implikacija problema Odlučivanje, koliko je to moguće, da li smo podobni i kompetentni da pomognemo u rešavanju određene vrste problema  Dogovaranje oko ostvarljivog cilja savetovanja  Određivanje načina kojim se utvrđuje da li je savetovanje uspešno   

Ovaj proces će, naravno, biti privremen i često će se ažurirati kako se klijent menja i napreduje.

Fleksibilna i ko-kreirana dijagnoza pomaže u stvaranju radnog saveza Dijagnoza je najkorisnija kada je deskrpitivna, fenomenološka i fleksibilna umesto da samo definiše i imenuje. Geštalt dijagnoza je pokušaj da se ugledaju obrasci, teme i repeticije koji su jedinstveni za klijenta. Ovo je prvenstveno procesna dijagnoza, tj. ona se bavi sa tim kako se klijent ponaša u sadašnjem trenutku i to je, dakle opis aktivnosti ili geštaltovanja. Na primer, umesto da opisujemo narcisoidnu osobu ili poremećaj, mi opisujemo 'narcisoidni proces'. Jedna definicija dijagnoze jeste da je ona dinamička deskripcija fiksiranog geštalta (ili nekoliko fiksiranih geštalta) u životu klijenta – procesa koji je postao statičan. Fiksiran geštalt je deskripcija kreativnog prilagođavanja, u nekom momentu, u odnosu na pređašnje životne okolnosti, koje je postalo ustaljeno, ali je neprikladno u sadašnjosti. Zadatak terapije je slabljenje ovog fiksiranog geštalta i pomaganje klijentu da se odvoji od ovog statičnog istorijskog obrasca i okrene ka fleksibilnom i responsivnom susretu u sadašnjosti. Savršeno zdrava osoba bi svaki trenutak živela kreativno i stoga ne bi imala 'dijagnozu'. Predlažemo vam da kad god je to moguće zajedno sa klijentom 'kodijagnostikujete'. Ovo bi svakako trebalo da uradite na kraju početne seanse procenjivanja, ali takođe i onda kada imate snažnu hipotezu o tome što se dešava. Na primer, možete reći klijentu da mislite kako njegov sadašnji problem može imati veze sa procesom žaljenja koji nije razrešen ili da njegova telesna napetost može biti povezana sa potisnutom ljutnjom. Ovde je takođe potrebno da savetnik

61

geštalt žargon prevede na jezik koji je razumljiv klijentu. Na primer, „Toliko toga zadržavate u sebi“ (retrofleksija), „Duboko ste uvereni da je plakati pogrešno“ (introjekcija), „Izgleda da nikad niste preboleli smrt svoga oca“ (nezavršeni poslovi). Klijent tada može da se složi, da se ne složi ili da pojasni stvari kako bi pomogao u ko-kreiranju preciznijeg dijagnostičkog razumevanja. Na ovaj način on se aktivno uključuje u razumevanje sopstvenog problema. Ovo ga takođe osnažuje da savetovanje učini zajedničkim poduhvatom.

Povezivanje sa drugim profesionalcima Kako bi geštalt stekao poštovanje i kredibilitet u širem terapijskom polju smatramo da geštalt savetnici treba da znaju kako da svoje klijente opišu u dijagnostičkim terminima, što omogućava dijalog sa drugim psihoterapijskim pristupima. Ovo je od suštinskog značaja ako se klijent upućuje kod nekog ili je upućen od strane drugog terapeuta, lekara ili psihijatra. Sugestija: Izaberite nekog klijenta koga ste viđali izvesno vreme i zamislite da vam je njegov lekar zatražio izveštaj koji će mu omogućiti da ga uputi na specijalistički tretman njegovog problema (i vi i klijent se slažete da je to dobra ideja). Kako bi opisali njegov problem, dijagnozu i fokus vašeg rada bez korišćenja geštalt žargona?

Videćete da će vam biti mnogo lakše ako se upoznate sa formalnim dijagnostičkim metodama kao što su DSM-IV ili ICD10. Takođe je korisno imati pristup literaturi i resursima drugih profesionalaca, na primer, različiti tipovi depresije, mogući ishodi, suicidalni rizici, stopa povratka bolesti, povezana stanja i simptomi itd. Prenos nekih od ovih dijagnostičkih sistema u geštalt već je dao mnoge rezultate (videti Tobin, 1982 i Delisle, 1999 koji su na impresivan način pokazali korisnost DSM-IV klasifikacije poremećaja ličnosti viđenu kroz prizmu geštalta).

Metode procene i dijagnoze u Geštaltu Mnogi teorijski koncepti geštalta su sami po sebi okviri za procenu, na primer, zone svesnosti, modifikacije kontakta, stepen samo-podrške, pet slojeva neuroze

62

(Perls, 1969), stil kontakta ili odnosa itd. Za vas je važno da razvijete takav način procenjivanja koji je u skladu sa vašim sopstvenim posebnim stilom i pristupom. Umeće dijagnoze leži u opisivanju onoga što vidite i doživljavate, nalaženju smisla u tome i razumevanju kako to klijentu stvara probleme. Vi nastojite da vidite kako klijent funkcioniše, kakva su njegova uverenja o sebi (i o svetu) i koji su procesi odsutni, minimalni, adekvatni, preterani. Dok idete kroz dijagnostički prikaz pojaviće se nekoliko figura koje će biti jasne ili interesantne. One mogu, ali ne moraju biti relevantne. Dakle, kada je moguće i prikladno, dijagnozu je potrebno podeliti sa klijentom koji će vam tada reći da li su pojedine karakteristike koje ste identifikovali važne ili relevantne za njega. Napravili smo model procene koji identifikuje tri oblasti mogućeg fokusa: 

Klijent u procesu



Klijent u odnosu



Uslovi polja

Svaki deo sadrži predložena pitanja (ima ih mnogo više) da bi podstakli vaše razmišljanje.

Klijent u procesu Samo-podrška i podrška iz sredine (Videti Poglavlje 7 za detaljno objašnjenje) Da li izgleda da klijent sedi dobro podržan u stolici? Da li je njegovo disanje opušteno i ujednačeno? Da li u vašem prisustvu deluje samouvereno ili nervozno, nemirno ili rigidno ubrzano dišući i pokazujući opštu nelagodu?  Kako reaguje na vas? Da li vas sluša i odgovara adekvatno ili izgleda da vas ne čuje, protivureči svemu što kažete ili se slaže vrlo spremno kao da želi da vas zadovolji?  Kakav mu je odnos sa sredinom? Da li ima bliske prijatelje, jake porodične veze? Da li oseća podršku od ovih ljudi ili je izolovan i usamljen?  Kako se nosi sa stresom? Da li koristi alkohol ili droge da se desenzitizuje ili koristi zdravije oblike relaksacije kao što su vežbe, sport, joga ili meditacija da bi se opustio? 

63

Dok vam opisuje svoj život, da li imate osećaj da je on osoba sa dovoljno ličnih i sredinskih resursa ili vam se čini da uvek živi u oskudici ili potrebi za nečim što nema? Da li vidi 'čašu kao polupraznu ili polupunu'? 

Vidljive kontak funkcije Kontakt funkcije su načini kojima klijent kontaktira svoju sredinu. Pokret. Na primer, kako se vaš klijent kreće – ukočeno ili opušteno? Da li pravi mnogo pokreta ili je miran?  Glas. Bučan ili nežan, udaljen ili prisutan, tečan ili isprekidan, emocionalan ili bezličan? Kakvu vrstu jezika vaš klijent koristi? Da li se odnosi na činjenice i konkretne stvari ili je poetičan? Da li mu je govor slikovit? Da li pravi pauze dok govori? Kada? Da li vam se čini kao da 'poseduje' svoje iskustvo, npr., „Slupao sam kola “, umesto „Kola su se slupala“.  Gledanje. Da li vas gleda u oči? Da li je njegov pogled uporan ili nestalan? Kada skreće pogled i prema čemu?  Slušanje. Da li klijent s lakoćom čuje ono što vi govorite? Da li čuje tačno ili vam se čini da čuje pogrešno i pogrešno razume?  Izgled. Što primećujete o klijentovoj odeći, kosi, koži i drugim odlikama? 

Sledeća četiri aspekta pocesne dijagnoze su ovde samo navedena, s obzirom da su detaljno opisana u drugim delovima knjige. Ciklus iskustva

(Poglavlje 3)

Modifikacije kontakta (Poglavlje 9) Nezavršeni posao ili fiksirani geštalti (Poglavlje 10) Polarnosti (Poglavlje 10) Bazična uverenja Koja su klijentova bazična uverenja o sebi, drugima i o svetu? Koje druge fiksirane pozicije zauzima? Klijentova temeljna uverenja su centralna i suštinska za njegov osećaj ko je on. Ona se često formiraju u detinjstvu kao odgovor na ponavljana relaciona iskustva i nastavljaju da deluju u odrasloj dobi, ne dovode se u pitanje i ponekad ih gotovo nismo ni svesni. Primeri takvih bazičnih uverenja su: Niko me ne voli; Ljudima se ne može verovati; Svet je opasno mesto. (Isto tako, zdraviji ljudi imaju pozitivnija uverenja!) Međutim, klijent takođe može slobodno izabrati 64

svoja uverenja (na primer, religijsko verovanje ili moralni stav). Ona često čine osnovu i objašnjenje njegovih kreativnih prilagođavanja i modifikacija kontakta.

Klijent u odnosu Klijent je, naravno, neprekidno u promenjivoj vezi sa svojom sredinom. Njegov odnos sa vama savetnikom nije samo sredstvo za njegovo isceljenje i rast, već i mesto gde može dublje istraživati kako on uopšte gradi svoje odnose. Klijent može uočiti poznate obrasce organizovanja odnosa - svoje anksioznosti i izbegavanja, uverenja, fleksibilnost i svoj stil kontakta. On takođe može uočiti kako je drugačiji u terapijskom odnosu, pod različitim uslovima i sa različitim mogućnostima. Verovatno je da će ovakve okolnosti u znatnoj meri povećati njegovu svesnost o sebi. Kako vi i klijent ostvarujete kontakt?      

Kako biste opisali način na koji se klijent odnosi prema vama? Koju bi metaforu upotrebili da ga opišete (na primer, kao brzi voz)? Kako i kada on prekida kontakt? Šta mislite kako vas klijent vidi? Kakva osećanja i slike vam se javljaju kao odgovor na klijenta? Na koga vas on podseća?

Klijent može biti prisutan i ostvarivati dobar kontakt ili može izgledati da vas ne sluša ili vas prekida dok govorite. Način na koji se odnosi može se iznenada promeniti u zavisnosti od teme ili odnosa koje opisuje. Sve ovo vam daje važne informacije i možete steći utisak o određenom stilu odnosa koji može biti značajan ili problematičan. Važno je da, kad ste napravili neku vrstu procene klijenta, pažljivo sa njim istražujete da li je to uobičajen obrazac u njegovom životu i da li je to za njega problem. Savetnik dakle, sprovodi istragu. Da li je klijent svestan onoga što radi i na koji način biva? Ako jeste, da li je uvek takav? Ako je takav samo ponekad, u kojim okolnostima – da li je takav samo sa vama? Da li on misli da je to problem? Ovo je još jedan način uključivanja klijenta u proces njegove lične procene. To nije etiketa koja mu je nametnuta spolja, već slika jedne osobe u jednoj situaciji čijoj je ko-kreaciji on doprineo. Primer: Prilikom prvog susreta sa Beverli, savetnik je bio svestan da postaje sve zadovoljniji sobom. Izgledalo je da su sve njegove opservacije u vezi Beverli 65

bile tačne – ona je odgovarala kao da je sve što je rekao bilo ono pravo. Nakon nekog vremena, savetnik odlučuje da proveri hipotezu. Na prijateljski i humorističan način je rekao „Odaješ utisak da je sve što ja kažem apsolutno tačno. To je vrlo lepo za mene naravno, ali pitam se da li si ti samo ljubazna prema meni? Imaš li običaj da podržavaš i da se slažeš sa onim što drugi ljudi govore?“ Naravno, Beverli je odgovorila „Da imam, baš ste to lepo primetili“. Zaćutali su i oboje su shvatili da je ona opet to uradila. Onda su se nasmejali i ona je rekla sa znatno manje adaptiranim tonom glasa „Ne, stvarno, znam da to radim i mislim da bi to moglo biti deo problema“. Savetnikova intervencija je imala više funkcija. Proverena je validnost njegove opservacije i hipoteze, istražen je Beverlin kapacitet za samorefleksiju, testirano je da li ona može podneti blagu konfrontaciju i otkriveno je kako ona reaguje na humor. Odnos koji imate sa nekim klijentom razlikovaće se od bilo kog drugog odnosa koji imate. Način na koji kreirate sebe, jedno drugo i polje biće jedinstven za oboje. 'Ples' koji igrate u terapijskoj sobi takođe će sadržavati informacije koje su bitne za procenu. Svi odgovori koje imate prema klijentu su važni. Oni mogu biti vaš kontratransfer (videti Poglavlje 11), mogu biti zasnovani na vašim prirodnim sklonostima i averzijama ili mogu biti pokazatelj utiska koji klijent ostavlja na druge ljude u svom životu. Sugestija: Hakwins (1991:103) predlaže sledeće pitanje koje će vam pomoći da identifikujete dinamiku između vas i vašeg klijenta. Pretpostavite da ste se vi i vaš klijent zatekli sami na pustom ostrvu. Šta bi se događalo? Pokušajte ovo kao vežbu samo-supervizije. Uslovi u polju Koje opšte životne okolnosti utiču na klijenta u datom trenutku? Koji su se stresni događaji desili prošle godine? poslednjih nekoliko godina?  U kojoj životnoj fazi se nalazi klijent (neudata/neoženjen, stvaranje porodice, srednje doba, penzija)?  Koji smisao ili značenje klijent daje svom problemu i svojoj životnoj situaciji? Da li misli da je 'sve njegova greška' ili je sve posledica okolnosti ili loše sreće?  

66

Kulturni faktori Svesnost o važnosti rase i kulture je naravno važna u toku savetovanja, ali je najvažnija u fazi procene. Savetnik i klijent su oboje deo osnovne strukture obilja vrednosti i pretpostavki – uglavnom nesvesnih – koje se odnose kako na ispravne načine ponašanja u različitim situacijama, tako i na definicije zdravog procesa. Ovo je posebno izraženo kada savetnik i klijent potiču iz različitih rasa. Jedan od autora ove knjige doživela je šok kada je dobila povratnu informaciju od jednog Japanca, koji je bio član grupe koju je vodila. Jednog dana joj je poverio da je dugo vremena mislio kako je ona možda opasno nekompetentna zato što 'vama izgleda ne smeta kada ljudi plaču'. U njegovoj kulturi plakanje se tumači kao vrlo ozbiljan znak gubitka kontrole i trebalo bi ga izbegavati. To je, kako je rekao, znak neminovnog mentalnog sloma. Za voditelja grupe ovo je bila korisna konfrontacija koja joj je istakla važnost proveravanja i razjašnjenja raznih pretpostavki i normi. Ironija je u tome što je u Britaniji situacija sledeća: Uobičajeno je da grupe koje više izražavaju emocije budu marginalizovane. Veliki broj ljudi afričkog i afričkokaribskog porekla, koji su primljeni u psihijatrijske bolnice u Londonu, odražavaju tužnu istinu da mnogi policajci i psihijatri ne shvataju da u nekim kulturama glasni i emocionalni izlivi nisu znak mentalne bolesti, ništa više nego osećati se progonjenim u rasističkom društvu. Savetnik koji je uključen u bilo koju vrstu međukulturnog ili međurasnog savetovanja, trebalo bi da, što je moguće više, bude upoznat sa očiglednim razlikama u normama. Međutim, on mora imati na umu da će i dalje postojati bezbroj suptilnih predrasuda – posebno od strane osobe koja je deo dominantne kulture. Savetnik mora biti spreman da istražuje fenomenološki i senzitivno, ne žureći sa definicijama ili etiketama. Ova razmatranja su u izvesnom smislu odnose na bilo koji odnos. Čak i ako klijent i savetnik potiču iz iste kulturne grupe, imaće mnogo različitih pretpostavki i uverenja. Oboje će biti pod uticajem onoga što se može nazvati multikulturna osnova njihovog života. Njihove porodice, škole, prijatelji, udruženja, putovanja, poslovi itd., kao i mini-kultura npr. severoistočna Engleska naspram južne Engleske. Štaviše, postoji još jedan nivo međukulturnog elementa. U terapijskom odnosu, ma koliko savetnik bio pun poštovanja, postoji disbalans moći. Kako i ne bi, kada je jedna osoba u odnos ušla rastrojena i sa iskustvom da ne ume da upravlja svojim životom? Ona time sebe stavlja u ranjivu poziciju i otkriva svoje najintimnije anksioznosti i strahove drugoj osobi koja, makar u tom setingu, ne deli iste patnje. Zamislite dodatnu dinamiku kada su te dve osobe različitih polova ili različitog doba. Obratite pažnju kako ste se vi osećali kada smo u primeru u prethodnim rečenicama odlučili da klijenta opišemo kao žensku osobu. Kada razlike u kulturi takođe postanu i razlike u rasi ili seksualnoj orijentaciji to ima mnogo dodatnih implikacija za odnos, koje su značajnije od površnih sličnosti. 67

Zamislite kakvu to važnost ima za odnos ako savetnik dolazi iz dominantne, a klijent dolazi iz manjinske kulture – da ne spominjemo manjinu koja se istorijski smatra inferiornom od strane dominantne kulture. Kontrolna lista Koje su očigledne razlike između vas i vašeg klijenta u sledećim oblastima? Kultura Klasa

Rasa Pol

Nacionalnost Seksualna orijentacija

Godine Moć

Fizičke sposobnosti Stil ličnosti

Koje su implikacije za klijenta, za vas, za vaš odnos, koje teškoće možete predvideti i šta biste mogli uraditi da ovo razmotrite?

Istorijsko polje Problem klijenta je često posledica kreativnog prilagođavanja koje je davno učinjeno i koje je sada postalo fiksirani geštalt. Veliki deo ovoga je van klijentove svesnosti i može se razumeti samo ako se poznaju raniji uslovi ili odgovori u polju. Nešto od ovoga će se prirodno pojaviti u toku terapije, a nešto neće. Da bi se u potpunosti shvatilo šta klijent donosi, savetnik mora da istraži ne samo sadašnje polje, već i istorijsko polje. Uzimanje istorijskih podataka je manje važno od situacije ovde i sada, ali ima mnoge prednosti. Primer: Neriza je došla na savetovanje zbog problema u vezi. Savetnik je nekoliko nedelja radio ' u sadašnjosti' sa određenim uspehom, ali mu nije bilo jasno zašto se odnos ne produbljuje s obzirom na Nerizinu očiglednu potrebu za ovom vrstom podrške. Tek kada je savetnik aktivno istražio njenu istoriju, pojavila se sledeća informacija. Nerizu su roditelji napustili i ona je kao dete nekoliko puta menjala hraniteljske porodice i nije imala iskustva niti očekivanja u pogledu podržavajućih ili konzistentnih veza. Mislila je da nije važno da ovo spomene savetniku i tek je postepeno počela uviđati značaj njene sadašnje situacije. Sledi lista pitanja širokog spektra koje možete postavljati (setite se da ćete već imati neke istorijske podatke; videti 'inicijalne upitnike' u Poglavlju 1). Naravno,

68

ne predlažemo da ih pitate sve odjednom. Imajte ih u svesti tako da možete prikupljati informacije kako se odnos razvija: 

    

Kako je bilo živeti u vašoj porodici? Kakvu ste ulogu imali u vašoj porodici? Kakve su vaše veze? Kakve su bile vaše veze dok ste bili mladi? Da li je neko drugi u vašoj porodici imao ovaj problem? Kako je bilo živeti u vašoj zajednici? Šta se dešavalo oko vas kada ste prvi put doživeli ovaj problem?

Sugestija: Zamolite klijenta da uzme veliki list papira i da na sredini nacrta liniju ('životna linija'). Zamolite ga da na ovoj liniji zapiše važne događaje, kao što su prvo školsko iskustvo, prva devojka/mladić, prvi posao i druge važne životne događaje. Za ovo je potrebno izvesno vreme i linija se može docrtati, kako se klijent sve više priseća. Onda treba da se izmakne i pogleda celinu kako bi video kakav se obrazac pojavljuje. Da li, na primer, postoji tema žalosti? Da li postoje periodi aktivnosti i periodi praznine? Koji je najvažniji deo linije života za njega? Ova dijagramska reprezentacija klijentovog života može biti vrlo prosvetljujuća. Takođe mu možete predložiti da na istom listu papira ucrta svoje emocionalne reakcije na ove životne događaje i da pri tome koristi olovke različite boje.

Uobličavanje dijagnostičkog materijala Sledi 'Lista procene klijenta' koja će vam pomoći da sredite dobijene informacije o klijentu. Možete je koristi nakon početnog intervjua kao način razmišljanja o klijentu, a onda s vremena na vreme dodavati nove podatka koji se pojavljuju. Obratite pažnju na ono što zapažate, ali nemojte pokušavati da sve shvatite na seansi, jer takođe morate biti u sadašnjem trenutku! U praksi se retko dešava da savetnik ima vremena da detaljno razmotri sve elemente liste i pokazaće se da određeni aspekti postaju figura na osnovu koje formirate početnu dijagnozu. LISTA PROCENE KLIJENTA

69

KLIJENT U PROCESU Samo-podrška i podrška iz sredine: Vidljive kontakt funkcije: Ciklus iskustva: Senzacija Prepoznavanje Mobilizacija Akcija Kontakt Zadovoljenje Povlačenje Modifikacije kontakt kontinuuma: Konfluencija - Povlačenje Introjekcija - Odbacivanje Projekcija - Prisvajanje Egotizam - Spontanost Defleksija - Receptivnost Desenzitizacija - Senzitivnost Retroflekcija - Impulsivnost Nezavršeni poslovi/fiksirani geštalti: Polarnosti:

KLIJENT U ODNOSU Priroda relacionog kontakta: Vaše reakcije i odgovori: USLOVI U POLJU Značajne sadašnje okolnosti 70

Značajni istorijski događaji Istorijski odnosi Kulturni faktori

Zaključak Geštalt dijagnoza predstavlja razumevanje ili procenu svih načina na koje klijent stvara značenje i kontaktira sa svetom. Smatramo da je ona najefikasnija i uspostavljena sa poštovanjem kada se ko-kreira zajedno sa klijentom. Vaša procena klijenta će naravno biti više deo Ja-To odnosa nego Ja-Ti odnosa. Međutim, ako se procena vrši senzitivno i s poštovanjem, onda ona može biti nešto u čemu je klijent potpuno uključen. Njeno uobličavanje može i savetniku i klijentu dati osjećaj obuhvaćenosti i strukture, kao i razumevanja. Kako terapija napreduje, savetnik će se kretati između modifikovanja ili ažuriranja procene i stavljanja u stranu ('bracketing'-a) svega ovoga, kako bi se potpuno angažovao i bio otvoren za mogućnost Ja-Ti odnosa.

6 - Razmatranje tretmana Ovo poglavlje smo podelili u devet delova.  

  

Korisnost koncepta tretmana Podobnost procene Implikacija dijagnoze Uključivanje klijenta Sprovođenje revizija 71

  



Posebna razmatranja određenih dijagnoza Razumevanje dinamičkog odnosa između dijagnostičkih karakteristika Određivanje prioriteta Faze tretmana

Da li je tretman koristan koncept? Kao i u slučaju sa procenom i dijagnozom, svesni smo da na izvestan način zauzimamo kontraverznu poziciju time što jedno celo poglavlje posvećujemo nečemu što nazivamo razmatranje tretmana, planiranje ili strategija tretmana (ove termine koristimo naizmenično). Iako sve veći broj geštalt autora koristi koncept planiranje tretmana (na primer, Delisle, 1990; Kepner, 1995; Shub, 1992), još uvijek postoji razumljiva odbojnost da se ovaj koncept prihvati kao koristan za geštalt terapeute. U nekim terapijskim modelima, planiranje tretmana, kao i dijagnoza, može izgledati kao odvojen proces koji otuđuje, u kome 'ekspert' kategorizuje i etiketira neku osobu da bi primenio standardni tretman. Ovaj pristup se može sagledati u svom najekstremnijem vidu u nekim bolnicama u kojima se mentalne bolesti tretiraju psihotropnim lekovima. Često se gubi iz vida celovitost jedne osobe u njenim jedinstvenim uslovima u polju i pacijent se skoro nikad ne konsultuje u vezi svog tretmana, osim na jednom površnom nivou. Pored ovih ograničenja, neki geštaltisti smatraju da planiranje tretmana nije kompatibilno sa iskustvom dijaloškog odnosa i organizmičkom samo-regulacijom – prirodnom, spontanom evolucijom koja teče iz zdravog kontakta. Ipak, verujemo da u svakom terapijskom poduhvatu postoji snažna potreba za anticipacijom i razmatranjem mogućih potreba, ishoda i zamki. Ovim se uzimaju u obzir klijentove jedinstvene okolnosti, razmatra se i dogovara kada god je to moguće i odgovara se na promenljive uslove u polju. Tipičan plan tretmana obuhvata:  Predviđanje svih vrsta rizika ili opasnosti  Razmatranje najkorisnije vrste odnosa koja bi se ponudila klijentu (na primer, stepen odgovarajuće prisutnosti, empatije ili podrške)  Primena svog relevantnog znanja iz prethodnog kliničkog iskustva ili kliničke literature o određenoj vrsti problema.  Svesnost o prirodi toka određene potrebe ili njenim prekidima (na primer, u okviru ciklusa iskustva)  Svesnost o kulturnoj pripadnosti klijenta i implikacijama za terapiju. Ovo obuhvata uticaj koju vrše razlike (ili sličnosti) između kulture savetnika i kulture klijenta.

72

Svesnost o klijentovom dobu, polu, fizičkoj sposobnosti, seksualnosti i njihovog uticaja na terapijski odnos i klijentov život.  Određivanje prioriteta interventnih stilova (na primer, konfrontacija ili podržavanje).  Svesnost o bilo kom sistematskom, repetitivnom radu koji može biti potreban, posebno u vezi kreativnih prilagođavanja, modifikacija kontakta i impasa.  Određeni kriterijumi procene savetnikove efikasnosti sa klijentom. 

Pod planiranjem tretmana podrazumevamo fleksibilan, neprekidan osećaj mogućeg smera koji se često koriguje, kako na 'makro' nivou tako i u okviru jedne seanse. Ovo podrazumeva postojanje jedne vrste mape, koja je manje važna nego gde se nalazi klijentova energija u datom trenutku, ali koja ipak sadrži znakove ili obeležja posebnih potreba i rizika koji se odnose na određenog klijenta. U ovom smislu, razmatranja tretmana može biti korisno ako se ono shvati kao određivanje prioriteta i rizika kako bi se izbegle opasnosti, a ne kao propisi za 'najbolji' pravac akcije.

Podobnost procene Prvi zadatak planiranja tretmana sastoji se u odlučivanju da li je geštalt terapija prikladna za potencijalnog klijenta i da li ste vi najpodobniji savetnik. Da li ste kompetentni da se bavite određenim problemom? Ovo je i profesionalna i lična odluka. Moguće je da niste dovoljno obučeni ili da nemate dovoljno iskustva da preuzmete klijenta koji ima dugotrajnu mentalnu bolest, bolest zavisnosti, istoriju nasilja ili suicidalne impulse (videti Poglavlje 13).  Možda nećete hteti preuzeti nekog klijenta zbog ličnih razloga. Možda vas klijent plaši, reaktivira neku nezavršenu prošlu traumu ili ima temu za koju nemate razumevanja. Verovatno nije neophodno da vam se budući klijent 'sviđa', ali bi trebalo da makar osećate neku vezu, interes ili saosećanje. Klijenti zaslužuju naš najveći trud, energiju i posvećenost i mnogo je bolje klijenta uputiti nekome ukoliko niste sigurni.  Klijent će možda želeti (ili će mu biti potreban) neki drugi terapijski modalitet ili intervencije, a ne geštalt. Na primer, neki klijenti žele da se samo oslobode svojih simptoma, da im stručnjak kaže šta da rade, da dobiju podršku ili da imaju prijatelja u svojoj usamljenosti.  Da li klijent prihvata i odgovara na geštalt pristup (videti probne intervencije u Poglavlju 1). 

73

Da li je klijent podoban za terapiju koja naglašava odnos, samo-odgovornost i izazov? 

Implikacija dijagnoze U mnogim slučajevima sama dijagnoza će implicirati vaš pravac rada. Na prvoj seansi možda ćete sresti klijenta koji je uplašen i nepodržan. Možda ćete primetiti da klijent preuzima malo odgovornosti za svoje aktivnosti ili ćete čuti priču o nedavnoj traumi koja nije u potpunosti izražena. Ovo su sve prezentacije koje zahtevaju neposredni terapijski odgovor ili intenciju. Za nekog drugog klijenta koji želi da radi na poboljšanju odnosa sa drugim ljudima, najočigledniji pravac biće istraživanje načina na koji klijent gradi ili prekida odnos sa vama. U toku istraživanja sigurno ćete naići na određene poteškoće, na primer, introjekcije ili retrofleksije u odnosima sa drugim ljudima, na kojima ćete raditi kad postanu figure. Ovim primerom lako se može videti kako se razvija pravac terapije i kako se obrađuju nove teme koje se prirodno pojavljuju. Na neki način ovo može biti idealna forma geštalt rada, gde terapeut ne stvara unapred ideje o ishodu ili pravcu. Smatramo da će ovo biti čest slučaj u dobroj geštalt terapiji. Međutim, složenije situacije opisane u ovom poglavlju zahtevaju namernu senzitivnost, određen pristup ili pravac. U ovim slučajevima, predlažemo da savetnik razmatranje tretmana drži u pozadini, konsultujući ga s vremena na vreme, dok uglavnom ostaje u neprekidno promenljivoj novini trenutka. Kako se situacija ili dijagnostički prioriteti menjaju, plan tretmana će se ažurirati ili prilagođavati. Na mnogo načina ovo odgovara ritmičkom kretanju napred-nazad od Ja-Ti ka Ja-To, o čemu smo govorili u poglavlju o dijalogu (Poglavlje 4).

Uključivanje klijenta U prošlom poglavlju opisali smo neke od različitih dijagnostičkih perspektiva koje se mogu koristiti da bi se shvatile klijentove teme. Koja od njih ima prednost u datom momentu zavisi od mnogih faktora, od kojih je najvažniji perspektiva samog klijenta. Klijent će (ponekad) na početnoj seansi predstaviti svoju najveću potrebu ili figuru. Savetnik će onda, sumirajući kako on razume problem, zajedno sa klijentom diskutovati o najboljem planu (ako ga ima) za sledeće seanse. Ovaj dogovor se jednostavno može smatrati odlukom da se pokuša shvatiti problem, da

74

se vidi kakve opcije klijent ima ili da se pomogne klijentu da nađe podršku tokom krize. Čak i u složenim situacijama kao što je evocirana trauma iz detinjstva ili česte neuspešne veze, važno i korisno je pronaći način da se predvidi pravac. Ovo može obuhvatiti dogovorenu sekvencu (iako ne mora biti linearna) razvijanja poverenja, detaljno pričanje priče, prisećanje posebnih epizoda, otkrivanje onoga što je nezavršeno u prošlosti itd. Ove vrste diskusija su najčešće plodonosne u vreme revizije, kada klijent može da oseti napredak i mogućnosti terapije i kada je više informisan o tome šta može biti korisno u budućnosti. Naravno da postoje situacije kada nije mudro deliti svoje mišljenje o budućnosti. Klijent možda nema dovoljno samo-podrške da shvati vaša nagađanja (i dalja razmišljanja) o zlostavljanju u prošlosti, idealizovanim drugim ili stilu ličnosti. Terapeut mora da održava delikatan balans između otvorenosti i onoga što je terapijski korisno. Primer: Katrin, privlačna žena u svojim pedesetim dolazi na svoju prvu seansu u stanju anksioznosti. Uglavnom je plakala i objasnila je savetniku da se nedavno preplašila kada je otišla na zakazani lekarski pregled, gde je dugo čekala, a onda je izgubila živce i izvikala se na recepcionerku. Ovo je bilo uznemiravajuće za nju zato što se, kako je rekla, ona NIKADA ne ljuti. Nije znala otkuda sve ovo. Od tada se osećala plačljivo i jadno. Takođe je bila zabrinuta što se oseća otuđenom od svoje porodice i prijatelja. Savetnik je na njenu zabrinutost odgovorio empatijom i oboje su se složili da su u toku seanse ostvarili dobru vezu. Ugovorili su da rade zajedno u periodu od šest nedelja i da onda razmotre šta su postigli. Razgovarali su o zajedničkom shvatanju problema (preplavljujuće emocije, osećaj izolovanosti) i složili se da u terapiji istraže situaciju i da se fokusiraju na jačanje Katrinine samopodrške i podrške iz sredine (zajednička dijagnoza i plan tretmana). Na razmatranju u šestoj seansi Katrin se zainteresovala pošto je počela da otkriva obrazac u načinu na koji se odnosi prema drugim ljudima u svom životu, tako što je potiskivala ljutnju i povlačila se. Osećala se mnogo stabilnijom i htela je da nastavi sa istraživanjem same sebe. Dogovorili su se da nastave terapiju na neodređeno vreme (sa revizijom posle šest meseci). Fokus bi sada bio na Katrininom daljem upoznavanju sebe i nalaženju drugih načina bivanja u odnosima (revizirani plan tretmana).

Sprovođenje revizija

75

Na prethodnim stranama nekoliko puta smo spomenuli sprovođenje revizija sa klijentima i mada vi stalno revizirate, procenjujete i iznova se prilagođavate i dogovarate sa klijentom, takođe je korisno da imate formalne revizione seanse. Možete predložiti klijentu da razmisli o tome nedelju dana unapred. Na ovim seansama možete: Podsetiti se prvobitnog ugovora ili prethodne revizije, kao i aspiracija i potreba koje je klijent izrazio na početnoj seansi procene.  Proveriti da li klijent i vi mislite da napredujete.  Pitati klijenta kako se oseća u terapiji sa vama, koji su mu aspekti bili posebno korisno, a koji nekorisni, da li postoji nešto što je želeo da ste drugačije uradili ili da je on drugačije uradio.  Diskutovati o promenama koje treba napraviti u ugovoru ili vašem odnosu.  Ugovoriti novi kratkoročan ili dugoročan ugovor (ili datum završavanja). 

Predlažemo ovakvu reviziju otprilike na svakih tri do šest meseci za dugoročne klijente, a za kratkoročne ugovore ovaj period treba da bude kraći. Takođe bi korisna bila dodatna revizija za šest meseci ili godinu dana nakon završetka terapije sa klijentom, kako bi se procenila klijentova situacija. Neki savetnici nude besplatno ovakve seanse da bi procenili efikasnost nakon poslednjeg susreta.

Posebna razmatranja određenih dijagnoza U praksi, kod mnogih klijenata prisutni su problemi kao što su nedostatak samopodrške, fragilni self-proces ili kompleksni problemi koji zahtevaju znanje stručnjaka. Ukoliko se ne uzmu u obzir imlikacije određenog profila klijenta, i pored najboljih namera, može doći do ozbiljnih grešaka. Na primer, novi klijent koji pati od dubokih narcisoidnih povreda može od vas tražiti da mu iskreno kažete šta mislite o njemu; klijentkinja koja ima odlike granične ličnosti može vas zamoliti da vas vidi van terapije; klijentkinja koja je seksualno zlostavljanja može tražiti da je zagrlite dok se priseća pretrpljene traume. U svim ovim slučajevima zahteve klijenata treba sagledati iz ugla postojećeg kliničkog znanja o posledicama ispunjavanja njihovih želja. Stoga kod planiranja savetovanja prvo pitanje na koje treba odgovoriti jeste - da li kod određenog klijenta postoje neke posebne okolnosti, stanja ili teškoće koje zahtevaju stručno znanje ili poseban pristup? Ako je to slučaj, korisno je konsultovati stručnu literaturu ili se obratiti supervizoru ili kolegi koji ima specijalizovano znanje iz te oblasti.

Razumevanje dinamičkog odnosa između dijagnostičkih karakteristika 76

Mnoge dijagnostičke karakteristike čine deo složenog sistema ili dinamike koji se moraju uzeti u obzir. Na primer, kako se određeno kreativno prilagođavanje uklapa u širi geštalt klijentove samo-organizacije ili njegovog načina života. Možda je opšti način funkcionisanja nekog klijenta takav da se on desenzitizuje ili da retroflektuje. Šta bi se desilo kada bi se oslobodio ovih modifikacija kontakta ili ih transformisao? Da li one štite klijenta od nekog ozbiljnijeg poremećaja? Mnoga kreativna prilagođavanja predstavljaju način na koji osoba uspeva da se nosi sa teškim, pa čak i opasnim ugrožavanjima njene stabilnosti i opstanka. Retrofleksija može klijenta štititi od ubilačkog besa, dok ga desenzitizacija može štititi od nepodnošljivog bola. Od velikog značaja je uvremenjenost intervencija za 'otklanjanje retrofleksije'. Pre nego što odluči o strategiji tretmana savetnik treba da stekne opšte razumevanje povezanosti i unutrašnje dinamike dijagnostičkih karakteristika. Deo novog pristupa razmatranju tretmana može dakle biti temeljno fenomenološko istraživanje pre preduzimanja neke akcije.

Određivanje prioriteta Baveći se ovim pitanjima, možete početi da uviđate kakav tok tretmana je neophodan ili poželjan, a mi tvrdimo da je korisno, a ponekad i od najveće važnosti, odrediti prioritete vašeg rada. Kada napravite listu dijagnostičkih osobina (možda koristeći listu na str. 70 u Poglavlju 5), biće potrebno da odlučite koji aspekti zahtevaju trenutnu pažnju, a koji mogu da sačekaju. Primer: Dženifer je došla na savetovanje tražeći pomoć da napusti partnera koji ju je zlostavljao. Ona i savetnik su se složili da je u sebi nosila previše retroflektovanog besa, da je imala malo samo-pouzdanja i podrške ljudi iz svog socijalnog okruženja. Savetniku je međutim bila jasno da ona nije imala poverenja u proces savetovanja, da nije bila dovoljno svesna svoje uloge u bračnom odnosu i da je sve svoje prijatelje okrviljivala što je ne podržavaju. Savetnik je odlučio da je potrebno da Dženifer radi na izgradnji podržavajućeg radnog saveza, da je uključi u razumevanje dinamike odnosa sa njenim partnerom i da sagleda razloge koji su doveli do nedostatka podrške iz sredine. Dženifer se složila sa ovim planom. Tokom prvih nekoliko nedelja stekla je znatno više poverenja u svog savetnika i počela je da govori o tome kako je ponekad i ona provocirala svog partnera i kako je zahtevala od svojih prijatelja da bezrezervno stanu na njenu stranu protiv njega. Tek kasnije je savetnik (uz Dženiferin pristanak) odlučio da je spremna da se 77

poveže sa svojim retroflektovanim besom i da se uspešno suprotstavi partneru i prijateljima na način koji neće samo povećati tenziju. U idealnom slučaju u određivanju prioriteta treba se složiti sa klijentom. Međutim, u nekim slučajevima, naročito kad postoji moguća opasnost, kao što je rizik od samoubistva ili mentalna bolest, potrebno je da savetnik odluči sam (ili pod supervizijom) čemu da da prioritet. Ovo naročito važi kada se radi sa klijentima koji imaju osetljiv self-proces ili su bili žrtve seksualnog zlostavljanja. U ovim slučajevima početna strategija tretmana treba da podrazumeva obezbeđivanje saosećajnog i obuhvatajućeg odnosa, pre početka intenzivnijeg rada. U geštalt literaturi postoji nekoliko impresivnih primera ovakvog određivanja prioriteta. Shub (1992) nudi koristan 'longitudinalni model' geštalt terapije koji se sastoji od početne, srednje i kasne faze. Melnick i Nevis (1997) nude sistem dijagnoze i tretmana koristeći ciklus iskustva. Clemmens (1997) predlaže 'model samomodulacije' - koji čine razvojne faze i zadaci dugoročnog procesa oporavka od zavisnosti. Delisle (1999) opisuje sekvencu rada sa poremećajima ličnosti, a Kepner (1995) predlaže 'Hologram zadataka isceljenja' koji se sastoji iz četiri faze lečenja koje se odnose na četiri zadatka isceljenja, koji se mogu koristiti u radu sa zlostavljanom decom.

Faze tretmana Jedinstvena priroda svake osobe, njen terapijski put i odnos koji ostvari sa terapeutom unapred isključuje mogućnost da se napravi jedan opšti plan tretmana, koji se može odnositi na sve klijente. Ipak smatramo da terapijski put većine klijenata ima nekih zajedničkih tačaka i da postoje neke univerzalne potrebe i zadaci koji se odnose na rast. Namena sledećih smernica je da vam pomogne da organizujete svoje razmišljanje, a ne da slepo sledite njihovu linearnu sekvencu. One vam takođe mogu poslužiti da proverite da li postoje neke oblasti koje ste možda prevideli. (Govorićemo o radu u ovim oblastima dalje u knjizi.) Redosled po kome se ove faze i oblasti pojavljuju i uočavaju može biti različit, iako se, u širem smislu, složeniji zadaci kasnijih faza baziraju na prethodnim osnovnijim fazama. Naravno, mnogi od ovih zadataka se pojavljuju, ponovo prorađuju i integrišu u svim fazama. Odlučili smo da podelimo zadatke u pet faza. Početna faza Ova faza na mnogo načina obuhvata osnovne uslove neophodne za geštalt terapiju. Geštalt terapeut koristi fenomenološku metodu da bi proširio svesnost, pruža dijaloški odnos, promoviše zdravo funkcionisanje i podstiče razvoj samo-podrške i 78

podrške iz sredine. Za neke klijente ovo će biti dovoljno za ponovno aktiviranje zdravog procesa i za razrešenje navedenih problema. Ovo može biti idealno za kratkoročne intervencije. Ako, međutim, klijent ima mogućnost i odluči da nastavi sa terapijom, ovi uslovi i relevantne veštine i tehnike biće i dalje potrebne u toku cele terapije.

Prva faza • • • • • • • • • •

Stvaranje bezbedne sredine za terapijski rad Razvijanje radnog saveza Korišćenje fenomenološkog istraživanja Povećanje svesnosti i samo-odgovornosti Pružanje dijaloškog odnosa Jačanje samo-podrške, naročito kod klijenata sa fragilnim self-procesom Identifikacija i prepoznavanje potreba i tema Davanje prioriteta nekim dijagnostičkim karakteristikama Razmatranje kulturnih i drugih pitanja potencijalnih razlika Planiranje rada sa posebnim stanjima (na primer, samo-povređivanje, seksualno zlostavljanje, poremećaj ličnosti) • Ko-kreiranje plana tretmana

Otkrivanje pozadine U ovoj fazi prelazi se u specifičniju strategiju, a često i u direktne intervencije. Ona pretpostavlja dovoljno dobar terapijski odnos sa dovoljno podrške, što omogućava izazov i eksperimentisanje sa novim perspektivama i ponašanjima. Ona je važnija za klijente sa kompleksnim ili dugotrajnim problemima za koje se gore navedeni osnovni uslovi nisu pokazali dovoljnim.

79

Egzis

Druga faza • • • • •

Istraživanje introjekata i modifikacija kontakta Rad sa nezavršenim poslovima Podržavanje izražavanja ili katarze Eksperimentacija sa novim ponašanjima i proširivanje mogućnosti Produbljivanje dijaloškog odnosa

tencijalni susret Ovo je faza kada je klijent već radio na dosta svojih tema i već je došlo do korisnih promena, ali je sada dostigao tačku zaglavljenosti ili impas. Na puno načina, ovo može biti najteži, ali i najisplativiji deo puta. Ovo je mesto gde će vam biti potrebno da se oslonite na snažni radni savez, jer će se ponekad klijent osetiti obeshrabrenim, odbačenim, i nesigurnim da li želi da se suoči sa pojačanom anksioznošću impasa. Ovo je vreme kada se javljaju jake, a ponekad i primitivne emocije. Klijent može doći u kontakt sa snažnim, uznemiravajućim polarnostima, a vi morate biti vrlo podržani u svojoj sopstvenoj terapiji i superviziji. Moguće je da se klijent suoči sa nečim što mu može delovati kao životno ugrožavajuća situacija ili je u najmanju ruku bezizlazna i očajnička. Ovo je vreme kada neki klijenti moraju doneti značajnu odluku da li da nastave da rade na ovome ili da se zadovolje onim što su već postigli.

80

Treća faza • Suočavanje sa prazninom ili nepoznatim i poverenje u organizmičku samo-regulaciju • Ponovno prihvatanje izgubljenih ili otuđenih delova • Donošenje egzistencijalne odluke da se živi i ide napred • Sistematičan i stalan rad na destrukturisanju samo-ograničavajućih bazičnih uveranja, negativnih životnih obrazaca i skriptova • Hrabro suočavanje sa neizvesnošću • Povezivanje sa duhovnošću • Doživljavanje razvojno reparativnog odnosa

Integracija Klijent je u ovoj fazi verovatno već prošao gore navede krize i sada se nalazi u polju integracije. Želeli bismo sada da podsetimo čitaoce na ono što smo na početku govorili o ograničenjima ove vrste linearne teorijske strukture. U idealnom slučaju klijenti će na prirodan način integrisati i asimilovati kako rad napreduje. Međutim, ponekad je potrebno da ovo urade svesno i namerno. Asimilacijom se tada mogu pojaviti druga pitanja ili problemi, na kojima će se dalje raditi.

Četvrta faza • • • • •

Reorganizovanje životnih obrazaca na osnovu novih uvida i razumevanja Fokusiranje na stvaranje zadovoljavajućih odnosa Povezivanje sa širim poljem zajednice i društva Prihvatanje neizvesnosti i anksioznosti koje dolaze sa novinom Preuzimanje odgovornosti za život

81

Završavanje Ova najvažnija faza detaljno je opisana u poslednjem poglavlju. Ovde ćemo samo nabrojati zadatke.

Peta faza • •

• • • •

Tugovanje usled očekivanog gubitka odnosa Dopuštanje recikliranja tema Slavljenje onoga što je postignuto Prihvatanje onoga što nije postignuto Anticipiranje i planiranje budućih kriza Puštanje i kretanje napred

Zaključak Prva, a donekle i druga faza često su dovoljne za klijente sa dobrom samopodrškom u privremenim krizama, za one kojima je potrebno samo-razumevanje i lični razvoj, kratkotrajno savetovanje zbog specifičnih životnih kriza. Druga faza se više odnosi na probleme u odnosima i bolne gubitke. Treća faza bavi se pitanjima traume, promene ličnosti, duhovne krize ili potrage za smislom. Kada smo govorili o dijagnozi predložili smo da ona treba da bude otvorena i da se često prilagođava u dogovoru sa klijentom. Na sličan način ovo važi i za planiranje tretmana. Perls kaže ‘čim struktura neuroze postane jasna terapeutu, on treba da planira pravac delovanja, ali i da ostane pripravan i fleksibilan tokom celog tretmana’ (1979:21).

82

7 – Jačanje podrške U ovom poglavlju bavićemo se podrškom ne samo klijenta već, što je podjednako važno, i terapeuta. Iz perspektive geštalta podrška je neophodna za svako zdravo funkcionisanje i smatra se osnovom koja omogućava dobar kontakt. Deo savetnikovog posla jeste da identifikuje različite aspekte podrške u klijentovom životu, kako bi se otkrilo šta nedostaje, čega je premalo, a čega previše. Čin hodanja je jedino moguć ako imamo dovoljno snažne mišiće i kosti, dotok energije, sposobnost da održavamo ravnotežu, kapacitet da pratimo i prilagođavamo korak promenama terena itd. Za sve ove funkcije se može reći da su neophodna ’podrška’ hodanju. Disfunkcija u bilo kom aspektu (kao što su nesvestica, uganuće članka) onemogućava uspešno i udobno hodanje. Sličan proces se odvija i u psihološkoj sferi. Zdrav self-proces, jasna energizovana figura i zadovoljavajući kontakt su jedino mogući uz podršku kako individualnih tako i sredinskih resursa. Snaga podrške zavisi od toga kako neka osoba inkorporira i koristi te resurse. Primeri obe vrste dati su u donjoj tabeli : Tabela 7.1 Vrste podrške Samo-podrška

Sredinska podrška

- Dobro telesno zdravlje - Podržavajući stav tela i disanje - Efikasne strategije snalaženja i kreativnog prilagođavanja - Odnos sa prirodom - Snažan osećaj identiteta - Realistična uverenja o sebi i o svetu - Duhovna praksa

- Zdravo fizičko okruženje - Adekvatni resursi, npr. hrana, smeštaj Bliski odnosi - Podržavajuća porodica i prijatelji - Validacija od strane drugih - Religijska ili socijalna mreža - Zadovoljavajući posao - Uživanje u slobodnim aktivnostima

Zdrava podrška podrazumeva poziciju međuzavisnosti u kojoj je osoba samopodržana, ali je takođe u stanju da prepozna kada joj je potrebna podrška iz sredine. Poenta nije u tome da li osoba sebe podržava ili joj je potrebna podrška iz sredine, već u tome kako ona po slobodnom izboru koristi obe ove pozicije; kako zapravo osoba sarađuje sa svojom sredinom ili zajednicom radi uzajamne podrške, kako balansira svoje sopstvene potrebe imajući u vidu potrebe drugih.

83

Sugestija: Setite se kada ste poslednji put bili u krizi, na primer, lični odnosi, bolest ili stres na poslu. Šta vam je olakšavalo teškoće? Šta vam je nedostajalo? Kakvu ste podršku dobili od drugih ili šta vam je najviše trebalo od njih? Kako ste se najbolje podržali i kako ste to mogli učiniti?

Razvijanje samo-podrške Rad na fizičkom procesu Možda je najosnovniji aspekt samo-podrške fizička podrška. Teško da ćemo sebe podržati ako smo umorni, gladni ili nam je fizički neudobno. Načini na koji se klijent odnosi prema svom telesnom procesu ovde i sada, u velikoj meri utiče na njegovu sposobnost da se samo-podrži. Na primer, ukoliko obrati pažnju na svoje disanje, on može primetiti koji ga načini disanja (brzina i dubina) najviše podržavaju, čineći ga da se oseća smireno i stabilno. Klijent može obratiti pažnju na svoje držanje, način na koji stoji, sedi ili se kreće - i doživeti razliku u unutrašnjem osećaju kako je to kad na primer, sedi uspravno ili kad se pogrbi ili savije. Primer: Aleksu je u značajnoj meri nedostajala kako samo-podrška tako i podrška iz sredine. U fizičkom smislu, disanje mu je plitko, a držanje kruto i napeto. Njegova podrška iz sredine je takođe slaba; nema prave prijatelje niti nekoga od poverenja. Nakon izvesnog razmatranja, savetnica je odlučila da se prvenstveno fokusira na podizanje nivoa njegove samo-podrške. Predložila mu je da eksperimentiše sa različitim načinima disanja i telesnim položajima dok razgovaraju. Uskoro Aleks otkriva da kada dopusti sebi da slobodno diše i sedi opušteno, postaje slobodniji da izrazi sebe i oseća se pouzdanije u kontaktu sa savetnicom. Ona zapaža da Aleksov glas postaje tiši kada izgubi energiju i to joj služi da ga podseti da gubi svesnost o samo-podršci. Samo-podrška i telesni proces biće detaljnije razmatrani u Poglavlju 12. Korišćenje jezika samo-odgovornosti 84

Značajan pokazatelj našeg intrapsihičkog iskustva je način na koji koristimo jezik. U znatnoj meri, jezik odražava pasivan stav prema životu, uverenje da nemamo moć nad onim što nam se dešava i da ne vladamo svojim životima. Kada smo veoma mladi ili na drugi način zavisni od drugih ili kada smo fizički povređeni ili ugroženi, moglo bi se reći da su naši odgovori uzrokovani ’spolja’. Međutim, ponekad se ponašamo kao da smo potpuno bespomoćni u pogledu našeg unutrašnjeg sveta. Umemo da kažemo „Ti si me iznervirao“, umesto da prihvatimo svoje sopstveno iskustvo i da priznamo da smo mi odgovorni za naše odgovore, te da kažemo „Osetila sam bes kada si to uradio“. Takođe koristimo izraze koji poriču naš izbor ili moć nad našem okruženjem. Pre ćemo reći „Desilo se“, „Tanjir se razbio“, nego „Ja sam razbila tanjir“ ili „Ja ne mogu...“ umesto „Ja biram da ne...“. Našu bespomoćnost podstičemo preteranim (ili potcenjujućim) rečenicama kao što su „To je bila apsolutna katastrofa“ ili „Umro bih kad bi se to desilo“ itd. Savetnik može da pozove klijenta da, pre svega, postane svestan kakav jezik koristi, kako bira reči i kako time smanjuje svoju samo-podršku. Mogu se predložiti eksperimenti u kojima se koristi jezik samo-odgovornosti, kako bi klijent uočio kako to utiče na njegovu samo-podršku i njegov odnos prema svetu. Ovde se ne radi o običnoj igri reči. Ovo bi moglo biti vrlo značajno kako za definisanje tako i za rešenje problema. Kada klijent kaže “Želim da moj život bude vredan življenja“, on svu odgovornost za to stavlja van sebe. Terapeut ga može pozvati da se seti onih situacija kada život zaista jeste vredan življenja i da vidi kako on doprinosi tome. S druge strane, neki klijenti preuzimaju previše odgovornosti za situaciju: “Nikako nisam mogla reći ’ne’ mojoj prijateljici, to bi je uništilo“, ili „Osećao bih krivicu da sam je pitao za pomoć, već ionako ima puno posla“. Savetnik bi tada trebalo da pozove klijenta da razmisli da li je on zaista odgovoran za nečiju osetljivost ili preuzima previše na sebe. Pitanja kao što su „Da li si ikada ’uništila’ nekoga kad si mu rekla ne?“ ili „Šta znači biti ’uništen’? Šta bi se zaista dogodilo?“ mogu biti neočekivano snažna konfrontacija za klijenta. Sugestije za korišćenje različitih vrsta jezika su eksperimenti koji pozivaju klijenta da postane svestan svog jezika i toga kako jezik utiče i doprinosi stavovima koje ima o sebi i svom odnosu sa svetom. To nisu instrukcije za superioran način govora. U stvari, često je obeshrabrujuće kad vidimo geštalt poklonike koji su obučeni da ’ispravno’ pričaju, dok zapravo nikada nisu promenili svoje osnovne stavove.

85

Sugestija: Razmislite o nekom događaju koji vas je uznemirio. Eksperimentišite tako što ćete prvo ispričati događaj pasivnim jezikom (na primer, moja prijateljica je ponovo kasnila. Iznenada mi je na pamet pala misao da me ta njena nepredvidljivost čini nemoćnom i kvari mi raspoloženje). Zatim ispričajte tu priču ponovo, obraćajući pažnju na jezik i preuzimajući odgovornost za svoje iskustvo. (Na primer, moja prijateljica je ponovo kasnila. Iznenada sam se osetila nemoćnom pred tom njenom nepredvidljivošću i to mi se nije svidelo). Da li primećujete neku razliku u pogledu vašeg osećaja sposobnosti i samopouzdanja, kao i u pogledu načina na koji umanjujete svoju sposobnost da se osećate drugačije?

Identifikacija sa sopstvenim iskustvom Resnik (1990) tvrdi da je identifikacija sa sopstvenim iskustvom najbolja samo-podrška. Ovo podrazumeva prihvatanje onoga ko smo, sa iskustvom koje imamo u tom momentu. Resnik ističe koliko nas to destabilizuje kad stalno moramo da ulažemo energiju u poricanje ili izbegavanje sopstvenog iskustva ili kad ga krijemo od drugih. Ako verujemo, na primer, da smo glupi ili da "ne bi trebalo" da budemo ljuti, povređeni, zavidni, kompetitivni, onda često nećemo biti svesni ovih osećanja i tako ćemo izgubiti svesnost o našim drugim resursima. Korišćenjem fenomenološkog metoda i pružanjem dijaloškog odnosa, savetnik modeluje fokus i prihvatanje sadašnjeg iskustva i podržava ovakvu identifikaciju. Međutim, proaktivniji pristup se sastoji u praktikovanju prihvatanja, čak i sugerisanju klijentu da sebi kaže: "Ja sam anksiozan/ ljubomoran/ povređen itd. i to je moje iskustvo upravo sada". Zadivljujuće je koliko često klijenti (pa i mi) predupređuju svoja osećanja ili iskustva, tako što ih poriču, kritikuju, minimaliziraju i deflektuju. Kažemo: "Ne smem biti anksiozan/ljut...", „Zaista ne treba da budem uplašen/uznemiren zbog toga", "Pa da, očekujem da ću to preboleti", "Znam da je glupo, ali ..." Podržavajući samo-dijalog Drugi način jačanja suštinske samo-podrške jeste da se pomogne klijentu da identifikuje negativne poruke koje govori sebi i da umesto njih pronađe pozitivne i ohrabrujuće rečenice. Ovo možemo ilustrovati sledećim primerom.

86

Primer : Alisa je shvatila da kad načini i najmanju grešku, kaže sebi "O, tako sam glupa. Nikad ne mogu ništa da uradim kako treba". Ove misli prati osećanje anksioznosti i napetost u mišićima solarnog pleksusa. Savetnik je poziva da razmisli da li je to istina. Da li je glupa? Najverovatnije nije. Alisa inače ima dve fakultetske diplome i uspešno radi kao broker na berzi. Da li ponekad uradi nešto kako treba? Da. Ona vrlo često – zapravo obično postigne ono što zamisli. Alisa je zajedno sa savetnikom smislila rečenicu koja je bila istinita i umirujuća i koja može da joj pomogne u obnavljanju njene samo-podrške. Kad bi to bila samo suprotna rečenica kao "Ja sam genije. Mogu sve da uradim", to ne bi imalo efekta. Alisa bi znala da to nije istina. Potrebno je da to bude rečenica koja će je vratiti u realnost ovde i sada. Izabrala je rečenicu: "Ja sam vrlo inteligentna. Često dobro uradim stvari. A ponekad pogrešim".

Sugestija: Setite se interakcije sa nekom osobom posle koje ste se osećali loše. Oživite tu scenu – gde ste bili, šta se dešavalo, ko je šta rekao, šta je još bilo? A na kraju, kad ste se loše osećali, šta ste rekli sebi, o sebi, o drugoj osobi ili o ljudima, o životu? Da li su vam te misli poznate? Ako jesu, izađite iz te scene i realistično razmislite o tim uverenjima. Velike su šanse da te samoograničavajuće misli nisu tačne – ili bar ne potpuno. Smislite afirmativniju rečenicu koja će dovesti u pitanje onu samo-ograničavajuću. Neka ta afirmativna rečenica bude realna. Na primer, ako kažete sebi „Nikako ne bih mogao da se konfrontiram tom kolegi“, možda biste izabrali rečenicu „Ponekad je teško konfrontirati se kolegama, ali ja imam sposobnost i snagu da to učinim ako to izaberem“. Smislite rečenicu koja je za vas ispravna. U mislima, ponovo uđite u scenu i izgovorite je sebi.

Prizvani drug Pozajmićemo ovu Šternovu (1985) lepu frazu kako bi opisali strategiju samopodrške koja podrazumeva zamišljanje podržavajuće osobe u stresnom periodu. Ovaj zamišljeni drug može biti prijatelj, partner, terapeut, rođak ili neko koga se sećamo iz detinjstva. Ova osoba je izabrana zbog toga što poseduje potrebne kvalitete: da nam pruži ljubav, saosećanje ili da nas možda zastupa - i ona se

87

poziva da pruži unutrašnju podršku kada je to klijentu potrebno. Ova ideja može biti predložena i isprobana prvo kao eksperiment u seansi, kako bi klijent pronašao lik koji je za njega najviše podržavajući. Ovo sve može da se odnosi i na samu terapiju i mnogi klijenti sa sobom nose ’internalizovanog savetnika’ sa kojim u mašti mogu da pričaju ili da ga se sete kao nekog ko je topao i ohrabrujući. Ponekad predlažemo klijentima da, za vreme praznika ili u teškim situacijama, odvoje neko vreme kada će biti sami i zamišljati da su na seansi ili da nam napišu pismo (koje nam mogu doneti sledeći put kad se sretnemo) ili da uzmu neki ’tranzicioni’ objekat iz ordinacije ili im dajemo neku ohrabrujuću reč ili afirmaciju koje će se sećati. Ovo može biti značajna podrška u vreme stresa ili separacije. Sugestija: Ko je to u vašem životu koga doživljavate kao osobu punu ljubavi i podrške, koja za vas predstavlja uzor, pa čak i inspiraciju? Razmišljajte o toj osobi i o njenim kvalitetima koji su vam potrebni ili im se divite. Sada se vratite u onu tešku scenu iz prošle vežbe. Zamislite da je vaš podržavajući drug sada sa vama. Šta bi vam rekao?

Strategije prevazilaženja stresa Kada se klijent suočava sa nekom situacijom za koju strepi da će biti stresna i da će srušiti njegovu samo-podršku, bilo bi vrlo korisno da se seti koje su to strategije prevazilaženja bile funkcionalne u sličnim okolnostima i da istraži kako može da ih prilagodi nastupajućoj krizi. Primer: Gariku, koji je osećao paniku na samu pomisao da drži govor na prijateljovoj svadbi, predloženo je da razmisli o tome kako je uspešan na poslu kada treba da drži prezentacije pred kolegama i upravnim timom. Shvatio je da ono što njegovu prezentaciju čini lakšom jesu dijagrami, koncept i projektor, koji ga podržavaju. Odlučio je da napravi teze glavnih poenti govora, iako ga je znao napamet. Takođe je izabrao još nekoliko ’oslonaca’ za ilustraciju svog govora. Na narednoj seansi je ispričao kako su strategije bile uspešne i kako je bio u stanju da se nosi sa, na momente iznenađujućim, pozitivnim reakcijama gostiju.

88

Sugestija: Mislite o nečemu sa čim vam je teško da se nosite ili o nečemu zbog čega ste nervozni. Da li ste prošli kroz nešto slično u prošlosti? Kako ste u tome uspeli? Šta vam je bila podrška – neki ljudi oko vas? Kako ste se osećali i šta ste sebi govorili? Da li ste bili posebno obučeni? Da li ste se pripremili na neki određeni način? Šta možete iz ovog naučiti kako biste isplanirali neki budući događaj?

Razvijanje sredinske podrške Podrška u polju Na najjednostavnijem nivou savetnik može ohrabriti klijenta da razmotri kako koristi raspoloživu podršku u polju kao što su partner, porodica ili prijatelji. Ako se u toku terapije uzburkaju duboke emocije, da li postoje neki ljudi kojima se može obratiti za podršku. Da li su klijentu poznati neki drugi izvori podrške u njegovoj zajednici? Ovo može biti bogat izvor informacija i izneće na površinu mnoga duboka uverenja o svetu i o odnosu prema svetu. Možda se pokaže da klijent uopšte nema naviku da pita za podršku i ovo je tema koju treba istražiti u seansi. On takođe može imati mnoge introjekte ili verovanja kako ne zaslužuje ili ne dopušta podršku (što je uobičajeno za muškarce).

Sugestija: Na listu papira nacrtajte mapu vaše mreže podrške (takođe ovu vežbu možete predložiti klijentu). Postavite sebe u sredinu i upišite ili nacrtajte ljude ili stvari u vašem životu koji su za vas hranljive. Od onih elemenata koji su vam najpouzdanija podrška načinite unutrašnji krug, a u spoljašnji stavite one manje relevantne elemente. Zatim nacrtajte kružni dijagram u kome ćete prikazati koji deo vremena u toku nedelje provodite sami ili radeći, a koji deo sa prijateljima, porodicom ili u nekim aktivnostima. Kako vam se čine te proporcije? Šta možete da promenite da biste povećali korišćenje podrške iz sredine?

89

Terapeut kao sredinska podrška Terapeut kao prisutnost koja podržava Jedan od najočiglednijih vidova podrške iz sredine je naravno savetnik! Na izvestan način gotovo sve o čemu govorimo u ovoj knjizi odnosi se direktno ili indirektno na jačanje klijentove podrške. Ovo naročito važi za Poglavlja 1 i 4 u kojima govorimo o podršci koja se pruža klijentu putem terapeutovih granica, radnog saveza i dijaloškog stava terapeuta. U izvesnom smislu svaka terapijska intervencija bi trebalo da bude podržavajuća. Uloga izazova Ipak, podrška nije uvek poželjna. U nekim situacijama terapeut treba da pruži podršku tako što će konfrontirati ili preispitivati klijentove fiksirane geštalte. Nije neobično da novi klijenti koriste terapijsko okruženje na način za koji terapeut veruje da je nekoristan - na primer, postaju previše zavisni ili stalno traže savet. U ovim situacijama terapeut može da odluči da odbije, po njegovom uverenju, ovakav neprikladan zahtev koji bi inače sprečio klijenta da dosegne sostvenu podršku. U geštalt terapiji je prisutna ta suptilna dilema kada ponuditi podršku ili pomoć, a kada konfrontaciju ili izazov. Pre nego što konfrontirate klijenta uzmite u obzir sledeće: Možete li formulisati intervenciju tako da je klijent ne shvati kao kritiku ili napad? • Da li je radni savez dovoljno snažan? • Da li je stid moguća reakcija imajući u vidu istoriju klijenta? • Da li je pravo vreme? •

Primer: Terapeut je primetio da se Beverli uvek složi sa svim što on kaže ili predloži. Počela je da drhti i da se vrpolji kad su razgovarali o ideji da počnu da istražuju njenu glavnu temu seksualnog zlostavljanja. Terapeut je znao da je od vitalnog značaja da terapija ne postane mesto ponavljanja zlostavljanja i prekinuo je dalje istraživanje. Kada ju je blago upitao šta se sada dešava sa njom, Beverli je bila u stanju da kaže da nije želela da priča o tom događaju, ali nije mogla to da kaže. U toku razgovora, ona je prepoznala svoj stari obrazac adaptacije, a to je udovoljavanje drugom. Terapeut je predložio lak eksperiment. Prvo, pokazao je sliku na zidu i rekao da mu se sviđa. Beverli se 90

složila. Onda je predložio Beverli da pokaže nešto u sobi što joj se ne sviđa. Pokazala je jednu kabastu fotelju. Terapeut je rekao da mu se sviđa ta fotelja - i odmah se videlo da je Belverli postalo nelagodno. Terapeut joj je predložio da eksperimentiše sa izražavanjem svog neslaganja i izjavljivanjem da joj se ne sviđa ni jedna stvar koju terapeut pokaže. Išli su po sobi i terapeut joj je pokazivao sliku, neki ukras ili deo nameštaja i izražavao sve veće oduševljenje. Beverli, na početku oprezna, uskoro počinje da uživa u igri i da artikuliše razne načine neslaganja i izražavanja da joj se nešto ne sviđa. "Ne mogu da izrazim koliko se ne slažem"...“Ja mislim potpuno drugačije“...“Ne, to mi se ne sviđa“...“Ne, ne želim da sednem tu". Počela je da se smeje, sela je uspravno i glas joj je dobio neku novu snagu. Na kraju je rekla: "Sada mi je jasno. Podržaću sebe ubuduće". Napravila je pauzu i dodala je začuđeno: "Znate, mislim da je ovo prvi put da sam nekome rekla ovako nešto". Rad na osetljivom self-procesu Nekim klijentima toliko nedostaje samo-podrška da ponekad dožive gubitak granice selfa. Osećaju se ranjivim – pa čak fragmentiranim, da to prevazilazi običan doživljaj nelagode i često je razarajuće. Klijenti koji su u ekstremnom ili hroničnom stresu, oni sa poremećajem ličnosti i oni sa određenom tipovima psihotičnog procesa mogu da se uvrste u ovu kategoriju. Mala razočarenja ili neslaganja, komentari koji zvuče kao kritika, nerazumevanje ili nedostatak empatije od strane terapeuta čine da se ove osobe osete fragmentirano, posramljeno ili napušteno. Mnogi navode da se osećaju kao da im je sama egzistencija ugrožena. Ovi klijenti neće moći bitno da promene svoj način bivanja sve dok njihova samo-podrška ne postane znatno jača i stabilnija. Može delovati čudno što smo ovu temu uvrstili u ’podršku u polju’, a ne u ’samopodršku’. Razlog za to je što verujemo da ovi klijenti nisu u stanju da razviju svoju samo-podršku uz pomoć prethodno navedenih tehnika. U određenom smislu samo sredina sadrži onu suštinsku pomoć koja je njima, makar na početku, potrebna. Verujemo da osećaj ’podržanog selfa’ nastaje u dečjim ranim odnosima. Ako su odgovori sredine takvi da detetu stalno pružaju dovoljno ljubavi i afirmativne usklađenosti, onda ono razvija kohezivni osećaj selfa i samopouzdanje u svoje aktivnosti. Ovi rani uslovi u polju biće asimilovani u pozadinu klijenta da podrže sve nove figure ili potrebe koje se pojavljuju. Kada ovi rani odnosi u sredini nisu za dete pouzdani, onda se ne uspostavljaju ovi obrasci samo-podrške, a rezultat toga je fragilan self-proces. Ovakva ozbiljna oštećenja klijentove samo-podrške ne mogu se lako popraviti povećanjem svesnosti, istraživanjem novih načina ponašanja, pa čak ni ’ovde i sada’ dijaloškim odnosom. Bazična uverenja, fiksirani geštalti i obrasci odnosa su često oblikovani oko zaštite fragilnog selfa od daljeg 91

bola i remećenja. Oni su „...kompromisi prirodnog toka rasta koji su nastali u cilju opstanka i integriteta" (Kepner, 1995:2). Oni stoga nisu podložni promeni sve dok osoba ne uspostavi primarni nivo samo-podrške. Baš kao što problem nastaje u odnosu, tako i oporavak može vremenom biti ostvaren u odnosu. Dinamika ranih odnosa se često pojavljuje u terapijskom odnosu i klijent je doživljava u svoj onoj prvobitnoj snazi i bolu. U početku je potrebno da geštalt savetnik neko vreme pruža klijentu pažljivo usklađen dijaloški odnos u kome će njih dvoje da uspostave blisku, poverljivu vezu koja omogućava novi doživljaj sebe i drugog. Terapeutovo prisustvo je blago i bez pokušaja konfrontacije, on nudi potvrđivanje i obuhvatanje, ono što je toliko nedostajalo u polju. Korak po korak, laganim povećanjem klijentove svesnosti i razumevanja njegovih dubokih procesa, terapeut olakšava klijentu da stekne novi osećaj podrške polja, koji se zatim može asimilovati. (Primere rada na ovaj način vidite u Beaumont, 1993; Greenberg, 1989; Harris, 1992; Yontef, 1993.) Stid Poseban primer ovog fragilnog self-procesa je tesno povezan sa stidom. Podrška i stid mogu se posmatrati kao dva kraja polarnosti. Oba su načini regulisanja kontakta, kretanje prema ili povlačenje od onoga što je potrebno ili što se odbija. Iako se podrška obično vidi kao nešto dobro, a stid kao nešto loše, u određenim uslovima u polju, previše podrške može da ometa, a premalo stida može biti nekorisno. U svom pozitivnom smislu stid omogućava osobi da izbegne ili da se zaštiti od situacija u kojima ima malo ili nimalo podrške i koje mogu biti opasne (Lee & Wheeler, 1996). Jacobs (1996) govori o određenim opasnostima u vezi stida koje se javljaju u relacionom polju terapeuta i klijenta. Nejednaka moć u odnosu, transferne mogućnosti, relativna ranjivost klijenta i terapeutove nesvesne odbrane od sopstvenog stida, zajedno utiču na to da se stid pojavi. Već smo pomenuli fenomen terapeutove odbrane od stida u vezi sa odlaskom na odmor. Primer: Kris je bio naročito ranjiv u periodu kad je njegov terapeut (jedan od autora knjige) trebalo da ide na dug letnji odmor. Krisovo izražavanje osećanja povređenosti i gubitka u seansi, normalno bi izazvalo simpatiju i radoznalost kod savetnika. Umesto toga, on je bio ogorčen i osećao je sve veći pritisak da objasni neophodnost i svoje pravo da ide na odmor. Nespreman za ovu unutrašnju reakciju, terapeut nije ništa rekao i trenutak je prošao. Međutim, kasnije na superviziji postalo mu je jasno da je Kris kod njega aktivirao stid 92

zato što je odbacio ranjivog klijenta i terapeut je nesvesno defanzivno reagovao kako bi samog sebe zaštitio. Kod nekih klijenata stid je tako duboko ukorenjen da se redovno pojavljuje u terapijskom odnosu. Uzrok ovome je ono što Mackewn (1997) naziva ’veze stida’, koje se formiraju u našim najranijim odnosima. Kada malo dete energično izrazi svoju potrebu ili uzbuđeno posegne u sredinu, njegovi staratelji odgovaraju odbacivanjem, negodovanjem ili čak agresivno. Odbijanje, vraćanje energije unutra, doživljava se kao osećanje stida. Ako se ovo redovno događa, stid postaje neodvojivo povezan sa svakom originalnom potrebom. Mackewn kaže: "Postoji trajna veza između stida i neprihvatljive potrebe, čime se gubi pristup potrebi. Potreba se utišava. Potreba povezana sa stidom ne nestaje. Svaki put kad se ona nesvesno pojavi osoba doživi stid, kako bi nastavila da doživljava potrebu kao ’ne-ja’ i kako bi nastavila da živi u harmoniji sa sredinom koja se percepira da ne podržava potrebu (1997:247). Sugestije za rad sa stidom Već smo rekli da stid može biti pokazatelj nedovoljne podrške da se osoba nosi sa situacijom. To je takođe i terapeutu znak o klijentovom nedostatku podrške u terapijskom sistemu. Nemojte nikada da forsirate klijenta da nastavi sa terapijskom direkcijom koja izaziva stid. Nađite način kako da stanete uz klijenta. Svi mi prepoznajemo osećanje stida. Ipak to iskustvo može biti krajnje izolirajuće. To je kao da smo ispod reflektora, a želeli bismo da propadnemo u zemlju. U ovakvoj situaciji, geštalt intervencije koje ističu terapeutovu odvojenost - povećanje svesnosti, komentari o držanju tela, zapažanje klijentove nelagode - još više povećavaju osećaj da smo pred budnim okom druge osobe koju doživljavamo da nas postiđuje. Ovo je trenutak kada treba da se fokusiramo na inkluziju i da zamislimo kako bi se mi osećali, šta bi mi želeli da smo klijent. To je trenutak za nalaženje takve usklađenosti i afekta, kako bi stali uz klijenta kao senzibilni saputnik, a ne kao posmatrač. Veoma značajan može biti komentar kojim ćemo podeliti svoje iskustvo, umesto da se izmaknemo od njega.

Primer: 93

Vesli je ponovo oživeo svoja osećanja kada se prisećao očevog ponašanja i odbacivanja, i počeo je da se ’smanjuje od stida’. Savetnikov glas je bio pun saosećanja kada je rekao: "Tako je teško suočiti se sa tim". Identifikujte postojeće osećanje. Priroda stida je takva da je proces često izvan svesnosti. Ono što je često samo trenutni prekid odnosa povezan sa nekom specifičnom situacijom, doživljava se kao potpuna invalidacija celokupne osobe onoga ko je, kao potvrda njene potpune bezvrednosti i ništavnosti. Deo terapeutovog zadatka je da pomogne klijentu da uvidi da doživljava određeno osećanje, koje se ponekad zove stid, i da je to samo jedan deo onoga što on jeste (videti prethodno u vezi sa identifikacijom sa sopstvenim iskustvom). Ovo takođe pokazuje da je to osećanje koje se može tolerisati, prihvatiti i deliti s drugim ljudskim bićem. Kako Kepner kaže: Ova osećanja "...makar moraju biti primećena i artikulisana tako da postanu deo našeg izgovorenog konteksta, a ne naša neizreciva pozadina“ (1995:42). Isceljenje se onda može naći u relacionoj povezanosti. Prihvatite projekcije. Deo reakcije stida, suprotno od povlačenja, može biti ljutnja i bes usmereni na savetnika, zbog nekih intervencija ili komentara koji su izazvali stid. Iako je nekim savetnicima mnogo teže da to podnesu, u izvesnom smislu ovo je zdravija reakcija klijenta na uočenu pretnju. Opasnost za terapeuta leži u mogućnosti da se pokrene njegov sopstveni stid kao odgovor na klijentovu kritiku i ljutnju. Potrebno je da izbegnete razumljivu potrebu da reagujete defanzivno ili da se izvinjavate, već pokušajte da primite i podnesete napad. Tada ćete se naći na boljem mestu za dijalog sa klijentom kako bi pronašli smisao onome što se desilo i preuzeli svoj deo tog ko-kreiranog iskustva. Budite otvoreni za neverbalne znakove. Važno je da razvijete senzitivnost za znakove koji ukazuju na početak stida. Mnoge reakcije stida potiču iz vremena kada je klijent bio previše mlad da bi artikulisao i razumeo proces stida i moći će samo da to izrazi neverbalno. Klijent može pokazati znake neprijatnosti, telesno povlačenje, promenu boje kože, zaleđenost i osećaj da nestaje. Ovo će vam omogućiti da brže reagujete i sprečite da se stvari pogoršaju. Primer: Posle savetnikovog komentara o određenoj dvosmislenosti u njenom ponašanju, Molina energija je opala. Spustila je glavu i činilo se da joj je neugodno. Savetnik je rekao: "Mislim da ti se nije svidelo ono što sam ti 94

rekao. Da li se osećaš kao da sam te ’napao’?" Moli je odgovorila: "Samo se osećam glupo", ali je podigla pogled pomalo iznenađena, jer se činilo da savetnik ’krivi’ sebe, a ne nju. Savetnik je pozvao Moli da mu kaže kako je razumela njegovu primedbu i bilo je jasno da se osećala kritikovanom i poniženom. Savetnik je tada rekao: "Mogu zaista da razumem kako ti je to zvučalo. Mislim da sam bio nespretan. Teško mi je kada vidim koliko te povređuje kada pomisliš da neko vidi da grešiš." (Napomena: Savetnik se nadao da će ovim postići četiri stvari: Prvo, pruzeo je svoj doprinos Molinoj neprijatnosti, potvrđujući je u okviru kokreiranog odnosa. Drugo, on pojašnjava i saoseća za njenim osećanjima. Treće, on proširuje Molinu svesnost o tome koliko ozbiljno ova njegova greška može da utiče na njenu samo-podršku. Četvrto, on modeluje kako da se prihvati sopstvena greška, a da se pri tome ostane samo-podržan.) Prihvatite klijentovu sliku o sebi kao početnu tačku. Kada je klijent veoma kritičan prema sebi obično terapeut ne može da odoli, a da ne ode na suprotan pol i ne pokuša da odvrati klijenta od ovakvih odgovora zasnovanih na stidu - posebno kad je očigledno da klijent nije u pravu. Pokušaj da ubedimo klijenta da on nije "potpuno kriv" ili pak "najgluplja osoba u porodici" ili "osoba koju niko ne može voleti", može samo po sebi ponovo izazvati stid, pošto savetnik postaje još jedna osoba koja mu govori da nije u pravu i da greši. Primer: Ro je dugo patila od problema ishrane koji je tajila. Kako je počinjala sve više da veruje terapeutu, tako je počela da otkriva svoju grubu sliku o sebi da je ružna, debela i glupa. Terapeut, koji je bio dobro podržan, uspeo je da ostane kreativno nezainteresovan i radoznao, pitajući više o detaljima i stepenu ovih atributa. Izgledalo je da se Ro sve više opušta kako je sve više govorila kako vidi sebe. Konačno je stala i rekla da je to prvi put da je neko sluša, a da ne pokušava da je ubedi da nije ružna, debela i glupa. Osećala se prihvaćenom i laknulo joj je što je neko razume. Na kasnijim seansama je izjavila da i dalje oseća izvesno olakšanje i da je počela misliti, iako i dalje veruje u sve svoje samo-kritike, da je one više toliko ne uznemiravaju.

Održavanje terapeutove samo-podrške 95

Ukoliko želite da budete uspešan i kompetentan terapeut, potrebno je da obratite pažnju na vaše radne uslove, nivo zadovoljstva i samo-podrške. Predlažemo vam sledeće: • • • • • • •

Imajte redovnu superviziju Znajte kad vam je potrebna lična terapija Održavajte redovne kontakte sa kolegama kroz profesionalne grupe podrške itd., naročito ako radite u izolovanoj sredini kao što je privatna praksa Nastavite sa kontinuiranim profesionalnim razvojem, na primer, učestvovanjem na konferencijama, radionicama i diskusionim grupama. Radite sa balansiranim brojem teških klijenata, koji vas održavaju u formi, ali nema opasnosti od iscrpljivanja Redovno vodite beleške sa seansi i preglede svakog slučaja kako bi pratili svoju uspešnost i zadovoljstvo Nađite podržavajuće aktivnosti i zanimanja izvan sveta terapije

Pored ovoga, razmislite kako biste mogli da podržite sebe posle određene teške ili stresne seanse, posebno ako vam se ona desi usred napornog radnog dana. Neko bi u ovoj situaciji pozvao kolegu ili supervizora, otišao u kratku šetnju, uradio vežbu uzemljenja ili meditacije ili se setio dobro obavljenog posla u prošlosti. Neko drugi bi upalio mirisni štapić ili sveću, otvorio prozor da promeni atmosferu ili bi izveo neki ritual ’pročišćenja’. U svakom slučaju vaša odgovornost za sopstvenu podršku je zapravo vaša odgovornost da budete spremni i raspoloživi za sledećeg klijenta koga ćete videti. Sugestija: Postavite sebi sledeća pitanja: o Kad bih imao/la idealan broj klijenata kako bi se to razlikovalo od sadašnje situacije? o Koji je idealan broj radnih sati nedeljno (uzevši u obzir finansijske potrebe)? o Da li imam klijenta sa kojim mislim da sam neuspešan/na ili zaglavljen/na, a izbegavam da razmišljam o tome? o Kako se osećam na kraju radne nedelje – energizovano? Umorno ali zadovoljno? Iscrpljeno? o Kad bih mogao/la da promenim svoju praksu šta bih želeo/la da bude drugačije? Sada odgovorite na ova pitanja. Da li vas je neki odgovor iznenadio? Razmislite da li je potrebno nešto preduzeti ili imate neko pitanje za superviziju? 96

Važno je da imate neku svest o vašoj uspešnosti kao terapeut. Ovo ne znači (posebno kao geštaltisti) da sugerišemo da bi trebalo da postanete fokusirani na cilj, ali verujemo da je potrebno da imate neke smernice kako biste izbegli obeshrabrenost, samoobmane ili neefikasnu praksu. Sledeće sugestije vam mogu pomoći kako da reflektujete kada razmatrate nekog određenog klijenta. One treba da se shvate kao jedna opšta perspektiva tokom vremena, a ne kao trenutna provera, jer većina terapija neminovno prolaze kroz periode teškoće, konfuzije i nezadovoljstva i za terapeuta i za klijenta, naročito kad se dotaknu važne teme. Provera progresa • • •

• • • • •

Klijent je zadovoljan napretkom terapije Vi se slažete! (kao i vaš supervizor) Bavite se potrebama koje su utvrđene na vašoj poslednjoj zajedničkoj reviziji Vaš kontratransfer je odgovarajući za ovu kliničku situaciju Povratne informacije koje klijent dobija od prijatelja, porodice ili kolega potvrđuju njegovu samo-procenu Klijentov nivo funkcionisanja generalno je bolji i on pokazuje povećan nivo samo-podrške i samo-osnaživanja Klijent lakše ulazi u odnos i pravi bolji kontakt sa vama Klijent asimiluje ono što je naučio i počinje da bude manje predvidljiv

Zaključak U praksi, osećaj da smo podržani kreira se našim odnosom prema sopstvenim kapacitetima i resursima, kao i prema onima koji postoje u sredini. Iako po teoriji polja oni nisu odvojeni već međusobno povezani, izabrali smo Perlsovu (1969) podelu na samo-podršku i sredinsku podršku, kako bi omogućili čitaocu da pojmi različite aspekte podrške. Takođe smo opisali ulogu terapeuta koji čini deo podrške sredine. Na kraju smo istakli i potrebu da savetnik obrati pažnju na sopstvenu podršku.

8 - Eksperimentisanje

97

Kao što smo rekli u Poglavlju 1, kreativnost je jedna od četiri osnovne karakteristike geštalt terapeuta. Ovo se najbolje ogleda u oblikovanju i ko-kreiranju eksperimenta, pri čemu terapeut nudi klijentu priliku da isproba nove načine ponašanja i bivanja. Eksperiment je najkorisniji kada su klijentovi problemi fiksirani geštalti ili kreativna prilagođavanja koji sada više nisu funkcionalni. Eksperiment je sredstvo slabljenja ovih fiksiranih procesa, kojim se proširuje mogućnost izbora. Rezultati novijih istraživanja takođe ukazuju na to da prilika da se isproba novi način bivanja predstavlja jedan od najznačajnijih isceljujućih faktora u savetovanju i psihoterapiji (videti, na primer, Shmukler, 1999). Eksperimenti se koriste: ♦ ♦ ♦ ♦ ♦ ♦ ♦

Da se istraže novi načini bivanja i ponašanja. Da se proširi svesnost. Da se ojača samo-podrška. Da se izrazi ono što je neizraženo ili izvan svesnosti. Da se ponovo prisvoje otuđeni aspekti selfa. Da se završe nezavršeni poslovi. Da se isprobaju i uvežbaju oblici novih ponašanja.

Dobar eksperiment nastaje prirodno iz savetodavnog rada u koji su uključeni i terapeut i klijent. Pojavljuje se neka neistražena tema, otkriva se neki uporni impas ili nemogućnost klijenta da vidi različite opcije svog problema. Klijent postaje zainteresovan za nove mogućnosti ili traži pomoć za svoje stanje zaglavljenosti. Terapeut doprinosi svojom kreativnošću, imaginacijom i intuicijom kako bi ponudio nove mogućnosti za istraživanje.

Sekvenca eksperimenta Eksperiment se može podeliti u nekoliko preklapajućih faza koje se mogu pojaviti po bilo kojem redu, ali obično imaju sledeći redosled: ♦

♦ ♦ ♦

♦

Identifikovanje figure koja se pojavljuje Predlaganje eksperimenta Stepenovanje 'rizika' i izazova koje nosi eksperiment Odvijanje eksperimenta Asimilacija i integracija naučenog

98

Identifikacija teme ili figure koja se pojavljuje Dok klijent govori možete početi da uočavate temu ili figuru koja se pojavljuje, posebno onu koje se čini nezavršena, problematična, repetitivna ili zaglavljena. Tema može biti nešto malo, kao način na koji klijent postaje napet svaki put kada priča o određenoj stvari ili izvesni pad energije kad god se seti određene osobe. Ili tema može biti i priča koja se uvek završava na isti način. Primer: Beverli je govorila o tome kako joj se čini da u njenom životu ništa ne ide kako treba. Osećala se očajno i beznadežno kao da nema nimalo snage. Dok je pričala tu priču, često je pominjala situaciju u kojoj ju je muž kritikovao zbog nečeg što je uradila i što je on morao ispravljati. Nekoliko puta je ponovila „Tu ne mogu ništa da učinim“. U ovoj fazi možete videti temu koja se pojavljuje – u ovom slučaju, nezadovoljavajući odnos koji Beverli ima sa mužem, pri čemu određena epizoda prikazuje opšti problem, „Izgleda da te muž stalno nipodaštava“. S druge strane, može vam se pojaviti neka snažna reakcija, slika ili fantazija. Na primer, to može biti slika koju možete podeliti sa klijentkinjom: „Pojavila mi se slika da si odgurnuta kao da si bespomoćna“. U ovom slučaju vi za klijenta artikulišete figuru koja se pojavljuje. Odgovor klijenta u smislu povećanja energije ili interesa pokazaće vam koliko ste bili precizni u isticanju ili razotkrivanju nečega što ima važnost i značenje za njega. Predlaganje eksperimenta Teško je postaviti smernice na koji način je dobro predložiti neki eksperiment. S jedne strane, eksperiment može osloboditi prekinuti proces ili upoznati klijenta sa novim opcijama. S druge strane, eksperiment može da se koristi za deflektovanje nelagodnosti zbog onoga 'što jeste', prelazeći odmah na akciju ili za izbegavanje problema u odnosu između terapeuta i klijenta. U ovom trenutku čini se da većina geštaltista veruje svojoj intuiciji, svom osećaju da je nešto drugo potrebno, neki novi input njihove energije. Često je dovoljan jednostavni eksperiment proširivanja svesnosti da klijent promeni energiju i da prirodno uđe u novi način bivanja sa sobom ili sa svetom. Međutim, ponekad klijent ostaje zaglavljen uprkos znanju da postoji nešto što bi hteo da bude drugačije. Iako ima novu svesnost ili uvid, on ostaje fiksiran u starim okvirima mišljenja, osećanja i ponašanja.

99

Međutim, da bi napravio ovu promenu, klijent se mora suočiti sa mogućom anksioznošću koja prati nova i neizvesna istraživanja. Perls et al. (1989 [1951]) govore o terapiji kao 'sigurnoj opasnosti' gde je klijent dovoljno podržan i bezbedan da se suoči sa rizikom promene. Prvi korak je pregovaranje da li je klijent spreman da proba nešto novo. Kada po prvi put predlažete eksperiment korisno je napraviti eksplicitni verbalni ugovor. Na primer: „Čini se da je vaš odnos sa mužem za vas veoma važan i težak. Imam predlog kako bismo to mogli istražiti na novi način. To može podrazumevati da od vas tražim da pokušate da zamislite ili izvedete nešto što pre niste probali. Jeste li zainteresovani da ovo istražimo? Važno je da klijent zna da može odbiti vaš predlog. Eksperiment sa klijentom koji se prilagođava svom savetniku ne samo da je osuđen na propast, nego rizikuje da ponovi i pojača stare fiksirane geštalte i samo-ograničavajuće obrasce. Klijentova mogućnost da odbije treba biti jasno izražena, kao: „U redu je da kažete ne“. Ovo treba da se poveže sa posebnom pažnjom na telesne signale i druge znakove prilagođavanja. Ovo ne znači da klijent treba biti potpuno posvećen; međutim, njegova anksioznost treba biti jasno balansirana energijom i interesom (videti dole Stepenovanje) Sa iskusnijim klijentom kome je eksperiment poznat verovatno ćemo napraviti samo implicitni ugovor govoreći „Imam predlog, da li ste zainteresovani?“ , „Želite li da ekperimentišete sa tim?“ Uprkos ovom neobaveznom pristupu, ipak je važno da klijent zaista shvata da ima izbor da odbije (čak i kada ste vi vrlo oduševljeni vašom brilijantnom idejom o eksperimentu!). Stepenovanje Sledeći korak podrazumeva pronalaženje onog nivoa izazova koji će biti najproduktivniji. Ono što je teško za jednog klijenta, može biti lako za drugog. Zadatak se sastoji u pronalaženju onog stepena rizika koji će stvoriti sigurnu opasnost, u kojoj će se klijent osećati napeto, ali ipak kompetentno. Previše rizika učiniće da se klijent re-traumatizuje ili da se oseća beznadežno, dok sa premalo rizika klijent neće ništa naučiti. Svaki će klijent imati različit prag osetljivosti ili rizika. Takođe, različite aktivnosti će biti izazov za različite ljude. Nekim klijentima će biti najteže da se fizički pokrenu, na primer, da ustanu sa stolice, dok će drugima biti teže da izraze emocije ili da govore glasno. Veoma je lako pobuditi stid kod nekih klijenta i potrebno je da terapeut bude vrlo svestan ovoga. Čak i početni predlog „Htela bih predložiti jedan eksperiment da istražimo tu poteškoću“ 100

može izazvati nekorisnu uznemirenost ili stid. Klijentove verbalne i telesne reakcije na vaš početni predlog pokazaće vam koliki rizik on uočava. „Predložila bih vam da razgovarate sa vašim mužem o njegovom kriticizmu. Možete li ga zamisliti sa nam u ovoj sobi kako sedi tamo na onoj stolici?“. Kad je čula predlog, Beverli je izgledala nervozno, ali je rekla „Mislim da to mogu, uplašena sam, ali sam spremna da pokušam“. Da je Beverli smatrala da je ovaj predlog previše težak mogli bismo pregovarati o alternativnom eksperimentu sa sličnim procesom. Na primer, mogli bismo je zamoliti da se seti stvarne epizode kada ju je muž kritikovao i da onda zamisli da razgovara sa njim u tom sećanju. Dok se eksperiment odvija potrebno je da stalno nadgledate rizik i da budete spremni da stepenujete rizik većeg ili manjeg intenziteta, u zavisnosti od promene klijentove samo-podrške. Postoji nekoliko načina na koje možete prilagoditi nivo rizika dok predlažete eksperiment – od najmanjeg mogućeg izazova kao što su razmišljanje ili pričanje o novom načinu ponašanja, pa sve do primenjivanja naučenog u svakodnevnom životu. Na primer, sledeći eksperiment je naveden po povećanju stepena izazova za Beverli: ♦ ♦ ♦ ♦ ♦ ♦

Da govori o tome kako bi se mogla drugačije ponašati u toj situaciji. Da vizualizuje eksperiment koji se odvija u njenoj imaginaciji. Da glasno kaže terapeutu kako je zamislila da se drugačije ponaša. Da isprobava to ponašanje u terapijskoj sobi. Da iskreno prisvaja sve ono što se pojavljuje u eksperimentu. Da praktikuje novo ponašanje u realnoj situaciji nakon što napusti

terapiju. Osim ovoga, postoji nekoliko načina na koje možete prilagoditi rizik dok eksperiment traje: Zatražiti od nje da se zaustavi na trenutak i da diše. Predložiti joj da se zaustavi i odmeri što doživljava. Podsetiti je da ste tu kao podrška. Približiti joj se ili se udaljiti od nje. Promeniti situaciju. Na primer, savetnik može reći „Želim da zamislite da vaš muž za trenutak ne može govoriti i da samo mora slušati šta vi imate da kažete“. ♦ ♦ ♦ ♦ ♦

101

Predložiti joj da zamisli nekoga ko je podržava – „Možete li zamisliti nekoga snažnog da stoji pored vas?“ ♦

Osnovno načelo jeste da u eksperiment ne unosite stav koji osuđuje i ne smete se zalagati za bilo koji određeni pravac. Budite spremni da zaustavite, promenite ili preokrenete pravac, nema ispravnog ishoda. To je upravo i poenta eksperimenta – da vidimo šta će se pojaviti. Odvijanje eksperimenta Eksperiment počinje sa jednostavnom figurom, slikom ili temom. Kako se eksperiment razvija, dobija sve više na formi i strukturi. Terapeut je najkreativniji u ovoj fazi. Kako se eksperiment odvija potrebno je da terapeut, prateći klijentovo kretanje, odgovara saosećajno i intuitivno, da predloži nešto kada je to odgovarajuće, da bude voljan da odustane od jednog pravca i prihvati drugi. Pri ovome terapeut koristi veštine opservacije, imaginacije i sopstvenog kontratransfera, i uz klijentove povratne informacije, procenjuje pravac rada i odmerava nivo svog učešća. Sada ćemo proširiti našu diskusiju na dva najviše korišćena metoda geštalt eksperimenta. Amplifikacija i moderacija (pojačavanje i umeravanje) Uspešna tehnika za povećanje svesnosti je pozivanje klijenta da preuveliča kako se ponaša. Logika ovoga ogleda se u tome da se naše unutrašnje iskustvo često prikazuje u našem govoru tela i ponašanju. Prema tome, slučajni gest kao što je mrštenje ili smešak, sleganje ramenima ili pokazivanje prstom, ako mu se obrati pažnja, ako se pojača ili odigra, može biti snažan pokazatelj onoga što je na ivici klijentovog iskustva. Isto tako, ležerno verbalno izražavanje ili poseban ton glasa može otkriti osećanja koje osoba sprečava ili izbegava. Primer: U terapiji para Nataša je napravila određen pokret glavom i isturila bradu kad je rekla „Ne bih znala ništa o tome“. Predloženo joj je da pojača obe gestikulacije i svoje reči. To je i uradila, eksperimentišući sa različitim tonovima glasa. Što je više isturivala bradu i podizala glas, pojavio se pobedonosan ton i ona je shvatila kako se oseća moćno kada je u poziciji „ne znam“. Konačno je buntovno rekla „... i ne možeš me naterati“. Njenom mužu Hariju takođe je predloženo da pojačava jednostavnim ponavljanjem 102

svojih reči „Ljut sam“, izgovarajući ih sve glasnije, dok nije osetio da je u kontaktu sa sobom. Oboje su shvatili koliko su izbegavali da iskreno pokažu jedno drugom svoju ljutnju. S druge strane, možete uvideti da, daleko od potrebe da pojača energiju u komunikaciji, vaš klijent izbegava svoje iskustvo korišćenjem preuveličavanja ili brzine. Brza komunikaciju i korišćenje ekstremnog jezika mogu izgledati kao da je klijent prilično otvoren, dok je zapravo van kontakta sa svojim pravim osećanjima i mislima. Jedna klijentkinja je izjavila da se osećala toliko zbunjeno da se „moja glava bukvalno vrtela. Jednostavno to nisam mogla podneti. Mislila sam da ću eksplodirati“. Ponuđen joj je eksperiment da diše ravnomerno i da se fokusira na napetost u telu. Dok je usporavala, počela je plakati. „Bila sam stvarno uplašena“ rekla je „i bila sam ljuta“. Prazna stolica 'Prazna stolica' je možda najpoznatija tehnika u geštaltu koja se koristi za eksperimentisanje. Ova tehnika je način pojačavanja onoga što je na ivici svesnosti, istraživanja polarnosti, projekcija i introjekcija. Njome se daje glas klijentovom iskustvu i prepoznaju se i ponovo prisvajaju otuđeni aspekti. Prazna stolica je takođe odlična za istraživanje interpersonalnih dinamika i 'isprobavanja' novih ponašanja. Pošto je ovo toliko poznata i korišćena tehnika, detaljno ćemo je istražiti. Eksperiment 'prazna stolica' podrazumeva, kao što i naziv govori, korišćenje druge stolice u terapijskoj sobi – koju obično ne koriste ni terapeut ni klijent. Veoma jednostavna forma ove tehnike jeste da se klijent pozove da zamisli nekoga iz njegovog sadašnjeg života ili prošlosti kako sedi na stolici. Onda se on obraća toj osobi, bez cenzurisanja svojih reči. To je dobar način da na površinu izbiju svi aspekti situacije i da se osveste. Ovo takođe omogućava veću neposrednost iskustva. Prazna stolica može da se koristi kako bi se dao glas svim različitim delovima. Primer: Hikaro govori monotonim i depresivnim tonom o otkazanom izlasku na večeru. Terapeut ga pita kako se oseća zbog toga. U početku se činilo da ne može reći – a onda prilično mrzovoljno „Pa, pretpostavljam da nije imala izbora“. Ovo je terapeutu bio pokazatelj da se tu možda događa nešto više. Pozvao ga je da njegovo „Nije imala izbora“ kaže otvorenije. To je i učinio i

103

postajao je energizovaniji. Terapeut mu je predložio da sedne na drugu stolicu i da se pusti. Pojavila se ljutnja. Kako sve više ulazi u eksperiment, Hikaro se snažno kreće između tri pozicije. On saoseća sa bolesnom prijateljicom, koja je morala otkazati večernji izlazak, a ipak je ljut na nju jer mu je pokvarila planove. Onda oseća krivicu što se ljuti i ponovo je žali. Uskoro počinje prepoznavati kako je ovo uobičajen obrazac za njega i koliko često mu se dešava da je mrzovoljan i depresivan. Prazna stolica je takođe tradicionalan način istraživanja i pojačavanje impasa u konfliktu 'topdog-underdog' (metafora za tipičan unutrašnji sukob između introjekta i njegovog oponenta). 'Treba i mora' topdog-a izražavaju se sa jedne stolice, a želje i potrebe underdog-a izgovoraju se sa druge. Sa podrškom terapeuta, 'plašljivi' underdog se ohrabruje da povrati svoju moć i suprotstavi se nasilju introjektovanog topdog-a. Dobar ishod je obostrano omekšavanje obe pozicije – svaka priznaje korisnost druge; na ovaj način, klijent može otkriti, prisvojiti i pomiriti sukobljene delove svog iskustva. Na početku terapije, kada je klijentu nepoznata ovakva vrsta imaginativnog rada, posebno je važno posvetiti vreme postavljanju scene i buđenju klijentove energije i zainteresovanosti za eksperiment. U svakom slučaju, dok se postavlja scena za eksperiment, na primer, igranje uloga koje uključuje obraćanje drugoj osobi, dopustite klijentu da koristi što je moguće više mašte. Tipičan početak može da bude: „Ako biste mogli da zamislite svog muža u ovoj sobi, gde bi se nalazio? Da li bi stajao ili sedeo? Koliko bi bio udaljen od vas?“ (Napomena: ovo pomaže da se stvori scenario koji je ‘realističan’ – distanciran i hladan otac, na primer, nikada ne bi sedeo u ugodnoj trojci sa svojim sinom i terapeutom. On bi, u najboljem slučaju, sedeo u udaljenom uglu sobe, napola okrenut, čitajući novine. To takođe dopušta klijentu da neposredno proceni rizik od osobe koju može doživljavati kao pretnju.) “Sada zatvorite oči i zamislite kakvu odeću nosi, izraz njegovog lica, način na koji sedi ili stoji.” (Napomena: ovim se može pristupiti najvažnijim aspektima koje klijent ima u odnosu na tu osobu.) „Polako otvorite oči i pogledajte u njega. Šta osećate? O čemu razmišljate? Šta vam govori, ima li nešto što biste mu želeli reći?“ (Napomena: često će na ovom mestu biti vidljiv problem koji klijent ima u ovoj situaciji. Na primer, “On me kritikuje” ili “Ne mogu ga pogledati u oči”.

104

Sada će možda biti potrebno da ponovo ugovorite ili ponovo procenite ovaj eksperiment. „Da li ste zainteresovani da pronađete način da se suočite sa svojim mužem, a da se ne slomite...koliko je rizično da mu kažete da prestane?“ Tehniku prazne stolice je lako stepenovati od veoma jednostavnog istraživanja ovde i sada do složenog, aktivnog istraživanja delova selfa. Na primer, terapeut može reći novom klijentu: Terapeut: Kad bi on sada bio ovde, šta biste mu želeli reći, a da ne morate da pazite na svaku reč? Beverli: Rekla bih mu da mi je apsolutno dosta njegove stalne kritike. (Ovo može biti dovoljno, i terapeut i klijent mogu nastaviti pričati o klijentkinjinim teškoćama sa mužem, istražujući njena osećanja u ovde i sada. Malo 'veći' stepen rizika može biti:) T: Zamislite da je sada on ovde – da li biste bili voljni da mu to kažete direktno? B: Hm....Da. Mislite li ...? T: Nekada može biti korisno da konflikt dovedete upravo ovde. B: OK, razumem. T: Kada bi on sada bio u sobi sa nama, gde zamišljate da bi bio? B: O, to je lako – iza tog stola – koji bi bio mnogo veći, a njegova stolica bi bila viša od moje. T: Zamišljajte ga i dalje da sedi za stolom – kako izgleda [i tako dalje] ... Šta želite reći? B: Ti, kopile jedno, [ona uzviknu] baš si pravo kopile! Šta misliš ko si? Šta misliš da sam ja? T: Recite mu ko ste vi, Beverli. B: Ja sam ... Ja sam Beverli – Ja sam Beverli ... Nisam tvoja ... [Beverli se povlači i okreće se terapeutu] Upravo sam mu htela reći 'Ja nisam tvoja posebna mala devojčica'. Upravo sam nešto shvatila. Znate li na koga me podseća? T: [tobože naivno] Na koga? U ovom primeru prazna stolica je korišćena kako bi se povećala Beverlina svesnost o tome kako je svog očuha zamenila sa svojim partnerom, koji je kontroliše i ograničava. Dodatni stepen rizika mogao bi biti da klijentkinja zamišljenoj osobi iskaže svoja najdublja osećanja i želje. Još veći rizik bi bio da sedne na drugu stolicu i priča iz druge pozicije ili da uključi fizičko izražavanje kao što je katarzično oslobađanje ili da eksperimentiše sa pokretom. 105

Upozorenja Kada se pojavi prilika za rad sa praznom stolicom (ili zapravo svaki eksperiment ove prirode), terapeut mora da donese značajnu odluku. Hoće li klijentu više koristiti upuštanje u dijalog sa delovima selfa ili će kontakt sa savetnikom u ovde i sada biti više terapijski? Klijenti koji lakše ostvaruju kontakte sa drugim ljudima često imaju koristi od istraživanja kontakta sa aspektima svog selfa u empatičnoj prisutnosti terapeuta. Dok klijent priča o nekoj dilemi ili osobi sa kojom ima problem, jasno je da energija za tu figuru raste i produbljuje se, tako da se iznenada može osetiti kao da je treća osoba u prostoriji. Prelazak na dijalog sa tom trećom osobom ili delom selfa je nešto prirodno. Međutim, postoje klijenti za koje je ostvarivanje realnog kontakta sa drugim ljudskim bićem nešto nedostižno (na primer, oni koji su društveno izolovani ili veoma povučeni). To je, zapravo, srž iscjeljenja. Za ove osobe, dijalog sa samim sobom može biti dalje izbegavanje kontakta sa 'stvarnim drugim'. Terapeut će primetiti da eksperiment brzo postaje prazan i nezanimljiv. Osetiće da je njegovo prisustvo potrebno samo kao publika ili će se osetiti nebitnim. U ovakvim situacijama, klijentu se pomaže da na stvarniji način bude u kontaktu sa sobom, tako što ostaje u kontaktu sa terapeutom, pričajući svoju priču, nastojeći da prenese svoje iskustvo, videći i doživljavajući terapeutov odgovor, odgovarajući na njega... i tako dalje. Postoji još jedno upozorenje koje želimo spomenuti pre nego što pređemo na istraživanje mnogih eksperimentalnih mogućnosti. Ako je self-proces vašeg klijenta slab (na primer, ako ima tendenciju ka fragmentiranju, graničnim ili psihotičnim procesima), osnovno je načelo da se izbegava dijalog 'dve stolice' sa različitim delovima selfa. Ovim klijentima je potrebna stabilnost terapijskog odnosa kao granica ili kao mesto za rad gde će biti obuhvaćeni. Ako se upuste u unutrašnji konflikt, polarnosti će verovatno biti ekstremne i verovatnoća integracije biće manja nego pre. Dijalog prazne stolice sa ovim klijentima trebalo bi prvo ograničiti na ovde i sada istraživanje interakcije sa stvarnom osobom u njihovom životu, pri čemu je cilj vežbati nove načine komunikacije ili boljih strategija selfmenadžmenta.

Fokus eksperimenta Kao što smo rekli, bilo bi idealno da eksperiment ko-kreiraju savetnik i klijent. To ne podrazumeva neku predodređenu formu. Ipak, ovde uključujemo listu ideja koje 106

mogu podstaći vašu maštu. Sve one su sredstva za eksperiment. Nekim klijentima će biti lakše da eksperimentišu sa vizualizacijom, drugima sa kinestetičkom ili auditivnom svesnošću, a nekima sa aktivnostima. Imajte na umu (i pitajte) koji su to modaliteti dostupni klijentu. „Možete li lako vizualizovati ljude, možete li osetiti energiju ili emocije u svom telu?“ itd. U obilju mogućnosti, postoje glavne opšte kategorije eksperimenta. Ostajanje u impasu. Predlaganje klijentu da ništa ne radi može takođe biti plodonosan eksperiment! Obično će klijent na različite načine pokušavati da izbegne suočavanje sa teškim mestom (na primer, modifikacijom kontakta, itd.). Predlaganje da klijent ostane sa svojim doživljajem osećaja zaglavljenosti ili nemoći može imati dubok značaj (videti Poglavlje 3, gde govorimo o paradoksalnom principu promene). Usmeravanje ili proširivanje svesnosti. Fokusiranje na unutrašnji doživljaj: različite telesne pozicije, zapažanje senzacija u telu ili osećanja, obraćanje pažnje na misli, proširivanje svesnosti o napetosti ili opuštenosti – sve ovo povećava svesnost o fizičkim procesima i poziva klijenta da uoči kako se njegove misli i osećanja manifestuju u telu. Ohrabrivanje da ispita svoje unutrašnje doživljaje i da ih naglas imenuje, takođe proširuje svesnost. Vođene vizualizacije: Klijent zatvori oči i istražuje (pod vođstvom savetnika) neke scene iz svoje prošlosti koje može promeniti u svojoj mašti ili neku potencijalnu budućnost za njega. Klijent zamišlja što je moguće više detalja, koristeći sva svoja čula. Korišćenje umetničkog materijala: Klijent predstavlja svoj unutrašnji ili spoljašnji svet koristeći kreone, boje, plastelin, itd. Obično ovo radi na jednom velikom listu papira koji omogućava osećaj obuhvaćenosti i granice za eksperiment. Preusmeravanje, preuveličavanje ili minimaliziranje uobičajene reakcije (ili pronalaženje novog odgovora). Kada klijent govori o situaciji u kojoj je zaglavljen, vidite da li možete da identifikujete centralnu karakteristiku ili stav kao što su tvrdoglavost, krivica ili perfekcionizam. Tada vidite gde se ta osobina nalazi na kontinuumu. Na primer, šta bi bilo suprotno ovoj osobini – drugi kraj polarnosti? Ili da li je ova osobina u sredini između dva moguća ekstrema? Da li se klijent ograničava na samo jednu poziciju na kontinuumu. Ovo vas može voditi da mu predložite da proširi svoj repertoar odgovora. Zapravo opcije su sledeće: uradi suprotno, uradi više (pojačaj), uradi manje (smanji).

107

Odigravanje. Postoje dve vrste odigravanja ili igranja uloga. Jedna je kada klijent ulazi u neku komunikaciji sa zamišljenim stvarnim osobama u svom životu – bilo iz prošlosti ili sadašnjosti. Ovo je posebno koristan eksperiment jer u terapijskoj sobi omogućava direktan pristup ko-kreiranoj spoljašnjoj situaciji. Druga vrsta je kada klijent otelotvoruje otuđene ili marginalizovane aspekte sebe, kojih nije potpuno svestan. (Videti gore 'praznu stolicu'). Ovde je klijent u mogućnosti da vodi dijalog sa svojim različitim osobinama ili delovima. Ovo se često koristi u istraživanju polarnosti. Na primer, klijentu koji je po navici ljubazan sa svima i oseća se iscrpljeno, može se predložiti da zamisli okrutni deo sebe na stolici nasuprot njemu i da otpočne dijalog. Klijent takođe može, često menjajući mesta, istražiti neslaganja ili konflikte i svoj unutrašnji dijalog, slušati i dati glas različitim 'delovima' sebe. Ukratko rečeno, odigravanja su korisna za završavanje geštalta (izražavanje neizraženih osećanja i misli), razjašnjavanja osnovnih uverenja ili introjekata, prisvajanje otuđenih aspekata selfa i vežbanje novog ponašanja. Grupni eksperimenti. Skulptura: Klijent koristi druge članove grupe da predstavljaju članove njegove porodice ili radne grupe. On pozicionira članove u prostoru u odnosu jedan prema drugom. Istražuje se kako se on i drugi osećaju u njihovim raznim pozicijama. Predstavnici mogu eksperimentisati sa pomeranjem na druge pozicije i tako dalje. Probe: Grupa je idealno mesto na kome se mogu vežbati nova interpersonalna ponašanja i načini bivanja sa drugom osobom (na primer, reći 'ne' ili izraziti naklonost). Dubleri: Drugi članovi grupe preuzimaju uloge ljudi o kojima klijent govori. Uloga se 'dublira' time što klijent stoji iza člana grupe sa rukama na njegovim ramenima i kratko opisuje osobu – „Ja sam tridesetogodišnja žena. Udata sam i umorna. Želela bih da prestanem da radim.“ Klijent može, ako želi, tražiti od nekog člana grupe da igra i njega. Zamena pozicija: Tema koja se pojavi između dva člana grupe može da se istraži promenom mesta i svaki preuzima stav onoga drugog. Psihodrama: Grupa se korisati da odigra celu 'dramu' iz klijentovog života. Klijent može posmatrati (birajući drugu osobu da ga igra) ili se pridružiti odigravanju da bi uradio nešto drugačije, da bi govorio sa nekim od likova itd. Nemojte zaboraviti da u svoj repertoar uključite čitav dijapazon odnosa terapeutklijent. Pozovite svog klijenta da istraži odnos sa vama. Na primer, „ Ima li nešto 108

što mi niste rekli?“ „Možda ima nešto što vam se nije svidelo da sam rekla ili uradila?“ Ili „Možete li zamisliti da se ljutite na mene?“ Beverli bismo mogli jednostavno predložiti da pogleda svog muža i da oseti gde je napeta ili nemoćna. Mogli bismo je ohrabriti da sedi na drugačiji način, da pogleda u ono što oseća, da vidi koje je poruke sebi slala ili da vidi da li može stupiti u dodir sa svojom hrabrošću. Mogli bismo predložiti da zamisli ili odigra suprotnu polarnost, da se zauzme za sebe i porekne da je radila nešto pogrešno i odbije da pusti muža da on bude glavni. Mogla bi eksperimentisati sa tim da mu kaže da oseća da je on maltretira ili s druge strane, da preuveliča svoju pokornu i bespomoćnu poziciju. Zapamtite da se eksperimenti mogu rangirati od jednostavnog usmeravanja svesnosti, na primer, „Obratite pažnju na svoje disanje“ do složenog igranja uloga, uključujući nekoliko figura iz prošlosti. U ranoj fazi, terapeut će biti aktivniji, ohrabrivaće, predlagaće i ulagaće sopstvenu energiju. U pravom smislu reči, svaka intervencija koju terapeut izvede u terapiji je eksperiment neke vrste. Bilo bi korisno da se zapitate „Šta nedostaje u ovoj situaciji, a ako promenim jedan element, u čemu bi bila značajna razlika. Postoji li neka osobina koju klijent nikada nije izrazio, a koja bi ovde unela bitnu razliku?“ Međutim, ako je eksperiment dobro zamišljen, klijent će postepeno preuzimati i često će početi da se sam prilagodjava pravcima eksperimenta: „Ne, nešto bih mu drugo trebao reći“. Ili „Upravo sam shvatio nešto što pre nisam znao“. Kako se eksperiment odvija svojim prirodnim tokom, terapeut može videti porast podržane energije. Iako terapeut ima ideju šta bi mogao biti koristan ishod, to su samo procesni ciljeve, na primer, da klijent izrazi odgovarajuće emocije, doživi bolju podršku, završi nezavršene poslove, oseti zadovoljstvo, ponovo prisvoji otuđene delove. Međutim, terapeut nema na umu neki određeni završetak ili rezultat, on nema sadržajne ciljeve. To treba potpuno prepustiti klijentu. Potrebno je da terapeut zauzme stav kreativne nezainteresovanosti, gde je sve moguće i ne postoji takva stvar kao što je pravi ili pogrešan ishod. Završavanje Ponekad će (na primer u igranju uloga) klijent odjednom izaći iz uloge i činiće se da je eksperiment zaustavljen. Možda bi tada trebalo da kažete “Izgleda da ste izašli iz uloge / zaustavili eksperiment“ i proverite da li klijent želi pauzirati, stati ili krenuti u drugom pravcu. Međutim, obično će se pojaviti neka tačka na kojoj se 109

čini da je eksperiment došao do kraja. Uopšteno, ovo se dešava onda kada klijent pokazuje znakove završavanja. To može biti kada izađe iz uloge, obrati se vama da reflektuje o onome što se događalo, stekne iznenadni uvid ili kada promena njegove energije ukaže da se pomerio na drugo mesto. Na ovoj tački eksperimenta vrlo je lako da terapeut bude zaveden svojim sopstvenim viđenjem prikladnog završetka, te da podstakne klijenta da nastavi eksperiment. Ponekad mu je potrebno puno discipline kako bi se držao principa kreativne indiferentnosti i dopustio klijentu da dođe do kraja kakav god on izabere. S obzirom na ovo, nemoguće je reći „Ovo je pravo mesto da stanemo“, može se samo reći da je dosegnuto novo interesantno mesto. Međutim, razumno je završiti eksperiment bar deset minuta pre kraja seanse, kako bi bilo dovoljno vremena za ponovno uspostavljanje veze sa savetnikom, kako bi se mogli osvrnuti na ono što se dešavalo i pripremiti se za kraj seanse. Ovo se može jednostavno izvesti tako što se klijent podseti da sada mora stati jer se seansa bliži kraju ili je potrebno konkretnije reći da se eksperiment privremeno obustavlja (na primer) do sledeće seanse. Ponekad će biti potrebno da savetnik bude senzitivan i kreativan u pronalaženju načina da pomogne klijentu da završi eksperiment i da se vrati u sadašnji odnos. Primer: Beverli je odigravala žestoku svađu sa svojim zamišljenim mužem i drhtala je od emocija. Savetnik je shvatio da je ostalo samo petnaest minuta do kraja seanse i odlučio je prekinuti. Rekao je Beverli da se seansa uskoro završava i da treba da pronađe način da za sada završi ovu konfrontaciju. Predložio joj je da kaže mužu da će za sada stati, ali da nije završila sa njim i da će se vratiti. Zamislila je da ga šalje na sigurno mesto, gde će on čekati dok ga ona opet ne pozove. Savetnik je onda zamolio Beverli da se fokusira na disanje, da obrati pažnju na kontakt funkcije, da se preorijentiše na prostoriju i prisustvo savetnika i proveri da li joj je još nešto potrebno pre kraja seanse.

Asimilacija Kad se eksperiment završi to je često pravo vreme za plodnu diskusiju. Klijent može govoriti i davati smisao onome što se dogodilo, kako u kognitivnom smislu tako i u terminima implikacija za njegov život uopšteno. Takođe za njega može biti značajan trenutak kada uvidi da je njegov sistem vrednosti u znatnoj meri ograničavao njegove izbore i mogućnosti. Možda će biti potrebno sa klijentom

110

planirati kako da se ovo naučeno primeni u njegovom životu. Ovde je od ključne važnosti međuzavisnost individualnih i sredinskih resursa. Verovatno će biti potrebno neko vreme pre nego što se potpuno integrišu novi uvidi, svesnost i veća mogućnost izbora. Ponekad će klijent doživeti očigledno 'aha' iskustvo kada iznenada ugleda mogućnost drugačijeg načina ponašanja. Ponekad će eksperiment biti prvi korak u istraživanju ili završavanju većeg problema ili geštalta. Primer: Nakon što je Beverli izrazila svoju ljutnju, pronašla bolju samo-podršku i bila u stanju da se suprotstavi slici svoga muža, shvatila je da je uvek izbegavala sukob sa svojim očuhom. To je dovelo do nove faze u njenoj terapiji kada je počela da istražuje istorijske korene svojih sadašnjih teškoća. Beverli je odlučila da se ponaša na drugačiji način van terapijske sobe i da se suprotstavi očuhu zbog prošlih događaja. Ako klijent prekine eksperiment u sredini i iznenada se vrati u sadašnji momenat, to je važno ispitati. Savetnik treba da kaže kako se eksperiment zaustavio na trenutak i da pozove klijenta da postane svestan onoga što je prethodilo prekidu, koje je značenje toga i šta je možda potrebno da se sada desi kako bi se osećao dovoljno upotpunjen. Nudimo vam sledeća dva predloga za kreiranje eksperimenta za sebe, da biste doživeli kako se stvari mogu odvijati. Sugestija: Razmišljajte o nečemu što bi bilo poželjno, ali izgleda kao potpuno nemoguć zadatak. (Ne mislimo fizički nemoguće!) Zašto je težak? Šta bi bio pravi ‘napor’ za vas da to uradite – ili nešto slično tome? Kada ste odredili promenu koju je potrebno napraviti kako bi ostvarili zadatak, umanjite nivo rizika dok ne odredite veoma mali ali moguć korak ka ishodu. Eksperimentišite sa preuzimanjem tog malog koraka. Zapazite kako se osećate i šta mislite. Razmislite o rasponu intervencija koje su legitiman deo savetovanja. Postoji li nešto što nikada niste radili, rizik koji nikada niste preuzeli? Šta bi bila najrizičnija stvar koju biste mogli uraditi kao savetnik? Smislite eksperiment koji bi vam omogućio da napravite prvi mogući korak.

111

9 – Modifikacije kontakta

Geštalt terapeuti veruju da deo psihološkog zdravlja čini dobar odnos sa sobom i drugima. Ipak, način na koji ostvarujemo kontakt biće pod uticajem uslova u polju

112

u svakoj jedinstvenoj situaciji. Kako se uslovi i prioriteti menjaju, potrebno je da prilagođavamo ili modifikujemo naše ponašanje da bi se na odgovarajući način suočili sa novom situacijom. Na primer, dobro je da prekinete svoj impuls da pređete ulicu i da se prvo zaustavite i proverite saobraćaj, ali verovatno nije dobro da prekinete impuls za plakanjem kada ste na nečijoj sahrani. U izvesnom smislu, zdravo življenje je samo po sebi kreativno prilagođavanje ili neprekidna modifikacija kako bi pronašli najbolji način zadovoljavanja naših promenljivih potreba i prioriteta, kao i najbolji spoj između naših potreba i potreba drugih ili sredine. U idealnom slučaju, ovaj proces modifikacije je neprekidan i stalno se preispituje kako sa menjaju uslovi polja. Ovo je lako razumeti ako posmatramo dete u razvoju. Prirodan način za bebu je da svoju uznemirenost ispoljava plačem i da očekuje pažnju. U kasnijem uzrastu, kreativno prilagođavanje obuhvata obraćanje prijatelju i traženje utehe, pretvaranje uznemirenosti u reči. Kada su određene potrebe stalno prisutne i ponavljaju se, neizbežno je da dete nauči načine zadovoljavanja i kontrolisanja tih potreba koji su 'dovoljno uspešni' i to postaje uobičajen odgovor. Ovo je neophodno i normalno. Međutim, problemi se javljaju kada uobičajeni odgovor nije prilagođen novim i izmenjenim uslovima u polju. Tada se formira stil kontakta (obično nesvestan) koji je uočljiv u nekoj specifičnoj situaciji ili koji je karakterističan za niz situacija i koji može prožimati sve aspekte nečijeg načina ostvarivanja kontakta. Osoba tada nije slobodna da pravi nove izbore ili prilagođavanja i ponavlja iste odgovore koji su nekad bili korisni (ili se tada makar tako činilo). Ovo je ponekad vidljivo kod zlostavljanog deteta koje kad odraste izbegava sve bliske odnose ili kod ljudi koji uvek na stres odgovaraju prejedanjem ili napijanjem. Mnogi razlozi zbog kojih klijenti traže savetovanje jesu problemi kreativnog prilagođavanja koja su nekad bila odgovarajuća, ali su sad postala fiksirani geštalti.

Od 'prekida' do 'modifikacija' – istorijski prikaz Još od početka geštalt terapije, praktičari su počeli primećivati da postoje određeni zajednički obrasci u modifikaciji kontakta. Oni su prvobitno viđeni kao izbegavanja ili skretanja koja prekidaju prirodan proces kontakta i završavanja. Pearl (1947) i Perls et al. (1989 /1951/) opisali su sledeće obrasce:

113

Retrofleksija, Konfluencija, Desenzitizacija, Introjekcija, Projekcija, Egotizam (Polsterovi su dodali Defleksiju, 1973). Ovi poremećaji kontakta su poznati kao 'prekidi' i prvobitno su posmatrani kao prepreka u ostvarivanju punog kontakta i vitalnosti. Vrlo rano geštalt terapija je postala pokušaj destrukturisanja prekida, kako bi se ponovo uspostavilo stanje optimalnog zdravlja. Ipak, razumevanje prekida kontakta radikalno se promenilo poslednjih godina (e.g. Swanson, 1988; Mackewn, 1977; Wheeler, 1991; Gestalt Journal 1988:11 (2)). U terminima teorije polja, nijedan 'prekid' se ne može smatrati dobrim ili lošim, korisnim ili nekorisnim, osim u okviru značenja i potreba svake jedinstvene situacije. Stoga su 'modifikacije kontakta' bolji način da se opiše niz procesa koji jednostavno predstavljaju kreativna prilagođavanja koja jesu ili nisu odgovarajuća. Zdrava osoba treba da je u stanju da se kreće duž kontinuuma između potpunog izbegavanja kontakta, modifikovanog kontakta i punog kontakta, zavisno od svake nove situacije. Sve ove pozicije su potencijalno zdrave i mogu se jedino procenjivati u odnosu na uslove polja kao i na samu osobu. Prema sugestijama Mackewn-a (1997) napravili smo shemu sedam najčešće identifikovanih modifikacija, koje su predstavljene kao kontinuumi. Možemo ih uporediti sa različitim nijansama u karti boja. Sedam tradicionalnih 'prekida' predstavljaju jedan pol kontinuuma. Svaki ima svoj suprotan pol i mnoštvo 'nijansi' između. Ponekad će svaka pozicija na kontinuumu biti odgovarajuća (na primer, izolacija u toku spiritualnog povlačenja u samoću i konfluencija između majke i bebe). Sada ćemo opisati ovih sedam modaliteta kontakta, uvažavajući da je svaka pozicija na kontinuumu potencijalno zdrava i odgovarajuća u zavisnosti od potrebe i konteksta situacije. U sledećoj tabeli naveli smo modifikacije kontakta. Za svaku osnovnu modifikaciju predlažemo suprotnu polarnost, čime se definiše kontinuum. Zatim za svaki kontinuum predložemo način rada sa polarnostima koje su postale fiksirani geštalti. Možda ćete poželeti da identifikujute svoj sopstveni kontinuum ili da istražite jedinstveni polaritet nekog određenog klijenta.

114

Retrofleksija...........................................................................................Impulsivnost Defleksija ..............................................................................................Primanje Desenzitizacija ..................................................................................... Senzitivnost Konfluencija...........................................................................................Povlačenje Egotizam................................................................................................Spontanost Projekcija.............................................................................................. Prisvajanje Introjekcija.............................................................................................Odbijanje

Opšta terapijska razmatranja U mnogim situacijama klijenti imaju malo svesnosti o tome da modifikuju kontakt na određen način ili da imaju neki drugi izbor. Ovde je terapeutov zadatak da poveća klijentovu svesnost i razumevanje načina kako ostvaruje kontakt. Takođe je potrebno da uzmete u obzir šta nedostaje, koje su druge pozicije na raspolaganju na kontinuumu polarnosti, šta se nalazi u klijentovoj pozadini, a čega nije svestan. Na primer, klijent možda ne shvata da deflektuje svaku tešku emociju tako što menja temu ili da mu telo postaje napeto kada govori o svom ocu. On je možda nesvestan mogućnosti lične ekspresije koju izbegava. Klijentu možete reći svoju hipotezu koju može razmotriti, o nečemu što ste zapazili i što vam budi radoznalost. „Svesna sam toga da stiskate pesnice svaki put kad pričate o ocu, da li ste vi svesni da to radite?“ ili „Da li ste ikada razmišljali o tome da izrazite deo svoje ljutnje prema njemu?“ Bilo bi korisno da se modifikacija shvati kao način izbegavanja bola ili teških emocija. Možda je nekada to pomoglo da se osoba oseti sigurno i da preživi. Stoga je ponekad potrebno da zamislite ili da saosećate sa bolom ili teškoćom originalne situacije, kako bi shvatili smisao modifikacije. Takođe je ponekad potrebno da pomognete klijentu da nađe novi kreativniji način da se suoči sa situacijom koja je nekad rešavana ovim određenim fiksiranim geštaltom ili modifikacijom. Ponekad to može biti glavni fokus terapije dok se klijent trudi da ponovo prilagodi svoj celokupan način povezivanja.

115

Sada ćemo posebno istražiti svaku polarnost modifikacije. Prvenstveno ćemo se fokusirati na situacije gde su modifikacije ustaljene i nefunkcionalne.

Retrofleksija .....Impulsivnost Za osobu kažemo da je u retrofleksiji onda kada zadržava svoj impuls za preduzamanjem akcije (govor, izražavanje osećanje, ponašanje). Energetski tok se prekida i ovo može imati nekoliko posledica. Zadržani impuls može prirodno nestati. Međutim, ako se proces često ponavlja ili ako impuls sadrži snažnu energiju, suzdržavanje impulsa može dovesti do toga da se energija okrene unutra prema sebi. To može dovesti do napetosti u telu, somatskih oboljenja, depresije ili čak do samo-povređivanja. Sugestije intervencija Istražiti koja su uverenja, introjekti i rane odluke povezane sa retrofleksijom. Posebno je važno saznati šta klijent veruje da će biti posledice puštanja energije u akciju. Retrofleksija treba biti 'poništena' samo onda kada su klijent i savetnik sigurni da klijent ima dovoljno podrške i razumevanja da će na pravi način upravljati sa onim što se oslobodi. •

Primer: Klijentkinja, Belana, ignorisala je svoju ozbiljnu nesigurnost u pogledu ispoljavanja ljutnje i savladala je svoj introjekt da sebe zaustavlja retroflektujući. Izabrala je da oštro iskritikuje direktora svoje kompanije i time je osigurala promenu, ali sa lošim ishodom. Bila je degradirana. Ovo je naravno učvrstilo njenu odluku da svoja osećanja zadržava u sebi i retrofleksija je postala još više fiksirana. Kako je retrofleksija obično zadržana u telu, korisno je da se, dok radimo na njenom oslobođenju, fokusiramo na telesne procese. Pozovite klijenta da postane svestan toga gde se u njegovom telu nalazi zadržana energija. Takođe mu možete predložiti da govori iz tog dela sebe, da tome da glas. U nekim situacijama možete predložiti klijentu da 'uđe u to' i da vežba opuštanje. • Odigrati retrofleksiju u sobi za savetovanje. Ovo je posebno korisno kada je klijent identifikovao introjekt koji se često nalazi u osnovi retrofleksije (na primer, „Nemoj da se ljutiš“). Klijent počinje da se fokusira na svoje telo, preuveličavajući napetost i ponavljajući naglas introjekt. Ako i kada oseti da je •

116

spreman, klijent može osloboditi napetost i svoju energiju usmeriti napolje, uz podršku terapeuta. (Videti u Poglavlju 8 o eksperimentima) Drugi pol ovog kontinuuma je impulsivnost ili nesuzdržana ekspresija – najbolja verzija ovoga je spontana vibrantnost akcije i kontakta. Međutim, ovo se takođe može odnositi na neprimereno izražavanje osećanja ili impulsivno reagovanje na način koji je opasan po sebe ili druge, kao što je slučaj sa samopovređivanjem ili nekontrolisanim ili nasilničkim ispadima. Primer: Leonard je imao veoma nizak nivo tolerancije frustracije. U terapiji je ispričao kako se na poslu često razbesni ako neko od njegovih radnika zaboravi da uradi nešto ili ako je zauzeta telefonska linija. Počeo bi sa gunđanjem i hodanjem gore-dole, onda bi se to brzo proširilo na udaranje vrata pesnicom (pri čemu bi se često povredio) ili bacanje telefona na pod. Sugestije intervencija Ako klijent shvati da mu je potrebno da nauči da kontroliše svoju impulsivnost, to mu može pomoći da stekne naviku namernog osvešćivanja faza ciklusa iskustva. On mora obratiti pažnju na svoje senzacije i osećanja, da ga ona zainteresuju, da ih prizna i uvaži. Tada može razmotriti koje opcije za akciju postoje i da onda izabere jednu. Prolazeći kroz ove faze, on će sebe usporiti i doći će u kontakt sa odgovarajućom akcijom. Za klijenta će možda ovaj proces biti veoma težak i biće potrebno da ga u terapiji uvek ponovo doživljava. Terapeut takođe može ovo prilagoditi određenom klijentu i često ga pozivajući da bude svestan svojih senzacija, da imenuje svoja osećanja i da dozvoli njihovo puno uvažavanje. • Takođe mogu biti korisne vežbe i tehnike uzemljenja koje su opisane u prethodnim poglavljima. Klijenti koji su fiksirani u ovoj polarnosti često imaju doživljaj preplavljenosti svojim emocijama. Oni opisuju stvari kao „U tom trenutku sav se pretvorim u ljutnju. Osećam kao da ću eksplodirati“. Uzemljivanje i pojačavanje svesnosti o telesnim granicama može biti obuhvatajuće i umirujuće. •

Defleksija.....Primanje 117

Defleksija podrazumeva izbegavanje ili odbacivanje unutrašnjeg stimulusa ili nekog dela sredine, sa ciljem da se spreči potpuno priznavanje ili svesnost. Defleksiju karakteriše blokiranje samog stimulusa ili okretanje od njega, kao i iznenadna promena pravca. Klijent često deflektuje svoja osećanja i impulse neprekidnim pričanjem i smehom umesto da ih ozbiljno shvati ili stalnim usmeravanjem na potrebe drugih. Defleksija uticaja drugih ljudi može se videti kod klijenta koji često menja temu kada se pojavi neko određeno pitanje, koji se pravi da nije nešto čuo ili video, koji pogrešno shvata ili redefiniše ono što je rečeno ili urađeno. Defleksija je aktivan proces izbegavanja svesnosti, što znači da će klijent takođe biti sklon da odbaci vaše intervencije kada dođe u dodir sa izbegavanim materijalom. Ovaj proces može biti izrazito suptilan i često je jedini znak da je prisutan kad savetnik shvati da sa klijentom razgovara o nečemu, a nema pojma kako su dotle došli. Sugestije intervencija Modelujte istrajnost i držite se uporno jedne teme, te klijentu ponudite svoje hipoteze o tome šta može biti problem. „Pretpostavljam da ti je teško govoriti o tome da si usvojen, bilo bi lakše pokušati da izbegneš čak i razmišljanje o tome“ ili kao u ovom primeru: •

Savetnik: Da li stvarno misliš da te je namerno ignorisala? Klijent: Pa, prošla je baš pored mene, upravo kao što je uradila prošle nedelje. Zabila je nos u svoje papire. Savetnik: I da li misliš da je to bilo namerno? Klijent: Nije teško bar reći 'zdravo' ljudima, zar ne? Ja sam samo želeo da me primeti. Savetnik: Zapažam da mi nisi odgovorio na pitanje šta misliš je li to bilo namerno. Klijent: (zaustavlja se i za trenutak se čini da je bez reči, a onda se opustio) Ne...Pa....Pretpostavljam da verovatno nije. Valjda nije. Ona me verovatno nije primetila. Razmišljala je o nečem drugom i...ali znate, ako prestanem da se ljutim na nju što je bila nepristojna, čini mi se da je to još gore. Ona me jednostavo nije videla. To je užasno. Kao da sam nevidljiv. Savetnik: Šta znači za tebe biti nevidljiv? Klijent: Da li sam ja toliko nebitan? Beznačajan? Savetnik: Dakle, ako te ona nije primetila, to je nešto što ima veze sa tobom.....sa tvojom vrednošću?

118

Ponekad ćete morati pažljivo, ali čvrsto prekinuti proces defleksije, na primer, „Moram vas zaustaviti na trenutak....“ pre nego što podelite svoja opažanja o tome šta klijent radi ili reakciju na defleksiju. „Svestan sam da svaki put kad govorimo o određenoj stvari, vi menjate temu. Da li ste to primetili?“ Ili biste mogli reći, „Primetio sam da niste odgovorili na moje pitanje i pitam se da li je to zbog toga što niste spremni da pričate o tome“. Ovo, u izvesnom smislu, klijentu daje dozvolu da izabere da ne priča o nečemu, dok u isto vreme proširuje svesnost i potvrđuje značaj i svog 'tihog dela'. •

Drugi pol ovog kontinuuma nazvali smo 'primanje'. Ovde je osoba dostupna i otvorena da u potpunosti doživi svet oko sebe. Ovo zvuči kao jedan veoma pozitivan kvalitet, ali i on može stvoriti probleme ako se prekomerno koristi. Svi smo svakodnevno pod udarom bezbroj nadražaja, dok su naše unutrašnje i središnje zone stalan izvor senzacija, misli i osećanja. Prekomerno receptivna osoba prima previše, za razliku od deflektivne osobe, i ima tendenciju da previše obraća pažnju na ove stimuluse. Ovakvoj osobi je teško da ih ignoriše ili da selektivno odabere ono što je relevantno u nekom momentu. Ona može u svom govoru koristiti previše detalja i biti neodlučna, jer se bori sa svim tim naoko važnim materijalom. U najgorem slučaju, ovakvo stanje se može videti kod ljudi sa psihotičnim procesom koji su toliko svesni svih nadražaja koje primaju da gube sposobnost da formiraju smisaoni geštalt. Sugestije intervencija Pomozite klijentu da bude više u kontaktu sa svojom unutrašnjom i središnjom zonom osećanja i misli, kako bi identifikovao značenje svojih reakcija i imenovao akcije koje treba da preduzme. • Pomozite klijentu da odredi prioritete svojim iskustvima. Na primer, „Šta ti je sada najvažnije? Kako to znaš? Šta je još važno?“ • Praktikujte vežbe uzemljenja koje će kod klijenta pojačati doživljaj tela • Istražite introjekte vezane za prilagođavanje drugima. Blago pozovite klijenta da ispita šta zamišlja da bi se desilo kad bi ignorisao neke stvari ili ljude, kad bi propustio neki detalj i tako dalje. •

Desenzitizacija.....Senzitivnost Desenzitizacija je proces sličan defleksiji. To je još jedan način da se izbegne kontakt sa stimulusom. Međutim, dok se defleksijom uglavnom sprečava da 119

nadražaj dođe da središnje zone svesnosti, desenzitizacija podrazumeva dublja isključivanja - na nivou unutrašnje zone. Naznaku ovoga terapeut često može naći u sopstvenoj fenomenologiji. On se često oseća pospano i tromo u prisustvu desenzitizovnog klijenta, dok je odgovor na deflektujućeg klijenta energizovaniji (na primer, iritacija, frustracija ili uznemirenost) Primer: Keiko nikad nije znala kad je gladna niti je primećivala da tokom cele terapijske seanse sedi na ivici stolice, nesvesna svojih zgrčenih udova; ŽanLikov brat je umro i on je rekao da ništa ne oseća; Dženifer je bila brutalno zlostavljana i o tome je pričala glasom bez emocija. Sugestije intervencija Podstaknite klijenta da obrati pažnju na disanje, telesne senzacije, fokusirajući se na povećanje telesne svesnosti i onoga čega je svestan i gde zadržava svoju energiju. • Zatražite od klijenta da zamisli kako bi se mogao osećati u vezi neke situacije ili kako bi neko drugi mogao reagovati. • Podelite vašu sopstvenu reakciju na situaciju u vezi koje je klijent desenzitizovan i ponudite mu moguće reakcije. Proverite kako je vaš odgovor delovao na njega. • Tehnika koju je opisao Kepner (1995) mogla bi biti korisna. On preporučuje da se otkrije u kom je delu tela klijent najsenzitivniji i da se započne snažnije povezivanje sa tim delom, sa ciljem da se pokaže klijentu kako da se ponovo senzitizuje. Onda se postupno prelazi na susedne delove tela, u pokušaju da se proširi polje senzitivnosti. •

Kako se klijent ponovo senzitizuje, svakako ćete se pomerati na područje drugih modifikacija kontakta. Ovo je naročito tačno kada je desenzitizovan materijal posebno traumatičan. Iznošenjem materijala iz nesvesnog na videlo, posebnu pažnju morate obratiti na klijentovu sposobnost samo-podrške, inače može direktno upasti u traumatski materijal bez dovoljnih resursa. Osoba koja doživljava drugi kraj polarnosti - senzitivnost - je neposredno svesna nadražaja u ovde i sada. Ona je usklađena sa sobom i okolnim svetom i to ponekad može značiti dobar nivo podudarnosti i izuzetnu sposobnost empatije. Ipak, kao neko ko previše prima, ova osoba može patiti zbog preplavljenosti nadražajima koje nije u stanju da ignoriše. Ovo može biti izraženo u hipohondriji, ili što je uobičajenije, u nemogućnosti da se proceni značenje ili važnost neke 120

senzacije. S druge strane, ovakva preosetljivost može biti izražena u kognitivnom i emocionalnom smislu. Primer: Reg je koristio defleksiju kako ne bi bio svestan osećaja stida zbog svoje beznačajnosti. Kad je ovo dublje istraženo, otkrio je svoju ekstremnu hipersenzitivnost prema stvarnom ili zamišljenom omalovažavanju od strane drugih. Bilo kakva slučajna primedba ili neodređena kritika bila mu je nepodnošljivo ponižavajuća i on je svoju povređenost skrivao iza ljutnje i okrivljivanja drugih, što je povezivao sa iskustvom koje je imao sa svojim distanciranim i kritičnim ocem. Neki ljudi mogu da budu na oba kraja kontinuuma u isto vreme. Na primer, hipohondar može biti hiper-svestan svojih telesnih senzacija, istovremeno potpuno desenzitizovan za svoje afektivne i emocionalne aspekte, zapažajući simptome koje ne ume objasniti. Sugestije intervencija Sugestije su uglavnom slične kao i za desenzitizovane klijente. Važno je da se radi veoma sporo, dajući klijentu vremena da se poveže sa sobom i značenjem svojih senzacija. • Kada je klijent hipersenzitivan na stvarne ili zamišljene kritike, bilo bi korisno istražiti šta se dešava sa njim u takvim situacijama. Šta oseća? Šta veruje o sebi i o svetu? Korisno je da klijent koji veruje da ako nije savršen onda ništa ne vredi, nauči da testira realnost. Posebno je važno da terapeut bude spreman da sa klijentom istraži proces koji se dešava između njih. •

Konfluencija.....Povlačenje Tema ove polarnosti se odnosi na bliskost i udaljenost. Zdrava osoba se lako i nesmetano kreće duž kontinuuma između stapanja (u momentu vođenja ljubavi) i povlačenja (zbog odmora ili meditacije). Fiksirana pozicija ukazuje na neke

121

teškoće prilikom povezivanja ili prilikom separacije. Osoba koja se plaši da bliskost sa drugom osobom predstavlja opasnost (od gubitka, odbacivanja, povređenosti ili napuštanja), problem rešava tako što se ili stapa sa drugim ili se psihološki povlači. Primer: Naomi je uporno gledala savetnika dok je opisivala svoje probleme sa mužem. Često je uzdisala i pravila zagonetne komentare, što je savetnika ostavljalo u nedoumici. Ponekad nije do kraja izgovarala rečenice i ostavljala je da ih savetnik dovrši. Dok je govorila, klimala je glavom i ohrabrujuće se smešila savetniku. Naomi: Nekad smo voleli biti zajedno, sve smo radili zajedno. Ali sada...... (klimnula je glavom kao da daje neki znak) Savetnik: Stvari su se sada promenile? Naomi: Da - sada se prepiremo i svađamo i znate...nekada smo pričali o svemu, ali....neke stvari su nepodnošljive..... Savetnik: Time mislite da više ne razgovarate o svojim različitostima? Naomi: Da. Nikada se nismo razilazili oko važnih stvari – pa – ili nevažnih stvari zapravo sve do....znate..... Savetnik: Dakle, mislite nije bilo nikakvih razlika o kojima bi razgovarali. Naomi: Oh, to je apsolutno tačno. Nisam razmišljala o tome. (Savetnik je počeo osećati da zaista teško radi. Nije bio siguran šta se zapravo dešava u Naominom braku, pa ipak izgledalo je da razgovor teče dosta glatko. Počeo se pitati da li je ovo paralelan proces (relaciona dinamika koja se ponavlja u različitim situacijama) sa Naominim spoljašnjim odnosima. Klijent koji modifikuje kontakt posredstvom konfluencije ponaša se kao da je deo druge osobe u odnosu ili kao da je druga osoba deo njega samog. Konfluencija je nemogućnost da se odredi interpersonalna granica. Osećanja i želje druge osobe lako preplave konfluentnog klijenta, koji odgovara kao da su njegovi, te takođe vrlo često postaje anksiozan kad se dogodi ili nagovesti separacija. Sugestije intervencija Ohrabrite osobu da koristi 'Ja' rečenice umesto 'to' ili 'mi'. Takođe možete modelovati proces tako što ćete biti jasni kada za sebe kažete 'Ja'. Na •

122

primer, možete reći „Kada te ja slušam, osećam se tužno, kako se ti osećaš?“ ili „Ja sedim na ovoj stolici, ti sediš preko puta mene, imaš li ideju šta želiš od mene upravo sada?“ • Pronađite i istaknite sličnosti i razlike, „To zvuči kao da se slažeš sa tim/ da se osećaš isto kao.........ali se takođe nisi složio sa/ ne osećaš se isto kao...“ • Istražiti i ponuditi empatiju za strah od odvajanja, završavanja i gubitka. • Kada u terapijskom procesu dođe do 'tačke kliničkog izbora', podelite svoje mišljenje sa klijentom i ponudite mu opcije za nastavak terapije. Koja mu je opcija privlačna ili da li ima neke druge sugestije? Ovim naglašavamo da se sa problemom ne suočava jedna već dve osobe! Klijent čiji je naviknuti stil kontakta povlačenje, često neće tražiti terapiju. Međutim, ponekad će doći govoreći o tome kako mu se čini da drugi ljudi bolje žive od njega i kako misli da mu 'nešto nedostaje'. Može opisivati sebe koristeći metaforu da se oseća kao vanzemaljac ili da je zatočen u balonu ili da se nalazi iza nevidljivog zida. Sugestije intervencija Kada radite sa ovom vrstom modifikacije kao naviknutog načina kontakta, možete lako osetiti kao da se mesecima ništa ne dešava u terapiji. Zadovoljite se time da dugo gradite radni savez i da nudite lagani dijaloški pristup. • Ako je klijent povučen tokom seanse, nemojte ga terati da vam kaže 'šta se dešava'. To lako može pojačati njegovu povučenost. Zauzmite poziciju kreativne nezainteresovanosti i čekajte sa njim u tišini, vodeći računa da se i vi ne povučete i budete van kontakta. Praktikujte nenametljivo svoju uključenost. Budite pripravni i zainteresovani. Povremeno možete uputiti poziv, „Izgleda da ti je potrebno da se sada povučeš i ja mogu čekati/ biti sa tobom. Samo želim reći da ako želiš da pričaš o tome šta se dešava, biću veoma zainteresovan da čujem“. • Ako se klijent povuče tokom razmene sa vama, moguće (verovatno!) da je to odgovor na vas. Možete reći da ste primetili da se povukao i da se pitate da li ste rekli ili uradili nešto zbog čega je poželeo da se odmakne. Ako on prihvati svoju povučenost i kaže vam kako ste joj vi doprineli, budite spremni da razumete njegovo iskustvo i da oseća potrebu da se zaštiti. Možete ga pitati šta mu je potrebno što bi mu pomoglo da se ponovo sretne sa vama. •

Egotizam.....Spontanost

123

Zdrav egotizam predstavlja kapacitet za samo-refleksiju. Ovo se može nazvati i 'samo-svest' u svom najboljem smislu. Egotizam kao naviknutu modifikaciju karakteriše preterana zaokupljenost sopstvenim mislima, osećanjima, ponašanjima i uticajima na druge. Ova zaokupljenost može biti pozitivna, kada se divimo i čestitamo sebi ili kritička i podrivajuća; u oba slučaja to je izbegavanje realnog relacionog kontakta. Zadatak se ovde sastoji u ohrabrivanju klijenta da se pomeri iz samo-posmatranja i samo-refleksije u neposredniji kontakt sa vama i svojom sredinom. Primer: Kes je često prekidala priču o protekloj lošoj nedelji i uporno gledala kroz prozor. Kad je savetnik upitao šta se dešava, rekla je da razmišlja o tome kako je glupa, kako verovatno zvuči smešno i kako se savetnik sigurno pita kad će da se sabere. Sugestije intervencija Obratite pažnju kako u seansi klijent prekida kontakt sa vama da bi vodio svoj unutrašnji dijalog i pozovite ga da se vrati i bude ovde i sada sa vama. Saosećajte sa njegovim sadašnjim iskustvom zabrinutosti za sebe i kakav utisak ostavlja ili sa njegovom potrebom da bude savršeno 'ispravan'. • Predložite tehnike uzemljenja sa fokusom na telesne procese i namernog usmerenja pažnje na sredinu ('izgubite razum i vratite se čulima'). •

Drugu polarnost čini spontanost koja, ako je odgovarajuća, označava puno, vibrantno življenje ovde i sada. U nekim zapadnim kulturama spontanost predstavlja retku iznimku u atmosferi promišljanja i retrofleksije. Međutim, kada je neobuzdana, onda predstavlja odsustvo neophodne refleksije i samo-posmatranja. Ironija je u tome što spontanost često može da bude uzrok neprikladnog ponašanja savetnika, njegovih nepromišljenih intervencija i probijenih granica, što se na žalost naročito odnosilo na neke rane geštaltiste. Ova polarnost se može videti u poremećajima impulsa, maničnom i antisocijalnom ponašanju. Primer: Siete je bila divna, živahna žena u svojim tridesetim. Na seansi procene, međutim, otkrila je dugu istoriju svog izlaganja teškim i opasnim situacijama. Na zabavama je kupovala tablete od stranaca i jednom prilikom je bila opljačkana. Drugi put se našla bez prebijene pare posle pijanke u nekom 124

stranom gradu. Nije videla nijedan razlog da pomisli da je i sama na neki način doprinela tome što joj se dešavalo. Sugestije intervencija Previše impulivan klijent može često koristiti ovu modifikaciju kako bi izbegao bolnija unutrašnja iskustva. To je kao da od svojih osećanja beži u akciju. Dajte klijentu dovoljno prostora da ispriča svoju priču, prekinite ga ako je pretvori u 'uzbudljivu dramu'. Kakav su smisao imali za njega događaji, kakvo mišljenje i stavove ima u vezi njih? Pobrinite se da se zaustavi i opiše svoja osećanja (i ona koje je imao 'onda', kao i sadašnja koja su izazvana sećanjem). • Pomozite klijentu da razmisli o tome šta se dešava u momentima pre nego što oseti nagon da nešto uradi. Pitajte ga šta se tada dešava, šta oseća (npr., dosadu, strah, prazninu, potrebu za nečim, tugu). Istražite da li postoji potreba da se izbegnu ova osećanja. Ako razmišljanje o njegovim iskustvima izazove uznemirenost, fokusirajte se na izgradnju samo-podrške i odgovarajuće podrške sredine. •

Projekcija.....Prisvajanje Ponekad se javlja konfuzija oko koncepta projekcije. Teškoća nastaje zato što se ova reč koristi na najmanje tri različita načina. Prvo, koristi se da ukaže na sposobnost da zamislimo ono što ne postoji, da anticipiramo moguću budućnost, da budemo kreativni. Umetnici projektuju svoje vizije na platna, u romane i na film. U ovom smislu projekcija je bitna komponenta ljudskog delovanja (i mašte koja nas čini jedinstvenim ljudskim bićima). Drugo, koristi se u smislu transfera, kad je projektovani materijal istorijski i neodgovarajući; na primer, klijent koji vidi savetnika kao figuru oca ili majke. Treće, projekcija se odnosi na odbačene ili otuđene delove selfa. Kada se klijent bori sa prihvatanjem nekog kvaliteta ili aspekta svoje ličnosti koji nije kompatibilan sa njegovom self-konceptom, on ga može uspešno nesvesno projektovati na drugu osobu. Ovde govorimo o ovakvoj upotrebi projekcije. Primer: Jedan naš klijent koji je bio vrlo vredan čovek, pričao nam je šta mu se desilo kad se nakon jednog posebno napornog dana vratio kući. Na vratima je sreo svoju ženu i rekao joj je „Izgledaš zaista umorno“, na šta mu je žena mudro odgovorila „Trebalo bi da odspavaš nekoliko sati“. Kad se probudio, žena ga je upitala „Da li sada izgledam odmornije?“ 125

Sugestije intervencija Perls (1969:72) je verovao da je patologija 'delimična projekcija' i da proces ponovne asimilacije može početi podržavanjem klijenta da uradi 'potpunu projekciju'. Predlagao je da klijent prvo preuveliča svoju projekciju, te da je onda obrne i da se što je moguće više identifikuje sa tim kvalitetom. Prazna stolica je idealna tehnika koja se koristi za ovu vrstu istraživanja. • Kada vas klijent vidi kao da ga kritikujete ili osuđujete (a vi ste sigurni da nije tako), prvo istražite značenje i posledice koje ovo ima za njega. „Kako je to biti sa nekim za koga verujete da je uvek kritičan prema vama?“ Počnite istraživati mogućnost da on ima potpuno iste osobine. „Da li si ikada bio kritičan prema meni?“ Na početku će klijent često poricati da uopšte može imati takvu osobinu. „Ne, nikada nisam bio kritičan prema tebi, ti uvek daješ sve od sebe.....“ Biće potrebno da počnete postupno, na primer „Ako bi bio kritičan prema meni, na šta bi se to odnosilo?“ Ponekad predlažemo da klijent pogleda po sobi kako bi našao predmete, boje ili oblike koji mu se ne sviđaju, kako bi vežbao da kritikuje nešto što pripada terapeutu. Ovo se postepeno može pojačavati sve dok klijent ne bude dovoljno ohrabren da kaže da mu se ne sviđa kako terapeut priča ili se ponaša prema njemu (što je sigurno bogato polje mogućnosti). • Drugi pristup bi bio da se istraži kako je klijent počeo verovati svojim projekcijama. Šta ste učinili ili rekli što ih je dovelo do zaključka da ste bili kritični? Projekcija je obično ko-kreirana. Tražite 'zrno istine' u klijentovom stavu. Vrlo je moguće da ste i sami na neki način doprineli njegovom iskustvu, a biti spreman da se to prihvati, može normalizovati njegovo iskustvo i odbačeni stav. •

Održavanje kretivne indiferentnosti u toku istraživanja kao što je ovo može biti veoma važno u normalizaciji otuđenih kvaliteta, kao i u izbegavanju reakcija stida. •

Polarnost prisvajanja je oduvek bio kamen temeljac geštalt prakse. To je koncept prihvatanja odgovornosti za sve aspekte nas samih. Međutim, ako odemo previše daleko, to podrazumeva da klijent prihvata ili prisvaja i ono što nije njegova odgovornost ili da preuzima na sebe ono što nije njegovo. U krajnjem slučaju to se manifestuje u samo-okrivljivanju ili preterenoj krivici. Sugestije intervencija Empatično istraživanje klijentovog osećanja odgovornosti i krivice može otpočeti proces određivanja šta pripada njemu, a šta ne. •

126

Uključite klijenta u kognitivno istraživanje situacije, koristeći njegovu središnju zonu kako bi se odredile činjenice. Pitajte kako zna koje su stvari njegova odgovornost, a koje nisu. Ovo je posebno korisno kod seksualnog zlostavljanja ili iznenadnog gubitaka i žalosti. •

Introjekcija.....Odbijanje Introjekcija je proces kojim se neko mišljenje, stav ili instrukcija iz sredine prihvata bez pogovora kao da je istinita. Introjekt nije na odgovarajući način analiziran, prerađen ili asimilovan i zapravo je strano telo koje je preuzeto i zadržano. Prema našem iskustvu, introjekti se nalaze u središtu većine drugih modifikacija kontakta. Jasan primer introjekta može se videti u nasilnim instrukcijama upućenih deci koja ih često progutaju bez razumevanja, „Ne igraj se blizu reke“ ili „Vrati se kući pre mraka“. Drugi primeri introjekata su „Nemoj nikad da zavisiš od drugih“ ili „Nikada nećeš uspeti“. Osoba koja je pod uticajem introjekta oseća jak pritisak da mu se povinuje i neprijatnost ako pokuša da mu se suprostavi. Ponekad, ako obrati pažnju na središnju zonu, klijent može čuti stvarnu instrukciju i ako se zapita, on zapravo može reći ko mu je to 'dao'. Ipak, introjekti su važan deo efekasnog funkcionisanja, oni nam omogućavaju da usvojimo važna socijalna pravila i da savladamo obrazovni sistem. Kao terapeutima oni nam dopuštaju da usvojimo privremene strategije zasnovane na iskustvima drugih, dok ne nađemo svoje sopstvene. Na primer, terapeut u treningu koji radi sa klijentom koji ima istoriju nasilja, može pratiti introjekt „Nikad se ne viđaj sa klijentima nasamo u zgradi kasno uveče“. Sugestija: Setite se svog detinjstva i vidite koje su poruke i instrukcije bile deo vašeg porodičnog života. Da li su postojala posebna pravila u vezi jela, „Ne stavljaj laktove na sto“, „Ne jedi otvorenih usta“. Koje poruke ste dobili o svom telu, iskrenosti, moralu, kulturi? Sada razmislite koliko od ovih ranih instrukcija još uvek sledite. Da li ste ih kao odrasla osoba slobodno izabrali ili postoje neke po kojima živite na preispitujući ih? Mnogi problemi koje klijent donosi na terapiju zasnovani su na uverenju ili stavu koji je progutan nesvesno i nikada nije doveden u pitanje. Terapeutov posao je da pomogne klijentu da osvesti ove introjekte tako da može izabrati da li će ih zadrži ili ne. Terapeut ne bi trebalo da ima nikakav uticaj na to koja su uverenja korisna, a koja ne. To je klijentovo pravo da odluči da li da ih zadrži ili odbaci. Sugestije intervencija 127

Indentifikovati sve implikacije introjekta. Možete pažljivo istraživati koristeći fenomenološki metod. Ovim se introjekti ili uverenja dovode u svesnost: •

„Primetio sam da duboko veruješ kako nikada ne možeš nešto dobro da uradiš“. „Kako si došao do tog zaključka da je pokazivanje emocija znak slabosti?“ „Kako si to počeo da veruješ?“ „Da li je onda istina da ti nikad ništa ne možeš uraditi dobro?“ „Da li misliš da je uvek pogrešno pokazivati emocije?“ Klijent se uz dovoljno podrške može pozvati da preuveliča introjekt u cilju razumevanja njegovih ograničenja u sadašnjosti. „Recite mi sa što više energije i uverljivosti da (na primer) nikada nećete sebi dozvoliti da se naljutite“. Možete zatražiti od klijenta da svoje uverenje glasno izgovori ili da ga čak vikne. „Nikada neću pokazati svoju ljutnju ni pod kakvim okolnostima“. Ovo ponekad samo po sebi dovodi introjekt u punu svesnost. Klijent može početi da uviđa kako se kruto držao tog uverenja i kako ga je nekritički primenjivao u svim situacijama. Klijent može postati radoznao i čak vrlo zbunjen zašto je u to verovao tako snažno. • Ponekad je neophodno igranje uloga ili odigravanje kako bi se pomoglo klijentu da se vrati nazad i suoči sa osobom ili situacijom kada je preuzeo introjekt. On tada može doneti novu odluku, odbaciti poruku, modifikovati je ili se raspraviti sa osobom koja mu je prenela introjekt, sa svim resursima i razumevanjem u ovde i sada. • Pronađite konkurentski introjekt. Za klijenta bi moglo biti veoma značajno da pronađe nekoga koga poštuje i kome se divi i ko bi zapravo podržao suprotno uverenje. • Verovatno da će klijent koji koristi introjekciju kao glavnu modifikaciju kontakta, spremno introjektovati ono što vi kažete. Savetnik lako ovo može da previdi, pošto je retko kad neprijatno imati nekoga ko će se svim srcem složiti sa našim mišljenjem. Dakle, važno je pratiti proces i pozvati klijenta da prepozna kako spremno guta vaše sugestije. Podržite ga da zastane i da reflektuje pre nego što se složi. •

Suprotan pol introjekcije je odbijanje. Potpuno je zdravo odbiti neki stav, uverenje (ili čak i terapeutovu intervenciju) ako se to ne poklapa sa klijentovim vrednostima i integritetom. Ipak, klijent ponekad može manifestovati odbacivanje kao naviknuti stil. Na primer, može izgledati da se ne slaže ili da 'oduva' svaku vašu intervenciju ili može odbiti bilo šta što se tiče određene oblasti ili ono što je vezano za određenu temu. Ponekad klijent odbacuje ne samo mišljenje drugih nego sve što

128

mu se daje, uključujući ljubav i pažnju. Odbijanje se može javiti kao nepoverenje, pobuna ili preterano oslanjanje na samog sebe. Sugestije intervencija Klijenti često mogu koristiti obrasce odbijanja kako bi definisali sebe. U nastojanju da identifikuje šta sam 'ja' a šta 'nisam ja', klijentu može biti lakše da definiše šta 'nisam ja' nego šta sam 'ja', u terminima onoga što ne voli, sa čim se ne slaže itd. Korisno je da mu se pomogne da počne da otkriva ko je on, fokusiranjem na unutrašnju i središnju zonu, uvažavanjem punog raspona svojih potreba, osećanja i senzacija i njihovim pretvaranjem u reči. •

Stav odbijanja često potiče iz dubokog straha da se bude kritikovan ili kontrolisan. Primetićete klijentovu tendenciju da izbegava da odgovara na pitanja ili da prati sugestije. U ovom slučaju vaš pristup treba da bude prihvatajući i otvoren, bez zahtevanja ili čestog zapitkivanja. Možete sesti 'pored klijenta' (u figurativnom i bukvalnom smislu), pozivajući ga da priča o čemu god hoće. Podržite ga da priča o sebi i svojim interesovanjima, umesto da ga ispitujete, a sve sa ciljem da se izbegne utisak da pokušavate da ga saterate u ćošak. Kada se uspostavi dobar radni odnos, klijent će lakše da odgovara na konfrontacije koje sadrže elemente igre i humora. •

Terapeutove modifikacije Terapeuti takođe ponekad modifikuju svoj kontakt na način koji ograničava njihovu terapijsku efikasnost i mogućnosti. Nemoguće je da izvan terapijske sobe ostavimo svoje sopstvene naviknute obrasce i nemoguće je da izbegnemo da budemo deo ko-kreiranog polja klijentovih modifikacija. Ono što možemo zahtevati od sebe jeste da u najvećoj mogućoj meri prihvatimo fenomenološki i dijaloški stav. Ovim ćemo umanjiti verovatnoću nametanja naših obrazaca klijentima ili mešanja sa njihovim. Sugestija: Razmislite o svom obrascu kontaktiranja. Koje su najčešće modifikacije koje koristite? Kako one ometaju kontakt koji ostvarujete? Kako se ove modifikacije pojavljuju u seansi sa klijentom? Na primer: Ako obično retroflektujete možda se nepotrebno uzdržavate da sa klijentom delite vaše iskustvo. Ako projektujete, čije lice bi verovatno dali svom klijentu? 129

Ako ste veoma izražajni, možda ste skloni da se pokažete bez preispitivanja koje to značenje može imati za klijenta. Ako ste skloni konfluenciji, možda imate problem da budete sa klijentom koji se ne slaže sa vama. Sada zamislite nekog svog klijenta i njegove uobičajene načine modifikovanja kontakta. Kako je verovatno da oni međusobno deluju? Koje korisne ili nekorisne obrasce možete ko-kreirati?

Zaključak Jedan od osnovnih principa geštalta jeste da zdravo funkcionisanje podrazumeva dobar kontakt sa sobom i drugima. Međutim, nerealno je očekivati da sve vreme ostvarujemo pun kontakt sa svakom figurom ili potrebom koja se pojavi ili da čak to želimo. Svaka situacija zahteva jedinstven odgovor, obično neko prilagođavanje ili modifikaciju kontakta. Dobar kontakt treba da bude odgovarajući i relacion. Pomažemo pešaku koji je pao pod uticajem introjekta da budemo korisni, iako smo u žurbi i ne želimo da se zadržavamo. Retroflektujemo neprijateljski komentar koji bi nas uvukao u nepotrebne nevolje, spajamo se sa voljenom osobom u momentu konfluencije, koristimo projekciju da bi osetili empatiju, a desenzitizujemo glavobolju kako bi obavili važan posao. Mi stalno modifikujemo kontakt. Stvar koja je ovde bitna jeste da budemo u mogućnosti da to radimo s lakoćom i da to biramo, tako da možemo koristiti sve mogućnosti kontakta duž celog kontinuuma, stalno prilagođavajući naš stil kontakta svakoj novoj situaciji.

10 – Nezavršeni posao Jedna od najpoznatijih fraza u svetu geštalta jeste 'nezavršen posao'. Koristili smo je već nekoliko puta u ovoj knjizi. Odnosi se na situacije iz prošlosti, posebno one traumatske i problematične, koje za klijenta nisu razrešene ili završene na zadovoljavajući način. U zdravim situacijama pojavljuje se potreba ili figura, energija se mobiliše, kontakt se uspostavlja i geštalt se završava. Međutim, ako klijent nema resurse, razumevanje ili podršku da se na odgovarajući način nosi sa situacijom, ona ostaje ili nezavršena, tražeći okončavanje ili se prerano završava. Često se dešava da potrebe nisu zadovoljene, jer klijent ima introjekte ili uverenja koja sprečavaju završavanje. Klijent može da veruje da ne zaslužuje da bude voljen ili da ima introjekt da je pogrešno izražavati emocije. Originalna potreba za

130

ljubavlju ili emocionalnim izražavanjem se onda poriče i potiskuje iz svesnosti. Ovo se može racionalizovati verovanjem koje podržava poricanje, „Niko mi nije potreban da me voli“ ili „Mislim da emocije samo smetaju i trebalo bi ih izbegavati“. Energija se kanališe negde drugde, vodeći ka fiksiranom geštaltu ili preranom završavanju koje nije zadovoljavajuće (pošto ne zadovoljava originalnu potrebu). S druge strane, prisutan je osećaj uznemirenosti i frustracije. Ponekad će klijent govoriti o nekoj situaciju iz prošlosti, o kojoj stalno razmišlja ili fantazira. To se može odnositi na ljude koji su umrli ili su otišli ili na situacije u kojima se osećao na primer, zapostavljen ili maltretiran. Obično osoba nije svesna energije ili borbe koja je zakočena u nezavršenom poslu, onoga čega je svesna (ako uopšte) jesu simptomi koji se čine nepovezani ili misteriozni. Na primer, dete koje se plašilo da će biti udareno, verovatno će vremenom reagovati napetošću tela kako bi se oduprlo udarcu. Kao odrasla osoba, izgubiće svako svesno sećanje na to, ali će u stresnoj situaciji imati vidljivo zamrznuto držanje tela i žaliće se na opštu napetost ili nedostatak senzacija. Prirodan proces završavanja je prekinut i znatna količina energije se troši da bi se nezavršena situacija držala van svesnosti. Ovo vodi ka iscrpljivanju izvora energije i samo-podrške. Drugi primeri ovog fenomena se mogu lako videti kod posttraumatskog stresa, gde se klijentu priviđaju scene iz prošlosti ('flashback'), anksiozan je i neprestano napet. U pravom smislu reči, on nastavlja da uvek iznova oživljava traumu, kao da se još uvek dešava. To je kao da se osoba još uvek nesvesno bori da pronađe način da izađe na kraj sa užasom koji ju je prvobitno preplavio. Zadatak savetnika je da klijentu pruži podršku, da mu obezbedi da se emocionalno izrazi ili završi, što će mu omogućiti da nastavi dalje. Ponekad je moguće identifikovati situaciju sa kojom se nije moglo suočiti, ali se nije mogla ni ostaviti. Klijent tada može, zajedno sa savetnikom, započeti zadatak završavanja. Da bi nastavio dalje ponekad je samo potrebno da uz dovoljno podrške postane svestan situacije. Ponekad će se jednostavno činiti da je klijent zaglavljen. Ono što je nezavršeno ili nerazrešeno je nejasno i može se samo pojaviti kao hronična napetost ili depresija bez očiglednog razloga. U ovom slučaju postoji nesvesna situacija sukobljenih sila u pat poziciji. Ovo je primer onoga što se ponekad zove impas ili tačka zaglavljenosti. Jednu stranu impasa čini nagon za rastom, ekspanzijom i promenom. Druga strana, podjednako jaka, odupire se promeni, obično u obliku originalnog kreativnog prilagođavanja – što je stari i uobičajeni obrazac. Postoje mnogi razlozi za ovakav impas. Često su prisutna verovanja i strahovi vezani za posledice promene, koji su doboko zakopani i kojih je klijent samo jedva svestan. U središtu impasa može biti snažno osnovno verovanje ili introjekt. Štaviše, stari obrasci su sigurni i poznati; oni mogu biti bolni i neugodni, ali su 131

isprobani i provereni načini dovoljnog zadovoljavanja naših potreba, u periodima kada se činilo da ne postoje drugi načini suočavanja sa teškoćama. Ovakva kreativna prilagođavanja su tada bili najbolji načini koji je osoba mogla naći da se bori sa događajima i pritiscima određenih uslova u polju. Za klijenta može biti teško da napusti već isprobani odgovor koji se ponekad činio kao spasonosan. Takođe je tačno da će započinjanje suočavanja ili ispitivanja impasa neizbežno reaktivirati anksioznost ili strah, koji su povezani sa kreativnim prilagođavanjem. Anksioznost i depresija koji prate veće promene u samo-razumevanju javljaju se upravo zato što se doživljava da je postojanje selfa ugroženo, pošto se granice izobličuju i reformišu, dok je novi self u procesu pojavljivanja. Za klijenta ovo predstavlja pravu opasnost. Ovde na scenu stupa veština terapeuta da podrži osobu dok se njene granice šire i menjaju i da je 'drži' dok novi self izranja. (Mullen, 1990:87) Kako bi opisali načine rada sa nezavršenim poslovima, preranim završavanjem i impasom, ovu temu smo podelili u pet kategorija. U nekoj terapiji će biti potrebna samo jedna kategorija, a u nekima će biti potrebne sve. Rad na ovome može trajati jednu seansu ili nekoliko meseci, u zavisnosti od uslova polja i značaja određene teme.

Istraživanje pozadine Ovo podrazumeva istraživanje toga kako je nezvršeni posao nastao, istorije, verovanja i introjekata koji ga podržavaju, što sve čini pozadinu figure. To se najbolje postiže korišćenjem fenomenološkog metoda istraživanja i razumevanja. Sledeće smernice bi mogle biti korisne: Identifikovati nezavršenu situaciju. Ona se može pojaviti tek nakon dosta istraživanja i izoštravanja problema ili neprijatnosti. 

Primer: Kristina je većinu svog života živela sa nizom privremenih 'očuha' koji su je smatrali suvišnom. Ona se ovome kreativno prilagodila tako što se povlačila i

132

sebi govorila da joj nije potreban otac ili bilo koji muškarac, te je tako bila sama sebi dovoljna bez ikoga. U kasnijem periodu života, međutim, došla je na savetovanje i rekla da ima problem sa intimnošću. Kad god su se ona i njen mladić suočavali sa nekim izazovima ili teškoćama u odnosu, ona bi postajala nezainteresovana i smatrala bi ga dosadnim. Veza bi tada postajala beživotna i prekidala se tako što bi je mladić napustio. Ovo se dogodilo nekoliko puta i Kristina je počela da sumnja kako i ona ima udeo u tom odbijanju. Originalno kreativno prilagođavanje postalo je nesvestan deo njene pozadine i bilo je potrebno nekoliko meseci pre nego što je bila u stanju da vidi povezanost. Tek tada je mogla da shvati da su njeni tekući problemi bili povezani sa nečim nezavršenim još iz detinjstva. Otkrijte zajedno sa klijentom koje je najjasnije sećanje originalne situacije ili traume koju doživljava kao nezavršenu. 

Uz podršku savetnika, Kristina se počela prisećati detalja dolazaka i odlazaka 'očuha' u njenom životu. Ona je bila u stanju da ponovo kontaktira sa svojim nevoljama i bolom što je stalno bila ignorisana i zapostavljana. Setila se svog početnog osećanja frustracije i nemoći i završavala je sama plačući u svojoj sobi. Otkrijte gde ima najviše energije, na primer, u frustriranim emocijama, u napetosti ili rigidnosti tela ili u repetitivnim zamišljanjima šta se moglo ili trebalo desiti, što je često praćeno samo-kritikom ili okrivljivanjem. Kristina je osvestila kako je postajala napeta i letargična kada je njen mladić poželeo da počnu da žive zajedno i setila se kako je ovo takođe bilo njeno osećanje sa novim očuhom kad je bila devojčica. Takođe se setila da je prvobitno mislila kako mora da sa njom nešto nije u redu, kad je niko ne voli. 

Ohrabrite klijenta da postane potpuno svestan svojih osećanja, misli, telesnih senzacije i verovanja. 

U toku nekoliko nedelja Kristina se vraćala detaljima svojih sećanja iz detinjstva, stvari su joj postajale jasnije i izoštrenije, naročito u vezi njenih telesnih reakcija i emocija. 

Identifikujte svaki prekid ili modifikaciju kontakta.

133

Kristina i savetnik su mogli da identifikuju nekoliko modifikacija kontakta. Bila je sklona retrofleksiji svojih emocija, desenzitizovala bi se kada je intimnost bila neizbežna i projektovala je nezainteresovanost na svog mladića. Imajte na umu principe teorije polja i nastojte da i vi i klijent dobro razumete svrhu, funkciju i međupovezanost određenih prekida kontakta na kojima radite. Razgovarajte o uticajima na život klijenta, o posledicama u prošlosti i u sadašnjim situacijama. Kako bi se njegov život razlikovao da se nije uvek tako ponašao? Ovakva razmatranja podrazumevaju pažljivo sagledavanje implikacija mesta zaglavljenosti – onih koji ograničavaju, kao i onih koji su sekundarna dobit (koji na neki način zadovoljavaju neku drugu potrebu, što je nagrađujuće). 

Postalo je potpuno jasno da su Kristinina očigledna dosada i nezainteresovanost da počne da živi sa mladićem, bili povezani sa njenim prošlim iskustvima i da su je uspešno (nesvesno) štitili da bude ponovo povređena. Kristina je bila šokirana i zapanjena kada je povezala te stvari, pošto je mislila da je prevazišla svoja iskustva iz detinjstva. U ovoj fazi istraživanja, prilika da ispričamo svoju priču receptivnom savetniku, ponekad prirodno dovodi do završavanja. Postati svestan nečega u podržavajućoj terapijskoj atmosferi može biti dovoljno. Ovo će biti vidljivo u osećaju olakšanja ili zadovoljstva, kao kad se jedna vrata zatvore i možemo krenuti dalje.

Suočavanje sa problemom ili impasom Međutim, kada ovo nije slučaj, biće potreban direktniji rad. Može se desiti da postoji jedno određeno ponašanje, emocija ili izraz koji se čini najviše osujećen. U ovoj situaciji imate nekoliko opcija, ali osnovni cilj je da se pronađe način da se pojavi ono što je neizraženo. Kada se identifikuje pozadina teme, savetnik može fokusirati rad direktno na otkrivanje kako se problem održava u ovde i sada. Pažnja takođe može biti usmerena i na preispitivanje osnovnih uverenja. Ponekad se vremenom ovo prirodno menja, kako i klijent doživljava reparativni efekat terapijskog odnosa. Rad takođe može biti direktan. Jedan metod je da se radi kognitivno, identifikujući određeno uverenje, artikulišući ga, sagledavajući ga u odnosu na realnost i pronalazeći alternativne mogućnosti koje klijent prihvata kao pogodne. 

134

Kristina je identifikovala da ona veruje da „Nijedan muškarac neće nikada mariti za mene zato što ja nisam osoba koja se može voleti“. Ovo je bilo podeljeno u dve izjave i pažljivo je preispitano. Ona se takođe fokusirala na način kojim modifikuje kontakt u terapiji čime je podržavano njeno uverenje, tako što je gubila insteresovanje za (muškog) terapeuta kada bi joj postajao emocionalno blizak i odbijala je njegovu pažnju tako da se on osećao prilično distanciran. Savetnik je u ovom periodu smatrao da je rad težak i povremeno se osećao defanzivno ili iziritirano. Na superviziji je govorio o sopstvenoj osetljivosti kad doživi da je odbačen i ovo mu je omogućilo da oseti empatiju za Kristininu potrebu da se povuče. Konačno se Kristina složila da razmisli o mogućnosti da „Poneki muškarac može iskreno da mari za mene“. I „Ja takođe zaslužujem da budem voljena“. Kasnije u terapiji, bila je u stanju da poslednju rečenicu promeni u „Ja sam osoba koja se može voleti“. Ponekad će ono što treba da se dogodi biti očigledno za klijenta, ali će biti teško da se uradi, drugi put klijent će se boriti da nastavi dalje, ali će ostati u impasu, na mestu gde će se osećati duboko zaglavljen ili paralisan. Blokiraće ga strah ili osećaj opasnosti, kao da mu je sam život ugrožen. Dalje istraživanje se čini nesigurno ili nemoguće. Strah često može biti bezimena praznina ili konfuzija, kao da je na ivici ponora. To je često mesto sa najviše potencijala za promenu i razvoj. Perls et al. (1989 {1951}) opisuju da se terapijski zadatak u ovakvom slučaju sastoji od 'kreiranja sigurne opasnosti ' za klijenta. Terapeut pravi kliničku procenu stepena raspoložive podrške i sa koliko se izazova (ili opasnosti ) klijent može suočiti, a da to bude korisno za njega. Sa mesta kreativne nezainteresovanosti, terapeut ohrabruje klijenta da ostane sa osećanjem neprijatnosti i zaglavljenosti, dozvoljavajući energiji da raste i verujući procesu. Terapeutu je često potrebna velika odlučnost da omogući klijentu da ostane u bolnoj zbunjenosti, umesto da se pribegne lakšem izbegavanju. 

Primer: Druga klijentkinja, Nataša, došla je na terapiju, nadajući se da će razumeti svoj neprestani 'iracionalan' strah od intimnih veza. Kako je terapija odmicala, ona je pričala o mnogim problemima sa muškarcima, ali je malo napredovala. Terapeut je često primećivao da je izbegavala telesne senzacije dok je pričala o svom detinjstvu. Vremenom je eksperimentisala sa dozvoljavanjem snažnijih senzacija, ali je počela dosezati mesto bezimenog užasa, gde bi odmah ustuknula i zamrznula se. Sa velikom hrabrošću (i podrškom od strane terapeuta) odlučila je da se postepeno suoči sa tim 135

mračnim mestom, i tokom nekoliko meseci kretala se sve dublje u tamu, često postajući izgubljena i užasnuta. Terapeutu je takođe bila potrebna sva njegova samo-podrška da ostane sa njenim bolom, ali je odlučio (posle dosta supervizije) da veruje klijentovom procesu koji se odvija. Konačno, Nataša se setila scene iz djetinjstva u kojoj je bila zlostavljana, a koju je potisnula i bila je sposobna da nastavi rad sa novom svesnošću o impasu.

Rad sa imaginacijom U prethodnom delu fokusirali smo se na istraživanje i suočavanje sa nezavršenim poslovima. U sledećem delu ćemo se fokusirati na uvođenje imaginacije i kreativnosti u eksperimentisanje sa problemom.  Ponudite jedan ili više eksperimenata kako bi se isprobali različiti načini izražavanja. To može biti urađeno kroz imaginaciju ili igranje uloga u terapijskoj seansi (videti poglavlje o eksperimentima). Neki klijenti nisu u stanju da izvedu ili zamisle pogodan odgovor. U ovom slučaju, možda ćete morati dati sugestiju. Ovi eksperimenti mogu biti mali, na primer, da klijent kaže „Nedostaješ mi“ liku osobe koja je umrla ili veliki, u kojima će klijent izvesti ritual bdenja i sahrane umrle osobe, na kojoj nije bio prisutan. Kristina je još uvek osećala zakočenu energiju i nakon što je uvek iznova pričala svoju priču, postala je svesna koliko je ostajala nemoćna pred kritikom i odbijanjem raznih muškaraca koji su živeli u njenoj kući. Savetnik je postavio razne eksperimente kako bi joj omogućio dijalog sa najznačajnijim očuhom, tako da je Kristina uz mnogo početne podrške osetila ljutnju i ogorčenje i rekla mu je koliko je mrzela njegovu nametljivost. Posle ovoga postala je vrlo energizovana i uzbuđena i osetila je da je pronašla snagu i uverenost koje su joj uvek nedostajale. Ponekad klijent dosegne mesto gde nije siguran koliko želi da se promeni (na primer, problem zavisnosti). Tada je korisno da se razmotre dobre i loše strane različitih opcija i njihove moguće posledice. Ovim klijent dopušta sebi da postane svestan onoga što ga čeka ako se promeni i ako se ne promeni. To znači da ako izabere da se promeni, on to radi svestan onoga čega se odriče (ponovo i dobrog i lošeg) i onoga što dobija. Uvek će biti potrebno da se suoči sa egzistencijalnom istinom da ako mu fiksirani geštalti ili stari obrasci ne čine život predvidljivim, onda će morati da se suoči sa nepredvidljivim, nepoznatim iskustvom u ovde i sada. 

136

Katastrofične fantazije koje se nalaze u osnovi otpora prema promeni mogu biti istražene pomoću 'zatvorenih' pitanja. „Ako nastavite da živite svoj život na sadašnji način, šta će se desiti?“. Produžite ispitivanje sve dok tema nije potpuno istražena. Nemojte ni na koji način protivurečiti klijentu i ostanite kreativno indiferentni. Povremeno ga upitajte, „A šta bi bilo tako strašno u vezi toga?“. Ove tehnika ne bi smela da se koristi sa vrlo osetljivim klijentima, ali može biti veoma moćna sa osobama koje imaju odgovarajuću samo-podršku. 

Primer: Terapeut: Čega se plašiš da će se desiti ako sebe podržiš i tražiš nešto od svog mladića? Siete: Njemu se to definitivno ne bi svidelo. T: I šta bi se onda dogodilo? S: Mogao bi me ostaviti. T: A šta bi to značilo? S: Tada bih bila sama. T: I šta bi se onda desilo? S: (pauza) Pa, ono što želim da kažem jeste da ja to ne bih podnela. Ne bih mogla živeti. Ali pretpostavljam da to nije istina. Bila bih užasno sama. Bila bih užasno tužna. Možda bih poludela. T: I kako bi to izgledalo? S: (pauza) Oh, pretpostavljam da verovatno ne bih poludela. Više bih viđala svoje prijatelje... (smeh)... Zapravo to je čudno – shvatila sam da najgora stvar koja se može desiti jeste da budem povređena. To je prilično olakšanje.

Rad sa polarnostima Svaka osoba je beskrajni niz polarnosti. Kad god prepoznamo jedan svoj aspekt, prisutna je antiteza. Ona je tu kao pozadina, dajući obris sadašnjem iskustvu, a opet dovoljno moćna da izroni kao samostalna figura, ukoliko sakupi snagu. Kad je ta snaga podržana, može doći do integracije. (Polster & Polster, 1974:61) Rigidnost koja čini srž impasa može takođe biti uzrokovana fiksiranom polarnošću. Polarnosti su prisutne u svim osobinama. Svaki aspekt osobe je jedna strana dualnosti; druga strana je izvan svesnosti i čini pozadinu za tu figuru. Neke su jasne kao 'muško i žensko', 'slab i jak', 'srećan i tužan'. Druge su suptilnije i karakteristične za fenomenologiju osobe. Perls se rado bavio identifikacijama polarnosti ili rascepa koji je nazivao 'topdog' („Trebalo bi više da vežbam, jedem

137

zdravu hranu i čitam geštalt knjige“), nasuprot suprotnosti nazvanoj 'underdog' („Naravno da hoću, ali ne sada, možda sutra“). U Poglavlju 9 govorili smo o polarnostima koje obično karakterišu modifikacije kontakta. Druge polarnosti svaka osoba organizuje na jednistven način. Zdravo funkcionisanje podrazumeva sposobnost fleksibilnog kretanja duž kontinuuma bilo koje polarnosti, kako nalaže situacija. Na primer, klijent je možda vaspitan da veruje da postoji polarnost sa samo dve pozicije, moćan i nemoćan i da je uvek potrebno da se drži 'moćnog' kraja polarnosti. Ovo znači da on neće lako sebi dozvoliti da bude 'nemoćan', što je za njega stvar principa. Ovo mu može biti ozbiljna smetnja u odnosima koji traže kompromis ili prepuštanje neophodno za intimnost. Svi delovi kontinuuma su potencijalno potrebni. Na primer, nasilje je ponekad neophodno za samo-zaštitu. Osoba ne može osetiti svoju muževnost u potpunosti ukoliko u potpunosti ne uvaži svoju ženstvenost itd. Očigledno, ovo nije uvek istina i bilo bi lakomisleno insistirati na tome. Na primer, svetu nije potrebna nemilosrdna okrutnost. (Nekim klijentima bi bilo korisno da misle o ovim potpuno nepoželjnim kvalitetima kao o izopačenju prirodnih osobina.) Ovim važnim komentarom ističemo da su sve pozicije duž polarnosti prirodni i neophodni delovi ljudskog života. Nazivanje jednog kraja polarnosti lošim, slabim ili neprivlačnim, fiksira percepciju osobe u jednu rigidnu poziciju, što obično vodi u verovanje da je taj sud na neki način 'objektivno' istinit. Sugestija: Identifikujte neki aspekt ili kvalitet koji nikad ne ispoljavate ili za koji verujete da je neprijatan, nešto što znate da posedujete, ali pokušavate da sakrijete. To može biti okrutnost, kritičnost, ljubomora ili kompetitivnost. Dopustite sebi da potpuno dođete u kontakt sa tim kvalitetom, prihvatite ga kao istinski deo sebe, sviđalo se to vama ili ne. Vidite da li možete pronaći situaciju u kojoj bi taj kvalitet bio neophodan ili koristan. Kako biste ga opisali na pozitivan način? Osnovno verovanje u geštalt teoriji jeste da središte nezdravog procesa čine otuđivanje, otcepljivanje onih delova selfa za koje se čini da su preteški da se ponesu ili integrišu. Kako smo opisali u Poglavlju 9, ovi otcepljeni delovi se često projektuju na nekog drugog ili su gurnuti u nesvesno. Da bi se držali van svesnosti to zahteva energiju, te se stoga smanjuje raspoloživost nove energije za odgovaranje u bilo kojoj novoj situaciji. Jedan od glavnih načina na koji se ovo dešava je kroz proces polarizacije, pri čemu klijent poriče jedan kraj polarnosti, kako bi se identifikovao sa drugim, „Nikada ne bih mogao izgovoriti laž“ ili „Nikada sebi ne dopuštam da se naljutim“, „Nikada ne bih bio okrutan prema

138

svojoj deci“. Iako se ovaj proces najčešće dešava kognitivno ili emocionalno, takođe se može manifestovati u ograničenoj ili previše izražajnoj telesnoj energiji. Zadatak terapeuta je da pomogne klijentu da povrati fleksibilnost i punoću odgovora. Počnite sa pokušajem identifikovanja suprotne polarnosti osobine koje se klijent čvrsto drži. Ona će biti jedinstvena za tog klijenta i ne nužno najočiglednija, na primer, druga polarnost ljubavi može biti mržnja ili može biti odbacivanje. Klijent bi trebalo da pokuša da zamisli šta bi bilo suprotno od te osobine, iako ćete mu možda morati pomoći sa nekim sugestijama.  Sledeći korak se sastoji u ohrabrivanju klijenta da sagleda mogućnost te odsutne polarnosti. Pitanja kao „Možete li zamisliti osećaj....?“ često izazivaju odgovor „Nemoguće ja da ja to osećam ili zamislim“, ili „To mi se čini nemoguće“. Snaga otpora prema mogućnosti druge polarnosti može vam ukazati kolika je energija uložena da se to drži van svesnosti.  Očigledno je da su ovde korisne tehnike 'dve stolice' i igranje uloga, pošto je važno da se klijentu omogući prilika da se identifikuje sa drugom polarnošću. U početku bi to moglo biti 'kao da'. Zatim, ako je vaša intervencija ispravna, klijent će početi da unosi i investira energiju u poricanu osobinu. Možete reći klijentu da započne dijalog između dva suprotstavljena stava prema nekom problemu. Na primer, „Nikada neću da oprostim toj osobi zato...“ i „Ja hoću da oprostim toj osobi zato...“. Ohrabrite klijenta da uloži što je moguće više entuzijazma i energije u svaku od polarnosti, dajući vremena da odgovori drugoj strani, obraćajući pažnju na telesne reakcije, osećanja i odgovore. Zapanjujuće je kako ova vežba može dovesti do nove integracije.  Istražite kako može da se redefiniše naziv polarnosti. Jak ili slab, može da se preimenuje u jak ili fleksibilan (ili senzitivan, ranjiv, otvoren, velikodušan). Proverite šta ima smisla za vašeg klijenta.  Važno je zapamtiti da posedovanje kapaciteta za određenu polarnost, ne znači isto što i ponašati se tako. Priznavanje jednog dela sebe koji se može osećati, na primer, ubilački ili zavidno, znači da priznajemo potpunost naših ljudskih mogućnosti. 

Vaša namera je da re-kreirate fleksibilnost i mnoge opcije duž kontinuuma između dve polarnosti, tako da osoba može postati rezilijentnija i razviti više mogućnosti odgovaranja u suočavanju sa fiksiranim geštaltima, kao i novim situacijama. Oba pola treba da budu potvrđena i sve pozicije između njih treba da se vide kao potencijalno korisne, u zavisnosti od konteksta.

139

Integrisanje rada Okončavanje nezavršenih poslova možda nikada neće biti potpuno postignuto. Verujemo da je očekivanje potpunog oporavka od svih posledica teškog gubitka, zapostavljanja ili zlostavljanja, nerealno. Klijent može uvek biti ranljiv kad je u pitanju neka tema i možda ćete se morati vraćati u tu oblast mnogo puta, kada nove situacije izazovu sličnu krizu. Ipak, završna faza podrazumeva asimilaciju onoga što je naučeno, možda otkrivanje najboljeg mogućeg vida kreativnog prilagođavanja u ovde i sada i onda krenuti dalje. Kristina je odlučila da ispriča svoju istoriju njenom sadašnjem mladiću i oboje su se složili da razgovaraju o njenim strahovima i anksioznosti kako se oni budu pojavljivali. Posle toga, njihov odnos je postao prostor za otkrivanje i rast, kao što je bila i terapijska soba. Oslobođena spona svojih nezavršenih poslova, Kristina je otkrila mnoge načine na koje je ograničavala svoje odgovore mladiću. Bila je uzbuđena izazovima novih situacija koje su tražile nove načine bivanja Na mnogo načina nezavršeni posao može da se shvati kao glavna prepreka zdravom življenju u ovde i sada i kako terapija postaje efikasnija, možete pomoći osobi da brže identifikuje neke nove potencijalne nezavršene poslove koji se pojavljuju. Klijenti će naučiti da ih prepoznaju i da za sebe otkrivaju neposredne, odgovarajuće odgovore ili eksperimente koji će im pomoći da dođu do mogućeg završavanja.

11 - Transfer i kontratransfer Transfer se ne posmatra kao izobličenje, zamena ili regresija već kao izraz ustaljenog načina na koji klijent organizuje polje ili daje značenje svom iskustvu. (Stolorow et al., citiran u Mackewn, 1997: 140) Dobra terapija podrazumeva kompetentan rad na fenomenu transfera. Dobra terapija se takođe ne može raditi, a da se pri tom ignorišu razvojni problemi. U geštalt terapiji, međutim, mi se bavimo sa oba ova pitanja koristeći dijalošku i fenomenološku perspektivu. (Yontef, 1991: 18)

Šta je transfer? 140

Fenomen transfera je prvi put opisao Frojd u ranim 1900-im, u kome klijent prenosi aspekte prošlih odnosa na sadašnji odnos sa svojim analitičarem. Klijent se ponaša prema analitičaru kao da je on njegova majka, otac ili neka značajna figura iz njegove prošlosti. Frojd je u početku video transfer kao smetnju analizi, ali je kasnije tumačenje ovog transfera postalo glavni terapijski fokus. Perls (1947) je silno želeo da geštalt terapiju udalji od ovakvog naglašavanja; on nije poricao realnost transfera, ali je dovodio u pitanje njegovu važnost. On je bio uveren da je najvažnija terapijska potreba ona za stvarnim odnosom i autentičnim kontaktom. U svojim pokušajima da se distanciraju od psihoanalitičke terapije, rani geštaltisti su često tvrdili da oni ne „rade sa transferom“. Zapravo, ono što su mislili jeste da oni ne rade sa transferom na isti način kao psihoanalitičari. Analitičari nastoje da podrže i prodube transfer, dok geštalt terapeuti pokušavaju da ga razumeju i da sa njim rade ovde i sada. Transfer je još uvek deo 'stvarnog' odnosa i deo uzajamnog uticaja ili ko-kreacije. Ovo je veoma važna razlika u odnosu na frojdovsko shvatanje po kome je transfer nešto što generiše klijent, a prima ga neutralan analitičar. Parlett (1991) navodi Beaumont-a koji transfer opisuje kao 'konstelaciju polja' jedne osobe, koja je u skladu sa njenim prethodnim iskustvima sve dok, kako kaže Parlett, „samo polje ne počne određivati šta će se dešavati sledeće“ (str.76). U ovom smislu, za razumevanje fenomena transfera uticaj i delovanje savetnika je od vrhunskog značaja. Stoga bi bilo tačnije da se u geštaltu ovaj proces nazove kotransferom. Ono što sledi jeste primer kako se može razvijati ko-kreiran transferni odnos. Primer: Edit se oseća usamljeno i izlovano. Ona očekuje da svet odbaci njena osećanja i još davno je izgubila naviku da izražava sebe, pošto je bila sigurna da neće biti prihvaćena. O svojim problemima govori nepovezano. Terapeut se ne oseća uključeno. Nesvesno, on počinje da minimalizira značaj onoga što ona govori. Polovično sluša njenu priču i gleda na sat. Nesvesno, Edit zapaža te poznate znake nezainteresovanosti. Žurno priča opisujući svoj beživotni brak i završava uz izvinjenje tvrdeći da verovatno preuveličava svoje teškoće. Seansa se završava tako što su se složili da se vide još četiri puta, ali nijedno od njih se ne oseća posebno zainteresovanim za to. Na sreću, terapeut je bio na superviziji pre nego što je ponovo video Edit. Tada priznaje da je preuzeo 'prilično dosadnog klijenta' i daje nezanimljiv opis seanse. Supervizorka oseća uvlačenje u paralelni proces i gotovo da je poverovala da je ta klijentkinja baš dosadna. Na vreme se zaustavlja i počinje da istražuje Editinu 141

priču i odnos koji ona i njen terapeut razvijaju. Pita terapeuta: „Ali šta se onda desilo? Kako je Edit reagovala na to? Gde je bila njena energija? Kakav je bio jezik njenog tela?“ Terapeut je s nelagodom shvatio da nije bio radoznao u vezi bilo čega. Postepeno je počeo da uviđa da su on i Edit ko-kreirali jedan distancirani odnos i neuključenost. Istražio je svoja dublja osećanja i koristio je rad sa dve stolice kako bi zamislio mogući drugačiji dijalog između njih. Na sledećoj seansi je rekao: „Edit, razmišljao sam o vama i shvatio sam da ne znam mnogo o vama i o tome kako se osećate dok mi pričate o važnim događajima u svom životu. Hoćete li mi reći nešto više?“ Ovaj put on ostaje angažovan, prisutan i uključen. Kada Edit projuri preko svojih osećanja i odgovora, terapeut ističe propuste i istražuje bliže. U početku je ovo kod Edit stvarilo osećaj dezorijentisanosti, ali kako je počeo da se odigrava stvarni susret, ko-kreirano polje vibrantnosti i zainteresovanosti se postepeno širilo. Stepen ko-kreiranog transfera biće različit u svakoj situaciji, u zavisnosti od jačine i nesvesnosti projektovanog materijala. Što su terapeut i klijent više u stanju da se uključe u Ja-Ti dijalog, to nesumnjivo umanjuje neprikladnost transfera. Rekli bismo da postoje momenti kada je korisno da se u cilju razumevanja, kotransfer razloži na pojedine doprinose klijenta i terapeuta. Proces kojim klijent (ili bilo ko u tom smislu) projektuje istorijski materijal, sećanja ili očekivanja u sadašnji trenutak jeste naravno proces koji je neophodan za običan život. To je način na koji ja pokušavam da prepoznam nameru starog prijatelja koji mi prilazi da se rukuje. Moje prepoznavanje je zasnovano na mom očekivanju ili transferu prošlih sećanja i iskustava našeg prijateljstva ili sličnih iskustava sa drugim ljudima. Ova vrsta ekstrapolacije je ključna i neophodna funkcija koja nam omogućava da na osnovu naših prethodnih iskustava svetu damo smisao. U zdravlju, ovaj proces se stalno ažurira, omogućavajući da realnost sadašnjosti daje povratnu informaciju i modifikuje naša očekivanja i anticipacije. Međutim, ponekad donesemo čvrstu odluku da će ono što je bilo istinito biti uvek istinito i ne pokušavamo da prilagodimo naš referentni sistem. Tada formiramo fiksirane geštalte i sva naša nova iskustva filtriramo kroz naša očekivanja. Ako sam kao dete doživljavala svoje roditelje kao kritične ili nebrižne, onda mogu sve ljude koje upoznam, a koji me na bilo koji način podsećaju na moje roditelje, da vidim kao kritične ili nebrižne. (Ovo se naravno podjednako odnosi i na pozitivna očekivanja.) Na ovaj način, u geštalt terminima transfer je proces koji obuhvata tri stvari. • Prvo, transfer uključuje introjekciju značajnih ličnosti iz prošlih odnosa (ili aspekte odnosa). • Drugo, introjektovani materijal se neprikladno projektuje na sadašnje odnose. 142

Treće, transfer se doživljava, zatim izražava ili odigrava u dinamici kokreiranog odnosa. Obično je nesvestan, ali često se može delimično osvestiti (posebno nakon mnogo terapije!). •

Sugestija: Brzo završite narednih šest rečenica koristeći prideve ili kratke opise, na primer, majke su drage, brižne i paze nas. Majke su... Očevi su... Braća su... Sestre su... Muškarci su... Žene su... Hrčci su... .

Kako se malo dete trudi da shvati smisao sveta u kojem je rođeno, ono to radi tražeći obrasce i nalazeći predvidive događaje, otkrivajući koje aktivnosti daju koje rezultate. Da bi ovo uradilo, dete treba da uspostaviti obrasce ili fiksirane geštalte o tome kakav je svet, kako bi moglo razumeti kako da stupa u interakciju da bi se njegove potrebe zadovoljile. Ovi obrasci se koriste za razumevanje njegovih odnosa sa važnim ljudima oko njega, fizičkim svetom i njegovim mestom u njemu. Najraniji obrasci nastaju u relacionom polja sa primarnim starateljima – obično sa majkom i ocem – i upravo ovi rani odnosi formiraju temelj za razumevanje svih narednih odnosa, posebno onih najintimnijih. Očigledna jačina fenomena transfera je često uslovljena prisustvom nezavršenih poslova iz prošlih odnosa, koji teže završavanju. Na primer, da sam kao dete imao nasilnog, dominantnog oca, moje adaptacije u odnosu na njega činile bi deo moje organizmičke samo-regulacije. Svaki put kad bih ga video, mogao bih očekivati (ili 'transferisati') nasilne, dominantne odgovore. Međutim, ako očekujem ovakav odgovor od svakog čoveka koga upoznam, čak i pošto sam odrastao i napustio dom, onda bi to bio neprikladan i limitirajući, iako razumljiv, način stupanja u odnose. Jedna od pretpostavki u geštaltu jeste da dobar kontakt vodi vibrantnijem načinu življenja i stupanja u odnose. Stoga je savetnikov posao da pomogne klijentu da bude svestan i slobodno izabere nove načine stupanja u odnose kako bi mogao ostvariti zadovoljavajući (i nepredvidiv) kontakt u trenutku. Terapeut takođe pretpostavlja da su transferi i modifikacije kontakta koji se pojavljuju u seansi odraz klijentovih (ili njegovih!) odnosa u širem svetu. Na ovaj način, terapijska seansa može biti pokazatelj klijentovog odnosa prema sopstvenom

143

životu. Stoga će biti od značaja za njegov 'spoljašnji' život da razume kako modifikuje kontakt 'ovde'. Sledeći dijagram (na osnovu Menninger-a, 1958 i Yontef-a, 1993) prikazuje vezu između dinamike odnosa koji je uspostavljen u prošlosti i onog koji se održava u sadašnjosti – kako unutar tako i izvan terapije. Slika 11.1 Polje relacione dinamike Ovde i sada Klijent i terapeut

Tamo i sada Sadašnje polje

Tamo i onda Istorijsko polje

Kako prepoznati transfer Obeležje učenja kako da se uoči fenomen transfera jeste osećaj nesklada u načinu kako se klijent odnosi prema vama. Transfer je aktivan proces i bilo bi preciznije da se naziva 'transferisanje' (iako smo zbog jasnoće izabrali da nastavimo da koristimo uobičajeni naziv). U izrazitijim oblicima transfera, možete imati utisak da se klijent odnosi prema vama na tako neobičan ili neprikladan način da osećate kako vas uopšte ne vidi. Biće vam teško da nađete smisao njegove reakcije prema vama, kao da radite ili govorite stvari koje samo on može videti. Na primer, neki klijenti će vas idealizovati nakon samo nekoliko seansi, govori će vam da ste savršen terapeut, da je sve što vi kažete značajno i mudro ili da ih samo vi razumete u potpunosti. Terapeutima (većini) je teško da poveruju u ovo, naročito ako se borite da uspostavite dovoljno dobar odnos sa klijentom. Drugi klijenti će vaše godišnje odmore (o kojima su obavešteni znatno unapred) videti kao vašu namernu želju da ih napustite, da im pokažete da vas nije briga. Kada se ovo

144

preispita, njihovi dokazi za ovakvo verovanje se ne poklapaju ni sa čim što bi vi mogli identifikovati, bar ne svesno, ali se oni čvrsto drže svoje slike o vama. Naravno, precizno identifikovanje transfera (i projekcija) podrazumeva terapeutovu samo-svesnost i jasnoću, koje je teško postići, naročito zato što terapeut obično igra ulogu u ko-kreiranom fenomenu. Ovo je takođe razlog zašto je ključno da savetnici na treningu imaju svoju ličnu terapiju. Sugestija: Razmotrite istoriju sopstvenog života, posebno vaše odnose. Postoje li neki fiksirani ili repetitivni obrasci koji su bili prisutni tokom vašeg života? Na primer, biranje partnera koji su vas loše tretirali, pronalaženje partnera koji su uvek brinuli o vama, pronalaženje prijatelja koji su ili dominantni ili povlađujuči. Ponekad je lakše videti ove obrasce kod prijatelja ili naših bližnjih. Da li imate nekog prijatelja koji izgleda da uvek ponavlja određeni obrazac u odnosima i koji nije u stanju da to vidi jasno kao vi i njegovi drugi prijatelji? Transfer može biti ponavljanje prvobitnog iskustva; na primer, viđenje terapeuta kao kritičnog oca ili obrnuto, viđenje terapeuta kao toplog i brižnog, upravo onakvog oca kakvog je klijent želeo da ima. Postoje četiri vrste transfera koje možete uočiti: Iskustva ili aspekti ljudi iz prošlosti, pa čak i cela osoba iz prošlosti, koji se projektuju na terapeuta. Klijent može videti savetnika kao brižnog, neprijateljskog, kritičnog, napuštajućeg, zapravo sa bilo kojom karakteristikom koju je klijent u prošlosti doživeo. • Otuđeni aspekti ili odlike klijenta projektuju se na terapeuta – na primer, klijent se odriče svog besa i doživljava da je terapeut ljut na njega. • Želje, nade ili primitivne žudnje klijenta koje se unose u odnos – na primer, terapeut je idealizovan ili viđen kao savršena majka ili otac koje klijent nikada nije imao. • Verovanja, stavovi ili pretpostavke koji su deo skripta, transferišu se na odnos, npr. da su svi muškarci distancirani i bezosećajni ili 'nikome nije stalo do mene'. •

Sugestija: Razmotrite kakve bi mogle biti vaše reakcije na svaku gore navedenu vrstu transfera. Sa čim bi vam bilo najteže da se suočite? Koji bi vas konkretni atributi najviše uznemirili? Da li bi to bilo da vas vide kao nekog ko zlostavlja, koga nije briga ili ko je savršen, sveznajući terapeut?

145

Nakon navođenja ove četiri vrste transfera, moramo opet naglasiti da je transfer ko-kreiran fenomen koji zavisi od polja. Ovo znači da će biti potrebno da sa stavom otvorenosti i nedefanzivno budete na raspolaganju da slušate i da zajedno sa klijentom istražujete. Obično su prisutni neki vaši aspekti koji su aktivirali ili podstakli transfer. Način na koji se ponašate, mislite i osećate kada ste sa klijentom, uticaće će na to kako je on sa vama. Način na koji su oni sa vama uticaće na vaš odgovor njima. I tako dalje u ko-kreiranoj igri odnosa.

Kako raditi sa transferom Jasno je da terapeut mora doneti važnu odluku u odnosu na transfer (ne zaboravljajući da je to zapravo ko-transfer). On mora odlučiti da li će svojom strategijom proširivati svesnost, imenovati ili konfrontirati transfer, ponuditi reparativni odgovor ili dozvoljavati transfer u određenom trenutku (sa ili bez komentara). Sve ove mogućnosti su prikladne u različito vreme u terapiji; na primer, sa veoma osetljivim ili traumatizovanim klijentima, pozitivan transfer može biti koristan u formiranju radnog saveza i stoga ga ne bi trebalo prekidati. Takođe, u radu sa klijentima koji su doživeli neko razvojno lišavanje možda će biti potrebno da se privremeno podrži transfer kako bi mogli krenuti dalje. Terapeut... spremno prihvata klijentov transfer roditeljske veze. On iskreno preuzima ulogu negujućeg roditelja koji će između ostalog biti osoba na koju se klijent može osloniti, neko ko će na pravi način potvrditi i podržati klijenta... Ali geštalt terapeutu je uvek jasno da je to on i slobodno se brižno ponaša prema klijentu. Kako bi mogao podržati klijentov rast, terapeutu nije potrebno da ga klijent zameni sa nekom stvarnom osobom. (Crocker, 1999: 154, naglasak u originalu) U radu sa klijentima koji imaju više samo-podrške možete da istaknete ili konfrontirate ko-transfer čim ga uočite. Transfer se naravno može razvijati ili nastajati tokom dužeg vremenskog perioda i može se promeniti ili preokrenuti (u terminima pozitivnog i negativnog). Sa veoma ranjivim klijentom (na primer, žrtvom seksualnog zlostavljanja) važno je da se, kada se govori o osetljivoj temi, osvrnete na moguću transfernu dinamiku koja se možda dešava i da razmislite o tome kako će to što vi kažete klijent videti. Kao opšte pravilo, korisno je da klijent razvije pravi osećaj da može, i u stvari bi trebalo, glasno izgovoriti sve svoje reakcije prema vama, čak i ako se čine iracionalne ili problematične. Klijenta treba redovno pozivati da daje povratnu informaciju o tome kako doživljava vaše intervencije. 146

Ukoliko mislite da vaš klijent možda doživljava transferni materijal, na raspolaganju vam je veliki izbor mogućnosti. Proširivanje svesnosti Dozvolite sebi da u potpunosti doživite transfer bez kritike ili neodobravanja (ili zahvaljivanja!). Ovo je težak zadatak koji sa iskustvom postaje lakši. Podstaknite svesnost tako što ćete opisati šta vidite: „Čini se da oklevate da preda mnom pokažete svoju ranjivost“. Na izražavanje klijentovog transfera odgovorite kreativnom nezainteresovanošću, empatijom i prihvatanjem. • Istražite prirodu transfera u odnosu – „Imate li fantaziju o tome šta sada mislim?“ ili „Izgleda da očekujete da prema vama sada budem kritičan“. • Pretpostavite šta klijent možda oseća i to kažite, na primer: „Da li te nerviram?“. Kada spominjete transfer važno je da se u vašem glasu ne oseti ton kritike ili neodobravanja, jer bi to moglo izazvati stid i klijentu zatvoriti mogućnost da istraži ili ponovo prisvoji neku snažnu ili tešku emociju. Ako vidite da klijent to radi, tada ostanite sa reakcijom koja se pojavila (videti u Poglavlju 7 o stidu) i kasnije se vratite na transfer. •

Razumevanje relacionog okidača Transferni odgovor klijenta se gotovo uvek javlja na neki aspekt savetnika, to može biti način na koji je data intervencija, neki gest, izraz ili ton glasa, što je obično izvan savetnikove svesnosti. Potrebno je sa klijentom istražiti kako je došlo to toga. „Izgleda kao da si se odjednom naljutio. Šta se desilo? Šta je to što sam uradila ili rekla da je uticalo na to?“ Klijent će tada biti u mogućnosti da razume svoje reakcije. Savetnik takođe može ponuditi sopstvenu fenomenologiju tog određenog trenutka i može izabrati da se izvine za svoj udeo u komunikaciji ili neusklađenost. •

Istraživanje veze sa drugim odnosima Pitajte klijenta da li se njegov doživljaj o vama takođe može preneti i na druge ljude u njegovom životu: „Smatrate li da očekujete i od drugih ljudi u vašem životu da budu kritični prema vama?“. Ovo je veoma koristan način da počnete da •

147

ističete transferne procese, pošto će klijent početi da uviđa kako nije baš verovatno da će svako biti kritičan prema njemu. • Razgovarajte o mogućim efektima ko-kreiranja polja na ovaj način. Na primer, klijent možda nikada neće tražiti povratnu informaciju usled straha od kritike i može da navikne svoje prijatelje i kolege da poveruju kako nije zainteresovan za bilo kakav feedback. Posledica ovoga je da on nikada ne dobija niti dobre niti loše povratne informacije tako da ne može ažurirati svoja transferna očekivanja. • Pronađite vezu sa izvornim transferom. Istražite istorijske korene i sve različite elemente koji su uključeni. „Da li se sećate da ste se ovako ranije osećali?/Ko je osoba koja vas je poslednji put oštro kritikovala?/Da li vas je iko kritikovao kad ste bili mladi?“ Ovo može biti značajan izvor podataka za razumevanje odnosa sa ranim značajnim drugim. Imenovanje ili konfrontiranje transfera i pružanje odnosa ovde i sada Ovo je naravno, očigledna opcija za tradicionalne geštaltiste i podrazumeva odbacivanje transfera kao neosnovanog. Možete reći. „Čini se da se prema meni odnosite kao da sam ja vaš otac, majka, učitelj (itd.), ne prepoznajem se u vašem odgovoru prema meni, otkuda to da me vidite tako?“; ili: „Uporno tražite od mene da vam kažem šta da radite u vezi tog problema, kao da ja imam sve prave odgovore, pitam se kako to da me vidite u ulozi stručnjaka“. • Možete prihvatiti klijentovu reakciju kao validnu (čak iako je moguće da je transferna) i dočekati je autentično, otkrivajući sopstvene rekacije ili fenomenologiju. „Vidite me kao kritičnog, ali ja u stvari prema vama trenutno osećam toplinu“, ili kako kažu Perls et al.: „On (terapeut) dočekuje ljutnju objašnjavajući nesporazum ili se ponekad izvinjavajući ili se čak sam ljuti u zavisnosti od situacije“. (1989 [1951]: 249) • Neki klijenti lako dožive konfrontaciju kao kritiku, okrivljavanje ili postiđivanje i intervencija treba da bude sročena kao pretpostavka ili hipoteza ponuđena u duhu zajedničkog istraživanja. „Čini mi se da ste...“, ili „Pitam se...“. •

Prorada nezavršenih poslova Fenomeni transfera su fiksirani geštalti i oni ponekad sadrže nezavršene poslove iz prošlosti. Kao takve potrebno ih je dekonstruisati i proraditi. (videti Poglavlje 10) • Ako je transfer u svesnosti, dobro bi bilo ponuditi eksperiment gde se odigrava susret sa originalnim izvorom transferne reakcije. Ovo može obuhvatati •

148

igranje uloga, odigravanje, rad sa dve stolice i druge eksperimente kojima se istorijski materijal donosi u sadašnjost. Pružanje reparativnog odgovora U svom najjednostavnijem obliku, ovo može podrazumevati da budete pažljivi ili podržavajući prema transfernom odgovoru straha ili da razumete transferni napad na vas. Za temeljno proučavanje reparativnih terapijskih odgovora na relacione i transferne potrebe vidite Erskine (1999). • Kao opšte pravilo, korisno je da klijent razvije pravi osećaj da može, i u stvari bi trebalo, glasno izgovoriti sve svoje reakcije prema vama čak i ako se čine iracionalne ili problematične. Susret sa savetnikovim koji pruža podržavajući dijaloški odnos je sam po sebi reparativan. •

Erotski transfer Pre nego što pređemo na razmatranje kontratransfera, posvetićemo malo vremena jednom posebnom aspektu transfernog odnosa. Kada se klijent zaljubi u terapeuta, to je skoro uvek fenomen transfera ili je makar zasnovano na izrazitoj bliskosti savetodavnog odnosa. Najveći problem se često javlja kada je transfer erotski ili seksualan. U većini kultura postoje jaki tabui u vezi otvorenog razgovora o seksualnosti, koja je često povezana sa stidom, nesigurnošću ili zloupotrebom. Noseći sa sobom visok naboj energije, ova tema je potencijalno minsko polje za nespremnog savetnika. Međutim, preporučujemo vam da pronađete način da kreirate atmosferu otvorenosti za teme privlačnosti i seksualnosti. Klijentovim samo-otkrivanjima i pitanjima u ovoj oblasti treba pružiti podjednako poštovanje, potvrdu i interesovanje kao i bilo kojoj drugoj temi. U ovakvim trenucima često će biti potrebno da utvrdite granicu odnosa u vezi sa etičkim kodeksom na koji ste se obavezali. Na primer, mogli biste reći: „Želela bih da vam kažem nešto o granicama našeg odnosa. Etički kod kojim se obavezujem, kaže da mi nije dozvoljeno da imam bilo kakav odnos sa vama izvan naših seansi. To znači da se nikada nećemo sresti napolju kao prijatelji ili imati bilo šta osim terapijskog odnosa. To takođe znači da vi i ja nećemo nikada imati seksualni kontakt, čak ni kada završimo savetovanje.“ Pošto ste ovo izjavili, trebalo bi da budete u stanju da istražite sve što se pojavi na ovu temu, iako treba da imate na umu sledeća upozorenja.

149

Istraživanja pokazuju da je seksualna veza između klijenta i terapeuta gotovo uvek traumatizujuća i zlostavljajuća u dugoročnom smislu, čak i kada veza počne nakon završavanja savetovanja. • Ponekad se terapeutkinja može osećati postiđeno ili neprijatno razgovorom o klijentovim ljubavnim ili seksualnim osećanjima prema njoj. Važno je zapamtiti da ako terapeutkinja na ovo odgovora sa anksioznošću ili povlačenjem, onda ona rizikuje modelovanje neodobravanja ili izazivanje stida. • Ako vas klijent direktno pita da li ga smatrate privlačnim, morate prvo odlučiti da li da odgovorite na pitanje ili da ga istražite („Zašto vam je moje mišljenje važno?“). Ako odlučite da je direktan odgovor prikladan, pronađite afirmaciju koja je odgovarajuća. „Mislim da vi jeste veoma privlačan/na muškarac/žena.“ Obratite pažnju na različitu nijansu značenja ako umesto toga kažete: „Meni ste privlačni“ ili „Privlačite me“ (ove izjave su provokativne i potencijalno ugrožavajuće za granice). Smatramo da je korisno da zamislite šta bi dobar roditelj rekao svom sinu ili ćerki tinejdžeru kad mu se postavi ovo pitanje. • Seksualnost je često pogrešno predstavljena potreba za naklonošću, ljubavlju i afirmacijom. Ako je kad je bio dete klijent morao biti zavodljiv kako bi dobio pažnju od roditelja, možda će isto raditi i sa vama. • Postoji bitna razlika između seksualnosti odraslog i seksualnosti deteta. Mnogi naši klijenti dolaze u kontakt sa ranim problemima i mogu da, kao deca, otkrivaju ili eksperimentišu sa svojom seksualnošću i njenim uticajem na druge. Tada će im biti potreban roditeljski odgovor sa jasnim granicama, odgovor koji je topao i prihvatajući, ali postavlja granice u tome šta je prikladno. • Klijenti sa istorijom seksualnog zlostavljanja mogu pokušati da pomere granice nesvesnim odigravanjem njihovih iskustava zlostavljanja. Oni mogu tražiti da ih dodirujete ili grlite ili ih može previše zanimati da li su vam privlačni. • Budite oprezni sa sopstvenom seksualnošću ili zavodljivošću posebno što to može biti nesvesno. • Savetnikova erotska kontratransferna osećanja su normalna i o njima treba razgovarati na superviziji ili terapiji. To može biti bogat izvor razumevanja, iako vam predlažemo da ih ne otkrijete klijentu. Teško da bi to moglo imati ikakvu terapijsku vrednost; to bi moglo podrazumevati snažan zahtev od strane savetnika i može zastrašiti klijenta. •

U praktikovanju svoje veštine, terapeut mora tretirati sa nežnošću i razumevanjem one pacijente koji mu izjavljuju ljubav. Važno je shvatiti da je ljubav koju pacijent pokazuje terapeutu upravo kao 'prava', iako možda nije realna kao ljubav koja se dešava izvan terapijske situacije. (Storr, 1979:78)

150

Kontratransfer U ranoj analitičkoj literaturi, kontratransfer je značio sve odgovore terapeuta u odnosu na klijenta. Ovo je pretpostavljalo neutralnog terapeuta, nešto što ne verujemo da je moguće u geštalt teoriji. Uobičajena definicija je da je kontratransfer vaš odgovor na transfer klijenta. U okviru onoga što smo ranije rekli o ko-transferu, pojam kontratransfera postaje izuzetno kompleksan i može biti da je čitav koncept teorijski paradoksalan. Ipak, otkrili smo veliku praktičnu korist koju ima geštalt savetnik korišćenjem ideje kontratransfera. Smatramo da generalno postoje tri načina na koja biste mogli odgovoriti klijentu. Kad pokušavate razumeti svoju reakciju prema klijentu, postavite sebi sledeća tri pitanja: Prvo, da li je ovo realan odgovor na situaciju ovde i sada? Možete se osećati pozitivno prema klijentu. Da li je to zato što se klijent prema vama ponaša prijateljski i toplo? Ili možete biti oprezni i uplašeni. Da li je to zato što je klijent težak ili agresivan? Ovo možete nazvati običnom ovde-i-sada reakcijom. • Drugo, da li je ovo vaš sopstveni transfer – koji je vaš sopstveni nezavršen posao u vezi sa ovakvom vrstom osobe? Clarkson (1992) naziva ovo proaktivnim kontratransferom. Na primer, možete imati reakciju anksioznosti ako vas klijent podseća na vašu zahtevnu majku. Dobro je da se upitate: „Da li mi je ovo poznato osećanje/misao?“ Ako je odgovor „Da“, onda je najbolje pretpostaviti da je kontratransfer bar u velikom delu vaš sopstveni transfer, te biste ga trebali zadržati za kasnije istraživanje, idealno na superviziji ili terapiji. • Treće, postoji reaktivni kontratransfer. Ovo je tradicionalnije značenje reči, gde vi reagujete na transferna očekivanja klijenta. Ovo se obično javlja u jednom od dva oblika, ili ćete se osećati isto kao klijent ili ćete preuzeti očekivanu ulogu. •

U prvom obliku, koji je Racker (1982) nazvao usklađenim, klijent vas transferno može videti kao ljutog ili kritičnog i osećati se uplašeno zbog toga. Vi se onda takođe možete osećati uplašeno u skladu sa njegovim strahom; ili možete doživeti drugačije osećanje – na primer, bes, koje može biti odgovor kojeg se klijent odrekao. U drugom obliku, koji je nazvan komplementarnim, klijent će vas (nesvesno) pozvati u poziciju osobe koju transferiše. Ako na vas transferiše kritičnog oca, vi se u znatnoj meri možete osećati kritično ili neodobravajuće u odnosu na njega, kao da ste zaista otac. Ovo takođe može voditi nečemu što se zove transferno 'odigravanje', gde vi postajete aktivni učesnik u prošloj transfernoj dinamici. 151

Možete se naći u situaciji da delujete ili se ponašate na načine koji su u skladu sa transfernim očekivanjem, čime potvrđujete klijentovu poziciju. Na primer, klijent vas može odbijati ili vas kritikovati (transferišući slabu i neefikasnu roditeljsku figuru), vi se onda možete osećati defanzivno, možete se povući da bi se zaštitili, možete se klijentu činiti neuspešnim i tako potvrditi njegovo očekivanje, što ga navodi da bude još kritičniji i tako dalje. Ovde je vaš zadatak da budete oprezni u vezi sa tim kada se ponašate van svoje uloge ili na način koji se čini neodgovarajućim. Sugestija: Proširite svoju svesnost o vašem potencijalnom kontratransferu vizualizacijom nekog određenog klijenta. Sada zamislite da imate dozvolu da kažete ili uradite bilo šta bez straha od povrede ili posledica. Šta biste rekli? Šta biste prećutali ili nerado sebi priznali? (možda neke aspekte senke). Koliko ovih reakcija ili impulsa vam je opšte poznato, koliko njih je karakteristično za klijenta? Nakon što ste identifikovali svoj kontratransfer, možete izabrati sledeće: Upotrebite svoj kontratransfer kao informaciju o klijentovim osećanjima ili o tome šta mu se možda desilo što se ponovo odigrava u sadašnjosti. Naročito ako se jave snažna osećanja, možda će biti potrebno da pažljivo razmotrite (možda na superviziji) kako da ih najbolje inkorporirate u ovde-i-sada odnos. Možda klijent uopšte nije spreman da čuje vaš odgovor. Onda je vaš posao da 'zadržite' to osećanje za kasnije. Može se desiti da prerano otkrivanje izazove stid ili anksioznost kod klijenta i da se on povuče sa terapije. • S druge strane, ako vi umesto klijenta 'nosite' njegovo otuđeno osećanje, on će imati veoma dobar razlog da veruje da su njegova sopstvena osećanja nepodnošljiva. U tom slučaju vaš posao bi mogao biti da za njega modelujete način kontrolisanja i obuhvatanja ovog osećanja, tako što ćete mu pokazati kako da ga učini podnošljivim za sebe. Više o ovoj terapijskoj upotrebi projektivne identifikacije možete pročitati kod Ogden-a (1982). • Otkrijte svoj kontratransfer. Obično, sa naglaskom na stvarnom odnosu i intersubjektivnom polju, geštalt savetnik nastoji da nađe način da imenuje svoj kontratransfer kako bi proširio klijentovu svesnost o sopstvenom uticaju na odnose. Ublažite svoj odgovor uvidom i saosećajnošću, te ga onda ponudite klijentu kao probnu sugestiju koja mu može pomoći da razume neke probleme u koje ulazi u odnosima. Ovo ističemo zato što je važno da i klijent i terapeut znaju da se intervencija daje sa namerom da se pomogne klijentu, a ne u cilju da se terapeut •

152

osjeća 'pametno' ili superiorno ili da se oslobodi sopstvene tenzije. Predlažemo da pročitate odeljak o samo-otkrivanju u Poglavlju 4 kako biste ojačali strategiju u vezi s ovim. Primer: Terapeut: „Primetio sam da se nešto dešava među nama, što vam može pomoći da bolje razumete svoj odnos sa šefom/kolegom/ženom itd. Zapazio sam da kada pričate čini se da to slično utiče na mene kao što opisujete da utiče na njega/nju. Osećam da sam na neki način isključen kada pričate o svom problemu. Osećam se pomalo neuključeno. I pitam se da li biste želeli da to pogledate i vidimo da li možemo razumeti što se dešava.“ Primetićete nekoliko stvari u vezi ovog primera. Jedna od njih je da smo namerno koristili jezik koji, iako možda nije primer za jezik samo-odgovornosti ('to' utiče na mene), koristi reči i fraze koje će biti poznate klijentu. To će pre ući u njegov referentni sistem nego što će ga odvesti iz njega. Ako želimo pokazati da ono što se dešava ovde odražava spoljašnji svet, nije trenutak za demonstriranje novih obrazaca komunikacije. Terapeut se takođe osvrće na konkretne klijentove okolnosti kako bi intervencija bila relevantna. Druga odlika ovog primera je da terapeut zvuči kao da nešto isprobava i izražava želju za istraživanjem. Ovo nije samo manipulacija ili lažna skromnost. Bez obzira koliko je terapeut siguran da je pronašao trag za rešenje celog problema (!), to je beznačajno ukoliko nije u skladu sa klijentovim iskustvom i fenomenologijom. Stoga terapeut nudi sopstvenu fenomenologiju da se ispita – a ne kao istinu. Konačno, terapeut pregovara sa klijentom o tome da li on želi da istražuje tu temu. Ovim se moć ostavlja klijentu da sam odlučuje o procesu. Sugestija: Kada kao terapeut imate osećaj koji je zbunjujući ili mislite da vam možda ne pripada, pokušajte da zamislite raniji scenario u klijentovom životu koji daje smisao osećanju koje imate; na primer, ko se u klijentovom životu mogao osećati kako se vi osećate sada? Kada je klijent ranije mogao osećati ono što vi osećate? Pre nego što završimo, trebalo bi da istaknemo da svi terapeuti (prvenstveno kao ljudska bića!) greše. Ponekad ćete se naći u situaciji odigravanja nekog kontratransfernog odgovora ili ćete posle seanse (ili nekoliko seansi) kada razmišljate o tome šta se događalo, shvatiti da su vaši stavovi bili čvrsto zasnovani

153

na ko-kreiranom transfernom polju. Ključno je da prihvatite sebe u ovim trenucima. Retko ćete napraviti bilo kakvu trajnu štetu. Po našem iskustvu, većina klijenata je dovoljno samo-podržana da zanemari ono što je nekorisno. Vratite se na sledeću seansu sa otvorenošću da istražite šta se desilo, da primate i saosećate sa klijentovim reakcijama prema vama, da prisvojite i čak se izvinite za svoje greške. Sve ovo često može obezbediti veoma plodno polje za istraživanje i susret. Vaša spremnost da istražujete i delite zadatak kreiranja stvarnog susreta može vas oboje oplemeniti. Primer: Terapeutkinja shvata da je proteklih petnaest minuta provela pokušavajući da ubedi klijentkinju da stvari nisu tako loše kako joj se čini. Ona kaže: „Upravo sam primetila da pokušavam da vam kažem da stvari nisu tako loše i jasno mi je da vam ovo sada baš i nije od pomoći.“ (Klijentkinja klima glavom i kao da joj je laknulo) „Mislim da nisam želela da se osećate tako loše, ali to je upravo ono što mi pokušavate reći – zaista ste očajni i čini se kao da nema izlaza. Izvinite, nisam vas shvatila“. Klijentkinja duboko uzdiše i sedi mirno, a zatim kaže da oseća olakšanje što je shvaćena prvi put na ovoj seansi.

Zaključak Transfer je neizbežna komponenta odnosa i kao takav postaje deo većine terapijskih odnosa, bilo da je priznat ili ne. To je način na koji klijent organizuje svoje relaciono polje i stoga je bogat izvor informacija za savetnika. Za razliku od psihoanalitičara, mi nismo zainteresovani za rad na transformisanju istorijskih interpretacija. Zainteresovani smo za prošlost koja je još uvek aktivna u sadašnjosti, te za njenu interakciju sa terapijskim odnosom ovde i sada. Završavamo sa dva osnovna načela. Prvo je da upoznate sopstveni profil transfera i ranjivost. Upoznajte se sa sopstvenim relacionim očekivanjima tako da ih možete predvideti i dozvoliti. Drugo je da kombinujete svoju spremnost da verujete procesu između vas i klijenta, sa povremenim preispitivanjem relacione dinamike. Da li je moguće da ovaj odnos sadrži transfer i kontratransfer koji nisu priznati?

154

12 – Telesni proces i regresija Telesni proces Telesno izražavanje je manifestacija našeg neizrečenog unutrašnjeg sveta. Na način kojim se kreće ili miruje, na način kojim poseže ili se povlači, klijent odigrava svoja osećanja, potrebe, kreativna prilagođavanja i uverenja. U mnogim kulturama telo se distancira, ignoriše, desenzitizuje, okrivljuje, pa čak i kažnjava. Veoma je značajno da savetnik stekne znanje o različitoj upotrebi i značenjima telesnog izražavanja i dodira u različitim kulturama, pošto se isti dodir u istom kontekstu može shvatiti kao intruzivan ili društveno potreban. Za mnoge klijente je od suštinskog značaja povećanje svesnosti o onome što izbegavaju ili ne vide, te ponovno povezivanje sa energijom, vitalnošću i inteligencijom telesnog procesa. Ponovno uspostavljanje ovih prirodnih procesa može biti glavni faktor isceljenja i omogućavanja funkcionisanja ’celovite osobe’. U razmatranju rada na telu u terapijskom setingu, postoje dve uočljive razlike koje je potrebno odmah istaći. Rad na telu može podrazumevati fokus i interesovanje za fizičko izražavanje klijenta, a takođe može značiti takav pristup u kome terapijska intervencija podrazumeva dodirivanje klijenta rukama. Drugi pristup spada u sferu uobičajenog društveng dodirivanja, kao što je rukovanje ili 155

može podrazumevati dodirivanje klijentovog tela na značajniji način, na primer, držanje za ruku kada je potresen.

Telesni proces bez dodira Korisno je da telesni proces posmatramo kao egzistencijalnu poruku koju šalju otuđeni delova selfa. Pred terapeutom je zadatak da pomogne klijentu da razume ove poruke tela. (Kepner, 1987:69) Pre nego što počnemo razmatranje rada na telesnom procesu, hteli bismo da istaknemo nekoliko stvari. Prvo, držite se holističke perspektive; svi aspekti osobe su povezani. Nemojte samo ’komentarisati’ ili ’zapažati’ telesni pokret u prazno, ovo može biti uznemiravajuće, posebno za nove klijente. Bolje bi bilo da kažete „Dok ste pričali o svojoj ljutnji na šefa, ruke su vam bile vrlo aktivne, da li ste to primetili? Mislite li da one nešto izražavaju?“ Drugo, praktikujte inkluziju, osetite kako vaše sopstveno telo reaguje ili zamislite kako bi se vaše telo osećalo da ste u klijentovoj situaciji. Treće, imajte na umu da kako telo postaje jasnija figura tada i afekat može biti vidljiviji, posebno stid. Terapijske sugestije Povećanje telesne svesnosti: Prvi korak je da se senzitizujete za klijentov telesni proces. Počnite da posmatrate pokrete, napetost i aktivnost njegovog tela. Gledajte ono što se dešava i što se ne dešava. Da li klijent diše plitko ili duboko; da li sedi na poseban način; da li imate osećaj obuhvatanja ili izražavanja; da li se ponavlja neki pokret ili aktivnost? Čineći ovo, pojaviće se neka karakteristika ili figura. Pozovite klijenta da postane svestan svog sopstvenog tela. Gde oseća napetost, koji je njegov osećaj držanja tela? • Svesnost sopstvene telesne reakcije na klijenta: Možete osetiti da vaše telo treperi ili reaguje na način koji vam može dati značajne informacije. • Promena jezika ’to’ u jezik ’ja’: Da bi povećali svesnost i razvili klijentov odnos prema svom telu, možete mu predložiti da promeni jezik kojim otuđuje svoje telo. Na primer, „To povređuje“ u „Ja sam povređena“, „Vrat mi je napet“ u „Ja sam napeta u predelu vrata“. • Fokusiranje na disanje: Perls et al. (1989 /1951/: 128-9) opisuju anksioznost kao potisnuto uzbuđenje, lišeno kiseonika. Disanje je osnovno za sva iskustva, promena u disanju uticaće na naš doživljaj telesnog procesa i emocija. Jednostavna pažnja koju klijent usmerava na svoje disanje može biti transformativna za njega. Disanje je takođe osnova samo-podrške. Kada su ljudi uplašeni ili zatečeni, njihovo disanje postaje ubrzano i plitko. Često možete primetiti promene u •

156

klijentovom disanju kada počne da vam priča o određenoj situaciji ili emociji. Očigledno je da u ovim momentima njegovo disanje ne podržava iskustvo. Kada klijent obrati pažnju na promene u ritmu disanja, ponekad je moguće ponovo uspostaviti zdravo, podržavajuće disanje. Nekada će biti potrebno da mu predložite da se ponovo usmeri na svoje disanje, kako bi ga vratio u ujednačen ritam. Ukoliko klijent zadržava dah bilo kroz retrofleksiju bilo poričući podršku iz sredine, možete ga ohrabriti da izdiše, umesto da samo diše. Ovo oslobađa napetost i stvara prostor za udisaj (inspiracija!) koji će prirodno uslediti. • Oživljavanje: Tehnike povećanja energije su mnogobrojne i različite. Metod koji mi koristimo podrazumeva predlaganje klijentu da govori glasnije; da se kreće po sobi; da ponavlja neki pokret koji je u vezi sa osećanjem (tapšanje rukama); da vizualizuje i usmeri tok energije; da koristi boje ili drugi umetnički materijal. • Podržavanje fizičke sigurnosti: Ovo se može postići kroz vežbe, masažu, borilačke veštine, jogu, šetnju i plivanje (mada ne sve istovremeno!). • Prilagođavanje telesnog položaja: Kroz eksperimente klijentu se može omogućiti da uvidi blisku povezanost njegove unutrašnje i središnje zone, na primer, kako je kada sedi uspravno uzdignute glave, za razliku od pogurenog sedenja, kako treba da istupi da bi bio samopouzdan i dr. • Vežbe uzemljenja: Smatramo da su naročito korisni vidovi meditacije ili vežbe svesnosti koji se fokusiraju na ’ja-ovde-sada’. Skraćena verzija ovoga je ’budi svestan svojih stopala na podu’• Katarza: Sve tenzije i emocije su smešteni u telu. Vikanje, udaranje jastuka, vrištanje, pevanje, plesanje čine deo repertoara katarze. Terapeut može da koristi tehniku dve stolice, tehnike povećavanja i oživljavanja i mnoga druge eksperimente u cilju ovakve vrste oslobađanja. Međutim, potrebno je da savetnik bude kreativno nezainteresovan za bilo koji ishod, imajući na umu da svaki klijent ima različit stepen izražavanja, da je svako oslobađanje jedinstveno i da je prerano ili nepodržano oslobađanje nekorisno, pa čak i opasno. Druga napomena je da katarzična epizoda može da izazove privremeni osećaj dobrobiti usled lučenja prirodnih opijata. Ovo može stvoriti potencijalno pogrešan osećaj razrešenja. Međutim, ako je katarizična ekspresija jednostavno repriza neke prošle povrede, onda bi rezultat ovog rada bio podsticanje tog fiksiranog geštalta, uprkos privremenom dobrom osećanju. Katarza samo ima terapijski značaj ukoliko oslobađanje blokiranih osećanja vodi novoj asimilaciji – možda zbog prisustva saosećajnog, podržavajućeg savetnika ili zato što je iskustvo prorađeno ili shvaćeno na novi način. • Dekodiranje telesnih poruka: Dobro poznata i efikasna tehnika je pozivanje klijenta da ’govori iz’ različitih delova tela. Na ovaj način klijentu se pomaže da prisvoji i integriše svoje iskustvo u svoj njegovoj složenosti. Ovim se takođe pokazuje kako naše telo verno manifestuje naše misli, osećanja i stavove. Ova 157

tehnika je vrlo korisna za isticanje načina na koje ignorišemo ili odbacujemo svoje telo. Ako klijent ima neke fizičke simptome, može ih istražiti iz perspektive o kojoj govori Lao Tzu, „Danas biramo naše probleme zbog dara koji nam nose“. Ako se simptom posmatra u pozitivnom svetlu, koja je njegova funkcija? Koja je sekundarna dobit? Na primer, da li bolest sprečava neku osobu da previše radi? Ili da li je sprečava da napusti kuću ili da učestvuje u nekom društvenom događaju? Da li to znači da neko treba da se brine o toj osobi? Na ovaj način možete videti poruke ili kreativna prilagođavanja koje telo čini u teškoj situaciji. • Edukacija: Konačno, važno je da imamo na umu da su neki visoko obrazovani i inteligentni ljudi prave neznalice kada je u pitanju njihovo telo. Za klijenta bi bilo vrlo korisno i podržavajuće da mu se direktno i otvoreno daju informacije o fizičkim simptomima stresa, anksioznosti ili paničnih reakcija, reakcija post-traumatskog fenomena, podaci o tehnikama relaksacije i dr. Kod svih ovih sugestija, naglasak je uvek na eksperimentisanju sa mesta kreativne nezainteresovanosti. Vi ćete, naravno, imati neka svoja nagađanja, intuiciju, ideje i sugestije koje klijenta mogu voditi u različitim pravcima, ali morate znati da ne postoji dobar ili loš put za klijenta da dođe u vezu sa svojom telesnom energijom. Ne postoji najbolji način kretanja, oslobađanja ili izražavanja fizičkog procesa. Svaki klijent je jedinstven i imaće svoj način izražavanja, kontakta i razrešenja.

158

Sugestija: Ovo je tehnika fokusiranja (Kelly, 1998) koju možete koristiti sa klijentima kako bi podstakli integraciju iskustva. Prvi korak: Povećanje svesnosti o telesnim senzacijama. Obratite pažnju na svoj telesni self i uočite kojih ste fizičkih senzacija svesni upravo sada. (Na primer, osećam leptiriće u stomaku, vilica mi je stegnuta, noge su mi teške itd.). Dajte klijentu dovoljno vremena da postane potpuno svestan svojih senzacija, pre nego što nastavite dalje. Drugi korak: Identifikacija osećanja ili emocija. Ostanite sa tom senzacijom i vidite koje je osećanje povezano sa njom. Uzmite onoliko vremena koliko vam je potrebno. (Na primer, tuga, strah, ljutnja, odbojnost, radost itd.). Pre nego što krenete dalje dopustite klijentu da ostane sa tim osećanjem i njegovim odnosom sa senzacijom (pošto su oni izrazi jedni drugih). Treći korak: Kognicija ili ideja Ostajući sa tom senzacijom i osećanjem, uočite koja se misao, slika ili sećanje pojavljuje u vezi toga. (Na primer, „Ovako sam se osećala kada sam čula da se roditelji svađaju“, „Ovo me je podsetilo na vreme kad sam morao da stanem ispred grupe ljudi i održim govor“ itd.). Ponekad će klijent početi sa trećim korakom (sećanje ili misao) i tada mu možete predložiti da se vrati u prvi i drugi korak, „Dok govorite o svom iskustvu kad ste bili na sudu, uočite kojih ste telesnih senzacija svesni upravo sada“. Ako klijent prvo pomene osećanja, ponovo mu skrenite pažnju na telesnu senzaciju. Na primer, „Kako znate da ste tužni? Koju senzaciju doživljavate u telu? Pošto se fokusirate na telo, proverite da li je ’tužan’ najpreciznija reč za vaše trenutno iskustvo ili želite da je redefinišete“. Ovo je dobar način rada u pravcu integracije otuđenih aspekata selfa. Ovo nije formula koju treba uvek slediti. Možemo odstupiti od nje kako bi radili sa onim što se pojavi i što se čini prigodnim za klijenta u tom trenutku. Očigledno je da ne postoje tačni ili pogrešni odgovori na bilo koje pitanje koje se pojavi u toku istraživanja i ponekad će biti potrebno da na to podsetite svog klijenta.

159

Pitanje dodira Ako verujemo da je telo self, onda dodirivanjem druge osobe mi ne dodirujemo ’telo’, već svojim selfom dodirujemo sam self te osobe. (Kepner, 1987:75) U Geštalt terapiji dodir ima drugačiju funkciju nego dodir u drugim telesnim terapijama, kao što su masaža, Aleksander tehnika ili shiatsu. Stoga je vrlo važno ne mešati različite vrste dodira (osim ako niste posebnim treningom specijalizovani da integrišete psihoterapiju i direktan rada na telu). Ako u svom radu koristi dodir terapeut, po našem mišljenju, treba da ima posebnu obuku u ovoj oblasti kako bi bio uspešan i bezbedan. U ovom poglavlju ćemo vam dati neke opšte smernice. Na početku, međutim, sledi nekoliko upozorenja u vezi upotrebe dodira: Sve veći broj etičkih žalbi u vezi seksualnosti koje podnose klijenti, naveo je mnoge terapeute da odluče da nikada ne dodiruju klijente, zato što svaki dodir može biti potencijalno pogrešno shvaćen. Činjenica je takođe da se na Zapadu dodir shvata kao nešto što je rezervisano za porodicu i intimne partnere. Stoga je dodir veoma značajan i obično se doživljava kao materinski, očinski ili seksualan. Zato je jednostavnije da se izbegne svaki fizički kontakt, iako ovim mogu da se propuste mnoge dobre prilike. U svakom slučaju, verovatno je najbolje ne dodirivati klijenta sve dok se ne uspostavi dobar odnos i dok ne shvatite značaj koji dodir ima za tu osobu, naročito u kontekstu njenog ranog života. Sa nekim klijentima možete da proverite pre nego što ponudite i najmanju fizičku intervenciju, kao što je rukovanje, „Želela bih da se rukujem sa vama, kako vam se to čini?“ • Često ćete biti u prilici da uočite neki neverbalni znak klijentovog tela, koji će vam ukazati na njegov strah ili odbojnost da mu se priđe i da se dodirne. Obično se javlja dilema kada na kraju seanse klijent traži neki fizički kontakt ili zagrljaj. Najbolje bi bilo da sačekate i upitate šta bi to značilo klijentu i kako bi to uticalo na njega. Ako niste sigurni, najbolje je da budete iskreni i da kažete „Sada se ne osećam u redu sa tim i volela bih da pričamo o tome kad se sledeći put vidimo“. Naravno da je onda neophodno da pokažete empatiju za klijentovo osećanje odbačenosti ili ljutnje koje može doživeti jer ste odbili njegov zahtev. • Pitanja i teškoće koje klijent ima u vezi svog tela imaju tendenciju da često budu preverbalni, neverbalni ili izvan svesnosti. Klijent je možda imao iskustvo da ga je neko grubo dodirivao i zlostavljao u dobu kada nije mogao da artikuliše ili da razume šta se događa. Seksualno zlostavljani klijenti su često instruirani da zaborave ili poreknu činjenicu da su zlostavljani. Stoga je naročito važno da budete oprezni sa ovakvim klijentima, pošto oni možda i ne znaju da su osetljivi po •

160

pitanju dodirivanja, a čak bi mogli da to nesvesno prizovu, čime re-kreiraju iskustvo zlostavljanja. Ako nemate čvrst, klinički razlog zašto nameravate da upotrebite dodir, onda je najbolje da se uzdržite. Vaš nagon može biti normalna ljudska saosećajnost. Međutim, time bi možda odgovorili na nekorisni transferni poziv. • Nikada ne dodirujte klijenta na nekom mestu osim i ukoliko ne utvrdite važnost i smisao tog dela tela za klijenta. „Šta bi ova vrsta dodira...(na primer, lagano po ramenu/zagrljaj/držanje za ruku) značila za tebe?“ Nikada, ni pod kojim okolnostima ne dodirujte grudi, zadnjicu ili genitalnu oblast (Hunter & Struve, 1998). • Ako nameravate da dodirnete klijenta, potrebno je da razmislite o implikacijama koje to ima u jednom ravnopravnom odnosu. Da li ćete pozvati klijenta da vas dodirne? Može li potražiti vašu ruku u trenucima potresenosti, može li dodirnuti vaše rame ili lice kao znak naklonosti? Važno je da terapeut bude jasan u vezi konteksta u kome se nudi dodir i poruke o odnosu koja se time daje. Sugestija: Razmislite da li se možete setiti poruke koja je važila u vašoj porodici u vezi tela. Koja su pravila postojala u vezi dodirivanja ili fizičke prisnosti, nagosti i seksualnosti vašeg tela? Da li su članovi vaše porodice promenili način na koji su vas dodirivali kada ste postali tinejdžer? Ovo je takođe korisna vežba koju možete predložiti klijentu. Na listu papira nacrtajte mapu vaše mreže podrške (takođe ovu vežbu možete predložiti klijentu). Postavite sebe u sredinu i upišite ili nacrtajte ljude ili stvari u vašem životu koji su za vas hranljivi. Od onih elemenata koji su vam najpouzdanija podrška načinite unutrašnji krug, a u spoljašnji stavite one manje relevantne elemente. Zatim nacrtajte kružni dijagram u kome ćete prikazati koji deo vremena u toku nedelje provodite sami ili radeći, a koji deo sa prijateljima, porodicom ili u nekim aktivnostima. Kako vam se čine te proporcije? Šta možete da promenite da biste povećali korišćenje podrške iz sredine? Pošto smo nabrojali sve ove opomene, počećete možda da se osećate inhibirano i čudno povodom bilo kakvog dodirivanja. Izvinjavamo se ako je tako. Postoje mnogi dobri načini kojim se dodir koristi kao intervencija za telesni proces – kao što je blagi, ali odlučan pritisak na prsima ili donjem delu leđa kako bi olakšali disanje i katarzu. Da bi radio na ovaj način smatramo da terapeut treba da bude obučen i da ima superviziju. Ipak, neke vrste dodira mogu biti prirodan i normalan nastavak empatijskog, ljudskog odnosa i kao takav može biti važan deo odnosa koga nudimo klijentu, u kome postoji iskreni susret. 161

Uopšteno o dodiru kao prirodnom delu odnosa Postoje mnoge vrste dodira koje se koriste pri pozdravljanju i opraštanju, uglavnom su ritualizovani i uključuju rukovanje, poljubac u obraz, zagrljaj. Za neke klijente formalni pozdrav, u svesti, može biti značajan znak obuhvatajuće strukture terapije i ’sidro’ određene vrste Ja-Ti susreta. S druge strane, neki novi klijenti osećaju društveni pristisak da izvedu ove rituale i dok naravno, ne bi odbili rukovanje na prvom susretu, važno je da stvorimo takvu klimu u kojoj je svaka situacija, svake nedelje, posebna i možda zahteva drugačiji odgovor. Lako je postati saučesnik sa klijentom u fizičkom ritualu, o kome se nikad nije razgovaralo. Dobro je da postanemo svesni ovih rituala, „Svestan sam da mi svaki put kad se sretnemo/završimo, pružite ruku, tražite zagrljaj, potapšete me po leđima... Kako ste vi sa tim? Šta vam to govori, da li ponekad to ne želite da uradite?“ Za vreme seanse, lagani dodir podrške po ruci , držanje za ruku kad je teško, ruka podrške oko ramena, topao zagrljaj na kraju terapijskog putovanja, ohrabrujuća ruka na leđima u eksperimentu suočavanja sa strahom; sve su ovo načini kojima terapeut komunicira direktno i neposredno na osnovnom nivou kontakta. Štaviše, sve su to potencijalno normalni delovi saosećajnog ljudskog odnosa. Dodir se može koristiti za izražavanje ljubavi i uvažavanja, kao podrška ili potvrda u trenutku kad se pojavi uznemiravajuća emocija ili način pokazivanja empatije. Dodir može biti koristan u nekom eksperimentu ili da skrene pažnju na desenzitizovan deo klijentovog tela. Dodir može da ukaže na vašu prisutnost kada je klijent u stanju nepovezanosti, može da ublaži razdraženost ili da pokaže prihvatanje i povezanost.

Regresija i regresivni procesi Regresija...može da se shvati kao oživljavanje prethodnog razvojnog nivoa osobe, dok se kasniji nivo, makar za izvesno vreme, napušta (Steammler, 1997:52). Korišćenje reči ’regresija’ (ili preciznije, regresivni procesi) u naslovu ovog odeljka navodi nas da započnemo sa definisanjem onoga što podrazumevamo pod ovim pojmom. Govorimo o procesu koji izgleda kao starosna regresija. Česti su momenti u terapiji kada se čini da klijent regredira, bilo da se seća iskustava iz detinjstva, bilo da je pod uticajem snažnih emocija. U ovim situacijama klijent se ponaša, misli i oseća kao malo dete. Ponekad ćete čak moći da odredite koju razvojnu fazu evocira. Često, klijent govori dečjim jezikom jednostavnijih 162

rečeničnih konstrukcija i dečjim glasom. Takođe ćete uočiti snažan roditeljski kontratransfer. Najčešće, ovo se dešava spontano, naročito ako postoji nezavršena trauma iz detinjstva ili se pojavljuje snažan transfer. Usled jakog disbalansirajućeg efekta na odnos koji ima rad u modusu ’roditelj detetu’, mi ne preporučujemo da se radi na ovakav način, a da se prvo ne postigne neka vrsta saglasnosti ili ugovora sa klijentom. Shodno tome, kada se to prvi put desi preporučujemo da savetnik vrati klijenta u odnos odraslih osoba, vodeći računa da ovo učini tako da ne izazove stid kod klijenta. Možete ga nežno vratiti u ovde i sada pitajući ga da razmisli o svom iskustvu. Na primer, možete reći „Vidim da su oživele neke značajne uspomene, dok si pričala o toj temi. Znaš li šta to znači?“ Zatim ćete nastaviti rad koristeći fenomenološko istraživanje.

Neka klinička pitanja Ukoliko procenite da stanje regresije ukazuje na neku stvarnu nezadovoljenu potrebu, treba da donesete neke bitne odluke. Prvo, da li ćete u stvarnosti ili simbolički pokušati da zadovoljite tu potrebu tako da klijentovo ’dete’ doživi reparativno iskustvo? Ovo može podrazumevati da zagrlite klijenta, da ga utešite ili ponudite reparativni afektivni odgovor. Nedavno neuro-fiziološko istraživanje (Schore, 2000) potvrdilo je pretpostavku da dete može naučiti samo-regulaciju (kapacitet da se samo smiri i podnese svoja osećanja i odgovore) samo ako je imalo iskustvo da je obuhvaćeno i da mu je odgovoreno od strane samoregulativne druge odrasle osobe. Ovim se otvara pitanje da li je neophodno (ili čak moguće) da se originalna potreba ili povreda zadovolji ili isceli u regresivnom odigravanju ili da li terapeut može da pruži isceljujući odgovor ovde i sada bez regresije? Biti sa klijentom kao da je u stvari dete koje je nekada bio; pokušati pružiti umirujuće prisustvo koje je nekada nedostajalo može imati veze sa poricanjem realnosti. Deda Mraz ne postoji. Šta god da nam se događalo kad smo bili mladi, zaista se desilo i to je stvarno iskustvo (koje utiče na nas ovde i sada), sa kojim treba da se suočimo, da ga ožalimo i da ga integrišemo. Klijent u ovde i sada može ponovo da oživi one načine bivanja koje je naučio u prošlosti, ali ih koristi sada. Možda smatrate da je posao savetnika da bude neko ko razume, ko je spreman da deli posledice i pomogne klijentu da nađe smisao svom iskustvu i da ga proradi. Po našem mišljenu ovo je odgovor koji je obično potreban. Ipak, mnogi terapeuti duboko veruju da se ova dva uzajamno ne isključuju. Zapravo, oni smatraju da se realnost može ugledati i takođe povremeni susreti sa klijentovim ’detetom’ mogu stvoriti novo internalizovano iskustvo. Ovo može postati deo klijentove buduće samo-podrške. Vi ćete sami odlučiti šta odgovara vašem stilu, filozofiji i uverenjima.

163

Važno je imati na umu da klijent nije stvarno postao mlađi, već izražava jedan aspekt svoje totalnosti. Ovo može izgledati očigledno, ali se lako zaboravlja da klijent koji je u regresiji uvek u svojoj pozadini ima svoj self koji nije u regresiji, sa različitim stepenom pristupačnosti i svesnosti (za razliku od stvarnog deteta). Regresija se može shvatiti kao deo kontinuuma kontakta sa ovde i sada: Van kontakta....................Delimični kontakt............... ............Pun kontakt (bez resursa odrasle osobe)..........(mala podrška)......................... (zreo self i druga podrška)

Ovo ima značajne implikacije za dubinu ili posledice regresivnih procesa, kao i za fizičke granice. Stoga morate zauzeti delikatnu poziciju dok radite sa očiglednim aspektima deteta, dok ste istovremeno svesni da u pozadini postoji potpuno funkcionalni ’odrasli’, sa potencijalno različitim osećanjima, odgovorima i stavovima prema onome šta radite ili kažete. Zaista, ono što govori vidljivo ’dete’, boji odrasla osoba u prostoriji, baš kao što odraslog u ovde i sada boje dečja iskustva. Primer: Vin ima 45 godina i celog života je bila zapostavljana od strane majke koja je imala dobre namere, ali je bila fizički hladna. Kao devojčica provodila je duge sate sama, plačući zbog gubitka svoje sestre koja je poginula u saobraćajnoj nesreći. Nije mogla da se seti da ju je majka ikada tešila i to je bio jedan od ciljeva u terapiji da se odmakne od ovog osećaja uskraćenosti. Sa savetnikom je razgovarala o svojoj potrebi da u seansi doživi reparativno iskustvo. Vratila se u period kad je otprilike imala 6 godina i savetnica ju je držala u naručju dok je jecala. Na početku, Vin se prepustila tom iskustvu. Onda se iznenada ukrutila, odmakla se i rekla „Hvala vam, ovo je bilo dovoljno“. Činilo se da joj je neprijatno i da se stidi. Pošto je savetnica istraživala šta se događalo, otkrila je da je Vinino iskustvo prekinuto jednim ’starijim’ introjektom koji joj je govorio da ne treba da traži niti da bude ranjiva. Ovo je dobar primer kako intervencija ove vrste može imati za posledicu podsticanje fiksiranog geštalta, umesto njegove asimilacije. Odgovori na regresivne procese Kontratransferna osećanja mogu biti vrlo snažna i mogu izazvati jak nagon da zaštitimo, utešimo ili zagrlimo klijenta (a ponekad da kontrolišemo, pa čak i •

164

progonimo). Lako je biti uvučen u ponovno odigravanje klijentovih ranih odnosa (pozitivnih i negativnih). U ovim trenucima treba da budete svesni dijagnostičkih i terapijskih opcija i da maksimalno koristite supervizijsku podršku. • Ako klijent spontano uđe u regresiju, kod vas se može pojaviti snažna želja da ga fizički utešite, naročito ako se ponaša kao potreseno dete. Međutim, skoro nikada nije mudro da se u ovim trenucima pruži fizički kontakt, a da se pre toga ne istraži pozadina. Možete nenamerno ponovo aktivirati prethodna iskustva zlostavljanja ili zavisnosti. Dodirivanje je izrazito snažna intervencija za dete i trebalo bi da dodirnete klijenta samo ako ste svesni svih mogućih implikacija. Na primer, seksualno zlostavljana deca često su grljena ili tapšana pre zlostavljanja i ono što se vama čini kao dodir utehe, klijenta bi moglo gurnuti u traumatično sećanje. • Grljenje ili dodirivanje ponekad može nekorisno odagnati iskustvo, čime klijent izbegava da se suoči sa potrebnim bolom. Umirujući glas u kombinaciji sa empatijskim usaglašavanjem obično je efikasniji način da se pomagne klijentu da se nosi sa neintegrisanim ranim iskustvom, iako ne želimo da poreknemo snažan isceljujući uticaj fizičkog kontakta. • Imajte na umu da čak iako vi ne zadovoljavate klijentovu istorijsku potrebu (što i ne možete) - na primer, da ga roditelji vole, on ipak, može izraziti svoja osećanja i reakcije i ta potreba – da ga čuju, da ga potvrde, da ga shvate – može biti zadovoljena od strane terapeuta u ovde i sada. • Posle ovakvih iskustva uvek obezbedite dovoljno vremena da zajedno proradite i promislite o tome (najmanje 15 minuta pre završetka seanse). Metode, tehnike i kreativnost koje koriste geštalt savetnici podjednako su korisni u radu sa problemima koji su tekući, istorijski ili, što je najčešće, i jedno i drugo. Međutim, dete ima na raspolaganju manje ličnih i sredinskih resursa (manje iskustva, razumevanja, osećaja moći ili izbora) i zavisno je od svojih roditelja i staratelja. Na ovu temu preporučujemo vam za čitanje Kohut (1977) i Erskine &Trautmann (1996), koji govore o radu sa relacionim potrebama sa posebnim osvrtom na detinjstvo.

Kako se vratiti u sadašnjost Ponekad se može desiti da klijent zapadne duboko u regresiju, da se disocira i uopšte izgubi kontakt sa realnošću. Potrebna mu je pomoć da povrati svoju samo-

165

podršku. Slede sugestije kako da pomognete klijentu da se potpuno vrati u ovde i sada, tako da može da završi seansu sa kapacitetima odrasle osobe i da se snađe u spoljašnjem svetu (na primer, da se odveze kući). Trebalo bi da ostavite makar 10-15 minuta pre kraja seanse kako bi sproveli sledeće sugestije, mada je često dovoljno da se jednostavno kaže, „Sada treba da se vratiš ovde u sobu kako bi imali vremena da pričamo o ovome što se dešavalo, pre nego što odeš“. U nekim situacijama biće vam potrebne neke ili sve navedene sugestije (ne nužno po ovom redu): Vodite klijenta kroz što više funkcija kontakta. „Šta možeš videti u sobi, koje boje i oblike? Možeš li čuti cvrkut ptica, otkucaje sata, buku sa ulice? Slušaj malo, koliko različitih zvukova možeš da čuješ?“  Postavljajte jednostavna ’ovde-i-sada’ pitanja, „Kako se osećaš upravo sada, čega si svestan u ovoj sobi, da li si svestan mene da sedim preko puta tebe, znaš li koliko je sati?“  Govorite polako, sigurnim i čvrstim glasom.  Ponovo senzitizujte telesnu svesnost, „Hteo bih da sada obratiš pažnju na svoje telesne senzacije, na svoje disanje, težinu svog tela na stolici, stopala na podu, postani svestan stolice na kojoj sediš, oseti celo telo, uoči gde si napet, a gde opušten.“  Insistirajte blago, ali čvrsto da se vrati u sobu i bude sa vama, „Prestani sada da se sećaš te scene i vrati se ovde kod mene u sobu. Slušaj moj glas.“  Podsetite klijenta gde se nalazi, „Ti si ovde u ovoj sobi sa mnom.“  Budite sigurni u ono što govorite, „U redu je da sada to ostaviš, možeš se tome vratiti drugi put, ali sada moraš da prekineš i fokusiraj se na mene.“  Pitajte klijenta šta će da radi posle seanse, kako bi podstakli razmišljanje i anticipaciju, „Šta ćeš da radiš posle podne, uveče itd?“  Ako se pokaže da je neophodno ili prikladno ponudite mu neke aktivnosti koje će ga vratiti u normalu, na primer, predložite mu da zajedno prošetete po sobi, ponudite mu čašu vode ili čak šolju čaja.  Prodiskutujte šta se desilo. Razgovarajte o tome čemu ste upravo bili svedok i pitajte ga da vam kaže šta se dešavalo. Korišćenje reči i opisa obično udaljava od iskustva. Budite sigurni da je klijent vratio svoju punu samo-podršku pre nego što ode od vas. Pitajte ga kako će ići kući, kako će se pobrinuti posle za sebe, recite mu kako da vas kontaktira u slučaju nužde (sve stvari koje zahtevaju ’odraslu’ svesnost i planiranje). 

166

13 - Praktična pitanja Razvijanje ličnog stila

167

Produbljivanjem svog znanja i iskustva u veštinama geštalt savetovanja i psihoterapije, postaće vam očigledno da postoji mnoštvo različitih terapijskih stilova u okviru geštalt filozofije. Jedan od najuzbudljivijih zadataka je otkrivanje one vrsta geštalt terapije koja odgovara vašoj ličnosti i filozofiji. Kakav geštalt psihoterapeut želite da budete? Na primer, da li ste vi neko ko uživa u aktivnostima i uzbuđenjima eksperimenta ili više volite da radite fenomenološki? Da li radite direktivno? Ili više volite sporo i pažljivo 'bivanje sa'? Da li verujete da dijaloški odnos u ovde i sada najviše isceljuje klijenta? Da li ste više podržavajući ili frustrirajući? Da li ste skloni da vidite 'širu sliku' života i egzistencijalna pitanja ili u sitnim gestovima ili korišćenju jedne reči umesto neke druge vidite klijentov način na koji održava svoje modifikacije kontakta? Polster (1998) opisuje svoja dva učitelja koja su se razlikovala po bivanju na različitim krajevima kontinuuma sadržaj-proces. „Paul Goodman je bio vrlo orijentisan na sadržaj, stalno tražeći srž priče pacijentovog života... (dok je)... Paul Weisz radio na drugom kraju, ostajući veran izuzetno preciznom istraživanju 'kako' je u svakom momentu iskustva“ (p. 267). Sugestija: Šta mislite koji je stil i terapijski pristup bio najkorisniji na vašem ličnom terapijskom putu? Šta je bilo najmanje korisno? Zašto? Da li mislite da bi većina ljudi imala istu reakciju kao i vi? Zamislite savršenog terapeuta. Koje bi kvalitete imao/la? Koje ste kvalitete videli i divili im se kod nekog kolege terapeuta? Da li već imate te kvalitete? Kako ih možete razviti? Kako bi vas vaši klijenti opisali kao terapeuta? Da li vam se sviđe taj opis? Da li ima nešto što biste želeli da promenite? Koje aspekte ili kvalitete imate u ličnom životu, a ne unosite ih u profesionalan život terapeuta? Zašto ne? Koje klijente ili teme smatrate najtežim, a koje nalakšim? Koju vrstu veština ili tehnika najčešće koristite? Šta je to što ne možete zamisliti da radite i kakav bi bio napor za vas da to uradite? Vaš rad može biti prilika za vaš rast, kao i za klijentov. Možete odlučiti da eksperimentišete sa novim načinima rada kao deo proširivanja horizonata vaše sopstvene definicje terapeuta. Tokom godina, oboje smo prošli kroz mnoge različite evolucije naših ličnih stilova. Neki su bili laki i prirodni, neki izazovniji. Imajte na umu da su tranzicije u stilu (kao sve promene) često praćene privremenim periodima sumnje i neizvesnosti.

168

Vremenski ograničeno savetovanje Geštalt savetnici sve više rade u kontekstu gde je broj dozvoljenih seansi tačno određen i gde se zahtevaju vidljivi rezultati (često bihejvioralni). Klijenti koji žele kratkoročni rad mogu tragati za razumevanjem, podrškom ili rastom, ali takođe često dolaze imajući na umu određene ciljeve ili rezultate, „Želim da pobegnem od muža koji me maltretira, da promenim posao, da prestanem da budem depresivna, da prestanu moji panični napadi“. Ovo geštalt savetnika dovodi u neposrednu teorijsku dilemu, kako da pomiri paradoksalni princip promene sa onim što izgleda kao potreba da se dostigne određeni, željeni cilj. Drugim rečima, da li obratiti više pažnje na trenutnu potrebu ili je to samo jedna kratka faza dugoročnog rada. U geštalt literaturi postoji velika debata o tome da li su specifični ciljevi ili rezultati legitiman deo geštalt prakse. Naravno, geštalt savetovanje ima svoje ciljeve, ali to su obično procesni ciljevi, na primer, proširivanje svesnosti, zadovoljavajući kontakt, autentičan odnos i završavanje nezavršenih poslova. Kada klijent nastupi sa željom za konkretnim rezultatom (sadržaj), na primer, „da prestane da se oseća depresivno“, onda savetnik može jasno videti da je to fokus terapijske pažnje. On takođe može podržati klijenta da promeni ponašanje kako god to izabrao. Međutim, terapeut se obično neće složiti sa nekim predodređenim rezultatima koji ograničavaju njegove aktivnosti geštalt terapeuta. Smatramo da pitanje nije u tome da li se slažemo oko pravaca i namera, veće da li oni ugrožavaju duh geštalta. Da li je njihova namena podržavanje, razjašnjavanje, razumevanje ili isticanje onoga što jeste? Neki klijenti bi bili zadovoljni sa sledećom ponudom: Klijent: Želim da prestanem da budem u vezama koje se loše završavaju. Možete li mi pomoći u tome? Savetnik: Ja ne radim na način koji vam garantuje da ćete postići određeni ishod, ali vam mogu pomoći da razumete šta se dešava u vašim vezama i koji je vaš udeo u tome. U drugim situacijama možda ćete morati reći „Ja ne nudim tu vrstu savetovanja“ (na primer, isključiv fokus na promeni ponašanja) i predložiti mu da ga uputite pogodnijem praktičaru. Ipak, čitaoci prethodnih poglavlja su do sada zapazili naše duboko uverenje da geštalt savetnik može ponuditi fokusiran ili direktan rad koji ostaje veran principima fenomenologije, dijaloga i teorije polja. Takođe verujemo da su procena i ugovor dogovoreni sa poštovanjem kompatibilni sa geštalt pristupom i zaista su esencijalni za etičku, efikasnu praksu. Sve ovo posebno važi za kratku terapiju. 169

U psihoterapiji se takođe vodi opšta debata da li je dugoročan rad klinički opravdan i da li je ili ne kratkoročni rad zaista efikasan. Nekim klijentima će kratkoročan ugovor značiti izbegavanje stigme 'bolesti', patologije ili zavisnosti. Takođe i manje košta, može povećati motivaciju i očiglednije demonstrirati efikasnost (ili suprotno!). Smatramo da klijenti mogu ostvariti prilično dramatične promene nakon relativno kratkog vremena. Međutim, takođe smatramo da se važan materijal ponekad može otkriti tek posle nekoliko meseci ili čak godina poverljivog odnosa (posebno pitanja seksualnog zlostavljanja ili stida). Takođe nismo sigurni da značajni uvidi ili promene perspektive mogu uvek na pravi način biti asimilovani u kratkom periodu. Sugestija: Setite se, na momenat, nekih od važnih promena koje ste ostvarili u svom terapijskom iskustvu ili treningu. Koliko se tih promena moglo desiti za šest ili dvanaest seansi? Koji je razlog zašto neke od njih nisu mogle da se ostvare? Zamislite neki noviji problem koji imate ili ste imali (možda neku naviku ili ličnu crtu, pušenje, piće, kašnjenje ili odlaganje). Zamislite kako idete kod terapeuta koji vam se sviđa i čujete ga kako vam kaže da možete imati šest seansi. Koja je vaša reakcija? Verujemo da kratka terapija može biti uzbudljiva i moćna intervencija. Idealno, ona ne bi bila 'vremenski ograničena' već 'vremenski-svesna' (Elton Wilson, 1996), čime terapeut i klijent ostaju usklađeni i budni za klijentove potrebe i okolnosti, i prave ugovor za jednu, zatim četiri, onda možda dvanaest seansi, i samo ako je potrebno proširuju ga na neodređeno vreme. Zanimljivo je reći da u kontekstu gde postoji ograničenje na recimo dvanaest seansi, ljudi obično dođu na svih dvanaest seansi iako bi i šest bilo adekvatno. Razmišljanje o savetovanju kao 'vremenskisvesnom', a ne kao o brojno utvrđenom, može značiti da je rad fokusiran na klijentove potrebe, a ne na utvrđenu strukturu. Ipak, postojanje zahteva agencija za mentalno zdravlje, primarne zdravstvene zaštite itd., znači da često postoje ograničenja i sa tim se moramo suočiti. Geštaltisti treba da budu vešti u što efikasnijem korišćenju vremena. Ako radite u ovakvom kontekstu, predlažemo da imate supervizora koji ne samo da ima iskustva sa kratkoročnim radom, već takav rad i poštuje. Ovo će osigurati da ne upadnete u zamku da kratkoročni rad vidite kao drugorazredni u odnosu na dugoročni (na primer, „Mogu vam ponuditi samo šest seansi“), te da kratkotrajnost ugovora predstavite kao dobru priliku.

170

Odlučivanje ko je pogodan Postoje raznovrsni faktori koji ukazuju da li će kratko savetovanje biti najpogodnije i najefikasnije. Proverite da li klijent: Ima sposobnost da dovoljno brzo razvije prisnost i poverenje, to jest, ima takav stil ličnosti koji ne zahteva dug period za izgradnju odnosa pre nego što se počne raditi na određenoj temi.  Ima psihološki orijentisan stav. Da li vidi svoju situaciju kao aspekt međupovezanosti sopstvenih stavova i stvaranja značenja?  Ima sposobnost da se sa vama fokusira na rad koji će se odvijati u ograničenom broju seansi, čak iako je to zapravo deo dubljeg problema.  Ima spremnost da prihvati odgovornost za svoj udeo u toj situaciji.  Prihvata da će biti potrebno da bude aktivan u procesu promene.  Ima dovoljno samo-podrške i podrške iz sredine da obavi taj posao  Ima dovoljno motivacije da se suoči sa mogućom anksioznošću ili konfrontacijom koja prati intenzivan rad. 

Agencije Neke agencije dozvoljavaju savetniku da se vidi sa klijentom samo dve do četiri seanse ili šest do dvanaest nedelja (u opštoj praksi) ili da ostvari određeni 'učinak'. Savetnik stoga treba da izvrši procenu i donese odluku o izvodljivom ugovoru ili okviru rada.  Kada, na primer, lekar opšte prakse ili poslodavac upućuje klijenta, važno je istražiti njihovu motivaciju, očekivanja i očekivanja koja stvaraju kod klijenta. Ovome se može pristupiti pitanjem: „Šta vam je rečeno o odlasku kod savetnika? Da li vam je doktor objasnio kako vam savetovanje može pomoći? Šta ste očekivali da će se ovde desiti?“  U sredini gde se informacije dele, važno je da se unapred odluči i dogovori sa agencijom da li ste uopšte spremni i koliko informacija biste otkrili drugim profesionalnim licima u agenciji i pod kojim okolnostima ćete prekršiti poverenje, na primer, u slučaju rizika od suicida. Još u prvoj seansi klijenta morate upoznati sa granicama vaše poverljivosti.  U agenciji, postoji nekoliko različitih odnosa o kojima morate pregovarati. Korisno je zapamtiti da postoje višestruki ugovori (sa agencijom, klijentom, supervizorom, profesionalnom organizacijom, između supervizora i agencije itd.). Videti Tudor (1997). 

171

Sklapanje ugovora sa klijentom Veći deo ove teme obrađen je u Poglavlju 1. Neki savetnici pre nego što počne prva seansa klijentu daju upitnik koji se tiče njegovih istorijskih podataka i aspiracija, zajedno sa brošurom u kojoj se objašnjava proces savetovanja, sa ciljem da se maksimalno iskoristi raspoloživo vreme. O ovome se može razgovarati na prvoj seansi. Dobro je započeti sa: „Ovo je početna seansa da vidimo da li bi vam savetovanje bilo korisno“. Onda ćete na kraju seanse lakše reći klijentu da li mu možete pomoći ili ćete ga uputiti nekom drugom. 

Takođe je potrebno da razjasnite koja je klijentova tema i da se složite oko toga šta je moguće postići u određenom vremenskom okviru. Ako je vaš klijent zbunjen ili preplavljen ponekad će vam biti potreban mini-ugovor (Elton Wilson, 1996) čiji će fokus biti upravo na identifikaciji teme na kojoj treba raditi ili određivanju pravca rada. Ovo može da podrazumeva da se teme prioritizuju ili rangiraju, kako bi se saznalo na čemu se prvo mora raditi. Rad na jednoj ili dve teme, neobuhvatajući druge, može biti opravdan (iako je to više direktivno, a manje dijaloško). Na kraju seanse procene uvek proverite „Kakav utisak imate o proteklom satu, šta ste do sada zaključili o ovom procesu, kako vam je bilo da pričate sa mnom, da li vam je bilo korisno?“ Ovo je važno jer vam to može dati neku predstavu o uticaju i efikasnosti jedne seanse i na koji način je potrebno da se prilagodite. Dijagnostikovanje Uzimanje istorije može biti dosta kraće, iako vas zbog bezbednosnih razloga, podstičemo da pitate o svim faktorima rizika (na primer, prethodna istorija samopovređivanja, mentalnih bolesti). Nije toliko važno da uspostavite potpunu geštalt dijagnozu. Počnite sa tim šta je bitno za dogovoreni fokus i zatim postepeno pravite širu procenu koju ćete imati u pozadini. Smatramo da je vrlo korisno saznati kako klijent veruje da se promena dešava, zašto je došao na savetovanje u tom trenutku i kako se snalazio sa sličnim krizama u prošlosti. Sugestije za praksu Kao u svakom geštalt savetovanju počećete sa dijaloškim stavom. Čak i u kratkoročnom radu, fenomenološki pristup, koji se oslanja na princip paradoksalne

172

promene, može biti dovoljan. Ipak, moraćete se uveriti da se radni savez brzo uspostavlja. Sledeće bi moglo biti posebno važno: Naglasite kako je stvaranje značenja povezano sa ponašanjem (to jest, kako stavovi utiču na životne ishode). Pogledajte korisnu diskusiju u Whines, 1999:10.  Prikupite samo onoliko informacija koliko je potrebno za sledeći korak.  Pronađite specifične figure sa kojim se može raditi (na primer, 'biti pouzdaniji', mora biti svedeno na određene situacije u kojima je klijent bez pouzdanja). Pronađite odgovarajuću pozadinu za tu figuru („Koja osećanja idu uz to, kako drugi reaguju, kada se naljutite?“ itd.)  Budite čvrsto fokusirani na materijal ili figuru koja se pojavila. Izoštrite figuru. Setite se reči Igwe-a (citiran u Sills, 1997) „Glavna stvar je pustiti da glavna stvar bude glavna stvar!“  Ponudite eksperiment kako bi pojasnili i proširili figuru koja se formira (a ne da pronađete rešenje), na primer, „Pokušajte osetiti svoja stopala na zemlji dok zamišljate tu situaciju“.  Umanjite fenomen transfera imenujući ga ili ga konfrontirajući.  Praktikujte čvrstu sekvencu (Polster, 1991, 1995). Ovo je veoma koristan koncept i veština za sužavanje ili širenje fokusa.  Prošle ili trenutne krize kao što su gubitak posla ili tugovanje mogu postati figuralne i možda ćete privremeno morati da prekinete započetu temu, kako bi omogućili razumevanje krize u svetlu sadašnje svesnosti.  Takođe su korisani i 'domaći zadaci', kada se klijent složi da će uraditi neki zadatak između seansi – možda da vežba neki novi aspekt ponašanja ili da zapisuje kada je bio anksiozan.  Važno je da se svaki put odbrojavaju seanse. „Dakle, ovo je naša peta seansa i ostalo nam je još tri“, dodajući i „I kako vam se to čini?“ 

Pronađite najkorisniji način da svoju superviziju iskoristite za vaš radni kontekst. Razvijajte veštinu da budete otvoreni za nove mogućnosti učenja, dok svoj rad prezentirate ekonomično – praveći ugovor sa svojim supervizorom (kao što biste i sa klijentom) da radite na glavnoj figuri i ostanete fokusirani na nju. Mnogi savetnici moraju naučiti da se disciplinuju da prihvate dobar posao koji su uradili, a da ne žude da imaju što više seansi (kao što ponekad čine klijenti). Oboje morate ožaliti gubitak onoga što se ne može postići u nekom vremenskom periodu i prihvatiti frustraciju, ljutnju i tugu koje slede. Zaključak 173

Raditi kratkoročno ili dugoročno uglavnom je stvar lične preferencije, osim kada vam agencija nalaže neka ograničenja. Nedostatak kratkog rada je u tome da on može biti neprikladan i slaba zamena za probleme koji zahtevaju duži period, posebno pitanja koja se tiču stila ličnosti, razvojnih problema, trauma iz detinjstva i onih koji zahtevaju dublji, poverljiv odnos. Međutim, u najboljem slučaju, kratko savetovanje može biti transformativno, efikasno, finansijski isplativo i često dovoljno da pomogne klijentu. On time takođe može steći dobro iskustvo o procesu savetovanja, čime se postavlja temelj za buduća kratka ili dugoročna savetovanja.

Grupni rad Geštalt grupni rad može biti posebno uzbudljiva terapijska metoda. Naročito je koristan za rad sa eksperimentima. a članovima grupe pruža jedinstvenu priliku da otkriju i izraze svoja osećanja i odgovore, da vežbaju nove načine povezivanja i da pruže i prime podršku za terapijsko putovanje. Oni mogu vežbati da se izražavaju i eksperimentišu sa novim načinima bivanja i ponašanja. Mogu davati i primati feedback na način koji se prilično razlikuje od razmene između terapeuta i klijenta. Mogu iskusiti kako ulaze u stare obrasce odnosa i kako u sadašnjost donose svoja očekivanja od drugih (zasnovanih na transferu njihovih primarnih porodičnih ili školskih odnosa). Jedna od najznačajnijih prednosti grupe jeste feedback koji članovi mogu dati jedno drugom. Članovi grupe imaju podjednak status i obično postoji dogovor da budu međusobno iskreni. Primiti običan, neublaženi feedback od drugog člana grupe kakav uticaj vršimo na svet, može biti od neprocenjivog značaja. Da bi se uspostavila sigurna ali i izazovna grupna atmosfera, terapeut mora razmotriti mnoge faktore: selekcija članova grupe, faza razvoja grupe, ugovori grupe, uspostavljanje grupnih pravila i normi, uloge u grupi i 'fiksne uloge', grupna dinamika i mnogi drugi. U ovom poglavlju nemamo dovoljno prostora da razmatramo sve ove faktore. Srećom, litaretura o grupama je bogata i ukazaćemo vam na neke korisne tekstove u preporučenoj literaturi. Sada ćemo jednostavno opisati najčešće vrste geštalt grupa iz pozicije fasilitatora, kako biste mogli da osetite 'ukus' onoga što se može dešavati. Autoritativan voditelj grupe Prvi tip vođenja grupe je verovatno i najtradicionalniji tip geštalt grupe – koji podseća na Perlsa i rane geštaltiste. Ovde je vođa grupe viđen kao 'ekspert' i 174

odvojen je od članova grupe. Ovakva grupa je često poznata kao Geštalt 'vruća stolica'. Kao što naziv govori jedan član grupe bira da bude u središtu pažnje ili na 'vrućoj stolici', kako bi radio na određenoj temi. Vođa grupe ulazi u ono što je zapravo deo individualnog rada sa članom grupe, a ostatak grupe je tu da svedoči, ohrabruje, podržava i naravno da učestvuje u eksperimentima. Članovi grupe će takođe biti pod uticajem teme i osećanja osobe koja radi i mogu odgovoriti opisujući uticaj koji je rad imao na njih, koja su im pitanja pokrenuta, itd. Ovo može voditi ka sledećoj osobi koja će zauzeti 'vruću stolicu' . Na ovaj način grupna seansa može teći dinamično u ovde i sada, kako se određena tema pojavljuje i razvija. Primer: Dženis kaže da želi raditi na svom problemu asertivnosti prema koleginici na poslu. Uskoro postaje jasno da Dženis ima osnovno verovanje da uvek mora da se slaže sa ljudima, što je zasnovano na majčinom introjektu insistiranja na pristojnosti. Kao eksperiment, ona se složila da se obrati ostatku grupe i da im kaže ono sa čim se ne slaže. U početku nesigurno, a zatim uz podršku drugih sve smelije, Dženis je počela da ide od jednog do drugog člana govoreći jednoj osobi da joj se ne sviđaju njegove čarape, a drugoj da se ona ne slaže sa njenim pogledima na brak. Kada je završila, Tom, član grupe, je rekao da se divi njenoj hrabrosti i da je postao svestan svog osećaja straha kada mu je davala feedback, jer se bojao da će doći do velike svađe. Ovo je vodilo ka Tomovom radu na iskustvima iz detinjstva, kada je gledao svoje roditelje kako se užasno svađaju. Kasnije je Vil rekao kako je fasciniran time što čuje kako se drugi ljudi boje konfrontacije. On je postao svestan kako se oseća najpouzdanije i najmoćnije kada je u konfliktu sa nekim. Tražio je da istraži tu novu svesnost. Vođa grupe ga je pozvao da pogleda odnos između njih dvojice. To je dovelo do toga da Vil otkrije kako se užasno plaši da će ga neko drugi ‘nadvladati’ ako pokaže da je ‘slab’.

Fasilitator procesa Glavni zadatak voditelja grupe koji je u ulozi fasilitatora procesa jeste da pomogne članovima da uspostave odnose jedni sa drugima u ovde i sada, kako bi proširili 175

svesnost o sopstvenim iskustvima i iskustvima drugih, kako bi proverili svoja očekivanja i izrazili svoja osećanja i misli. Voditelj pita člana grupe: “Kakvo je tvoje iskustvo ovde, sada, u ovoj grupi?”. Uobičajeno je da fokus grupe bude na aktivnoj dinamici unutar grupe (odnosi, transferi, itd.), tako da bi grupni ugovor mogao biti nešto kao ‘da saznamao nešto o sebi bivanjem u ovoj grupi’. Članovi koriste grupu da vide kako ko-kreiraju svoju realnost u toj prostoriji i imaju priliku da je ko-kreiraju drugačije. Postoje dva načina na koja voditelj grupe može biti u interakciji sa grupom. Prvi je da se ne meša u otvorene interpersonalne interakcije u grupi i da se ograniči samo na intervencije koje još više otvaraju komunikaciju. Primer: Dženis govori o problemu koji ima sa koleginicom na poslu. Voditelj grupe se ne meša, već čeka druge članove grupe da joj odgovore. Oni to i rade, jedni je pitaju o detaljima njenog iskustva, drugi dele svoje slične strahove od konfrontacije. Vil misli da ona treba da kaže svojoj koleginici da ‘otkači’. Kada je to izgovorio, Dženis je postalo neprijatno i momentalno je zaćutala. Voditelj grupe je rekao: “Budi svesna kako se sada osećaš. Izgleda kao da je Vilov predlog nešto pokrenuo”. Dženis odgovara: Mislim da Vil ne razume koliko je to teško za mene. Nastaje neugodna tišina. Voditelj grupe: Predlažem da kažeš Vilu šta se dešavalo u tebi kada je on to rekao. Dženis: Pa, Vil, mislim da me nisi razumeo. Kako to mogu reći svojoj koleginici? To bi bilo nemoguće – smešno. Voditelj grupe: Reci mu kako se osećaš kada misliš da je njegov predlog smešan? Dženis (posle pauze): Vil, osećam se – pa, osećam se malo, malo – osećam ljutnju prema tebi. Vil (ozareno): U redu, to je tvoj problem. (Dženis spušta pogled) Voditelj grupe: Nastavi da mu govoriš kako se osećaš. Dženis (ponovo pogleda u Vila): Želim da me shvatiš ozbiljno. Ovo je za mene važno. I stalo mi je do tvog mišljenja. Vil (izgleda pomalo iznenađeno): Žao mi je, meni jednostavno konfrontacija nije teška. Drago mi je što ti je moje mišljenje važno. 176

Džordi: Dženis, da li shvataš da si upravo nekome rekla da ti se nešto ne sviđa. Uradila si to jako dobro! Znaš, svesna sam da se često ne konfrontiramo ovde u grupi. Takođe sam svesna da sam sklona da to prepustim Vilu, jer on to radi tako lako. Ja ću eksperimentisati sa izgovaranjem na glas onoga što mislim, a držim u sebi. Tom: Džordi, kad smo došli večeras, pomislio sam da si ljuta na mene. Da li si ljuta na mene? Džordi: Ne, nisam ljuta, ali kada već pitaš, shvatam da imam nešto da ti kažem... Drugi stil fasilitacije podrazumeva da fasilitator aktivnije učestvuje u dinamici grupe. On se vidi kao neko ko okuplja grupu, ali inače nema odvojenu autoritativnu ulogu. Voditelj grupe koji izabere ovaj stil verovatno će deliti svoje mišljenje i reakcije kao i bilo koji drugi član. Potrebna je dovitljivost da bi se uspostavila uloga fasilitatora-učesnika. Prvo, voditelj treba da nauči da se uzdrži od mnogih intervencija kako bi izbegao da ga članovi vide u ulozi eksperta, i u početku će tražiti njegovo vođstvo. Tek kasnije, kad članovi budu stekli poverenje u sebe da mogu delovali terapijski jedni na druge, voditelj se može opustiti i intervenisati kako želi. Njegov stil u grupi će uglavnom biti dijaloški i fenomenološki, koristiće samo-otkrivanje, inkluziju i prisutnost kako bi modelovao dobar kontakt, po potrebi kombinovan sa fenomenološkim istraživanjem. Primer: Dženis govori o problemu koji ima sa koleginicom na poslu. Voditelj grupe se ne meša, već čeka druge članove grupe da joj odgovore. Oni to i rade, jedni je pitaju o detaljima njenog iskustva, drugi dele svoje slične strahove od konfrontacije. Vil misli da treba da kaže svojoj koleginici da ‘otkači’. Dženis izgleda snuždeno i ne govori ništa. Voditelj grupe: Dženis, osećam se neprijatno i pitam se kako se ti osećaš? Dženis: Osećam da Vil ne razume kako je ovo teško za mene. Tom: Slažem se, mislim da bi bilo nemoguće za Dženis da kaže koleginici da otkači. Vil: Pa dobro, možda su te reči pomalo prejake. Ali joj muže reći da se ne meša. Lora: To je lako za tebe, Vil. Znam da bi meni to bilo teško.

177

Vil: Svi tretirate Dženis kao da je nežan cvet. Tom: Ne, nije tako. Vil, izgleda da pokušavaš da započneš svađu. Voditelj grupe: Ovo je interesantno. Bila sam svesna svog poriva da se pridružim grupnoj raspravi o tome šta bi bilo najbolje za Dženis. Šta ti misliš Dženis? Dženis: U stvari, ovo mi se čini prilično poznato. U mojoj porodici su obično raspravljali o meni i ja sam se osećala kao da nestajem. Svi su odlučivali šta je najbolje za mene. Kombinovani stil Moguće je kombinovati različite stilove vođenja grupe, tako da grupa funkcioniše kooperativno, uz određeno vođenje i sa povremenim epizodama rada na ‘vrućoj stolici’. Međutim, voditelj grupe mora biti svestan da kad god koristi pristup ‘vruće stolice’, on time u znatnoj meri preuzima ulogu eksperta i grupa će odgovarati u skladu sa tim. Grupa čiji voditelj ponekad može biti ‘naveden’ da preuzme ulogu terapeuta eksperta, biće u opasnosti da nesvesno prepusti odgovornost voditelju. Važno je da se ovakve intervencije prave retko, kako bi se omogućilo da drugi članovi grupe znaju da se od njih očekuje da preuzmu vođstvo. Kada terapeut odluči da usmerava terapiju, on to može učiniti nudeći sledeće: “Imam jedan predlog za eksperiment. Da li želite da ga čujete?” Na ovaj način, grupa uči da voditelj preuzima autoritativnu ulogu samo kroz pregovaranje. Kada postoje koterapeuti, može biti korisno da se ponekad ne slažu jedno sa drugim oko toga kako nastaviti dalje. Ovo jasno pokazuje, da uvek postoji više načina da se stvari ‘urade kako treba’.

Rad na snovima Perls je rekao da su snovi ‘kraljevski put ka integraciji’ (1969:71). On je verovao da su snovi egzistencijalna poruka ili izjava i da različiti aspekti sna predstavljaju sve aspekte budne osobe, iako u različitim stepenima svesnosti. Stoga se svi snovi sastoje od projekcija nekih aspekata samog snevača. Ovde je zadatak terapeuta da pomogne klijentu da ponovo prisvoji ili vrati natrag aspekte njegovog selfa koji su projektovani na ljude ili objekte u snu. Isadore From, međutim, vidi “događaje u snu ne kao projekcije, već kao retrofleksije” (Muller, 1996:72). On predlaže da se rad sastoji u razumevanju i otklanjanju retrofleksije onoga što se ne može izraziti u budnom stanju.

178

Postoje mnogi načini da se radi na snovima u terapiji. Nije potrebno da san bude završen. Sasvim je moguće raditi sa delovima sna ili sa osećanjima koje je klijent imao budeći se, posebno zato što ono čega se seća često sadrži nezavršene poslove koji se pojavljuju. Perls (1969) je jasno istakao da interpretacija nema udela u radu sa snovima u geštaltu. On je naglasio da samo snevač može da pronađe značenje sna kroz istraživanje i eksperiment. On je verovao da snovi, pogotovo oni koji se ponavljaju, nose poruku za snevača, koja se može otkriti. Poruka može biti objava ili opis klijentovog sadašnjeg života ili pitanja sa kojima se suočava. Jasno je da repetitivni san u kome vas prate ili jure ima drugačiju potencijalnu poruku nego san u kojem ste sami u praznoj kući. Perls je takođe verovao da san može sadržavati ontološku poruku o samom postojanju kao što je smrt ili otelovljenje. Iz perspektive geštalta svaki aspekt, događaj, tema ili proces u snu predstavlja neki aspekt klijenta i njegovog života. Stoga savetnik poziva klijenta da istraži san iz svakog ugla. Ono što sledi je primer jednog sna koji je klijent doneo na terapiju, kao i neki primeri rada na snu. Džejk je došao na terapiju jer se osećao jadno i zaglavljeno u životu. Jednog dana je ispričao sledeći živopisan fragment sna koji ga je uznemirio, ali ga nije razumeo. Dok je govorio, njegov glas je postao tih i slab. “Hodao sam duž puste obale mora, osećao sam se nervozno i uplašeno, nebo je bilo tamno i oblačno, a talasi su se razbijali o obalu. Onda sam u daljini video nekoga kako se približava. To je bila moja majka, iako dosta mlađa. Plakala je i izgledala potrešeno, moleći me nešto”. Metode istraživanja Primena fenomenološkog metoda tokom slušanja sna Ono što treba da vas zanima jeste samo da otkrijete klijentovu prirodnu energiju i interes i da uočite gde se energija zaglavljuje ili izbegava. Dok radite sa klijentom, takođe ne zaboravite da ostanete fokusirani na svesnost o ovde i sada. Važno je zapamtiti da u snovima, kao i u životu, slike, simboli i metafore imaju jedinstveno značenje za svaku osobu. Vaše značenje simbola može biti potpuno drugačije od značenja koje daje snevač. Prvi zadatak je, stoga, da se istraživanjem uslova u polju sazna da li postoji nešto što je trenutno bitno, da pitate klijenta šta njemu znače predmeti, reči, simboli, ljudi. Koje asocijacije ima?

179

Savetnik je upitao Džejka šta za njega znači pusta obala. “Sećam se takve plaže kada smo bili jednom na odmoru, nakon što nas je otac napustio i otišao da živi sa drugom ženom”. Predlaganje klijentu da san ispriča u sadašnjosti… …kao da se dešava sada, koristeći ‘ja’ i sadašnje vreme. Ovo doživljaj čini neposrednijim. “Hodam duž puste obale, osećam se nervozno i uplašeno, nebo je tamno i oblačno, a talasi se razbijaju o obalu. Sad mogu u daljini videti nekoga kako mi se približava. Dok prilazi bliže, vidim da je to moja majka, samo što je dosta mlađa nego sada, ona plače i doziva, govoreći moraš mi pomoći, ja umirem, samo mi ti možeš pomoći...” Pošto je Džejk ponovo ispričao san, njegova energija je bila potpuno drugačija. Bio je pun emocija i vitalnosti, za razliku od monotonog, distanciranog načina na koji je prvobitno ispričao san. Nastavljajući, bilo je jasno da je postao zainteresovan i radoznao da razume značenje sna i počeo je spontano da povezuje stvari. Rad na iskustvu kao da klijent govori stvarnu priču Dok se san ponovo priča, vi ćete svakako biti u mogućnosti da vidite mnogo tema i figura koje se pojavljuju, kao što su promene boje glasa, fizičke reakcije, modifikacije kontakta, itd. Tada klijenta možete pozvati na svesnost. Savetnik kaže Džejku: “Mogu li te zaustaviti na momenat, Džejk? Dok mi pričaš, primećujem da si veoma miran i napet, a tvoj glas počinje da se gubi, izgleda kao da se suzdržavaš”. Nakon ove intervencije, Džejk je postao svestan svoje telesne retrofleksije i bespomoćnosti u susretu sa majkom. Predlaganje klijentu da san izrazi neverbalno Ovo podrazumeva doživljavanje sna kroz telesno izražavanje, na primer, zauzimanjem različitih telesnih položaja, kretanjem po prostoriji ili puštanjem nekog glasa. Ovo takođe može značiti korišćenje plastelina ili crtanje slike koja predstavlja san. 180

Savetnik je predložio Džejku da uzme papir i bojice i da nacrta sliku sna, onda da se malo udalji i da sa distance pogleda sliku. Pozvao ga je da vidi koju poruku slika nosi. Šta je nedostajalo na slici ili šta bi voleo da doda? Kako zamišlja da se oseća osoba koja hoda duž plaže? Šta joj se možda desilo? Predlaganje klijentu da ponovo ispriča san iz perspektive svakog lika ili predmeta Ovo može omogućiti da se započne sa aspektom sna koji je od najvećeg interesa za klijenta, a zatim da se radi na delovima koji su udaljeniji ili teži. Dok klijent radi na različitim karakterima u snu, često će doći do spontanih saznanja, iznenadnih uvida ili identifikacija. Ovim se razjašnjava koja su značenja i simbolika prisutni, ali su izvan svesnosti. “Ja sam obala duž koje Džejk hoda. Ovde sam dugo vremena, protežem se miljama i vrlo malo ljudi je hodalo po meni. Hladno mi je i usamljena sam”. Dok je Džejk govorio kao ‘usamljena obala’, postajao je tužan i suze su mu se pojavile u očima kad je rekao “Ja se zaista osećam usamljeno ovih dana”. Ponekad će klijentima biti teško da se identifikuju sa zastrašujućim, agresivnim ili neprijatnim aspektima sna. U stvari, klijenti se često najteže identifikuju sa onim delovima kojih su se najviše odrekli. Biće im potreban blagi podsticaj da preuzmu te određene uloge. Ovo može biti posebno korisno, pošto većina tih projekcija sadrže ogromnu energiju i moć koje su bile vezane za otuđivanje i projektovanje.

Kreiranje dijaloga ili eksperimenta između likova ili predmeta u snu Džejk je bio podržan da odigra razgovor između sebe i njegove majke u snu.

181

Kako se eksperiment odvijao, postalo je jasno da Džejk (u snu) nije mogao ništa reći što bi pomoglo ili zadovoljilo njegovu majku, te je postajao sve više frustriran dok iznenada nije iskočio iz eksperimenta, okrenuo se ka savetniku i rekao “Ovo je kao moja prava majka. Uvek je očekivala da se brinem o njoj i njenim potrebama, mrzeo sam taj pritisak”. Kada su kasnije komentarisali ovo iskustvo, Džejk je rekao kako nikada do sada nije bio u kontaktu sa tako pravom ljutnjom zbog majčinih zahteva, koju je osećao još od detinjstva. Eksperimentisanje sa kreiranjem drugačijeg završetka sna Ovo je posebno korisno kod noćnih mora. Možete predložiti klijentu da zamisli kako je jači ili moćniji ili da dozove neku sliku ili osobu da ga podrži. Tada može ponovo proći kroz san (verovatno nekoliko puta) sa različitim završetkom. Džejk je zamislio svog oca kako hoda plažom ka njima. Kada je prišao zagrlio je Džejkovu majku, tešeći je i govoreći joj da će se on brinuti o oboma. Džejk je shvatio da je njegov otac bio taj koji je trebao pomoći njegovoj nesrećnoj majci i da je Džejk osećao taj teret krivice. Onda je počeo da shvata koliko je bio ljut na svog oca što ih je napustio pre toliko godina. Otkrivanje koju poruku san nosi o terapeutu ili o terapiji U ovom slučaju san može biti klijentova retrofleksija nečega što mu je teško da izrazi. Isadore From (citiran u Muller, 1996) je verovao da su svi snovi prevashodno komunikacija sa terapeutom o terapiji. Dok slušate san, razmišljajte koja je poruka za vas sadržana u njemu. Na primer, da li san govori o čuvanju, strahu ili izneverenosti ili o seksualnoj privlačnosti prema misterioznom strancu. Da li ovo za vas ima nekog odjeka o tome šta se dešavalo na poslednjoj seansi, na primer? Da li vam klijentov san pokušava reći nešto što ne može lako da se prizna ovde i sada? Terapeutova refleksija: Preslušao sam poslednju seansu sa Džejkom i pokušao sam se setiti da li me je video kao zahtevnu osobu. Setio sam se da sam pomenuo predstojeći odmor na koji idem i pitao sam se da li je on to video kao moju zahtevnost (za odmorom). Ili, da li se on osećao zahtevnim usled predstojeće separacije i napuštenim da se sam nosi sa naizgled preplavljujućim zahtevima u njegovom trenutnom životu?

182

Navedene tehnike su takođe pogodne za rad na fantazijama ili dnevnim sanjarenjima koje takođe mogu predstavljati želje, konflikte i nezavršene poslove koji su na ivici klijentove svesnosti. Imajte na umu da i vi možete imate osećaj šta to nedostaje ili šta je izbegnuto u snu (na primer, suprotna polarnost nekog osećanja, član porodice koji nedostaje).

Procena i upravljanje rizičnim situacijama Procena rizika Postoji mnogo situacija gde bi terapeut trebalo da očekuje potencijalni rizik ili opasnost bilo za sebe ili za klijenta. Ovo podrazumeva rizik od samoubistva, samo-povrjeđivanja ili mentalne bolesti ili kada postoji problem sa zavisničkim ponašanjem, poremećajem ishrane ili poremećajem ličnosti. Druge rizične situacije mogu uključivati decu ili kriminalno ponašanje. Elementi rizika mogu biti očigledni u početnoj proceni, ali mogu se pojaviti u toku terapije. U svakom slučaju, pre nego što prihvatite ili nastavite da radite sa takvim klijentima, morate proveriti da li imate dovoljno specijalističkog znanja i da li možete dobiti adekvatnu superviziju. Takođe će biti potrebno da budete jasni u pogledu vašeg sistema verovanja o pitanjima kao što su smrt ili odgovornost. Sugestija: Za trenutak razmotrite svoje stavove. Na primer, Da li verujete da osoba ima pravo da prekomerno konzumira alkohol ili drogu? Da odbija da jede do tačke smrti ili da aktivno pokušava da sebi oduzme život? Da li verujete da je mentalna bolest smisaona komunikacija ili hemijski disbalans ili oboje? Sa kojom vrstom kriminalnog ponašanja ne biste bili spremni da radite? Neprofesionalno je i potencijalno opasno raditi sa nekim čiji problemi izlaze van okvira vašeg iskustva ili kompetencije. Stoga će biti potrebno da odložite pristanak da radite sa klijentom dok situaciju ne raspravite na superviziji. Ako u toku terapije rizik postane prevelik, moraćete takođe razmisliti o upućivanju klijenta drugom stručnom licu. Uzimanje istorije rizika

183

U Poglavlju 1 opisali smo kako geštalt savetnik uzima istoriju klijenta, kao deo početne procene. Ovo ponekad može biti prilično kratko i fokusirano uglavnom na klijentove trenutne procese i načine bivanja u odnosu. Međutim, ponekad će se tokom uzimanja istorije pojaviti neke činjenice koje su značajne u pogledu rizika. Tada će savetnik morati uzeti detaljniju istoriju i dalje istraživati kako bi napravio tačnu procenu rizika i predvideo moguće opasnosti. Sledeća pitanja se mogu lako prilagoditi bilo kom posebnom poremećaju, na primer, poremećaju ishrane, zloupotrebi supstanci i problemu sa alkoholom. Kada se problem prvi put pojavio (na primer, suicidalne misli, samopovređivanje, zloupotreba droge, izbegavanje hrane ili prejedanje, misli o ludilu?)  Šta se još dešavalo u tom periodu vašeg života?  Kako su vaša porodica i prijatelji reagovali (ili kako zamišljate da bi reagovali?)  Koliko se često ovo dešavalo u vašem životu i kakav smisao vidite u tome?  Koliko dugo traje ovaj problem?  Koje ‘poruke’ postoje u vašoj porodici u vezi ovog ponašanja?  Kada je problem bio najintenzivniji u vašem životu?  Da li ste tražili ili dobili neku pomoć u tome?  Kada se poslednji put to desilo/ili kada je bilo najteže?  Kako ste se snalazili sa tim ili pokušali sebi pomoći? 

Naravno da ćete pokušati dobiti odgovore spontano u toku razgovora, u zavisnosti od određenog problema. Ako je klijent dovoljno samo-podržan, neće mu biti neugodno da odgovari na ova pitanja na jednoj seansi. Možda ćete, međutim, morati sakupljati informacije i u toku nekoliko seansi. Važno je imati na umu da će klijent neizbežno biti osetljiv i ranljiv u vezi ovih tema. Ponekad će se terapeut uzdržavati usled nelagode ili straha da ne izazove dalje povređivanje klijenta dok se raspituje o detaljima određenih tema – na primer, o suicidalnim mislima, halucinacijama ili zlostavljanju. Ipak, mnogi klijenti će osetiti olakšanje što mogu podeliti svoju priču sa nekim koga nije strah da pita (ili da čuje) o uznemiravajućoj materiji. Zaista, slušanje sa poštovanjem, otvorenost i prihvatanje mogu sami po sebi započeti sličan proces u klijentu prema samom sebi. Kada identifikujete posebne oblasti, onda možete potražiti određenu literaturu, informacije i možda specijalizovanog supervizora. Ovim ćete izbeći da ‘ponovo izumite točak’ i sebi obezbediti više podrške za terapijskoi odnos. Na primer, postoji mnogo veoma korisnih deskriptivnih i prediktivnih informacija o rizicima

184

različitih vrsta mentalnih bolesti, kada je najverovatnije da će se suicidalne misli ostvariti ili koje su opasnosti različitih vrsta droga, da navedemo samo tri oblasti. Upravljanje suicidalnim rizikom Bavljenje uspešno ovom temom mora postati vaš najviši prioritet, kad je situacija akutna, a rizik najveći. Sve pretnje samoubistvom morati shvatiti ozbiljno, čak iako posumnjate da vas klijent manipuliše, jer u suprotnom možete izazvati eskaliranje ponašanja. Postoji vrlo malo ljudi koji su jasno i racionalno odlučili da se ubiju (na primer, kada pate od neizlečive fizičke bolesti). Većina suicidalnih pretnji nastaje iz jednog konfuznog, konfliktnog stanja uma i mogu se shvatiti kao neka vrsta komunikacije (često ljutnje prema drugoj osobi) koja se ne može otvoreno ispoljiti i retroflektuje se. Ova ideja vam ponekad može pomoći da vidite da osoba pravi pokret ka životu (iako na izopačen način), a ne pokret ka smrti. Uobičajeno je da se pogrešno misli kako postavljanje pitanja o suicidalnim namerama može da isprovocira samoubistvo. Ovo nije potvrđeno istraživanjem. U stvari, razgovor o mogućnosti samoubistva na otvoren, poštujući način može osobi pružiti osećaj olakšanja i podrške. Važno je da ne reagujete sa strahom, anksioznošću ili neodobravanjem kada vaš klijent aludira na tu temu. Prvo morate da odlučite da li je potrebno preduzeti neku neposrednu aktivnost kako bi se sprečio gubitak života, a onda ćete morati napraviti jasnu i detaljnu procenu stepena rizika, pre nego što isplanirate bilo kakvu strategiju. Sledeća pitanja su dodatak prethodno pomenutim u ovom poglavlju, a cilj im je da vam pomognu da donesete jasniju odluku. Da li je klijent ikada pokušao da sebe povredi u prošlosti, ako da, kada je to bilo i šta se dogodilo?  Koji su faktori prethodili toj epizodi (na primer, odbačenost od strane ljubavnika), da li postoje u sadašnjosti ili su neizbežni u budućnosti? Možete postaviti pitajne “Ako se to (isti provocirajući faktor) desi sada, šta biste uradili?”  Šta ga je tada sprečilo da umre? Da li je to bila intervencija neke druge osobe, ako da, ko je to bio?  Da li je imao neki plan kako da se ubije? Da li je odlučio kako će to zapravo uraditi?  Istražite na koga utiče klijentovo trenutno stanje uma i ko bi bio pogođen njegovom smrću (i na koji način). Ko bi iz društvenog kruga, po njegovom mišljenju, bio najviše uznemiren? Imajte na umu da preteće suicidalno ponašanje može biti deo sistemskog pitanja u klijentovoj porodici ili društvenoj mreži. 

185

Uopšteno govoreći, suicidalni rizik je nešto veći kada je osoba napravila detaljan plan. Stoga, ma koliko to bilo neprijatno, od suštinskog značaja je postavljati specifična pitanja kao što su “Da li si razmišljao o tome kako bi se zapravo ubio? Koje tablete bi koristio? Gde bi ih kupio? Kada i gde bi ih uzeo?” Specifični detalji su više zabrinjavajući nego nejasne namere. Dokaz o detaljnom planu trebalo bi shvatiti kao ozbiljan rizik. U situacijama neposredne opasnosti možda ćete morati kontaktirati člana porodice, lekara ili dežurnog socijalnog radnika. (Za više detalja pogledati sledeći odeljak) U manje neposrednim, ali još uvek situacijama visokog rizika, možda će biti potrebno da klijenta viđate češće ili da ponuditi kratki telefonski kontakt kako biste mu omogućili podržavajuće okruženje. Neki terapeuti preporučuju ugovor sa klijentom o nepovređivanju. Ova ideja je pomalo kontraverzna u geštaltu, ali može imati neke pozitivne prednosti (interesantnu debatu pogledati u Mothersole, 1997). Jedan takav ugovor bi mogao biti da tražimo od klijenta da pristane na to da ne pokušava da se ubije pre vaše sledeće seanse ili u ekstremnim slučajevima da vas pozove kada namerava da se ubije. Dogovor bi mogao biti nešto što podržava život, nešto čime klijentu nudite ugovor da ćete naći načina da mu omogućite da preživi, a da ne mora da pokušava da se ubije. Klijent bi takav ugovor mogao videti kao nešto što ga obuhvata i podržava – kao dokaz vaše posvećenosti njegovom životu, a ne kao pokušaj zabrane ili nametanja vaše volje. Čak iako verujete da klijent ima pravo da izabere život ili smrt, mi smatramo da svaki geštalt terapeut ima obavezu da pokuša da sačuva život (videti naredno poglavlje o etici). Ovo može podrazumevati da privremeno promenite svoj terapijski pristup kako biste upravljali krizom. U ovim situacijama često je neophodan podržavajući, obuhvatajući rad sa jakim granicama. Ne pokušavajte rad sa katarzom, praznom stolicom ili konfrontacijom ukoliko niste potpuno sigurni u klijentovu sposobnost da se nosi sa tim. Povremeno, uprkos svim vašim pokušajima, klijent još uvek može odlučiti da se ubije. Pošto je ovo veoma bolno, umesto da krivite sebe, tada je vreme da potražite podršku i da sebe podsećate da na kraju krajeva mi nemamo, a ne bi ni trebalo da imamo kontrolu nad odlukama naših klijenata. Upravljanje akutnim psihotičnim epizodama Malo je verovatno, ali je moguće, ma koliko bili pažljivi u vašoj proceni ili u bavljenju savetovanjem, da se možete naći u situaciji u kojoj klijent u seansi doživljava psihotičnu ili disocijativnu epizodu. Vaša neposredna briga je da

186

procenite stepen rizika (i za klijenta i za vas) i da pokušate da kontrolišete situaciju. Prvi zadatak bi bio da pokušate da ga vratite vama u ovde i sada. Važno je zapamtiti da je ozbiljno poremećen klijent obično nesposoban da procesira ili integriše stimuluse, kako unutrašnje tako i spoljašnje. On se oseća fragmentirano i preplavljeno: Ako radite u agenciji, potrudite se da je osoba na tihom mestu ili ga odvedite na jedno takvo mesto.  Na direktan način, proverite njegov nivo orijentacije u sadašnjosti. Da li zna ko je on? Koji je datum? Gde je i zašto je tu?  Privremeno preuzmite kontrolu nad situacijom. Obično, geštaltisti pretpostavljaju da klijent ima potpunu autonomiju i samo-odgovornost. Međutim, u ovakvim okolnostima, kao u bilo kojoj kriznoj intervenciji, nemojte to pretpostavljati. Budite spremni da situaciju preuzmete u svoje ruke i u svakom slučaju, donosite odluke u skladu sa vašom najboljom procenom.  Pričajte umirujućim, sigurnim glasom i pokušajte da normalizujete situaciju. Na primer, “Mislim da se osećaš veoma uznemireno i želim da ti pomognem da se smiriš”. Ako on želi da razgovara o svom iskustvu, ohrabrite ga da priča o činjenicama (kako bi umirio jake emocije).  Ako je klijent tih i ako tišina počinje da biva napeta i ugrožavajuća, mirno razgovarajte o ‘normalnim stvarima’. Na primer, o vremenu (ako ste u Engleskoj!), njegovim planovima za vikend, vestima u novinama, itd.  Potrudite se da vaša telesna poza bude otvorena i prijateljska i da ostanete dovoljno daleko od klijenta kako se ne bi osetio preplavljeno ili ugroženo. Svako ima drugačije granice i to ćete morati prosuditi na osnovu same osobe.  Koristite kratke rečenice. Na primer, “Nadam se da se osećaš bolje. Izgledaš smirenije”. Ne postavljajte pitanja kao da je pod istragom.  Ne koristite fizički kontakt ukoliko nije absolutno neophodno. 

Postoje dva moguća ishoda. Prvi je da se klijent vrati u relativno normalno funkcionisanje i da zaključite da je siguran i da može da ode. Pitajte kako će da stigne kući i uverite se da ste zadovoljni njegovim odgovorom. Možda biste takođe mogli da mu pozovete taksi.  Pitajte ga da li želi da pozovete nekog njegovog prijatelja ili rođaka da dođe po njega ili da ga sačeka kod kuće.  Važno je da vam klijent kaže kako namerava da provede ostatak dana. Sposobnost da zamisli normalne aktivnosti nakon krize je znak samo-podrške. 

187

Klijenti koji su u krizi često čak ne mogu zamisliti svoj život duže od jednog sata unapred.  Trebalo bi da proverite kakvu će podršku klijent imati tokom sledećih nekoliko dana. Ovo može podrazumevati da vas kontaktira kada dođe kući ili sutradan ili da dođe kod vas na dodatnu seansu. Ako ne verujete da je vaš klijent bezbedan da bi išao kući kao obično, postoji niz opcija: Dozvolite mu da ostane u sobi za savetovanje još neko vreme (ako vam sledeći klijent uskoro dolazi, usporite njegov dolazak, nudeći mu kratko objašnjenje i zamolite ga da se vrati kasnije ili da sačeka u drugoj sobi). Tada možete ponoviti neke od gore pomenutih intervencija. Donesite mu nešto za piće i ako se to čini prikladnim, ostavite ga samog da se malo odmori. Vi to vreme možete iskoristiti da pozovete supervizora ili kolegu za podršku.  Možete tražiti klijentovu dozvolu da pozovete njegovog lekara ili nekoga od rodbine.  Možete takođe odlučiti da tražite od klijenta da ode pravo kod lekara. U idealnoj situaciji, klijent će se složiti sa tim.  Ipak, u zavisnosti od toga koliko ste zabrinuti zbog situacije, možda ćete morati insistirati da ode kod lekara ili ćete mu telefonirati bez klijentove dozvole. Ako je klijent psihotičan i poremećen, nikada ne pokušavajte sami da ga vozite doktoru ili u bolnicu. Nemoguće je voziti i istovremeno smirivati poremećenu osobu. Uvek pozovite taksi, čak iako se to čini nepotrebnim.  Ako ova opcija nije moguća, trebalo bi da pozovete nadležnog socijalnog radnika koji je na dužnosti u lokalnom socijalnom centru ili lokalnom timu za mentalno zdravlje (svaki region - i zapravo svaka zemlja - trebalo bi da ima osobu za kontakt i proceduru za takve hitne slučajeve. Savetnici bi trebalo da se upoznaju sa tim procedurama pre nego što dođe do krize).  U krajnjoj instanci, ukoliko smatrate da je osoba ozbiljna pretnja za sebe, vas ili nekog drugog možete pozvati policiju. 

Ovo nas dovodi u domen prekida poverljivosti i poricanja klijentove samoodgovornosti. U uobičajenim okolnostima, za geštalt savetnika visok prioritet imaju klijentova autonomija, samo-odgovornost i individualni izbor. Međutim, u interesu bezbednosti možda ćete morati modifikovati svoj klinički kodeks tako što će vam etika bezbednosti biti iznad svega drugog. Na primer, postoji nekoliko vrsta mentalnih oboljenja koje karakteriše nedostatak spoznaje, te stoga i 188

nedostatak mogućnosti da se napravi odgovoran izbor. Ovo takođe važi i za neke situacije ekstremnog stresa i traume. Kao još jednu napomenu želimo reći da je u potpunosti moguće dobro raditi sa klijentima sa psihotičnim ili fragilnim self-procesima (uz odgovarajući trening i superviziju), tako što se na određen način prilagođava ritam, samo-podrška, nivo konfrontacije i kontakta. Stratford i Brallier (1979) opisuju ovu vrstu rada gde se koristi ‘lepak’, a ne ‘razređivač’ koji se koristi sa neurotičnim klijentima. Ovo podrazumeva pomoći osobi da sagradi strukturu koja će je obuhvatati, umesto da je razgradi.

14 – Šire polje

189

Savetovanje u multikulturalnom društvu Razlike i raznovrsnost su neizbežni u svim vrstama savetovanjima. Pored razlika u stavu i karakteru, postoje razlike u rasi, kulturi, nacionalnosti, polu, godinama, sposobnostima, seksualnosti, klasi ili maternjem jeziku. Ovde ćemo se prvenstveno fokusirati na teme koje se tiču rase i kulture, ali se nadamo da će ideje koje iznesemo moći da se prenesu i na druge vrste različitosti. Kako sve više postajemo multikulturalno društvo, različitost u rasi i kulturi između klijenta i savetnika je sve više moguća. Rezultati istraživanja (Beutler et al., 1986) ukazuju na to da do najuspešnijeg terapijskog odnosa dolazi kada su obe strane slične po poreklu, a različite po stavovima. Izgleda da će klijent pre prihvatiti da preispita svoj referentni sistem ukoliko oseća da ga razume savetnik koji potiče iz iste kulture; lakše će poverovati ponuđenom stanovištu. Stoga, mnogi klijenti traže savetnike koji su iste rase ili kulture kao i oni sami. Oni su podstaknuti da rade sa nekim za koga veruju da će istinski razumeti njihovo iskustvo i ko im može biti uzor, a ne samo terapeut. Nema sumnje da je ovo ponekad izuzetno važno. Mi, međutim, verujemo da ovakvi rezultati istraživanja delimično mogu biti posledica činjenice da uzbudljiv izazov multikulturalnog savetovanja nije bio tema koja je potpuno obrađena ili inkorporisana u terapiju. Zajednička kultura savetnika i klijenta takođe može dovesti do obostranog zamagljivanja perspektive, čime se obe osobe lišavaju uznemiravajućeg, ali i vrednog iskustva učenja o različitim načinima bivanja i viđenja sveta. Kada priznamo da, čak i nakon nekoliko godina sopstvene lične terapije, još uvek ograničavamo svoje mišljenje i percepcije svojim kulturnim poreklom, onda to može biti poražavajuće, ali i uzbudljivo iskustvo. Međutim, multikulturalno savetovanje takođe ukazuje na neke teške, a ponekad i mučne teme. Da bi postao etičan praktičar, terapeut mora biti svestan sledećih važnih elemenata terapijskog odnosa. Rasni identitet Carter (1997) kaže, „dok dete sazreva fizički, emotivno, intelektualno i psihički, to se odvija u kontekstu rasnih pravila i normi…. Rasni identitet je neodvojivi i integralni aspekt ličnosti“. Klijentova bazična uverenja o sebi i o drugima, njegova kreativna prilagođavanja i fiksirani geštalti, biće pod uticajem rasnih i kulturnih normi koje su svojstvene njegovom poreklu. Kako bi ovaj aspekt potpuno uzeli u obzir, veoma je važno, ne samo za klijenta, već i za savetnika, da istraže i prihvate svoj rasni identitet i njegove efekte na terapijski odnos. Takođe je važno priznati da su savetovanjem i psihoterapijom u dvadesetom veku uglavnom dominirali beli praktičari iz srednje klase. Ovo je značilo da su 190

vrednosti i običaji ugrađeni u njihovu teoriju i praksu – uključujući geštalt uglavnom belački i svojstveni srednjoj klasi. To znači da je neizbežno da postoje uverenja i predrasude kojih praktičari gotovo nisu ni svesni. Bez obzira da li je savetnik crnac ili belac (termin crnac ovde koristimo za sve ljude osim belih) ili neke etničke pripadnosti koja se razlikuje od one u kojoj živi, on će biti pod uticajem dinamike šireg polja, odnosno društva u kom živi. Istorijsko polje U pozadini i klijenta i savetnika nalazi se njihova rasna, nacionalna i kulturna istorija, njihovi uticaji i odnosi sa širim svetom uopšteno, kao i sa rasom, kulturom i nacionalnošću društva u kojem se savetovanje odvija. Sugestija: Kako biste sebe okarakterisali u kulturnom smislu (uključujući vašu rasu, nacionalnost i bilo koji drugi faktor koji vam je važan)? Na primer, možete reći ja sam muškarac, belac, iz radničke klase, Škot. Sada promislite o svim ostalim sub-kulturama koje su uticale na vas i omogućile da se formirate u osobu kakva ste sada. Na primer, kako biste svrstali svoje roditelje i njihove roditelje? Da li ste se kao dete preselili u drugi kraj – koji je imao drugačije kulturne vrednosti? Da li ste se kad ste bili dete ili mlada osoba priključili nekoj društvenoj ili političkoj grupi (hor, sportski klub, gorani, feministički pokret, komunistički pokret itd.)? Kako je vaš izbor profesije uticao na vašu 'kulturu'. U vezi svake od ovih kulturnih uticaja, setite se neke vrednosti ili običaja kojih se i dalje držite.

Društvena struktura Na klijenta i savetnika, osim istorije, utiče i tekuća struktura društva u kome žive, kao i dinamika polja između društvenih grupa kojima pripadaju savetnik i klijent. Ove dinamike će svakako biti prisutne i u terapiji. Sugestija: Razmislite o klijentu čije sa kultura vrlo razlikuje od vaše. (Ako nemate takvog klijenta, onda ga zamislite). Kojoj kulturnoj grupi vi pripadate? A kojoj pripada vaš kljient? Uopšte govoreći, u sadašnjem društvu, kako vaša zajednica tretira klijentovu i obrnuto? Kako to može da utiče na terapijski odnos?

191

Razlike u običajima i vrednostima Postoje i razlike u običajima, vrednostima, verovanjima i načinima življenja svakodnevnog života. Kako smo već rekli u Poglavlju 5, razlike u vrednostima i stavovima mogu imati porazne rezultate u oblasti mentalnog zdravlja. U krajnjem slučaju, to može navesti terapeuta (koji ima najviše moći u odnosu) da nameće, svesno ili nesvesno, svoje vrednosti klijentu. U ovom pogledu geštalt terapeuti stoje na jednoj čvrstoj poziciji, jer im fenomenološki metod istraživanja pomaže da izbegnu takvo nametanje vrednosti. Važno je, međutim, biti oprezan jer su mnoge vrednosti tako ukorenjene da su duboko nesvesne. Stoga je sigurnije i obzirnije svesno pozvati klijenta da vam iznese svoje vrednosti koje su mu bitne. Takođe je korisno već unapred znati nešto o kulturi i nacionalnim običajima vašeg klijenta, iako to nije uvek moguće (i može, u svakom slučaju, voditi u bezobzirnu generalizaciju). Ono što je važno jeste priznati razliku koja postoji između vas i pozvati klijenta da vam kaže sve što bi želeo da znate. Na taj način, on neće doživeti da se ta razlika ignoriše ili poriče ili da 'mora igrati po vašim pravilima' kako biste se brinuli o njemu. Mogli biste reći nešto poput: „Postoji nekoliko bitnih razlika između nas, zato što sam je Irkinja, belkinja, a vi ste Indijka. Ja ne znam puno o vašoj kulturi, ali me vrlo zanima da saznam više. Jasno je da je to bitno za naš zajednički rad i biće mi potrebno da mi kažete šta mislite i osećate u vezi naših razlika“.

Sugestija: Razmislite o vašim vrednostima u vezi novca, seksa, rada, emocija, ljubavi i pola. Koliko je od ovih vrednosti pripadalo vašim roditeljima i njihovim roditeljima? Da li su one takođe bile podržavane u vašoj školi ili zajednici?

Sugestija: Razmislite o kulturi, nacionalnosti ili zajednici o kojoj imate neka negativna osećanja ili verovanja. Izrazite rečima svoju odbojnost. Da li su vaša negativna osećanja zasnovana na čvrstim dokazima? Ako je tako, da li su ona razultat običaja ili navike koja vam se ne sviđa? Ako je tako, zašto vam se to ne sviđa (to jest, da li je to suprotno od vrednosti koja vam je bitna ili zato što je jednostavno različito, neobično i neprijatno)? Da li je to negativno osećanje ili 192

verovanje svojstveno vašoj zajednici, društvu ili naciji? Da li to ima istorijske korene?

Razlike u terapijskoj sobi Svi ovi uticaji – istorijski, strukturalni i 'kulturalni ovde i sada' - biće prisutni i u terapijskoj sobi. Biće manifestovani u našem neverbalnom i verbalnom jeziku, našem izboru reči, našim vrednostima i uverenjima o životu, kao i u transfernom i kontratransfernom odnosu između nas. Ako ste odgajani u Britaniji, imaćete internalizovane neke rasističke stavove. Ovi stavovi mogu biti duboko u nesvesnom, ali nije moguće odrastati u kulturi sa takvom kolonijalnom istorijom i kontinuiranim aspiracijama za svetskom moći, a da se ne internalizuje neki osećaj o superiornosti belih Britanca. Ovo je istina bez obzira da li ste crnac ili belac, iako će naravno, uticaj ovoga biti veoma različit. Ako ste belac, osećaj o beloj 'ispravnosti' biće duboko usađen u vašu svest o sebi; biti neko 'drugi' znači biti 'manji'. Ako ste crnac, gotovo je sigurno da ćete imati internalizovan osećaj opresije i bepomoćnosti; neki osećaj da je 'drugi' moćniji ili da nekako ima više prava. Ovo je značajan uslov polja u terapijskoj sobi. Ovo je posebno važno ako je savetnik belac, a klijent crnac. Terapijski odnos već ima ugrađen potencijal za različitost moći, a to pospešuje institucionalizovan rasizam. Primer: Džezirin terapeut je postao obeshrabren pošto je ona uvek iznova njegove komentare doživljavala kao zaštitničke. Ona se borila sa odlukom da li da napusti svog mladića (belca) i da se povinuje zahtevima njene stroge muslimanske porodice. Terapeut se ponosio svojim trudom da razume važne kulturne implikacije i prema svojoj klijentkinji je gajio samo simpatiju i pružao podršku. Međutim, Džezirin kriticizam ga je na kraju počeo uznemiravati. Shvatio je da je njenu reakciju definisao kao transfer (i njenog dominantnog oca i neizbežnog kulturnog stereotipa belog muškarca). Na superviziji, bio je naveden da pokuša da otkrije kako je on doprineo ovoj situaciji. Supervizor je od njega zatražio da preispita svoja osećanja i misli o dilemi njegove klijentkinje. Shvatio je da je zapostavio svoju želju da osnaži Džeziru u korist poštovanja njenih kulturnih vrednosti. Na jedan suptilan način on je umanjivao veličinu problema, očekujući od nje da donese 'ili/ili' odluku. Na sledećoj seansi, terapeut je predložio da neko vreme posvete 193

posmatranju svog odnosa, tako da može da razume kako je on patronizirao Džeziru. Za nju je to bilo veliko olakšanje i zajedno su razgovarali o mnogo sitnih postupaka na koje se terapeut 'radeći pravu stvar' nametao u njihovom odnosu. Nejednakost i rasni identitet mogu i dalje biti važan fokus čak iako su klijent i terapeut iste rase. Druge razlike u terapijskoj sobi U svakom susretu dve osobe, podrazumeva se postojanje mnogih razlika i svaka od njih je potencijalno relevantna u terapiji. Međutim, postoje neke razlike koje u sobi za savetovanje imaju sličnu dinamiku kao što je rasna različitost. Ovo je slučaj kada je jedna osoba pripadnik grupe koja je meta opresije, neprihvatanja ili diskriminacije (namerne ili slučajne). Ovde spadaju razlike u polu, fizičkoj sposobnosti, seksualnosti, godištu, religiji, klasi, obrazovanju ili inteligenciji. Na ovo treba ozbiljno obratiti pažnju kao na razlike u kulturi. Obe strane, uključujući i onu koja je deo 'grupe na nišanu' (Batts, 2000), moraju da razjasne značenje koja ta pitanja imaju za njih, istražujući kako je to biti 'na nišanu' i 'nišaniti' – i prednosti i nedostatke te dve pozicije. Ako savetnik još nije u stanju da prevaziđe predrasude, recimo, o ženama, homoseksualnosti ili invaliditetu, onda on ne bi trebalo da radi sa klijentom koji pripada nekoj od tih grupa, pošto će rizikovati da porekne klijentov identitet ili da osnaži sopstveno negativno uverenje o njemu. Sugestija: (prema Batts-u, 2000) Razmislite o situaciji kad ste bili deo 'grupe na nišanu' i kada ste doživeli da ste tretirani kao 'manje vredni'. (Ako ste belac, muškarac, heteroseksualac, govorite engleski, iz srednje klase, fizički sposobni i dobro obrazovani, možete izabrati iskustvo deteta, koje na žalost često oseća da je 'na nišanu'). Kakav je to bio osećaj i šta ste mislili o sebi, drugima i svetu? A sada razmislite o prednostima bivanja u toj grupi.

Zaključak Kako bi uspešno i dobro radio sa pitanjima rase, kulture i razlika, savetnik prvo mora pogledati uticaje polja svog sopstvenog kulturnog nasleđa, uključujući i svoj rasizam. Ovo može biti, kao što smo i ranije rekli, stimulativni proces koji nas otvara. Radeći ovo ljudi često shvataju i po prvi put cene multikulturalnu složenost

194

svog porekla. Priznavanje predrasuda, iako to može biti neugodno, čini važan deo ovoga, ali savetnik ne sme da se parališe tim otkrićem. Na primer, odgovarajući osećaj stida i kulturne nelagode trebalo bi ublažiti sa jednako odgovarajućim ponosom zbog svake kulturne vrednosti i postignuća koji su bitni za vas. Savetnik belac ne bi trebalo da svog klijenta opterećuje svojim poniznim izvinjenjima, tražeći od njega oproštaj. Naprotiv, beli praktičar bi ponekad trebalo biti spreman da bude predstavnik opresivnoog društva i da prihvati ljutnju koja ide uz to ulogu. Ponekad za klijenta može biti isceljujuće iskustvo da bude u mogućnosti da pokrene ova bitna pitanja sa savetnikom koji ima poštovanja i interesovanja i koji može priznati istinu svog doprinosa ovom transferu, kao bilo kom drugom. Sebe bi obmanjivali i bili bi nerealni da očekujemo da svi mi možemo, jednim činom volje, izbrisati sve predrasude i pretpostavke koje su u nama duboko ukorenjene još od detinjstva. Ono što od sebe treba da zahtevamo jesu namera i dobra volja da postanemo svesni njih, da ih istražimo i preispitamo. Sugestija: Razmislite koji pogled na svet ima vaša kultura/društvo u odnosu na sledeće dimenzije: Kompeticija naspram kooperacije Emocionalna zatvorenost naspram emocionalne otvorenosti Traženje podrške naspram samo-dovoljnosti Direktnost naspram indirektnosti verbalnog izražavanja Individualnost naspram međuzavisnosti Mišljenje naspram osećanja/intuicije Vreme: časovnik naspram događaja naspram životnog ciklusa Materijalno naspram duhovnog Kako ovi stavovi utiču na vaš terapijski rad? Kako se oni odražavaju u geštalt teoriji i praksi? (Za detalje videti Brown & Landrum-Brown, 1995)

Moralne dileme Čovek ne teži da bude dobar, dobro je ono čemu je ljudski težiti. (Perls et al., 1989/1951/: 335)

195

Geštaltisti obično pokušavaju da ostave po strani svoje sopstvene vrednosti i moral, u korist detaljnog istraživanja fenomenologije klijenta. Stoga se geštalt u izvesnom smislu, protivi terapijskoj evaluaciji morala ili prosuđivanju klijentovog ponašanja. Model organizmičke samo-regulacije, koji su opisali Perls et al. (1989; 1951), predlaže da zdravo funkcioniranje treba da bude spontani proces formiranja figure i njenog završavanja. U ovome, postoji malo ili nimalo interesa za sadržaj ili uticaj takvog ponašanja na druge ljude i ne diskutuje se o etici i moralu. Smatramo da je ovo dovelo do mnogih slučajeva nasilnih terapijiskih odnosa i predstavlja značajan etički problem u geštaltu. Za razliku od toga, mi verujemo da je moguće izdvojiti određene vrednosne implikacije iz procesnog modela zdravlja, kao i opise nezdravog i neurotičnog ponašanja. Na primer, većina geštalt literature očigledno daje prednost levoj strani sledećih polarnosti: Autonomija Život Kohezija Integritet Zajednica Iskrenost Radost Istina

naspram naspram naspram naspram naspram naspram naspram naspram

Zavisnost Smrt Fragmentacija Nasumičnost Izolacija Manipulacija Očaj Obmana

Ova lista se može proširiti da bi se pokazalo da u geštalt teoriji postoji implicitna vrednosna osnova koju podržava geštalt etički kod (iako je sastavljanje detaljnog kodeksa ovih 'prvih principa' van domena ove knjiga). U praksi u geštalt zajednici postoji veoma dobar opšti dogovor oko neophodnog sadržaja tog etičkog kodeksa i mi smatramo da je to zbog neizrečenih ali implicitnih vrednosti u geštalt teoriji zdravog funkcionisanja.

Sugestija: Na trenutak razmislite o osnovama vašeg sopstvenog morala. Da li je vaš moralni kod isti kao i vaših roditelja ili staratelja? Šta se promenilo od kad ste otišli iz primarne porodice? Na koji način odlučujete šta je ispravno a šta pogrešno – na primer, da li na osnovu religijskih ili pravnih principa? Kako 196

odlučujete kada da budete pošteni ili kada je pogrešno ukrasti; da li su ovo za vas apsolutne vrednosti ili su uvek relativne u zavisnosti od određene situacije?

Elton Wilson (1993b, lična komunikacija) koja je svojim idejama uticala na nas, naglašava da ono što ponekad neki terapeut opisuje kao etičke dileme često uopšte nisu dileme. To su, zapravo, situacije u kojima terapeut nerado (što je razumljivo) preispituje neprikladno ponašnje, na primer, kolege, zato što je to teško učiniti. Tu ne postoji dilema – ispravan tok akcije je jasan – ali se toga plašimo. Prava dilema se javlja kada se uopšte ne zna kojim putem ići. Elton Wilson je odredila niz parametara, koji se mogu koristiti za ocenu i prosuđivanje etičkog razmatranja neke situacije. Mi smo proširili njen rad i sastavili sledeću tabelu. Prava etička dilema se javlja kada postoji konflikt između dva ili više kriterijuma. Na primer, aktivnost može biti 'ispravna' (u moralnom smislu), ali 'ilegalna' u slučaju zadržavanja beleški slučaja koje bi mogle oštetiti klijenta ukoliko ih sud zahteva. Ili dilema se može pojaviti u vezi neke aktivnosti koja 'podržava autonomiju', ali je 'nebezbedna' kada klijent insistira na svom pravu da učini neki čin nasilja nad drugom osobom. __________________________________________________________________ Polarnosti za analizu dilema i posledica Ispravno (u smislu morala, etike ili ugovora) ili Pogrešno Legalno ili Ilegalno  Bezbedno ili Nebezbedno o štiti život i zdravlje o štiti terapeuta o štiti klijenta o štiti građane  Pravedno (prirodna pravda ili ispravnost) ili Nepravedno  Pošteno ili Nepošteno  Saosećajno ili Okrutno  Podržava autonomiju ili Smanjuje autonomiju  Podržava terapiju ili Šteti terapiji _______________________________________________________________  

197

Sugestija: Vrlo je korisno razmisliti o nekim etičkim pitanjima pre nego što se pojave i nudimo vam za razmatranje nekoliko zanimljivih primera. 1. Jedna klijentkinja vam govori da je njena prijateljica na terapiji kod vašeg

kolege i da je sa njim imala seksualne odnose. Ona kaže da je njena prijateljica zadovoljna takvom situacijom i vaša klijentkinja odbija da vam da dozvolu da prekršite poverljivost toga što vam je rekla. 2. Novi klijent vam priznaje da je krio ozbiljnu mentalnu bolest iz straha da će biti odbijen da pohađa savetodavni kurs na kome je sada. On se priprema da počne da radi sa klijentima, pošto je to jedan od zahteva kursa. 3. Imućna klijentkinja, koji umire od raka, obaveštava vas da vas je stavila u svoj testament kako bi vam se zahvalila za sve dobro što ste učinili za nju. 4. Klijent vam govori da je HIV pozitivan i da često ima nebezbedan seks. On ne vidi ništa loše u ovome i odbija da preuzme mere opreza. Svi ovi primeri ilustruju složene konflikte vrednosti koji su inherentni etičkim dilemama. Na primer, prava klijenta naspram prava drugih osoba; obaveza poverljivosti naspram pravnih obaveza; poštovanje klijentovih želja ovde-i-sada naspram klijentove potrebe za samo-zaštitom od potencijalne eksploatacije. Nijedna od ovih situacija nema 'tačan odgovor'. Kada se terapeuti suočavaju sa takvim dilemama, potrebno je da pažljivo promisle o tim pitanjima i da pokušaju da pronađu najbolji put. Smatramo da sledeća lista može dati okvir i proceduru, koje će vam pomoći da pokrijete sva bitna pitanja __________________________________________________________________ Prorada etičke dileme 1. Sumirajte dilemu 2. Identifikujte etička pitanja 3. Pronađite koji se delovi vašeg etičkog kodeksa odnose na to 4. Pronađite vrednosti koje su u konfliktu 5. Proverite sva pravna ograničenja 6. Rasvetlite SVE mogućnosti 7. Procenite posledice mogućih odluka koje biste doneli 8. Izaberite odluku koja će imati najmanje štetnih posledica ili najbolji ishod 9. Planirajte kako ćete se podržate da živite sa tom odlukom 10. Preuzmite odgovarajuće akcije

198

Imajte na umu da obično ne postoji ishod koji je bez nekih neprijatnosti. Vi uvek tražite najbolji kompromis u teškoj situaciji. U toku ovog procesa, poželećete da se konsultujete sa svojim supervizorom i kolegama koji su iskusni u tom području. Možda ćete takođe utvrditi da vaše osiguravajuće društvo ima besplatnu pravnu liniju za savete o bilo kakvim pravnim pitanjima.

Spiritualnost Da su vrata percepcije prozračna, čoveku bi se sve pojavilo onakvo kakvo je, beskrajno. (William Blake, Brak raja i pakla) Može vam se učiniti čudnim što smo deo o spiritualnosti uvrstili u knjigu posvećenoj savetovanju i psihoterapiji. Kao praktičari mi smo edukovani da radimo sa 'zemaljskim' pitanjima, a uglavnom nismo edukovani da se bavimo klijentovim duhovnim potrebama. Zapravo, bilo bi megalomanski da pretpostavimo da to možemo. Međutim, postoje tri bitna razloga zašto uključiti spiritualnost. Prvo, spiritualni putevi naših klijenata često su neodvojivo isprepletani sa njihovim ličnim životima – oni ometaju ili pomažu jedni drugima na bezbroj načina. Drugo, važno je da mi kao savetnici uočimo kada je klijentov problem ili potreba spiritualne prirode, a ne jedna oblast psihoterapije ili savetovanja. Svakako, tada će možda biti neophodno da klijentu preporučimo neku vrstu spiritualnog vođenja. Treće, istočnjačka duhovnost je igrala važnu ulogu u oblikovanju geštalt teorije i prakse još od njenog nastanka, i mnogi geštalt principi imaju mnogo zajedničkog sa spiritualnom praksom. Istočnjačka duhovna tradicija naglašava staloženost, prepuštanje i povezivanje sa višom realnošću (za razliku od zapadnjačkog naglaska na čvrstom mišljenju, dužnostima, stremljenju i individualnosti). Na primer, Zen Budizam naglašava življenje u sadašnjem trenutku (ovde i sada) i svesnost (biti holistički svestan toga što radimo). On takođe zastupa izbegavanje 'razmišljanja o' u korist jednostavne svesnosti (izgubite svoj um i vratite se čulima), usvajanje staloženosti (kreativne nezainteresovanosti) i iskustava satori ili malih prosvetljenja ('aha, vrhunskih ili Ja-Ti momenata). Tokom godina u geštalt svetu ovaj uticaj je jačao i slabio i uvek je bio druga polarnost harizmatične, individualističke, materijalističke note rane geštalt prakse. Nešto kasnije, uticaj dijaloške teorije ponovo je uneo pojačan transcendentalan i spiritualan značaj. Međutim, oni koji nemaju iskustva sa spiritualnom povezanošću verovatno će odbaciti sva takva iskustva smatrajući ih običnom poezijom ili psihološkim poremećajima. Ubeđeni ateista i osoba koja čezne za dubljom duhovnom vezom, imaju malo toga zajedničkog.

199

Sugestija: Šta je po vašem mišljenju najvažnija ljudska svrha? Sreća, politička sloboda, duhovna veza, pronaći životnog saputnika, biti kreativan ili uspešan? Koliko ste otvoreni za to da budete sa klijentom koji ima potpuno različiti pogled na svet od vašeg? Tokom početne procene bilo bi dobro da pitate klijenta o njegovoj spiritualnoj i religioznoj orijentaciji. To će vam omogućiti da steknete neku perspektivu o tome kako je to povezano sa razlogom njegovog dolaska na terapiju. Postoji mnogo kontroverzi i nerazumevanja u vezi spiritualnosti, a posebno o razlici između religije (sistem verovanja, vrednosti i rituala) i spiritualnosti (obično manje dogmatičan stav ispitivanja u odnosu na veću misteriju života). Koristan način da se započine dijalog o ovome jeste da pitate klijenta o nekim trenucima u njegovom životu kada je imao iskustvo spiritualnog značenja i koji je smisao našao u tome. Postoji mnogo razloga zbog kojih klijent odlazi terapeutu. Na kontinuumu oni sežu od problema koje žele rešiti (ili da im budu rešeni), preko srednje pozicije samo-spoznaje i ličnog rasta, pa sve do drugog kraja kontinuuma, na kome se nalazi želja za duhovnim ostvarenjem. Problemi ili simptomi..........Lični rast..........Spiritualno ostvarenje Naravno da sve ove tri potrebe mogu biti prisutne u isto vreme ili se klijent može kretati između ove tri pozicije kako terapija napreduje. Sposobnost savetnika da se spretno kreće duž ovog kontinuuma zavisiće od njegove zainteresovanosti i obrazovanja u oblasti spiritualnih pitanja. U nekim slučajevima je važno shvatiti da ste dosegli granicu svoje kompetencije i tada je potrebno da, za taj deo putovanja, klijenta uputite nekom duhovnom učitelju. Svesnost U najširem smislu, svesnost ima i uobičajeno i transcendentalno značenje. Ona podrazumeva potpuno življenje u trenutku, na sasvim ljudski način, ali i na način koji nadmašuje ono što je obično. Ovo je smisao koji implicira spiritualna svesnost ili buđenje u Zen Budizmu, ali je takođe sadržan i u Buberovom opisu trancendentalnog kvaliteta Ja-Ti kontakta. Ova iskustva se odlikuju time što su uzbudljiva, misteriozna i nekako izvan reči. Ljudi opisuju osećaj povezanosti i kontakta, pomeranje izvan uobičajenog, osećaj strahopoštovanja pred nečim većim i sveobuhvatnim. Ovo se takođe pokazuje u onim trenucima kada ono što 'radimo' ili ego gubi svoj smisao, a postajemo ponizni u odnosu na šire značenje. 200

...faza svesnosti izvan svesnosti o ovde i sada; svesnost retroflektovana u sebe, koja guta sebe i razlaže se u stanje svesnosti bez objekta... nedvojna svesnost, spoznaja 'temelja bivanja'. (Naranjo, 1981:9) Mnoge geštalt tehnike uzemljenja, pažnje i disanja, senzorne svesnosti, otvorenosti stavova vode stanju jednostavne svesnosti koja može preći u transcendentalnu svesnost. Zapravo mnoge spiritualne i meditativne prakse počinju upravo ovim vežbama samo-pripreme koje su prikazane u Poglavlju 1 (koje vas pripremaju za zadatak terapije). Vođena vizualizacija, meditacija, šamanski rituali, molitve, muzika, kontakt sa prirodom su samo neki primeri stvaranja mogućih uslova za spiritualno iskustvo. Nijedna od njih nije specifična za geštalt, ali neki geštalt savetnici koji su edukovani ili nadareni u ovim oblastima mogu ih na odgovarajući način inkorporisati u svoj rad, ako klijent traži ovu vrstu istraživanja. Sugestija: Osvrnite se na svoj život i pronađite kada ste doživeli snažno spiritualno značenje, osećaj neke više svrhe ili povezanosti. U kakvim se uslovima to dogodilo?

Važno je biti oprezan i zapamtiti da spiritualna kriza može podrazumevati izuzetna iskustva i slom ego granica koji dezorijentiše. Bez odgovarajuće podrške, duhovna kriza može postati psihijatrijski slučaj ili štetno označena kao takva. Na primer, duhovni očaj – tamna noć duše – može biti pogrešno označen kao depresija. Vantelesna iskustva, trans, vizije itd. su prihvaćeni i dobrodošli kao spiritualna iskustva u nekim zajednicama, a kod nekih drugih su tretirane kao psihoze. Ako terapeut nema mogućnost da posmatra iz spiritualne dimenzije, on će obično klijentovo spiritualno traganje videti kao nešto što treba promeniti, a ne proživeti. Stoga je uvek potrebno da znate da li postoji kontekst u okviru kulture ili sistema verovanja te osobe za ovakvu vrstu iskustva. Misterija i self Iskustvo duhovnosti je jedna od misterija, biti u vezi sa nečim ili u prisutnosti neke veće realnosti, kada se uobičajen osećaj selfa ne gubi, već transcendira. Kennedy (1994) je ovo istakao u vezi suštinske misterioznosti spiritualnog iskustva. Na isti način, vrhunska iskustva ili Ja – Ti momenti, obično imaju kvalitet transcendencije obične ličnosti kada se uobičajeni osećaj selfa ili identiteta čini neznatnim ili trenutno odsutnim. U trenutku punog kontakta dolazi do gubitka selfa koji

201

paradoksalno oseća vrhunac životnosti, uključenosti i uzbuđenja. Ovo iskustvo je bogato opisano u budističkoj literaturi (npr. Claxman, 1990) kao gubitak ega (u njihovoj terminologiji, iluzije ili lažne samo-percepcije) i neizbežna je karakteristika duhovnog prosvetljenja. U novije vrijeme, u geštalt literaturi postoji sve jači trend uvažavanja transcendentalne dimenzije geštalta. Ovo podrazumeva proces sazrevanja Jacobsove 'težnje za rastom' (1989), Buber-ov 'Ja-Ti momenat' (1958), Clarkson-ove transpersonalne elemente, 'dušu u geštaltu' (1989), i Parlett-ov (1991) opis spiritualnog kvaliteta prisutnosti. Duhovne tradicije i geštalt terapija naglašavaju življenje u sadašnjosti sa svesnošću, i daju prednost iskustvu nad verovanjem ili dogmom. Oni traže otvorenost ka misteriji ili spontanosti samog života, i u ovom odnosu nalaze poseban nivo iskustva koji je očigledno drugačijeg kvaliteta. Savetnik i klijent tada treba da odluče o dubljem značenju koje daju ovom iskustvu.

202

15 - Kraj putovanja Osnovni problem ne samo terapije već i života jeste kako život učiniti mogućim za jedno biće čija je dominantna karakteristika svesnost o samom sebi kao jedinstvene jednike s jedne strane i o svojoj smrtnosti s druge strane. (Perls, 1970b:128) Kraj svakog terapijskog puta predstavlja značajnu separaciju i potencijalno pobuđuje sva naša uverenja ili strahove od izolacije, gubitka i smrti. Ovde se uvek javlja opasnost da će klijent i savetnik zajedno izbegavati ova pitanja i neće postići odgovarajući završetak. Međutim, ovde se takođe pojavljuje prilika da klijent dobrovoljno i prikladno završi, potpuno uvažavajući značaj tog događaja, doživljavajući iskustvo dobrog završetka. Neki ljudi smatraju da potpuno završavanje terapijskog putovanja može biti najznačajniji deo celog iskustva.

Obrasci završavanja Postoje različiti načini da ljudi izbegnu bol i anksioznost vazanih za gubitak ili kraj. Neki klijenti izbegavaju ovu teškoću ‘ranim odlaskom’. Oni se povlače – psihički, a ponekad i fizički kako se približava kraj. To su klijenti koji propuštaju poslednju seansu ili koji su prisutni, ali deluju neuključeno. Drugi klijenti ne mogu podneti da puste i naprotiv, pokušavaju da odlože kraj pronalaženjem novih nezavršenih poslova ili novih terapijskih tema. Nije neobično da se klijenti u poslednjoj fazi terapije ponovo vraćaju na početna pitanja. Oni se vraćaju na prethodni nivo funkcionisanja, stvarajući probleme slične onima na početku. Smatramo da to može biti način ‘isprobavanja’ starih strategija čime se proverava da li će one još uvek biti dostupne kada terapije ne bude. Međutim, to takođe može biti i način da ubede sebe i terapeuta da još uvek nisu spremni da odu. Posao terapeuta je ne samo da pomogne klijentu da ode na dobar način, već i da mu pomogne da što je moguće više sazna o sebi u ovom procesu. Svaki kraj, posebno onaj koji je značajan kao što je završavanje terapije, biće u skladu sa svim klijentovim prošlim iskustvima završavanja. On može doći u kontakt sa nazavršenim poslovima u vezi prethodnih neprežaljenih gubitaka. On se takođe može vratiti u obrasce automatskih odgovora koji su se razvili kao kreativna prilagođavanja za podnošenje prošlih završavanja i separacija. Terapeut će pomoći klijentu da postane svestan svih svojih iskustava u odnosu na ovo završavanje i da

203

bude budan za njegov značaj. To će biti prilika za razrešenje fiksiranih geštalta koji postoje u vezi završavanja i suočavanje sa neophodnim pitanjima tranzicije. Primer: Belana je bila na terapiji dve ipo godine. Jednog dana je došla na seansu i izjavila da joj je rad izuzetno puno pomogao i da je sada spremna da završi terapiju. Bilo je jasno da je nameravala da završi tog dana. Iskreno se iznenadila kada joj je savetnik rekao da će im biti potrebno malo više vremena da se pozdrave. Istražujući svoju pretpostavku da mogu jednostavno završiti bez dodatne buke, Belana se setila kako ju je njena majka ostavljala na železničkoj stanici svaki put kad se vozom vraćala u internat. Majka se s njom opraštala brzo i ne osvrnuvši se. Belana je shvatila da je to takođe bio njen način ponašanja prilikom separacija. Sećajući se svojih odlazaka u školu i opraštanja, postala je svesna kako je potiskivala svoje osećanje uznemirenosti. Odlučila je da ovog puta završi drugačije i dogovorila se sa terapeutom da to bude za pet nedelja, kada će oboje moći da kažu svoje zbogom. Sugestija: Odvojite pet minuta da razmislite o završavanju u sopstvenoj prošlosti. Razmotrite i značajne i nevažne završetke. Možete li uočiti neke obrasce u vašim odgovorima?

Priroda završavanja Kasnije ćemo u ovom poglavlju navesti zadatke koji se generalno odnose na većinu završavanja terapije. Ipak, važno je shvatiti da postoje mnogi različiti načini završavanja: planirani ili neplanirani, izabrani ili nametnuti. Svaki sa sobom nosi svoje specifične izazove i prilike.

Planirano završavanje Otvoreni ugovor Do završavanja dolazi prirodno uz obostranu saglasnost. Klijent često pokazuje jednu novu vrstu pouzdanja ili kompetencije u pogledu starih problema i održava određeni nivo samo-podrške i energije pred životnim izazovima. Sa ovom vrstom 204

ugovora klijentu se pruža prilika da potpuno svestan izabere završetak. Ovo se često dešava kada shvati da je sposoban da sam nastavi i da time može biti sam svoj terapeut. Ponekad je bitno da savetnik prihvati ono što je ‘dovoljno dobro’ i da ne očekuje da klijent poželi da završi sve teme koje je savetnik identifikovao. Vremenski ograničena terapija Sve češće se savetovanje i terapija odvijaju u kontekstima u kojima postoji vremensko ograničenje. Klijent ne bira kraj, već mu je on nametnut. Ovo kod njega može pokrenuti pitanja bespomoćnosti ili napuštanja. Korist ove vrste završavanja ogleda se u tome što se time ponavljaju mnogi životni događaji - veoma često nama se završavanja ‘događaju’, a ne biramo ih. Najočiglednija činjenica je da ćemo svi umreti (iako – verovatno ne na kratkoj terapiji – retko tačno znamo kada). Stoga se klijentu pruža prilika da prođe kroz završetak potpuno svestan – zapažajući svoju sklonost ka određenim odgovorima, uočavajući kako se oseća u odnosu na terapeuta i terapiju. Klijent će takođe morati da se suoči sa temom ‘Još nisam spreman’ ili ‘Nikad nije dovoljno’. Ovde se savetnik nalazi pred izazovom da prihvati šta se može, a šta ne može dostići u određenom vremenskom periodu. Bez obzira da li terapeut radi u agenciji koja nudi šest seansi ili u onoj koja nudi godinu dana, određena dinamika budućeg završetka se kreira čim je vremenski period određen. Ako se ugovorom obezbeđuje duži period, klijent i savetnik imaju dovoljno vremena da razviju jedan važan i značajan odnos. Ovo znači da će kraj odnosa (i terapijskog prostora) postati centralno pitanje. Tamo gde postoji ograničenje broja seansi terapeut bi trebalo da najavi završetak negde na polovini tretmana, kako se njegov značaj ne bi obezvredio. Sugestija: Razmislite da li se možete setiti svog prvog školskog dana. Možete li se setiti kako ste se osećali pre nego što ste krenuli? Da li vam je pružena pomoć da se pripremite za to? Često ljudi smatraju da ovo iskustvo separacije označava obrazac njihovog odgovora na buduće promene i prilagođavanja. (Ako nemate ta rana sećanja, umesto toga setite se svog prvog dana u srednjoj školi ili na psihoterapiji ili na savetodavnoj edukaciji). Kada ste idetifikovali svoje obrasce i stavove, razmislite kakve to posledice ima na vas kao terapeuta. Kom obrascu izbegavanja ste skloni? Šta je to što izbegavate?

205

Neočekivana završavanja Kada je terapeut primoran da završi Ponekad završavanje terapije može biti izazvano faktorima u terapeutovom životu. On se može razboleti, preseliti ili se iznenada penzionisati kako bi se brinuo o ostarelim ljubimcima. U ovom slučaju, ako klijent ima bilo kakve probleme u vezi sa napuštanjem (a ko od nas ih nema!), oni će se verovatno ponovo pokrenuti. Ponavljamo da je važno da terapeut pomogne klijentu da glasno izrazi svoja osećanja i misli. Sledeće smernice mogu biti korisne ukoliko budete morali da organizujete neočekivan i neželjen prekid: Obavestite o tome klijenta što je moguće ranije. Dozvolite klijentu da se naljuti na vas. Ovo može biti veoma važno kako bi se omogućilo da se pojave nezavršeni poslovi u vezi drugih završetaka. (Ako je razlog kriza u vašem sopstvenom životu, sasvim je prirodno da klijent bude zabrinut i tužan zbog vas. Čuvajte se toga da vas poštedi svoje ljutnje i razočarenja tako što će pokazivati previše razumevanja). • Dovoljno objasnite svoj lični razlog kako bi se klijent uverio da završetak nije odraz terapijskog rada. • Ako je to moguće ponudite mu da bira vreme završavanja. • Ponudite mu prostor u vašoj novoj praksi ako je imate, čak iako je to nepraktično za njega (ovo demonstrira vašu potencijalnu posvećenost). • Budite autentični u vezi vaših sopstvenih odgovora (videti Poglavlje 4 o samo-otkrivanju). • Ponudite da mu nađete novog terapeuta. • •

Kada klijent ‘nestane’ Ponekad se dešava da klijent neočekivano napusti terapiju jednostavno nedolazeći na seanse. Koji god da je klijentov razlog za to – bilo da je razočaran vašim veštinama ili anksiozan zbog terapije, on ima pravo da bira. Ova vrsta završetka obično se dešava na početku terapije kada je klijent ambivalentan u vezi svoje posvećenosti terapiji. Preporučujemo da ne telefonirate klijentu da ga pitate šta se desilo. To može izgledati kao da ga ‘proganjate’ u sopstvenoj kući i delovaće intruzivno. Obično je prikladno napisati kratko pismo i izraziti žaljenje što nije mogao doći, te ili potvrditi sledeći dolazak ili ga zamoliti da pozove i zakaže drugi termin. Ako klijent ne odgovori tada ostanite na tome ili napišite drugo pismo u kome izražavate svoju pretpostavku da on ne želi dalje nastaviti sa terapijom, te da

206

mu želite sve najbolje i da bi vam bilo drago da vam se jednog dana javi ukoliko se predomisli. Ako duže vremena viđate klijenta, onda će scenario biti donekle drugačiji. Bilo bi prikladnije da napišete duže pismo. Međutim, važno je da budete oprezni u vezi toga šta govorite van terapijske sobe. Čak iako imate dobru ideju zašto klijent ne dolazi, bilo bi kršenje granica ako biste u pismu tačno naveli sadržaj seanse (a da ne pominjemo da pismo može otvoriti neko drugi). Moguće je, na primer, da kažete kako mislite da je došlo do prekida u komunikaciji i da se nadate da će klijent doći i razgovarati sa vama o tome. Takođe je korisno imati na umu da klijentov ‘nestanak’ (naročito posle nekoliko seansi) može značiti da je on postigao ono zbog čega je došao i da se oseća bolje. Ako on nije iz sveta terapije, te mu stoga nije poznat ‘zakon dobrog završavanja’, onda može jednostavno osećati da mu savetovanje više ne treba (na isti način kao što se neće vratiti svom lekaru nakon uspešnog tretmana). U svakom slučaju, biće vam potrebno da pronađete najbolji način da završite zbog sebe i da prestanete da se ‘držite toga’, možda odlazeći na superviziju da proradite neki nezavršeni posao. Kada klijent želi da ode prerano Mi iskreno verujemo da klijent ima pravo izbora. Štaviše, on može lako biti u pravu. Možda oboje treba da verujete u njegov proces. Međutim, takođe je istina da vi imate pravo da se borite za ‘potencijalnog klijenta’ – da imate viziju o mogućnosti rasta koju vidite u njemu. Vaša posvećenost dijaloškom odnosu omogućava vam da preispitujete klijentovu želju, ukoliko mislite da on izbegava teškoće. Neki klijenti će naravno završiti ili će zapretiti završavanjem, kada su ljuti ili osećaju da ih ne razumete, ali ne mogu da to artikulišu. Počnite da razgovarate o tome šta ga je navelo da donese odluku. Neka od sledećih pitanja mogu biti korisna:  Šta se događalo u poslednje vreme u njegovom životu i terapiji?  Kakav smisao daje tome?  Ima li nešto u vezi vas ili terapije čime je nezadovoljan?  Kako on zna kada je pravo vreme da prekine odnos ili napusti situaciju?  Kako bi prepoznao da beži, da li je to ranije radio?  Takođe možete govoriti o sopstvenim polarnostima u vezi njegove odluke, „Jedan deo mene podržava vašu odluku da završite; imate pravo da birate. Drugi deo mene želi da se bori za vas da ostanete i nastavite svoj rad“. Gotovo je uvek arogantno, nepoštujuće, pa čak i neetično reći, ili implicirati, klijentu da on neće moći da funkcioniše dovoljno dobro ako je ‘sam’. Prikladno je

207

reći ovako nešto, „U redu je što odlaziš, ali sam svesna da je tvoja odluka bila iznenadna. Pitam se da li bi želela da to istražiš“.

Zadaci završavanja Shodno našem iskustvu, postoje zadaci (preuzeti od Worden-a, 1991) koji su zajednički za većinu terapijskih završavanja. Kako se završetak približava proces napuštanja podrazumeva ‘šaltovanje’ između zadataka.. Ako je rad bio dugoročan to može trajati nekoliko nedelja, pa čak i nekoliko meseci. Biće potrebno da se suočite sa sledećim temama na seansama pre završetka ukoliko vam se čini da ih klijent izbegava. Svesnost o završavanju Ovo može izgledati kao jedan očigledan zadatak, ali je izrazito važan. Moguće je da svi mi na razne načine poričemo postojanje završetka. Ponekad se dogovorimo sa klijentima da se mogu, ako osećaju potrebu, vratiti. Ovo može biti ispravna ponuda. Međutim, to takođe može biti izbegavanje. Teško je reći zbogom nekome sa kim smo bili u važnom i bliskom odnosu. Ipak, to našim klijentima uskraćuje priliku ne samo da završe ‘čisto’, već takođe i istinsko iskustvo finalne i važne faze terapije – otkrivanje da se dalje mogu snalaziti sami. Ako je određen datum završetka, to se obično mora ispoštovati bez obzira na pojavu novih simptoma. Klijent može biti pozvan da istraži šta ovi simptomi mogu značiti u odnosu na završavanje. Svesnost o značaju gubitka I savetnik i klijent treba da uzmu u obzir da je terapija bila višestruko važna u klijenovom životu: „Ovo je mesto gde sam dolazila svakog utorka u 15 sati u poslednje četiri godine.“  „Vi ste prva osoba kojoj sam ikad govorio o ludilu moje majke, to je bilo kao da sam vam rekao sve o sebi, a ne samo površne stvari “.  „Ovde sam mogla doći i govoriti o problemima koji su se pojavljivali u mom životu. Sada ću to morati činiti sama.“ 

Obostrano, možete iskazati jednostavno priznanje:  „Drag/a si mi. Nedostajaćeš mi.“

208

Primer: U početku je Belana bila iznenađena kada ju je savetnik pitao o prethodnim završecima u njenom životu. Da li su bili značajni i teški? Ona nije tako mislila. Savetnik je pažljivo izrazio svoju zbunjenost, “Nijedan, uopšte? A šta je sa tvojim brakom?“ Belana je s razumevanjem odmahnula glavom i rekla “To je bilo pravo olakšanje – sve je bilo grozno.” „A šta je bilo kad si napustila svoj dom i zemlju?“ Ponovno poricanje: „Oh, tamo je bilo loše. Bila sam sretna da ‘pobegnem’ odatle”. Kad god je savetnik naveo neki od ne baš zanemarljivog broja završetaka koje je Belana doživela, ona je to odbacila. Izgubljene osobe ili situacije nisu bile vredne žaljenja. Međutim, kako su istraživali temu Belana je počela shvatati da tu postoji obrazac. Ona je odrastala želeći da bude nezavisna i jaka. Kada je izbio rat u njenoj zemlji, bila je prisiljena da prerano zaboravi na ‘dečju potrebu’ za tugovanjem. Ovo je postao njen način kako se u životu nosila sa gubitkom. Svesnost o ovome navela ju je da preispita kako će napustiti savetnika i kako će se nositi sa tugom? Nekim klijentima će odnos sa terapeutom biti najvažniji i najintenzivniji u njihovom životu. Napuštanje ovog odnosa će stoga biti od najveće važnosti. To takođe ističe očiglednu neobičnost terapijske granice. Takva se bliskost verovatno nikada neće ponovo sresti. Ovo je teško i za terapeuta i ponekad vodi ka štetnom narušavanju granica. Imajte na umu da je jasno završavanje neophodno zaključivanje kojim se stavlja pečat i obuhvata sve ono što je postignuto u terapiji. Podržavanje potpunog izražavanja gubitka Ovo može podrazumevati tugu, ljutnju, strah, olakšanje, uzbuđenje ili mešavinu svega ovoga. Ovo možete podstaći pitanjima kao što su: „Šta ti je značio ovaj odnos? Čega si sada svestan kada razmišljaš o rastanku sa mnom?“ Ovo je vreme kada ćete možda izabrati da otkrijete neke od svojih reakcija. Ovo takođe može podrazumevati poznata, negativna, uobičajena osećanja kao što su depresija, ogorčenost, samo-sažaljenje, krivica i sl. Ovo mogu biti verzije poznatih introjekata ili verovanja kao što su: „Sve što mi je važno uvek izgubim“. „Da ste bili bolji terapeut, ja ne bih uopšte patio“. Neminovno je da će klijentovi fiksirani obrasci izbegavanja značenja ili bola završavanja ometati izražavanje osećanja.

209

Primer: Belana je odredila završni termin za juli. Bila je duboko dirnuta sa onim što je otkrila o sebi u vezi završavanja. Međutim, početkom juna dolazi uznemirena, žaleći se na pravila u vezi parkinga. Rekla je kako bi trebalo da postoji bolji sistem za davanje uputstava klijentima gde da parkiraju. Terapeut je saosećao sa njom u vezi te neugodnosti i izvinio se zbog postojeće nejasnoće. Kasnije se vrlo pažljivo našalio sa Belanom: „Prava je gnjavaža dolaziti ovde, zar ne?“ Belana je zurila u njega, a onda je postala uznemirena i povučena. Terapeut je shvatio da je pogrešio i izvinio joj se. Belana je to prihvatila, vidljivo se opustila, a onda je počela da plače i kroz suze je rekla: „Ja ne znam kako ću se snaći bez vas“. Terapeut je osetio toplinu prema njoj i bio je svestan svoje tuge. To joj je i rekao. Oboje su sedeli nekoliko trenutaka u tišini uvažavajući svoju zajedničku tugu. Uvažavanje i priznavanje onog što je postignuto i onog što je ostalo nezavršeno Potrebno je osvrnuti se na put koji ste zajedno prešli – na teškoće i uspehe, na ostvarene i neostvarene promene. Možete pitati klijenta da razmisli o fazama i tačkama preokreta u terapiji, o tome šta je bilo najvažnije ili transformativno, a takođe i o momentima kad su pomaci bili mali ili kad se osećao zastoj. Bilo bi korisno da podelite svoje uvide o tome kako vi vidite klijentov put i značajne momente. Vaša validacija i uvažavanje mogu biti podržavajući i potvrđujući. Takođe pitajte klijenta da li želi da od vas dobije neke povratne informacije ili želi vama da nešto kaže ili sebi lično. Primer: Belana se osećala uznemireno kako se juli približavao. Dodatno je bila uzbuđena zbog ideje ‘da to uradi propisno’ kako je rekla. Na pretposlednjoj seansi razgovarali su o svom zajedničkom radu. Belana je rekla: „Znate, počela sam stvarno da vam verujem onog dana kad sam vam rekla da sam bila nervozna na poslu, a vi ste se setili šta sam govorila o svome dedi ravno pre godinu dana“. Pošto je terapeut tražio da uvaži koliko se promenila od kad je počela dolaziti, ona je shvatila koliko je sad drugačija, koliko je životnija i optimističnija u vezi svog života.

210

Sugestija: Vizualizacija koja ovde može biti korisna jeste predložiti klijentu: “Zamisli sebe za šest meseci. Kako se osećate sa tim da ste završili terapiju, ima li nečega za čim žalite? Postoji li nešto što ste želeli da kažete ili uradite ili izrazite?”

Plan za budućnost Približavajući se kraju vaše zajedničke revizije, odredite buduće teme. Na primer, kakva samo-podrška i podrška sredine su na raspolaganju? Koji su drugi resursi u klijentovom životu na koje se može pozvati, sad kada se terapija završava? Koje probleme i situacije može očekivati da se pojave narednih meseci i kako će rešavati buduće krize ili teškoće, posebno one koje su slični problemima koji su ga doveli na terapiju? Primer: Belana je ozbiljno shvatila terapeutov predlog da razmotri kako će se suočiti sa budućnošću. Pažljivo je razmišljala sa kakvim će se izazovima sresti i kako će se nositi sa njima. Terapeut je osetio olakšanje kada je čuo da razmišlja na ovakav način, pošto je u svojoj prošlosti pokazivala odsustvo želje ili sposobnosti da sama planira ili da se obezbedi. Kad joj je ovo rekao, ona je priznala kako je verovala da za nju ne postoji neka svetla budućnost. Pošto su povezali ovaj duboki osećaj nesigurnosti sa ranim detinjstvom u ratom razorenoj zemlji, oboje su bili duboko ganuti - i onim kroz šta je prošla kao i time što je ponovo stekla samo-podršku da se pobrine o svom budućem životu. Naravno, bilo bi nemoguće (a u tome i nije poenta!) da se predvidi previše stvari. Klijent nastavlja svoj sopstveni put i deo anksioznosti i uzbuđenja ostaju nepoznati. Opraštanje Odluka o načinu završavanja treba da se donese obostrano. Možete zajedno razraditi ono što je važno ili što treba da bude istaknuto. Često, klijenti žele da obave poseban ritual, kao što je na primer, davanje nekog malog poklona u znak sećanja. Primer: 211

Belana nije želela neki poseban ritual. Rekla je da joj je važno da jednostavno ostane u odnosu do trenutka opraštanja. Predvidela je da će na poslednjoj seansi plakati i biti neutešna, ali kada je do toga došlo, oni su se takođe i smejali - prisećajući se vremena provedenog zajedno i slaveći put koji su prešli. Kada je Belana pogledala terapeuta i rekla zbogom, oči su joj se napunile suzama. Terapeut takođe nije skrivao svoju ganutost. Kada je izlazila iz terapijske sobe Belana se osvrnula i zastala za momenat. Toplo su se osmehnuli jedno drugome. Onda se Belana okrenula i nastavila dalje, a terapeut je zatvorio vrata. On je znao da je verovatno više nikad neće videti, bio je zadovoljan, ali i melanholičan i razmišljao je o tome kako je teško pustiti ovako intenzivne odnose. Povlačenje energije Završni zadatak je povlačenje energije iz terapijskog odnosa kako bi ušli u ‘plodnu prazninu’ ciklusa iskustva i bili spremni da ponovo uložimo sebe u nove odnose i nove figure. Ovaj zadatak savetnik i klijent obavljaju sami danima i nedeljama posle završne seanse.

Post scriptum I na kraju...svesni smo da smo došli do kraja našeg zajedničkog putovanja - jedno s drugim u pisanju ove knjige i sa vama čitaocima. Ako ste ostali sa nama još od početka ili ste tu bili povremeno po potrebi, nadamo se da će vam veštine koje smo opisali biti korisne na vašem sopstvenom putovanju kao savetnik i terapeut. Iskreno se nadamo da se često niste slagali sa našim idejama i predlozima i da ste ih dobro sažvakali pre nego što ste ih prihvatili ili odbacili. Pošto smo zajedno diskutovali o tome šta i kako smo pisali, postali smo vrlo svesni toga da biti geštalt praktičar ne podrazumeva samo čitanje i primenu veština i tehnika. To je više od toga – spremnost da srećemo svoje klijente na jedan poseban način, spremnost da verujemo u proces svesnosti, spremnost da dopustimo da svaki trenutak bude nov, ispunjen uzbuđenjem i izazovom. Autorima bi bilo zadovoljstvo da čuju svaki konstruktivan feedback, šta je propušteno, kakav dodatak ili izmenu preporučujete za neko buduće izdanje. Možete nas kontaktirati na: [email protected]

212