Tolkin - Priče Iz Opasnih Predela

PRIČE IZ OPASNIH PREDELA

PRIČE IZ OPASNIH PREDELA KOVAČ IZ VELIKOG VUTONA MAZALOV LIST FARMER GIL OD BUTA

Dž.R.R. TOLKIN


Naslov originala: J.R.R. Tolkien Tales from the Perilous Realm Published in 1997 by HarperCollins Publishers Ltd. TOLKIN, Džon Ronald Rejel, 1892-1973 Priče iz opasnih predela/Dž.R.R. Tolkin Obrada: 2016., 174 str.

Kovač iz Velikog Vutona Prevod: Ana Selić Mazalov list Prevod: Nevena Pajović Farmer Gil od Buta Prevod: Radoslav Petković Ilustracije: Polin Dajan Beins

Sadržaj:

PRIČA PRVA I

Kovač iz velikog vutona

11

PRIČA DRUGA I II

Mazalov list O Mazalovom listu

65 99

PRIČA TREĆA I II III

Predgovor Farmer Gil od Buta Epilog

103 105 173

5


6

Priče iz opasnih predela

Osim triju kapitalnih dela o Srednjoj zemlji – Gospodar prstenova, Hobit i Silmarilion, Dž.R.R. Tolkin napisao je još samo tri novele: Farmer Gil od Buta (1949.), Mazalov list (1964.) i Kovač iz Velikog Vutona (1967.). Upravo te tri samostalne bajke koje nisu vezane za njegov veliki opus, sakupljene su u ovoj zbirci. Ugodno popunjeni i nimalo ratnički raspoložen farmer Gil uhvatiće se u koštac s opasnim zmajem, Kovač iz Velikog Vutona zaputiće se u vilinsko kraljevstvo, a slikar Mazalo pokušaće naslikati savršeno drvo s potpuno neočekivanim ishodom.

7


8

KOVAČ IZ VELIKOG VUTONA

KOVAČ IZ VELIKOG VUTONA Priča prva Priče iz opasnih predela

9


10


Kovač iz velikog Vutona Ne tako davno za one sa dobrim pamćenjem, niti previše daleko za one sa velikim korakom, beše jednom jedno selo. Zvalo se Veliki Vuton jer je bilo veće od Malog Vutona. I beše zavučeno nekoliko milja u šumu, ne naročito prostrano a bogato. U njemu je živeo priličan broj seljana, dobrih i loših, kako to već biva. Bilo je to na svoj način neobično selo, nadaleko poznato po veštim zanatlijama I naročito, po kuvarima. Postojala je u njemu Velika kuhinja, koja je pripadala Seoskom veću, a Majstor kuvar beše važna ličnost. Kuvareva kuća i Kuhinja nalazile su se u sklopu Velike dvorane, najveće, najstarije i najlepše zgrade u selu. Dvorana beše napravljena od finog kamena i hrastovine i dobro održavana, mada više nije bila obojena i živopisno ukrašena kao nekad. Seljani se tu okupljahu da slave zajedničke svetkovine i da održavaju porodične skupove. Kuvar je stoga bio stalno zauzet: za svaki od ovih događaja morao je da napravi štogod dobro za jelo. Za proslave, kojih tokom godine beše mnogo, pripremana je obilna i bogata trpeza. A bila je jedna svetkovina koju su svi željno iščekivali jer bejaše jedina koja se održava zimi. Trajala

11


je celu sedmicu, a u predvečerje poslednjeg dana počinjalo je veselje zvano Svetkovina dobre dece. Na nju nije pozivano mnogo učesnika. Bilo je, bez sumnje, i takvih koji su bili dobri i zasluživali da budu pozvani, ali su ih ili prevideli, ili greškom nisu pozvali. Tako to biva u životu ma koliko se zaduženi za takve stvari trudili da budu pažljivi. U svakom slučaju, dan rođenja je odlučivao da li će neko dete biti pozvano na proslavu Dvadeset četvoro: svetkovina se, naime održavala jednom u dvadeset četiri godine i na nju je bilo pozivano samo dvadeset četvoro dece. Za tu priliku se od Majstora Kuvara očekivalo da da sve od sebe i da, pored drugih dobrih stvari, po običaju napravi i Veliku Tortu. Po njenoj izvrsnosti (ili nečem drugom) uglavnom se i pamtilo ime, Majstora, a sem toga, malo je koji Majstor Kuvar bio u prilici da dva puta pravi Veliku Tortu. Ali dogodi se jedanput da Majstor Kuvar neočekivano, na opšte iznenađenje jer se takvo nešto ranije nije događalo, objavi da mu je potreban odmor, i ode a da niko nije znao kuda. Kada se posle nekoliko meseci vratio, beše se prilično izmenio. Bio je od onih ljudi koji vole da gledaju kako drugi uživaju, ali sam beše ozbiljan i govoraše veoma malo. Sada je međutim bio veseliji, pričao je i činio vrlo čudne stvari čak je i na svetkovinama pevao vesele

12


pesme, a to se od Majstora Kuvara nikako nije očekivalo. Selo je ipak najviše zaprepastilo to što je sa sobom doveo Pomoćnika. Nije bilo ništa neobično da Majstor Kuvar ima Pomoćnika. To je čak bilo uobičajeno. Kad bi došlo vreme, Majstor bi izabrao sebi Pomoćnika i naučio bi ga svemu što je mogao; Pomoćnik bi vremenom preuzimao na sebe sve više posla tako da je, kada bi se Majstor povukao ili umro, on bio tu, spreman da preuzme Kuhinju I postane novi Majstor Kuvar. Ali, ovaj Majstor nije hteo da izabere sebi Pomoćnika. Uvek je govorio: „Ima vremena”, ili: „Gledam ja pažljivo i uzeću onog ko mi bude odgovarao.” A sada je, eto, doveo momčića, uzeo Pomoćnika koji nije bio iz sela. Bio je vižljastiji i brži od vutonskih momaka, krasnorečiv i veoma učtiv, ali smešno mlad za takav posao — jedva da je imao trinaest godina. Biranje Pomoćnika bila je, međutim, stvar Majstora Kuvara i niko nije imao prava da se u to meša; i tako je dečko ostao i stanovao u Kuvarevoj Kući dok nije dovoljno odrastao da sebi nađe stan. Ljudi se uskoro svikoše da ga susreću, stekao je čak i nekoliko prijatelja. Oni i Kuvar zvali su ga Alf; za ostale je uvek bio samo Pomoćnik. Sledeće iznenađenje je došlo posle samo tri godine. Jednog prolećnog jutra Majstor Kuvar skide svoju visoku belu kapu, složi čiste kecelje, okači

13


beli kaput, uze debeo jasenov štap i malu torbu i — ode. Pozdravio se samo sa Pomoćnikom. Nikog drugog nije bilo u blizini. — Do viđenja, Alfe — reče, brini o svemu što bolje možeš, znam da će sve biti u redu. Ako se ponovo sretnemo, voleo bih da čujem šta se događa. Reci im da sam otišao na odmor, ali da se ovog puta neću vratiti. U selu je nastala velika pometnja kada je Pomoćnik preneo poruku ljudima. — Šta je sad to! — rekoše. — Bez upozorenja i bez pozdrava! Šta da radimo bez Majstora Kuvara? Nije ostavio nikog ko bi mogao da ga zameni. Nisu ni pomišljali da mladog pomoćnika unaprede u Kuvara. Beše nešto porastao, ali je i dalje izgledao kao dečak, a i služio je svega tri godine. Na kraju, u nedostatku boljeg, odrediše čoveka iz sela koji je prilično dobro kuvao. Dok je bio mlađi povremeno je pomagao Majstoru kada su bile velike gužve, ali ga Majstor nije izabrao, a ni želeo za svog Pomoćnika. Bio je sređen i štedljiv čovek, imao je ženu i decu. U svakom slučaju, on neće otići a da se ne javi — rekoše. — Bilo kakvo kuvanje bolje je od nikakvog. Do sledeće Velike Torte ima još sedam godina, a do tada će biti u stanju da je napravi. Nouks, tako se zvao, beše veoma zadovoljan razvojem događaja. Uvek je želeo da postane Majstor

14


Kuvar i nikada nije sumnjao u svoje mogućnosti. Jedno vreme je, kada bi ostao sam kuhinji, stavljao na glavu visoku belu kapu i ogledao se u blistavo čistom tiganju govoreći: — Dobar dan, Majstore. Ova kapa vam baš dobro pristaje, kao da je za vas pravljena. Nadam se da će vam poslovi ići od ruke. Tako je i bilo: Nouks je otpočetka davao sve od sebe a Pomoćnik mu je pomogao. Od Pomoćnika je puno naučio posmatrajući iz prikrajka, mada to nikad ne bi priznao. Ali, bližila se Svetkovina dvadeset četvoro i Nouks je morao da razmišlja o Velikoj Torti. Potajno je zbog toga bio zabrinut, mada je tokom sedmogodišnjeg rada stekao prilično iskustvo i mogao da napravi sasvim pristojne kolače i torte za obične prilike. Znao je da se Velika Torta željno iščekuje i da će morati da istrpi ozbiljne primedbe. A kritičari neće biti samo deca: manju tortu ali od istog materijala treba da napravi za one koji će na svetkovini pomagati. Očekivalo se takođe da Velika Torta donese nešto novo, da iznenadi, a ne da bude prosto ponavljanje prethodne. Torta je morala da bude veoma slatka i bogata pa je Nouks odlučio da cela bude prekrivena glazurom od šećera (koja je Pomoćniku izvrsno išla od ruke). „Biće lepa kao iz vilinskog kraljevstva”, mislio je. Vilenjaci i slatkiši — znao je da

15


deca to vole. Vilenjake onda nadrastu a kolače vole uvek. — Kao iz vilinskog kraljevstva — ponovi on — a to mi daje ideju. Reši da nasred Torte postavi lutkicu u belom, sa čarobnim štapićem u ruci, koji na vrhu ima srebrnu zvezdu, i ispred njenih nogu ružičastim kremom ispiše VILINSKA KRALJICA. Ali, kada je počeo da priprema materijal za kolač, otkrio je da se maglovito seća šta treba da stavi u Veliku Tortu; poče da lista stare knjige sa receptima koje su ostavili prethodni kuvari. One su ga zbunjivale čak i onda kada bi uspeo da pročita rukopis jer su pominjane mnoge stvari za koje nikad nije čuo, i neke koje je zaboravio a sada nije imao vremena da ih nabavi. Pomisli da bi mogao da isproba jedan ili dva začina, sasušena i ustajala. A onda u jednoj pregradi otkri zvezdu, veliku kao petoparac. Bila je potamnela, kao da je napravljena od srebra koje je izgubilo sjaj. — To je baš smešno — reče i prinese je svetlu. — Nije! — ču glas koji ga tako iznenadi da je poskočio. Bio je to Pomoćnikov glas; on nikad ranije nije takvim tonom govorio sa Majstorom. U stvari, veoma se retko obraćao Nouksu, i razgovarao je s njim jedino ako bi mu Majstor štogod prvi rekao. „Sasvim ispravno za

16


jednog mladića; možda je vešt za prelivanje torti, ali ima još štošta da nauči”, mislio je Nouks. — Šta hoćeš time da kažeš, momče? — upita on, ne baš zadovoljan. — Ako nije smešno, onda šta je? — VILINSKO je — reče Pomoćnik. — Potiče iz Vilinskog kraljevstva. Kuvar se nasmeja. — Dobro, dobro, — reče — što se mene tiče, to je isto; ti ga zovi kako god hoćeš. Jednog dana ćeš odrasti. A za sada, drži se čišćenja suvog grožđa. Ako primetiš nekog smešnog vilenjaka, javi mi. — Šta nameravaš sa zvezdom, Majstore? — upita Pomoćnik. — Da je stavim u Tortu, eto šta — reče Kuvar. — Baš to, naročito ako je VILINSKA — zakikota se lukavo. — Pretpostavljam da si i sam, ne tako davno, bio na dečijim proslavama gde su se ovakve đinđuve, novčići i slične stvarčice stavljale u testo. U svakom slučaju, kod nas se tako radi i to zabavlja decu. — Ali to nije obična đinđuva, Majstore, to je vilinska zvezda — reče Pomoćnik. — To si već rekao — odgovori Kuvar. — Dobro, reći ću to deci. To će ih zasmejati. — Ne verujem — reče Pomoćnik — ali to svakako treba učiniti.

17


— Kako to razgovaraš? — reče Nouks. Pomoćnikovom zaslugom torta beše napravljena, ispečena i prelivena na vreme. — Pošto si tako sklon vilinskim stvarima, pustiću te da napraviš vilinsku kraljicu. — reče mu Nouks. —Vrlo dobro, Majstore — odgovori Pomoćnik. — Učiniću to ako si ti prezauzet. Ali to je bila tvoja zamisao, a ne moja. — Ja dajem ideje a ne ti — reče Nouks. Torta je na Svetkovini stajala nasred dugačkog stola, okružena prstenom od dvadeset četiri crvene svece. Njeno središte dizalo se u malo belo uzvišen je po čijim je padinama raslo neveliko drveće, sjajno, kao prekriveno mrazem; na vrhu je stajala krhka bela prilika na jednoj nozi, kao u plesu, a u ruci joj je bio sićušni čarobni štapić od leda koji se presijavao i svetlucao. Deca su je gledala širom otvorenih očiju ,a nekolicina je pljesnula rukama I uzviknula: — Zar nije divna, kao da je iz Vilinskog kraljevstva. To se Kuvaru dopalo a Pomoćnik je bio nezadovoljan. Obojica su bila tu: Majstor da raseče Tortu kada za to dođe vreme, Pomoćnik da naoštri nož i da mu ga doda. Konačno kuvar uze nož i priđe stolu.

18


— Treba da vam kažem dragi moji — reče — da se pod ovim divnim prelivom nalazi Torta napravljena od mnoštva ukusnih đakonija, ali u njoj ima još i lepih sitnica, đinđuvica, novčića i koječega, i rečeno mi je da je sreća naći nešto u svom parčetu. U ovoj Torti ima ih dvadeset četiri, za svakog od vas po jedna ako Vilinska kraljica pravedno podeli. Ali ona ne postupa uvek tako, ona je mala prevrtljivica. Pitajte gospodina Pomoćnika. Pomoćnik se osvrnu i osmotri lica dece. — A, ne, zaboravio sam — reče Kuvar — večeras ima dvadeset pet sitnica. Tu je jedna čarobna srebrna zvezdica, bar tako tvrdi gospodin Pomoćnik. Zato, budite pažljivi! Ako o nju slomite neki lepi prednji zubić, čarobna zvezda ga neće popraviti. Ali i pored svega toga, pretpostavljam da je velika sreća pronaći je. Bila je to dobra Torta i niko joj nije mogao pronaći manu, osim što je bila taman onolika koliko je trebalo. Kada je cela isečena, na svako dete došao je po oveći komad, ali ništa nije preostalo za „repete”. Parčići su brzo nestajali, a s vremena na vreme deca su nalazila đinđuve i novčiće. Neka su našla po jedan, neka po dva, a neko ništa: sreća je takva pa bila tu lutkica sa čarobnim štapićem ili ne. Ali, kada je Torta pojedena, nije bilo ni traga od čarobne zvezde.

19


— Vidi, vidi! — reče Kuvar. — Znači da uopšte nije bila napravljena od srebra: mora da se istopila. Ili je, može biti, gospodin Pomoćnik u pravu: ona je zaista čarobna pa je nestala i vratila se u Vilinsko kraljevstvo. Nije baš neka igra, rekao bih. Začkiljio je, a Pomoćnik ga mrko pogleda, ne nasmešivši se čak. Ali srebrna zvezda je zaista bila vilinska zvezda: Pomoćnik nikako nije mogao pogrešiti u takvim stvarima. Desilo se da ju je jedan dečak na Svetkovini i ne primetivši progutao. U svom parčetu je našao srebrni novčić i dao ga Nel, devojčici koja je sedela do njega i koja je bila razočarana što nije našla ništa. Povremeno se pitao šta se, u stvari, dogodilo sa zvezdom; nije znao da je ostala u njemu, skrivena na nekom mestu gde je nije mogao osetiti — jer je tako ona naumila. Tu je čekala dugo, dok nije došlo njeno vreme. Svetkovina je bila sredinom zime a sada beše jun, noć je jedva bila tamna. Dečak ustade pre zore jer nije želeo da spava: bio je njegov deseti rođendan. Pogleda kroz prozor: sve oko njega beše tiho i tajanstveno. Blagi povetarac, svež i mirisan, njihao je drveće koje se budilo. Svanu zora i on ču kako počinje udaljena jutarnja pesma ptica, kako raste i približava mu se a zatim preleće iznad njega, ispunjava

20


čitav prostor oko kuće, i kao talas odlazi na zapad, dok se sunce dizalo. — Podseća me na Vilinsko kraljevstvo — ču samog sebe kako govori — ali u Vilinskom kraljevstvu pevaju i ljudi. I on poče da peva visokim i jasnim glasom čudnovate reči koje je izgleda znao napamet. I dok je pevao, iz usta mu ispade zvezda i pade na dlan. Bila je srebrna, sjajna i blistala je na suncu; dečak vide kako zvezda zadrhta i podiže se, kao da se sprema da odleti. Ne razmišljajući, on pritisnu dlan o čelo i zvezda mu tu ostade. Tako ju je nosio mnogo godina. Primetilo ju je samo nekoliko ljudi u selu, bila je vidljiva samo za oči koje lako zapažaju, postala je deo njegovog lica. Ponekad uopšte nije sijala: deo njenog sjaja prešao mu je u pogled; a i glas mu je bivao sve lepši. Ljudi su voleli da ga slušaju, čak i samo kako izgovara „dobro jutro”.

21


22


Postao je poznat kao dobar zanatlija ne samo u svom selu, već i u okolini. Otac mu beše kovač, i on ga je nasledio i unapredio posao. Dok mu je otac bio živ, zvali su ga Kovačev sin, a potom jednostavno Kovač. Tada je već bio najbolji kovač između Dalekog istočja i Zapadne šume, i u svojoj kovačnici je pravio najrazličitije stvari od gvožđa. Najčešće su to bili jednostavni i korisni predmeti namenjeni svakodnevnoj upotrebi: oruđe za seoske radove, alat za drvoseče, kuhinjsko posuđe, tiganji i lonci, rešetke, reze, šarke, kuke, mašice, potkovice i tome slično. Sve te stvari nisu bile samo jake i trajne, već i ljupke, oblikom podešene za upotrebu, zgodne za ruku i lepe za oko. Neke predmete je, kada bi imao vremena, pravio iz zadovoljstva. Bili su prekrasni: umeo je izvrsno da oblikuje gvožđe, i njegove tvorevine su izgledale lake i nežne kao spletovi lišća i pupoljaka, ali se, isto tako, videlo da su i čvrste. Gotovo niko nije mogao da prođe pored kapija i ograda koje je on napravio a da ne zastane da im se divi; i niko nije mogao a da kroz te kapije ne uđe ili izađe kada bi bile otvorene. Pevao je dok je izrađivao te predmete, a kad bi počeo da peva, ljudi koji bi se našli u blizini ostavljali su svoj posao i dolazili do kovačnice da ga slušaju. To

23


je bilo ono što je o njemu znala većina seljana. I to je bilo dovoljno, više nego što je veliki broj njih i zasluživao, čak i onih veštih u poslu i dobrih radnika. Ali, postojalo je mnogo više. Jer, Kovač je upoznao Vilinsko kraljevstvo i neke njegove oblasti znao je bolje od ijednog smrtnika. O tome je, osim ženi i deci, pričao samo retkim ljudima. Žena mu beše Nel, ona kojoj je dao srebrni novčić, kći mu se zvala Nen a sin Ned. Od njih i inače ne bi mogao čuvati tajnu jer su katkad viđali zvezdu ako mu sija na čelu, onda kada se vraćao iz dugih usamljenih šetnji na koje bi išao ponekad uveče, ili na povratku s putovanja. Povremeno bi odlazio, pešice ili na konju, smatralo se poslom; to je ponekad i bilo tačno. U svakom slučaju, nije odlazio po porudžbine niti da kupi tuč, ćumur i druge potrepštine, mada je vodio računa o takvim stvarima i znao kako da od jednog dinara načini dva. Ali, u Vilinskom kraljevstvu je bio dobrodošao jer mu je zvezda jasno sijala na čelu. U ovoj opasnoj zemlji bio je zaštićen kao i svaki smrtnik. Manja zla izbegavala su zvezdu, a od Većih zala bio je čuvan. On beše zahvalan zbog toga, mada je uskoro shvatio da se čudesima Vilinskog kraljevstva ne može približiti bez opasnosti, i da se mnoga Zla nisu smela izazvati bez oružja, a njegova je moć bila suviše velika za jednog smrtnika;

24


zato je Kovač i postao učenik i istraživač a ne ratnik. Vremenom bi mogao iskovati oružje koje bi u njegovom svetu zbog svoje moći ušlo u priče i bilo vredno ogromnog blaga, ali on je znao da bi ono u Vilinskom kraljevstvu bilo beznačajno. Stoga u mnoštvu stvari koje je napravio nije bio nijedan mač, nijedno koplje, čak ni vrh za strelu.

25


26


U početku se u Vilinskom kraljevstvu kretao neprimećen, najčešće među nižim narodom i plemenitijim bićima, po šumama i proplancima vilinskih dolina. Išao je pored bistrih voda u kojima su se noću ogledale čudnovate zvezde a zorom blistavi vrhovi udaljenih planina. Neke kraće posete proveo je gledajući jedno jedino drvo, ili jedan jedini cvet. Kasnije, na dužim putovanjima, viđao je stvari predivne i strašne u isto vreme, kojih se nije mogao jasno prisetiti niti je o njima mnogo pričao prijateljima mada je znao da su one duboko u njegovom srcu. Ali nešto od toga nije zaboravljao i sećao ih se kao čudesa i misterija. Kada je prvi put krenuo daleko, bez vodiča, mislio je da će otkriti udaljene granice zemlje; ali, pred njim su se samo uzdizale visoke planine. Dugo ih je obilazio I konačno stigao na napuštenu obalu. Stajao je pored Mora Oluje Bez Vetra, gde su se modri talasi, kao brda prekrivena snegom, u tišini valjali od Nesvetla ka dugom žalu, noseći bele brodove koji su se vraćali iz bitaka u Mračnim močvarama, o kojima ljudi ništa nisu znali. Onda ugleda veliki brod koji je voda izbacila daleko na obalu, i vodu kako se kovitla u penu, bez zvuka. Vilinski mornari behu visoki i užasni, mačevi su im svetleli, koplja bleštala a oči prodorno sjale. Iznenada se njihovi glasovi sliše u pobedničku

27


pesmu, a njegovo srce zadrhta od straha. Pade licem na zemlju, a oni pređoše preko njega i odoše u brda koja odjekivahu. Kasnije nije više odlazio na taj žal, jer je verovao da je na ostrvskom kraljevstvu opkoljenom morem, i u mislima se okrete planinama, žudeći da dospe u srce Vilinske zemlje. Jednom je tako lutajući, upao u sivu maglu, i dugo besciljno išao, a kad se magla odvalja dalje, on otkri da se nalazi u prostranoj ravnici. U daljini beše veliko brdo senke, a izvan senke ugleda ono što joj beše koren: Kraljevsko drvo koje se razgranavalo uvis, kulu po kulu, ka nebu, a svetlost njegova beše kao sjaj podnevnog sunca. Na njemu behu u isto vreme i lišće i cveto-vi i plodovi u neizmernom broju, I nijedno ne beše istovetno s drugim. Posle nikada više nije video Drvo, mada ga je često tražio. Penjući se, na jednom od svojih putovanja na Spoljne planine, stiže u duboku udolinu između njih. Na dnu udoline ležalo je jezero, mirno i neuzburkano, mada je poveta-rac njihao grane u okolnoj šumi. U toj udolini svetlost beše kao crveni zalazak sunca, a dopirala je iz jezera. Sa niske stene koja se nadnela nad jezero on pogleda nadole, i učini mu se da mu pogled doseže do neizmerne dubine. Ugleda čudnovate plamene oblike kako se povijaju i

28


podrhtavaju kao ogromno rastinje na morskom dnu, a među njima su tumarala plamena bića. Ispunjen čuđenjem, on siđe do vode i oproba je nogom, ali to ne beše voda: bilo je to nešto čvršće od kamena i glatkije od stakla. Kroči na površinu i teško pade, a zvuk njegovog pada pređe preko jezera i odjeknu obalama.

29


30


Odjednom povetarac preraste u divlji Vetar koji zaurla kao ogromna životinja, oduva ga na obalu, a zatim ponese ka padinama kao da je opali list. On se uhvati rukama za stablo mlade breze, a Vetar se divlje rvao s njim pokušavajući da ga otrgne; ali breza se savi do zemlje i zagrli ga svojim granama. Kada Vetar konačno prođe, on se pridiže i vide da je breza ogoljena. Ostala je bez ijednog lista, plakala je, a suze su joj se kao kiša slivale s grana. On stavi ruku na njenu belu koru govoreći. Blagoslovena budi, brezo! Šta da učinim da ti se zahvalim? Oseti kako mu odgovor drveta struji kroz ruku: — Ništa — reče drvo — odlazi! Vetar te goni. Ne pripadaš ovde. Odlazi i ne vraćaj se više! Kada se ispeo iz udoline, oseti kako mu brezine suze teku niz lice, njihov gorak ukus na usnama. Srce mu tokom dugog puta bejaše tužno, i izvesno vreme više nije zalazio u Vilinsko kraljevstvo. Ali, nije mogao da ga zaboravi; kada se vratio, žudnja da što dublje zađe u njega bila je još jača. Konačno je pronašao put kroz Spoljne planine i tako stigao do Unutrašnjih planina, koje su bile visoke, okomite i preteče. Ipak je pronašao prolaz kojim se mogao popeti, i tog dana nad danima, obdaren ogromnom smelošću, prođe kroz uzani procep i pogleda naniže u Dolinu Večne Zore, a nije joj

31


znao ime, u kojoj je zelenilo nadmašivalo ono iz udolina Spoljnog Vilinskog kraljevstva, kao što je to zelenilo nadmašivalo, naše u vreme našeg proleća. Tamo je vazduh bio tako proziran da su se golim okom mogli videti crveni jezičci ptica koje pevaju na drveću na udaljenoj strain doline mada ona bejaše veoma prostrana a ptice ne veće od carića. Na unutrašnjoj strani, planine su se spuštale u dugim padinama, predeo je bio ispunjen zvukom šumnih vodopada, i on, očaran, požuri napred. Čim kroči nogom na travu Doline, začu vilinske glasove kako pevaju i, na livadi pored reke, prekrivenoj ljiljanima, naiđe na mnoštvo devojaka kako igraju. Brzina, ljupkost i njihove uvek drukčije kretnje očaraše ga, i on krenu ka njihovom kolu. One odjednom zas-taše, a mlada devojka duge kose i u nabranoj suknji pođe mu u susret.

32


33


Nasmeja se i reče: — Postaješ smeo, Zvezdani. Zar se ne plašiš šta bi kraljica rekla kada bi znala za to? Osim ako nemaš njenu saglasnost. On se smete jer je postao svestan sopstvenih misli: smatrao je da mu zvezda na čelu dozvoljava da ide kud god poželi, a sada je shvatio da nije tako. A i devojka je pročitala njegove misli. Ali ona se nasmeši govoreći: — Hajde! Pošto si ovde, igraćeš sa mnom. — I uze ga za ruku i povede u kolo. Igrali su zajedno pa je ubrzo umeo da je prati i raduje se sopstvenoj okretnosti. Kad ponovo zastaše, ona se saže, uzbra beli cvet koji joj je rastao podno nogu i stavi mu ga u kosu. — Zbogom — reče ona — možda ćemo se još sresti uz Kraljičinu dozvolu. Na povratku kući ničeg se nije sećao, osvestio se tek u sopstvenoj zemlji. U nekim selima ljudi su zurili u njega i gledali za njim sve dok ne bi nestao s vidika. Kada stiže svome domu, kći mu potrča u susret i radosno ga pozdravi — vratio se ranije, ali nikako prerano za one koji su ga očekivali. — Tata! — povika ona. — Gde si bio ? Tvoja zvezda jasno sija!

34


Čim pređe prag, zvezda potamne; Nel ga uze za ruku i povede do ognjišta, tu se okrete i zagleda se u njega. — Dragi čoveče — reče — gde si bio i šta si video? Imaš cvet u kosi. Ona ga nežno izvadi i položi na dlan. Izgledao je kao stvar koja se gleda iz velike daljine, a ipak je tu. Iz njega je dopirala svetlost koja je bacala senke na zidove sobe u koju je ulazila tama večeri. Senka čoveka i njegova velika glava nadnosili su se nad njom. — Izgledaš kao div, tata — reče njegov sin koji je do tada ćutao. Taj cvet nije svenuo niti potamneo; čuvali su ga kao tajnu i blago. Kovač je napravio mali kovčežić koji se zaključavao; tu je ležao cvet, čuvan kroz mnoge generacije. Oni koji su nasleđivali ključ, povremeno bi otvarali kovčežić i dugo gledali u Živi cvet, sve dok se kovčežić ne bi ponovo zatvorio; a o trenutku njegovog zatvaranja nisu oni odlučivali. Godine u selu nisu mirovale. Prošlo ih je već mnogo. Na Svetkovini dece na kojoj je dobio zvezdu, Kovač još nije imao punih deset godina. Zatim stiže sledeća svetkovina Dvadeset četvoro, kada je Alf već bio Majstor Kuvar, i imao svog pomoćnika, Harfara. Dvanaest godina kasnije Kovač je došao kući sa Živim Cvetom, a ove zime dolazila je još jedna Svetkovina Dvadeset četvoro. Jednog dana te godine. Kovač je

35


šetao šumama Spoljnog Vilinskog kraljestva. Beše jesen. Zlatno lišće bilo je na granama, a crveno na zemlji. Kovača su pratili nečiji koraci, ali on ne obrati pažnju na njih niti se osvrnu, jer beše duboko zamišljen.

36


37


Za ovu posetu dobio je poziv i dugo je putovao. Put mu je izgledao duži nego i jedan do tada. Vodili su ga i čuvali a on je malo upamtio o stazama kojima je išao. Često je bivao zaslepljen maglom i senkom, a onda konačno stiže na uzvišenje pod noćnim nebom ispunjenim bezbrojnim zvezdama. Tu bi doveden pred samu Kraljicu. Nije imala ni krunu ni presto. Stajala je u svojoj uzvišenosti, a oko nje beše ogromna vojska koja je podrhtavala i sijala kao visoke zvezde; ipak ona je bila viša od vrhova njihovih dugih kopalja i nad njenom glavom plamteo je beli plamen. Rukom mu dade znak da joj se približi, i on drhteći kroči napred. Visokim tonom zasvira truba i, gle! Bili su sami. Stajao je pred njom; nije se s poštovanjem spustio na kolena jer beše sasvim obeshrabren i osećaše da je za nekog tako sitnog kao on svaki pokret zaludan. Napokon diže pogled i vide da ga njene oči ozbiljno posmatraju; zabrinut i začuđen on je u tom času prepoznade: bila je to devojka iz Zelene doline, igračica pod čijim je nogama cvetalo cveće. Ona se nasmeši videvši da se setio i priđe mu; dugo su razgovarali, uglavnom bez reči, i iz njenih misli naučio je mnogo: nešto ga obradova, a nešto ispuni tugom. A zatim u mislima ponovo sagleda ceo svoj život, dođe do dana. Dečje svetkovine i dolaska zvezde, i iznenada ponovo

38


ugleda malu figuru igračice sa čarobnim štapićem i, ispunjen stidom, spusti pogled pred njenom lepotom. Ali ona se ponovo nasmeja kao što se nasmejala u Dolini Večne Zore. — Ne tuguj zbog mene, Zvezdani, — reče — ne stidi se zbog svog naroda. Bolje i mala lutka nego nikakvo sećanje na Vilinsko kraljevstvo. Za nekog je to samo letimičan pogled. Za nekog buđenje. Od toga dana želeo si celim srcem da me vidiš I ja sam ti uslišila želju. Ali ti ne mogu više dati. Sada na rastanku učiniću te mojim glasnikom. Ako sretneš Kralja, reci mu: Došlo je vreme, neka izabere. — Ali, Gospo od Vilinskog kraljevstva, — promuca on — gde je Kralj? Jer on to pitanje beše uputio narodu Vilinskog kraljevstva mnogo puta, i uvek su mu govorili isto: — Nije nam rekao. A Kraljica odgovori: — Ako ti on nije rekao, Zvezdani, ja ne smem. Ali on mnogo putuje i moguće ga je sresti na neočekivanim mestima. A sada se spusti na kolena. I on kleknu, a ona se sagnu i položi mu ruku na glavu, i njega obuze veliki mir: osećao je da se istovremeno nalazi i u Svetu i u Vilinskom kraljevstvu, i izvan njih, posmatrajući, i osećao je tugu gubitka, i radost posedovanja, i mir.

39


Kada posle izvesnog vremena nepomičnost minu, on podiže glavu i uspravi se. Na nebu se javljala zora a Kraljica beše nestala. U daljini ču zvuk trube u planinama. Uzvišenje na kome je stajao beše tiho i pustio: njegov put, znao je to, vodi natrag, u tugu. Mesto susreta beše ostalo daleko iza njega. Hodao je preko opalog lišća duboko razmišljajući o onome što je video i naučio. U blizini začu nečije korake. Iza njega jedan glas iznenada reče: — Ideš li mojim putem, Zvezdani,? On se trže i ugleda pored sebe nekog čoveka. Bio je visok i hodao je lako i brzo; beše odeven u tamnozelenu odeću i nosio je kapuljaču koja mu je delimično skrivala lice. Kovač se zbuni, jer su ga samo stanovnici Vilinskog kraljevstva zvali „Zvezdani”, a nije se sećao da se ikada sreo sa ovim čovekom: ipak, s nelagodnošću oseti da bi trebalo da ga poznaje. — Kuda ti ideš? — zapita. — Vraćam se u tvoje selo — odgovori čovek — nadam se da se i ti vraćaš. — Vraćam se doista — reče Kovač — hajdemo zajedno. Ali upravo sam se nečeg setio. Pre nego što sam se uputio kući, Velika gospa mi je poverila poruku. Uskoro

40


izlazimo iz Vilinskog kraljevstva, a ja ne verujem da ću se ikada više u njega vratiti. Hoćeš li ti? — Da, hoću. Možeš preneti poruku meni. — Ali poruka je za Kralja. Znaš li gde ćeš ga naći? — Znam. Kako glasi? — Gospa je zatražila da mu kažem: Došlo je vreme, neka izabere. — Razumem. Ne brini više o tome. Išli su jedan pored drugog u tišini, samo im je lišće šuštalo pod nogama; ali posle nekoliko milja, dok su još bili u granicama Vilinskog kraljevstva, čovek zastade. Okrenu se Kovaču i zbaci kapuljaču. Kovač ga poznade. Bio je to Alf Pomoćnik, kako ga je Kovač u sebi i dalje nazivao, prisećajući se uvek dana kada je momak Alf stajao u Dvorani, držao sjajni nož za sečenje Torte, a oči su mu blistale pri svetlosti sveća. Sada je morao biti starac jer je već mnogo godina bio Majstor Kuvar, ali ovde, na granicama Spoljne šume, izgledao je kao pre mnogo godina, mada gospodstvenije: u njegovoj kosi nije bilo sedih, na licu nije imao bora, oči su mu blistale kao da odsijavaju svetlost. — Voleo bih da razgovaram s tobom, Kovače, Kovačev sine, pre nego što se vratimo u tvoju zemlju — reče.

41


Kovač se začudi mada je i on sam često želeo da razgovara sa Alfom, ali to nikad nije bio u stanju. Alf ga je uvek ljubazno pozdravljao i prijateljski ga gledao, ali kao da je izbegavao da s njim nasamo razgovara. Gledao je sada Kovača prijateljski, a onda podiže ruku i kažiprstom dotače zvezdu na njegovom čelu. Iz njegovih očiju nestade sjaja, i Kovač je znao da je taj sjaj dolazio od zvezde, koja je blistavo sijala a sada izgubila sjaj. Iznenadi se i povuče se unazad ljutito. — Ne misliš li, Majstore Kovaču — reče Alf — da je vreme da vratiš ovu stvar? — Zašto je to tebi važno, Majstore Kuvaru, upita on — i zašto bih to morao da učinim? Zar ona ne pripada meni? Došla mi je, i zar čovek ne sme da zadrži stvari koje mu tako dođu, makar za uspomenu? — Neke stvari da. Ali druge se tako ne daju. One ne mogu večno da pripadaju nekom, niti da postanu porodično vlasništvo. One su pozajmljene. Možda nisi pomišljao da je i nekom drugom ova stvar potrebna. Ali tako je. Vreme ističe. Kovač se rastuži: bio je plemenit čovek i pamtio je sa zahvalnošću sve što mu je zvezda donela. — Šta treba da učinim? — upita. — Treba li da je dam nekom od Velikih u Vilinskom kraljevstvu? Treba li da je dam Kralju?

42


I čim to izgovori, u njegovom srcu rodi se nada da će još jednom moći da uđe u Vilinsko kraljevstvo. — Možeš je dati meni, — reče Alf — ali to ti može biti suviše teško. Hoćeš li da pođeš sa mnom u ostavu i da je vratiš u kutiju u koju ju je stavio tvoj deda? — To nisam znao — reče Kovač. — Niko osim mene to nije znao. Ja sam jedini bio s njim. Pretpostavljam da znaš kako je došao do zvezde i zašto ju je stavio u kutiju. Doneo ju je iz Vilinskog kraljevstva, to znaš i da ne pitaš — nastavi Alf. — Ostavio ju je u nadi da će doći tebi, njegovom jedinom unuku. Tako mi je rekao jer je mislio da to mogu da udesim. Bio je otac tvoje majke. Ne znam da li ti je ona pričala o njemu, ako je uopšte dovoljno znala da bi mogla da priča. Jahač mu beše ime, i beše veliki putnik: video je mnogo i mnogo učinio pre nego što je postao Majstor Kuvar. Ali otišao je kada si ti imao svega dve godine, i nisu mogli da nađu nikog boljeg da ga nasledi do sirotog Nouksa. Ipak, postao sam Majstor na vreme, kao što smo očekivali. Ove godine napraviću drugu Veliku tortu: biću jedini Kuvar koji je, koliko se zna, to uspeo da učini. Voleo bih da u nju stavim zvezdu. — Dobro, daću ti je — reče Kovač. Pogledao je Alfa kao da pokušava da mu pročita misli. — Znaš li ko će je naći?

43


— Zašto ti je to važno? — Voleo bih da znam, ako nemaš ništa protiv. Možda bi mi tada bilo lakše da se rastanem od ove tako drage stvari. Dete moje kćeri je još suviše malo. — Možda jeste, a možda i nije. Videćemo — reče Alf.

44


45


46


47


Ne rekoše više ni reči, nastaviše put dok ne izađoše iz Vilinskog kraljevstva I konačno ne stigoše u selo. Zatim odoše do Dvorane: sunce je zalazilo i crvena svetlost sjajila se na prozorima. Blistale su pozlaćene rezbari je na velikim dverima. Ne tako davno, Dvorana je bila ponovo obojena i o tome je bilo mnogo rasprave u Savetu. Nekima se to nije dopalo, utvrdili su da je to „pomodno”, dok su drugi znali da je to povratak na stari običaj. Ipak, pošto to nikog nije koštalo ni penija i pošto je najverovatnije sve platio lično Majstor Kuvar, bilo mu je dozvoljeno da učini po svome. Kovač je nikada ranije nije video u takvom sjaju: stajao je i gledao Dvoranu u čudu, zaboravljajući svoj zadatak. Oseti dodir na ruci, i Alf ga povede naokolo do malih zadnjih vrata. Otvori ih i krenu ispred Kovača tamnim prolazom nadole, do ostave. Upali veliku sveću i, otključavši ormar, skide sa police crnu kutiju. Bila je obrisana i ukrašena srebrom. Podiže poklopac i pokaza je Kovaču. Jedna mala pregrada beše prazna; ostale su bile ispunjene začinima, svežim i mirisnim. Kovačeve oči se ovlažiše. On podiže ruku do čela i zvezda lako siđe, ali on oseti iznenadni bol, poput uboda, i suze mu potekoše niz lice. Mada je zvezda jasno sijala u njegovoj ruci, on je

48


nije video, već samo magličasti sjaj koji je izgledao veoma dalek. — Ne vidim dobro. — reče on — moraš je staviti umesto mene. On ispruži ruku i Alf uze zvezdu i vrati je na njeno mesto, a ona se ugasi. Kovač se okrete bez reči i poče da pipa put ka vratima. Na pragu mu se pogled ponovo izbistri. Beše veče i Večernjača je sijala na blistavom nebu, blizu Meseca. Kad je zastao da za trenutak osmotri njihovu lepotu, oseti ruku na ramenu i okrete se. — Dao si mi zvezdu svojevoljno, — reče Alf — ako još želiš da znaš kom detetu će pripasti, reći ću ti. — Želim. — Dobiće je ono koje ti odrediš. Kovač se zaprepasti i ne odgovori odmah. — Pa — reče oklevajući — pitam se šta ćeš misliti o mom izboru. Verujem da imaš malo razloga da voliš ime Nouks, ali ovaj, njegov mali praunuk, Tim Nouks od Taunsenda, dolazi na Svetkovinu. Nouks od Taunsenda je sasvim drukčiji. — Primetio sam to — reče Alf — ima mudru majku. — Da, sestru moje Nel. Ali, bez obzira što mi je rod, ja volim malog Tima. Mada on nije naročito upadljiv. Alf se nasmeši.

49


— Nisi bio ni ti — reče — ali slažem se. U stvari, ja sam već izabrao Tima. — Zašto si onda od mene tražio da izaberem? — Kraljica je želela da učinim tako. Da si izabrao drukčije, ja bih se složio. Kovač je dugo gledao u Alfa. A zatim se iznenada pokloni. — Konačno razumem, gospodaru, — reče — učinili ste mi veliku čast. — Uzvraćeno mi je — reče Alf. — Idi svome domu i miru! Kada Kovač stiže kući, koja se nalazila na zapadnom kraju sela, zateče sina na vratima kovačnice. Upravo ju je zaključao, jer je posao za taj dan bio završen, i stajao je i posmatrao beli put kojim se njegov otac obično vraćao sa svojih putovanja. Čuvši korake okrete se, iznenađen što vidi da otac dolazi iz sela, i potrča mu u susret. Toplo ga zagrli. — Nadam ti se od juče, tata, — reče, a zatim, pogledavši očevo lice, dodade brižno: — Kako umorno izgledaš! Verovatno si dugo išao? — Dugo, zaista. Prešao sam ceo put od Zore do Večeri. Zajedno uđoše u kuću. Bila je tamna, jedino je sa ognjišta dopiralo svetlucanje vatre. Njegov sin upali sveće, sedeli su pored vatre ćuteći; velike su brige i

50


žalost pritiskale Kovačeva pleća. Najzad se osvrte oko sebe i reče: — Zašto smo sami? Sin ga ozbiljno pogleda. — Zašto? Mama je u Malom Vutonu, kod Nen. Danas je drugi rođendan njenom sinu. Nadali su se da ćeš i ti biti tamo. — O, da. Trebalo je da budem. Trebalo je da budem, Nede, ali sam zakasnio. Morao sam da razmislim o mnogim stvarima i to je za izvesno vreme potisnulo sve drugo. Ali nisam zaboravio malog Toma. Zavuče ruku u prsnik i izvadi malenu torbicu od meke kože. — Doneo sam mu nešto. Đinđuvu, kako bi to rekao stari Nouks, ali ova je iz Vilinskog kraljevstva, Nede. Iz torbice izvadi malu srebrnu stvarčicu. Bila je kao glatka stabljika majušnog ljiljana, a na njenom vrhu nalazila su se tri nežna cveta nalik na divno oblikovana zvona. I bila su to zvona, jer kad bi se blago zatresli, svaki bi cvet zazvonio tihim jasnim tonom. Od prekrasnog zvuka svece zatreperiše i za trenutak zasjaše belom svetlošću. Nedove oči raširiše se od čuda.

51


— Mogu li da pogledam, tata? Cvetovi mirišu, miris me podseća, podseća me, da, na nešto što sam zaboravio. — Da, miris se oseti pošto zvona zazvone. I ne plaši se da ih držiš, Nede. Napravljeni su da se beba igra sa njima. Neće se oštetiti. Kovač vrati poklon u torbicu i stavi je u prsnik. — Sutra ću ga sam odneti u Mali Vuton, — reče, — Nen, njen Tom i mama možda će mi oprostiti. A što se Tomice tiče, njemu još nije vreme da broji dane... i sedmice, i mesece, i godine. — To je tačno. Idi, tata. Bilo bi mi drago da pođem s tobom: ali proći će dosta vremena pre nego što budem mogao da idem u Mali Vuton. Danas nisam mogao, čak i da nisam čekao tebe. Ima mnogo posla, i tek će ga biti. — Ne, ne, Kovačev sine! Neka bude praznik! To što sam postao deda još mi nije oslabilo ruke. Neka bude posla! Biće i dva para ruku da se njime pozabave. Više neću ići na putovanja, Nede, barem ne na duga, ako me razumeš. — Znači tako je, tata? Pitao sam se šta se dogodilo sa zvezdom. To nije lako — uze očevu ruku — žalostan sam zbog tebe, ali u tome ima i dobra, za ovaj dom. Znaš li, Majstore Kovaču, da treba još mnogo toga da

52


me naučiš, ako imaš vremena. I ne mislim samo na obradu gvožđa. Večerali su zajedno, i dugo pošto su završili sedeli su za stolom, a Kovač je pričao sinu o svom poslednjem putovanju u Vilinsko kraljevstvo, i o drugim stvarima koje su mu dolazile na um, ali o izboru sledećeg koji će imati zvezdu ne reče ništa. Konačno ga sin pogleda i reče: — Oče, sećaš li se dana kada si se vratio sa Cvetom? I kada sam ti rekao da po svojoj senci podsećaš na diva. Senka je bila istina. Znači da je Kraljica bila ona koja je igrala sa tobom. A ipak si dao zvezdu. Nadam se da će stići do nekog jednako vrednog. To dete treba da bude zahvalno. — Dete neće znati — reče Kovač — tako biva sa poklonima ove vrste. Pa, tako je. Predao sam je i vratio se čekiću i mašicama. Ma kako čudno bilo, stari Nouks, koji se podsmevao svom Pomoćniku, nikako nije mogao da izbije iz glave nestanak zvezde iz Torte mada se taj događaj zbio pre mnogo godina. Udebljao se i ulenjio, i povukao se kada mu je bilo šezdeset godina (što u selu nije bila neka naročita starost). Sada beše duboko zašao u osamdesetu, i beše ogroman, jer je mnogo jeo i voleo šećer. Najveći deo vremena, kada nije sedeo za stolom, provodio je u velikoj stolici pored prozora svoje kolibe, ili pored vrata, ako je vreme bilo

53


lepo. Voleo je da priča — o svemu je imao mišljenje; ali u poslednje vreme njegov razgovor se uglavnom okretao Velikoj torti koju je napravio (u šta je sada bio čvrsto ubeđen) jer mu je, kad god bi zaspao, ona dolazila u san. Pomoćnik bi katkad zastao da prozbore koju reč. Tako ga je stari kuvar i dalje zvao, a očekivao je da njega zovu Majstorom. Pomoćnik je tako i činio, što je išlo u njegovu korist, mada je bilo drugih koji su se Nouksu dopadali više od njega. Jednog popodneva Nouks se pošto je završio večeru, ljuljuškao u svojoj stolici pored vrata. Probudi se iznenada i vide Pomoćnika kako stoji i posmatra ga. — Zdravo! — reče. — Milo mi je što te vidim jer mi je Torta ponovo u glavi. U stvari, baš sam ovog časa mislio o njoj. Bila je to najlepša Torta koju sam ikada napravio, i to nešto znači. Ali, ti si to možda zaboravio. — Ne, Majstore. Sećam se veoma dobro. Ali šta te muči? Bila je to dobra Torta, svidela se svima i svi su je hvalili. — Naravno, ja sam je napravio. Ali nije to ono što me muči. Radi se o maloj đinđuvi, o zvezdi. Nije mi jasno šta se dogodilo sa njom. Naravno da se nije istopila. To sam rekao samo zato da bi deca prestala da se plaše. Pitao sam se da je nije neko progutao. Ali to mi baš nije izgledalo verovatno. Može se progutati novčić ili nešto

54


slično a da se ne primeti, ali ne i ta zvezda. Bila je mala, ali je imala oštre ivice. — Da, Majstore. No da li stvarno znaš od čega je zvezda bila napravljena? Ne opterećuj se time. Neko ju je progutao, uveravam te. — Ali ko? Pa, imam dugo pamćenje, i taj dan se nekako izdvaja. Sećam se imena svakog deteta. Čekaj, da razmislim. Mora biti da je to bila Mlinareva Moli! Bila je gramziva i halapljivo je gutala zalogaje. Sada je debela kao vreća. — Da, ima ih koji postanu takvi, Majstore. Ali, Moli nije progutala svoje parče. Našla je u njemu dve đinđuve. — O, zar jeste? Onda je to bio Bačvarev Hari. Dečko kao bačva, usta velikih kao u žabe. — Ja bih rekao, Majstore, da je to bio dobar dečko, prijatnog osmeha. U svakom slučaju, on je svoje parče Torte iseckao na komadiće pre nego što ga je pojeo. — Onda je to sigurno bila ona mala bleda devojčica, Suknareva Lili. Gutala je pribadače kao dete i nije joj bilo ništa. — Nije bila Lili, Majstore. Ona je jela samo fil i preliv, a sredinu je dala dečaku koji je sedeo do nje. — Onda se predajem. Ko je to bio? Izgleda da si sve pažljivo motrio. Osim ako ne izmišljaš.

55


— Bio je to Kovačev sin, Majstore; i mislim da mu je to učinilo dobra. — Samo nastavi! — nasmeja se stari Nouks — trebalo je da znam da se poigravaš sa mnom. Ne zasmejavaj me! Kovač je tada bio tih i spor dečak. Sada pravi više buke: čujem da je nekakav pevač. Taj ne rizikuje. Dvaput žvaće, jednom guta, što je uvek činio, ako shvataš šta hoću da kažem. — Shvatam, Majstore. Pa, ako ne veruješ da je to bio Kovač, šta ja mogu? Možda to više i nije važno. Hoće li ti biti lakše ako ti kažem da je zvezda ponovo u kutiji? Evo je! Pomoćnik je nosio tamnozeleni plašt, koji je Nouks video prvi put. Izvadi iz nabora crnu kutiju i otvori je kuvaru. — Evo zvezde, Majstore, ovde u uglu. Stari Nouks poče da kašlje i kija, ali konačno pogleda u kutiju. — Vidi, vidi — reče — izgleda kao ona. — Ista je, Majstore. Stavio sam je lično pre nekoliko dana. Naći će se ponovo u Velikoj Torti ove zime. — Ha! — reče Nouks kezeći se; a zatim se zasmeja i smejao se dotle dok nije počeo da se trese kao pihtije. — Shvatam, shvatam! Dvadeset četvoro dece, dvadeset četiri komadića sreće, i jedan višak. Znači, ti si ga izvadio pre pečenja Torte i sačuvao za drugi put. Uvek si bio sklon trikovima: spretan, reklo bi se. I

56


štedljiv: ne bi bacio ni onoliko putera koliko bi stalo na pčelinu nogu. Ha, ha, ha! Znači, tako je to bilo. Trebalo je da znam. Pa, dobro, sad je razjašnjeno. Mogu na miru da odremam. Smesti se udobnije u stolicu. — Vodi računa da te taj tvoj pomoćnik ne prevari! Vešti ipak ne znaju sve veštine, kažu — i zatvori oči. — Zbogom, Majstore — reče Pomoćnik zatvarajući kutiju takvim treskom da kuvar ponovo otvori oči. — Noukse — reče — tvoje je znanje toliko da sam se samo dva puta poduhvatio da ti nešto kažem. Rekao sam ti da zvezda potiče iz Vilinskog kraljevstva, i rekao sam ti da je došla Kovaču. Smejao si mi se. Sada, na rastanku, reći ću ti još nešto. I nemoj se opet smejati! Ti si zaludan, stari prevarant, debeo, lenj i lukav. Radio sam najveći deo tvog posla. Bez reči zahvalnosti naučio si od mene sve što si mogao, samo se nisi naučio poštovanju prema Vilinskom kraljevstvu, ni učtivosti. Nemaš je ni toliko da mi poželiš dobar dan. — Što se učtivosti tiče, — reče Nouks — ne vidim da je ima u tome da se stariji i bolji nazivaju rđavim imenima. Nosi tvoje Vilinsko kraljevstvo i tvoje besmislice nekom drugom! Dobar dan, ako ti je potrebno. A sad idi! — pljesnu rukom podrugljivo. — Kad nađeš nekog tvog prijatelja vilenjaka skrivenog u kuhinji, pošalji mi ga da ga malo osmotrim. Ako

57


mahne svojim čarobnim štapićem i ponovo me napravi mršavim, bolje ću misliti o njemu — smejao se. — Bi li ti smetalo da koji trenutak posvetiš Kralju Vilinskog kraljevstva? — upita drugi. Na Nouksovo čuđenje, dok je to govorio, počeo je da raste, postajao je sve viši, odbacio je plašt. Bio je odeven kao Majstor Kuvar na Svetkovini, ali njegova bela odeća je svetlucala i blistala, a na čelu mu je bio ogroman dragulj, nalik na zrakastu zvezdu. Lice mu je bilo mlado, ali čvrsto. — Starče, — reče — ti za mene svakako nisi stariji. A što se tiče toga ko je bolji, često si mi se podsmevao iza leđa. Da li me sada otvoreno izazivaš? On kroči napred, a Nouks ustuknu, drhteći. Pokuša da vikne u pomoć, ali jedva da je mogao da šapuće. — Ne, gospodaru, — zakreketa — nemoj mi ništa učiniti! Ja sam samo jadni starac! Kraljevo lice je smekšalo. — Avaj, tako je! Govoriš istinu. Ne plaši se! Opusti se! Ali, zar ne očekuješ od Vilinskog kralja da učini nešto za tebe pre nego što ode? Ispuniću ti želju. Zbogom! A sad spavaj! Pritegnu oko sebe plašt i ode prema Dvorani; pre nego što je nestao sa vidika, stari Kuvar sklopi svoje izbuljene oči i zahrka. Kada se stari Kuvar

58


ponovo probudio, sunce je zalazilo. Protrlja oči i zadrhta, jer je jesenji vazduh bio prohladan. — Uh! Kakav san! — reče — verovatno je kriva ona svinjetina koju sam večerao. Od tog dana tako se plašio da će imati slične snove da se jedva usuđivao da jede, sve iz straha da će se uznemiriti, pa su mu obroci postali kratki i jednostavni. Uskoro postade vitak, a odeća i koža visili su na njemu u naborima. Deca su ga zvala »Starikost-i-koža«. Posle iz-vesnog vremena otkrio je da može ponovo da ide po selu i da mu je za šetnju dovoljan jedan štap; i živeo je mnogo duže nego što bi živeo inače. Priča se da je napunio čitav vek; to je, što se Nouksa tiče, bila jedina stvar vredna pamćenja. Ali, te poslednje godine čuli su ga kako priča svakom ko bi hteo da ga sluša, uznemirujući, moglo bi se reći šašav san: »Vilinski kralj! Ha, a nije imao nikakav čarobni štapić. I ako prestaneš da jedeš, omršaviš. To je normalno. Razumno. U tome nema nikakve čarolije«. Došlo je vreme za Svetkovinu dvadeset četvoro. Kovač je bio tu da peva a njegova žena da pomaže oko dece. Kovač je gledao decu dok su pevala i igrala, i mislio je da su lepša i življa od dece iz njegovog detinjstva; za trenutak prođe mu kroz glavu pitanje šta Alf radi u slobodno vreme. Svako od dece činilo mu se pogodnim

59


da nađe zvezdu. Ali pogled mu se uglavnom zadržavao na Timu: debeljuškastom dečkiću, nespretnom u igranju, ali lepog glasa. Za stolom je sedeo ćuteći i posmatrao oštrenje noža za Tortu. Iznenada dečak reče: — Dragi gospodine Kuvaru, odseci mi jedno tanko parčence. Već sam se najeo. Prilično sam sit. — U redu, Time — reče Alf — odseći ću ti naročito parčence. Mislim da ti neće teško pasti. Kovač je posmatrao Tima kako jede polako, ali sa očiglednim zadovoljstvom; nije izgledao razočaran što nije našao ni đinđuvu ni novčić. Ali uskoro mu neka svetlost zablista u očima, smejao se i lako pevušio. Zatim ustade i poče da igra sasvim sam, sa čudnovatom ljupkošću koju ranije nije ispoljavao. Deca su se smejala i pljeskala rukama. »Znači, sve je u redu«, pomisli Kovač, »ti si moj naslednik. Pitam se kakvim će te čudnim putevima odvesti zvezda? Jadni stari Nouks. Ipak pretpostavljam da nikad neće saznati kakva se zaprepašćujuća stvar desila u njegovoj porodici« I nije. Ali na Svetkovini se desila i jedna druga stvar, koja ga je silno oraspoložila. Pre nego što se svečanost završila, Majstor Kuvar se oprosti od dece i od svih prisutnih.

60


— Sad ću vam reći zbogom. — reče — za dan-dva odlazim. Majstor Harfar je sasvim spreman da preuzme posao. On je veoma dobar kuvar, i kao što znate, iz vašeg je sela. Ja se vraćam kući. Mislim da vam neću nedostajati. Deca radosno rekoše do viđenja i zahvališe Kuvaru na divnoj Torti. Jedino je mali Tim uzeo njegovu ruku i tiho kazao: — Žao mi je. U selu je, u stvari, bilo nekoliko porodica kojima je Alf izvesno vreme nedostajao. Njegovi prijatelji, posebno Kovač i Harfar, tugovali su po njegovom odlasku, i ukrašavali su i bojili Dvoranu u znak sećanja na Alfa. Većina ljudi je, međutim, bila zadovoljna. Vrlo dugo je bio među njima i nisu imali ništa protiv promene. A stari Nouks udario je štapom o pod i rekao iz sve snage: — Konačno je otišao! Zbog jedne stvari mi je drago. Nikada ga nisam voleo. Bio je vešt. Previše spretan, što bi se reklo.

61


62

MAZALOV LIST

Mazalov list Priča druga Priče iz opasnih predela

63


64

MAZALOV LIST

Mazalov list Beše jednom jedan mali čovek kome je valjalo preći dug put. On nije želeo da ide; zapravo, cela ta stvar mu je bila neprijatna, ali nije mogao da se izvuče. Znao je da će jednom morati da krene, ali nije žurio sa pripremama. Mazalo je bio slikar. Ne baš neki uspešan slikar, delimično zbog toga što je imao mnogo drugih poslova. Većinu tih poslova smatrao je dosadnim; ali radio ih je prilično dobro, kad nije mogao da ih izbegne, što se, po njegovom mišljenju, dešavalo suviše često. Zakoni u njegovoj zemlji bili su prilično strogi. Takođe, bilo je i drugih smetnji. Kao prvo, on je ponekad bio prilično lenj i uopšte ništa nije radio. S druge strane, bio je dobrodušan na izvestan način. Znate tu vrstu dobrodušnosti: zbog nje mu je mnogo češće bilo neprijatno, nego što se dešavalo da išta učini; a i kada bi nešto učinio, to ga nije sprečavalo da gunđa, gubi strpljenje i psuje. Svejedno, svom susedu, gospodinu Parohu, čoveku hromom, uvek je mogao da posluži za najrazličitije poslove. Povremeno je čak pomagao i drugim ljudima izdaleka, ako bi došli i zamolili ga. Takođe bi se, s vremena na vreme, setio

65


svog puta, i počinjao da pakuje nešto malo stvari, no bezuspešno. Tada nije puno slikao. Radio je na nekoliko slika; uglavnom su bile prevelike i suviše ambiciozne za njegovu veštinu. On je bio od one vrste slikara koji bolje umeju da slikaju lišće nego drveće. Imao je običaj da potroši mnogo vremena na jedan mali list, pokušavajući da uhvati njegov oblik i njegov sjaj, svetlucanje kapi rose na njegovim ivicama. Ipak je želeo da naslika celo jedno drvo, sa svakim njegovim listom naslikanim na isti način, a da svaki bude različit. Jedna od tih slika posebno ga je opsedala. Počelo je listom koga je zahvatio vetar, i on je postao drvo; a to drvo izraslo je u bezbrojne izdanke i pri tom puštalo najfantastičnije korenje. Došle su čudne ptice i skrasile se na grančicama i on je morao da im posveti pažnju. Onda je svuda oko Drveta, i iza njega, kroz otvore između lišća i granja, počeo da se otvara pejzaž; a nazirala se i šuma kako prekriva polja i planine sa snežnim vrhovima. Mazalo je prestao da se zanima za ostale svoje slike, ili bi ih uzimao i prikucavao za ivice rama svoje velike slike. Uskoro je platno postalo toliko, da je morao da nabavi merdevine; trčkarao je gore-dole

66

MAZALOV LIST

uz platno, dodajući koji potez ovde, brišući neki deo tamo. Kad bi ljudi došli da ga vide, izgledao je dovoljno učtiv, mada se pomalo nervozno igrao olovkama sa svog stola. On je slušao šta su mu govorili, ali je sve vreme razmišljao o svom velikom platnu, u visokoj šupi koja je za to bila sagrađena u njegovoj bašti (na mestu gde je nekad gajio krompir). Nije mogao da se oslobodi svoje dobrodušnosti. “Kad bih bio snažniji duhom!” rekao bi ponekad sebi, misleći pri tom na to kako bi voleo da se ne oseća neprijatno zbog tuđih nevolja. Ali, dugo ga nisu ozbiljno uznemiravali. “Po svaku cenu, završiću ovu sliku, moju pravu sliku, pre nego što budem morao da krenem na to nesrećno putovanje”, običavao je da kaže. Ipak, počeo je da uviđa da ne može da odlaže taj svoj polazak do u beskonačnost. Da će slika morati da prestane da samo raste i da će morati da se završi. Jednog dana, Mazalo je stajao malo odmaknut od svoje slike i posmatrao je neobično pažljivo i nepristrasno. Nije mogao da se odluči šta da misli o njoj i poželeo je da ima nekog prijatelja koji bi mu rekao šta da misli. Zapravo mu je izgledala sasvim nezadovoljavajuće, a ipak vrlo ljupko, kao jedina

67


istinski lepa slika na svetu. Ono što je želeo u tom trenutku bilo je da može da vidi sebe kako ulazi i tapše slikara po leđima, i kaže (s očiglednom iskrenošću): “Apsolutno veličanstveno! Tačno znam šta hoćete. Samo nastavite i nemojte da se bakćete ni oko čega drugog! Mi ćemo vam srediti sve za penziju tako da ne oskudevate.” Ali, nije bilo nikakve penzije. A jedno je mogao da shvati; da će mu biti potrebna izvesna koncentracija, izvestan rad, vredan neprekidni rad, da završi sliku, čak i pri njenoj trenutnoj veličini. Zasukao je rukave i počeo da se usredsređuje. Pokušao je da se nekoliko dana ne sekira zbog drugih stvari. Ali, iskrsla je ogromna gomila problema. U kući mu je krenulo naopako; morao je da ode u grad da bi bio porotnik, jedan dalji prijatelj se razboleo, gospodina Paroha uhvatio je lumbago, a posetioci su mu neprestano dolazili. Bilo je proleće, oni su želeli besplatan ručak na selu, a Mazalo je živeo u udobnoj maloj kući, miljama udaljenoj od grada. Proklinjao ih je u sebi, ali nije mogao da porekne da ih je lično on pozivao, davno, za vreme zime, kad nije smatrao “uznemiravanjem” odlazak u kupovinu i ručak kod poznanika u gradu. Pokušavao je da stegne srce, ali bezuspešno. Bilo je

68

MAZALOV LIST

mnogo stvari za koje nije imao obraza da kaže “ne”, bez obzira na to da li ih je smatrao dužnostima ili nije; a bilo je nekih stvari koje je bio primoran da radi, pa ma šta mislio. Neki od njegovih posetilaca davali su mu na znanje da mu je vrt prilično zapušten i da bi mogla da ga snađe poseta Inspektora. Naravno, samo nekolicina njih znala je za njegovu sliku; ali sve da su i svi znali, to ne bi ništa promenilo. Sumnjam da bi mislili da to ima nekakvog značaja. Usuđujem se da kažem da to u stvari nije bila baš neka dobra slika, mada je možda imala nekih dobrih delova. U svakom slučaju, Drvo je bilo zanimljivo. Prilično jednostavno na svoj način. Kao i Mazalo; mada je isto tako bio običan i prilično luckast čovečuljak. Na kraju je Mazalovo vreme postalo zaista dragoceno. Njegovi poznanici u dalekom gradu počinjali su da se prisećaju da taj mali čovek treba da pođe na težak put i neki od njih počeli su da računaju dokle najdalje može da odloži polazak. Pitali su se ko će preuzeti njegovu kuću i da li će vrt biti bolje održavan. Dođe jesen, vlažna i vetrovita. Mali slikar bio je u svojoj šupi. Stajao je na lestvicama i pokušavao da

69


uhvati sjaj zalazećeg sunca na vrhu snežne planine, koji je ugledao odmah levo od lisnatog vrha jedne grane Drveta. Znao je da će uskoro morati da krene: možda početkom sledeće godine. Mogao je samo da dovrši sliku, i to samo koliko-toliko: bilo je nekih uglova za koje sada nije imao više vremena sem da samo nagovesti šta je želeo. Čulo se kuckanje na vratima. “Napred!” reče oštro i siđe s merdevina. Stajao je na podu i nervozno vrteo četkicom. Bio je to njegov sused, Paroh, njegov jedini pravi sused; svi ostali živeli su daleko odatle. Ipak, on ga nije mnogo voleo: delom što je tako često bio u nevolji i što mu je uvek bila potrebna pomoć, a i zato što nije mario za slikarstvo, a kad se radilo o baštovanstvu bio je uvek kritički raspoložen. Kad bi Paroh obilazio Mazalov vrt (što se često dešavalo), video bi uglavnom korov, a kad bi došao da pogleda Mazalove slike (što bi se retko desilo), video bi samo zelene i sive površine i crne linije; njemu se to činilo besmislenim. Nije mu smetalo da pomene korov (susedska dužnost), ali se ustezao da daje ikakvo mišljenje o slikama. Mislio je da je to vrlo ljubazno, a nije shvatao da, mada ljubazno, nije bilo dovoljno

70

MAZALOV LIST

ljubazno. Pomoć oko korova (i možda pohvala za slike) bili bi korisniji. “Dobro, gospodine Paroh, šta je?”, reče Mazalo. “Ne bi trebalo da te prekidam, znam”, reče Paroh (i ne pogledavši sliku). “Siguran sam da si veoma zauzet.” Mazalo je i sam imao nameru da kaže nešto tome slično, ali je propustio priliku. Sve što je rekao bilo je: “Da.” “Ali, ja nemam nikog drugog kome bih se obratio”, reče Paroh. “Tako je”, reče Mazalo uz uzdah: jedan od onih uzdaha koji su kao komentar za sebe, ali koji nisu sasvim nečujni. “Šta mogu da učinim za tebe?” “Žena mi je bolesna već nekoliko dana, i već počinjem da se brinem”, reče Paroh. “A vetar mi je oduvao pola crepova s krova pa mi voda prosto lije po spavaćoj sobi. Mislim da bi trebalo da se dovede lekar. A i zidari, takođe, samo što njima treba tako dugo da dođu. Pitao sam se da možda ti nemaš da mi pozajmiš kakvih dasaka i platna, samo da me pokrpiš, koliko da preguram dan, dva.” Sad je već gledao sliku. “Bože, bože!” reče Mazalo. “Ti zaista nemaš sreće. Nadam se da nije ništa ozbiljnije od obične prehlade to

71


što je snašlo tvoju ženu. Odmah ću poći i pomoći ti da sneseš bolesnicu u prizemlje.” “Puno ti hvala”, reče Paroh, prilično hladno. “Ali, to nije prehlada, to je groznica. A moja žena se već nalazi u krevetu u prizemlju. Ne mogu da idem goredole s poslužavnicima, sa ovom mojom nogom. Ali, vidim da si zauzet. Izvini što sam te uznemiravao. Nadao sam se da bi mogao da odvojiš malo vremena i pođeš po doktora, budući da sam ja u ovakvom stanju. A i po majstore, takođe, ako zaista nemaš nikakvo platno koje ti ne treba.” “Naravno”, reče Mazalo, mada su mu druge reči ležale na srcu, koje je u tom trenutku bilo samo meko, bez i trunke velikodušnosti. “Mogao bih da pođem. Poći ću ako si zaista zabrinut.” “Ja jesam zabrinut, veoma zabrinut. Da samo nisam hrom”, reče Paroh. I tako Mazalo krenu. Vidite, bilo je nezgodno. Paroh je bio njegov sused, a svi ostali daleko. Mazalo je imao bicikl, a Paroh nije imao i nije znao da ga vozi. Paroh je bio hrom, istinski hrom, i ova noga prilično ga je bolela: to se moralo imati na umu, kao i njegov kiseli izraz lica i plačljiv glas. Naravno, Mazalo je imao sliku i jedva toliko vremena da je dovrši.

72

MAZALOV LIST

Ali, izgleda da je to bilo nešto o čemu je Paroh morao da vodi računa, a ne Mazalo. Paroh, pak, nije vodio računa o slikama i Mazalo tu nije mogao ništa da promeni. “Prokletstvo!” reče on u sebi i izvadi bicikl. Bilo je vlažno i vetrovito i dnevna svetlost je postepeno slabila. “Nema meni danas više posla!” pomisli Mazalo, i sve vreme dok je vozio on je ili psovao u sebi, ili je zamišljao poteze svoje četkice na planini i lisnatoj grani kraj nje, koje je prvi put zamislio još u proleće. Prsti su mu se grčili oko drški volana. Sada, kad je bio izvan šupe, video je tačno kako treba da obradi tu svetlucavu granu koja oivičava viziju planine u daljini. Ali, srce mu se steže obuzeto strahom da nikad više neće imati priliku da to isproba. Mazalo je pronašao doktora i ostavio poruku kod majstora. Radnja je bila zatvorena, a majstor je otišao kući, svom ognjištu. Mazalo je pokisao do gole kože, pa se i sam prehladio. Doktor nije krenuo odmah, onako kako je to Mazalo učinio. Stigao je sledećeg dana, što je za njega bilo sasvim pogodno, pošto je onda trebalo da ima posla sa dva pacijenta, u susednim kućama. Mazalo je ležao u krevetu, s visokom temperaturom i čudesnim oblicima lišća i

73


isprepletanog granja koji su mu se pojavljivali u glavi i na tavanici. Nije ga utešilo saznanje da je gospođa Paroh imala samo prehladu i da se već pridigla. Okrenuo je lice prema zidu i uronio u lišće. Ostao je u krevetu izvesno vreme. Vetar je i dalje duvao. Odneo je priličan broj crepova sa Parohove kuće, a neke i sa Mazalove: sad je i njegov krov počeo da prokišnjava. Majstor nije dolazio. Mazalo nije mario; bar ne za dan ili dva. Onda je izašao da potraži nešto hrane (Mazalo nije imao ženu). Paroh nije navraćao: uvukla mu se vlaga u kosti, pa ga je bolela noga. A žena je bila zaokupljena skupljanjem vode i mozganjem je li “taj gos'n Mazalo” zaboravio da svrati do majstora. Da je videla ikakvu mogućnost za pozajmicu ma čega korisnog, ona bi poslala Paroha, pa bolela noga ili ne; no nije, pa je Mazalo bio prepušten sebi. Negde krajem nedelje Mazalo se ponovo oteturao do svoje šupe. Pokušao je da se popne na merdevine, ali mu se od toga zavrtelo u glavi. Sedeo je i gledao u sliku, no toga dana nisu mu se u mislima javljali nikakvi oblici lišća, niti vizije planina. Mogao je da naslika udaljeni prizor peščane pustinje, ali nije imao snage.

74

MAZALOV LIST

Sledećeg dana osećao se znatno bolje. Popeo se na merdevine i počeo da slika. Samo što je ponovo počeo da se uživljava, kad se začu kucanje na vratima. “Prokletstvo!”, reče Mazalo. Ali, taman kao da je rekao “Izvolite!”, i to ljubazno jer su se vrata otvorila. Ovog puta ušao je visok čovek, potpuno nepoznat. “Ovo je privatni atelje”, reče Mazalo. “Zauzet sam. Idite!” “Ja sam Stambeni inspektor”, reče čovek, podižući svoju legitimaciju tako da je Mazalo mogao da je vidi s merdevina. “Oh!” reče on. “Kuća vašeg suseda uopšte nije u zadovoljavajućem stanju”, reče Inspektor. “Znam”, reče Mazalo. “Davno sam ostavio poruku kod majstora, ali oni nikako da dođu. Posle sam bio bolestan.” “Razumem”, reče Inspektor. “No, sad niste bolesni.” “Ali, ja nisam zidar. Paroh treba da uputi žalbu Gradskom savetu i dobije pomoć od Servisa za hitne slučajeve.” “Oni sada imaju pune ruke posla oko šteta koje su gore od ma koje ovde”, reče Inspektor. “U dolini je bila poplava i mnoge porodice su bez krova nad glavom.

75


Trebalo je da pomognete svom susedu da izvrši privremene popravke i tako spreči da otklanjanje štete košta više no što je potrebno. Takav je zakon. Ovde ima dovoljno materijala: platna, građe, vodootporne boje.” “Gde?”, upita Mazalo negodujući. “Tamo!”, reče Inspektor, pokazujući na sliku. “To je moja slika!”, uzviknu Mazalo. “Usuđujem se da kažem da jeste”, reče Inspektor. “Ali, kuće pre svega. Takav je zakon.” “Ali ja ne mogu...” Mazalo ne reče ništa više jer u tom trenutku uđe još jedan čovek. Vrlo sličan Inspektoru, skoro njegov dvojnik: visok, odeven sav u crno. “Hajde!”, reče. “Ja sam vozač.” Mazalo se smandrljao niz merdevine. Njegova groznica kao da se bila povratila; zavrtelo mu se u glavi i on oseti hladnoću po celom telu. “Vozač? Vozač?”, drhtao je. “Kakav vozač?” “Tvoj i tvojih kola”, reče čovek. “Kola su odavno naručena. Konačno su stigla. Čekaju. Danas krećeš na svoj put, znaš.” “Eto ti sad!”, reče inspektor. "Moraćeš da kreneš; ali loše je poći na takav put, ostavljajući svoje poslove nezavršene. Ipak, sada makar možemo da napravimo nešto korisno od ovog platna.”

76

MAZALOV LIST

“Oh, bože!”, reče jadni Mazalo, i poče da plače. “A nije čak ni završena!” “Nije završena?”, reče Vozač. “E, pa, što se tebe tiče, s njom je gotovo, u svakom slučaju. Hajde, polazi!” Mazalo pođe sasvim mirno. Vozač mu nije dao nimalo vremena da se spakuje, rekavši da je to trebalo ranije da uradi i da će zakasniti na voz; i tako, sve što je Mazalo mogao da uradi bilo je da zgrabi malu torbu iz predsoblja. Ustanovio je da sadrži samo kutiju s bojom i knjižicu njegovih skica: ni hrane ni odeće. Na vreme su stigli na voz. Mazalo se osećao veoma umorno i pospano; jedva da je bio svestan onoga što se dešava kad su ga strpali u njegov kupe. Nije mnogo mario: već je bio zaboravio kud to treba da ide, odnosno zašto ide. Voz je skoro istog trenutka uleteo u mračni tunel. Mazalo se probudio u velikoj, tamnoj železničkoj stanici. Duž perona išao je nosač i vikao, ali nije izvikivao ime mesta; vikao je “Mazalo!” Mazalo žurno izađe i vide da je zaboravio da ponese svoju malu torbu. On se osvrnu, ali voz je već bio otišao.

77


“Ah, tu si ti!”, reče Nosač. “Ovuda! Šta! Nikakvog prtljaga? Moraćeš da ideš u Radionicu.” Mazalu pozli i on pade u nesvest nasred perona. Staviše ga u ambulantna kola i odvedoše u Radioničku bolnicu. Nije mu se uopšte dopao tretman. Lek koji su mu davali bio je gorak. Osoblje i posluga neprijateljski raspoloženi, ćutljivi i strogi; i nikad nije video nikoga drugog osim jednog veoma strogog doktora, koji ga je posećivao s vremena na vreme. Pre je izgledalo da je u zatvoru, a ne u bolnici. Morao je naporno da radi, u utvrđeno vreme: kopanje, drvodeljstvo i bojenje golih dasaka sve jednom jedinom bojom. Nikad mu nije bilo dozvoljeno da ide napolje, a prozori su svi gledali unutra. Namah su ga satima držali u mraku, “da malo razmišlja”, govorili su. Izgubio je svest o vremenu. Čak nije ni počinjalo da mu bude bolje, bar sudeći po tome da li oseća kakvo zadovoljstvo u ma kakvom radu. On ga nije osećao, čak ni kad je odlazio u krevet. U početku, tokom prvih sto godina ili već koliko (ovde samo prenosim njegove utiske), imao je običaj da bezrazložno brine o prošlosti. Jednu stvar ponavljao je

78

MAZALOV LIST

stalno u sebi, dok je ležao u mraku: “Da sam samo svratio do Paroha još prvog jutra kad su počeli da duvaju jaki vetrovi. Nameravao sam. Prvi olabavljeni crepovi lako su mogli da se učvrste. Onda se Parohova gospođa možda uopšte ne bi prehladila. Onda se valjda ni ja ne bih prehladio. Onda bih imao celu jednu nedelju više.” Ali vremenom je zaboravio šta je to zbog čega je želeo nedelju više. Ako je posle toga uopšte i brinuo, bilo je to zbog njegovih poslova u bolnici. Planirao ih je, razmišljajući koliko mu vremena treba da popravi dasku da ne škripi, ili da zakači vrata, ili popravi nogu od stola. Verovatno je zaista postao prilično koristan, mada mu to niko nikada nije rekao. Ali, to, naravno, nije mogao da bude razlog da jadnog čovečuljka drže tako dugo. Moguće je da su čekali da ozdravi, procenjujući “ozdravljenje” po nekom svom čudnom lekarskom kriterijumu. U svakom slučaju, jadni Mazalo nije nalazio nikakvog uživanja u životu, ničeg od onoga što je nekada nazivao uživanjem. Sigurno je da mu nije bilo zabavno. Ali, ne može se poreći da je njemu počeo da se javlja osećaj, recimo - zadovoljstva, jer nije tražio hleba preko pogače. Bio je u stanju da prione na posao već na zvuk prvog zvona, da ga na zvuk sledećeg istog

79


trenutka ostavi na stranu, a da je sve uredno i spremno da nastavi u odgovarajuće vreme. Sada je već prilično toga uspevao da završi za jedan dan; sitnice je sređivao bez problema. Nije imao nimalo “vremena za sebe” (osim kad je ležao u svojoj samici od kreveta), a ipak je postajao gospodar svog vremena; počeo je da razaznaje šta bi tačno mogao s njim da učini. Sada je iznutra bio mirniji i u doba odmora mogao je da se zaista odmori. Onda su iznenada promenili sva njegova dnevna zaduženja; jedva su ga uopšte puštali da ide u krevet; potpuno su ga povukli sa tesarskih poslova i držali ga na običnom kopanju, dan za danom. On je to podnosio prilično dobro. Prošlo je mnogo vremena pre nego što je uopšte počeo da po dnu sećanja traga za psovkama koje je praktično bio zaboravio. Nastavljao je sa kopanjem dok mu leđa nisu bila kao slomljena, ruke u ranama, dok nije osetio da više nije u stanju nijednom da podigne ašov. Niko mu nije rekao hvala. Ali; doktor je došao i pogledao ga. “Gotovo je s poslom!”, reče. “Potpuni odmor - u mraku.”

80

MAZALOV LIST

Mazalo je ležao u mraku, potpuno opušten; tako da je, pošto ništa nije osećao niti je o čemu razmišljao, možda ležao tamo satima ili godinama, bar prema onome koliko je on mogao da razabere. Ali, sad je čuo Glasove: glasove kakve nikad do tada nije čuo. Izgledalo je kao da Lekarski konzilijum, ili možda Istražni sud, zaseda negde nadohvat ruke, u susednoj sobi s otvorenim vratima, moguće, mada nije mogao da vidi nikakvo svetlo. “A sad slučaj Mazalo”, reče Glas, neki strog glas, mnogo stroži o doktorovog. “Šta je bilo sa njim?”, reče Drugi Glas, koji biste mogli nazvati blagim, mada nije bio tih - bio je to glas autoriteta, i ujedno zvučao kao glas pun nade i tuge. “Šta je bilo sa Mazalom? Srce mu je bilo na pravom mestu.” “Da, ali nije pravilno radilo”, reče Prvi Glas. “A glava mu nije bila dovoljno čvrsto zašrafljena: jedva da je ikad išta razmišljao. Poledajte koliko je vremena izgubio, a da se nije čak ni zabavljao! Uopšte se nije spremao za svoje putovanje. Bio je umereno imućan, a ipak je ovamo stigao skoro kao siromah i morao da bude smešten u sirotinjsko krilo. Plašim se da je ovo težak slučaj. Mislim da bi trebalo da ostane još neko vreme.”

81


“Ne bi mu škodilo, možda”, reče Drugi Glas. “Ali, naravno, on je samo jedan mali čovek on nikad nije bio predodređen da bude nešto posebno; i nikad nije bio mnogo jak. Hajde da pogledamo Dosije. Da. Ima nekih povoljnih aspekata, znate.” “Možda”, reče Prvi Glas, “ali samo ih je nekoliko koji će zaista izdržati na ispitu.” “Pa”, reče Drugi Glas, “tu su i ovi. Bio je slikar po prirodi. Ne veliki, naravno; ipak Mazalov 'List' ima svoju draž. On se mnogo namučio oko listova, samo radi njih samih. Ali, nikada nije pomislio da je zbog toga postao značajan. Nema nijedne beleške u Dosijeu da se pretvarao, čak ni pred samim sobom, da to opravdava njegovo zanemarivanje onoga što zakon nalaže.” “Onda nije trebalo toliko toga da zanemaruje”, reče Prvi Glas. “Svejedno, odazvao se na prilično mnogo Poziva.” “Mali procenat, većinom oni lakši, a on je to zvao Ometanje. Dosijei su puni te reči, zajedno s gomilom gunđanja i glupih kletvi.” “Tačno; ali njemu su se oni činili kao ometanja, naravno; jadni mali čovek. A tu je i ovo: on nikada nije očekivao nikakvo Uzvraćanje, kako to mnogi od

82

MAZALOV LIST

njegove vrste nazivaju. Tu je i slučaj s Parohom, onim što je došao kasnije. On je bio Mazalov sused, nikad prstom nije mrdnuo za njega, a retko da je ikada pokazivao ikakvu zahvalnost. No, nema nikakvog traga o tome u Dosijeima da je Mazalo očekivao Parohovu zahvalnost; izgleda da o tome nije ni razmišljao.” “Da, to jeste poen za njega”, reče Prvi Glas, “ali, prilično mali. Mislim da će te uvideti da je Mazalo često prosto zaboravljao. Stvari koje je morao da radi za Paroha on je smetao s uma kao nešto neprijatno sa čim je završio.” “Pa ipak, tu je i ovaj poslednji izveštaj”, reče Drugi Glas, “ona vožnja biciklom po kiši. Ja tome pridajem prilično značaja. Jasno se vidi da je to bila istinska žrtva: Mazalo je pretpostavio da odbacuje poslednju priliku da završi svoju sliku, a pretpostavljao je, takođe, da je Paroh bezrazložno zabrinut.” “Mislim da preterujete”, reče Prvi Glas.“Ali, vaša reč je poslednja. To je vaša dužnost, naravno, da date najbolju interpretaciju činjenica. Jednoga dana pokazaće se kakva je. Šta predlažete?” “Mislim da je to sada slučaj za jedan malo blaži tretman”, reče Drugi Glas.

83


Mazalo pomisli kako nikad nije čuo ništa tako velikodušno kao taj Glas. Učinio je da Blagi tretman zazvuči kao gomile bogatih poklona, i poziv za kraljevsku trpezu. Onda se Mazalo iznenada oseti postiđeno. To što je čuo da ga smatraju slučajem za Blag tretman potpuno ga je obuzelo i nateralo da pocrveni u mraku. Bilo je to kao da vas javno hvale, kad vi i sva publika znate da ta pohvala nije zaslužena. Mazalo sakri svoju postiđenost pod grubi pokrivač. Bila je tišina. Onda Prvi Glas progovori Mazalu, sasvim izbliza. “Slušao si”, reče on. “Da”, reče Mazalo. “Pa, šta imaš da kažeš?” “Da li biste mogli da mi kažete za Paroha?”, reče Mazalo. “Voleo bih da ga ponovo vidim. Nadam se da nije mnogo bolestan? Možete li da mu izlečite nogu? Nekad mu je zadavala mnogo muka. I molim vas da ne brinete o njemu i meni. On je bio vrlo dobar sused, i veoma jeftino mi je davao odličan krompir, što mi je štedelo puno vremena.” “Stvarno?”, reče Prvi Glas. “Drago mi je da to čujem.” Ponovo je nastupila tišina. Mazalo je slušao Glasove dok su se udaljavali. “Dobro, slažem se”, čuo

84

MAZALOV LIST

je kako Prvi Glas kaže u daljini. “Neka pređe na sledeću etapu. Sutra, ako hoćete.” Mazalo se probudio i video da su mu zastori sklonjeni i da je njegova mala ćelija puna sunčevog sjaja. Ustao je i našao nekakvu udobnu odeću koja je bila ostavljena za njega, a ne bolničku uniformu. Posle doručka doktor je izlečio njegove izranjavljene ruke stavivši na rane neki melem od koga su smesta zarasle. Dao je Mazalu par dobrih saveta i bočicu tonika (za slučaj da mu ustreba). Sredinom jutra dali su Mazalu biskvit i čašu vina; a onda su mu dali kartu. “Sada možeš da ideš na stanicu”, reče doktor. “Nosač će se pobrinuti za tebe. Zbogom.” Mazalo se iskrade na glavni ulaz i malo žmirnu. Sunce je bilo veoma jako. Kao da je očekivao da će ušetati u veliki grad, koji bi se slagao sa veličinom stanice; ali nije. Nalazio se na vrhu jednog brda, zelenog, golog, šibanog oštrim okrepljujućim vetrom. Nije bilo nikoga više. Daleko dole u podnožju brda mogao je da vidi kako se presijava krov stanice. Žustro se spustio nizbrdo do stanice, ali bez žurbe. Nosač ga je odmah primetio.

85


“Ovuda!” reče on i povede Mazala do koloseka na kojem je stajao veoma prijatan mali lokalni voz: jedan vagon i mala lokomotiva, i jedno i drugo veoma sjajni, čisti i sveže obojeni, kao da im je to prva vožnja. Čak je i pruga ispred lokomotive izgledala kao nova: šine su se sjajile, sedišta su bila obojena u zeleno, a pragovi ispuštali divan miris sveže smole na toplom suncu. Vagon je bio prazan. “Kud ide ovaj voz, Nosaču?”, upita Mazalo. “Mislim da tom mestu još nisu odredili ime”, reče Nosač.”Ali, naći ćeš ga bez problema.” I on zatvori vrata. Voz krenu odmah. Mazalo se zavali u svom sedištu, Mala lokomotiva huktala je duž dubokog useka s visokim zelenim stranama, natkriljenim plavim nebom. Činilo se kao da nije prošlo mnogo vremena pre nego što je lokomotiva zapištala; pritisnute su kočnice i voz se zaustavio. Tu nije bilo nikakve stanice, nikakve oznake, samo niz stepenica uz zeleni obronak. Na vrhu stepeništa nalazila se kapija u živoj ogradi. Pored kapije stajao je njegov bicikl; makar je ličio na njegov, a za prečagu je bila privezana žuta cedulja na kojoj je krupnim crnim slovima pisalo MAZALO.

86

MAZALOV LIST

Mazalo otvori kapiju, skoči na bicikl i jurnu nizbrdo na prolećnom suncu. Ubrzo je otkrio da je nestalo staze kojom je krenuo i da bicikl juri preko predivne livade. Bila je zelena i gusta; a ipak je mogao jasno da razazna svaku vlat trave. Kao da se sećao da je negde video ili sanjao to busenje trave. Prevoji tog zemljišta bili su mu nekako poznati. Da: zemljište je postajalo ravno, kao što treba, a sada je, naravno, ponovo počinjalo da se uzdiže. Velika zelena senka ispreči se između njega i sunca. Mazalo pogleda uvis i pade sa bicikla. Pred njim je stajalo Drvo, njegovo Drvo, završeno. Ako bi to moglo da se kaže za Drvo koje je živo, s lišćem koje se otvara, s granama koje rastu i savijaju se na vetru, koje je Mazalo tako često osećao ili naslućivao, a tako često nije uspevao da uhvati. Netremice je gledao u Drvo, polako podigao ruke i raširio ih. “Ovo je dar,!” reče. Mislio je na svoju umetnost, kao i na ostvarenje; ali reč je upotrebio sasvim doslovno. Nastavio je da zagleda Drvo. Svi listovi na kojima je ikada mukotrpno radio bili su tu, i to pre onakvi

87


kakvim ih je zamišljao nego kako ih je naslikao; a bilo je i drugih koji su u njegovoj svesti bili tek u pupoljku, i mnogih koji su mogli da napupe da je samo imao vremena. Ništa nije pisalo na njima, bili su to apsolutno savršeni listovi, a ipak datirani jasno kao na kalendaru. Za neke od najlepših i najkarakterističnijih, najsavršenijih primera stila Mazalo - videlo se da su nastali u saradnji s gospodinom Parohom: nije bilo drugog načina da se to kaže. Ptice su se gnezdile na Drvetu. Čudesne ptice: kako su samo pevale! Parile su se, izlegale, krilile i odletale u Šumu, čak i dok ih je posmatrao. Jer sada je video da je i Šuma tu; otvarala se s obe strane i prostirala se u daljinu. Planine su se izdaleka sjajile. Posle izvesnog vremena Mazalo se okrenuo Šumi. Ne zato što je bio umoran od Drveta, već zato što sad kao da mu je sve bilo jasno, i bio ga je svestan, i njegovog rasta, čak i kad ga nije gledao. Dok je odmicao, otkrio je nešto čudno: ta Šuma, naravno, bila je Šuma u daljini, a ipak je mogao da joj se približi, čak i da uđe u nju, a da ona pri tom ne izgubi svoju posebnu čar. Nikad ranije nije on mogao da ode u daljinu a da se ona pri tom ne pretvori u običnu

88

MAZALOV LIST

okolinu. Šetnja u prirodi tako je zaista znatno dobila na privlačnosti, jer se pred vama, dok šetate, otvaraju nove daljine, dvostruke, trostruke i četvorostruke, dvostruko, trostruko i četvorostruko očaravajuće. Moglo bi to tako u nedogled, dok čitava zemlja ne stane u baštu, ili u sliku (ako vam se više sviđa da je tako zovete). Mogli biste tako da idete i idete, mada valjda ne večito. U pozadini su bile Planine. One su se približavale, veoma polako. Činilo se kao da ne pripadaju slici, već da su samo kao neka veza s nečim drugim, odsjaj kroz drveće nečeg drugačijeg, neke dalje etape: druga slika. Mazalo je šetao naokolo, ali nije tek tako lunjao. Pažljivo je gledao oko sebe. Drvo je bilo završeno, mada ne sasvim - “Skoro kao što je bilo, samo drugačije”, pomislio je - ali u Šumi je bilo više nedovoljno upečatljivih delova koji su iziskivali još rada i razmišljanja. Ništa više nije trebalo menjati, ništa nije bilo loše, koliko je urađeno, ali je bilo potrebno nastaviti do krajnjeg cilja. Mazalo je tačno video cilj, za svaki slučaj ponaosob. Seo je ispod jednog veoma lepog dalekog drveta varijacije Velikog Drveta, ali sasvim osobenog, ili bi to bilo uz malo više pažnje - i razmišljao odakle da počne,

89


i gde da završi, i koliko vremena to zahteva. Nekako, nije uspevao da to isplanira. “Naravno!”, reče. “Potreban mi je Paroh! On zna mnoge stvari o zemlji, biljkama i drveću koje ja ne znam. Ovo mesto ne može da ostane samo kao moj privatni park. Potrebna mi je pomoć i savet: valjalo bi da sam ih ranije dobio.” Ustao je i otišao do mesta odakle je odlučio da počne s radom. Skinuo je kaput. Tada je, dole u maloj zaklonjenoj udolini koja je iz daljine bila skrivena od pogleda, spazio čoveka koji je prilično zbunjeno gledao oko sebe. Stajao je naslonjen na ašov, ali je bilo jasno da ne zna šta treba da radi. Mazalo mu mahnu. “Gospodine Paroh!”, pozvao ga je. Paroh stavi ašov na rame i pope se do njega. Još uvek je pomalo hramao. Nisu govorili, samo su klimnuli glavama u znak pozdrava kao što su to nekad činili prolazeći putem; ali su sada šetali zajedno, ruku pod ruku. Ćutke, Mazalo i Paroh složili su se gde tačno da naprave malu kuću i baštu, što su smatrali za potrebno. Dok su zajedno radili, postalo je jasno da je sada od njih dvojice Mazalo bio bolji u vladanju svojim

90

MAZALOV LIST

vremenom i završavanju poslova. Što je čudno, Mazalo je bio taj koji je bio krajnje zaokupljen zidanjem i baštovanstvom, dok je Paroh često lutao naokolo posmatrajući drveće, naročito Drvo. Jednoga dana Mazalo je bio zauzet sađenjem žive ograde, a Paroh je ležao na travi blizu njega i pažljivo posmatrao predivan žuti cvetak lepog oblika koji je rastao na zelenom busenu. Mazalo ih je odavno bio mnogo zasadio između korenja svog Drveta. Iznenada Paroh podiže pogled: lice mu je blistalo na suncu, a on se smešio. “Ovo je sjajno!”, reče. “Ne bi trebalo da ja budem ovde, stvarno. Hvala ti što si se zauzeo za mene.” “Koješta”, reče Mazalo. “Ne sećam se šta sam rekao, ali u svakom slučaju to nije bilo ni blizu dovoljno.” “Oh, da, jeste”, reče paroh. “To me je izvuklo mnogo ranije. Taj Drugi Glas, znaš, on me je poslao ovamo. Rekao je da si tražio da me vidiš. Došao sam zahvaljujući tebi.” “Ne, već zahvaljujući Drugom Glasu”, reče Mazalo. “I to i ti i ja.”

91


Nastavili su da zajedno žive i rade: ne znam koliko dugo. Nema svrhe poricati da su se u početku s vremena na vreme raspravljali, naročito kad bi bili umorni. Jer u početku bi se ponekad zaista zamorili. Otkrili su da su im obojici spremljeni tonici. Svaka boca imala je isti natpis: “Uzeti nekoliko kapi u vodi sa Vrela, pre odmora”. Našli su Vrelo u srcu Šume; Mazalo ga je samo jednom nekad davno bio zamislio, ali ga nikada nije nacrtao. Sada je video da je ono izvor jezera koje je svetlucalo u daljini, i hrana svemu što je raslo na zemlji. Od tih nekoliko kapi voda je postala opora, prilično gorka, ali okrepljujuća; a i bistrila je glavu. Posle ispijanja odmarali su se nasamo, a onda su ponovo ustajali i veselo nastavljali s poslovima. U takvim prilikama Mazalo bi smišljao predivno novo cveće i bilje, a Paroh je uvek tačno znao kako da ga zasadi i gde će najbolje da uspeva. Mnogo pre nego što su ih potrošili, tonici su prestali da im budu potrebni. Paroh više nije bio hrom. Kako se njihov posao bližio kraju, ostavljali su sebi sve više i više vremena za šetnje po okolini, posmatranje drveća, cveća, svetlosti, oblika i pejzaža.

92

MAZALOV LIST

Ponekad su zajedno pevali; ali Mazalo otkri da sada, sve češće i češće, upravlja pogled prema Planinama. Dođe vreme kad su kuća u dolini, bašta, trava, šuma, jezero i sva priroda bili skoro završeni, na svoj poseban način. Veliko Drvo bilo je u punom cvetu. “Večeras ćemo završiti”, reče Paroh jednog dana. “Posle toga poći ćemo u jednu stvarno dugu šetnju.” Krenuli su sledećeg dana i išli sve dok kroz daljine nisu stigli sve do Ivice. Ona, naravno, nije bila vidljiva: nikakve linije, niti ograde, ili zida; ali znali su da su došli do granice te zemlje. Ugledali su nekog čoveka, izgledao je kao čobanin; išao je prema njima, niz travnatu padinu koja se protezala gore ka Planini. “Hoćete li vodiča?”, upitao je. “Hoćete li da nastavite?” Za trenutak se između Mazala i Paroha isprečila senka, jer Mazalo je znao da ne želi da ide, ali bi (u izvesnom smislu) trebalo da produži; a Paroh nije želeo da ide, ili bar još uvek nije bio spreman da krene. “Ja moram da sačekam svoju ženu”, reče Paroh Mazalu. “Bila bi inače usamljena. Prilično sam računao na to da će je kad-tad poslati za mnom, kad bude spremna, i kad ja ovde spremim sve za njen dolazak. Kuća je sada završena, napravili smo je što smo bolje

93


umeli; zaista bih voleo da joj je pokažem. Ona će znati da je bolje uredi, mislim, da više liči na dom. Nadam se da će joj se dopasti i ova zemlja.“ Obratio se čobaninu: “Jeste li vi vodič? Da li biste mogli da mi kažete ime ove zemlje?” “Zar ne znate?”, reče čovek. “Ovo je Mazalova Zemlja. Ovo je Mazalova Slika, ili je to najvećim delom; nešto malo nje sada je Parohov Vrt.” “Mazalova Slika!”, izusti Paroh zadivljeno. “Jesi li ti smislio sve ovo, Mazalo? Nisam znao da si tako pametan. Zašto mi to nisi rekao?” “Pokušao je da ti kaže još davno”, reče čovek, “ali ti nisi hteo da gledaš. U to vreme imao je samo platno i boje, a ti si želeo da time popraviš svoj krov. Ovo je ono što ste ti i tvoja žena nekada zvali 'Mazalove besmislice' ili 'Ono mazanje'.” “Ali onda to nije izgledalo ovako, istinski,” reče Paroh. “Nije, tada se samo naziralo”, reče čovek, “ali mogao si da nazreš, da si samo ikada i pomislio da vredi pokušati.” “Nisam ti dao mnogo prilika”, reče Mazalo. “Nikad nisam pokušao da ti objasnim. Imao sam običaj da te zovem Matori Zemljoradnik. Ali, zar je to važno? Evo, sad smo zajedno živeli i radili. Možda je moglo da bude drugačije, ali nije moglo da bude bolje.

94

MAZALOV LIST

Svejedno, plašim se da ću morati da idem dalje. Srešćemo se ponovo, nadam se: mora da ima još mnogo stvari koje možemo zajedno da uradimo. Zbogom!” On srdačno stegnu ruku Parohu: dobru, čvrstu, poštenu ruku. Okrete se i za trenutak pogleda unazad. Veliko Drvo u cvetu sjajilo se kao u plamenu. Sve one ptice lebdele su u vazduhu i pevale. Onda se osmehnu, klimnu glavom Parohu u znak pozdrava i krenu s čobaninom. Hteo je da nauči o ovcama i visokim pašnjacima, da posmatra prostranije nebo i neprestano ide dalje i dalje prema Planinama, sve uzbrdo. Ne mogu da pretpostavim šta je posle toga s njim bilo. Čak i mali Mazalo je u svom starom domu mogao samo da nazre Planine u daljini, i one su dopirale do ivica njegove slike, ali kakve su zapravo i šta je iza njih mogu da kažu samo oni koji su se na njih popeli. “Mislim da je on bio jedan glupi mali čovek”, reče Savetnik Tomkins. “Bezvredan, u stvari; baš ni od kakve koristi za Društvo.” “Ah, ne znam”, reče Etkins, koji nije bio neka važna ličnost, samo običan učitelj. “Nisam baš siguran:

95


zavisi od toga šta podrazumevate pod tim 'biti od koristi'.” “Ni od kakve praktične ni ekonomske koristi”, reče Tomkins. “Usuđujem se da kažem da je od njega mogao da bude nekakav koristan mali šraf, da ste vi učitelji znali svoj posao. Ali, pošto ga ne znate, dobijamo beskorisne ljude ove vrste. Kad bih ja upravljao ovom zemljom, ja bih njega i njemu slične bacio na poslove koji im odgovaraju, na pranje sudova u zajedničkoj kuhinji ili tako nešto, i pobrinuo bih se da to rade kako valja. Ili bi ih uklonio. I njega je mnogo ranije trebalo da uklonim.” “Da ga uklonite? Hoćete da kažete da bi ste ga naterali da pođe na put pre vremena?” “Da, ako morate da upotrebite taj besmisleni stari izraz. Da ga gurnem kroz Tunel na veliko Đubrište; eto to hoću da kažem.” “Znači mislite da slikarstvo nije uopšte vredno, da ne zaslužuje da se štiti, unapređuje, čak i da od njega nema koristi?” “Naravno, od slikarstva ima koristi”, reče Tomkins. “Ali, od njegovog slikanja nisi mogao da izvučeš nikakvu vajdu. Ima mnogo prostora za hrabre mlade ljude koji se ne plaše novih ideja i novih metoda. Ništa za ove staromodne gluposti. Privatne sanjarije.

96

MAZALOV LIST

Nije bio u stanju da nacrta ni običan plakat da preživi. Večito cinculirajući s lišćem i cvećem. Pitao sam ga jednom, zašto. Rekao je da misli da su lepi! Možeš li da poveruješ? Rekao je lepi! 'Šta probavni ili rasplodni organi biljaka?' rekoh mu; i nije imao ništa da mi odgovori. Glupa šeprtlja.” “Šeprtlja”, uzdahnu Etkins. “Da, jadni mali čovek, nikad ništa nije završio. No, dobro, njegova platna su 'bolje iskorišćena' otkako je otišao. Ali, ja nisam tako siguran, Tomkinse. Sećaš li se onog velikog, koje su iskoristili da zakrpe onu oštećenu kuću odmah pored njegove, posle oluja i poplava? Našao sam otkinuti komadić koji je ležao na polju. Bio je oštećen, ali je mogao da se vidi planinski vrh i grana s lišćem. Nikako da mi to siđe s pameti.” “Odakle da ti siđe?”, reče Tomkins. “O kome to vas dvojca pričate?”, reče Perkins; upadajući zarad mira: Etkins je dobrano pocrveneo. “Ime i nije vredno pomena”, reče Tomkins. “Ne znam ni zašto smo uopšte govorili o njemu. On nije živeo u gradu.” “Nije”, reče Etkins, “ali si ti svejedno bio bacio oko na njegovu kuću. Zato si i obletao i navraćao i podsmevao mu se dok si pio njegov čaj. E, pa, sad imaš i njegovu kuću, kao i ovu u gradu, tako da nema

97


potrebe da mu zavidiš na imenu. Govorili smo o Mazalu, ako već hoćeš da znaš, Perkinse.” “Oh, jadni mali Mazalo!”, reče Perkins. “Nisam znao da je slikao.” To je bio verovatno poslednji put da se Mazalovo ime pomene u razgovoru. Ipak, Etkins je sačuvao onaj preostali ugao slike. Veći deo se smrvio, ali je jedan predivan list ostao netaknut. Etkins je dao da se urami. Kasnije ga je malo ko video. Ali, na kraju je Muzej izgoreo, i list i Mazalo konačno su bili zaboravljeni u njegovoj staroj zemlji. “Pokazuje se kao zaista veoma korisno”, reče Drugi Glas. “Kao mesto za odmor i za osveženje. Izvanredno je za oporavak; i ne samo za to, za mnoge je najbolja priprema za Planine. Čini čuda u nekim slučajevima. Sve više ih tamo šaljem. Retko kad moraju da se vrate.” “Zaista, tako je”, reče Prvi Glas. “Mislim da ćemo morati da damo toj oblasti ime. Šta predlažete?” “Nosač je to rešio pre izvesnog vremena”, reče Drugi Glas. “'Voz za Mazalovu Parohiju je na peronu!': već poodavno on uzvikuje. Mazalova Parohija. Poslao sam poruku obojici da ih obavestim.” “Šta su rekli?”

98

MAZALOV LIST

“Obojica su se smejali. Smejali su se toliko, da su Planine odjekivale!”

O Mazalovom listu S obzirom na to da je ovde reč o paraboli u kojoj imena glavnih junaka imaju svoju funkciju, bilo bi zanimljivo da radoznalom čitaocu ponudimo i ostala značenja vezana za Mazalovo ime, onako kako glasi u originalu Niggle. Glagol to niggle, kad je neprelazan, znači: igrati se, šaliti se, vragolati, a kao prelazan: preterano ispuniti pojedinostima, izraditi sa previše detalja, prekomerno se posvećivati nevažnim detaljima, sitničariti, ali i rugati se i ismevati. Kao imenica, niggle znači škrabanje, žvrljanje, piskaranje, mackanje, a takozvani glavni junak Mazalo je slikar, kome to možda nije, a možda i jeste pravo ime (Noman nonest omen?). Što se tiče gospodina Paroha, njegovo prezime, u originalu Parish, označava i paroha, ali i parohiju (crkvenu) opštinu, što je u funkciji efektnog završetka

99


parabole, gde se toponimom Mazalova Parohija mnogostruko eksponirana perspektiva vraća na ravan jasne poruke o neophodnom pomirenju stvaralačkog i na izgled trivijalnog.

100

FARMER GIL OD BUTA

FARMER GIL OD BUTA Uspon i čudesne avanture Farmera Gila, Lorda od Ukroćenog Grofa od Crvodvora i Kralja od Malog Kraljevstva

Priča treća Priče iz opasnih predela

101


102

FARMER GIL OD BUTA

Predgovor Raspolažemo sa tek nešto malo nepotpunih dokumenata koji se odnose na istoriju Malog Kraljevstva; ali srećom, ostao je očuvan jedan izveštaj o njegovom nastanku; možda bi tačnije bilo reći, jedna legenda; jer, očigledno da je u pitanju kasnija kompilacija prepuna čudesa, koja se ne zasniva na trezvenim letopisima, već na narodnim pesmama na koje se autor često poziva. I za njega su događaji o kojima pripoveda davna prošlost; ali, čini se da je živeo u oblastima u kojima se, jednom, nalazilo Malo Kraljevstvo. Sve što iz geografije zna (a geografija mu, inače, nije najjača strana) nalazi se baš u ovom području, a što se udaljenijih oblasti, bilo na sever ili zapad, tiče, o njima jednostavno nema pojma. Razlog zašto smo ovu neobičnu priču preveli sa vrlo iskvarenog latinskog na naš moderni jezik, prevashodno je u tome što ona omogućuje uvid u jedan mutan period britanske istorije, a i da ne pominjemo činjenicu da osveti java poreklo nekih zagonetnih naziva mesta. Po nekome bi se ličnost I doživljaji glavnog junaka mogli i sami po sebi učiniti zanimljivim. Nije lako na osnovu oskudnih podataka

103


odrediti ni vremenske ni prostorne granice do kojih je dopiralo Malo Kraljevstvo. Od vremena Brutovog dolaska u Britaniju nastajala su i nestajala mnoga kraljevstva i carstva. Podela pod Lokrinom, Kamberom i Albanakom je tek prva u nizu bezbrojnih doba. U stalnom sukobu opšte želje za sitnom, lokalnom nezavisnošću na jednoj, i žudnje kraljeva za novim teritorij ama na drugoj strani, godine, kako nam ptripovedaju istoričari Arturovog doba, behu ispunjene brzim smenjivanjem rata i mira, veselja i jada; vreme nesigurnih granica, u kojem se pojedinac može iznenada i uzdići i pasti, a narodni pevač ima obilje tema za svoje željne slušaoce. Događaje ovde ispripovedane moramo staviti negde u dug period, možda posle doba kralja Koela, ali svakako pre Artura i Sedam engleskih kraljevstava; pozornica ikn je dolina Temze sa jednim kratkim izletom na severozapad do međa Velsa. Očigledno je da je glavni grad Malog Kraljevstva, kao i London, bio izmešten u jugoistočnom delu zemlje, ali granice su neodredive. Izgleda da nikada nisu sezale zapadnije od Temze i severnije od Otmura; istočne granice su nejasne. U tek delimično sačuvanoj legendi o Gilovom sinu Georgiusu i njegovom pažu Souvetauriliusu (Sjutu) Ama indikacije da su se pred istraže koje su motrile na

104

FARMER GIL OD BUTA

Srednje Kraljevstvo nalazile u Fartingou. Ali, stanje granica nije u vezi sa našom pričom koju ovde dajemo bez Azmena i komentara, osim što smo njen prvobitni, veličanstveni naslov, razumno redukovali na Farmer Gil od Buta.

Farmer Gil od Buta Čovek po imenu Aegidius de Hammo živeo je u središnjem delu britanskog ostrva. Njegovo puno ime glasilo je Aegidius Ahenobarbus Julius Agrioola de Hammo; jer, u ta davna vremena, ljudi behu bogato snabdeveni (imenima, a ostrvo je još uvek bilo srećno podeljeno na mnoga kraljevstva). Tada je vremena bilo više, a naroda manje, pa je većina ljudi bila ugledna. No, bilo kako bilo, više nije, te u priči što sledi ovog čoveka zvati skraćeno I narodski: farmer Gil od Buta, koji je imao crvenu bradu. But beše samo selo, ali slobodno i ponosno. Farmer Gil je imao psa. Pas se zvao Garm. Psi su se morali zadovoljavati kratkim imenima; ona što su poticala iz književnog latinskog behu rezervisana za njihove gospodare. Garm na latinskom nije umeo ni lajati; ali mogao se koristiti narodskim govorom kad god bi se svađao, hvalisao ili

105


ulizivao. Svađao se sa prosjacima i onima što su gazili po gospodarevom imanju, hvalisao pred drugim psima, a ulizivao svome gospodaru. Gila se istovremeno plašio I ponosio njime, jer se ovaj mogao i svađati i hvalisati mnogo bolje od svoga psa. Nije to bilo grozničavo vreme žurbe. Ali onaj koji radi, od žurbe ima malo koristi. Ljudi su svoje poslove obavljali ne žureći; a imali su vremena i za rad i za priču. A mnogo beše toga o čemu se moglo pričati jer su se zbivanja pamćenja vredna događala vrlo često. Ali, u času kada ova priča počinje, ništa se slično u Butu već uistinu ¡dugo nije dogodilo. To je farmeru Gilu savršeno odgovaralo; beše on malo sporiji momak koji je voleo neki svoj red ¡i gledao svoja posla. Imao je briga preko glave (tako je govorio) da drži vuka podalje od svog stada; a to je značilo da ostane debeo i spokojan onako Kuko je, pre njega, bio i njegov otac. Pas se lomio da mu u ovome pomaže. Nijedan od njih dvojice nije mnogo mario za Veliki svet izvan njihovih polja, sela i najbliže pijace. Ali Veliki svet beše tu. Šuma nije bila daleko, a na zapad i sever prostirala su se Divlja Brda i neodređene granice planinske zemlje. A mnogo je moćnih tamo živelo, kao na primer, divovi; grub i nekulturan svet koji je umeo biti prilično neugodan. Zapravo, postojao je jedan vrlo konkretan

106

FARMER GIL OD BUTA

div, veći I gluplji od svojih sunarodnika. Njegovo ime nisam uspeo da pronađem ni u jednom letopisu, ali ono i nije tako bitno. Div beše vrlo veliki, nosio je Štap poput debla i koračao teškim korakom. Brestove je čupao kao travu; a predstavljao je pravu napast za drumove, i propast za vrtove jer su njegove ogromne stope pravile rupe duboke kao bunari; i ništa ne bi ostalo od kuče na koju bi natrapao. A svu bi ovu štetu načinio čim bi se promenio, jer mu je glava bila visoko iznad kućnih krovova, a noge išle kuda god su one htele. Bio je i kratkovid i poprilično gluv. Na svu sreću, živeo je duboko u divljini, i zemlje što su ih ljudi naseljavali posećivao je retko, a nikada namerno. Stanovao je u velikoj, oronuloj kući, duboko u planinama; ali zahvaljujući svojoj gluvoći I gluposti, kao i priličnoj oskudici u divovima, nije imao mnogo prijatelja. Običavao je da se šeta Divljim Brdima i pustim predelima u području planina, uvek sam. Jedne lepe letnje večeri div pođe u šetnju i dugo je besciljno lutao praveći lom po šumi. Najednom opazi da sunce zalazi i oseti kako se bliži vreme za večeru; kad, otkri i da je u nepoznatom kraju i da ne zna put. Nepogrešivo odabra pogrešan pravac, te je hodao i hodao sve dok ne pade noć, Tada sede i sačeka da mesec izađe. Pod mesečinom je opet hodao i hodao divovskim koracima,

107


nestrpljiv da što pre stigne kući. Na vatri je ostavio svoj najbolji bakarni kotlić te se plašio da bi mu mogao zagoreti. Ali, od planina je bivao sve dalje, i već je dospeo u predele naseljene ljudima. Zapravo, obreo se u blizini farme Aegidiusa Ahenobarbusa Juliusa Agrioole i sela zvanog (narodskim jezikom) But. Bila je to divna noć. Krave su pasle u poljima, a pas farmera Gila se iskrao i pošao u skitnju za svoj račun. Mesečina i zečevi su ga ushićivali. Naravno, pojma nije imao da je i div u šetnji. Inače bi to bio sasvim dobar razlog da nestane bez zbogom i još bolji da ostane u kuhinji, šćućuren. Div je, oko dva izjutra, dospeo do njive farme Gila, polomio ogradu, izgazio kukuruz i spljeskao plastove sena. Za pet minuta načinio je veću štetu no što bi to mogao učiniti kralj u lovu, sa svojom celokupnom pratnjom. Garm je čuo bat koraka sa druge strane reke i otrčao do zapadne strane brežuljka, gde se nalazila farmerova kuća, tek da osmotri šta se dešava. Iznenada, tačno na drugoj strani reke, ugleda diva baš kada je nagazio Galateu, farmerovu najdražu kravu i spljoštio je onako kako bi farmer spljoštio bubašvabu. To je Garmu bilo više nego dovoljno. Kriknu od užasa i jurnu kući. Potpuno zaboravivši da je otišao bez pitanja, dojuri zavijajući pod prozor gospodareve spavaće sobe. Odgovora dugo nije bilo.

108

FARMER GIL OD BUTA

Ne beše ako probuditi farmera Gila. „Upomoć! upomoć! upomoć!" jaukao je Garm. Prozor se najednom otvori i kroz njega izlete dobro naciljana flaša. »Jao« reče pas, dobro izvežban u skokovima u stranu. »Upomoć! upomoć! upomoć!« Farmerova glava se promoli: »Prokleta psino! Kakvu si psinu uradio?« »Nikakvu« reče pas. »Daću ja tebi nikakvu! Živog ću te odrati ujutro.« Kaza farmer zatvarajući prozor. »Upomoć! upomoć! upomoć!« zapomagao je pas. Gilova glava se ponovo pojavi. »Ako još pisneš, ubiću te,« reče: »Šta te najednom spopalo, idiote?« »Ništa« reče pas. »Ali nešto je spopalo tebe.« »Šta 'oćeš da kažeš?« reče Gil najednom se ohladivši. Nikada mu ranije Garm nije tako odbrusio. »Eno ga div u tvojim poljima, ogroman div; i ide ovamo.« reče pas. »Pomoć! Pomoć! Izgazio ti je ovce. Nagazio je na sirotu Galateu i spljoštio je ko flis papir. Pomoć! Pomoć! Lomi ti ograde, gazi ti kukuruz. Gospodaru, ima da budeš neustrašiv i hitar ili ubrzo ničeg nećeš imati. Upomoć!« Garm poče da zavija.

109


»Začepi!« kaza farmer i zatvori prozor. »Dobri bože!« prošapta sebi; a drhtao je i cvokotao iako je noć bila topla. »Ajde u krevet i ne budi budala!« reče mu žena. »A ujutro utopi tog psa. Ne treba verovati psećem lavežu; svašta će ti da izmisle kad ih ufatiš da zabušavaju ili kradu.« »Može da bude, Agata,« kaza on »a može da ne bude. Ali nečeg ima u mojim poljima, ili je Garm običan zec. Ustravljen je. I što bi došao usred noći da zavija kada se mogao ujutro uvući na stražnja vrata i sačekati mleko?« »Nemoj da tu stojiš i drobiš!« reče ona. »Ako veruješ psu, onda ga i poslušaj; budi neustrašiv i hitar!« »Lakše reći nego učiniti,« uzvrati Gil; jer, zaista je verovao bar upola od onoga što je Garm kazao. U sitnim noćnim satima, pojava diva ne zvuči suviše neverovatno. Ali, imanje je imanje; a farmer Gil je umeo da rešava probleme sa onima što su mu po imanju gazili i malo ko mu se mogao suprotstaviti. Zato je navukao čakšire, otišao u kuhinju i skinuo svoju grmenjaču sa zida. Neko bi se sa punim pravom mogao upitati šta mu je to grmenjača? Zaista, baš ovo pitanje je postavljeno Četvorici Mudraca iz Oksforda koji su, posle kraćeg razmišljanja odgovorili:

110

FARMER GIL OD BUTA

»Grmenjača je kratka puška velikog kalibra koja izbacuje više kugli ili komada olova, a sposobna je da vrši uništavanje na ograničenom dometu bez određenog cilja. (U kulturnim zemljama sada ju je potisnulo drugo vatreno oružje).« U svakom slučaju, ždrelo Gilove grmenjače beše široko poput trube, I nije izbacivalo ni kugle ni komade olova već sve što je on mogao skupiti da u nju potrpa. A nije ni vršila uništavanje jer je punio retko kada, a opalio nije nikada. Sama njena pojava ispunjavala je svrhu. A zemlja još ne beše kulturna, jer grmenjače nisu bile potisnute; to je u stvari bila jedina vrsta pušaka koja se mogla naći, a i ona tek izuzetno. Ljudi su više voleli lukove i strele, a barut su najčešće koristili za vatromet. I tako je farmer Gil skinuo svoju grmenjaču sa zida, dobro je napunio barutom, tek za slučaj da vanredne mere budu neophodne, a u široko ždrelo nasu stare eksere, komadiće žice, parčad razbijenog krčaga, koske, kamenčiće i druge sitnice. Potom navuče čizme i kaput te se zaputi kroz vrt. Mesec se spustio nisko i farmer nije mogao videti ništa strašnije od dugih, tamnih senki što su ih bacali grmovi i drveće; ali je zato mogao čuti strašni bat koraka koji su se penjali uzbrdo. Što god bi Agata mogla reći, on se nije osećao ni neustrašivim ni hitrim; ali sopstveno imanje ga je

111


brinulo više od sopstvene kože. I mada ga je remen neugodno žuljao, on krete uz obronak brda. Iznenada, na samoj ivici brda ukaza se divovo lice, obasjano bledom mesečinom što je svetlucala u njegovim ogromnim, okruglim očima. Noge su bile duboko dole i kopale su rupe po poljima. Mesec je zaslepio diva, pa on nije mogao videti farmera, ali je zato farmer Gil video njega i prestravio se kao zec. Bez razmišljanja, cimnu obarač i grmenjača gromoglasno grmnu. Bila je, na svu sreću, uglavnom uperena u pravcu divovog ružnog lica. Izleteše razne sitnice, kamenčići i koske, i parčad krčaga i žice i pregršt eksera. A pošto je daljina zaista bila ograničena, čistom srećom i bez ikakve farmerove zasluge mnoštvo ovih sitnica pogodi diva; komad krčaga mu upade u oko, a veliki ekser mu se zabi u nos. »Majku mu!« reče div na svoj, narodski način. »Ožeže me!« Buka nije ostavila naročit utisak na njega (bio je poprilično gluv) ali mu se ekser nije dopao. Mnogo je prošlo otkako je poslednji put naleteo na nekog insekta dovoljno žustrog da oproba njegovu debelu kožu; ali čuo je priče kako daleko na istoku, u Fensu, postoje zmajmuve koje štipaju kao užarena klešta. Pomisli da je sigurno natrčao na nešto slično.

112

FARMER GIL OD BUTA

»Mnogo nezdrav kraj, očigledno,« reče. »Neću ja tu više noćas da se muvam.« Zato pokupi sa brežuljka par ovaca da bi nešto prezalogajio kad stigne kući i vrati se preko reke grabeći krupnim koracima ka severozapadu. Put do kuće je napokon našao jer se konačno zaputio u dobrom pravcu; ali bakrač već beše zagoreo. Što se, pak, farmera Gila tiče, on se, čim je grmenjača zagrmela, prostro koliko je dug; i ležao je gledajući u nebo i pitajući se ima li nade da ga divovo stopalo mimoiđe u prolazu. Ali, ništa se nije događalo, a grmljavina koraka je utihnula u daljini. I tada se, iznenada, razlegoše glasovi oduševljenja. Seljaci su čuli strašni bat divovskih koraka i većina se smesta, zavukla pod jorgane; neki i pod krevete. Ali se Garm za svoga gospodara istovremeno i plašio i njime se ponosio. Bio je uveren da je ovaj, kada se naljuti, strašan I divan; i prirodno, bio je siguran kako isto mišljenje mora imati i neki div. I zato, čim je video Gila da izlazi sa svojom grmenjačom (pouzdan znak velikog besa) jurnuo je u selo uz lavež i dreku: »Izlazite! Izlazite! Izlazite! Ustajte! Ustajte! Izlazite da vidite moga velikog gospodara! Kako je neustrašiv i hitar! Upucaće diva što mu gazi po imanju! Izlazite!«

113


Vrh brda se mogao videti skoro iz svih kuća. Kada su ljudi i pas ugledali divovsko lice koje se pomalja iznad vrha, klonuše duhom i dahom i svi, osim psa, behu uvereni da je Gil zagrizao suviše krupan zalogaj. Tada je grmenjača zagrmela, a div se okrenuo na petama i nestao, pa su oni, zaprepašćeni I oduševljeni, pljeskali i klicali, dok je Garm lajao sve dok nije promukao. »Uraa!« vikali su. »Ovo će da ga nauči pameti! Dao mu je gazda Egidus šilo za ognjilo. Nek sad ide kući da crkne kako mu i treba.« Pa svi ispočetka klicali u glas. Ali čak i kličući, dobro su pamtili kako grmenjača zaista može i da opali. O tome pitanju je bilo nekih rasprava u seoskoj krčmi, ali je ono sada bilo rešeno. Farmer Gil će ubuduće imati malo nevolja sa onima što su mu gazili po imanju. Kada je izgledalo da više ne preti nikakva opasnost, neki od neustrašivoj ih popeše se na samo brdo da stegnu ruku farmeru Gilu. Nekolicina — paroh, kovač, mlinar i još jedna ili dve značajnije ličnosti — potapšaše ga po ramenima. Farmeru baš ovo nije prijalo (leđa mu behu poprilično ugruvana), ali se osetio obaveznim da ih pozove svojoj kući. Posedaše po kujni nazdravljajući mu i hvaleći ga na sav glas. Gil se nimalo nije trudio da prikrije svoje zevanje, ali, dokle god je pića bilo, gosti nisu obraćali nikakvu pažnju. Kada su ispili jedinu ili dve (a farmer

114

FARMER GIL OD BUTA

dve ili tri) i sam se počeo osećati neustrašivim; kada su oni stigli do druge ili treće (a farmer do pete ili šeste) poče se osećati tačno onoliko neustrašivim kakvim ga je smatrao njegov pas. Na kraju se rastadoše kao veliki prijatelji; i on je njih srdačno tapšao po ramenima. Ruke su mu bile velike, crvene i teške; tako im je vratio dug. Sledećeg dana farmer otkri da su vesti prerasle u priču i da je u svom mestu postao važna ličnost. Sredinom sledeće nedelje vesti su doprle do svih sela u krugu od dvadesetak milja. Postao je Okružni Junak. I otkri da je to vrlo prijatno. Narednog pijačnog dana, naručivali su mu pića da se u njemu mogao kupati; što znači da mu zamalo nije godio i previše, a kući se vratio pevajući stare junačke pesme. Napokon je sve saznao i Kralj. Glavni grad države u tim srećnim danima Srednjeg Kraljevstva ostrva, nalazio se neka tri dana hoda daleko od Buta i na dvoru su, po pravilu, vodili malo računa o tome šta gejaci rade po unutrašnjosti. Ali, ovako ekspeditivno proterivanje onako štetnog diva činilo se vrednim pažnje i neke ljubaznosti. Zato je posle odgovarajućeg vremena — znači otprilike tri meseca, a na dan Sv. Mihajla — Kralj poslao jedno divno pismo. Bilo je ispisano crvenim mastilom na belom pergamentu, a izražavalo je kraljevsku hvalu »našem

115


vernom podaniku, dragom nam Aegidiusu Ahenobarbusu Juliusu Agricoli de Hammo«. Pismo beše potpisano crvenom mrljom; ali dvorski pisar je dodao: EGO AUGUSTUS BONIFA- CIUS AMBROSIUS AURELIANUS ANTONIUS PI-US et MAGNIFICUS, DUX, REX, et BASILEUS MEDITERRANEARUM PARTIUM, subscribo; i stavio veliki crveni pečat. Tako nije bilo sumnji u pravovaljanost dokumenta. Gilu je predstavljalo veliko zadovoljstvo, a mnogi su mu se divili, pogotovo kada su otkrili kako se molbom da se pismo pogleda može zaraditi i mesto i piće kraj farmerovog ognjišta. Vredniji od svedodžbe beše propratni dar. Kralj je poslao opasač i dug mač. Istinu govoreći, sam Kralj taj mač nije nikada koristio. Visio je u oružarnici kao porodično vlasništvo, od pamtiveka. Ni oružar ne bi umeo reći kako je mač tu dospeo ili kakva bi korist od njega mogla biti. Ovakvi prosti, teški mačevi su izašli iz mode na dvoru, pa ga je Kralj smatrao pravim poklonom za neku geačinu. Ali, Gil je bio ushićen, a njegov okružni ugled posta ogroman. Gil je neopisivo uživao u ovakvom obrtu stvari. Kao i njegov pas. One obećane batine nije nikada dobio. Gil je imao sopstveno shvatanje pravde;

116

FARMER GIL OD BUTA

i, u dubini duše, priznavao je Garmu po zasluzi, mada nije išao tako daleko da mu to iskaže. Kada bi mu naspelo, i sada bi ga psovao i gađao svim što bi mu pod ruku došlo, ali se pravio da ne primećuje njegove male nestašluke. Garm bi lutao daleko u polja. Farmeru je sve polazilo za rukom i sreća mu se smešila. Jesenji radovi i početak zimskih dobro su napredovali. Sve je izgledalo sjajno — a onda se pojavio zmaj. Već u to vreme, zmaj je na ostrvu bio retka pojava. Do doba vladavineAugustusa Bonifaciusa protekle su mnoge godine, a da nijedan nije viđen u središnjim područjima. Naravno, zapadno i severozapadno nalazili su se nepoznati krajevi i nenastanjene planine, ali donde je bio dalek put. Nekada je tamo lunjao priličan broj raznovrsnih zmajeva koji su kretali u pohode na sve strane. Ali, Srednje Kraljevstvo beše čuveno po hrabrosti Kraljevih vitezova, i mnogi zalutali zmaj bi bio pogubljen ili bi se vratio tako ozbiljno oštećen da su se drugi okanuli pohoda u ovom pravcu. I dalje je postojao običaj da se za Kraljevu Božićnu gozbu služi Zmajev Rep; i svake se godine birao jedan vitez sa zadatkom da ga ulovi. On bi, po običaju, kretao na dan Sv. Nikole a kući se vraćao najkasnije na veče praznika. Ali, već godinama je Kraljevski Kuvar

117


spremao divan slatkiš, Kobajagi Zmajev Rep od kolača, bademovog krema sa krljuštima vešto napravljenim od šećerne glazure. Njega bi na samo Badnje veče nosio odabrani vitez uz zvuke violina I jeku truba, Kobajagi Zmajev Rep se jeo posle Božićne večere i svako bi kazao (da kuvara učini srećnim) kako je mnogo ukusniji od Istinskog repa. Tako su stvari stajale kada se pojavio pravi zmaj. Ovo je, najvećim delom, bila divova zasluga. Posle pustolovine, on je svoju raštrkanu rodbinu počeo obilaziti mnogo češće no što je inače običavao, i mnogo više no što bi njoj bilo drago. Stalno je pokušavao da pozajmi veliki bakrač. Ali, bez obzira na to da li ga je dobio ili nije, zaseo bi i na svoj trapavi način, bez pauze, pripovedao o divnoj zemlji na istoku i mnogobrojnim čudesima Velikog sveta. Uvrteo je sebi u glavu kako je veliki i odvažni putnik. »Lepa zemlja«, rekao bi »zgodno ravna, meka za noge, hrane kol’ko 'oćeš, samo da se sagneš i pokupiš; i znate, svuda su krave i ovce i lako ih je pronaći samo ako pažljivo gledaš.« »Ali, kakav je narod?« rekli bi oni. »Ni traga im nisam vid’o« kazao je on. »Od vitezova, drugari moji dragi, ni traga ni glasa. Jedino oko reke ima muva što peckaju.«

118

FARMER GIL OD BUTA

»A što se ti tamo ne vrneš i ne ostaneš?« rekli su oni. »Ah, znate ono, svuda pođi, domu svome dođi« kazao je on. »Ali, ako mi jednom dune, može i to da bidne. A okreni, obrni, ja sam tamo bar jednom bio, što mnogi ovde ne mogu da kažu. Nego, šta ćemo za onaj bakrač?« »I kažeš, te kao bogate zemlje,« žurno bi ga upitali »ti prijatni predeli puni nebranjenih stada, gde mu je to? Kol’ko ima da se ide?« »Pa,« odgovarao bi »to ti je na istok ili jugoistok. Ali ima mnogo da se ide.« I potom bi započeo priču o ogromnim rastojanjima koje je morao preći, o šumama i brdima koje je pregazio da se nijedan, manje dugonog div nije toga poduhvatio. Ali, razgovoru nikad kraja. Posle toplog leta, došla je hladna i duga zima. Beše žestoko hladno u planinama, a hrane malo. Priče učestaše. Mnogi su pominjali one ovce i stoku dole, na bogatim pašnjacima. Zmajevi naćuliše uši. Behu gladni, a price primamljive. »Znači, vitezovi su mitska bića!« kazao je jedan mlađi i neiskusniji zmaj. »Uvek smo tako i mislili.«

119


»U najgorem slučaju, izgleda da su postali retki« razmišljao je jedan stariji i mudriji div »daleki i malobrojni pa nema razloga da ih se plašimo!« Priče su naročito zagolicale jednog zmaja. Zvao se Krisofilaks Gnjurac, jer je poticao iz drevne, vladarske i vrlo bogate porodice. Bio je vešt, radoznao, pohlepan, dobro oklopljen, ali ne preterano hrabar. Ali, u svakom slučaju, nimalo se nije bojao ni muva ni insekata ma koje vrste ili veličine bili; on je bio još i gladan kao vuk. Tako je jednog zimskog dana, na sedmicu pre Božića, Krisofilaks raširio krila i odleteo. Usred najdubljeg noćnog mira, spustio se u srce Središnjeg kraljevstva kojim je vladao Augustus Bonifacius, rex et basileus. Zmaj je za tili čas načinio poveliku štetu, paleći i proždirući ovce, stoku i konje. To mesto beše poprilično daleko od Buta, ali će se baš ovde Garm najesti straha za ceo život. Koristeći slabost svoga gospodara, zaputio se u veliku ekspediciju odlučivši da van kuće provede celu noć. Sledio je ivicom šume jedan privlačan trag i, zaokrenuvši, iznenada naleteo na nov i zastrašujući miris; zapravo je naleteo na sam rep Knisofilaksa Gnjurca koji se upravo prizemljio. Nikada nijedan pas nije brže podvio svoj rep i zagrebao kući kao Garm tada.

120

FARMER GIL OD BUTA

Čuvši njegovo zapomaganje, zmaj se okrenuo i frknuo; ali Garm je već bio van domašaja. Ostatak noći je proveo trčeći i kući stiže tačno na doručak. »Upomoć! upomoć! upomoć!« zapomagao je kraj stražnjih vrata. Gil ga je čuo, a ton mu se nimalo nije dopao. Priseti se da se neočekivane stvari događaju baš onda kada se čini da je sve u najboljem redu. »Ženo, pusti prokletog psa unutra« reče »i izudaraj ga!« Garm se pokunjeno uvuče u kujnu iskolačenih očiju i podvijena repa. »Upomoć!« zapomagao je. »I šta si sada napravio?« reče Gil bacivši mu kobasicu. »Ništa« reče Garm suviše izbezumljen da bi kobasicu i pogledao. »Onda prekini da ne bi bio odran« kazao je farmer. »Ništa loše nisam uradio. Nisam ništa loše ni nameravao,« kaza pas. »Ali sam slučajno naleteo na zmaja i prestrašio se.« Farmer se zagrcnu pivom. »Zmaja?« reče. »Prokleto bezvredno njuškalo! Šta ti je trebalo da nabasaš na zmaja baš sada kada imam posla preko glave? Gde je taj?« »Oh! Severno preko brda i još dalje, kada prođeš Uspravno Kamenje, pa još,« reče pas.

121


»Ah, tako daleko!« kaza Gil sa velikim olakšanjem. »Već sam čuo da u tom kraju ima čudnih tipova i tamo zaista svašta može da bude. Nek’ oni trljaju glavu! Nemoj me više da gnjaviš sa takvim pričama. Čisti se!« Garm se počisti i razglasi novost po ćelom selu. Nije zaboravio ni napomenuti kako se njegov gospodar nije ni najmanje uplašio. »Bio je mrtav ’ladan i nastavio da doručkuje.« Kod svojih kuća ljudi su vedro čavrljali. »Kao u dobrim, starini vremenima!« govorili su. »I to baš pred Božić. Prava sezona za zmaja. Kako će se Kralj obradovati! Može za Božić da dobije Pravi Rep.« Ali sledećeg dana stigoše nove vesti. Ispostavilo se da je zmaj izuzetno veliki i svirep. Pravio je strašnu štetu. »Šta je sa Kraljevim vitezovima?« počeše ljudi da se pitaju. Isto pitanje su već mnogi postavili. Tačnije, glasnici iz ugroženih sela su već stigli do Kralja i pitali onoliko glasno i često koliko su se usuđivali: »Gospodaru, šta je sa tvojim vitezovima?« Sa vitezovima nije bilo ništa; sva obaveštenja koja su imali o zmaju još uvek su bila samo nezvanične prirode. Zato im je Kralj izneo ceo problem u potpunosti i zvanično, zahtevajući da hitno preduzmu odgovarajuće korake. Bio je vrlo nezadovoljan saznavši da odgovarajući koraci neće biti nimalo hitni,

122

FARMER GIL OD BUTA

a potom su se iz dana u dan stali još više odgađati. Međutim, izvinjenja vitezova su van svake sumnje bila opravdana. Pre svega, Kraljevski Kuvar, osoba koja je jako držala do toga da sve svoje poslove obavi na vreme, već je pripremio Božićni Zmajev Rep. Ne bi bilo lepo uvrediti ga donoseći pravi rep u zadnji čas. Kuvar je bio vrlo vredan službenik. »Vrlo važno za Rep! Odsecite mu glavu i sredite ga već jednom!« kukali su glasnici iz najugroženijih sela. Ali, došao je Božić a na svu nesreću za Jovandan beše zakazan veliki viteški turnir; pozvani su vitezovi iz svih krajeva i došli su da se nadmeću za vredne nagrade. Bilo bi potpuno nerazumno upropastiti sve šanse vitezova iz Srednjeg Kraljevstva slanjem najboljih u lov na zmaja pre no što se turnir okonča. Potom dođe Nova godina. A zmaj nije mirovao ni jednu noć; i svake se noći sve više približavao Butu. Novogodišnje noći ljudi su mogli videti plamen u daljini. Zmaj se smestio u šumi, udaljenoj desetak milja i ona je živahno gorela. Beše on vrlo vreo zmaj kada se nalazio u formi. Tada ljudi počeše da zagledaju farmera Gila i da se došaptavaju iza njegovih leđa. Njemu baš nije bilo prijatno; ali se odlučio da ništa ne primećuje. Sledećeg dana, zmaj se približio još nekoliko milja. Onda i sam

123


farmer Gil poče na sav glas govoriti o skandaloznom ponašanju Kraljevih vitezova. »Baš bih vol'o da znam zašto li vuku svoje plate,« kazao je. »I mi!« složiše se svi u Butu. Ali mlinar dodade: »Ima, kol'ko mi je poznato, ljudi koji su zaradili svoje viteštvo. Na kraju krajeva, naš Egidius ovdašni je tako reći vitez. Zar mu Kralj nije poslao crveno pismo i mač?« »Ima još do viteza osim mača,« reče Gil. »Kolico se ja razabiram, tu ima proizvođenje za viteza i još koješta. A obrni, okreni, imam ja i svoja posla.« »Ah, siguran sam da bi Kralj učinio proizvođenje, samo da ga zamolimo,« reče mlinar. »I da to uradimo pre nego bude kasno!« »Jok!« kaza Gil. »Nije proizvođenje za mene. Ja sam seljak i time se ponosim: prost, častan čovek, a kako se već kaže, častan se čovek na dvoru razboli. To bi pre bilo nešto za tebe, gazda Mlinaru.« Paroh se nasmeši: ne zbog farmerovog odgovora, jer su se Gil i mlinar prepucavali kada god bi se sreli, pošto su, kako se u Butu govorilo, bili prisni neprijatelji. Parohu je iznenada sinula ideja koja mu se jako dopala,

124

FARMER GIL OD BUTA

ali je za sada ćutao. Mlinaru se nije toliko dopala i on se smrknu. »Prost čovek, sigurno, a častan možda,« kaza. »Ali, otkud to da baš moraš na dvor i postaneš vitez pre no što ubiješ zmaja? Baš juče čuh kako gazda Egidius kaže da je hrabrost sve što treba. A valjda je on hrabar ko svaki vitez?« A sav okupljeni narod povika: »Ma kakvi!« i »Nego šta! Tri puta ura za Junaka od Buta!« Tako se farmer Gil vratio kući sasvim se neugodno osećajući. Otkrio je kako bi se moglo dogoditi da bude prisiljen da potvrđuje svoju okružnu slavu, što bi opet moglo biti neprijatno. Šutnuo je psa, a mač sklonio u ostavu. Pre toga je visio izložen iznad ognjišta. Sledećeg dana zmaj je stigao do susednog sela Ouercentum (narodski nazvanog Hrastovac). Ne samo što je ovaj put obedovao ovce, stoku i neke mlađe osobe, nego je pojeo i paroha. Paroh je, prilično nepromišljeno, pokušao da ga odvrati od grešnog života. Ovo je izazvalo dosta uznemirenja. Predvođeni svojim parohom, svi stanovnici Buta dođoše na brdo; tu su čekali farmera Gila. »Tebe tražimo!« rekoše; i tu ostadoše poređani ukrug, zureći dok farmerovo lice ne posta crveni je no njegova brada.

125


»Kad' ćeš da kreneš?« upitaše. »Tja, kako mu stvari stoje, ne bi' danas mogo,« reče on. »Imam gužve kol'ko voleš, jer mi je kravar bolestan. Videću šta ću.« Ljudi odoše; ali uveče se proširiše glasovi da se zmaj primakao još više I svi dođoše ponovo. »Tebe tražimo, gazda Egidiuse,« rekoše. »Tja,« reče Gil »sad mi baš nikako nije zgodno. Kobila čeka ždrebe i baš poče da se ždrebi. Videću što pre mogu.« I ponovo odoše, ali ne bez gunđanja i sašaptavanja. Mlinar se smeškao. Paroh je stajao malo izdvojen ne pokazujući nikakvu nameru da krene. Sam je sebe pozvao na večeru i uz put izrekao nekoliko zajedljivih primedbi. Čak zapita šta se dogodilo s mačem i zatraži da mu ga Gil donese. Već dugo je mač ležao na polici kuhinjskog ormana i u času kada ga farmer Gil uze, on ispade iz korica koje farmer ispusti kao da su usijane. Paroh skoči na noge i prosu pivo. Pažljivo podiže mač i pokuša da ga vrati u korice; al uspe da ga ugura samo malo, a mač opet skoči čim paroh skloni ruku sa balčaka. »O Bože! Ovo je vrlo neobično!« kazao je paroh i pažljivo se zagledao u korice i sečivo. On je bio učen čovek, za razliku od farmera koji je s mukom mogao

126

FARMER GIL OD BUTA

čitati samo velika slova, a imao dosta poteškoća da pročita i sopstveno ime. Zato nikada i nije obratio pažnju na čudna slova što su se jedva nazirala na koricama i sečivu. Što se, pak, Kraljevskog oružara tiče, on se beše toliko navikao na krune, imena i druge oznake moći i značaja na mačevima I koricama da više o njima nije ni vodio racima; a svakako ih je smatrao zastarelim. Ali paroh ih je razgledao pažljivo i mrštio se. Očekivao je da će na maču ili na koricama pronaći neki natpis što mu je dan ranije i palo na pamet; ali beše iznenađen onim što je video, jer, mada su slova zaista bila gde ih je očekivao, nije im mogao uhvatiti ni glavu ni rep. „Postoji neki natpis na koricama i neki, pa, zagonetni znaci vide se na maču,« reče. »Zaista?« kaza Gil. »I je 1' vrede nešto?« »Tip slova je arhaičan, a jezik varvarski,« rekao je paroh da bi dobio u vremenu. »Moraću ih pažljivije ispitat.« Zamoli mač za jednu noć na zajam što mu famer usliša sa zadovoljstvom. Kada je paroh došao kući, pokupio je mnoge učene knjige sa polica I ostao nad njima do duboko u noć. Sledećeg jutra se ispostavilo da se zmaj primakao još više. Svi žitelji Buta zabraviše vrata i navukoše kapke na prozore; oni koji su imali podrume zavukoše se u njih tresući se uz

127


svetlost sveće. Ali paroh izađe i krete od vrata do vrata: kroz neku pukotinu ili ključaonicu govorio je svakome ko bi ga hteo saslušati sve ono škto je otkrio u svom proučavanju. »Naš vrli Egidius,« govorio je paroh »milošću Kraljevom je sada vlasnik Kaudimordaksa, slavnog mača što ga narodna pesma narodski naziva Grizorepom.« Oni što čuše ime, najčešće otvoriše vrata. Svima im je bila znana slava Grizorepa, jer je taj mač pripadao Belomariusu, najvećem utamanitelju zmajeva u državi. Po nekim tvrdnjama on je čak bio čukunčukim deda današnjeg Kralja. Mnogo je pripovesti i pesama bilo o njegovim delima i, mada zaboravljene na dvoru, pamćene su po selima. »Ovaj mač,« govorio je paroh »ne može mirovati u koricama ako je zmaj bliže od pet milja; i kada je u rukama hrabrog čoveka, nema zmaja koji mu se može odupreti.« Tako se ljudi ohrabriše; neki otvoriše prozore i pomoliše glave. Napokon je paroh ubedio nekolicinu da izađu i pridruže mu se; ali je samo mlinar bio za to zaista oran. Da vidi Gila u gadnom škripcu činilo mu se vrednim svakog rizika. Uspeše se uz brdo uznemireno gledajući ka drugoj strani reke. Od zmaja

128

FARMER GIL OD BUTA

ni traga. Po svoj prilici je spavao; za Božić se odlično najeo. Paroh (a i mlinar) zalupaše na Gilova vrata. Pošto odgovora nije bilo, zalupaše jače. Gil se naposletku pojavi. Lice mu je bilo crveno. I on je probdeo najveći deo noći ispivši popriličnu količinu piva; a nastavio je čim se probudio. Okružiše ga nazivajući ga Egidiusom Vrlim, Ahenobarbusom Junačkm, Juliusom Velikim, Agrikolom Nepokolebljvim, Ponosom od Buta, Okružnim Junakom. I zborili su mu o Kaudimordaksu, Grizorepu, Maču što neće u Korice, zvanom Pobeda ili Smrt, Slava slobodnih seljaka, Odbrana zemlje, Dobrobit naroda, sve dok u farmerovoj glavi ne nastade kompletna zbirka. »A sad dosta! Jedan po jedan!« izreče kada uspe da otvori usta. »Šta se zbiva, šta se zbiva? Da znate da jutros imam posla preko glave.« Zato prepustiše parohu da razjasni situaciju. A mlinar je imao zadovoljstvo da vidi farmera sateranog u škripac kakav mu je samo mogao poželeti. Ipak se stvari nisu razvijale sasvim onako kako je mlinar očekivao. Prvo, Gil je pio prilično jako pivo. Drugo, osetio se vrlo ponosnim I osokoljenim kada je čuo da je njegov mač sam Grizorep. U detinjstvu je obožavao priče o Belomariusu i, pre no što je postao zreo i

129


pametan čovek, priželjkivao je da ima svoj sopstveni junački i čudesni mač. I zato mu iznenada dođe da zgrabi Grizorepa i jurne u lov na zmaja. Ali, cenjkao se čitavog života, te odluči da još jednom odgodi poduhvat. »Šta!« kaza. »Ja da idem u lov na zmaja? Sa svojim starim uvijačima I gunjem? Kol'ko čuh za zmajeve treba da imaš neki oklop. A takvog nećeš kod mene naći, pa da mi kuću prevrneš.« Zaključi Gil. Svi se složiše kako je to, u izvesnoj meri, neugodna okolnost, ali poslaše po kovača. On zavrte glavom. Bio je to spor, tmuran čovek narodski zvan Sunčani Sem, dole mu je pravo ime bilo Fabracius Cunctator1. Nikako nije imao običaj da pevuši dok radi, osim ako se ne bi obistinila neka nevolja (na primer, mraz u maju) koju je ranije predskazao. A pošto je najraznovrsnije nevolje predsikazivao svakodnevno, retko da bi se dogodila neka nepredviđena, što je znatno doprinosio njegovom ugledu. A inače mu je to bilo i najveće zadovoljstvo; zato, prirodno, nije bio spreman da učini ma šta što bi nevolju predupredilo. Ponovo je zavrteo glavom. »Ne mogu ja od ništa da napravim oklop,« rekao je. » 1 Cunctator (lat.) — Oklevalo. Aluzija na rimskog vojskovođu, koji je ovaj nadimak stekao ratujući protiv Hanibala. Prim. prev.

130

FARMER GIL OD BUTA

A i nije mi struka. Najbolje da vi lepo odete stolaru pa on da napravi drveni oklop. Nije da će da vredi. Mnogo vreo taj zmaj.« Svi se snuždiše; ali ni mlinar nije lako odustajao od plana da Gila pošalje zmaju na rupu samo ako bi ovaj hteo da ide; ili da uništi sav njegov okružni ugled ako bi na kraju odbio. »A kako stvari stoje sa verižnjačom?« upita. »Ona bi bila od koristi; a ne mora baš da bude mnogo fino urađena. To mu je za poso a ne da se po dvoru producira. Šta je sa tvojim starim gunjem, prijatelju Egidiuse? A eno u kovačnici velike gomile karika i alki. Sve mi se čini da ni sam gazda Fabricius ne zna šta tamo ima.« »Ne znaš ti šta pričaš,« uzvrati kovač, sve bolje raspoložen. »Ako misliš na pravu verižnjaču, od toga nema ništa. Veština patuljaka ti je potrebna da svaki mali prsten zakačiš sa četiri okolo pa da sve sklopiš. Čak i kada bih bio toga zanata, nedelje bi mi trebale. A dotle bismo se već svi našli u svojim grobovima,« kaza, »ili bar u zmaju.« Svi sa užasom počeše kršiti ruke i kovač se osmehnu. Ali, seljaci su se sada toliko uznemirili da nisu lako

131


odustajali od mlinarevog plana, te mu se obratiše za savet. »Pa,« reče on »slušao sam kako u starim danima oni koji ne bi mogli nabaviti blistavu verižnjaču iz Južnih zemalja, zašili bi gvozdene alke na štavljeni kaput i bili time zadovoljni. 'Ajde da vidimo šta bi se tu moglo napraviti!« Potom je Gil morao da iznese svoj stari gunj, a kovač je hitno poslat u kovačnicu. Tamo su svi zavirili u svaki ćošak i prevrnuli svaku, već godinama nediranu hrpu starog gvožđa. Na dnu nađoše, prekrivenu rđom, čitavu hrpu malih prstenova otpalih sa nekog zaboravljenog kaputa, baš onakvog o kakvom je mlinar govorio. Sem, sve bezvoljniji i tmurniji što su izgledi da poduhvat uspe rasli, bi uposlen da skuplja, razvrstava i čisti alke; a kada se ispostavilo (što je on radosno obznanio) kako ih je sasvim nedovoljno za nekog tako plećatog kakav je gazda Egidius, nateraše ga da raski- -ne stare Janee, a beočugom najbolje što je umeo, prekuje u alke. Spreda su na gunj prišili manje prstenove; veće i nezgrapnije prišiše na leđa; a pošto su Sema dobro pritisli, ostalo ih je još te uzeše i jedne farmerove pantalone, pa ostatak prišiše na njih. U nekom mračnom uglu kovačnice mlinar je pronašao

132

FARMER GIL OD BUTA

drveni kostur šlema i dade ga kožaru da ga prekrije kožom što bolje može. Na posao su utrošili ostatak ovog i ceo sledeći dan — i mada beše Bogojavljenje, o praznicima nisu nimalo vodili računa. Farmer Gil je iskoristio priliku da popije piva više no obično ali, zmaj je milostivo spavao. Privremeno je zaboravio i na glad i na mačeve. U rano jutro seljaci se popeše na brdo noseći svoje rukotvorine. Gil ih je čekao. Više nije bilo opravdanja; zato navuče oklopljeni gunj i pantalone. Mlinar se smeškao. Potom Gil navuče svoje jahaće čizme i stavi par starih mamuza; kao i kožom presvučeni šlem. Ali, naposletku, preko šlema natuče jedan stari šešir od klobučine a preko oklopnog gunja prebaci veliki sivi ogrtač. »Čemu to, gazda?« zapitaše ga. »Pa,« kaza Gil, »ako vi mislite da se u lov na zmaja ide zveckajući i tandrčući ko crkvena zvona, ja bome ne mislim. Nekako mi se ne čini pametno da zmaj treba da zna kako dolazim drumom pre no priđem bliže pre no gužva počne.« Prstenovi su bili prišiveni jedan preko drugog, tako da je donji kraj jednog visio na gornjem kraju drugog i itekako su zveckali. Ogrtač je donekle ublažio buku, ali je zato Gil u ovoj odeći izgledao kao da je pobegao iz

133


cirkusa. To mu nisu rekli. S mukom su ga opasali i namestili mu korice na opasač; ali mač je morao nositi jer nije hteo da ostane u koricama osim ako bi ga čovek svom snagom u njih 'gurao. Farmer pozva Garma. Bilo je to baš po njegovom osećanju za pravdu. »Pseto,« reče »ideš sa mnom.« Pas zaurla: »Upomoć! Upomoć!« jaukao je. »Prekini!« reče Gil. »Ii' ćeš sa mnom da prođeš gore nego sa bilo kojim zmajem. Znaš miris toga crva i možda bi jednom mogao ispasti i koristan.« Potom farmer pozva svoju sivu kobilu. Ona ga podozrivo pogleda I frknu. Ipak mu je dopustila da je uzjaše; i tako su njih troje krenuli a da niko nije bio suviše srećan. Kaskali su kroz selo, a narod im je pljeskao i klicao uglavnom sa prozora. Farmer i kobila su se trudili da deluju što su vedrije mogli; ali Ganu nije znao za stid i vukao se podvijena repa. Reku su prešli mostom na kraju sela. I usporili su, jer se nađoše van domašaja pogleda. Ipak su suviše brzo prešli polja što su pripadala farmer Gilu i drugim stanovnicima Buta i dospeli u krajeve što ih je zmaj pohodio. Dočekalo ih je polomljeno drveće, spaljene ograde, sagorela trava i preteča, neprirodna tišina.

134

FARMER GIL OD BUTA

Sunce je peklo i farmer Gil se poče kolebati da skine bar nešto od odeće; činilo mu se da je ipak preterao. »Lep kraj Božića« mislio je. »A biću srećan ako ne bude i moj kraj.« Obrisao je lice velikom maramicom — razumljivo zelenom, ni slučajno crvenom; jer, bar koliko je on čuo, crvena marama razdražuje zmaja. Ali zmaja nije pronašao. Prejahao je mnogo jutara preko napuštenih polja, ali od zmaja ni traga. Od Garma, opet, nije bilo nikakve koristi. Držao se uz kobilu, odbijajući da upotrebi svoj nos. Napokon stigoše na tek malo oštećen vijugav put koji se činio tih i bezopasan. Prejahavši njime jedno pola milje Gil se poče pitati nije li svoju dužnost već izvršio i stade razmišljati o povratku i prijateljima kojima će kazati kako je zmaj, videvši ga, jednostavno odmaglio. I baš tada upade u nevolju. Ili tačnije, nagazi na zmaja koji se ispružio preko slomljene ograde, a njegova strašna glava je počivala nasred druma. »Pomoć!« izreče Gram i ispari. Siva kobila se prope, a farmer Gil pade u jarak. Podigavši glavu ugleda potpuno budnog zmaja koji je gledao u njega. »Dobro jutro!« reče zmaj. »Izgledate iznenađeni.« »Dobro jutro!« reče Gil. »I jesam.«

135


»Oprostite,« reče zmaj. Sumnjičavo je ćulio uši jer su, kada je farmer pao, prstenovi zazveckali. »Oprostite što to pitam, ali da vi slučajno ne tražite mene?« »Ne, ni slučajno,« kaza farmer. »Ko bi i sanjao da ste vi ovde. Izišao sam tek da projašem.« Žurno se izvukao iz jarka i povlačio ka sivoj kobili. Ona je opet bila na nogama i štipkala travu kraj druma, delujući potpuno nezainteresovano. »Tada nas je srećan slučaj spojio,« kaza zmaj. »Na moje veliko zadovoljstvo. Čini mi se da je na vama praznično odelo. Neka najnovija moda?« Farmer Gil primeti da mu je šešir pao, a sivi ogrtač se rastvorio; jedino mu je drskost preostala. »Ja,« reče »najnovija. Ali moram da vidim šta mi je sa psom. Izgleda da jurca zečeve.« »Baš i ne izgleda,« kaza Krisofilaks oblizujući usne (znak da se odlično zabavlja). »Čini mi se da će kući stići mnogo pre vas. Ali, nemojte da vam smetam, satno vi produžite vašim putem, gazda — pa vidi, čini mi se da ne znam vaše ime?« »Ni ja vaše,« uzvrati Gil »i neka tako ostane.« »Kako vi kažete,« reče Krisofilaks i dalje oblizujući usne, ali sada i zatvorivši oči. Bio je zao (kako su to već zmajevi) ali ne preterano smeo (što nije retko). Voleo je

136

FARMER GIL OD BUTA

obrok za koji se nije morao boriti; i posle dobrog sna, apetit mu se povratio. Paroh iz Hrastovca je bio žilav, a mnogo je vremena prošlo otkako je zmaj poslednji put gricnuo pristojno debelog čoveka. Sada se odlučio da okuša ovaj laki mesni obrok i samo je vrebao da staru budalu uhvati u nepažnji. Ali, stara, budala nije bila tako budalasta kako se činilo i Gil je zmaja držao na oku čak i dok je pokušavao da uzjaše. Međutim, kobila je imala neke sopstvene planove te se ritala i bacakala dok se Gil trudio da se popne. Zmaj posta nestrpljiv i pripremi se za skok. »Oprostite!« reče. »Da niste nešto ispustili?« Stari trik, ali upali; jer, Gil je zaista nešto ispustio. Kada je pao, ispustio je Kaudimordaksa (narodski zvanog Grizorep) i mač je ležao kraj puta. Gil zastade da ga podigne; a zmaj skoči. Ali ne tako hitro kao Grizorep. Našavši se u farmerovoj ruci on blješteći polete, pravo zmaju u oči. »Hej!« uzviknu zmaj zaustavivši se u mesitu. »Šta je to?« »Sitnica, samo Grizorep što mi ga je Kralj poklonio,« reče Gil. »Kakva greška!« reče zmaj. »Molim vas da mi oprostite.« Potrbuške se izvali na zemlju i farmer Gil se

137


sinesta oseti mnogo ugodnije, »Čini mi se da niste bili pošteni prema meni« »Kako nisam?« kaza Gil. »A i zašto bi’?« »Prikrili ste vaše uvaženo ime i tvrdili da je naš susret slučajan; a očigledno ste vitez visokog roda. Nekada je, gospodine, bio običaj da u ovakvim slučajevima vitezovi upute izazov na dvoboj i to posle propisane razmene titula i akreditiva.« »Možda je nekad i bio takav običaj, a može biti da je još uvek,« kaza Gil sve zadovoljniji sobom. Mora se oprostiti ako se malo uobrazi čovek pred kojim puzi jedan ogroman zmaj vladarskog porekla. »Napravio si ti, stari crve, više od jedne greške. Nisam ja nikakav vitez. Ja sam farmer, Egidius od Buta, taj sam ti ja; i ne mogu da smislim one što mi gaze po poljima. Već sam sa grmenjačom upucao diva što je napravio mnogo manje štete od tebe sad. I nikakav mu izazov nisam upućivao.« Zmaj se uznemiri. »Prokleti lažljivi div,« pomisli. »Kako me je navukao. I šta se uopšte može činiti kada natrčiš na neustrašivog farmera sa tako sjajnim i opasnim mačem?« Nikako se nije mogao dosetiti nekog primera odgovarajućeg datoj situaciji.

138

FARMER GIL OD BUTA

»Ja se zovem Krisofilaks,« reče. »Krisofilaks Bogati. Šta bih mogao učiniti za vas?« dodade umiljato pažljivo odmeravajući mač i priželjkujući da izbegne bitku. »Mogo bi da se čistiš odavde, ti gadni, stari gušteru,« uzviiknu Gil takođe priželjkujući da izbegne bitku. »Želim jedino da se tebe ratosiljam. Smesta se gubi odavde i vraćaj se u svoju prljavu jazbinu!« Zakorači ka Kristofilaksu mlatarajući rukama kao da plaši vrane. Ali je to Grizorepu bilo više nego dovoljno. Blješteći napravi krug vazduhom; zatim se obruši i klepnu zmaja po zglobu desnog krila da je sve odjeknulo, a zmaj se prekomerno potresao. Naravno Gil je malo znao o pravim načinima ubijanja zmaja, jer se mač mogao spustiti i na neko osetljivije mesto; ali Grizorep je učinio najbolje što je u neiskusnim rukama mogao. A to je I Krisofilaksu bilo sasvim dovoljno — narednih nedelja neće moći da koristi svoja krila. Skoči, pokuša da uzleti i otkri da ne može. Farmer se baci na kobilu. Zmaj jurnu. Kobila za njim. Hukćući i duvajući, zmaj galopiraše preko polja. Ali i kobila. Farmer se drao i podvriskivao kao da navija na konjskoj trci; a Grizorep om je sve vreme mlatarao. Što je brže jurio, zmaj je bio sve zbunjeniji; jer pustivši korak što je više mogla, kobila ga je sve vreme u stopu pratila. Jurili su po puteljcima, kroz prolaze na živici, preko mnogih

139


polja i mnogih potoka. Zmaj je duvao i rikao i uopšte više nije znao kuda trči. Napokon, iznenada, izbiše na most pred Butom, pretutnjaše preko njega i uz riku se spustiše seoskim sokakom. Tu Garm skupi dovoljno drskosti da se išunja iz jednog sokačeta i pridruži lovu. Sav narod je virio kroz prozore ili sa krovova. Neki su se smejali, a neki klicali; poneko je lupao u tiganj ili bubanj; drugi su duvali u rogove, trube ili zviždaljke; a paroh je zvonio crkvenim zvonima. Već stotinama godina u Butu ne bi takve huke i buke. Zmaj je odustao ispred same crkve. Legao je nasred puta i dahtao. Garm priđe i onjuši mu rep, ali je Krisofilaks izgubio svaki osećaj stida. »Dobni ljudi i plemeniti ratnice,« brektao je dok je farmer Gil silazio sa kobile a seljaci ga okruživali (na razumnoj udaljenosti) naoružani vilama, motikama i žaračima. »Ne ubijajte me, dobri ljudi! Vrlo sam bogat i nadoknadiću svu štetu što sam je počinio. Platiću sahranu za sve koje sam pobio, a pogotovo za paroha iz Hrastovca; dobiće otmen nadgrobni spomenik — iako je bio prilično žilav. Svako će od vas dobiti lep dar, samo ako mi dopustite da po njega odem kući.« »Koliko?« reče farmer.

140

FARMER GIL OD BUTA

»Pa,« kaza zmaj brzo se preračunavajući. Primetio je da se okupila velika gomila sveta. »Pedeset groša po glavi?« »Bez veze!« reče Gil. »Koještarije,« reče narod. »Zafrkava nas!« reče pas. »Dva zlatnika svakom, a deci pola?« kaza zmaj. »A psima?« reče Garm. »Nastavi!« reče farmer. »Slušamo te.« »Deset zlatnika i kesa srebra po glavi, a zlatne ogrlice za pse?« reče Krisofilaks nesigurno. »Ubij ga!« povika narod postajući nestrpljiv. »Torba zlata za svakog, a dijamanti za dame?« požuri Krisofilaks. »Sada si već nešto rekao, ali nedovoljno pametno,« reče farmer Gil. »Opet ne vodiš računa o psima,« reče Garm. »Kolike su torbe?« rekoše muškarci. »Koliko dijamanata?« rekoše žene. »O Bože! Bože!« kaza zmaj. »Upropastićete me.« »Zaslužio si,« reče Gil. »Možeš da biraš da te il’ upropastimo il' na licu mesta i smesta ubijemo!« Zamahnu Grizorepom i zmaj se zgrči. »Odlučuj se već jednom!« Povika narod sve hrabriji i sve se više približavajući.

141


Krisofilaks je žmirkao; ali, zapravo mu je bilo smešno; taj bljesak vedrine oni nisu primetili. Njihovo cenkanje je njega počinjalo da zabavlja. Bi mu jasno da su svi hteli nešto da udare. Malo su znali o pravilima koja vladaju u velikom i pokvarenom svetu — uistinu, niko od onih koji su u ovome kraju sada živeli nije imao nikakvog iskustva u natezanju sa zmajevima i njihovim trikovima. Krisofiilabsu se povratio dah, ali i pa et. Okliznuo se. »Vi recite cenu!« kaza. Tada svi progovoriše uglas. Krisofilaks ih je slušao sa interesovanjem. Samo mu je jedan glas smetao: kovačev. »Upamtite šta vam kažem, od svega ovoga neće biti vajde,« govorio je on. »Što god vi rekli, crv se neće vrnuti. I kako god okreneš, od ovog nema da ima koristi.« »Ako tako misliš, onda se i ne mešaj,« rekoše mu i produžiše da se pogađaju i ne obraćajući više pažnju na zmaja. Krisofilaks podiže glavu; ali ako se premišljao da li da na njih skoči ili zbriše dok rasprava traje, morao se razočarati. Farmer Gil je stajao sa strane i zamišljeno grickao slamku; a u rukama je držao Grizorep i zmaja na oku.

142

FARMER GIL OD BUTA

»Lezi tu de si,« reče »ili ćeš da dobiješ po zasluzi, pa bilo il' ne bilo zlata.« Zmaj se opruži potrbuške. I naposletku, paroh istupi kao govornik i stade kraj Gila. »Bedni Crve!« kaza. »Smesita ima da vratiš sve nasiljem oduzeto imanje; i pošto se nadoknadi šteta svima kojima si je naneo, ostatak ćemo pošteno podeliti među sobom. Zatim, ako nam obećaš da nikada više ovu zemlju nećeš uznamiravati, niti da ćeš poslati drugo čudovište da nam pravi nevolje, pustićemo te da odeš svojoj kući sa glavom na ramenima i netaknutim repom. A sada ćeš morati položiti talio čvrstu zakletvu da ćeš se vratiti (i sa odštetom) da će ona obavezati čak i tvoju crvljivu savest.« Posle jedne vrlo upečatljive scene kolebanja, Krisofilaks prihvati. Čak je prolivao i gorke suze oplakujući svoju propast, sve dok potočići nisu potekli niz drum; ali, niko se nije potresao. Položio je mnoge, svečane i strašne zakletve, da će se sa svojim celokupnim blagom pojaviti na dan svetog Hilariusa i svetog Feliksa. Dali su mu rok od osam dana, prekratak za toliki put što su bar neki, makar nemali nikakvog pojma o geografiji, morali dokonati. Ali ga pustiše da ide i otpratiše ga sve do mosta.

143


»Do našeg sledećeg viđenja,« kaza zmaj prešavši reku. »Uveren sam kako ćemo ga svi sa nestrpljenjem iščekivati.« »Mi sigurno,« odgovoriše mu. Naravno da su bili poprilično tupavi. Jer, mada savest zbog položenih zakletvi zmaju ne bi dala nijednu mirnu noć, on, avaj, savesti uopšte nije imao. I mada je lako moguće da ovu žaljenja vrednu slabost u jednoj vladarskoj porodici običan svet nije mogao ni zamisliti, ipak je paroh, kao učen čovek morao bar naslutiti. Možda i jeste. Bio je on veliki znalac gramatike pa mu je ono što će se u budućem vremenu dogoditi nesumnjivo bilo mnogo poznatije nego drugima. Kovač je zavrteo glavom vrativši se u svoju kovačnicu. »Zlokobnih li imena!« kazao je. »Hilarius i Feliks*2! Ne volim ni da ih čujem.« Razumljivo je da su ovakve novosti ubrzo dospele i do Kralja. Širile su se zemljom poput požara i ništa nije ostalo tajna. Kralj je iz mnogih razloga, a ponajpre finansijskih, bio duboko ganut; zato se odlučio da lično odjaše u But gde su se, izgleda, zbivale tako neobične stvari. 2 Hilarius znači Veseli, a Félix Srećni (latinski). Tmurnom kovaču ova imena naravno ne prijaju, jer su predznak da bi sve moglo i na dobro izaći. Zato se snuždio, kao što će se na prve predznake nesreće razveseliti. — Prim prev.

144

FARMER GIL OD BUTA

Stigao je četiri dana posle zmajevog odlaska i prešao most na belom konju praćen mnogim vitezovima, trubačima i ogromnim prtljagom. Sav narod se obukao u praznična odela i izašao na ulicu da ga pozdravi. Povorka je zastala ispred crkvenih vrata, pod vedrim nebom. Farmer Gil kleče pred Kralja da bi mu bio predstavljen; ali mu Kralj reče da ustane i, pred svima, potapša ga po ramenu. Vitezovi se napraviše da ne primećuju ovu familijarnost. Kralj naredi da se celo selo okupi na velikom Gidovom pašnjaku pored reke, i kada se svi tamo nađoše (uključujući Garma koji je smatrao kako se sve ovo i njega tiče) Augustus Boruifacius, rex et basileus, izvole im se blagonaklono obratiti. Detaljno im je objasnio zašto sve blago bezbožnog Krisofilaksa pripada njemu kao gospodaru zemlje. Nije suviše potezao zahtev da bude smatran vladarem planinskih krajeva (jer to beše sporno pitanje) ali, kazao je, »nema ni ajmanje sumnje da je sve blago ovog crva ukradeno od naših predaka. No, pošto smo mi, kako je svima poznato, i pravedni i darežljivi, dostojno ćemo nagraditi našeg vernog Egidiusa; a nijednog podanika iz ovog mesta, od paroha pa do deteta u kolevci nećemo ostaviti bez nekog znaka naše pažnje. Jer, mi smo sa Butom vrlo zadovoljni. Najmanje što možemo reći jeste da ovde čvrst i

145


neiskvaren narod čuva staru hrabrost naše rase.« Za to vreme, vitezovi su ćaskali o najnovijim. modelima šešira. Narod je skidao kape, klanjao se i ponizno pozdravljao. Ali, zažalili su što nisu prihvatili zmajevu ponudu na deset zlatnika i sačuvali celu dogodovštinu za sebe. U svakom slučaju, imali su dovoljno iskustva da su dobro znali kako Kraljeva pažnja neće ići toliko visoko. Jedini je farmer Gil bio uistinu zadovoljan. Nadao se bar nekoj nagradi, a bio je vraški srećan što je izvukao živu glavu iz ovog nesrećnog poduhvata a da mu je pri tome okružni ugled porastao više nego ikad. A Kralj nikako da ode. Svoje šatore je podigao na polju farmera Gila I čekao četrnaesti januar nastojeći da se što je bolje mogao zabavi u bednom selu, daleko od prestonice. U roku od tri dana, kraljevska pratnja je pojela sav hleb, jaja, piliće, slaninu i ovčetinu i ispila sve staro pivo što se u selu moglo pronaći, do poslednje kapi. Potom su počeli da kukaju zbog nedostatka komfora. Ali, Kralj je sve kavaljerski plaćao (u bonovima koje je kasnije trebalo naplatiti od Državne blagajne, a Kralj se nadao da će ona uskoro biti puna do vrha); ali narod Buta beše zadovoljan jer im je pravo stanje Blagajne bilo nepoznato. Došao je i četrnaesti januar, praznik Hilaniusa i Feliksa i svi siu na nogama bili još od ranog jutra. Vitezovi su navukli

146

FARMER GIL OD BUTA

svoje oklope. Farmer je obukao svoju verižnjaču iz domaće radinosti i glasno su mu se smejali svi dok nisu primetili Kraljevo mrgođenje. Takođe, farmer je opasao Grizorepa koji u korice uđe lako kao u buter i tu ostade. Paroh je pažljivo motrio na mač i vrteo glavom. Kovač se smejao. Stiže i podne. Ljudi bebu tako uzbuđeni da nisu čak bili ni previše gladni. Poslepodne je lagano protkalo. Grizorep i dalje nije pokazivao nikakvu nameru da iskoči iz korica. Niko od onih što su motrili sa brda, niko od dečaka koji su se popeli na vrhove visokog drveća nije mogao primetiti ništa ni na nebu ni na zemlji što bi najavljivalo zmajev povratak. Kovač je cupkao; ali sve dole ne pade noć i dok se ne pojaviše zvezde seljaci mi pomislili nisu da zmaju opšte nema nameru da se vrati. Neprestano su u sećanje dozivali mnogobrojna izrečena obećanja i strašne zakletve nadajući se i dalje. Ali prođe ponoć i okonča se zakazani dan, a razočarenje bi veliko. Kovač je bio presrećan. »Zar vam ne rekoh,« izjavio je. Ali oni još uvek ne behu razuvereni. »Ipak je bio teško ranjen,« kaza neko.

147


»Nismo mu dali dovoljno vremena,« rekli su drugi. »Ima strašno puno do planina da se žipči, a on još ima toliko da nosi. Možda mu je trebalo pomoći.« Ali prođoše i sledeći i sledeći dan. Tada ih napusti svaka nada. Kralja obuze strašan bes. Ponestale su sve zalihe hrane i pića, a vitezovi su gunđali glasno. Zeleli su da se vrate udobnostima dvora. Ali, Kralj je želeo novac. Sa svojim vernim podanicima se pozdravio, ali kratko i zajedlji o I poništio je polovinu bonova Državne blagajne. Prema farmeru Gilu ponašao se hladno i otpustio ga je kratkim klimanjem glave. »Još ćete čuti o nama,« kazao je i odjahao sa svojim vitezovima I trubačima. Optimisti i naivni su mislili da će poruka, koja ubrzo treba da stigne sa dvora biti poziv da gazda Egidijus dođe kod Kralja i bude proizveden za viteza. Poruka je stigla već za nedelju dana, ali je glasila sasvim drukčije. Bila je napisana i potpisana u tri primerka: jedan primerak za Gila; jedan za paroha; i jedan da se zakuca na crkvena vrata. Vajde je bilo samo od onog primerka upućenog parohu, jer je dvorski rukopis bio osoben i butskom narodu nejasan koliko i književni latinski. Ali paroh ga je preveo na narodski i pročitao sa predikaonice. Pismo beše kratko i jasno (koliko to kraljevo pismo može biti);

148

FARMER GIL OD BUTA

Kralju se žurilo. »Mi Augustus B. A. A, P. i M. rex et cetera obznanjujemo da smo zarad sigurnosti naše države i časti našeg imena odlučili da crv ili zmaj koji sebe naziva Krisofilaksom Bogatim ima da bude pronađen i primerno kažnjen zbog svojih zlodela, štetočinstava, veleizdaje i krivokletstva. Svi vitezovi Našeg Dvora imaju da se smesta naoružaju i da se zapute u potragu za narečenim čim Gazda Aegidius A. J. Agricola stigne na naš dvor. Kako se rečeni Aegidius dokazao kao veran čovek sposoban da izađe na kraj sa divovima, zmajevima, kao i drugim neprijateljima Kraljevskog mira, sada mu naređujemo da smesta pojaše i priključi se našim vitezovima najvećom mogućom, brzinom.« Narod zaključi da je to velika čast, bezmalo kao i proglašenje za viteza. Mlinar je zavideo. »Prijatelj Egidius se penje sve više i više,« reče. »Nadam se da će nas još uvek poznavati kada se vrati.« »Ako se vrati,« kaza kovač. »E sad mi te je, konjska njuško, zaista dosta!« reče farmer. »Da te đavo nosi! Ako se vratim, biće mi čak i mlinar drag. Ipak, ima nečeg prijatnog u pomisli da ćete mi obojica jedno vreme nedostajati.« I to rekavši, ode.

149


Kralju se ne može pravdati kao svojim susedima; bilo da se ovce jagnje ili ne jagnje, ore se ili ne ore, crno je ili belo je, Gilu je jedino preostalo da pojaše svoju kobilu i krene. Paroh ga je ispratio. »Nadam se da si sa sobom poneo jedan čvrst konopac?« upita. »Zašto?« reče Gil. »Da se obesim?« »Jok! Razvedri se, gazda Egidiuse!« kaza paroh. »Čini mi se da te prati sreća kojoj se može verovati. Ali, ipak ponesi dug konopac, jer ti, ako me moja pamet ne vara, može ustrebati. A sada zbogom i vrati se čitav!« »Ah! Vrati se i nađi kuću i imanje u raspadu. Prokleti zmaj!« reče Gil. Potom, smotavši veliko parče užeta pod sedlo, uzjaha i ode. Psa sa sobom nije poveo, jer je ovaj sa vidika nestao još rano ujutro. Ali, čim je Gil otišao, Garm se ušunjao u kuću i tu ostao da zavija celu noć, dobija batine i nastavlja da zavija. »Upomoć, vau, upomoć!« zapomagao je. Nikada više neću videti svog dragog gospodara što beše tako strašan i tako divan. Kamo sreće da sam i ja pošao sa njim, o, kamo sreće. »Zaveži!« kazala je farmerova žena »ili nećeš poživeti dovoljno dugo da saznaš hoće li se vratiti ili ne.« Kovač ču zavijanje psa.

150

FARMER GIL OD BUTA

»Loš predznak,« reče vedro. Prolazili su dani, a vesti niotkuda. »Nikakve vesti su loše vesti,« kazao je kovač i zapevao. Na dvor je Gil stigao umoran i prašnjav. Ali svi vitezovi, u uglačanim oklopima i sa sjajnim šlemovima već su stajali kraj svojih konja. Kraljev poziv jednom farmeru ozlojedio ih je, te su zahtevali da se naređenje doslovno sprovede i krene onog časa kada im se Gil pridružio. Jedva je siroti farmer imao vremena da proguta parče hleba umočenog u vino a već se ponovo našao na putu. Kobila je bila uvređena. Sreća što nije umela da kaže ono što je o Kralju mislila jer je to bilo ravno veleizdaji. Dan je već dobro odmakao. »Suviše kasno da se počne sa lovom na zmaja,« mislio je Gil. Ali i nisu mnogo odmakli. Kada su jednom krenuli, vitezovima se više nije žurilo. Lagano su jahali u razvučenoj povorci: vitezovi, štitonoše, sluge, pa poniji natovareni prtljagom; na kraju se klatio farmer Gil na svojoj umornoj kobili. Uveče su se zaustavili i podigli šatore. Za farmera Gila nije bila predviđena nikakva hrana i svoj je obrok pozajmio gde je mogao. Kobila se rasrdila i najsvečanije zaklela na nevernost vladarskom domu Augustusa Bonifaciusa.

151


Jahali su i naredna dva dana. Trećeg dana, u daljini su se pojavili mutni obrisi negostoljubivih planina. Ubrzo su se našli u krajevima gde se vlast Augustusa Bonifacijusa nije jednoglasno priznavala. Zbiše se i jahali su opreznije. Četvrtog dana su stigli do Divljih Brda, na granice tajanstvene zemlje koju su, verovalo se, nastanjivala bića iz legendi. Iznenada, jedan od onih koji su jahali na čelu naiđe na zloslutne tragove u pesku kraj jedne rečice. Pozvaše farmera Gila. »Šta je ovo, gazda Edigiuse?« zapitaše. «Zmajevi tragovi.« reče on. »Predvodi nas!« kazaše mu. Sada su jahali ka zapadu a na čelu je bio farmer Gil kome su zveckali svi prstenovi njegovog oklopnog gunja. Ali, na to niko nije obraćao pažnju; vitezovi su se smejali i pričali, a uz njih su jahali minstreli pevajući im junačke pesme. Svaki čas bi vitezovi prihvatali refren pesme i pevali ga zajedno, glasno i snažno. Ovo ih je bodrilo, jer pesma beše dobra — nastala je u onim vremenima kada su bitke bile uobičajenije nego turniri; ali nije bilo pametno. Za njihov dolazak je sada znao svaki stvor te zemlje, a u svim pećinama zapada zmajevi su ćulili uši. Nije bilo nade da će Krisofilaksa uhvatiti na spavanju. Baš kada

152

FARMER GIL OD BUTA

su dospeli u duboku senku tamnih planina, dogodi se nešto za šta je možda bio zaslužan prst sudbine, a možda i sama kobila; naime, ona poče hramati. Sada su išli strmim i kamenitim stazama, penjali se sa mukom i sve zabrinutiji. A kobila je saplićući se i hramajući sve više zaostajala i izgledala tako očajno da je farmer Gil morao sjahati i produžiti peške. Ubrzo su se našli na začelju kolone, među tovarnim ponijima; ali, to niko nije ni primećivao. Pažnja vitezova odavno beše zaokupljena raspravom o etikeciji i pravu prvenstva. Inače bi opazili kako su tragovi zmaja sve upadljiviji i brojniji. U stvari došli su do mesta po kojima je Krisofilaks često lunjao ili sletao posle svojih svakodnevnih vežbi u vazduhu. S obe strane staze videli su se potpuno niski brežuljci i padine izgoreli i izgaženi. Malo je bilo trave, a između širokih pojaseva pepela i spaljene zemlje nazirali su se čvornovati ostaci štipavice i vresa. Već je dugo ovaj kraj bio igralište zmajeva. Pred povorkom se uzdizao tamni zid planina. Farmer Gil se brinuo zbog kobile; ali bio je zadovoljan što ima razloga da se zahvali na ukazanom poverenju. Nikako mu se nije dopadalo da u neprijatnom i tajanstvenom kraju jaše na čelu ovakve povorke. Ubrzo će biti još zadovoljniji i iz sveg srca zahvaljivati

153


sudbini (i kobili). Jer, baš negde oko podneva — na Kandlemasov dan i sedmi dan njihovog jahanja — Grizorep iskoči iz korica, a zmaj iz pećine. Bez upozorenja i formalnosti on jurnu u bitku. Uz huku i urlik obruši se na povorku. Uprkos svom drevnom i vladarskom poreklu on zaista nije bio preterano hrabar kada se nalazio daleko od svoje kuće. Ali sada ga ispuni veliki gnev; jer, borio se baš na svome pragu i branio je sve svoje blago. Sruči se niz padinu kao splet gromova uz buku oluje i zaslepljujući crveni sjaj. Rasprava o prvenstvu namah prestade. Konji se razleteše na sve strane, a neki vitezovi popadaše. Poniji, prtljag i posluga, okretoše se u mestu i jurnuše. Nije bilo nikakvih dilema o pravu prvenstva. Najednom ih prekri i osmudi oblak dima u kojem se pojavi zmaj obrušavajući se na čelo kolone. Nekolicina vitezova pogibe pre no što su uspeli da izreknu propisani poziv na borbu, a nekolicina drugih se načte na zemlji zajedno sa svojim konjima. Što se ostalih tiče, o njima su se brinuli njihovi konji od megdana, koji su se okrenuli i dali u bekstvo, ne vodeći računa želeli to njihovi gospodari ili ne. A većina je žarko želela. Ali, siva kobila se ne mrdnu. Možda se plašila da će polomiti noge niz strmu i kamenitu stazu. Možda je bila suviše umorna da bi bežala. Slutila je da je zmaj

154

FARMER GIL OD BUTA

mnogo opasniji kada se nalazi iza nego ispred vas, a da morate biti brži od trkaćeg konja da biste od bekstva imali neke koristi. Osim toga, ona je Krisofilaksa već upoznala i sećala se da ga je u svojoj zemlji jurila i tako sredila da se krotko izvalio nasred glavne seoske ulice. Bilo kako bilo, tek ona se ukopa u mestu i poče frktati. Lice farmera Gila sigurno nije moglo biti bleđe nego što je već bilo, ali on ostade kraj nje; činilo se da mu ništa drugo nije ni preostalo. I tako se dogodilo da se zmaj, jurišajući na povorku, nenadano našao oči u oči sa svojim starim neprijateljem i Grizorepom u njegovim rukama. Ovo nije očekivao. Skrete naglo, poput velikog slepog miša i sruči se na padinu kraj staze. Siva kobila dojuri zaboravivši da bi trebalo da hramlje. Na njoj se žustro koprcao farmer Gil vidno ohrabren. »Oprostite mi,« reče on »ali da slučajno ne tražite mene?« »Ni slučajno,« reče Krisofilaks. »Ko bi i sanjao da ste vi ovde? Samo sam letuckao unaokolo.« »Onda nas je spojio srećan slučaj,« reče Gil. »Na moje veliko zadovoljstvo; ja tražim tebe. Treba neke sitnice da raspravim s tobom; pravo da reknem, čitavu gomilu sitnica.«

155


Zmaj frknu; farmer Gil podiže ruku da se zaštiti od vrelog daha i koraknu napred sa isukanim Gnizorepom opasno ga približivši zmajevom nosu. »Hej!« reče ovaj i zaustavi dah. Poče se tresti i uzmicati a sva mu vatra iščile. »Ja se, dobri gospodaru, nadam da niste došli da me ubijete?« zacvile. »Jok! jok!« reče farmer. »Ni reč ne reko o ubijanju.« Siva kobila šmrknu. »Pa, ako je tako, smem li da vas upitam šta ste ono radili sa svim onim vitezovima?« reče Krisofilaks. »Vitezovi uvek ubijaju zmajeve, osim ako mi njih pre toga ne pobijemo.« »Sa njima nisam radio baš ništa. Nisam im ni rod ni pomozi bog,« kaza Gil. »A u svakom slučaju sada su svi mrtvi ili su zbrisali. Nego, šta si ti ono pričao na poslednje Bogojavljenje?« »O čemu ono beše?« kaza zmaj nesigurno. »Kasniš skoro mesec dana,« kaza Gil i rok ti je istek o. Došo sam zbog naplate. Duguješ mi izvinjenje zbog cele ove gnjavaže što sam je imo.« »Najiskrenije se izvinjavam,« reče zmaj. »Tako bi mi bilo milo da se niste mučili da dođete.« »Sad ću da ti pokupim svaku mrvicu iz tvoje riznice i nemoj da mi prodaješ neke pijačne štosove,« reče Gil,

156

FARMER GIL OD BUTA

»ili si mrtav, a kožu ću da ti okačim na naš crkveni toranj za pouku sličnima.« »To je tako surovo!« reče zmaj. »Pogodba je pogodba,« kaza Gil. »Da li bih bar mogao zadržati neki prstenčić i majušnu gomilicu zlata, s obzirom na to da plaćam u gotovom?« upita zmaj. »Ni mesingano dugme!« odvrati Gil. Još su se izvesno vreme cenjkali I prepirali kao na vašaru. Ipak je na kraju sve bilo onako kako biste mogli I pretpostaviti; mora se priznati da se rodilo malo takvih što bi u cenjkanju mogli da nadmaše farmera Gila. Ceo put nazad, do pećine, zmaj je morao prepešačiti jer mu je Gil sa Grizorepom bio za petama. Brdska staza se uspinjala na planinu i jedva da je bilo mesta za obojicu. Kobila je išla odmah za njima i delovala je duboko zamišljeno. Beše najmanje pet milja teškog puta; i Gil je žipčio hukčući i daščući, ali nije skidao oka sa crva. Napokon dospeše do pećinskog grotla na zapadnom obronku planine. Ulaz je, veliki i mračan, izgledao preteće; a čelična su vrata bila uglavljena u gvozdene stubove. Videlo se da u danima davno zaboravljenim ovo beše mesto moći i ponosa; jer nisu zmajevi gradili ovakva zdanja niti su prokopavali takve hodnike već su se,

157


rado, nastanjivali u grobnicama i riznicama drevnih, silnih ljudi i divova. Vrata dubokog doma behu otvorena i zmaj i Gil zastadoše u njihovoj senci. Sve do sada Krisofilaks nije imao priliku za bekstvo. ali, našavši se na svome pragu on podskoči napred i spremi se da zaroni u dubinu. Farmer Gil ga pljoštimice udari mačem. »Oj!« reče. »Da ti pre no odeš unutra, kažem nešto. Ako se hitro ne vratiš sa nečim vrednim nošenja ima da dođem za tobom i iseckam te od repa naviše.« Kobila šmrknu. Nikako nije mogla zamisliti farmera Gila kako silazi u zmajevu jazbinu, ni za sve blago ovog sveta. Ali, Krisofilaks je, pred oštrim I sjajnim Grizorepom, bio sasvim oran da mu poveruje. A možda je, za razliku od kobile, bio u pravu, jer ona, uprkos svojoj mudrosti, nije shvatala promenu što se zbila sa njenim gospodarem. Farmer Gil se oslanjao na svoju sreću I posle dva uspešna poduhvata poče verovati da nema tog zmaja koji bi mu se mogao suprotstaviti. U svakom slučaju, Krisofilaks se vratio najbrže što je mogao noseći desetak kilograma zlata i srebra i gomilu prstenova, brazletni i drugih zgodnih sitnica. »Eto!« reče.

158

FARMER GIL OD BUTA

»Šta?« kaza Gil. »To nije ni pola od onog što treab, ako si to hteo da kažeš. I ni pola onog što imaš — još ako bi pola bacili u vodu.« »Sigurno da nije!« reče zmaj suviše smućen da zapazi koliko je farmer oštroumniji nego onog dana u selu. »Sigurno. Ali ne mogu sve odjedanput da iznesem.« »A ni iz dvaput, smeo bi' da se kladim,« kaza Gil. »Unutra i vraćaj se duplo brže da ne bi probo ukus Grizorepa!« »Ne!« reče zmaj jurnuvši unutra i vrati se duplo brže. »Eto!« izreče spuštajući ogroman tovar zlata i dve gomile dijamanata. »A sad probaj opet!« kaza farmer. »I još se bolje potrudi!« »Trudim se, oh kako se trudim!« reče zmaj vrativši se ponovo. Ali, sada se kobila poče brinuti za svoju kožu. »Samo se pitam, ko će sve ovo da tegli kući?« mislila je; i tako je tužno gledala sve one vreće i kovčege da farmer pogodi šta ona misli. »Ne brini se devojčice!« kaza. »Nateraćemo starog crva da se pobrine za prevoz.« »Milost!« zavapi zmaj koji je čuo ove reči stižući po treći put iz pećine sa najvećim tovarom i rogom dragog kamenja, što je blistalo poput zelene i crvene vatre.

159


»Milost!« Ako ponesem sve ovo jedva ću preživeti, a ne bih više ni torbu mogao, pa makar me ubili.« »Znači, tamo ima još?« kaza farmer. »Ima,« reče Knisofilaks »dovoljno da ostanem ugledan zmaj.« Za divno čudo skoro da je govorio istinu a pokazaće se da je govorio i mudro. »Ako mi to ostaviš,« dodade vrlo prepredeno »biću ti prijatelj do groba. A sve ću ovo poneti tvojoj kući, a ne Kraljevoj. I pomoćiću ti da blago sačuvaš, što je još važnije,« dodade. Tada je farmer uzeo čačkalicu u ruke i duboko razmišljao ceo minut. Onda izreče »Dogovor kuću gradi!« i pokaza hvale vrednu razboritost. Da je na njegovom mestu bio vitez, polakomio bi se za celim blagom i priđe bi dobio ono prokletstvo koje na blagu leži. Jer, što god da je nameravao, da je Gil bacio zmaja u očajanje ovaj bi se odlučio za borbu. I u tom bi slučaju Gil, ako sam ne bi izgubio glavu bio prisiljen da uništi svoje transportno sredstvo i najveći deo blaga ostavi u planinama. Ovako se sve rešilo. Za svaki slučaj, farmer je džepove napunio dragim kamenjem; a omanji kovčeg je stavio na kobilu. Sve ostalo, u sanducima I vrećama nakrcao je na Krisofilaksova leđa tako da je ovaj izgledao kao da seli čitavu državnu blagajnu. Nije bilo bojazni da će

160

FARMER GIL OD BUTA

odleteti jer mu tovar beše pretežak, a Gil mu je svezao krila. »Baš mi je naposletku valjao ovaj konopac,« pomislio je sa zahvalnošću se setivši paroha. I tako je zmaj kaskao hukčući i duvajući dok ga je kobila pratila zalepivši se za njegov rep a na njoj farmer koji je nosio isukani Kaudimordaks, blještav I zastrašujući. Zmaju ni na pamet nisu padali nikakvi trikovi. Uprkos teretu, zmaj i siva kobila su se vraćali brže no što je kraljevskoj povorci trebalo da stigne. Gilu se žurilo — nikako nije mogao imati poverenja u Krisofilaksa koji je jednu svečanu i čvrstu zakletvu već prekršio, te Gilu nije bilo najjasnije kako da noć pregura zdrav i čitav. Ali, sreća će mu se ponovo osmehnuti pre no što padne noć; nabasali su na grupu slugu i ponija što su u onoj velikoj žurbi odjurili i sada izgubljeno lutali Divljim Brdima. Oni se razbežaše u strahu i zaprepašćenju, ali Gil povika za njima. »Hej, momci!« reče. »Vraćajte se. Imam poso za vas a dobro ću vas nagraditi ako sve dobro ispadne.« I oni stupiše u njegovu službu srećni što imaju vodiča i nadajući se da ćebiti isplaćivani urednije nego što su inače navikli. Jahali su dalje, sedam ljudi, šest ponija, jedna kobila i jedan zmaj; Gil se poče osećati kao gospodinčovek i isprsi se što je više mogao. Odmarali

161


su se samo koliko su morali. Uveče bi Gil privezao zmaja za četiri koca, svaki za po jednu nogu i odredio trojicu da ga čuvaju. Ali, kobila je spavala otvorenih očiju pribojavajući se da bi stražari mogli nešto da probaju za sopstveni račun. Do granica svoje zemlje stigli su za tri dana; a dolazak je izazvao zaprepašćenje i zbrku kao malo šta od svega što se između dva mora ikad zbilo. U prvom selu u kojem su konačili hranu i piće su im dali besplatno, a polovina seoskih mladića je želela da se pridruži povorci. Gil odabra dvanaestoricu naočitih, mladih ljudi. Obeća im dobru nagradu i kupi najbolje konje što ih je mogao naći. Po glavi su počinjali da mu se vrzmaju neki planovi. Posle jednodnevnog odmora ponovo se našao u sedlu praćen svojom novom svitom. Pevale su se pesme u njegovu čast; i mada neskladne i prigodne, dobro su zvučale u njegovim ušima. Neki momci su ćeretali, neki se vedro smejali. Beše to veseo i čudesan prizor. Ubrzo je farmer Gil skrenuo na jugozapad pravo svojoj kući, ne prolazeći blizu Kraljevog dvora niti mu poslavši ikakvu poruku. Ali, vesti o povratku gazda Egidiusa širile su se poput šumskog požara; a izazivale su veliko zaprepašćenje i uzbuđenje. Jer, stigao je u času kada je kraljevskim ukazom proglašena u svim selima i

162

FARMER GIL OD BUTA

gradovima opštenarodna žalost za hrabrim vitezovima koji su pali u planinama. Gde god se farmer Gil pojavio, žalost bi bila zaboravljena a zvona su zvonila i ljudi su se tiskali kraj puta kličući i bacajući uvis kape i marame. Ali, zmaja su tako pozdravljali da ovaj poče gorko žaliti zbog sklopljene pogodbe. Bilo je to preveliko poniženje za nekog sa tako drevnim i vladarskim poreklom. Kada su dospeli do Buta, svi psi su na njega prezrivo lajali. Svi, osim Garma; on je imao oči, uši i nos samo za svoga gospodara. Zapravo, potpuno je izgubio glavu i valjao se po celoj ulici. Naravno, But je farmeru priredio veličanstven doček; ali je farmer, po svoj prilici, najsrećniji bio što vidi mlinara bez podrugljivog osmeha i kovača koji nije znao šta da kaže. »Neće se ovo ovako završiti, upamtite šta vam kažem!« rekao je, ali ništa gore nije uspeo smisliti i turobno je pognuo glavu. Farmer Gil, praćen šestoricom ljudi i dvanaestoricom naočitih mladića, pope se na brežuljak i tu se skrasiše. U kuću je pozvao samo paroha. Vesti su ubrzo doprle do prestonice i narod se, zaboravljajući i zvaničnu žalost i svoja posla, okupljao po ulicama. Bi mnogo poklika i buke. Kralj se nalazio u svojoj velikoj kući i tamo grickao nokte i mrsio bradu.

163


Naizmenično tužan i besan (a neprestano opsednut finansijskim brigama) bio je tako razdražljiv da se niko nije usuđivao da mu se obrati. Ali, napokon, buka mu je doprla do ušiju; nije zvučalo ni kao naricanje, ni kao plač. »Šta znači ova buka?« zapitao je. »Recite narodu da se raziđe kućama I žali svečano i dostojanstveno. Ovo pre liči na guščji sajam.« »Gospodaru, zmaj se vratio,« odgovoriše mu. »Šta!« reče Kralj. »Skupite sve naše vitezove ili bar sve što je od njih ostalo!« »Gospodaru, nema potrebe,« odgovoriše mu. »Pošto je gazda Egidius kraj njega, zmaj je miran kao jagnje. Bar koliko je nama poznato. Tek što smo o svemu saznali, a i izveštaji su protivrečni.« »Bože, blagoslovi nas!« reče Kralj sa vidljivim olakšanjem. »I kada samo pomislim da smo za prekosutra naredili da se održi služba za momke! Opozovite to! Ima li ikakvih znakova našeg blaga?« »Izveštaji govore o čitavoj planini blaga, gospodaru,« odgovoriše mu. »A kada će stići?« reče Kralj žustro. »Dobar čovek taj Egidius izvedite ga pred nas čim dođe!« Sa odgovorom su oklevali. Na kraju, neko skupi hrabrost i reče:

164

FARMER GIL OD BUTA

»Oprostite, gospodaru, ali mi smo čuli da se farmer zaputio svojoj kući. Ali nesumnjivo će prvom prilikom požuriti ovamo čim se dolično opremi da se pred vama pojavi.« »Nesumnjivo,« reče Kralj. »K vragu i dolična oprema. Šta on ima da traži kod kuće a da nas ne izveštava! Vrlo smo nezadovoljni.« Prva prilika je došla i prošla, a potom i naredne. Tačnije, farmer Gil je kod kuće bio već nedelju ili više, a ni slovce njegove poruke nije stiglo do dvora. Desetog dana Kralj puče od besa. »Pošaljite po momka!« kaza; i poslaše. Put do Buta i nazad zahtevao je po dan napornog jahanja. »Gospodaru, neće da dođe!« rekoše mu dršćućim glasom dva dana kasnije. »Munjo nebeska!« reče Kralj. »Naredite mu da se nacrta ovde sledećeg utorka ili će živ istrunuti u zatvoru!« »Gospodaru, molim vas za oproštaj, ali on i dalje neće da dođe,« reče, vrativši se u utorak sam, istinski nesrećni glasnik. »Sto mu hiljada gromova!« kaza Kralj. »Ovu budalu strpajte u zatvor mesto one. A sada pošaljite nekoliko

165


ljudi da seljačinu bace u okove!« riknu na svoju okolinu. »Koliko ljudi?« zamucaše, »tamo je zmaj i...i Grizorep i...i « »I trice i kučine!« reče Kralj. Naredi da mu spreme njegovog belog konja, sakupi sve svoje vitezove (ili bar sve što je od njih ostalo), četu naoružanih pešaka i pojaha pun vatrenog gneva. Iznenađen, sav narod izađe iz svojih kuća. Ali, farmer Gil više mije bio samo Okružni Junak; postao je Miljenik Zemlje; i ljudi nisu klicali Kralju i njegovim vojnicima kada su prolazili, mada su i dalje pred Kraljem skidali kape. I što je bio bliže Butu, sretao je sve mrgodnlja lica; u nekim selima seljaci su zabravljivali vrata i ni živa duša se nije mogla vide ti na ulici. Tada Kraljev vatreni gnev pređe u ledeni bes. Mračnog lica jahao je ka reci iza koje se nalazio But i farmerova kuća. Naumio je da sve spali iz temelja. Ali, na mostu ugleda farmera Grla kako sedi na svojoj sivoj kobili, sa Grizorepom u rukama. Niko se drugi nije mogao videti, osim Garma izvaljenog nasred puta. »Dobro jutro, gospodaru!« reče Gil, vedar kao vedar dan i ne čekajući da bude prvi oslovljen. Kralj ga hladno odmeri:

166

FARMER GIL OD BUTA

»Ti se zaista ne umeš dolično vladati u našem prisustvu,« reče »ali te ni to ne izvinjava što nisi došao na naš poziv.« »Pravo da vam kažem, gospodaru, ni na pamet mi nije palo,« reče Gil. »Imao sam mnogo svojih briga, a malo vremena da ga trošim na vase zapetljancije.« »Deset mu hiljada munja!« zaurla Kralj ponovo usijavši od besa. »Neka đavo nosi tebe i tvoj bezobrazluk. Nikakvu nagradu nećeš dobiti; a možeš biti srećan ako te ne obesimo. A sigurno i hoćemo, osim ako smesta ne zamoliš za oproštaj i ne vratiš nam naš mač« »Je l'?« reče Gil. »Meni se čini da sam svoju nagradu već dobio. Pronaći znači steći, a steći znači imati, kažemo mi ovde. I čini mi se da je Grizorepu mnogo bolje sa mnom nego sa tim vašim momcima. Ali, šta će vam svi ovi vitezovi i vojnici?« upita. »Ako ste došli u posetu, bili biste dobrodošli i sa manje. A ako ste došli da me odvedete, trebalo bi vam mnogo više.« Kralj se zagrcnu, a vitezovi pocrveneše i spustiše noseve. Neki od vojnika se isceriše, jer im je Kralj bio okrenut leđima. »Daj mi svoj mač!« zaurla Kralj konačno povrativši svoj glas, ali izgubivši svoj plural.

167


»Daj nam svoju krunu!« reče Gil; zaprepašćujuća izjava koja se nikada ranije, u čitavoj istoriji Srednjeg Kraljevstva nije mogla čuti. »Munjo nebeska! Ščepajte ga i vezujte!« vrisnu Kralj sasvim opravdano iskočivši iz kože. »Šta se muvate tamo pozadi? Vezujte ga ili pogubite!« Vojnici zakoračiše napred. »Upomoć! uopmoć! upomoć!« kričao je Garm. A u tom času, zmaj izroni ispod mosta. Ležao je skriven, pod suprotnom obalom reke, duboko u vodi. Sada je puštao gustu paru, jer je ispio mnoštvo litara reke. Najednom nastade neprozirna magla u kojoj su se videle samo plamene zmajeve oči. »Budale, idite kući!« riknu on, »ili ću da vas iscepam na paroiće. Eno gomile vitezova mrtvih, hladnih, u planini, a sada će ih još više biti u reci. Svi kraljevi konji i svi Kraljevi ljudi!« Zatim skoči i kandžom raspali Kraljevog belog konja; a ovaj pojuri brzinom onih nebeskih munja koje je Kralj tako rado pominjao. Ostali konji su ga spremno sledili; neki od njih su se već sreli sa zmajem koji im nije ostao u dragoj uspomeni. Vojnici pružiše korak u svim pravcima osim u pravcu Buta. Beli konj je bio samo ogreban, a nije mu bilo dopušteno da ode daleko. Posle izvesnog vremena, Kralj ga natera da se vrati nazad.

168

FARMER GIL OD BUTA

Nesumnjivo, bio je gospodar svoga konja; i niko nije mogao reći da se na svetu bojao ijednog čoveka ili zmaja. Dok se vratio, magla se razišla, kao i njegovi vitezovi i vojnici. Sve je bilo sasvim drukčije sada kada je Kralj, potpuno sam razgovarao sa snažnim farmerom sa kojim su bili zmaj i Grizorep. Ali, razgovor nije ničemu vodio. Farmer Gil beše tvrdoglav. Nije hteo ni da moli ni da se bori, iako ga je Kralj izazivao na dvoboj smesta i na licu mesta. »Jok gospodaru!« kazao je smejući se. »Idi kući i raz'ladi se! Neću da te ozledim; ali ti je najbolje da ispariš jer za crva ne mogu da odgovaram! Zbogom!« I to je bio kraj bitke na butskom mostu. Nikada Kralj nije dobio ni peni blaga ni reči izvinjenja od farmera Gila, koji je o sebi stekao veoma visoko mišljenje. I štaviše, u okolini se od tada više neće priznavati vlast Srednjeg Kraljevstva. Ljudi su, miljama unaokolo, smatrali Gila svojim gospodarom. Nikada, Kralj, uprkos svim svojim titulama nije nikog mogao nagovoriti da krene protiv buntovnika Egidiusa; jer, on je postao Miljenik Zemlje o kome su pevane pesme; i nije bilo moguće ućutkati sve priče što su slavile njegova dela.

169


A jedna od najomiljenijih beše rugalica koja je opevala bitku na mostu. Dugo je Krisofilaks ostao u Butu na veliku Gilovu korist; jer, prirodno je da se poštuje čovek koji ima ukroćenog zmaja. Sa parohovom dozvolom, smestili su ga u opštinski ambar i tu su ga čuvala dvanaestorica naočitih mladića. Tako je nastala prva Gilova titula: Dominus de Domito Serpente ili narodski, Lord od Ukroćenog Crva ili skraćeno Ukroćenog. I kao takav, uživao je veliku počast; ali je Kralju i dalje plaćao uobičajeni danak: šest goveđih repova i bačvu piva, isplaćivan na dan Sv. Matije, dakle, dan sukoba na mostu. Ali, nije mnogo prošlo da je Gil od Lorda napredovao u Erla, a trbuh Erla od Ukroćenog beše toliki da mu je bio neophodan uistinu poveliki kajiš da ga opaše. Posle nekoliko godina postao je princ Julius Egidius i prestao da plaća danak. Postao je basloslovno bogat, sagradio je divan dvorac i sakupio snažnu vojsku. Beše to blistava i sjajna vojska odevena u najbolje ruho što se moglo nabaviti. Svaki od dvanaestorice naočitih momaka postao je kapetan. Garm je imao blistavu ogrlicu i celog života je lajao kad god mu je bilo volja, ponosan i srećan pas, koga su njegovi drugari sa mukom podnosili jer je od drugih pasa zahtevao da mu odaju dužno poštovanje u skladu sa strahom i trepetom koji je predstavljao njegov

170

FARMER GIL OD BUTA

gospodar. Svoje preostale dane siva kobila je provodila u miru i niko nije mogao saznati šta ona zapravo misli. Na kraju je Gil postao kralj, naravno, Kralj Malog Kraljevstva. Krunisan je u Butu pod imenom Aegidius Draconarius; ali bio je poznatiji pod imenom Stari Gil Crvoviti. Jer, u modu je na njegovom dvoru ušao narodski jezik i svoje govore nikada nije držao na književnom latinskom. Njegova žena je postala veličanstvena i povelika kraljica koja je strogo vodila računa o kućnim izdacima. Kome god je nešto bilo potrebno nju ne bi mogao zaobići ili bi, bar morao mnogo da zaobilazi. Najzad je Gil postao dostojanstven starac sa dugom belom bradom koja mu je dopirala do kolena i vrlo uvaženim dvorom (na kojem su zasluge najčešće bile nagrađivane). I osnovao je potpuno nov viteški red. Vitezovi su se zvali Crvočuvari a na grbu im beše zmaj; najstariji članovi su bili dvanaestorica naočitih momaka. Mora se priznati da je za svoj uspon Gil mnogo dugovao sreći, iako je pokazao i veštinu da je iskoristi. Mudrost i sreća su ga pratile do kraja, na veliku korist njegovih prijatelja i suseda. Paroha je velikodušno nagradio; a čak su i mlinar i kovač dobili svoj deo. Jer, Gil je sebi mogao dozvoliti velikodušnost. Ipak je, postavši kralj, doneo strog zakon protiv zlokobnih

171


proročanstava a mlevenje žita je proglasio kraljevskim monopolom. Kovač je promenio zanimanje i postao preduzimač, ali mlinar je postao verni sluga krune. Paroh je napredovao u biskupa i, kada je crkva u Butu odgovarajuće uvećana, učinjena je njegovim središtem. Oni koji i sada žive na području Malog Kraljevstva primetiće da ova istorija sadrži pravo objašnjenje nekih imena koja gradovi i sela nose i u naše vreme. Jer, oni koji su u te stvari upućeni, objašnjavaju nam kako je But, zahvaljujući razumljivoj zbrci u titulama Lorda od Buta i Lorda od Ukroćenog, postao poznat po svom drugom imenu koje mu je ostalo do naših dana; jer, Thame sa h je besmislica bez značenja. Kao uspomenu na zrnaja, kojem duguju svoju sreću i slavu Draconarii su podigli veliko zdanje, četiri milje severozapadno od Buta, na mestu gde su se Gil i Krisofilaks prvi put sreli. Ovo je mesto širom kraljevstva bilo znano pod imenom Aula Draconaria, ili narodski Crvodvor po kraljevom imenu i grbu. Mnogo se šta od onda promenilo, a kraljevstva su nastajala i nestajala; šume su padale, reke menjale korita, a jedino su bregovi ostajali, mada su I njihov lik menjali kiša i vetar. 3 Pred ovom, jednom u nizu Tolkinu dragih igara reči. prevodilac je bio prisiljen da bezuslovno kapitulira. Thame (0eim) je toponim koji se po Tolkinu izvodi iz Ctilove titule Lord of Tame (teim) ovde prevedene kao Lord od Ukroćenog. Uostalom, u knjigama od nauke fusnote su neophodne — Prim, prev.

172

FARMER GIL OD BUTA

Ostajala su i imena; ljudi, istina, ovo mesto danas zovu Crevar (bar koliko sam ja čuo) jer su sela izgubila nekadašnju slavu. Ali, u danima o kojima zbori priča, selo se zvalo Crvodvor i Kraljevska prestonica, a zastave sa grbom zmaja vile su se iznad drveća; i sve je bilo dobro i veselo u to doba kada je Grizorep blistao svim svojim sjajem.

Epilog Često je Krisofilaks molio za slobodu; a pokazalo se da njegova ishrana mnogo košta, jer je, kako je to već sa zmajevima slučaj, nastavio da raste pošto oni, kao i drveće, rastu celog života. Zato je Gil, kada je dovoljno učvrstio svoj položaj, dozvolio bednom crvu da ode kući. Rastali su se uz bezbrojne izjave uzajamnog poštovanja i sklopili ugovor o večitom prijateljstvu. Zmaj je, u svom zlom srcu poneo za Gila onoliko simpatija koliko je to jednom zmaju uopšte moguće. A povrh svega, postojao je Grizorep; i zmaj je lako mogao izgubiti i svoj život i svoje blago. Naravno kod kuće ga je čekao sasvim pristojan deo blaga (kao što je Gil i pretpostavljao). Do planina je leteo sporo i teško, jer su mu se krila odvikla od uportebe, a oklop mu postao

173


mnogo teži. Stigavši kući, nabasao je na jednog malog zmaja dovoljno nepromišljenog da iskoristi Krisofilaksovo odsustvo I naseli se u njegovoj pećini. Pričalo se da je huka te bitke odjekivala čitavom Venodotijom. Kada je, sa velikim zadovoljstvom proždrao svoga pobeđenog protivnika osetio se bolje, ukus poniženja bi ublažen i on leže da dugo spava. Ali, najednom se probudi i dade u potragu za najvećim i najglupljim od svih divova koji je čitavu ovu zbrku i zamesio jedne davne letnje noći. Detaljno mu je objasnio šta o svemu misli i jadni div bese poprilično ugruvan. »A to je bila grmenjača?« kazao je češući se po glavi. »A ja mislio konjske muve!«

Tolkin - Priče Iz Opasnih Predela

Recommend Documents