GRAD OPSENA
NAUČNA FANTASTIKA URSULE LEGVIN Knjiga III
Urednici Tanja Kragujević-Vujić Aleksandar Postolović Recenzent Zoran Živković Likovnografička oprema Zoran Branković
KATALOGIZACIJA U PUBLIKACIJI (CIP)
Obrađeno u Narodnoj biblioteci Srbije, Beograd ISBN 86-331-0181-5
URSULA LEGVIN
Grad opsena Prevela Sonja Janoski
NARODNA KNJIGA PARTIZANSKA KNJIGA
Naslov originala URSULA K. LEGUIN CITY OF ILLUSION ©1967, by Ace Books, Inc.
PRVA GLAVA
Zamislite tamu. U tami okrenutoj na suprotnu stranu od sunca probudio se nemi duh. i sam deo haosa, nije imao pojmova. Nije imao jezika i nije znao da je ta tama, u stvari, noć. Kada je svetlost, koje se nije sećao, stala da se zari oko njega, pokrenuo se, puzeći, povremeno četvoronoške, ponekad i uspravno, ali nije išao u nekom određenom pravcu. Nije imao nikakav put, u svetu u kome je bio, jer put podrazumeva početak i kraj. Sve je oko njega bilo zamršeno, sve mu se odupiralo. Zbrkano klupko njegovog bića pogonile su napred sile čije nazive nije znao: strah, glad, žed, bol. Ćutke je tumarao kroz mračnu šumu stvari sve dok ga nije zaustavila noć, jedna još veća sila. Ali kada se ponovo javilo svetio, nastavio je, pipajući, da traži put. Kada je iznenada izbio na jarku sunčevu svetlost na čistini, on se uspravi i stajaše tako jedan trenutak. Zatim pokri oči rukama i kriknu iz sveg glasa. Tkajući na svome razboju u osunčanom vrtu, Pert ga ugleda gde stoji na ivici šume. Hitrim otkucajem uma pozva ostale. Ali ona sama je po prirodi bila neustrašiva, i dok su ostali izišli iz kuće ona je već prilazila, preko čistine, toj nezgrapnoj prilici što je čučala u visokom, sazrelom bilju. Dok su se približavali, videli su kako mu stavlja ruku na rame i kako se saginje k njemu, tiho mu govoreći. Ona se okrenu prema njima, začuđenog pogleda, govoreći: — Vidite li mu oči...? I to su zaista bile veoma čudne oči. Zenica je bila ogromna, a dužica, boje surog ćilibara, bila je ovalna po dužini, tako da se beonjača uopšte nije videla. — Kao mačka — reče Gara. — Kao jaje sve od žumanceta — reče Kaj, sa prizvukom gađenja i nelagodnosti koje je ta mala, bitna razlika izazvala u njemu. Po svemu ostalom stranac je potpuno ličio na čoveka, pod svim onim blatom, krastama i prljavštinom što su mu se bili nataložili po licu i golom telu dok se onako besciljno probijao kroz šumu; bio je, možda, samo nešto malo bleđe puti od tih smeđih ljudi koji su ga okružavali, mirno razgovarajući o njemu dok je čučao na suncu, zgrčen i drhteći od iscrpljenosti i straha. Iako ga je Pert gledala pravo u one čudne oči, nije u njima zapazila nikakvu iskru prepoznavanja koja se javlja kada se dva ljudska bića sretnu. Bio je gluv za njihov govor i nije razumevao mimiku. — Lud, ili sasvim izbezumljen — reče Zov. — Takođe pregladneo; to bar možemo izlečiti. — Na to Kaj i mladi Turo, napola vodeći, a napola vukući skljokanog čoveka, uđoše u kuću. Zajedno sa Pert i Baki njih dvojica ga nahraniše, opraše i položiše na slamaricu, prethodno mu ubrizgavši sredstvo za uspavljivanje u venu, da bi tu i ostao. — Je li on Šing — upita Pert oca.
— Jesi "li ti? Jesam li ja? Ne budi naivna, mila moja — odgovori Zov. — Da mogu da odgovorim na to pitanje, oslobodio bih Zemlju. Ali nadam se da ću uspeti da utvrdim da li je zaista lud, normalan, ili idiot, odakle je došao i otkuda mu te žute oči. Da nisu ljudi možda počeli da se sparuju sa mačkama i sokolima u vreme starosti i opadanja čovečanstva? Kaži Kretjani da se popne do spavaonice, kćeri. Pert doprati svoju šlepu rođaku Kretjanu uz stepenice na hladoviti, vetrometni balkon gde je spavao stranac. Zov i njegova sestra Karei, koju su zvali Baki, već su ih čekali. Oboje su sedeli prekrštenih nogu i ispravljenih leđa. Baki se igrala šarenom ukrštenicom u ramu, a Zov je, prosto, sedeo. Brat i sestra su već bili zašli u godine; široka, smeđa lica bila su im oprezna i veoma mirna. Devojke posedaše kraj njih, ne narušavajući prijatnu tišinu. Pert je bila crvenkastosmeđa u licu, sa bujicom crne, blistave, dugačke kose. Na sebi je imala samo jedne široke, srebrnaste šalvare. Kretjana, malo starija, bila je tamnoputa i krhka; crvena traka prekrivala joj je ugašene oči i držala joj gustu kosu zabačenu unazad. Poput majke, nosila je tuniku od finog, šarenog tkanja. Vrelo ivandanjsko popodne gorelo je u vrtovima ispod balkona i tamo dalje, na talasa vim poljima na čistini. Sa svih strana — toliko blizu tog kućnog krila da ga je prekrivala senkom svojih grana punih lišća i ptičjih krila, toliko daleko u svim ostalim pravcima da se tek nazirala u plavoj uzmaglici — šuma ih je potpuno okružavala. Četiri osobe sedele su u tišini izvesno vreme, zajedno, a svako za sebe, ćuteći, a ipak u uzajamnoj vezi. — Ćilibarska perla stalno mi upada u šaru prostranstva — reče Baki, smešeći se, i spusti kraj sebe ram sa ukrštenim žicama na koje su bili nanizani dragulji. — Sve tvoje perle obavezno završe u prostranstvu — reče njen brat. — To je zbog tvog potisnutog misticizma. Evo moje glave ako ne završiš kao naša mama, koja je videla šare i u praznom ramu. — Potisnuti tandaramandara — odvrati Baki, — Nikada u životu nisam nešto potisnula u sebi. — Kretjana — reče Zov — čovekovi kapci se pokreću. Mora da je ušao u ciklus sanjanja. Šlepa devojka se približi slamarici. Zov joj blago povede ispruženu ruku i položi je na strančevo čelo. Svi zaćutaše. Svi osluškivahu. Ali samo je Kretjana mogla da čuje. Najzad, ona podiže svoju pognutu, šlepu glavu. — Ništa — reče. U glasu joj se osećala mala napetost. — Ništa? — Zbrka... praznina. On nema uma. — Kretjana, da ti kažem kako izgleda. Ta stopala su hodala, te šake su radile. Lice mu se opustilo od sna i od droge, ali samo je um koji misli mogao da koristi takvo lice i da ga izbrazda takvim crtama. — Kako je izgledao kad je bio budan ?
— Uplašen — reče Pert. — Uplašen, unezveren. — Možda je sa neke druge planete — reče Zov — nije sa Zemlje, iako... kako bi to moglo da bude... No, možda ipak misli na drugi način nego mi. Pokušaj još jednom, sad, dok još sanja. — Pokušaću, ujače. Ali ne osećam nikakav um, niti uzbudenost, čak ni tok svesti. Mozak odojčeta je zastrašujući, ali ovo... ovo je još gore... mrak i nekakva zbrkana praznina... — Dobro, sad prestani — mirno reče Zov. — Loše je za um da dugo boravi u neumu. — Njegov je mrak još gori od moga — reče devojka. — Ovo na ruci mu je prsten... — Bila je za trenutak spustila ruku na ruku tog čoveka, iz sažaljenja i kao da traži njegov nesvesni oproštaj što se usudila da mu zaviruje u snove. — Da, zlatan prsten, bez ikakvog znaka ili šare. To je bilo sve što je nosio na sebi. A i mozak mu je ogoljen kao i telo. I tako, ta jadna zver stiže do nas iz šume... ko li ga je samo poslao? Sva porodica kuće Zova, izuzev male dece, okupila se te noći u velikoj dvorani u prizemlju, čiji su visoki prozori stajali otvoreni, propuštajući vlažni noćni vazduh. Svetlost zvezda, prisustvo drveća i žuborenje potoka — sve to je ulazilo u polumračnu prostoriju, tako da je između svake dve susedne osobe, kao i između izgovorenih reči, bilo mesta za senke, noćni vetar i tišinu. — Istina, kao i obično, ne druguje sa strancem — obrati im se gospodar kuće svojim dubokim glasom. — Ovaj nam stranac donosi sa sobom izbor između nekoliko neverovatnoća. Možda je idiot od rođenja koji je zalutao ovde slučajno; ali u tom slučaju ko ga je izgubio? Možda je čovek kome je mozak oštećen nesrećnim slučajem ili se neko u njega namerno umešao? Možda je Šing, koji krije svoj um iza lažne amentije? A možda nije ni čovek ni Šing, ali onda šta je? Nemamo dokazna ni za ni protiv bilo koje od ovih pretpostavki. Šta da radimo s njim? — Da vidimo da li se može nečemu namučiti — reče Zovova žena, Rosa. Metok, najstariji sin gospodarev, progovori: — Ako se može nečemu naučiti, onda mu ne smemo verovati. Možda su ga baš i poslali ovamo da bismo ga mi poučavali, da dokuči naše običaje, saznanja, tajne. Mačak koga će odgajiti ljubazni miševi. — Ja nisam ljubazni miš, sinko — reče gospodar. — Znači, ti misliš da je on Šing? — Ili njihovo oruđe. — Svi smo mi oruđe Šinga. Šta bi ti uradio s njim? — Ubio bih ga pre nego što se probudi. Povetarac dunu, leganj se oglasi na vlažnoj, zvezdama obasjanoj čistini. — Pitam se — reče najstarija žena — da nije on žrtva, a ne oruđe. Možda su mu Šinzi uništili um za kaznu stoje nešto uradio ili pomislio. Treba li da mi dovršimo njihovu kaznu?
— To bi bilo istinsko milosrđe — reče Metok. — Smrt je lažno milosrđe — gorko odvrati najstarija žena. I tako su raspravljali još neko vreme, staloženo ali sa ozbiljnošću u kojoj je bilo i moralne zabrinutosti i jedne još teže, dublje strepnje, koju nikada nisu izricali ali koja seosećala kad god bi neko od njih izgovorio reč Šing. Pert nije učestvovala u raspravi, jer je imala tek petnaest godina, ali je pažljivo slušala. Osećala je da je naklonost vezuje za stranca i želela je da ostane živ. Rajna i Kretjana se pridružiše grupi. Rajna je nad strancem obavila sva fiziološka ispitivanja koja je mogla, dok je Kretjana prisustvovala ne bi li uhvatila neku duhovnu reakciju. Za sada su mogle da obaveste ostale samo da strančev živčani sistem, čula i moždana središta za osnovne pokrete izgledaju normalno, iako je po fizičkim reakcijama i sposobnosti kretanja mogao da se uporedi sa jednogodišnjim detetom, i nikakvi nadražaji pojedinih mesta u zoni centara za govor nisu izazvali reakciju. — Snaga odraslog muškarca, usklađenost pokreta male bebe, um potpuno prazan — rekla je Rajna. — Ako ga ne ubijemo kao divlju zver — reče Baki — moraćemo ga pripitomljavati kao da je zver... Kretjanin brat Kaj progovori. — Izgleda da ipak vredi pokušati. Hajde da se nekoliko nas mlađih pobrinu o njemu; da vidimo šta možemo da uradimo. Na kraju krajeva, ne moramo ga odmah upoznavati sa kanonima posvećenih. Pre svega ćemo pokušati da ga naučimo da bar ne pokvasi postelju... Hteo bih da znam da li je ljudsko biće. Gospodaru, šta vi mislite? Zov raširi svoje velike ruke. — Ko zna? Možda će nam to reći Rajnini testovi krvne slike. Nikada nisam čuo da Šinzi imaju žute oči ili da se po bilo čemu vidno razlikuju od Zemljana. Ali ako nije ni Šing ni ljudsko biće, staje on? Nijedno biće sa drugih svetova, za koje se nekada znalo, nije hodilo ovom Zemljom poslednjih hiljadu i dve stotine godina. Slažem se s tobom, Kaj, i mislim da bi iz čiste radoznalosti trebalo da se izložimo mogućim opasnostima radi njegove dalje prisutnosti medu nama... I tako su svog gosta ostavili u životu. U početku on nije bio nikakav teret za mlađariju koja se starala o njemu. Polako je obnavljao snagu, spavajući dugo, a kad je bio budan uglavnom je mirno sedeo ili ležao. Pert mu je dala ime Fok, što na narečju istočne prašume znači »žuti«, zbog njegove blede puti i opalnih očiju. Jednog jutra, nekoliko dana po njegovom dolasku, pošto je na svome tkanju stigla do jednog većeg dela bez šara, ona ostavi svoj razboj na sunčev pogon da tiho prede sam za sebe dole u vrtu i pope se do zaklonjenog balkona gde su držali »Foka«. Nije primetio kada je ušla. Sedeo je na slamarici, netremice zureći u nebo, prekriveno letnjom sumaglicom. Oči su mu suzile od tog sjaja i on ih žustro obrisa rukom, a tada primeti vlastitu šaku i stade da bulji u nju, okrećućičas dlan
čas nadlanicu. Savijao je i opružao prste, mršteći se. Zatim ponovo podiže lice ka belom usijanju sunca i polako, oklevajući, ispruži otvorenu šaku ka njemu. — To je sunce, Fok — reče Pert. — Sunce... — Sunce — ponovi on, zureći u njega, sav usredsređen na njega, dok se praznina njegovog bića polako ispunjavala sunčevom svetlošću i zvucima sunčevog imena. Tako je počelo njegovo učenje. Pert se penjala iz podruma i prolazeći kroz staru kuhinju ugledala je Foka kako sedi, pogrbljen, u jednom od prozorskih udubljenja, sam, posmatrajući sneg kako pada s one strane čađavog okna. Bio je deseti dan otkako je udario Rosu i morali su da ga zaključaju dok se ne umiri. Od tada se stalno durio i nije progovarao. Bilo je čudno videti njegovo lice odraslog muškarca otupelo u tvrdoglavoj patnji nadurenog deteta. — Hajde, uđi i ogrej se kraj vatre, Fok — reče Pert, ali nije zastala da ga sačeka. U velikoj dvorani, kraj ognjišta, počekala je malo, a onda diže ruke od njega i stade tražiti nešto čime bi ublažila vlastito neraspoloženje. Ništa se ne može; sneg pada, sva lica su već dobro poznata, sve knjige pričaju o nečemu što je bilo isuviše davno, isuviše daleko da bi još bilo istina. Svuda oko zanemele kuće i njenih polja leži nema prašuma, beskonačna, jednolika, nezanimljiva; zime se nižu jedna za drugom, a ona nikada neće napustiti tu kuću, jer gde bi mogla da ode, i šta se tu može?... Na jednom od praznih stolova Rajna je zaboravila svoj teanb, pljosnati instrument sa dirkama, za koji se tvrdilo da je hainskog porekla. Pert pronađe melodiju u sumornom tonalitetu istočne prašume, zatim vrati instrument na njegovu prirodnu lestvicu i poče ponovo. Nije bila vesta u sviranju na teanbu i sporo je pronalazila note, pevajući reči, razvlačeći frazu da bi održala melodiju dok je tražila sledeći ton. Iza hujanja vetrovitih gora iza olujom namreškanog mora na stubištu od osunčanog stenja kći Airekova stoji u muku... izgubi tonalitet, pa ga ponovo nađe: ...u muku, bez reći i praznih ruku. Ko zna koliko je bila stara ova legenda, iz nekog neverovatno dalekog sveta. Njene reči i melodija bile su čovekovo vekovno nasleđe. Pert je pevala veoma tiho, sama u ogromnoj prostoriji osvetljenoj plamenom, dok su sneg i sumrak polako zatamnjivali prozore. Začu se neki zvuk iza njenih leđa i ona se okrenu. Ugleda Foka kako stoji. Suze su mu blistale u čudnim očima. On reče: — Pert... prestani... — Fok, šta ti je?
— Boli me — reče, okrećući u stranu lice koje je tako jasno otkrivalo nesuvisli i bespomoćni um. — Kakva pohvala mome pevanju — zadirkivala ga je ona, ali bila je dirnuta i prestala je da peva. Kasnije, iste noći, videla je Foka gde stoji pored stola na kome je ležao teanb. Podigao je ruku ka njemu ali se nije usuđivao da ga dodirne, kao da se bojao da ne oslobodi slatkog, neumoljivog demona koji je zajecao pod Pertinom rukom i pretvorio joj glas u muziku. — Moje dete uči brže od tvoga — reče Pert svojoj rođaki Gari — ali zato tvoje raste brže. Na svu sreću. — Tvoje je baš veliko — složi se Gara, gledajući nizbrdo, preko kuhinjskog vrta, do obale potoka gde je stajao Fok, držeći na ramenu Garinu jednogodišnju bebu. Rano letnje popodne odzvanjalo je od reske pesme zrikavaca i bybica. Crne kovrdže su se lepile za Pertine obraze, dok je provlačila i potiskivala i opet provlačila niti na svome razboju. Iznad njenog hitrog čunka pomaljale su se glave i vratovi čaplji koje igraju u jednom redu, srebrne niti na sivoj podlozi. Sa svojih sedamnaest godina bila je najbolja tkalja među ženama. Preko zime ruke su joj stalno bile umrljane hemikalijama od kojih su bile njene niti i tkanja i od boja kojima su bile bojene, a preko leta je neprestano tkala na svom razboju na sunčani pogon, izvodeći nežne i raznolike šare koje je sama izmišljala. — Ti, mali pauče — reče njena majka pored njih — šala je šala, ali čovek je čovek. — A ti hoćeš da ja odšetam sa Metokom do Katolove kuće i da svoju tapiseriju sa čapljama zamenim za muža; znam to — reče Pert. — Ja to nikada nisam rekla... Jesam li? — upita majka i udalji se, pleveći, između dva reda salate. Fok se pope stazicom, dok je beba na njegovom ramenu žmirkala na suncu i smešila se zadovoljno. On je spusti na travu i reče joj, kao odraslom: — Ovde gore je toplije, zar ne? — A zatim, okrećući se Pert, upita, sa onom ozbiljnom otvorenošću, koja je bila njegov karakterističan način obraćanja: — Ima li ova prašuma kraja, Pert? — Tako kažu. Mape se sve razlikuju. Ali u onom pravcu na kraju je more, a u onom je prerija. — Prerija? — Ravnica bez drveća, obrasla travom. Poput naše čistine, ali se proteže hiljadu milja, sve do planina. — Planina? — zapita on, bezazleno neumoran u pitanjima, kao svako dete. — Visoka brda sa vrhovima pokrivenim snegom cele godine. Ovako. — Zastavši da odloži čunak, Pert sastavi svoje duge, okrugle, smeđe prste u oblik planinskog vrha. Fokove žute oči iznenada blesnuše, a lice mu postade napeto. — Ispod beloga je plavo, a ispod njega... obrisi... daleka brda...
Pert ga je ćutke posmatrala. Sve ono što je znao uglavnom je poticalo od nje, jer ona je uvek bila spremna da ga pouči. Ponovno stvaranje njegovog života bilo je posledica — ali i sastavni deo — njenog vlastitog odrastanja. Njihovi umovi bili su se spleli u veoma blisku uzajamnu vezu. — Video sam to... video sam... sećam se — mucao je čovek. — Sliku iz projektora, Fok? — Ne. Ne iz knjige. U mojoj glavi. Sećam se. Ponekad je i vidim pred očima pre nego što zaspim. Samo nisam znao kako se zove: planina. — Umeš li da je nacrtaš? Kleknuvši pored nje, on brzo napravi skicu u prašini: obrise jedne nepravilne kupe, a ispod nje dva obrisa pobrđa. Gara iskrivi vrat da bolje vidi crtež, upitavši ga: — I na vrhu je belo od snega ? — Da. To je... kao da je vidim kroz nešto... neki veliki prozor, veliki i visoko iznad zemlje... Da li ovo potiče iz tvoga uma, Pert? — upita on, pomalo zabrinuto. — Ne — reče devojka. — Niko od nas iz kuće nikada nije video visoke planine. Mislim da nema nijedne s ove strane unutrašnje reke. Ovo mora da je daleko odavde, veoma daleko. — Govorila je poput nekoga koga je iznenada spopala jeza. *
Zvuk testere iznenada proreza sebi put kroz granice snova, jedva čujno, isprekidano zujanje, jezivo. Fok se uspravi i sede u postelji pored Pert; oboje su zurili napregnutim, pospanim očima u pravcu severa gde je udaljeni zvuk podrhtavao jedno vreme, a potom utihnuo i prva svetlost stala da izbleđuje nebo iznad mračnog drveća. — Vazdušni brod — prošapta Pert. — Čula sam ga jednom ranije, odavno... — Ona se strese. Fok joj obgrli ramena jednom rukom, i sam obuzet istom nelagodnošću, osećanjem da nešto tuđe, neshvatljivo i zlo prolazi tamo daleko na severu, kroz praskozorje. Zvuk je potpuno zamro; u ogromnoj tišini prašume nekoliko ptičica zaćijuka u proređenom, jesenjem, jutarnjem horu. Svetlost na istoku se pojača. Fok i Pert ponovo legoše, u toplotu i beskonačnu blagodet svojih naručja; tek upola probuđen, Fok ponovo utonu u san. Kad ga je poljubila i izvukla se iz postelje da krene za poslom on promrmlja: — Ne idi... sokoliće mala, malecka moja... — Ali ona se samo nasmeja i ode, a on nastavi još malo da dremucka, i dalje nesposoban da se povrati iz slatkih, lenjih dubina zadovoljstva i mira. Sjajni sunčevi zraci zasijaše mu pravo u oči. Okrenu se na drugu stranu i sede u postelji, zevajući i zagledan u dubine crvene krošnje hrasta što se uzdizao pored verande za spavanje. Postade svestan da je Pert, odlazeći, uključila aparat za učenje u snu pored njegovog jastuka; on je sada tiho mrmljao, ponavljajući cetijansku teoriju brojeva. To ga natera na smeh, a hladnoća vedrog novembarskog jutra potpuno ga razbudi. Navuče na sebe košulju i pantalone —
tešku, meku, tamnu tkaninu koju je istkala Pert, a skrojila za njega Baki — i uspravi se pored drvene ograde na verandi, gledajući preko čistine u smeđi, crveni i zlatni beskraj drveća. Sveže, tiho, slatko, ovo jutro bilo je isto kao i onda kada su se prvi ljudi u ovoj zemlji probudili u svojim trošnim kućicama oštrih zabata i koraknuli napolje da vide kako se sunce rađa, oslobođeno od šumske tame. Jutra su uvek jednaka, i jesen je uvek jesen, ali je mnogo raznih godina koje ljudi izbrojaše. Na ovoj zemlji u početku je bila prva ljudska rasa... pa onda druga, rasa osvajača; obe su nestale, i pobeđeni i pobedioci, milioni života, svi su se slili u jednu nejasnu tačku na obzorju prošlosti. Zvezde su bile osvojene, potom opet izgubljene. A godine su i dalje tekle, toliko mnogo godina da je prašuma iz pamtiveka, potpuno uništena u ono doba kada su ljudi stvarali i održavali svoju istoriju, opet uspela da izraste. Čak i u ogromnoj, neznanoj istoriji jedne planete, vreme koje je potrebno da šuma izraste predstavlja nešto. To ipak traje. A ne može ni na svakoj planeti da se desi; ne viđa se baš često i svuda ono prodiranje prvih, hladnih sunčevih zraka kroz senke i spletove bezbrojnih, vetrom uzburkanih grana.... Fok je stajao uživajući, možda tim više što je u njegovoj svesti tako malo drugih jutara postojalo pre ovoga, što je tako kratak bio niz dana kojih se sećao i koji su jedini stajali između njega i tame. Oslušnuo je šta kaže cikada u hrastu, a potom se proteglio, žustro se počešao po glavi i krenuo da se pridruži u poslu ostalima iz kuće. Zovova kuća bila je nepravilnog oblika i širila se u svim pravcima, visoka, isprekidanih linija. Bila je to kombinacija planinske kuće, zamka i seoskog gazdinstva, sve u jednom, od kamena i drveta: neki njeni delovi postojali su već stotinak godina, neki i duže. Delovala je primitivno: mračna stepeništa, kamena ognjišta i podrumi, goli podovi od pločica ili dasaka. Ali ništa na njoj nije bilo nedovršeno; bila je savršeno otporna na vatru i na vremenske nepogode; a pojedini delovi od kojih se sastojala i koji su u njoj radili predstavljali su veoma domišljato izrađene uređaje i mašine — prijatna, žućkasta difuzna svetla, biblioteke muzike, reći i slike, raznorazna automatska oruđa i alati za čišćenje, kuvanje, pranje i poljske radove, kao i neki osetljivi instrumenti za posebne namene koji su se čuvali u istočnom krilu. Sve su to bili delovi kuće, ugrađeni u nju ili izgrađeni istovremeno s njom, napravljeni u njoj ili u nekoj drugoj prašumskoj kući. Mašine su bile glomazne i jednostavne, lake za popravku; ali znanje kojim se stavljao u pokret njihov izvor energije bilo je složeno i nezamenljivo. Jedna vrsta tehnologije upadljivo je nedostajala. Zahvaljujući biblioteci razvila se veština upotrebe elektronskih uređaja, tako da je postala gotovo instinktivna; dečaci su voleli da prave male tranzistore sa ekranom i da preko njih razgovaraju iz jedne sobe u drugu. Ali nikakve poruke preko televizije, telefona, radija ili telegrafa nisu se slale niti primale dalje od čistine. Nije bilo nikakvih uređaja za saobraćanje na daljinu. U istočnom krilu bila su dva vozila na
vazdušnom jastuku, napravljena u domaćoj radinosti, ali služila su uglavnom dečacima za igru. Njima se teško upravljalo kroz šumu i na stazama prokrčenim kroz divljinu. Kada se išlo do susedne kuće, u posetu ili trgovinu, išlo se pešice, ili na konju, ako je put bio veoma dugačak. Radovi u kući i na polju bili su laki i nikome nisu predstavljali teret. Udobnost se svodila na toplotu i čistoću, a hrana je bila zdrava, premda jednolična. Život u kući nosio je u sebi dosadnu ujednačenost bitisanja u zajednici, čistu, bezbrižnu umerenost. Bezbrižnost i jednoličnost bili su posledica izdvojenosti. Četrdeset četiri osobe živele su u ovoj zajednici. Katolova kuća, koja im je bila najbliža, nalazila se gotovo trideset milja južno od njih. Svuda oko čistine, milju za miljom, protezala se neprokrčena, neistražena, uvek ista prašuma. Prašuma, a nad njom nebo. Tu nije postojala mogućnost da se ono što nije čovek zatvori i uokoli, da se čovekov život suzi i svede na njegovu meru kao u gradovima iz ranijih epoha. Sa tako malo ljudi, svaki pokušaj da se jedna složena civilizacija iole održi bio je izuzetan i veoma opasan podvig, iako se mnogima od njih to činilo sasvim prirodno; prosto, tako se živelo; nije se znalo za neki drugi način. Fok je na to gledao malo drukčije nego deca iz kuće, jer je stalno morao biti svestan da je došao iz te ogromne, neljudske divljine, tajanstven i usamljen, baš kao i svaka divlja zver koja je njome lutala, i da je sve što je naučio u Zovovoj kući bilo samo nalik na malenu svecu koja gori u ogromnom prostranstvu tame. Za doručkom — od hleba, kozjeg sira i tamnog piva — Metok ga pozva da idu zajedno u lov na jelene. Foku je to godilo. Stariji brat bio je veoma vest lovac a i on sam je polako postajao takav; i to je, najzad, stvorilo zajednički jezik između Metoka i njega. Ali gospodar se umeša: — Povedi Kaja, sinko. Hoću da porazgovaram sa Fokom. Svaki član domaćinstva imao je svoju sobu, za učenje, rad ili da u njoj spava kad je vreme bilo veoma hladno; Zovova je bila mala, visoka i svetla, sa prozorima koji su gledali na zapad, sever i istok. Gledajući preko strnjika i ugara jesenjih polja u pravcu šume, gospodar reče: — Pert te je prva videla, tamo, pored one požutele bukve, čini mi se. Pre punih pet i po godina. Odavno! Nije li vreme da nas dvojica porazgovaramo? — Možda i jeste, Gospodaru — plaho reče Fok. — Teško je biti siguran, ali ja sam pretpostavio da ti je bilo oko dvadeset pet godina kad si se pojavio kod nas. Šta sada imaš od tih dvadeset pet godina? Fok za trenutak ispruži levu ruku: — Prsten — reče. — I sećanje na planinu? — Sećanje sećanja. — Fok slegnu ramenima. — I kao što sam vam već rekao, često mi se javlja neki glas, ili osećaj kretanja, pokreta rukom, razdaljine. Ovo ne ulazi u moja sećanja na život proveden ovde s vama. Ali nema celine, nema značenja. Zov sede na sedište pored prozora i klimnu Foku da uradi to isto. — Nisi morao da rasteš; tvoje osnovne sposobnosti kretanja bile su neoštećene. Ali i
pored toga što si imao tu osnovu, učio si neverovatno brzo. Pitam se da nisu Šinzi, u ono davno vreme kad su upravljali naslednim osobinama ljudske rase i iskorenjivali onolike od nas po kolonijama, da nisu oni možda odabrali nas, koji smo ostali zbog naše poslušnosti i gluposti, a da ti nisi možda proizvod neke rase mutanata koja je nekako uspela da se otme kontroli. No, ma šta da si, bio si veoma inteligentan čovek... I sada si opet takav. I ja bih želeo da znam šta ti sam misliš o svojoj tajanstvenoj prošlosti. Fok poćuta jedan minut. Bio je niska rasta, mršav, lepo građen čovek; njegovo izuzetno živo i izražajno lice u ovom trenutku izgledalo je sumorno i puno strepnje, odražavajući njegova osećanja isto onako verno kao lice deteta. Konačno, dok mu se na licu jasno videlo da je prikupio svu svoju odlučnost, on reče: — Kada sam prošlog leta učio kod Rajne, ona mi je pokazala po čemu se moje osobine razlikuju od genetskih osobina normalnog čoveka. Samo za jedan do dva zaokreta na spirali... neznatno. Kao razlika između wei i o. — Zov podiže pogled smešeći se na ovo podsećanje na kanon, koji je veoma privlačio Foka, ali mladić se nije smešio. — Međutim, ja ni u kom slučaju nisam ljudsko biće. Dakle, ili sam izrod, ili mutant, proizveden slučajno ili namerno, ili sam poreklom sa neke druge planete. Izgleda mi najverovatnije da sam samo proizvod nekog neuspelog genetskog eksperimenta, koji su eksperimentat'ori napustili... Ne može se znati. Ali više bih voleo da sebe mogu smatrati bićem sa neke druge planete. To bi značilo da bar nisam jedino stvorenje ove vrste u svemiru. — Na osnovu čega si siguran da postoje drugi naseljeni svetovi? Fok podiže pogled, trgnuvši se, i smesta, sa dečjom prostodušnošću, ali i s logikom odraslog, izvede sledeći zaključak: — Ima li osnove da se veruje da su ostali svetovi Lige bili uništeni? — Ima li osnove da se veruje da su ikada postojali ? — Ali ti si me sam tako učio, i knjige, istorije... — I ti im veruješ? Veruješ u sve što ti kažemo ? — Ali u šta drugo bih mogao da verujem? Lice mu buknu. — Zašto biste me lagali? — Mogli smo te danonoćno lagati o svemu, i to bar iz jednog od dva dobra razloga. Zato što smo, možda, Sinzi. Ili zato što mislimo da si ti u njihovoj službi. Zavlada tišina. — Ja sam im možda služio, a to nikada neću saznati — reče Fok, obarajući pogled. — Moguće — reče gospodar. — Moraš uzeti u obzir i tu mogućnost, Fok. Među nama budi rečeno, Metok je oduvek verovao daje tvoj mozak programiran, kako se to kaže. Ali svejedno, on te ipak nikada nije slagao. I niko drugi od nas nije, bar svesno. Pesnik sa reke kazao je još pre hiljadu godina: »U istini čovečanstvo laže...« — Zov izgovori ovo svečano, kao za govornicom, pa se nasmeja. — Dvosmislen, kao svi pesnici. Pa dobro, ispričali smo ti sve istine i činjenice koje znamo. Ali možda ne baš sve pretpostavke i legende, ono što je nastalo pre činjenica...
— Kako biste me tome naučili? — Ne bismo mogli i da smo hteli. Ti si saznanje o svetu sticao na nekom drugom mestu, možda i na nekom drugom svetu. Mogli smo da ti pomognemo da opet postaneš čovek, ali nismo ti mogli podariti pravo detinjstvo. To se samo jedanput... — Među vama se osećam baš kao pravo dete — reče Fok, tmurno i potišteno. — Ali nisi dete. Ti si samo jedan neiskusan čovek. Ti si bogalj, Fok, jer u tebi nema deteta; odsečen si od svojih korenova, od svojih izvora. Možeš li ovo nazvati svojim domom? — Ne — reče Fok, žacnut. Onda dodade: — Ali ovde sam veoma srećan. Gospodar zastade, pa ponovo poče da postavlja pitanja. — Da li misliš da je ovo kako mi živimo dobro, da je ovo pravi put kojim čovek treba da ide? — Da. — Kaži mi još nešto. Ko je naš neprijatelj ? — Šinzi. — Zašto? — Oni su razbili Ligu svetova, čoveku oduzeli izbor i slobodu, uništili sva ljudska dela i zapise, zaustavili evoluciju ljudske rase. Oni su tirani i lazovi. — Ali oni nas ne sprečavaju da ovde vodimo ovaj naš dobri način života. — Mi se krijemo. Živimo odvojeno jedni od drugih i zato nas ostavljaju na miru. Kad bismo pokušali da napravimo neko veliko postrojenje, ili kad bismo se okupili u grupe, ili gradove, ili narode, da zajednički uradimo nešto veliko, Šinzi bi se odmah uvukli među nas, uništili naše delo i rasturili nas. Govorim samo ono što ste mi vi sami rekli i u šta verujem, gospodaru! — Znam. Pitam se samo da nisi možda iza ovih činjenica osetio... legendu, nagađanja, nadu... Fok ne odgovori. — Krijemo se od Šinga. Ali krijemo se i od onoga što smo nekad bili. Uviđaš li to, Fok? U svojim kućama živimo dobro... sasvim dobro. Baš nam je lepo. Ali nama upravlja strah. Bilo je jednom doba kada smo putovali među zvezde, a sad se više ne usuđujemo da se odmaknemo od kuće čak ni za stotinak milja. Održavamo ovo malo znanja i ništa s njim ne pokušavamo. A nekada smo to znanje upotrebljavali da ispletemo niti života, kao tapiseriju, kroz mrak i haos. Širili smo mogućnosti za život. Radili posao dostojan čoveka. Poćutavši malo, Zov nastavi, dignuvši pogled u vedro novembarsko nebo: — Pomisli samo na svetove, na razne ljude i zveri u njima, na sazvežđa njihovih nebesa, na gradove koje su izgradili, na njihove pesme i običaje. Sve je to izgubljeno, izgubljeno za nas, baš kao što je tvoje detinjstvo za tebe. Šta mi zaista znamo o onom vremenu kada smo bili veliki? Nekoliko imena svetova i heroja, nešto malo činjeničnih otpadaka od kojih pokušavamo da skrpimo nekakvu istoriju. Zakon Šinga zabranjuje ubijanje, ali oni su ubili znanje, spalili knjige, a
što je još gore, ono stoje preostalo sasvim su krivotvorili. Kao i uvek, podmetnuli su laž. Nismo sigurni ni u šta što se odnosi na doba Lige; koliko dokumenata je krivotvoreno? Moraš dobro upamtiti, kao što vidiš, u kom smislu su Šinzi naši neprijatelji. Ništa lakše nego provesti ceo život, svestan da nikada nisi ugledao nijednog od njih — u najgorem slučaju čućeš samo vazdušni brod kako prolazi negde daleko odavde. Ovde, u prašumi, ostavljaju nas na miru, a tako je možda i na celoj Zemlji, samo što mi to ne znamo. Ostavljaju nas na miru dokle god sedimo ovde, u kavezu svoga neznanja i divljine oko nas, i klanjamo im se kad prolaze iznad naših glava. Ali ne veruju nam. A i kako bi mogli, čak i posle hiljadu dve stotine godina? Nema kod njih poverenja, jer nema ni istine. Ne poštuju nijedan ugovor, krše svako obećanje, krivo se zaklinju, izdaju jedan drugog i lažu se bez prestanka; a izvesni dokumenti iz doba propasti Lige dopuštaju da naslutimo da čak umeju i mislima da lažu. Laž je porazila sve narode Lige i podvrgnula nas vlasti Singa. Zapamti to, Fok. Nikada ne veruj u ono što ti neprijatelj kaže. — Zapamtiću, gospodaru, ako ikada sretnem neprijatelja. — Nećeš ih sresti, sem ako im sam ne budeš otišao. Izraz razumevanja na Fokovom licu ustupi mesto ukočenom, pažljivom osluškivanju. Ono na šta je čekao sve vreme sada je tu. — Mislite, da napustim kuću — reče on. — Ti si sam to pomislio — uzvrati Zov isto tako mirno. — Jesam. Ali nemam kuda da odem. Hoću da živim ovde. Pert i ja... Zastao je i tu Zov zaseče, duboko i pažljivo. — Poštujem ljubav koja se rodila između tebe i Pert, vašu sreću i vašu uzajamnu vernost. Ali ti si došao k nama putujući nekamo drugde, Fok. Dobro si nam došao i oduvek si bio dobro došao. Tvoja veza sa mojom kćerkom mora ostati bez dece; ali i pored toga radujem joj se. No, ipak verujem da je tajna tvoga bića i tvog dolaska k nama velika i da se ne može tek tako zanemariti; da hodaš putem koji te vodi još dalje, da je pred tobom zadatak... — Kakav zadatak? Ko mi to može reći? — Ono što je sakriveno od nas i ukradeno od tebe imaju Šinzi. U to možeš biti siguran. Zovov glas zvučao je bolno, zajedljivo i ogorčeno, onako kako ga Fok nikada nije čuo da govori. — Zar će oni koji nikada ne govore istinu da mi kažu istinu tek tako, ako ih pitam? I kako ću poznati ono što tražim kada ga budem našao ? Zov je ćutao izvesno vreme, a zatim reče, povrativši svoju uobičajenu lakoću i samokontrolu: — Nekako me opseda misao, sinko, da u tebi leži nada za budućnost čovečanstva. 1 ne bih voleo da se odreknem te misli. Ali samo ti sam možeš pronaći svoju istinu; i ako ti se učini da se tvoje putovanje završava ovde, možda će baš to biti ta istina. — Ako pođem — upade Fok — hoćeš li pustiti Pert da pođe sa mnom?
— Ne, sine moj. Dole u bašti pevalo je detence, Garino četvorogodišnje mezimče, nespretno se prevrćući preko glave na stazici i piskavo pevajući nekakve slatke besmislice. Visoko na nebu, u obliku izduženog, lelujavog slova V velikih seoba, jato za jatom divljih gusaka letelo je na jug. — Treba da idem sa Metokom i Turom, da dovedemo Tu rovu nevestu — reče Fok. — Nameravali smo uskoro da krenemo, pre nego što se vreme pokvari. Ako krenem, krenuću od kuće Ransifela. — Po zimi? — Valjda ima još koja kuća, zapadno od Ransifela, gde mogu da potražim utočište, ako mi bude potrebno. On nije kazao, a Zov nije pitao, zašto namerava da krene baš u pravcu zapada. — Možda i ima; ne znam. Ne znam ni da li će primiti u goste stranca, ovako kao mi. Kad pođeš na put bićeš potpuno sam i sam moraš i ostati. Izvan ove kuće, na Zemlji nema mesta gde ćeš biti bezbedan. Kao i uvek, govorio je potpuno iskreno... i plaćao je tu istinu samokontrolom i bolom. Fok reče brzo i ubedljivo: — Znam, gospodaru. Ne žalim ja za bezbednošću... — Reći ću ti šta mislim o tebi. Mislim da si došao sa nekog izgubljenog sveta; mislim da nisi rođen na Zemlji. Mislim da si ovamo stigao kao prvo biće sa druge planete koje se ovde vratilo u poslednjih hiljadu godina, da nam doneseš neku poruku ili znamenje. Šinzi su ti zapušili usta i pustili te da lutaš gorama, tako da niko ne može da kaže da su te ubili. Došao si k nama. Ako odeš, žaliću i strepeću za tobom, znajući kako si sam. Ali nadaću se da će se sve završiti dobro, i po tebe i po nas! Ako je trebalo ljudima da kažeš neke reči, na kraju ćeš ih se setiti. Mora da postoji neka nada, neko znamenje: ne možemo ovako večito živeti. Možda moja rasa nikada nije bila prijatelj čovečanstva — reče Fok, gledajući Zova svojim žutim očima. — Ko zna s kakvim zadatkom sam ja došao ovamo? — Naći ćeš one koji znaju. I onda ćeš ga izvršiti. Nije me strah. Ako služiš neprijatelju, pa to činimo svi mi; sve je izgubljeno i više se nema šta izgubiti. Ako ne bude tako, onda ti imaš ono što smo mi, ljudi, izgubili: sudbinu; i ispunjavajući je, možda ćeš nam svima doneti nadu...
DRUGA GLAVA
Zov je proživeo šezdeset godina, Pert dvadeset; ali izgledala je, tog hladnog popodneva na dugim poljima, tako stara kako nijedno ljudsko biće nije moglo da ostari, izgledala je večita. Nije mogla da nade utehu u razmišljanjima o trijumfalnom krstarenju između zvezda ili o konačnoj pobedi istine. Ono što je kod njenog oca bio proročanski dar kod nje se ispoljavalo kao sposobnost da ne podleže samoobmani. Znala je da Fok odlazi. Rekla je samo: — Nećeš se vratiti. — Vratiću se, Pert. Držala ga je u zagrljaju ali nije slušala njegova obećanja. Pokuša da joj se obrati govorom uma, iako je bio prilično nevešt u telepatskom saobraćanju. Jedini slušalac u kući bila je šlepa Kretjana; niko od njih nije bio vičan neverbalnom opštenju, govoru uma. Metodi kojima se ovaj govor učio nisu bili zaboravljeni ali su se retko upražnjavali. Velika prednost ovog najneposrednijeg i najsavršenijeg oblika saobraćanja za čoveka postala je opasna. Govor uma između dva intelekta može da bude nepovezan, sulud, može, razume se, nositi u sebi i grešku, nevericu; ali se ne može zloupotrebiti. Između misli i izgovorene reči postoji praznina u koju može da uđe određena namera, da se simbol izokrene i da nastane laž. Između misli i emitovane misli nema praznog prostora, one su jedno isto. Nema mesta za laž. U poslednjim godinama postojanja Lige, tako je bar moglo da se zaključi iz priča i nepotpunih dokumenata koje je Fok proučavao, govor uma bio je veoma rasprostranjen, a veština telepatije visoko razvijena. Do te veštine Zemlja je došla kasno, naučivši je od jedne druge rase; poslednja umetnost, kako je bila nazvana u jednoj knjizi. Bilo je nagoveštaja o nevoljama i o previranjima u vladi Lige svih svetova, što je verovatno predstavljalo posledicu tog oblika saobraćanja koji je isključivao laganje. Ali, sve je to bilo nejasno i obavijeno legendama, kao i sva ostala istorija čoveka. No, izvesno je da su, posle dolaska Šinga i propasti Lige, rasturene čovekove zajednice upotrebljavale govornu reč, kojoj ni same nisu verovale. Slobodan čovek može da govori slobodno, ali rob ili begunac mora kriti istinu i lagati. Tako je Fok naučio u Zovovoj kući i zato nije bio mnogo izvežban u uspostavljanju veze medu umovima. Ali sada je pokušao da se obrati Pert govorom uma, da bi ona bila sigurna da je ne laže: — Veruj mi, Pert, vratiću ti se. Ali ona je odbijala da ga čuje. — Neću govor uma — reče glasno. — Znači kriješ svoje misli od mene. — Tako je. Zašto bih ti prenosila svoju tugu ? Koja je korist ako se kaže istina? Da si me juče slagao, ja bih još verovala da ideš samo do Ransifela i da ćeš se vratiti kući za desetak dana. I tada bih još imala tih deset dana i noći. Ovako nemam više ništa, nijedan jedini dan, nijedan čas. Sve mi je oduzeto, sve je gotovo. Koja korist od te istine ? — Pert, hoćeš li me čekati godinu dana? — Neću. — Samo jednu godinu... — Godinu i jedan dan, i ti ćeš se vratiti, jašući na srebrnom hatu da me
odneseš u svoje kraljevstvo i načiniš od mene kraljicu. Ne, neću te čekati, Fok. Zašto da se nadam čoveku koji će u tom času već ležati mrtav u šumi, ili u preriji, ustreljen od skitnica, ili u gradu Šinga, izvađenog mozga, ili u svemirskom brodu, na stogodišnjem putu ka nekoj drugoj zvezdi? Šta bih ja to trebalo da čekam? Nemoj misliti da ću uzeti nekog drugog čoveka. To neću. Ostaću ovde, u kući svoga oca. Bojicu niti u crno i tkaću crne tkanine da se u njih odevam, crno da nosim i u crnom da umrem. Ali neću čekati nikoga i ništa. Nikada. — Nemam prava da to od tebe tražim — reče on, skrušen od bola, a ona povika: — O, Fok, ja ti ne zameram! Sedeli su jedno kraj drugog na blagoj nizbrdici iznad dugog polja. Koze i ovce pasle su u ograđenom pašnjaku koji se protezao čitavu milju između njih i šume. Ovogodišnja ždrebad su se džilitala i pribijala uz čupave kobile. Duvao je sumorni, novembarski vetar. Ruke su im počivale jedna do druge. Pert dodirnu zlatni prsten na njegovoj levoj ruci. — Prsten je nešto što se poklanja — reče ona. — Ponekad sam pomišljala... zar nisi i ti?... da možda negde imaš suprugu. Zamisli da te ona sad čeka... — Ona se strese. — Pa šta? — odvrati on. — Baš me briga za ono što je možda bilo, za ono što sam bio! Zašto bih morao da idem odavde? Sve ono što sam sada, to je tvoje, Pert, od tebe je poteklo, tvoj je dar... — Darovan ti je bez obaveza — reče devojka, očiju punih suza. — Uzmi ga i idi. Idi... — držali su jedno drugo u naručju i nijedno nije htelo da se odvoji. * Kuća je ostala daleko iza njih, iza crnih stabala, po kojima je popalo inje, i iza isprepletanih, golih grana. Drveće se zatvaralo za njima kako su prolazili stazom. Dan je bio oblačan i svež; nije se čuo ni glas osim mrmljanja vetra kroz grane, besmislen šapat za koji se nije moglo znati odakle dolazi i koji nikada nije prestajao. Metok je išao prvi, namećući ostalima svoj dugi, opušteni korak. Fok je išao za njim, a mladi Turo bio je na začelju. Sva trojica su bila obučena lako i toplo, u košulju sa kapuljačom i čakšire od materijala koji se nije tkao, koji se nazivao zimsko sukno i preko koga nije bilo potrebno nositi kaput, čak ni kad pada sneg. Svaki je na leđima imao laki ranac sa poklonima i robom za trgovanje, vreću za spavanje i dovoljno osušene i koncentrisane hrane da može preživeti vejavicu od mesec dana. Baki, koja nijedanput otkako se rodila nije" napustila kuću, grdno se plašila opasnosti ili zastoja na putu kroz šumu i tako im je i snabdevala rance. Svaki je nosio još i laserski pištolj. A Fok je imao nešto više od ostalih — još kilogram hrane, lekove, kompas, drugi pištolj, preobuku, smotuljak konopca i knjižicu koju mu je pre dve godine bio poklonio Zov — sve u svemu još jedno sedam kilograma tereta, svu svoju imovinu. Metok je grabio napred,
hitro i neumorno, a on ga je pratio u stopu, desetak metara iza njega. Poslednji je išao Turo. Koračali su lako, bešumno, po gotovo nevidljivoj stazi posutoj lišćem. Stići će u Ransifel kroz tri dana. Drugog dana uveče, našli su se u predelu koji se razlikovao od onoga oko Zovove kuće. Šuma je bila reda, tlo izbrazdano. Sivi proplanci protezali su se na padinama iznad potoka, gotovo zagušenih rastinjem. Ulogorili su se na jednom od tih otvorenih mesta, na padini okrenutoj jugu, jer severac je duvao jače nego obično i nosio sobom dah zime. Turo donese nekoliko naramaka suvog drveta, đok su dru sa dvojica raščišćavala suvu travu i gomilala kamenje, praveći sirovo ognjište. Dok su radili, Metok reče: — Danas popodne smo prešli razvode. Potok koji vidite tamo dole teče na zapad i uliva se u unutrašnju reku. Fok se uspravi i baci pogled u pravcu zapada, ali niska brda počinjala su veoma blizu, a natmureno nebo gotovo ih je dodirivalo, ne dozvoljavajući pogled u daljinu. — Metoče — reče on — razmišljao sam i čini mi se da nema svrhe da idem s vama čak do Ransifela. Mogao bih već sada da se odvojim i krenem svojim putem. Čini mi se da sam video stazu koja vodi na zapad, duž onog velikog potoka koji smo danas popodne pregazili. Vratiću se i krenuću njom. Metok podiže pogled; nije mu se obratio umom, ali se lepo videlo šta misli: je F ti to nameravaš da pobegneš kući? Fok mu, naprotiv, odvrati govorom uma: Ne, do vraga, ne nameravam! — Izvini — reče stariji brat naglas, na svoj mrgodni, obazriv način. Nije pokušavao da sakrije da mu je milo što Fok odlazi. Metoku je bilo stalo jedino do toga da sačuva bezbednost kuće: svaki stranac za njega je značio opasnost, čak i stranac koga je poznavao već pet godina, drug u lovu i ljubavnik njegove sestre. Ali on nastavi: — Lepo će te dočekati u Ransifelu. Zašto ne kreneš odande? — A zašto ne odavde? — Tvoja stvar. — Metok postavi poslednji kamen na svoje mesto a Fok stade da slaže grančice za vatru. — Ako je ono bila stazica preko koje smo prešli, ja ne znam odakle i kuda vodi. Sutra, rano ujutro, preći ćemo preko prave staze, starog Hirandovog puta. Hirandova kuća leži daleko na zapadu, najmanje nedelju dana hoda odavde, ali ima već šezdeset ili sedamdeset godina kako niko nije tamo otišao. Ne znam zašto. Ali kada sam poslednji put prolazio ovuda, staza se još jasno razaznavala. Ono drugo je možda samo trag neke životinje, može ti se desiti da zalutaš ili da se iznenada nađeš u bespuću, u močvari. — Dobro, krenuću onda Hirandovim putem. Obojica zaćutaše, a onda Metok upita: — Zašto ideš na zapad? — Zato što je Es Toh na zapadu. Ime koje se retko izgovaralo zazvuča oštro i čudnovato tu, pod otvorenim nebom. Turo, koji se upravo vraćao sa naramkom drva, nelagodno se osvrnu oko sebe. Metok više ništa nije pitao.
Ta noć na obronku pored logorske vatre bila je poslednja Fokova noć sa onima koji su mu predstavljali braću, njegov svet. Idućeg jutra, tek što se razdanilo, bili su opet na stazi i u rano pre podne stigoše do mesta gde je jedna zarasla staza vodila nalevo, odvajajući se od puta za Ransifel. Dve velike jele kao da su joj bile kapija. Bilo je mračno i tiho pod njihovim granama, gde se oni zaustaviše. — Pa, vrati nam se, goste i brate — reče mladi Turo, koga je, čak i iz njegovih sanjarija budućeg mladoženje, uspeo da prene i uznemiri pogled na taj mračni nesigurni put kojim je Fok trebalo da krene. Metok reče jednostavno: — Daj mi tvoju čuturicu, molim te — i u zamenu pruži Foku svoju čuturu za vodu od cizeliranog srebra. Zatim se rastadoše. Oni pođoše na sever, a Fok na zapad. Pošto je hodao neko vreme, Fok se zaustavi i baci pogled nazad. Ona dvojica su se već izgubila iz vida; put za Ransifel takođe je već bio skriven mladim drvećem i žbunjem kojim je Hirandov put bio obrastao. Put je izgledao kao da ga neko koristi, doduše ne baš često, ali se videlo da ga mnogo godina niko nije održavao ni raščišćavao. Sve što je Fok mogao da primeti oko sebe bila je šuma, divljina. Stajao je potpuno sam u senci drveća što se protezalo u beskraj. Tlo je bilo meko od opalog lišća koje se tu taložilo već hiljadu godina; pod velikim stablima borova i kukute vladali su tama i mir. Dvetri pahuljice prvog snega poigravale su na zamirućem vetru. Fok malo olabavi remen ranca i krenu dalje. Do prvog mraka već ga je bilo obuzelo osećanje da je još veoma, veoma davno otišao iz kuće, da je ona beskonačno daleko iza njegovih leđa, da je oduvek bio sam. Dani su mu svi bili isti. Sivo zimsko svetio; vetar, brda i doline obrasli drvećem, duge, blage padine, potoci skriveni u žbunju, močvarne udoline. Iako je Hirandov put bio veoma zarastao nije ga bilo teško pratiti jer je išao pravo; krivine su mu bile dugačke i blage, a zaobilazio je močvarna tresetišta i veće uzvišice. Kad bi se našao na vrhu nekog brdašca Fok je primećivao da taj put u stvari ide trasom nekog velikog, još starijeg druma, jer probijao se pravo kroz brda i dve hiljade godina nisu uspele potpuno da ga izbrišu. Ali drveće je raslo po njemu, kraj njega i svuda oko njega, jela i kukuta, guštara od zelenike na obroncima, beskrajni nizovi bukve, hrasta, oraha, jove, jasena, bresta, i sve to krunisano gospodstvenim kestenima koji su tek sada gubili svoje poslednje tamnožuto lišće i sa kojim je na stazu padalo mesnato, smeđe kestenje. Kada se spusti noć skuvao bi sebi vevericu, zeca ili divlju kokoš, šta već uspe da uhvati u zamku od te sitne divljači što je jurcala i lepršala po ovom carstvu drveća; skupljao je plodove bukvice, orahe i pekao kestenje u zažarenom ugljevlju svoje logorske vatre. Ali noći su bile teške. Dva ružna sna pratila su ga stalno i uspevala da ga sustignu oko ponoći. Prvi je bio kako ga stalno, kradomice, prati u tami neka osoba koju nikako nije uspevao da vidi. Ali drugi je bio još gori. Sanjao bi da je zaboravio da ponese nešto sa sobom, nešto veoma važno, bitno, bez čega će biti izgubljen. Budeći se iz
toga sna znao je daje istinit: on jeste bio izgubljen; zaboravio je samoga sebe. Tada bi ponovo zapalio vatru, kad nije padala kiša, i čučnuo bi kraj nje, toliko pospan i opsednut tim snom da nije bio u stanju da uzme knjigu koju je nosio, stari kanon, i potraži utehu u recima koje su mu kazivale da kad se svi putevi izgube, Put stoji otvoren. Čovek se bedno oseća kad je usamljen. A on je znao da nije čak ni čovek, već nekakvo polustvorenje, koje pokušava da pronađe svoju potpunost, tumarajući preko kontinenta pod ravnodušnim zvezdama. Dani su svi bili jednaki, ali su posle noći ipak predstavljali pravo olakšanje. Još im je znao broj, i jedanaestog dana posle raskrsnice, trinaestog dana otkako je krenuo na put, stigao je do kraja Hirandovog puta. Tu se nekada nalazila čistina. Probio se kroz ogromni gustiš divlje kupine i brezovog šiblja do četiri trošna, pocrnela tornja što su štrcala visoko iz bodljikavog žbunja. puzavica i sasušenog čička; dimnjaci porušene kuće. Od Hiranda je ostalo samo ime. Put se završavao kod ruševine. Zadržao se oko tih razvalina još oko dva časa, privučen pukim nagoveštajima nekadašnjeg čovekovog prisustva. Pronašao je nekoliko ostataka zarđalih mašina, krhotine posuđa koje traju duže čak i od ljudskih kostiju, parče istrulele tkanine koje se u njegovoj ruci rasulo u prah. Najzad se pribra i potraži neki puteljak koji će ga odvesti dalje na zapad. 1 tad naiđe na veoma neobičnu stvar: prostor oko četvrtine kvadratne milje prekriven savršeno ravnom i glatkom staklastom materijom, tamnoljubičaste boje, bez ijedne ogrebotine. Zemlja je počela da se presipa preko ivica i lišće i grančice bili su popadali po površini, ali nigde nije bilo pukotine, nigde zareza. Kao da je jedan veliki, ravan prostor bio preliven istopljenim ametistom. Šta je to bilo — pista za lansiranje nekog nezamislivog vozila, ogledalo za slanje poruka drugim svetovima, baza za vojne projektile? Ma šta daje bilo, to je zapečatilo sudbinu Hiranda. To delo bilo je isuviše veliko da bi Šinzi dozvolili čoveku da ga izvede do kraja. Fok prođe mimo njega i uđe u šumu. Više nije imao pred sobom nikakvu stazu. Ovo je sad bila čista šuma, bez žbunja, od široko razmaknutog listopadnog drveća. Ostatak dana proveo je putujući znatno brže, a tako je bilo i sledećeg jutra. Zemljište je opet postajalo brdovito, grebeni su se svi pružali od severa ka jugu, preprečujući mu put, i oko podne, krećući se sa vrha jednog takvog grebena ka nečemu što je izgledalo kao podnožje sledećeg, nađe se odjednom upetljan u močvarnu dubodolinu, punu potoka i potočića. Tražio je gazove, lutajući kroz podvodna tresetišta i podlivene livade, pod ledenim pljuskom. Konačno, kada je uspeo da pronađe put kojim će se popeti iz te sumorne doline, vreme je stalo da se razvedrava, i kad se ispeo do grebena sunce proviri iza oblaka, pravo pred njim, i rasu lepotu i obilje svojih zimskih zraka po golom granju, prelivajući i njega i debela stabla i zemlju vlažnom pozlatom. To ga razveseli; nastavi put žustrim korakom, rešen da hoda sve dok se ne smrkne i da se tek tada ulogori. Sve oko
njega bilo je osvetljeno i tiho, čulo se samo kapanje sa grančica i udaljeno, čežnjivo cvrčanje cikada. I tada baš kao u snu, začu korake iza sebe, malo ulevo. Srušeno hrastovo deblo koje mu je bilo prepreka u trenutku iznenađenja začas postade grudobran: baci se iza njega, izvuče pištoj i reče glasno: — Izlazi, da te vidim! Dugo se ništa nije micalo. — Izlazi! — reče Fok govorom uma i smesta se zatvori pred emitovanjem spolja, jer se bojao primanja. Bilo mu je nekako čudno; u vetru se osećao slab, ali oštar smrad. Divlji vepar se pojavi između drveća, pređe preko njegovog traga i zaustavi se da onjuši tlo. Groteskna, veličanstvena svinja, sa moćnim plećima, dlakom na leđima oštrom kao brijač, žilavim, brzim, blatnjavim nogama. Iznad rila, povijenih zuba i čekinja oko gubice, male, blistave oči gledale su Foka. — Aah, aah, aah, čoveče, aah — reče stvorenje, šmrkćući. Fokovi napeti mišići se trgnuše, a ruka mu još čvršće stegnu laserski pištolj. Nije pucao. Ranjeni vepar bio je strahovito brz i opasan. Čučao je, potpuno nepomičan. — Čoveče, čoveče — reče divlji vepar, debelim ravnim glasom koji je dolazio iz njuške pune ožiljaka. — Misli mi. Misli mi. Reči su teške za mene. Fokova ruka u kojoj je držao pištolj stade da drhti. On iznenada progovori, naglas: — Onda nemoj govoriti. Neću ti se obratiti umom. Odlazi, idi, gledaj svoja svinjska posla. — Aah, aah, čoveče, oslovi me umom. — Gubi se ili ću pucati. — Fok ustade; upereni revolver više nije podrhtavao. Male, svetle, svinjske oči motrile su oružje. — Greh je oduzeti nekome život — reče svinja. Fok se već bio sasvim pribrao i ovog puta ne odgovori, siguran da životinja ne razume reči. Pomeri revolver, nanišani još bolje i reče: — Idi! — Vepar obori glavu, oklevajući. A tada, hitro poput munje, kao da je pukao konopac kojim je bio vezan, odskoči i odjuri u pravcu odakle je i došao. Fok je još neko vreme stojao nepomično, a kada se okrenuo i pošao dalje, zadržao je spreman revolver u ruci. Šaka opet stade pomalo da mu drhti. Znao je stare priče o životinjama koje govore, ali ljudi iz Zovove kuće smatrali su da su to samo priče. Oseti mučninu i istovremeno želju da se glasno nasmeje. — Pert — prošaputa, jer morao je s nekim da progovori — upravo mi je jedna divlja svinja održala lekciju iz etike... O, Pert, hoću li ikada izaći iz ove šume? Ima li joj kraja? Probijao se kroz sve strmije, žbunjem obrasle padine. Na vrhu se šuma proredi i on kroz granje ugleda sunčevu svetlost i nebo. Još nekoliko koraka i izbi na otvoreno, na ivicu zelenog obronka koji se strmo spuštao ka voćnjacima i oranicama, i još dalje, do široke, bistre reke. Na drugoj obali pUslo je pedesetak grla stoke na dugačkom, ograđenom pašnjaku, iznad koga su se izdizala polja sa pokošenim senom i voćnjaci, sve strmije i strmije, ka zapadnom grebenu
oivičenom drvećem. U pravcu juga, sasvim blizu mestu na kome je stojao, reka je zaobilazila niski brežuljak, iza koga su provirivali, pozlaćeni večernjim suncem, dimnjaci neke kuće. Izgledalo je kao prizor iz nekog drugog, zlatnog doba, koji se zadržao u toj dolini i koji su previdela stoleća što su tuda minula, koji se sačuvao od ogromnog, divljeg rasula i pustoši prašume. Prijateljska luka, utočište, a iznad svega — red: delo ljudskih ruku. Neka malaksalost od olakšanja ispuni Foka pri pogledu na oblačiće dima koji su se dizali iz crvenih odžaka. Ognjište... Pojuri niz dugačku padinu i kroz najniže voćnjake do stazice koja je krivudala duž reke, kroz kržjavo žbunje jove i srebrne vrbe. Nije se videlo nijedno živo biće, izuzev crvenkastosmeđe stoke što je pasla na drugoj obali. Tišina i mir ispunjavali su dolinu obasjanu zimskim suncem. Usporivši korak, prođe kroz kuhinjske bašte i priđe najbližim vratima. Kada je zaobišao brežuljak građevina se iznenada uzdigla pred njim, sa zidovima od rumene cigle i kamena koji su se ogledali u vodenoj struji na okuci reke. Zaustavi se, pomalo uplašen, pomislivši da će biti najbolje da uzvicima najavi svoj dolazak ukućanima. Pogled mu privuče neko komešanje u otvorenom prozoru, tik iznad dubokog dovratka. Dok je tako stajao, neodlučan, gledajući naviše, oseti kako ga nešto duboko i bolno probada kroz grudi, tačno ispod grudne kosti: zatetura se i pade, sklupčavši se kao zgnječeni pauk. Oko njega se stvoriše ljudi; mogao je da ih vidi, kao kroz maglu, između dva razdoblja kad ne bi ništa video, ali nije mogao da im čuje glasove. Kao da je iznenada ogluveo, a telo mu potpuno obamrlo. Borio se da misli, uprkos oduzetim čulima. Negde su ga poneli i mogao je da oseti ruke koje su ga nosile; obuze ga grozna vrtoglavica, a kada je prošla, on više nije vladao svojim mislima koje su jurile, blebetale i trabunjale. Neki glasovi stadoše da zuje i deklamuju kao automati u njegovom mozgu, dok se zamagljeni i nečujni svet ljuljao goredole oko njega. Ko si odakle si Fok ideš kuda ideš ne znam jesi li čovek na zapad ideš ne znam gde je put oči čoveka nije čovek... Talasanje, odjekivanje, proletanje reči poput vrabaca, pitanja, odgovori, sužavanje, preklapanje, mrmorenje, vrištanje, zvuči koji zamiru u sivoj tišini. Pred očima mu se ukazala mračna površina. Duž nje se videla svetla ivica. Sto; ivica stola. Osvetljena lampom u mračnoj sobi. Počeo je da vidi, da oseća. Sedeo je na stolici, u zamračenoj sobi, pored nekog dugačkog stola na kome je stajala svetiljka. Bio je vezan za stolicu; osećao je kako mu se konopci usecaju u meso na grudima i nadlakticama kad god bi se pokrenuo. Kretnja: jedan čovek mu se iznenada stvori s leve strane, drugi sa desne. Sedeli su kao i on, sasvim blizu stola. Nagnuli su se napred i razgovarali preko njegovog tela. Glasovi su im zvučali kao da dopiru iza nekih visokih zidova, daleko odatle, i on nije uspevao da razume ni reči. Zadrhtao je od zime. Sa osećanjem hladnoće vrati mu se još bliži dodir sa spoljnim svetom i on polako stade da ovladava svojim mislima. Čuo je jasnije,
jezik mu je bio slobodan, olabavljen. Izgovori nešto što je trebalo da bude: — Šta ste mi to uradili? Nije bilo odgovora, ali čovek s njegove leve strane mu se unese u lice i reče glasno i razgovetno: — Zašto si došao? Fok je čuo; posle jednog trenutka je razabrao; posle još jednog trenutka je odgovorio. — Da se sklonim. Noć. — Da se skloniš od čega? — Šume. Sam. Hladnoća ga je sve više obuzimala. Uspeo je da malo podigne teške, nespretne ruke, pokušavajući da zakopča košulju. Ispod konopaca kojima je bio vezan za stolicu, tačno ispod grudne kosti, nalazila se jedna mala, bolna tačka. — Spusti ruke — progovori iz mraka čovek s njegove desne strane. — Argerde, ovo je više od programiranja. Nema hipnotičkog otpora koji bi se ovako dobro mogao suprotstaviti pentonu. Čovek s leve strane, ljudima široka lica i s očima koje su igrale, odgovori slabim, piskutavim glasom: — Ne možeš znati... otkud mi znamo šta sve oni umeju? I kako da proceniš njegovu otpornost... koji on ono beše? Hej, Fok, gde beše ono mesto odakle si, Zovova kuća? — Istočno. Pošao sam... — brojka mu nikako nije dolazila u sećanje. — Pre četrnaest dana, čini mi se. Otkud su znali ime njegove kuće i njegovo vlastito ime? Počeo je da dolazi k sebi i odgovor mu se ubrzo ukaza. Loveći jelene sa Metokom upotrebljavao je strelice koje su ubrizgavale otrov pod kožu, tako da je već i ogrebotina bila dovoljna da usmrti plen. Strelica kojom su ga oborili ili možda neka injekcija koju je dobio kasnije, dok je ležao nemoćan, mora da je imala neku drogu kojom se otklanjala stečena kontrola, kao i primitivni, nesvesni otpori centra za telepatiju u mozgu, čime je bio otvoren za paraverbalno ispitivanje. Oni su mu potpuno pretresli um. Pri ovoj pomisli osećaji hladnoće i mučnine se pojačaše, a na to dođe još i bespomoćni bes. Čemu to nasilje? Zašto su unapred mislili da će ih lagati, pre nego što su i reč progovorili s njim? — Jeste li mislili da sam Šing? — upita on. Lice čoveka s desne strane, mršavo, bradato, duge kose, iznenada uskoči u krug svetlosti, iskeženih zuba, a šaka mu udari Foka preko usta, tako da mu se glava zanese unazad i on za trenutak obnevide od iznenađenja. Uši su mu zvonile; oseti ukus krvi u ustima. Usledi drugi udarac, pa treći. Čovek je neprestano ponavljao, sikćući. — To ime da više nisi rekao, da nisi rekao, da nisi rekao... Fok se bezuspešno borio da se odbrani, da se oslobodi. Čovek s leve strane nešto reče, oštrim tonom. Nastupi tišina. — Nisam došao ni sa kakvom zlom namerom — najzad reče Fok, koliko god je mirnije mogao, uprkos svom besu, bolu i strahu.
— Dobro — reče onaj sleva, Argerd. — Hajde sad, ispričaj svoju priču. Sa kakvim si to namerama došao? — Da zatražim prenoćište. I da pitam ima li neka staza koja odavde vodi na zapad. — Zašto ideš na zapad. — Zašto me to pitaš? Već sam ti rekao govorom uma, a tu nema laganja. Poznaješ mi um. — Imaš čudan um — reče Argerd svojim piskutavim glasom. — I čudne oči. Niko ne dolazi k nama da traži prenoćište, da pita za put ili za bilo šta drugo. Niko ovamo ne dolazi. Kad dođu sluge drugih, ubijamo ih. Ubijamo ljude koji su postali njihova oruđa, kao i zveri koje govore, skitnice, svinje i gamad. Mi se ne pokoravamo onom zakonu koji kaže da je greh oduzeti nekome život. Je li tako, Dreneme ? Bradati se isceri, pokazujući požutele zube. — Mi smo ljudi — reče Argerd. — Ljudi, slobodni ljudi, ubice. A šta si ti, sa tim poluumom i s tim očima sovuljage, i zašto te ne bismo ubili? Jesi li čovek? U kratkom rasponu svojih sećanja Fok se još nikada nije susreo oči u oči sa svirepošću i mržnjom. Ono malo ljudi što ih je bio upoznao nisu bili baš neustrašivi, ali nisu ni bili opsednuti strahom; bili su plemeniti i ljubazni. Između ova dva čoveka on je bio kao dete, bez odbrane, znao je to, i to saznanje ga je zbunjivalo i razbešnjavalo. Potražio je neki način da se brani ili da izbegne odgovor, ali nije ga našao. Mogao je jedino da govori istinu. — Ne znam šta sam ni odakle sam. I zato idem da pokušam da to otkrijem. — A kuda to ideš? Skrenu pogled sa Argerda na onog drugog, Drenema. Znao je da oni već znaju odgovor i da će ga Drenem ponovo udariti ako kaže. — Odgovaraj! — promrmlja bradati, pridigavši se i naginjući se napred. — U Es Toh — reče Fok i Drenem ga ponovo udari preko lica; ponovo je primio udarac s nemim poniženjem deteta koga kažnjavaju strani ljudi. — Ne vredi; neće reći ništa što već nismo saznali dok je bio pod uticajem pentona. Pusti ga da ustane. — I šta onda? —reče Drenem. — Došao je da prenoći; tako će i biti. Diž' se! Razvezaše remen kojim je bio privezan za stolicu. On stade na noge, povodeći se. Kada ugleda niska vrata i mračno stepenište ka kome su ga gurali pokuša da se odupre i da pobegne, ali ga mišići još nisu slušali. Drenem mu zavrnu ruku tako da je morao da se sagne i gurnu ga kroz otvor. Vrata se s treskom zalupiše kad se okrenuo, teturajući se da održi ravnotežu na stepenicama. Bilo je mračno kao u rogu. Vrata su bila kao zalivena olovom, nikakve kvake ni ručice s unutrašnje strane, ni trunke svetlosti, ni zračka da se probije
ispod vrata, nikakvog zvuka. Fok se sklupča i sede na vrh stepeništa, spustivši čelo na skrštene podlaktice. Malaksalost tela i zbrka u mislima postepeno stadoše da čile. Podiže glavu, naprežući se da nešto vidi. Izvanredno oštro je video u mraku, zahvaljujući — kako mu je to Rajna još odavno rekla — svojim ogromnim dužicama i širokim zenicama. Ali sada su mu pred očima igrale samo mrlje i razliveni prividi već viđenih slika; nije ništa mogao da vidi jer nije bilo svetla. Ustade i korak po korak stade da pipa sebi put niz uzano, nevidljivo stepenište. Dvadeset prvi stepenik, drugi, treći — ravno. Zemljani pod. Fok je polako koračao napred, sa ispruženom jednom rukom, osluškujući. Iako je mrak delovao kao svojevrstan fizički pritisak, napor, jer ga je stalno obmanjivao osećanjem da će moći da vidi samo ako se bude dovoljno trudio, on ga se nije bojao. Smišljeno i pažljivo, koracima, dodirom i slušanjem, uspeo je da stvori sebi predstavu o ogromnom podrumu u kome se nalazio, odnosno o prvoj prostoriji u nizu koji se, sudeći bar po odjecima, protezao u beskraj. Pronađe put pravo natrag do podnožja stepenica koje su, budući da je od njih krenuo, počele da bivaju kao neka vrsta baze, središta. Ovoga puta smeMi se na najnižu stepenicu i ostade tako, nepomičan. Bio je gladan i veoma žedan. Oduzeli su mu ranac i ništa mu nisu dali da ponese. Sam si kriv, gorko reče Fok samom sebi i svojevrstan dijalog zače se u njegovom duhu. Zašto ? Sta sam uradio ? Zašto su me napali ? Zov ti je kazao: ne veruj nikome. Oni ne veruju nikome i imaju pravo. Čak ni onome ko im dode da potraži pomoć ? S tvojim licem — tvojim očima ? Kad je već na prvi pogled jasno da ti nisi pravo ljudsko biće ? Svejedno, mogli su mi bar dati čašu vode, reče, možda detinjasti, ali još neustrašivi delić njegovog uma. Ama, srećan si koliko si težak što te nisu ubili na mestu, odvrati njegov razumni deo, ali ne dobi odgovor. Svi u Zovovoj kući su se, razume se, navikli na Fokov izgled, a posetioci su bili retki i učtivi, tako da nikada nije bio primoran da postane izuzetno svestan svojih fizičkih razlika od normalnih ljudi. Te razlike su mu se oduvek činile neuporedivo manjom preprekom od gubitka pamćenja i neznanja koji su ga odvajali od ostalih. Sada je prvi put shvatio da stranac koji ga bude pogledao u lice neće u tom licu videti ljudske crte. Onaj što se zvao Drenem ga se, u stvari, bojao i udarao ga je zato što ga je kod Foka plašilo i odbijalo baš ono strano, čudovišno, neobjašnjivo. Upravo je to Zov pokušao da mu saopšti kada ga je onako ozbiljno i gotovo nežno upozoravao: — Moraš ići sam i sam moraš ostati.
Za sada više ništa nije mogao da uradi, sem da odspava. Sklupča se, koliko god je više mogao, na poslednjem stepenik,u, jer pod od nabijene zemlje je bio vlažan, i sklopi oči u pomrčini. U neko doba ovog bezvremenog stanja probudiše ga miševi. Trčkarali su uz jedva čujno šuštanje, tiho grebuckanje u tami, šapućući sićušnim glasićima, tik uz tlo: — Greh je oduzeti život greh je oduzeti život hej zdravo zdraavo ne ubijaj nas ne ubij. — Bogami, hoću! — zaurla Fok i svi mišići se umiriše. Bilo mu je teško da zaspi ponovo; ili mu je teško bilo da razlikuje kad spava, a kad je budan. Ležao je i pitao se da li je dan ili noć; koliko će ga još ovako držati i da li nameravaju da ga ubiju, ili da ga opet drogiraju sve dok mu um ne bude uništen, ne samo oskrnavljen; koliko traje dok se žeđ iz neugodnosti ne pretvori u mučenje; kako bi se mogli loviti miševi u mraku bez mišolovke ili mamca; koliko čovek' može živeti jedući isključivo presne miševe. Nekoliko puta, tek koliko da se odvoji od vlastitih misli, kretao bi ponovo u istraživanje. Pronašao je veliku, nagore okrenutu bačvu, i i srce mu podskoči od nade, ali odzvanjala je prazno: napukle duge pri dnu ogrebaše mu ruke dok je pipao oko njih. Nije uspeo da pronađe nikakve druge stepenice niti vrata u svom šlepom istraživanju beskrajnih, nevidljivih zidova. Konačno izgubi orijentaciju i više nije mogao da pronađe stepenice. Sede na zemlju, u mraku, i zamisli kako kiša pada, tamo napolju, u šumi za vreme njegovih usamljenih putešestvija, sivo svetio i dobovanje kiše. U sebi izgovori sve čega je mogao da se seti iz starog kanona, počinjući od početka: Put koji se može preći nije večnosti Put... Uskoro mu usta postadoše tako suva da je pokušao da liže vlažni pod ne bi li uneo u sebe malo svežine; ali pod jezikom oseti samo suvu prašinu. Ponekad bi se miševi razbežali sitnim koracima negde sasvim blizu njega, šapućući. Negde daleko niz duge hodnike tame šipke se sudariše i ču se čangrljanje metala, blistavi, prodorni rez svetla. Svetio... Nejasni obrisi i senke, svodovi, lukovi, bačve, grede, otvori, odjednom iskočiše i nadneše se nad njim u nekoj polumračnoj stvarnosti. S mukom se diže na noge i krenu, teturajući se, ali i trčeći, ka tome svetlu. Dopiralo je ispod niskog dovratka, kroz koji je, pošto mu je prišao, mogao da vidi uzbrdicu, vrhove drveća i rumeno večernje ili jutarnje nebo, koje mu zaseni oči kao da je usred podneva. Zastade na vratima, delom zbog te zaslepljenosti, a delom i zbog nepomične prilike koja je stojala na izlazu. — Izlazi — reče slabi, promukli glas džina, Argerda. — Čekaj. Još ne vidim.
— Izlazi. I nastavi da hodaš. I nemoj slučajno da okreneš glavu, jer ću ti je sagoreti na ramenima. Fok priđe i stade ispod dovratka, oklevajući. Njegova razmišljanja u mraku sada su dobila smisao. Ako ga puste da ode, mislio je tada, to bi značilo da se ne usuđuju da ga ubiju. — Mrdaj! On ugrabi priliku. — Ne idem bez ranca — reče. Glas mu se jedva čuo u suhom grlu. — Ja držim laser. — Onda ga i upotrebi. Ne mogu preći preko kontinenta bez vlastitog pištolja. Sada Argerd stade da okleva. Najzad, dižući glas gotovo do vriska, prodera se na nekoga: — Gretene! Gretene! Donesi strančeve stvari! Dugo čekanje. Fok je stajao u mraku, tik iza dovratnika. Argerd, nepomičan, tik sa spoljne strane. Neki dečak dotrča niz travnatu padinu koja se videla kroz vrata, baci Fokov ranac na zemlju i nestade. — Diži to — naredi Argerd. Fok iziđe na svetlost i posluša. — Sad briši. — Čekaj — promrmlja Fok, klečeći i žurno pretražujući svoj rastureni, razvezani ranac. — Gde mi je knjiga? — Knjiga? — Stari kanon. Obična, ručna knjiga, ne elektronski... I ti misliš da bismo te pustili da odeš s tim? — Fok ga je ukočeno gledao. — Zar vi ne prepoznajete čovekov kanon kad ga vidite? Pa šta ste mislili, šta je to? — Ne znaš i nećeš saznati šta znamo, a ako smesta ne odeš, sagoreću ti ruke iz ramena. Diži se, i odlazi! Idi pravo, kreći već jednom! — Vrišteći ton se ponovo javi u Argerdovom glasu i Fok shvati da umalo nije preterao. Mržnja i strah na Argerdovom krupnom, inteligentnom licu, kao da se prenese na Foka, te on žurno zatvori ranac i baci ga na rame, prođe pored džina i stade da se uspinje uz travnatu padinu koja se uzdizala ispred podrumskih vrata. Svetlost je bila večernja, nešto posle zalaska sunca. Krenu ka njoj. Izgledalo je da neprimetna, gipka traka napetosti vezuje njegov potiljak i otvor cevi laserskog pištolja u Argerdovim rukama, koje su se polako ispružale kako se on udaljavao. Kroz korovom obrasli travnjak, preko mosta od nepovezanih dasaka iznad reke, stazom između pašnjaka, a potom kroz voćnjake. Stiže do vrha suprotnog grebena. Odatle baci pogled na skrivenu dolinu, onakvu kakvu je prvi put video, punu zlaćanog večernjeg svetla, blaženu i mirnu, s visokim dimnjacima iznad reke u kojoj se ogledalo nebo. Žurno utonu u sumrak prašume, gde je već vladala noć. Žedan i gladan, pun bola i neveseo, Fok je sada video svoj besciljni put kroz istočnu prašumu kao put bez nade da će igde naići na prijateljsko ognjište koje će mu razbiti oporu, divlju jednoličnost. Ne srne više tražiti staze već mora izbegavati sve puteve i kriti se od ljudi u njihovim boravištima kao što čine i sve
druge divlje zveri. Osim potoka, iz koga se napio, i nešto namirnica iz ranca, jedino što ga je razgalilo bila je misao da ipak nije pokleknuo pod nedaćama koje je sam na sebe navukao. Uspeo je običnom praznom pretnjom da prevari visokomoralnog vepra i poživotinjenog čoveka na njihovom vlastitom terenu, i spasao se. To ga je obodrilo; jer samog sebe je poznavao tako malo da su svi njegovi postupci bili koraci ka samootkrivanju, kao kod dečaka, i znajući da mu toliko toga nedostaje, bio je srećan kada je saznao da mu bar ne nedostaje hrabrosti. Pošto se napio i najeo i opet napio nastavi put na varljivom mesečevom svetlu koje je bilo dovoljno njegovim očima, sve dok ga bar milja ili dve divlje zemlje nisu delile od kuće straha, kako je u sebi nazvao to mesto. Zatim, potpuno izmožden, leže na tlo i zaspa na ivici malog proplanka, ne gradeći sebi ni ognjište ni zaklon, prosto ležeći, zablenut u mesečinom isprano zimsko nebo. Ništa nije narušavalo tišinu sem povremene, tihe nedoumice sove koja je lovila svoj plen. Čak i ova pustoš činila mu se puna odmora i blagoslovena posle onog komešanja, avetinjskih glasića i mraka u podrumutamnici kuće straha. Dok se probijao na zapad, kroz drveće i dane, nije nijedne ni druge uspevao da izbroji. Vreme je išlo napred, a napred je išao i on. Knjiga nije bila jedino što su mu ukrali; ukrali su mu i Metokovu srebrnu čuturicu, kao i kutijicu, takođe od srebra, gde je bila mast za dezinfekciju. Moglo je da se desi da zadrže knjigu ako im je zaista bila potrebna, ili ako su mislili da je to neki šifrarnik ili zbornik tajni. Javljali su se trenuci kad mu je strahovito nedostajala, zato što mu se činilo da je ona bila jedina prava veza između njega i ljudi koje je voleo i kojima je verovao, i u jednom trenutku reče samom sebi, sedeći kraj vatre, da će se koliko sutra vratiti, pronaći kuću straha i povratiti svoju knjigu. Ali sutradan je nastavio put. Mogao je da ide na zapad, vođen kompasom i suncem, ali nikada nije mogao da se vrati i pronađe neko određeno mesto u ogromnosti tih beskrajnih polja i dolina prašume. Ni Argerdovu skrivenu dolinu, ni čistinu na kojoj bi Pert, u ovom trenutku, tkala svoje tkanine na zimskom suncu. Sve je to bilo iza njega, izgubljeno zauvek. Možda je baš i dobro što knjige više nije bilo. Šta bi mu ona značila ovde, s njenim oštroumnim i strpljivim misticizmom jedne prastare civilizacije, taj mirni glas što dopire do njega iz već zaboravljenih ratova i razaranja? Čovečanstvo je nadživelo razaranje; a on je nadživeo čovečanstvo. Bio je previše udaljen, previše usamljen. Sad je već živeo samo od lova, što mu je usporavalo putovanje. Čak i kad lovina upravo naleće na pušku i kad je ima u izobilju, s njom se ne može žuriti. Mora je očistiti i skuvati, potom šesti i isisati koščice kraj vatre, punog stomaka, makar i zakratko, i omamljen od zimske hladnoće; zatim mora podići zaklon od granja i kore drveća da bi se zaštitio od kiše, zatim spavati; a sutradan nastaviti put. Knjizi tu više zaista nije bilo mesta, čak ni onom starom kanonu mirovanja. Ne bi je čitao; u stvari, počeo je da prestaje da misli. Lovio je i jeo,
hodao i spavao, ćutke u prašumi, siva senka koja je polako klizila kroz divljinu ka zapadu. Vreme je postojalo sve turobnije. Sve češće bi mršave divlje mačke, prekrasna stvorenja, šarenog ili prugastog krzna i zelenih očiju, čekale na vidiku njegove logorske vatre da dobiju ostatke mesa, i odšunjale bi se, pune glatke, stidljive krvožednosti, da odnesu kosti koje im je bacao: glodari, njihov plen, postali su veoma retki, jer su uglavnom spavali zimskim snom. Otkako je napustio kuću straha nijedna zver nije ga oslovila niti mu se obratila umom. Životinje u prekrasnoj, zaleđenoj, nizinskoj šumi kroz koju je prolazio niko nikada nije dirao, a možda nikada nisu ni videle ni omirisale čoveka. I što se više udaljavao to mu je postajalo jasnije koliko je sve bilo čudno, ta kuća skrivena u miroljubivoj dolini, sa temeljima koji su, takoreći, bili živi od miševa što su cvileli ljudskim glasom, i čiji su stanovnici pokazivali ogromno znanje, poznavanje droge istine, uporedo sa varvarskim neznanjem. Neprijatelj je tamo ostavio trag. Ali zato se moglo sumnjati da je neprijatelj ikada boravio ovde. Niko, u stvari, nikada nije ovde ni bio. I niko neće biti. Sojke su kričale u sivim granama. Smeđe lišće oivičeno belim injem pucketalo mu je pod nogama. Lišće stotina zima. Visoki jelen posmatrao je Foka preko livadice, pitajući se ima li taj stranac uopšte pravo da se tu nađe. — Neću te ustreliti. Uhvatio sam u zamku dve kokoške odjutros — reče Fok. Jelen ga je netremice posmatrao, sa svom gospodstvenošću nemih, a zatim se polako udalji. Ovde se niko nije bojao Foka. Niko mu se nije obratio. Pomisli da će na kraju krajeva potpuno zaboraviti da govori i postaće onakav kakav je i bio, mutav, divalj, neljudski. Udaljio se isuviše od ljudi i stigao je do mesta gde vladaju nemušta stvorenja i gde čovek nikada nije dopro. Stigavši na ivicu livade spotače se o kamen i pade na ruke i kolena. Tako pročita vremenom izbledela slova uklesana u poluzatrpan kamen: CK O. Ovde su bili ljudi; živeli tu. Pod njegovim nogama, pod ledenim humkama bezlisnog žbunja i ogolelog drveća, pod korenjem, nekada je bio grad. Ali on je stigao do njega prekasno. Promašio ga je za hiljadu ili dve hiljade godina.
TREĆA GLAVA
Dani koje je Fok već prestao da broji postali su veoma kratki i možda su već i prošli kroz kraj godine, zimsku ravnodnevicu. Iako vreme nije bilo onako loše kao u godinama kada je grad još stajao nad zemljom, jer sada je upravo proticao topliji deo meteorološkog ciklusa, ipak je, uglavnom, bilo tmurno i sivo. Sneg je padao često, nikada toliko mnogo da hodanje postane otežano, ali dovoljno da Fok shvati da bi mu hladnoća predstavljala mnogo više od obične neprijatnosti da nije imao svoju odeću od zimskog sukna i vreću za spavanje iz Zovove kuće. Severac je duvao tako nepopustljivo hladno da je i nesvesno težio da mu okrene leda, i kad god je mogao prilazio je zapadu birajući južni put, radije nego da bude okrenut licem vetru. Jednog, mračnog, žalosnog popodneva, punog susnežice i kiše silazio je mučno niz dolinu potoka, boreći se da se probije kroz gusto, bodljikavo, nisko žbunje koje je pokrivalo krševito i blatnjavo tie. Iznenada se grmlje proredi i on stade kao ukopan. Pred njim je ležala ogromna reka, mutno svetlucajući, namreškana kišom. Niska obala s druge strane jedva se nazirala kroz kišu i maglu. Ispuni ga strahopoštovanje pred širinom i veličanstvom te mračne vode što se nemo valjala u pravcu zapada pod niskim nebom. U prvi mah pomisli da je to unutrašnja reka, jedan od nekoliko putokaza ka srcu kontinenta, koju su u kućama istočne prašume poznavali samo po čuvenju; ali za nju se govorilo da teče na jug, označavajući zapadnu granicu carstva drveća. Ipak ovo je, u svakom slučaju, morala biti bar neka od pritoka unutrašnje reke. Zato on nastavi put duž njene obale, a delimično i zbog toga što je na taj način mogao da izbegne putovanje po visokim brdima i što je bio stalno snabdeven vodom i dobrom lovinom; a povrh svega, nije bila mala radost imati ponekad pod nogama peskovitu plažu i nad glavom otvoreno nebo, umesto večite čamotinje crnih, golih grana. I tako, duž reke, putovao je na zapad kroz ustalasano zemljište obraslo šumom, koja je sada, u kandžama zime, bila ledena, bezbojna i ukočena. U jedno od tih mnogih jutara kraj reke ustreli laserom divlju kokoš, iz kreštavog, niskoletećeg jata na kakva je često nailazio i koje su mu obezbeđivale hranu. Samo joj je slomio krilo i nije bila mrtva kad ju je podigao. Zalepetala je krilima i stala da krešti svojim prodornim, ptičjim glasom: — Uzeti... život... oduzeti... život... oduzeti... — On joj zavrnu šiju. Ali reči su mu odzvanjale u glavi i nije mogao da ih ućutka. Poslednji put kad je čuo životinju koja govori bio je, tako reći, na pragu kuće straha. Tu negde, u ovim usamljenim, sivim brdima bili su sada, ili nekada, ljudi: nekoliko njih koji se kriju, kao Argerdovi ukućani, ili divlje skitnice, koji će ga ubiti kad mu budu videli te čudne oči, ili sluge koje će ga odvesti svojim gospodarima kao zatvorenika ili roba. Iako će na kraju krajeva morati da se suoči sa tim gospodarima, hteo je da to bude na način koji će on izabrati, u vreme koje će on izabrati, i pri tom biti sam. Ne veruj nikom, izbegavaj ljude! Taj nauk je sada dobro utuvio. Tog dana je nastavio put veoma oprezno i budno, i tako nečujno da
su rečne ptice koje su obitavale na obali uzletale, uplašene, u trenutku kad bi već gotovo nagazio na njih. Nije prešao nikakvu stazu, niti je video nekog znaka da su ljudska bića tu živela, ili čak dolazila na reku. Ali pred kraj kratkog popodneva, jedno jato bronzanozelenih divljih ptica uzlete ispred njega i odlete preko vode, kokodačući i dozivajući se blebetanjem ljudskih reči. Malo dalje on se zaustavi, jer mu se učinilo da mu vetar donosi miris zapaljenog drveta. Severozapadni vetar duvao je uzvodno ka njemu. Nastavi put još opreznije. A onda, kada se među stablima podiže mrak i reka u daljini postade zamagljena, daleko ispred njega, na žbunovitoj i vrbovim šibljem isprepletanoj obali, začkilji neko svetio, nestade, pa opet sinu. Ni strah ni opreznost nisu ga zaustavili ni nagnali da se zagleda u to daleko svetlucanje. Osim njegove vlastite, usamljeničke logorske vatre, ovo je bilo prvo svetio koje je video u divljini otkako je napustio čistinu. Uzbudilo ga je nekako čudno, sijajući mu kroz sumrak, iz velike daljine. Sav očaran, ali strpljiv, kao svaka šumska životinja, sačeka dok noć nije potpuno pala, a a onda krenu duž rečne obale, polako i bešumno, držeći se senke vrbovih stabala, sve dok se nije dovoljno približio da bi mogao da vidi žuti kvadrat prozora obasjan vatrom iznutra i vrh kućnog zabata po kome je bilo popalo inje i nad kojim su se nisko nadnele jelove grane. Nad crnom šumom i rekom lebdelo je ogromno sazvežđe Orion. Zimska noć bila je ledena i tiha. S vremena na vreme poneki pramičak snega bi se odlepio od grane, zalelujao naniže ka crnoj vodi i blesnuo u odsjaju vatre u trenutku kad je padao. Fok je stajao, netremice gledajući u svetio iz kolibe. Priđe još malo bliže, a potom ostade dugo, stojeći tako. Vrata kolibe otvoriše se, škripeći, i zlatna lepeza svetlosti rasu se po tamnom tlu, a sneg pršac se uskomeša u klobucima i šljokicama. — Iziđi ovamo na svetio — reče čovek koji je stajao potpuno otkriven i bez zaštite u zlatnom pravougaoniku otvorenih vrata. U mračnom gustišu Fok samo stavi ruku na laser i ne pomeri se. — Čuo sam ti misli. Ja sam Slušalac. Hajde. Nemaš se čega bojati. Govoriš li ovaj jezik? Tišina. — Nadam se da govoriš, jer nemam nameru da ti se obraćam umom. Ovde smo samo ti i ja, niko drugi — reče spokojni glas. — Ja čujem i kad se ne trudim, kao što ti čuješ ušima, i još te čujem tamo u mraku. Priđi i zakucaj na vrata, ako hoćeš da se malo skloniš od zime. Vrata se zatvoriše. Fok još malo počeka, nepomičan. A onda pređe ono nekoliko mračnih jardi do vrata kolibice i zakuca. — Slobodno!
Otvori vrata i uđe u svetlost i toplotu. Starac sa dugim sedim perčinom klečao je kraj ognjišta ložeći vatru. Nije se ni osvrnuo da pogleda stranca, već je pažljivo slagao drva u ognjište. Posle izvesnog vremena stade polako da govori, pola pevajući, a pola recitujući. Samo ja sam zbunjen, zbunjen, ojađen. O , poput mora plutam svakuda. O , nemam luke da se ukotvim... Seda glava se najzad okrenu. Starac se smešio. Gledao je Foka krajičkom svojih čkiljećih, blistavih okica. Promuklo i oklevajući, jer već odavno nije progovorio ni reč, Fok u odgovor odrecitova nastavak iz starog kanona: Svak nečem služi, samo sam ja budalasti varvarin. Samo sam ja drugačiji no oni, al zato tražim mleko majčino, tražim Put... — Ha, ha, ha — reče starac. — Tražiš li, a žutooki? Hodi, sedi ovde pored vatre. Varvarin, tuđin... da, da, baš tako. Vanzemaljac. Koliko daleko »van« od Zemlje? Ko zna? Kad si se poslednji put oprao u toploj vodi? Ko zna? Gde lije taj prokleti čajnik? Ovaj naš veliki svet je baš leden noćas, a ? Leden ko poljubac izdajnika. Evo ga; molim te, sipaj u njega vodu iz one kofe pored vrata a ja ću ga staviti na vatru, taako. Ja sam Turodovist, vidim da znaš šta je to, tako da ovde nećeš naići na raskoš. Ali voda za kupanje je uvek vruća, bez obzira na to da li je bila zagrejana fuzijom vodonika ili sagorevanjem jelovog drveta, a ? Zaista si vanzemaljac, bogami jesi, momče, a i tvojoj odeći ne bi škodilo da se opere, bez obzira na to što ne propušta vlagu. Šta ti je to? Zečevi? Dobro. Sutra ćemo ih obariti sa malo povrća. Povrće ti je nešto što ne možeš uloviti svojim laserskim pištoljem. I glavice kupusa ne možeš čuvati u rancu. Ja ti ovde živim sam, dečko moj, sam samcijat. Jer ja sam veliki, veoma veliki, najveći Slušalac na svetu. Zato živim sam i stalno brbljam. Nisam se ja ovde rodio, kao pečurka u šumi; ali kad
sam s ljudima nikada ne uspevam da se potpuno zatvorim pred njihovim mislima, i sve to zujanje i tuga i blebetanje i zabrinutost na sto raznih načina... kao da moraš da nadeš put kroz četrdeset različitih prašuma istovremeno. I tako ti ja dođoh da živim ovde u pravoj prašumi, samo sa životinjama, čiji su umovi kratki, jezgroviti i smireni. Kod njih nema smrti. Kod njih nema laži. Sedi; odugovlačio si sa dolaskom i noge su ti umorne. Fok sede na drvenu klupu pored vatre. — Hvala ti na gostoprimstvu — reče. Upravo se spremao da se predstavi kad starac progovori: — Nemoj. Ne treba. Mogu da ti nadenem mnogo dobrih imena, dovoljno dobrih za ovaj deo sveta u kome smo. Žutooki, Vanzemaljac, Gost, bilo šta. Zapamti, ja sam Slušalac, a ne paraverbalist. Ne prihvatam reči, a ni imena. Znao sam samo da tamo napolju, u mraku, postoji jedna usamljena duša, i znam kako ti je moj osvetljeni prozor udario u oči. Nije li to dovoljno i više nego dovoljno? Nisu mi potrebna imena, a ja se zovem Čiča Usamljenko. Važi? A sad priđi toj vatri i ugrej se. — Grejem se već — reče Fok. Sedi perčin se klatio tamoamo, lupkajući starog po ramenima dok se kretao, onako hitar i tanan, uz neprestano, tiho mrmljanje. Nikada nije zaista postavio neko pitanje, niti je ikada zastao da sačeka odgovor. Ničega se nije bojao i bilo je nemoguće bojati ga se. Svi oni silni dani i noći putovanja kroz prašumu slili su se u jedno i ostali su iza Foka. Sad nije logorovao: sad je stigao do jednog određenog mesta gde se živelo. Više ne mora da misli na vreme, tminu, zvezde, zveri i drveće. Sad može da sedi ispruženih nogu pored vatre na ognjištu, da jede u društvu, da se okupa pored vatre u drvenom koritu punom vrele vode. Nije mogao da se odluči šta mu više prija, toplota vode koja je s njega spirala prljavštinu i umor, ili toplota u kojoj mu se kupao duh, smešno, neuhvatljivo, živahno starčevo čavrljanje, čudesna složenost ljudskog razgovora posle dugotrajnog ćutanja u divljini. Poverovao je starom kad mu je ovaj rekao da može da oseti sve ono što i on sam tog trenutka oseća ili opaža, da je on, starac, Slušalac duha, empata. Empatija je bila prema telepatiji u istom odnosu u kome su dodir i vid, jedno manje određeno, primitivnije i prisnije čulo. Nije se mogla podvrgnuti tačnoj, naučenoj kontroli kao telepatsko saobraćanje; i obrnuto, nenamerna, nesvesna empatija bila je česta čak i kod neobučenih. Šlepa Kretjana bila se izvežbala za govor uma, taj dar joj je bio urođen. Ali njena obdarenost nije bila ista kao i kod starca. Fok se ubrzo uverio da je starac bez prestanka svestan, do izvesne mere, onoga što njegov posetilac oseća i opaža. Ali iz izvesnih razloga ovoga puta to nije uznemiravalo Foka, iako ga je svojevremeno razbesnelo saznanje da mu je Argerd drogom otvorio um za telepatska ispitivanja. Postojala je tu razlika u nameri; a i više od toga. — Jutros sam ubio kokošku — reče, kad je starac za tren ućutao, zagrevajući mu grubi peškir pored razbuktale vatre. — Govorila je, ovakvim
govorom. Rekla je neke reči... iz zakona. Znači li to da ovde negde, blizu, ima nekoga ko zverinje i ptice uči jeziku? — Nije bio dovoljno opušten, čak ni u trenutku kad je izlazio iz vruće kade, da bi mogao da izgovori ime neprijatelja — nikada posle onog nauka u kući straha. Umesto odgovora starac samo zapita, po prvi put: — Jesi li pojeo kokošku? — Nisam — reče Fok, trljajući se peškirom na svetlosti vatre, koja mu je zlatila kožu poput bronze. — Nisam mogao, pošto je bila progovorila. Zato sam umesto nje ulovio zečeve. — Ubio je i nisi je pojeo? Sramno, sramno! — zakokodaka starac, a onda kukuriknu poput divljeg petla. — Pa, zar ti nimalo ne poštuješ život? Moraš razumeti zakon. On kaže da ne smeš ubiti osim kad moraš. Čak ni tada. Seti se toga kad budeš u Es Tohu. Jesi li suv? Pokrij svoju golotinju, Adame iz Javehovog kanona. Evo, umotaj se u ovo, to nije fino remekdelo kao što je tvoje odelo, to ti je samo jelenja koža stavljena mokraćom, ali barem je čisto. — Otkuda znaš da idem u Es Toh ? — upita Fok, obmotavajući meku kožu oko sebe kao togu. — Zato što nisi ljudsko biće — reče starac. — I zapamti: ja sam Slušalac. Znam kako ti radi um, ovakav nezemaljski kakav je, i to hteone hteo. Sever i jug su zamagljeni; daleko na istoku leži davno izgubljeni sjaj; a na zapadu je tama, crna tmina. Znam ja tu tminu. Slušaj. Slušaj šta ti kažem, jer ne želim da slušam ja tebe, dragi moj goste i glupavko. Da hoću da slušam ljudski govor, ne bih živeo ovde među divljim svinjama i poput jedne od njih. Moram ti ovo reći pre nego što zaspim. Sad pazi: Šinga nema mnogo. Malobrojni su. To ti je velika novost i mudrost i savet. Seti se toga kad budeš hodao kroz jezivu tamu blistavih svetiljki Es Toha. Napabirčena obaveštenja uvek mogu biti od koristi. A sad zaboravi na istok i zapad i hajde da spavaš. Ti ćeš spavati u postelji. Iako se, kao Turodovist, protivim razmetljivoj raskoši, pozdravljam sitna životna zadovoljstva kao što je postelja za spavanje. Bar povremeno. Pa čak i društvo nekog bližnjeg, da kažem, jedanput godišnje. Iako ne mogu reći da mi nedostaju tako mnogo kao tebi. Biti sam ne znači i biti usamljen... — I dok je sebi na podu pravio neku vrstu slamarice, srdačno je i unjkavo pevušio navode iz mlađeg kanona svoje vere: — Nisam usamljeniji od potoka pod vodenicom, od vetrokaza na krovu, od zvezdesevernjače, od vetrajužnjaka, od aprilskog pljuska, od januarskog topljenja snega, od prvog pauka u novoj kući... Nisam usamljeniji od barskoga gnjurca što se glasno smeje, od same Valdenske bare... Onda reče: — Laku noć! — i ućuta. Tu noć Fok je prvi put prespavao zdravim, dugim snom, prvi put otkako je krenuo od kuće. U toj kolibi kraj reke proveo je još dva dana i dve noći, jer domaćin je bio veoma ljubazan i Foku je bilo teško da se odvoji od tog malog utočišta, toplote i društva. Starac bi retko slušao i nikad ne bi odgovarao na pitanja, ali tu i tamo,
kroz njegovo neprekidno govorenje, mogle su se nazreti neke činjenice i nagoveštaji. Poznavao je put koji je odatle vodio na zapad i znao je šta sve leži pored njega, ali koliko daleko — to Fok nije mogao da utvrdi. Sve do Es Toha, činilo se; možda još i dalje? Šta se nalazilo još dalje od Es Toha? Fok nije imao pojma, sem da bi se na kraju stiglo do Zapadnog mora, pa preko njega do Velikog kontinenta, i na kraju opet unaokolo do Istočnog mora i do prašume. Ljudi su znali samo da je Zemlja okrugla, ali nisu se bile sačuvale nikakve geografske karte. Fok je imao utisak da bi starac umeo da nacrta jednu, ali nije znao odkuda mu to osećanje, jer njegov domaćin nikada nije neposredno ispričao bilo šta što je činio ili video izvan svoje male čistine na obali reke. — Potraži kokoške, kad kreneš nizvodno — iznenada i bez povoda reče starac dok su doručkovali, rano ujutro, pre nego što će Fok krenuti dalje. — Neke od njih umeju da govore. Druge umeju da slušaju. Kao nas dvojica, a? Ja govorim a ti slušaš. Jer, razume se, ja sam Slušalac, a ti si Glasnik. Do vraga s logikom. Zapamti to, o kokoškama, i ne veruj onima koje pevaju. U petlove možeš imati malo više poverenja; isuviše su zauzeti kukurikanjem. Putuj sam. Neće ti škoditi. Prenesi moj pozdrav prinčevima ili skitnicama koje budeš sreo, naročito Henstrelu. Uzgred budi rečeno, palo mi je na pamet, između tvojih i mojih sanjanja prošle noći, da si se dovoljno nahodao i da bi možda voleo da uzmeš moje vazdušne sanke. Već sam zaboravio da ih imam. Neću ih više upotrebljavati, jer više nikuda neću putovati, osim kad umrem. Nadam se da će neko naići da me sahrani ili da me bar izvuče iz kuće da me pojedu pacovi i mravi, kad budem mrtav. Ne dopada mi se pomisao da trulim tu unutra, posle svih godina koje sam proveo održavajući čistoću i red u ovoj kući. Razume se, u šumi nećeš moći da koristiš sanke, jer više nije preostalo ništa što bi se moglo nazvati stazom, ali ako budeš hteo da putuješ rekom, sanke će te lepo nositi. A i preko unutrašnje reke, koju baš nije lako preći u vreme topljenja snega, ako nisi riba. Tamo su u šupi, ako ti budu potrebne. Meni više ne koriste. Ljudi u Katalovoj kući, naselju najbližem Zovovom, bili su turodovisti; Fok je znao da je jedno od njihovih životnih pravila da istraju dokle god mogu, svakako u granicama razuma i bez suviše tvrdoglavosti, bez mehaničkih uređaja i tvorevina. To što je ovaj starac, koji je živeo još mnogo primitivnije od njih, gajeći živinu i povrće jer nije imao čak ni pušku za lov — posedovao jedan tako složen tehnološki izum kao što su vazdušne sanke, bilo je toliko neobično da je Fok po prvi put počeo da ga posmatra sa senkom izvesne sumnje u očima. Slušalac zapucketa jezikom i zakokodaka. — Nisam ti pružio nikakvog povoda da mi veruješ, vanzemaljsko momče — reče. — A ni ti meni. Na kraju krajeva, može se nešto sakriti čak i od najvećeg Slušaoca. Čovek može sam od sebe sakriti neke stvari, tako da ih Slušalac ne može mislima dosegnuti. Uzmi te sanke. Ja sam se dovoljno naputovao. Napravljene su samo za jednu osobu, ali ti ćeš i ići sam. I mislim da je pred tobom put mnogo duži nego što bi mogao prepešačiti. Ili čak sankama preći, u stvari.
Fok nije postavio pitanje, ali starac odgovori na njega: — Možda ćeš morati da se vratiš kući — reče on. Rastajući se od njega u ledenom, maglovitom praskozorju iznad borova u bundama od leda, u znak žaljenja i zahvalnosti Fok mu pruži ruku onako kako se pruža gospodaru kuće; tako su ga bili naučili; ali dok je to činio, on izgovori: — Tiokioi... — Kakvim si me to imenom nazvao, glasnice ? — To znači... to znači otac, čini mi se... — Reč mu je navrla na usta sama od sebe, nesvesno. Nije bio siguran da zna šta znači, nije čak znao iz kog je jezika. — Zbogom, jadna moja, lakoverna budalo! Govorićeš istinu i istina će te osloboditi. Ili neće... zavisi. Idi sam samcijat, draga moja ludo; to je daleko najbolji način. Nedostajaće mi tvoji snovi. Zbogom pošao, zbogom. Ribe i gosti počinju da zaudaraju posle tri dana. Zbogom! Fok kleknu na vazdušne saonice, jednu otmenu, malu mašinu, čija je crna unutrašnjost od paristolisa bila obložena trodimenzionom šarom od platinske žice. Ukrasi su malo prikrivali komande, ali on se nekada, u Zovovoj kući igrao saonicama, i pošto je minutdva proučavao komandnu tablu, dodirnu levi žleb i stade da vuče prstom po njemu sve dok se saonice tiho ne podigoše oko šezdeset centimetara iznad zemlje, a zatim, pomoću desnog žleba, na isti način pokrenu malo vozilo i ono kliznu preko dvorišta i rečne obale sve dok nije lebdelo iznad kašastog leda u plićaku ispod kolibe. Osvrnu se zatim, da bi se pozdravio, ali starac je već bio ušao u kolibu i zatvorio vrata za sobom. I kada Fok upravi svoje bešumno vozilo niz široku, mračnu reku, iskonska tišina opet se obavi svuda oko njega. Ledena sumaglica zgušnjavala se nad širokim okukama reke ispred i iza njega, i visila između sivih stabala na obe obale. Drveće, tlo i nebo bili su potpuno sivi od leda i magle. Jedino je voda, klizeći nešto sporije nego što je on klizio u vazduhu nad njim, bila crna. Kada je, sutradan, sneg počeo da pada, pahuljice su prema nebu izgledale crne, a bele prema vodi pre nego što bi nestale, beskonačno padajući i nestajući u beskonačnom toku. Ovakvo putovanje bilo je dvaput brže od hodanja, bezbednije i lakše — u stvari, isuviše lako, jednoliko, uspavljujuće. Foku je prijalo da iziđe na obalu kad je trebalo da lovi ili da se ulogori. Barske ptice su mu prosto uletale u ruke, a životinje, silazeći na pojilo, gledale su ga kao da je čaplja ili ždral što letimice dodiruju vodu lebdeći mimo njih, i izlagale bokove i prsa njegovoj lovačkoj pušci. Sve što je trebalo da uradi bilo je samo da ih odere, iseče, skuva, pojede i sagradi sebi mali zaklon od snega ili kiše, upotrebljavajući grane, ili koru drveta, ili same izvrnute saonice umesto krova; tu bi proveo noć, u zoru pojeo ostatke hladnog mesa od večere, napio se vode iz reke i produžio dalje. I dalje. Ponekada bi se igrao saonicama da prekrati jednolične časove. Podizao bi ih na visinu preko sedam metara, gde vazdušni jastuk više nije bio siguran, pod
uticajem vetrova i novih slojeva vazduha, i gde su saonice mogle začas da se izvrnu ukoliko ih on ne bi održavao u ravnoteži pomoću komandi i vlastitom težinom; ili bi ih, pak, naterivao nisko nad vodu, u divljem vrtlogu pene i kapljica, tako da je poskakivao, klizio i praćakao se na sve strane po reci, kao ždrebe. Jednodva padanja u vodu nisu ga odvratila od ove zabave. Sanke su bile napravljene tako da lebde u mestu na oko trideset centimetara od tla kad niko njima nije upravljao i sve što je trebalo da uradi bilo je da se ponovo popne u njih, stigne do obale i zapali vatru, ako se prehladio, a ako nije, prosto da nastavi vožnju. Odeća mu nije propuštala vlagu, i reka ga nije mogla pokvasiti više nego kiša. Zimsko sukno mu je održavalo telesnu toplotu, nikada mu nije bilo zaista vruće. Male logorske vatre koje je palio služile su isključivo za kuvanje. Možda se ni u celoj istočnoj prašumi ne bi moglo nakupiti dovoljno suvog drveta za pravu vatru, u to doba višednevnih kiša, vlažnog snega, magle i ponovnih kiša. Izveštio se da pljoštimice udara saonicama o vodu, krećući se niz reku dugačkim, bučnim ribljim skokovima, dijagonalnim, uzastopnim poskocima, završavajući snažnim udarcem u zaokretu i u mlazu pene. Ponekad ga je zabavljala buka koju je pri tom dizao, i kojom je razbijao glatku, nemu jednoličnost klizanja nad vodom između drveća i brežuljaka. Tako skakućući prođe kroz okuku, održavajući pravac jedva primetnim pomeranjem upravljača, a tada naglo ukoči i bešumno ostade da visi u vazduhu. Daleko napred niz reku koja je blistala čeličnim sjajem jedan brod je dolazio k njemu. Oba vozila bila su jedno drugom na vidiku; nijedno nije moglo da se prošunja pored drugog, zaklonjeno drvećem. Fok se pruži potrbuške u saonicama, s pištoljem u ruci i uze kurs na desnu obalu reke, na visini od oko deset stopa, koja mu je davala prednost nad ljudima u brodiću. Prilazili su bezbrižno, samo sa jednim malim trouglastim jedrom. Kad su se dovoljno primakli, iako je vetar duvao niz reku, mogao je da razabere jedva čujno pevanje. Prilazili su mu sve bliže, ne obraćajući uopšte pažnju na njega, pevajući. Koliko se mogao osloniti na ono malo uspomena što ih je imao, muzika ga je oduvek i privlačila i plašila, ispunjavajući ga svojevrsnim bolnim oduševljenjem, zadovoljstvom koje se graničilo s mukama. Kad bi čuo ljudski glas kako peva izuzetno bi snažno postajao svestan da nije ljudsko biće, da mu je strana ta igra jačine glasa, ritma i tonova i to ne zato što ju je zaboravio već zato što mu je ona nešto potpuno novo, nešto van njegovog domašaja. Ali upravo ta neobičnost ga je privlačila, i sada je nesvesno usporio saonice da bi slušao. Pevalo je četiri ili pet glasova, skladno se preplićući i razdvajajući, u saglasju mnogo složenijem od onih koje je do tada čuo. Nije razumevao reči. I sva šuma, i sve to prostranstvo sive vode i sivog neba kao da je osluškivalo zajedno s njim, u napetoj tišini poput nekoga ko se trudi da razume. Pesma polako utihnu, odzvanjajući i pretapajući se u kratki dašak smeha i razgovora. Vazdušne saonice i brodić sada su već gotovo bili naporedo, na
rastojanju od nekih stotinak jardi. Visoki, veoma vitki muškarac koji je stajao na krmi pozdravi Foka jasnim glasom koji je odzvanjao preko vode. I opet nije uspeo da razabere pojedine reči. U čeličnom odsjaju zimskog dana čovekova kosa i kose ostalih — četiri do pet osoba — na brodu sijale su kao crvenkasto zlato, kod svih jednako, kao da su veoma bliski rođaci*ili jedan rod. Nije im mogao razabrati lica, već samo crvenozlatnu kosu, vitke prilike koje su se naginjale preko ograde da se smeju ili da mu mašu. Nije bio siguran ni koliko ih je. Za trenutak se jasno ukaza jedno lice, žensko, koje ga je posmatralo preko brze vode i kroz vetar. Usporio je sanke sve dok nisu ostale da lebde nepomično, a izgledalo je da se i brod zaustavio na vodi. — Pođi za nama, — ponovo viknu onaj čovek, i ovoga puta, prepoznavši jezik, Fok ga je razumeo. To je bio stari jezik Lige, galaktika. Kao i svi drugi stanovnici prašume Fok ga je naučio sa traka i iz knjiga, jer na njemu su bili zapisani dokumenti koji su se sačuvali iz velikog razdoblja, i služio je kao zajednički jezik za sporazumevanje ljudima koji su različito govorili. Narečje kojim su govorili stanovnici prašume poticalo je od galaktike, ali se tokom poslednjih hiljadu godina bilo potpuno osamostalilo, i sada se već razlikovalo od jedne kuće do druge. Jednom su u Zovovu kuću došli putnici sa istočnog primorja, koji su govorili tako različitim narečjem da im je bilo lakše da se sa domaćinima sporazumevaju na galaktici, i to je bio jedan jedini put da je Fok čuo taj jezik kao živi, govorni oblik, to je uvek bio samo glas iz fonoteke, ili glas aparata za učenje u snu koji mu je mrmljao u uho dok se rasanjivao u mračnim zimskim jutrima. A i sada je zvučao poput sna i nekako starinski, uprkos jasnom glasu krmanoša. — Pođi za nama, idemo u grad! — Koji grad? — Naš — viknu čovek i prasnu u smeh. — Grad koji dobrodošlicom pozdravlja putnike — doviknu drugi; a treći, tenor koji je onako slatko odzvanjao dok su pevali, progovori tiše; — Ko zlo ne misli neće od nas zlo ni dočekati. — I žena doviknu, a u glasu joj se osećalo da se smeši: — Izađi iz te divljine, putniče, i slušaj noćas našu muziku. Reč kojom su ga oslovljavali značila je »putnik«, ili »glasnik«. — Ko ste vi? — upita on. Vetar je duvao, a široka reka proticala. Brod u vodi i brod u vazduhu lebdeli su nepomično, zajedno, a ipak odvojeno, kao u bajci. — Mi smo ljudi. 1 s tim odgovorom čarolija iščeze, oduvana poput slatkog glasa u mirisnom istočnom vetru. Fok opet oseti osakaćenu pticu kako mu se otima u rukama, uzvikujući ljudske reči onim prodornim, neljudskim glasom; i opet kroz njega prođe ledena drhtavica kao i tada, i ne oklevajući, ne razmišljajući, on dodirnu srebrni žleb za upravljanje i polete napred punom brzinom.
Nikakav zvuk nije više dopro do njega sa broda, iako je sada vetar duvao od njih ka njemu, i posle nekoliko trenutaka, kada je ponovo postao svestan svojih postupaka, uspori vozilo i osvrnu se. Broda više nije bilo. Iza njega, sve do daleke okuke, ničega nije bilo na površini mračne vode. Posle ovoga Fok je prestao da igra bučne igre i nastavio je put što je brže i tiše mogao; te noći nije palio vatru, a san mu je bio nemiran. Pa ipak, nešto od te čarolije je još bilo prisutno. Slatki glasovi spominjali su grad, elonaae, na prastarom jeziku, i lebdeći niz reku, potpuno sam u tom vazduhu i usred divljine, Fok izgovori tu reč, šapatom. Elonaae, boravište čovekovo: mnoštvo ljudi na okupu, ne jedna kuća već hiljade, ogromna staništa, tornjevi, zidine, prozori, ulice i trgovi gde se ulice susreću, kućetrgovine o kojim je pisalo u knjigama, gde su se pravile i prodavale sve moguće tvorevine ljudskih ruku, palate uprave i vlasti, gde su se okupljali moćnici da bi razgovarali o velikim delima što su ih činili, poljane sa kojih su poletali brodovi, putujući godinama do neviđenih sunaca: da li je ikada ovaj zemni šar nosio na sebi tako lepe stvari kao što su bila čovekova boravišta ? Sada više nije ostalo ni jednog jedinog. Postojao je samo Es Toh, boravište laži. U istočnoj prašumi nije postojao nijedan grad. Nijedna kula od kamena, čelika i kristala, ispunjena ljudskim bićima nije se uzdizala iz močvara i jovinog žbunja, zečjih kolonija i jelenjih staza, nestalih puteva, izlomljenog, zatrpanog kamenja. Ipak je Fok u sebi nosio sliku grada, gotovo poput nejasne uspomene na nešto što je nekada poznavao. I po tome je cenio moć ovoga mamca, ove opsene od koje se i ne znajući izbavio, i pitao se da li neće biti još takvih trikova i mamaca što više bude odmicao na zapad, ka njihovom izvoru. Dani i reka proticali su polako, putujući zajedno s njim, sve dok jednog spokojnog sivog popodneva svet nije počeo polako da se otvara, sve šire i šire, do strahovite širine, i pretvorio se u ogromnu ravnu površinu blatnjave vode pod beskrajnim nebom: to je bilo ušće prašumske reke u unutrašnju reku. Nikakvo čudo da su za unutrašnju reku čuli čak i oni što su živeli u dubokom neznanju i odvojeni od svega, stotinama milja daleko na istoku, u kućama: bila je tako ogromna da je ni Šinzi nisu mogli sakriti. Široka, bleštava pustinja žutosivih voda prostirala se od poslednjih krošnji i ostrvaca potopljene prašume sve dalje i dalje na zapad, do dalekih pobrđa suprotne obale. Fok se vinu u visine nad ovim susretištem voda poput plave rečne čaplje. Spusti se na zapadnu obalu i, prvi put otkako pamti, nađe se izvan prašume. Ka severu, zapadu i jugu, protezala se ustalasana zemlja, pokrivena mnogobrojnim skupinama drveća, puna žbunja i gustiša u nizinama, ali otvorena i ravna, široko otvorena. Lako je bilo podleći samoobmani i Fok stade da gleda na zapad, naprežući se da vidi planine. Verovalo se da je ta otvorena zemlja, prerija, veoma široka, možda čak i hiljadu milja; ali niko u Zovovoj kući nije bio siguran u to.
Nije video planine, ali te noći je video ivicu sveta, kako se ukršta sa zvezdama. U stvari, on nikada nije video liniju obzorja. Sećanja su mu uvek bila ograničena okruženjem od lišća i grana. Ali ovde, napolju, ništa više nije stajalo između njega i zvezda, koje su od ivice sveta gorele penjući se sve više i više na ogromnom svodu, u kupoli sazdanoj od tmine i išaranoj vatrom. A pod nogama mu je bio ostatak kruga; čas za časom obzorje se polako naginjalo sve više, otkrivajući postepeno plamene šare koje su ležale na istoku, ispod zemljine kugle. Probdeo je polovinu duge zimske noći i bio je opet budan u trenutku kada je nagnuta istočna ivica presekla sunce i svetlost dana pljusnula iz svemira preko ravnice. Tog dana produžio je na zapad pomoću kompasa, i tako sledećeg dana, i sledećeg. Više ga nije vodila krivudava reka i putovao je brzo i pravo. Vožnja vazdušnim saonicama više nije bila onako dosadna kao nad vodom; iznad neravnog tla one su ponirale i naginjale se pri svakoj nizbrdici i uzbrdici i morao je stalno da pazi na upravljače. Dopadalo mu se otvoreno prostranstvo neba i prerije, i u ovako ogromnom carstvu samoća mu je pričinjavala zadovoljstvo. Vreme je otoplilo, bilo je to kratkotrajno razdoblje sunčanih i tihih dana pozne zime. Sećajući se prašume imao je utisak kao da je iz zagušljivog, tajanstvenog mraka izišao na 'svetio i vazduh, kao da je sva prerija bila jedna ogromna čistina. Divlja stoka, riđe boje, u stadima od po desetine hiljada grla, tamnela se na dalekim livadama, kao da je senka oblaka pala na njih. Tlo je bilo tamno, ali mestimično kao prekriveno zelenkastom maglom. To su bila mesta gde su nicali prvi izdanci najotpornijih trava. A iznad i ispod površine zemlje neprestano su trčkarale i rile poljske životinjice, zečevi, jazavci, kunići, divlje mačke, krtice, arkturi sa prugama iznad očiju, antilope, žuti lajavci, sva gamad i domaći ljubimci jedne iščezle civilizacije. Ogromno nebo komešalo se od krila. U sumrak bi se duž reka spuštala jata belih ždralova, a dugačke noge i duga raširena krila ogledali su im se u vodi između trske i golih stabljika pamuka. Zašto ljudi više nisu putovali da vide svoj svet, zapita se Fok sedeći pored logorske vatre koja je svetlucala kao sićušni opal u ogromnom plavom svodu prerijskog sumraka. Zašto su se takvi ljudi kao Zov i Metok sakrili u šume. da ni jedan jedini put u životu ne iziđu da vide širinu i veličanstvo Zemlje. Sada je znao nešto što oni koji su ga svemu naučili nikada nisu saznali: da čovek može da vidi svoju planetu kako se okreće među zvezdama... Sledećeg dana, pod sve nižim nebom i kroz ledeni vetar koji je počeo da duva sa severa, on nastavi put, upravljajući' saonicama veštinom koja mu je već ušla u naviku. Stado divlje stoke bilo je prekrilo ravnice južno od pravca kojim je putovao, svaka od hiljada i hiljada životinja stajala je okrenuta prema vetru, a bele glave bile su im povijene naniže, sred olinjalih lopatica. Između njega i prvih redova krda povijao se i lelujao na vetru pojas dugačke sive trave, milju širok, a neka siva ptica letela je kroz vazduh prema njemu, ne pokrećući krila. Posmatrao ju je, diveći se kako jedri kroz vazduh potpuno pravo — ne baš sasvim pravo, jer
iznenada je skrenula, ne mahnuvši krilom, i isprečila mu se na putu. Letela je velikom brzinom, pravo na njega. On se naglo uznemiri i stade mahati rukama da otera to stvorenje, a onda se pruži potrbuške i naglo skrenu saonice, ali bilo je kasno. U trenutku pre nego što će udariti o njega, ugleda glavu bez očiju, svetlucanje čelika. A onda oseti udarac, razleže se prodorni tresak metala koji se rasprskava i usledi onesvešćujuće padanje unazad. I tom padanju nije bilo kraja.
ČETVRTA GLAVA
— Kesnokatijeva baba veli da će pasti sneg — promrmlja glas njegove prijateljice pored njega. — Treba da budemo spremni, može se ukazati prilika za bekstvo. Fok ne odgovori. Sedeo je osluškujući izoštrenim uhom šumove iz logora; glasove na stranom jeziku, tihe zbog udaljenosti; suvo šuštanje u blizini gde je neko strugao odranu kožu; piskavi plač odojčeta; pucketanje vatre u šatoru. — Horesine! — pozva ga neko spolja i on se smesta diže na noge, a onda ostade mirno stojeći. U sledećem trenutku ruka njegove prijateljice bila mu je na mišici i ona ga povede tamo gde su ga zvali, do zajedničke vatre u sredini šatorskog kruga, gde se proslavljao uspešan lov i pekao ceo bik. Neko mu tutnu u ruke komad goveđeg buta. Sede na zemlju i poče da ga jede. Sokovi i istopljena mast curili su mu niz obraze i bradu, ali on ih nije brisao. To je bilo ispod dostojanstva jednog lovca, pripadnika društva Mcura, naroda Basnaska. Ukoliko je jedno društvo ugroženije, utoliko se čvršće pokorava propisima. Ljudi s kojima je bio išli su veoma uzanim, mučnim i skučenim putem, iako su se kretali preko širokih, slobodnih ravnica. 1 dokle god bude s njima moraće tačno u dlaku da prati sve začkoljice i zavrzlame njihovog načina života. Basnaske su se hranile svezom, polusirovom govedinom, presnim lukom i krvlju. Divlji čobani divlje stoke, poput vukova su trebili krdo od hromih, lenjih i nejakih životinja, provodili život časteći se mesom, život bez odmora. Lovili su ručnim laserima i odvraćali uljeze sa svoje teritorije pticamabombama, nalik na onu koja je uništila Fokove saonice, udarnim projektilima programiranim da se ustreme na sve ono što je sadržavalo element fuzije. To oružje niti su pravili niti su popravljali sami, i upotrebili bi ga tek posle ritualnih očišćenja i vradžbina; Fok još nije bio uspeo da otkrije odakle su ga nabavljali iako je čuo da se pominje godišnje hodočašće, koje je moglo biti u vezi s tim oružjem. Nisu se razumeli u zemljoradnju i nisu držali domaće životinje; bili su nepismeni i nisu poznavali, sem kroz mitove i legende o herojima, istoriju čovečanstva. Objasnili su Foku da nije mogao doći iz prašume jer u prašumi žive samo divovske bele zmije. Upražnjavali su monoteističku religiju čiji su rituali obuhvatali sakaćenje, uškopljavanje i ljudske žrtve. Zbog jedne takve sujeverice njihove složene vere oni su Foku poštedeli život i primili ga za člana plemena. Da nije bilo te sujeverice, budući da je Fok nosio laser i time po društvenom položaju bio iznad roba, oni bi mu bili rasporili stomak, izvadili jetru da vide proročanstva, a onda ostavili ženama da ga iskasape kako budu htele. Međutim, otprilike nedelju dana pre nego što su ga zarobili, bio je umro jedan starac iz društva Mcura. Pošto u plemenu tog trenutka nije bilo novorođenčeta kome bi dali starčevo ime, dali su ga zarobljeniku, jer, iako oslepelom, unakažena lica i samo povremeno svesnom, ipak je bilo bolje da ga dadu njemu nego nikome. Dakle god bi stari Horesin zadržao svoje ime, njegov duh, zao kao svi ostali duhovi, vraćao bi se i uznemiravao bi žive. Tako je ime bilo uzeto od duha i dato Foku, uz potpuni ritual njegovog uvođenja u stalež lovca, koji je obuhvatao šibanja, veštačko izazivanje povraćanja, igranje,
recitovanje snova, tetoviranje, naizmenično horsko pevanje po sistemu slobodne asocijacije, ždranje, seksualno zlostavljanje jedne žene od strane svih muškaraca redom, i, konačno, noćno bdenje i prizivanje boga uz molbe da novog Horesina sačuva od zla. Posle toga ostavili su ga na konjskoj koži u šatoru od kravlje kože, bez ičije pomoći i u delirijumu, da umre ili da se oporavi, a za to vreme duh starog Horesina, bez imena i lišen svojih moći, odbludeo je, cvileći, preko ravnice na krilima vjetra. Žena koja mu je, u trenutku kad je došao k svesti, upravo povezivala oči i previjala rane, nastavila je da dolazi i kasnije, kad god je mogla, i starala se o njemu. Viđao joj je lice samo kada bi, u kratkim trenucima kakvogtakvog mira i samoće u svom šatoru, smeo da skine povez sa očiju koji mu je ona veoma oštroumno stavila još kada su ga prvi put doneli. Da su Basnaske ikada videle otvorene te njegove čudne oči. odsekle bi mu jezik, tako da ne može da kaže svoje ime i spalile bi ga živog. To mu je ona rekla, kao i sve drugo što je trebalo da zna o narodu Basnaska. Ali o sebi je uglavnom ćutala. Izgleda da se pridružila plemenu nešto malo pre nego što je on u njega došao; uspeo je da sazna da je bila zalutala u preriji i da se pridružila plemenu da ne bi umrla od gladi. Oni su bili voljni da prihvate još jednu robinju koja bi služila muškarcima, a ona se pokazala i kao vesta vidarica, pa su joj poštedeli život. Imala je crvenkastu kosu, glas joj je bio veoma tih i zvala se Estrel. To je bilo sve što je saznao o njoj. A ni ona njega nije ništa pitala, čak ni kako se zove. Kad se sve uzme u obzir — imao je sreće. Paristolis, plemenita materija, proizvod prastare cetijanske nauke, nije mogla da eksplodira niti da se zapali, i zato se saonice nisu raznele a ni on s njima, samo su im upravljači bili uništeni. Projektil koji je eksplodirao proštepao mu je levu stranu glave i gornji deo tela sitnim šrapn,elima, ali za to se pobrinula Estrel, svojom veštinom i lekovima. Rane se nisu zagadile; oporavljao se brzo, i već nekoliko dana posle svog krvavog krštenja u Horesina već je krojio planove kako da pobegnu zajedno. Ali prolazili su dani, a prilika nikako da se ukaže. Ugroženo društvo: oprezni, zavidljivi ljudi, čije je ponašanje bilo kruto uokvireno u rituale, običaje i tabue. Iako je svaki lovac imao svoj vlastiti šator, žene su pripadale svima, i što god je muškarac radio tokom dana obavljalo se u društvu sa drugim muškarcima; to i nije bila u tolikoj meri ljudska zajednica koliko grupa, krdo, zbir međusobno zavisnih članova jedne celine. U tim okolnostima svaki pokušaj da se čovek učini sigurnim, nezavisnim ili da se osami bio je već sam po sebi sumnjiv; Fok i Estrel morali su da vrebaju svaku priliku da za trenutak progovore nasamo. Ona nije znala narečja prašume, ali mogli su da govore galaktikom, koju su Basnaske znale samo u iskvarenom obliku. — Trebalo bi pokušati — reče ona jednom — kad počne snežna oluja i vejavica, tako da sneg sakrije i nas i naše tragove. Ali dokle ćemo stići peške kroz vejavicu? Ti imaš kompas, ali mraz...
Fokova odeća od zimskog sukna bila mu je oduzeta, zajedno sa svim ostalim što je imao, čak i zlatni prsten koji je oduvek nosio. Ostavili su mu jedan pištolj: to je bilo neodvojivo od društvenog položaja lovca i nije mu se moglo oduzeti. Ali odelo koje je tako dugo nosio sada je pokrivalo koštunjava rebra i krake matorog lovca Kesnokatija, a kompas je još imao samo zahvaljujući tome što ga je Estrel sakrila pre nego što su mu pretražili ranac. On i ona bili su sasvim dovoljno obučeni u nošnju Basnaska: košulje i pantalone od kože srndaća, čizme i kratke bunde sa kapuljačom od crvene kravlje kože; ali ništa nije moglo da zaštiti od prerijske vejavice i oštrog, zaleđujućeg vetra, izuzev zidova, krova i vatre. — Ako uspemo da pređemo na teritoriju Samsita, samo nekoliko milja zapadno odavde, moći ćemo da se zavučeno u jedno staro mesto koje znam i da se tamo krijemo sve dok ne dignu ruke od traženja. I sama sam već mislila da tako nešto uradim pre nego što si ti došao. Ali nisam imala kompas i bojala sam se da ću se izgubiti u oluji. Sa kompasom i sa revolverom možda ćemo i uspeti... Možda i nećemo. — To nam je najbolja prilika — reče Fok — iskoristićemo je. Više nije bio onako naivan, pun nade i povodljiv kao pre nego što su ga zarobili. Bio je malo otporniji i odlučniji. Iako je u njihovim rukama dosta prepatio, nije zamerao Basnaskama; obeležili su ga zauvek plavim, tetoviranim rezovima svoga plemena niz obe ruke, na varvarski način, ali kao čoveka. To je bilo u redu. Ali oni su imali svoja posla, a on je morao da gleda svoja. Jaka i nezavisna volja koju je u njemu razvilo vaspitanje u prašumskoj kući tražila je od njega da se oslobodi, da nastavi put, ono što je Zov bio nazvao delo čoveka. Ovi ljudi niti su negde išli niti su odnekuda dolazili, jer bili su presekli svoje korene u čovekovoj prošlosti. 1 nije ga samo krajnja nesigurnost opstanka među Basnaskama činila nestrpljivim da što pre ode; osećao je da se guši, da je skučen i onesposobljen da se kreće, a to je bilo mnogo teže nego zavoj preko očiju koji mu je zaklanjao vid. Te večeri Estrel je ušla u njegov šator da mu kaže da je sneg počeo da pada i oni su se šapućući dogovarali, kad iznenada jedan glas progovori ispred ulaza u šator. Estrel spokojno prevede: — Slepi lovce, da li noćas želiš crvenokosu ženu? — Nije dodala nikakvo objašnjenje; Fok je znao pravila pristojnosti i zajedničkog posedovanja žena, bio je obuzet mislima o onome o čemu su razgovarali, i odgovorio je najkorisnijom od ono malo reči Basnaska koje je znao: »Mieg« — ne. Muški glas tada reče nešto zapovedničkim tonom. — Onda, možda sutra uveče. ako i dalje bude padalo — promrmlja Estrel na galaktici. Još utonuo u misli, Fok ne odgovori. I tada shvati da je ona ustala i otišla, ostavivši ga samog u šatoru. A potom shvati da je ona ta crvenokosa žena, i da je onaj drugi muškarac tražio da ima seksualne odnose sa njom. Dovoljno je bilo samo da kaže Da umesto Ne; i kada se seti kako je ona pametna i kako je bila plemenita prema njemu, kad se seti mekoće njenog dodira i
glasa, i kako je bez reči progutala svoj ponos i stid, bio je duboko poražen pri pomisli da je mogao da je zaštiti i oseti se poniženim kao njen bližnji i kao čovek. — Noćas krećemo — reče joj sutradan, u snegu koji se kovitlao pored ženske kolibe. — Dođi u moj šator. Prvo ćemo pustiti da noć dobro odmakne. — Kokteki mi je rekao da noćas opet dođem u njegov šator. — Možeš li da se izvučeš? — Možda. — Koji je Koktekijev šator? — Onaj iza kolibe društva Mcura, pa levo. Ima zakrpu iznad zastora na ulazu. — Ako ne dođeš, doći ću ja i uzeću te. — Možda će biti manje opasno ako provedem još jednu noć tamo... — I biće manje snega. Zima je već odmakla; ovo je možda poslednja velika oluja. Noćas polazimo. — Doći ću u tvoj šator — reče ona, svojom staloženom, mirnom pokornošću. Bio je ostavio prorez na povezu preko očiju kroz koji je mogao da nazire svet oko sebe i pokušao je da je vidi; ali u polumraku ona je bila samo siva senka u opštem sivilu. Kasno te noći ona dođe, tiho kao sneg što ga je vetar nanosio na šatorska krila. Oboje su imali spremno ono što će poneti. Nijedno ne progovori. Fok priveza petljice na svom kaputu od bivolje kože, navuče i zaveza kapuljaču i saže se da otvori pričvršćeni zastor na ulazu u šator. Odskoči u stranu kada neki čovek uđe, gurajući se, spolja, presavijen nadvoje da bi se provukao kroz niski otvor — Kokteki, snažni lovac obrijane glave, surevnjiv na svoj društveni položaj i svoju muškost. — Horesine! Crvenokosa žena... — poče on, i tada je ugleda u senci, preko poluugašenog ugljevlja na ognjištu. Istovremeno opazi kako su ona i Fok obučeni i shvati im nameru. Ustuknu, da bi preprečio izlaz ili da bi izbegao Fokov napad, otvori usta da vikne. Ne razmišljajući, munjevitim refleksnim pokretom i nepogrešivo siguran, Fok opali iz lasera ne nišaneći, i trenutni blesak smrtonosnog svetla preseče krik u ustima Basnaske, sagorevši u magnovenju i usta i mozak i život, u savršenoj tišini. Fok pruži ruku preko žeravice, uze ženinu ruku u svoju i povede je u tamu preko tela čoveka koga je ubio. Snežna prašina se rasejavala i kovitlala na povetarcu, presecajući im dah svojom hladnoćom. Estrel je disala grcajući. Držeći je levom rukom za članak, a noseći u desnoj revolver, Fok se uputi na zapad između raštrkanih šatora, koji su se jedva nazirali u tami, kao kriške mutnog, narandžastog svetla. Za nekoliko trenutaka i njih je nestalo i u svetu su postojali još samo noć i sneg. Ručni laseri koji su se proizvodili u istočnoj prašumi mogli su da posluže u razne svrhe: drška je služila kao upaljač, a cev oružja mogla se pretvoriti u ručnu svetiljku, iako ne mnogo jaku. Fok podesi pištolj da svetli, tako da je pri slabom
sjaju mogao da vidi kompas i nekoliko koraka ispred sebe, i oni krenuše dalje, vođeni smrtonosnim svetlom. Na dugačkoj uzvišici gde se nalazio logor Basnaska vetar je istanjio snežni pokrivač, ali kako su odmicali — ne mogavši da biraju put jer im je kompas bio jedini vodič u snežnoj oluji koja je i vazduh i tlo pretvarala u jedinstvenu, uskovitlanu masu — polako su sve više silazili u nizinu. Tu su stajali nanosi visoki četiri ili čak pet stopa kroz koje se Estrel koprcala, boreći se za vazduh kao premoreni plivač na pučini. Fok izvuče remen kojim je zatvarao kapuljaču oko lica i veza ga sebi oko ruke, dade njoj u ruku drugi kraj, a potom nastavi napred, prteći sneg da bi ona lakše prolazila. U jednom trenutku ona pade, cimnuvši konopac tako snažno da zamalo ne obori i njega; on se okrenu i morao je za trenutak da je potraži uz pomoć svetiljke, sve dok je ne ugleda kako čuči na prtini, tako reći njemu pod nogama. On kleknu i u slabačkom, snegom išaranom krugu svetlosti prvi put jasno vide njeno lice. Ona je šaputala: — Ovo ipak nisam očekivala... — Odmori se malo da povratiš dah. Ovde smo u zavetrini, tu je rupa. Čučnuše, stisnuvši se jedno uz drugo u tom malenom, svetlećem krugu, dok je oko njih, stotinama milja preko ravnice, vetar zgrtao i prevrtao ogromne gomile snega u mraku. Ona prošaputa nešto što on u početku nije mogao da razume: — Zašto si ubio tog čoveka? Opušten, otupelih čula, prikupljajući snagu za sledeći stupanj sporog, teškog bekstva, Fok ne odgovori. Najzad promrmlja, razvukavši usta: — A šta drugo... ? — Ne znam. Valjda si morao. Lice joj je bilo belo i upalo od iscrpljenosti; nije obratio pažnju na njene reči. Bilo je isuviše hladno da bi se dugo zadržavali na jednom mestu i on ustade, vukući i nju sa sobom. — Hajde. Reka mora da je tu negde blizu. Ali reka je bila još daleko. Došla je u njegov šator pošto je već prošlo nekoliko časova od mraka, kako ih je on osećao — na narečju prašume postojala je reč za časove, iako joj je značenje bilo veoma neodređeno, jer ljudi koji nisu obavljali nikakve poslove u roku niti saobraćali kroz prostor i vreme nisu ni imali potrebu da vreme dele — ali je zimska noć ipak trebalo još dosta da potraje. Oni produžiše, a produži se i noć. Kad prva siva svetlost dana stade da oživljava uskomešane crne gomile snega nanetog olujom, zateče ih kako se probijaju niz padinu prekrivenu zamršenim spletovima smrznute trave i žbunja. Ogromna, ječeća telesina podiže se ispred Foka i opet utonu u sneg. U blizini začuše frktanje još jedne krave i'i bika. i u sledećem trenutku ogromni stvorovi stadoše da se dižu svuda oko njih dok su im se bele gubice i unezverene, vodnjikave oči presijavale na svetlu; u smetovima su se na sve strane uzdizali i komešali bokovi i olinjale lopatice. Tako su prošli kroz krdo i stigli na obaiu rečice koja je delila teritorije Basnaska i
Samsita. Bila je brza, plitka, nezamrznuta. Morali su da je pregaze, dok ih je struja vukla za noge na nesigurnom kamenju, gurajući ih u kolena, penjući im se oko tela kao ledeni omotač sve više, dok konačno nisu stali da se batrgaju, uronjeni do pojasa u hladnoću koja je palila. Estrel se skljoka od iznemoglosti pre nego što su sasvim prešli na drugu stranu. Fok je izvuče iz vode i pronese je kroz ukočenu i zaleđenu visoku trsku do zapadne obale a potom čučnu kraj nje, beslovesan od iscrpljenosti, ispod žbunja pokrivenog snegom kojim je bila obrasla uzdignuta obala, nadneta nad njima. On isključi svetiljkupištolj. Sporo i slabašno, ali na sve strane, olujni dan je savladavao tminu. — Moramo dalje. Moramo doći do vatre. Nije odgovarala. Držao ju je u rukama, priljubljujući je uz sebe. Čizme, pantalone i kratke bunde bile su im oboma zamrznute i ukrućene od ramena naniže. Ženino lice, klonulo na njegovu mišicu, bilo je mrtvački bledo. Pozva je po imenu, pokušavajući da je razbudi. — Estrel! Estrel, probudi se. Ne smemo ostati ovde. Moramo malo dalje. Sad će biti lakše. Hajde, probudi se, malecka, sokoliće mala, probudi se... — U dubokoj iscrpljenosti obraćao joj se kao nekada Pert, u zoru, davno. Ona ga najzad posluša, boreći se da stane na noge uz njegovu pomoć, stavljajući uže u svoje zaleđene rukavice i korak po korak, krenu za njim preko obale do niskih odrona i dalje, kroz neumoran, neprestan, razvejani sneg. Držali su se reke, idući na jug, onako kako mu je ona savetovala kad su planirali bekstvo. Nije se uopšte nadao da će uspeti bilo šta da pronađu, u tom vihoru beline kroz koji se ništa nije videlo kao ni prethodne noći. Ali uskoro naiđoše na potočić koji se ulivao u reku i krenuše uz njega, s mukom, jer zemljište je bilo veoma neravno. S naporom su se probijali. Foku se činilo da bi najbolje bilo da legne i zaspi, i nije mogao to da uradi jedino zato što je postojao neko ko se uzdao u njega, neko veoma daleko, veoma davno, ko ga je poslao na ovaj put; nije smeo da legne jer osećao se odgovornim pred tim nekim... Začu promukli šapat u uhu, Estrelin glas. Pred njima je grupa visokih pamukovih stabljika sa loptama na vrhu stajala poput pregladnelih aveti u snegu. a Estrel ga je vukla za ruku. Stadoše da se teturaju uzbrdo i nizbrdo po severnoj obali snegom zasutog potoka, tačno ispod pamukovih stabljika, tražeći nešto. — Kamen — ponavljala je ona — kamen — i predma mu nije bilo jasno šta će im taj kamen, tragao je i kopao po snegu zajedno s njom. Oboje su puzali na rukama i kolenima kad ona najzad naiđe na putokaz koji je tražila, kamenu ploču koja je virila iz snega nekoliko stopa. Zaleđenim rukavicama ona odgurnu suve snežne nanose sa istočne strane ploče. Otupeo, obnevideo od umora, Fok joj je pomagao. Pod sastruganim snegom konačno se ukaza metalni četvorougaonik, ukopan u neobično zaravnjenu zemlju. Estrel pokuša da ga otvori. Skrivena ručica škljocnu, ali ivice pravougaonika su bile zaleđene jedna uz drugu. Fok utroši poslednje ostatke snage upinjući se da podigne tu stvar, dok mu konačno mozak ne proradi i on
rastopi led na metalu toplim zrakom iz drške svog ručnog lasera. Zatim podigoše kapak i ugledaše zatvorena vrata na dnu stepeništa, koje je delovalo čudno, geometrijski pravilno i ravno usred one uskovitlane, urlajuće divljine. — Dobro je — promrmlja njegova saputnica i silazeći niz stepenice — unatraške. kao na lestvičama, jer se više nije smela pouzdati u svoje noge — ona odgurnu vrata i pogleda naviše, u Foka. — Dodi — reče. On side, navukavši kapak iznad glave, onako kako ga je ona uputila. Iznenada postade mračno kao u rogu i Fok žurno pritisnu na dršku svog ručnog lasera dok je još čučao na stepeništu. Estrelino belo lice zasija u mraku ispod njega. Pode za njom kroz vrata u prostoriju koja je bila veoma mračna i veoma velika, toliko velika da se pod njegovom svetiljkom samo nazirala tavanica i najbliži zid. Bilo je tiho i vazduh je bio nepomičan, protičući kraj njih blagim, jednoličnim tokom. — Trebalo bi da ima drva — reče Estrelin tihi, od napora ogrubeli glas negde s njegove leve strane. — Evo ih. Zapalićemo vatru; pomozi mi s ovim... Suvo drvo bilo je naslagano u visoke kamare u uglu pored ulaza. Dok je razbuktavao vatru, ložeći je u krugu od počađavelog kamenja blizu središta pećine, Estrel se odšunja u neki dalji ugao i vrati se vukući dva teška ćebeta. Skinuše odeću sa sebe i istrljaše se, a potom se uvukoše u vreće za spavanje kakve imaju Basnaske i pribiše se jedno uz drugo na tim ćebadima, pored vatre. Gorela je jako, kao da je u dimnjaku, a neka promaja vukla ju je uvis, odnoseći dim istovremeno. Velika soba, ili pećina, nije se mogla zagrejati, ali svetlost vatre i toplota su ih opuštali i razveseljavali. Estrel izvuče suvo meso iz torbe i oni stadoše da ga žvaću, dok su tako sedeli, iako su im usne bile izranjavljene od mraza a oni sami isuviše umorni da bi bili gladni. Toplota vatre stade polako da im se uvlači u kosti. — Ko još koristi ovo mesto'.' — Svako ko zna za njega, pretpostavljam. — Ovo mora da je nekada bila moćna kuća, ako joj je ovo podrum — reče Fok, zagledajući u senke koje su treperele i postepeno se zgušnjavale do neprobojne tmine što su se više udaljavale od vatre. Sećao se velikih podruma ispod kuće straha. — Kažu da je ovde nekada bio čitav grad. Ovako se nastavlja od vrata pa ko zna dokle, tako bar kažu. Ne znam. — Otkuda znaš za ovo mesto? Jesi li ti iz plemena Samsita? — Nisam. On nije dalje ispitivao, setivši se pravila ponašanja; ali ona ubrzo progovori, na svoj poslušni način. — Ja sam Skitnica. Mi znamo mnoga mesta kao što je ovo, skrovita mesta... Pretpostavljam da si čuo za pleme skitnica. — Nešto malo — reče Fok, protežući se i gledajući preko vatre u svoju sagovornicu. Žutosmeđa kosa kovrdžala joj se oko lica dok je sedela ututkana u
bezobličnu vreću za spavanje. Amajlija od svetlog zada koju je nosila oko vrata blesnu na vatri kad se pomerila. — O nama ne znaju mnogo u Prašumi. — Nijedan Skitnica nije putovao tako daleko na istok da bi stigao do moje kuće. A ono što se pričalo o njima bolje odgovara opisu Basnaska: divljaci, lovci, nomadi. — Govorio je sanjivo, spustivši glavu na mišicu. — Pa, za neke Skitnice se i može reći da su divljaci. Ali ne svi. Lovci stoke su svi divljaci i ne poznaju ništa izvan svoje teritorije, svi ti Basnaske, Samsiti i Arske. Ali mi putujemo daleko. Idemo na istok sve do prašume, na jug sve do ušća unutrašnje reke, i na zapad preko velikih i zapadnih planina, čak do mora. Ja sam lično gledala kako sunce zalazi nad morem, iza nanizanih plavih ostrva što leže daleko od obale, iza potopljenih dolina Kalifornije, utonulih od zemljotresa... — Tihi govor joj se neprimetno pretopio u ritmičko nabrajanje, neku prastaru litaniju ili tužbalicu. — Pričaj mi dalje — promrmlja Fok, ali ona ućuta, a i on je za tren već bio u dubokom snu. Još neko vreme posmatrala mu je zaspalo lice. Konačno poćuška žeravice na gomilu, promrmlja nekoliko reči, kao molitvu, u amajliju koja joj je visila oko vrata, i sklupča se, spremna da zaspi, pored vatre, preko puta njega. Kada se probudio, ona je upravo pravila svojevrstan podupirač od cigala, da drže iznad vatre čajnik napunjen snegom. — Napolju je, čini mi se, kasno popodne — reče ona — ali moglo bi da bude i rano jutro, ili podne. Oluja je takva da se ne vidi ni prst pred okom. Ne mogu nas pratiti. A i kad bi mogli, ne bi umeli da uđu ovamo... Ovaj čajnik bio je u skrovištu, zajedno sa ćebadima. A imamo i vrećicu osušenog graška. Biće nam sasvim dobro u ovom skrovištu. — Odlučno, nežno lice, okrenu se prema njemu uz blagi smešak. — Jedino što je mrak. Ne volim mrak i debele zidove. — Ipak je bolje od poveza preko očiju. Iako si mi time spasla život. Bolje slepi Horesin nego mrtvi Fok. — Oklevao je za trenutak, a onda je upita: — Šta te je navelo da me spaseš? Ona slegnu ramenima, a na usnama joj je još igrao slabi, neodlučni smešak. — Zajedničko ropstvo... Kažu da su Skitnice veoma veste u varanju i prerušavanju. Nisi li čuo da me zovu Žena-Lisica? Daj da ti pogledam te ozlede. Poneki sam torbu s lekarijama. — Da li su svi Skitnice dobri vidari? — Poznajemo izvesne veštine. — A vidim da znate i stari jezik; niste zaboravili stare puteve čovečanstva, kao Basnaske. — Da, svi znamo galaktiku. Vidi, juče su ti promrzle usne školjke zato što si skinuo remen sa kapuljače i dao mi ga da se držim za njega. — Ne mogu da vidim — reče Fok u šali i prijateljski, predajući se njenom lečenju. — A uglavnom mi i nije potrebno da vidim.
Dok mu je previjala još nezaraslu posekotinu na levoj slepoočnici, dvatri puta ga iskosa pogleda i najzad se odvaži: — Sigurno ima mnogo stanovnika prašume sa očima kao što su tvoje. — Nema nijednog. Pravila ponašanja očigledno pobediše nad radoznalošću. Ona prestade da pita, a Fok, rešen da se nikome ne poverava, ne reče ništa više. Ali njegova radoznalost najzad pobedi i on upita: — Valjda se ne plašiš od mojih mačjih očiju? — Ne — odgovori ona, spokojno kao i uvek. — Uplašio si me samo jedanput. Kada si pucao... onako brzo... — On bi bio uzbunio ceo logor. — Znam, znam. Ali mi ne nosimo revolvere. Pucao si tako u magnovenju da sam se uplašila... podsetilo me je na nešto strašno što sam jednom videla, kad sam bila još mala. Jedan čovek je ubio drugoga revolverom, brzo, kao misao. Tup: i gotovo. Bio je jedan od očišćenih. — Očišćenih? — Da, ponekad ih možeš sresti u planinama. — Vrlo malo znam o planinama. Objasnila mu je, premda pomalo preko volje. — Znaš koji je zakon gospodara. Oni ne ubijaju: to znaš. Kada se u gradu pojavi ubica ne mogu ga ubiti da bi ga zaustavili, zato od njega naprave očišćenog. Urade mu nešto sa umom. Onda ga puste na slobodu i on počinje da živi iznova, potpuno nevin. Taj čovek o kome sam ti govorila bio je stariji od tebe, ali um mu je bio kao u malog deteta. Međutim, pištolj mu se zadesio u ruci i ruke su mu same znale kako da ga upotrebe, i on je... ubio čoveka sasvim izbliza, kao ti... Fok je ćutao. Pogled mu odluta preko vatre do ručnog lasera koji je ležao na njegovom rancu, čudesne stvarčice kojom je palio vatru, lovio hranu i osvetljavao sebi put sve ovo vreme. Njegove ruke nisu same znale kako da ga upotrebe... ili mu se tako činilo? Metok ga je naučio da puca. Naučio je to od Metoka i kasnije se izvežbao, loveći. Sada je bio siguran da je tako. Ne, on nije bio obična nakaza i zločinac kome je oholo milosrđe gospodara Es Toha dalo još jednu priliku... Ipak, zar tako nešto nije bilo mnogo verovatnije nego njegovi neodređeni snovi i sanjarije o vlastitom poreklu? — Kako oni to urade sa umom? — Ne znam. — Možda to rade — reče on promuklo — ne samo zlikovcima, već i... i pobunjenicima. — Šta su to pobunjenici? Govorila je galaktiku mnogo tečnije od njega, ali tu reč nikada nije čula.
Završila je sa previjanjem njegove ozlede i pažljivo je slagala svoje lekarije natrag u torbicu. On se iznenada i tako naglo okrete prema njoj da ona ustuknu, trgnuvši se. — Jesi li ikada videla oči kao što su moje, Estrel? — Nisam. — Poznaješ... Grad? — Es Toh? Da, bila sam tamo. — Onda si videla Šinge? — Ti nisi Šing. — Nisam. Ali idem kod njih. — Govorio je sa žestinom. — I bojim se... — zastade. Estrel zatvori kesu sa lekarijama i stavi je u svoju torbu. — Ljudima iz usamljenih kuća i iz dalekih zemalja Es Toh se čini neobičan — reče najzad, svojim tihim, staloženim glasom. — Alija sam prolazila njegovim ulicama i ništa mi se nije desilo; tamo žive mnogi ljudi i ne boje se gospodara. Ne moraš se plašiti. Gospodari Es Toha su zaista moćni, ali o Es Tohu kruže mnoge izmišljotine... Pogledi im se ukrstiše. Iznenada se odlučivši i prikupivši svu paraverbalnu veštinu koju je imao, on joj se prvi put obrati govorom uma: — Onda mi reci šta je istina o Es Tohu! Ona zavrte glavom, odgovarajući naglas. — Spasla sam ti život, a i ti meni, i mi smo drugari, i drugariskitnice, bar za izvesno vreme. Ali neću da razgovaram umom s tobom, niti sa bilo kim drugim koga slučajno sretnem; ni sada, ni ikada. — Misliš li da sam ipak Šing? — zapita on podsmešljivo, malo ponižen, znajući da je ona u pravu. — A otkud znam? — odvrati ona, i dodade, uz onaj svoj blagi smešak. — Ipak, priznajem da bih teško poverovala u to... Vidi, sneg u čajniku se istopio. Popeću se napolje da donesem još. Treba mnogo snega da se napravi malo vode, a mi smo oboje žedni. Ti... ti se zoveš Fok? On klimnu, posmatrajući je. — Imaj poverenja u mene, Fok — reče ona. — Dozvoli mi da ti dokažem svoje dobre namere. Govor uma ne dokazuje ništa; a uzajamno poverenje je nešto što mora da izraste samo od sebe, na osnovu delanja, ne reči, i kroz vreme. — Zalivaj ga onda — reče Fok — i nadam se da će izrasti. Docnije, usred duge noći i tišine u pećini, on se probudi iz sna i ugleda je kako sedi zgrčena kraj žeravice, sa žućkastosmedom glavom položenom na kolena. Pozva je po imenu. — Hladno mije — reče ona. — Ohladilo se... — Dođi kod mene. — Govorio je sanjivo, smešeći se. Ona ne odgovori, ali uskoro mu priđe kroz crvenkasti polumrak, gola izuzev bledoga zada između dojki. Bila je sićušna i drhtala je od zime. U svome umu, koji je po mnogo čemu bio nalik na um dečaka, on je bio resio da je ne takne, jer bila je mnogo propatila
oddivljaka; ali ona mu šapnu: — Ugrej me, razgali me. — I on planu kao oganj na vetru, i sva odlučnost iščeze pred njenim prisustvom i potpunim prepuštanjem. Cele noći mu je ležala u naručju, pokraj pepela izgorele vatre. Dok im je snežni vihor jačao i slabio nad glavama, Fok i Estrel provedoše još tri dana i noći u pećini, spavajući i vodeći ljubav. Ona je bila uvek jednaka, podatna, strpljiva. A on, sećajući se jedino prijatne i vesele ljubavne veze sa Pert, bio je zbunjen pred nezajažljivošću i surovošću ove želje koju je Estrel budila u njemu. Često bi mu dolazila pomisao na Pert, praćena živom slikom, sećanjem na potočić čiste, brze vode koji je izvirao među stenama na jednom hladovitom mestu u šumi, nedaleko od čistine. Ali nije bilo uspomene kojom bi utolio ovu sadašnju žeđ i zato bi ponovo potražio zadovoljenje u Estrelinoj neizmernoj podatnosti i nalazio bi, na kraju, iscrpljenje. Jednom se sve to pretvori u neshvatljivi bes i on je napade: — Primaš me samo zato što misliš da moraš, da bih te inače silovao. — Zar ne bi ? — Ne bih! — reče on, verujući u to. — Ne želim da mi služiš, da mi se pokoravaš... Pa zar nam oboma nije stalo do topline, ljudske topline? — Da — šapnu ona. Neko vreme nije hteo da joj pride; resio je da je više ne dodirne. Udalji se sam, sa ručnim laserom, da istraži to čudno mesto u kome su se nalazili. Posle nekoliko stotina koraka pećina se sužavala i pretvarala se u visok, širok, ravan tunel. Mračan i tih, dugo ga je vodio savršeno pravo, a onda skrenu, bez ikakvog sužavanja ili grananja u dva dela, i ta mračna okuka je trajala i trajala. Koraci su mu muklo odzvanjali. Ništa nije blesnulo, niti se neka senka ukazala pod njegovom svetiljkom. Hodao je dok se nije umorio i ogladneo, a onda se vrati. Bilo je svuda jednako, i nije nikuda vodilo. Vrati se Estreli, beskrajnom obećanju i neispunjenju njenih zagrljaja. Oluja je prestala. Tokom noći kiša je oprala i ogolela crnu zemlju, na kojoj su se topili i iskrili poslednji, šupljikavi, snežni nanosi. Fok je stajao na vrhu stepeništa, sunce mu je igralo u kosi, svezi vetrić ga je milovao po licu i punio mu pluća. Osećao se kao krtica posle zimskog sna. kao pacov koji je izišao iz rupe. — Hajd nio — doviknu Estreli i vrati se natrag u pećinu da joj pomogne da se spakuje i da što pre odu odavde. Pitao ju je da li zna gde je njen narod, a ona mu je odgovorila: — Do sada su već sigurno odmakli daleko na zapad. — Da li su znali da prelaziš samo preko teritorije Basnaska? — Sama? Žene idu same samo u bajkama iz razdoblja gradova. Sa mnom je bio jedan čovek. Basnaske su ga ubile. — Nežne crte lica bile su joj nepomične, bez izraza. Fok tada poče da shvata i razjašnjava samom sebi njenu neobičnu trpeljivost, nedostatak odziva koji je gotovo izgledao kao izdaja njegovih jakih osećanja. Podnela je isuviše mnogo i više prosto nije bila u stanju da reaguje. Ko
je bio njen pratilac koga su ubile Basnaske? Foka se to nije smelo ticati, sve dok ona sama ne zaželi da mu kaže. Ali njegov gnev je nestao i od tada je s Estrelom postupao nežno i s poverenjem. — Mogu li ti pomoći da pronađeš svoj narod? Ona tiho reče: — To je lepo od tebe, Fok. Ali oni će biti isuviše daleko, a ja ne mogu da pročešljam celu zapadnu ravnicu... Bio je dirnut tim izgubljenim, strpljivim tonom njenoga glasa. — Pođi onda sa mnom na zapad, dok ne budeš dobila neke vesti o njima. Ti znaš kojim putem se ide. Još mu je bilo teško da izgovori ime »Es Toh«, koje je u jeziku prašume bilo nepristojna reč, odvratna. Još se nije bio navikao na način kojim je Estrel govorila o gradu Šinga kao o običnom mestu, jednom od mnogih. Oklevala je, ali kad je on stade nagovarati pristade da pođe s njim. To mu je godilo, zbog želje koju je osećao prema njoj i zbog sažaljenja, zbog samoće koju je poznavao i nije želeo da je opet upozna. Krenuše zajedno kroz hladno sunčevo svetio i vetar. Foku je srce igralo od sreće što je slobodan, što je pod vedrim nebom, što nastavlja put. Danas ga više nije uznemiravala pomisao na ono što ga čeka na kraju puta. Dan se caklio; veliki, blistavi oblaci plovili su im iznad glava; put je samom sebi bio svrha. Išao je dalje, a uz njega je hodala ta blaga, poslušna, neumorna žena.
PETA GLAVA
Prešli su veliku ravnicu pešice — što je lako reći, ali teško i sporo učiniti. Obdanica je postajala duža, a prolećni vetrovi sve blaži i topliji kada prvi put ugledaše svoje odredište, iako izdaleka: pregradu, izbledelu od snega i udaljenosti, zid koji se pružao preko kontinenta sa severa na jug. Fok stade, netremice posmatrajući planine. — Es Toh leži visoko u planinama — reče Estrel, zureći zajedno s njim. — Nadam se da ćemo tamo oboje pronaći ono što tražimo. — Često više strepim od toga nego što mu se nadam... Ipak mi je milo što sam video planine. — Treba da nastavimo put. — Pitaću princa da li će dozvoliti da sutra odemo. — Ali pre nego što se rastao od nje, okrenu se i pogleda na istočnu stranu, na pustinju koja je počinjala od ograde prinčevih vrtova, kao da ponovo baca pogled na put koji su njih dvoje prešli. Sada je još bolje znao u kakvom su praznom i tajanstvenom svetu živeli ljudi u ovim poznim danima svoje istorije. Danima i danima su putovali, on i njegova drugarica, i nisu viđali "čak ni tragove čovekovog prisustva. U početku svog putovanja išli su veoma oprezno, preko teritorije Samsita i ostalih lovaca na stoku, za koje je Estrel znala da su isto toliko krvoločni koliko i Basnaske. Zatim, stigavši do obradive zemlje, morali su se držati puteva kojima su drugi pre njih prolazili da bi bili sigurni da će naići na vodu; ipak, kada bi naišli na tragove ljudi koji su tuda nedavno prošli ili živeli u blizini, Estrel je budno pazila, ponekad čak i skretala s puta da ih ne bi videli. Imala je opštu predstavu o ovom ogromnom području preko koga su prelazili, ponekad je čak pokazivala upadljivo poznavanje svake sitnice, a ponekad, kad bi zemljište postajalo lošije i nisu znali kojim putem da krenu, ona bi kazala: — Sačekaj do jutra — i udaljivši se nekoliko koraka za trenutak bi se pomolila svojoj amajliji, a onda bi se vratila, umotala bi se u džak za spavanje i mirno zaspala: a put koji bi ujutru izabrala uvek je bio onaj pravi. — Nagon Skitnice — rekla je kad se Fok jednom zadivio njenom tačnom pogađanju. — Uostalom, dokle god se budemo držali blizu vode, a podalje od ljudi, bićemo bezbedni. Ali jednoga dana, mnogo dana pošto su krenuli na zapad od pećine, idući okukom dubokog korita jednog potoka, naleteše na ljudsko naselje, tako iznenada da se stražari stvoriše svuda oko njih pre nego što su uspeli da pobegnu. Zbog jakog pljuska nisu ništa mogli da vide ni da čuju pre nego što su dospeli na to mesto. Ali kada se ti ljudi pokazaše miroljubivi i spremni da ih prihvate na dandva, Fok se obradova, jer je bilo zaista ubogo hodati i logorovati po toj kiši. Ovo pleme je sebe nazivalo Pčelarima. Bili su neobično društvo. Umeli su da čitaju i pišu, bili su naoružani laserima, obučeni su bili svi jednako, i muško i žensko, u dugačke haljine od žutog zimskog sukna sa smeđim krstom na grudima, bili su gostoljubivi i ćutljivi. Putnicima su pružili smeštaj u svojim kućama nalik na kasarne, dugačkim i niskim, loše građenim zgradama od drveta i gline, i dali su
im da jedu do mile volje za zajedničkom trpezom. Ali govorili su tako malo, sa strancima i međusobno, da su gotovo ličili na društvo gluvonemih. — Zakleli su se na ćutanje. Imaju zakletve, obaveze i rituale i niko ne zna šta je tu, zapravo, posredi — reče Estrel, s onim mirnim, nezainteresovanim prezirom koji je, izgleda, osećala prema većem delu čovečanstva. Mora da su te Skitnice neki ponosan svet, pomisli Fok. Ali Pčelari su je nadmašili u preziru; nisu joj se uopšte obraćali. Razgovarali su sa Fokom: — Da li tvoja »ona« ima potrebu za jednim parom naših cipela? — kao da je ona njegov konj, a oni su primetili da je treba potkovati. Žene su im imale muška imena i oslovljavali su ih i govorili o njima kao o muškarcima. Ozbiljne devojke, jasnih očiju i nemih usana, živele su i radile kao muškarci među isto tako trezvenim i ozbiljnim mladićima i ljudima. Mali broj pčelara bio je stariji od četrdeset godina, a nijedan nije bio mlađi od dvanaest. Bila je to čudna zajednica. Kao zimovalište neke vojske koja se tu ulogorila, daleko od sveta, dok traje kratko primirje nekog neobjašnjivog rata — čudna, tužna i zadivljujuća. Red i oskudnost njihovog načina života podsećali su Foka na njegov prašumski dom, a atmosfera skrivene ali potpune i savršene posvećenosti nekoj svrsi ispunjavala ga je neobičnim spokojstvom. Ti prelepi, bespolni ratnici bili su toliko sigurni — iako nikada nisu objasnili strancu u šta. — Obnavljaju se na taj način što zarobljene žene iz divljih plemena gaje kao krmače i svoj nakot sa njima vaspitavaju u grupama. Obožavaju nešto što se zove mrtvi bog, i prinose mu ljudske žrtve kad hoće da ga umilostive. Oni su samo ostatak neke prastare praznoverne sekte — reče Estrel jednom prilikom, kada joj je Fok bio rekao nešto pohvalno o Pčelarima. Uprkos urođenoj pokornosti, izgleda da joj je ipak smetalo kada su je smatrali bićem niže vrste. Ova gordost, kod nekoga ko je obično toliko trpeljiv, dirnula je i zabavljala Foka, i on je stade zadirkivati : — Viđao sam ja i tebe kako uveče nešto mrmljaš u tu tvoju amajliju. Vere se razlikuju... — Zaista se razlikuju — prekide ga ona, ali delovala je potišteno. — Pitam se protiv koga su naoružani? — Protiv neprijatelja, svakako. Kao da bi uopšte mogli da se bore protiv Šinga. Kao da bi se Sinzi zamajavali ratujući s njima. — Hoćeš da nastavimo put, zar ne? — Da. Nemam poverenja u ove ljude. Isuviše se kriju. Te večeri on ode da se oprosti od načelnika zajednice, čoveka sivih očiju po imenu Hiardan, koji je možda bio čak i mlađi od njega. Hiardan lakonski primi njegovu zahvalnost, a onda reče jednostavno i odmereno, kao svi Pčelari: — Mislim da si nam govorio samo istinu i za to ti zahvaljujem. Dočekali bismo te slobodnije i pričali ti o stvarima koje znamo, da si došao sam. Fok je za trenutak oklevao pre no što je odgovorio. — Žao mi je. Ali nikada ne bih dospeo ovako daleko da nije bilo mog vodiča i prijateljice. I... vi ovde živite svi zajedno, gospodaru Hiardane. Da li ste ikada bili usamljeni?
— Retko — odgovori ovaj drugi. — Samoća je smrt duše: čovek je čovečanstvo. Tako mi kažemo. Ali kažemo i ovo: ne veruj nijednom bratu ili blizancu iz košnice, iako ga znaš od detinjstva. To je naše pravilo. I jedino koje jemči bezbednost. — Ali ja nemam rođaka, pa ni bezbednosti, gospodaru — reče Fok i, poklonivši se na vojnički način, način Pčelara, oprosti se od njega. Sledećeg jutra, u sam cik zore, krenu dalje na zapad sa Estrelom. S vremena na vreme uz put su viđali naselja ili logore, nijedne velike, sve na ogromnom međusobnom rastojanju — otprilike po petšest na području od tri do četiri stotine milja. Da je bio sam, Fok bi se zaustavio u nekom od njih. Bio je naoružan, a oni su izgledali bezazleno: dva nomadska šatora pokraj potoka oivičenog ledom, ili usamljeno pastirče na ogromnoj padini koje čuva poludivlje ridaste volove, ili daleko preko ustalasanog zemljišta pramičak plavog dima ispod beskrajnih, sivih nebesa. Zar nije napustio prašumu upravo zato da potraži neki podatak o sebi, nagoveštaj o onome što je bilo, ili nešto što bi ga odvelo do onoga što je bio u godinama kojih se nije sećao: kako će to saznati, ako se ne usuđuje da zapita? Ali Estrel se bojala da zastane čak i kod najmanjeg i najsiromašnijeg prerijskog naselja. — Oni ne vole Skitnice — rekla je — ni strance. Kad neko živi toliko usamljen, pun je straha. Iz čistog straha primili bi nas i dali bi nam hranu i krov nad glavom. Ali noću bi došli, vezali nas i ubili. Ne možeš otići kod njih, Fok — ona baci pogled na njegove oči — i reći im Ja sam čovek koliko i vi... Oni znaju da smo mi ovde; posmatraju nas. Ako vide da sutra krećemo dalje ostaviće nas na miru. Ali ako ne odemo, ili pokušamo da im priđemo, bojaće nas se. Strah je taj što ubija. Sasušen od vetra i premoren od puta, sa kapuljačom zabačenom na leda tako da mu je oštri, blistavi povetarac sa zarumenelog zapada mrsio kosu, Fok je sedeo s rukama preko kolena, pored logorske vatre pod zaklonom krševitog brda. — Tako je — reče, iako sa čežnjom, ne skidajući pogled sa onog dalekog pramička dima. — Možda je to razlog što Sinzi nikoga ne ubijaju. — Estrel mu je poznavala raspoloženje i pokušavala je da ga obodri, da mu skrene misii. — A to je? — upita on, svestan njene namere ali ne odazivajući se. — Oni se nikoga ne boje. — Može biti. — Uspela je da ga navede na razmišljanje, iako ne baš veselo. Najzad on progovori: — Pa, pošto izgleda da ipak moram otići pravo k njima da bih im postavio svoja pitanja, ako me i ubiju, bar ću imati to zadovoljstvo da znam da sam ih uplašio... Estrel zavrte glavom. — Neće te ubiti. Oni ne ubijaju. — Čak ni bubašvabe? — upita on, iskalivši na nju svoju razdraženost od zamora. — Šta rade s bubašvabama, u tom svom gradu? Dezinfikuju ih i puste na slobodu, kao očišćene o kojima si mi pričala? — Ne znam — reče Estrel; uvek je ozbiljno shvatala njegova pitanja. —
Ali njihov zakon nalaže im da poštuju život, a oni se drže zakona. — Oni ne poštuju ljudski život. A i zašto bi? Pa oni nisu ljudi. — Ali upravo zato im je pravilo da poštuju svaki život, zar ne? A mene su učili da nije bilo ratova na Zemlji niti između svetova otkako su došli Šinzi. Ljudi su ti koji ubijaju jedni druge! — Nema čoveka koji bi mi mogao uraditi ono što su mi Šinzi učinili. Ja poštujem život. Poštujem ga zato što je mnogo teži i nesigurniji od smrti; a najteža i najnesigurnija osobina mu je razum. Šinzi su se držali svog zakona i ostavili su me u životu ali su mi ubili razum. Zar to nije ubistvo? Ubili su čoveka u meni i dete koje sam bio. Zar je to poštovanje, tako se poigravati sa ljudskim umom? Njihov zakon je laž, a poštovanje im je izrugivanje. Zbunjena ovim izlivom gneva, Estrel kleče pored vatre, sekući i natičući na ražanj komade zeca koga je ubio. Prašnjava, crvenkasta kosa kovrdžala joj se oko sagnute glave: lice joj je bilo strpljivo i zaneto u misli. I sada ga je, kao i uvek, privukla svojom skrušenošću i željom, lako su bili veoma bliski, nikada je nije razumeo; da li su sve žene takve? Bila je kao izgubljena soba u ogromnoj kući, kao izrezbarena kutija od koje nije imao ključ. Ništa mu nije tajila, a ipak je njena tajanstvenost ostajala nedirnuta. Divovsko veče polako je tamnelo nad kišom natopljenim prostranstvima zemlje i trave. Plamičci vatre goreli su poput crvenog zlata u jasnom, plavičastom sumraku. — Gotovo je, Fok — reče tihi glas. Fok ustade i priđe joj pored vatre. — Prijateljice moja, ljubavi moja — reče on, uzevši joj za trenutak ruku među svoje. Sedoše jedno kraj drugog i podeliše meso i, kasnije, postelju. Što su više odmicali na zapad, prerija je postajala sve suvlja, vazduh prozirniji. Estrel ga je povela na jug i tako su išli nekoliko dana da bi izbegli jedno područje za koje je rekla da pripada veoma divljem nomadskom plemenu, konjanicima. Fok se oslonio na njen sud jer nije želeo da mu se ponovi ono što je doživeo sa Basnaskama. Petog ili šestog dana tog putovanja na jug izišli su iz brdovitog područja i stupili na suvu visoravan, ravnu i bez drveća, po kojoj je bez prestanka brisao vetar. Izlokane jaruge bi se napunile bujicom kad je padala kiša, ali bi već sutradan bile opet suve. U letnje doba, ovo mora da je bila gotovo pustinja; čak i u proleće delovalo je veoma sumorno. Putujući tako, dva puta su prošli pored starih ruševina, običnih humki i zaobljenih brežuljaka, ali poredanih po prostranoj geometriji ulica i trgova. U sunđerastom, mekom zemljištu oko tih mesta bili su gusto posejani komadići izlomljene grnčarije, obojenog stakla i plastike. Prošlo je bar dve do tri hiljade godina otkako su ova mesta bila napuštena. Ogromne stepe, dobre jedino za ispašu stoke, nikada nisu bile ponovo naseljene posle velike seobe na druge planete, čiji datum nije mogao tačno da se utvrdi u nepotpunim i krivotvorenim dokumentima kojima su ljudi sada raspolagali.
— Čudna je pomisao — reče Fok kada su zaobilazili drugi od ta dva, davno pokopana grada — da su se ovde igrala deca... da su žene vešale rublje da se suši... tako davno. U jednom drugom dobu. U stvari, još dalje od nas nego što su to svetovi oko neke daleke zvezde. — Razdoblje gradova — reče Estrel. — Doba ratova... Nisam čula da je bilo ko u mom narodu pominjao ova mesta. Izgleda da smo isuviše nabasali na jug i da sada idemo u pravcu južnih pustinja. Tako promeniše pravac, idući na zapad i nešto malo na sever, i sledećeg jutra stigoše do velike, narandžaste i uzburkane reke, koja nije bila duboka, ali ju je ipak bilo opasno prelaziti, tako da su proveli skoro ceo dan tražeći gaz. Na zapadnoj obali zemlja je bila obradivija nego ma gde drugde. Bili su napunili svoje čuturice u reci, i pošto je voda postala problem zbog svog preobilja, a ne nestašice, Fok se više nije brinuo za nju. Sada je nebo bilo potpuno vedro i sunce je sijalo po ceo dan; prvi put za poslednjih nekoliko stotina milja nisu morali da se u hodu odupiru snažnom, ledenom vetru, i mogli su da prespavaju topli i suvi. Proleće je stiglo, hitro i ozareno na sasušenu zemlju; zvezda zornjača blistala je u praskozorje, a poljsko cveće im se rascvetavalo pod nogama. Ali prošlo je tri dana otkako su prešli reku ne naišavši ni na jedan potočić ili izvor. Probijajući se kroz bujicu Estrel je bila nazebla. Nije govorila o tome, ali više nije uspevala da održi svoj neumorni korak, a i lice joj je postajalo sve bleđe. Onda dobi napad dizenterije. Te večeri, dok je ležala pored vatre, poče da plače, behu to samo dvatri suva jecaja, ali bilo je to mnogo od nekoga ko je inače tako dobro skrivao svoja osećanja. Zbunjen, Fok pokuša da je uteši i uze joj ruke među svoje; gorela je u groznici. — Ne dodiruj me — reče ona. — Nemoj, nemoj. Izgubila sam je, šta ću sad? I on vide da su i gajtan i amajlija od bledog zada nestali s njenog vrata. — Mora biti da sam je izgubila dok sam prelazila reku — reče ona, savlađujući se, dozvoljavajući mu da je uzme za ruku. — Zašto mi nisi kazala? — A čemu to? Na ovo nije imao odgovora. Ona se opet primirila, ali osećao je njenu potisnutu, grozničavu strepnju. Te noći joj se stanje pogoršalo i do jutra je već bila veoma bolesna. Nije mogla da jede, i premda mučena žeđu nije mogla da podnese zečju krv, jedino piće koje joj je on mogao ponuditi. Namestio ju je što je udobnije mogao, a onda je uzeo njihove prazne čuturice i krenuo u potragu za vodom. Milja za miljom žilave, cvećem išarane trave i bezoblične šikare prostirala se pred njim, blago ustalasana, sve do svetle, zamagljene ivice neba. Sunce je bilo veoma toplo; pustinjske ševe su se, pevajući, uzdizale sa zemlje. Fok je išao
brzim, ujednačenim korakom, u početku pun pouzdanja, potom tvrdoglavosti, kružeći oko logora na sever i istok, na velikoj udaljenosti. Prošlonedeljne kiše su se već duboko upile u zemlju, a potoka nije bilo. Nije bilo vode. Mora nastaviti da traži zapadno od logora. Vraćajući se u polukrugu sa istoka, zabrinuto je tražio pogledom logor kad spazi sa jednog dugačkog, niskog brežuljka, daleko na zapadu, jednu mrlju, tamnu površinu neodređenog oblika, verovatno drveće. U sledećem trenutku opazi bliže sebi dim logorske vatre i krenu prema njoj u ritmičnom, laganom kasu, iako je bio umoran, a zalazeće sunce mu tuklo pravo u oči, i usta mu bila suva kao barut. Estrel je bila ostavila vatru da tinja da bi on mogao da je vidi. Ležala je pored nje u svom pohabanom džaku za spavanje. Nije ni glavu podigla kada joj je prišao. — Ima drveća zapadno odavde, nije daleko; možda ima i vode. Jutros sam krenuo u pogrešnom pravcu — reče on, skupljajući stvari i stavljajući ranac na leđa. Morao je da pomogne Estreli da stane na noge; uze je za ruku i pođoše. Povijena, bezizrazna lica, ona se teturala pored njega jednu milju, a potom još jednu. Stigoše do jedne od onih dugačkih uzvišica. — Eno! — reče Fok — eno... vidiš li? To je drveće, sad se lepo vidi: mora da ima i vode. Ali Estrel je već pala na kolena, a onda legla na bok u travu, presamićena od bola, zatvorenih očiju. Dalje nije mogla. — Najviše još dve do tri milje, čini mi se. Naložiću dimljivu vatru i ti se odmaraj ovde; ja ću otići da napunim čuturice i vratiću se... Siguran sam da ima vode i neće dugo trajati. — Ležala je nepomično dok je on skupljao otpatke od drveta i šiblja i zapalio malu vatru, a potom nagomilao još dosta zelenog drveta tamo odakle je ona mogla da ga stavlja na vatru. — Brzo ću se vratiti — reče on i pođe. Na to ona naglo sede, bleda i tresući se od groznice i povika: — Ne! Ne ostavljaj me! Ne smeš me ostaviti... ne smeš otići... Nije vredelo ubeđivati je. Bila je bolesna i preplašena do te mere da je izgubila razum. Fok je nije mogao ostaviti, ovako, u sumrak; u stvari, mogao je, ali nije bio u stanju. On je podiže, prebaci joj ruku sebi preko ramena i nastavi put, napola je vukući, a napola noseći. Na sledećoj uzvišici opet ugleda drveće, ali nije izgledalo mnogo bliže. Sunce je zalazilo daleko ispred njih u zlatastoj izmaglici nad okeanom zemlje. Sada je već nosio Estrel u naručju, i svakih nekoliko trenutaka morao je da se zaustavlja, spušta svoj teret na tlo i sam se sruči pored njega da bi povratio dah i snagu. Činilo mu se da bi bilo manje teško samo kad bi imao malo vode, tek da okvasi usta. — Ima i kuća — šapnu joj, suvim i hrapavim glasom. Pa opet: — To je zaista kuća, tamo, medu drvećem. Nije daleko... — Ovog puta ga je čula. Izvivši se u struku poslednjom snagom pokušala je da ga spreči da ide dalje, zavapivši; — Ne idi tamo. Ne, ne idi. Nikako u kuće. Ramaren ne srne ulaziti u kuće. Fok... — Stade malaksalo da bunca na jeziku koji nije znao, kao da zove u pomoć. On se
vukao dalje, povijen pod njenim teretom. U poznoj večeri iznenada mu blesnu zlatno svetio u oči: svetlost je dopirala kroz visoke prozore, iza još višeg, mračnog drveća. Podiže se oštra, zavijajuća galama, u pravcu svetla: postajala je sve jača, približavajući mu se. Teturao se dalje, pa stao, videvši senke gde jure k njemu iz mraka, uz ono zavijajuće, kašljuće urlanje. Zdepaste, mračne prilike, koje su mu dopirale do šaka, okružiše ga, kidišući na njega i škljocajući zubima dok je stajao, podupirući onesvešćeno Estrelino telo. Nije mogao da potegne pištolj i nije se usuđivao da se pomeri. Visoki prozori su se mirno sijali, svega nekoliko stotina jardi od njega. On povika: — U pomoć! Pomozite — ali glas mu je bio samo promukli šapat. Izdaleka progovoriše drugi glasovi, oštro dozivajući. Mračne zveriprikaze se povukoše, čekajući. Neki ljudi priđoše mestu gde je on, i dalje držeći Estrel, bio pao na kolena. — Uzmite ženu — reče jedan muški glas; drugi dodade razgovetno; — Šta je ovo?... novi par njihovih slugu? — Narediše mu da ustane, ali on se usprotivi, šapućući: — Nemojte joj učiniti nažao... ona je bolesna... — Ama, hajde već jednom! — Grube i neumoljive ruke nateraše ga da posluša. Pusti ih da mu oduzmu Estrel. Bio je tako obnevideo od umora da uopšte nije shvatao šta mu se događa sve dok nije prošlo prilično vremena. Dali su mu da se do mile volje napije sveže vode. Samo to je znao i samo to je bilo važno. Sedeo je. Neko čiji govor nije razumevao pokušavao je da ga natera da popije čašu neke tečnosti. Uzeo je čašu i ispio. To je bilo nešto smrdljivo, veoma začinjeno klekom. Čaša — zelenkasta čašica: prva stvar koju je jasno video. Nije pio iz čaše još otkako je otišao iz Zovove kuće. On zatrese glavom, osećajući kako mu isparenja te tečnosti raščišćavaju grlo i mozak, i pogleda oko sebe. Bio je u sobi, veoma velikoj sobi. U ogromnom, uglačanom, kamenom podu nejasno se ogledao suprotni zid na kome se, ili u kome se, blago sjajio ogromni žuti krug. Na podignutom licu osećao je toplotu koja je isijavala iz tog kruga. Na pola puta između njega i okrugle svetlosti nalik na sunce stajala je visoka, masivna stolica na golom podu; pored nje, nepomična, samo u obrisima, čučala je neka tamna zver. — Šta si ti? Video je povijen nos i viličnu kost, crnu šaku na naslonu stolice. Glas je bio dubok, tvrd kao kamen. Reči nisu bile na galaktici, kojom je već veoma dugo govorio, već na njegovom vlastitom jeziku, govoru prašume, iako na drukčijem narečju. Odgovori polako i istinu: — Ne znam šta sam. Moja samosvest bila mi je oduzeta pre šest godina. U prašumskoj kući naučio sam se čovekovom načinu života. Idem u Es Toh da pokušam da saznam svoje ime i poreklo. — Ideš u stanište laži da bi saznao istinu? Razne sluge i budale jure po ovoj umornoj zemlji s raznim zadacima, ali ovo prevazilazi sve do sada po svojoj blesavosti ili po laži. Šta te je donelo u moje kraljevstvo?
— Moja drugarica... — Hoćeš da mi kažeš da te je ona dovela ovamo ? — Razbolela se; ja sam tražio vodu. Da li je ona... — Čut'. Drago mi je što nisi rekao da te je ona dovela ovamo. Znaš li gde si? — Ne znam. — Ovo je nezavisna država Kanzas. Ja sam njen gospodar. Njen princ, vladalac i bog. Ja sam jedini zadužen za sve što se ovde dešava. Ovde se igra jedna od onih velikih igara. Zove se »kralj zamka«. Pravila su veoma stara i ona su jedini zakoni kojima se pokoravam. Ostalo stvaram ja. Nežno, ukroćeno sunce rasipalo je svoje zrake od poda do tavanice i od zida do zida iza ovog govornika kada je ustao iz stolice. Daleko nad glavom, tamni svodovi i grede držali su netrepereći odraz zlatnog svetla među senama. Zraci odraziše orlovski nos, visoko, koso čelo, visoki, moćni, tanki telesni sklop, veličanstvenog stava, hitrih pokreta. Kada se Fok malo pomerio mitološka zver pored prestola istegnu udove i zareza. Tečnost namirisana klekovačom učinila je da Fokove misli budu izuzetno žive; trebalo je da misli da je ludilo nateralo tog čoveka da se nazove kraljem, ali umesto toga mislio je da je tog čoveka ludim načinilo kraljevanje. — Znači, nikada nisi saznao svoje ime? — Nazvali su me Fok, oni koji su me prihvatili. — Tragati za svojim pravim imenom: pa ima li boljeg puta za čoveka? Sasvim je prirodno što te je put naneo mimo moje kapije. Primam te kao igrača u igri — reče vladalac Kanzasa. — Čovek s očima poput žutih dragulja ne dolazi baš svake noći da moli pred mojim vratima. Odbiti ga, značilo bi opreznost i nedostojanstvenost, a šta je drugo kraljevanje ako nije izlaganje opasnostima i dostojanstvo? Nazvali su te Fok, ali ja to odbijam. U velikoj igri ti si Kamenopal. Možeš se slobodno kretati. Grifone, smiri se! — Prinče, moja drugarica... — Ona je Šing, ili njihov sluga, ili žena: šta će ti ona? Polako, čoveče; nemoj tako brzo odgovarati kraljevima. Znam čemu ti služi. Ali ona nema imena i ne učestvuje u igri. O njoj se brinu žene mojih čobana i o njoj neću više govoriti. — Princ mu se polako približavao, koračajući lagano preko nezastrtog poda i govoreći. — Ime mog drugara je Grifon. Da li si ikada u starim kanonima i legendama čuo za životinju zvanu pas? Grifon je pas. Kao što vidiš, on nema mnogo zajedničkog sa žutim, skičećim stvorovima što jure po ravnicama, iako su u srodstvu. Kameneopalu, do čega ti je najviše stalo? Princ je to zapitao s onom iznenadnom, pronicljivom srodnošću misli, gledajući Foka pravo u oči. Umoran, zbunjen i spreman da govori samo istinu, Fok odgovori: — Da odem kući. — Da odeš kući... — princ od Kanzasa bio je crn kao njegov vlastiti obris, kao njegova vlastita senka; starac, crn kao noć, visok sedam stopa, s licem poput
oštrice mača. — Da odeš kući... — Odmakao se da bi osmotrio dugački sto pored Fokove stolice. Gornja površina stola, kao što je Fok sada video, bila je utonula nekoliko inča u vlastiti okvir i u njoj su se preplitale srebrne i zlatne žice sa perlama, tako probušenim da su mogle da klize sa žice na žicu, a na određenim tačkama i da pređu sa jednog nivoa na drugi. Bilo je na stotine perli, od veličine dečje pesnice do jabukovog semena, napravljenih od gline, kamena, drveta, metala, kosti, plastike, stakla, ametista, ahata, topaza, tirkiza, opala, ćilibara, berila, kristala, granata, smaragda, dijamanta. To je bila ukrštenica u ramu, onakva kakvu su imali Zov, Baki i ostali stanovnici kuće. Smatralo se da potiče iz velike kulture Davenanta, ali sada je već veoma dugo postojala na zemlji. Ta stvar bila je prorok, kompjuter, sredstvo za mističku meditaciju, igračka. Tokom svog kratkotrajnog drugog života Fok nije imao dovoljno vremena da nauči igru ukrštenice u ramu. Baki je jednom pomenula da je potrebno četrdeset do pedeset godina učenja dok se ne ovlada tom veštinom; a njene ukrštenice, nasleđivane s kolena na koleno, bile su velike svega oko dva i po kvadratna metra sa dvadeset do trideset perli... Kristalna prizma udari u gvozdenu loptu uz jasni, oštri zveket. Tirkiz jurnu nalevo i dvostruka veza uglačane kosti sa usađenim granatima napravi polukrug nadesno i dole, dok se vatreni opal zaiskrio za trenutak u srcu plamena. Crne, mršave, snažne šake podrhtavale su nad žicama, igrajući se draguljima života i smrti. — Tako, dakle — reče Princ. — Hoćeš kući. Ali pogledaj! Umeš li da čitaš okvir? Ogromnost. Ćilibar, dijamant i kristal, sve su ti to dragulji vatre: i kamenopal među njima, ide dalje, izlazi... Dalje od kraljeve kuće, još dalje od zatvora zidova i prozora, još dalje od Kopernikovih brda i dolina, ovaj kamen leti među zvezde! Zar ćeš razoriti okvir, okvir i ram vremena ? Pogledaj! Klizanje i treperenje sjajnih perli zaigraše pred Fokovim očima. On se pridrža za ivicu velikog rama i promrmlja: — Ne mogu da ih pročitam... — To je igra koju ti igraš, Kameneopalu, bez obzira na to da li možeš da je pročitaš ili ne. Dobro, odlično. Moji su psi lajali noćas na prosjaka, a on se pokazao princem zvezdanog svetla. Kameneopalu, kad budem došao da tražim vode s tvojih izvora i krov nad glavom u tvojim zidinama, hoćeš li me pustiti da uđem? To će biti mnogo hladnija noć od ove... I još mnogo, mnogo vremena će proteći! Došao si iz zaista velikih davnina. Ja sam star, ali ti si još mnogo stariji; trebalo je da umreš još pre sto godina. Hoćeš li se setiti nakon sto godina od današnjeg dana da si negde u pustinji sreo kralja; hajde, hajde. Rekao sam ti da možeš slobodno da se krećeš. Imaćeš i poslugu, ako ti zatreba. Fok nađe put kroz dugu prostoriju do vrata, zastrtih zavesom. Ispred njih, u predsoblju, već je čekao dečak; on dozva ostale. Bez ikakvog iznenađenja ili preterane uslužnosti, sem što su čekali na Foka da prvi progovori, oni mu dadoše toplo kupatilo, čistu preobuku, večeru i čistu postelju u tihoj sobi. Trinaest dana je stanovao u velikoj kući nezavisne države Kanzas, sve dok poslednja susnežica i povremene kiše ne minuse kroz pustinju izvan prinčevih
vrtova. Estrel se oporavljala u jednoj od mnogobrojnih manjih kuća što su se bile šćućurile uz veliku. Mogao je da bude s njom kad god je hteo... i da čini sve što bi hteo. Princ je potpuno vladao svojom zemljom, ali njegova vladavina nije nikako bila nametnuta: pre bi se reklo da je bila prihvatana kao neka vrsta počasti. Njegovi podanici su slobodno odlučili da mu služe, možda baš zato što su, potvrđujući urođenu veličinu jedne osobe, uspevali da potvrde vlastite ljudske vrednosti. Sve u svemu bilo ih je oko dve stotine, stočara, baštovana, zanatlija i popravljača, njihovih žena i dece. Bilo je to sićušno kraljevstvo. Ipak, posle nekoliko dana, Fok nije više sumnjao da princ od Kanzasa, čak i da nije imao nijednog podanika, da je tu živeo potpuno sam, ne bi bio ni manje ni više princ. Bila je to, opet, stvar kvaliteta. Ta čudna stvarnost, ta izuzetna vrednost prinčeve vladavine, toliko ga je opsedala da danima nije mislio na spoljni svet, taj razjedinjeni, nasilni, beslovesni svet kroz koji je tako dugo putovao. Ali trinaestog dana, pošto je razgovarao sa Estrel i govorio o odlasku, počeo je da se zanima za odnose nezavisne države i preostalog sveta, rekavši: — Mislio sam da Šinzi ne dozvoljavaju da iko gospodari ljudima. Zašto bi njega pustili da čuva svoje granice i da naziva sebe princom i kraljem? — A zašto ga ne bi pustili da trabunja? Ta nezavisna država Kanzas je velika teritorija, ali pusta i nenaseljena. Zašto bi se gospodari Es Toha bavili njim? Pretpostavljam da im on izgleda kao nerazumno dete koje se busa u grudi i trabunja. — Zar ti se on takvim čini? — Ovaj... jesi li juče video onaj brod koji je naišao? — Jesam. Video sam ga. Vazdušni brod, prva letelica koju je Fok video, iako je pre toga prepoznao reski zvuk, prošla je neposredno iznad kuće, veoma visoko, tako da je bila svima na vidiku nekoliko trenutaka. Ljudi koji su pripadali prinčevom domaćinstvu istrčali su u vrtove, lupajući u šerpe i čegrtaljke, deca i psi su zavijali, princ lično je na jednom od gornjih balkona ispalio nekoliko petardi, zaglušujući niz eksplozija, sve dok brod nije iščezao na tmurnom zapadu. — Glupi su kao Basnaske, a matori je lud. Iako je princ odbijao da je vidi, njegov je narod bio veoma ljubazan s njom; gorčina u njenom tihom glasu iznenadila je Foka. — Basnaske su zaboravile stari način života čoveka — reče on — a ovi ljudi ga, možda, isuviše dobro pamte. — On se nasmeja. — U svakom slučaju, brod je zaista samo prošao iznad njih. — Ali ne zato što su ga prepali petardama, Fok — reče ona ozbiljno, kao da pokušava da ga upozori na nešto. On se za trenutak zagleda u nju. Bilo je očigledno da nije opazila ništa od sumanute, pesničke dostojanstvenosti tih petardi koje su čak i vazdušnom brodu Šinga pridavale važnost pomračenja sunca. Pod pretnjom sveopšteg razaranja, zašto čovek ne bi ispalio petardu? Ali otkako se razbolela i otkako je izgubila
amajliju od jantara, bila je puna strepnje i nevesela, a boravak u ovom naselju koji se toliko dopao Foku, za nju je bio pravo mučenje. Kucnuo je čas da podu. — Otići ću da obavestim princa o našem odlasku — reče on i ostavivši je na tom mestu pod žalosnim vrbama prekrivenim zelenkastožutim bojama pupoljaka, uputi se kroz vrt ka velikoj kući. Pet dugonogih, crnih pasa širokih grudi krenu zajedno s njim — počasna straža koja će mu nedostajati kad bude otišao. Vladalac Kanzasa bio je u svojoj prestonoj dvorani .i čitao. Okrugla ploča koja je po danu pokrivala istočni zid sada je sijala, hladnim svetlom sa pegama, neka vrsta kućnog meseca. Samo je noću zračila blagim sunčevim svetlom i toplotom. Ispred tog svetla stajao je presto od uglačanog, okamenjenog drveta južnih pustinja. Jedino one prve noći Fok je video princa da sedi na prestolu. Sada je sedeo na jednoj od stolica pored ukrštenice u ramu, a iza njega su se dizali nezastrti prozori visoki dvadeset stopa, s pogledom na zapad, tamo gde su stajale mračne, daleke planine sa snegom na vrhovima. Princ podiže lice, nalik na oštricu mača, i sasluša ono što je Fok imao da mu kaže. Umesto odgovora dodirnu knjigu koju je čitao, ne jedan od prekrasno išaranih projektorskih svitaka iz izvrsne biblioteke, već malu, rukom pisanu knjigu od povezane hartije. — Znaš li ovaj kanon? Fok pogleda na mesto koje mu je on pokazivao prstom i vide stihove... Ono čega se ljudi plaše I jeste strašno. O, čamotinjo! Još nije, Još nije stigla do kraja! — Znam ga, prinče. Krenuo sam na put s njim u torbi. Ali u ovom tvom primerku ne mogu da pročitam stranicu s leve strane. — To su simboli kojima je prvi put bila napisana, pre pet do šest hiljada godina: jezik žutoga cara, mog pretka. Jesi li svoj primerak uz put izgubio? Evo, uzmi ovaj. Ali i njega ćeš izgubiti, mislim; kad pođeš Putem, izgubiš put. O, čamotinjo, Kamenuopalu, zašto uvek govoriš istinu? — Ne znam. — U stvari, iako se s vremenom bio resio da nikada neće slagati, bez obzira na to s kim razgovarao i koliko bi istina mogla biti opasna, Fok još nije znao zašto je doneo takvu odluku. — Upo... upotrebiti neprijatelj evo oružje znači ući mu u igru... — Oh, oni su još odavno dobili tu igru. Dakle, odlaziš mi? Pa, idi, onda. Nema sumnje da je već odavno vreme da odeš. Ali tvoju drugaricu ću još malo zadržati. — Obećao sam joj da ću joj pomoći da pronađe svoj narod, prinče. — Svoj narod? — oštro lice po kome su igrale senke okrenu se prema njemu, — Za koga ti to nju smatraš?
— Ona je Skitnica. — Onda sam ja zeleni orah, ti riba, a ove planine su od pečenih ovčjih brabonjaka! Neka ti bude. Govoriš istinu pa i čuješ samo istinu. Skupljaj voće iz mojih rascvetalih voćnjaka kad budeš išao na zapad, Kameneopalu, i pij mleko sa mojih hiljadu izvora u senci džinovskih stabala paprati. Zar ne vladam prijatnim kraljevstvom? Odavde na zapad, sve do velike tmine, nailazićeš samo na vazdušne opsene i prašinu. Šta te vezuje za nju, sladostrašće ili vernost? — Zajedno smo prešli veliki put. — Ne veruj joj! — Pružila mi je pomoć i nadu; mi smo sadruzi. Između nas dvoje uspostavljeno je poverenje; kako da je prevarim? — O, ludo, o, usamljena ludo! — reče princ od Kanzasa. — Daću ti deset žena da ti prave društvo do staništa laži, sa frulama, lautama i dairama i pilulama za sprečavanje začeća. Daću ti pet dobrih prijatelja, naoružanih petardama. Daću ti i psa, zaista ću ti ga dati, jednog od preživelih primeraka, da ti bude iskreni prijatelj. Znaš li zašto su psi izumrli? Zato što su bili verni i puni poverenja. Putuj sam, čoveče! — Ne mogu. — Onda idi kako god želiš. Tvoja igra ovde je završena. — Princ ustade, ode do prestola ispod svetlećeg krugameseca i sede. Nije ni glavu okrenuo kad je Fok pokušao da mu kaže zbogom.
ŠESTA GLAVA
Sa onom uspomenom na usamljeni vrh koja mu je davala pojam »planine«, Fok je zamišljao da će stići do Es Toha čim budu došli do planina; nije pretpostavljao da će morati da se pentraju po krovu kontinenta. Planine su se dizale lanac za lancem; dan za danom njih dvoje su se uspinjali u svet visina, a odredište im je bilo sve dalje, naviše, i još dalje u pravcu jugoistoka. Između šuma, vododerina i padina od snegom pokrivenog granita, koje su dodirivale oblake, svaki čas bi nailazili na logor ili seoce. Često nisu mogli da ih zaobidu, jer nije bilo druge staze. Projahali bi samo na svojim mazgama, prinčevom prinčevskom daru na rastanku, i niko ih ne bi zaustavio. Estrel mu je kazala da su gorštaci koji žive ovako, Šinzima na pragu, vrlo oprezan svet koji neće ni napadati a ni s dobrodošlicom primiti stranca, i da ih je najbolje ostaviti na miru. Logorovanje u aprilu u planinama nije baš prijatno i kada su se jednom zaustavili u selu to im je donelo pravo olakšanje. Posredi je bilo sićušno mesto, svega četiri drvene kolibe pored bučnog potoka u klisuri nad kojom su se nadnosili ogromni vrhovi, izbrazdani olujama; ali imalo je ime, Besdio, i Estrel je tu nekada boravila, pre mnogo godina, dok je još bila devojčica, bar je tako rekla. Stanovnici Besdija, od kojih su dvoje imali belu kožu i zlatnosmedu kosu kao i sama Estrel, kratko porazgovaraše s njom. Govorili su jezikom Skitnica; Fok je sa Estrel uvek govorio galaktikom i nije bio naučio to zapadno narečje. Estrel im je nešto objašnjavala, pokazujući na istok i na zapad; gorštaci su hladnokrvno klimali, pažljivo proučavajući Estrel, a pogledajući na Foka samo krajičkom oka. Nisu postavljali pitanja i dali su im hranu i prenoćište bez reči, ali nekako hladno i nezainteresovano, zbog čega se Fok osećao nelagodno. No staja u kojoj je trebalo da prenoće bila je topla, zagrejana toplotom živih tela stoke, koza i živine, koji su se tu zbili u jedno uzdišuće, smrdljivo, spokojno društvo. Dok je Estrel još malo razgovarala sa domaćinima u glavnoj kolibi, Fok se uputi u staju i tu se smesti. U seniku iznad jasala on napravi raskošni bračni krevet za njih dvoje i rasprostre vreće za spavanje po njemu. Kada je Estrel došla on je već bio upola zaspao, ali se dovoljno razbudi da bi primetio: — Hvala bogu da si se vratila. Ovde mi miriše na nešto tajanstveno, ali ne znam šta? — Meni miriše i na druge stvari. Od svega što je Estrel ikada rekla ovo je najviše ličilo na šalu, i Fok je pogleda, malčice iznenađen. — Srećna si što se približavaš gradu, zar ne? — upita je. — Voleo bih da se i ja tako osećam. — A zašto da ne budem srećna? Tamo se nadam da ću pronaći svoje rođake, a ako ih i ne nađem, gospodari će mi pomoći. A tamo ćeš i ti naći ono što tražiš i što će ti vratiti tvoju prošlost. — Moju prošlost? Mislio sam da me smatraš za očišćenog. — Tebe? Nikada! Pa valjda ne misliš, Fok, da su ti Šinzi pomutili um? To si jednom rekao, tamo dole, u ravnici, ali ja te tada nisam razumela. Kako bi uopšte mogao da veruješ da si očišćen, ili čak da si običan čovek? Ti nisi poreklom sa Zemlje!
Retko je govorila sa tolikim ubeđenjem. Ono što je rekla ohrabrilo ga je u vlastitim nadanjima, ali ga je donekle zbunjivala činjenica da je uopšte tako govorila, jer je već dugo bila zabrinuta i ćutljiva. I tada ugleda nešto kako visi sa kožnog remena o njenom vratu: — Dali su ti amajliju. — To je, dakle, bio izvor njene nove nade. — Da — reče ona, zadovoljno gledajući visuljak. — Mi smo iste vere. Od sada će nam opet sve polaziti za rukom. Osmehnuo se na njeno sujeverje, ali ga je radovalo što se opet opustila. Dok je tonuo u san znao je da je budna i da gleda u tamu punu smrada i blagog disanja životinja. Kada je petao zakukurikao, još pre zore, on se upola probudi i ču je kako šapuće molitve svojoj amajliji na jeziku koji nije znao. Nastaviše put, stazom koja je krivudala južno od vetrovitih grebena. Ostao im je još jedan veliki planinski bedem, i peli su se četiri dana, sve dok vazduh nije postao proreden i leden, nebo tamnoplavo, a aprilsko sunce sijalo zaslepljujuće po runovitim leđima oblaka koji su pasli na livadama ispod njihove staze. Kad su se popeli na vrh, nebo se stuštilo i sneg je počeo da pada po golom stenju, zastirući velike, gole padine, crvene i sive. U tesnacu kojim se prelazilo na suprotnu stranu nalazila se baraka za putnike, i oni se stisnuše u nju, zajedno sa mazgama, dok sneg nije prestao i oni mogli da započnu silaženje. — Sad je put lak — reče Estrel, okrenuvši se da pogleda u Foka preko kaskajućih sapi svoje i klimavih ušiju njegove mazge; i on se nasmeši, ali strepnja je u njemu i dalje rasla, što su niže silazili, približavajući se Es Tohu. Dolazili su sve bliže i bliže, i staza se proširila i pretvorila u put; videli su kolibe, salaše, kuće. Nisu mogli da vide mnogo ljudi, jer je padala kiša i bilo je hladno, pa su se ljudi držali kuća. Dva putešestvenika kasala su kroz kišu po pustom drumu. Treće jutro posle silaženja s vrha osvanulo je vedro, i kroz dva časa jahanja Fok iznenada zaustavi svoju mazgu, upitno gledajući u Estrel. — Šta je bilo, Fok? Stigli smo... ovo je Es Toh, zar ne? Svuda oko njih zemljište se bilo izravnalo, iako su udaljeni planinski vrhovi skrivali horizont u svim pravcima, a umesto pašnjaka i njiva kroz koje su nekada jahali sada su svuda unaokolo stajale kuće, kuće, i opet kuće. Daščare, kolibe, ćumezi, zidane stambene zgrade za izdavanje, krčme, dućani gde se i proizvodilo i trgovalo, dečurlija na sve strane, ljudi na drumu, ljudi na sporednim stazama, ljudi pešice, na konjima, mazgama i saonicama na vazdušnom jastuku, idući goredole; bilo je prenatrpano, pa ipak nekako šturo, mlitavo, pa ipak prometno, prljavo, sumorno i slikovito pod blistavim, tamnim nebom planinskog jutra. — Ima još milja ili dve do Es Toha. — Koji je onda ovo grad ? — Ovo je predgrađe. Fok je zverao oko sebe, zbunjen i uzbuđen. Put kojim je išao još izdaleka, od kuće u istočnoj prašumi, postao je ulica koja je veoma brzo vodila svome
kraju. Jahali su sredinom puta i ljudi bi ih pogledali, ali niko se nije zaustavio, niti progovorio. Žene su prolazile okrenuta lica. Jedino bi se poneko odrpano derle zablenulo, ili vičući uperilo prst na njih, a potom pobeglo, nestajući niz neko sokače prepuno đubreta, ili iza brvnare. Nije to bilo ono što je Fok očekivao; pa ipak, šta je očekivao? — Nisam znao da na svetu ima toliko mnogo ljudi — rekao je najzad. — Roje se oko Šinga kao muve oko balege. — Larve muva razvijaju se u balezi — suvo odvrati Estrel. Tada, bacivši pogled na njega, ispruži ruku i ovlaš položi svoju šaku na njegovu. — Ovo su samo parije i besposličari, društveni otpad koji se gomila ispred zidova. Pođimo u grad, pravi grad. Dugačak smo put prešli da bismo ga videli... Jahali su dalje i uskoro ugledaše kako nad krovovima potleušica štrče zidovi zelenih tornjeva i kula bez prozora, blistajući na suncu. Fokovo srce snažno zakuca i on primeti da je i Estrel promrmljala nekoliko reči u amajliju koju je dobila u Besdiju. — Ne možemo jahati po gradu — reče ona. — Ostavićemo mazge ovde. — Zaustaviše se pored trošne i naherene javne staje; Estrel je neko vreme ubeđivala čoveka koji je držao to mesto na jeziku zapadnog narečja, a kada je Fok zapita šta to ona od njega traži odgovori mu: — Da zadrži naše mazge kao jemstvo. — Jemstvo? — Ako mu ne budemo platili što se o njima stara, postaće njegovo vlasništvo. Ti nemaš novca, zar ne? — Ne — potišteno reče Fok. Ne samo da nije imao novca, on ga nikada nije ni video; i premda je na galaktici postojala reč za novac, u njegovom prašumskom narečju nije čak bilo ni pojma. Staja je bila poslednja građevina u polju punom đubreta i otpadaka koje je delilo prljava i bedna predgrađa od visokih, dugačkih zidova, sagrađenih od granitnih blokova. Samo jedan ulaz, za pešake, vodio je u Es Toh. Ogromni, kupasti stubovi obeležavali su kapiju. Na levom stubu bio je urezan natpis na galaktici POŠTOVANJE ŽIVOTA. Na desnom se nalazio neki duži natpis slovima koje Fok nije nikada video. Kroz kapiju nije išao nikakav saobraćaj i nije bilo straža ra. — Stub laži i stub tajne — reče on glasno dok je prolazio između njih, odupirući se strahopoštovanju koje ga je obuzimalo; ali tada uđe u Es Toh i ugleda ga, i stade kao ukopan, bez reči. Grad gospodara Zemlje bio je sagrađen na obema ivicama jednog kanjona, strahovitog procepa između dve planine, uzanog, neverovatnog, čiji su crni zidovi, išarani zelenilom, uranjali u stravične dubine od oko osam stotina metara do tanušnog, srebrnog končića reke koja se nazirala u mračnim dubinama. Na samim ivicama dve naporedne gromade štrcali su u nebo tornjevi koji jedva da su i stojali na zemlji, a povezivali su ih preko ponora krhki lukovi mostova. Kule, mostovi i putevi su prestajali i zidovi su opet zatvarali grad tek ispred vrtoglave
okuke kanjona. Helikopteri sa prozirnim propelerima nadletali su ambis, a sanke su munjevito proletale duž jedva vidljivih ulica i vitkih mostova. Sunce, koje još nije bilo daleko odmaklo iznad masivnih vrhova na istoku, izgledalo je da jedva baca senku; velike zelene kule blistale su na svetlu kao da se provide. — Hodi — reče Estrel: bila je isprednjačila za korak ispred njega, a oči su joj blistale. — Ovde se nemaš čega bojati, Fok. On ju je pratio. Nikoga nije bilo na ulici koja se spuštala između nižih građevina u pravcu kula na ivici kanjona. On se osvrnu prema kapiji, ali više nije mogao da vidi otvor između stubova. — Kuda idemo? — Ima jedno mesto koje znam. Kuća gde navraća moj narod. — Uze ga za ruku, prvi put za sve vreme puta koji su zajedno prešli, i priljubljujući se uz njega držala je oči oborene dok su silazili niz dugu, krivudavu ulicu. Sada su im se sa desne strane uzdizale visoke građevine, kako su sve bliže prilazili srcu grada, a sa leve, bez ograde i grudobrana, obrušavala se vrtoglava klisura puna senki, crna zjapeća rupa između blistavih kula koje su oko nje čučale kao ptice. — Ali ako nam ovde bude zatrebalo novaca... — Pobrinuće se o nama. Mimo njih prolazili su na saonicama ljudi obučeni u čudne i svetle haljine; pristajališta, visoko gore na zgradama sa zidovima bez prozora, vrvela su od helikoptera. Visoko iznad klisure brujao je vazdušni brod, uzlećući. — Jesu li to sve... Šinzi? — Ne svi. Nesvesno je držao slobodnu ruku na laseru. Ne gledajući ga, ali smešeći se, Estrel reče: — Ovde nemoj upotrebiti laser, Fok. Došao si ovamo da bi povratio pamćenje, a ne da bi ga izgubio. — Kuda idemo, Estrel? — Ovamo. — Ovo? Pa ovo je dvorac. Blistavi, zelenkasti zidovi uzdizali su se u nebo, bez prozora, bez oznake. Pred njima su stajala otvorena, četvrtasta vrata. — Ovde me poznaju. Ne boj se. Pođi sa mnom. Obesi mu se o ruku. Oklevao je. Bacivši pogled unazad, uz ulicu, ugleda nekoliko ljudi, prve pešake koje je video, kako se tromo kreću u njihovom pravcu, posmatrajući ih. To ga prepade i on uđe u kuću s Estrel, prolazeći kroz unutrašnje, automatske vratnice koje se razmaknuše kad su im pristupili. Samo što je ušao, obuze ga osećanje da je pogrešno ocenio situaciju, da je napravio grdnu grešku. On stade. — Kakvo je ovo mesto? Estrel... Bila je to visoka dvorana, ispunjena gustim, zelenkastim svetlom, nalik na podvodnu pećinu; u nju su vodila mnoga vrata i hodnici, niz koje su se sad približavali ljudi, hitajući k njemu. Estrel se otrgnula od njega i pobegla. U panici, okrenu se vratima iza svojih leđa: bila su zatvorena. Nije bilo kvake. Nejasne
prilike ljudi provališe u dvoranu, trčeći prema njemu i vičući. On se osloni leđima na zatvorena vrata i posegnu za laserom. Nije ga bilo. Nalazio se u Estrelinim rukama. Stajala je iza ljudi koji okružiše Foka, i, dok je on pokušavao da se probije između njih i bio uhvaćen i dok se borio i bio savladan, čuo je za tren zvuk koji nikada nije čuo: ona se smejala. U Fokovim ušima orila se neka neprijatna zvonjava; usta su mu bila ispunjena ukusom metala. U glavi mu je sve plivalo kada ju je podigao i osećao je da ne može slobodno da se kreće. Ubrzo shvati da se budi iz nesvestice i pomisli da ne može da se kreće zato što je bio drogiran. Ali tada otkri da su mu članci na rukama okovani i povezani kratkim lancem, a isto tako i članci na nogama. Ali ljuljanje u glavi postajalo je sve gore. U ušima mu je sada bubnjao moćni glas, ponavljajući bez prestanka: ramaren — ramaren — ramaren. Otimao se i vikao, pokušavajući da se izbavi od bubnjajućeg glasa koji ga je ispunjavao užasom. Svetla mu blesnuše u lice i kroz urlanje u glavi začu kako neko vrišti njegovim vlastitim glasom: — Nisam... Kada je ponovo došao k sebi, sve je bilo savršeno mirno. Glava ga je bolela i još nije mogao jasno da vidi; ali sada više nije imao okove na rukama i nogama, ukoliko ih je ikada i bilo, i znao je da je zaštićen, zaklonjen, da se o njemu staraju. Znali su ko je on i bio im je dobrodošao. Njegov vlastiti narod dolazio je da ga uzme, ovde je u međuvremenu bio bezbedan, tetošen, voljen, i sve što je trebalo da uradi bilo je da se odmara i spava, odmara i spava, dok mu je blago, duboko spokojstvo nežno mrmljalo u glavi: maren — maren — maren. Probudio se. Za to mu je bilo potrebno izvesno vreme, ali probudio se i uspeo da sedne. U jedan mah morao je da zagnjuri bolnu glavu u ruke, da bi se oporavio od vrtoglavice koju je taj pokret izazvao, i u početku je bio svestan samo toga da sedi na podu nekakve sobe, podu koji je bio topao i ugibao se, gotovo mek, poput sapi neke ogromne životinje. Zatim podiže glavu, pogled mu se izoštri i on se osvrnu oko sebe. Bio je sam, usred sobe koja je bila toliko neprirodna da mu se u prvi mah vratila vrtoglavica. Nije bilo nameštaja. Zidovi, pod i tavanica bili su od iste providne materije, koja je izgledala meka i uskovitlana, kao slojevi svetlozelenih velova, ali na dodir je bila čvrsta i glatka. Neobične rezbarije, reljefni ukrasi i grebeni koji su stvarali šare po podu nisu uopšte postojali na dodir; to su bile slike koje su varale oko, ili, pak, nešto što je bilo prekriveno glatkom, providnom površinom. Uglovi gde su se zidovi spajali izgledali su potpuno nestvarno usled raznih optičkih varki ukrštanja i lažnih paralela koje su se koristile kao ukras; bio je potreban napor volje i usredsređivanje pažnje da bi se kutovi sobe povratili u prav ugao, a taj napor volje mogao je biti samoobmana, jer, najzad, to možda i nisu bili pravi uglovi. Ali nikakva zagonetka domišljatog ukrašavanja nije toliko zbunila Foka kao činjenica da je cela soba bila providna. U nejasnim obrisima, kao da gleda u dubine veoma zelenog bazena, video je jednu drugu prostoriju ispod sebe. Nad glavom mu se nalazila svetla mrlja, što je možda bio mesec,
zamagljen i pozeleneo od jedne ili više tavanica između Foka i neba. Kroz jedan zid sobe prilično jasno su se nazirale svetleće linije i mrlje, i mogao je da razazna kretanje svetlosti na helikopterima ili vazdušnim brodovima. Kroz ostala tri zida ove svetlosti spolja bile su znatno prigušenije, zamagljene zastorima drugih zidova, hodnika, soba. U tim drugim sobama kretale su se neke senke. Mogao je da ih vidi, ali nije bilo načina da ih prepozna: crte lica, odeća, boje, veličine, sve je to bilo zamagljeno i razliveno. Negde u zelenim dubinama ukaza se mrlja, narastajući, a potom postade manja, zelenija, maglovitija, rastapajući se u lavirintu lelujavih senki. Vidljivost, ali bez jasnoće, samoća bez prisnosti. To prigušeno prelivanje svetiljki i obrisa kroz vazdušaste slojeve zelenog bilo je izvanredno lepo — i izvanredno uznemiravajuće. Iznenada, u jednoj svetlijoj mrlji na obližnjem zidu Fok uhvati nagoveštaj kretanja. Naglo se okrenu i, ošinut iznenadnim užasom, ugleda najzad nešto živo i jasno: lice, izbrazdano, divlje, koje je netremice buljilo u njega svojim neljudskim, žutim očima. — Šing — prošaputa on, sav ukočen od straha... Lice mu se rugalo, užasne usne bezglasno izgovoriše Šing, i on shvati da gleda u odraz vlastitog lika. Podiže se, ukočeno, priđe ogledalu i pređe rukom preko njegove površine da bi se uverio. To je bilo ogledalo, upola skriveno livenim ramom koji je bio obojen tako da je izgledao ravniji nego što je u stvari bio. Na zvuk nečijeg glasa okrenu se od ogledala. Na suprotnoj strani sobe, ne baš sasvim jasna u zamagljenim, razlivenim svetlima iz skrivenih izvora, ali dovoljno čvrsta, stajala je neka prilika. Nije se video nikakav ulaz, ali čovek je bio ušao i stajao je tu, gledajući u Foka: veoma visok čovek sa čijih se ramena spuštao beli ogrtač, bele kose, crnih, jasnih, prodornih očiju. Covek progovori; glas mu je bio dubok i veoma blag. — Dobro nam došao, Fok. Dugo smo te očekivali, dugo vodili i štitili. — Svetlost u sobi stala je da se pojačava, jasnim i sve gušćim zracima. U dubokom glasu oseti se prizvuk zanosa. — Zaboravi svoj strah i budi nam dobro došao, o glasnice. Mračni put je ostao za tobom i stupio si nogom na put koji će te odvesti kući! — Sjaj se pojačavao sve dok nije zasenio oči Foku; morao je da zatrepće nekoliko puta, i kada je najzad, žmireći, ponovo digao pogled, čoveka više nije bilo. Padoše mu na um, kao same od sebe, reči koje je jedan starac u prašumi izgovorio pre mnogo meseci: jeziva tama blistavih svetiljki Es Toha. Neće više dozvoliti da se s njim igraju, da ga drogiraju i izbezumljuju. Bio je lud što je došao ovamo i nikada neće živ izići odavde, ali neće im dozvoliti da se poigravaju s njim. Uputi se ka suprotnom zidu da pronađe skrivena vrata i pođe za čovekom. Glas iz ogledala reče: — Sačekaj malo, Fok. Priviđenja nisu uvek laži. Ti tražiš istinu. Jedan šav na zidu prsnu i otvoriše se vrata; uđoše dve prilike. Jedna sitna i malog rasta stupi krupnim koracima; nosila je pantalone stegnute upadljivim ušicima, kratak koporan, tesno priljubljenu kapu. Druga, viša, bila je obučena u
tešku, dugu haljinu i kretala se sitnim koracima, zauzimajući poze, kao igračica; dugačka crna kosa sa ljubičastim odsjajem dopirala joj je do pasa — njemu do pasa, pre će biti, jer glas, iako veoma tih, bio je dubok. — Sada nas snimaju, znaš, Estrela. — Znam — reče onaj manji, Estrelinim glasom. Nijedno od njih nije Foka ni udostojilo pogledom; ponašali su se kao da su potpuno sami. — Nastavi, Krejdži. — Upravo sam se spremao da pitam zašto ti je bilo potrebno toliko vremena? — Toliko mnogo? Niste pravedni, gospodaru. Kako sam mogla da ga pronađem u prašumi istočno od Sorga? Pa to je potpuna divljina. Glupe životinje nisu mi nimalo pomagale; danas još jedino umeju da trabunjaju o zakonu. Kad ste mi konačno bacili tragač za ljude, utvrdila sam da se nalazim dve stotine milja severno od njega. Kad sam ga konačno sustigla on je hitao pravo u teritoriju Basnaska. Znate da ih je Savet snabdeo pticamabombama i sličnim stvarima, da bi mogli da istrebljuju Skitnice i Soliapahime. I tako sam morala da se pridružim tom ogavnom plemenu. Zar niste slušali moje izveštaje? Slala sam ih sve vreme, sve dok nisam izgubila odašiljač, prelazeći reku južno od nezavisne države Kanzas. Moja majka u Besdiju dala mi je drugi. Sigurno su sačuvali moje izveštaje na trakama? — Nikad ne slušam izveštaje. U svakom slučaju, sve to vreme i izlaganja opasnostima bili su uzalud, jer za sve minule nedelje nisi ga naučila da nas se ne plaši. — Estrel — reče Fok — Estrel! Nakazna i krhka u toj tranvestitskoj odeći, Estrel se nije osvrnula, nije ni čula. Nastavila je da razgovara sa čovekom u dugačkoj haljini. Gušeći se od stida i besa Fok viknu njeno ime, a onda žustro priđe i uhvati je za rame — i odjednom više nije bilo ničega, malo zamagljivanje svetlosti u vazduhu, sevanje boja, iščezavanje. Prorez na zidu, odnosno vrata, još je bio otvoren i kroz njega Fok je mogao da gleda u susednu sobu. Tamo su stajali čovek u dugačkoj haljini i Estrel, leđima okrenuti prema njemu. On prošaputa njeno ime i ona se okrete i pogleda ga. Gledala ga je pravo u oči bez trunke likovanja i bez srama, spokojno, pasivno, nezainteresovano, onako kako ga je uvek gledala. — Zašto... zašto si me lagala? — reče on. — Zašto si me dovela ovamo? — Znao je zašto; znao je šta je oduvek predstavljao u njenim očima. Iz njega nije govorio razum, već vlastito samopoštovanje i vernost, koji u prvom trenutku nisu mogli priznati sebi istinu i podneti je. — Poslali su me da te dovedem. Sam si hteo da dođeš ovamo. On pokuša da se pribere. Stojeći ukočeno, pazeći da ne napravi nijedan pokret u njenom pravcu, on upita. — Jesi li ti Sing? — Ja sam Šing — reče čovek u dugačkoj haljini, smešeći se ljubazno. —
Svi Šinzi lažu. Jesam li ja, prema tome, Šing koji te laže, što bi, svakako, značilo da nisam Sing, već o samo ne--Šing koji laže? Ili je možda laž da svi Šinzi lažu? Ali ja sam istinski Šing i istinski lažem. Poznato je da i Zemljani i druge životinje govore laži; gušteri menjaju boje, neke bube izigravaju prutiće, a riba iverak laže na taj način što leži potpuno mirno i liči na šljunak ili na pesak, zavisno od dna na kome se nalazi. Estrel. ovaj je gluplji i od deteta. — Nije, gospodaru Krejdži, veoma je inteligentan — odgovori Estrel, na onaj svoj meki, pasivni način. Govorila je o Foku kao što čovek govori o životinji. Hodala je pored Foka, jela s njim, spavala s njim. Spavala i u njegovom naručju... Fok ju je gledao, bez reči; a ona i onaj visoki takođe su stajali bez reči, nepomično, kao da čekaju na njegov znak pa da nastave svoju predstavu. Nije mogao da bude kivan na nju. Nije osećao ništa prema njoj. Pretvorila se u vazduh, u izmaglicu i treptaj svetla. Osećao je samo ono što se odnosilo na njega lično: bilo mu je muka, osećao je fizičko gađenje zbog poniženja. Idi sam, Kameneopalu, govorio je princ od Kanzasa. Idi sam, govorio je Hiardan, Pčelar. Idi sam, rekao mu je stari slušalac u prašumi. Idi sam, sine moj, bio mu je rekao Zov. Koliki drugi bi ga još vodili kamo treba, pomagali mu u njegovom traganju, naoružavali ga znanjem, samo da je sam prelazio preriju? Koliko li je samo mogao da sazna, da nije poverovao u Estrelino vođenje i njene dobre namere? A ovako nije saznao ništa, sem da je bio bezgranično glup i da ga je ona lagala. Lagala ga je uporno još od početka, od trenutka kada mu je rekla da je Skitnica; ne, još pre toga: od trenutka kada ga je prvi put ugledala i pravila se da ne zna ko je on. Znala je to sve vreme, bila je poslana da bi obezbedila njegov dolazak u Es Toh; i da, ukoliko bude potrebno, suzbije uticaj koji su oni, što su mrzeli Šinge, mogli imati na njegov um. Ali, onda, zašto, mislio je bolno, stojeći u jednoj sobi i buljeći u nju u drugoj, zašto je sada prestala da laže? — Ono što ti sada govorim nije važno — reče ona, kao da mu je čitala misli. Možda i jeste. Nikada nisu koristili govor uma; ali ako je bila Šing i imala umne moći jednoga Šinga, o kojima su ljudi samo mogli da pričaju i da nagađaju, onda je umela da se podesi na hvatanje njegovih razmišljanja i da ostane tako, sve vreme njihovog putovanja. Otkuda bi mogao da zna. Nije vredelo pitati je... Iza njega se začu neki šum. Okrenu se i ugleda dve osobe kako stoje na drugom kraju sobe, blizu ogledala. Nosile su crne ogrtače i bele kapuljače i bile dvostruko više od običnog čoveka. — Tebe je lako prevariti — reče prvi div. — Moraš znati da si bio prevaren — reče drugi. — Ti si samo pola čoveka. — Pola čoveka ne može saznati celu istinu. — Onaj što mrzi biva ismejan i prevaren. — Onaj što ubija biva očišćen i pretvoren u slugu.
— Odakle si, Fok? — Šta si ti, Fok? — Gde si ti, Fok? — Ko si ti, Fok? Oba diva podigoše svoje kukuljice, pokazavši da u njima nema ničega sem senke, a zatim se vratiše u zid, prođoše kroz njega i iščezoše. Estrel jurnu k njemu iz druge sobe, baci mu se oko vrata, pripijajući se uz njega, ljubeći ga žudno, očajnički. — Volim te, volela sam te od prvog trenutka kad sam te videla. Veruj mi, Fok, veruj mi! — Tada je bila otrgnuta od njega, vapeći: — Veruj mi! — i odvučena nekom nevidljivom silom, kao da ju je oduvao snažan vetar, zavitlao je, i izduvao kroz prorezvrata koja se bešumno zatvoriše za njom, kao usta koja se zaklapaju. — Jasno ti je — reče visoki muškarac u susednoj sobi — da si pod uticajem halucinantnih droga. — Njegov šaputavi, jasno artikulisani glas imao je prizvuk ruganja i dosade. — Sebi samom najmanje veruj. Razumeš? — Zatim podiže svoje dugačke haljine i stade obilato da mokri; završivši, odšeta napolje, uređujući odeću i zaglađujući dugu, talasavu kosu. Fok je stajao, posmatrajući pod u susednoj sobi kako polako upija mokraću sve dok nije potpuno nestala. Ivice vrata su se veoma polako približavale jedna drugoj, zatvarajući prorez. To je bio jedini izlaz iz prostorije u kojoj je bio zarobljen. Otrže se iz zanosa i jurnu kroz prorez pre nego što se zatvorio. Soba u kojoj su stajali Estrel i onaj drugi bila je u dlaku ista kao i prethodna, možda samo malo manja i mračnija. Vrataprorez stajala su otvorena na suprotnom zidu, ali su se i ona veoma polako zatvarala. Pohita kroz njih u treću sobu, koja je bila sasvim ista kao i prethodne, možda samo malo manja i mračnija. Prorez na suprotnom zidu se veoma polako zatvarao, i on požuri kroz njega, u još manju i mračniju, i iz nje se provuče u još jednu malu, mračnu sobu, i iz nje otpuza u neko malo, zamračeno ogledalo i pade naviše, vrišteći od mučnine i užasa, u pravcu belog, izbrazdanog, nepomičnog meseca. Probudio se, osećajući se odmornim, snažnim i zbunjenim, u udobnoj postelji u svetloj sobi bez prozora. Sede u postelju i, kao da je to bio znak na koji su čekali, dva čoveka iziđoše iza paravana i žurno priđoše, krupni ljudi, tupa, volovska pogleda. — Zdrav bio, gospodaru Agade! Zdrav bio gospodaru Agade! — rekoše jedan za drugim, a potom: — Pođite s nama, molim, pođite s nama, molim. — Fok ustade, nag kao od majke rođen, spreman da se bije — jedino čega se u tom trenutku jasno sećao bila je borba i poraz u ulaznoj dvorani palate — ali oni su se ponašali miroljubivo. — Pođite, molim — ponavljali su uglas, sve dok nije pošao s njima. Izveli su ga iz sobe, onako nagog pa kroz dugački hodnik bez vrata, kroz dvoranu sa zidovima od ogledala, uz stepenište za koje se ispostavilo da je samo kosa ravan islikana tako da izgleda kao stepenište, kroz dugi hodnik, pa uz još
nekoliko ravni i najzad ga uvedoše u prostranu sobu opremljenu nameštajem i sa plavozelenim zidovima, od kojih je jedan blistao od sunčeve svetlosti. Jedan se zaustavi pred vratima; drugi uđe zajedno s Fokom. — Evo odeće, evo hrane, evo pića. Sada vi... sada vi jedite i pijte. Sada vi... sada vi zovite ako nešto treba. U redu! — Buljio je u Foka uporno, ali bez nekog naročitog interesovanja. Na stolu se nalazio bokal s vodom i Fok se najpre napi do mile volje, jer je bio veoma žedan. Osvrnu se unaokolo po toj čudnoj, prijatnoj sobi, sa nameštajem od teške plastike, prozirne kao staklo, i sa providnim zidovima bez prozora, a onda radoznalo stade da proučava svoga čuvara, ili slugu. Divovski čovek, bezizrazna lica, s pištoljem o pojasu. — Kako glasi zakon? — upita ga naglo. Poslušno i bez iznenađenja ogromni, zablenuti momak odvrati. — Ne oduzmi ničiji život. — Ali ti nosiš pištolj. — O, taj pištolj te samo ukoči, ne ubija — reče stražar i nasmeja se. Prelivi u glasu bili su mu proizvoljni, bez veze se značenjem reči, a između govora i smeha postojala je mala pauza. Sada vi jedite, pijte, operite se. Evo lepe odeće. Vidite, ovo je odeća. — Jesi li ti očišćeni? — Nisam. Ja sam kapetan telesne garde istinskih gospodara i priključen sam na kompjuter broj osam. Sada vi jedite, pijte, operite se. — Hoću, ako ti izađeš napolje. Kratka pauza. — O, da, dobro, gospodaru Agade — reče džin i ponovo se zacereka, kao da ga nešto golica. Možda ga je golicalo kad bi kompjuter govorio kroz njegov mozak. Povuče se. Fok je mogao da nazre glomazne prilike dva stražara kroz unutrašnji zid sobe; čekali su, po jedan sa svake strane vrata koja su vodila u hodnik. Pronađe kupatilo i opra se. čista preobuka ležela je rasprostrta preko velike, meke postelje koja je ispunjavala jedan kraj sobe; to su bile široke, dugačke haljine, neobuzdano išarane u crvenoj, purpurnoj i ljubičastoj boji, i on ih osmotri sa gađenjem, ali ih obuče. Njegov otrcani ranac ležao je na stočiću od providne plastike u zlatnom ramu, na izgled nedirnut, ali odelo i pištolji nigde se nisu videli. Obed je bio postavljen, a on je bio gladan. Koliko je vremena prošlo otkako je ušao kroz vrata koja su mu se zatvorila za leđima? Nije pojma imao, ali glad mu je govorila da je to bilo odavno, i on navali. Hrana je bila čudna, veoma začinjena, izmešana, prelivena sosovima, tako da nije mogao znati šta jede, ali on sve to pojede i potraži još. Kako više ničega nije bilo i kako je obavio sve ono što su ga zamolili, stade pažljivije da proučava prostoriju. Više nije mogao da vidi nejasne senke stražara s druge strane poluprovidnog, plavičastozelenog zida i upravo se spremao da to ispita kad naglo zastade. Jedva vidljivi, uspravni prorezvrata polako se širio, a iza njega se kretala nečija senka. Prorez se raširi sve do visokog, ovalnog otvora i neka osoba stupi u sobu. U početku Foku se učini da je to devojka, a zatim vide da je posredi dečak od šesnaestak godina, obučen u dugačke, široke haljine kao i on. Dečak mu nije
prišao već je stao, ispruživši ruke sa dlanovima na gore, i izgovorio odjednom čitavu bujicu nerazumljivih reči. — Ko si ti? — Ori — reče mladić. — Ori! — Ponovo usledi bujica. Izgledao je slabačak i uzbuđen; glas mu je drhtao od uzbuđenja. Onda pade na oba kolena i nisko se pokloni, pokret telom koji Fok nije nikada video ali čije mu je značenje bilo savršeno jasno: to je bio potpuni i izvorni oblik jednog drevnog gesta čije je preživele ali izmenjene ostatke video među Pčelarima i podanicima princa od Kanzasa. — Govori galaktikom — oštro reče Fok, pometen i zbunjen. — Ko si ti? — Ja sam Har Ori preh Ramaren — prošaputa dečak. — Ustani. Diži se s tih kolena. Ja neću... Da li me poznaješ ? — Preh Ramaren, zar me se ne sećaš? Ja sam Ori, Har Vedenov sin... — Kako se ja zovem ? Dečak podiže glavu i Fok se zagleda u njega — u oči koje su gledale pravo u njegove. Bile su boje surog ćilibara, izuzev ogromne crne ženice; sve od dužice, bez vidljive beonjače, kao oči u mačke, ili u jelena, kao oči koje Fok nije video ni na kome drugom sem u ogledalu prošle noći. — Zoveš se Agad Ramaren — reče dečak, uplašen i potišten. — Otkud znaš ? — Pa... pa, oduvek sam to znao, preh Ramaren. — Jesmo li mi iste rase? Potičemo li od istog naroda ? — Ali ja sam Har Vedenov sin, preh Ramaren ! Kunem se da jesam! U sivozlatnim očima za trenutak zablistaše suze. Fok je i sam reagovao na nagla uzbuđenja kratkotrajnim suzenjem očiju; Baki ga je jednom bila prekorela što se stidi ove osobine, rekavši da je to čisto fiziološka reakcija, verovatno urođena. Zbog zbunjenosti, pometenosti i izgubljenosti kroz koje je prošao otkako je ušao u Es Toh, Fok sada nije imao načina da valjano ispita i prosudi ovu poslednju prikazu. Jedan deo razuma mu je govorio: Oni upravo to i žele: hoće da te izbezume dok ne počneš u sve da veruješ. U tom trenutku više nije znao ni da li je Estrel — Estrel koju je tako dobro poznavao i tako verno voleo — bila prijatelj, ili Šing, ili sluga Šinga, da li mu je ikada govorila istinu ili ga je ikada slagala, da li je i ona ovde bila uhvaćena u zamku, ili ga je u zamku namamila. Sećao se njenog smeha; ali sećao se i očajničkog zagrljaja, šapata... Šta onda da misli o ovom dečaku, koji ga je gledao pun strahopoštovanja i bola, nezemaljskim očima poput njegovih: ako ga dodirne, hoće li se i on pretvoriti u treptaj svetlosti? Hoće li na pitanja odgovoriti lažima ili istinom ? Usred svih tih opsena, grešaka i prevara preostao je samo jedan put, tako se bar Foku činilo: put koga se držao sve vreme, još od Zovove kuće. Još jednom pogleda dečaka i reče mu istinu.
— Ne poznajem te. Ako i treba da te se sećam, ne mogu, jer ne sećam se ničega što je bilo više od četiri do pet godina unazad. — Kašljucnu, okrenu se, sede na jednu od visokih, vitkih stolica i mahnu rukom dečaku da i on učini isto. — Ti... se ne sećaš Verela ? — Koje Verel? — Naš dom. Naš svet. To ga zabole. Fok ništa ne odgovori. — Sećaš li se... putovanja do ovog mesta, preh Ramaren? — upita dečak, mucajući. U glasu mu se osećala neverica; izgledalo je da nije shvatio ono što mu je Fok malopre rekao. Osećao se i uznemiren, čežnjiv prizvuk, prigušen poštovanjem ili strahom. Fok zavrte glavom. Ori ponovi pitanje, malo izmenjeno: — Sećaš li se našeg putovanja na Zemlju, preh Ramaren ? — Ne. Kad je to bilo ? — Pre šest zemaljskih godina. Oprosti mi, molim te, preh Ramaren. Nisam znao... Bio sam tamo dole, na kalifornijskom primorju, i poslali su po mene vazdušni brod, sa automatskim upravljanjem; nije mi rečeno zašto me traže. Onda mi je gospodar Krejdži kazao da su našli jednog iz ekspedicije; i pomislio sam... Ali mi nije rekao ovo o tvom pamćenju... Ti se, znači, sećaš samo... samo Zemlje? Prosto je molio da dobije odrečan odgovor. — Sećam se samo Zemlje — reče Fok, rešen da ga ne pokoleba dečakovo uzbuđenje, niti naivnost, ni detinja iskrenost glasa i izgleda. Mora pretpostaviti da taj Ori nije ono što izgleda da je. Ali ako jeste? Ne dam da me opet prevare, gorko pomisli Fok. I te kako ćeš dati, odvrati mu jedan drugi deo uma; prevariće te samo ako budu to hteli i nema načina da to sprečiš. Ako ovom dečaku ne postaviš nijedno pitanje, od straha da će mu odgogovor biti lažan, onda će laž potpuno da prevlada i ništa ovde nećeš dobiti od svega onog putovanja sem ćutanja, podrugljivosti i gađenja. Došao si da saznaš svoje ime. On ti je dao jedno: prihvati ga. — Reci mi, molim te, ko... ko smo mi? Dečak opet otpoče strasno da govori na nekom nepoznatom jeziku, ali se savlada pod Fokovim pogledom punim nerazumevanja. — Jesi li zaboravio da govoriš kelšak, preh Ramaren ? — Glas mu je bio gotovo preklinjući. Fok zavrte glavom. — Kelšak je tvoj raaternji jezik ? — Da — uzvrati dečak, dodavši stidljivo: — I tvoj, preh Ramaren. — Kako se na kelšaku kaže otac? — Hioveh. A beba kažu vava. — Iskreni smešak sevnu Orijevim licem.
— Kako bi zvao starog čoveka koga poštuješ? — Ima mnogo takvih reči; one označavaju srodstvo, na primer: prevva, kioinap, sja, ngehoi... Samo da razmislim malo, prehna. Nisam već odavno govorio kelšakom... Prehnovej, osoba višeg ranga koja nije u srodstvu s govornikom, može da bude tiokioi, ili previotio. — Tiokioi. Jedanput sam rekao tu reč ne... znajući gde sam je naučio... No, to nije bio pravi test. Pro vere ovde nije ni moglo biti. Nikada nije Estreli govorio mnogo o svom boravku sa starim slušaocem u prašumi, ali oni su mogli doznati svako sećanje iz njegovog mozga, sve što je ikada rekao, učinio ili pomislio, dok je bio drogiran i u njihovoj vlasti tokom jedne ili više prethodnih noći. Nije se moglo saznati šta su već učinili; nije se moglo dokučiti šta bi još mogli da učine, ili šta će hteti. Najmanje od svega mogao je da im pronikne u namere. Ostalo mu je jedino da i dalje pokušava da dobije ono što želi. — Da li se ovde slobodno krećeš ? — O, da, preh Ramaren. Gospodari su veoma ljubazni. Već odavno tragaju za nekim... za drugim preživelim iz naše ekspedicije. Znaš li možda, prehna, da nije još neko... — Ne znam. — Kada sam stigao, pre nekoliko minuta, Krejdži je samo imao vremena da mi saopšti da si živeo u prašumi na istoku ovog kontinenta s nekim divljim plemenom. — Pričaću ti o tome ako budeš želeo. Ali najpre ti meni reci. Ne znam ko sam, ko si ti, šta je bila ta ekspedicija, šta je to Verel. — Mi smo Kelši — reče dečak, ustežući se, očigledno zbunjen što mora da objašnjava ovako proste stvari nekome koga smatra većim od sebe, naravno po godinama, ali i po drugim osobinama. — Iz naroda Kelšaka, na planeti Verel, došli smo ovamo na svemirskom brodu Altera... — Zašto smo došli ovamo? — upita Fok, naginjući se napred. I polako, s odstupanjima i vraćanjima unazad i hiljadu upitnih prekidanja, Ori nastavi, sve dok se nije zamorio od pričanja, a Fok od slušanja, i dok zidovi sobe, nalik na kakav veo, nisu zablistali večernjim svetlom; tada ućutaše, a ćutljiva posluga unese im hranu i piće. I sve vreme dok je jeo i pio, Fok je u duhu nosio sliku dragulja, koji je možda lažan, a možda od neocenjive vrednosti, priču, sistem, duhovnu sliku — istinsku ili ne — sveta koji je izgubio.
SEDMA GLAVA
Sunce, nalik na zmajevo oko, narandžastožuto, kao vatreni opal sa sedam iskričavih visuljaka koji se polako njišu kroz svoje dugačke elipsaste putanje. Zelenoj trećoj planeti bilo je potrebno šezdeset zemaljskih godina da bi ispunila jednu svoju: Blago onome ko bude video svoje drugo proleće, prevede mu Ori poslovicu iz tog sveta. Na severnoj polulopti, nagnutoj još za ugao ekliptike u odnosu na sunce kada je cela planeta od njega najudaljenija, zime su bile hladne, mračne, užasne: ogromna leta, duga pola čovekovog veka, bila su bezgranično bujna. Gorostasne plime i oseke dubokih okeana te planete pokoravale su se divovskom mesecu kome je bilo potrebno četiri stotine dana da prođe kroz ceo ciklus mena; taj svet obilovao je zemljotresima, vulkanima, biljkama što hodaju, životinjama koje pevaju, ljudima što govore i grade gradove: zbirka čudesa. U taj čudesni, premda ne i izuzetni svet prispeo je, pre dvadeset godina, brod iz svemira. Ori je, razume se, podrazumevao dvadeset dugih godina tog sveta: nešto preko hiljadu dve stotine zemaljskih godina. Kolonisti i hilferi Lige svih svetova koji su predstavljali posadu broda posvetili su sav svoj rad i živote novootkrivenoj planeti, udaljenoj od prastarih središnih svetova Lige, nadajući se da će na kraju moći da uvedu u Ligu inteligentne vrste na planeti, da stvore novog saveznika u ratu što će doći. To je bila politika Lige još otkako je, pre mnogo pokolenja, stiglo upozorenje odnekud iza Hijada, da se približava ogromni talas osvajača, krećući se od sveta do sveta, iz jednog stoleća u drugo, sve bliže raštrkanoj skupini osamdeset planeta koje su sebe tako ponosno nazivale Ligom svih svetova. Zemlja, koja je bila uz samu ivicu središta zone Lige, predstavljala je svet iz sastava Lige koji je bio najbliži novootkrivenoj planeti Verel, dala je sve naseljenike sa tog prvog broda. Trebalo je da dođu i drugi brodovi, sa drugih svetova Lige, ali oni se nisu pojavili: pre njih je stigao rat. Jedina veza kolonista sa Zemljom, sa prvim svetom Davenantom i sa ostalim članovima Lige bio je ansibl, trenutni primopredajnik, ugrađen u brod. Nijedan brod, reče Ori, nije još prevazišao brzinu svetlosti — i tu ga Fok ispravi. Ratni brodovi su se doista gradili na načelu ansibla, ali to su bile samo mašine za ubijanje sa automatskim upravljačem, neverovatno skupe i bez živih stvorenja. Brzina svetlosti, sa skraćivanjem vremena putovanja koje je izazivala, bila je gornja granica čovekovog putovanja u kosmos, tada kao i sada. I tako su se kolonisti Verela obreli daleko od kuće i jedine vesti dobijali su preko ansibla. Boravili su na Verelu tek pet godina kada su bili obavešteni da je neprijatelj došao, a odmah potom vesti su postale zbrkane, uzajamno protivurečne, isprekidane, da bi uskoro sasvim prestale. Približno jedna trećina naseljenika odlučila je da uzme brod i poleti natrag, preko ogromne provalije od mnogo godina, da bi se pridružila svom narodu. Ostali su resili da ostanu na Verelu, kao na pustom ostrvu. Za života nikada neće saznati šta se dogodilo sa njihovim domovima i sa Ligom kojoj su služili, ko je bio neprijatelj, i da li je zavladao Ligom ili je bio pobeđen. Bez broda i primopredajnika ostali su da žive dalje,
mala kolonija okružena radoznalim i neprijateljski raspoloženim visoko inteligentnim oblicima života, čija je kultura bila na nižem stupnju, ali inteligencija jednaka njihovoj. I tako su čekali, i sinovi njihovih sinova su još čekali, dok su zvezde nemo lebdele nad njima. Nikakav brod nije se pojavio, ni reč se nije čula. Njihov brod mora da je bio uništen, podaci koje su poslali o novoj planeti izgubljeni. Sićušni, narandžastožuti opal bio je zaboravljen medu zvezdama. Kolonija je cvetala, šireći se duž prijatnog primorskog zemljišta iz svog prvog grada, koji su nazvali Altera — Druga Zemlja. A onda, posle nekoliko godina... Ori tu stade i ispravi se: — Skoro šest vekova, po zemaljskom vremenu. Mislim da je to bila deseta godina od osnivanja kolonije. Upravo sam počinjao da učim istoriju, ali otac i... i ti, preh Ramaren, pričali ste mi o tim stvarima, pre putovanja, da biste mi sve to objasnili... Dakle, posle nekoliko vekova za koloniju su nastupili crni dani. Malo je dece bivalo začeto, još manje se rađalo živo. — Ovde mladić ponovo zastade i najzad objasni: — Sećam se da si mi baš ti pričao da Alterani nisu znali šta se to s njima događa, mislili su da je ta pojava posledica razmnožavanja parova čiji su roditelji imali zajedničke pretke, a u stvari to je bila jedna vrsta prirodnog odabiranja. Ovi ovde gospodari kažu da to nije bilo moguće, da bez obzira na to koliko jedna strana kolonija boravi na planeti, ona zauvek ostaje tuđa. Manipulacijom gena može se ukrštati sa domorocima, ali deca takvih parova uvek će biti bez potomstva. Tako da ja znam šta se desilo sa Alteranima, bio sam još dete kada ste mi ti i otac pokušavali da objasnite, sećam se samo da ste govorili o odabiranju ka... tipu sposobnom za opstanak... U svakom slučaju, naseljenici su već bili gotovo izumrli kada su preostali uspeli da najzad sklope savez sa domorodačkim narodom Verela, Tevarima. Prezimili su zajedno i kada je došla prolećna sezona razmnožavanja otkrili su da Tevari i Alterani mogu da se sparuju i imaju potomstvo. Bar toliko da bi se zasnovala rasa meleza. Gospodari tvrde da je to nemoguće. Ali ja se sećam da si mi ti to govorio. — Dečak je izgledao zabrinut i pomalo izgubljen. — Jesmo li mi potomci te rase ? — Ti potičeš od Alteranina Agata, koji je bio vođa kolonije u zimi desete godine! O Agatu smo učili kao dečaci, još u osnovnoj školi. Tako se i zoveš, preh Ramaren: Agad od Kerena. Ja ne potičem od tako visoke loze, ali moja prababa bila je iz porodice Esmi od Kiova; to je takođe jedno alteransko ime. Razume se, u demokratskom društvu kao što je Zemlja te razlike su bez značaja, zar ne?... — Ori opet postade zabrinut, kao da mu se u glavi odigrava neki sukob. Fok ga vrati na istoriju Verela, popunjavajući pretpostavkama i dodacima detinju pričicu, jedinu koju je Ori bio u stanju da pruži. Nova mešana rasa i mešana kultura naroda Tevar-Alteran cvetala je i rasla u godinama posle one opasne desete zime. Mali gradovi su narasli; trgovačka kultura bila je uspostavljena na tom jedinom kontinentu severne polulopte. Već posle nekoliko pokolenja počela je da se širi među primitivne narode sa južnih
kontinenata, gde se problem kako da se preživi zima lakše rešavao. Broj stanovnika je rastao; nauka i tehnologija takođe su počele da napreduju, uz vodstvo i pomoć knjiga iz Altere, bivše brodske biblioteke, čije su tajne postale objašnjive kada su daleki potomci prvih kolonista ponovo stali da uče izgubljeno znanje. S kolena na koleno čuvali su i prepisivali te knjige i naučili jezik kojim su bile napisane — galaktiku, razume se. Najzad, kada su mesec i susedne planete već bile potpuno istražene, kada je moćno carstvo Kelšaka iz stare Severne zemlje ovladalo širenjem gradova i osujetilo međunarodne zadevice, na vrhuncu svoje epohe mira i blagostanja, carstvo je sagradilo i poslalo u svemir brod koji je putovao brzinom svetlosti. Taj brod, Altera, uzleteo je sa Verela osamnaest i po godina pošto se spustio brod sa prvim kolonistima sa Zemlje: hiljadu dve stotine godina po zemaljskom vremenu. Njegova posada nije imala pojma šta će zateći na Zemlji. Na Verelu još nišu uspeli da rekonstruišu načelo na kome je radio ansibl, trenutni primopredajnik, a ustezali su se da pošalju radiosignale koji bi odali njihov položaj nekom svetu koji je možda bio neprijateljski ili i u vlasti neprijatelja od koga je svojevremeno strepela Liga. Da bi se dobila obaveštenja morali su poslati žive ljude, koji će se vratiti pošto budu prešli dugu noć i stigli u prastaru domovinu Alterana. — Koliko je trajalo to putovanje? Preko dve verelske godine — oko sto trideset ili. četrdeset svetlosnih godina — bio sam samo dečak, još dete, preh Ramaren, i ponešto nisam razumeo, a mnogo toga mi i nisu rekli... Foku nije bilo jasno zašto bi ta neobaveštenost izazivala zbunjenost kod dečaka; mnogo više ga je iznenađivala činjenica da je Ori, koji je izgledao kao da mu je petnaest ili šesnaest godina, u stvari živeo već oko stotinu pedeset godina. A on? — Altera — nastavi Ori — uzletela je iz baze blizu starog primorskog gradića Tevar, sa koordinatama programiranim u pravcu Zemlje. Nosila je devetnaest putnika, muškaraca, žena i dece, uglavnom Kelšaka po nacionalnosti, i neposrednih potomaka prvih naseljenika: odrasle je bio izabrao skladni savet carstva na osnovu njihovog obrazovanja, inteligencije, hrabrosti, plemenitosti i arleša. — Ne znam kako se to kaže na galaktici. To je, prosto, arleš. — Ori se osmehnu svojim iskrenim smeškom. — Ral znači... raditi onako kako treba, recimo, biti dobar đak, ili kao reka koja teče svojim tokom, a arleš je izvedena reč od ral, čini mi se. — Tao? — upita Fok; ali Ori nije nikada čuo za stare kanone čovekove. — Šta se dogodilo s brodom? I sa ostalih sedamnaest ljudi? — Bili smo napadnuti na Barijeri. Šinzi su stigli tek kada je Altera već bila uništena i napadači uzmicali. To su bili pobunjenici u malim planetnim vozilima. Šinzi su me spasli s jedne takve letelice. Nisu znali da li su ostali bili poubijani ili
odvedeni. Stalno su pretraživali, po celoj planeti, i otprilike pre godinu dana čuli su glasine o čoveku koji živi u istočnoj prašumi... zvučalo je kao da bi to mogao biti neko od naših... — Sećaš li se nečega... napada i tako dalje? — Ničega. Znaš kako na tebe utiče let brzinom svetlosti... — Znam samo da za one koji su u brodu vreme stoji. Ali nemam predstavu kako se osećaju. — Pa, ja se ne sećam baš sasvim jasno. Bio sam dečkić: po zemaljskom računanju, imao sam samo devet godina. Nisam siguran da bi se iko drugi na mom mestu mogao setiti. Ne možeš da budeš siguran kako... kako su se događaji vezivali jedni za druge. Vidiš i čuješ, ali to se nekako ne drži zajedno, nema nikakvo značenje... ne umem to da opišem. Grozno je, ali je ipak kao san. Sem toga, kada se silazi u prostor oko ove planete mora se proći kroz ono što gospodari nazivaju Barijerom, a to čini da putnici izgube svest, ukoliko nisu unapred pripremljeni za promenu. Naš brod nije bio. Niko se od nas nije osvestio kad smo bili napadnuti i tako se ja toga ne sećam nimalo bolje... bolje od tebe, preh Ramaren. Kad sam se osvestio bio sam već na brodu Šinga. — Zašto smo tebe poveli, iako si bio dečak ? — Otac mi je bio kapetan ekspedicije. Majka mi je takođe bila na brodu. Inače, znaš preh Ramaren, kad bi se čovek vratio, članovi njegove porodice bili bi već odavno mrtvi. Ali nije vredelo: moji roditelji su sada ionako već mrtvi. Ili su možda s njima postupili kao sa tobom i... i oni me neće poznati ako se sretnemo... — Koja je bila moja uloga, u toj ekspediciji? — Ti si bio naš navigator. Ironija situacije nagna Foka da se trgne, ali Ori nastavi na svoj naivni način, pun poštovanja: — Razume se, to je značilo da si ti vodio računa o kursu broda, koordinatama... bio si najveći prostenik, matematičarastronom, među Kelšima. Bio si prehnova za sve nas na brodu, izuzev mog oca, Har Vedena. Pripadaš osmom staležu, preh Ramaren! Da li... da li se sećaš nečeg takvog? Fok zavrte glavom. Dečak se predade, rekavši tužno na kraju: — Ne mogu da poverujem da se ne sećaš, izuzev kad uradiš ovo. — Kad zavrtim glavom? — Mi sa Verela slegnemo ramenima kad hoćemo da kažemo ne. Ovako. Dečakova prostodušnost bila je neodoljiva. Fok pokuša da slegne ramenima; i učini mu se da je u tom gestu otkrio izvesnu doličnost, da tako treba da se radi, i to ga ubedi da je u pitanju zaista stara navika. Osmehnu se, a Ori se smesta razveseli. — Toliko ličiš na sebe, preh Ramaren, a opet si toliko različit! Izvini. Ali šta su ti učinili, šta su ti učinili da si toliko toga zaboravio? — Uništili su me. Svakako da ličim na sebe. Ja jesam ja. Ja sam Fok... — On sakri lice u ruke. Ori, pometen, ne reče ni reči. Tihi, svezi vazduh u sobi zablista oko njih kao plavo zeleni alem--kamen; zapadni zid zračio se od svetlosti
sunca na zalasku. — Koliko ovde paze na tebe? — Gospodari traže od mene da nosim sa sobom primopredajnik kad putujem nekuda vazdušnim kolima. — Ori dodirnu narukvicu na levoj ruci koja je izgledala kao običan zlatni lančić. — Među domorocima može ponekad da bude i opasno. — Ali slobodan si da ideš gde god želiš? — Svakako. Ova tvoja soba ista je kao moja, s druge strane kanjona. — Ori je opet izgledao zbunjen. — Mi ovde nemamo neprijatelja, znaš, preh Ramaren — usudi se najzad da kaže. — Nemamo? Pa gde su onda naši neprijatelji? — Paa... tamo napolju... odakle si ti došao... Zapanjeno su se gledali, ne razumevajući jedan drugog. — Misliš da su ljudi naši neprijatelji: Zemljani, ljudska bića? Misliš da su mi oni uništili um ? — A ko bi drugi? — reče Ori, uplašen, zinuvši. — Stranci, neprijatelj, Šinzi! — Ali — reče dečak stidljivo i blago, kao da je najzad shvatio kolika je neznalica njegov pređašnji gospodar i učitelj i koliko je u zabludi: — Neprijatelja nikada nije ni bilo. Nije bilo rata. Soba tiho zatreperi kao gong koji su samo dodirnuli, zatitravši gotovo ispod praga čujnosti, i u sledećem trenutku jedan bestelesni glas progovori: Saver se sastao. Vrataprorez se razdvojiše i uđe jedna visoka prilika, dostojanstvena, u belim haljinama i sa ukrašenom crnom perikom. Obrve su mu bile obrijane, pa nacrtane visoko; lice, sakriveno šminkom koja ga je činila glatkim i bez sjaja, bilo je lice sasušenog sredovečnog čoveka. Ori hitro ustade od stola i pokloni se, šapućući: — Gospodaru Abandibot. — Har Ori — prihvati on pozdrav, glasom koji je takođe bio prigušen do škripavog šapata, a onda se obrati Foku: — Agad Ramaren. Dobro došao. Savet Zemlje se sastao da bi odgovorio na tvoja pitanja i razmotrio tvoje zahteve. Pogledaj... — Bacio je pogled na Foka samo za trenutak i nije se približio nijednom od dvojice Verelijanaca. Oko njega se širila čudna atmosfera moći i potpune zatvorenosti u samog sebe, obuzetosti sobom. Bio je odvojen od svega, nepristupačan. Sva trojica su za trenutak stajala nepomično; prateći pogled druge dvojice, Fok spazi da se unutrašnji zid sobe zamaglio i promenio, da je nalik na prozirnu, sivkastu, pihtijastu masu u kojoj su treperile i podrhtavale linije i oblici. Onda se slika izoštrila, i Foku zastade dah. Ukazalo se Estrelino lice, deset puta uvećano. Oči su ga netremice gledale, odsutne i spokojne, kao na slici. — Ja sam Estrela Siobelbel. — Usne su se kretale, ali glas nije dopirao niotkuda; bio je to hladni, bezlični šapat koji je podrhtavao u vazduhu sobe. — Poslali su me da bezbedno dovedem do grada člana ekspedicije sa Verela za koga se znalo da živi na istoku kontinenta jedan. Verujem da je ovo taj čovek.
I njeno lice, nestajući, bi zamenjeno Fokovim. Jedan glas bez tela šuštavo zapita: — Da li Har Ori prepoznaje ovu osobu? Dok je Ori odgovarao, lice mu se ukaza na ekranu. — To je Agad Ramaren, gospodari, navigator Altere. Dečakovo lice nestade i ekran ostade prazan, podrhtavajući, dok su mnogi glasovi stali da šapuću i šušte u vazduhu, kao užurbana rasprava mnoštva duhova koji govore nekim nepoznatim jezikom. Tako su Sinzi držali sednice svog saveta: svako u svojoj sobi, odvojen, samo u prisustvu šaputavih glasova. Dok je trajalo nerazumljivo postavljanje pitanja i davanje odgovora, Fok promrmlja Oriju: — Znaš li ovaj jezik? — Ne znam, preh Ramaren. Sa mnom oni uvek razgovaraju na galaktici. — Zašto razgovaraju ovako, umesto licem u lice? — Ima ih veoma mnogo: hiljade i hiljade se sastaju u Savetu Zemlje, tako mi je rekao gospodar Abandibot. A rasejani su na mnogo mesta po planeti, iako je Es Toh jedini grad. Ovo sada je Ken Kenjek. Zujanje bestelesnih glasova je utihnulo i novo lice se pojavilo na ekranu, muško, mrtvački blede kože, crne kose, bledih očiju. — Agad Ramaren, sastali smo se u Savetu i ti si bio doveden u Savet da možeš završiti svoj zadatak na Zemlji i, ako želiš, vratiti se kući. Gospodar Peleu Abandibot će ti se sada obratiti umom. Zid se iznenada ugasi, vrativši svoju običnu, providnu, zelenu boju. Visoki čovek na drugoj strani sobe nepomično je gledao u Foka. Usne mu se nisu pokretale ali Fok je čuo kako govori, više ne šapatom već jasno — izuzetno jasno. Nije mogao da poveruje da je to govor uma, a ipak nije moglo biti ništa drugo. Bez ličnih osobenosti i boje tona, koje pripadaju telesnom glasu, ovo je bila čista razumljivost, prosta i jasna, um koji se obraća umu. — Govorimo umom zato da bi mogao čuti samo istinu. Jer nije istina da mi koji sebe nazivamo Šinzima, a ni bilo koji čovek, možemo da izopačimo ili sakrijemo istinu u paraverbalnom govoru. Laž koju nam ljudi pripisuju sama je po sebi laž. Ali ako ti se više dopada da upotrebiš govor glasom, učini tako, a i mi ćemo učiniti isto. — Nisam vest kad treba da govorim umom — reče Fok, posle kratke pauze. Njegov živi glas zvučao je bučno i grubo nasuprot blistavom, nečujnom dodiru dva uma. — Ali te dobro čujem. Ne tražim istinu. Ko sam ja da je tražim? Ali bih voleo da čujem sve što ti izabereš da mi kažeš. Mladi Ori bio je preneražen. Na Abandibotovom licu nije se ništa videlo. Očigledno je bio podešen da se obraća i Foku i Oriju istovremeno — izuzetan podvig, prosudi Fok iz iskustva — jer na Oriju se jasno videlo da sluša kada telepatski govor započe ponovo. — Ljudi su ti očistili um, a potom te naučili onome što su želeli da znaš, što i sami žele da veruju. Tako obučen, ti nam ne veruješ. Bojali smo se da će tako biti. Ali pitaj što god hoćeš, Agade Ramarene sa Verela; odgovorićemo ti istinu.
— Koliko sam dugo već ovde? . — Šest dana. — Zašto ste me u početku drogirali i izluđivali? — Pokušavali smo da ti vratimo pamćenje. Nismo uspeli. Nemoj mu verovati, nemoj mu verovati, reče Fok samom sebi tako uzbuđeno da je Šing, ako je iole imao smisla za empatiju, nesumljivo jasno primio poruku. Ali to nije bilo važno. Igra mora da se igra, i to na njihov način, iako su oni izmislili pravila i bili u tome najveštiji. Njegova neveština nije bila važna. Ali njegovo poštenje jeste. Sad je već sve bio uložio u jedno jedino verovanje: da poštenog čoveka ne može prevariti, da će istina, ako se igra bude odigrala do kraja, opet dovesti do istine. — Kaži mi zašto bi trebalo da vam verujem — reče on. Govor uma, čist i jasan kao elektronska muzika započe opet, dok su pošiljalac poruka, Abandibot, on i Ori stajali nepomično kao figure na šahovskoj ploči. — Mi, koje poznaješ kao Šinge, u stvari smo ljudi. Mi smo Zemljani, rođeni iz brakova s ljudima, kao tvoj predak Jakob Agat iz prve kolonije na Verelu. Ljudi su te naučili onome što sami veruju da se dogodilo u istoriji Zemlje tokom dvanaest vekova, otkako je bila osnovana kolonija na Verelu. A sada ćemo te mi, koji smo takođe ljudi, obavestiti o onom što mi znamo. Nikakav neprijatelj nije došao sa dalekih zvezda da napadne Ligu svih svetova. Ligu su uništile revolucije, građanski rat, vlastita nemoralnost, militarizam, despotizam. Na svim svetovima javile su se pobune, ustanci, otimačine; prvi svet je odgovorio protivmerama koje su sagorele planete u crni pepeo i pesak. Nijedan podsvetlosni brod nije se više otisnuo u tako opasnu budućnost: samo FTL, brodovi projektili, razarači svetova. Zemlja nije bila uništena, ali polovina ljudi na njoj jeste, gradovi, brodovi, ansibli, dokumenta, kulture, sve to samo za dve užasne godine koliko je trajao rat između snaga vernih režimu i pobunjenika, obe strane bile su naoružane neopisivim oružjem, koje je Liga napravila da bi se suprotstavila tuđinskom neprijatelju. Neki očajnici na Zemlji, stekavši za trenutak prevlast u borbama, ali znajući da će nove pobune, rušenja i propast biti neizbežni, upotrebiše novo oružje. Počeli su da lažu. Izmislili su sebi ime i jezik, kao i neke neodređene priče o tobožnjoj planeti sa koje su došli, a potom su proširili po Zemlji glasine, među snagama vernim režimu i među vlastitim redovima, da je došao neprijatelj. Neprijatelj je započeo građanski rat. Neprijatelj se uvukao svuda, upropastio Ligu i upravlja Zemljom, sada je na vlasti i zaustaviće dalja ratovanja. A uspeli su u tome samo zahvaljujući svojoj neočekivanoj, mračnoj i do tada nepoznatoj sposobnosti: umeli su da lažu u govoru uma. Ljudi su poverovali u priču. Pogodovala je njihovoj panici, zbunjenosti, premorenosti. Svet im je ležao u ruševinama svud oko njih i zato se predadoše
neprijatelju za koga su rado poverovali da je nadprirodan, nepobediv. Progutali su mamac obećanog mira. I od tada su zaista i živeli u miru. Mi u Es Tohu pričamo jedan mali mit. Kažemo da je stvoritelj u početku rekao veliku laž. Jer ničega nije bilo i tvorac je rekao, svet postoji. I gle, da bi laž božja postala božja istina, svemir je odjednom nastao... Budući da je mir među ljudima zavisio od laži, bilo ih je dosta koji su bili voljni da laž podrže. Pošto su ljudi tvrdili da je neprijatelj došao i da vlada Zemljom, mi smo sebe nazvali neprijateljem i zavladali. Niko nije došao da ospori našu laž ili da ugrozi naš mir; svetovi Lige daleko su jedni od drugih i odvojeni, doba međuzvezdanih putovanja je prošlo; otprilike jedanput u sto godina zaluta ovamo neki brod sa nekog dalekog sveta, poput vašeg. Postoje pobunjenici protiv naše vladavine, takvi kao oni što su vas napali na Barijeri. Pokušavamo da takve pobunjenike suzbijemo jer, s pravom ili bez njega, teret svetskog mira počiva na nama već više od jednog milenijuma. Izrekavši jednom veliku laž, sada smo primorani da podržimo veliki zakon. Ti znaš taj zakon koji mi, samo ljudi medu ljudima, sprovodimo u delo; jedini zakon, naučen u najstrašnijem času čovečanstva. Blistavi, nečujni govor uma prestade; to je bilo kao kad se prekidačem ugasi svetlost. U tišini poput tame koja je nastupila, mladi Ori čujno prošaputa; — Poštovanje života. Opet tišina. Fok je stajao nepomično, nastojeći da ni izrazom lica, ni mislima koje su se možda mogle čuti, ne oda zbunjenost i neodlučnost koje je osećao. Da li je sve ono što je naučio bilo pogrešno? Zar čovečanstvo zaista nema neprijatelja? — Ako je ova istorija istinita — reče on najzad — zašto je ne obznanite i ne dokažete ljudima ? — Ljudi, to smo mi — dođe telepatski odgovor. — Ima nas hiljade i hiljade koji znamo istinu. Mi smo ti koji poseduju moć i znanje i koriste ih u ime mira. U istoriji čovečanstva bilo je mračnih razdoblja, a i ovo je jedno takvo, kada su ljudi verovali da svetom vladaju demoni. U njihovim mitologijama mi igramo ulogu demona. Kad mitologiju počnu da zamenjuju razumom, pomažemo im; i tako saznaju pravu istinu. — Zašto mi pričaš o svemu tome? — Radi istine i radi tebe samog. — Ko sam ja da zaslužujem istinu — hladno reče Fok, gledajući preko sobe u Abandibotovo lice, nalik na masku. — Ti si bio glasnik jednog izgubljenog sveta, kolonije o kojoj su se izgubili svi dokumenti u godinama nedaća i muka. Došao si na Zemlju, a mi, gospodari Zemlje, nismo te zaštitili. Žao nam je i sramota nas je. Oni koji su vas napali i svima vam oduzeli život ili razum bili su ljudi sa Zemlje, sa planete na koju ste se, posle toliko vekova, vraćali. Bili su to pobunjenici sa kontinenta tri,
koji nije ni tako primitivan ni tako slabo naseljen kao naš kontinent jedan; upotrebili su ukradena mala međuplanetna vozila; predpostavljali su da svakibrod koji ide brzinom svetlosti mora pripadati Šinzima i zato su vas napali mučki, na prepad. Mogli smo to da sprečimo da smo bili dovoljno budni. Zato ti dugujemo svaku nadoknadu. — Tragali su za tobom i ostalima sve ove godine — ubaci Ori, ozbiljno i pomalo molećivo; očigledno je bilo da mu je veoma stalo da Fok u sve to poveruje, da sve prihvati i da... i šta da učini ? — Pokušali ste da mi vratite pamćenje — reče Fok. — Zašto ? — Zar nije to ono što si došao da potražiš od nas: svoju izgubljenu ličnost? — Jeste. Ali ja... — čak nije znao ni koja pitanja da postavi; nije mogao ni da poveruje ni da odbaci ono što mu je bilo rečeno. Izgledalo je da nema merila po kojima se može suditi. Bilo je nezamislivo prihvatiti da su ga Zov i svi ostali lagali, ali je svakako bilo moguće da su oni i sami bili u zabludi i neobavešteni. Nije hteo da veruje u sve ono što je Abandibot tvrdio, a ipak, to je bilo preneto govorom misli, jasnim, neposrednim kontaktom uma gde nije bilo moguće slagati — ili je možda bilo? Ako lažljivac kaže da nije slagao... Fok diže ruke od toga. Pogledavši još jednom u Abandibota, reče: — Molim te, nemoj me oslovljavati umom. Ja... bih radije da slušam tvoj glas. Mislim da si rekao da ste utvrdili da mi ne možete vratiti pamćenje? Abandibotov prigušeni, škripavi šapat na galaktici delovao je neobično posle onog tečnog emitovanja. — Ne onim sredstvima koje smo upotrebili. — A drugim sredstvima ? — Moguće. Mislili smo da ti je data samo parahipnotička blokada. Ali ti si, u stvari, bio očišćen. Ne znamo gde su pobunjenici naučili da se služe tom metodom, koju držimo u strogoj tajnosti. Još stroža tajna je saznanje da se očišćeni um može vratiti u prvobitno stanje. — Na teškom licu, sličnom maski, za trenutak se pojavi osmeh i odmah potpuno nestade. — Našim metodama, pomoću psihokompjutera, mislimo da bismo u tvom slučaju mogli uspeti. Međutim, to podrazumeva stalno i potpuno blokiranje ove sadašnje ličnosti koja je zamenila prethodnu; i zato nismo hteli da nastavimo bez tvog pristanka. Ličnost koja je zamenila prethodnu... To nije imalo neko posebno značenje. Šta li se time podrazumevalo ? Fok oseti kako ga polako obuzima neka hladna jeza i oprezno reče: — Znači li to da ću — da bih se setio onoga što sam bio — morati da zaboravim ovog koji sam sada ? — Na žalost, tako je. Zaista nam je žao. Međutim, nestanak sadašnje ličnosti, koja je ionako postojala samo nekoliko godina, iako je za žaljenje, možda ipak nije prevelika cena za ponovno oživljavanje uma kakav je tvoj očigledno bio i, svakako, za mogućnost da ispuniš svoj veliki zadatak koji te je doveo preko zvezda i da se najzad vratiš kući sa znanjem koje si tako hrabro krenuo da nađeš.
Uprkos svom promuklom, dugo neupotrebljavanom šapatu, Abandibot je govorio recima isto onako tečno kao i mislima; reči su mu izvirale iz usta i Fok im je hvatao značenje, ukoliko je uopšte i uspevao da ga uhvati, tek kod svake treće ili četvrte smisaone celine... — Mogućnost... da ispunim... ? — ponovi on, osećajući se kao budala i pogledavši Orija, kao da traži pomoć. — Hoćeš da kažeš da biste me... nas... poslali natrag na... na onu planetu odakle smo verovatno došli? — Smatraćemo da nam je čast i istovremeno početak plaćanja nadoknade koju ti dugujemo ako ti damo brod koji ide brzinom svetlosti da se vratite kući na Verel. — Zemlja je moj dom — iznenada i oštro reče Fok. Abandibot je ćutao. Minut kasnije dečak progovori: — Moj dom je Verel, preh Ramaren — reče čežnjivo — ali nikada se ne mogu vratiti bez tebe. — Zašto? — Ne znam gde je. Bio sam dete. Brod nam je bio uništen. Kompjuteri za utvrđivanje kursa bili su razneti u komadiće, kad su nas napali.. Ne umem ponovo da izračunam taj kurs. — Ali ovi ljudi imaju brodove koji putuju brzinom svetlosti i kompjutere za utvrđivanje kursa! Ne razumem te? Sve što ti je potrebno jeste da znaš oko koje zvezde kruži Verel. — Ali to ne znam. — Koješta — dreknu Fok, koga je sve veća neverica navodila na bes. Abandibot podiže ruku, neobično vladalačkim pokretom. — Pusti dečaka da ti objasni, Agade Ramarenu — prošaputa on. — Da mi objasni da ne zna kako se zove sunce njegove planete? — Istina je, preh Ramaren — reče Ori drhtavim glasom, sav rumen u licu. — Kad bi... kad bi ti bio ti, znao bi i da ti se ne kaže. Bio sam u svojoj devetoj mesečevoj meni, bio sam još na prvom stepenu. Stepeni... Naša civilizacija, kod kuće, razlikuje se od svega što ovde postoji, čini mi se. Sada, kad na to gledam u svetlosti onoga što gospodari ovde pukušavaju da urade, i u svetlosti demokratskih ideala, shvatam da je sve kod nas na neki način veoma zaostalo. Dakle, postoje stepeni koji tvore presek kroz sve staleže i rangove, a zajedno obrazuju osnovni sklad, prehnoje... ne znam kako da kažem na galaktici. Znanje, čini mi se. U svakom slučaju, ja sam bio na prvom stepenu, zato što sam bio dete, a ti na osmom stepenu i staležu. I na svakom stepenu postoje... stvari koje ne učiš i stvari koje ti se ne kažu, stvari koje i ne mogu da se kažu ili razumeju sve dok ne uđeš u odgovarajući stepen. A dok si ispod sedmog stepena, mislim, ne saznaš istinsko ime sveta niti istinsko ime sunca, oni su za tebe samo svet, Verel i sunce, prahan. Istinska imena su prastara, zapisana su u osmom analektu knjiga Altere, u knjigama kolonije. Ona su na galaktici, tako da bi ih gospodari ovde razumeli.
Ali nisam im ih mogao reći jer ih nisam znao; sve što znam jeste »sunce« i »svet«, a to me ne može odvesti kući, baš kao ni tebe, ako se ne setiš onog što si znao! Koje sunce? Koji svet? O, moraš ih pustiti da ti vrate pamćenje, preh Ramaren! Je li ti sada jasno? — Kao kroz staklo — reče Fok — zatamnjeno. I zajedno sa recima iz Javehovog kanona odjednom se priseti, jasno i živo usred sve svoje zbunjenosti, sunca kako sija nad čistinom, blistavo nad vetrovitim, granama uokvirenim balkonima prašumske kuće. Znači, nije došao ovamo da sazna svoje ime, već ime sunca, istinsko ime sunca.
OSMA GLAVA
Čudni, nevidljivi savet gospodara Zemlje bio je završen. Na rastanku Abandibot je kazao Foku: — Izaberi sam: da li ćeš ostati Fok, naš gost na Zemlji, ili ćeš povratiti svoje naslede i ispuniti svoju sudbinu kao Agad Ramaren od Verela. Želimo da tvoj izbor bude samostalan i u vreme koje sam odrediš. Čekamo na tvoju odluku i postupićemo po njoj. — Zatim se obrati Oriju: — Pokaži svom rođaku grad, Har Ori, i postaraj se da budemo obavešteni o svemu što on ili ti budete poželeli. — Dok se Abandibot povlačio, prorez u zidu otvarao se iza njegovih leđa i visoka, glomazna prilika tako naglo nestade u vratima kao da je neko isključio sliku na projektoru. Da li je zaista sve vreme bio telesno prisutan ili je to možda bila samo slika? Fok nije bio siguran. Zapitao se da li je ikad do sada zaista video pravog Šinga, ili je možda pred sobom imao samo njihove senke i slike? — Možemo li se prošetati, negde napolju? — naglo upita dečaka, jer mu se odjednom smučilo od posrednih i nematerijalnih ophođenja i zidova, a zanimalo ga je da vidi do koje mere zaista imaju slobodu kretanja. — Bilo kuda, preh Ramaren. Po ulicama, ili možda da uzmemo vazdušne saonice? A ima i vrtova, ovde u dvorcu. — Dovoljan je i vrt. Ori ga povede niz ogromni, prazni, blistavi hodnik i kroz dvokrilna vrata u jednu malu prostoriju. — Vrt — reče glasno i krila se zatvoriše; Fok nije imao osećanje kretanja, ali kad su se vrata ponovo otvorila, oni su ušli u vrt. Teško bi se moglo reći da su izišli iz kuće. Providni zidovi trepereli su od gradskih svetala, duboko ispod njih; gotovo pun mesec prosipao je zamagljene i izobličene zrake kroz staklasti krov. Mesto je bilo puno prigušenih odsjaja i senki koje su se kretale, pretrpano tropskim žbunjem i puzavicama koje su se uvijale oko loznica i visile sa stabala drveća, sa gomilama žućkastih i crvenih cvetova koji su opojno mirisali u toplom, vlažnom vazduhu, sa lišćem koje je sa svih strana zatvaralo vidik već na nekoliko koraka. Fok se naglo osvrnu da bi se uverio da li je staza koja vodi izlazu još jasno vidljiva iza njegovih leđa. U toploj, teškoj, namirisanoj tišini bilo je nečeg avetinjskog; za trenutak mu se učini da u neznanim dubinama vrta oseća nagoveštaj nečega tuđeg i strahovito dalekog, boja, atmosfere, složenosti jednog izgubljenog sveta, planete opojnih mirisa i opsena, močvara i preobražavanja... Na stazi između senovitog cveća Ori zastade da izvadi jednu belu cevčicu iz kutije i uze jedan njen kraj u usta, žudno je šišajući. Fok je bio isuviše obuzet drugim utiscima da bi obratio pažnju, ali dečak objasni, kao da se pomalo stidi: — To je parita, sredstvo za umirenje, gospodari ga svi uzimaju; ima veoma podsticajno dejstvo na mozak. Ako želite... — Ne, hvala. Ima još nekoliko stvari koje bih hteo da te pitam. — Ali stao je da okleva. Ta nova pitanja ne bi mogla da budu sasvim otvorena. Sve vreme dok je trajao savet i dok je Abandibot davao objašnjenja, on je osećao, sve češće i uz nelagodnost, da je sve to samo predstava — drama, onakva kakve je viđao na
prastarim telefilmovima u biblioteci princa od Kanzasa, snodrama sa Haina, ludi stari kralj Lir kako bulazni u olujnoj pustari. Međutim, ono što mu je izgledalo čudno u svemu tome bilo je njegovo jasno osećanje da se ova drama nije igrala zbog njega već zbog Orija. Nije mu bilo jasno zbog čega, ali je često imao osećanje da je sve ono što Abandibot govori njemu u stvari ispričano zato da bi se nešto dokazalo dečaku. I dečak je u to poverovao. Njemu se to nije činilo dramom. A ako jeste, onda je i on bio jedan od glumaca. — Jedna stvar me muči — oprezno poče Fok. — Rekao si mi da je Verel sto trideset ili sto četrdeset svetlosnih godina udaljen od Zemlje. Ne može biti baš mnogo zvezda tačno na toj udaljenosti. — Gospodari kažu da ima četiri zvezde sa planetarna koje bi mogle da budu naš sistem, na razdaljini od sto petnaest do sto pedeset svetlosnih godina. Ali one se nalaze u četiri različita pravca i ako Šinzi pošalju istraživački brod, njemu bi bilo potrebno hiljadu tri stotine godina stvarnog vremena da obiđe sve četiri i da pronađu onu pravu. lako si bio dete, izgleda pomalo čudno da nisi znao koliko će dugo trajati putovanje, koliko bi godina trebalo da imaš da smo se vratili kući? — O tome se govorilo kao o »dve godine«, preh Ramaren, odnosno otprilike sto dvadeset zemaljskih godina, ali mi je bilo jasno da to nije tačna brojka i da ne treba da se raspitujem za tačan broj. — Za trenutak, vrativši se mislima na Verel, dečak je govorio sa prizvukom trezvene odlučnosti koju inače nije ispoljavao. — Mislim da su, ne znajući koga i šta će zateći na Zemlji, odrasli članovi ekspedicije hteti da se obezbede, da ne bi deca, koja još nisu razvila tehniku zaštite misli, odala nekom neprijatelju gde se nalazi Verel. Mislim da je za nas bilo najbezbednije da ne znamo te stvari. — Da li se sećaš kako su izgledale zvezde sa Verela, sazvežđa? Ori slegnu ramenima u znak odricanja i nasmeši se: —Gospodari su me već to pitali. Bio sam rođen u zimu, preh Ramaren. Proleće je upravo počinjalo kada smo otputovali. Jedva da sam ikada i video nebo bez oblaka. Ako je sve ovo bilo istina, izgleda da je, u stvari, jedino on — njegovo potisnuto ja, Ramaren — u stanju da kaže odakle su oh i Ori došli. Da li će to moći da objasni i ono što je, izgleda, bila glavna zagonetka, zašto su se Šinzi tako zainteresovali za njega, doveli ga ovamo pod Estrelinim nadzorom, ponudili mu da mu vrate pamćenje? Negde je postojao svet kojim oni nisu vladali; na njemu je bio ponovo pronađen brod koji se kreće brzinom svetlosti; sigurno će želeti da saznaju gde je. A ako mu povrate pamćenje, moći će da im kaže. Ako budu mogli da mu povrate pamćenje. Ako je ono što su mu pričali uopšte bilo istina. Uzdahnu. Bio je sit tog vrtloga sumnji, te gomile zvučnih fraza o nepotvrđenim čudesima. Ponekad se pitao da nije možda i dalje pod uticajem neke droge. Osećao se potpuno nemoćnim da prosudi šta treba da uradi. On, a verovatno i taj dečak, bili su samo igračke u rukama tuđih, nepoštenih igrača.
— Da li je... taj što se zove Abandibot... da li je on lično bio u sobi ili samo njegova slika, opsena ? — Ne znam, preh Ramaren — odgovori Ori. Ono što je udisao iz cevčice izgleda da ga je razgaljivalo i umirivalo; uvek prilično detinjast, sada je govorio s blaženom lakoćom. — Mislim da je lično bio prisutan. Ali oni se nikad ne približuju. Ima nešto vrlo čudno: za sve ovo dugo vreme koliko sam ovde proveo, šest godina, nijednom nisam dodirnuo nekog od njih. Drže se veoma po strani, i svaki je odvojen i sam. Ne mogu reći da su neljubazni — žurno dodade, gledajući u Foka svojim jasnim očima da bi bio siguran da nije ostavio pogrešan utisak. — Veoma su ljubazni. — Zaista volim gospodara Abandibota, Kena Kenjeka i Parlu. Ali oni su tako daleki, iznad mene... Znaju toliko mnogo. Imaju silnu odgovornost. Održavaju znanje da se ne ugasi, čuvaju mir, nose sve terete obaveza i tako rade već hiljadu godina, dok ostali ljudi na Zemlji ne preuzimaju nikakvu odgovornost i žive u životinjskoj slobodi. Njihovi bližnji ih mrze i neće da prime istinu koju im nude. I zato moraju stalno da se drže po strani, da žive sami, da bi sačuvali mir, veštine i znanja koja bi se bez njih izgubili za nekoliko godina, među tim ratničkim plemenima, kućama, skitnicama i skitalačkim ljudožderima. — Nisu oni svi ljudožderi — suvo reče Fok. Orijeva dobro naučena lekcija izgleda da je stigla do kraja. — Nisu — složi se on — pretpostavljam da nisu. — Neki među njima tvrde da su tako nisko potonuli zato što ih Šinzi drže na tom niskom nivou; da ih Šinzi sprečavaju da saznaju više kad oni traže, a kad požele da osnuju svoj vlastiti grad, Šinzi unište i njega i njih. Nastade tišina. Ori je završio sa sisanjem cevčice pariite, i sada ju je pažljivo zakopavao među korenje žbuna sa dugačkim, visećim cvetovima boje krvavog mesa. Fok je čekao da mu odgovori i postepeno shvati da odgovora neće biti. Ono stoje rekao prosto nije doprlo do dečaka, nije shvatio šta hoće da kaže. Prošetaše se malo između pokretnih senki i u vlažnoj mirisavosti vrta, dok je rasplinuti mesec sijao nad njima. — Ona čija se slika prva pojavila... malo pre... da lije poznaješ? — Estrela Siobelbel — smesta odgovori dečak. — Da, viđao sam je' i ranije na sastancima saveta. — Je li ona Šing? — Ne, ona nije jedna od gospodara; mislim da potiče iz porodice planinskih urođenika, ali odrasla je i vaspitana u Es Tohu. Mnogi ljudi dovode ili šalju svoju decu ovamo da odrastu u službi gospodara. Čak i decu slabije pameti dovode ovamo i priključuju na psihokompjutere, tako da i ona mogu uzeti učešća u velikom delu. To su oni koje neznalice nazivaju slugama ili oruđem Šinga. Došao si sa Estrel om Siobelbel, preh Ramaren? — Došao s njom; hodao s njom; jeo s njom; spavao s njom. Sebe je zvala Estrel i izdavala se za Skitnicu. — Mogao si da pogodiš da nije Šing... — reče dečak, zatim pocrvene,
izvadi još jednu od svojih umirujućih cevčica i stade je sisati. — Da je Šing, ne bi spavala sa mnom? — upita Fok. Dečak slegnu ramenima u znak verelskog »ne«, porumenivši još više; droga mu konačno uli hrabrost da progovori i on reče: — Oni ne dodiruju obične ljude, preh Ramaren, oni su kao bogovi, hladni, učtivi i mudri, drže se po strani... Govorio je užurbano, nevezano, detinjasto. Da li je bio svestan vlastite usamljenosti, to siroče u stranom svetu, svestan da je proveo detinjstvo i ušao u mladićko doba među ovim ljudima koji su se držali odvojeno, koji nisu hteli da ga dodirnu, koji su ga kljukali recima, ali ga ostavili sasvim lišenog stvarnosti tako da je, sa petnaest godina, tražio utehu u drogiranju? Očigledno je da nije imao takvu predstavu o sebi — izgleda da ni o čemu nije baš imao jasnu predstavu — ali iz očiju mu je ponekad izbijala ta usamljenost, čežnja, kad bi pogledao Foka. Žudnja i slaba nada, pogled onoga ko umire od žeđi u suvoj, slanoj pustinji i gleda u fatamorganu. Fok je imao još mnogo da ga pita, ali nije bilo previše koristi od tih pitanja. Sažaljevajući ga, Fok spusti ruku na mršavo rame dečaka. Dečak se trže na taj dodir, stidljivo se osmehnu i stade da sisa svoje sredstvo za umirenje. Vrativši se u svoju sobu, gde je sve bilo tako raskošno uređeno da bi mu bilo udobno — ili da bi ostavilo utisak na Orija? — Fok stade da hoda goredole kao medved u kavezu, i najzad leže i zaspa. U snu se ponovo obreo u kući, nalik na prašumsku, ali ljudi u toj kući iz sna imali su oči boje ahata i ćilibara. Pokušavao je da im kaže da je i on jedan od njih, da im je rođak, ali oni nisu razumevali njegov govor i čudno su ga gledali dok je mucao i mučio se da nađe pravu reč, prave reči, pravo ime. Sluge su već čekale na njega kad se probudio. Otpustio ih je i oni otidoše. On iziđe u veliku dvoranu. Niko mu se ne ispreči na putu; nikoga nije sreo. Sve je izgledalo napušteno, ništa se nije micalo u dugim, zamagljenim hodnicima, na kosim ravnima, ili u polumračnim sobama sa providnim zidovima, čija vrata nije mogao da nađe. Ipak, sve vreme imao je osećaj da ga posmatraju, da mu prate svaki korak. Kad je uspeo da pronađe put natrag, u svoju sobu, Ori ga je čekao, želeći da mu pokaže grad. Celo popodne su proveli istražujući, peške ili na vazdušnim saonicama, ulice i terasaste vrtove, mostove, palate i stanove Es Toha. Ori je bio bogato snabdeven pločicama iridijuma koje su služile kao novac i kada je Fok primetio da mu se ne dopada upadljiva odora koju su mu dali domaćini, Ori stade da navaljuje da odu u krojačku radnju i da se Fok obuče onako kako želi. Stajao je među policama i stolovima pretrpanim prelepim materijalima, tkanim i plastificiranim, zasenjujućih boja i šara; pomisli tada na Pert, kako tka na svom malom razboju na suncu, praveći šaru belih ždralova na sivoj osnovi. — Istkaću sebi crnu haljinu — bila je rekla, i setivši se toga on izabra, između prelepih duginih boja raznih haljina, ogrtača i odeće, crne čakšire, tamnu košulju i kratki crni ogrtač od zimskog sukna.
— Ovo liči pomalo na našu odeću kod kuće, na Verelu — reče Ori, zagledavši se sumnjičavo za trenutak u svoju plamenocrvenu tuniku. — Samo, tamo nismo imali zimsko sukno. O, koliko bismo toga mogli da ponesemo sa Zemlje na Verel, da im pričamo i da ih naučimo, samo kad bismo mogli da odemo! Otišli su u restoran sagrađen na providnoj ploči koja se nadnosila nad klisuru. Dok je u sveže, jasno planinsko predvečerje ambis ispod njih polako tonuo u tamu, zgrade koje su se uzdizale s njegovih ivica počele su same da zrače blagom blistavozelenom svetlošću, a ulice i viseći mostovi kupali su se u sjaju. Muzika je izvijala neku melodiju dok su jeli hranu, prikrivenu raznim začinima, i posmatrali komešanje sveta na ulicama grada. Neki od ljudi koji su hodali ulicama Es Toha bili su obučeni siromašno, neki raskošno; mnogi u upadljive, tranvestitske kostime kakav je, koliko se Fok sećao kao kroz maglu, nosila i Estrel kad ju je poslednji put video. Po tipu su se ti ljudi veoma razlikovali, a neki su bili drukčiji čak i od svega što je Fok ikada video. Jedni su imali svetliju kožu, plave oči i kosu boje slame. Fok je mislio da su se na neki način izbeljivali, ali Ori mu objasni da pripadaju plemenu iz jedne oblasti na kontinentu dva, čiju su kulturu Šinzi podsticali i koji su doveli svoje rukovodioce i omladinu vazdušnim kolima da vide Es Toh i saznaju kakav je način života u njemu. — Vidiš li, preh Ramaren,. nije istina da gospodari odbijaju da domoroce nauče nečemu: oni su ti koji odbijaju da nauče. Ovi beli dele znanja sa gospodarima. — A šta su morali da zaborave da bi stekli tu nagradu? — upita Fok, ali Ori nije razumeo pitanje. Nije znao gotovo ništa o »domorocima«, kako žive i šta znaju. Prema trgovcima i konobarima ponašao se blagonaklono i milostivo, kao prema onima koji su ispod njega. Tu oholost je možda doneo i sa Verela; opisivao je društveno ustrojstvo Kelšaka kao hijerarhijsko i bio je veoma svestan toga koje mesto neka osoba zauzima na društvenoj lestvici, iako Fok nije mogao da shvati staje uspostavljalo tu lestvicu, na kojim se vrednostima zasnivala. Rodoslov tu nije bio jedini od značaja, ali Orijeva sećanja iz detinjstva nisu bila dovoljna da pruže jasnu sliku. No, ma šta da je bilo posredi, Foku se nije dopadao način na koji je Ori izgovarao reč »domoroci«, i najzad ga upita, rugajući se pomalo: — Kako znaš kome treba da se klanjaš, a ko treba da se klanja tebi? Ja ne razlikujem gospodare od domorodaca. Pa i gospodari tvrde da su domoroci, zar ne? — O, da. Domoroci sebe nazivaju tim imenom zato što uporno tvrde da su gospodari strani osvajači. Ni ja ne mogu često da ih razlikujem — reče dečak, sa onim neodređenim, dragim, iskrenim smeškom. — Većina ovih ljudi na ulici su Šinzi? — Pretpostavljam. Razume se, ja samo nekolicinu znam iz viđenja. — Ne shvatam zašto se gospodari, Šinzi, drže po strani od domorodaca, ako su svi zajedno poreklom sa Zemlje. — Pa imaju znanje, moć. Gospodari vladaju Zemljom duže nego što
ahinovao vlada Kelšima! — Ali sebe smatraju povlašćenom kastom i tako se drže? A rekao si da gospodari veruju u demokratiju. — To je bila zastarela reč i zapazio je kada ju je Ori upotrebio; nije baš tačno znao šta znači, ali je znao da ima veze s pojmom opšteg učestvovanja u upravljanju. — Pa, svakako, preh Ramaren. Savet vlada demokratski za dobro svih i ne postoji nikakav kralj ni diktator. Hoćemo li u pariita klub? Imaju droge za podsticanje energije; ako ti se ne dopadne pariita, igračice i svirači na teanbu... — Voliš li muziku? — Ne — odgovori dečak sa obezoružavajućom iskrenošću. — Od nje mi se plače i viče. Svakako, na Verelu pevaju samo životinje i mala deca. Nekako... nekako izgleda nedolično kad odrasli to čine. Ali gospodari vole da podstiču umetnost domorodaca. A i igranje, ponekad, može da bude baš ljupko... — Ne — u Foku je odjednom stao da raste nemir, želja da već jednom prozre celu stvar i da je skine s vrata. — Imam jedno pitanje za onoga što se zove Abandibot, ako bude hteo da nas primi. — Svakako. On mi je dugo bio učitelj; mogu ga pozvati pomoću ovog. — Ori podiže k ustima narukvicu od zlatnog lančića. Dok je govorio u nju Fok je sedeo, sećajući se Estrel kako mrmlja molitve u svoju amajliju i pitajući se, zaprepašćeno, kako je mogao biti toliko glup. Svaka budala bi pogodila da je to primopredajnik, izuzev njega... — Gospodar Abandibot veli da možemo doći kad zaželimo. On je u istočnoj palati — obznani Ori i oni iziđoše. Ori dobacivši uz put jednu pločicunovčanicu konobaru koji ih je ispraćao klanjajući se. Olujni prolećni oblaci sakrili su zvezde i mesec. ali ulice su se kupale u svetlu. Fok je teška srca prolazio kroz njih. Uprkos svim strahovima, nekada je čeznuo da vidi grad, elonaae, stanište ljudi; ali sad gaje samo brinuo i zamarao. Nisu u pitanju bile gomile ljudi, iako, koliko se sećao, nikada u životu nije pre toga video više od desetak kuća i stotinak ljudi na jednom mestu. Nije sam grad delovao poražavajuće na njega, već nestvarnost tog grada. To nije bilo stanište čoveka. U Es Tohu nije se osećalo prisustvo istorije, u smislu veze sa prošlošću, niti pak dodir sa onim što je prostorno bilo izvan njegovih zidina, iako je ovaj grad vladao Zemljom već hiljadu godina. Nigde nije bilo biblioteka, škola, muzeja, koje je očekivao na osnovu prastarih telefilmova iz Zovove kuće; nije bilo spomenika niti ma čega što je podsećalo na veliko doba čovečanstva; nije bilo opticaja znanja niti robe. Novac koji se upotrebljavao bio je samo rasuto bogatstvo Šinga, jer nije postojala nikakva privreda koja bi ovom mestu dala istinsku i vlastitu životnost. Iako se govorilo da ima mnogo gospodara, ipak su na Zemlji držaii samo ovaj grad, živeli odvojeno, kao što se i sama Zemlja držala odvojeno od ostalih svetova koji su nekada sačinjavali Ligu. Es Toh je bio samodovoljan, samohranjen, bez korenova; sva blistavost i kratkotrajnost njegovih svetala, mašina, lica, to mnoštvo stranaca, sva njegova raskošna složenost bila je izgrađena preko ogromne praznine, šuplje pukotine u zemljinoj
kori. To je bilo stanište laži. A ipak je bilo čudesno lepo, poput brušenog dragog kamena koji je pao odnekud usred divljih prostranstava Zemlje: čudesan, bezvremen, stran. Vazdušne saonice prenese ih preko jednog od vrtoglavih mostova bez ograde do svetleće kule. Nevidljiva reka, duboko ispod njih, proticala je kroz tamu; okolne planine bile su skrivene mrakom, olujnim oblacima i odsjajem samog grada. Sluge iziđoše u susret Oriju i Foku na ulazu u kulu, uvedoše ih u ventilsko dizalo, a potom u sobu čiji su zidovi, bez prozora i prozirni kao i uvek, izgledali kako da su napravljeni od plastičaste, iskričave magle. Ponudili su ih da sednu i poslužili ih pićem u visokim, srebrnim peharima. Fok ga oprezno okuša i iznenadi se kad vide da je to ono isto piće sa mirisom kleke koje su mu jednom dali u nezavisnoj državi Kanzas. Znao je da je veoma opijajuće i nije više pio; ali Ori sa zadovoljstvom sasu sve odjednom u grlo. Uđe Abandibot, visok, u beloj haljini, lica nalik na masku, otpuštajući sluge neupadljivim pokretom ruke. Zaustavi se na izvesnom odstojanju od Foka i Orija. Sluge su bile ostavile treći srebrni pehar na malom postolju. On ga podiže, kao da pozdravlja, ispi ga i onda progovori svojim suvim šapatom: — Ti ne piješ, gospodine Ramaren. Na Zemlji postoji jedna stara, stara poslovica: Istina je u vinu. — On se nasmeši, ali osmeha odmah nestade. — No, ti si žedan istine, ne vina, reklo bi se. — Imam jedno pitanje da ti postavim. — Samo jedno? — Ruganje u glasu tako se jasno čulo da Fok baci pogled na Orija da vidi da li ga je i on primetio. Ali dečak, šišajući opet jednu cevčicu pariite, oborenih sivozlatnih očiju, ništa nije čuo. — Više bih voleo da na trenutak razgovaramo nasamo — oštro reče Fok. Na to Ori podiže pogled, zbunjen; Šing reče: — Možemo, svakako. Međutim, prisustvo ili odsustvo Har Orija neće ni u kom slučaju uticati na moj odgovor. Nema ničega što krijemo od njega, a možemo tebi reći, i nema ničega što njemu možemo reći, a sakriti od tebe. Ali ako zaista više voliš da nas napusti, neka tako i bude. — Sačekaj me u predvorju, Ori — reče Fok; dečak poslušno iziđe. Kada se prorez na zidu zatvori za njim, poput uspravnih usta, Fok reče, odnosno, prošaputa, jer ovde su svi šaputali: — Hteo sam da ponovim svoje pitanje od ranije. Nisam baš siguran da sam razumeo o čemu je reč. Možete obnoviti moje prethodno pamćenje samo po cenu sadašnjeg pamćenja, nije li tako? — Zašto me pitaš da li jeste ili nije tako? Veruješ li u to? — Zašto da ne verujem? — odgovori Fok, ali srce mu klonu, jer oseti da se Šing poigrava s njim, kao sa potpuno nesposobnim i nemoćnim stvorenjem. — Zar mi nismo lažljivci? Ne smeš nam verovati ni reč. Tako su te naučili u Zovovoj kući i tako misliš. Mi znamo šta misliš. — Odgovori mi ono što te pitam — reče Fok, unapred svestan da njegova tvrdoglavost neće uroditi plodom. — Reći ću ti ono što sam ti već rekao kako najbolje umem, iako osoba
koja najbolje zna te stvari nisam ja već Ken Kenjek. On je najveštiji u stvarima uma. Hoćeš li da ga pozovem? On će bez sumnje biti spreman da se projektuje ovamo kod nas. Nećeš? Pa, dobro, ne menja ništa. Najopštije rečeno, odgovor na tvoje pitanje je sledeći: um ti je bio, tako da kažem, očišćen. Čišćenje uma je jedna operacija, svakako ne hirurška već paramentalna, pomoću psihoelektričnih uređaja i njeni rezultati su mnogo trajniji i snažniji od obične hipnotičke blokade. Obnavljanje očišćenog uma je moguće, ali je, kao što vidiš, u pitanju mnogo drastičniji postupak od uklanjanja hipnotičke blokade. U tvom slučaju to je, u ovom trenutku, pitanje prisutnosti sekundarnog, nadgrađenog, delimičnog pamćenja i iste takve strukture ličnosti koje nazivaš svojim »ja«, a koje, naravno, to nije. Objektivno gledajući, to naknadno izraslo tvoje »ja« samo je rudimentarno, osećajno ograničeno, intelektualno nerazvijeno u poređenju sa tvojim istinskim »ja« koje leži duboko sakriveno. Budući da ne možemo od tebe očekivati da na njega gledaš ovako nepristrasno kao mi, voleli bismo da te možemo umiriti tvrdnjom da će ponovno uspostavljanje Ramarena obuhvatiti i dalji nastavak Foka. I bili smo u iskušenju da te slažemo da bismo ti uštedeli strah i sumnju i da ti olakšamo odluku. Ali najbolje je da znaš istinu; nama, a mislim i tebi, ne bi odgovaralo da bude drugačije. A istina je ova: kada povratimo u normalno stanje i funkcionisanje sinaptičku celinu tvog prvobitnog duha, ako smem ovoliko da uprostim neverovatno složenu operaciju koju su Ken Kenjek i njegovi psihokompjuteri spremni da izvrše, to obnavljanje će morati da ima za posledicu potpuno blokiranje ove sekundarne sinaptičke celine koju trenutno smatraš svojim umom i svojom ličnošću. Ta sekundarna celina biće nepovratno potisnuta: izbrisana. Ovog puta ona će biti očišćena. — Drugim recima, da biste oživeli Ramarena, morate ubiti Foka. — Mi ne ubijamo — reče Šing svojim hrapavim šapatom, a onda ponovi blistavom jasnoćom govora uma — Mi ne ubijamo! Nastupi tišina. — Da bi stekao veliko moraš žrtvovati malo. To je pravilo odvajkada — prošaputa Šing. — Da bi živeo moraš pristati da umreš — reče Fok i vide kako se trglo ono lice nalik na masku. — Dobro. Slažem se. Pristajem da me ubijete. Uostalom, moj pristanak ionako nema značaja, zar ne? Ipak, vama je potreban. — Nećemo te ubiti. — Šapat je bio glasniji. — Mi ne ubijamo. Mi ne oduzimamo drugima život. Mi ćemo te vratiti u tvoj pravi život i biće. Samo, ti moraš zaboraviti. To je cena; i tu nema izbora niti sumnje: da bi postao Ramaren moraš zaboraviti Foka. Na to moraš pristati, zaista, ali to je jedino što tražimo od tebe. — Dajte mi još jedan dan — reče Fok i odmah ustade, završavajući time razgovor. Izgubio je; bio je nemoćan. No ipak, uspeo je da natera onu masku da se trgne, u jednom trenutku uspeo je da darne laž u živac; i u tom trenutku je osetio da je istina bila nadohvat ruke, samo da je imao pameti i snage da je dohvati.
Fok iziđe iz zgrade zajedno s Orijem i kada su bili na ulici, reče: — Pođi sa mnom načas. Hoću da razgovaram s tobom izvan ovih zidina. — Pređoše preko osvetljene ulice i stadoše na ivicu provalije, jedan do drugog, u hladnom povetarcu prolećne noći, dok su svetla sa mosta šikljala mimo njih i preko njih, dopirući čak na drugu stranu crnog ponora što se survavao od same ivice ulične kaldrme. — Kad sam bio Ramaren — reče Fok polako — da li sam imao pravo da od tebe tražim neku uslugu? — Bilo koju uslugu — odgovori smesta dečak i ta trezvena spremnost kao da je poticala od njegovog dečačkog vaspitahja na Verelu. Fok ga je netremice gledao, pravo u oči. Pokaza prstom na narukvicu od zlatnog lanca na Orijevoj ruci i pokretom mu pokaza da treba da je skine i baci u provaliju. Ori zausti da nešto kaže: Fok mu stavi prst na usta. Dečak stade da trepće; oklevao je, a onda naglo strže lanac sa ruke i baci ga u tamu. Okrenu Foku lice na kome su se jasno videli sav njegov strah, zbunjenost i želja da bude pohvaljen. Fok ga prvi put oslovi govorom uma: — Da li imaš na sebi još neki aparat ili ukras, Ori? U početku dečak nije mogao da razume. Fokovo odašiljanje bilo je neuko i slabo u poređenju sa Šinzima. Kada je najzad razumeo, on odgovori para verbalno i s velikom jasnoćom: — Ne, samo primopredajnik. Zašto si me naterao da ga bacim? — Hoću da me samo ti čuješ, Ori. Dečak je izgledao zaprepašćen i preplašen. — Gospodari mogu da čuju — prošaputa on glasom. — Mogu da čuju govor uma bilo gde da je, a ja sam tek započeo obuku kako da zaštitim svoje misli... — Onda ćemo govoriti glasno — reče Fok, iako je sumnjao da Šinzi mogu da čuju govor uma »bilo gde da je« bez pomoći neke mehaničke sprave. — Ovo bih hteo da te zamolim. Gospodari Es Toha su me, izgleda, doveli da bi obnovili um koji sam imao kao Ramaren. Ali oni to mogu, ili hoće, da urade jedino ako se odreknem svog sadašnjeg uma i sećanja na sve što sam saznao na Zemlji. To nepokolebljivo zahtevaju. Ja ne želim da tako bude. Neću da zaboravim ono što znam ili nagađam i da se pretvorim u glupo oruđe u njihovim rukama. Neću ponovo da umrem pre smrti! Sumnjam da ću moći da im se oduprem, ali pokušaću, a usluga koju od tebe tražim je sledeća... — On zastade, oklevajući šta da izabere, jer uopšte još nije bio razradio svoj plan. Orijevo lice, do malopre uzbuđeno, opet postade otupelo i zbunjeno i on, najzad, reče: — Ali, zašto... — Šta? — upita Fok, gledajući kako se već gubi vlast koju je za trenutak uspostavio nad dečakom. Upak, uspeo je da prenerazi Orija do te mere da ga
zapita »Zašto«? i ako ikada bude uspeo da prodre do dečaka, to mora biti sada. — Zašto ne veruješ gospodarima? Zašto bi oni hteli da potisnu tvoja sećanja sa Zemlje? — Zato što Ramaren ne zna ono što ja znam. A ne znaš ni ti. I u svom neznanju možemo izdati svet koji nas je ovamo poslao. — Ali ti... ti se čak ni ne sećaš našeg sveta... — Ne. Ali odbijam da služim lažljivcima koji vladaju na ovom. Slušaj pažljivo. Ovo je sve što mogu da naslutim o njihovim planovima. Oni će mi povratiti prethodni um da bi saznali od njega pravo ime i mesto gde se nalazi svet sa koga potičemo. Ako to budu saznali dok još budu radili na mom umu, mislim da će me ubiti na licu mesta, a tebi će reći da sam umro za vreme operacije; ili će mi još jednom izbrisati sve iz uma, a tebi reći da operacija nije uspela. Ako ne bude tako, ostaviće me u životu, bar dok im ne budem rekao ono što žele da znaju. A kad postanem Ramaren ja neću više biti dovoljno obavešten o onome što znam sada i reći ću im. Onda će nas poslati natrag na Verel, jedine preživele sa velikog putovanja koji se posle mnogo stoleća vraćaju da ispričaju na Verelu kako tamo, na mračnoj, varvarskoj Zemlji, Šinzi hrabro održavaju luču civilizacije da se ne ugasi. Šinzi koji nisu neprijatelji ni jednom jedinom čoveku, samopožrtvovani gospodari, premudri gospodari koji su, u stvari, ljudi, poreklom sa Zemlje, a ne stranci i osvajači. Mi ćemo Verelijancima ispričati sve o prijateljskim Šinzima. I oni će nam poverovati. Verovaće u laži u koje ćemo i mi sami verovati. I neće se bojati da će ih Šinzi napasti; i neće poslati pomoć ljudima na Zemlji, istinskim ljudima koji čekaju da se oslobode od laži. — Ali, preh Ramaren, to nisu laži — reče Ori. Za trenutak Fok ga je posmatrao u rasutom, blistavom, varljivom svetlu. Srce mu klonu, ali ipak reče: — Hoćeš li mi učiniti uslugu koju tražim? — Hoću — prošapta dečak. — I nikome živom nećeš reći o tome? — Neću. — Ovo je ta sitnica. Kad me prvi put budeš video kao Ramarena... ako me ikada budeš video... reci mi samo ovo, ovim recima: »Pročitaj prvu stranicu knjige.« — Pročitaj prvu stranicu knjige — ponovi poslušni Ori. Obojica ućutaše. Fok je stajao, osećajući kako ga guši bespomoćnost, kao muhu u paukovoj mreži. — Je li to sve, preh Ramaren? — To je sve. Dečak sagnu glavu i promrmlja neku rečenicu na svom maternjem jeziku, očigledno neku zakletvu. Onda upita: — Sta da im kažem o narukviciodašiljaču, preh Ramaren?
— Istinu, to ne mari, samo ovo drugo moraš zatajiti — reče Fok. Izgleda da ipak nisu dečaka učili da laže. Ali ga nisu naučili ni kako da razlikuje istinu od laži. Ori ga vrati preko mosta vazdušnim saonicama i on opet uđe u sjajnu palatu sa zidovima nalik na maglu, gde ga je Estrel prvi put bila dovela. Kada se ponovo našao sam u sobi, dade oduška svom strahu i besu, svestan da su ga potpuno obmanuli i učinili bespomoćnim; i kad je konačno uspeo da nadvlada svoj gnev, ipak je nastavio da hoda po sobi kao medved u kavezu, boreći se sa vlastitim strahom od smrti. Ako ih lepo zamoli, možda će ga ipak pustiti da i dalje živi kao Fok, od koga nisu imali koristi, ali ni štete? Ne. Neće. To je bilo jasno kao dan i jedino iz kukavičluka je uopšte i pomišljao na to. Takva nada nije postojala. Da li bi mogao da utekne? Možda. Ogromna zgrada izgledala je prazna, ali to je mogao da bude i privid, zamka, kao i mnoge druge stvari na ovom mestu opsena. Osećao je i slutio da ga neprestano uhode, posmatraju i prisluškuju, skriveno prisustvujući ili pomoću aparata. Sva vrata čuvali su stražari ili elektronske kamere. Ali i kad bi uspeo da pobegne iz Es Toha, šta onda? Da li bi umeo da pronađe put natrag preko planina, preko ravnica, kroz prašumu i stigne najzad do čistine gde Pert... Ne! Ljutito preseče takve misli. Nema mu povratka. Dovde je stigao idući svojim putem i nastaviće da ide njim do kraja: kroz smrt, ako tako mora da bude, do ponovnog rođenja — rođenja jednog stranca, bića s druge planete. Ali ovde nikoga nije bilo da tom strancu i vanzemaljcu kaže istinu. Nikoga ovde nije bilo u koga bi se Fok mogao pouzdati, izuzev u sebe samog, i zato ne samo da Fok mora umreti, već njegovo umiranje treba da posluži neprijatelju. E, to nije mogao da podnese, to je bilo neizdržljivo. Hodao je goredole kroz nepomični, zelenkasti polumrak svoje sobe. Zamagljena, nečujna munja sevnu preko tavanice. Nikada neće služiti lažljivcima; neće im reći ono što su želeli da saznaju. Nije se brinuo za Verel — po onome što je znao, sva njegova nagađanja bila su pogrešna i sam Verel je bio jedna velika laž, a Ori samo Estrel u jednom savršenijem obliku: nije ni u šta mogao biti siguran. Ali voleo je Zemlju, iako je na njoj bio stranac, a Zemlja je za njega značila kuću u prašumi, sunčeve zrake na čistini. Pert. Njih nikad neće izdati. Mora verovati da postoji način na koji će uspeti, uprkos sili i prevarama, da ih ne izda. Stalno je iznova pokušavao da izmisli neki način na koji bi on, kao Fok, mogao ostaviti poruku za sebe kad postane Rameran: problem je bio toliko užasan sam po sebi, da nije ni uspevao da ga predstavi u mašti, a osim toga bio je nerešiv. Čak i ako ga Šinzi ne budu videli kad bude pisao takvu poruku, sigurno će je pronaći kad bude napisana. Najpre je pomišljao da Orija upotrebi kao glasnika i da mu naredi da kaže Ramarenu: — Ne odgovaraj na pitanja Šinga — ali nije
mogao biti siguran da će Ori poslušati, ili da će držati jezik za zubima. Šinzi su toliko uticali na psihu dečaka da je on do sada, u osnovi, postao njihovo oruđe; čak i onu besmislenu poruku koju mu je Fok dao do sada je već možda preneo gospodarima. Nije bilo nikakvog izuma ili doskočice, nikakvog sredstva ni načina da se sudbina zaobide ili izbegne. Postojala je samo jedna mala nada: da će uspeti da izdrži; da će kroz sve ono što budu s njim činili uspeti da" ne izgubi samog sebe, da odbije da zaboravi, da odbije da umre. Jedino na osnovu čega je smeo tome da se nada bila je činjenica da mu je Šing rekao da je tako nešto nemoguće. Hteli su da on poveruje da je tako nešto nemoguće. U tom slučaju, sve one obmane, priviđenja i halucinacije iz prvih dana i sati njegovog boravka u Es Tohu bile su mu nametnute zato da ga zbune i oslabe njegovo samopouzdanje: jer to su oni hteli. Hteli su da izgubi veru u sebe, svoja ubeđenja, znanje, snagu. Sva ona objašnjenja o brisanju uma bila su, dakle, plašenja, zastrašivanja, da bi ga ubedili da neće moći da se odupre njihovim parahipnotičkim operacijama. Ramaren im se nije odupro... Ali Ramaren nije sumnjao u njih, niti je bio upozoren na njihove moći, niti na ono što će mu uraditi, kao Fok. I tu je ležala razlika. Pa čak ni Ramarenovo pamćenje nije bilo sasvim tako nepovratno uništeno, kao što su tvrdili da će Fokovo biti: dokaz je to što su se spremali da ga opet ožive. Nada, samo tračak nade. Sve što je mogao učiniti bilo je da prosto kaže preživeću, i da se nada da će se obistiniti; uz malo sreće možda i hoće. A ako sreće ne bude bilo...? Nada je i lomljivija i žilavija od poverenja, pomisli, vrteći se po sobi, a nečujna, nejasna munja opet sevnu nad njegovom glavom. Kad sve ide dobro, čovek veruje u život; kad ne valja, nada se. Ali u suštini te dve stvari su iste: one su neophodna veza ljudskog duha sa drugim duhovima, sa svetom i sa vremenom. Bez vere čovek živi, iako ne više životom ljudskog bića; bez nade, umire. Gde nema veze između ljudi, gde se ruke ne dodiruju, tu osećanja izumiru, a inteligencija postaje jalova i opsednuta. I jedina veza između ljudi ostaje odnos gospodara prema robu, ubice prema žrtvi. Zakoni se donose da bi se sprečili nagoni kojih se ljudi najviše plaše u sebi samima. Ne ubij jeste jedini zakon kojim se Šinzi hvališu. Sve ostalo je dozvoljeno: što bi značilo da oni, u stvari, malo šta drugo i žele da rade... Strepeći od vlastite, duboke privrženosti smrti, oni propovedaju poštovanje života, i tako, najzad i same sebe obmanjuju vlastitom laži. Nikada ih neće pobediti, izuzev, možda, jednom jedinom osobinom kojoj se nijedan lažljivac ne može suprotstaviti, poštenjem. Možda im nikada neće pasti na pamet da čovek može toliko snažno da želi da ostane sebi veran, da će im se odupreti čak i kad bude bespomoćno ležao u njihovim rukama. Možda, možda.
Na kraju, namerno umirujući vlastite misli, on uze knjigu koju mu je bio dao princ od Kanzasa i koju je, on, Fok, uprkos njegovim predviđanjima, uspeo da sačuva, i udubi se u nju neko vreme. pre nego što je zaspao. Sledećeg jutra — poslednjeg, možda, u ovom njegovom vidu i životu — Ori predloži da pođu u razgledanje Zemlje vazdušnim kolima i Fok pristade, rekavši da želi da vidi zapadni okean. Uz mnogo složenog ceremonijala, dva Šinga, Abandibot i Ken Kenjek, zapitaše da li bi i oni mogli da prate svog veleuvaženog gosta i da odgovore na sva pitanja koja bi možda želeo da postavi o vladanju na Zemlji ili o operaciji koja se predviđala za sutra. Fok se pomalo nadao da će uspeti da sazna neke pojedinosti o tome šta sutra nameravaju da urade s njegovim umom, tako da možda uzmogne da se još bolje odupre. Uzalud. Ken Kenjek izruči beskrajnu bujicu praznih reči o neuronima i sinapsama, spašavanju, blokiranju, oslobađanju, drogama, hipnozi, parahipnozi, kompjuterima vezanim za mozak... sve bez ikakvog smisla i sve zastrašujuće. Fok se ubrzo okani svakog pokušaja da ga razume. Vazdušno vozilo kojim je upravljao ćutljivi sluga koji je i sam ličio na produženi deo. mehanizma, oslobodi se planina i polete na zapad preko pustinje, koje su u tom trenutku blistale u svom kratkom, prolećnom cvetanju. Za svega nekoliko trenutaka približiše se granitnom licu zapadnog planinskog venca. Još izbrazdane, izlomljene i sa svežim tragovima divovskih poplava od pre dve hiljade godina stajale su Sijere, sa iskrzanim vrhovima što su se pomaljali iz ogromnog snega. Nad grebenima je ležao okean, blistajući na suncu; u mračnim dubinama pod talasima počivale su potopljene zemlje. Tamo su nekada bili gradovi, sada zbrisani — isto kao što su u njegovom umu ležali zbrisani i zaboravljeni gradovi, mesta, imena. Dok je vazdušno vozilo pravilo polukrug da se vrati na istok on reče: — Sutra je zemljotres; i Fok će potonuti... — Šteta što tako mora da bude, gospodaru Ramaren — zadovoljno reče Abandibot. Ili se Foku samo učinilo da govori sa zadovoljstvom. Kad god bi Abandibot u svojim recima izražavao bilo kakvo osećanje, to je zvučalo toliko lažno da je prosto podrazumevalo suprotno; a u stvari, možda je posredi bilo upravo odsustvo svakog osećanja. Ken Kenjek, bela lica i bledih očiju, sa pravilnim crtama i licem na kome se ne mogu videti godine, nije ni pokazivao niti se pravio da pokazuje bilo kakva osećanja kad bi govorio ili kad je, kao sada, sedeo nepomično i bez izraza, ni vedar ni natmuren, već potpuno zatvoren, samodovoljan, dalek. Vazdušni brod munjevito prelete preko pustinje koja je Es Toh razdvajala od mora; u tom ogromnom prostranstvu nije bilo ni traga nekoj ljudskoj naseobini. Spustiše se na krov zgrade u u kojoj se nalazila Fokova soba. Posle dva sata provedena u hladnom, teškom prisustvu Šinga, žudeo je čak i za tom prividnom samoćom. Dozvolili su mu da je ima; ostatak popodneva i veče proveo je u sobi sa zidovima od magle. Bojao se da će ga Šinzi opet drogirati ili mu po-
slati priviđenja da ga pometu i oslabe mu volju, ali izgleda da su smatrali da više s njim ne moraju biti tako predostrožni. Ostavili su ga na miru, da šeta po providnom podu, da sedi mirno, ili da čita svoju knjigu. Uostalom, šta bi on i mogao da uradi protiv njihove volje? Tokom svih tih dugih časova, stalno se, malopomalo, vraćao knjizi, starom kanonu. Nije se usuđivao da ostavi zabelešku, čak ni da zagrebe noktom; samo ju je čitao, onako kako je najbolje umeo, potpuno udubljen, predajući se recima stranicu po stranicu, ponavljajući ih u sebi dok je hodao, sedeo ili ležao, i vraćajući se neprestano na početak, na prve reči na prvoj stranici: Put koji se može preći nije večnosti Put. Ime koje se može izreći nije večnosti Ime. 1 kasno te noći, pritisnut umorom i glađu, i mislima koje je nastojao da odagna, i strahom od smrti koji je pokušavao da nadvlada, njegov duh najzad uđe u ono stanje koje je tražio. Zidovi popadaše oko njega- njegovo ja se odvoji od njega i on postade ništa. Postade reč: reč izgovorena u tami koju niko nije čuo u tom prapočetku, prvoj stranici vremena. Njegovo ja se odvojilo od njega i postao je potpuno, zauvek, ono što je bio; bezimen, sam, jedan. Trenutak stvarnosti stade se polako vraćati, stvari dobiše opet svoja imena, zidovi izroniše unaokolo. Još jednom pročita prvu stranicu knjige, a onda leže i zaspa. Istočni zid sobe prelivao se svetlošću boje ćilibara, svetlošću sunca na izlasku, kada dvojica slugu dođoše po njega i provedoše ga kroz zamagljeno predvorje i niz spratove zgrade na ulicu, a zatim vazdušnim saonicama kroz hladovite ulice i preko ponora do druge kule. Ta dvojica nisu bila sluge koji su ga do tada služili, već dva ogromna, ćutljiva stražara. Setivši se smišljene brutalnosti premlaćivanja kroz koju je prošao kad je ušao prvi put u Es Toh, prve lekcije neverovanja u sebe koju su mu Šinzi dali, pogodio je da su se bojali da će pokušati da utekne u ovom poslednjem času, i dali su mu ove stražare da bi ga obeshrabrili ako je imao takve naume. Uveli su ga u lavirint soba koji se završavao jarko osvetljenim podzemnim ćelijama, čiji su zidovi i tavanice bili prekriveni ekranima i razvodnicima jednog ogromnog kompjuterskog kompleksa. U jednoj od njih Ken Kenjek mu pođe u susret, sam. Bilo je nečeg čudnog u tome što je Šinge viđao samo po jednog ili dvojicu istovremeno, i, uopšte uzev, upoznao ih je samo nekoliko. Ali sad nije bilo vremena da se tom iščuđava, iako mu je negde, na ivici svesti, za trenutak zaigralo neko nejasno sećanje, objašnjenje, jer Ken Kenjek progovori. — Nisi pokušao sinoć da se ubiješ — reče Šing svojim bezličnim šapatom. To je bio zaista jedini izlaz na koji Fok nikada nije ni pomislio.
— Resio sam da to prepustim vama — reče on. Ken Kenjek uopšte nije obratio pažnju na te reči, iako je imao izgled nekoga ko pažljivo sluša. — Sve je spremno — reče. — Ovo su isti programi i savršeno iste veze kojima je pre šest godina bila blokirana tvoja mentalna i paramentalna struktura. Uklanjanje blokade trebalo bi da bude bez teškoća i trauma, ako si pristao. Pristanak je neophodan za oživljavanje funkcija, ali ne i za potiskivanje. Jesi li spreman? — Gotovo istovremeno sa ovim izgovorenim recima on oslovi Foka zaslepljujuće jasnim govorom misli: — Jesi li spreman? Pažljivo je saslušao kada mu je Fok odgovorio na isti način: — Jesam. Kao da je zadovoljan odgovorom, ili empatičkim prizvukom u njemu, Sing klimnu i reče svojim jednoličnim šapatom: — U tom slučaju počeću bez drogiranja. Droge zamagljuju jasnoću parahipnotičkog procesa; lakše je raditi bez njih. Sedi tu. Fok ćutke posluša, pokušavajući da ućutka i svoj um. Na neki neizgovoreni znak uđe jedan asistent i priđe Foku dok je Ken Kenjek sedeo ispred jedne od razvodnih ploča kompjutera, kao što muzičar seda za svoj instrument. U jedan mah Fok se seti velikog rama sa ukrštenicom u prestonoj dvorani Kanzasa, hitrih crnih ruku kako se nadnose nad njega, stvarajući i razlažući jasne, promenljive šare od kamenova, zvezda, misli... Tmina mu se spusti kao zavesa na oči i na um. Osetio je kako mu nešto postavljaju na glavu, podešavajući da dobro prione, neku kapuljaču ili kapu; a zatim više ničega nije bio svestan sem tmine, beskrajne tmine, crnila. U tami jedan glas izreče njegovom umu jednu reč, reč koju je gotovo razumeo... Kao blesak svetlosti, tako blesnu njegova volja za životom, i on je obznani uz užasne napore, sam protiv svega, u tišini: Ja sam Fok! Potom tmina.
DEVETA GLAVA
Bilo je tiho i polumračno, kao u dubokoj šumi. Malaksao, dugo je lebdeo negde između sna i jave. Često je sanjao ili se prisećao delova snova iz ranijeg, još dubljeg spavanja. Onda je opet zaspao i probudio se u prigušenoj, zelenoj svetlosti i tišini. Nešto se pokrenu pored njega. Okrenuvši glavu ugleda nepoznatog mladića. — Ko si ti? — Har Ori. Ime pade kao kamen u sanjivi mir njegovog uma i nestade. Samo su se krugovi stali polako širiti s mesta gde je palo. sve dok najzad spoljašnji krug ne dodirnu obalu, i razbi se. Ori, Har Vedenov sin, jedan od putnika... dečak, dete, rođeno u zimu. Mirna vodena površina sna namreška se od blagog poremećaja. On opet zatvori oči i požele da utone. — Sanjao sam — promrmlja zatvorenih očiju. — Mnogo sam sanjao... Ali se trže iz sna i zagleda se u to preplašeno, neodlučno, dečačko lice. To je bio Ori, Vedenov sin: Ori onakav kakav će izgledati kroz pet do šest mesečevih mena, ako budu preživeli putovanje. Šta li je ono zaboravio ? — Gde sam ja ? — Molim te, lezi mirno, preh Ramaren, nemoj još govoriti; molim te, lezi mirno. — Šta mi se dogodilo? — Vrtoglavica ga natera da posluša dečaka i da legne. Telo ga nije slušalo, čak ni mišići usana i jezika dok je govorio. To nije bila slabost već čudna nekontrolisanost. Da bi podigao ruku morao je da napregne volju, kao da podiže nečiju tuđu ruku. Nečiju tuđu ruku... Dugo je posmatrao šaku i mišicu. Koža je bila čudno potamnela do boje stavljene kože. Niz podlakticu, sve do zglavka. pružao se niz uporednih plavičastih ožiljaka, istačkanih, kao da su napravljeni sitnim bockanjem igle. Čak je i koža na dlanu bila grublja i ispucala, kao da je dugo bio negde pod otvorenim nebom, a ne u laboratorijama i kompjuterskoj sobi centra za putovanje, ili u dvorani saveta i palatama tišine u Vegestu... Iznenada pogleda oko sebe. Soba u kojoj se nalazio nije imala prozora; ali na neki čudan način mogao je kroz njene zelenkaste zidove da nazre sunčevo svetio. — Imali smo udes — reče najzad. Prilikom lansiranja, ili kada... Ali smo obavili put. Uspeli smo. Jesam li to sanjao ili šta? — Nisi, preh Ramaren. Uspeli smo da doputujemo. Opet tajac. On reče posle izvesnog vremena: — Mogu da se setim putovanja samo kao jedne jedine noći, jedne duge noći, sinoć... Ali tebe je od deteta učinilo gotovo čovekom. Znači da nismo bili u pravu.
— Ne... Nisam od putovanja ostareo... — Ori zastade. — Gde su ostali? — Nestali. — Mrtvi? Govori do kraja, kaži sve, vespreh Ori! — Najverovatnije mrtvi, preh Ramaren. — A gde smo sada? — Molim te, odmaraj se... — Odgovori. — Ovo je soba u gradu koji se zove Es Toh na planeti Zemlji — odgovori dečak, potpuno i kako treba, a tada iznenada stade da rida. — Zar je ne poznaješ? Ne sećaš se sobe, ne sećaš se ničega? Ovo je još gore nego pre... ? — A zašto bih se sećao Zemlje? — prošaputa Ramaren. — Ja... trebalo je da ti kažem: Pročitaj prvu stranicu knjige. Ramaren nije obraćao pažnju na dečakovo mucanje. Sada je znao da je sve omanulo i da je proteklo neko vreme o kome nije ništa znao. Ali dok ne uspe da ovlada ovom čudnom malaksalošću svog tela neće moći ništa da uradi i zato se umiri dok ga vrtoglavica nije potpuno prošla. Zatim, potpuno zatvorenog uma, izgovori nekoliko monologa petog stepena; i kada mu oni umiriše duh. dozva san. Snovi još jedanput stadoše da izranjaju oko njega, složeni i zastrašujući, no ipak prodirući kroz slatku omamu kao što sunčevi zraci prodiru kroz tamu prastare šume. Kad je utonuo još dublje u san ta maštanja se razvejaše, i san mu se pretvori u obično, živo sećanje: čekao je pored ploče na vazdušnom jastuku da bi pravio društvo svom ocu koji je išao u grad. Na pobrđima Čarne, šume su već bile napola ogolele, u svom dugom umiranju, ali vazduh je još bio topao, jasan i bez vetra. Otac, Agad Karsen, živahni, suvonjavi starac u svečanoj uniformi i sa šlemom, držeći u ruci kamen koji je obeležavao njegovu visoku funkciju, polako je dolazio preko travnjaka sa kćerkom i oboje su se smejali dok ju je on zadirkivao zbog njenog prvog udvarača: — Čuvaj se tog dečka, Pert, udvaraće ti se nemilosrdno, samo ako ga pustiš. — Te reči olako izgovorene još odavno, u dugoj, zlatnoj jeseni njegove mladosti, sada je ponovo slušao, i devojčin smeh kao odgovor na njih. Sestra, mala sestrica, Arnan... Kako ju je to otac nazvao? — ne pravim imenom, već nekako drukčije, drugim imenom... Ramaren se probudi. Uspravi se u postelji i odlučnim naporom opet ovlada svojim telom — da, svojim, još sporim i malaksalim ali svakako svojim vlastitim. U trenutku buđenja osećao se kao avet u nekom stranom telu, izmešten, izgubljen. Sve je bilo u redu. On je bio Agad Ramaren, rođen u kući od srebrnog kamena, među širokim travnjacima pod belim vrhom Čarne, jedine planine; naslednik Agadov, rođen u jesen, tako da je ceo život proveo u jeseni i zimi. Nikada nije video proleće, možda ga neće ni videti, jer brod Altera je počeo svoje
putovanje na Zemlju prvog dana proleća. Ali duga zima i jesen, zrelo doba, dečaštvo, detinjstvo, pružali su se iza njega jasno i neprekinuto, zapamćeno, reka koja se prostire unazad do svog izvora. Dečak Ori više nije bio u sobi. — Ori! — reče glasno; jer sada je bio u stanju i rešen da sazna šta se dogodilo s njim, njegovim drugovima, Alterom, i sa misijom. Nije bilo ni odgovora ni ma kakvog znaka. Izgledalo je da je soba ne samo bez prozora već i bez vrata. Obuzda poriv da dečaka dozove govorom uma; nije znao da li je Orijev um još podešen na njegov, a sem toga, pošto je njegov vlastiti um očigledno pretrpeo oštećenje ili se neko umešao u njega, bolje će biti da bude oprezan i da izbegava fazna poklapanja sa bilo kojim drugim umom, sve dok ne sazna da li je bio ugrožen nečijim pokušajem da ovlada njegovom voljom ili samo antihronijom. Ustade, potiskujući vrtoglavicu i kratki, oštri bol u zatiljku, i prohoda goredole po sobi nekoliko puta, usklađujući pokrete mišića, dok je istovremeno proučavao neobično odelo koje je imao na sebi i čudnu sobu u kojoj se nalazio. Bilo je mnogo nameštaja, postelja, stolova, i mesta za sedenje, sve to na dugačkim, tankim nožicama. Providni, gusti, zeleni zidovi bili su pokriveni izrazito varljivim i nepovezanim šarama; jedna od njih skrivala je vrataperuniku, druga ogledalo u kome se moglo ogledati do pojasa. On se zaustavi i pogleda se. Izgledao je mršav i opaljen, i možda nešto stariji, nije bio siguran. Osećao se nekako čudno smeten, gledajući samog sebe. Otkuda ta nelagodnost, ta rasejanost? Sta se to dogodilo, šta je izgubljeno? Okrenu se i opet stade da proučava sobu. Unaokolo su se nalazili neki zagonetni predmeti i samo dva koja su izgledala poznato, iako sa stranim detaljima. Pehar za piće na jednom stolu i kraj njega knjiga sa listovima. Uze je. Nešto što mu je Ori bio rekao za trenutak mu prođe kroz glavu, pa se izgubi. Naslov je bio bez smisla, iako su slova bila očigledno srodna sa azbukom jezika knjiga. Otvori tu stvar i letimice je pregleda. Leve stranice su bile ispisane — i to rukom, reklo bi se — stupcima čudesno složenih šara koje su mogle biti holistički simboli, ideografi, tehnološka stenografija. Stranice s desne strane bile su takođe ispisane rukom, ali slova su ličila na slova iz knjiga, na galaktiku. Šifrarnik? Ali nije uspeo da odgonetne više od rečdve kada se vrataperunika nečujno rascvetaše i neko uđe u sobu: neka žena. Ramaren ju je posmatrao sa napetom radoznalošću, otvoreno i bez straha; jedino, možda zato što se osećao ranjivim, malo pojača onaj neposredni, gospodstveni pogled na koji su mu davali pravo njegovo poreklo, stepen koji je stekao i arleš. Ali ona uzvrati pogled, ne zbunjujući se uopšte. Stajali su tako za trenutak, ćutke. Bila je lepa i nežna, obučena u neku fantastičnu odeću, kosa joj je bila ili izbeljivana ili obojena u crvenkasto. Oči su joj bile tamni krugovi usađeni u beli oval. Oči poput onakvih kakve su naslikane na licima onih u Ligholu u Starom gradu, na freskama koje prikazuju tamnopute, visoke ljude kako grade grad. ratuju sa Nomadima, posmatraju zvezde: naseljenici. Zemljani sa Altere...
Sada je Ramaren sasvim sigurno znao da je na Zemlji, da je putovanje uspelo. Mahnuvši se ponosa i samoodbrane, kleknu joj pred noge. Za njega, za narod koji ga je bio poslao u izaslanstvo preko osam stotina i dvadeset pet biliona milja praznog prostora, ona je pripadala rasi kojoj su vreme, sećanja i zaboravljanja pridali neke božanske osobine. Ona jedna i sama stajala je pred njim, ali je pripadala ljudskoj rasi i gledala ga je očima rase, i on ukaza poštovanje istoriji, mitu i dugom izgnanstvu svojih predaka u trenutku kad se, još klečeći, pokloni pred njom. Ustade potom i ispruži otvorene ruke — kod Kelšaka to je bio znak primanja i prihvatanja — i ona poče da mu govori. Govor joj je bio čudan, veoma čudan, jer iako je nikada ranije nije video, glas joj je zvučao veoma poznato njegovom uhu, i premda nije znao jezik kojim je govorila razumeo je prvo jednu reč, zatim i drugu. U jedan mah ova natprirodna, čudna situacija ga prepade i on pomisli da ona možda ne upotrebljava neki oblik govora uma koji može da probije čak i njegovu barijeru; u sledećem trenutku shvati da ju je razumeo zato što je govorila jezikom knjiga, galaktikom. Naglasak i brzina kojom je govorila sprečili su ga da odmah prepozna jezik. Već mu je bila rekla nekoliko rečenica, govoreći neobično hladno, brzo, beživotno: — ... ne znaš da sam tu — upravo je govorila. — I sad mi kaži ko je od nas dvoje lažov, ko je nevera. Prešla sam s tobom sav onaj beskrajni put, ležala s tobom stotine noći, a sada mi čak ni ime ne znaš. Znaš li ga, Fok? Znaš li moje ime? Znaš li svoje? — Zovem se Agad Ramaren — reče on, i vlastito ime, izgovoreno vlastitim glasom, zazvuča mu strano. — Ko ti je to rekao? Ti si Fok. Zar ne poznaješ čoveka po imenu Fok? Nekada je bio u tvom telu. Ken Kenjek i Krejdži su mi zabranili da ti kažem njegovo ime, ali meni se smučilo od toga da stalno igram njihove igre i nikad svoju vlastitu. Hoću da igram svoju igru. Sećaš li se svoga imena, Fok?... Fok... Fok, zar se ne sećaš svoga imena? Ah, još si onaj isti glupan koji si bio, buljiš u mene kao riba na suvom! On smesta obori pogled. Gledati drugoj osobi pravo u oči bila je osetljiva stvar među Verelijancima i njom su upravljali razni običaji i tabui. U početku, to beše njegova prva i neposredna reakcija na njene reči, iako su mu unutrašnji odzivi bili još neposredniji i raznovrsniji. Pre svega, zato što je bila pod blagim uticajem neke droge, nečega što je imalo stimulativno i halucinogeno dejstvo: izvežbana moć zapažanja prenela mu je taj podatak, dopalo se njemu ili ne ono što bi se na osnovu toga dalo zaključiti o ljudskoj rasi. Drugo, zato što nije bio siguran da je razumeo sve što mu je rekla, i u svakom slučaju pojma nije imao o čemu je govorila, ali namere su joj bile napadačke, uništavajuće. I taj napadački stav je delovao na njega. Uprkos nerazumevanju, to sablasno izrugivanje i ime koje je neprestano ponavljala pogađali su ga i uznemiravali, potresali i šokirali.
Okrenuo se malo u stranu da bi joj stavio do znanja da neće više ukrstiti pogled sa njenim ukoliko ona to ne poželi, i reče najzad, tiho, na starinskom jeziku koji je njegov narod znao samo iz prastarih knjiga kolonije: — Pripadaš li ljudskoj rasi ili neprijatelju? Ona se stade smejati, usiljeno i podrugljivo. — 1 jednima i drugima, Fok. Ne postoji neprijatelj i ja radim za njih. Slušaj, kaži Abandibotu da se zoveš Fok. Kaži Kenu Kenjeku. Kaži svim gospodarima da se zoveš Fok, neka se sekiraju! Fok... — Dosta. Glas mu je bio tih kao i pre, ali progovorio je sa svom svojom gospodstvenošću: ona zastade u pola reči, otvorenih usta, zijajući. Kada je opet progovorila, samo je ponovila ime kojim ga je zvala, ali drhtavim glasom i gotovo preklinjući. Izazivala je sažaljenje, ali on ne odgovori. Bila je u privremenom ili stalnom psihotičnom stanju, a on se osećao isuviše ranjivim i nesigurnim, u ovoj situaciji, da bi joj dozvolio da i dalje opšti s njim. I sam se osećao prilično uzdrman, i udaljujući se od nje, povuče se u samog sebe, postavši samo izdaleka i nejasno svestan njenog prisustva i glasa. Osećao je potrebu da se pribere; s njim se događalo nešto veoma čudno, to nisu bile droge, bar ne one koje je poznavao, već duboka poremećenost i neravnoteža, gore od bilo kakvog privremenog ludila koje se namerno izaziva prilikom duhovne obuke sedmog stupnja. Ali nije imao mnogo vremena. Glas iza njegovih leđa postade krik prepun mržnje i on oseti kako se pretapa u nasilje, a istovremeno oseti da je još neko prisutan. Hitro se okrete: ona je iz one neobične odeće stala da izvlači nešto što je očigledno bilo oružje, ali sada je stajala ukočena na mestu, netremice gledajući ne u njega, već u visokog čoveka na vratima. Nije se čula ni reč, ali pridošlica uputi ženi telepatsku zapovest tako strahovite obuzdavajuće snage da se Ramaren trgnuo. Oružje pade na zemlju i žena, ispuštajući tanki, cičeći zvuk presamiti se i izlete iz sobe, pokušavajući da pobegne od uništavajuće siline ove mentalne zapovesti. Razlivena senka joj se za trenutak još klatila u zidu, a potom iščeze. Visok čovek upravi svoje oči sa belim ivicama ka Ramarenu i obrati mu se umom normalnom jačinom: — Ko si ti? Ramaren odgovori na isti način: — Agad Ramaren — i ništa više. Nije se ni poklonio. Bilo je, dakle, još mnogo gore nego što mu se u početku činilo. Ko su ovi ljudi? U sukobu kojem je upravo prisustvovao bilo je ludila, svireposti i straha, i ničeg više; svakako da ništa od toga nije kod njega stvorilo raspoloženje da ih poštuje ili da im veruje. Ali visoki čovek iskorači malo prema njemu, s osmehom na teškom, ukrućenom licu, i učtivo progovori na jeziku knjiga. — Ja sam Peleu Abandibot i upućujem ti srdačnu dobrodošlicu na Zemlju, sine koji se vraćaš iz dugog izgnanstva, glasnice izgubljene kolonije!
Na to se Ramaren ovlaš pokloni i ostade za trenutak ćutke. — Izgleda — reče potom — da sam već izvesno vreme na Zemlji i da sam od te žene stvorio sebi neprijatelja i stekao neke ožiljke. Hoćete li mi reći kako se to dogodilo i kako su izginuli članovi moje posade? Možete govoriti umom, ako želite; ja ne govorim galaktiku tako dobro kao vi. — Preh Ramaren — reče onaj drugi; očigledno da je tu reč naučio od Orija i shvatio je kao običnu titulu nemajući pojma o odnosima prehnoje. — Oprosti mi pre svega što ću govoriti glasom. Kod nas nije uobičajeno da se koristi govor uma, izuzev kad smo u nevolji ili kad se obraćamo onima koje smatramo nižim od sebe. Zatim bih te molio da nam oprostiš upadanje onog stvorenja, to je služavka koja je poludela i samim tim više nije zaštićena zakonom. Mi ćemo se pobrinuti o njenom umu. Neće te više uznemiravati. Što se tiče tvojih pitanja, dobićeš odgovore na sve. Međutim, evo sad ukratko jedne žalosne priče koja se ovim ipak srećno završava. Vaš brod, Alt eru, prilikom ulaska u Zemljino područje, napali su naši neprijatelji, pobunjenici van zakona. Pre nego što je stigao naš stražarski brod oni su dvojicu ili više vas sa Alt ere uzeli u svoja mala planetna vozila. Kad je naš brod stigao, uništili su Alt eru i sve što je na njoj preostalo i razbežali se svojim malim brodovima. Uspeli smo da zarobimo onaj na kome je bio Har Ori, ali tebe su bili odneli, ne znam zašto. Nisu te ubili, već su ti izbrisali pamćenje unazad, sve do predgovornog stanja, i onda su te pustili da lutaš po divljoj prašumi i da negde pogineš. Ali ti si preživeo i neki šumski varvari dali su ti utočište; na kraju su te pronašli naši tragači, doveli te ovamo, i parahipnotičkim metodama uspeli smo da ti vratimo pamćenje. To je bilo sve što smo mogli da učinimo; malo, zaista, ali više nismo mogli. Ramaren je pažjivo slušao. Priča ga je potresla i nije se trudio da sakrije svoja osećanja; ali osećao je i izvesnu nelagodnost i sumnju, koje je krio. Visoki čovek mu se obratio, iako samo trenutak, govorom uma, i time mu je obznanio svoju fazu. Zatim je Abandibot prestao sa telepatskim slanjem poruka i stavio oko sebe empatijski oklop, ali ne baš sasvim savršen; Ramaren, koji je bio visoko osetljiv i dobro izvežban, uspevao je da primi nejasne empatijske utiske, koji su toliko protivurečili onome što je Abandibot govorio da su ukazivali na duhovni poremećaj ili na laganje. Ili je možda on sam bio toliko u raskoraku sa samim sobom — što je lako mogla da bude posledica parahipnoze — da njegov empatijski prijem nije više bio pouzdan? — Koliko...? — zapita najzad, pogledavši za trenutak u te strane i čudne oči. — Pre šest godina, po zemaljskom vremenu, preh Ramaren. Zemaljska godina je bila približno dugačka koliko i mesečev ciklus. — Tako davno — reče on. Nije mogao s tim da se pomiri. Njegovi prijatelji, saputnici, bili su dakle već odavno mrtvi, a on je sam na Zemlji već šest godina ? — Da li se nečega sećaš iz tih godina? — Ničega.
— Morali smo da izbrišemo to rudimentarno pamćenje koje si možda imao iz tog vremena, da bismo mogli da ti vratimo tvoje istinsko pamćenje i pravu ličnost. Zaista nam je žao što si izgubio šest godina života. Ali ta sećanja ionako ne bi bila razumna ni prijatna. One razbojničke zveri napravile su od tebe još gore čudovište nego što su sami. Drago mi je što se toga ne sećaš, preh Ramaren. Ne samo da mu je bilo drago, on je likovao. Taj čovek mora da je imao veoma malo empatijskih sposobnosti ili vežbe, jer inače bi se bolje čuvao; telepatski oklop bio mu je bez greške. Sve više remećen ovim prizvucima koje je čuo empatijom i koji su Abandibotovim recima pridavali lažna i nejasna značenja, a i stalnom rasejanošću vlastitih misli, čak i nekontrolisanošću fizičkih reakcija, koje su i dalje bile spore i nesigurne, Ramaren je stalno morao iznova da se pribira da bi mogao da odgovori. Sećanja — kako je moguće da prođe šest godina, a da se on ne seća nijednog jedinog trenutka? Ali sto četrdeset godina je prošlo otkako je brod brzine svetlosti prešao sa Verela na Zemlju, a on se od svega toga seća samo jednog trenutka, jednog užasnog, večitog trenutka... Kako ga je ono nazvala ona luđakinja, vrišteći to ime izbezumljena od uvređenosti i mržnje? — Kako sam se zvao, ovih poslednjih šest godina? — Zvao? Misliš kad si bio s domorocima, preh Ramaren? Ne znam tačno kakvo su ti ime dali, ako su se uopšte i potrudili da ti ga daju... Fok, jeste, tako ga je bila nazvala, Fok. — Bližnji moj čoveče — reče on naglo, prevodeći kelšački način obraćanja na galaktiku — kasnije ću još više saznati od tebe, ako budeš dozvolio. Ali ovo što si mi rekao sada me muči. Pusti me da malo ostanem nasamo s tim mislima. — Svakako, svakako, preh Ramaren. Tvoj mladi prijatelj Ori gori od želje da ti se pridruži. Da ti ga pošaljem? — Ali Ramaren, pošto je izložio svoj zahtev i čuo da je prihvaćen, već je, na način osobe svoga staleža, otpustio sagovornika, jednostavno ga isključio iz svesti, i sve što bi ovaj možda još rekao do njega je dopiralo samo kao nepovezani niz šumova. — 1 mi imamo mnogo da saznamo od tebe i jedva čekamo da to saznamo, kad se budeš sasvim oporavio. — Tišina. Onda opet šumovi. — Naše sluge su spremne da ti se stave na raspolaganje; ako ushtedneš neko osveženje ili društvo, treba samo da priđeš vratima i da kažeš. — Opet tišina. Najzad se ta nevaspitana osoba povuče. Ramaren nije razmišljao o njemu. Bio je isuviše obuzet samim sobom da bi se brinuo o ovim neobičnim domaćinima. Vrtlog u njegovom duhu naglo se pojačavao, penjući se do svojevrsne krize. Osećao se kao da ga na silu vuku da se suoči sa nečim za šta je znao da neće izdržati da ga vidi, a istovremeno je ludeo od želje da se suoči s tim, da otkrije. Najteži dani obuke sedmog stepena kroz koju je prošao bili su samo bleda senka ovog sadašnjeg razdvajanja osećanja i identiteta, jer ono je bila namerno izazvana psihoza, pažljivo kontrolisana, a ovo nije bilo u njegovoj vlasti. Možda i jeste? Da možda ne gura samog sebe u to, da
bi izazvao kod sebe krizu? Ali ko je taj »on« koji primorava i koji biva primoran? Ubili su ga, a potom oživeli. Koja je to onda bila smrt koje nikako ne može da se seti? Da bi izbegao potpunu paniku koja je narastala u njemu pogleda oko sebe ne bi li našao neki predmet da se na njega usredsredi. Oslonio se na staru metodu padanja u zanos, metodu izlaženja, koja se sastojala u tome da se misli usredsrede na jednu određenu stvar i da se svet još jednom počne da gradi od nje. Ali sve oko njega bilo je tuđe, varljivo, neobično; i sam pod pod nogama bio je samo mutni oblak magle. No, bila je tu i knjiga u koju je gledao kad je ušla žena, nazvavši ga onim imenom koje nije hteo da zapamti. Ne želi da ga zapamti. Knjiga: držao ju je u rukama, bila je stvarna, bila je tu. Podiže je veoma pažljivo i zagleda se u stranicu na kojoj se otvorila. Stupci prelepih, besmislenih šara, redovi polurazumljivog pisma, promenjeni oblik pisma koje je još davno naučio u prvom analektu, izvitoperen, zbunjujući. Gledao je u te znake i nije mogao da pročita, a tada se reč čije značenje nije znao iznenada uobliči od njih: Put... Pogled mu prede sa knjige na ruku koja ju je držala. Čija je to bila ruka, ovako pocrnela pod nekim tuđim suncem i puna ožiljaka? Čija ruka? Put koji se može preći nije večnosti Put. Ime... Nije mogao da se seti imena; neće ni da ga pročita. U snu je pročitao te reči, u dugom spavanju, u smrti, u sanjanju. Ime koje se može izreći nije večnosti Ime. I s tim recima san se uzdiže svud oko njega, obuzimajući ga kao talas plime, i razlomi se. Bio je Fok i bio je Ramaren. Bio je budala i mudrac: jedan čovek dva puta rođen. U tim prvim, užasnim časovima, preklinjao je i molio se da bude oslobođen čas od jedne ličnosti čas od druge. Jednom, kad je u agoniji kriknuo na svom maternjem jeziku nije razumeo reči koje je izgovorio, i to mu je bilo toliko stašno da se rasplakao od krajnje bede. Fok je bio taj što nije razumeo, ali Ramaren taj što se rasplakao.
U tom istom trenutku bede, po prvi put, i samo za tren, dotakao se poluge na vagi, središta ravnoteže, i u tom trenu bio je on sam: zatim se ponovo izgubio, ali sa taman toliko snage da se nada sledećem trenutku ravnoteže. Ravnoteža: kad je bio Ramaren držao se čvrsto te ideje i discipline, i možda ga je baš poznavanje i primena te glavne nauke Kelšaka spasio da se ne sunovrati preko ivice u ludilo. Ali za sada još nije bilo načina da se prožmu ili uravnoteže dva duha ličnosti koje su obitavale u njegovoj lobanji; moraće da se premešta kao klatno od jedne ka drugoj, čas zaklanjajući jednu radi one druge, čas puštajući da ga ona druga privuče u suprotnom smeru. Jedva je mogao da se pokrene, jer su ga mučile halucinacije da ima dva tela, da i fizički predstavlja dva različita čoveka. Nije se usuđivao da zaspi iako je bio iscrpljen: isuviše se plašio buđenja. Bila je to noć i bio je prepušten samom sebi. Samima sebi, pomisli Fok. Fok je od početka bio onaj jači, jer se već bio unapred pripremio za ovakva iskušenja. On je prvi i započeo razgovor: Moram da odspavam, Ramarene, rekao je, a Ramaren je te reči primio kao u govoru uma i odgovorio na isti način, sasvim prirodno: Bojim se da zaspim. Posedeo je još malo budan i znao je šta Fok sanja po senkama i odjecima u svom vlastitom umu. Tako je prebrodio ovo prvo, najgore vreme, i kada je svitanje stalo mutno da presijava kroz koprenaste zidove sobe on se već bio oslobodio straha i počinjao je da ovladava mislima i kretnjama. Svakako, njegova dva sećanja nisu se preklapala : Fok je započeo svoj svesni život u onom mnoštvu nervnih ćelija koje inače u visoko inteligentnom mozgu obično ostaju neiskorišćene — u nezasejanim poljima Ramarenovog uma. Osnovni motorni i čulni prenosi nikada nisu ni bili blokirani, tako da su ih u izvesnom smislu obojica koristila sve vreme, iako su se i tu pojavile teškoće zbog različitih motornih navika i različitih načina opažanja. Jedna ista stvar izgledala mu je različito, zavisno od toga da li je na nju gledao kao Fok ili kao Ramaren, i premda bi ovakav dvostruki pristup kasnije mogao da se pokaže kao obogaćenje njegove inteligencije i opažajnih sposobnosti, u ovom trenutku ga je zbunjivao, tako da ga je ponekad čak hvatala vrtoglavica. Bilo je i značajnih emocionalnih neslaganja, tako da su mu se osećanja na određenim tačkama bukvalno sukobljavala jedna s drugima. A kako su Fokova sećanja obuhvatala njegov »životni vek«, kao i Ramarenova, oba niza uspomena su težila da se javljaju istovremeno, a ne po hronološkom redu. Ramarenu je teško padalo da prizna ono prazno razdoblje kad svesno uopšte nije postojao. Gde je bio pre deset dana? Bio je na leđima mazge među snegom pokrivenim planinama na Zemlji; to je znao Fok; ali Ramaren je znao da se opraštao od supruge u kući na zelenim visoravnima Verela...Takođe. ono što je Ramaren pretpostavljao 0 Zemlji često je bilo pobijano onim što je Fok znao, dok je Fokovo nepoznavanje Verela davalo Ramarenovoj vlastitoj prošlosti pozlatu kakvu imaju legende. Ipak, i pored te raspamećenosti, postojala je klica uzajamnog prožimanja, zajedništva kome je težio. Jer neosporno je bilo da je on, telesno i hronološki, bio
jedan čovek: njegov problem nije bio da stvori jedinstvo, već da ga u potpunosti razume. Još je bio daleko od toga da stekne to jedinstvo. Jedna ili druga od dve strukture pamćenja 1 dalje je morala da preovladava, ako je trebalo da misli ili dela na iole suvisli način. Sada je Ramaren češće preuzimao vodstvo, jer navigator Alt ere bio je odlučna i snažna ličnost. U poređenju s njim Fok se osećao detinjasto, nezrelo; ponudio bi znanje kojim je raspolagao, ali se ipak najradije oslanjao na Ramarenovu snagu i iskustvo. Obojica su bila potrebna jedan drugome, jer čovek sa dva uma nalazio se u veoma mračnoj i opasnoj situaciji. Na jednom jedinom pitanju zasnivala su se sva ostala. Prosto rečeno: može li se Šinzima verovati? Jer ako je Fok bio samo zaražen neosnovanim strahom od gospodara Zemlje, onda će se i opasnosti i neobjašnjene stvari pokazati same po sebi nepostojećim. U početku je Ramaren pomišljao da bi tako zaista moglo i biti, ali to mišljenje nije dugo zadržao. Postojale su otvorene laži i nelogičnosti koje je otkrilo još ono drugo, Fokovo sećanje. Abandibot je odbio da opšti umom sa Ramarenom, rekavši da Šinzi izbegavaju paraverbalnu komunikaciju: Fok je znao da je to laž. Zašto je Abandibot slagao? Očigledno zato što je tako i hteo, hteo je da slaže — da ispriča priču Šinga o tome šta se dogodilo sa Alterom i njenom posadom — a nije mogao, ili nije smeo da to učini govorom uma pred Ramarenom. Ali Foku je već bio ispričao uglavnom istu priču, i to govorom uma. Ako je priča bila lažna, to znači da Šinzi mogu da lažu mislima i da to i čine. Da li je bila lažna ? Ramaren se obrati Fokovim sećanjima. U početku ovaj napor i preplitanja koja su otuda proishodila prevazilazili su njegove sposobnosti, ali kako se mučio tako je postajalo sve lakše, dok je hodao goredole po toj čudnoj sobi, i iznenada se sve razbistri; mogao je da se seti sjajne tišine Abandibotovih reči: — Mi, koje ti znaš kao Šinge, u stvari smo ljudi... — i čuvši ih, makar i u sećanju, Ramaren je odmah znao da su lažne. Bilo jeneverovatno,ali nije se više moglo sumnjati. Šinzi su umeli da lažu telepatski — ta pretpostavka i bojazan porobljenog čovečanstva bila je tačna. Šinzi su bili, zaista, neprijatelji. Nisu bili ljudi već tudinci, obdareni jednom moći nepoznatoj ljudima; i nema sumnje da su oni slomili Ligu i ovladali zemljom koristeći upravo tu moć. Oni su napali Alteru dok je ulazila u Zemljino područje, a priča o pobunjenicima samo je šarena laža. Pobili su ili obezumili celu posadu izuzev dečaka Orija. Ramaren je mogao da pogodi i zašto: zato što su otkrili, testirajući njega ili nekog drugog visokoobučenog paraverbalistu u posadi, da Verelijanci mogu da otkriju kada oni lažu u opštenju umom. To je uplašilo Šinge i oni su se otarasili svih odraslih, poštedevši samo bezazleno dete da im posluži kao izvor informacija.
Po Ramarenovom osećanju vremena saputnici su mu izginuli još koliko juče i, boreći se protiv tog udarca, on je pokušavao da zamisli da su, kao i on, možda preživeli negde na Zemlji. Ali ako jesu — a on je bio izuzetno srećan u tom pogledu — gde su sada? Šinzi su se dobro namučili dok su pronašli samo njega jednog, kada su otkrili da im je potreban. Zašto im je bio potreban? Zašto su ga tražili, doveli ovamo, obnovili pamćenje koje su bili uništili ? Nijedno drugo objašnjenje nije proizlazilo iz činjenica kojima je raspolagao, sem onog do kojeg je došao još kao Fok: Sinzima je bio potreban da bi im kazao odakle je došao. Tu se Fok-Ramaren prvi put stade zabavljati. Ako je zaista bilo tako prosto, onda je smešno. Poštedeli su Orija zato što je bio tako mlad: neobučen, neformiran, ranjiv, lako prepravijiv, savršeno oruđe i davalac informacija. On je svakako bio sve to. Ali nije znao odakle je došao... A u vreme kada su to otkrili već su taj podatak bili potpuno izbrisali iz umova koji su ga znali i bili već rasejali svoje žrtve širom podivljale, razrušene Zemlje da poginu nesrećnim slučajem, ili od gladi, ili napadnuti od strane divljih ljudi ili životinja. Mogao je pretpostaviti da je Ken Kenjek, dok mu je juče pomoću psihokompjutera manipulisao mozgom, pokušao da ga natera da obelodani ime Verelovog sunca na galaktici. 1 mogao je biti siguran da ga nije odao, jer bi do sada već bio mrtav ili obezumljen. Nisu želeli njega, Ramarena, želeli su samo njegovo znanje. I nisu ga dobili. Već to ih je moralo zabrinuti, i to s pravom. Pravila ponašanja Kelšaka koja su se odnosila na čuvanje tajni iz knjiga izgubljene kolonije razvila su se uporedo sa čitavom jednom tehnikom zaštite uma. Ta mistika tajnosti — ili, tačnije rečeno, ograničavanja — izrasla je tokom dugog niza godina iz strogog kontrolisanja naučnog i tehničkog znanja koje su upražnjavali prvi kolonisti, a koje je, opet, nastalo kao posledica zakona o zabrani uvoza kulturnih tekovina, kojim je Liga zabranjivala prenošenje svojih kultura na planetekolonije. Ceo taj pojam ograničavanja do sada je već urastao u temelje verelske kulture, a društvena lestvica verelske zajednice bila je rukovođena uverenjem da znanje i tehnološka dostignuća moraju biti pod kontrolom razuma. Pojedinosti, kao što je recimo istinsko ime sunca, bile su i formalne i simbolične, ali formalizam se tu ozbiljno shvatao — krajnje ozbiljno, jer u Kelšiju znanje je bila religija, a religija znanje. Da bi se u duhu ljudi sveta mesta čuvala i bila nedodirljiva, izmišljene su nevidljive i neprobojne zaštite. Ukoliko se nije nalazio na jednom od mesta tišine, i ako mu se ne bi obratio pripadnik istog stepena i na određeni način, Ramaren apsolutno nije bio u stanju da saopšti, recima, pisanjem ili govorom uma, istinsko ime sunca njegovog sveta. Razume se, on je znao i druge podatke koji su mogli isto tako dobro da posluže: splet astronomskih podataka koji su mu pomogli da isplanira koordinate kursa Altere od Verela do Zemlje; tačnu razdaljinu između sunca obe planete;
jasna sećanja, kakva samo astronom može da ima, na zvezde onako kako se vide sa Verela. Do sada još nisu uspeli da iz njega izvuku ta obaveštenja, verovatno zato što mu je um bio u veoma nesređenom stanju dok su ga obnavljali manipulatori Kena Kenjeka, ili zato što su čak i tada delovale zaštite uma ojačane parahipnozom i ostale posebne barijere. Znajući da na Zemlji možda još postoji neprijatelj, posada Altere nije krenula nepripremljena. Ukoliko nauka o čovekovom umu kojom su raspolagali Šinzi nije bila mnogo jača od verelske, ni sada neće moći da ga nateraju da im bilo šta kaže. Nadali su se da će ga navesti na to, ubediti. Prema tome, bar za sada, bio je makar i fizički bezbedan. Dokle god ne budu saznali da se on seća svog života kao Fok. Od te pomisli se naježi. Ranije mu nije pala na pamet. Kao Fok nije im bio od koristi, ali nije bio ni opasan. Kao Ramaren bio im je koristan, i bezopasan. Ali kao Fok-Ramaren predstavljao je pravu opasnost. A oni nisu trpeh opasnosti: nisu mogli sebi to da dozvole. I tu je ležao i odgovor na poslednje pitanje: zašto im je toliko bilo stalo da saznaju gde se nalazi Verel — šta im je Verel značio ? I opet Fokovo pamćenje progovori Ramarenovoj inteligenciji, ovog puta sećajući se smirenog, veselog, ironičnog glasa. Oglasi se stari slušalac u dubokoj šumi, starac još usamljeniji na Zemlji nego što je Fok ikada bio: — Šinga nema mnogo... On je to nazvao velikom novošću, mudrošću i sa vetom; i to mora da je bila sušta istina. Stare istorije koje je Fok čitao u Zovovoj kući tvrdile su da su Sinzi stranci iz jednog veoma dalekog područja Galaksije, čak iza Hijada, sa udaljenosti od više hiljada svetlosnih godina. Ako je tako, verovatno je da nisu mogli u velikom broju prevaliti tu ogromnu dužinu prostorvremena. No, bilo ih je dovoljno da se uvuku u Ligu i da je razbiju, uzevši u obzir njihovu moć laganja u opštenju umom i ostale veštine ili oružja koja su možda još posedovali; no da li ih je bilo dovoljno da vladaju nad svim svetovima koje su osvojili? Merene na bilo koji način, izuzev u poređenju s prostorom koji se između njih nalazi, planete su ogromne. Šinzi su bili primorani da se, onako malobrojni, rasporede po velikoj površini i da dobro paze da bi sprečili pokorene planete da ponovo sklope savez i da se pobune. Ori je bio rekao Foku da Šinzi izgleda ne trguju i ne putuju često brzinom svetlosti; on čak nikada nije ni video neki njihov brod koji ide brzinom svetlosti. Da li je to bilo zato što su se bojali vlastitih rođaka na drugim planetarna koji su se, tokom vekova svoje vladavine, otuđili od njih? Ilije Zemlja bila jedina planeta na kojoj su još vladali, braneći je od svih pokušaja istraživanja sa drugih planeta? Nije se moglo znati; ali zaista je izgledalo verovatno da ih na Zemlji nema mnogo. Odbili su da poveruju u Orijevu priču o tome kako su Zemljani na Verelu počeli genetski da mutiraju ka tamošnjim biološkim normama i tako se konačno ukrstili sa domorodačkim hominidima. Rekli su da je to nemoguće: što znači da se njima to nije dogodilo; oni nisu mogli da se sparuju sa Zemljanima. Dakle, bili
su još tuđinci, posle hiljadu dve stotine godina; i dalje odvojeni od ostalih bića na Zemlji. A da li su zaista vladali čovečanstvom iz ovog jednog jedinog grada? Ramaren se još jedanput obrati Foku da dobije odgovor, i vide da je on »ne«. Držali su ljude u pokornosti pomoću navike, lukavstva, straha i oružja, time što su umeli hitno da prekinu uspon nekog jačeg plemena ili da spreče prikupljanje znanja koje bi ih moglo ugroziti. Sprečavali su ljude da urade bilo šta. Ali sami nisu ništa radili. Nisu upravljali već samo osujećivali. Jasno je bilo zašto im je Verel predstavljao smrtnu pretnju. Do sada su uspeli da održe svoju istrajnu, uništavajući vlast nad kulturom koju su odavno osakatili i usmerili u drugom pravcu; ali snažna, mnogobrojna i tehnološki napredna rasa, sa mitovima o krvnom srodstvu sa Zemljanima i naukom o ljudskom umu i oružjima jednakim sa njihovim, mogla bi da ih smrvi jednim udarcem. I da ljude oslobodi od njih. Ako saznaju od njega gde je Verel, zar neće poslati brodbombu koji ide brzinom svetlosti, poput dugačkog fitilja koji gori mnogo svetlosnih godina, da unište taj opasni svet pre nego što uopšte i sazna da oni postoje? To je izgledalo potpuno moguće. Ipak, postojala su dva protivdokaza: njihovo pažljivo pripremanje mladog Orija, kao da žele da im on posluži kao glasnik, i njihov neobični zakon. Fok-Ramaren je bio u nedoumici da li je to pravilo o poštovanju života bilo jedina istinska vera Šinga, jedina daska spasenja prebačena preko ponora samouništenja koje je ležalo u osnovi njihovog ponašanja isto kao što je crni kanjon zjapio ispod njihovog grada, ili je to, prosto, bila najveća od svih njihovih laži. Doduše, izgleda da su zaista izbegavali da ubijaju razumna bića. Njega su ostavili u životu, a možda i ostale; njihova složeno prerađena hrana bila je samo od povrća; da bi stanovništvo držali u svojoj vlasti očigledno su huškali jedno pleme protiv drugog, započinjući rat, ali prepuštajući ubijanje ljudima; a istorije su govorile da su u prvim danima svoje vladavine, da bi učvrstili carstvo, pribegavali eugenici i raseljavanju, a ne genocidu. Dakle, moglo je biti istina da su poštovali svoj zakon, razume se, na svoj vlastiti način. U tom slučaju, briga i vaspitanje koje su pružili mladom Oriju ukazivali su na to da je on trebalo da im bude glasnik. Jedini preživeli sa dugog putovanja, trebalo je da se vrati preko vremena i prostora natrag na Verel i da tamo ispriča sve što su Šinzi njemu ispričali o Zemlji — kva, kva kao ptice koje su gakale Gr eh je oduzeti drugome život, kao veparmoralista, kao skičeći miševi u temeljima kuće čovekove... Zaglupljen, pošten, ubitačan, Ori bi preneo laž na Verel. Čast i uspomene na koloniju bile su na Verelu veoma snažne sile, i poziv u pomoć sa Zemlje mogao ih je navesti da pomoć pošalju; ali kad bi im se reklo da nema i da nikada nije ni bilo neprijatelja, da je Zemlja samo prastari i srećni perivoj, teško da bi se upustili u tako dugačak put samo da je vide. A i kad bi tako učinili, sigurno bi došli nenaoružani, onako kao Ramaren i njegovi drugovi.
Jedan drugi glas progovori mu u sećanju, još davnijem, još dublje u šumi: — Ne možemo večito ovako. Mora da postoji neka nada, neko znamenje... Nije bio poslat sa porukom čovečanstvu, kao što je Zov sanjario. Nada je bila još čudnija od toga sna, znamenje još neupadljivi)e. Trebalo je da prenese poruku čovečanstva, da vikne njihovim pozivom u pomoć, za oslobođenje. Moram se vratiti kući; moram im ispričati istinu, pomisli, znajući da će to Šinzi sprečiti po svaku cenu, da će poslati Orija, a njega zadržati ovde ili ubiti. Strahovito umoran od dugotrajnog napora da suvislo razmišlja, pusti da mu volja smesta malakše i da prestane nesigurno da vlada nad vlastitim raspetim i zabrinutim, dvostrukim umom. Sruši se na divan, potpuno iscrpljen, i stavi glavu u ruke. Kad bih samo mogao da se vratim kući, kad bih samo još jednom mogao da prošetam sa Pert niz dugo polje... To je bilo samosažaljenje u snu, a snevao ga je Fok. Ramaren je pokušao da izbegne tu beznadežnu čežnju misleći na svoju ženu, crnokosu, zlatooku, u haljini prošivenoj sa hiljadu tanušnih srebrnih lančića, njegovu ženu Adrizu. Ali venčani prsten mu je bio nestao. 1 Adriza je bila mrtva. Bila je mrtva već dugo, veoma dugo, Udala se za Ramarena znajući da će zajedno provesti samo nešto malo duže od jedne mesečeve mene, jer on je polazio na put na Zemlju. I za vreme onog jedinog užasnog trenutka njegovog putovanja, ona je proživela sav svoj život, ostarela, umrla; bila je, verovatno, mrtva već stotinu zemaljskih godina. Preko mnogo godina, medu zvezdama, ko je sad sanjao i šta je bilo san? — Trebalo je da umreš još pre sto godina — rekao je princ od Kanzasa Foku koji ništa nije shvatio, zato što je video, naslutio, ili poznavao čoveka koji je u njemu ležao izgubljen, čoveka tako davno rođenog. I sad, ako Ramaren treba da se vrati na Verel, to će biti još dalje u njegovu vlastitu budućnost. Skoro tri veka, skoro pet dugačkih verelskih godina proteći će od trenutka kad je otišao; sve će biti drukčije; biće isti takav stranac na Verelu kao što je bio na Zemlji. Postojalo je jedno jedino mesto gde bi se zaista vratio kući, na radost onih koji su ga voleli: Zovova kuća. A on je nikada više neće videti. Ako ga je put vodio u nekom određenom pravcu, onda je to bilo napolje, izvan Zemlje. Bio je sam samcit i samo je jedno imao da uradi: da sledi taj svoj put do kraja.
DESETA GLAVA
Bio je uveliko dan, i shvativši da je veoma gladan, Ramaren priđe sakrivenim vratima i glasno, na galaktici, zatraži hranu. Nije bilo odgovora, ali ubrzo potom jedan sluga donese i posluži mu hranu; dok je završavao s jelom iza vrata se začu zvučni signal. — Napred! — reče Ramaren na kelšaku i uđe Har Ori, zatim visoki Šing Abandibot i još dvojica koje Ramaren nikada nije video. Imena su im ipak ostala negde u njegovom umu: Ken Kenjek i Krejdži. Bili su mu predstavljeni; učtivosti uzajamno izgovorene. Ramaren je otkrio da može sasvim dobro da vlada sobom; neophodnost da Fok bude potpuno skriven i potisnut pokazala se kao veoma srećna okolnost, jer ga je oslobađala da može prirodno da se ponaša. Bio je svestan da mentalist Ken Kenjek pokušava da mu prodre u misli, i to sa priličnom veštinom i snagom, ali to ga nije brinulo. Ako su njegove zaštitne barijere izdržale onda, kad se nalazio pod parahipnotičkom kapuljačom, sada sigurno neće popustiti. Nijedan Šing mu se nije obratio umom. Stajali su unaokolo na onaj svoj čudni, kruti način, kao da se boje da ih nešto ne dodirne i govorili šapućući. Ramaren je uspeo da postavi nekoliko pitanja kakva su se mogla očekivati od njega kao Ramarena, i koja su se odnosila na Zemlju, čovečanstvo, Šinge, i ozbiljno je saslušao odgovore. Jedanput je pokušao da uđe u fazu uma mladog Orija, ali nije uspeo. Dečak nije imao pravu zaštitu, ali je možda prethodno bio podvrgnut nekom mentalnom postupku koji je osujećivao ono malo veštine u hvatanju tuđih faza koje je bio naučio još kao dete, a bio je i pod uticajem droge na koju je već bio navikao. Cim mu je Ramaren poslao najslabiji, dobro poznati signal njihovog odnosa prehnoje, Ori navali da sisa svoju cevčicu pariite. U suludom svetu živopisnih poluhalucinacija koji mu je ona dočaravala, opažanje mu je bilo otupelo, i nije primao ništa. — Sve što si do sada video od Zemlje jeste samo ova soba — reče Ramarenu onaj što je bio obučen kao žena, Krejdži, prodorno šapućući. Ramaren je bio na oprezu sa svima njima, ali Krejdži je kod njega pobuđivao još i neki nagonski strah i odvratnost; bilo je nečeg košmarnog u tom punačkom delu ispod lepršavih haljina, u dugačkoj, ljubičastocrnoj kosi, u prodornom, odmerenom šapatu. — Voleo bih da vidim više. — Pokazaćemo ti sve što budeš želeo da vidiš. Zemlja stoji otvorena pred svojim uvaženim gostom. — Ne sećam se da sam video Zemlju sa Altere, kada smo ušli na orbitu — reče Ramaren svojom krutom galaktikom, sa jakim verelskim naglaskom. — A ne sećam se ni napada na brod. Možete li mi objasniti zašto? Pitanje je moglo biti opasno, ali njega je zaista zanimao odgovor; to je bila jedina praznina koja mu je još preostala u dvostrukom sećanju. — Bio si u stanju koje nazivamo ahronija — odgovori Ken Kenjek. — Kad ste stigli do barijere, naglo ste izišli iz brzine svetlosti, jer vaš brod nije imao
retempolizator. U tom trenutku, a i nekoliko minuta ili čak časova posle toga, bili ste ili u nesvestici ili ludi. — Na taj problem nismo naišli prilikom kratkih putovanja brzinom svetlosti. — Sto je duži let, to je jača barijera. — Bio je to junački podvig — reče Abandibot svojim škripavim šapatom i kićenim recima — putovati sto dvadeset pet svetlosnih godina u praktično neproverenom brodu! Ramaren prihvati kompliment, ne ispravivši brojku. — Hajdemo, gospodari, pokažimo našem gostu glavni grad Zemlje. — Istovremeno sa ovim Abandibotovim recima Ramaren uhvati delić govora uma između Krejdžija i Kena Kenjeka, ali nije mu razumeo smisao; bio je isuviše usredsređen na to da očuva vlastite zaštitne oklope da bi mogao da čuje opštenje umom, pa čak i da prima empatičke utiske. — Brod kojim ćete se vratiti na Verel — reče Ken Kenjek — biće, razume se, snabdeven i retempolizatorom, tako da nećete pretrpeti nikakav umni poremećaj kad budete ulazili u planetni prostor. Ramaren je već bio ustao, prilično nespretno — Fok je bio naviknut na stolice, ali Ramaren nije, i osećao se veoma neugodno počivajući zgrčen u vazduhu — ali sada zastade kao da razmišlja i trenutak kasnije upita: — Brod kojim ćemo se vratiti... ? Ori podiže zamućen pogled, pun iščekivanja. Krejdži zevnu, pokazujući snažne, žute zube. Abandibot reče: — Kad budete videli sve što želite da vidite na Zemlji i budete saznali sve što želite, imaćete pripremljen brod koji putuje brzinom svetlosti da se njime vratite na Verel: ti, gospodaru Agade, i Har Ori. Mi sami retko putujemo. Ratova više nema; ne osećamo potrebu da trgujemo sa drugim svetovima; i ne želimo da jadna Zemlja opet bankrotira zbog preskupih brodova koji idu svetlosnom brzinom samo zato da bismo zadovoljili svoju radoznalost. Mi, ljudi sa Zemlje sada smo već ostarela rasa; sedimo kod kuće, gledamo svoja posla i ne mešamo se i ne istražujemo napolju. Ali vaše putovanje mora biti završeno, zadatak ispunjen. Nova Altera čeka vas na kosmodromu, a Verel iščekuje vaš povratak. Šteta što vaša civilizacija nije pon'ovo otkrila kako radi ansibl, tako da sada ne možemo da saobraćamo s vama. Do ovog časa, razume se, možda već i imaju trenutni primopredajnik, ali ne možemo da im uputimo signale jer ne znamo koordinate. — Tako je — učtivo reče Ramaren. Nastupi kratki tajac, pun napetosti. — Bojim se da vas ne razumem baš sasvim — reče on. — Ansibl... — Razumem šta radi taj ansibl, premda ne i kako to radi. Kao što ste rekli, kada sam odlazio sa Verela mi još nismo bili otkrili načela trenutne primopredaje. Ali ne shvatam šta vas je moglo sprečiti da pokušate da uspostavite vezu sa Verelom.
Opasan teren. Bio je sav napet, proračunat, igrač koji nije smeo da povuče nijedan pogrešan potez; i osećao je električni napon iza ona tri ukočena lica. — Preh Ramaren — reče Abandibot — pošto je Har Ori bio suviše mlad da bi znao tačno rastojanje, mi nikada nismo imali čast da saznamo gde se zapravo Verel nalazi, iako, razume se, imamo neku opštu predstavu o tome. Budući da je veoma slabo znao galaktiku, Har Ori nije bio u stanju da nam kaže ime Verelovog sunca, što bi, svakako, nešto značilo nama koji govorimo istim jezikom kao i vi i imamo zajedničko nasleđe iz doba Lige. Zato, silom prilika, moramo zatražiti tvoju pomoć, pre nego što pokušamo da uspostavimo vezu sa Verelom pomoću ansibla ili da podesimo koordinate za brod koji smo vam pripremili. — Ne znate ime zvezde oko koje kruži Verel? — Na žalost, tako je. Ako biste izvoleli da nam kažete... — To ne mogu. Šinge to nije iznenadilo, bili su isuviše obuzeti sobom, isuviše sebični. Abandibot i Ken Kenjek nisu ništa primetili. Krejdži reče svojim čudnim, jednoličnim, odmerenim šapatom: — Hoćeš da kažeš da ni ti ne znaš? — Ne mogu vam reći istinsko ime sunca — vedro izjavi Ramaren. U tom trenutku uhvati odlomak opštenja umom: Ken Kenjek se obratio Abandibotu: Jesam li ti rekao? — lzvinjavam se, preh Ramaren, zbog svog neznanja koje me je navelo da se raspitujem o zabranjenim stvarima. Oprostite mi. Mi ne poznajemo vaše običaje i premda je neobaveštenost slabo izvinjenje, jedino na nju mogu da se pozovem. — Abandibot je još škriputao kada ga iznenada prekide dečak Ori, potpuno razbuđen od straha: — Preh Ramaren, ti... ti ćeš moći da utvrdiš koordinate broda? Sećaš se onog... onoga što si znao dok si bio navigator? Ramaren mu se okrete i mirno upita: — Želiš li da se vratiš kući, vesprehna? — Da! — Za dvadeset do trideset dana, ako dozvole gospodari koji nam nude ovako veliki dar, vratićemo se njihovim brodom na Verel. Zaista žalim — nastavi, okrenuvši se opet Šinzima — što mi usta i um moraju ostati zatvoreni na vaša pitanja. Svojim ćutanjem veoma ružno uzvraćam vašu plemenitu otvorenost. — Da su opštili umom, pomisli, razgovor bi bio daleko manje učtiv; jer, za razliku od Šinga, on nije umeo da laže umom, i zato verovatno ne bi mogao da izrekne nijednu reč od ovoga što je upravo kazao. — Ne mari, gospodaru Agade! Važno je da se ti bezbedno vratiš, a ne da mi dobijemo odgovore! Ako umeš da programiraš brod, a sva naša dokumentacija i kompjuteri za izračunavanje kurseva stoje ti na raspolaganju kad god zatražiš, to je kao da si nam odgovorio. — Zaista je i bilo, jer ako su želeli da saznaju gde je Verel, trebalo bi samo da ispitaju kurs koji će on programirati u brod. Posle toga, ako mu ne budu verovali, još mogu da mu opet izbrišu um, objasnivši Oriju da je
povratak pamćenja kod njega izazvao nervni slom. Zatim će poslati Orija da prenese njihovu poruku na Verel. Njemu, Ramarenu, ipak nisu verovali, jer su znali da ume da ih otkrije kad lažu u opštenju umom. Ako iz ove zamke ima izlaza, on ga još nije pronašao. Svi zajedno iziđoše kroz zamagljene dvorane, niz strme ravni i liftove, iz palate na svetlost dana. Fokov deo dvostrukog uma bio je gotovo potpuno potisnut i- Ramaren se kretao, mislio i govorio potpuno slobodno u svojoj ulozi Ramarena. Osećao je da su umovi Šinga, naročito Kena Kenjeka, stalno spremni i naoštreni, vrebajući priliku da prodru kroz najmanju grešku na njegovom oklopu, da uhvate najmanju omašku koju bi mogao napraviti. Zbog tog pritiska morao je biti dvostruko budan. Očima Ramarena, stranca, on pogleda u prepodnevno nebo i ugleda žuto, Zemljino sunce. Zastade, obuzet iznenadnom radoznalošću. Jer ipak je nešto značilo, bez obzira na to šta se ranije desilo i šta će se još dogoditi, ipak je to nešto kad čovek u toku jednog životnog veka vidi svetlost dva različita sunca. Narandžasto zlato Verelovog sunca, belo zlato Zemljinog: sada ih je mogao držati jedno do drugog, kao što se drže dva dragulja, upoređujući im lepotu da bi ih što bolje hvalio. Dečak je stajao pored njega; i Ramaren poče da mrmlja reči kojima su deca i bebe na Kelšaku bili naučeni da pozdrave sunce kada ga vide u zoru ili posle dugih zimskih oluja: — Dobro nam došla, zvezdo života, stožeru godine naše... — Ori mu se pridruži. Bilo je to njihovo prvo saglasje i Ramarena je to obradovalo, jer je znao da će mu Ori još biti potreban pre nego što se igra završi. Kada su stigle naručene vazdušne saonice, oni krenuše u obilazak grada, Ramaren postavljajući pitanja koja su se mogla od njega očekivati, a Sinzi odgovarajući onako kako su smatrali da treba. Abandibot je opisivao, na veoma složen način, kako je sav Es Toh, sve kule, mostovi, ulice i palate, bio izgrađen za ciglo jednu noć, pre hiljadu godina, na jednoj adi s druge strane planete, i kako su iz stoleća u stoleće, kad god bi im se prohtelo, gospodari Zemlje naređivali svojim čudesnim mašinama i napravama da ceo grad presele na novo mesto, ono koje bi im se u tom trenutku dopalo. Bajka je bila zaista ljupka; Ori je bio isuviše obamro od droge i ubeđivanja da bi mogao u bilo šta da ne poveruje, a da li je Ramaren verovao ili nije, uopšte nije bilo važno. Abandibot je očigledno raspredao lagarije iz čistog zadovoljstva. Možda mu je to bilo i jedino zadovoljstvo. Zatim je na sve to dodao opet složena opisivanja kako se upravlja Zemljom, kako Šinzi većinom provode život zajedno s ostalim svetom, prerušeni u »domoroce«, ali radeći za veliki plan koji dolazi iz Es Toha, kako je većina čovečanstva bezbrižna i zadovoljna, znajući da će Šinzi čuvati mir i preuzeti na sebe sve terete i brige, kako se kod stanovništva nauka i umetnost blago podstiču, a buntovnički i rušilački elementi se isto tako blago suzbijaju. Planeta skromnih, malih ljudi koji žive u skromnim, običnim kolibicama i po miroljubivim plemenima i zaseocima; nema ratova, nema ubijanja, nema gužvi; stari podvizi i slavoljublje su
zaboravljeni; drugim recima, velika deca pod zaštitom čvrstog i blagonaklonog rukovođenja i neugrozivih tehnoloških moći kaste Šinga... Priča se nastavljala i nastavljala. Nikakvo čudo da je grešni beskućnik Ori poverovao u nju. Ramaren bi i sam poverovao u veći deo svega toga, da nije nosio u sebi Fokova sećanja na prašumu i prerije, koja su ukazivala na vesto prikrivenu, ali potpunu lažnost cele te slike. Jer Fok nije živeo na Zemlji među decom već među ljudima, poživinčenim, napaćenim, otupelim. Tog dana su Ramerenu pokazali ceo Es Toh, koji je njemu, nekadašnjem stanovniku starih ulica Vegesta i velikih zimskih kuća na Kaspolu, izgledao kao lažni grad, bljutav i izveštačen, upečatljiv samo zbog veličanstvene prirode u koju je bio smešten. Potom su počeli da njega i Orija izvode u razgledanje sveta, vazdušnim ili planetnim vozilima, na celodnevne izlete gde su kao vodiči služili Abandibot i Ken Kenjek, na svaki od Zemljinih kontinenata i dalje, sve do opustelog i odavno napuštenog Meseca. Dani su se nizali; oni su nastavljali da glume zbog Orija i da se istovremeno udvaraju Ramarenu da bi od njega izvukli ono što su želeli da saznaju. Iako je elektronski ili neposredno, vizuelno i telepatski, stalno bio pod prismotrom, kretanje mu nisu ograničavali ni u kom vidu; očigledno su smatrali da više ne moraju da ga se boje. Pa, možda će ga i pustiti da se vrati sa Orijem. Možda su ga smatrali dovoljno bezopasnim i neobaveštenim da bi ga pustili da napusti Zemlju sa ovako prepravljenim umom. Ali moći će da kupi odlazak sa Zemlje jedino obaveštenjima koje su tražili, odavanjem gde se nalazi Verel. Do sada im nije ništa rekao, niti su ga oni išta više pitali. Na kraju krajeva, ako i saznaju gde se nalazi Verel, pa zar je to toliko važno? Jeste. Iako možda ne planiraju neposredni napad na svog mogućeg neprijatelja, lako je moguće da planiraju da pošalju robotmonitor odmah u stopu za novom Alterom, sa ugrađenim ansiblom da im smesta javi ako na Verelu primeti pripreme za svemirsko putovanje. Taj ansibl će im dati sto četrdeset godina prednosti u odnosu na Verelijance; moći će da spreče ekspediciju na Zemlju pre nego što i počne. Jedina taktička prednost Verelijanaca nad Šinzima bilo je baš to što Šinzi nisu znali gde se ovi nalaze i morali bi da utroše nekoliko stoleća da ih nadu. Ramaren je mogao da kupi odlazak sa Zemlje jedino po cenu sigurne opasnosti po svet kome je služio. Zato je pokušavao da dobije u vremenu, nastojeći da se doseti rešenju, leteći s Orijem i s jednim od Šinga tamoamo preko Zemlje, koja se prostirala ispod njih kao ogromna, prelepa bašta zarasla u korov i podivljala. Svom svojom izvežbanom inteligencijom tragao je ne bi li otkrio neki način da preokrene situaciju i da postane onaj koji upravlja, a ne onaj kojim upravljaju: jer tako mu je njegov kelšački um predstavio vlastitu situaciju. Sagledana kako treba, svaka okolnost, čak i haos ili zamka, razjasniće se i sama po sebi dovesti do jedinog
odgovarajućeg rešenja: jer, dugoročno posmatrano, ne postoji neusaglašenost, samo nerazumevanje, ne postoji sreća ni nesreća, već samo neznanje. Tako je mislio Ramaren, a ona druga duša u njemu, Fok, nije se sporila s tim gledištem, već jednostavno nije ni pokušavala da razmišlja o tome. Jer Fok je video i tamne i svetle kamenove kako klize po žicama ukrštenice u ramu i živeo je s ljudima koje je sreća napustila, kraljevima koji su postali izgnanici u vlastitom kraljevstvu, na Zemlji, i njemu se činilo da nijedan čovek ne može da upravlja svojom sudbinom niti igrom, već samo da čeka da svetli dragulj sreće sklizne mimo njega po žici vremena. Saglasje postoji, ali se ne može shvatiti; putem se ne može proći. I dok je Ramaren razbijao sebi glavu, Fok je ležao pritajen i čekao. A kad se prilika ukazala, ščepao ju je. Ili, kako se ispostavilo, ščepala je ona njega. Ništa naročito nije nagovestilo taj trenutak. Bili su s Kenom Kenjekom u vojnim patrolnim vazdušnim kolima sa automatskim upravljačima, koja su omogućavala Šinzima da onako delotvorno nadziru šta se u svetu događa. Vraćali su se u Es Toh sa jednog dugog izleta iznad ostrva u Zapadnom okeanu; sleteli su na jedno ostrvo i proveli nekoliko časova u ljudskom naselju. Domoroci ovog niza ostrva koje su posetili bili su lepi, zadovoljni ljudi, potpuno zauzeti jedrenjem, plivanjem i seksom — lebdeći u ažurnom amniotičkom moru: savršeni primerci ljudske sreće i zaostalosti za prikazivanje Verelijancima. Ni za šta se nisu brinuli, ničeg se nisu plašili. Ori je dremao, sa cevčicom pariite među prstima. Ken Kenjek je bio postavio brod na automatsko upravljanje i s Ramarenom — od koga je bio udaljen metardva, kao i obično, jer Šinzi se nikada nisu nikome fizički približavali — posmatrao je kroz staklene zidove vazdušnog vozila krug od pet stotina milja lepog vremena i plavog mora koji su ih okružavali. Ramaren je bio umoran i dozvolio je sebi da se opusti u tom prijatnom trenutku, dok su lebdeli u staklenom mehuriću u središtu velike plave i zlataste lopte. — Divan je ovaj svet — reče Šing. — Zaista. — Pravi dragulj među svetovima... Da li je i Verel tako lep? — Ne, suroviji je. — Duga godina ga takvim čini. Koliko ono beše? Šezdeset zemaljskih godina? — Da. — Rođen si u jesen, kako kažeš. To znači da nikada nisi video svoj svet leti, pre nego što si ga napustio. — Jednom, kad sam leteo iznad južne polulopte. Ali njihova leta su hladnija, a zime toplije nego u Kelšiju. Nisam nikad video veliko leto severa. — Možda ćeš ga još videti. Ako se vratiš za nekoliko meseci, koje ćeš godišnje doba zateći na Verelu?
Ramaren je napamet izračunavao nekoliko trenutaka i odgovorio: — Kraj leta; negde oko dvadesete mesečeve mene, čini mi se. — Ja sam mislio da će biti jesen; koliko traje putovanje ? — Sto četrdeset dve zemaljske godine — reče Ramaren i kako to izusti panični trzaj prolete mu umom i iščeze. Oseti prisustvo Šingovog uma u svome; dok je govorio, Ken Kenjek je mislima posegnuo k njemu, otkrio da je bez zaštite i preuzeo je kontrolu nad njegovim moždanim talasima. Tako je i trebalo da bude. Tu je Šing pokazao neverovatno strpljenje i telepatsku izvežbanost. Ramaren se toga bojao, ali sad, kad se već desilo, bilo je sasvim u redu. Ken Kenjek mu se obrati govorom uma, ne više onim škripavim šapatom Šinga već jasnim, ugodnim tokom misli: — Tako, sve je u redu, polako samo, odlično. Zar nije prijatno što smo najzad usaglasili faze? — Veoma prijatno — složi se Ramaren. — Odista. Sad kad možemo ostati uzajamno podešeni nema više šta da brinemo. Dakle, razdaljina od sto četrdeset dve svetlosne godine... to znači da tvoje sunce mora biti jedna od zvezda u sazvežđu Zmaja. Kako se zove na galaktici? Oprosti, zaboravio sam, ne možeš to reći ni govorom ni umom. Eltanim, da li se tako zove tvoje sunce? Ramaren ne odgovori. — Eltanim, Zmajevo oko, tako je. Baš lepo. Ostale koje smo izabrali kao moguće malo su nam bliže. To će nam uštedeti mnogo vremena. Zamalo da... Brzi, jasni, podrugljivi, umirujući govor uma naglo se prekide i Ken Kenjek se trže, u grču; isto učini Ramaren, zajedno s njim. U više uzastopnih trzaja Šing krenu ka upravljačkim polugama vazdušnog broda, pa se odmače. Nagnu se unazad na neki čudan način, isuviše mnogo unazad, kao lutka na konopcima koji su nepažljivo povučeni, a onda, odjedanput, skliznu na pod vozila i ostade tako, s belim, lepim licem okrenutim naviše, ukrućen. Ori, koji se trgnuo iz svog blaženog dremeža, buljio je u njega. — Šta se dogodilo ? Šta mu je ? Ne dobi odgovor. Ramaren je stojao isto onako kruto kao što je Šing ležao, a pogled mu je bio ukršten sa Šingovim u dvostrukom nevidećem gledanju. Kad se najzad pokrenuo progovorio je jezikom koji Ori nije razumeo. A onda, s naporom, progovori galaktikom. — Podesi komande tako da brod ostane da lebdi u mestu — reče. Dečak je samo zijao. — Šta se to desilo gospodaru Kenu, preh Ramaren? — Ustaj. Postavi brod u lebdeći položaj! Sada je govorio galaktikom, ali ne sa ve- relskim naglaskom, već u onom iskvarenom obliku kakav su upotrebljavali domoroci na Zemlji. Ali iako je jezik bio rđav, žestina zapovedničkog tona bila je moćna. Ori posluša. Stakleni mehurić ostade nepomično da visi u vazduhu, u središtu lopte okeana i neba, istočno od sunca. — Prehna, da li je... — Miruj!
Tišina. Ken Kenjek je ležao nepomično. Veoma polako, Ramarenova očigledna napetost i usredsređenost popustiše. Ono što se na mentalnom planu dogodilo između njega i Kena Kenjeka bila je zaseda i protivzaseda. Ili, prevedeno na jezik kojim se opisuju fizički događaji, Šing je zaskočio Ramarena, misleći da je zarobio jednog čoveka, a njega je, zauzvrat, zaskočio drugi čovek — um koji je ležao u zasedi, Fok. Samo za trenutak mogao je Fok da preuzme kontrolu, i samo zahvaljujući iznenađenju, ali i to je bilo dovoljno Ramarenu da se oslobodi Šingove kontrole faza umnog opštenja. Onog časa kad se oslobodio, dok je um Kena Kenjeka još bio u istoj fazi sa njegovim i bio ranjiv, Ramaren je preuzeo vlast. Bila mu je potrebna sva veština i snaga kojom je raspolagao da bi održao um Kena Kenjeka u istoj fazi sa svojim, bespomoćan i spreman da pristane na sve, baš kao što je i njegov bio pre nekoliko časaka. Ali njegova prednost je i dalje trajala: još je imao dvostruki um, i dok je Ramaren držao Singa u bespomoćnom stanju, Fok je bio slobodan da misili i da dela. To je bila prilika, pravi trenutak; sledeća se neće ukazati. Fok upita glasno: — Gde se nalazi brod koji ide brzinom svetlosti spreman za poletanje? Bilo je neobično čuti Singa kako odgovara svojim šaputavim glasom i znati, bar ovog puta, potpuno sigurno da ne laže: — U pustinji severozapadno od Es Toha. — Da li je pod stražom? — Jeste. — Živih stražara? — Ne. — Odvešćeš nas tamo. — Odvešću vas tamo. — Upravi vozilo tamo gde ti kaže, Ori. — Ne razumem, preh Ramaren; da li mi... — Mi se spremamo da napustimo Zemlju. Sada. Uzmi komande. — Uzmi komande — tiho ponovi Ken Kenjek. Ori posluša i uze kurs prema Šingovim uputstvima. Vazdušno vozilo sunu u pravcu istoka punom brzinom, a ipak je izgledalo da još visi u nepomičnom središtu morske lopte, prema čijem je obimu sunce vidno tonulo, iza njihovih leđa. Pojavi se zapadni arhipelag, kao da plovi prema njima preko namreškane, svetlucave krivulje mora; iza njega izroniše oštri, beli vrhovi primorja, približiše se, projuriše ispod njih i nestadoše. Sada su bili iznad sivkaste pustinje koju su presecali bezvodni, izbrazdani planinski lanci, bacajući dugačke senke na istok. I dalje postupajući prema uputstvima koje je mrmljao Ken Kenjek, Ori uspori brod, zaokruži oko jednog od tih lanaca, podesi kontrole tako da uhvate signale aviofara i pusti brod da sleti. Visoke, beživotne planine uzdigoše se oko njih, okruživši ih kao zid, dok se vazdušno vozilo spuštalo na bledu, zasenčenu ravnicu.
Nije se video nikakav aerodrom ili svemirska baza, put, zgrade, jedino su neki ogromni, neodređeni obrisi lebdeli poput svetlosne opsene iznad peska i timijanovog žbunja ispod mračnih planinskih obronaka. Fok je zurio u njih, ali nije mogao da usredsredi pogled, i Ori prvi reče, uzdržana daha: — Svemirski brodovi! To su bili međuzvezdani brodovi Šinga, cela flota ili samo jedan deo, kamuflirani mrežama za rasipanje svetlosti. Oni koje je Fok odmah uočio bili su manjih razmera; bilo je i drugih, koji su izgledali kao delovi planinskih padina... Vazdušno vozilo se neosetno zaustavi pokraj male, polusrušene barake bez krova, čije su daske bile izbledele i napukle od pustinjskog vetra. — Šta je ova daščara? — Ulaz u podzemne prostorije nalazi se s jedne njene strane. — Jesu li zemaljski kompjuteri tamo dole? — Jesu. — Da li je neki od malih brodova spreman za poletanje? — Svi su spremni za poletanje. To su uglavnom odbrambeni brodovi sa robotkomandama. — Ima li neki predviđen za ljudsku posadu? — Ima. Onaj koji je namenjen za Har Orija. Ramaren je držao Šingov um pod čvrstom telepatskom kontrolom, dok mu je Fok naredio da ih odvede do tog broda i da im pokaže brodske kompjutere. Ken Kenjek smesta posluša. Fok--Ramaren nije to sa sigurnošću očekivao: kontrola uma imala je svoje granice, kao i normalna hipnotička sugestija. Nagon za samoodržanjem često je uspevao da se odupre čak i najjačoj kontroli, a nekad je razarao i čitavu telepatsku vezu kada bi bio ugrožen. Ali izdaja koju je bio primoran da izvrši izgleda da nije izazivala nikakav instinktivni otpor kod Kena Kenjeka; on ih odvede u vasionski brod i poslušno odgovori na sva FokRamarenova pitanja, a onda ih odvede natrag u trošnu daščaru i po naređenju otključa, fizičkim i umnim signalima, kapak u pesku blizu ulaznih vrata. Uđoše u tunel koji se ukazao pred njima. Pred svakim od podzemnih vrata i zaštitnih uređaja Ken Kenjek dade odgovarajući znak ili odziv, i tako ih najzad dovede u podzemne prostorije zaštićene od napada, kataklizme i lopova, gde su se nalazili automatski vodiči komandi i kompjuteri za utvrđivanje kursa letenja. Prošlo je već više od jednog časa otkako se dogodilo ono u vazdušnom vozilu. Pokorni Ken Kenjek, podsećajući Foka s vremena na vreme na jadnu Estrel, bezopasno je stajao pored njih — bezopasno dokle god mu je Ramaren držao mozak potpuno u svojoj vlasti. Onoga časa kada kontrola popusti, Ken Kenjek će poslati poziv umom u Es Toh, ako bude imao snage, ili će uključiti neki uređaj za uzbunjivanje, i ostali Šinzi i njihove sluge stvoriće se u roku od nekoliko minuta. Ali Ramaren je morao da popusti tu kontrolu: mozak mu je bio potreban za razmišljanje. Fok nije umeo da programira kompjuter za
izračunavanje kursa do Verela, satelita sunca Eltanima. Ramaren je jedini znao kako se to radi. Ali Fok je imao svoja sredstva. — Daj mi svoj pištolj. Ken Kenjek smesta pruži malo oružje, koje je držao sakriveno ispod složene odeće. Ori se užasnuto zagleda u njega. Fok nije ni pokušao da ublaži dečakovo preneraženje; u stvari, on ga još pojača. — Poštovanje života, a? — upita hladno, ispitujući oružje. Kao što je i očekivao, to nije bio ni revolver ni laser, već paralizator male snage, koji nije mogao da ubije. Upravi ga na Kena Kenjeka, koji je ovako, ne pružajući nikakav otpor, izazivao samilost, i opali. Na to Ori kriknu i priskoči, a Fok uperi paralizator na njega. Zatim se okrenu od dve ispružene, paralisane prilike, dok su mu ruke drhtale, i pusti Ramarena da preuzme stvari. On je za sada obavio svoj deo posla. Ramaren nije imao vremena da ga traci na grizu savesti ili zabrinutost. Priđe pravo kompjuterima i dade se na posao. Već je znao, na osnovu svojih ispitivanja brodskih komandi, da su izvesne operacije broda zahtevale matematičke postupke koji nisu pripadali poznatoj cetijanskoj matematici koju su Zemljani još koristili i iz koje je poticala i verelska matematika, posredstvom kolonije. Neke operacije koje su Šinzi koristili i ugradili u svoje kompjutere bile su potpuno tuđe cetijanskoj logici i matematičkim procesima; i ništa drugo nije moglo Ramarena do sada ovako čvrsto da ubedi da su Šinzi zaista stranci na Zemlji, stranci na svim svetovima nekadašnje Lige, osvajači iz nekog veoma dalekog sveta. Nikada nije bio sasvim siguran da su stare istorije i bajke na Zemlji u pravu kad govore o tome, ali sada je postao duboko uveren. Na kraju krajeva, on je, u suštini, bio matematičar. I dobro što je bio, jer neki od tih procesa bi ga obeznanili u naporima da uspostavi koordinate za Verel na kompjuterima Singa. Ovako, obavio je posao za pet časova. Sve to vreme morao je da polovinu mozga, u bukvalnom smislu, drži upravljenu na Kena Kenjeka i Orija. Bilo je jednostavnije držati Orija u nesvestici nego objašnjavati mu ili mu izdavati naredbe; bilo je od životne važnosti da Ken Kenjek ostane u nesvesti. Na sreću, paralizator je bio veoma delotvorna spravica, i kad je otkrio kako treba da mu reguliše jačinu, Fok je morao samo još jednom da ga upotrebi. Onda je bio slobodan da koegzistira, ako se može tako reći, dok je Ramaren istrajno radio na svojim proračunima. I dok je Ramaren radio, Fok nije gledao ni u šta već samo osluškivao i stalno bio svestan dveju nepomičnih, neprijemčivih prilika, ispruženih na podu u blizini. I razmišljao je. Mislio je na Estrel, pitajući se gde je sada i šta je sada. Da li su je zadržali, očistili joj um, ubili je? Ne, oni ne ubijaju. Boje se da ubiju i boje se da umru i taj svoj strah nazivaju poštovanjem života. Šinzi, neprijatelji, lažljivci... Da li zaista lažu? Možda baš nije sasvim tako; možda u biti njihovog laganja leži duboki, nepopravljivi nedostatak razumevanja. Nisu mogli da uspostave dodir sa ljudima. Laganje mislima su upotrebili, imali koristi od njega i pretvorili ga u grdno oružje, no da li im se, ipak, isplatilo?
Dvanaest vekova laganja, još od kada su prvi put prispeli, izgnanici, gusari ili graditelji carstva sa neke daleke zvezde, rešeni da vladaju nad ovim rasama čiji um nisu razumevali i čija je putenost za njih zauvek ostala neplodna. Usamljeni, odvojeni od svega, gluvonemi koji vladaju gluvonemima u svetu opsena. O, čamotinjo... Ramaren je završio. Posle pet časova mukotrpnog rada i osam sekundi rada kompjutera, iridijumska izlazna pločica bila mu je u ruci, spremna da se uprogramira u brodske komande za održavanje kursa letenja. Okrenu se i zagleda se mutnim očima u Orija i Kena Kenjeka. Šta će s njima? Očigledno je i njih trebalo povesti. Izbriši sve što je kompjuter zabeležio, reče mu unutrašnji glas, poznat glas, njegov vlastiti — Fokov. Ramarenu se vrtelo u glavi od umora, ali s vremenom shvati važnost ovog zahteva i posluša. Onda više nije mogao da se seti šta će dalje. I najzad, prvi put, on se predade, odustade od svakog napora da preovladuje, dozvoli sebi da se stopi sa... samim sobom. Fok-Ramaren smesta se baci na posao. S mukom odvuče telo Kena Kenjeka gore na površinu i preko peska, zvezdama obasjanog, u brod koji je podrhtavao, jedva vidljiv, svetlucavo se prelivajući u pustinjskoj noći; smesti mlitavo telo u stolicu, dade mu još jednu dozu iz paralizatora, a zatim se vrati po Orija. Ori je već bio delimično oživeo i uspeo je da se malaksalo sam ispentra u brod, bez njegove pomoći. — Preh Ramaren — reče promuklo, zgrabivši FokaRamarena za ruku — kuda idemo ? — Na Verel. — I on će s nama, Ken Kenjek? — Da. On će Verelijancima ispričati svoju priču o Zemlji, ti svoju, a ja svoju... do istine uvek vodi više puteva. Veži se. Tako. Fok-Ramaren ubaci metalnu pločicu u kontrolu kursa. Ona je prihvati i on podesi brodske komande na polazak kroz tri minuta. Bacivši poslednji pogled na pustinju i zvezde, zalupi ulazna vra tanca i pohita, po vodeći se od umora i napetosti, da se veže pored Orija i Šinga. Kompleks za uzletanje dobi fuzionu energiju: pogon za postizanje brzine svetlosti proradiće tek kad budu izlazili iz Zemljinog prostora. Uzleteše veoma meko i kroz nekoliko trenutaka napustiše atmosferu. Ekrani za osmatranje automatski se otvoriše i Fok-Ramaren ugleda Zemlju, ogromnu, zamagljenu plavičastu loptu sa svetlim obrisima, kako se udaljava i tone. Tada brod iziđe u večitu Sunčevu svetlost. Da li je odlazio od kuće ili se kući vraćao ? Zora nad istočnim okeanom blesnu u jedan mah na ekranu, kao zlatni polumesec okružen zvezdanom prašinom, kao dragi kamen na ukrštenici u ramu. A onda se i ram i ukrštenica raspadoše, barijeru su prošli, a brod se otrgnu i oslobodi vremena, ponevši ih dalje kroz tminu.
NAUČNA FANTASTIKA URSULE LEGVIN Knjiga III 1987 — prvo izdanje
Izdaju NARODNA KNJIGA Šafarikova 11, Beograd PARTIZANSKA KNJIGA Bulevar vojvode Mišića 17/VII, Beograd
Za izdavače Radomir Nikolić, direktor Mihailo Đelović, direktor
Tehnički urednik Stjepan Mimica
Lektor Nada Vukajlović Korektori Stasa Radović Buba Stevanović-Bakić
Tiraž 5000 primeraka Štampa Mladinska knjiga, Ljubljana
