Завичајац
СТАРА ДАМА НЕПРОЛАЗНОГ СЈАЈА Зграда
Торонталске
жупа-
Споменик Киш Ернеу - 1906. год.
није у Зрењанину, представља најрепрезентативнију палату старог језгра града. Настала је на простору најужег језгра тзв. «Варошког кварта», који је урбанистички формиран још у XVIII веку, на месту главне зграде Управе Краљевске Торонталске жупаније, саграђене 1779. године када Велики Бечкерек постаје седиште Торонталске жупаније. Зграда је била изграђена од квалитетног материјала и покривена кровом од дрвене шиндре. Имала је дванаест простарних одаја, две кухиње и оставе, један подрум сав у сводовима и један ходник са стране на носећим дрвеним стубовима. Поред администрације која је у њој радила, ту је била смештена и Архива. У њеној непосредној близини, налазили су се, са јужне стране зграда Управе финансија, а са западне, мало даље, темељи старе бечкеречке тврђаве, саграђене тридесетих година XVI века. Тврђава је већ 1701. године, морала бити порушена одредбама Карловачког мира
Споменик Краљу Петру I Карађорђевићу 1926. год.
Споменик Народном Хероју Жарко Зрењанину 1952. год.
Зграду Управе Краљевске Торонталске жупаније као и друге грађевине тога доба, уништио је катастрофални пожар који 1807. године букнуо око пиваре у „Оповачком кварту“, да би се убрзо, преко дрвеног моста пренео и на „Варошки кварт“. Фонтана и паркинг средином 70-тих година, 47 прошлог века
Завичајац
Зграда Жупаније, архитекте Јосифа Фишера око 1820. год.
Реконструисана зграда Жупаније, 1885-1887. аутора Лехнера и Партоша, око 1890. год.
Изглед зграде око 1906. год.
Као перид изградње нове жупанијске зграде, према `различитим изворима, прихвата се раздобље од 1816. до 1820. године, када је 1820. у Велики Бечкерек враћена сачувана жупанијска архива из Румуније. Зграда је подигнута у стилу барока према пројектима Јосифа Фишера (Jozsef Fischer) жупанијског инжењера који је лично руководио грађевинским радовима Локација жупанијске зграде, на главном градском тргу Фрање Јосифа (Трг слободе), према коме су гравитирали путеви околних насеља, захтевала је подизање објекта одређеног функционалног садржаја, али и архитектонске вредности која доминира тргом. О самом изгледу Фишерове првобитне зграде жупаније, постоје артефакта као што је фотографија, снимљена нешто пре њене реконструкције и проширења 1887. године. На слици се види некадашњи изглед главне фасаде окренуте према централном тргу и са њене леве стране улаз од камена са капијом, остатак неке од грађевина с краја XVIII века. За разлику од данашњег препознатљивог изгледа Градске куће, централни део Фишеровог објекта није имао кубе - торањ, као ни бочне истакнуте еркере. Тераса је касније претворена у балкон. Фишерово дело је једноспратна грађевина са изразито високим и стрмим кровом. Фасада је подеоним венцем била подељена на два дела: приземње и спрат. Доминирао је централни ризалит који је био у партеру слободан, ослоњен на четири мермерна стуба, са широким улазом у средини. Већ након шездесетак година, да би се проблем малог смештајног капацитета зграде решио, поджупан Бела Талијан 1881. године, доводи у Велики Бечкерек из Будимпеште већ афирмисане и познате архитекте тога времена, Едена Лехнера
48
Зграда око 1927. год.
Завичајац и Ђулу Партоша, да израде пројекат зграде са предрачуном. По предрачуну цена радова износила би око 200.000 форинти. Међутим, како је план више пута модификован и висина трошкова је порасла. Министарство правде одлучило је да се прихвати предлог жупанијске скупштине, 12. октобра 1882. године и да се по завршеним предрадњама отпочне са грађевинским радовима око проширења зграде Према приложеном пројекту архитеката, тадашња зграда би се сачувала на тај начин што би постала централни део нове, уз проширење са десне и леве стране са два бочна крила и прикључења једног дугачког крила са јужне стране према Бонацовој улици (Народног фронта). Тако би старији, средишњи део, био реконструисан и инкорпориран у нову зграду. Доградња нових крила била би изведена прислањањем са задње стране зграде и преклапањем за ширину ходника. На основу сачуваног дневника рада изградње жупанијске зграде, сазнајемо да су радови започети 08. јуна 1885. Радови на адаптацији и декорацији зграде потрајали су до краја 1887. године, када су завршени. Нова зграда је предата на коришћење 16. јануара 1888, и тада је у њој одржано свечано заседање бечкеречке скупштине. Лехнер Еден (Lechner Ödön, Будимпешта – 1845-1914) је студије завршио на Берлинској грађевинској академији (1866-1868), а потом је са својим другом са студија Ђулом Партошем (Pártos Puntzmann Gyula, Апатин 1845 – Будимпешта 1916), 1869. године, отворио пројектни биро у Будимпешти. На почетку стваралаштва при пројектовању приватних и јавних објеката, употребљавају тада владајуће архитектонске форме
Геолошки институт у Будимпешти Лехнер
Плава црква у Братислави Лехнер
49
Завичајац историјских стилова, ренесансе и барока, компонујући у стилу академизма. Овај стил ће постати препознатљив и у делима других уметника, средње и источне Европе, од друге половине XIX века. Нешто пре подизања жупанијске зграде у Великом Бечкереку, Еден Лехнер, 1881. године, при изградњи и
Музеј примењених уметности у Будимпешти Лехнер - Партош
Градска кућа у Кечкемету Лехнер - Партош
Градска кућа у Сегедину Лехнер - Партош
50
украшавању зграде Завода за пензионере за мађарску државну железницу, која се налази преко пута Будимпештанске опере, користи керамику, материјал који ће нешто касније постати основно средство његовог уметничког израза. Исто тако, при изградњи Градске куће у Сегедину (1881/83), у стилу необарока, први пут употребљава глазирани цреп. Стилски утицај ове општинске зграде, постаће препознатљив и на жупанијској згради у Великом Бечкереку, коју пројектује нешто касније, такође у необарокном стилу са употребом глазираног црепа, произведеног у фабрици керамичких украса Вилмоша Жолнаиа (Zsolnay Vilmos, 1828-1900) из Печуја. Сарадња ове двојице надахнутих стваралаца, Едена Лехнера и Вилмоша Жолнаиа, довела је до настанка нових маштовитих архитектонских облика, нарочито при решавању простора и декоративних детаља. Они су морали бити усклађени са новим материјалима, као што су: сирова цигла, керамика и ковано гвожђе. Својим фасадама Лехнер даје неуобичајени колорит уз помоћ бојених плоча мајолике. У истраживањима превасходно се ослањао на мотиве из мађарског фолклора и на уметност Истока. Управо ће ово трагање за националним особеностима кроз изучавање народног стваралаштва, постати главна карактеристика сецесије источног дела Европe .
Завичајац Еден Лехнер се сматра творцем мађарске варијанте сецесије у архитектури, и у том стилу, настају почетком деведесетих година XIX века и његова прва капитална дела: Градска кућа у Кечкемету (1890/97), Музеј примењених уметности (1891/96) и Палата поштанске штедионице (1899/1901), обе у Будимпешти. Са овим грађевинама он је ушао у ред европских мајстора. Данашња Градска кућа Зрењанина је једноспратна грађевина, разуђене основе. Централни кубус је на регулационој линији трга, док су додата крила повучена за дубину зграде. Фасадно платно, средишњег, старијег дела зграде задржало је поделу на три поља са по пет отвора у приземљу и на спрату, од којих је централно поље двоструки ризалит. Јужно дограђено крило, са стране Улице Народног фронта, има поред бочних и централни ризалит. Из ове улице крило се одсликава као компактна фасада са три ризалита. Широкој хоризонталној разуђености палате, супротстављају се поред ризалита који наглашавају улазе у зграду или фланкирају углове грађевине, и три кубета изнад еркера и централне лантерне. На целој фасади зграде имитиран је камени слог. Фасаде су, иако, рађене у стилу зрелог академизма, елегантне и обликоване са мером и осећајем за хармонију. Од декоративних елемената преовладавају они из барокног репертоара. Капија дворишног, раније колског улаза је репрезентативни пример развијености занатства овога града, са обиљем геометријских и вегетабилних украса, израђених у гвожђу, док је на централном месту персонификација сунца, симбол царства и моћи Жупаније. На сусрету зидане ограде и јужног крила зграде, налази се ниша уоквирена
51
Завичајац барокном едикулом, са тордираним стубовима и купастом надстрешницом од стакла и гвожђа. У ниши је раније била дрвена скулптура св. Јована Непомука, заштитника градова на води, али је уклоњена 1948. године. Испред оба крилна дела зграде налазила се зидана ограда која је подигнута 1887. а срушена је 1962. године. Жупанијска палата, својом архитектуром, целокупном декорацијом и урбанистичким положајем, у оквиру старог језгра, у потпуности одговара репрезентативно - монументалном типу објеката, који су се у XIX веку градили у свим већим европским центрима, а који су служили за смештај и рад све бројније администрације и пратећих служби, неопходних за функционисање једног града или ширег региона. Богатство и раскош једне средине, управо су се одсликавали на величини и декорацији оваквих објеката, као и осталих палата ове епохе, што су и постале зграде Берзе, Градске већнице, Позоришта, Опере и др. У зависности од своје намене и препознатљивих представа на фасадама, симболично су представљале стабилност и моћ неке државе и њених грађана. Управно – административна зграда у Великом Бечкереку, била је репрезент економске и привредне моћи града, Торонталске жупаније, и исто тако, политичке моћи Хабзбуршке монархије. Настала је у исто време, када се граде Градске куће и у другим градовима на рубу Аустро-Угарске Монархије: Сегедину, Сомбору, Кикинди, Кечкемету, нешто касније, Суботици, Кањижи и Сенти. Као визуелна, ликовна одредница, својом разуђеношћу доминира централним Тргом слободе, и означава центар и место према којем су оријентисани сви видови друштвеног живота Зрењанина.
52
Завичајац ЕНТЕРИЈЕР Унутрашњост жупанијске палате, данас Градске куће Зрењанина, прилагођена је административним потребама чиновничког апарата и незаостаје у својој репрезентативности за спољашњим изгледом. Око 135 канцеларија спаја лавиринт ходника и степеништа, под целим габаритом је подрум, а централно, двокрако степениште од ружичастог мермера које се спаја на међуспрату, прати камена ограда. На основу сачуваних оригиналних планова зграде, сазнајемо, да су се у приземљу, новоизграђеног, јужног крила, према Улици Народног фронта, налазили стан великог бележника (данас су ту просторије Историјског архива Зрењанина) а у осталом делу јужног тракта, Торонталска жупанија је чувала своју архиву. У овом тракту је и службени улаз за странке које послом долазе у зграду. У канцеларијама левог крила, окренутим према парку иза зграде или ка главном тргу, у односу на главни улаз, некада су биле смештене просторије главног лекара, краљевског главног инспектора школства, рачуноводства, војна изложбена сала, јавна управа и благајна. Данас се ту налазе канцеларије Средњебанатског округа. У десном, приземном делу зграде, налазило се седиште Сирочадског стола и стан надзорника затвора. Данас су ту канцеларије одељења друштвених делатности и јавних прихода. Оваквом оријентацијом простора, архитекте Еден Лехнер и Ђула Партош су постигле да, канцеларије запослених чиновника у згради жупаније, највећим делом буду окренуте према уличним деловима, док се испред канцеларија, целом дужином протежу комуникациони
53
Завичајац ходници, окренути према парку у дворишту иза зграде. Исти распоред просторија је и на првом спрату, са том разликом што су оне овде имале једну другу намену. Целокупни простор првог спрата истовремено је служио за становање и рад водећих руководилаца града, пре свега великог жупана и поджупана. Овде су били смештени њихови радни кабинети, кабинети њихових секретара, свечани салони, спаваће собе, дечије собе, собе за послугу, трпезарије и др. Репрезентативне просторије великог жупана и поджупана, као и Велика, Свечана сала (Барокна), биле су окренуте према главном тргу града, данас Тргу слободе. Са десне стране централног, старијег дела зграде, налазио се стан и кабинет великог жупана, а са леве, стан и кабинет поджупана. Данас су ту радне просторије запослених у Градској кући. У унутрашњости левог еркера, посматрано од улаза, данас је репрезентативни Плави салон за свечане пријеме. На првом спрату, централног дела зграде, налази се Барокна или Свечана сала. Раније је служила за одржавање жупанијских седница. И данас ова сала, задивњује својим складим пропорцијама и декорацијм, мада је у време реконструкције зграде, после пожара 1902. године, обновњена њена целокупна малтерска и штуко декорација. Дело је познатог бечкеречког сликара и декоратера Јохана Гоигнера. Мајстор се при украшавању Свечане сале определио за спој барокних и рококо елемената користећи се у свом раду обилато штукодекорацијом и позлатом. Под таваницом у самој сали, налази се мала галерија са балустрадом. Између полукружних лукова, у малим нишама, постављене су фигуре анђела у седећем положају. У овом репрезентативном свечаном
54
Завичајац простору, одржавају се данас, не само скупови политичког карактера, већ и разне културне манифестације. Оно што ентеријер Градске куће чини још препознатљивијим, јесу и велики витражи који се налазе над главним степеништем у згради. Три стојеће, младе женске фигуре у ставу контрапоста, свечано одевене и са предметима које држе у руци, симболично представљају – Мудрост, Правду и Моћ. Ови витражи, постављени на прозорима ка Градској башти, осим декоративне функције имају и уметничку вредност. Дело су, Едуарда Крацмана (Eduard Kratzmann, Праг 1847 – Беч 1920), најпознатијег витражисте друге половине XIX века у Мађарској и сина познатог чешког сликара Густава Крацмана. Витражи су током невремена, средином 2003. године, претрпели знатна оштећења. Након њихове рестаурације и обнове у уметничкој радионици Станишић из Сомбора, враћени су на своје место 2004. године. Изградњом жупанијске палате, Велики Бечкерек је, за тадашње време, добио и технички најмодерније опремљену управно – административну зграду у којој су биле смештене све потребне службе града. Зграда је добила: електрично осветљење, електрична звонца, парно грејање и водовод, док је Велики Бечкерк добио јавни водовод тек осам деценија касније. Жупанијска палата је била у потпуности способна за самостални живот, независна од града. Године 1888, када је завршена и предата инвеститору, била је најмодернија зграда у Јужној Угарској, укључујући и Темишвар. На згради Градске куће од 1950. године, нису вршени обимнији конзерваторско - рестаураторски радови. Весна Мајсторовић историчар уметности - конзерватор
Еден Лехнер (Lechner Ödön) (1845-1914)
Ђула Партош (Pártos Gyula) (1845-1916)
55
