ČUDESNI ŽIVOT I UČENJA ŠRI SAI BABE
ŠRI SAI SAČARITA Autor izvorne knjige na marati jeziku: Govind Ragunat Dabolkar, alijas „Hemadpant”
Preveo na engleski jezik: Nageš Vasudev Gunađi Preveo na srpski jezik: Milan Bojić
POSVETA „Ko god ponudi Meni, sa ljubavlju ili posvećenošću, list, cvet, voćku ili vodu, ta ponuda ljubavi čistog i uzdržanog čoveka, rado je i spremno prihvaćena kod Mene.” ~ Gospod Šri Krišna Bagavad gita, IX-26
ŠRI SAI BABI SVEZNAJUĆEM Ovaj rad posvećujem
ŠRI SAI SAČARITA SADRŽAJ Poglavlje
Stranica
1. Čudesni svetac koji melje žito – Poštovanje – Priča o filozofskom značenju mlevenja žita
1
2. Cilj pisanja ove knjige – Nesposobnost i hrabrost u preduzimanju ovog poduhvata – Uzavreli 4 razgovori – Dobijanje značajnog i proročkog naziva „Hemadpant” – Potreba za guruom 3. Sai Babino odobrenje i obećanje – Dodeljivanje zadataka poklonicima – Babine priče kao svetionik – Njegova majčinska ljubav – Rohilina priča – Njegove reči slatke kao nektar 4. Misija svetaca – Sveto mesto Širdi – Ličnost Sai Babe – Izjava Golibua – Pojavljivanje Vitala – Kirsagarova priča – Das Ganuovo kupanje u Prajagu – Bezgrešno začeće Sai Babe i Njegov prvi dolazak u Širdi – Tri rezidencije (vade)
9 13
5. Babin povratak sa Čand Patilovom svadbenom povorkom – Pozdravljen i oslovljen kao Sai 19 – Kontakt sa drugim svecima – Njegova nošnja i dnevna rutina – Priča o padukama – Rvanje sa Mohidinom i promena načina života – Pretvaranje vode u ulje – Lažni guru Đavhar Ali 6. Efikasnost dodira guruove ruke – Ram Navami festival – Poreklo, transformacija itd. – Popravke na džamiji
26
7. Predivna inkarnacija – Ponašanje Sai Babe – Njegova jogijska praksa – Njegova sveprisutnost i milost – Služenje gubavog poklonika – Slučaj sa kugom g. Kaparda – Odlazak u Pandarpur
32
8. Važnost ljudskog rađanja – Sai Baba prosi hranu – Služenje Baiđabai – Sai Babina spavaonica – Njegova naklonost prema Kušalčandu
37
9. Efekti povinovanja i nepovinovanja Babinim uputstvima pred nečiji odlazak – Nekoliko primera – Prosjačenje i njegova neophodnost – Iskustva poklonika iz Tarkad porodice – Kako je Baba obilno nahranjen
41
10. Sai Babin stil života – Njegova daska za spavanje – Njegov boravak u Širdiju – Njegova učenja – Njegova poniznost – Nanavali, najlakša staza
46
11. Sai kao Sagun Brama – Dr Panditovo bogosluženje – Hađi Sidik Falke – Kontrola nad elementima
51
12. Saijeve lile – Iskustva (1) Kaka Mahađani, (2) Dumal Pleader, (3) gđa Nimonkar, (4) Mule Šastri, (5) Doktor
54
13. Još Saijevih lila – Isceljenje bolesti kod (1) Bimađi Patil, (2) Bala Šimpi, (3) Bapusahib Buti, (4) Alandi Svami, (5) Kaka Mahađani, (6) Datopand iz grada Harda
57
14. Ratanđi Vadia iz grada Nanded – Sveti Mulisahib – Dakšina
61
15. Naradija kirtan padati – G. Čolkarov nezašećereni čaj – Dva guštera
65
16-17. Brzi Brama-džnan
68
18-19. Kako je Hemadpant primljen i blagoslovljen – Priče g. Sate i gđe Desmuk – Ohrabrivanje dobrih misli da se ostvare – Raznovrsnosti u upadešu – Učenja u vezi sa klevetanjem i nadoknadom za rad
72
20. Kako je Das Ganuov problem rešila Kakaova služavka
80
21. Priče o (1) V.H. Takuru, (2) Anantrao Patankaru, i (3) pravobraniocu iz Pandarpura
110
22. Spašavanje od ujeda zmije (1) Balasahib Mirikara, (2) Bapusahib Butija, (3) Amir Šakara, 115 (4) Hemadpanta – Babino mišljenje u vezi ubijanja zmija 23. Joga i luk – Izlečenje Šame od ujeda zmije – Uredbe u vezi kolere su prekršene – Teška iskušenja posvećenosti učitelju
120
24. Babina duhovitost i humor – Čudo sa leblebijama – (1) Hemadpant, (2) Sudama, (3) Ana Činčanikar protiv ujne (maušibai)
125
25. Damu Ana Kasar iz Ahmednagara (1) Špekulacije, (2) Amra lila
130
26. Priče o (1) Bakta Pant, (2) Hariščandra Pitale, (3) Gopal Ambadekar
135
27. Milost prikazana kroz davanje Bagvata i Višnu sahasranama – Diksitova vizija boga Vitala – Gita Rahasja – Gospodin i gđa Kapard
140
28. Vrapci koje je privukao Širdi (1) Lakšmičand, (2) dama iz Burhanpora, (3) Mega
146
29. Priče o (1) Bađan grupi iz Čenaja, (2) Tendulkarovi (otac i sin), (3) Kapetan Hate, (4) Vaman Narvekar
153
30. Privučeni u Širdi (1) Kakađi Vaidja iz Vanija, (2) Ramlal Punđabi iz Bombaja
159
31. Umiranje u Babinom prisustvu (1) Sanjasi Viđajanand, (2) Balaram Mankar, (3) Nulkar, (4) Mega, (5) tigar
164
32. U potrazi za guruom i Bogom – Post koji nije odobren
169
33. Veličanstvenost svetog pepela (udi) – Kako su izlečeni ubod škorpiona i slučaj kuge – Čudo u Đamneru – Bolest Narajana Raoa – Balabua Sutar – Apasahib Kulkarni – Haribau Karnik
175
34. Veličanstvenost svetog pepela udi (nastavak) - Doktorov nećak – Dr Pilej – Šamina svastika – Devojka Iranka – Gospodin iz Harda – Dama iz Bombaja
182
35. Testiran i potvrđen – Kaka Mahađanijev prijatelj i gazda – Bandrin slučaj insomnije – Bala Patil Nevaskar
187
36. Čudesne priče o (1) dva džentlmena iz Goe, (2) gospođi Aurangabadkar
192
37. Čavadi povorka
197
38. Babin handi – Nepoštovanje svetilišta – Šolja neobranog mleka
201
39. Babino znanje sanskrita – Njegova interpretacija stiha iz Gite – Izgradnja Samadi mandira
206
40. Priče o Babi: (1) Prisustvovanje Udjapan ceremoniji gđe Dev u formi sanjasina uz pratnju još dvoje, (2) Poseta Hemadpantovoj kući u formi Njegove slike
212
41. Priča o slici – Krađa starih krpa i čitanje Dnjanešvari
216
42. Babina smrt – Prethodne naznake – Sprečavanje smrti Ramčandra Dada Patila i Tatja Kote Patila – Milosrđe prema Lakšmibai Šinde – Poslednji trenutak
220
43-44. Babina smrt (nastavak) – Pripreme – Samadi mandir – Lomljenje cigle – Sedamdeset dvosatni samadi – Đogova sanjasa – Babine reči kao nektar
225
45. Kakasahibova sumnja i Anandraova vizija – Drvena daska – Babino postolje kreveta, a ne poklonikovo
231
46. Babin put u Gaju – Priča o dve koze
235
47. Babina prisećanja – Priča o Virbadrapi i Čenbasapi (zmija i žaba)
239
48. Suzbijanje nesreće kod poklonika – Priče o (1) g. Ševade, (2) Sapatnekar
244
49. Priče o (1) Hari Kanoba, (2) Somadev Svami, (3) Nanasahib Čandorkar
249
50. Priče o (1) Kakasahib Diksit, (2) Šri Tembe Svami, (3) Balaram Durandar
253
EPILOG
258
ARATI
260
Manje poznati pojmovi:
Vital - Bog Višnu Prajag - drugo ime za grad Alahabad u Indiji Paduke - drvene sandale, u ovom slučaju predstavljaju otisak guruovih stopala Pandarpur - poznato mesto hodočašća u Indiji, grad u državi Maharaštra Sagun Brama - manifestovani Brama, Bog koji se manifestovao Lile - poigravanje, spontano igranje sa čudima, priče o čudima nekog sveca ili gurua Dakšina - donacija za gurua, sveca ili svešteno lice Brama-džnan - znanje o pravom sopstvu, o duši, samorealizacija Upadeš - instrukcija, usmerenje na duhovnom putu Amra lila - čudo sa mango drvetom Bagvat - indijski religijski spis koji sadrži znanje i mudrost o Bogu Višnu sahasranam - spis u kome je napisano 1000 imena boga Višnua Čavadi - seoska kancelarija gde se skupljao porez, vodila seoska arhiva i primali zvaničnici Handi - posuda za spremanje hrane, limena šerpa Samadi mandir - mauzolej, grobnica ili hram koji može ili ne mora sadržati telo pokojnika Sanjasin - asketa, lutajući monah koji živi u odricanju i askezi Dnjanešvari - komentar na Bagavad gitu koji je pisao svetac i pesnik Dnjanešvar u 13. veku
ŠRI SAI SAČARITA POGLAVLJE I Poštovanje – Priča o filozofskom značenju mlevenja žita Prema drevnim i poštovanim običajima, Hemadpant počinje svoj rad „Šri Sai Sačarita”, sa različitim pozdravima. (1) Prvo, on odaje poštovanje bogu Ganeši kako bi uklonio sve prepreke i učinio njegov rad uspešnim, pritom govoreći da je Šri Sai bog Ganeša lično. (2) Zatim boginji Sarasvati kako bi ga inspirisala da napiše svoj rad, govoreći da je Šri Sai jedno sa boginjom i da On lično ispevava svoj život. (3) Potom bogovima Brami, Višnu i Šankaru – božanstvima stvaranja, održavanja i uništavanja, i govori da je Sainat jedno sa njima i da će nas On, veliki učitelj, preneti preko reke svetovnog postojanja. (4) Zatim se obraća njegovom zaštitničkom božanstvu Narajan Adinatu, koji se manifestovao u Konkanu – zemlji koju je od mora otrgao Parašurama (Rama u hindi verziji), i Adi (prvobitnom) purušu porodice. (5) Potom Baradvađ Muniju, u čijem se klanu rodio, kao i raznim rišijima (svecima): Jagnjavalki, Brugu, Parašaru, Naradu, Vedavjasi, Sanaki, Sanandanu, Sanatkumaru, Šuki, Šounaku, Višvamitri, Vasišti, Valmikiju, Vamadevu, Jaimini, Vaišampajanu, Nava Jogindri itd.; kao i modernim svecima poput Nivruti, Dnjanadev, Sopan, Muktabai, Janardan, Eknat, Namdev, Tukaram, Kana, Narahari itd. (6) Zatim odaje poštovanje njegovom dedi, Sadašivu, ocu Ragunatu, njegovoj majci koja ga je napustila u ranom detinjstvu, tetki po ocu koja ga je odgajila, i njegovom voljenom starijem bratu. (7) Potom pozdravlja čitaoce i moli im se da ukažu potpunu i nepodeljenu pažnju njegovom radu. (8) Na kraju, odaje poštovanje svom guruu Šri Sainatu – inkarnaciji Šri Datatreje, koji je njegovo jedino utočište i koji će učiniti da spozna kako je Brama jedina realnost, a svet iluzija. Uzgred se obraća i svim bićima u kojima Gospod stanuje. Nakon što je opisao ukratko različite modele pokloništva koje pominju sveci Parašar, Vjasa, Šandilja i drugi, autor se nadovezuje sa sledećom pričom: „Bilo je to nešto pre 1910. godine kada sam, jednog lepog jutra, otišao u džamiju (masđid) u Širdiju da dobijem daršan Sai Babe. Bio sam zadivljen kada sam video sledeći fenomen. Nakon što je oprao Svoja usta i lice, Sai Baba je počeo da priprema sve što je potrebno za mlevenje žita. Raširio je vreću na podu i na nju postavio ručni mlin. Ubacio je određenu količinu žita u pletenu korpu za protresanje i nakon toga zasukao rukave, hvatajući ručku od mlina i započinjući mlevenje tako što je ubacio nekoliko šaka žita u gornji otvor mlina. Pomislio sam šta to Baba ima sa mlevenjem žita kada On ne poseduje ništa, i ne skladišti ništa, i kada je živeo samo od milostinje! Neki ljudi koji su
1
došli u tom trenutku pomislili su isto, ali niko nije imao hrabrosti da pita Babu šta je to radio. Odmah se ova vest o Babi kako melje žito proširila po selu, i smesta su muškarci i žene pohitali u džamiju i sjatili se da vide Babin rad. Četiri hrabre žene iz grupe su se probile kroz masu i odgurujući Babu u stranu, na silu uzele ručku u svoje ruke, i pevajući o Babinim čudima, počele su da melju. U početku, Baba je bio razjaren, ali videvši ljubav i posvećenost kod žena, bio je veoma zadovoljan i počeo je da se smeši. Dok su mlele, one su počele da misle kako Baba nema kuću, ni imanje, niti decu, nikoga da brine o njemu, i kako On živi od milostinje, i stoga Njemu nije potrebno pšenično brašno za pravljenje hleba ili rotija, šta će onda On da uradi sa ovako velikom količinom brašna? Možda će, zbog toga što je Baba veoma plemenit, On razdeliti brašno među nama. Razmišljajući na taj način dok su pevale, završile su mlevenje i nakon što su odložile mlin u stranu, podelile su brašno na četiri porcije, uzevši svaka za sebe po jednu. Baba, koji je do tada bio miran i tih, razbesneo se i počeo je da ih grdi govoreći – Žene, da li ste poludele? Od čijeg oca vi pljačkate ovu imovinu? Da li sam ja pozajmio neko brašno od vas, pa da vi možete sa sigurnošću da uzmete brašno? Sada, uradite ovo! Uzmite brašno i bacite ga po obodu sela! Nakon što su to čule, žene postadoše zbunjene i šapćući među sobom, odoše na periferiju sela i prosuše brašno kao što je Baba naredio. Ja sam pitao narod u Širdiju – Šta je ovo Baba uradio? Oni su odgovorili da je epidemija kolere počela da se širi po selu, i da je ovo bio Babin lek za to; nije žito ono što je bilo mleveno, već je to kolera bila samlevena u komadiće i proterana iz sela. Od tog trenutka, epidemija kolere je opala i ljudi iz sela su bili srećni. Ja sam bio veoma zadovoljan što sam to sve saznao, ali je istovremeno i moja radoznalost narasla. Počeo sam da se pitam... Kakva je to zemaljska veza bila između pšeničnog brašna i kolere? Koja je uzročna relacija između to dvoje i kako ih pomiriti? Slučaj je izgledao neobjašnjiv. Trebao bih da napišem nešto o tome i da pevam o Babinim čudima dok god mi to duša ište. Razmišljajući tako o ovom čudu, moje srce se ispunilo radošću i ja sam tako bio inspirisan da zapišem Babin život – Sai Sačarita. I kao što znamo, uz Babin blagoslov i milost, ovaj rad je uspešno obavljen.”
Filozofsko značenje mlevenja Osim značenja koje su ljudi iz Širdija dali ovom slučaju mlevenja žita, postoji takođe, prema našem mišljenju, i filozofsko značenje. Baba je živeo u Širdiju oko šezdeset godina i tokom ovog dugog perioda, On je obavljao posao mlevenja skoro svakog dana – naravno, ne samo žita, već i grehova, mentalnih i fizičkih tegoba, i patnji Njegovih bezbrojnih poklonika. Dva kamena njegovog mlina sačinjavali su karma i bakti; ovo prvo je bilo donji kamen, a ovo poslednje je bilo gornji. Ručka kojom je Baba pokretao mlin bila je sačinjena od kontemplacije i meditacije (djan). Babino čvrsto ubeđenje bilo je da mudrost ili samorealizacija nije moguća, ukoliko pre toga ne obavimo posao mlevenja svih naših impulsa, želja, grehova, i tri gune - satva, radžas i tamas, kao i ahankara (ega), koji je veoma suptilan i stoga je veoma teško otarasiti ga se. Ovo nas podseća na sličnu Kabirovu priču, koji je videvši ženu kako melje kukuruz, rekao svom guruu Nipatniranjanu: „Ja plačem zato što osećam agoniju rušenja pod točkom svetovnog postojanja, kao kukuruz u ručnom mlinu.” Nipatniranjan mu je odgovorio: „Nemoj se plašiti, drži se čvrsto za dršku znanja ovog mlina, kao što ja to radim, i nemoj odlutati daleko od nje, već se usmeri unutra, ka centru, i sigurno ćeš biti spašen.”
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
2
Manje poznati pojmovi:
Bog Ganeša – sin Gospoda Šive, ima glavu slona i telo čoveka. Na početku svakog rada, njemu se mole Indusi Sarasvati – boginja učenja Parašuram – jedan od avatara ili inkarnacija Boga (pre Gospoda Rame) Puruš – čovek Daršan – prilika da se vidi sveti čovek, statua ili slika Boga Roti – hleb okruglog i spljoštenog oblika Bakti – posvećenost, ljubav prema Bogu i guruu Gune – tri kvaliteta prirode (satva – čistota, harmonija; radžas – akcija, strast; tamas – inercija, tama)
3
POGLAVLJE II Cilj pisanja ove knjige – Nesposobnost i hrabrost u preduzimanju ovog poduhvata – Uzavreli razgovori – Dobijanje značajnog i proročkog naziva „Hemadpant” – Potreba za guruom U prethodnom poglavlju, autor je u izvornoj knjizi na marati jeziku spomenuo da će navesti razlog koji ga je podstakao da preduzme ovaj poduhvat, kao i da će reći nešto o ljudima koji su podobni da čitaju ovu knjigu, i još o sličnim zapažanjima. Sada, u ovom poglavlju, on to i navodi.
Cilj pisanja ove knjige U prvom poglavlju, opisao sam Sai Babino čudo sa zaustavljanjem i uništavanjem epidemije kolere putem mlevenja žita i bacanjem brašna na periferiju sela. Čuo sam i za druga čuda Sai Babe na moje veliko zadovoljstvo, i upravo je to zadovoljstvo iznedrilo ovaj poetski rad. Takođe sam mislio da će opisivanje tih čuda Sai Babe biti interesantno i poučno za Njegove poklonike, te da će ukloniti njihove grehe, i tako sam počeo da pišem o svetom životu i učenjima Sai Babe. Život sveca nije ni logičan, niti dijalektičan. On nam pokazuje istinitu i veličanstvenu stazu.
Nesposobnost i hrabrost u preduzimanju ovog poduhvata Hemadpant je mislio da nije prava osoba da preduzme ovakav rad. On je rekao: „Ja ne poznajem život mog bliskog prijatelja, niti poznajem moj sopstveni um, kako bih ja onda mogao da pišem o životu sveca, ili opišem prirodu inkarnacija, koje čak ni Vede nisu uspele da zapišu? Čovek mora sam biti svetac da bi spoznao druge svece, u suprotnom, kako bih ja mogao da pišem o njihovoj slavi? Pisati o životu sveca je najteže, onaj koji se prihvati toga mora biti u stanju da izmeri dubinu sedam mora, ili da ogradi nebo komadima tkanine. Znao sam da je ovo najopasniji poduhvat, koji me može izvrgnuti ruglu. Stoga sam prizvao Sai Babinu milost.” Veliki pesnik – svetac iz Maharaštre, Šri Dnjanešvar Maharadž je izjavio da Gospod voli one koji pišu o životima svetaca, a sveci takođe imaju svoj naročit metod dodeljivanja službe za kojom poklonici čeznu. Svetac nadahnjuje rad, a poklonik postaje samo neposredan uzrok ili instrument za njegovo ostvarenje. Na primer, u 1700. šaka godini, pesnik Mahipati je žudeo da piše o životima svetaca. Sveci su ga inspirisali i pomogli mu da to sprovede u delo, a tako je i u 1800. šaka godini, Das Ganuovo služenje prihvaćeno. Prvi je napisao 4 knjige – „Bakta Viđaj”, „Sant Viđaj”, „Bakta Lilamrut” i „Sant Lilamrut”, dok je drugi napisao dve knjige – „Bakta Lilamrut” i „Sant Katamrut”, u kojima su opisani životi modernih svetaca. U poglavljima 31, 32, 33 iz „Bakta Lilamrut”, i u poglavlju 57 u „Sant Katamrut”, život i učenja Sai Babe su veoma dobro predstavljeni. Ova poglavlja su zasebno objavljena u „Sai Lila” magazinu, broj 11 i 12, u sedamnaestom izdanju; čitaocima se preporučuje da pročitaju ova poglavlja. Isto tako, Sai Babina predivna čuda su opisana u maloj knjizi g. Savitribai Ragunat Tendulkara iz Bandre, pod nazivom „Šri Sainat Bađan Mala”. Das Ganu Maharadž je takođe sastavio razne lepe pesme o Sai Babi. Poklonik po imenu Amidas Bavani Mehta je objavio nekoliko priča o Sai Babi u Guđaratu, a nekoliko brojeva „Sainat Praba” magazina, koji je izdavao Dakšina Bikša Sansta iz Širdija, takođe je objavljeno. Postavlja se pitanje prigovora, pošto već postoji toliko radova koji govore o Sai Babi, zašto bi ovaj (Sačarita) bio napisan, i gde je potreba za tim?
4
Odgovor je jasan i jednostavan. Život Sai Babe je širok i dubok kao beskrajni okean, i svi mogu u njega da zarone i izvuku dragocene dragulje (znanje i bakti), i podele ih među ljudima koji gaje istu težnju. Priče, parabole i učenja Sai Babe su čudesni. To će pružiti mir i sreću ljudima koji su pogođeni tugom i opterećeni patnjom svetovnog postojanja, ali i darovati znanje i mudrost u svetovnoj i duhovnoj oblasti. Ako se ova učenja Sai Babe, koja su zanimljiva i poučna kao vedsko znanje, slušaju, i ako se na njih meditira, poklonici će dobiti ono za čim žude, a to je jedinstvo sa Bramom, majstorstvo nad osmostrukom jogom, blaženstvo meditacije itd. Stoga, mislio sam da treba prikupiti ove priče i da će to biti moja najbolja upasana. Ova kolekcija će biti najdraža onim jednostavnim dušama, čije oči nisu bile blagoslovljene Sai Babinim daršanom (prisustvom, pogledom). I tako sam se namerio da prikupim Sai Babina učenja i izreke - rezultat Njegove bezgranične samorealizacije. Sai Baba je bio taj koji me nadahnuo po ovom pitanju, u stvari, ja sam predao svoj ego pred Njegova stopala i mislio da je moja staza čista, i da će me On učiniti prilično srećnim u ovom, i u narednom svetu. Nisam mogao sam da pitam Sai Babu za dozvolu u vezi ovog rada, pa sam zamolio Babinog najintimnijeg poklonika, g. Madavrao Dešpandea poznatijeg kao Šama, da razgovara sa Njim u moje ime. On je izneo moju stvar i rekao Sai Babi: „Ovaj Anasahib želi da piše Tvoju biografiju, nemoj reći da si Ti siromašni fakir i da nema potrebe za pisanjem, već ako se složiš i pomogneš mu, on će je napisati, ili tačnije, Tvoja milost će obaviti posao.” Kada je Sai Baba čuo ovaj zahtev, bio je dirnut i blagoslovio me tako što mi je dao udi (sveti pepeo), i stavljajući Njegovu blagosiljajuću ruku na moju glavu, rekao: „Neka napravi zbirku priča i iskustava, neka vodi beleške i memoare, Ja ću mu pomoći. On je samo spoljašnji instrument. Ja treba da napišem svoju autobiografiju sam, i tako zadovoljim želje Mojih poklonika. On treba da se otarasi svog ega i preda ga pred Mojim stopalima. Onaj koji čini tako u životu, njemu Ja pomažem najviše. A šta je sa Mojim životnim pričama? Ja ga služim u njegovoj kući na sve moguće načine. Kada njegov ego bude u potpunosti uništen i kada ne ostane ni traga od njega, Ja ću lično ući u njega i lično pisati o sopstvenom životu. Slušanje mojih priča i učenja će stvarati veru u srcima poklonika i oni će lako dostići samorealizaciju i blaženstvo. Neka ne bude navaljivanja na uspostavljanju nečijeg stava, niti pokušaja da se opovrgnu tuđa mišljenja, nikakvih diskusija za i protiv po pitanju bilo koje teme.”
Značajan i proročki naziv Reč „diskusija” me podsetila na obećanje da ću ispričati priču kako sam dobio naziv „Hemadpant”, i sada ću vam je ispričati. Bio sam u prisnim prijateljskim odnosima sa Kakasahib Diksitom i Nanasahib Čandorkarom. Oni su me pritiskali da odem u Širdi i dobijem Babin daršan, i ja sam im obećao da ću to uraditi. Ali, u međuvremenu je nešto iskrslo i sprečilo me da odem u Širdi. Sin od mog prijatelja u mestu Lonaval se razboleo. Moj prijatelj je probao sve moguće načine, fizičke i duhovne, ali groznica nije spadala. Tačnije, on je doveo svog gurua da sedi pored kreveta njegovog sina, ali je čak i to bilo uzalud. Čuvši to, pomislio sam: „Kakva je korist od gurua, ako on ne može da spasi sina mog prijatelja? Ako guru ne može ništa da učini za nas, zašto bih ja uopšte išao u Širdi?” Razmišljajući na ovaj način, odložio sam put u Širdi, ali ono što je neizbežno mora da se dogodi, a u mom slučaju dogodilo se ovako: g. Nanasahib Čandorkar, koji je bio okružni činovnik, išao je na put u Basein. Iz mesta Tana je došao u Dadar i čekao je voz koji ide za Basein. U međuvremenu, lokalni voz iz Bandre se pojavio. On je seo u njega i došao u Bandru, poslao je po mene i iskritikovao me što sam odložio put u Širdi. Nana je imao tako ubedljiv i divan argument za moj put u Širdi, da sam odlučio da pođem u Širdi iste večeri. Spakovao sam kofer i krenuo za Širdi. Planirao sam da odem u Dadar i odatle uhvatim voz za Manmad, i tako rezervisah kartu za Dadar i sedoh u voz. Dok se voz spremao da krene, jedan muhamedanac je brzo prišao mom kupeu i videvši moje stvari, upitao me gde sam se zaputio. Ispričao sam mu za moj plan. On mi je onda predložio
5
da idem pravo u Boribunder, i da ne čekam u Dadaru, jer poštanski voz za Manmad ne staje u Dadaru. Da se ovo malo čudo (lila) nije dogodilo, ja ne bih stigao u Širdi narednog dana, kao što sam planirao, i mnoge sumnje bi me saletale. Ali to se nije dogodilo. Kako me je sreća poslužila, stigao sam u Širdi narednog dana pre 9 ili 10 časova ujutro. Bausahib (Kaka) Diksit me je čekao tamo. Ovo je bilo 1910. godine, kada je postojalo samo jedno mesto, Sateova rezidencija (vada), za primanje poklonika koji su došli na hodočašće. Nakon silaženja iz dvokolice bio sam nestrpljiv da dobijem daršan, kada se utom, veliki poklonik Tatjasahib Nulkar vratio iz džamije i rekao da se Sai Baba nalazi iza ugla rezidencije (vada), i da bih ja prvo trebao da odem i primim preliminarni daršan, a onda nakon što se okupam, mogu ga videti tokom Njegovog slobodnog vremena. Čuvši to, otrčao sam i poklonio se ispred Babe, i mojoj sreći nije bilo kraja. Uvideo sam mnogo više nego što mi je Nana Čandorkar rekao. Sva moja čula bila su zadovoljena i ja sam zaboravio na žeđ i glad. U trenutku kada sam dodirnuo Sai Babina stopala, počeo sam novo poglavlje života. Osetio sam se dužnim svima koji su me podstakli i pomogli da dobijem daršan; smatram ih za moju pravu porodicu i nikada ne mogu otplatiti taj dug. Uvek ih se setim i mentalno poklonim pred njima. Jedinstvenost Sai Babinog daršana je da se, kako sam to ustanovio, nakon njega menjaju naše misli, sila prethodnih akcija se stišava, i postepeno narastaju nevezivanje i neostrašćenost prema svetovnim predmetima. Ovaj daršan se dobija zaslugom dobrih dela u mnogim prošlim životima; a kada samo ugledate Sai Babu, čitav svet preuzima formu Sai Babe. Prvog dana po mom dolasku u Širdi, povela se diskusija između mene i Balasahib Bate o neophodnosti gurua. Ja sam tvrdio: „Zašto bismo gubili svoju slobodu i predavali se drugome? Kada svakako moramo da ispunimo svoju dužnost, čemu potreba za guruom? Svako treba da uradi najbolje što može i spasi sebe. Šta guru može da uradi za čoveka koji samo bezobrazno spava?” Tako sam se ja izjasnio o slobodnoj volji, dok je g. Bate zastupao drugu stranu, tj. sudbinu, i tada rekao: „Šta god da je suđeno da se desi, mora da se dogodi, čak su i veliki ljudi padali; čovek predlaže jedan put, a Bog uredi drugačije. Ostavimo po strani tvoju pamet, ali ponos i egoizam ti neće pomoći.” Ova diskusija, sa svim prilozima za i protiv, nastavila se više od sat vremena, i po običaju, nikakav zaključak nije donet. Na kraju smo morali da zaustavimo raspravu jer smo bili iscrpljeni. Ukupan rezultat ovoga bio je da sam izgubio svoj umni mir i zaključio da ukoliko ne postoji snažna telesna svest i egoizam, ne bi postojala ni diskusija; drugim rečima, egoizam je taj koji stvara diskusiju. Zatim, kada smo otišli u džamiju sa ostalima, Baba je upitao Kakasahib Diksita sledeće: „Šta se dešavalo u Sateovoj rezidenciji? O čemu je bila diskusija?” i gledajući u mene, Baba je dodao, „Šta je ovaj `Hemadpant` rekao?” Čuvši ove reči, bio sam veoma iznenađen. Džamija je bila na pristojnoj udaljenosti od Sateove rezidencije u kojoj sam odseo i gde se odvijala diskusija. Kako je Baba mogao da zna za našu diskusiju, osim ako nije sveprisutan i unutrašnji vladar svih nas? Počeo sam da razmišljam zašto me je Sai Baba nazvao imenom „Hemadpant”. Ova reč je iskrivljeni oblik reči „Hemadripant”. Taj Hemadripant je bio poznati ministar kod kraljeva Mahadev i Ramdeva iz Devgirija, iz Jadava dinastije. Bio je veoma učen, prijatne ćudi i autor radova kao što su „Čaturvarga čintamani” (bavljenje duhovnim temama) i „Rađprašasti”. On je izmislio i započeo novi metod računovodstva i bio tvorac „Mudi” rukopisa (o stenografiji na marati jeziku). Ali ja sam bio potpuno suprotno od njega, neznalica sa osrednjim intelektom. Nisam mogao da razumem zašto mi je dodeljeno ime ili titula, već razmišljajući ozbiljno o tome, pomislio sam da je to bila strelica usmerena da uništi moj ego, kako bih uvek ostao krotak i skroman. To je takođe bio i kompliment koji mi je udeljen zbog vičnosti u diskusiji. Gledajući istorijski, mislimo da su Babine reči (nazivajući g. Dabolkara imenom „Hemadpant”) bile značajne i proročke, jer kao što znamo, on je vodio računa o upravljanju „Sai Sanstan” organizacije
6
veoma inteligentno, držao je sve račune propisno i bio autor tako značajnog rada kao što je „Sai Sačarita”, koja se bavi veoma važnim i duhovnim temama poput meditacije, posvećenosti, nepristrasnosti, predaje i samorealizacije.
O neophodnosti gurua Hemadpant nije ostavio beleške niti memoare o tome šta je Baba rekao u vezi ove teme, ali je Kakasahib Diksit objavio svoje beleške u vezi sa tim. Narednog dana, nakon Hemadpantovog sastanka sa Sai Babom, Kakasahib je otišao kod Babe i pitao: „Baba kuda da idem?” Baba je rekao: „Gore visoko.” Onda je čovek upitao: „Gde je put?” Baba je odgovorio: „Postoji mnogo puteva koji vode tamo; jedan put vodi i odavde takođe (Širdi). Put je težak. Ima tigrova i vukova u džungli na putu.” Ja (Kakasahib) sam upitao: „Ali, Baba, šta ako povedemo vodiča sa sobom?” Baba je odgovorio: „Onda nema teškoća. Vodič ćete odvesti pravo do cilja, izbegavajući vukove, tigrove, kanale itd., na putu. Ukoliko nema vodiča, postoji opasnost da se izgubiš u džungli ili upadneš u jarak.” G. Dabolkar je bio prisutan tom prilikom, shvativši da je to odgovor koji je Baba dao povodom pitanja o neophodnosti gurua („Sai Lila”, prvo izdanje, broj 5, strana 47), pa je stoga izveo zaključak da nijedna diskusija o tome da li je čovek slobodan ili uslovljen, nije ni od kakve koristi u duhovnim okvirima, već naprotiv, istinska paramarta (najviši smisao) je moguća samo uz učenje gurua. Kao što se navodi u ovom poglavlju, u izvornoj knjizi, u slučajevima velikih avatara poput Rame i Krišne, koji su morali da se povinuju svojim guruima Vasišti i Sandipaniju kako bi dostigli samorealizaciju, jedina neophodna vrlina potrebna za takav progres jesu vera i strpljenje.
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
Manje poznati pojmovi:
1700 šaka (shaka) godina – 1700 SA + 78 = 1778 A.D 1800 šaka godina – 1878 A.D Upasana – bogosluženje, obožavanje
7
POGLAVLJE III Sai Babino odobrenje i obećanje – Dodeljivanje zadataka poklonicima – Babine priče kao svetionik – Njegova majčinska ljubav – Rohilina priča – Njegove reči slatke kao nektar Sai Babino odobrenje i obećanje Kao što je opisano u prethodnom poglavlju, Sai Baba je dao svoj potpuni pristanak za pisanje „Sačarite” i rekao: „U potpunosti se slažem sa tobom u vezi pisanja Sačarite. Izvrši svoju dužnost, nemoj se plašiti ni najmanje, umiri svoj um i imaj vere u Moje reči. Ako se Moja čuda zapišu, avidja (neznanje) će nestati, a ukoliko se sa pažnjom i posvećenošću slušaju, svesnost o ovozemaljskom postojanju će se polako smanjiti i snažni talasi posvećenosti i ljubavi će narasti, pa ako neko duboko zaroni u moja čuda, on će dobiti dragocene dragulje mudrosti.” Čuvši to, autor je bio veoma zadovoljan, i smesta postade neustrašiv i pun samopouzdanja, mislivši da je ovaj rad osuđen na uspeh. Zatim, okrenuvši se ka Šami (Madavrao Dešpande), Sai Baba je rekao: „Ako neko izgovori moje ime sa ljubavlju, Ja ću ispuniti sve njegove želje i uvećati posvećenost. Ukoliko peva iskreno o Mom životu i Mojim delima, njega ću pokrivati spreda i otpozadi, i sa svih strana. Oni poklonici koji su privrženi Meni srcem i dušom, prirodno će osećati sreću kada čuju ove priče. Veruj mi, ako neko peva o Mojim čudima, Ja ću mu podariti beskrajni užitak i večno zadovoljstvo. Moja posebna karakteristika je da oslobodim svaku osobu koja se potpuno preda Meni, i koja Me obožava verno, koja Me pamti i meditira na Mene redovno. Kako oni mogu biti svesni ovozemaljskih predmeta i senzacija, ako izgovaraju Moje ime, obožavaju Me, misle o Mojim pričama i Mom životu, i ako Me se uvek sećaju! Ja ću izvući Moje poklonike iz ralja smrti. Ako se Moje priče slušaju, sve bolesti će nestati. Zato, čujte Moje priče sa poštovanjem, mislite i meditirajte o njima, usvojite ih. Ovo je put sreće i zadovoljstva. Ponos i egoizam Mojih poklonika će nestati, umovi slušalaca će se umiriti, i ako neko ima svesrdnu i potpunu veru, on će biti jedno sa Vrhovnom Svešću. Jednostavno podsećanje na Moje ime kao `Sai, Sai` očistiće grehove govorenja i slušanja.”
Različiti zadaci dodeljeni poklonicima Gospod poverava različite zadatke različitim poklonicima. Nekima je dato da rade na pravljenju hramova i manastira, ili gatova (stepenice koje čine obalu svetih reka); neki pevaju o slavi Gospoda, drugi su poslati na hodočašća, ali meni je dodeljen rad na pisanju „Sai Sačarite”. Bivajući sveznalica, ali majstor ni u čemu, bio sam prilično nekvalifikovan za ovaj posao. Stoga, zašto bih ja preduzeo tako težak zadatak? Ko može da opiše pravi život Sai Babe? Samo Sai Babina milost može omogućiti nekome da ostvari ovaj zadatak. I zaista, kada sam uzeo olovku u ruku, Sai Baba je oduzeo moj egoizam i On lično je napisao Njegove priče. Zasluga u vezi sa ovim pričama, dakle, odlazi Njemu, a ne meni. Iako bramin po rođenju (sveštenička kasta u Indiji), nedostajala su mi dva oka (viđenja) Šruti i Smruti, pa stoga nisam bio sposoban da napišem „Sačaritu”, ali milost Gospoda učini da glup čovek priča i omogući da hrom čovek pređe planinu. On jedini zna način na koji se nešto ostvaruje, onako kako On želi. Ni flauta, ni harmonika ne znaju kako se proizvodi zvuk. To je zadatak svirača. Sjaj kristala mesečevog kamena i talasanje mora se ne dešavaju zbog dragulja i mora, već zbog narastanja meseca.
Babine priče kao svetionik 8
Svetionici se podižu na različitim mestima na moru kako bi omogućili mornarima da izbegnu stenje i opasnosti, i omoguće im bezbednu plovidbu. Sai Babine priče imaju sličnu svrhu u okeanu ovozemaljskog postojanja. One premašuju nektar u slasti i čine da naša svetovna staza bude glatka i laka za prolazak. Blagoslovene su priče svetaca. Kada oni uđu u naša srca kroz uši, telesna svest ili egoizam, i osećaj dualnosti, nestanu; a kada se pohrane u srcu, sumnje će nestati, telesni ponos će pasti, a mudrost biti skladištena u izobilju. Opis Babine čiste slave i slušanje o njoj sa ljubavlju, uništiće grehove poklonika, i stoga, ovo je prosta sadana (duhovna praksa) za postizanje spasenja. Sadana za Krita doba bila je sama-dama (spokoj uma i tela), za Treta doba – žrtvovanje, za Dvapara doba – bogosluženje, a za Kali doba (trenutno vladajuće) – to je pevanje o imenu i slavi Gospoda. Poslednja sadana je dostupna za ljude iz sve četiri kaste. Ostale sadane, poput joga tjaga (žrtvovanje), djan (meditacija) i djan-darana (koncentracija), su veoma teške za praksu, ali pevanje i slušanje priča o slavi Gospoda (Sai Baba) je veoma lako. Sve što je potrebno jeste da usmerimo našu pažnju ka tome. Slušanje i pevanje priča će ukloniti vezanost za čula i objekte, i učiniće poklonike nepristrasnim, i naposletku će ih odvesti ka samorealizaciji. Imajući ovo na umu, Sai Baba je učinio da napišem Njegove priče pod imenom „Sačarita”. Poklonici sada mogu lako da pročitaju i čuju ove priče o Sai Babi, i da dok to rade, meditiraju na Njega, Njegovu formu, i tako postignu odanost guruu i Bogu (Sai Baba), dobiju obestrašćenost i samorealizaciju. U pripremanju i tokom pisanja ovog rada, „Sačarita”, Sai Babina milost je sve ostvarila, koristeći mene samo kao puki instrument.
Majčinska ljubav Sai Babe Svi znaju kako krava voli svoje tele. Njeno vime je uvek puno, a kada tele poželi mleko i povuče vime, mleko izlazi u neprekidnom mlazu. Slično, i čovekova majka zna potrebe svog deteta unapred, i stavlja ga na svoje dojke na vreme. U slučaju oblačenja i ulepšavanja deteta, majka posebno vodi računa da se to obavi kako treba. Dete ne zna ništa o tome i ne brine ni o čemu, ali majčino zadovoljstvo ne poznaje granice kada ugleda svoje dete dobro obučeno i ukrašeno. Ljubav majke je čudna, neobična i nezainteresovana, i nema paralelu. Sadgurui (prosvetljeni učitelji) osećaju ovu majčinsku ljubav prema svojim učenicima. Sai Baba je gajio istu takvu ljubav prema meni i ja ću navesti primer ovde: U 1916. ja sam se povukao iz državne službe. Penzija, koja je određena u mom slučaju, nije bila dovoljna da pristojno izdržava moju porodicu. Na dan Guru purnime (festival posvećen duhovnim učiteljima koji pada na 15. dan meseca ašada / jun-jul) te godine, otišao sam u Širdi sa ostalim poklonicima. Tamo se, g. Ana Činčanikar, svojevoljno molio Babi za mene na sledeći način: „Molim te, ljubazno ga pogledaj, penzija koju dobija nije dovoljna, njegova porodica se uvećava. Podari mu neko dodatno postavljenje, ukloni njegovu nervozu i učini ga srećnim!” Baba je odgovorio: „On će dobiti neki drugi posao, ali sada, on treba da me služi i bude srećan! Njegovi tanjiri će uvek biti puni i nikada prazni. On treba da usmeri svu svoju pažnju na Mene i da izbegava društvo nevernika, nereligioznih i pokvarenih ljudi. Treba da bude skroman i ponizan prema svima, i da Me obožava srcem i dušom. Ako to bude radio, dobiće večnu sreću.” Pitanje ko je to On čije obožavanje se propagira, već je odgovoreno u zapisu „Ko je Sai Baba”, u prologu, na početku ovog rada.
Rohilina priča Priča o Rohili ilustruje Sai Babinu sveobuhvatnu ljubav. Jedan Rohila, visok i dobro građen, jak kao
9
bik, došao je u Širdi noseći dugi kafni (ogrtač) i bio je zaljubljen u Saija koji je tu obitavao. Dan i noć, on bi recitovao glasnim i grubim tonom Kalmu (stihove iz Kurana), i vikao „ALAH HO AKBAR” (Bog je veliki). Većina ljudi u Širdiju je radila na svojim poljima tokom dana, a kada bi se vratili svojim kućama uveče, bili bi pozdravljeni Rohilinim grubim kricima i vikom. Nisu mogli da spavaju i osećali su se uznemireno i neugodno. Podnosili su ovu smetnju nekoliko dana u tišini, ali kada više nisu mogli da izdrže, došli su kod Babe i zatražili od Njega da opomene Rohilu i zaustavi smetnju. Baba nije izašao u susret njihovim žalbama. Naprotiv, Baba je poslao seljane nazad na posao i rekao im da gledaju svoja posla. Rekao im je da Rohila ima veoma lošu ženu koja je pokušala da uznemirava Rohilu i Njega, ali čuvši Rohiline molitve nije se usudila da priđe, pa su bili u miru. U stvari, Rohila nije imao ženu, a pod njegovom ženom Baba je mislio na durbudi (loše misli). Pošto je Baba voleo molitve i vapaje upućene Bogu više nego bilo šta drugo, On je stao na stranu Rohile i zamolio seljane da sačekaju i podnesu teret smetnje, koja će se smanjiti u dogledno vreme.
Babine reči slatke kao nektar Jednog dana u podne, nakon aratija, dok su se poklonici vraćali u svoje iznajmljene sobe, Baba je dao sledeći divan savet: „Budite gde god želite, radite šta god izaberete, ali zapamtite ovo dobro, sve što radite Meni je poznato. Ja sam Unutrašnji Vladar svih i postavljen sam u vašim srcima. Ja obuhvatam sva bića, pokretni i nepokretni svet. Ja sam Kontrolor – onaj koji vuče konce u predstavi ovog Univerzuma. Ja sam Majka – poreklo svih bića, harmonija tri gune (kvaliteta prirode), pokretač svih čula, Stvoritelj, Održitelj i Uništitelj. Ništa ne može da povredi onoga ko se okrene ka Meni, ali maja (iluzija) će šibati i bičevati onoga koji Me zaboravi. Svi insekti, mravi, vidljivi, pokretni i nepokretni svet, su Moje telo ili forma.” Čuvši ove predivne i dragocene reči, ja sam smesta odlučio u mom umu da neću služiti nijednog čoveka osim mog gurua; ali Babin odgovor na Ana Činčanikarovu molbu (koja je u stvari bila moja), da ću dobiti neki posao, počeo je da se vrti u mom umu, i ja sam počeo da mislim hoće li se to zaista dogoditi. Kao što su budući događaji pokazali, Babine reči su se obistinile i ja sam dobio državni posao, ali on je bio kratkog trajanja. Nakon toga, bio sam slobodan i potpuno sam se posvetio služenju mog gurua Sai Babe. Pre nego što zaključimo ovo poglavlje, zahtevam od čitalaca da napuste razne prepreke, poput lenjosti, spavanja, lutanja uma, vezanosti za čula itd., i da usmere svoju potpunu i nepodeljenu pažnju na ove priče o Sai Babi. Neka njihova ljubav bude prirodna, neka znaju tajnu posvećenosti, neka se ne iscrpe raznim sadanama (duhovnim praksama), neka se drže ovog jednostavnog leka – slušanja Sai Babinih priča. To će uništiti njihovo neznanje i osigurati njihovo spasenje. Škrtica može biti na raznim mestima, ali on uvek misli o svom zakopanom blagu. Dakle, neka Sai Baba bude ustoličen u srcima svih. U narednom poglavlju, govoriću o Sai Babinom dolasku u Širdi.
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
10
Manje poznati pojmovi:
Šruti – drevno znanje koje se usmeno prenosilo generacijama, smatra se da je božanskog porekla i uključuje sve drevne religijske tekstove koji čine okosnicu hinduizma (četiri vedska spisa – Rigveda, Jađurveda, Samaveda, Atarvaveda ) Smruti – verski tekstovi čiji su autori ljudi od znanja, imaju manji autoritet od Šruti spisa za koje se smatra da su božanskog porekla. Mahabharata i Ramajana pripadaju Smruti tekstovima. Juge – vremenski ciklusi koji se dele u četiri dela: Krita ili Satja juga (vreme harmonije i spokoja, zlatno doba), Treta juga (vreme kada se pojavljuju prve negativnosti, srebrno doba), Dvapara juga (vreme još većeg pada čoveka, bronzano doba), Kali juga (vreme haosa i stradanja, sadašnje vreme čovečanstva, gvozdeno doba) Kaste – hijerarhijski sistem u Indiji. Razlikuju se 4 kaste: bramani (sveštenici); kšatrije (vladari, administratori, ratnici); vajšije (zanatlije, trgovci, farmeri); šudre (radnička klasa). Arati – ritual obožavanja i bogosluženja određenom božanstvu ili guruu.
11
POGLAVLJE IV SAI BABIN PRVI DOLAZAK U ŠIRDI Misija svetaca – Sveto mesto Širdi – Ličnost Sai Babe – Izjava Golibua – Pojavljivanje Vitala – Kirsagarova priča – Das Ganuovo kupanje u Prajagu – Bezgrešno začeće Sai Babe i Njegov prvi dolazak u Širdi – Tri rezidencije U poslednjem poglavlju opisao sam okolnosti koje su me dovele do toga da napišem „Sai Sačaritu”. Sada ću opisati prvi dolazak Sai Babe u Širdi.
Misija svetaca Gospod Krišna kaže u Bagavad giti (poglavlje IV, str. 7-8): „Kad god se događa propadanje darme (pravednosti) i uspon nepravde, Ja se manifestujem zbog zaštite vrlih i uništenja zlih; i zbog uspostavljanja pravednosti, Ja se manifestujem iz veka u vek.” To je misija Gospoda, i mudraca i svetaca, koji su Njegovi predstavnici i koji se pojavljuju u prikladno vreme, radeći na sebi svojstvene načine da ispune tu misiju. Na primer, kada ponovo rođeni bramani, kšatrije i vajšije zapostave svoje dužnosti, i kada šudre (najniža kasta, obični radnici) pokušaju da prisvoje dužnosti drugih kasti, kada su duhovni učitelji ponižavani umesto poštovani, kada niko ne mari za religijska uputstva, kada svako misli o sebi kao sveznajućem, kada ljudi počnu da konzumiraju zabranjenu hranu i opojna pića, kada ispod plašta religije ljudi počnu da upražnjavaju nesavesne radnje, kada ljudi koji pripadaju različitim sektama počnu da se bore međusobno, kada bramini ne poštuju sandja (svakodnevna) bogosluženja, a pravoslavni napuste svoje religijske običaje, kada jogiji zapuste svoju meditaciju, kada ljudi počnu da misle kako su bogatstvo, potomstvo i žene, njihova jedina briga, i usled toga skrenu sa staze istine i spasenja, tada se sveci pojavljuju i pokušavaju da isprave stvari svojim rečima i delima. Oni nam služe kao svetionici i pokazuju nam put, ispravnu stazu koju treba da pratimo. Na ovaj način mnogi sveci, kao što su Nivruti, Dnjandev, Muktabai, Namdev, Gora, Gonaji, Eknat, Tukaram, Narahari, Narsi Bai, Sajan Kasai, Savata, Ramdas, i mnogi drugi, pojavili su se u različita vremena da bi pokazali ispravan put ljudima, i tako, ovog puta, pojavio se Sai Baba iz Širdija.
Širdi – sveto mesto Obale Godavari reke, u oblasti Ahmednagar, veoma su talične jer su podarile rođenje i utočište za mnoge svece, među kojima je najistaknutiji Dnjanešvar (svetac i pesnik iz 13. veka). Širdi takođe pripada Kopargaon Taluka oblasti, u Ahmednagar distriktu. Kada se pređe Godavari reka kod Kopargaona, stiže se u Širdi. Nakon 43 kilometra dolazi se u Nimgaon, odakle je Širdi vidljiv. Širdi je poznat i čuven kao i druga sveta mesta, poput Gangapura, Nrisinhavadija, Audumbara, na obali Krišna reke. Kao što je poklonik Damođi procvetao i blagosiljao mesto Mangalveda (blizu Pandarpura), i Samart Ramdas u Sađangadu, i Šri Nrisimha Sarasvati u Sarasvativadiju, tako je i Sainat procvetao u Širdiju i blagoslovio ga.
Ličnost Sai Babe Na račun Sai Babe, Širdi je dobio na važnosti. Pogledajmo kakva je ličnost Sai Baba bio. On je
12
pokorio ovaj sansar (ovozemaljski život), kroz koji je veoma teško proći. Krasili su ga mir i mentalna smirenost i bio je riznica mudrosti. On je bio dom za vaišnava (Višnuove) poklonike, najdarežljiviji od svih (kao kralj Karna iz epa Mahabharata), kvintesencija svake suštine. On nije gajio ljubav prema prolaznim stvarima i bio je uvek uronjen u samorealizaciju, koja je bila jedino o čemu je brinuo. On nije osećao zadovoljstvo u stvarima ovog sveta, ili sveta izvan ovog. Njegov antarang (srce) bio je čist kao ogledalo, a Njegov govor uvek je obasipao nektarom. Bogati i siromašni bili su jednaki za njega. Nije znao niti mario za čast ili bešćašće. Bio je Gospodar svih bića. Govorio je slobodno i među svim ljudima, gledao je predstave i plesove devojaka i slušao gazal pesme (arapske pesme o ljubavi i rastanku). Uprkos tome, ni za centimetar se nije pomerio od samadija (mentalnog ekvilibrijuma). Alahovo ime je uvek bilo na Njegovim usnama. Dok se svet budio, On je spavao, a kada je svet spavao, On je bio na oprezu. Njegovo unutrašnje sebstvo bilo je mirno kao duboko more, Njegov ašram (hram) se nije mogao odrediti, niti su se Njegova dela mogla odrediti, pa iako je sedeo i živeo na jednom mestu, znao je sve što se dešava u svetu. Njegov sud je bio zadivljujući. Pričao je stotine priča dnevno i uprkos tome nije se pomerio ni centimetar od svog zaveta na tišinu. Uvek je bio naget na zid džamije, ili je hodao ujutro, u podne i uveče ka česmi i čavadiju (seoskoj kancelariji), pa ipak je sve vreme boravio u Sebi. Iako je bio Sida (prosvetljeni Majstor), ponašao se kao sadaka (duhovni tragalac). Bio je krotak, skroman i bez ega, i udovoljavao je svima. Takav je bio Sai Baba, i pošto je tlo Širdija bilo utabano Sai Babinim stopalima, i ono je dobilo izuzetnu važnost. Kao što je Dnjanešvar uzdigao Alandi, a Eknat isto to uradio sa mestom Paitan, tako je i Sai Baba podigao Širdi. Blagoslovene su vlati trave i kamenje Širdija, jer oni su mogli da ljube sveta stopala Sai Babe i prime Njegovu prašinu na svoje glave. Širdi je za nas poklonike postao novi Pandarpur, Đaganat, Dvarka, Benares (Kaši) i Ramešvar, Badrikedar, Nasik, Trjambakešvar, Uđain i Maha Kalešvar, ili Mahabalešvar Gokarn. Kontakt sa Sai Babom u Širdiju bio je za nas kao učenje Veda ili tantre; umirio je naš sansar (ovozemaljsku svesnost) i doneo samorealizaciju. Daršan Šri Saija bio je naša joga-sadana, a razgovor sa Njim uklanjao je naše grehove. Pranje Njegovih nogu bilo je za nas kupanje u Triveni Prajag (ušće reka Jamuna i Gang), a pijenje svete vode kojom su prana Njegova stopala, uništavalo je naše grehove, Njegove zapovesti bile su Vede, a primanje (jedenje) Njegovog svetog pepela (udi) i prasada (posvećene hrane), bilo je pročišćujuće. On je bio naš Šri Krišna i Šri Rama, pružao nam je utehu i bio naš Para Brama (apsolutna realnost). Bio je izvan parova suprotnosti (dvandvas), nikada utučen ili ushićen. Uvek je bio zadubljen u Svoje sebstvo - postojanje, znanje i blaženstvo. Širdi je bio Njegov centar, ali se Njegovo polje delovanja pružalo u nedogled, do Punđaba, Kalkute, severne Indije, Guđarata, Dake (sada u Bangladešu) i Konkana. Tako se slava Sai Babe širila nadaleko i naširoko, i ljudi iz svih oblasti su dolazili da dobiju Njegov daršan i budu blagoslovljeni. Samo uz daršan, umovi ljudi, bilo da su čisti ili nečisti, postali bi smireni naprečac. Dobijali su ovde ono isto zadovoljstvo bez premca koje poklonici dobijaju u Pandarpuru viđanjem Vital Rakumaija (bog Višnu). Ovo nije preterivanje. Razmotrite šta poklonici kažu po ovom pitanju,
Izjava Golibua Stari poklonik po imenu Golibua, koji je imao oko 95 godina, bio je varkari (poštovalac boga Vitala - Višnua) iz Pandarija (skraćeni naziv za Pandarpur). On je boravio 8 meseci u Pandarpuru i četiri meseca – od ašada do kartika (jul – novembar), na obali Gange. Vodio je magarca sa sobom koji mu je nosio prtljag i učenika kao svog saputnika. Svake godine obavljao je svoj vari, ili putovanje u Pandarpur, i došao bi u Širdi da vidi Sai Babu koga je najviše voleo. Zurio bi u Babu, govoreći: „Ovo je Pandarinat Vital koji se inkarnirao, milostivi Gospod siromašnih i bespomoćnih.” Ovaj Golibua je bio stari poklonik Vitobe (bog Višnu), išao je mnogo puta u Pandari (mesto Pandarpur poznato po božanstvu Vitoba); i on je posvedočio da je Sai Baba istinski Pandarinat (drugo ime za boga Vitobu – Vital – Višnu, kome je posvećeno mesto Pandari).
13
Vital se pojavio Sai Baba je bio veoma sklon podsećanju i pevanju božjeg imena. Uvek je izgovarao „Alah malik” (Bog je Kralj), i u njegovom prisustvu nagovarao druge da pevaju božje ime kontinuirano, dan i noć, svih sedam dana u nedelji. To se zove „namsaptah”. Jednom je On tražio od Das Ganu Maharadža da radi namsaptah. Ovaj je odgovorio da će to uraditi ako mu bude garantovano da će se na kraju sedmog dana pojaviti bog Vital. Tada je Baba položio ruku na njegove grudi uveravajući ga da će se Vital sigurno pojaviti, ali da poklonik mora biti „ozbiljan i predan”. Dakurnat iz mesta Dankapuri (Takore), Vital iz mesta Pandari, Rančod (Krišna) iz grada Dvarka, su ovde (Širdi). Ne mora se ići daleko da bi se video grad Dvarka (drevno mesto, kraljevstvo Krišne). Da li će Vital (bog Višnu ili njegov avatar Krišna) doći ovde iz nekog udaljenog mesta? On je ovde! Samo kada poklonik puca od ljubavi i posvećenosti, Vital će se manifestovati ovde (u Širdiju).* Nakon što se sedmica završila, Vital se manifestovao na sledeći način. Kakasahib Diksit je, kao i obično, sedeo u meditaciji nakon kupanja. Video je Vitala u viziji. Kada je otišao u podne na Babin daršan, Baba ga je pitao odlučno: „Da li je Vital Patil došao? Da li si ga video? On je veliki zabušant, uhvati ga čvrsto, u suprotnom, on će pobeći čak i ako si samo malo nepažljiv.” Ovo se dogodilo ujutro, a u podne se desio još jedan daršan Vitala. Jedan piljar se pojavio i prodavao oko 25 ili 30 slika Vitobe (drugo ime za Vitala). Ove slike su se tačno podudarale sa figurom koja se pojavila u Kakasahibovoj viziji. Videvši ovo i prisećajući se Babinih reči, Kakasahib Diksit je bio veoma iznenađen i oduševljen. Kupio je jednu sliku Vitobe i stavio je na njegov oltar za molitvu.
Bagavantrao Kirsagarova priča Koliko je Baba bio sklon obožavanju Vitala, prikazano je u Bagavantrao Kirsagarovoj priči. Bagavantraov otac je bio posvećenik Vitobe i išao je na varis (godišnje putovanje) u Pandarpur (grad posvećen Vitobi). On je takođe držao sliku Vitobe, kojoj se molio kod kuće. Nakon njegove smrti, sin je prekinuo sve – varis, molitvu i šrada ceremoniju (proslavu, slavu). Kada je Bagavantrao došao u Širdi, sećajući se njegovog oca, Baba je smesta rekao: „Njegov otac je bio moj prijatelj, pa sam ga (sina) zato dovukao ovde. Nikada nije ponudio hranu (običaj po imenu naivaidja) ili nešto drugo, izgladnjivao je Vitala i Mene. Zato sam ga doveo ovde. Sada ću ga opomenuti i učiniti da opet počne da se moli.”
Das Ganuovo kupanje u Prajagu Hindusi smatraju da kupanje na svetom mestu Prajag (Alahabad), gde se reke Ganga i Jamuna sreću, donosi velike zasluge i hiljade hodočasnika povremeno ide tamo da bi obavili sveto kupanje. Jednom, Das Ganu je pomislio da bi trebalo da ode u Prajag na kupanje, pa je došao kod Babe kako bi dobio Njegovu dozvolu za to. Baba mu je rekao: „Nije neophodno da se ide tako daleko. Naš Prajag je ovde, veruj Mi!” Zatim, čudo nad čudima! Kada je Das Ganu položio glavu na Babina stopala, potekli su mlazovi Ganga-Jamuna vode iz oba Babina nožna palca. Videvši ovo čudo, Das Ganu je bio preplavljen osećanjima ljubavi i divljenja, a suze su navirale u oči. Iznutra se osećao inspirisano i njegov govor se pretvorio u pesmu hvale o Babi i Njegovim čudima (lilama).
Bezgrešno začeće Sai Babe i Njegov prvi dolazak u Širdi Niko nije poznavao roditelje, datum rođenja ili mesto rođenja Sai Babe. Mnogi upiti su postavljani,
14
mnoga pitanja su upućena Babi i drugima u vezi ovoga, ali nijedan zadovoljavajući odgovor ili informacija još uvek nisu dobijeni. Praktično, mi ne znamo ništa o ovoj temi. Namdev i Kabir nisu rođeni kao obični smrtnici. Oni su pronađeni kao odojčad u sedefu školjke; Namdeva je na obali Bimrati reke pronašla Gonaji, a Kabira je na obali reke Bagirati pronašla Tamal. Sličan je bio slučaj i sa Sai Babom. On je prvo manifestovao Sebe kao mladog dečaka od šesnaest godina ispod nim drveta u Širdiju, zarad svojih bakti (posvećenika). Čak i tada, činilo se da je On pun znanja o Brami (Bogu). Nije imao želje za ovozemaljskim predmetima, čak ni u snovima. On je izbacio maju (iluziju), i mukti (oslobođenje) je služeno kod Njegovih stopala. Jedna stara žena iz Širdija, majka Nana Čopdara, opisala Ga je ovako: „Ovaj mladić, pošten, pametan i veoma zgodan, prvi put je viđen kako ispod nim drveta sedi u asani (joga položaju). Ljudi iz sela bili su veoma začuđeni kada su videli tako mladog momka kako praktikuje teško podvižništvo, ne mareći za toplotu ili hladnoću. Danju se ne bi družio ni sa kim, noću se ne bi plašio nikoga. Ljudi su se čudili i pitali odakle se pojavio ovaj mladi momak? Njegova forma i karakteristike bili su tako lepi, da je samo jedan pogled na Njega činio da bude omiljen svima. Nije išao ni na čija vrata, uvek je sedeo blizu nim drveta. Spolja, izgledao je veoma mlad, ali po Njegovim delima bio je zaista velika duša. Bio je oličenje nepristrasnosti i bio je enigma za sve.” Jednog dana, dogodilo se to da je bog Kandoba zaposeo telo jednog posvećenika i ljudi su počeli da ga pitaju: „Devo (Bože), molimo te da istražiš od kog blagoslovenog oca je ovaj mladić sin i odakle On dolazi?” Bog Kandoba je zatražio od njih da donesu pijuk i da kopaju na određenom mestu. Kada je otkopano, pronađene su cigle ispod jednog ravnog kamena. Kada je kamen uklonjen, ukazao se hodnik, u kom su gorela četiri svetla. Hodnik je vodio do podruma gde su pronađene strukture u obliku kravljih usta, drvene ploče i brojanice. Kandoba je rekao: „Ovaj mladić je ovde praktikovao podvižništvo 12 godina.” Onda su ljudi počeli da ispituju mladića o tome. On im je izvrdao govoreći da je to mesto Njegovog gurua, njegov sveti dom (vatan), i zatražio je od njih da ga dobro čuvaju. Ljudi su potom zatvorili hodnik, kao što je bio u pređašnjem stanju. Kao što se ašvata i audumbar drveće smatra svetim, Baba je smatrao nim drvo jednako svetim i voleo ga je najviše. Malsapati i drugi poklonici iz Širdija smatraju ovu lokaciju kao mesto odmora (samadi-stan) Babinog gurua, i klanjaju se ispred njega.
Tri rezidencije (1) Lokacija gde je nim drvo i pripadajuća okolina, kupljeni su od strane g. Hari Vinajak Sate, i na tom mestu je podignuta velika zgrada nazvana Sateova rezidencija (vada – rezidencija). Ova rezidencija (vada) bila je jedino mesto za odmor hodočasnika koji bi se tu sjatili. Platforma je napravljena oko nim drveta i konstruisani su stanovi u potkrovlju sa stepenicama. Ispod stepenica nalazi se niša okrenuta ka jugu, a poklonici mogu da sede na platformi okrenuti ka severu. Veruje se da onaj ko tu zapali tamjan četvrtkom i petkom uveče, božjom milošću će postati veoma srećan. Ova rezidencija je bila stara i trošna, i bile su potrebne popravke. Neophodne popravke, dodaci i promene, urađeni su sada od strane „Sanstana” (Sai organizacije). (2) Zatim, nakon nekoliko godina, još jedna rezidencija, Diksitova rezidencija (vada), je konstruisana. Kakasahib Diksit, pravni zastupnik Bombaja, otišao je u Englesku. On je povredio nogu u nesreći tamo. Povreda se nije mogla srediti ni na koji način. Nanasahib Čandorkar mu je savetovao da poseti Sai Babu. Tako je on otišao kod Sai Babe 1909. godine, i zatražio od Njega da mu izleči ćopavost uma, umesto ćopave noge. On je bio toliko zadovoljan daršanom Sai Babe, da je odlučio da ostane u Širdiju. I tako je on napravio rezidenciju za sebe i druge poklonike. Temelji ove građevine su položeni 10.12.1910. Na ovaj dan, dva druga važna događaja su se desila: - G. Dadasahib Kaparde je dobio dozvolu da se vrati kući; - Noć kada je arati (ritual sa vatrom) započeo u čavadiju (seoskoj kancelariji). Rezidencija je završena i useljena na Ram Navami dan 1911. godine (hindu festival posvećen
15
rođenju boga Rame), sa pratećim obredima i formalnostima. (3) Potom, još jedna rezidencija, ili veličanstvena palata, podignuta je od strane poznatog milionera, g. Butija iz Nagpura. Mnogo novca je potrošeno na ovu građevinu, ali je veoma dobro iskorišćena, jer Sai Babino telo počiva u ovoj rezidenciji i ona se sada naziva „Samadi mandir”. Na mestu ovog Mandira nekada je bila bašta koju je zalivao i negovao Baba. Tri rezidencije su nikle na mestima gde ih nije bilo pre toga. Od njih, Sateova rezidencija bila je najkorisnija svima u ranim danima. Priča o bašti koju je negovao Sai Baba uz pomoć Vaman Tatje, privremeno odsustvo Sai Babe iz Širdija i Njegov ponovni dolazak u Širdi sa svadbenom povorkom Čand Patila, društvo Devadasa, Đankidasa i Gangagira, Babin rvački meč sa Mohidinom Tambolijem, boravak u džamiji, ljubav g. Denglea i ostalih poklonika, i drugi događaji, biće opisani u sledećem poglavlju.
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
* G. B.V. Deo, izvršni sudija i službenik iz mesta Tana, dokazao je na osnovu svog istraživanja da Širdi potpada u granice Pandarpura, koji je najjužniji centar Dvarka oblasti (drevno Krišnino kraljevstvo Dvarka), pa samim tim se i Širdi može smatrati Dvarkom (pogledati „Sai Lila”, izdanje 14, broj 1-2-3). Ja sam lično naišao na još jednu definiciju Dvarke, citiranu iz „Skanda Purane”, od K. Narajana Ajvara, u njegovoj „Trajnoj istoriji Baratvarše”, izdanje 2, deo 1, str. 90, koja kaže: Mesto gde su vrata otvorena za sve ljude, iz sve četiri kaste (bramane, kšatrije, vajšije i šudre), za ostvarenje četiri purušarte - darma (dužnost, ispravnost), arta (bogatstvo), kama (želja) i mokša (oslobođenje) – se zove Dvarka od strane mudrih filozofa. Babina džamija u Širdiju ne samo da je bila otvorena za sve četiri kaste, već i za ugnjetavane, nedodirljive, gubave poput Bagođi Šindea (gubavac koji je bio uz Babu), i stoga se veoma zasluženo naziva Dvarka.
16
POGLAVLJE V Babin povratak sa Čand Patilovom svadbenom povorkom – Pozdravljen i oslovljen kao Sai – Kontakt sa drugim svecima – Njegova nošnja i dnevna rutina – Priča o padukama – Rvanje sa Mohidinom i promena načina života – Pretvaranje vode u ulje – Lažni guru Đavhar Ali Babin povratak sa Čand Patilovom svadbenom povorkom Kao što je nagovešteno u prethodnom poglavlju, sada ću prvo opisati kako se, nakon svog nestanka, Sai Baba vratio u Širdi. U Aurangabad okrugu (država Nizam), u selu po imenu Dup, živeo je dobrostojeći muhamedanski gospodin po imenu Čand Patil. Na putu ka Aurangabadu izgubio je svoju kobilu. Tokom dva duga meseca marljivo je tražio, ali od kobile nije bilo ni traga. Razočaran, vratio se iz Aurangabada sa sedlom na svojim leđima. Nakon što je prešao oko 15 kilometara, naišao je na mango drvo pod kojim je sedeo fakir (čudan čovek). Imao je kapu na glavi, nosio je kafni (dugačak ogrtač) i imao kratak štap pod rukom, i upravo se spremao da popuši čilim (lulu). Videvši Čand Patila kako prolazi, pozvao ga je da se malo odmori i da zajedno popuše lulu. Fakir ga je upitao za sedlo. Čand Patil je odgovorio da pripada njegovoj kobili koja je izgubljena pre nekog vremena. Fakir mu je rekao da je potraži oko mesta Nala, koje se nalazi u blizini. On je otišao i čudo nad čudima! Pronašao je kobilu tamo. Pomislio je da ovaj fakir nije običan čovek, već da je Avalia (veliki svetac). Vratio se kod fakira sa kobilom. Lula (čilim) je bila spremna za pušenje, ali nedostajale su dve stvari: (1) vatra da se lula pripali i (2) voda da se pokvasi čapi (parče tkanine kroz koju se uvlači dim). Fakir je vrhom štapa silovito ubo u zemlju i odatle je ispao upaljeni žar, koji je on onda stavio u lulu. Zatim je bacio štap na zemlju i na tom mestu je počela da curi voda. Krpa je pokvašena, potom isceđena i obmotana oko lule. Kada je sve obavljeno, fakir je pušio lulu, a zatim je prosledio Čand Patilu. Videvši sve ovo, Čand Patil je bio u čudu. Zatražio je od fakira da poseti njegov dom i prihvati njegovo gostoprimstvo. Narednog dana, on je otišao u Patilovu kuću i ostao tamo neko vreme. Patil je bio seoski starešina Dupa. Njegov nećak je trebao da se oženi, a mlada je bila iz Širdija. Zbog toga se Patil pripremao na put u Širdi. Fakir je takođe išao uz svadbenu povorku. Svadba se obavila bez ikakvih zastoja i svatovi su se vratili u Dup, osim fakira koji je ostao u Širdiju i tamo boravio zauvek.
Kako je fakir dobio ime „Sai” Kada je svadbena povorka stigla u Širdi, zaustavila se pod banjan drvetom u polju Bagat Malsapatija, pored hrama posvećenog bogu Kandobi. Teretna kola su razvezana u dvorištu Kandoba hrama i članovi povorke su silazili jedan po jedan, pa je i fakir sišao. Bagat Malsapati je video mladog fakira kako silazi i obratio mu se sa „JA SAI” (Dobrodošao Sai)! Ostali su ga takođe oslovili kao „Sai”, i od tada je On postao „Sai Baba”.
Kontakt sa drugim svecima Sai Baba je počeo da boravi u napuštenoj džamiji. Jedan svetac, po imenu Devidas, živeo je u Širdiju već mnogo godina pre nego što je Baba došao. Baba je voleo njegovo društvo. Odsedao je sa njim u Maruti hramu, u čavadiju (seoskoj kancelariji), a neko vreme je živeo sam. Zatim je došao
17
još jedan svetac po imenu Jankidas. Baba je provodio većinu svog vremena u razgovoru sa njim, ili bi Jankidas dolazio tamo gde Baba boravi. Isto tako, jedan vaišja svetac domaćin (slavi boga Višnua i živi porodičnim životom) iz Puntambea, po imenu Gangagir, često je posećivao Širdi. Kada je prvi put video Sai Babu kako nosi krčage vode u obe ruke da bi zalio baštu, bio je zadivljen i rekao je otvoreno: „Blagosloven je Širdi jer je dobio ovaj dragoceni dragulj. Ovaj čovek danas nosi vodu, ali on nije običan čovek. Kako je ovo tlo (Širdi) srećno i zaslužno, obezbedilo je sebi ovaj dragulj.” Jedan poznati svetac po imenu Anandnat, iz Jevala manastira, učenik Akalkot Maharadža, došao je u Širdi sa nekim ljudima i kada je video Sai Babu, javno je rekao: „Ovo je dragoceni dijamant u stvarnosti. Iako izgleda kao običan čovek, on nije običan kamen, već dijamant. Uverićete se u to u bliskoj budućnosti.” Rekavši to, vratio se u Jevalu. Ovo je sve rečeno dok je Sai Baba još uvek bio mladić.
Njegova nošnja i dnevna rutina U svojim mladalačkim danima, Sai Baba je gajio kosu i nikada nije brijao svoju glavu. Oblačio se kao atleta. Kada bi otišao do Rahata (oko 5km od Širdija), nosio bi sa Sobom sadnice nevena i jasmina, i nakon što bi ih očistio, sadio bi ih i zalivao. Poklonik po imenu Vaman Tatja, svakodnevno bi mu donosio dva nepečena zemljana krčaga. Sa njima je Baba zalivao biljke. Izvlačio bi vodu iz bunara, i nosio bi krčage na ramenima. Uveče, krčazi su ostavljani pod nim drvetom. Čim bi se ostavili tamo, pukli bi jer su pravljeni od blata i nisu pečeni. Narednog dana, Tatja bi doneo dva nova krčaga. Ovo se odvijalo 3 godine i uz Sai Babin težak rad i napor nikla je bašta. Na ovoj lokaciji danas se nalazi velika rezidencija – Babin „Samadi mandir”, koji posećuje veoma mnogo poklonika.
Priča o padukama (otiscima stopala) pod nim drvetom Poklonik Akalkot Mahardža, po imenu Bai Krišnađi Alibakar, klanjao se fotografiji Akalkot Maharadža. Jednom je pomislio da ode u grad Akalkot (okrug Solapur), kako bi imao daršan paduka (video otiske stopala) Maharadža, i tamo se iskreno pomolio, ali pre nego što je mogao da krene, dobio je viziju u snu. Akalkot Maharadž se pojavio u viziji i rekao mu: „Sada je Širdi moje odmorište, idi tamo i ponudi svoje molitve.” I tako je Bai promenio svoj plan i došao u Širdi, klanjao se Babi, ostao tu šest meseci i bio srećan. Kao sećanje na ovu viziju, on je napravio paduke (drvene sandale, otiske stopala) i postavio ih na povoljan dan šravan, 1912. godine, pod nim drvetom, sa svim pratećim ceremonijama i formalnostima, sprovedenim od strane Dada Kelkara i Upasani. Jedan Diksit Bramin je bio zadužen za molitvu, a rukovođenje je povereno pokloniku Sagunu.
18
Govind Ragunat Dabolkar, alijas „Hemadpant”
(1856 – 1929)
19
Kompletna verzija ove priče G. B.V. Dev, penzionisani izvršni sudija i službenik iz mesta Tana, i veliki poklonik Sai Babe, raspitivao se o ovoj temi kod Sagun Meru Naika i Govind Kamlakar Diksita, i potom objavio punu verziju priče o padukama u magazinu „Sai Lila”, izdanje 11, broj 1, strana 25. Ona glasi ovako: U 1912. godini, jedan doktor po imenu Ramrao Kotare iz Bumbaja, došao je u Širdi da dobije Babin daršan. Njegov farmaceutski tehničar i jedan prijatelj po imenu Bai Krišnađi Alibagkar, došli su sa njim. Farmaceutski tehničar i Bai su postali bliski sa Sagun Meru Naikom i G.K. Diksitom. Dok su razgovarali o raznim stvarima, oni su pomislili da mora postojati neki spomen na Sai Babin prvi dolazak u Širdi i njegovo sedenje pod svetim nim drvetom. Razmišljali su o postavljanju Babinih paduka na tom mestu, i želeli su da ih naprave od nekog jakog kamena. Baijev prijatelj, farmaceutski tehničar, predložio je da se ova namera izloži njegovom šefu, dr Ramrao Kotareu, jer bi on pripremio dobre paduke za ovu svrhu. Svima se dopao ovaj predlog i obavestili su dr Kotarea. On je došao u Širdi i nacrtao skicu paduka. Otišao je kod Upasani Maharadža u Kandoba hram i pokazao mu skicu. Ovaj je dodao mnoga poboljšanja, nacrtao lotos, cveće, školjku, disk, buzdovan itd. i predložio da bude uklesan sledeći stih koji opisuje veličanstvenost nim drveta i Babine jogijske moći. Stih je bio ovakav:
„Sada Nimbavrikshasya mooladhiwasaat, Sudhastravinam tiktamapiapriyam tam, Tarum Kalpavrikshadhikam sadhayantam, Namameeshvaram Sadgurum Sai Natham.” Prevod:
Klanjam se Gospodu Sai Natu, koji je svojim svakodnevnim boravkom pod nim drvetom, uprkos teškoćama i neprijatnostima, učinio da njegov nektar (nektar nim drveta se naziva amrita zbog svojih isceljujućih svojstava) bude superiorniji i od kalpavrukša drveta (drvo koje ispunjava želje). Upasanijev predlog je prihvaćen i izvršen. Paduke su napravljene u Bombaju i poslate u Širdi farmaceutskom tehničaru. Baba je rekao da treba da budu postavljene na dan purnime (punog meseca) u šravan mesecu (prva polovina avgusta). Na taj dan, u 11 časova pre podne, G.K. Diksit ih je preneo na svojoj glavi iz hrama Kandoba u džamiju, uz prateću povorku. Baba je dodirnuo paduke, rekavši da su to stopala Gospoda, i zatražio je od ljudi da ih postave pod nim drvo. Dan ranije, Parsi vernik (Persijanac, poklonik iranskog proroka Zoroastera) iz Bombaja, po imenu Pasta Šet, poslao je 25 rupija novčanom doznakom. Baba je dao ovu sumu za postavljanje paduka. Ukupni troškovi postavljanja su izašli na 100 rupija, a od toga je 75 rupija prikupljeno od donacija. Tokom prvih 5 godina, G.K. Diksit se klanjao svakodnevno padukama, a onda je to nastavio da radi Lakšman Kačešvar Đakadi. U toku prvih 5 godina, dr Kotare je slao 2 rupije mesečno za troškove paljenja lampe, a takođe je poslao i ogradu da se postavi oko paduka. Troškovi prenošenja ograde sa železničke stanice u Širdi (današnje vrednosti oko 7.5 rupija) i natkrivanje, plaćeni su od strane Sagun Meru Naika. Sada, Đakadi (Nana Puđari), obavlja bogosluženje, a Sagun Meru Naik donosi ponudu u hrani (naivaidja) i pali večernje lampe. Bai Krišnađi je prvobitno bio poklonik Akalkot Maharadža. On je došao u Širdi na postavljanje
20
paduka 1912. godine, na svom putu ka Akalkotu. Želeo je da ode u Akalkot nakon dobijanja Babinog daršana. Pitao je Babu za dozvolu po tom pitanju. Baba mu je odgovorio: „Oh, šta je to u Akalkotu? Zašto ideš tamo? Maharadž iz tog mesta je ovde, to sam Ja lično.” Čuvši to, Bai nije otišao u Akalkot. Dolazio je u Širdi redovno nakon postavljanja paduka. G. B.V. Dev je zaključio da Hemadpant nije bio upoznat sa ovim detaljima. Da ih je poznavao, ne bi propustio priliku da ih opiše u svojoj „Sačariti”.
Rvanje sa Mohidinom Tambolijem i promena načina života Vratimo se ostalim pričama o Babi. Bio je jedan rvač u Širdiju, po imenu Mohidin Tamboli. Baba i on se nisu slagali oko nekih stvari i potukli su se. Baba je tom prilikom poražen. Nakon toga, Baba je promenio svoju odoru i način života. Obukao je kafni (dugi ogrtač), stavio langot (povez oko struka) i pokrio svoju glavu parčetom tkanine. Uzeo je komad grubog platna za svoj krevet i bio je zadovoljan sa nošenjem pocepanih i iznošenih rita. Uvek je govorio: „Siromaštvo je bolje nego kraljevstvo i mnogo bolje nego gospodstvo. Gospod je uvek brat i prijatelj siromašnih.” Gangagir je takođe bio veliki ljubitelj rvanja. Jednom dok se rvao, poznati osećaj bestrašća ga je obuzeo i u određenom trenutku, čuo je glas majstora koji mu je rekao da bi trebalo da troši svoje telo igrajući se sa Bogom. Tako je i on napustio samsaru (svet iluzije) i okrenuo se ka bogo-realizaciji. Osnovao je manastir na obali reke, u blizini Puntambea, i živeo tamo sa svojim učenicima. Sai Baba se nije mešao, niti govorio sa ljudima. Samo je davao odgovore kada bi mu postavili pitanja. Tokom dana, uvek bi sedeo pod nim drvetom, a ponekad i u senci babol drveta pored rečice, na obodu sela. Popodne bi hodao nasumično i povremeno išao do mesta Nimgaon. Tamo bi često posećivao kuću Balasahib Denglea. Baba je voleo g. Balasahiba. Njegov mlađi brat, po imenu Nanasahib, nije imao sina iako je oženio drugu ženu. Balasahib je poslao Nanasahiba da dobije daršan od Sai Babe i posle nekog vremena, uz Njegovu milost, Nanasahib je dobio sina. Od tada pa nadalje, ljudi su počeli da dolaze u velikom broju da bi videli Sai Babu i Njegova slava se proširila, stigavši do Ahmednagara, a odatle, Nanasahib Čandorkar i Kešav Čidamber i mnogi drugi, počeli su da dolaze u Širdi. Baba je bio okružen svojim poklonicima tokom dana, a noću je spavao u staroj i trošnoj džamiji. Babini lični predmeti su se u to vreme sastojali od čilima (lula), duvana, limenog suda, dugačkog ogrtača, parčeta krpe oko Njegove glave, i kratkog štapa (satka) koji je uvek nosio sa sobom. Parče bele tkanine na Njegovoj glavi bilo je uvijeno kao kosa u rep, i spuštalo se od Njegovog levog uveta niz leđa. Ono nije bilo oprano nedeljama. Nije nosio nikakve cipele, niti sandale. Parče grubog platna koristio je za sedenje tokom većeg dela dana. Nosio je povez oko struka, a za odbranu od hladnoće uvek bi sedeo ispred dunija (svete vatre) okrenut ka jugu, dok bi Mu se leva ruka odmarala na drvenoj ogradi. U tom duniju (svetoj vatri), on bi vršio žrtvovanje egoizma, želja i uvek bi izgovarao „Alah malik” (Bog je jedini gospodar; Bog je Kralj). Džamija u kojoj je sedeo bila je velika kao dve sobe, ali svi poklonici su dolazili tu da ga vide. Posle 1912. godine došlo je do promene. Stara džamija je popravljena i napravljen je trotoar. Pre nego što je Baba došao da živi u ovu džamiju, On je živeo u mestu Takia, gde je sa zvončićima vezanim oko članaka, Baba igrao prelepo i pevao nežno sa ljubavlju.
Pretvaranje vode u ulje Sai Baba je veoma voleo svetla. Pozajmljivao bi ulje od prodavaca i držao upaljene lampe tokom čitave noći u džamiji i hramu. Ovo se odvijalo već neko vreme. Prodavci koji su besplatno davali ulje, sastali su se jednom prilikom i odlučili da Mu više ne daju ulje. Kada je, kao uobičajeno, Baba otišao da traži ulje, svi su Mu odgovorili jasno „Ne”. Neuznemiren, Baba se vratio u džamiju,
21
ostavivši suve fitilje u lampama. Prodavci su ga posmatrali sa radoznalošću. Baba je uzeo metalnu posudu u kojoj se nalazilo veoma malo (nekoliko kapi) ulja, sipao vodu u to, a onda popio, pa zatim snažno ispljunuo nazad u posudu. Nakon što je osveštao metalnu posudu na ovaj način, ponovo je uzeo vodu iz posude, napunio lampe sa njom, i zapalio ih. Na iznenađenje i zaprepašćenje prodavaca koji su sve to posmatrali, lampe su počele da gore i nastavile su da gore tokom čitave noći. Prodavci su se pokajali i izvinili i Baba im je oprostio, zatraživši od njih da budu iskreniji u budućnosti.
Lažni guru Đavhar Ali Pet godina nakon gorepomenutog rvanja koje se dogodilo, jedan fakir iz Ahmednagara, po imenu Đavhar Ali, došao je u Rahatu sa svojim učenicima i smestio se u prostranu sobu pored Virabadra hrama. Fakir je bio učen, mogao je da ponovi ceo Kuran i bio je slatkorečiv. Mnogi religiozni i posvećeni ljudi iz sela došli su kod njega i počeli su da ga poštuju. Uz pomoć ljudi, počeo je da gradi idgah (zidovima ograđen prostor u kom se muhamedanci mole na dan Id), u blizini Virabadra hrama. Dogodila se neka svađa oko ovog posla i nakon toga Đavhar Ali je morao da napusti Rahatu. On je potom došao u Širdi i nastanio se u džamiju kod Babe. Ljudi su bili očarani njegovim slatkim rečima i on je počeo da naziva Babu njegovim učenikom. Baba se nije protivio i pristao je da bude njegov učenik. Zatim, i guru i učenik odlučiše da se vrate u Rahatu i da žive tamo. Guru uopšte nije prepoznavao vrednost svog učenika, ali je učenik znao mane gurua, pa ipak ga nije omalovažavao, pridržavajući se pažljivo svojih dužnosti. Čak je i služio učitelja na različite načine. Oni bi dolazili u Širdi povremeno, ali njihovo stalno boravište postalo je Rahata. Dobri posvećenici Babe u Širdiju nisu voleli što se Baba nalazi daleko od njih, u Rahati. Stoga su poslali izaslanstvo kako bi vratili Babu nazad u Širdi. Kada su sreli Babu pored idgaha i rekli mu svrhu svog dolaska, Baba im je odgovorio da je fakir ljutit čovek sa nezgodnim temperamentom i da ga On neće napustiti, te da je bolje za njih da se vrate u Širdi, pre nego što se fakir pojavi. Dok su oni tako pričali, fakir se vratio i veoma se naljutio na njih zbog pokušaja da odvedu njegovog učenika. Desila se veoma žustra diskusija i prepirka, i na kraju je odlučeno da se i guru i učenik vrate u Širdi. I tako su se oni vratili i ponovo nastanili u Širdiju. Međutim, nakon nekoliko dana, guru je bio testiran od strane Devidasa i otkrilo se da on i dalje ima želje. Dvanaest godina nakon što je Baba došao u Širdi sa svadbenom povorkom, ovaj Devidas, koji je tada imao 10 ili 11 godina, došao je u Širdi i nastanio se u Maruti hramu. Devidas je imao dobre osobine i sjajne oči, i bio je inkarnacija neostrašćenosti i učenosti. Mnogi ljudi, a posebno Tatja Kote, Kašinat i drugi, smatrali su ga svojim guruom. Oni su doveli Đavhar Alija kod njega i u diskusiji koja je usledila Đavhar je pobeđen, nakon čega je napustio Širdi. On je otišao i nastanio se u Biđapuru i nakon mnogo godina ponovo se vratio u Širdi, poklonivši se ispred Sai Babe. Obmana da je on guru, a Sai Baba njegov učenik, raščišćena je, a pošto se on pokajao, Sai Baba ga je tretirao sa poštovanjem. U ovom slučaju Sai Baba je pokazao svojim ponašanjem kako se treba otarasiti egoizma i ispunjavati dužnosti učenika kako bi se dostiglo ono najviše – samorealizacija. Ova priča je opisana ovde prema verziji datoj od strane Malsapatija (velikog Babinog poklonika). U narednom poglavlju - Ram Navami festival (festival koji se održava u čast Gospoda Rame), biće opisana džamija, njeno pređašnje stanje i kasnija poboljšanja na njoj.
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
22
POGLAVLJE VI RAM NAVAMI FESTIVAL I POPRAVKE NA DŽAMIJI Efikasnost dodira guruove ruke – Ram Navami festival – Poreklo, transformacija itd. – Popravke na džamiji Pre opisivanja Ram Navami festivala i popravki na džamiji, autor iznosi neka prethodna opažanja o Sadguruu (naziv za prosvetljenog učitelja), na sledeći način:
Efikasnost dodira guruove ruke Kada je Sadguru kormilar, on će nas sigurno i lako preneti preko okeana ovozemaljskog života. Reč Sadguru priziva u um Sai Babu, Savršenog Majstora. On se pojavljuje predamnom, kao da stoji ispred mene i utrljava udi (sveti pepeo) na moje čelo, i polaže blagosiljajuće ruke na moju glavu. Tada mi zadovoljstvo ispuni srce i ljubav preplavi oči. Predivna je moć dodira guruove ruke. Suptilno telo (sastavljeno od misli i želja), koje ne može biti spaljeno zemaljskom vatrom, uništava se pukim dodirom guruove ruke i grehovi mnogih prošlih života će tako biti očišćeni i oprani. Čak i glas onih koji su uzrujani, nakon što čuju religiozne i božanske razgovore, postaje smiren. Prizor Sai Babine lepe forme pravi knedlu zadovoljstva u našem grlu i čini da se oči napune suzama, a srce preplavi emocijama. To budi „Ja sam On” (Soham) Brama svest, manifestuje užitak samorealizacije i rastvarajući razliku između „ja” i „ti”, čini da postanemo jedno sa Najuzvišenijim (Jednošću). Dok čitam svete spise, na svakom koraku se podsećam na svog Sadgurua, Sai Babu, koji uzima formu Rame, ili Krišne, i čini da slušam o Njegovom životu. Na primer, kada sednem da slušam Bagvat, Sai postaje Krišna od glave do pete i ja tada mislim da on peva Bagvat ili Udav gitu (pesma o učenjima Gospoda Šri Krišne), za dobrobit svojih poklonika. Kada ja počnem nešto da pišem, ne mogu da sklopim ni par reči ili rečenica; ali kada me On svojevoljno natera da pišem, ja tada pišem... i tome nema kraja. Kada se pojavi egoizam učenika, On ga pritisne nadole svojom rukom i podari učeniku sopstvenu moć, pomažući mu da ostvari svoj cilj i na taj način ga zadovolji i blagoslovi. Ako se neko pokloni ispred Saija i preda svoje srce i dušu Njemu, tada se svi najvažniji ciljevi u životu – darma (pravednost), arta (bogatstvo), kama (želja) i mokša (oslobođenje) – postižu lako i sami od sebe. Četiri staze, karma, znanje (dnjan, gjan), joga i bakti (posvećenost, ljubav), vode nas svaka svojim putem do Boga. Staza baktija (posvećenosti, ljubavi) je trnovita i puna jama i kanala, pa je teška za prelazak; ali ako se oslanjaš na svog Sadgurua da izbegneš jame i trnje i da hodaš pravo, ona će te odvesti do tvoje destinacije (Boga), tako kaže Sai Baba. Nakon filozofskih razgovora o samopostojećem Brami, o njegovoj moći (maji – iluziji) da kreira ovaj svet i o svetu koji je stvoren, i tvrdeći da su sva ova tri naposletku jedno te isto, autor citira Sai Babine reči koje garantuju dobrobit za bakte (tragaoce koji idu stazom bakti): „Nikada neće biti nestašice ili oskudice po pitanju hrane i odeće u domu Mojih poklonika. Moja posebna karakteristika je da Ja uvek brinem i obezbeđujem dobrobit za poklonike koji Me obožavaju celim srcem, sa umom stalno usmerenim na Mene. Gospod Krišna je rekao isto u Giti (Bagavad gita). Stoga, ne stremi mnogo ka hrani i odeći. Ako nešto želiš, moli se Gospodu, odreci se ovozemaljskih počasti, probaj da dobiješ božju milost i blagoslove, i da budeš poštovan u Njegovom dvoru. Nemoj biti zaveden ovozemaljskim počastima. Forma Gospoda treba da bude čvrsto fiksirana u umu. Neka sva čula i um budu uvek posvećeni obožavanju Gospoda, neka ne
23
postoji vezanost ni za šta drugo. Učvrsti um u podsećanju na Mene tako da ne luta unaokolo prema telu, bogatstvu i domu. Tada će on biti smiren, miroljubiv i bezbrižan. To je znak uma koji se uključio u dobro društvo. Ako je um skitnica, ne može se smatrati spojenim sa Njim (Bogom).” Nakon citiranja ovih reči, autor nastavlja sa kazivanjem priče o Ram Navami festivalu u Širdiju. Kako je Ram Navami festival koji se najviše slavi u Širdiju, naveden je još jedan potpuniji izveštaj, kao što je objavljen u „Šri Sai Lila” magazinu iz 1925. godine (strana 197), a rezime o festivalu, na osnovu oba ova izveštaja, pokušaće da se iznese ovde.
Poreklo Jedan g. Gopalrao Gund bio je geometar u geodetskoj (katastarskoj) službi u Kopergaonu. On je bio veliki Babin posvećenik. Imao je tri žene i nije imamo nikakvih problema sa njima. Uz Sai Babine blagoslove, rodio mu se sin. U radosti koju je osećao usled takvog događaja, pojavila mu se ideja o proslavljanju vašara, ili Urusa*, u godini 1897. i on je izneo taj predlog na razmatranje pred druge poklonike iz Širdija, kod Tatja Patila, Dada Kote Patila i Madavrao Dešpandea (Šama). * (Urus se proslavlja na grobnicama muslimanskih svetaca. Iznenađujuće je kako je g. Gund, inače hindus, dobio ovu ideju).
Svi oni su odobrili ideju i pridobili Sai Babinu dozvolu i blagoslov za to. Potom je predat zahtev da bi se dobila dozvola okružnog sudije za proslavljanje Urusa, ali pošto se selo Kulkarni izjasnilo protiv održavanja vašara, dozvola je odbijena. Ali, pošto je Sai Baba blagoslovio poduhvat, oni su pokušali još jednom i naposletku uspeli u dobijanju dozvole kod okružnog sudije. Dan za Urus bio je određen na Ram Navami praznik, nakon konsultacija sa Sai Babom. Izgleda da je on imao neki motiv iza toga, na primer ujedinjenje dva festivala, Urus i Ram Navami, i ujedinjenje dve zajednice – hindusa i muhamedanaca. Kao što je budućnost pokazala, ovaj cilj je potpuno ostvaren. Iako je dozvola dobijena, neke druge poteškoće su iskrsle. Širdi je selo u kom se dešavala nestašica vode. Postojala su dva bunara u selu, onaj koji se koristio uskoro je presušio, a voda iz drugog bila je slankasta. Ovu slankastu vodu Sai Baba je pretvorio u slatku, tako što je ubacio cveće u nju. Kako je voda iz tog bunara bila nedovoljna, Tatja Patil je morao da dobavi vodu na drugoj strani. Trebalo je konstruisati i privremene dućane i organizovati rvačka takmičenja. Gopalrao Gund je imao prijatelja po imenu Damu Ana Kasar iz Ahmednagara. On je takođe bio nesrećan po pitanju potomstva, iako je imao dve žene. Njega je Sai Baba blagoslovio sa sinovima i g. Gund je uticao na svog prijatelja da pripremi i obezbedi jednu zastavu za povorku na vašaru. On je takođe uspeo da navede g. Nanasahib Nimonkara da obezbedi još jednu zastavu. Obe ove zastave su nošene u povorci kroz selo i na kraju su postavljene na dva ćoška džamije, koju je Sai Baba zvao „dvarkamai”. To se sprovodi čak i danas.
Povorka sa sandalovinom Još jedna svečana povorka je započeta na ovom vašaru. Ideja o povorci sa sandalovinom potekla je od g. Amira Šakara Dalala, muhamedanskog bakte iz mesta Korhla. Ova povorka se održava u čast velikih muslimanskih svetaca. Pasta i strugotine od sandalovine (vrsta mirisnog drveta) se stavljaju u tali (okrugli metalni tanjir na koji se postavlja nekoliko vrsta jela) sa upaljenim mirisnim štapićima koji gore ispred, noseći se u pratnji orkestra i muzike kroz selo, a potom, nakon povratka u džamiju, sadržaj svih jela se baca na niše i zidove džamije. Ovim događajem je rukovodio g. Amir Šakar u toku prve tri godine, a nakon toga, nastavila je njegova žena. I tako, u istom danu, dve povorke – hindusi sa zastavama i muslimani sa sandalovinom – odigrale su se jedna pored druge, i nastavljaju da se održavaju i danas bez ikakvih problema.
24
Uređenje Ovaj dan je bio veoma drag i sveti poklonicima Sai Babe. Većina njih bi se pojavila tom prilikom i uzela učešće u rukovođenju vašarom. Tatja Kote Patil je vodio računa o svim spoljašnjim poslovima, dok je unutrašnje rukovođenje u potpunosti ostavljeno Radakrišnamai, ženi koja je bila poklonik Babe. Njena rezidencija bila je puna gostiju tom prilikom i ona je morala da vodi računa o njihovim potrebama, a takođe i da se pobrine za sve što je potrebno za vašar. Još jedan posao, koji je ona drage volje obavljala, bio je čišćenje i krečenje celokupne džamije, njenih zidova i podova, koji su pocrneli i bili puni gareža usled Sai Babine svete vatre (duni) koja je neprestano gorela. Ona je to radila tokom noći, kada bi Sai Baba svake druge večeri išao da spava u čavadi (seosku kancelariju). Morala je da izvadi sve stvari, uključujući duni, i nakon temeljnog čišćenja i krečenja, da ih vrati nazad na svoje mesto. Hranjenje siromašnih, koje je bilo tako omiljeno Sai Babi, bilo je takođe bitna stavka na ovom vašaru. U tu svrhu, kuvanje na veliko i pripremanje raznoraznih slatkih jela, obavljano je u domu kod Radakrišnamai, a razni bogati i uspešni poklonici uzimali su glavno učešće u tome.
Transformacija Urusa u Ram Navami festival Stvari su se odvijale na ovaj način i vašar je postepeno dobijao na važnosti, sve do 1912. godine, kada se dogodila jedna promena. Te godine, jedan poklonik, g. Krišnarao Jogešvar Bišm (autor „Sai Sagunopasana”), došao je na vašar sa Dadasahib Kapardeom iz Amaravatija i odseo (prethodnog dana) u Diksitovoj rezidenciji (vadi). Dok je ležao na verandi, i dok je g. Lakšmanrao alijas Kaka Mahađani prolazio pored sa materijalima za puđu (verski obred) na putu ka džamiji, pojavila se misao u njegovom umu i on se obratio ovom drugom: „Ima nekog proviđenja u činjenici da se Urus, ili vašar, proslavlja u Širdiju na Ram Navami; Ram Navami je veoma drag svim hindusima, zašto onda ne započeti Ram Navami festival – proslavu rođenja Šri Rame, ovde na ovaj dan?” Kaka Mahađaniju se dopala ideja i on je uspeo da dobije Babino odobrenje po ovom pitanju. Glavna poteškoća bila je kako pronaći Haridasa (poklonika Gospoda Harija – naziv za aspekt boga Višnua i njegove inkarnacije Ramu i Krišnu) koji bi izveo kirtan (molitvene pesme, uglavnom o životu Krišne) i pevao o slavi Gospoda u toj prilici. Ali Bišm je rešio tu poteškoću rekavši da je njegova „Ram Akjan” kompozicija o Raminom rođenju spremna, a on će sam izvesti kirtan, dok bi Kaka Mahađani mogao da svira na harmonijumu. Takođe je uređeno da dobiju suntavadu (mešavinu praha od đumbira i šećera) kao prasad (posvećena hrana kao ponuda božanstvu ) spremljenu kod Radakrišnamai. Oni su odmah otišli u džamiju kako bi dobili Babino odobrenje. Baba, koji je znao sve i bio svestan toga šta se događa, upitao je Mahađanija šta se to događa u rezidenciji. Pošto je bio uznemiren, Mahađani nije mogao da razume smisao ovog pitanja i ostao je da ćuti. Zatim je Baba pitao Bišma šta on ima da kaže o tome. Ovaj je objasnio ideju proslavljanja Ram Navami festivala i zatražio je Babinu dozvolu za to, koju je Baba rado dao. Svi su se razveselili i nastavili sa pripremama za Đajanti festival (rođendan Gospoda Rame). Narednog dana džamija je bila ukrašena barjacima i raznim ukrasima, a kolevka koju je obezbedila Radakrišnamai postavljena je ispred Babine stolice i protokol je započeo. Bišm je ustao da bi pevao kirtan, a Mahađani je počeo da svira na harmonijumu. Sai Baba je poslao jednog čoveka da pozove Mahađanija. Ovaj je oklevao da se odazove, sumnjajući da li će Baba dozvoliti da se festival nastavi, ali kada je došao kod Babe, on ga je upitao šta se događa i zašto je kolevka postavljena. Ovaj je odgovorio da je Ram Navami festival otpočeo, i da je kolevka postavljena sa tom svrhom. Zatim je Baba uzeo venac od cveća iz niše i stavio ga oko svog vrata, a drugi venac je poslao Bišmi. Potom je otpočelo izvođenje kirtana. Kada se to privodilo kraju, snažni povici „Pobeda Rami!” su se začuli, i gulal (obojeni prah) je bacan svuda naokolo, među orkestar i muziku. Svi su bili presrećni, kada se odjednom začuo urlik. Crveni
25
prah koji se svuda bacao, uleteo je nekako u Babine oči. Baba se razbesneo i počeo glasno da grdi. Ljudi su se uplašili i klekli dole. Bliski poklonici koji su dobro poznavali Babu, shvatili su ove grdnje i izlive besa kao prerušene blagoslove. Oni su verovali da kada je Rama rođen, bilo je prikladno da Baba pobesni i razjari se da ubije Ravanu i njegove demone, u formi egoizma i loših misli itd. Osim toga, oni su znali da kad god bi se neki novi poduhvat sprovodio u Širdiju, bilo je uobičajeno da Baba pobesni i postane ljut, tako da su ostali mirni i ćutljivi. Radakrišnamai je bila prilično uplašena i pomislila je da Baba može izlomiti njenu kolevku, pa je upitala Mahađanija da je skloni. Kada je on otišao da odveže kolevku, Baba je došao kod njega i rekao mu da je ne pomera. Nakon nekog vremena, Baba se smirio i program planiran za taj dan, uključujući mahapuđu i arati (verski obredi sa vatrom ), je završen. Malo kasnije, g. Mahađani je zatražio Babinu dozvolu da odnese kolevku, ali Baba je odbio rekavši da festival još uvek nije gotov. Narednog dana, još jedan kirtan i „Gopal-kala” ceremonija su obavljeni (zemljani lonac koji sadrži suvi pirinač pomešan sa surutkom, okači se da visi kako bi se razbio nakon što se završi kirtan, a njegov sadržaj se razdeli svima, kao što je to radio Gospod Krišna među svojim prijateljima) i onda je Baba dozvolio da se kolevka ukloni. Dok se Ram Navami festival odvijao, povorka sa zastavama tokom dana, i povorka sa sandalovinom tokom noći, obavljene su uz svu uobičajenu pompu. Od tog dana, pa nadalje, „Babin Urus” je transformisan u Ram Navami festival. Od naredne godine (1913), stavke u Ram Navami programu su počele da se uvećavaju. Radakrišnamai je započela „nam saptah” (molitveno pevanje o slavi Božjeg imena, kontinuirano tokom sedam dana i noći), od jedanaestog dana meseca čaitra (mart/april). U ovome su učestvovali svi poklonici naizmenično, a ona bi im se ponekad takođe pridružila rano ujutro. Kako se Ram Navami festival proslavlja u mnogim mestima širom zemlje, poteškoće oko pronalaženja Haridasa su se ponovo događale. Ali pet ili šest dana pre početka festivala, Mahađani je slučajno sreo Balabua, koji je bio poznat kao moderni Tukaram (svetac pesnik iz 17. veka), i dogovorio sa njim izvođenje kirtana za tu godinu. Naredne godine (1914), drugi Balabua Satarkar iz Birhad Sidakavate, okrug Satara, nije mogao da bude Haridas u sopstvenom mestu jer je kuga besnela u njemu, pa je došao u Širdi. Uz Babin blagoslov, koji je osiguran uz pomoć Kakasahib Diksita, on je izveo kirtan i bio prilično nagrađen za svoj rad. Poteškoće oko pronalaženja Haridasa svake godine konačno su rešene nakon 1914. godine, tako što je Sai Baba trajno poverio ovu funkciju Das Ganu Maharadžu i od tada on uspešno i verodostojno obavlja tu funkciju sve do današnjih dana. Od 1912. godine, ovaj festival je počeo da raste postepeno iz godine u godinu. Od 8. do 12. dana u mesecu čaitra (mart/april), Širdi je izgledao kao košnica puna ljudi. Počeo je da se povećava broj prodavnica. Slavni rvači su nastupali u rvačkim takmičenjima. Hranjenje siromašnih je sprovođeno u mnogo većoj meri. Naporan rad i iskreno zalaganje Radakrišnamai pretvorilo je Širdi u „Sanstan” (dobrotvornu javnu organizaciju). Opremljenost se poboljšala. Prelep konj, palankin (nosiljka za jednog putnika), kočija i brojni srebrni ukrasi, posuđe, krčazi, kofe, slike, ogledala itd., bili su prikazani. Slonovi su takođe učestvovali u povorkama. Iako se opremljenost drastično povećala, Sai Baba je ignorisao sve ove stvari i zadržao je svoju jednostavnost i skromnost kao i pre. Treba napomenuti da su hindusi i muhamedanci radili u slozi prilikom održavanja obe povorke, tokom čitavog festivala, i nije bilo nikakvog suprotstavljanja ili svađe među njima do današnjih dana. U početku, od 5000 do 7000 ljudi bi se skupilo, ali je ta brojka narastala sve do 75.000 tokom nekih godina, pa ipak nije došlo do izbijanja nikakvih epidemija, ili nereda vrednih pomena, tokom svih ovih godina.
Popravke na džamiji Još jednu važnu ideju dobio je Gopal Gund. Taman što je započeo Urus, ili vašar, pomislio je da bi trebao da popravi i renovira džamiju. Kako bi izveo popravke, on je prikupio i pripremio kamenje.
26
Ali ovaj zadatak nije bio dodeljen njemu. To je bilo rezervisano za Nanasahib Čandorkara, a popločavanje trotoara za Kakasahib Diksita. U početku Baba nije bio voljan da im dozvoli radove, ali uz intervenciju Malsapatija, lokalnog Babinog poklonika, Njegova dozvola je obezbeđena. Baba je uzeo mali gadi za sedenje (tron sa dušekom ili jastukom za sedenje), odbacujući uobičajeni komad grubog platna koji je koristio do tada. U 1911. godini, sabha mandap (dvorište džamije) je takođe uređeno uz ulaganje velikog rada i truda. Otvoreni prostor ispred džamije bio je veoma mali i nezgodan. Kakasahib Diksit je želeo da ga proširi i natkrije krovom. Uz velike troškove, on je pribavio gvozdene šipke, stubove i skele, i počeo sa radovima. Tokom noći, svi poklonici su radili naporno da bi fiksirali stubove, ali ih je Baba, kada se vratio narednog jutra iz čavadija, sve iščupao i pobacao. Jednom se dogodilo da se Baba toliko uzbudio, da je uhvatio šipku sa jednom rukom i počeo da je trese kako bi je iščupao, dok je sa drugom rukom uhvatio Tatja Patila za vrat. Na silu je uzeo Tatjin turban, zapalio ga šibicom i bacio u jamu. U tom trenutku Babine oči su gorele kao upaljeni žar. Niko se nije usuđivao da ga pogleda. Svi su postali veoma uplašeni. Baba je izvadio jedan rupi (novčić) i bacio ga tamo, kao da vrši darovanje povodom ostvarivanja povoljnih okolnosti. Tatja je takođe bio veoma uplašen. Niko nije znao šta će se dogoditi Tatji i niko se nije usudio da se umeša. Bagođi Šinde, Babin poklonik koji je imao gubu, pokušao je hrabro da priđe, ali ga je Baba odgurnuo u stranu. Madavrao je slično prošao, bio je gađan komadima cigle. Svi oni koju su pokušali nešto da učine, prošli su na isti način. Ali, posle nekog vremena, Babin bes je utihnuo. Pozvao je prodavca i od njega nabavio izveženi turban, i lično ga vezao na Tatjinu glavu, kao da mu odaje posebnu počast. Svi prisutni ljudi su bili u čudu gledajući čudno Babino ponašanje. Nisu mogli da znaju šta je tako iznenada razjarilo Babu i dovelo do toga da napadne Tatja Patila, i zašto je njegov bes nestao već narednog trenutka. Baba je nekada bio veoma smiren i tih, govoreći lepe reči sa ljubavlju, ali iznenada, sa razlogom ili bez njega, postao bi razjaren. Mnogi takvi incidenti se mogu opisati, ali ja ne znam koji da odaberem, a koji da izostavim. Stoga, navodim ih onako kako su se meni zbivali. U narednom poglavlju biće obrađeno pitanje da li je Baba bio hindus ili muhamedanac i pozabavićemo se Njegovom jogijskom praksom i moćima, kao i drugim stvarima.
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
27
POGLAVLJE VII Predivna inkarnacija – Ponašanje Sai Babe – Njegova jogijska praksa – Njegova sveprisutnost i milost – Služenje gubavog poklonika – Slučaj sa kugom g. Kaparda – Odlazak u Pandarpur Predivna inkarnacija Sai Baba je poznavao sve jogijske prakse. Bio je dobro upućen u šest procesa uključujući dauti (čišćenje stomaka sa vlažnim parčetom tkanine širine 7cm i dužine 55cm), kandajog (razdvajanje udova od trupa i njihovo ponovno spajanje), samadi (stanje svesti jedinstva sa Bogom) itd. Ako biste pomislili za Njega da je hindus, On bi izgledao kao Javan (izraz koji označava ljude grčkog porekla i govora). Ako biste pomislili za Njega da je Javan, On bi izgledao kao pobožni hindus. Niko sa sigurnošću nije znao da li je On hindus ili muhamedanac. Proslavljao je hindu festival Ram Navami sa svim formalnostima, a u isto vreme je dopustio muhamedancima povorku sa sandalovinom. Podsticao je rvačka takmičenja na festivalu. Kada je Gokul aštami dan došao (proslava Krišninog rođendana), propisno je izvedena „Gopal-kala” ceremonija, a prilikom proslavljanja Id festivala, dozvolio je muhamedancima da izvedu svoje molitve (namaz) u Njegovoj džamiji. Jednom prilikom, tokom Muharam festivala, neki muhamedanci su predložili da se izgradi tazija ili tabut u džamiji (replika Huseinove grobnice, Muhamedovog sina mučenika, koja se nosi u povorci tokom Muharam festivala), da je drže neko vreme u džamiji, a potom pronesu u povorci kroz selo. Sai Baba je dozvolio držanje tabuta tokom četiri dana, a petog dana ga je uklonio iz džamije bez i najmanje griže savesti. Ako bismo rekli da je On bio muhamedanac, Njegove uši su bile probušene (prema običaju hindusa). Ako biste pomislili da je bio hindus, On je propagirao praksu obrezivanja (iako prema rečima g. Nanasahib Čandorkara, koji Ga je pažljivo posmatrao, On sam nije bio obrezan – pogledati članak u „Sai Lila” magazinu, pod naslovom „Baba Hindu ki Javan”, autor B.V. Dev, strana 562). Ako ga nazovete hindusom, On je uvek živeo u džamiji; ako je muhamedanac, On je tamo uvek održavao svetu vatru (duni) i slične stvari koje su u suprotnosti sa muhamedanskom religijom poput mlevenja ručnog mlina, duvanja u školjku i udaranja u zvona, žrtvovanje u vatri, pevanje bađana (molitvenih pesama), davanje hrane i klanjanje Babinim stopalima putem upotrebe vode (argja ritual), tu su bile dozvoljene. Ako bi pomislili da je muhamedanac, najuvaženiji bramini i agnihotriji (sveštenici), ostavljajući po strani svoje ortodoksne uloge, padali bi i klanjali se pred Njegovim stopalima. Oni koji su se raspitivali o Njegovoj kasti, ostali bi zapanjeni i očarani Njegovim daršanom. Dakle, niko nije mogao definitivno da utvrdi da li je Sai Baba bio hindus ili muhamedanac. To nije nikakvo čudo za onog koji se u potpunosti preda Gospodu, otarasivši se svog egoizma i telesne svesnosti, postajući tako jedno sa Njim i nemajući ništa sa bilo kakvim pitanjima o kasti, ili nacionalnosti. Baba nije video nikakvu razliku između kasti, pa čak ni između bića. Uzimao bi meso i ribu sa fakirima, ali nije gunđao kada bi psi dotakli posuđe svojim ustima. Tako jedinstvena i predivna inkarnacija bio je Sai Baba. Zahvaljujući zaslugama iz mojih prošlih života, imao sam veliku sreću da sedim pored Njegovih stopala i uživam u Njegovom blagoslovljenom društvu. Zadovoljstvo i užitak koje sam odatle izvlačio bili su neuporedivi sa bilo čim. U stvari, Sai Baba je bio čista ananda (ekstremna sreća, blaženstvo) i svest. Ja ne mogu dovoljno da ga opišem, Njegovu veličanstvenost i jedinstvenost. Onaj koji bi pronašao užitak pored Njegovih stopala bio je ustanovljen u Njegovom sebstvu. Mnogi sanjasini, sadake (duhovni tragaoci, askete) i razne vrste ljudi u potrazi za spasenjem dolazili su kod Sai Babe. On je uvek hodao, pričao i smejao se sa njima, i uvek bi izgovarao „Alah malik” (Bog je Kralj, Bog je jedini
28
Gospodar). Nikada nije voleo diskusije i rasprave. Uvek je bio smiren i pod kontrolom, iako povremeno razdražljiv, uvek je propovedao Vedantu i niko do kraja nije znao ko je Baba. Prinčevi i siromašni su bili tretirani na isti način kod Njega. Poznavao je najdublje tajne kod svih i kada bi ih izrekao, svi bi bili iznenađeni. Bio je riznica svakog znanja, pa ipak se pretvarao da ne zna ništa. Takođe je prezirao počasti. Takve su bile karakteristike Sai Babe. Iako je imao ljudsko telo, Njegova dela su svedočila o Njegovoj božanskosti. Svi ljudi su Ga smatrali za Boga u Širdiju.
Ponašanje Sai Babe Neznalica poput mene ne može opisai Babina čuda. On je uspeo da popravi skoro sve hramove u Širdiju. Kroz Tatja Patila, hramovi posvećeni Šaniju (Saturnu), Ganapatiju (Ganeši), Šankar-Parvati (Šiva-Šakti), seoskom božanstvu i Marutiju (Hanumanu) su svi dovedeni u red. Njegovo milosrđe bilo je takođe izuzetno. Novac koji bi skupio od donacija (dakšina) distribuirao bi svima; nekome 20 rupija, nekome 15, drugima 50 rupija i tako svakog dana. Oni koji bi primili novac mislili su da je to čist, dobrotvorni novac, a Baba je želeo da ga upotrebe na koristan način. Ljudi su imali silne koristi od dobijanja Babinog daršana (prisustva, pogleda). Neki bi postali krepki i srdačni, a loši ljudi bi postajali dobri. Lepra je isceljena u nekim slučajevima, mnogi su dobili ostvarenje svojih želja, bez ikakvog leka stavljenog u oči neki ljudi su povratili svoj vid, a neki hromi su povratili svoje udove. Niko nije mogao da nazre kraj Njegovoj izvanrednoj veličanstvenosti. Njegova slava se proširila nadaleko i naširoko i hodočasnici sa svih strana su se sjatili u Širdi. Baba je imao svoje mesto pored svete vatre i uvek je odmarao tamo. Tu je sedeo u meditaciji, ponekad i bez kupanja. Vezivao bi mali, beli turban na glavi i nosio čist dotar (dugačak komad tkanine koji Indijci obmotavaju oko struka) i košulju na sebi. To je bilo Njegovo ruho u početku. On je prvo praktikovao lečenje u selu, pregledao bi pacijente i davao lekove. Uvek je bio uspešan u tome i postao je poznat kao hakim (doktor). Interesantan slučaj se može navesti u vezi toga. Jedan poklonik je imao veoma crveno i oteklo oko. Nijedan doktor nije postojao u Širdiju. Drugi poklonici su ga odveli kod Babe. U takvim slučajevima doktori bi koristili masti, kapi za oči, kravlje mleko i kamforisane lekove itd. Babin lek bio je veoma jedinstven. On je izdrobio nekoliko indijskih oraha (lat. Carpus Ana Cardium, u Indiji poznat i kao „biba”) i napravio dve loptice od njih, pritisnuo ih je na oba oka od pacijenta i obmotao zavojem. Narednog dana zavoj je skinut i obavljeno je ispiranje vodom. Upala se smirila i beonjače su bile bele i čiste. Iako su oči veoma delikatne, indijski orah nije naneo štetu, već je uklonio bolest očiju. Mnogi slični slučajevi su izlečeni, ovo je samo jedan primer u vezi sa tim.
Babina jogijska praksa Baba je poznavao sve procese i prakse joge. Dve od njih će biti ovde opisane: (1) DAUTI KRIJA ili PROCES ČIŠĆENJA: Svakog trećeg dana, Baba bi išao do bunara u blizini banjan drveta i na priličnoj udaljenosti od džamije prao usta i kupao se. Jednom prilikom je viđen kako povraća svoju utrobu, čisti je iznutra i spolja, i stavlja je na jamb drvo na sušenje. Postoje ljudi u Širdiju koji su zaista videli to i koji su svedočili o tome. Običan dauti se izvodi uz pomoć vlažne tkanine širine 7cm i dužine 55cm. To parče se guta kroz grlo i ostavlja se da bude u stomaku oko pola sata kako bi reagovalo, a potom se vadi napolje. Ali Babin dauti je bio veoma jedinstven i neobičan. (2) KANDA JOGA: Kroz ovu praksu Baba bi odvajao udove od Svog tela i ostavljao ih odvojeno
29
na različitim mestima u džamiji. Jednom je čovek ušao u džamiju i video Babine ekstremitete kako leže na različitim mestima. Bio je prestravljen, prvo je pomislio da otrči kod seoskih starešina i obavesti ih da je neko Babu ubio i isekao na komade. Palo mu je na pamet da bi možda njega osumnjičili, jer je prvi koji je doneo tu vest i znao nešto o tome. Stoga je odlučio da ćuti. Ali narednog dana kada je otišao u džamiju, bio je veoma iznenađen jer je video Babu čilog i vedrog kao i pre. Pomislio je da je ono što je video prethodnog dana bio samo san. Baba je praktikovao jogu od Svog detinjstva i niko nije znao niti pretpostavljao veštinu koju je dostigao u njoj. On nije naplaćivao za lečenje, postao je čuven i slavan po svojim zaslugama, pružio je zdravlje mnogim siromašnim ljudima u patnji. Ovaj čuveni doktor nad doktorima nije mario za svoje interese, već je uvek radio za dobrobit i boljitak drugih, lično stradajući od nepodnošljivih i stravičnih bolova mnogo puta u tim procesima. Jedan takav slučaj ću navesti ovde, koji će prikazati sveprisutni i milostivi karakter Sai Babe.
Babina sveprisutnost i milost U godini 1910, Baba je sedeo pored svete vatre na praznik Divali (festival svetlosti) i grejao se. Ubacivao je drva u svetu vatru (duni) i ona su gorela blještavo. Nešto kasnije, umesto da ubaci cepanicu drveta, Baba je ubacio Svoju ruku u svetu vatru. Njegova ruka bila je spaljena i ispečena. Ovo je spazio dečak potrčko Madav i takođe Madavrao Dešpande (Šama). Oni su odmah otrčali kod Babe i Madavrao je uhvatio Babu za Njegov struk otpozadi i na silu ga povukao unazad, pitajući: „Devo, zašto si uradio ovo?” Tada je Baba došao sebi i odgovorio: „Kovačeva žena, u jednom dalekom mestu, radila je ispod peći; njen muž ju je pozvao zaboravljajući da joj je dete krilu, ona je užurbano ustala i dete je ispalo u peć. Ja sam smesta položio Moju ruku u vatru i spasao dete. Ja ne marim što je Moja ruka izgorela, već sam srećan što je život slatkog deteta spašen.”
Služenje gubavog poklonika Čuvši vest od Madavrao Dešpandea (Šame) da je Babina ruka izgorela, g. Nanasahib Čandorkar je u pratnji čuvenog doktora Parmananda iz Bombaja, sa njegovim medicinskim priborom koji se sastojao od masti, gaze i zavoja itd., požurio u Širdi i zamolio Babu da dozvoli dr Parmanandu da ispita ruku i previje opekotine. To je bilo odbijeno. Od tog trenutka, opečena ruka bila je previjana od strane Bagođi Šindea, gubavog poklonika. Njegov tretman se sastojao od masiranja opečenih delova gijem (istopljeni, prokuvani i filtrirani buter), a zatim postavljanjem liske preko toga i čvrstim zavijanjem. G. Nanasahib Čandorkar je mnogo puta tražio od Babe da odveže zavoje da bi dr Parmanand ispitao, previo i lečio ranu, sa primedbom da će tako brzo zarasti. Dr Parmanand je pravio slične zahteve, ali je Baba to odlagao govoreći da je Alah Njegov doktor i nije dozvoljavao da mu ruka bude pregledana. Lekovi dr Parmananda nisu bili izloženi vazduhu Širdija i ostali su netaknuti, ali je on imao dobru sudbinu da dobije Babin daršan. Bagođiju je dozvoljeno da tretira ruku svakog dana. Nakon nekoliko dana ruka je bila izlečena i svi su bili srećni. Ipak, mi još uvek ne znamo da li je ostao neki zaostatak bola, ili ne. Svakog jutra, Bagođi je sprovodio svoj program odvezivanja zavoja, masiranja ruke gijem i ponovnog previjanja. Ovo je nastavilo da se odigrava sve do Sai Babinog samadija (smrti). Sai Baba, kao savršeni Sida (prosvetljeni Majstor) nije zaista želeo ovaj tretman, ali iz ljubavi prema svom pokloniku On je dozvolio upasanu (obožavanje, bogosluženje) - Bagođijevu službu da se odvija neometano sve vreme. Kada je Baba pošao u Lendi (baštu koju je svakodnevno posećivao), Bagođi je držao kišobran iznad Njega i pratio Ga. Svakog jutra kada bi Baba seo na svoje mesto pored svete vatre, Bagođi je bio prisutan i otpočinjao bi svoju službu. Bagođi je bio grešnik u svom prošlom životu. On je patio od lepre, njegovi prsti su se smanjili, telo mu je bilo puno gnoja i strašno je smrdelo. Iako je spolja izgledao veoma nesrećno, on
30
je u stvari bio veoma srećan i radostan, jer je bio glavni Babin sluga i imao je veliku korist od Njegovog društva.
Slučaj sa kugom g. Kaparda Sada ću navesti još jedan primer Babinog predivnog čuda (lila). Gospođa Kaparde, žena od g. Dadashib Kapardea iz Amaravatija, odsela je u Širdiju sa svojim mlađim sinom na nekoliko dana. Jednog dana, sin je dobio visoku temperaturu koja se kasnije razvila u bubonsku kugu (najčešći i najpoznatiji oblik kuge). Majka je bila uplašena i osećala se veoma uznemireno. Pomišljala je da napusti mesto i vrati se u Amaravati, pa je otišla kod Babe uveče da ga upita za dozvolu, dok je on bio kod rezidencije (sadašnji Samadi mandir) u sklopu Njegovog večernjeg obilaska. Obavestila ga je drhtavim tonom da je njen voljeni sin pogođen kugom. Baba je govorio ljubazno i prijatno sa njom, rekavši joj da je nebo prekriveno oblacima, ali da će oni ispariti i proći i sve će postati mirno i vedro. Rekavši to, On je podigao svoj kafni (ogrtač) do struka i pokazao svim prisutnima četiri potpuno razvijena bubona (otečene žlezde) veličine jajeta i dodao: „Vidiš kako Ja patim za moje poklonike, njihove nevolje su Moje.” Videvši ovo jedinstveno i nesvakidašnje čudo (lilu), ljudi su bili uvereni u to da sveci pate zarad svojih poklonika. Srca svetaca su mekša od voska, ona su meka unutra i spolja kao puter. Oni vole svoje poklonike bez ikakve ideje o nekoj dobiti i smatraju ih za svoju pravu porodicu.
Odlazak u Pandarpur Sada ću zaključiti ovo poglavlje sa navođenjem priče koja ilustruje kako je Sai Baba voleo svoje poklonike i naslućivao njihove želje i stremljenja. G. Nanasahib Čandorkar, koji je bio veliki Babin poklonik, bio je poreski službenik (mamlatdar) u Nandurbaru, u Kandešu. On je dobio premeštaj u Pandarpur. Njegovo klanjanje Sai Babi urodilo je plodom jer je dobio naređenje da ode i ostane u Pandarpuru, koji se smatra za „Buvaikuntu” - raj na zemlji. Nanasahib je morao smesta da krene, tako da je otišao bez ikakve pisane poruke ili informisanja nekoga u Širdiju. Želeo je da napravi iznenadnu posetu Širdiju – njegovom Pandarpuru, da vidi i pozdravi Vitobu (Babu) i nakon toga produži dalje. Niko nije znao za Nanasahibov polazak za Širdi, ali je Sai Baba znao sve o tome, jer su Njegove oči svuda (sveprisutne). Čim je Nanasahib došao blizu Nimgaona, nekoliko kilometara od Širdija, nastalo je komešanje u džamiji u Širdiju. Baba je sedeo i razgovarao sa Malsapati, Apa Šindeom i Kaširamom, kada je odjednom rekao: „Hajde da nas četvoro izvedemo neke bađane (molitvene pesme), vrata Pandarija su otvorena, hajde da pevamo veselo!” Zatim su počeli da pevaju u glas, a smisao pesme je bio: „Ja moram da idem u Pandarpur i moram da ostanem tamo, jer to je dom mog Gospoda.” Baba je pevao i poklonici su ga pratili. Ubrzo je stigao i Nanasahib sa svojom porodicom, poklonio se ispred Babe i zamolio Ga da mu se pridruži na putu do Pandarpura i da ostane tamo sa njima. Ovaj zahtev nije bio potreban jer su ostali poklonici rekli Nanasahibu da je Baba već bio raspoložen da ide u Pandarpur i da ostane tamo. Čuvši to, Nanasahib je bio dirnut i pao je pred Babina stopala. Nakon što je dobio Babino odobrenje, udi (sveti pepeo) i blagoslove, Nanasahib je otišao za Pandarpur. Nema kraja pričama o Babi, ali dozvolite mi da se zaustavim ovde, čuvajući za naredno poglavlje druge teme, poput važnosti ljudskog života, Babinog preživljavanja na milostinji, Baiđabainom služenju, i drugim pričama.
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima 31
POGLAVLJE VIII Važnost ljudskog rađanja – Sai Baba prosi hranu – Služenje Baiđabai – Sai Babina spavaonica – Njegova naklonost prema Kušalčandu Kao što je nagovešteno u prethodnom poglavlju, Hemadpant sada objašnjava opširno u uvodnim napomenama o važnosti ljudskog rođenja, a potom nastavlja sa pričom kako je Sai Baba molio za hranu; kako ga je Baiđabai služila; kako je spavao u džamiji sa Tatja Kote Patilom i Malsapatijem i kako je voleo Kuščalčanda iz Rahate.
Važnost ljudskog rađanja U ovom predivnom Univerzumu, Bog je stvorio milione (84 miliona prema kalkulacijama iz hindu svetih spisa) bića (uključujući bogove, polu-bogove, insekte, zveri i ljude) koja naseljavaju raj, pakao, zemlju, okean, nebo i ostale međuregione. Ona bića, ili duše, kod kojih preovlađuju zasluge, odlaze u raj i žive tamo sve dok ne potroše plodove svojih dela, a kada se to dogodi, ponovo su bačeni dole; dok one duše kod kojih grehovi i nedostaci preovlađuju, odlaze dole u pakao i snose posledice svojih nedela sve dok to zaslužuju. Kada se njihove zasluge i nedela međusobno izbalansiraju, rađaju se na zemlji kao ljudska bića i dobijaju šansu da rade na svom spasenju. Konačno, kada se njihove zasluge i nedela u potpunosti istroše, oni dobijaju oslobođenje i postaju slobodni. Da rezimiramo u kratkim crtama, duše dobijaju svoja rođenja, ili transmigraciju, prema svojim delima i stepenu evolucije.
Posebna vrednost ljudskog tela Kao što svi znamo, četiri stvari su zajedničke za sva stvorenja: hrana, san, strah, i seks. U slučaju čoveka, tu je i obdarenost posebnom sposobnošću – znanjem, uz pomoć kog on može postići viđenje Boga, što je nemoguće kod ijedne druge vrste. Iz tog razloga i bogovi zavide ljudskoj vrsti i teže da budu rođeni kao ljudi na zemlji, kako bi dobili svoje konačno oslobođenje. Neki kažu da ne postoji ništa gore od ljudskog tela, jer je puno prljavštine, sluzi i nečistoće, i podložno je propadanju, bolesti i smrti. To je tačno u određenoj meri, ali uprkos ovim nedostacima i manama, posebna vrednost ljudskog tela je u tome što čovek ima kapacitet da stekne znanje. Samo zahvaljujući ljudskom telu, ili na osnovu njega, neko može razmišljati o propadljivoj i prolaznoj prirodi samog tela i sveta uopšte, i steći odbojnost prema čulnim užicima, razlikovati između nestvarnog i stvarnog, i na taj način ostvariti viđenje Boga. Dakle, ako odbacimo ili zanemarimo telo zbog toga što je prljavo, mi gubimo šansu bogo-ostvarenja, a ukoliko uživamo u njemu i trčimo za čulnim užicima, zbog traćenja njegove dragocenosti, mi odlazimo u pakao. Ispravan smer kojim treba da idemo je sledeći: telo ne treba ni zanemarivati, ni milovati, već treba pravilno brinuti o njemu, kao što putnik koji jaše na konju vodi računa o svom konju dok je na putu, sve dok ne stigne na svoje odredište i vrati se kući. Stoga, telo treba uvek koristiti i upotrebljavati za dostizanje Boga ili samorealizaciju, koja je vrhovni kraj života. Rečeno je da, iako je Bog stvorio razna stvorenja, On nije bio zadovoljan, jer nijedno od njih nije moglo da spozna i ceni Njegov rad. Zbog toga je morao da stvori posebno biće – čoveka, i obdari ga posebnom sposobnošću – znanjem; i kada je video da je čovek u stanju da ceni Njegova čuda, veličanstveni rad i inteligenciju, On je bio veoma zadovoljan (Bagavat, str. 11 – 9 – 28). Zaista je sreća dobiti ljudsko telo, još je bolje biti rođen u braminskoj porodici, a najbolje je dobiti priliku da
32
se bude u blizini Sai Babinih stopala, predajući se Njemu.
Čovekovo nastojanje Shvatajući koliko je dragocen ljudski život i znajući da je smrt sigurna i da nas može odneti svakog trenutka, mi treba da smo uvek spremni da ostvarimo cilj naših života, ne treba da pravimo ni najmanja odlaganja, već da veoma žurno radimo na tome da ostvarimo svoj cilj, kao što kralj ne ostavlja ni jedan kamen neprevrnut dok traži svog izgubljenog sina. Sa svom ozbiljnošću, mi treba da stremimo postizanju našeg kraja – samorealizaciji. Odbacujući lenjost, suzbijajući dremež, mi treba i dan i noć da meditiramo na sebstvo. Ako ne uradimo tako, svodimo se na nivo zveri.
Kako postupiti? Najefektniji i najbrži način da postignemo naš cilj, jeste da priđemo dostojnom svecu ili mudracu – Sadguruu, koji je već postigao bogo-ostvarenje. Ono što se ne može postići slušanjem religijskih rasprava i proučavanjem religijskih tekstova, sa lakoćom se postiže u društvu takvih, dostojnih duša. Kao što sunce daje samo svetlost koju sve zvezde zajedno ne mogu da proizvedu, tako i Sadguru pruža samo duhovnu mudrost, koju sve svete knjige i propovedi ne mogu da pruže. Njegovi pokreti i jednostavne priče daju nam „tihi” savet. Učenici posmatraju vrline opraštanja, smirenosti, odsustvo koristoljublja, darežljivost, dobročinstvo, kontrolu uma i tela, odsustvo ega itd., dok se praktikuju u tako čistom i svetom društvu. To prosvetljuje njihove umove i uzdiže ih duhovno. Sai Baba je bio takav svetac i Sadguru. Iako se ponašao kao fakir (prosjak), uvek je bio uronjen u Sebstvo. Uvek je voleo sva bića i u njima je video Boga ili božanstvenost. Užici ga nisu činili ushićenim. Nevolje ga nisu činile depresivnim. Kralj i siromah pred Njim bili su isti. On, čiji je pogled mogao da pretvori prosjaka u kralja, molio je za hranu od vrata do vrata u Širdiju, a sada ćemo da vidimo kako je On to radio.
Baba moli za hranu Blagosloveni su ljudi u Širdiju ispred čijih kuća bi Baba stao kao prosjak i uzviknuo: „Oh Majko, daj Mi komad hleba!”, a potom raširio ruke da bi primio taj hleb. U jednoj ruci je nosio metalni sud/čajnik, a u drugoj pravougaono parče tkanine (krpu). On je posećivao određene kuće svakodnevno. Tečne ili polu-tečne stvari poput supe, povrća, mleka ili maslaca, primao je u metalni sud, dok je kuvani pirinač, hleb i ostale čvrste stvari primao u krpu. Babin jezik nije poznavao ukus, jer On je postigao kontrolu nad njim. Zar bi onda On mario za ukus različitih stvari koje se pomešaju zajedno? Štagod bi dobio u Svoju krpu i limeni sud, Baba bi pomešao zajedno i pojeo uz veliko zadovoljstvo. Bez obzira da li su neke stvari bile ukusne ili ne, Baba to ne bi primetio, jer Njegov jezik bio je lišen svakog čula ukusa. Baba bi prosio do podne, ali Njegovo prosjačenje bilo je veoma neredovno. Nekim danima napravio bi nekoliko tura, a drugim danima radio je to samo do podne. Hrana koju bi tako skupio držana je u kundiju (zemljanom loncu). Psi, mačke i vrane su slobodno jeli iz toga, a Baba ih nikada nije terao. Žena koja je čistila pod džamije odnela je nekih 10 ili 12 parčadi hleba svojoj kući i niko je nije sprečio da to uradi. Kako bi On, koji ni u svojim snovima nije terao mačke i pse grubim rečima i pokretima, mogao da odbije davanje hrane siromašnim, bespomoćnim ljudima? Blagosloven je zaista život tako plemenite osobe! Ljudi u Širdiju gledali su na Njega u početku kao na ludog fakira. U selu je bio poznat pod tim imenom. Kako bi Onaj, koji živi od milostinje proseći mrvice hleba, mogao da bude poštovan i obožavan? Ali ovaj fakir bio je veoma popustljivog srca, nevezan i darežljiv. Iako je izgledao nemirno spolja, bio je čvrst i stabilan iznutra. Njegov put bio je zagonetan. Ipak, u tom malom selu, postojalo je nekoliko dobrih i blagoslovenih ljudi koji su Njega prepoznali i uvažavali kao veliku dušu. Priča o
33
jednoj takvoj osobi biće sada navedena.
Briljantno služenje Baiđabai Tatja Koteova majka, Baiđabai, išla je svakog popodneva u šumu sa korpom na glavi u kojoj su bili hleb i povrće. Ona bi lutala kroz džunglu kilometrima, gazeći kroz žbunje i šipražje u potrazi za ludim fakirom, a kada bi Ga pronašla, klanjala bi se Njegovim stopalima. Fakir je sedeo miran i nepokretan u meditaciji, a ona bi raširila list ispred Njega i položila hranu, hleb, povrće itd., i hranila Ga. Predivna je bila njena vera i služba. Svakog dana bi lutala kroz džunglu oko podneva i insistirala da Baba pojede ručak. Njeno služenje, upasana ili ispaštanje, kako god mi to nazvali, nikada nije bilo zaboravljeno od strane Babe, do samog kraja. Znajući u potpunosti kakvo je služenje ona obavljala, Baba je značajno nagradio njenog sina. Oboje, i sin i majka, imali su snažnu veru u fakira koji je bio njihov Bog. Baba im je često govorio: „Prosjačenje je stvarno, gospodarenje (bogatstvo) je prolazno.” Nakon nekoliko godina, Baba je prestao da odlazi u šumu i počeo je da živi u selu, a hranu da uzima u džamiji, pa je tako Baiđabaina nevolja sa lutanjem po džungli prestala.
Spavaonica za troje Zauvek su blagosloveni sveci u čijim srcima stanuje Gospod Vasudeva (Krišna) i zaista su srećni poklonici koji imaju dobrobiti od druženja sa takvim svecima. Dva tako srećna čoveka, Tatja Kote Patil i Bagat Malsapati, podjednako su uživali Sai Babino društvo. Baba ih je takođe obojicu voleo. Njih trojica su spavali u džamiji sa glavama okrenutim ka istoku, zapadu i severu, i sa stopalima koja su se dodirivala u sredini. Nakon što bi raširili svoje krevete, legli bi na njih, razgovarajući i čavrljajući do kasno u noć. Ako bi neko od njih pokazao znake pospanosti, ovi drugi bi ga probudili. Na primer, ako bi Tatja počeo da hrče, Baba bi smesta ustao, protresao ga i pritisnuo njegovu glavu. Ako bi to uradio Malsapati, On bi ga privukao Sebi blizu, udario po nogama i pljesnuo po leđima. Na ovaj način, tokom 14 godina, Tatja je ostavljao roditelje kod kuće i spavao u džamiji zbog svoje velike ljubavi prema Babi. Kako su bili srećni ti dani koji se nikada neće zaboraviti! Kako izmeriti takvu ljubav i kako proceniti Babinu milost! Nakon smrti svoga oca, Tatja je preuzeo upravljanje domaćinstvom i počeo je da spava kod svoje kuće.
Kušalčand iz Rahate Baba je voleo Ganpat Kote Patila iz Širdija. On je podjednako voleo i Čandrabanset Marvadija iz Rahate. Nakon smrti tog čoveka, Baba je voleo njegovog nećaka Kušalčanda, podjednako ili čak i više, i brinuo je o njegovom blagostanju dan i noć. Nekada u volovskim kolima, drugi put u konjoj zaprezi, Baba bi sa najbližim učenicima išao u Rahatu. Ljudi iz tog sela bi izašli sa orkestrom i muzikom kako bi dočekali Babu na kapiji sela i poklonili se pred Njim. Potom bi Ga uveli u selo sa velikim počastima i ceremonijom. Kušalčand bi vodio Babu u svoju kuću, postavio Ga na udobno mesto i servirao Mu dobar obrok. Onda bi ležerno i razdragano razgovarali neko vreme, nakon čega bi se Baba vratio u Širdi, darujući ushićenje i blagoslove svima. Širdi se nalazi na pola puta i podjednakoj udaljenosti od Rahate na jednoj strani (jug) i Nimgaona na drugoj strani (sever). Baba nikada nije išao van tih granica u toku Svog života. Nikada nije video nijedan voz, niti je putovao sa njim. Pa ipak, znao je tačno vreme dolazaka i polazaka svih vozova. Poklonici koji su poštovali uputstva koja bi im Baba dao u trenutku dok su odlazili od Njega putovali su dobro, dok su oni koji su ih zanemarivali, prolazili kroz mnoge nesreće i nezgode. Više o tome i drugim pitanjima biće rečeno u narednom poglavlju.
34
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
NAPOMENA:
Slučaj naveden na kraju ovog poglavlja koji pokazuje Babinu ljubav prema Kušalčandu i kako je On pitao jednog prepodneva Kakasahib Diksita da ode u Rahatu i dovede mu Kušalčanda, a u isto vreme se pojavio pred Kušalčandom u njegovoj popodnevnoj dremci tražeći od njega da dođe u Širdi, nije ovde navedeno, jer će biti opisano kasnije u poglavlju 30.
35
POGLAVLJE IX Efekti povinovanja i nepovinovanja Babinim uputstvima pred odlazak – Nekoliko primera – Prosjačenje i njegova neophodnost – Iskustva poklonika iz Tarkad porodice – Kako je Baba obilno nahranjen Na kraju prethodnog poglavlja ukratko je rečeno da bakte (posvećeni poklonici) koji se povinuju Babinim zapovestima u trenutku kada kreću na put, putuju dobro, a oni koji ih ne poštuju, dožive mnoge nezgode. Ova tvrdnja će biti proširena i ilustrovana uz nekoliko upečatljivih primera i sa njom ćemo se, pored ostalih stvari, baviti u ovom poglavlju.
Karakteristika Širdija – hodočašće Jedna posebna osobenost hodočašća u Širdi bila je da niko nije mogao da napusti Širdi bez Babine dozvole, a ukoliko bi to neko uradio, prizvao bi nevolje; ali ako je nekome rečeno da napusti Širdi, on više nije mogao tu ostati. Baba je davao određene sugestije ili nagoveštaje kada bi poklonici došli da se oproste i krenu na put. Te sugestije su trebale da se poštuju. Ukoliko se nisu ispoštovale, ili se od njih odstupilo, nesreće su sigurno stizale. Navešćemo nekoliko primera u nastavku.
Tatja Kote Patil Tatja Kote je išao jednom u tongi (kočiji) na bazar u Kopargaon. U žurbi je došao u džamiju, pozdravio Babu i rekao da ide u Kopargaon na bazar. Baba mu je odgovorio: „Nemoj da žuriš, stani malo, zaboravi na bazar, ne izlazi iz sela.” Videvši njegovu uznemirenost da ide, Baba ga je zamolio da povede Šamu (Madavrao Dešpande) sa sobom. Ne mareći za ovo uputstvo, Tatja Kote je odmah seo i odvezao svoju kočiju. Jedan od konja, koji je koštao 300 rupija, bio je veoma aktivan i nemiran. Nakon prolaska sela Savli Vihir, on je počeo naglo da trči, uganuo je zglob i pao. Tatja nije bio mnogo povređen, ali se setio uputstva Majke Sai. Jednom drugom prilikom, na putu ka Kolhar selu, on je zanemario Babino uputstvo i odvezao se kočijom sa kojom je doživeo sličnu nezgodu.
Evropski gospodin Jedan evropski gospodin iz Bombaja došao je u Širdi sa pismom preporuke od Nanasahib Čandorkara, sa jednom temom na umu. Bio je komforno smešten u šator. Želeo je da klekne pred Babu i poljubi Mu ruku. Stoga, pokušao je tri puta da kroči u džamiju, ali ga je Baba sprečio da to uradi. Od njega je zatraženo da sedi u otvorenom dvorištu koje se nalazilo ispod i da odatle dobije Babin daršan. Nezadovoljan prijemom koji je dobio, poželeo je da smesta napusti Širdi i otišao je da se pozdravi. Baba ga je zamolio da ide narednog dana i da ne žuri. Drugi ljudi su takođe tražili od njega da se povinuje Babinim uputstvima. Ne slušajući nikoga, napustio je Širdi u kočiji. Konji su trčali kako treba, ali kada je prošao selo Savli Vihir, naišao je biciklista i ugledavši ga, konji se uplašiše i potrčaše brzo. Kočija se okrenula naopako, gospodin je ispao i bio vučen do neke udaljenosti. Odmah je bio spašen, ali je morao da odleži u bolnici u Kopargaonu zbog lečenja povreda. Bilo je mnoštvo ovakvih iskustava i ljudi su naučili lekciju da oni koji ne poslušaju Babina uputstva, zapadaju u nevolje, na ovaj ili onaj način, a oni koji su se povinovali savetima, bili su sigurni i srećni.
Neophodnost prosjačenja
36
Vratimo se sada na pitanje prosjačenja. Pitanje može narasti u nečijim umovima da ako je Baba bio tako velika ličnost – manifestovani Bog, zašto je pribegavao prosjačenju tokom Svog života? Ovo pitanje se može razmotriti i na njega odgovoriti iz dva stanovišta. (1) Ko su ljudi koji imaju pravo da žive od činije za prosjačenje? Naše Šastre (sveti spisi) kažu da osobe koje se oslobode od tri glavne želje: 1) za potomstvom, 2) za bogatstvom, 3) za slavom, i prihvate sanjasu (asketizam, monaštvo), pogodne su osobe da žive proseći milostinju. Oni ne mogu spremati hranu i jesti kod svoje kuće. Dužnost da ih hrane pada na leđa domaćina. Sai Baba nije bio ni domaćin ni vanaprašta (po vedskom ašramskom sistemu, to je treća faza ljudskog života u kojoj čovek predaje domaćinstvo i povlači se od sveta. To je tranziciona faza između domaćina i askete). On je bio sanjasin u celibatu, tj. sanjasin od detinjstva. Njegovo čvrsto uverenje bilo je da je univerzum Njegov dom. On je bio Gospod Vasudeva – održitelj univerzuma i večni Brama. Dakle, On je imao puno pravo da pribegne prosjačenju. (2) Sada, sa stanovišta pančasune – pet grehova i njihovih iskupljenja. Svi znamo da u cilju spremanja hrane i obroka, domaćini moraju da prođu kroz pet aktivnosti ili procesa: 1) kandani – lupanje, 2) pešani – mlevenje, 3) udakumbi – pranje sudova, 4) marjani – brisanje i čišćenje, 5) čuli – paljenje ognjišta. Ovi procesi uključuju uništavanje mnogo sitnih insekata i bića, i stoga, domaćini čine greh. Kako bi se iskupili za svoje grehove, naše Šastre (sveti spisi) propisuju šest vrsta žrtvovanja: 1) Brama jagnja, 2) Vedadjajan – ponuda Bramanu ili učenje Veda, 3) Pitri jagnja – ponuda precima, 4) Dev jagnja – ponuda bogovima, 5) Buta jagnja – ponuda svim bićima, 6) Manušja Atiti jagnja – ponuda ljudima ili nepozvanim gostima. Ukoliko se ova žrtvovanja naložena u Šastrama propisno izvedu, dobija se efekat pročišćenja uma i to im pomaže da dobiju znanje i samorealizaciju. Baba, idući od kuće do kuće, podsećao je ukućane na njihovu svetu dužnost i srećni su bili ljudi koji su dobili tu lekciju u svojim domovima od Babe.
Iskustva poklonika Vratimo se sada na druge, interesantnije teme... Gospod Krišna je rekao u Bagavad giti (9-26): „Ko god ponudi Meni, sa ljubavlju ili posvećenošću, list, cvet, voćku ili vodu, od tog čoveka čistog srca, Ja rado primam tu pobožnu ponudu.” U slučaju Sai Babe, ukoliko je poklonik zaista nameravao da pokloni nešto Sai Babi, i ako bi kasnije zaboravio da to uradi, Baba bi podsetio njega ili njegovog prijatelja o tome i učinio bi da Mu on to donese, a onda bi to prihvatio i blagosiljao poklonika. Nekoliko takvih slučajeva se navodi u nastavku.
Tarkad porodica (otac i sin) G. Ramačandra Atmaram, alijas Babasahib Tarkad, bivši prartana samađist (pripadnik pokreta za religijsku i društvenu reformu u Bombaju), bio je odani poklonik Sai Babe. Njegova žena i sin voleli su Babu podjednako, ako ne i više od njega. Jednom je predloženo da mladi Tarkad ode sa svojom majkom u Širdi i provede letnji odmor tamo, ali sin nije bio raspoložen da ide misleći da ako napusti svoj dom u Bandri, obožavanje Sai Babe u kući neće biti pravilno izvođeno, jer kako je njegov otac prartana samađist, on neće mariti za obožavanje Sai Babine slike. Ipak, na očevo uveravanje pod zakletvom da će izvoditi obožavanje potpuno isto kao što to njegov sin radi, majka i sin su krenuli za Širdi u petak uveče. Narednog dana (subota), g. Tarkad se probudio rano, okupao se i pre nego što je započeo sa puđom (verskim obredom), poklonio se ispred svetilišta i rekao: „Baba, izvešću puđu tačno kao što je to radio moj sin, ali molim te da to ne bude samo formalna rutina.” Rekavši to, izveo je puđu i ostavio nekoliko kocki šećera kao ponudu u hrani (naivaidja ritual). Šećer je razdeljen u vreme ručka.
37
Te večeri i narednog dana, u nedelju, sve je išlo kako treba. Sledeći dan, ponedeljak, bio je radni dan i takođe je protekao dobro. G. Tarkad, koji nikada u svom životu nije sprovodio puđu na ovaj način, osetio je veliko samopouzdanje u sebi da se sve odvija veoma zadovoljavajuće, baš kao prema obećanju koje je dao sinu. Narednog utorka, on je izveo jutarnju puđu kao i obično, i otišao na posao. Kada je došao kući u podne, uvideo je da nema ponuđenog šećera koji bi iskoristio kada se bude servirao obrok. Upitao je slugu kuvara o tome, a on mu je rekao da ponuda nije ostavljena tog jutra i da je potpuno zaboravio da obavi taj deo puđe (ponuda u hrani – naivaidja ritual). Čuvši ovo, ustao je sa svog mesta i poklonio se isped svetilišta, izrazivši svoje žaljenje i kukajući istovremeno na Babu zbog želje da bude vođen u sprovođenju cele stvari tako da ne bude samo rutina. Potom je napisao pismo sinu navodeći sve činjenice i zatražio od njega da se pokloni pred Babinim stopalima i zamoli za oprost zbog svog nemara. To se dogodilo u Bandri, u utorak, oko podne. Otprilike u isto vreme, kada je podnevni arati trebao da započne u Širdiju, Baba je rekao gospođi Tarkad: „Majko, bio sam u tvojoj kući u Badri tražeći nešto da pojedem. Zatekao sam zaključana vrata. Nekako sam pronašao ulaz i otkrio, na Moju žalost, da Bau (g. Tarkad) nije ostavio ništa za Mene da jedem. I tako sam se vratio sa neutoljenom glađu.” Gospođa nije razumela ovo, ali sin, koji se nalazio u blizini, shvatio je celu stvar, tj. da nešto nije u redu sa puđom u Bandri, pa je stoga zamolio Babu da mu dozvoli da se vrati kući. Baba je odbio, ali mu je dozvolio da tu izvede puđu. Potom, sin je napisao pismo svom ocu navodeći sve što se dogodilo u Širdiju, preklinjući oca da ne zanemaruje puđu kod kuće. Oba ova pisma su se mimoišla i dostavljena su onima kojima su namenjena narednog dana. Zar to nije čudesno?
Gospođa Tarkad Razmotrimo sada slučaj gospođe Tarkad. Ona je ponudila tri stvari: 1) barit (pečeni patlidžan pomešan sa sirom i začinima), 2) kačarju (okrugli komadi patlidžana pečeni na giju), 3) pedu (slatke kugle). Pogledajmo kako je Baba prihvatio sve to. Jednom prilikom je g. Raguvir Baskar Purandare iz Bandre, veliki Babin poklonik, krenuo put Širdija sa porodicom. Gospođa Tarkad je otišla kod gđe Purandare i odnela joj dva patlidžana zamolivši je da kada stigne u Širdi pripremi barit od jednog patlidžana i kačarju od drugog, i da posluži Babu. Po dolasku u Širdi, gđa Purandare je odnela jelo barit u džamiju, baš u trenutku kada se Baba spremao da jede. Babi je barit bio veoma ukusan. On ga je razdelio svima i rekao da sada želi jelo kačarju. Poslato je obaveštenje Radakrišnamai da Baba želi kačarju. Ona se našla u škripcu jer nije bila sezona patlidžana. Postavilo se pitanje kako nabaviti patlidžane? Kada su postavili pitanje onome ko je doneo barit, saznali su da je gđi Purandare bila poverena i dužnost serviranja kačarje. Svi su tada spoznali značaj Babinog zahteva vezano za kačarju i bili su u čudu zbog Babinog sveprožimajućeg znanja. U decembru 1915, jedan Govind Balaram Mankar želeo je da ode u Širdi kako bi sproveo sahranu svog oca. Pre nego što je otišao, došao je da vidi g. Tarkada. Tada je gđa Tarkad poželela da pošalje nešto Babi po njemu. Pretražila je celu kuću, ali nije pronašla ništa osim pedu (vrsta slatkiša), koja je već bila ponuđena kao naivaidja. Dečak Govind je bio u žalosti. Iz velike posvećenosti prema Babi ona je poslala pedu po njemu, nadajući se da će Baba to prihvatiti i pojesti. Govind je otišao u
38
Širdi i video Babu, ali je zaboravio da ponese pedu sa sobom. Baba je prosto čekao. Kada je ovaj opet otišao kod Babe popodne, došao je praznih ruku, bez pede. Baba više nije mogao da čeka i smesta ga upita: „Šta si doneo za Mene?” „Ništa”, bio je odgovor. Baba ga je opet upitao. Isti odgovor je ponovo usledio. Zatim mu je Baba postavio pitanje: „Zar ti nije majka (gđa Tarkad) dala neke slatkiše za mene pri polasku?” Dečak se tada setio cele stvari. Osećao se zbunjeno, zamolio je Babu za oprost, otrčao u svoj smeštaj, doneo pedu i dao je Babi. Čim je Baba dobio u ruke, stavio ju je u usta i progutao. Tako je posvećenost gđe Tarkad prepoznata i prihvaćena. „Kao što ljudi veruju u mene, tako ih Ja i prihvatam”, (Gita 4-11) bilo je dokazano u ovom slučaju.
Baba obilno nahranjen, kako? Jednom je gđa Tarkad odsela u određenoj kući u Širdiju. U podne je hrana bila spremna i servirana, kada se izgladneli pas pojavio i počeo da laje. Gđa Tarkad je smesta ustala i bacila parče hleba, koje je pas progutao u slast. Popodne, kada je došla u džamiju i sela podalje, Sai Baba joj je rekao „Majko, nahranila si Me obilno, Moje izgladnele prane (životne sile) su zadovoljene. Uvek tako postupaj i to će ti donositi korist. Sedeći u ovoj džamiji Ja nikada, nikada neću govoriti neistinu. Sažali se na Mene kao sad! Prvo daj hleb gladnima, a onda ti jedi. Zapamti ovo dobro!” Isprva ona nije mogla da razume značenje Babinih reči. Zato je odgovorila: „Baba, kako ja mogu da Te nahranim? Ja sam i sama zavisna od drugih i uzimam hranu od njih plaćanjem.” Tada je Baba odgovorio: „Jedući taj divni hleb Ja sam od srca zadovoljen i još uvek podrigujem. Pas koga si videla tokom ručka i kome si dala parče hleba je jedno sa Mnom, kao i sva druga bića (mačke, svinje, muve, krave itd.) što su jedno sa Mnom. Ja tumaram u njihovim formama. Onaj koji Me vidi u svim tim bićima je Moj voljeni. Dakle, odbaci osećaj dualnosti i razdvajanja, i služi me kao što si to uradila danas.” Pijući ove reči od nektara, ona je bila dirnuta, oči su joj se napunile suzama, grlo joj se steglo i njena radost nije poznavala granice.
Pouka „Vidi Boga u svim bićima!” je poruka ovog poglavlja. Upanišade, Gita i Bagavat nas podstiču da vidimo Boga ili božanskost u svim bićima. Kroz primer dat na kraju ovog poglavlja i mnoge druge pomenute, Sai Baba nam je praktično prikazao kako da primenimo učenja iz Upanišada u praksi. Na taj način, Sai Baba stoji kao najbolji predstavnik, ili Učitelj, doktrina iz Upanišada.
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
39
POGLAVLJE X Sai Babin stil života – Njegova daska za spavanje – Njegov boravak u Širdiju – Njegova učenja – Njegova poniznost – Nanavali, najlakša staza Pamtite Ga (Sai Babu) uvek sa ljubavlju, jer On je uvek bio zadubljen u činjenje dobra svima i uvek uronjen u Njegovo Sebstvo. Samo pamteći Ga, može se rešiti zagonetka života i smrti. To je najbolja i najlakša sadana (duhovna praksa), jer ne zahteva nikakve troškove. Mali napor ovde donosi velike nagrade. Dakle, dok god su naša čula ispravna, mi bi trebali, iz minuta u minut, da vežbamo ovu sadanu. Svi ostali bogovi su iluzorni, guru je jedini Bog. Ukoliko verujemo u Sadguruova sveta stopala, On može promeniti našu sudbinu na bolje. Ako ga služimo iskreno, rešavamo se ovozemaljskih nesreća. Nije potrebno da učimo nijednu filozofiju, poput njaje (pravde) i mimanse (kritičko mišljenje). Kao što verujemo kormilaru da će nas prevesti preko reka i mora, tako treba da verujemo i Sadguruu da će nas prevesti preko okeana ovozemaljske egzistencije. Sadguru traži intenzivno osećanje i posvećenost u svojim poklonicima, a daruje ih znanjem i večnim blaženstvom. U prethodnom poglavlju bili su obrađeni Babino prosjačenje i iskustva poklonika, kao i druge teme. Neka čitaoci sada pročitaju gde je i kako Baba živeo, kako je spavao i kako je podučavao itd.
Babino čudesno postolje za krevet Hajde prvo da vidimo gde je i kako Baba spavao. G. Nanasahib Dengle doneo je za Sai Babu drvenu dasku za spavanje, dužine kao četiri ruke i širine kao jedan raspon ruke. Umesto da drži dasku na podu i spava na njoj, Baba ju je zavezao kao ljuljašku komadima starih krpa za krovne grede džamije i počeo da spava na njoj. Krpe su bile toliko tanke i istrošene, da je bilo pravo čudo kako su mogle da nose i drže težinu same daske, a kamoli još i Babinu težinu. Ali, ovako ili onako, bila je to čista Babina igrarija (lila) da su istrošene krpe mogle da izdrže dasku, zajedno sa Babinom težinom na njoj. Na četiri ugla ove daske, Baba je palio panatis (zemljane lampe), po jednu na svaki ćošak i držao ih je upaljene tokom cele noći. Bio je to prizor za bogove, videti Babu da sedi ili spava na ovoj dasci! Bilo je čudo za sve kako se Baba penjao i silazio sa ove daske. Iz radoznalosti, mnogi posmatrači gledali su proces penjanja i silaženja, ali niko od njih nije to uspeo da ponovi. Kako je publika počela da narasta da bi posvedočila ovom čudesnom fenomenu, Baba je jednog dana razbio dasku u parčiće i bacio je. Baba je imao svih osam maha sidija (moći) pod svojom komandom. On ih nije praktikovao, niti je žudeo za njima. Došli su mu prirodno, kao rezultat Njegove duhovne savršenosti.
Manifestacija Brame Iako je Sai Baba izgledao kao muškarac, visok tri i po lakta (oko 177cm), ipak je stanovao u svim srcima. Unutra, On je bio nevezan i indiferentan, ali spolja, On je žudeo za masovnim blagostanjem. Iako je iznutra bio prebivalište mira, spolja je izgledao nemirno. Unutra, bio je u stanju Brame, dok se spolja činio kao uronjen u svet. Nekada bi na svakoga gledao sa ljubavlju, a nekada bi bacao kamenje na njih; nekada bi ih grdio, dok bi ih drugi put prigrlio i bio miran, suzdržan, tolerantan i dobro izbalansiran. Uvek je poštovao i bio uronjen u sebstvo, i naklonjen svojim baktama (poklonicima). Uvek je sedeo na jednom mestu i nije putovao. Njegov satka je mali štap koji je uvek nosio u ruci. Bio je smiren i oslobođen od misli. Nikada nije mario za bogatstvo i slavu, i živeo je od milostinje. Takav je život On vodio. Uvek je izgovarao „Alah malik” (Bog je Kralj, Bog
40
je jedini Gospodar). Celovita i nesalomiva bila je Njegova ljubav prema baktama. Bio je rudnik ili skladište znanja o sebstvu i pun božanskog blaženstva. Takva je bila božanska forma Sai Babe, bezgranična, beskrajna i nepodeljena. Jedan princip koji obavija ceo univerzum (od kamena do Brame), inkarnirao se u Sai Babi. Istinski zaslužni i srećni ljudi dobili su ovo blago da im raste u rukama, dok su oni ljudi koji su Ga, ne znajući pravu vrednost Sai Babe, smatrali za obično ljudsko biće, bili zaista nesrećni.
Njegov ostanak u Širdiju i pretpostavka o datumu rođenja Niko nije poznavao roditelje i tačan datum rođenja Sai Babe, ali to se može približno utvrditi prema Njegovom boravku u Širdiju. Baba je prvi put došao u Širdi kada je bio mlad momak od šesnaest godina i ostao je tu tri godine. Zatim, sasvim iznenada, nestao je na neko vreme. Posle nekog vremena, ponovo se pojavio u državi Nizam, u blizini Aurangabada, a onda opet došao u Širdi sa svadbenom povorkom Čand Patila, kada je imao oko dvadeset godina. Od tada, On je ostao u Širdiju narednih šezdeset godina bez prekida, nakon čega je Baba doživeo svoj mahasamadi (konačno napuštanje tela, smrt i prelazak u večno sjedinjenje sa Bogom) 1918. godine. Na osnovu svega, možemo reći da je Baba rođen približno 1838. godine.
Babina misija i savet Svetac Ramdas (1608-1681.) delovao je u 17. veku i u velikoj meri je ispunio svoju misiju zaštite krava i Bramina od javana (muhamedanaca); ali nakon dva veka posle njega, razdor između te dve zajednice – hindusa i muhamedanaca, se proširio i Sai Baba je došao da premosti taj jaz. Njegovo stalno savetovanje bilo je u ovom smislu: „Rama (Bog hindusa) i Rahim (Bog muhamedanaca) su jedno te isto; ne postoji ni najmanja razlika između njih, zašto bi onda njihovi poklonici pali u svađu između sebe? Vi neuki ljudi, spojite ruke i ujedinite obe zajednice, ponašajte se razborito i tako ćete dobiti svoj cilj nacionalnog jedinstva. Nije dobro da se raspravljate i svađate. Dakle, ne svađajte se, ne imitirajte druge. Uvek mislite o svom interesu i blagostanju. Gospod će vas zaštititi. Joga, žrtvovanje, pokajanje i znanje su sredstva da se dostigne Bog. Ukoliko ne uspete u tome po svaku cenu, uzalud je vaše rođenje. Ako vam neko učini kakvo zlo, ne svetite se. Ako već treba da uradite nešto, činite samo dobro drugima.” Ovo je ukratko bio Sai Babin savet svima, i to će nam doneti dobrobit i u materijalnim, i u duhovnim pitanjima.
Sai Baba kao Sadguru Postoji mnogo takozvanih gurua koji idu od kuće do kuće sa cimbalima i vinom (žičani instrument) u rukama, i prave šou od svoje duhovnosti. Oni duvaju mantre u uši svojih učenika i izvlače novac od njih. Izjašnjavaju se da svoje učenike uče pobožnost i religiju, ali oni sami nisu pobožni i religiozni. Sai Baba nikada nije pomišljao da pravi ni najmanji šou od svoje vrednosti (pobožnosti). On nije imao svest o telu, ali je imao ogromnu ljubav prema svojim učenicima. Postoji dve vrste gurua: 1) nijat (postavljen ili ustaljen) i 2) anijat (nepostavljen ili opšti). Ovaj drugi kroz savetovanje razvija dobre kvalitete u nama, pročišćuje naša srca i postavlja nas na stazu spasenja; ali kontakt sa prvim otklanja naš doživljaj dualnosti (osećaj razlikovanja) i uspostavlja nas u Jedinstvu, čineći da shvatimo „Ti si To.” Postoje različiti gurui koji nam prenose razne vrste ovozemaljskih znanja, ali onaj koji nas učvrsti u našoj prirodi (Sebstvu) i koji nas nosi izvan okeana svetovne egzistencije, naziva se Sadguru. Sai Baba je bio takav Sadguru. Njegova veličanstvenost je neopisiva. Ako bi neko otišao da dobije Njegov daršan, On bi, bez da je bio upitan, opisao svaki detalj njegove prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Video je božanstvo u svim bićima. Prijatelji i neprijatelji bili su isto za Njega. Nezainteresovan i izbalansiran, obavezivao se i zlobnima i
41
pobožnima. Bio je isti u blagostanju i u nedaćama. Nikakva sumnja nije mogla da Ga dotakne. Iako je delovao kroz telo, ni najmanje nije bio vezan za svoje telo ili kuću. Iako je izgledao otelovljen, On je uistinu bio neutelovljen, tj. oslobođen od teške (ovozemaljske, materijalne) egzistencije. Blagosloveni su ljudi iz Širdija koji su se klanjali Saiju kao svom Bogu. Dok su jeli, pili, radili u svojim dvorištima i poljima, i činili različite kućne poslove, uvek su mislili na Saija i pevali u Njegovu slavu. Nisu poznavali nijednog drugog Boga osim Saija. Šta reći o slatkoći ljubavi žena iz Širdija! One su bile prilično neuke, ali njihova čista ljubav inspirisala ih je da komponuju poeme i pesme na svom rustičnom jeziku. Nisu imale znanje iz književnosti, pa ipak čovek može prepoznati pravu poeziju u njihovim jednostavnim pesmama. Nije inteligencija, već ljubav ta koja stvara pravu poeziju. Prava poezija je manifestacija istinske ljubavi i ona se može videti i poštovati od strane inteligentnih slušalaca. Kolekcija ovih narodnih pesama je poželjna i uz Babinu želju, neki srećni poklonik može preduzeti poduhvat prikupljanja i objavljivanja tih narodnih pesama, bilo u „Sai Lila” magazinu, ili odvojeno u knjizi.
Babina poniznost Rečeno je da Gospod ili Bagavan poseduje šest kvaliteta, a to su: 1) slava, 2) bogatstvo, 3) nevezanost, 4) znanje, 5) veličanstvenost, 6) darežljivost. Baba je posedovao sve ovo u sebi. On se inkarnirao u telo zbog bakti (posvećenika). Predivna je Njegova milost i dobrota, jer on je privlačio poklonike Sebi, a kako drugačije bi neko saznao za Njega. Zbog dobrobiti Svojih bakti, Baba je govorio takve reči kakve ni boginja govora nije mogla da izgovori. Evo ga primer – Baba je govorio veoma skromno, sledeće: „Robe nad robovima, Ja sam tvoj dužnik. Ja sam zadovoljan tvojim daršanom. Velika je zasluga što sam video tvoja stopala. Ja sam insekt u tvojoj izlučevini. Ja se zato smatram blagoslovenim.” Kakva poniznost je to! Iako je spolja izgledalo da Baba uživa u čulnim predmetima, On nije osećao ni najmanje njihovog ukusa, niti je imao svest da uživa u njima. Iako je jeo, On nije osećao ukus, iako je video, On nije osećao ni najmanju zainteresovanost za ono što je video. Što se tiče strasti, bio je u savršenom celibatu, kao Hanuman. Nije bio vezan ni za šta. Bio je čista svest i grobnica za požudu, bes, zavist i druga osećanja. Ukratko, On je bio nepristrasan, slobodan i savršen. Upečatljiv primer se može navesti da bi ilustrovao ovu tvrdnju.
Nanavali Bio je u Širdiju jedan veoma čudan i neobičan čovek po imenu Nanavali. On je vodio računa o Babinim radovima i poslovima. Jednom je prišao Babi koji je sedeo na svom gadiju (tron sa dušekom ili jastukom za sedenje) i zatražio od Njega da ustane, jer je on želeo da zauzme to mesto. Baba je smesta ustao i napustio svoje mesto. Nakon što je posedeo tu neko vreme, Nanavali je ustao i zatražio od Babe da se vrati na svoje mesto. Zatim je Baba seo, a Nanavali je pao pred Njegova stopala. Baba nije pokazao ni najmanje nezadovoljstvo zbog naređivanja ili pomeranja sa mesta. Ovaj Nanavali je toliko voleo Babu, da je ispustio dušu trinaestog dana nakon Babinog mahasamadija.
Najlakša staza: Slušanje priča svetaca i boravljenje u njihovom društvu Iako je Sai Baba delao izvana kao običan čovek, Njegova dela su prikazivala vanserijsku mudrost i veštinu. Šta god bi radio, bilo je rađeno za dobrobit Njegovih poklonika. On nikada nije
42
preporučivao neku asanu, regulaciju disanja ili obrede svojim baktama, niti je šaputao neke mantre u njihove uši. Govorio im je da napuste svaku lukavost i da se uvek prisećaju „Sai”, „Sai”. On im je rekao da ako to budu radili, svi okovi će biti uklonjeni i postaće slobodni. Prolaženje kroz pet vatri, žrtvovanja, mantranja, osmostruka joga, su mogući samo za bramine, to nije od koristi za druge kaste. Funkcija uma je da misli, on ne može biti bez razmišljanja ni minut. Ako mu date čulni predmet, on će misliti o tome. Ako mu date gurua, on će misliti o guruu. Vi ste slušali veoma pažljivo o veličanstvenosti Saija. To je prirodno sećanje na Saija. Slušanje priča o svecima nije toliko teško kao druge, gorenavedene sadane. Te priče uklanjaju sve strahove ovozemaljskog postojanja i vode vas ka duhovnoj stazi. Stoga, slušajte ove priče, meditirajte na njih i usvojite ih. Možeš se baviti svojim ovozemaljskim dužnostima, ali daj svoj um Saiju i Njegovim pričama, a onda ćete On sigurno blagosloviti. To je najlakši put, ali zašto svi ne idu njime? Razlog je u tome što bez božanske milosti, mi ne dobijamo želju da slušamo priče svetaca. Uz božansku milost sve je glatko i lako. Slušanje priča o svecima je, u neku ruku, boravak u njihovom društvu. Važnost boravka u društvu sveca je ogromna. On uklanja našu svest o telu i egoizam, uništava u potpunosti lanac našeg rođenja i smrti, seče napola sve čvorove uma i vodi nas ka Bogu, koji je čista svest. To svakako uvećava našu nevezanost za čulne predmete i čini nas prilično ravnodušnim prema zadovoljstvima i patnjama, i vodi nas dalje na duhovnoj stazi. Ukoliko nemate nijednu drugu sadanu (duhovnu praksu) poput izgovaranja božijeg imena, obožavanja ili posvećenosti itd., već ako svim srcem pronađete utočište u svecima, oni će vas preneti bezbedno preko okeana ovozemaljske egzistencije. Iz tog razloga se sveci manifestuju na ovom svetu. Čak i svete reke kao što su Ganga, Godavari, Krišna i Kaveri itd., koje spiraju grehove čovečanstva, žele da sveci dođu do njih na kupanje i pročiste ih. Takva je veličanstvenost sveca. Na račun zasluga u prošlim životima, mi smo stigli do stopala Sai Babe. Završićemo ovo poglavlje sa meditacijom na Saijevu formu. On, milostivi i prelepi Sai, koji stoji na obodu džamije i udeljuje udi svakom bakti sa brigom o njegovom blagostanju, On, koji smatra svet za iluziju i koji je uvek uronjen u vrhovno blaženstvo – pred Njim se mi klanjamo skrušeno.
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
43
POGLAVLJE XI Sai kao Sagun Brama – Dr Panditovo bogosluženje – Hađi Sidik Falke – Kontrola nad elementima U ovom poglavlju opisaćemo manifestovanog (Sagun) Bramu Saija, kako je obožavan i kako je kontrolisao elemente.
Sai kao Sagun Brama Postoje dva aspekta Boga ili Brame: 1) nemanifestovan (Nirgun), i 2) manifestovan (Sagun). Nirgun je bez forme, dok je Sagun sa formom, pa ipak, oba označavaju istog Bramu. Neko više voli da se klanja prvom, a neko drugom. Kao što je navedeno u Giti (poglavlje XIII), obožavanje ovog drugog je lakše i poželjnije. Zbog toga što čovek ima formu (telo, čula itd.), prirodno je i lako za njega da se klanja Bogu sa formom. Naša ljubav i posvećenost se ne razvijaju ukoliko ne obožavamo Sagun Bramu jedan određeni period, a kako napredujemo, to nas vodi ka obožavanju (meditaciji) Nirgun Brame. Stoga, hajde da počnemo sa obožavanjem Saguna. Slika, oltar, vatra, svetlo, sunce, voda i Brama, su sedam predmeta obožavanja; ali Sadguru je bolji od svega. Prizovimo ovom prilikom u naš um Saijevu formu, koji je bio inkarnacija nevezanosti i odmorište za svoje poklonike. Naša vera u Njegove reči je asana, a naša sankalpa (odlučnost da ispunimo puđu – akt bogosluženja) predstavlja napuštanje svih naših želja. Neki kažu da je Sai bio Bagavad bakta (posvećenik Gospoda), drugi kažu da je bio Maha Bagvat (veliki posvećenik), ali za nas On je inkarnirani Bog. On je uvek opraštao, nikada razdražljiv, iskren, blag, tolerantan i zadovoljan bez premca. Iako je izgledao utelovljen (jer je imao formu), bio je uistinu neutelovljen, bez emocija, nevezan i slobodan iznutra. Ganga na svom putu ka moru hladi i osvežava bića pogođena vrućinom, udahnjuje život usevima i drveću, i gasi žeđ mnogima. Slično, sveci (duše) kao što je Sai, dok žive svoj život, pružaju utehu i olakšanje svima. Gospod Krišna je rekao: „Svetac je Moja duša, Moja živa slika, Ja sam On, ili, On je Moja čista forma (Biće).” Ova neopisiva Šakti, ili moć Boga, znana kao čisto postojanje, znanje i blaženstvo, inkarnirala se u formi Saija, u Širdiju. Šruti (Taitirija Upanišada) opisuje Bramu kao čisto blaženstvo. O tome čitamo ili slušamo svakodnevno u knjigama, ali posvećeni ljudi su iskusili tog Bramu, ili blaženstvo, u Širdiju. Baba, Podržitelj svih, nije tražio nikakvu potporu ni od koga. Uvek je koristio odrpanu vreću (džak) za sedenje, koji su Njegove bakte pokrili malim dušekom i postavili jastučić kao podupirač kako bi odmorio leđa. Baba je poštovao osećanja svojih poklonika i dozvoljavao im da ga obožavaju kako god su želeli. Neki su mahali lepezama oko Njega, drugi su svirali muzičke instrumente, neki su prali Njegove ruke i stopala, drugi su ga mazali mirisima i sandalovinom, neki su mu davali orahe i lišće betela (vrsta palme), a drugi su davali ponudu u hrani. Iako je izgledalo da živi u Širdiju, On je bio svuda prisutan. Ovu Njegovu sveprisutnost su svakodnevno doživljavali Njegovi poklonici. Skromno se klanjamo ovom sveprisutnom Sadguruu.
Dr Panditovo bogosluženje Jedan dr Pandit, prijatelj Tatjasahib Nulkara, dođe jednom prilikom u Širdi po Babin daršan. Nakon što je pozdravio Babu, sedeo je u džamiji neko vreme. Baba je zatražio od njega da ide kod Dadabat Kelkara. On je otišao kod Dadabata, koji ga je primio veoma lepo. Potom je Dadabat napustio svoju kuću i otišao da obavi puđu, a dr Pandit mu je pravio društvo. Dadabat je obožavao Babu. Niko se do tada nije usuđivao da namaže pastu od sandalovine na Babino čelo. Samo je Malsapati imao običaj da je maže na Njegov vrat. Ali, ovaj prostodušni dr Pandit je uzeo Dadabatov poslužavnik na
44
kom su se nalazili materijali za puđu i uzevši pastu od sandalovine odatle, nacrtao je tripund (tri horizontalne linije) na Babinom čelu. Na iznenađenje svih Baba je ćutao, ne izgovarajući nijednu jedinu reč. Potom je Dadabat te večeri upitao Babu: „Kako to da se Ti protiviš da ti neko drugi maže pastu od sandalovine na čelo, a dozvolio si dr Panditu da to uradi?” Baba je odgovorio da je dr Pandit verovao da je On isti kao i njegov guru, Ragunat Maharadž iz Dopešvara, poznat i kao Kaka Puranik, pa je namazao pastu na Njegovo čelo isto kao što to radi svom guruu. Zbog toga nije mogao da se usprotivi. Na Dadabatovo ispitivanje, dr Pandit je odgovorio da je posmatrao Babu kao svog gurua Kaka Puranika i da ga je doživeo kao istog, pa je zbog toga iscrtao tripund na Babinom čelu, kao što to radi i svom guruu. Iako je Baba dozvoljavao poklonicima da ga obožavaju kako god to žele, ipak se poneki put ponašao na čudne načine. Nekada bi bacio poslužavnik sa puđom i bio kao da se sam gnev inkarnirao, i ko bi tada mogao da mu priđe? Nekada bi prekorevao svoje poklonike, a drugi put bi bio mekši od voska, oličenje mira i opraštanja. Iako je delovao kao da se trese od besa, a Njegove crvene oči kotrljaju, iznutra On je bio okean naklonosti i majčinske ljubavi. Pozvao bi svoje poklonike i rekao da nije znao da je ikada bio ljut na njih. Ako bi bilo moguće da majka šutne svoje dete i da more vrati reku natrag, i On bi tada mogao da zanemari dobrobit svojih poklonika; On, koji je rob svojih posvećenika, koji je uvek stajao kraj njih i odgovarao im kad god bi Ga pozvali, On, koji je uvek žudeo za njihovom ljubavlju.
Hađi Sidik Falke Nikada se nije znalo kada će Baba prihvatiti nekoga da mu bude poklonik. To je zavisilo od Njegove volje. Sidik Falkeova priča govori o tome. Jedan gospodin muhamedanac, po imenu Sidik Falke iz Kaljana, nakon što je obavio hodočašće u Meku i Medinu, došao je u Širdi. Živeo je u čavadiju (seoskoj kancelariji) i sedeo je u dvorištu džamije okrenut severu. Devet meseci ga je Baba ignorisao i nije mu dozvoljavao da uđe u džamiju. Falke se osećao beznadežno i nije znao šta da radi. Neko ga je posavetovao da ne očajava, već da proba da priđe Babi preko Šame (Madavrao Dešpande), koji je bio blizak i intiman Babin poklonik. Rečeno mu je da kao što prilazimo Gospodu Šivi preko njegovog sluge i poklonika Nandija, tako treba prići i Babi preko Šame. Falkeu se dopala ideja i preklinjao je Šamu da se založi za njega. Šama se složio i prvom pogodnom prilikom obratio se Babi u vezi ovoga: „Baba, zašto ne dozvoljavaš starom hadžiji (tako se naziva onaj koji je obavio hodočašće) da uđe u džamiju, dok svi ostali slobodno prolaze da dobiju Tvoj daršan; zašto ga ne blagosloviš jednom?” Baba je odgovorio: „Šama, ti si nezreo da bi shvatio stvari. Ako Fakir (Alah) ne dozvoljava, šta Ja tu mogu? Bez Njegove milosti, ko sme da uđe u džamiju? Ali dobro, idi kod njega i pitaj ga da li bi došao kod uske staze blizu Barvi bunara.” Šama je otišao i vratio se sa potvrdnim odgovorom. Još jednom, Baba je rekao Šami: „Pitaj ga da li je voljan da Mi plati sumu od 40.000 rupija u četiri rate.” Šama je otišao i vratio se sa odgovorom da je ovaj voljan da plati i 4 miliona. Baba je ponovo rekao Šami: „Zaklaćemo jarca u džamiji, idi i pitaj ga da li bi želeo meso sa bedra, ili testise jarca.” Šama se vratio sa odgovorom da bi hadžija bio srećan da dobije čak i mrvicu iz Babine zemljane činije. Čuvši to, Baba se uzbudio, bacio zemljane posude i činije, i smesta otišao kod hadžije, pa dohvatajući njegov ogrtač za rukave, reče: „Zašto se hvališeš i predstavljaš sebe kao starog hadžiju? Da li i Kuran čitaš na taj način? Ponosan si na svoje hodočašće u Meku, ali ti Me ne poznaješ.” Tako prekoren, hadžija je ostao zbunjen. Baba je potom otišao nazad u džamiju, kupio korpu mangoa i poslao ih hadžiji. Zatim je Baba opet otišao kod hadžije, izvadio je 55 rupija iz svog džepa i dao ih hadžiji u ruku. Od tada, Baba je voleo hadžiju, pozivao ga je na jelo, a hadžija je dolazio u džamiju kad god bi to hteo. Baba mu je povremeno davao poneku rupiju (indijska novčana valuta), pa je tako hadžija bio upisan u Babin darbar (najuži krug posvećenika).
45
Babina kontrola nad elementima Završićemo ovo poglavlje nakon što opišemo dve situacije koje prikazuju Babinu kontrolu nad elementima. (1) Jedne večeri dogodila se stravična oluja u Širdiju. Nebo je bilo prekriveno gustim, crnim oblacima. Vetar je počeo silovito da duva, oblaci su grmeli i munje su počele da sevaju, a kiša je počela da lije u bujicama. Za kratko vreme, celo mesto je bilo poplavljeno. Sva bića, ptice, zveri i ljudi, veoma su se uplašili i svi su se sjatili u džamiju, kao u sklonište. Postoji mnogo lokalnih božanstava u Širdiju, ali nijedno od njih nije došlo da im pomogne. Zbog toga, svi su se molili Babi – svome Bogu koji je voleo njihovu posvećenost, da učini nešto i umiri oluju. Baba je bio veoma dirnut. Izašao je napolje i stojeći na pragu džamije, obratio se oluji jakim i grmećim glasom: „Stani, stani ti furijo i smiri se!” Kroz par minuta, kiša je stala, vetar je prestao da duva i oluja je zaustavljena. Potom je mesec izašao na nebu i ljudi su se razišli kućama veoma zadovoljni. (2) Drugom prilikom, oko podneva, sveta vatra (duni) počela je da gori snažno i njeni plamenovi su viđeni kako dostižu krovne grede. Ljudi koji su sedeli u džamiji nisu znali šta da rade. Nisu se usudili da pitaju Babu da sipa vodu ili da učini nešto kako bi ugasio buktinju. Ali Baba je ubrzo shvatio šta se događa. Uzeo je svoj kratki štap (satku) i tresnuo ga o stub ispred sebe, govoreći: „Silazi dole, smiri se!” Svakim udarom štapa, plamenovi su počeli da opadaju i kroz par minuta sveta vatra je postala mirna i normalna. To je naš Sai, inkarnacija Boga. On će blagosloviti svakog čoveka koji Mu se pokloni i preda. Onaj koji čita priče iz ovih poglavlja svakodnevno, sa verom i posvećenošću, ubrzo će biti slobodan od svih nesreća, i ne samo to, već ako je uvek povezan i posvećen Saiju, on će ubrzo dobiti božansku viziju, sve njegove želje biće ispunjene i kada na kraju postane bezželjan, ostvariće Najuzvišenije. Amin!
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
46
POGLAVLJE XII Saijeve lile (čuda) – Iskustva (1) Kaka Mahađani, (2) Dumal Pleader, (3) gđa Nimonkar, (4) Mule Šastri, (5) Doktor Sada, pogledajmo u ovom poglavlju kako su poklonici bili primljeni i tretirani kod Babe.
Misija sveca Videli smo ranije da je svrha i cilj božanske inkarnacije da zaštiti dobro i uništi zlo. Ali, misija svetaca je sasvim drugačija. Za njih, dobro i zlo su isto. Oni prvo privlače one koji čine zlo i postavljaju ih na ispravan put. Oni su kao Agastja (poznati indijski svetac) koji uništava okean ovozemaljskog postojanja (Bava-sagar), ili sunce koje uništava mrak neznanja. Bog živi u svecima. U stvari, oni nisu drugačiji od Njega. Naš Sai je jedan od takvih koji se inkarnirao za dobrobit poklonika. Vrhovni u znanju i okružen božanskom aurom, voleo je sva bića podjednako. Bio je nevezan. Neprijatelji i prijatelji, kraljevi i siromasi, svi su bili jednaki za Njega. Čujte o Njegovim čudima! Za dobrobit poklonika, On je dao zalihe svojih zasluga i bio je uvek spreman da im pomogne. Ali, poklonici nikada nisu mogli da Mu priđu ukoliko On nije nameravao da ih primi. Ako nije bilo pravo vreme za njih, oni se ne bi setili Babe i Njegova čuda ne bi stigla do njihovih ušiju. Kako su onda mogli da razmišljaju o dolasku kod Njega? Neki ljudi su želeli da vide Sai Babu, ali nisu imali nijednu priliku da dobiju Njegov daršan, sve do Njegovog mahasamadija. Postoji mnogo osoba čija želja da dobiju Babin daršan nije ispunjena. Ukoliko te osobe, verujući u Njega, slušaju o Njegovim čudima, potraga za daršanom biće u velikoj meri zadovoljena tim čudima. Čak iako su neke osobe putem čiste sreće otišle i dobile Babin daršan, da li su bili sposobni da ostanu tamo malo duže? Ne. Niko nije mogao da ode tamo na svoju ruku i niko nije mogao da ostane duže ukoliko Baba tako nije želeo. Mogli su da ostanu sve dok bi Baba to dozvoljavao i morali su da napuste mesto kada bi On to rekao, dakle, sve je zavisilo od Babine božanske volje.
Kaka Mahađani Jednom, Kaka Mahađani došao je u Širdi iz Bombaja. Želeo je da ostane tu tokom jedne nedelje i uživa u Gokul aštami festivalu (proslava Krišninog rođendana). Čim je dobio Babin daršan, Baba ga je upitao: „Kada se vraćaš kući?” On je bio prilično iznenađen ovim pitanjem, ali morao je da odgovori. Rekao je da će otići kući kada mu On to naredi. Zatim je Baba rekao: „Idi sutra!” Babina reč je bila zakon i morala se poštovati. Kaka Mahađani je stoga odmah napustio Širdi. Kada je stigao u svoju kancelariju u Bombaju, zatekao je svog radnika kako ga nestrpljivo čeka. Njegov menadžer se iznenada razboleo i Kakino prisustvo bilo je apsolutno neophodno. Ovaj je poslao pismo Kaki u Širdi, a ono je onda preusmereno njemu u Bombaj.
Bausahib Dumal Sada, počujte još jednu priču. Jednom prilikom, Bausahib Dumal išao je u Nipad zbog jednog pravnog slučaja. Usput, svratio je u Širdi, dobio Babin daršan i poželeo da nastavi odmah ka Nipadu. Ali, Baba mu to nije dozvolio. Naterao ga je da ostane u Širdiju više od nedelju dana. U međuvremenu, sudija za prekršaje u Nimadu patio je intenzivno od bolova u abdomenu i slučaj je bio odložen. G. Dumalu je zatim dozvoljeno da ode i pobrine se za svoj slučaj. To je trajalo nekoliko meseci i učestvovalo je četiri sudije za prekršaje. Na kraju, g. Dumal je dobio slučaj i
47
njegov klijent bio je oslobođen.
Gđa Nimonkar G. Nanasahib Nimonkar, zemljoposednik iz Nimona i počasni sudija, odseo je u Širdiju sa svojom ženom. Gospodin i gđa Nimonkar provodili su većinu svog vremena u džamiji sa Babom, služeći Ga. Dogodilo se to da se njihov sin razboleo u Belapuru i majka je odlučila, uz Babin pristanak, da ode u Belapur i poseti svog sina i ostalu rodbinu, pa da ostane tamo nekoliko dana, ali je g. Nanasahib tražio od nje da se vrati narednog dana. Žena je bila u škripcu i nije znala šta da uradi, ali je njen bog Sai došao da joj pomogne. Dok je odlazila iz Širdija otišla je kod Babe, koji je stajao ispred Sateove rezidencije sa g. Nanasahibom i ostalima, poklonila se pred Njegovim stopalima i zatražila dozvolu da ide. Baba joj je rekao: „Idi, idi brzo, budi smirena i bez brige. Ostani slobodno u Belapuru četiri dana. Vidi svu svoju rodbinu, a onda se vrati u Širdi!” Kako su podesne bile Babine reči! G. Nanasahibov predlog bio je odbijen Babinom odlukom.
Mule Šastri iz Nasika Ortodoksni agnihotri bramin (sveštenik, bramin koji pazi na svetu vatru tokom religijskih obreda) iz Nasika, Mule Šastri, koji je proučavao šest Šastri (svetih spisa) i bio dobro upućen u astrologiju i hiromantiju, došao je jednom prilikom u Širdi da vidi g. Bapusahib Butija, poznatog milionera iz Nagpura. Nakon što ga je video, on i ostali otišli su u džamiju da vide Babu. Baba je svojim novcem kupio razno voće i ostale stvari od prodavaca i razdelio ih prisutnim ljudima u džamiji. Baba bi pritisnuo mango sa svih strana tako vešto, da kada bi ga posisao, imao bi svu pulpu u ustima, a seme je mogao da baci. Baba bi oljuštio banane i podelio ih poklonicima, dok bi kore zadržavao za Sebe. Mule Šastri, bivajući hiromant, želeo je da ispita Babin dlan i zamolio Ga je da ispruži Njegovu ruku. Baba je ignorisao njegov zahtev i dao mu je četiri banane. Nakon toga su se ovi vratili u rezidenciju i Mule Šastri se okupao, obukao novu odeću i započeo svoje uobičajene dužnosti – agnihotru itd. Baba je kao i obično krenuo u Lendi (baštu koju je svakodnevno posećivao) i rekao: „Nabavite geru (crvena blatnjava supstanca sa kojom se farbala odeća u boju šafrana – zlatno žuta), danas ćemo obući odeću boje šafrana.” Niko nije razumeo šta je Baba pod tim mislio. Zatim, posle nekog vremena, kada se Baba vratio a pripreme za podnevni arati bile obavljene, Bapusahib Đog upitao je Mule Šastrija da li bi krenuo sa njim na arati. Ovaj je odgovorio da će videti Babu kasnije popodne. Baba je sedeo na svom mestu, poklonici su Mu se klanjali i arati je obavljen. Zatim je Baba rekao: „Uzmite dakšinu od novog bramina (iz Našika).” Buti je lično otišao do rezidencije da pokupi dakšinu (prilog) i kada je preneo Babinu poruku Mule Šastriju, ovaj je bio krajnje zbunjen. Mislio je u svom umu ovako: „Ja sam čist agnihotri bramin, zašto bih ja plaćao dakšinu? Baba je možda veliki svetac. Ja nisam zavisan od Njega.” Ali, pošto je veliki svetac poput Babe tražio dakšinu preko milionera kao što je Buti, on nije mogao da odbije. I tako, ostavljajući svoju dužnost neobavljenu, krenuo je sa Butijem u džamiju. Misleći o sebi kao svetom, a o džamiji suprotno, zadržao se na distanci i nakon sklapanja svojih dlanova, bacio je cveće na Babu odatle. I tada, sasvim iznenada, nije ugledao Babu, već svog pokojnog gurua Golap Svamija. Bio je u čudu. Da li je to bio san? Ne, nije, jer bio je potpuno budan, ali kako je njegov pokojni guru Golap mogao da bude ovde? Nije ništa progovorio neko vreme. Uštinuo se i razmislio još jednom, ali nije mogao da se pomiri sa činjenicom da je njegov pokojni guru Golap bio u džamiji. Konačno, ostavljajući svaku sumnju po strani, došao je i pao pred guruova stopala, a onda stajao tu sa sklopljenim rukama. Drugi ljudi su pevali Babin arati, dok je Mule Šastri glasno pevao ime njegovog gurua. Zatim, odbacujući svaki ponos koji je imao zbog kaste i svetosti, pao je pred guruova stopala i zatvorio oči. Kada je ustao i otvorio oči, ugledao je Babu kako mu traži dakšinu. Videvši Babinu blaženu formu i Njegovu nezamislivu moć, Mule Šastri je zaboravio na sebe. Bio je
48
ekstremno zadovoljan, a njegove oči bile su pune suza radosnica. Još jednom je pozdravio Babu i dao Mu dakšinu. Rekao je da je njegova sumnja uklonjena i da je video svog gurua. Videvši ovo prekrasno Babino čudo, svi ljudi, uključujući Mule Šastrija, bili su veoma dirnuti i shvatili su značenje Babinih reči: „Ponesite geru, obući ćemo odeću boje šafrana.” Tako je prekrasno Babino čudo.
Doktor Jednom je poreski službenik došao u Širdi sa svojim prijateljem doktorom. Doktor je rekao da je njegovo božanstvo Rama i da se on neće pokloniti pred muhamedancem, pa zbog toga nije bio voljan da ide u Širdi. Poreski službenik je odgovorio da ga niko neće primoravati da se pokloni. Dakle, trebao bi da krene i omogući zadovoljstvo da se bude u njegovom društvu. Prema tome, oni su stigli u Širdi i otišli u džamiju da dobiju Babin daršan. Svi su bili u čudu kada su videli kako doktor ide napred i pozdravlja Babu. Upitali su ga kako je zaboravio na svoju odluku i poklonio se muslimanu. Doktor je, potom, rekao da je ugledao svoje božanstvo Ramu kako sedi na tom mestu i da se zbog toga poklonio pred Njim. Zatim, dok je to govorio, ugledao je Sai Babu na tom mestu. Pošto se uznemirio, ponovo je rekao: „Da li je ovo san? Kako On može biti muhamedanac? On je veliki Jogasampana (ispunjen jogom) avatar.” Narednog dana, on se zavetovao i otpočeo post. Udaljio se iz džamije sa odlukom da više ne ide tamo, sve dok ga Baba ne blagoslovi. Tri dana su prošla i četvrtog dana pojavio se njegov blizak prijatelj iz Kandeša, pa je sa njim otišao u džamiju da dobiju Babin daršan. Nakon klanjanja, Baba ga je upitao da li je neko dolazio da ga pozove da dođe ovamo. Čuvši ovo ključno pitanje, doktor je bio dirnut. Iste noći bio je blagoslovljen od strane Babe i iskusio je najuzvišenije blaženstvo u svom snu. Potom, vratio se u svoj grad gde je ostao u tom stanju dve nedelje. Zbog toga se njegova posvećenost Sai Babi višestruko povećala. Pouka gorenavedenih priča, posebno one o Mule Šastriju, jeste da treba da imamo čvrstu veru u svog gurua i ni u koga više. Još Sai Babinih čuda biće opisano u narednom poglavlju.
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
49
POGLAVLJE XIII Još Saijevih čuda (lila) – Isceljenje bolesti kod (1) Bimađi Patil, (2) Bala Šimpi, (3) Bapusahib Buti, (4) Alandi Svami, (5) Kaka Mahađani, (6) Datopant iz grada Harda Nedokučiva moć maje (iluzije) Babine reči su uvek bile kratke, duboke, pune smisla, efektne i dobro izbalansirane. Bio je uvek zadovoljan i nikada nije mario ni za šta. Govorio je: „Iako sam fakir i nemam kuću ni ženu, iako boravim na jednom mestu ostavivši sve brige iza sebe, neizbežna maja me često zadirkuje. Iako sam Ja zaboravio Sebe, ona ne može da Me zaboravi. Ona Me uvek obavija. Ova maja (moć iluzije) od Gospoda (Šri Harija) uznemirava čak i Gospoda Bramu i druge, pa šta onda da priča siroti fakir poput Mene? Oni koji pronađu utočište u Bogu, biće oslobođeni iz njenih kandži uz pomoć Njegove milosti.” Na ovaj način Baba je govorio o moći maje. Gospod Šri Krišna je rekao Udavi u Bagavadu da su sveci njegove žive forme, a pogledajte šta je Baba rekao za dobrobit svojih poklonika: „Oni koji su srećni i oni čije su negativnosti nestale, dolaze da Me obožavaju. Ako uvek govorite „Sai, Sai”, Ja ću vas prevesti preko sedam mora, verujte u ove reči i sigurno ćete imati dobrobit od toga. Meni nisu potrebni nikakvi rekviziti ili klanjanje – bilo da je osmostruko ili šesnaeststostruko. Ja počivam tamo gde je potpuna posvećenost.” Sada, pročitajte šta je Sai radio za dobrobit onih koji su se predali Njemu.
Bimađi Patil Jedan Bimađi Patil iz Narajangaona, Taluka Junar, distrik Puna, patio je u godini 1909. od ozbiljne i hronične bolesti grudnog koša koja se naposletku razvila u tuberkulozu. On je probao sve vrste lekova, ali bez efekta. Izgubivši svaku nadu, na kraju se molio Bogu: „O Gospode Narajana, pomozi mi sada!” Dobro je poznata činjenica da kada su naše okolnosti dobre, mi se ne sećamo Boga, ali kada nesreće i nevolje prevladaju, onda se podsetimo Njega. Tako se i Bimađi sada okrenuo Bogu. Palo mu je na pamet da bi po ovom pitanju trebao da konsultuje g. Nanasahib Čandorkara, velikog Babinog posvećenika. Stoga mu je napisao pismo navodeći sve detalje njegove bolesti i pitajući za njegovo mišljenje. U odgovoru, g. Nanasahib je napisao da je ostao samo još jedan lek – a to je da potraži spas pod Babinim stopalima. Oslanjajući se na g. Nanasahibov savet obavio je pripreme za odlazak u Širdi. Doveden je u Širdi, odveden u džamiju i smešten ispred Babe. G. Nanasahib i Šama (Madavrao Dešpande) bili su prisutni. Baba je naglasio da je bolest nastala usled pređašnje zle karme i da nije raspoložen da se meša u to. Ali bolesnik je plakao u očaju i molio za milost, govoreći da je bespomoćan, tražeći utočište u Njemu, jer On mu je bio poslednja nada. Babino srce se istopilo i odgovorio je: „Ostani, odbaci svoj strah, tvoje patnje su došle do kraja. Koliko god neko bio ugnjetavan i mučen, onog trenutka kada stupi u džamiju, on će biti na putu ka sreći. Ovaj fakir ovde je veoma dobar i On će isceliti bolest i zaštititi sve ljubavlju i dobrotom.” Bolesnik je do tada povraćao krv na svakih pet minuta, ali nije bilo povraćanja u Babinom prisustvu. Od trenutka kada je Baba izgovorio milosrdne reči, bolest se preokrenula ka pozitivnom smeru. Baba je zatražio od njega da ostane u Bimabainoj kući, koja nije bila pogodno i odgovarajuće mesto, ali Babine naredbe morale su da se poštuju. Dok je boravio tu, Baba ga je iscelio uz pomoć dva sna. U prvom snu, on je video sebe kao dečaka koji pati od teških bolova posle šibanja koje je dobio jer nije izrecitovao svoj zadatak iz poezije pred učiteljem.
50
U drugom snu, neko mu je naneo intenzivan bol kotrljajući kamen gore-dole po njegovim grudima. Uz bolove koje je pretrpeo u snovima, njegovo izlečenje bilo je završeno i on je otišao kući. Nakon toga, on je često dolazio u Širdi, sa zahvalnošću se sećao šta je Baba učinio za njega i klanjao se pred Njim. Baba ništa nije očekivao od poklonika osim pamćenja, postojane vere i posvećenosti. Ljudi u Maharaštri uvek proslavljaju Satja-Narajan puđu (obred poštovanja boga Višnua) u svojim domovima svake druge nedelje ili meseca, ali upravo ovaj Bimađi Patil je započeo novu Sai Satja puđu (obred poštovanja Saija) umesto Satja-Narajan puđe u svojoj kući, kada se vratio u selo.
Bala Ganpat Šimpi Jedan drugi Babin poklonik, po imenu Bala Ganpat Šimpi, mnogo je patio od zloćudnog tipa malarije. Isprobao je sve vrste lekova i tinktura, ali uzalud. Groznica se nije smanjila ni za jotu, pa je on odjurio u Širdi i pao pred Babina stopala. Baba mu je dao čudan recept, koji je glasio ovako: „Daj crnom psu komadiće pirinča pomešanih sa surutkom ispred Lakšmi hrama!” Bala nije znao kako da primeni ovaj recept, ali čim je otišao kući, pronašao je pirinač i surutku. Nakon što ih je pomešao, doneo je smesu u blizinu hrama Lakšmi (boginja prosperiteta, žena boga Višnua), gde je pronašao crnog psa koji je mahao repom. Stavio je surutku i pirinač ispred psa. Pas je to pojeo, i čudno će zvučati, ali Bala se otarasio svoje malarije.
Bapusahib Buti Šriman Bapusahib Buti je patio jednom prilikom od dizenterije i povraćanja. Njegov kredenac bio je pun patentiranih lekova, ali nijedan od njih nije delovao. Bapusahib je postao veoma slab zbog proliva i povraćanja, i stoga nije mogao da odlazi u džamiju da dobije Babin daršan. Baba je onda poslao ljude da ga dovedu i stavio ga je da sedi ispred Njega, rekavši: „Sada vodi računa, više nećeš imati proliv”, a onda je gestikulirao svojim kažiprstom, „Povraćanje mora takođe da prestane.” Pogledajte sada moć Babinih reči. Obe bolesti su nestale i Buti se osećao dobro. Drugom prilikom, on je dobio napad kolere i patio je od teške žeđi. Dr. Pilaj je probao sve vrste lekova, ali nije mogao da mu pomogne. Onda je on otišao kod Babe i konsultovao se sa Njim šta da pije što bi moglo da utoli njegovu žeđ i izleči bolest. Baba mu je prepisao infuziju od badema, oraha i pistaća prokuvanih u zašećerenom mleku. Svaki doktor ili lekar bi smatrao da to vodi ka pogoršanju bolesti, ali infuzija je pripremljena prema jasnim Babinim uputstvima i za divno čudo, bolest je izlečena.
Alandi Svami Svami iz Alandija sa željom da dobije Babin daršan, došao je u Širdi. On je patio od nesnosnog bola u uvetu koji ga je sprečavao da se naspava. Operisan je zbog toga, ali to ničemu nije poslužilo. Bol je bio snažan i on nije znao šta da radi. Dok se spremao za povratak, došao je da uzme Babino dopuštenje, kada je Šama (Madavrao Dešpande) zamolio Babu da učini nešto po pitanju bola u Svamijevom uvetu. Baba ga je tešio govoreći: „Alah Akha Karega!” (Bog će učiniti dobro). Svami se potom vratio u Punu i nakon nedelju dana poslao je pismo u Širdi u kom je napisao da se bol u uvetu smirio, iako je otok još uvek bio prisutan, pa kako bi uklonio i otok, otišao je u Bombaj na operaciju, ali mu je hirurg nakon ispitivanja uveta rekao da operacija nije potrebna. Tako čudesan i potentan efekat imale su Babine reči!
Kaka Mahađani
51
Jedan drugi poklonik, po imenu Kaka Mahađani, patio je jednom prilikom od dijareje. Kako ne bi postojale pauze u njegovoj službi kod Babe, Kaka je držao lonac sa vodom u jednom uglu džamije i kada god bi ga poterala nužda, on bi izašao napolje. Pošto je Sai Baba znao sve, Kaka ga nije obavestio o svojoj bolesti, misleći da će ga Baba uskoro izlečiti. Radovi na izgradnji trotoara ispred džamije su odobreni od strane Babe, ali kada su radovi zaista počeli, Baba je podivljao i glasno vikao. Svi su pobegli, pa je i Kaka počeo da beži, ali ga je Baba uhvatio i naterao da sedne. U konfuziji koja je nastupila, neko je ostavio malu torbu kikirikija na tom mestu. Baba je uzeo punu šaku kikirikija, protrljao ih u rukama, oduvao ljuske i dao čist kikiriki Kaki da ga pojede. Grdnja, čišćenje kikirikija i teranje Kake da ih jede, odvijali su se simultano. Baba je takođe pojeo nešto od toga. Potom, kada je kikiriki pojeden, Baba ga je zamolio da donese vodu jer je ožedneo. Kaka je doneo bokal pun vode. Baba je popio vodu, a onda naterao i Kaku da je popije. Zatim je Baba objavio: „Sada, tvoja dijareja je zaustavljena i možeš da se posvetiš radu na pravljenju trotoara.” U međuvremenu, drugi ljudi koji su bili pobegli, vratili su se i počeli sa radovima, a Kaka im se pridružio, jer su mu pražnjenja prestala. Da li je kikiriki lek za dijareju? Prema važećim medicinskim mišljenjima, kikiriki bi pogoršao bolest ne izlečivši je. Pravi lek u ovom slučaju, kao i u ostalim slučajevima, bile su Babine reči.
Datopant iz grada Harda Gospodin iz grada Harda, po imenu Datopand, patio je od bolova u stomaku skoro četrnaest godina. Nijedan od lekova nije mu pomogao. Nakon što je čuo za Babinu slavu i da On leči pogledom, dojurio je u Širdi i pao pred Babina stopala. Baba ga je pogledao dobroćudno i dao mu blagoslov. Kada je Baba položio ruku na njegovu glavu i dao mu sveti pepeo kao blagoslov, on je osetio olakšanje i više nije imao problema sa tom bolešću. Pri kraju ovog poglavlja, tri slučaja će biti navedena u fusnotama: 1. Madavrao Dešpande je patio od hemoroida. Baba mu je dao tinkturu od mahuna biljke sene. To mu je pomoglo. Zatim, nakon dve godine, problem se ponovo pojavio i Madavrao je uzeo istu tinkturu bez konsultovanja sa Babom. Rezultat je bio takav da se bolest pogoršala, ali kasnije je bila izlečena uz Babinu milost. 2. Kaka Mahađanijev stariji brat, Gangadarpant, patio je dugo godina od bolova u stomaku. Čuvši za Babinu slavu, došao je u Širdi i zatražio od Babe da ga isceli. Baba je dodirnuo njegov stomak i rekao: „Bog će izlečiti.” Od tog trenutka više nije bilo bolova u stomaku i on je u potpunosti izlečen. 3. Nanasahib Čandorkar je takođe jednom imao akutne bolove u stomaku, bio je uznemiren ceo dan i noć. Doktori su prepisali injekcije, ali one nisu postigle nikakav efekat. On je zatim došao kod Babe koji mu je rekao da jede burfi (vrsta slatkiša) pomešan sa gijem. Ovaj recept mu je doneo potpuni oporavak. Sve ove priče pokazuju da su pravi lek, koji je permanentno izlečio sve bolesti, bile Babine reči i milost, a ne medicina i lekovi.
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
52
POGLAVLJE XIV Ratanđi Vadia iz grada Nanded – Sveti Mulisahib – Dakšina U prethodnom poglavlju opisali smo kako su Babina reč i milost izlečili mnoge neizlečive bolesti. Sada ćemo opisati kako je Baba blagoslovio g. Ratanđija Vadija i podario mu potomstvo. Život sveca je prirodno sladak. Njegova razna dela, jedenje, šetanje i njegova spontana kazivanja su takođe slatka. Njegov život je inkarnirano blaženstvo. Sai je pružao blaženstvo svojim poklonicima kao sredstvo za pamćenje. On im je podario razne priče o dužnosti i delanju koje su ih naposletku dovele do istinske religije. On ukazuje na to da ljudi treba da žive srećno u ovom svetu, ali da budu uvek na oprezu i da ostvare cilj svog života – samorealizaciju. Mi dobijamo ljudsko telo kao rezutat zasluga iz prošlih života i vredno je truda da uz pomoć njega postignemo posvećenost i oslobođenje u ovom životu. Dakle, ne bi trebali nikada da budemo lenji, već uvek spremni da ostvarimo cilj svog života. Ukoliko svakodnevno slušaš priče o Saiju, uvek ćeš Ga videti. Dan i noć pamtićeš Ga u svom umu. Kada se stopite sa Saijem na ovaj način, vaš um će izgubiti svoju nestalnost, a ukoliko nastavite na ovaj način, on će se konačno spojiti sa čistom svešću.
Ratanđi iz Nandeda Sada, hajde da pređemo na glavnu priču u ovom poglavlju. U Nandedu, u državi Nizam, živeo je Parsi (stanovnik iranskog porekla, Persijanac, zoroastrianac nastanjen u Indiji) građevinac i trgovac, po imenu Ratanđi Šapurđi Vadia. On je nagomilao veliku sumu novca i posedovao poljane i livade. Imao je stoku, konje i prevozna sredstva, i bio je veoma prosperitetan. Po spoljašnjem izgledu delovao je veoma srećan i zadovoljan, ali unutra nije bilo tako. Božanski zakoni proviđenja su takvi da niko u ovom svetu nije potpuno srećan, a bogati Ratanđi nije bio izuzetak po tom pitanju. On je bio otvoren i darežljiv, delio je hranu i odeću siromašnima i pomagao na različite načine. Ljudi su smatrali da je dobar i srećan čovek, ali Ratanđi je mislio o sebi da je nesrećan, jer nije imao potomka, ni muškog ni ženskog, već dugo vremena. Kao što su kirtan (pevanje o slavi Gospoda) bez ljubavi i posvećenosti pesma bez ritmičke pratnje, bramin bez svetog konca, spretnost u svim umetnostima bez zdravog razuma, hodočašće bez pokajanja i ukras bez ogrlice uzaludni i beskorisni, tako je i domaćin bez naslednika. Ratanđi je uvek razmišljao o tome i govorio u sebi: „Da li će Bog ikada biti zadovoljan sa mnom i podariti mi sina?” Zbog toga je izgledao zlovoljno i nije uživao u svojoj hrani. Dan i noć bio je obavijen nervozom pitajući se da li će ikada biti blagoslovljen sinom. Gajio je veliko poštovanje prema Das Ganu Maharadžu. Video ga je i otvorio svoje srce pred njim. Das Ganu ga je posavetovao da ode u Širdi, dobije Babin daršan, padne pred Njegova stopala i zamoli za blagoslov i pomoli se da dobije naslednika. Ratanđiju se svidela ideja i odlučio je da ode u Širdi. Nakon nekoliko dana otišao je u Širdi, dobio Babin daršan i poklonio se pred Njegovim stopalima. Zatim, otvorio je korpu i izvadio predivan venac cveća, stavio ga oko Babinog vrata i ponudio mu korpu voća. Sa poštovanjem je seo blizu Babe i molio Mu se govoreći: „Mnogi ljudi koji se nađu u teškoj situaciji dolaze kod Tebe i Ti ih odmah izbaviš. Čuvši to, ja sam nestrpljivo tražio Tvoja stopala, molim te nemoj me razočarati.” Sai Baba je onda od njega tražio dakšinu u vrednosti od pet rupija, koje je Ratanđi nameravao da uruči, ali je Sai dodao da je od njega već primio 3,14 rupija i da bi trebalo da mu uruči samo ostatak. Čuvši to, Ratanđi je bio veoma zbunjen. Nije mogao da shvati šta je Baba mislio pod tim. Ovo je bio prvi put da je on došao u Širdi i kako je moguće da je Baba rekao da je već dobio 3,14 rupija od njega. On nije mogao da
53
reši tu zagonetku. Ali, seo je pored Babinih stopala i uručio ostatak dakšine koji mu je tražen, objasnivši Babi u potpunosti zbog čega je došao, tražeći Njegovu pomoć i moleći se da ga Baba blagoslovi sa sinom. Baba je bio dirnut i rekao mu je da ne brine i da su njegovi loši dani završeni. Potom mu je dao udi (sveti pepeo), stavio je ruku na njegovu glavu i blagoslovio ga rekavši da će Alah (Bog) uslišiti želju njegovog srca. Nakon što je dobio dozvolu za odlazak od Babe, Ratanđi se vratio u Nanded i rekao Das Ganuu sve što se dogodilo u Širdiju. Rekao je da je sve dobro prošlo, da je dobio Babin daršan i blagoslov uz prasad (ponuda Bogu u hrani), ali da ima jedna stvar koju nije mogao da razume. Baba mu je rekao da je već dobio 3,14 rupija od njega. „Molim te objasni mi šta je Baba mislio pod tim?” Obratio se Das Ganuu: „Ja nikada nisam otišao u Širdi pre toga, pa kako sam Mu mogao dati sumu koju Baba pominje?” Za Das Ganua je ovo takođe bila zagonetka i dugo je mislio o tome. Neko vreme nakon toga, sinulo mu je da je Ratanđi primio pre nekog vremena muhamedanskog sveca po imenu Mulisahib u svoju kuću i da je potrošio određeni novac da bi ga ugostio. Ovaj Mulisahib bio je poznati svetac iz Nandeda i radio je kao nosač. Kada je Ratanđi odlučio da ide u Širdi, ovaj Mulisahib se pojavio pred Ratanđijevom kućom. Ratanđi ga je poznavao i voleo. Tada je upriličio malu sedeljku u njegovu čast. Das Ganu je dobio od Ratanđija dopis o troškovima te sedeljke i svi su bili u čudu kada su videli da je potrošena suma bila tačno 3,14 rupija, ni više, ni manje od toga. Svi su tada spoznali da je Baba sveprisutan i da je uprkos tome što je živeo u Širdiju poznavao šta se događalo izvan, daleko od Širdija. U stvari, On je znao prošlost, sadašnjost i budućnost, i mogao je da se poistoveti sa bilo kim. U ovom posebnom slučaju, kako je On mogao da zna za prijem upriličen Mulisahibu i sumu koja je tom prilikom potrošena, osim ako On nije bio u stanju da se identifikuje sa njim i bude jedno sa njim? Ratanđi je bio zadovoljan ovim objašnjenjem i njegova vera u Babu se potvrdila i uvećala. U dogledno vreme, bio je blagoslovljen sinom i njegova radost nije poznavala granice. Kažu da je na kraju imao na desetine potomaka, od kojih je samo četvoro preživelo. U fusnoti, na kraju ovog poglavlja, izjavljeno je da je Baba rekao Rao Bahadur Hari Vinajak Sateu nakon smrti njegove prve žene, da se ponovo oženi i da će dobiti sina. R.B. Sate se oženio po drugi put. Prvo dvoje dece od te žene bile su devojčice i on se zbog toga osećao potišteno. Ali treće dete bilo je sin. Babine reči su se obistinile i on je bio zadovoljan.
Dakšina Sada ćemo završiti ovo poglavlje sa nekoliko napomena o dakšini. Dobro je poznata činjenica da je Baba uvek tražio dakšinu (novčani prilog) od ljudi koji su dolazili da Ga vide. Neko bi mogao da upita: „Ako je Baba bio fakir i savršeno nevezan, zašto bi tražio dakšinu i mario za novac?” Razmotrićemo ovo pitanje sada u potpunosti. Prvo, dugo vremena Baba nije uzimao ništa, skupljao je izgorele šibice i punio Svoje džepove sa njima. Nikada ništa nije tražio ni od koga, bilo da je u pitanju poklonik ili neko drugi. Ukoliko bi neko stavio pred Njega koju paru, On bi kupio ulje ili duvan. On je veoma voleo duvan i uvek je pušio bidi ili čilim (zemljanu lulu). Zatim su neki ljudi mislili da ne treba ići praznih ruku kod svetaca, pa su ostavljali bakrene novčiće ispred Njega. Ako bi jedna para bila stavljena ispred Njega, On bi je stavio u džep, ako bi to bio novčić koji vredi više, bio bi odmah vraćen. Potom, nakon što se Babina slava proširila nadaleko i naširoko, ljudi su počeli da dolaze u velikom broju i Baba je započeo sa traženjem dakšine od njih. Rečeno je u Šruti Vedi da puđa (ritual obožavanja) bogovima nije kompletna, dok se zlatni novčić ne ponudi. Ako je novčić bio neophodan u puđi
54
bogovima, zašto ne bi bio potreban i u puđi koja se radi svecima? Naposletku, Šastre (sveti spisi) napominju da kada neko ide da poseti kralja, sveca ili gurua, ne treba da ide praznih ruku. On bi trebao da ponudi nešto, a poželjno je da to bude novac. S tim u vezi možemo pogledati i pouke koje preporučuju Upanišade. U Brihadaranjak Upanišadi piše da je Gospod Prađapati savetovao bogove, ljude i demone sa jednim slovom - „da”. Bogovi su razumeli iz ovog slova da treba da praktikuju „damu”, iliti samokontrolu; ljudi su mislili i razumeli da treba da praktikuju „danu”, iliti milosrđe; a demoni su razumeli da treba da praktikuju „daju”, iliti saosećanje. Za ljude je preporučeno milosrđe i davanje. Učitelj u Taitirija Upanišadi podstiče svoje učenike da vežbaju milosrđe i druge vrline. U vezi sa milosrđem, on kaže: „Dajte sa verom ili čak i bez nje, dajte sa velikodušnošću slobodno, dajte sa skromnošću, strahopoštovanjem i naklonošću.” Kako bi naučio poklonike lekciju milosrđa i da bi uklonio njihovu vezanost za novac i tako pročistio njihove umove, Baba je uzimao dakšinu od njih, ali je postojala jedinstvenost u tome jer je Baba govorio da On mora da vrati stotinu puta više nego što je dobio. Postoji mnogo slučajeva u kojima se to dogodilo. Navešćemo jedan takav slučaj gde g. Ganpatrao Bodas, poznati glumac, kaže u svojoj autobiografiji na marati jeziku, da je zbog toga što ga je Baba često primoravao na dakšinu, on ispraznio svoju vrećicu sa novcem pred Njim. Rezultat ovoga je bio, kako navodi g. Bodas, da mu kasnije u životu nikada nije nedostajalo novca, jer mu je pristizao u izobilju. Postojala su takođe i druga značenja dakšine u mnogim slučajevima, u kojima Baba nije želeo nikakvu novčanu sumu. Navešćemo dva takva slučaja: 1) Baba je zatražio 15 rupija kao dakšinu od profesora G.G. Narkea, koji je odgovorio da nema novac. Zatim je Baba rekao: „Znam, ti nemaš novac, ali čitaš Joga Vasištu (drevni filozofski tekst). Daj mi dakšinu iz toga.” Davanje dakšine u ovom slučaju značilo je izvlačenje lekcija iz knjige i njihovo smeštanje u srce, gde Baba obitava. 2) U drugom slučaju, Baba je tražio od jedne žene (gđa R. A. Tarkad) kao dakšinu 6 rupija. Žena se osetila nelagodno jer nije imala ništa za davanje. Zatim joj je njen muž objasnio da Baba želi šest unutrašnjih neprijatelja (požudu, bes, pohlepu itd.) da Mu se predaju. Baba se složio sa ovim objašnjenjem. Treba napomenuti da iako je Baba skupljao dosta novca od dakšine, On bi razdelio čitavu sumu istog dana i narednog jutra bi postao siromašni fakir, kao i obično. Kada je Baba otišao u mahasamadi, čak i nakon dobijanja hiljada i hiljada rupija kroz dakšine tokom deset godina, On je imao samo nekoliko rupija u svom posedu. Ukratko, Babin glavni cilj u uzimanju dakšine od svojih sledbenika bio je da ih nauči lekcijama odricanja i pročišćenja.
Postskriptum Gospodin B.V. Dev iz Tane, penzionisani poreski službenik i veliki Babin poklonik, napisao je članak na ovu temu (dakšina) u „Šri Sai Lila” magazinu, tom II, str. 6-26, u kojem kaže sledeće: „Baba nije tražio dakšinu od svih. Ako bi neko dao dakšinu bez pitanja, On bi je nekada prihvatio, a nekada odbio. Zahtevao ju je samo od pojedinih poklonika. Nikada je nije tražio od onih poklonika koji su mislili u svojim umovima da bi Baba trebao da traži i da bi oni tada trebali da plate. Ako bi neko ponudio dakšinu protiv Njegove volje, nikada je ne bi dotakao, a ukoliko bi je taj ostavio tu, On bi tražio da je odnese odatle. Tražio je male ili velike sume od poklonika, prema njihovoj želji, posvećenosti i mogućnostima. Tražio ju je čak i od žena i dece. Nije uvek tražio od svih bogatih, niti od svih siromašnih.”
55
„Baba se nikada nije ljutio na one od kojih je tražio dakšinu, a koji mu je nisu dali. Ako bi neka dakšina bila poslata preko prijatelja koji bi zaboravio da je preda Babi, On bi ga podsetio na to i tražio od njega da plati. U određenim prilikama Baba bi vraćao neki deo od sume ponuđene za dakšinu i tražio bi od donatora da je čuva ili da je drži u svom oltaru za molitve. Ovakva procedura je neizmerno koristila donatoru ili posvećeniku. Ako bi neko ponudio više nego što je prvobitno nameravao da plati, On bi vratio višak novca. Nekada bi tražio veću dakšinu nego što su ljudi nameravali da daju, pa ako ne bi imali novac, zahtevao je od njih da prose ili pozajme od drugoga. Od nekih je zahtevao dakšinu tri ili četiri puta na dan.” “Od sume prikupljene kroz dakšinu, Baba je trošio veoma malo za Svoje potrebe, npr. kupovanje čilima (lule za pušenje) i goriva za Njegovu svetu vatru (duni), a sve ostalo bi razdelio kao milostinju, u različitim iznosima za različite ljude. Sve potrepštine za „Širdi Sanstan” donosili su razni bogati poklonici na zahtev i predlog Radakrišnamai. Baba bi uvek pobesneo i prekorevao one koji bi doneli neke preskupe i dragocene predmete. Rekao je g. Nanasahib Čandorkaru da se sva Njegova imovina sastoji od jedne vrećice, jednog starog parčeta tkanine, jednog ogrtača i metalne posude, i da ga muče svi ovi ljudi koji donose nepotrebne skupocene predmete.” Žene i bogatstvo su dve glavne prepreke na putu našeg duhovnog života (paramarta) i Baba je obezbedio u Širdiju dve institucije – dakšinu i Radakrišnamai – pa kada god bi Mu ljudi došli, On bi zahtevao dakšinu od njih i tražio da odu u „školu” (Radakrišnamainu kuću). Ako bi savladali ova dva testa, tj. ako bi pokazali da su slobodni od vezanosti za žene i novac, njihov napredak u duhovnosti bio je brz i osiguran Babinom milošću i blagoslovima. G. Dev je takođe citirao pasuse iz Gite i Upanišada, i pokazao da dobrovoljni prilog dat na svetom mestu ili svetoj osobi, doprinosi dobrobiti donatora. Ima li šta svetije od Širdija i njegovog predsedavajućeg božanstva – Sai Babe!
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
56
POGLAVLJE XV Naradija kirtan padati – G. Čolkarov nezašećereni čaj – Dva guštera Čitaoci se možda sećaju da je u šestom poglavlju pomenut Ram Navami festival u Širdiju; kako je festival nastao i kako je u ranim godinama bilo veoma teško pronaći dobrog Haridasa za izvođenje kirtana (poklonik Gospoda Harija iliti Višnua, koji izvodi molitvene pesme uglavnom o životu Krišne) u tim prilikama, i kako je Baba zauvek poverio ovu dužnost (kirtan) Das Ganu, a on je od tada to uspešno obavljao. Sada, u ovom poglavlju, opisaćemo na koji je način Das Ganu izvodio kirtan.
Naradija kirtan padati Uglavnom naš Haridas dok izvodi kirtan nosi galu i dugačku haljinu. Na glavu stavljaju turban, dugi ogrtač sa košuljom iznutra, uparani (kratki dotar) na ramenima i uobičajeni dugački dotar od struka nadole. Nakon što se jednom prilikom obukao na ovaj način za kirtan u Širdi selu, Das Ganu je otišao kod Babe da bi se poklonio ispred Njega. Baba ga je upitao: „Pa, mladoženja! Gde si se zaputio tako lepo obučen?” „Na izvođenje kirtana”, usledio je odgovor. Zatim je Baba rekao: „Zašto želiš svu tu opremu – ogrtač, uparani, turban itd., položi sve to ispred Mene, zašto bi to nosio na telu?” Das Ganu je smesta sve skinuo i stavio pred Babina stopala. Od tada, Das Ganu više nikada nije nosio ove stvari dok je izvodio kirtan. Uvek je bio nag od struka nagore, par čiplija bilo je u njegovim rukama i venac oko vrata. To nije u skladu sa uobičajenom praksom koju poštuju svi Haridasi, ali ovo je najbolji i najčistiji način. Svetac Narada, od koga potiče kirtan padati (ritual ili procedura), nije nosio ništa na svom torzou i glavi. Nosio je vinu (žičani instrument) u svojoj ruci i lutao od mesta do mesta, pevajući o slavi Gospoda.
G. Čolkarov nezašećereni čaj U početku, Baba je bio poznat samo u distriktima Puna i Ahmednagar, ali su Nanasahib Čandorkar usmenim putem i Das Ganu kroz njegove divne kirtane, širili slavu Babe u Konkanu (Bombaj). U stvari, Das Ganu – Bog ga blagoslovio – je kroz njegove prelepe i jedinstvene kirtane učinio Babu dostupnim velikom broju tamošnjih ljudi. Publika koja dolazi da sluša kirtane ima različite ukuse. Neki vole erudiciju ili učenost Haridasa, drugi njegove pokrete, neki vole njegovo pevanje, drugi visprenost i duhovitost, neki vole njegove preliminarne disertacije o Vedanti, a neki njegovu glavnu temu itd.; ali među njima je veoma malo onih koji od slušanja kirtana dobiju veru i posvećenost, ili ljubav prema Bogu ili svecima. Efekat Das Ganuovih kirtana na umove publike bio je, međutim, električan. Navešćemo jedan primer ovde: Das Ganu je jednom prilikom izvodio svoj kirtan i pevao o slavi Sai Babe, u Kupinešvar hramu, u Tani. Jedan g. Čolkar, siromašan čovek koji je bio privremeno zaposlen u građanskim sudovima u Tani, bio je među publikom. On je slušao Das Ganuove kirtane veoma pažljivo i bio je zaista dirnut. S vremena na vreme bi se mentalno poklonio i zaklinjao Babi, govoreći: „Baba, ja sam siromašan čovek nesposoban da izdržavam svoju porodicu. Ako uz Tvoju milost prođem ispit na svom odseku i dobijem stalno zaposlenje, otići ću u Širdi, pasti pred Tvoja stopala i razdeliti slatkiše u Tvoje ime.” Slučaj je hteo da g. Čolkar položi ispit i dobije stalni posao, i sada je ostalo na njemu da ispuni svoj zavet, što pre to bolje. G. Čolkar je bio siromašan čovek sa velikom porodicom koju je morao da izdržava i nije mogao da priušti da plati troškove puta u Širdi. Kao što kažu: „Čovek
57
može sa lakoćom da pređe preko Nahne Gata u Tani (najviši prolaz na planinskom vencu zapadni Gatovi, blizu Tane), ili čak preko Sahjadri venca, ali je veoma teško siromašnom čoveku da pređe Umbar Gat – prag svoje kuće.” Kako je g. Čolkar bio nervozan da ispuni svoj zavet što je pre moguće, odlučio je da smanji svoje troškove i uštedi novac. Odlučio je da ne koristi šećer u svojoj ishrani i počeo je da pije nezaslađeni čaj. Nakon što je uspeo da prištedi određeni novac na ovaj način, došao je u Širdi, dobio Babin daršan, poklonio se pred Njegovim stopalima, ponudio kokos, razdelio ga sa čistom savešću uz slatkiše kao što se zavetovao i rekao je Babi da je veoma zadovoljan Njegovim daršanom i da su njegove želje ispunjene na ovaj dan. G. Čolkar je bio u džamiji sa svojim domaćinom Bapusahib Đogom. Kada su domaćin i gost ustali i spremali se da napuste džamiju, Baba je rekao sledeće Đogu: „Daj mu (svom gostu) šoljicu čaja napunjenu skroz sa šećerom.” Čuvši ove značajne reči, g. Čolkar je bio veoma dirnut, potpuno u čudu, njegove oči su orosile suzama i on je opet pao pred Babina stopala. G. Đog je takođe bio znatiželjan u vezi sa ovom naredbom. Baba je želeo da svojim rečima stvori veru i posvećenost u Čolkarovom umu. On mu je stavio do znanja da je dobio slatkiš prema zavetu koji je obećao i da je znao u potpunosti za njegovu tajnu odluku da ne koristi šećer u svojoj ishrani. Baba je hteo da kaže: „Ukoliko raširiš dlanove sa posvećenošću preda Mnom, Ja sam odmah sa tobom, dan i noć. Iako sam ovde fizički, Ja i dalje znam šta radiš preko sedam mora. Idi gde god želiš, preko celog sveta, Ja sam sa tobom. Moje prebivalište je u tvom srcu i Ja sam unutar tebe. Uvek Me voli, jer Ja sam smešten u tvom srcu, kao i u srcima svih bića. Zaista, blagosloven je i srećan onaj koji Me tako poznaje.” Kako predivnu i važnu lekciju je Baba pružio g. Čolkaru!
Dva guštera Sada ćemo završiti ovo poglavlje sa pričom o dva guštera. Jednom je Baba sedeo u džamiji. Jedan poklonik je sedeo ispred Njega i u tom trenutku je gušter zalupkao (ispustio zvuk kuckanja). Iz radoznalosti, poklonik je upitao Babu da li ovo kuckanje guštera predstavlja dobro ili loše predskazanje. Baba je odgovorio da je ženka guštera presrećna jer njena sestra iz Aurangabada dolazi da je vidi. Poklonik je sedeo ćutke, ne tumačeći značenje ovih Babinih reči. U tom trenutku, gospodin iz Aurangabada je stigao jašući na konju sa željom da vidi Babu. On je želeo da nastavi dalje, ali njegov konj nije hteo da ide jer je bio gladan i želeo je hranu. On je izvadio vreću sa zrnevljem iz naramka i tresnuo je o zemlju kako bi odvojio prljavštinu od zrnevlja. Ženka guštera izašla je iz vreće i u prisustvu svih, popela se na zid. Baba je zatražio od poklonika koji je postavio pitanje da je pomno prati. Ona je odmah ponosno otišla ka svojoj sestri. Sestre su se srele posle dugo vremena, poljubile se i prigrlile, i sa ljubavlju plesale i kovitlale se! Gde se nalazi Širdi, a gde Aurangabad za guštera? Kako je mogao čovek jašući na konju da donese guštera iz Aurangabada? I kako je Baba mogao da predvidi susret dve sestre? Sve ovo je zaista čudesno i dokazuje sveprisutnu i sveznajuću prirodu Babe.
Postskriptum Onaj koji sa puno poštovanja čita ovo poglavlje i proučava ga svakodnevno, postići će uklanjanje svih patnji kroz milost Sadgurua Sai Babe.
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
58
POGLAVLJA XVI & XVII Brzi Brama-džnan Ova dva poglavlja navode priču o bogatom gospodinu koji je želeo da na brzinu dobije Bramadžnan (samorealizacija) od Sai Babe.
Uvod U poslednjem poglavlju je opisano kako je g. Čolkarov mali zavet ispunjen i prihvaćen. U toj priči, Sai Baba je pokazao da bi prihvatio sa zahvalnošću čak i najmanju stvar ponuđenu sa ljubavlju i posvećenošću, ali ako bi ista stvar bila ponuđena sa ponosom i ohološću, On bi je odbio. Kako je On u potpunosti bio sat-čit-ananda (čista svest, znanje i blaženstvo), tako nije previše mario za puke formalnosti, već ukoliko je ponuda data u duhu skromnosti, On bi je prihvatio sa zadovoljstvom i radošću. U stvari, ne postoji osoba koja je darežljivija i dobroćudnija od Sadgurua poput Sai Babe. On se ne može porediti sa čintamani draguljom (kamen koji ispunjava želje), kalpataru drvetom (nebesko drvo koje ispunjava želje) ili kamadenu (nebeska krava koja rađa ono što poželimo); oni nam daju samo ono što poželimo, ali Sadguru nam daruje najvredniju stvar – nedokučivu i nedostižnu stvarnost. Počujmo sada kako je Sai Baba postupio sa bogatim čovekom koji Mu je došao i preklinjao Ga da dobije Brama-džnan (samorealizaciju). Bio je jedan bogati gospodin (nažalost njegovo ime i prebivalište nisu spomenuti), koji je bio veoma uspešan u životu. On je nagomilao veliku količinu bogatstva, kuće i zemlju, i imao je mnogo sluga. Kada je Babina slava stigla do njegovih ušiju, on je rekao prijatelju da njemu više ništa nije potrebno i da će otići u Širdi kako bi pitao Babu da mu podari Brama-džnan, koji će ga, ako ga bude dobio, učiniti još srećnijim. Njegov prijatelj ga je odvraćao, govoreći: „Nije lako spoznati Bramu, a to pogotovo važi za tako pohlepnog čoveka kao što si ti, koji je uvek zadubljen u bogatstvo, žene i decu. Ko će zadovoljiti tvoju potragu za Brama-džnanom kada ti nikada nisi dao ni jednu paru u dobrotvorne svrhe?” Ne mareći za prijateljev savet, on je organizovao povratno putovanje u kočiji i došao je u Širdi. Otišao je u džamiju, ugledao Sai Babu, pao pred Njegova stopala i rekao: „Baba, čuvši da Ti pokažeš Bramu svakome ko ti dođe, ja sam takođe došao iz mog dalekog mesta. Veoma sam umoran od putovanja i ako dobijem Brama-džnan od Tebe, moje nevolje će se dobro isplatiti i nagraditi.” Baba je tada odgovorio: „Oh, moj dragi prijatelju, nemoj se brinuti, Ja ću ti pokazati Bramu. Mnogi ljudi dolaze kod Mene i traže bogatstvo, zdravlje, moć, slavu, poziciju, lek za bolesti i ostale prolazne stvari. Retki su oni koji dolaze kod Mene i traže Brama-džnan. Nema nestašice ljudi koji traže ovozemaljske stvari, ali ljudi koji se interesuju za duhovna pitanja su veoma retki; Ja mislim da je veoma srećan i povoljan trenutak kada osobe kao ti dođu i traže od Mene Bramadžnan. Odmah ću, sa zadovoljstvom, da ti pokažem Bramu, sa svim složenostima i onim što ga prati.” Rekavši to, Baba je počeo da mu pokazuje Bramu. Naterao ga je da sedne i okupirao ga je nekim drugim razgovorom i tako učinio da je ovaj zaboravio na svoje pitanje za to vreme. Zatim je pozvao nekog dečaka i rekao mu da ode do jednog Nandu Marvadija i donese od njega pozajmicu od pet rupija. Dečak je otišao i odmah se vratio, rekavši da je Nandu bio odsutan i da mu je kuća zaključana. Zatim, Baba je rekao dečaku da ode do piljara po imenu Bala i uzme od njega traženu pozajmicu. I ovog puta dečak je bio neuspešan. Ovaj eksperiment je ponovljen dva ili tri puta sa
59
istim rezultatom. Sai Baba je, kao što znamo, bio živi i postojeći inkarnirani Brama. Stoga, neko može upitati: „Zašto bi On želeo tričavu sumu od pet rupija i zašto je tako žarko pokušavao da je dobije?” U stvarnosti, On nije uopšte želeo taj novac. On je zasigurno znao da su Nandu i Bala bili odsutni, već izgleda da je tu proceduru koristio kao test za tragaoca za Bramom. Taj gospodin je imao svežanj novčanica u svom džepu i da je zaista bio ozbiljan, on ne bi ćutke sedeo kao puki gledalac dok je Baba mahnito pokušavao da nabavi tričavu sumu od pet rupija. On je znao da će Baba održati svoju reč i otplatiti dug, kao i da je tražena suma bila zanemarljiva. Pa ipak, on nije mogao da se odluči i pruži novac. Takav čovek je želeo od Babe najdragoceniju stvar na svetu, Brama-džnan. Svaki drugi čovek koji je zaista voleo Babu dao bi Mu odmah pet rupija, umesto da sedi kao posmatrač. Ali to nije bilo tako sa ovim čovekom. On nije pružio nikakav novac, pa čak nije ni ćutke sedeo, već je postao nestrpljiv jer mu se žurilo da se vrati, te je preklinjao Babu govoreći: „Oh Baba, molim te, daj mi Brama-džnan uskoro!” Baba je odgovorio: „Oh, moj dragi prijatelju, zar nisi razumeo celokupnu proceduru kroz koju sam prošao sedeći na ovom mestu, kako bih ti omogućio da vidiš Bramu? Ukratko, radi se o sledećem: Kako bi video Bramu, čovek treba da se odrekne pet stvari, tj. da preda pet stvari, a to su - 1) pet prana (životnih sila), 2) pet čula, 3) um, 4) intelekt, i 5) ego. Ovaj put Brama-džnana, ili samorealizacije, je težak poput hodanja po ivici brijača.” Sai Baba je zatim održao jedno duže predavanje o toj temi, čiji smisao navodimo u nastavku:
Kvalifikacije za Brama-džnan ili samorealizaciju Ne uspeju sve osobe da vide ili ostvare Bramu za vreme svog života. Određene kvalifikacije su apsolutno neophodne. 1. Mumukšu ili snažna želja za oslobođenjem. Onaj koji misli da je zarobljen/vezan i želi da se oslobodi od vezanosti i radi ozbiljno i odlučno na tome, i ne mari ni za šta drugo, kvalifikovan je za duhovni život. 2. Virakti ili osećaj nevezanosti za ovozemaljske stvari. Sve dok čovek ne oseća gađenje prema stvarima, zaradi i počastima koje njegove akcije proizvode u trenutnom i narednim životima, on nema pravo da uđe u duhovni svet. 3. Antarmuka (introvertnost). Bog je kreirao naša čula sa tendencijom da idu ka spolja i zbog toga čovek uvek gleda ka spolja, a ne unutra. Onaj koji želi samorealizaciju i besmrtnost, mora okrenuti svoj pogled ka unutra i pogledati u svoje unutrašnje sebstvo. 4. Katarza (eliminacija svih osnovnih ideja i emocija). Sve dok se čovek ne okrene od zla i prestane da čini pogrešna dela, dok se potpuno ne sredi i dok se njegov um ne umiri, on ne može dobiti samorealizaciju, čak ni pomoću znanja. 5. Ispravno ponašanje. Ukoliko čovek ne vodi život u istini, pokajanju i spoznavanju, život u celibatu, on ne može postići bogoostvarenje. 6. Preferiranje dobrog, ispravnog (šrejas), umesto prijatnog (prejas). Postoji dve vrste stvari, ispravne i prijatne; prve se bave duhovnim pitanjima, a druge svetovnim. Oba ova puta su dostupna čoveku da ih prihvati. On mora da razmisli i odabere jedan od njih. Mudar čovek bira ispravno umesto prijatnog, ali onaj bez mudrosti, kroz pohlepu i vezanost bira prijatno.
60
7. Kontrola uma i čula. Telo je kočija, a sebstvo je njen gospodar, intelekt je kočijaš, a um predstavlja uzde, čula su konji, a čulni predmeti su njihov put. Onaj koji ne poseduje razumevanje i čiji um je neoubuzdan, čija su čula nekontrolisana kao zalutali konj bez kočijaša, ne dostiže svoju destinaciju (samorealizaciju), već prolazi kroz cikluse rađanja i umiranja. Ali, onaj koji poseduje razumevanje i čiji um je zauzdan, koji drži svoja čula pod kontrolom kao kočijaš poslušnog konja, stiže na svoju destinaciju, tj. postiže stanje samorealizacije, nakon čega se više ne rađa. Čovek koji ima razumevanje poput svog kočijaša (vodiča) i u stanju je da vlada svojim umom, stiže na kraj putovanja, što predstavlja uzvišeno prebivalište sveprožimajućeg Višnua (Gospoda). 8. Pročišćenje uma. Sve dok čovek nezainteresovano i uspešno ne odbaci dužnosti svoje životne pozicije, njegov um se neće pročistiti, a dok se um ne pročisti, on ne može postići samorealizaciju. Samo u pročišćenom umu može izrasti nevezanost od iluzije (vivek) i odvesti ga ka samorealizaciji. Dok se ne odbaci egoizam, dok se ne otarasimo pohlepe i um ne učinimo bezželjnim (čistim), samorealizacija nije moguća. Ideja „ja sam telo” je velika varka i vezanost za ovu ideju je uzrok ropstva. Odbacite ovu ideju i vezanost za nju ukoliko želite da postignete cilj samorealizacije. 9. Neophodnost gurua. Znanje o sebstvu je toliko suptilno i mistično, da niko ne može očekivati da će ga postići sopstvenim naporima. Zbog toga je pomoć druge osobe – učitelja, koji je već postigao samorealizaciju, apsolutno neophodna. Ono što drugi ne mogu da vam pruže uprkos velikom trudu i patnji, može se lako dobiti uz pomoć takvog učitelja; jer on je već sam prošao tim putem i može sa lakoćom povesti učenika, korak po korak, uz merdevine duhovnog napretka. 10. I najzad, milost Gospoda je najvažnija stvar. Kada je Bog zadovoljan sa nekim, On mu daruje nevezanost i bestrasnost (vivek i vairagja) i vodi ga bezbedno izvan okeana ovozemaljskog postojanja. „Sebstvo se ne može postići učenjem Veda, niti intelektom, ni učenjem. Onaj koga Sebstvo izabere, dobija ga. Njemu Sebstvo otkriva svoju prirodu”, kaže se u Kata Upanišadi. Nakon što je disertacija završena, Baba se okrenuo ka gospodinu i rekao: „Pa gospodine, u tvom džepu se nalazi Brama u obliku pedeset puta po pet rupija (250 rupija), molim te izvadi ih.” Gospodin je izvadio iz svog džepa svežanj novčanica i na svoje veliko iznenađenje otkrio, brojeći ih, da se tu nalazilo 25 novčanica od po 10 rupija. Videvši ovo Babino sveznanje, on je bio dirnut i pao je pred Babina stopala, žudeći za Njegovim blagoslovima. Tada mu je Baba rekao: „Smotaj svoj svežanj Brame, iliti novčanica. Ukoliko se u potpunosti ne oslobodiš od svoje škrtosti i pohlepe, nećeš dobiti pravog Bramu. Kako može onaj čiji je um zaokupljen bogatstvom, potomstvom i prosperitetom, očekivati da spozna Bramu bez uklanjanja vezanosti za to. Iluzija vezanosti ili ljubav prema novcu je duboki vrtlog (vir) bola, pun krokodila koji dolaze u formi taštine i ljubomore. Samo onaj koji je bezželjan može preći ovaj vrtlog. Pohlepa i Brama su razdvojeni kao polovi, oni su večno suprotstavljeni jedno drugom. Tamo gde je pohlepa, tu nema mesta za misli ili meditaciju o Brami. Kako onda može pohlepan čovek dobiti bestrasnost i spasenje? Za pohlepnog čoveka nema mira, niti zadovoljenja, ni postojanosti. Ukoliko postoji makar i tračak pohlepe u umu, svaka sadana (duhovna praksa) je uzaludna. Čak i znanje dobro načitanog čoveka koji nije oslobođen od želje za plodovima ili nagradom za svoja dela, je uzaludno i ne može mu pomoći da dobije samorealizaciju. Učenje gurua nije od koristi za čoveka koji je pun egoizma i koji uvek razmišlja o čulnim objektima. Pročiščenje uma je apsolutno neophodno, bez toga, svi naši duhovni napori su ništa do beskoristan šou i pompa. Zbog toga je najbolje za čoveka da uzme samo ono što može da svari i usvoji. Moja riznica je puna i Ja mogu dati svakome ono što želi, ali ja moram da vidim da li je on podoban da primi Moj dar. Ako Me slušaš pažljivo, svakako ćeš imati koristi. Dok sedim u ovoj džamiji, Ja nikada ne govorim neistinu.”
61
Kada se gost pozove u kuću, svi članovi domaćinstva i ostali prijatelji i rođaci koji su tada prisutni, zabavljaju se zajedno sa gostom. Pa tako i svi oni koji su bili prisutni u džamiji u to vreme, mogli su učestvovati u duhovnoj gozbi koju je servirao Baba za bogatog gospodina. Nakon što su svi dobili Babine blagoslove, od prvog do poslednjeg, uključujući i gospodina, napustili su mesto veoma srećni i zadovoljni.
Posebne Babine karakteristike Postoji mnogo svetaca koji napustivši svoje domove, borave u šumi, pećinama ili isposnicama, u samoći, kako bi postigli oslobođenje i sopstveno spasenje. Oni ne mare za druge ljude i uvek su zadubljeni u sebe. Sai Baba nije bio tog tipa. On nije imao dom, ženu, potomke, niti bilo kakvu familiju, bližu ili dalju. Pa ipak, On je živeo u svetu (društvu). On je molio za hleb u četiri ili pet kuća, uvek je živeo u podnožju nim drveta, obavljao je svetovne poslove i učio sve ljude kako da delaju i da se ponašaju živeći u ovom svetu. Retki su sadui (sveti ljudi) i sveci koji nakon postizanja božanske vizije teže ostvarenju blagostanja ljudi. Sai Baba je bio najistaknutiji od njih i zbog toga Hemadpant kaže: „Blagoslovena je zemlja, blagoslovena je porodica i blagosloveni su čestiti roditelji kojima se ovaj izvanredni, transcendentni, dragoceni i prečisti dragulj (Sai Baba) rodio.”
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
62
POGLAVLJA XVIII & XIX Kako je Hemadpant primljen i blagoslovljen – Priče g. Sate i gđe Desmuk – Ohrabrivanje dobrih misli da se ostvare – Raznovrsnosti u upadešu – Učenja u vezi sa klevetanjem i nadoknadom za rad U prethodna dva poglavlja Hemadpant je opisao kako je bogati gospodin koji je želeo da dobije Brama-džnan na brzinu bio tretiran od strane Babe, a sada u ova dva poglavlja on opisuje kako je Hemadpant lično bio primljen i blagoslovljen kod Babe, kako je Baba ohrabrivao dobre misli i činio ih plodnim, kao i Njegova učenja o samounapređivanju, klevetanju i nadoknadi za rad.
Uvod Dobro je poznata činjenica da Sadguru prvo gleda kvalifikacije svojih učenika, a potom im izdaje odgovarajuće instrukcije, bez i najmanjeg uznemiravanja njihovih umova i vodi ih ka postizanju cilja samorealizacije. U vezi sa tim, neki kažu da ono što Sadguru podučava ili nalaže ne bi trebalo otkrivati drugima. Oni smatraju da njihova uputstva postaju beskorisna ukoliko se objave. Taj stav nije tačan. Sadguru je kao monsunski oblak. On sipa obilato, tj. rasipa široko svoj nektar učenja. Mi bi trebali da uživamo u tome i da to usvojimo u svoje srce, a zatim da podelimo to sa drugima bez ikakve zadrške. Ovo pravilo bi trebalo primeniti ne samo na ono čemu nas On uči u budnom stanju, već i na vizije koje nam daje u snovima. Navešćemo jedan primer, Budakaušik Riši (svetac) objavio je svoju čuvenu „Ram-rakša stotru” (kolekciju stihova koja priziva zaštitu Gospoda Rame), koju je video u svom snu. Kao što brižna majka na silu stavlja gorak, ali koristan lek, u grlo svoje dece zarad njihovog zdravlja, tako Sai Baba saopštava duhovna uputstva svojim poklonicima. Njegov metod nije prekriven velom, niti je tajan, već potpuno otvoren. Poklonici koji su pratili njegova uputstva ostvarili su svoje ciljeve. Sadgurui poput Sai Babe otvaraju naše oči intelekta i pokazuju nam božansku lepotu sebstva i ispunjavaju našu nežnu žudnju posvećenosti. Kada se to dogodi, naša želja za čulnim predmetima nestaje, dvostruki plodovi diskriminacije (vivek) i bestrasnosti ili nevezanosti (vairagja) padaju u naše ruke i znanje klija čak i u snu. Sve ovo se dobija kada stupimo u kontakt sa svecima (Sadguruom), služimo ih i zadobijemo njihovu ljubav. Gospod koji ispunjava želje svojih poklonika dolazi nam u pomoć, uklanja naše nevolje i patnje i čini nas srećnim. Ovaj progres, ili razvoj, se događa samo zbog pomoći Sadgurua koji se smatra samim Gospodom. Stoga, mi bismo uvek trebali da pratimo Sadgurua, da slušamo Njegove priče, padamo pred Njegova stopala i služimo Ga. Sada smo došli do naše glavne priče.
Gospodin Sate Bio je jedan gospodin po imenu g. Sate, koji je stekao publicitet pre dosta godina tokom Krofordovog režima, koji je smenjen od strane lorda Reja, guvernera Bombaja. On je doživeo jako velike gubitke u trgovini. I druge nesrećne okolnosti zadale su mu mnogo nevolje i učinile ga tužnim i potištenim. U svom nespokoju, pomišljao je da napusti dom i ode u neko nepoznato mesto. Čovek uglavnom ne razmišlja o Bogu, ali kada ga teškoće i nevolje savladaju, on mu se okreće i moli za spasenje. Ukoliko su posledice njegovih loših dela svršene, Bog uređuje susret sa svecem koji mu daje pravilno usmerenje po pitanju njegovog blagostanja. G. Sate je imao slično iskustvo. Njegovi prijatelji su ga savetovali da ode u Širdi gde se ogroman broj ljudi skupljao kako bi dobio Sai Babin daršan zarad smirenja uma i zadovoljenja svojih želja. Njemu se dopala ideja i istog
63
trenutka je došao u Širdi, 1917. godine. Videvši Babinu formu koja je bila kao večni Brama, samoprosvetljen, besprekoran i prečist, njegov um je prestao da bude nemiran i postao je smiren i sabran. On je mislio da je zahvaljujući prikupljenim zaslugama u svojim prošlim životima došao do Babinih svetih stopala. On je bio čovek jake volje. Smesta je počeo da izučava Guru čaritru (knjiga koja se bavi životom Šri Narasimhe Sarasvatija, drugog avatara Gospoda Datatreje). Kada je završio čitanje u roku od sedam dana (saptah), Baba mu je podario viziju te iste noći. Ona je bila u ovom smislu: Baba je, sa Guru čaritrom u ruci objašnjavao njen sadržaj g. Sateu koji je sedeo pred Njim i pažljivo slušao. Kada se probudio, sećao se sna i bio je veoma srećan. Mislio je da je veoma brižno od strane Babe da probudi dušu poput njegove koja je hrkala u neznanju i učini da okusi nektar Guru čaritre. Narednog dana je obavestio Kakasahib Diksita o njegovoj viziji i zatražio od njega da konsultuje Sai Babu u vezi značenja - da li je jedna nedelja čitanja bila dovoljna, ili je potrebno da počne opet? Kada je dobio prikladnu priliku, Kakasahib Diksit je upitao Babu: „Devo, šta si poručio g. Sateu sa ovom vizijom? Da li on treba da prestane ili nastavi sa sedmodnevnim čitanjem (saptah)? On je prost posvećenik, njegova želja treba da se ispuni.” Tada je Baba odgovorio: „On bi trebao da obavi još jedan saptah (sedmodnevno čitanje), ako se delo prouči pažljivo, posvećenik će postati čist i imaće koristi od toga, Gospod će biti zadovoljan i spasiće ga iz ropstva ovozemaljske egzistencije.” U tom trenutku Hemadpant je bio prisutan tamo. On je prao Babine noge. Kada je čuo Babine reči, pomislio je: „Šta! G. Sate je čitao samo nedelju dana i dobio je nagradu, a ja čitam četrdeset godina bez ikakvog rezultata! Njegov sedmodnevni boravak ovde je urodio plodom, a moj sedmogodišnji boravak (1910 – 1917) ništa ne vredi. Kao čatak ptica ja večno čekam milostivi oblak (Baba) da prospe svoj nektar na mene i blagoslovi me Njegovim uputstvima.” Pre nego što je ova misao i prošla kroz njegov um, Baba ju je znao. Iz iskustva, bakte (posvećenici) su znale da je Baba razumeo sve njihove misli i da je gušio zle misli, a ohrabrivao one dobre. Pročitavši Hemadpantov um, Baba je smesta zatražio od njega da ustane, da ode kod Šame (Madavrao Dešpande), uzme od njega 15 rupija kao dakšinu, sedne i proćaska sa njim neko vreme i da se onda vrati. Milost se prokazala u Babinom umu i On je izdao ovu naredbu. A ko bi mogao da se usprotivi Babinoj naredbi? Hemadpant je smesta napustio džamiju i otišao u Šaminu kuću. Ovaj se tek okupao i nosio je dotar (indijsko platno koje se povezuje kao pantalone). Izašao je i upitao Hemadpanta: „Otkud to da si došao ovde? Izgleda da dolaziš iz džamije. Zašto izgledaš uznemireno i potišteno? Zašto si sam? Molim te sedi i odmori se dok ja obavim moju molitvu. U međuvremenu, molim te posluži se sa betel orasima i lišćem (pan-bida - vrsta hrane koja se dobija od palme), a onda ćemo lepo popričati.” Nakon što je to izgovorio otišao je unutra i Hemadpant je sedeo sam na verandi. Kroz prozor je ugledao dobro poznatu knjigu na marati jeziku pod nazivom Nat Bagvat. To je komentar sveca Eknata na jedanaesto poglavlje jednog većeg dela na sanksritu, koje se zove Bagvat. Na sugestiju i preporuku Sai Babe, Bapusahib Đog i Kakasahib Diksit su svakodnevno čitali Bagavad gitu sa komentarima na marati jeziku, pod nazivom Bavarta Depika ili Dnjanešvari (dijalog između Krišne i njegovog prijatelja-poklonika Ardžune), i Nat Bagvat (dijalog između Krišne i njegovog sluge posvećenika Udava), kao i još jedno Eknatovo veliko delo, Bavarta Ramajan. Kada bi poklonici dolazili kod Babe i postavljali Mu određena pitanja, On bi ponekad odgovorio delimično, a onda zatražio od njih da odu i slušaju čitanja gorenavedenih dela koja predstavljaju glavne rasprave Bagvat Darme. Kada bi poklonici otišli i odslušali, dobili bi potpune i zadovoljavajuće odgovore na svoja pitanja. Hemadpant je takođe svakodnevno čitao određene delove Nat Bagvata. Tog dana on nije završio svoj dnevni odlomak za čitanje, već ga je ostavio nedovršenim kako bi otpratio neke poklonike koji su išli u džamiju. Kada je uzeo knjigu kroz Šamin prozor i nasumice je
64
otvorio, na svoje iznenađenje video je da se knjiga otvorila baš na delu koji nije završio sa čitanjem. Pomislio je da ga je Baba veoma ljubazno poslao u Šaminu kuću kako bi mu omogućio da završi svoje dnevno čitanje. Stoga je prošao kroz nepročitani odlomak i završio ga. Čim je to obavio, Šama je izašao nakon završenog bogosluženja i među njima se razvila sledeća konverzacija. Hemadpant: „Došao sam sa porukom od Babe. Zatražio je od mene da se vratim sa 15 rupija kao tvojom dakšinom i da posedim sa tobom neko vreme, da prijatno proćaskamo i da se nakon toga vratim u džamiju sa tobom.” Šama (iznenađeno): „Nemam novac koji bih mogao da dam. Uzmi mojih 15 klanjanja (namaskara, pozdrav poštovanja dubokim klanjanjem kao ispruženim ležanjem na zemlji) umesto rupija kao dakšinu za Babu.” Hemadpant: „U redu, tvoja klanjanja su prihvaćena. Hajde sada da proćaskamo. Reci mi neke priče o Babinim čudima (lila) koje će uništiti naše grehe.” Šama: „Onda sedi ovde još neko vreme! Čudesan je rad ovog Boga (Baba). Ti već to znaš. Ja sam rustični seljak, dok si ti prosvećeni građanin. Video si dosta čuda (lila) od tvog dolaska ovde. Kako da ti ih ja opišem? Uzmi ovo lišće, betel orahe (pan-bida) i prah od limete (čuna) i posluži se dok ja odem i obučem se. U roku od nekoliko minuta Šama je izašao i seo da razgovara sa Hemadpantom. Rekao je: „Čudo ovog Boga (Babe) je zagonetno; nema kraja Njegovim čudesima. Ko može da ih vidi? On se igra i zabavlja sa svojim čudima, pa ipak je izvan njihovog uticaja. Šta mi seljani znamo? Zašto Baba sam ne priča priče? Zašto šalje učenog čoveka poput tebe kod budale kao što sam ja? Njegovi putevi su neshvatljivi. Sve što mogu da kažem jeste da oni nisu ljudski.” Nakon ovog uvoda, Šama je dodao: „Sada se sećam priče koju ću ti ispričati. Lično sam je doživeo. Kada je posvećenik rešen i odlučan, tada i Baba daje momentalni odgovor. Nekada Baba stavi posvećenike na žestoke testove, a onda im udeli instrukcije (upadeš).” Čim je Hemadpant čuo reč upadeš, munja je proletela kroz njegov um. Odmah se setio priče o g. Sateovom čitanju Guru čaritre i pomisli da ga je Baba možda poslao kod Šame kako bi umirio njegov uznemireni um. Pa ipak, obuzdao je ovo osećanje i počeo je da sluša Šamine priče. Sve one su govorile kako je Baba dobar i nežan prema svojim poklonicima. Hemadpant je počeo da oseća radost dok ih je slušao. Zatim je Šama počeo da pripoveda sledeću priču. Gđa Radabai Dešmuk Postojala je jedna stara žena po imenu Radabai. Ona je bila majka od Kašaba Dešmuka. Čuvši za Babinu slavu, došla je u Širdi sa ljudima iz Sangamnera. Dobila je Babin daršan i bila je veoma zadovoljna. Prisno je volela Babu i u svom umu je odlučila da prihvati Babu kao svog gurua i da od Njega dobije usmerenje (upadeš). Odlučila je da posti do smrti, sve dok je Baba ne prihvati i podari joj upadeš ili mantru. Ostala je u svom smeštaju i prestala da uzima hranu i vodu tokom tri dana. Ja sam bio uplašen ovim teškim iskušenjem stare žene i založio sam se kod Babe u njeno ime. Rekao sam: „Devo, šta si ovo započeo? Doveo si toliko puno ljudi ovde. Znaš za tu staru ženu. Ona je veoma tvrdoglava i zavisna od Tebe. Odlučila je da posti do smrti ukoliko je ne prihvatiš i daruješ joj usmerenje. Ako se desi nešto loše, ljudi će Tebe kriviti i reći da joj Baba nije dao savet, a kao posledica toga, ona će otići u smrt. Smiluj joj se, blagoslovi je i podari joj usmerenje.” Videvši njenu odlučnost, Baba je poslao ljude da je dovedu i naterao je da promeni svoje mišljenje
65
obraćajući joj se na sledeći način: „Oh majko (Baba se uvek ljubazno obraćao ženama sa `majko`, a muškarcima sa `Kaka, Bapu` itd.), zašto se podvrgavaš bespotrebnim mukama? Ti si Moja majka, a Ja sam tvoje dete. Sažali se na Mene i počuj Me. Ispričaću ti Moju ličnu priču koja će ti dobro poslužiti ako je budeš pažljivo slušala. Ja sam imao gurua. On je bio veliki svetac i veoma milostiv. Dugo sam ga služio, veoma dugo, pa ipak Mi nije šapnuo nijednu mantru na uvo. Imao sam žarku želju da ga nikada ne napustim, već da ostanem sa njim i služim ga i da po svaku cenu dobijem neke instrukcije od njega. Ali on je imao svoje metode. Prvo mi je obrijao glavu i tražio mi dve pare kao dakšinu. Smesta sam mu to dao. Možeš se zapitati, ako je moj guru bio savršen, zašto je tražio novac i kako bi mogao onda da se nazove bezželjnim. Odgovor je da on nikada nije mario za novčiće. Šta bi on radio sa njima? Njegove dve pare su bile: 1) čvrsta vera i 2) strpljenje ili istrajnost. Ja sam mu dao te dve pare i on je bio zadovoljan.” „Ja sam boravio kod Mog gurua 12 godina. On Me je odgajio. Nije bilo nestašice hrane ili odeće. Bio je pun ljubavi, ili takoreći, bio je inkarnirana ljubav. Kako mogu to da opišem? Voleo Me je najviše. Redak je guru poput njega. Kada bih pogledao u njega, izgledao je kao da je u dubokoj meditaciji, a onda bismo obojica bili ispunjeni blaženstvom. Noć i dan gledao sam u njega, bez ikakve pomisli na glad ili žeđ. Bez njega, osećao sam se uznemireno. Nisam imao nijednu drugu temu na koju bih meditirao, niti sam imao bilo gde drugde da prisustvujem osim kod mog gurua. On je bio Moje jedino utočište. Moj um je uvek bio fiksiran na njega. Ova čvrsta vera (ništa) predstavlja jednu paru dakšine. Strpljenje ili istrajnost (saburi) predstavlja drugu paru. Čekao sam strpljivo i služio Mog gurua. Saburi (strpljenje, istrajnost) će vas preneti preko mora ovozemaljskog postojanja. Saburi uklanja sve grehove i teškoće, otklanja nedaće na različite načine, odbacuje sve strahove i naposletku daruje vam uspeh. Saburi je izvor vrlina i pratilac dobrih misli. Vera (ništa) i strpljenje (saburi) su kao sestre bliznakinje, vole jedna drugu veoma prisno.” „Moj guru nije očekivao nijednu drugu stvar od Mene. Nikada Me nije zanemarivao, već Me uvek štitio. Živeo sam sa njim i ponekad bio razdvojen od njega, pa ipak nikada nisam osetio nedostatak njegove ljubavi. Uvek Me štitio njegovim pogledom, kao što kornjača pogledom punim ljubavi hrani svoje mladunce bilo da su blizu nje, ili daleko od nje na drugoj strani obale. Oh majko, Moj guru Me nije naučio nijednu mantru, pa kako ću Ja da šapnem neku mantru u tvoje uvo? Samo zapamti da nam guruov pogled, poput kornjačinog pogleda punog ljubavi, daruje sreću. Ne pokušavaj da dobiješ mantru ili upadeš ni od koga. Načini od Mene jedini predmet svojih misli i dela i bez sumnje ćeš postići duhovni cilj života (paramarta). Gledaj u Mene svojim srcem, a Ja ću zauzvrat da gledam u tebe. Dok sedim u ovoj džamiji, Ja govorim istinu i ništa osim istine. Nikakva sadana ili vičnost u šest Šastri (sveti spisi) nije neophodna. Imaj veru i poverenje u svog gurua. Veruj da je guru jedini delatnik i činitelj. Blagosloven je onaj koji zna veličinu svog gurua i misli o njemu kao o Hariju (Gospod Višnu), Hari (Gospod Šiva) i Brami (Gospod Brama) – Trimurti – inkarniranima.” Posavetovana na ovaj način, starica je bila ubeđena, poklonila se Babi i odustala od svog posta. Slušajući ovu priču pažljivo i beležeći njen značaj i podesnost, Hemadpant je bio prijatno iznenađen. Videvši ovo predivno Babino čudo, bio je dirnut od glave do pete i toliko preplavljen zadovoljstvom, da se njegovo grlo steglo i nije bio u stanju da izgovori nijednu reč. Videvši ga u takvom stanju, Šama ga je upitao: „Šta je sa tobom, zašto si ćutljiv? Kako bih onda ja trebao da opišem bezbrojna Babina čuda?”
66
Baš u tom trenutku, zvono u džamiji počelo je da zvoni, proglašavajući da su podnevno bogosluženje i arati ceremonija počeli. Stoga su Šama i Hemadpant požurili u džamiju. Bapusahib Đog je upravo započeo bogosluženje. Žene su bile gore u džamiji, a muškarci su stajali ispod u otvorenom dvorištu i svi su pevali arati u horu uz pratnju bubnjeva. Šama je pošao gore vodeći Hemadpanta sa sobom. On je seo sa desne strane, a Hemadpant ispred Babe. Videvši ih, Baba je zatražio od Hemadpanta dakšinu koju je ovaj uzeo od Šame. On je odgovorio da je Šama dao pozdrave klanjanja (namaskar) umesto rupija i da se sada nalazi tu lično. Baba je rekao: „U redu, sada Mi recite da li ste obojica proćaskali i ako jeste, recite Mi sve o čemu ste pričali.” Ne mareći za zvuk zvona, bubanj i horsko pevanje, Hemadpant je bio voljan da ispriča Babi o čemu su oni pričali i počeo je da govori o tome. Baba je takođe bio nestrpljiv da čuje, pa se pomerio sa jastuka (na kom je sedeo) i nageo se napred. Hemadpant je ispričao sve o čemu su razgovarali, bio je veoma zadovoljan, posebno mu je priča o starici bila čudesna, jer nakon što je nju čuo, pomislio je da su Njegova čuda neobjašnjiva i da ga je pod maskom te priče On zaista blagoslovio. Baba je zatim rekao: „Predivna priča. Kako si bio blagoslovljen? Želim da saznam sve detalje od tebe, reci Mi sve o tome!” Zatim je Hemadpant ispričao u potpunosti priču koju je malopre čuo, a koja je ostavila dugotrajan utisak u njegovom umu. Čuvši to, Baba je bio veoma zadovoljan i upitao ga je: „Da li te je priča pogodila i da li si uhvatio njen smisao?” On je odgovorio: „Da Baba, uznemirenost mog uma je nestala i ja sam dobio istinski mir i odmor i spoznao sam pravi put.” Zatim je Baba izgovorio sledeće: „Moja metoda je veoma jedinstvena. Zapamti dobro ovu priču i biće ti veoma korisna. Da bi dobio znanje (realizaciju) o sebstvu, meditacija (djan) je neophodna. Ukoliko je praktikuješ u kontinuitetu, suptilne misli (vritiji - mentalni, misaoni vrtlozi) će biti umirene. Kada si u stanju bezželjnosti, treba da meditiraš na Boga koji je u svim bićima i kada je um koncentrisan, cilj će biti postignut. Meditiraj uvek na Moju bezformnu prirodu koja je inkarnirano znanje, svest i blaženstvo. Ako ne možeš to da radiš, meditiraj na Moju formu od glave do pete, kao što je vidiš ovde i noću i danju. Dok to budeš radio, tvoje misli (vriti) će postati fokusirane, a razlika između meditanta (djata), čina meditacije (djana) i onoga na šta se meditira (djeja) će se izgubiti i meditant će postati jedno sa svešću i stopiti se sa Bramom. Majka kornjača je na jednoj obali reke, a njeni mladunci su na drugoj obali. Ona im ne daje ni mleko ni toplotu. Oni se hrane samo njenim pogledom punim ljubavi. Mladunci ne rade ništa drugo osim što pamte (meditiraju na) svoju majku. Kornjačin pogled je za mladunce jedini izvor podrške i sreće. Sličan je i odnos između gurua i učenika.” Kada je Baba izgovorio ove reči, horsko pevanje arati pesama je prestalo i svi su povikali uglas: „Pobeda našem Sadguruu Sai Maharadžu, koji je čista svest, znanje i blaženstvo.” Dragi čitaoci, zamislimo da u ovom trenutku stojimo među ljudima u džamiji i pridružimo im se u ovom pokliču slavljenja (Đai Đai Kar). Nakon što se arati ceremonija završila, distribuirana je posvećena hrana (prasad). Bapusahib Đog je istupio napred kao i obično i nakon što je pozdravio Babu, stavio je na Njegov dlan punu šaku slatkiša. Baba je sve to gurnuo u ruke Hemadpantu i rekao mu: „Ako budeš ovu priču primio k srcu i dobro je zapamtio, tvoje stanje će biti slatko kao šećerni slatkiši, sve tvoje želje će se ispuniti i bićeš srećan.” Hemadpant se poklonio pred Babom, preklinjući: „Budi naklonjen prema meni, blagoslovi me i čuvaj me uvek!” Baba je odgovorio: „Čuj ovu priču, meditiraj na nju i usvoji njen duh. Tada ćeš uvek pamtiti i meditirati na Gospoda, a On će ti se lično manifestovati.” Dragi čitaoci! Hemadpant je dobio prasad od šećernih slatkiša, a mi sada dobijamo prasad u vidu slatkoće i nektara ove priče. Ispijmo je našim srcem, meditirajmo na nju i usvojimo je i budimo snažni i srećni uz Babinu milost. Amin!
67
Pri kraju devetnaestog poglavlja, Hemadpant se bavio nekim drugim stvarima o čemu se navodi u nastavku.
Babin savet u vezi našeg ponašanja Sledeće Babine reči su od opšte dobrobiti i neprocenjive su. Ako se čuvaju u umu i ako se prema njima dela, one će uvek donositi dobrobit. „Sve dok nema nekog odnosa ili povezanosti, niko nigde ne ide. Ukoliko ti neki čovek ili biće dođe, nemoj ga nepristojno oterati, već ga dočekaj dobro i tretiraj ga sa poštovanjem. Šri Hari (Bog) će sigurno biti zadovoljan ako žednom daš vodu, gladnom hleb, nagom odeću, a svoju verandu strancima za odmor. Ako neko želi novac od tebe, a ti nisi sklon da daš, ne moraš mu dati, ali nemoj ni lajati na njega kao pas. Neka svako priča stotine stvari protiv tebe, nemoj vređati davanjem žučnog odgovora. Ako tolerišeš takve stvari, svakako ćeš biti srećan. Neka svet ode naglavačke, ti ostani tu gde jesi. Dok stojiš na svom mestu, gledaj smireno šou svega što prolazi ispred tebe. Uništi zid razlike koji te odvaja od Mene i onda će put ka našem susretu biti čist i otvoren. Osećaj razlikovanja poput ja i ti, predstavlja barijeru koja drži podalje učenika od svoj Majstora i dok se ona ne uništi, stanje jedinstva nije moguće. `Alah malik`, tj. Bog je jedini gospodar, niko drugi nije naš zaštitnik. Njegov način rada je izvanredan, neprocenjiv i neobjašnjiv. Njegova volja će biti sprovedena i On će nam pokazati put i zadovoljiti želje našeg srca. Na račun pređašnjih odnosa (rinanuband) mi smo se ponovo spojili, volimo se i služimo jedni druge i budimo srećni. Onaj koji postigne najuzvišeniji cilj života je besmrtan i srećan, svi ostali jedva da postoje, tj. žive samo dokle i dišu.”
Ohrabrivanje dobrih misli da se ostvare Interesantno je pomenuti kako je Sai Baba ohrabrivao dobre misli. Potrebno je da se potpuno predaš Njemu sa ljubavlju i posvećenošću i onda ćeš videti kako ti On pomaže u svemu. Pojedini sveci su rekli da kada dobijete dobru misao neposredno nakon buđenja iz sna, i kada je negujete tokom dana, vaš intelekt će se razviti i vaš um će postići smirenost. Hemadpant je želeo da to isproba. Jedne srede uveče, pre nego što je otišao u krevet, pomislio je: „Sutra je četvrtak, povoljan dan, i Širdi je tako sveto mesto, pa hajde da provedem ceo dan u prisećanju i slavljenju Ram-nam” (ime Gospoda Rame, njegova mantra), a onda je legao da spava. Narednog jutra kada je ustao, sa lakoćom se sećao imena Ram i bio je veoma zadovoljan. Nakon obavljanja svojih jutarnjih obaveza, otišao je da poseti Babu i odnese Mu cveće. Kada je napustio Diksitovu rezidenciju i prolazio pored Butijeve rezidencije (sadašnji Samadi mandir), čuo je predivnu pesmu koju je lepo pevao čovek po imenu Aurangabadkar, u džamiji pred Babom. Bila je to pesma „Guru kripanjan pajo mere bai”, od Eknata, u kojoj on kazuje kako mu je pogled ispran putem milosti njegovog gurua koji mu je otvorio viziju i učinio da ugleda Ramu, unutra i spolja, dok spava, u snu, u budnom stanju i posvuda. Ima toliko mnogo pesama, ali zašto je Aurangabadkar, Babin poklonik, izabrao baš ovu? Zar to nije čudna koincidencija koju je Baba udesio kako bi ojačao Hemadpantovu odlučnost da peva neprestano Ram-nam tokom dana? Svi sveci se slažu i naglašavaju efikasnost izgovaranja Raminog (Božjeg) imena u ispunjavanju ambicija bakti (posvećenika) i u njihovoj zaštiti i spašavanju od svih nevolja.
Raznovrsnosti u upadešu – osuđeni klevetnik Sai Baba nije zahtevao nikakvo posebno mesto niti vreme za davanje saveta. Kada god je to situacija zahtevala, On ih je velikodušno delio. Jednom se dogodilo da je Babin bakta psovao nekoga iza njegovih leđa pred drugim ljudima. Ostavljajući po strani zasluge, on se uhvatio za mane
68
svog brata i govorio tako sarkastično da su slušaoci bili zgađeni. Uglavnom vidimo da ljudi imaju tendenciju da bespotrebno skandalizuju druge i to dovodi do loših osećanja. Sveci gledaju na skandal u drugačijem svetlu. Oni kažu da postoje različiti načini čišćenja i uklanjanja prljavštine – uz pomoć vode i sapuna itd., ali onaj koji ogovara ima svoj način za to. On uklanja prljavštinu (grehe) drugih uz pomoć svog jezika, pa se na neki način, on zalaže za osobu koju ogovara i za to mu treba zahvaliti. Sai Baba je imao svoj način za korigovanje onih koji ogovaraju. On je uz pomoć svoje sveprisutnosti znao šta je klevetnik uradio i kada ga je sreo u podne, blizu Lendija (bašta koju je svakodnevno posećivao), Baba mu je pokazao svinju koja je jela blato blizu ograde i rekao mu: „Pogledaj uz kakvu slast ona jede prljavštinu. Tvoje ponašanje je slično. Ti ideš i blatiš svog brata po srcu. Nakon što si učinio mnoga dobra dela, rodio si se kao čovek, a ukoliko se budeš ovako ponašao, kako ti Širdi uopšte može pomoći?” Suvišno je reći da je bakta primio lekciju k srcu i otišao dalje. Baba je na ovaj način davao savete kada god je to bilo potrebno. Ako ih nosimo u svom umu i delamo prema njima, duhovni cilj (realizacija) nije daleko. Postoji poslovica koja kaže: „Ako je tu moj Hari (Gospod), On će me hraniti i u krevetu.” Ova poslovica je tačna samo po pitanju hrane i odeće, ali ako neko verujući u ovo sedi besposleno i ne čini ništa po pitanju duhovnog rada, on će propasti. Čovek treba da se napregne do krajnjih granica da bi postigao samorealizaciju. Što je veći poduhvat, bolje je za njega. Baba je rekao da je On sveprisutan, da transcendira zemlju, vazduh, svet, svetlost i raj, i da nije ograničen. Da bi uklonio nerazumevanje onih koji su mislili da je Baba samo Njegovo telo visine tri i po lakta (177 centimetara), On se inkarnirao u ovoj formi i ako bi neki posvećenik meditirao na Njega dan i noć, sa potpunom samopredajom, on bi iskusio potpuno jedinstvo sa Njim, kao slatkoća i šećer, talasi i more, oko i njegov pogled. Onaj koji želi da se oslobodi ciklusa rađanja i umiranja treba da vodi pravedan život, sa smirenim i staloženim umom. On ne treba nikome da se obraća grubo kako bi ga povredio. Uvek bi trebalo da se zaokupi dobrim delima, da izvršava svoje dužnosti i da Njemu preda sebe, srce i dušu. Tada ne treba da se plaši nikoga. Onaj koji Mu veruje u potpunosti, sluša i tumači Njegova čuda i ne misli ni o čemu drugom, zagarantovano će postići samorealizaciju. Baba je od mnogih tražio da pamte Njegovo ime i da Mu se predaju, ali onima koji su želeli da saznaju ko su („Ko sam ja?”), On je savetovao učenje (šravan) i kontemplaciju (manan). Nekima je savetovao pamćenje Božjeg imena, drugima da slušaju o Njegovim čudesima; nekima klanjanje Njegovim stopalima, drugima čitanje i učenje Adjatma Ramajan, Dnjanešvari i drugih svetih spisa. Nekoga je stavio da sedi pored Njegovih stopala, a druge je slao u hram Kandoba, nekoga je savetovao da ponavlja hiljadu imena Višnua, a druge da proučavaju Čandogja Upanišadu i Gitu. Nije postojalo nikakvo ograničenje, niti zabrana za Njegove savete. On ih je davao lično, ili kroz vizije i snove. Jednoj osobi koja je bila zavisnik od alkohola pojavio se u snu, seo na njegove grudi, pritisnuo ga i nije hteo da ga pusti sve dok Mu nije obećao da više neće dotaći piće. Nekima je u snovima objašnjavao mantre poput „Gurur Brama”. Jednom pokloniku koji je vežbao Hata jogu poslao je poruku da treba da prekine praksu Hata joge i da sedi u tišini i čeka (saburi)! Nemoguće je opisati sve njegove načine i metode. U običnim svakodnevnim poslovima On je postavljao primere svojim delima, a jedan primer će biti naveden u nastavku.
Nadoknada za rad Jednog dana, u podne, Baba je došao blizu Radakrišnamaine kuće i rekao: „Donesite Mi merdevine!” Neki ljudi su ih doneli i namestili ih na zid kuće kako je Baba naložio. On se popeo na krov kuće Vaman Gondkara, prešao preko krova Radakrišnamaine kuće, a zatim sišao na drugom
69
kraju. Niko nije mogao da zna koji je cilj Baba imao. Radakrišnamai je u tom trenutku drhtala od malarije. Možda se popeo gore da bi oterao groznicu. Odmah nakon što je sišao, Baba je platio dve rupije osobama koje su donele merdevine. Neko je upitao Babu zašto je toliko platio. On je odgovorio da niko ne treba da preuzima posao drugog uzalud. Radnik treba da dobije svoju nadoknadu brzo i darežljivo. Ako bi se primenjivao princip koji je Baba podučavao, tj. ako bi nadoknada za rad bila plaćena brzo i zadovoljavajuće, radnici bi postali bolji, a obe strane, i radnici i poslodavci, bi profitirali.
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
70
POGLAVLJE XX Kako je Das Ganuov problem rešila Kakaova služavka U ovom poglavlju, Hemadpant opisuje kako je Das Ganuov problem rešila služavka Kakasahib Diksita.
Uvod Bog je izvorno bez forme. On je uzeo formu zarad svojih bakti. Uz pomoć maje, On je kao glumac odigrao ulogu u velikoj drami univerzuma. Setimo se i vizualizujmo Šri Saija. Otiđimo u Širdi i pažljivo pogledajmo program nakon podnevnog aratija. Nakon što bi se arati ceremonija završila, Sai bi izašao iz džamije i stojeći na pragu, razdelio bi udi (sveti pepeo) posvećenicima sa nežnim i milostivim izrazom punim ljubavi. Bakte bi poskočile sa istim zanosom, čvrsto se hvatajući za Njegova stopala i uživajući u blaženstvu udija. Baba bi sipao pune šake udija u ruke poklonika i obeležavao njihova čela Svojim rukama. Ljubav koju je gajio u Svom srcu prema njima bila je bezgranična. Zatim bi se obratio baktama: „O Bau, idi svojoj kući na ručak, ti Ana, idi u svoju iznajmljenu sobu, ti Bapu, uživaj u svom jelu.” Na ovaj način, On bi oslovio svakog poklonika ponaosob i poslao ih kući. Čak i sada možete uživati u tim prizorima ako upotrebite svoju maštu. Sada, dovodeći Saija u svoju mentalnu viziju, meditirajmo na Njega, od Njegovih stopala do lica, klanjajući se pred Njim skromno, sa ljubavlju i poštovanjem.
Iša Upanišada Jednom prilikom, Das Ganu je započeo da piše komentar na marati jeziku na Iša Upanišadu. Hajde prvo da ukratko predstavimo ovu Upanišadu pre nego što nastavimo dalje. Ona se još naziva „Mantropanišada”, jer je predstavljena u mantrama vedske Sanhite. Ona sačinjava poslednje, ili četrdeseto poglavlje Vađasaneji Sanhite (Jađurveda) i zbog toga se naziva i Vađasaneji Sanhitopanišada. Pošto je predstavljena u vedskoj Sanhiti smatra se superiornijom u odnosu na sve ostale Upanišade koje se nalaze u Bramanjakama i Aranjakama (objašnjenja i rasprave o mantrama i ritualima). I ne samo to, ostale Upanišade se smatraju samo komentarima o istinama i kratko se pominju u Iša Upanišadi. Na primer, najveću od Upanišada – Brihadaranjaka Upanišadu – Pandit Satavalekar smatra za opisni komentar Iša Upanišade. Profesor R.D. Ranade kaže: „Išopanišada je prilično mala Upanišada, pa ipak sadrži mnoge činjenice koje prikazuju neverovatno duboke spoznaje. Unutar samo 18 stihova ona daje vredne, mistične opise atme (duše), opise idealnog sveca koji stoji neuznemiren usred iskušenja i patnji, što će kasnije postati formulisano kao doktrina karma joge. Najvrednija ideja koja leži u osnovi Upanišade, jeste o logičnoj sintezi između dva opozita – znanja i rada, koji su oboje potrebni prema Upanišadi, kako bi se poništili u još višoj sintezi.” (Stranica 24, „Konstruktivnog pregleda filozofije Upanišada”). Na drugom mestu, on kaže da: „Poezija Išopanišade mešavina je morala, mističnog i metafizičkog znanja.” (Stranica 41) Iz kratkog opisa koji je dat o ovoj Upanišadi, može se zaključiti koliko bi bilo teško da se ona prevede na kolokvijalni, svakidašnji jezik, pritom zadržavajući njeno tačno značenje. Das Ganu ju je preveo na marati „ovi” metriku, stih po stih; međutim, pošto nije poimao suštinu i srž ove Upanišade, nije bio zadovoljan svojim učinkom. Bivajući nezadovoljan, on je konsultovao neke učene ljude u vezi svojih sumnji i poteškoća i opširno je diskutovao sa njima o tome. Oni nisu došli
71
do rešenja niti su mu ponudili neko racionalno i zadovoljavajuće objašnjenje. Zbog toga je Das Ganu bio pomalo uznemiren po ovom pitanju.
Sadguru je jedini kompetentan i kvalifikovan da ponudi objašnjenje Kao što smo videli, ova Upanišada je kvintesencija Veda. To je nauka o samorealizaciji, to je sečivo ili oružje koje može raspoloviti stege života i smrti, i podariti nam slobodu. Stoga, on je pomislio da samo onaj koji je lično postigao samorealizaciju, može da mu podari istinitu i tačnu interpretaciju Upanišade. Pošto niko nije mogao da zadovolji Das Ganua, on je odlučio da konsultuje Sai Babu. Kada je dobio priliku da ode u Širdi, video je Sai Babu, poklonio se pred Njim i naveo poteškoće koje ima u vezi Iša Upanišade, i zamolio Ga da iznese pravo objašnjenje. Sai Baba ga je blagoslovio i rekao: „Nemoj biti nervozan, nema poteškoća u vezi ovoga, sobarica Kakasahib Diksita će rešiti tvoje nedoumice u mestu Vile Parle, kada budeš na putu ka svojoj kući.” Ljudi koji su tu bili prisutni pomislili su da se Baba šali kada su čuli sve i rekli su: „Kako nepismena sobarica može da razreši nedoumice koje su mistične prirode?”, ali Das Ganu je mislio drugačije. On je bio siguran da šta god Baba kaže mora da se obistini, jer Babina reč je ukaz Brame (Svemogućeg).
Kakina sobarica Potpuno verujući u Babine reči, on je napustio Širdi i došao u Vile Parle (predgrađe Bombaja), odsevši kod Kakasahib Diksita. Narednog dana, dok je Das Ganu uživao u jutarnjoj dremci (neki kažu da je obavljao molitvu), on je čuo sirotu devojku kako peva predivnu pesmu jasnim i melodičnim tonom. Tema pesme bio je tamno crveni sari (ženski odevni predmet), njegova lepota, kvalitet veza, lepota ivica itd. Njemu se toliko dopala pesma, da je izašao i ugledao mladu devojku kako peva, Namjinu sestru, koja je bila Kakasahibova sobarica. Devojka je čistila posude i na sebi je nosila samo poderanu tkaninu. Videvši njeno siromašno stanje i veseo temperament, Das Ganu se sažalio; i kada mu je Rao Bahadur M.V. Pradan uručio par dotija (tradicionalni muški odevni predmet, vrsta pantalona), on ga je zamolio da takođe podari sari siromašnoj devojci. Rao Bahadur je kupio dobar čirdi (mali sari) i uručio ga devojci. Poput izgladnele osobe koja je dobila ukusnu hranu, njena radost nije znala za granice. Narednog dana je obukla novi sari i uz veliku radost i veselje igrala, vrtela se naokolo i plesala „fugadi” (narodni ples) sa ostalim devojkama. Sledećeg dana je ostavila novi sari u kutiju kod kuće i došla ponovo u starim i poderanim ritama, ali je izgledala srećno kao i prethodnog dana. Videvši to, Das Ganuovo sažaljenje se pretvorilo u divljenje. Pomislio je kako je devojka zbog siromaštva morala da nosi pocepane rite, a sada kada je dobila novi sari, koji je ostavila po strani i ponovo obukla stare rite, paradirala je, ne pokazujući ni tračak tuge ili utučenosti. Na taj način on je shvatio da sva naša osećanja bola i uživanja zavise od stava našeg uma. Duboko razmišljajući o ovoj situaciji, on je shvatio da čovek treba da uživa u svemu što mu Bog dodeli, u čvrstoj veri da On opseda sa svih strana, i da šta god mu je Bog dodelio, mora biti za njegovo dobro. U ovom posebnom slučaju, siromašna devojka, njene poderane rite, novi sari, donator, primalac poklona i čitav događaj su, u stvari, delovi Gospoda i prožeti su Njim. Tako je Das Ganu dobio praktičnu demonstraciju lekcije iz Upanišada – lekciju o zadovoljstvu sopstvenom sudbinom, sa verom da sve što se dogodi, uređeno je od Boga, i naposletku je dobro po nas.
Jedinstveni metod podučavanja Iz gorenavedene situacije, čitalac može uvideti da su Babine metode bile jedinstvene i raznovrsne. Iako Baba nikada nije napustio Širdi, On je slao ljude u Mačindragad, a neke u Kolhapur ili Solapur da praktikuju sadanu (duhovnu praksu). Nekima se pojavljivao u svojoj uobičajenoj formi, a
72
drugima se ukazivao na javi ili u snu, danju ili noću, i ispunjavao njihove želje. Nemoguće je opisati sve metode koje je Baba koristio kako bi preneo instrukcije Svojim baktama. U ovom specifičnom slučaju, On je poslao Das Ganua u Vile Parle gde je ovaj rešio svoj problem uz pomoć sobarice. Onima koji bi rekli da nije bilo neophodno poslati Das Ganua i da je Baba mogao lično da ga poduči, mi kažemo da je Baba pratio pravilan, ili najbolji smer, jer kako bi drugačije Das Ganu naučio veliku lekciju da su sirota sobarica i njen sari prožeti Bogom. Sada ćemo završiti poglavlje sa još jednim predivnim odlomkom o Upanišadi.
Etika Iše „Jedna od glavnih karakteristika Iša Upanišade jeste etičko savetovanje koje ona nudi, a zanimljivo je primetiti da je etika Upanišade definitvno bazirana na metafizičkoj poziciji izloženoj u njoj. Već same uvodne reči Upanišade govore nam da Bog prožima sve. Kao posledicu ove metafizičke pozicije, etički savet koji ona nudi jeste da čovek treba da uživa u svemu što mu Bog podari, sa čvrstim uverenjem da pošto On prožima sve, štagod da je poslato od Boga, mora biti dobro. Iz toga prirodno sledi da Upanišada zabranjuje da žudimo za imovinom drugih ljudi. U stvari, mi smo dobili prikladnu lekciju o zadovoljstvu sopstvenom sudbinom, u veri da šta god da se dogodi dolazi od božanskog i stoga je dobro za nas. Još jedan moralni savet govori da čovek treba da posveti svoj život radu, posebno karmama navedenim u Šastrama (svetim spisima), sa prihvatanjem da je sve Njegova volja. Neaktivnost, prema ovoj Upanišadi, predstavlja kancer za dušu. Samo kada čovek provede život obavljajući dužnosti na ovaj način, može se nadati da će postići ideal naiškarmje (stanje nečinjenja). Konačno, tekst u nastavku govori da čovek koji sva bića prepoznaje u sebi i vidi sebe kako postoji u svim bićima, u stvari, onaj za koga su sva bića i sve što postoji postali Sebstvo – takav čovek ne može patiti od zaluđenosti. Kakvu bi osnovu takav čovek imao za tugu? Gnusnost, zaluđenost i tuga proizilaze iz naše nesposobnosti da vidimo atmu (dušu) u svim stvarima. Ali, čovek koji spozna jedinstvo svega, za koga je sve postalo Sebstvo, mora ipso facto prestati da bude izložen uticaju uobičajenih nedostataka čovečanstva.” (Stranice 169-70, iz „Kreativni period” od gospode Belvalkara i Ranadea).
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
73
POGLAVLJE XXI Priče o (1) V.H. Takuru, (2) Anantrao Patankaru, i (3) pravobraniocu iz Pandarpura U ovom poglavlju, Hemadpant navodi priče o Vinajak Hariščandra Takuru, B.A., Anantrao Patankaru iz Pune i pravobraniocu iz Pandarpura. Sve ove priče su veoma interesantne i ukoliko se sa pažnjom pročitaju i razumeju, odvešće čitaoca na duhovnu stazu.
Uvod Opšte je poznato da nam sreća u formi akumuliranih zasluga iz prošlih života omogućava da pronađemo društvo svetaca i tako ostvarimo dobrobit za sebe. Hemadpant navodi sopstveni slučaj kao ilustraciju za ovo pravilo. On je dugo vremena bio sudija u Bandri, predgrađu Bombaja. Čuveni muhamedanski svetac po imenu Pir Mulana živeo je tamo i mnogi hindusi, parsiji (persijanske veroispovesti) i drugi koji su pripadali različitim religijama, dolazili su kod njega da dobiju daršan. Njegov muđavar (sveštenik) po imenu Junus, često je pritiskao Hemadpanta da ode i poseti ga, ali zbog ovog ili onog razloga, on nije mogao da ga poseti. Nakon dosta godina, došao je red na njega i pozvan je u Širdi, gde je trajno upisan u Sai Babin darbar (najuži krug poklonika). Ljudi koji nemaju sreće, ne dobijaju takav kontakt sa svecima. Samo oni koji su srećni mogu da ga dobiju.
Institucija svetaca Još od pamtiveka u ovom svetu postoji institucija svetaca. Razni sveci se pojavljuju (inkarniraju) na raznim mestima kako bi sproveli misije koje su im dodeljene, pa iako deluju na različitim lokacijama, oni su kao jedan. Oni rade u jedinstvu pod zajedničkim autoritetom Svemogućeg Gospoda i znaju jako dobro šta svaki od njih radi u svom mestu, i nadopunjuju se kada je to potrebno. Primer koji to opisuje naveden je u nastavku.
G. Takur G. V.H. Takur, B.A., bio je službenik u Upravi prihoda i jednom je posetio grad po imenu Vadgaon, u blizini Belgaona (država Južni Misore), zajedno sa grupom geometara. Tu je ugledao kanarskog sveca po imenu Apa (stanovnik Kanare, oblast u jugozapadnoj Indiji) i poklonio se pred njim. Svetac je objašnjavao pred publikom deo iz knjige „Vičar Sagar” od Nisčal Dasa (standardan rad o Vedanti). Kada je Takur polazio nazad, on mu je rekao: „Trebalo bi da proučiš ovu knjigu, a ukoliko to uradiš, tvoje želje će biti ispunjene i kada se vratiš na sever nakon otpuštanja sa svojih dužnosti, naići ćeš na velikog sveca zahvaljujući svojoj sreći i on će ti pokazati tvoj budući put, umiriti um i učiniti te srećnim.” Potom je dobio premeštaj u Đunar do koga se dolazilo prelazeći preko Nane Gata (planinski venac). Ovaj Gat je bio veoma strm i težak i nijedno drugo sredstvo prevoza osim bivola nije moglo da se koristi pri njegovom prelasku. Stoga je on morao da krene jašući na bivolu i to mu nije bilo nimalo ugodno. Po dolasku, dobio je unapređenje i premešten je u Kaljan, a tamo se upoznao sa Nanasahib Čandorkarom. Od njega je čuo puno toga o Sai Babi i poželeo je da Ga vidi. Narednog dana, Nanasahib je trebao da pođe u Širdi i upitao je Takura da krene sa njim. Ovaj to nije mogao da uradi jer morao je da prisustvuje u građanskom sudu Tane zbog jednog slučaja. Stoga je Nanasahib otišao sam. Takur je otišao u Tanu, međutim slučaj je bio odložen. Tada se pokajao jer nije krenuo sa
74
Nanasahibom. Ipak, krenuo je u Širdi i kada je stigao, saznao je da je Nanasahib napustio mesto prethodnog dana. Neki od prijatelja koje je upoznao na licu mesta odveli su ga do Babe. Ugledao je Babu, pao pred Njegova stopala i doživeo ushićenje. Oči su mu bile pune suza, a kosa se podigla na glavi. Nakon nekog vremena, sveznajući Baba mu je rekao: „Put do ovog mesta nije tako lak kao učenje kanarskog sveca Ape, ili jahanje na bivolu preko Nane Gata. Na ovom duhovnom putu ti moraš uložiti svoj najveći napor, to je veoma teško.” Kada je Takur čuo ove značajne reči, koje su samo za njega imale smisao, bio je preplavljen ushićenjem. Spoznao je da su se reči kanarskog sveca obistinile. Potom, sklapajući ruke i stavljajući glavu na Babina stopala, molio se da bude prihvaćen i blagoslovljen. Zatim je Baba rekao: „To što ti je Apa rekao je tačno, ali ove stvari treba da se praktikuju i žive. Samo puko čitanje neće mnogo delovati. Potrebno je da razmišljaš i sprovodiš ono što čitaš, u suprotnom od toga nema koristi. Knjiško znanje bez milosti gurua i samorealizacije ničemu ne vredi.” Takur je pročitao teorijski deo iz knjige „Vičar Sagar”, ali mu je praktičan put pokazan u Širdiju. Još jedna priča će značajno naglasiti ovu istinu.
Anantrao Patankar Jedan gospodin iz Pune, po imenu Anantrao Patankar, poželeo je da vidi Babu. Došao je u Širdi i dobio Babin daršan. Njegove oči bile su zadovoljene i bio je veoma srećan. Poklonio se pred Babinim stopalima i nakon što je obavio propisno poštovanje, rekao je Babi: „Puno sam čitao, proučavao sam Vede, Vedantu i Upanišade i čuo sam sve Purane, ali još uvek nisam zadobio smirenje uma i mislim da je svo moje čitanje bilo uzalud. Obični posvećenici koji ništa ne znaju su bolji nego ja. Dok um ne postane miran, knjiško znanje je bezvredno. Čuo sam od mnogih ljudi da Ti sa lakoćom daruješ smirenost uma mnogima, samo Svojim pogledom i moćnim rečima, te sam došao ovde, molim Te sažali se na mene i blagoslovi me.” Zatim mu je Baba ispričao simboličnu priču koja glasi ovako:
Priča o devet gomilica balege (nava-vida bakti) „Jednom je trgovac došao ovde. Pred njim je kobila izbacila balegu (devet gomilica balege). Trgovac zaokupljen svojom namerom, raširio je krajeve svog dotara (odeće) i prikupio svih devet gomilica, i tako je zadobio koncentraciju (mir) uma.” G. Patankar nije mogao da razume značenje ove priče, pa je upitao Ganeš Damodara, alijas Dada Kelkar: „Šta je Baba hteo ovim da kaže?” Ovaj je odgovorio: „Ja takođe ne razumem sve što Baba priča i misli, ali inspirisan Njime, reći ću ono što znam. Kobila predstavlja božansku milost, a devet gomila balege predstavljaju devet tipova bakti i to su: (1) šravan – slušanje, (2) kirtan – molitva, (3) smaran – prisećanje, (4) padasevan – poštovanje stopala, (5) arčan – bogosluženje, (6) namaskar – klanjanje, (7) dasja – služenje, (8) sakjam – prijateljstvo, (9) atmanivedan – predaja sebstva. Ovo je devet tipova bakti. Ukoliko se bilo koji od ovih tipova svesrdno ispunjava, Gospod Hari će biti zadovoljan i manifestovaće se u domu poklonika. Sve sadane (duhovne prakse), poput džape (mantranja), tapasa (pokajanja), joge i proučavanja i tumačenja spisa, prilično su beskorisne ukoliko nisu praćene sa bakti – posvećenošću. Znanje Veda ili ugled velikog učenjaka, ili formalni bađani (slavljenje Boga kroz pesmu i muziku), nisu ni od kakve koristi. Ono što se traži jeste potpuna posvećenost. Posmatraj sebe kao trgovca, ili tragaoca za istinom, i budi užurban i spreman poput njega da prikupiš i kultivišeš devet tipova povećenosti. Tada ćeš postići stabilnost i miran um.” Narednog dana, kada je Patankar otišao kod Babe da Mu se pokloni, bio je upitan da li je prikupio „devet gomila balege”. On je tada odgovorio da je on siroti čovek i da prvo Baba treba da ga
75
blagoslovi kako bi mogao da ih prikupi. Zatim ga je Baba blagoslovio i tešio, govoreći mu da će ostvariti mir i blagostanje. Čuvši to, Patankar je postao ushićen i srećan.
Pravobranilac iz Pandarpura Završićemo ovo poglavlje sa kratkom pričom koja prikazuje Babinu sveprisutnost i kako je On to koristio da bi korigovao ljude i postavio ih na pravi put. Jednom prilikom, pravobranilac iz Pandarpura došao je u Širdi, otišao u džamiju, video Sai Babu, pao pred Njegova stopala i bez da je to traženo od njega, ponudio dakšinu i seo u ugao željan da čuje razgovor koji se odvijao. Baba se okrenuo prema njemu i rekao: „Kako su ljudi lukavi! Klanjaju se pred stopalima, nude dakšinu, ali se bave zloupotrebama iza leđa. Zar to nije neverovatno?” Ova opaska odnosila se na pravobranioca i on je morao da je primi. Niko drugi nije razumeo tu opasku. Pravobranilac je shvatio sve, ali je ćutao. Kada su se vratili u rezidenciju, pravobranilac je rekao Kakasahib Diksitu: „Ono što je Baba rekao u potpunosti je tačno. Opaska je bila namenjena meni, to je bila sugestija za mene da ne bih smeo da se upuštam u huljenje i opanjkavanje drugih. Kada je sudija iz Pandarpura (g. Nulkar) došao i odseo ovde kako bi popravio svoje zdravstveno stanje, u kafani u Pandarpuru odvijala se diskusija o tom njegovom potezu. Raspravljalo se o tome da li se bolesti od kojih sudija pati mogu otkloniti bez lekova, već samo uz pomoć Sai Babe i da li je prikladno za obrazovanog čoveka poput sudije da se prihvati takvih metoda. Sudija je tada bio kritikovan, isto kao i Sai Baba. Ja sam takođe učestvovao u tom dešavanju i sada mi je Sai Baba pokazao neprikladnost mog ponašanja. To za mene nije prekor, već usluga i lekcija da ne smem učestvovati ni u kakvom skandalu ili ogovaranju drugih, niti se bespotrebno mešati u ono što drugi ljudi rade.” Širdi je oko 240 kilometara udaljen od Pandarpura, pa ipak, Baba je uz pomoć Svoje sveprisutnosti znao šta se tamo desilo u kafani. Predeli poput reka, džungli i planina nisu prepreka za Njegov sveprožimajući pogled i On je mogao da vidi i pročita srca svih, ništa pred Njim nije bilo tajno ili skriveno. Sve, bilo da je daleko ili blizu, pred Njim je bilo otvoreno i jasno kao dan. Bilo da je čovek daleko ili blizu, on nije mogao izbeći sveprožimajući pogled Sai Babe. Iz ovog slučaja, pravobranilac je dobio lekciju da nikada ne treba da govori loše o drugima, ili da bespotrebno kritikuje. Na taj način, njegova loša tendencija je u potpunosti uklonjena i on je postavljen na pravi put. Iako se ova priča odnosi na pravobranioca, ona se može primeniti na sve. Svi bi, stoga, trebalo da prime ovu lekciju k srcu i usvoje njenu pouku. Sai Babina veličina je nepojmljiva, kao i Njegove lile (čuda). Njegov život je takav, jer On je inkarnirani Para Brama (Svemogući Gospod).
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
76
POGLAVLJE XXII Spašavanje od ujeda zmije (1) Balasahib Mirikara, (2) Bapusahib Butija, (3) Amir Šakara, (4) Hemadpanta – Babino mišljenje u vezi ubijanja zmija Uvod Kako da meditiramo na Babu? Niko nije u stanju da pojmi prirodu ili formu Svemogućeg. Čak ni Vede, ni Šeša sa hiljadu jezika ne mogu u potpunosti da Ga opišu, poklonici takođe ne mogu znati već mogu samo da gledaju u formu Gospoda, jer oni znaju da su Njegova stopala njihovo jedino utočište. Oni ne znaju nijedan drugi metod za ostvarenje najuzvišenijeg cilja, osim meditiranja na Njegova sveta stopala. Hemadpant preporučuje lak način pokloništva i meditacije na sledeći način: Kao što dve mračne nedelje svakog meseca polako nestaju, svetlost meseca takođe opada istom brzinom i na dan mladog meseca, mi ga uopšte ne vidimo. Stoga, kada započnu dve svetle nedelje, ljudi su veoma nestrpljivi da vide mesec. Prvog dana mesec ne može da se vidi, a drugog dana on se pojavljuje kao tanak srp. Tada se od ljudi traži da pogledaju u mesec kroz prostor između dve grane drveta, pa kada počnu da gledaju kroz taj otvor, udaljeni srp mladog meseca postaje vidljiv. Vodeći se ovim primerom, pogledajmo Babinu formu. Pogledajte kako je prelep Babin položaj! On sedi sa prekrštenim nogama, sa desnom nogom preko levog kolena. Prsti Njegove leve ruke su rašireni preko desnog stopala. Preko nožnog palca raširena su dva prsta – kažiprst i srednji prst. Ovom pozom, Baba kao da poručuje – ako želiš da vidiš Moju pravu formu, budi bez ega i veoma skroman, meditiraj na Moj nožni palac kroz otvor između kažiprsta i srednjeg prsta, i tada ćeš biti u stanju da vidiš Moje svetlo. Vratimo se sada Babinom životu. Širdi je postao mesto hodočašća zbog Babinog boravka u njemu. Ljudi iz svih krajeva počeli su da dolaze, i bogati i siromašni, i dobijali su velike koristi na razne načine. Ko može da opiše Babinu bezgraničnu ljubav, predivno znanje i Njegovu sveprisutnost? Blagosloven je onaj koji je to iskusio. Nekada bi Baba praktikovao dugotrajnu tišinu, koja je na neki način bila Njegova disertacija o Brami; drugi put, bio je čista svest – inkarnirano blaženstvo, okružen Svojim poklonicima. Nekada bi On govorio u parabolama, a ponekad bi se prepuštao humoru. Povremeno je bio prilično smiren, a nekada se činio razjaren. Ponekad je davao svoja učenja ukratko, a nekada je obrazlagao naširoko. Mnogo puta bio je veoma direktan. Na taj način, davao je različite instrukcije mnogima, prema njihovim potrebama. Njegov život je stoga bio zagonetan, izvan vidokruga uma, intelekta i govora. Naša žudnja da vidimo Njegovo lice, da razgovaramo sa Njim i slušamo o Njegovim čudima nikada nije bila zadovoljena, pa ipak, bili smo preplavljeni radošću. Možemo izmeriti količinu kišnice, zauzdati vetar sa kožnom vrećom, ali ko može izmeriti Njegova čuda? Sada, pozabavićemo se jednim aspektom toga, tj. kako je On predviđao i sprečavao nevolje poklonika i upozoravao ih na vreme.
Balasahib Mirikar Balasahib Mirikar, sin Sardara Kakasahib Mirikara, bio je poreski službenik (mamlatdar) u Kopergaonu. On je krenuo na putovanje u Čitali. Na putu je svratio u Širdi da vidi Sai Babu. Kada je otišao u džamiju i poklonio se pred Babom, uobičajena konverzacija o zdravlju i ostalim pitanjima počela je da se odvija, kada je Baba izjavio sledeće upozorenje: „Da li znaš za našu Dvarakamai (milostivu Majku)?” Pošto Balasahib nije razumeo, ostao je da ćuti, a Baba je nastavio: „Ovo je naša Dvarakamai, upravo tu gde sediš. Ona štiti decu koja joj sede u krilu od svih opasnosti
77
i uznemirenosti. Ova Majka džamija (Masđidmai, vladajuće božanstvo u džamiji) je veoma milostiva, ona je milostiva majka prostih posvećenika koje spašava od svih nevolja. Kada čovek jednom sedne u njeno krilo, svi njegovi problemi su okončani. Onaj koji se odmara u njenoj hladovini, postiže blaženstvo.” Zatim mu je Baba dao udi i položio ruku na njegovu glavu. Kada se Balasahib spremao da pođe, On je ponovo rekao: „Da li poznaješ `Lamba Babu` (dugačkog gospodina), iliti zmiju?” A zatim, stiskajući Svoju levu pesnicu postavio ju je ispod desnog lakta i pomerajući ruku poput tela zmije, rekao: „On je tako strašan, ali šta on može da učini deci od Dvarakamai! Kada Dvarakamai (vladajuće božanstvo u džamiji) štiti, šta zmija može da uradi?” Svi prisutni bili su radoznali da saznaju značenje svega izrečenog i na koji način se to odnosi na Mirikara, ali niko nije imao hrabrosti da upita Babu o tome. Potom je Balasahib pozdravio Babu i napustio džamiju sa Šamom. Baba je pozvao Šamu nazad i rekao mu da se pridruži Balasahibu i uživa u putovanju do Čitalija. Šama je otišao kod Balasahiba i rekao mu da će krenuti sa njim, prema Babinoj želji. Balasahib je odgovorio da nije potrebno da krene, jer bi bilo neprikladno. Šama se vratio kod Babe i saopštio mu šta je Balasahib odgovorio. Baba je rekao: „U redu, nemoj ići. Mi treba da mislimo dobro i radimo dobro. Šta god je suđeno da se dogodi, dogodiće se.” U međuvremenu, Balasahib je promislio ponovo i pozvao Šamu da mu se ipak pridruži. Zatim je Šama opet otišao kod Babe i nakon što je dobio dopuštenje za odlazak, krenuo je sa Balasahibom u tongi (kočiji koju vuku konji). Stigli su u Čitali u 21č i odseli u Maruti hramu. Službenici se nisu pojavili i oni su nastavili da sede u hramu, razgovarajući o koječemu. Balasahib je sedeo na prostirci i čitao novine. Njegov uparani (gornji deo nošnje dotar) bio mu je raširen oko struka i neopažena zmija sedela je na njemu. Počela je da se pomera ispuštajući šuštavi zvuk i jedan radnik je to čuo. On je doneo fenjer, ugledao zmiju i povikao: „Zmija, zmija!” Balasahib je bio preplašen i počeo je da drhti. Šama je takođe ostao zaprepašćen. Potom su se tiho pomerili i uzeli štapove i toljage u ruke. Zmija je polako sišla sa struka i udaljila se od Balasahiba i smesta je ubijena. Na taj način je nesreća koju je Baba prorekao bila izbegnuta, a Balasahibova posvećenost Babi bila je osnažena.
Bapusahib Buti Čuveni astrolog po imenu Nanasahib Dengle rekao je Bapusahib Butiju, koji se tada nalazio u Širdiju, sledeće: „Danas nije povoljan dan za tebe, postoji opasnost po tvoj život.” To je uznemirilo Bapusahiba. Kada su, kao i obično, došli u džamiju, Baba je rekao Bapusahibu: „Šta je rekao taj Nana? On proriče smrt za tebe. Pa, nema potrebe da se plašiš. Reci mu: `Hajde da vidimo kako smrt ubija.`” Zatim, kasnije te večeri, Bapusahib je otišao u toalet da se olakša i tu je ugledao zmiju. Njegov sluga ju je takođe ugledao i uzeo je kamen da je pogodi. Bapusahib ga je zamolio da uzme veliki štap, ali pre nego što se sluga vratio sa štapom, zmija je otišla i nestala iz vidokruga. Bapusahib se tada setio Babinih reči o neustrašivosti.
Amir Šakar Amir Šakar bio je starosedelac u selu Korhale, u Kopergaonu, Taluka. Pripadao je mesarskoj kasti. Radio je kao prodavac na proviziju u Bandri (Bombaj) i bio je veoma poznat tamo. Jednom prilikom oboleo je od reumatizma koji mu je izazivao velike bolove. Tada se setio Alaha (Boga), napustio je svoj posao, otišao u Širdi i molio se Babi da ga oslobodi od bolesti. Baba ga je smestio u čavadi (seosku kancelariju). Čavadi je tada bio memljivo i nezdravo mesto, neprikladno za takvog pacijenta. Bilo koje drugo mesto u selu, ili samom Korhaleu, bilo bi bolje za Amira, ali Babina reč bila je zapovest glavnog doktora. Baba mu nije dozvoljavao da dolazi u džamiju, već ga je smeštao
78
u čavadi svakog jutra i večeri; svakog drugog dana Baba je odlazio u čavadi sa povorkom i tamo ostajao da prespava, tako da je Amir imao kontakt sa Babom veoma često. Amir je ostao tu punih devet meseci, a onda mu se mesto smučilo. Stoga je jedne noći neprimetno napustio mesto i otišao u Kopergaon, smestivši se u darmašalu (javno odmorište za hodočasnike i putnike). Tu je ugledao starog fakira na samrti koji mu je zatražio vodu. Amir je doneo vodu i dao mu je. Čim je ovaj popio vodu, preminuo je. Sada je Amir bio u škripcu. Mislio je da ako bude otišao da obavesti vlasti biće smatran odgovornim za smrt, jer bio je prvi i jedini koji zna nešto o tom slučaju. Pokajao se zbog svoje odluke da napusti Širdi bez Babinog dopuštenja i počeo je da se moli Babi. Tada je odlučio da se vrati u Širdi, pa je iste večeri umakao, pamteći i izgovarajući Babino ime tokom celog puta, stigavši u Širdi pre zore i oslobodivši se uznemirenosti. Potom je nastavio da živi u čavadiju savršeno poštujući Babinu želju i naredbu i tako je uspeo da se izleči. Jedne večeri se dogodilo da je u ponoć Baba zavapio: „Oh Abdule, neko đavolsko stvorenje udara u moj krevet.” Abdul je došao sa fenjerom, pregledao Babin krevet i nije ništa pronašao. Baba ga je zamolio da pažljivo pregleda celu prostoriju i počeo je da udara u pod Svojim štapom (satka). Videvši ovo Babino čudo, Amir je pomislio da Baba sumnja da tu ima zmija. Amir je mogao da razume smisao Njegovih reči i dela, zbog bliskog kontakta sa Babom.. Baba je tada ugledao da se nešto pomera pored Amirovog jastuka. Zatražio je od Abdula da prinese svetlo i tada je ugledao sklupčanu zmiju koja je pomerala glavu gore-dole. Zmija je odmah ubijena na licu mesta. Tako je Baba dao pravovremeno upozorenje i spasao Amirov život.
Hemadpant (škorpion i zmija) (1) Prema Babinoj preporuci, Kakasahib Diksit je svakodnevno čitao dve knjige od Šri Eknat Maharadža – Bagvat i Bavarta Ramajanu, a Hemadpant je imao tu sreću da bude u publici kada se odvijalo čitanje tih dela. Jednom prilikom, svi slušaoci bili su opčinjeni dok se čitao odlomak iz Ramajane koji opisuje kako je Hanuman, prema uputstvima svoje majke, testirao Raminu veličanstvenost. Hemadpant je bio jedan od slušalaca. Veliki škorpion (niko nije znao odakle se pojavio) je poskočio i pao na Hemadpantovo desno rame, na njegov uparani (gornji deo odore). On ga u prvi mah nije primetio, ali pošto Gospod štiti one koji slušaju Njegove priče, on je bacio pogled na svoje desno rame i primetio ga. Nastupila je mrtva tišina i ništa se nije pomeralo. Izgledalo je da i on uživa u slušanju čitanja. Potom, uz Božiju milost, Hemadpant je, ne uznemiravajući publiku, uhvatio svoj dotar za dva kraja, presavio ih i spojio, i tako zarobio škorpiona unutra. Zatim je izašao napolje i izbacio ga u baštu. (2) Jednom drugom prilikom, neki ljudi su u predvečerje sedeli na gornjem spratu Kakasahibove rezidencije, kada se zmija provukla kroz rupu na okviru prozora i tu se sklupčala. Doneto je osvetljenje. Iako je isprva bila zaslepljena, ipak je sedela mirno i pomerala glavu gore-dole. Tada su ljudi dojurili sa štapovima i toljagama, ali pošto je sedela na nezgodnom mestu, nijedan udarac nije mogao da je dohvati. Međutim, zbog buke koja je nastala, zmija je izjurila kroz istu rupu. Svi su tada osetili olakšanje.
Babino mišljenje Jedan posvećenik, po imenu Muktaram, tada je rekao da je dobro što je jadno stvorenje uspelo da pobegne. Hemadpant ga je izazvao rekavši da je bolje ako se zmije ubiju. Povela se oštra rasprava između njih – prvi je tvrdio da zmije i slična stvorenja ne treba ubijati, a ovaj drugi je govorio da treba. Noć je pala, a diskusija se završila bez konačne odluke po tom pitanju. Narednog dana, pitanje je izneseno pred Babu, koji je dao Svoje konačno mišljenje na sledeći način: „Bog živi u svim bićima i stvorenjima, bilo da su zmije ili škorpioni. On je Taj koji povlači strune sveta i sva bića, zmije, škorpije itd., pokoravaju se Njegovoj komandi! Ukoliko On to ne želi, niko ne može učiniti ništa nažao drugome. Svet potpuno zavisi od Njega i niko nije nezavisan. Stoga bi trebalo da
79
se sažalimo i volimo sva stvorenja, da prestanemo sa ubijanjem i budemo strpljivi. Gospod (Bog) je zaštitnik svih.
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
Manje poznati pojmovi:
Šeša sa hiljadu jezika – prema hinduizmu, zemlja stoji na glavi zmije Šešnag, koja ima hiljadu glava.
80
POGLAVLJE XXIII Joga i luk – Izlečenje Šame od ujeda zmije – Uredbe u vezi kolere su prekršene – Teška iskušenja posvećenosti učitelju Uvod U stvarnosti, dživa (ljudska duša) transcendira tri kvaliteta – satvu, radžas i tamas, ali pošto je zavedena majom, ona zaboravlja svoju prirodu koja je čista svest – znanje – blaženstvo i misli da je ona ta koja nešto radi, zarobljavajući se tako u beskrajnim patnjama i ne spoznajući put spasenja. Jedini način za spasenje je posvećenost u ljubavi prema guruovim stopalima. Veliki Igrač ili Glumac, Gospod Sai, oduševljavao je Svoje bakte i transformisao ih u Sebe (Svoju prirodu). Mi smatramo Sai Babu za inkarnaciju Boga zbog razloga koji su već navedeni, ali On je uvek govorio za Sebe da je poslušni Božji sluga. Iako je bio inkarnacija, On je pokazao ljudima pravilan način na koji treba da se ponašaju i da izvršavaju svoje dužnosti, u zavisnosti od svojih životnih pozicija (kasti). On nikada nije imitirao druge ni na koji način, niti je tražio od drugih da urade nešto umesto Njega. Za Njega, koji je video Boga u svim pokretnim i nepokretnim stvarima ovog sveta, poniznost je bila vrlina. Nikoga nije odbacivao ili omalovažavao, jer video je Narajana (Gospoda) u svim bićima, nikada nije rekao „Ja sam Bog”, već da je ponizni sluga, i uvek je imao Njega na umu i uvek je izgovarao „Alah malik” (Bog je jedini Gospodar). Mi ne znamo šta rade različiti tipovi svetaca, kako se ponašaju itd. Znamo samo da se uz Božiju milost oni manifestuju u ovaj svet kako bi oslobodili duše zarobljene neznanjem. Ukoliko na našem računu postoji bilo kakva zaliha zasluga, mi dobijamo želju ili interesovanje da slušamo priče o čudima svetaca, u suprotnom, to se neće desiti. Posvetimo se sada glavnim pričama u ovom poglavlju.
Joga i luk Dogodilo se jednom da je sadak (duhovni tragalac, praktikant) joge došao u Širdi sa Nanasahib Čandorkarom. On je proučio sve radove u vezi joge, uključujući i Joga sutre od Patanđalija, ali nije imao praktičnog iskustva. Nije mogao da fokusira svoj um i postigne samadi čak ni na kratko. Mislio je da ako Sai Baba bude zadovoljan sa njim, On će mu pokazati kako da postigne samadi koji duže traje. Sa ovom namerom on je došao u Širdi i kada je otišao u džamiju, ugledao je Sai Babu kako jede čapati (vrsta tortilje) sa lukom. Videvši to, jedna misao prošla mu je kroz um: „Kako ovaj čovek koji jede bajati hleb sa sirovim lukom može da mi pomogne i reši moj problem?” Sai Baba je pročitao njegov um i obratio se Nanasahibu: „Oh Nana, onaj koji ima moć da svari luk treba i da ga jede, a ne neko drugi.” Čuvši ovaj komentar, jogi je bio u čudu i pao je pred Babina stopala sa potpunom predanošću. Otvorenog i čistog uma, objasnio je poteškoće koje ga muče i dobio je rešenje od Babe. I tako, zadovoljan i srećan, napustio je Širdi sa Babinim udijem (svetim pepelom) i blagoslovima.
Izlečenje Šame od ujeda zmije Pre nego što je Hemadpant započeo priču, on govori da se dživa sa lakoćom može uporediti sa papagajem jer su oboje zarobljeni, jedna u telu, a drugi u kavezu. Oboje misle da je njihovo trenutno stanje ropstva dobro za njih. Tek kada pomoć, iliti guru, dođe i uz Božiju milost otvori
81
njihove oči, oslobađajući ih od ropstva, otvaraju se njihove oči za veličanstveniji i bolji život prema kom je pređašnje ropstvo i ograničenost ništavno. U prethodnom poglavlju prikazano je kako je Baba preduhitrio nesreću koja je trebala da se dogodi g. Mirikaru, spasivši ga na taj način. Neka sada čitaoci počuju priču koja je interesantnija od te. Jednom prilikom, Šamu je ujela otrovna zmija. Bio je ujeden za mali prst i otrov je počeo da se širi telom. Bol je bio neizdrživ i Šama je mislio da će ubrzo umreti. Njegovi prijatelji su želeli da ga odvedu do Gospoda Vitobe (Višnu) gde su ljudi u takvim situacijama često išli, međutim Šama je odjurio u džamiju kod njegovog Vitobe (Sai Babe). Kada ga je Baba ugledao, počeo je da ga grdi i zlostavlja. Razjario se i rekao: „Oh odvratni baturdja (sveštenik), ne penji se gore. Pazi se ako to budeš uradio!”, a zatim je urliknuo, „Idi, odlazi, silazi dole!” Videvši Babu crvenog od gneva, Šama je bio veoma zbunjen i razočaran. On je mislio da je džamija njegov dom i Sai Baba jedino utočište, ali pošto je bio najuren na ovaj način, gde je mogao da ode? Izgubio je svaku nadu u život i zaćutao je. Posle nekog vremena, kada je Baba postao normalan i smiren, Šama je ustao i seo kraj Njega. Tada mu je Baba rekao: „Ne plaši se, nemoj da brineš ni jotu (mala količina), milostivi Fakir će te spasiti, idi i sedi u tišini u svojoj kući, ne izlazi napolje, veruj u Mene i ostani neustrašiv i neuznemiren.” Tada ga je poslao kući. Odmah nakon toga, Baba je poslao Tatja Patila i Kakasahib Diksita kod njega sa instrukcijama da može jesti šta god poželi, da se može kretati po kući, ali ni u kom slučaju ne sme leći i zaspati. Nije potrebno napominjati da su ova uputstva ispoštovana i Šama je ozdravio nakon kratkog vremena. Ono što bi trebalo upamtiti vezano za ovu priču je da Babine reči (ili mantra od pet slogova - idi, odlazi, silazi dole) nisu bile upućene Šami kao što je to u prvi mah izgledalo, već su bile direktno naređenje zmijskom otrovu da se ne podigne i ne počne da cirkuliše kroz Šamino telo. On nije koristio bajanje, energizovani pirinač ili vodu poput iskusnih poznavalaca mantrašastri (znanje o upotrebi mantri), već su Njegove reči bile najefikasnije u spašavanju Šaminog života. Ko god da čuje ovu priču, ili neku sličnu njoj, stvoriće čvrstu veru u stopala Sai Babe, a jedini način da se pređe okean maje jeste da čuvamo Babina stopala u svom srcu.
Epidemija kolere Jednom prilikom, kolera je besnela u Širdiju. Stanovnici su bili veoma uplašeni i prekinuli su komunikaciju sa ljudima izvan sela. Seoski panč (veće od pet starešina) se sastao i odlučio da se donesu dve uredbe kako bi se obuzdala epidemija. To su (1) zabrana da u selo uđe vozilo za snabdevanje gorivom (ogrevom) i (2) da se nijedna koza ne sme ubiti. Ukoliko neko ne bi ispoštovao uredbe, bio bi kažnjen od strane seoske vlasti i panča. Baba je znao da su to samo praznoverja i stoga ni malo nije mario za uredbe o koleri. Dok su uredbe bile na snazi, vozilo za snabdevanje gorivom je stiglo i trebalo je da uđe u selo. Svi su znali da u selu vlada nedostatak ogreva/goriva, pa ipak su ljudi počeli da teraju vozilo nazad. Baba je saznao za to. Došao je na lice mesta i zatražio od vozača da odveze vozilo za snabdevanje u džamiju. Niko se nije usudio da digne glas protiv ovog Babinog poteza. On je želeo gorivo za svoj duni (svetu vatru) i zato ga je kupio. Poput agnihotrija (posvećenici vatri) kod kojih sveta vatra uvek gori, tako je i kod Babe Njegov duni uvek goreo, ceo dan i celu noć, pa je zbog toga on uvek skladištio ogrev (drva). Babin dom, tj. džamija, bila je otvorena za sve. Na njoj nije bilo brave, niti ključa, a neki siromašni ljudi odneli su drva za svoju upotrebu. Baba nije gunđao zbog toga. On je video da je čitav univerzum prožet Svemogućim i stoga nikada nije gajio neprijateljstvo ili zlu volju prema nekome. Iako je bio savršeno nevezan, On se ponašao kao uobičajeni domaćin kako bi dao primer ljudima.
Teška iskušenja guru-bakti (posvećenosti učitelju) 82
Pogledajmo sada kako je druga uredba o koleri prošla kod Babe. Dok je ona bila na snazi, neko je doveo kozu u džamiju. Bila je slaba, stara i već na samrti. U tom trenutku, fakir Pir Mohamad iz Malegaona, alijas Bade Baba, nalazio se u blizini. Sai Baba je zatražio od njega da je obezglavi jednim udarcem i ponudi je kao žrtvu. Sai Baba je veoma poštovao ovog Bade Babu. On je uvek sedeo sa desne strane Sai Babe. Nakon što bi pripalio čilim (lulu), ponudio bi je dalje Babi i drugima. Kada bi hrana bila poslužena u vreme ručka, u podne, Baba bi pozvao Bade Babu i stavio ga da sedne sa Svoje leve strane, a zatim bi zajedno jeli. Baba mu je takođe davao svakog dana 50 rupija od sume koju bi skupio od dakšine. Pratio bi ga sto koraka kad god bi ovaj odlazio iz džamije. Takva je bila njegova pozicija kod Babe. Međutim, kada je Baba od njega zatražio da obezglavi kozu, on je glatko odbio rekavši: „Zašto da je ubijemo bez razloga?” Tada je Baba upitao Šamu da je ubije. Ovaj je otišao kod Radakrišnamai i doneo nož iz njene kuće i stavio ga pred Babu. Znajući za kakvu svrhu je nož uzet od nje, ona ga je uzela natrag. Potom je Šama otišao da donese drugi nož, ali je ostao u kući i nije se odmah vratio. Zatim je red došao na Kakasahib Diksita. On je bio „zlatan”, bez sumnje, ali trebalo je da bude testiran. Baba je zatražio od njega da nabavi nož i ubije kozu. On je otišao u Sateovu rezidenciju i vratio se sa nožem. Bio je spreman da je ubije na Babin zahtev. On je bio rođen u čistoj braminskoj porodici i nikada u životu se nije susreo sa ubijanjem. Iako je imao averziju prema bilo kakvom činu nasilja, ipak je skupio hrabrost da ubije kozu. Svi ljudi su se čudili situaciji u kojoj Bade Baba, muhamedanac, nije želeo da ubije, a ovaj bramin se spremao da to učini. On je pritegao svoj dotar i polukružnim pokretom podigao ruku sa nožem, gledajući u Babu za poslednji signal. Baba je rekao: „O čemu razmišljaš? Hajde, udari!” Međutim, taman kada je ruka trebalo da se spusti, Baba je rekao: „Stani, kako si toliko okrutan! Iako si bramin, ubićeš kozu?” Kakasahib je poslušao i spustio nož, rekavši Babi: „Tvoja reč je zakon za nas, mi ne znamo ni za jednu drugu uredbu. Mi uvek mislimo na Tebe, meditiramo na Tvoju formu i pokoravamo Ti se dan i noć, mi ne znamo i ne razmatramo da li je dobro ili loše ubiti, mi ne želimo da prosuđujemo ili raspravljamo o stvarima, već apsolutno i brzo povinovanje guruovim naredbama naša je dužnost i darma.” Zatim je Baba rekao Kakasahibu da će On lično obaviti žrtvovanje. Odlučeno je da koza bude odneta blizu mesta po imenu Takija, gde su fakiri imali običaj da sede. Dok su vodili kozu ka tom mestu, ona je pala mrtva na put. Hemadpant završava ovo poglavlje sa klasifikacijom učenika. On kaže da postoji tri vrste: (1) prvi ili najbolji, (2) drugi ili prosečni i (3) treći ili obični. Najbolja vrsta učenika je ona koja pogađa šta njihovi gurui žele i smesta to izvršavaju i služe ih, ne čekajući naredbu od njih. Prosečni učenici su oni koji izvršavaju naređenja učitelja do detalja, bez ikakvog odlaganja, a treća vrsta učenika su oni koji odlažu obavljanje naređenja i prave greške na svakom koraku. Učenici treba da imaju čvrstu veru, potkrepljenu inteligencijom, a ukoliko tome dodaju i strpljenje, njihov duhovni cilj neće biti daleko. Kontrola udisaja i izdisaja, ili Hata joga i druge teške prakse nisu uopšte neophodne. Kada učenici dobiju gorenavedene kvalitete, oni postaju spremni za dalja uputstva i učitelji se pojavljuju i vode ih putem njihove staze ka savršenstvu. U narednom poglavlju, pozabavićemo se Babinom interesantnom dovitljivošću i smislom za humor.
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
83
POGLAVLJE XXIV Babina duhovitost i humor – Čudo sa leblebijama – (1) Hemadpant, (2) Sudama, (3) Ana Činčanikar protiv ujne (maušibai) Ukoliko ne predamo svoj ego pred stopala Sadgurua, ne možemo uspeti u svojim nastojanjima. Kada se oslobodimo ega, tada je naš uspeh zagarantovan. Klanjajući se Sai Babi, mi postižemo oba cilja – svetovni i duhovni, i uspostavljamo se u svojoj istinskoj prirodi, zadobijajući mir i sreću. Stoga, oni koji žele da ostvare blagostanje treba sa poštovanjem da slušaju priče o Sai Babi i da meditiraju na njih. Ako budu to činili, sa lakoćom će postići životni cilj i ostvariti blaženstvo. Uglavnom svi ljudi vole duhovitost i humor, ali ne vole da se šale prave na njihov račun. Međutim, Babin metod je bio pomalo čudan, a ljudi nisu marili čak ni kada bi bili ismejani, jer to je bilo rađeno iz dobre namere i uvek je bilo interesantno i uputno. Hemadpant u nastavku opisuje sopstveni slučaj.
Čudo sa leblebijama U Širdiju se nedeljom održavao poseban bazar kada bi došli ljudi iz okolnih sela, podizali bi tezge i štandove na ulici i prodavali svoju robu. Svakog dana u podne džamija je bila puna ljudi, ali nedeljom bi bila toliko puna da nije moglo da se diše. Jedne takve nedelje, Hemadpant je seo ispred Babe, sapunjao je Njegove noge i pevao Božje ime. Šama je bio sa Babine leve strane, a Vamanrao sa desne. Tu su bili prisutni i Šriman Buti i Kakasahib Diksit, kao i ostali. Tada se Šama nasmejao i rekao Anasahibu: „Izgleda da se neko zrnevlje zakačilo na rukavu od tvog kaputa!” Rekavši to, uhvatio ga je za rukav i pronašao neko zrnevlje. Hemadpant je ispravio levu podlakticu da vidi o čemu se radi i na iznenađenje svih, niz ruku mu se skotrljalo neko zrnevlje od leblebije, a ljudi koji su tu sedeli pokupili su ga. Ova situacija je postala predmet šale. Svi prisutni počeli su da se čude, komentarišući kako je zrnevlje pronašlo svoj put u rukav od kaputa i tu ostalo toliko dugo. Hemadpant takođe nije mogao da pretpostavi ništa o tome. Pošto niko nije mogao da pruži zadovoljavajuće objašnjenje po ovom pitanju, i svi su se čudili takvoj misteriji, Baba je rekao sledeće: „Ovaj čovek (Anasahib) je stvorio lošu naviku da jede sam. Danas je pijačni dan i on je došao ovde žvaćući leblebije. Ja znam za tu njegovu naviku i ovo zrnevlje je dokaz tome. Kakvo je sada to čudo?” Hemadpant: „Baba, ja nikada ne jedem sam, zašto bi mi onda pripisao ovu lošu naviku? Ja nikada nisam ni video bazar u Širdiju. Danas nisam išao na bazar, pa kako sam onda mogao da kupim leblebije i kako sam mogao da ih jedem, ako ih nisam kupio? Ja nikada ne jedem dok to ne podelim sa drugima oko sebe.” Baba: „Istina je, ti daješ ljudima koji su tada prisutni, ali šta kada nema nikoga u blizini, šta tada možemo ti ili Ja da učinimo? Da li se setiš Mene pre nego što počneš da jedeš? Zar Ja nisam uvek sa tobom? Da li si mi nešto ponudio pre nego što počneš da jedeš?”
Naravoučenije
84
Zapamtimo i ubeležimo pažljivo šta nas je Baba naučio kroz ovu situaciju. On nas je posavetovao da pre nego što se čula, um i intelekt prepuste uživanju u svojim predmetima, prvo bi trebalo da se setimo Njega, a kada se to uradi, onda na neki način mi Njemu ukazujemo čast. Čula itd., nikada ne mogu da budu bez svojih predmeta, ali ukoliko se ti predmeti prvo ponude guruu, vezanost za njih prirodno će nestati. Na taj način, sve vritije (suptilne misli) po pitanju požude, besa, pohlepe itd., prvo treba ponuditi i predati guruu, i ukoliko se pridržavamo ove prakse, Bog će nam pomoći da uklonimo sve vritije. Kada zamislimo da je Baba prisutan, pre nego što se prepustimo uživanju u nečemu, odjednom će se ukazati pitanje da li je to podesno da se u njemu uživa, ili nije. Tada će predmet koji nije podesan za uživanje biti odbačen i na taj način loše navike i poroci će nestati, a karakter će se poboljšati. Ljubav prema guruu će narasti, a čisto znanje će procvetati. Kada to znanje naraste, vezanost za telesnu svest (mi smo telo) će popustiti i intelekt će se spojiti sa duhovnom svešću (mi smo duh). Tada ćemo ostvariti blaženstvo i zadovoljenje. Nema razlike između gurua i Boga. Onaj koji u njima vidi razliku, ne može nigde pronaći Boga. Ostavljajući sve predstave o različitostima, treba da smatramo gurua i Boga za isto; pa ako služimo svog gurua kao što je navedeno ranije, Bog će sigurno biti zadovoljan i kroz pročišćenje naših umova, podariće nam samorealizaciju. Ukratko, ne bi trebalo da se prepuštamo uživanju nijednom predmetu kroz naša čula, a da se prvo ne prisetimo svog gurua. Kada se um istrenira na ovaj način, mi ćemo se uvek podsećati na Babu i naša meditacija na Njega brzo će napredovati. Babina Sagun (manifestovana) forma uvek će biti pred našim očima i tada će posvećenost, nevezanost i spasenje biti postignuti. Kada je Babina forma fiksirana pred našom mentalnom vizijom, mi zaboravljamo na glad, žeđ i ovaj sansar (svet), svest o svetovnim zadovoljstvima nestaje i naš um postiže mir i sreću.
Sudamina priča Dok je gorenavedena priča kazivana, Hemadpant se podsetio slične priče o Sudami koja ilustruje isti princip i stoga će biti navedena ovde. Šri Krišna i njegov stariji brat Balaram, živeli su sa cimerom po imenu Sudama koji je bio učenik u ašramu njihovog gurua Sandipanija. Jednom prilikom, Krišna i Balaram su poslati u šumu da donesu ogrev. Zatim je Sandipanijeva žena poslala Sudamu na isti zadatak, ali sa određenom količinom leblebija za svu trojicu. Kada je Krišna ugledao Sudamu u šumi, rekao mu je: „Dada, treba mi voda, žedan sam.” Sudama je odgovorio: „Ne treba piti vodu na prazan stomak, bilo bi bolje da se odmoriš malo.” Nije rekao da je doneo leblebije i da bi Krišna trebalo da uzme malo. Pošto je Krišna bio umoran, legao je na Sudamino krilo da se odmori i uskoro je zahrkao. Videvši to, Sudama je izvadio leblebije i počeo da ih jede. Tada ga je Krišna iznenada upitao: „Dada, šta to jedeš, kakav je to zvuk mljackanja?” Ovaj je odgovorio: „Šta tu ima da se jede? Ja drhtim od hladnoće i moji zubi cvokoću. Ne mogu čak ni da ponovim Višnu sahasranam.” Čuvši to, sveznajući Krišna je rekao: „Upravo sam imao san u kom sam video kako čovek jede ono što pripada drugome, a kada je upitan u vezi toga, odgovorio je: `Koju prašinu bi to trebalo da jede`, aludirajući time da nema ništa za jelo. Drugi čovek je onda rekao: `Neka ti bude.` Dada, ovo je samo san. Ja znam da ti nećeš jesti ništa bez mene, ali pod uticajem sna upitao sam te šta jedeš.” Da je Sudama znao za sveznanje Šri Krišne i za njegova čuda, ne bi se tako ponašao. Stoga, on je morao da pati zbog onoga što je učinio. Iako je bio Šri Krišnin prijatelj, on je morao da provede naredni život u teškom siromaštvu. Ali, kada je kasnije ponudio Krišni šaku suvog pirinča, koji je sopstvenim radom zaradila njegova žena, Krišna je zadovoljen i podario mu je bogato imanje da uživa u njemu. Ovu priču treba da upamte oni koji imaju naviku da jedu sami, bez deljenja sa drugima.
85
Šruti (drevno znanje koje se prenosilo usmenim putem, Vede) takođe naglašavaju ovu lekciju i uče nas da prvo stvari ponudimo Bogu, a tek onda uživamo u njima, nakon što ih se On odrekao. Baba je takođe podučavao ovu lekciju na Svoj duhovit i jedinstven način.
Ana Činčanikar protiv ujne (maušibai) Hemadpant sada opisuje još jedan duhovit incident u kom je Baba izigravao mirotvorca. Bio je jedan poklonik po imenu Damodar Ganašjam Babare, alijas Ana Činčanikar. On je bio jednostavan, rustičan i direktan. Nije mario ni za koga, uvek je govorio otvoreno šta misli i obavljao je sve poslove u gotovini. Iako je spolja izgledao grubo i beskompromisno, bio je dobre prirode i bezazlen. I Baba ga je voleo. On je prepisao svu svoju imovinu Šri Sai Sanstanu u Širdiju. Jednog uobičajenog dana, Ana je služio Babu na njegov način tako što mu je prao levu ruku, koja je bila oslonjena na ogradu. Sa desne strane, na svoj način je Babu služila jedna stara udovica po imenu Venubai Kouđalgi, koju je Baba oslovljavao sa „majka”, a svi ostali su je zvali „ujna” (maušibai). Ova maušibai je bila stara žena čistog srca. U tom trenutku, ona je obavila ruke oko Babinog trupa i masirala je Njegov abdomen. Ona je to radila toliko snažno, da su se Babina leđa i stomak spojili, a Baba se klatio sa jedne na drugu stranu. Ana je sa druge strane bio miran, ali maušibaino lice se pomeralo gore-dole prateći njene pokrete. U jednom trenutku, njeno lice je došlo veoma blizu Aninog lica. Pošto je bila duhovite prirode, prokomentarisala je: „Oh, ovaj Ana je nepristojan čovek, on bi hteo da me poljubi. Iako sam ovako stara i seda, njega nije sramota da me poljubi.” Ove reči su razbesnele Anu i on je zavrnuo rukave, rekavši: „Kažeš da sam ja loš čovek, da li ti ja ličim na budalu? Ti si ta koja je započela svađu.” Svi prisutni su uživali posmatrajući ovaj njihov dvoboj. Baba, koji ih je oboje podjednako voleo i želeo je da ih umiri, rešio je situaciju na veoma vešt način. Uz puno ljubavi, rekao je: „Oh Ana, zašto bespotrebno dižeš dreku? Ne razumem kakva je šteta i nepristojnost u tome da se poljubi majka?” Čuvši ove Babine reči, oboje su bili zadovoljni, a svi prisutni su se veselo smejali i uživali u Babinom humoru.
Babine karakteristike – Njegova zavisnost od bakti (poklonika) Baba je dozvoljavao poklonicima da Ga služe svako na svoj način i nije voleo da se drugi ljudi u to mešaju. Da bismo ilustrovali primerom, pomenućemo kako je ista maušibai drugom prilikom gnječila Babin abdomen. Videvši silu koju je upotrebljavala, svi ostali poklonici su postali nervozni i uznemireni. Rekli su: „Oh majko, budi malo obzirnija i umerenija, u suprotnom, pokidaćeš Babine arterije i vene.” Na to je Baba smesta ustao i udario štapom u zemlju. Postao je razjaren, a oči su Mu se zacrvenele kao žar. Niko se nije usudio da stane pred Babu. Zatim je uhvatio jedan kraj štapa (satka) sa obe ruke i pritisnuo ga o Svoj stomak. Drugi kraj je učvrstio na stub i počeo je da ga gura stomakom. Štap koji je bio skoro metar dugačak izgledao je kao da će ući u stomak, i ljudi su se uplašili da će abdomen ubrzo biti probijen. Stub je bio fiksiran i Baba je počeo sve više da mu se približava, obuhvatajući ga čvrsto Svojim rukama. Proboj stomaka se očekivao svakog trena i ljudi su bili uznemireni, ne znajući šta da rade, stajali su nemo u čudu i strahu. Poklonici su želeli samo da napomenu maušibai da bude umerena u svom služenju i da ne izazove Babi nevolju ili bol. Bili su iznenađeni da vide kako se njihova dobra namera pretvorila u krizu i nije im preostalo ništa drugo osim da čekaju i posmatraju. Srećom, Babin bes se uskoro primirio. Ostavio je štap i vratio se na Svoje mesto. Od tada pa nadalje, poklonici su prihvatili lekciju da ne treba da se mešaju već treba da dozvole svakome da služi Babu na svoj način, jer On je bio u stanju da odmeri zasluge i vrednost služenja koje Mu je neko namenio.
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima 86
POGLAVLJE XXV Damu Ana Kasar iz Ahmednagara (1) Špekulacije, (2) Amra lila Uvod Započinjemo ovo poglavlje klanjanjem Sai Babi sa svih osam udova, jer on je okean milosti, inkarnirani Bog, Para Brama i veliki Jogešvara (Bog joge). Pobeda Sai Babi, koji je krunski dragulj svetaca i prebivalište svih dobrih stvari, naše Sebstvo (Atmaram) i jedino utočište poklonika. Klanjamo se pred Njim, koji je postigao krajnji cilj života. Sai Baba je uvek pun milosti. Ono što se traži na našem putu jeste svesrdna posvećenost Njemu. Kada poklonik stekne čvrstu veru i posvećenost, njegove želje se ubrzo ispunjavaju. Kada je u Hemadpantu narasla želja da piše o životu i čudima Sai Babe, On je odmah učinio da ovaj to napiše. Kada je data zapovest da se „čuvaju beleške”, Hemadpant je odmah bio inspirisan i njegov intelekt je skupio snagu i hrabrost da započne i završi taj rad. On, prema svom kazivanju, nije bio kvalifikovan da napiše to delo, ali Babini milostivi blagoslovi omogućili su mu da završi poduhvat i tako vi sada imate Sačaritu, koja je cisterna, ili somakant dragi kamen (kamen koji orosi kada je izložen mesečevoj svetlosti) iz kog curi nektar u formi Saijevih lila (čuda), otičući ka čitaocima da piju svojim srcima. Kad god poklonik ima potpunu i svesrdnu posvećenost Sai Babi, sve njegove nevolje i opasnosti su sprečene i osigurano je njegovo blagostanje zahvaljujući Babi. U nastavku se navodi priča koja to ilustruje o Damodar Savalaram Rasan Kasaru iz Ahmednagara (sadašnja Puna), alijas Damu Ana.
Damu Ana Čitaoci znaju da se ovaj gospodin spominjao u šestom poglavlju, koje se odnosilo na proslavu Ram Navami festivala u Širdiju. On je otišao u Širdi oko 1895. godine, kada je Ram Navami proslava otpočela i od tada je nabavljao ukrasne zastave svake godine za tu priliku. Takođe je hranio siromašne i fakire koji bi dolazili na festival.
Njegove špekulacije: (1) trgovanje pamukom Damu Anin prijatelj iz Bombaja pisao mu je da bi trebalo zajedno da uđu u špekulantski posao sa pamukom, koji bi im doneo oko dvesta hiljada rupija profita. (Damu Ana je naveo u njegovoj izjavi, načinjenoj 1936. godine g. B. V. Narsimha Svamiju, da je predlog o špekulacijama sa pamukom u Bombaju iznesen od strane brokera koji nije trebao da bude partner u poduhvatu i da je on - Damu Ana - trebalo da bude jedini investitor; videti str. 75, „Iskustva poklonika”, drugi deo). Broker je napisao da je posao dobar i da ne uključuje rizik, pa prilika ne bi trebalo da se propusti. Damu Ana se kolebao. Nije mogao odmah da se odluči po pitanju ulaženja u špekulaciju. Razmišljao je o svemu, a pošto je bio Babin posvećenik, napisao je detaljno pismo Šami, navodeći sve činjenice i zamolio ga je da konsultuje Babu i dobije Njegov savet po tom pitanju. Šama je dobio pismo narednog dana i kada je u podne otišao u džamiju i stavio pismo pred Babu, On je upitao Šamu o čemu se radi i u vezi čega je pismo. Ovaj je odgovorio da Damu Ana iz Nagara želi da Ga konsultuje u vezi nečega. Tada je Baba rekao: „Šta on to piše i šta planira? Izgleda da bi želeo da dohvati nebo i da nije zadovoljan sa onim što mu je Bog dao, pročitaj njegovo pismo!” Šama je zatim rekao: „Pismo sadrži upravo to što si rekao. Oh Devo, Ti sediš ovde miran i staložen i
87
protresaš poklonike, pa kada postanu uznemireni, Ti ih privlačiš ovde, neke lično a druge kroz pisma. Ako ti je poznat sadržaj pisma, zašto me onda teraš da ga čitam?” Baba je odgovorio: „Oh Šama, čitaj, Ja nasumično pričam, ko bi Meni verovao.” Zatim je Šama pročitao pismo, a Baba je pažljivo slušao i saosećajno rekao: „Ovaj Šeti (Damu Ana) je poludeo, napiši mu odgovor da u njegovoj kući ničega ne nedostaje i da bude zadovoljan sa polovinom vekne hleba, ne zamarajući se stotinama hiljada.” Šama je poslao odgovor koji je Damu Ana nestrpljivo očekivao. Kada ga je pročitao, sva njegova nadanja i planovi u vezi stotina hiljada rupija profita pali su u vodu. Pomislio je da je napravio grešku što je konsultovao Babu. Međutim, Šama je u odgovoru nagovestio da uvek postoji razlika između gledanja i slušanja, te da bi stoga on trebao lično da dođe u Širdi i vidi Babu. Pomislio je da bi bilo pametno otići u Širdi i posavetovati se lično sa Babom po ovom pitanju. I tako je otišao u Širdi, video Babu, poklonio se pred Njim i počeo da pere Njegove noge. Nije imao hrabrosti da otvoreno upita Babu o špekulacijama, ali je pomislio kako bi bilo dobro da se jedan udeo u poslu dodeli Babi, pa je u svom umu izgovorio da će Mu predati deo profita ukoliko mu Baba pomogne u ovoj transakciji. Tako je Damu Ana tajno razmišljao u svom umu, ali ništa ne može biti skriveno od Babe; Njemu je sve jasno - prošlost, sadašnjost i budućnost. Dete želi slatkiše, ali njegova majka daje mu gorke pilule; ovo prvo mu kvari zdravlje, dok mu ovo drugo popravlja. Majka, brinući za dobrobit svog deteta, ubeđuje ga i daje mu gorke pilule. Baba, mila Majka kakva je uvek bio, poznavao je sadašnjost i budućnost svojih poklonika i stoga, čitajući Damu Anin um, otvoreno mu se obratio: „Bapu, Ja ne želim da budem uvučen ni u kakve svetovne stvari (deljenje profita).” Videvši Babino neslaganje, Damu Ana je napustio poslovni poduhvat.
(2) Posao sa žitaricama Zatim je on pomislio da trguje sa pirinčem, pšenicom i drugim žitaricama. Baba je takođe pročitao ovu misao i rekao mu: „Kupovaćeš deset kilograma za rupiju, a prodavaćeš četrnaest za isti novac!” Tako je odustao i od ovog posla. Rast cena žitarica se nastavljao neko vreme, pa je izgledalo da je Babino proročanstvo pogrešno, međutim, za samo mesec ili dva, pala je obilna kiša i sve cene su odjednom pale, a svi koji su skladištili žitarice pretrpeli su velike gubitke. Damu Ana je bio spašen od takve sudbine. Nije potrebno napominjati da je i posao sa pamukom, u koji je ušao broker uz pomoć još jednog trgovca, takođe propao sa velikim gubicima za sve učesnike. Nakon što je video da ga je Baba spasao od dva velika gubitka sa pamukom i žitaricama, Damu Anina vera u Babu je ojačala i on je ostao istinski poklonik sve do Njegove smrti.
Amra lila (čudo sa mangom) Jednom prilikom je u Širdi pristigla pošiljka u kojoj se nalazilo oko trista dobrih mangoa. Bila je poslata Sai Babi sa Goe od strane jednog poreskog službenika po imenu Rale, na Šamino ime. Kada je otvorena, sav mango je bio u dobrom stanju. Sve je predato Šami na čuvanje, a samo su četiri stavljena u Babinu posudu (kolambu). On je rekao: „Ove četiri voćke su za Damu Anu, neka stoje ovde!” Damu Ana je imao tri žene. Prema njegovoj gorenavedenoj izjavi, on nije imao tri, već dve žene. On nije imao potomstvo. Konsultovao je mnoge astrologe, a i on sam je proučavao astrologiju u nekoj meri, i otkrio je da se u njegovom horoskopu nalazi jedna nepovoljna planeta (Papi), te nije imao izgleda da dobije potomstvo u ovom životu. Ali, imao je čvrstu veru u Babu. Kada je otišao da se pokloni Babi u Širdi, dva sata nakon prijema pošiljke sa mangom, Baba je rekao: „Iako drugi ljudi gledaju u mango, oni pripadaju Damji. Onaj kome pripadaju treba da ih `pojede i umre`.”
88
Čuvši ove reči, Damu Ana je isprva bio šokiran, ali mu je Malsapati (posvećenik iz Širdija) objasnio da smrt označava smrt ega i da je veliki blagoslov da se to dogodi pred Babinim stopalima. Damu Ana je rekao da će prihvatiti voće i pojesti ga. Ali Baba mu je odgovorio: „Nemoj ti da ga pojedeš, već ga daj mlađoj ženi. Ova amra lila (čudo sa 4 manga) će joj podariti četiri sina i četiri ćerke.” Tako je urađeno i u dogledno vreme Babine reči su se obistinile, a ne one od astrologa. Babin govor je bio efikasan i veličanstven dok je živeo u telu, ali je tako ostalo i posle Njegove smrti. Baba je rekao: „Veruj u Mene i kada umrem, Moje kosti će govoriti iz Moje grobnice, kretaće se i komunicirati sa onima koji Mi se predaju svim srcem. Nemoj biti uznemiren što neću biti pored tebe. Čućeš Moje kosti kako govore i raspravljaju o tvojoj dobrobiti. Uvek Me pamti, veruj u Mene srcem i dušom, tako ćeš ostvariti veliku korist.”
Molitva Hemadpant završava ovo poglavlje molitvom: „Oh Sai Sadguru, ispunjavajuće drvo svih bakti, molimo Ti se da nikada ne zaboravimo i izgubimo Tvoja stopala; mi smo namučeni ulaženjem i izlaženjem (rađanjem i smrću) u ovom sansaru (svetu); oslobodi nas sada od ciklusa rađanja i smrti. Obuzdaj naša čula da ne idu za predmetima, vrati nas unutra i dovedi nas licem u lice sa Sebstvom (atmom). Sve dok se čulna i umna orijentisanost ka spolja ne zaustave, nema izgleda za samorealizaciju. Ni sin, ni žena, niti prijatelj, na kraju neće biti od koristi. Samo si Ti taj koji nam može podariti spasenje i blaženstvo. Uništi u potpunosti našu tendenciju za raspravom i drugim lošim delima, neka naš jezik razvije želju za mantranjem Tvog imena. Povedi naše misli, učini da zaboravimo na tela i da odstranimo naš egoizam. Učini da uvek pamtimo Tvoje ime, a zaboravimo sve ostalo. Ukloni uznemirenost uma i učini ga stabilnim i smirenim. Ako nas samo prigrliš, nestaće tama noći i našeg neznanja, a mi ćemo živeti srećno u Tvojoj svetlosti. To što si nam dao da pijemo nektar Tvojih čuda (lila) i probudio nas iz dremeža, dogodilo se zahvaljujući Tvojoj milosti i našim zaslugama iz prošlih života.” Napomena: U vezi sa gorenavedenim tekstom, sledeći odlomak iz Damu Anine izjave vredan je pregledanja (stranica 76). „Jednom prilikom, dok sam sedeo pred Njegovim stopalima zajedno sa drugima, imao sam dva pitanja na umu i On je dao odgovor na oba. (1) Tako puno ljudi dolazi kod Sai Babe. Da li svi oni imaju neku korist od Njega? Na to je On usmeno odgovorio: „Pogledaj mango drvo kada je u cvatu. Kako bi to sjajan rod bio kada bi svi cvetovi postali voćke. Ali, da li je tako? Većina otpadne (ili kao cvet ili kao nezreli plod) pod uticajem vetra itd., samo nekolicina preostane.” (2) Drugo pitanje bilo je o meni samom. Ako Baba premine, ja ću beznadežno biti prepušten slučaju i kako ću se onda izboriti sa tim? Na ovo, Baba je odgovorio da će On biti sa mnom kad god i gde god pomislim na Njega. On je obećanje poštovao pre 1918, a poštuje ga i nakon 1918. godine. On je još uvek sa mnom. On me još uvek vodi. Negde oko 1910 – 1911. godine, moja braća su me napustila, a sestra je preminula, dogodila se neka krađa i policijsko ispitivanje, i svi ti incidenti su me veoma uznemirili. Kada je moja sestra umrla, um mi je bio veoma uznemiren. Nisam mario za život i njegove užitke. Otišao sam kod Babe, a On me je umirio Njegovim savetima (upadeš) i dao mi je da jedem puran poli (vrsta kolača) u Apa Kulkarnijevoj kući. Dogodila se krađa u mojoj kući. Jedan prijatelj, tridesetogodišnjak, ukrao je ženinu kutiju sa
89
nakitom, uključujući i njen omiljeni nat (nosnu minđušu). Ja sam plakao pred Babinom slikom. Narednog dana čovek je vratio kutiju sa nakitom i pitao me da mu oprostim.”
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
90
POGLAVLJE XXVI Priče o (1) Bakta Pant, (2) Hariščandra Pitale, (3) Gopal Ambadekar Uvod Sve stvari, sve što vidimo u univerzumu nije ništa drugo do igra maje (iluzije) – kreativne moći Gospoda. Te stvari ne postoje zaista. Ono što istinski postoji jeste Apsolut. Kao što u mraku pomislimo od konopca ili ogrlice da je zmija, tako mi uvek vidimo fenomen i pojavu onako kako izgledaju spolja, a ne noumen (u Kantovoj dualističkoj filozofiji „stvar po sebi” koja se ne može spoznati i primiti čulima) koji prožima sve vidljive stvari. Jedino Sadguru otvara naše oči spoznanja i omogućava nam da vidimo stvari u svom pravom svetlu, a ne onako kako se prikazuju. Klanjajmo se, stoga, Sadguruu i molimo se da nam podari istinsku viziju, koja je ništa drugo do Božja vizija.
Unutrašnje bogosluženje Hemadpant nam je podario novu formu bogosluženja. On kaže da koristimo vodu u obliku suza radosnica i da njima operemo Sadguruova stopala, da mažemo Njegovo telo sandalovinom čiste ljubavi, da prekrijemo Njegovo telo tkaninom istinske vere, da ponudimo osam lotosa u formi naših osam satvičnih emocija i voće u obliku našeg koncentrisanog uma, da utrljamo crni prah (buka) na Njegovu glavu u formi posvećenosti i vežemo Mu pojas od bakti, i položimo svoju glavu pred Njegova stopala. Nakon što okitimo Sadgurua svim ovim ukrasima, ponudimo Mu i sebe, mašući čamarom (lepeza od životinjske dlake) posvećenosti da oteramo vrućinu. Nakon tako blaženog bogosluženja, pomolimo se na sledeći način: „Usmeri naš um na unutra, podari nam razlučivanje između nerealnog i realnog, nevezanost za sve ovozemaljske stvari i omogući nam da postignemo samorealizaciju. Mi predajemo sebe, telo i dušu (telesnu svest i ego) Tebi. Učini da naše oči postanu Tvoje, kako više nikada ne bismo osetili zadovoljstvo i bol. Kontroliši naše telo i um prema Svojoj želji. Neka naš um odmara pred Tvojim stopalima.” Posvetimo se sada pričama u ovom poglavlju.
Bakta Pant Dogodilo se jednom da je posvećenik po imenu Pant, učenik nekog drugog gurua, imao sreće da poseti Širdi. On nije nameravao da ide u Širdi, međutim čovek predlaže jedan put, a Bog nalaže drugi. Putovao je sa B.B & C.I. vozom (sadašnja Zapadna železnica), gde je upoznao mnogo prijatelja koji su išli za Širdi. Svi oni su ga pitali da krene sa njima i on nije mogao da im kaže „ne”. Iskrcali su se u Bombaju, a Pant je sišao u Viraru. Tu je dobio odobrenje od svog gurua da ide u Širdi i nakon što se pobrinuo oko troškova, krenuo je sa grupom. Stigli su ujutro i otišli u džamiju oko 11č prepodne. Svi su bili zadovoljni kada su videli masu poklonika koja se okupila oko Babe, ali Pant je iznenada dobio napad i pao u nesvest. Svi su se uplašili, ali su ipak pokušali da mu povrate svest. Uz Babinu milost, on je povratio svesnost nakon što je poprskan vodom po glavi i seo je uspravno kao da se tek probudio iz sna. Sveznajući Baba, znajući da je ovaj učenik kod drugog gurua, uverio ga je i potvrdio njegovu veru u gurua, obraćajući mu se na sledeći način: „Šta god da se dogodi, ne odlazi, već se čvrsto drži za svoj oslonac (podršku, gurua) i uvek ostani stabilan sa njim.” Pant je odmah prepoznao značenje ovih reči i na taj način se podsetio na svog gurua. On
91
nikada nije zaboravio tu Babinu ljubaznost.
Hariščandra Pitale U Bombaju je živeo gospodin po imenu Hariščandra Pitale. On je imao sina koji je bolovao od epilepsije. On je išao kod mnogih alopatskih i ajurvedskih terapeuta, ali nije pronašao lek. Preostao je samo jedan lek, a to je odlazak kod svetaca. U poglavlju 15 navedeno je da je Das Ganu, svojim jedinstvenim i divnim kirtanima, širio slavu Sai Babe na području Bombaja. G. Pitale je čuo neke od ovih kirtana (molitvene pesme, pevanje o slavi Gospoda) 1910. godine i saznao je iz kirtana, a i od drugih ljudi, da je Baba izlečio mnoge neizlečive bolesti Svojim dodirom ili pogledom. Tada se u njegovom umu pojavila želja da vidi Sai Babu. Nakon što je obavio sve pripreme i spremio darove i korpe sa voćem, g. Pitale je došao u Širdi sa ženom i decom. Otišao je u džamiju sa njima, poklonio se pred Babom i postavio svog bolesnog sina pred Babinim stopalima. Čim je Baba ugledao dete, dogodila se loša stvar. Sin je smesta prevrnuo očima i pao u nesvest. Na usta je počela da mu izbija pena, a celo telo se obilato znojilo, izgledalo je kao da će skončati svakog trena. Videvši ovo, roditelji su postali veoma nervozni i uznemireni. Dečak je često dobijao ovakve napade, ali ovog puta izgledalo je da traje duže. Nepresušne suze počele su da se slivaju niz majčino lice i ona je počela da jadikuje, njeno stanje bilo je kao kod osobe koja se uplašila pljačkaša pa pobegla u kuću, a kuća se srušila na nju; ili kao kod krave koja se uplašila od tigra pa pobegla mesaru pravo u ruke; ili kao kod putnika koji se, izmučen suncem, sklonio u hladovinu pod drvo, a ono je palo na njega; ili kao kod poklonika koji je otišao u hram, a hram se srušio na njega. Baba ju je tešio govoreći: „Ne kukaj, sačekaj malo, imaj strpljenja, odvedi dečaka u vaš smeštaj, on će se povratiti u roku od pola sata.” Oni su uradili kako im je Baba rekao i ispostavilo se da su Njegove reči bile istinite. Čim je odveden u rezidenciju, dečak se oporavio i celokupna Pitale porodica, a i svi drugi, bili su veoma srećni, i sve njihove sumnje su nestale. Potom je g. Pitale otišao sa ženom da vidi Babu, poklonio se pred Njim ponizno i sa poštovanjem počeo da Mu pere noge, mentalno se zahvaljujući Babi za Njegovu ljubaznu pomoć. Baba je, zatim, sa osmehom rekao: „Zar se nisu sve tvoje misli, sumnje i strahovanja sada primirili? Hari (Gospod) će štititi onog koji ima veru i strpljenje.” G. Pitale bio je bogat i dobrostojeći gospodin. On je razdelio slatkiše naveliko i ponudio Babi vrhunsko voće i pan (lišće betela, vrsta palme). Gđa Pitale bila je veoma pobožna žena, jednostavna, ljupka i verna. Sedela bi pokraj stuba i gledala u Babu sa suzama radosnicama koje su tekle iz njenih očiju. Videvši njenu dobroćudnu i ljubaznu narav, Baba je bio veoma zadovoljan. Poput bogova, sveci su takođe zavisni od poklonika koji im se predaju i klanjaju srcem i dušom. Nakon što su proveli ugodno vreme u Babinom društvu, Pitale porodica je došla u džamiju da dobije Babino odobrenje za odlazak. Baba im je dao udi (sveti pepeo), blagoslovio ih i pozvao g. Pitalea blizu Sebe, rekavši: „Bapu, već sam ti dao dve rupije ranije, a sada ti dajem još tri; čuvaj ih na svom oltaru i imaćeš dobrobiti od toga.” G. Pitale je to prihvatio kao prasad, poklonio se ponovo pred Babom i molio se za Njegove blagoslove. U njemu se pojavila misao – pošto je ovo bila njegova prva poseta Širdiju, nije mogao da razume šta je Baba mislio kada je rekao da mu je ranije već dao dve rupije. Bio je radoznao da odgonetne ovu misteriju, ali Baba je ćutao. Kada se g. Pitale vratio u Bombaj, ispričao je staroj majci sve što se dogodilo u Širdiju, kao i misteriju o tome kako mu je Baba dao dve rupije još ranije. Majka takođe nije shvatala tu misteriju, ali razmislivši ozbiljno o svemu, prisetila se jedne davne situacije koja je odgonetnula tajnu. Tada je rekla sinu: „Kao što si ti otišao u Širdi sada sa svojim sinom, tako je i tvoj otac uradio kada te je odveo u Akalkot na daršan kod tamošnjeg Maharadža, pre mnogo godina. Taj Maharadž je takođe bio Sida, savršeni jogi, sveznajući i milostiv. Tvoj otac je bio posvećenik i njegovo klanjanje je prihvaćeno. On je tada dao tvom ocu dve rupije i rekao da ih čuva na oltaru i poštuje. Tvoj otac ih je poštovao do svoje smrti, ali nakon toga bogosluženje je zanemareno i rupije su nestale. Nakon nekoliko godina, nestalo je i sećanje na te dve rupije, a sada, pošto si veoma srećan, Akalkot Maharadž ti se pojavio u formi Sai Babe kako
92
bi te podsetio na tvoje dužnosti i bogosluženje kojim ćeš oterati sve opasnosti. Budi pažljiv ubuduće, napusti sve sumnje i loše misli, sledi svoje pretke i nastavi sa klanjanjem porodičnim bogovima i rupijama, ponosnim blagoslovima svetaca. Sai Samarta je ljubazno oživeo duh baktija u tebi, kultiviši ga zarad svoje dobrobiti.” Čuvši majčine komentare, g. Pitale je bio presrećan. Spoznao je i bio uveren u Babinu sveprisutnost i značaj Njegovog daršana. Od tog dana, postao je veoma pažljiv u vezi svog ponašanja.
G. Ambadekar G. Gopal Narajan Ambadekar iz Pune bio je Babin poklonik. Deset godina je radio u sekretarijatu za akcize u oblasti Tana, država Đavhar, odakle je trebao da se penzioniše. Pokušao je da dobije neki drugi posao, ali bez uspeha. Spopale su ga i druge nevolje i njegovo stanje je prešlo iz lošeg u gore. U takvoj situaciji proteklo je sedam godina, a on bi svake godine posećivao Širdi iznoseći svoje žalbe pred Babu. Njegove nevolje su kulminirale 1916. godine i on je odlučio da počini samoubistvo u Širdiju. Došao je tu sa ženom i boravio dva meseca. Jedne večeri, dok je sedeo na volovskim kolima pred Diksitovom rezidencijom, odlučio je da okonča svoj život tako što će se baciti u obližnji bunar. Ali, Baba je želeo da se dogodi nešto drugo. Nekoliko koraka odatle, nalazio se hotel i njegov vlasnik g. Sagun, Babin poklonik, izašao je i obratio mu se: „Da li si nekada čitao o životu Akalkot Maharadža?” Ambadekar je uzeo knjigu od Saguna i počeo da je čita. Slučajno, ili možemo reći, sudbonosno, naišao je na priču koja je govorila o sledećem: Dok je Akalkot Maharadž bio živ, jedan poklonik je puno patio od neizlečive bolesti i kada više nije mogao da izdrži agoniju i bol, postao je očajan, pa se jedne noći bacio u bunar kako bi okončao svoju patnju. Maharadž je smesta došao i izvadio ga sopstvenim rukama, savetujući ga sledeće: „Moraš podneti dobre ili loše plodove svojih pređašnjih dela; ako se to ne okonča, ubistvo ti neće pomoći. Moraćeš ponovo da se rodiš i patiš; umesto da se ubiješ, zašto ne bi patio još neko vreme i otplatio plodove svojih pređašnjih dela, završivši sa tim jednom za svagda?” Pročitavši ovu prikladnu i pravovremenu priču, Ambadekar je bio veoma iznenađen i dirnut. Da nije dobio Babin savet kroz ovu priču, ne bi više bio među živima. Videvši Babinu sveprisutnost i dobrotu, njegova vera se osnažila i on je postao veliki posvećenik. Njegov otac je bio poklonik Akalkot Maharadža i Sai Baba je želeo da on hoda očevim stopama i nastavi njegovu posvećenost. Potom je dobio Sai Babine blagoslove i njegova situacija je počela da se poboljšava. Proučavao je astrologiju i postao vičan u njoj, pa je na taj način unapredio svoja poslovanja. Bio je u stanju da zaradi dovoljno novca i proveo je starost lagodno i komforno.
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
93
POGLAVLJE XXVII Milost prikazana kroz davanje Bagvata i Višnu sahasranama – Diksitova vizija boga Vitala – Gita Rahasja – Kapardovi Ovo poglavlje opisuje kako je Sai Baba darivao Svoje poklonike religijskim knjigama za parajan (redovno čitanje) nakon što bi ih dodirnuo i posvetio, kao i druge teme.
Uvod Kada čovek uroni u more, on dobije zasluge kao da se okupao na svim svetim mestima i u svetim rekama. Isto tako, kada čovek pronađe utočište pod stopalima Sadgurua, on dobija zasluge kao da se poklonio Trojstvu, tj. Brami, Višnuu i Mahešu (Šivi), iliti Para Brami (Bog izvan forme, nemanifestovan). Pobeda za Šri Saija, drvo koje ispunjava želje i okean znanja koji nam podaruje samorealizaciju. Oh Sai, stvori u nama poštovanje prema Tvojim pričama. Neka ih publika i čitaoci proždiru u slasti, kao što čatak ptica pije vodu iz oblaka i postaje srećna. Dok slušaju Tvoje priče, neka oni i njihove porodice razviju sve istinite i pobožne emocije, neka se njihova tela oznoje, neka njihove oči budu pune suza, njihovo disanje smireno, um sabran, njihova kosa podignuta, neka plaču, jecaju i drhte, neka njihova rđavost nestane. Kada se te stvari dogode, to je znak da milost gurua sviće nad njima. Kada te emocije narastu u vama, guru će biti veoma zadovoljan i svakako će vas voditi putem samorealizacije. Stoga, najbolji način da se oslobodimo okova maje, jeste potpuna i svesrdna predaja Babi. Vede vas ne mogu preneti preko okeana maje. Jedino Sadguru to može da uradi i učini da vidite Boga u svim bićima.
Darovanje osvećenih knjiga U prethodnim poglavljima već su opisani različiti načini na koje je Baba davao uputstva. U ovom poglavlju pozabavićemo se jednim aspektom toga. Neki poklonici su imali naviku da donesu Babi određene religijske knjige koje su želeli da proučavaju i da ih uzmu natrag od Njega nakon što bi ih On dodirnuo i osveštao. Dok su svakodnevno čitali knjige, osećali su da je Baba sa njima. Jednom je Kaka Mahađani došao u Širdi sa primerkom Eknati Bagvat. Šama je uzeo tu knjigu da je čita u džamiji. Tamo je Baba uzeo knjigu od njega, dodirnuo je i nakon što je prelistao neke stranice, vratio ju je nazad Šami rekavši mu da je čuva kod sebe. Kada je Šama odgovorio da knjiga pripada Kaki i da treba da mu je vrati, Baba je odgovorio: „Ne, ne. Pošto sam je dao tebi, bolje je ti zadrži, biće ti od koristi.” Na isti način Šama je dobio mnoge knjige. Kaka Mahađani je nakon nekoliko dana došao sa novim primerkom knjige Bagvat i dao je Babi u ruke. Potom ju je Baba vratio nazad kao prasad i rekao mu da je dobro čuva, uverivši ga da će mu biti od velike koristi. Kaka ju je prihvatio sa poštovanjem.
Šama i Višnu sahasranama Šama je bio veoma blizak Babin poklonik i Baba je poželeo da mu ukaže čast na poseban način, darujući mu primerak knjige Višnu sahasranam kao prasad. To je učinjeno na sledeći način: Jednom prilikom u Širdi je došao Ramadasi (poklonik sveca Ramadasa) i ostao tu neko vreme. On je svakodnevno pratio sledeću rutinu: ustao bi rano ujutro, umio se, okupao, i nakon što bi obukao odoru boje šafrana (zlatno žutu) i namazao se svetim pepelom, pobožno bi čitao Višnu sahasranam (knjiga u kojoj se navodi hiljadu imena Višnua, smatra se za drugu po važnosti odmah iza Bagavad Gite) i Adjatma Ramajan (ezoterijska verzija priče o Rami). On je čitao veoma često te dve knjige.
94
Nakon nekoliko dana, Baba je poželeo da ukaže čast Šami tako što će ga inicirati u Višnu sahasranam. Stoga, On je pozvao Ramadasija i rekao mu da pati od jakih bolova u stomaku i ukoliko ne uzme mahune od biljke sene (blago laksativno sredstvo) bol neće prestati, pa ga je zamolio da ode na bazar (pijac) i pribavi lek. Potom je Baba napustio mesto na kom je sedeo i otišao tamo gde je Ramadasi čitao, uzeo jedan primerak Višnu sahasranam i nakon što se vratio na svoje mesto, rekao Šami: „Šama, ova knjiga je veoma vredna i delotvorna, Ja ti je poklanjam, a ti je pročitaj. Jednom sam ozbiljno bolovao i Moje srce nije radilo kako treba, a život Mi se nalazio u opasnosti. U tom kritičnom trenutku, Ja sam privio ovu knjigu na Moje srce, a onda Šama, ona mi je podarila ogromno olakšanje! Pomislio sam da je Alah lično došao i spasao Me. I zato ti je dajem, čitaj je polako, malo po malo, čitaj bar jedno ime svakog dana i to će ti doneti dobrobit.” Šama je odgovorio da je ne želi i da će njen vlasnik Ramadasi, koji je imao loš temperament i bio tvrdoglav i razdražljiv čovek, sigurno započeti svađu sa njim; pored toga, pošto je i sâm primitivan tip, on neće moći jasno da čita sanksritske (devanagari pismo) tekstove u knjizi. Šama je mislio da Baba želi ovim potezom da ga zavadi sa Ramadasijem, ali nije imao predstavu šta je Baba osećao u vezi njega. Baba je verovatno želeo da stavi ogrlicu od Višnu sahasranam oko Šaminog vrata i tako ga spasi od patnji svetovnog postojanja, jer iako primitivan, bio je blizak posvećenik. Delotvornost Božjeg imena je dobro poznata. Ono nas izbavljuje od svih grehova i loših sklonosti, oslobađa nas od ciklusa rađanja i smrti. Nema lakše sadane od ove. To je najbolji čistač uma. Ne zahteva nikakve rekvizite i nema ograničenja. Veoma je lako i delotvorno. Baba je želeo da Šama praktikuje ovu sadanu, iako ovaj to nije nameravao. Stoga mu je Baba to nametnuo. Poznato je i da je nekada davno, Eknat Maharadž na sličan način nametnuo čitanje Višnu sahasranam sirotom komšiji braminu i tako ga spasao. Čitanje i proučavanje Višnu sahasranama je najlakši put pročišćenja uma i stoga je Baba to poverio Svom pokloniku Šami. Ramadasi se uskoro vratio sa mahunama sene. Ana Činčanikar, koji je bio prisutan, želeći da odigra ulogu Narade (nebeski riši koji je poznat po tome što namešta sukobe između bogova i demona), obavestio ga je o tome šta se dogodilo. Ramadasi je odjednom prasnuo. Istog trenutka se obrušio na Šamu svom silinom besa. Rekao je da je Šama nagovorio Babu da ga pošalje po lekove pod izgovorom bola u stomaku, kako bi uzeo knjigu. Počeo je da grdi i zlostavlja Šamu, rekavši da će mu razbiti glavu ukoliko knjiga ne bude vraćena. Šama se smireno raspravljao sa njim, ali uzalud. Potom mu se Baba ljubazno obratio: „Oh Ramadasi, šta je sa tobom? Zašto si tako turbulentan? Zar Šama nije naš dečak? Zašto ga grdiš bespotrebno? Kako to da si tako svadljiv? Zar ne možeš da govoriš nežne i umilne reči? Svakodnevno čitaš svete knjige, pa opet tvoj um je uzrujan, a strasti nekontrolisane. Kakav si ti to Ramadasi! Ti težiš da budeš indiferentan prema svim stvarima. Zar nije čudno što žudiš tako jako da poseduješ ovu knjigu? Pravi Ramadasi ne bi trebao da ima vezanosti (mamata), već jednakost (samata) prema svemu. Svađaš se sa Šamom oko obične knjige. Idi sedi, možeš kupiti mnogo knjiga novcem, ali ne i ljude; razmisli dobro i budi obziran. Koliko vredi tvoja knjiga? Šama nije bio zainteresovan za nju. Ja sam je lično uzeo i dao mu je. Ti to znaš. Mislio sam da bi bilo korisno da je Šama pročita i zato sam mu je dao.” Kako su slatke bile ove Babine reči! Nežne, umilne, poput nektara. Njihov efekat bio je predivan. Ramadasi se smirio i rekao Šami da će od njega zauzvrat uzeti Pančratni Gitu. Šama je bio veoma zadovoljan i rekao je: „Zašto jednu, daću ti deset primeraka zauzvrat.” Na kraju je to pitanje rešeno. Pitanje o kom treba razmisliti je sledeće: Zašto je Ramadasi tražio Pančratni Gitu, knjigu za koju nije mario, i zašto se on koji svakodnevno čita religijske knjige u džamiji pred Babom, svađao sa Šamom pred Njim? Mi ne znamo kako da odredimo krivicu i koga da okrivimo. Da se ovaj incident nije dogodio, možemo reći da Šama ne bi usvojio važnost teme o
95
delotvornosti Božjeg imena i značaju Višnu sahasranam. Iz ovoga vidimo da je Babin način podučavanja i iniciranja bio jedinstven. U ovom slučaju, Šama je postepeno proučavao knjigu i savladao njen sadržaj u toj meri da je bio u stanju da ga objasni profesoru G.G. Narkeu sa Koledža za mašinstvo, Puna, koji je bio sestrić Šriman Butija, Babinog poklonika.
Vizija Vitala Jednog dana, dok je Kakasahib Diksit bio u meditaciji nakon jutarnjeg kupanja u svojoj kući, u Širdiju, ugledao je viziju Vitala (avatar boga Višnua). Kada je kasnije otišao da vidi Babu, On ga je upitao: „Da li je došao Vital Patil? Zar ga nisi video? On je neuhvatljiv, čvrsto ga drži, u suprotnom će ti izmaći i pobeći.” Potom, u podne, pojavio se jedan piljar sa dvadeset, ili dvadeset pet slika Vitala iz Pandarpura koje su bile na prodaju. G. Diksit je bio iznenađen da vidi sliku Vitala koja se tačno podudarala sa onom koju je video u meditaciji, i odmah se prisetio Babinih reči. Stoga je odmah kupio jednu sliku i stavio je na svoj oltar za molitvu.
Gita Rahasja Baba je uvek voleo i ohrabrivao one koji su proučavali Brama vidju (metafiziku). Navešćemo jedan primer kada je Bapusahib Đog primio poštanski paket. U njemu se nalazio primerak Gita Rahasje od Lokamanja Tilaka. On je uzeo paket pod ruku, došao u džamiju i poklonio se pred Babom, a paket je ispao pred Babina stopala. Baba je upitao šta je to. Paket je otvoren i knjiga je predata u Babine ruke. On je prelistavao stranice nekoliko minuta, zatim je izvadio jednu rupiju iz džepa, stavio je na knjigu i tako predao Đogu, rekavši: „Pročitaj sve i to će ti koristiti.”
G. i gđa Kaparde Završićemo ovo poglavlje sa opisom Kapardeovih. Jednom je Dadasahib Kaparde došao u Širdi sa porodicom i tu proveo nekoliko meseci. Dnevnik o njegovom boravku objavljen je na engleskom jeziku u „Šri Sai Lila” magazinu, prvi tom. Dadasahib nije bio običan čovek. On je bio bogat i veoma uticajan advokat u Amaravatiju (Berar) i član državnog veća u Delhiju. Bio je inteligentan i veoma dobar govornik. Pa ipak, nije se usuđivao da otvori usta pred Babom. Većina poklonika je razgovarala i raspravljala se sa Babom, ali samo trojica – Kaparde, Nulkar i Buti, uvek su ćutali. Oni su bili krotki, skromni, ponizni i dobre prirode. Dadasahib, koji je bio u stanju pred drugima da izloži Pančadaši (poznati rad na sanskritu o filozofiji advaite, nedualnosti, od čuvenog Vidjaranje), nije izgovarao ni reč kada bi došao u džamiju pred Babu. Ma koliko čovek da je učen u Vedama, izbledeće pred onim koji je spoznao Bramu i postao jedno sa Njim. Učenost ne može imati prednost pred samorealizacijom. Dadasahib je ostao četiri meseca, ali je gđa Kaparde ostala sedam. Oboje su bili veoma zadovoljni svojim boravkom u Širdiju. Gđa Kaparde je bila odana i posvećena i mnogo je volela Babu. Svakog podneva bi donosila hranu u džamiju i nakon što bi je Baba prihvatio, vratila bi se da i ona ruča. Videvši njenu stabilnu i čvrstu posvećenost, Baba je poželeo da to prikaže i drugima. Jednog podneva, ona je u džamiju donela jelo koje sadrži sanzu (pšenični puding), puri, pirinač, supu, kir (slatki pirinač) i još neke osušene namirnice. Baba, koji je obično čekao satima pre nego što jede, smesta je ustao i prišao, sklonio je poklopac sa jela i počeo halapljivo da jede. Šama ga je tada upitao: „Otkud ova pristrasnost? Nekada bacaš jela koja ti drugi pripreme i ne mariš ni da ih pogledaš, ali ovo ti se iskreno dopada. Zbog čega je hrana koju je donela ova žena toliko ukusna? To nas sve zanima.” Baba je zatim objasnio: „Ova hrana je zaista izvanredna. U prošlom životu ova žena je bila krupna krava jednog trgovca i davala je puno mleka. Zatim je nestala i rodila se u porodici baštovana, a potom u porodici kšatrija i udala se za trgovca. Nakon toga je rođena u braminskoj porodici. Ugledao sam je posle dugo vremena, dozvolite Mi da uzmem još zalogaja
96
punih ljubavi iz njenog jela.” Nakon što je to izgovorio, Baba je sve pojeo, oprao je usta i ruke, podrignuo kao da je veoma zadovoljan i vratio se na Svoje mesto. Žena se tada poklonila i počela da pere Babine noge, a On je razgovarao sa njom masirajući joj ruke kojima je prala Njegove noge. Videvši to uzajamno služenje, Šama je počeo da se šali, rekavši: „Sve se odvija jako lepo, predivno je videti Boga i Njegovog baktu kako služe jedno drugo.” Nakon što je ostao zadovoljan njenim iskrenim služenjem, Baba joj je rekao tihim i opčinjavajućim tonom da uvek mantra „Rađaram, Rađaram” i još dodao: „Ako to budeš radila, tvoj životni cilj biće dostignut, tvoj um će postići mir i imaćeš ogromne dobrobiti.” Ljudima koji su neupućeni u duhovne stvari ovo se može činiti kao gest ljubaznosti, ali nije to u pitanju. Ovo je slučaj koji se tehnički naziva „šaktipat”, tj. transfer moći sa gurua na učenika. Koliko su samo bile delotvorne Babine reči! One su odmah probile u njeno srce i tu ostale. Ovaj slučaj ilustruje prirodu odnosa koji treba da postoji između gurua i učenika. Oboje treba da vole i služe jedno drugo, kao da su Jedno. Nema razlike između njih. Oboje su Jedno i ne mogu živeti jedno bez drugog. Kada učenik položi glavu pred guruova stopala, to samo tako izgleda spolja, ali iznutra, oni su zaista jedno te isto. Oni koji vide bilo kakve razlike među njima, još uvek nisu zreli i usavršeni.
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
97
POGLAVLJE XXVIII Vrapci koje je privukao Širdi (1) Lakšmičand, (2) dama iz Burhanpora, (3) Mega Uvod Sai nije ograničen ili konačan. On prebiva u svim bićima, od mrava i insekata do Gospoda Brame. On prožima sve. Sai je bio dobro upoznat sa znanjem Veda, kao i sa naukom o samorealizaciji. Pošto je bio vičan u obe oblasti, pristajalo Mu je da bude Sadguru. Ako je neko veoma učen, ali nije u stanju da probudi učenika i uspostavi ga u samorealizaciji, on ne zaslužuje da bude nazvan Sadguru. Uopšteno govoreći, svetovni roditelji daruju rođenje telu, ali smrt neminovno ide uz život; ali Sadguru zaobilazi i život i smrt i stoga je on bolji i milostiviji od bilo koga drugog. Sai Baba je često govorio da Njegov čovek (poklonik) može biti na bilo kojoj udaljenost, hiljadama kilometara daleko od Njega, ali će biti privučen u Širdi poput vrapca kome je vezana noga koncem. Ovo poglavlje opisuje priče o tri takva vrapca.
(1) Lala Lakšmičand Ovaj gospodin je prvo radio u Šri Venkatešvar novinama u Bombaju, potom na železnici, a nakon toga kao službenik u firmi Rali braća & Co. Došao je u kontakt sa Babom 1910. godine. Jedan ili dva meseca pre Božića, video je u snu starog čoveka sa bradom u Santakruzu (predgrađu Bombaja), kako stoji okružen svojim baktama (poklonicima). Nekoliko dana kasnije, otišao je u kuću svog prijatelja g. Datatreje Manđunat Biđura da sluša kirtan koji je izvodio Das Ganu. Das Ganuova praksa je uvek bila da drži Babinu sliku pred publikom dok izvodi kirtan. Lakšmičand je bio iznenađen jer se izgled starca koga je video u snu identično podudarao sa slikom, pa je zaključio da je stari čovek koga je video u snu niko drugi do Sai Baba. Prizor ove slike, Das Ganuov kirtan i život sveca Tukarama o kom je Das Ganu pevao, ostavili su snažan utisak na njegov um i on je odlučio da ode u Širdi. Iskustvo bakti (poklonika) pokazuje da im Bog uvek pomaže u njihovoj potrazi za Sadguruom i u drugim duhovnim poduhvatima. Iste te večeri, prijatelj po imenu Šankararao pokucao je na vrata i upitao ga da li bi krenuo sa njim u Širdi. Njegovoj radosti nije bilo kraja i smesta je odlučio da krene u Širdi. Pozajmio je 15 rupija od rođaka i nakon obavljanja priprema za put, krenuo je u Širdi. U vozu, on i njegov prijatelj Šankararao pevali su bađane (religijske pesme) i raspitivali se o Sai Babi kod nekih putnika – četvorice muhamedanaca koji su se vraćali u mesto blizu Širdija. Svi su im rekli da je Sai Baba veliki svetac koji godinama živi u Širdiju. Kada su stigli u Kopergaon, on je poželeo da kupi dobre guave (voće) kao poklon Babi, ali je toliko bio ushićen prizorima da je zaboravio da ih kupi. Dok su se približavali Širdiju, setio se guava i baš u tom trenutku ugledao je staru ženu koja je nosila korpu punu guava i trčala za kočijom. Kočija se zaustavila i on je sa zadovoljstvom kupio voće, a žena mu je rekla: „Uzmi i sve ostalo i ponudi Babi u moje ime.” Činjenica da je nameravao da kupi guave, ali je zaboravio na to, pa zatim susret sa staricom i njena posvećenost Babi, bili su prijatno iznenađenje za obojicu prijatelja i Lakšmičand je pomislio da starica ima neke veze sa starim čovekom koga je video u snu. Potom su nastavili sa vožnjom i kada su stigli blizu Širdija, ugledali su zastave na džamiji i otpozdravili ih. Otišli su u džamiju noseći u rukama materijale za puđu (verski obred) i obavili su propisno bogosluženje pred Babom. Lakšmičand je bio veoma dirnut i neverovatno srećan jer je video Babu. Obmotao se oko Babinih stopala, kao pčela oko mirisnog lotosa. Tada je Baba rekao sledeće:
98
„Lukav čovek, on peva bađane usput i raspituje se kod drugih, zašto pitati druge? Mi treba sve da vidimo sopstvenim očima, odakle potreba da pitamo druge? Razmisli da li je tvoj san tačan ili ne. Zašto si morao da pozajmljuješ novac od Marvarija (osoba poreklom iz Rađastana) da bi dobio daršan? Da li je želja tvog srca sada zadovoljena?” Kada je čuo ove reči, Lakšmičand je bio zapanjen Babinim sveznanjem. Bio je zbunjen kako je Baba mogao da zna sve što se događalo na putu ka Širdiju. Glavna stvar koju treba zapamtiti u ovom slučaju je da Baba nikada nije voleo da ljudi pozajmljuju novac da bi dobili Njegov daršan, ili proslavljali neki praznik, ili otišli na hodočašće.
Pšenični puding (sanza) Dok je Lakšmičand sedeo za ručkom, u podne, od jednog poklonika je dobio pšenični puding (sanzu) kao prasad. Bio je srećan zbog toga. Narednog dana očekivao je isto to, ali nije dobio ništa. Zato je postao nestrpljiv da ga opet dobije. Trećeg dana u podne, u vreme aratija, Bapusahib Đog je upitao Babu koju naivaidju (ponudu u hrani) da donese. Baba mu je rekao da donese pšenični puding. Potom su bakte donele dve pune činije sanze. Lakšmičand je bio veoma gladan, a osećao je i određeni bol u leđima. Tada mu je Baba rekao: „Dobro je da si gladan, uzmi sanzu i neke lekove za bol u leđima.” Ponovo je bio zapanjen videvši kako je Baba pročitao njegov um i rekao ono što mu je prolazilo kroz glavu. Kako je sveznajući On bio!
Urokljivo oko Tokom ove posete, Lakšmičand je jedne noći svedočio povorci koja je išla u čavadi. Baba je tom prilikom puno kašljao. On je pomislio da taj Babin problem možda dolazi zbog nečijih urokljivih očiju. Kada je otišao u džamiju narednog jutra, Baba je govorio Šami sledeće: „Sinoć sam patio od kašlja, da li je to zbog nečijih urokljivih očiju? Mislim da su nečije loše namere (urokljive oči) usmerene na Mene i zbog toga patim.” U ovom slučaju, Baba je izgovorio ono što se nalazilo u Lakšmičandovom umu. Videvši ove dokaze Babinog sveznanja i dobrote prema baktama, on se poklonio pred Babinim stopalima i rekao: „Veoma sam srećan zbog tvog daršana. Budi uvek dobar i milostiv prema meni i zauvek me štiti. Za mene na ovom svetu nema drugog Boga osim Tebe, neka moj um uvek bude u zanosu Tvojih bađana i stopala, neka me Tvoja milost štiti od nesreća ovog sveta i neka uvek pevam Tvoje ime i budem srećan.” Nakon što je dobio Babin udi (sveti pepeo) i blagoslove, vratio se kući sa svojim prijateljem, bio je veoma zadovoljan i pevao je o Babinoj slavi tokom puta. Ostao je verni Babin poklonik od tada i uvek je slao vence od cveća, kamfor i dakšinu po prijateljima koji su putovali u Širdi.
(2) Dama iz Burhanpora Vratimo se sada na drugog vrapca (poklonika). Jedna žena iz Burhanpora je u snu videla Sai Babu kako dolazi pred njena vrata i moli za kičadi (kuvani slani pirinač sa dalom). Kada se probudila, pred vratima nije bilo nikoga. Ipak, bila je zadovoljna sa vizijom koju je imala i ispričala je to svima, uključujući i muža. On je bio zaposlen u pošti i kada je premešten u Akolu, i muž i žena su odlučili da odu u Širdi jer su bili pobožne osobe. Jednog dana su otišli u Širdi i tamo ostali dva meseca, a na putu ka Širdiju posetili su sveto mesto Gomati. Svakog dana su odlazili u džamiju,
99
klanjali se Babi i provodili vreme u sreći. Oni su došli u Širdi da ponude kičadi kao naivaidju, ali tokom prvih četrnaest dana nije se ukazala prilika za to. Ženi se nije sviđalo to odlaganje i sporost. Stoga je petnaestog dana, u podne, došla u džamiju noseći kičadi. Tamo je zatekla spuštene zavese, jer su Baba i ostali već sedeli za ručkom. Niko se nije usuđivao da uđe dok su zavese bile spuštene, ali žena više nije mogla da čeka. Podigla je zavese i ušla. Bilo je čudno da se Babi tog dana baš jeo kičadi i kada je žena ušla noseći to jelo, Baba je bio oduševljen i počeo je odmah da ga jede. Videvši Babinu ozbiljnost po tom pitanju, svi su bili zapanjeni, a oni koji su čuli priču o kičadiju bili su uvereni u Njegovu izuzetnu ljubav prema poklonicima.
(3) Mega Pređimo sada na trećeg vrapca. Mega iz Viramgaona bio je prost i nepismen braminski kuvar kod Rao Bahadur H.V. Satea. On je bio Šivin posvećenik i uvek je pevao mantru od pet slogova „Namah Šivaja”. On nije poznavao sandju (jutarnja i večernja religijska meditacija i pevanje mantre), niti glavnu mantru Gajatri. Rao Bahadur Sate se zanimao za njega i naučio ga je sandju i Gajatri. Sate mu je rekao da je Sai Baba iz Širdija otelotvorenje boga Šive i ubedio ga je da pođe u Širdi. Na železničkoj stanici Baruk, on je saznao da je Sai Baba musliman i njegov prost i ortodoksan um je bio veoma uznemiren idejom da će se pokloniti muslimanu, pa se molio svom učitelju da ga ne šalje tamo. Njegov učitelj je insistirao da pođe i dao mu je pismo kojim će se predstaviti (Sateovom) tastu u Širdiju, Ganešu Damodaru, alijas Dada Kelkar, koji će ga odvesti kod Sai Babe. Kada je stigao u Širdi i otišao u džamiju, Baba je bio veoma ljut i nije mu dozvolio da uđe. „Izbacite bitangu!”, grmeo je Baba, a potom rekao Megi, „Ti si bramin iz visoke kaste, a ja sam običan musliman, izgubićeš svoju kastu ako dođeš ovde. Odlazi!” Čuvši ove reči, Mega je počeo da se trese. Čudio se kako je Baba mogao da zna šta mu je prolazilo kroz misli. Ostao je nekoliko dana služeći Babu na svoj način, ali i dalje nije bio siguran u sve. Zatim se vratio kući, a potom je otišao u Trjambak (okrug Nasik) i tu ostao godinu i po dana. Nakon toga se ponovo vratio u Širdi. Ovog puta, uz zalaganje Dade Kelkara, bilo mu je dozvoljeno da uđe u džamiju i ostane u Širdiju. Sai Babina pomoć Megi nije bila kroz obraćanje rečima. On je iznutra (mentalno) radio na Megi i rezultat je bila njegova značajna promena i dobrobit. Od tada je Mega počeo da gleda na Sai Babu kao na inkarnaciju Šive. Da bi se klanjalo Šivi, potrebno je imati lišće biljke bel (Šivino sveto drvo) i Mega je prelazio kilometre svakog dana kako bi ga ubrao i obavio bogosluženje njegovom Šivi (Babi). Njegova praksa se sastojala u klanjanju svim božanstvima u selu, nakon čega bi došao u džamiju, poklonio se pred mestom gde je Baba sedeo (gadi) i obavio bogosluženje pred Babom, a nakon što bi oprao Njegova stopala, popio bi tu vodu (tirt) koja je ostala. Jednom se dogodilo da je došao u džamiju a da se nije poklonio bogu Kandobi, jer su vrata tog hrama bila zatvorena. Baba nije prihvatio njegovo služenje i poslao ga je nazad rekavši mu da su vrata sada otvorena. Mega je zaista zatekao otvorena vrata, poklonio se pred božanstvom i vratio se kod Babe kao i uobičajeno.
Kupanje u Gangi Na Makar Sankranti dan (festival posvećen bogu Sunca), Mega je poželeo da namaže Babino telo pastom od sandalovine i okupa Ga vodom iz Gange. Baba prvobitno nije bio voljan da to radi, ali nakon više ponovljenih zahteva, na kraju se složio. Mega je trebao da pređe udaljenost od oko četrdeset kilometara (da ode i da se vrati) kako bi doneo svetu vodu iz Godavari reke. Doneo je vodu, obavio sve pripreme za kupanje u podne i rekao Babi da se pripremi. Tada ga je Baba još jednom upitao da Ga poštedi tog kupanja, rekavši da kao Fakir, On nema ništa sa vodom iz Gange, ali Mega nije želeo da Ga sluša. Znao je da se milost Šive zadobija abišekom (svetim kupanjem) na povoljan dan. Baba je pristao, sišao je sa svog mesta i seo na drvenu dasku, isturio glavu i rekao: „Oh, Mega, učini mi bar ovo, glava je najvažniji deo tela i sipaj vodu samo preko nje, to je isto kao
100
da si me celog okupao.” „U redu”, reče Mega, pa podiže ćup sa vodom i poče da sipa preko glave, ali dok je to radio postao je toliko obuzet ljubavlju da je plačući povikao „Har Har Ganga” (Živela boginja Ganga) i ispraznio je ćup po celom telu. Sklonio je ćup sa strane i pogledao u Babu, ali na njegovo iznenađenje, video je da je samo Babina glava bila pokvašena, dok je telo ostalo suvo.
Trozubac i pindi Mega se klanjao Babi na dva mesta: u džamiji je lično slavio Babu, a u rezidenciji (vada) se klanjao Babinoj velikoj slici koju mu je poklonio Nanasahib Čandorkar. Tako je radio dvanaest meseci. Tada mu je Baba podario viziju kako bi iskazao poštovanje njegovoj posvećenosti i učvrstio mu veru. Jednog jutra, dok je Mega još uvek ležao u krevetu sa zatvorenim očima, ali budan, jasno mu se ukazala Babina forma. Baba je, znajući da je ovaj budan, bacio akšatu (zrnevlje pirinča obojeno u crveno) i rekao: „Mega, nacrtaj trozubac!”, a potom nestao. Čuvši Babine reči, radosno je otvorio oči, ali nije ugledao Babu već samo razbacan pirinač. Zatim je otišao kod Babe, ispričao mu o viziji i zamolio za odobrenje da nacrta trozubac. Baba je rekao: „Zar nisi čuo moje reči da nacrtaš trozubac? To nije bila vizija već direktno naređenje, Moje reči uvek nose značenje, nikada nisu isprazne.” Mega je rekao: „Ja sam pomislio da si me probudio, ali su sva vrata bila zatvorena, pa sam posumnjao i mislio sam da je to bila vizija.” Baba je odgovorio: „Meni nisu potrebna vrata da bih ušao. Ja nemam formu, Ja živim svuda. Kao onaj koji povlače konce, Ja izvršavam sva dela onih koji Mi veruju i stapaju se sa Mnom.” Mega se vratio u rezidenciju (vadu) i nacrtao crveni trozubac na zidu pored Babine slike. Narednog dana, Ramadasi bakta se vratio iz Pune, poklonio se Babi i predao Mu pindi (falusni simbol Šive). U tom trenutku se pojavio i Mega. Baba mu je rekao: „Vidiš, Šankar je došao, zaštiti ga (pokloni mu se) sada!” Mega je bio prijatno iznenađen da vidi pindi. U rezidenciji, Kakasahib Diksit je stajao sa peškirom na glavi nakon kupanja i prisećao se kada je video pindi u mentalnoj viziji. Dok je tako razmišljao, Megao se pojavio i pokazao mu pindi koji mu je Baba poklonio. Diksit je bio srećan kada je video da se taj pindi identično poklapa sa onim koga je video pre par minuta u svojoj viziji. Nakon par dana od kako je završen crtež trozupca, Baba je postavio pindi pokraj velike slike kojoj se Mega klanjao. Mega se klanjao Šivi i uz pomoć crtanja trozupca i postavljanja pindija, Baba je učvrstio njegovu veru još više. Nakon kontinuiranog služenja Babe tokom mnogo godina, obavljajući redovna bogosluženja i aratije svakog podneva i večeri, Mega je preminuo 1912. godine. Tada je Baba postavio Svoje ruke preko njegovih posmrtnih ostataka i rekao: „Ovo je bio Moj istinski poklonik.” Baba je takođe zahtevao da On lično plati troškove ručka za bramine na sahrani i taj zahtev je u delo sproveo Kakasahib Diksit.
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
101
POGLAVLJE XXIX Priče o (1) Bađan grupi iz Čenaja, (2) Tendulkarovi (otac i sin), (3) Kapetan Hate, (4) Vaman Narvekar Ovo poglavlje opisuje još interesantnih i čudesnih priča o Sai Babi.
(1) Bađan grupa iz Čenaja Bila je 1916. godina kada je grupa koja izvodi bađane iz Čenaja (grupa Ramdasi Panta) krenula na hodočašće u sveti grad Benares. Grupa se sastojala od muškarca, njegove žene, ćerke i sestričine. Nažalost, njihova imena nisu zabeležena. Tokom putovanja, članovi grupe su saznali da u Širdiju, okrug Ahmednagar, živi veliki svetac po imenu Sai Baba koji je bogoostvaren i koji svakog dana darežljivo deli novac Svojim baktama i talentovanim ljudima koji se pokažu pred Njim. Svakog dana bi se kod Sai Babe skupilo dosta novca od dakšine i od te sume On je davao jednu rupiju trogodišnjoj devojčici Amani, ćerki bakte Kondađija, od dve do pet rupija je davao drugima, šest rupija je davao Đamali, Amaninoj majci i od deset do dvadeset rupija, pa čak nekada i pedeset, davao bi ostalim baktama, kako mu je bilo po volji. Čuvši sve to, grupa je došla i Širdi i tu počela da boravi. Grupa je veoma lepo izvodila bađane (religijske pesme) i pevala jako lepe pesme, ali iznutra oni su želeli novac. Troje iz grupe bilo je veoma pohlepno, ali žena, ili gazdarica, bila je drugačije prirode. Ona je gajila poštovanje i ljubav prema Babi. Jednom, dok se odvijao podnevni arati, Baba je bio veoma zadovoljan njenom verom i posvećenošću, pa joj je darovao viziju njenog išta božanstva (porodično, izabrano božanstvo). Pred njom se Baba pojavio kao Sitanat (bog Rama), dok je pred drugima bio kao i obično Sainat. Videvši svoje voljeno božanstvo, bila je veoma dirnuta. Suze su joj se slivali niz lice i počela je da tapše rukama od radosti. Ljudi su se čudili njenom radosnom raspoloženju, ali nisu mogli da odgonetnu razlog tome. Kasnije, tokom popodneva, ispričala je to svom mužu. Rekla mu je kako je videla Šri Ramu u Sai Babi. On je mislio za nju da je prosta i posvećena žena i da je njena vizija Rame bila kreacija uma. Ignorisao je njenu priču, rekavši da nije moguće da je samo ona videla Ramu, dok su svi ostali tamo videli Sai Babu. Ona se nije uvredila na to, jer bila je dovoljno srećna da dobije Ramin daršan, a njen um je bio miran, staložen i bez pohlepe.
Predivna vizija Stvari su se odvijale kao što je navedeno, a onda je muž dobio čudnu viziju jedne noći: Nalazio se u velikom gradu, a policija ga je uhapsila, vezala ruke konopcem i smestila ga u zatvor (iza rešetki). Dok je policija stezala okove, on je ugledao Sai Babu kako ćutke stoji napolju, blizu rešetaka. Videvši Babu tako blizu, žalosnim tonom je izgovorio: „Kada sam čuo za Tvoju slavu, došao sam pod Tvoja stopala, zašto me je onda zadesila nesreća kada Ti lično ovde stojiš?” Baba je odgovorio: „Moraš da platiš posledice svojih dela.” Ovaj je rekao: „Nisam učinio ništa u ovom životu što bi mi donelo ovakve posledice.” Baba je rekao: „Ako nisi u ovom životu, mora da si počinio neki greh u prethodnom životu.” Čovek je odgovorio: „Ne znam ništa o mom grehu iz prošlog života, ali čak i da jesam počinio neki greh, zašto on nije spaljen i uništen u Tvom prisustvu, kao suva trava u vatri?” Baba: „Da li imaš toliku veru?” On: „Da.” Baba mu je tada zatražio da zatvori oči. Čim ih je zatvorio, čuo je glasan zvuk nečega što pada i nakon što je otvorio oči, video je da je slobodan, a policija je pala dole i krvarila. Bio je veoma uplašen i okrenuo se ka Babi, koji mu je rekao: „Sada si gotov, policajci će doći da te uhapse.” On je počeo da moli: „Nema drugog spasitelja osim Tebe, spasi me ako je ikako moguće!” Tada mu je Baba zatražio da ponovo zatvori oči. On je to uradio i
102
kada ih je otvorio, video je da nije u zatvoru, već je bio slobodan a Baba je stajao pored njega. Odmah je pao pred Babina stopala. Baba ga je potom upitao: „Ima li neke razlike između ovog namaskara (pozdrav klanjanjem) i onih prethodnih? Razmisli dobro i odgovori Mi.” On je rekao: „Postoji velika razlika, moji prethodni namaskari (nakloni) su davani sa ciljem da dobijem novac od Tebe, ali ovaj namaskar je upućen Tebi kao Bogu, osim toga, ranije sam uvredljivo mislio da Ti, bivajući muhamedanac, kvariš nas hinduse.” Baba: „Zar ti u svom umu ne veruješ u muhamedanske bogove?” Odgovorio je: „Ne.” Zatim je Baba rekao: „Zar nemaš panđu (simbol otvorene šake) u svojoj kući i zar mu se ne klanjaš na Tabut (Moharum festival, prvi mesec muhamedanske godine). Takođe, u tvojoj kući se nalazi još jedno božanstvo po imenu Kadbibi kome se moliš i kome udovoljavaš kada su svadbe i drugi festivali. Zar nije tako?” On je sve to priznao. Tada je Baba rekao: „Šta još želiš?” U njemu je narasla želja da dobije daršan svog gurua Ramdasa, a Baba mu je rekao da se okrene i pogleda. Kada se okrenuo, gle! Ramdas je stajao pred njim. Nije stigao ni da se sagne da se pokloni pred Njegovim stopalima, a guru Ramdas je nestao. Tada je radoznalo upitao Babu: „Izgledaš staro, da li znaš koliko imaš godina?” Baba: „Šta! Da li si to rekao da sam star! Hajde trkaj se sa Mnom pa ćeš da vidiš!” Rekavši to, Baba je počeo da trči a ovaj ga je pratio. Baba je nestao u prašini koja se podigla od Njegovog trčanja i u tom trenutku čovek se probudio. Nakon što se probudio, počeo je ozbiljno da razmišlja o simboličnom snu. Njegov mentalni sklop se potpuno promenio i on je shvatio Babinu veličanstvenost. Nakon ovoga, njegova sklonost ka sumnji je nestala, a u njegovom umu razvila se čista posvećenost prema Babinim stopalima. Vizija je bila običan san, ali pitanja i odgovori u njoj bila su zanimljivi i od velike važnosti. Narednog jutra, kada su se svi okupili u džamiji za arati, Baba mu je dao prasad – slatkiše u vrednosti od dve rupije i takođe dve rupije iz Svog džepa, i blagoslovio ga. Nagovorio ga je da ostane još nekoliko dana i blagoslovio ga, rekavši: „Alah (Bog) će ti puno dati i učiniće ti svakog dobra.” On nije dobio još novca tada, ali je dobio nešto mnogo vrednije – Babin blagoslov koji će mu biti od koristi zauvek. Grupa je zaradila obilje novca nakon toga, njihovo hodočašće bilo je uspešno i nisu doživeli nikakve neprijatnosti tokom putovanja. Svi su se bezbedno vratili kući, razmišljajući o Babinim rečima i blagoslovima, i anandi (blaženstvu) koje su iskusili zahvaljujući Njegovoj milosti. Ova priča ilustruje jedan od metoda koje je Baba upražnjavao u nekim slučajevima kako bi poboljšao i preobratio Svoje poklonike.
(2) Porodica Tendulkar U Bandri (predgrađu Bombaja) živela je porodica Tendulkar u kojoj su svi članovi bili Babini poklonici. Gđa Savitribai Tendulkar objavila je knjigu na marati jeziku „Šri Sainat bađan mala” , koje je sadržala 800 stihova (abanga i pada) koji su opisivali Babina čuda. To je dragocena knjiga za one koji su zainteresovani za Babu. Sin Babu Tendulkar je naporno učio dan i noć, i želeo je da polaže prijemni ispit za Medicinsku školu. Konsultovao je u vezi toga i neke astrologe. Nakon što su proučili njegov horoskop, rekli su da mu zvezde nisu naklonjene ove godine i da treba da izađe na prijemni ispit naredne godine, kada će zasigurno biti uspešan. To ga je učinilo sumornim i uznemirenim. Nekoliko dana nakon toga, njegova majka je otišla u Širdi i videla je Babu. Između ostalih stvari, pomenula je i sumorno, turobno stanje njenog sina koji bi trebao da izađe na ispit kroz nekoliko dana. Kada je to čuo, Baba joj je rekao: „Reci tvom sinu da veruje u Mene, da odbaci horoskope i predviđanja astrologa i hiromanta, i da nastavi sa svojim učenjem. Neka izađe smirenog uma na prijemni ispit, sigurno će položiti ove godine. Reci mu da Mi veruje i da ne bude razočaran.” Majka se vratila kući i prenela Babinu poruku svom sinu. On je potom prionuo na učenje i u dogledno vreme izašao na ispit. U pismenim radovima je dobro prošao, ali pošto je bio
103
ophrvan sumnjama, mislio je da neće obezbediti dovoljan broj bodova za prolazak. Stoga nije mario da se pojavi na usmenom delu ispita. Ali, ispitivač ga je tražio. On je poslao poruku preko kolege studenta da je položio pismeni deo ispita i da treba da se pojavi na usmenom. Tako ohrabren, sin se pojavio na usmenom polaganju i takođe ostvario uspeh. Tako je, uz Babinu milost, on položio prijemni ispit te godine, iako su zvezde bile protiv njega kako je već naznačeno. Ovde treba napomenuti da nas sumnje i poteškoće okružuju samo kako bi nas pokrenule i utvrdile u našoj veri. One nas testiraju. Ako se čvsto držimo Babe uz potpunu veru i nastavimo sa svojim poduhvatima, naši napori će naposletku biti krunisani uspehom. Dečakov otac, Ragunatrao, radio je u nekoj stranoj trgovačkoj firmi, u Bombaju. Kako je postajao sve stariji, nije više bio u stanju da propisno obavlja svoj posao i morao je da uzima odsustva i odmore. Pošto se njegov učinak nije popravio nakon perioda odsustva, dalji produžetak odsustva ili prevremena penzija bili su neizbežni. Glavni menadžer firme odlučio je da ga penzioniše jer je već bio star, ali i pouzdan radnik. Razmatralo se pitanje o visini penzije. On je do tada dobijao 150 rupija, a penzija bi bila polovina zarade, iliti 75 rupija, što ne bi bilo dovoljno za izdržavanje porodice. Stoga su svi bili uznemireni po tom pitanju. Petnaest dana pre konačne odluke, Baba se pojavio u snu gđe Tendulkar i rekao: „Ja bih želeo da 100 rupija bude određeno za penziju, da li će vas to zadovoljiti?” Ona je odgovorila: „Baba, zašto me to pitaš? Mi potpuno verujemo u Tebe.” Iako je Baba rekao 100 rupija, on je ipak dobio deset rupija više, iliti 110, kao poseban slučaj. Tako predivnu ljubav i brižnost je Baba ispoljavao prema Svojim baktama.
(3) Kapetan Hate Kapetan Hate, koji je boravio u Bikaneru, bio je veliki Babin poklonik. Jednom mu se u snu pojavio Baba i rekao: „Da li si me zaboravio?” Hate je smesta zgrabio Babina stopala i rekao: „Ako dete zaboravi svoju majku, kako onda može biti spašeno?” Zatim je Hate otišao u baštu i ubrao svež grašak i nakon što je pripremio šidu (gi, brašno i dal) i dakšinu, spremao se da to sve ponudi Babi, ali utom se probudio i shvatio da je to bio samo san. Ipak, odlučio je da sve te stvari pošalje Babi u Širdi. Kada je stigao u Gvalior par dana kasnije, poslao je dvanaest rupija prijatelju putem novčane uputnice, uz instrukciju da dve rupije budu utrošene na pribavljanje potrepština kako bi se napravilo jelo šida i kupio grašak, i da se to preda Babi uz deset rupija kao dakšina. Prijatelj je otišao u Širdi i obavio kupovinu navedenih namirnica, ali grašak nije mogao da pronađe. U kratkom roku, pojavila se žena sa korpom na glavi u kojoj se, gle čuda, nalazio grašak. To je kupljeno, a onda je sve ponuđeno Babi u ime kapetana Hatea. G. Nimonkar je narednog dana pripremio naivaidju (pirinač i grašak) i to ponudio Babi. Svi ljudi su bili iznenađeni kada su videli kako je Baba tokom obeda uzimao samo grašak, a pirinač i druge stvari nije ni dotakao. Hateova radost nije imala kraja kada je to saznao preko svog prijatelja.
Osveštana rupija Jednom prilikom, kapetan Hate je poželeo da u kući ima rupiju koju je Baba osveštao svojim dodirom. Naišao je na prijatelja koji je kretao za Širdi. Preko njega, Hate je poslao rupiju. Prijatelj je došao u Širdi i nakon uobičajenog klanjanja, prvo je dao svoju dakšinu koju je Baba prihvatio. Zatim je pružio Hateovu rupiju koju je Baba uzeo u ruku i počeo da gleda u nju. Držao ju je, bacao uvis desnim palcem i igrao se sa njom. Potom je rekao prijatelju: „Vrati ovo vlasniku zajedno sa prasadom svetog pepela i reci mu da Meni ne treba ništa od njega; reci mu da živi u miru i spokoju!” Prijatelj se vratio u Gvalior, predao osveštanu rupiju Hateu i rekao mu šta se dogodilo u Širdiju. Ovog puta Hate je bio veoma zadovoljan i shvatio je da Baba uvek ohrabruje dobre misli, a ono što je poželeo, Baba je i ispunio.
104
(4) Vaman Narvekar Sada, neka čitaoci čuju drugačiju priču. Gospodin po imenu Vaman Narvekar puno je voleo Babu. Jednom prilikom doneo je rupiju. Na jednoj strani rupije bili su ugravirani likovi Rame, Lakšmana i Site, a na drugoj lik Maruti sa sklopljenim rukama. Ponudio je Babi novčić u nadi da će ga On osveštati Svojim dodirom i vratiti mu ga zajedno sa udijem (svetim pepelom). Ali, Baba ga je smesta stavio u džep. Zatim je Šama razgovarao sa Babom o Vamanraovoj nameri i zatražio od Njega da mu vrati novčić. Tada se Baba obratio u Vamanraovom prisustvu: „Zašto bih mu ga vratio? Treba da ga zadržimo za sebe. Ako bude dao 25 rupija za njega, vratićemo ga.” Potom, kako bi dobio tu rupiju, Vamanrao je skupio 25 rupija i stavio ih pred Babu. Baba je rekao: „Vrednost ove rupije uveliko prelazi 25 rupija. Šama, uzmi ovu rupiju i ostavi je kod nas, drži je na svom oltaru i klanjaj joj se!” Niko nije imao hrabrosti da pita Babu zašto je doneo tako čudnu odluku. On jedini zna šta je najbolje i najprikladnije za svakoga od nas.
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
105
POGLAVLJE XXX Privučeni u Širdi (1) Kakađi Vaidja iz Vanija, (2) Ramlal Punđabi iz Bombaja U ovom poglavlju govori se o još dvoje poklonika koji su bili privučeni u Širdi.
Uvod Poklonite se pred dobrim Saijem koji je prebivalište milosti i koji je naklonjen Svojim poklonicima. Samo uz pomoć daršana On otklanja njihove strahove od ovozemaljskih iluzija (sansar) i uništava njihove nesreće. On je isprva bio Nirgun (bez forme), ali je zbog posvećenosti bakti bio u obavezi da uzme formu. Podariti oslobođenje i samorealizaciju baktama jeste misija svetaca, a za Saija, koji je najveći od njih, ta misija je neizbežna. Grehovi onih koji pronađu utočište pred Njegovim stopalima bivaju uništeni, a njihov napredak je zagarantovan. Misleći na Njegova stopala, bramini sa svetih mesta dolaze kod Njega i čitaju spise i pevaju Gajatri mantru u Njegovom prisustvu. Mi koji smo slabi i bez ikakvih zasluga ne znamo šta je bakti, ali znamo da iako nas svi ostali napuste, Sai nas neće ostaviti. Oni koje On voli dobijaju ogromnu snagu i znaju da razlikuju između lažnog i pravog znanja. Sai u potpunosti zna želje Svojih poklonika i On ih ispunjava. Stoga, oni dobijaju ono što žele i zahvalni su zbog toga. Mi Ga zato prizivamo i klanjamo se pred Njim. Zaboravljajući na sve svoje mane, dopustimo Mu da nas oslobodi od briga. Onaj ko u trenutku velikih nesreća misli i moli se Saiju, dobiće smiren um kroz Njegovu milost. Ovaj Sai – okean milosti, voleo je Hemadpanta prema njegovim rečima, a rezultat toga je ovo delo „Sai Sačarita”. Inače, kakve je on kvalifikacije imao pa da preduzme takav poduhvat? Međutim, kada je Sai preuzeo odgovornost, Hemadpant nije osećao opterećenje niti bilo kakvu brigu o tome. Kada je svetlost znanja bila tu da inspiriše njegove reči i olovku, zašto bi imao sumnje i brinuo? Sai je dobio njegovo služenje u formi ove knjige; to je zbog prikupljenih zasluga iz prošlih života i stoga on se može smatrati srećnim i blagoslovenim. Priča koja sledi nije obično kazivanje, već čist nektar. Onaj koji ga popije, razumeće Saijevu veličanstvenost i sveprožimajuću prirodu. Oni koji žele da se raspravljaju i kritikuju, ne bi trebalo da čitaju dalje. Ovde se ne traži rasprava, već beskrajna ljubav i posvećenost. Učeni poklonici i odani vernici, ili oni koji sebe smatraju slugama svetaca, voleće i poštovaće ove priče, dok će ih drugi posmatrati kao bajke. Srećne Saijeve bakte gledaće na Saijeva čuda kao na kalpataru (drvo koje ispunjava želje). Pijenje i uživanje u nektaru Saijevih lila (čuda) podariće oslobođenje dživama (dušama) koje borave u neznanju, zadovoljenje domaćinima i sadanu (duhovnu praksu) tragaocima. Sada, došli smo do priče u ovom poglavlju.
Kakađi Vaidja U Vani, okrug Nasik, živeo je čovek po imenu Kakađi Vaidja. On je bio sveštenik tamošnje boginje Saptašringi. On je toliko bio ophrvan lošim okolnostima i nesrećama, da je izgubio smirenost uma i postao je veoma nespokojan. Pod takvim okolnostima, jedne večeri otišao je u hram Boginje i molio se iz dubine srca, prizivajući njenu pomoć kako bi ga oslobodila od briga. Boginja je bila zadovoljna njegovom posvećenošću i iste noći mu se pojavila u snu, rekavši: „Idi kod Babe i tvoj
106
um će postati smiren i staložen.” Kakađi je bio nestrpljiv da sazna od nje ko je taj Baba, ali pre nego što je mogao da dobije neko objašnjenje, probudio se. Tada je počeo da se pita ko bi mogao biti Baba kod koga mu je Boginja rekla da ide. Nakon što je promislio, zaključio je da bi Baba mogao biti Trjambakešvar (bog Šiva). Stoga je otišao na sveto mesto Trjambak (okrug Nasik) i ostao tamo deset dana. Tokom boravka kupao se svakog jutra, pevao Rudra himne (posvećene bogu Šivi), obavljao abišek (polivanje vode preko pindija) i druge religijske rituale, ali uprkos svemu, bio je uznemiren kao i pre. Potom se vratio u svoje mesto i ponovo, sa žaljenjem, prizvao Boginju. Te večeri ona mu se pojavila u snu i rekla: „Zašto si uzalud išao u Trjambakešvar? Kada sam rekla Baba, mislila sam na Šri Sai Samarta iz Širdija.” Sada se pred Kakađijem otvaralo novo pitanje Kako i kada otići u Širdi da bi se video Baba? Kada neko zaista ima iskrenu želju da vidi sveca, ne samo svetac, već sam Bog ispunjava njegovu želju. U stvari, sant (svetac) i anant (Bog) su jedno te isto, nema ni najmanje razlike među njima. Ukoliko neko misli da može otići kad poželi i videti sveca, to je puko razmetanje. Ako svetac to ne dozvoli, niko neće biti u stanju da dođe i vidi ga. Čak se ni list na drvetu neće pomeriti bez njegovog odobrenja. Što je bakta zabrinutiji u vezi svoje posete svecu, to je posvećeniji i odaniji, a želja će mu biti brže i efikasnije ispunjena na njegovo veliko zadovoljstvo. Onaj koji poziva nekoga u posetu, takođe uređuje sve i za njegov prijem, pa je tako bilo i sa Kakađijem.
Šamini zaveti Dok je Kakađi razmišljao o svojoj nameri da putuje u Širdi, u njegovu kuću je došao gost koji ga je odveo u Širdi. To nije bio niko drugi do Šama, veoma blizak i intiman Babin posvećenik. Kako je on došao u mesto Vani baš u tom trenutku, tek ćemo da vidimo. Šama je bio ozbiljno bolestan kada je bio mlad i njegova majka je dala zavet porodičnom božanstvu, Saptašringi u Vaniju, da će ga ukoliko njen sin ozdravi, doneti i posvetiti njenim stopalima. Zatim, nakon nekoliko godina, majka je dobila teško gljivično oboljenje na grudima. U tom trenutku, ona je dala još jedan zavet svom božanstvu da ukoliko bude ozdravila, pokloniće joj dve srebrne dojke. Ova dva zaveta su ostala neispunjena. Kada je bila na samrtnoj postelji, ona je pozvala svog sina Šamu i skrenula mu pažnju na zavete, a kada je dobila njegovo obećanje da će ih ispuniti, izdahnula je. Posle nekog vremena Šama je zaboravio na ove zavete i tako je prošlo trideset godina. U tom periodu, poznati astrolog je došao u Širdi i tu proveo mesec dana. Njegova predviđanja u vezi Šriman Butija i ostalih bila su tačna i ljudi su bili zadovoljni. Šamin mlađi brat Bapađi ga je konsultovao i rečeno mu je o zavetima njegove majke i obećanju starijeg brata da će ih ispuniti, datog na njenoj samrtnoj postelji, ali oni još uvek nisu bili ispunjeni; zbog toga Boginja nije bila zadovoljna sa njima i to im je donosilo nevolje. Bapađi je to ispričao bratu Šami, a ovaj se zatim prisetio neispunjenih zaveta. Razmišljajući da će svako dalje odlaganje biti opasno, on je pozvao juvelira i naručio da se uradi par srebrnih dojki. Potom je otišao u džamiju, poklonio se pred Babom i stavljajući pred Njega dve srebrne dojke, zamolio Ga da ih prihvati i oslobodi ga od datih zaveta, jer On je za njega bio Saptašringi boginja. Baba je, međutim, insistirao da ovaj ode lično u hram Saptašringe i pokloni ih pred stopalima Boginje. Nakon što je dobio Babino odobrenje i udi, otišao je u Vani, a dok je tragao za sveštenikom, stigao je u Kakađijevu kuću. Kakađi je u tom trenutku bio veoma nestrpljiv da poseti Babu, a Šama je baš tada došao da ga vidi. Kako je to čudesna slučajnost! Kakađi ga je upitao ko je on i odakle dolazi, a kada je čuo da ovaj dolazi iz Širdija, smesta ga je zagrlio. Bio je preplavljen ljubavlju! Potom su razgovarali o Saijevim čudima i nakon što su obavili rituale vezane za Šamine zavete, obojica su krenuli za Širdi. Kada su stigli, Kakađi je otišao u džamiju i pao pred Babina stopala. Oči su mu uskoro bile pune suza, a njegov um je postao smiren. Kao što je rečeno u viziji Boginje, čim je ugledao Babu, njegov um je izgubio uznemirenost i postao je smiren i staložen. Kakađi je razmišljao: „Kako je ovo divna moć! Baba ništa nije rekao,
107
nije bilo pitanja ni odgovora, niti izrečenog blagoslova; sâm daršan je toliko doprineo sreći, uznemirenost mog uma je nestala samo uz pomoć Njegovog daršana, obuzela me je svest radosti – to se naziva `veličanstvenost daršana`.” Njegov pogled bio je fiksiran na Saijeva stopala i nije mogao da izgovori ni reč. Slušajući o Babinim lilama, njegova radost nije znala za granice. U potpunosti se predao Babi, zaboravio je na svoje nevolje i brige i postigao nepomućenu sreću. Proveo je radosno tu dvanaest dana i nakon što je dobio Babino odobrenje za odlazak, udi i blagoslove, vratio se kući.
Kušalčand iz Rahate Kaže se da snovi koje imamo u jutarnjim satima, uglavnom budu tačni i na javi. To može biti tačno, ali kada su u pitanju Babini snovi, ne postoji vremensko ograničenje. Navešćemo jedan primer: Baba je rekao Kakasahib Diksitu jednog popodneva da ode u Rahatu i dovede Kušalčanda u Širdi, jer ga već dugo nije video. Kakasahib je u skladu sa tim uzeo kočiju i otišao u Rahatu. Pronašao je Kušalčanda i preneo mu Babinu poruku. Čuvši to, Kušalčand je bio iznenađen i odgovorio je da mu se Baba pojavio u snu tokom podnevne dremke i rekao mu da smesta dođe u Širdi, pa je već bio nestrpljiv da krene. Pošto nije imao konja u blizini, poslao je svog sina da obavesti Babu. U trenutku kada je sin izlazio van okruga sela, pojavila se Diksitova kočija. Diksit je tada rekao da je poslat samo da bi njega doveo. Zatim su obojica kočijom otišli nazad u Širdi. Kušalčand je video Babu i svi su bili zadovoljni. Videvši ovo Babino čudo, Kušalčand je bio duboko ganut.
Ramlal Punđabi iz Bombaja Jednom prilikom, Panđabi bramin iz Bombaja po imenu Ramlal, usnio je san u kom se Baba pojavio i zatražio od njega da dođe u Širdi. Baba se pojavio kao mahant (svetac), ali ovaj nije znao ništa o njemu. Pomislio je da bi trebao da ode i poseti Ga, ali pošto nije imao Njegovu adresu, nije znao šta da radi. Ali, onaj koji poziva u goste takođe obavlja i sve druge neophodne pripreme za gosta. Isto se dogodilo i u ovom slučaju. Tog popodneva, dok je šetao ulicom, ugledao je Babinu sliku u jednoj radnji. Osobine mahanta koga je video u snu, identično su se poklapale sa slikom. Nakon što je ispitao sve, saznao je da je u pitanju slika Sai Babe iz Širdija. Vrlo brzo posle toga otišao je u Širdi i tamo ostao sve do svoje smrti. Na ovaj način, Baba je dovodio Svoje poklonike u Širdi kako bi dobili daršan, a onda bi zadovoljio sve njihove potrebe, materijalne i duhovne.
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
108
POGLAVLJE XXXI Umiranje u Babinom prisustvu (1) Sanjasi Viđajanand, (2) Balaram Mankar, (3) Nulkar, (4) Mega, (5) tigar U ovom poglavlju Hemadpant opisuje umiranje određenih poklonika i tigra u Babinom prisustvu.
Uvod Poslednja želja ili misao koju čovek ima u času smrti, određuje njegov budući pravac. Šri Krišna je rekao u Giti (VIII-5-6): „Onaj koji me se seti u poslednjem času, sigurno dolazi kod Mene; a onaj koji drugačije meditira, u tom trenutku odlazi tamo za čim žudi.” Mi ne možemo biti sigurni da ćemo u poslednjim trenucima imati baš dobru misao, štaviše, veći su izgledi da ćemo biti uplašeni i prestravljeni od smrti. Stoga je neophodna kontinuirana praksa kako bismo bili u stanju da usmerimo naš um ka željenim, dobrim mislima, u bilo kom trenutku. Svi sveci zbog toga preporučuju da mislimo na Boga i uvek pevamo Njegovo ime, kako ne bismo postali uznemireni i zbunjeni kada dođe vreme za odlazak. Posvećenici se u potpunosti predaju svecima, uvek verujući da će ih oni voditi i pomoći im u poslednjim trenucima života. Nekoliko takvih slučajeva biće opisano ovde.
(1)Viđajanand Sanjasin (asketa, monah) iz Čenaja po imenu Viđajanand, krenuo je na hodočašće na Mansarovar. Usput je čuo o Babinoj slavi, pa je svratio u Širdi. Tu je sreo jednog Somadevađi Svamija iz Haridvara i raspitao se o putu do Mansarovara. Svami mu je rekao da je Sarovar 800 kilometara iznad Gangotrija i opisao mu je poteškoće tog putovanja – veliki sneg i promenu dijalekta na svakih 100 kilometara, kao i sumnjičavu prirodu lokalnih stanovnika koji zadaju dosta problema hodočasnicima. Čuvši sve to, sanjasin je bio utučen i otkazao je putovanje. Potom, kada je otišao kod Babe i poklonio se pred Njim, Baba se razbesneo i rekao: „Odvedite ovog beskorisnog sanjasina, od njegovog društva nema nikakve koristi.” Sanjasin nije poznavao Babinu prirodu. Osetio se nelagodno, ali je ostao da sedi i posmatra stvari koje su se tu odvijale. Trajao je jutarnji darbar (skup poklonika) i džamija je bila puna ljudi. Izražavali su poštovanje Babi na različite načine. Neki su Mu prali noge, drugi su uzimali svetu vodu (tirt) i pili je punog srca, a neki su ispirali oči sa njom; pojedini su ga mazali pastom od sandalovine ili mirisima po telu. Dok je to rađeno, svi bi zaboravili na razlike između kasti i veroispovesti. Iako se Baba razbesneo na njega, on je bio ispunjen ljubavlju prema Babi i nije želeo da napusti mesto. Ostao je u Širdiju dva dana, a onda je dobio depešu iz Čenaja u kojoj je pisalo da mu je majka veoma bolesna. Osećao se veoma utučeno i poželeo je da bude pored majke, ali nije mogao da ode kući dok ne dobije Babino odobrenje. Sveznajući Baba, poznajući budućnost, rekao mu je: „Ako si toliko voleo svoju majku, zašto si postao sanjasin (asketa, monah)? Vezanost predstavlja zloupotrebu žute (monaške) odore. Idi i sedi u tišini u svom smeštaju, čekaj strpljivo nekoliko dana. U rezidenciji ima puno lopova, zabravi sva vrata i budi veoma oprezan, lopovi će odneti sve. Bogatstvo i prosperitet su prolazni, a telo podleže propadanju i smrti. Znajući to, obavi svoju dužnost ostavljanja vezanosti za ovaj svet, ali i za naredni. Onaj koji tako uradi i preda se stopalima Harija (Gospoda), oslobodiće se svih nevolja i postići će blaženstvo. Gospod trči i pomaže onome koji misli i meditira na Njega sa ljubavlju i pažnjom. Tvoje zasluge iz prošlih života su značajne, zbog toga si došao ovde. Sada učini ono što sam ti rekao i ostvari cilj svog života. Od sutra započni
109
proučavanje Bagvata. Uradi tri saptaha (tri čitanja knjige) tokom tri nedelje, savesno. Gospod će biti zadovoljan sa tobom i uništiće tvoje patnje, tvoje iluzije će nestati i zadobićeš večni mir.” Videvši da se primiče njegov kraj, Baba mu je prepisao lek i nagovorio ga da čita Ramaviđaju, koja može da umilostivi boga smrti. Narednog jutra, nakon kupanja i ostalih obreda za pročišćenje, započeo je da čita Bagvat na izolovanom mestu u Lendi bašti. Završio je dva čitanja i nakon toga se osetio veoma iscrpljenim. Vratio se u rezidenciju i proveo u svojoj sobi dva dana, a trećeg dana je izdahnuo na krilu fakira Babe. Baba je sa razlogom zatražio od ljudi da sačuvaju telo na jedan dan. Policija je došla ubrzo i nakon propisnog ispitivanja, dala dozvolu da se telo pokopa. Sahranjen je na prikladnom mestu, uz sve običaje. Na ovaj način, Baba je pomogao sanjasinu i osigurao mu da postigne sadgati (spasenje).
(2) Balaram Mankar Postojao je jedan domaćin koji je bio Babin poklonik, po imenu Balaram Mankar. Kada mu je žena preminula, on je postao utučen i nakon što je poverio domaćinstvo svom sinu, napustio je dom i došao u Širdi da živi sa Babom. Pošto je bio zadovoljan sa njegovom posvećenošću, Baba je poželeo da mu preokrene život na bolje i to je uradio na sledeći način. Dao mu je dvanaest rupija i rekao mu da ode da živi u Mačindragadu (okrug Satara). Mankar isprva nije želeo da se odvoji od Babe, ali ga je Baba ubedio da je to najbolje za njega i rekao mu da praktikuje meditaciju tri puta na dan u Gadu (tvrđava - Mačindragad). Verujući u Babine reči, Mankar je otišao u Gad. Bio je veoma zadovoljan mirnim okruženjem, čistom vodom, zdravim vazduhom i okolinom, i počeo je da praktikuje meditaciju istrajno, kao što mu je Baba preporučio. Nakon nekoliko dana, doživeo je otkrovenje. Uglavnom bakte dobijaju otkrovenja (spoznaje) kada su u samadiju ili stanju transa, ali u Mankarovom slučaju, to se dogodilo kada se povratio u normalno stanje svesti nakon transa. Pojavio mu se Baba lično. Ne samo da Ga je Mankar video, već ga je i upitao zašto je poslat baš na ovo mesto. Baba je odgovorio: „U Širdiju su počele da ti nadolaze mnoge ideje i misli, pa sam te poslao ovde da bih ti umirio um. Mislio si da se moje telo nalazi u Širdiju, sazdano od pet elemenata i visoko tri i po lakta (oko 177cm). Sada sâm odluči da li je osoba koju vidiš ispred sebe, ona ista koju si video u Širdiju. Zato sam te poslao ovde.” Nakon što se period boravka završio, Mankar je napustio Gad i produžio u svoje rodno mesto Bandru. Želeo je da putuje vozom od Pune do Dadara, ali kada je došao do biletarnice, video je da vlada velika gužva. Nije mogao da nabavi kartu na vreme, ali se u tom trenutku pojavio seljanin sa komadom tkanine oko struka (langoti) i kambalijem (pokrivač, tkano ćebe) na ramenu, upitavši ga: „Kuda si se zaputio?” „U Dadar”, odgovorio je Mankar. Potom je ovaj rekao: „Molim te uzmi ovu moju kartu za Dadar, jer moram da obavim neki hitan posao ovde, pa sam otkazao put za Dadar.” Mankar je bio veoma srećan što je dobio kartu i dok je vadio novac iz džepa, shvatio je da je seljanin nestao u gužvi. Mankar je pokušao da ga pronađe u masi, ali uzalud. Čekao ga je sve dok voz nije napustio stanicu, ali nije bilo ni traga od njega. Ovo je bilo drugo otkrovenje koje je Mankar dobio na čudan način. Nakon što je posetio svoj dom, ponovo se vratio u Širdi i tu ostao kod Babinih stopala, prateći Njegovo vođstvo i savete. Na kraju, bio je veoma srećan da napusti ovaj svet u Babinom prisustvu.
(3) Tatjasahib Nulkar Hemadpant ne navodi posebne detalje o Tatjasahib Nulkaru, osim kratke napomene da je ispustio svoju dušu u Širdiju. Prikaz ovog slučaja objavljen je u „Sai Lila” magazinu i navešćemo ga ovde. Tatjasahib je bio sudija u Pandarpuru 1909. godine, dok je Nanasahib Čandorkar bio poreski službenik tamo. Njih dvojica su se često sretali i razgovarali. Tatjasahib nije verovao u svece, dok ih je Nanasahib poštovao. Nanasahib mu je često govorio o čudima Sai Babe i nagovarao ga da ode u
110
Širdi i vidi Babu. Nulkar je konačno pristao, ali pod dva uslova: (1) mora dobiti braminskog kuvara i (2) mora pribaviti dobre pomorandže iz Nagpura kao poklon. Oba ova uslova su, naravno, ispunjena. Bramin je došao kod Nanasahiba u službu i bio je poslat kod Tatjasahiba, a voćna korpa sa sto prelepih pomorandži poslata je Tatjasahibu od nepoznatog pošiljaoca. Pošto su uslovi ispunjeni, Tatjasahib je morao da pođe u Širdi. Baba je u početku bio veoma besan na njega. Međutim, malo po malo, Tatjasahib je doživeo iskustva koja su ga uverila da je Baba inkarnirani Bog. On je postao zaljubljenik u Babu i ostao je sa Njim do svoje smrti. Kada mu se približio kraj, čitali su mu svete spise, a u poslednjim časovima doneli su svetu vodu (tirt) od pranja Babinih stopala i dali mu da je pije. Kada je čuo za njegovu smrt, Baba je rekao: „Oh, Tatja je otišao pre nas, on se neće ponovo roditi.”
(4) Mega Priča o Megi je već ispričana u poglavlju 28. Kada je Mega preminuo, svi seljani su došli na pogrebnu povorku. Baba je takođe bio prisutan i bacao je cveće na Megino telo. Kada je pogreb obavljen, suze su tekle niz Babino lice i poput običnog smrtnika On je pokazao da je ophrvan tugom i žalom. Nakon što je prekrio telo cvećem, Baba se vratio u džamiju plačući poput najbližeg člana porodice. Mnogo je svetaca koji su podarili sadgati (spasenje) ljudima, ali Babina veličina je jedinstvena. Čak je i životinja poput tigra došla pred Babina stopala kako bi bila izbavljena iz nevolje. Upravo tu priču ćemo sada navesti.
(5) Tigar Sedam dana pre nego što je Baba preminuo, desio se predivan događaj u Širdiju. Pred džamijom se zaustavila jedna zaprega. Na zaprežnim kolima, vezan gvozdenim lancima, nalazio se tigar izmučenog izgleda. Patio je od neke ozbiljne bolesti. Njegovi čuvari – tri derviša – vodili su ga od mesta do mesta i zarađivali su novac na njegovom prikazivanju. To je bio način na koji su se izdržavali. Oni su probali sve moguće lekove kako bi ga izlečili od bolesti, ali uzalud. Tada su čuli za Babinu slavu i došli su pred Njega sa životinjom. Spustili su tigra u lancima i doveli ga pred vrata. Iako bolestan, bio je prirodno žestok. Dakle, bio je uznemiren. Ljudi su ga posmatrali sa strahom i oduševljenjem. Derviši su ispričali Babi sve o životinji i uz Njegov pristanak, doveli su ga pred Njega. Dok je prilazio, povukao se par koraka zbog strahopoštavanja prema Babi i spustio svoju glavu do poda. Kada su ugledali jedan drugog, tigar je prišao do stepenika i privrženo se zagledao u Babu. Odmah je zamahnuo krajem repa i udario njime tri puta o zemlju, a zatim pao na zemlju bez svesti. Kada su videli da je mrtav, derviši su postali veoma utučeni i tužni, ali uz pravilno pojašnjenje, pomirili su se sa tim. Smatrali su da je životinja bila bolesna i da joj se kraj približio, tako da je veoma dobro po njih što je skončao pred Babinim stopalima. On je bio njihov dužnik, a kada je dug otplaćen, oslobođen je i skončao je pod Saijevim stopalima. Kad god neko biće pokloni glavu pred stopalima sveca i umre na tom mestu, smatra se da je postiglo oslobođenje. Zar bi mogli da dočekaju takav kraj, da nisu imali zasluge i dobra dela iza sebe? *Tigar je sahranjen u Širdiju ispred Mahadev hrama.
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
111
POGLAVLJE XXXII U potrazi za guruom i Bogom – Post koji nije odobren U ovom poglavlju Hemadpant opisuje dve stvari: (1) Kako je Baba sreo Svog gurua u šumi i kroz njega spoznao Boga; i (2) Kako je Baba nagovorio gđu Gokale, koja je odlučila da posti tri dana, da pojede puranpolis (slatki kolač).
Uvod Na početku Hemadpant opisuje sansar (vidljivi svet) alegorijom ašvate (drveta banjan), koje se pominje u Giti gde se kaže da ima koren iznad, a grane ispod zemlje. Njegove grane se šire nadole i nagore, hrane ih gune (kvaliteti), a njihovi izdanci su čulni predmeti. Njegov koren, koji predstavlja akciju, pruža se nadole u ljudski svet. Njegova forma se ne može spoznati u ovom svetu, niti njegov kraj, početak ili oslonac. Nakon što poseče drvo ašvatu koje ima jako korenje, koristeći oštro oružje nevezivanja, čovek treba da pronađe put koji vodi izvan, stupajući tamo odakle nema povratka. Da bi se prešao taj put, apsolutno je neophodna pomoć dobrog vodiča (guru). Ma koliko čovek bio učen, i ma koliko njegovo poznavanje Veda i Vedante (svete literature) bilo veliko, on ne može stići bezbedno na odredište. Ako je vodič tu da mu pomogne i pokaže pravi smer, on će izbeći zamke i divlje zveri koje vrebaju usput. Babino iskustvo po ovom pitanju je zaista prelepo, a predstavio ga je kroz ličnu priču, i ukoliko se ona pažljivo usvoji, podariće vam veru, posvećenost i spasenje.
Potraga Jednom smo nas četvoro proučavali religijske spise i druge knjige, i postavši tako prosvetljeni, počeli smo da raspravljamo o prirodi Brame. Jedan od nas je rekao da bismo trebali ostvariti Sebstvo sopstvenim trudom, ne zaviseći od drugih. Na to je drugi odgovorio da je blagosloven onaj koji kontroliše svoj um i da bismo trebali da se oslobodimo od misli i ideja, jer ništa na ovom svetu ne postoji bez nas. Treći je rekao da se svet (pojavni) stalno menja, a bezformno je večno; stoga bismo trebali da razlučujemo između nestvarnog i stvarnog. Četvrti je (Baba lično) naglašavao da je knjiško znanje beskorisno i dodao: „Ispunimo naše propisane dužnosti i predajmo telo, um i pet prana (životnih sila) pred guruova stopala. Guru je Bog, On sve prožima. Da bismo zadobili to ubeđenje, neophodna je snažna i neograničena vera.” Dok smo tako nas četvorica učenih ljudi diskutovali, počeli smo da lutamo šumom u potrazi za Bogom. Troje je želelo da krene u potragu sa svojim slobodnim i samostalnim intelektom. Na putu, sreo nas je vanđari (čovek koji trguje raznim stvarima i nosi ih na volovskim kolima) i upitao: „Vrućina je, kuda i koliko daleko ste se zaputili?” „U šumu”, odgovorili smo. On je upitao: „U kakvu ste potragu krenuli?” Izvrdali smo i odgovorili mu dvosmisleno. Videvši nas kako besciljno tumaramo, bio je dirnut i rekao je: „Ne biste trebali nasumice da lutate ukoliko ne poznajete šumu dobro. Ako želite da hodate kroz šume i džungle, treba da povedete vodiča sa sobom. Zašto se bespotrebno naprežete za vreme vrelog podnevnog sunca? Ne morate mi otkriti svoju tajnu potragu, ali svakako možete da sednete, pojedete hleb, popijete vodu, odmorite se i onda nastavite dalje. Uvek budite strpljivi u srcu!” Iako nam se nežno obraćao, mi smo odbacili njegovu sugestiju i nastavili dalje. Mislili smo da smo samostalni ljudi i da nam nije potrebna ničija pomoć. Šume su
112
ogromne i nema utabanih staza, drveće je raslo tako visoko i blizu jedno drugog, da sunce nije moglo da se probije kroz krošnje; i tako smo se izgubili i lutali naokolo dugo vremena. Naposletku, čistom srećom, vratili smo se na mesto odakle smo i krenuli. Vanđari nas je opet sreo i rekao: „Oslanjajući se na sopstvenu pamet, promašili ste put; vodič je uvek neophodan da bi nam pokazao pravi put, bilo da je u pitanju mali ili veličanstveni poduhvat, a takođe, nijedna potraga ne može uspešno da se obavi na prazan stomak. Osim ako Bog to ne želi, niko nas neće sresti na našem putu. Ne odbijajte ponuđenu hranu, posluženo jelo ne bi trebalo bacati. Ponuđenu hranu treba posmatrati kao povoljne znake uspeha.” Rekavši to, ponovo nam je ponudio hranu i zamolio da budemo smireni i strpljivi. Mojim saputnicima se nije dopalo gostoprimstvo koje nisu ni tražili, pa su odbili njegovu ponudu. Bez upuštanja u dalju potragu i bez uzimanja hrane, troje ljudi je otišlo. Bili su toliko tvrdoglavi. Ja sam bio gladan i žedan, i dirnula me je vanđarijeva neobična ljubav; mi smo smatrali da smo veoma učeni ljudi, ali nam ljubaznost nije bila poznata. Vanđari je bio nepismen i nekvalifikovan čovek i pripadao je niskoj kasti. Pa ipak, gajio je ljubav u srcu i ponudio nam je da jedemo hleb. Na taj način, onaj koji voli druge bez ikakvog interesa, zaista se može smatrati prosvetljenim; a Ja sam pomislio da bi prihvatanje njegove gostoljubivosti bio najbolji početak za sticanje znanja. I tako sam, sa velikim poštovanjem, prihvatio veknu hleba koja mi je ponuđena, pojeo je i napio se vode. Zatim gle! Guru je došao i stao pred nas. „O čemu se vodi rasprava?”, upitao je, a Ja sam mu ispričao o svemu što se dogodilo. Tada je rekao: „Da li bi želeo da pođeš sa mnom? Ja ću ti pokazati ono što želiš, ali samo onaj koji veruje u ono što ja govorim, ostvariće uspeh.” Ostali se nisu složili sa njim i otišli su, ali Ja sam se poklonio sa poštovanjem i prihvatio njegov uslov. Potom Me je odveo do bunara, vezao Me za stopala i obesio naglavačke o drvo koje se nalazilo pored bunara. Visio sam oko metar iznad vode i nisam mogao da je dohvatim rukama, niti ustima. Nakon što me je tako ostavio vezanog, otišao je, a niko nije znao kuda. Vratio se posle četiri ili pet sati i nakon što Me je na brzinu oslobodio, upitao Me kako se osećam. „Nalazim se u najvećem blaženstvu. Kako budala poput Mene može da opiše zadovoljstvo koje sam iskusio?”, odgovorio sam. Čuvši Moj odgovor, guru je bio veoma zadovoljan, privukao Me je k sebi i udarivši Me rukom po glavi, zadržao Me kraj sebe! Brinuo se o Meni pažljivo kao što ptica brine o svojim ptićima. Bio sam u njegovoj školi, o kako je to lepo bilo! Tu sam zaboravio svoje roditelje, sve Moje vezanosti su pukle i sa lakoćom sam se oslobodio. Mislio sam da bi trebalo da ga prigrlim i uvek gledam u njega. Radije bih bio slep, nego da Mi njegova slika nije uvek pred očima. Takva je to škola bila! Ko je u nju jednom kročio, nije mogao da se vrati praznih ruku. Moj guru je postao sve za Mene, Moj dom, majka i otac, sve. Moja čula su me napustila i fokusirala se u očima, a Moj vid bio je usmeren na njega. Tako je guru bio jedini objekat Moje meditacije i ja ničega drugog nisam bio svestan. Dok sam meditirao na njega, Moj um i intelekt su utihnuli i stoga sam morao da ćutim i klanjam mu se u tišini.* * (Smatramo da opis obešenosti naglavačke u bunaru od 4 ili 5 sati, ne bi trebalo shvatiti previše bukvalno, jer niko se ne bi osećao prijatno i bio u blaženstvu da je satima vezan konopcem, glavom okrenutom na dole, u bunaru. Izgleda da je to figurativni opis transa ili samadi stanja. Postoji dve vrste svesnosti (1) čulna i (2) duhovna. Kada naša čula i um, od Boga stvoreni sa usmerenjem ka spolja, pronađu svoj predmet, mi dobijamo čulnu svesnost u kojoj osećamo zadovoljstvo ili bol, čisto ili pomešano, ali ne doživljavamo uzvišeno blaženstvo. Kada se čula i um povuku od svojih predmeta i dobiju suprotno usmerenje, tj. kada su introvertni i fiksirani na Sebstvo, tada dobijamo duhovnu svesnost u kojoj osećamo nepomućenu radost ili blaženstvo, što je neopisivo. Reči: „Bio sam u najvećem blaženstvu i kako bih mogao da opišem radost koju sam osećao?”, verovatno znače da Ga je guru stavio u trans i držao ga iznad površine uznemirenih čula i uma.) Postoje druge škole u kojima se mogu videti drugačiji prizori. Učenici tamo odlaze da dobiju znanje
113
i troše svoj novac, vreme i rad, ali naposletku ne dobijaju mnogo. Tu se guru razmeće svojim tajnim znanjem i direktnim pristupom. On pravi šou od svoje svetosti. Govori puno i peva o sopstvenoj slavi, ali njegove reči ne dotiču srca učenika i oni nisu uvereni. On nije dostigao samorealizaciju. Kako takve škole mogu da budu od koristi za učenike, gde je tu dobrobit za njih? Učitelj (guru) koji je prethodno pomenut, bio je drugačijeg tipa. Njegovom milošću, realizacija je sama od sebe bljesnula u Meni, bez truda ili učenja. Nisam morao ni za čim da tragam, sve je postalo jasno kao dan. Samo guru zna kako obrnuti položaj, sa glavom na dole, a stopalima na gore, može da donese sreću! Među četvoricom, jedan je bio karmkandi (ritualni tip) koji je znao samo da posmatra i uzdržava se od pojedinih obreda; drugi je bio dnjani, koji je bio naduvan ponosom svog znanja, a treći je bio bakta, koji se potpuno predao Bogu, verujući da je On jedini delatnik. Dok su oni tako diskutovali i raspravljali, iskrslo je pitanje o Bogu, i oni su, oslanjajući se na svoje znanje, otišli u potragu za Njim. Sai, koji je bio inkarnirana sposobnost razlučivanja i obestrašćenosti, bio je jedan od te četvorice. Bivajući već inkarnirani Brama, neko može upitati: „Zašto se On mešao sa njima i ponašao budalasto?” On je to učinio kako bi postavio primer koji treba slediti. Iako je bio inkarnirani Bog, On je poštovao nižerazrednog vanđarija, prihvatajući njegovu hranu sa čvrstim uverenjem da „hrana je Brama”, pokazujući kako su prošli oni koji su odbili gostoljubivu vanđarijevu ponudu, i da je nemoguće postići dnjan (znanje) bez gurua. Šruti (Taitirija Upanišada) nas podstiče da poštujemo i slavimo majku, oca i učitelja, i da učimo (proučavamo i predajemo) svete spise. To su sredstva za pročišćenje uma i sve dok se to pročišćenje ne postigne, samorealizacija nije moguća. Čula, um i intelekt ne mogu da dostignu Sebstvo. Oblici dokazivanja, poput posmatranja i zaključivanja, neće nam pomoći po ovom pitanju. Delotvorna je jedino milost gurua. Životni ciljevi poput darme (ispravan, pravedan život), arte (blagostanje, bogatstvo) i kame (ostvarenje želja) se mogu postići našim trudom, ali četvrti cilj – mokša (oslobođenje), može se postići samo uz pomoć gurua. U životnoj priči Šri Saija, pojavljuju se mnoge ličnosti da bi odigrale svoju ulogu; astrolozi dolaze i iznose svoja predviđanja; prinčevi, gospoda, obični i siromašni ljudi, sanjasini, jogiji, pevači i drugi dolaze da dobiju daršan. Čak i mahar (kasta odbačenih) dolazi i klanja se, govoreći: „Sai je maibap (pravi roditelj), koji će okončati naše cikluse rađanja i smrti.” I mnogi drugi, poput žonglera, gondalija (oni koji pevaju posvećeničke pesme), slepih i hromih, pripadnika Natpanti pokreta (zalažu se za sintezu hinduizma i sufizma, osnivač je svetac Maćindranat), plesača i drugih figura, dolazili su i bili prikladno primljeni. Vanđari se takođe pojavio u pravom trenutku i odigrao ulogu koja mu je dodeljena. Osvrnimo se sada na drugu priču.
Post i gđa Gokale Baba nikada nije postio, niti je to dozvoljavao drugima. Um osobe koja posti nikada nije opušten, kako će onda ta osoba da postigne svoj životni cilj (paramarta)? Bog se ne može spoznati praznog stomaka; prvo treba zadovoljiti dušu. Da nema hrane u stomaku, kojim očima bismo mogli da vidimo Boga, kojim jezikom bismo mogli da opišemo Njegovu veličanstvenost i kojim ušima bismo to mogli da čujemo? Ukratko, kada su svi naši organi zdravi i dobijaju pravilnu ishranu, tada možemo praktikovati posvećenost i druge sadane (duhovne prakse) kako bismo spoznali Boga. Stoga, ni post ni prejedanje nisu dobri. I za telo i za um, najsvrsishodnija je umerenost u jelu. Jedna gđa Gokale došla je u Širdi kod Dade Kelkara sa pismom preporuke od gđe Kašibai Kanitkar (Babine poklonice). Došla je kod Babe odlučna da sedi pokraj Njegovih stopala i provede tri dana u postu. Prethodnog dana, Baba je rekao Dadi Kelkaru da neće dozvoliti Svojoj deci da gladuju
114
tokom festivala Holi (drugi naziv – Šimga, festival boja), jer u suprotnom, zašto je On tu, ako moraju da gladuju? Narednog dana, kada je žena došla sa Dada Kelkarom i sela pred Babina stopala, Baba je odmah rekao: „Odakle potreba da se posti? Idi u Dadabatovu kuću i spremi puranpolis (slatki kolač), nahrani njegovu decu i sebe.” Šimga festival je bio u toku. Gđa Kelkar je u tom periodu imala svoj mesečni ciklus (menstruaciju) i osim nje, u Dadabatovoj kući nije bilo nikoga da kuva. Babin savet je došao u pravom trenutku. Gđa Gokale je otišla u Dadabatovu kuću i spremila jelo kako joj je rečeno. Tog dana je kuvala, nahranila je druge, ali i sama jela. Kako je to lepa priča, sa divnom poukom!
Babin Sarkar (gazda) Baba je ispričao priču o svom detinjstvu i ona glasi ovako: „Kada sam bio dete, tragao sam za hranom i otišao sam u grad Bid. Tu sam dobio posao na tkanju. Radio sam naporno, ne štedeći se. Poslodavac je bio veoma zadovoljan sa mnom. Tri dečaka su tu radila pre mene. Prvi je dobio 50 rupija, drugi 100, a treći je dobio 150 rupija. Ja sam dobio duplo od te ukupne sume – 600 rupija. Uvidevši moju vičnost, poslodavac Me je voleo, hvalio i poklonio Mi kompletnu odoru, turban za glavu i šelu (halja, odora) za telo. Ja sam čuvao tu odoru nedirnutu, nisam je koristio. Mislio sam da ono što čovek daruje, to ne može potrajati dugo i uvek je nesavršeno. Ali ono što moj Sarkar (Bog) podari, to traje do kraja vremena. Nijedan dar dobijen od nekog čoveka, ne može se porediti sa Njegovim. Moj Sarkar kaže: „Uzmi, uzmi”, ali svi dolaze kod Mene i kažu, „Daj, daj!” Niko pažljivo ne sluša značenje onoga što govorim. Riznica (duhovno bogatstvo) Mog Sarkara je puna, ona preliva. Ja kažem: „Iskopajte i odnesite ovo bogatstvo u tovarima, blagosloveni sin prave majke treba da se napuni ovim bogatstvom.” Veština Mog Fakira, čuda Mog Gospoda i sposobnost Mog Sarkara su veoma jedinstvene. A šta je sa Mnom? Telo (zemlja) će se pomešati sa zemljom, dah sa vazduhom. Ovo vreme neće ponovo doći. Bez obzira gde odem i gde sednem, maja Mi uvek stvara nevolje, pa ipak, Ja uvek brinem za Moje ljude. Onaj koji učini duhovni poduhvat požnjaće svoje plodove, a onaj koji zapamti ove Moje reči, dobiće neprocenjivu sreću.”
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
115
POGLAVLJE XXXIII Veličanstvenost svetog pepela (udi) Kako su izlečeni ubod škorpiona i slučaj kuge – Čudo u Đamneru – Bolest Narajana Raoa – Balabua Sutar – Apasahib Kulkarni – Haribau Karnik U prethodnom poglavlju opisana je veličanstvenost gurua; u ovom poglavlju ćemo opisati veličanstvenost udija (svetog pepela). Međutim, oboje su povezani. Snaga udija je takva zbog Babine duhovne veličine.
Uvod Poklonimo se sada pred velikim svecima. Njihovi milostivi pogledi uništiće planine naših grehova i odagnati nedostatke našeg karaktera. Njihov govor daruje korisna učenja i prenosi nam neprocenjivu sreću. Njihovi umovi ne poznaju razlike, poput „ovo je naše, a ono je tvoje”. Takvo razdvajanje nikada ne nastaje u njihovim umovima. Naš dug prema njima ne može biti isplaćen u ovom životu, kao ni u mnogim budućim životima.
Udi Dobro je poznato da je Baba uzimao dakšinu od svih, a onda bi prikupljenu sumu trošio u dobrotvorne svrhe i na kupovinu goriva (drva i ulje). Drvima je ložio duni (svetu vatru), koju je održavao da stalno gori. Pepeo iz te vatre zvao se udi i on je besplatno davan poklonicima u trenutku kada bi odlazili iz Širdija. Šta nas je Baba učio uz pomoć udija? Baba nas je učio da su svi vidljivi fenomeni u univerzumu, prolazni poput pepela. Naša tela, sastavljena od materije pet elemenata, nestaće nakon što se završe svi naši užici i pretvoriće se u pepeo. Kako bi podsećao poklonike na činjenicu da će njihova tela postati pepeo, Baba im je davao udi. Baba je takođe uz pomoć udija podučavao da je Brama jedina realnost, dok je univerzum efemeran (kratkotrajan), i da niko na ovom svetu, bilo da je to sin, otac ili žena, zapravo ne pripada nama. Mi na ovaj svet dolazimo sami i sa njega moramo da odemo sami. Dokazano je da je udi izlečio mnoge fizičke i mentalne bolesti, ali Baba je želeo da ponavlja poklonicima principe diskriminacije između nestvarnog i stvarnog, On je podučavao nevezanost za nestvarno uz pomoć udija i dakšine. Udi nas je učio diskriminaciji (razlučivanju), a dakšina nas je učila o nevezanosti. Ukoliko ne posedujemo te dve osobine, nije moguće preći preko mora ovozemaljskog postojanja. Stoga je Baba tražio dakšinu, a kada bi poklonici odlazili, On je davao udi kao prasad (dar, ponuda), utrljao bi ga na njihova čela i stavljao Svoju čudesnu ruku na njihove glave. Kada je Baba bio dobro raspoložen, tada bi veselo pevao. Jedna takva pesma bila je o udiju. Značenje ove pesme bilo je: „Oh, razigrani Ramo, dođi, dođi i donesi sa sobom vreće udija.” Baba je pevao veoma jasnim i nežnim tonovima. Pored duhovnog, udi je imao i materijalni značaj. Darovao je zdravlje, prosperitet, slobodu od briga i još mnogo drugih svetovnih dobrobiti. Dakle, udi nam je pomogao da postignemo oba cilja – materijalni i duhovni. Sada ćemo početi sa pričama o udiju.
Ubod škorpiona Narajan Motiram Đani iz Nasika bio je Babin posvećenik. On je služio kod drugog Babinog
116
poklonika koji se zvao Ramčandra Vaman Modak. Jednom prilikom je otišao u Širdi sa majkom da vidi Babu. Tada je Baba lično rekao majci da njen sin treba da započne samostalan posao. Nekoliko dana nakon toga, ovo proročanstvo se ispostavilo tačno. Narajan Đani je napustio službu i otvorio pansion „Anand ašram”, koji je uspešno poslovao. Jednom prilikom je Narajanrovog prijatelja ubo škorpion i bol je bio žestok i nepodnošljiv. Udi je najefikasniji u takvim situacijama i treba ga utrljati na mesto bola. Narajanrao je tražio udi, ali nije mogao da ga pronađe. Tada je stao pred Babinu sliku i pomolio se za Njegovu pomoć, pevao je Babino ime i uzeo prstohvat pepela sa mirišljavog štapića koji je goreo pred slikom, a potom, misleći da je to Babin udi, utrljao ga na bolno mesto uboda. Čim je sklonio prste, bol je nestao i obojica su bili oduševljeni.
Slučaj bubonske kuge Jednom je poklonik iz Bandre saznao da mu se ćerka, koja je boravila u drugom mestu, razbolela od bubonske kuge. On nije imao udi sa sobom, pa je poslao poruku Nanasahib Čandorkaru da mu ga pošalje. Nanasahib je dobio poruku dok je bio na putu ka železničkoj stanici u Tani, dok je putovao sa ženom u Kaljan. Ni on nije imao udi kod sebe. Tada je pokupio nešto prašine sa puta, meditirao je na Sai Babu, prizvao Njegovu pomoć i utrljao to na ženino čelo. Poklonik je bio veoma srećan kada je čuo da je njegova ćerka, koja je bolovala tri dana, počela da se oporavlja od istog trenutka kada je Nanasahib prizvao Babinu pomoć u blizini železničke stanice u Tani.
Čudo u Đamneru Godine 1904-05, Nanasahib Čandorkar je radio kao poreski službenik (mamlatdar) u Đamneru, okrug Kandeš, koji je udaljen više od 160 kilometara od Širdija. Njegova ćerka Mainatai bila je trudna i pred porođajem. Bio je to ozbiljan slučaj i patila je od bolnih trudova već dva ili tri dana. Nanasahib je probao sve vrste lečenja, ali uzalud; tada se setio Sai Babe i prizvao je Njegovu pomoć. U tom trenutku u Širdiju, jedan Ramgirbua, koga je Baba zvao Bapugirbua, kretao je ka svom rodnom mestu u Kandešu. Baba ga je pozvao i rekao mu da na putu ka kući stane u Đamneru i da preda udi i arati Nanasahibu. Ramgirbua je odgovorio da kod sebe ima samo dve rupije i da je ta suma jedva dovoljna za voznu kartu do Đalgaona, te da nije u mogućnosti da ode od Đalgaona do Đamnera, jer u pitanju je udaljenost od oko 50 kilometara. Baba ga je uverio da ne treba da brine i da će mu sve biti obezbeđeno. Tada je Baba zatražio od Šame da zapiše poznatu arati pesmu koju je komponovao Madav Adkar (prevod arati pesme je naveden na kraju ove knjige) i taj primerak je zajedno sa udijem dao Ramgirbui, kako bi ga isporučio Nanasahibu. Oslanjajući se na Babine reči, Ramgirbua je napustio Širdi i stigao u Đalgaon oko 2.45č ujutro. Kod sebe je imao samo dve ane (u tadašnje vreme 16 ana vredelo je jednu rupiju) i nalazio se u neprilici. Na svoje veliko olakšanje, čuo je kako neko doziva: „Ko je Bapugirbua iz Širdija?” Otišao je do tog čoveka i saopštio mu da je on Bapugirbua. Tada ga je čovek, objašnjavajući da ga je poslao Nanasahib, smestio u izvrsnu kočiju koju su vukla dva dobra konja. Obojica su se vozili u njoj. Kočija se kretala brzo i u rano jutro stigli su do jednog potočića. Čovek je odveo konje da se napoje i potom upitao Ramgirbua da mu se pridruži u jelu. Videvši bradu, brkove i nošnju tog čoveka, Ramgirbua je posumnjao da je musliman i nije želeo da uzme ništa od njega, ali ovaj je odobrovoljio Ramgirbua rekavši da je hindus, kšatrija iz Garvala, i da Nanasahib šalje hranu i piće, te da može slobodno da ih prihvati. Tada su se obojica osvežili i potom nastavili dalje. Stigli su u Đamner u zoru. Ramgirbua je izašao da obavi nuždu i vratio se kroz par minuta, ali nije zatekao kočiju ni kočijaša. Bio je zapanjen. Otišao je u obližnji sud (kačehri) i raspitujući se, saznao da je poreski službenik kod svoje kuće. Otišao je u Nanasahibovu kuću i predao mu Babin udi i arati pesmu. U tom trenutku, Mainataino stanje bilo je veoma ozbiljno i svu su bili duboko uznemireni zbog nje. Nanasahib je pozvao ženu i rekao joj da pomeša udi sa vodom i dâ ćerki da to popije. Smatrao je da je Babina pomoć došla
117
blagovremeno. Kroz nekoliko minuta stigla je vest da se porođaj odvija bezbedno i da je kriza prošla. Kada je Ramgirbua izrazio zahvalnost Nanasahibu što je poslao slugu, kočiju i osveženje, ovaj je bio veoma iznenađen jer nije nikoga slao na železničku stanicu, niti je uopšte znao da neka osoba dolazi iz Širdija. G. B.V. Dev iz Tane, penzionisani poreski službenik, raspitivao se o ovom slučaju kod Bapurao Čandorkara, Nanasahibovog sina, i Ramgirbue iz Širdija, pa nakon što je dobio sve informacije, napisao je detaljan tekst, delom kroz prozu a delom kroz poeziju, u „Šri Sai Lila” magazinu (tom 13. brojevi 11, 12. i 13). B.V. Narsimhasvami je takođe zapisao izjave od (1) Mainatai (broj 5, str. 14), (2) Bapusahib Čandorkar (broj 20, str. 50) i (3) Ramgirbua (broj 27, str. 83), izdatih 1. juna 1936, 16. septembra 1936. i 1. decembra 1936, i objavio ih u svojoj knjizi „Iskustva poklonika, 3. deo”. Sledeći odlomak je citiran iz Ramgirbuove izjave: „Jednog dana, Baba me pozvao i predao mi paket udija i primerak pesme za arati. Trebalo je tada da idem u Kandeš. Baba me je uputio u Đamner i rekao mi da predam arati pesmu i udi Nanasahib Čandorkaru u Đamneru. Rekao sam Babi da kod sebe imam samo dve rupije i da to nije dovoljno za voz od Kopergaona do Đalgaona, a potom od Đalgaona do Đamnera. Baba je rekao: „Bog će dati.” Bio je petak i ja sam smesta krenuo. Stigao sam u Manmad u 19.30č, a u Đalgaon 2.45č ujutro. U to vreme, na snazi su bile mere protiv kuge i to mi je izazvalo poteškoće. Morao sam da otkrijem šta treba da uradim kako bih otišao u Đamner. Oko 3č ujutro, pojavio se dobro obučeni sluga, u čizmama, turbanu i opremljen drugim lepim detaljima, i povezao me u kočiji. U Baguru smo stali i osvežili se. Stigli smo u Đamner rano ujutro i dok sam ja izašao da obavim nuždu, kočija i njen vozač su nestali (str. 83).”
Narajanrao Bakta Narajanrao (očevo ime i prezime nisu navedeni) imao je sreću da vidi Babu dva puta tokom Njegovog života. Tri godine nakon što je Baba preminuo u 1918, on je poželeo da dođe u Širdi, ali nije mogao. U godini nakon Babinog mahasamadija on se razboleo i prolazio kroz veliku patnju. Nijedan lek nije mogao da mu olakša muku. Stoga je meditirao na Babu i danju i noću. Jedne noći dobio je viziju. Baba je došao iz podruma i utešio ga rekavši: „Nemoj biti zabrinut, od sutra će ti biti bolje, a za sedam dana bićeš na nogama.” Narajanrao se sasvim oporavio u vremenskom roku koji je pomenut u viziji. Ono o čemu treba razmisliti je sledeće: Da li je Baba bio živ zato što je imao telo, ili je bio mrtav zato što ga je napustio? Ne, Baba je večno živ, jer On transcendira i život i smrt. Onaj koji Ga voli celim svojim srcem, dobiće odgovor od Njega bila kada, bilo gde. On je uvek kraj nas i uzeće bilo koju formu da se pojavi pred posvećenim baktom i usliši mu želju.
Apasahib Kulkarni Apasahib Kulkarni je 1917. godine prešao u Tanu i tada je počeo da se klanja Babinoj slici koju mu je poklonio Balasahib Bate. Iskreno je obavljao svoje bogosluženje. Ostavljao je cveće, pastu od sandalovine i naivaidju (ponudu u hrani) svakodnevno pred Babinom slikom i žarko je žudeo da Ga vidi. U vezi sa tim, može se reći da je iskreno gledanje u Babinu sliku identično kao da Ga vidite uživo. Sledeća priča ilustruje ovu tvrdnju.
Balabua Sutar Svetac iz Bombaja po imenu Balabua Sutar, koji je zbog svoje pobožnosti, posvećenosti i stila prozvan „moderni Tukaram”, prvi put je došao u Širdi 1917. godine. Kada se poklonio pred Babom,
118
On je rekao: „Ja poznajem ovog čoveka već četiri godine.” Balabua je u čudu razmišljao kako je to moguće, kada je ovo bila njegova prva poseta Širdiju. Međutim, razmišljajući ozbiljnije o tome, prisetio se da se pre četiri godine prvi put poklonio pred Babinim portretom u Bombaju, i to ga je uverilo u značaj Babinih reči. Rekao je sebi: „Kako su sveznajući i sveprisutni sveci, i tako ljubazni prema svojim poklonicima! Jedva da sam se poklonio pred Njegovom slikom, ali On je to primetio i u kratkom roku učinio da shvatim kako je videti Njegovu sliku, isto što i videti Njega lično!” Vratimo se sada Apasahibovoj priči. Dok je boravio u Tani, trebalo je da ode na put u Bivandi i da se vrati kroz sedam dana. U njegovom odsustvu, sledeći divan događaj se desio trećeg dana. U podne, pred Apasahibovom kućom pojavio se fakir. Njegov izgled podsećao je na onaj sa Babine slike. Gđa Kulkarni i deca su ga upitali da li je on Sai Baba iz Širdija. On je odgovorio „Ne”, ali je rekao da je Njegov poslušni sluga i da je po Njegovoj naredbi došao da se raspita o dobrobiti porodice. Tada je zatražio dakšinu. Žena mu je dala jednu rupiju. On joj je uručio mali paket udija i rekao joj da ga drži na svom oltaru. Potom je napustio kuću i otišao. Sada, počujte divnu Saijevu lilu (čudo, igru)! Apasahib nije mogao da nastavi sa putovanjem, jer mu se konj razboleo u Bivandiju. Tog popodneva se vratio kući i od žene saznao za fakirovu posetu. Postao je veoma uznemiren što nije dobio fakirov daršan (što ga nije lično video), štaviše, nije mu se dopalo ni to što je samo jedna rupija data kao dakšina. Rekao je da je on bio prisutan, ne bi dao manje od deset rupija. Potom je smesta krenuo u potragu za fakirom, tražio ga je u džamiji i na drugim mestima, a da nije ništa jeo pre toga. Njegova potraga je bila uzalud. Tada se vratio kući i seo da jede. Čitaoci se mogu prisetiti Babine izreke iz poglavlja 32, da se u potragu za Bogom ne može ići praznog stomaka. Nakon obroka, on je izašao u šetnju sa prijateljem g. Čitreom. Nakon što su malo odmakli, ugledali su čoveka kako im se brzo približava. Apasahib je pomislio da to mora biti fakir koji je tog podneva posetio njegovu kuću, jer izgledao je kao Baba na slici. Fakir je odmah ispružio ruku i tražio dakšinu. Apasahib mu je dao jednu rupiju. On je zahtevao iznova i iznova, pa mu je Apasahib dao još dve rupije. Još uvek nije bio zadovoljan. Tada je pozajmio tri rupije od g. Čitrea i dao ih fakiru. On je i dalje tražio još. Apasahib mu je rekao da pođe sa njim do njegove kuće. Tada su se svi vratili kući i Apasahib mu je dao još tri rupije, ukupno dakle – devet. Fakir je i dalje izgledao nezadovoljno i tražio je još. Apasahib mu je rekao da ima novčanicu od deset rupija. Fakir ju je zatražio, uzeo je i vratio onih devet rupija, a zatim otišao. Apasahib je ranije izjavio da bi dao deset rupija i ta suma je uzeta od njega, a vraćeno mu je devet rupija, osveštanih Babinim dodirom. Broj 9 je veoma značajan. On predstavlja devet tipova posvećenosti (videti poglavlje 21). Možemo ovde još pomenuti i da je Baba dao devet novčića jednom Lakšmibai Šindeu, u Njegovim poslednjim trenucima. Apasahib je ispitao paketić sa udijem i otkrio je da se u njemu nalazi i malo cveća i pirinča. Posle nekog vremena, od Babe je dobio i Njegovu dlaku prilikom susreta u Širdiju. Stavio je paketić sa udijem i dlaku u tabiz (amajliju) i nosio ga uvek oko ruke. Apasahib je spoznao snagu udija. Iako je bio vredan, on je dobio početnu platu od 40 rupija, ali nakon što je nabavio Babinu sliku i udi, dobio je mnogo više od toga, a takođe je stekao dosta moći i uticaja, te pored ovih prolaznih dobrobiti, ostvario je i brz duhovni napredak. Oni koji su imali sreće da dobiju Babin udi, treba da ga utrljaju na čelo nakon kupanja i da pomešaju malo sa vodom i to popiju kao svetu vodicu. Haribau Karnik Haribau Karnik iz Dahanua (okrug Tana), došao je u Širdi 1917. na dan Guru purnime (festival posvećen duhovnim učiteljima koji pada na 15. dan meseca ašada / jun-jul) i iskazao poštovanje
119
Babi na sve formalne načine. Ponudio je odeću i dakšinu, a nakon što je dobio Babino odobrenje, napustio je džamiju. Tada je pomislio da bi mogao Babi da ponudi još jednu rupiju i taman se spremao da se vrati, kada mu je Šama signalizirao da, pošto je već dobio Babin dopust za odlazak, treba da nastavi kuda je krenuo i da ne ulazi natrag. Stoga je krenuo kući. Na putu je svratio u hram Kala Ram, u Nasiku, kako bi dobio daršan, i tada ga je svetac koji je sedeo u hramu, po imenu Narsing Maharadž, uhvatio za zglob i rekao: „Daj mi moju rupiju.” Karnik je bio iznenađen; vrlo rado je dao rupiju i pomislio da je kroz sveca Narsing Maharadža, Sai uzeo rupiju koju je on nameravao da mu podari. Ova priča prikazuje da su svi sveci jedno i ilustruje kako oni rade u slozi.
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
120
POGLAVLJE XXXIV Veličanstvenost svetog pepela (udi) - nastavak (1) Doktorov nećak – (2) Dr Pilej – (3) Šamina svastika – (4) Devojka Iranka – (5) Gospodin iz Harda – (6) Dama iz Bombaja U ovom poglavlju nastavljamo sa temom – veličanstvenost svetog pepela – i opisujemo slučajeve u kojima je upotreba udija bila od pomoći.
Doktorov nećak U Malegaonu (okrug Nasik), živeo je doktor. Njegov nećak bolovao je od neizlečive bolesti – tuberkuloznog koštanog apscesa. Doktor je zajedno sa svojim rođacima i lekarima probao razne vrste lečenja, pa čak i operaciju. Nije bilo pomoći niti olakšanja muka za tog dečaka. Prijatelji i porodica savetovali su dečakove roditelje da potraže božansku pomoć i preporučili su im da odu kod Sai Babe, koji je bio poznat da leči neizlečive slučajeve samo svojim pogledom. Roditelji su stoga došli u Širdi. Poklonili su se pred Babom, postavili dečaka pred Njega i skromno Ga zamolili i preklinjali da spasi njihovog sina. Milostivi Baba ih je tešio govoreći: „Oni koji pronađu utočište u ovoj džamiji nikada neće patiti u svom životu sve do kraja vremena, nemojte brinuti! Utrljajte udi na apsces i u roku od sedam dana on će se oporaviti. Verujte u Boga! Ovo nije džamija, već rezidencija, dom. Onaj koji zakorači ovde dobiće zdravlje i sreću, a njegovim patnjama doći će kraj.” Dečak je sedeo pred Babom, a On je pomerao ruke preko obolelog dela tela i gledao ga pogledom punim ljubavi. Pacijent je bio veoma zadovoljan i uz primenu udija, počeo je da se oporavlja i nakon nekoliko dana je ozdravio. Roditelji su otišli iz Širdija sa dečakom nakon što su se zahvalili Babi za lek, koji delovao kroz udi i Babin milostivi pogled. Nakon što je saznao za ovo, doktor, dečakov ujak, ostao je u čudu i poželeo je da vidi Babu. Dok je putovao ka Bombaju zarad nekog posla, u Malegaonu i Manmadu neko mu je govorio protiv Babe i tako mu zatrovao uši. Zbog toga je napustio ideju da ode u Širdi i produžio je pravo za Bombaj. Želeo je da ostatak vremena provede u Alibagu, ali u Bombaju je tokom tri uzastopne noći čuo glas: „Još uvek Mi ne veruješ?” Tada je doktor promenio svoje mišljenje i odlučio da ode u Širdi. Prvo je morao da se pobrine za slučaj infektivne groznice u Bombaju, koja nije pokazivala znake povlačenja. Stoga je mislio da će njegov odlazak u Širdi biti odložen. Međutim, odlučio je da napravi test i u sebi je pomislio: „Ako se stanje pacijenta danas poboljša, sutra ću da krenem za Širdi.” Čudo je u tome što se, baš od trenutka kada je on to pomislio i odlučio, groznica počela smanjivati i temperatura se vratila u normalu. Potom je otišao u Širdi kako je prethodno i odlučio, dobio je Babin daršan i poklonio se pred Njim. Baba mu je podario takva iskustva da je on odmah postao Njegov poklonik. Ostao je tu četiri dana i vratio se kući sa Babinim udijem i blagoslovima. U roku od dve nedelje, dobio je unapređenje i premeštaj u Biđapur. Slučaj njegovog nećaka poslužio je kao prilika da upozna Babu i ta poseta je u njemu iznedrila beskompromisnu ljubav prema stopalima sveca.
Dr Pilej Dr Pilej bio je blizak Babin poklonik. Baba ga je veoma voleo i uvek ga je zvao Bau (brat). Baba je često razgovarao sa njim i konsultovao ga po pitanju raznih stvari, uvek želeći da ovaj bude kraj Njega. Pilej je jednom prilikom teško oboleo od gvinejskih crva. Požalio se Kakasahib Diksitu: „Bol je mučan i neizdrživ. Radije bih umro. Ja znam da je ovaj bol plaćanje moje prošle karme, ali
121
molim te, idi kod Babe i reci mu da mi odagna bol i prebaci dugovanje prošle karme u deset budućih života.” G. Diksit je otišao kod Babe i preneo mu zahtev. Tada je Baba, dirnut njegovim zahtevom, rekao Diksitu: „Reci mu da bude neustrašiv! Zašto bi patio deset narednih života? U roku od deset dana odradiće posledice i patnju iz svoje prošle karme. Dok sam Ja ovde da mu podarim zemaljsko i duhovno blagostanje, zašto bi molio za smrt? Dovedi ga ovde na nečijim leđima, pa ćemo jednom za svagda da okončamo njegove patnje.” Doktor je donet u takvom stanju i postavljen je sa Babine desne strane. Baba mu je dao svoj jastuk i rekao: „Lezi ovde polako i umiri se. Pravi lek je da se posledice prošlih dela moraju odbolovati i prevazići. Naša karma je uzrok naše sreće i tuge, te stoga, pomiri se sa onim što ti dođe. Alah (Bog) jedini je svedržitelj i zaštitnik, uvek misli na Njega. On će brinuti o tebi. Predaj mu se telom, umom i govorom, pa ćeš tada videti šta On radi.” Dr Pilej je rekao da mu je Nanasahib stavio zavoj preko noge, ali to nije pomoglo. „Nana je budala”, odgovorio je Baba. „Skini taj zavoj inače ćeš umreti. Sada će se pojaviti vrana i kljucnuće te, a nakon toga ćeš se oporaviti.” Dok se odvijala ova konverzacija, pojavio se Abdul, koji je uvek čistio džamiju i nameštao lampe. Dok je obavljao svoj posao, njegova noga slučajno je stala na ispruženu nogu dr Pileja. Noga je već bila otekla, a kada je Abdul stao na nju i pritisnuo je, svih sedam gvinejskih crva je odjednom istisnuto. Bol je bio nepodnošljiv i dr Pilej je naglas zakukao. Nakon nekog vremena, on se smirio i počeo je da peva i plače naizmenično. Tada je Pilej upitao kada će doći vrana da ga kljucne. Baba je odgovorio: „Zar nisi video vranu? On neće ponovo doći. Abdul je bio vrana. Idi sada i odmaraj u kući, uskoro ćeš biti oporavljen.” Uz pomoć utrljavanja udija i njegovim pijenjem sa vodom, bolest je potpuno izlečena u roku od deset dana kao što je Baba i rekao, bez upotrebe drugih lekova ili tretmana.
Šamina svastika Šamin mlađi brat, Bapađi, boravio je u blizini Savlivihira. Jednom je njegova žena obolela od bubonske kuge. Imala je visoku temperaturu i na preponama su joj se pojavila dva bubona (otekline žlezda). Bapađi je odjurio kod Šame i zamolio ga da dođe i pomogne. Šama je bio uplašen, ali prema svom običaju, otišao je kod Babe, poklonio se pred Njim i zamolio za pomoć oko isceljenja bolesti. Takođe je zatražio dozvolu da ode u kuću njegovog brata. Tada je Baba rekao: „Ne idi tamo ovako kasno, pošalji joj udi. Zašto brinuti oko groznice i bubona? Bog je naš otac, ona će se lako oporaviti. Ne idi sada, otiđi ujutro i odmah se vrati nazad.” Šama je imao punu veru u Babin udi. Poslao ga je po Bapađiju. Utrljali su ga po oteklinama, a jedan deo je pomešan sa vodom i dat pacijentkinji da popije. Čim je popila udi, nastalo je obilato znojenje, groznica se smanjila i ona je mogla čvrsto da zaspi. Sledećeg jutra Bapađi je bio iznenađen da vidi svoju ženu oporavljenu, bez temperature i oteklina. Kada je Šama stigao narednog jutra uz Babino dopuštenje, takođe je bio iznenađen da je vidi u kuhinji kako priprema čaj. Ispitujući brata, saznao je da ju je Babin udi potpuno iscelio za samo jednu noć. Tada je Šama shvatio značenje Babinih reči: „Idi tamo ujutro i odmah se vrati nazad.” Nakon što je popio čaj, Šama se vratio, pozdravio Babu i rekao: „Devo, kakva je to igra Tvoja? Prvo digneš buru i uznemiriš nas, a posle nas smiriš i utešiš.” Baba je odgovorio: „Vidiš, tajnoviti su putevi delanja. Iako Ja ne činim ništa, oni Me smatraju odgovornim za događaje koji nastaju zbog prarabde (sudbine). Ja sam samo svedok. Gospod je jedini delatnik i inspirator. On je najmilostiviji. Niti sam Ja Bog, niti sam učitelj. Ja sam njegov poslušni sluga i mislim na njega konstantno. Onaj
122
koji ostavi po strani svoj egoizam i zahvali Mu se, i onaj koji Mu u potpunosti veruje, skinuće svoje okove i postići oslobođenje.”
Ćerka od Iranca Pročitajte sada iskustvo jednog gospodina Iranca. Njegova mlađa ćerka imala je napade svakog sata. Kada bi nastupilo grčenje, izgubila bi moć govora, njeni udovi bi se zgrčili i pala bi u nesvest. Nijedan lek nije pomagao. Jedan prijatelj je njenom ocu preporučio Babin udi i rekao mu da ga nabavi od Kakasahib Diksita, u Vile Parleu (predgrađu Bombaja). Iranski gospodin je dobio udi, pomešao ga je sa vodom i dao ćerki da to svakodnevno pije. U početku, grčevi koji su dolazili svakog sata, sada su se pojavljivali svakih sedam sati, a posle nekoliko dana ćerka se u potpunosti oporavila.
Gospodin iz Harda Stariji gospodin iz Harda bolovao je od kamena u bubregu. Takvo kamenje se obično uklanja uz pomoć operacije i ljudi su mu predlagali da se podvrgne zahvatu. On je bio star i slab, nedostajala mu je snaga uma i nije mogao da zamisli da se podvrgne hirurškoj operaciji. Njegova patnja će se uskoro okončati na drugačiji način. Pojavio se gradski službenik (inamdar) iz tog mesta. On je bio Babin poklonik i uvek je sa sobom nosio određenu količinu svetog pepela. Po preporuci prijatelja, sin od obolelog starca je uzeo udi od njega, pomešao ga sa vodom i dao svom starom ocu da popije. Nakon pet minuta pošto je udi apsorbovan u telu, kamen se rastvorio i izašao kroz urin, a starac je konačno ozdravio.
Dama iz Bombaja Žena iz kajašta prabu kaste iz Bombaja (visoka kasta pismenih, čuvari javnih zapisa, pisci, administratori i savetnici u vlasti), uvek je patila od nesnosnih bolova tokom porođaja. Svaki put kada bi ostala trudna, bila bi veoma uplašena i nije znala šta da radi. Šri Ramamurti iz Kaljana, koji je bio Babin poklonik, posavetovao je njenog muža da je odvede u Širdi. Kada je ponovo ostala u drugom stanju, muž i žena su otišli u Širdi i ostali tamo nekoliko meseci, klanjajući se Babi. Posle nekog vremena, kucnuo je čas porođaja i kao i obično, postojao je zastoj u prolazu koji vodi iz materice. Žena je osećala jake bolove, nije znala šta da radi i počela je da se moli Babi da joj pomogne. U međuvremenu, jedna komšinica se pojavila i nakon što se pomolila za Babinu pomoć, dala joj da popije udi pomešan sa vodom. U roku od pet minuta žena se porodila bezbedno i bezbolno. Problem je bio što se dete rodilo mrtvo, usled svoje sudbine, ali majka je uspela da se oslobodi straha i bolova, i zahvaljivala je Babi zbog bezbednog porođaja, ostavši Mu zauvek privržena.
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
123
POGLAVLJE XXXV Testiran i potvrđen Kaka Mahađanijev prijatelj i gazda – Bandrin slučaj insomnije – Bala Patil Nevaskar U ovom poglavlju nastavljamo sa temom o važnosti i efektnosti svetog pepela; takođe se navode dva slučaja u kojima je Baba bio testiran i potvrđen. Ovi slučajevi biće prvi navedeni.
Uvod U duhovnim pitanjima i poduhvatima, sektaštvo je najveća prepreka napretku. Oni koji veruju da je Bog bez forme govore da je verovanje da je Bog u formi iluzija, a da su sveci samo obična ljudska bića. Zašto bi onda klanjali glave pred njima i nudili dakšinu? Osobe koje pripadaju drugačijim sektama, takođe prigovaraju i kažu: „Zašto bi se klanjali i nudili vernost drugim svecima, ostavljajući svoje sopstvene gurue?” Slični prigovori čuli su se i u vezi Sai Babe, i nekada, a i sada. Neki su pričali da kada su bili u Širdiju, Baba je tražio dakšinu od njih; zar je dobro da sveci prikupljaju novac na taj način? Ako to čine, gde je njihova svetost? Međutim, postoje mnogi slučajevi kada su ljudi dolazili u Širdi da se rugaju, a ostajali su posle da se mole. Dva takva slučaja navešćemo u nastavku.
Kaka Mahađanijev prijatelj Prijatelj Kaka Mahađanija bio je poštovalac Nirguna, Boga bez forme, i gajio je averziju prema idolatriji. On se iz radoznalosti složio da ode u Širdi sa Kakom, ali pod dva uslova: (1) da se ne klanja pred Babom, (2) da Mu ne plati dakšinu. Kaka je prihvatio te uslove i krenuli su iz Bombaja u subotu uveče, a stigli u Širdi sledećeg jutra. Čim su zakoračili na stepenice džamije, Baba je, gledajući u prijatelja sa male udaljenosti, otpozdravio slatkim rečima: „Oh, dobrodošao gospodine.” Ton sa kojim je izgovorio ove reči bio je veoma čudan. To je bio identičan ton glasa prijateljevog oca. On se odmah setio pokojnog oca i uzbuđenje je prošlo kroz njegovo telo. Glas je imao očaravajuću moć! Iznenađen, prijatelj je rekao: „Ovo je bez sumnje glas mog oca.” Tada je smesta prišao i zaboravljajući na svoju odluku, položio glavu pred Babina stopala. Baba je zatim dva puta tražio dakšinu u vreme njihovog odlaska, jednom ujutro, potom i u podne, ali samo od Kake, a ne i od njegovog prijatelja. Ovaj je prošaputao Kaki: „Baba je tražio dakšinu dva puta od tebe. Ja sam sa tobom, zašto je mene ignorisao?” „Upitaj sam Babu”, bio je Kakin odgovor. Baba je tada upitao Kaku šta je to šaputao njegov prijatelj, a onda je prijatelj sam pitao Babu da li bi trebalo da plati neku dakšinu? Baba je odgovorio: „Ti nisi nameravao da platiš, zbog toga nisi ni pitan, ali ako sada želiš to da uradiš, možeš slobodno.” Prijatelj je tada platio 17 rupija dakšinu, isto koliko je i Kaka platio. Baba mu se potom obratio, savetujući ga: „Uništi zid između nas (osećaj različitosti), tako da se možemo videti i sastati licem u lice.” Zatim je Baba dozvolio da odu. Iako je vreme bilo loše i oblačno, Baba ih je uverio da će putovati sigurno i oni su stigli u Bombaj bez problema. Kada je stigao kući i otvorio vrata i prozore, zatekao je dva mrtva vrapca na podu, a treći je izleteo kroz prozor. Pomislio je da bi dva vrapca bila spasena da je ostavio otvoren prozor, ali onda je zaključio da ih je stigla njihova sudbina i da ga je Baba poslao tačno na vreme kako bi spasao trećeg vrapca.
Kaka Mahađanijev gazda
124
Kaka je bio zastupnik u firmi Takara Daramseja Đetabaija, pravnog zastupnika iz Bombaja. Gazda i menadžer bili su u dobrim odnosima. G. Takar je znao da Kaka često ide u Širdi i provodi tamo nekoliko dana, pa se vraća nakon što mu to Baba odobri. Iz radoznalosti, g. Takar je odlučio da ode u Širdi sa Kakom tokom Šimga praznika (festival boja - Holi). Pošto Kakin povratak nije bio siguran, on je pozvao još jednog čoveka da mu pravi društvo. Njih trojica su krenuli zajedno, a Kaka je kupio oko dva kilograma suvog grožđa kao poklon Babi. Stigli su u Širdi u planiranom roku i otišli su u džamiju da dobiju Babin daršan. Tu se nalazio Bapasahib Tarkad i g. Takar ga je upitao zbog čega je on došao. „Zbog daršana”, odgovorio je Tarkad. G. Takar je upitao da li su se dogodila neka čuda na ovom mestu. Tarkad je rekao da to nije bitno, već da se ovde baktama ispunjavaju iskrene želje. Tada se Kaka poklonio pred Babom i ponudio mu grožđe. Baba je tražio da se to razdeli svima. G. Takar je takođe dobio nekoliko grožđica. On nije želeo da ih pojede, jer mu je doktor savetovao da ih ne konzumira pre nego što ih opere i očisti. Zbog toga se našao u škripcu. Nije želeo da ih pojede, a nije mogao ni da ih odbije. Da bi ispoštovao formalnosti, on ih je stavio u usta, međutim nije znao šta da radi sa semenkama. Nije mogao da ih pljune na pod džamije, pa ih je stavio u džep, protivno svojoj volji. Tada je pomislio u sebi, da ako je Baba svetac, kako je mogao da zanemari njegovo odbijanje grožđa i da ga natera da ih pojede. Čim se ta misao pojavila u njegovom umu, Baba mu je dao još grožđa, ali on nije mogao da ga jede već ga je držao u ruci. Međutim, Baba je zatražio da ga pojede. On je poslušao i na veliko iznenađenje, shvatio je da su grožđice bile bez semenki. Želeo je da vidi čuda i sada je dobio jedno. Znao je da je Baba pročitao njegov um i da je prema njegovoj želji pretvorio grožđe sa semenom, u grožđe bez semenki. Kako divna moć! Da bi nastavio svoje testiranje, upitao je Tarkada, koji je sedeo pored i držao svoje grožđe: „Kakvo si ti grožđe dobio?” Ovaj je odgovorio: „Razno, sa semenkama.” G. Takar se još više iznenadio kada je to čuo. Da bi još više potvrdio svoju veru, Takar je pomislio da, ukoliko je Baba pravi svetac, grožđe bi sada prvo trebalo da se ponudi Kaki. Pročitavši i tu misao, Baba je naredio da deljenje grožđa treba da započne od Kake. Ovi dokazi bili su dovoljni za Takara. Potom je Šama predstavio g. Takara kao Kakinog gazdu, a Baba je na to rekao: „Kako on može da bude njegov gazda? On ima potpuno drugačijeg Gazdu.” Kaki se svideo ovaj odgovor. Nakon što je zaboravio na svoju odluku, Takar je pozdravio Babu i vratio se u rezidenciju. Kada je podnevni arati završen, oni su otišli u džamiju da bi dobili Babinu dozvolu za odlazak. Šama se obratio umesto njih, a Baba je tom prilikom rekao: „Postojao je jedan čovek promenljivog uma. Imao je zdravlje i bogatstvo, i bio je slobodan od fizičkih i mentalnih problema, ali je stvarao nepotrebnu patnju i terete i lutao tamo-amo, izgubivši tako svoj mir. Nekada bi odbacio svoje terete, ali drugi put bi ih opet poneo. Njegov um nije poznavao postojanost. Videvši njegovo stanje, sažalio sam se i rekao: `Sada drži svoju veru na mestu koje voliš, zašto lutaš ovoliko?`” Takar je smesta razumeo da je to bio njegov tačan opis. On je poželeo da se i Kaka vrati natrag sa njim, ali niko nije očekivao da će Kaki biti dozvoljeno da tako brzo ode iz Širdija. Baba je pročitao ove misli i dozvolio je Kaki da se vrati zajedno sa svojim gazdom. Potom je Baba zatražio od Kake 15 rupija kao dakšinu, što je i dobio. Rekao je: „Ako uzmem jednu rupiju od nekoga kao dakšinu, Ja moram da mu vratim desetostruko. Ja ništa ne uzimam za džabe. Nikada nikoga ne pitam nasumice. Pitam i uzimam samo od onih na koje Fakir (moj Guru) pokaže. Ukoliko je neko dužan Fakiru, od njega se uzima dakšina. Darodavac daruje, tj. seje svoje seme kako bi dobio bogatu žetvu u budućnosti. Bogatstvo treba da bude sredstvo ispunjavanja darme. Ako se koristi za lično uživanje, onda je to traćenje. Ukoliko prethodno niste dali, nećete sada dobiti. Dakle, najbolji način da nešto dobijete, jeste da date. Davanje dakšine pospešuje nevezanost
125
(vairagja), a time i bakti i dnjan (znanje). Daj jedno i dobićeš desetostruko!” Čuvši ove reči, g. Takar je lično dao 15 rupija u Babinu ruku, zaboravljajući na svoju prethodnu odluku da to ne učini. Smatrao je da je dobro što je došao u Širdi, jer su sve njegove sumnje otklonjene i puno je naučio. Babina veština u ophođenju sa ovakvim slučajevima bila je jedinstvena. Iako je On sve obavljao i činio, bio je potpuno nevezan za to. Njemu je bilo isto da li Mu se neko poklonio i dao dakšinu, ili ne. Nije osećao zadovoljstvo kada su ga poštovali, niti je osećao bol kada su ga zanemarivali. On je transcendirao parove suprotnosti – zadovoljstvo i bol itd.
Slučaj insomnije Gospodin iz Bandre koji je pripadao kajašta prabu kasti (viša kasta pismenih ljudi), dugo je patio od insomnije. Čim bi legao da spava, u snu bi mu se pojavio njegov preminuli otac i počeo bi da ga grdi i zlostavlja. To mu je kvarilo spavanje i činilo da bude uznemiren tokom cele noći. Situacija se ponavljala svake noći i čovek nije znao šta da radi. Jednog dana je upitao za savet Babinog poklonika. On mu je preporučio udi kao jedini nepogrešivi lek koji poznaje. Dao mu je nešto udija i rekao da ga utrlja na čelo pre odlaska na spavanje, a da paketić sa svetim pepelom drži pod jastukom. Ovaj je isprobao lek i na veliko iznenađenje, imao je čvrst san, bez ikakvih uznemiravanja. Nastavio je da primenjuje lek i uvek je mislio na Saija. Potom je dobio Sai Babinu sliku koju je okačio na zid blizu svog jastuka, i počeo je svakodnevno da se klanja pred njom, a četvrtkom bi je kitio vencem od cveća i iznosio ponudu u hrani (naivaidja) itd. Naposletku je ozdravio i u potpunosti zaboravio na svoju nevolju.
Balađi Patil Nevaskar Ovaj čovek bio je veliki Babin posvećenik. Obavljao je izvrsno i nesebično služenje. Svakog dana bi čistio i održavao prolaze i ulice u Širdiju, kuda je Baba prolazio tokom svoje svakodnevne rutine. Nakon njega, ovaj posao je, jednako dobro, obavljao drugi poklonik, Radakrišnamai, a posle nje, Abdula. Kada bi Balađi obrao kukuruz svake godine, on bi celokupnu količinu odneo i poklonio Babi. Vratio bi se kući sa onim što mu je Baba ostavio da ponese natrag i time bi izdržavao sebe i porodicu. On je ponavljao ovaj postupak mnogo godina, a posle njega, to je nastavio i njegov sin.
Moć i delotvornost udija Jednom prilikom, na Balađijevu godišnjicu smrti, pozvan je određeni broj gostiju i za njih je pripremljena večera. Ali, u vreme večere pojavilo se tri puta više ljudi nego što je pozvano. Gđa Nevaskar se našla u nevolji. Mislila je da neće biti dovoljno hrane za ljude koji su se okupili i da će tako biti narušen ugled porodice. Njena svekrva ju je tešila rečima: „Ne boj se, to nije naša, već Saijeva hrana; prekri svaku posudu sa krpom, stavi u njih malo udija i serviraj iz posuda ne podižući krpe; Sai će nas spasiti od sramote.” Ona je uradila kako joj je savetovano i ne samo da je bilo dovoljno hrane za sve, na njihovu radost i iznenađenje, već je i ostalo dosta hrane nakon posluživanja. „Dobijaš onoliko koliko si žarko verovao i osećao”, dokazano je u ovom slučaju. Sličan slučaj mi je prijavio i prijatelj g. B.A. Čogule, prvoklasni sudija i veliki Babin poklonik. U februaru 1943, u Karđatu (okrug Ahmednagar), održavala se puđa ceremonija i večera. Pojavilo se pet puta više ljudi nego što je pozvano i svi su bili nahranjeni. Na iznenađenje svih, uz Babinu milost, ispostavilo se da hrane nije nedostajalo.
126
Sai se pojavio kao zmija Jednom je Ragu Patil iz Širdija, otišao kod Balađi Patila u Njuvas. Te večeri je zatekao zmiju kako sikćući ulazi u staju. To je uplašilo i uznemirilo svu stoku. Ukućani su takođe bili uplašeni, ali je Balađi mislio da je to Sai koji se pojavio kod njega u kući kao zmija. Ne plašeći se ni najmanje, izneo je posudu sa mlekom i stavio je pred zmiju, rekavši: „Baba, zašto sikćeš? Da li želiš da nas uplašiš? Uzmi ovo mleko i popi ga smirenog uma.” Rekavši to, seo je pored. Ostali ukućani su se veoma uplašili i nisu znali šta da rade. Za kratko vreme, zmija je nestala sama od sebe i niko nije znao kuda je otišla. Nisu uspeli da je pronađu iako je staja temeljno pretražena. Balađi je imao dve žene i nekoliko dece. Oni su povremeno dolazili u Širdi iz Njuvasa kako bi dobili Babin daršan. Baba bi kupio sarije i ostalu odeću, i predao im uz Svoje blagoslove.
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
127
POGLAVLJE XXXVI Čudesne priče o (1) Dva džentlmena iz Goe, (2) Gospođi Aurangabadkar U ovom poglavlju navešćemo divne priče o dvojici džentlmena sa Goe i gđi Aurangabadkar iz Solapura.
Dva gospodina Jednom su dva gospodina došla iz Goe kako bi dobili Sai Babin daršan i poklonili se pred Njim. Iako su došli njih dvojica, Baba je samo od jednog tražio da plati dakšinu 15 rupija, što je ovaj rado učinio. Drugi čovek je dobrovoljno ponudio 35 rupija, ali je to Baba odbio, na iznenađenje svih. Šama, koji se tu nalazio, upitao je Babu: „Šta je ovo? Obojica su došli zajedno, od jednog prihvataš dakšinu, a od drugog, iako je dobrovoljno ponudio, odbijaš da primiš. Zbog čega takvo razdvajanje?” Baba je odgovorio: „Šama, ti ništa ne znaš. Ja ništa ne uzimam ni od koga. Masđidmai (glavno božanstvo u džamiji) zahteva dug, dužnik plati i postane slobodan. Da li Ja imam neki dom, imanje ili porodicu o kojima se brinem? Meni ne treba ništa. Ja sam uvek slobodan. Dugovanje, zavist i ubistvo moraju da se iskupe, jer od toga nema begstva.” Baba je potom nastavio u svom maniru, na sledeći način: „Isprva je bio siromašan i dao je zavet svom Bogu da će mu darivati svoju prvu platu ako dobije posao. Dobio je posao koji se plaćao 15 rupija mesečno. Potom je napredovao. Od 15 rupija došao je do 30, 60, 100, 200 i na kraju do 700 rupija mesečno. Ali u svom napretku, potpuno je zaboravio na zavet koji je dao. Sila karme ga je dovela ovde i ja sam tražio sumu od 15 rupija od njega kao dakšinu. Druga priča: Dok sam lutao morskom obalom, naišao sam na veliku palatu i tu sam seo na verandu. Vlasnik, bramin, me je dobro ugostio i obilato nahranio. Pokazao mi je uredno i čisto mesto za spavanje pored jednog kredenca. Tu sam legao da spavam. Dok sam bio u čvrstom snu, čovek je probio zemljani zid, ušunjao se i makazama izrezao moj džep, uzevši sav novac. Kada sam se probudio video sam da mi je ukradeno trideset hiljada rupija. Bio sam strašno ožalošćen i počeo sam da plačem i kukam. Mislio sam da mi je bramin ukrao sve novčanice. Izgubio sam interesovanje za jelo i piće, i sedeo sam dve nedelje na verandi, oplakujući moj gubitak. Nakon dve nedelje, fakir koji je prolazio video je da plačem i upitao me je o razlogu mog tugovanja. Ispričao sam mu sve. On je rekao: „Ako budeš radio po mojim uputstvima, povratićeš svoj novac. Idi kod jednog fakira, ja ću ti dati njegove podatke, predaj mu se i on će ti vratiti novac; u međuvremenu, odreci se svoje omiljene hrane dok ne povratiš novac.” Ja sam poslušao fakirov savet i povratio sam novac. Potom sam otišao do obale, gde je stajao parobrod, ali nisam mogao da se ukrcam na njega jer već je bio pun. Tu se našao dobroćudni službenik koji se založio za mene i ja sam se srećom ukrcao. To me je dovelo do druge obale gde sam uhvatio voz i došao kod Masđidmai.” Priča je završena i Baba je zatražio od Šame da odvede goste i nahrani ih. Šama ih je odveo svojoj kući i poslužio jelom. Tokom večere, Šama je rekao gostima da je Babina priča bila veoma misteriozna, jer On nikada nije bio na obali mora, nikada nije imao toliki novac (30.000 rupija), nije putovao, nije izgubio novac niti ga posle povratio, pa ih je upitao da li su oni razumeli i uhvatili smisao priče. Gosti su bili duboko dirnuti i počeli su da plaču. Grcajućim glasom, iste sekunde su rekli da je Baba sveznajući, beskrajan i najuzvišeniji (Para Brama). „Priče koje je pomenuo su upravo naše priče. Sve što je rekao, nama se i dogodilo. Kako je On to mogao da zna, ostaje čudo
128
nad čudima! Ispričaćemo sve detalje, nakon što obavimo večeru.” Potom, nakon jela, dok su žvakali lišće betela (vrsta palme), gosti su počeli da pričaju svoje priče. Jedan od njih je rekao: „Moje rodno mesto je Hil Stejšn (gradić u indijskim brdima). Ja sam otišao u Gou kako bih zaradio za život i pronašao posao. Dao sam zavet svom božanstvu, Gospodu Dati, da ukoliko dobijem posao, podariću Mu svoju prvu platu. Njegovom milošću dobio sam posao koji je bio plaćen 15 rupija mesečno, a onda sam napredovao kako je Baba opisao. Zaboravio sam na svoj zavet. Baba me je podsetio na njega i naplatio 15 rupija. To nije dakšina, kao što bi neko mogao da pomisli, već otplata starog duga i ispunjenje davno zaboravljenog zaveta.”
Naravoučenije U stvari, Baba nikada nije molio za novac, niti je dozvoljavao Njegovim baktama da mole. On je posmatrao novac kao opasnost ili prepreku duhovnom napretku, i nije dozvoljavao da Njegove bakte upadnu u te kandže. Bagat Malsapati može biti primer u ovom slučaju. On je bio veoma siromašan i jedva je sastavljao kraj sa krajem. Baba mu nikada nije dozvolio da zaradi nešto novca, niti mu je ikada udelio deo od prikupljene dakšine. Jednom prilikom je dobrodušni i slobodoumni trgovac, po imenu Hansrađ, poklonio veliku sumu novca Malsapatiju u Babinom prisustvu, međutim Baba mu nije dozvolio da to prihvati. Potom je drugi gost počeo svoju priču: „Moj kuvar me verno služio 35 godina. Nažalost, krenuo je stranputicom, promenio se i opljačkao mi ušteđevinu. Probušio je rupu u zidu na mestu gde je stajao naš kredenac i ušao dok smo svi bili u dubokom snu, odnevši sve što smo uštedeli, 30.000 rupija. Ne znam kako je Baba znao da pomene tačnu sumu. Plakao sam tada dan i noć. Moja ispitivanja me nigde nisu odvela. Proveo sam dve nedelje u velikoj patnji. Dok sam tako tužan i potišten sedeo na verandi, naišao je fakir i videvši moje stanje, upitao me za razlog, a ja sam mu sve ispričao. Tada mi je rekao da svetac (avalia) po imenu Sai živi u Širdiju, okrug Kopargaon. Savetovao me da Mu se zavetujem i odreknem hrane koju najviše volim, te da Mu se mentalno obratim: `Odrekao sam se jela, sve dok ne dobijem Tvoj daršan.` Ja sam se tada zavetovao i odrekao jedenja pirinča, rekavši: `Baba, počeću da jedem nakon što povratim moj novac i kada dobijem Tvoj daršan.` Od toga je prošlo petnaest dana. Kuvar se vratio, došao je kod mene, vratio novac, izvinio se i rekao: `Poludeo sam i tako sam postupio; sada stavljam glavu na tvoja stopala, molim te oprosti mi.` I tako se sve dobro završilo. Više nisam video fakira koji mi je pomogao. U meni je narasla žarka želja da vidim Babu o kom je fakir govorio. Pomišljao sam da je fakir koji je došao kod mene kući, niko drugi do Sai Baba. Da li će On, koji me video i pomogao mi, ikada žudeti za 35 rupija? Naprotiv, bez ikakvog očekivanja, On nas uvek vodi stazom duhovnog napretka. Bio sam presrećan kada sam povratio ukradeni novac i u neznanju, zaboravio sam na svoj zavet. Međutim, kada sam jednom prilikom bio u Kolabi (deo Bombaja), jedne noći sam video Sai Babu u snu. To me je podsetilo na obećanje da ću posetiti Širdi. Otišao sam u Gou i odatle sam planirao da krenem za Širdi parobrodom, preko Bombaja. Međutim, kada sam stigao u luku, shvatio sam da je parobrod krcat i da nema mesta. Kapetan mi nije dozvolio da uđem, ali uz zalaganje jednog službenika, koga nisam poznavao, dozvoljeno mi je da uđem na parobrod i tako dođem do Bombaja. Odatle sam došao vozom. Naravno, ja mislim da je Baba sveznajući i sveprožimajući. Šta smo mi i gde je naš dom? Koliko smo srećni što je Baba vratio naš novac i dozvao nas k Sebi? Narod iz Širdija mora da je beskrajno superiorniji i srećniji od nas, jer Baba je igrao, smejao se, pričao i živeo sa vama toliko godina. Mislim da je količina vaših dobrih dela i zasluga beskonačna.
129
Sai je naš Data (Gospod Datatreja). On mi je omogućio mesto u parobrodu i doveo me ovde, dokazavši tako Svoje sveprisustvo i svemoć.”
Gđa Aurangabadkar Gospođa iz Solapura, žena Sakaram Aurangabadkara, nije stvorila potomstvo tokom perioda od 27 godina. Ona je dala bezbroj zaveta bogovima i boginjama kako bi dobila dete, ali uzalud. Tada je postala skoro beznadežna. Kako bi napravila poslednji pokušaj, došla je u Širdi sa svojim pastorkom Višvanatom i ostala tu dva meseca služeći Babu. Kada god bi došla u džamiju, zatekla bi Babu okruženog poklonicima. Ona je želela da vidi Babu nasamo, da padne pred Njegova stopala i otvori srce moleći za potomstvo, ali nije mogla da dobije prikladnu priliku. Naposletku, zamolila je Šamu da se zauzme kod Babe za nju, kada Baba bude sam. Šama je rekao da je Babin darbar (prostor za poklonike) otvoren i da će ipak pokušati, te da će je Gospod možda blagosloviti. Rekao joj je da sedi spremna u dvorištu, držeći kokos i mirišljave štapiće u vreme Babinog obedovanja, pa kada joj on da signal, tada može da uđe. Jednog dana, nakon večere, dok je Šama peškirom brisao Babine mokre ruke, Baba ga je uštinuo za obraz. Šama je, pretvarajući se da je ljut, rekao: „Devo, da li Ti pristaje da me ovako uštineš? Mi ne želimo nestašnog Boga koji nas štipa. Zar mi ne zavisimo od Tebe, da li je ovo plod naše intimnosti?” Baba je odgovorio: „Oh Šama, tokom 72 generacije bio si sa Mnom i Ja te do sada nikada nisam uštinuo, a ti se sada vređaš što sam te dodirnuo.” Šama je rekao: „Meni treba Bog koji će nas uvek voleti i davati nam nova jela da jedemo. Mi ne želimo nikakvu nagradu od Tebe, ili raj itd. Neka naša vera u Tvoja stopala bude uvek budna.” Baba reče: „Da, Ja sam uistinu došao zbog toga. Ja te hranim i negujem, i dajem ti ljubav i pažnju.” Zatim je Baba ustao i vratio se na Svoje mesto. Šama je dao signal ženi. Ona je ušla, poklonila se i darovala kokos i mirišljave štapiće. Baba je protresao kokos i on je bio suv unutra. Čulo se jezgro kako proizvodi zvuk dok se prevrće. Baba je rekao: „Šama, pogledaj, ovo se prevrće unutra, šta kaže?” Šama reče: „Žena se moli da se dete isto tako prevrće u njenoj utrobi. Molim te, daj joj kokos sa tvojim blagoslovom.” Baba odgovori: „Da li će joj kokos podariti potomstvo? Kako su ljudi budalasti da veruju u takve stvari!” Šama reče: „Ja znam moć Tvojih reči i blagoslova, Tvoja reč podariće joj mnogobrojnu decu. Ti sada polemišeš i ne daješ joj pravi blagoslov.” Pregovaranje se nastavilo još neko vreme. Baba je više puta želeo da polomi kokos, a Šama se zalagao da se ženi podari cela voćka. Konačno, Baba je popustio i rekao: „Imaće potomstvo.” „Kada?”, upitao je Šama. „Za dvanaest meseci”, glasio je odgovor. U tom trenutku, kokos je polomljen na dva dela, jedan deo su pojeli njih dvojica, a drugi deo je poklonjen ženi. Tada se Šama okrenuo ka ženi i rekao: „Draga gospođo, ti si svedok mojih reči. Ako u roku od dvanaest meseci ne dobiješ potomstvo, ja ću razbiti kokos o glavu ovog Deve i izbaciću ga iz džamije. Ako to ne učinim, više se neću zvati Madav. Uskoro ćeš shvatiti šta ti pričam.” Ona je rodila u roku od godinu dana i sin je donet pred Babu kada je napunio pet meseci. Muž i žena su se poklonili pred Babom, a zahvalni otac (g. Aurangabadkar) platio je sumu od 500 rupija koja je utrošena za izgradnju barake za Babinog konja „Šjam karne”.
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
130
POGLAVLJE XXXVII Čavadi povorka U ovom poglavlju, nakon što je završio uvodne opservacije o nekim pitanjima Vedante, Hemadpant opisuje čavadi povorku.
Uvod Blagosloven je Saijev život posvećen poklonicima, blagoslovena je Njegova dnevna rutina. Njegovi putevi i dela su neopisivi. Nekada bi bio opijen bramanandom (božanskim blaženstvom), a drugi put potpuno uronjen u Sebe. Dok je obavljao toliko stvari istovremeno, On nije mario za njih. Iako se nekada činilo da je neaktivan, on nije dremao ili mirovao; On je uvek boravio u Sebstvu. Iako je izgledao miran i tih kao more, bio je dubok i nepojmljiv. Ko može opisati Njegovu neopisivu prirodu? Smatrao je ljude za braću, žene za sestre i majke. Bio je u savršenom celibatu, kao što svi znaju. Neka znanje koje smo dobili u Njegovom društvu potraje dugo, sve do smrti. Neka Ga zauvek služimo posvećeni celim srcem Njegovim stopalima. Neka Ga (Boga) vidimo u svim bićima i uvek mislimo na Njegovo ime. Nakon što je izneo obimnu disertaciju o nekim temama Vedante koje je samostalno razmatrao, Hemadpant pravi digresiju i opisuje čavadi povorku (povorka koja ide do seoske kancelarije).
Čavadi povorka Babina spavaonica je ranije već opisana. Jednog dana On je spavao u džamiji, a drugog u čavadiju (zajedničkoj seoskoj prostoriji), koji se nalazio blizu džamije. Naizmenično je spavao u džamiji i čavadiju. Ovakvo naizmenično spavanje na dva mesta odvijalo se sve do Babinog mahasamadija. Od 10. decembra 1909, poklonici su počeli regularno da se klanjaju Babi i u čavadiju. Uz Njegovu milost, sada ćemo to opisati. Kada bi došao dan za povlačenje u čavadi, ljudi bi se sjatili u džamiju i u dvorištu bi izvodili bađane nekoliko sati. Iza njih bi bio predivan palankin (nosiljka za jednog putnika), sa desne strane saksija sa bosiljkom, a ispred bi Baba krasio Svoje mesto, dok bi poklonici pevali bađane okolo. Muškarci i žene koji su voleli bađane došli bi na vreme. Neki bi u ruke uzeli tal, čiplis, kartal, mridang, kanđiri i gol (sve muzički instrumenti) i izvodili bi bađane. Sai Baba je bio magnet koji je privlačio poklonike ka Sebi. Napolju, neki bi doterivali svoje baklje (divatje), drugi bi ukrašavali palankin, neki bi stajali sa štapovima od trske u rukama i uzvikivali pobedu Babi. U ćoškovima su postavljene žutovoljke (ptice pevačice). Redovi upaljenih lampi su osvetljavali unutrašnjost džamije. Babin konj Šjam karna stajao je napolju, potpuno ukrašen. Tada bi Tatja Patil došao sa grupom ljudi pred Babu i rekao Mu da se pripremi. Baba je sedeo mirno na svom mestu, sve dok Tatja ne dođe i pomogne Mu da ustane tako što bi Ga uhvatio pod ruku. Tatja je Babu zvao Mama (ujak po majci). Zaista, njihov odnos bio je veoma intiman. Baba je na sebi nosio uobičajeni kafni, uzeo bi Svoj štap (satku) pod ruku i nakon što bi uzeo čilim (lulu) i duvan, stavio bi maramu preko ramena i bio spreman za polazak. Tada bi Tatja prekrio Njegovo telo predivnim, zlatno veženim šalom. Nakon toga, Baba bi ubacio nekoliko drva u duni (svetu vatru) da je održi upaljenom, a desnom rukom bi ugasio lampu pored vatre i potom bi krenuo u čavadi. Tada bi razni muzički instrumenti, orkestri i horovi proizvodili različite melodije, a vatromet je prikazivao obilje boja. Muškarci i žene su pevali Babino ime, hodali i izvodili bađane uz pratnju mridanga i vine (muzički instrumenti). Neki bi radosno plesali, a drugi su nosili različite zastave. Uniformisana pratnja
131
(baldari) bi najavila Babino ime kada bi On zakoračio iz džamije. Sa obe Babine strane stajale su osobe koje su držale čamare (svežanj životinjske dlake učvršćen za štap) i oni koji su ga hladili. Na putu su razastrte platnene prostirke po kojima je Baba koračao, dok su ga za ruke držali poklonici – Tatja Patil je držao levu ruku, a Malsapati desnu, dok je Bapusahib Đog držao kišobran (čatra) iznad Njegove glave. Na ovaj način Baba je išao ka čavadiju. Bogato ukrašen konj po imenu Šjamkarna predvodio je povorku, a iza njega hodali su nosači, sluge, svirači i masa poklonika. Hari- nam (ime Gospoda) se pevalo uz pratnju muzike, kao i ime Sai. U ovom stilu, povorka bi stigla do ćoška, a svi koji su učestvovali u skupu izgledali su zadovoljno i oduševljeno. Stigavši do ćoška, Baba je stajao okrenut ka čavadiju, isijavajući neobičnu auru. Izgledalo je kao da je Babino lice poprimilo nebeski sjaj izlazećeg sunca. Baba je stajao okrenut ka severu, fokusiranog uma, kao da je nešto signalizirao. Svi instrumenti bi svirali dok je Baba pomerao desnu ruku goredole neko vreme. Kakasahib Diksit bi u tom trenutku prišao sa srebrnim poslužavnikom na kom se nalazilo cveće posuto crvenim prahom (gulal), i neprekidno bi bacao cveće po Babi. U tom momentu, muzički instrumenti su svirali najbolje što mogu, a Babino lice bi zračilo sjajem i lepotom, dok bi svi ljudi na sveopšte zadovoljstvo svedočili tom blještavilu. Reči nisu u stanju da opišu divotu ovog prizora. Nekada bi Malsapati počeo da pleše kao da je zaposednut od nekog božanstva, a svi su iznenađeno svedočili kako Babina koncentracija time ni najmanje nije poljuljana. Tatja Patil je hodao sa Babine leve strane, držeći fenjer u ruci, a sa desne strane išao je Bagat Malsapati, držeći u ruci krajeve Babine odore. Kako je to predivna povorka bila i izraz posvećenosti! Da bi tome svedočili, skupljali su se i muškarci i žene, siromašni i bogati. Baba je hodao veoma sporo. Bakte su ga pratile sa obe strane, s ljubavlju i posvećenošću. Uz radost koja je prožimala celokupnu atmosferu, povorka bi stigla do čavadija. Ti dani su sada prošlost. Niko ih neće videti u budućnosti, ali pamteći i zamišljajući taj prizor, možemo doneti utehu i ekstazu u svoje umove. Čavadi je takođe bio ukrašen lepim, belim tavanicama, ogledalima i raznim lampama. Kada bi stigli, Tatja bi ušao prvi i postavio jastuk za sedenje, namestio bi podlogu i smestio Babu da tu sedne, ogrnuvši Ga kaputom (angarka). Poklonici su Mu se klanjali i izražavali poštovanje na različite načine. Stavili bi Mu krunu sa čuperkom na glavu, stavljali bi ogrlice od cveća i dragog kamenja oko vrata i obeležavali čelo sa mošusnom mešavinom kojom su crtali vertikalne linije (kao što rade vaišnavski poklonici), gledali bi dugo u Njega, koliko im srce ište. Promenili bi Mu maramu i postavili je visoko na glavi, plašeći se da bi je Baba mogao zbaciti. Baba je znao šta su bakte želele i krotko se potčinjavao njihovim stremljenima, bez prigovora. Ovako okićen, izgledao je divno i prelepo. Nanasahib Nimonkar je držao kišobran ukrašen lepim privescima, koji se okretao u krug oko drške. Bapusahib Đog je prao Njegove noge u srebrnoj posudi, pričestio bi se (argja) i obavio propisane rituale, zatim bi utrljao pastu od sandalovine na Njegove ruke i ponudio Mu lišće betela (tambul). Baba je sedeo na svom mestu (gadi) dok su Tatja i ostali stajali. Kada bi Baba seo na dušek, oslanjajući se na jastuk, poklonici bi sa obe strane zamahnuli čamarima i lepezama. Šama bi tada pripremio čilim i predao ga Tatja Patilu, koji bi razgoreo žar udišući punim plućima, a zatim bi dodao Babi. Kada bi Baba povukao dim, prosledio bi dalje Bagat Malsapatiju, a onda dalje do svih. Blagosloven da je neživi čilim. Morao je prvo da prođe kroz mnoga iskušenja, poput mešenja od strane grnčara, sušenja na suncu i pečenja u vatri, da bi na kraju imao sreću da dođe u kontakt sa Babinom rukom i Njegovim poljupcem. Kada bi se ova priredba završila, poklonici bi stavili cvetne vence oko Njegovog vrata i darovali Mu mirise i bukete cveća. Baba, koji je bio inkarnacija bestrasnosti, nimalo nije mario za ogrlice od dragog kamenja, vence od cveća i druge dekoracije, već je zbog istinske ljubavi prema Svojim poklonicima, dozvoljavao da se na svoj način iskažu i
132
zadovolje. Naposletku, Bapusahib Đog bi izveo arati oko Babe, ispunjavajući sve formalnosti, a muzički instrumenti su izvodili prigodne melodije. Kada bi se arati završio, poklonici bi jedan po jedan pozdravili Babu i uz Njegov dopust, vratili bi se kući. Kada je Tatja Patil, nakon što je ponudio čilim, miris (atar) i ružinu vodicu, došao da se oprosti, Baba mu je rekao uz puno topline: „Čuvaj Me propisno, idi ako želiš, ali vrati se ponekad tokom noći i pitaj Me kako sam.” Kada je potvrdno odgovorio, Tatja Patil je napustio čavadi i otišao kući. Tada bi Baba pripremio svoj krevet. Poređao bi nekoliko prekrivača jedan preko drugog, praveći tako Sebi krevet, a onda bi otišao na počinak. Mi ćemo se takođe sada odmoriti i završiti ovo poglavlje, uz molbu čitaocima da pomisle na Babu i Njegovu čavadi povorku svakog dana pre nego što odu u krevet.
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
133
POGLAVLJE XXXVIII Babin handi – Nepoštovanje svetilišta – Kala ili mešavina – Šolja neobranog mleka U prethodnom poglavlju opisali smo Babinu čavadi povorku. U ovom ćemo razmotriti Babin handi (sud za kuvanje) i neke druge teme.
Uvod Oh, blagosloveni Sadguru Sai, klanjamo se Tebi koji si podario sreću celom svetu, doneo si blagostanje poklonicima i uklonio patnje onima koji su pronašli utočište pred Tvojim stopalima. Bivajući slobodan, ali takođe zaštitnik i spasitelj bakti koji su Ti se predali, Ti si se inkarnirao na ovaj svet obavezujući se da ćeš pomoći čovečanstvu. Tečna srž čistog Sebstva ulila se u kalup Brame (boga kreacije) i odatle je iznikao dragulj svih svetaca – Sai. Ovaj Sai je Atmaram (Sebstvo) lično. On je prebivalište savršenog božanskog blaženstva. Nakon što je lično ostvario sve životne ciljeve, On je i svoje poklonike učvrstio na stazi.
Babin handi U svetim spisima propisane su različite sadane (duhovne prakse) u zavisnosti od istorijskih perioda. Tapas (pokajanje, ispaštanje) se preporučuje za Krita ili Satja jugu (vreme harmonije i spokoja, zlatno doba), dnjan (znanje) za Treta jugu (vreme kada se pojavljuju prve negativnosti, srebrno doba), jagnja (žrtvovanje) za Dvapara jugu (vreme još većeg pada čoveka, bronzano doba) i dân (darežljivost, nesebično davanje) za Kali jugu (vreme haosa i stradanja, sadašnje vreme čovečanstva, gvozdeno doba). Od svih davanja, najbolje je davanje hrane. Mi smo veoma uznemireni ako ne dobijemo hranu u podne. I druga bića se slično osećaju u takvim okolnostima. Kada se to ima u vidu, onaj koji daruje hranu siromašnom ili gladnom, je najbolji darodavac ili humanista. Taitirija Upanišada kaže: „Hrana je Brama; iz hrane su rođena sva bića i od hrane žive, a kada preminu, u hranu se ponovo vraćaju.” Kada se na našim vratima pojavi gost (atiti) u podne, naša je dužnost da ga ugostimo i ponudimo hranom. Druge vrste dobrotvornog rada, poput davanja bogatstva, imovine i odeće itd., zahtevaju određeni nivo diskriminacije, ali po pitanju hrane takva razmatranja nisu potrebna. Ukoliko se neko pojavi pred našim vratima u podne, on mora biti odmah poslužen, a ukoliko nam dođe hroma, osakaćena, slepa ili bolesna osoba, ona mora biti prva nahranjena, pa tek onda sposobni ljudi i naša porodica. Zasluga hranjenja takvih osoba je veća nego ako se nahrani sposoban čovek. Druge vrste dobrotvornog rada su nepotpune bez doniranja hrane (ana-dan), kao što su zvezde nepotpune bez meseca, ogrlica bez priveska, kruna bez dragulja, jezerce bez lotosa, bađan bez posvećenosti, udata žena bez kum-kum simbola, pesma bez umilnog glasa i neobrano mleko bez soli. Kao što varan (čorba od mahunarki) nadmašuje sva ostala jela, doniranje hrane (ana-dan) donosi najveće zasluge. Pogledajmo sada kako je Baba pripremao hranu i delio je drugima. Već je navedeno da je Babi trebalo vrlo malo hrane, a ono malo što je želeo, dobavljao bi proseći u nekoliko kuća. Ali kada bi poželeo da svima podeli hranu, onda bi lično obavio sve pripreme. Ni od koga nije zavisio po ovom pitanju, niti je nekoga opterećivao. Prvo je išao na pijac da pribavi sve potrepštine – kukuruz, brašno, začine itd., plaćajući u gotovini. On je obavljao i mlevenje. U dvorištu džamije napravio bi veliko ognjište, upalio bi vatru i postavio handi (sud za kuvanje) sa propisno odmerenom količinom vode. Postojale su dve vrste handija, jedan mali i jedan veliki. Prvi je bio dovoljan da se pripremi hrana za 50 ljudi, a drugi za 100 ljudi. Nekada je kuvao slatki pirinač
134
(mite čaval), a ponekad birjani (jelo od pirinča) sa mesom. Katkada je u ključalu supu ubacivao male kugle debelog ili pljosnatog hleba, ili brašna. Samleo bi začine na kamenoj ploči i u obliku praha ih je sipao u posudu za kuvanje. Veoma se trudio da napravi ukusna jela. Spremao je ambil (kisela cicvara) kuvajući brašno durum pšenice u vodi, mešao ga sa neobranim mlekom, a onda to kuvao sjedinjeno. Uz hranu je svima delio i ambil. Kada je želeo da proveri da li je hrana dovoljno kuvana, Baba bi zavrnuo rukav i stavio golu ruku bez straha u ključajuću vodu, a onda bi promešao jelo sa strane na stranu i gore-dole. Nije bilo opekotina na Njegovoj ruci, niti straha na licu. Kada bi se kuvanje završilo, Baba je unosio kotlove u džamiju, a muslimanski sveštenik (moulvi) bi sve propisno osveštao. Prvo je slao porcije kao prasad (dar iz poštovanja) Malsapatiju i Tatja Patilu, a onda je posluživao preostalu količinu Svojim rukama svim siromašnim i bespomoćnim ljudima, na sveopšte zadovoljstvo. Zaista su srećni i blagosloveni ljudi koji su dobili hranu spremljenu i posluženu Babinim rukama. Neko bi ovde mogao da upita: „Da li je Baba delio vegetarijansku ili nevegetarijansku hranu kao prasad Svojim poklonicima?” Odgovor je prost i jednostavan. Oni koji su bili naviknuti na nevegetarijansku hranu, dobijali su nevegetarijanski obrok iz handija, a oni koji nisu bili priviknuti na takva jela, dobijali su vegetarijanski obrok. On nikada kod njih nije stvarao želju ili strast da uživaju u toj hrani. Postoji princip da kada guru lično ponudi nešto kao prasad, učenik koji se dvoumi i sumnja da li je to prihvatljivo, pada u nevolje. Kako bi video da li su učenici usvojili taj princip, Baba ih je povremeno stavljao na testove. Na primer, na ekadaši dan (jedanaesti dan mesečevog ciklusa) On je dao nešto rupija Dadi Kelkaru i zamolio ga da ode u Korhalu i tamo nabavi meso. Dada Kelkar je bio ortodoksni bramin i pridržavao se svih pravovernih manira u svom životu. On je znao da nije dovoljno pokloniti Sadguruu bogatstvo, žito, odeću itd., već da je potpuna poslušnost i hitro izvršavanje Njegovih naredbi prava dakšina koja Mu najviše godi. Stoga se Dada Kelkar obukao i krenuo u to mesto. Tada ga je Baba pozvao i rekao mu: „Nemoj ti da ideš, već pošalji nekog drugog.” Dada je onda poslao svog slugu, Pandu, kako bi obavio taj zadatak. Kada je Baba video da je ovaj krenuo, rekao je Dadi da ga vrati nazad i otkazao je taj zahtev. Drugom prilikom, Baba je zatražio od Dade da proveri kako je ispao slani birjani (jelo sa ovčetinom). Ovaj je ležerno odgovorio da je ispalo dobro. Tada mu je Baba rekao: „Niti si ga video svojim očima, niti okusio jezikom, kako onda možeš reći da je dobro? Samo podigni poklopac i pogledaj!” Dok je to govorio, Baba ga je uhvatio za ruku i gurnuo je u lonac, rekavši: „Uzmi nešto od ovoga, ostavi po strani svoj ortodoksni put i probaj malo.” Kada talas istinske ljubavi naraste u majčinom umu, ona uštine svoje dete, a kada ono počne da plače, ona ga još prisnije zagrli i privije na svoja nedra. Slično je i Baba, na majčinski način, uštinuo Dadu Kelkara. Zaista, nijedan svetac ili guru neće primorati ortodoksnog učenika da jede hranu koja je zabranjena u njegovoj religiji. Ove aktivnosti spremanja hrane su se odvijale neko vreme, sve do 1910. godine, a onda su prekinute. Kao što je ranije navedeno, Das Ganu je širio Babinu slavu svojim kirtanima nadaleko i naširoko u oblasti Bombaja, i ljudi iz svih delova zemlje počeli su da pristižu u Širdi, koji je vrlo brzo postao mesto hodočašća. Poklonici su sa sobom donosili razne stvari kao poklone i nudili mnoga jela kao naivaidju. Količina donete hrane bila je toliko velika, da su fakiri i siromasi mogli da jedu do mile volje, ostavljajući i višak iza sebe. Pre nego što opišemo kako je naivaidja (ponuđena, darivana hrana) distribuirana, upoznaćemo se sa Nanasahib Čandorkarovom pričom koja prikazuje Babinu brigu o lokalnim svetilištima i božanstvima.
Nanasahibovo nepoštovanje svetilišta Izvlačeći zaključke ili nagađajući na svoj način, neki ljudi su govorili da je Sai bramin, a drugi da je musliman. U stvarnosti, On nije pripadao nijednoj kasti. Niko sa sigurnošću nije znao kada je rođen, u kojoj zajednici i ko su Mu bili roditelji. Kako onda On može biti bramin ili musliman? Da je bio
135
musliman, zar bi držao svetu vatru duni da neprestano gori u džamiji, zar bi imao saksiju sa bosiljkom, kako bi dozvoljavao duvanje u školjku i zveckanje zvončićima, zar bi dopuštao razne forme hindu rituala? Da je bio musliman, zar bi imao probušene uši i da li bi trošio novac iz sopstvenog džepa za popravku hindu hramu? Naprotiv, On nikada nije tolerisao ni najmanje nepoštovanje svetilišta i božanstava. Jednom je Nanasahib Čandorkar došao u Širdi sa svojim saduom – mužem od ženine sestre, g. Binivaleom. Kada su ušli u džamiju i seli pred Babu, On se iznenada naljutio na Nanasahiba i rekao: „Toliko dugo si već u mom društvu, zašto se tako ponašaš?” Nanasahib isprva ništa nije razumeo i ponizno je zamolio Babu da objasni o čemu je reč. Baba ga je upitao kada je stigao u Kopergaon i kako je odatle došao u Širdi. Nanasahib je u tom trenutku smesta shvatio svoju grešku. On se obično na putu ka Širdiju klanjao u svetilištu posvećenom Gospodu Dati, na obalama reke Godavari, u Kopergaonu, ali ovog puta on je odvratio svog pašenoga, koji je bio Data bakta (poklonik Gospoda Date), od odlaska u svetilište kako bi produžili pravo i izbegli kašnjenje. On je sve to priznao Babi i dodao da mu se veliki trn zabio u stopalo dok se kupao u reci Godavari, i tako izazvao velike probleme. Baba je rekao da je to blaga kazna i upozorio ga da ubuduće bude pažljiviji.
Kala (mešavina) Osvrnimo se sada na deljenje naivaidje: Kada bi se završio arati i nakon što bi Baba ispratio ljude sa udijem i blagoslovima, ušao bi unutra i seo iza zavese da jede, leđima okrenut nimbaru (niša u zapadnom zidu džamije), a najbliži poklonici sedeli bi kraj njega u dva reda. Bakte bi donele naivaidju (ponudu u hrani) koja je sadržala obilje različitih jela poput: purija, mande, polija, basundija, sanze, finog pirinča itd., i ostali bi da čekaju napolju da dobiju prasad blagoslovljen od Babe. Sva hrana bi se izmešala i postavila pred Babu. On bi je ponudio Bogu i osveštao je. Zatim su porcije hrane davane ljudima koji su čekali napolju, a ostatak je serviran grupi poklonika koja je sedela unutra, sa Babom u sredini. Bakte koje su sedele u dva reda su zatim večerale na sveopšte zadovoljstvo. Baba je tražio od Šame i Nanasahiba Nimonkara da svakog dana serviraju osveštanu hranu svim ljudima koji su sedeli unutra i da se pobrinu za njihove potrebe i udobnost. Oni su to obavljali veoma pažljivo i drage volje. Svaki zalogaj unete hrane pružao im je ispunjenje i zadovoljstvo. Bila je to slatka, divna i osveštana hrana! Zauvek blagotvorna i sveta!
Šolja neobranog mleka Jednom prilikom, u tom društvu, Hemadpant se najeo do punog stomaka, a Baba mu je tada ponudio šolju neobranog mleka. Belina mleka mu je izgledala primamljivo, ali u njemu više nije bilo mesta za to. Ipak, uzeo je samo gutljaj, a videvši njegovo nesigurno ponašanje, Baba je rekao: „Popij sve, nećeš više dobiti takvu priliku.” On je tada sve iskapio i ubrzo shvatio da su Babine reči bile proročke, jer On je vrlo brzo nakon toga preminuo. Dragi čitaoci, mi sada treba da zahvalimo Hemadpantu. On je popio neobrano mleko, ali nas je snabdeo dovoljnom količinom nektara u formi Babinih lila (čuda). Popijmo taj nektar na sveopšte zadovoljstvo i budimo srećni i zadovoljni.
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
136
POGLAVLJE XXXIX Babino poznavanje sanskrita Njegova interpretacija stiha iz Gite – Izgradnja Samadi mandira Ovo poglavlje (39) bavi se Babinom interpretacijom stiha iz Bagavad Gite. Pošto su neki ljudi verovali da Baba nije dobro poznavao sanskrit, kroz interpretaciju pitanja koje je postavio Nanasahib Čandorkar, Hemadpant je opovrgnuo tu tvrdnju u poglavlju 50, a pošto se obrađuje ista tematika, uvrstili smo je i u ovo poglavlje.
Uvod Blagosloven je Širdi i blagosloveno je mesto (dvarkamai, džamija) gde je Baba živeo i boravio, sve do Svog mahasamadija. Blagosloveni su ljudi iz Širdija kojima se On obavezao i zbog kojih je živeo tu. Širdi je isprva bio malo selo, ali je dobio važnost na račun Njegovog prisustva i postao je tirta, sveto mesto hodočašća. Jednako su blagoslovene i žene iz Širdija, blagoslovena je njihova potpuna i nepodeljena vera u Njega. One su pevale o Babinoj slavi dok su se kupale, mlele, krunile kukuruz i obavljale druge poslove u domaćinstvu.
Babina interpretacija Niko nije verovao da Baba poznaje sanskrit. Jednog dana je iznenadio sve prisutne dajući Nanasahib Čandorkaru interpretaciju stiha iz Gite. Kratak prikaz ovog slučaja opisao je g. B.V. Dev, penzionisani poreski službenik, a objavljen je na marati jeziku u „Šri Sai Lila” magazinu, tom IV, strana 563. Kratke verzije istog slučaja objavljene su u „Sai Babine povelje i izreke”, strana 61, i u „Čudesni svetac Sai Baba”, strana 36 – obe pisane od strane B.V. Narsimha Svamija. G. B.V. Dev je takođe dao i englesku verziju u svojoj izjavi, objavljenoj na strani 66, u „Iskustva poklonika, treći deo”, od Narsimha Svamija, 22.9.1936. Pošto je g. Dev dobio informacije iz prve ruke o ovom slučaju, od Nanasahiba lično, navodimo njegovu verziju u nastavku. Nanasahib Čandorkar je bio dobar poznavalac Vedante. Pročitao je Gitu i komentare na nju. Smatrao je da Baba nije poznavao sanskritske tekstove. Stoga je Baba jednog dana probušio balon. To su bili dani pre nego što je narod dolazio kod Babe, dok je On imao individualne susrete u džamiji sa poklonicima. Nana je sedeo kraj Babe, masirajući Njegove noge i mrmljajući nešto sebi u bradu. Baba: „Nana, šta to mrmljaš?” Nana: „Recitujem stih (šloku).” Baba: „Koji stih?” Nana: „Iz Bagavad Gite.” Baba: „Izgovori ga naglas.” Nana je potom izrecitovao stih iz Bagavad Gite, IV-34, koji glasi: „Tadvidi pranipatena pariprašnena sevaja, upadekšjanti te gnjanam gnjaninaštatvadaršinah.” Baba: „Nana, da li ga razumeš?” Nana: „Da.” Baba: „Ako je tako, reci mi onda njegovo značenje!” Nana: „On znači sledeće – raditi saštanga namaskar, tj. klanjanje, pitati gurua, služiti ga, učiti o tome šta je pravo znanje. Tada će oni koji su ostvarili pravo znanje o Brami, podariti upadeš
137
(instrukciju, uput) o znanju.” Baba: „Nana, Ja ne želim tu vrstu uopštenog značenja celog stiha. Objasni mi svaku reč, njenu gramatičku silu i smisao.” Tada je Nana objasnio sve reč po reč. Baba: „Nana, da li je dovoljno samo uraditi klanjanje?” Nana: „Ja ne poznajem nijedno drugo značenje reči pranipat, osim učiniti klanjanje.” Baba: „Šta je pariprašna?” Nana: „Postavljati pitanja.” Baba: „Šta prašna označava?” Nana: „Isto to – ispitivanje.” Baba: „Ako pariprašna znači isto što i prašna (pitanje), zašto je Vjasa dodao prefiks pari? Da li Vjasa nije znao šta radi?” Nana: „Ja ne poznajem nijedno drugo značenje reči pariprašna.” Baba: „Seva – na koju vrstu seve se misli?” Nana: „Upravo ono što mi radimo za Tebe.” Baba: „Da li je dovoljno obavljati samo takvo služenje?” Nana: „Ne znam, šta reč seva još označava?” Baba: „U drugom redu `upadekšjanti te gnjanam`, da li možeš upotrebiti neku drugu reč umesto gnjanam?” Nana: „Da.” Baba: „Koju reč?” Nana: „Agnjanam (neznanje).” Baba: „Ako bismo stavili tu reč (umesto gnjan), da li stih i dalje ima smisao?” Nana: „Ne, Šankara Bašja ne koristi takvu konstrukciju.” Baba: „Nema veze što je ne koristi. Da li postoji neka prepreka da se iskoristi reč agnjan, ukoliko daje bolji smisao?” Nana: „Ne razumem kako da protumačim ako ubacim reč agnjan.” Baba: „Zašto Krišna upućuje Ardžunu kod tatvadaršija (poznavaoci tatvi, samorealizovani učitelji) da im se klanja, propituje ih i služi im? Zar nije Krišna bio tatvadarši, tj. oličeno znanje – gnjan?” Nana: „Da, bio je. Ali ja ne razumem zašto je slao Ardžunu kod gnjanija (učitelja, poznavalaca istinskog znanja)?” Baba: „Zar nisi to shvatio?” Nana je bio ponižen, Njegov ponos je bio srušen. Tada je Baba počeo da objašnjava. (1) Nije dovoljno samo se pokloniti pred gnjanijima. Moramo učiniti potpunu predaju (sarvasva šaranagati) svom Sadguruu. (2) Puko ispitivanje nije dovoljno. Pitanja ne smeju biti postavljena sa neprikladnim motivom ili stavom, ili da bi se hvatale greške u guruovom odgovoru, ili iz čiste radoznalosti. To mora biti iskren motiv kako bi se postigao duhovni napredak i oslobođenje. (3) Seva nije obavljanje služenja sa osećanjem da si slobodan da ponudiš ili odbiješ služenje. Osoba mora osećati da ona nije gospodar svog tela, već da je telo guruovo i da postoji samo kako bi njemu služilo. Ako se tako postupa, Sadguru će ti pokazati šta je znanje o kom se govori u pomenutom stihu. Nana nije razumeo šta se misli kada se kaže da guru podučava agnjan. Baba: „Kako se gnjan upadeš, tj. pružanje realizacije odvija? Uništenje neznanja je gnjan (u stihu 1396. Dnjanešvarijevog komentara na Gitu 18-66, kaže se: `Uklanjanje neznanja je, oh Ardžuna, kada san i spavanje nestanu, tada postaješ ono što jesi. Tako to izgleda.` Takođe, iz komentara 83.
138
na Gitu V-16, kaže se: `Ima li nešto drugačije ili nezavisno u gnjanu, osim uništenja neznjanja?`). Proterivanje mraka označava svetlost. Uništenje dualnosti (dvaita) označava nedualnost (advaita). Kada god govorimo o uništenju dualnosti, mi govorimo o nedualnosti. Kada god pričamo o uništenju mraka, mi govorimo o svetlu. Ako želimo da realizujemo stanje advaite (nedualnosti), osećanje dvaite (dualnosti) mora da se ukloni iz nas. To je realizacija advaita stanja. Ko može govoriti o advaiti, dok boravi u dvaita stanju? Ukoliko čovek ne uđe u stanje nedualnosti, kako ga on može spoznati i realizovati? Pa ipak, šišja (učenik) je kao i Sadguru oličenje gnjana (znanja, mudrosti). Razlika među njima leži u ponašanju, visokoj realizaciji Sadgurua i njegove čudesne, nadljudske satve (stanja bivanja, balansa), kapaciteta bez premca i aišvara joge (božanskih moći). Sadguru je Nirgun (nemanifestovan), sat-čit-ananda (bivanje, svest-znanje-blaženstvo). On je uzeo ljudsku formu kako bi uzdigao čovečanstvo i svet. Ali njegova istinska Nirgun priroda se time ne narušava, čak ni najmanje. Njegovo postojanje (ili stvarnost), božanske moći i mudrost, ostaju neumanjene. Učenik je, u stvari, od iste prirode (svarupe). Ali on je prekriven efektima sanskara (impresija) bezbrojnih života u neznanju, što zaklanja njegov pogled da uvidi kako je i on čista svest (šuda čaitanja) – videti Bagavad Gita, poglavlje V, str. 15. Kao što smo rekli, on stiče utisak: `Ja sam dživa, stvorenje, pokorno i siroto.` Guru mora da iskoreni ove stavove neznanja i podari mu upadeš, ili uputstvo. Učeniku, koji je generacijama začaran idejom da je dživa (živo biće, stvorenje), guru saopštava znanje: `Ti si Bog, ti si moćan i raskošan.` Tada on spoznaje da je, u stvari, Bog. Večna obmana zbog koje učenik veruje da je telo, da je živo biće (dživa) ili ego, i da su Bog (Paramatma) i svet različiti od njega, je neznanje nasleđeno od bezbrojnih prošlih života. Iz postupaka koji su bili bazirani na tome, on je dobijao radost, tugu, ili oboje pomešano. Da bi uklonio ovu obmanu, tu grešku i koren neznanja, on mora započeti potragu. Kako je neznanje nastalo? Gde se nalazi? Kada mu guru pokaže odgovor, to se naziva guru upadeš. Sledeći navodi su primeri za agnjan (neznanje): 1 – Ja sam dživa (živo biće, stvorenje). 2 – Telo je duša (ja sam telo). 3 – Bog, svet i dživa su različiti. 4 – Ja nisam Bog. 5 – Neznanje da telo nije duša. 6 – Neznanje da su Bog, svet i dživa jedno. Osim ako se ove greške ne razotkriju i obelodane, učenik ne može da nauči šta je Bog, dživa, svet, telo itd., kako su oni isprepletani i da li se razlikuju jedno od drugog, ili su jedno te isto. Da bi se tome naučio i da bi se uništilo neznanje, koristi se instrukcija gnjan ili agnjan. Zašto bi se gnjan (znanje) saopštilo dživi (koja je oličenje ili forma gnjana – gnjan murti)? Upadeš služi samo da bi se ukazalo na grešku i uništilo neznanje.” Baba je dodao: (1) Pranipata predstavlja kompletnu predaju, (2) Mora da se preda telo, um i bogatstvo, (3) Zašto Krišna upućuje na druge gnjanije? Sadbakata smatra da su svi Vasudeva (Krišna) – B.G. VII-19 – svaki guru će biti Krišna učeniku, a guru smatra da je i učenik Vasudeva – B.G. 7-18. Pošto Krišna zna da postoje takvi gurui i učenici, on upućuje Ardžunu na njih kako bi se saznalo za njihovu veličanstvnost.
Izgradnja Samadi mandira Baba nikada nije dizao paniku oko stvari koje je želeo da obavi, već je tako vešto uređivao okolnosti da su ljudi bili iznenađeni sporim, ali sigurnim rezultatima koji su se postizali. Izgradnja Samadi mandira predstavlja takav primer. Šriman Bapusahib Buti, poznati multimilioner iz
139
Nagpura, živeo je u Širdiju sa svojom porodicom. Jednom prilikom se u njemu rodila ideja da bi trebalo da poseduje sopstvenu zgradu. Neko vreme nakon toga, dok je spavao u Diksitovoj rezidenciji, dobio je viziju. Baba mu se pojavio u snu i naredio mu da napravi zgradu sa hramom. Šama, koji je takođe spavao tu, dobio je sličnu viziju. Kada se Bapusahib probudio, ugledao je Šamu kako plače i upitao ga zašto je u suzama. Šama je odgovorio da se Baba pojavio u njegovoj viziji i izričito mu naredio: „Izgradi rezidenciju sa hramom! Ja ću ispuniti želje svima. Čuvši slatke i ljubazne Babine reči, savladale su me emocije, grlo mi se steglo, oči se napunile suzama i počeo sam da plačem.” Bapusahib je bio iznenađen kada je video da se njihove vizije podudaraju. Pošto je bio bogat i sposoban čovek, odlučio je da napravi građevinu i nacrtao je plan sa Šamom (Madavrao). Kakasahib Diksit se takođe složio. Kada je plan predstavljen Babi, On ga je smesta odobrio. Radovi su započeti u propisanom vremenskom roku i pod Šaminim nadzorom izgrađeni su prizemlje, tavanica i bunar. Dok je obilazio svoju baštu (Lendi), Baba je usput sugerisao neka poboljšanja. Dalji radovi su povereni Bapusahib Đogu i dok su se odvijali, Bapusahib Buti je dobio ideju da treba da postoji i otvoreni prostor, ili platforma, a u centru treba postaviti sliku Murlidara (Gospod Krišna sa flautom). Zamolio je Šamu da se obrati Babi po ovom pitanju i zatraži Njegov pristanak. Ovaj je upitao Babu dok je On prolazio kraj rezidencije. Kada je čuo Šamu, On je dao svoj pristanak, rekavši: „Kada se hram završi, ja ću doći da boravim u njemu”, a onda je gledajući u rezidenciju, dodao, „kada se građevina završi, mi ćemo je koristiti, tu ćemo živeti, kretati se i igrati, grliti jedni druge i biti srećni.” Tada je Šama upitao da li je povoljan trenutak da se započnu radovi na temelju centralne prostorije hrama. Baba je odgovorio potvrdno. Šama je zatim razbio kokos na tom mestu i otpočeli su radovi. U propisanom roku radovi su okončani i poslata je narudžbina da se napravi dobra slika Murlidara. Međutim, pre nego što je završena, iskrsla je nova situacija. Baba se ozbiljno razboleo. Bapusahib je postao veoma tužan i utučen, misleći da ako Baba umre, njegova građevina neće biti osveštana svetim dodirom Babinih stopala i sav novac (oko sto hiljada rupija) će propasti. Ali reči „Stavite me u vadu (rezidenciju)”, koje su izašle iz Babinih usta pre nego što je preminuo, utešile su ne samo Bapusahiba, već i sve ostale. U dogledno vreme, Babino sveto telo je postavljeno u centralnom svetilištu koje je bilo namenjeno za Murlidara, a Baba je lično postao Murlidar, dok je vada (zgrada, rezidencija) postala Sai Babin Samadi mandir. Njegova čudesna lila je nedokučiva. Blagosloven je i srećan Bapusahib Buti, u čijoj zgradi počiva sveto i čisto Babino telo.
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
140
POGLAVLJE XL Priče o Babi (1) Prisustvovanje Udjapan ceremoniji gđe Dev u formi sanjasina uz pratnju još dvoje, (2) Poseta Hemadpantovoj kući u formi Njegove slike U ovom poglavlju navešćemo dve priče: (1) Kako je Baba prisustvovao Udjapan ceremoniji koju je organizovala majka g. B.V. Deva, u njegovoj kući u Dahanu; (2) Kako je Baba posetio gozbu prilikom proslave Šimge (praznik Holi), u Hemadpantovoj kući u Bandri.
Uvod Blagosloven je Šri Sai Samarta koji daje uputstva Svojim poklonicima o svetovnim i duhovnim pitanjima, i usrećuje ih tako što im omogućava da ostvare svoje životne ciljeve. Kada Sai stavi ruku na njihove glave, On prenosi Svoje moći na njih, uništavajući tako osećaj različitosti, čineći da postignu nedostižne stvari. On, koji grli sve bakte koji se poklone pred Njim bez osećaja dualnosti i razlikovanja. On postaje jedno sa baktama, kao što more postane jedno sa rekama. Sada, osvrnimo se na priče u ovom poglavlju.
Udjapan ceremonija kod gđe Dev G. B.V. Dev bio je poreski službenik u Dahanu (okrug Tana). Njegova majka je poštovala 25 ili 30 zaveta i trebalo je da se održi Udjapan (završna) ceremonija u vezi sa tim zavetima. Ceremonija je uključivala hranjenje 100 ili 200 bramina. G. Dev je odredio datum za ceremoniju i napisao je pismo Bapusahib Đogu, pitajući ga da u njegovo ime zamoli Sai Babu da poseti ceremonijalnu večeru, jer bez Njegovog prisustva, obred neće biti potpun. Bapusahib Đog je pročitao pismo Babi. Baba je pažljivo primio poziv čistog srca i rekao: „Ja uvek mislim na onog koji misli na Mene. Meni nije potrebna poruka, kočija, voz ili avion. Ja se manifestujem pred onim koji Me ljubazno pozove. Napiši mu odgovor da ćemo nas troje, Ja, ti i treća osoba, doći i posetiti ga.” G. Đog je obavestio g. Deva šta je Baba rekao. G. Dev je bio veoma zadovoljan, ali on nije znao da Baba nikada lično nije otišao na neko drugo mesto, osim u Rahatu, Rui i Nimgaon. On je takođe znao da sa Babom ništa nije nemoguće, jer bio je sveprisutan, pa bi se mogao iznenada pojaviti u bilo kojoj formi i tako ispuniti Svoje reči. Nekoliko dana pre ovoga, sanjasin (asketa, monah) u bengali odori je došao kod šefa stanice u Dahanu, kako bi prikupio donacije za misiju u oblasti zaštite krava. Šef stanice mu je rekao da ode u grad i pronađe poreskog službenika (g. Dev) i uz njegovu pomoć prikupi sredstva. Baš u tom trenutku, službenik je naišao. Šef stanice je tada upoznao sanjasina sa njim. Njih dvojica su zatim seli da razgovaraju na platformi. G. Dev mu je rekao da je istaknuti građanin Rao Saheb Narotam Šeti već sastavio donatorsku listu povodom jednog drugog projekta, te da ne bi bilo uputno praviti još jednu donatorsku listu, već da je bolje da on ponovo dođe nakon dva ili četiri meseca. Čuvši to, sanjasin je napustio grad. Nakon mesec dana, sanjasin je došao u kočiji koja se zaustavila pred kućom g. Deva, oko 10č ujutro. Dev je pomislio da je došao zbog donacija. Videvši ga zauzetog oko pripreme ceremonije, sanjasin je rekao da nije došao zbog novca, već zbog obroka. Dev je rekao: „U redu, dobrodošao si u našu kuću.” Sanjasin je odgovorio: „Dva momka su sa mnom.” Dev reče: „Pa, dovedi ih onda.” Pošto je ostalo još dva sata do serviranja hrane, Dev je upitao odakle treba da ih doveze. Ovaj je
141
odgovorio da to neće biti potrebno, jer će sami doći u dogovoreno vreme. Dev mu je rekao da dođu u podne. Tačno u podne, njih trojica su došli, pridružili se slavlju i nakon što su jeli, otišli su. Kada je ceremonija završena, Dev je napisao pismo Bapusahib Đogu, žaleći se da je Baba prekršio obećanje. Đog je otišao kod Babe sa pismom, ali pre nego što ga je i otvorio, Baba je rekao: „Ah, kaže da sam obećao da ću doći, ali sam ga prevario. Reci mu da sam bio na ručku sa još dvojicom, ali on nije uspeo da Me prepozna. Zašto Me je onda uopšte i zvao? Mislio je da su sanjasini došli da traže novac za donacije, ali zar mu Ja nisam uklonio tu sumnju i zar nisam rekao da ću doći sa još dvojicom, a onda, zar nije trojac došao na vreme i pridružio se gozbi? Vidiš, da bi održao Svoju reč, Ja bih žrtvovao Svoj život, nikada ne bih izneverio Svoje reči.” Ovaj odgovor je zadovoljio Đoga i on je u celosti preneo sve Devu. Čim je pročitao, zaplakao je od radosti, ali počeo je da se preispituje zato što je nepravedno okrivio Babu. Pitao se kako je moguće da je ostao zavaran sanjasinovom prethodnom posetom i dolaskom zbog donacija, i kako je propustio da shvati značenje sanjasinovih reči da će doći sa još dvojicom na gozbu. Ova priča jasno prikazuje da kada se poklonici potpuno predaju svom Sadguruu, On će se pobrinuti da verski obredi u njihovim kućama budu pravilno obavljeni i da ispune sve potrebne formalnosti.
Hemadpantova gozba povodom praznika Šimga Pogledajmo sada drugu priču koja govori o tome kako se Baba pojavio u formi Njegove slike i ispunio želju Svog poklonika. Jednog jutra, na dan punog meseca, 1917. godine, Hemadpant je imao viziju. Baba mu se pojavio u snu u formi lepo odevenog sanjasina, probudio ga i rekao da će doći kod njega na gozbu tog dana. Ova vizija je činila samo jedan deo sna. Kada se probudio, pred sobom nije video ni Saija ni sanjasina. Ali, kada je počeo da razmišlja o snu, prisetio se svake reči koju je sanjasin izgovorio. Iako je već sedam godina bio u kontaktu sa Babom i uvek meditirao na Njega, nikada nije očekivao da bi Baba došao u njegovu kuću na gozbu. Međutim, bivajući veoma zadovoljan zbog Babinih reči, otišao je kod žene i obavestio je da će na gozbu doći sanjasin, jer se proslavlja praznik Holi, i da zbog toga pripremi više pirinča. Ona se raspitala o gostu, ko je on i odakle dolazi. Da ne bi izazvao neki nesporazum, on joj je saopštio istinu i ispričao o svom snu. Ona je sumnjičavo upitala da li je moguće da Baba dođe kod njih (u Bandru) iz Širdija, ostavljajući tamo ukusnu hranu, kako bi prihvatio njihova jednostavna jela. Hemadpant joj je tada objasnio da Baba možda neće doći lično, već može uzeti formu gosta, te da neće ništa izgubiti ako budu skuvali malo više pirinča. Nakon toga, obavljene su pripreme za gozbu i sve je bilo spremno već u podne. Holika bogosluženje je bilo završeno, rašireno je lišće (veliko lišće se poveže drvetom i na tome se servira hrana, služe kao jednokratni tanjiri) i ukrašeno rangolijem (vrsta dizajna, šara koja se pravi od obojenog praha). Postavljena su dva reda za sedenje i centralno mesto za počasnog gosta. Svi članovi porodice – sinovi, unuci, ćerke, zetovi itd., su došli i zauzeli svoja mesta, i otpočelo je serviranje različitih jela. Dok se to obavljalo, svi su isčekivali gosta, ali niko se nije pojavio iako je prošlo podne. Tada su zatvorili ulaz i serviran je gi (ana-šudi, prečišćeni maslac). To je bio znak da se otpočne sa jelom. Završeno je i formalno žrtvovanje Vaišvadevi (vatri) i naivaidja Šri Krišni, i članovi porodice su se spremali da počnu sa jelom, kada su se začuli glasni koraci na stepeništu. Hemadpant je smesta otišao i otvorio vrata, ugledavši dva čoveka: (1) Ali Mohameda i (2) Moulana Ismu Muđavara. Njih dvojica su se izvinili Hemadpantu i zamolili ga da im oprosti na smetnji, jer su videli da je hrana već postavljena i da se porodica spremala da otpočne sa jelom. Rekli su: „Ustao si sa mesta i dotrčao do nas, ostali te čekaju, molimo te uzmi ovo, a mi ćemo ti posle
142
objasniti sve.” Rekavši to, jedan od njih izvadi paket koji je držao ispod miške, uvijen u staru novinu, i stavi ga na sto. Hemadpant je otvorio paket i na veliko iznenađenje i radost, ugledao veliku i lepu sliku Sai Babe. Videvši to, bio je duboko dirnut, počeo je da plače, dlake su mu se naježile na celom telu i on se sageo i stavio svoju glavu na Babina stopala na slici. Znao je da ga je Baba blagoslovio ovim čudom. Iz radoznalosti, upitao je Ali Mohameda kako je dobio ovu sliku. Ovaj je odgovorio da ju je kupio u radnji i da će mu ispričati sve detalje kasnije, jer ostali članovi porodice čekaju na njega i on bi trebao da im se pridruži. Hemadpant mu je zahvalio, oprostio se od njih i vratio se u trpezariju. Slika je postavljena na počasno mesto rezervisano za gosta i nakon što je obavljeno nuđenje hrane iz poštovanja (naivaidja), cela porodica je otpočela sa jelom. Videvši Saijevu predivnu formu na slici, svi su bili ushićeni i pitali su se kako se sve ovo dogodilo. Na ovaj način Sai Baba je obistinio Svoje reči koje je izgovorio Hemadpantu u snu. Priča o slici i svim pratećim detaljima – kako ju je Ali Mohamed nabavio, zašto ju je kupio i poklonio Hemadpantu, ostavljena je za sledeće poglavlje.
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
143
POGLAVLJE XLI Priča o slici – Krađa starih krpa i čitanje Dnjanešvari Kao što je rečeno u prethodnom poglavlju, ovde nastavljamo sa pričom o slici. Devet godina nakon što se dogodio slučaj opisan u prethodnom poglavlju, Ali Mohamed je ponovo sreo Hemadpanta i ispričao mu sledeću priču. Jednog dana, dok je lutao ulicama Bombaja, on je kupio sliku od uličnog prodavca, uramio je i postavio na zid u kući, u Bandri (predgrađe Bombaja). Pošto je voleo Babu, svakodnevno je dolazio po daršan (da vidi sliku u ovom slučaju). Tri meseca pre nego što je poklonio sliku Hemadpantu, on je bolovao od gnojnog otoka na nozi, obavljena je operacija i on se nakon toga oporavljao u kući svoga zeta, g. Nur Mohamed Pirboja, u Bombaju. Tokom tri meseca, njegova kuća bila je zatvorena i niko u njoj nije boravio. Jedino su slike Babe Abdul Rehmana, Moulanasahib Mohamed Husaina, Sai Babe, Babe Tađudina i još nekih svetaca, bile u kući. Točak vremena nije poštedeo čak ni slike. On je ležao bolestan i patio je u Bombaju. Zašto bi slike patile tamo, u Bandri? Sve slike su dočekale svoj kraj, samo je Sai Babina slika ostala netaknuta, a niko nije u stanju da objasni kako je to moguće. To prikazuje sveprožimajuću i sveprisutnu osobinu Saija i Njegove zagonetne moći. Priča glasi ovako: On je pre mnogo godina imao malu sliku sveca Babe Abdul Rehmana od Mohamed Husain Tarijatopana. Poklonio ju je zetu Nur Mohamed Pirboju i slika je ležala na njegovom stolu osam godina. Jednom prilikom, Pirboj je odneo sliku kod fotografa, uveličao je do stvarnih dimenzija i podelio kopije porodici i prijateljima, uključujući i Ali Mohameda, koji ju je postavio u svojoj kući u Bandri. Nur Mohamed bio je učenik sveca Abdul Rehmana i kada je otišao da pokloni sliku svom guruu tokom jednog okupljanja poklonika, guru je pobesneo i pojurio da ga bije i istera napolje. On se osećao tužno i utučeno. Razmišljao je kako je potrošio puno novca, a proizveo je guruovo nezadovoljstvo i prokletstvo, jer slika se nije dopala njegovom guruu – Babi Abdul Rehmanu. Poneo je uvećanu sliku sa sobom u Apolo Bunder (pristanište) i nakon što je unajmio čamac, bacio je sliku u more. Zatražio je od prijatelja i rođaka da mu vrate njihove kopije i nakon što ih je sve prikupio (ukupno šest), bacio ih je u more kod Bandre. Za to vreme, Ali Mohamed je bio u kući njegovog zeta. Ovaj mu je rekao da će njegovim patnjama doći kraj ako bude bacio sve slike svetaca u more. Čuvši to, Ali Mohamed je poslao Mehtu (svog upravitelja) u kuću u Bandri kako bi pobacao sve slike svetaca u more. Kada se Ali Mohamed vratio kući nakon dva meseca, bio je iznenađen kada je video sliku Sai Babe na zidu, kao što je i ranije stajala. Nije mu bilo jasno kako je Mehta odneo sve slike osim ove. On ju je smesta skinuo i stavio u kredenac, plašeći se da bi je njegov zet mogao videti i baciti. Dok je razmišljao kako da se reši slike i ko bi je mogao brižno čuvati, Sai Baba mu se lično obratio i predložio da konsultuje Moulana Ismu Muđavara, i da prihvati njegovo mišljenje. On se sastao sa Moulanom i sve mu ispričao. Nakon dugih konsultacija, obojica su zaključili da sliku treba pokloniti Anasahibu (Hemadpantu) i da će je on dobro čuvati. Zatim su obojica otišli kod Hemadpanta i poklonili mu sliku u pravom trenutku. Ova priča pokazuje kako je Baba znao prošlost, sadašnjost i budućnost, i kako je vešto povlačio žice, ispunjavajući želje Svojih posvećenika. Naredna priča govori o tome kako je Baba voleo one koji su se ozbiljno zanimali za duhovna pitanja, te im je uklanjao sve poteškoće i činio ih srećnim.
144
Krađa starih krpa i čitanje Dnjanešvari G. B.V. Dev, koji je bio poreski službenik u Dahanu (okrug Tana), dugo vremena je želeo da pročita Dnjanešvari (poznati komentar Bagavad Gite na marati jeziku, pisao ga je Dnjanešvar), kao i druge svete spise. On je svakodnevno čitao po jedno poglavlje Bagavad Gite, ali kada je uzeo u ruke Dnjanešvari, iskrsle su neke poteškoće i on je bio onemogućen da čita. Uzeo je odmor na tri meseca, otišao u Širdi, a nakon toga se vratio svojoj kući u Poud, kako bi se odmorio. Mogao je da čita druge knjige, ali kada bi otvorio Dnjanešvari, neke zle i nastrane misli bi navalile u njegov um i sprečile ga u tom pokušaju. Koliko god da se trudio, nije bio u stanju da pročita čak ni nekoliko rečenica u knjizi. Stoga je odlučio da kada mu Baba bude stvorio ljubav prema toj knjizi i kada mu naredi da je pročita, on će to i učiniti, ali ne pre toga. Potom, u mesecu februaru 1914. godine, on je otišao sa porodicom u Širdi. Tamo ga je Đog upitao da li svakodnevno čita Dnjanešvari? Dev je odgovorio da je želeo da počne sa čitanjem, ali da nije uspeo u tome i da će započeti samo kada mu Baba bude naredio da čita. Đog ga je tada posavetovao da uzme primerak knjige i pokloni je Babi, pa da otpočne sa čitanjem nakon što je On osvešta i vrati mu je nazad. Dev je odgovorio da ne želi da pribegne takvoj metodi, jer Baba već poznaje njegovo srce. Zar On neće onda znati njegovu želju i zadovoljiti je tako što će mu pružiti jasnu naredbu da počne sa čitanjem? Utom je Dev ugledao Babu i ponudio jednu rupiju kao dakšinu. Baba je zatražio dvadeset rupija i on ih je dao. Te večeri, sreo je Balakrama i upitao ga kako je uspeo da osigura Babinu naklonost i milost. Balakram je odgovorio da će mu ispričati sve sutradan nakon aratija. Kada je Dev otišao po daršan narednog dana, Baba je ponovo zatražio dvadeset rupija i on ih je drage volje dao. Pošto je džamija bila puna ljudi, Dev se sklonio u stranu i seo u jedan ugao. Baba je zatražio da priđe i sedne smirenog uma, što je Dev i učinio. Potom, kada je podnevni arati obavljen, a ljudi se razišli, Dev je ugledao Balakrama i upitao ga o njegovim prethodnim iskustvima, šta mu je sve Baba rekao i kako ga je naučio da meditira. Dok se Balakram spremao da odgovori, Baba je poslao Čandru, poklonika koji je imao gubu, da pozove Deva k Njemu. Kada je Dev došao kod Babe, On ga je upitao sa kim je pričao i o čemu. Ovaj je odgovorio da je bio sa Balakramom i da je od njega slušao o Babinoj slavi. Tada je Baba ponovo zatražio dakšinu od 25 rupija i Dev je dao novac drage volje. Zatim ga je Baba odveo unutra i dok su sedeli pokraj stuba, optužio ga je rekavši: „Ti si ukrao Moje prnje (stare krpe ili odoru) bez Mog znanja.” Dev je poricao da zna bilo šta o starim krpama, ali Baba je zatražio da ih potraži. On je pretražio sve, ali ništa nije pronašao. Baba se potom naljutio i rekao: „Ovde nema nikog drugog, ti si jedini lopov, imaš sedu kosu i mator si, a došao si ovde da kradeš!” Nakon ovoga, Baba je izgubio strpljenje, postao je razjaren i izgovorio je razne grdnje i prekore. Dev je ostao da ćuti i strahovao je da će možda dobiti i batine. Nakon nešto više od sat vremena, Baba mu je rekao da ode u rezidenciju. On se vratio u rezidenciju i sve ispričao Đogu i Balakramu. Tog popodneva Baba ih je pozvao da dođu i saopštio da su Njegove reči možda bile bolne za starog čoveka (Deva), ali pošto je počinio krađu, On je morao da sprovede kaznu. Potom je Baba ponovo zatražio dvanaest rupija, Dev je prikupio sumu, platio i poklonio se pred Njim. Baba je zatim rekao: „Počni da čitaš Poti (Dnjanešvari) svakodnevno, sedi u rezidenciji (vadi), čitaj redovno svakog dana i dok budeš čitao, objašnjavaj svima ono što si pročitao sa ljubavlju i posvećenošću. Ja ovde sedim spreman da ti podarim najbolji, zlatom veženi šal, zašto onda ideš kod drugih da im kradeš stare prnje, i zašto bi stvarao naviku krađe?” Dev je bio veoma zadovoljan kada je čuo Babine reči, jer mu je direktno rekao da počne sa čitanjem Potija (Dnjanešvarija). Smatrao je da je dobio ono što je tražio i da će ubuduće moći da čita knjigu sa lakoćom. Poklonio se pred Babom i rekao da Mu se predaje, moleći da ga On tretira kao dete i da mu pomogne tokom čitanja. Tada je shvatio šta je Baba mislio pod „krađom starih krpa”. Ono što je
145
pitao Balakrama bile su u stvari „stare krpe” i Baba nije voleo takvo ponašanje. Pošto je Baba već bio spreman da odgovori na sva njegova pitanja, nije Mu se dopalo da ide i pita druge ljude o nepotrebnim stvarima, pa ga je stoga i prekorio. Dev je shvatio da ga Baba u stvari nije izgrdio, već naučio da je uvek spreman da mu ispuni želje, te da nema potrebe uzalud pitati druge ljude. Dev je prihvatio ove prekore kao blagoslove i otišao je kući zadovoljan i smiren. Ovaj slučaj se tu nije završio. Baba se nije zaustavio samo na izdavanju naredbe da se otpočne sa čitanjem. U roku od godinu dana, On je otišao kod Deva i raspitao se o njegovom napredovanju. U četvrtak ujutro, 2. aprila 1914. godine, Baba mu je podario san. Sedeo je na gornjem spratu i upitao ga da li je razumeo Poti. „Ne”, odgovorio je Dev. Baba je rekao: „Kada ćeš onda razumeti?” Dev je briznuo u plač i odgovorio: „Sve dok me ti ne okupaš Svojom milošću, čitanje je puki teret, a razumevanje još teže.” Baba je rekao: „Ti žuriš dok čitaš, čitaj preda Mnom, u Mom prisustvu.” Dev je upitao: „Šta treba da čitam?” Babin odgovor je glasio: „Čitaj adjatmu (duhovnost).” Dev je zatim pošao da donese knjigu, ali je tada otvorio oči i probudio se. Ostavljamo čitaocima da zamisle kakvu neopisivu radost i blaženstvo je Dev osećao nakon te vizije.
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
146
POGLAVLJE XLII Babina smrt Prethodne naznake – Sprečavanje smrti Ramčandra Dada Patila i Tatja Kote Patila – Milosrđe prema Lakšmibai Šinde – Poslednji trenutak Ovo poglavlje opisuje Babinu smrt.
Uvod Priče navedene u prethodnom poglavlju pokazale su da svetlost gurua uklanja strah ovozemaljskog postojanja, otvara put ka spasenju i pretvara patnju u sreću. Ukoliko uvek mislimo na Sadguruova stopala, naše nevolje će biti okončane, smrt gubi svoj stisak i patnja ovozemaljskog postojanja će biti izbegnuta. Stoga, oni koji brinu o svom blagostanju, treba pažljivo da slušaju priče o Sai Samartu, jer one će pročistiti njihove umove. U početku, Hemadpant izlaže bogosluženje dr Pandita i njegovo obeležavanje Babinog čela tripunda simbolom – tri horizontalne linije; ali to je već opisano u poglavlju XI i ovde će biti izostavljeno.
Prethodne naznake Čitaoci su, sve do sada, slušali priče o Babinom životu. Neka sada pažljivo slušaju o Babinoj smrti. Baba je dobio blagu groznicu 28. septembra 1918. Groznica je trajala dva ili tri dana, ali je nakon toga Baba odustao od uzimanja hrane i postajao je sve slabiji iz dana u dan. Sedamnaestog dana, utorak, 15. oktobra 1918, Baba je napustio zemaljsko postojanje u 14.30č (videti pismo profesora G.G Narkea, poslatog 5. novembra 1918. Dadasahib Kapardeu, a objavljenog u „Sai Lila” magazinu, str. 78, prva godina). Dve godine pre toga, tačnije 1916, Baba je dao nagoveštaj Svoje smrti, ali to niko u tom trenutku nije razumeo. To se dogodilo na sledeći način: Na Viđajadašami dan (Dasara, festival koji proslavlja pobedu Gospoda Rame nad Ravanom), Baba je iznenada uveče postao razjaren, dok su se ljudi vraćali sa simolangana (prelaženje granice sela). Skidajući svoju maramu, kafni i langotu itd., On ih je pocepao i bacio u svetu vatru (duni). Primivši ovu ponudu, vatra je počela da gori snažnije, a i Baba je zasijao jače. Stajao je tu go golcat, crvenih, plamtećih očiju, uzvikujući: „Vi ljudi, sada pogledajte i konačno odlučite da li sam musliman ili hindu.” Svi su drhtali od straha i niko se nije usudio da priđe Babi. Nakon nekog vremena, Bagođi Šinde, Babin poklonik koji je imao gubu, hrabro Mu je prišao i uspeo da priveže langotu (pojas) oko Njegovog struka, rekavši: „Baba, šta predstavlja sve ovo? Danas je simolangan, tj. Dasara praznik.” Baba je, udarivši Svojim štapom (satkom) o zemlju, odgovorio: „Ovo je Moj simolangan (prelaženje granice).” Baba se nije smirio sve do 23č te večeri i ljudi su već sumnjali da li će se čavadi povorka uopšte i odigrati te noći. Nakon sat vremena, Baba je povratio normalno stanje, obukao se kao i obično, i obavio čavadi povorku kao što je ranije opisano. Kroz ovaj incident, Baba je nagovestio da je Dasara prikladno vreme za Njega da pređe granicu života, ali u tom trenutku to niko nije razumeo. Baba je dao još jedan nagoveštaj na sledeći način:
Sprečavanje smrti Ramčandra i Tatja Patila Neko vreme nakon navedenog događaja, Ramčandra Patil se ozbiljno razboleo. Puno je patio. Isprobao je sve lekove, ali bezuspešno, očajavao je nad svojim životom i čekao poslednji trenutak.
147
Tada, jedne večeri oko ponoći, Baba je iznenada stao kraj njegovog kreveta. Patil Ga je uhvatio za stopalo i rekao: „Izgubio sam svaku nadu u život, molim Te, reci mi kada ću umreti?” Milostivi Baba je odgovorio: „Ne budi uznemiren, tvoj hundi (nalog za smrt) je povučen, uskoro ćeš se oporaviti, ali Ja se brinem za Tatja Patila. On će umreti na Viđajadašami 1918. godine. Ne otkrivaj ovo nikome, niti njemu, jer će se stravično uplašiti.” Ramčandra Dada je ozdravio, ali bio je uznemiren zbog Tatjinog života, znajući da je Babina reč nepromenljiva i da će Tatja izdahnuti za dve godine. On je čuvao tu tajnu, nije je nikome rekao osim Bala Šimpi (krojaču). Samo ove dve osobe – Ramčandra Dada i Bala Šimpi, bile su u strahu i neizvesnosti u vezi Tatjinog života. Ramčandra Dada je uskoro napustio krevet i stao na noge. Vreme je brzo prolazilo. Mesec badrapad (šesti mesec hindu kalendara, avgust-septembar) 1918. godine se završavao, a mesec ašvin (sedmi mesec hindu kalendara, oktobar) se približavao. Kao što je Baba i rekao, Tatja se razboleo i pao u postelju, te nije mogao da dođe po Babin daršan. Baba je takođe bolovao od groznice. Tatja je imao punu veru u Babu. Tatjina bolest počela je da se pogoršava i on više nije mogao ni da se pomera, ali uvek je mislio na Babu. Babina situacija počela je isto tako da se pogoršava. Predviđeni dan, Viđajadašami se primicao, a Ramčandra Dada i Bala Šimpi bili su stravično uplašeni zbog Tatje; njihova tela su se tresla i znojila od straha, znajući da je, prema Babinom predviđanju, Tatjin kraj blizu. Viđajadašami je osvanuo, a Tatjin puls je počeo da kuca veoma sporo i očekivalo se da će uskoro i preminuti. Međutim, dogodila se čudnovata stvar. Tatja je preživeo, njegova smrt je izbegnuta, a Baba je preminuo umesto njega. Izgledalo je kao da se desila razmena. Ljudi su govorili da je Baba dao Svoj život za Tatju. Zašto je On to uradio? Samo On to zna, jer Njegovi putevi su nedokučivi. Ipak, izgleda da je u ovom slučaju Baba dao nagoveštaj svoje smrti, menjajući Tatjino ime Svojim. Narednog jutra (16. oktobra), Baba se pojavio u snu Das Ganua, u Pandarpuru, i rekao mu: „Džamija se srušila, svi prodavci ulja i piljari iz Širdija su Me puno maltretirali, pa sam napustio to mesto. Stoga sam došao da te obavestim o tome. Idi brzo tamo i prekrij me cvetovima mušmule (bakal)!” Das Ganu je takođe dobio informaciju iz pisama koja su stigla iz Širdija. On je došao u Širdi sa svojim učenicima i počeo da izvodi bađan i kirtan, i da peva Gospodovo ime tokom celog dana pred Babinim samadijem. Lično je napravio prelepu ogrlicu od imena Gospoda Harija, stavio je na Babin samadi i održao masovnu gozbu u Babino ime.
Milosrđe prema Lakšmibai Šinde Dasara ili Viđajadašami se smatra od strane svih hindusa kao najpovoljnije vreme, te stoga pristaje što je Baba odabrao taj momenat za Svoj prelazak granice. On je bolovao neko vreme pre toga, ali je sve vreme bio svestan iznutra. Tik pred poslednji trenutak, On je ustao bez ičije pomoći, izgledajući bolje. Ljudi su pomislili da je opasnost prošla i da se oporavlja. On je znao da će uskoro preminuti i stoga je želeo da donira nešto novca Lakšmibai Šinde.
Baba prožima sva bića Lakšmibai Šinde bila je dobra i bogata žena. Ona je i danju i noću služila u džamiji. Osim Bagat Malsapatiju, Tatji i Lakšmibai, nikome drugom nije bilo dozvoljeno da noću kroči u džamiju. Jedne večeri, dok je Baba sedeo u džamiji sa Tatjom, Lakšmibai je ušla i pozdravila Babu. Baba joj se obratio: „Oh Lakšmi, Ja sam veoma gladan.” Ona je odmah otišla, govoreći: „Baba, sačekaj malo, vratiću se brzo sa hlebom.” Potom se vratila sa hlebom i povrćem, i sve postavila pred Babu. On je to uzeo i dao psu. Lakšmibai je tada upitala: „Šta je ovo Baba, ja sam otrčala žurno, spremila hleb sopstvenim rukama za Tebe, a Ti si ga bacio psu a da nisi uzeo ni zalogaj. Nepotrebno si me
148
namučio.” Baba je odgovorio: „Zašto se žališ ni zbog čega? Utoliti glad psa je isto kao utoliti Moju glad. Pas ima dušu, bića se mogu razlikovati, ali glad je ista kod svih; iako neki govore, a drugi su nemi. Znaj zasigurno da onaj ko nahrani gladnog, uistinu je Meni servirao hranu. Upamti ovo kao istinu.” Ovo je bio uobičajeni incident, ali je Baba uz pomoć njega izložio veliku duhovnu istinu i prikazao kako se ona praktično primenjuje u svakodnevnom životu, bez povređivanja osećanja drugih ljudi. Od tog dana pa nadalje, Lakšmibai je počela svakodnevno da Mu donosi hleb i mleko, uz ljubav i posvećenost. Baba je to prihvatao i jeo sa zahvalnošću. On bi uzeo samo deo toga, a ostatke je preko Lakšmibai slao Radakrišnamai, jer ona je uvek uživala da jede Babine ostatke hrane kao prasad. Ova priča o hlebu ne treba da se posmatra kao digresija, već pokazuje kako je Sai prožimao sva bića i transcendirao ih. On je sveprisutan, nerođen i besmrtan. Baba je upamtio služenje Lakšmibai. Kako bi mogao da je zaboravi? Pre nego što je napustio Svoje telo, On je stavio ruku u džep i izvadio za nju pet rupija, a onda još četiri rupije – sveukupno devet. Ovaj broj devet simboliše devet tipova posvećenosti koji su opisani u poglavlju 21, ili to može biti dakšina koja je ponuđena u trenutku simolangana (prelaska granice između života i smrti). Lakšmibai je bila bogata žena i njoj novac nije bio potreban. Baba je možda sugerisao i skrenuo joj pažnju na devet osobina dobrog učenika, koje se pominju u šestom stihu, desetog poglavlja, jedanaeste skande (tom) u Bagvatu, gde se prvo navodi pet, a potom četiri karakteristike, u prvom i drugom stihu koji se rimuju. Ona će zauvek pamtiti ovaj Babin poklon. Pošto je bio veoma pažljiv i svestan, On je svima naredio da se raziđu. Kakasahib Diksit, Bapusahib Buti i ostali, bili su u džamiji nervozno čekajući Babu, ali on je zatražio da odu u rezidenciju i da se vrate nakon jela. Oni nisu mogli da napuste Babino prisustvo, niti su mogli da Ga ne poslušaju. Ipak, teškog srca i teških stopala otišli su u rezidenciju. Znali su da je Babino stanje veoma ozbiljno i da ne mogu da ga ostave. Seli su da jedu, ali njihovi umovi bili su na drugom mestu – kod Babe. Pre nego što su završili, do njih je stigla vest da je Baba napustio ovozemaljsko postojanje. Ostavljajući hranu, otrčali su u džamiju i ugledali kako Baba počiva na Bajađinom krilu. On se nije srušio na pod, niti je ležao na Svom krevetu, već je napustio ovaj svet tiho sedeći na Svom mestu i deleći rukom milostinju. Sveci se utelovljuju i dolaze na ovaj svet sa određenom misijom, a kada je ispune, oni umiru, tiho i lako kao što su i došli.
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
149
POGLAVLJE XLIII Babina smrt (nastavak) Pripreme – Samadi mandir – Lomljenje cigle – Sedamdeset dvosatni samadi – Đogova sanjasa – Babine reči kao nektar Poglavlja 43 i 44 nastavljaju priču o Babinoj smrti i stoga se izlažu odjednom.
Prethodne pripreme Među hindusima je uobičajena praksa da se umirućem čoveku čitaju neki dobri religiozni spisi, sa ciljem da se njegov um povuče od svetovnih stvari i usmeri na duhovna pitanja, kako bi njegov budući napredak bio prirodan i lak. Svi znaju da je, kada je kralj Parikšit proklet od strane sina bramina rišija da umre za sedam dana, veliki svetac Šukadev izložio čuvenu Bagvat Puranu u toj nedelji. Ta praksa se poštuje čak i sada, a Gita, Bagvat i druge svete knjige čitaju se osobama koje umiru. Baba je bio inkarnacija Boga i Njemu takva pomoć nije bila potrebna, ali kako bi dao primer ljudima, On je ispoštovao ovu praksu. Kada je osetio da će uskoro umreti, On je zamolio g. Vazea da Mu čita Ramviđaj (sveta knjiga). G. Vaze je pročitao knjigu za nedelju dana. Tada je Baba zatražio da ponovo čita knjigu, i danju i noću, pa je ovaj završio drugo čitanje za tri dana. Tako je prošlo jedanaest dana. Potom je opet pročitao knjigu za tri dana i postao je veoma iscrpljen. Tada ga je Baba pustio da ide, a On je nastavio da ćuti. Boravio je u Svom Sebstvu i čekao poslednji trenutak. Dva ili tri dana ranije, Baba je obustavio Svoje jutarnje izlaženje i obilaske u potrazi za milostinjom, i tiho je sedeo u džamiji. Bio je svestan do poslednjeg trenutka i savetovao je poklonike da ne izgube svoje srce. Nikome nije dozvolio da sazna tačno vreme Njegovog odlaska. Kakasahib Diksit i Šriman Buti su svakog dana obedovali sa Njim u džamiji. Tog dana (15. oktobra), nakon aratija, On ih je zamolio da odu u rezidenciju kako bi jeli. Ipak, nekolicina njih, tj. Lakšmibai Šinde, Bagođi Šinde, Bajađi, Lakšman Bala Šimpi i Nanasahib Nimonkar, ostali su tu. Šama je sedeo dole na stepenicama. Nakon što je dao devet rupija Lakšmibai Šinde, Baba je rekao da se ne oseća dobro tu (u džamiji) i da bi trebalo da Ga odvedu do Butijeve dagadi (kamene) rezidencije, te da će Mu tamo biti bolje. Dok je izgovarao ove poslednje reči, naslonio se na Bajađino telo i izdahnuo. Bagođi je primetio da je Njegovo disanje stalo i smesta je to saopštio Nanasahib Nimonkaru koji je sedeo pored. Nanasahib je doneo vodu i sipao je u Babina usta. Ona je izašla. Tada je glasno zaplakao: „Oh Devo!” Izgledalo je da je Baba otvorio oči i izgovorio „Ah” tihim glasom. Međutim, uskoro je postalo jasno da je Baba napustio svoje smrtno telo zauvek. Vest o Babinoj smrti se pronela poput požara kroz selo Širdi i svi ljudi, muškarci, žene i deca, dotrčali su u džamiju i počeli da oplakuju gubitak na različite načine. Neki su plakali naglas, drugi su se valjali po zemlji, a neki su pali u nesvest na ulici. Suze su svima tekle iz očiju i svi su bili ispunjeni tugom. Ljudi su počeli da se prisećaju Sai Babinih reči. Neko je rekao da je Maharadž (Sai Baba) saopštio svojim poklonicima da će se u vremenu koje dolazi, On pojaviti kao dečak od osam godina. Krišna avatar, Čakrapani (Gospod Višnu) je učinio to delo. Krišna se pojavio pred Devaki u zatvoru kao dečak od osam godina, sjajnog tena i držeći oružje u svoje četiri ruke. U toj inkarnaciji On je (Gospod Krišna) olakšao zemaljski teret. Ova inkarnacija (Sai Baba) imala je za cilj da uzdigne poklonike. Kada je tako, gde je onda razlog za sumnju? Putevi svetaca su zaista nedokučivi.
150
Kontakt koji je Sai Baba ostvario sa Svojim poklonicima neće trajati samo jednu generaciju, već sedamdeset dve generacije. Posmatrajući tako snažnu povezanost u ljubavi, izgleda kao da je Maharadž (Sai Baba) samo otišao na putovanje, a poklonici imaju čvrstu veru da će se uskoro vratiti. Potom, pojavilo se pitanje – kako postaviti Babino telo da počiva? Muhamedanci kažu da bi telo trebalo zakopati na otvorenom mestu, a preko toga izgraditi grobnicu. Čak su i Kušalčand i Amir Šakar bili pri tom mišljenju. Međutim, Ramačandra, seoski zvaničnik, obratio se seljanima čvrstim i odlučnim glasom: „Vaša zamisao nam nije prihvatljiva. Babino telo ne sme biti postavljeno nigde drugde osim u vadu (rezidenciju).” Ljudi su se podelili po ovom pitanju i diskusija je trajala 36 sati. U sredu ujutro, Baba se ukazao Lakšman Mama Đošiju u snu i crtajući rukom, rekao: „Ustani odmah, Bapusahib misli da sam mrtav pa neće doći, ti obavi bogosluženje i jutarnji arati (kakad)!” Lakšman Mama je bio seoski astrolog i Šamin ujak po majci. On je bio ortodoksni bramin i svakog dana bi ujutro prvo odao poštovanje Babi, a zatim i ostalim seoskim božanstvima. Imao je punu veru u Babu. Nakon što je dobio viziju, on je došao sa svim potrebnim materijalima za puđu i ne mareći za protivljenja moulvija (muslimanskih sveštenika), obavio je puđu i jutarnji arati prema svim formalnostima, a potom otišao. U podne je došao Bapusahib Đog sa ostalima i obavio podnevnu arati ceremoniju kao i uobičajeno. Nakon što su odlučili da ispoštuju Babine reči, ljudi su odlučili da polože Njegovo telo u vadi (rezidenciji) i počeli su da kopaju centralno mesto. U utorak uveče, došao je inspektor iz Rahate, pojavili su se i ljudi iz drugih mesta, i svi su se složili sa predlogom. Narednog jutra, Amirbai je došao iz Bombaja sa poreskim službenikom iz Kopergaona. Izgledalo je da su ljudi podeljeni u svojim mišljenjima. Neki su insistirali da se Njegovo telo pokopa na otvorenom prostoru. Poreski službenik je stoga obavio javno glasanje i utvrdio da predlog za sahranjivanje u vadi ima duplo više glasova. On je ipak želeo da izloži stvar šefu okružne administracije i Kakasahib Diksit se spremao da krene u Ahmednagar. U međuvremenu, usled Babine inspiracije, dogodila se promena mišljenja kod ljudi i sada su svi jednoglasno glasali za taj predlog. U sredu uveče, Babino telo je sprovedeno u povorci, donešeno u vadu i pokopano uz sve formalnosti u garbu, tj. centralnom delu rezervisanom za Murlidara. U stvari, Baba je postao Murlidar, a vada (rezidencija) je postala hram i svetilište u koji su mnogi poklonici odlazili i tamo pronalazili mir i spokoj. Svi pogrebni običaji su prikladno obavljeni od strane Balasahib Batea i Upasani, velikih Babinih poklonika. Treba naglasiti da, prema opservaciji profesora Narkea, Babino telo nije postalo ukočeno čak ni posle 36 sati, da su udovi ostali elastični i da je Njegov kafni mogao da se skine bez cepanja.
Lomljenje cigle Nekoliko dana pre Babinog napuštanja, ukazalo se predskazanje koje je najavilo taj događaj. U džamiji je postojala stara cigla na kojoj je Baba sedeo ili odmarao Svoju ruku. Tokom noći bi se oslonio na nju i tako zauzeo Svoj položaj. To se odvijalo tokom mnogo godina. Jednog dana, dok je Baba bio odsutan, dečak koji je čistio pod podigao je ciglu, a ona je iskliznula iz njegove ruke, pala dole i polomila se na dva dela. Kada je Baba saznao za to, oplakivao je njen gubitak, govoreći: „To nije cigla, već Moja sudbina koja se polomila u delove. Ona je bila Moj dugogodišnji životni saputnik, uz nju sam uvek meditirao na Sebstvo, bila Mi je draga kao Moj život, a danas Me je napustila.” Neko bi ovde mogao da se zapita: „Zašto bi Baba izražavao tugu nad neživim objektom poput cigle?” Na to Hemadpant odgovara da se sveci inkarniraju na ovaj svet kako bi spasili jadne, bespomoćne ljude, te kada se utelove i počnu da deluju među ljudima, ponašaju se isto kao i oni, tj. spolja izgleda da se smeju, igraju i plaču, kao i ostali ljudi, ali iznutra su uvek budni za svoje
151
dužnosti i misiju.
Sedamdeset dvosatni samadi Trideset dve godine pre ovog događaja, tačnije 1886, Baba je pokušao da pređe granicu. Na dan punog meseca (Margaširša purnima), Baba je dobio snažan napad astme. Da bi ga se rešio, On je odlučio da podigne Svoju pranu (vitalna, životna energija) veoma visoko i ode u samadi. Rekao je Bagat Malsapatiju: „Čuvaj Moje telo tri dana! Ako se vratim, sve će biti u redu, ako se ne vratim, pokopaj Moje telo na čistini (pokazao je na mesto) i postavi tu dve zastave kao znak!” Nakon što je to izgovorio, Baba se srušio oko 22č. Njegovo disanje i puls su se zaustavili. Izgledalo je kao da je prana napustila Njegovo telo. Okupili su se svi seljani želeći da obave istragu i pokopaju telo na mesto koje je Baba odredio. Ali Malsapati je to sprečio. Držao je Babino telo u krilu tri dana i čuvao Ga. Kada su prošla tri dana, Baba je pokazao znake života oko 3č ujutro. Počeo je da diše i abdomen je počeo da se pomera. Otvorio je oči, protegao udove i povratio svest (život). Iz ovog, ali i iz drugih slučajeva, neka čitaoci sami zaključe da li je Sai Baba imao telo visoko tri i po lakta (oko 177cm) koje je koristio neko vreme, a posle ga napustio, ili je bio Sebstvo. Telo sačinjeno od pet elemenata je prolazno i nepostojano, ali Sebstvo unutar njega je Apsolutna Realnost, koja je besmrtna i neprolazna. Ovo čisto biće, svest ili Brama, vladar i kontrolor čula i uma je Sai. Ono prožima sve stvari u univerzumu, ne postoji prostor bez Njega. Da bi ispunio svoju misiju, On uzima telo, a nakon što je ispuni, On ga odbacuje (ograničeni aspekt) i preuzima Svoj beskonačni aspekt. Sai živi zauvek, kao i prethodna inkarnacija Gospoda Datatreje, Šri Narsimha Sarasvati iz Gangapura. Njegova smrt je samo spoljašnji aspekt, ali u stvarnosti On prožima sve žive i nežive stvari, i njihov je unutrašnji kontrolor i vladar. To i danas mogu da iskuse oni koji su Mu se predali u potpunosti i poštuju Ga i slave celim svojim srcem. Iako, od sada pa nadalje, nije moguće da vidimo Babinu formu, ipak, ako odemo u Širdi, pronaći ćemo Njegov predivan portret u prirodnoj veličini kako ukrašava džamiju. Portret je nacrtao Šamrao Đajkar, poznati umetnik i veliki Babin poklonik. Posvećenom i maštovitom gledaocu, ovaj portret čak i danas može da pruži zadovoljstvo dobijanja Babinog daršana. Iako Baba sada nema grubo telo, On živi svuda i brine se o dobrobiti poklonika čak i sada, kao što je radio nekada, dok je bio utelovljen. Sveci poput Babe nikada ne umiru, iako izgledaju kao ljudi, oni su u stvarnosti Bog lično.
Bapusahib Đogova sanjasa Hemadpant završava ovo poglavlja sa pričom o Đogovoj sanjasi. Sakaram Hari, alijas Bapusahib Đog, bio je ujak poznatog Varkari Višnubua Đoga iz Pune. On nije imao naslednika. Nakon penzionisanja iz državne službe (bio je supervizor u odeljenju javnih radova) 1909. godine, on je došao da živi u Širdi sa svojom ženom. I muž i žena su veoma voleli Babu i provodili su svoje celokupno vreme poštujući Ga i služeći. Nakon Megine smrti, Bapusahib je svakog dana obavljao arati ceremoniju u džamiji i čavadiju, sve do Babinog mahasamadija. On je takođe bio zadužen da čita i objašnjava Dnjanešvari i Eknati Bagvat publici u Sateovoj rezidenciji. Nakon dugogodišnjeg služenja, Đog je upitao Babu: „Služio sam te toliko dugo, moj um još uvek nije smiren i staložen, kako je to moguće da me kontakt sa svecima nije poboljšao? Kada ćeš me blagosloviti?” Čuvši molitvu Svog bakte, Baba je odgovorio: „U kratkom roku plodovi tvojih loših dela biće uništeni, tvoje zasluge i nedostaci će biti spaljeni u pepeo, a Ja ću te smatrati blagoslovenim kada se odrekneš svih vezanosti, pokoriš požudu i čulo ukusa, rešiš se svih prepreka i služiš Boga celim srcem, prihvatajući se činije za prošenje (da uđe u sanjasu).” Nakon nekog vremena, Babine reči su se
152
obistinile. Đogova žena je umrla pre njega i pošto on nije imao drugih vezanosti, postao je slobodan i ušao je u sanjasu (asketski, monaški način života) pre svoje smrti, ostvarivši cilj svog života.
Babine reči kao nektar Dobri i milostivi Sai Baba, izgovorio je puno puta u džamiji sledeće, slatke reči: „Onaj koji Me voli, uvek Me vidi. Za onoga ko ne priča druge priče osim Mojih, ceo svet je pustara bez Mene; on neprestano meditira na Mene i uvek peva Moje ime. Ja se osećam dužnim prema onome ko Mi se u potpunosti preda i uvek misli na Mene. Ja ću se odužiti tako što ću mu podariti spasenje (samorealizaciju). Ja zavisim od onoga ko gladno misli na Mene i ne jede ništa pre nego što prvo ponudi Meni. Onaj ko Mi tako pristupi, postaje jedno sa Mnom, isto kao što se reka uliva u more i postaje jedno sa njim. Ostavljajući po strani ponos i egoizam, da ni trunka od njih ne ostane, treba da se predate Meni, onom koji boravi u vašem srcu.”
Ko je taj JA? Sai Baba je mnogo puta obrazložio ko je taj JA. Rekao je: „Ne treba da idete daleko da biste Me pronašli. Osim vašeg imena i forme, u vama, kao i u svim drugim bićima, postoji osećaj bivanja, ili svesti o postojanju. To sam Ja. Znajući to, videćeš me u sebi, kao i u drugim bićima. Ako to praktikuješ, realizovaćeš sveprožimanje i tako postići jednost sa Mnom.” Hemadpant stoga zahteva od čitalaca da skromno i privrženo vole i poštuju sve bogove, svece i posvećenike. Zar nije Baba često govorio: „Onaj koji zanoveta i sitničari drugima, probada Me u srce i povređuje Me, a onaj koji podnosi svoju patnju, najviše Me zadovoljava.” Baba dakle prožima sva bića i stvorenja. On voli sva bića. Takav nektar, čista blagosiljajuća ambrozija, uvek je tekla sa Babinih usana. Stoga ćemo zaključiti – oni koji uz puno ljubavi pevaju o Babinoj slavi i oni koji to slušaju sa istom posvećenošću, postaće jedno sa Saijem.
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
153
POGLAVLJE XLV Kakasahibova sumnja i Anandraova vizija – Drvena daska – Babino postolje kreveta, a ne poklonikovo Uvod U prethodna tri poglavlja opisali smo kako je Baba preminuo. Njegova fizička ili ograničena forma je, bez sumnje, nestala iz našeg vidokruga, ali beskonačna ili duhovna forma (Babin duh) zauvek živi. Čuda koja su se dođagala za vreme Njegovog života su opširno prikazana. Od trenutka Njegove smrti, brojna čuda su se dogodila, a događaju se čak i sada. To jasno pokazuje da je Baba zauvek živ i da pomaže Svojim poklonicima kao i pre. Ljudi koji su došli u kontakt sa Babom dok je još uvek bio živ, zaista se mogu smatrati srećnicima, ali ako neki od njih nisu uspeli da razviju bestrasnost prema svetovnim užicima, ili nisu okrenuli svoje umove Gospodu, onda je to njihova loša sreća. Ono što se tada tražilo i što se još uvek traži, jeste svesrdna posvećenost Babi. Sva naša čula, organi i um treba da sarađuju u poštovanju i služenju Babe. Nema koristi od toga da se neki organi koriste za bogosluženje, a drugi da se neprikladno upotrebljavaju. Kada se obavlja bogosluženje ili meditacija, onda to treba da se obavlja celokupnim umom i dušom. Ljubav koju čedna žena oseća prema svom mužu, nekada se poredi sa ljubavlju koju učenik gaji prema svom učitelju (guruu). Ipak, prva vrsta ljubavi doseže manje nego druga, one su neuporedive. Niko, bili to otac, majka, brat ili neki drugi član porodice, ne priskače nam u pomoć kako bismo ostvarili smisao svog života (samorealizaciju). Mi moramo da iscrtamo i pređemo stazu samorealizacije samostalno. Moramo da razlikujemo između stvarnog i nestvarnog, da se odreknemo stvari i užitaka ovog sveta i narednog, i da ovladamo svojim čulima i umom, težeći jedino ka oslobođenju. Umesto da zavisimo od drugih, potrebno je da razvijemo potpunu veru u sebe. Kada počnemo da praktikujemo diskriminaciju (razlučivanje), spoznajemo da je svet prolazan i nestvaran, te naše strasti prema ovozemaljskim stvarima slabe i naposletku postižemo bestrasnost i nevezanost za njih. Kada spoznamo da je Brama jedina realnost, a to je niko drugi do naš guru, i da On transcendira i ispunjava čitav pojavni univerzum, mi počinjemo da Mu se klanjamo u svim bićima. To je bađan ili poštovanje jedinstva. Kada iz sveg srca na taj način poštujemo Bramu ili gurua, tada postajemo jedno sa Njim i postižemo samorealizaciju. Ukratko, ako uvek pevamo ime gurua i meditiramo na njega, bićemo u stanju da ga vidimo u svim bićima i tako ćemo zadobiti večno blaženstvo. Sledeća priča to ilustruje.
Kakasahibova sumnja i Anandraova vizija Dobro je poznato da je Sai Baba naložio Kakasahib Diksitu da svakog dana čita Šri Eknatova dela: (1) Bagvat i (2) Bavarta Ramajana. Kakasahib je svakodnevno čitao dok je Baba bio živ, a nastavio je sa tom praksom i nakon Njegove smrti. Jednom prilikom, u kući Kake Mahađanija u Čoupati, Bombaj, Kakasahib je ujutro čitao Eknatov Bagvat. Tu su bili prisutni Madavrao Dešpande, alijas Šama, i Kaka Mahađani, te su pažljivo slušali odlomak koji se čitao, tačnije drugo poglavlje, jedanaesti stih (skanda). U tom delu se govorilo o devet Nata ili Sida (prosvetljenih učitelja), iz Rišaba porodice – Kavi, Hari, Antarikša, Prabuda, Pipalajan, Avirhotra, Drumil, Čamas i Karabađan – koji su izložili principe Bagvat darme (pravednog načina života) kralju Đanaku. Kralj je upitao svih devet Nata najvažnija pitanja, a svaki od njih dao je zadovoljavajući odgovor. Prvi, Kavi, je objasnio šta je Bagvat darma; Hari je opisao karakteristike bakte (poklonika); Antarikša je odgovorio šta je maja; Prabuda kako da se prevaziđe maja; Pipalajan je objasnio šta je Para Brama;
154
Avirhotra je obrazložio šta je karma; Drumil je pojasnio inkarnacije Boga i njihova dela; Čamas je govorio o tome šta se događa sa neposvećenikom nakon smrti; Karabađan je objasnio različite načine poštovanja Boga kroz istorijska razdoblja. Suština svih izlaganja bila je da u Kali dobu (jugi), jedini način spasenja jeste razmišljanje o Harijevim (Gospodovim) ili guruovim stopalima. Nakon što je čitanje završeno, Kakasahib je rekao utučenim tonom Madavrau i ostalima: „Kako je lepa rasprava devet Nata (svetaca, učitelja) o baktiju i posvećenosti. Ali, u isto vreme, kako je teško da se sprovede u praksi! Nat učitelji bili su savršeni, ali, da li je moguće za glupake poput nas da razvijemo posvećenost koju su oni opisali? Mi je nećemo ostvariti ni kroz nekoliko života, kako onda da postignemo oslobođenje? Izgleda da nema nade za nas.” Madavrau se nije dopao Kakasahibov pesimističan stav. Odgovorio je: „Šteta je da onaj koji je svojom dobrom srećom dobio takav dragulj (gurua) poput Babe, jadikuje tako beznadežno; ako ima nepokolebljivu veru u Babu, zašto bi se osećao uznemireno? Bakti kod Nat učitelja je možda jak i moćan, ali zar naš nije pun ljubavi i privrženosti? I zar nam Baba nije jasno stavio do znanja da razmišljanje i pevanje Harijevog i guruovog imena donosi spasenje? Gde je onda razlog za strah i nervozu?” Kakasahib nije bio zadovoljan Madavraovim objašnjenjem. On je nastavio da se ponaša nervozno i uznemireno tokom čitavog dana, razmišljajući kako da postigne snažan bakti Nat učitelja. Narednog jutra, dogodilo se sledeće čudo: Došao je jedan gospodin po imenu Anandrao Pakade, tražeći Madavraoa. U tom trenutku odvijalo se čitanje Bagvata. G. Pakade je seo kraj Madavraoa i nešto mu šaputao. Govorio je tihim glasom o svojoj viziji iz sna. Pošto je šaputanje izazvalo prekid u čitanju, Kakasahib je prestao da čita i upitao je Madavraoa o čemu se radi. Ovaj je odgovorio: „Juče si izrazio sumnju, a sada, evo ga objašnjenje; počuj g. Pakadovu viziju koja opisuje karakteristike posvećenosti i pokazuje da je posvećenost u formi klanjanja ili poštovanja guruovih stopala, sasvim dovoljna.” Svi su bili nestrpljivi da čuju o kakvoj se viziji radi, a posebno Kakasahib. Na njihov nagovor, g. Pakade je počeo da opisuje svoju viziju na sledeći način: „Stajao sam u dubokom moru, u vodi do struka. Odjednom, tu sam ugledao Sai Babu. On je sedeo na prelepom tronu optočenom dijamantima, sa stopalima uronjenim u vodu. Bio sam veoma srećan i zadovoljan sa takvom formom Babe. Vizija je bila toliko stvarna, da nisam ni pomišljao da je u pitanju san. Za divno čudo, Madavrao je takođe stajao pored. On mi je osećajno rekao: `Anandrao, padni pred Babina stopala.` Ja sam uzvratio: `I ja to želim da uradim, ali Njegova stopala su u vodi, kako da stavim glavu na njih? Bespomoćan sam.` Čuvši to, on je rekao Babi: `Oh Devo, izvadi Tvoja stopala iz vode.` Tada je Baba smesta izvukao stopala. Ja sam ih odmah uhvatio i poklonio se. Videvši to, Baba me je blagoslovio: `Idi sada, ostvarićeš svoje blagostanje, nema razloga za strah i uznemirenost.` I još je dodao: `Pokloni dotar opšiven svilom (dugačak komad tkanine koji Indijci obmotavaju oko struka) Mom Šami, tako ćeš ostvariti dobrobit.`” U skladu sa Babinim zahtevom, g. Pakade je doneo dotar i zamolio je Kakasahiba da ga preda Madavraou, međutim ovaj je odbio da ga primi, rekavši da osim ukoliko mu Baba ne pokaže znak ili nagoveštaj da ga prihvati, on ga neće prihvatiti. Posle kraće diskusije, Kakasahib je odlučio da se izvlače kartice. Kakasahib je praktikovao izvlačenje kartica u svim ozbiljnim situacijama i prihvatao je ishod koji bi pisao na izvučenoj kartici. U ovom slučaju, dve kartice, na jednoj je pisalo „da prihvati”, a na drugoj „da odbije”, su stavljene pred Babina stopala i zamolili su dete da odabere jednu od njih. Izabrana je „da prihvati” kartica, te je stoga Madavrao prihvatio dotar. Na taj način, i Anandrao i Madavrao bili su zadovoljni, a Kakasahibova poteškoća je razrešena. Ova priča nas podstiče da poštujemo reči drugih svetaca, ali istovremeno traži od nas da imamo punu veru u svoju Majku, tj. gurua, i da se pridržavamo njegovih instrukcija, jer on brine o našem
155
blagostanju bolje od bilo koje druge osobe. Urežite na svom srcu sledeće Babine reči: „Postoje nebrojeni sveci na ovom svetu, ali `naš otac` (guru) je naš Otac (pravi guru). Drugi mogu reći mnoge lepe stvari, ali mi nikada ne bi trebalo da zaboravimo reči našeg gurua. Ukratko, volite svog gurua celim srcem, predajte mu se u potpunosti i poklonite se pred njim sa poštovanjem; tada ćete videti da pred vama nema okeana ovozemaljskog postojanja koji treba da pređete, jer za sunce, ne postoji tama.”
Drvena daska – Babino postolje kreveta, a ne poklonikovo U svojim mlađim danima, Baba je spavao na drvenoj dasci dužine 4 ruke i širine jednog pedlja, a na sva četiri ćoška bile su postavljene upaljene zemljane lampe. Kasnije, On je razbio dasku i bacio je (pogledati poglavlje X). Jednom prilikom, Baba je opisivao Kakasahibu važnost i dobrobit ove daske. Čuvši to, ovaj je rekao: „Ako i dalje voliš drvenu dasku, ja ću privezati jednu u džamiji kako bi mogao lagodno da spavaš.” Baba je odgovorio: „Ne bih želeo da spavam na visini, ostavljajući Malsapatija dole na podu.” Zatim je Kakasahib rekao: „Postaviću još jednu dasku za Malsapatija, takođe.” Baba reče: „Kako bi on mogao da spava na dasci? Nije lako spavati na dasci. Samo onaj koji ima mnogo dobrih kvaliteta u sebi, to može da radi. Onaj koji može da spava sa otvorenim očima, može to da izvede. Kada idem na počinak, Ja često zamolim Malsapatija da sedne kraj Mene, postavi ruku na Moje srce i sluša `pevanje Gospodovog imena` koje dopire odatle, te ako vidi da padam u san, da Me odmah probudi. On čak ni to ne može da uradi. On postane pospan i počne da klima glavom. Kada osetim da mu je ruka teška kao kamen na Mojim grudima, ja povičem `O Bagate`, a on se pomeri i otvori oči. Kako on, koji ne može da spava dobro na podu, čiji položaj nije stabilan i koji je rob snu, može da spava na visoko podignutoj dasci?” U mnogim drugima prilikama, Baba je iz ljubavi prema poklonicima govorio: „Ono što je naše (bilo dobro ili loše) je sa nama, a ono što je tuđe, je sa njima.”
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
156
POGLAVLJE XLVI Babin put u Gaju – Priča o dve koze Ovo poglavlje opisuje Šamin put u Kaši, Prajag i Gaju, i kako je Baba (u formi Svog portreta) bio tamo pred njim; takođe je opisano Babino prisećanje o prošlom životu dve koze.
Uvod Blagoslovena su, oh Sai, Tvoja stopala, blagoslovena je uspomena na Tebe i blagosloven je Tvoj daršan, koji nas oslobađa od okova karme. Iako je Tvoj forma sada nevidljiva za nas, ako poklonici veruju u Tebe, i dalje će imati iskustva kao da si živ. Uz pomoć nevidljive i suptilne niti, Ti privlačiš poklonike iz daleka ka Svojim stopalima i grliš ih kao dobra i privržena majka. Poklonici ne znaju gde se nalaziš, ali Ti tako vešto povlačiš strune, da oni naposletku spoznaju da si iza njih, pružajući im pomoć i podršku. Inteligentni, mudri i učeni ljudi padaju u jamu sansara (ovozemaljskog života) zbog svog egoizma, ali Ti uz pomoć Svoje moći spašavaš sirote, jednostavne i posvećene osobe. Iznutra, nevidljivo, Ti igraš sve igre, ali ne pokazuješ da si zabrinut zbog toga. Dok delaš, Ti Sebe predstavljaš kao onoga koji ne čini ništa. Niko ne zna Tvoj život. Stoga, najbolji put za nas je da predamo svoje telo, govor i um pred Tvoja stopala, i da uvek pevamo Tvoje ime kako bismo uništili grehove. Ti ispunjavaš želje poklonicima, a onima koji su bez želja, Ti podaruješ najuzvišenije blaženstvo. Pevanje Tvog imena je najlakša sadana za poklonike. Uz ovu sadanu naši gresi i radžas i tamas kvaliteti, će nestati; satva kvaliteti i pravednost će preovladati, a uz to će slediti i razlučivanje, bestrasnost i znanje. Tada ćemo boraviti u svom Sebstvu i guruu (koji su jedno te isto). To je ono što se naziva „potpuna predaja guruu”. Jedini siguran znak da se to dogodilo, jeste smiren um. Veličina ove predaje, posvećenosti i znanja je unikatna, jer mir, nevezanost, slava i spasenje itd., dolaze uz to. Ako Baba prihvati poklonika, On ga prati i stoji kraj njega i dan i noć, kod kuće ili u inostranstvu. Poklonik može otići gde god poželi, Baba će biti pred njim u nekoj formi, na nedokučiv način. Sledeća priča govori o tome.
Put u Gaju Neko vreme nakon što se Kakasahib Diksit upoznao sa Sai Babom, on je odlučio da obavi upanajan ceremoniju za svog najstarijeg sina Babua, u Nagpuru (ritual koji označava prihvatanje učenika kod gurua i njegovo ulaženje u svet duhovnosti i hinduizma, tom prilikom se vezuje konac preko grudi učenika). Otprilike u isto vreme, Nanasahib Čandorkar je odlučio da organizuje svadbenu ceremoniju za svog najstarijeg sina, u Gvalioru. Obojica, Diksit i Čandorkar, došli su u Širdi i ljubazno pozvali Babu na svoje svečane događaje. Baba im je rekao da povedu Šamu kao Njegovog predstavnika. Kada su Ga pritisli da ipak dođe On lično, Baba im je rekao da povedu Šamu sa sobom, dodavši: „Nakon što odemo u Benares i Prajag, bićemo ispred Šame.” Sada upamtite ove reči, jer one prikazuju Babinu sveprisutnost. Nakon što je dobio Babinu dozvolu, Šama je odlučio da ode u Nagpur i Gvalior na ceremonije, a posle toga u Kaši, Prajag i Gaju. Apa Kote je odlučio da ide sa njim i pravi mu društvo. Obojica su prvo otišli u Nagpur na upanajan ceremoniju. Kakasahib Diksit je dao Šami dvesta rupija za njegove troškove. Potom su otišli u Gvalior na svadbenu ceremoniju. Tu je Nanasahib Čandorkar dao Šami sto rupija, a njegov rođak, g. Đatar, dao mu je još sto. Potom je Šama otišao u Kaši, a
157
nakon toga u Ajodaju. Bio je dobro primljen u prelepom hramu posvećenom Lakšmi Narajani, u Kašiju, (Varanasi ili Benares), i u Ram mandiru u Ajodaji, od strane Đatar upravnika (naziv za stanovnike Utar Pradeša, Punđaba i Rađputana). Njih dvojica (Šama i Kote) su ostali 21 dan u Ajodaji i dva meseca u Kašiju (Benaresu). Potom su otišli u Gaju. Po noći su sišli na Gaja stanici i odseli u darmšali (prihvatilište za hodočasnike). Ujutro, Gajavala (sveštenik koji se brine o smeštaju i ukrcavanju putnika) došao je i rekao: „Hodočasnici su već krenuli, bolje vam je da požurite.” Šama ga je ležerno upitao da li je u Gaji izbila kuga. „Ne”, odgovorio je Gajavala, „izvolite, dođite bez straha i nervoze i uverite se lično.” Potom su otišli sa njim i odseli u njegovoj kući, koja je bila velika i prostrana vada (rezidencija). Šama je bio zadovoljan sa smeštajem koji je dobio, ali ono što ga je najviše usrećilo bio je prelep, veliki Babin portret koji je bio postavljen na prednjem, centralnom delu građevine. Videvši ovaj portret, Šamu su preplavile emocije. Prisetio se Babinih reči „Nakon što obiđemo Kaši i Prajag, bićemo ispred Šame”, i briznuo je u plač. Dlake su mu se naježile, grlo steglo i počeo je da jeca. Gajavala je pomislio da se uplašio kuge koja je vladala u toj oblasti, pa zbog toga plače. Ali, Šama ga je upitao kako je nabavio Babin portret. On je odgovorio da je za njega radilo dvesta ili trista agenata u Manmadu i Puntambeu, koji su se brinuli za udobnost hodočasnika koji su posećivali Gaju, pa je od njih čuo o Babinoj slavi. Zatim, pre dvanaest godina, on je otišao u Širdi i dobio Babin daršan. Tu mu se veoma dopao Babin portret koji je visio u Šaminoj kući, i uz Babino dopuštenje, Šama mu ga je poklonio. Ovo je bio taj isti portret. Šama se onda setio celokupnog događaja. Gajavalinoj sreći nije bilo kraja kada je shvatio da je njegov gost isti Šama koji ga je tada zadužio. Potom su obojica ukazali ljubav i poštovanje jedan drugom i bili su oduševljeni i srećni. Gajavala mu je priredio kraljevski doček. On je bio veoma bogat čovek. Vozio ga je u palankinu (kočiji), omogućio mu da jaše slona i uživa u svim pogodnostima i komforu. Pouka ove priče je da se Babine reči obistinjuju doslovce, a Njegova ljubav prema poklonicima je bezuslovna. Ali, ostavimo to po strani. On je isto tako voleo sva bića podjednako, jer osećao je jednost sa njima. Sledeća priča govori o tome.
Dve koze Baba se jednom prilikom vraćao iz Lendija (gde mu je bila bašta), kada je ugledao stado koza. Dve koze su privukle Njegovu pažnju. On im je prišao, mazio ih je i milovao, i kupio ih za 32 rupije. Poklonici su bili iznenađeni ovim Babinim postupkom. Smatrali su da je Baba bio prevaren u toj kupovini, jer su koze koštale svaka po dve rupije, ili najviše tri ili četiri, dakle ukupno za obe je mogao da plati osam rupija. Počeli su da ispituju Babu o tome, ali On je bio smiren i hladan. Šama i Tatja Kote su upitali Babu za objašnjenje. On je odgovorio da ne mari za čuvanje novca, jer nije imao ni dom ni porodicu o kojima bi brinuo. Zatražio je od njih da kupe o Njegovom trošku četiri kilograma leblebija i nahrane koze. Nakon što je to obavljeno, Baba je vratio koze vlasniku stada i prisećajući se, izložio je sledeću priču o kozama. „Oh Šama i Tatja, mislite da sam prevaren u ovoj trgovini. Ne. Poslušajte njihovu priču! U prošlom životu oni su bili ljudska bića i imali su sreću da budu sa Mnom i sede kraj Mene. Bili su braća, u početku su se voleli, ali kasnije su postali neprijatelji. Stariji brat je bio pasivan čovek, a mlađi je bio aktivan i zaradio je dosta novca. Stariji brat je postao pohlepan i ljubomoran, želeo je da ubije mlađeg brata i prisvoji njegov novac. Zaboravili su na svoju porodičnu pripadnost i počeli su da se svađaju. Stariji brat je pribegao mnogim načinima da ubije mlađeg brata, ali svi pokušaji su propali. Tako su postali smrtni neprijatelji i konačno, stariji je zadao smrtni udarac mlađem bratu štapom po glavi, dok je istovremeno mlađi udario starijeg sekirom, što je dovelo do toga da su obojica pali mrtvi na istom mestu. Rezultat njihovih dela bio je da su se obojica rodili kao koze. Kada su prošli
158
pored Mene, odmah sam ih prepoznao. Setio sam se njihove prošlosti. Sažalio sam se i poželeo sam da ih nahranim i pružim utehu i odmor, stoga sam potrošio sav novac za koji Me vi krivite. Pošto vam se nije dopala Moja trgovina, vratio sam ih nazad pastiru.” Takva je bila Saijeva ljubav prema kozama!
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
159
POGLAVLJE XLVII Babina prisećanja Priča o Virbadrapi i Čenbasapi (zmija i žaba) U prethodnom poglavlju opisano je Babino prisećanje na dve koze. Ovo poglavlje opisuje još jedno takvo sećanje, navodeći priču o Virbadrapi i Čenbasapi.
Uvod Blagosloveno je Saijevo lice. Ako samo na trenutak bacimo pogled na Njega, On će uništiti patnju mnogih prošlih života i preneti veliko blaženstvo na nas; a ukoliko nas pogleda milostivo, naša karmička vezanost odmah puca i mi idemo ka sreći. Reka Ganga spira prljavštinu i grehove svih ljudi koji dođu da se okupaju u njoj, ali ona žudi za svecima da joj dođu i blagoslove je dodirom svojih stopala, otklanjajući tako prljavštinu (grehe) koji su se nakupili u njoj. Ona sa sigurnošću zna da se to može ukloniti samo uz pomoć svetih stopala svetaca. Sai je krunski dragulj svih svetaca, a sada počujte od Njega sledeću pročišćujuću priču.
Zmija i žaba Sai Baba je ispričao: „Jednog jutra, nakon obavljenog doručka, šetao sam naokolo sve dok nisam stigao do male obale na reci. Pošto sam bio umoran, stao sam da se tu odmorim, oprao sam ruke i stopala, okupao sam se i osvežio. Tu se nalazila staza i kolski put, zasenjen hladovinom drveća. Povetarac je nežno duvao. Dok sam se pripremao da popušim čilim (lulu), začuo sam kreketanje žabe. Kresao sam kremen i palio vatru, kada se pojavio putnik, seo je kraj Mene, poklonio se i pozvao Me u njegovu kuću na ručak i odmor. Upalio je lulu i predao Mi je. Kreketanje se opet začulo i on je poželeo da zna šta je to bilo. Rekao sam mu da se žaba nalazi u nevolji i da kuša gorke plodove svoje karme. Mi moramo da požanjemo plodove onoga što smo posejali u prošlom životu i nema koristi od plakanja nad tim. Čovek je pušio i predao Mi lulu, rekavši da želi lično da se uveri i vidi šta se događa. Rekao sam mu da je žabu uhvatila velika zmija, te da zbog toga sada plače. Oboje su bili veoma zli u prethodnom životu, pa u sadašnjim telima otplaćuju plodove svojih dela iz prošlosti. On je otišao i ugledao kako ogromna crna zmija drži veliku žabu u ustima. Vratio se i rekao da će kroz deset ili dvanaest minuta zmija pojesti žabu. Ja sam odgovorio: „NE, to ne može biti. Ja sam njen Otac (zaštitnik) i Ja sam sada tu. Kako da dozvolim da je zmija pojede, zar sam ovde za džabe? Gledaj kako ću da je oslobodim.” Nakon što smo povukli po dim, otišli smo do tog mesta. Čovek je bio uplašen i zamolio Me da ne prilazim, jer bi zmija mogla da nas napadne. Ne mareći, produžio sam napred i obratio se stvorenjima: `Oh Virbadrapa, zar se tvoj neprijatelj Basapa nije iskupio tako što se rodio kao žaba, a i ti takođe, iako si rođen kao zmija i dalje gajiš gorko neprijateljstvo prema njemu? Sram da te bude, odreci se svoje mržnje i počivaj u miru.` Čuvši ove reči, zmija je brzo ispustila žabu, zaronila u reku i nestala. Žaba je odskakutala i sakrila se u žbunje. Putnik je bio veoma iznenađen, rekao je da ne može da razume kako je zmija ispustila žabu i otišla kada je čula te reči. Ko je bio Virbadrapa? A ko Basapa? I šta je bio uzrok njihovog neprijateljstva?
160
Vratili smo se pod drvo i nakon što smo razmenili nekoliko dimova, objasnio sam mu celokupnu misteriju: Drevno sveto mesto, osvećeno hramom Mahadeva (Gospoda Šive), nalazilo se sedam ili osam kilometara od Mog mesta. Hram je bio star i razrušen. Stanovnici iz tog mesta prikupili su novac za njegovo renoviranje. Kada je skupljena velika suma novca, obavljene su pripreme za bogosluženje i spremili su se planovi oko procene popravki. Lokalni bogataš je određen kao blagajnik i celokupan posao bio je poveren njemu. Trebalo je da vodi redovne obračune i bude pošten u svojim poslovanjima. On je bio prvoklasna tvrdica i potrošio je veoma malo novca na popravke, ne proizvodeći nikakav napredak u radovima. On je potrošio celokupnu sumu, nešto je uzeo za sebe, a iz svog džepa nije ništa dao. Bio je slatkorečiv i veoma lukav u davanju verodostojnih objašnjenja u vezi slabog i sporog napretka u radovima. Ljudi su otišli kod njega i saopštili mu da ukoliko ne pruži ruku pomoći i ne pokuša najbolje što može, radovi neće biti završeni. Zatražili su da napravi plan radova i ponovo su prikupili donacije, i poslali mu celokupnu sumu. On je primio novac, ali je sedeo mirno kao i pre, bez činjenja bilo kakvog napretka. Nakon nekoliko dana, Bog (Mahadev) se pojavio njegovoj ženi u snu i rekao: `Ustani i napravi kupolu na hramu, ja ću ti dati stostruko od onoga što potrošiš.` Ona je prenela viziju svom mužu. On se uplašio da će mu to stvoriti troškove i stoga je ismejao njenu priču, rekavši da je to samo običan san na koji se ne treba osloniti i po njemu delati, jer da je tako, zašto se Bog nije pojavio njemu u snu i rekao mu sve? Da li je on to drugačiji od nje? To mu je izgledalo kao loš san koji je za cilj imao da stvori loša osećanja između muža i žene. Ona je na takve tvrdnje morala da ćuti. Bog ne voli velike donacije i pretplate skupljene protivno volji donatora, već On voli sitne sume koje su date sa ljubavlju, posvećenošću i zahvalnošću. Nekoliko dana kasnije, Bog se opet pojavio u njenom snu i rekao: `Ne opterećuj se svojim mužem i prikupljenim novcem koji je kod njega. Nemoj ga pritiskati da potroši novac na hram. Ono što ja želim je bava, posvećenost. Stoga, daj ako želiš ti lično.` Ona je konsultovala supruga u vezi ove vizije i odlučila je da pokloni Bogu svoj nakit koji je dobila od oca. Tvrdica se osetio uznemireno i odlučio je da prevari Boga čak i u ovom slučaju. On je potcenio nakit na hiljadu rupija i kupio ga za sebe, a umesto novca, dao je Bogu jalovu zemlju. Žena je pristala na to. Međutim, zemlja nije bila u njegovom vlasništvu, već je pripadala sirotoj ženi po imenu Dubaki, koja mu je bila dužna dvesta rupija za hipoteku. Ona nije bila u stanju da mu vrati dug. I tako je lukavi tvrdica prevario sve – svoju ženu, Dubaki, pa čak i Boga. Zemlja je bila jalova, neobradiva i bezvredna, jer na njoj ništa nije rađalo čak ni u najboljoj sezoni. Ova transakcija je okončana tako što je zemlja data u posed sirotom svešteniku, koji je bio zadovoljan poklonom. Nešto kasnije, dogodila se čudna stvar. Naišla je strašna oluja i pala je obilna kiša, grom je udario u kuću tvrdice i muž i žena su poginuli. Dubaki je takođe izdahnula. U narednom životu, bogati škrtica rođen je u Maturi, u braminskoj porodici, i dobio je ime Virbadrapa. Njegova pobožna žena rođena je kao ćerka sveštenika u hramu i dobila je ime Gouri. Žena Dubaki (hipotekarni dužnik) rođena je kao muškarac u porodici čuvara (gurav) hrama i dobila je ime Čenbasapa. Sveštenik je bio Moj prijatelj. Često Mi je dolazio, ćaskao i pušio sa Mnom. Njegova ćerka Gouri je takođe bila posvećena Meni. Ona je brzo rasla i njen otac je tražio dobrog muža za nju. Rekao sam mu da ne brine o tome, jer će mladoženja doći sam i tražiti nju. Tada je u sveštenikovu kuću došao siromašni dečak po imenu Virbadrapa, lutajući i moleći za hleb. Uz Moju saglasnost, Gouri je udata za njega. On je takođe u početku bio Moj posvećenik, jer sam ga preporučio za brak sa Gouri, ali je kasnije postao škrtica. Čak i u ovom novom životu, on je žudeo za novcem i molio Me da mu pomognem da ga dobije, jer vodio je porodičan život.
161
Čudna stvar se dogodila. Desio se iznenadni skok u cenama. Nastala je velika potražnja za zemljom i zbog Gourine sreće, imanje je prodato za sto hiljada rupija (sto puta veća cena od one koju je dobila za nakit). Polovina sume je isplaćena u gotovini, a ostatak je trebalo da se plati u 25 rata od po 2000 rupija svaka. Svi su se složili u vezi ove transakcije, ali počeli su da se svađaju oko novca. Došli su kod Mene da se posavetuju. Ja sam im rekao da je imanje pripadalo Bogu i da ga je stekao sveštenik, te da je Gouri jedina naslednica i vlasnica, da novac ne sme biti trošen bez njenog pristanka, a da njen suprug nema nikakvo pravo na taj novac. Čuvši Moje mišljenje, Virbadrapa se naljutio na Mene i rekao da Ja želim da zastupam Gouri i proneverim njeno imanje. Kada sam čuo njegove reči, pomislio sam na Boga i ostao da ćutim. Virbadrapa je izgrdio ženu (Gouri), a ona je došla kod Mene u podne i zamolila Me da ne marim za reči drugih ljudi i da je ne odbacim, jer bila je Moja ćerka. Pošto je na taj način zatražila Moju zaštitu, Ja sam joj se zakleo da ću preći sedam mora kako bih joj pomogao. Te noći, Gouri je imala viziju. Mahadev (Gospod Šiva) joj se pojavio u snu i rekao: `Celokupan novac je tvoj, nemoj da ga daješ drugima, potroši jedan deo na potrebe hrama u konsultaciji sa Čenbasapom, a ukoliko želiš da ga koristiš i u druge svrhe, posavetuj se sa Babom u džamiji.` Gouri Mi je ispričala viziju i Ja sam joj dao pravilan savet po tom pitanju. Rekao sam joj da uzme veći deo novca za sebe, da polovinu od profita pokloni Čenbasapi, a da Virbadrapa ne dobije ništa. Dok sam tako razgovarao, Virbadrapa i Čenbasapa su došli svađajući se. Ja sam dao sve od Sebe da ih umirim i ispričao sam o Gourinoj viziji Boga. Virbadrapa je pobesneo i ljutito je pretio Čenbasapi da će ga ubiti i iseći na komade. Ovaj drugi se uplašio, uhvatio Me za stopala i potražio utočište u Meni. Ja sam se zakleo da ću ga spasiti od gneva njegovog neprijatelja. Potom, nakon nekog vremena, Virbadrapa je preminuo i rođen je ponovo kao zmija, a Čenbasapa je umro i rođen je ponovo kao žaba. Kada sam čuo Čenbasapino kreketanje, setio sam se Svog zaveta, prišao sam, spasao ga i tako održao Svoju reč. Bog priskače svojim poklonicima u pomoć u trenucima opasnosti. On je spasao Čenbasapu (žabu) tako što Me je poslao ovde. Sve je ovo Božja lila (čudo) i razonoda.”
Naravoučenije Pouka priče je da svako mora da požanje plodove onoga što je posejao i da nema begstva od toga, osim ako se ne prođe kroz ispaštanje i poravnanje starih dugova i odnosa sa drugima; kao i da pohlepa za novcem odvlači pohlepnog čoveka na najniži nivo, te naposletku donosi uništenje i njemu i drugima.
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
162
POGLAVLJE XLVIII Suzbijanje nesreće kod poklonika Priče o (1) Ševadeu, (2) Sapatnekeru Na početku ovog poglavlja, neko je upitao Hemadpanta da li je Sai Baba bio guru ili Sadguru. Da bi odgovorio na to pitanje, Hemadpant opisuje znakove ili obeležja Sadgurua na sledeći način:
Obeležja Sadgurua Onaj koji podučava Vede i Vedantu, ili šest šastri (sistema), onaj koji kontroliše dah ili označi svoje telo sa mudrama (metalna obeležja ili Višnuovo oružje), ili održava prijatne govore o Brami; onaj koji daje mantre (svete reči) učenicima i upućuje ih na njihovo ispevavanje određeni broj puta, ali im ne obećava nikakav rezultat u određenom vremenskom roku, onaj koji uz pomoć svog opširnog, velikog znanja, lepo objašnjava najuzvišenije principe, ali lično nema iskustvo u tome, niti je postigao samorealizaciju – taj nije Sadguru. Međutim, onaj koji svojim govorom stvara u nama odbojnost prema užicima ovog sveta i narednog, i koji nam daruje ukus samorealizacije, onaj koji je dobro upućen u teorijsko i praktično znanje (samorealizacija), zaslužuje da se naziva Sadguru. Kako onaj koji je lišen samorealizacije, može da je podari učenicima? Sadguru, čak ni u snu, ne očekuje neku uslugu ili korist od učenika. Naprotiv, on želi da služi njima. On ne misli da je veliki, a da je učenik mali. Ne samo da ga voli kao sina, već ga smatra jednakim sebi, ili poput Brame. Glavna karakteristika Sadgurua je da on predstavlja prebivalište mira. On nikada nije uznemiren ili uzrujan. On nije ponosan na svoje znanje. Siromašni i bogati, mali i veliki, svi se jednaki pred njim. Hemadpant misli da je zahvaljujući nagomilanim zaslugama iz prošlih života, on dobio srećnu priliku da bude blagoslovljen i da upozna Sadgurua poput Sai Babe. On čak ni u Svojoj mladosti nije ništa skupljao (osim možda čilima). Nije imao porodicu, prijatelje, dom, niti podršku. Od osamnaeste godine, Njegova kontrola uma bila je savršena i vanserijska. Živeo je bez straha u zabačenim mestima, uvek boraveći u Sebstvu. Kada bi video vezanost Svojih poklonika, On bi uvek delovao u njihovom interesu, pa je stoga, na neki način, bio zavisan od njih. Oni koji su povezani sa Njim, čak i danas, nakon Njegovog mahasamadija, mogu da osete kakva je iskustva darovao Svojim poklonicima dok je živeo u telu. Ono što poklonici treba da urade je sledeće – oni treba da ukrase verom i posvećenošću svoju lampu od srca, da u njoj sagore fitilje od ljubavi, pa kada je to urađeno, plamen znanja (samorealizacije) biće upaljen i zasijaće jarko. Puko znanje bez ljubavi je suvoparno, niko ne želi takvo znanje. Bez ljubavi nema zadovoljstva, stoga bi trebalo da posedujemo neograničenu i nesalomivu ljubav. Kako možemo da veličamo ljubav? Sve je beznačajno pred njom. Bez ljubavi, naše čitanje, slušanje i proučavanje su uzalud. Kroz ljubav dolaze posvećenost, bestrasnost, mir i oslobođenje, sa svim svojim darovima. Mi nećemo dobiti ljubav osim ako nismo iskreni po tom pitanju. Dakle, tamo gde je iskrena čežnja, Bog se lično manifestuje. To uključuje ljubav i ona je sredstvo za postizanje oslobođenja. Sada, osvrnimo se na glavnu priču ovog poglavlja. Čovek treba da ide kod pravog sveca sa praznim umom, pa čak i suprotno (sa lošom namerom), i da prigrli njegova stopala – naposletku, on će sigurno biti spasen. To je prikazano u narednim pričama.
G. Ševade G. Sapatnekar iz Akalkota (okrug Solapur) studirao je pravo. Kolega student, g. Ševade, sastao se sa
163
njim. Ostali studenti su se takođe sastali i uporedili beleške sa svojih predavanja. Ispostavilo se na osnovu pitanja i odgovora koje su međusobno postavljali, da je g. Ševade najlošije pripremljen za ispit od svih studenata, pa su ga zbog toga ostali ismevali. Međutim, on je izjavio da je, bez obzira što nije pripremljen, sasvim siguran da će položiti ispit jer će ga njegov Sai Baba uspešno provesti kroz to. G. Sapatnekar je bio iznenađen ovom izjavom. Odveo je g. Ševadea u stranu i upitao ga: „Ko je taj Sai Baba koga toliko veličaš?” Ovaj je odgovorio: „U džamiji u Širdiju (okrug Ahmednagar) živi Fakir. On je veliki Satpuruš (pravi guru, Sadguru). Možda postoje drugi sveci, ali ovaj je jedinstven. Niko ne može da Ga upozna, osim ukoliko nema veliku zalihu dobrih dela na svom karmičkom računu. Ja potpuno verujem u Njega i šta On kaže, nikada neće biti netačno. On me je uverio da ću sigurno položiti sledeće godine i ja sam ubeđen da ću proći konačni ispit uz Njegovu milost.” G. Sapatnekar je ismejao samopouzdanje svog prijatelja i rugao se njemu i Babi. Kada je kasnije Ševade položio ispit, Sapatnekar je bio veoma iznenađen.
Sapatnekarovi G. Sapatnekar je položio ispit, nastanio se u Akalkotu i zaposlio se tu kao pravobranilac. Deset godina kasnije, 1913, izgubio je svog sina jedinca zbog bolesti grla. To mu je slomilo srce. Potražio je utehu krenuvši na hodočašće u Pandarpur, Gangapur i druga sveta mesta. Međutim, nije postigao smirenje uma. Potom je čitao Vedantu, ali ni to mu nije pomoglo. U međuvremenu, prisetio se g. Ševadeove izjave o njegovoj veri u Babu i pomislio je da bi i on trebalo da ode u Širdi i vidi Babu. Otišao je u Širdi sa mlađim bratom Panditraom i bio je veoma srećan što je mogao da vidi Babu izdaleka. Kada je prišao blizu i poklonio se pred Njim, stavljajući kokos pred Babu sa osećanjem posvećenosti, ovaj je smesta uzviknuo: „Odlazi!” Sapatnekar je oborio glavu, pomerio se unazad i seo sa strane. Želeo je da se konsultuje sa nekim ko bi ga posavetovao kako da postupi dalje. Neko je pomenuo ime Bala Šimpija. Sapatnekar ga je ugledao i zamolio za pomoć. Kupili su Babine slike i došli sa njima u džamiju. Bala Šimpi je uzeo fotografiju u ruke, pružio je Babi i upitao Ga čija je to slika. Baba je rekao da slika pripada Njegovom jaru (zaljubljeniku), pokazujući na Sapatnekara. Rekavši to, Baba je počeo da se smeje i svi ostali su se priključili. Bala je upitao Babu u vezi značenja smeha, istovremeno signalizirajući Sapatnekaru da priđe i dobije daršan. Kada je Sapatnekar krenuo da se pokloni, Baba je ponovo uzviknuo: „Napolje!” Sapatnekar nije znao šta da radi. Potom su se obojica uhvatili za ruke i seli pred Babu da se mole. Baba je konačno naredio Sapatnekaru da smesta izađe. Obojica su bili tužni i utučeni. Pošto je Babino naređenje moralo da se poštuje, Sapatnekar je napustio Širdi teška srca, moleći se da mu bude dozvoljeno da dobije daršan sledeći put.
Gđa Sapatnekar Prošlo je godinu dana. Njegov um još uvek nije bio smiren. Otišao je u Gangapur, ali tu se osećao još više uznemireno. Potom je otišao u Madegaon na odmor, a zatim odlučio da ode u Kaši. Dva dana pre polaska, njegova žena je imala viziju. U snu, išla je sa krčagom do bunara Lakad Šaha. Tu joj je prišao fakir koji je nosio parče tkanine vezano oko glave i sedeo pod nim drvetom, rekavši joj: „Moja draga devojko, zašto se umaraš bespotrebno? Ja ću ti napuniti krčag najčistijom vodom.” Ona se uplašila od fakira i odjurila je nazad praznog krčaga. Fakir ju je pratio. Utom se probudila i otvorila oči. Prepričala je viziju svom mužu. Pomislili su da je to povoljan znak, pa su oboje otišli u Širdi. Kada su stigli u džamiju, Baba je bio odsutan. Otišao je u Lendi (baštu). Oni su čekali do Njegovog povratka. Kada je došao, žena je bila iznenađena jer je fakir koga je videla u viziji izgledao potpuno identično. Ona se poklonila sa poštovanjem pred Babom i sela da gleda u Njega. Videvši njenu poniznost, Baba je bio veoma zadovoljan i počeo je da pripoveda priču trećoj osobi, na Svoj karakterističan i neuobičajen način. Rekao je: „Moje ruke, trup i kukovi bole me već dugo
164
vremena. Probao sam mnoge lekove, ali bolovi se nisu povukli. Razboleo sam se od lekova jer mi nisu pomogli, ali sam sada iznenađen jer su svi bolovi odjednom nestali.” Iako nijedno ime nije pomenuto, to je bila priča o gđi Sapatnekar lično. Njeni bolovi koje je Baba opisao ubrzo su nestali i ona je bila veoma srećna zbog toga. Tada je g. Sapatnekar pristupio da bi dobio daršan. On je ponovo bio dočekan sa poznatim „Izlazi napolje”. Ovog puta ponašao se pokajnički i bio je istrajan. Rekao je da je Babino nezadovoljstvo proizvod njegovih prošlih nedela i rešio je da se iskupi za to. Odlučio je da nasamo vidi Babu i zamoli za Njegov oprost prošlih nedela. Stavio je glavu na Babina stopala i Baba je stavio ruku na njega, a Sapatnekar je sedeo i mazio Babinu nogu. Utom je došla jedna čobanica i počela je da masira Babina leđa. On je, na Svoj karakterističan način, počeo da pripoveda priču o jednom trgovcu. Navodio je razne preokrete iz čovekovog života, uključujući i smrt njegovog sina jedinca. Sapatnekar je bio iznenađen kada je video da se priča koju Baba pripoveda, u stvari odnosi na njega i čudio se kako je Baba poznavao svaki detalj. Shvatio je da je On sveznajući i da poznaje svačije srce. Kada je ta misao prošla kroz njegov um, Baba je, obraćajući se čobanici i pokazujući na Sapatnekara, rekao: „Ovaj čovek Me optužuje i krivi za ubistvo svog sina. Da li Ja ubijam nečiju decu? Zašto je ovaj čovek došao u džamiju i sada plače? Sada ću učiniti sledeće – ponovo ću vratiti to isto dete u utrobu njegove žene.” Izgovarajući ove reči, On je položio Svoju blagosiljajuću ruku na njegovu glavu i utešio ga rečima: „Ova stopala su stara i svetačka, budi bez brige sada; položi celokupnu veru u Mene i uskoro ćeš ostvariti svoj cilj.” Sapatnekar je bio veoma dirnut emocijama i okupao je Babina stopala svojim suzama, nakon čega se vratio u svoju rezidenciju. Potom je obavio pripreme za bogosluženje i naivaidju, i otišao sa ženom u džamiju. Ponudio je sve Babi i primio prasad od Njega. U džamiji je bila velika gužva i Sapatnekar se iznova i iznova klanjao Babi. Videvši glave koje se međusobno sudaraju, Baba je rekao Sapatnekaru: „Oh, zašto Mi se klanjaš neprestano? Jedan namaskar (pozdrav naklonom) urađen iz ljubavi i poniznosti je dovoljan.” Te večeri, Sapatnekar je prisustvovao čavadi povorci, koja je ranije već opisana. U povorci, Baba je izgledao kao stvarni Panduranga (bog Vital). Narednog dana, pri odlasku, Sapatnekar je pomislio da bi prvo trebalo da plati jednu rupiju kao dakšinu, a ukoliko bi Baba ponovo zatražio umesto da odbije, on bi platio još jednu rupiju, ostavljajući za sebe dovoljno novca za troškove putovanja. Kada je otišao u džamiju i ponudio jednu rupiju, Baba je zatražio još jednu, kao što je ovaj i mislio, i nakon što je to plaćeno, Baba ga je blagoslovio rekavši: „Uzmi kokosov orah, stavi ga u gornji deo ženinog sarija (odore) i kreni bez brige.” On je tako i uradio i kroz godinu dana rodio mu se sin, a njih dvoje su došli sa bebom od osam meseci u Širdi, stavili je pred Babina stopala i počeli da se mole: „Oh Sainat, mi ne znamo kako da Ti se odužimo, stoga se klanjamo pred Tobom, blagoslovi nas sirote i bespomoćne, neka Tvoja sveta stopala budu naše jedino utočište. Mnoge misli i ideje nas uznemiravaju na javi i u snu, odvrati naše umovi od toga i usmeri ih na Tvoj bađan i blagoslovi nas.” Sin je dobio ime Murlidar. Još dvoje dece je rođeno nakon toga (Baskar i Dinkar). Sapatnekar porodica je shvatila da su Babine reči uvek istinite i da se uvek obistine.
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
165
POGLAVLJE XLIX Priče o (1) Hari Kanoba, (2) Somadev Svami, (3) Nanasahib Čandorkar Uvod Kada čak ni Vede ni Purane ne mogu sveobuhvatno da opišu Bramu ili Sadgurua, kako onda mi, neznalice, da opišemo našeg Sadgurua Šri Sai Babu? Smatramo da je bolje da ćutimo po ovom pitanju. U stvarnosti, poštovanje zaveta ćutanja je najbolji način da poštujemo Sadgurua, ali božanski kvaliteti Sai Babe čine da zaboravimo na zavet ćutanja i inspirišu nas da otvorimo usta. Ukusna jela gube svoj ukus ukoliko pored nas nisu prijatelji i porodica da ih podelimo sa njima, ali kada nam se pridruže, hrana poprima dodatnu aromu. Isto je i u slučaju Sai Lilamrita – nektara u formi Saijevih lila (čuda). Ovaj nektar se ne može konzumirati u samoći. Prijatelji i braća moraju da nam se pridruže – što ih je više, to bolje. Sai Baba lično inspiriše ove priče i čini da se one napišu prema Njegovoj želji. Naša dužnost je da Mu se potpuno predamo i meditiramo na Njega. Praktikovanje pokajanja je bolje nego hodočašće, zavetovanje, žrtvovanje i dobrotvorni rad. Obožavanje Harija (Gospoda) je bolje nego pokajanje, a meditacija na Sadgurua je najbolja od svega. Mi, stoga, treba da pevamo Saijevo ime, razmišljamo o Njegovim izrekama, meditiramo na Njegovu formu, osetimo istinsku ljubav prema Njemu u svom srcu i činimo sva dela zarad Njega. Ne postoji bolji način za raskidanje okova ovog sansara (ovozemaljskog sveta). Ako možemo da obavimo svoju dužnost kao što je gore navedeno, Sai je u obavezi da nam pomogne i oslobodi nas. Sada ćemo preći na priče u ovom poglavlju.
Hari Kanoba Gospodin iz Bombaja, po imenu Hari Kanoba, čuo je od svojih prijatelja i rođaka o mnogim Babinim čudima. Nije verovao u njih, jer mu je um bio pun sumnje. Želeo je da lično upozna Babu. Stoga je došao u Širdi sa nekim prijateljima iz Bombaja. Nosio je turban oivičen čipkom i novi par sandala. Ugledavši Babu izdaleka, pomislio je da ode pred Njega i pokloni se. Međutim, nije znao šta da uradi sa svojim novim sandalama. Nakon što ih je ostavio u jednom ćošku u dvorištu, ušao je u džamiju i dobio Babin daršan. Poklonio se pred Babom sa poštovanjem, uzeo udi i prasad od Babe i vratio se nazad. Kada je stigao do ćoška otkrio je, na svoje potpuno zaprepašćenje, da su sandale nestale. Tražio ih je, ali bezuspešno, a onda se vratio u svoj smeštaj, veoma utučen. Okupao se, obavio bogosluženje i ponudio naivaidju, a potom seo da jede, međutim za sve to vreme mislio je samo o sandalama. Nakon što je završio sa jelom, izašao je da opere ruke i utom spazi Marati dečaka kako mu prilazi. Dečak je u ruci držao štap na čijem kraju je visio par novih sandala. Rekao je da ga je Baba poslao sa štapom i naložio mu da glasno izgovara na ulici „Hari Ka Beta. Đai Ka Peta”, te da, „Ukoliko neko potražuje ove sandale, prvo proveri da li je njegovo ime Hari i da je on sin od `Ka`, tj. da se preziva Kanoba; kao i da nosi turban ukrašen čipkom, pa mu tek onda daj sandale.” Čuvši to, Hari Kanoba je bio prijatno iznenađen. Prišao je dečaku i zatražio sandale. Rekao mu je da se zove Hari i da je sin od `Ka` (Kanoba), i pokazao mu je turban ukrašen čipkom. Dečak je bio zadovoljan i vratio mu je sandale. Hari Kanoba je pomišljao u sebi da je njegov turban sa čipkom vidljiv svima, te da ga je Baba možda video, međutim nije mu bilo jasno kako je mogao da zna da je njegovo ime Hari i da je sin Kanobe, jer ovo je bio njegov prvi dolazak u Širdi. On je došao sa namerom da testira Babu, to mu je bio jedini motiv. Kroz ovaj događaj spoznao je da je Baba veliki Satpuruš. Dobio je šta je želeo i vratio se kući zadovoljen.
166
Somadev Svami Počujte sada priču o drugom čoveku koji je došao da iskuša Babu. Baiđi, brat od Kakasahib Diksita, boravio je u Nagpuru. Kada je 1906. godine otišao u Himalaje, upoznao je jednog Somadev Svamija iz Haridvara, u Utar Kašiju, poniže Gangotri doline (Garval region Utarančala). Obojica su u svojim dnevnicima upisali ime ovog drugog. Pet godina kasnije, Somadev Svami je došao u Nagpur i tom prilikom je bio Baiđijev gost. Tu je slušao o Babinim čudima i u njemu se pojavila snažna želja da ode u Širdi i upozna Ga. Uzeo je pismo preporuke od Baiđija i krenuo je za Širdi. Nakon što je prošao Manmad i Kopergaon, uzeo je kočiju i dovezao se do Širdija. Kada je prišao Širdiju, video je dve zastave kako se vijore iznad džamije. Uglavnom sveci ispoljavaju različita ponašanja, načine života i odaju različit spoljašnji utisak. Međutim, ova spoljašnja obeležja ne bi trebala da nam budu parametri u prosuđivanju vrednosti sveca. Ali, sa Somadevom bilo je drugačije. Čim je ugledao zastave kako se vijore, pomislio je: „Zašto bi se svecu sviđale zastave? Da li to odlikuje svetost? To nagoveštava da svetac žudi za slavom.” Razmišljajući na ovaj način, poželeo je da otkaže posetu Širdiju i saopštio je ostalim putnicima da će se vratiti nazad. Oni su mu odgovorili: „Zašto si onda došao ovako daleko? Ako se tvoj um uznemirio kada si video zastave, koliko ćeš tek uzrujan biti kada vidiš kočiju, palankin, konja i ostale rekvizite u Širdiju?” Svami se još više zbunio i rekao: „Nisam video još nijednog sadua (sveca) sa konjima, palankinom i bubnjevima, i bolje je za mene da se vratim nego da posetim takvog sadua.” Nakon što je to rekao, krenuo je nazad. Saputnici su ga pritiskali da to ne čini, već da nastavi u Širdi. Rekli su mu da prestane sa protivrečnim načinom razmišljanja i objasnili mu da sadu, tj. Baba, uopšte ne mari za zastave i ostale rekvizite, niti za ime i slavu. Ljudi, njegovi poklonici, su držali sve rekvizite iz ljubavi i posvećenosti prema Njemu. Konačno su ga ubedili da nastavi svoje putovanje i ode u Širdi da vidi Babu. Kada je došao i video Babu iz dvorišta, iznutra se istopio, oči su mu bile pune suza, grlo stegnuto i sve njegove zle i pokvarene misli su nestale. Setio se reči svog gurua: „Tamo gde je um smiren i zadovoljan, tu je naš dom i mesto odmora.” Poželeo je da se uvalja u prašinu pod Babinim stopalima i kada je prišao Babi, ovaj je podivljao i proderao se: „Neka naši ukrasi ostanu kod nas, ti se vrati svojoj kući, pazi se! Samo probaj da se vratiš ponovo u ovu džamiju. Zašto bi dobio daršan od Onoga koji postavlja zastave iznad Svoje džamije? Da li je to znak svetosti? Ni tren više ovde da nisi ostao.” Svami je bio iznenađen i zatečen. Shvatio je da je Baba pročitao njegovo srce i sve naglas izgovorio. Ah, kako je sveznajući On bio! Znao je da se nije ispravno poneo, a da je Baba plemenit i čist. Video je kako Baba grli nekoga, dodiruje ga Svojom rukom, druge je tešio, u neke je dobronamerno gledao, smejao se sa mnogima, davao udi-prasad, i na taj način je mnoge činio zadovoljnim. Zašto se onda samo prema njemu poneo tako grubo? Nakon što je ozbiljno promislio, shvatio je da je Babino ponašanje tačno odgovaralo njegovim mislima i da bi trebalo da izvuče lekciju iz ovoga i popravi se, a da je Babin gnev bio prerušeni blagoslov. Nepotrebno je govoriti da je kasnije njegova vera u Babu učvršćena i on je postao odan Babin poklonik.
Nanasahib Čandorkar Hemadpant završava ovo poglavlje pričom o Nanasahib Čandorkaru. Nanasahib je sedeo jednom prilikom u džamiji sa Malsapatijem i ostalima, kada je gospodin muhamedanac iz Biđapura došao sa svojom porodicom da vidi Babu. Videvši žene pod velovima u njegovoj pratnji, Nanasahib je poželeo da ode, ali Baba ga je sprečio u tome. Žene su prišle i dobile Babin daršan. Kada je jedna od žena sklonila svoj veo kako bi se poklonila Babinim stopalima, Nanasahib je ugledao njeno lice i postao toliko očaran lepotom, da je poželeo da joj ponovo vidi lice. Znajući Naninu uznemirenost uma, Baba mu se obratio nakon što je žena otišla: „Nana, zašto se bespotrebno uzrujavaš? Pusti
167
neka čula obave posao koji im je dodeljen, mi ne bi trebali da im se mešamo u to. Bog je stvorio ovaj prelepi svet i naša je dužnost da poštujemo njegovu lepotu. Um će postati miran i stabilan polako i postepeno. Ako su prednja vrata otvorena, zašto bi išao kroz zadnja? Kada je srce čisto, tada nema poteškoća. Zašto bi se iko plašio nekoga, ako nema zlih misli u nama? Oči mogu da obavljaju svoj posao, zašto bi se ti osećao postiđeno i uzdrmano?” Šama je bio prisutan i on nije mogao da razume značenje ovoga što je Baba rekao. Stoga je upitao Nanu o tome dok su se vraćali kući. Nana mu je ispričao kako se uznemirio kada je video prelepu ženu, kako je Baba znao za to i šta mu je savetovao po tom pitanju. Nana je objasnio značenje Babinih reči na sledeći način: „Naš um je po prirodi promenljiv, pa mu ne bi trebalo dozvoliti da podivlja. Čula mogu postati uznemirena, međutim, telo bi trebalo držati suzdržanim i ne bi mu trebalo dozvoliti da bude nestrpljivo. Čula jure za predmetima želja, ali mi ne bi trebali da ih pratimo i žudimo za njima. Uz pomoć spore i postepene prakse, uznemirenost se može savladati. Mi ne bi trebalo da se ponesemo za čulima, iako ona ne mogu potpuno da se kontrolišu. Trebalo bi da ih obuzdamo, ispravno i pravilno, u zavisnosti od potrebe situacije. Lepota je predmet gledanja, mi možemo bez straha da gledamo u lepotu nečega. Tu nema mesta za stid i strah. Ali, mi nikada ne bismo smeli da gajimo zle misli. Učini um bezželjnim i posmatraj Božje delo lepote. Na taj način, čula će biti lako i prirodno kontrolisana, pa čak i kada uživamo u nečemu, mislićemo na Boga. Ako se spoljašnja čula ne drže pod kontrolom i ako se umu dozvoli da juri za predmetima i postane vezan za njih, naš ciklus rađanja i umiranja se neće okončati. Uz pomoć viveka (razlučivanja) kao našeg kočijaša, kontrolisaćemo um i nećemo dozvoliti čulima da skrenu sa puta. Sa takvim kočijašem stići ćemo do Višnu pade – konačnog prebivališta, našeg istinskog doma, odakle nema povratka.”
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
168
POGLAVLJE L Priče o (1) Kakasahib Diksit, (2) Šri Tembe Svami, (3) Balaram Durandar Poglavlje 50 iz originalne „Sačarite” uvršteno je u poglavlje 39, jer se odnosilo na istu temu. Sada je poglavlje 51 iz „Sačarite” ovde predstavljeno kao poglavlje 50. U ovom poglavlju navode se priče o (1) Kakasahib Diksitu, (2) Šri Tembe Svamiju i (3) Balaram Durandaru.
Uvod Pobeda Saiju, koji je glavna potpora baktama, koji je naš Sadguru, koji tumači značenje Gite i koji nam daje sve moći. Oh, Sai, pogledaj nas milostivo i blagoslovi sve. Drveće sandalovine raste u Malaja planinama i čuva nas od vrućine. Kišni oblaci sipaju kišnicu i tako rashlađuju i osvežavaju sve ljude. Cveće cveta u proleće i omogućava nam da njegovim cvetovima iskazujemo poštovanje Bogu. Isto tako, priče o Sai Babi dolaze kako bi pružile utehu čitaocima. I oni koji saopštavaju i oni koji slušaju priče o Babi, su blagosloveni i sveti. Dobro je poznata činjenica da uprkos korišćenju stotina metoda ili sadana, mi ne postižemo duhovni cilj života, osim ukoliko nas Sadguru ne blagoslovi svojom milošću. Počujte narednu priču kao ilustraciju ove tvrdnje.
Kakasahib Diksit (1864-1926) G. Hari Sitaram, alijas Kakasahib Diksit, rođen je 1864. godine u Vadnagara Nagaru, u braminskoj porodici, u Kandvi (centralnoj pokrajini). Njegovo osnovno obrazovanje stekao je u Kandvi, Hingangatu, a srednje obrazovanje u Nagpuru. On je došao u Bombaj zbog visokog obrazovanja i studirao je prvo na Vilson koledžu, a potom na Elfinston koledžu. Nakon diplomiranja 1883, položio je pravosudni ispit, a potom je radio u firmi državnih pravnih zastupnika „Gospoda Litl i Ko.”, da bi nakon nekog vremena otvorio sopstvenu firmu za pravno zastupanje. Pre 1909. godine ime Sai Baba nije bilo poznato Kakasahibu, ali ubrzo nakon toga on je postao Njegov veliki poklonik. Dok je boravio u Lonavli, sreo je svog starog prijatelja g. Nanasahib Čandorkara. Obojica su proveli neko vreme pričajući o raznim stvarima. Kakasahib je opisao kako je tokom ukrcavanja u voz, u Londonu, doživeo nesreću u kojoj se okliznuo i zadobio povredu stopala. Stotine lekova mu nije pomoglo. Nanasahib mu je tada rekao da ukoliko želi da se reši bola i hromosti noge, treba da poseti njegovog Sadgurua – Sai Babu. On mu je naveo sve informacije o Sai Babi i pomenuo mu Sai Babinu izreku: „Ja privlačim k Sebi Svoje ljude izdaleka, ili čak preko sedam mora, kao vrapca koji je privezan uzicom za nogu.” Takođe mu je napomenuo da ukoliko on nije Babin čovek, neće biti privučen Njemu, niti će dobiti daršan. Kakasahib je bio zadovoljan kada je čuo sve to i rekao je Nanasahibu da će otići kod Babe da Ga vidi i pomoli Mu se da izleči, ne toliko njegovu povređenu nogu, već da osvesti njegov hrom i nestabilan um i podari mu večno blaženstvo. Posle nekog vremena, Kakasahib je otišao u Ahmednagar kako bi osigurao glasove za mesto u Zakonodavnom savetu Bombaja, i tom prilikom je odseo kod Sirdar Kakasahib Mirikara. G. Balasahib Mirikar, sin Kakasahib Mirikara, koji je bio poreski službenik u Kopergaonu, takođe je došao tada u Ahmednagar zbog izložbe konja koja se tu održavala. Nakon što su se izbori završili,
169
Kakasahib Diksit je želeo da ode u Širdi, a obojica Mirikara, otac i sin, razmišljali su o pogodnoj osobi koju bi poslali sa njim da mu bude vodič. Tamo je Sai Baba pripremao sve za njegov doček. Šama je dobio telegram od svog tasta iz Ahmednagara u kom se navodilo da mu je supruga ozbiljno bolesna i da bi trebalo da joj dođe u posetu sa svojom ženom. Šama je uz Babino odobrenje otišao, posetio je svoju taštu i video da se oporavlja. Nanasahib Panse i Apasahib Gadre slučajno su sreli Šamu na putu ka izložbi i rekli su mu da ode u kuću Mirikara kako bi upoznao Kakasahib Diksita i poveo ga sa sobom u Širdi. Kakasahib Diksit i Mirikarovi bili su informisani o Šaminom dolasku. Te večeri Šama je posetio Mirikara, koji ga je upoznao sa Kakasahibom. Dogovorili su se da Šama krene sa Kakasahibom ka Kopergaonu, noćnim vozom u 22č. Kada je to dogovoreno, dogodila se čudna stvar. Balasahib Mirikar je skinuo prekrivač sa Babinog velikog portreta i pokazao ga je Kakasahibu. Ovaj je bio iznenađen kada je shvatio da On, koga je trebalo da sretne u Širdiju, već stoji pred njim u formi portreta, kako bi ga pozdravio u tom trenutku. Bio je veoma dirnut i poklonio se pred portretom. Ovaj portret je pripadao Megi. Staklo je bilo polomljeno i zbog toga je poslato Mirikaru na popravku. Neophodne popravke su već obavljene i odlučeno je da se portret pošalje natrag po Kakasahibu i Šami. Pre deset časova oni su otišli na stanicu i rezervisali svoja mesta, ali kada je voz pristigao, saznali su da je druga klasa već pretrpana i da za njih nema mesta. Srećom, ispostavilo se da je čuvar voza bio Kakasahibov poznanik i on ih je smestio u prvu klasu. Tako su oni putovali udobno i iskrcali se u Kopergaonu. Njihova radost nije poznavala granice kada su tu ugledali Nanasahib Čandorkara, koji je takođe krenuo za Širdi. Kakasahib i Nanasahib su zagrlili jedan drugog i nakon što su se okupali u svetoj Godavari reci, pošli su za Širdi. Kada su stigli i dobili Babin daršan, Kakasahibov um se istopio, oči su mu se napunile suzama i bio je preplavljen radošću. Baba mu je rekao da je čekao na njega i da je poslao Šamu da ga dovede. Kakasahib je potom proveo mnogo srećnih godina u Babinom društvu. On je sagradio rezidenciju (vadu) u Širdiju, koja je, manje-više, postala njegovo stalno mesto prebivališta. Iskustva koja mu je Baba podario su toliko brojna, da je nemoguće navesti ih sve ovde. Čitaocima se savetuje da pročitaju specijalni (Kakasahib Diksit) broj „Šri Sai Lila” magazina, tom 12, brojevi 6-9. Završićemo ovaj slučaj uz navođenje samo jedne činjenice. Baba ga je tešio govoreći da će ga na kraju „On odvesti u letećem vozilu (vimani), tj. osiguraće mu srećnu smrt”. To se i obistinilo. On je putovao vozom sa Hemadpantom, 5. jula, 1926. godine, i tom prilikom je pričao o Sai Babi. Izgledao je duboko uronjen u Sai Babu. Odjednom je njegov vrat klonuo na Hemadpantovo rame, izdahnuvši bez ijednog traga bola ili nelagode.
Šri Tembe Svami Dolazimo do sledeće priče koja prikazuje kako sveci vole jedni druge sa očinskom ljubavlju. Jednom prilikom je Šri Vasudevanand Sarasvati, poznat kao Šri Tembe Svami, boravio u Rađamahendri (država Andra), na obalama reke Godavari. On je bio posvećeni, ortodoksni dnjani i jogi bakta Gospoda Datatreje. Jedan g. Pundalikrao, pravobranilac iz Nandeda (država Nizam), otišao je da ga poseti sa svojim prijateljima. Dok su tako razgovarali sa njim, spomenuta su imena Širdi i Sai Baba. Čuvši Babino ime, Svami je sklopio ruke u znak poštovanja, uzeo je kokos i dao ga Pundalikrau, rekavši mu: „Ponudi ovo mom bratu Saiju uz moje pozdrave (pranam) i zamoli Ga da me ne zaboravi, već da me uvek voli.” Takođe je dodao da se svamiji uglavnom ne klanjaju jedni drugima, ali u ovom slučaju morao je da napravi izuzetak. G. Pundalikrao je pristao da odnese kokosov orah i prenese poruku Babi. Svami je bio u pravu kada je nazvao Babu bratom, jer isto kao što je on održavao agnihotru (svetu vatru) na svoj ortodoksan način, i danju i noću, tako je i Baba
170
održavao Svoju agnihotru, tj. duni da svakodnevno gori u džamiji. Nakon mesec dana, Pundalikrao i ostali pošli su za Širdi noseći kokosov orah, a kada su stigli u Manmad, ožedneli su i otišli na potočić da se napiju vode. Pošto vodu ne treba piti na prazan stomak, poslužili su se čivdom (tučeni pirinač pomešan sa začinima). Čivda je imala veoma opor ukus, te da bi ga ublažili, neko je predložio da razbiju kokos i pomešaju njegove komadiće sa jelom. Tako su dobili ukusniju čivdu. Nažalost, ispostavilo se da je to bio isti onaj kokosov orah koji je poveren Pundalikrau. Kada su se približili Širdiju, Pundalikrao se setio svog obećanja u vezi kokosa i bilo mu je veoma žao kada je saznao da je polomljen i pojeden. Stigao je u Širdi i došao pred Babu. Baba je već primio bežičnu poruku o kokosovom orahu od Tembe Svamija, pa je zatražio od Pundalikraoa da mu prvo preda ono što mu je poslao Njegov brat. Ovaj je brzo uhvatio Njegova stopala, priznao je svoju krivicu i nemar, pokajao se i zamolio za Babin oprost. Ponudio je da pokloni neko drugo voće kao zamenu, ali Baba je odbio da to prihvati, rekavši da je vrednost kokosa bila mnogo veća od običnog, te da se ne može zameniti drugim. Baba je takođe rekao: „Ne moraš više da brineš o tome. Moja želja je bila da se kokos poveri tebi i da se razbije na putu, zašto bi ti preuzeo odgovornost na sebe? Ne pripisuj zasluge sebi za dobra dela, kao ni za loša; budi potpuno bez ega i ponosa u svemu, i tako će tvoj duhovni napredak biti brz.” Kako predivnu duhovnu instrukciju je Baba preneo!
Balaram Durandar (1878-1925) G. Balaram Durandar je pripadao Patare Prabu zajednici iz Santakruza, Bombaj. Bio je advokat u Višem sudu, a neko vreme je radio kao direktor državne Pravne škole u Bombaju. Celokupna Durandar porodica bila je pobožna i religiozna. G. Balaram je pomagao svojoj zajednici i o njoj je pisao i objavljivao izveštaje. Potom je svoju pažnju usmerio ka duhovnim i religioznim pitanjima. Pažljivo je proučavao Gitu i Dnjanešvarove komentare na nju, kao i druge filozofske i metafizičke radove. Bio je poklonik Vitobe iz Pandarpura. Došao je u kontakt sa Sai Babom 1912. godine. Šest meseci ranije, njegova braća Babulđi i Vamanrao došli su u Širdi i dobili Babin daršan. Vratili su se kući i ispričali svoja slatka iskustva Balaramu i ostalim članovima porodice. Tada su svi odlučili da vide Sai Babu. Pre nego što su došli u Širdi, Baba je otvoreno izjavio: „Danas dolazi puno mojih darbar ljudi (najprisnijih posvećenika).” Durandar braća su bili zapanjeni kada su od drugih čuli za ovaj Babin komentar, jer nikoga nisu obavestili o svom dolasku. Svi ljudi su se poklonili pred Babom i seli su da razgovaraju sa Njim. Baba im je rekao: „Ovo su moji darbar ljudi o kojima sam ranije govorio”, a potom se obratio braći Durandar, „mi smo proveli zajedno poslednjih šezdeset generacija.” Braća su bila nežna i skromna, stajali su držeći se za ruke i gledajući u Babina stopala. Dirnule su ih sve satvične emocije, suze, stezanje grla itd. i bili su veoma srećni. Potom su otišli nazad u svoj smeštaj, pojeli nešto i nakon što su se malo odmorili, ponovo su došli u džamiju. Balaram je seo kraj Babe i masirao Njegove noge. Baba, koji je pušio čilim, pružio mu ga je i dao znak da i on povuče dim. Balaram nije imao naviku da puši, ali je ipak prihvatio lulu, popušio je sa velikom poteškoćom i vratio je sa poštovanjem. To je bio najsrećniji trenutak za Balarama. On je patio od astme šest godina. Ovaj dim ga je u potpunosti izlečio od bolesti i ona se više nikada nije povratila. Nekih šest godina kasnije, jednog posebnog dana, on je ponovo dobio napad astme. To se dogodilo u istom trenutku kada je Baba otišao u mahasamadi. Dan ove posete bio je četvrtak i Durandar braća su imala sreću da prisustvuju čavadi povorci te večeri. Tokom arati obreda u čavadiju, Balaram je video sjaj Pandurange na Babinom licu, a narednog jutra, za vreme kakad-aratija (jutarnji arati), dogodio se isti fenomen – isti sjaj voljenog božanstva, Pandurange, bio je ponovo vidljiv na Babinom licu.
171
G. Balaram Durandar je na marati jeziku napisao biografiju o životu sveca Tukarama iz Maharaštre, ali nije doživeo da vidi njeno objavljivanje. Ona je kasnije objavljena od strane njegove braće, 1928. godine. U kratkom osvrtu na Balaramov život koji se daje na početku te knjige, u potpunosti je opisana gorenavedena priča o Balaramovoj poseti (videti str. 6. u toj knjizi).
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
172
EPILOG Završili smo sa poglavljem 51 i sada smo stigli do poslednjeg poglavlja (broj 52 u originalnoj verziji). Ovde Hemadpant daje svoje završne komentare i obećava da će u stihu predstaviti sadržaj iz svih poglavlja, kao što se to radi u svetim knjigama na marati jeziku, ali nažalost, taj spisak nije pronađen u Hemadpantovim papirima. Stoga je on sastavljen i isporučen od strane kvalifikovanog i vrednog Sai Babinog poklonika, g. B.V. Deva (penzionisanog poreskog službenika) iz Tane. Pošto se u engleskim knjigama sadržaj prikazuje na početku, a teme svakog poglavlja pišu se u naslovu, onda nećemo ovo poslednje poglavlje posmatrati kao prikaz sadržaja, već ćemo ga smatrati epilogom. Nažalost, Hemadpant nije poživeo dovoljno dugo da bi prekontrolisao tekst ovog poglavlja i pripremio ga za štampu. Kada je poslato u štampu, g. Dev je shvatio da je rad nepotpun i nerazumljiv na određenim delovima, ali je ipak morao da se štampa u takvom stanju. Glavne teme o kojima se raspravljalo u tom poglavlju, ukratko se navode u nastavku.
Veličanstvenost Sadgurua Saija Klanjamo se i tražimo utočište u Sai Samartu koji prožima sva živa i neživa stvorenja u univerzumu, koji se nalazi u svim bićima podjednako, bez ikakve razlike, kome su svi poklonici jednaki i koji ne poznaje čast i bešćašće, sviđanje i nesviđanje. Ukoliko mislimo na Njega i predamo Mu se, On će ispuniti sve naše želje i učiniti da ostvarimo životni cilj. Veoma je teško preći ovaj zemaljski okean postojanja. Talasi vezanosti udaraju snažno po obali loših misli i slamaju drveće moralne čvrstine. Vetar egoizma duva jako i čini okean surovim i nemirnim. Krokodili u formi besa i mržnje kreću se tuda neustrašivo. Vrtlozi u formi ideja „ja i moje” uz ostale sumnje, vrtlože se neprekidno, a bezbrojne ribe u formi osude, mržnje i ljubomore skupljaju se tu. Iako je ovaj okean nemilosrdan i strašan, Sadguru Sai je njegov agasti (uništitelj), a Saijevi poklonici ga se nimalo ne plaše. Naš Sadguru je čamac koji će nas sigurno prevesti preko okeana.
Molitva Padnimo sada pred Sai Babu i držeći Njegova stopala izgovorimo sledeću molitvu naglas: Neka naš um prestane da luta i ne poželi ništa osim Tebe. Neka ovo delo (Sačarita) bude u svakoj kući i neka se svakodnevno proučava. Neka se spreče nevolje kod onih koji ovo delo proučavaju redovno i sa poštovanjem.
Fala šruti (nagrada učenja) Pomenimo sada par reči o nagradi koja se dobija čitanjem ovog dela. Nakon kupanja u svetoj reci Godavari i posle dobijanja daršana samadija (grobnog mesta) u Samadi mandiru (mauzoleju) u Širdiju, potrebno je čitati ili slušati priče iz Sačarite. Ukoliko to budete činili, sve vaše trostruke patnje će nestati. Uz nemarno razmišljanje o Saijevim pričama dobićete interesovanje za duhovni život, a ukoliko im pristupite uz ljubav i poštovanje, svi vaši grehovi biće uništeni. Ako želiš da okončaš ciklus rađanja i smrti, čitaj Saijeve priče, misli uvek na Njega i posveti se Njegovim stopalima. Kada zaroniš u more Saijevih priča, a potom ih preneseš drugima, uvek ćeš dobiti njihov novi ukus i spasićeš slušaoce budućih nesreća. Ako se upustiš u meditaciju na Saijevu formu, to će te tokom vremena dovesti do samorealizacije. Veoma je teško spoznati ili realizovati prirodu Sebstva ili Brame, ali ako pristupiš kroz Sagun Bramu (Saijevu formu), tvoj napredak će biti lak.
173
Kada se poklonik u potpunosti preda Njemu, izgubiće svoj individualni ego i sjediniće se sa Njim i postati jedno sa Njim, kao što reka postaje jedno sa morem. Ukoliko postanete sjedinjeni sa Njim u bilo kom od tri stanja – budnom, snu ili dubokom snu – rešićete se okova sansara (ovozemaljskog sveta). Ako neko nakon kupanja čita ovo sa ljubavlju i verom, i završi knjigu u roku od sedam dana, njegova nesreća će nestati; ili ako sluša ili čita svakodnevno i redovno, sve opasnosti će biti sklonjene od njega. On će biti nagrađen prema svojoj veri i posvećenosti. Bez toga, neće biti nikakvih iskustava. Ako čitate ovo sa poštovanjem Sai će biti zadovoljan, ukloniće vaše neznanje i siromaštvo i podariće vam znanje, bogatstvo i prosperitet. Ukoliko uz koncentraciju čitate jedno poglavlje dnevno, ostvarićete bezgraničnu sreću. Onaj koji želi sebi dobro treba da prouči ovu knjigu pažljivo, a onda će uvek sa zahvalnošću i radošću misliti na Saija, iz života u život. Ovo delo treba da se čita kod kuće posebno na Guru purnimu (festival posvećen duhovnim učiteljima koji pada na 15. dan meseca ašada / jun-jul), Gokul aštami (proslava Krišninog rođendana), Ram Navami (festival posvećen rođenju boga Rame) i Dasaru (Babin punjatiti - dan kada je napustio telo, a ujedno i Viđajadašami - festival koji proslavlja pobedu Gospoda Rame nad Ravanom). Ako pažljivo proučavaš ovu knjigu, sve tvoje želje biće zadovoljene, a ukoliko uvek u srcu misliš na Saijeva stopala, sa lakoćom ćeš preći bava sagar (svet iluzija). Kroz njeno učenje, bolesni će zadobiti zdravlje, siromašni bogatstvo, zli i unesrećeni će ostvariti prosperitet, a um će se rešiti svih uzaludnih ideja i postići će stabilnost. Dragi posvećeni čitaoci i slušaoci, mi se takođe klanjamo svima vama i molimo vas da nikada ne zaboravite Onoga o čijim ste pričama čitali iz dana u dana, ili iz meseca u mesec. Što vatrenije čitate ili slušate ove priče, više podstreka nam Sai daje da vas služimo i budemo vam od koristi. Obe strane, i autor i čitaoci, moraju sarađivati u ovom radu, pomagati jedni drugima i biti srećni.
Prasad jačana (molitva) Završićemo ovo poglavlje sa molitvom Svemogućem za željeni prasad (osveštani dar): Neka čitaoci i poklonici imaju potpunu i svesrdnu predaju i posvećenost Saijevim stopalima. Neka Njegova forma bude uvek pred njihovim očima i neka vide Saija (Gospoda) u svim bićima. Amin!
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
174
ARATI Oh Sai Baba, mašemo svetlima pred Tobom, darodavcem sreće dživama (ljudskim dušama). Podari nam, Tvojim slugama i poklonicima, odmor u prašini pod Tvojim stopalima, spaljujući (uništavajući) naše želje. Ti boraviš uronjen u Svoje Sebstvo i pokazuješ Gospoda aspirantima. Spram čežnje koju neko oseća ka Tebi, Ti mu podaruješ iskustva i realizaciju. Oh, dobronamerni, Tvoja je moć takva! Meditacija na Tvoje ime uklanja naš strah od sansara. Tvoje korišćenje reči je zaista nedokučivo, Ti uvek pomažeš sirotima i bespomoćnima. U ovom Kali dobu, Ti – sveprisutni Data – inkarnirao si se kao Sagun Brama (Bog/Brama koji se manifestovao). Oteraj strahove Svojih poklonika koji Ti dolaze svakog četvrtka i omogući im da vide stopala Gospoda. Oh Bože nad bogovima, molim Ti se, neka moje bogatstvo bude služba Tvojim stopalima. Nahrani Madava (kompozitora ovog aratija) srećom kao što oblak hrani čatak pticu čistom vodom, i tako ispuni Svoju reč. Amin!
Poklonimo se Šri Saiju – Mir neka vlada u svima
175
