Skripta iz Tehnologije Maj 2006.
OKVIRNA TEORIJSKA PITANJA ZA PREDMET MENADŽMENT TEHNOLOGIJE I RAZVOJA Pitanja su data na osnovu dve knjige: 1. M. Levi-Jakšić: Menadžment tehnologije i razvoja, Čigoja, Beograd, 2006. (pitanje 1-83) 2. M. Levi-Jakšić, S. Marinković, J. Obradović: Menadžment inovacija i tehnološkog razvoja , FON, Beograd, 2005. (pitanje 83-110) 1. Razvoj tehnologije kroz istorijska razdoblja 2. Priroda, čovek, društvo i tehnologija 3. Tehnologija- definicija i karakteristike 4. Tipovi tehnologije 5. Specifičnosti informacionih tehnologija 6. Komponente tehnologije 7. Fragmentacija tehnologije 8. Tehnologija i produktivnost 9. Ciljevi i dualnost menadžmenta tehnologije 10. Strateško i operativno upravljanje tehnologijom 11. Tehnologija – eksterna sila i interni faktor organizacije 12. Resursni i marketinški pristup menadžmenta menadžmenta 13. Analiza makro i mikro okruženja organizacije 14. Misija, ciljevi, strategija 15. Interni faktori organizacije 16. Model kompetentnosti organizacije zasnovan na tehnologiji 17. Analiza lanca vrednosti organizacije i grane 18. Reinženjering i organizacione promene 19. Integrativni modeli preduzeća 20. Uporedni pregled modela: američki, japanski i evropski menadžment 21. Dinamika tehnologije i menadžment paradigme 22. Tehnologija i organizacija – teorijski pristupi 23. Tehnologija i organizaciona struktura 24. Model inovativne organizacije i odgovarajuće kompetentnosti 25. Faze životnog ciklusa organizacije 26. Konsolidacija razvojem organizacione kulture 27. Porterov model i pristupi konkurentskoj strategiji organizacije 28. Strategija rasta i razvoja organizacije 29. Stretegija stabilnosti organizacije 30. Strategija opadanja organizacije 31. Tehnološki faktori strategije: strateška poslovna i tehnološka područja 32. Modeli technology-push, market- pull i strategy-pull 33. Osnovni tipovi tehnološke strategije 34. Tehnološke strategije lidera i sledbenika 35. Interni i eskterni izvori novih tehnologija 36. Nova tehnologija ili usavršavanje postojeće: tehnologija i profitailnost 37. Stabilna, fleksibilna i turbulentna tehnologija 38. Nastajuće, ključne i bazne tehnologije 39. Priroda tehnoloških inovacija: odnos nauka-tehnologija-praksa 40. Vreme tehnološke inovacije i strategije lidera i sledbenika 41. Efikasnost inovacijske aktivnosti 42. Indikatori inovacione aktivnosti 43. Projektovanje tehnologije proizvoda i procesa 44. Sekvencijalni i simultani model tehnološke inovacije 45. Razvoj i dizajn proizvoda 46. Razvoj usluga 47. Životni ciklusi tehnologije proizvoda i procesa 48. Sazrevanje i supstitucija tehnologija u preduzeću 49. Tehnološka i tržišna matrica 50. Tehnološko predviđanje
OKVIRNA TEORIJSKA PITANJA ZA PREDMET MENADŽMENT TEHNOLOGIJE I RAZVOJA Pitanja su data na osnovu dve knjige: 1. M. Levi-Jakšić: Menadžment tehnologije i razvoja, Čigoja, Beograd, 2006. (pitanje 1-83) 2. M. Levi-Jakšić, S. Marinković, J. Obradović: Menadžment inovacija i tehnološkog razvoja , FON, Beograd, 2005. (pitanje 83-110) 1. Razvoj tehnologije kroz istorijska razdoblja 2. Priroda, čovek, društvo i tehnologija 3. Tehnologija- definicija i karakteristike 4. Tipovi tehnologije 5. Specifičnosti informacionih tehnologija 6. Komponente tehnologije 7. Fragmentacija tehnologije 8. Tehnologija i produktivnost 9. Ciljevi i dualnost menadžmenta tehnologije 10. Strateško i operativno upravljanje tehnologijom 11. Tehnologija – eksterna sila i interni faktor organizacije 12. Resursni i marketinški pristup menadžmenta menadžmenta 13. Analiza makro i mikro okruženja organizacije 14. Misija, ciljevi, strategija 15. Interni faktori organizacije 16. Model kompetentnosti organizacije zasnovan na tehnologiji 17. Analiza lanca vrednosti organizacije i grane 18. Reinženjering i organizacione promene 19. Integrativni modeli preduzeća 20. Uporedni pregled modela: američki, japanski i evropski menadžment 21. Dinamika tehnologije i menadžment paradigme 22. Tehnologija i organizacija – teorijski pristupi 23. Tehnologija i organizaciona struktura 24. Model inovativne organizacije i odgovarajuće kompetentnosti 25. Faze životnog ciklusa organizacije 26. Konsolidacija razvojem organizacione kulture 27. Porterov model i pristupi konkurentskoj strategiji organizacije 28. Strategija rasta i razvoja organizacije 29. Stretegija stabilnosti organizacije 30. Strategija opadanja organizacije 31. Tehnološki faktori strategije: strateška poslovna i tehnološka područja 32. Modeli technology-push, market- pull i strategy-pull 33. Osnovni tipovi tehnološke strategije 34. Tehnološke strategije lidera i sledbenika 35. Interni i eskterni izvori novih tehnologija 36. Nova tehnologija ili usavršavanje postojeće: tehnologija i profitailnost 37. Stabilna, fleksibilna i turbulentna tehnologija 38. Nastajuće, ključne i bazne tehnologije 39. Priroda tehnoloških inovacija: odnos nauka-tehnologija-praksa 40. Vreme tehnološke inovacije i strategije lidera i sledbenika 41. Efikasnost inovacijske aktivnosti 42. Indikatori inovacione aktivnosti 43. Projektovanje tehnologije proizvoda i procesa 44. Sekvencijalni i simultani model tehnološke inovacije 45. Razvoj i dizajn proizvoda 46. Razvoj usluga 47. Životni ciklusi tehnologije proizvoda i procesa 48. Sazrevanje i supstitucija tehnologija u preduzeću 49. Tehnološka i tržišna matrica 50. Tehnološko predviđanje
51. Novi pristup oceni investicija u novu tehnologiju 52. Karakteristike sistemskog pristupa i tehnološki sistem 53. Hijerarhijski sistemi i odnos tehnološkog sistema i okruženja 54. Tehnološki sistemi, procesi i operacije 55. Osnovne podele tehnoloških procesa 56. Struktura tehnoloških procesa 57. Tehnološki procesi pripreme sirovina, hemijske, fizičke i završne prerade 58. Veze između tehnoloških sistema 59. Opšta analiza tehnološkog sistema: tehnološka matrica 60. Analiza strukture tehnološkog sistema 61. Ekonomska analiza tehnološkog sistema 62. Tehnološka analiza tehnološkog sistema 63. Pojam i načini upravljanja tehnološkim sistemom, procesom i operacijama 64. Upravljanje automatizovanim tehnološkim procesom-topla valjaonica 65. Internet, elektronsko poslovanje i ERP 66. Fleksibilnost proizvodnje, JIT i KANBAN 67. Fleksibilni proizvodni sistemi - FPS 68. Grupna tehnologija i fleksibilni proizvodni sistemi 69. Ocena fleksibilnosti tehnologije 70. Ljudski resursi u tehnološkim sistemima 71. Materijali u tehnološkim sistemima 72. Energija i voda u tehnološkim sistemima 73. Transport u tehnološkim sistemima 74. Podela opreme u tehnološkim sistemima 75. Tehnološka dokumentacija 76. Izlaz tehnološkog sistema: proizvodi i usluge 77. Primer tehnologije sa opisom odabranog tehnološkog sistema 78. Dileme tehnonacionalizma i tehnoglobalizma 79. Globalne strategije preduzeća 80. Prednosti i nedostaci globalne strategije 81. Strateške tehnološke mreže i kooperativni profil firme 82. Strateške alijanse: pojam, učesnici i forme 83. Modeli IR u organizaciji 84. Nauka, tehnologija i razvoj 85. Tehnološki, ekonomski i društveni razvoj 86. Osnovni pravci tehnoloških promena 87. Tehnološka piramida 88. Pokazatelji tehnološkog razvoja zemlje, grane, regiona 89. Model invencija-inovacija-difuzija i upravljanje kašnjenjem 90. Treća generacija IR u preduzeću 91. Kriva učenja 92. Specifična obeležja tehnoloških inovacija u transferu tehnologije 93. Vrste transfera tehnologije 94. Načini horizontalnog transfera tehnologije 95. Tehnološki napredak i pokazatelji 96. Stopa tehnološkog progresa 97. Opredmećeni i neopredmećeni tehnološki progres 98. Neutralni i neneutralni tehnološki progres 99. Matrica ciljeva za ocenu performansi nove tehnologije 100. Aksiomi naučnog predviđanja 101. Vrste i oblasti predviđanja 102. Podela metoda tehnološkog predviđanja 103. Izbor metoda predviđanja - kriterijumi 104. Delfi metoda predviđanja – procedura 105. PATTERN metoda – procedura 106. Morfološka istraživanja, Brainstorming i Scenario metod 107. Metode i tehnike kreativnog mišljenja 108. Metode evaluacije, rangiranja i selekcije tehnologije 109. AHP metod 110. NEWTECH expert choice
1. Razvoj tehnologije kroz istorijska razdoblja Periodizacija istorijskog razvoja je utemeljen na teholoskih dostignucima i mogucnostima odredjenog vremenskog perioda. Pojedine etape razvoja ljudskog drustva mogu se razvrstati prema razlicitim obelezjima koriscenih alata, materijala, tehnike i tehnologije. U istoriji tehnoloskog razvoja covecanstva izrazit i intezivan razvoj tehnologije se belezi u periodu od 1820 do 1900 godine, a to je doba “industrijskog razvoja” koje karakterisu znacajna otkrica poput parne masine. Dosadasnji period razvoja mozemo nazvati industrijska revolucija koja u danasnje vreme prelazi u informaticku revoluciju, a buducnost pripada bio-tehnologijama i bio-inzenjeringu. Periodizacija se moze vrsiti po vise kriterijuma, a evo nekoliko najcescih: Tri kljucna razdoblja u okviru industrijske revolucije: 1. Doba energetskog inzenjerstva – do kraja 18og veka kada se ljudska energija menja
radom masina 2. Doba mehanizacije – od kraja 19og veka kada je koriscenje elektricne energije uslovilo mahanizaciju operacija 3. Doba automatizacije – od 1950te zasnovano na razvoju informaticke i tehnologije mikrocipa Razvoj kroz promene u oblasti organizacije i upravljanja: 1. Doba pred-tejlorizma – uvode se nove radne navike, nova disciplina i novi podsticaji
privrednoj aktivnosti. 2. Doba masovne proizvodnje – doba u kome se zahvaljujuci Tejloru i njegovim sledbenicima uspostavlja nova profesija – industrijsko inzenjerstvo. Razvoj naucnih metoda upravljanja namenjenih alokaciji sredstava, za merenje, vrednovanje rada i slicne. Uspostavlja se i unapredjuje kontrola i koordinacija proizvodnih procesa. 3. Doba fleksibilne proizvodnje – najveci znacaj u upravljanju se pridaje tehnologijama i ostvarivanju fleksibilnosti u proizvodnim sistemima. Menadzeri dobijaju vecu ulogu u vezi sa tehnologijama, a narocito tehnoloskim inovacijama. Izdvaja se jos jedna podela: 1. Doba masovne proizvodnje – pocetak savremene istorije poslovnog zivota u SAD sa
pocetkom 1820te godine. Tehnoloske inovacije idu uporedo sa drustvenim promenama sto uslovljava nastanak – poslovne firme . U ovom periodu paznja je okrenuta ka razvijanju masovne proizvodnje koja progresivno smanjuje jedinicni trosak. Filozofija je bila jasna “standardni proizvod sa najmanjom cenom pobedjuje”. 2. Doba masovnog marketinga – pocetak 1930te pomera se teziste sa p roizvodne na trzisnu orijentaciju. Dolazi do diferenciranja proizvoda, a marketing orijentacija sa sobom donosi svest o konkuretskoj borbi i borbi za nadmoc na trzistu. Inovacije p roizvoda preuzimaju primat nad inovacijama procesa. 3. Postindustrijsko doba – period od 1950ih koji odlikuju novi i neocekivani izazovi. Turbulentno okruzenje znacilo je da firma izlazi iz sfere poznatog marketinga i proizvodnje i da se okrece svetu novih tehnologija, konkurenata, proizvoda… Informaticko doba sa sobom donosi integraciju svih delova i funkcija u preduzecu zarad sticanja sto bolje prednosti preduzeca.
2. Priroda, covek, drustvo i tehnologija
Postoji evolucija u shvatanju pojma tehnologije koja je ranije iskljucivo posmatrana kroz procese u materijalnoj proizvodnji. Pojam tehnologije danas ima daleko siri smisao zahvaljujuci:
1. njenom prisustvu i delovanju u svim oblicima covekove delatnosti, u materijalnoj proizvodnji i van materijalne proizvodnje, i 2. efektima i uticajima tehnologije na sve oblasti covekovog zivota i delovanja. Znacaj mesto i uloga coveka je primarna. Covek delujuci na prirodu i drustvo razvija tehnologiju primerenu potrebama i ciljevima drustva. Time se odredjuje mesto i uloga coveka i tehnologije. Covek u svom aktivnom odnosu prema prirodi i drustvu razvija tehnologije podredjene njegovim potrebama. Covek inicira sve u vezi tehnologija pa je samim tim njegova uloga apsolutno primarna. Dva prikaza povezanosti tehnologije, prirode, drustva i coveka su prikazana na graficima ispod, a razlika je u tome ko nosi centralnu ulogu u tom zatvorenom lancu: društvo
tehnologija
TEHNOLOGIJA čovek
ČOVEK
priroda
priroda
društvo
Kada posmatramo tehnologiju i drustvo onda posmatramo odnos tehnoloskog napretka i drustvenog napretka i to kroz tri zatvorena ciklusa: 1. Povecanje dohotka po stanovniku dovodi do rasta tehnoloskih dostignuca i
usavrsavanja procesa sto vodi vecoj produktivnosti rada i dalje uslovljava rast dohotka. 2. Visi dohodak obezbedjuje tehnoloske inovacije u obliku novih i poboljsanih proizvoda, koji dalje uslovljavaju rast dohotka. 3. Visi dohodak omogucava rast zivotnog standarda (i uz stalnu sklonost stednji stanovnistva) dovodi do vece stednje po stanovniku. Odnos tehnologije i prirode sagledava se kroz razvoj tehnologije kroz istoriju, a zapocinje covekovom borbom za opstanak u prirodnoj sredini. Prva znacajna funkcija ovog odnosa jeste teznja coveka da prilagodi prirodu svojim potrebama sto sa druge strane kao povratno dejstvo ima odgovarajuce efekte i uticaje na prirodnu sredinu. Danas se sve vise poklanja paznja pazljivom crpljenju prirodnih resursa, pronalazenju novih, zamena vestackim resursima, zastiti okoline, reciklazi, obnavljanju prirode i spercavanju icsrpljivanja istih novim tehnologijama.
3. Tehnologija - definicija i karakteristike Tehnologija obuhvata vestinu, znanje i sposobnost da se prave, koriste i izradjuju korisne stvari. Tehnologija shvacena na ovaj nacin podrazumeva metode koje se koriste za vantrzisne i trzisne aktivnosti. Podrazumeva prirodu i karakteristike onoga sto se proizvodi – dizajn i osnovna svojstva proizvoda – kao i nacine, metode i operacije koje karakterisu proces njihovog nastanka. Obuhvata upravljacke i prodajne tehnike kao i tehnike neposredno vezane za proizvodnju. Poreklo reci tehnologija je u grckoj reci “tehne” која oznacava vestinu, umece ili znanje da se nesto uradi ili obavi odredjeni posao i “logos’ koji znaci nauka. To znaci da tehnologija obuhvata nauku i vestinu i umece koje covek primenjuje da bi u prirodi i drustvu zadovoljio svoje potrebe.
Tehnologija predstavlja organizaciju znanja za postizanje prakticnih ciljeva.
Imaju se u vidu materijalne i nematerijalne potrebe: 1. Materijalne potrebe se definisu kao fizioloske, potrebe za zdravljem, kretanjem
iskazivanjem, zastitom od delovanja prirodnih nepogoda. 2. Nematerijalne potrebe obuhvataju potrebe za kreativnoscu, identitetom, autonomijom, zajednistvom, participacijom, obrazovanjem, samoispunjenjem, nalazenjem zivotnog smisla i druge…
4.
Tipovi tehnologije
Razlika u tumacenju tehnologije postoji s obzirom na stepen opstosti i apstrakcije, tako da ovaj pojam tumacimo kao:
1. makro fenomen 2. mikro fenomen U najopstijem slucaju radi se o tehnoloiji kao projektovanom resenju, a u posebnim slucajevimarec je o konkretnim oblicima primene i izrazima primenjene tehnologije u praksi odredjenog tehnoloskog sistema. Po tipu resursa koji koriste, razlikuju se: IT (infoemacione tehnologije) – ciji su osnovni resursi informacije koje obradjuju 1. 2. TPT (treadicionalne proizvodne tehnologije) – koje obradjuju fizicke resursei obuhavtaju fizicku opremu u proizvodnji Hibridne tehnologije – SPT (savremene proizvodne tehnologije) koje obradjuju 3. fizicke resurse i pod kontrolom automatizovanih informacionih sistema, obuhvatajuci FPS (fleksibilne proizvodne sisteme), robote, automatske fabrike.
5.
Specificnosti informacionih tehnologija
Implikacije informacionih tehnologija u privredi i drustvu, mogu se posmatrati u dva pravca: 1. Analiza tehnickih karakterisktika 2. Analiza ekonomskih karakteristika i informacionih tehnologija 1. Informaciona tehnologija je tehnologija zasnovana na masinama koje aktivno obradjuju informacije, a ne zadrzavaju se samo na njihovom cuvanju i prenosu. Hardware i software su medjusobno zamenjivi i komplemantarni aspekti, nuzno prisutni u bilo kojoj informaionoj tehnologiji. Sistemi u okviru IT otvoreni su prema okruzenju i komuniciraju sa njim bilo neposredno razmenom informacija, bilo u procesu ucenja kroz primenu. 2. Ekonomska analiza IT istice tri kljucne karakteristike informacija: 1. Nedeljivost u primeni 2. Heterogenost 3. Zavisnost od celine i konteksta
6.
Komponente tehnologije
Autor Zeleni istice da svaka tehnologija sadrzi 3 nezavisne, medjusobno uslovljenje i podjednako znacajne komponente: hardware – fizicku strukturu i logicki raspored opreme ili masine 1. software – obuhvata sva znanja kako da se hardware iskoristi 2. 3. brainware – obuhvata znanja i ekspertizu neophodni da bi se zadaci mogli obaviti Drugi model sadrzi 5 osnovnih komponenti koje se smatraju kljucnim u svakoj tehnologiji: 1. hardware 2. software (apstraktne masine)
3. 4. 5.
tehnoloska znanja sadrzana u dokumentaciji teorijska znanja prakticna znanja
4 opste zajednicke karakteristike tehnologija su: 1. tehnologije su u sustini medjusobno veoma usko povezane 2. isprepletene su 3. tesko ih je razdvojiti 4. sustinska analiza Tehnologija se uopsteno definise kao inteligentni miks tehnoloskih komponenti postavljen u skladu sa principima naucne zasnovanosti, racionalnosti, efektivnosti, produktivnosti, zastite covekove okoline, energetske i materijalne stedljivosti. Osnovne komponente tehnlogije mogu se svesti n a tehnoloski paket – predmet tehnoloskog trensfera. 10 komponenti tehnologije su: 1. tehnoloski “know-how” 2. oprema – masine, alati, dokumentacija 3. materijal 4. covekov rad 5. gradjevinski objekti 6. energija 7. organizacija 8. upravljanje 9. mere i sredstva 10. proizvodi (usluge)
7.
Fragmentacija tehnologije
Pojava fragmentacije tehnologije moze se posmatrati u raznim domenima pojave i funkcionisanja tehnologije. Svaki oblik fragmentacije moze se smatrati nepovoljnim, cak izuzetno stetnim za uspeh u poslovanju preduzeca. Pojavu u fragmentaciji tehnologije posmatramo u tri slucaja: fragmentacija se javlja u transferu tehnologije i predstavljastetnu pojavu kada se 1. trensfer obavlja uz nedovoljno prisustvo svih nuznih delova, komponenti tehnoloskog paketa nophodnih da bi tehnologija zazivela u novoj sredini. Nedostajuce komponente koje nije u stanju da razvije primalac tehnologije, moze presudno da utice na neupotrebljivost onih delova tehnologije koji su predmet transfera 2. pojam fragmentacije se koristi kada se posmatra funkcija upravljanja tehnologijom odvojeno od svih ostalih funkcija u preduzecu fragmentacija tehnologije nastupa i kada se unutar te oblasti znacajna pitanja 3. posmatraju odvojeno i nezavisno. U praksi preduzeca ove vrste fragmentacije, prepoznaju se u slucajevima kada se tri kljucna podrucja tehnologije – tehnologija procesa, tehnologija proizvoda i informaciona tehnologija, odvojeno posmatraju u organizaciono-funkcionalnom pogledu.
8.
Tehnologija i produktivnost
Tehnoloske promene pocivaju na intenzivnoj inovativnoj aktivnosti, a ostvaruje se vertikalnim i horizontalnim transferom tehnologije. Tehnoloske promene iziskuju nephodne investicije kao prateci element, obuku kadrova, odgovarajuce strukturne promene u privredi itd. Sve te posebne posebne mere pripreme, pracene znatnim ulaganjima u resurse materijalne i nematerijalne prirode, uslovljavaju kasnjenje u pripremi tehnoloskih inovacija, sto usporava ocekivani rast produktivnosti. Prelazak na novu tehnologiju uvek iziskuje dodatni porast troskova sto moze da uslovi cak i pad produktivnosti pre nego sto se zabelezi njen ocekivani porast. Savremeni razvoj karakterisu dva trenda, jedan je odredjen skokovitim razvojem nauke i tahnologije, a drugi se odnosi na rezultate i primenu dostignuca nauke i tehnologije. Opadanje pokazatelja produktivnosti moze se delimicno pripisati problemu merenja i pracenja odgovarajucih
pokazatelja razvoja, ali ipak ostaje cinjenica da je doslo do usporavanja rasta i razvoja u razvijenim zemljama, sto se i naziva paradoksom produktivnosti. Isto tako mora se uzeti u obzir sagledavanja prirode investicija i usporenog rasta produktivnosti, gde u savremeno doba se trazi komplementarnost izmedju razlicitih vrsta investicija. Produktivnost i kvalitet smatraju se kljucnim faktorima uspesnosti preduzeca. Nova tehnologija predstavlja jedno od nacina, sredstava kojim se postize rast produktivnosti i kvaliteta, medjutim to ne bi smeo da bude izolovani faktor. U praksi produktivnost treba saledavati uvazavajuci dvoznacnost tog koncepta kroz aspekte: Investicije i produktivnost – paradoks, kasnjenje u prihavtanju uTI
Investicije
Produktivnost
Vreme
Investicije i produktivnost – neefikasnost investicija
Investicije
Produktivnost
Vreme
1. 2.
9.
efikasnosti (vrednost outputa i inputa) – produktivnost u ravni efikasnosti predstavlja odnos upotrebljenih resursa i ostvarene proizvodnje (nizi jedinicni troskovi i veci profit) efektivnosti (vrednost outputa za kupce) – produktivnost u ravni efektivnosti predstavlja se kao ukupna proizvodnost s aspekta krajnjeg korisnika, kupca proizvoda na trzistu (veca fleksibilnost i veci broj razlicitih proizvoda)
Ciljevi i dualnost menadzmenta tehnologije
Upravljanje tehnologijom u preduzecu dugorocno se donosi na planiranje, usmeravanje, vodjenje, organizovanje, koordinaciju i kontrolu svih aktivnosti u vezi sa tehnologijom u preduzecu sa krajnjim ciljem da se neprekidno ostvaruje poslovni uspeh koji se iskazuje razlicitim opstim indikatorima uspesnosti. Osnovni ciljevi upravljanja tehnologijom u preduzecu obuhvataju:
1. 2.
ostvarenje efikasnosti tehnologije koja se u preduzecu nalazi ostverenje efikasnosti tehnologije koja treba da obezbedi proizvode za kojima postoji realna traznja na trzistu.
Ostvarenje efikasnosti tehnologije ogleda se u nastojanju da se tehnologija u primeni u preduzecu, ucini sto racionalnijom i produktivnijom. Ovaj cilj je sadrzan u zahtevu da se neprekidno, organizaciono u upravljacki deluje na tehnoloske sisteme, procese i operacije u cilju podizanja nivoa njihove efikasnosti. Cilj ostvarenja efektivnosti znaci da se tehnologijom u preduzecu upravlja tako da ona uvek bude delotvorna u smislu onoga sto kupci traze. Neka tehnologija moze se uciniti vrlo efikasnom, proizvodi mogu biti visokokvalitetni, niskih troskova, a da pritom takva tehnologija nije efektivna. Uzroci neefektivnosti:
1. 2.
nedovoljno izrazena traznja za proizvodima te tehnologije na trzistu u cinjenici da je postojeca tehnologija zastarela, prevazidjena, da se na trzistu javljaju novi proizvodi konkutenata koji cine postojecu tehnologiju nedelotvornom.
Upravljanje tehnologijom
Stratesko upravljanje tehnologijom
Operativno upravljanje tehnologijom
Ukoliko se upravlja tehnologijom uvazavajuci krajnji cilj, ostvarenje efektivnosti, podrazumeva se i zadovoljavajuci nivo efikasnosti te tehnologije. Ova dualnost ciljeva upravljanja tehnologijom u preduzecu tumai se kao konfliktnost, dilema tehnologije ili suprotstavljenost efikasnosti i inovativnosti u preduzecu. Nova tehnologija seu organizaciji strateski koristi:
1.
2. 3.
4.
kod kreiranja novog proizvoda/usluge ili prvog prodora na novo trziste radi vece diverzifikovanosti proizvoda/usluga radi lakse i preciznije komunikacije sa dobavljacima i kupcima radi skracenja vremena pripreme i ciklusa nabavkaprodaja
Dilema vece efektivnosti ili inovativnosti razresava se samo merenjem svih mera i resenja u upravljanju tehnologijom sa krajnjim ciljem ostvarivanja poslovnog uspeha, u svakom trenutku. Samo se tako moze odrediti prava mera ili ravnoteza izmedju podsticanja faktora koji unapredjuju efikasnost onih koji unapredjuju nuznu inovativnost, efektivnost tehnologije u preduzecu. Isto tako
predimenzioniranost uloge i potrebe za tehnoloskim invacijama, takdje moze da ugrozi polozaj preduzeca na trzistu, dakle treba eliminisati visoki intenzitet tehnoloskih inovacija.
10.
Stratesko i operativno upravljanje tehnologijom
Razmatrajuci probleme upravljanja tahnologijom pravi se razlika izmedju strateskog i operativnog upravljanja, tako da se znacajan problem u menadzment praksi istice balansiranje, uravnotezenje izmedju zadataka vezanih za ova dva kriticna domena. 1. 2.
Operativno upravljanje u praksi znaci pracenje stanja sistema i uocavanje svihmogucih poremecaja koji mogu da ugroze delovanje sistema van granica njegovog dopustnog ponasanja Stratesko upravljanje vodi racuna o dugorocnim promenama i kriticnim pravcima promena koje preduzeca treba da usvoje kako bi prezivela i napredovala na u dinamickom okruzenju izrazene konkurencije na razvijeni m trzistima.
Paradoks upravljanja tehnologijom se moze sagledati kroz odredjeni stepen knfliktnosti medju ciljevima operativnog i strateskog upravljanja, a ovaj paradoks ili dilema resavaju se stalinim uravnotezenjem ili balansiranjem medju njima. Ovaj konflikt medju ciljevima samo je pojavna, povrsinska kategorija, u sustini medju njima konflikta nema, ako se ima u vidu krajnji cilj, a to je prezivljavanje preduzeca, razvijanje preduzeca i rast dobiti u promenljivom i dinamicnom okruzenju. Ostvarivanje tehnoloske strategije podrazumeva tri faze:
1. 2. 3.
strategija nabavke nove tehnologije smanjivanje rizika i neizvesnosti potpuno usvajanje nove tehnologije
11. Tehnologija – eksterna sila i interni faktor organizacije Okruzenje organizacije se posmatra na dva nivoa: 1. Sire, makro okruzenje koje obuhvata uticajne faktore na drustvenom nivou, i 2. neposredno, mikro okruzenje , koje najcesce obuhvata specificne uticaje u pripadnoj
grani, vezano za delatnost kojom se organizacija bavi Tehnologija je jedan od uticajnih faktora sireg makro okruzenja organizacije. Svi uticaji makro okruzenja organizacije cesto oznacavamo akronimom PEST pa se i analiza ovih faktora naziva PEST analiza. Tehnologija je jedan od kljucnih resursa organizacije, u osnovi operacija kojima se kreira nova vrednost. Tehnologije direktno uslovljavaju karakter i sve kljucne dimenzije nove vrednosti koja nastaje u obliku proizvoda koje organizacija nudi na trzistu. Tehnologija je snazan faktor promena organizacije i u odnosu na organizaciju predstavlja eksternu silu, ali i interni resurs. Uskladjivanjem odgovarajuceg sklada, uparivanjem eksternih uticaja i internih faktora organizacije, determinise se dinamika i razvnoji put svake organizacije u buducnosti.
12. Resursni i marketinski pristup menadzmenta Konkurentska strategija se uspostavlja polazeci u osnovi od dva osnovna pristupa:
1. prvi koji naglasava znacaj eksternih “sila” konkurentnosti, uticaja okruzenja i po re svega trzista
2. drugi koji istice resurse i sposobnost ugradjene u kompetetnosti koje predstavljaju interne snage organizacije kojima ona jaca konkurentsku moc Prvi pristup se naziva “eksterni” ili “spolja ka unutra” i uglavnom polazi od dobrog razumevanja trzista, kupaca kao i konkurenata, kojima se utice na konkurentske faktore firme: kvalitet, brzinu, sigurnost-pouzdanost, fleksibilnost i cenu. Ovaj pristup se jos naziva i marketinski. Drugi pristup je “interni” i polazi od konkurentnosti koja izvire iz unutrasnjih snaga i prednosti koje preduzece poseduje, tako da se jos nazvia i pristupom “iznutra ka spolja” ili resursni pristup. Oba pristupa su znacajna i treba ih povezati u jedinstvenu strategiju. Ovako povezan nacin pristupa podrazumeva stalnu interakciju eksternih i internih faktora i uvazava: 1. objektivno okruzenje u kome firma deluje, polazi od situacije u okruzenju, dinamiku
spoljnih uticaja prevodi u impulse za promene kljucnih internih snaga firme 2. situaciju u samoj firmi i njenu objektivnu stvanost vezanu za resurse, sposobnost i kompetetnost kojima raspolaze Sve aktivnosti menadzmenta zapocinju analizom internih faktora organizacije i okruzenja. Jedna od takvih tehnika je SWOT analiza koja je veoma raspostranjena. Prevod ovog akronima glasi: S (snage) i W (slabosti) – odnose se na interne faktore organizacije i O (sanse) i T (pretnje) – odnose se na strateske faktore okruzenja.
13. Analiza makro i mikro okruzenja organizacije Sire makro okruzenje definise se kroz delovanje: 1. Politicko-pravni uticajni faktori – vezuju se za zakone, propise, regulativu i pravila
ponasanja 2. Ekonomski uticajni faktori – razni ekonomski parametri, indikatori i uslovi koji imaju znacajni uticaj na organizaciju 3. Socio-kulturni uticajni faktori – su promene zivotnog stila, ocekivanja u karijeri, aktivizam kupaca, obicaji, norme i vrednosti i mnogi drugi… 4. Tehnoloski uticajni faktori – obuhvataju: izdvajanje drzave za IR, ukupno izdvajanje odredjene grane za IR, zastita patenta, novi proizvodi i drugi…
Analiza mikro okruzenja Analiza neposrednog – mikro okruzenja obuhvata uticaje koji se vezuju za delovanje snabdevaca, kupaca, konkurenata, vladinih agencija, trzisnih aktera, interesnih grupa i pojedinaca, kao kljucnih aktera i “stejkholdera| neposrednog okruzenja organizacije. Akteri mikro okruzenja izlozeni su uticaju sila makro okruzenja organizacije. Osnovni pravci razvoja koji karakterisu savremeno doba i uslovljavaju promene u tehnoloskom okruzenju su: 1. globalizacija – predstavlja teznju za ostvarenjem konkurentskih prednosti preko
nacionalnih granica 2. vremenska kompresija – skracivanje vremena svih faza istrazivanja, razvoja i primene tehnologija. Javlja se kroz: skracivanje zivotnog veka tehnologija, skracivanje vremena realizacije ideja, krace vreme za ostvarenje rezultata sa odredjenom tehnologijom 3. tehnoloska integracija – odnosi se na: povezivanje razlicitih tehnologija u naporu ostvarivanja sto inovativnijeg proizvoda i povezivanje raznih subjekata (labarotorije, firme, agencije…) u cilju objedinjavanja napora u razvoju i komercijalizaciji novih tehnologija
14. Misija, ciljevi, strategija Razvojni pravci organizacije opredeljeni su kroz misiju, ciljee, strategije, politiku i procedure kojima se strategija sprovodi.
Misija organizacije predstavlja cilj ili razloge postojanja organizacije. Misijom se iskazuje sta organizacija obezbedjuje drustvu u vidu nove vrednosti koju kreira kao uslugu ili fizicki proizvod ili najcesce kao mesovitu ponudu roba i usluga. Misija se moze iskazati veoma siroko, kao naprimer: ostvariti zadovoljstvo kupaca ili interese akcionara i zaposlenih… Ciljevi su krajnji rezultati planiranih aktivnosti kojima se definise sta i u kom roku treba da se ostvari i kada god je to moguce, potrebno je kvantifikovati ih. Neka podrucja na koje se mogu odnosti ciljevi organizacije bi bili: profitabilnost, rast, bogatstvo akcionara, ugled… Strategija kao razvojni pravac organizacije predstavlja dugorocni razvojni plan kojim se efektivno upravlja prilikama i opasnostima okruzenja u skladu sa snagama i slabostima kao internim faktorima same organizacije. Razlikujemo tri tipa strategije: 1. Korporativna – objasnjava sveukupni razvojni pravac kompanije i njen odnos prema
rastu i menadzmentu razliciih poslova i linija proizvoda. 2. Poslova – donosi se na nivou poslovne jedinice ili nivou proizvoda i njome se nastoji unaprediti konkurentska pozicija proizvoda i usluga korporacije u specificnoj grani ili na odredjenom trzistu. 3. Funkcionalna – vezuje se za funkcionalnu oblast i uspostavlja se radi ispunjavanja ciljeva i strategija vodeci racuna o maksimiziranju produkivnosti resura.
15. Interni faktori organizacije Interni faktori organizacije cesto se posmatraju kao resursi, sposobnosti, kompetetnosti ili se govori o “kljucnim dimenzijama organizajije “integrativnim modelima” koji isticu one elemente koji predstavljaju specificni karakter organizacije i dobro oslikavaju situaciju, stanje u njoj. Resursi se posmatraju kao opipljivi i neopipljivi, materijalni i nematerijalni, a dalje se razgranicavaju na fizicke, ljudske, finansijske, tehnoloske i slicne… Resursi predstavljaju snagu ukoliko kompaniji donose konkurentsku prednost. Resursi se strateski ispituju s’ obzirom na: 1. vrednosti – koja se postavlja u odnosu na kriterijum konkurentske prednosti koju donosi 2. retkost – koja se odnosi na dostupnost resursa konkurentima 3. imitabilnost – kojom se postavlja pitanje koliko je tesko i skupo da drugi imitiraju
konkretni resurs 4. organizaciju - koja se odnosi na pitanje organizacione spremnosti i sposobnosti da se resurs do kraja iskoristi u firmi
16. Model kompetentnosti organizacije zasnovan na tehnologiji Novi pristupi konkurentnosti firme polaze od koncepta kljucnih kompetntnosti koji naglasavaju tehnologiju, znanje i umece, kao i sinergiju koja proistice iz takve orijentacije, kao pravac strateskog oslonca firme. Razlicita su obelezja kljucnih kompetentnosti koja se u osnovi svode na sledece: 1. Kljucne kompetentnosti su kompetentnosti koje se prostiru preko vise posova i proizvoda firme i nalaze se u njihovoj osnovi 2. Kompetentnosti su trajnija kategorija od preseka poslova i krajnjih proizvoda u odredjenom trenutku i imaju duzi zivotni vek od krajnjih poslova 3. Kompetetnosti nastaju kolektivnim ucenjem u firmi, koje je rezultat napora u raznim oblastima rada, posebno u koordiniranju diverzifikovanih proizvodnih vestina i integrisanju brojnih tehnologija 4. Konkurencija na trzistima proizvoda samo je spoljni izraz konkurencije kompetentnostima koja lezi u pozadini, u srzi, u sustini konkurenstke borbe. Kljucna
kompetentnost u osnovi krajnjeg prozivoda doprinosi n jegovim performansama koje korisnici dozivljavaju kao prednost. 5. Kljucna kompetentnost je ona koja se tesko imitira. Kljucne kompetentnosti cine konkurensku snagu ciju dinamiku odredjuju tehnologije. Naglasak na razvoju kljucnih kompentnosti podrazumeva napor da se indetifikuju bazicne moci firme kojima ce ona u duzem vremenskom periodu moci fleklsibilno da konkurise na promenjivim i cesto nepredvidljivim trzistima. To je moc koju organizacije sticu jacanjem svoje ukupne baze znanja koja su opredmecena u fizickim komponentama tehnologije i neopredmecena u sposobnostima i vestinama da se tehnologija efikasno i efektivno upotrebi.
17. Analiza lanca vrednosti organizacije i grane Lanac vrednosti je povezani skup aktivnosti kreiranja vrednosti koji zapocinje osnovnim sirovinama i materijalima koji se dobijaju od snabdevaca, i koji se zatim nastavljaju skupom aktivnosti kojima se dodaje vrednost, a zavrsavaju se kada se putem distributera finalna dobra nadju kod kranjeg korisnika. Lanac se predstavlja ovako: Sirovine – Primarna obrada – Prerada – Proizvodnja krajnjeg proizvoda – Distribucija – Prodaja
Analiza lanca vrednosti grane Lanci vrednosti u svakoj grani, delatnosti se mogu odvojiti u dva segmenta, obuhvatajuci operacije nanize i navise. Analiza se moze izvrstiti na osnovu profitne margine koja se moze ostvariti u bilo kom trenutku bilo gde na lancu vrednosti. Centar gravitacije za kompaniju bio bi deo lanca vrednosti koji je za nju najvazniji i u kome ima najveca znanja, vestine i strucnost – a to je podrucje kljucnih kompetentnosti.
Analiza lanca vrednosti organizacije Svaka kompanija ima svoj interni lanac vrednosti koji predstavlja sled kljucnih operacija u kojima se stvara nova vrednost. Lanac vrednosti se koristi u analiticke svrhe prilikom odredjivanja mesta, uloge i granica organizacije u povezanim aktivnostima kreiranja vrednosti. Pored toga u segmenut lanca vrednosti koji pripada organizaciji, sagledava se u kojim delovima tog lanca se dodaje vrednost sto je osvnov za razdvajanje primarnih i sekundarnih operacija. Moguce je razlikovati tri genericka tipa lanca vrednosti: proizvodni, profesionalnih usluga i mrezni. Primarne operacije se izdvajaju po tome sto one neposredno ucestvuju u stvaranju i isporuci do kupca-korisnika nove vrednosti.
Sekundarne operacije ili operacije podrske posredno doprinose dodavanju vrednosti podrskom jednoj ili vise primarnih operacija i uglavnom se vezuju za nabavku, razvoj tehnologije, upravljanje ljudskim resursima, planiranje i finansijsku kontrolu. Inovacije tehnologije omogucuju promene u lancu vrednosti u cetiri kljucna domena: Nove tehnologije menjaju nacin na koji firme aktuelizuju primarne aktivnosti u lancu vrednosti Nove tehnologije, posebno informacione, omogucavaju napredak sekundarnih operacija Omogucavaju preispitivanje strukture lanca vrednosti -
Primenom modela lanca vrednosti donose se konkretne odluke:
1. 2. 3. 4.
Angazovanje resursa – koji resursi? Vertikalna integracija – kako ce obaviti odredjenu aktivnost? Obim operacija – na koliki obim se orijentisalo? Opseg operacija – sa koliko aktivnosti se ovladava?
5. Lokacija operacija – u kojoj zemlji, regionu? 6. Unutrasnja povezanost – da li se sticu prednosti povezivanjem na nov i razlicit nacin?
18. Reinzenjering i organizacione promene Organizacije su suocene sa stalnim naporom da unaprede konkurentsnot u uslovima veoma promenjivog poslovnog okruzenja koji nosi visok stepen neizvesnosti i rizika, tako da se namece potreba radikalnog menjanja osnovnih stavova, pristupa i principa sto se naziva i novom filozofijom preduzeca. Ovaj napor ka obezbedjuju radikalne promene naziva se i reinzenjering poslovanja preduzeca . Neke definicije reinzenjeringa su: 1. Reinzenjerig predstavlja fundamentalno novo osmisljavanje i radikalnu izmenu poslovnih procesa da bi se ostvarila poboljsanja u kriticnim savremenim merenjima performanse, kao sto su troskovi, kvalitet, usluge i brzina. 2. Reinzenjering se definise kao analiza i redizajniranje poslovnih i proizvodnih procesa kako bi se eleminisalo ono sto ne stvara novu vrednost. 3. Reinzenjering je radiklano novi proces organizacione promene koji kompanije koriste da bi unapredile svoju sposobnost ispunjavanja usluga potrosacima. Reinzenjering dakle predstavlja potrebu da se pocne od pocetka i da se promene koje zadiru u sustinu organizacije i njenog funkcionisanja osmisle i sprovedu jer, se samo “finim doterivanjem” i “manjim popravkama” ne moze zadovoljiti potreba za promenom u savremenim uslovima. Savremeni uslovi nametnuli su potrebu sustinskog preispitivanja svih aspekta organizacije jer mnogo je primera zastarelih, prezivelih poslovnih praksi koje su nekada bile uspesne ali to vise nisu. Sam reinzenjering je proces , stalni i neprekidni napor da se analiziraju i redefinisu kljucni procesi kompanije. Ovakav celovit pristup promenama sagledava se na razlicitim nivoima, a na nivou drustva se naziva i revolucijom (industrijskom, postindustrijskom, informatickom, tehnoloskom).
19. Integrativni model preduzeca Savremeni modeli koji nastoje da celovito sagledavaju organizaciju nazivaju se integrativni modeli. Oni nastoje da ukazu na kljucne tacke organizacije, otkrivaju njene kriticne domene koji omogucavaju:
1. razlikovanje medju organizacijama 2. poredjenje medju njima 3. zakljucivanje o najboljoj praksi i 4. uvodjenje promena u kriticnim domenima kojima se ostvaruje reinzenjering organizacije – njena sustinska tranzicija Tri modela koji na integralan nacin sagledavaju organizaciju su: 1. model “sedam S”, 2. integrativni model poslovanja (engl. Business Integration Model –
BIM), i 3. deskriptivni reinzenjering model.
1)
Model “sedam S” i integrativni model poslovanja “BIM” (6)
Model “sedam S” je razvijan krajem 70-ih godina. Rezultati istrazivanja studije “U traganju za savrsenstvom” sadrzani su u MekKinzijevom modelu “sedam S”. U modelu se istice sedam kljucnih dimenzija ili sadrzaja koji su neophodni u odvijanju aktivnosti upravljanja organizacijom: 1. strategija (engl. strategy) – podrazumeva pravac delovanja kojim se
ostvaruje prednost nad konkurentima; 2. struktura (engl. structure) – organizaciona sema, integracija podele zadataka i odgovornosti; 3. sistemi (engl. systems) – obuhvataju ulazno-izlazne tokove i sve aktivnosti koje se u njima odvijaju; 4. stil (engl. style) – objektivno sagledavanje svih kategorija znacajnih za organizaciju; 5. kadrovi (engl. staff) – su ljudi u organizaciji; 6. vestine (engl. skills) – podrazumevaju sposobnost i potencijal organizacije kao celine, a sto se ne moze predstaviti prostim zbirom pojedinacnih sposobnosti pojedinaca); 7. zajednicke vrednosti (engl. shared values) – su opsteprihvacene vrednosti koje se isticu iznad svih ostalih u organizaciji. Ovaj model je cesto upotrebljavan za razlikovanje i uporednu analizu menadzmenta japanskih i americkih firmi. Americke firme pribegavaju promenama u domenu tri S-a nazvanim tvrdim elementima: strukture, strategije i sistema kada stvari krenu nezeljenim tokom. Ostala cetiri S: stil, kadrovi, vestine i zajednicke vrednosti predstavljaju prioritet Japanskog menadzmenta. Integralni model poslovanja (engl. Business Integration Model – BIM) kao kljucne komponente istice: 1. strategiju – podrazumeva definisanje konkurentske, trzisne strategije, poslovne, organizacione i tehnoloske strategije; 2. ljude – podrazumevaju sve formalne organizacione strukture, strukturru i sadrzaj poslova, upravljanje kadrovima, rukovodjenje, stil, odlucivanje i kulturu; 3. tehnologiju – odnosi se na telekomunikacije i mreze, ekspertne sisteme, uvodjenje informacionih tehnologija; 4. poslovne procese – podrazumevaju kljucne definicije procesa, definisanje izlaza, tokova rada, mere uspesnosti.
20. Uporedni pregled modela: americki, japanski i evropski Poredjenje razlicitih menadzment modela i iskustava u medjunarodnim razmerama, najcesce polazi od strategije kao jednog od kriticnih domena organizacije cija je sustina u tome da firma ostvari dugorocnu odrzivu prednost nad konkurentima u svakoj vrsti posla kojom se bavi. Vecina japanskih kompanija; 1. zaposljava svoje kljucne ljude dozivotno; 2. rotira ih kroz razne funkcije; 3. unapredjuje ih veoma sporo i to pre svega prema starosti, a ne prema
sistemu zasluga; 4. dodeljuje odgovornost grupi, a redje pojedincima; sto omogucava japanskim kompanijama:
1. da svoje ljude tretiraju kao kompletne licnosti; 2. da izgrade poverenje koje olaksava odlucivanje putem koncenzusa odozgo na gore; 3. da kontrolise zaposlene na suptilan, indirektan nacin; Birokratski model koji se najcesce vezuje za cisto americki menadzment metod podrazumeva: 1. ugovore o zaposljavanju koji traju samo onoliko koliko pojedinac daje
svoj doprinos; 2. specijalizaciju funkcija sa rotacijom koja je rezervisana samo za one koji napreduju uz menadzersku lestvicu; 3. malo bavljenje kompletnom licnoscu ; 4. brz fidbek i unapredjivanje; 5. eksplicitn formalni sistem kontrole ; 6. individualnu odgovornost; 7. individualno odlucivanje odozgo na dole. Istrazivanjem se indetifikuje novi model, nazvan teorija Z, koji se nalazi u mnogim americkim kompanijama, koji se uklapa u americku kulturu, a kombinuje odredjena svojstva americkog i japansko modela. Takve kompanije (po teoriji Z) imaju:
1. dozivotno zaposlenje; 2. sporije stope za napredovanje zaposlenih; 3. u odredjenom smislu implicitniji manje formalan sistem kontrole; 4. vise brige za kompletnu licnost ; 5. vise medjufunkcionalnih rotacija i naglasak na ostvarenju sto sirih vidika; 6. izvestan stepen participacije i donosenje odluka putem koncezusa ; 7. i dalje naglasak na individualnoj odgovornosti kao kljucnoj tekovini. Americki menadzment zasnovan je na cetiri osnovne karakteristike: 1. 2. 3. 4.
konkurencija (konkurentnost; zadovoljenje kupaca); profitna orijentisanost (znacaj akcionara i kratkorocnih performansi); individualizam (samoispunjenje, mobilnost); profesionalizam (profesionalni menadzeri, formalizacija);
Menadzment u Japanu se zasniva na sledece cetiri osnovne kategorije: 1. 2. 3. 4.
dugorocni rast (rast je dominantan cilj kako za firmu tako i za naciju); integrisanost (vezanost pojedinca firmi, medju funkcijama); konsenzus (razvijen osecaj za grupu, komunikacije); kvalitet (prilagodjavanje zahtevima kupaca, perfekcionizam);
Menadzment u Evripi karakterisu dva osnovna kvalifikativa: jedinstvo i diversifikivanost; U Evropi se izdvajaju tri karakteristicne filozofije i prakse menadzmenta:
1. orijentisanost na ljude 2. pregovaranje unutar firme i 3. delovanje izmedju japanskog i americkog menadzmenta
21. Dinamika tehnologije i menadzment paradigme
U menadzment teoriji se isticu dve skole koje zastupaju razlicite poglede: Jedna je oslonjena na menadzment nauku, ekonomiju i statisticku teoriju odlucivanja. Polazni od toga da je menadzer pre svega racionalna osoba – koja definise svoje ciljeve koji su zasnovani na kvantitativnim analizama korisnosti i prednosti, formulise razumljiv skup alternativa i programa delovanja, i medju njima vrsi izbor optimalnog programa koji vodi najbolje mogucem ishodu. Druga skola menadzmenta koja je utemeljena na bihevijoristickoj teoriji firme, stavlja naglasak na teoriju moci –bihevijoristickoj, kada je rec o formulisanju strategije i njenoj implementaciji. Ova skola se koncentrise na ciljeve raznih struktura u organizaciji, formulisanju strategije, pregovora, ulogu koalicija u strateskom menadzmentu i na praksu snalazenja.
Istina je sigurno negde izmedju navedena dva nacina razmisljanja. To znaci da u praksi menadzeri ne slede uvek visoko formalizovane, teorijski dobro zasnovane pristupe, oni samo spretno prilagodjavaju formalnu analizu, bihejvioristicke tehnike i politiku moci da bi ostvarili kohezivna, postupna pomeranja ka ciljevima koji su siroko prihvaceni, ali koji se stalno doteruju i ponovo oblikuju sa primanjem novih informacija.
22. Tehnologija i organizacija – teorijski pristupi Isticu se dva univerzalna modela: 1. klasicni model i 2. participativni model organizacije (1) Klasicni model se prevashodno koncentrise na odnos izmedju dve
grupe zaposlenih u organizaciji; 1. menadzmenta – rukovodioca i 2. (proizvodnih) radnika. (2) Participativni model je nastao kasnije i vezuje se za bihejvioristicki
pristup u tretiranju organizacije. Ovaj model je u mnogome zasnovan na teoriji Y. Rani radovi u oblasti organizacije vezivali su se za razvoj skole naucnog menadzmenta sto je dovelo do preokupacije problemima strukture ili statickim elementima organizacije. - Krajem dvadesetih i pocetkom tridesetih godina belezi se porast interesovanja za uticaj ljudskog faktora na delovanje organizacije - pristup “medjuljudksih odnosa” Krajem pedesetih godina teorija motivacije Abrahama Maslova postala je polazna osnova za organizacionu analizu. -
MekGregor ukazuje na dve teorije: “ teoriju X ” koja u sustini predstavlja negativni, bezlicni ekonomski pristup ljudima u organizaciji, i “ teorija Y” – koja je polazila od pozitivnog pristupa uz potpuno poverenje u ljude, koja je na potpuniji nacin sagledavala ljudje i organizaciju. Liker je dalje razvio ovaj pristup i zakljucio da kamen temeljac uspesne organizacije nisu nuzno pojedinci, vec bi to mogli da budu drustveni organizmi, kao sto je na primer radna grupa. Kada je rec o promenama i razvoju organizacije, posebno uslovljenih tehnoloskim promenama, navode se kljucne faze i pretpostavke za uspesno iniciranje manjih intervencija u odabranim organizacijama. U vezi sa tim moguca su tri osnova pristupa:
1. strukturni 2. tehnoloski, i 3. ljudski
23. Tehnologija i organizaciona struktura Primena novih tehnologija, posebno informacionih u organizacijama uslovljava sledece cetiri promene; 1. javljaju se plice organizacije 2. stvaraju se multifunkcionalni timovi koji ce planirati i upravljati promenama 3. veca je fleksibilnost unutar timova i medju timovima, i 4. autoritet je zasnovan na konkretnim doprinosima, a ne po osnovu polozaja koji pojedinac zauzima. Tri osnvona tipa organizacione strukture su: 1. funkcionalni, 2. projektni, i 3. matricni tip. (1) Funkcionalni tip se najbolje moze opisati kao hijerarhijska struktura
zasnovana na jednoj funkciji ili disciplini (2) Projektna struktura zasnovana je na potrebi da se odredjeni zadatak u odredjeno vreme zavrsi. (3) Matricna struktura polazi od toga da ljudi u organizaciji pripadaju funkcionalnoj hijerarhiji, a da istovremeno mogu da ucestvuju kao clanovi tima u realizaciji odredjenih projekata. U praksi postoje razni pojavni oblici navedena tri tipa i cesto su oni fluidni do te mere da je tesko prepoznati bilo koji id navedenih tipova. Tako se u praksi cesto susrecemo sa proektno-matricnim tipom organizacije, balansiranom matricnom ili funkcionalnom matricnom organizacijom.
24. Model inovativne organizacije i odgovarajuce kompetentnosti Jedan od domena koji je prihvacen kao kljucni i zajednicki u svim dosad poznatim modelima je tehnologija kao bazicni oslonac, kljucni faktor i domen za promenu u organizaciji. Model inovativne organizacije uvazava razvojne koncepte , a naglasak stavlja upravo na faktor tehnologije i tehnolosku inovaciju. Stopa po kojoj ce preduzece da uvodi novu tehnologiju zavisi od dva osnovna faktora:
1. specificno konkurentsko okruzenje u grani kojoj pripada, preduzece, i 2. stepen inovativnosti same organizacije. SUTI (stepen uvodjenja tehnoloskih ino vacija) = F (KOG (konkurentsko okruzenje u grani), IO (inovativnost organizacije). Karakteristike inovativne organizacije su:
1. inovativna organizacija je otvorena ka promenama, inovacijama u svim njenim delovima i oblastima funkcionisanja; 2. inovativna organizacija uspesno upravlja promenama, ostvarujuci efektivnost na trzistu i prednost u odnosu na konkurente; 3. inovativna organizacija uspesno apsorbuje promene, ostvarujuci visok stepen efikasnosti u obavljanju osnovne delatnosti. U inovativnoj organizaciji neophodno je uspostaviti model organizacionih performansi i organizacionih promena koji bi imao osnovni zadatak: 1. da se njime uspostavi dijagnoza stanja u konkretnoj organizaciji ,
definise nivo organizovanosti, stepen inovativnosti itd. sto bi i znacilo da se
odredi rang konkretne organizacije u odnosu na zeljenji model inovativne organizacije. 2. da se u kljucnim domanima konkretne organizacije sagleda potreba i mogucnost uvodjenja promene, da se promena, uvede, prati i kontrolise, tj. da se upravlja promenom ka zeljenom cilju uspostavljanja inovativne organizacije Polazeci od cinjenice da je kljucno obelezje inovativne organizacije ostvarenje dugorocne konkurentske prednosti, predstavlja se i model koj i integralno povezuje cetiri komponente izrazitih kompetencija preduzeca u ostvarivanju konkurentnosti:
1. 2. 3. 4.
upravljacke kompetencije i strateska orijentacija kompetencije zasnovane na resursima kompetencije zasnovane na transformaciji kompetencije zasnovane na izlazu - autputu.
25. Faze zivotnog ciklusa organizacije Tehnoloske promene uslovljavaju razvoj i promene organizacije u celini, tako da se pitanja uspesnog upravljanja tehnologijom u preduzecu neposredno vezuju za faze rasta, zivotnog ciklusa firme kao celine. Model zivotnog ciklusa preduzeca polazi od razlicitih faza rasta kroz koje prolazi organizacija sve do stepena njene zrelosti. Sedam faza rasta organizacije su: 1. novi preduzetnicki poduhvat – odnosi se na uspostavljanje novog
posla 2. ekspanzija – nastupa naglo i uslovljava veoma brzi razvoj posto se prethodna faza uspesno zavrsila: raste prodaja, broj zaposlenih, angazovani kapaciteti. 3. profesionalizacija i integracija - prelazak na novi rezim organizovanja rada firme u celini koja integrise novi posao kvalitativno novim i izmenjenim odnosom prema njemu 4. konsolidacija – potreba da se unapredi organizaciona kulutura 5. diversifikacija – posao se obogacuje, razudjuje i siri i tako se produzuje zivotni vek inicijalnog posla i obezbedjuje novi zamah rastu i razvoju 6. opadanje (revitalizacija) – ako su sve prethodne faze obavile sve zadatke do faze opadanja ne bi trebalo da dodje kada je u pitanju firma kao celina, pojedini poslovi ce odumirati i nestajati, a novi ce pruzati dalju vitalnost odakle firma crpi novu snagu
26. Konsolidacija razvojem organizacione kulture Konsolidovanje firme je jedan od znacajnijih koraka u fazi asimilacije promene u organizaciji. Iskusvo u organizacijama pokazuje da su otpori svakoj promeni veoma izrazeni uprkos tome sto su novi projekti koji se predlazu perspektivni i ocekuje se izuzetna dobit njihovim sprovodjenjem. Empirijski je utvdjeno da ce biti veoma mali broj onih koji ce u preduzecu podrzati novi program, oko 5% dok ce oko 90% ljudi da se nadje u “cutljivoj vecini”. Glasni protivnici novog programa su takodje malobrojni svega oko 5%. Cutljiva vecina zaposlenih je puna dilema i stavlja primedbe ili postavlja pitanja sledeceg tipa:
-
Sumnjam da ce ovaj program biti bolji od onog prethodnog Ako ovaj prezivi da li ja mogu da uspem u njemu? Da li ce ugroziti moj polozaj i posao?
Rad ma organizovanom i sistemskom menjanju organizacione kulture podrazumeva obracanje upravo grupi cutljive vecine koja ima neodredjene stavove i izrazava nesigurnost usled nedovoljno preciznijih informacija o novom projektu. Ljudi treba da promene nacin na koji:
1. dozivljavaju rad 2. razmisljaju o svom poslu i 3. rade svoj posao Utvrdjena procedura za transformisanje kulture organizacije ima osam osnovnih koraka: 1. pripremno obrazovanje (osnovni trening objasnjava koncept, upoznaje
sa cinjenicama i predstavlja prednosti i koristi) 2. opravdavanje troskova i privrazenost zadacima (menadzeri odlucuju da li ocekivani rezultati opravdavaju troskove) 3. formira se izvrsno-upravni odbor za vodjenje projekta 4. bira se operativni rukovodilac projekta ; 5. utvrdjuje se projektni tim izvrsilaca koji treba da bude sastavljen od ljudi koji ce biti odgovorni za funkcionisanje projekta kad on ozivi 6. neophodno je obezbediti profesionalno vodjenje 7. treba ostvariti aktivnosti sireg obrazovanja cutljive vecine ; 8. treba napraviti pilot projekat
27. Porterov model i pristupi konkurentskoj strategiji organizacije Konkurentsko okruzenje predstavlja situaciju u kojoj se organizacija nalazi u svom specificnom konkurentskom ambijentu (odredjenoj grani, delatnosti). U analizi konkurentskog okruzenja polazi se od kombinovanih snaga okruzenja koje su od posebnog znacaja za strategiju firme, a vezuju se za konurente, snabdevace i kupce. Model “5 konkurentskih sila” ili Porterov model obuhvata sledece faktore:
1. 2. 3. 4. 5.
opasnosti od novih firmi konkurenata opasnosti od novih proizvoda – usluga pregovaracke snage snabdevaca pregovaracke snage kupaca rivalitet medju postojecim firmama Opasnost od novih firmi – konkurenata
Pregovaracka snaga snabdevaca
Rivalitet medju postojecim firmama
Opasnost od novih proizvoda/usluga
Pregovaracka snaga kupaca
Ove sile deluju zdruzeno i opredeljuju prirodu i velicinu konkurencije oblikujuci time strategije firmi u konkretnom konkurentskom okruzenju.
28.
Strategija rasta i razvoja organizacije
Opsta strategije organizacije moze se odnositi na izbor izmedju: 1. strategija rasta – ekspanzija operacija kompanije 2. strategija stabilnosti – sto znaci ne menjati aktuelne, tekuce aktivnosti strategija opadanja – koja iziskuje onapore ka revitalizaciji ili povlacenju sto znaci 3. redukovanje aktivnosti kompanije. Strategija rasta se osvaruje strategijama koncentracije ili diverzifikacije. Koncentracija ili fokus je strateska opcija kada kompanija poseduje atraktivnu liniju proizvoda koja imapotencijal daljeg rasta i razvoja. Koncentrisanje ka tim poslovima, proizvodima znaci jacanje resursa, sposobnosti i kompetentnosti. Ovo se postize intenim mgucnostima ili osloncema na eksterne izvore. Diverzifikacija se tradiconalno veze za opseg i distribuciju outputa firme koji je klasifikovan u obliku proizvoda, trzista ili poslova. Moze se tumaciti kao stepen rasprostranjenosti aktivnosti ili rezlultata aktivnosti koje su vezane za odredjenu organizovanu jedinicu poslovanja. Stepen u kome postize svoju konkurentnost na trzistu zove se konkurentskom strategijom. Tehnoloska diverzifikacija predstavlja stepen razlicitosti i diverzifikovanosti tehnologija kojima raspolaze firma. Diverzifikacija moze biti povezana (direktna komplementernost razlicitih tehnologija) ili nevezana (konglomerati koji povezuju finansijske i menadzerske aktivnosti) Diverzifikacija se moze gledati i kao opredmecena (odnose se na mogucnost da se dele aktivnosti u okviru lanca vrednosti medju povezanim poslovnim jednicama) i neopredmecena (prenosenje menadzmenta znanja u odvojenim lancima vrednosti) Razlikuju se 4 osnvne kategorija firmi: 1. firme sa jednim poslom (single business firm) orjentisane na jedan osnovni posao firme sa dominantnim poslom koje su do odredjenog stepena diverzifikovane, ali 2. najveci prihod ostvaruju od jednog dominantnog posla 3. firme sa povezanim polovima koje poseduju vise poslova u svom portfoliju povezanih zajednickim vestinama, sposobnostima i kompetentnostima 4. nepovezane firme koje imaju poslove koji nemaju zajednicke resurse i kompetentnosti Vertikalni rast – kompanija raste preuzimajuci funkcije snabdevanje i/ili distribucije Horizontalni rast – sirenjem poslova i proizvoda na druge geografske lokaicije i/ili sirenjem proizvoda i usluga na domacim trzistima. Strategija rasta povaezuje se na razlicite mogucnosti kolaboracije i povezivanja izmedju firmi: 1. 2. 3. 4. 5. 6.
Merdzer (prijateljsko spajanje) Akvizicija (preuzimanje) Strateske alijanse (partnerstvo radi ostvarivanja strateskih ciljeva) Licenciranje (oblik transfera tehnologije, dakle placa se kompenzacije licencoru) Fransiza (predstnistvo? Mekdonalds) Zajednicki poduhvat ili zajednicko ulaganje (strateski udruzivanje dva ili vise aktera radi ostvarenja strateskih ciljeva)
7. Grinfild (podizanje postrojenja na cistom terenu) 8. Sering proizvodnje (kombinovanje razlicitih kompatibilnih i komplementarnih resursa, npr. Made in China) 9. Operacije “kljuc u ruke” (izgradnja proizvodnih kapaciteta u nadoknadu, transfer zrele tehnologije) 10. BOT koncept (build, operate, transfer) 11. Menadzment ugovori (kada kompanija sa razgranatim poslovima i iskustvom u vodjenju kompleksnih i raznorodnih poslova iznajmljuje svoje menadzere) 12. Prodor na nova trzista, domaca ili inostrana putem izvoza (nacin da se minimiziraju neki rizici partnerstva i udruzivanja, a da se obezbedi rast i razvoj)
29.
Strategije stabilnosti organizacije
Kompanija se moze odluciti za ovu vrstu strategija, ako ne zeli da menja nista u poslovima, proizvodima i operacijama. To je vrlo popularna strategija kod vlasnik malih biznisa. Ponekad se organizacije odlucuju za takve poteze kao privremeno resenja ili tajmaut pre nago se steknu uslovi za izbor narednih strateskih koraka i odabira strategija rasta ili opadanja (revitalizacije ili opadanja). Ova strategija ne sme da se primenjuje dugo jer moze biti fatalna za organizaciju/preduzece.
30.
Srategija opadanja organizacije
Kompanija se moze odluciti na strategiju revitalizacije ili povlacenja kada ima slabiju konkurentsku poziciju, kada opada prodaja, a profit se pretvara u gubitak. Revializacija/preokret naglasava napore u rastu efikasnosti operacije i verovatno je najefikasnija kada problemi kompanije postanu izraziti, ali ne i kriticni. Strategija zavisnosti, kao strategija povlacenja, je strategija kojom kompanija prepusta svoju nezavisnost u zamenu za sigurnost. Smanjuje se aktivnost kompanije, kao sto su marketing, cime se znacajno smanjuju troskovi. Prodaja/divestiranje, je u otezanim okolnostima jedini izbor za komaniju. Ovo jedino ima smisla ako je menadzment u stanju da postignu dobru cenu za svoje akcionare i ukoliko zaposleni mogu da zadrze posao prodajom kompanije nekoj drugoj firmi. Ostaje nada da ce druga firma imati resurse da ih povede putem odzravljenja – profitabilnosti. Bankrotstvo/likvidacija nastaje kada se kompanija nadje u teskoj situaciji da slabom konkurantskom pozicijom u grani koja nema perspektivu. Posto niko nije zainteresovan da kupi slabu kompaniju u neatraktivnoj grani, firmi sleduje bakrotstvo ili likvidacija. To znaci da upravljanje firmom preuzimaju sudovi da bi se namirili dugovi komapnije. Top menadzeri se nadaju da kad su resi dugove kompanije, ona ce postati jaca i u boljoj poziciji da konkurise u atraktivnijoj grani. Likvidacija je gasenje firme. Menadzment odlucuje da razmeni sto vise sredstava kompanije za gotovinu koja se zatim deli akcionarima posto se sve obaveze izmire.
31. Tehnoloski faktori strategije: strateska poslovna i tehnoloska podrucja U pocetku tehnoloska strategija se zasnivala na analizi ekonomskih i marketinskih pokazatelja. Kao izrazito tehnoloski aktivne grane isticu se hemijska industrija, eektronika, farmaceutska industrija, saobracaj i telekomunikacije. Ovde se zivotni ciklus smanjuje na 5 i manje godina.
Neposredna veza tehnologije i strategije organizacije uslovljena je: 1. 2.
izmenjenom ulogom tehnologije u savremenim zaostrenim uslovima konkurencije na trzistima, koji sve vise prepoznaju tehnologiju u osnovi svih operacija u organizaciji pojavom IT i ICT i savremenih proizvodnih tehnologija , koje u odnosu na tradicionalne, poseduju i sustinski i kvalitativno nova svojstva, sto utice na sve aspekte i dimenzije organizacije, posebno njenu strategiju
Strateski menadzment tehnologije ostvaruje se kroz sledece korake:
1. 2. 3. 4.
anal analiz izaa rele releva vant ntni nih h ekst ekster erni nih h i inte intern rnih ih teh tehno nolo losk skih ih fak fakto tora ra kreiranje te tehnoloske st strategije implem emen enttacij cija teh tehn noloske str strate ategije ocena pe performansi i kontrola
Tehnoloska strategija polazi od sledecih cinjenica: 1. 2. 3.
tehnologija predsavlja faktor okruzenja od determinisuceg znacaja kod identifikovanja strateskih podrucja poslovanja preduzeca (Strategic Business Area – SBA) tehnologija predstavlja interni resurs ogranizacije kojim se determinisu strateske poslovne jednice (Strategic Business Units – SBU) u okviru kojih se uz tehnoloski potencijal ostvaruju ciljevi poslovne strategije dinamika tehnologije u okruzenju organizacije kao eksterni faktor i postojeca tehnologija organizacije koja se neprekidno diverzifikuje i menja, uslovaljvaju potrebu uspostavljanja tehnoloske strategije kao neprekidnog procesa generisanja, ocene, selekcije i izbora tehnoloskih alternativa. Taj izbor se odnosi na odredjenje strateskih tehnoloskih podrucja poslovanja – STP za preduzece
SBA se opisuje kroz 4 dimenzije:
1. 2. 3. 4.
32.
drus drustv tven enaa pot potrreba eba za za pro proiz izvo vodi dim ma ilili usl uslug ugam amaa tehn tehnol olog ogij ijaa koj kojaa ce ce zad zadov ovol olji jiti ti potr potreb ebu u u budu buducn cnos osti ti tip po potrosaca kko oji ce im imati tu po potrebu geog geogrrafs afska regi regijja u kojoj ojoj ce se jav javiiti pot potreba reba
Mode Modeli li tech techno nolo logy gy-pu -push sh,, mark marketet-pu pull ll i strat strategy egy pu pull ll
Kad je rec o preduzecima u oblastima visoke tehnologije postoji nekoliko strategijskih opcija: 1. tehnoloski lilider – prvi na na tr trziste 2. tehn tehnol olos oski ki sled sledbe beni nikk imit imitat ator or – drug drugii na trzi trzist stee 3. tehn tehnol olos oski ki sled sledbe beni nikk m mod odif ifik ikat ator or – kkas asno no na trzi trzist stee Poznata su 3 pristupa u sagledavanju strateske pozicije tehnologije i tehnoloske inovacije: 1. technology push – pronalazak pokrece lanac inovativn aktivnosti koji ce se zavrsiti primenom i difuzijom inovacije. Primarno je da se inovacije generisu, a sekundarna je njihova primena u proizvodnji i dalje realizacija na trzistu. Kritikovan usled velike zavisnosti od tehnologije
IR
Proizvodnja
Trzisna potreba
Marketing
2. market pull (slika) – razvio se sa sve vecom potrebom potrebom uvazavanja trzista, kupaca kupaca kao
krajnjeg korisnika svih usmerenih napora u preduzecu da se stvori nova vrednost u vidu proizvoda/usluge, primarno je istraziti potrebe kupaca
Trzisna potreba
Marketing
Proizvodnja
IR
3. strategy pull (slika) – medju inputima inovacijske aktivnosti d ominiraju strateski faktori i
opredeljenja organizacije koja su determinisana uz uvazavanje kompleksnog skupa uticajnih promenljivih u okruzenju i internih faktora vezanih primarno za kompetentnosti i potencijale same organizacije.
Strategija
33. 33.
Trzisna potreba
Marketing
IR
Proizvodnja
Osno Osnovn vnii tip tipov ovii teh tehno nolo losk skee str strat ateg egij ijee 1.
Reakt Reaktiv ivna na stra strate tegi gija ja – predu preduze zeca ca odgo odgovar varaj aju u na na traz traznj nju u kup kupac acaa i aktiv aktivno nost st konkurenata 1. Responzivna – reaguje neposredno na zahteve kupaca da se uvede inovacija 2. Imitativna – odgovor na novi proizvod koji su uveli konkurenti 3. “Drugi bolji” – razvoj inovacije koju su uveli konkurenti 4. Defanzivna – znaci da se kao odgovor na novi proizvod konkurenata postojeci porizvod inovira
2.
Proak Proakti tivn vnaa stra strate tegi gija ja – predu preduzec zecaa nast nastoj ojee da pred predvi vide de i anti antici cipi pira raju ju p pro rome mene ne u okruzenju 1. Zasnovana na IR – uvode inovaciju 2. Preduzetnicka – uvodjenje inovacija sa visokim rizikom 3. Strategija nabavke – kupovina nove tehnnologije, horizontalni tansfer 4. Zasnovana na marketingu – inovacije koje inicira marketing funkcija
Stratesko planiranje se razmatra na 4 nivoa u organizaciji: 1. 2. 3.
institucionalna stategija – razvoj osnovnog karaktera i uloge organizacije korporativna strategija – planiranje poslovnog portfolija strategija poslovnih jedinica poslovnih jedinica – jasan i detaljan plan ciljeva i zadataka BU koji ce ostvariti taj zadatak
funkcionalne strategije – donose se da bi se osigurala uspesna primena poslovne strategije u preduzecu
4.
34. 34.
Tehn Te hnol olos oske ke str strat ateg egij ijee lide lidera ra i sle sledb dben enik ikaa
Prednost
Prednosti u troskovima
Prednost diferencijacije
Tehnoloski lider Ostvariti najmanje troskove/vreme projektovanja nove tehnologije proizvoda i procesa Biti prvi kroz smanjivanje troskova putem efekata krive ucenja Primeniti tehnologiju koja obezbedjuje najnize troskove operacija kreiranja nove vrednosti Pionirski ce se pojaviti sa potpuno novim proizvodom/uslugom koja povecava vrednost za kupca Inovirati sve druge aktivnosti koje doprinose rastu vrednosti proizvoda/usluge za kupca
Tehnoloski sledbenik Snizavanje troskova proizvoda ili operacija kreiranja nove vrednosti na osnovu iskustava lidera Snizavanje troskova istrazivanja i razvoja tako sto ce se imitirati proizvod/proces lidera
Prilagoditi proizvod/uslugu ili sistem ispruke specificnim zahtevima kupca, uceci od lidera
Ostvarivanje konkurentnosti nizim troskovima jedan je od cestih pristupa ostvarivanja prednosti na trzistu. Japanci su veoma uspesno primenili ovu ovu strategiju brzog sledbenika. Tehnoloska strategija: 1. dina dinami mick ckaa kate katego gori rija ja kkoj ojaa se nep nepre reki kidn dno o prei preisp spit ituj ujee i men menja ja 2. veza vezana na za mog moguc ucno nost stii kom kombi bino novan vanja ja razl razlic icit itih ih mo mogu gucno cnost stii put putem em trosk troskov ova, a, diferencijacije i brze responzivnosti 3. uskla uskladj djen enaa sa sa usp uspos osta tavl vlja jani nim m str strat ateg egij ijam amaa nai naist stom om i na na vis visim im nivo nivoim imaa Strategija tehnologije u preduzecu znaci opredeljenje za neku od sledecih mogucnosti: 1. primen primenaa p post ostoj ojecih ecih tehnol tehnologi ogija ja 2. pob pobolj oljsan sanje je post postoje ojecih cih tehnol tehnologi ogija ja 3. eksterna eksterna tehnol tehnologija ogija,, nova nova tehnologi tehnologija ja kao kao zamena zamena stare stare 4. nov novaa tehno tehnolog logija ija ili nov novaa sposob sposobnos nostt 4 grupe promenljivih posebno znacajne kada preduzece donosi odluku o nabavci i usvajanju odredjene tehnologije i treba ih ikljuciti u razmatranje: 1. Interni resursi – raspoloziva sredstva jedne BU koja se mogu upotrebiti za razvoj odredjene tehnologije 2. Eksterni resursi – su spoljni ljudski, tehnicki i finansijski resursi koje preduzece moze da koristi Tehnoloske promenljive – su karakteristike nove tehnologije 3. Strateske vrednosti – podrazumevaju razmatranje promenljivih 4.
35.
Inter Interni ni i ekste ekstern rnii izvo izvori ri no novi vih h tehno tehnolo logi gija ja
Potrebe za novim tehnologijama ostvaruju se: 1. Vertikalnim transferom tehnologije – interni razvoj tehnologije, razvijena IR funkcija, oslonjen na interne resurse pa samim time i skup sa neizvesnim izlazom, najcesce koriste firme lideri spremne da preuzmu rizik radi preuzimanja “dobiti pionira” 2. Horzomntalnim transferom – eksterna tehnologija, znaci kupovinu tehnologije, zbog tri razloga se firme orjentisu na eksterne potencijele: 1. koncentrisanje resursa – udruzivanje projekata radi strateske prednosti 2. podela rizika – radi zajednickih snosenja troskova 3. obezbedjenje odredjene razlicitosti resursa – radi obezbedjivanja razlicitih kompetentnosti 3. Kombinovanje eksternih i internih izvora za razvoj primenu i komercijalizovanje novih tehnologija je najrasprostranjaniji model u praksi.
36. Nova tehnologija ili usavrsavanje postojece: tehnologija i profitabilnost Protivrecnost potrebe za novom tehnologijom i racionalizacije koriscenja postojecih tehnologija, ukazuju na slozenost problema upravljanja tehnogijom u preduzecu. Investicije dovode do: (fale grafovi) 1. snizenja funkcije troskova u celini 2. smanjivanja jedinicnih troskova zahvaljujuci sinergetskim efektima nove tehnologije. *Cista promena – rezultat direktnih usteda vezanih za vecu efikasnost nove tehnologije a b *Sinergetskih promena – nastalih kao rezultat dodatnih efekata nove, infoemacione tehnologije bc
37.
Stabilna, fleksibilna i turbulentna tehnologija
Grafici i objasnjenja 157
38.
Nastajuce, kljucne i bazne tehnologije
Multitehnoloska korporacija je korporacija koja obavlja delatnosti sa barem 3 razlicite tehnologije. Artur D. Little daje podelu tehnologija na barem tri velike galerije: 1. Bazne tehnologije su tehnologije kojima se ostvarujeu proizvodi/usluge zasuzne za najveci procenat prihoda kompanije. One nemaju dugorocniji izgled da obezbede konkurentnost 2. Kljucne tehnologije su tehnologije koje je konkurentski znacaj najjaci, koje cine bazu konkurentnosti organizacije na duzi period, nisu zasluzne za najvecu dobit, a prerasti ce u bazne tehnologije Nastajuce tehnologije se jos uvek razvijaju i dozivljavaju svoju prvu primenu, a 3. marginalno ucestvuju u ukupnom prihodu. U buducnosti ce imati nagli uspon i poprimiti karakter kljucnih, a potom baznih tehnologija (Grafik)
39.
Priroda tehnoloskih inovacija: odnos nauka-tehnologija-praksa
Postoje razlike medju tehnologijama u pogledu njihove dostupnosti i sirine primene za prekticne potrebe. Neke se potencijalno mogu koristiti za potrebe sirokog skupa korisnika jer podrazumevaju siri, fleksibilniji skup uslova pod kojima mogu uspesno da se realizuju. Postoji kasnjenje izmedju ove tri posmatrane kategorije, nauka, tehnologija i praksa. Konkurentsku prednost ostvaruju ona preduzeca koja uspostavljaju ravnotezu razvoja tehnologije i razvoja trzista. U tehnoloski intenzivnim granama sve vise se odabira strategija lidera kao jedina konkurentski odrziva opcija. Strategija sledbenika u tehnoloski intenzivnim granama nisu delotvorne jer je intenzitet tehnoloskih promena takav da tehnoloski sledbenik, svojom kasnijom pojavom, gubi mogucnost prodaje svojih proizvoda jer je lider iscrpeo najveci deo trzisnog kolaca. Upravljanje kasnjenjem u razlicitim delovima procesa tehnoloske inovacije moze se moze se razvrstati na sledeci nacin:
Nauka
1.
Tehnologija
Praksa
2.
3.
inovacije: krive ucenja, kasnjenje u produktivnosti i poslovni fokus
40.
Upravljanje kasnjenjem izmedju faza istrazivanja i razvoja koje dovode nestanka tehnoloske inovacije i strateski fokus firme (lider, sledbenik) Upravljanje vremenskom sinhronizacijom trzisnih i tehnoloskih ciklusa: upravljanje kasnjenjem izmedju inovacije tehnologij proizvoda i tehnologije procesa, i odgovarajuci poslovni efekti Upravljanje kasnjenjem u primeni tehnoloske
Vreme tehnoloske inovacije i strategije lidera i sledbenika
Potrebno je praviti razliku izmedju pojmova invencija i inovacija. Invencija znaci dolazak do ideje i u osnovi svake inovacije nalazi se osnovna ideja, pocetna zamisao koja se naziva invencijom. Inovacija nastaje daljom razradom osnovne ideje koja znaci primenu, upotrebu, koriscenje – to je proces kojim se invencija prenosi u privredu, u praksu.
Inovacije podrazumeva uspesnu komercijalizaciju invencije. Tako je izuzetno bitno da se kasnjenje smanji izmedju otkrica i nastanka invencije i izmedju pojave invencije i njenog pretvaranja u inovaciju za preduzeca koja su usvojila strategiju tehnoloskog lidera. Lideri zele produziti vreme difuzije inovacija. Iimitatori, modifikatori i strategija drugi bolji, su tehnoloski sledbenici i oni svu paznju usmeravaju na smanjenje kasnjenja u difuziji inovacija.
41. Efikasnost inovacijske aktivnosti Ekonomska opravdanost ulaganja u istrazivanje i razvoj, “isplativost” naucnih istrazivanja moze se sagledati samo pretakanjem istrazivanja u inovaciju, u primenjeno i komercijalizovano novo resenje. Smatra se da preduzece investira u istrazivanje i razvoj u onoj meri u kojoj sagledava mogucnost povracaja ulozenih sredstava i rast profita u buducnosti. Suceljavanjem klasicnih stavova koje se bave tehnoloskim promenama i inovacijama sa promenama u prirodi i karakteristikama tehnoloskih inovacija u savremeno doba, sve je jasnija potreba za menjanjem klasicnih inovacionih modela. To znaci da su nuzni novi pravci u istrazivaljnu tehnoloskih inovacija i da sumpeterijski model: invencija – inovacija – difuzija biva prevazidjen u uslovima radikalno izmenjene informacione tehnologije – sto iziskuje odgovarajucu nadogradnju ili temeljnu izmenu. Kljucna manjkavost ovakvog pristupa je sto se preduzece smatra crnom kutijom cije unutrasnje funkcionisanje i struktura nisu od znacaja kada je rec o odlukama ulaganja u istrazivanje i razvoj.
Inovacijski procesi treba da teku dvosmerno , i odozdo na gore (proizvodnja – istrazivanje i razvoj), a ne samo odozgo na nadole (istrazivanje i razvoj – proizvodnja). Primer Japana pokazuje da se dobro osmisnjenim, optimalno organizovanim i upravljanim procesima moze poboljsati efikasnost inovacijske aktivnosti i sveukupna delotvornost tehnoloskih inovacija u preduzecu. Organizacija istrazivanja i razvoja i inovacioni procesi u okviru japanskog preduzeca poseduju tri znacajne osobenosti:
1. istaknuti znacaj proizvodno – inzenjerskog odeljenja u organizaciji, 2. intezivni transferi i pokretljivost istrazivanja i inzenjera u okviru organizacije, i 3. strogo rangiranje i hijerarhija.
42. Indikatori inovacijske aktivnosti Pristupi merenju, kvantitativnom sagledavanju tehnoloskih promena, su se uglavnom u dosadasnjim radovima ogranicavali na jedan od tri moguca prilaza inovativnom procesu: 1. merenje inputa, ulaza u inovativni proces, sto se odnosi na merenje troskova
izdvojenih sredstava za istrazivanje i razvoj, ili sa druge strane, sto se odnosi na broj istrazivaca koji se bave istrazivanjem i razvojem u apsolutnom iznosu ili u odnosu na ukupan broj zaposlenih u preduzecu; 2. merenje autputa istrazivanja i razvoja posrednim putem koji podrazumeva pracenje ukupnog broja invencija koje su zasticene patentom; 3. neposredno merenje autputa inovacijskog procesa. Dva vec tradicionalna prisputa merenju tehnoloskih promena – kroz izdvajanja za istrazivacko – razvojni rad i kroz pracenje broja prijavljenih i registrovanih patenata – samo su deo svih
onih mogucnosti koje obelezavaju nastojanje da se neposredno meri inovativna aktivnost. Razvoj informacionih tehnologija omogucio je neposredno pracenje rezultata inovacijske aktivnosti.
Prva baza u SAD, 70ih godina izgradjena prva baza podataka u okviru koje je indetifikovano 500 kljucnih inovacija koje su uvedene na trziste u periodu izmedju pedesetih i sedamdesetih godina dvadesetog. Druga baza podataka koja je ustanovljena 1982. godine obuhvatila je 635 americkih inovacija koje su odabrane iz skupa podataka predstavljenih u industrijskim casopisima tokom sedamdesetih godina. Treca baza podataka koja je imala za cilj da neposredno izrazi meru inovativne aktivnosti nastala je na Univerzitetu u Saseksu, Velika Britanija. Podaci obuhvataju pregled vise od 4000 inovacija nastalih tokom perioda od 15 godina. Cetvrta baza podataka je baza podataka za mala preduzeca u SAD i ona sadrzi preko 8000 inovacija koje su uvedene tokom 1982 godine. Brojne studije posmatraju inovacije kao diskretne, izolovane pojave, a pri tome se veoma malo zna o kontinuiranim dinamickim inovacijskim procesima. Dinamicka interakcija izmedju inovacija na proizvodu i inovacijama na procesu jedan je od primera kako se mogu boklje sagledati zakonitosti inovativne organizacije da bi se bolje upravljalo njima. Koncept tehnoloske trajektorije blisko je povezan za razmatranje “tehnoloskoh rezima” ili “tehnoloske paradigme” preduzeca. Inovacioni procesi u znacajnoj meri teku kontinuirano i postepeno u okvirima preduzeca, a podstaknuti su zahtevima traznje i pritiskom troskova sa jedne strane, ali i samog procesa ucenja i akumuliranog iskustva u radu sa tehnologijom, sa druge strane. Sa vremena na vreme, medjutim, radikalne i novacije prekidaju kontinuirani inovativni tok preduzeca i na skokovit nacin prekidaju postojece, namecuci potrebu za novim tehnoloskim procesima. Tehnoloske trajektorije, sa druge strane, opisuju pravac kojim se tehnologija razvija u vremenu. Na nivou preduzeca, koncept trajektorije predstavlja kontinuiranu evoluciju tehnologije do tacke diskontinuiteta, radikalne inovacijе .
Treba jasno razgraniciti trajektoriju preduzeca od opste tehnoloske trajektorije: Trajektorija preduzeca odrazava sopstvene tehnoloske promene ucinjene u preduzecu tokom vremena. Tehnoloska trajektorija preduzeca je kontinualna, ona se gradi na proslim iskustvima. 2. Opsta tehnoloska trajektorija je diskontinuirana, opsta tehnoloska trajektorija smanjuje, ali ne ukida u potunosti sve prednosti i vrednosti individualno akumuliranog znanja i iskustva u preduzecu. 1.
43. Projektovanje tehnologije proizvoda i procesa Istrazivanje i razvoj novog proizvoda i procesa uz resavanje pitanja optimalnog dizajna i konstrukcije proizvoda, moze se predstaviti kroz sest osnovnih faza: 1. generisanje ideja o novom proizvodu/procesu odvija se prikupljanjem ideja i kreiranjem ideja. Prikupljanje ideja se zasniva na internim i eksternim izvorima. 2. generalna specifikacija precizno predstavlja neophodne zahteve kako bi se resio problem dizajna i konstrukcije novog proizvoda. 3. ocena i odabir projektata (detaljne studije izvodljivosti); 4. projektovanje novog proizvoda – osnovni koncepti novog proizvoda koji su u prethodnim fazama uspostavljeni, sada se pretvaraju u tehnicki izvodljiv, efikasan proizvod koji se moze komercijalizovati. 5. detaljno projektovanje tehnologije proizvoda i procesa, 6. projektovanje funkcije proizvoda (funkcionalni dizajn); 7. projektovanje izgleda (forme) proizvoda, i 8. projektovanje procesa (izrade, proizvodnje);
9. testiranje – vrsi se pracenje proizvoda posle komercijalizovanja
(postkomercijalizacija) i u njoj moze doci do znacajnih unapredjenja proizvoda i procesa
44. Sekvencijalni i simultani model tehnoloske inovacije Klasican, sekvencijalan pristup razvoju proizvoda je: 1. Marketing i istrazivanje i razvoj su cesto izvor novih ideja i kocnepcija o novom proizvodu/usluzi. 2. Dizajneri i konstruktori proizvoda pretvaraju koncept u skup funkcionalnih specifikacija. 3. Funkcionalne specifikacije ukazuju na osnovne karakteristike proizvoda, njegovu upotrebu, osobine koje mora da poseduje, troskove i druge detalje. 4. Funkcionalne karakteristike se prevode u specifikaciju proizvoda koja detaljno razradjuje samo proizvod i njegovu upotrebu. 5. Inzenjeri procesa sada razvijaju specifikaciju procesa kojom se odredjuje kako ce se proizvod proizvesti. Sve vise, kada je rec o novim, konkurentnijim modelima i pristupima inovativnoj, visoko responzivnoj organizaciji gore opisani model se jasno izdvojenim, sekvencijalnim fazama, prelazi u model sa sve vecim preklapanjima i aktivnostima medju fazama, da bi se doslo do modela istovremenog ili simultanog inzenjerstva. Simultano inzenjerstvo okuplja predstavnike razlicitih funkcionalnih oblasti i organizacije u naporu da se simultano ostvari razvoj novog proizvoda i procesa. To je pre svega organizaciono resenje koje unapredjuje integrisanost u organizaciji i rusi tradicionalne barijere izmedju razvoja proizvoda i razvoja procesa.
45. Razvoj i dizajn proizvoda Projektovanje novog proizvoda podrazumeva resavanje pitanja njegovog dizajna i konstrukcije. Ovo je slozen proces koji ukljucuje brojne faktore o kojima se vodi racuna i koji se cesto javljaju kao ogranicenja u tom procesu. Znacajni faktori su: 1. ekonomska opravdanost, 2. pouzdanost, 3. odrzavanje, 4. jednostavnost (simplifikacija proizvoda), 5. jednostavnost u koriscenju, 6. diversifikacija proizvoda, 7. trziste, 8. proizvodnja (standardizacija, modularnost), 9. zastita okruzenja
46. Razvoj usluga Robe i usluge u praksi nisu jasno ragranicene, tako da su usluge koje se pruzaju najcesce mesavina usluga i opipljivih proizvoda-roba, a robe se prodaju uz niz usluga koje ih prate. Ciste usluge nastaju kada se u okviru uslege ne nudi i odgovarajuci proizvod. Mesoviti proizvodi koji se sastoje od roba i usluga gde je vece procentualno ucesce robe, Mesoviti proizvodi koji se sastoje od roba i usluga gde je ravnopravna zastupljenost usluga i roba i Mesoviti proizvodi koji se sastoje od roba i usluga gde dominiraju usluge.
Interakcija sa kupcima uslovljava specificnost u sluga, a rast produkrivnosti ovog sektora je usporena jer se kreiranje i pruzanje usluga cesto kroji po zahtevu kupca. Prema stepenu ucesca kupca razlikujemo:
1. usluge sa visokim ucescem kupaca u njihovom kreiranju 2. usluge sa visokim ucescem kupaca u pruzanju 3. usluge sa visokim ucescem kupaca u njihovom kreiranju i pruzanju Pravci unapredjenja i razvoja operacija usluga su sledeci:
1. prilagodjavanje usluge specificnim zahtevima kuca 2. modularizovanje operacija koje cine uslugu, tako da se konacna usluga moze sastaviti iz razlicitih modula 3. ocekivanje kupca su standard prema kome se procenjuje usluga, tako da se kvalitet usluge meri prema tim ocekivanjima 4. menadzer mora da racuna na izuzetne i neocekivane situacije
47. Zivotni ciklusi i tehnologije proizvoda i procesa Krive tehnoloskog progresa i zivotnog veka tehnologije i proizvoda, deo su analitickih tehnika sa kojima savremeni menadzer moze lakse da sagleda strateska pitanja upravljanja tenologijom i da analizira posledice strateskih odluka koje donosi. Zivotni ciklus proizvoda predstavlja promenu prodaje i profita odredjene industrijske grane tokom duzeg vremenskog perioda. Najcesce se pominju cetiri osnovne faze: 1. uvodjenje, 2. rast, 3. zrelost, i 4. opadanje Uvodjenje novog proizvoda zrelost
rast
opadanje
uvodjenje
vreme
U fazi uvodjenja posmatra se pojava novog proizvoda na trzistu. Rast prodaje je u pocetku spor, da bi se vremnom traznja za proizvodom izrazito povecala i prodaja pocela naglo da raste. To se na kraju zavrsava zasicenoscu trzista, tao da ce prodaja dostici vrhunac u fazi zrelosti. Kada proizvod izgubi privlacnost za kupca, pocinje faza opadanja u kojoj se prodaja smanjuje da bi konacno pala na nulu. Zivotni ciklus (vek) tehnologije predstavlja apsolutnu ucestalost inovacija proizvoda i procesa u proizvodnoj jedinici. Tehnoloske inovacije predstavljaju inovacije proizvoda i inovacije procesa. Stratesko upravljanje tehnologijom podrazumeva i odredjivanje stanja tehnoloskih inovacija i odnosa izmedju inovacija proizvoda i inovacija procesa. Ovim modelom se otkriva veza izmedju proizvoda, procesa i tehnologija tokom zivotnog veka proizvodne jedinice.
Razlikuju se cetiri faze: 1. 2. 3. 4.
fluidna, tranziciona, faza specificnosti, i faza zrelosti.
stopa inoviranja fluidni proizvod
prelazni
specifični
zreli
proces stepen razvoja
U pocetnoj, fluidnoj fazi inovacije proizvoda su dominante jer jos uvek je trziste nedovoljno odredjeno. U fazi tranzicije naglo rastu inovacije procesa kao posledica jasno odredjenog zahteva u pogledu proizvoda koje se nametnulo na trzistu. To znaci da se jasno izdvojio proizvod sa kljucnim osobinama i cenom, koje su potrosaci na trzistu spremni da kupe i tako su ga potvrdili. Dalje se moze konkurisati cenom boljim kvalitetom, sto prirodno vodi ka naglasavanju znacaja rastu inovacija na procesu. Kada inovacije procesa postanu dominantne u odnosu na inovacije proizvoda, smatra se da je proizvodna jedinica dosla u specificnu fazu. U ovoj fazi organizacija je sasvim definisana kroz ciljeve i zadatke. Vremenom, iz ove faze prelazi se u fazu zrelosti kada inovacijksa aktivnost u celini opada.
48. Sazrevanje i supstitucija tehnologija u preduzecu Neophodno je kontinuirano pracenje svih novih mogucnosti da postojeca tehnologija ne bi dosla u fazu zrelosti i zastarevanja, a da prethodno pravovremeno nisu uvedene neophodne promene i supstitucija novim tehnologijama. Jedna od najvaznijih strateskih odluka vezanih za tehnologiju u preduzecu odnosi se upravo na odredjivanje trenutka i izbor nove tehnologije koja ce da zameni postojecu. Stratesko upravljanje tehnologijom se zbog svih ovih razloga mora stalno baviti uravnotezenjem: 1. napora usmerenih ka odrzavanju zeljenog nivoa efikasnosti postojecih tehnologija u praski, i 2. napora usmerenih ka zameni, supstituciji tih tehnologija. Pravovremeno uovacanje, nabavka i usvajanje nove tehnologije dovesce do podudarnosti izmedju trenutka zrelosti i opadanja stare i rasta nove tehnologije.
49. Tehnoloska i trzisna matrica Da bi se blize odredila konkurentska sposobnost preduzeca cesto se koristi matricni prikaz njegovih proizvoda, koji svaki za sebe predstavlja jednu poslovnu jedinicu.
A
B
V
J
W
B A
X TU
TP
C
Y
D
Z
N
S V
N
potencijal rasta
V
V
st opa tehnološk og napretka
N
- visoko N - nisko S - slabo J - jako - tržišni udeo TP - tehnološka pozicija
TU
Matrice su velicine 2x2 ili 3x3, a na osama su predstavljeni: ucesce na trzistu i mogucnosti rasta. Slicna analiza moze da se uradi za portfolio tehnickih aktivnosti preduzeca, gde su ose: stopa tehnickog napretka i tehnoloska pozicija. Zdruzeno su predstavljeni potencijali rasta – trzisni udeo i stopa tehnoloskog napretka – tehnoloska pozicija. U slucaju A najpovoljnija je situacija A, a u slucaju B situacija W. Trzisni portfolio predstavlja tekuce stanje i ocekivani razvoj postojecih i buducih proizvoda na sadasnjem nivou znanja. Tehnoloski portfolio ukazuje na sposobnost i moc preduzeca u odnosu na potencijal neke tehnologije i obuhvata duzi vremenski period.
50. Tehnolosko predvidjanje Tehnolosko predvidjanje je polazna osnova, determinisuci element planiranja tehnoloskog razvoja, a planovi tehnoloskog razvoja su deo integralnog sistema planske delatnosti organizacije. Integralni proces planiranja tehnoloskog razvoja u preduzecu sagledava se kroz tri osnovna hijerarhijska nivoa: 1. Treci, najvisi nivo, obuhvata aktivnosti ciji je cilj uspostavljanje politike tehnoloskog razvoja. Na ovom nivou prisutno je tehnolosko predvidjanje sa osnovnim ciljem da polazeci od modela sadasnjeg stanja i uspostavljanja veceg broja alternativnih modela buducnosti, krecuci se unazad, povratnom vezom, ukaze na teskoce i realnost ostvarivosti svakog od mogucih modela razvoja u buducnosti. Zadaci tehnoloskog predvidjanja ovog nivoa sastojali bi se u ispitivanju pojedinih pravaca, puteva koji bi omogucili ostvarivanje odgovarajucih modela razvoja. 2. Drugi nizi nivo planiranja tehnoloskog razvoja, moze se odrediti kao nivo na kome se odredjuje strategija tehnoloskog razvoja. Zadatak tehnoloskog predvidjanja na ovom nivou sastojao bi se u indetifikovanju ciljeva i potreba za odgovarajuci period u buducnosti i ispitivanju njihove realne ispunjivosti sa aspekta realnih tehnoloskih mogucnosti. 3. Prvi najnizi nivo, odnosi se na planiranje u uzem smislu ili operativno planiranje koje se zasniva na utvrdjenoj politici, i usvojenoj strategiji tehnoloskog razvoja. Zadaci operativnog planiranja sastojali bi se u
indetifikovanju redosleda aktivnosti koje su neophodne u realizaciji odredjene strategije.
51. Novi pristup oceni investicija u novu tehnologiju Ocena investicionog projekta se u tradicional nom pristupu smatra odlucujucim korakom u donosenju investicione odluke. Tehnologije tokom razvoja postaju sve kompleksnije i skuplje, tako da je primenom tradicionalnog pristupa sve teze obezbediti svestranu ocenu novih tehnologija kroz jednoznacno definisanje ZA ili PROTIV realizacije odredjenog investicionog projekta. U sirem, integralnom pristupu oceni investicija u nove tehnologije u preduzecu, potrebno je ukljuciti veliki broj parametra i sagledati u potpunosti sve aspekte predlozenog resenja. Novi pristup oceni investicija u tehnologiju polazi od toga da se sve prednosti i ocekivani efekti primene novih tehnologija mogu i moraju sagledati u okviru ocene investicionog projekta. Najcesce se navodi sledecih osam opstih prednosti novih tehnologija : 1. veca fleksibilnost proizvodnje; 2. kvalitetniji proizvod; 3. bolja dokumentaciona baza i olaksano pracenje svih promena u tehnoloskom procesu; 4. mogucnost da se bolje odgovori na zahtebe trzista; 5. veca sposobnost "drzanja koraka” sa konkurencijom; 6. bolja tehnoloska osnova i potencijal preduzeca u celini; 7. veca mogucnost kontrole izvrsenja postavljenih ciljeva i zadataka; 8. sticanje iskustva sa novom tehnologijom kao kapitalni resurs nagomilanog znanja i umeca Novi pristup oceni investicija u savremenu proizvodnu tehnologiju podrazumeva sledecih osam koraka: 1. utvrditi prednosti nove tehnologije i opisati ih u opstim crtama; 2. pretociti opste prednosti u konkretne efekte , merljive faktore u preduzecu; 3. oceniti ocekivanu promenu merljivih faktora; 4. sagledati efekte na ukupan prihod preduzeca primenom cost-benefit analize; 5. sagledati uticaj navedenih prednosti na profitabilnost predlozenog projekta; 6. ocenu investicionog projekta tradicionlanim metodama poboljsati novom ocenom; 7. sagledati potrebne uslove da predlozena nova tehnologija ispuni ocekivane prednosti; 8. sprovesti konacnu evaluaciju.
52. Karakteristike sistemskog pristupa tehnoloski sistem Svaka proizvodnja, svaki organizovan ljudski rad u korisne svrhe predstavlja u manjoj ili vecoj meri slozen sistem. Tehnoloski sistem se po pravilu javlja kao deo sireg sistema i rezultat je integralnog delovanja ljudi u raznim vrstama radnih procesa. Struktura tehnoloskog sistema zavisi pre svega od prirode tehnologije, slozenosti proizvoda i delom od sistema upravljanja.
Strukturu tehnoloskog sistema odredjuju tri osnovna faktora; 1. slozenost tehnologije; 2. slozenost proizvoda; 3. sistem upravljanja; Tehnoloski sistemi po svojoj prirodi ubrajaju se u vestacke, otvorene, dinamicke i stohasticke sisteme. Tehnoloski sistemi se izucavaju kako u sferi proizvodnje tako i van nje, pa je njihova osnovna podela na; 1. proizvodne tehnoloske sisteme , i 2. neproizvodne tehnoloske sisteme .
Proizvodni tehnoloski sistemi mogu se definisati kao skup objekata (alata, materijala, sredstava za rad, projektovane tehnologije, ljudskog rada i gotovih proizvoda) sa relacijama koje postoje izmedju ulaznih elemenata (alata, materijala, sredstava za rad, projektovane tehnologije, ljudksog rada) sa jedne strane i izlaznih elemenata (gotovi proizvodi) sa druge strane, posmatranih preko njihovog atributa (cene, kolicine i kvaliteta). U okviru proizvodnog tehnoloskog sistema izdvaja se proizvodni tehnoloski proces u kome se obavlja transformacija ulaza sistema u zeljeni izlaz. Tehnoloski proces predstavlja povezivanje tehnoloskih operacija radi pretvaranja nizih u vise upotrebne vrednosti uz svrsishodno delovanje coveka. Operacije sireg, proizvodnog procesa mogu biti: 1. tehnoloske (operacije kojima se neposredno menjaju karakteristike predmeta rada, da bi se na osnovu tih promena dobili proizvodi sa novim upotrebnim vrednositima); 2. ostale netehnoloske operacije (operacije kojima se ne menjaju karakteristike predmeta rada, ali su neophodne u p rocesu proizvodnje da bi se tehnoloski proces mogao obaviti); Sustina proizvodnog tehnoloskog sistema je medjusobna uslovljenost i medjuzavisnost svih elemenata (objekata sistema) pri obavljanju funkcije transformacije materijala iz jednog oblika u drugi korisniji oblik, pri cemu je njegova upotrebna vrednost na izlazu veca pod dejstvom svrsishodnog, organizovanog korisnog ljudskog rada.
Karakteristike sistemskog pristupa Danas se sve vise u proucavanju razlicitih pojava u realnom svetu koristi takozvani sistemski pristup. U sustini, sistemski pristup obuhvata znanja – metodologiju i zakonitosti opste teorije sistema koji se primenjuju u sagledavanju raznovrsnih pojava dinamicke prirode u realnom svetu.
Sistem je skup elemenata koji se nalaze u medjusobnoj interakciji. Prema prirodi svog nastanka sistemi mogu da budu: 1. prirodni (nastaju bez organizovanog znanja, svesnog ucesca i delovanja coveka), i 2. vestacki (nastali su svesnim, svrsishodnim delovanjem ljudi); Prema svom odnosu prema okolini sistemi mogu da budu: 1. otvoreni (sistem obavlja razmenu materijala, energije i informacija sa okolinom) i 2. zatvoreni (nemaju razmene materijala, energije i informacija sa okolinom) Prema transformaciji ulaza u odgovarajuci izlaz ili promenama stanja sistema, sistemi se dele na tri grupe;
1. deterministicke (sistem kod koga je u svakom trenutku u potpunosti
poznato stanje sistema, a ulaz vodi ka transformaciji u tacno poznato determinisano stanje – poznati i determinisani izlaz); 2. stohasticke (sistem kod koga se ulazom stanje transformise u jedno iz skupova mogucih stanja – poznate mogucnosti izlaza) i 3. slucajne (sistem kod kojih se na osnovu odredjenog poznatog ulaza ne moze odrediti ocekivano buduce stanje – nepoznati, slucajni izlaz) Sistemi se prema promeni stanja u vremenu mogu podeliti na; 1. staticke (sistemi koji sa protokom vremena ne menjaju svoje stanje) i 2. dinamicke (sistemi koji menjaju svoje stanje sa protokom vremena) Sistemski pristup podrazumeva: 1. odredjeni nacin razmisljanja 2. metod ili tehniku analize i 3. pristup upravljanju sistemima Najznacajnije oblasti u kojima se primenjuju i razvijaju metodi sistemskog pristupa su savremena tehnologija, slozeni sistemi upravljanja, modeliranje intelektualnih aktivnosti. Sistemski pristup proucava celinu kroz interakciju njenih delova.Sistemska analiza predstavlja metodologiju sistemskog pristupa proucavanje kompleksnih problema iz oblasti organizacije i upravljanja. Dva aspekta sistemske analize su: 1. matematicki (osnovni cilj je da se resi problem optimizacije neke kvantitativno izrazene funkcije sistema) i 2. logicki (osnovni zadatak je da se izvrsi struktuiranje problema, da se odrede ciljevi sistema i alternativni nacini za ispunjenje tih ciljeva)
53. Hijerarhijski sistemi i odnos tehnoloskog sistema i okruzenja Moderna teorija organizacije razvija se iz klasicnih koncepcija organizacije koje su narocito isticale organizacionu strukturu, hijerarhijske odnose, autoritet, specijalizaciju, sirinu, kontrole i linijske i stabne odnose. Savremene teorije posmatraju organizaciju kao sistem uzajamno nezavisnih delova i promenjivih. Teorija sistema hijerarhijskog tipa (sa vise nivoa) nastala je u vezi sa nastojanjem da se teorija sistema poveze sa teorijom organizacije gde se opsta teorija sistema pokazala neprikladnom u predstavljanju unutrasnjih funkcija organizacije. Organizacija se posmatra kao sistem sastavljen od medjusobno povezanih podsistema u okviru kojih se donose odluke, a ovi podsistemi su rasporedjeni hijerarhijski, sto: 1. obezbedjuje jedinstvene osnove i metodologiju 2. omogucava matematicku preciznost pri definisanju i koncepciji problema, i 3. obezbedjuje polaznu tacku za matematicke i racunarske simulacione studije razlicitih pitanja i problema analize i konstruisanja organizacije Tehnoloski sistem kao otovoren dinamicki sistem u bliskoj je vezi sa okruzenjem. Polazi se od cinjenice da je proizvodni tehnoloski sistem odredjen kao deo sireg proizvodnog sistema , a ovaj kao element poslovnog sistema . Poslovni sistem u organizacionom smislu, moze da deluje kao zaseban privredni subjekat (preduzece). Siri sistem od poslovnog sistema je drustveno-ekonomski sistem. Pored tehnoloskog sistema ciji je osnov smisao u obradi, transformaciji materijala iz jednog oblika u drugi, od nizih ka visim upotrebnim vrednostima i koji neposredno odredjuje karakter proizvodnog sistema, ostali delovi proizvodnog sistema su: sistem konstrukcije proizvoda, sistem odrzavanja, sistem zaliha, zastite na radu, transporta, kontrole kvaliteta.
Poslovni sistem, pored proizvodnog sistema, sadrzi u sebi i sistem nabavke, prodaje, raspodele sredstava, i pored materijalnih, energetskih i informacionih tokova, sadrzi jos i novcane tokove. Drustveno-ekonomski sistem podrazumeva karakteristike drustveno-ekonomskog uredjenja, odnose vlasnistva nad sredstvima za proizvodnju, odnose u raspodeli koju su odredjeni nacinom proizvodnje i vrstom drustveno-ekonomske formacije (feudalni, kapitalisticki, socijalisticki). Medjusobna uslovljenost i zavisnost tehnoloskog sistema od okruzenja ogleda se u cinjenici da tehnoloski sistem, iako predstavlja integralnu, zasebnu cel inu, funkcionalno predstavlja samo deo sireg proizvodnog sistema.
54. Tehnoloski sistemi, procesi i operacije Svaka proizvodnja, svaki organizovan ljudski rad predstavlja slozen sistem. Tehnoloski sistem se po pravilu javlja kao deo sireg sistema i rezultat je integralnog delovanja ljudi u vrstama radnih procesa. Struktura tehnoloskog sistema odredjuju tri faktora; 1. slozenost tehnologije, 2. slozenost proizvoda i 3. sistem upraljvanja Tehnoloski sistemi po svojoj prirodi ubrajaju se u vestacke, otvorene, dinamicke i stohasticke sisteme. Tehnoloski sistemi se izucavaju kako u sferi proizvodnje tako i van nje, pa je njihova osnovna podela na; 1. proizvodne 2. neproizvodne 1. Proizvodni tehnoloski sistemi mogu se definisati kao skup
objekata (alata, materijala, sredstava za rad, projektovane tehnologije, ljudskog rada i gotovih proizvoda) sa relacijama koje postoje izmedju ulaznih elemenata (alata, materijala, sredstava za rad, projektovane tehnologije, ljudksog rada) sa jedne strane i izlaznih elemenata (gotovi proizvodi) sa druge strane, posmatranih preko njihovog atributa (cene, kolicine i kvaliteta). 2. Neproizvodni tehnoloski sistemi javljaju se u svim vanproizvodnim delatnostima ljudi (obrazovanje, zdravstvo, kultura…) U okviru proizvodnog tehnoloskog sistema izdvaja se proizvodni tehnoloski proces u kome se obavlja transformacija ulaza sistema u zeljeni izlaz. Tehnoloski proces predstavlja povezivanje tehnoloskih operacija radi pretvaranja nizih u vise upotrebne vrednosti uz svrsishodno delovanje coveka. Operacije sireg, proizvodnog procesa mogu biti: 1. tehnoloske (operacije kojima se neposredno menjaju karakteristike
predmeta rada, da bi se na osnovu tih promena dobili proizvodi sa novim upotrebnim vrednositima); 2. ostale netehnoloske operacije (operacije kojima se ne menjaju karakteristike predmeta rada, ali su neophodne u p rocesu proizvodnje da bi se tehnoloski proces mogao obaviti); Sustina proizvodnog tehnoloskog sistema je medjusobna uslovljenost i medjuzavisnost svih elemenata (objekata sistema) pri obavljanju funkcije transformacije materijala iz jednog oblika u
drugi korisniji oblik, pri cemu je njegova upotrebna vrednost na izlazu veca pod dejstvom svrsishodnog, organizovanog korisnog ljudskog rada.
55. Osnovne podele tehnoloskih procesa Proizvnodni tehnoloski sistemi se klasifikuju prema sedam razlicitih kriterijuma: 1. stepenu ulozenog rada, i to tehnoloski proces proizvodnje; 1. sirovina i prostih jedinjenja, 2. polufabrikata, 3. osnovnih jedinjenja, 4. podsklopova i slozenih jedinjenja, 5. sklopova i 6. finalnih proizvoda; 2. vrsti rada koji se obavlja u njima; 1. ekstraktivni, 2. preradjivacki, i 3. sinteticki tehnoloski procesi; 3. vrsti rada i vrstama delatnosti : 1. poljoprivredni, 2. rudarski, 3. metalurski, 4. hemijski, 5. metalsko-preradjivacki, 6. tekstilni, 7. farmaceutski, 8. drvni, i 9. prehrambreni tehnoloski procesi; 4. dinamici kretanja materijala u tehnoloskim procesima i prema stabilnosti uslova pod kojima se obavlja tehnoloski proces; 1. prekidni ili diskontinualni, i 2. neprekidni ili kontinualni tehnoloski procesi; 5. organizaciji proizvodnje; 1. obim proizvoda proizvedenih na isti nacin: 1. masovni, 2. serijski, i 3. pojedinacni nacin proizvodnje, 2. nacin i mesto gde se obavlja proizvodnja; 1. lancani nacin proizvodnje, 2. grupna, 3. radionicka, i 4. zanatska izrada; 6. redosledu makroprocesa: 1. tehnoloski procesi pripreme sirovina, 2. hemijske prerade, 3. fizicke obrade, i 4. zavrsne obrade – finalizacije; 7. drugim kriterijumima: 1. karakteru sredstava za rad, 2. obimu proizvodnje, 3. vrsti proizvoda, 4. osnovnim sirovinama koje se koriste, i 5. dinamici i vrsti kretanja materijala u tehnoloskom procesu
56.
Struktura tehnoloskih procesa
Razlicite kombinacije operacija ostvaruju izlazni proizvod u razlicitim oblastima covekova delatnosti, saki korak se sastoji od razlicitih operacija koje se gupisu na razlicite tehnoloske procese.
Simboli za opis aktivnosti u tehnoloskim procesima su: 1. obrada 2. transport 3. cekanje 4. kontrola 5. skledistenje Neke od osnovnih operacija su; 1. transport cvrstih, tecnih i gasovitih materijala 2. promena energetskog stanja 3. promena fizickog stanja 4. fizicka integracija 5. fizicka dezintegracija 6. fizicka asocijacija 7. fizicka disocijacija 8. povrsinska obrada 9. hemijska asocijacija 10. hemijska disocijacija 11. izomerizacija
57. Tehnoloski procesi pripreme sirovina, hemijske, fizicke i zavrsne obrade Tehnoloski procesi pripreme sirovina obuhvataju: 1. fizicka dezintegracija 1. drobljenje (grubo, srednje, sitno, fino) 2. sejanje 2. fizicka asocijacija 1. mesanje 2. suspendiranje 3. otapanje 3. fizicka disocijacija 1. flotacija 2. talozenje 3. centrifugiranje 4. filtriranje 5. sejanje 6. destilacija 7. frakciona destilacija 8. apsorpcija 9. adsorpcija 10. ciscenje gasova Tehnoloski procesi hemijske prerade: 1. hemijsku disocijaciju – razdvajanje hemijskih jedninjenja na sastavne delove 1. termicko razdvajanje 2. elektroliza 3. kataliticke operacije 4. dihidrogenizacija 5. biohemijske reakcije razjedinjavanja 6. fotoliza
7. redukcija 2.
hemijski asocijaciju – sjedinjavanje elemenata u nove supstance 1. termicko sjedinjavanje 2. kataliticka sinteza 3. hidrogenizacija 4. hidratacija 5. bioloska sinteza 6. izomerizacija
Tehnoloski procesi fizicke obrade: 1. termicka obrada 1. kaljenje 2. otpustanje 3. susenje 4. pecenje 2. mehanicka obrada 1. struganje 2. busenje 3. brusenje 4. glodanje 5. varenje Tehnoloski procesi zavrsne obrade: 1. livenje 2. kovanje 3. valjanje 4. presovanje 5. vucenje
58.
Veze izmedu tehnoloskih sistema
Sagledavanje veza i uticaja dva ili vise tehnoloskih sistema u kojima deluje jedna ili vise tehnologija kojima preduzece raspolaze znacajan je pocetni korak analize sa krajnjim ciljem da se operativno upravljenje u preduzecu ucini sto kvalitetnijim.
Ulaz
Izlaz Tehnoloski proces
TP1
TP2
TP3
TP4
M A S I N A X
Tehnoloski sistemi mogu biti: 1. medjusobno uslovljeni – tehnoloski sistemi kod kojih izlaz iz jednog sistema predstavlja ulaz u drugi sistem 2. povezani ulaznim elementima – tehnooski sistemi povezani sa jednim ili vise ulaznih elemenata 3. nezavisni – tehnoloski sistemi koji nemaju niti jedan zajednicki element
TP1
TP2
TPn
59.
Opsta analiza tehnoloskog sistema. Tehnoloska matrica.
Analiza tehnoloskog sistema polazi od sagledavanja odnosa ulaznih i izlaznih elemenata tehnoloskog sistema, i prikaza tehnoloskog procesa u kome se odvija transformacija ulaza u izlazne tokove. Proizvodna funkcija izrazava taj kljucni odnos polazeci od toga da je proizvod funkcija faktora proizvodnje P=f(a,b,c,…) Za odvijanje odgovarajuceg tehnoloskog procesa, u prozivodnji, nuzni elementi su rad, kapital i zemljiste, dopunjeni sa faktorima tehnoloskog progresa i vremenskom dimenzijom. Tehnoloska matrica upravo polazi od toga da se ulazne vrlicine transformisu u izlazne u oviru tehnoloskog procesa.
Tehnoloska matrica obuhvata 6 tehnoloskih relacija: P0 – materijal iz prirode MP pretvara se u materijal za dalju industrijsku obradu 1. MO P1 – energija iz prirode EP pretvara se u korisnu, kontrolisanu energiju EK 2. P2 – proizvode se kapitalna dobra K 3. P3 – proizvode se potrosacka dobra PS 4. 5. P4 – obavlja se reciklliranje otpadnih materija u reciklirane otpatke RO P5 – omogucava se reprodukcija stanovnistva C 6. Prema konvenciji ulazni tokovi su predstavljeni sa - , a izlazni sa +. Svi tehnolsoki procesi imaju na ulazu RE-rasutu energiju , RM-rasutu materiju i G-gubitke. Matrica otkriva da se proces entropican u svim materijalima pod delovanjem cetvrtog zakon termodinamike.Nuzan uslov za prihvatljivost tehnoogije je da aktivnost u svim procesima koji si odvijaju P 0- P4 omogucuje reprodukciju stanovnistva C i to barem na minimumu zivitnog standarda.
60.
Analiza strukture tehnoloskog sistema
Obavlja se za odredjenu industriju i obuhvata razmatranje razlicitih postupaka transformacije materijala od ulaza do izlaza. Svaki korak transformacije ili makroproces, moze se dalje razraditi u pojedinim delovima do konkretnih operacija ili skupa tehnoloskih operacija. Broj i vrsta mogucih koraka – makroprocesa, odredjen je: 1. karakteristikama ulaznih elemenata 2. zahtevima izlaza U analizi tehnoloskog sistema osnovu cini razmatranje svojstava materijala, a jedna od osnovnih parcijalnih analiza je materijalni bilans tehnoloskog sistema, jer dopustivi sled i vrsta tehnoloskih operacija ovisi o fizickim i hemijskim svojstvima materijala. Materijalni bilans pociva na postulatu o konzervaciji resursa koji kaze da ukupni priliv, tj. ulaz u proces ne moze da bude manji od zbira izlaza iz tog procesa. Sastavlja se na osnovu detaljne analize tehnoloskog procesa i promena u tehnoloskim operacijama. M1=M2+Mr Materijal na ulazu = materijalu na izlazu + gubitak materijala Materijalni bilans se sacinjava na svim nivoima. “Nista ne moze da se pojavi ni iz cega i nista ne moze da pruzi ono sto nema.”A. Einstein. E=mC 2
61.
Ekonomska analiza tehnoloskog sistema
Ova analiza se obavlja za potrebe specificne industrije, a sastoji se u odredjivanju operacija i tehnologije, koja se primenjuje kao polazna osnova za identifikovanje troskova, kako bi se uradila mera efikasnosti tehnoloskog sistema, koja se sagledava kroz odnos ulaznih i izlaznih velicina u nastojanju da se sa sto manjim troskovima obezbed sto veci izlaz. Na bazi podataka o utroscima se i troskovima se izracunavaju ukupni troskovi te se u smislu minimiziranja troskova trazi optimalno resenje tehnoloskog sistema.
Efikasnost tehnoslokog sistema je znacajna parcijalna analiza koja predstavlja veravatnocu da ce sistem funkcionisati i izvrsavati planom predvidjene zadatke. Pes=Pos+Psr +Pps+Pef +Prs Gde su: Pes – verovatnoca da ce sistem funkcionisati Pos – operativna spremnost da neprakidno funkcionise Psr – sigurnost realizacije zadatka Pps – verovatnoca da je sistem pogodan da bude usavrsavan Pef – verovatnoca da ce si sipuniti pradvdjeni ekonomski efekti Prs - verovatnoca da su ispunjeni ualovi za razvoj tehnoloskih sistema
62.
Tehnoloska analiza tehnoloskog sistema
Ova vrsta analize se radi posebno za pojedine industrijske grane ili oblasti delatnosti. Osnovni cilj je da se poboljsaju performanse kroz analizu makroprocesa. Tehnoloskom analizom se utvrdjuje kako se deluje promenom tehnoloskih operacija na sire promene tehnooskog sistema, kao i na performanse pojedinih operacija da bi se obuhvatio svukupni efekat buduce promene.
Promene u tehnoloskim operacijama se sagledavaju preko: 1. troskova osnovnih obrtnih sredstava 2. utrosaka ljudskog rada 3. odgovarajucih promena u toku i kolicini materijala 4. promena u svim ostalim operacijama tehnoloskog procesa Tehnoloska analiza podrazumeva neprekidno sistematsko ispitivanje alternativnih permutacija i promena tehnoloskih operacija i sintezu buducih tehnoloskih procesa. Optimizacija tehnoloskog sistema podrazumeva krajnji cilj svih analiza tehnoloskih sistema i predstavlja element njegove parcijalne analize. Opsti postulat optimizacije se moze se moze formulisati kao: maksimizacija izlaza uz kontinuiran ulaz ili minimiziranje ulaza uz kontinuiran izlaz.
Y(t)/X(t) opt(max) Y(t) – izlaz u zavisnosti od vremena X(t) – ulaz u zavisnosti od vremena opt(max) – zahtev za optimalnoscu u smislu maksimuma
63. Pojam i nacini upravljanja tehnoloskim sistemom, procesom i operacijama Upravljanje je ciljem odredjeni informacioni uticaj jednog sistema na drugi, koji tezi da izmeni ponasanje ovog sistema u odredjenom pravcu i treba da obezbedi pravilno funkcionisanje sistema, reprodukciju, razvoj i promene u skladu sa kriterijumima cilja (efiasnisti i efektivnosti). Postoje dva sistema upravljanja:
1.
Otvoreni – izlazne informacije se ne mere i te informacije se ne vracaju nazad upravljacu
Ulaz
2.
Sistem upravljanja
Izlaz
Zatvoreni – izlazne informacije se mere i te informacije se vracaju nazad upravljacu
Ulaz
Sistem upravljanja
Izlaz
Merni uredjaj
Nacini upravljanja proizvodnim tehnoloskim procesom razlikuju se prema: 1. nacinu proizvodnje 2. velicini serija 3. karakteru proizvodnje 4. opremljenosti rada Prema nacinu proizvodnje moguca je podela nacina upravljanja proizvodnim tehnoloskim procesom na: 1. upravljanje tehnoloskim procesom jedincne proizvodnje 2. upravljanje mehanizovanim tahnooskim procesom 3. upravljanje automatizovanim tehnolskim procesom Ciljevi upravljanja proizvodnim tehnoloskim procesom su oduvek bili isti: 1. povecati produktivnost u smislu efektivnosti i efikasnosti 2. povecati rentabilnost 3. povecati ekonomicnost i efikasnost rada 4. usmeravati operacije u tehnoloskom procesu ka sto uspesnijem pretvaranju nizih u vise upotrebne vrednosti.
64. Upravljanje automatizovanim tehnoloskim procesom – topla valjaonica Kod automatizovanih sistema upravljacke odluke donosi covek, a automatski funkcionisu bez prisustva coveka. Automatizacija serijske proizvodnje nastupa pojavom FPS – fleksibilnih proizvodnih sistema.
Karakteristike automatizacije: 1. potpuna mehanizacija rukovanja i obrade materijala 2. integracija pojedinacnih masina i operacija u jedinstven sistem 3. kontinuiranost proizvodnog procesa Korisni efekti automatizacije: 1. ustede u ljudskom radu
2. 3. 4.
prevazilazenje nedostataka nezeljenog subjektivnog uticaja fleksibilnije upravljanje i vece mogucnosti promena aktivnosti coveka se pomeraju ka kreativnijim poslovima
Postoje tri sistema izgradnje automatizovanih sistema: 1. sistemi logicko-programskog upravljanja 2. sistemi optimalnog upravljanja 1. bez adaptacije 2. sa adaptacijom 3. sistemi kompleksnog upravljanja Karakteristike tople valjaonice: 1. radi se o kontinualnom procesu sa velikim kapacitetima u kom i mala poboljsanja proizvodnje i kvaliteta povecavaju srazmerno mnogo vise ekonomicnosti investicija u skupu opremu 2. proces je visoko mehanizovan uz mogucnost pracenja i merenja velikog broja parametara zahvaljujuci procesnom racunaru 3. sredstva za rad su razvijena u dovoljnoj meri kao i merni uredjaji koji omogucavaju upravljanje procesom on-line 4. proces je vrlo kompleksan sa velikim brojem promenljivih koje uticu na kvalitet proizvoda 5. matematicki modeli su razvijeni za specificne potrebe upravljanja tehnoloskim procesom sto omogucava ASU. Tehnoloski sistem se sastoji od: 1. ulaza: celicni slabovi, materijal, energija, pomocni materijali, sredstva za rad, projektovani racunarski sistem, softver za upravljanje procesom 2. tehnoloski proces 3. izlaz: toplo valjana traka odredjenih karakteristika U samom tehnoloskom procesu mogu se uociti dva nivoa upravljanja i jedan nivo regulacije.
65.
Internet, elektronsko poslovanje i ERP (Enterprise resource planing)
Razvoj interneta je u direktnoj vezi sa razvojem elektronskog poslovanja. B2B (elektronske transakcije izmedju organizacija), B2C (elektronske transakcije u kojima su kupci individualni potrosaci), C2C (transakcije u kojma se elektronski ostvaruje prodaja neposrednim putem), C2B (su transakcije u kojima pojedinci prodaju robu i usluge poslovnim jedinicama) ERP (Enterprise resource planing) – softverski paket koji integrise operacije poslovnog sistema zasnovano na knjigovodstvenim informacijama koje su neophodne prilikom identifikovanja i planiranja svih resursa koji su neophodni da bi se ispunile narudzbine kupaca. ERP obavlja: 1. Narucivanje 2. Raspolozivost 3. Proizvodnja 4. Smestanje u magacin 5. Pracenje narudzbina 6. Planiranje Glavne prednosti ERP-a su u integrisanju lanca snabdevanja, proizvodnje i administracije i stvaranju jedinstvenih baza podataka, koje su dostupne za razlicite potrebe. Nedostatak je sto su ovakvi sistemi veoma skupi i potrebno ih je prilagodjavati uslovima u kojima ce se koristiti. Nedostaju strucnih znanja da bi se ovim poslom bavili u kompaniji.
66.
Fleksibilnost proizvodnje, JIT i KANBAN
Za pojam fleksibilne proizvodnje vezuje se koncept totalnog upravljanja kvalitetom – Total Quality Management, Just In Time proizvodnje i participativnosti zaposlenih u kreiranju odgovarajuce organizacione klime. Koncept totalne kontrole kvaliteta predstavlja filozofiju upravljanja koja obuhvata: 1. totalnu spremnost svih organizacionih nivoa da se ostvari savrsen kvalitet u svim aktivnostima 2. potrebu da se osigura da proizvodi i usluge zadovoljavaju zahteve kupaca JIT je filozofija koja obuhvata: 1. stalne napore za poboljsanje performansi 2. eliminisanje svih gubitaka Participativni menadzment znaci ukljucivanje radnika i predstavlja posebnu filozofiju menadzmenta koja podrazumeva: 1. koriscenje neogranicenog inovativnog potencijala i energije zaposlenih kroz njihovu involviranost 2. kontinualno poboljsanje performansina nivou cele organizacije putem porasta sposobnosti zaposlenih KANBAN je informacioni sistem koji je skrojen tako da kontrolise proizvodne zalihe u svakom koraku proizvodnog procesa. U Japanu KANBAN znaci kartica. KANBAN je sistem povlacenja koji znaci da radni centri kojima su potrebni delovi iz drugih centara izvlace ih prema svojim potrebama. Za neometano delovanje ovog sistema mora se ispuniti odgovarajuci plan. Sistem koristi tromesecni planski horizont i mesecni planski ciklus. Katice se koriste sa dva cilja: 1. da se delovi transportuju sa jednog mesta na drugo (transportni KANBAN) 2. da se ovlasti proizvodnja delova (proizvodni KANBAN)
67.
Fleksibilni proizvodni sistemi
FPS – su automatizovani sistemi sa razlicitim mogucnostima primene. Tehnoloske promene znacajne za nastanak i razvoj FPS 1. razvoj i unapredjivanje masina radilica NC, CNC, DNC 2. razvoj i unapredjenje tehnologije unutrasnjeg transporta 3. razvoj i unapredjenje kompjuterske tehnologije u celini FPS – ima znacajnu ulogu objedinjavanja razlicitih organizacionih i tehnoloskih oblika i jedinstveni automatizovani proizvodni sistem Osnovni elementi FPS-a su: 1. fleksibilna automatizacija 2. grupna tehnologija 3. CNC masine 4. automatizovani unutrasnji transport 5. kompjuterska kontrola masina i unutrasnjeg transporta
Zanatska obrada
Masinska obrada
Automatizovan sistem zaliha
Montaza
CAD
FPS – su prilgodjeni za serijsku proizvopdnju srednjeg obima (200-20000 jedinica godisnje) i srednji obim delova (10-200 delova) Prema Kusiak-u FPS se sastoje od tri podsistema: 1. znantska obrada 2. masinska obrada 3. montaza Ovi sistemi su integrisani sa automatizovanim sistemom zaliha i kompjuterskom konstrukcijom proizvoda (CAD) FPS – je odredjen skupom komponenti povezanih sistemom unutrasnjeg transporta koje vodi centralni kompjuterski sistem, a FPS razlikujemo prema broju komponenti s obzirom na njihov raspored: 1. FPM – modul (NC masina+automatizacija kretanja delova, obrade, iznene alata) 2. FPC – celija (vise FPM-ova) 3. FPG – grupa (celija i modul) 4. FPS – sistemi (vise FPG ova u razlicitim oblastima) 5. FPL – linija (skup masina radilica koje su medjusobno povezane)
68.
Grupna tehnologija i FPS
U osnovi fleksibilnih sistema koristi se koncept grupisanja masina i delova, koji nije nov i koji je prisutan u koncepciji grupne tehnologije koja je zasnovana na proizvodnji na grupi masina ili radnih mesta. Grupe radnih masina ili grupe radnih mesta proizvode samo deo nekog proizvoda. Oni su postavljani tako da slede redosled operacija tehnoloskog procesa proizvodnje. Radi se o neprekidnoj prozvodnji. Za neprekidan proces karakteristicno je da se obavlja diskretna proizvodnja i radno je intenzivniji od kontinuiranog procesa.. Koncepcija koja se danas usko povezuje za FPS je GT(grupna tehnologija) u cijoj je osnovi zatev da se tehnoloski proces organizuje s obzirom na karakteristike proizvoda. Ovaj koncept podrazumeva grupisanje slicnih delova proizvoda u familije delova koje imaju zajednicka svojstva – velicinu, oblik ili postupak tehnoloske obrade. Prakticna primena grupne tehnologije podrazumeva: 1. identifikovanje i determinisanje familija delova prema kriterijumu 2. organizacija proizvodne opreme u odgovarajuce celije od kojih se svaka sastoji od one opreme neophodne za proizvodnju i obradu odgovarajuce familije delova
Osnovna ideja sadrzana u konceptu grupne tehnologije sastoji se u tome da se proizvodni sistem raspodeli na podsisteme shodno principu grupisanja masina za potrebe proizvodnje delova grupisanih u familije delova. Problem uspostavljanja grupne tehnologije moze se resiti: 1. metodom klasifikacije (grupisanje delovau familiju delova u zavisnosti od njihovih konstrukcijskih karakteristika, vizuelni metod ili metod kodiranja) 2. metod ukrupnjavanja (koristi se da bi se masine grupisale u masinske celije, a delovi u familije delova) Ono sto je bitno za razlikovane klasicne GT od koncepta GT u FPS je cinjenica da zahvaljujuci razvoju tehnologije organizacije celija u GT vise ne mora fizicki da se realizuje, ona se obezbedjuje kroz odgovarajuca logicka resenja koja se putem razradjenog softvera implementiraju u konkretnim proizvodnim sistemima.
69.
Ocena fleksibilnosti tehnologije
Sama ocena fleksibilnosti postaje slozenija imajuci u vidu cinjenicu da za razliku od drugih proizvodnih cliljeva, kao sto su produktivnost i kvalitet, fleksiblinost u stvari predstavlja meru potencijalnih mogucnosti koje sistem poseduje. Prvi korak u evaluaciji fleksibilnosti je ocena tipa fleksibilnosti koja je od primarnog znacaja kad je u pitanju proizvodni sistem. Postoji fleksibilnost: 1. proizvodnog miksa 2. opisa proizvoda 3. masina 4. modifikacije 5. toka materijala 6. ekspanzije 7. inovacije 8. obima 9. materijala Navedeni tipovi fleksibilnosti se nadalje grupisu u dve osnovne kategorije: 1. procesna fleksibilnost (miks, proizvodni opis, modifikaciju, tok materijala, obim i flaksibilnost ekspanzije) 2. proizvodna fleksibilnost (konstrukcija, materijal i fleksibilnost inovacije) Sledecoj korak sastoji se u sagledavanju sposobnosti sistema da obezbedi upravo takav tip fleksibilnosti sto se obavlja ispitivanjem inputa i outputa. Na strani inputa uvek je moguce odvojiti troskove neposredno vezane za proizvod od onih opstijih. Na strani outputa, okvirna mera fleksibilnosti su podaci o broju varijanti proizvoda, koji se proizvode i putem zivotnog veka proizvoda. Tesko je uspostaviti jedinstvenu meru fleksibinosti FPS ali mera fleksibilnosti sistema se moze razraditi u vezi sa razlicitim aspektima fleksibilnosti koji su u FPS prisutni: 1. fleksibilnost modula 2. fleksibilnost sistema unutrasnjeg transporta 3. fleksibilnost racunarskog sistema 4. organizaciona fleksibinost 1. fleksibilnost u pogledu posla 2. fleksibilnost rasporeda radnih mesta i masina 3. kratkorocna fleksibilnost 4. dugorocna fleksibilnost
70.
Ljudski resursi u tehosloskim sistemima
Ulaganje covekovog rada kao neophodnog ulaznog elementa tehnoloskih sistema sagledava se pre svega kroz nuznost njegovog prisustva u obavljanju osnovne delatnosti tehnoloskog procesa. Tehnologije tek u spoju sa kvalifikovanim covekovim radom mogu da pruze odgovarajuce zeljene rezultate. Istorijski gledano menjaju se covekove uloge i mesta u tehnoloskim sistemima, menja se karakter ljudskog rada koji je neophodan da bi se odredjena ljudska delatnost mogla obaviti bilo u oblasti proizvodnje ili usluga. Koriscenje covekovog fizickog rada, trosenje njegove fizicke energije sve se vise zamenjuje radom masina u periodu mehanizacije, a covekove intelektualne aktivnosti vezane za obavljanje odgovarajuce proizvodne ili neproizvodne aktivnosti, zamenjuje se radom specificnih masina. Doba automatizacije znaci i pomeranje kvaliteta ljudskog rada neophodnog za da bi se izvrsila odgovarajuca proizvodnja: 1. u pravcu sve veceg broja potrebnih kvalifikacija 2. ka sve manjem prisustvu u samoj izvrsnoj funkciji 3. ka poslovima koji su sve vise vezani za pripremu, obradu podataka, izradu softvera 4. ka sve izrazitijim zahtevima za fleksibilnoscu ljudi u obavljanju razlicitih vrsta poslova i zadataka, vezano za sve vecu fleksiblinost tehologija 5. ka izrazitim zahtevima za timskim radom i zahtevane sposobnosti zaposlenih sve vise se identifikuju kroz oblike zajednickog rada u timovim razlicitih struka i funkcija 6. ka izrazenijim zahtevima za inovativnoscu i krativnoscu zaposlenih i novim ulogama i sposobnostim koje zaposleni treba da poseduju. Osnivna karakteristike ljudi u teholoskim sistemima su: 1. Kvalitet zaposlenik 2. Kvantitet zaposlenih
71.
Materijali u tehnoloski sistemima
Kameno, bakarno, bronzano i gvozdeno doba predstavljaju bitne etape u kojima su stvaraoci, oslanjajuci se na ovladavanje odredjenim materijalima, nudili nasim dalekim precima nova orudja, a samim time i nove drustvene politicke strukture. Istorijski gledano, etape u razvoju ceovecanstva, nose osnovna obelezja najvise zastupljenog materijala koji se nalazio u upotrebi u tom periodu. Istorijska periodizacija materijala po kojoj je pocev od 18.-og veka moguce izdvojiti tri velike generacije materijala: 1. prva generacija materijala nosi pecat rasprostranjene upotrebe gvozdja, u toku prve industrijske revolucije 2. druga generacija materijala, pocev od druge polovine 19.-og veka, podrazumeva siru primenu celika i legura 3. treca generacija materijala, u 20.-om veku obuhvata revoluciju novih materijala: metalno staklo, superlegure, plazma, superprovodnici, specijalna vlakna. Razvoj materijala je rezultat: 1. unapredjivanje covekovih saznanja u oblasti njegvog delovanja na materijal unapredjivanjem: 1. mehanicke, spoljasnje obrade materijala 2. delovanjem na subatomskom nivou materijala 3. biotehnoloskim procesom i vestackom sintezom zive materije 2. kombinovanjem razlicitih materijala Materijali se mogu klasifikovati prema agregatnom stanju: cvrsta, tecna i gasovita. S obzirom na funkciju koju materijali treba da obave u odredjenom tehnoloskom procesu dele se na:
1. 2.
osnovni materijali (trpe promene i neposredno su ugradjeni u sastav izlaznog proizvoda) pomocni materijali (pomazu realizaciji i nesmetanom odvijanju svih operacija u tehnoloskom procesu)
Osnovni materijali koji ulaze u sastav gotovog proizvoda trpe promene i u zavisnosti od stepena njihove obrade razlikuju se: 1. sirovine 2. materijali 3. poluproizvodi 4. gotovi proizvodi Materijali u tehnoloskom sistemu posmatraju se sa dva znacajna aspekta: 1. materijal na ulazu 2. materijal na izlazu Podela materijala s obzirom na krajnja svojstva gotovog proizvoda: 1. tehnoloske 2. tehnicke 3. ekonomske
72.
Energija i voda u tehnoloskim sistemima
Trosenje razlicitih oblika energije u tehnoloskom sistemu je jedan od osnovnih pokazatelja tehnoloskog progresa. Posebno se istice elektricna energija, koja sa svojim prednostima znacajno opredeljuje tehnoloski novi tehnoloskog sistema: lako se prenosi, jednostavno transformise u druge vidove energije. Energija koje se koristi u tehnoloskom sistemu ima razlicite oblike: 1. mehanicka 2. hemijska 3. toplotna 4. elektricna a. hidroelektricna b. termoelektricna 5. sunceva i dr. Voda se u tehnoloskim sistemima koristi kao: 1. tehnoloska voda: hidro-metalurgija, flotacija, proizvodnja papira, proizvodnja tkanina, glinice 2. voda za hladjenje industrijskih peci, metalurgija 3. za napajanje parnih kotlova.
73.
Transport u tehnoloskim sistemima
Unutrasnji transport opterecuje troskove izrade proizvoda a da pri tom njegova upotrebna vrednost ne raste i zato unutresnji transport treba svesti na najmanju meru. Podela transporta u tehnoloskom procesu je moze da bude prema: 1. vrstama i obliku maerijala koji se transportuje 1. transport cvrstih materijala 2. transport tecnih materijala 3. transport gasovitih materijala 2. pravcu kretanja materijala
3.
4.
5.
74.
1. horizotalni 2. vertikalni (koristi silu tezu) tehnickoj opremljenosti transporta 1. manuelni 2. mehanizovani 3. automatizovani karakteru materijalnog toka 1. kontinualni 2. diskontinualni 3. diskretni fleksibinosti kretanja materijala 1. fiksirani tok kretanja 2. polufiksirani tok 3. promenljivi tok
Podela opreme u tehnoloskima sistemima
U tehnoloskim sistemima oprema je ulazni element u tehnoloski proces i cesto se odredjena tehnologija identifikuje preko osnovne opreme koja je neophodna da bi se ostvarile projektovane tehnoloske operacije. Oprema u sirem smislu podrazumeva masine i uredjaje, fabricke hale – objekat ili drugu lokaciju na kojoj se obavlja tehnoloski proces. Oprema se u tehnoloskim sistemima moze klasifikovati n a vise nacina: 1. s obzirom na opstu namenu 2. s obzirom na tehnoloske operacije 3. savremena oprema; CAD/CAM sistemi Oprema se s obzirom na opstu namenu deli na: 1. Specijalnu – masine i oprema konstruisani za obavljanje specijalizovanih zadataka i teze se prilagodjavaju za neku drugu namenu 2. Univerzalnu – masine i oprema kostruisani za manje obime proizvodnje jer mogu da obavljaju vise funkcija i prilagodjeni su za obavljenje sirokog spektra operacija. Univerzalne masine su fleksibilnije Podela opreme s obzirom na operacije: 1. oprema za usitnjavanje 1. grubo drobljenje 2. srednje drobljenje 3. grubo mlevenje 4. fino mlevenje 2. oprema za klasiranje asortimana (razdvajanjerastresitog materijala) 3. opreme za mesanje i gnjetenje (razne mesalice) 4. oprema za sabijanje i oblikovanje (prese, granulatori) 5. oprema za razdvajanje talozenjem (taloznici, centrifugalni taloznici, cikloni, separatori) 6. oprema za razdvajenje filtriranjem (razdvajanje cvrstih od tecnih) 7. oprema za razmenu toplote (kotlovi, duplikatori, izmenjivaci) 8. oprema za isparavanje (za izdvajanje pare) 9. oprema za kondenzovanje i pranje (kondenzatori) 10. oprema za susenje (za uklanjanje vlage, susare) 11. oprema za przenje i pecenje (rotacione, komorne i tunelne peci) 12. reaktori (sarzni, rotacioni i kontinualni reaktori, autoklavi) 13. oprema za destilaciju i rektifikaciju (za razdvajenje dve ili vise tecnosti) 14. oprema za ekstrakciju (za razdvajanje dveju komponenata) 15. oprema za kristalizaciju (zasiceni rastvori se se najcesce hladjenjem dovedu do kristala, kristalizatori) 16. oprema za apsorpciju i adsorpciju (izdvajanje jedne komponente iz gasa) 17. oprema za mehanicko pranje ambalaziranje i pakovanje 18. oprema za komprimovanje – kompresiju (duvaljke, ventilatori, kompresori)
19. 20. 21.
pumpe (za stvaranje potrebne razlike pritiska sa bi se tecnost kretala u zeljenom smeru – klipne, zupcaste, vijcalne, membranske, centrifugalne, ejektori, injektori, vakuum pumpe) oprema za transport – (podni i viseci transporteri, konvejeri, dozatori i dodavaci, pneumatski i hidraulicni transporteri, gasovodi) oprema za skladistenje (silosi i bunkeri)
Roboti. Vecina robota danas sastavljana je od jedne ili vise kontrolisanih ruku koje su fiksirane na osnovici, kojim upravlja kompjuterizovani up ravljac, a snagu im daje elektromotor, pneumatski ili hidraulicni sistem. Prva generacija je upotrebljana u automobilskoj industriji. Imaju poseban znacaj u serijskoj proizvodnji, kada mogucnosti njihovog reprogramiranja omogucavaju odredjenu fleksibilnost u obavljanju operacija. Prednost robota u proizvodnji: 1. rast produktivnosti upotrebljanih resursa 2. visoka pouzdanost 3. konzistentnost i produktivost u radu 4. nizi troskovi proizvodnje 5. nizi zahtevi za kvalitetom radne sredine 6. rad u uslovima opasnim po zdravlje coveka 7. odsustvo subjektivnih cinilaca u obavljenju proizvodnje CAD/CAM sistemi. Napredak mikroelektronike doveo je dodnovih racunarski upravljenih masina radilica u proizvodnji, do upotrebe sve savrsenijih robota, do potpune racunaske podrske projektovanju konstrukcije proizvoda – CAD (Computer Aided Design) i racunarske podrske projektovanju procesa CAM (Computer Aided Manufacturing). Intergisanjem CAD/CAM tehnologije dolazimo do CIM (Computer Integrated Manufacturing) kao izraz visokog stepena automatizacije, kljucnih domena proizvodnog sistema. FPS podrazumevaju primenu CIM tehnologije i oni su automatizovani, fleksibilni sistemi, sa mogucnoscu efikasnog prelaska, sa jedne na drugu vrstu proizvoda. CAD podrazumeva svestranu primenu racunarske grafike u konstruisanju proizvoda, a CAM racunarsku podrsku projektovanju procesa i racunarsko upravljanje svim operacijama uz koriscenje programibilnih savremenih numericki kontrolisanih masina (NC), robota.
75.
Tehnoloska dokumentacija
Tehnoloska dokumentacija treba da prikaze sve kljucne aspekte vezane za izvodjenje tehnoloskih operacije u okviru jednog tehnoloskog procesa. Kao polazna osnova za izradu tehnoloske dokumentacije radi se crtez gotovog proizvoda kojie zeli izraditi odgovarajucim tehnoloskim procesom. Najcesci oblici tehnoloske dkumantacije: 1. tehnoloska karta (pregled redolseda toka predmeta koji se obradjuje ili njegovog dela sa oblezavanjem pomocu simbola, transport, operacija, cekanje, kontrola i skladistenje) Moze da se sastavi po dva osnova: 1. da se podje od postojecih stedstava za rad pa da se definise redosled i vrste operacija koje se izvode na njima 2. da se podje od redosleda operacaija uz definisanje broja i vrste sredstava za rad na kojima se izvode 2. tehnoloski postupak definise naziv i broj operacija sa opisom radnji u tehnoloskoj operaciji uz definisanje velicina kao sto su kolicina materijala, vreme obrade i slicno 3. operacijski list daje deteljan opis tehnoloske operacije sa opisom sredstava za rad, alata, sa opisom rada i detaljnim crtezom proizvoda. Obuhvata: 1. broj i naziv operacije 2. oznaku masine ili radnog mesta na kom se operacija izvodi 3. broj i naziv elemenata
4. 5. 6. 7. 8. 9.
76.
broj komada po proizvodu kvalitet, dimanzije i bruto tezina materijala slozenost posla i elemente rada opis izvodjenja operacije prema radnom broju zahvata rezime rada za izvodjenje odredjene operacije alat
Izlaz tehnoloskog sistema: proizvodi i usluge
Kao izlaz iz tehnoloskog sistema javljaju se gotovi proizvodi i/ili usluge. Izlaz iz procesa transformacije ulaznih elemenata krece se od cistih dobara do cistih usluga. Cisto dobro je materijalizovani proizvod koji se moze skladistiti, transportovati i kupiti radi kasnije koriscenja. Cista usluga je neopredeceni proizvod koji se no moze skladistiti, vec se trosi cim se proizvede. Priozvodi kao izlaz iz tehnoloskog sistema odredjeni su kolicinom, kvalitetom, cenom i vremenskom dimazijom. Ove karakteristike izlaza uslovljene su ulazom i karakteristikama ulaza, tehnoloskog procesa i uslovima koji vladaju na trzistu prodaje. Ukoliko se pracenjem karakteristika izlaza utvrde odstupanja od planom predvidjenih, utvrdjuju se mere i upravljaceke akcije koje ce preko promene ulaznih elemenata, dovesti do postizanja zeljenog stanja. Elementi upravljacke povratne sprege obuhvataju: 1. pracenje i merenje (ulaznih i izlaznih karakteristika i merenje procesa) 2. planske parametre (zadate, zeljene vrednosti) 3. uporedjivenje stvarnog i zeljenog stanja 4. funkcionalnu zavisnost ulaza i izlaza 5. upravljacku akciju Danas se sve vise delatnost preduzeca ostvaruje kroz mesavinu proizvoda i usluga, a sve manje je cisto proizvodnih ili cisto usluznih preduzeca. Usluge se mogu klasifikovati na sledec nacine: 1. s obzirom na opipljivost ili opredmecenost u zavisnosti od toga u kojoj je meri prisutna prodaja prodaja materijalnih dobara (trgovina – banka) 2. s obzirom na stepen kontakta sa kupcima (bolnice – posta) 3. s obzirom na stepan u kome kontakt sa kupcem moze da utice na tip i vrstu usluge (doktori – nastavnici – taksi vozaci) Visi kontakt stvara dve vrste problema: 1. traznja intenzivno varira 2. vece sanse za neslaganje i konflikt sto sve zajedno stvara slozene upravljackoorganizacione probleme. Kada govorimo o nizim novoima pri pruzanju usluga govorimo o standardnim procedurama za pruzanje usluga.
77.
Primer tehnologije sa opisom odabranog sistema
Tehnoloski sistemi za proizvodnju rude Rudom se nazivaju svi minerali koji se mogu proizvesti na ekonomican nacin. Rude sa sadrzajem metala srecu se u veoma razlicitim granicama pa ih delimo na bogate, srednje bogate, i siromasne. Rude se dalje dele i prema mineralnom i hemijskom sastavu na: 1. monometalne i polimetalne 2. karbonatne oksidne sulfidne silikatne fosfatne
Ulaz u tehnoloski proces za proizvodnju rude cine: ruda i jalovina, eksploziv, gradja, energija, celicne pregrade, radna snaga, oprema i alati. Faze tehnoloskog procesa su istrazni radovi (identifikuje se leziste rude i relativni parametri za izbor tehnologije), otvaranje rudista (isppituje se da li ce biti jamski ili povrsinski kop), proizvodnja rude (vadi se ili kopa ruda sa jalovinom), oplemenjivanje rude (odstranjuje se jalovina i povecava se procenat metala).
78.
Dileme tehnonacionalizma i tehnoglobalizma
Tehnoglobalizam naglasava potrebu koncentracija tehnoloskih sposobnosti na globalnom planu medju razlicitim akterima, institucijama, regionima i teritorijama. Tehnolosko jacanje se ostvaruje putem: 1. horizontalnog umrezavanja 2. vertikalnog povezivanja 3. saradnjom u domenu istrazivanja i razvoja Firme stupaju u odnose medjusobne kolaboracije po bilo kojoj od gore navedenih mogucnosti bez obzira na geografsku poziciju i drzavnu pripadnost. Tehnonacionalizam predstavlja tumacenje tehnoloskog razvoja kao obojenog nacionalnom pripadnoscu, teritorijalnom, regionalnom pripadnoscu ekonomskim polozajem zemlje i njenim politickim i drustvenim uredjenjem.
Tehnoloska globalizacija se vidi u sledecim pravcima: 1. internacionalna eksploatacija nacionalnih tehnoloskih sposobnosti 2. kolaboracija (saradnja) medjudrzavnim i privatnim institucijama i organizacijama u pravcu razmene i razvoja njihovih znanja (know-how) 3. generisanje inovacija u vise od jedne zemlje sto se odnosi uglavnom na aktivnosti multinacionalnih korporacija Tehnoglobalizacija i tehnonacionalizam se uzajamno ne iskljucuju vec se radi o dve simultane pojave, medjusobno veoma povezane i isprapletene, koje odrazavaju karakter i sustinu tehnoloskih promena.
79.
Globalne strategije preduzeca
Kljucni koraci u kreiranju globalne strategije preduzeca podrazumevaju: 1. razvijanje osnovne, bazicne strategije (osnovna strategija se donosi prvenstveno polazeci od nacionalnih uslova poslovanja) 2. internacionaizovanje poslovanja (napori da se osnovna strategija okrene van granica sopstvene zemlje) 3. globalizovanje strateskog upravljanje (integrisanje strategije u razlicitim zemljama, konsolidovanje integralne strategije konkurantnosti u svetskim razmerama)
80.
Prednosti i nedostaci globalne strategije
Prednosti: 1. redukcija troskova (eknomija obima, nizi troskovi proivodnje, fokusirana proizvodnja, veca fleksibilnost, bolje pregovaracke pozicije u odnosu na snabdevace) 2. poboljsanje kvaliteta proizvoda (posledice koncentrisanja oko manjeg asortimana)
3. povecano interesovanje kupaca (posledica globalizacije) 4. jacanje konkurentnosti Nedostaci: 1. povecanje troskova menadzmenta 2. opasnosti od standardizacije 3. koncentracija proizvoda moze da udalji odabrani program od zelje kupaca 4. prisutni su sve veci rizici vezani za devizni kurs i odredjene trosove i prihode u odredjenim zemljama 5. uniformni marketing moze da umanji stepen prilagodjenosti lokalnom trzisnom ambijentu 6. inregrisanje konkurentskih poteza moze da ugrozi prihode
81.
Strateske tehnoloske mreze i kooperativni model firme
Strateska pozicija i snaga firme se sagledavaju: 1. kroz odnos firme i njenog konkurentnost okruzenja sa kojim se ona nalazi u suparnickom odnosu 2. kroz odnose i veze firme sa njenim komplementarnim-saradnickim okruzenjem Na osnovu empirijskih istrazivanja utvrdjeni su dominanatni kooperativni profili: 1. izolovane kompanije (veoma slabo ili nikako povezane sa drugim firmama, horizontalno i vertikalno) 2. fokusirane kompanije (imaju razvijene veze samo u jednom pravcu, najmanje sa dva snabdevaca) 3. siroki koopeativni profil (aktivno rade sa vise partnera, barem 2 saradnika, dominiraju odnosi sa snabdevacima i kupcima) 4. veoma sirok kooperativni profil (koje imaju istovremeno barem 5 znacajnih kontakata kooperacije sa sanbdevacima, kupcima i paraleleno) Kooperativni profil je znacajna dimenzija korporativnog identiteta i dovodi se u vezu sa pozicijom kompanije u okviru mreza. Jedna moguca klasifikacija formi kooperacije se odnosi na razlikovanje formalizovanih od neformalizovanih oblika. Tehnoloska saradnja varira i s obzirom na ostvareni sadrzaj, i moze da bude u domenima horizontalnog i vertikalnog transfera tehnologije. Cetiri klasicna tipa kompetentnosti: 1. upravljacke kompetentnosti i strateska orijentacija 2. kompetentnosti zasnovane na resursima 3. kompetentnosti zasnovane na transformaciji 4. kompetentnosti zasnovane na izlazu-outputu 5. kompetentnosti zasnovane na ostvarivanju kooperacije i mreza
82.
Strateske alijanse: pojam, ucesnici i forme
Strateske tehnoloske alijense su oblik tehnoloskih kooperacija i ugovorenih saradnjimedju firmama koje podrazumevaju zajednicke napore IR (istrazivanje i razvoj) i/ili inovativne aktivnosti za koje se pretpostavlja da ce uticati dugorocno na trziste roba i poziciju bar jednog partnera, dakle, sporazum o koleboraciji u specificnim oblastima. Shvatanje tehnologije kao konkurentske sile ne iskljucuje potrebu da se u cilju jacanja tehnoloskih potencijala kao nuznog preduslova konkurentnosti firme udruzuju u razlicite nacine ostvarujuci tehnolosku kooperaciju, alijansu, saveznistvo. Lideri kooperacija su poceli da spoznaju ono sto su lideri nacija oduvek znali, da u kompleksni i nesigurni svet sa mnogo opasnih neprijatelja ne treba ulaziti sam. Menadzeri su medjutim sporo poceli sa stvaranjem strateskih alijansi iz razloga gubljenja dela kontrole a menadzeri vole kontrolu.
Mreze i alijanse se grade sa tri grupe partnera: 1. drugi konkurenti (partneri, zajednicka ulaganja, licence, sporazum o kolaboraciji) 2. univerziteti, instituti, ministarstva i agencije (veza sa kvalitetnim kadrovima) 3. klijenti/kupci (osnovni izvor inovacije) Ono sto cini okosnicu u sustini strateske tehnoloske aljanse je sinergija tehnoloske moci koja se javlja kao efekat kod ucesnika, aktera takvog saveznistva. Osnovo obelezje strateske tehnoloske alijanse je dugorocno jacanje tehnoloske konkurantnosti partnera – kooperacija. Strateske tahnoloske moci podrazumevaju puno poverenje i uvazavanje medju partnerima koji su spremni da dele i ono stratesko, najmocnije oruzje koje poseduju, znanja i tehnologije kojima raspolazu. Strateske tahnoloske alijanse su takve tahnoloske kooperacije kod kojih se podrazumeva zajednicka IR funkcija koja ce uticati dugorocno na trziste roba i poziciju bar jednog partnera. Strateska tehnoloska alijansa znaci: 1. jacanje tehnoloskih kompetentnosti partnera u relevantnim podrucjima 2. ostvarivanje zajednickih tehnoloskih projekata 3. ravnopravnost u realizaciji zajednickih IR projekata Jedna moguca klasifikacija formi kooperacije se odnosi na razlikovanje razlikovanje formalizovanih i neformalizovanih oblika. Tehnoloska saradnja varira i s obzirom na ostvareni sadrzaj moze i da bude u domenima horizontalnog i vertikalnog transfera tehnologije sve do kupovine novog preduzeca. Istinski tehnoloski transparentne alijanse porazumevaju potpuno slobodno raspolaganje akumuliranim znanjem svih sastavnih jedninica alijanse kao osnove na kojoj se gradi komparativna prednost i ostveruje sinergija. Transparentnost alijense se definise kroz postojanje kanala i puteva komunikacije unutar alijanse kao i sposonosti usvajanja novih znanja i otvorenosti ka ucenju.
83.
Modeli IR u organizaciji
U odnosu na stepen razvoja generickih tehnologija razvijaju se i tri modela industrijskog IR. Industrijski IR se definise kroz dve kljucne varijable: 1. intenzitet – meren nivoom izdvajanja za IR u firmi 2. priroda – definisan tipom istrazivanja 1. Eksploratorni (dugorocno orijentisan, okrenut ka izgradnji sposobnosti u komapniji da ostvari vece zahteve tehnoloskih promena) 2. Eksplotacioni (okrenut trzistu i razvoju proizvoda koji ce zadovoljiti zahteve kupaca) 3. Imitativni (durgi na trziste ili drugi bolji, zasnovan na proverenoj tehnoloskoj praksi)
84.
Nauka, tehnologija i razvoj
Nauka i tehnologija su kljucni faktori ekonomskog i drustvenog razvoja. U 21. veku znanje je pretpostavka razvoja i konkurantnosti preduzeca i privreda. Sve vise se govori o potrebi uspostavljanja ekonomije znanja(KBE-Konowledge based economy) i drustva zasnovanog na znanju (KSB-Knowledge based sociaty). Znanje i kreativnost su u osnovi inovacionih procesa kojima se generisu nove tehnologije, sile koja pokrece razvoj privrede drustva i privrede. Znanje su postulati, a tehnologija primanjeni postulati sa ciljem zadovoljenja ljudkih potreba. Tehnoloski razvoj obuhvata: 1. Inovativne procese 2. Razvoj nauke i intenzitet IR
3. 4. 5. 6. 7. 8. 9.
Oslanja se na aktere i nacionalnom sistemu inovacija Rast produktivnosti Procese obrazovanja Razvoj procesa za stvaranje nove vrednosti, uslovljeni su promenama tehnologije Informacione i komunikacione tehnologije Povecanje kvaliteta zivota Ekoloska dimenzija
Pokazatelji Nauka Tehnologija Praksa
Vreme
85.
Tehnoloski, ekonomski i drustveni razvoj
Tehnoloski napredak se definise kao kao proces koji dovodi do stvaranja novih ili poboljsanja postojecih proizvoda, nivih ili podoljsanja starih postupaka, kao i stvaranje novih ili poboljsavanja postojecih sredstava za proizvodnju. On se ostvaruje putem horizontalnog i vertikalnog transfera tehnologije, te kad se radi o IR funkciji kod koje se polazi od inovacije pa do primenjene tehnologije. Da bi se doslo do ekonomskog napredka treba ostvariti izlaz sa jednakim ili manjim ulaznim ulaganjem proizvodnih faktora. Samo dobro odmerena, trzisno verifikovana, tehnoloska promena dovodi do zeljenih ekonomskih rezultata i znaci napredak u odnosu na postojece stanje. Drustveni napredak koji obuhvata napredak pojedinca i drustva u sredini, bio bi krajnji cilj svih akcija i promena koje covek preduzima i uvodi napolju materijalne proizvodnje i van nje. Tehnoloski i ekonomski napredak su potrebni preduslovi, ali to ne znaci da svaki tehnoloski i ekonomski napredak predstavlja i drutveni razvoj, moze biti i obrnuta situacija. Npr. kada se uvode stetne tahnologije po okolinu ili ljudsko zdravlje. Takva tehnologije nakratko daju privid drustvenog napretka.
Drustveni napredak Ekonomski napredak Tehnoloski napredak Transfer tehnologije
86.
Osnovni pravci tehnoloskih promena
Osnovne tehnoloske promene: 1. Novi materijali 2. Novi oblici energije i stednja energije 3. Tehnologija u informatici 4. Biologija i biotehnologija 5. Poloprivreda i agroindustrija 6. Valorizacija okeana 7. Svemir
87.
Tehnoloska piramida
Bliski odnos izmedju naucno istrazivackog rada i tehnologije moze se sagledati preko grafickog modela poznatog kao tehnoloska piramida. Ona prikazuje kako se broj kadrova angazovanih oko fundamentalinuh naucnih istrazivanja preko primenjenih i razvojnih do komercijalizacije prioizvoda i usluga sve vise siri. 1. Fundamentalna, osnovna istrazivanja odnose se na istrazivanja u svim oblastima covekove delatnosticiji je cilj prosiranje novih znanja. 2. Procena
Naucna veza 3. 4. 5. 6.
Primenjeno istrazivanje, usmereno ka odgovarajucem prakticnom cilju, ka odredjenoj ljudskoj delatnosti Razvojno istrazivanje, proistice iz rezultata fundamentalnih i primenjenih istrazivanja, a usmerena su ka prakticnoj primeni naucno-tehnickog dostignuca u uslovima prakse gde se ocekuje njihova najveca delotvornost Razvoj proizvoda i procesa Komercijalizacija proizvoda, podrazumeva realizaciju proizvoda na trzistu i podrazumeva horizontalnu difuziju pronalazaka u svim oblastimau kojima mogu naci primenu
Nedostaci: 1. Tesko se mogu izdvojiti granice izmedju navedenih faza inovacijaske aktivnosti 2. Jednosmeran model, bez povratne sprege 3. Koristan samo kad je rec o jednostavnim, bazicnim aktivnostima 4. U praksi postoje inovacije koje naprolaze kroz sve te faze invacijske aktivnoasti
5.
Koristan je samo kada se koriste osnovni pojmovi, a manje upotrebljiv kada je IR jedan od veceg broja ulaznih elemenata
Zakljucuje se da: 1. Prednosti modela treba iskoristiti 2. Ukazuje na znacajnu karakteristiku inovacijske aktivnosti u uslovima intenzivnog tehnoloskog napretka 3. Ukazuje na faze ili korake koji su uobicajeni u sprovodjenju IR rada od ideje do proizvodne primene 4. Pored znacajnog skracivanja vramena vertikalne difuzije inovacija, treba istaci i povecane efikasnosti i skracivanje vremena prodora inovacije u svim oblastima primene
88.
Pokazatelji tehnoloskog razvoja zemlje, grane, regiona
Patenti. Rasprostranjen pokazatelj tehnoloskog razvoja zemlje odnosi se na broj pronalazaka patenata koji su rezultat organizovane IR aktivnosti. Intelektualna svojina predstavlja sve ono sto je rezultat rada covekova mozga. Sistem intelektualne svoina se u pravilu sastoji od robnih marki, copyrighta, patenata, dizajna, kao i poverljivih informacija. Patentni sistem je prevashodno nastao radi zastite i informisanja. Robne marke i usluzne delatnosti ukazuju na poreklo robe da bi se ona diferencirala od ostalih prodavaca proizvoda ili usluge. Znak ukljucuje logo, boje mirise i slogane, a moze i pokrete i zvukove. Komercijalna vrednost robne marke moze biti znacjna . Model ili uzorci, industrijski dizajn pokriva ceo ili delove izgleda/pojave proizvoda, poseban izgled ili vizuelni identitet proizvoda koji je rezultata karakteristika proizvoda. Dizajn se u Britaniji stiti preko tri zakonska prava: registrovani dizajn (do 25 godina), neregistrovani dizajn (do 15 godina) i umetnicki copyright. Copyright obezbedjuje zastitu za kreatore originalnog materijala koji se odnosi na literarna, muzicka, TV ostvarenja, filmska, umetnicka, radio ostvarenja. Racunarski programi i baze podataka su obuhvaceni copyrightom od 1998. godine. Ovim pravom se obezbedjuje da svako koriscenje/ostvarenje programa bude verno originalu i pravo na ekonomsku naknadu autora za koriscenje njihova rada. Ulaganje u IR je isto tako jedan od pokazatelja napretka zemlje. Vreme izmedju IR razvoja i ostvarenja se sve vise smanjuje.
89.
Model inovacija-invencija-difuzija i upravljanje kasnjenjem
Invencija znaci dolazak do ideje i u osnovi svake inovacije nalazi se osnovna ideja, pocetna zamisao koja se zove invencija. Inovacija podrazumeva uspesnu realizaciju invencije. Izmedju inovacije, invencije i difuzije, tj. dospeca u odgovarauce proizvodne procese i na trziste. Smanjivanjem tih vremena moguce je stvoriti konkurentsku prednost. Dinamika tehnologije se cesto povezuje sa dinamikom organizacije kao celine. Znacajno je da se kasnjenje smanji izmedju otkirca i invencije i njihovog pretvaranje u inovaciju, za preduzeca koja su usvojila strategiju tehnoloskog lidera, jer mogu da ostvere znacajne konurentske prednosti ukoliko skkrete medjufazna kasnjenja u inovacionom ciklusu. Tehnoloski sledbenici nasuprot tomu zele da smanje vreme od inovacije pa do pojave na trzistu, tj. njene difuzije.
Vremensko kasnjenje
Naucno otkrice
Vremensko kasnjenje
Invencija
Vremensko kasnjenje
Inovacija
Tehnoloski lideri dobijaju skracivanjem ovog kasnjenja
Difuzija Proizvodnja Trziste
Tehnoloski lideri dobijajaju povecanjem ovog kasnjenja Tehnoloski sledbenici dobijajaju skracivanjem ovog kasnjenja
90.
Treca generacija IR u preduzecu
Prva generacija se zasniva na shvatanju u potrebi izdvojenosti i izolovanosti IR funkcije sto je kljucni preduslov vece efikasnosti rada i rezultata. Poznati su organizacioni modeli kod kojih su gde su odvojene od preduzeca organizacione jedinice. Ovakav model se oslanja na strategiju nade ili da ce u laboratoriji nastati komericijalno opravdana tehnoloska inovacija. Druga generacija obuhvata modele koji su daleko vise prilagodjeni potrebama poslovnog razvoja preduzeca. Usmeravanje IR aktivnosti ka strateskom razvoju integralnog modela preduzeca. Napusta se model strategije nade i sve vise se cvrsto vodi politika upravjanja projektima inovacije tehnologije i organizacije u svim fazama, od ideje do implementacije. Treca generacija upravljanja IR aktivnoscu podrazumeva uspostavljanje modela koji ce unapredjivati efikasnost IR aktivnosti, ali i stratesku opravdanost. Najvisi nivo menadzera zajedno preduzeca zajedno sa menadzerima tehnologije, IR, p roizvodnje, marketinga, kadrova, zajedicki u timu odredjuju pravce IR aktivnosti, ciljeve, vremenski determinisu pojedine projekte, sve u skladu sa potrebama pojedinih poslovnih jedinica. U trecoj generaciji jos je izrazitija stroga kontrola ka delatnosti odredjenoj potrebama poslovanja. Evolucija ka trecoj generaciji IR aktivnosti sve je brze ka trzisno orjentisanoj, inovativnoj organizaciji koja polazi od modela market-pull ili strategy-pull, koji se bave sustinskim pitanjima, koja bi tehnologija optimalno mogla da zadovolji strateske razvojne ciljeve, nase organizacije, dok su modeli prve generacije blize strategiji tecnology-push, ili posedujemo novu tehnologiju, treba naci naicina da se ona uspesno inkorporira u nasu organizaciju.
91.
Kriva ucenja
Priprema uslova za uspesnu primenu nove tehnologije treba da se odvija sa citavim periodom eksploatacije tehnologije. U pocetku se radi o prvoj primeni, a zatim pocinje da deluje faktor ucenja kroz pozitivno iskustvo. Taj faktor ucenja koji raste sa iskustvom u radu deluje na podrucje proizvodnje i na podrucje takticke prodaje.
Kriva ucenja predstavlja stepen u kome se prosecni trosak proizvodnje jedinice proizvoda smanjuje kao rezultat povecenja kumulativnog ukupnog outputa. Ucenje dovodi do znacajnog opadanja troskova proizvodnje, usled smanjivanja troskova do cega ne dolazi spontano, vec samo ukoliko postoji stalan napor da se povecava efikasnost proizvodnje. Kasnjenje izmedju trenutak investiranja i pocetka rasta produktivnsti posmatra se kao proces ucenja koji se predstavlja krivom ucenja, koja govori o odlaganju pozitivnih efekata u primeni nove tehnologije usled prilagodjavanja.
92. Specificna obelezja tehnoloskih inovacija u transferu tehnologija Veza transfera tehnologije i tehnoloskih inovacija ogleda se kroz neka obelezja tehnoloskih inovacija koje imaju uticaj na transfer tehnologija. Evo nekih faktora koji imaju uticaj pri transferu tehnologija, a zavise od tehnoloskih inovacija: 1. zivotni vek tehnoloske inovacije 2. troskovi uvodjenja dopunskih inovacija kako bi se centralna inovacija mogla u potpunosti primeniti 3. intezitet IR u strateskom tehnoloskom podrucju kome pripada tehnoloska inovacija, predonost pripada stabilnijim tehnologijama 4. priprema uslova za prihvatanje inovacije u novoj sredini 5. prihvatanje tehnoloske inovacije uz ispitivanje mogucnosti njenog unapredjenja i razvoja sopstvenim IR potencijalima 6. odabir oblika transfera tehnologije sa optimalnim uticajem na razvoj sopstvenog IR rada.
93. Vrste transfera tehnologija Opste je prihvaceno da se transfer tehnologije deli po svom karakteru na: 3. vertikalni, i horizontalni. 4.
(1) Vertikalni bi obuhvatao aktivnosti vezane za naucno-istrazivacki rad i to od fundamentalnih istrazivanja preko primenjenih razvojnih do inovacija, prve proizvodne primene. (2) Horizontalni transfer tehnologije znaci prenos tehnoloskog znanja – opredmecenog ili neopredmecenog na nova podrucja ljudske delatnosti, a posebno na nove geografske prostore. Na medjunarodnom planu transfer tehnologije predstavlja medjunarnodni i internacionalni promet znjanja neophodnog za razvoj proizvodnje i poslovanja u sirem smislu. Horizontalni transfer na nivou preduzeca obuhvata: 1. proces prenosenja inostrane razvijenije tehnologije u domace preduzece 2. proces difuzije tehnoloskih pronalazaka izmedju domacih preduzeca u okviru nacionalne privrede 3. proces transfea tehnologije iz domacih preduzeca u inostrana preduzeca 4. proces koji se odnosi na odlazak ljudi iz manje razvijenih sredina u razvijenija podrucja Elementi procesa transfera tehnologije mogu se sazeti kao proces cetiri I: ideja – invencija – inovacija – imitacija.
94. Nacini horizontalnog transfera tehnologije Postoje tri osnovna tipa (horizontalnog) tehnoloskog transfera:
1. direktan transfer – tehnologija koristi u istu svrhu, 2. indirektan transfer – koriscenje tehnologije za novu i drugaciju svrhu, i 3. nova primena – tehnologija se primenjuje u izmenjenom obliku, u potpuno novoj oblasti i na drugacije probleme.
Na osnovu ugovora koji je sklopljen za transfer odredjene tehnologije isticemo cetiri osnovne vrste: 1. ugovori o programiranju proizvodnje 2. ugovori o pruzanju tehnickih usluga 3. jednostavni licencni ugovori 4. ugovori o dugorocnoj proizvodnoj saradnji Nacini transfera mogu da budu: 1. kupovina opreme, 2. kupovina licenci industrijske svojine, 3. kupovina licenci know-how, 4. kooperacija, i 5. zajednicka ulaganja U praksi tesko je naici na ovako jasno definisane transfere tehnologije. Najcese je u pitanju kombinacija vise navedenih vrsta sto samo pokazuje da je velika isprepletanost postojecih transfera.
95. Tehnoloski napredak i pokazatelji Komponente tehnoloskog napretka: 1. Oprema
Vos din [ ] , Тоs – oznaka za pokazatelj; Vоs – vrednost N zap osnovnih sredstava, N – broj zaposlenih.
Tehnicka opremljenost rada: T os
=
Koeficijent povecanja tehnoloskog nivoa i napretka opreme: P − ( Zi ⋅ po + Ki ⋅ ko + Q) F i o = i , gde је: Po − ( Zo ⋅ po + Ko ⋅ ko ) Pi – neto proizvod u tekucoj godini, pо – prosecna godisanja primanja radnika u prethodnoj godini, Кi – prosecna ulozena sredstva u tekucoj godini, kо – kamata koja bi se dobila na pozajmljena sredstva u prethodnoj godini, Q – porast proizvodnje nastao boljim koriscenjem kapaciteta u tekucoj goidni. Indek i oznacava tekucu, a indeks о prethodnu godinu za koju se uzimaju podaci. 2. Proizvod Globalna produktivnost predstavlja sintetski pokazatelj tehnoloskog progresa,
izracunava se po sledecoj formuli: B p
⋅ 100[%] , gde је BP – bruto proizvodnja Тr – troskovi radne Tr + T os snage, Тоs – troskovi osnovnih i obrtnih sredstava
G p
3. Маterijal
=
4. Energija
Pokazatelj potrosnje elektricne energije: P e =
P e kWh [ ] , Pе – ukupna potrosnja elektricne N zap
energije, N – broj zaposlenih.
5. Istrazivanje i razvoj P i =
P TIR
, P – ukupan prihod, TIR – ukupni troskovi za IR delatnost.
6. Investicije
Pokazatelj inteziteta investicija u preduzecu: L =
IS din [ ] , IS – vrednost investicija, N – N zap
broj zaposlenih. 7. Kadrovi
Kvalifikaciona struktura radnika: K n
=
N n
, N – ukupan broj radnika, n – broj radnika
odredjene kvalifikacije 8. Zastita covekovog okruzenja 9. Organizacija 10. Upravljanje
96. Stopa tehnoloskog progresa Promene izazvane tehnoloskim progresom odrazavaju se na sve delove drustva, a i sam drustveni sistem deluje povratno na tehnoloski progres menjajuci njegovu stopu rasta. Neki od pokazatelja i metoda za merenje tehnoloskog progresa: razni aspekti produktivnosti tehnoloski nivo opreme brzina i stepen sirenja novih tehnologija proizvodnja i trosenje elektricne energije unapredjenje IR i inovativne aktivnosti itd… Pracenje tehnoloskog progresa u konkretnim uslovima preduzeca znacajno je sa aspekta unparedjenja proizvodnje i poslovanja u tim konkretnim uslovima. Takodje proucavanje i merenje tehnoloskog progresa i poredjenje sa stopom progresa u grani, zemlji, inostranstvu daje dragocene informacije. Analiza progresa je znacajna i sa strane buduceg napredovanja preduzeca. (Ovo pitanje takodje pogledati u na 132oj strani u knjizi “Menadzment inovacija i tehnoloskog razvoja”)
97. Opredmeceni i neopredmeceni tehnoloski progres Tehnoloski progres se moze smatrati pojavom koja izrazava svaku promenu u sredstvima za proizvodnju, tehnoloskim procesima i organizacionim formama proizvodnje i raspodele. Razlika izmedju opredmecenog i neopredmecenog tehnoloskog progresa je u sledecem: 1. Opredmeceni tehnoloski progres podrazumeva takav napredak kojim se povecava nivo autputa kao direktna posledica povecanja neto-akumulacije kapitala ili zamene dotrajale opreme savremenom te se menja starosna struktura opreme. 2. Neopredmeceni tehnoloski progres ima takodje kao rezultat pozitivno pomeranje funkcije proizvodnje, ali bez novih investicija. Poslovne i organizacione promene, vece znanje zaposlenih, sto sve vodi povecanju efikasnosti koriscenja faktora prozivodnje,
bez neto-akumulacije kapitala, je osnovni izvor neopredmecenog tehnoloskog progresa.
Kapital (K) B
K2
A K1
L2
L1
Rad (L)
Grafik (1) Tacka A je pocetno stanje i pocetni odnos kapitala i rada koji daje odredjeni nivo proizvodnje. Novonastalo stanje je tacka B, a to je situacija kada su se troskovi konstantnog kapitala uvecali, a doslo je do usteda u troskovima rada. Ovo je tipican p rimer promene kombinacije faktora proizvodnje (L – rad, K – kapital) za opredmeceni tehnolsoki progres.
Kapital (K) L2
D
L2
A
L1
Rad (L)
Grafik (2) Tacka A je pocetno stanje i pocetni odnos kapitala i radka koji daje odredjeni nivo proizvodnje. U slucaju da novonastala kombinacija faktora L i K koji daju tacku D iskaze povecanje proizvodnje onda mozemo govoriti o cistoj ustedi zivog rada. Ovake promene su posledica tehgnoloskog progresa koji se sastoji u boljoj organizaciji rada, u povecanju znanja i kvalifikacione strukture zaposlenih i sve to bez dodatnih ulaganja u osnovna sredstva. Tipican primer neopredmecenog tehnoloskog progresa.
Proizvod (Q)
Q*
F
Q2 A
G
Q1
Q
K1
K2
Kapital (K)
Grafik (3) Rast kapitala sa nivoa na nivo je uslovio povecanje proizvodnje sa tacke A na tacku F koja pripada proizvodnoj funkciji. Ovo je pojednostavljeni prikaz odnosa tehnoloskog progresa i proizvodne funkcije.
98. Neutralni i neneutralni tehnoloski progres Neutralni: 1. Promene izazvane neutralnim tehnoloskim progresom ne uticu na promenu granicne stope supstitucije rada za kapital. 2. Ne dovodi do usteda niti do vece upotrebe rada u proizvodnom procesu. K T or = L ostane konstantan 3. Ukoliko se tehnicka opremljenost rada ne menja, tj, ukoliko postize se neutralni tehnoloski progres, ukoliko se stopa supstitucije rada za kapital takodje ne menja.
4. Ukoliko se tehnicka opremljenost rada Tor povecava, tehnoloski progres ne neutralan ukoliko K Q k = P = Q L u tom periodu povecava, dok kapitalni koeficijent se i produktivnost rada
ostaje nepromenjen. 5. Ukoliko se konstantuje nepromenjeni kapitalni koeficijent, neutralni tehnoloski progres se postize i onda kada granicni proizvod kapitala ostane nepromenjen. Neneutralni, Koji dovodi do usteda u troskovima rada (radno-stedni): 1. ukoliko se povecava tehnicka opremljenost rada, uz porast produktivnosti rada, a K ujedno se konstantuje rast kapitalnog koeficijenta Q , moze se govoriti o neneutralnom tehnoloskom progresu koji je radno-stedan; ukoliko je tehnicka opremljenost rada nepromenjiva, neneutralni tehnoloski progres je 2. radno-stedan, a kapitanlo intezivan ukoliko se granicni proizvod kapitalno uvecava; ako se konstatuje nepromenjeni kapitalni koeficijent, neneutralni tehnoloski progres 3. se postize ako se granicni proizvod kapitala povecava;
Koji dovodi do usteda u troskovima kapitala (kapitalno-stedni): 1. tehnicka opremljenost rada se moze povecavati, ostati konstanta ili se smanjivati, produktivnost rada se povecava, kapitalni koeficijent se smanjuje i elasticnost produktivnosti prema tehnickoj opremeljnosti rada je manja od jedinice e < 1 ako je tehnicka opremljenost rada nepromenjena, a granicni proizvod rada raste brze 2. od granicnog proizvoda kapitala, tada se postize radno-intezivan tehnoloski progres.
99. Matrica ciljeva za ocenu performansi nove tehnologije Matrica ciljeva se koristi za sagledavanje produktivnosti u preduzecu posto je uvedena nova tehnologija. Osnovna prednost ove matrice sastoji se u tome sto se oba aspekta – efikasnosti i efektivnosti – u odnosu na produktivnost mogu ukl juciti u kvantitativno razmatranje na taj nacin sto je izvrsena dekompozicija svih faktora produktivnosti. U matrici mogu biti predstavljeni razni faktori: rokovi isporuke, kasnjenja u primeni nove tehnologije, kvalifikaciona struktura radnika, ukupan skart, koriscenje kapaciteta masina, materijalni troskovi proizvodnje, a mogu biti dodati i drugi. Na dnu matrice, tezinski koeficijenti se dodeljuju svakoj od promenjivih navedenih na vrhu i to predstavlja ocenjenu znacajnost pojedinih faktora koju daju eksperti. Na krajnjoj levoj strani nalaze se ocene od 1 do 10, koje se odnose na kvantifikovanje pojedinih stvarnih vrednosti posmatranih faktora u odredjenom periodu. S’obzirom na ove vrednosti odredjuje se ukupna vrednost za matricu u celini, a prosecna reperna vrednost je 300. Koriscenjem matrice cilje va za izracunavanje indeksa produktivnosti u jednakim vremenskim razdobljima menadzment preduzeca stice mogucnost uvida u promene koje su nastupile primenom nove tehnologije.
100. Aksiomi naucnog predvidjanja Od najranijeg doba covek tezi ka tome da predvidi buducnost kako bi smanjio neizvenost. Od svih nacina koje je razvijao kroz istoriju do danas su se zadrzali i pokazali kao najtacniji naucni metodi i saznanja. Cilj je jasan: kroz predvidjanje se planiraju i sprovode akcije kojima zelimo smanjiti neizvesnot i pretnje, a sve u cilju pojacavanja sansi za uspeh u buducnosti. Istorijski razvoj predvidjanja sagledava se kroz tri faze: religijska, filozofska i naucna . Izdvajamo dva osnovna pristupa predvidjanja: Od osnovnih aksioma naucnih predvidjanja pomenucemo cetiri:
1. 2. 3. 4.
Aksiom kontinuiteta – koji govori o kontinuiranosti u razvoju pojava I dogadjaja koji pruza osnove da se buducnost I proslost sagledavaju kao kontinuirana celina. Aksiom rasta – koji se zasniva na uocenoj cinjenici da je realno ocekivati da su pojave I dogadjaji na uzlaznoj liniji I da se u buducnosti javljaju sve progresivniji I savrseniji oblici pojava I dogadjaja. Aksiom kompleksnosti – koji ukazuje na osnovnu istinu da su pojave u svom razvoju sve kompleksnije, slozenije, da je realno ocekivati da ce se u buducnosti razviti slozeniji oblici pojava I dogadjaja. Aksiom neazvisnosti bliskog I dalekog reda – koji ukazuje na nezavisnost I nepovezanost u ponasanju pojave na kraci I duzi rok.
101. Vrste i oblasti predvidjanja Predvidjanja mogu da se obavljaju na nivou nacionalne privrede, privredne grane, regiona, preduzeca. Funkcija predvidjanja u preduzecu treba da obezbedi cvrstu povezanost razlicitih vrsta predvidjanja koja se obavljaju u okviru tog kompleksnog sistema. Predvidjanje predstavlja zajednicki deo aktivnosti vezanih za odlucivanje i organizovanje. Organizacija postavlja ciljeve i zadatke, nastoji da predvidi faktore i delovanje okruzenja, a zatim odabira one akcije za koje se smatra da mogu ispuniti ocekivanja i sprovodi ih. Za znacajne oblasti predvidjanja u organizaciji uzimamo one vezane za potrebe, resurse, vreme i rezultate. 1. Predvidjanje potreba i resursa odosni se na predvidjanje vrste i obima potrebnih
resursa da bi se ostvarile operacije firme kojima se kreira nova vrednost u obliku roba ili usluga. 2. Predvidjanje vremena se odnosi na sagledavanje potrebnog vremena u buducnosti za sticanje i primenu odgovarajucih resusrsa. Moze bi ti kratkorocno, srednjorocno i dugorocno predvidjanje. 3. Predvidjanje rezultata operacija. U zavisnosti od uskladjenosti potreba, resursa i vremena javljaju se odredjeni rezultati koji mogu biti izrazeni kroz razne pokazatelje. Danas se na osnovu svih ovih pokazatelja predvidjaju rezultati poslovanja.
102. Podela metoda tehnoloskog predvidjanja Metode i tehnike tehnoloskoh predvidjanja se mogu svrstati u dve osnovne kategorije zavisno od pristupa: 1. Eksploratorne metode koje polaze od proslosti i sadasnjosti i krecu se ka buducnosti na heuristicki nacin sagledavajuci i odmeravajuci sve mogucnosti koje tu postoje. Sustina ovih metoda je da one nastoje da projektuju tehnoloske parametre i/ili mogucnosti u buducnosti polazeci od osnove akumuliranih znanja i iskustava u odredjenoj oblasti. 2. Normativne metode polaze od buducnosti na taj nacin sto se prvo definisu ciljevi i zadaci u buducnosti, a zatim se obavlja analiza vracajuci se unazad ka sadasnjosti da bi se videlo da li se ti ciljevi mogu ispuniti uz ogranicenja koja se posebno ispituju, imajuci u vidu postojece resurse i tehnologiju sa kojoм se raspolaze.
Neke eksploratorne metode: 1. metod subjektivne procene – intuitivni, 2. brainstorming метоdа, 3. simulacija, 4. scenario metoda,
5. теоrija igara, 6. delfi metod, 7. matrice zavisnosti, 8. analogije, 9. morfoloska istrazivanja i 10. teorija katastrofe.
Neke normativne metode: 1. PATTERN метоdа, 2. sistemska analiza, i 3. matrice odlucivanja Pored dva navedena pristupa razliciti autori na razlicite nacine vrse podelu metoda tehnoloskog predvidjanja. Jedna od mogucih podela je i sledeca: 1. intuitivne metode , 1. individualne prognoze, 2. paneli, 3. Delfi metod; 2. ekstrapolacija trenda , 1. prosta ekstrapolacija, 2. supstitucija, 3. metoda krivih; 3. korelacija trenda , 4. analogija, 1. analogija razvoja, 2. istorijska analogija; 5. model dinamickog predvidjanja, 6. morfoloska analiza , 7. analiza uzroka i posledice , 8. analiza zavisnosti . Uspesnost i kvalitet predvidjanja zavise od dva faktora: 1. izbora metode tehnoloskog predvidjanja s’ obzirom na potrebe i uslove pod kojima se obavlja konkretno tehnolosko predvidjanje 2. strucnost, sposobnost i doslednost u primeni i sprovodjenju metoda.
103. Izbor metoda predvidjanja – kriterijumi Postoje cetiri kriterijuma za uporedjivanje i izbor metoda predvidjanja: 1. tacnost, preciznost metoda – empirijski podaci dobijeni primenom metoda u praksi omogucavaju da uporedjivanj e tacnosti raznih metoda predvidjanja u raznim oblastima 2. podaci kojima se raspolaze – nisu svi podaci primenjivi u svim metodama predvidjanja pa raspolozivi podaci mogu bitno uticati na izbor odredjene metode 3. vremenski horizont 4. troskovi – kriterijum koji se najcesce uzima pre svih ostalih Troskovi predvidjanja zavise u velikoj meri od: 1. same metode predvidjanja; 2. kompleksnosti metode,
3. zahteva za odgovarajucim podacima, i 4. vremenskog horizonta i oblasti predvidjanja. Troskovi se uglavnom sastoje iz:
1.
troskovi prikupljanja i predstavljanja podataka 2. racunarski i coveciji napori koji se tu ulazu, obuka kadrova za koriscenje odgovarajuce 3. odabrane metodologije, primena same metodologije i njeno trajanje, i 4. lakoca i jednostavnost primene metoda 5. predvidjanja. Moguce teskoce vezane za pokretanje i sрrovodjenje procesa tehnoloskih predvidjanja u organizaciji su: 1. teskoce vezane za prikupljanje podataka; 2. vremensko uskladjivanje predvidjanja i rezultata predvidjanja sa potrebama i zahtevima organizacije; 3. nedovoljno poznavanje ili nepotpuno sagledavanje potreba za tehnoloskim predvidjanjima u organizaciji. 4. izbor ucesnika u sprovodjenju metoda tehnoloskih predvidjanja; 5. neznanje, nerazumevanje najvisih menadzera za potrebe p rimene tehnoloskih i svih ostalih predvidjanja u preduzecu; 6. izbor metoda predvidjanja u zavisnosti od konkretne situacije.
104. Delfi metod predvidjanja – procedura Delfi metod se sprovodi ispitivanjem grupe eksperta putem serije upitnika. Postoji vise varijanti sprovodjenja ovog metoda, a ovde je opisan jedan od klasicnih (osnovnih) pristupa ovoj metodi. Delfi metod se sprovodi ispitivanjem grupe eksperta putme serije upitnika u deset koraka: 1. Najpre se odredjuje grupa za koordinaciju (5-10 strucnjaka) koja ima zadatak da organizuje, sprovodi i statisticki obradi i analizira rezultate predvidjanja u odredjenom krugu. Ovu grupu sacinjavaju strucnjaci odabrani po tri kriterijuma: 1. poznavanje Delfi metode i njenog nacina sprovodjenja, 2. poznavanje statisticke obrade rezultata, i 3. poznavanje same oblasti predvidjanja. 2. Odredjuje se grupa strucnjaka koja ce biti anketirana – panel. Kriterijum za izbor strucnjaka su posedovanje. Naucno-tehnickih znanja iz oblasti za koje se predvidjanje vrsi i posedovanje prakticnih znanja u oblasti predvidjanja. Broj strucnjaka je najbolje da se krece izmedju 5, 15 do najvise 100. 3. Odredjivanje upitnika (20-25 pitanja) sastoji se u: 1. definisanju pitanja vezanih za odgovarajucu oblast predvidjanja, 2. definisanju mogucih odgovora na postavljena pitanja, i 3. kvantifikovanju odgovora radi obezbedjivanja dalje statisticke obrade. 4. Prvi krug zapocinje dostavljanjem upitnika u kome bi trebalo da bude dovoljno mesta za upisivanje komentrara i argumenata samih ucesnika prilikom davanja odgovora na postavejena pitanja. 5. Nakon ispunjavanja upitnika zavrsena je uloga eksperata u prvom krugu. 6. Ispunjeni upitnici vracaju se grupi za kordinaciju koja obavlja statisticku obradu rezultata predvidjanja. Rezultati statisticke obrade dostavljaju se svim clanovima grupe kako bi stekli uvid uto kako je u celini izgledao odgovor grupe u prvom krugu. 7. Drugi krug predvidjanja pocinje ponovnim slanjem upitnika.
8. Ponavlja se postupak statisticke obrade odgovora kao u prethodno
navedenom koraku (6) ra se zatim obnavlja ceo postupak slanja i popunjavanja upitnika (7), cime je i treci krug zavrsen. 9. Broj krugova u delfi metodi nije unapred definisan, mada se najcesce obavlja u cetiri kruga. Iako je postizanje saglasnosti jedan od uslova za prihvatanje prognoze sa zadovoljavajucom pouzdanoscu, ne treba preneglasavati potrebu za postizanjem odgovarajuce usaglasenosti misljenja strucnjaka. 10. OI zavrsetku Delfi procedure vrsi se prezentacija rezultata.
105. Pattern metod – procedura PATTERN metod – pomoc planiranju kroz tehnicku procenu brojeva znacajnosti (engl. Planning Assistance Through Technical Evaluation of Relevance Numbers) bazira se na: 1. indetifikovanju ciljeva koje treba ostvariti u buducnosti; odredjivanju znacaja definisanih ciljeva u odnosu na 2. utvrdjene kriterijume (odgovarajuce rangiranje tj. uspostavljanje prioriteta ciljeva); 3. definisanju tehnoloskih alternativa koje su neophodne za realizaciju potvrdjenih ciljeva; Najpoznatija primena stabla znacajnosti jeste u okviru PATTERN metode. Cilj PATTERN metode je da pomogne planerima u indetifikovanju dugorocnog razvoja koji se posluziti za postizanje odgovarajucih postavljenih ciljeva. Kljucne metodoloske komponente predstavljaju: 5. struktura stabla znacajnosti; 6. kriterijumi znacajnosti; 7. brojevi znacajnosti (ponderacioni koeficijenti); 8. odredjivanje broja najvece znacajnosti; 9. obrada podataka i izlazni rezultati. Osnovni koraci primene PATTERN metoda su sledeci: 1. uspostavljanje stabla znacajnosti; 2. definisanje kriterijuma; 3. odredjivanje brojeva znacajsnoti (uz ucesce panela eksperta i pomocu izabranog eksploratornog- intuitivnog metoda); 4. obrada podataka i izlazni rezultati – odredjivanje broja najvece znacajnosti. Prioriteta ciljeva i listanje tehnoloskih alternativa.
106. Morfoloska istrazivanja – brainstorming i scenario metod Ovaj metod istrazivanja ukazuje na to da se nikako ne moze povuci jasna crta izmedju dve osnovne grupe predvidjanja. Sustina ovog metoda sastoji se u izradi morfoloskog modela koji predstavlja sematsku strukturu problema, koji je razbijen na paralelene delove za razliku od hijerarhijske strukture koja je bila karakteristicna za metod stabla znacajnosti. Ovako izdvojeni delovi posebno se posmatraju. Postoji pet osnovnih koraka vezanih za morfoloski pristup: 1. problem se mora eksplicitno postaviti i definisati 2. svi parametri koji bi mogli biti obuhvaceni resenjem moraju se indetifikovati i obrazloziti 3. multidimenzionalna matrica koja sadrzi sve parametre drugog koraka se uspostavlja. Matrica sadrzi sva moguca resenja
4. sva resenja u morfoloskoj kutiji ispituju se sa aspekta ostvarenja postavljenih ciljeva 5. najbolja resenja koja se indetifikuju u cetiri koraka dalje se analiziraju sa aspekta mogucnosti njihovog ostvarivanja u zavisnosti od raspolozivih resursa 6. Brainstormig metoda Bukvalni prevod bi glasio mozdana oluja, a neki je prevode oluja misli. Nastala pocetkom 50ih i to je jedna od grupnih metoda kreativnog misljenja koja se najcesce primenjuje. Spada u grupu intuitivnih metoda. Neka od pravila su: 1. Razmotriti svaku ideju, misljenje, alternativu bez obzira na njenu vrednost 2. Kritika ideja je zabranjena jer je potrebna apsolutna sloboda misljenja 3. Podrzavati izrazavanje neobicnih ideja, misli da bi se generisalo sto vise ideja (kvantitet) Sprovodi se u sest faza: 1. Uvod u postavljeni problem 2. Predocavanje glavnog problema 3. Redefinicija glavnog problema 4. Prikupljanje ideja 5. Procena ideja 6. Izrada liste predloga Scenario metoda Scenario je projektovana slika okolnosti i uslova za koje se ocekuje da ce postojati u buducem periodu. Scenario znaci mogucu, ali ne i najverovatniju buducnost. Kroz opis postepenog razvoja hipoteticke situacije namera je da se paznja usmeri na akcije kojima bi se izbegle opasniosti i iskoristile mogucnosti. I normativni i eksploratorni p ristup su primenjivi u ovoj metodi. Pored nekoliko razlicitih metoda predvidjanja koje moze ukljuciti, ukljucuje i racunarsku simulaciju. Indetifikuju se indikatori i prate se njihove promene kao i razlozi tih promena i indetifikuju se buduci dogadjaji koji mogu imati uticaja na ove indikatore. Cilj je ustanoviti najbolji, najlosiji i najverovatniji scenario buducnosti. Svaki scenario mora sadrzati sledece opste karakteristike: uverljivost, konzistentnost, razmatranje svih kljucnih faktora, slicnost sa drugim scenarijima, korisnost i razumljivost.
107. Metode i tehnike kreativnog misljenja Kreativnost je razvoj nove i originalne ideje koja je od vrednosti za pojedinca, preduzece ili drustvo u celini. Kreativno razmisljanje obuhvata dva tipa procesa razmisljanja; divergentni i konvergentni. Divergentno razmisljanje razvija i siri proces razmisljanja – pocinje specificnom idejom na koju dalje generise razlicite perspektive. Ignorisu se ogranicenja i prihvataju se razne mogucnosti. Konvergentno razmisljanje prati divergentno i suzava opcije koje su raspolozive u cilju postizanja odredjenog broja zadovoljavajucih resenja problema. Problemi koji se oslanjaju na kreativno resavanje su: 1. Inovacije postojecih proizvoda i usluga u skladu sa zahtevima kupaca 2. Snizavanje troskova kroz efikasnije i efektivnije metode proizvodnje, odnosno inovacije procesa 3. Radikalne inovacije proizvoda, usluga i procesa 4. Formulisanje strategije 5. Indetifikovanje novih trzisnih mogucnosti Problemi u kojima kreativno misljenje ima znacajnu ulogu su problemi koji nemaju samo jedno resenje.
Metode i tehnike kreativnog misljenja mogu se grupisati po tipu: 1. Za generisanje ideja 2. Za evaluaciju ideja 3. Za implementaciju ideja
108. Metode evaluacije rangiranja i selekcije tehnologije Metoda poredjenja troskova je jedan od nacina rangiranja tehnologija. Za uporedjivanje se koristi bruto profit i odnos bruto profita i fiksnih investicija. U zemljama u razvoju se ipak moraju razmotriti i neki drugi faktori jer cesto troskovi nisu presudni za rangiranje vec to moze biti naprimer minimalno koriscenje oskudnih resursa. Metode rangiranja se koriste za ocenu efikasnosti tegnologije uzimajuci u obzir ogranicenja u zemlji domacinu vezane za investicije, energiju uvozne sirovine radnu snagu i druge… Moze se obratiti paznja na dve metode. Prva u kojoj se ne dodeljuju tezinski faktori vec se na osnovu efikasnosti dodeljuju ocene. Na kraju tehnologija sa najvise ustede odnosi prevagu. Ovakav nacin rangiranja ne odgovara realnom stanju jer se ne uzimaju u obzir tezinski faktori koji daju realniji pogled na tezinu odredjenog ogranicavajuceg faktora. Zato se koristi druga metoda u kojoj se svakom ogranicavajucem faktoru dodeljuje tezinski faktor, a racunica za odredjeni parametar se izvodi na sledeci nacin: Tezina=rang parametra za odredjenu tehnologiju/najvisi rang parametra medju kompariranim tehnologijama X tezinski faktor parametra Tehnologija sa najvecim tezinskim faktorom troskova tojest tehnologija koja najefikasnije koristi oskudne resurse je naravno ona koju treba preferirati. Naravno i medju otpalim tehnologijama ima onih koje po nekom parametru su neuporedivo bolji izbor, ali ovde se radi o celini i kompromisu koji planer mora postici.
109. Metod AHP Analiticki hijerarhijski proces – AHP je metoda koja omogucava donosiocu odluke da ukljuci subjektivni stav, iskustvo, znanje i intuiciju u proces odlucivanja. AHP predstavlja slozene probleme kroz model u obliku hijerarhije. Svaki nivo se sastoji od vise elemenata gde su elementi na istom nivou medjusobno nezavisni, ali uporedivi. Pretpostavlja se da su elementi bilo kog nivoa pod uticajem elemenata na nivou iznad. Nakon poredjenja vrsi se sinteza svih vrednovanja i po strogo utvrdjenom matematickom modelu odredjuju tezinski koeficijenti elemenata hijerarhije. Zbir tezinskih koeficijenata elemenata na svakom nivou hijerarhije jednak je 1, sto omogucava donosiocu odluke da rangira sve elemente u horizontalnom i vertikalnom smislu. Osnovni input u AHP su odgovori donosioca odluka na serije pitanja. Odgovori se dobijaju u verbalnoj formi, a zatim se koristi skala devet tacaka. Nakon poredjenja izradjuju se matrice poredjenja po parovima za svaki nivo. - U nastavku pitanja opisati izradu jednog AHP zadatka -
110. NEWTECH Expert Choice NEWTECH Expert Choice je ekspertski sistem za podrsku odlucivanju o novim tehnologijama. Ovaj model je primenjen uz pomoc Expert Choice softverskog paketa. Pitanje koje se postavlja preduzecima, da li usvojiti novu tehnologiju ili ne, podrazumeva da se odluka mora doneti uvazavajuci mnostvo faktora. NEWTECH kod izbora novih tehnologija razmatra preko stotinu promenjivih koje mogu da budu od znacaja prilikom, donosenja, odluke, o usvajanju nove
