Varuzan Vozganjan - Knjiga sapata.pdf

Varužan Vozganjan

KNJIGA ŠAPATA  Prevela s rumunskog Daniela Popov Jovanović – Reta – Reta

Naslov originala Varujan Vosganian CARETA ŞOAPTELOR

Varužan Vozganjan

KNJIGA ŠAPATA  Prevela s rumunskog Daniela Popov Jovanović – Reta – Reta

Naslov originala Varujan Vosganian CARETA ŞOAPTELOR

 „Ne razlikujemo se po onome što št o jesmo, ved po umrlima za kojima svako o nas plače“  , rekao je moj deda Garabet 

 JEDAN Ja sam upravo ono što nisam uspeo a ostvarim.

Najistinskiji život među životima koje živim je poput kolopleta zmija zamršenih najenom kraju. Neproživljeni život. Kao čovek na ovoj zemlji živeo sam izvanreno. Ali u istoj meri, nisam živeo. Moji roditelji su živi. Što znači a ja još uvek nisam rođen u potpunosti. Još uvek

kruže oko mojih koščatih ramena. Još ulivaju ušu u moje grui, koje menjanju oblik, baš kao što su amfore starih Grka uzimale oblik vina koje se zgušnjavalo u njima. Još uvek oblikuju mo je bronzano lice. Pošto nisam u potpunosti rođen, smrt je još uvek aleko. Još uvek sam toliko mla a bih je mogao voleti kao lepu ženu. Moj prvi učitelj bio je jean stari anđeo. a nas je neko posmatrao izaleka, u nu vorišta bi vieo ete koje sei u  krilu ogromnog oraha. U stvari, to sam ja seeo kraj nogu ovog starog anđela, mog učitelja. Njegova senka je mirisala na jo i moji prsti su, ok sam pisao, bili išarani njegovom senkom, kao smrznutom krvlju. Više nisam ni znao čija je to rana bila, moja ili njegova. O njega sam naučio a nam ime ničemu ne služi. Čak i svoje mogu a napišem malim slovom, kao ime rveta ili životinje. Razgovarali smo bez reči, i to beše obro, baš kao kaa trčiš bos po travi. Ne ostaju tragovi, zbog čega trčanje po travi nije greh. Skinuo bih sanale i trčao poljem na obou graa. Njegova senka širila se preko moje i bejasmo sredni. Jenog ana, stari anđeo je nestao. Iznenađeno sam posmatrao orah, njegovo ebelo stablo i sočne listove. Po granama su sletale ptice. U jesen,  vetar bi otresao grane i orasi bi popadali na zemlju. Razbijao sam njihovu ljusku i jeo

plo. Bio je ukusan. Jeo sam njegovo telo. O taa, više nisam tražio starog anđela. Ostao je samo miris joa i, još uvek, poneka, viim tamnozelene tragove na prstima. Znak a meso ispo još uvek nije zacelilo. Foškani mog etinjstva bio je gra širokih ulica i velikih kuda. Kako sam rastao, ulice su se sužavale, a kude smanjivale. Tako je ouvek i bilo, ali moje etinje oči avale su čitavom svetu enormne imenzije. Trebalo bi a se u temelje kuda i na tremovima ne stavljaju gree o osušenog rveta, ved živa stabla. Na taj način,

4

kude bi rasle istovremeno s ljuima, svet se ne bi smanjivao i vreme se ne bi skradivalo. Od Drugog svetskog rata naovamo malo toga se prom enilo. U našoj mahali na istočnoj strani graa ulice nisu bile popločane baš kao ni trotoari, a o ulice ih  je elila samo kamena borura pealj pealj visoka. Ograe su bile rvene, poneke sveže sveže ofarbane. Najčešde, letve su bile nejenake i zakovane ekserima je na preko ruge, neofarbane ili samo prekrečene. U nu ograa cvetala je kamilica. Ujesen bismo brali njene male i mirišljave cvetove. Baka ih je stavljala u vorište a se suše za lekovite čajeve tokom zime. Isto je raila i sa polutkama kaj sije leti, a kasnije sa šljivama i kriškama jabuka. Osušeno vode zavaralo bi gla jer se ugo žvakalo i, ako bi se imalo ovoljno strpljenja za ugo žvakanje, osedao bi se ukus mesa.

Naša ulica bila je kratka. Imala je samo eset kuda, a na došku –  zid fabrike leda, koju smo zvali Frigirifer. Naziv ulice glasio je 6. mart 1945. Na tablici je stajalo oato objašnjenje: „Uspostavljanje prve emokratske vlae“ . Nakon

Revolucije iz 1989, kaa se onima iz graskih vlasti Vlaa iz 1945. nije više činila toliko demokratskom, p romenili su naziv ulice u Žilište, i to iz meni nepoznatih razloga. U to vreme poslao sam jeno pismo kudi. k udi. Stiglo je nakon nekoliko meseci. Najpre ga je poslala Pošta u mesto koje se činilo najbliže, takođe u opštinu Vranča, ali u selo Žilište. Krv teče sporije o vremena. Zbog toga i navike teže napuštamo. Drugi naziv, nekoliko uglova dalje, deluje mnogo inspirativnije: Ulica Revolucije. Nakon 1989, naziv je ostao isti. Svako je mislio na revoluciju koja je njemu odgovarala.

Kaa je paala kiša, u našoj ulici slivali su se potočidi i ulivali se jean u rugi. Pronašao sam reč koja imenuje korita i talase. Kaa je jara, zemlja postaje fina kao puer. Korita se nazivaju „jarak“ . Ljuske od oraha bile su korablje na brzim potocima jarka. Gurao sam u njih blato, toplo poput testa, u koje sam zabadao

pera durana umesto katarke. Automobili su retko prolazili. Prolazile su samo kočije s aluminijumskim bionima punim mleka. Iza doška je bio centar za sakupljanje i prerau mleka. Ljudi su stajali u redu, svako sa svo jim bionom. Kačili smo se za osovine i na taj način se malo vozali. Poneki kočijaš, ljut što mu se nije isplatila računica sa mlekom, ošinuo bi nas bičem po leđima. Skočili bismo sa kočije, a on bi psovao i vodio konje.

Taa u grau nije bilo zgraa a kud e na sprat mogle su se izbrojati na prste. Samo su jevrejske kude, u kojima su se nalazile trgovine, bile na sprat, i to u

5

Velikoj ulici. U zemljotresu 1940. viši spratovi su se srušili, a trgovine su se urušile i sabile jedna na drugu.

Ljui u našem kvartu bili su siromašni. Ni mi nismo imali baš čime a se pohvalimo iako su moji roditelji bili obrazovani ljudi  – bili su inženjeri. nevne novine su retko stizale, novosti smo saznavali iz bioskopskog žurnala i sa zvučnika  – žute kutije, koja je sa zia šumedi emitovala vesti, naronu muziku i patriotske horske pesme. Kaa je gospoa Marija, komšinica o preko puta, kupila televizor, to je bio veliki ogađaj u našoj ulici. Televizor, marke rubin bio je, kao i skoro sve stvari iz tog doba, ruski. Tokom toplih večeri, gospođa Marija   ga je iznosila u vorište i svako je olazio nosedi stolicu o kude. Brzo bih zaspao sklupčan u svojoj stolici, ali bio sam ponosan što sam tamo, jer sam imao osedaj a sam orastao čovek. Ono što bih vieo ok sam bio buan o počet ka do kraja, jer se emitovalo u vreme ručka, bile su sahrane. Sahrana Leontina Seležana, ministra 1 odbrane, pa Georgea Georgija eža. Mahala je satima gleala ožalošdenu povorku, i to više znatiželjna nego ožalošdena, pijudi rakiju i komentarišudi kao na f ubalskoj ubalskoj utakmici. Slične sahrane bile su prilično retke, barem prema mišljenju mog ee Garabeta, naročito nakon sahrane njegovog kuma, Sahaga Šejtanjana. Inače, ništa se značajno nije ešavalo u našoj mahali. U međuvremenu, nestale su vatre. Povukle su se u zujanje električnih voova, sakrile se u ziove, ukopale u zemlju. Ali tokom mog etinjstva vatre su često bile vidljive. Titravi plamen svede ili mirni plamen gasne lampe. Crvenkasto titranje žara iz pedi. Plamen po kazanom u kome se kuvao pekmez. Ili onaj pod pocrnelim kazanom u kome je vrila smola za kartone za pokrivanje krovova, ili se topila mast

za omadi sapun. Plamen koji je gutao izgorelo lišde u prolede. Nodi su taa bile uže i bogatije, svetla je bilo manje, a senke su bile življe. U igri   senki projektovanih na ziu, mnoge aveti izgleale su stvarne. Vatra je bila živo bide, seela je pokraj nas za stolom, mešala se sa senkama iza leđa, izuživala nam je lica i proubljivala pogle. Mnoge priče sa onih umanjenih ziova prepričavale su se same. Trebalo ih je samo osluškivati. Zbog toga je moje etinjstvo bilo slobonije i bogatije. Čak je i mrtvima taa bilo bolje. Moji ostali saruzi u etinjstvu bili su mirisi. O svih čula, miris je najispunjeniji sedanjima. ovoljno je a otvoriš vrata k roz koja se probija poznat miris i svi ogađaji u vezi sa tim oživljajem vradaju se u sedanje. Čitav život 1

George Georgiu ež (Gheorghe Gheorghiu ej, 1901 -1965), sekretar Rumunske raničke partije o

1944. do 1965. i predsednik NR Rumu-nije od 1961. do 1965. (Prim. prev.)

6

mogao bi biti ispisan njegovim aromama. Na isti način moglo bi biti ispričano i moje detinjstvo. Iznad svega, miris toplog testa. Ako bi trebalo da sabijem čitavo etinjstvo u  jean oblik materije, rekao bih „testo“. Naime, mislim na toplo testo iz bakine

činije. Raslo bi o večeri o jutra, poput živog bida. Bio sam ouševljen i toliko povezan sa životom koji raste u njemu, a sam bio ubeđen a ga bo li svaki pokret ruku koje ga mese. Smirivao bih se tek kaa bih vieo baku Aršaluis kako ga rasteže i miluje sve ok se ne pretvori u tanke listove. Žene bi širile čiste čaršave na krevete i stolove na koje su redale tanke listove testa za baklavu. Tada bismo svi zajeno spavali sklupčani na klupicama. Listove nismo smeli da pomeramo nikakvim pokretom niti zvukom. Prolazili smo pored njih veoma

pažljivo, šapududi. S vremena na vreme baka bi se probuila i po svetlošdu petrolejke premazivala bi ih uljem pom ešanim sa jajetom. Ujutro bi ih, osušene poput zemljanih tanjira i šušketave poput prošlogoišnjeg sena, poreala jene preko rugih. Između njih bi se tiskalo samleveno jezgro oraha, a oozgo bi se prelivao topli sirup. Krajevi su se sekli, kako bi kore dobile oblik plehova koji su se polako

rumenili u pedi. Neeljom bi u vreme ručka ea Garabet sekao baklave ugim nožem i elio svima jenake komae. Isti nož korišden je za sečenje suve teletine, koju smo, po turskom, zvali  pastrma. Meso bi se kačilo o strehu kude a ga osuši vetar i oslai svetlost. „O svega“, govorio je ea, „najslađi je ukus vetra. Treba samo a znaš kako a ga pustiš a prore u hranu.“ Suvo meso se potapa u pastu koja se zove cemen i koja stiže irektno iz Jerevana. ea uzima nož i seče prvi koma. Izlazim u vorište i gleam kroz tanko crvenkasto meso. „Ne vii se mesec“ , konstatujem. A deda kaže: „Nije obro.“ Oštri nož o ovlaženi kamen i seče rugo parče. Tanko meso, ispresecano zracima mesečine, obij a žudkastu nijansu. „Saa s e vidi“, kažem. „Olično“, konstatuje ea. „Svetlost i vetar su najukusniji kaa se spoje. Taa je vode zrelo, a meso se seče baš kako treba.“ Miris voda ispunjava čitavu kudu. Naročito za Novu goinu, kaa ko Jermena  još uvek traje božični post i kaa se u lončidima kuva anušabur, što u prevou znači „slatka supa“. To je neka vrsta koljiva, samo što se u kuvano žito oaje raznorazno vode: smokve, urme, suvo grožđe, orasi, naranže. Oozgo se posipa cimet u prahu. A zatim, miris skrovitih mesta. Skriveni kutovi, senovita mesta oko nas, mesta koja se otvaraju retko …  i povrh svega, sva ona zabranjena mesta! Bez takvih

mesta, privlačnih za istraživanje, etinjstvo gubi čar. Samo ono što je skriveno

7

zaista vrei vieti. Miris skrovitih mesta meša se sa tišino m koja i sama ima sopstvene mirise. U prvom redu, ormari u kojima se nalaze savijeni jorgani i

posteljina. U bakinom ormaru nalaze se samo teške stvari, poput kaputa koji mirišu na naftalin. Neki o njih pripaali su čak i mojoj prabaki, Hegini Terezjan. O praeinih stvari ništa nije moglo a se sačuva. Sve je ostalo u jenoj ulici u Konstantinopolju, oakle se vieo zalazak sunca na Bosforom. Bežali su jene nodi samo sa oedom na sebi i s nešto, na brzinu pokupljenih stvari u zavežljaju, 2

koje bi se mogle lako prodati. Govorkalo se da je u luci Pera   brod koji prevozi

izbegle Jermene. Kaa se popeo na mol, usre preplašene i zbijene gomile, moj praea je pao na kolena, a ona se srušio licem prema tlu, ržedi za ruke one ve evojčice. Okrenuli su ga, zatvorili oči i otkleštili ruke. Obavili su benje, našavši ko zna ge komaid svede. Nije bio jeini koji je ispustio ušu u gunguli i grozoti tog oba. Pre nego što su stigli u Konstancu, kapetan je nareio a se svi preminuli bace u more. Tako je Crno more postalo pokretna grobnica mog pradede, Bagdasara Terzjana. Tu je, zatim, bio i ormar sa knjigama. Deda Garabet poznavao je sva pisma:

latinicu, dirilicu, grčko pismo i arabicu. „a ne bih pogrešio“, govorio je. „Pismo je početak, zbog toga se i zove alfabet. Možeš početi oakle go hodeš, po uslovom a si u stanju a razmrsiš početak.“ Moj ea je umeo a razmrsi početke, ali je mrsio završetke. Na samrtnom oru, sva eca su pozvana a ođu, a ga vie. Nismo razumeli šta govori. elovao je smireno i go vorio je mudro. Ali nisam uspeo a shvatim šta. Na kraju mi je tata objasnio a je ea pomešao jezike: persijski, arapski, turski, ruski i jermenski. Svi poznati pojmovi iz etinjstva i mlaosti oživeli su u njemu. Baš kao kaa žuriš nekua, pa kupiš stva ri koje ti padnu pod ruku, tako je i on, pre nego što de podi sa ovog sveta, nasumice kupio reči. Isto je bilo i sa knjigama. Bilo je knjiga na turskom, sa starim orijentalnim karakterima, slikarskih užbenika na engleskom i starih Larusovih izanja. ea  je često prelistavao jenu izuzetnu knjigu o dilimima na nemačkom. „Naši dilimi su“ ,

govorio mi je, „kao Biblija. Sve možeš a pronađeš u njima, o početka o anas.“ Obojica smo tražili prikaze sveta. „Ove je Božje oko“, pogađao sam i ea Garabet bi potvrđivao. „A ovo je anđeo.“ „Nije anđeo. To je starac, trebalo bi a je arhanđel. Moža Rafail, on je najstariji od svih.“ Želeo sam a mu ispričam o starom anđelu iz vorišta koji leti miriše na jo, a zimi pere bose noge u snegu. Shvatio sam a ljui koji  nisu mogli a prožive etinjstvo bez straha, nisu imali priliku a sretnu stare anđele…  Deda bi 2

  Pera, na turskom –  druga strana; u srednjovekovnom razdoblju naziv severnog dela Istanbula na evropskoj strani, danas Bejoglu. (Prim. prev.)

8

stigao o stranice na koju je bio posebno ponosan: o čilima koji je sam izatkao. Taj dilim bio je prostrt u našoj, ečjoj sobi, a saa je u sobi moje evojčic e, Armine. „Važno je“, govorio je ea, „a izna glave imaš obar krov, a po nogama ebeo dilim.“ Naš persijski dilim bio je gust, ručno rađen, s mnogo čvorova. „Dilim treba a bue ebeo toliko“, objašnjavao je ea, „a kaa ga urolaš, bue poput stabl a drveta.“ Naš dilim je prošao kroz istoriju i to ne makar kako. Avgusta 1944, u gra Foškani ušle su sovjetske trupe. Tri oficira su bila smeštena u našoj kudi. Pili su čitave nodi i opili se kao letve. Moj ea i njegov kum, Sahag Šejtanjan, muž moje tet ke Armenuhi, ostali su budni sve do zore, skačudi svaki put kaa bi neko o Rusa bacio pikavac na dilim. Između uaraca i psovki, Garabet i Sahag su sakupili sve pikavce. Do danas su ostale vidljive tek dvetri fleke. Deda je prihvatio Kantovu viziju sveta : krov na glavom, oltar pre očima

i meki čilim po nogama. Nisam mogao a pročitam sve knjige iz kude, ali sam ih prepoznavao po mirisu. ea Garabet me je naučio a ih tako raspoznajem. obra knjiga miriše na oređen način. Čvrsto uvezana u svoje kožne korice ima skoro ljudski miris. Poneka se izgubim u knjižarama i shvatam a njušim knjige. „Kao a sam slep“ , govorio sam. „Pa šta“, slegnuo bi ramenima ea Garabet. „O č ega god da si sačinjen, oči su najmanje tvoje. Svetlost je kao ptica koja stavlja s voja jaja u tuđe gnezdo.“ Knjige sam najpre spoznao oirujudi ih i mirišudi. Nisam bio jeini. Među stranicama sam vieo jenu crvenkastu bubu. „Nemoj da je ubiješ“, zaustavio me  je ea. „To je knjiški moljac. Svaki stvor treba a ima sopstveni život. I knjiga je svet za sebe. Životi su preoređeni a se hrane gresima i pogreškama sveta. Tako i ovaj moljac: ispravlja greške u knjigama.“   Dugo vremena mu nisam verovao. Saa sam, eto, pripoveač upravo ja, svojevrstan pisac koji želi a ispravi pogreške vremena. Tako sam i ja postao knjiški moljac. A zatim, bio je tu još jean miris koji je oveo moje etinjstvo alje, među mirise Orijenta: reč je o mirisu kafe. Ovu majstoriju su moji oneli iz rone Anaolije. Pripremali su kafu nekako prirono, baš kao što majstor po ukusu može da proceni da li je glina dobra ili nije dobra za oblikovanje. Pravili su je otmeno, ne

obazirudi se na one koji kafu piju a pri tome joj ne znaju svrhu. Pre svega, moji baka i ea nisu kupovali prženu kafu, ili  – ne aj Bože  – samlevenu. Imali smo bakarno lonče, ved potamnelo o mnogobrojnog prženja. Na poklopcu je bio poseban mehanizam koji se pokretao pomodu ručice, nakon čega su se zrna kafe ravnomerno pržila. Ova operacija na tihoj vatri trajala je oko

9

sat. Sve što smo mi, eca, obij ali, bila su pržena zrna. Sisali smo ih kao bombone i, kaa bi se ukus izgubio, robili smo ih zubima i žvakali. Usledilo bi mlevenje. U snobovskim kolekcijama i danas se mogu videti takvi mlinovi: cilinrični, zašiljenog vrha, pozladeni i ispisani arabeskama. Danas su ti mlinovi ostavljeni sa strane, zajedno sa drugim predmetima koji su postali

beskorisni, kao što su samovari ili pegle na paru. U vreme mog etinjstva, mlin je bio član poroice. Mlevenje je ugo trajalo. Stari bi se okupljali u vorištu. Baka bi stavila meke jastuke na rvene klupe sa rukohvatima o kovanog gvožđa. Kafu su mleli reom, brojedi u sebi o sto. Onaj ko bi mleo, ne bi se uključivao u razgovor, a ne pobrka brojanje. Ako bi se ipak uključio, to bi značilo a se rai o neče mu ozbiljnom. Kao a ih sa viim po kajsijom u vorištu: ea Garabet Vozganjan, omeren, poglea uprtog u svet, pa Sahag Šejtanjan, njegov kum, živahan i raspoložen za svađu, Anton Merzjan, obudar, koji je stalno pričao istu priču o tome kako je oteo su prugu Zaruhi o njenih roitelja iz Pančija. vaeset kilometara ug put o Foškanija, preen na konju pre oko četreset goina, obijao je za pripoveača veličinu bekstva iz Egipta. Svaki put bi je nakitio, jer Zaruhi, gluva kao top, nije mogla da mu se suprotstavi. Bio je tu i Krikor Minasjan,

rugi obudar iz Velike ulice, s kojim je Anton Merzjan bio u večitom rivalstvu. Na kraju, Ohanes Krikorjan i Aršag, riđi čovek, zvonar u jermenskoj crkvi, lovac na ptice. I oko njih, njihove punačke žene, koje su ržale ruke u krilu i mirisale na kolonjsku vou. Bile su tu moja baka Aršaluis, njena sestra Armenuhi, zatim Parancem, Zaruhi, Satenig. Mlevenje je trajalo otprilike hiljadu i petsto obrtaja. Mlin je trebalo da se

ugreje toliko a ga na kraju više ne možeš ržati u rukama, govorio je ea. Sve ok se kafa ne usitni kao pesak, oao bi. Ali to samo kaa Sahag Šejtanjan nije bio prisutan. On nije voleo pesak.

Poneka sam i ja obijao mlin a okredem ručicu. Mesing bi se ugrejao i kroz otvore bi se širio miris kafe. S vremena na vreme, ea bi među prstima stiskao malo kafe, njušedi je, baš kao što etektivi njuše kaa procenjuju zaplenjene narkotike. ea je često tražio a se obrne još jean krug, iako bi se ostali bunili, kako bi mirišljavi prah bio što je mogude finiji. Usleilo bi kuvanje kafe. Ibrik je pao i vrh mu je bio ulupan. „Para treba a se zgusne i a zviži“, govorio je ea. „Što se para više zgusne to je kafa boljeg ukusa.“ S vremena na vreme, saržaj bi se promešao. Postojala je caka i ove: ibrik stoji na vatri sve ok naveena tekudina ne počne a vri. Zatim bi se kajmak skiao kašičicom i stavljao u jenu o šolja. A ona bi se ibrik vradao na vatru. I opet, sve ok kafa ne bi provrila onoliko puta koliko ima pripremljenih šolja. Voleo

10

sam da budem pored dede dok kuva kafu. Bio je spretan i mudar. Tada mi je

govorio najneobičnije stvari. „ok kuvaš kafu“, rekao bi, „možeš a kažeš sve ono što ti prolazi kroz glavu. Sve se oprašta. Ljui koji se okupljaju oko kafe nemaju pravo a se svađaju. Na kraju krajeva, i to je njihova stvar. “  Ovo je bio njegov trenutak sloboe. Taa je ličio na mog starog anđela. A saa o šoljama. Poput mnogih rugih zaboravljenih običaja, nestao je i ovaj običaj ispijanja kafe. anas se pije iz svih vrsta šolja, poneka čak i iz velikih čaša za vou. Pije se nes, koji ne ostavlja ni talog, a kamoli a ima kajmak. „Kajmak“ , objašnjavao je ea, „promešan kašičicom, jeste pečat kafe.“ Stolice više nisu meke niti su poreane ukrug, spremne za daskanje. Ljui piju kafu rano izjutra, još uvek sanjivi i neraspoloženi za priču. A za mnoge, kafa je samo izgovor a zapale cigaretu.

Šoljice za kafu su bile male. Ibrik se na turskom nazivao žezva a šoljice  filžan. Svi instrumenti nosili su turska imena, pa su čak i kafu poneka nazi vali na turskom, khaife. Verovatno su se baki i dedi, kada su videli ove starinske stvari

koje su poticale još iz oba njihovih starih sa obala Bosfora ili Eufrata, mešale reči i sedanja. Stari iz mog etinjstva pili su kafu oko šest posle pone. Ceremonij a pripreme ved je upudivala na lagani razgovor. Napravili bi malo mesta između  jastuka. Pili su kafu bez žurbe, srčudi bučno i mljackajudi zaovoljno. Bilo je trenutaka kaa se, uprkos potucanju, krvavih sedanja i protoka vremena, svet činio nepromenjen i utihnuo, a uše pomirene. ea je uzimao violinu i svirao, sve ok se soc ne bi osušio u šoljicama, stvarajudi raznovrsne zamršene puteve. Baka nije gleala u šoljicu, zbog čega je ea govorio a sve ono što je zacrtano mora i a se esi. Ali nevolje su s vakako eo ovog sveta, baš kao i trava ili kiša. Čak i ako pokušaš a zaobiđeš preoređene nevolje, one se ipak ogoe, samo što ih prebacuješ na tuđa pleda. I ona, pore sveg trpljenja, zbog čega uzimati još jean greh na ušu? Saa bi trebalo a ispričam nešto i o ei s majčine strane, o Setraku Melikjanu. Bio je to obar i veseo čovek. Onoliko koliko mu je život obra ao. Uzeo mu je upravo onoliko koliko je po svim procenama života bilo obrano uzeto. Čak i ako mu je uzeo više nego što mu je ao, ko de o tome još voiti računa? Slegao bi ramenima, lupnuo dlanom o dlan i unapred se smejao. Kao i Eshil na bojnom polju kod Salamine. To je bila njegova filozofija  – izna vremena i ljui. A inače, samo ona kaa bi se suočio sa svojim sedanjima, gubio bi r azum.

11

Mamina porodica bila je poreklom iz Persije. Prvi identifikovani predak bio je

nekakav princ koji je vlaao teritorijom istočno o jezera Urmija na anašnjoj teritoriji Tabriza. Nazivali su ga Melik, što na persijskom znači „princ“ . Odatle i potiče prezime mamine porodice: Melikjan, odnosno Melikovi. Princ Melik se borio protiv Turaka sve ok, shvativši a je to bitka bez mogudeg rešenja, nije pokupio svoju poroicu i imovinu i pobegao na sever, u planine Karabaha. I ponovo, po pritiskom osvajača, bežao je i nastanio se na planinskim obroncima u blizini Erzuruma. Ova priča stara je preko trista goina. Melik je imao sedam sinova. Zajedno sa svojim porodicama, osnovali su naselje Zakar. ea Setrak igrao se sa mnom. Vezivali smo čvorove na kanapu i bro jali ih.

Poneka sam zamišljao a je taj kanap ebelo uže okačeno o zvono. Mogao je a ga ljuljuška vetar ili ruka nekog usamljenog putnika. Taa bi zvono zazvonilo. Tako sam ouvek zamišljao zvono, kao najverniji glas sopstvenog porekla. Svaki čvor, stegnut kao pesnica, bio je neko o mojih preaka. U stvari, uže je bilo venac sabijenih pesnica. Zatim sam sa svojim dedom Setrakom osmislio letopis. U njemu

 je prvi bio Melik. Čvor najbliži zvonu. Toliko blizu a zvono poneka zvuči kao konj u galopu. Sleedi je bio moj čukunčukunea Hačiaur. Čovek gor i bogat, ošao  je u Konstantinopolj na konju. Svi trgovci su ga poznavali i pozivali kod sebe. Deda

 je pričao o srebrnom servisu za čaj sa pozladenim rškama koji je koristilo tri generacije, kao i o začuđeni m pogledima trgovaca kada su videli da jedan jedini čovek može a ima toliko veliko blago. Inače, čukunea Hačiaur bio je umeren čovek. Iako su bili plemenitog porekla, poroica Melikovih se zaovoljavala teškim životom pastira. Moj pradeda, David Melikjan bio je učen čovek. Pohađao je školu u Konstantinopolju, u koležu Robert. Pisao je poeziju i imao toliko lep rukopis a su ko njega olazili ljui iz okolnih sela, pa čak i iz Erzuruma a bi im pisao ugovore. David Melikjan bio je upravnik naselja, ono što bi anas bio graonačelnik. Kaa su ošli janičari, u prolede 1915, ovukli su ga u jenu neovršenu kudu koja je tek imala ziove, i ubili ga. Kamenovali su ga. Tako su ubijani čelni Jermeni i u rugim mestima. Upravo zbog toga naši stari govorili su  o krovu a ne toliko o nebu, kada bi govorili o stranama sveta. ete bez roitelja je kao kuda bez krova. Ništa nije gore o nepokrivene kude jer u nju tako može a uđe smrt. ea Setrak nije znao tačnu goinu svog rođenja. Sedao se samo a se roio u vreme žetve i to mu se činilo ovoljnim. Kasnije, kaa su goine počele više a mu znače, govorio je a se roio na početku veka. Bilo je lakše brojati.

12

Bilo ih je petoro ece: va ečaka i tri sestre. Makruhi, najstarija, uala se u Erzurumu. Zatim Harutiun, Maro, ea i najmlađa, Satenig. Makruhi je straala tokom masakra. Turski vojnici su se povukli jene nodi pustivši kurske bane a opljačkaju konvoj izbeglica na putu za Alep. Makruhi i njen muž su zaklani. O njihovoj bebi nije se više ništa znalo. Melikovi su obili a se priruže konvojima na putu za eir ez -Zor, a kada su vojnici opkolili selo, pokupili su Maro zajeno sa rugim evojkama. Jene nodi uspela je a pobegne, i pre nego što su je njeni čuvari uhvatili za haljinu, bacila se sa stene u vode Eufrata. U znak sedanja na nju, ea je svoju najstariju kder krstio istim imenom, Maro.

ea je bio u Erzurumu ko nekih rođaka, zajeno sa svojom bakom, Hačijaurovom suprugom. Kaa su se vratili, vieli su spaljeno selo. A Harutiun, stariji brat, izašao im je u susret, pričajudi im kakve grozote su se tu ešavale. Njihova baka ih je nagovarala a beže, ona je bila prestara a ie s njima. Sakrili su se u šumi. Ali pošto su se nevešto sakrili, uhvatili su ih. Ovaj eo ea je ispričao samo jenom u životu. ogađaj nam je poznat preko brata Khorena, koji  je za njega slučajno saznao i pričao alje. akle, kapetan janičara ih je postrojio ispred sebe i naredio im da kleknu. Isukao je sablju i ubio Harutiuna, starijeg

brata. Na jermenskom, Harutiun znači vaskrsenje. Moža jenom, ko zna… Ona se približio onome koji de biti moj ea. ečak je plakao, poglea uprtog u zemlju. Janičar ga je vukao za kosu, sve ok ga nije primorao a ga poglea u lice. „Upamti obro!“, narei kapetan, nateravši ga a poglea prema selu koje je gorelo u ponožju bra i bratovljev leš. „Znaš li kako se zovem?“ Očima punim suza, ea je ao znak a ne zna. Kapetan je izgovorio ime i naterao ga a ponavlja. A ona je oao: „Ti deš živeti! ovoljno si orastao a shvatiš. Ispričaj svojima ko sam ja i šta sam ti uraio, tebi i tvojima!“  Deda nije mogao da veruje a de ostati živ. Tek pošto ga je šutnuo nekoliko puta, kao nekog uličnog psa, udaljio se, isprva nepoverljivo, a onda je pojurio svojim drhtavim, ali brzim

ečačkim nogama. Tom kapetanu osvetio se na jeini mogud način. Nije ga zaboravio, ali nikada nije naglas izgovorio njegovo ime.

Nije se čulo a je iz njihovog sela iko preživeo osim njegove mlađe sestre, Satenig, koju je goinama tražio nakon što je postao trgovac u Krajovi i  mogao da plati traganje po sirotištima stranih crkvenih bratstava. Posle mnogo goina primio je ogovor iz jenog sirotišta za evojke, baš iz Alepa. Poslao je novac za nju i za pratnju. U luci u Konstanci, kako bi se uverili da je on njen brat, i da bi mogli da je njemu povere, pratioci su ga udaljili i zahtevali da navede redom

imena baba i ea, roitelja i brade. To je ličilo na pomen. Svi mrtvi u jenom

13

planinskom naselju pore Erzuruma. Shvativši a njih voje oplakuju iste mrtve, pratioci su mu je predali. Satenig se kasnije udala za jednog trgovca iz Braile.

Nakon rata otišla je u Ameriku i tamo umrla. Znam je samo sa fotografija. Deda se krio kako je znao i umeo. Neki Turci, pristojni ljudi koji su poznavali

njegovog oca, smestili su ga u štalu, zajeno sa životinjama i izlečili ga o tifusa. Razboleo se na putu, jer je jeo šta ohvati, poput zveri, spavao je po verim nebom, smrzavajudi se. Kaa se malo oporavio, Turci su mu ali hranu za put i fes za glavu, kako ga ne bi usput zagledali. Deda je krenuo na jug, ka Mojsijevoj

planini, prema Musa agu, što je njen naziv na turskom. Čuo je a tamo olaze francuski broovi po izbegle Jermene. Hoao je nodu, zaobilazedi rumove. Klonio se kurdskih bandi koje su galopirale, kao i pravaca s konvojima deportovanih ljudi, koje su terali ka pustinjama Mesopotamije. I opet je brat Khoren pričao kako je deda seeo i plakao sa fesom u krilu, posmatrajudi voe Eufrata po kojima su plutali leševi, otežali i u boji rđe, poput upletenih repova, kakve su sigurno bile , u praavna vremena, i voe Vavilona. „Nisi bacio fes?“, pitao sam pošto  mi je baka

Sofija ispričala priču o plaču sa Eufrata. „Zašto?“, pitao me je ea. „obio sam ga o čovečnih Turaka, a i branio me je o sunca. Stavio sam ga na glavu i išao alje. Šta a kažem? Trebalo je živeti.“ A ona, ea se ubo i pokazao mi kap krvi. „Aj a te viim, možeš li i ti to?“  Bilo me je strah, ali i sramota zbog straha. Dopustio sam mu zatvorivši oči a me uboe, pa sam stegao prst a me ne bi boleo. Taa se pojavila moja kap krvi. „Ja sam star a ti si ete. A viiš, krv je pojenako živa i ko tebe i ko mene. To je želja za životom.“ ea je poneka umeo a začini sedanja i zato je neobično govorio o krvi. Bio je filozof krvi. „Krv je nepokornija o mesa“, govorio je. „Zbog toga se kaže zov krvi ili krvno prokletstvo.“ Ili: „Kaa se krv umori, uzmeš štap. Inače, krv je kao štap iznutra. Svaki čovek se oslanja na sopstvenu krv.“ rugom prilikom bi rekao: „Krv se vrada stalno, poput zveri vlažne njuške i ujea te. Nikaa se ne zasiti. Ne aj bože a se zasiti.“   Ponekad bi mi rekao: „Ne zaboravi, tvoja krv je poput sablje koja se zariva u zemlju.“  Verovatno  je eo njega zauvek ostao na obalama Eufrata i nastavio a priča sa krvavim voama. Ljui često razgovaraju sa svoj im mislima. Moj deda Setrak razgovarao je sa sopstvenom krvlju. Prekasno je stigao podno planine Musa Dag. Borbe su utihnule a brodovi koji

su spašavali poslenje borce sa planina oavno su otišli. I taa je moj ea okrenuo lice od mora i ponovo se okrenuo Severu, ka Rusiji. Bio je to dug put: Jerevan, Tiflis, Rostov na Donu.

Išao je ka Evropi. To je bio poroični običaj a mlai, kao nekaa Petar Veliki, putuju u Evropu, a nauče zanat, a nauče kako a se ponašaju i a razgovaraju

14

na evropski način. Zatim bi se vradali kudi i ženili. Tako je uspeo a izbegne pokolj svoje starije brade iz poroice Melikovih: Oskjan, Artur, Melkon, Kalus, Nšan i Khoren. Iz pisama koja su se čitala u periou mira, neeljom u crkvi u selu Zakar, moj ea je saznao a su oni stigli u Rumuniju. I on je išao tamo, ka Istoku. U međuvremenu, okolni svet se promenio. Viđao je vojnike bez epoleta kako vuku svoja osakadena tela. Bile su to usamljene grupe koje bi se razbežale kaa bi čule topot konja carske policije. Bližila se Ruska revolucija. Između konvoja vojnika, trgovačkih kola i bani prosjaka, e a Setrak stigao  je u Odesu. Tamo se zaposlio kod jednog berberina Jermenina koji ga je uzeo za

šegrta, s namerom a mu ostavi ranju i a ga oženi svojom kderkom. ea je čistio osečenu kosu i prao peškire. Jenog ana ošao je mlai konjanik, vezao konja za vrata i ušao u ranju. Kaa je ea prišao a mu stavi peškir, poglei su im se sreli u oglealu. Postoje stvari koje život namesti tako a i samog sebe iznenai. Taj mlaid bio je upravo brat Khoren, koga su ostala brada poslala a pokuša a nađe rođake. Khoren nije sačekao brijanje. Strgao je peškir, uzeo eu za ruke i rekao: „Jean Melikin ne može a bue ničiji sluga!“ Stavio ga je na konja pa su krenuli naza, prema Krajovi. Usput, prekiajudi priču jecajima, ea mu je rekao a više nema smisla  a nastave put ka Istoku, jer su ostali Melikini mrtvi. Čak i Satenig, reče, ne slutedi a je u međuvremenu ošlo o susreta u luci Konstanca. Taa je, jean jeini put u životu, ispričao o smrti najstarijeg brata, Harutiuna.

Brada su uružila srestva i po mogla mu da otvori prodavnicu kolonijalne robe. ea je svojim raom kasnije razvio lanac proavnica. Sagraio je ve kude. Na fotografijama je lepo obučen, nosi slamnati šešir, sat na lancu i leptir -mašnu. Svojom verinom uspeo je a prevaziđe dui istorije. Pošto je bio apatri s Nansenovim pasošem 3 liberali su mu, teškom mukom, ali oobrenje za 4

trgovanje. Neki legionari  mislili su da je Jevrejin, i tokom pobune malo je falilo da mu zapale prodavnice. Komunisti su mu sve uzeli i jedva se spasao zatvora. 3

Pasoš namenjen izbeglicama nazvan po r Fritjofu Nansenu, prvom međunaronom službeniku kome  je povereno staranje o izbeglicama; goine 1921. Savet ruštva naroa imenovao je Nansena za visokog komesara sa zaatkom a preloži mere u vezi sa ruskim izbeglicama u Evropi. On je preložio specijalne putne isprave za izbeglice. U početku, Nansenov pasoš prihvatile su 54 zemlje za rusk e izbeglice, potom 1924. goine 38 zemalja za jermenske izbeglice, a bi 1933. goine ruštvo naroa Konvencijom potvrilo Nansenov pasoš i za nemačke izbeglice. (Prim. prev.) 4   Posle abdikacije Karola II Rumunskog uspostavljena je nacional-legi-onarska dr žava na čelu sa generalom Jonom Antoneskuom, koji je vlast elio sa Gvozenom garom. Tenzije između njih ovele su o „legionarske revolucije“, koja je ubrzo slomljena, nakon čega je Antonesku zaveo vojnu iktaturu i uspostavio savezništvo sa Tredim rajhom. Rumunija je 1941. ušla u rat protiv Sovjetskog Saveza na strani sila Osovine. (Prim. prev.)

15

Sredom, u vreme Nemaca besplatno je slao hleb sovjetskim zarobljenicima, među kojima je bilo i nekoliko Jermena. Kada je Crvena armija okupirala Krajovu, jedan

oficir, bivši nemački zarobljenik, setio ga se i tako se spasao zatvora. Jeva je dogurao do penzije raedi kao nodni čuvar u gimnaziji „Brada Buzešti“   i druge slične poslove tek a ne umre o glai. On nikoga nije krivio i polako se pomirio sa subinom koja mu je oeljena. Bio je živahan i muar starac, nikome nije naneo zla i oprostio je svima koji su njemu naneli zlo.

Tokom poslenjih goina u Krajovi voio je vrlo jenostavan život. Izjutra bih mu pravio ruštvo u parku blizu crkve Svetog imitrija. Igrali su tablid učetvoro. Jean o partnera bio je gos'n Pukovnik čije ime nikaa nisam saznao. Gosn Pukovnik je olazio elegantno oeven, nosedi štap sa srebrnim rškom. Kao legionar, prilično je orobijao. ruga vojica, ogromnih usta, oeveni u pretesnu oedu, bili su rugovi, Botranka i Butnaru. Botranka je bio penzionisani predstavnik narodne skupštine. Bio je među onima koji su, nekaa avno, planirali hapšenje moga ee. A saa su, svi zajeno, komunista, legionar, trgovac i proleter, igrali tablice, razgovarali o lekovima i o vremenu. To je bio njihov način da se, nakon mnogo godina, pomire s istorijom. Tablid je bio njihov Potsamski 5

sporazum.

Ostalo vreme, naročito tokom hlanih zimskih ana, moj ea po majci, Setrak Melikin, razgovarao je sa ljuima. U šest izjutra slušao je vesti na Raio Bukureštu. U jeanaest bi slušao Raio Moskvu na rumunskom. Pre ručka, kaa bi uspeo da uhvati  –  Radio Tiranu. Ova radio- stanica ga je najviše zabavljala. Oko pola va slušao bi Glas Amerike na rumunskom, a posle i Raio Slobona Evropa na jermenskom. Poslepone bi slušao Emila Đorđeskua na Slobonoj Evro pi u emisiji „Rumunske aktuelnosti“. Na kraju, oko seam uveče, ponovo bi slušao Glas Amerike, a kasnije i vesti na Bi-Bi-Siju. Posle eset uveče, polusnen, ok bi srkao čaj o lipe, slušao bi „Prikaz ana“ na Raio Bukureštu. Okrenuo bi se i rekao: „Viiš? Sve je laž!“ Ona bi se smejao, pljeskajudi rukama. Krvavoj, mučnoj i ušmanskoj istoriji. Smejao se. Bio je veoma zrav čovek. Nikoga nije ni najmanje opteredivao svojim bolestima. Umro je o zime one užasne 1985. Plin je jeva tinjao. Verovatno zbog 5

Konferencija oržana o 17. jula o 2. avgusta 1945; učesnici su bili američki presenik H. Truman, sovjetski vođa J. V. Staljin i britanski premijer V. Cerčil. Tema sastanka bila je subina poražene Nemačke. Potsamski sporazum previđao je iskorenjivanje nemačkog nacizma i militarizma, povrgavanje inustrijske proizvonje savezničkoj kontroli, preobražavanje nemačke uprave i politike u miroljubivu i demokratsku ržavu, sprovođenje korenite enacifikacije i kažnjavanje ratnih zločinaca, kao i vradanje otetih teritorija suseima. oneta je i eklaracija, 26. jula, kojom je Japanu at ultimatum za kapitulaciju. (Prim. prev.)

16

hlanode, krv, njegova verna prijateljica, nije više mogla a teče. Bio sam ovoljno

pribran a uzmem iz njegovog žepa brojanicu o maslinovih koštica i a ih o ona ržim u žepu na gruima. Kaa smo ga spustili u kovčeg, bio je lak kao pero.

SLUČAJNA PESMA. Moje ee, Garabet Vozganjan i Setrak Melikjan tokom života naučili su koliko je teško umreti u zemlji iz koje si ponikao. Stari Jermeni iz mog etinjstva nisu imali nijean grob kraj čijeg uzglavlja bi mogli stati a oplaču svoje roditelje. Nosili su grobove sa sobom, ge go a su lutali, baš kao što Jevreji anas čine: rašire svoj kivot i oko njega načine hram. Baš tako, ka go imaju priliku, sa svojih pleda skiaju svoje grobove i tamo poižu kude. Često osedam a su tamo, na nebu. Moj ea Garabet Vozganjan, taktičan i odmeren. Moj ea Setrak Melikjan smeši se i prebira zrna brojanice među prstima. Igraju ghiul-bahar. „Kockice treba obro promešati u rukama kako bi znale šta hodeš o njih“, govorio je ea Garabet. Po uslovom a najpre ti znaš šta hodeš. „Eto ti sa!“, raovao bi se. „Jean -jedan!“  Deda Setrak se ne ljuti, smeje se i naginje preko ograde . „Ako je jean- jean, opet de a izbije rat. Vii, tamo, tamo dalje.“  I zaista, odnekud, odozdo, videlo bi se kako izbija nekakav taman dim. Deda Setrak uva u pesnicu i baca, pratedi pogleom kockice. „Šest šest!“, smeje se i pljeska rukama. „Viiš?“, kaže, poglea uprtog naole. „Pomrčina se rasula. Mir je.“ „Varaš“, buni se Garabet. „Sleedi put nateradu te a mešaš kockice u čaši.“ „Baš si me sa uplašio!“, smeje se ea Setrak. „Pet -četiri! Nema šanse. Vii sa! Ljuti se. Tri -va. E saa se baš ništa ne ešava. Nema nikakvih novosti!.“ „Sačuvaj nas Bože novosti“, kaže ea Garabet. Setrak zaglea kockice. „Ma šta je sa ovo? Vii, pojavili su s e tvoj i moj lik!“ „Pomešao si ih“, kaže muri Garabet. „Ovo su stare kockice, tuđe. Vrati ih.“ „Kome da ih dam? Samo smo nas dvojica tu! “ ea Garabet sleže ramenima. „To je to! Ka na kockice panu naša lica, gotovo je, nema smisla. Loše je skroz!“   I igraju dalje, uređujudi svojim kockicama svet, ratove, rođenja, čua, i naročito, kalvariju. Prikaze vatre, mirisi etinjstva, stabla i utvare, štitili su me. Pa ipak, vremena su bila burna. Poneka su moj ea Garabet i naš komšija preko vorišta, Sahag Šejtanjan, šaputali. Jenog ana u vorište preko puta banuo je starac koga nismo poznavali. Zvao se Karol Špigel. Jeno vreme starac je izlazio samo u vorište. Seeo bi na klupici i gleao u prazno. A ona smo ga viđali kroz letve na ogradi – dolazio bi do kapije i posmatrao ulicu. Jenog jutra izašao je

17