James Taylor je bivši učenik i diplomac istorije Penbruk koledža u Kembridžu. Posle predavanja istorije radio je prvo za Daily Telegraph a kasnije kao pisac za BBC. Radovi su mu prevođeni na više jezika. Sada većim delom godine živi na jugozapadu Francuske. Warren Shaw je diplomirao na Trinity koledžu u Dablinu u vreme izvođenja preostalih glavešina Trećeg rajha pred sud u Nirnbergu. Period predavanja prethodio je njegovom primanju u državnu službu tokom koje je predstavljao Britaniju kao šef Britanskog saveta u Africi i Latinskoj Americi. Kasnije se specijalizovao za centralno-evropska pitanja i služio duže vreme u Nemačkoj. 1985. je za svoju službu nagrađen OBE ordenom.
JAMES TAYLOR WARREN SHAW
REČNIK TREĆEG RAJHA
Preveo s engleskog: Milan Pejović
Sadržaj Uvod Hronologija Trećeg rajha A-Z Trećeg rajha Kampanje Trećeg rajha: Dodatak I - Dodatak VI Odabrani citati
Autori žele da se zahvale Davidu O’Learyu i MarieFrance Aries na njihovom neprocenjivom doprinosu u istraživanju i sakupljanju materijala za ovu knjigu.
Uvod Svako delo poput Rečnika Trećeg rajha je pokušaj hodanja po užetu zategnutom između najpotpunijeg i najpristupačnijeg opisa epohe. Naša namera je bila da priložimo osnovni izvor informacija za te izuzetno važne i često pogrešno predstavljene godine i omogućimo studentima da se brzo orijentišu ili običnom čitaocu da švrlja kroz članke prateći temu uz upotrebu uputnica. Hronologija je takođe sastavljena za tu dvostruku svrhu. U pisanju rečnika nismo se osećali usko vezanim samo za Treći rajh. Da bismo uspon nacizma učinili shvatljivim, smatrali smo neophodnim da kopamo slobodno po vajmarskoj prošlosti, bez čijeg bi razumevanja fenomen nacizma izgledao još strašniji i neobičniji nego što jeste. Slična ograničenja smo postavili na biografske članke i uravnotežili tematske članke kako smo mislili da je najkorisnije. Glavna figura Trećeg rajha predstavlja poseban problem: jasno je da bi se samo najobimniji članak o Adolfu Hitleru mogao smatrati iole kompletnim. U isto vreme to bi bilo neverovatno ponavljanje ostatka knjige. Zbog toga smo odabrali da iznesemo više opšta razmatranja o Hitleru u članku pod njegovim imenom, prepuštajući čitaocu da prati posebna pitanja preko relevantnih članaka u tekstu. Tri institucije moraju biti posebno pomenute zbog pomoći koju su pružile: Goethe institut u Londonu, Državna biblioteka DDR-a u Berlinu i, naravno, Imperijalni ratni muzej kojem dugujemo za fotografije koje ilustruju tekst. Zahvaljujemo na doprinosu i Davidu O’Learyu i MarieFrance Aries, koji su radili sa autorima na svakom stupnju projekta. Konačno, vredno je istaći ponudu sveta filma i TV-a na temu Trećeg rajha, koji eksploatiše njegovu boju i dramu ali zamagljuje oštrinu onih lekcija koje treba naučiti iz nacističke
prošlosti. Ako ova knjiga na bilo koji način doprinese ispravljanju te neravnoteže, ostvariće svoju svrhu.
HRONOLOGIJA 1933-1939 1933: Jan. ”Čas rođenja Trećeg rajha”: Von Papen i Hitler se dogovaraju o koaliciji sa Hitlerom na čelu. Kancelar von Schleicher ne uspeva da pridobije otpadničke nacističke grupe (npr. Strasserovu) i u nemogućnosti je da sačuva kontrolu nad partijama u Rajhstagu. Podnosi ostavku i predsednik Hindenburg je prinuđen da Hitleru da mesto kancelara, što je proslavljeno nacističkom paradom u Berlinu. Feb. 33 objavljena dekreta obuhvataju i zabranu rivalskih političkih skupova i publikacija, raspuštanje pruskog parlamenta. Napadi na sedišta Komunističke partije. Dvadesetsedmog požar u Rajhstagu. Predsedničkim ukazom Hitleru data posebna ovlašćenja. Mart Hiljade uhapšenih i odvedenih u logore od strane policije i “pomoćne policije”, SA. Otvoren konclogor Dahau. Izbori za Rajhstag, sa 89% odziva biračkog tela, donose nacistima samo 43,9% glasova uz dodatnih 8% za njihove saveznike, DNVP. Na ovaj način obezbeđuju malu većinu. Komunistički glasovi neznatno opadaju, SPD-ovi ni toliko. SA trupe u svim pokrajinama prisiljavaju pokrajinske vlade da podnesu ostavku. Ugušena Bavarska pokrajinska vlada. Von Epp postavljen za novog nacističkog guvernera sa Himmlerom na čelu Državne policije. Hitler govori o Gleichschaltungu, 9
April
Maj
Jun
”izjednačavanju političke volje”. Dekreti o amnestiji svih nacista osuđenih za vreme “borbe”; kaznene mere protiv zlonamernih glasina, uspostavljanje posebnih (“narodnih”) sudova. Donet Zakon o posebnom punomoćju (Ermächtigungsgesetz), kojim se daju posebna ovlašćenja Kancelaru (Hitleru) na četiri godine. Usvojeni Lex van der Lubbe predviđa retroaktivnu kaznu pogubljenja za namernu paljevinu. Prvi ujednačavajući Zakon o Državi i Rajhu. Gëbbels postavljen za ministra propagande, Scirach dolazi na čelo reformisanog Hitler Jugenda a frau Scholtz-Klink za rajhsfrauenfirerin. Zvanični bojkot jevrejskih radnji i slobodnih profesija. Drugim Ujednačavajućim Zakonom imenovani pokrajinski guverneri. Ugašene sve publikacije sem onih pod kontrolom nacista. Zakon o rekonstrukciji profesionalne državne službe, ne pravi razliku između Rajh, pokrajinskih i službeničkih kadrova i predviđa njihovu međusobnu premestljivost. Svo nekvalifikovano, nelojalno i jevrejsko osoblje treba da bude otpušteno (ipak je 9O % državnih službenika ostalo). Himmler postaje zapovednik bavarske političke policije. Raspušteni svi radnički sindikati. Prisvajanje imovine Komunističke partije (KPD). Osnovan Nemački front rada. Gëbbels organizuje nacionalno “Spaljivanje knjiga”. Rekonstrukcija Rajh kabineta, Darré imenovan za ministra ishrane; prvi Zakon o smanjenju nezaposlenosti; Zakon o inostranim plaćanjima; Zakon o izdaji nemačke ekonomije; Zakon o 12
Jul
Avgust do sept.
Okt.
Nov.
Dec.
razvoju nemačkog seljaštva. Dekretima se raspuštaju političke partije: SPD 22. juna DNVP 27. juna Državna partija 28. juna DVP 4. jula Bavarska partija 4. jula Partija Centra 5. jula Theodor Eicke postaje komandant Dahaua. Konkordat između Trećeg rajha i Vatikana; Zakon protiv osnivanja partija čini od Nacističke partije jedinu legalnu partiju; Zakon o konfiskaciji imovine onih koji štete interesima države i naroda; Rajh propisi za združenu reorganizaciju poljoprivrede. Peta nirnberška procesija. Prva Winterhilfe kampanja; Zakon o cenama hrane u Rajhu; ustanovljena Kulturna komora Rajha. Rajh Zakon o neotuđivosti seoskih imanja učvršćuje vlasništvo nad malim imanjima. Svi novinari popisani i licencirani. Hitler izvodi Nemačku iz Lige naroda. Nacionalni referendum: 95% izašlih odobrava nacističku politiku. Osnovan pokret Kraftdurch Freude (Snaga kroz radost). Kardinal Faulhaber govori otvoreno protiv nacističkog antihrišćanstva. Stare jedinice frajkora održale oproštajnu paradu. Zakon o obezbeđivanju jedinstva Partije i Rajha. Kraj procesa povodom paljevine Rajhstaga. Samo van der Lubbe proglašen krivim. 13
1934: Mart Ex-kancelar Brüning napušta Nemačku iz bezbednosnih razloga i nastanjuje se u SAD. April Himmler postaje inspektor pruskog Gestapoa a Heydrich zapoveda Gestapoom. Jun SD proglašena jedinom obaveštajnom službom partije. “Röhmova čistka” sledi von Papenov Marburški govor. Hitac ispaljen na Hitlera pogađa Himmlera a navodno je ispaljen iz SA pratnje. “Liga Nemačkih oficira“, odriče se Röhma i isključuje ga. Abwehr tvrdi da raspolaže tajnim SA naređenjima za izvođenje coup d’etata; komandant armije opoziva sva odsustva. Himmler informiše visoke SS i SA oficire o predstojećoj pobuni SA. Göring drži govor protiv monarhista. Sepp Dietrich, zapovednik SS garde u Berlinu, odlazi u armijski štab gde mu daju dodatno naoružanje i transport. Šire se glasine da SA planira da pobije staru armijsku gardu. Hitler putuje iz Berlina u Esen da bi prisustvovao venčanju lokalnog gaulajtera, Terbovena. Völkischer beobachter objavljuje Blombergov članak u kojem se zaklinje na lojalnost i traži zauzdavanje SA; Hitler posećuje radne logore i kreće u Bad Godesberg kraj Bona, gde mu se pridružuje Gëbbels; Göring mobiliše svoju berlinsku policiju i SS jedinice; SA u Minhenu izlazi na ulice na osnovu anonimnog obaveštenja i besciljno krstari ulicama a gaulajter to navodi Hitleru kao dokaz otpadništva SA. Hitler odleće u zoru za Minhen sa Gëbbelsom, svojim šefom štampe Dietrichom i Lutzeom iz SA; naređuje Schmidtu i Schneidhuberu (vodećim ljudima SA) da se jave u zatvor Štadelhajm. Gaulajter daje 14
Jul
Avg.
spisak pripadnika SA i ostalih koje treba uhapsiti. Hitler se vozi u Bad Vize gde su u lokalnom hotelu odseli Röhm i njegovi saradnici iz SA. Naređuje im svima (bilo ih je dvestotinak) da se zapute u Štadelhajm, osim Heinsu, SA komandantu Šlezije, koji je zatečen u krevetu sa muškarcem i ubijen na licu mesta. Gëbbels sada šalje šifru “Kolibri” u Berlin za otpočinjanje akcije: SA vođe u Berlinu su odvedene u armijsku kadetsku školu i streljane; dolazi do likvidacije stotina ljudi za koje se mislilo da predstavljaju opasnost za naciste, uključujući i bivšeg kancelara Schleichera. Hitler priprema objave iz Braon kuće u Minhenu i leti nazad u Berlin. Ali za samog Röhma "Noć dugih noževa" je završena. Hitlerovo naređenje da se ubije Röhm u svojoj ćeliji izvršava Eicke. Donet zakon kojim se legalizuju sva ubistva. Hitler drži govor u Rajhstagu u kom objašnjava i opravdava akciju, tvrdeći da je samo 19 visokih i 42 druga pripadnika SA bilo streljano, dok ih je 13 ubijeno zbog opiranja hapšenju a trojica su izvršila samoubistvo. SS formalno odvojen od SA. Austrijski kancelar Dollfuss ubijen u pokušaju nacističkog prevrata. Smrt predsednika Hindenburga. Funkcija predsednika je ukinuta, Hitler na vrhu kao Firer Trećeg rajha i komandant oružanih snaga (nametanje lične zakletve na lojalnost svim oficirima i vojnicima. Theodor Eicke postaje inspektor konclogora. Feder napušta svoju funkciju i vraća se na Minhenski univerzitet; 15
Fritsch postaje komandant armije. Kardinal Galen publikuje kritiku Rosenberga. Okt Svi radnici prinuđeni da se pridruže Nemačkom frontu rada. 1935: Jan. Sarskim referendumom Sar vraćen Nemačkoj. Mart Hitler odbacuje Versajske klauzule o razoružanju; uvedena opšta vojna obaveza. April Objavljeno postojanje Luftwaffea. Sept. Proglašeni "Nirnberški zakoni" o Jevrejima. Nacistički steg sa swastikom uzet za nacionalnu zastavu. Nov. Zakon o državljanstvu; Odredba o Jevrejima i "Misclingzima” (mešancima). Biti Arijevac je uslov za javna naimenovanja. Prva uredba na osnovu Zakona o zaštiti nemačke krvi i časti; zabranjeni brakovi između Arijevaca i Jevreja ili mešanaca. 1936: Feb. Gestapou dat nacionalni status, sa Heidrichom na čelu. Mart Odbačen Lokarnski sporazum; Nemačke trupe ponovo u Rajnskoj oblasti. Od SS straže konclogora formira se Totenkopfbände jačine 3.OOO ljudi. Jun Himmler kombinuje mesto rajhsfirera SS-a sa funkcijom šefa celokupne nemačke policije. Uvođenje Radne službe Jul Počinje španski građanski rat. Avg. Olimpijske igre dovode do stišavanja antisemitske kampanje. Nemački trijumfi donekle pomućeni zlatnom medaljom crnog Amerikanca Jesse Owensa. Okt. Göring pokreće četvorogodišnji plan. 16
Nov.
Obznanjena Osovina Rim-Berlin. Anti-kominternovski pakt sa Japanom. Nemačka Kondor legija poslata u Španiju. Tokom 1936. Smrt generala von Seekta, osnivača nemačke armije posle I svetskog rata. Abwehrovi špijuni zatvoreni u SAD. 1937: Mart Papa Pije XI izdaje Mit brennender sorge. April Nemački avioni bombarduju Gerniku u Španiji. Gördeler daje ostavku na mesto gradonačelnika Lajpciga. Jun Tajne naredbe SS-a (Heidrich) predviđaju “zaštitni nadzor” (tj. konclogor) posle puštanja zatvorenih zbog rasnih prekršaja. Avg. Schacht daje ostavku na mesto ministra ekonomije. Zamenjuje ga Funk. Nov. Italija se pridružuje antikominternovskom paktu. Tokom 1937. Obnovljen Zakon o posebnom punomoćju. Nastavlja se pravno neutemeljena konfiskacija jevrejske imovine. 1938: Jan. Ministar odbrane Blomberg smenjen posle “skandala”. Fritsch, glavnokomandujući armije, primoran je da podnese ostavku zbog lažne optužbe za homoseksualnost. Feb. Hitler postaje ministar rata i glavnokomandujući (OKH) oružanih snaga, sa Keitelom kao šefom štaba, a Brauchitsch nasleđuje Fritscha. Ribbentrop postavljen za ministra inostranih poslova. Austrijski kancelar Schuschnigg pozvan u Berhtesgaden gde mu je predat ultimatum. Mart Anschluss Austrije. Seyss-Inquart postaje rajhguverner “Ostmarka”. Svi nemački zakoni, uključujući i rasne, primenjeni i u Austriji. April Sva jevrejska dobra moraju biti popisana 17
Maj Jun Jul
Avg.
Sept.
Okt.
Nov.
Dec.
Kondor legija napušta Španiju. Uništenje minhenske sinagoge. Dekret kojim se zahteva registracija svih jevrejskih poslova. Gördeler odlazi u London i ne uspeva da ubedi Britance u snagu antihitlerovskog otpora. Chamberlain posećuje Hitlera u Berhtesgadenu da bi se konsultovao sa njim o Čehoslovačkoj. Beck, šef Generalštaba, poslavši u London Ewalda von Kleist-Scmenzina da pokuša da upozori Britance na Hitlerove planove, pokazuje dokument o vojnoj situaciji Brauhitschu, koji obaveštava Hitlera. Beck podnosi ostavku. Uništenje nirnberške sinagoge. Dekretom se zahteva od svih Jevreja da nose kao prvo ime ili Izrael ili Sara od 1939. Chamberlain se prvo sreće sa Hitlerom u Godesbergu a zatim sa Daladierom i Mussoliniem u Minhenu, gde se sporazumevaju da Sudetska oblast pripadne, Nemačkoj. Propast armijske generalske zavere protiv Hitlera. Okupirani delovi Čehoslovačke. Pasoši za Jevreje moraju biti obeleženi sa ”J”. Proterivanje 17.OO bivših poljskih Jevreja. Vom Ratha iz Nemačke ambasade u Parizu, ubio Herschel Grynszpan; pogrom “"Kristalna noć”, zatvoreno više od 2O OOO Jevreja. Dekreti eliminišu Jevreje iz ekonomije i zahtevaju kolektivnu globu od 12.5OO miliona maraka na ime naknade štete prouzrokovane od nacističke gomile. Isterivanje svih Jevreja iz škola. Roosevelt opoziva američkog ambasadora. Obavezna arijevizacija svih jevrejskih radnji i firmi. 18
1939: Mart Nemačka okupira Češku i Moravsku kao “Protektorate”. Memel anektiran, anektirani Dancig i “Poljski koridor”. Španija potpisala Antikominternovski pakt. April Konfiskacija svih jevrejskih vrednosti. Zakon o stanovanju predviđa zajednički život za sve Jevreje u “Jevrejskim kućama”. Avg. Sovjetsko-nemački pakt o nenapadanju; Anglopoljski ugovor o uzajamnoj pomoći. Sept. Nemačke armije napadaju Poljsku i anektiraju Dancig. Britanija i Francuska objavljuju rat Nemačkoj. Sovjetska Rusija napada Poljsku. Jevrejima zabranjeno da izlaze van kuće posle 20h uveče zimi i 21h uveče leti. Konfiskacija svih radio-aparata od Jevreja. Okt. Nemačke armije brzo napreduju kroz Poljsku. Nov. Eksplodira bomba u Bürgerbräukelleru u Minhenu, ubrzo posle Hitlerovog odlaska. Malo vojne aktivnosti na Zapadnom frontu. Razdoblje “Sitzkriega” ili lažnog rata. 1940-1945. 1940: Feb. Prve deportacije Jevreja iz Nemačke, uglavnom iz Pomeranije. April Nemačka invazija na Dansku i Norvešku. Maj Nemačka invazija na Holandiju, Belgiju, Luksemburg i Francusku. Jun “Pad Francuske”, predaja potpisana u Kompienju. Francuska podeljena na okupiranu i neokupiranu (Viši) zonu. Jul Rumunija napadnuta od Rusije, postaje nemački saveznik. Avg. Počinje "Bitka za Britaniju". Napadi Luftwaffea na ciljeve u Britaniji, pretvaraju se kasnije te 19
godine u noćne napade na London i druge gradove. Blitz. Rusija okupira baltičke države. Sept. Sporazumu Osovine pridružuje se Japan. Okt. Deportacije onih koji nisu Nemci iz Alzas-Lorene, Sara i Badfena. Nov. Mađarska, Rumunija i Slovačka potpisuju sporazume sa Nemačkom. 1941: Jan. Nemačka potpisuje trgovinske i granične paktove sa Rusijom. Formiran Afrički korpus radi Libijske kampanje. Nemačka okupirala Bugarsku. April Nemačka napada i okupira Jugoslaviju i Grčku. Maj Rudolf Hess leti u Britaniju. Britanci potapaju nemački bojni brod Bismarck. Jun “Barbarossa”: Nemačka invazija na Rusiju. Jul Göring naređuje Heydrichu da očisti okupirane zemlje od Jevreja. Nemačke trupe u Ukrajini. Sept. Žuta zvezda obavezna za Jevreje u Nemačkoj. Počinje opšta deportacija nemačkih Jevreja. Nemačke trupe zauzimaju Kiev i otpočinju opsadu Lenjingrada. Nov. Nemačko nadiranje prema Moskvi počinje da posrće. Dec. Japan napada Perl Harbur i holandsko i britansko azijsko carstvo. Nemačka objavljuje rat SAD. Nemačke trupe posustaju na 5O km od Moskve. 1942: Jan. Konferencija “Ujedinjenih nacija” u Vašingtonu. Britanija, SAD i Sovjetska Rusija se sporazumevaju o nepotpisivanju separatnog mira sa Nemačkom. Konferencija u Vanzeu o “Konačnom rešenju”. April Nemačkim Jevrejima zabranjeno korišćenje javnog prevoza. 20
Maj
Rommelov Afrički korpus preduzima ofanzivu i isteruje Britance iz Libije. Intenziviraju se britanski vazdušni napadi na nemačke gradove. Heydrich ubijen u Čehoslovačkoj. Jun Otpočinje masovno ubijanje gasom u Aušvicu. Jul Afrički korpus stiže do El Alamejna u Egiptu. Nemci zauzimaju Sevastopolj na Krimu. Avg. Abwehr otkrio komunističku špijunsku mrežu, Rote Kapelle. Kanadske i britanske trupe napadaju Diep u Francuskoj. Prvi američki napad na evropske ciljeve. Sept. Nemačke trupe ulaze u Staljingrad. Okt. Britanci porazili Rommela kod El Alamejna. Nov. Anglo-američka iskrcavanja u Maroku i Alžiru. Afrički korpus započinje povlačenje iz Egipta i Libije do Tunisa. Nemci okupiraju “Višijevsku” Francusku. Počinje ruski napad na Staljingrad. Tokom 1942. Grupe u Nemačkoj počinju da planiraju uklanjanje Hitlera, naročito Gördelerovi saradnici među civilima i Beck i Kluge u armiji. 1943: Jan. Poraz Nemaca kod Staljingrada. Von Paulus se predaje. Feb. Ruska pobeda kod Kurska. Pogubljenje Hansa i Sophie Scholl iz grupe otpora "Bela ruža" u Minhenu. Maj Nemci i Italijani se predaju u Severnoj Africi. Jun Anglo-amerikanci zauzimaju Siciliju. Mussolini zbačen i zatvoren u Italiji. Avg. Rusi povratili Orel i Harkov. Sept. Saveznici se iskrcavaju na italijansko kopno; Italijani se predali. Gestapo razbio grupu otpora "Solf-čajanka”. 21
Okt.
Italija objavljuje rat Nemačkoj. Stauffenberg ulazi u štab Rezervne armije i preuzima planiranje antihitlerovskog puča. Rusi povratili Kijev. 1943: Jan. Skinuta opsada Lenjingrada. Feb. U Turskoj pripadnici Abwehra, prebegli Britancima; Abwehr ugašen i apsorbovan od SD-a pod Schellenbergom. Smenjen Canaris. Maj Sovjeti povratili Sevastopolj. Jun Saveznici zauzeli Rim; “Dan-D” Anglo-američko iskrcavanje u Normandiji u Francuskoj. Nemci počinju da sa V-1 (letećom bombom), napadaju Britaniju. Jul Hitler se premešta u svoj istočnopruski štab kod Rastenburga. Stauffenberg pokušava da ubije Hitlera, ne uspeva ali su signali za puč poslati u Berlin i Pariz. Zaverenici, zajedno sa mnogim osumnjičenima, uključujući i Canarisa i Ostera, uhapšeni. Stauffenberg pogubljen. Beck i ostali izvršili samoubistvo. Od jula 1944. do aprila 1945. traju suđenja i egzekucije osumnjičenih. Avg. Saveznici oslobodili Pariz. Rusi ulaze u Bukurešt. Von Kluge izvršio samoubistvo. Sept. Rusi ulaze u Jugoslaviju. Okt. Poslednje likvidacije gasom u Aušvicu. Rusi ulaze u Mađarsku. Rommel izvršava samoubistvo. Nov. SS digao u vazduh krematorijum u Aušvicu. Dec. Ardenska ofanziva. 1945: Jan. Rusi oslobodili Aušvic. Feb. Bombardovanje Drezdena. Mart Američke snage zauzele most na Rajni kod Remagena. Britanci prelaze Rajnu na severu. Pattonova 3. Armija se približava Frankfurtu. 22
Apri
Maj
Rusi zauzeli Beč. Anglo-američke snage nadiru ka istoku. Britanci oslobađaju Bergen-Belzen. U Berlin ulaze prve sovjetske snage. Pad Trećeg rajha.
A Abetz, Otto (19O3-1958). Nemački ambasador pri vladi višijevske Francuske. Učitelj likovnog u Karlsrueu koji je uspeo da postane Ribbentropov pomoćnik, Abetz se prvi put pojavio na međunarodnoj sceni tokom Minhenske konferencije 1938. Nakon imenovanja za nemačkog ambasadora u Francuskoj 194O., savetuje nemačku vojnu upravu u Parizu i biva odgovoran za odnose sa neokupiranom (višijevskom) Francuskom. Verno je podržavan od Pierre Lavala koji ga je smatrao za najvažnijeg Nemca u Francuskoj, dajući mu veći značaj nego nemačkom vojnom komandantu. Posle nemačke okupacije južne Francuske, zadužen je za operacije SD-a širom Francuske i pokreće antijevrejske progone. Po oslobođenju, osuđen je u Parizu na 2O godina zatvora zbog ratnih zločina. Oslobođen je 1958, a za njegovu smrt iste godine u saobraćajnoj nesreći, široko se verovalo da predstavlja osvetničko ubistvo od strane bivših članova francuskog pokreta otpora. Abwehr. Nemačka vojna obaveštajna služba. 1929. general von Schleicher je združio sve jedinice obaveštajne službe pod svoje Ministarstvo odbrane. Nakon 1933. Abwehr dolazi u stalne sukobe sa nacističkim obaveštajnim odsecima, SD-om i Gestapoom. Kada je postavljen na čelo vojne obaveštajne službe 1935. admiral Kanaris uspeva da postigne 23
sporazum sa Heydrichom, po kom se priznaje uloga SD-a u državnoj sigurnosti ali se vojnoj obaveštajnoj službi, ostavlja glavna uloga u špijunaži. Dve službe su često radile paralelno: obe su imale špijunske škole i držale špijune u inostranstvu. Sedišta Abwehra u Nemačkoj bila su raspoređena po vojnim oblastima. Kada je izbio rat, otvorena su sedišta širom Evrope kao i u tolerantnim neutralnim zemljama (posebno u Portugalu, Španiji, Švedskoj, Švajcarskoj i Turskoj). Agentima u ostalim zemljama se upravljalo iz Nemačke, sedište u Hamburgu pokrivalo je Britaniju i SAD. Kao pre vojna nego nacistička organizacija, Abwehr je privlačio nenaciste i protivnike režima - u nekim slučajevima i uz ohrabrenje Canarisa čiji se glavni pomoćnik, Hans Oster, posvetio korišćenju Abwehrovih veza radi pomaganja brojnih aktivnosti otpora sve do smenjivanja 1943. Za pripadnike Abwehra se znalo da su duboko umešani u pripremanje rastenburškog atentata na Hitlera; ali se služba kompromitovala i pre njega pa su njene funkcije bile veoma ograničene od SS službe sigurnosti, SD-a. Konačno 1944., javni prebeg dvojice nemačkih agenata Britancima u Turskoj, praćen neuspehom Abwehra da predvidi savezničke poteze na severo-zapadu Evrope, pružio je Himmleru šansu da ga preuzme. 1944. Kaltenbrunner apsorbuje Abwehr u svoj SS RSHA odsek i Abwehr je i formalno raspušten. (Videti KANARIS, ADMIRAL.) Abwehr Polizei. kontrolom Gestapoa.
Granične
policijske
snage
pod
Abwehr, SAD. Pre ulaska SAD u rat Abwehr se uglavnom služio informacijama generala von Boettichera, izbegavajući saradnju sa pronacističkim Nemačko-američkim 24
Abwehr Polizei
Bundom, regrutovanjem agenata iz redova svojih simpatizera. U Njujorku je ipak, dr. Griebl organizovao špijunski lanac i počeo da šalje korisna obaveštenja o proizvodnji aviona ali je jedan njegov novoregrutovani agent bio toliko neoprezan da su otkriveni od FBI. Nekolicina je zatvorena 1937. Ali Griebl je pobegao u Austriju. Abwehr 1935. šalje iz Hamburga jednog od svojih oficira, majora Rittera radi stupanja u vezu sa radnicima nemačke nacionalnosti, zaposlenim na izradi novog bombarderskog nišana i on uspeva da prenese nacrte u Nemačku. 1939. Abwehr je zavrbovao i obučio naturalizovanog Amerikanca, Williama G. Sebolda i poslao ga u Ameriku da radi sa jednom grupom agenata kao njihov radio vezista. U stvari, on je bio u kontaktu sa FBI-em, koji je pohapsio kompletnu mrežu. Adenauer, Konrad (1876-1967). Gradonačelnik Kelna 1917-1933. koji je razvio grad i njegovu urbanu lepotu, posebno unapredivši njegovu okolinu koju su činile polja i šume. 1932. otvara prvi nemački auto-put od Kelna do Bona. Pre 1933., uziman je u obzir kao kandidat za mesto kancelara ali je nemački narod bio sklon Hindenburgu koji je trebao da ga sačuva od ekstremizma. Posle Zakona o posebnom punomoćju 1933., nacisti ga smenjuju. Naredne godine biva uhapšen tokom Röhmove čistke ali je kasnije oslobođen i penzionisan. Uhapšen je ponovo nakon "Bombaške zavere" i držan u kelnskom istražnom centru, izbegavši konclogor simuliranjem bolesti. U decembru američka armija ulazi u grad a Adenauer je odmah postavljen na čelo gradske administracije. Funkcioner britanske vojne uprave ga smenjuje u junu 1945., ali ovo nije okončalo njegovu političku karijeru. Vrativši se na nacionalnu scenu, postaje prvi kancelar nove nemačke Bundesrepublike. 25
Adlertag (Dan orla)
Adler und Falke (Orao i Soko). Rana nacistička omladinska grupa. Adlertag (Dan orla). Šifra za prvi dan vazdušne ofanzive na Britaniju. U nemačkim planerskim krugovima odavno je uočeno da se za operaciju "Morski lav", planiranu invaziju na Britaniju, da bi bila uspešna, mora zahtevati od nemačke Ratne mornarice, garantovanje prelaza nemačkoj armiji preko Engleskog kanala. Ovu garanciju mornarica nije bila u stanju da pruži sve dok britanska Kraljevska ratna mornarica ne bude prvo neutralisana od Luftwaffea. Ovo opet, jasno, nije bilo moguće sve dok Göringov Luftwaffe ne skine sa neba Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo (RAF). Aldertag je zakazan za 8. avgust 194O., prvi dan borbe koja će postati poznatija pod imenom "Bitka za Britaniju". Iako su se borbeni elementi dvaju vazdušnih snaga prilično poklapali u pogledu kvaliteta aviona, pilotskoj veštini i broju, Göring je načinio ozbiljnu taktičku grešku, propustivši da nastavi napade na aerodrome RAF-a na jugu Engleske. Posle teških gubitaka na obe strane, glavni napor Luftwaffea je pomeren na noćno bombardovanje britanskih gradova a Hitleru je postalo jasno (ali ne i tada opsednutim Britancima) da operacija "Morski lav" treba da bude napuštena. Administrativne granice Trećeg rajha i njegovih saveznika. Sledi spisak pripajanja Rajhu i njegovim saveznicima od 1935. do vrhunca nemačke ekspanzije 1942: 1935: Sar ponovo zauzet posle plebiscita 1936: Ulazak vojske u Rajnsku oblast 1938: “Anschluss” sa Austrijom Čehoslovačka: Sudeti Nemačkoj deo teritorije Mađarskoj 26
Administrativne granice
deo teritorije Poljskoj 1939. Italija anektirala Albaniju Čehoslovačka: Češka i Moravska nemački “protektorati” Mađarska zauzela Ruteniju Slovačka postaje posebna država Memel (Litvanija) anektiran od Nemačke Poljska: Dancig i “Koridor” pripali Nemačkoj Istočna Poljska pod vlašću Rusa Nemačka govorna područja u Poljskoj priključena Nemačkoj, ostatak u obliku “Generalne uprave” sa sedištem u Krakovu pod Frankom Rumunija: Besarabija pripala Rusiji 194O: Rumunija: Transilvanija Mađarskoj Podunavlje Bugarskoj Danska: okupirana, kralj i vlada ostali sa nemačkim Ambasadorom do novembra 1943, posle toga Best kao opunomoćenik (Reichsvollmächtiger) Norveška: Terboven kao rajhkomesar i vlada sastavljena od Quslingove “Nasjonal samling” partije. Holandija: (Maj) Seyss-Inquart kao rajhkomesar Belgija: Vojna uprava pod generalom von Falkenhausenom i generalom Reederom kao šefom civilne uprave pokriva Belgiju i prostranu oblast severne Francuske Francuska: Alzas-Lorena Nemačkoj, Pariz, severna i centralna Francuska pod nemačkom vojnom upravom Južni deo pod višijevskom vladom do novembra 1942. Britanija: Kanalska ostrva (jun) pod vojnom upravom 27
Administrativne granice
1941:
Jugoslavija podeljena na Hrvatsku, nezavisnu kraljevinu Dalmaciju (anektiranu od Italije) Srbiju Crnu Goru Region Banat zahtevan od Mađarske Rajhkomesarijat Ostlanda uključuje baltičke regije Rajhkomesarijat Ukrajine osnovan posle nemačkog napredovanja ka Moskvi 1942: Francuska: nemačke snage okupiraju južnu Francusku Višijevska vlada i dalje ostala Adolf Hitler spende (Adolf Hitler fond). Fondacija stvorena ubrzo posle dolaska nacista na vlast sa Martinom Bormannom kao blagajnikom. Sakupljena manje više od otvorenog iznuđivanja, posebno od jevrejskih poslovnih ljudi, sredstva su korišćena u korist partije u najširem smislu: za odmore i lovove pripadnika SS-a i SA ali isto tako i za osnivanje Ribbentropovog biroa koji je konkurisao Ministarstvu inostranih poslova. Adolf Hitler Shulen (Adolf Hitler škole). Videti: OBRAZOVANJE U TREĆEM RAJHU. Adolfov legalitet. Izraz korišćen radi opisivanja onoga što se smatralo Hitlerovim načinom osvajanja vlasti legalnim sredstvima. Termin je upotrebljavan u dva smisla: prvo, od onih Nemaca koji su verovali u Hitlerovu iskrenu želju da deluje legalno ali i od onih pripadnika ranog revolucionarnog SA koji su termin pominjali sa prezirom.
28
Afri~ki korpus
Afrički korpus. Nemačka vojna formacija u Severnoj Africi, 1941-1943. 194O. italijanska armija pošto je napala Britance u Egiptu zapada u ozbiljnu nevolju; posle pada 13O.OOO vojnika u zarobljeništvo povlači se u Bengazi sa dobrim izgledima da bude potpuno isterana iz Severne Afrike. Uvidevši opasnost gubitka kontrole nad Mediteranom i Srednjim Istokom, Hitler donosi Firerovu direktivu br. 22 radi stvaranja specijalne jedinice i stavljanja nove 5. Lake divizije (kasnije preimenovane u 21. pancer diviziju) kao nukleusa Afričkog korpusa, pod komandu generala Erwina Rommela. Rommel se iskrcava u Tripoliju i zatekavši Britance nepripremljene, odmah kreće u napad. Pridodata su mu tri osnažena italijanska armijska korpusa a kasnije sa nemačkom 15. pancer divizijom i posebno opremljenom 90. lakom divizijom, kreće kroz Libiju prema Egiptu obilazeći Tobruk, koji ostaje pod opsadom. Rane 1942. Britanska 8. armija preduzima kontranapad i vraća se u Libiju, dok Rommel zauzvrat prikuplja pojačanja i napreduje ponovo, došavši ovoga puta na 6O milja od delte Nila. Afrički korpus sada dele dani od zauzimanja Sueckog kanala i vladavine Srednjim istokom. U tom slučaju, verovatno je da bi Turska ušla u rat na strani Nemačke i da bi rusko južno krilo kod Staljingrada bilo savladano a Staljingrad zauzet. U tom trenutku Afrički korpus su činile tri divizije sa pomoćnim jedinicama uz još tri italijanska korpusa pod njegovom komandom. Dok su oni krenuli ne upoznavši prethodno uslove, sa neadekvatnom odećom i nedostatkom vozila na dizel i opreme za pustinju, Afrički korpus je bio izjednačen sa svojim britanskim protivnicima. Uz to taktička briljantnost Erwina Rommela, omogućavala je da se održi balans u nemačku korist. Ali Rommelove linije snabdevanja bile su sada ozbiljno rastegnute. 29
Afri~ki korpus
U septembru 1942. Rommelova letnja ofanziva je zaustavljena i tok događaja se najzad preokrenuo. U novembru britanska 8. armija sa novim komandantom Bernardom Montgomeryem, napada i tera Rommela u dugo povlačenje sa Afričkim korpusom kao efikasnim čuvarem odstupnice Osovine. Povlačenje se nastavlja preko pustinje i Tripolija do Tunisa. Ovde Nemci sreću nedavno iskrcane Amerikance na prolazu Keserin i nanose nekih 1O.OOO gubitaka neiskusnim američkim jedinicama. Ali Rommelovim snagama su sada izbrojani dani i uprkos izvesnim pojačanjima Afrički korpus, zajedno sa preživelim italijanskim saveznicima, sve zajedno oko 15O.OOO ljudi, predaje se u maju 1943. Samo Rommel i mala grupa uspevaju da pobegnu. (Videti DODATAK III). Ahnenerbe. Skraćenica od “Društva nemačke predačke zaostavštine za istraživanje nemačke praistorije”. Osnovano 1935., finansirano je preko Darréovog ministarstva a podržavao ga je i Himmler. Opadanjem Darréovog uticaja u Nacističkoj partiji, Himmler integriše Ahnenerbe u SS (1937.), stavljajući ga pod istu upravnu granu pod kojom su bili i konclogori. Ahnenerbe je proučavalo istoriju uz mešavinu nauke i romantizma, uvek sa zadatkom da dokaže rasne hipoteze. Pod njim se od 1938. pa nadalje sprovode sva arheološka iskopavanja. Sa značajnim dotacijama i nizom polja istraživanja, privuklo je mnoge prvoklasne akademike. Bilo je i nekih opipljivih rezultata: iskopavanje vikinškog utvrđenja iz 9. veka, ekspedicije na Tibet i Bliski Istok a kasnije zaštita praistorijskih lokacija u (okupiranoj) južnoj Rusiji. Tokom II svetskog rata Ahnenerbeovo istraživanje nasleđa je prekinuto a novi projekti su došli pod razna okrilja, neki pod antropološko (tokom kojeg su merene lobanje žrtava 30
Ahnenpass
Aušvica ili pogubljenih ruskih komesara radi upoređivanja sa arijevskim glavama), neki pod medicinsko (uključujući i zloglasne Dahauške eksperimente Raschera i Mengeleov rad u Aušvicu). Ahnenerbe predstavlja primer etapa kroz koje su se nacističke/SS organizacije često razvijale. Osnovano za jednu svrhu (manje-više zakonito istraživanje) ukaljalo se nezakonitostima (medicinski eksperimenti). U svojoj završnoj fazi Ahnenerbe je predstavljao birokratskog oktopoda koji je grabio vlast ne praveći razliku, uspostavivši krajem rata kontrolu nad totalno nesrodnim V-2 programom pod vođstvom Wernera von Brauna. Ahnenpass. Rasna lična karta. Alarich (Alarik). Šifra za nemačku okupaciju Italije 1943. Alfarth, Felix (19O1-1923). Jedan od najranijih nacističkih mučenika, ubijen 1923. u Pivničkom puču. Alfarthovo ime se pojavilo na vrhu liste onih kojima je posvećen Mein Kampf. Allgemeine-SS (Opšti SS). Opšte udruženje pripadnika SS-a. Videti SS: GRUPISANJA I ORGANIZACIJE. Alpenfestung (Južno ili Alpsko utvrđenje). Ideja o alpskim utvrđenjima u kojima bi nacisti pružili poslednji otpor, verovatno pripada Gëbbelsu. Njen jedini značaj leži u važnosti koju joj je pridavao general Eisenhower, iako je istina da je SS preduzeo izvesne vojne pripreme radi poslednjeg otpora u l945.
31
Alpska ljubičica (Alpenveilchen)
Alpska ljubičica (Alpenveilchen). Šifra za nemačku pomoć italijanskim snagama koje su se susretale sa teškoćama na Albanskom frontu (1941.). Alte Kämpfer (Stari borci). Rani članovi Nacističke partije uživali su uvek posebnu Hitlerovu naklonost i njegovi Razgovori za stolom, puni su referenci na događaje i ličnosti iz starih dana. Vrlo opipljive povlastice takođe su dolazile od priznanja Starim borcima, u vidu beneficija u Vladi i Partiji i vojnih penzija za one ranjene u ranim danima uličnih borbi. Andaj. Mesto susreta Hitlera i Franka u jugozapadnoj Francuskoj 23. oktobra 1940. Predmet razgovora bilo je špansko učešće u ratu na nemačkoj strani. Hitler je zahtevao od Franka da objavi rat Britaniji u januaru 1941. i odmah preduzme napad na Gibraltar. Uspešno zaposedanje stene bi delotvorno onemogućilo pristup Kraljevske mornarice u Mediteran. Franko je zahtevao da ga Nemci izdašno snabdeju oružjem i gorivom i da Španija bude nagrađena dobitkom francuske severnoafričke imperije. Rasprave su trajale preko devet sati ali u suštini nijedna strana nije verovala onoj drugoj i pregovori su prekinuti bez pristanka Španije da uđe u rat. Altmark. Nemački brod za snabdevanje koji je podržavao džepni bojni brod Graf Spee pri njegovim napadima na britanske brodove u Južnom Atlantiku 1939. U februaru 194O. Altmark je dovozio u Nemačku 299 britanskih zarobljenika sa brodova zarobljenih u prepadu. Zbog bezbednosti držao se blizu norveške obale. Kapetan Altmarka saopštio je norveškim vlastima da nema zarobljenike i zbog toga mu je dozvoljeno da plovi unutar 32
Amann, Max
norveških teritorijalnih voda. Britanski razarač je ipak pratio Altmark i uspeo da oslobodi zarobljenike. Hitler je zbog ovoga pobesneo i incident je pojačao njegov strah od mogućeg britanskog iskrcavanja trupa u Norveškoj. Amann, Max (1891-1957). Hitlerov narednik iz I svetskog rata i književni agent. Stupivši u SA 1921., njegova spretnost u poslovanju omogućila mu je da postane partijski blagajnik i menadžer partijskih novina, Völkischer Beobachtera. Od 1925. je u glavnom uredu SA i posredstvom Nacističke partije, probija se u izdavačkom svetu. On je sredio objavljivanje Hitlerovog Mein Kampfa i isposlovao mu kraljevske tantijeme (koje su bili glavni izvor Hitlerovih prihoda). Posle Gleichschaltunga štampe, postaje predsednik Udruženja novinskih izdavača Rajha i predsednik Novinske komore Rajha a 1943. otkupljuje za račun Partije Hugenbergovu novinsku imperiju. Žilav i gramziv, Max Amann je načinio od sebe milionera ali je na posleratnim procesima osuđen i umro je bez prebijene pare. Anglo-nemački pomorski sporazum. 21. Maja 1935. Hitler je izneo posebne predloge radi rešavanja “pitanja ratne mornarice” između Britanije i Nemačke. U govoru, upadljivo prijateljskom u tonu, on je priznao Britaniji i njenoj Imperiji “vitalni značaj” dominiranja flotom. Proklamovao je da Nemačka nema nameru, niti joj je nužno ili potrebno da se angažuje u rivalstvu ratnom mornaricom sa Britanijom. Flota, ne veća od 35% tonaže Kraljevske mornarice je sve što Nemačka želi. Nemačka namera je bila hvatanje britanske vlade u zamku sporazuma da bi se narugalo ograničenjima iz Versajskog ugovora. Britanska vlada sa onim što je sad izgledalo kao mešavina arogancije i nezrelosti, upada u klopku. Ni Liga Naroda ni Francuska ni Italija, nisu konsultovane. Skinute su vitalne restrikcije na izgradnju pod33
Anschluss
mornica. 5 bojnih brodova, 21 krstarica i 64 razarača je trebalo da bude odobreno. Dogovorene kvote bile su takve da je nemačkoj industriji brodogradnje trebala decenija da ih dostigne. Praktičan efekat sporazuma se zbog toga ogledao u uklanjanju svakog važnijeg Versajskog ograničenja Ratne mornarice i u podsticaju nacističkoj Nemačkoj da poveća svoju flotu što je pre moguće. Angriff, Der. Berlinska nacistička novina koju je osnovao Gëbbels. Angstbrosche (Značka straha). Kada su nacisti osvojili vlast l933., došlo je do pljuska prijava za članstvo u Nacističkoj partiji. Stari članovi partije gledali su na ove nove sledbenike sa prezirom, smatrajući njihove prijave čistim oportunizmom. Angstbroshe je bilo podrugljivo ime dato partijskoj znački koju su nosili ti novi članovi. Anschluss. Pokret u Nemačkoj i Austriji za ujedinjenje dve zemlje u Veliku Nemačku. Kada su Saveznici doneli odluku o rasturanju Austrijskog carstva, unija Austrije i Nemačke je bila posebno zabranjena Versajskim ugovorom. Ipak, agitovanje za Anschluss, nastavilo se u obe zemlje tokom 192O-tih. 1931. nacionalistički pokret je bio dovoljno snažan da postavi predlog o carinskoj uniji između dve zemlje. Jasno, ovo se smatralo prvim korakom ka političkoj uniji i Francuska se snažno suprotstavila predlogu. Pokorivši se Međunarodnom sudu u Hagu, Zollverein je proglasio predlog nezakonitim i uz tesnu većinu, vlada je odustala od predloga. Nacistička partija i u Nemačkoj i u Austriji snažno je podržavala političku uniju dve nemačke države. 1934. austrijski nacisti su ubili kancelara Dolfussa prilikom 34
Anschluss
pokušaja puča. Vladine snage predvođene Kurtom Schuschniggom porazile su naciste a kada je Mussolini izveo trupe na Brenerski prelaz, Hitler je bio prisiljen da povuče aktivnu podršku pučistima. U sledeće dve godine postignuto je izvesno približavanje, Hitlerovim priznanjem austrijske nezavisnosti i spremnošću bečke vlade da prizna naciste za legalnu partiju. Postalo je potpuno jasno da Hitler čeka svojih pet minuta. U februaru 1938. insistira na dolasku austrijskog kancelara Schuschnigga u Berhtesgaden, gde traži od njega ustupke u korist austrijske Nacističke partije. Držeći tirade i preteći Hitler priređuje scenu pri Schuschniggovom dolasku. U Berhtesgadenu predstavljen je trojici generala koji su "stigli sasvim slučajno". Bili su to Keitel (šef OKV), von Reichenau (komandant nemačkih snaga na bavarskoaustrijskoj granici) i Sperrle, Luftwaffeov general za pograničnu oblast. Poenta nije izostala, bundeskancelaru Schuschniggu i njegovom podsekretaru za spoljne poslove Guidu Schmidtu; ako ne bi bili spremni da udovolje Hitlerovim zahtevima pripreme za oružano rešenje bi već otpočele. Posle ručka izneti su Hitlerovi uslovi. Nije bilo mesta za diskusiju. Zabrana protiv austrijske Nacističke partije imala se odmah skinuti. Dr Seyss-Inqart, prikriveni nacista, trebao je biti postavljen za ministra unutrašnjih poslova, još jedan nacista Glaise-Horstenau bio bi ministar rata. Konačno, Austrija bi bila uključena u nemački ekonomski sistem. Austrijski federalni kancelar odmah je shvatio da bi njegov pristanak značio kraj austrijske nezavisnosti. Očekujući da bude uhapšen svakog trenutka Schuschnigg je očajnički odugovlačio, podsećajući Hitlera da se po austrijskom ustavu zahteva potpis federalnog predsednika Miklasa. Sam Schuschnigg je potpisao i vratio se da predoči 35
Anschluss
Hitlerove uslove predsedniku. 16. februara austrijska vlada je počela da ispunjava nemačke uslove. Ali Hitler je naumio da u potpunosti ostvari svoje ciljeve. U govoru pred Rajhstagom sada je polagao pravo, za dobrobit Nemačke, na odgovornost "za sve one Nemce u Austriji koji su izloženi velikim patnjama" zbog njihove vere u Nemačku. U Austriji Hitlerov govor je bio signal za pažljivo orkestrirane demonstracije: u Beču, nacisti su napadali jevrejske zgrade i Jevreje na ulici, u Gracu 20.000 demonstranata strglo je austrijsku zastavu na gradskom trgu i podiglo na njeno mesto swastiku. Pošto je kontrolisao policiju Seyss-Inquart nije preduzeo ništa. Schuschniggova vlada je doživela kolaps. Bila je to kriza koju je Hitler organizovao, potpuno rešen da je iskoristi. Ali Schuschnigg je imao još jednu kartu u rukavu. U neko doba, tokom poslednjih 10 mahnitih dana Francuzi su preko svog poslanstva u Beču predložili plebiscit austrijskog naroda koji bi mogao ojačati njegovu poziciju naspram Hitlera. Značajniji broj glasova onemogućio bi Hitlera da upotrebi silu. 9. marta je zbog toga govorom u Insbruku federalni kancelar Schuschnigg obznanio plebiscit za nedelju 13. marta. Sad je sve zavisilo od toga da li će nemačka armija moći da spremi okupacionu silu za tri dana. Dan posle govora u Insbruku, naredbe za mobilizaciju poslate su u tri Wehrmachtova korpusa. U dva sata izjutra izdata je operativna direktiva za okupaciju Austrije. Ali, prvo je trebalo smiriti Musolinia. Princ Filip od Hessea odmah je poslat u Rim sa Hitlerovim pismom, sastavljenim od poluistina i potpunih laži, u kom objašnjava nemogućnost prihvatanja poruge takozvanog plebiscita. Sad, dok je pritisak iz Nemačke i od nacista u austrijskoj vladi rastao, Schuschniggova hrabrost je iščilela. U dva sata 36
Anschluss
posle podne u petak, 11. marta, telefonirao je Seyss-Inquartu da bi ga obavestio o svojoj saglasnosti o otkazivanju plebiscita. Ali ovo više nije bilo dovoljno. U 27 snimljenih telefonskih poziva Beču, Göring je povećavao pritisak: Schuschnigg mora dati ostavku u korist Seyss-Inquarta. U isto vreme Kaltenbrunner (1942. će biti postavljen za Himlerovog glavešinu RSHA), vodio je austrijske SS napade na socijaldemokrate, Jevreje i istaknute antinaciste. Nasilje je planirano i o izbijanju je unapred odlučeno u Berlinu. Na Göringovu zapovest Seyss-Inquart se obratio Berlinu za pomoć u uspostavljanju reda. U zoru, nemačke trupe su počele da prelaze austrijsku granicu. U njihovim vozilima nalazili su se gestapovski i agenti SD-a. Sam Schuschnigg, zajedno sa 76.000 svojih sugrađana, odveden je u Dahau. Kako se teror nastavio, osnovan je jedan austrijski logor u Mauthauzenu, gde je usledilo pogubljenje najmanje 35.000 žrtava anschlussa. Energičnost je Kaltenbrunneru donela mu mesto državnog ministra i komandanta u onome što je sad nazvano Ostmark; zatim je Globocnik (koji će kasnije steći u Poljskoj skoro besprimernu reputaciju brutalnosti čak i za jednog SS glavešinu) određen za gaulajtera Beča. Talas antisemitizma, dotad neviđen u Austriji, pratio je nacističko osvajanje vlasti. Predvođen oficirom Gestapoa Adolfom Eichmannom, SS je razvio praksu po kojoj je jevrejska zajednica mogla da kupi izvozne dozvole ili da se obrati za pomoć prijateljima u inostranstvu. Onima koji nisu bili u mogućnosti da plate ogromnoj većini - ostalo je da se suoče sa narastajućim smrtonosnim antisemitizmom Trećeg rajha. Kao završni pečat na silu i bezakonje, Hitler je oživeo zamisao o plebiscitu. Sada je, naravno, bio u poziciji da odredi njegov tok. Poželjno izjašnjavanje o uniji Austrije i Nemačke određeno je za 10. april 1938. godine. Sa ukupno 37
Antisemitizam
99% glasova "za", bilo je potvrđeno da su narodi dve zemlje glasali za anschluss i Firera Nacističke partije, Adolfa Hitlera. Anschluss glasanje. U aprilu 1938. održan je plebiscit u Nemačkoj i Austriji o ujedinjenju mesec dana stare unije dve zemlje. Glasanje je ostalo upamćeno kao poražavajuća afirmacija Hitlerovog marša u Austriju. Antikominternovski pakt. Nemački ugovor sa Japanom i Italijom usmeren na sprečavanje subverzivne aktivnosti "Kominterne", sistema međunarodnih komunističkih partija pod kontrolom Rusa. 1936. Ribbentrop potpisuje sporazum sa Japancima radi zaustavljanja širenja komunizma. Tajni protokoli jamčili su pomoć u ekonomskim i diplomatskim pitanjima ako se neka od strana nađe u ratu sa komunističkom Rusijom. Hitler je našao načina da opravda alijansu sa Japanom na rasnim osnovama: "Japanska krv sadrži vrline bliske čistom Nordijcu". Drugi potpisnik pakta, Mussolinieva Italija, već u savezništvu sa Nemačkom u "Osovini", nagovorena je da potpiše u novembru 1937. Videti OSOVINA Antisemit. Marka duvana za uvijanje promovisana od nacističkih propagandista u ranim danima njihove borbe za publicitet. Antisemitizam. Mržnja i strah od Jevreja bili su pokretačka snaga razvoja nacizma, ali nisu isključivo vezani za NSDAP niti su, u svakom slučaju, počeli sa njom. Vekovima je postojao "religiozni" antisemitizam u Evropi, a narodi i vlade su od razdoblja do razdoblja varirali između tolerancije ili čak podržavanja jevrejskih zajednica do žestokih napada na "krivce". Najozloglašeniju antisemitsku 38
Antikominternovski pakt
praksu u 19. veku predstavljali su pogromi, često organizovani od ruskih carskih vlasti, u kojima su uništavane čitave zajednice. U 19. veku rasni motivi zamenjuju religiozni antisemitizam, poput teorije o "arijevskoj" ili "nordijskoj" superiornosti koju su razvili Houston Stewart Chamberlain i drugi. Termin "antisemitizam" prvi je upotrebio Wilhelm Marr (1819-1904). U Rusiji antisemitizam je praktikovan od strane države: geta (određeni prostori) su propisana za Jevreje u mnogim gradovima. U Nemačkoj 1870-ih brojni finansijski skandali su pripisivani Jevrejima, a kancelar Bismarck je iskoristio nastali talas antisemitizma za napad na svoje liberalne političke protivnike. Generalno, u Evropi antisemitizam postaje povezan sa konzervativnim i desničarskim politikama i sa odgovarajućim crkvenim pokretima bliskim njima. U Francuskoj 1890-ih, slučaj kapetana Dreyfusa, lažno optuženog za izdaju, postaje fokus debate između antisemitskih i liberalnih shvatanja. U Austriji je izbila velika politička kriza kada je Papa poslao poslanicu ohrabrenja političkom vođi poznatom po svom antisemitizmu. Grad Beč je izabrao za gradonačelnika Karla Lügera (1844-1910) čija je politika krivila Jevreje za sva gradska zla. U Nemačkoj na kraju I svetskog rata frustracija poraza i ekonomski kolaps često su rezultirali nasiljem povezanim sa antisemitizmom. Ubistva Rose Luxemburg 1919. u Berlinu i Kurta Eisnera u Minhenu bila su nešto više nego antiboljševička dela; smatrana su smišljenim aktima nasilja protiv Jevreja. Na ubistvo ministra spoljnih poslova Rathenaua 1922. može se gledati u istom svetlu. Rasni antisemitizam Hitlera i njegove partije apsorbovao je široki spektar rasnih teorija. Njihovi napadi su bili usmereni na svaku osobu za koju se verovalo da je jevrejskog porekla ili 39
AO - Auslandsorganisation
čak u bilo kakvoj vezi sa Jevrejima, bračnoj ili vanbračnoj. Rasprave o jevrejstvu retko su išle dalje od površnih, pseudonaučnih tvrdnji i često su iznošene u nasilničkom stilu novina Juliusa Streichera. Dolaskom na vlast 1933. nacisti su primenili sve antisemitske teorije izopštavajući sve optužene za "rasnu nečistotu" iz javnog života, zatim iz poslovnih aktivnosti i konačno iz samog života. Stepeni razvoja su jasno vidljivi od "Nirnberških zakona", "Kristalne noći" do "Konačnog rešenja". Nacistička žurba da se zbrišu Jevreji, kao i mnogi drugi nacistički programi, nije sprovedena dosledno, jer su mnogi Jevreji posedovali industrijska znanja koja se ne bi mogla nadomestiti. Zbog toga, dok se jedan odeljak SS-a bacio na masovna ubistva, drugi se brinuo da sačuva stručnu jevrejsku radnu snagu. Oba odeljka su došla pod istu granu: SS WVHA. Na početku nacisti su pokušali da isteraju Jevreje iz nemačkog životnog prostora i nakratko su sarađivali sa cionističkim pokretom. Eichmann je pažljivo proučio ovaj aspekt i čak, u maju 1938., pokušao da obuzda Streicherove ispade. Bilo je fantazija poput plana o Madagaskaru (da se to ogromno ostrvo pretvori u jevrejsku koloniju) i kasnije, u ratu, Himlerovog pokušaja da trguje jevrejskim životima u zamenu za ratni materijal. 1941. Einsatzgruppen se ipak dao u istrebljenje Jevreja iza nadiruće armije u istočnoj Poljskoj i Rusiji. Ali politika nije uobličena sve do konferencije u Vanzeu u januaru 1942., pa čak i tad predloženo - "Konačno rešenje" - nije pominjalo pokolj koji je usledio. Dvosmislenost je ostala. Anton. Wehrmachtova šifra za okupaciju višijevske Francuske. Kao kontramera iskrcavanju Anglo-amerikanaca u severnoj Africi naređena je 10. novembra 1942. 40
Antisemitizam
Antropoidi. Šifra za češke vojnike koji su u leto 1942. odleteli iz Londona i spustili se padobranima u Čehoslovačku sa ciljem da ubiju Reinharda Heydricha, protektora Češke. Videti HEYDRICH, REINHARD AO (Auslandsorganisation - Inostrana organizacija). Odeljak Nacističke partije odgovoran za nemačke zajednice u inostranstvu. U mnogim zemljama znatan broj građana nemačkog porekla pridružio se organizacijama poput Nemačko-američkog Bunda ili argentinske Nacističke partije. U strukturi AO, zemlje sa znatnim nemačkim zajednicama smatrane su posebnim gau oblastima (političkim jedinicama). Brojna sredstva stajala su na raspolaganju ovim inostranim organizacijama koje su često obezbeđivale efikasnu masku za nemačko političko uplitanje. Tokom predsedničkih izbora 1940. u SAD, AO je bila duboko umešana u transfer sredstava Rooseveltovim (ponekad bez njihovog znanja) protivnicima. Arbeit macht frei (Rad oslobađa). Deo obmanjivačkog postupka u Aušvicu, slogan iznad jedne od kapija koji je sugerisao da pošten rad omogućava logorašu da bude uzet u obzir za pomilovanje. Slogan se pojavio na zadnjoj kapiji logora a verovatno i u drugim logorima, iako je teško reći šta je drugo predstavljao, ako ne izraz surovosti i perverznog humora SS-a. Ardenska ofanziva. Nemački kontranapad u severozapadnoj Evropi, decembra 1944. Anglo-američke armije su napredovale do granica Nemačke i general Patton je očekivao da će zauzeti Sar pre Božića. General Eisenhower, 41
Arhitektura
komandujući savezničkih armija znao je da postoje nenačete pancer rezerve ali je podatak o iscrpljenosti nemačkih vojnika bio takav da se nije pribojavao kontranapada njihovog komandanta, von Rundstedta. Eisenhowerova obaveštajna služba je ocenila da je von Rundstedt previše dobar general da bi bacio svoje rezerve u jedno bezizgledno kockanje. Ali ranije u septembru, Hitler je sastavio plan proboja kroz Ardene radi zauzimanja Antverpena. Rundstedt je planirao samo da istisne jedno američko ispupčenje i obnovi Zapadni zid (ili Ziegfriedovu liniju, kako su je zvali Saveznici). Hitler ga je ipak naterao da prihvati do detalja razrađen plan na čijoj je poleđini bilo dopisano Firerovim rukopisom “NE SME SE MENJATI”. U zoru je pokrenuto 14 pešadijskih, 3 pancer i 2 padobranske nemačke divizije, a buka njihovih tenkova je prikrivena grmljavinom V-1 letećih bombi usmerenih iznad njih prema Liježu i Antverpenu. Ardenska ofanziva iznenadila je Amerikance i iako su neki, poput 7. divizije, ostali čvrsto na raskrsnici kod St. Vita, Nemci su provalili. Jedna posebna jedinica, 150. pancer brigada sastavljena od skoro 3.OOO ljudi predvođenih Skorzenyem upotrebila je zarobljene džipove, tenkove i kamione i sa velikim brojem vojnika sa znanjem engleskog, preobučenih u američke uniforme, pokušala da stvori konfuziju i paniku. Američka obaveštajna služba ubrzo je otkrila ovu operaciju i umanjila štetu. Nekoliko Nemaca uhvaćenih u američkim uniformama je streljano. Dalje nemačko napredovanje je zavisilo od zauzimanja savezničkih skladišta goriva. Ne uspevši da zauzmu američka skladišta koja su im trebala, uskoro su ostali bez benzina. Spojene su velike snage u pokušaju da se zauzme raskrsnica puteva kod Bastonja koju su držali Amerikanci (i koji su je i održali) i kod St. Vita (zauzeta tek posle nedelju dana borbe). Kada se razvedrilo anglo-američke vazdušne snage koje su bile prikovane za zemlju, udarile su 42
Ardenska ofanziva
po nemačkim linijama snabdevanja duž ardenskih planinskih puteva. Saveznici su se sad reorganizovali. Britanski general Montgomery preuzeo je privremeno komandu nad svim snagama na severnoj strani napada (izvor sukoba između savezničkih generala). Patton se pregrupisao i u brzom napredovanju radi dodira pokrenuo svoju 3. armiju sa juga da bi spasao Bastonj i udario na Nemce sa boka. Želju nemačkog komandanta da se izvuče Hitler nije uslišio. U januaru Firer naređuje slanje više divizija u napad ali su one bile prinuđene da se vrate na početne položaje. Poslednji napad na Zapadni front je propao. Velika ruska ratna ofanziva počela je na Istoku istog meseca. Arhitektura. Arhitektura u Trećem rajhu je bila duboko omeđena Hitlerovom strašću za tu oblast. Prema Albertu Speeru (koji je postao njegov zvanični arhitekt posle smrti Paula Ludwiga Troosta), Hitlerov ukus je naginjao neobaroku. Tvrdio je da Charles Garnierova pariska opera ima najlepše stepenište na svetu a njegove sveske sa skicama iz 192O-ih, pune su crteža sličnog dizajna. Albert Speer, manhajmski arhitekta treće generacije, formirao je arhitektonsku atmosferu Trećeg rajha, iako mnoge od njegovih najgrandioznijih građevina nikada nisu izgrađene. Prvo zaduženje je imao na Zeppelinovom polju kod Nirnberga na kom je organizovao i spektakularno izvođenje procesije Nacističke partije 1934. koja je obuhvatala i “svetlosnu katedralu”, stvorenu veštom upotrebom reflektora. Mesec dana po dolasku na vlast, Hitlerova arhitektonska megalomanija već nije znala za granice, a njen krajnji izraz, kompletna reizgradnja Berlina, imala se izvesti u istom obimu kao i Haussmannovo projektovanje Pariza. Adolf Hitler plac trebao je da sadrži novu kancelariju, vrhovnu 43
Armijska vrhovna komanda
komandu oružanih snaga, novi Rajhstag i gigantsku halu po ugledu na Panteon u Rimu sa kupolom od preko 260 metara u prečniku. Plan je takođe uključivao i trijumfalnu kapiju visoku preko 130 metara. Hitler je, uprkos svom stalnom insistiranju na “jednostavnom” načinu života, skicirao palatu za sebe u istim enormnim razmerama kao i za ostale građevine. Jedina zgrada koja je zaista i sagrađena bila je kancelarija, uništena u napadima ruskih snaga 1945. Nekoliko drugih priznatih arhitekata je radilo u tom periodu. Među njima je najpoznatiji bio Wilhelm Kreis čiji su ogromni Totenburgen vojni spomenici, planirani za sve osvojene teritorije. Na nižoj skali, nacistički ukus u domaćoj arhitekturi se kretao od čistih linija Bauhausa prema preuveličanim i gigantskim verzijama bavarskih i tirolskih koliba i gostionica. Ostalo je malo od javnih zgrada Trećeg rajha; bombardovanje, granatiranje, pa čak ideološka gorljivost odneli su većinu nacističke arhitekture. Uz to treba naglasiti da je efektivni period izgradnje Trećeg rajha trajao malo više od 6 godina. Izgradnja, iako ne i planiranje i projektovanje, stvarno prestaje sa izbijanjem rata. Tako, dok je ostala nacistička umetnost procvala u potpunosti, značajnih arhitektonskih poduhvata sa svojim dugim planiranjem, zemljišnim pripremama i vremenom izgradnje, bilo je malo. Arhitektonska istorija ovog doba leži više u nameri nego u izvedbi. Arijevska odredba (Arierparagraph). Zakon iz 1933. kojim je Jevrejima onemogućeno da uzmu učešća u kulturnim delatnostima kao što su proizvodnja filmova ili pozorište. Iako se odredba odnosila i na hrišćane jevrejskog porekla u protestantskim crkvama i bila osuđena od Konfesionalne crkve, izvan Nemačke je više privukla 44
Arijevska odredba (Arierparagraph)
publicitet zbog svoje primene na umetnost i zabavu. Stotine glumaca i glumica, režisera, producenata i tehničara napustilo je Nemačku i otišlo u Francusku, Britaniju i SAD. Dok su se probijali u industriji zabave u svojim novim domovinama, prirodno je da su naginjali antinacističkim temama, dopunjujući ogromno telo antinacističke javnosti izvan Trećeg rajha. Armijska vrhovna komanda. Pošto je predsednik Hindenburg umro 1934. Hitler dolazi na čelo oružanih snaga sa Blombergom kao glavnim komandantom i ministrom rata. Postojali su posebni komandanti armije, ratne mornarice i od 1935. vazdušnih snaga. 1934-1938. Hitler glavni komandant i ministar rata komandanti armije r. mornarice vazdušnih snaga Kada je Hitler iznudio Blombergovu ostavku 1938., preuzeo je direktnu komandu nad Oružanim snagama, ukinuvši ministarsko mesto. Njegov novi šef štaba, general Keitel sada je postavljen u OKW (Oberkommando der Wehrmacht). 1938-1941. Hitler
OKW komandanti armije r. mornarice 45
vazdušnih snaga
Armijska vrhovna komanda
On je dalje izmenio lanac komandovanja, proširivši svoja ovlašćenja. 1941-1945. Hitler vrhovni komandant, ministar i glavni komandant armije OKW šef štaba armije
komandanti r. mornarice, vazdušnih snaga
Artaman liga. Mlada nacionalistička organizacija osnovana ranih 192O-ih. Vukla je korene iz Krvi i Tla (Blut und Boden), preokupacije mnogih mladih Nemaca tog doba. Odvratnost prema gradovima, prepunim Jevreja i buržuja, bila je povezana sa žudnjom da se odbrani nacionalno tle od pustošenja poljskih seljaka na istočnim granicama Nemačke. Među tada poznatim članovima Lige nalazio se i Heinrich Himmler, dok kao i mnogi drugi članovi nije otišao da se pridruži narastajućoj Nacističkoj partiji. Atlantik, bitka za. Atlantska bitka između savezničkih konvoja i podmornica u kojoj je 2.7OO savezničkih brodova bilo potopljeno, 3O.OOO mornara se podavilo a 6OO podmornica, 32.OOO mornara i nekoliko glavnih brodova, izgubljeno na nemačkoj strani. U septembru 1939. kada je Britanija objavila rat Nemačkoj, Atlantikom su plovila 2 nemačka bojna broda i 21 podmornica. Prvih ratnih meseci oni su napali brodsku vezu sa Engleskom. Iako ove snage nisu bile dovoljne da ozbiljno ugroze snabdevanje, podmornice su uspele da potope britanski bojni brod i nosač aviona. Posle ovih uspeha, jedan od nemačkih bojnih brodova, Graf Spee, potopivši više 46
Atlantik, bitka za
britanskih brodova u Južnom Atlantiku biva prinuđen da se skloni u luku Montevidea i sam sebe potopi u decembru 1939. Od početka 194O. Nemačka u Atlantik šalje 9 prepravljenih naoružanih trgovačkih krstarica koje potapaju 137 brodova. Ali one su bile kratkog veka, sedam od devet je potopljeno a dve su se dočepale sigurnih luka, gde su morale ostati tokom čitavog rata. Pravi napad na britanske atlantske rute snabdevanja, otpočeo je kada je nemački podmornički komandant admiral Dönitz poslao ponovo svoje male snage juna 194O. i uspeo da potopi 63 broda za mesec dana. Taktika se sada brzo razvijala. Britanci su zadali kontra udarac podmornicama, sakupivši brodove u zaštićene konvoje. Kao odgovor, Dönitz naređuje podmornicama da se udruže u čopore radi napada. Konvoji prema Britaniji počeli su da gube mnogo više od jedne trećine brodova. Admiral Raeder iskoristio je ovaj podatak da Hitleru ukaže na znatno veću efikasnost svoje mornarice od Göringovog Luftwaffea, koja zbog toga zaslužuje prioritet za izgradnju podmornica. Ali mornarički plan Z koncentrisao se na bojne brodove, tako da je bilo malo tekućih nabavki za podmornice. Do februara 1941. Dönitz je još uvek imao samo 21 podmornicu spremnu za okean. Nemački bojni brodovi ostali su pretnja atlantskim konvojima, i kada je Bismarck uplovio u Severni Atlantik maja 1941., britanska mornarica je poslala velike snage da ga potope. Tirpitz je predstavljao pretnju konvojima koji su morem severno od Norveške snabdevali Rusiju, sve dok i on nije na kraju potopljen u sidrištu norveškog fjorda. Bojni brod Scharnhorst bio je poslednji preostali veliki nemački ratni brod i nije uništen sve do kraja decembra 1943. Uprkos ovim uspesima glavna opasnost za Saveznike je dolazila od porasta podmorničkih snaga koje je Nemačka sada mogla rasporediti u Severnom Atlantiku. 47
Atlantik, bitka za
Čak i pre ulaska SAD u rat, njena mornarica je sarađivala sa Britancima na praćenju atlantskih konvoja, a svoj prvi napad na podmornicu je izvela u aprilu 1941. SAD su proglasile “Zonu sigurnosti”, u kojoj bi napadale sve sumnjive ciljeve duž sopstvene obale i u oblasti Kariba. U julu 1941. mornarica SAD uključuje i prostor Islanda u svoju zonu, a kada je u septembru napadnut američki brod Greer, američkoj floti je zapretila puna neprijateljska aktivnost. Sredinom 1941. proizvodnja podmornica je počela da se povećava pa je do novembra bilo 22 podmornice u borbi ali i više od 2OO podmornica blizu završetka. Saveznički gubici u brodovima su se povećali od prosečno 1OO.OOO tona mesečno u 194O. preko 4OO.OOO, do 7OO.OOO tona sredinom iste godine. Samo ispred američke obale između januara i jula 1942, potopljeno je 46O brodova (2.3OO.OOO tona). Od jula 1942. Dönitz je koncentrisao svoje narastajuće podmorničke čopore na severnoatlantske konvoje. U svako doba bilo je 3O do 4O podmornica na okeanu. Da bi im se suprotstavilo, konvojima je pridodato više lakih ratnih brodova radi zaštite a povećane su i vazdušne patrole dugog dometa (najveća opasnost za podmornice). Iako su angloameričke snage od 3OO brodova doplovile neoštećene iz Britanije da bi iskrcale trupe u Severnoj Africi, u Atlatiku je u isto vreme u najgorem mesecu rata, novembru 1942., izgubljeno 8OO.OOO brodskih tona. Krajem 1942. Dönitz je imao 212 podmornica u pogonu, uglavnom u Atlantiku. U januaru 1943., razočaran rezultatima površinske flote, Hitler smenjuje Raedera sa mesta komandanta ratne mornarice i postavlja Dönitza na njegovo mesto. Od sada će nemačka pomorska aktivnost biti svedena skoro samo na podmorničke operacije. 48
Atlantik, bitka za
Period od februara do maja 1943., predstavlja vrhunac bitke na Atlantiku. Svakog dana bilo je nekih 4O podmornica na poprištu uz dodatnih 7O koje su odlazile ili su se vraćale u borbu. U ovom razdoblju izgubljena je 91 podmornica, ali su nove 83 stupile u bitku. U martu su dva saveznička konvoja od 8O brodova bila praćena od 41 podmornice u 3 čopora. Kada su podmornice napale, konvoj je izgubio 21 brod uništivši jednu podmornicu. Bila je to cena sukoba koju, jasno, Britanija i Amerika nisu više mogle da podnesu. Ali sada su Saveznici ometali sve podmorničke signale i povećali domet i učestalost vazdušne podrške. Takođe, značajna je bila i taktika koju je izumeo britanski admiral Sir Max Horton. Površinski brodovi su trebali da idu u napad; lovačke grupe razarača su pratile konvoje čekajući napad podmornica. Dok bi on bio samo odbijen od strane konvojske pratnje, lovačke grupe bi bile u poziciji da nastave nemilosrdnu potragu za podmornicama dugo posle prolaska konvoja. U maju je još jedan konvoj napala 41 podmornica, ali je magla zaslepila Nemce dok je radar nastavio da ih otkriva Britancima. Dönitz je opozvao napad kada je 6 podmornica potopljeno a nekoliko drugih oštećeno. Bio je to početak kraja. Početkom leta Dönitz je raportirao Hitleru: ”Suočeni smo sa najvećom krizom u podmorničkom ratu otkako nam neprijatelj, novim uređajima za lociranje položaja, nanosi teške gubitke”. Ti gubici su bili takvi da je 23. maja 1943. Dönitz povukao svoje podmornice iz Severnog Atlantika dok nova tehnička poboljšanja ne budu dostupna. U dramatičnom tromesečnom periodu, bojište je prepušteno Angloamerikancima. U septembru 1944. podmornice su se vratile u Atlantik sa Schnorkel (podvodnim disanjem) uređajem i novim akustičnim torpedom dugog dometa. Ali sa svojim radarima, novim podmorničkim lovačkim grupama i američkim 49
Atlantis
Liberator bombarderima dugog dometa, Saveznici su bili sada u superiornijoj poziciji. Bitka za Atlantik je dobijena. Atlantis. Nemačka oklopljena krstarica. Jedan od brojnih morskih napadača koji su postigli značajne uspehe svojim prepadima na britanske brodove u ranoj fazi rata. Atomska bomba, istraživanja. Iako su nemački fizičari bili pioniri u istraživanju, nacistička Nemačka nije napravila stvarni progres u pravcu stvaranja atomske bombe. Nemački naučnici su bili oni koji su otkrili atomsku fisiju i prvi koji su objavili teoriju o lančanoj reakciji. Za vreme razvoja angloameričke atomske bombe tokom II svetskog rata postojala je bojazan da Nemci vode paralelno istraživanje. Postrojenja “teške vode” u Norveškoj napao je i uništio norveški pokret otpora u nadi da će ovo odložiti nemačku proizvodnju. Ali su tek od novembra 1944. Saveznici bili sigurni da nemačko istraživanje nije odmaklo dalje od relativno primitivnog stadijuma, i da atomskim fizičarima nije dat neki važniji prioritet za njihov rad. Još jednom se Hitlerova planirana proizvodnja odnosila na konvencionalno naoružanje, dok je Himmler pokušao da skrene naučnike na projekte koji su mu se ideološki dopadali. Uz to, rane čistke osumnjičenih intelektualaca i Jevreja sa univerziteta ozbiljno su oslabile istraživačke timove, čiji su mnogi članovi izabrali emigraciju u SAD. Auf Gut Deutsch (“Otvoreno govoreći”). Novine koje je izdavao Dietrich Eckart u Minhenu posle I svetskog rata. (Videti ECKART, DIETRICH). Austrijska legija. Paravojna austrijska nacistička organizacija koja se zalagala za ujedinjenje sa Nemačkom, pre nego što ju je zabranio kancelar Dollfuss.
50
Au{vic
Aušvic (Osvjencim). Najveći i najozloglašeniji Vernichtungslager, logor za istrebljenje. Aušvic, nekih 240 km od Varšave, je prvo izgrađen kao konclogor za Poljake u maju 194O. i stavljen pod komandu Rudolfa Hössa, koji je unapređen i premešten iz Zajksenhauzena. U oktobru je dodat drugi logor, Birkenau, prvo za 1OO.OOO ruskih ratnih zarobljenika a onda za jevrejsku robovsku radnu snagu. U junu 1941. naređenjima lično od Himmlera, Aušvic je jako proširen. Dodata su “kupatila”, prerušene gasne komore a izgrađeni su i Leichenkeller-i (podrumi za leševe) radi smeštaja mrtvih, pre nego što bi im tela bila spaljena u krematorijumu koji je pušten u pogon. Komandant Höss je posvedočio da su u to vreme Belzek, Treblinka i Volcek bili adaptirani za masovna istrebljenja. Prema tome, šest meseci pre konferencije u Vanzeu (januar 1942.) preduzeti su prvi konkretni koraci na organizaciji “konačnog rešenja”. Nema sumnje da je Aušvicu od početka bila dodeljena glavna uloga. Komandant Höss je rešio da ne izneveri svoje pretpostavljene. Posetivši Treblinku, nije ga impresionirala njihova metoda ubijanja karbon monoksidom iz kamionskih i tenkovskih motora: smatrao je postupak predugačkim, sa nesigurnim rezultatom. Ne bez ponosa, tvrdio je, da je zaslužan za uvođenje znatno efikasnijeg ciklon B sistema u Aušvic. Nove gasne komore mogle su primiti 2.OOO ljudi prema 2OO u Treblinki. U svom svedočenju na posleratnim suđenjima, Höss je zatim objasnio postupak selekcije po kom su neki zatvorenici odvođeni na rad u fabrički deo ogromnog Aušvic-Birkenau kompleksa. Ovde su IG Farben i kompanije poput Kruppa, zapošljavale svoje radnike, sve do smrti. Na početnoj selekciji mlad i zdrav zatvorenik je svojim izgledom mogao obezbediti par meseci života. Ostali su usmeravani u kolonu, čija je sudbina bila trenutno trovanje gasom. “Deca mlađeg 51
Au{vic
uzrasta”, rekao je Höss, ”neizbežno su uništavana, jer zbog svoje mladosti nisu bila u stanju da rade”. S vremena na vreme izbijale su pobune, ali je Höss objasnio da su gušene bez teškoća. Tajnost je bila teže rešiv problem. Ljudi u poljskim naseljima oko Aušvica su sigurno znali šta se dešava, priznao je Höss, ”jer je odvratan i mučan vonj neprekidnog spaljivanja tela prekrivao čitavu oblast”. Učinjeni su, ipak, veliki napori da se od Jevreja koji su pristizali sakrije priroda njihove sudbine. U Birkenauu je izgledalo kao da železničke šine - u svakom smislu kraj linije, - vode bar do naredne stanice. Zatvorenici su obaveštavani da će biti dezinfikovani u velikim “kupatilima” a nekima su čak davane i štampane dopisnice: ”Radimo i sa nama se dobro postupa. Čekamo vaš dolazak“, radi slanja rođacima ili prijateljima kod kuće. Broj ubijenih je bio ogroman. Često i nije sastavljan popis. Transporti iz čitave Evrope od 1942. pa nadalje dovozili su po 6-7.OOO ljudi, nekad i više puta dnevno. Patnje žrtava pri putovanju pretrpanim stočnim vagonima nisu bile ništa u poređenju sa užasima pri dolasku u Aušvic. Na rampi su SS doktori, među kojima je Mengele bio samo jedan od oficira, vrši-li selekciju. Iako je bilo teško poverovati da će svrha njihovog putovanja biti istrebljenje, nijedan odrasli Jevrej u tom trenutku nije sumnjao da ga u najboljem slučaju čeka brutalan tretman. Posle trovanja gasom, tela su kremirana. U Aušvicu 1944. broj se popeo na 6.OOO dnevno. U leto te godine, preko 25O.OOO mađarskih Jevreja je ubijeno za 6 sedmica. Mrtvačnica nije mogla da se izbori sa tim. Žrtve, koje su sad trovane ili streljane, bile bi bacane u jame, polivane benzinom i paljene na otvorenom. Kako je tempo ubijanja postajao brži, čak je i komandant Höss, ponosan na svoje rezultate, smatrao da ne može više 52
Autarhija
nastaviti sa tačnim brojanjem. Njegove sopstvene procene kreću se između 3.OOO.OOO i 1.135.OOO ubijenih. Možda je milion i po ljudskih bića, uglavnom evropskih Jevreja ali i ruskih ratnih zarobljenika i Cigana, umrlo u Aušvicu. Autarhija. Koncept samodovoljnosti koji je dosta podsticao nemački nacionalizam u 192O-im. Mnogi Nemci su smatrali da je nacija okružena neprijateljskim zemljama i da je zbog toga potrebno da budu spremni na opsadu. Zato, što Nemačka bude manje kupovala vani i što bude više proizvodila kod kuće, jača će biti njena ekonomska pozicija. Industrijalci koji su trgovali na svetskom tržištu sumnjičeni su za izdaju sopstvene zemlje. Autarhija je predstavljala deo radikalnog mišljenja ranih nacista poput Federa. Za Hitlera je ona značila više od pitanja isključivanja izvoza, bila je deo njegovog sna o rasno čistom životnom prostoru za nemački narod. Industrija je pružila masovnu podršku konceptu autarhije, što se može uočiti i po zainteresovanosti IG Farbena za proizvodnju supstituta uvoznih goriva i gume. Schacht, sklon konvencionalnijim ekonomskim teorijama, strahovao je da će autarhija onemogućiti ponovni nemački izlaz na svetska tržišta. Ali nezavisno od Schachtovog Ministarstva ekonomije, Hitler osniva ured radi osiguranja zamene uvoznih sirovina. Armija i Luftwaffe su takođe podržali Hitlerove autarhične predloge, težeći sigurnom snabdevanju gorivom. Zato, kada je 1936. predstavljen četvorogodišnji plan, ovaj njegov deo je dobio široku podršku. Hitler, uprkos javnim tvrdnjama, nije smatrao autarhiju sredstvom zaštite nemačkog životnog standarda. Više ju je video kao sredstvo koje će služiti njegovim ekspanzionističkim ambicijama; do 1939. 53
Autobanovi
svaka šira društvena ideja o autarhiji je nestala i ekonomsko planiranje je usmereno na rat. Autobanovi. Brzi autoputevi izgrađeni u Nemačkoj i često navođeni kao glavno dostignuće Trećeg rajha. Prvi autoban (književno “put za motorna vozila”) je otvoren između Kelna i Bona 1932., pre dolaska nacista na vlast. Od 1928. program javnih radova Vajmarske republike obuhvatao je i planove izgradnje nacionalnih autoputeva. Nacisti su se prvo borili protiv programa, a kada su došli na vlast, postavili su minhenskog inženjera Fritza Todta za glavnog inspektora nemačkih puteva i prisvojili zasluge za program. Na početku I svetskog rata, nemačka železnička mreža je činila deo planova Generalštaba za mobilizaciju i razvijana je za rat. Sličnu ulogu u brzom prevozu trupa i materijala do granice imali su i autobanovi u pripremama za II svetski rat. Razlikovali su se od ostalih putnih sistema jer su bili projektovani za motorna vozila sa brzinom od najmanje 40 km na čas i imali su četiri trake široke 8 m., za svaki putni pravac. U 193O-im nemački program izgradnje je bio jedinstven u Evropi. Preko 3O.OOO radnika je učestvovalo u ostvarenju cilja, brojka koja je više nego udvostručena kasnih 193O-ih. Program je predviđao izgradnju 11.200 km puta i mada je manje od četvrtine završeno do izbijanja rata, autoban program je ipak obezbedio Nemačkoj modernu putnu mrežu, mnogo pre njenih evropskih rivala. Axmann, Artur (r. 1913). Naslednik Baldura von Schiracha na mestu vođe Hitlerove omladine 194O. Pridružio se pokretu 1928. i napredovao kroz njegovu hijerarhiju. Boreći se u Rusiji, gubi ruku. Nadgledao je rastuću militarizaciju Hitlerove omladine, raspoređujući je na rad u gradsku vazdušnu odbranu, prvo kao kurire, a na kraju za opsluživanje protivavionskih topova. Bio je žestoki zaštitnik Hitlerove omladine i zahtevao je da SS pohvata devijantnu Swing jugend, januara 1942. Na kraju rata uključuje 1.OOO 54
Autarhija pripadnika Hitlerove omladine u poslednju odbranu Berlina. Kao jedan od poslednjih preživelih iz Hitlerovog bunkera, pružio je važne podatke o smrti Hitlera i Eve Braun, tvrdeći da je video telo Martina Bormanna. U poslednjim trenucima napušta svoju Hitlerovu omladinu i uspeva da pobegne, bivajući uhapšen tek novembra 1945. u Bavarskoj. Preživeo je “denacifikaciju” i postao uspešan poslovni čovek posle rata.
55
Bamber{ka konferencija
B Babi Jar. Gudura pored grada Kijeva u Ukrajini u kojoj su SS jedinice masakrirale na hiljade Jevreja, septembra 1941. Nemački inžinjerac, Gräbner, ostavio je užasavajući prikaz ove akcije “odmazde”, u kojoj je ubijeno preko 3O.OOO Jevreja za dva dana. Bach-Zelewski, Erich von dem (1899-1972). Glavnokomandujući SS general u kampanji protiv partizana i pokreta otpora na Istočnom frontu. Profesionalni vojnik iz junkerske porodice, pridružio se Nacističkoj partiji 193O., SS-u 1931., i bio poslanik u Rajhstagu od 1932-34. Za vreme rata viši SS i policijski zapovednik u oblasti armijske grupe Centar u Rusiji (1941-1942) a kasnije guši Varšavski ustanak 1944. 1951. osuđen je na deset godina posebnog rada (u stvari kućni pritvor) ali je ponovo uhapšen 1958. i optužen za ubistva u 1941-1942. Kako su dalji dokazi o njegovim ratnim aktivnostima izašli na videlo, ponovo mu je suđeno i osuđen je (1962.) na doživotnu robiju zbog ubistava počinjenih tokom prvih godina Trećeg rajha. Bäck, Leo (1873-1956). Jevrejski intelektualac i vođa jevrejske zajednice u Berlinu. 1933. odbio je da napusti Nemačku, ostavši da brani prava preostalih nemačkih Jevreja. 1942. poslat je u konclogor Terezijenštat, gde staje na čelo jevrejskih starešina; raspravljali su da li treba ili ne da uznemiravaju svoje sunarodnike, obelodanjivanjem postojanja konclogora. 1945. branio je logorsku stražu od 56
linča logoraša. Posle rata napustio je Nemačku i živeo u Londonu i Njujorku. Backe, Herbert (1896-1947). Poljoprivredni stručnjak koji je postao ministar ishrane 1944. Bio je jedan od ministara koje je Hitler imenovao u svom testamentu. Saveznici su ga izveli na suđenje i obesio se u nirnberškom zatvoru 1947. Bamberška konferencija. Sastanak visokih nacističkih funkcionera 14. februara 1926. koji je imao za cilj da reši raskol između onih nacista (poput Gregora Strassera) više socijalista nego nacionalista i desnog krila partije pod vođstvom Hitlera. Njegov govor na konferenciji upozorio je Partiju na opasnost od zavodljivog puta ekspropriacije. Na ovome su mu se podsmevali kao na Adolfovom legalitetu, ali je nesumnjivo više bio zabrinut opasnošću gubitka finansijske podrške nemačkih industrijalaca i zemljoposednika. U žestokoj raspravi u Bambergu, Göbbels se pomerio ka desnom krilu stranke, predviđajući konferencijsku potvrdu Hitlerovog gledišta. Borba između dva krila je bez obzira na to nastavljena do konačne pobede Hitlera nad zastupnicima “revolucije koja teče” tokom "Noći dugih noževa" 1934. Videti NACISTIČKA PARTIJA Banse, Ewald (1883-1953). Pisac i profesor vojnih nauka za vreme Trećeg rajha. Svoje stavove je izneo u knjizi Raum und Volk in Weltkrieg (“Životni prostori i rase u svetskom ratu”): internacionalizam je degenerativan a rat je neizbežan i poželjan kao sredstvo rešavanja nacionalnih problema, osvajanja Lebensrauma i unifikacije nacionalnih životnih prostora. 57
Bamber{ka konferencija
Barbarossa. Šifra za nemački napad na Rusiju 22. juna 1941. Firerovom direktivom br. 21, izdatom 18. 12. 194O. naređeno je da kompletne pripreme za Blitzkrieg kampanju protiv SSSR-a treba da budu završene do 15. maja 1941. Cilj operacija je bio, prvo, uništenje sovjetskih armija na zapadu Rusije serijom opkoljavanja i posle toga utvrđivanje odbrambene linije od Arhangelska do reke Volge. Međutim invazija je pomerena na 22. jun 1941. Devetnaest pancer i četrnaest motorizovanih divizija je išlo na čelu nemačke armije. Čak su nemačke oklopne snage brojale ne više od 3.55O tenkova naspram (po Staljinovim sopstvenim navodima) 24.OOO sovjetskih tenkova, od kojih je polovina bila u zapadnoj Rusiji. Napad je otpočeo u tri paralelna talasa između Baltičkog mora i Karpata; nemačke snage su se sastojale od Leebeove armijske grupe Sever i Runstedtove armijske grupe Jug. Iako je zarobljen ogroman broj sovjetskih vojnika i uništene nemerljive količine opreme u četiri pokušaja da se opkoli sovjetska armija, Nemci su vođeni sve dublje i dublje u Rusiju. Nastupanjem prve ratne zime, sovjetske armije iako teško oslabljene, nisu bile i potpuno potučene. Barbie, Klaus (r. 1914). Gestapovski oficir srednjeg čina koji je postao ozloglašen posle nemačke okupacije južnog dela Francuske 1942., kao “Lionski kasapin”. 1987. bio je optuženi na suđenju velikog publiciteta, u gradu koji je terorisao za vreme rata. Zbog zločina protiv čovečnosti osuđen je na doživotnu robiju. Barth, Karl (1886-1968). Teolog rođen u Švajcarskoj, istaknuti antinacista. U julu 1933. osniva časopis u kojem 58
Bastonj
brani luteransku veru i napada “Nemačke hrišćane” sponzorisane od nacista. Za razliku od većine akademskih profesora odbio je da položi zakletvu Hitleru a bio je i prijavljen da počinje predavanja sa nemarnim “Heil Hitler”. 1935. otpušten je sa mesta profesora na Bonskom univerzitetu i vratio se u Švajcarsku. Bastonj. Francuski grad branjen od Amerikanaca u decembarskoj Ardenskoj ofanzivi, 1944. Kada su Nemci napali, u gradu su se nalazili samo inženjerci i štapske jedinice korpusa. Glavnokomandujući oficir je ne obazirući se na to odlučio, bez naređe-nja pretpostavljenih, da drži grad. 1O1. padobranska divizija pod komandom brigadnoggenerala McAuliffa krenula je iz Remsa, vozeći 160 km. pri punoj brzini, kroz noć. Stigli su do Bastonja pre nego što su Nemci bili u stanju da preduzmu opšti napad, i ukopali se. Nisu mogli sprečiti opkoljavanje grada (vitalne raskrsnice puteva) ali su pružili takav otpor da nisu mogli biti savladani. Opkolile su ih tri nemačke pancer divizije 47. pancer korpusa i pozvale na predaju. McAuliffov odgovor postao je klasika: ”Gluposti!”. Držali su se osam dana. Na Božić su napadnuti od još dve divizije ali su ih odbili, tako da je u podne nemački komandant tražio dozvolu da opozove napad. Sledećeg dana 3. armija generala Pattona se probila i spasila branioce. Uporna odbrana Bastonja bila je stena o koju se Ardenska ofanziva - poslednja na Zapadu - razbila. Bauhaus. Škola i istraživački institut koje je osnovao Walter Gropius u Vajmaru 1919. Bauhaus je činio deo modernog pokreta u industrijskom dizajnu koji se razvijao u Nemačkoj od početka stoleća. 1925. sada okrenut socijalizmu, Gropius se premešta u Desau pored Halea. 59
Bauhaus
Gropiusov naslednik, arhitekta Mies van der Rohe, biva optužen od radikalnih studenata za formalizam, a tiringijski pokrajinski ministar unutrašnjih poslova, novoizabrani nacista Frick proglašava Bauhaus komunističkom ćelijom i zahteva njegovo zatvaranje. Bauhaus se po drugi put seli u Berlin ali u aprilu 1933. SA zauzima prostorije tvrdeći da se tu štampaju komunistički leci. Bauhaus je zatvoren usred protesta osoblja. Neki su bili spremni da ostanu i pokušaju da se prilagode novom poretku ali je modernizam etiketiran kao degenerativan i nearijevski. Najznačajnije ličnosti odabiraju emigraciju: Gropius, Mies van der Rohe, Albers, Moholy Nagy, Marcel Breuer i druga velika imena modernog pokreta. Bayerische Kurier. Partijske novine Heldove BVP, Bavarske narodne partije. Beck, Ludwig (188O-1944). Vodeća opoziciona figura prema Hitleru u nemačkoj armiji. Štapski oficir u I svetskom ratu i aktivni oficir regularne vojske u Vajmarskoj republici, postaje 1933. načelnik armije. Kao šef Generalštaba 1935., Beck pokušava da sačuva vojsku od Hitlerovog preuzimanja i suprotstavlja se njegovim ratnim planovima. 1938. šalje von Kleista u London radi pribavljanja potvrde o ulasku Britanije u rat u slučaju nemačkog napada na Čehoslovačku, ali britanska politika umirivanja razvejava njegove nade. Beck nagovara von Brauchitscha, glavnog komandanta armije, da se suprotstavi Hitlerovim planovima i ujedini visoke armijske oficire u protestu. Iako je von Brauchitsch pročitao Beckov izveštaj o opasnosti od ulaska Nemačke u rat ostalim generalima, odbio je da ga podrži. Umesto toga šalje izveštaj Hitleru i Beck biva prinuđen da podnese ostavku u avgustu 1938. Ludwig Beck ostaje u dodiru sa ostalima koji su se suprotstavljali Hitlerovom ratu, poput Ostera, Canarisa, von 60
Beck, Ludwig
Hassella i Gördelera. Ipak 1944. zdravlje mu se pogoršava i njegovo jedino učešće u "Bombaškoj zaveri" 1944. svelo se na ulogu titularnog vođe. Posle propasti zavere dva puta neuspešno pokušava da se ubije, dok nije izvučen napolje i neceremonijalno ubijen pucnjem u glavu od strane narednika. Bell, dr George (1883-1958). Biskup Čičestera u Engleskoj. Kada je Bell posetio Stokholm 1942, Hans Oster je obezbedio putni pasoš za Bonhöffera da bi se ovaj susreo sa engleskim biskupom. U Švedskoj Bell je obavešten o Gördelerovoj zaveri i dat mu je spisak sa imenima. Biskup je prosledio spisak Edenu, britanskom ministru inostranih poslova, koji nije video razlog da se podrži zavera. Biskup Bell je zapamćen takođe po svom protestu u Gornjem domu, sredinom rata, protiv “tepih bombardovanja” nemačkih gradova. Bela ruža. Studentski pokret otpora organizovan na Minhenskom univerzitetu pod vođstvom Hansa i Sophie Scholl. Kao deci izrazito antihitlerovski nastrojenog oca, starijim potomcima Schollovih već su pre rata bili bliski antinacistički stavovi. U januaru 1937. Hans se našao među jednim brojem mladih ljudi uhapšenih u Ulmu zbog “slobodnijeg“ govora. Oslobođen posle 7 nedelja zatvora, upozoren je na konsekvence dalje “devijacije”. Posle povratka kući Hans se pridružuje krajnje neoficijelnoj DJ "Jedan Devet" omladinskoj grupi, organizaciji nazvanoj po članu poginulom na planinarenju 1. novembra prethodne godine. Grupa nije bila u otvorenoj opoziciji Nacističkoj partiji ali nema sumnje da se njen etos nimalo nije dopadao ustrojstvu nove države. Do 1939. mladi Schollovi, pod Hansovim vođstvom, prešli su u aktivno suprotstavljanje, rasturajući male antinacističke samizdate po Minhenskom univerzitetu, na 61
Belzen
kom je Hans studirao medicinu. Vrativši se u Minhen iz Francuske gde je služio kao ordonans u sanitetu, Hans Scholl počinje sada da uspostavlja kontakte sa drugim antinacistima na Minhenskom univerzitetu. Njegovim prijateljima Cristophu Probstu i Alexanderu Scmorellu, sada su se pridružili i Karl Muth, izdavač Hochlanda, i Theodor Häcker, katolički esejista i filosof. Sestra Hansa Scholla, Sophie, takođe je od sada bila u Minhenu posle razdoblja provedenog u nacionalnoj radnoj službi. Ubrzo posle Sophienog dolaska u Minhen, gde je trebalo da studira filosofiju, Schollovi su dobili tekst molitve biskupa Galena minsterskog protiv nacističkog programa eutanazije. Sa Scmorellom i Probstom, Hans sada počinje da štampa i rastura antinacističke letke sa zaglavljem Bela ruža; za nekoliko nedelja, njegove sestre Sophie i Inge pridružile su se grupi. Prvi letak je postavljao pitanje:”Zar nije svaki pristojni Nemac danas postiđen svojom vladom?" Ali od početka predostrožnost je bila nedovoljno velika; blagonakloni ljudi sa ivice kruga znali su o njihovim aktivnostima. Bilo je samo pitanje vremena kada će manje blagonakloni poznanici ispričati sve Gestapou. U međuvremenu kvalitet letaka Bele ruže je uznapredovao pod uticajem profesora Hubera, katoličkog konzervativnog protivnika režima, koji je sada savetovao grupu. Letak Bele ruže iz juna 1942. osuđivao je pokolj Jevreja posle poljske kampanje i sadržao je možda prve objavljene informacije u Nemačkoj o delovanju Einsazgruppen na Istočnom frontu. Nemoćni da učine bilo šta delotvorno, ograničili su se na protest gestovima. Scholl se demonstrativno rukovao sa starim Jevrejom u stočnom vagonu na železničkoj stanici u Istočnoj Poljskoj. U novembru 1942. Scholl se ponovo vraća u Minhen radi nastavka svojih studija medicine. U međuvremenu njegov otac je ponovo poslat u zatvor zbog nipodaštavajućih opaski 62
Bela ru`a
o Hitleru, a njegova sestra Sophie je sakupila dalje informacije o trovanjima gasom spastične dece prethodne godine. Sa Willi Grafom, starim prijateljem sa ruskog fronta, Hans i Sophi su otpočeli nove akcije sa lecima uz pomoć priloga od 500 maraka jednog virtenberškog poslovnog čoveka. Do januara 1943. oni su ipak rasturali letke u mnogo većem obimu, po gradovima centralne Nemačke. Leci su sad mnogo uznapredovali po pitanju sadržaja: raspravljali su o dugoročnim namerama, ustanovljenju demokratije, ponovnom uvođenju socijalne pravde i decentralizaciji Einheitsstata u federalno ustrojstvo. Ujutro 18. februara 1943. Hans i Sophie Scholl su, odlučivši da napuste prikrivene metode, rasturali letke u amfiteatrima i po univerzitetskom trgu. Pozvan je Gestapo: Hans i Sophie Scholl nisu pokušali da pobegnu. Uhapšeni su sa ostalima, uključujući i Probsta. Nekoliko nedelja Minhenski univerzitet je ključao; skupljeni su prilozi za angažovanje advokata; grafiti -“Ihr Geist lebt weiter” (Njihov duh živi), pojavili su se na zidovima. Prilikom ispitivanja Hans Scholl je odbio da imenuje saradnike. Berlinski Gestapo se čak kasnije žalio da je minhenski Gestapo bio “preblag sa studentima”; ipak još uvek postoji zapisnik (za Sophie) o sedamnaestočasovnom saslušanju. 22. februara 1943. Hans i Sophie Scholl i Probst su izvedeni pred sudiju Narodnog suda, Rolanda Freislera. Sophie je optužila sud da se slaže sa svim što je Bela ruža napisala ali se plaši da to i prizna. Njih troje su odvedeni u zatvor Štadelhajm i pogubljeni u tamošnjem dvorištu. U dobroj nacističkoj tradiciji zatvaranja rodbine, ostali članovi porodice Scholl, roditelji, Inge i Elisabeth su uhapšeni i smešteni u Zipenhaft. Graf, Schmorell i Huber, zajedno sa 63
Belzen
nekih 80-100 drugih, uhapšeni su. Posle nekoliko napada u sudnici na režim, Huber je osuđen na smrt, zajedno sa Grafom i Schmorellom. Ovako je okončan najznačajniji revolt studenata u Trećem rajhu protiv Hitlera, vrednosti i politike nacizma. Bello, Heinz (192O-1944). Podoficir nemačke armije koji je regrutovan 1939. i učestvovao u ruskoj kampanji. U martu 1944. uhapšen je za ono što je izgleda bila nehotična osuda nacionalsocijalizma i osuđen na smrt streljanjem. Belzen (poznat i kao Bergen-Belzen). Radni logor u severozapadnoj Nemačkoj. Namenjen prvenstveno političkim zatvorenicima, u trenutku oslobađanja od strane britanskih trupa aprila 1945. broj zatvorenika u njemu je daleko nadmašivao njegove kapacitete. Divljaštvo straže izazvalo je smrt mnogih logoraša ali nije bilo ništa u poređenju sa posledicama ubilačkog nehata komandanta logora, Josefa Kramera (videti KRAMER, JOSEF). Na hiljade omršavelih tela ležalo je na gomilama a još ih je više bilo u nezatrpanim jamama. Logoraši su posrtali naokolo u kasnom stadijumu skapavanja od gladi. Iako je SS očistio logor, snimljen je film koji je prikazan u svim bioskopima u Britaniji. Procenjeno je da je u logoru namenjenom za nešto manje od 1O.OOO zatočenika, nekih 7O.OOO došlo iz drugih logora, evakuisanih pred približavanjem savezničkih armija. Na dan oslobođenja Belzena, u njemu se nalazilo 3O.OOO živih zatvorenika, od kojih su mnogi bili na ivici smrti, i još preko 3O.OOO leševa. Belzek. Konclogor na železničkoj liniji Lublin-Lavov, otvoren u martu 1942. Njegovih šest gasnih komora i 64
Berger, Gottlob
krematorijum mogli su teoretski da usmrte oko 15.OOO ljudi dnevno. Smatra se da je tamo umrlo 6OO.OOO ljudi. (videti KONCLOGORI) Bendler strasse. Adresa nemačkog Ministarstva rata. Beneš, Eduard (1884-1948). Češki državnik i predsednik. Pod pritiskom Hitlera posle Minhenskog sporazuma, Beneš podnosi ostavku na mesto češkog predsednika. Živi na Zapadu i organizuje Nacionalni komitet nakon nemačke invazije na Čehoslovačku, ponovo predsedavajući češkom vladom u egzilu, prvo u Parizu a onda u Londonu. Početkom rata sve savezničke sile saglasile su se da daju puno priznanje njegovoj vladi. Česi su se borili kao brigada u britanskoj armiji i kao visoko cenjeni piloti u RAFu. U isto vreme Beneš uspeva da ubedi Britance i De Gaullove Slobodne Francuze da se Minhenski sporazum ne primeni na posleratne čehoslovačke granice. Od 1942. Rusija i od 1943., SAD obećavaju podršku. Posle obraćanja u oba doma kongresa SAD, Beneš prelazi u Kanadu, gde biva slično primljen u parlamentu u Otavi. 1944. ruske snage stižu na češku granicu i ubrzo posle toga Beneš se vraća da organizuje privremenu vladu. 16. marta 1945. ulazi u Prag uz oduševljenu dobrodošlicu. Barem tri godine, Čehoslovačka će biti slobodna od uplitanja velikih sila. Berger, Gottlob (1895-1975). Šef odeljenja glavnog Štaba SS-a i ekspert rasnog odabira za SS. Bio je odgovoran za osnivanje panevropskih Waffen SS jedinica, poput divizija Viking i Karlo Veliki. U njegovoj viziji ujedinjene Evrope
65
Berlin, bitka za
Waffen SS je trebalo da predstavlja središnju instituciju evropskog nacizma. Od oktobra 1944. vodi SS upravu za ratne zarobljenike, držeći međunarodno poznate zatočenike, a 1945. odlazi iz Berlina za Bavarsku da bi te zatvorenike iskoristio za eventualno cenkanje. Suđeno mu je 1949. i osuđen je za ratne zločine, uključujući i gušenje ustanka u Slovačkoj 1944. Berhtesgaden. Gradić u bavarskim Alpima gde se nalazila Hitlerova, prvo iznajmljena kuća, Haus Wachenfeld, koju zatim kupuje i proširuje u Berghof. Korišćena je delimično za odmor a delimično kao konferencijski centar gde su dovođeni Schuschnigg, Lloyd George, Ciano, Halifax i Chamberlain, i gde su često pozivani nemački vojni komandanti. U Berhtesgadenu je Hitler, na domaćem terenu, mogao dominirati nad gostima. Pored Berghofa nalazilo se “Orlovo gnezdo”, fantastična planinska kuća, 1.800 m. visoko u planini iznad Berhtesgadena. Do nje se dolazilo 16 km dugačkim, kao igla uskim putem, prosečenim u planinskoj strani, a na kraju je lift vodio poslednjih 112 m. do spektakularnog planinskog vidikovca. SS je spalio Berghof u maju 1945. a Amerikanci su uništili okolne zgrade prilikom okupiranja oblasti. Berlin, bitka za. Kataklizmična završna bitka Trećeg rajha. Saterani u džep manje od 16 km dug i 5 km širok, na brzinu skrpljene nemačke snage, SS-a, Wehrmachta, vremešne Domovinske straže i Hitlerove omladine, borile su se da bi zadržale nadiruće sovjetske snage. Bombardovan i granatiran do kraja, Berlin se konačno predaje 2. maja 1945. Kada su muškarci odbacili svoje uniforme i posakrivali se, žene su se suočile sa prvim talasom sovjetskih okupacionih trupa. Stepen pljačkanja propisan je na nivou više komande: 66
Bernadotte, grof Folke
svakom sovjetskom vojniku dozvoljeno je da pošalje kući ograničenu količinu dobara. U prvoj nedelji, silovanje je postalo za žene Berlina svakodnevna činjenica. Berlitzbürgertum. Dobrostojeća buržoazija. Meta napada rane nacističke propagande. Posle 1933. a naročito posle Röhmove čistke, partijska linija je modifikovana u interesu narodnog jedinstva. Bernadotte, grof Folke (1895-1948). Potpredsednik švedskog Crvenog krsta i nećak kralja Švedske, kome se Himmler obratio u pokušaju da isposluje okončanje rata. Göring je bio onaj koji je prvi primetio da bi Bernadotte mogao biti od koristi, shvativši da neuspeh Ardenske ofanzive decembra 1944. znači gubitak rata. Podstaknut od Schellenberga, Himmler ugovara sastanak u Berlinu februara 1945., uz znanje Ribbentropa, ministra spoljnih poslova, ali ne i Hitlera. Transfer logoraša Crvenom krstu, o kom se raspravljalo, nije mogao biti ostvaren. U aprilu 1945. Himmler ga sreće ponovo, ali mu Bernadotte prenosi da Saveznici neće da pregovaraju i da insistiraju na bezuslovnoj predaji. Kada je vest o sastancima doprla do Hitlera, objavio je da je Himmler smenjen sa svih mesta zbog izdaje. Bernadottea je ubila izraelska teroristička grupa 1948., dok je pokušavao da ugovori primirje u Palestini. Besklasno društvo (Volksgemeinshaft). Besklasnost, pre nego klasna borba, bila je teza koja se provlačila kroz nacističku ideologiju i bila najjače izražena u besklasnosti SS-a. To je očigledno drugačije reagovanje na klasu od onog pre Röhmove čistke, gde je klasna mržnja cvetala u mnogo poznatijem vidu klasne borbe. Kada je posle toga Hitler 67
Birkenau
govorio o “klasnom ludilu” on nije pothranjivao klasnu mržnju već se više osvrtao na ono idealizovano razdoblje besklasnosti, koje su vojnici na frontu iskusili u rovovima. Best, Werner (r. 19O3). Student prava iz Rajnske oblasti koga su Francuzi zatvorili za vreme njihove okupacije nakon I svetskog rata, zbog njegovih izrazito nacionalističkih stavova. Postaje pravni savetnik Nacističke partije i autor Bokshajmskih papira (plana nacističkog puča čije je otkrivanje prouzrokovalo izvesnu pometnju među njima 1931.). Postavljen je za policijskog komesara Hesea 1933. i pokrajinskog guvernera u julu iste godine. Učvršćuje položaj imenovanjem za Heydrichovog zamenika i glavnog pravnog savetnika SS-a. Pomaže u organizovanju Gestapoa i SD-a, rukovodeći sekcijom RSHA 1939-4O. Od 194O. do 1942. vodi SD u Francuskoj a onda je premešten u Dansku za nemačkog komesara. U Danskoj je njegova uprava bila (po nacističkim standardima) blaga i izgleda da se tamo trudio i da ublaži efekte "Konačnog rešenja". Postoji podatak da je dopustio da se upozori danski pokret otpora, što je ovome omogućilo da prebaci skoro sve danske Jevreje u Švedsku. Uprkos ovome on je proglašen krivim i osuđen na smrtnu kaznu koja je kasnije preinačena u pet godina zatvora. Posle izdržane kazne, vratio se u Nemačku gde je 1958. proglašen krivim za masovna ubistva. Pušten je iz zatvora 1972. zbog slabog zdravlja. Biddle, Francis (1886-1968). Poznati američki advokat. Američki zamenik državnog tužioca i od 1941., državni tužilac. Postavljen je 1945. od predsednika Trumana za člana Međunarodnog vojnog tribunala koji je trebao da sudi glavnim ratnim zločincima u Nirnbergu. Kasnije je opisao i 68
Bernadotte, grof Folke
analizirao posledice proistekle iz Nirnberga u svojoj autobiografiji, Kratko na vlasti. Birkenau. Deo mnogo većeg logora Aušvic, Birkenau je po-sedovao slepi kolosek prerušen u kompletnu železničku stanicu. Otpočeo je sa radom 1941., kao na brzinu podignut logor za likvidaciju ruskih zarobljenika i ostao u upotrebi kao pomoćni logor Aušvica. Bitka za Britaniju. Presudna vazdušna bitka vođena iznad južne Engleske 194O., između RAF-a i Luftwaffea. U junu 194O. sa svojim pobedničkim armijama na obali Kanala, na nekim mestima manje od 35 km od Britanije, Hitler prihvata Göringovo uveravanje da će Luftwaffe poraziti RAF-ovu Lovačku komandu i tako otvoriti put pomorskoj invaziji nazvanoj "Morski lav". U pilotskoj obučenosti i kvalitetu angažovnih lovačkih aviona, dve strane su bile izjednačene. I Britanci i Nemci su razvili i proizvodili jednokrilne lovce sa maksimalnom brzinom od preko 480 km na sat, sposobne da se bore na visinama od preko 6.000 metara. Nemački Messerschmitt Bf1O9 i britanski Spitfire i Huricane, bili su vrlo sličnih borbenih mogućnosti. Britanska prednost je ležala u razvoju radara i radio komunikacija između eskadrila i kontrole na zemlji. Od 3.OOO pilota RAF-a jedan od pet je dolazio iz kolonija, Poljske ili Čehoslovačke, uz još nekolicinu dobrovoljaca iz SAD. Činjenica da se RAF borio iznad Engleske, imala je za posledicu da su se piloti koji bi iskočili iz oštećenih aviona mogli vratiti u borbu istog dana. Luftwaffeovi piloti koji bi iskočili da bi se spasli, završavali bi najčešće kao ratni zarobljenici. Bitka je započela u julu 194O. kada je Luftwaffe pokušao da nametne vazdušnu bitku iznad kanala, između RAF-a i 69
Bitka za Britaniju
lovačkih pratnji bombardera koji su napadali britansko obalno brodovlje. U avgustu, glavni Luftwaffeov napad je otpočeo sa 1.5OO aviona, lovaca i bombardera koji su napadali ciljeve u unutrašnjosti zemlje. Ali Nemci nisu imali razvijene teške bombardere dugog dometa, pa su koristili srednje bombardere kao u španskom građanskom ratu i u Poljskoj. Spori i slabo naoružani, Heinkeli i Dornieri, nisu se pre toga susreli sa modernim lovcem. Napad Luftwaffea se koncentrisao na RAF-ove aerodrome ali nije uspeo da uništi radarski sistem. Bombardere poletele prema severnoj Britaniji iz Danske i Norveške, RAF je presreo i naneo im teške gubitke. Ipak, napad je nastavljen, i do početka septembra mnogi RAF-ovi aerodromi na jugu su bili izbačeni iz upotrebe, njegovi piloti blizu iscrpljenosti a njegove rezerve aviona zavisile su od nivoa proizvodnje koji nije mogao uvek biti ostvaren. Bliže porazu nego što je Göring mislio, britanska Lovačka komanda je nastavila snažno da odgovara na napade Luftwaffea, ali su visoki oficiri RAF-a znali da sada postoji jasan limit sposobnosti Lovačke komande da nastavi bitku. U tom trenutku, sredinom septembra - iz razloga koji i danas nisu jasni, - Göring menja smer napada sa aerodroma na London. Uvereni da to skretanje sa ciljeva znači da je invazija blizu, Britanci ulažu dodatni napor u vazdušni rat i Luftwaffe videvši da RAF-ovi lovci dolaze i dalje i napadaju njegove formacije, počinje da gubi veru u mogućnost pobede. Obe strane su preterivale u svojim tvrdnjama, ali posleratni podaci iznose na videlo stepen pretrpljenih gubitaka i RAF-a i Luftwaffea. Za tri meseca između jula i oktobra, Luftwaffe je izgubio 2.848 aviona, a RAF upola manje, 1.446. Oslobođen pritiska sa aerodroma i fabrika, RAF počinje da jača. Za Hitlera je postalo evidentno da Göring nije uspeo da uništi Lovačku komandu i do početka 1941. od "Morskog 70
Bitka za Britaniju
lava" se odustalo, dok se plan invazije na Rusiju ugnezdio u Firerovim mislima. Delimično da bi spasao obraz, Göring ponovo menja taktiku u noćno bombardovanje Londona i drugih gradova. Za Britance vođena je i dobijena velika bitka; sami su preživeli napade Trećeg rajha i nastavili da se bore. Blaskowitz, Johannes von (1884-1946). Nemački general koji je komandovao jednom od armija prilikom invazije na Poljsku i u Rusiji 1942. i 1943. 1945. komandujući jednom armijskom grupom u Holandiji, predao se nadirućim kanadskim snagama. Izveden je pred sud zbog ratnih zločina ali je izvršio samoubistvo pre izricanja presude. Bleicher, Hugo (r. 1899). Najuspešniji Abwehrov operati-vac u II svetskom ratu. Iako nikada nije dogurao do višeg čina od narednika, Bleicher je delovao prvo u Hagu a onda u okupiranoj Francuskoj sa velikom nezavisnošću i primetnim uspehom. Njegovo uništenje, Interallié, prve velike mreže otpora organizovane u Francuskoj, vodilo je daljim uspesima kada je lično uhapsio Petera Churchilla i čuvenog agenta SOE, Opettea. Specijalizujući se za tzv. sistem dvostruke igre (predstavljajući se kao francuski agent, pukovnik Henri), Hugo Bleicher je organizovao sopstvenu mrežu otpora, Lisianu, iskoristivši je da pribavi informacije i uhvati u zamku članove francuskog pokreta otpora. Uhapšen je 1945., suđeno mu je i osuđen je na zatvorsku kaznu. Blitzkrieg. Strategija “munjevitog rata” (videti GUDERIAN). Nemačka vojna taktika proistekla iz poslednje ofanzive I svetskog rata u proleće 1918., kada su udarne trupe obučavane da se probijaju kroz savezničke rovovske linije. Bile su naoružane lakim mitraljezima, minobacačima, 71
Blomberg, Werner von
bacačima plamena i lakim artiljerijskim oružjima koja su vojnici mogli da nose sa sobom. Mladi oficiri, poput Rommela boreći se u Alpima, taktički sjajno su koristili ove nove jedinice. Posle I svetskog rata frajkori su obogatili ovu tehniku upotrebom oklopnih kola i veštinama ulične borbe, prilikom gušenja antivladine pobune. Guderian, koji je stvorio oklopne pancer divizije Trećeg rajha za II svetski rat, kao šef štaba frajkor divizije borio se ovim metodama u istočnoj Nemačkoj. Generalštab je iskoristio to iskustvo u planiranju napada na Poljsku 1939. i na Zapadnu Evropu 194O. Dodajući strateško planiranje, sisteme snabdevanja, upotrebu vazdušne sile za podršku armiji i iznad svega element iznenađenja, rođen je nov oblik ofanzive za koju nemački neprijatelji nisu bili pripremljeni; ”Blitzkrieg”. Naziv “Blitzkrieg” se smatra Hitlerovom idejom, ali je verovatnije reč skovao list Time. Ime je zagolicalo maštu pa su nemački vazdušni napadi na London i druge gradove, nazvani "Blitz"! Blitzkrieg: kampanja u Francuskoj i zemljama Beneluksa. Videti DODATAK I Blokvart. Pas čuvar Nacističke partije. Niskog čina ali vitalno značajni partijski aktivista, koji je prikupljao podatke za lokalno sedište, o ljudima iz susedstva (ili gradskog bloka). Blokvart je držao narod na oku, vodeći računa da se učlanjuje u prave organizacije, okuplja radi pravih demonstracija, plaća doprinos za partijske časopise ili daje u dobrotvorne svrhe - posebno za Winterhilfe - i ponaša onako kako partija zahteva. Blokvart bi obezbeđivao smeštaj po kućama za gostujuće nacističke demonstrante, s obzirom da je znao koliko ljudi ima u svakom stanu ili kući i sa koliko 72
Blitzkrieg
slobodnih kreveta raspolažu. Posle vazdušnih napada blokvart bi isterivao ljude da raščišćavaju ruševine sa ulica. Pored Gestapoa, blokvarti su bili najmanje popularni predstavnici režima, jer su oni prijavljivali i glasine o antinacističkim izjavama. Obično su to posle 1939. bili ljudi oslobođeni vojne službe zbog godina ili invalidnosti. Blomberg, Werner von (1878-1946). Feldmaršal i ministar odbrane od 1933-38. Od 1927. do 1929. bio je načelnik armije, a dužnost ga je odvela u Rusiju, gde je bio impresioniran prestiž-om armije u totalitarnoj državi. Postavljen je za komandanta armije u Istočnoj Prusiji dok ga general von Sclhleicher, kance-lar, nije postavio za vojnog savetnika na Ženevskoj konferenciji o razoružanju, omogućivši mu tako entrée u svet politike. 1933. bio je spreman da podrži Hitlera, videvši u njemu jakog čoveka koji će zavesti red u Nemačkoj, i postavljen je za ministra odbrane jer je imao podršku tradicionalističkog oficirskog kora. Kada je Röhm uputio izazov Blombergu, ističući pravo SA da kontroliše nacionalnu sigurnost, Hitler ih je naterao da potpišu sporazum koji je Blomberg smatrao pobedom armije. Pozdravio je, uništenje SA tokom Röhmove čistke i smrt Hindenburga dva meseca kasnije. Pružio je primer polaganjem zakletve na vernost Hitleru lično, što je rezultiralo predajom armije u Hitlerove ruke. Ali kada se Blomberg suprotstavio Hitlerovom maršu u Rajnsku oblast i njegovim planovima za Čehoslovačku, verujući da je nemačka preslaba za rat, Hitler je (uz Göringovu pomoć) isplanirao njegovo smenjivanje. 1938. Blomberg se ponovo oženio. Njegova nova, mlada žena imala je policijski dosije zbog pojavljivanja na pornografskoj fotografiji. Göring koji je ohrabrivao brak, sada je iznoseći dosije, iznudio Blombergovu ostavku. Istovremeno, generalu 73
Bokshajmski papiri
von Fritschu, glavnokomandujućem armije, podmetnut je skandal i prisiljen je da se povuče. Armija je ovako oslabljena, što je omogućilo Hitleru da preuzme Vrhovnu komandu, dodelivši sebi ulogu ministra odbrane. Bio je to sračunat poraz za armiju. Posle toga Blomberg se povukao u anonimnost i nikad više nije pozvan na dužnost. Umro je u nirnberškom zatvoru marta 1946, čekajući suđenje kao ratni zločinac. Blondi. Hitlerov nemački ovčar koji je usmrćen u bunkeru istog dana kada je Hitler izvršio samoubistvo. Bock, feldmaršal Fedor von (188O-1945). Komandant nemačkih trupa koje su ušle u Austriju, Bock se nalazio na trećem mestu u hijerarhiji Wehrmachta 1939. Posle komandovanja u poljskoj kampanji premešten je na Zapadni front i u vreme zaključenja primirja promovisan je u feldmaršala. Posle dve važne komandne funkcije u ruskoj kampanji, Hitler ga smenjuje, i on penzionisan gine u vazdušnom napadu 1945. Bogerova ljuljaška. Tehnika mučenja u Aušvicu, pri kojoj bi logoraš visio između dve stolice o motki provučenoj ispod njegovih kolena, u položaju koji je omogućavao straži da ga batina dok bi se on ljuljao naglavačke. Tehniku je izmislio Wilhelm Boger, stražar u logoru, kome je suđeno na Frankfurtskom procesu (1963-1965) i osuđen je na doživotnu robiju uz dodatnih pet godina teškog rada. Bokshajmski papiri. Novembra 1931. nacistička grupa u Heseu pod vođstvom Wernera Besta napravila je planove za obračun sa mogućom komunističkom pobunom. Grupa je 74
Bock, feldmar{al Fedor von
sastavila skice koje su pale u ruke države i postale poznate po imenu kuće u kojoj su držani sastanci: Bokshajmer Hof. Planovi su sadržali proklamaciju koju je SA trebalo da objavi i vanredne dekrete koje bi sastavila privremena vlada, uključujući i trenutno pogubljenje svakog ko se opire, odbija da sarađuje ili kod koga se nađe oružje. Prava na privatnu imovinu bi bila suspendovana, poništeni kamatni dugovi, uveden obavezan rad bez naknade, dok bi se narod hranio preko javnih kuhinja i bio snabdeven kuponima za racionalisanu ishranu. Postojao bi vojni sud, kojim bi predsedavali nacisti. Otkrivanje dokumenata rezultiralo je skandalom, pa je Hitler bio prinuđen da se odrekne Bokshajmskih papira, uveravajući rajnske industrijalce da bi vlast preuzeo samo legalnim sredstvima. Bonhöfer, Dietrich (19O6-1945). Evangelistički protestantski teolog koji je pružao stalan otpor Hitleru i nacizmu. Njegov otac, Karl, psihijatar, nameravao je 193O-ih da Hitlera proglasi mentalno obolelim; njegov stariji brat, Klaus, advokat, bio je takođe povezan sa pokretom otpora i streljan je 1945. Dietrich Bonhöffer je studirao teologiju u Njujorku od 193O-33. Užasnut pobedom nacista postaje pastor u Londonu sve dok se 1935. nije vratio u Nemačku da bi radio sa nenacističkom Konfe-sionalnom crkvom. Upoznaje i druge sličnog socijalnog porekla, koji su podjednako prezirali Treći rajh, posebno generala Becka i Hansa Ostera i admirala Canarisa iz Abwehra. 1939. odlazi u London i SAD da bi pokušao da uspostavi veze za pokret otpora, i sreće biskupa Bella u Engleskoj. Po izbijanju rata zabranjeno mu je propovedanje po naredbi Gestapoa, ali je nastavio da održava veze, uključujući i onu sa Krajsauškim krugom. 1942. snabdeven lažnim ispravama od Ostera, sreće biskupa Bella u Švedskoj, kao Osterov i Beckov emisar. Ali 75
Bormann, Martin
sumnjičavost saveznika i rešenost da prihvate samo bezuslovnu predaju Nemačke oduzela je veći značaj njegovoj misiji. U aprilu 1943 zajedno sa Dohnanyiem, Josefom Müllerom i ostalima hapsi ga SD koji je pokušavao da otkrije zaverenike koji stoje iza planova za ubistvo Hitlera. Bonhöffer je držan u Buhenvaldu a pogubljen je u konclogoru Flozenbirg, aprila 1945. Borbena liga (Deutscher Kampfbund). Savez naoružanih patriotskih grupa u Bavarskoj, koji je osnovao Röhm na masovnoj procesiji u Nirnbergu, septembra 1923. Ovde je Hitler stao pored cenjenog i uticajnog generala Ludendorffa kao jedan od trojice zajedničkih vođa. Namera im je bila da zbace republikansku vladu i ponište Versajski ugovor; što je udružilo i većinu desničarskih aktivista južne Nemačke. Zajedno sa SA, Borbena liga se sakupila u Minhenu i marširala sa Hitlerom i Ludendorffom tokom onog što je preraslo u Pivnički puč. Zabranjena je zajedno sa ostalim sličnim organizacijama, a Röhm preuzima članove koje je želeo, u SA. Borbeni komitet berlinskih studenata. Grupa studenata nacionalista, odgovornih za epizodu sa spaljivanjem knjiga 11. maja 1933. kada su između ostalih, uništavana i dela Manna, Ericha Kästnera, Emila Ludwiga i Erich Maria Remarquea. Boris III (1894-1943). Kralj Bugarske. Iako sam nije bio nacista, Boris nije bio u stanju da se odupre Hitlerovom pritisku da pridruži Bugarsku silama Osovine. 1941. pristao je da Bugarska objavi rat Britaniji, što je kasnije smatrao svojom najvećom greškom. Boris III umire (moguće da je 76
Borbena liga (Deutscher Kampfbund)
ubijen) u Nemačkoj, po-sle susreta sa Hitlerom, na kom se usprotivio daljim nacističkim zahtevima prema Bugarskoj. Nasledio ga je sin Simeon II. Bormann, Martin (1900-1945). Visoki funkcioner Nacističke partije i šef Hitlerovog sekretarijata. Bormann je rođen u Halberštatu, a otac mu je bio ex-vojnik i kasnije državni službenik. Nije završio srednju školu već se pridružio vojsci tokom I svetskog rata. Posle rata služio je u Rossbachovim frajkorima a zatim u Frontbannu, paravojnoj organizaciji koju je organizovao Röhm posle zabrane 1923. Bio je zatvoren sa Hössom (kasnije komandantom konclogora Aušvic) zbog ubistva čoveka koga su proglasili izdajnikom u od Francuza okupiranom Ruru. Posle oslobađanja 1925. ulazi u Nacističku partiju u Tiringiji i imenovan je za lokalnog sekretara za štampu, a onda se probija i za partijskog gaulajtera u Tiringiji 1928. Postaje poznat po svojim sposobnostima da uveća fondove i te godine je postavljen za blagajnika partije i Hitlerovog posrednika u vođenju fonda “Adolf Hitler” u koji su se slivale donacije i iznuđenja. Pronosile su se glasine da je potplatio policijskog inspektora koji je istraživao smrt Hitlerove nećake Geli Raubal, a zatim ga regrutovao - “Gestapo Müllera” - u partiju. Bormann je ostao blizak Hitleru ali se držao u prikrajku i retko je fotografisan. Hitler mu je poverio vođenje svojih novčanih i imovinskih poslova, poput preuređenja Berghofa u Berhtesgadenu. Među nizom Hitlerovih saradnika zauzimao je mesto do Firerovog zamenika Rudolfa Hessa, kao Hessov šef kabineta. Ali Bormann je ostao svoj čovek: čak i kada ga je Himmler proglasio počasnim SS generalom, izbegao je i inicijaciju i uniformu. Kada je Hess odleteo u Britaniju 1941. (špekulisalo se da je Bormann ohrabrio ili omogućio let), Bormann je postavljen 77
Brandenburzi
za ministra partije na čelu partijskog sedišta. Ovde je on kontrolisao pristup Hitleru, ponekad blokirajući pristup čak i Göringu, Göbbelsu, Himmleru i Speeru. Organizovao je partijske poslove dok je Hitler bio preokupiran vođenjem rata. Kada je proglašena “Narodna armija” (Volkssturm partijska vojna organizacija) u oktobru 1944., Bormann postaje njen komandant. Čak i u Hitlerovom bunkeru, Bormann nastavlja svoj uspon na vlasti. Svedočio je pri Hitlerovoj izjavi poslednje volje i ženidbi, pokušao da naredi Göringovo pogubljenje, video je Göbbelsovu smrt i poslao je Dönitzu novosti o njegovom imenovanju za Firera. Kada je Hitler umro, razmatra mogućnost sporazuma sa Rusima, ali videvši da je to uzaludno, naređuje masovni proboj iz bunkera. Nikad više nije ponovo viđen živ, iako je po stalnim glasinama viđan u više zemalja, obično u Južnoj Americi. Suđeno mu je in absentia sa još 21 glavnim ratnim zločincem u Nirnbergu, proglašen je krivim i osuđen na smrt. Bouhler, Philip (1899-1945). Šef kancelarije Hitlerovog ličnog ureda. Jedan od Alte kämpfera (Stare garde), Bouhler je radio u Völkisher Beobachteru u ranim danima partije i bio organizator poslova NSDAP-a od 1925-1934. 1933. dat mu je partijski čin rajhslajtera, a 1934. nasleđuje Himmlera na mestu policijskog šefa Minhena. U isto vreme preuzima mesto šefa kancelarije u Hitlerovom uredu. Postaje predsednik cenzorskog komiteta koji je izdavao listu dozvoljenih i zabranjenih knjiga. Septembra 1939. Hitler je njemu i dr Karlu Brandtu poverio program eutanazije. 1945. izvršio je samoubistvo pre nego što su američke trupe stigle da ga uhapse.
78
Bouhler, Philip
Brand, Joel (1906-1964). Predstavnik mađarskog komiteta za spasavanje koga je na vrhuncu istrebljenja mađarskih Jevreja 1944., pozvao Adolf Eichmann da pregovara o zameni Jevreja za američke kamione. U nemogućnosti da reši moralne i praktične komplikacije, Brand završetkom rata postaje specijalista za lov na ratne zločince. Brandenburzi. Specijalne jedinice nemačke armije, ekvivalent britanskim komandosima ili američkim rendžerima. Abwehr, nemačka vojna obaveštajna služba, tajno je poslala posebne timove u Poljsku da spreče branioce da unište ključne mostove. Oni su se razvili u oktobru u specijalne čete, uvežbane da dejstvuju ispred armije, iza neprijateljskih linija. Odabrano ljudstvo je obično govorilo nekoliko jezika i bilo obučavano na imanju pored Brandenburga, po kome je jedinicama i dato ime: Brandenburški bataljoni. Uvežbavani su da brane ili uništavaju mostove i fortifikacije. 1940. zaposeli su put i železničke mostove ispred nemačke armije, preobučeni u uniforme holandske vojske. U oktobru 1940. Brandenburzi su narasli do veličine regimente. Armija je izradila planove njihovog eventualnog angažovanja na Balkanu: oko naftnih polja u Rumuniji i mostova na Dunavu. 1942. armija je upotrebila brandenburške jedinice za odbranu svoje pozadine od napada ruskih partizana, prilikom povlačenja sa Kavkaza. Brandenburzi, sa znanjem lokalnih jezika, često su korišćeni radi infiltracije. Jedinice Brandenburga korišćene su takođe za pustinjske patrole velikog radijusa u Severnoj Africi. Na uspehe Brandenburga, SS je gledao popreko, pa je obezbedio da se širok publicitet da Skorzenyjevom podvigu, spasavanju Mussolinia. SS je takođe Skorzenyju dao podršku 79
Brandenburzi
i za upotrebu posebno selektirane i opremljene brigade u Ardenskoj ofanzivi, decembra 1944. Brandt, Karl (1904-1948). Jedan od Hitlerovih doktora. Predstavljen je Fireru 1933. i uskoro zadobija Hitlerovo poverenje. Proglašen je SS generalom i rajhkomesarom zdravlja, a u septembru 1939., zajedno sa Bouhlerom, Hitler ga imenuje za rukovodioca programa eutanazije. Brandt je bezuspešno pokušao da neutrališe uticaj Hitlerovog drugog doktora, Morella, pokušavši da smanji Firerovu zavisnost od lekova, zahtevajući odmor i vežbe. 1945. Hitler je otkrio da se Brandt dogovarao sa Amerikancima o zbrinjavanju svoje porodice pa ga je osudio na smrt. Iako je izbegao kaznu koju mu je izrekla sopstvena strana, Brandtu je sudio američki sud zbog odobravanja medicinskih eksperimenata SS doktora u konclogorima, te je obešen 1948. Brandt, Willy (1913- ). Mladi SPD socijalista koji napušta Nemačku 1933., uzima norveško državljanstvo i koristi ga za putovanja u i van Nemačke, radi održavanja veza sa socijalistima. Kada je Nemačka napala Norvešku 1940., prelazi u Švedsku. Posle rata vraća se u Nemačku i postaje gradonačelnik Berlina od 1957-1966. i kancelar Savezne republike 1969., dok ga špijunski skandal nije primorao da podnese ostavku 1974. Nakon toga postaje vodeća ličnost u međunarodnom razumevanju problema nerazvijenog sveta (“Brandtov izveštaj”). Braon knjiga požara u Rajhstagu. Antinacistički izveštaj o požaru u Rajhstagu u kom su nacisti optuženi za njegovo pod-metanje iz političkih razloga. Druga Braon knjiga se odnosi na proces povodom požara u Rajhstagu. Predgovor za nju napisao je Georgi M. Dimitrov, bugarski 80
Braon ku}a
komunista koji je na suđenju dobio duel sa Göringom. Knjige su lažno uvezivane (obično u Schille-rov Valenštajn) i uz veliki rizik u Nemačku su ih iz Praga unosi-li mladi ljudi koji su sebe nazivali "Vereinigte Kletterabteilung", "Združene vrdalame". Najmanje dvadesetčetvoro iz te grupe je ubijeno od Gestapoa, a još osamdesetdevet je zatvoreno. Braon kuća. Minhensko glavno sedište Nacističke partije u Brienerstrasse. Prostrana privatna kuća, pre nego što ju je Paul Ludwig Troost, Hitlerov omiljeni arhitekta, preuredio u sedište države u državi, otvorena je na novu 1931. godinu. Potpomognu-ta dotacijama partiji (posebno od Kirdorfa i Thyssena), Braon kuća je bila impresivno nameštena, što je jasno svedočilo o ma-terijalnoj poziciji Partije i napretku u odnosu na skromne prosto-rije na Schellingstrasse u kojima je bila od 1925. Na drugom spratu su se nalazile kancelarije Firera, njegovog partijskog zamenika Hessa, Göbbelsa, šefa partijske propagande i Strassera, šefa organizacije i glavešine SA (uskoro će to biti ponovo Röhm). Hitlerova kancelarija projektovana od Troosta više da ostavi utisak nego za rad, gledala je na Königsplatz, sa velikim prozorima i herojskim portretima koji su dominirali prostorijom - slikom Fridriha Velikog i bistom Mussolinia, te scenom bitke u Flandriji iz I svetskog rata. U podrumu se nala-zio restoran, sa Firerovim ćoškom ispod slike Dietricha Eckarta. Brauchitsch, Walter von (1881-1948). Glavnokomandujući armije (OKH) posle Fritscha, od 1938-1941. Artiljerijski oficir iz I svetskog rata koji je napredovao do komandanta divizije do 1933., Brauchitsch je premešten u OKH na bazi reputacije robovski vernog pretpostavljenima. Iako su generali Beck, Halder i ostali profesionalni štapski 81
Brauchitsch, Walter von
oficiri, tražili njegovu podršku protiv Hitlera, Brauchitsch je odbio da im se pridruži. Bio je glavni komandant pobedničkih nemačkih armija u kampanjama od 1939. do 1941., u Poljskoj, Danskoj, Norveškoj, Holandiji, Belgiji, Francuskoj i na Balkanu. Posle pobede u Francuskoj unapređen je u feldmaršala. Ali kada u decembru 1941. nemačke armije nisu uspele da zauzmu Moskvu, Hitler proglašava von Brauchitscha glavnim krivcem i smenjuje ga. Nakon toga on je samo bolesni starac bez uticaja. I pored toga njegov preterani osećaj lojalnosti naterao ga je da javno osudi učesnike "Bombaške zavere" 1944. Braun, Eva (1912-1945). Hitlerova ljubavnica od 1932., i u poslednjim danima njihovih života, njegova žena. Bavarska devojka iz Simbaha na reci In pored austrijske granice, ograničenog obrazovanja, lepog lica i, izvesno, talentovana za ples. Bila je pomoćnica u studiju fotografa Heinricha Hoffmanna, gde ju je Hitler i sreo, i godinu dana posle smrti njegove nećake i ljubav-nice, Geli Raubal, postaje njegova metresa. Najpre joj je dat stan u Minhenu ali kasnije se seli u Berg-hof u Berhtesgadenu. Hitlerov šofer je rekao:”Bila je najnesret-nija žena u Nemačkoj. Provela je najveći deo svog života čekaju-ći Hitlera”. Pošto joj nije bilo dozvoljeno da se javno pojavljuje sa njim, ograničila se na njegov privatni život. Radi društva je nekad pozivala u Berhtesgaden svoje sestre, Ilse i Gretl. Izgleda da nikad nije iskoristila svoj položaj, iako su je drugi koristili za izgrađivanje sopstvenih karijera; njen zet, Hermann Fegelein, napredovao je do SS general-majora, pre nego što ga je Hitler streljao zbog “dezertiranja” poslednjih dana rata. 82
Braun, Eva
U aprilu 1945., Eva Braun se pridružuje Hitleru u berlinskom bunkeru, gde Hitler prolazi sa njom kroz ceremoniju venčanja. Sledećeg dana izvršila je samoubistvo otrovom a njeno telo je zajedno sa Hitlerovim spaljeno u vrtu iznad bunkera. Braun, Werner von (1912-1977). Tehnički direktor raketnog istraživanja u Penemindeu. Sjajni mladi naučnik koga je ar-mija u dvadesetoj godini zaposlila na raketnom istraživanju. Pre-šao je u Peneminde 1937., a 1938. konstruisao prototip rakete V-2, ali Hitler nije bio zainteresovan, i oduzima projektu ljude i s-redstva. Tek 1945. Firer daje odobrenje za masovnu proizvodnju. Von Braun se usprotivio preuzimanju svog sada uspešnog projekta od strane SS-a, pa je 1944 bio na kratko zatvoren. U martu 1945. evakuisao je svoj istraživački tim i predao se sa njim američkoj armiji. Nastavio je svoj istraživački rad u SAD, a 1955. dobija američko državljanstvo, postavši vodeća figura u Mesečevom raketnom programu. Braunau am Inn. Grad na austrijskoj strani nemačkoaustrijske granice. Rodno mesto Adolfa Hitlera. Brecht, Bertold (1898-1956). Komunistički pozorišni pisac, koji beži iz Nemačke odmah posle požara u Rajhstagu fe-bruara 1933., i živi prvo u Danskoj a onda (od 1941.) u SAD. Iako već slavan po svojoj Prosjačkoj operi, njegova glavna dela napisana su u Americi tokom rata, i sa Berlinskim ansamblom posle rata. Britanija, bitka za. Videti BITKA ZA BRITANIJU.
83
Brüning, Heinrich
Brüning, Heinrich (1885-1970). Kancelar od 1930-32. Vestfalski član Katoličke partije centra, Brüning je imenovan za kancelara 1930. kao umeren, dosledno “parlamentaran”. Njegov adut je ležao u pažljivom finansijskom zakonodavstvu ali umerenost nije mogla pomoći u narastajućoj ekonomskoj krizi. Ne mogavši da obezbedi većinsku podršku za svoje finansijske mere, Brüning moli predsednika Hindenburga da dozvoli korišćenje člana 48. ustava, što bi mu omogućilo da upravlja uz većinsku potvrdu. Rajstag je burno reagovao i u julu 1930. Brüning raspušta skupštinu. Nadao se da će dobiti podršku na ovim izborima ali i nacisti i komunisti su povećali svoj procenat glasova na račun partija centra. Od tada će se Brüningova vladavina zasnivati na predsedničkim dekretima. Za dve godine Brüningovog kancelarstva, nemačka ekonomska i upravna kriza se produbila. Vladajući pomoću člana 48. Brüning se ipak nalazio pod pritiskom generala Schleichera, čije su intrige uključivale i planove za uvođenje Nacističke partije u vladu. Brüningovo rešenje krize, oživljavanjem monarhije Hoencolerna kroz ličnost jednog od sinova Prestolonaslednika, bilo je odbačeno od Hindenburga, koji je uskraćivao podršku za ustoličenje svakoga osim cara Wilhelma II lično. Kraj je za Brüninga došao 30. maja 1932. kada ga je Hindenburg naglo smenio sa mesta kancelara. Usvajanje Hitlerovog Zakona o posebnom punomoćju u martu 1933., obezbedilo je postskriptum Brüningovoj političkoj karijeri. U poslednjem pokušaju da obezbedi izmene odredbi Zakona o posebnom punomoćju, Brüning je održao sastanak 21. marta sa Hitlerovim nacionalističkim saveznicima. Cilj mu je bio da u zakon unese klauzulu o garantovanju građanskih i političkih sloboda. Ali nacionalisti su odbili da sarađuju a monsinjor Kass, novi lider partije 84
Buch, Walter
Centra već je bio kupljen Hitlerovim obećanjima o konkordatu sa Vatikanom i pismom koje garantuje građanske slobode. Pismo nikad nije stiglo. U stvari nikad nije ni bilo napisano. Kada je došlo do glasanja, partija Centra uključujući i Brüninga, pridružila se većini koja je odobrila zakon. Brüning je sada bio u opasnosti kao kancelar koji je pokušao da zabrani SA i SS. Pobegao je u SAD 1934. pre Röhmove čistke - kada bi bez sumnje, - kao i von Scleicher, bio ubijen. U SAD je postao profesor na Hardvardskom univerzitetu, vrativši se na Kelnski univerzitet 1952-55. Umro je u Vermontu u SAD. Buch, Walter (1883-1949). Posle I svetskog rata bio je član nekoliko veteranskih grupa a 1922. se pridružuje SA, postavši vođa nirnberškog SA. 1927. postavljen je za predsednika USCHLA, disciplinskog suda Nacističke partije. U toj ulozi bio je sa Hitlerom prilikom upada u Vizenze, kada je Röhm uhapšen i tako preuzima rukovođenje pogubljenjima tokom Röhmove čistke juna 1934., u zatvoru Štadelhajm. Posle toga zadržava visoko mesto u nacističkoj hijerarhiji, postavši vrhovni partijski sudija u novembru 1934. Izvršio je samoubistvo 1949. Buchrucker putsch. Videti CRNI REICHSWEHR. Buhenvald. Jedan od prvih konclogora Trećeg rajha. Smešten u šumama odmah pokraj Vajmara, Buhenvald je lokalnim fabrikama oružja obezbeđivao logoraše za dvanaestočasovne smene. Trupe američke 80. divizije koje su ga oslobodile aprila 1945. zatekle su u njemu 20.000 85
Buhenvald
izgladnelih i iscrpljenih muškaraca i dečaka. Stopa smrtnosti zapisana u Totenbuchu je iznosila preko 200 mrtvih na dan, 6.000 mesečno, od gladi, batinanja, torture i bolesti. I pored toga, Buhenvald nije bio logor za istrebljenje i mnogi od njegovih zatočenika, sa iskustvima iz drugih logora, tvrdili su da je imao više onih koji su preživeli duži period nego većina ostalih. Nekoliko dana posle ulaska američkih snaga u logor, Ed Murrow je poslao čuveni i dirljivi komentar za CBS radio, iza žica Buhenvalda. Bund Deutscher ORGANIZACIJE.
Mädel.
Videti
OMLADINSKE
Bund Oberland. Paravojna organizacija 1920-ih godina, nasatala u Minhenu. Pod dr Frederickom Weberom, lokalnim veterinarom, Bund je marširao u Pivničkom puču 1923. Bürgerbräukeller atentat. Novembra 1939. postavljena je bomba u stub pivnice gde je Hitler govorio na proslavi povodom Pivničkog puča 1923. Bomba je, pošto je eksplodirala posle Hitlerovog odlaska, usmrtila sedmoricu članova Nacističke partije. Videti ELSER JOHANN. Burkel, Josef (1894-1944). Nacistički gaulajter pokrajine Rajnfalc, od 1926. Postavljen je za rajhkomesara Sara kada je vraćen Rajhu, 1935. Imenovan je za gaulajtera Beča, pošto se Austrijanac Globocnik pokazao nesposobnim, a kasnije za rajhkomesara Ostmarka (Austrije). Ovim ovlašćenjima obezbedio je ulazak Austrije u stroj sa Trećim rajhom preko Gleichschaltunga, a bio je odgovoran i za tamošnje antijevrejske akcije. 86
Buch, Walter
87
Chemberlain, Nevill
C Canaris, admiral Wilhelm Franz (1887-1945). Šef obaveštajnog odela Vrhovne komande oružanih snaga, od 1933-44. Kao mornarički oficir u I svetskom ratu čija je krstarica Dresden, potopljena posle bitke kod Foklanda, Canaris se probijajući se preko Argentine, konačno vratio u Nemačku. Njegov uspešan prolazak kroz britanske kontrole uz pomoć lažnog pasoša, skrenuo je pažnju obaveštajnih oficira na njega posle rata, i 1934. preuzima mesto Conrada Patziga na čelu nemačke vojne obaveštajne službe, Abwehra. Kompleksna i rastrzana ličnost, Canaris je ostavio malo indicija budućim istoričarima na osnovu kojih bi odredili tačan motiv za njegovo odbacivanje nacizma. Smatralo se da se (poput većine Junkera koji su pružali otpor) kao nemački patriota plašio mogućih posledica nacističkih ambicija, ali bez ozbiljnih moralnih prigovora nacionalnoj politici. Moguće da je ovo krajnje nepravedna interpretacija njegovog držanja. Skoro sigurno je da je preuzeo ogroman rizik potpomažući stvar otpora Hitleru i, kao šef Abwehra, pružajući zaštitu aktivnom antinacisti kalibra Hansa Ostera. Kada je 1944. Hitler potpisao naređenje o predaji Abwehrovih ovlašćenja Kaltenbrunneru iz Himmlerovog SDa, postalo je jasno da su Canarisu dani odbrojani. Međutim izgleda da je uspeo da prikrije dovoljno dobro svoje tragove da bi bio optužen samo za nesposobnost umesto za izdaju. Ali pokušaj atentata na Hitlera u julu 1944. dramatično je promenio Hitlerov odnos prema onima čija lojalnost je mogla biti dovedena u sumnju. Među mnogim drugim bez direktne veze sa "Bombaškom zaverom" (iako u slučaju Canarisa to nikad neće biti sigurno), bivšeg šefa Abwehra uhapsili su 88
njegovi naslednici iz SD-a. Suđeno mu je na osnovu optužbe za izdaju, osuđen je i obešen u Flozenbirgu, aprila 1945. Celenlajter (Ćelijski vođa). Funkcioner nacističke partije odmah iznad blokvarta, odgovoran za aktivnosti domaćinstava u više gradskih blokova (videti ČINOVI). Chamberlain, Houston Stewart (1855-1927). Autor Osnova devetnaestog stoleća, knjige izdate u Nemačkoj 1899. koja je postigla veliku i trajnu prodaju. Njene ideje su uticale na Hitlera i utkale osnovu Rosenbergove knjige Mit dvadesetog stoleća. Chamberlain, nećak britanskog feldmaršala Sir Neville Chamberlaina, je odrastao u Francuskoj, Austriji i Nemačkoj i postao naturalizovani Nemac. Obožavao je Wagnera i vagnerijance i oženio Evu, kompozitorovu kćerku. Živeo je i umro u Bajrojtu, Wagnerovom gradu, gde ga je Hitler sreo 1923. Njegova relevantnost za istoriju leži u njegovoj teoriji rasa, naročito o dominantnoj ulozi i vitalnom značaju Nemaca. 1924. Chamberlain je napisao da je Hitler predodređen da vodi Nemačku. Možda ne iznenađuje da je Hitler bio jedna od javnih ličnosti na Chamberlainovom pogrebu 1927. Chamberlain, Nevill (1869-1940). Britanski Premijer od maja 1937. čija je politika “umirivanja” omogućila Hitlerov ulazak u Austriju i Sudetsku oblast Čehoslovačke. U suštini Chamberlain je verovao da je Nemačkoj naneta nepravda u Versaju i da će ustupci koje je učinio u Minhenu zadovoljiti Hitlerove prohteve. Vratio se iz Minhena u septembru 1938. i na aerodromu držeći dokument koji je potpisao sa Hitlerom, objavio: “Mir u našem vremenu”. Posle Hitlerove okupacije Čehoslovačke 1939., Chamberlain je napustio politiku umirivanja i pružio 89
Chemberlain, Nevill
garancije Poljskoj, što će dovesti do objave rata Britanije Nemačkoj, septembra 1939. Podnosi ostavku u maju 1940. da bi ga zamenio Churchill, i umire ubrzo nakon toga. Videti MINHENSKI SPORAZUM Churchill, Winston Spencer. (1874-1965). Britanski državnik i premijer od 1940-45. Poznat širom zapadnog sveta po svom nepomirljivom otporu nacističkoj Nemačkoj 1930ih, Winston Churchill postaje premijer u istoj nedelji kada je Wehrmacht otpočeo svoj trijumfalni hod kroz Francusku. Njegova energija i parlamentarno besedništvo bilo je inspiracija Velikoj Britaniji i njenim saveznicima iz Commonwealtha i moćno podsećanje SAD na suštinsko srodstvo anglo-američkih ideala. Ne pokušavajući da umanji obim nacističke opasnosti i žrtve koje će se zahtevati od britanskog naroda (“Sve što imam da vam ponudim su krv, znoj, muka i suze”), Churchill je vodio rat sa energičnošću i ekscentričnošću. Kada je Hitler napao Sovjetski Savez 1941., nekolicina - sigurno ne i Staljin - je mogla zamisliti da će britanski premijer pozdraviti Rusiju kao saveznika i obećati svu moguću britansku pomoć. Kada mu je kolega prigovorio da je pola Churchillovog života prošlo u nadanju u pad Sovjetskog Saveza, odgovorio je: ”Ako Hitler preduzme napad na sam pakao postaraću se da s naklonošću bar pomenem đavola u Donjem domu”. Njegov prestiž nastavio je da se uvećava uprkos ratnih neuspeha 1941. U SAD, pozvan da se obrati u oba doma kongresa 1943., podsetio ih je da je polu-Amerikanac (“ali igrom sudbine možda sam ovde stigao sopstvenom zaslugom”). Iza njegove istinske naklonosti za SAD, stajala je državnička ubeđenost da je britanska sudbina sve više zavisila od američke vojne moći. Sve do mira sarađivao je i sa Rusijom i sa Amerikom duboko svestan relativnog opadanja britanske moći u okviru alijanse. 90
Churchil, Winston Spencer
Za Adolfa Hitlera, dokazao se kao potpuno nepomirljiv neprijatelj. I, premda nije stvorio antinacističku alijansu, negovao ju je do kraja rata. Cicero. Šifra za špijuna smeštenog u britanskoj ambasadi u Turskoj. Tokom čitavog rata i Britanija i Nemačka, držale su ambasade u neutralnoj Turskoj. Nemački ambasador, Franz von Papen, jednom nakratko kancelar Nemačke, imenovan je 1939. posle smenjivanja u vladi i njegovog antinacističkog “marburškog” govora 1934. Britanski ambasador bio je jedan iskusni diplomata, Sir Hughe Knatchbull-Hugessen. Sluga Sir Hughea je, opet, bio Albanac Elyeza Bazna (1905-1971), koji je služio kao vozač i lični sluga u drugim ambasadama pre nego što se zaposlio u britanskoj ambasadi, aprila 1943. U oktobru 1943., dok se Sir Hughe kupao pre večere, Bazna je našao ključeve od sefa, iskopirao ih i fotografisao neke od dokumenata. Odneo ih je u nemačku ambasadu. Tamo je zatražio i kasnije dobio enormnu sumu u engleskim novčanicama. U kasnijim krađama domogao se kopija angloruskih konferencija na vrhu u Moskvi, Kazablanci, Kairu i Teheranu. Šef SS obaveštajne i službe sigurnosti, RSHA, Kaltenbrunner lično se zainteresovao za kvalitet obaveštenja koja su stizala iz onoga što je sad nazvano “Operacija Cicero”. Ali već je bilo kasno. Cicerov dotur informacija, Britanci su otkrili (pomognuti od američkog agenta Allena Dullesa u Švajcarskoj, koji je saznao za obaveštavanje od nemačke obaveštajne službe), i Cicero je sada ne sumnjajući, slao lažne informacije. Ali već je bio sakupio bogatstvo: 300.000 u engleskim novčanicama. Verovao je da može da se povuče u udobnost, sve dok mu banka nije saopštila da većina od njih predstavlja SS falsifikat. 91
Ciklon - B
Ciklon-B. Gas korišćen za masakre u logorima za istrebljivanje. Kada se ubijanje vešanjem i streljanjem pokazalo presporo za masovni program "Konačnog rešenja", pribeglo se eksperimentima sa gasom. Pokušalo se sa “mobilnim gasnim komorama”, puštanjem karbon-monoksida iz motora vozila na kojima su se u zatvorenom zadnjem delu nalazili zatvorenici. Ali ovaj metod nije uspeo da dostigne nivo efikasnosti koji je sistem zahtevao. Postojala je neka vrsta takmičenja između SS zagovornika različitih vrsta gasnih sistema, dok Rudolf Höss, komandant Aušvica nije uveo industrijski gas Ciklon-B, koji se zasnivao na cijanovodoničnoj kiselini. Grupa od 250 žrtava je dovedena u logor i povedena ka zgradi sa natpisom “dezinfekcija” ispred koje su se skinuli. Poslati su unutra, vrata su zatvorena i jedno ili dva otrovna punjenja Ciklona-B su puštena unutra. Svi su mogli biti pobijeni za četvrt sata. Posle pola sata, poseban vod logoraša bi izvukao tela radi kremacije. U početku je Höss koristio jame ispunjene cepanicama i natopljene kerozinom radi spaljivanja, ali je od kasne 1942. dobio krematorijum projektovan da operiše sa mnogo većim brojem tela. Crkve u Trećem rajhu. 24. tačka programa Nacističke partije garantovala je slobodu veroispovesti, izuzev religija koje dovode u opasnost nemačku rasu, a sama Partija nije sebe vezivala nikakvim verovanjem, iako se borila protiv jevrejskog materijalizma. Hitler je smatrao nacizam verom po sebi, koja se razlikuje od čisto političkog italijanskog fašizma. Iako je “religija” zamarala Hitlera pa je Himmleru i Rosenbergu prepustio bavljenje misticizmom, njegovo katoličko odgajanje omogućilo mu je da shvati moć crkvene mašinerije. 92
Crkve u Tre}em rajhu
Verovao je da u Nemačkoj protestantske crkve nemaju sličnu snagu. 1933. proces Gleichschaltunga je primenjen na protestantske evangelističke crkve i u maju su luterani bili prinuđeni da izabe-ru jednog Rajh biskupa (Ludwiga Mullera), dok je Konkordat sa Vatikanom potpisan u julu. Većina od 28 protestantskih crkava uskoro je pristala na nacističku dominaciju, ali su neki sveštenici ostali nepokolebljivi. Pastor Niemoller se otvoreno suprotstavljao nacizmu i Rajhbiskupskoj nemačkoj crkvi od jula 1933. U maju 1934. na sinodu protestantskih vođa, profesor Karl Barth, podr-žan od Niemollera, reafirmiše osnovne duhovne vrednosti a nji-hova grupa postaje poznata kao “Konfesionalna crkva”. Iz nje je izašlo mnogo onih koji su se suprotstavili Hitleru i bili zatvoreni (kao Niemoller), otišli u egzil ili postali aktivni u pokretu otpora (poput Dietricha Bonhoffera). Rajh ministar za crkvena pitanja, dr Kerrl, postavljen je jula 1935., da bi nastavio sa gušenjem crkvi. Kada je Konfesionalna crkva 1936. pisala Hitleru, prigovarajući zbog uplitanja u religiju i antisemitizma, nacistička država je reagovala nemilosrdno, šaljući stotine pastora u logore i konfiskujući crkvena sredstva. Mnogi nacisti poput Martina Bormanna, bili su fanatični neprijatelji crkava i optuživali su katoličke sveštenike i religiozne poglavare za prekršaje protiv države, posebno za trgovinu valutom. 1937. razočarenje Vatikana zbog nepoštovanja Konkordata od strane Trećeg rajha, izraženo je u papskoj encikliki Mit brennender sorge. Nacistički odgovor se sastojao u povećanju broja optužbi za korupciju protiv sveštenika. Papa Pije XI osudio je nirnberške rasne zakone u julu 1938. i moguće je da je imao u planu i encikliku protiv antisemitizma ali je umro 1939. ne objavivši je. Njegov naslednik Pije XII, kao monsinjor i kasnije kardinal Pacelli, 93
Crni Reichswehr
živeo je mnogo godina u Nemačkoj i pripremio je Konkordat; uzalud je predlagao međunarodnu mirovnu konferenciju maja 1939., ali je smatrao da je najbolje da ne govori javno protiv nacističkih zala. Ipak je pohvalio uspešno suprotstavljanje biskupa Galena eutanaziji 1941. Jedna crkva se izdvojila po totalnom gušenju: Jehovini svedoci, čije je odbijanje da služe vojsku i verovanje u skori povratak Mesije (različitog od Hitlera), dovelo svakog pripadnika u senku konclogora. Crni front. Videti STRASSER OTTO. Crni red. Opšti izraz za SS (Videti SS). Crni Reichswehr. Strogo tajno i nedozvoljeno povećavanje broja vojnika preko 100.000, što su bile Versajskim ugovorom dozvoljene snage nemačke republike. Pokrenut od generala von Seeckta pod šifrom Arbeitskommandos (Radnički komandosi), Crni Reichswehr je on raspustio posle pokušaja puča u Berlinu od strane jedinica Crnog Reichswehra, pod vođstvom majora Buchruckera, u noći 30. septembra 1923. Crveni front (Rote Front Kampferbund). Odgovor komunističke partije (KPD) na SA, osnovan 1924. Sve vodeće partije imale su svoje grupe razbijača za vreme Vajmarske republike, uključujući SPD. Na svom vrhuncu Crveni front je brojao 150.000 ljudi Nosili su vojničke čizme, zelenu tuniku, kapu, čakšire i crvenu traku oko ruke. Obično naoružani palicama a mnogo ređe i samoinicijativno pištoljima, često su sarađivali sa nacistima pre 1933. na razbijanju socijaldemokratskih skupova. 94
Č Čelmno. Prvi konclogor za istrebljenje u istoriji. Smešten u jednom zdanju u šumama 40 milja severozapadno od Lođa, logor je decembra 1941. otvorio komandant Lange. Njegov zadatak je bio da očisti 100.000 Jevreja koji su živeli u novostvorenom Varterlandu, poljskoj oblasti pripojenoj Rajhu. Veruje se da ukupan broj stradalih iznosi 150.000.(videti KONCLOGORI)
95
Dancig
D Dahau. Selo na par milja od Minhena, nekada poznato kao okupljalište bavarske umetničke zajednice. Danas ozloglašeno kao mesto prvog konclogora nacističke Nemačke. Osnovan 1933. sa Theodorom Eickeom kao komandantom. Dahau su čuvali dobrovoljci SS-a koji su formirali jedinice Mrtvačke glave - ime uzeto sa njihove oznake na kapi koja se sastojala od lobanje sa prekrštenim kostima. Do kraja 1933. bilo je već 5O logora u Nemačkoj pod upravom SA, ali su mnogi zatvoreni kada je Eicke preuzeo kompletnu komandu nad sistemom i primenio svoje dahauške propise na sve ostale. Za rano nacističko mnjenje, Dahau je predstavljao školu za dobrog građanina, što se moglo utvrditi i na osnovu činjenice da je na izborima novembra 1933. od 2242 logoraša, 2154 izjavilo da je glasalo za nacističku vladu. Logor, koji je sačuvan u znatnoj meri i danas je muzej, prostirao se od velikog SS administrativnog bloka prema zbornom mestu gde su logoraši postrojavani svakog jutra. Barake, koje su se sastojale od ležajeva u vidu sanduka i bile potpuno nezagrejane, izgrađene su sa obe strane glavnog betonskog prolaza. Vešala i visoke peći izgrađeni 1942., nalazili su se na samom kraju logora. Možda najneočekivaniji detalj za današnje posetioce (pored zlobne ironije natpisa nad glavnom kapijom “Arbeit macht frei”- Rad oslobađa), predstavlja blizina logorskog zida glavnom putu. Do 1943, Dahau je kontrolisao veliku mrežu logora raširenih po Austriji i uprkos visokim pećima on sam nije bio logor za istrebljenje već je uprava logora koristila pomoćne logore za tu svrhu. Ipak je neznan broj logoraša ubijen u Daha-uu, 96
mnogi u medicinskim eksperimentima doktora poput Sigmun-da Raschera. Među poznatim zatočenicima Dahaua bili su austrij-ski kancelar Shuschnigg, pastor Niemöller, bivši francuski premi-jer Leon Blum, Elser (koji je pokušao da ubije Hitlera) Halder i Schacht. Logor su u aprilu 1945. konačno oslobodile američke trupe. Videti KONCLOGORI DAF (Deutsche Arbeitsfront). Nemački front rada. Videti FRONT RADA Daladier, Edouard (1884-1970). Francuski premijer (od aprila 1938.) koji je sledio Chamberlainovu politiku “umirivanja” Hitlera i potpisao Minhenski sporazum 1938., ustupajući čehoslovačku Sudetsku oblast Nemačkoj. Podneo je ostavku maja 1940. Francuska višijevska vlada ga je internirala i u februaru 1942. izvela pred sud, zbog izdaje zemlje. Deportovan je u Nemačku i tamo držan do kraja rata. Daluege, Kurt (1897-1946). Protektor Češke i Moravske nakon ubistva Heydricha, 1942. Pridruživši se frajkorima ubrzo posle završetka I svetskog rata, postaje jedan od ranih nacista, osnivajući prvu SA grupu u Berlinu. Bio je viši SS oficir od 1928., nacistički poslanik u pruskoj skupštini od 1932. i član Rajhstaga od 1933. Te godine ga Göring i Himmler premeštaju u prusko ministarstvo unutrašnjih poslova, gde preuzima Policiju za red (ORPO). Kako su nacisti kroz proces Gleichschaltunga, apsorbovali policiju svih nemačkih pokrajina, Daluege postaje šef svenemačkog ORPO-a. Kao drugi po važnosti do Heydricha u Himmlerovoj SS organizaciji, imenovan je za protektora u Čehoslovačkoj i pokreće masovne represalije, ubistva i zatvaranja koja su usledila nakon atentata. Česi su ga obesili u oktobru 1946. 97
Dancig
Dancig (Gdanjsk). Stara baltička pomorska luka na ušću reke Visle. Istorijski, spadao je među nemačke slobodne luke hanzeatske lige, ali je bio i podanik stare poljske kraljevine. Versajski ugovor, ponovo uspostavivši poljsku državu, pokušao je da reši neprirodan položaj Danciga proglašavajući ga demilitarizovanim slobonim gradom. Poljskoj je dat zemljišni pojas sa obalom, radi omogućavanja izlaza na more, takozvani “Poljski koridor”. Nemački nacionalisti smatrali su ovo gubitkom nemačkog Danciga a Poljski koridor odsecanjem Istočne Prusije od Nemačke. U martu 1939. Hitler je zatražio povratak Danciga i Koridora, obezbedivši agitaciju lokalnih nacista u isto vreme. Poljaci su pokušali da pregovaraju. Septembra 1939., Hitler je rešio spor, invazijom na Poljsku i uključenjem Danciga i Koridora u Rajh. Darré, Richard Walter (1895-1953). Rani član partije i Hitlerov prijatelj. Posle 1933. Darréov značaj kao ideologa opada a njegova nepraktičnost doprinosi gubitku Hitlerovog poverenja u njega. Njegove ideje o poljoprivredi i selektiranom uzgajanju, ipak su podstakle Himmlerovo fantaziranje o stvaranju “gospodarske rase” od SS-a. Rođen u Argentini i obrazovan delom u Engleskoj, propovedao je agrarnu filosofiju Blut und Boden (Krv i tlo) i zaštitu seljaštva kao životnog vrela nordijske rase. Organizuje nacističke seoske nadničare u NS-Bauernschaft 1931., a jula 1933. postaje ministar ishrane i poljoprivrede. U isto vreme Himmler ga proglašava za počasnog SS generala zaduženog za SS Biro za rasu i naseljavanje. Njegovim zakonima data su nasledna prava zakupcima seoskih imanja veličine od 7,5-125 hektara. Ovim je zadovoljio male zemljoposednike ne ogorčivši velikoposednike. 1938. osniva, Prehrambeno dobro 98
Darré, Richard Walter
Reicha radi kontrole miliona nemačkih seoskih poseda, velikih i malih i stotina hiljada pogona za proizvodnju hrane. Ovo mu je pružilo priliku za korupciju ogromnih razmera, te se uspešno obogatio. Ali 1942. otkrivena je njegova umešanost u velike crnoberzijanske poslove sa hranom, pa je otpušten iz svog ministarstva. Zarobljen je 1945. i osuđen na pet godina zatvora. Dawesov plan. Videti REPARACIJE De Gaulle, Charles (1890-1970). Vođa pokreta Slobodnih Francuza i predsednik privremene vlade formirane u Parizu, avgusta 1944. Postavljen 1940. za državnog podsekretara za rat u poslednjoj vladi Treće republike, brigadni general de Gaulle odbio je saradnju sa defetističkim maršalom Pétainom i pobegao iz Francuske da održi svoj čuveni govor na BBC radiju, 18. juna 1940. Pozivajući sve Francuze da nastave borbu protiv Hitlera, on se proglasio vođom Slobodnih Francuza. Uprkos značajnoj nevoljnosti Velike Britanije da ga prizna i još nenaklonjenijih SAD, de Gaulle je ostao pri tvrdnjama (suprotstavljenim Giraudovim) da je vođa Slobodnih Francuza. Njegovo izuzetno dostignuće, upotpunjeno je krajem rata, kada je priznat za predsednika Francuske (iako nije pozvan u Potsdam) i za vodećeg saveznika Rusije, Velike Britanije i SAD. Degrelle, Léon (r. 1906). Političar, osnivač fašističke Reksističke partije. Odrastajući 1920-ih, Degrelle se u toj meri zarazio francuskim ekstremnim nacionalizmom Charlesa Maurrasa, da je stvorio sličnu nacionalističku partiju u Belgiji. 1930. nastaje Reksistička partija, pokret na koji je 99
De Gaulle, Charles
jako uticao italijanski fašizam i rastuća Nacistička partija u Nemačkoj. Antisemitska i antikomunistička, Reks partija je redovno loše prolazila kod Belgijanaca na predratnim izborima. Ipak posle poraza 1940. Degrelle je mogao da oživi Reksističku partiju, kao kvislinšku organizaciju odanu idejama Novog poretka. 1945. belgijska vlada je nameravala da izvede Degrella na sud, ali je on onda pobegao u Španiju i kasnije u Argentinu, gde je uspešno izbegao sve pokušaje da bude izručen. Dekret o amnestiji. Pokušaj Hitlera da povrati poverenje nemačkog establišmenta posle Röhmove čistke 1934. Ograničena ali široko oglašena, amnestija je koristila nekolicini zatvorenih a ostavila je ogromnu većinu u novim logorima koji su sada osnivani u svakom kutkuNemačke. Dekret o poljskoj amnestiji. Firerov dekret, kojim je pružena potpuna amnestija esesovcima koji su ili zatvoreni ili je trebalo da im bude suđeno od strane armije, zbog zverstava u Poljskoj. Namera dekreta je izgleda bila da upozori vojsku da nema jurisdikciju nad specijalnim SS jedinicama, što je, čini se, jasno shvaćeno od komande armije u Poljskoj i dve godine kasnije u Rusiji. Denacifikacija. Širok proces usvojen od Saveznika u Zapadnoj zoni, kojim je Nemcima proveravana nacistička prošlost i kojim su kvalifikovani po stepenu umešanosti: 1. Hauptschuldige (krivci) 2. Belastete (aktivisti, militaristi, umešani u ratne zločine, profiteri) 3. Mindebelastete (manji krivci, oni koji su se pridružili partiji u mladosti i za koje se nije znalo da su počinili zločine) 4. Mitläufer (usputni 100
Deutschland, Deutschland über alles
sledbenici, oni koji su se pridružili nacistima da bi zadržali posao ili da bi demonstrirali odanost) 5. Entlastete (nevini, dokazani antinacisti). Deutsche Ausrüstungswerke (DAW). Nemačke fabrike naoružanja. Kao kompanija za proizvodnju oružja pod SS upravom, DAW je osnovan 1939. Deutscher Blick (Nemački pogled). Preterano skriven, brz pogled preko ramena u oba pravca, koji je prethodio pričanju antinacističkog vica ili priče. Moguće da potiče iz radničke četvrti Veding u Berlinu, Blick je nekada korišćen kao zamena za “Heil Hitler” pozdrav. Deutschland, Deutschland über Alles. Pesma (1841.) Hoff-manna von Fallerslebena, napisana na muziku Haydna (1797.) i korišćena kao nemačka nacionalna himna od 1922. Reči iz prvog stiha sugerišu Veliku Nemačku “...od Maza do Memela, od Ajha do Belta...”, to su reke u Francuskoj (Meza), Litvaniji, Italiji (Adiđa) i najuži deo danskog kopna. Druga i treća strofa (u kojima se pominju plemenita dela, bratstvo diljem sveta i sloboda), nisu upotrebljavane u Trećem rajhu. Deutscland erwache (Nemačko ustani). Moćan nacistički slogan koji nagoveštava brz izlaz (pod Hitlerovim vođstvom) iz doba u kome je Nemačka bila izrabljivana i pljačkana. Verovatno uzet od Richarda Wagnera, Deutscland erwache je postao naziv jako popularne pesme. Devojke u nacističkoj OMLADINSKE ORGANIZACIJE 101
Nemačkoj.
Videti
Diels, Rudolf
Dick Tracy (Operacija Dick Tracy). Tajna operacija koju su izvele američka i britanska obaveštajna služba. U maju 1945., dok su se nemačke snage predavale, Luftwaffeovi oficiri su u trci sa vremenom, odveli angloamerički tim do nemačke vazduhoplovno obaveštajne jedinice kraj Berlina. Natovarili su kutije sa dokumentima i fotografijama u džipove i vratili se iza linija zapadnih saveznika, neopaženi od Sovjeta. Operacija Dick Tracey je uspela: celokupan obaveštajni materijal Luftwaffea o Sovjetskom Savezu, brižljivo prikupljan tokom četiri godine, bio je u anglo-američkim rukama. Stručnjaci u Londonu i Vašingtonu odmah su prionuli na njega, analizirajući i preispitujući materijal. Operacija je verovatno predstavljala prvi čin hladnog rata koji će uslediti, a možda je bila i prvi pokazatelj nemačke pripadnosti zapadnoj alijansi. Diels, Rudolf (1900-1957). Zvaničnik pruskog ministarstva unutrašnjih poslova koji se specijalizovao za politički policij-ski rad. Preuzevši ministarstvo 1933., Göring ga postavlja na čelo novog odeljka tajne političke policije, iz kojeg će se razviti Gestapo. Uklešten u borbi za prevlast između Göringa i Himmlera, Diels 1933. shvata da je mudro skloniti se u Čehoslovačku na neko vreme. Biva otpušten iz Gestapoa aprila 1934., ali pronalazi posao u lokalnoj upravi u Kelnu, a kasnije dobija administrativni posao u Hermann Göring radovima. Tokom čitavog rata Göring je nastavio da deluje kao njegov patron i zaštitnik, jer se Diels oženio njegovom rođakom. Dok je radio u lokalnoj upravi u Hanoveru, odbio je da progoni Jevreje, ali je ponovo izbegao kaznu uz Göringovu pomoć. Posle "Bombaške zavere" 1944., bio je stavljen pod prismotru Gestapoa ali je preživeo Treći 102
Diep, napad na
rajh, i bilo mu je dozvoljeno da se ponovo zaposli u posleratnoj lokalnoj upravi. Diep, napad na. Iskrcavanje kanadskih trupa na obalu Francuske u avgustu 1942. Kao “isprobavanje snage” napad je pokazao da nije lako napasti sa mora utvrđenu luku: od 5.000 Kanađana koji su učestvovali u akciji, 3.369 ih je nastradalo. Od 1941. Rusija je zahtevala od Britanije otvaranje drugog fronta i napad na nemačku pozadinu iskrcavanjem u Francuskoj. Značaj drugog fronta (ili čak i ozbiljne pretnje drugim frontom) za Rusiju se sastojao u angažovanju nemačkih, posebno pancer divizija, čime bi se onemogućilo njihovo prebacivanje u Rusiju. Tokom čitavog ranog leta 1942., dok je nemački prodor odmicao u dubinu, Staljinovi zahtevi za drugim frontom postajali su sve glasniji. Kriza je dostigla vrhunac krajem jula kada je pao Rostov, odsekavši vitalni naftovod prema severu. Nemačka armija je sada bila u stanju da još brže napreduje kroz južnu Rusiju. Nema drugog objašnjenja za “isprobavanje snage” kod Diepa nego kao strateške diverzije. Sigurno nije postojala nikakva druga namera, jer sredinom leta 1942. Saveznici nisu imali mogućnosti da izvrše iskrcavanje. Čak su iskrcani i tenkovi na obalu da bi se stvorio privid pokušaja uspostavljanja stalnog mostobrana. General Zeitzler odbio je napad, nanevši teške gubitke kanadskim trupama. Dve godine kasnije, kanadske snage koje su pretrpele tolike gubitke 1942., dobile su zadovoljenje, oslobodivši Diep u septembru 1944. Dietrich, Josef ("Sepp") (1892-1966). Komandant Hitlerove telesne straže a kasnije i jedne SS pancer armije. Dietrichov početak karijere, kao bivšeg starijeg vodnika iz I 103
Dietrich, Josef ("Sepp")
svetskog rata, predstavlja tipičnu nacističku kombinaciju frajkora, nezaposlenosti i dokonog siledžije, za šta je (svojom prošlošću i fizičkim izgledom) imao dobre predispozicije. 1928. postaje punopravan član SS-a i iako daleko od arijevskog izgleda, često ga određuju za Hitlerovog ličnog telohranitelja i na kraju biva imenovan za zapovednika elitne grupe “Leibstandarte Adolf Hitler” koja se razlikovala čak i od SS-a po svom izgledu i aroganciji. Sa činom general majora SS-a poveren mu je poseban egzekutivni zadatak, i predvodi vod u Röhmovoj čistki 1934. Komandovao je 1. SS pancer divizijom koja je izrasla iz Leibstandardte, 1940. i 1941. u Francuskoj, Grčkoj i pri napadu na Rusiju. U to vreme Waffen SS nije smatran ozbiljnom borbenom snagom, ali je u ogorčenim bitkama na Istočnom frontu SS brzo razbio prezir generalskog establišmenta. Ovom promenom stava prema Waffen SS-u, Dietrich je mogao polagati pravo na veliki deo ostvarenih uspeha. Pošto je Leibstandarte desetkovan u bitkama 1942., biva obnovljen i vraćen na front sledeće godine, boreći se najviše na Donjecu i kod Harkova. Kada su se anglo-američke snage iskrcale u Normandiji juna 1944., Dietrich komanduje trima divizijama 1. SS pancer korpusa - visoki zapovednik bez štapske obuke i vojničke prošlosti svojih kolega komandanata. Iako bez smisla za strategiju, bio je bez sumnje, odgovarajući glavnokomandujući na divizijskom nivou. Njegov adut ležao je u inspiraciji i predvodništvu. Prost, polomljenog nosa, poganog jezika, stil mu je pogodovao očajnim vojnicima koje je predvodio. Krajem 1944. Hitler je skrpio svoje rezerve i formirao novu 6. SS Pancer armiju, poveravajući Dietrichu zadatak da porazi Anglo-amerikance u Ardenima. Kada je ofanziva propala njegova armija je povučena na jug radi odbrane Beča ali su je nadirući Rusi potukli do nogu. Pobesneli Hitler naređuje da se Deitrich smeni i degradira 104
Dietrich, Otto
skidanjem posebne trake Leibstandarte sa rukava. Dietrich se sada usredsređuje na spasavanje svojih trupa od Rusa. Dobro je poznato da je tokom bitke za Harkov, kao odmazdu za sovjetska mučenja esesovaca, naredio da se ne uzima ni jedan zarobljenik. Ipak je uspeo da preda svoje trupe američkim snagama maja 1945. Dietricha je američki sud osudio na 25 godina zatvora od čega je izdržao manje od 10. 1957. ponovo mu je suđeno, ovaj put od nemačkog suda, za ubistva počinjena tokom Röhmovog puča, pa je osuđen na 18 meseci. Sepp Dietrich mogao je sebe sigurno ubrojati u srećkoviće, jer mu nikad nije suđeno na osnovu sovjetskih optužbi. Umro je kao slobodan čovek u Ludvigsburgu, 21. aprila 1966. Dietrich, Otto (1897-1952). Šef štampe Nacističke partije od 1931-1945. i od 1937. Göbbelsov državni sekretar u njegovom Ministarstvu propagande. Dietrich smišlja “Zakon o izdavačima” koji proglašava odgovornim svakog izdavača novina za bilo koji antinacistički istup u njihovim novinama. Njegovo hvalisanje, oktobra 1941. da je ”svršeno sa sovjetskom Rusijom i sa britanskim snom o ratu na dva fronta”, isprva je ubedilo svet ali se uskoro pokazalo toliko netačnim da je nacistička propaganda izgubila međunarodni kredibilitet. Osuđen je posle rata u Nirnbergu na robiju, ali je oslobođen 1950. Dimitrov, Georgi (1882-1949). Bugarski šef tajne komunističke mreže u Nemačkoj. Uhapšen posle paljevine Rajhstaga i izveden pred sud zajedno sa ostalim optuženima, branio se tako uspešno da je Göring, tužilac, izgledao kao optuženi. Iako je oslobođen, držan je pod nadzorom dok ga usled međunarodnog pritiska nisu pustili februara 1934. Posle 105
Divlji logori (Wilde Lager)
toga odlazi u Rusiju gde ostaje sve do kraja II svetskog rata. 1946. postaje premijer Bugarske. Dirksen, Herbert von (1882-1955). Profesionalni diplomata (nemački ambasador u Moskvi 1928-33. a onda u Tokiju do 1938.), koji je obezbedio potpis Japana na Antikominternov-skom paktu. Bio je tradicionalni diplomata i prezirao je nacistič-kog šefa spoljnih poslova u usponu, Ribbentropa, koga je nasle-dio kao ambasador u Londonu 1938. Sa izbijanjem II svetskog rata 1939. vraća se u Nemačku i povlači, držeći se podalje od politike. Posle rata proglašen je za neokaljanog nacizmom. Divlji logori (Wilde Lager). Konclogori su počeli da se osnivaju skoro odmah po Hitlerovom dolasku na vlast ali članovi SA i lokalni nacistički funkcioneri nisu bili spremni da sačekaju izgradnju čak i najranijih “odobrenih” logora poput Dahaua. Oni su zbog toga formirali privremene ili “divlje “logore radi držanja hiljada zatvorenika bez suđenja i osude, koji su hapšeni zbog i najmanje sumnje u neslaganje sa režimom. Divlji logori su zatvoreni kada je SS, pod Theodorom Eickeom, preuzeo odgovornost za izgradnju i upravu logora. Dnevnici: Hitlerovi dnevnici. Aprila 1983. nemački magazin Stern je objavio da je kupio 60 delova skrivenog Hitlerovog dnevnika za 3 miliona $. Stern ih je pokazao britanskom istoričaru Hugh Trevor-Roperu (Lordu Dacreu) pod strogom kontrolom i on ih je, iako ih je video na kratko, proglasio autentičnim. Pozadina priče o dnevnicima zasniva se na sećanjima SS generala, koji je ispričao da se avion koji
106
Dietrich, Otto
je odnosio Hitlerove papire iz Berlina aprila 1945., srušio u Istočnoj Nemačkoj, a seljaci su zatim sakrili kutije. Prvi delovi koji su pokazani, predstavljali su uverljive priče o svakodnevnim dobro poznatim događajima. Ali potvrda autentičnosti je brzo povučena i Lord Dacre je promenio mišljenje; nemačke federalne arhive su ukazale da je papir upotrebljen za dnevnike proizveden posle rata, nacistički orlovi na koricama pogrešno okrenuti, kao i na druge karakteristične detalje. Novinar koji je ugovorio prodaju i falsifikator, osuđeni su jula 1985., 40 godina posle Hitlerove smrti. Dnevnici: Speerov dnevnik. Poslednji od tri ključna dnevni-ka značajnih nacista, napisan je pošto je u Nirnbergu Speer osu-đen na robiju. Dnevnik sadrži materijal velike istorijske vrednosti o silasku i padu Trećeg rajha. Autor je jedinstven među bivšim nacističkim vođama po svojoj spremnosti da prizna krivicu. Dnevnik Ane Frank. Dnevnik holandske jevrejske devojčice, Ane Frank (1929-1945), sadrži mučnu priču iz dana u dan o uticaju antijevrejskih mera donetih 1941, na živote pojedinaca. Dvadesetpet meseci se njena porodica krila iznad Prinsegracht kanala u Amsterdamu. Avgusta 1944, otkriveni su prilikom pretresa nemačke policije sigurnosti. Poslati su u poslednjem konvoju Jevreja iz Holandije za Aušvic, gde je umrla majka Ane Frank. Odatle su poslednjih nedelja rata, Ana i njena sestra Margot premeštene u Belzen, u kom su obe umrle od tifusa. Od četvoročlane porodice preživeo je samo otac. Dnevnik Ane Frank nađen je na podu tajnog aneksa, gde su se ona i njena porodica skrivali preko dve godine. Od onda je dnevnik objavljen na mnogim jezicima. 107
Dohnayi, Hans von
Dodd, William E. (1869-1940). Američki istoričar, ambasador SAD u Nemačkoj 1933-38. Rođen u Klejtonu u Severnoj Karolini, Dodd je diplomirao na virdžinijskom Politehničkom institutu i doktorirao na Lajpciškom univerzitetu. Sa tečnim nemačkim i dobrom upućenošću u nemačku kulturu, Dodd je pozvan sa Čikaškog univerziteta da prihvati imenovanje nepun mesec od dolaska nacista na vlast. Direktan i iskren u nastupu, Dodd nije uspeo da utiče na Hitlera i njegovu vladu niti na smanjivanje sve brojnijih ispada nacističke politike. Ali je pribavio Vašingtonu jasno američko liberalno gledište na nastupajuću evropsku krizu, gledište koje je nesumnjivo pomoglo u oblikovanju Rooseveltovog sopstvenog stava o usponu nacističke Nemačke. Dnevnik ambasadora Dodda objavljen je u Londonu i Njujorku 1941. Dohnayi, Hans von (1902-1945). Advokat u ministarstvu pravde i od 1933. pomoćnik predsednika vrhovnog suda. Užasnut nacističkom pravnom praksom - bio je zvanično uključen u glavne slučajeve sa procesa povodom paljenja Rajhstaga - sastavio je dosije o nedelima partije za koji se nadao da će biti iskorišćen na budućim suđenjima Hitleru i vodećim nacistima. Od 1934. posle Röhmove čistke povezuje se sa mnogima koji su se suprotstavljali Hitleru, uključujući i svog šuraka, Dietricha Bonhoffera, teologa, i Gördelera, obojicom vodećim figurama u budućim antihitlerovskim zaverama. 1938. bio je spreman da se pridruži javnoj osudi Hitlera pod Halderovim vođstvom ali je britansko umirivanje uklonilo tu mogućnost. 1939. njegovo uspešno skidanje lažne optužbe za homoseksualnost sa generala Fritsha, nije ga učinilo omiljenim kod nacista. Otpušten je na Bormannovo insistiranje iz ministarstva pravde. Izbijanjem rata, ipak mu je uz pomoć uticajnih 108
Dnevnik Ane Frank
antinacista obezbeđeno mesto u Abwehru (nemačkoj kontraobaveštajnoj službi). Marta 1943. je povezan sa pokušajem von Tresckowa da ubije Hitlera i uhapšen. Oslobađaju ga ali je posle "Bombaške zavere" 1944. zatvoren sa ostalim osumnjičenima i odveden u Zajksenhauzen, a kasnije verovatno u Flozenbirg. Nije pronađen živ na kraju rata. Dollfus, Engelbert (1892-1934). Austrijski kancelar koga su nacisti ubili 1934. Probivši se brzo u austrijskoj politici preko Lige farmera i Poljoprivredne komore, Dollfus je postavljen za saveznog ministra poljoprivrede 1931. Maja 1932. imenovan je za ministra inostranih poslova i austrijskog saveznog kancelara. Dollfus je shvatio da Austriji pretnja dolazi i sa levice i sa desnice. Vladajući bez parlamenta, podstakao je napad na radničke stanove februara 1934. verujući (ili pravdajući) da time suzbija uspon socijaldemokrata. Opravdaniji je bio Dollfusov strah od nacističke desnice austrijske politike. Već na prvoj strani Mein Kampfa, Hitler insistira da je ujedinjenje (Anschluss) Nemačke i Austrije ”cilj koji se mora podržati svim raspoloživim sredstvima”. Od nacističke pobede 1933., Berlin je jasno stavljao do znanja da je Firerova preokupacija Ansclussom nepromenjena. Austrijski nacisti, potpomognuti s druge strane granice, vodili su terorističku kampanju protiv države. Vladine zgrade su uništa-vane, električne centrale dizane u vazduh, a politički istomišlje-nici saveznog kancelara su prebijani, pa čak i ubijani. Iz Nemač-ke, austrijski nacista Alfred Frauenfeld, u svojim noćnim radio emisijama je podsticao svoje drugove u Beču na nasilje. 25. jula 1934. 150 esesovaca obučenih u austrijske uniforme, provalilo je u saveznu kancelariju. Dollfus je pronađen i ranjen u grlo. Dok je ležao umirući, nacisti su odbili da mu 109
Dönitz, Karl
pruže medicinsku po-moć. Na bečkoj radio stanici, drugi esesovci su preuzeli kontrolu i emitovali ”vesti” po kojima je Dollfuss podneo ostavku. U Bajrojtu, gde je prisustvovao godišnjem Wagnerovom festivalu, Hitler je primio izveštaj iz Beča sa uzbuđenjem koje je jedva mogao da prikrije. Ali u međuvremenu razvoj situacije u Beču nije se odvijao u korist nacističkog puča. Austrijske vladine snage koje je predvodio dr Kurt Schuschnigg, povratile su kontrolu nad radio stanicom i kancelarijom. Što je još važnije, Mussolini je odmah poslao četiri divizije na Brenerski prolaz. Uz protivljenje Italije, nije bilo govora o Anschlussu 1934. Četiri godine kasnije biće drugačije, ali će dotad relativna ravnoteža snaga između Hitlera i Mussolinia, definitivno preći na Hitlerovu stranu. Dönitz, Karl (1891-1981). Komandant nemačke ratne mornarice od 1943. i Firer nacističke Nemačke tokom sedam dana maja 1945. Ušavši u carsku mornaricu 1910., Dönitz je prvo služio kao signalni oficir na krstaricama. 1916. je obučen za podmornički rat i postaje komandant podmornice sledeće godine. Zarobljen je i odveden u Britaniju oktobra 1918.; posle oslobođenja 1919. vraća se u nemačku ratnu mornaricu. 1923. postavljen je za savetnika mornaričkog inspektorata podmorničkog odela. Pošto je Versajski ugovor zabranjivao Nemačkoj podmornice, njegov odel se zvanično bavio odbranom od njih; ali mornarica je već planirala svoje buduće podmornice a Dönitz je smatran zvezdom u usponu. 1924. premešten je u mornaričku vrhovnu komandu u Berlinu na mesto na kom je bio zadužen za vezu sa armijom, sa posebnim zadatkom na suzbijanju i najmanjeg znaka radikalizma preostalog iz pobuna 1918. i 1919. Posle dalje službe na moru 1929., vraća se u Berlin kao štapski oficir 110
Dollfus, Engelbert
1930. Tokom prvih meseci Hitlerovog kancelarstva, Dönitz je odsutan; bio je na Dalekom istoku. Vrativši se u Nemačku, zadobija njegovu naklonost. 1934. poverena mu je komanda nad krstaricom Emden koju odvodi na demonstrativno krstarenje oko sveta. Kada je Anglo-nemački sporazum uklonio mnoge restrikcije Versaja i omogućio širenje nemačke mornarice, Dönitz preuzima komandu nad novom podmorničkom flotilom u činu kapetana. On, naravno, ni u kom slučaju nije bio neiskusni podmornički oficir i odmah se bacio na obučavanje posada. Dok se mornarički komandant, Raeder, zalagao za program velikih brodova (videti Z-Plan), Dönitz je energično podupirao strategiju podmorničkog rata, objavivši 1939. knjigu o toj temi. Rad je bio više od mornaričkog priručnika; izražavao je njegovu ushićenost nacističkim militarizmom i fanatičnu privrženost bratstvu podmorničke posade. Za vreme ovog perioda, borio se za program izgradnje podmornica, verujući da će snaga od 300 njih upotrebljenih kroz taktiku čopora moći da blokira britanske trgovačke rute i prouzrokuje njihov kolaps u budućem ratu. Iako je izbijanje rata zateklo podmorničke snage u znatno manjem obimu od onog koji je Dönitz zahtevao, one su ipak postigle početne uspehe. Kada je jedna od njegovih podmornica potopila britanski bojni brod Royal Ark u sidrištu njegove škotske baze, unapređen je u kontra-admirala i glavnog komandanta podmornica. 1940. premešta komandu u Lorijan na francuskoj obali da bi bio blizu svojih ljudi, ali je zbog vazdušnih napada prisiljen da se vrati u Pariz 1942. Njegova kampanja je bila ispunjena nedaćama; raspolaže malim i smelim snagama, krajnje ograničenih rezervi, suprotstavljenim dvema najvećim mornaricama sveta. Izgledalo je da su podmornice nemoćne pred britanskim sistemom konvoja, ometanjem i dešifrovanjem radio poruka, i razvojem 111
Drezden
sredstava za otkrivanje. Septembra 1942. podmornica dugog dometa potopila je linijski brod Lakoniu u južnom Atlantiku sa 2.500 ljudi, većinom italijanskih ratnih zarobljenika, i njen kapetan je pokušao da ih spase. Podmornica je primećena od savezničkih aviona i bombe su pale pored nje. Dönitz izdaje naredbu kojom se zabranjuju budući pokušaji spasavanja. Ova naredba je iznesena kao dokaz protiv njega na suđenju u Nirnbergu. Kada je u januaru 1943., Hitler naredio napuštanje mornaričkog programa izgradnje brodova i koncentrisanje na podmornice, admiral Raeder je dao ostavku i Dönitz je unapređen u admirala i glavnog komandanta mornarice. Premešta se u Berlin i izdaje energična naređenja kojima se zaustavlja popravka i gradnja velikih brodova i razmeštaju njihove posade na druge strane. Ovo je bio vrhunac bitke za Atlantik; podmorničke snage ustremile su se na brodove zaštićene svim sredstvima koje su saveznici mogli da smisle. Mart 1943. je bio mesec zenita Dönitzovih uspeha: saveznici su izgubili 21 brod naspram samo jedne potopljene podmornice. Ali od aprila su počeli da koriste nove elektronske sprave za otkrivanje podmornica. Od maja 1943. svaka nada u uništenje savezničkih atlantskih brodova je nestala. Ipak, Dönitz zadržava Hitlerovo poverenje i Hitler ga dekretom iz aprila 1945. određuje - Göring, Himmler i ostali komandanti su ga izdali - za sledećeg Firera. Možda neočekivano, ali Bormann je pozdravio imenovanje. Posle Hitlerovog samoubistva Dönitzu je poslat telegram u njegov štab u Šlezvig-Holštajnu, kojim je obavešten o imenovanju, ali ne pre nego što Hitler umre. Sledećeg dana obavešten je o smrti i odmah preuzima mesto Firera. Novi Firer sastavlja kabinet po svom izboru (ne od onih koje mu je Hitler odredio). Uključivao je i jednog od starih aristokrata iz prve 112
Dönitz, Karl
Hitlerove vlade, Shwerina von Krosigka. Novi kabinet je odmah isključio naciste iz vlade; za Himmlera, Ribbentropa i Theracha, ministra pravde, nije bilo mesta. Göring je već bio izbačen a Göbbels mrtav; Speer je ipak zadržan i odmah radiom obaveštava stanovništvo o svojim praktičnim planovima za održavanje ishrane i opstanka. U isto vreme admiral Dönitz šalje ponudu predaje britanskom feldmaršalu Montgomery-u. Kostur Dönitzove vlade se održao dve nedelje, kabinet se sastajao i raspravljao o planovima koji se nisu mogli sprovesti, dok ga Saveznici nisu pozvali da se preda na palubi broda Patria, sa linije Hamburg-Amerika. Možda je posledica njegove naivnosti, činjenica da je bio iznenađen uvrštavanjem u glavne nacističke ratne zločince i izvođenjem pred sud u Nirnbergu 1946. Sud ga je proglasio krivim ne za celokupan podmornički rat već samo za potapanje neutralnih brodova. Za naređenje izdato povodom Lakonie, samo je ”ukoren”. Ali proglašen je krivim za planiranje agresivnog rata (osuda koja je kasnije stavljena pod znak pitanja). Osuđen je na 10 godina zatvora, i oslobođen 1956. na kraju tog roka. Drezden. Kao mesto razornog napada februara 1945., Drezden je goreo nekoliko dana i noći a broj ubijenih nikad nije tačno utvrđen. 1945. Drezden je smatran najsigurnijim gradom u Nemačkoj, ali sa januarskom ruskom ofanzivom nagrnule su izbeglice sa Istoka i sa 26.000 savezničkih zarobljenika koji su tamo držani, grad je bio pretrpan a parkovi su korišćeni za logorovanje. Rusi su na savezničkoj konferenciji na Jalti tražili vazdušne napade na komunikacione centre pred sobom. Odabran je Drezden. 13. februar je bio utorak i mnoge karnevalske svečanosti su bile pri kraju kada je otpočeo prvi napad RAF-a. Luftwaffe 113
Dru{tvo Tula
je raspolagao sa par raštrkanih noćnih lovaca a vazdušna uzbuna nije data sve dok nije bilo kasno. U dva napada te noći 786 bombardera RAF-a ispustilo je 2,647 tona bombi. Vatra je besnela širom gradskog centra a vazdušna odbrana je bila savladana. Ujutro 14. februara 316 američkih bombardera, ponovo je napalo. Sledećeg dana u četvrtak 15. februara još 211 američkih bombardera je došlo po danu. Ne čudi da je bombardovanje stvorilo vatrenu oluju, pojavu koja je slučajno izazvana (sa krajnje razornim dejstvom) prilikom velikog napada na Hamburg. Broj žrtava je od tada predmet rasprave. Navođena je prva procena drezdenske policije od 18.000 mrtvih sa očekivanjem da se taj broj uveća kasnijim prebrojavanjem; ali je potom bilo procena koje su išle i do 130.000. Rusi su prvo dali nisku procenu kao odgovor na nemačku propagandu. Ali kasnije su utvrdili da je korisno navesti veće cifre kao dokaz bezobzirnog anglo-američkog uništavanja jednog od najlepših evropskih gradova, uz to nebranjenog. Žrtava je sigurno bilo mnogo, verovatno i više od 70.000. Rezultati napada takođe mogu biti stavljeni pod znak pitanja; uprkos velikih poremećaja, tramvaji su išli Drezdenom 15. februara, dva dana posle prvog napada. (Videti STRATEGIJSKA VAZDUŠNA OFANZIVA) Drexler, Anton (1884-1942). Bavarski idealista i nacionalista. Frustriran zbog nesposobnosti za vojsku u I svetskom ratu, marta 1918. osniva Komitet nezavisnih radnika, antisemitske i ksenofobične provinijencije. On se pretvara januara 1919. u Nemačku radničku partiju, kojoj se pridružuje Hitler, kao sedmi član partijskog komiteta. Sa Gottfriedom Federom i Hitlerom, Drexler sastavlja program od 25 tačaka koji je usvojen 1. aprila 1920. kada je i ime partije promenjeno u Nacional socijalistička nemačka 114
Drexler, Anton
radnička partija - NSDAP. Balans između nacionalizma i socijalizma dobro je ilustrovan kroz 25 tačaka, novu partijsku platformu. Tačka 1. zahtevala je ujedinjenje svih Nemaca u Veliku Nemačku; tačka 2. zahtevala je poništenje Versajskog ugovora, tačka 4. je uskraćivala službu i građanska prava Jevrejima (oni koji su ušli u Rajh posle avgusta 1914. trebali su biti izbačeni); tačka 11. zahtevala je oduzimanje nezarađenih prihoda; tačka 12. nacionalizaciju trustova; tačka 14. ukidanje zemljišnih zakupnina; tačka 18. smrtnu kaznu za zelenaše i profitere. Hitler preuzima vođstvo 1921. i Drexler neumitno biva sve-den na sporednu figuru. Umro je zaboravljen u Minhenu 1942. Videti NACISTIČKI PARTIJSKI PROGRAM: 25 TAČAKA Druga revolucija. Videti RÖHM I RÖHMOVA ČISTKA Društvo Tula. Osnovano tokom I svetskog rata tobože radi proučavanja stare nemačke književnosti, posvetilo se ekstremnom nacionalizmu, misticizmu i okultizmu sa organizacijom sličnom masonskoj, po svom sistemu odseka i tajnovitosti. Swastika se ubrajala u mistične simbole društva. Eckart, Drexler, Hess i Rosenberg su bili članovi. Bio je to prirodan izvor jevtine filosofije nove države. Državljanstvo: Adolf Hitler. Rođen u staroj austrijskoj imperiji Hitler je pravno gledano bio Austrijanac. Kada je u Minhenu 1914. pozvan da služi u austrijskoj vojsci, uspeo je da ga oslobode kao nesposobnog i sa entuzijazmom se prijavljuje u nemačku vojsku po izbijanju rata, par meseci kasnije. Posle rata nastavio je da živi kao Nemac u Nemačkoj 115
Dru{tvo Tula
i nije se vratio u Austriju do 1938. kada ju je proglasio delom ”Velike Nemačke”. Ali njegovo austrijsko državljanstvo je ostalo i da bavarska vlada nije s njim postupala tako blago možda bi bio deportovan nakon zatočenja u Landsbergu 1924. Formalno se odrekao austrijskog državljanstva, aprila 1925. ali ga ovo nije načinilo Nemcem već samo licem bez državljanstva. 1932. izlazi na izbore za predsednika nemačke republike. Bilo je hitno potrebno da postane nemački državljanin. Frick, ministar pokrajinske vlade Tiringije, ponudio mu je mesto u lokalnoj policiji, ali Hitler odabira mesto savetnika pokrajine Braunšvajg u Berlinu. Stupajući na dužnost zakleo se na vernost Vajmarskoj republici, postavši tako napokon nemački državljanin samo nekoliko meseci pre svoje izborne pobede koja ga je načinila vođom Nemačke. Dvoboj. Novembra 1935. Himmler je odobrio da svaki esesovac ima pravo i dužnost da se brani silom oružja. Dvoboj je tako postao dozvoljen za SS pod izvesnim, precizno navedenim uslovima; izazov mora biti upućen najmanje četiri časa od uvrede, nedelja i praznici su izuzeti, a pismeni odgovor drugoga mora biti u formi preporučenog pisma. Dulles, Allen Welsh (1892-1969). Šef američke obaveštajne službe u Švajcarskoj od novembra 1942. Kao advokat koji je radio za američki State Department u Evropi, Dulles se nala-zio u američkoj delegaciji na Versajskoj konferenciji. U Švajcar-skoj sreće Hansa Giseviusa i preko njega uspostavlja veze sa an-tihitlerovskim zaverenicima povezanim sa Osterom i Abwehrom. Adam Tott zu Solz, probio se do Dullesa januara 1943. i ponovo u aprilu 1944. da bi pokušao da dobije veću podršku Vašingtona. Ali SAD su 116
Dvoboj
se dogovorile sa svojim saveznicima da ne pregovaraju separatno i da zahtevaju samo bezuslovnu predaju. Kako se tok rata okrenuo protiv Nemačke, SS, uz znanje Himmlera, sređuje da advokat simpatizer zaverenika ode kod Du-llesa, ali do susreta ne dolazi jer je Gestapo na svoju ruku sve otkrio i Schellenberg je prinuđen da odustane od pokušaja. Ali Nemci raznih ubeđenja su nastavili da veruju da bi SAD možda bile fleksibilnije od Britanaca; general Beck je čak poslao Dullesu plan koji je predviđao veliko nemačko povlačenje pred američkim trupama u Francuskoj, da bi se Amerikancima omogućilo da stignu do Berlina pre Rusa. Osim toga, uprkos neverovatne prirode većine predloga koji su iznošeni pred njega, Dulles je ostao značajan podružni šef američke obaveštajne službe tokom rata. Posle rata određen je da upravlja američkim obaveštajnim operacijama i dolazi na čelo CIA.
117
Eichmann, Adolf
E Ebert, Friedrich (1871-1925). Prvi predsednik Vajmarske republike. Nasledivši Ferdinanda Bebela na čelu Socijaldemokratske partije 1913, Eber predvodi socijaliste tokom I svetskog rata i 1919. izbija na mesto privremenog predsednika Vajmarske narodne skupštine, mesto sa koga je izabran za predsednika na četiri godine. Za vreme svoje vladavine sprovodio je nepristrasnu politiku suprotstavljanja i levičarskim ustancima i Kappovom puču 1920. na desnici. Ostao je bez obzira na to poseban predmet mržnje svih desničarskih partija i kuđen je od nacista dugo posle svoje smrti 1925. Eckart, Dietrich (1868-1923). Nacionalistički pesnik koji se pridružio Drexlerovoj Nemačkoj radničkoj partiji i razvio prijateljski odnos sa mladim Hitlerom. On je organizovao Hitlerovo predstavljanje Ludendorffu i našao sredstva za kupovinu Völkischer Beobachtera. Njegovu ”Olujnu pesmu” (”Nemačka, probudi se! Raskini svoje lance!”), pevali su nacisti dok su marširali tokom Pivničkog puča. Ali Eckart, inače alkoholičar, već je bio blizu smrti i kratko je držan u zatvoru Landsberg sa Hitlerom, oslobođen je i umire te iste godine. Ehrhardt, Hermann (1881-1971). Bivši mornarički komandant frajkora, čija je ”Mornarička brigada br. 2” nosila sim-bol swastike. Vođa gušenja socijalističke vlade u Minhenu 1919., Ehrhard je predvodio Kappov puč u Berlinu 1920. Organizovao je terorističke grupe radi napada i na liberale i na komuniste. Njegova ”Vikinška liga” korišćena je 118
kao pomoćna policija u Bavarskoj pod Kahrom. Hitler je bez sumnje video u njemu rivala, i zbog toga se nije udružio sa njim niti ga je upotrebio za Pivnički puč 1923., iako su mnogi iz stare Ehrhardove brigade bili među prvim esesovcima. Sam Ehrhardt je ostao na listi nepoželjnih ali je, uprkos nadzoru SD-a, uspeo da pobegne u Austriju tokom Röhmove čistke. Eichmann, Adolf (1906-1962). SS oficir, šef ”Jevrejskog evakuacionog odseka” Gestapoa, koji je nadgledao i planirao masovna ubistva miliona Jevreja. Rođen u Solingenu i obrazovan delom u Lincu u Austriji (gde je Hitler takođe živeo), Eichmann je bio usamljeno, ćudljivo dete. Zbog tamnog tena školski drugovi su mu se rugali da je Jevrej. Posle napuštanja škole kada je inflacija uništila sredstva njegovih roditelja, postaje trgovački putnik, antisemita i konačno član austrijske Nacističke partije. Aktivan je u partiji do 1932. kada biva prisiljen da pređe u Nemačku. Iz početka piše za antisemitske novine Der Stürmer, ali ga uskoro zapošljava SD kao stručnjaka za jevrejska pitanja. 1937. posećuje Palestinu da bi se susreo sa arapskim vođama (ali mu je britanska policija naredila da je napusti). Jedno vreme njegova politika je bila naklonjena cionizmu, kao sredstvu izvlačenja Jevreja iz Evrope, ali je ovo postalo neizvodljivo kada su se palestinske emigracione kvote popunile. 1941. kao šef odseka IVA 4b Gestapoa, prima Himmlerovo direktno naređenje za Aktion 14 F 13, likvidaciju Jevreja i ostalih na početku napada na Rusiju. Eichmann je bio onaj koji je sazvao preko Heydricha, njegovog pretpostavljenog, konferenciju u Vanzeu januara 1942. sa temom koordinisanja napora svih ministarstava zaduženih za hvatanje, transport i istrebljenje Jevreja. Od 119
Einstein, Albert
tada on putuje Evropom da bi video kako se to sprovodi. Lično je preuzeo na sebe jednu od masovnih deportacija (iz Moravske) i odabrao da nadgleda logor Aušvic nekoliko nedelja, da bi iz prve ruke procenio teškoće sprovođenja operacije. Više od pet miliona mrtvih je rezultat "Konačnog rešenja" na osnovu njegovih naređenja, iako se može primetiti da nikada nije dobio viši čin. Ostalima koji bi se zapitali nad nečovečnošću svega toga, govorio bi: ”Ne budite sentimentalni. Ovo je Firerovo naređenje”. Februara 1945. nestaje iz Praga. Krećući se Nemačkom beži iz Evrope sa vatikanskim pasošem na ime ”Ricardo Klementa”. 1961. izraelski agenti su mu ušli u trag u Argentini i kidnapovali ga. Pojavio se ponovo na suđenju u Izraelu, gde je osuđen i obešen. Eicke, Theodor (1892-1943). Izumitelj sistema terora konclogora. Rođen je u Alzas-Loreni u to doba pod nemačkom okupacijom, postaje policajac posle I svetskog rata ali neprijateljstvo prema novoj francuskoj upravi doprinosi da ostane bez posla. 1923. zapošljava se u IG Farbenu kao službenik za antitrgovinsku špijunažu. Pridružio se nacistima kao pripadnik SA 1928., napredujući do mesta komandanta SS regimente u Rajna-Palatinatu. Osuđen je na dve godine zatvora 1932. zbog učešća u bombaškom napadu na političke protivnike; ali, beži u Italiju, vrativši se ubrzo po dolasku Hitlera na vlast. Juna 1933. preuzima komandu nad nedavno otvorenim konclogorom u Dahauu, i uspostavlja takav režim da ga Himmler postavlja za inspektora konclogora i šefa SS Totenkopfverbände (logorske straže ”Mrtvačka glava”). U Röhmovoj čistki ubija Röhma, pošto je ovaj odbio da se sam ubije. Eicke preuzima komandu nad Waffen SS Totenkopf divizijom prilikom invazije na Poljsku 1939. a na mestu inspektora logora ga nasleđuje Richard 120
Einsatzgruppen
Glucks. Poput Seppa Dietricha, brzo se pokazao kao nadaren vođa (mada ne i strategijski nadahnut komandant). Njegova jedinica se borila u Demjanskoj bici 1942., i kada je pogođen, vod dobrovoljaca iz njegove divizije se probio kroz ruske linije da bi doneo njegovo telo. Einsatzgruppen. SS grupe za specijalne akcije. Prve su organizovali Himmler i Heydrich 1939, i pratile su nemačke armije u Poljskoj, ubijajući nacionalne vođe i hvatajući Jevreje radi zatvaranja u geta. Kada su Nemci otpočeli rusku kampanju 1941., Einsatzguppen su ponovo pratile armiju, ali ovoga puta sa zadatkom da istrebe sve Jevreje i sovjetske političke komesare. SS komandanti bi ulazili u gradove i sela i naređivali viđenijim Jevrejima u zajednici, da okupe sve Jevreje radi ”premeštanja” negde drugde. Postupak se sastojao od transporta Jevreja, u određenom broju, na mesto pogubljenja, gde su streljani i bacani u jame. U Rusiji Einsatzgruppen je podeljen na četiri jedinice sa po 3.000 ljudi, čiji je zadatak bio, tehnički, da osiguraju svaka svoju operativnu zonu; ovo je uključivalo sprečavanje otpora od strane civila. Avgusta 1942. Himmler je naredio jednom Eisatz odredu da likvidira 100 zatočenika zatvora u Minsku, radi provere metoda. Bio je potresen dejstvom prvog plotuna, a pričalo se da je zapao u histeriju kada prvi hici nisu odmah usmrtili dve Jevrejke. Zbog ovog incidenta Himmler je naredio da žene i decu ubuduće treba ubijati upotrebom gasnih kamiona koji su uzeti od dva berlinska preduzeća. Žrtve su ubijane za nepunih 15 minuta upumpavanjem izduvnih gasova natrag u kamion. Tačne brojke se ne mogu utvrditi ali je SS statističar dr Richard Korherr 23. marta 1943. obavestio Himmlera da je 633.300 ruskih Jevreja ”premešteno” - Einsatzgruppen izraz za istrebljenje; još 100.000 je ubijeno 1944/45.; ove dve cifre spojene, smatraju 121
Einstein, Albert
se uglavnom tačnim. Nema posebnih podataka o broju ubijenih sovjetskih komunista. Einstein, Albert (1879-1955). Fizičar koji je objavio ”Specijalnu i opštu teoriju relativiteta” 1916. Rođen u Virtembergu, pohađao je univerzitet u Švajcarskoj i uzeo švajcarsko državljanstvo. Postaje profesor u Berlinu 1913. i za svoj rad je nagrađen Nobelovom nagradom 1921. 1933. nalazio se u poseti u Kaliforniji kada su nacisti došli na vlast i on se nikad nije vratio u Nemačku. Nastavio je sa svojim radom u SAD i u avgustu 1939. šalje pismo predsedniku Rooseveltu u kom ga obaveštava o mogućnosti razvoja atomske bombe. Smatra se da se od ovog pisma razvio projekat Menhetn. U Berlinu, imovina mu je oduzeta, jer je bio Jevrej, a sve njegove knjige su javno spaljene maja 1933. Eisenhower, Dwight D. (1890-1969). Američki general koji je kao vrhovni komandant savezničkih snaga bio odgovoran za planiranje i izvođenje iskrcavanja u Normandiji juna 1944., i napredovanje kroz Nemačku, čime je okončan rat na Zapadnom frontu. Kontrolišući egoiste snažnih ličnosti, Montgomerya i Pattona, Eisenhower je ostvario veliki uspeh održavši jedinstveno delovanje savezničkih armija. Možda je najdelotvorniji bio pri suočavanju sa porazom. I kod prolaza Kaserin i kod bitke kod Bulgea, delovao je brzo i odlučno, više nego dovoljno da opovrgne optužbe o konsenzusu kao njegovom jedinom cilju. Eisenhower je umro posle dva mandata na mestu predsednika SAD, u Walter Reed vojnoj bolnici u Vašingtonu, 28. marta 1969.
122
Eisenhower, Dwight D.
Eisner, Kurt (1867-1919). Minhenski pozorišni krtičar koji je par dana pre primirja na kraju I svetskog rata i pre berlinskog ustanka Spartakista, predvodio pobunu i našao se na čelu revolucionarne bavarske vlade. Pun entuzijazma, ali naivan, govorio je o novom svetu svetla, lepote i razuma; međutim priznavši nemačku krivicu za otpočinjanje rata i stran bavarskoj kulturi (rođen je u berlinskoj jevrejskoj porodici, ali nije bio kako se pričalo ruski emigrant), navukao je veliku omraženost. Februara 1919. održani su izbori na kojima je pretrpeo težak neuspeh. Na putu ka skupštini gde je trebalo da podnese ostavku, ubio ga je mladi grof Arco-Valley. Ovo ubistvo su pratila druga ubistva i stanovnici Minhena (uvek više socijalistički nastrojeni nego drugde u Bavarskoj), stupili su u generalni štrajk, zatvorili univerzitet (gde su studenti aplaudirali ArcoValley) i našli se pod komunističkom upravom. Hitler je kao vojnik u Minhenu bio očevidac uspona i pada Eisnera i ”sovjetske” vlasti koja je sledila. El Alamejn. Presudna bitka pustinjske borbe između Rommelovog Afričkog korpusa i britanskih snaga. Avgusta 1942. general Bernard Law Montgomery je postavljen za komandanta 8. armije. Obazriv i metodičan zapovednik, Montgomery je oja-čao svoje snage velikim količinama američke opreme, dok 23. o-ktobra 1942. nije bio spreman da napadne nemačke odbrambene položaje sa svim šansama za uspeh. Povlačenje Afričkog korpusa koje je počelo 2. novembra nastaviće se sve do prestanka nemač-kog vojnog prisustva u Severnoj Africi. Videti AFRIČKI KORPUS Elbeški drugovi. Antinacistička ilegalna organizacija koju je 1934. osnovao socijaldemokrata Walter
123
El Alamejn
Schmedemann. Grupa bazirana u Elbeku, hamburškom predgrađu malo istočnije od jezera Ozen-Alster, izdavala je ilegalne novine, održavala kurirsku službu prema Čehoslovačkoj i Danskoj, i čak doturala vesti o borbi logoraša iz konclogora Oranienburg. Ali gestapovskim metodama saslušavanja uspešno su otkriva-ne jedna po jedna antinacistička grupa. Preko 60 Elbešana je u-hapšeno 1935-36., među njima i Schmedemann, a mnogi su pre-tučeni na smrt u gestapovskim ćelijama za saslušavanje u konc-logoru Filsbitel. Sam Schmedemann je oslobođen posle dugih sa-slušanja i pošto je preživeo, posle rata postaje ministar u ham-burškoj oblasti. Elser, Johan Georg (1903-1945). Drvodelja optužen za pokušaj ubistva Hitlera u novembru 1939. Za Elsera se tvrdilo da je postavio tempiranu bombu u Bürgerbraukeller, gde je Hitler govorio na godišnjici Pivničkog puča iz 1923. Bomba je eksplodirala posle Hitlerovog odlaska, ali je sedmoro ljudi poginulo a šezdeset troje ranjeno. Elser je uhapšen (rečeno je da je krenuo ka Švajcarskoj) i poslat kao specijalni zatvorenik, prvo u Zaksenhauzen a zatim u Dahau. SD je sumnjala da iza njega stoje Britanci. Drugi zatočenik Dahaua, britanski agent Payne-Best, tvrdio je da je Elseru smešteno od strane SS-a, radi povećanja Hitlerove popularnosti, ali Payne-Best je upoznao Elsera tek pošto je on žestoko pretučen od straže u Dahauu. SS je streljao Elsera u aprilu 1945. Teško da će prava istina ikada biti utvrđena. Epp, Ritter Franz Xaver von (1868-1947). General von Epp sa Röhmom kao pomoćnikom, predvodio je jedinice frajkora koje su povratile Minhen od socijalističke vlade koja je preuzela vlast 1919. 124
Esser, Hermann
Bio je vojnik u Kini i jugozapadnoj Africi pre I svetskog rata u kome je kao profesionalni oficir Kraljevske bavarske armije komandovao regimentom kraljeve telesne garde. Kasnije, Vajmarska vlada ga koristi za gušenje komunističkog ustanka u Ruru. Iako je dao 60.000 maraka radi pretvaranja Völkischer Beobachtera u nacističke novine, njegova odanost državi iz čije je službe nedavno otišao u penziju, bila je dovoljna da spreči njegovo učešće u Pivničkom puču 1923. Posle kraćeg perioda neaktivnosti, 1926. preuzima kontrolu nad SA u Bavarskoj i postaje nacistički poslanik u Rajhstagu 1928. 1933. raspušta bavarsku vladu po Hitlerovom naređenju i proglašava se za državnog guvernera, ostajući na tom mestu do 1945. Iako se bunio protiv nekih Himmlerovih i Heydrichovih nezakonitih postupaka, ostao je značajna figura. Umro je u američkom logoru za internirce, januara 1947. Esser, Hermann (1900-1981). Suosnivač, zajedno sa Drexlerom, Nemačke radničke partije (koja je prerasla u Naci-stičku partiju), i rani Hitlerov sledbenik. Kao mladog bivšeg voj-nika, radikala i nacionalistu sa značajnim darom za javne govo-re, vojska ga je, kao i Hitlera zaposlila radi borbe protiv marksi-stičkih aktivnosti u Bavarskoj. Grub i sirov lupež, takmičio se sa Streicherovom reputacijom razvratnika i progonitelja Jevreja, a njegovo tečno, senzacionalističko pisanje je bilo zaštitni znak ranog Völkischer Beobachtera. Bio je prvi koji je javno zvao Hitlera Firer. Za vreme Pivničkog puča, nervi ili bolest, onemogućili su mu učešće u maršu. Govori umesto Hitlera u pivnici, i beži u Austriju kada je policija počela da zatvara svakog ko je uzeo učešća. Dok je Hitler bio u Landsberškom zatvoru, Esser i Streicher preuzimaju rezervnu partiju koju je trebalo da vodi Rosenberg, ”Velikonemačku narodnu grupu”. Uprkos 125
Eutanazija
ovome uspeva da zadobije Hitlrovu naklonost po njegovom oslobađanju. Napreduje u partiji i nakon 1933. dobija određene položaje u Bavarskoj, ali je sklonjen sa dužnosti 1935. jer su njegovo ozloglašeno ponašanje i nedostatak administrativnih sposobnosti bili previše uočljivi. Nastavio je da drži niz počasnih mesta ali nikad više nije svrstavan u istaknute naciste, iako ga je Hitler pozvao iz anonimnosti februara 1945., da pročita partijski manifest vernim u Minhenu. Tokom posleratne denacifikacije proglašen je samo minornom figurom, iako mu je imovina konfiskovana a građanska prava oduzeta. Eutanazija. Program likvidacije po ”Zakonu o zaštiti naslednog zdravlja”, koji je predstavljao deo nacističkog koncepta uzgajanja čistije rase eliminisanjem onih koji su proglašeni nesposobnima. Bila je to još ranije (1935.) predočena Hitlerova namera da sačeka ratno doba pre pokretanja programa eutanazije. Verovao je da će program prekriti ratna magla. Saglasno tome, septembra 1939, Hitler izdaje naređenje Philipu Bouhleru, partijskom poslovnom organizatoru da se posavetuje sa doktorima o ”ubistvima iz milosrđa” i otpočne operaciju (poznatu kao T4) odmah. Program nije trebao da bude ograničen na neizlečivo hendikepirane i mentalno zaostale. U tom smislu bio je istinska preteča "Konačnog rešenja", jer je predviđao čišćenje rasnog stabla. Sa ubijanjem mentalno i fizički hendikepiranih ljudi i dece počelo se krajem 1939, i ubrzo je bilo dovoljno ”iznenadnih smrti” za rođake i roditelje, da bi sreli ili čuli ostale čija su hendikepirana deca ili rođaci takođe iznenada umrla; takođe, tela najčešće nisu bila dostupna roditeljima i rođacima radi pregleda i autopsije. Glasina se brzo pronela, tako da je to, kao i hrabra javna osuda programa nadbiskupa Minstera, Clementsa von Galena, doprinela njegovom 126
Eutanazija
obustavljanju. Nekih 75.000 žrtava je odvedeno iz duševnih bolnica i likvidirano, dok ova ubistva nisu zaustavljena 1941. Videti GALEN CLEMENS VON
127
F Faulhaber, kardinal Michael von (1869-1952). Minhenski nadbiskup od 1917. i kardinal Katoličke crkve od 1921. Rodoljub koji je podržavao nemačku stvar u I svetskom ratu kao ”pravedan rat” i bio odlikovan Gvozdenim krstom I klase za hrabrost, postaje kao kardinal, vođa katolika u Bavarskoj. Snažno suprotstavljen socijalizmu i ateističkom komunizmu, kada je Hitler postao kancelar 1933. smatrao ga je štitom protiv marksizma i nastojao je kod Pape da ovaj gleda na novu vlast sa blagonaklonošću. Konkordat iz 1933. između Katoličke crkve i nacističke države (potpisan od Papena u ime Trećeg rajha i od kardinala Pacellia, budućeg Pape Pija XII, u ime Crkve), prvo je pozdravio Faulhaber. Ali ubrzo uviđa da ugovorno ograničenje uloge crkvenih ličnosti u politici može sprečiti oglašavanje Crkve u javnosti povodom moralnih pitanja u novoj državi. Od novembra 1933. kada je osetio da je njegova hrišćanska dužnost da progovori protiv nacističkog nehrišćanskog učenja i otvorenog paganstva, nije oklevao. 1937. pomogao je sastavljanje papske enciklike Mit brennender sorge (”U dubokoj zabrinutosti”), optuživši Hitlera za slabu veru. Hitler je odgovorio povećanim napadima na Crkvu i hapšenjem sveštenika osumnjičenih za antinacističke prestupe. Dok kardinal nije istupao protiv antisemitizma, ispadi "Kristalne noći" 1938. razgnevili su ga i šalje prevoz minhenskom glavnom rabinu radi odnošenja religioznih predmeta iz njegove sinagoge na sigurno. Nastupanjem rata 1939. Hitler smanjuje svoje napade na crkvu, čiji su mnogi pripadnici imali u određenom stepenu simpatija za njegove akcije. Faulhaber se držao dalje od aktivnosti pokreta otpora iako je 128
Film
Gördeler tražio od njega podršku za antihitlerovski pokret. Posle "Bombaške zavere" 1944., nakon ispitivanja od Gestapoa, osudio je ideju atentata i zakleo se na trajnu odanost državi. Feder, Gottfried (1883-1941). Jedan od osnivača Nacističke partije, koji se prvo pridružio Drexlerovoj Radničkoj partiji 1919. Sledeće godine pomogao je sastavljanje ”25 tačaka”, partijskog programa koji je isticao kapitalističko zlo sloganom ”Slomite interesno ropstvo međunarodnog kapitalizma!”. Štrčao je iz rane nacističke misli, slično socijalističkom radikalizmu Strassera. Feder je bio populista i ruralni antiindustrijalist. Iako se našao među vernim koji su marširali 1923. u Pivničkom puču, sofisticiraniji nacisti su shvatili da Federova gledišta neće pomoći Nacističkoj partiji na njenom putu do vlasti. I Schacht i Funk su upozorili Hitlera da je njegov ekstremni antikapitalizam preplašio industrijalce. Zbog toga je u nacističkoj upravi 1933. stari partijski član dobio samo nižu funkciju. Razočaran podnosi ostavku sledeće godine i živi povučeno, predajući na univerzitetu do smrti u Minhenu 1941. Fegelein, Hermann (1906-1945). Waffen SS general koji je napredovao od konjušara do punopravnog SS konjičkog oficira oženivši se Gretlom, sestrom Eve Braun. Prvobitno je služio u Hitlerovom glavnom štabu kao Himmlerov agent, ali je tokom spletki poslednjih meseci postao Bormannov pristalica. Aprila 1945. pokušao je da se iskrade iz Firerovog berlinskog bunkera ali su ga esesovci otkrili i po Hitlerovom naređenju izveden je napolje i odmah streljan. Nema podataka da je Eva Braun protestvovala. Feindhörer (oni koji su slušali neprijateljski radio). Zatvaranje u konclogor ili čak smrt, bila je kazna u Trećem 129
Feldmar{al
rajhu tokom rata za one uhvaćene da slušaju BBC. Optužba je mogla varirati od defetizma do proglašavanja za Volksschädlinga (antidruštvenog parazita). Felix. Nemačka šifra za zauzimanje Gibraltara, španskih Kanarskih i portugalskih Zelenortskih ostrva. Plan je bio deo nemačke mediteranske strategije kako je to izneseno u direktivi br. 18, izdatoj od Hitlera 12. novembra 1940. Operacija nije nikad izvedena. Feldmaršal. Najviši čin u nemačkoj armiji. Hitler je unapređivao u čin feldmaršala kako mu je bilo volja i to u mnogo većem broju nego što je armija očekivala. Ipak unapređenje je na kraju koristilo nekolicini njih. Juna 1940. posle trijumfa u Francuskoj unapredio je von Brauchitscha (podneo ostavku 1941.), Keitela (obešen 1946.), von Mansteina (oslobođen komande 1944.), von Rundstedta (smenjen 1944.), von Reichenaua (poginuo u avionskoj nesreći 1942.), von Blocka (ubijen tokom vazdušnog napada 1945.), von Leeba (smenjen 1942.), von Klugea (ubio se 1944.), i von Witzlebena (likvidiran posle "Bombaške zavere" 1944.). Juna 1942. unapredio je Rommela (samoubistvo 1944.); januara 1943. von Paulusa (zarobljen kod Staljingrada), von Buscha (smenjen 1944.), von Kleista (zarobljen i umro u ruskom zarobljeništvu), i von Weicha. Marta 1944. unapredio je Modela (samoubistvo 1945.); i konačno 1945. Schörnera, žestokog kaznenog oficira koji je prebegao Amerikancima, da bi opet bio izručen Rusima. Hitler je stvorio i Luftwaffe feldmaršale. 1940. proglasio je Göringa specijalnim ”rajhmaršalom”, unapredio Kesselringa, Milcha i Sperlea, a 1945. Richthofena i von Greima. 130
Feder, Gottfried
Fietz, Helmut. Jedan od nekolicine poznatih po imenu (od onih koji su sigurno brojali stotine hiljada), neobrazovanih protivnika nacizma. Fietz je uhapšen zbog penjanja na pivsko bure na seoskom trgu u Bavarskoj i poređenja Hitlera, na svoju nesreću, sa svinjama i ostalim domaćim životinjama. Film. 1933. zlatni dani nemačkog filma bili su već prošlost. Veliki klasici nemog filma Robert Wieneov Kabinet dr Caligaria, Fritz Langov Metropolis i G.W. Pabstov Kameradshaft, doneli su nemačkom filmu međunarodnu reputaciju. Ali privukli su i pažnju Holivuda i mnogi glumci i režiseri već su bili pozvani u Kaliforniju. Veliki nemački zvučni filmovi tog doba, Sternbergov Plavi anđeo, Langov M, i Pabstov Westfront 1918., snimljeni su pre dolaska nacista na vlast. Ali čak i pre januara 1933. Nacistička partija je bila u poziciji da daje ”sugestije”. Morgenrot (”Zora”), prikazan pre dolaska Hitlera na vlast, vodeća nemačka filmska kompanija već je snimila sa uočljivom nacističkom propagandnom crtom. Postojao je jak interes za film među vodećim nacistima, ali kod Josefa Göbbelsa radilo se o opsesiji. Proglasio se odgovornim za odobravanje svakog snimljenog filma u Trećem rajhu i tvrdilo se da mu dan nikad nije prošao bez projekcije. Kod njega se brzo razvilo pronicljivo poštovanje prema mogućnostima filma kao glavnog oružja njegovog Ministarstva propagande. Ali prvi zadatak mu je bio, kako je on to smatrao, da očisti sve jevrejske radnike iz Filmwelta, filmske industrije. 1. aprila 1933. šest američkih filmskih kompanija sa podruž-nicama u Berlinu, primilo je dopis u kom se zahteva od njih da otpuste iz službe svakoga ko je jevrejskog porekla. 131
Firer
Arijevska odredba (Arierparagraph) kojom se zabranjivao rad Jevrejima u bilo kom delu filmske industrije nije bila objavljena do jula, ali je odmah došlo do zbrke u industriji. Za sledeće dve godine veli-ki broj najtalentovanijih režisera pisaca i glumaca (ne uvek Jevre-ja), napustilo je Nemačku (videti HOLIVUDSKE IZBEGLICE). Kada je Dacho, zvanično udruženje režisera i glumaca, izazvalo Göbbelsa, predstavljajući mu listu članova za koje su smatrali da im treba dozvoliti da rade u industriji zbog njihovih zasluga u ratu ili rada u svetu filma, on je odmah zabranio udruženje. Uspevši da odstrani Jevreje i ”ideološki nepouzdane” iz nemačke filmske industrije, Göbbels je sada stavio pod kontrolu strane filmove. 1934. Reichsfilmkammer (Rajh unija nemačkih filmskih odseka) uvodi Filmdramaturg-a čiji je posao bio da pregleda sve scenarije stranih filmova da bi se osiguralo da svi koji idu protiv duha vremena budu zabranjeni. Rani primeri zabranjenih filmova su MGM-ov Borac za nagradu i dama jer u njemu glumi jevrejski bokser Max Baer, Klinac, Rimski skandali i Tarzan i njegova družbenica zbog ”ispoljenog nepoželjnog ponašanja”. Ovo opet nije pomoglo nemačkom filmskom izvozu koji se sunovratio sa 22 miliona rajh maraka u 1930. na 4 miliona rajh maraka 1936. Do 1937. nemačka filmska industrija se sastojala od tri velika filmska producenta: UFA i Tobisa u Berlinu i manje kompanije Bavarija u Minhenu. Zbog uplitanja vlasti, rasta troškova i pravog kolapsa izvoznih poslova, sve kompanije su bile u ozbiljnim finansijskim nedaćama. Nakon toga su serijom zamršenih poteza kompanije nacionalizovane. Göbbels je 25. maja 1937. promovisao sistem stepenovanja filmova koji je doveo do obaranja vrednosnih veličina a počinjao je od ocene ”politički i umetnički posebno vredan” na vrhu do ”obrazovno vredan” na dnu liste. Uprkos 132
Film
Göbbelsove opomene filmskim stvaraocima:”Nemački film mora ispuniti svoju dužnost prema državi, naciji i kulturi. Mora postati vodeći u svetu”, gledalište je tvrdoglavo preferiralo američke filmove, čak i iz jadnog izbora dozvoljenih novim pravilima o kvotama. Firer. Hitler je uzeo naziv ”Firera” ili vođe, direktno imitirajući italijanskog fašističkog lidera Mussolinia, koji je sebe nazvao ”Il Duce”. Hitlerov bliski saradnik Esser, bio je prvi koji ga je tako javno nazvao 1923. Tek 1931., Göbbelsovom naredbom, njegova upotreba je postala obavezna u Partiji. Göbbelsov cilj je bio isti kao i kod uvođenja pozdrava ”Heil Hitler”; učvrstiti bespogovorno obožavanje partijskog vođe. Termin Firer je često korišćen u nacističkim naslovima, kao i u partijskom pregledu Ko je ko? objavljenom 1935., nazvanom Firerleksikon. Hitlerova politička filozofija u Mein kampfu promovisala je Firerprincip, iskazujući prezir prema demokratiji i zalažući se za diktaturu sa odlukama donesenim od vođe i od jedne elitne grupe čije zapovesti narod mora izvršavati. Nacistička Nemačka je zbog toga imala ”Firere” na mnogim nivoima odlučivanja, pri čemu je svaki bio potčinjen Fireru iznad sebe. Kada je u avgustu 1934. posle Hindenburgove smrti Hitler ujedinio funkcije kancelara i predsednika, ”Firer ” je postao njegov zvanični državni naziv. Firerovi štabovi. Hitler je demonstrirao svoju vodeću ulogu i apsolutnu kontrolu ratne mašinerije, centralizujući vlast u svoja komandna mesta. Iako je koristio posebno prepravljen voz (kao u Poljskoj 1939.) za sebe, štapske oficire, sekretarice i signalnu opremu, takođe je s vremena na vreme osnivao štapska mesta kojima je davao šifrovana imena proistekla iz njegove mašte sklone dramatizaciji. 133
Firerleksikon
Felsennest (Kameno gnezdo) kod Bad Minsterajfela, na oko 30 milja od belgijske granice (1940.) Alderhorst (Orlovsko gnezdo) kod Zigenberga blizu Ardena (1940). Hitler je napustio ovaj štab jer je bio previše luksuzan. Kasnije tokom rata Speer je dogradio skloništa od bombi i korišćen je za Runstedtov štab za vreme Ardenske ofanzive 1944. Hitler je ponovo kratko boravio u njemu od decembra 1944. do januara 1945. Wolfsschlucht (Vučija čeljust) kod Brili l Peša u Francuskoj (6-25. juna 1940.). Kažu da ga je napustio kada su počeli da ga razdražuju rojevi komaraca. Tannenberg (nazvan po nemačkoj pobedi nad Rusima 1914.) kraj Frojdenštata u Crnoj šumi. Korišćen na kraju kampanje u Francuskoj, 1940. Wolfsshanze (Vučija jama) kod Rastenburga u Istočnoj Prusiji (1941-44.). Mesto julske "Bombaške zavere" 1944. Werwolf (Vukodlak) njegov glavni štab u Vinici u Ukrajini (jula 1942.). Od sredine januara 1945. do svoje smrti u aprilu 1945., Hitlerov glavni štab, koji nikad više nije napustio, bio je Firerbunker, sagrađen ispod razorene Rajhkancelarije u Berlinu. Firerleksikon. Ko je ko? i Ko je bio ko? u Nacističkoj partiji, sastavljen u jednom tomu i objavljen 1934. Ne sadrži ime nijedne žene. Fleischer, Carl (1883-1942). Norveški general koji je komandovao izuzetnim otporom protiv nadmoćnijih nemačkih snaga 1940. Pri strašnim vremenskim uslovima, njegova 6. divizija uspešno je zadržala Nemce kod Narvika dok joj se nisu pridružile britanske snage u jurišu na grad. Njegovo ogorčenje onim što je (verovatno sa razlogom) 134
Firerovi {tabovi
smatrao nepotrebnim britanskim kašnjenjima bilo je takvo da nije bio u stanju da uzme puno učešće u kasnijoj borbi Norvežana. Flemegerichte. Tajni sudovi koji su izricali samovoljne smrtne presude Nemcima koji su obaveštavali savezničku kontrolnu komisiju o aktivnostima ”Crnog Reichswehra”, posle I svetskog rata. Videti CRNI REICHSWEHR Flick, Friedrich (1883-1972). Industrijski magnat koji je kontrolisao United Steel, Daimler-Benz i Nobel Dynamite, poreklom iz Vestfalije uspeo je da postane jedan od najbogatijih i najmoćnijih ljudi svog doba. Iako je dao 50.000 maraka nacistima 1932., dao je mnogo više za Hindenburgovu kampanju i za Liberalnu i partiju Centra. 1933-34. daje 7.000.000 maraka nacistima i dodaje 100.000 maraka SS-u. Postao je član partije 1937. Kada se rat razbuktao njegove kompanije su zaposlile 48.000 robovskih radnika, neke iz konclogora a ostali su dove-deni direktno iz Istočne Evrope. 80% njegovih radnika je umrlo. Posle rata uspešno je izbegao plaćanje kompenzacije na osnovu toga što je već platio korišćenje radne snage SS logorima. Flickov konzorcijum su Saveznici razbili 1945. Flozenbirg. Konclogor u Bavarskoj kojim je u prvom delu rata komandovao oberšturmbanfirer Kunstler, dok nije smenjen 1942. zbog optužbi za pijančenje. Forster, Albert (1902-1954). Nacistički Danciga od 1930. i njegov rajhguverner od 1939.
135
gaulajter
Frank, Hans
Frajburški krug. Antinacistička debatna grupa osnovana na Frajburškom univerzitetu. Patriotske i desničarske provinijencije, grupu je predvodio istoričar Gerhard Ritter. Frajkori. Privatne armije ex-vojnika koje su formirali bivši regularni oficiri na kraju I svetskog rata. Mnogi su osnovani u haosu 1918. u istočnoj Evropi gde su se nemačke trupe, ne više pod centralnom komandom, borile protiv ruskih komunista i pretenzija nove poljske i litvanske države. Tadašnji kapetan von Schleicher (kasnije general i kancelar Nemačke) iz političkog odeljenja nemačkog Generalštaba tajno je naoružavao i plaćao jedinice frajkora najpre radi zaštite nemačkih istočnih granica a potom radi gušenja revolucije kod kuće. Frajkore su činili prekaljeni vojnici iz prvih linija fronta, koji su koristili taktiku razvijenu 1918., zasnovanu više na malim samodovoljnim jedinicama nego na velikim armijskim formacijama. Raspolagali su širokim spektrom borbenih veština i naoružanja, sačuvavši ono najbolje iz ratnog drugarstva, često su sami birali svoju vođe. Komunističku vladu u Bavarskoj 1919. srušilo je 30.000 vojnika frajkora pod Eppom, upotrebom nemilo-srdnih metoda pri čemu je ubijeno više od 600 ljudi u maju te godine. Hitler koji je u to vreme u Minhenu prolazio kroz proces demobilizacije, bio je svedok masakra. Radnike koji su pokušali da formiraju socijalističke režime u gradovima ili regionima po-put Rura a posebno poput Spartakista u Berlinu, frajkori su suzbili u krvi. Nasuprot ovome, Erhardtova brigada je marta 1920. okupirala Berlin da bi omogućila desničaru, dr Kappu da se proglasi za kancelara. Minhen je postajao pribežište za ljudstvo frajkora, kako su se njihove jedinice postepeno raspadale. Mnogi su regrutovani u SA, među njima i ljudi iz Ehrhardtove brigade 136
Frajkori
koji su na svoje šlemove stavljali simbol swastike. Frajkori su raspušteni 1921., ali su se njihovi poslednji ostaci ceremonijalno postrojili u Minhenu na desetogodišnjicu Pivničkog puča, novembra 1933. Sprovedena je prozivka njihovih jedinica (”Baltic”, ”Ehrhardt”) i zastave su im položene pored ostalih u nacističkoj Braon kući. Frank, Hans (1900-1946). Generalni guverner okupirane Poljske od 1939. Posle kratkog učešća u I svetskom ratu i Eppovim frajkorima, Frank se pridružuje Nemačkoj radničkoj partiji, prethodnici Nacističke partije. Kao student učestvovao je u Pivničkom puču 1923. Postaje pravni savetnik Nacističke partije 1929. i vodi interni disciplinski sud ”USCHLA”. Sastavlja Gleichschaltung pravnog sistema i osniva Akademiju za nemačko pravo, postajući njen predsednik. Objavljuje da je ”ljubav prema Fireru postala pravni pojam”. Posle poraza i okupacije Poljske 1939. i komadanja njene teritorije između Nemačke i Rusije, postaje generalni guverner ostatka. Frank počinje da istrebljuje stanovništvo, likvidirajući Jevreje, intelektualce i stručnjake u skladu sa naredbom da stvori od Poljaka samo izvor robovske radne snage. Pod njegovom upravom ubijeno je preko tri miliona Jevreja a desetine hiljada Poljaka su poslate na prinudni rad. Vladao je Poljskom iz svoje palate u Krakovu dok nije pobegao za Nemačku pred ruskim napredovanjem 1944. Detaljno je opisao svoje delovanje u 40 delova dnevnika koji predstavlja izvor mnogih informacija o ranoj nacističkoj istoriji a u njemu je naznačena i mogućnost da se među Hitlerovim precima nalazio i Jevrej iz Graca, Frankenburg, što mu je Hitler naredio da tajno istraži 1942. Hans Frank je priznao optužbe koje su ga teretile kao jednog od glavnih ratnih zločinaca u Nirnbergu, i obešen je. 137
Fritsch, Freiherr Werner von
Franko. Videti ŠPANSKI GRAĐANSKI RAT, ANDAJ Frankfurter Zeitung. Uticajna nemačka novina koja je nekako uspevala da pokaže izvestan stepen nezavisnosti u odnosu na striktnu nacističku liniju. Verovatno je Göbbels verovao da je to neophodno da bi se ostavio utisak na stranu štampu kod koje je ugled Frankfurter Zeitunga uvek bio visok. Videti ŠTAMPA U TREĆEM RAJHU Freisler, Roland (1893-1945). Predsednik berlinskog Volksgerichthofa (Narodnog suda) od 1942. Zna se da je bio jedan iz odabrane grupe prisutne na konferenciji u Vanzeu 1942., na kojoj su donešeni planovi o istrebljenju Jevreja. Freisler se školovao za advokata, bio je zarobljenik u Rusiji a pridružio se Nacističkoj partiji 1925. Postao je Hitlerov omiljeni pravni egzekutor, sudeći Shollovima 1943. i onima koji su optuženi za učešće u "Bombaškoj zaveri" 1944. U filmovima snimljenim na suđenjima u Berlinu može se videti njegov frazerski stil i proračunato izdiranje na optužene, pre nego što ih osudi na laganu i mučnu smrt. Kao sovjetski zarobljenik, posle I svetskog rata kažu da je počeo da ceni njihove metode a posebno taktiku sovjetskog tužioca Višinskog. Ubijen je tokom zasedanja suda, bombom bačenom iz američke leteće tvrđave za vreme dnevnog napada na Berlin, februara 1945. Frick, Wilhelm (1877-1946). Birokrata Nacističke partije. Kao viši funkcioner minhenske policije i nacista, trebao je da postane novi šef policije da je Pivnički puč 1923. uspeo. Kada je puč propao, suđeno mu je i osuđen je zbog učešća u njemu, ali je oslobođen 1924. Član Rajhstaga od 1924., bio je u to vreme na strani radikala Gregora Strassera. 138
Freisler, Roland
1931. postaje ministar unutrašnjih poslova pokrajine Tiringije i prvi nacista koji je zauzeo takav položaj. U to doba važio je za jednog iz partijske ”Velike petorke”, zajedno sa Hitlerom, Göringom, Göbbelsom i Stasserom. Postavši ministar unutrašnjih poslova Rajha u januaru 1933., primenjuje Zakon o posebnom punomoćju, sastavlja Gleichschaltung zakone koji ukidaju individualna prava nemačkih pokrajina. Frick ostaje na mestu ministra unutrašnjih poslova, zatvaraju-ći crkve koje ne sarađuju i potpisavši Anschluss sa Austrijom 1938., ali ga suprotstavljanje širenju moći SS-a košta mesta mini-stra u korist Himmlera. Nagrađuju ga imenovanjem za protektora Češke i Moravske od 1943-45. U Nirnbergu mu je suđeno kao jed-nom od glavnih ratnih zločinaca, proglašen je krivim i obešen 1946. Friedburg, Hans Georg von (1895-1945). Admiral koji je potpisao predaju nemačke mornarice po Dönitzovim naređenjima, u Remsu maja 1945. Podmornički oficir iz I svetskog rata, svoje unapređenje u visokog mornaričkog komandanta duguje dobrim vezama sa Nacističkom partijom. Imenovan je za glavnokomadujućeg kada je Dönitz postao Firer. Fritsch, Freiherr Werner von (1890-1939). Glavnokomandujući armije pod ministrom odbrane, generalom Blombergom, od 1934-1938. Fritsch je bio sjajan štapski oficir pre nego što je postavljen za komandanta. Podržao je Blombergovu zakletvu armije direktno Hitleru. 1934. uoči Röhmove čistke stavio je armiju u pripravnost i zatvorio sve trupe u kasarne, obezbeđujući njihovu podršku i dozvolivši uništenje SA. Sa Blombergom i ministrom spoljnih poslova, von Neurathom, ipak dovodi u pitanje Hitlerove ratne planove protiv Austrije i Čehoslovačke. Kao generalštabni 139
Funk, Walter
oficir stare škole, iako pozdravlja Hitlerovu diktaturu, bio je neprijateljski raspoložen prema nacistima - posebno prema SS-u, čije vojne aspiracije nije mogao da prihvati. Ali SS mu podmeće optužbu za homoseksualnost 1938., uz pomoć svedočenja sitnog kriminalca koji je tvrdio da je video generala sa muškom prostitutkom. Fritsch je otpušten iz armije, iako ga je tajni vojni sud oslobodio optužbe, utvrdivši da je čovek viđen u inkriminisanim okolnostima bio jedan stari konjički kapetan čije se ime isto izgovaralo, Frisch. Werner von Fritsch se ponovo pridružio svojoj regimenti kao njen počasni pukovnik i otišao da se bori sa njom u Poljskoj. Poginuo je u borbi, septembra 1939. Fronterlebnis. Nemačka književna škola posle I svetskog rata, zasnovana na iskustvima drugarstva na frontu. Njen stil i sadržaj bio je vrlo omiljen kod nacista. Videti LITERATURA U TREĆEM RAJHU Front rada (DAF). Kao jedina radnička sindikalna organizacija u Trećem rajhu, front je osnovan 1933. pošto je Hitler održao govor 1. maja objavljujući da će doneti mir svetu radnika. Članovi SA odmah su zauzeli prostorije i imovinu svih sindikata i osnovan je jedini Front rada, sa funkcionerima dovedenim iz Nacističke partije. Leipart, predsednik bivšeg saveta sindikata (ADGB), u očaju je ponudio saradnju sindikata i povinovanje nacističkim zakonima, ali je ova ponuda odbijena. Front je dobio puna ovlašćenja prema Zakonu o radu iz januara i oktobra 1934. Dok su radnici možda mogli pozdraviti Hitlerovo obećanje mira u industriji, dotle ih je Front rada lišio bilo kakvog pregovaračkog mehanizma; poslodavac je “vođa” a radnici “sledbenici”; plate su bile određene od Fronta kao i obavezni odbici za porez na prihod i obavezno dobročinstvo 140
Front rada
za Winterhilfe ili rate za uplatu budućeg Volkswagena. Od februara 1935. svaki radnik je imao “radnu knjižicu” za beleženje službe i niko nije mogao biti zaposlen bez nje. Od 1937. Front rada je imao punu kontrolu nad platama i osigurava da zamrzavanje plata, po dekretu iz 1933., bude sprovedeno; tako su radnici imali malo ili nika-kvo stvarno povećanje plata nasuprot povećanju troškova života (vide-ti POVERENICI ZA RAD). Front rada je postao gigantski državni zatvor iz koga za radnike nije bilo izlaza. U isto vreme, zasnovan na sredstvima otetim od prvobitnih sindikata, Front rada je postao ogroman posao koji je finansirao pokret Kraft durch Freude. Ipak veliko je pitanje da li je nešto više od neznatne manjine nemačkih radnika shvatalo ograničenja sistema. Nacistički uspeh u postizanju mnogo veće stope zaposlenosti uticao je direktnije na nemačke radnike u ovom predratnom razdoblju; možda je još i više, celokupno sjajno pakovanje nacističkih procesija, parada, slika, govora i muzike, preusmerilo pažnju nemačkog radnika sa zakonskog okvira koji ga je sputavao. Fuller, John (1878-1966). Britanski general i vojni mislilac. Njegovo delo Sećanja nekonvencionalnog vojnika, ostavilo je veći utisak na tenkovske oficire u Nemačkoj nego u Britaniji. Bez sumnje, bio je jedan od četvorice ili petorice vojnih analitičara, za koje se može reći da su utrli put novoj upotrebi samostalnih oklopnih formacija - Blitzkriegzima 1939., 1940. i 1941., i spektakularnim prodorima oklopnih jedinica Pattona i Montgomerya 1944/45. Funk, Walter (1890-1960). Ministar ekonomije od 1937-1945. Kao novinar koji je pratio finansije i pridružio se nacistima 1931., Funk postaje dragocena spona sa 141
Funk, Walter
industrijom. Upozorio je Hitlera da se drži dalje od radikalnog antikapitalizma Federa i da će propuštanjem povezivanja sa Hindenburgom izgubiti podršku i glasove industrije i trgovine. Nasleđuje Schachta na mestu ministra ekonomije 1937., ali je njegovo ministarstvo bilo dosta ograničenih ovlašćenja zbog Göringovog upravljanja četvorogodišnjim planom obnavljanja nemačke ekonomske snage. 1939. postavljen je za predsednika Rajhbanke i tako postaje odgovoran za imovinu Trećeg rajha i plen SS-a, koji je deponovan na račun pod imenom ”Maxa Heiligera”. Pošto nikad nije prisustvovao sastanku upravnog odbora, stvarna kontrola nad bankom bila je u rukama potpredsednika, Emila Puhla. Nakon bombardovanja Rajhbanke februara 1945., naređuje premeštanje rezervi i u aprilu prisustvuje slanju poslednje pošiljke u Minhen. Posle toga gubi joj se trag. Uhapšen je i suđeno mu je kao jednom od 22 glavna ratna zločinca u Nirnbergu. Islednik ga je opisao kao ”zdepastog homoseksualca, obolelog od dijabetesa i sa povremenim napadima jetre”. Osuđen je na doživotnu robiju, ali je oslobođen iz zatvora Špandau zbog lošeg zdravlja, 1957.
142
Gau
G Galen, Graf Clemens August von (1878-1946). ”Lav iz Minstera”. Nadbiskup Minstera koji je iskazao delotvoran javni protest protiv nacističke rasne politike, poreklom iz aristokratske porodice; raniji Galen je bio vojni biskup Minstera 1650. Imao je konvencionalna politička gledišta i u stvari je odobravao neke aspekte Hitlerovog nacionalizma, blagosiljavši trupe koje su umarširale u Rajnsku oblast 1936. Bio je ipak protiv nacističke rasne doktrine i objavljuje kritiku Rosenbergovog Mita 2O. stoleća 1934., što je uticalo da njegov biskupski časopis postane izuzetno popularan u zemlji u kojoj su sve novine suprotstavljene Hitleru bile zabranjene. Na molitvi 1941. govori protiv nacističke prakse eutanazije (ubijanja onih koji su proglašeni nesposobnima ili genetski nepodesnima). Njegov protest je bio tako efektan da je Göbbels morao da upozori Hitlera da ne naređuje njegovo hapšenje. Galen je smatrao eutanaziju zločinom i obavestio je civilnu policiju o nacističkim postupcima. Protest je zaustavio eutanaziju i postao poznat kao jedini delotvoran javni protest u Trećem rajhu. Kasnije u toku rata, za vreme masovnih vazdušnih napada saveznika, propovedao je da osveta nije hrišćanski čin, pa gubi popularnost. Posle "Bombaške zavere" jula 1944. uhapšen je i poslat u konclogor Zaksenhauzen, ali pošto nije pronađena nikakva veza sa zaverenicima, oslobođen je 1945. Vratio se u Minster, i u martu 1945, uz Hitlerovu srdžbu, izvezao se da presretne saveznike i preda grad. 143
Galland, Adolf (r. 1911). Pilotski lovački as i komandant lovaca Luftwaffea od 1941-1945. Strastveni pilot koji je leteo na jedrilicama dok je Nemačkoj Versajskim ugovorom bilo zabranjeno da proizvodi avione, pridružuje se nemačkoj komercijalnoj kompaniji Lufthansa 1932. Menadžer Lufthanse, Milch, u tajnosti je sastavljao tim koji će predstavljati osnovu buduće vazdušne sile i Galland prelazi u Luftwaffe kada je ovaj osnovan 1935. Služio je kao pilot u nemačkoj Kondor legiji koja se borila za nacionaliste u Španskom građanskom ratu, u kome je leteo preko 300 puta i razvio taktike za novi Messershmittov jednokrilni lovac jednosed. U "Bici za Britaniju" postao je poznat kao izuzetan lovački vođa. Odlikovan je Viteškim krstom sa hrastovim lišćem, mačevima i dijamantima i bilo mu je priznato preko 100 pobeda. 1942. Galland je postao najmlađi oficir sa činom generala u nemačkim oružanim snagama, preuzevši komandu nad svim lovačkim avionima. Do 1944. Luftwaffe je uspeo da maksimalno poveća svoje lovačke snage. Sa preko 3.000 aviona pod svojom komandom, Galland je planirao da zaustavi američke dnevne napade. Hitler se uplašio, možda s pravom, da bi ovo moglo umesto toga rezultirati uništenjem Luftwaffea, pa je odbacio plan. Göring prebacuje svu krivicu za promašaje Luftwaffea na Gallanda i uklanja ga sa mesta komandanta. Kraj rata ga zatiče na položaju rukovodećeg novim Me262 mlaznim lovcem koji je poleteo prekasno da bi se ostvarila pobeda. Gau. Stari franački izraz za političku jedinicu unutar nacije, korišćen za opis administrativnih oblasti Nacističke partije, na čijem se čelu nalazio gaulajter. 1938. postojale su 32 oblasti Nacističke partije; do 1942. bilo ih je 40, broj je uvećan Ansclussom sa Austrijom i onim delovima Čehoslovačke i Poljske koji su uključeni u ”Veliku 144
Gestapo
Nemačku”. Gaulajteri su vladali samo u Velikoj Nemačkoj. U okupiranim zemljama nacisti su vladali preko rajhkomesara ili guvernera. Decembra 1942. svi Gaui postaju Odbrambene rajh oblasti, a svi gaulajteri odbrambeni rajhkomesari. Gau Sedište Baden Karlsrue Bajrojt Bajrojt Berlin Berlin Dancig, Zapadna Dancig Prusija Hese-Kasel Kasel Magdeburg -Anhalt Desau Mark Brandenbug Berlin Meklenburg Šverin Sudeti Rajhenberg Južni Hanover - Hanover Braunšvajg Donja Šlezija Breslau Gornji Dunav Linc Gornja ŠlezijaKatovice Istočni Hanover Lineburg Istočna Prusija Kenigsberg Pomerania Šćećin Saksonija Drezden Salcburg Salcburg Šlezvig-HolštajnKil
Gau Hamburg Hese-Nasau Kranjska
Sedište Hamburg Franfurt na Majni Klagenfurt
Keln-Ahen
Keln
Diseldorf
Diseldorf
Esen
Esen
Frankonija Mozeland Gornja Bavarska
Nirnberg Koblenc Minhen
Donji Dunav
Beč
Tiringija Tirol-Vorarlberg Varteland
Vajmar Inzbruk Pozen
Veser-Ems
Oldenburg
Vestfalija Severna Vestfalija Južna Vestmark Beč Virtemberg-
Minster Bohum Nojštat Beč Štutgart
145
Gau
Švapska
Augzburg
Hoencolern Štajerska
Grac
Gaulajter (Oblasni vođa). Najviša administrativna figura Nacističke partije u Gauu. Videti GAU Geheimes Staatspolizei. Videti GESTAPO Gehlen, Reinhard (1902-1979). Šef nemačke vojne obaveštajne službe na ruskom frontu od 1942. Stekao je reputaciju pouzdanog proroka ruskih poteza i trudio se da svoje izveštaje sastavi opširno i jasnim jezikom. Na kraju II svetskog rata predao je svoju gomilu materijala i veza u Istočnoj Evropi Amerikancima i uz američku pomoć otvorio ”Gehlen biro”, značajnu minhensku obaveštajnu organizaciju. Genocid. Termin sada često trivijalizovan u propagandne svrhe, ali prvobitno primenjen na nacistički pokušaj istrebljenja evropskog jevrejstva. Uništenje kulturne ili rasne grupe, naroda ili nacije (videti KONAČNO REŠENJE). Gernika. Baskijski gradić u severnoj Španiji u kome je poginulo 1.600 ljudi prilikom nemačkog vazdušnog napada. Aprila 1937. Gernika je brojala 7.000 stanovnika, ali je to bilo i mesto baskijske kulture i starog hrasta pod kojim su se španski kraljevi zaklinjali da će poštovati prava Baska. Ponedeljak, dan napada, bio je pijačni dan; od podne nemački Heinkeli III i Junkeri 52 bombardovali su i mitraljirali grad preko tri sata. Istina je postala predmet međunarodne rasprave. Prvo se tvrdilo da su grad spalili sami Baski, a kasnije da su sovjetski avioni izveli napad. Posle rata izbegli Baski su pokušali, neuspešno, da iznesu slučaj protiv 146
Gestapo
Nemačke u Nirnbergu. Ali Göringovo priznanje 1946, da je Luftwaffe bombardovao Gerniku u cilju eksperimentalnog urbanog uništavanja, okončalo je debatu. Danas je Gernika prvenstveno poznata po slici Pabla Picassa i kao simbol destruktivnosti vazdušnog ratovanja. Gestapo. Tajna policija (GEheimes STAatsPOlizei) Trećeg rajha. Koreni njegovog nastanka leže u Prusiji, koja je činila 2/3 teritorije i populacije Nemačke. Pre 1933. svaka pokrajina je imala sopstvenu policiju; pruski ministar unutrašnjih poslova socijaldemokrata, Karl Severing, je sproveo čišćenje svoje policije i od desničarskih i od levičarskih elemenata. Kada je Göring preuzeo prusko ministarstvo 1933. zamenio je policijsko odeljenje 1A, odgovorno za politička pitanja, odeljenjem nove tajne policije (Geheimes Polizei Amt), popunivši ga sa ljudima odanim Nacističkoj partiji. Od ove organizacije, čije je ime neznatno promenjeno, nastao je Geheimes Staatpolizei, Gestapo. Nacistički karijeristi su sada zauzeli visoka mesta u pruskoj policiji i počela je neviđena trka za prevlast u kojoj su učestvovali Arthur Nebe iz Kripoa (Kriminalističke policije), Heinrich Müller, Rudolf Diels (ekspert za komuniste) i Kurt Daluge (esesovac), sada na čelu Orpoa (Ordungspolizei) odgovornog za javni red. Svuda po Nemačkoj bila su osnovana odeljenja tajne poli-cije, popunjena ljudima iz SD-a, a Himmler je smatrao da je vre-me da se Gleichschaltung primeni i na policijske snage, na čijem čelu bi bio on kao šef nemačke policije. Göring nije premešten ali je njegova organizacija prešla pod SS, a Diees je sklonjen iz Berlina u provinciju; Daluge i Nebe su zadržali svoja mesta dok je Heinrich Müller (uskoro će postati poznat kao Gestapo Muller), preuzeo Gestapo. Februara 1936. Gestapou je dat zvanično nacionalni status, a 147
Gestapo
u septembru je berlinsko sedište u Prinz Albrechtstrasse postalo glavna centrala. Himmler je sad stavio Gestapo pod kontrolu Heydricha, kao Odeljenje IV RSHA (Državna služba sigurnosti), sa Müllerom kao izvršnim šefom. U suštini Gestapo su činili policajci ali su oni bili instrumenti na-cističkih metoda koji su dozvoljavali i podsticali teror da bi se posti-gla i održala kontrola nad državom i narodom. Do 1943., kada je bio najbrojniji, Gestapo je brojao 45.000 ljudi povezanih sa 60.000 regu-larnih agenata i 100.000 doušnika. Kada su prešli na okupirane teri-torije radi nastavljanja svojih aktivnosti, nosili su ne policijske, već SS uniforme ili civilna odela. Bili su toliko umešani u sve SS opera-cije da je često teško razlikovati šta je izveo Gestapo, šta SS/SD a šta Kripo pridodat jednoj SD upravi. Einsatzgruppen (snage koje su išle iza napredujuće nemačke armije u Rusiji, i hvatale i ubijale Jevreje, partizane i komuniste) su bile pod kontrolom SD-a. Njihovi oficiri su dovedeni iz Gestapoa i Kripoa, dok su većinu trupa činili Waffen esesovci i pripadnici Orpoa. Kako se širila nacistička premoć, tako se širila i zastrašujuća reputacija Gestapoa. Imajući iza sebe sistem konclogora i zakonsko pravo da iznude priznanje batinanjem, gestapovci u svojim kožnim mantilima i tamnim šeširima oštrih ivica, postali su simbol straha, prvo za liberale, Nemce marksiste i nemačke Jevreje, a onda i za podjarmljeno stanovništvo okupirane Evrope. Na nirnberškim procesima, Gestapo je bio jedna od 6 organizacija optuženih za zločine protiv čovečnosti (vođstvo Nacističke partije, OKW, SS, SA, Rajh kabinet i Gestapo). Uprkos podataka prikupljenih od Geseviusa (poslatog 1933. da radi za Gestapo i koji je pre odlaska, užasnut napravio beleške o njegovim kriminalnim delima), saveznički pravnici su utvrdili da je teško identifikovati one koji bi po zakonu bili odgovorni za raznovrsne zločine ovih organizacija; SD se 148
Gisevius, Hans Bernd
skrivao iza Gestapoa, Gestapo je pokušao da se sakrije iza SD-a. Gestapovci su odbili da su bili bilo šta drugo osim policajaca, tvrdeći da nikad nisu čuli za Einsatzgruppen i da nisu učestvovali u mučenjima, vešanjima i streljanjima talaca, koja su im stavqana na teret. Ali slučaj je otvoren i lov na gestapovce se nastavio. Možda ne iznenađuje da su mnogi visoki pripadnici Gestapoa izbegli hapšenje; za mnoge se veruje da su pripremili rute bekstva još mnogo meseci pre pada Rajha. Gestapo Müller, čovek koji je bez sumnje najviše znao o delokrugu i operacijama Geheimes Staattpolizei, nestao je krajem rata, spalivši svoje dosijee i uništivši sve svoje fotografije. Gisevius, Hans Bernd (1904-1974). Antinacistički nastrojen vicekonzul u Cirihu. Gisevius je bio advokat u pruskom Ministarstvu unutrašnjih poslova, i mogao je da vidi rezultat nacističkog preuzimanja, povećanje nepravilnosti u policijskoj proceduri i prikrivanje kriminalnih dela Gestapoa. Počeo je da sastavlja dosijee i poziva na akciju protiv prekršilaca. Da bi se održao, premeštao se sa posla na posao u ministarstvima. General Witzleben omogućuje mu ulazak u OKW, gde se upoznaje sa visokim oficirima, među njima i sa Osterom iz Abwehra, koji je počeo da osniva antihitlerovsku grupu. Canaris ga postavlja za vicekonzula u Cirihu. Ovde uspostavlja kontakte sa britanskom obaveštajnom službom i Dullesom (šefom OSS-a za Evropu). Boravi u Berlinu u vreme neuspele "Bombaške zavere" jula 1944., i biva primoran da ode u ilegalu. Dulles je sredio da mu se pošalju falsifikovani dokumenti sa gestapovskom metalnom identifikacionom propusnicom, i dokopava se sigurnosti u Švajcarskoj, januara 1945. Njegovo svedočenje na Nirnberškim procesima u korist Fricka i Schachta raskrinkalo je ostale koji su pokušali da se 149
Gleichschaltung
pozovu na neznanje ili su tvrdili da je bilo nemoguće suprotstaviti se kriminalnim delima. ”Sve je bilo moguće u Trećem rajhu” rekao je, ističući da je moglo biti više otpora a manje podčinjavanja Hitleru. Gleichschaltung. Ujednačavanje ili unifikacija Rajha. Serija zakona koje je sprovela nacistička uprava posle 1933. a čiji je cilj bio stvaranje veoma centralizovanog jednopartijskog Rajha, uništenjem privilegija i tradicija starih nemačkih pokrajina. Zakon o posebnom punomoćju je prvi prošao kroz novi Rajhstag, dajući Hitleru diktatorska ovlašćenja na četiri godine. Sledila je masa zakona za uređenje nacističke države. Do kraja marta zakonodavna tela pod nacističkom kontrolom su donela prvi Zakon o ujednačavanju. Ukinuta je samostalnost 15 nemačkih pokrajina i 3 hanzeatska grada a u svaku su postavljeni rajhštathalteri iz reda viših gaulajtera. Praktično, sva suverena ovlašćenja su dodeljena Ministarstvu unutrašnjih poslova Rajha. Politička podobnost je postala uslov za napredovanje ili čak opstanak u ”novoj” Nemačkoj; u aprilu je Zakonom o rekonstrukciji profesionalne državne službe i Zakonom o dopuštanju pravne prakse, predviđeno udaljavanje državnih službenika i advokata na političkoj osnovi. Ustanovljeni su specijalni sudovi za političke prekršaje a u Berlinu je Narodni sud (videti FREISLER, ROLAND) zadužen za veleizdajničke procese. U junu i julu su zabranjene vajmarske suparničke političke partije, a radnički sindikati su jedan po jedan podvrgnuti Dekretima o unifikaciji i stavljeni pod dr Leyov Front rada. (Deutshe Arbeitsfront, DAF). (Uočljivo je da nisu stavljeni pod "Socijalističku nacističku fabričku ćelijsku organizaciju" pod Strasserovim uticajem). Promocija novog Fronta sastojala se od kombinacije Prvomajskih proslava; 1. 150
Gleichschaltung
maj je preuzet kao nacistički Dan rada; sindikalne podružnice su zauzele SA jedinice i mnogi sindikalni aktivisti su strpani u konclogor. Istovremenim napadom na slobodne profesije, one su stavljene pod ”Frontove” ili ”Akademije” a stara strukovna tela su raspuštena. Mediji, radio, muzika, novinarstvo i drama su se našli pod Göbbelsovom Kulturnom komorom Rajha, a nekonformistički pisci su zaćutali. Videti GÖBBELS, JOSEF PAUL Gleichschaltung je predstavljao razoran udarac političkim, socijalnim i kulturnim institucijama stare Nemačke; za izvesno vreme, izuzete su samo industrija i oružane snage. Iako je ostvareno veće nemačko jedinstvo a klasne i profesionalne razlike smanjene, bilo je to po visokoj ceni za prava pojedinca. Iz zakonodavne bujice razvile su se nove grupe moći: Partija, Front rada, SS i SD i Gestapo koji su se takmičile sa starijim ali još snažnim industrijskim i vojnim grupama. Trebaće još mnogo godina pre nego što oružane snage i industrija budu potpuno potčinjene volji nacističkih vođa, ali je zakonodavna eksplozija Gleichschaltunga obezbedila sva moguća oružja neophodna za konačno preuzimanje nemačke države.
Gleichschaltung hronologija 1933. mart 5. Izbori za Rajhstag; nacisti obezbeđuju većinu 12. Hitler govori o Gleichschaltungu: ”Ujednačavanje političke volje” 21. Zasedanje Rajhstaga. Dekreti o: Amnestiji za sve naciste koji su počinili prekršaje tokom "borbe"; kaznene mere protiv zlonamernih 151
Gleichschaltung
22.
29. 31.
april 7. 8.
maj
2. 19. 2O. jun 1. 9. 12. 14
jul
22. 27. 28. 4.
glasina; ustanovljenje specijalnih sudova (Narodni sudovi) Prošao Zakon o posebnom punomoćju koji daje specijalna ovlašćenja kancelaru Hitleru na 4 godine. (Ovo je obnovljeno 1937. na nove četiri godine) "Lex van der Lubbe" predviđa retrogradno kaznu vešanja za paljevinu Prvi Zakon o ujednačavanju Države i Rajha ustanovljava nove pokrajinske i lokalne skupštine, sa istom zastupljenošću partija kao i u Rajhstagu Drugi Zakon o ujednačavanju postavlja pokrajinske guvernere Zakon o rekonstrukciji profesionalne državne službe, ne praveći razliku između državnog, lokalnog i kadra Rajha, predviđa mogućnost međusobne premestljivosti; svi nekvalifikovni, nelojalni i jevrejski službenici treba da budu otpušteni Raspušteni svi sindikati. Osnovan Front rada Uvedeni poverenici za rad Preuzimanje imovine Komunističke partije Prvi Zakon za smanjenje nezaposlenosti Zakon o inostranim plaćanjima Zakon o izdaji nemačke ekonomije; popisivanje imovine u inostranstvu Zakon o novom ustrojstvu nemačkog seljaštva. Dekretima raspuštene političke partije SPD DNVP Državna partija DVP 152
Globocnik, Odilo
5. 8. 4. 15. sept. 13. okt. 1. 14. nov. 12. dec.
1.
Bavarska partija Partija Centra Konkordat između Nemačke i Vatikana Zakon protiv osnivanja partija Rajh propisi za združenu reorganizaciju poljoprivrede Zakon o cenama hrane u Rajhu Zakon o neotuđivom nasleđu, učvršćuje mala gazdinstva Raspušten Rajhstag Nacionalni referendum: 95% izašlih odobrava nacističku politiku Zakon o učvršćivanju jedinstva Partije i Rajha
Globocnik, Odilo (1900-1945). SS brigadefirer, jedno vreme glavnokomandujući poljskih logora za istrebljenje. Rođen u Austriji, Globocnik rano nalazi ventil za svoju nasilničku prirodu u austrijskoj Nacističkoj partiji i uspeva da postane gaulajter Beča posle Anschlussa. Kao policijski šef u Lublinu osniva niz logora za istrebljenje duž reke Bug. Nestabilan do te mere da je terorisao sopstvene zapovednike konclogora, Globocnik izvršava samoubistvo prilikom hapšenja od strane savezničkih trupa 1945. Glücks, Richard (r.1889). Inspektor konclogora. 1936. Glücks se pridružuje SS osoblju Theodora Eickea, prvog inspektora konclogora, a 1940. biva postavljen na njegovo mesto. Poslednji put je viđen pored Danske granice 1945. i otad mu se gubi svaki trag. Göbbels, Josef Paul (1897-1945). Glavni propagandista Nacističke partije i nacistički ministar propagande. Rođen u katoličkoj radničkoj porodici u Rajnskoj oblasti, Göbbels je 153
Göbbels, Josef Paul
bio oštroumni i strastveni mladi nacionalista. Ali obogaljena leva noga (posledica bolesti u detinjstvu) učinila ga je nesposobnim za vojnu službu. Nizak, neprivlačan za žene i ogorčen svojim nedostacima, ipak postiže akademski uspeh, osvojivši stipendiju za univerzitet. Daje doktorat iz filologije na Hajdelbergu 1921. Namera mu je bila da živi od pisanja, i krećući se radikalnim krugovima, biva privučen komunizmom (ili tada aktuelnim ”nacional boljševizmom”). Piše za nacionalističke novine, posebno za Völkischer Beobachter, i privučen radikalizmom Gregora Strassera, postaje njegov sekretar. Ipak postaje i ushićeni poštovalac Hitlera tokom Pivničkog puča 1923. i pridobijaju ga za izlazak iz Stasserove grupe a Hitler ga ubeđuje da napravi javni razlaz sa Strasserom 1926. Na putu uspeha, još uvek u svojim dvadesetim, postavljen je za partijskog gaulajtera Berlina, gde pridobija štraserovce ponovo za Hitlera. Kontrolišući berlinski SA, razvija čvrstu, zastrašujuću, ulično-borbenu partiju, užasavajuću za svoje političke protivnike kao i za legalnu vlast koja se borila da održi javni red. Göbbels je reprezentovao intelektualnu sofisticiranost u Nacističkoj partiji, ali je još značajnije, kao severni Nemac, doprineo širem nacionalnom karakteru Partije. Osniva 1927. u Berlinu sopstvene novine Der Angriff i nastavlja sa isticanjem radikalne strane nacizma sve do Röhmove čistke 1934. Postaje partijski šef propagande 1928. i biva izabran za Rajhstag u maju te godine, iako ga otvoreno ismeva kao instituciju i izjavljuje da će ga nacisti koristiti samo onoliko dugo koliko im bude potreban. U Berlinu uvodi ”Heil Hitler” kao redovnu formu pozdrava između partijskih članova. Probija nacizam u berlinsku javnost bučnim antisemitizmom a njegovi razbijači uništavaju jevrejske radnje i napadaju Jevreje po ulicama. Podstiče pripadnike SA da izazivaju tuče sa komunističkim uličnim grupama koje su takođe bile 154
Göbbels, Josef Paul
zainteresovane za istu stvar, obezbeđujući da se javnost prikloni jednoj ili drugoj strani bez mogućnosti srednjeg puta. Ovo je, po Göbbelsovom viđenju, predstavljalo svrhu političkog nasilja. Januara 1933. preuzima na sebe partijsku izbornu kampanju za Rajhstag u maloj pokrajini Lipe i udvostručuje Nacističke glasove, razglašavajući naširoko taj pokazatelj rasta nacističke snage. Zatim organizuje SA i SS parade u Berlinu gde se von Papen i Schleicher još uvek nadmeću za vlast. Rezultat toga je Hitlerovo imenovanje za kancelara od strane Hindenburga. Göbbelsu je obećano mesto u Hitlerovoj vladi, ali je prvi kabinet iz januara 1933. ostavljao utisak široke koalicije bez nacističke dominacije pa je Göbbels ostao na svom partijskom propagandnom mestu. Za druge izbore 1933. u martu režirao je veliku predstavu u berlinskoj crkvi u kojoj je sahranjen pruski car, Fridrih Veliki. Stari predsednik, Hindenburg, doveden je da bi bio viđen kako daje svoj očinski blagoslov i blagoslov stare Nemačke, novoj eri i njenom vođi, Hitleru. Göbbels ulazi u kabinet, osnivajući novo Ministarstvo informacija i propagande. U njegovim rukama je sada koncentrisano celokupno spisateljstvo, muzika, pozorište, ples, slikarstvo, skulptura, film i radio. Sa Gleichschaltungom kultura je takođe trebala da bude dovedena u red. Stvara Kulturnu komoru Rajha sa podkomorama i akademijama za svako polje kulturne delatnosti. Iznad svega iskazuje veliki interes za nemačku filmsku industriju (a često i još veći interes za njene glumice). Nemački film je bio čuven širom sveta i industrija je nastavila da pravi tehnički kvalitetna dela, ali (sa izuzetkom filmova Leni Riefenstahl) snimljeno ih je malo trajne vrednosti. Većina onoga što je izbacivalo Göbbelsovo ministarstvo je bilo nezanimljivo. Iako je 155
Göbbels, Josef Paul
obezbedio ostanak svetski slavnog dirigenta Fürtwanglera i kompozitora Richarda Straussa u Nemačkoj, izgubio je velikog književnika Thomasa Manna i mnoštvo drugih intelektualaca, pisaca, umetnika i glumaca u talasu emigracije iz Nemačke. Göbbels je takođe ulagao veliki napor u radio emitovanje i podsticao je proizvodnju jevtinog narodnog radio prijemnika 1933. Stekao je ogromnu i stalno rastuću publiku za svoju propagandu putem radija, i otpočeo prvi svetski redovni televizijski program marta 1935. Iako ograničen na uzak krug gledalaca, nastavio je da se emituje sve do pred kraj rata. Göbbels nije bio opšteomiljena figura, iako se nadmetao sa Göringom u priređivanju spektakularnih zabava, okružujući se blistavim svetom, posebno mladim filmskim glumicama sa koji-ma je uživao u seksualnim avanturama. Njegova žena Magda je izgubila strpljenje zbog duge veze sa češkom glumicom Lidom Baarovom i 1938. zatražila je razvod. Hitler je intervenisao, Baa-rova se vratila kući i rascep je uklonjen. Göbbels nije nago-mila-vao bogatstvo poput drugih nacističkih vođa ali je uživao u živo-tu na visokoj nozi. Kao što mu je njegov službeni položaj obezbeđivao ljubavnice, tako je ministarstvo plaćalo njegove račune. Jednom iskorišćen od Hitlera radi osvajanja vlasti, Göbbelsov ključni značaj je opao; propagandista stvaralac mita više nije bio potreban. On nije organizovao već je samo izvršavao Hitlero-va naređenja, poput onog za antijevrejske nemire "Kristalne no-ći". Ostao je berlinski partijski gaulajter i ministar Rajha; sa ra-tom, ipak, većina propagande Trećeg rajha nije proizilazila iz njegovog ministarstva već iz vojnih kominikea. Razvio je radio stanice usmerene protiv nemačkih neprijatelja, ali nije uspeo da zadobije ubedljivost BBC-a. Najpoznatiji od njegovih stranih radio ličnosti bio je 156
Gobineu, Arthur, Comte de
komentator na engleskom, William Joyce, po-znat u Engleskoj kao ”Lord vau, vau” koji je tamo i obešen po-sle rata zbog izdaje. Nakon poraza kod Staljingrada Göbbels poziva na totalni rat, zahtevajući punu podršku i predanost nemačkog naroda u borbi do smrti. Obilazio je bombardovane gradove (što Hitler nikad ni-je činio) i organizovao konvoje pomoći koji su upućivani u napadnute gradove sa hranom, ćebadima i medicinskim materijalom. Na kraju je postao ne samo istaknuta nego i omiljena figura. Na dan "Bombaške zavere" jula 1944., Göbbels je dejstvovao brzo i efikasno radi uspostavljanja kontrole nad situacijom u Berlinu. Naredio je komandantu garde, Ottu Remeru da dođe i preuzme naređenja, ubedivši ga da je Hitler preživeo. Civil Göbbels je tada preuzeo ulogu vojnog komandanta i obezbedio da se izdaju naređenja širom Nemačke u ime Firera. Göbbelsovim naređenjima o totalnom ratu, nemački ljudski potencijal je prvi put potpuno angažovan. Povećao je radnu nedelju na 60 sati, podigao starosnu granicu za pozivanje žena na rad na 50 godina i zatvorio pozorišta i koncertne sale, regrutujući iz administrativnih tela ljudstvo za armiju. Januara 1945. Hitler se konačno premešta u svoj berlinski glavni štab a Göbbelsova efikasnost počinje da se urušava zajedno sa Nemačkom. U aprilu se premestio zajedno sa ženom i decom u Hitlerov bunker. Dan nakon Hitlerovog samoubistva, Göbbels je otrovao ženu i decu i ubio se. Uspon Nacističke partije i sam rat pružili su Göbbelsu mogućnost da iskaže svoje tehničko majstorstvo u masovnim komunikacijama. Govornik izuzetnog talenta i moći, iskoristio je novi medij radija savršeno vešto radi održavanja i proširivanja mitova nacionalsocijalizma. Od tolikog 157
Göbbels, Josef Paul
mnoštva intelektualnih mediokriteta u nacističkom vođstvu, Josef Göbbels se držao podalje. Gobineu, Arthur, Comte de (1816-1882). Francuski autor rasne teorije. Njegov Essai sur l’inégalité des races humaines (Esej o nejednakosti ljudskih rasa) objavljen je 1853. i 1855. Mnoge njegove tvrdnje o rasi i rasnoj degeneraciji, našle su svoje mesto u evropskim popularnim razmišljanjima u vreme Hitlerove mladosti i bile su, često u zbrkanom i nepotpunom obliku, sjedinjene u njegovoj rasnoj teoriji. Videti RASA Gördeler, Carl (1884-1945). Gradonačelnik Lajpciga, 1930-37., i civilni vođa otpora Hitleru. Postavljen 1934. za rajhkomesara za cene i kontrolora razmene sa inostranstvom, Gördeler je u to vreme još gajio neke nade da će Hitler postati blagorodan diktator. Brzo razuveren, javno se suprotstavlja naoružavanju i antisemitizmu odbivši da sruši spomenik kompozitora Mendelssona u Lajpcigu i da nad gradskom većnicom razvije zastavu sa swastikom. Kao inostrani predstavnik kompanije Bosch koristi svoje veze sa Britanijom, Francuskom i SAD od 1937. da upozori njihove vlade na nacizam. U Britaniji gde se susreo sa Churchillom 1938., dokazuje da bi mogle biti učinjene teritorijalne koncesije Nemačkoj radi pomoći njenom oporavku od nepravdi Versajskog ugovora. U Nemačkoj on pokušava da utiče na ostale, praveći planove za buduću Nemačku i ubrzo Canaris u njemu prepoznaje čoveka koji bi mogao pomoći u svrgavanju Hitlera. Do 1940. Gördeler je ispravno shvatio da se Hitler može zbaciti jedino oružanom silom, i usredsredio je mnoge od svojih napora u pokušaje da ubedi nevoljne visoke oficire da je ovaj put njihova jedina dužnost. Saveznička Atlantska 158
Göring, Herman
povelja 1942., koja je predviđala razoružanje Nemačke pod okupacijom, nanosi ipak bolan udarac njegovom optimizmu. Bez obzira na to, 1943., kada je posetio Švedsku, ponovo šalje poruke Churchillu (na koje nije bilo odgovora). Iako su u nekim zavereničkim grupama on i Canaris uzimani za vođe nove Nemačke, mlađi oficiri poput Stauffenberga i njegovih saradnika smatrali su Gördelera previše konzervativnim i bez dodira sa liberalnim i socijalnim elementima. Posle neuspeha "Bombaške zavere" jula 1944., Gördeler, do tog vremena već u bekstvu, biva uhapšen i detaljno ispitan. Obešen je u Plocenzeu februara 1945. Videti PRIVREMENA VLADINA LISTA Göring, Herman (1893-1946). Bombastični rajhmaršal, posle Hitlera najistaknutiji nacistički vođa. Rođen u Rozenhajmu u Bavarskoj u porodici sitnog plemstva, pridružio se pešadijskoj regimenti u I svetskom ratu ali ga je artritis onesposobio za službu. Pošto je potegao veze, postaje pilot lovac i dokazuje se kao jedan od nemačkih asova sa 22 pobede. Komanduje razbijenom Richthofenovom eskadrilom i biva odlikovan ”Pour la Mérite” medaljom za hrabrost. Posle rata zarađuje za život kao pilot, leteći u vazdušnim predstavama, zatim za kompaniju Fokker i kasnije za dansku vladu. Posedovao je veliki šarm i bio dobar jahač i precizan strelac. Kad se tokom rada u Švedskoj srušio, obara svoju domaćicu, Carin von Kantzow, s nogu i ona se razvodi da bi se venčala sa njim. Vraća se u Nemačku 1923. i pridružuje novoj Nacističkoj partiji, a njegova slava i predvodničke sposobnosti uskoro su ga učinile zapovednikom njene čvrstorukaške jedinice, SA. U Pivničkom puču novembra 1923., čije je planiranje pomogao, biva zadužen za sve SA operacije. Marširao je sa vođama, Ludendorffom i Hitlerom, do Odeonsplatza i kada je policija 159
Gördeler, Carl
otvorila vatru, pogođen je u bedro i preponu. Sa privatne klinike u Minhenu Carin Göring ga prevodi na sigurno u Austriju. Nekoliko godina Göring je živeo u egzilu u Italiji i Švedskoj, oporavljajući se od rana, ali je povratkom artritisa postao zavisan od morfijuma. 1926. ponuđena amnestija svim učesnicima Pivničkog puča omogućava mu povratak u Nemačku. Pridruživši se ponovo Nacističkoj partiji postaje poslanik u Rajhstagu 1928., a posle 1932. i predsednik Rajhstaga posle masovnih nacističkih izbornih uspeha. U Hitlerovom prvom kabinetu iz januara 1933. bio je ministar bez portfelja i pruski ministar unutrašnjih poslova, što mu omogućuje kontrolu nad najvećim nemačkim policijskim snagama. Prvi od nacističkih vođa stiže na lice mesta u noći požara u Rajhstagu i preuzima na sebe suđenje van der Lubbeu i optuženim komunistima. Ali primoran je da vidi svu četvoricu, osim jednog, oslobođene optužbe, i čak je bio nateran od jednog od nih, Bugarina Dimitrova, da brani nacističku vladu. Njegova žena Carin umire u oktobru 1931. a 1935. ženi se glumicom Emmy Sonnemann, poznatoj po svojoj vulgarnosti i vagnerovskoj pojavi. Venčanje je predstavljalo najveći društveni događaj Trećeg rajha, i bilo je kombinacija hrišćanskog i nacističko-paganskog rituala. On sada proširuje svoj novostečeni posed, preimenovan u Carinhall po njegovoj prvoj ženi. Ovde vodi luksuzan život u kome sluge nose antičke odore a prikupljena ”nacionalna” umetnička zbirka (za koju je posedovao, netipično za vodeće naciste, značajno poznavanje umetnosti) stavljena je pod njegovu zaštitu. Kada je novi Luftwaffe javno predstavljen 1935., postavljen je za glavnokomandujućeg. U tom času svoje javne dužnosti, posebno one vezane za Luftwaffe, izvršavao je odlučno i efikasno. 1936. postaje komesar opunomoćenik za četvorogodišnji plan. U novembru 1937. 160
Göring, Herman
nasleđuje Schachta na mestu ministra ekonomije. Osniva Reichswerke Hermann Göring, korporaciju finansiranu iz četvorogodišnjeg plana, radi proizvodnje čelika koji privatna industrija nije bila voljna da proizvodi. Finansirana 70% od vlade, služila je za povećanje njegovih ličnih prihoda. Sada počinje ubrzano da proširuje svoj uticaj u ekonomiji, oružanim snagama i političkom životu. Februara 1938. postavljen je za feldmaršala (posle afere sa Blombergom i Fritschom, čije je sprovođenje pomogao). Tokom sledeće godine, 1939. imenovan je za predsednika Rajh veća za nacionalnu odbranu i određen je za Hitlerovog naslednika. Planirao je ulogu Luftwaffea u invaziji na Poljsku, Norvešku i Francusku; 1940., kada je Hitler devet svojih generala unapredio u feldmaršale, Göringu je dat do tada nepostojeći čin rajhmaršala. Dosegao je vrhunac svoje karijere. Kad je 1940. počeo, pad je bio brz, s obzirom da njegov Luftwaffe nije uspeo da potkrepi njegovo hvalisanje o uklanjanju britanskog RAF-a, sa neba. Njegova taktička greška sastojala se u skretanju napada sa aerodroma RAF-a i radara na bombardovanje Londona. Luftwaffe se nije potpuno dokazao ni u Rusiji, a Göringova nemogućnost da osujeti saveznička bombardovanja nemačkih gradova, potvrdila je njegov pad. Samozadovoljstvo ga je omekšalo i ambiciozniji nacisti Himmler, Bormann, Göbbels i Speer - počeli su da ga obilaze i umanjuju njegov značaj. Na Hitlerov rođendan u aprilu 1945, Göring je napustio berlinski bunker, tvrdeći da ima hitne zadatke u južnoj Nemačkoj. Kada je telegrafisao Hitleru, nudeći mu preuzimanje komande nad preostalim nemačkim snagama, Bormann je ovo Hitleru predstavio kao akt izdaje. Hitler naređuje da bude uhapšen i razrešen svih dužnosti i počasti. 161
Göring, Herman
Hitlerovom poslednjom voljom izbačen je iz Partije. Maja 1945. iz SS zgrade u kojoj je držan, šalje feldmaršala Brauchitscha generalu Eisenhoweru da zatraži zaštitu od SSa. Zatim se, obučen u specijalnu uniformu, odvozi na predaju, blagonaklono otpozdravljajući nemačkim vojnicima koji su išli u zarobljeništvo. Na nirnberškom procesu 1946., ukazali su se efekti boravka u zatvoru i poboljšanja od dijete; bio je zvezda suđenja i očigledan predvodnik optuženih. Proglašen je krivim po svim osnovama i osuđen na smrt. Dan pre pogubljenja u oktobru 1946. stražari su ga našli mrtvog u ćeliji. Nekako (još uvek niko ne zna da objasni kako) je uspeo da sakrije kod sebe ampulu cijanida koju je zatim pregrizao. Ženio se dva puta: Göring, Carin (1889-1931). Po rođenju baronesa Fock iz aristokratske švedske porodice, raskinula je brak sa grofom von Kantzowom radi udaje za Göringa, dok je ovaj radio u Švedskoj 1922. Umrla je od tuberkuloze i u spomen na nju, Göring je imanje koje je stekao po dolasku nacista na vlast nazvao Carinhall. Göring, Emmy (1893-1973). Rođena Sonnemann, bila je provincijska glumica, građena poput Wagnerove heroine. Talenat joj je ležao u bombastičnosti koja se dopunjavala sa Göringovom; po vulgarnosti su bili dorasli jedno drugom. Njihovo venčanje 1935. predstavljalo je veliki i gizdavi spektakl, izveden u prisustvu biskupa i Hitlera kao svedoka. Kao perjanica nacističkog društvenog života, nije bila uvek omiljena i načinila je grešku okomivši se na Evu Braun. Ostala je odana Göringu do kraja i čak je osumnjičena da mu je doturila otrov u ćeliju u Nirnbergu. Posle rata sklonjena je sa scene i proživela je život van nje, u svom stanu u Minhenu. 162
Grynszpan, Herschel
Greim, Ritter Robert von (1892-1945). Poslednji Hitlerov general unapređen u čin feldmaršala. Pilot iz I svetskog rata sa Pour la Mérite ordenom, vozio je avionom Hitlera u Berlin da bi prisustvovao izbijanju Kappovog puča 1920. Posle toga ostaje u bliskom kontaktu sa Hitlerom i Nacističkom partijom i kada je Luftwaffe 1935. osnovan Göring mu poverava komandu nad njegovom prvom lovačkom eskadrilom. Njegov ratni pilotski dosije je bio dobar i on napreduje do komandanta vazdušne flote u Rusiji 1943. U aprilu 1945. odleće do firerovog bunkera u Berlinu sa ženom pilotom Hannom Reitsch, gde mu saopštavaju da je naređeno da se Göring uhapsi zbog izdaje i da on, Greim, treba da preuzme komandu nad Luftwaffe. Na licu mesta je unapređen u feldmaršala. Iako ranjen, odleteo je iz Berlina, pod ruskom artiljerijskom vatrom, do Dönitzovog štaba kod Ploena. Tamo je Himmleru preneo Hitlerovu naredbu o njegovom smenjivanju i kletve zbog izdajničkih pregovora o miru preko grofa Bernadottea (Videti HIMMLER). Hramljući na štakama, Greim je zatim odleteo nazad u svoj štab u Bavarskoj gde je nastavio da govori u optimističkom tonu o pobedi. Zarobile su ga američke trupe, ali je umro progutavši otrov, u Salzburgu maja 1945. Grese, Irma (1921-1946). Čuvar konclogora. Od devetnaeste godine, Irma Grese je radila u Aušvicu kao čuvar logorašica. Sadistkinja koja je unapređena u kontrolora ženskih blokova, Grese je osuđena na smrt i obešena 1946. Grimm, Hans (1875-1959). Nepopravljivi nacistički pisac čija je knjiga iz 1926. Volk ohne raum (Ljudi bez 163
Greim, Ritter Robert von
prostora) pru-žila nacistima jedan od najefektnijih slogana. Grim je umro 1959. predočivši svoju odbranu nacističke ere (njenog delotvornog stvaranja barijere protiv komunizma) u Odgovoru Nemca (1949.). Grosz, George (1893-1959). Nemački slikar. Groszovi radovi žestoko su napadali militarizam i profiterstvo, čega je bio svedok u mladosti. 1930-ih odlazi iz Nemačke u SAD, gde postaje američki državljanin. Neke od njegovih slika bile su izložene od strane nacista na njihovoj izložbi ”degenerisane umetnosti”. Gruppe Herbert Baum. Komunističko-jevrejska grupa otpora koja je 1942. uspela da podmetne požar na Göbbelsovoj izložbi ”Sovjetski raj”. Svim njenim članovima se ušlo u trag i Gestapo ih je pohapsio. Najmanje 14 ih je ubijeno a njihove porodice su odvedene u logor za istrebljenje, Aušvic. Grupenfirer. SS general-major. Videti ČINOVI Grynszpan, Herschel (1919-?). Sedamnaestogodišnji momak koji je ubio Ernsta von Ratha u Parizu, novembra 1938. i što je trenutno prouzrokovalo napade na Jevreje tokom "Kristalne noći" u Nemačkoj. Sa hiljadama drugih Jevreja, članovi njegove porodice su bili prinudno deportovani kao lica bez državljanstva iz nemačke Šlezije u Poljsku. Da bi se osvetio čekao je ispred nemačke ambasade, nadajući se da će ubiti ambasadora. Treći sekretar ambasade, von Rath je bio onaj koji je izašao na vrata da vidi posetioca i pao pogođen. Grynszpana su Francuzi uhapsili, ali nisu žurili sa javnim suđenjem i njegov slučaj je počeo da se razvlači. 164
Guderian, general Heinz
1940. predat je Nemcima i držan je u Zaksenhauzenu i zatvoru Moabit u Berlinu. Iznenađujuće, na kraju rata je bio još uvek živ. Poslednji put se o njemu čulo da živi u Francuskoj pod novim imenom. Njegov otac koji je takođe preživeo holokaust, svedočio je na Eichmannovom suđenju u Izraelu 1961. Guderian, general Heinz (1888-1954). Specijalista za upotrebu oklopnih vozila i blitzkrieg taktiku. Rođen u Kulmu (Čelmno na poljskom) sin oficira, Guderian je prvo poslat u pešadiju i služio je kao štapski oficir u I svetskom ratu. Nastavio je da služi u smanjenom post-versajskom Reichswehru i bio je postavljen u telegrafski bataljon u Koblencu. Govorilo se da je njegov tamošnji rad sa radio komunikacijama i mogućnošću brže kontrole pokreta na bojnom polju predstavljao uvod u koncept samostalnog oklopnog ratovanja. Guderian je sigurno od početka bio vodeći član Reichswehrove škole mišljenja koja se borila za osnivanje oklopnih snaga, podržanih motorizovanom pešadijom i mobilnom artiljerijom. Nemačko interesovanje za samostalno dejstvujuću oklopnu jedinicu su podstakli britanski teoretičari, kapetan Liddell Hart i general Fuller. Izborom Adolfa Hitlera, entuzijasti za samostalne oklopne jedinice poput Thome, Reichenaua i Guderiana počinju da dobijaju ozbiljnu podršku. Vrlo impresioniran serijom manevara i demonstracija, Hitler odobrava novi Wehrmachtov prvi tenkovski bataljon 1934. Od tada Guderian brzo napreduje i 1938. biva postavljen za generala oklopnih snaga. Do septembra 1939. kada je predvodio XIX armijski korpus u Poljskoj, Wehrmacht je imao sedam spremnih pancer divizija. Taktička doktrina je sada stavljena na proveru: oklopne jedinice, nezavisne na bojnom polju, nisu trebale da budu podeljene i pridodate masi pešadije koja 165
Guderian, general Heinz
napreduje. Umesto toga imale su da udare čeono, ostvarujući dubok prodor u neprijateljsku liniju, dislocirajući i razbijajući njegovu pozadinu. Uskoro je utvrđeno da, čak i kada teren nije idealan za oklopne jedinice, brzina i nepopustljiv pritisak tenkovskih zapovednika mogu postići izvanredne rezultate. U Poljskoj su naučene vredne lekcije od Guderiana: razvijena je tehnika taktičke vazdušne podrške i iznad svega uočen je razarajući efekat na moral neprijatelja usled prodora oklopnih vozila. Za šest nedelja Blitzkrieg je postao stvarnost. Usvajanjem Mansteinovog plana za invaziju na Francusku, Guderianu je data još jedna mogućnost da prikaže pun potencijal pancer divizija. U maju 1940. Guderianov XIX korpus je uništio fatalno rasute francuske snage kod Sedana i potpomognut Luftwaffeom forsirao Mezu i prodro u Francusku. Za nekoliko nedelja brojno jača francuska armija je poražena a britanski Ekspedicioni korpus je nateran u očajničku evakuaciju kod Denkerka. Kada je u junu 1941. Nemačka napala Sovjetski Savez, Guderian je komandujući drugom pancer grupom ponovio uspeh prvih meseci, brzim napredovanjem. Ali dolaskom ruske zime i dejstvom sovjetskog kontranapada, zaustavljena je duga neprekinuta linija Guderianovih uspeha. Na Božić 1941. oslobođen je komande zbog naređenog povlačenja suprotno Hitlerovoj izričitoj zapovesti. Marta 1943. Guderian je ponovo aktivan i postaje inspektor oklopnih trupa. Iako sada lošeg zdravlja, ponovo oprema pancer snage i zadržava se na toj funkciji tokom velikih bitaka na Istočnom frontu 1943. i 1944. Iako grub i otvoren u svom kriticizmu Guderian nije, što možda iznenađuje, osumnjičen za učešće u Bombaškoj zaveri jula 1944.; šta više, pre kraja tog meseca unapređen je u načelnika štaba armije, položaj, koji je držao sve dok ga Hitler nije smenio 28. marta 1945. 166
Guderian, general Heinz
Njegovi uspesi kao generala inovatora bili su veliki, ali izgleda da se nikad nije ozbiljno zamislio nad političkim ciljevima nacističke politike. Bio je kao i mnogi drugi nemački generali, nadaren vojnik koji je znao da zažmuri. Gürtner, Franz (1881-1941). Hitlerov ministar pravde od 1933. do smrti. Bavarski advokat, sa uspešnom karijerom u I svetskom ratu, pridružio se nemačkoj nacionalističkoj partiji (DNVP) 1919. Kao bavarski ministar pravde 1922-23., zaštitio je Hitlera, videvši u njemu nacionalističkog sabrata. Njegovo sudsko gonjenje Hitlera posle Pivničkog puča 1923. (tokom kojeg je Gürtner bio jedan od Hessovih VIP pritvorenika) bilo je uočljivo blago i 1925. uspeva da ubedi pokrajinsku vladu Bavarske da legalizuje Nacističku partiju i dozvoli Hitleru, tek puštenom iz zatvora, da ponovo javno govori. Von Papen ga imenuje za ministra pravde u prednacističkoj vladi 1932. i on ostaje na tom mestu i u Hitlerovom prvom kabinetu iz januara 1933, kao simbol kontinuiteta. Iako je bio zadužen tokom procesa Gleichschaltunga za uklanjanje starog pravnog sistema i stvaranje nacističkih sudova, postojale su naznake da, kao konzervativni pravnik nije bio potpuno saglasan sa svime što mu je naređivano i da njegova smrt 1941. nije bila prirodna. Gvozdeni front. Labava asocijacija antinacističkih partija usmerena na obezbeđivanje ponovnog izbora Hindenburga na izborima 1932. Hitler je te godine u dva kruga izlazio protiv Hindenburga za predsednika republike. Iako je izgubio oba puta, Hitler je ipak osvojio 30.1% i 36.8% glasova Gvozdeni krst. Prvobitno, prusko odlikovanje za vojničku hrabrost, uvedeno 1813. sa tri stepena: druge i prve klase i veliki krst. Još jedno prusko odličje “Pour le Mérite” (uvedeno 1740.) je takođe postojalo sve do 1918. Francuski naziv je ipak bio previše uvredljiv nemačkim nacionalistima: kada je 1939. Hitler oživeo orden Gvozdenog krsta, uveo je nove germanske klase iznad prve: Viteški krst (Ritterkreuz) 167
Gvozdeni krst koji se kretao u stepenima od “sa hrastovim lišćem”. “sa hrastovim lišćem i mačevima” do “sa dijamantima”. Iznad njih je bio jedino onaj “sa zlatnim hrastovim lišćem”, dodeljen samo jednom, vazdušnom lovačkom asu pukovniku Rudelu. “Veliki krst gvozdenog krsta” je napravljen i dat samo Göringu.
168
H Hacha, Emil (1872-1945). Predsednik čehoslovačke federal-ne države posle Beneša, od novembra 1938. Zahtevi za nezavisnost u Slovačkoj i Ruteniji, podsticani od Nemaca, doveli su do toga da objavi uvođenje ratnog prava. Kada se Nemačka tobože uzbunila i zabrinula za Nemce u Čehoslovačkoj, Hacha je otišao u Berlin marta 1939. da moli Hitlera da ne napadne. Hitler je grubo saopštio da je već izdao naređenja za pokret i ostavio je Hachu da ga Ribbentrop i Göring primoraju da potpiše predaju. Hacha, slabog zdravlja popušta i nemačke trupe ulaze u Čehoslovačku. Hacha je bio Hitlerov počasni gost na proslavi njegovog rođendana aprila te godine. Zahtevao je od Čeha saradnju sa Nemcima i ostao nominalni šef države Češke i Moravske, koje su postale protektorat Trećeg rajha. Umro je u zatvoru juna 1945, posle oslobođenja Čehoslovačke. Halder, Franz (1884-1972). Nemački general postavljen za načelnika Generalštaba 1938. Izuzetno sposoban, bio je odgovoran za vojno planiranje (ali ne i koncepciju) poljske kampanje 1939., ofanzivu na zapadu maja 1940. i (napuštenu) operaciju "Morski lav", invaziju na Englesku. Mnogi rani nemački uspesi tokom Barbarosse, invazije na Rusiju 1941., duguju Halderovim pripremama. Smenjen je 1942. posle strategijskih neslaganja sa Hitlerom. 1944. uhapšen je i poslat u Dahau jer je osumnjičen za učešće u julskoj "Bombaškoj zaveri". Oslobođen od američke armije 1945., pozvan je da svedoči na Nirnberškim procesima, gde je izneo sopstvenu teoriju Nož u leđa, dokazujući da bi bez 169
Hammerstein-Equord, Freiherr Kurt von
Hitlerovog uplitanja Nemačka bila tada (1945.) u vojnoj poziciji da zahteva jedan ”častan mir”. Hadlerov prikaz antihitlerovskih aktivnosti izgleda da je više zasnovan na verovanju da se Nemačka pod Hitlerom izložila vojnom poniženju nego na moralnim primedbama nacizmu. Zbog toga je planirao hapšenje Hitlera u vreme čehoslovačke krize i približio se Vatikanu 1939. Ali se čini da je odmah posle velikih vojnih uspeha u Francuskoj 1940. prihvatio da je nemačka sudbina - ili treba da bude - u Hitlerovim rukama. Franz Halder predstavlja zanimljiv primer ambivalencije sa kojom su mnogi visoki nemački oficiri gledali na Hitlera. Hammerstein-Equord, Freiherr Kurt von (18781943). Komandant nemačke armije od 1930-34. Pripadnik tradicionalne oficirske kaste, izrazio je sumnju armije u pogledu pogodnosti Hitlera za kancelara predsedniku Hindenburgu (koji je i sam rekao da nema nameru da austrijskog kaplara postavi ni za ministra odbrane ni za kancelara Rajha). Oduzeto mu je komandovanje i zamenjen je von Fritschom. U penziji je ostao u kontaktu sa nemačkim konzervativcima, posebno sa Gördelerom, gradonačelnikom Lajpciga. Kada su visoki armijski oficiri, naročito Beck, von Witzleben i Halder odlučili da se suprotstave Hitleru zbog njegovih opasnih ratnih planova, Hammerstein se našao među njima; ali britanska politika umirivanja dovela je do propasti zavere. Ponovo je pozvan 1939. i 1940., ali je ponovo i penzionisan kada su narasle sumnje u njegovu lojalnost. Bio je povezan sa mnogim oficirima kasnije umešanim u "Bombašku zaveru" 1944., ali je umro u Berlinu ne dočekavši je. 170
Harzbur{ki front
Hanfstängl, Ernst Franz Sedgwick (”Putzi”) (1887-1976). Hitlerov bogati kompanjon ranih 1920-ih. Diplomac Harvarda, sa majkom Amerikankom, iz poznate minhenske porodice, 1921. postaje Hitlerov prijatelj koji mu pozajmljuje novac, predstavlja minhenskom društvu, zabavlja svirajući klavir i izigravajući klovna. Pripadao je delu društvenog sveta do tada nepoznatog Hitleru. Proglašen je ”savetnikom za stranu štampu Nacističke partije". Posle propasti Pivničkog puča on i njegova žena Amerikanka, Helena Niemeyer sakrivaju povređenog Hitlera u svoju kuću. Ali kako je rasla popularnost i moć nacističkog pokreta, opadao je značaj Hanfstängla za partiju. 1937. napušta Nemačku zbog glasina da se priprema njegovo ubistvo i živi u SAD. Tokom II svetskog rata bio je jedno vreme savetnik Vašingtona u vezi nacizma. Vratio se u Nemačku posle rata. Harzburški front. Politička alijansa desnice protiv vlade kancelara Brüninga 1931. Hugenberg, vođa industrijalaca i nacionalista (DNVP), sazvao je miting nacionalista, pangermanista, Stahlhelma, veleposednika Junkersa i industrijalaca, u Bad Harzburgu u Braunšvajgu. Među njima bili su i Schacht, Fritz Thyssen, Seldte i Hitler. Hugenbergova namera je bila da pokaže da može ojačati nacističku moć za dobro desnice uopšte. Hitler je međutim verovao da može osvojiti vlast bez pomoći fronta i odbivši da se udruži sa nacionalistima, razbio ga je u nacističku korist. Hassell, Urlich von (1881-1944). Pruski aristokrata i diplomata, koji je bio ambasador Nemačke u Rimu od 19321938. Nije odobravao Osovinu i Antikominternovski pakt (zaključen pre od Ribbentropovog ureda nego od tradicionalnog Ministarstva spoljnih poslova), i smenjen je februara 1938. kada se Hitler oslobodio protivnika iz vojne i 171
Haushofer, Karl
državne službe. Pridružio se Becku, Gördeleru i ostalima u antihitlerovskoj zaveri i pokušao je da nagovori visoke oficire i generale da im se pridruže. Hassell je verovao u restauraciju monarhije Hoencolerna i “Veliku Nemačku”. Posle "Bombaške zavere" u julu 1944. uhapšen je i obešen. Njegovi dnevnici, koji su bili zakopani u Bavarskoj, objavljeni su posle rata i predstavljaju vredan izvor informacija o njegovim vezama sa pokretom otpora. Haushofer, Karl (1869-1946). Profesor geopolitike na Minhenskom univerzitetu. Kao predavač Rudolfa Hessa tokom njegovih studentskih dana u Minhenu, Haushofer je nastavio da utiče na Hessa i kada je ovaj počeo da napreduje u nacističkoj hijerarhiji. Kao zagovornik geopolitičke teorije koja je tvrdila da kontinentalna moć Nemačke potiskuje okeansku moć opadajuće britanske imperije, Haushofer je bez obzira na to verovao u suštinski dopunjujuću prirodu britanske i nemačke moći. U zatvoru u Engleskoj Hess će izjaviti da je njegov dramatični let 1941. bio podstaknut Haushoferovim idejama. Haushofer je bivao sve uznemireniji svojom reputacijom vodećeg nacističkog filozofa i ”čoveka iza Hitlerovih ideja životnog prostora”. Izvršio je samoubistvo ubrzo po završetku rata. Heidegger, Martin (1889-1976). Egzistencijalistički filozof. Kao rektor univerziteta u Frajburgu, aprila 1933. Heidegger se priklonio nacizmu, ali je odbio da spali knjige i otpusti antinacističko osoblje. Njegov pokušaj kombinovanja akademskih i nacističkih standarda propada i on podnosi ostavku u februaru 1934. Posle rata bilo mu je zabranjeno da predaje do 1951. i izaziva gnev ne osudivši nacistički antisemitizam. 172
Heiliger, Max
”Heil Hitler!”Heil” (”Živeo...”). Dugo je bio u upotrebi u Nemačkoj kao uzvik odobravanja. Hitler je usvojio pozdrav ispružene ruke imitirajući italijanski fašistički pozdrav. Posle oslobađanja iz Landsberškog zatvora u aprilu 1924. masa je klicala ”Heil Hitler” (i ”Heil Ludendorff”). U partiji je prvi put upotrebljen jula 1925. na paradi 5.000 uniformisanih nacista u Vajmaru, a SA zapovednik Pfeffer pretvorio je otad pozdrav i uzvik u ritual. Göbbels ga postavši gaulajter Berlina u oktobru 1926., proglašava obaveznim pozdravom među nacistima. Heiliger, Max. Ime pod kojim je predsednik Rajhbanke Walhter Funk odobrio otvaranje bankarskog računa na koji je SS industrija (SS-WVHA) stavljala neoporezovana sredstva i deponovala zlato i nakit opljačkan od svojih žrtava. Dosta od ovog bogatstva je izgubljeno na kraju rata zajedno sa nacističkim zlatnim rezervama, ali je nešto od toga usmereno i u posleratne SS organizacije za bekstvo. Henlein, Konrad (1898-1945). Čehoslovački pangermanski nacionalista. - službe u austrijskoj vojsci u I svetskom ratu, po-staje nastavnik fizičkog i šef čehoslovačkog ”Nemačkog gimnas-tičkog pokreta”. (1923.). 1933. osniva sudetsku Nemačku partiju, organizaciono i ideološki po ugledu na Nacističku partiju. Novu partiju je osnovalo nemačko Ministarstvo inostranih poslo-va a Henlein je iskorišćen za izazivanje krize 1938. i između marta i septembra (kada je Chamberlain odleteo u Minhen) on posećuje Nemačku radi primanja instrukcija. Posle ponude češke vlade da prihvati sve sudetske zahteve, Henlein otkazuje pregovore pod minornim izgovorom: u tom slučaju bi miroljubivo rešenje srušilo Hitlerove planove za aneksiju Sudetske oblasti. 173
Hess, Rudolf
Završna kriza se sada brzo razvila: Hitler je držao preteće govore; sudetski Nemci su se ponovo pobunili protiv češke vlade; uvedeno je ratno pra-vo i Henlein je pobegao u Nemačku. ”Sudetski frajkor” se digao i uz podršku posebnih SS odreda zauzeo dva pogranična grada u Čehoslovačkoj krajem septembra: Sudetski ustanak je otpočeo. Marta 1939., kada je Hitler umarširao u Čehoslovačku, Hen-lein je bio nagrađen postavljanjem na čelo civilne uprave Češke i Moravske. 1945. češke snage otpora su ga uhapsile i on je izvršio samoubistvo. Heinrich Ptičar (876-936). Saksonski vojvoda koji je iako ni-kad krunisan, prihvaćen od 916. za cara Svetog rimskog carstva. Branio je nemačku teritoriju carstva, gradeći zamkove i utvrđuju-ći gradove. Porazio je Vende, Mađare i Dance i pripojio Lorenu nemačkim zemljama. Hiljaditu godišnjicu njegove smrti proslavio je Himmler koji je nosio isto ime i verovao da je reinkarnacija njegovog duha. Hermann, Lilo (1909-1938). Studentkinja umešana u antinacističke aktivnosti. Osuđena na smrt zbpg veleizdaje, bila je prva žena pogubljena u Trećem rajhu. Harrenvolk (Rasa gospodara). Koncept kojim su se napajali nacisti iz nekoliko struja evropske misli, po kome su Arijevci, Tevtonci ili Nemci pripadnici rase gospodara. Videti GOBINEAU, ARTHUR, COMTE DE, CHAMBERLAIN, HOUSTON STEWART Hess, Rudolf (1894-1987). Zamenik vođe nacističke partije i jedno vreme sledeći naslednik kormila Trećeg rajha, iza Hermanna Göringa. Rođen u Aleksandriji, od oca 174
Heiliger, Max
nemačkog trgovca, Rudolf Hess je kao mlad služio u istoj regimenti kao i Hitler tokom I svetskog rata, a kasnije kao podoficir u carskom vazduhoplovstvu. Posle poraza prijavljuje se u frajkore pod komandom Rittera von Eppa a na minhenskom univerzitetu dolazi pod uticaj ”geo-političara” profesora Karla Haushofera. Njegovi desničarski sta-vovi već su formirani, pridružuje se Nacističkoj partiji u usponu i maršira sa Hitlerom u Pivničkom puču, pa je osuđen od bavarske vlade i zatvoren sa svojim vođom u Landsberg. Skoro je sigurno da je tokom ovog perioda u zatvoru, kada je beležio Mein Kampf po Hitlerovom diktiratu, stvorena bliskost između dvojice ljudi. Oslobođenjem iz Landsberga (sa Göringom još uvek u inostranstvu) sada igra vodeću ulogu u reaktiviranju Nacističke par-tije. Do 1932. postavljen je za predsednika centralne političke ko-misije partije i za SS-obergrupenfirera. Kada je Partija došla na vlast, Hess postaje zamenik vođe, rajh ministar bez portfelja (u junu 1933.) i selektor svih viših nacističkih funkcionera, a 1938., i član tajnog kabinetskog saveta. U godinama koje su sledile određen je za jednog od ministara Odbrane rajha i imenovan je za Göringovog sukcesora po njegovom nasleđivanju vođstva. Bio je to vrtoglav uspon ka vlasti za čoveka vrlo skromnih intelektualnih mogućnosti. Visok, tamnih obrva, jako ponosan, Rudolf Hess je izgarao u religioznom zanosu za svog vođu. Malo je mesta sumnji da je svoje uvodne reči na nirnberškim procesijama - ”Hitler je Nemačka - Nemačka je Hitler” smatrao potpuno istinitim. Upravo su ova odanost Fireru i lakovernost dovele do leta u Britaniju 10. maja 1941., koji je zapanjio svet. Do 1939. veliki dani Rudolfa Hessa već su bili prošlost. Generali i admirali sad su ispunili Firerovu sobu za konferencije a Himmler i Göring su bili stalno prisutni. Nije se više 175
Heydrich, Reinhard Tristan Eugen
raspravljalo o partijskim pitanjima već o strategiji i ratu. U ovoj novoj atmosferi, Hess se osetio odsečenim od Hitlera i isključenim iz centra nacističke vlasti. Bilo je malo sumnji da je Hessov let u Škotsku preduzet sa namerom da se povrati pozicija kod Firera. Njegovo rezonovanje - čak i na ovom stepenu pitanje je da li se Hess može smatrati potpuno normalnim - se zasnivalo na činjenici da je Hitler puno puta izražavao žaljenje što su dva najvažnija arijevska naroda u ratu. Sa napadom na Rusiju kroz samo mesec dana, Hess je verovao da je moguć diplomatski preokret. Iz još neobjašnjivog razloga on je verovao da će ako bude mogao da govori sa Georgom VI, moći da ubedi britanskog kralja da smeni Churchilla, zaključi mir sa Hitlerom i pridruži se Nemačkoj protiv Rusije. Ako je poduhvat preduzet iz ludosti, izveden je vešto i hrabro. Iskočivši iznad Škotske, tačno na planirano mesto, Hess se predstavio kao kapetan Horn i zatražio je da bude odveden do vojvode od Hamiltona koga je upoznao na berlinskim Olimpijskim igrama. U stvari je odveden pravo u pritvor i ostao je tamo sve dok nije premešten u Nirnberg na svoje posleratno suđenje. Tako je let ispao potpuno neuspešan. Optimistični britanski novinari su jedno vreme špekulisali sa mogućnošću da je Hitler podstakao svog zamenika, ali ne postoje nikakvi dokazi za to. Što se tiče Britanaca, mogućnosti za propagandu su ispuštene iz ruke. Zapanjeni britanski kabinet jedva je mogao verovati u takvu sreću i propustio je da iskoristi golu istinu da je zamenik vođe Trećeg rajha žudeo za mirom. Rudolfu Hessu je u Nirnbergu suđeno zbog ratnih zločina, proglašen je krivim i osuđen je na doživotnu robiju. Dugo posle njegove smrti 17. avgusta 1987. svet će nastaviti da na njega gleda ne kao na uniformisanog štelvertretera na 176
Hess, Rudolf
podijumu nirnberškog skupa, već kao na uzvrpoljenu figuru u zatvorskom dvorištu, poslednjeg zatvorenika Špandaua. Heusinger, Adolf (r.1897). Generalštabni oficir koji je bio prisutan prilikom rastenburškog bombaškog atentata 1944. Uhapšen je i osuđen od Narodnog suda, preživeo je i postao viši oficir posleratne nemačke armije. Hewel, Otto Walter (1900-1945). Sin bogatog proizvođača konzerviranog voća, čiji je posao uništen propašću valute, Hewel rano postaje pristalica nacista, i učestvuje u Pivničkom puču 1923. Zatvoren je u Landsberg i tvrdilo se da je ispravljao konačni tekst Mein Kampfa. Predstavnik Ribbentropovog ministarstva pri Firerovom glavnom štabu; za Hewela je njegova žena verovala da je poginuo u bunkeru aprila 1945. Heydrich, Reinhard Tristan Eugen (1904-1942). Šef glavnog ureda sigurnosti Rajha i protektor Češke i Moravske. Rođen u Haleu u Saksoniji, kao sin osnivača Halskog konzervatorijuma, Heydrich je među svoja mnogobrojna znanja i talente ubrajao i sposobnost sviranja violine na koncertnom nivou. Ali Reinhard Heydrich je nasledio više od muzičkog talenta svog oca. U tadašnjem Leksikonu muzike i muzičara, imenu starijeg Heydricha je pridodata opaska ”pravo ime Süss”. Jasno proizilazi da je stariji Heydrich bio Jevrej, i čitavog života Reinhard Heydrich je pokušavao da prikrije podatke o svom jevrejskom poreklu. Kažu da je sa nadgrobne ploče svoje majke izbrisao sugestivno (prvo) ime Sarah. Kao mlad, Heydrich služi kao oficir u nemačkoj mornarici ali ga 1931. otpušta Sud časti (kome je 177
Heydrich, Reinhard Tristan Eugen
predsedavao admiral Canaris) zbog nečasnog držanja prema jednoj mladoj ženi. Pridruživši se Nacističkoj partiji 1931. kao nezaposleni bivši oficir, Heydrich je predstavljen Hitleru preko veza svoje žene. Mnoge stvari kod Reinharda Heydricha dopale su se Heinrichu Himmleru: njegove značajne organizacione sposobnosti, njegova nordijska pojava, njegova potpuna bezobzirnost, jačina njegovog antisemitizma i konačno i ironično, činjenica da je i sam Jevrej, polu Jevrej i obuzet strahom da će biti smatran Jevrejom. Možda je u tome Himmler video sredstvo pomoću kojeg bi kontrolisao svog talentovanog saradnika. Sigurno da je od 1931. bio spreman da unapređuje Heydricha dok ovaj nije postao drugi po moći u RSHA. Proglašen je za obergrupenfirera SS 1941. posle karijere tokom koje je postao šef SD-a, SS policije sigurnosti i organizovao Einsatzgruppen, SS vodove za likvidaciju, koji su sledili nemačke armije u Rusiji. U julu 1941. Göring naređuje Heydrichu da se posveti sve-obuhvatnom planu za postizanje ”konačnog rešenja jevrejskog problema”. Konferencija u Vanzeu je jasno delom i rezultat ove Göringove instrukcije. Ipak teško je smatrati Vanze za početni potez u istrebljenju jevrejskog naroda. Na kraju, jedan logor za istrebljenje bio je podignut pre sastanka u Vanzeu (januar 1942.). Kakvi god da su administrativni detalji, sigurno je da je Heydrich organizovao mašineriju genocida u kojoj je Eichmann imao izvršnu ulogu. Možda kao nagradu njegovim naporima i u znak priznanja njegovih velikih talenata, Heydrich je u septembru 1941. postavljen na mesto Neuratha, za protektora Češke i Mo-ravske. Njegova uprava otpočela je brutalno ali je za nekoliko meseci vešto počeo da kombinuje šargarepu i štap. Izveštaji iz Praga su pokazivali da je industrijska proizvodnja rasla otkako je Heydrich izdao dodatne kupone za hranu i odeću na bazi pro178
Heidrich, Reinhard Tristan Eugen
duk-tivnosti. Poruka koja je dolazila od rajhprotektora iz palate Hrad-čani, bila je jasna: kolaboracija i napredak ili otpor i pogibija. Odluka da se izvrši atentat na Heydricha, doneta je u Londonu prvih meseci 1942. i do današnjeg dana je obavijena nedoumicom. Reinhard Heydrich je bio jedini nacistički glavešina na koga su Saveznici izvršili atentat. Nezaobilazni istoričari su pitali zašto Heydrich, kada je bilo jasno da će njegova smrt rezultirati masovnim represalijama protiv češkog stanovništva? Član britanske vlade u to vreme tvrdi da je upravo to i bila svrha ubistva. Argument je, rekao je, glasio da će period neo-buzdane brutalnosti protiv češke populacije zauvek uništiti krhku saradnju za koju se London plašio da raste u Čehoslovačkoj a koja bi se mogla proširiti i na ostale okupirane zemlje. Tačno je da se ključni promašaj nemačke uprave na okupiranim teritorijama sastojao u njenoj nesposobnosti da obezbedi (ili čak nespremnosti da pokuša obezbediti) slobodno pruženu saradnju okupiranih naroda. Verovatno je London preuveličao značaj onog što je Heydrich radio u Pragu, ali je namera, tvrdilo se, bila jasna: ubistvo Heydricha će izazvati represalije koje će podeliti nemačku upravu i češke radnike zauvek. Kasnog proleća 1942. grupa čeških vojnika odletela je iz Londona i iskočila nad Čehoslovačkom u blizini Praga. Primetno je, da je češki pokret otpora čuvši za planirano ubistvo Heinricha, hitno zatražio od češke vlade u Londonu da ubedi britansku da odustane od atentata. Britanci su ostali hladni. U Pragu je vod atentatora napao 27. maja 1942.: njegova otvorena kola u kojima se vozio nezaštićen i bez pratnje su mitraljirana na Kirchmayer bulevaru. Heyrich je ranjen potegao pištolj i skoro odbio češke vojnike, kada je jedan iz grupe bacio granatu prema 179
Himmler, Heinrich
njemu. Konjska dlaka iz sedišta i parčići metalnih federa kola su se zabili u telo rajhprotektora i umro je 4. juna u praškoj bolnici. Represalije su bile onakve od kakvih se i strahovalo ili možda kakvim se nadalo. Pošto su češki atentatori i njihovi pomagači saterani u kriptu praške crkve i pobijeni u herojskoj bici protiv SS jedinica, teror je otpočeo. Selo Lidice, neznatno povezano sa operacijom, razoreno je do temelja a njegovi stanovnici poubijani. Na hiljade Čeha je deportovano u austrijski konclogor Mauthauzen. Neprijateljstvo češkog naroda prema okupatorima obezbeđeno je zauvek. Sposobnosti i ličnost Reinharda Heydricha su bile predmet brojnih tumačenja; pitanje je i da li je uopšte bio nacista u smislu posvećenosti ideologiji nacionalsocijalizma. Njegov rad za nacističku državu je obavljan sa efikasnošću i odsustvom žaljenja što često osigurava uspeh. Ali čak i pri uništavanju evropskog jevrejstva nije pokazivao privrženost grotesknom antisemitizmu. Postoji ipak jedan izuzetak od njegove nezainteresovane nemilosrdnosti: mrzeo je hrišćansku crkvu gorljivije od svega vidljivog u svom životu, patološko gnušanje evidentno je u njegovim upravnim zabeleškama koliko i u njegovoj konverzaciji. Kao i sam Hitler on je željno isčekivao dan (za koji su obojica smatrala da će doći pošto rat bude dobijen) kada će se Gestapo obračunati sa ”crnim vranama”, popovima i pastorima hrišćanskih crkava. Mnogi veruju da je mogao naslediti ili čak istisnuti Hitlera sa mesta Firera. Sigurno je, da bi se u tom slučaju svet suočio sa zastrašujuće proračunatim protivnikom. Hierl, Konstantin (18?-19 ). Major u političkom odeljenju armije u Minhenu koji je naredio bivšem vojniku ”oficiru za političko obrazovanje” Adolfu Hitleru da 180
Hierl, Konstantin
prisustvuje sastanku nove Nemačke radničke partije (DAP) Drexlera i Harrera. Hierl je kasnije i sam postao nacista i bio jedno vreme partijski glavešina, preuzevši 1928. odsek koji se bavio planiranjem nove nacističke države. Hilferding, Rudolf (1877-1941). SPD ministar finansija 1923. i od 1928-1929. Kao marksističkog ekonomistu i Jevreja nacisti su planirali da ga uhapse ali je u martu 1933. pobegao u Dansku a odatle u Švajcarsku i na kraju Francusku 1938. 1934. napisao je ”Praški program”, skicu politike SPD-a u egzilu. Februara 1941. uhapšen je na jugu Francuske i predat Nemcima. Ubijen je par dana kasnije u zatvoru u Parizu. Hilfswillinger (”Hiwi”). ”Pomoćnici” regrutovani od ruskih, češće od ukrajinskih, ratnih zarobljenika kojima su izdate uniforme koje je teško opisati i poverene najgrublje dužnosti. Primećeno je da ovi zatvorenici nisu ni malo bili privrženi nemačkoj stvari: izbavljenje od nehumanih uslova u kojima su držani je dovoljno motivisalo ”dobrovoljce”. Himmler, Heinrich (1900-1945). Rajh vođa SS-a od 1929. Rođen je u Landshutu u Bavarskoj i školovao se na Technischehochschule u Minhenu, postavši laboratorijski tehničar. Kao član jednog od nacionalističkih pokreta, Reichskriegsflaggea koji je organizovao Röhm, bio je jedan od pozvanih na Pivnički puč 1923., u kom učestvuje kao zastavnik grupe koja je zauzela zgradu ministarstva rata. Posle debakla, povlači se kući u Landshut gde prodaje oglasni prostor u partijskim novinama ”Völkischer Beobachter”. Tokom 1925. radi kao Strasserov generalni sekretar. 1926. 181
Himmler, Heinrich
imenovan je na minorno mesto zamenika za-povednika male grupe telohranitelja nazvane Schutzstaffel, SS, ali mu partijska karijera još ostavlja vremena za vođenje male farme pilića, na kojoj izvodi eksperimente sa vrstama, razvijajući svoje političko-genetske teorije. Ženi se Magdom Boden, ali je njegova predanost partijskom radu uzrokovala da su uglavnom živeli od-vojeno. Januara 1929. preuzeo je SS, koji je tada brojao 280 lju-di, kao rajhsfirer SS-a. To je još bila grana SA, ali se Himmler znalački usredsredio na njegov razvoj, adekvatno veličini i obimu zadatka. Prvo promoviše nove planove regrutovanja "prosejavanjem" frajkora i nezaposlenih dobrovoljaca iz srednje klase, uvodeći biološki kriterijum i koncept rasne čistote. Na ovaj način je postepeno obezbedio odvajanje od SA. Posledica ovoga je bila da je vojska koja je u SA pod Röhmom videla rivala, postala sklonija SS-u. Kada je Hitler imenovan za kancelara, januara 1933., Himmler je svojim dužnostima dodao i funkciju policajprezidenta (policijskog šefa) Minhena. Ovo je nekom moglo izgledati samo kao skromna funkcija, ali je on sa svojim SS pomoćnicima Heydrichom, Daluegeom i Schellenbergom, postepeno preuzeo kontrolu nad celokupnim nemačkim policijskim sistemom u svim pokrajinama izuzev Prusije gde je Göring preuzeo Ministarstvo unutrašnjih poslova. Konačno je uspostavio vlast nad čitavom policijom 1936. Sledećih deset godina Himmlerov život je bio posvećen proširenju uloge SS-a. Posle Heydrichove smrti 1942., Kaltenbrunner preuzima upravni teret SS-a a Himmler često prisustvujući Hitlerovim vojno-planerskim zasedanjima, zadobija još veće Firerovo poverenje nego Göring i Göbbels. Od 1941. Bormann zauzima Hessovo mesto u vođenju Hitlerovog sekretarijata i vidi u Himmleru takmaca u borbi za 182
Himmler, Heinrich
moć. Do početka 1942. Himmlerovo SS carstvo dostiže svoj zenit. Pripojio je Göringovu prusku tajnu policiju, Gestapo i načinio od njega snagu nacionalnog formata, paralelnu njegovoj partijskoj obaveštajnoj službi sigurnosti, SD-u; nepunih par nedelja po osnivanju, novi konclogori su stavljeni pod kontrolu njegovih ljudi i osnovana je posebna grana SS-a, Totenkopfverbände (jedinice Mrtvačke glave) radi upravljanja njima; prateći nadiranje nemačkih armija u Rusiji, Himmlerove Einsatzgruppen snage ubijaju na hiljade Jevreja, Cigana, komunista i partizana; njegovi naoružani vodovi pretvoreni su u Waffen SS i borili su se sada kao velike armije; njegovo SS carstvo je imalo svoje ekonomsko odeljenje, posedovalo je industriju i oslobodivši sebe poreza, postalo je veoma profitabilno. U isto vreme Himmler je preko SS-a nastavio da se bavi usavršavanjem buduće nemačke elite. Oni ne samo što su trebali da budu provereno arijevskog porekla, već su trebali biti podsticani da gaje novu elitu, preko njegovih Lebensborna (Izvo-ra života), mreže neke vrste domova za buduće majke. Za Him-mlera je najvažnija od svega ipak bila čistota njihove misli. Po-red istraživačke organizacije koju je finansirao SS, Ahnenerbea, naredio je ponovnu izgradnju starog zamka Wewelsburga kao svetilišta nemačke civilizacije u kojem bi bio osnovan sveti red SS-a. Ovo je ostvareno uz ogroman trošak i od 1934. pa na-da-lje, visoki pripadnici SS-a susretali su se tamo nekoliko puta godišnje na savetovanju; njegov pomoćnik Karl Wolff uvodio bi svakog SS vođu u monašku keliju, gde bi bio okružen relikvija-ma stare Nemačke i gde bi se napajao nemačkim misticizmom. Vodećoj dvanaestorici SS oficira određena su mesta, ispod njihovih lažnih srednjovekovnih grbova, oko okruglog arturovskog stola. Ne može biti sumnje oko Himmlerove odgovornosti za sprovođenje "Konačnog rešenja". On je, skoro jedini od 183
Himmler, Heinrich
vodećih nacista, pretočio u reči koncept istrebljenja jevrejskog naroda. U nekoliko zabeleženih govora on podseća oficire konclogora na njihovu odgovornost za uništenje čitavog jednog naroda. Uz to u isto vreme ovlašćuje SS jedinicu (videti MORGEN, KONRAD) da ispita slučajeve brutalnosti u Sobiboru, Majdaneku i Aušvicu. Posle "Bombaške zavere" 1944. u situaciji je da ukloni rivale, poput Canarisa, na osnovu i najmanjeg traga sumnje. Himmlerov završni korak ka moći sledi posle "Bombaške zavere" kada Hitler ne verujući više svojim generalima, određuje njega za glavnog komandanta armijske rezerve (Ersatzarmee). 1944. izgleda da Himmler doseže zenit nacističke moći; poverena mu je komanda nad prvom armijskom grupom Gornje Rajne da bi se suočio sa Amerikancima a onda je premešten na istok da komanduje armijskom grupom Visla, januara 1945. Sa nedostatkom vojnog iskustva, bio je potpuno nemoćan pred snažnim ruskim na-predovanjem. Do tada su savezničke armije već počele da stežu Nemačku na dva fronta. U Berlinu Bormann je i dalje bio blizak sa Hitlerom i dokazivao je da je, kako se rat premestio na nemačko tlo, sama Partija (ne samo Wehrmacht) postala odgovorna za vojno vođstvo. Pošto se armija diskreditovala porazima, partijski gaulajteri su preuzeli komandu. Bormann je bio onaj koji je kasnije (pre nego Himmler) komandovao poslednjom odbranom Volkssturmom. Sada je čak i Himmler shvatio da je kraj blizu. Od oktobra 1944. Schellenberg je zahtevao od njega da uspostavi vezu sa neutralnim nacijama radi dogovora o mirovnim uslovima za Nemačku. Ali sve do februara 1945., kada je predstavnik švedskog Crvenog krsta grof Bernadotte posetio Nemačku, Himmler nije pokazivao interesovanje za nagodbe. U aprilu Himmler sreće Bernadottea ali za trenutak okleva; preklinje Hitlera da napusti Berlin da bi se borio u 184
Hindenburg, Paul von Beneckendorff und von
južnoj Nemačkoj. Hitler ga, načuvši za Himmlerove mirovne poteze, smenjuje sa svih funkcija. Poslednja Dönitziva vlada smatrala ga je teretom. U nadi da će izbeći hapšenje, Himmler uzima ime i isprave mrtvog seoskog policajca, Heinricha Hitzingera, ali pri rutinskoj proveri britanske vojne policije, popuštaju mu živci i on priznaje da je Himmler. Uhapšen je, ali pre nego što je mogao biti ispitan, uspeva da se otruje. Videti SS Hindenburg, Paul von Beneckendorff und von (18471934). Predsednik Nemačke od 1925-1934. Veteran iz pruskih ratova protiv Austrije (1866.) i Francuske (1870-71.), Hindenburg je penzionisan 1911. ali je posle izbijanja I svetskog rata ponovo pozvan da preuzme komandu nad nemačkon armijom na Istočnom frontu gde se dokazuje spektakularnom pobedom nad Rusima. 1916. postaje načelnik štaba svih nemačkih armija a 1918. je penzionisan. Vraća se u javni život 1925. Kao predsednik republike podržao je Vajmarski ustav, imenovavši Brüninga (iz katoličke Partije Centra) za kancelara. Uvek naklonjen konzervativcima, nagovoren je da smeni Brüninga 1932. i postavi konzervativca von Papena. Čak i tada, Brüning ga ubeđuje da ponovo izađe na predsedničke izbore zakazane te godine, kao protivteža ekstremizmu nacista i komunista. Marta 1932. ne uspeva da dobije zahtevanu apsolutnu većinu: Hindenburg osvaja 18,7 miliona glasova (49,7%); Hitler 11,3 miliona; Thälmann, komunista, 5 miliona; i Düsterberg, nacionalista 2,6 miliona. Prema izbornim pravilima poslednji kandidat je eliminisan i drugi krug je održan u aprilu. Ovaj put Hindenburg osvaja 19,4 miliona glasova (53%), Hitler 13,4 miliona i Thälmann 3,7 miliona. Hindenburg je ponovo izabran, ali je broj nacističkih glasova primetno porastao. Sada je nagovoren da imenuje Hitlera za kancelara januara 185
Hitler, Adolf
1933., iako je jednom prilikom rekao komandantu armije Hammersteinu da nikad ne bi doveo austrijskog kaplara na vlast. Hitler, Adolf (1889-1945). Firer Trećeg rajha. Poreklo. Porodične korene vuče iz austrijskog regiona Valdvierter pored češke granice, oblasti bede, zaostalog seljaštva, neznanja i međurođačkih brakova. Nijedan podatak nije dostupan pre 1837., kada je Maria Anna Schicklgruber rodila u kući s brojem 13 u Štronesu, vanbračno dete Aloisa Schicklgrubera, koji će kasnije postati Hitlerov otac. U Schicklgruberovom izvodu iz matične knjige rođenih, rubrika sa imenom oca ostala je nepopunjena. Identitet Hitlerovog dede tako je nepoznat - ili nezabeležen. 1842. Maria Anna Schicklgruber udaje se za Johanna Georga Hiedlera. Njen sin, međutim, ostaje poznat kao Alois Schicklgruber. Češko ime Hidlar ili Hidlarček javlja se u oblasti Valdvierter od 1430-ih; tek mnogo kasnije zabeleženo je u raznim nemačkim oblicima, među njima i Hiedler. Poreklo prezimena Adolfa Hitlera postaje još nejasnije kada, 1877., izvod iz matične knjige rođe-nih Aloisa Schicklgrubera, sada četrdesetogodišnjaka, biva odne-sen lokalnom svešteniku koji se saglašava, iz nepoznatog razloga, da protivzakonito unese u praznu rubriku: Johan Georg Hiedler. Kako god bilo, sveštenik je pogrešno upisao ime, odatle Hitler. Njegov sin, rođen 20. aprila 1889. od treće žene, Klare Pölzl, je zbog toga silom seoske spletke, postao poznat svetu kao Adolf Hitler. Postavlja se pitanje: ko je deda Adolfa Hitlera? Sam Hitler je naredio advokatu Hansu Franku da sprovede tajnu istragu (1942.), isprovociran ucenjivačkim pismom koje je primio a koje je nagoveštavalo mračne porodične tajne. Frank je kasnije svedočio u Nirnbergu da je Hitlerov deda austrijski 186
Hitler, Adolf
Jevrej, Frankenberger za koga je Maria Anna Schicklgruber radila kao služavka (postoje izvesni podaci o stalnim isplatama Mariji Anni od porodice Frankenberger nekoliko godina pošto je napustila poslodavce). Dalja gestapovska istraga, veruje se, nije uspela da dá potvrdu. Verovatno je istina da Hitler nije u potpunosti bio siguran u identitet svoga dede. Tokom čitavog života je, ipak, poklanjao veliku pažnju prikrivanju svog porekla. Psihološki značaj Hitlerovog porekla leži u njegovom strahu da je polu-Jevrej. Istorijska je ironija da bi prema kriterijuma za ulazak u SS (gde se zahtevao siguran dokaz o nejevrejskom poreklu od 1715.), Adolf Hitler bio odbijen. Detinjstvo (1889-1907). Bilo je govora da je Hitlerovo detinjstvo proteklo u znaku razapetosti između popustljive majke i grubog, prestrogog oca. Hitler je pričao, verovatno iskreno, o brojnim batinanjima očevim kaišem. Njegova majka je sigurno bila popustljiva i ambiciozna u vezi svoga sina. Posle javne škole bio je poslat sa osam godina u manastirsku školu u Lembahu; želja Klare Hitler bila je da njen sin postane fratar. U stvari razmaženo i sujetno dete brzo je izbačeno i porodica se preselila u Leonding. Hitler pohađa gimnaziju u obližnjem Štajeru i napušta je sa 16. godina, ne maturiravši. Bio je potpuno nezainteresovan učenik, verovatno previše arogantan da uči predmete koji su mu nuđeni. Jedini nastavnik koga je cenio bio je pangermanista koji je odbacivao austrijsko carstvo u kom su živeli; izgleda jedini prijatelj koga je stekao bio je August Kubizek s kojim će podeliti sledeći period svog života. Mladost (1907-1914). Septembra 1907, Hitler, tada osamnaestogodišnjak, ostaje zapanjen kada ne uspeva da se upiše na bečku Akademiju lepih umetnosti; odseda u Beču 187
Hitler, Adolf
kod svojih kumova, Johanna i Joanne Prinz. Njegova majka koju je lečio jevrejski doktor Bloch umire u decembru u Lincu. Hitlerov staratelj, Mayrhofer, preuzima upravu nad zaostavštinom i daje mu malu naknadu. Februara 1908. Hitler se seli iz Linca u Beč, odsedajući kod frau Zakrey na Stumpergasse 29, gde mu se pridružuje i drug, sada student muzike, August (Gustl) Kubizek. Provode mnogo vremena zajedno šetajući gradom, posećujući operu i pozorišta, a Hitler planira vagnerovske opere i reizgradnju Beča. Nije bio siromašan: njegovo nasleđe i studentska penzija (otac mu je bio državni službenik) pružaju mu dovoljno. Postoji podatak o jednoj romantičnoj simpatiji, prema devojci po imenu Stephanie Jansten, ali izgleda da ju je obožavao iz daleka - ona ga uopšte nije primećivala. U septembru je ponovo pokušao i propao na upisu na Akademiju. U novembru se seli u stan na Felberstrasse 22. Sada halapljivo čita, ali verovatno pre lako probavljive pamflete nego radove iz ekonomije i istorije. Pričao je da je naročito voleo Lanz von Lieberfelsovo (koga je pokušao i da nađe) isticanje rasne čistote i u isto vreme naglašavanje straha od ”rasne nečistote”. Verovatno je u to vreme pročitao i teze iz dela antisemite Houstona Stewarta Chamberlaina. Avgusta 1909. seli se u jevtiniju sobu na Sechshäuserstrasse 58, ostavivši svog prijatelja Kubizeka. Sledećih nekoliko meseci njegovog života je prekriveno velom tajne: nema podataka da mu je naknada ukinuta, a ipak se u septembru ponovo seli, živeći oskudno sa skitnicama i spavajući napolju ili u skloništima, sve do decembra kada je primljen u sirotinjski dom. Ovde sreće još jednu skitnicu po imenu Hanisch koji ga uči kako da preživi u nemaštini i obezbeđuje im sredstva za život prodajom razglednica sa bečkim prizorima, koje je slikao Hitler. Februara 1910. seli se u Dom za radnike na Meldemannstrasse 25. U to vreme 188
Hitler, Adolf
ponovo pokušava i ne uspeva da uđe na Akademiju. Kasnije te godine njegova kuma Joanna mu daje znatnu sumu novca pre svoje smrti, rane 1911. Ovo dovodi do spora između njega i njegove polusestre Angele, koji se završava tako što joj ustupa nešto novca i deo svoga prihoda. Nastavlja da živi u Domu nekoliko sledećih godina, uglavnom od slikanja, ipak (ponovo zagonetno) držeći kumin novac u rezervi. Maja 1913. Hitler je već odavno navršio 21. godinu i prekoračio rok za služenje austrijske vojske. Seli se iz Beča u Minhen gde pronalazi sobu u kući krojača Poppa, na Schleissheimerstrasse 34, na ivici studentskog i umetničkog kraja Švabinga. Nastavlja sa istim načinom života kao i u Beču, zarađujući za usamljenički život slikanjem gradskih prizora. Januara 1914. je ipak pozvan da se javi radi odsluženja vojske u Austriju, a minhenska policija ga primorava da se vrati. U Salzburgu je proglašen nesposobnim i dozvoljen mu je povratak u Minhen. U avgustu se pridružuje masi koja zahteva akciju protiv Rusije i poziva na pangermanski pokret protiv Rusije i Srbije. Austrijsko carstvo je već objavilo rat Srbiji jer je naslednik njegovog trona ubijen u Sarajevu. Fotografija Hitlera iz avgusta 1914. pokazuje ga kako pozdravlja nemačko stupanje u rat. Do kraja leta on je pešadijski dobrovoljac u 16. bavarskoj regimenti poznatoj kao List regimenta po svom pukovniku osnivaču. Služba u ratu (1914-1919). Od oktobra Hitlerova regimenta je bila na frontu ispred grada Ipra. Po sopstvenom izboru preuzeo je opasnu ulogu kurira regimente, do kraja rata odbijajući unapređenje preko čina kaplara. U regimenti su bili i poručnik Wiedemann i narednik Amann, koji su obojica kasnije postali članovi Nacističke partije. Tokom prvih ratnih godina regimenta je ostala na liniji fronta, 189
Hitler, Adolf
uzimajući učešća u bici na Somi od leta 1916. U oktobru Hitler je ranjen u bedro i poslat u vojnu bolnicu u Berlin. Posle oporavka, upućen je u rezervni bataljon u Minhen, vrativši se u svoju regimentu marta 1917., na vreme da učestvuje u bici kod Arasa. U decembru uzima odsustvo i posećuje Berlin i Drezden. Listova regimenta učestvuje u Ludendorffovoj ofanzivi aprila 1918., kada je Hitler odlikovan Gvozdenim krstom prve klase, za hrabrost. Odlikovanje vojnika njegovog čina bilo je neuobičajeno i označilo ga je kao odličnog vojnika sa prve linije fronta. Uzima svoje poslednje odsustvo u septembru i posećuje Berlin i Austriju pre povratka u borbu pored Ipra. Bio je oslepljen gasom u oktobru i poslat u bolnicu u Pazevalku u istočnoj Nemačkoj, dok nije otpušten kao sposoban i poslat nazad u minhensku kasarnu, novembra 1918. Rat se završio dok je on stigao u Minhen, a Nemačka se našla u haosu i revoltu. Nova armija republike odlučila je da je brani od subverzije i Hitler je bio očevidac prvo vladavine bavarske socijalističke vlade u Minhenu, i njenog kasnijeg rušenja od strane trupa centralne vlade i njenih saveznika iz frajkora (ne zna se čiju je stranu Hitler držao u tim događajima). Februara 1919., još uvek u činu kaplara, čekajući svoje otpuštanje iz službe, određen je za ”obrazovnog oficira”. Date su mu izvesne političke instrukcije koje su pridodate njegovim već formiranim nacionalističkim i antisemitskim predrasudama. U septembru ga njegovi vojno-obaveštajni poslodavci šalju da ispita malu grupu, DAP (Nemačku radničku partiju). Ovu šačicu desničarskih radikala, Hitler je pretvorio u pobedničku Nacističku partiju za nepunih 13 zapanjujućih godina.
190
Hitler, Adolf
Politika i vlast (1919-1939). Do 1921. Adolf Hitler se probio na čelo Partije, promenivši joj ime u Nacional socijalistička nemačka radnička partija (NSDAP), učeći se da nametne svoju neobičnu ličnost i jedinstven oblik dramatičnog obraćanja ljudima različitim od nezadovoljne radničke klase u Minhenu. Ovo je naročito period kada on uči da se obraća mnogobrojnom slušateljstvu i da podstiče njihove nacionalističke osećaje ogorčenosti i antisemitizma. U tipičnom govoru bacio bi pred slušaoce intelektualne krhotine 19. veka - krv, rasa, Jevreji, kapitalizam, komunizam bi bile njegove teme, ali sve zajedno povezane istinskom, neobuzdanom posvećenošću. Nije samo njegov bivši armijski poslodavac, kapetan Röhm, prepoznao Hitlerov zapanjujući govornički dar. Uz to, njegovi talenti nisu bili ograničeni na javno obraćanje. Hitler je gledao na umetnost okom nepomućenim intelektualnim zavrzlamama. Njegov smisao za dizajn - prvo u odabiru swastike, zatim boja crvene, crne i bele - rezultirao je neodoljivo moćnim partijskim simbolom. Kasnijih godina uniforme, značke, procesije, arhitektura, čak i dizajn partijskih dokumenata, postaće deo izuzetnog imidža Nacističke partije i Trećeg rajha. Pivnički puč 1923. je predstavljao prvi Hitlerov korak unazad. U kasnijim godinama, sjajnim procesom instant mitologiziranja, pretvoriće poraz u pobedu, iskoristivši skoro lakrdijaški pokušaj osvajanja vlasti u Minhenu za stvaranje instant istorije partije. Ali 1923. to je značilo poraz i landsberški zatvor u kome se Hitler našao. Njegova neobična prilagodljivost se manifestovala i na ovoj niskoj tački njegove političke sudbine. U spoljnom svetu partija mu je bila zabranjena a njena se struktura raspadala. Unutar Landsberga, Hitler se ponašao kao počasni gost, primajući političke 191
Hitler, Adolf
posetioce i pišući Mein Kampf. Decembra 1924. izlazi iz zatvora da ponovo obnovi svoju partiju. Ali iako je Hitler radio na osnivanju partije sa energijom koju nikad više neće ispoljiti, šizma od presudnog značaja pomaljala se sama od sebe. Najveći deo ranijeg zahteva partije se odnosio na fuziju dva elementa, nacionalizma i socijalizma. Dok je partija bila ograničena samo na Bavarsku, Hitlerovim uspešno izvedenim političkim trikovima, trebalo je da se održava takva fuzija. Međutim, kako je partija rasla, pojavljivalo se drugačije gledište u severnoj Nemačkoj, gledište koje je socijalistički element u partijskoj ideologiji isticalo mnogo snažnije nego Hitler koga je to malo zanimalo, i koje je bilo spremno za njegovo prihvatanje. Prva kriza sa levim krilom Partije izbila je na Bamberškoj konferenciji 1926., kada je Hitler uspeo da porazi Gregora Strassera. To je ipak bila samo bitka u borbi koja se neće okončati sve do Röhmove čistke 1934. kada je partijsko levo krilo presudno potučeno, a njegove vođe poubijane. Hitlerovo gledište je očigledno bilo oportunističko. Ono što ga je pokretalo bili su nacionalizam, rasa, antisemitizam i osvajanje vlasti. Dodao je ili prihvatio socijalističke elemente u partijski program i mogao je da se obrati nemačkom Mittelstandu, nižoj srednjoj klasi, direktno i sa naglašenim patosom. Ali već je odlučio da su partiji potrebni industrija i trgovina za mnogo više nego što su sredstva koja su mogle da pruže. Odabrao je izborni put do vlasti. Dok su se njegovi sledbenici borili na ulicama, Adolf Hitler se susretao sa vojnicima i poslovnim ljudima, konzervativnim srcem Nemačke, pričajući i uveravajući. Sa svakim izborima Nacistička partija, sada raširena po celoj zemlji, je povećavala broj svojih predstavnika u Rajhstagu. 192
Hitler, Adolf
Na ovom frenetičnom usponu do statusa nacionalne figure, Adolf Hitler je imao malo vremena ili interesovanaja za privatni život. Verovatno je da samo na jednom planu, društvu žena, njegova interesovanja nisu bila nadvladana ili izjednačena sa njegovim političkim ambicijama. Hitlerova krajnja tajnovitost u finansijskim i seksualnim pitanjima otežava otkrivanje njegovih sklonosti. Sigurno je da na Hitlerovim seksualnim sklonostima postoje stalne naznake tamne strane njegove prirode. Bio je spreman da prizna da je uživao u plesnim predstavama Berlinske muzičke komedije 1930-ih dok nije sam proglasio da je njegova prisutnost nepodesna. Najranija njegova poznata ljubav vezuje se za bečke dane kada je obožavao, ali joj nije prišao, visoku plavušu Stephanie Jansten. U ranim danima Nacističke partije 1920-23., veruje se da je imao avanturu sa Jenny Haug, sestrom svog vozača. 1924. ili 1925. zabeleženo je da je sanjario o šesnaestogodišnjakinji iz Berhtesgadena, zvanoj Mitzi Reiter. Ali sklonosti Adolfa Hitlera, pretpostavlja se, išle su daleko preko plesnih predstava i opčinjenosti šesnaestogodišnjakinjama. Bez sumnje, bio je zaljubljen u svoju nećaku Geli Raubal, sa kojom izgleda da je imao neku vrstu fizičke intimnosti; okolnosti koje okružuju njeno samoubistvo su nerazjašnjene, ali postoje optužbe o postavljanju neuobičajenih zahteva prema njoj. Za dve žene, Renate Müller, glumicu i Henny Hofmann, ćerku njegovog fotografa Heinricha Hofmanna i kasnije ženu von Schiracha, tvrdilo se da su ga tukle i kinjile da bi se seksualno zadovoljio. Glasina ga povezuje sa ostalim ženskim poštovaocima: Leni Riefenstahl, filmskim stvaraocem, glumicama Mary Rahl i Anny Ondrom (koja se udala za boksera Maxa Schmelinga) i Unity Mitford, engleskom aristokratkinjom koja ga je obožavala. Bilo je čak i govora da bi se mogao oženiti Winifred Wagner, snahom Hitlerovog 193
Hitler, Adolf
duhovnog mentora, Richarda Wagnera, kada je ostala udovica 1930. Malo se šta zna o njegovoj vezi sa Evom Braun, koju je oženio dok se njegovo carstvo raspadalo svuda naokolo. Od izbora 1933. i nacističkog preuzimanja vlasti, dani Hitlerovog mirnodopskog vođstva Nemačke su bili dani krajnjeg prepuštanja. Čitavo ustrojstvo države vodilo je skoro ka njegovoj deifikaciji; organizovanje partijskih skupova, govori gaulajtera širom zemlje, ponos i zahvalnost Nemaca na Olimpijskim igrama u Berlinu 1936, poniznost malih evropskih poglavara država, nestrpljivost generala da udovolje bivšem kaplaru, prinčeva da budu viđeni u društvu momka neuglađenog akcenta iz austrijske srednje klase. Bio je to zapanjujući trijumf koji je duboko uticao na njegovu spoljnu politiku. Do 1936. sigurno je da je Adolf Hitler verovao da zaista poseduje nesavladivu volju. Govorio je često o tome i smatrao to apstrakcijom kojoj se samo može diviti. Primenio ju je i na Mussolinia, Daladiera i Nevillea Chamberlaina. Upotrebio ju je kao batinu protiv Kurta Schuschnigga, da bi iznudio njegovo prihvatanje Anschlussa Austrije. Do 1939. Adolf Hitler je bio ubeđen da ne postoji čovek koji se može suprotstaviti njegovoj volji. Zabeleženo je da je bio potpuno zapanjen Chamberlainovom odlukom da se uđe u rat zbog Poljske. Gospodar rata i Vrhovni komandant. Mnogo pre nego što se ratna sreća okrenula protiv njega, sukob je promenio Adolfa Hitlera. Moguće je primetiti iza velikih pobeda u Francuskoj 1940., postepeno opadanje njegove vere, i narastajuće očajničko uzdanje samo u svoju volju. Poraz u "Bici za Britaniju" nije vidljivije potkopao Hitlerovo samopouzdanje. Ali kada se okrenuo Istoku, zima 1941. je bila ta koja je zadala prvi težak udarac. Generali su 194
Hitlerova omladina (Hitler Jugend)
se skoro jednodušno založili za pregrupisavanje na zimskoj liniji. Kada su zima i sveže ruske trupe nastupile pred Moskvom, Hitler je primetio:”Priznanje da ni jedna od strana nije u stanju da uništi onu drugu dovelo bi do kompromisnog mira”. Mislio je na mir koji bi bio presudno u njegovu korist, ali ipak kompromis. Tada nastupa zimska propast 1941: početkom decembra, general Žukov kontraofanzivom napada iscrpljenu nemačku armiju, loše opremljenu za zimsku kampanju. U toj strašnoj situaciji Hitler zabranjuje povlačenje dalje od lokalnih linija: to je možda više čin tvrdoglavosti nego volje. Ali je to bila, uprkos izuzetnim patnjama koje je prouzrokovala njegovim vojnicima, nesumnjivo ispravna vojna odluka. Danas je opšte prihvaćeno da bi, da je Hitler odobrio armijsko povlačenje pred Moskvom, taktičko povlačenje možda preraslo u opšte. Bliska propast u zimu 1941. (i izuzetan oporavak inicijativom u leto 1942.) poduprli su Hitlerovo poljuljano samopouzdanje vero-vanjem u snagu sopstvene volje. Od sada će on biti potpuno o-slonjen na ono što je smatrao za manifestaciju volje a na šta će njegovi generali sve više gledati kao na odbijanje vojne stvarnosti. Staljingradske zime 1942/43. nije imao ništa više da ponudi svojim vojnicima od golog uskraćivanja dozvole za po-vlačenje. Još jednom je uspeo, čak su se i sumnjičavci ovaj put složili, ali to nije moglo predstavljati zamenu za komandovanje. Od proleća 1944. skoro savezničko iskrcavanje na Zapadu je preokupiralo Firera; kada i gde su bili predmet stalne rasprave. Pritom je Hitler bio bliži u predviđanju normandijskog mesta iskrcavanja nego bilo koji od njegovih generala. Ali sada, za šest meseci pad je bio brz. Vođstvo koje se zasnivalo na filosofiji nepovlačenja hendikepiralo je zapovednike na terenu. Božićna ofanziva je bila zavijena u maglovitu nadrealnost kao i njene namere i mogućnosti. Ali 195
Holivudske izbeglice
novi dramski element je sada izašao na videlo u Hitlerovoj ličnosti - ili se verovatnije, stari element ponovo pojavio. Kako se obruč obavijao oko Berlina i propast se pomaljala, Hitler nije pomišljao na predaju. Pre se pripremao za ono što je nazvano strategijom grandiozne presude. Politika spaljene zemlje će uništiti nemačku infrastrukturu. Svesno je prizivao bolest i glad da ga slede. Kada je Crvena armija počela da granatira Berlin a čitav Treći rajh bio osvetljen crvenom jarom zgrada u plamenu, Adolf Hitler je sastavio svoj testament: on lično nije odgovoran nizašta, ni za vojni poraz ni za smrt miliona svojih zemljaka i neznane milione drugih; bio je izdan; nemački narod se pokazao nedostojnim njegovog vođstva i zaslužuje budućnost koju mu je on predvideo. Hitlerova omladina (Hitler OMLADINSKE ORGANIZACIJE
Jugend).
Videti
Hoffmann, Heinrich (1885-1957). Hitlerov i nacistički fotograf od 1921. Bio je fotograf pri bavarskoj armiji i njegovi snimci Pivničkog puča 1923. su jedino vizuelno svedočanstvo. Predstavljao je Hitlerovu propusnicu do minornijih članova minhenskog intelektualnog društva. Njegova ćerka se udala za vođu Hitlerove omladine von Schiracha, nakon (kako se pričalo) avanture sa Hitlerom. Evu Braun je takođe Hitleru predstavio Hoffmann dok je bila zaposlena kao fotografski pomoćnik u njegovoj minhenskoj radnji. Njegov posao je postao visoko isplativ kada su nacisti došli na vlast i on objavljuje tomove svojih fotografija kao Hitle-rov ”dvorski fotograf”. Posle rata 196
Holokaust
suđeno mu je 1947. zbog pro-fiterstva i izrečena mu je velika novčana kazna. Nastavio je ipak da zarađuje novac od svojih memoara o Hitleru sve do smrti. Hoheitsabzeichen. Značka sa orlom koji su nosili svi činovi u armijskim snagama, od krpene za vojnike, metalne za više činove i zlatne za generale. U štampanoj formi, nacionalni orao je široko korišćen na zaglavljima dokumenata a postao je poznat i ozloglašen diljem okupiranih zemalja sa zidnih plakata i objava. Holandske organizacije pokreta otpora. Orde Dienst (Služba rada) osnovana u Holandiji ubrzo posle nemačke invazije 1940. Brzo se raširila i postala nacionalni pokret. U isto vreme Knokploegen stvoren ubzo posle osnivanja Orde Diensta, specijalizovao se za sabotaže i napade na nemačke okupacione snage. Holivudske izbeglice. Grupa talentovanih nemačkih i austrijskih filmskih stvaralaca (režisera, producenata, kamermana, kompozitora filmske muzike i glumaca) koja je emigrirala u Holivud po dolasku nacista na vlast. Juna 1933. Arierparagraph zabranjuje rad svim Jevrejima u filmskoj industriji ističući ”da je rasa a ne religija ono što je presudno”. Od tog trenutka svaki član Filmwelta (filmske zajednice) koji je bio jevrejskog porekla ili nije mogao da podnese tiraniju, napušta Nemačku. Velika većina odlazi u Holivud, često preko Pariza, neki od njih, posebno Fritz Lang, i pored ličnog poziva Hitlera da nastavi snimanje filmova za Treći rajh. 197
Holivudske izbeglice
Menschen am Sonntag (Ljudi nedeljom) dokumentarac iz 1929. Roberta Siodmaka (kasnije čuvenog po njegovim holivudskim trilerima Spiralne stepenice i Ubice), snimljen je po scenariju Billya Wildera i sa fotografijom Freda Zinnemanna, od kojih će obojica osvojiti Oskare, u svojim kasnijim američkim karijerama. Drugi dobro poznati režiseri koji su odabrali da rade u Americi bili su Henry Koster, Douglas Sirk, Max Ophüls, Otto Preminger i William Dieterle. Među glumcima su bili Conrad Veidt, Peter Lorre, Oskar Homolka, Elisabeth Bergner i Marlene Dietrich, dok su Kurt Weil i Franz Waxman bili među najpoznatijim kompozitorima. Nesumnjivo da je prisustvo ovih talentovanih evropskih režisera doprinelo američkom filmu 1930-ih i 40-ih, posebno u filmskoj vrsti poznatoj kritičarima kao ”Film noir” u kojoj je američki prizemni realizam ublažen istančanim evropskim cinizmom. Videti FILM Holokaust. Termin primenjen od brojnih istoričara na celokupan progon i istrebljenje evropskih Jevreja tokom perioda dominacije Trećeg rajha. Videti KONAČNO REŠENJE, OBLAST NASELJAVANJA, KONCLOGORI
198
Hossbachov memorandum
Horst Wessel, pesma. Videti WESSEL, HORST Höss, Rudolf (1900-1947). Komandant Aušvica, logora za istrebljenje. Rudolf Höss je sa 17 godina otišao u vojsku tokom I svetskog rata i zaradio Gvozdeni krst. 1919. bio je u Rossbachovim frajkorima sa Martinom Bormannom; obojica su optuženi za ubistvo čoveka koga su okrivili za izdaju Nemačke u Ruru pod francuskom okupacijom. Höss je 1924. zatvoren a oslobođen 1928. Bormann sređuje da bude pozvan u SS 1934. i radi u konclogoru Dahau, a 1938. prelazi u Zaksenhauzen. Od 1940. do 1943. komandant je Aušvica i postaje poznat po svojoj brutalnoj efikasnosti: prvi za ubijanje koristi gas, Ciklon B. Höss je bio tako uspešan da je postavljen u odeljenje za kontrolu konclogora glavnog štaba SS-a, WVHA, za zamenika glavnog inspektora. Izbegao je hapšenje 1945. i radio je na seoskom imanju dok nije otkriven. Pozvan je kao svedok odbrane Kaltenbrunnera u Nirnbergu, gde je pokušao da predstavi istrebljenje samo kao izvršavanje naređenja. Pružio je podatke o pažljivosti sa kojom je preko dva miliona ljudi ubijeno pod njegovom komandom, o sistemu razmeštanja leševa radi sakupljanja zlatnih zuba i prstenja za SS riznicu kao i ženske kose za tapetiranje. Hössa su obesili Poljaci u konclogoru Aušvic 1947. Vređao se na tvrdnje da je sadista. ”Ja sam potpuno normalan”, napisao je u svojoj autobiografiji, ”vodio sam potpuno normalan život”. Hossbach, Friedrich (1894-1980). Hitlerov armijski ađutant od 1934-1938., sastavio je zabeleške o susretu održanom 1937. između Hitlera i njegovih armijskih,
199
Hossbachov memorandum
mornaričkih i vazduhoplovnih komandanata, poznate kao ”Hossbachov memorandum”. Hossbach se vratio vojnim dužnostima u vreme krize oko Blomberga i Fritscha 1938. Unapređenjem u generala 1942., sledeće godine mu je poverena komanda nad 16. pancer korpusom. Do januara 1945. napredovao je do komandanta 4. armije ali doživljava sudbinu mnogih Hitlerovih generala kada je smenjen zbog naređenog povlačenja nasuprot Hitlerovim izričitim zapovestima. Hossbachov memorandum. Novembra 1937. Blomberg i Raeder, ministar odbrane i komandant mornarice, zatražili su od Hitlera sastanak o naoružanju, da bi podelili opremu i oružje između tri roda. Hitler ih je okupio zajedno sa Göringom kao komandantom Luftwaffea, Fritzom iz armije i Neurathom iz Ministarstva spoljnih poslova. Pukovnik Hossbach, po kome je konferenciji dato ime, Hitlerov vojni ađutant, hvatao je beleške. Hitler nije govorio o raspodeli resursa, već je za dva i po sata izneo svoju viziju budućih ratova, nazivajući to ”njegovom poslednjom voljom i testamentom”. Govorio je o potrebi Nemačke da bude dovoljna sama sebi, uprkos nedostatku sirovina. Možda bi bilo moguće postići autarhiju u bakru i sintetičkim tekstilima, rekao je, ali ne i u ishrani. Evropa je imala rastuće standarde života i nije bilo moguće povećati proizvodnju do nivoa tih zahteva. Definisao je kao glavni nemački problem Lebensraum (Životni prostor). Mora se obezbediti veći životni prostor za Nemačku, radi rešavanja problema ”napetosti” i ”neplodnosti”, zauzimanjem teritorije u Evropi. Prvo bi Čehoslovačka a onda i Austrija bile zauzete i bio bi dobijen prostor čišćenjem nenemaca iz tih zemalja. ”Nemački problem može biti rešen jedino silom”. 200
Hossbachov memorandum
Dve zemlje koje bi na Nemačku gledale kao na pretnju bile bi Francuska i Britanija (ne i, uprkos njegovom izrazitom anti-boljševizmu, Rusija) ali su one oslabljene: one mogu postati upletene u Španski građanski rat; obe su zaokupljene unutrašnjim i kolonijalnim poteškoćama. U slučaju Britanije naveo je ustavnu borbu u Indiji, jačanje japanske moći na Istoku i italijanske moći u Mediteranu i Istočnoj Africi. Smatrao je francuske unutrašnje političke teškoće za njenu glavnu slabost. Hitler je predočio tri moguće situacije: Prva je bila da bi do 1943. ili najkasnije do 1945. Nemačka morala biti potpuno naoružana jer bi posle toga programi naoružanja ostalih zemalja ojačali i nemačko naoružanje bi postalo zastarelo. Druga nastaje ako se u francuske unutrašnje teškoće umeša njena armija, tada bi došlo vreme za akciju protiv Čehoslovačke. Treća, ako bi se Francuska našla u ratu sa nekom drugom državom, onda bi i Čehoslovačka i Austrija mogle biti zauzete. Hitler je rekao da veruje da Britanija i verovatno Francuska već pretpostavljaju da će Nemačka likvidirati češko pitanje i da će britanski kolonijalni problemi uticati na njenu nevoljnost da bude upletena u dugotrajan evropski rat. Zbog toga ona neće planirati rat protiv Nemačke. Takav stav bi takođe uticao na Francusku, koja neće razmišljati o napadu na Nemačku koji bi bio zaustavljen nemačkim utvrđenjima na Zapadnom frontu, niti kroz Belgiju, Holandiju, bez britanske pomoći. Nemačka će naravno, držati jake snage na zapadu tokom invazije na Austriju i Čehoslovačku. Okupacija Čehoslovačke i Austrije omogućila bi Nemačkoj ishranu pet ili šest miliona ljudi ako bi bila sprovedena prisilna emigracija tri miliona ljudi iz tih zemalja. 201
Hossbachov memorandum
Dalje, Nemačka bi se obezbedila sa ljudstvom za dodatnih 12 divizija. Italija se ne bi protivila eliminaciji Čehoslovačke, ali Hitler nije mogao biti siguran u njen stav oko Austrije. Brza akcija bi bila presudna, i ovo bi sprečilo intervenciju Rusije (koja će pre biti zauzeta sa Japanom). Ako se pojavi druga mogućnost, ona mora biti iskorišćena, ali je Hitler treću video kao najverovatniju, posebno sa tenzijom prisutnom u Španiji i na Mediteranu, i mislio je da bi se ovo moglo najranije 1938. Hitler je smatrao da bi Španski građanski rat mogao trajati još tri godine i bilo je u nemačkom interesu da se on produži. Predviđao je kao moguć rat između Italije i Francusko-britanske alijanse; i ovo bi pružilo priliku za nemačku okupaciju Austrije i Čehoslovačke. Ponovo je Hitler istakao potrebu za brzinom, koristeći reč Blitz (munjevito). Blomberg, Fritsch i von Neurath su bili zgranuti i otvoreno su iskritikovali Hitlera i upozorili ga na opasnosti rata sa Francuskom i Engleskom. Do februara sledeće godine Hitler je isposlovao ostavke Blomberga i Fritsha na osnovu naduvanih optužbi za nemoral i postavio na von Neurathovo mesto Ribbentropa. Hrast (Eiche). Šifra nemačkog vojnog odgovora na očekivanu savezničku invaziju na Italiju. Hugenberg, Alfred (1865-1951). Medijski magnat i desničarski političar. Poslanik u Rajhstagu nacionalističke DNVP od 1920. i njen predsednik od 1928. do raspuštanja 1933. Hugenberg je kontrolisao UFA, najveću nemačku filmsku kompaniju, i brojne provincijske listove. Bio je direktor Kruppa i niz njegovih udela u ostalim koncernima obezbedilo je opstanak njegovog bogatstva tokom razarajuće inflacije 1923. Veze sa teškom industrijom pribavile su mu 202
Hugenberg, Alfred
znatna sredstva za njegove političke kampanje. Borio se protiv Youngovog plana iz 1929. da bi olakšao težinu reparacija i za ovu svrhu stavlja svoja novinska glasila na raspolaganje Hitleru. 1931. Hugenberg je povezao desničarske interese i partije u ”Harzburgški front”; ali Hitler uskraćuje svoju punu podršku i on se nikada nije učvrstio kao važna politička grupacija u nemačkoj politici. Postavljen za ministra ekonomije i poljoprivrede u Hitlerovom prvom kabinetu januara 1933., Hugenberg je zamenjen u junu Walterom Darréom na mestu ministra poljoprivrede i dr Karlom Schmittom, generalnim direktorom moćne osiguravajuće kompanije "Allianz", na mestu ministra ekonomije. Hugenbergovu novinsku imperiju su nacisti otkupili 1943. za mnogo miliona maraka. Posle II svetskog rata Hugenberg nije optužen i dozvoljeno mu je da zadrži svoje bogatstvo.
203
I IG Farben. Kartel osnovan posle I svetskog rata od vodećih kompanija nemačke hemijske industrije. Prvobitno (1916.) započet kao ”interesna zajednica” tri hemijska giganta BASF-a, Bayera, Hoechsta i pet manjih kompanija radi suočavanja sa američkom konkurencijom, celokupni odnosi kartela su dogovoreni 1924. Kao najveća pojedinačna kompanija u Nemačkoj između dva rata i središte enormne koncentracije ekonomske moći, IG Farben je bio vitalni faktor u Hitlerovoj proceni sposobnosti Nemačke da vodi rat. Uprkos ranijem nepoverenju između IG-a i Nacističke partije, kompanija se sa entuzijazmom posvetila postizanju nemačke samodovoljnosti u vitalnim strateškim materijalima. Ovo vojno-industrijsko partnerstvo se najbolje simbolizovalo kroz Carla Kraucha, od 1938. Göringovog generalnog opunomoćenika za hemijsku proizvodnju i istovremeno višeg člana upravnog odbora IG-a. Tokom ovog perioda, IG je proizvodio skoro sva nemačka sintetička ulja za podmazivanje i benzin, sintetičku gumu, otrovne gasove, eksplozive, metanol, serume, plastike, boje i nikl. 1940. Hitler je lično odlikovao Kraucha Viteškim krstom za pobede ostvarene ”na bojnom polju nemačke industrije”. 1943. pod pritiskom daljeg povećanja proizvodnje sintetičkih ulja i gume, kompanija osniva IG Aušvic, najveći proizvodni pogon na svetu. Sagrađen od robovske radne snage iz obližnjeg konclogora Aušvic, za IG su angažovani radnici koji bi bili ubijani kad više ne bi bili u stanju da ispune radne kvote. Vođeni su u susedni logor i trovani proizvodom IG-a - Ciklonom B. 204
Industrija u Tre}em rajhu
Na kraju rata mnogim direktorima i službenicima je suđeno i proglašeni su krivim u Nirnbergu, a IG Farben je razbijen na tri sastavna dela. Industrijalci u Trećem rajhu. Videti KEPPLER, KIRDORF, KRUPP, MESSERSCHMITT, THYSSEN Industrija u Trećem rajhu. Koji god međunarodni faktori da su uticali, osnova očitog nemačkog prosperiteta posle 1933. bila je nesumnjivo Wehrwirtscahf - Ratna ekonomija. Do nešto naoružanja došlo se već i pre Hitlerovog osvajanja vlasti ali povećani vojni zahtevi i na kraju otvoreno okretanje naoružavanju umnogome su podstakli nemačku ekonomiju. U ovom prvom periodu dominirala je figura dr Hjalmara Schachta. Za okupljanje industrijalaca oko Hitlerove stvari nagra-đen je marta 1933. reimenovanjem za predsednika Rajhbanke i avgusta 1934. za ministra ekonomije. Iskorišćen je za pokretanje sredstava Rajhbanke i razvijanje novih lukavstava radi finansira-nja naoružanja. Malo više od mesec dana po Hitlerovom uvođe-nju, regrutacije za vojsku od 36 divizija, marta 1935., Schacht je postavljen za generalnog opunomoćenika ratne ekonomije. Na taj način je jasno naznačen smer nemačke ekonomije i septembra 1936., uvođenjem četvorogodišnjeg plana, Nemačka je preduzela korak dalje u prilagođavanju svoje ekonomije totalnom ratu. Nemački ekonomski život u Trećem rajhu je bio organizovan pod Ekonomskom komorom Rajha u Reichsgruppen (Nacionalne grupe), od kojih je Industrijska grupa bila najvažnija. Narastajući nemački industrijski koncerni shvatili su značaj direktne veze sa vladinim odeljenjima kupovine i zbog toga su važnijim članovima Nacističke partije data direktorska mesta. Dok je dr Schacht bio ministar ekonomije (do 1937.) i predsednik Rajhbanke 185
Industrija u Tre}em rajhu
(do 1939.), industrija je manje više bila u stanju da se odupre maršu partijskih direktora, ali sa imenovanjem Funka na Schachtovo mesto i izbijanjem rata SS i gestapovski direktori su postali uobičajeni. Od kasnih 1930-ih zahtevi četvorogodišnjeg plana, žudnja za autarhijom i tempo naoružavanja dovodili su industriju u sve profitabilniju ali sigurno i podređeniju poziciju u odnosu na državu. U isto vreme, kasnih tridesetih i ranih ratnih godina, dolazi do značajnih promena u strukturi nemačke industrije. Posle 1933. moć kartela je enormno ojačala i proces ekonomske koncentracije je brzo nastupio. Zakonom iz oktobra 1937. raspuštene su sve korporacije sa kapitalom ispod 40.000 $ i zabranjeno je osnivanje kompanija sa kapitalom manjim od 200.000$. Od 9.500 korporacija sa akcionarskim kapitalom 1932., broj je opao na 5.400 1941. Nasuprot tome velike firme su bile favorizovane i ministarstvo ekonomije je ovlašćeno da organizuje nove kartele i primora kompanije da im se pridruže. Autarhija, proizvod ekonomske samodovoljnosti je izrodila rukovodnu liniju pod četvoro-godišnjim planom, koja je ohrabrila Kruppa da finansira projekat Buna radi proizvodnje sintetičke gume, podstakla IG da osnuje Brabag kompaniju za proizvodnju goriva iz lignita i insistirala na razvoju sintetičkih vlakana. Te velike industrijske grupe, poput IG Farbena, koje su u potpunosti sarađivale, ostvarile su velike profite. Između 1938. i 1943. radna snaga ovih ogromnih kartela uvećala se za 50% dok su profiti porasli za 150%. Nisu sve industrijske grane tako uspešno odgovorile na državne zahteve. Konzervativnija industrija čelika prvo se kolebala dok je država nije prisilila da finansira (u stvari) sopstvenu konkurenciju u vidu masivnih Nacionalnih Hermann Göring fabrika. 186
Industrija u Tre}em rajhu
Tokom ovog perioda Trećeg rajha, glavne promene u nemačkom kapitalizmu bi mogle ovako biti nabrojane: porast nedistribuiranih profita; potčinjenost vlasnika akcija interesima ”upravljača”; opadanje značaja bankovnog kapitala; kontrola distribucije od strane monopolske industrije; dominacija hemijske industrije na industrijskoj sceni i izvesnih metalurških industrijskih grana. Poslednje godine mira i prve godine II svetskog rata pokazale su se kao izuzetno profitabilno razdoblje za nemačku industri-ju: tokom tri godine do 1942. industrijska ekspanzija je bila jednaka onoj od prethodnih 50 godina. Od 1941. mnogo od te ekspanzije je ostvareno uz pomoć strane robovske radne snage. Radovi u IG Farben pored Aušvica su samo najpoznatiji primer masovnog prinudnog obezbeđivanja radne snage: 1944. Krupp je koristio 70.000 stranih radnika iz preko 50 logora u esenskoj oblasti a manji koncerni nemačke industrije su se koristili upotrebom jevtine radne snage. Rezerve u odnosu na režim i pored pojačanja poraznog kursa rata, sporo su se pojavljivale među važnijim industrijalcima. Za samo jednog, Kruppovog direktora Ewalda Lössera, se zna da je bio aktivno angažovan u zaveri jula 1944. Albert Speer je 1942. postavljen za ministra naoružanja i ratne proizvodnje. Za nepunu godinu postao je istinski diktator nemačke industrije. Njegova proizvodna čuda bila su ostvarena preko komiteta fabrikanata, nekih 6.000 administratora koji zamenjuju bivše državne i vojne agencije za kupovinu. Ali od 1944. dani Hitlerovog Rajha su bili odbrojani. Saveznička bombardovanja su se još više usredsredila na industrijske mete, sovjetske armije su se približavale Istočnoj Prusiji a Morgenthauov plan je sadržao izvesne naznake savezničkih namera prema nemačkoj industriji. 187
Iskrcavanje u Normandiji
Kraj je sada došao brzo. Veliki koncerni - čak i Krupp počinju da ističu kompenzacione zahteve zbog ratne štete i hitnu isplatu dugova Rajha. Ulaganja u nova postrojenja su obustavljena. Nemačka industrija se konačno prenula. Ali bilo je skoro kasno. Poslednjih dana rata, delom zbog zahtevane politike spaljene zemlje ali više iz osvetoljubivog nihilizma, Adolf Hitler naređuje potpuno uništenje infrastrukture nemačke industrije. Tek sada se država otvoreno suprotstavila. Delujući sa nekim gaulajterima i industrijalcima, poput Rolanda iz Kruppa, Albert Speer je razložno ovo odbio da izvrši. U poslednjem trenutku je sačuvana nemačka industrijska osnova, manje više netaknuta, da sačeka nova čuda posleratnog ”Wirtschaftswundera”. Iskrcavanje u Normandiji. Invazija na Evopu preko Lamanša, dana D, 6. juna 1944. Od 1942. nemačka vrhovna komanda je očekivala napad na ono što je nacistička propaganda nazivala Festung Europa (Evropska tvrđava). Pošto je napad na Diep uspešno odbijen, nemačke fortifikacije duž francuske obale su proširene i produbljene, dok nisu 1944. postale zastrašujuća barijera za svaku invazionu snagu. Iza barijere koju je Hitler nazvao Atlantskim bedemom, stajalo je 59 divizija, od kojih su 10 bile pancer divizije sposobne za izvođenje brzog kontranapada na svaki mostobran koji bi Saveznici mogli formirati. Feldmaršal von Rundstedt, komandant na Zapadu, smatrao je oblast Kalea najverovatnijim mestom savezničkog iskrcavanja. Hitler je međutim došao do zaključka da bi Normandija bila najpogodnija obalna oblast, sa velikom lukom Šerbur kao glavnom savezničkom metom. Rommel, koji je sada bio taktički komandant priobalnih oblasti, naginjao je Hitlerovom mišljenju. 188
Industrija u Tre}em rajhu
Između Rommela i Runstedta javila se razlika u profesionalnim stavovima kako treba odbiti saveznički napad. Runstedt se zalagao za pažljivo planirani kontranapad, pošto se savezničko iskrcavanje konsoliduje; Rommel je verovao da Nemci moraju da dobiju bitku na plažama dok traje konfuzija tokom prvih časova iskrcavanja. Jednom pošto se mostobrani na plažama konsoliduju, smatrao je sigurnim da će saveznička vazdušna nadmoć biti u stanju da brani prednost od pripremljenog nemačkog napada u koji je von Rundstedt polagao nadu. Kakvi god da su bili njegovi stavovi o najpogodnijoj taktici za odbijanje iskrcavanja, nijedan od komandanata a ni trupe pod njima nisu bili spremni za ogromnu armadu koja se pojavila pred obalom Normandije u jutro 6. juna 1944: bilo je 59 konvoja, 21 američki i 38 britanskih, preko 2.000 transportnih brodova praćenih od 700 ratnih brodova, uključujući 23 krstarice i 5 bojnih brodova. U stvari američke i britanske padobranske jedinice već su bile zauzele bokove, dok su se pomorske trupe u sredstvima za iskrcavanje približavale plažama: Utah i kobnoj Omahi za Amerikance; Gold, Juno i Sword za Britance i Kanađane. Nepovezanost i neverica su vladale vezama nemačkog lanca odlučivanja. Rommel, zagovornik trenutnog kontranapada dok je neprijatelj još na plažama, bio je u Nemačkoj radi proslave rođendana svoje žene i nije obavešten sve do 10 ujutru da su se saveznici iskrcali. Tako je ono što je on opisao kao ”najduži dan” skoro upola prošlo, pre nego što je nemački taktički komandant mogao da interveniše. Do podneva se 5 savezničkih divizija (dve američke, dve britanske i jedna kanadska) sigurno iskrcalo. Samo na američkoj plaži Omaha, napadači su naišli na žestok otpor, za šta su se uvežbavali na bezbrojnim manevrima. 189
Izbori
Do večeri najdužeg dana Saveznici nisu nigde sasvim ostva-rili planiranu dubinu prodora; ali su uspeli da iskrcaju na evrop-ski kontinent ogroman broj od 155.000 vojnika pod punom opre-mom. Tehnikom obmanjivanja Hitler je naveden da zadrži trupe u oblasti Kalea u isčekivanju ”glavnog napada”. Možda je jedino Rommel, koji je verovao da će rezultat tog prvog dana odlučiti ishod kampanje ili čak rata, shvatio da su, iako nije došlo ni do jedne velike bitke, nemačke snage tog dana ipak izgubile. Izbori. Prvi izbori na kojima je NSDAP učestvovala održani su 1928., iako su četiri godine ranije sa partijom van zakona i Hitlerom u zatvoru, neki članovi izašli na izbore kao Nacionalsocijalistički Slobodarski Pokret. Na prvim izborima 1924. ova grupa je dobila blizu dva miliona glasova i 32 od 34 njena kandidata (među njima i Strasser, Röhm i Ludendorff) su ušla u Rajhstag. Na drugim izborima 1924., ipak, nacionalsocijalistički glasovi su se više nego prepolovili. 1928. nacisti, sada nastupaju-ći kao NSDAP dobijaju 810.000 glasova, povrativši samo 12 od 491 mesta. Iz ovog ambisa spasli su se izborima u septembru 1930. kada su, mnogo potpomognuti Göbbelsovim organizacio-nim sposobnostima, nacionalsocijalisti osvojili 6.371.000 glasova, što im je donelo 107 mesta u Rajhstagu. Od tada je Nacistička partija mogla da tvrdi da je jedna od najvećih u nemačkoj državi. Godine 1932. četiri puta se izlazilo na izbore. Prva dva puta je biran predsednik, pri čemu je Hitler iako izgubivši od Hindenburga, osvojio 30.1% ukupnih glasova na prvim i 36.8% na drugim. Partija je bila uspešnija na izborima za Rajhstag jula 1932., kada se, putujući avionom, Hitler pojavio tokom poslednje dve nedelje kampanje u skoro 50 gradova. U Berlinu ga je čulo 120.000 ljudi na Grunewald 190
Izbori
stadionu dok ga je 100.000 ispred slušalo preko zvučnika. Kada su glasališta zatvorena, 13.732.779 Nemaca glasalo je za njega, omogućivši NSDAP-u 230 mesta u Rajhstagu. Hitler je odmah zahtevao mesto kancelara i izglasavanje zakona o posebnom punomoćju da bi vladao Nemačkom dekretima - u stvari diktatorski - ali je odbijen u oba slučaja. Poslednji izbori te godine, održani su 6. novembra 1932. i rezultirali su korakom unazad. Na njima je partija izgubila dva miliona glasova i spala je na 196 mesta, dok su komunisti dobili 750.000 glasova i raspolagali sada sa 100 mesta. Čak i udruženi sa nacionalistima, nacisti nisu mogli imati potrebnu većinu. Ali nacističkih mesta u Rajhstagu je bilo dovoljno da obezbede Hitleru položaj kancelara u novoj koaliciji koju je sastavio Papen. Koristeći svoja nova ovlašćenja kancelara (zakleo se pred Hindenburgom, 30. januara 1933.), Hitler je bio u mogućnosti da stavi državni instrumentarij na raspolaganje Nacističkoj partiji, za izbore zakazane za 5. mart 1933. Pripremajući se za dan izbora, Göring kao pruski ministar unutrašnjih poslova, dao je SA potpuno odrešene ruke radi gušenja suparničkih okupljanja. Ali je tek Dekret o zaštiti naroda i države, koji je Hindenburg odobrio dan posle paljevine Rajhstaga, dao nacistima široka ovlašćenja koja su tražili radi hapšenja komunističkih i socijaldemokratskih protivnika. Pet dana kasnije, 5. marta, održani su poslednji izbori u Vajmarskoj republici. Izbori nisu doneli prostu većinu Nacističkoj partiji, kako su to očekivale nje-ne vođe, ali ipak je nemački narod glasajući za Hitlera, Papena i Hindenburga omogućio koaliciji predvođenoj nacistima, većinu od 51,9%. Sama Nacistička partija je privukla 17.227,180 glasača. U Trećem rajhu su održana dva plebiscita. Prvi u novembru 1933., sproveden je da bi se potvrdila Hitlerova 191
Izbori
odluka da napusti konferenciju o razoružanju u Ženevi, i 95,1% glasačkog tela je podržalo Hitlerovu akciju. Poslednji izbori u Trećem rajhu, takođe plebiscit, bili su posledica Anschlussa (aneksije Austrije) i od glasačkog tela Nemačke i Austrije je zatraženo da odobri utapanje Austrije u Veliku Nemačku. Ujedno od glasačkog tela je traženo da odobri novu nacističku listu kandidata za Rajhstag. Tvrdilo se da je 99,08% Nemaca reklo ”da” aneksiji i 99,75% u Austriji; od svih Nemaca 99,8% ih je podržalo novu listu za Rajhstag. Teško je zamisliti presudni izborni uspeh 1933. bez oratorstva, ličnosti i prisustva Adolfa Hitlera. Ali nacističke izborne pobede tokom vajmarskog perioda najviše su rezultat zastrašujuće i vrlo raznovrsne organizacije, pažljivo usmeravanog nasilja SA, finansijske potpore od delova nemačke industrije i korišćenja novih mogućnosti koje su nudili avion i radio. U isto vreme antisemitska retorika, odbacivanje reparacionih zahteva, teorija ”Nož u leđa”, ostavljali su snažan utisak na glasačko telo koje je sve više osećalo da je Nemačka žrtva međunarodne zavere radi uskraćivanja naciji mesta pod suncem koje joj pripada.
192
Jevreji u nacisti~koj Nema~koj
J Jelivara. Mesto u kom su se nalazili švedski rudnici čija je proizvodnja gvozdene rude bila od vitalnog značaja za Nemačku. Zaštita ovog izvora gvozdene rude, uz bojazan od moguće savezničke invazije, bilo je ono što je Hitlera, iako preko volje, podstaklo na preventivnii napad na Norvešku, 9. aprila 1940. Strateški cilj Hitlerovog poduhvata sastojao se u opkoljavanju Švedske nemačkim snagama i obezbeđivanju transporta iz Jelivare u Nemačku do kraja rata. Jevreji u nacističkoj Nemačkoj 1933 1935.
1936. 1937. 1938.
april Zvanični bojkot jevrejskih prodavnica sept. Zakon o rekonstrukciji profesionalne državne službe Proglašeni "Nirnberški zakoni" nov. Zakon o državljanstvu Rajha; definisanje ”Jevreja” i Mischlinga (mešanca); Arijevski preduslovi za javne funkcije. Prvi dekret na osnovu Zakona o zaštiti Nemačke krvi i časti; Brakovi između Arijevaca i Jevreja ili mešanaca su zabranjeni Olimpijske igre rezultiraju smišljenim stišavanjem antisemitske kampanje Konfiskacija jevrejskog biznisa bez zakonskog opravdanja mart Anschuluss Austrije: svi rasni zakoni Nemačke primenjeni i u Austriji april Popisana sva jevrejska imovina 193
jun avg. okt. nov.
dec. 1939.
april
sept.
1940.
feb. okt.
1941.
mart sept.
Rušenje minhenske sinagoge; treći dekret zahteva registraciju svih jevrejskih poslova Rušenje nirnberške sinagoge; dekretom se zahteva kao prvo ime Izrael ili Sara od 1939. Pasoš za Jevreje mora imati odštampano J. Proterivanje 17.000 bivših poljskih Jevreja Von Ratha iz nemačke ambasade u Parizu ubio Herschel Grynszpan. Pogrom ”Kristalne noći”, zatvoreno više od 20.000 Jevreja. Jevreji dekretima eliminisani iz ekonomije i zahtevana kolektivna globa od 12.500 miliona maraka na ime odštete za uništavanje. Izbacivanje svih Jevreja iz škola Arijevci treba da preuzmu sve jevrejske kompanije Konfiskacija svih jevrejskih dobara. Zakon o zakupima predviđa za sve Jevreje zajednički život u “Jevrejskim domovima” Policijskim časom zabranjuje se Jevrejima da borave napolju posle zalaska sunca. U isto vreme njiihovo potencijalno izdajstvo naglašeno je konfiskacijom svih radio aparata Prva deportacija Jevreja iz Nemačke, uglavnom iz Pomeranije Deportacije iz nedavno zauzete Alzas-Lorene, Sara i Badena Jevreji upotrebljeni za prinudni rad Obavezna žuta zvezda. Počinje opšta deportacija nemačkih Jevreja. Izraz ”podmornica” korišćen da označi one Jevreje koji su uspeli da ostanu u Berlinu tokom rata. U isto vreme pojavljuju se ”lovci na nagrade”, 194
Jevreji u nacisti~koj Nema~koj
ljudi koji su živeli od Gestapoa prijavljujući Jevreje 1942. jan. Konferencija o ”Konačnom rešenju” u berlinskom predgrađu Vanze april Jevrejima zabranjen pristup u javni prevoz sept. Smanjena sledovanja za Jevreje 1943. feb. Počinje deportacija poslednjih visokokvalifikovanih Jevreja iz berlinskih fabrika oružja. Kako Rusi napreduju, zatočenici konclogora marširaju na zapad 1945. jan. Rusi oslobađaju Aušvic april Ocenjeno da je od 1939. stradalo 250.000 nemačkih Jevreja, nekih 50% predratne nemačko-jevrejske populacije Videti ANTISEMITIZAM Jodl, Alfred Josef Ferdinand (1890-1946). Hitlerov šef Wehrmachtovih operacija od 1939. Profesionalni vojnik koji je 1930-ih bio štapski oficir, pridružio se ponovo regularnoj armiji posle I svetskog rata i povezao sa nacionalističkim i anti-demokratskim rasističkim grupama. Iako nije u potpunosti odobravao nacizam, smatrao je sebe vojnim ekspertom koji radi za nadređene, i na taj način se od samog početka lako prilagodio režimu. Jodl je preuzeo mesto šefa operacija u oktobru 1939. i zadržao ga je do pada Trećeg rajha. Protivio se smenjivanju feldmaršala Haldera i Lista 1942. i zatražio je da komanduje na terenu, ali ga Hitler zadržava u štabu. Stajao je pored Hitlera prilikom eksplozije bombe u zaveri jula 1944., ali je izbegao ozbiljne povrede. Maja 1945 u ime Dönitzove vlade potpisuje bezuslovnu predaju Nemačke saveznicima. Jodl je bio istaknuti štapski oficir, ali ga je osećaj podvrgavanja nadređenima učinio slepim na njihova nedela. 195
Jodl, Alfred Josef Ferdinand
Suđeno mu je kao jednom od glavnih nacističkih ratnih zločinaca u Nirnbergu, proglašen je krivim i obešen. Moguće je da su Rusi zahtevali smrtnu kaznu, a da su Britanci bili spremni da ga puste da umre za uzvrat sudske blagosti prema Speeru. John, Otto (r. 1909). Mladi advokat koji je radeći za Lufthansu, preko Klausa Bonhoffera, postao član pokreta otpora u Nemačkoj. Poslovi su mu omogućavali da putuje u Španiju tokom II svetskog rata. 1944. posle propasti julske "Bombaške zavere" uspeva da se domogne britanske ambasade u Lisabonu a odatle i Engleske gde je radio za BBC-jev nemački servis. Posle rata vraća se u Nemačku i zapošljava ga Federalni ured za zaštitu ustava. Njegova prošlost čini ga omraženim kod generala Gehlena koji je stvarao tajnu službu oslonjenu na njegove kolege iz Trećeg rajha. Tokom njihovog rivalstva, Johna su otele istočnonemačke vlasti a kada se vratio, optužen je od Savezne Republike za izdaju. Johst, Hanns (1890-1978). Nacistički pesnik i dramski pisac, autor izjave (često pogrešno pripisivane Göringu):”Kada čujem nekoga da priča o kulturi, mašim se za revolver”. Uzeta je iz Schlagetera, nacionalističkog komada o čoveku kojeg su ubili Francuzi tokom njihove okupacije Rura posle I svetskog rata. Johst postaje predsednik pesničke organizacije Nacističke partije 1929., a sa dolaskom nacista na vlast 1933., ovenčan je još većim počastima. Zamenjuje Heinricha Manna na mestu predsednika Akademije nemačke poezije i postaje predsednik Književne komore Rajha. Posle rata 1949. prvi se ratosiljao nacizma, bivajući proglašen samo za ”sledbenika”. Nekoliko meseci kasnije je 196
Jost, Heinz Maria Karl
prekvalifikovan u ”glavnog krivca”, zatvoren je, a imovina mu je konfiskovana. Videti LITERATURA U TREĆEM RAJHU Jost, Heinz Maria Karl (1904-1951). Pripadnik SD-a i zapovednik jedne Einsatzgruppe na Istoku. Nacista od 1928. i član SD-a od 1934., Jost deluje u Španiji tokom građanskog rata, i sa snagama koje su okupirale Čehoslovačku i Poljsku 1939. Osniva veliko SD odeljenje sa sekcijom za pokrivanje Amerike i drugih zemalja, ali dolazi u teritorijalni sukob sa ”Gestapo” Müllerom i zamenjen je Schellenbergom 1941. Bio je jedan od poslednjih ratnih zločinaca koga su u Landsbergu 1951. obesile američke snage. Joyce, William (1906-1946). Poznat takođe i kao ”Lord Vau Vau”, javljao se na nemačkom radiju u programima za Britaniju tokom II svetskog rata. Rođen u Njujorku a odrastao u Irskoj i Engleskoj, Joyce se pridružio Britanskoj fašističkoj partiji 1933. i otišao u Nemačku tačno pred izbijanje II svetskog rata. Ponudio je svoje usluge Berlinu gde mu je zavijajući ton njegovog glasa pribavio ovaj nadimak. Teško je oceniti da li je njegova propaganda postigla bilo koji od željenih efekata. Sigurno da je bio široko slušan, ali verovatno više iz zabave nego lakovernosti. William Joyce je uhapšen maja 1945. i optužen za izdaju. Iako je tvrdio da je nemački državljanin, zadržao je svoj britanski pasoš i ovu činjenicu su Britanci iskoristili da učvrste osudu za izdaju. Obešen je u zatvoru Vendsvort 1946. Judenfrei. Slobodno od Jevreja, u smislu očišćenog mesta. Korišćen za označavanje naselja i oblasti gde je preduzeta potpuna deportacija. 197
Joyce, William
Julska bombaška zavera. Neuspeli atentat na Hitlera 20. jula 1944. Do kraja 1943. Gestapo i SD su uspeli da rasture većinu antihitlerovske opozicije unutar Nemačke. Himmlerov prvi veliki udar doveo je do hapšenja Dietricha Bonhoffera, Josefa Müllera i Hansa Dohnanyia aprila 1943. Mnogo ozbiljnije za vojnu opoziciju, sumnja pada i na Hansa Ostera. On je stavljen pod neposrednu prismotru Gestapoa i pre kraja godine premešten iz aktivne službe u rezervnu. U isto vreme general Beck se podvrgao ozbiljnoj operaciji kancera a general von Hammerstein je umro. Uz to, Schellenberg, vodeći SD islednik otkriva nekoliko opozicionih diskusionih grupa. Januara 1944. Moltke i članovi kruga frau Hanne Solf bivaju uhapšeni a Canaris, šef Abwehra, smenjen je sledećeg meseca. Od početka 1944. nemačka opozicija je zbog toga bila u rasulu. Ako je Hitlera trebalo svrgnuti ili ubiti, bila je neophodna nova pokretačka snaga. Ona je pronađena u ličnosti grofa Clausa Schenk von Stauffenberga. Južni Nemac, rođen 1907., čiji je otac bio komornik poslednjeg kralja Virtemberga, von Stauffenberg se pridružio bamberškoj 17. konjičkoj 1926. Stahujući od komunističkog osvajanja vlasti u Vajmarskoj republici, bio je sklon da, poput hiljada (drugih) oficira podrži Hitlera kao manje zlo. U međuvremenu njegova vojna karijera je brzo napredovala i 1938. Stauffenberg je pozvan da postane jedan od 187 članova elitnog Generalštaba. Prvih ratnih godina Stauffenberg se borio sa nemačkim armijama po Francuskoj, Rusiji i Severnoj Africi. U Tunisu je bio teško ranjen aprila 1943, i gubi oko, desnu ruku i dva prsta na levoj ruci. Tokom oporavka dolazi do zaključka da Hitler mora biti svrgnut, da to svrgnuće podrazumeva ubistvo i da je dužnost mladih oficira poput njega da deluju. 198
Julska bomba{ka zavera
Stauffenberg je već bio svestan neke vrste neformalne opozicije Hitleru. Sa antinacističkim grupama je stupio u kontakt pre rata. 1939. grof Friedrich von Schulenberg je tražio od njega da usmeri glavnog komandanta Brauchitcha protiv nacističke politike ali je tada Stauffenberg to odbio. Moguće je da je poput mnogih njegovih kolega, mladih oficira karijerista, smatrao približavanje rata i visoki glamur pobede suviše zavodljivim. Do 1942. Stauffenberg je sigurno postao svestan opozicionog strujanja unutar armije u Rusiji. Ubeđivao je generala von Mansteina da se pridruži antihitlerovskoj zaveri. Možda je otkriće da su mnogi visoki oficiri sa kojima je on dolazio u kontakt nepovoljno reagovali, uticalo da Stauffenberg zatraži aktivnu službu u Severnoj Africi. Sigurno stoji podatak da je već bio nezadovoljan ranijim planovima. Kasnije će učiti iz pokušaja mlađih oficira da ubiju Hitlera. Dok je Stauffenberg ležao teško ranjen u Tunisu, dva od tih atentata na Hitlera već su bila propala. Von Tresckow i poručnik von Schlabrendorff nisu uspeli da ubiju Hitlera bombama postavljenim u avion kojim se on vraćao iz Rusije marta 1943. (Smolenska zavera). Kasnije tog meseca, promena u Firerovom rasporedu spasila mu je život, kada su dve bombe postavljene u džepove njegovog ogrtača. Od vremena kada se vratio na dužnost u drugoj polovini 1943. Claus von Stauffenberg izgleda da je preuzeo vodeću ulogu u novom atentatu na Hitlera. Sada je uočeno da postoje dve faze operacije - ubistvo Adolfa Hitlera i potpuno odvojeno zaposedanje nemačke države naočigled snaga SS-a koje bi bile odane Himmleru, Göringu ili bilo kome ko pokuša da preuzme komandu. Leta 1943., Beck i Gördeler, priznajući Stauffenbergovu vodeću ulogu u zaveri, zatražili su da isplanira preuzimanje vlasti, posebno zauzimanje Berlina posle Hitlerove smrti. 199
Julska bomba{ka zavera
”Operacija Valkyrie” kako će kasnije postati poznata, bila je i briljantno razrađeno prikrivanje i plan zaposedanja Berlina u isto vreme. Savršeno otvoreno, kao šef štaba generala Olbrichta iz nemačke vojne kancelarije u Berlinu, Stauffenberg je za trupe berlinskog garnizona pripremio plan zauzimanja ključnih vladinih zgrada, telefona, signalnih centara i radio stanica, u slučaju revolta hiljada stranih robovskih radnika u regionu Berlina. To je bila maska: Valkyrie bi mogao biti usmeren protiv SS trupa ako bi pokušale da obnove nacističku vlast posle ubistva Firera. Za Stauffenberga i zaverenike poslednje je, naravno, bilo prvenstveni zadatak. Opšti pokazatelji su bili povoljni. Iako je SS imao jake snage na raspolaganju u regionu Berlina, Wermachtove škole za obuku raspolagale su kvalitetnim trupama kod Deberica, Krampnica, Jiterborga i Vunzdorfa. Mogle bi se obezbediti i berlinske policijske snage pod komandom grofa Helldorfa a komandant grada Berlina, general Paul von Hase je bio posvećeni antinacista. Glavna neizvesnost ležala je u ponašanju generala Fromma, komandanta domovinske armije. Okidač kompletne zavere ostaje uspešno ubistvo Hitlera. Preduzeta su tri pokušaja (od Busschea, Kleista i samog Stauffenberga) pre leta 1944. Ali sada, smenjivanjem admirala Canarisa sa njegove pozicije u Abwehru, zavera je trpela zbog nedostatka informacija o Hitlerovom kretanju. Od 1. jula 1944., ipak, situacija se ponovo promenila. Stauffenberg je postavljen za šefa štaba generala Fromma, komandanta domovinske armije. Time su mu bili omogućeni brojni susreti sa Hitlerom u njegovom štabu u Rastenburgu. Vučija jazbina, kako je Hitler nazvao svoj štab u Istočnoj Prusiji, bila je okružena električnom ogradom sa gusto raspoređenim osmatračnicama. Konferencije su održavane u 200
Julska bomba{ka zavera
Gästerbaracke, prostranoj ali jednostavno građenoj drvenoj baraci sa betonski ojačanim zidovima ali sa originalnim krovom od katranisanog papira. Na svakom kraju barake nalazila su se tri prozora, ali je njome dominirao prostrani hrastov sto za mape postavljen na sredini sobe. Ujutro 20. jula 1944., Claus von Stauffenberg je pozvan da dođe u Rastenburg i raportira o stanju domovinske armije. Među zaverenicima se javio jasan osećaj: sad ili nikad. 17. jula Rommel je ranjen prilikom mitraljiranja njegovih kola u severnoj Francuskoj od britanskog lovca. Dva dana ranije, general von Falkenhausen, simpatizer zaverenika, je naglo razrešen komande. Mnogo gore, istog dana kada je Rommel ranjen, Carl Gördeler je uhapšen sa listom predložene privremene vlade Nemačke. (Videti PRIVREMENA VLADA) Konferencija je zakazana za 13 časova, ali je pomerena jedan sat unapred jer se očekivalo da Mussolini stigne na sastanak sa Hitlerom rano popodne. Stauffenberg je ušao kasnije sa feldmaršalom Keitelom, oko 12,37 posle podne, imajući na raspolaganju minute pre lomljenja kapisle koja je aktivirala bombu u njegovoj tašni. Najbliže što je mogao pribći mestu sa koga je Hitler proučavao poslednje izveštaje bilo je 4 m. Pored štapskog oficira po imenu Brandt spustio je svoju tašnu naspram masivne noge hrastovog stola. Bomba je eksplodirala u 12,42. Laki krov i prozori konferencijske barake trenutno su uništeni. U haosu, neko se prisetio da je video kako Hitleru gori kosa. Sam Claus von Stauffenberg se već nalazio izvan barake, siguran da su svi sa konferencije mrtvi. Tek kada je stigao u Berlin malo posle 4 popodne, shvatio je na svoje zaprepašćenje da Hitler nije ubijen. Zavera je potom brzo propala. Göbbels je u Berlinu delovao odlučno, dokazavši komandantu berlinske garde, 201
Julska bomba{ka zavera
Remeru, da je Hitler još uvek živ, povezujući ga sa njim telefonom. General Fromm, koliko da stiša sumnje u svoju umešanost toliko i iz osećanja odanosti Hitleru, streljao je Stauffenberga u ponoć u dvorištu Ministarstva rata. Operacija Valkyrie je bila zaustavljena u svom izvođenju. Jedini ozbiljan nemački pokušaj da se ukloni Hitler i Nacistička partija sa vlasti je propao. Usledili su meseci odmazde. Osumnjičeni su hapšeni i mučeni: dok su mnogi izdržali sa najvećom hrabrošću koja se može zamisliti, nekolicina je otkrila nova imena. Oni su redom hapšeni, često sa porodicama, i mučeni. Niko se nije mogao odupreti ovom napadu. Posle suđenja, održanih pred ozloglašenim Rolandom Freislerom, sudijom Narodnog suda (Volksgerichthof), presude su izvršavane od streljačkog stroja, sekirom ili čak davljenjem klavirskom žicom. Hitler je gledao kućne filmove o vešanju glavnih zaverenika, čitave noći posle njihove smrti. Među vodećim zaverenicima i pomagačima ubijenim u dugom raspletu 20. jula 1944. našli su se: general-pukovnik Ludwig Beck, admiral Wilhelm Canaris, otac Alfred Delp, Hans von Dohnanyi, dr Carl Gördeler, Ulrich von Hassel, grof Wolf Helldorf, general Höpner, dr Julius Leber, Graf Helmut von Moltke, general Hans Oster, feldmaršal Erwin Rommel, pukovnik Claus von Stauffenberg, general Karl von Stülpnagel, general Henning von Tresckow, Adam von Trott zu Solz, Joseph Wirmer, Erwin von Witzleben i Peter Yorck von Wartenburg. Jünger, Ernst (r. 1895). Pisac koji se držao dalje od nacista uprkos Göbbelsovim naporima da ga pridobije za pisanje u službi Partije, jer je bio nosilac ”Pour la Méritea” iz I svetskog rata. 202
Jüttner, Hans
Jüttner, Hans (1894- ). 1940. postaje šef štaba novoformiranog Waffen SS-a i od 1942. je na čelu operativnog odeljenja SS-a koje je kontrolisalo Waffen SS. Insistirao je na vojnim standardima i disciplinovanju Eickea, komandanta Totenkopf divizije koji je verovao da se njegova jedinica može voditi na osnovu pseudorevolucionarnog prirodnog talenta. Jüttnerov koncept Waffen SS-a kao imperijalne straže loše se slagao sa Eickeovim antimilitarizmom i Jüttner je pokušao bezuspešno da ukloni Eickea sa komandnog mesta. Do kraja rata borba između dva viđenja SS-a se nastavila. Jüttnerov koncept imperijalne garde zavisio je od odvajanja jedinica Waffen SS-a od straže konclogora i policajaca. Na kraju je Jüttner navukao Himmlerovu nenaklonost, kao visoki SS oficir čije je separatističko viđenje SS-a bilo neprihvatljivo za rajhsfirera.
203
K Kaass, monsinjor Ludwig (1881-1952). Katolički sveštenik i lider Partije Centra od 1928. Bio je više preokupiran odbranom svoje crkve nego odbranom republike: zbog toga je sarađivao sa Hitlerom, koji je obećao Konkordat sa crkvom, glasajući za Zakon o posebnom punomoćju. Pogođen posledicama ovog zakona i Gleicshaltungom, napušta Nemačku 1933. posle raspuštanja Partije Centra i preuzima visoku funkciju u Vatikanu, bivajući posebno zadužen za Nemačku. Kabinet. Januara 1933. Hitlerov prvi kabinet po preuzimanju mesta kancelara bio je primetno šarenolik, sa samo trojicom nacista. Adolf Hitler von Papen Göring Frick Hugenberg (Nacionalisti) von Blomberg Seldte von Neurath Schwerin von Krosigk Gürtner Elz-Ruhenach
kancelar NSDAP vicekancelar ex- Partije Centra bez portfelja NSDAP unutrašnji poslovi NSDAP ekonomija DNVP odbrana rad spoljni poslovi
nepartijac Stahlhelm nepartijac
finansije pravda veze
nepartijac DNVP (Nacional.) nepartijac
204
Kaltenbrunner, Ernst
Neki od navedenih (von Neurath i von Krosigk) su prebegli iz prethodne vlade von Papena. Neki su (poput Seldtea) iako ne-nacisti, zadržali ministarska mesta do samog kraja Trećeg rajha 1945. Neki su (kao von Papen) gurnuti u drugi plan ili su (kao Hugenberg) izbačeni iz vlade. Funkcija vlade je iščezla pod Hitlerom. Iako je nastavila da postoji formalno, poslednja njena sednica je održana februara 1938. Kahr, Gustav (1862-1934). Vođa desničarske nacionalističke Bavarske narodne partije, Kahr je kao premijer Bavarske od 1920. do 1921., posle propasti Kappovog puča u Berlinu podstakao armiju da zbaci socijalističku vladu u Minhenu. 1923. proglašen je za državnog komesara sa punim vanrednim ovlašćenjima radi gušenja desničarske pobune. Hitler je pokušao da nagovori Kahra da mu se pridruži u Pivničkom puču, ali je Kahr bio dvosmislen i povukao je svoju podršku što je pre mogao. Osumnjičen je, čak i omrznut zbog svoje uloge u ovim događajima i biva prinuđen da podnese ostavku na mesto komesara u februaru 1924. U Röhmovoj čistki 1934. bio je jedna od žrtava sa spiska. Telo mu je raskomadano i bačeno u močvaru kraj Dahaua; imao je 71 godinu. Kaltenbrunner, Ernst (1903-1946). Šef RHSA, SS sigurnosti, Gestapoa i SD-a posle ubistva Heydricha. Njegova visina (198 cm.) i lice sa ožiljkom davali su mu zastrašujući izgled. Rođen u Austriji pored Hitlerovog rodnog mesta, pohađao je školu u Lincu sa Eichmannom. Pridruživši se austrijskoj Nacističkoj partiji 1932., postaje vođa njenih SS jedinica. Kada je zatvoren sa ostalim nacistima posle pokušaja puča 1934. u ko-jem je austrijski kancelar Dollfuss 205
ubijen, Kaltenbrunner organizuje štrajk, uspevši da iznudi oslobođenje svojih drugova i sebe. Tokom Anschlussa, kada je Hitler umarširao u Austriju, Kaltenbrunner organizuje svoje esesovce kao pomoćnu policiju i stupa u trenutnu akciju, napadajući Jevreje i sve druge koje je smatrao neprijateljima. Hapsi viđenije Austrijance, među njima i kancelara, von Scuschnigga i barona Louisa von Rothschilda. Njegova energičnost, ispoljena zajedno sa onom od još jednog SS vođe, Odila Globocnika, obezbeđuje mu mesto državnog ministra i komandanta SS-a u Ostmarku (kako se Austrija sada zvala), dok je Globocnik postavljen za gaulajtera Beča ( dok zbog svoje brutalne reputacije nije premešten u Poljsku radi upravljanja konclogorima). Kaltenbrunnerova odanost pribavlja mu Himmlerovo priznanje i imenovanje (1943.) za Heydrichovog naslednika, pre drugih koji su sebe smatrali kvalifikovanijim. Kada je Hitler naredio raspuštanje Abwehra (vojne obaveštajne službe) 1944., Kaltenbrunner je to sproveo sa istim žarom sa kojim je upravljao Gestapoom, SD-om i režimom nasilja konclogora. Uhapšen je u Austriji i u odsustvu mrtvog Himmlera i iščezlog ”Gestapo” Müllera, uključen je među glavne ratne zločince kojima je suđeno u Nirnbergu. Proglašen je krivim za zločine protiv čovečnosti, iako je na suđenju protestvovao da je on samo zamena za Himmlera. Obešen je oktobra 1946. Kamerad. Uobičajeni oblik prijateljskog obraćanja između članova Nacističke partije. Kampfbund. Videti BORBENA LIGA
206
Kappov pu~
Kampfzeit (Vreme borbe). Deo pažljivo stvorene instant-mitologije Nacističke partije, predstavljala je priča o herojskoj prošlosti, razdoblju intenzivne borbe protiv nadmoćnih utvara. Koncept se unedogled pojavljuje u Hitlerovoj priči o sopstvenom životu (Mein Kampf) i u njegovim prisećanjima na rane dane Partije. Alte kämpfer, stari borci, su bili posebno priznati od strane režima i Kampfzeit je izučavan, posle 1933., u okviru školskog programa. Kanalska ostrva. Jedini deo Britanije okupiran od Trećeg rajha. Posle pada Francuske u junu 1940., Britanci nisu pokušali da brane Kanalska ostrva pa su ih nemačke trupe okupirale. Ostrvsko zakonodavstvo je nastavilo da funkcioniše pod kontrolom vojne uprave. U crkvama su nastavljene molitve za britansku kraljevsku porodicu, ali su Vojska spasa i slobodna masonerija zabranjene, a svi britanski vojnici uhvaćeni na odsustvu su odvedeni u zarobljeništvo. 1942. ostrva su postala deo nemačkog Atlantskog bedema; porasla su ograničenja i 1.200 ljudi koji nisu bili rođeni na ostrvima, internirano je u Nemačku. Pod kontrolom Todt organizacije dovedena je robovska radna snaga radi izgradnje topovskih utvrđenja i fortifikacija. Avgusta 1943. 1.000 francuskih Jevreja je zatvoreno u radni logor podignut na Olderniju. Između jula 1940. i decembra 1943. Britanci su izveli nekoliko komandoskih napada na ostrva, ali najneočekivaniji napad došao je iz drugog pravca. Marta 1945. nemačke snage su se smelo iskrcale kod američkog štaba u Granvilu, na poluostrvu Šerbur, i preko 20 Amerikanaca je savladano i odvedeno u zarobljeništvo.
207
Kampzeit (Vreme borbe)
Krajem rata teško utvrđena Kanalska ostrva još nisu bila oslobođena od savezničkih trupa, pa se nemački garnizon predao u okviru opšte predaje nemačkih trupa na Zapadu. Kappov puč. U martu 1920. Ehrhardtova frajkor brigada umarširala je u Berlin, protestvujući protiv vladinog prihvatanja Versajskog ugovora, tj. odredbi o razoružanju koje su značile i njihovo raspuštanje. Desničarski novinar Wolfgang Kapp (1868-1922) proglašen je za kancelara i pučisti su objavili da je liberalna vajmarska vlada zbačena. Generalni štrajk radnika u Berlinu je pokazao da puč nema masovnu podršku, a regularna vojska se ogradila od frajkora. Puč je propao posle pet dana a Kapp je pobegao u Švedsku. Karinhall. Göringova kuća i lovačko dobro severno od Berlina, nazvano po njegovoj prvoj ženi, švedskoj aristokratkinji, Carin von Kantzow, rođenoj kao baronesa Fock. Kazetlager (KZ lager). Uobičajena nemačka skraćenica za konclogor. Keitel, Wilhelm (1882-1946). Šef štaba OKW-a, vrhovne komande oružanih snaga, od 1938. Rođen u Helšredeu u centralnoj Nemačkoj, Keitel je služio u artiljeriji tokom I svetskog rata i u jednom od frajkora 1919. dok nije ponovo primljen u Vajmarsku armiju. 1929. dolazi na čelo organizacionog odeljenja armije a 1933. postaje predsednik saveta odbrane Rajha. Postavljen je u Ministarstvo rata pod Blombergom 1935; Kada je Blomberg primoran da podnese ostavku 1938., Keitel preuzima novo mesto u OKW-u. Unapređen je u feldmaršala posle ugovaranja francuske predaje 1940. 208
Kersten, Felix
Keitel je prisustvovao svim važnijim nemačkim konferencijama posvećenim vođenju rata i potpisivao je operativna naređenja, uključujući i ona o pogubljenju talaca i ratnih zarobljenika. Posle pokušaja ubistva Hitlera jula 1944. bio je član ”Suda časti” koji je osudio na smrt mnoge visoke oficire. Odan Hitlerov saradnik, Keitel nastavlja do kraja pod Dönitzovom vladom, organizujući predaju nemačke armije dok nije uhapšen od strane saveznika. Keitelovo služenje Hitleru izrodilo je poslovicu u vojsci u kojoj je bio poznat kao ”Lakeitel”, kovanica od ”Lakej Keitel”. Po Hitlerovim naređenjima izdao je Nacht und Nebel dekret decembra 1941. po kom su oni za koje se smatralo da predstavljaju opasnost za Treći rajh, trebali da nestanu ”u noći i magli” (tj. da budu ubijeni bez suđenja). Odgovornost za ovu naredbu dovela je do njegovog uključivanja među glavne ratne zločince. Osuđen je na smrt i obešen u Nirnbergu 1946. Keppler, Wilhelm (1882-1960). Inženjer i industrijalac koji je bio član Nacističke partije od 20-ih i dragocena veza sa bankarima i antischleicherovskim konzervativcima. 1931. okuplja grupu poznatu kao Kepplerov krug, radi podrške i finansiranja partije. Izabran za poslanika u Rajhstagu, postavljen je za komesara za ekonomska pitanja 1933. a 1936. je imenovan za Göringovog savetnika za četvorogodišnji plan. Poslat je u nemačku ambasadu u Beču pre Anschlussa i vrši funkciju rajhkomesara Austrije od marta do juna 1938. Bio je zaposlen u Ministarstvu spoljnih poslova tokom II svetskog rata i postaje predsedavajući mnogih SS poslova. Posle rata je osuđen na 10 godina zatvora zbog svog učešća u ratnim zločinima. Oslobođen je 1951.
209
Keitel, Wilhelm
Kerrl, Hans (1887-1941). Nacistički advokat koji je bio Strasserov sledbenik 1920-ih. Ostao je možda jedini blizak Göbbelsov prijatelj. Marta 1933. postavljen je za rajhkomesara pravde i zabranjuje rad jevrejskih advokata. Imenovan je rajhministrom za crkvena pitanja u julu 1935., i biva zadužen za držanje evangelističke crkve pod vladinom kontrolom. Umro je u Berlinu decembra 1941. Kersten, Felix (1898-1960). Maser koji je lečio Himmlera od stomačnih tegoba 1939., a onda bio preporučen da leči Hessa, Leya i Ribbentropa. Vremenom se obogatio i postao deo Himmlerove svite. Tvrdio je da je radio sa Shellenbergom na pregovorima sa Šveđanima o oslobađanju zatočenika konclogora. Njegovi posleratni memoari (Totenkopf und Treue, prevedeni na engleski prosto kao Memoari) i svedočenja na suđenjima su glavni izvor informacija o Himmleru i njegovim planovima. Zabeležio je da je Himmler sanjao o budućnosti u kojoj bi svi evropski i američki Jevreji bili uništeni, gde bi nemački bio zvanični jezik cele Evrope a katolicizam bio iskorenjen u korist paganske nordijske vere. Kesserling, Albert (1885-1960). Luftwaffeov i armijski komandant. Možda najuspešniji nemački general u II svetskom ratu. Rođen u Bavarskoj, Kesserling je služio kao artiljerijski i generalštabni oficir u I svetskom ratu. Zbog naredbe da preuzme položaj u novoosnovanom Luftwaffeu, naučio je da leti u 48. godini. Kada je prvi zapovednik Luftwaffe, general Wever, poginuo u avionskoj nesreći 1936., Kesserling ga nasleđuje na mestu načelnika štaba. Komanduje Luftflotteom 1 u Poljskoj 1939. a 1940. Luftflotteom 2 prilikom kampanje na Zapadu. Tokom bitke za Britaniju, sporno je da li je 210
Kleist, feldmar{al Paul Ludwig Ewald von
potcenio RAF-ovu sposobnost da se odupre dnevnim napadima, verovatno njegova jedina ozbiljna taktička greška tokom izuzetne karijere. Sa zapada Kesserling je premešten u Rusiju gde komanduje Luftflotteom 2 sa velikim uspehom. Od 1942., sada kao feldmaršal, premešten je na mediteransko poprište za glavnog komandanta Juga. U ovoj je ulozi, tokom 1943. i 1944., vodio klasičnu defanzivnu kampanju u Italiji, protiv jačeg, bolje opremljenog neprijatelja, čime je njegova reputacija kao generala očuvana. Marta 1945. je već bio otpočeo tajne pregovore sa Amerikancem Allenom Dullesom o separatnoj predaji kada ga je Hitler premestio na Zapadni front. Ali tada nijedan general, ma koliko kvalitetan, nije mogao da sačuva Treći rajh i Kesserling se predaje američkim snagama 6. maja 1945. Britanski sud ga je 1947. proglasio krivim za naređeno pogubljenje 335 italijanskih civila i osuđen je na doživotnu robiju. Presuda je, u stvari bila ekstremna interpretacija koncepta zapovednikove odgovornosti za postupke svojih trupa. Ni u jednoj vojsci u II svetskom ratu to nije moglo biti tako rigorozno primenjeno, posebno s obzirom na uslove komandovanja u poslednjim danima u Italiji, kada su borbu karakterisale intenzivna partizanska aktivnost i hajke SS formacija koje su postale zakon za sebe. Mnogi britanski pravnici i vojnici doveli su u pitanje ovu presudu. Kesserlingov britanski protivnik, saveznički komandant u Italiji feldmaršal Alexander, spadao je među one koji su izrazili ozbiljnu sumnju, što je indirektno rezultiralo Kesserlingovim puštanjem iz zatvora 1952., zvanično zbog lošeg zdravlja. Kirdorf, Emil (1847-1938). Vlasnik rudnika bakra i ekstremni nacionalista koji je finansirao Hitlera od 1929. Nemilosrdni protivnik sindikata i socijalista, poslodavac koji 211
Kesselring, Albert
se nadao da će nacisti koristiti njegovim interesima, vodio je ”Rursku riznicu”, grupu čiji je cilj bio zaštita industrijalaca. Klausener, Erich (1885-1934). Lider Katoličke akcije u Berlinu. 1933., pod Hitlerovom prvom vladom, bio je postavljen za direktora komunikacija Rajha. Ali, razljutio je Hitlera saradnjom na von Papenovom magdeburškom govoru, u kojem su nacisti napadnuti, između ostalog, zbog svojih antihrišćanskih postupaka. Za nepune dve nedelje ubijen je u Röhmovoj čistki. Advokati njegove žene naivno su tražili naknadu štete; bili su zatvoreni u konclogor Zaksenhauzen sve dok nisu povukli sve zahteve. Kleist, feldmaršal Paul Ludwig Ewald von (1881-1954). Poreklom iz pruske aristokratske porodice; bio je uspešan pancer zapovednik u Francuskoj i na Balkanu, a posebno na Kavkazu 1941-42., kada je nagovorio lokalno stanovništvo (Azerbejdžance, Kalmike i druge) da sarađuje s Nemcima. Kleist se nalazio među komandantima oslobođenim dužnosti posle Hitlerovog preuzimanja komande 1938., ali je ponovo postavljen i postiže spektakularan uspeh, doprevši skoro do naftnih polja Kavkaza 1942. Zbog svojih uspeha u južnoj Rusiji, unapređen je u feldmaršala 1943. 1945. zarobili su ga Britanci, a onda ga posle saslušanja predali Rusima. Umro je u zarobljeničkom logoru u Rusiji. Kleist-Schmenzin, Ewald Heinrich von (1890-1945). Pruski zemljoposednik, ubeđeni monarhista i poznanik admirala Canari-sa, šefa Abwehra (vojne obaveštajne službe). Canaris i Oster iza-brali su ga za emisara za London avgusta 1938., radi razgovora sa britanskim Foreign Officeom, a u ime generala Becka. Kleist se susreo sa šefom Foreign Officea, Vansittartom. Upozorio ga je da se Hitler sprema na rat i da 212
Knji`evnost u Tre}em rajhu
su mnogi generali koje Kleist zna spremni da se odupru Hitleru, ako bi mogli dobiti bilo kakvu podršku iz Engleske. Kleist se susreo i sa Churchillom, ali ovaj nije imao zvaničnu funkciju u to vreme; reakcija Chamberlaina, britanskog premijera se kretala između odbojnosti i sumnjičenja. Ovaj susret je delimično požurio Chamberlaina da se sam susretne sa Hitlerom. Ovo je i uradio u septembru u Minhenu. Kleist je ostao u vezi sa konzervativnim otporom Hitleru, a njegov sin poručnik Heinrich von Kleist, ponudio se da odnese bombu u Hitlerovu blizinu, početkom 1944. ali se nije ukazala prilika. Kleist je uhapšen tokom zatvaranja osumnjičenih posle "Bombaške zavere" jula 1944., izveden je pred Freislerov Narodni sud u Berlinu i osuđen na smrt. Ovo je bila poslednja presuda koju je Freisler izrekao: bomba iz američkog aviona ubila ga je dok je napuštao sud. Von Kleist-Schmenzinu je odrubljena glava aprila 1945. Kluge, feldmaršal Günther Hans von (1882-1944). Artiljerijski i generalštabni oficir iz I svetskog rata, napredovao je do čina generala i komandanta vojne oblasti 1934. 1938. bio je jedan od oficira suspendovanih za vreme krize BlombergFritsch. Ponovo je pozvan 1939. da komanduje 4. armijom koja je zauzela poljski koridor i koja je 1940. pod Runstedtom (i sa Rommelom kao pancer divizijskim komandantom) napala Francusku. Nagrađen je unapređenjem u feldmaršala. Predvodio je sa 4. armijom napad na Moskvu 1941. i, iako je prinuđen da se povuče, poverena mu je komanda armijske grupe Centar umesto von Bocka. Hitler mu je dao na poklon 250.000 rajh maraka oktobra 1942. Onesposobljen posle automobilske nesreće 1943. nije bio spreman da komanduje sve do sledeće godine i jula 1944. je po-slat da zameni Rommela na Zapadu. Odbio je da se 213
Kluge, feldmar{al Günther Hans von
pridruži za-verenicima, iako je obećao pomoć ako Hitler bude ubijen. Posle naredbe da se vrati u Nemačku izvršio je samoubistvo otrovom. Književnost u Trećem rajhu. Kao i na ostale umetnosti toga doba, pozorište, film, slikarstvo i muziku, nacističko osvajanje vlasti duboko je uticalo i na književnost. Novi ton je bio dat ”Spaljivanjem knjiga” u maju 1933. Mnogi od najuglednijih nemačkih pisaca (poput međunarodno priznatih ličnosti kao što su Thomas Mann, Stefan Zweig, Emil Ludwig, Leon Feuchtwanger i Erich Maria Remarque) su otišli u izgnanstvo, zajedno sa jednako poznatim dramskim piscima poput Ernst Tollera i Bertolda Brechta. Ali postojanje široke čitalačke publike u Nemačkoj, osiguralo je pristojan život onim piscima koji su bili spremni da deluju kao branioci nacističkih stavova ili da ostanu potpuno apolitični. Među najuspešnijim piscima koji su uživali zvaničnu patronažu Partije bili su: Hans Grimm, čiji je bestseler roman Narod bez prostora (prvi put objavljen 1926.) predstavljao izmišljeno opravdanje Lebensrauma i Hans Carossa, čiji su romani vešto uspevali da izbegnu pokretanje bilo kojeg ključnog društvenog pitanja nacističke Nemačke. Heinz Steguweit, Edwin Eric Dwinger i Wermer Beumelburg su bili glavni predstavnici Fronterlebnis škole, njihovi romani su se u potpunosti bavili drugarstvom iz rovova I svetskog rata. Borries von Münchhausen (potomak hvalisavog heroičnog lažova, barona Münchhausena) pisao je viteška dela u formi balade, čija je radnja uglavnom smeštena u Istočnu Prusiju. Kao i mnoge druge pristalice režima ubio se 1945. Još jedan značajan i (za Partiju) vredan oblik spisateljstva sastojao se od regionalnog romana. Ponekad je on isticao hrišćanske elemente, obično katoličke, poput pobožnosti u seoskom životu. Ernst Wiechert se specijalizovao za ovu 214
Kolberg
vrstu pisanja kao i H. Kunkel. Sličan, ali u suštini paganski u tonu, bio je Blunt und Boden stil romana, čiji je glavni eksponent bio Herbert Bohme. Neki pisci poput Ericha Kästnera (autora Emila i detektiva), ostali su u Nemačkoj, ali im je bilo zabranjeno da objavljuju. Ostali su, poput Friedricha Georga Jungera bili zabranjeni; uz to su neki poput Albrechta Hauhofera (čije su poznate poeme Moabiter Sonette, napisane u zatvoru) pogubljeni kao antihitlerovski zaverenici. Možda je najbolji komentar književnosti Trećeg rajha činjenica da je - uprkos ukupnom povećanju broja javnih biblioteka sa 6.000 1933. na 35.000 1943. i brzog rasta broja izdavača i knjižara - najbolje prodavana knjiga tokom čitavog tog razdoblja bila Mein Kampf, koja se prodala u više od 6 miliona primeraka. Videti SPALJIVANJE KNJIGA, GÖBBELS, JOSEPH Koch, Karl (1903-1945) i Ilse (1906-1967). Komandant konclogora i njegova žena sadistkinja. Venčani 1936. Kochovi su bili postavljeni u Buhenvald 1939. gde je on imenovan za komandanta logora a ona postala ženski SS nadzornik. Krupna, riđe-plava žena, Ilse Koch je uskoro stekla reputaciju ekstremne sadistkinje i seksualno nezajažljive žene. Nesumnjivo je najpoznatija po svojoj kolekciji abažura, napravljenih od tetovirane kože logoraša koje je lično birala za likvidaciju. Njen muž Karl nije bio ništa manji zločinac i sadista, ali je, ironijom SS prakse, proglašen zločincem od svojih SS kompanjona. Kao predmet jedne istrage SS-gerichta (SS sud) koju je vodio dr Morgan, Koch - duži vremenski period komandant logora u Lublinu, je bio osuđen na smrt zbog pronevere i ilegalnog ubistva dva zatvorenika, Krämera i Peixa. 215
Koch, Karl
Dok je njen muž uhapšen zbog svojih zločina od sopstvenih kolega, Ilse Koch je nastavila svoju rabotu u Buhenvaldu, dok logor nisu oslobodile američke trupe 1945. Na njenom prvom suđenju američki sud ju je proglasio krivom i osuđena je na doživotnu robiju, ali joj je general Lucius Clay smanjio kaznu na četiri godine. 1948. bila je predmet senatske istražne komisije i ponovo je izvedena na suđenje 1951. Proglašena za ”perverznog, nimfomaničnog, demona opsednutog vlašću”, Ilse Koch je ponovo osuđena na doživotnu robiju. 1967. obesila se u ćeliji zatvora u Ajbahu. Kolbe, Maximilian (1894-1941). Katolički sveštenik u konclogoru Aušvic koji se 1941. ponudio da zameni poljske zarobljenike osuđene na smrt. Njegova ponuda je prihvaćena od uprave i otac Kolbe je pogubljen. Beatifikovan je 1971. Kolberg. Film epskih razmera, snimljen 1944. po detaljnim Göbbelsovim instukcijama. Poslednji i najskuplji od svih filmova napravljenih u nacističkoj Nemačkoj, Kolberg je bio Göbbelsov završni i neuspeli pokušaj da dostigne Prohujalo sa vihorom, film kojem se divio i kome je zavideo. Zasnovan na epizodi iz Napoleonovih ratova, u kojoj su se stanovnici pruskog gradića herojski suprotstavili francuskoj armiji, Kolberg je režirao Veit Harlan; imao je budžet od 8,5 miliona rajhmaraka i ogromnu maketu pored stvarnog mesta. Film nije počeo da se snima do 1943. kada su bitke na Istočnom frontu zahtevale maksimum vojnih i materijalnih potencijala. Uprkos ovome Göbbels je naredio da čitave armijske jedinice budu uključene u film kao statisti, pronašao je 6.000 konja, preinačio proizvodnju fabrika municije u proizvodnju barutnog punjenja za muskete i naredio da 100 železničkih vagona donesu so radi simulacije snega. Premijera je bila zakazana za otvaranje Atlantikfesta u 216
Komunisti~ka partija Nema~ke (KPD)
gradu La Rošelu 30. januara 1945. (dvanaestogodišnjicu nacističkog preuzimanja vlasti). La Rošel je u to vreme bio potpuno opkoljen savezničkim snagama i kopija filma je morala biti bačena padobranom u grad. Istorija nije zabeležila kako je primljen. Koldic. Najpoznatiji logor za ratne zarobljenike u Nemačkoj. Zamak sagrađen 1014., pretvoren je u zatvor 1800., a potom u ludnicu 1828. 1933. je bio jedan od mnogih privremenih nacističkih konclogora. 1939. su tamo slati zarobljeni poljski oficiri, da bi 1940. sledili belgijski oficiri. Njegov renome nesavladivog, doprineo je da bude korišćen kao specijalni zatvor za zarobljenike mnogih nacionalnosti za koje se smatralo da su lošeg vladanja, obično za one koji su pokušali beg iz drugih logora. Bilo je mnogo pokušaja bekstva iz Koldica, i od trideset uspešnih nekoliko je postalo čuveno. 1945. jedan beg je trebalo da se izvede sa tajno sastavljenom improvizovanom jedrilicom, ali se rat završio pre nego što je ona mogla biti testirana. 1985. DDR je organizovao ponovno okupljanje svih preživelih zarobljenika. Tretman oficira - zarobljenika u Koldicu jasno se razlikovao u odnosu na tretman zarobljenika koje su nacisti smatrali podljudima: Jevreja, Slovena i drugih. Komando naredba. Tokom 1942. Britanci su izveli seriju napada duž obala Zapadne Evrope, koji su kulminirali napadom na Diep, u avgustu. Hitler izdaje u oktobru naredbu po kojoj svi zarobljeni komandosi treba da budu pogubljeni. Ovo je ličilo na “Komesarski dekret” iz 1941, o tretmanu zarobljenih ruskih oficira. Kasnije u toku rata, naređeno je da sve avijatičare uhvaćene posle vazdušnih napada na Nemačku treba proslediti SD-u, ili pustiti da budu linčovani od naroda. Naredbe su došle od Hitlera, iako ih je sastavio i izdao Keitel. 217
Kompijenj
Mnogim vojnim komandantima koji su izvršavali ove naredbe je suđeno i proglašeni su krivim u Nirnbergu. Kompijenj. Mesto potpisivanja primirja 1918. i, na Hitlerovo insistiranje, kapitulacije Francuske 1940. Novembra 1918. Nemci su potpisali dokument o primirju kojim je okončan I svetski rat, u vagon-restoranu u šumi Kompijenja iza francuskih linija na Marni. U junu 1940. Hitler se nalazio u svom isturenom glavnom štabu “Wolfsschlucht” kada su stigle vesti o spremnosti francuske vlade na predaju. Izdao je precizna naređenja za potpisivanje primirja u Kompijenju, gde je, stari železnički vagon izvađen iz muzeja, trebalo da bude postavljen na svoje mesto iz 1918. Hitler je zauzeo mesto gde je nekad sedeo francuski maršal Foch, koji je diktirao uslove primirja Nemcima 1918. Oko njega su seli Göring, Hess, Ribbentrop, Keitel, Brauchitsch i Raeder. Pročitan je uvodni deo dokumenta o primirju a onda je Hitler trijumfalno napustio francusku delegaciju, koja je trebala da potpiše kapitulaciju. General Jodl preuzeo je diktiranje uslova o kojima se nije moglo pregovarati. Francuska armija trebalo je da položi oružje, mornarica da bude demobilisana, Pariz i sever da budu okupirani, a jedna neokupirana zona na jugu ostavljena je pod francuskom vladom. Železnički vagon je otpremljen u Berlin, gde je kasnije uništen u toku jednog vazdušnog napada. Komunistička partija Nemačke (KPD). Nemačka komunistička partija je, do njenog uništenja od strane Hitlera 1933. bila najjača komunistička partija u svetu, izvan SSSRa. 1917. i 1918. nestašica hrane i protivljenje ratu, doveli su do štrajkova i pobuna, stvorivši političke prilike za revolucionarne pokrete. Izvestan broj njih se otcepljuje od 218
Kona~no re{enje
socijalističkog SPD-a radi osnivanja novih radikalnih grupa, poput Nezavisnih socijaldemokrata i Spartakus lige. Propašću obe Kajzerove vlade i vojske novembra 1918., SPD formira vladu, sa Ebertom kao kancelarom. Ali širom Nemačke lokalne marksističke grupe nastavljaju da pozivaju na radikalnu akciju, preuzimajući varošice i gradove, često uz pomoć “vojničkih veća”. Januara 1919. Spartakisti preuzimaju vlast u Berlinu, ali ne uspevaju da dobiju punu podršku vojske, koja uz pomoć frajkora guši ustanak, pobivši njihove vođe, Karla Liebknechta i Rosu Luxemburg. U Bavarskoj je aprila 1919. proglašena Sovjetska republika i ponovo su poslate jedinice frajkora da u krvi sruše novu vladu. 1920. Ko-munistička partija, samo minorna grupa, održala je kongres na kom prisustvuje Zinovjev, poslat iz Rusije kao šef međunarodne organizacije sa centralom u Moskvi, Kominterne. Na njegov pod-sticaj osnovana je nova partija, Ujedinjena komunistička partija Nemačke (VKPD). Partija je uskoro postala prosto Nemačka komunistička partija, KPD. U to vreme, mlade ljude je, u njihovom odbacivanju liberalno kapitalističkih vrednosti, prilično privlačila ideja “nacionalnog boljševizma”. Mladi Göbbels i Otto Strasser bili su tipični primeri iz svoje generacije, ali je njihov nemački nacionalizam uticao da odbace međunarodni aspekt KPD-a. Konzervativne snage su prirodno bile uznemirene zbog trenda “boljševizma”, i taj strah je obezbedio antikomunističku podršku Hitleru za njegov Pivnički puč 1923. u Minhenu. Tokom 1920-ih, KPD je sledeći moskovsku liniju, pogrešno držala naciste delom vladajuće buržoazije, jednim ekstremnim segmentom kapitalističke pseudodemokratije. Socijalističku partiju SPD, smatrali su glavnim neprijateljem. Mnogo puta su KPD i nacisti delovali zajedno, rasturajući socijaldemokratske skupove kombinacijom pripadnika SA i 219
Kona~no re{enje
Crvenih komandosa. Tek kasnije je nacistička taktika, posebno u Berlinu gde je Göbbels bio partijski gaulajter, usmerena na diskreditovanje komunista. Među liderima KPD-a nalazio se Ernst Thälmann koji je kao kandidat na predsedničkim izborima 1932. osvojio 13,2% glasova u poređenju sa Hitlerovih 30,1%; šef partije u Rajhstagu bio je Ernst Torgeler koji se predao policiji posle požara u Rajhstagu 1933. Obojica su poslata u konclogor i obojica su tamo i stradala. Ostali, poput Walthera Ulbrichta, pobegli su u Rusiju, vrativši se 1945. da vode Nemačku Demokratsku Republiku. Konačno rešenje (Endlösung). Veliko istrebljenje evropskih Jevreja koje je Treći rajh pokušao između 19411945. Čak i Hitler, Himmler i oni istaknuti nacisti potpuno predani ideji o istrebljenju miliona evropskih Jevreja, nisu bili voljni da opisuju proces jasnim izrazima. Konfuzija se razumljivo uvećala zbog upotrebe šifri. Iako nema sumnje da ”Konačno rešenje” označava genocid od kako je prvi put pomenuto 1941/42., još nije izvesno da li je ”preseljenje” koje je korišćeno 1930-ih predstavljalo prikriveni izraz za pokolj. Nacistički partijski program (25 tačaka) naglašavao je brutal-ni rasizam: ”Državljanstvo treba da bude određeno po rasi: nijedan Jevrej ne može biti Nemac”. Za naciste rasizam i antisemitizam bile su osnovne tačke oko kojih nije bilo dalje diskusije. U Mein Kampfu Hitler je pisao o rasi koja će ”uništiti slabe i osloboditi mesto jakim”. Prvih godina Trećeg rajha mnogim Jevrejima je dozvoljeno da napuste Nemačku i Austriju, često u korist funkcionera koji su im konfiskovali sva dobra i imovinu koju su posedovali. Ali emigriranje u Argentinu je ograničeno 1936. Postalo je sve teže za izbeglice da pronađu zemlju koja 220
Kona~no re{enje
će ih primiti i siromašniji Jevreji nisu imali sredstava da plate svoj put do sigurnosti. Sa pobedama u Poljskoj 1939. i još više sa otpočinjanjem Barbarosse leta 1941., ratna magla je iskorišćena za prikrivanje novih surovosti prema Jevrejima. Do rane 1942. Einsatzgruppen su već pobile oko 500.000 ljudi u Istočnoj Poljskoj, Ukrajini i Rusiji. Ove izmešane snage SD-a, Gestapoa, Policije i Waffen SS-a pratile su vojsku od juna 1941., usredsređujući se na likvidaciju komunističkih funkcionera ili članova Komunističke partije, intelektualaca, stručnjaka i posebno Jevreja iz zauzetih gradova. Njihovi metodi su bili jednostavni; iskopali bi jame pored grada, nizovi žrtava bi bili pokošeni mitraljezima i padali bi u improvizovane grobove, koje bi onda brzo prekrili zemljom. Danas je opšte prihvaćeno da je konferencija održana januara 1942., u skromnoj vili u berlinskom predgrađu Vanze, bila ključni događaj u pokretanju ”Konačnog rešenja”. Kratko Heydrichovo izlaganje stavilo je u pogon administrativni proces genocida. Od tog trenutka se za "Konačno rešenje", kao za formalnu državnu politiku, može reći da je počelo. Deportacije na Istok su pažljivo pripremane tako da su žrtve mislile da ih šalju na rad - i zaista, pre nego što bi bili ubijeni, mnogi su korišćeni kao radna snaga. Porodice su odvođene, razdvajane, korišćene i terane u smrt, često misleći da ulaze u kupatila, ostavljajući ispred svoju odeću. Grupe logoraša pomagale su da se uteraju unutra i onda nagomilavale leševe u peći za spaljivanje, dok i sami nisu poslati u njih. U Aušvicu su žrtve nekad umirivane sablasnim orkestrom jevrejskih logoraša koji bi svirao postrojenima klasičnu muziku. Ljudi korišćeni za masovne likvidacije u Istočnoj Evropi često su odabirani iz proređene pozadine od 221
Kona~no re{enje
”Volksdeutschera”, baltičkih i poljskih Nemaca odgajenih u mržnji prema ljudima među kojima su živeli. Ali čak su i oni metode ubijanja smatrali nepodnošljivim i psihološka napetost ekzekutora velikog broja ubistava pucnjem u potiljak, bila je ponekad prevelika. Jedini put kada je Himmler prisustvovao masovnom streljanju, avgusta 1942., pao je u nesvest. Einsatzgruppen su eksperimentisale sa modifikacijama metoda stočnih klanica. Kasnije su isprobane pokretne gasne komore ali se nije raspolagalo dovoljnim brojem, pa su podignuta stalna mesta za istrebljenje početkom 1942. Četiri su sagrađena u ”Generalnoj upravi” Poljske: Belzek, Lublin, Sobibor i Treblinka a dva u delu bivše Poljske tada pripojene Velikoj Nemačkoj: Kulm (Čelmno) gde su izvedeni prvi eksperimenti sa otrovnim gasom decembra 1941., i Aušvic. Novi logori za istrebljenje su počeli da rade 1942. Aušvic je bio najveći i verovatno odgovoran za milion i po ubijenih. Belzek je otvoren u martu, sa planiranim kapacitetom za ubijanje od 15.000 dnevno. U aprilu, sledio je Sobibor sa kapacitetom od 20.000 ubijenih dnevno. Treblinka, u koji je odvedeno najviše varšavskih Jevreja i Lublin-Majdanek, oba sa kapacitetom od 25.000 svaki, radili su od jula do septembra. SS je procenio da je potrebno ubiti 11 miliona Jevreja; možda je preko 5 miliona Jevreja bilo ubijeno pre nego što se rat završio. Osim podrobnog Korherrovog izveštaja iz maja 1943., ne postoje podaci o klanju i mogu se navesti samo grube procene. Od početka 1945. "Konačno rešenje" je počelo da posustaje i lokalni SS štabovi su preduzimali poslednje beznadežne pokušaje da unište mnoštvo dokaza svoje krivice. To je naravno bilo nemoguće, jer se dokazi nisu sastojali samo od nagorelih kostiju i brda odeće i obuće bez vlasnika, već i od tišine nekadašnjih jev-rejskih poljskih i ruskih sela i 222
Konclogori
od odsustva jevrejskih glasova u najvećem delu posleratne Evrope. Videti KONCLOGORI, ANTISEMITIZAM, JEVREJI U NACISTIČKOJ NEMAČKOJ, PODRUČJE NASELJAVANJA, NIRNBERŠKI ZAKONI Konclogori. Logori sačinjeni od velikih baraka, korišćeni kao zatvori za zatočenike Trećeg rajha, kao izvor robovske radne snage, i kao stratišta. Bokshajmski papiri Nacističke partije, otkriveni u skandalu iz 1931., najavljivali su stvaranje specijalnih logora za držanje neprijatelja države. Čim je Hitler došao na vlast u Nemačkoj januara 1933., pripadnici SA, delujući kao pomoćna policija, počinju da zatvaraju sve potencijalne protivnike, stavljajući ih pod nadzor u logore izgrađene na brzinu, prvo u Estervegenu i Dahau-u, a ubrzo zatim i na drugim mestima. Mnogi od ovih SA “divljih logora” su zatvoreni posle početnog entuzijazma za hapšenja, i sledila je reorganizacija po ugledu na Eickeovu organizaciju Dahaua. Prvi pritvoreni bili su oni optuženi za članstvo u KPD-u ili SPD-u, slobodni zidari i Jehovini svedoci. Uskoro su im se pridružile hiljade optuženih za saradnju sa Jevrejima - u stvari svako koga su nacisti smatrali “nepoželjnim”. Logori su isprva zvanično označavani kao logori za prevaspitavanje, ali je uskoro SS prihvatio termin konclogori, preuzet od Britanaca koji su ga koristili za svoje logore podignute tokom Burskog rata (1899-1902), radi “koncentracije” burskih farmerskih porodica za vreme ratnih operacija. U ovom periodu tri glavna logora pod Eickeovom Upravom konclogora, bili su Dahau, Buhenvald i Zaksenhauzen. Od sada je svaki vid suprotstavljanja režimu predstavljao razlog za Schutzhaft (zaštitni nadzor); iza Jevreja, sindikalista i komunista sledili su Cigani, homoseksualci, sitni kriminalci, protestanti, katolici i 223
Konclogori
disidenti svih vrsta. Ne iznenađuje da je to bio period kada su mnogi stari računi namireni. Logoraši su razvrstavani i davani su im brojevi i našivci u boji radi identifikacije njihove kategorije: crveni za “političke”, plavi za one bez državljanstva ili one koji su pokušali bekstvo iz Trećeg rajha, zeleni za kriminalce, crni za one proglašene antidruštvenim i ružičasti za homoseksualce. Regularni logori (u koje su ubrzo uključeni, Belzen i Gros-Rozen u Nemačkoj, Mauthauzen u Austriji i Terezijenštat u Češkoj) su bili pod komandom SS oficira u činu pukovnika ili majora i podeljeni u čete po vojnom principu, sa kapetanom ili poručnikom koji su stvarno kontrolisali zatvorenike. Svaki logorski blok nalazio se pod komandom zatvorenika starešine. Očekivalo se da će u početnoj mešavini političkih i kriminalnih elemenata ovi drugi zlostavljati ove prve, ali vremenom su se politički pokazali pouzdanijim, i poveren im je najveći broj odgovornih mesta. Posle 1939, kada je otvoreno više logora, potrebe za ljudstvom su često zadovoljavane uzimanjem baltičkih i ukrajinskih Nemaca koji su, propativši kao članovi manjinskih zajednica, sada bili orni da proganjaju Ruse, Poljake i Jevreje. SS-WVHA zadužen za poslovne i industrijske interese SS-a, 1942. je preuzeo upravu nad logorima; novi konclogori su podizani da bi bili pridruženi novim fabrikama municije, izgrađenim van starih lokacija radi izbegavanja vazdušnih napada. Rast SS-WVHA industrije, doveo je u SS-u do nadmetanja između koncepcije uništavanja i koncepcije jevtine radne snage, a oba tipa logora su opstala do kraja rata. Sistem je rastao kako je rasla industrija, a glavni logori su imali svoje satelitske logore, često izgrađene pored samih industrijskih pogona, radi snabdevanja radnom snagom. Avgusta 1941. bilo je 10 glavnih logora sa 25 satelita; u 224
Konclogori
aprilu 1942. - 15 sa 10; do aprila 1944. ukupan broj je porastao na 20 glavnih i 65 pomoćnih a do kraja 1944. postojalo je 13 glavnih (broj se smanjivao sa ruskim napredovanjem na istoku), sa oko 500 pomoćnih. SS je naplaćivao industrijskim preduzećima od 4 do 8 maraka po danu za korišćenje dvanaestočasovnog rada zatvorenika. Prosečan vek preživljavanja zatvorenika u radnom logoru iznosio je 9 meseci i za to vreme SS je mogao da računa na čist dobitak od 1.431 marke po svakom logorašu. U skladu sa Konferencijom u Vanzeu koja je najavila sistematski organizovanu operaciju istrebljenja Jevreja, osnovani su logori na Istoku. Belzek je otvoren u martu sa planiranim kapacitetom od 15.000 pobijenih dnevno, Sobibor je u aprilu postizao 20.000 mrtvih dnevno do maja a sledili su Treblinka, gde je odvedeno najviše Jevreja iz varšavskog geta, i Majdanek, oba sa kapacitetom od 25.000 dnevno. Kapacitet Aušvica se uvećao više puta između 1942. i 1944. Ostali logori kao Bergen-Belzen i Nacvajler sejali su smrt nebrigom. Nedavna istraživanja pokazuju da je između 1933. i 1945., ukupno 1.600.000 ljudi poslato u radne konclogore, od čega je preko milion umrlo. Prema procenama nekih istoričara logori za istrebljenje su odneli između 11 i 18 miliona života. Ali, važno je istaći da je ovo jedna oblast Trećeg rajha u kojoj je tačne brojeve nemoguće utvrditi. Cifra od 6 miliona izgleda najverovatnija. Žene su najpre držane u običnim zatvorima ali kako je broj rastao, otvoren je specijalni logor, oktobra 1933., u Moringenu, u Bavarskoj. Na čelo je postavljen upravnik svratišta za siromašne, a straža je regrutovana od nacističkog Ženskog fronta. Marta 1938. muškarci su iseljeni iz Lihtenberga u Saksoniji, koji je pretvoren u ženski logor. Ali glavni ženski logor bio je Ravensbrik u Meklenburgu, okružen šumom i jezerom, a otvoren u maju 1939. sa 867 225
Konclogori
zatvorenica. Do oktobra 1944. broj se popeo na 42.000 zatvorenica iz 23 nacije, a ukupno je poslato u Ravensbrik 133.000 žena od kojih je 92.700 tamo umrlo. Posle rata mnogi Nemci su tvrdili da nisu znali za postojanje logora - ali naravno, van Nemačke je bilo brojnih svedočenja. Britanska vlada je objavila Belu knjigu o njima 1939. a Buhenvald, Dahau, Oranienburg i Papenburg su navedeni u široko čitanoj Pingvinovoj knjizi o međunarodnim događajima (1939.). Odbijanje izvan Nemačke da se poveruje pričama užasa, vero-vatno je prouzrokovano britanskim tvrdnjama o nemačkim zver--stvima za vreme rata 19141918., koja su se kasnije pokazala ne-istinitim. Karl Wolff, Himmlerov šef štaba je ipak tvrdio da mu Himmler nikada nije govorio o logorima za istrebljenje. Većina je izgleda zamišljala da logori jednostavno omogućuju rad za delikvente, zatvarajući oči pred pričama o brutalnosti. Glavni logori, od kojih je većina imala brojne “ satelitske” radne logore obično pridodate posebnim fabrikama, bili su: Estervegen (otvoren marta 1933). Jedan od prvih velikih logora. Pretvoren u specijalni kazneni logor, u početku je njime upravljalo Ministarstvo pravde. Dahau pored Minhena (mart 1933). Logor čija je uprava pod Eickeom postala model za sve ostale logore. Njegov obmanjujući slogan iznad kapije je glasio:”Rad oslobađa”. Krajem II svetskog rata iskorišćen je za smeštaj “Prominentena”, zatvorenika za koje se Himmler nadao da mogu biti upotrebljeni za neku vrstu cenkanja. Oranienburg (1933.) koji je postao satelit Zaksenhauzena. Zaksenhauzen (1934.) je korišćen kao istražni zatvor Gestapoa, kada je njegov berlinski zatvor, Columbia, postao 226
Konclogori
prenatrpan 1936. U ovom logoru i njegovim satelitima umrlo je preko 100.000 ljudi. Buhenvald, kraj Vajmara (1933.). 1945. tamo je bilo 47.500 zatočenika iz 30 zemalja. Ravensbrik (otvoren 1939.) za žene. Pedeset milja severno od Berlina gde je postojala posebna fabrika odevnih predmeta. Mauthauzen pored Linca u Austriji (1938.). Bergen-Belzen, pored Hanovera, gde je oko 50.000 logorašaumrlo od bolesti i gladi. Nacvejler u Alzasu, gde su logoraši radili u kamenolomu. Flozenbirg u Bavarskoj (1938.), gde su odvođeni mnogi zatvorenici Gestapoa kako se rat bližio kraju i gde su pored ostalih, obešeni ili streljani Canaris, Oster i Bonhoffer. Nojngam, pored Hamburga (1940.). Aušvic (Osvjećim) u Poljskoj (1940). Najozloglašeniji od svih logora, gde je komandant Höss razvio svoje tehnike masovnog istrebljenja. Verovatno 1.500.000 žrtava. Terezienštat (Terezin), u Češkoj (1939.). U prvo vreme reklamiran kao specijalni geto za Jevreje, u šta su uveravani i međunarodni posetioci. Kasnije je pretvoren u logor za istrebljenje. Birkenau (Brzezinka), u Poljskoj (1940.), osnovan po Himmlerovom naređenju kao centar za ubijanje ruskih oficira. Treblinka u Poljskoj (1942.), gde je umrlo 700.000 ljudi. Sobibor u Poljskoj (1942). Logor za istrebljenje sa oko 250.000 žrtava. Belzek u Poljskoj (1942.). 600.000 mrtvih. Čelmno u Poljskoj (1941.). Prvi logor za istrebljenje.
227
Konkordat
Lublin-Majdanek u Poljskoj (1942.). Mesto 200.000 ubistava. Kondor legija. Videti ŠPANSKI GRAĐANSKI RAT Konferencija o razoružanju. Posle nemačkog razoružanja, Versajski ugovor iz 1919. je predviđao opšte posleratno razoružanje. Pošto se ovo nije desilo, nemački nacionalisti su učvrstili mišljenje da je Versaj bio antinemački i da u stvarnosti nije bio ugovor za mir. Godinama su održavani brojni sastanci Lige naroda radi razmatranja pitanja razoružanja ali prava konferencija o razoružanju nije održana sve do februara 1932. u Ženevi u Švajcarskoj. U decembru su savezničke sile koje su nametnule Versajski ugovor, pristale na princip nemačke jednakosti u naoružanju, zajedno uz odgovarajuće korake prema opštem razoružanju. Ovaj sporazum je zaključen juna 1933. kada je Hitler već bio nemački kancelar. Ali, on prigovara da Nemačkoj nije dat trenutni paritet i u oktobru nemačka delegacija napušta Ženevu, što je dovelo do nauspeha konferencije, čemu je Hitler i težio. Hitler je nastavio da se dogovara sa svakom silom ponaosob, i da se otvoreno naoružava. Videti ANGLO-NEMAČKI POMORSKI SPORAZUM i VERSAJSKI UGOVOR Konfesionalna crkva. Crkva Niemollera i Karla Bartha, osnovana 1934. kao odgovor na nacističke napade. Videti CRKVE U TREĆEM RAJHU Konkordat. Po dolasku na vlast nacistička vlada postigla je, preko von Papena, sporazum (jul 1933.) sa papskim sekretarom države, Pacelliem (kasnije Papom Pijem XII), koji 228
Konferencija o razoru`anju
je garantovao nemačkim građanima slobodu veroispovesti, pravo Crkve da upravlja sobom, jamčio njen zakonski status, vlasništvo i ulogu u obrazovanju. Za uzvrat crkva se složila da sveštenici ne treba da uzimaju učešća u politici. Tako je uklonjena krhka ravnoteža, što će potrajati do propasti nacizma, 1945. Iznesene su ipak ozbiljne primedbe protiv Konkordata; smatralo se da je zloglasno ćutanje Vatikana za vreme Holokausta, delom bilo i rezultat sporazuma dogovorenog između Pacellia i nacističkog režima. Tvrdnja apologeta Vatikana da je jedina briga budućeg Pape bila odbrana postojanja Crkve u Nemačkoj nije uvek uspevala da uveri ni kritičare iz katoličkih redova. Konzervirana roba. Šifra plana koji je sastavio Heydrich, po kom su prostrelnim ranama rastrgnuta tela nemačkih kriminalaca obučenih u poljske uniforme treba da budu pažljivo biti smeštena pored nemačkih odbrambenih tačaka na samoj nemačko-poljskoj granici. Pozvana je međunarodna štampa da pogleda ove “poljske vojnike”, koji su, jasno, ubijeni prilikom još jednog pokušaja pohoda preko nemačke granice. Najvažnija “meta” je bila radio stanica u Glivicama. Ovaj očigledni prepad na nemačku teritoriju, predstavljao je bitan deo Hitlerovog izgovora za invaziju na Poljsku, 1. septembra 1939. Korherrov izveštaj. Rad SS statističara Richarda Korherra. Korherrov izveštaj, naručen u januaru i završen marta 1943., pružio je prve ukupne cifre o istrebljenju Jevreja. Korherr je takođe odgovoran za otkrivanje podataka o Lebensborn sistemu SS domova za trudnice, koji ih prikazuju kao malo efikasne. Njegova iskrenost nije bila 229
Krajsau{ki krug
taktična i šef SS RuSHA, Hilderbrandt, javno ga je ošamario avgusta 1943. Izveštaj o Jevrejima ubijenim do 1943. Nemačka, Austrija i sudetska oblast 147.000 Češka i Moravska 69.000 Poljska 1.274.000 Francuska 41.000 Belgija 16.000 Holandija 38.000 Norveška 500 Jugoslavija 61.000 SSSR (nepotpune cifre) 635.000 Koventri. U to vreme, grad od 200.000 stanovnika u engleskom industrijskom pojasu Midlendu, koji je Luftwaffe napao u noći 5. novembra 1940. Mesto proizvodnje municije i vojnih vozila, Koventri je takođe bio i grad u kome se nalazila jedna od najvećih evropskih katedrala. U napadu je uništen veći deo grada a katedrala je pretvorena u plamteću ruševinu. Žrtve, oko 1000 mrtvih i teško ranjenih, su verovatno bile manje nego što se moglo očekivati s obzirom na žestinu napada. KPD. Videti KOMUNISTIČKA PARTIJA NEMAČKE Kraft durch freude. Videti SNAGA KROZ RADOST Krajsauški krug. Grupa otpora nazvana po imanju koje je pripadalo njenom vođi, von Moltkeu. Na sastancima održanim 1942. i 1943. pokušali su da utvrde osnovne 230
Korherrov izve{taj
principe na kojima bi nova Nemačka mogla biti zasnovana kada Treći rajh propadne. Razmatrana su prvo crkvena, državna i pitanja univerziteta, zatim decentralizacija države i ponovni razvoj partija i radničkih sindikata (razmatran je i široki obratni proces Gleichchaltungu). Predviđali su i suđenja za ratne zločince i restauriranje vladavine prava, za šta bi bili zaduženi provincijski komesari sa striktnim uputstvima za rekonstrukciju. Nisu razmišljali o radikalnoj promeni društva već najviše o vraćanju stare Nemačke. Suprotstavili su se puču protiv Hitlera, ali je održan sastanak sa Beckom, Gördelerom i Hassellom. Kao pojedinci (iako ne i kao grupa), mnogi članovi su podržali julsku "Bombašku zaveru". U čistki koja je usledila, vodeći članovi Krajsauškog kruga - von Moltke, von Trott zu Solz i Yorck von Wartenburg - su bili pogubljeni. Među značajnim članovima Krajsauškog kruga su se nalazili: Protestanti: Helmuth James; grof von Moltke; Peter, grof von Yorck; Horst von Einsiedel; Carl Dietrich von Trotha; Adolf Reichwein; Otto von der Gablentz; Theodor Stelzer; Adam von Trott; Hans-Bernd von Haeften; Harald Poelchau; Eugen Gerstenmaier Katolici: Hans Peters; Hans Lukaschek; Paulus von Husen; Augustin Roesch, DI; Lotharn Koenig, DI Socijalisti: Carlo Mierendorff; Theodor Haubach; Julius Leber Videti takođe OTPOR radi imena drugih grupa Kramer, Josef (1906-1945). Jedan od najozloglašenijih komandanata logora, tzv. ”zver iz Belzena”. Kao član SS-a ušao je u Eickeovu žutokljunu konclogor službu 1934. Služio je u logoru Nacvejler, a poslednjih meseci Aušvica komandovao je tamošnjim centrom za istrebljenje, pre nego 231
Kristalna no}
što je novembra 1944. premešten u Belzen. Logor na severozapadu Nemačke trebalo je, na ovom stepenu nemačkog rasula, da bude logor za držanje Jevreja koji bi (na kraju se ispostavilo u teoriji) bili zamenjeni za Nemce u inostranstvu. Užasnom ironijom bio je označen i kao Krankenlager, prijemni logor za bolesne logoraše. Od novembra 1944. uslovi u logoru su se brzo pogoršavali. Svedočenja izneta na kasnijem Kramerovom suđenju pokazuju da je bio odgovoran za prodaju logorskih zaliha hrane; verovatnije je da je užasna nestašica hrane poslednjih meseci Belzena bila rezultat povećanja broja logoraša sa 15.000 na 50.000. U tadašnjim uslovima nije verovatno da bi bilo kakav obim pošiljke za novopridošle stigao do logora. Prilikom izbijanja groznice, Kramer je pokušao da zatvori logor, ali nije dobio odobrenje. Kada su britanske trupe oslobodile logor, nađeno je 13.000 leševa koji su ležali nepokopani u jamama ili na raštrkanim gomilama među omršavelim preživelima. Mnogima koji su videli žurnal o tom zaprepašćujućem prvom danu oslobođenja, ostaće u trajnom sećanju izgled Josefa Kramera, zdepastog i dobro ugojenog, usred umirućih logoraša, njegov ožiljak na obrazu ispod tamne bradice, čoveka ni potresenog ni kosnutog savešću, čoveka koji jednostavno čeka nova naređenja. Suđeno mu je i proglašen je krivim za ratne zločine i pogubljen novembra 1945. Kretschmer, Otto (r. 1912). Nemački zapovednik podmornice za kojeg se smatralo da je, pre zarobljavanja 1941., potopio 300.000 brodskih tona uključujući i tri naoružane trgovačke krstarice i jedan razarač.
232
Kretschmer, Otto
Kriegsschuldlüge. Laž o nemačkoj ratnoj krivici. Omiljena tema nacističkih govornika, koja se odnosila na član 231. Versajskog ugovora (Videti VERSAJSKI UGOVOR). Kristalna noć. Noć nacističkog pogroma 9/10. novembra 1938. širom Nemačke. Organizovao ju je Heydrich posle ubistva nemačkog zvaničnika u Parizu, Ernsta von Ratha, od strane Herschela Grynszpana, nemačkog Jevreja izbeglice. Grynszpan je nameravao da ubije nemačkog ambasadora u Francuskoj, u znak protesta zbog deportacije njegovih roditelja u Poljsku, zajedno sa još 10.000 drugih Jevreja. Ali ubio je, greškom, von Ratha koji je, ironijom sudbine, bio potpuno protiv nacizma. Na sastanku partijskih vođa 9. novembra, Göbbels je izvestio o ubistvu i posavetovao da “spontane” antijevrejske nemire ne treba obeshrabrivati. Tokom noći 9/10. novembra, Reinhard Heydrich je poslao hitno uputstvo svim policijskim sedištima o “spontanim” nemirima: okolne zgrade ne smeju biti oštećene vatrom sa sinagoga; uhapsiti što je moguće više Jevreja; policija ne treba da interveniše. 11. novembra Heydrich je saopštio Göringu detalje noći terora; 74 ubijena i teško povređena Jevreja, 20.000 uhapšenih, 815 radnji i 171 stan uništeno, potpaljena 191 sinagoga; ukupna šteta je iznosila 25 miliona maraka od čega je 5 miliona otpadalo na razbijeno staklo. Odatle "Kristalna noć". U znak protesta, američki ambasador je opozvan 14. novembra. Rooseveltov govor osude sledio je 15. novembra. Da bi platili ovu destrukciju odobrenu od države, nemačkim Jevrejima je izrečena kolektivna globa od jednog biliona maraka, poslovi Jevreja zabranjeni, a imovina konfiskovana. "Kristalna noć" se smatra izrazom nacističkog samopouzdanja (u uslovima međunarodnih sankcija) da deluju nekažnjeno protiv nemačkih Jevreja; ona takođe 233
Kristalna no}
označava prelazak nacističkog antisemitizma sa izolovanih napada na započinjanje nacionalne politike koja će se završiti "Konačnim rešenjem". Kroll opera. Mesto zasedanja Rajhstaga pošto je prvobitna zgrada izgorela u požaru februara 1933. Ovde je donet Zakon o posebnom punomoćju na prvom zasedanju Rajhstaga posle izbora od 5. marta. Krupp von Bohlen und Halbach, Alfred (1907-1967). Sin i naslednik Gustava Kruppa, koji je bio oduševljeni pristalica Hitlerovog rata i zadužen za Kruppovu proizvodnju municije i oružja tokom II svetskog rata. Pod njegovim rukovodstvom Krupp se premestio u nove fabrike na teritorijama okupiranih zemalja; koristeći regrutovanu ili robovsku radnu snagu i radnu snagu iz konclogora. Stara Kruppova postrojenja u Ruru su pretrpela teška bombardovanja i on je zatražio naknadu od države. Postavljen je za ministra ratne ekonomije 1943. Zarobljen je od Kanađana 1945. i osuđen kasnije u Nirnbergu na 12 godina robije uz konfiskaciju celokupne imovine, ali je ipak oslobođen iz Landsberga 1951. a imovina i kompanije (vredne milione u bilo kojoj valuti) su mu vraćeni. Krupp von Bohlen und Halbach, Gustav (1870-1950). Naslednik ogromnog industrijskog, i koncerna za proizvodnju municije, od 1931. zauzima ključno mesto predsednika Udruženja nemačkih industrijalaca. Suprotstavio se političkom usponu nacista i upozorio je predsednika Hindenburga na njih; ali od kada je Hitler postao kancelar, Krupp postaje zagriženi pristalica, sledeći Schachtovo vođstvo. Uvideo je da je Hitler uništio političku levicu i sindikate, proglasio potrebu za naoružavanjem i uklonio 234
Krupp van Bohlen und Halbach, Alfred
pretnju od radikalizma (oličenu u Strasseru iz Nacističke partije). Uveren, Krupp sada izdašno dotira Adolf Hitler fond kojim upravlja Bormann. Pod upravom njegovog sina, Kruppovi poslovi u Trećem rajhu su prosperirali. Upotreba ogromne robovske radne snage od strane Kruppa odvodi sina posle rata na suđenje. Otac Gustav nije izveden pred sud zbog lošeg zdravlja. Krv. Pominjanje krvi u cilju izazivanja nekih elementarnih osećaja kod nemačkih slušalaca, predstavljalo je pionirsku tehniku Hitlera koja je preuzeta i od većine nacističkih govornika. Njihovi omiljeni izrazi bili su : Krv i tlo (Blunt und Boden). Ponekad skraćeno "Blubo", fraza je odslikavala primitivnu vezu između zemlje i nemačkog seljaka na čemu su se nacistički govornici zadržavali kao na izrazu antiurbanog, antiindustrijskog, antikapitalističkog animoziteta koji je bio stalno prisutna tema u partiji i SS-u. Krvna sramota (Blutschande). Međurasni brak, posebno između Arijevaca i Jevreja. Krvavi orden (Blutorden). Najprestižnije odlikovanje Nacističke partije. Krvava zastava (Blutfahne). Još jedan od koncepata nacističke propagande koji je išao tankom linijom između smešnog i istinski delotvornog. Barjak je držan za prvu zastavu nacističkog pokreta i smatralo se da je posvećen krvlju žrtava neuspešnog puča 1923. Na Nirnberškim procesijama nove barjake je posvećivao Hitler, dodirujući nove jednom rukom dok je drugom držao krvavu zastavu. Atmosfera krvi i herojskog žrtvovanja na ceremoniji potpuno je dočarana na filmu iz tog doba. Krvava čistka. Poznata takođe i kao "Noć dugih noževa". Videti RÖHMOVA ČISTKA Kurska izbočina. Najveća tenkovska bitka II svetskog rata. Posle propasti kod Staljingrada u zimu 1942./43., Hitler 235
Krv je pregrupisao svoje armije, nadajući se da će uništiti veliku rusku armiju koja je zauzela Kursk, grad 160 km severno od Harkova i 160 km južno od Orela - oba u rukama Nemaca. U julu 1943. feldmaršal Kluge (sa severa) i Manstein (sa juga) napadaju sa 1.000.000 vojnika i 2.700 tenkova. Ali Rusi, verovatno upozoreni od "Lucy", špijunskog kruga u Švajcarskoj, su bili spremni. Luftwaffe nije uspeo da ostvari lokalnu vazdušnu nadmoć i nemački tenkovi su trpeli raketne napade iz vazduha. Klugeov napad sa severa je propao a za par dana i Manstein je poražen.
KZ
Lager.
Konclogor.
(Videti
236
KONCLOGORI).
L Lammers, Hans Heinrich (1879-1962). Šef administracije u rajhkancelariji od 1933. do kraja Trećeg rajha. Dugogodišnji državni službenik koji se u Nirnbergu branio da je samo izvršavao naređenja. Lammmers je imenovan pre zbog svoje efikasnosti nego zbog svojih političkih uverenja. 1940. dobija visoki SS čin i sa Keitelom i Bormannom od 1943. formira blizak unutrašnji krug, komitet trojice, koji je filtrirao sve probleme pre nego što bi oni stigli pred Hitlera. Lammers je ovo smatrao sredstvom unapređenja efikasnosti administracije Rajha. Za Bormanna je to bio instrument moći. U poslednjim danima Rajha, Lammers se nalazio u Bavarskoj sa Göringom, koji je zajedno sa njim takođe trebalo da bude uhapšen po Hitlerovom naređenju, aprila 1945. Land. Jedna od 15 pokrajina u Trećem rajhu. Granica i termin su preuzeti iz Vajmarske republike i predstavljaju mnogo ranije političke jedinice u Nemačkoj. U Trećem rajhu svaka Land je bila pod upravom rajhsštathaltera. Lansbund. Farmersko udruženje Trećeg rajha (Videti POLJOPRIVREDA U TREĆEM RAJHU). Landsberg. Bavarski grad u kome je Hitler bio zatvoren posle hapšenja 1923., nakon propasti Pivničkog puča. U landsberškom zatvoru Hitleru je dat poseban tretman, nosio je sopstvenu odeću, omogućene su mu zasebne sobe i dijeta, i dozvoljeno mu je slobodno druženje sa 40 drugih nacista zatvorenih sa njim. Imao je onoliko posetilaca koliko 237
La`ni rat
bi sam odabrao i Landsberg postaje njegova ”škola višeg obrazovanja”. Počeo je sa diktiranjem Mein Kampfa svom vernom zatvorskom drugu i sekretaru, Rudolfu Hessu i još je radio na prvom delu kada je oslobođen novembra 1924. Posle II svetskog rata, nacistički ratni zločinci su držani u zatvoru Landsberg i poslednja pogubljenja osuđenih u Nirnbergu, šestorice Einsatzgruppenn zapovednika, su izvršena tamo 1951. Lažni rat. Fraza prvo upotrebljena od američke štampe a kasnije usvojena i od britanske, da bi se opisalo ratno razdoblje od septembra 1939. do maja 1940., tokom koga je na zapadnom frontu viđeno malo ili nimalo borbenih aktivnosti. Na nemačkoj strani, razlog za odsustvo aktivnosti je očigledan: njene glavne snage su bile angažovane u Poljskoj tokom tri meseca, a posle toga su zahtevale predah pre nego što su mogle biti prebačene na zapad. Tako su nemačka platna razapeta preko zgrada naspram francuskih trupa objavljivala: ”C’est à’ votre attaque seul que nous riposterons” (Pucaćemo u vas samo ako vi prvi napadnete). Tri dana posle svog mirovnog predloga 6. oktobra 1939., Hitler je izdao prvu direktivu za napad na zapadu. U njoj je naglasio nemačku superiornost u vazduhu i teoriji oklopnog ratovanja, dok je u isto vreme priznao francusku superiornost u ljudstvu i artiljeriji kao i potencijal Velike Britanije da presudno doprinese tokom prve godine. Ukratko, Hitler je zatražio da lažni rat ili Sitzkrieg bude okončan masovnom nemačkom ofanzivom na zapadu čim nemačke armije budu mogle da se premeste sa poljskog fronta. U Berlinu, Hitlerovo obelodanjivanje namera, predstavljalo je šok za Brauchitscha, glavnokomandujućeg i generala Haldera, njegovog šefa štaba. Prevrat je brzo isplaniran, marš na prestonicu radi svrgavanja Hitlera. Ali 238
ostali oficiri su uskratili svoju podršku i suprotstavljanje nemačkih visokih vojnih ličnosti, kao što će se desiti tako mnogo puta u sledećih par godina, iščilelo je u neku vrstu tehničke lojalnosti. Teže je objasniti britansku i francusku neaktivnost tokom lažnog rata. Savezničko vođstvo nije bilo svesno da se cvet nemačkih udarnih snaga nalazi u Poljskoj, ili kada je stigla 1940., da se one odmaraju i da su još daleko od svojih položaja na Zapadnom frontu. Najkraći odgovor bi naravno glasio da su Britanci i Francuzi podlegli ”Mažino” mentalitetu, odbrani po svaku cenu ali je moguće da je anglofrancuski stav sezao i dalje, ili barem do nedavne prošlosti. Na nevoljnost Saveznika da se pomere sa utvrđenih položaja moguće je gledati kao na nastavak umirivanja iz prethodnih godina. Glavni umirivač, Chamberlain je ipak i posle svega još bio na vlasti u Britaniji tokom perioda lažnog rata. Francuski umirivač Daladier, ostao je premijer do marta 1940., a uticaj umirivača nastavio je da se oseća i kod ratobornog novog premijera, Paula Reynarda. Može se, možda, smatrati da se umirivanje (u razvojnom smislu reči: želja da se ne izaziva), nalazilo u korenu anglo-francuskog stava o vojnoj strategiji tokom lažnog rata. Razdoblje neaktivnosti na Zapadnom frontu završilo se dramatično 10. maja 1940., kada je nemačka armija otpočela svoj napad. Za čas je lažni rat, ”Sitzkieg” ili ”Drôle de Guerre” bio zaboravljen kako su nemačke oklopne kolone, podržane bombarderima za obrušavanje, krčile sebi put kroz anglo-francuske armije na svom pohodu ka najvećem ratnom vojnom trijumfu Adolfa Hitlera. Lebensborn (Izvor života). Maštoviti naziv dat sistemu porodilišta i ustanova za majke dece čiji su očevi esesovci. 239
Lebensraum (@ivotni prostor)
Lebensborn organizacija je predstavljala sistem socijalne zaštite, u doba kada su kontracepcija i abortus bili ilegalni, a stopa razvoda se uvećavala. Bilo je predviđeno da se stara za sve veći broj vanbračne dece i da obezbedi da deca esesovaca i odgovarajuće arijevske devojke budu dobro zbrinute. Iako su specijalno obezbeđeni domovi trebali da pruže prvoklasne uslove za SS roditelje, istraživanje temeljitog i pouzdanog SS istražitelja Richarda Korherra pokazalo je da ona nisu ohrabrila veću stopu SS novorođenih od tadašnjeg nemačkog nacionalnog proseka i da je raširena korupcija u SS organizacijama dovela do većeg mortaliteta dece nego što je bio prosek; 8% naspram nacionalnog od 6%. Lebensraum domovi nisu bili, kao što se smatralo, lanac SS bordela - iako je ustrojstvo dozvoljavalo i ohrabrivalo odnose između odgovarajućih devojaka i esesovaca, pre radi obezbeđivanja rasne osnove nego uživanja. Nije (nasuprot raširenom shvatanju) bio ni sistem maskiranja kidnapovanja poljske dece arijevskog izgleda, iako je od početka 1942. ovakva praksa propisana i otpočeta. Lebensraum (Životni prostor). Slogan nemačkog ekspanzionizma koji se pojavljivao takođe i u zahtevima za kolonijalnim carstvom, mnogo pre I svetskog rata. Hitler je verovao u tvrdnju da je Nemačka prenaseljena i da joj je potrebno više zemlje za obrađivanje da bi se mogla izdržavati - ideja povezana sa autarhijom (potrebom da nacija bude sama sebi dovoljna). Dalje, ekspanzionisti su verovali da Nemačka ima prirodno pravo na neke od teritorija na svojim granicama i nisu mogli prihvatiti da manje zemlje imaju nad njima kontrolu. Pridodata nacističkoj rasnoj teoriji, izgledalo je prirodno da se zahteva teritorija od inferiornih slovenskih naroda Poljske i Rusije. SS je osnovao odeljenje, RuSHA radi 240
Lebensborn (Izvor `ivota)
planiranja i sprovođenja naseljavanja nemačkog naroda na teritorije koje su prinudno ispražnjene. Leber, Julius (1891-1945). Socijalistički poslanik u Rajhstagu koji je pomogao rušenje Kappovog puča u Berlinu 192O. i bio zakleti protivnik nacizma. Od 1933. do 1937. držan je u konclogoru; posle puštanja stupa u vezu sa Kreisauškim krugom, Gördelerom i Stauffenbergom. Uhapšen je pred "Bombašku zaveru" jula 1944. Zbog sumnje da je bio u kontaktu sa komunistima sudio mu je Narodni sud i obešen je januara 1945. Leibstandarte. SS jedinica specijalno zadužena za zaštitu Firera. Leibwache. Tokom nasilnih političkih borbi Vajmarske republike, mnogi (možda većina) su zapošljavali telohranitelje (Leibwache). Hitlerov Leibwache razvio se u SS Stabwache a još kasnije u Stosstruppe, pre konačnog pretvaranja u Leibstandarte Adolf Hitler, pravu telohraniteljsku regimentu. Videti SS GRUPE I ORGANIZACIJE Lettow-Vorbeck, Paul von (1870-1964). General iz I svetskog rata, heroj istočno-afričke kampanje 1914-1918. Vraćajući se kući u Nemačku, marta 1919., proparadirao je sa svojim ljudima kroz Berlin u uniformi, noseći oružje, kao jedina neporažena nemačka armija. Njihove braon tropske košulje kasnije je kopirao novi SA koji je svoje košulje nabavio iz zaliha namenjenih kampanji u Istočnoj Africi; odatle Braon košulje. Von Lettow je bio član Rajhstaga od 1920-1930. Kako je general uživao veliko poštovanje Britanaca, Hitler mu je 241
Liga naroda
1935. ponudio mesto ambasadora u Londonu. Odbio je i nakon toga je praćen i uznemiravan od SS-a ali nije bilo podataka da se oko njega okupljao pokret otpora, što mu je omogućilo da preživi rasplet "Bombaške zavere" jula 1944. Ley, Robert (1890-1945). Poreklom iz Rajnske oblasti, postaje nacista 1924. i sledbenik je pre Hitlera nego Strassera. Nagrađen je imenovanjem za gaulajtera Kelna od 1928. a 1932. zamenjuje Strassera na mestu organizacionog vođe partije. Posle nacističke izborne pobede Ley preuzima sindikalni pokret, kao vođa Fronta rada (DAP). Sa konfiskovanim sindikalnim sredstvima pokreće ogromni Kraft durch Freude (Snaga kroz radost) pokret, sistem uplata unapred za Wolksvagen i partijske elitne škole za obuku, Ordensburgena. Svojim ekstremnim antisemitizmom, reputacijom pijanca i vulgarnom hvalisavošću, Ley je predstavljao grubo, korumpirano lice nacizma. Hitler mu je ipak verovao do kraja i poverava mu komandu nad mitskim frajkorima Adolf Hitler, aprila 1945. Zarobljen od Amerikanaca, izveden je na suđenje zajedno sa glavnim ratnim zločincima u Nirnbergu. Pisao je Henry Fordu u SAD, tražeći zaposlenje kad sve to prođe, ali se obesio u svojoj ćeliji pre suđenja. Lichterfelde kasarne. Glavni štab, Leibstandarte SS Adolf Hitler, Firerove telohraniteljske regimente, smešten pored Berlina. Lidice. Češko selo koje je 1942. bilo poprište strahovitih represalija zbog ubistva Reinharda Heydricha (Videti HEYDRICH). 242
Ley, Robert
Liga naroda. Osnovana je 1920. prilikom ratifikacije Versajskog ugovora, radi čuvanja međunarodnog mira i određivanja jednog arbitražnog tela za sporove. Iako je ideja potekla od američkog predsednika Wilsona, SAD nisu postale članica. Nemačka je bila primljena i dato joj je stalno mesto u savetu posle Lokarnskog ugovora, u septembru 1925. Ovo je od zagovornika Vajmarske republike shvaćeno kao trijumf njenog ministra spoljnih poslova, Stresemanna. Ali nacionalisti u Nemačkoj, među njima i nacisti, smatrali su Ligu agencijom savezničkih sila, koja obezbeđuje primenu versajskih teritorijalnih rešenja. Hitler izvodi Nemačku iz lige u oktobru 1933. zahtevajući trenutni paritet u naoružanju. Rusija se pridružila sledeće godine, ali Liga ne preduzima efikasnu akciju protiv nemačkog ponovnog naoružavanja. Ovaj neuspeh praćen takođe neuspehom da se zaustavi italijanski napad na Etiopiju, japanska invazija na Kinu i izostanak intervencije u Španskom građanskom ratu, oduzeo je Ligi bilo kakav mogući uticaj. Lili Marlen. Popularna pesma iz II svetskog rata, koju je britanska 8. armija često slušala sa radija Afričkog korpusa. Britanci su je ”zarobili” i preko njih je postala međunarodno poznata. Pesma je započeta kao poema Lili Marleen, Hansa Leipa i napisana je 1923. Muziku je 1936. napisao Norbert Schulze, i postala je popularna u Nemačkoj zahvaljujući ploči snimljenoj tokom rata, od švedske pevačice Lale Andersen. Lindbergh, Charles Augustus (1902-1974). Američki avijatičar koji je postao svetski slavan 1927. po svom prvom samostalnom letu preko Atlantika, avionom Duh St. Luisa. Sredinom 1930-ih bio je naklonjen nacističkoj Nemačkoj i 243
Lucy
Göring ga koristi za objavljivanje rastuće moći Luftwaffea. Lindbergova procena nemačke vazdušne moći odigrala je izvesnu ulogu u ubeđivanju Josepha Kennedya, američkog ambasadora u Londonu, da će RAF izgubiti kontrolu nad nebom, a Britanija tako izgubiti rat. Od tada, ipak, Lindberg nije bio u situaciji da daje javne izjave; bio je pozvan (pričalo se, na Rooseveltovu ličnu zapovest) iz rezerve u aktivnu vazdušnu službu. List, Wilhelm (1880-1971). Armijski general koji je ostao veran nacistima tokom Blomberg-Fritschove krize 1938. Jedan od unapređenih feldmaršala 1940., predvodi Balkansku kampanju 1941. i komanduje jednom armijskom grupom u južnoj Rusiji. 1942. Hitler ga smenjuje po kratkom postupku zbog neuspeha. Nije se nalazio među visokim oficirima sa kojima su zaverenici stupili u kontakt. Lokarnski pakt. Ugovor o nenapadanju iz 1925. potpisan između Nemačke, Francuske i Belgije garantovan od Britanije i Italije. Proglašena je trajna demilitarizacija Rajnske oblasti i međusobno priznate nemačke, francuske i belgijske post-versajske granice. Konačno, i Nemačka je primljena u Ligu naroda. Stresemann je, za Nemačku, doveo Evropu do doba mira. Kasnijim pregovorima o ”Istočnom Lokarnu” radi sporazuma o nemačko-poljskim granicama stvorena je izvesna atmosfera opimizma, ali je ovo bilo nešto što se nijedna vajmarska vlada nije usuđivala da učini. Dok je Strasser smatrao Lokarno za anglo-francusku zaveru radi upotrebe Nemaca kao topovskog mesa protiv Rusa, Hitler je (u Mein Kampfu) pozdravio ideju saveza sa Britancima protiv Rusije. 1935. (pošto je Lokarno ponovo bio potvrđen u Strezi) Hitler je otvoreno obznanio ponovno nemačko 244
Lindbergh, Charles Augustus
naoružavanje; marta 1936. on se odrekao Lokarna i poslao trupe u Rajnsku oblast. Lubbe, Marius van der (1909-1934). Holandski zidar, udružen sa anarhistima, otkriven je u zgradi Rajhstaga u vreme požara u tom zdanju februara 1933. Javno mu je suđeno i osuđen je na smrt po specijalnom retroaktivnom zakonu, Lex van der Lubbe. Nacisti su odabrali da ga pogube sečenjem glave, da bi skrenuli svetu pažnju da su vraćene stare germanske tradicije. Da li je ovaj poluslepi, mentalno zaostali čovek, zaista bio potpaljivač ili su mu nacisti smestili? Rasprava i dalje traje. Lublin. Lokacija konclogora takođe poznatog i kao Majdanek. Lublin je opremljen gasnim komorama u jesen 1942. Na kraju je tamo ubijeno 200.000 ljudi (Videti KONCLOGORI). Lucy. Šifra za grupu pod vođstvom Šandora Radoa, koja je prenosila informacije u Rusiju iz baze u Švajcarskoj, dok je švajcarske vlasti nisu razbile 1944. Rado je bio Mađar koji je pobegao iz svoje zemlje pošto je propala posleratna komunistička vladavina Bela Kuna. Postao je novinar u Austriji i Nemačkoj, i vodi novinsku agenciju potpomognutu od Rusa dok to nije postalo suviše opasno pod Trećim Rajhom. 1936. ruska obaveštajna služba ga šalje da otvori obaveštajni odeljak u Švajcarskoj. Rado postaje ruski ”glavni agent” sa šifrovanim imenom ”Dora”. 1942. mu je ponuđen obaveštajni izvor o nemačkim potezima protiv Rusa, i on obezbeđuje da ovaj ne bude otkriven. Ovo naziva ”Lucy krugom” i počinje da prenosi njene informacije u Moskvu (koja je priznala njihovu istinitost ali je sumnjala 245
Luftwaffe
da potiču od Abwehra i zbog toga nisu pouzdane). Ključna figura u ”Lucyu” je bio protestantski bavarski novinar, koji je užasnut nacistima, prešao iz Nemačke u Švajcarsku 1934. i bio iskorišćen od nekih oficira švajcarske vojne obaveštajne službe, radi dobijanja antinacističkih informacija. Ali kvalitet informacija (uključujući detalje o nemačkim ofanzivnim planovima u aprilu 1943.), prevazilazio je potrebe švajcarske obaveštajne službe. Nagovešteno je postojanje i drugih izvora koji su uključivali Canarisa iz Abwerha (nemačka vojna obaveštajna služba) sa Giseviusom kao njegovim kurirom. Takođe se smatra da je Lucy korišćena kao kanal za pojedine podatke britanske obaveštajne službe koji su pribavljeni dekodiranjem nemačkih šifri kroz Enigma-operaciju, u njihovom centru u Bletchley Parku. Na kraju II svetskog rata Radou i drugima iz "Lucy" kruga Švajcarci su sudili i osuđeni su na robiju. Kada se Rado vratio u Moskvu, Sovjeti su ga zatvorili iz nepoznatih razloga i nije oslobođen sve do poststaljinističke ere. Ludendorff, Erich (1865-1937). Ratni heroj i sa istočnog i sa zapadnog fronta u I svetskom ratu; Hindenburgov šef štaba. 1919. pobegao je iz Nemačke ali se vratio da osnuje jednu anti-republikansku grupu u Berlinu, gde je uzeo učešća u Kappovom puču 1920. Hitler ga je uvukao u Pivnički Puč u Minhenu 1923. i suđeno mu je sa Hitlerom i ostalima, ali je, na Ludendorfovu izuzetnu ozlojeđenost, oslobođen i napustio je sud praćen poklicima ”Heil Ludendorff”. 1923. i 1924., dok je Nacistička partija bila zabranjena, ulazi sa Gregorom Strasserom u Nacional socijalističku slobodarsku partiju. Kasnije je predstavljao Nacističku partiju u Rajhstagu ali su ga njegovi političko-religiozni pogledi 246
Ludendorff, Erich
kasnije udaljili od Hitlera i do smrti su njegove veze sa Nacističkom partijom bile samo ceremonijalnog karaktera. Luftwaffe. Vazdušne snage Trećeg rajha. Iako je ratno vazduhoplovstvo bilo zabranjeno Versajskim ugovorom, Vajmarska republika je rano počela da planira razvoj vazdušnih snaga. Početkom 1923. general von Seeckt, kao komandant armije, ugovorio je obuku vazdušnih posada u Rusiji, dok su u Nemačkoj podsticani jedriličarski klubovi radi obezbeđivanja potencijalnog pilotskog kadra. U isto vreme iako je vojno vazduhoplovstvo bilo zabranjeno, projektovanje i izgradnja civilnih aviona je bila dozvoljena. Hugo Junkers je projektovao transportni avion krajem I svetskog rata i razvio prvi potpuno metalni transportni jednokrilac. Fabrika Junkers je zaposlila kao menadžera Erharda Milcha koga je Junkers 1929. premestio u vazduhoplovnu kompaniju Lufhansa (dotiranu od države), da bude njen izvršni šef. Sada su se stvorili uslovi za brz razvoj nemačkog ratnog vazduhoplovstva. Lufthansa je već raspolagala velikom letačkom školom, signalizacijom i meteorološkim stanicama na svim aerodromima. Nacističkim dolaskom na vlast 1933. Milch, sa Göringom kao ministrom, preuzima kontrolu nad svim što im je potrebno za vojne vazdušne snage. Do marta 1935. bili su spremni za javno obelodanjivanje postojanja vazdušnih snaga, Luftwaffe. Prvi šef Luftwaffe, Wever, poginuo je u jednoj avionskoj nesreći, pre nego što su njegovi planovi počeli da se ostvaruju. Bio je bivši artiljeriski oficir i za razliku od glamuroznih pilota lovaca iz I svetskog rata, Göringa i Udeta koji su u stvari dominirali u godinama izgradnje Luftwaffea, Wevel bi bez sumnje razvio jače bombarderske snage. Luftwaffeov glavni borbeni avion je bio jednomotorni Bf109 i dvomotorni Me110. Glavni oslonac Luftwaffea, u tim 247
Luftwaffe
ranim danima, predstavljao je Junkers 52, transportni avion koga je Lufthansa koristila od 1932. Isproban je u Španiji kao bombarder ali se nije pokazao uspešnim. Uspešniji je bio Dornier Do17 bombarder, prvobitno brzi poštanski avion i Heinkel He111, koji su bili brži od lovaca sa kojima su se susretali u Španiji, ali mnogo sporiji od britanskih lovaca iz 1940. Najmnogostraniji bombarder je bio Junkers Ju88 koji je ušao u upotrebu 1939. i u svojim kasnijim verzijama korišćen u borbi tokom rata, kao bombarder, lovac-bombarder i, opremljen radarom, kao opasni noćni lovac. Junkers Ju87, za dva čoveka, jednomotorni Štuka bombarder za obrušavanje, sa svojim fiksiranim točkovima i ojačanim krilom, bio je uspešan u Španiji i ranim borbama 1939. i 1940. ali je bio spor, kratkog dometa i vrlo ranjiv prema RAF-ovim Spitfireima i Huricaneima. Messershmittov mlazni lovac Me262, nalazio se na projektnom stolu od 1939., ali je Hitlerovo slepilo prema tehničkim inovacijama dovelo do odlaganja njegove proizvodnje, tako da se pojavio tek poslednjih meseci rata. Luftwaffe je zadržao kontrolu nad zemaljskom protivvazdušnom odbranom. General Kammhuber kao zapovednik noćnih lovaca, od 1940. razvija radar i odbrambene reflektore i topove radi vazdušne odbrane Rajha dok nije smenjen 1943. i zamenjen generalom Luftwaffea Schmitom. Protivavionske baterije (Flakovi) su bile takođe u sastavu Luftwaffea. Göringovo obećanje avgusta 1939. da britanski bombarderi nikad neće stići do Berlina (”ili me možete zvati Meier”), bilo je zasnovano na njegovoj komandi nad celokupnom vazdušnom odbranom Rajha, i kada su se bombarderi probili, njegova reputacija se srušila. Padobranske trupe su takođe bile pod komandom Luftwaffea. Iako često navođene pre II svetskog rata kao ključ modernog ratovanja i prikazane na manevrima 1930-ih 248
Luftwaffe
od strane Rusa, bile su upotrebljene samo kao specijalne snage od Nemaca, da napadaju utvrđenje na Zapadnom frontu 1940., Krit 1941. i pod Skorzenyijem iz SS-a da spasavaju Mussolinia iz zarobljeništva. Često su korišćene kao trupe iznenađenja ili reorganizovane kao pešadija. Njihov general Student, imao je komandu nad armijskom grupom na zapadu 1944-45., koja se sastojala i od armijskih i od Luftwaffeovih trupa. Göringova druga armija ”Hermann Göring pancer divizija” iako praktično deo armije, ostala je zvanično u Luftwaffeu. Rani Luftwaffeovi bombarderski uspesi (Gernika 1937., Varšava 1939. i Roterdam 1940.) bili su postignuti nad slabo branjenim ciljevima. 1940. njegovi napadi na Britaniju (”Bitka za Britaniju”) imali su za cilj da onemoguće RAF da brani obalno brodovlje i da ga unište u vazduhu i na aerodromima. Ali ovaj prioritet je usled političkog pritiska napušten i Luftwaffe se usmerio na napade na London i druge gradove. Luftwaffe je sada otkrio da je njegova tehnička nadmoć poništena ili nadmašena britanskom, u radarima i perfomansama aviona, što je prouzrokovalo teške gubitke na nemačkoj strani. Tokom 1941. nemački vazdušni napad na Britaniju je oslabljen i Hitlerovi ratni planovi su usmereni na Rusiju. Neuspeh Luftwaffea da uništi RAF-ovu Lovačku komandu predstavljao je prekretnicu u vazdušnom ratu. Luftwaffe je ostao strahovita borbena sila gde god da je bio upotrebljen, ali ključno bojište se sada pomerilo na nebo iznad Nemačke. U početku, RAF-ovi noćni napadi su malo nagoveštavali snagu bombardera Lancaster i Halifax. Od 1943., velike formacije američke 8. armije pridružile su se bombarderskoj kampanji protiv Rajha. 1943. kada je RAF bacio ”prozore” (metalne trake koje su zbunjivale radare), Kammhuber je smenjen i Schmid je bio primoran da razvije novu taktiku noćnih napada sa lovcima opremljenim radarom, 249
Luftwaffe
na čelu napada na velike formacije američkih dnevnih bombardera. U ruskoj kampanji, Luftwaffe je bio primetno superiorniji u avionskom projektovanju i obuci pilota, i većina nemačkih lovačko-pilotskih asova je zabeležila najveći broj pobeda na ovom frontu (majoru Erichu Hartmannu su priznate 352 pobede). Iako su Rusi kasnije razvili efikasnije avione, Luftwaffe je zadržao vazdušnu superiornost na istoku do 1945. Iznenađuje da se u Luftwaffeu do kraja održao visok moral i da za razliku od armije nikad nije imao neku rivalsku SS organizaciju kojoj bi Hitler davao prednost. Kada je von Greim odleteo u Berlin sa čuvenom ženom pilotom, Hannom Reitsch, aprila 1945. Hitler je poslednji put nekog unapredio, dajući mu čin feldmaršala i komandanta vazdušnih snaga, koje, u stvari, više nisu postojale. Lüger, Karl (1844-1910). Gradonačelnik Beča od 1897. do 1910., kada je Hitler kao mladić tamo živeo. U Mein kampfu Hitler ga je nazvao ”poslednjim velikim Nemcem koji će biti rođen u Ostmarku (Austriji)”. Luger je bio vođa ekstremno antisemitske ”Hrišćanskosocijalističke partije austrijskog carstva”. Iako je izabran za gradonačelnika Beča, car je isprva odbio da ga imenuje. Hitler mu se divio zbog njegove manipulacije svim raspoloživim zakonskim ustanovama i sredstvima, radi ostvarivanja sopstvenog cilja. Njegova mnogočlana partija je vodila poreklo od ”Nemačke radničke partije austrijskog carstva”, koja je branila nemačke zanatlije od jevtine češke radne snage, i predstavljala ideološku prethodnicu partije u Minhenu, koju je Hitler pretvorio u Nacističku partiju.
250
Lüger, Karl
Luther, Martin (1895-1945). Politički savetnik u Ribbentropovom birou i kasnije u Ministarstvu spoljnih poslova. Maja 1940. zadužen je da održava vezu ministarstva sa SS-om. Ekstremni antisemita, prisustvovao je konferenciji u Vanzeu predstavljajući svoje ministarstvo, ali izgleda da je pogrešno protumačio značenje ”Konačnog rešenja”, jer je rečeno da je bio zabrinut zbog obima predviđenog preseljavanja. Sa Schellenbergom, šefom SS obaveštajne službe za inostranstvo, pokušao je da istisne Ribbentropa sa mesta ministra, ali je Himmler uskratio podršku. Zavera je otkrivena i poslat je u konclogor Zaksenhauzen. Oslobodili su ga Rusi, ali umire ubrzo u maju 1945. Lutze, Victor (1890-1943). Vođa SA u Hanoveru. Tajno je obavestio Hitlera o Röhmovim planovima da od SA napravi nacionalsocijalističku armiju i bio upotrebljen od Hitlera za sastavljanje spiskova za likvidaciju u "Noći dugih noževa". Lutze se pridružio Hitleru u Minhenu radi hapšenja Röhma i posle smrti vođe SA bio unapređen u sledećeg vođu SA. Ali bio je to jedan SA čiji je značaj sada brzo opadao u nacističkoj državi. Nikad više nije bio, čak ni približno, u situaciji da dovede u pitanje armiju ili Hitlerovo vođstvo nad Nacističkom partijom. Lutze, od sada minorna figura u hijerarhiji, poginuo je u saobraćajnoj nesreći maja 1943. prilikom ekspedicije izvan Berlina radi dobavljanje hrane.
251
Mann, Thomas
M Madagaskar. Solucija onoga na čemu su nacionalsocijalisti insistirali kao na ”Jevrejskom problemu”, ideja o deportovanju Jevreja na prostrano ostrvo Madagaskar javljala se s vremena na vreme pre rata. Kao predlog, verovatno je bio ozbiljan, kao i mnoge druge Himmlerove fantazije. Od 1941., ipak, opcija sa Madagaskarom nije više bila ništa drugo osim dimne zavese nad pravom prirodom "Konačnog rešenja". Videti ANTISEMITIZAM Madam Kitty, kod. Berlinski bordel pod upravom SD-a sa ženskim SS personalom. Tamo su odvođeni strani državnici (grof Ciano je bio čest gost) a razgovore su snimali hladnokrvni esesovci u podrumu. Pitanje je da li je išta vredno za ratne napore Trećeg rajha proizašlo iz ovoga. Veruje se da snimci još postoje u policijskim arhivama Istočnog Berlina. Majdanek. Videti LUBLIN M.A.N. Grupa otpora i antinacistička organizacija. 1934. i 1935. uhapšeno je oko 700 socijaldemokrata u Bavarskoj. Antirežimske aktivnosti su bile usmerene na M.A.N-ova teška postrojenja u Augsburgu, a talas hapšenja uverio je Gestapo da je otpor iskorenjen. Ali, tamošnji radnici, predvođeni Bebo Wagerom, reorganizovani su u efikasne jedinice otpora, sa vezama u Austriji, Italiji, Mađarskoj i Švajcarskoj. Wagerova M.A.N-ova grupa bila je neuobičajena zbog nameravanog oružanog otpora od samog početka, i do 1940. oni su prikupljali oružje i vežbali. 252
Broj pripadnika M.A.N-ove grupe je nepoznat ali je verovatno bio znatan. Kada je Gestapo ponovo udario 1942., rečeno je da je uhapšeno 50 predvodnika grupe. Bebo Wager se nalazio među njima. Pogubljen je avgusta 1943, iako je i u zatvoru nastavio da radi na antinacističkoj literaturi. Mann, Thomas (1875-1955). Istaknuti nemački pisac 20. stoleća. Dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1929; autor Budenbrokovih 1901., Smrti u Veneciji 1913., Čarobnog brega 1924., Doktora Fausta 1947. Ubeđeni demokrata i vernik staromodnog nemačkog liberalizma, napušta Nemačku 1933. Njegove knjige su spaljene i oduzeto mu je nemačko državljanstvo. Nabavivši čehoslovačke isprave, živeo je u Švajcarskoj, Francuskoj i SAD, gde je predavao na Prinstonu 1938. Umro je u Švajcarskoj. Manstein, feldmaršal Fritz Erich von (1887-1973). Većina istoričara ga smatra za jednog od najsjajnijih nacističkih vojnih stratega. Kao generalmajor i šef štaba von Runstedta u armijskoj grupi Jug 1939., predložio je invazioni plan na Francusku koji je Hitler sproveo sa spektakularnim rezultatima. Juna 1941., prilikom invazije na Rusiju komandovao je 56. pancer korpusom na severnom boku i napravio brz prodor. Kasnije te godine preuzima komandu 11. armije na jugoistočnom frontu, koja se probija preko Krima i zauzima Sevastopolj. Jula sledeće godine Manstein je unapređen u feldmaršala, a te jeseni mu je poverena komanda nad armijskom grupom Don. Pokušao je, bez uspeha, da oslobodi 6. armiju, nominalno pod njegovom komandom, opkoljenu kod Staljingrada. Tokom 1943., Manstein postiže izvesne uspehe (taktikom suprotstavljenom Hitlerovom mišljenju) u zaustavljanju ruskih pokušaja da povrate teritoriju. Njegova strategija kod Kurska u julu, ipak je 253
Mauthauzen
dovela do propasti i praćena je teškim tenkovskim gubicima, a produženo neslaganje sa Firerom na kraju je prouzrokovalo njegovo oslobađanje od komande 25. marta 1944., koje je kurtoazno propraćeno odlikovanjem "Viteški krst sa mačevima". Po mišljenju Liddel Harta, on je bio najopasniji saveznički protivnik, koji je kombinovao “moderne ideje manevra uz majstorstvo u tehničkim detaljima i veliku pokretnu silu”. Marburški govor. Juna 1934., zamenik kancelara Rajha, Franz von Papen, održao je javni govor na Marburškom univerzitetu, kritikujući nacističke metode i pozivajući na povratak slobodi. Von Papen nije bio nacista i njegov govor su umnogome za njega sastavili konzervativci koji su došli na vlast sa Hitlerom i nadali se kontroli nad novim vođom. Osudio je brutalno sprovođenje Gleichschaltunga i pobunio se protiv napada na slobodu govora. Iako je govor pobudio mnogo priča, mali broj njih ga je čuo ili pročitao, jer je Göbbels odbio da ga emituje i štampa. Glavni pisac govora bio je Edgar Jung, uz nešto doprinosa Felixa Klausenera; za nedelju dana, obojica su ubijena u Röhmovoj čistki. Videti PAPEN, FRANZ VON Maurice, Emil (1897-1979). Hitlerov pratilac, telohranitelj i šofer u ranim danima Partije. Obučen za časovničara, živeo je nemirnim i kavgadžijskim životom, pridruživši se nacistima 1919. Učestvuje u maršu tokom Pivničkog puča 1923. i beži posle njegove propasti. Uhapšen je i zatvoren sa Hitlerom u Landsbergu, gde je radio kao sekretar, beležeći diktiranje Mein Kampfa, dok Rudolf Hess nije postao sekretar. Posle puštanja iz zatvora, Maurice ostaje Hitlerov vozač i sudeluje u njegovom svakodnevnom životu. 254
Marbur{ki govor
Hitler se uplašio da je Maurice postao ljubavnik Geli Raubal i posle Gelinog samoubistva oni se udaljuju. Ipak, 1934. Maurice je bio sa Hitlerom prilikom napada na Röhma i njegove kolege, i tom prilikom ubija Heinesa i momka koji je zatečen u njegovom krevetu. Kao i ostali Hitlerovi rani žestoki prijatelji, bio je nagrađen počasnim položajem udaljenim od hodnika državne vlasti; Maurice je vodio Minhensko zanatlijsko udruženje. Mauthauzen. Konclogor pored Linca u Gornjoj Austriji. Tamo su od početka 1939. do 1945. slati holandski, italijanski i mađarski Jevreji. Iako nije bio logor za istrebljenje (Videti ZAKSENHAUZEN), ubeleženo je preko 40.000 smrti u Mauthauzenski Totenbuch (Knjigu smrti). Mayer, Helene (1910-1953). Velika mačevalačka šampionka, koja je osvojila zlatnu olimpijsku medalju 1928. Studirala je pravo od 1932. u Kaliforniji i, iako joj je majka bila Jevrejka, pozvana je da predstavlja Nemačku na igrama 1936., gde je osvojila srebrnu medalju. Pozdravila je nacističkim pozdravom prilikom primanja medalje, ali se vratila u SAD u kojima se nastanila i živela do kraja života. Medalje i odlikovanja: Adolf Hitler: Kao Firer, Adolf Hitler je nosio samo svoj Gvozdeni krst prvog reda (dokaz njegovog junaštva na frontu), zarađen avgusta 1918. Prethodno je odlikovan Gvozdenim krstom drugog reda 1914. Ostale medalje kojima je nagrađen u I svetskom ratu su bile: Vojni krst ”Trećeg reda sa mačevima”, septembra 1917., Priznanje regimente za izuzetnu hrabrost i Medalja za ranjene, obe iz maja 1918; i Medalja za službu trećeg reda, avgusta 1918. 255
Mauthauzen
Mefo menice. Finansijska zamisao dr Schachta radi plaćanja proizvođača oružja, angažovanih na tajnim poslovima nemačkog ponovnog naoružavanja. Menice su prihvatale sve nemačke banke, ali nisu spominjane u objavljenim obračunima. Ipak, 12 biliona maraka u MEFO-u (akronim od Metallurgische Forschung-istraživanja metala) je bilo izdato pre izbijanja II svetskog rata i veliki deo nemačke trgovine sa Istočnom Evropom finansiran je na ovaj način. Mein kampf (Moja borba). Pokušaj Adolfa Hitlera da pre-doči svoje političke snove. Započet u Landsberškom zatvoru sa Hessom kao sekretarom, prvi deo je objavljen 1925. i prodat u 9.400 primeraka. Drugi deo usledio je 1928., a jevtino izdanje 1929. Prodaja je porasla na 50.000 1930., 90.000 1932. i na preko milion primeraka 1933. Nadmena i zaprepašćujuće sirova, knjiga iznosi na videlo političke ambicije Adolfa Hitlera. Verujući u superiornost nordijske ili arijevske rase, koja je bila odgovorna za sve što je vredno u modernoj civilizaciji, smatrao je da postoji zavera, predvođena od Jevreja, čiji je cilj kvarenje čistote arijevstva putem ukrštanja sa inferiornim rasama. Francuska je označena kao oslonac međunarodnog jevrejstva; Nemačka je predstavljala najistaknutiju arijevsku silu, a I svetski rat je bio jevrejska zavera radi uništenja te sile. Boljševizam (kao i slobodno zidarstvo, socijalizam i demokratija) su proglašeni jevrejskim trikom radi ostvarivanja svetske dominacije. Hitlerov program izložen u Mein kampfu sastojao se od izgradnje jake arijevske nacionalne države, gušenja protivničkih partija, izgona Jevreja i ujedinjenja svih germanskih naroda. Ekspanziju ne bi trebalo sprovoditi kroz zauzimanje afričkih i azijskih kolonija, već osvajanjem novih teritorija od manje vrednih Slovena i naseljavanjem nemačkih 256
Mein Kampf
seljaka u Istočnu Evropu i Ukrajinu. Francuska je trebalo da bude uništena, a da bi se ovo postiglo, bio je neophodan savez sa Britanijom i Italijom. Nacistički izdavač Max Amann sveo je Hitlerov originalni naslov na samo dve reči od: ”Moja borba duga četiri i po godine protiv laži, gluposti i kukavičluka”. Kraljevski tantijemi čak i pre dolaska nacista na vlast, učinili su Hitlera bogatim čovekom. Iako široko čitana u Nemačkoj, u Engleskoj se do 1939. mogao naći samo skraćeni prevod, a samo nekolicina ljudi u Americi i Britaniji je bila svesna njenog pravog značenja. Meinecke, Friedrich (1862-1954). Eminentni liberalni istoričar, čije je delo o pruskoj državi imalo nacionalistički prizvuk. Ali, zbog odbrane prava na postojanje Vajmarske republike, biva uklonjen sa svih akademskh funkcija kada su nacisti došli na vlast. Preživeo je u nemaštini Treći rajh i bio u mogućnosti da napiše objektivan prikaz nacističkog potkupljivanja vodećih nemačkih akademika i vojnika prilikom preuzimanja vlasti. Memel. Baltička morska luka sa znatnim nemačkim govornim zaleđem, koja je Versajskim ugovorom oduzeta poraženom nemačkom carstvu i data novoj državi Litvaniji. 1920-ih je procvetala lokalna Nacistička partija koja je zahtevala ponovno pripajanje Nemačkoj. Posle uspešnog zauzimanja Sudetske oblasti 1938., Hitler je zatražio povratak Memela. Litvanija je odmah pristala i Memel je vraćen Nemačkoj. Mengele, Joseph (1911-1979?). Zloglasni doktor iz Aušvica zadužen za rasne eksperimente, 1943-45.
257
Mengele, Joseph
Radi stvaranja rase plavookih Arijevaca, ekperimentisao je sa živima i mrtvima, specijalizovavši se za blizance, kepece, grbavce i druge fizički neuobičajene. Na blizance je kalemio kožu, kosti ili organe a onda izvodio uporedne posmrtne autopsije. Izložene ekperimentisanju medicinskog mediokriteta, njegove žrtve je snalazila bolna i potpuno besmislena smrt. Nije poznato da je bilo kakvo saznanje od medicinske važnosti proizašlo iz tortura sprovedenih na onima koje je Mengele još uvek zvao svojim pacijentima. U logoru je postao poznat kao ”Anđeo smrti”, zbog njegove zaduženosti za odabir na ulaznoj rampi, prilikom dolazaka transporta. Pobegao je u Latinsku Ameriku posle rata i postao jedan od najtraženijih ratnih zločinaca. Priznanja njegove porodice i prijatelja 1985. su dovela do iskopavanja ostataka čoveka koji se udavio u Brazilu 1979., za koje je procenjeno da potiču od Mengelea. Messerschmitt, Willy Emil (1898-1978). Konstruktor najviše korišćenog Luftwaffeovog aviona. Kao dečak u Frankfurtu napravio je jedrilicu prema projektu čuvenog avijatičara, Friedricha Hartha. Tokom I svetskog rata pružila mu se prilika da radi sa Harthom, a 1920-ih je sakupio novac radi kupovine Bavarske avionske radionice i počinje sa projektovanjem i izradom aviona. Iako je bio prijatelj Rudolfa Hessa, koji je bio ratni pilot, nije se dopadao Milchu, šefu Lufthanse i čoveku zaduženom za nemačku proizvodnju aviona. Ipak njegov nacrt lovačkog aviona je prihvaćen za novi Luftwaffe, 1935. Me109 (zvanično poznat kao Bf109, od Bayerische Flugzeugwerke, a tek kasnije kao Messerschmitt) bio je potpuno metalni jednosed. Ušao je u široku proizvodnju 1938., iako je prvi put upotrebljen u Španiji 1937. Napravljeno je nekoliko 258
Messerschmitt, Willy Emil
modifikacija, a avion je ostao u proizvodnji do 1945. Me109 je korišćen tokom čitavog II svetskog rata. Messerschmitt je takođe projektovao dvomotorni Me110, lovac dugog dometa. Ovaj avion je Hess iskoristio za svoj let do Škotske 1941. Mnogi drugi avioni su stigli sa Messerschmittovog nacrtnog stola, među njima i veliki šestomotorni transportni avion i lovac na raketni pogon. Njegov poslednji ratni avion stupio je u upotrebu prekasno da bi se pokazale njegove pune mogućnosti; prvi svetski mlazni lovac, Me262, leteo je malo do 1945. nadmašujući bilo koji saveznički lovac. Sa njegovim projektovanjem se počelo rane 1938. ali su Göringovi proizvodni planovi za Luftwaffe prevladali, a Hitlerov iracionalan i negativan stav prema projektima koje nije razumeo, zadržali su ga dok nije postalo prekasno. Messerschmitt Me262. Februara 1945. kako su angloamerički vazdušni napadi bivali sve jači a nemačka vazdušna odbrana sve manje sposobna da ih zaustavi, Hitler se složio sa formiranjem specijalne eskadrile Me262 mlaznih aviona pod komandom Gallanda, sa pilotskom elitom koja bi ih vozila. Me 262 je predstavljao prvi mlazni lovac u svetu i leteo je 860 km na sat na visini od 6.000 metara. Naoružan raketama, mogao je da napada američke bombarderske formacije, a da mu se ne približe njihovi odbrambeni klipni lovci. Jedine moguće savezničke kontramere su se sastojale od bombardovanja aerodroma ili držanja spremnih lovačkih formacija u njihovoj blizini radi napada na mlaznjake pre nego što uzlete. Na sreću savezničke vazdušne ofanzive, Firer je omeo razvoj Me262, mešajući ulogu lovaca i lovaca-bombardera. Albert Speer je naveo mlazni avion kao akutni primer 259
Minhenski sporazum
pogubnog efekta političke intervencije u naučni razvoj Trećeg rajha. Milch, Erhard (1892-1972). Feldmaršal Luftwaffea. Milchov otac je bio Jevrej ali je ”arijevizovan” izjavom njegove majke da mu je drugi čovek otac. Posle učešća u I svetskom ratu, kao izviđač i vođa eskadrile, Milch ulazi u Junkersovu avionsku organizaciju a 1929. postaje izvršni šef Lufthanse: 1935. određen je za generalnog inspektora novog Luftwaffea. Kontrolisao je Kondor legiju u Španiji, 1936-38., i razvio taktike za nove tipove aviona. Tokom bitke za Britaniju komandovao je vazdušnom flotom 3, smeštenom u Skandinaviji. Nasledio je Udeta na mestu direktora naoružanja 1941., ali su njegovi planovi za povećanje bombarderske flote bili ignorisani od strane Göringa, koji je u njemu video rivala. Osuđen je u Nirnbergu na doživotnu robiju ali je oslobođen 1954. Minhenski sporazum. Sporazum potpisan u septembru 1938. između Nemačke, Italije, Francuske i Britanije, kojim je Nemačkoj ustupljena nemačko-jezička Sudetska oblast. U avgustu Hitler je mobilisao svoju armiju i zapretio da će napasti Čehe. Chamberlain je odleteo u Berhtesgaden da ga odvrati i sa Daladierom preporučio da Česi učine neke ustupke. Nakon drugog leta u Nemačku, Chamberlain se sreo sa Hitlerom u Godesbergu kraj Bona, gde je Hitler sada proširio zahteve. Rat je izgledao neizbežan i Anglo-francuzi su savetovali Čehe da se pripreme za njega. Ali Mussolini predlaže još jedan susret u Minhenu, gde Hitler neznatno preinačuje svoje zahteve. Chamberlain i Daladier procenjuju ih kao prihvatljive, iako ni Čehoslovačka ni sovjetska Rusija, vezane ugovorom za Francusku, nisu bile prisutne na ovom sastanku. Teritorije su bile predate bez bilo kakve konsul260
Mirovni predlozi iz Nema~ke
tacije njihovih stanovnika. Chamberlain je odleteo natrag u London i objavio da je postigao ”mir u našem vremenu”. Nemački generali su bili iznenađeni. Mnogi od njih, poput Fritscha i Becka, dugo su smatrali da će Hitlerov blef Britanija prozreti, ali do septembra obojica su zamenjena, a Chamberlainova politika umirivanja omogućavala je Hitleru da dominira nad svojim generalima. Marta 1939., Hitler je umarširao u ostatak Čehoslovačke bez otpora. Češki predsednik Beneš podnosi ostavku i u Engleskoj predvodi češku vladu u egzilu. Vodeće ličnosti na Minhenskom skupu su bili: Nemačka: Hitler, Ribbentrop, Göring, von Neurath, Abetz (Ribbentropov predstavnik u Parizu), Himmler, Hess i Keitel. Ujedinjeno kraljevstvo: Chamberlain, Henderson (ambasador u Nemačkoj), i Douglas (kasniji britanski premijer Douglas Home). Francuska: Daladier, Alex Leger (ministar inostranih poslova) i Francois-Poncet. Italija: Mussolini i Ciano. Čehoslovačka: Masarik. Videti UMIRIVANJE Mirovni predlozi iz Nemačke. Kada se posle uspešnog Blitzkriega na Poljsku Hitler okrenuo zapadu 1940. i okupirao Dansku, Norvešku, Holandiju, Belgiju, Luxemburg i Francusku, nije video razlog zbog koga bi Britanija trebalo da nastavi sa ratom, i to je i rekao, u svom obraćanju u Rajhstagu u julu. Njegova očekivanja mira delili su mnogi i američki ambasador u Londonu, Joseph Kennedy, javio je u Vašington da očekuje da će Britanija uskoro napraviti kompromis. Hitlerov govor nije bio jasna mirovna ponuda, već jedan izraz žaljenja što je morao da ratuje protiv 261
Mischlinge (Me{anci)
Engleske. Ali, britanski odgovor ga je iznenadio odbijanjem da se razmotri sugestija. Umesto da ovo prihvati, Hitler dopušta Ribbentropu da preduzme indirektne korake, preko kralja Švedske, koji su takođe bili ignorisani. Početkom avgusta, Luftwaffe je izbacila na Britaniju letke sa ”poslednjim apelom na razum”. Sam Hitler nije više preduzimao pokušaje da zaključi mir sa Britanijom. Sledeća mirovna ponuda Trećeg rajha došla je 1941., kada je zamenik Firera, Rudolf Hess, odleteo u Škotsku sa uzaludnom idejom da nagovori Britaniju da zatraži mir. Ovaj pokušaj nije imao podršku od bilo koga iz nacističke hijerarhije i sigurno nije imao Hitlerov pristanak. Do 1944. su već i u važnim nacističkim krugova neki shvatili je da nemačka pobeda više nije moguća. Schellenberg, šef obaveštajne službe iskoristio je Himmlerovog masera, Felixa Kerstena, da navede Himmlera da razmisli o okončanju rata. Schellenberg je sastavio ”Egmontov izveštaj” da bi ukazao na snagu saveznika i povećanje ranjivosti nemačke pozicije. Bio je ohrabren od Karla Wolffa, tada Himmlerovog SS ađutanta i oficira za vezu pri Hitlerovom Generalštabu. Sam Wolff je kasnije pregovarao o mirovnim uslovima sa Saveznicima u Severnoj Italiji. Aprila 1945. sa pogoršanjem Hitlerovog zdravlja i beznadežnošću vojne situacije, Schellenberg, u ime Himmlera, pregovara sa grofom Bernadotteom, predstavnikom švedskog Crvenog krsta, koji prenosi Himmlerovu mirovnu ponudu saveznicima. Ali se Churchill i Truman (od tada američki predsednik) međusobno konsultuju telefonom i odbijaju da pregovaraju odvojeno od Rusa. Mischlinge (Mešanci). U nacističkoj ratnoj doktrini polu-Jevreji ili četvrt-Jevreji predstavljaju izvesnu poteškoću, 262
Mirovni predlozi iz Nema~ke
s obzirom da je deportacija ili istrebljenje polu-Jevreja značilo i deportaciju ili istrebljenje polu-Arijevaca. Mit brenennder Sorge (Duboko zabrinuti). Papska enciklika od 14. marta 1937., izdata od Pape XI da bi izrazila nezadovoljstvo Vatikana primenom odredbi Konkordata između Berlina i Svete stolice, potpisanog u julu 1933. (Videti CRKVE U TREĆEM RAJHU). Mit 20. stoleća. Videti ROSENBERG, ALFRED Mitford, Unity More Valkyrie (“Bobo”) (1914-1948). Aristokratski britanski pristalica Adolfa Hitlera. Kćerka Lorda Redesdalea, sestra spisateljice Nancy Mitfrord i snaha britanskog fašističkog lidera, Sir Oswalda Mosleya, Unitu Mitford je 1935., kada je predstavljena Hitleru, bila samovoljna aristokratkinja koja je studirala umetnost u Minhenu. Bio je impresioniran izuzetnom zlatokosom devojkom koja je govorila sa arogancijom svoje klase. Postala je česta gošća, dajući maha glasinama da je Firerova ljubavnica. Kada je Britanija objavila rat Nemačkoj u septembru 1939. otišla je do minhenskog parka (Enlischer garten) i pucala sebi u glavu. Teško povređena, negovana je po Hitlerovim naređenjima i poslata nazad u Englesku preko Švajcarske. Nikad se nije potpuno oporavila i umrla je od posledica 8 godina kasnije. Mittelstand (Niža srednja klasa). Mittelstand malih trgovaca, službenika i fabričkih predradnika bila je uglavnom ciljna grupa nacističkih regrutovanja 1920-ih. Ekonomski pritisnuti inflacijom i kasnije nezaposlenošću, bili su spremni da veruju da su Jevreji odgovorni i, jednako tome, da je
263
Moltke, grof Helmut von
Nacistička partija jedina politička organizacija voljna da se pozabavi situacijom. Molotov, Vjačeslav (1890-1986). Sovjetski ministar inostranih poslova tokom rata. Zamenjujući Litvinova (kao narodnog komesara spoljnih poslova) 1939., Molotov je bio izvršilac Staljinove lavirintske politike. Bio je pregovarač tokom ugovaranja Rusko-nemačkog pakta o nenapadanju u avgustu 1939. Tokom sledeće godine, kada su nemački vojni uspesi doneli do novih napetosti u sovjetsko-nemačkim odnosima, Molotov je raspravljao o paktu 4 sile (Nemačke, Rusije, Japana i Italije) sa Hitlerom u Berlinu. Predlog je ipak posrnuo na sovjetskom zahtevu da se nemačke trupe povuku iz Finske. 1941. kada je "Barbarossa" otpočeo, Molotov je bio onaj koji je obavestio o napadu sovjetski narod. Molotovljeva duga karijera u Staljinovoj službi kulminirala je hapšenjem njegove žene Jevrejke. Kažu da je bio prevelika kukavica da bi to pomenuo pred Staljinom. Posle Staljinove smrti, Molotov je izgubio naklonost u Hruščovljevoj eri i rehabilitovan je tek 2 godine pre svoje smrti. Churchill ga je opisao kao ”potpuno bezobzirnog”. Molotovljev koktel. Jednostavna benzinska bomba, koju su partizani često koristili protiv nemačkih snaga u Rusiji i na Balkanu. Dobila ime po Vjačeslavu Molotovu. Moltke, grof Helmut von (1907-1945). Pravni savetnik pri OKW-u. Potomak feldmaršala von Moltkea iz Francuskopruskog rata (1870-71.), rođen od majke Britanke na porodičnom imanju Moltkeovih kod Krajsaua. Ovde ranih godina nacističke vladavine počinje da se okuplja grupa samosvesnih plemića, formirajući ono što će postati poznato 264
Morell, Theodor
kao Krajsauški krug. Raspravljali su koji bi novi socijalni poredak trebalo uvesti posle nacizma, a Moltke je doveo i sindikaliste i socijaliste u krug koji je inače bio aristokratski. Nisu pravili planove za zbacivanje Hitlera ili nacizma, jer su suštinski bili pacifisti i hrišćani. Ipak, Moltke se 1939. i 1940. tajno sastajao sa Kirkom, američkim otpravnikom poslova u ambasadi u Berlinu, da bi pokušao da ga ubedi u postojanje stvarne nemačke opozicije Hitleru. U tome nije bio uspešan. Uhapšen od Gestapoa januara 1944., jer je upozorio prijatelja na hapšenje, suđeno mu je za izdaju i obešen je januara 1945. Montoar. Mesto susreta Hitlera i maršala Pétaina 24. oktobra 1940. Tajnim pristankom Pétain se složio da podrži Nemačku na svaki način osim vojnim učešćem:”Sile Osovine i Francuska imaju istovetni interes da vide poraz Engleske što je pre moguće”. Za uzvrat zbog višijevske podrške, Francuska se imala saglasiti ”sa mestom koje je zasluživala ”u novoj Evropi. Može se raspravljati o tome da li je Pétain imao izbora osim da verbalno podrži Hitlerove ambicije. Sigurno da je vremešni maršal uspeo da u Montoaru zadrži Francusku izvan rata, a sam Hitler je kasnije tvrdio da veruje da je bio ”obmanut od Pétaina”. Morell, Theodor (1890-1948). Hitlerov lekar. Posle lečenja nacističkog fotografa Heinricha Hoffmanna, injekcijama novodostupnog Sulfanilamida, Morell je pozvan da pregleda Hitlera. Njegova dijagnoza ”crevne iscrpljenosti” dopala se zdravstvenom čudaku u Fireru i narednih 9 godina Hitler se podvrgavao njegovom tretmanu. Pošto su se sastojali od smeše relativno neškodljivih sastojaka poput ”testisa bika” i mnogo opasnijih amfitamina, Morellovi tretmani su možda dosta doprineli Hitlerovom kasnijem stanju, koje je nalikovalo formi Parkinsonove bolesti. 265
Morski lav (Seelöwe)
Iako sklonjen u zapećak od Hitlera 1944., Morell se obogatio promovisanjem sopstvenih vitaminskih lekova i, čak, obezbedivši ugovor sa nemačkom vojskom za prašak protiv vašiju. Iako odbačen od Hitlera i prezren od Eve Braun, Morell je preživeo rat i umro u Tegernzeu 1948. Morgen, Konrad (r. 1909). Pomoćnik SS sudije, čiji je zada-tak bio da nadgleda nepravilnosti u administraciji konclogora. Dr Morgenova funkcija se pažljivo negovala, što bi većina nor-malnih ljudi smatrala izuzetno ambivalentnim SS ponašanjem s obzirom na njegovu ulogu istrebljivača. U sred transporta u Aušvic ili Treblinku, u sred trovanja gasom i spaljivanja tela, dr Morgenova provera je trebalo prvo da utvrdi da ne dolazi do brutalnosti. Njegovu istražnu ulogu u borbi protiv potkradanja od strane straže i SS oficira, lakše je razumeti. U obe uloge Morgen je postupao sa skrupuloznošću tokom svoje provere. Logor za logorom, on optužuje i izriče osude esesovcima zbog brutalnosti. Ali, njegove mete nisu bili samo niži članovi SS-a. 1943. otkriva da je Karl Koch, komandant Buhenvalda, utajio 100.000 maraka, falsifikovao dokumenta i prikrio ubistva. Morgen se vraća sa svojim izveštajem u štab SS-a gde je on prosleđen Kaltenbrunneru (šefu sigurnosti, RSHA) koji ga opet šalje pravnom odeljenju - svaki službenik pokušava pre da ga prosledi nego da se pozabavi njime - dok nije stigao do Himmlera. Himmler naređuje da se preduzme akcija protiv Kocha. Kasnije je Morgen bio poslat da pregleda 4 logora za istrebljenje koje je sagradio Cristian Wirth (Belzek, Majdanek, Sobibor i Treblinku) i vraća se sa 800 slučajeva korupcije i ubistava. Dr Morgen je preživeo rat i izgubio se u posleratnoj anonimnosti.
266
Morell, Theodor
Morgenthauov plan. Plan koji je zamislio sekretar riznice predsednika Roosevelta, Henry P. Morgenthau radi svođenja Nemačke, posle njenog poraza, na poljoprivrednu ekonomiju. Objavljivanje plana na Kvebeškoj konferenciji septembra 1944. (iako ubrzo odbijenog od F.D.R) predstavljalo je ozbiljnu grešku Saveznika koja je omogućila Göbbelsu da predstavi plan kao alternativu borbi do poslednjeg čoveka. "Morski lav" (Seelöwe). Šifra Hitlerovog plana za invaziju na Britaniju. U junu 1940., vrlo brza pobeda nemačke armije nad francuskim i britanskim snagama zatekla je vrhovnu komandu Wehrmachta nepripremljenu za predstojeću invaziju na Englesku. Iako se Francuska predala, a Britanci se evakuisali kod Denkerka ostavljajući sve topove, zalihe i vozila, nemački Generalštab je bio svestan da pobednička nemačka armija nije u mogućnosti da sledi Britance preko kanala. Šta više, ne postoje dokazi da je Hitler u ovom stadijumu planirao invaziju. U maju 1940., kako se bližilo uspešno okončanje bitke za Francusku, Hitler je očekivao da će se nagoditi sa Britanijom. ”Ne želim ništa od Engleske. Oni mogu zaključiti mir bilo kad”, rekao je Jodlu. I kada je njegov komandant ratne mornarice, Raeder predložio da razmotre mogućnost iskrcavanja trupa u Engleskoj, Hitler nije pokazao zainteresovanost. Hitler je početkom juna rekao generalu von Rundstedtu da očekuje svakog momenta očekuje britansku mirovnu ponudu u kom slučaju bi on mogao početi sa planiranjem napada na svoju glavnu metu, Rusiju. U julu, nemački Generalštab je počeo da planira invaziju na Britaniju. Planirajući je na osnovu sopstvenog iskustva, tretirali su je kao forsiranje reke velike širine, sa Luftwafeom 267
Müller, Friedrich Max
koji bi delovao kao artiljerija. Iako se Hitler još nadao da će Britanci biti (njegovim očima gledano) razumni, izdao je direktivu o invaziji koja je sadržala sledeće uslove: (a) da se RAF onesposobi; (b) da se prolaz kanalom očisti od britanskih mina i deblokira na oba kraja nemačkim minama; (c) da se obalna zona neutrališe teškom artiljerijom; (d) da britanska ratna mornarica bude prethodno uništena ili skrenuta na druga poprišta, poput Mediterana. Göring je, kao komandant Luftwaffea pružio apsolutna uveravanja povodom prvog uslova, ali Raeder nije mogao iskreno dati slično obećanje. Armija je sastavila privremeno rešenje, koje je zavisilo od ispunjenja zadataka Luftwaffea i mornarice. U avgustu 1940. izdata je još jedna direktiva (izdata pošto je Hitler tajno doneo odluku o "Barbarossi", napadu na Rusiju), ali njene tačke ostale su opšte i pružale su Hitleru mogućnost da kasnije odluči o bilo kojem datumu. Bez obzira na to pripreme za invaziju na Britaniju su nastavljene. Nemačka armija i mornarica su počele da prikupljaju teške rečne barže kod Ostendea, a zatim ih premeštaju u Kale, Bulonj i Avr. Trupe su obučavane da koriste barže, a vežbe ukrcavanja su održavane pod teškim napadima RAF-a. Abwehr i SS su izdali informator o Britaniji za invaziju, zajedno sa spiskom ljudi koje treba odmah uhapsiti. Britanci su verovali da je pokušaj invazije izvestan i počeli su da organizuju odbranu kako su znali i umeli. Civilna neredovna vojska (Domovinska straža) vežbala je sa puškama često poklonjenim od građanskih grupa iz SAD. Pretnja invazije, udružena sa vazdušnim udarima Luftwaffea, imala je za posledicu pretvaranje Britanije od lake žrtve Trećeg rajha u odlučnog, iako još izolovanog neprijatelja. Ali Luftwaffe nije uspeo da raskrči put nemačkoj mornarici radi transporta dovoljnog broja invazionih trupa 268
Morski lav (Seelöwe)
preko kanala. Posle Luftwaffeovog poraza od RAF-a, u velikoj vazdušnoj bici 15. septembra 1940., Hitler je počeo da se okreće prema Istoku. Do početka nove godine postalo je jasno da vojni uslov potpune nemačke vojne superiornosti nije ostvaren i Hitler je izdao naređenja da se obustave pripreme za ”Morskog lava”, 9. januara 1941. Videti BITKA ZA BRITANIJU Muchowljev plan. Organizaciona struktura sekcija članstva Nacističke partije koju je izumeo Reinhold Muchow. Jedan od Alte kämpfera i vođa berlinskog Gaua, Muchow je radio na usavršavanju vertikalne partijske strukture, obuhvatajući je od sekcije (veličine nekoliko ulica ili 80 blokova) do osnovne partijske ćelije sa pola tuceta članova. Videti NACISTIČKA PARTIJA Müller, Friedrich Max (1823-1900). Nemački filolog koji je izmislio termin ”arijevac” da bi opisao indo-evropsku jezičku grupu. Pre smrti, Müller je uzaludno upozorio na proširenje značenja njegovog neologizma na rasne ili rasističke karakteristike. Müller, Heinrich (r. 1896). Bavarski policijski ekpert za politiku i nadzor nad komunistima. Odabran od Heydricha da preuzme Gestapo od Göringovog čoveka, Dielsa, Müller je već dugo potajno sarađivao sa nacistima iako je izbegao kompromitaciju neprilaženjem partiji. Veruje se na primer, da ga je Bormann pozvao u nju da bi prikrio mogući skandal oko samoubistva Hitlerove sestričine i ljubavnice, Geli Raubal. Kao šef SS RSHA Amt IV, birokratskog odseka koji je bio glavni štab Gestapoa, Müller je upravljao odeljkom koji je vodio Eichmann, zadužen za sprovođenje "Konačnog 269
Mussolini, Benito
rešenja" u delo. Njegov položaj je ostao nepromenjen do kraja a unapređenja i šanse koje su se ukazivale posle Heydrichovog ubistva 1942. nisu ga dotakle; nastavio je da služi pod Kaltenbrunnerom. Masovna ubistva, hvatanje i držanje politički sumnjivih, predstavljali su za njega dnevne administrativne poslove. Klonio se jakog svetla i ne postoji njegova zadovoljavajuća fotografija. Veruje se da je planirao bekstvo mnogo pre, a misterija njegovog nestanka ostaje. Bilo je nagovešteno da je bio u dodiru sa Rusima (i zaista je moguće da je bio u vezi sa njihovom tajnom policijom mnogo godina). Müller je poslednji put viđen u Berlinu poslednjih nedelja rata a onda je nestao. Videti GESTAPO Müller, Josef (r. 1898). Minhenski advokat i predani katolik, koji je upotrebio Vatikan da bi stupio u vezu sa Britancima. Bio je poznat kao ”Vo Sepp” (Ochsensepp) ne zbog svog fizičkog izgleda već zato što je kao đak seljačić terao volove. Postao je istaknuti savetnik crkvenih ustanova. Vatikan ga je izabrao da upozori austrijske biskupe na opasnost od rata sa nacistima posle Anschlussa 1938. Oster iz nemačke vojne obaveštajne službe, smatrao ga je pouzdanim pregovaračem u ime nemačkog otpora i sredio je da se Müller pošalje u Vatikan kao oficir Abwehra 1939. Njegove kontakte sa Britancima otkrio je SD i uhapšen je u aprilu 1943. Pričalo se (netačno) da je njegovo venčanje vodio Papa Pije XII i ova priča mu je verovatno pomogla da preživi. Držan prvo u Buhenvaldu, bio je premeštan iz logora u logor dok ga američka armija nije oslobodila iz Dahaua, 1945.
270
Müller, Josef
Müller Ludwig (1883-1946). ”Rajh biskup” i kapelan oružanih snaga koji je bio otvoreni nacionalista i antisemita. Postao je vodeća figura u zajednici nemačkih hrišćana i prijatelj istaknutih oficira nacističke armije, posebno von Reichenaua. Uz ovu podršku Müller je izabran za ”Rajh biskupa” protestantske crkve 1933. Protestantska opozicija ovoj nacističkoj grupi postaće poznata kao Konfesionalna crkva. Vođena od ostalih biskupa i viđenijih ljudi poput pastora Niemollera, 1934. Konfesionalna crkva se proglasila jedinom zakonitom crkvom. Müller je ostao titularni biskup bez uticaja u državi, partiji i crkvi. Ubio se 1946. Videti CRKVE U TREĆEM RAJHU Mussert, Anton (1894-1946). Holandski kvinslinški vođa, osnivač nacionalsocijalističkog pokreta u Holandiji, koga je okupaciona sila 1942. imenovala za vođu holanskog naroda. U naciji krajnje antinacistički nastrojenoj, broj Mussertovih sledbenika nije bio velik. Kada se rat završio uhapšen je i posle suđenja na kojem je optužen za kolaboraciju, obešen u Hagu 1946. Mussolini, Benito (1883-1945). Italijanski fašistički diktator čije je osvajanje italijanske države ”maršom na Rim” 1922. impresioniralo Hitlera i inspirisalo ga na njegov Pivnički puč 1923. Mussolinievo korišćenje slogana, crnih uniformi, posebnih pozdrava i njegova partijska nacionalna organizacija bile su uzor ranim nacistima. Ipak, kada je Hitler postao kancelar Nemačke, značaj Mussolinia za Hitlera opada. Njihovi interesi u Austriji su se sukobili i Hitler je rešio da ne bude drugi po redu vođa u Evropi. Obezbedio je italijansku saradnju u Španskom građan-skom ratu 1936. i italijanski potpis na Osovini Rim-Berlin tog oktobra, kao i na 271
Muzika u Tre}em rajhu
Antikominternovskom paktu iz 1939. Prvi put dva diktatora su se srela u Veneciji juna 1934. (dve nedelje pre Röhmove čistke). Hitler je nateran da se oseća nelagodno i inferiorno, s obzirom da se pojavio jednostavno obučen u kišni mantil, sa mekanim šeširom, dok ga je Mussolini primio u kompletnoj uniformi. Ali kada je Mussolini došao u Nemačku septembra 1937., kao saveznik, vojnom paradom mu je predočena nova nacistička moć. Kako su se Nemci pokazali kao pobednici 1940. u Francuskoj, Mussolini objavljuje rat Britaniji i Francuskoj i dva diktatora se početkom oktobra sreću da podele trijumf. Ali sledeći susret je podstakao njihovo rivalstvo, jer su Hitlerovi planovi isključivali Italiju. Da bi povratio prestiž Mussolini naređuje pogubnu invaziju na Grčku. Ravnoteža snaga je sada teško pretegla na nemačku stranu. U januaru 1941. Hitler poziva Mussolinia u Berhtesgaden. Usredsređen na Rusiju, Hitler je bio spreman da pomogne Mussoliniu ne samo u Grčkoj već i u Libiji gde su Britanci skoro uništili italijansku armiju. Do 1943., Italija nije više bila ništa do štićeničke države Nemačke, sa nemačkim generalima kao komandantima u Italiji i Severnoj Africi, i sa Balkanom pod nemačkom kontrolom. 13-ti sastanak diktatora odigrao se u Severnoj Italiji jula 1943., kada su anglo-američke snage već bile na Siciliji i spremne da izvrše invaziju na italijansko kopno. Po povratku kući, Mussolinieva vlada se diže i hapsi ga; italijanski general, veteran Badoglio, formira nefašističku vladu. Preostao je još ponižavajući postskriptum Mussolinijevoj karijeri. Hitler je poslao SS majora Skorzenya da ga spase i dovede u severnu Italiju, na čelo nove italijanske države, marionete Nemačke. Poslednji susret dva diktatora zbio se u julu 1944., odmah posle "Bombaške zavere"; italijanskog bez 272
Mussolini, Benito
stvarne vlasti i nemačkog suočenog sa revoltom sopstvenih oficira. Aprila 1945. Mussolinia su uhvatili italijanski partizani kada je pokušao da pobegne u Švajcarsku sa svojom ljubavnicom Clarom Petacci, streljani su, a zatim su njihova tela odnesena u Milano i obešena naopačke. Muzika u Trećem rajhu. Tokom Vajmarske republike, Nemačka je sačuvala reputaciju najživljeg zapadnog središta muzike, muzičkog ekperimentisanja i izvođenja. Atonalna muzika, razvijena u kasnijim delima Richarda Straussa, Hindemitha, Schönberga i Albano Berga, bila je potpuno nemačka pojava. Ali iako je eksperimentalna muzika cvala, tradicionalni kompozitori ni iz daleka nisu bili ignorisani. Postojali su značajni festivali (Wagnerov u Bajrojtu, Mozartov u Salzburgu), dok je izvođenjima ostalih velikih klasičnih i romantičarskih kompozitora bio dodat sjaj od strane pet velikih dirigenata toga doba: Felixa Weingartnera, Wilhelma Furtwänglera, Otto Klemperera, Bruna Waltera i Ericha Kleibera, Sa dolaskom nacista na vlast 1933., ova blistava scena skoro je potpuno potamnela. Atonalnost je osuđena kao dekadentna, a reka muzičkih emigranata - kompozitora, dirigenata i izvođača - počela je da odlazi u prijateljskija okruženja. Među najčuvenijim bili su kompozitori Schönberg, Alban Berg, Hindemith, Weber i Kurt Weill a od izvođača Artur Schnabel, Lotte Lehmann i Elisabeth Schumann. Od velikih dirigenata Walter, Klemperer i Kleber su napustili Treći rajh kao zabranjeni nearijevci, a Weingartner se vratio u Austriju. Wilhelm Furtwängler je ipak ostao. Zvanična nacistička linija bila je izražena kroz ustanovu Muzičke komore Rajha, čiji je prvi predsednik bio Richard 273
Muzika u Tre}em rajhu
Strauss, iako je dao ostavku 1935., možda zbog nezadovoljstva vlasti njegovom saradnjom sa jevrejskim libretistom Stefanom Zweigom. Hitler, kome su dela Wagnera uvek predstavljala izvor inspiracije, vrlo se angažovao oko festivala u Bajrojtu, doprinoseći velikom godišnjom novčanom pomoći i potpunim poreskim oslobađanjem. Festival je postao značajan događaj u nacističkom kalendaru i bio je široko korišćen u nacističkoj propagandi. Do 1939. ideologija je već prodrla u umetnost. Muzikolozi Trećeg rajha upali su u kompleksne ideološke rasprave o neophodnosti komponovanja u duru nauštrb mola; slična ideološka razmišljanja dovela su do izvođenja Schumanna ”u herojskom maniru”. U oblasti popularne muzike, američki jazz i swing posebno su izazivali mržnju i prezir nacističkog muzičkog establišmenta. Saksofon je bio zabranjen kao simbol crnačke dekadencije - iako je istina da su, kada je Jack Hyltonov plesni orkestar svirao na Berlinskom novinarskom balu 1937. i Göring i Göbbels su plesali. U mračnijim ratnim danima, jazz (posebno u Holandiji i Francuskoj) će postati simbolična muzika otpora. Među najuspešnijim i najpoznatijim mladim kompozitorima u Trećem rajhu bili su Werner Egk i Carl Orff. Čarobna violina se pokazala izuzetno popularnom i predstavljala je zaista novu vrstu narodne opere. I Egk i Carl Orff su uz odobrenje partije, izabrani da napišu muziku za Olimpijske igre 1936. Posle toga Orff se bacio na pisanje brojnih uspešnih opera, uključujući i Carmina Buranu, zasnovanu na srednjevekovnim temama, a njegovo najpoznatije delo Die Kluge (”Pametna žena”), komponovano je 1943. 274
Nacisti~ka partija
N Nacht und Nebel (Noć i Magla). Hitlerova naredba iz decembra 1941. (izdata preko Keitela), po kojoj Gestapo i SD treba da sčepaju svakog za koga misle da je opasan, u Nemačkoj ili okupiranim zemljama, i da ti zatvorenici treba da nestanu u Nacht und Nebelu. Nije trebalo davati odgovore o boravištu ili sudbini zatvorenih: u stvari nije trebalo negirati ili davati potvrde onima koji su tražili vesti o nestalim rođacima. Cilj naredbe je bio da podstakne nov oblik straha. Uhapšeni ljudi bili su izgubljeni za spoljni svet. Keitel je napisao :”Dejstvo i trajnost zastrašivanja mogu biti ostvareni samo velikim kažnjavanjem ili sredstvima koja ostavljaju stanovništvo u mraku u vezi sa sudbinom okrivljenog”. Naređenje Nacht und Nebel je predstavljalo glavnu optužbu protiv njega u Nirnbergu. Naci. Uobičajen akronim izveden od prvih slova Nationalsozialistische. Upotreba termina ”naci” ili ”nacisti” ostala je nepopularna u SSSR-u, jer se smatralo da naglašava socijalistički element nacističke ideologije. Davana je prednost izrazu fašisti. Nacionalsocijalisti. Videti NACISTI Nacional - socijalističke fabričke ćelije. Nacistička organizacija fabričkih radnika (NSBO), postojala je 1920-ih i očekivalo se da će preuzeti organizovanje radnika po nacističkom dolasku na vlast, 1933. Ali vođstvo partije je, u stvari, već odlučilo da neće biti nikakve uloge za organizovane radnike u novom Rajhu, čak ni za NSBO. Tako 275
je do kraja godine veliki broj članova NSBO proglašen za ”marksističke gangstere” i odveden u konclogore. Ovo je, naravno, bio deo procesa kojim se Nacistička partija ratosiljala svoga radikalnog krila. Posle "Noći dugih noževa" NSBO je od ubica Gregora Strassera predstavljen kao privatna armija koju je on izgradio u znak izazova Adolfu Hitleru. Decembra te godine, NSBO-u je bilo zabranjeno da se meša u nacionalne ili lokalne poslove rada i dozvoljeno mu je da se pretvori u organizaciju na papiru, bez ikakvog uticaja. Nacistička partija. NSDAP - Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei (Nacional Socijalistička Nemačka Radnička Partija). HRONOLOGIJA 1919.
Anton Drexler, Dietrich Eckart, Karl Harrer osnivaju Nemačku radničku partiju (Deutsche Arbeiterpartei) u Minhenu. sept. Adolf Hitler koga je armija angažovala kao ”oficira za obrazovanje” da izveštava o mogućim subverzivnim pokretima, poslat je na sastanak partije i pridružuje joj se kao član broj 7. nov. Hitler nagovara ovu grupicu da održi skup u Hofbräuhaus pivnici. Govori tamo i otkriva visoku delotvornost svog izliva pogrda protiv neprijatelja, pomešanog sa zastrašujućim pretnja-ma i obećanjima odmazde. Govori na daljim skupovima od kojih je svaki sve bolje posećen. 276
Nacisti~ka partija
1920.
dec. Hitler otvara stalnu kancelariju partije i zahteva bolju organizaciju. feb. Sa Drexlerom i Federom, čovekom sa sopstvenim teorijama o ekonomskoj reformi, objavljuje partijski program ”25 tačaka”, u Hofbräuhausu. Hitler privlači 2.000 slušalaca a upisano je i nekoliko stotina novih članova. april Partija menja ime u Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei (NSDAP Nacionalsocijalističku nemačku radničku partiju). Ovo ime nije još skraćeno u ”Nacisti”. Među novim članovima su i ljudi poput Alfreda Rosenberga, izbeglog baltičkog Nemca, punog antisemitizma i antiboljševizma, i kapetan Röhm, još uvek aktivni vojnik i frajkorovac. okt. Partija osniva grupu, mnogi u njoj su iz frajkora, radi očuvanja reda na njenim skupovima. Organizovao ju je Emil Maurice i nazvana je ”Jurišna grupa”, Sturmabteilung ili SA. dec. Röhm nagovara svog bivšeg nadređenog, generala von Eppa, da pomogne pri prikupljanju novca za kupovinu partijskog nedeljnika, Völkischer Beobachtera, verovatno koristeći tajna vojna sredstva. Hitler ignoriše stari partijski komitet i radi sa svojim novim prijateljima, Röhmom, Göringom, Hessom i nekolicinom drugih ljudi iz više klase koje sada upoznaje preko Hanfstängla. Generalu Ludendorffu je skrenuta pažnja na njega kao na rođenog govornika koji bi mogao igrati ulogu u njegovim sopstvenim nacionalističkim 277
Nacisti~ka partija
1921.
1922.
1923.
snovima. Predstavlja Hitlera braći Strasser, koji su povezani sa razočaranim socijalistima i radikalima širom Nemačke. jan. Prvi ”Nacionalni kongres” NSDAP-a, održan je u Minhenu. Iako je broj prisutnih mali, novine pominju Hitlera i on stupa na bavarsku političku scenu. jul Prva kriza oko predvodništva u NSDAP-u. Hitler nudi ostavku da bi učvrstio uverenje da bi partija bez njega nestala. Ponizio je partijski komitet koji je raspušten i Hitler je priznat za jedinog vođu. okt. Italijanski fašista Mussolini osvaja vlast u Italiji, pružajući primer uspešnog puča upotpunjenog upadljivim propagandnim simbolima: pristalicama u crnim košuljama, pozdravom ispružene ruke i nazivom Duce, Vođa. Hitler koristi SA radi demonstracije svoje moći, isterujući komuniste iz gradića Koburga kroz seriju uličnih sukoba i biva proglašen od svojih pristalica za Mussolinia Nemačke. nov. NSDAP sa svojim brojnim nezadovoljnim bivšim vojnicima i pripadnicima frajkora sa njihovim jakim antisocijalističkim stavovima, sada broji 70.000 članova u Bavarskoj. Minhen je centar antivladinog raspoloženja i Hitler i partija bacaju sve na puč, koji treba da predvodi Ludendorff a podrži armija i tekuća bavarska vlada. Hitler predvodi Pivnički puč sa Ludendorffom ali nije podržan ni od vojske ni od bavarske vlade i puč propada. Hitler je 278
Nacisti~ka partija
1924.
1925.
zatvoren u Landsberg a Nacistička partija i SA su zabranjeni. Hitler uživa posebne privilegije i prima brojne posetioce u Landsbergu. Imenuje Rosenberga za vođu, tokom njegovog odsustva, koji osniva GVG (Grossdeutschland Volksgemeinschaft) partiju, dok se SA grupe prerušavaju u sportske klubove, pevačka društva i streljačke sekcije. Sa Rudolfom Hessom kao sekretarom, započinje pisanje svoje političke filozofije, Mein Kampfa. maj Gregor Strasser, Rosenberg i Ludendorf oslobođeni su optužbe na suđenju nakon Pivničkog puča i osnivaju Völkisch Block. Streicher osniva sopstvenu grupu u Bambergu. Zajedno preuzimaju GVG i formiraju ”Nacionalsocijalističku slobodarsku partiju” koja osvaja 32 od 472 mesta, na izborima za Rajhstag. dec. Drugi izbori za Rajhstag i NS Slobodarskoj partiji ostaje samo 14 mesta. Hitler je oslobođen iz Landsberga, ali je NSDAP u rasulu. feb. Raspuštena NS Slobodarska partija. U prvom izdanju Völkischer Beobachtera od puča iz 1923., najavljuje se nova ”Nacistička partija” i skup koji će se održati u Bürgerbräukelleru. Skupu prisustvuje mnogo sveta, ali Röhm i Strasser ne dolaze a Drexler odbija da predsedava. Zamenjuje ga Hitlerov izdavač Max Amann. Prisutni burno pozdravljaju Hitlera, ali je njemu još uvek zabranjeno da javno govori u Bavarskoj i u čitavoj 279
Nacisti~ka partija
mart
april
leto jul
nov.
dec.
1926.
feb.
maj
Nemačkoj. Otvoreno novo sedište partije na Schellingstrasse u Minhenu. Strasser pristaje da preuzme vođstvo nacista u severnoj Nemačkoj. Röhm, koji je okupio militantne bivše vojnike u Frontbann, zahteva da njegov SA bude odvojen od Nacističke partije. Ovo dovodi do svađe sa Hitlerom. Röhm daje ostavku. Hitler prihvata ostavku bez dalje rasprave. Drexler napušta partiju i pokušava neuspešno da osnuje novu. Osnovane prve SS jedinice. Amann objavljuje prvi deo Hitlerovog Mein Kampfa. Od vrhunca pre Pivničkog puča, članstvo Nacističke partije toliko opada da ostaje samo 700 članova u Minhenu. Ali u severnoj Nemačkoj Strasserova kampanja, uz pomoć njegovog poslovnog organizatora Josefa Göbbelsa, uvećava članstvo i podršku Strasseru. Prvi put se težište Nacističke partije premešta na sever. Hitlerovom predstavniku Federu zabranjen je pristup skupu koji drže Strasser, Göbbels i Rust. Strasser objavljuje svoj novi partijski program, zamenjujući ”25 tačaka” prvobitne partije. To je otvoren izazov Hitlerovom vođstvu. Hitler saziva partijski skup u Bambergu gde nadmudruje i nadglasava Strasserov program. Pridobija Göbbelsa i ostale za sebe. Generalni partijski skup u Minhenu presuđuje da je Minhenska partija predvodnica pokreta i da je ”25 tačaka” nepromenljivo. Osnovano je ”USCHLA”, disciplinsko telo partije. 280
Nacisti~ka partija
jul
nov.
1927.
dec. maj jul
1928.
maj
Prva partijska procesija održana u Vajmaru. Novim pozdravom ispružene ruke pozdravilo je 5.000 ljudi: Pfeffer von Solomon preuzima obuku SA za sve manifestacije. Partijsko članstvo sada broji 27.000. Osnovana ”Hitlerova omladina” kao grana SA. Göbbels postavljen za partijskog gaulajtera Berlina. Krajem godine članstvo partije u nemačkoj broji 49.000. Hess postavljen za partijskog sekretara. Objavljen je drugi deo Mein Kampfa. Hitleru je dozvoljeno da govori javno u Bavarskoj i Saksoniji. Partijska procesija je prvi put održana u Nirnbergu. Tvrdilo se da je bilo prisutno 30.000 uniformisanih pripadnika SA. Članstvo Nacističke partije se popelo na 70.000. Göring se vraća iz Švedske, u kojoj je boravio od 1923., pridružuje se ponovo Nacističkoj partiji zbog starog drugarstva i akcije, a ne (kako je rekao) zbog ”ideološkog smeća”. Göbbels vodi kampanju za prikupljanje sredstava radi izvlačenja svog berlinskog ogranka iz duga. Drži velike, dobro posećene skupove, zapažene po antisemitizmu i insistiranju na približavanju kraju buržoaske države. Na izborima za Rajhstag nacisti osvajaju 12 mesta. Strasser, Feder, Göbbels i Göring su među izabranim poslanicima. Članstvo partije premašuje 100.000. Reorganizovana partijska hijerarhija. Strasser je zadužen za napade na tadašnju vladu, dok Hierl preuzima planiranje 281
Nacisti~ka partija
budućnosti čineći ove ljude najvažnijim figurama partije: Politički odsek (Strasser) Inostrani poslovi Nieland Štampa Otto Dietrich Partijske ćelije Schumann Odsek Nacističke države, ”vlada u senci” (Hierl) Poljoprivreda Darré Ekonomija Wagener Rasa i kultura Kanopath Unutrašnji poslovi Nicolai Pravosuđe Frank Rad Schulz Partijska organizacija je podeljena na 34 ”Gaua”, sa još 7 u oblastima smatranim ”nemačkim” (Austrija, Dancig itd.). sept. Hitleru dozvoljeno da govori u Prusiji. nov. Göbbels preuzima propagandni odsek partije od Strassera. 1929. jan. Himmler postaje prvi rajhsfirer SS-a, koji broji 280 ljudi. avg. Nirnberška procesija sa 60.000 pripadnika SA i nekih 200.000 nacističkih pristalica. sept. Sa Hugenbergom (DNVP), Hitler predlaže nacrt zakona kojim se odbacuju Versajski dugovi. okt. Zakon ne prolazi u Rajhstagu. dec. Hugenberg-Hitlerovom zakonu iznesenom na nacionalni referendum nedostaje 6 miliona od zahtevanog 21 miliona glasova. Kampanja propada ali Hitler usmerava pažnju na brojne 282
Nacisti~ka partija
1930.
feb. mart jun sept.
1931.
jan.
okt.
nov.
1932.
mart
april
Nemce ojađene nacionalnim ekonomskim teškoćama. Članstvo partije 178.000. Smrt Horsta Wessela, iskorišćena od Göbbelsa u propagandne svrhe. Članstvo partije, 210.000. Otto Strasser izbačen iz partije. Izbori za Rajhstag: Nacisti osvajaju 107 mesta, i druga su partija po većini (SDP 143, komunisti 77). Hitler se pojavljuje kao svedok na suđenju trojici oficira optuženih za širenje nacizma u armiji. Uverava generale da SA ne predstavlja rivala armiji. Ali SA sada broji preko 100.000 ljudi, više od regularne armije. Nacistička partija premešta glavno sedište u Braon kuću u Minhenu. Röhm je ponovo postavljen za šefa štaba SA. Hitlera zvanično primio predsednik Hindenburg. Skupu Harzburškog fronta prisustvovao je i Hitler, ali odbija da mu se pridruži. Otkriveni “Bokshajmski papiri”, sa beleškama sa nacističkih sastanaka u Heseu na kojima se raspravljalo o merama koje treba preduzeti po preuzimanju vlasti. Predsednički izbori: Hindenburg porazio Hitlera ali bez apsolutne većine (49,6% naspram Hitlerovih 30%). SA, sada broji 400.000 ljudi, mobiliše se u Berlinu, prouzrokujući glasine o puču. Zabranjen SA. Drugi predsednički izbori: Hindenburg ponovo izabran, ali Hitler povećava broj glasova (53% naspram 37%, uz 283
Nacisti~ka partija
jun jul
avg.
okt. nov.
dec.
komunističkih 10%). Pokrajinski izbori u Prusiji i drugim pokrajinama. U Prusiji nacisti osvajaju 36% glasova i postaju najveća partija. Göring preuzima Ministarstvo unutrašnjih poslova i kontroliše prusku policiju. Von Papen postavljen za kancelara i skida zabranu sa SA. Izbori za Rajhstag: Nacisti sa 230 poslanika su najveća partija ali nemaju većinu i raspolažu sa samo 37% ukupnih glasova. Broj mandata SPD-a smanjen na 133, a komunističkih povećan na 89. Clara Zetkin, komunistički veteran i najstariji poslanik u Rajhstagu, predsedava izborima na kojim Göring postaje njegov predsednik: Göring 367 glasova, Lobe (SPD), predsednik Rajhstaga od 1920., 135 i Torgler (komunista) 80. SA se mobiliše u Berlinu, a Hitler zahteva od Hindenburga mesto kancelara. Predsednik republike odbija. Nacisti se pridružuju komunistima u berlinskom štrajku prevoza. Dalji izbori za Rajhstag: Nacisti gube mandate i padaju na 196, dok komunisti raspolažu sa 100 mesta. Schleicher je imenovan za kancelara i nudi Strasseru mesto vicekancelara. Strasser ubeđuje Hitlera da se pridruži koaliciji, ali se sukobljavaju i Strasser podnosi ostavku. Hitler sam preuzima partijsku političku organizaciju, sa Leyom kao šefom personala.
284
Nacisti~ka partija, sedi{ta u Minhenu
1933.
jan. Schleicher ne može da obezbedi većinu u Rajhstagu i podnosi ostavku. Von Papen se saglašava da uđe u kabinet sa Hitlerom kao kancelarom, na mestu vicekancelara i velikim konzervativnim kabinetom, sa samo 3 od 9 ministarstava poverenih nacistima. feb. Hitler ne može da sarađuje sa Partijom Centra i traži nove izbore. Schacht ugošćava skup industrijalaca i finansijera koji obećavaju pomoć Nacističkoj partiji. Göring, kao pruski ministar unutrašnjih poslova, formira dopunske policijske snage od 50.000 ljudi, uglavnom pripadnika SA. Napadnuto glavno sedište komunista i falsifikovani dokumenti o planovima za revoluciju. Požar u Rajhstagu: Hindenburg potpisuje dekret koji suspenduje građanska prava. Hiljade uhapšenih komunista, socijalista i liberala. SA, kao dopunska policija preduzima hapšenja i otvara privremene konclogore za uhapšene. mart. Održani poslednji izbori za Rajhstag. Broj Nacističkih glasova se povećao ali još uvek iznosi samo 44%, što im daje 288 mandata. Udruženi sa pedesetdvojicom Hegenbergovih nacionalističkih (DNVP) poslanika, nacisti dobijaju većinu. Sa svim komunističkim poslanicima (81) i velikim brojem socijalista isključenim iz Rajhstaga, Hitler je imao dovoljno jaku većinu da izmeni ustav i kroz proces Gleichschaltunga, otpočne sa Trećim rajhom.
Nacistička partija, sedišta u Minhenu. 285
Nacisti~ka partija, ~lanstvo
1920. 1922-23. 1925. partijska 1925-31. 1931. je
Sterneckerbräu Corneliusstrasse 12 (tokom 6 meseci) Eher Verlag, Thierstrasse 15 (kasnije izdavačka kuća) Schellingstrasse 50 Palata Barlow, Briennerstrasse 45, koju Troost pretvorio u Braon kuću.
Nacistička partija, članstvo. Sa svoje najniže tačke posle propasti Pivničkog puča i zatvaranja Hitlera, kada je brojala samo 700 članova, partija je narasla Strasserovom kampanjom na severu i Hitlerovim ponovnim aktiviranjem. Do kraja 1926. bilo je 49.000 članova, i njihov rast se nastavio, tako da je pred osvajanje vlasti, krajem 1932. brojala 850.000 članova. U godinama Trećeg rajha, od 1933., partija je toliko narasla da je jedan od deset Nemaca bio njen član - nekih 8 miliona. Prvobitni članovi do 1923. obično su verovali u “Völkisch” teorije, zasnovane na romantičnom idealu čiste nacije kakvom bi Nemačka mogla postati. Mnogi su bili ratni veterani, poput Hitlera, kojima je nedostajalo drugarstvo iz frontovskih rovova i bili su ozlojeđeni naglim ekonomskim i političkim teškoćama. Neki od njih su naginjali radikalnom rešenju, uslovno nazvanom “nacionalnim boljševizmom”; uzrok njihovih nevolja bio je različito lociran, u Versajskom ugovoru, Francuskoj, Jevrejima ili kapitalističkom sistemu. “25 tačaka”, prvo formulisanje nacističke politike - koje su važile do kraja- izražavale su ove različite postavke. Između 1926. i 1930. najviše novih članova je došlo iz niže srednje klase. Ali na stav partije su takođe dosta uticali i Nemci izbegli sa svojih ognjišta na Istoku Evrope, ljudi poput Rosenberga i Darréa. Predvodnici i sledbenici bili su 286
Nacisti~ka partija, ~lanstvo
sjedinjeni zajedničkom mržnjom prema postojećem redu stvari. U tom smislu, nacisti su regrutovali članstvo od istih ljudi kao i komunistička partija. Pregled članstva Nacističke partije Članstvo Nacističke partije u 1930-im su činili: radnici 26,3% stručnjaci 24,0% privatnici 18,9% državni službenici 7,7% seljaci 13,2% ostali 9,9% Uzrast 18-20 21-30 31-40 41-50 51-60 60 +
0,4% 36,4% 31,4% 17,6% 9,7% 4,5%
Za malo učešće radničke klase (u odnosu na ostalo stanovništvo) davana su različita tumačenja; najednostavnije je glasilo da je ona bila najmanje u mogućnosti da plati cenu partijskog učlanjenja. Sami nacisti su razlikovali više vrsta članova partije. Stari članovi, posebno oni koji su marširali u Pivničkom puču, predstavljali su Alte Kämpfere i nosili su značku “Reda krvi”. Gledali su sa visine na “martovske ljubičice”, koji su se pridružili 1933. Dok su rani članovi poticali obično sa juga Ne-mačke, iz ruralnih sredina i niže srednje klase, narastanje partije je dovelo u nju u velikom broju državne činovnike i stručnjake sa diplomama. Iako je 287
Nacisti~ka partija, program: 25 ta~aka
pređašnji tip ostao jezgro partije, potonji su preuzeli vođstvo partije od 1933. pa nadalje. Mnogi aristokrati su takođe privučeni u partiju. SS je bio zainteresovan za više klase, i nudio je počasni čin visokim državnim službenicima, članovima jahačkih klubova i rođacima bivše monarhijske loze. Ove počasti nisu uvek rado pozdravljane od počastvovanih. Nacistička partija, program: 25 tačaka. Preteča Nacističke partije bila je Nemačka radnička partija (DAP), mala radikalna, antikapitalistička, antisemitska i nacionalistička grupa. Njen program su sastavili Drexler, Feder i Hitler u januaru 1920., i uobličen je kroz 25 tačaka. Hitler ih je proglasio nepromenjivim i suštinskim za Nacističku partiju. Reafirmisao ih je posle konfrontacije sa Strasserom 1926. u Bambergu, i ostale su partijski program, iako retko primenjivan u praksi partije, sve do kraja Trećeg rajha. Sledi kratak pregled svih tačaka: 1. 2. 3.
4. 5. 6. 7.
Ujedinjenje svih Nemaca u Veliku Nemačku Odbacivanje Versajskog ugovora i afirmacija prava Nemačke da stupa u veze sa drugim zemljama Zahtev za dodatnim teritorijama radi proizvodnje hrane i naseljavanja viška nemačkog stanovništva (Lebensraum) Državljanstvo treba da bude određeno po rasi; nijedan Jevrej ne može biti Nemac Nenemci u Nemačkoj treba da budu samo gosti i podvrgnuti sopstvenim zakonima Funkcije ne treba dodeljivati političkim nepotizmom, već prema karakteru i kvalifikaciji Obezbeđenje sredstava za život građana treba da bude prva briga države. Ako državne izvore treba 288
Nacisti~ka partija, ~inovi
8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24.
25.
smanjiti, nedržavljani treba da budu izuzeti od državne pomoći Imigracija onih koji nisu Nemci treba da bude zaustavljena Jednaka prava i dužnosti za sve građane Svaki građanin treba da radi za opšte dobro Svi nezarađeni prihodi treba da budu konfiskovani Svi ratni profiti treba da budu konfiskovani Svi veliki trustovi treba da budu nacionalizovani Podela profita u svakoj većoj industriji Odgovarajuće staranje o ostarelima Sitni biznismeni i trgovci treba da budu ojačani a velike robne kuće predate njima Reforma zemljoposedništva i okončanje špekulacija sa zemljištem Surov progon višestrukih ubica i smrtna kazna za profitere Rimsko pravo, koje je materijalističko, treba zameniti “nemačkim pravom” Potpuna rekonstrukcija nacionalnog obrazovnog sistema Država treba da pomaže materinstvo i podstiče razvoj mladih Ukidanje plaćene profesionalne vojske i osnivanje narodne armije Novine moraju biti u vlasništvu Nemaca; onima koji nisu Nemci zabraniti rad u njima Sloboda veroispovesti, osim za religije koje ugrožavaju nemačku rasu; partija ne veže sebe nikakvim posebnim načelom, osim borbe protiv jevrejskog materijalizma Jaka centralna vlast radi efikasnog funkcionisanja zakonodavstva 289
Nacisti~ka partija, program: 25 ta~aka
Nacistička partija, činovi. Partija je razlikovala činove uglavnom kroz partijske funkcije Rajhslajter Visoki partijski funkcioner, npr. Bormann, kancelarija partije, Frank, pravno odeljenje partije; Göbbels, propaganda; Himmler, SS; Ley, organizacija partije; Rosenberg, partijski spoljni poslovi Gaulajter Viši funkcioner u partijskoj oblasti. (Postojao je nadzorni čin “Landesinspektor” iznad ovoga, ali je nestao 1930-ih). Do 1942. bilo je 43 partijska regiona (videti GAU) uključujući i jedan namenjen članovima partije u inostranstvu Krajslajter Ortsgrupenlajter oblasni, lokalni i ćelijski vođa Celenlajter Navedeni činovi su predstavljali elitu partije. Ispod njih dolaze Blokvart neposredni predstavnici partije za većinu stanovništva Parteigenosse helfer “partijski drug”, običan član Nacističke partije Nacističke ulične borbe. Nacistička praksa se sastojala od ostvarivanja političkih poena nasilnim putem. Kao rezultat ovoga, u sukobima do 1933. poginulo je oko 400 nacista. U mesecu maju 1932. ubijeno ih je 99, a 1.125 je ranjeno u obračunima između nacista i njihovih protivnika. Jula 1932. nacistički marš i komunistički skup su odobreni istog dana u Altoni, hamburgškoj četvrti. Rezultat je bila “Krvava nedelja”. Komunisti su pucali sa krovova na naciste koji su 290
Nacisti~ko blago
marširali, a nacisti su odgovorili. Bilo je 17 ubijenih. Nacistička propagandna mašina prikazivala je naciste kao branioce vrednosti, a njihove neprijatelje kao dekadentne lupeže, koje jedino sila može obuzdati. Nacističko blago. Treći rajh je nagomilao veliko bogatstvo osvajanjem većeg dela Evrope. Neki od njegovih vođa, poput Göringa, sakupljali su umetnička dela i zauzimali posede, živeći razmetljivo. SS se, preko Oswalda Pohla iz WHVA odeljenja, obogatio otimanjem zlata i nakita od svojih žrtava iz logora smrti a deponovao ih je kod Rajhbanke: Aktion Reinhardt iz 1943. donela je gotovinu, zlato i dragocenosti u vrednosti od 10 miliona $ koje su poticale iz konclogora. SS poslovni poduhvati, poput njihovog monopola na proizvodnju bezalkoholnih pića, donosili su ogromnu zaradu oslobođenu poreza. Nacistička država oduzela je zlatne rezerve okupiranih i pokorenih naroda, Austrije, Belgije, Čehoslovačke, Francuske i Holandije. Odnela je i ono što je našla u Poljskoj i SSSR-u, kada ih je napala, a posle 1943, i šta se moglo zgrabiti od Italije. Kao i SS, armija, Abwehr i Ministarstvo spoljnih poslova su deponovali svoj plen u Rajhbanku. Podrumi berlinskog sedišta banke predstavljali su ogromnu riznicu. Walther Funk je nasledio Schachta na mestu predsednika Rajhbanke 1939. ali je prepustio upravljanje nad njom, svom zameniku, Emilu Puhlu (koji je primao depozite u banku od svog skoro imenjaka iz SS-a, Pohla, na račun pod imenom Maxa Heiligera). Puhl se pobrinuo da postane direktor švajcarske banke; kada je februara 1945. u američkom vazdušnom napadu, banka pogođena, Puhl je odlučio da je vreme za premeštaj na sigurno. Prvo su prenesene umetničke vrednosti, zlato, dragocenosti i devize, u vrednosti tadašnjih 300 miliona $ u rudnike u Tiringiji. Ali za mesec dana američka armija je 291
Nacisti~ke uli~ne borbe
preotela rudnike i zaplenila pošiljku. Sve preostale rezerve Rajhbanke bile su sada u Berlinu i trebalo ih je premestiti odatle pre nego što nadiruća ruska armija stigne. Puhl i Funk su odlučili da odnesu koliko su mogli u Bavarsku i Austriju, gde je SS već otpočeo da krade neka sredstva. 94% nemačkih zlatnih rezervi je izgubljeno u Tiringiji a ostatak, uključujući i sanduke sa zlatnim novčićima i zalihe specijalnog papira potrebnog za štampanje novčanica, poslat je vozom i vozilima za Minhen, gde su ga Funk i Puhl primili. Da bi se sakrila, pošiljka je odnesena u planine i izgleda da je prošla kroz mnogo ruku, i nemačkih i američkih. SS je bio rešen da ne izgubi svo svoje bogastvo i dva puta je napadao minhensku ekspozituru Rajhbanke zbog onoga što je smatrao svojim. Krajem aprila, kada su Rusi skoro zauzeli Berlin, Kaltenbrunner, šef SS RSHA, naredio je napad na Rajhbanku i izvukao preostale dragocenosti u vrednosti od 10 miliona ondašnjih dolara. Ništa nikad nije dokazano, ali izgleda sasvim verovatno da Amerikanci nisu otkrili svo nacističko blago u južnoj Nemačkoj; nešto su opljačkale američke okupacione trupe, ali su milioni dolara otišli i na tajne SS račune i bili sigurno iskoričćeni za bekstvo i započinjanje poslova preživelih. Nacističko-sovjetski pakt o nenapadanju. Videti RUSKO-NEMAČKI PAKT Napolas. Videti OBRAZOVANJE U TREĆEM RAJHU Naučni razvoj u Trećem rajhu. 1933. Nemačka je već prednjačila u naučnim istraživanjima. Moglo se očekivati da će sa nacističkim dolaskom 1933. biti većeg napretka nego što ga je i bilo. Ali, Treći rajh nije bio planerski, već oportunistički režim, a naučno planiranje trpelo je od 292
Nema~ke pokrajine (Lander)
promenljivih ćudi nametnutih na različitim nivoima principom vođe. Videti RAKETE; MENGELE; MESSERSCHMITT 262; ISTRAŽIVANJA ATOMSKE BOMBE Naujocks, Alfred (1911-1960). SD stručnjak za ”prljave poslove”. U mladosti ulični borac SA, pridružuje se SS-u 1931. i postaje poverljivi Heydrichov agent. Avgusta 1939. predvodio je vod obučen u poljske uniforme preko poljske granice da bi pribavio ”dokaze” o provokaciji radi nemačkog napada na Poljsku. U novembru je uspeo da otme britanskog tajnog agenta Payne-Besta kod Venloa. Otpušten iz SD-a zbog neposlušnosti, ulazi u Waffen SS i biva odgovoran za ubistvo članova danskog pokreta otpora. Novembra 1944. dezertirao je kod Amerikanaca ali kasnije beži iz zatvora. Bio je osumnjičen za vođenje SS organizacije za bekstvo ”Odessa”. Umro je 1960. u Nemačkoj i nikad nije izveden pred sud. Nebe, Artur (u. 1944). Šef Kripoa (kriminalističke policije). Visoki funkcioner specijalizovan za kriminologiju u Pruskoj policiji koji se tajno pridružio nacistima pre 1933, Nebe je izašao iz zapećka na čelo Kripoa. Tvrdio je da je odbacio nacizam kada mu je Göring naredio da ubije Gregora Strassera 1934. Iako je izbegao da izvrši naredbu, ostao je šef Kripoa. Kasnije je stupio u vezu sa ljudima poput Giseviusa i predstavljao je dragocen izvor podataka i upozoravanja članova pokreta otpora, na poteze Gestapoa. Tvrdio je da je bio iznenađen kada je saznao za postojanje logora za istrebljenje u Poljskoj, mada je Nebe komandovao jednom Einsatzgruppen u Rusiji 1941. Kao visoki SS oficir, uzi-man je u obzir za naslednika ubijenog Heydricha 1942. i još uvek je bio u dovoljnoj milosti kod Hitlera da mu ovaj poveri 293
Nebe, Artur
istragu o "Bombaškoj zaveri" iz jula 1944. Ali Nebeovo produ-ženo prijateljstvo sa Giseviusom i ostalim zatvorenicima je otkri-veno i on se našao među uhapšenim i pogubljenim. On ostaje istinski zagonetna figura, koja je odgovarala na zastrašujuće zah-teve sistema, na način koji oni spolja nikada ne mogu shvatiti. Nemačko-američki Bund. Pronemački i posebno pronacistički pokret u SAD. Osnovao ga je 1935. Fritz Kuhm, a Bundove procesije na Medison squareu i neobuzdani pronacistički osećaji njegovog lidera izazvali su priličnu američku ogorčenost. Hitler se zbog toga odrekao Bunda i na kraju je zahtevao da se zabrani svakome da mu šalje sredstva. Bund je malo uticao na većinu Amerikanaca nemačkog porekla a nestao je odmah po ulasku SAD u rat 1941. Nemačke pokrajine (Lander). Dok Hitler nije unifikovao Rajh kroz proces Gleichschaltunga, Nemačka je bila federacija pokrajina, velikih i malih, sa tri nezavisna hanzeatska grada, prvobitno u srednjovekovnoj trgovačkoj ligi. zemlja
površina broj stanovnika (kvadratne milje) (u milionima) Prusija 113,750 38.2 Bavarska 29,486 7.4 Saksonija 5,856 5.0 Virtemberg 7,534 2.6 Baden 5,819 2.3 Tiringija 4,541 1.6 Hese 2,968 1.4 Meklenburg-Šverin 5,068 0.7 Oldenburg 2, 0.6 294
Neronska naredba
Braunšvajg Anhalt 906 Lipe 470 Meklenburg-Štrelic 1,130 Valdek 438 Šaumburg-Lipe 130 Hanzeatski gradovi: Libek Bremen Hamburg
1,418 0.5 0.4 0.2 0.1 .06 .05 0.1 0.3 1.1
Ni vojna oblast Nemačke pod komandama, ni oblasti Nacističke partije, nisu se podudarale sa tradicionalnim pokrajinama. Proces Gleicheschaltunga obezbedio je unifikaciju Rajha bez lokalnih specifičnosti. Neonacisti: Austrija. Za razliku od dve današnje nemačke države, BRD-a i DDR-a, austrijska republika nije bila podvrgnuta “denacifikaciji”; pre je smatrana, nakon završetka posleratne okupacije od četiri sile, zemljom žrtvom Trećeg rajha. Nije došlo do formalnog procesa kojim bi bilo izraženo žaljenje zbog uloge nekih Austrijanaca, ili priznanje da su neki nacistički ratni zločinci takođe došli iz Austrije, ili da su Hitler, Kaltenbrunner, Seyss-Inquart i Eichmann rođeni u Austriji. Nije široko predočeno da su 1938. mnogi Austrijanci pozdravili ulazak u Treći rajh. Partija slobode Georga Heidera, još je 1987. imala podršku 150.000 bivših nacista i njihovih porodica. Uprkos njenoj, u globalu umerenoj i liberalnoj politici, njeno članstvo čine i oni sa fašističkim nazorima koji se ne stide nacističke ere, i oni koji za ekonomske teškoće još optužuju “Jevreje i komuniste”.
295
Neonacisti: Austrija
Neonacisti: Nemačka. Posle II svetskog rata i u BRD-u i u DDR-u su doneti zakoni sa ciljem da spreče bilo kakav povratak nacističke partije. Učinjeno je nekoliko pokušaja da se obnovi partija tog tipa, naročito od von Thaddena (u formi Konzervativne partije kojoj je postao predsednik 1967.) ili Remera (koji je odigrao ključnu ulogu u gušenju "Bombaške zavere" jula 1944.). Postoji još uvek nešto sledbenika radikalnog nacizma koji inspiraciju traže pre u Otto Strasseru, nego u Adolfu Hitleru. Postojale su takođe i grupe koje su obnovile nešto od ikonografije i aktivnosti SA, praćene aktima nasilničkog antisemitizma. U BRD-u Ured za zaštitu federalnog ustava prati svaki pokušaj obnavljanja nacizma i u njoj je neonacizam pobudio malo pažnje kod stanovništva. Neronska naredba. Firerov dekret izdat poslednjih dana Trećeg rajha radi uništenja nacionalne industrijske infrastrukture. U objašnjenju sopstvene uloge u Trećem rajhu, Albert Speer je opisao poslednje mahnite dane, kada je ubedio gaulajtere da ne poslušaju "Neronsku naredbu" i sačuvaju ono što je preostalo posle savezničkog bombardovanja, kao osnovu za posleratnu budućnost Nemačke. (Videti OTPOR) Neu Beginnen. Ilegalna socijaldemokratska grupa koja je počela da deluje posle dolaska nacista na vlast. Fritz Erler i Waldemar von Knoringen su bili vodeće ličnosti, čije su delatnosti uživale podršku izbeglih socijaldemokrata u Švajcarskoj i Španiji. Njihova glavna publikacija Der Grüne Otto (Zeleni Otto), donosila je vesti iz spoljnog sveta i njihove stavove o nacističkoj politici. 1936-37. članovi su provaljivali u vozove sa municijom i naoružanjem i
296
Neronska naredba
obaveštavali veze u inostranstvu o porastu nemačkog naoružanja Neobično uspešni u izbegavanju Gestapoa, Neu Beginnen je opstala sve do velike čistke 1944., kada je posle hapšenja desetina njenih članova, jezgro vođstva skršeno, a grupa rasturena. Neurath, Freiherr Constantin von (1873-1956). Diplomata plemić (nemački ambasador u Kopenhagenu 1919-20., Rimu 1921-30., Londonu 1930-32.). Postavljen je za ministra spoljnih poslova u von Papenovom “kabinetu barona” iz 1932. i poput Schwerina von Krosiga ostao je na tom mestu u kabinetu i kada je Hitler postao kancelar, doprinoseći ugledu nove vlade. Uklonjen je sa mesta ministra posle “Hossbach” konferencije, kada je Hitler izneo svoje planove za osvajanje na šta je von Neurath protestvovao. Nakon ovoga bio je samo na počasnim funkcijama: postavljen je za protektora Češke i Moravske 1939. do 1941., kada ga je zamenio Heydrich. U Nirnbergu je uvršten među glavne ratne zločince i osuđen na 15 godina zatvora ali je oslobođen 1954. iz zdravstvenih razloga. Nezaposlenost. Visoka nezaposlenost i nezadovoljstvo nemačkog naroda sa tadašnjom vladom, obično se navodi kao razlog nacističkog uspeha na izborima 1933. Posle preuzimanja vlasti oni su uspeli na razne načine da smanje nezaposlenost: Nezaposleni jun. 1933: jan. 1934: jan. 1935:
5.400.000 3.700.000 2.900.000 297
Neurath, Freiherr Constantin von
jan. 1936: jan. 1937:
2.500.000 1.800.000
Do proleća 1937., sa “četvorogodišnjim planom” u toku, bilo je manje od milion nezaposlenih. Ovo smanjenje je ostvareno brojnim sredstvima, uglavnom preko programa javnih radova. Prethodna vajmarska vlada imala je četvrt miliona ljudi zaposlenih na programima koje su nacisti bojkotovali iz principa, ali koje su 1933. preuzeli i pretvorili Gleichechaltungom u sopstvene. Na prvi pogled, ovi programi se nisu razlikovali od programa započetih u isto vreme u SAD, pod Rooseveltovim “New dealom”. Oni su uveli jedan hitan radni program (Notstandarbeit) za pošumljavanje, isušivanje zemljišta, izgradnju nasipa, autoputeva itd., koji je obezbedio kratkotrajne teške fizičke poslove. Proglasili su obaveznom jednogodišnju rad-nu službu za registrovane nezaposlene od 1925., a uvođenjem vojne obaveze iste godine postigli su dalja smanjivanja broja ne-zaposlenih. Od 1939., sa prinudnom radnom snagom iz pokorenih zema-lja na Istoku, nemačke statistike o broju zaposlenih postale su manje svrsishodne. Tokom rata, verovatno u vreme manjka (mu-ške) radne snage, povećao se broj stranih radnika na raspolaganju nemačkom domaćinstvu srednje klase, a veliki projekti Todt or-ganizacije za izgradnju ratnih objekata, bili su poduprti ogrom-nom armijom robovske radne snage pod nečovečno nastrojenom upravom. Niekisch, Ernst (1889-1967). Član male nacional-boljševičke grupe različite od komunista. Bio je predsednik minhen-skog “sovjeta” 1918-19. i osuđen je na robiju. Njegov ekstremni levičarski nacionalizam uticao je na Strassera, Röhma i Göbbelsa. Kasnije je pokušao da 298
Niemöller, Martin
organizuje antinacistički otpor i zbog toga je osuđen 1937; imao je sreće što je hapšenje i suđenje sprovela policija a ne Gestapo; zato je poslat u običan zatvor, a ne u konclogor. Preživeo je, ostavši u zatvoru do kraja rata. Niemöller, Martin (1892-1984). Pastor Niemoller je bio zapovednik podmornice u I svetskom ratu i zaradio je "Pour le Mérite". Kao nacionalista i antikomunista, ispočetka je mislio da je Hitler dobar za Nemačku; ali iluzije su mu brzo raspršene nacističkim nastojanjem da se Gleichschaltung primeni i na crkve, i preuzimanjem protestantske evangelističke crkve preko Ludwiga Müllera i Hansa Kerrla. Njegova Konfesionalna crkva pobunila se protiv nacis-tičkih akcija i njihovog antisemitizma. Zbog toga je jedan od po-glavara crkve, dr Weissler odveden u konclogor Zaksenhauzen i pogubljen. Niemoller je uhapšen 1937. i držan sedam meseci u zatvoru posle suđenja. Posle oslobađanja, odveden je u pritvor u konclogor do kraja rata, kada je oslobođen sa ostalim viđenijim zatočenicima Dahaua. Posle rata je napisao:”Prvo su došli po Jevreje, a ja se nisam pobunio, jer nisam bio Jevrej; onda su došli po komuniste i ja se nisam pobunio, jer nisam bio komunista; onda su došli po sindikaliste i ja se nisam pobunio, jer nisam bio sindikalista. Onda su došli po mene, a nije preostao niko da se pobuni zbog mene”. Nietzsche, Friedrich Wilhelm (1844-1900). Istaknuti nemački filozof za čija se dela može reći da su u globalu uticala na Hitlera i nacističku misao. Sjajni filolog, kome je ponuđeno profesorsko mesto u Bazelu pre nego što je magistrirao; Nietzscheovo zdravlje je bilo tako slabo da je bio prinuđen da se penzioniše samo 10 godina kasnije, 1879. 1888. je duševno oboleo i ostao takav do smrti. 299
Nietzsche, Friedrich Wilhelm
Filozofski, on je naslednik Schopenhauera ali je razvio još ekstremnije pojmove aristokratskog elitizma. Politički, njegovi pogledi nisu bili različiti od Machiavellijevih, iako je u Nietzscheovom slučaju predmet divljenja Napoleon, a ne Cesare Borgia. O Napoleonu je rekao:”Treba da žudimo za anarhičnom propašću čitave naše civilizacije, ako bi takva nagrada (pojava Napoleona kao vladara) bila njen rezultat". Volja je za njega predstavljala koncept izuzetne jačine. “Isprobao sam snagu volje”, rekao je, ”saglasno obimu otpora koji je mogla podneti i saznao kako da to preokrenem u njenu korist”. “Viši čovek“ je za Nietzschea bio suštinski izraz otelovljene volje za moć. Kao žestoki protivnik hrišćanstva koji je tvrdio da se gadi dekadentnih pojmova pokajanja i spasenja, Nietzshe je prezirao hrišćanstvo i zbog odricanja vrednosti “ponosu, bogatstvu duha, blještavom animalizmu, instinktu za rat i osvajanja, obožavanju strasti, osveti, gnevu, pohoti, avanturi, znanju”. Neki aspekti nacističke misli, posebno nacionalizam, zauzimali su malo mesta u njegovoj filozofiji. Verovao je u međunarodnu vladajuću klasu u kojoj će “volja moćnih filozofskih ljudi i umetnika tirana harati hiljadama godina”. Verovatno njegova najpoznatija primedba tiče se žena:”Ideš kod žene. Ne zaboravi bič”, iz Tako je govorio Zaratustra. Ovo je izneto kao lična spoznaja - iako su njegova stvarna iskustva sa ženama bila krajnje ograničena. Upravo u Also sprach Zarathustra, Nietzche iznosi svoju teoriju “Übermenscha” ili “Natčoveka”, koja je privukla naciste i bila pogrešno izjednačena sa njihovim Firer principom. Takođe i u drugim pravcima, nacistička ideologija je prisvajala elemente Nietzschea. Njegov prezir prema haotičnom, maglovitom duhu Nemačke je ignorisan, kao i njegovo divljenje za Jevreje; mnogo značajnije je za njih bilo 300
Nirnber{ki zakoni
ono što su hteli da smatraju proročanstvom o dolasku Hitlera i čistom nordijskom duhu novog čoveka. Nirnberški zakoni. Serija zakona uperenih protiv Jevreja, koje je sastavio Wilhelm Stukart, a objavljenih na Nirnberškoj procesiji 1935. i primenjenih od septembra iste godine. Prvi Zakon Rajha o državljanstvu, razlikovao je dva tipa čoveka: Reichsburgera, građanina čiste nemačke krvi; i za sve ostale kategorije lica, Staatsangehorigea, podanika države. Zakon o zaštiti nemačke krvi i časti zabranjivao je brakove između ove dve grupe. Sledilo je nekih 250 dekreta iza ovih zakona, od 1935. do 1943., kojima su Jevreji izbačeni sa javnih funkcija i radnih mesta, a postepeno i iz ekonomskog života, pri tom ih obavezavši da nose žutu zvezdu ili da žive gde im se zapovedi. Završnim dekretom, koji je predviđao "Konačno rešenje", Jevreji su stavljeni van zakona u Nemačkoj. Oni koji su preostali bili su primorani da se skrivaju. Antisemitizam je bio snažan u Nemačkoj i pre dolaska nacizma, ali je postao zborni poziv i središte nacističke filosofije, a proglašenje "Nirnberških zakona" su nacistički sledbenici smatrali delom oporavka nacije posle Röhmove čistke 1934. Videti ANTISEMITIZAM Nirnberške procesije. Otpočete sa dve parade u Nirnbergu u januaru i avgustu 1923. (održane zajedno sa ostalim grupama, poput Borbene lige), Nirberške procesije su se pretvorile u nacistički običaj. Treća je održana 1926., i dopunjena “Danom partije”. 1927. i 1928. procesije su narasle i 1933. njom je proslavljen Hitlerov dolazak na vlast. 1934. trajala je čitavu nedelju i bila tema filma Leni Riefenstahl Trijumf volje. 1935. iskorišćena je za 301
Nirnber{ke procesije
objavljivanje "Nirnberških zakona"; 1936., 1937. i 1938. poslednje - nastavile su se kao spektakularne demonstracije nacističke moći. Hitler je 1938. iskoristio procesiju za povećanje napetosti u svetu tokom Minhenske krize. Svaka procesija bila je veličanstvenija od prethodne, a njeno izvođenje je imalo za cilj da podigne emocije radi frenetične podrške Hitleru i nacizmu. Kombinovani su govori, marševi, parade, zastave i muzika da bi doveli Nemce na vrhunac nacionalističkog zanosa. Bakljade i svetlosne predstave postale su neizbežni deo predstave - ali su granice nacističkog scenskog umeća još proširene dramatičnim uvođenjem preko 100 moćnih protivvazdušnih reflektora, usmerenih da osvetljavaju vertikalno, u velikim svetlosnim stubovima. Impresionirani britanski ambasador opisao je prizor kao “ledenu katedralu”. Od 1934. Albert Speer preuzima projektovanje velikog gledališta u Nirnbergu pred kojim bi se održavale procesije, u gradu koji je trebalo da bude prestonica Nacističke partije. Radovi na njemu su nastavljeni tokom II svetskog rata i ostao je veliki opusteli spomenik u godinama iza njega. Nirnberški procesi. Zasedanja Međunarodnog vojnog tribunala u Nirnbergu od novembra 1945. do septembra 1946., radi suđenja glavnim nacističkim ličnostima za ratne zločine. Komisija Ujedinjenih nacija za ratne zločine osnovana je u Londonu 1943., a u novembru su Amerikanci, Britanci i Rusi objavili da će Nemci odgovorni za zločine biti vraćeni tamo gde su ih počinili, da bi im se sudilo od oslobođenih zemalja. Šok zbog ubistva američkih zarobljenika kod Malmedija tokom nemačke Ardenske ofanzive (1944.) uverio je Amerikance u potrebu kažnjavanja krivaca. Iako su Britanci iskazali oprez zbog mogućih pravnih komplikacija, do maja 1945. je dogovoreno da će zasedati 302
Nirnber{ki procesi
jedan međunarodni tribunal sastavljen od američkih, britanskih, francuskih i ruskih sudija i tužilaca. Održana je konferencija u Londonu radi dogovora o metodama suđenja (svaka zemlja je raspolagala sa potpuno različitim pravnim pravilima i postupkom). U avgustu je dogovoreno da Nirnberg bude mesto suđenja, uglavnom jer je bio i mesto velikih procesija Nacističke partije. Optuženima (i organizacijama poput Gestapoa) je trebalo biti suđeno po 4 osnova: Zločini protiv mira (Planiranje i vođenje rata) Ratni zločini (Odgovornost za ratne zločine tokom rata) Zločini protiv čovečnosti (Radi pokrivanja rasnog progona) Zavere (Radi činjenja zločina iznesenih pred druge sudove) Sudije tribunala su bile Francis Biddle sa Johnom Parkerom (SAD) Norman Birkett i sir Geoffrey Lawrence (Britanija), Henry Donnedieu de Vabres i Robert Falco (Francuska) i Roman Rudenko (koji je zamenio prvoodređenog, Nikitčenka) sa Volkovom (SSSR). Trebalo je formirati i tim savezničkih tužilaca. Advokati okrivljenih bili su Nemci, koji su radili otežano, ne raspolažući sredstvima pobedničkih nacija i bivajući i sami podvrgnuti pravilima pobednika. Njihova najefikasnija odbrana sastojala se pre od osporavanja postojanja bilo kakvog prethodnog međunarodnog prava, nego od pokušaja da se ospore ili opravdaju dela okrivljenih. Sastavljen je kratak spisak najozloglašenijih vođa Trećeg rajha od strane tribunala (Hitler, Himmler i Göbbels bili su već mrtvi; Bormann se vodio kao nestao a ostali su uvršteni 303
Nirnber{ki procesi
na insistiranje pojedinih nacija. Avgusta 1945., objavljena je lista od 23. okrivljenih, ali je i dalje bila sporna. Obuhvatila je i Gustava Kruppa, vremešnog oca, a ne aktivnog sina, Alfreda, i ime je ostalo na spisku, iako je starac bio previše bolestan da bi bio izveden na suđenje. Tribunal je, takođe, izveo na suđenje i organizacije Trećeg rajha. Tako, ako je organizacija proglašena zločinačkom, svakom njenom članu moglo se suditi i po tom osnovu. SS (uključujući i Waffen SS), Gestapo i SD su bili proglašeni krivim, kao i viši činovi nacističke partije, od krajslajtera pa naviše. SA nije proglašen za zločinačku organizaciju, iako je pojedinim oficirima trebalo da bude suđeno. Pre početka suđenja, jedan od okrivljenih, Robert Ley, vođa Fronta rada, obesio se u svojoj ćeliji. Dvadesetjednom preostalom bilo je suđeno između novembra 1945. i kraja septembra 1946. kada su izrečene presude i kazne: smrtna za Göringa, Franka, Fricka, Jodl, Kaltenbrunnera, Keitela, Ribbentropa, Rosenberga, Saukelu, Seyss-Inquarta i Streichera; doživotna robija za Funka, Hessa i Raedera; 20 godina za von Schiracha i Speera; 15 godina za von Neuratha i 10 za Dönitza. Fritsche, von Papen i Schacht su oslobođeni. Göring se, sakrivenom ili doturenom ampulom cijanida, ubio dan pre pogubljenja. Preostali osuđeni su obešeni u oktobru 1946. "Noć dugih noževa". Takođe poznata i kao "Krvava čistka". Videti RÖHMOVA ČISTKA Nordhauzen. Podzemna fabrika u Harc planinama jugozapadno od Berlina, u kojoj je robovska radna snaga sastavljala V-2 rakete. Obično je 100 ljudi dnevno umiralo od iscrpljenosti ili premlaćivanja dok su iskopali 46 tunela, od 304
No` u le| a (Dolchstoss)
kojih su neki bili vi-soki i preko 27 m, a koji su obuhvatali fabriku V-2 i pogon za sklapanje. Izgrađen je kompleks baraka u borovoj šumi kraj izla-za glavnog tunela, i tu je, u logoru Dora, bila smeštena robovska radna snaga, u uslovima ni malo boljim od onih u Buhenvaldu iz kojeg su mnogi od njih i stigli. Nordhauzen je aprila 1945. zauzela američka 1. armija. Za nekoliko dana, američki tehnički oficiri iz Projekta Hermes, plana dokopavanja nemačke raketne opreme i naučnika, stigli su u podzemno sklonište sa naređenjem da pošalju 100 kompleta V-2 na američki poligon u White Sandu u Novom Meksiku. Norveška kampanja i okupacija Danske. Videti DODATAK II Novemberverbrecher (Novembarski zločinci). U nacističkim očima, ljudi koji su odlučili da zaključe primirje 11. novembra 1918. Iz ovoga je bezuslovno proizilazilo da su izdajnici željni rušenja nemačkih vojnih uspeha, bili odgovorni za nož u leđa koji je oborio Nemačku na kolena. Videti NOŽ U LEĐA Nož u leđa (Dolchstoss). Optužba po kojoj nemačka armija u I svetskom ratu nije poražena na bojnom polju već je izdana - nož u leđa - od socijaldemokrata, Jevreja i profitera na unutrašnjem planu. Nemačkim vojnicima koji su služili na zapadnom frontu izgledalo je da postoje izvesni dokazi koji potkrepljuju ovakvo gledište. Nemačka armija nikad nije potisnuta duž linije fronta i mnoge njene jedinice vratile su se u Nemačku neokrnjene, noseći oružje. Istina je bila drugačija, ali teorija nož u leđa - godila je ranjenom ponosu armije i široko rasprostranjenom antisemitskom i antidemokratskom 305
Nirnber{ki procesi
raspoloženju koje se širilo u Nemačkoj u prvim posleratnim godinama. Nacistička propaganda, iako nije sama izmislila termin, savršeno je eksploatisala ideju, kombinujući "nož-u-leđa" sa “Novembarskim zločincima” (potpisnicima Versajskog ugovora), radi klevetanja Vajmarske republike i njenih zagovornika. NSDAP. Videti NACISTIČKA PARTIJA
306
No` u le| a (Dolchstoss)
O Obrazovanje u Trećem rajhu. Nemačko obrazovanje istorijski se držalo tradicije čvrste discipline i vere u nemačku dominantnu ulogu. Nacisti su zbog toga imali malo potrebe da uvode temeljne promene i izvršili su samo neke dopune sistema. U stvari 97% svih nastavnika pridružilo se Nationalsozialistische Lehrerbundu, a 32% je prišlo partiji do 1936., dvostruko više nego u odgovarajućim asocijacijama državne službe. Da bi se ojačala njihova ideološka čvrstina, svi predavači su morali da pohađaju jednomesečni kurs koji je organizovala partija. Izuzimajući otpuštanje Jevreja (do čega je došlo nepunih 6 meseci po nacističkom osvajanju vlasti) jedinu značajnu promenu predstavljao je Zakon protiv prenatrpavanja nemačkih škola i univerziteta, koji je doveo do pada upisa na univerzitet za 57% između 1933. i 1939. Zakon je posebno ograničio procenat upisa žena na 10%. Ovo nije bio jedini diskriminatorski potez protiv višeg obrazovanja žena. Proporcija devojčica koje su se upisivale u srednju školu je smanjena, a isticanje kućne ekonomije često je vodilo do bezizgledne akademske kvalifikacije poznate kao "Puding student". U nacističkom školskom sistemu poseban naglasak je dat fizičkom vežbanju i jednom je, čak, predloženo da zamenik direktora svake škole bude nastavnik fizičkog; lekcije iz istorije su dopunjene posebnim kursevima o poreklu partije; biologiji je dat jednak značaj, isticanjem Mendelove teorije prirodne selekcije. Četrnaestogodišnjim školarcima je dat plan usavršavanja za život koji je glasio: zdravlje je preduslov večne lepote - ne birajte drugara već druga za brak - težite ka što je moguće više dece! Istovremeno religiozne 307
Odessa (Organisation der SS Angehörige)
poruke su postepeno nestajale. 1935. prestale su da budu predmet školskih ispitivanja, a pohađanje školskih molitvi postalo je neobavezno. Sukob između školskih vlasti i Hitlerove omladine postao je stalan. Od škola je često zahtevano da dozvole izostanak učenika radi njihovog učešća u Hitlerovoj omladini. U nekim slučajevima morali su se nalaziti posebni podučavaoci da bi pomogli aktivnim članovima da polože. Najvažnija dopuna sistema koju je preduzeo Treći rajh, manifestovala se kroz ustanovu nacističkih elitnih škola, Nationalpolitische Erzienhungsanstalten (Nacionalpolitičke obrazovne ustanove), ili kratko Napolas. One su smatrane naslednikom pruskih kadetskih akademija i bile su namenjene stvaranju sledeće generacije visokih partijskih i armijskih pripadnika. Primanje je bilo uslovljeno članstvom u Hitlerovoj omladini, jemstvom partije, arijevskim poreklom i fizičkim sposobnostima. Obrazovanje se zasnivalo na velikom isticanju potrebe da se ovlada sportom i mehaničkim veštinama, jedrenjem, boksom, vožnjom motora i kola. Uz to, svaki učenik morao je da ima i radno iskustvo u industriji i poljoprivredi. 1936. kontrola nad Napolasom je predata SS-u i do 1942. bilo ih je više od 40 širom Rajha. Adolf Hitler škole, osnovane u isto vreme, trebale su da budu mesto obuke budućih političkih vođa. Učenici su odabirani najviše na osnovu svojih predvodničkih sposobnosti i potpune rasne čistote, pa čak i izgleda. Na početku, Adolf Hitler škole je karakterisao duboki antiakademizam. Disciplina je isticana iznad svega drugog, čak su i razredi bili podeljeni u vodove, mada se od ovoga u toku rata odustalo i uveden je konvencionalniji sistem. Posle napuštanja škole sa 18 godina, bilo je normalno za mlade ljude da provedu 3 godine u Radnoj službi ili Wehrmachtu i još 4 godine stičući profesionalnu spremu. 308
Obrazovanje u Tre}em rajhu
Neki bi produžili do Ordensburgena (Zamkova reda). Ove ustanove, smeštene na uda-ljenim i romantičnim mestima, predstavljale su nacistički ekvi-valent Sandhursta ili West Pointa, ali opterećenog odjecima sred-njevekovnog viteštva. Postojala su 4 takva zamka: Sonthofen, Crossinsee, Vogesland i Marienburg. Svaki se specijalizovao za određene delatnosti; Crossinsee za jahanje i atletiku, Sonthofen za skijanje i planinarenje, itd. Učenici su bili poznati kao Junkeri, a partija je plaćala njihovo obrazovanje i pomaganje njihovih porodica. Ali ponovo je nadvladala ideologija. Intelektualni standardi Ordensburgena su se pokazali neadekvatnim i mnogi od pitomaca nisu uspeli da žive prema očekivanjima; u brojnim slučajevima, nisu čak uspevali da prođu komisiju u Wehrmachtu. To predstavlja jedan zanimljiv komentar obrazovanja u Tre-ćem rajhu i uprkos mnogo retorike (posebno Roberta Leya, vođe Fronta rada) prilike za obrazovanje neprivilegovanih u Trećem rajhu nisu bile bolje od onih u Vajmarskoj republici. Radnici su kasnih tridesetih predstavljali 45% populacije, ali su činili samo 3% studentskog tela, što je potpuno isti procenat kao i u prednacističkom razdoblju. Videti UNIVERZITETI U TREĆEM RAJHU Od Normandije do Rajne: Poraz na Zapadu. Videti DODATAK VI Odessa (Organisation der SS Angehörige). Jedna od grupa, za koju se široko veruje da je finansirala i organizovala bekstvo nacista posle rata. Otto Skorzeny je predstavljao verovatno ključnu figuru, ali dokazi nikad nisu pribavljeni. Malo je šta sigurno o “Odessi”, ali ostaje verovatno da su neki kanali za bekstvo pripremljeni pre završetka rata i da je 309
Odessa (Organisation der SS Angehörige)
ogromni plen SS-a izvučen preko švajcarskih i vatikanskih banaka, radi podrške nesigurnim posleratnim egzistencijama begunaca. OKH (Oberkommando des Heeres). Proizišla iz vajmarskog Wehramta, vrhovne komande armije, postavši Allgemeines Heeresamt (Glavni armijski ured). Maja 1935. pretvara se u OKH (videti OKW). OKL (Oberkommando der Luftwaffe). Videti OKW Oklopna pesnica (Eiserne faust). Jedna od mnogih grupa formiranih radi terorisanja pristalica Vajmarske republike i destabilizacije države. Kao član Eiserne fausta, Hitler je sreo vođe Nemačke radničke partije. OKM (Oberkommando der Marine). Videti OKW OKW (Oberkommando der Wehrmacht). Vrhovna komanda oružanih snaga. Od 1934., Hitler je kao kancelar i predsednik, bio nominalni šef oružanih snaga. Kada je ministar rata Blom-berg uklonjen 1938. Hitler ukida njegovo ministarsko mesto i lično preuzima komandu. Nova organizacija postaje OKW, sa Keitelom kao šefom štaba i Jodlom kao operativnim šefom. Hit-ler je zadržao OKW kao sopstveni štab za planiranje, sa OKH-om za armiju, OKL-om za Luftwaffe i OKM-om za ratnu morna-ricu. 1941. poverava kontrolu nad ratom u Rusiji OKH-u, zadr-žavši svoj OKW za komandovanje na svim ostalim poprištima. Tako su u stvari postojale dve vrhovne komande. U decembru 1941. otpušta Brauchitscha iz OKH-a i preuzima vrhovnu koman-du. Šefovi štaba OKH-a za vreme Trećeg rajha bili su : 1938-42. 310
Olimpijske igre
- Halder; 1942-44. - Zeitzler; 1944-45. - Guderian; 1945.Krebs. Olimpijske igre. Hitler je u održavanju Igara u Berlinu video daleko najbolju priliku da svetu predstavi našminkanu stranu nacizma. Antisemitski posteri su skinuti, novine Der Strürmer uklonjene, a stranci su postali dobrodošli. Čak su i nemački polujevrejski takmičari, poput šampionke u mačevanju Helene Mayer i komandanta Olimpijskog sela, bili tolerisani. Richard Strauss i Carl Orff su zaduženi da napišu muziku za Igre, a umetnici su i izradili slike i statue u njihovu čast. Sjajni javni događaj je kreiran od dr Carla Diema, koji je po prvi put organizovao trkačke štafete, koje su nosile olimpijski plamen iz Grčke preko Balkana i Austrije do nemačke granice. Odatle, pa do Berlina, oko puteva su stajala deca mašući nacističkim zastavicama, a sela su ukrašavana swastikama prilikom prolaska usamljenih trkača. Napredak Nemačke i entuzijazam Nemaca za novu nacističku državu prikazan je u filmskim žurnalima širom sveta. Na otvaranju u avgustu Hitler je paradirao sa 40.000 članova SA i horom od 3.000 ljudi koji je pevao Deutschland Deutsch-land i pesmu Horst Wessela, a pozdravila ga je masa od 100.000 gledalaca. Prvog dana Hitler je predao medalje nemačkim učesnicima u bacačkim disciplinama i u ženskom bacanju koplja. Olimpijski komitet je smatrao da bi trebalo da preda medalje ili svim učesnicima ili nijednom. Posle toga se nije pojavljivao, s obzirom da su američki crni atletičari preuzeli primat; samo Jesse Owens je osvojio 4 zlatne medalje. Ipak, nacistički trijumf je bio osiguran: Nemačka je osvojila najviše zlatnih, srebrnih i bronzanih medalja; veliko finale je održano pred masom koja je klicala Adolfu Hitleru “Sieg Heil! Seig Heil!”, a međunarodno priznati film Leni 311
Omladinske organizacije: Hitlerova omladina
Riefenstahl je zabeležio i naročito odao počast čvrstoj, samouverenoj zajednici koja ih je organizovala. Omladinske organizacije: Hitlerova omladina. Hitlerova o-mladina je bila organizacija Nacističke partije, za momke uzrasta od 15 do 18 godina, proglašena obaveznom Zakonom o Hitler jugendu iz decembra 1936., kojim su zabranjene sve druge omla-dinske organizacije. Početak 20. stoleća je vreme bujanja brojnih omladinskih po-kreta, od kojih su skauti samo najpoznatiji primer. U Nemačkoj, mnogi ljudi privrženi šetnji i životu u prirodi su bili poznati kao Wanderwögel, “Ptice selice”. Ispunjeni ljubavlju prema ne-mačkom seoskom krajoliku, prezirali su ružnoću industrijalizacije; uz to, stremili su idealizmu i antikapitalizmu. Ovaj rani primer “zelenog” osećaja nacisti su uspešno preuzeli i uključili u svoju spoljnu privlačnost. Za mlađe dečake, od 10 do 14 godina, par-tija je osnovala Jungvolk, a za devojčice Jungmädel. Sa 14 godina, devojčice su pristupale Bund Deutscher Mädel, što je obuhvatalo i godinu dana službe u domaćinstvu ili na seoskom imanju. Dečaci koji su ulazili u Jungvolk bili su poznati kao “Pimpfovi” i morali su proći prijemni test, ponavljanjem tačaka nacističke dogme, recitovanjem pesme Horsta Wessela, trčanjem na 50 metara za 12 sekundi, učestvovanjem u hodanju po prirodi u trajanju od 2 dana, vežbanjem signalizacije i učenjem armijskog drila. Bio je to trenutak ogromnog ponosa, kad bi se napredovalo ka punopravnom članstvu u Hitlerovoj omladini i pravu da se obuče uniforma i nosi specijalni bodež sa utisnutim natpisom “Krv i Čast”. Hitlerova omladina je pružala širok spektar aktivnosti, kao i početnu vojnu obuku. Cilj je bio da se adolescenti izvedu iz okvira svoje društvene klase i preobrate u primerne 312
Omladinske organizacije: Hitlerova omladina
naciste do uzrasta od 18 godina; ako tada ne bi bili spremni, obavezna radna služba bi ubrzala promenu, a za bilo kakav ostatak klasne svesti bi se pobrinula služba u vojsci. Seoski momci su putovali i omogućen im je pristup sportovima i pogodnostima ranije dostupnim samo u gradovima. Na isti način Bund Deutcher Mädel je omogućavao pristup devojkama u svet širi od onog, koji su poznavali njihovi roditelji. Hitlerova omladina je osnovana 1926., kao odsek SA. 1931. Baldur von Schirach postaje vođa i dve godine kasnije, Gleichschaltungom su joj pripojene sve omladinske grupe, osim katoličkog pokreta, dok i on nije zabranjen 1936. Organizacija je brzo jačala dostigavši 3,5 miliona do kraja 1931. Dok se prvobitno članstvo sastojalo od momaka iz radničke klase, masovnom organizacijom su počeli da preovlađuju sinovi roditelja iz srednje klase i univerzitetski obrazovanih. Tokom rata, Hitlerova omladina je bila angažovana na po-slovima vazdušne odbrane u gradovima i mnogi od njih su uba-čeni u 12. SS pancer diviziju, kojom je komandovao najmlađi od nemačkih generala Kurt Meyer. Divizija se borila u Francuskoj 1944. i u Nemačkoj poslednjih meseci rata. Poslednjih dana rata u Berlinu 1945. Hitlerova omladina, pod Arturom Axmannom, njenim vođom od 1940., bila je naoružana za borbu do poslednjeg. Omladinski otpor nacizmu. Zbog prirode i otpora i gestapovske države, pitanje je da li će ikad biti moguće da se sagleda celokupno poprište borbe nemačke omladine protiv nacizma. Otpor je sigurno bio rasprostranjen; jer je osnovan specijalni omladinski odeljak u RSHA, na Princ Albrechtstrasse u Berlinu. Ali najbolji pokazatelj razmera omladinskog otpora predstavljalo je otvaranje omladinskog 313
Omladinski otpor nacizmu
konclogora kod Neuwieda. Posle ovih činjenica, moguće je pomenuti samo nekoliko onih najznačajnijih primera, koji su se pročuli, jer su vezani za aktivnosti otpora: Helmut Hulmut, uhapšen u Hamburgu 1942.; optužen je za slušanje BBC-a i sastavljanje i rasturanje antinacističkih letaka. Hulmut je prijavljen i pogubljen u oktobru 1942., u 17-toj godini. Jonathan Stark, uhapšen je 1943., zbog odbijanja, iz religioznih razloga (bio je Jehovin svedok), da položi zakletvu Fireru i služi vojsku; Stark je poslat u Zaksenhauzen, gde je nastavio po svome, dok nije obešen 1944. Michael Kitzelman, koga su iskustva sa ruskog fronta načinila pacifistom, osuđen je na smrt u ruskom gradu Orelu 1942. Sačuvani dnevnik otkriva dubinu njegovih antinacističkih ubeđenja. Članovi omladinskih grupa otpora su, izgleda, preuzeli kao simbol Runolist (od imena katoličke grupe otpora prvobitno osnovane u Bavarskoj). Razbijeni od gestapovskih doušnika, ponovo su se reorganizovali i raštrkali po drugim delovima Ne-mačke. U Kelnu je 1944. dvanaest članova javno obešeno, kao primer ostaloj omladini; jedno vreme je Gestapo verovao da sko-ro četvrtina pripadnika Hitlerove omladine u rajnskom gradu Kre-feldu pripada Runolist grupama. U Berlinu je u leto 1942. provaljen pokret Werner Steinbrink i deset njegovih članova je pogubljeno bez saslušanja. Za grupu Alfreda Scmidt-Sasa se zna da je rasturala letke i lepila plakate tokom 1942. Uhapšeni od Gestapoa, četiri momka mlađa od 21 godine su osuđena na smrt, a jedna devojka je osuđena na 7 godina zatvora. Ostale grupe opstale su samo po imenu - Die Meute u Lajpcigu, Kittelbach piraten u Ruru, grupa 07 u Minhenu i antinacistički Verband na obroncima Alpa. 314
Ordensburgen (Zamkovi reda)
Sigurno je da je "Bela ruža" predstavljala najorganizovaniji i najefikasniji nemački omladinski pokret otpora. Minhenski Gestapo, koji je uhapsio članove grupe 1943. motrio je na njih skoro 6 meseci. Tokom tog razdoblja, predvodnici su sa svojim antinacističkim stavovima upoznali mnoge hiljade minhenskih studenata, a pristalice "Bele ruže" su otkrivene (i osuđene na smrt) čak i u Hamburgu. Videti BELA RUŽA za celokupnu priču o pokretu. Grubo je reći, za tako mnogo heroizma i toliko mnogo prolivene krvi, da ovi pokreti nisu ništa ili skoro ništa doprineli padu Trećeg rajha; ali, zaključak je neizbežan. Možda ipak pravi doprinos omladinskog otpora treba tražiti drugde, u inspiraciji mladim Nemcima koji su došli posle, i u naglasku da nisu svi Nemci (bez obzira na godište) poslušno gutali zavodljivu propagandu nacističke države. Ordensburgen (Zamkovi reda). Internatske ustanove za obuku nacističke elite (videti OBRAZOVANJE U TREĆEM RAJHU). Ordungspolizei (Policija za red). Poznata kao Orpo. Regularne policijske snage Trećeg rajha. Organizacija bekstva. Vodeći nacisti su bežali iz Nemačke na kraju rata, koristeći se sredstvima SS-a i uz pomoć međunarodnog biznisa, ličnosti iz crkve i, ponekad, američkih i bri-tanskih obaveštajnih službi, koje su se nadale da će iskoristiti nji-hova znanja. SS organizacije su uvek bile u senci i poznate samo po glasinama ili po hvalisanju onih koji su umakli, čuli smo o “die Spinne” (Pauk), ”die Schleuse” (Brana), “Stille Hilfe” (Tiha pomoć). “Kreis Rudel” (Rudelov krug, nazvan po posleratnom neonacisti) i 315
Organizacija bekstva
“Bruderschaftwerk” ili “Kamaradschaftwerk (Bratske ili prijateljske grupe). Najozloglašenija, iako niko ne može biti siguran da li i najdelotvornija, bila je organizacija Odessa. Najčešće korišćene rute bekstva iz Nemačke vodile su preko Brenerskog prelaza do Insbruka i u Italiju, ili preko Algaja preko jezera Konstanca kroz Švajcarsku do Italije. I u južnoj Nemačkoj, i u Italiji, često su im pomagale crkvene ličnosti, od kojih su neke postavljene u Vatikan za vreme nacizma. Biskup Alois Hudal je, na primer, kao rektor nemačke crkve u Rimu, Santa Maria dell’ Anima, nesumnjivo pomogao da se izdaju vatikanski pasoši ratnim zločincima. Njegova pronacistička gledišta izneta su u njegovim predratnim napisima. Ne zna se do koje je mere Papa Pije XII podržavao njegova shvatanja. Delatnosti Hudala i njegovih istomišljenika u Vatikanu samo su dodali na težini i prirodi pitanja za koje su mnogi evropski katolici osećali da visi nad “nemim Papom”. Za poznatije naciste poput Eichmanna, se zna da su iskoristili vatikansku rutu. Iz Italije, neki nacisti su bežali u Španiju, a neki u Južnu Ameriku, ostali na Srednji Istok, da rade u Egiptu i Siriji, a neki od latvijskih i litvanskih fašista otišli su do Australije. Organizacija za industrijsku ekonomiju. Posebni zakoni iz februara i novembra 1934., usmereni na prestruktuiranje organizacije kartela iz 1923., prenošenjem njenih ovlašćenja na vladu Rajha. Nova vladina ovlašćenja zahtevala su da sve trgovačke i industrijske aktivnosti budu zastupljene unutar granica gaua od strane komore, čiji je direktor bio istaknuti nacistički poslovni čovek. Oružani SS. Borbene SS jedinice. Videti SS: WAFFEN SS 316
Oster, Hans
Ossietzsky, Carl von (1889-1938). Dobitnik Nobelove nagrade za mir 1935. Pacifista koji je izdavao mali nedeljnik u kome je otkrivao ponovno tajno naoružavanje Vajmarske Nemačke, pod generalom von Seecktom. Reichswehr je zatražio njegovo gonjenje i bio je na kratko zatvoren 1931. 1933. tokom hapšenja sumnjivih posle paljenja Rajhstaga odveden je u konclogor, gde je i dočekao vest o dobijanju Nobelove nagrade. Razgnevljen, Hitler naređuje da Nemci ne treba više da primaju Nobelovu nagradu. Ossietszsky umire od tuberkuloze u konclogoru Oranienburg 1938. Njegov periodični list Die Weltbühne je i dalje izdavan sa istim zaglavljem u Berlinu. Oster, Hans (1888-1945). Glavni pomoćnik admirala Canarisa, šefa Abwehra (nemačka obaveštajna služba), 193843. Hans Oster je bio profesionalni vojnik koji je služio u I svetskom ratu i pod Vajmarom. Otpušten 1932. posle skandalozne afere sa ženom svog kolege oficira, brzo je vraćen u Abwehr od Haldera i služi pod generalom von Bredowom. Osteru se nisu sviđali nacisti i ubistvo Bredowa tokom Röhmove čistke 1934. uverilo ga je da se mora suprotstaviti. Posle zamene sledećeg šefa Abwehra, Patziga, Canarisom 1935., njegova netrpeljivost prema nacizmu približila je Ostera Canarisu. Bio je jedan od četvorice oficira određenih da ispitaju optužbe o homoseksualnosti izrečene protiv komandanta armije Fritscha 1938; jedan od članova suda bio je i advokat Dohnanyi, koji je kasnije radio sa njim protiv Hitlera. Canaris je iskoristio Ostera da se pobrine oko veza sa Britancima i oko prosleđivanja upozorenja o Hitlerovim namerama prema Čehoslovačkoj i Poljskoj. Oster je imao veze sa visokim oficirima koji su nameravali da se okrenu protiv Hitlera; zatim, posle izbijanja rata, šalje upozorenje o 317
Otpor
nemačkoj invaziji na Dansku, Norvešku, Belgiju i Holandiju, ali su zainteresovane vlade ignorisale njegova upozorenja. Aprila 1943. Gestapo hapsi Dohnanyia, a Oster je suspendovan sa dužnosti. Jula 1944. uhapšen je nakon "Bombaške zavere" i drže ga, sa ostalim osumnjičenima za zaveru, u istražnom centru Gestapoa na Prinz Albrechtstrasse u Berlinu. Premešten je u konclogor Flossenburg februara 1945. i obešen, sa Canarisom, neposredno pred dolazak američke armije u aprilu. Osthilfe skandal (Skandal oko istočne pomoći). Pritisak konzervativnih zemljoposednika (Junkera) velikih imanja istočno od Elbe rezultirao je finansijskom pomoći države. Početkom 1930-ih finansijske zloupotrebe postale su uočljive i Oskar von Hindenburg je progovorio u ime Junkera. Izgleda moguće da su nacisti iskoristili skandal (i mito oko imanja Neudeck) da bi obezbedili podršku Oskara Hindenburga tokom političkog manevrisanja 1933. Otpor. Videti JULSKA BOMBAŠKA ZAVERA; BELA RUŽA, M.A.N; NEU BEGINNEN; ELBEŠKI DRUGOVI; GRUPA HERBERTHA BAUMA; FRAJBURŠKI KRUG, KRAJSAUŠKI KRUG; ROTE CAPELE; OMLADINSKI OTPOR NACIZMU Otrovna pilula. Knjiga Ernsta Hiemera, izdavača Der Stürmera, koja se sastojala od otrcane sirove antisemitske “istorije”. Mnogo hvaljena od nekih nacističkih krugova (iako ne i od intelektualnijih SD vođa), dok je Max Amann izjavio da bi trebalo da je pročita svaki nemački dečak i devojčica.
318
P Papa Pije XII (Eugenio Pacelli), (1876-1958.). Papski nuncije u Minhenu 1917. i u Berlinu od 1920., dok nije postao kardinal 1929. Glavni savetnik, u funkciji vatikanskog državnog sekretara, pape Pija XI tokom pregovora i potpisivanja Konkordata između Crkve i nacističke države jula 1933. Bez iluzija posle nacističkog nepoštovanja sporazuma, Papa Pije XI izdaje encikliku Mit brennender sorge 1937., otvoreni napad na nacistička verovanja i metode. Posle smrti Pija XI, Pacelli biva izabran za Papu u martu 1939., dok Hitler zauzima Čehoslovačku i približava se ratu sa Poljskom. U novembru 1939., posle osvajanja Poljske i dok se nemačka armija spremala da napadne Zapadnu Evropu, Joseph Müller, antinacistički nastrojen advokat, poslat je u Vatikan od Ostera, vođe zaverenika okupljenih oko Abwehra. Mülleru je omogućena audijencija kod Pape, na kojoj je ovaj upitan može li delovati kao posrednik sa Britancima, ako jedna antihitlerovska vlada bude osnovana u Nemačkoj. Dobivši potvrdan odgovor, Müller se vraća, ali general Halder i Oster ne uspevaju da ubede generala von Brauchitscha, glavnog komandanta armije da se okrene protiv Hitlera. Posle ovoga, izgleda da Papa Pije nije bio voljan da se angažuje na bilo čijoj strani. Bilo je mnogo napada na Papu Pija XII zbog njegovog propuštanja da osudi nacistička zverstva (dok nije oklevao da osudi komunistička nedela). Iako je bio dobro upoznat sa Nemačkom i stalno obaveštavan, nije otvoreno osudio nacizam niti Hitlerove napade na druge zemlje. Njegovo gnušanje nad ateizmom i materijalističkim komunizmom 319
Papen, Franz von
uticalo je da podrži antikomunističke elemente Hitlerove politike i uskrati punu podršku saveznicima, dokle god je komunistička Rusija bila jedna od njih. Iako je znao za istrebljenje Jevreja, rekao je Veću kardinala, juna 1943., da javna osuda može doneti više zla nego dobra. Ipak, ova otvorena opomena nije sprečila sveštenike i manastire da obezbeđuju skloništa za hiljade Jevreja. Mnogi pripadnici crkve nesumnjivo su se osećali izdanim papinim ćutanjem po pitanju genocida i njegovim odbijanjem da zapreti ekskomunikacijom svakom katoliku koji uzme učešća u hapšenju, transportu ili ubijanju jevrejskog naroda. Papen, Franz von (1879-1969). Nemački kancelar 1932. i zamenik kancelara u Hitlerovoj vladi iz 1933-34. Generalštabni oficir i kasnije diplomata u I svetskom ratu, von Papen postaje vođa katoličke partije Centra posle rata. Spadao je među one konzervativce koji su verovali da mogu kontrolisati Hitlera, dok bi njegove demagoške sposobnosti bile upotrebljene za kontrolisanje nemačkih masa. Pokazalo se da su i von Papen i oni koji su mislili kao on, pogrešili. Vanredni Rajh komesar u Prusiji 1923-33. i zamenik kancelara 1933-34. von Papen je prevaren i, na kraju, nadigran od Hitlera. Sve manje koristan nacističkom vođstvu, von Papen je postavljen za ambasadora u Austriji 1934. i kada je ovo mesto prestalo da bude relevantno i neophodno, poverena mu je relativno minorna funkcija u nemačkoj ambasadi u Turskoj 1939-44. Saveznici su mu sudili u Nirnbergu i oslobođen je optužbe. Sledeće godine osudio ga je nemački sud, ali je oslobođen 1949., posle dve godine zatvora. Partijski sudovi (Parteigerichte). Sudovi namenjeni održavanju partijskog Firerpincipa. Pod nadzorom Waltera 320
Bucha, partijski sudovi su zavodili disciplinu u često konfuznoj i klimavoj hijerarhiji nacističke partije. Ustanovljeni pre dolaska na vlast, postaju jezivo sredstvo sprovođenja partijske kontrole nad članstvom. Posle 1933. dato im je ovlašćenje da izriču gubitak zaposlenja i zatvorske kazne. Paulus, Friedrich von (1890-1957). Unapređen u feldmaršala neposredno pre nego što je predao svoju armiju Rusima, januara 1943., von Paulus je bio profesionalni vojnik u I svetskom ratu, koji je služio i pod Vajmarom i pod nacističkim režimom. 1942. poverena mu je komanda nad 6. armijom, usmerenom da napadne Staljingrad, ali kada je krajem godine njegova armija opkoljena, bio je prinuđen da se preda. Paulus se obraćao preko radija nemačkim vojnicima, a Rusi su ga iskoristili i kao svedoka radi potvrđivanja saučesništva Generalštaba u napadu na Rusiju i u zapovestima o osvajanju zemlje radi nemačke kolonijalizacije. Oslobođen je iz Rusije, gde je držan kao ratni zarobljenik, 1953. i umro je u Istočnoj Nemačkoj 1957. Pétain, Henri Philippe (1856-1951). Šef države neokupirane “Višijevske” Francuske 1940-44. Maršal Pétain je bio francuski vojnik herojske reputacije, branilac Verdena 1916. i komandant francuskih armija 1918. 1940., kada su Nemci uznapredovali kroz Belgiju, premijer Paul Reynard u nadi da će ojačati svoju vladu imenuje Pétaina za vicepremijera. Pošto su se Nemci probili kroz Francusku i zauzeli Pariz, vlada se premestila u Bordo. Ovde se kabinet okreće protiv Reynarda i Pétain preuzima mesto premijera i moli za mir. Uslovi predaje diktirani Francuskoj u Kompijenju predviđali su podelu zemlje na dva dela, okupiranu severnu i neokupiranu južnu zonu. 321
Peta kolona
Pétain, sada šef države, upravljao je samo jednom trećinom Francuske. Njegova vladavina je bila konzervativna i autoritarna i uopšte, spremna na potpunu saradnju sa Trećim rajhom. Kada su savezničke snage provalile iz Normandije, Pétain beži u Švajcarsku, ali se vraća da bi se suočio sa suđenjem u aprilu 1945. Osuđen je zbog saradnje sa neprijateljem na vojnu degradaciju i smrt, ali je kaznu general De Gaullea preinačio u doživotnu robiju. Peta kolona. Oni izdajnici domovine koji pružaju aktivnu pomoć neprijatelju pri invaziji. Termin je prvi upotrebio nacionalistički general u španskom građanskom ratu, koji je tvrdio da ima 4 kolone (trupa) koje nadiru ka Madridu i “petu kolonu” pristalica koji čekaju u gradu. Pre 1939., nacističke partije u Austriji i Sudetskoj oblasti služile su kao efikasna “peta kolona Berlinu”, ali termin je najtačnije primenjen posle izbijanja rata u slučaju ljudi poput Quislinga u Norveškoj i Leona Degrellea u Belgiji. Obično su petokolonašima nemački osvajači odmah odavali priznanje, postavlja-njem na neka počasna mesta, ali pravu vlast su zadržali nemački upravitelji: Abetz u Francuskoj, SeyssInquart u Holandiji, Ter-boven u Norveškoj i Best u Danskoj. Peta kolona (ili pristalice koje čekaju) bila je delotvornija u propagandi nego u stvarnosti. Pfarrer-notbund. Vanredna liga pastora koju je osnovao Martin Niemöller u septembru 1933., radi odbrane Luteranske crkve od nacističkog Nemačkog verskog pokreta Do Božića te godine liga je brojala 6.000 članova, skoro trećinu svih protestantskih pastora u zemlji. 1934. liga se složila oko 6 principa Sinoda iz Barmena ali je posle toga žestoko proganjana od nacista, sve dok i sam Niemöller nije bio uhapšen 1937. 322
Pivni~ki pu~
Pfeffer von Salomon, Franz Felix. Zapovednik SA od 1926-30. Komandant frajkora koji se pridružio Röhmovom Frontbannu, Pfeffer je bio partijski gaulajter u Tiringiji i Vestfaliji, sve dok mu godinu dana posle Röhmovog odlaska iz Nemačke nije poverena komanda nad SA. Uvodi red i tradicionalni armijski dril u formacije SA, da bi bile u stanju da demonstriraju paradnu impresivnost i sjaj vojničke pojave. Nameravao je da od SA pre stvori instrument propagande, nego grupu siledžija. Pfeffer je bio taj koji je obučio SA za masovne parade i pozdrav ispruženom rukom, a poklik masa “Heil HItler” tada postaje deo partijskih procesija. Posle pobune SA u Berlinu 1931. koju je predvodio Stannes i prepirke sa Hitlerom oko slanja pripadnika SS-a (pre nego pripadnika SA-a) u Rajhstag, oslobođen je komande nad SA. Dok se Röhm nije vratio komandu je preuzeo lično Hitler. Pfeffer je bio nesentimentalnih i pre pruskih nego bavarskih nazora i nije bio privučen Hitlerovom pojavom. “Onaj mlitavi Austrijanac”, zvao ga je utegnuti i strogi Pfeffer. Pivnica. Poznata i kao Pivski podrum. Minhenske pivnice su često raspolagale velikim salama, koje su koristili ne samo pojedinačni gosti već i velike grupe, klubovi ili političke organizacije. Tokom Vajmarskog razdoblja pivnice su puno puta korišćene za političke sastanke raznih boja. Među one koje su nacisti najčešće koristili spadale su: Bürgerbräukeller, Hofbräuhaus, Eberlbrauhaus, Loewenbräuhaus i Loewenbräukeller. Torbräukeller pored Izara je bila regrutni centar SA, a u Sterneckerbrauu je osnovana Nacistička partija.
323
Podru~je naseljavanja
Pivnički puč. Puč koji su pokušali nacisti. U novembru 1923. Hitler je pokušao brzo i improvizujući da preuzme vlast u Bavarskoj. Kahr pokrajinski komesar u Bavarskoj zadužen za odbranu Bavarske od desničarskih pobuna, trebalo je da se obrati patriotskom skupu u Bürgerbräukelleru u Minhenu. Hitler sa Göringom i ostalima, grunuo je na miting i ispalio hitac u strop. Na vrhuncu drame proglasio je nacionalnu revoluciju i zbacivanje Bavarske i vlade nemačkog Rajha. 600 pripadnika SA opkolilo je zgradu i Hitler je odveo Kahra i ostale u zadnje prostorije i prinudio ih je da se obavežu na saradnju; Hitler bi upravljao političkim poslovima u novom režimu, a Ludendorff (koji je upravo obavešten o pokušaju) bi komandovao armijom. Kada se oslobodio paske SA, Kahr se odriče saradnje i puč se suočava sa propašću. Ludendorff, međutim, sada potpuno predan, ubeđuje Hitlera da nastavi. Oko podneva sledećeg dana, sa nekih 2.000 sledbenika, nacističke vođe marširaju ka centru Minhena, Odeonplatzu, gde pokrajinska policija blokira ulicu. Policija otvara vatru i Hitler i Göring bivaju ranjeni (gine 16 članova partije i 3 policajca). Nastaje panika i Hitlera odvoze kolima u Hanfstänglovu kuću. Dva dana kasnije je uhapšen. Februara 1924. Hitleru se sudi za veleizdaju, proglašen je krivim i osuđen na 5 godina robije u Landsberškom zatvoru. Pivnički puč je predstavljao neslavan, slabo planiran poduhvat, ali je suđenje pružilo Hitleru prvu priliku da upozna nemački narod sa svojim imenom. Područje naseljavanja. Oblast u zapadnoj carskoj Rusiji u kojoj je živelo nekih 2.700.000 Jevreja 1940-41. Procenjuje se da je do 1943. preživelo jedva 250.000 hiljada. Sledi nekompletna lista gradova u kojima su jevrejski stanovnici bili ubijani, uglavnom od specijalnih SS jedinica u krajnje varvarskim okolnostima. 324
Pohl, Oswald
Grad Dvinsk Kovno Vitebsk Vilnjus Rudnik Lida Bjalistok Mogiljev Nesvič Kovel Gormei Rovno Kijev Berdičev Poltava Mariupolj Rostov na Donu Uman
Broj žrtava Grad 30.000 Braslav 3.800 Glubokoje 16.000 Troki 70.000 Vilejka 1.200 Smolensk 6.000 Borisov 5.000 Mir 4.844 Stonim 4.000 Bobruisk 27.000 Pinsk 4.000 Sarni 22.000 Žitomir 33.000 Babi Jar 35.000 Vinica 12.000Djepropetrovsk 90.000 Taganrog 18.000 30.000
Nikolajev Odesa
Broj žrtava 1.800 2.500 550 4.000 3.000 7.620 1.200 10.000 179 30.000 3.000 7.000 100.000 15.000 37.000 2.000 94.000 60.000
Sledi lista konclogora unutar oblasti nekadašnjeg Područja naseljavanja u kojima su mnoge stotine hiljada Jevreja bile ubijene između decembra 1941. i februara 1943: Treblinka Sobibor Majdanek
800.000 250.000 250.000
Besek Čelmno
650.000 350.000
Od pretpostavljenih 250.000 preživelih iz Područja naseljavanja u 1943., veruje se da je daljih 100.000 stradalo, uglavnom u konclogorima tokom poslednje dve godine rata. 325
Poljoprivreda u Tre}em rajhu
Pohl, Oswald (1892-1951). Šef SS odseka ekonomskih poslova, WVHA, Pohl je pripadao prvobitnoj SA eliti. Kao bivši blagajnik u ratnoj mornarici, vodio je Allgemeine SS administraciju od 1934. a kasnije celokupnu SS administraciju. Upravljao je sopstvenim odsekom od 1939., koji se razvio u WVHA 1942., zahvaljujući čemu postaje drugi po moći u SS-u, posle Heydricha. Suprotstavio se naglom istrebljenju Jevreja, jer je njegovim fabrikama trebala njihova radna snaga. Postavljen je da vodi administraciju konclogora 1942., kada je njihov proizvodni kapacitet postao značajan. Aprila 1942. njegov štab naređuje da zatvorenici poslati na rad ne treba da budu batinani, već podstaknuti boljom hranom i odećom. Ipak, oni su bili robovi koji su radili mnogo sati pod surovim uslovima. Oscar Schindler (opisan u Schindlerovoj barci Thomasa Keneallta 1982.) je predstavljao paradoks u Pohlovoj operaciji, pomoću kojeg je uspešno i (po standardima tog doba) dosta sretno fabrika radila sa jevrejskom radnom snagom. Pohlova aktivnost donela je ogromno bogatstvo SS-u. Uz to, zlato i nakit oteti od žrtava konclogora dostigli su vrednost zlatnih poluga držanih u Rajhbanci - i deponovani su na račun pod imenom “Maxa Heilingera”, u vrednosti od 10 miliona tadašnjih dolara. Osnivao je kompanije, obezbeđivao monopole i pridobijao poslovne ljude za SS i administratore više zainteresovane za profit nego za ideale SS-a i nacizma. Iako je osuđen na smrt 1947., četiri godine je prošlo u molbama i raspravama pre nego što je obešen u Landsbergu 1951. Poljoprivreda u Trećem rajhu. Kada su nacisti došli na vlast 1933., težak položaj nemačkog seljaka bio je svuda 326
Pohl, Oswald
uočljiv; u okolnostima koje su ga pritiskale bilo je neke sličnosti sa onim iz seljačkih ratova u XVI veku ili sa katastrofičnim tridesetogodišnjim ratom sledećeg stoleća. Šta više, problem je bio istinski akutan. U 1932-33. poljoprivredni prihodi su pali bilionima maraka ispod onih iz 1924/1925., najgore posleratne godine, dugovi su neumereno rasli, a kamata je za 14% prelazila prihode seoskih imanja. Walter Darré odlično obavešteni stručnjak za poljoprivredu iako i dalje nacistički ideolog, preuzima Ministarstvo poljoprivrede da bi sastavio plan za nemačkog seljaka. Njegov Zakon Rajha o neotuđivosti seoskog imanja iz septembra 1933. dodeljuje svakom imanju po 120 ha seljaku uživaocu, u isto vreme proglašavajući zemlju zaostavštinom koja se ne može prodati, založiti ili podeliti. Smrću zaduženog, imanje bi prešlo na najstarijeg sina. Jedini uslov koji se zahtevao od seljaka je bio da dokažu arijevsku čistokrvnost unazad do 1800. Drugim zakonom iz istog meseca Darré se bacio na problem cena poljoprivrednih proizvoda. Posle toga, "Posed ishrane Rajha" je trebalo da postigne stabilne i profitabilne cene za seljaka i usmeri ga ka stvaranju viškova u poljoprivrednoj proizvodnji. Za nepune dve godine cene poljoprivrednih proizvoda su narasle za 20% i mnogi nemački seljaci su počeli da gledaju na nacističku državu kao na moćnog partnera posle godina zanemarivanja. Sigurno, mnogi mladi seljaci su se okoristili zakonima o zaostavštini, dupliravši do 1939. svoje prosečne zemljišne posede. U isto vreme, nadničari na imanjima koji su pretrpeli smanjivanje nadnica od dvadeset procenata za vreme depresije, sada su, pod nacistima, povratili svoje prihode na nivo iz 1929. One su ostale i pored toga male, kada se uporede sa nadnicama radnika na auto-putevima ili u novoj industriji naoružanja. 327
Ponovno naoru`avanje
Ipak, uprkos nekim uspesima, nacistička poljoprivredna politika nije nikad ostvarila više od 80% viškova hrane, i iako je seljak mogao da vidi kako ga hvale po novinama i počastvuju za političkim govornicama, od 1935. njegova ekonomska pozicija prestaje da se poboljšava. Do 1937., ravnoteža cena je ponovo delovala nauštrb poljoprivrede, sa rastom seljačkih prihoda od samo 34% od 1933., dok su nadnice u industriji i plate porasle za oko 50%. Ova osetna razlika postojaće dugo po ulasku u rat, dok nacističku ruralna radnu snagu nije nadvladala ideološki neočekivana kombinacija seoskih radnica i stranih robovskih radnika, što čini bilo kakvo poređenje sa predratnim platama i prihodima neodgovarajućim. Poljska. Poljska republika je osnovana 1918. od poljskih govornih područja Rusije, Austrije i Nemačke, koje su, međutim, obuhvatale i velike oblasti pod manjinskim grupama, najviše nemačkim. Posle Brest-Litovskog ugovora (nametnutog od carske Nemačke), ova oblast je bila od 1918. do 1920. poprište borbi protiv nemačkih frajkora na jednoj i sovjetskih Rusa na drugoj strani. Posebno pitanje predstavljao je “Poljski koridor”, prostor između Baltičkog mora i središnjeg dela Poljske, utvrđenog Versajskim ugovorom. Poljska je tako umnogome zavisila od političke podrške Francuske, koja je u Poljskoj videla protivtežu Nemačkom ponovnom usponu. Hitler 1934. potpisuje desetogodišnji ugovor o nenapadanju sa Poljskom, slabeći Francusko-poljski savez. 1938., kada je Nemačka uzela Sudetsku oblast od Čehoslovačke, Hitler je dozvolio Poljskoj da anektira delić Čehoslovačke. Ali početkom 1939., pošto je Nemačka okupirala čitavu Čehoslovačku, Hitler proširuje svoj zahtev na Dancig i Poljski koridor. Uprkos britanskoj i francuskoj 328
Poljska
garanciji poljske nezavisnosti, Nemačka napada Poljsku 1939. Nemačke armije nadjačavaju Poljake, a Rusi ulaze sa istoka. Za mesec dana Poljska propada. Njena vlada beži najpre u Rumuniju, a 1940. u Britaniju. Stanovništvo Poljske činili su mnogi koji su govorili nemački i bili dobrodošli u Treći rajh, ali ostali, u onom što je tada bilo poznato kao generalna guvernatura, tretirani su kao rasno inferioran narod i pod Frankom svedeni na zajednicu služinčadi. U zapadnoj Poljskoj, Poljaci su isterani sa svojih teritorija koje su, kao deo Rajha koji će postati poznat kao Wartegan, naselili Nemci. Videti USTANAK U VARŠAVSKOM GETU; RUSKO-NEMAČKI PAKT Ponovno naoružavanje. Versajski ugovor iz 1919. je, članovima od 160. do 210., ograničio nemačku armiju na 100.000 oficira i vojnika, ukinuvši vojnu obavezu i predvidevši da sav višak opreme i municije bude predat Saveznicima. Ratna mornarica je ograničena na 15.000 ljudi, sa malim brojem velikih brodova, a podmornice su zabranjene. Nije smelo biti vazdušnih snaga niti vojnih aviona. Fortifikacije na Rajni trebale su biti razvaljene, Generalštab raspušten, a ni jedno udruženje ili klub nije smelo da poseduje oružje ili izvodi vojnu obuku. Sprovođenje ovih zahteva trebalo je da nadgleda saveznička kontrolna komisija. Čak i pre nego što je ugovor potpisan, njegove mere su bile izigrane. Odsek generala Schleichera u Ministarstvu rata, regrutovao je, finansirao i opremao frajkore radi odbrane nemačkih inte-resa na istočnoj granici sa Poljskom, a kasnije radi odbrane repu-blike od pobuna. Glavnokomandujući armije, general von Seekt, od 1920. počinje sa njenom reorganizacijom i novom obukom u novim okolnostima. 329
Posleratni haos
Armija Vajmarske republike nalazi saveznike u novom Sovjetskom Savezu i sporazumeva se o tajnim programima obuke i vojnim eksperimentima u Rusiji, za tenkovske i avionske posade. Jedna za drugom, Vajmarske vlade zatvaraju oči pred uvežbavanjem i razvitkom novih vojnih taktika. Na taj način, Hitler 1933. nasleđuje oružanu snagu u usponu - za razliku od francuske, britanske ili američke armije - bez velikih zaliha starog naoružanja koje se imalo iskoristiti pre dobijanja odobrenja za nabavku novog. Nove vojne taktike (kasnije nazvane "Blitzkrieg") bile su zasnovane na uspesima ofanzive iz 1918. One nisu zavisile od klasične pešadijske puške i njen novi model nije ni razvijan, već su projektovane lake rafalne, kratkodometne-udarne puške, poznate kao mašinski pištolji. Da bi se izbegla Versajska ograničenja, nemačka policija (ne vojska) bila je naoružana sa Schmeisserom izvedenim od poluautomatske puške ili “mašinskog pištolja”. Kasnija upotreba u Španskom građanskom ratu potvrdila je njenu vojnu vrednost i nemačka armija je usvaja 1938., kao MP 38. Tokom I svetskog rata Nemačka nije uspela da razvije tenk kao oružje, tako da su bili potrebni potpuno novi nacrti a eksperimentalne tenkovske šasije su izrađivane u vidu “traktora” i tajno isprobavane u Rusiji, na osnovu sporazuma Reichswehra i Crvene armije iz 1928., na poligonu kod Kazanja. Ovim merama, novi tenk Mark I je bio spreman za Hitlera i on ga pušta u proizvodnju 1934. Od 1923., von Seeckt je odobrio tajnu obuku i projektovanje vazdušnih snaga, Luftwaffea. Vlada je podsticala razvoj komercijalne linije, Lufthanse, održavajući na taj način u aktivnosti avio industriju. Podsticani su i jedriličarski klubovi i do 1932. su brojali oko 50.000 članova. U isto vreme, Lufthansa je vodila školu za obuku pilota, obučavajući više nego što je potrebno za budući Luftwaffe. 330
Ponovno naoru`avanje
Ratna mornarica nije bila u mogućnosti da ponovo izgradi svoju flotu, površinske brodove i podmornice ali je planirala za vreme kada to bude moguće (Videti Z-PLAN I ANGLO-NEMAČKI POMORSKI SPORAZUM). Posleratni haos, 1918-1920. Godine meteža, tokom kojih se Hitler pojavio kao predvodnik nove revolucionarne partije. 1918.
1919.
mart Brest-Litovski ugovor; Rusija se predaje Nemačkoj. Nezavisne države Poljska, Estonija, Letonija, Litvanija, Finska, Ukrajina i Belorusija otcepljuju se od bivšeg Ruskog carstva (kada su Saveznici novembra 1918. porazili Nemačku, Brest-Litovski ugovor je poništen Versajskim ugovorom iz 1919.). Ludendorff započinje ofanzivu na zapadu protiv anglo-francuskih armija, pojačanih Amerikancima. Ona je u početku uspešna, ali iscrpljuje nemačke rezerve. sept. Saveznički kontranapad i nemačka armija se povlači. Nestašica hrane u Nemačkoj (izazvana savezničkom blokadom) izaziva pobune u gradovima; bune se vojnici i mornari u Nemačkoj. nov. Revolucija u Berlinu; Nemački car abdicira a nova vlada prihvata savezničke uslove primirja (potpisane u šumi Kompijenja). U Minhenu proglašena Bavarska demokratska i socijalistička republika. Ustanci i pobune širom Nemačke. jan. Ustanak Spartakista (komunista) u Berlinu srušen je uz veliki broj ubijenih. Vođe, Karl 331
Posleratni haos
Liebknecht i Rosa Luxemburg, ubijeni. Proglašena sovjetska republika u Bremenu i srušena za mesec dana.
1920.
april Bavarska republika je pretvorena u Sovjetsku republiku; u krvi su je ugušili armija i jedinice frajkora. mart Desničarski Kappov puč u Berlinu (kome je i Hitler očevidac), ugušen od frajkora, uključujući i Eppovu jedinicu koja je nosila simbol swastike. Vladavinu Rurom od strane “Crvene armije” sastavljene od 50.000 radnika, okončala je nemilosrdno armija uz pomoć frajkora. U ovim haotičnim godinama je rođena Vajmarska republika.
Potempa. Selo u Gornjoj Šleziji, u kome je jedan komunista pretučen na smrt od petorice nacista u avgustu 1932. Suđeno im je, i sudovi Vajmarske republike su ih proglasili krivim i zatvoreni su, ali su u martu 1934. pod novim nacističkim pravosuđem oslobođeni “za dobro Rajha”. Potsdamski puč. Pokušaj generala Schleichera i drugih visokih vojnih ličnosti da u januaru 1933. osvoje vlast. Veruje se da je von Schleicher pri kraju svoje pedesetsedmodnevne vladavine, kao poslednji kancelar pre Hitlera, razmišljao o puču. Dok su visoki nacisti slavili vest da će Hitler postati ujutro kancelar, stigao je jedan emisar koji je tvrdio da su Schleicher i Hamerstein digli na uzbunu Potsdamski garnizon i da se spremaju da stave pod kontrolu vremešnog predsednika Hindenburga. Udar, ako je i postojao u smislu Hitlerovih kasnijih tvrdnji, je bio sprečen dolaskom generala von Blomberga u Berlin u ranim jutarnjim časovima. 332
Potempa
30. januara 1933. Blomberg, pozvan od Hindenburga, postavljen je za ministra odbrane u kabinetu Hitler-von Papena, od tog trenutka na sceni. Ova nova vlast opunomoćila ga je da suzbije bilo kakav vojni puč koji bi mogao biti u toku; njegova reputacija u armiji garantovala je da će podsdamski garnizon poslušati. Pour la sémité. Igra reči zasnovana na Pour le Mérite, nemačkom najvišem vojnom odlikovanju u I svetskom ratu. “Pour le Sémité” je bio naziv za žutu zvezdu koju su prvo nemački, a kasnije i ostali evropski Jevreji bili prinuđeni da nose. Poverenici za rad. Zakonom od 19. maja 1933. ustanovljeno je 13 kancelarija širom Rajha, svaka pod upravom “Treuhänder der arbeit”- poverenika za rad. Dužnost novih funkcionera bila je opisana kao “pregovaranje o radnim ugovorima između poslodavaca i radnika” - jasna uzurpacija ulo-ge sindikata u Vajmarskoj republici, od strane nacističke države. Pozorište u Trećem rajhu. Kao i za druge umetnosti, Vajmarska republika predstavljala je plodno tle za pozorište, u kome je cvetalo eksperimentisanje i novi načini izražavanja. Ekpresionizam, kao pokret 1920-ih, predvodili su dramski pisci Georg Kaiser, Ernst Toller, Fritz von Unruh i Franz Werfel. U isto vreme, Gerhart Hauptmann, Hugo von Hofmannsthal, Arthur Schnitzler i Carl Zuckmayer su stvarali nova dela, dok se Bertold Brecht nalazio na početku karijere koja će ga učiniti svetski slavnim.
333
Pozori{te u Tre}em Rajhu
Max Reinhardt, Leopold Jessmer i Erwin Piscator su oduševljavali publik svojim blistavim produkcijama i glumačkim veličinama, poput Paula Wegenera, Emila Janningsa, Heinricha Georga, Wernera Krausa, Kathera Golda i Elisabeth Bergner koji su davali sjaj izvođenjima i klasičnih i novih drama. Ovaj porast ekperimenata i novina okončan je nastupanjem nacizma. Većina priznatih režisera je zabranjena, a skoro svi dramski pisci su naterani da odu u egzil ili da se povuku. Ista sudbina zadesila je veliki broj najpoznatijih izvođača. Nije se radilo o tome da su nacisti bili nezainteresovani za pozorište; u stvari, nacistička pozorišna politika je težila proširenju publike obezbeđivanjem ulaznica preko “Snage kroz radost” i organiza-cije Fronta rada po smanjenim cenama. 1936., na primer, bilo je 25 putujućih trupa koje su posećivale seoske zajednice, a do 1942. publika u gradskim pozorištima se udvostručila u poređenju sa 1933. Nacistički pokret načinio je jedan specifičan doprinos pozorišnoj umetnosti. Poznat kao Thingspiel, zasnivao se na konceptu oživljene verzije tevtonskog plemenskog zajedništva, mešavini povečerja, svetkovine, i cirkuskog izvođenja. Držane u posebno napravljenim amfiteatrima poznatim kao Thingspielplatten, svetkovine su često obuhvatale i rituale Hitlerove omladine ili bakljade SA. Mnogo karakterističniji za rane dane Trećeg rajha, ovaj stil se nije dugo održao i u određenom vidu njegovu ulogu su preuzele procesije Nacističke partije. Göbbelsova pozorištna politika bila je vrlo slična bioskopskoj: dijeta eskapizma menjana je prigodnim ideološkim komadima i stalnom zalihom klasike. Na primer, 1938. pozorišni hitovi su bili Baza Wallah, komedija iz armijskog života i Beg iz svakodnevnog sveta, vesela fantazija. Ideoloških komada je bilo 2 vrste: istorijski, koji su 334
Pozori{te u Tre}em rajhu
prikazivali nemačke heroje iz prošlosti, poput Barbarosse ili Henryja IV, i pozorišne verzije teme Krv i tlo. Ovi komadi slavili su seljačku strastvenu privrženost tlu i ukazivali na istovetnost plodnosti ljudskih bića i tla. U Divu Richarda Billingena, ćerka starog farmera, jedinica, napušta farmu i odlazi u grad, ali njen otac, nespreman da prizna poraz, stvara novog naslednika zbliživši se sa svojom služavkom. Klasici, posebno Schiller, Goethe, Kleist i dela Shakespearea, bili su stalno izvođeni. Ponekad su preduzimane izvesne režiserske slobode, kao kada je u Mletačkom trgovcu (popularnom zbog mogućnosti za ispoljavanje antisemitizma), Jessika proglašena vanbračnim detetom, i tako postala Arijevka pa se mogla udati za Lorenza. Čak i krajem 1942., kada je u Rusiji i Severnoj Africi ratna sreća počela da se okreće, Berlincima je nuđen izbor od skoro 100 različitih predstava u sezoni. Tek 1943. i 1944. ambiciozni pozorišni program počinje da se smanjuje usled savezničkog bombardovanja i restrikcija totalnog rata. Požar u Rajhstagu. U februaru 1933., mesec dana pošto je Hitler postao kancelar Rajha (Videti HRONOLOGIJU), zgrada Rajhstaga je izgorela do temelja. Sledećeg dana predsednik Hindenburg objavio je da se sve građanske slobode suspenduju po “vanrednim dekretima za zaštitu naroda i države”. U martu ovi dekreti postaju ustavni zakon, koji daje Hitleru diktatorska ovlašćenja i pretvara Nemačku u policijsku državu. U noći kada je požar primećen, Göring, kao ministar unutrašnjih poslova pokrajine Prusije, odmah dolazi na lice mesta i javno optužuje komuniste za palež; maloumnog Holanđanina Mariusa van der Lubbea, uhapšenog te noći u zgradi, Göring optužuje da je njihov agent. Pruska policija hapsi preko 4.000 osumnjičenih. Procesna predstava 335
Po`ar u Rajhstagu
organizovana je u septembru u Lajpcigu, da bi se dokazala Göringova tvrdnja da su komunisti krivci. Pred sud su izvedeni van der Lubbe, Torgeler (vođa komunista u Rajhstagu koji se sam predao) i trojica bugarskih komunista (među njima i Dimitrov), koji su bili poznati kao agenti sovjetske Kominterne. Suđenje se nije pokazalo uspešnim kao što se Göring nadao. Njegova odluka da dozvoli prisustvo međunarodnih posmatrača omogućila je Dimitrovu da izaziva provale gneva kod Göringa i dovela je do toga da je izgledalo da su nacisti oni kojima treba suditi. U svetskoj štampi Göring je ismejan: svi osim van der Lubbea oslobođeni su optužbe: donet je "Lex van der Lubbe" da bi se mogla retroaktivno izreći smrtna kazna za paljevinu i on je bio pogubljen. Torgeler je premešten u konclogor, ali je kasnije oslobođen. Dimitrovu je omogućeno da se vrati u Rusiju, i posle II svetskog rata postane predsednik Bugarske. “Karikaturalno suđenje” je održano u Londonu 1934. od strane liberalnih i socijalističkih grupa, i iskorišćeno je na međunarodnom planu za moćnu antinacističku propagandu. Ipak, iako pravo suđenje u Nemačkoj nije uspelo za spoljnu upotrebu, bilo je vešto predstavljeno nemačkom narodu radi izazivanja osećaja dubokog šoka, koji je delotvorno pomogao nacistima da učvrste svoju vlast. U isto vreme, naučena je i lekcija o nepoželjnosti otvorenih sudova. U aprilu 1934. Vrhovnom sudu je oduzeto pravo da sudi slučajeve izdaje i dato novom Volksgerichtu (Narodnom sudu) koji je imao dvojicu profesionalnih sudija i petoricu drugih iz Partije, SS-a ili armije, a bez prava na žalbu povodom presude. Došlo je do trajne rasprave ko je stvarno podmetnuo požar. Postoje jaki, ali neodređeni dokazi da je odgovorna posebna SA grupa, ali izgleda da bi to mogao biti i zbunjeni i maloumni van der Lubbe. 336
Pravosu| e u nacisti~koj Nema~koj
Pravosuđe u nacističkoj Nemačkoj. Hitlerova revizija zakona nije pogodila građanske zakone, poput onih o izjavama volje, krivičnim delima za koje se goni po privatnoj tužbi, trgovačkim ugovorima; ali krivično pravo je mnogo izmenjeno. Do 1945. za 43 krivična dela je predviđena smrtna kazna. Sudije koje se nisu potčinile nacističkoj pravosudnoj praksi uklonjene su sa funkcije; opstali su samo konformisti. Njihova uloga je bila da očuvaju ne državu, već nacističko viđenje države, zaštitom postojećih (tradicionalnih arijevskih i nemačkih) vrednosti i kažnjavanjem bilo kakvog antinacističkog držanja i eliminisanjem svakog suprotstavljanja volji partije. Zastupnicima tužbe su data dodatna ovlašćenja i značaj na sudu, dok su zastupnici odbrane oslabljeni. Od 1937. batinanje optuženih (zvanično po zadnjici) je bilo zakonski sankcionisan deo policijske istrage. Smrtna kazna je mogla biti izrečena već od četrnaeste godine starosti. 1940., preko 900 nemačkih civila je pogubljeno na osnovu sudske presude, a do 1943. broj je narastao na preko 5.000. Da bi se osiguralo sprovođenje nacističke pravde, od 1942. sudijama i tužiocima je bilo dozvoljeno da se savetuju bez bilo kakvog prisustva advokata odbrane. Od marta 1933. osnovani su specijalni sudovi (Sondergerichte), radi suđenja za političke prekršaje bez porote. 1934. osnovan je Narodni sud (Volksgerichthofe) da bi sudio slučajeve veleizdaje, ali sa porotom sastavljenom od članova nacističke partije. Ovim sudom u Berlinu je predsedavao Roland Freisler, koji je osudio optužene za saučešće u "Bombaškoj zaveri" jula 1944. Na nižem nivou, sudovi nacističke partije (USCHLA) su bili takođe osnovani u svakom Gauu početkom 1920-ih radi održavanja partijske discipline, pomoću sankcija poput gubitka zaposlenja ili 337
Praznici u nacisti~koj Nema~koj
društvenog izgnanstva ili od 1933. kada je Hitler došao na vlast, zatvaranja i smrti. Državni zatvori su nastavili da primaju ljude osuđene od sudova ili držane pod nadzorom civilne policije. Svi koji bi pobudili pažnju policijskog sistema nacističke partije - bilo Gestapoa, SD-a ili policije za kriminal (Kripoa), bili bi pod “zaštitnim starateljstvom”. Između 1934. i 1945. sudije narodnih sudova su od 16.000 izvedenih pred njih osudile na smrt 7.000. Oktobra 1986., Zapadna Nemačka je konačno obustavila postupke protiv 577 sudija i državnih tužilaca Narodnih sudova Trećeg rajha. Istrage su otpočele tek 1954. i izvođene su kako treba samo 1965; do 1986. optuženi su ili umrli, ili previše onemoćali da se pojave na sudu, a kako su i preživeli svedoci umirali dokazivanje je postajalo sve teže. Mnogi u ovom sporom pristupu vide nevoljnost jednog pravnog sistema da osudi svog prethodnika. (Videti GLEICHSCHALTUNG I FREISLER, ROLAND) Praznici u nacističkoj Nemačkoj. 1. jan. Dan vlasti (na koji je Hitler postao kancelar, 1933.) 24. feb. Dan osnivanja partije (1920.) 16. mart Dan nacionalne žalosti (stara proslava sa novim datumom; poznat i kao Dan sećanja na “heroje”) 20. april Hitlerov rođendan 1. maj Nacionalni praznik rada, preuzet od starog Prvog maja 2. nedelja (Materinska nedelja) postaje dan kada su u maju uručivane medalje plodnim majkama Letnja oživljeni paganski praznik sa logorskim vatrama 338
Pripjatske mo~vare
dugodnevnica uveče i spomenima na partijske mučenike 9. novembar Godišnjica puča iz 1923. (i prilika za "Kristalnu noć") Zimska smišljena da umanji značaj Božića i kratkodnevnica tradicionalnog “Silvestrova” Hrišćanski praznici Uskrs i Božić su nastavljeni, ali nisu bili partijski dani. Godišnji Nirnberški skup postaje još jedan praznik Trećeg rajha. Prijatelji rajhsfirera. Krug bankara i industrijalaca koji su se redovno okupljali u Berlinu. Cilj gupe je bio da deluju kao nezvanični patroni SS-a, dajući donacije i, čak, opremajući čitave Waffen SS jedinice. Za uzvrat, Prijatelji bi dobijali počasni čin u SS-u. Mnogo veći značaj je imala činjenica da je uticaj Heinricha Himmlera mogao podmazati točkove trgovinske i industrijske delatnosti u Trećem rajhu. Najdirektniju korist za industrijskog patrona predstavljao je direktan pristup logoraškoj radnoj snazi, za koju je plaćao SS-u 6 maraka dnevno po čoveku. Primirje, 1940. Videti KOMPIJENJ Pripjatske močvare. Oblast u Poljskoj, u kojoj je 1939. poljska armija planirala da pruži poslednji otpor nemačkim snagama. Ali napredovanje sovjetskih trupa (dogovoreno Rusko-nemačkim paktom iz 1939.) uništilo je bilo kakvu mogućnost poljskog otpora. Pripjatske močvare ušle su po drugi put u vojnu istoriju, prilikom napada Nemačke na Sovjetski savez 1941. kada su njene trupe krenule severno i južno na Minsk i Kijev. 1944. Pripjatske močvare se ponovo pominju tokom napredovanja sovjetskih snaga na zapad,
339
Privremena vladina lista
prema Lavovu. Oblast je 1945. “reinkorporisana” u Sovjetski savez. Videti RUSKO-NEMAČKI PAKT Privremena vladina lista. Konačnu listu, koju je sastavio dr Carl Gördeler u junu 1944. da bi predložio novu nemačku vladu posle uspešnog atentata na Hitlera, činili su: dr Carl Gördeler: Wilhelm Leuschner: General Ludwig Beck:
Kancelar Vicekancelar Regent i glavnokomandujući oružanih snaga
Grof Urlich Swerin-Schwanenfeld: Državni sekretar regenta Jakob Kaiser: Zamenik vicekancelara General Fridrich Olbricht ili general Erich Höpner: Ministar rata Grof Stauffenberg: Državni sekretar za rat Feldmaršal von Witzleben: Glavnokomandujući Wermachta Julis Leber: Ministar unutrašnjih poslova Johannes Popitz: Ministar finansija dr Paul Lejeune-Jung: Ministar ekonomije Ulrich von Hassell: Ministar inostranih poslova Eugen Bolz: Ministar obrazovanja Andreas Hermes ili Hans Schlange-Schoiningen: Ministar poljoprivrede JosephWirmer ili dr Carl Sack: Ministar pravde Berhard Letterhaus: Ministar posleratne izgradnje Theodor Haubach: Ministar informacija General von Trescow: Šef policije 340
Pu~
Videti JULSKA BOMBAŠKA ZAVERA, GÖRDELER, CARL Proterivanje. Premeštanje oko 16 miliona Nemaca iz njihovih domova u centralnoj i istočnoj Evropi, koje je otpočelo sa ulaskom sovjetske armije u Istočnu Prusku poslednjih meseci rata, i koje se nastavilo u haosu, bedi i često završavalo smrću za izbegle, posle sporazuma u Potsdamu, u posleratnom razdoblju. Veruje se da je dva miliona Nemaca poginulo na putu ka zapadu, od hladnoće, gladi i bolesti. Protokoli Sionskih mudraca. Falsifikat koji datira iz 19. veka, korišćen od raznih organizacija u Evropi radi izazivanja antijevrejskog raspoloženja. Dokument je navodno sadržao zapisnik tajnog cionističkog kongresa. Kongres je, prema falsifikovanom dokumentu, bio posvećen planiranju terorističkih akcija u evropskim prestonicama, slabljenju arijevskih naroda i osnivanju svetske jevrejske države. U antisemitskom kontekstu vremena, detinjasta preuveličavanja su ignorisana, a organizacije u opsegu od carske tajne policije do govornika Nacističke partije bile su u mogućnosti da citiraju Protokole i da im se široko veruje. U zapadnom svetu, takođe, Protokoli su naširoko objavljivani, pojavivši se prvo u SAD početkom veka. 1921. londonski Times je predvodio napad na Protokole proglasivši ih falsifikatom a 1935. švajcarski upravni sud je utvrdio da su neautentični. Ovo, ipak, nije sprečilo njihovo dalje navođenje u Trećem rajhu, gde su široko korišćeni radi širenja antisemitskih stavova među omladinom.
341
Privremena vladina lista
Puč. Nemačka reč za nasilno preuzimanje vlasti, Coup d’etat. Dobro poznati primeri su “Kappov puč” u Berlinu 1920., Hitlerov “Pivnički puč” 1923. i navodni “Röhmov puč” 1934. koji je predstavljao izgovor za likvidaciju nacističkih disidenata u "Noći dugih noževa".
342
Pu~
Q Quisling, Vidkun (1887-1945). Norveški političar koji je sarađivao sa nacistima i čije je ime na engleskom postalo sinonim za “izdajnika”. Pre rata je služio kao ministar u norveškoj vladi (i bio počasni zapovednik reda britanske imperije), ali daje ostavku da bi pokrenuo Norvešku fašističku partiju. Za vreme nacističke okupacije Norveške postavljen je za prvog ministra Državnog saveta (1942.), ali se stvarna vlast nalazila u rukama Josefa Terbovena, nemačkog rajhkomesara. Quislingu je suđeno i pogubljen je 1945., pošto se dobrovoljno predao novouspostavljenoj norveškoj vladi.
343
Raeder, Erich
R Radna knjižica (Arbeitbuch). Važan lični dokument, zahtevan od svakog ko se zapošljava. Predviđena je zakonom iz februara 1935., a uvedena juna iste godine. Samo oni koji su posedovali radnu knjižicu mogli su da se zapose. Knjižica je predstavljala izveštaj o zaposlenjima i zahtevalo se da bude predata poslodavcu prilikom primanja radnika na posao, a vraćena po okončanju zaposlenja. Radni ured je čuvao centralni registar radnih knjižica a lažni navodi i zloupotreba povlačili su oštre kazne. U praksi, radna knjižica je predstavljala instrument kontrole radnika i uspešno ih je onemogućavala da slobodno biraju radno mesto. Radna povelja. Zakon iz januara 1934., koji je trebalo da reguliše odnose između kapitala i radne snage u novoj nemačkoj državi. Drugačije doktrine od one za koju se zalagalo radikalno krilo Nacističke partije, Radna povelja je uvela ravnotežu na teret zaposlenih, a u vidljivu korist industrijalaca. Zasnovana umnogome na Mussolinievoj Povelji rada iz 1927., nacistička povelja je ponudila nemačkim radnicima simbolično pravo da budu birani u (Povereničke savete) Vertrauensrat. Radna služba (Reichsarbeitsdienst-RAD). Uvedena zakonom od 26. juna 1935. RAD je obavezivala na šestomesečnu rad-nu službu sve muškarce između 19 i 25 godina. Muškarci pozva-ni u radnu službu radili su uglavnom u poljoprivredi ili na jav-nim radovima; žene, koje su kasnije uključene, 344
angažovane su za domaće poslove i tradicionalno ženska poljoprivredna zaduženja. Trenutni efekat RAD-a je trebalo da smanji broj nezaposlenih u vreme kada je to bilo ključno za Hitlerov položaj u javnosti. Radnički obrazovni logori. (Arbeitserziehungslager). Specijalni logori za obuku i indoktrinaciju zatvorenika oslobo-đenih iz konclogora. Posle 1939. postalo je toliko neuobičajeno da se logoraš oslobodi, da su obrazovne ustanove ukinute. Raeder, Erich (1876-1960). Komandant nemačke mornarice od 1935. do 1943., Raeder je uspeo da, kao profesionalni oficir postane šef mornaričke komande 1928. Dovoljno je impresionirao Hitlera da bi bio unapređen u grand admirala i poverena mu je potpuna komanda nad mornaricom. Njegovi odnosi sa nacistima nisu uvek bili dobri, tako je otpustio Heydricha iz mornarice 1931., zbog nečasnog ponašanja prema mladoj ženi koja je tvrdila da joj je obećao da će je oženiti. Raeder je inicirao “mornaricu velikih brodova”, Z-plan, ali nije verovatno da je predviđao rat sa Britanijom. Kada je rat počeo, njegov neuspeh da zaustavi savezničke konvoje koji su prelazili Atlantik sa zalihama i naoružanjem iz Amerike razbesneo je Hitlera, koji je iznudio njegovu ostavku i zamenio ga podmorničkim zapovednikom, Dönitzom. Rusi ga 1945. zarobljavaju u Berlinu i uvrštavaju među glavnoptužene na Nirnberškom procesu. Proglašen je krivim za planiranje rata i izdavanje naređenja za ubijanje zarobljenika. Osuđen na doživotnu robiju, uzaludno je molio za smrtnu kaznu. Oslobođen je 1955. 345
Rakete
Rajh (Carstvo). Nacistička Nemačka je zvanično nazivala sebe Trećim rajhom od 1933. Prvi rajh je bilo Sveto Rimsko carstvo od 962. do njegovog ukidanja od Napoleona, 1806. Drugi rajh, Bizmarkovo carstvo, trajao je od 1871. do kraja dinastije Hoencolerna 1918. Termin Treći rajh Hitler je usvojio ranih 1920-ih. Rajhstag. Impozantno kupolasto zdanje u Berlinu, dom nemačkog parlamenta, dok nije zapaljen u februaru 1933. (videti POŽAR U RAJHSTAGU). Posle toga “Rajhstag” je zasedao u Kroll operi u Berlinu i u ovoj zgradi je Hitler, kao nemački firer, održao mnoge od svojih ključnih govora. Rajhstag: Partije, 1920-1933. Broj sedišta: Izbori nacisti
SPD1DNVP2DVP3Centar4
jun 1920 maj 1924 dec. 1924 maj 1928 mart1930 jul 1932 nov. 1932 mart1933
102 100 131 153 143 133 121 120
71 95 103 73 41 37 52 52
65 45 51 24 30 7 11 2
64 65 69 62 68 75 70 74
39 28 32 25 20 4 -
DDP5 BVP6KPD7Ostali
21 4 16 62 19 45 16 54 19 77 22 89 20 100 18 81
84 52 39 44 51 2 -
12 107 230 196 288
PRIMEDBE 1 Socijaldemokratska partija, predvođena Ottom Welsom od 1931. 2 Nemačka nacionalistička partija, predvođena Hugenbergom. 3 Nemačka narodna partija. 4 Predstavnici katoličke manjine, partiju Centra je predvodio Kaas. 5 Demokratska partija, proizašla od predratnih liberala. 6 Bavarska narodna partija. Osnovana novembra 1918. od starog bavarskog centra, nastupala je na nacionalnom nivou sa partijom Centra
346
Rajnska oblast, ponovno zauzimanje 7 Nemačka komunistička partija, predvođena Thälmannom.
Rajhsštathalter (Guverner Rajha). Guverner jedne od 11 oblasti, stvorenih od teritorija koje su pripojene posle 1939. Rajnska oblast, ponovno zauzimanje. Hitlerov prvi pravi Coup de main u spoljnoj politici. Obuhvatajući sve nemačke teritorije severno od Rajne i 30 milja dugačak pojas istočno od reke (koji je uključivao Keln, Dizeldorf i Bon), Rajnska oblast je bila demilitarizovana Versajskim ugovorom. 7. marta 1936., u operaciji pod šifrovanim imenom Zimska vežba, Hitler naređuje svojim snagama da ponovo zauzmu oblast, na temelju toga što je Francuskosovjetskim paktom prekršen Lokarnski ugovor. Wehrmachtu je, tokom tog prvog pokušaja da se poništi glavna tačka Versajskog ugovora, naređeno da se odmah povuče ako francuske snage pruže otpor zauzimanju. U narednim krizama Hitlerov odlučan stav podelio je Francusku i Britaniju na diplomatskom planu i obezbedio međunarodno prihvatanje njegovog Fait accomplia. Rakete. Prva dalekometna teška raketa je razvijana pod patronatom nemačke armije i uspešno upotrebljena u poslednjoj godini II svetskog rata. U martu 1944. SS je pokušao da preuzme kontrolu nad projektom i uhapsio naučnike uključujući i Wernera von Brauna, u nameri da stavi raketno istraživanje pod svoju Ahnenerbe organizaciju. Razvoj raketnih istraživanja takođe je bio odložen i metodama planiranja Adolfa Hitlera, koji, još uveren u brzu pobedu 1942., nije dao prioritet novim istraživanjima budućih oružja, mlaznog aviona, atomske bombe i rakete. 347
Rakete
Saveznička obaveštajna služba je saznala za V-2. Test raketa je skrenula sa kursa i završila u Švedskoj, a delovi sledeće su prokrijumčareni u Britaniju preko poljskog pokreta otpora. Fotografsko obaveštenje o raketnim istraživanjima i proizvodnim pogonima kod Penemindea na Baltiku bilo je jasno i preduzeti su teški vazdušni napadi na njih od avgusta 1943. Uprkos tome, V-2 je stavljen u dejstvo septembra 1944. V-2 je bilo zastrašujuće oružje; 16,5 m dugo, sa udarnom glavom teškom tonu, dostizalo je visinu od 96 km a obaralo se na metu brzinom od preko 5,600 km na sat. Domet mu je bio nešto preko 920 km. Između januara 1944. i aprila 1945., napravljeno ih je oko 6.000. Nekih 1.265 raketaje bilo upućeno na luku Antverpen u Belgiji a 1.050 na London i ostale delove Britanije. V-2 je napravljen prekasno da bi odlučio rat, a njegov razvoj je bio pre uprkos, nego zahvaljujući nacizmu. Werner von Braun i ostali iz Penemindea odvedeni su u SAD posle rata, gde je V-2 tehnologija, daleko u prednosti u odnosu na ostatak sveta, iskorišćena kao najvažniji korak ka NASA svemirskom programu. Rasa. “Mešanje krvi i prouzrokovani pad rasnog nivoa”, rekao je Adolf Hitler “je jedini uzrok odumiranja starih kultura. Svi koji nisu od dobre rase na ovom svetu su otpaci”. Hitlerovo iznošenje ovakvog stava, mračne najave budućih poteza Trećeg rajha, nikako nije rezultat njegove neobične opsesije - ili samosvojne percepcije klasičnih radova tog doba. Nema potrebe da se veruje da je Hitler čitao Comte de Gobineauov Esej o nejednakosti ljudskih rasa (1853-5) ili delo anglo-nemačkog pisca Houstona Stewarta Chamberlaina, Osnovi 19. stoleća (objavljenog 1899. na nemačkom, a 1910. na engleskom). Ali, smenom stoleća, 348
Rasa
preokupiranost rasom dostigla je popularni nivo, da bi se o tome raspravljalo u kafeima širom Evrope ili “izučavalo” u jevtinim pseudo-naučnim pamfletima koji su bili dostupni u knjižarama Londona, Pariza, Berlina i Beča. U ovom poslednjem periodu evropske kulturne dominacije, anglosaksonstvo u Engleskoj, arijevstvo u Nemačkoj i keltstvo u Francuskoj obuzelo je maštu javnosti, a za rasu se verovalo da predstavlja ključ dostignuća zapisanih u nacionalnoj istoriji. Antisemitizam je procvetao u viktorijanskoj Engleskoj, a još više u Francuskoj Dreyfusovog doba. Ali, tek u Nemačkoj i u Austrijskom carstvu netrpeljivost postaje konstantna i pomerila se dalje na Istok, ka Poljskoj i carskoj Rusiji, gde je bila izražena kroz nasilne i krvave pogrome, povremene napade na lokalno jevrejsko stanovništvo. Ironija nemačkog i austrijskog antisemitizma je često isticana: krajem 19. veka oba carstva su imala brojnu i često naprednu jevrejsku populaciju. Šta više, Jevreji iz centralne Evrope bili su obično dobro integrisani u društva u kojima su živeli, a 1914. su viđeni među prvim dobrovoljcima radi borbe za svoju zemlju. Ipak ostaje činjenica da je veliki rezervoar antisemitizma preživeo rat i bio i uvećan žestinom poraza. Rana Nacistička partija predstavljala je samo jednu od par stotina nacionalističkih partija u Nemačkoj i Austriji koje su se obrušile na Jevreje kao na organizatore poraza. Nije bilo potrebno mnogo u pregrejanoj atmosferi “Noža u leđa” Versajskog diktata i "Novembarskih zločinaca". Jevreji su bili odgovorni; jevrejski kapitalisti ili jevrejski boljševici. Sve je još potpaljivano citatima iz Protokola Sionskih mudraca, falsifikovanog dokumenta usmerenog na dokazivanje postojanja jevrejske zavere za preuzimanje sveta. Adolf Hitler nikako nije bio usamljen u verovanju da je ovo moguće. Do koje mere su ostale nacističke vođe, poput 349
Rasa
Göringa i Hessa verovale, sada je nemoguće utvrditi. Ali, jasno je da je Hitler smatrao da Gobineauova rasna degeneracija ne predstavlja samo neposrednu opasnost za arijevsku rasu - bilo je to sredstvo koje su Jevreji odabrali da bi uništili arijevski svet. (O racionalnosti nema govora. Kako bi Jevreji postali vladajuća rasa kvareći Arijevce sopstvenom lošom krvlju teško je shvatiti). Ono što je Hitler tražio i tako često dobijao od svojih nemačkih slušalaca, bio je jedan čin vere, odluka da se poveruje. Prihvaćena priroda i opseg “Arijevske” rase, ostaju teški za procenu. Gobineau je verovao da su Francuzi Arijevci; Hitler je uključivao i Britance i severne Italijane. Krajem rata, SS je, u nedostatku regruta, uključio i Hrvate pod kišobran koji je prokišnjavao. Termin “Arijevski” skovao je izučavalac sanskrita, Friedrich Max Müller radi zamene ranijeg termina “Indoevropski”. U svom delu opisao je migracije arijevskih naroda i njihov nezadrživ talas u severozapadnu Evropu. Müller se prvenstveno zanimao za lingvističku stranu i upozorio je na varljivu povezanost jezika i rase:”Ako kažem Arijevci ne mislim na krv, na kosti, na kosu, na lobanju; jednostavno mislim na one koji govore jedan arijevski jezik”. Ali celokupna kultura je već bila spremna da prihvati njiho-vu superiornost. Bilo je to razdoblje “žute opasnosti” i “odgo-vornosti belog čoveka”. Ne mogu se lako povući granice arijevskog sveta (posebno, jer je Müller, njegov nevoljni izumitelj, osporavao njegovo rasno postojanje), ali središte su jasno sačinjavali nordijski narodi, i još preciznije oni koji su trebali da pokrenu borbu protiv Jevreja i Slovena, u arijevskom kraljevstvu Hitlerovog Trećeg rajha. Rascher, dr Sigmund (u. 1945). SS doktor za “medicinske eksperimente”, koji je koristio Cigane, Jevreje i 350
Ratne `rtve, vojnici
“kriminalce” za testove koji su se završavali mučnom smrću njegovih žrtava. Specijalnost mu je bila upotreba dekompresionih komora radi simulacije leta na velikoj visini i kupki sa niskom temperaturom radi simulacije zimskih uslova u Atlantiku. Hvalisao se Payn-Bestu, britanskom agentu zatvorenom u Dahauu, da je on izmislio gasnu komoru za masovne likvidacije, ali je onda, 1943. i sam postao zatočenik Dahaua jer je dao lažnu izjavu da je njegova žena rodila dete nakon 48. godine. Streljan je po Himmlerovom naređenju u februaru 1945. Rastenburg. Mesto održavanja vojne konferencije 20. jula 1944., na kojoj je došlo do zamalo uspešnog atentata na Hitlera. Ratne žrtve, vojnici. Sledi procena vojnih ratnih žrtava u ratu Trećeg rajha 1939-45. Rusi Nemci Mađari Jugosloveni Britanci i Komonvelt Italijani Poljaci Rumuni Amerikanci Francuzi Finci Belgijanci Holanđani
7.500.000 3.500.000 410.000 410.000 400.000 330.000 320.000 300.000 290.000 210.000 85.000 12.000 12.000
Izostavljeni su Kina i Japan sa preko 13 miliona. 351
Raubal, Geli
Ratni dugovi. Videti REPARACIJE Raubal, Geli (1908-1931). Hitlerova nećaka i verovatno njegova ljubavnica. 1928. Hitler je prvo iznajmio Haus Wachenfeld na Obersalzbergu iznad Berhtesgadena i pozvao svoju sestru Angelu da se doseli kao njegova domaćica. Ona dovodi sa sobom u Berhtesgaden svoje dve kćerke, Friedl i Angelu - ili Geli kako su je zvali - plavu i neobično atraktivnu. Opravdano se može pretpostaviti da se tridesetdevetogodišnji Hitler ubrzo zaljubio u nju. Sigurno je da je od početka 1929. ona bila njegov stalni pratilac na skupovima, u restoranima, na konferencijama i šetnjama po planinama. Kada je kasnije te godine Hitler uzeo stan na Minhenskoj Prinzregentenstrasse, porodica Raubal prelazi da živi kod njega. Priče o paru su se brzo raširile. Mnoge nacističke vođe uočile su privučenost nemačkih ženskih glasača neže-njom Firerom i pojavljuju se zahtevi da Hitler prekine romansu. Ovo nije bilo moguće, šta više: bili su na vrhuncu (ili su tek prošli vrhunac) svoje veze. Dolazilo je do prepirki oko Geline karijere i, što je još važnije, žestokih svađa u kojima ju je Hitler optuživao da ima paralelnu ljubavnu vezu sa njegovim šoferom Emilom Mauriceom. Ona je sigurno bila privučena svojim ujakom, sve poznatijom nacionalnom figurom; da li je bilo nečeg više od polaskanosti i impresioniranosti mlade devojke slavnim ujakom, nije poznato. Što se tiče njega, po svedočenju mnogih partijskih kolega, Hitler je bio zaljubljen u svoju nećaku. Šta se stvarno dešavalo između ovo dvoje, nije utvrđeno, ali je skoro sigurno da se odnos pogoršavao kako je Hiler postajao sve zahtevniji. Zna se da bi pobesneo ako bi bila viđena u društvu bilo kog drugog muškarca, a sigurno je i da 352
Raubal, Geli
je onemogućio njene operske ambicije, odbivši da joj dozvoli da studira u Beču. Ovo odbijanje je predstavljalo povod scene između njih 17. septembra 1931. Susedi, koji su čuli kako Geli viče sa prozora minhenskog stana prilikom Hitlerovog odlaska za Hamburg, kasnije su svedočili o očaju u njenom glasu i o oštrini Hitlerovog ponašanja. Posle autopsije, konstatovano je da je reč o samoubistvu. Nema sumnje da je Hitler bio pokošen. Javno je plakao na njenom grobu. Nedeljama kasnije prilikom odlučujućeg susreta sa predsednikom Hindenburgom, Gregor Strasser se požalio da Hitleru manjka koncentracije, a njegove misli su pre usmerene na smrti njegove sestričine nego na aktuelna politička dešavanja u koja je partija bila umešana. Ništa od ovoga nije potkrepljivalo minhensku glasinu da je Hitler ubio svoju sestričinu u nastupu ljubomornog gneva. Ipak, smrt Geli Raubal ostaje jedna od najvećih misterija u Hitlerovom životu. Opet, bilo je nagovešteno da uprkos izveštaju sa autopsije, Geli Raubal nije sama sebi oduzela život već je u stvari bila žrtva Heinricha Himmlera, koji je shvatio da Hitlerova veza sa nećakom vodi (partiju) opasnim smerom. Šta god da je istina, postoji još jedan završni zlokobni dodatak priči. Jedna od mnogih glasina koja je kružila u to doba, pominje pismo koje je Hitler, navodno, napisao svojoj nećaki. U njemu, navodi glasina, Hitler je izneo neke od svojih seksualnih problema, a posebno svoju naklonost prema sadomazohizmu. Ovo je pismo, pričalo se tada, palo u pogrešne ruke i nacistički sveštenik, otac Bernard Stempfle, otkupio ga je sredstvima Nacističke partije. Samo je jedno sigurno u ovoj priči: sudbina uslužnog sveštenika ubrzo je sledila sve one koji su bilo šta znali o mračnoj strani Hitlerovog života, kada je njegovo telo nađeno u šumi pored Minhena sa tri metka u grudima. 353
Rauschning, Hermann
Rauschning, Hermann (r.1887). Predsednik senata Danciga 1933., koji je 1934. podneo ostavku zbog nacističke politike prema slobodnom gradu Dancigu, pod upravom Lige naroda. 1935. izlazi protiv nacista na izbore u Dancigu, gubi i beži u Švajcarsku. 1940. premešta se u Englesku, a kasnije u SAD, gde uzima američko državljanstvo. Rauschning je bio rani, dobro poznati i poštovani antinacistički pisac; ali njegova kniga Razgovori sa Hitlerom mora se čitati sa rezervom jer je njegov stvarni kontakt sa Hitlerom sigurno bio slabiji nego što je on želeo da predstavi. Ravensbrik. Ženski konclogor smešten nekih 50 milja od Berlina. Osnovan radi smeštaja 6.000 zatvorenika, broj je udvostručen do 1944. U logoru su preduzimani i medicinski eksperimenti. Na posleratnim suđenjima doktorima, Herta Oberhauser, jedina žena među okrivljenima, priznala je da je davala smrtonosne injekcije Poljakinjama koje su podvrgnute opitima. Žene su slate u Ravensbrik iz čitave Evrope. Ana Frank i njena majka su tamo stradale, kao i hiljade drugih žena iz okupiranih zemalja i same Nemačke. Razgovori za stolom. Hitlerove nepovezane priče tokom večere ili kasno noću, objavljene u SAD kao Hitlerovi tajni razgovori (Farrar, Strauss&co., Njujork 1953.), a u Londonu od Weidenfelda i Nicolsona iste godine, kao Hitlerovi razgovori za stolom. Noćne monologe zabeležile su sekretarice, a Martin Bormann ih je izdao u nepoznatom tiražu. Obuhvaćene su sve poznate nacističke opsesije, zajedno sa komentarima o pušenju, ženidbi, važnosti dobrog šofera i potrebi da se bude tolerantan poslodavac.
354
Reichenau, Walter
Ton Razgovora za stolom je ton didaktičnog i nadobudnog roditelja. Nema mesta ispravljanju ili neslaganju. O pitanjima toliko različitim, poput antičkih Grka i američkih proizvodnih metoda, Firer je mogao nekažnjeno grešiti, vređajući bez ironije. Jedne noći 1942. u prisustvu Heinricha Himmlera, kada su dimnjaci Aušvica i Treblinke već ispuštali masni dim, Hitler je mirno mogao da izjavi da je u poređenju sa pređašnjim tretmanom Jevreja njegov tretman mnogo humaniji. Nema podataka da li se drugi čovek nasmešio nad grotesknom prirodom izjave. Reichenau,Walter (1884-1942). Ambiciozni oficir od karijere, sledio je svog zapovednika generala Blomberga u Ministarstvu rata 1933., potpuno sarađujući sa nacistima. Reichenau je bio onaj koji je sklopio sporazum sa Himmlerom, po kojem je armija ostala u kasarnama tokom Röhmove čistke 1934., dajući tako odrešene ruke SS-u. Kasnije je Reichenau izdao proglas kojim se opravdava ubistvo generala Schleichera. Komandovao je 10. armijom tokom invazije na Poljsku 1939. i 6. armijom prilikom invazije na Belgiju i Francusku 1940. Njegovi uspesi su bili nagrađeni unapređenjem u feldmaršala 1940. U Rusiji 1941., bio je zapovednik armijske grupe, i izdaje posebna antijevrejska naređenja zbog kojih bi mu bez sumnje bilo suđeno da je preživeo rat. Umro je od kapi 1942. Rajhsjugendlajter (Omladinski vođa Rajha). Videti OMLADINSKE ORGANIZACIJE Reichsstunde (Patriotski čas). Vreme odabrano od članova patriotskog kluba ili udruženja tokom kojeg bi se oni družili i držali smotre. 355
Reitsch, Hanna
Reichswehr. Armija od 100.000 vojnika, koja je dozvoljena nemačkoj republici Versajskim ugovorom. Reinhardt, Fritz (1895-1969). Gaulajter gornje Bavarske, 1928-30. Poslanik u Rajhstagu od 1930., postavljen je za državnog sekretara u Ministarstvu finansija 1933. Reinhardtov istorijski značaj leži u njegovoj obuci nacističkih uličnih govornika; nivo obuke koju je ponudio bio je viši od niskog nivoa obrazovanja, tipičnog za pridošlice u Nacističku partiju pre 1933. Reinhardt je zatvoren posle rata, a oslobođen je 1949. Reitsch, Hanna (1912-1979). Vodeći nemački ženski probni pilot. Lično odana Hitleru, Hanna Reitsch je držala jedriličarske rekorde za žene u trajanju, dužini i visini, 1930ih. Za svoju službu u ratu dobila je Gvozdeni krst 2. reda, kao jedina žena sa ovim odlikovanjem. Njene sposobnosti i hrabrost kao pilota široko su priznavane. Poznata je i po probnom pilotiranju V1 raketnim avionom pre nego što je 1944. upotrebljen protiv Belgije i Engleske kao bespilotna bomba. U aprilu 1945. odletela je sa generalom Greimom u Berlin, da bi posetila Hitlera u bunkeru. Pošto je Greim bio proglašen za novog komandanta Luftwaffea, uspela je da odleti iz zapaljenog centra grada uprkos ruskoj vatri po avionu. Bio je to njen poslednji znak odanosti Adolfu Hitleru. Zarobili su je Amerikanci i oslobođena je bez suđenja 1946., nastavivši svoju karijeru kao međunarodni jedriličar i pilot istraživač. Remagen. Nesrušeni most preko Rajne, koji je zauzela izviđačka patrola 1. američke armije. Dok su britanska, 21. 356
Remer, Otto Ernst
kanadska i 9. američka armija pripremale glavni udar preko Rajne na severu, 3. armija generala Pattona provalila je kroz slabu nemačku odbranu kod Ajfela (nemačkog dela Ardena) i došla do Rajne kod Koblenca. Malo severnije, ipak, jedna oklopna patrola američke 1. armije postigla je ono o čemu je svaki saveznički komandant sanjao: otkrila je u suštini neoštećen most preko Rajne kod Remagena u blizini Bona. Otkriće je sjajno iskorišćeno: američke snage, predvođene narednikom A. Drabikom iz Holanda u Ohaju, pojurile su preko mosta. Eksplozija koju je podmetnuo kapetan Wehrmachta W. Bratke, raznela je jedan od potpornika dok su Amerikanci prelazili, ali glavno punjenje nije detoniralo. Za 24 časa, više od 8.000 ljudi sa tenkovima i samohodnim topovima prešlo je Rajnu kod Remagena. Remer, Otto Ernst (r. 1912). Major koji je komandovao Gross Deutschland gardijskim bataljonom u Berlinu na dan propasti "Bombaške zavere", jula 1944. Kada mu je rečeno da je Hitler ubijen, i naređeno od zaverenika da uhapsi Göbbelsa, poveo je ljude do Ministarstva propagande, ali ga je Göbbels ubedio da su ga prevarili i povezao ga je telefonom sa Hitlerom. Hitler ga je odmah unapredio u pukovnika i naredio mu da uguši pobunu u Berlinu. Remerova fanatična odanost uskoro mu je donela dalje unapređenje u general-majora. Pedesetih osniva neonacističku partiju u Nemačkoj, Socijalističku Rajh partiju (SRP) ali tako dolazi u sukob sa zakonom i beži u Egipat. Renn, Ludwig (1889-1979). Aristokrata iz Saksonije, rođen kao Arnold Vieth von Golsenau. Oficir tokom I svetskog rata i pripadnik frajkora 1919., postaje pisac i ulazi u Komunističku partiju (KPD) 1928., koristeći ime Renn. 357
Reparacije
Uhapšen je posle požara u Rajhstagu sa ostalim komunistima i provodi 30 meseci u zatvoru. Biva oslobođen i odlazi u Švajcarsku 1936. U Španskom građanskom ratu bori se na strani republikanaca u Internacionalnim brigadama. Interniran u Francuskoj 1940. odlazi preko Engleske i SAD u Meksiko, gde osniva levičarski antinacistički pokret u Latinskoj Americi, Freiser Deutschland. Vratio se u Istočnu Nemačku (DDR) 1947. Reparacije. Delom Versajskog ugovora Nemačka je obavezana da plati reparacije za štetu pobedničkim Saveznicima. U mesecima neposredno po I svetskom ratu došlo je do enormnih i nerealnih procena štete i nemačke sposobnosti da to plati. 1921. određena je suma od 132 milijarde zlatnih maraka. U ono vreme, to je iznosilo ravno 32 milijarde $. Postojali su takođe među-saveznički dugovi, koji su se pridružili finansijskim nedaćama - posebno Francuske, koja je dugovala Britaniji preko 600 miliona funti i SAD 4 milijarde $. Ovo se dalje iskomplikovalo odbijanjem nove sovjetske vlade u Rusiji da prizna velika carska dugovanja, mnoga od njih Francuskoj. Saveznički reparacioni zahtevi novoj Vajmarskoj vladi postali su glavno pitanje u Nemačkoj, a nacionalističke partije su odmah pozvale na odbacivanje Versaja; ovo je bila i jedna od osnovnih tačaka male Nemačke radničke partije 1919. pre nego što se razvila u Nacističku partiju. Do 1923. vrednost nemačke marke je stalno padala. Francuske trupe ulaze u Rajnsku oblast da bi pokušale da iznude glavne reparacije. U novembru, bilo je potrebno apsurdnih 4 milijarde maraka za kupovinu 1 dolara. Na ovim niskim granama nemačke istorije, Hitler je pomislio da se susreo sa svojom sudbinom i pokušao Pivnički puč. 358
Ribbentrop, Joachim "von"
Nova šema otplate izrađena je 1924. Bila je poznata kao Dawesov plan (po predsedniku savezničkog komiteta, Charlesu G. Dawesu 1865-1951, direktoru američkog budžetskog biroa i kasnije 1925-29. potpredsedniku SAD). Plan je predviđao godišnju ratu otplate u vrednosti od 2 milijarde zlatnih maraka. Ovo se uskoro pokazalo prekomernim. Sledeći pokušaj učinjen je 1929: Youngov plan (nazvan po sledećem predsedniku savezničkog komiteta, američkom advokatu Owenu D. Youngu,1874-1962) smanjio je ukupnu sumu na 37 milijardi zlatnih maraka i produžio period otplate na 59 godina. Ovaj plan je žučno osporen u Nemačkoj i bio je pitanje na kojem je Hugenberg pokušao da formira nacionalistički Harzburški front, koji je Hitler iskoristio za korak dalje ka vlasti. Suočivši se 1931. sa političkom i ekonomskom krizom, Nemačka je prekinula otplaćivanje, a na međunarodnoj konferenciji u Lozani 1932. dogovoreno je da se odustane od svih daljih reparacionih zahteva. Reynaud, Paul (1878-1966). Francuski političar koji je 21. marta 1940. nasledio Edouarda Daladiera na mestu premijera. On se konstantno zalagao za otpor tokom nemačkog Blitzkriega koji je otpočeo 10. maja. Njegova podrška Churchillovom predlogu o Anglo-francuskoj uniji navodi defetiste predvođene Pétainom da se ujedine protiv njega i on podnosi ostavku 16. juna 1940. U septembru ga hapsi Pétainova višijevska vlada i po-staje jedan od optuženih na zloglasnom Riomskom procesu 1942. Ribbentrop, Joachim “von” (1893-1946). Ministar spoljnih poslova od 1938. do 1945. čije su aristokratske veze - ili pozivanje na njih, jer je njegovo “von” bilo osporavano od mnogih - koristile Hitleru izvesno vreme. 1920. se ženi 359
Riefenstahl, Leni
Annalies Henkel, poreklom iz porodice proizvođača vina i šampanjca i kao trgovac puno putuje. Pridružuje se Nacističkoj partiji tek 1932., ali odmah postaje koristan. U njegovoj kući u Berlinu januara 1933. su održani pregovori sa von Papenom, na kojima je postignut sporazum o postavljanju Hitlera za kancelara. Ribbentrop je bio sposoban funkcioner, ali je pitanje da li je ikad smislio ijedan diplomatski potez koji je izveo. 1933. osniva Ribbentrop biro, pod Hessovim sekretarijatom, kao protivtežu nemačkom Ministarstvu spoljnih poslova. Popunjen novinarima i karijeristima kojima je obično manjkalo kvalifikacija, cilj biroa je bio da dokaže veću efikasnost nacističkih metoda od tradicionalne diplomatske službe. Ovakva udvajanja postaju uobi-čajena nacistička praksa: osnivanje tela u senci pored zvanične organizacije, upravo kao što je i SS, čiji oficiri uglavnom nisu pripadali junkerskoj oficirskoj klasi, parirao armiji. Maja 1935. Ribbentrop dokazuje uspešnost svojih metoda zaključivanjem Anglo-nemačkog pomorskog ugovora bez usluga zvaničnika Ministarstva spoljnih poslova, čak i bez njihovog zvaničnog obaveštavanja. Ponovo nezavisno od Ministarstva spoljnih poslova, 1936. ubedio je Japan da se pridruži Anti-kominternovskom paktu, koji je Mussolini pristao da potpiše sledeće godine. Imenovan je za nemačkog ambasadora u Londonu (avgust 1936.) U februaru 1938. Hitler raspušta tradicionalno Ministarstvo spoljnih poslova von Neuratha, koji je, sa generalima Blombergom i Fritschom, pokušao da ga odvrati od akcija protiv Austrije i Čehoslovačke. Ribbentrop je postavljen za ministra spoljnih poslova; on je sada u centru nacističke aristokratije, a društveni status Annalies von Ribbentrop pruža glamur s kojim se nijedna partijska žena nije mogla nositi. 360
Ribbentrop, Joachim "von"
Ribbentrop predlaže Poljacima vraćanje Danciga Nemačkoj i saradnju protiv Rusije. Kada ne uspevaju da se dogovore, Hitler ulazi u Memel, pokazujući im da diplomatija ne znači raspravu. Povratak Danciga je bio trenutni razlog za napad na Poljsku u septembru 1939. Tokom rata Ribbentrop zadržava svoj status, ali je rat istisnuo diplomatiju i njegova pozicija je pre donosila poštovanje nego moć. Uhapšen je u junu 1945. i izveden pred sud u Nirnbergu sa glavnooptuženima. Kao i ostali, tvrdio je da nije znao za postojanje konclogora, politiku rasnog istrebljenja i ostale nacističke zločine. Proglašen je krivim i obešen. Riefenstahl, Leni (r. 1902). Filmska režiserka, najviše poznata po svojim propagandnim dokumentarcima. Njen prvi film snimljen na Göbbelsov zahtev bio je kratki Sieg des Glaubens (Pobeda volje), koji ju je zbog gnušanja prema Göbbelsu i teškoća oko snimanja doveo do nervnog sloma. Ipak, Hitler je lično ubeđuje da snimi sledeći film, zapis o kongresu Nacističke partije u Nirnbergu septembra 1934. Bio je to čuveni Trumph des willens (Trijumf volje), jedan od najboljih propagandnih dokumentaraca ikada snimljenih. Hitler je imao nameru da filmom pokaže složnost partije posle Röhmove čistke i da, istovremeno, predstavi nove partijske lidere, što je bilo značajno u predtelevizijskom dobu. Cilj je, takođe, bio da se strana publika impresionira snagom i efikasnošću Trećeg rajha. U tome se i uspelo. 1936. snima Olympiju, zapis o Olimpijskim igrama 1936. održanim u Berlinu. Izašao je u dva dela - Fest der Völker (Festival naroda) i Fest der Shönheit (Festival lepote). Kao i Trijumf volje, opšte je prihvaćen kao izuzetno filmsko ostvarenje.
361
Röhm, Ernst
Posle II svetskog rata, Riefenstahlovu su nakratko zatvorili Francuzi zbog uloge u nacističkoj propagandnoj mašini. Riomski proces. Pokušaj Pétainove vlade da 1942. organizuje propagandno suđenje za one, poput Paula Reynauda, koji su optuženi za uvođenje Francuske nepripremljene u rat protiv Nemačke. Röhm, Ernst (1887-1934). Vođa SA, ubijen tokom “Noći dugih noževa”, Röhmove čistke. Nizak, gojazan i sa ožiljkom od metka. Rumeni obrazi i surov osmeh upotpunjavali su izgled ovog hvalisavog pohotljivca. Sigurno je da je uživao u drugarstvu koje mu je armija pružala, ali u srcu nije bio tradicionalni lojalni nemački vojnik. Kao nekonformista, homoseksualac i avanturista koji se po vlastitom priznanju gnušao buržoaskih klišea, osetio je da mora uroniti da bi iskoristio haos koji se raširio po Nemačkoj posle poraza u I svetskom ratu. Prekaljeni frontovski profesionalni vojnik, Röhm ostaje u vojsci posle rata i bori se u von Eppovim frajkorima prilikom rušenja revolucionarne vlade u Minhenu 1919. U to vreme tajno je angažovan od armije da u minhenskoj oblasti prikuplja oružje i municiju za monarhističke i nacionalističke grupe i da organizuje specijalnu političko obaveštajnu jedinicu za potrebe armije. Njegova jedinica je bila ta koja je regrutovala nepoznatog Adolfa Hitlera da ispita i da se infiltrira u “Nemačku radničku partiju”, a od ove male grupe Hitler je stvorio Nacističku partiju. Razvitak odnosa izme-đu Röhma i Hitlera je maglovit. Prilikom njihovog prvog susreta Röhm je bio kapetan Reichswehra a Hitler samo bivši frontovski vojnik. U jednom trenutku odnos je izmenjen. Sigurno je da su bili bliski prijatelji; Röhm je, u stvari, jedini politički saradnik za 362
Röhm, Ernst
koga se zna da se Hitleru obraćao familijarnim “du”. Ali Hitler se od sada nametao novopečenoj partiji kao vođa, a Röhm je bio organizator zaštitnih vodova koji će kasnije prerasti u SA. Tokom Pivničkog puča 1923. Röhm je predvodio svoju grupu “Ratna zastava Rajha”, zajedno sa pripadnicima SA, radi hvatanja vojnog komandanta Minhena, generala von Lessowa; ali je general naredio kapetanu Röhmu, još uvek aktivnom oficiru, da raspusti svoje ljude i Röhm je poslušao. Posle propasti puča, našao se među onim kojima je suđeno. Iako je proglašen krivim za delo izdaje, oslobođen je i otpušten iz armije. Ubrzo posle toga, odlazi u Boliviju da radi kao vojni instruktor. U januaru 1931. Hitler poziva Röhma da preuzme SA. Röhm je nameravao da povrati njegovo samopouzdanje, s obzirom da se SA osećao zapostavljenim u partiji. Röhm je SA smatrao jezgrom nacističke revolucije i uvećao ga je sa 70.000 na 700.000 ljudi do kraja 1931. Do 1934., njihov broj se popeo na 4.500.000. Ali, Röhm je posedovao istinske revolucionarne nagone i njegove radikalne ideje udaljile su junkere zemljoposednike i industrijalce, koje je hteo da razbaštini, kao i armiju, koja je u SA videla rivala. U partiji njegova rastuća moć ugrožavala je rivale, Göringa i Himmlera. Njegovo boemsko ponašanje, piće, homoseksualnost i oštar jezik razgnevili su mnoge u partiji i van nje. Kriza je počela da se zaoštrava kada su nacisti došli na vlast. Röhm je smatrao Treći rajh prilikom da se SA naplati. Osim toga, verovao je da je nova država pod Hitlerom već napravila previše kompromisa sa konzervativcima u industriji, zemljoposedništvu i armiji. U pitanju je bilo ono što je SA zvao “drugom revolucijom”, a kasnije je nazvano (u maoističkoj Kini) “revolucijom koja teče"; ali ovo je značilo borbu protiv pritisaka koji su sledili 363
Röhmova ~istka
prvo osvajanje vlasti u državi, a imali su za cilj sprečavanje promena. Adolf Hitler je jasno uočio opasnost. Posle malo oklevanja postupio je sa ledenom odlučnošću. Röhmu je prvo naređeno da pošalje SA na odsustvo od mesec dana u avgustu. 30. juna Hitler je otputovao u Bad Vize gde je Röhm odseo sa SA komandantima. Röhm je uhapšen; ponuđen mu je pištolj, ali je odbio da ga upotrebi. Nakon dva dana ubijen je u svojoj ćeliji, u zatvoru Štadelhajm, od SS voda smrti predvođenog Theodorom Eickeom. Röhmova čistka. “Noć dugih noževa” u junu 1934. kada je Hitler naredio likvidaciju svojih protivnika u Nacističkoj partiji. Čak i posle dolaska Hitlera na vlast 1933. postojalo je izvesno antihitlerovsko raspoloženje među starim strasserovskim radikalima Nacističke partije. Uz to, osećalo se i nezadovoljstvo SA, koji je smatrao da je zapostavljen, nenagrađen i u opasnosti da bude zamenjen “martovskim ljubičicama”, koje su se pridružile partiji 1933. Bilo je priča o “drugoj revoluciji”, u kojoj bi stare tradicionalne grupe uticaja (aristokrati, zemljoposednici, industrijalci i liberali) bile zbrisane. U međuvremenu, SA je bio prinuđen da gleda kako prusku tajnu policiju (Gestapo) preuzima Himmler i kako SS sve više raste. Röhm, od kada se 1931. vratio da komanduje, kao šef SA uvećao je njegovu brojnost sa 70.000 na preko 4 miliona, što je predstavljalo mnogo veću snagu od armije. Njegovo shvatanje SA kao istinske armije nove nacističke Nemačke uzbunilo je i zaplašilo generale; ali Röhm je istrajao u svojim tvrdnjama da je SA odgovoran za odbranu naroda, a firerovo trajno verovanje u primarnu ulogu armije je prenebregnuto. Lutze, vođa SA u Hanoveru, bio je užasnut ovom izdajom i obavestio je o tome Hessa, partijskog zamenika firera, i 364
Röhmova ~istka
Blombergovog šefa štaba, von Reichenaua, koji je održavao vezu sa Himmlerom. Himmler i SS su sada bili spremni da preuzmu SA. Već 1933. oni su rasformirali mnoge privatne SA konclogore i raspustili SA “pomoćne policijske” jedinice, osiguravši da zvanična uloga SS-a u novoj državi bude prihvaćena. Pritisci na Hitlera su se sada uvećavali. Bilo je jasno da predsednik Hindenburg umire, a bez njega bi tradicionalisti i armija mogli zahtevati povratak monarhizmu, a glavni kandidat za tron je bio Augustus Wilhelm, pripadnik SA. U isto vreme zamenik kancelara, von Papen, održao je govor na Marburškom univerzitetu u kome je osudio nacističke metode, njihovo kršenje ljudskih prava i njihovo antihrišćanstvo. Čistka SA učinila bi ih odgovornim za sve brutalnosti nacističke prošlosti. Ljudi bliski Hitleru počeli su da sastavljaju listu onih koje bi trebalo eliminisati radi zaštite režima. Sastavljene su mnoge liste: Göring, Blomberg, Himmler, Heydrich i Best iz SD-a južne Nemačke, Lutze i ostali su imali svoje predložene žrtve. Jedan od spiskova koje je SS iskoristio u čistki pripadao je i Röhmu, sa imenima SA oficira predloženih za unapređenje. U drugoj polovini juna događaji su se brzo smenjivali. 10. 20.
jun jun
25.
jun
Von Papenov Marburški govor Hitac ispaljen na Hitlera lakše ranjava Himmlera, a navodno je ispaljen od SA pratnje “Liga nemačkih oficira” odriče se Röhma i isključuje ga: Abwehr tvdi da raspolaže tajnim SA naređenjima za izvođenje Coup d’étata; komandant armije opoziva sva odsustva
365
Röhmova ~istka
26.
jun
27.
jun
28.
jun
29.
jun
30.
jun
Himmler obaveštava visoke SS i SD oficire o predstojećem revoltu SA; Göring drži govor protiv monarhista Sepp Dietrich, zapovednik SS garde u Berlinu odlazi u Generalštab armije, gde mu daju dodatno naoružanje i prevoz posle pokazivanja “SA spiska za likvidaciju” sa imenom istog onog oficira sa kojim je razgovarao na njemu! Šire se glasine da SA planira da pobije staru armijsku gardu Hitler putuje iz Berlina za Esen, da bi prisustvovao venčanju lokalnog gaulajtera, Terbovena Beck, generalštabni oficir, koji će se kasnije probiti, upozorava oficire u Berlinskom Generalštabu da drže pištolj pri ruci; Völkischer Beobachter štampa članak u kom se Blomberg zaklinje na vernost Hitleru i zahteva obuzdavanje SA; Hitler posećuje radne logore i odlazi za Bad Godesberg kod Bona, na Rajni, gde mu se pridružuje Göbbels; Göring mobiliše svoju Berlinsku policiju i SA jedinice; SA snage u Minhenu su nepotrebno izvedene na ulicu na osnovu anonimne dostave, a gaulajter ukazuje Hitleru na ovo kao na dokaz otpadništva SA Hitler odleće u zoru za Minhen sa Göbbelsom, svojim šefom za štampu Dietrichom i Lutzeom iz SA; naređuje Schmidtu i Schneidhuberu, vodećim SA oficirima, da idu u Štadelhajm zatvor, vičući da će biti streljani; gaulajteru je dat spisak pripadnika SA koje treba pohapsiti; Hitler se odvozi u Bad Vize gde su Röhm i 366
Röhmova ~istka
ostali pripadnici SA odseli u hotelu, i naređuje im da odu u zatvor Štadelhajm, izuzev Heinesa, SA zapovednika Šlezije koji je pokupljen iz kreveta sa svojim prijateljem i odmah streljan; Göbbels šalje šifru “Kolibri” u Berlin radi otpočinjanja akcije i vođe SA u Berlinu odvode u vojnu kadetsku školu u Lihterfeldu, gde su odmah streljani; Hitler priprema saopštenje iz Braon kuće u Minhenu i leti nazad za Berlin 1. jul Nedelja. Hitler posećuje javnu priredbu, zatim izdaje naređenje da se Röhm ubije u svojoj ćeliji. 3. jul Donet zakon kojim se legalizuju sva ubistva 13. jul Hitler drži govor u Rajhstagu u kojem objašnjava i opravdava aferu, tvrdeći da jee samo 19-orica viših i 42-jica drugih pripadnika SA streljano, dok ih je 13 ubijeno jer su se opirali hapšenju, a trojica su izvršila samoubistvo. U stvari, ubijeno ih je mnogo više od 77-rice, verovatno preko 1000: nisu likvidirani samo Röhm i ostali visoki članovi SA, poput Ernsta iz Berlinskog SA, već je i muzički kritičar po imenu Schmid ubijen, jer je pomešan sa SA vođom po imenu Schmidt. SS egzekutori su, takođe, ubili i von Schleichera i njegovu ženu, von Bredowa (prethodnika generala von Reichenaua), Edgara Junga koji je napisao von Papenov Marburški govor, Klausenera (vođu grupe Katoličke akcije), von Kahra, tada starca, ali još uvek omrznutog zbog gušenja Pivničkog puča 1923. i oca Stempflea, starog nacistu, koji je verovatno previše znao o Hitlerovoj vezi sa Geli Raubal. Jedan od ubijenih, mada ne i poslednji, bio je i Gregor Strasser, nekada vođa radikalnih nacista. 367
Rommel, Ervin
Rommel, Erwin (1891-1944). “Pustinjska lisica”. Najpopularniji general u Nemačkoj, koji je takođe uživao i dobru reputaciju među savezničkim vojnicima. Rođen kod Ulma, Rommel, izgleda, nije imao druge ambicije, osim da postane profesionalni vojnik. Dokazao se kao vođa borbene grupe u I svetskom ratu, a kasnije piše o novim pešadijskim taktikama. Hitler je bio impresioniran njegovom knjigom Pešadijski napadi i od 1938. Rommel komanduje Hitlerovim štapskim osobljem, prvo u Austriji, a zatim u Čehoslovačkoj i Poljskoj. Posle uspešnog služenja na dužnosti komandanta pancer divizije prilikom invazije na Francusku 1940., poverena mu je komanda nad Afričkim korpusom 1941. i uspeva da potisne britansku 8. armiju iz Libije u Egipat. U junu 1942. unapređen je u feldmaršala. Nedostatak zaliha, kombinovan sa britanskom nadmoći u vazduhu i postepenim narastanjem njihovih snaga, zaustavio je njegovo napredovanje dok se približavao Nilu. Krajem 1942. presudno je poražen u bici kod El Alamejna i povlači se prema zapadu, dok se anglo-američke trupe iskrcavaju u Maroku i Alžiru. Njegove snage su 1943. prinuđene da predaju Tunis. Izbavivši se iz severnoafričkog debakla, komanduje u Italiji, dok mu nije povereno da pripremi armijsku grupu Severna Francuska za savezničku invaziju 1944. Ovde, ne uspevši da zaustavi anglo-američku invaziju na Dan-D juna 1944. i njihov prodor u Francusku, preklinje Hitlera da okonča rat. Zaverenici "Bombaške zavere" iz armije jula 1944. nadali su se da će ga pridobiti na svoju stranu, ali je on u stvari odbio da bude umešan u jedan pokušaj ubistva; umesto toga bio je za izvođenje Hitlera pred sud. Nije sasvim jasno kako je Rommelovo ime dovedeno u vezu sa zaverenicima, ali u oktobru 1944. nalazio se kod kuće na oporavku od rana 368
Roosevelt, Franklin Delano
zadobijenih u vazdušnom napadu, kada su ga posetila dvojica kolega generala i obavestila ga da će biti uhapšen. Izabrao je samoubistvo i državnu sahranu, pre nego suđenje i sigurnu osudu. 1942. Nemačkoj je bio potreban heroj; na drugoj strani, Britaniji je bilo potrebno da pokaže da je pobedila velikog generala. Hvaljenje Rommela je zbog toga bilo u interesu obe strane, iako je on, u stvari, komandovao samo u Severnoj Africi i nakratko držao evropsku borbenu komandu 1944. Roosevelt, Franklin Delano (1882-1945). Američki državnik i predsednik tokom kritičnog perioda uspona Trećeg rajha i većim delom II svetskog rata. Mnogo pre izbijanja rata, Roosevelt je izrazio svoje protivljenje agresivnim namerama sila Osovine i njihovim totalitarnim ideologijama. Iako je bilo neophodno, posebno na izborima 1940., da zauzme neutralan stav, da bi primirio izolacionističke elemente u SAD, Roosevelt je jasno izneo svoje namere Zakonom o najmu i zajmu u martu sledeće godine. U avgustu 1941. Roosevelt i Churchill su se sreli na moru kod Njufaundlenda i sastavili Atlantsku povelju, izuzetan dokument po tome što je predstavljao zaista izjavu o ratnim namerama pre nego što su SAD ušle u rat. Za Berlin je to bila bolno jasna poruka i nesumnjivo je dovela do Hitlerove najveće greške, objavljivanja rata SAD radi podrške japanskom napadu na Perl Harbur. Već su bili doneseni planovi o razvitku moderne armije (Zakon o odabranoj službi) do 7 miliona ljudi, velikim vazdušnim snagama i ratnoj mornarici koja bi pre završetka rata prestigla čak i britansku Kraljevsku mornaricu. Za vreme rata blizu 14 miliona Amerikanaca je pozvano u vojsku. Održano je nekoliko sastanaka sa Churchillom u 1943: U Kazablanci u januaru, u Vašingtonu u maju i u Kvibeku u 369
Roosevelt, Franklin Delano
avgustu. Na tim konferencijama dogovorena je politika bezuslov-ne predaje i politika “prvo Nemačka” (tj. da glavni napor SAD bude usmeren prvo protiv Nemačke, a tek onda protiv Japana). U decembru 1943. Roosevelt i Churchill su održali sastanak sa Staljinom u Teheranu, gde je postignut sporazum o budućim vojnim operacijama protiv Nemačke. Poslednja međunarodna konferencija na kojoj je Roosevelt predstavljao SAD održana je na Jalti 1945. Roosevelt je tada već bio čovek na samrti i odluke koje su ovde donesene možda ne odražavaju Rooseveltovu volju i nameru iz vremena dok je bio boljeg zdravlja. Umro je 12. aprila 1945., nepun mesec pre završetka rata u Evropi. Hitler i Göbbels su njegovu smrt protumačili kao povoljan znak nordijskih bogova, ali velike štete od razdora među Saveznicima, koje su očekivali kao posledicu, nikad se nisu materijalizovale. Rosenberg, Alfred (1893-1946). Rani nacistički antisemitski pisac čija je mutna i opskurna knjiga Mit 20. stoleća, izdata 1930., smatrana temeljom nacističkog mišljenja. Ona dokazuje da je liberalizam uništio pripadajuću vladavinu nordijskih naroda, da su zavladale niže rase i da je dužnost Nemačke da ih obuzda. Rosenberg je rođen u ruskoj Estoniji i borio se u ruskoj vojsci tokom I svetskog rata. Dolazi u Minhen posle ruske revolucije i piše za nacionalističke i antisemitske ekstremiste poput Dietricha Eckarta. Postaje izdavač Völkischer Beobachtera i ulazi u Nacis-tičku partiju. Rosenberg maršira sa Hitlerom i Ludendorffom u Pivničkom puču 1923., i beži sa otpočinjanjem pucnjave. Kada je Hitler uhapšen i zatvoren, određuje Rosenberga za vođu partije u njegovom odsustvu. Ali Rosenberg je bio nesposoban za upravljanje i predvođenje i partija je počela da se deli. 370
Rosenberg, Alfred
Rosenberg je ostao uticajan samo kao nosilac one vrste mišljenja koja se dopadala partiji. 1933. poveren mu je pre partijski nego državni položaj, na čelu odseka NSDAP-a za spoljne poslove. 1940. osniva posebnu grupu za pljačkanje i sakrivanje umetničkog blaga po osvojenoj Evropi, a 1941. proglašen je ministrom okupiranih istočnih teritorija. Iako je rekao da je bio šokiran Hitlerovim "Konačnim rešenjem", nije dao ostavku na svoj položaj, bivajući opšte ignorisan i od vojne i od SS uprave. Uhapsili su ga Britanci 1945. i izveli na Nirnberški proces glavnim ratnim zločincima. Zbog njegovih dela u Istočnoj Evropi, proglašen je krivim i obešen. Rossbach, Gerhard (r. 1893). Zloglasni, bombastični vođa frajkora koji se pridružio nacistima 1922. i komandovao Minhenskim SA. Predvodio je pešadijske kadete za vreme Pivničkog puča, pobegavši u Austriju posle njegove propasti. Odande se vraća sa zalihom neiskorišćene braon odeće, iz nekadašnje istočnoafričke kampanje u I svetskom ratu, koja postaje uniforma SA (odatle ime “braon košulje”). Iako član SA i homoseksualac, preživeo je hapšenje u Röhmovoj čistki 1934. i nastavio da živi u Frankfurtu kao poslovni čovek. Rotte kapelle (Crveni orkestar). Ime koje je admiral Canaris, šef Abwehra (nemačke vojne obaveštajne službe) nadenuo komunističkoj špijunskoj mreži u Zapadnoj Evropi, provaljenoj 1942. 1930-ih Leopold Trepper (1897-1974), Jevrej iz Poljske koji je delovao u Palestini kao komunista i kasnije bio obučen u Rusiji od sovjetske obaveštajne službe, uspostavlja vezu sa Nemcima disidentima iz svoje baze u Belgiji. Vodeći nemački disident, Harro Schulze-Boysen, vodio je antinacističke novine do hapšenja 1933; njegove aristokratske porodične veze spasavaju ga i nekako se 371
Rotte kapelle (Crveni orkestar)
zapošljava u Ministarstvu vazduhoplovstva. Do 1938. šalje Moskvi informacije o nemačkoj Kondor legiji u Španiji i u mogućnosti je da identifikuje osumnjičene nacističke agente u Internacionalnim brigadama. Ostali u mreži Rote Kapelle uspevali su da šalju informacije o nemačkim zalihama i planovima, uključujući i Hitlerovo insistiranje na zauzimanju Staljingrada. Do 1942. postojalo je nekih 100 radio stanica koje su odašiljale informacije u Moskvu. U avgustu te godine Canaris i njegov Abwehr otkrivaju organizaciju i Gestapo hapsi 46-oricu, među njima i SchulzeBoysena. Radio oprema je oduzeta a operateri podvrgnuti užasnoj torturi. Svi muškarci su obešeni u Plecenzeu kraj Berlina, a Mildred Harnack (američka državljanka) je tamo giljotinirana sa ostalim uhvaćenim ženama. Odašiljače je preuzeo SD, koji nastavlja da operiše njima, šaljući lažne informacije. Trepper je uhvaćen u Francuskoj, ali je preživeo ispitivanje i uspeo da pobegne u septembru 1943. Ostavši na sigurnom do oslobođenja Pariza, odleće u Moskvu. Tamo ga optužuju za saradnju sa Gestapoom i provodi 10 godina u zatvoru, bivajući oslobođen posle Staljinove smrti, a zatim mu je omogućeno da emigrira u Izrael. Rote Kapelle nije predstavljao jedini - možda ni najvažniji - ruski izvor informacija u Zapadnoj Evropi. Mnogo uspešniji, pod šifrom "Lucy", operisao je iz Švajcarske do kasne 1943. Videti OTPOR; LUCY Rubleeov plan. Plan koji je 1938. u Evijanu izneo Amerikanac George Rublee radi olakšavanja emigracije Jevreja iz nacističke Nemačke, sa 25% njihove imovine. Tokom rasprave sa predsednikom Rajhsbanke, dr Schachtom, Rublee je predložio da se 150.000 Jevreja ponovo naseli u inostranstvu. Ali interne svađe u nacističkom vođstvu dovele 372
Rundstedt, Karl Rudolf Gerd von
su do napuštanja plana i kasnije do deportacije i likvidacije mnogih Jevreja koji su njime mogli biti obuhvaćeni. Rundstedt, Karl Rudolf Gerd von (1875-1953). Nemački komandant 1940. tokom kampanje protiv zemalja Beneluksa i Francuske, a 1944. komandant na zapadu protiv anglo-američke invazije. Von Rundstedt se borio u Francuskoj i Turskoj u I svetskom ratu i ostao je u armiji, napredujući do generala 1927. U vreme krize oko Blomberga i Fritscha, kada su ministar rata i glavnokomandujući uklonjeni sa svojih položaja, von Rundstedt, drugi po činu do njih, takođe biva penzionisan. Ponovo je pozvan i zadužen za planiranje nemačke invazije na Poljsku i poverena mu je komanda armijske grupe Jug u avgustu 1939. U maju i junu 1940. on je zapovednik armijske grupe A koja predvodi glavni napad na Francusku; po njegovoj su naredbi nemačke oklopne snage zaustavljene kod Denkerka da bi omogućile Luftwaffeu da napadne i uništi Britance koji su umesto toga uspeli da evakuišu većinu svojih trupa. Posle pobede u Francuskoj unapređen je u feldmaršala. Komanduje armijskom grupom Jug u junu 1941., napada Ukrajinu, ali ga u novembru Hitler smenjuje zbog preduzetog taktičkog povlačenja kod Rostova. Ponovo je postavljen za komandanta armijske grupe Zapad u Francuskoj marta 1942. Zapoveda nemačkim armijama tokom anglo-američke D-dan invazije, dok se one povlače kroz Francusku do Rajne, i za vreme njihove poslednje Ardenske ofanzive u decembru 1944. Smenjen je po treći put u martu 1945. Za vreme "Bombaške zavere" jula 1944. bio je na kratko uklonjen sa dužnosti, ali je ponovo vraćen. Znao je za zaveru 373
Runolist pirati
i odobravao ju je, ali se nije uključio u nju. Kao ratnom zarobljeniku Britanaca odato mu je priznanje, jer se borio kao profesionalac i sačuvao se ne samo umišljenosti, već i od nedela ostalih generala Trećeg rajha. Runolist pirati. Iako je sve ostale omladinske organizacije država zabranila, od ranih 1930-ih male grupe tinejdžera, najčešće nazivane “runolist piratima”, susretale bi se radi pešačenja kroz prirodu. Delići dostupnih podataka pokazuju da su oni često imali kontakte sa političkim disidentima, dezerterima i beguncima iz konclogora; razumljivo da su bili izloženi napadima vlasti. Cvet runolista je, izgleda, zbog toga odabran za simbol omladinskog otpora nacistima. U Kelnu novembra 1944., njih 12 je javno obešeno za primer ostaloj omladini. Videti OMLADINSKI OTPOR NACIZMU I BELA RUŽA Rur. Srce nemačke teške industrije bakra i čelika, okupirale su francuske i belgijske trupe u januaru 1923. zbog tvrdnji da je Nemačka zaostala sa otplatama Versajskih reparacija. Iako SAD, Britanija i Italija nisu podržale francusko-belgijski potez, Nemci su ga smatrali savezničkom invazijom. U početku, bilo je zvanično podržanog pasivnog otpora, dok kancelar Stresemann nije odustao od ovoga podležući međunarodnom ekonomskom pritisku. Ali otpor i sabotaža protiv okupacionih snaga su se nastavili. Jedan od sabotera Albert Leo Schlageter uhapšen je i pogubljen po odluci francuskog vojnog suda maja 1923., postavši heroj nemačkih nacionalista. Iako nikada nije bio nacista, ipak je postao heroj nacističkog komada pisca Johsta, a Göbbels ga je proglasio nacističkim mučenikom. Videti REPARACIJE
374
Ruski ratni zarobljenici
Ruska kampanja. Videti DODATAK V Ruski ratni zarobljenici. Sovjetski savez nije potpisao ni Haška pravila iz 1907., ni kasniju Ženevsku konvenciju iz 1929., tako da Nemci nisu očekivali da će Rusi postupati sa ratnim zarobljenicima po ovim međunarodnim sporazumima. Zauzvrat, Nemci nisu osećali grižu savesti zbog zlostavljanja ruskih zatvorenika koji su, barem za SS, bili pripadnici niže rase. Od 5.754.000 zarobljenih Rusa 3.700.000 ih je umrlo. Oko milion zarobljenih sovjetskih vojnika učestvovalo je u nekoj vrsti službe Nemačkoj sa različitim stepenom dobrovoljnosti. Od mnogih neruskih sovjetskih nacionalnosti formirane su uniformisane vojne jedinice. Avgusta 1941. sastavljena je pešadijska regimenta donskih Kozaka, a mnogi nemački folksdojčeri su bili pozvani u Waffen SS. 1943. osnovana je SS pancer grenadirska divizija “Galicija”, koja je kasnije postala anti-partizanska jedinica, 1. ukrajinska. 162. turkmenska divizija, formirana 1943. upotrebljena je u severnoj Italiji. Ruski general, Andrej Andrejevič Vlasov, koji je zarobljen u julu 1942., nagovoren je da prihvati komandu “Ruske oslobodilačke armije” (ROA) koja je bila armija samo na papiru, a regrutovano ljudstvo je radilo ili za Todt organizaciju ili u posebnim dopunskim jedinicama do marta 1945. Vlasov je zatim komandovao dvema pravim divizijama i bacio ih je u dejstvo na Istočnom frontu, gde su pretrpele teške gubitke. U tadašnjoj konfuziji Vlasov odvodi ostatke svojih trupa za Prag i pridružuje se češkoj borbi protiv Nemačke. Rusi su ga zarobili i obesili. Mnogi od njegovih ljudi su odvedeni u Rusiju. Njihova sudbina je neizvesna, iako je nije teško naslutiti, s obzirom da je njihov prvobitni propust 375
Rusko-nema~ki pakt
načinjen padanjem u zarobljeništvo, koje je smatrano jednim oblikom izdaje. Rusko-nemački pakt. U avgustu 1939. sa nemačkim napadom na Poljsku planiranim za 1. septembar, Hitleru se kao imperativ postavilo obezbeđivanje nemešanja Rusije. Sa tim na umu nemački ministar spoljnih poslova, Ribbentrop, susreo se sa Rusima 15. avgusta, izjavljujući da je spreman da se gorući problemi nemačko-sovjetskih odnosa reše pregovorima; šta više istakao je izuzetnu hitnost ovih pregovora. Ruski ministar spoljnih poslova Molotov, odgovorio je da je zainteresovan za pakt o nenapadanju i zajedničku garanciju baltičkim državama. Ipak, izvrdao je Nemcima, insistirajući na tome da moraju biti održane preliminarne rasprave o svim pitanjima, tako da kada se dva ministra sretnu, budu u situaciji da donesu konkretna rešenja. Nemačkom ambasadoru u Moskvi Schulenbergu, naloženo je da istakne i nemačku i rusku potrebu za brzim potpisivanjem pakta, opravdavajući to sve gorom poljskom “situacijom”. U odgovoru, Molotov je insistirao na zaključivanju trgovinskog i kreditnog sporazuma koji bi prethodio potpisivanju pakta. Takođe je izjavio da će Rusija zahtevati poseban protokol, sa osvrtom na zajedničke interese po raznim pitanjima spoljne politike. Nezadovoljan napretkom pregovora, Hitler interveniše 20. avgusta, šaljući lični telegram Staljinu. Prvo pozdravlja potpisivanje Nemačko-sovjetskog trgovinskog sporazuma (potpisanog istog dana) i ponovo ističe da je zbog tenzije između Nemačke i Poljske, neophodno što skorije okončanje pregovora. Zatim predlaže da Ribbentrop dođe u Moskvu 23. avgusta. Staljin, u telegramu Hitleru od 21. avgusta, to prihvata. Posle dolaska nemačkog ministra spoljnih poslova, detalji pakta ubrzo su dogovoreni i ostatak večeri je proveden u gošćenju i piću. Pakt se sastojao od 376
Ruski ratni zarobljenici
sledećih tačaka: (1) nijedna strane neće napasti drugu. (2) ako jedna od njih bude predmet ratne akcije od strane treće sile, druga strana ni na koji način neće podržati tu treću stranu. (3) ni Nemačka ni Rusija neće se pridružiti bilo kojoj grupi sila koja je usmerena direktno ili indirektno protiv druge strane. Tajni protokol, koji je Rusija zahtevala, pridodat je ovom paktu. Sfere interesa su određene s obzirom na buduće moguće teritorijalne i političke transformacije u baltičkim državama (Finska, Estonija, Letonija i Litvanija) i na teritorijama koje su pripadale Poljskoj. U prvim, severna granica Litvanije je trebala da bude linija razdvajanja, a u drugim linija reka Narev, Visla i San predstavljala bi približnu granicu - iako bi zbog nepredvidljivosti budućih političkih raspleta, mapa mogla biti ispravljena sporazumno. Pakt, koji je zbunio, surovo testirao i u mnogim slučajevima prenapregnuo odanost komunista širom sveta, omogućio je Hitleru da rizikuje rat sa Francuskom i Britanijom zbog invazije na Poljsku. Njegovo potpisivanje kasnije je direktno doprinelo širenju nacističke agresije čija će žrtva biti i Sovjetski Savez, kad na njega dođe red u junu 1941. Rust, Bernard (1883-1945). Nacistički ministar obrazovanja. Školski učitelj koji postaje nacista 1922., a od 1925. gaulajter Hanovera-jug, Rust je bio strasserovski sledbenik i držao je na skupovima stranu radikalnom krilu partije. Bez obzira na to, Hitler ga izvlači iz nemilosti. U februaru 1933. imenovan je za ministra nauke, umetnosti i obrazovanja Prusije, a u aprilu 1934. za ministra obrazovanja Rajha. Izvršio je samoubistvo u maju 1945.
377
S SA (Sturmabteilung). Braon košulje. Uniformisani partijski sledbenici, regrutovani od Röhma u Minhenu 1921. radi zaštite nacističkih govornika na javnim skupovima. Sačinjavali su ga uglavnom prekaljeni nezaposleni bivši vojnici koji su posećivali minhenske pivnice poput Torbräukellera pored mosta na Izaru. Mnogi su dolazili iz nedavno raspuštenih frajkora. Uniforma, pozdrav ispruženom rukom i njihova značka sa swastikom poticali su od frajkora. Braon košulje koje su oni i svi članovi partije nosili od 1924. poticale su, isprva, od preostalih zaliha namenjenih nemačkim istočnoafričkim trupama u I svetskom ratu. SA telesna garda narastala je u broju, delujući pre na osnovu Röhmovih nego Hitlerovih naredbi. U martu 1923., Röhm dodeljuje Hitleru posebnu SA grupu, u funkciji garde, prepoznatljivu po crnim skijaškim kapama. Aprila 1925. pošto je Röhm otišao iz Nemačke da bi radio u Boliviji, Himmler preuzima ovu grupu u kojoj je SS imao svoje početke. Posle Pivničkog puča 1923. bavarska država zabranjuje SA ali je Röhm uspeo da održi organizaciju pod okriljem njegovog drugog udruženja starih vojnika, Frontbanna i oni ostaju u tom statusu do ponovnog početka rada partije 1925. U novembru 1926., Pfeffer von Salomon postavljen je za šefa SA; kao severni Nemac, razbija Bavarsku dominaciju nad SA i partijom. Pod Pfefferom nastavlja se regrutovanje u SA, najviše iz redova nezaposlenih, jačajući njegovu snagu sa 2.000 na preko 60.000 ljudi do 1930. Mnogi su im se pridružili u nadi da će vremenom biti pripojeni armiji, a i Röhm je ohrabrivao ovu ideju. Kako je narastao, politički 378
SA (Stumabteilung)
elementi u SA počeli su da izazivaju Nacističku partiju zahtevajući veću ulogu u njenom vođstvu. Posebno su insistirali na određivanju članova SA za partijske kandidate na izborima za Rajhstag. Bilo je mnogo prepirke između rivalskih partijskih tela, SA i SS-a i u septembru 1930. i aprilu 1931. dolazi do SA pobuna pod njegovim berlinskim vođom, Stennesom. Da bi povratio red, Hitler se saglašava sa zahtevima SA, ali smenjuje Pfeffera i imenuje samog sebe za vrhovnog SA vođu, zahtevajući od svakog člana SA da se zakune na vernost Fireru. 1931. Röhm je ponovo pozvan na čelo SA. Kada je 1933. Hitler postao kancelar, bilo je preko pola miliona članova SA i njihovih nadanja, a Röhmove ambicije su bile velike. Radikali unutar SA, pod uticajem ranog nacističkog mišljenja, očekivali su pre ekonomsku, nego političku revoluciju; Hitler ih je uzdrmao potezima poput ponovnog uspostavljanja udruženja poslodavaca Kruppa von Bohlena i Thyssena i raspuštanjem Borbene lige trgovaca (malih dućandžija neprijateljski nastrojenih prema velikim robnim kućama i lancima prodavnica). Dogovoreno je da SA, SS i mnogo širi Stahlhelm, dođu pod Ministarstvo rata, u nadi da će SA biti utopljen. Umesto toga, ovaj potez je jedino još više omogućio Röhmu da tvrdi da je SA istinska odbrambena nacistička formacija. Armija, insistirao je Röhm, treba da bude ograničena na funkciju obuke. General Blomberg, ministar, zahtevao je komandu od Hitlera, koji je pokušao da se nagodi sa frakcijama. Strah od SA i od narastajućih Röhmovih zahteva, udružio je armiju, partiju i SS. Hitler je mesecima oklevao. Onda, upozoren od Göbbelsa, Göringa i ostalih partijskih vođa na opasnost, Hitler traži pomoć armije i naređuje SS-u da uništi SA u Röhmovoj čistki, juna 1934 "Noći dugih noževa". 379
Sar
Posle dramatičnog ponovnog uspostavljanja Hitlerove vlasti čistkom, novi vođa SA, Lutze, komanduje ukroćenom i, od tada, razoružanom organizacijom koja predstavlja sluškinju Partije, skupljajući priloge za Winterhilfe ili pozivajući na red, paradira i razbija izloge jevrejskih radnji. Pružala je korisnu, delimičnu voj-nu obuku i tokom rata imala ulogu u vazdušnoj odbrani. Njena transportna jedinica, NSKK, opstaje kao nacionalna organizacija, ali doba radikalnih političkih galamdžija završeno je Röhmovom smrću i čistkom radikalnih elemenata. Videti RÖHMOVA ČISTKA Saalschlachten (Bitke po dvoranama). Karakteristiku Vajmarske republike predstavljale su borbe po dvoranama, skupštinskim prostorijama ili pivničkim podrumima širom zemlje. Ljudi poput Thorna, vođe SA u Hamburgu, predvodili su svoje ljude protiv demokratskih ili komunističkih skupova i onda očekivali od njih da brane nacističke skupove od komandosa komunističkog Crvenog fronta i SPD-ovaca Erharda Avera. Salomon, Ernst von (1902-1972). Pruski nacionalista hugenotskog porekla, koji se borio u frajkorima po baltičkim državama i u gornjoj Šleziji 1919. Učestvovao je 1922. u ubistvu vajmarskog ministra spoljnih poslova, Rathenaua, čiji je zločin bio što je Jevrej i što je učestvovao u potpisivanju Versajskog sporazuma. Zbog ovoga je osuđen na 5 godina, ali je oslobođen 1928. Napisao je Die Geächteten (1930.) o svojim frajkorskim vremenima i pozvan je da se pridruži nacističkoj akademiji umetnosti. Tokom nacističke ere pisao je scenarija za filmsku kompaniju UFA. 1951. napisao je Der Fragebogen (Upitnik) priču o svom životu i vremenu u kom je živeo, u obliku denacifikacijskih pitanja koja su mu postavljena. 380
Saukel, Fritz
Sar. Teritorija istočno od reke Rajne koja obuhvata oko 1.000 kvadratnih milja, bogatih bakrom, gvoždjem i sa industrijom čelika. 1919., Versajskim ugovorom Sar je stavljen pod kontrolu Lige naroda na 15 godina, a Francuskoj je dato pravo da eksploatiše njegove resurse. Nemci u Saru osećali su da su pod stranom upravom i smatralo se patriotskim činom učenika da uvrede policiju kojom su upravljali Francuzi. Januara 1935. održan je plebiscit u Saru; na njemu je 90% onih koji su izašli glasalo za ponovno ujedinjenje sa Nemačkom. Hitler je uveravao Francusku da je poslednja smetnja prijateljstvu uklonjena. Ne izjasnivši se konkretno izgledalo je da se Hitler odrekao nemačkih zahteva prema Alzas-Loreni. Ali bio je to deo tehnike vođenja spoljne politike Adolfa Hitlera, kojom je ostavljao utisak da mu je svaki korak i poslednji, a u isto vreme bi, na unutrašnjem planu, težio maksimalizaciji poduhvata. Tako, iako je rezultat plebiscita predstavljao ključnu stvar, Hitler ga je predstavio u Nemačkoj kao pobedu Trećeg rajha u kidanju Versajskih okova i priredio je trijumfalni ulazak na povraćenu nemačku teritoriju. Saukel, Fritz (1894-1946). Direktor rada Rajha (194245.), koji je naredio dopremanje pet miliona ljudi iz okupirane Evrope na prinudni rad u Nemačku. Saukel je bio pomorac i ratni zarobljenik u Francuskoj tokom I svetskog rata. Spadao je među najranije pripadnike nacističkog pokreta, ušavši u partiju 1921. Postavljen je za gaulajtera Tiringije 1925. a za njenog guvernera 1933. U martu 1942. Hitler naređuje mobilizaciju nemačke i strane radne snage, radi ispunjavanja zahteva Speerovog programa naoružanja i proizvodnje municije. Speer je utvrdio da je dotok radnika 381
Sar
prespor i predložio da se nađe agilan gaulajter koji bi preuzeo posao. Odabran je Saukel koji je obezbedio zahtevanih pet miliona, uključujući i pola miliona žena zaposlenih u nemačkim domaćinstvima. Njegovi timovi izlazili su na ulice širom Evrope, čak i savezničke Italije, radi hvatanja ljudi i žena, odvodeći ih iz njihovih kuća, prodavnica i bioskopa. Saukel je sebe smatrao agentom koji obezbeđuje radnike za fabrike; bio je šokiran kada su ga Britanci uhapsili 1945. i izveli na suđenje u Nirnbergu sa ostalim glavnim ratnim zločincima. Izjavljivao je da ništa nije znao o konclogorima, tvrdeći da je nevin do trenutka kada je obešen, oktobra 1946. Savet za demokratsku Nemačku. Osnovan u SAD radi pri-premanja planova za buduću liberalnu Nemačku, savet je uklju-čivao Thomasa Manna, pisca, Paula Tillicha, teologa, dramskog pisca Karla Zuckmayera i druge intelektualce, izbegle iz nacističke Nemačke. Savet nije uspeo da privuče bilo koga sa levičarskim političkim nazorima, a napadan je i od nekih Amerikanaca kao previše popustljiv prema nemačkoj krivici. Schacht, Dr Hjalmar (1877-1970). Ekonomista i predsednik Rajhsbanke. Prišavši Socijaldemokratskoj partiji posle I svetskog rata, Schacht se uspinje do predsednika Rajhsbanke, 1923-29. Smatran zaslužnim za obuzdavanje pobesnele inflacije, njegovo suprotstavljanje reparacijama i Versajskom ugovoru odvelo ga je u Nacističku partiju, za koju pridobija bankare i industrijalce radi finansijske podrške. Ponovo je izabran za predsednika Rajhsbanke i kao ministar ekonomije posle nacističke pobede 1933, izmišlja finansijski mehanizam kojim onemogućava inflatorne posledice naoružavanja. 382
Schicklgruber, Alois
Nikad potpuno predan nacističkom programu, podnosi ostavku 1937. i zamenjuje ga dr Funk. Uhapšen posle "Bombaške zavere" jula 1944., jedva uspeva da izbegne dželata. Na njegovom suđenju u Nirnbergu, oslobođen je krivice za ratne zločine i kasnije nastavlja međunarodnu bankarsku karijeru, postavši savetnik pukovnika Nassera u Egiptu 1950ih. Schachta možemo smatrati i oličenjem najnemoralnijih osobina i jednim od očeva posleratnog bankarskog sistema. Schellenberg, Walter (1910-1952). Sjajni mladi diplomac koji se pridružio Nacističkoj partiji i SS-u 1933., a SD-u 1935., uspevši da postane šef obaveštajnog SS odseka za inostranstvo 1941. Schellenberg je obavljao poslove za SD u Francuskoj, Italiji i Čehoslovačkoj pre 1939. kada ga je Heydrich iskoristio za planiranje i organizovanje strukture esesovskog RSHA, glavnog odseka bezbednosti Rajha. 1939. i 1940. bio je aktivan u kontra-obaveštajnim operacijama, namamivši i uhvativši agenta britanske tajne službe, Payne-Besta u Venlou na holandskoj granici, sastavljajući SS “spisak traženih” pripremljen za invaziju na Britaniju i spletkareći u Španiji i Portugaliji oko hvatanja starijeg brata engleskog kralja, vojvode od Vindsora. Od avgusta 1942. počinje da nagovara Himmlera da ispita mogućnost pregovora o miru. Krajem godine stupio je u vezu sa američkom obaveštajnom službom. U isto vreme, Schellenberg je imao tajne susrete sa šefom švajcarske obaveštajne službe u Švajcarskoj, radi otkrivanja špijunske mreže "Lucy" koja je tamo operisala, ali je iskoristio ove sastanke i za sopstveno dobro na duge staze. U Švajcarskoj stupa u indirektnu vezu, po prvi put, sa Allenom Dullesom, šefom američke obaveštajne službe i švedskim Crvenim 383
Schellenberg, Walter
krstom. Do kraja rata nastavlja da održava ove veze, uz znanje Himmlera. U maju 1945., Schellenberg beži u Švedsku, dva dana pre nemačke predaje, i tamo dobija azil. Ali pozvan je nazad radi svedočenja na Nirnberškim procesima. Optužen je kao član zločinačkog SS-a i SD-a, ali je osuđen blago i oslobođen 1951, kao bolestan čovek. Posle toga naseljava se u Italiji i počinje da piše svoje memoare, Lavirint, objavljene posle njegove smrti. Ova knjiga sadrži korisne informacije, ali Schellenberg je bio sklon fantaziranju (što se odnosi i na priču o Himmlerovom pokušaju da otruje Hitlera). Schicklgruber, Alois (1837-1903). Otac Adolfa Hitlera, rođen u Štronesu u Austriji, vanbračni sin Marije Schicklgruber od nepoznatog oca. Alois Schicklgruber kasnije usvaja prezime Hitler nastalo pogrešnim upisom lokalnog sveštenika, prezimena novog muža njegove majke, Johanna Georga Hiedlera. Prosečno uspešni mali birokrata u austrijskoj carskoj službi, ženi se prvo Annom Grasl 1864; zatim Franziskom Matzelsberger 1883., sa kojom ima dvoje dece, Aloisa i Angelu; i treći put 1885. sa majkom Adolfa Hitlera, Klarom Pölzl. Od petoro njihove dece samo je dvoje, Adolf i njegova sestra Paula, preživelo. 1895. u 58. godini, Alois Hitler (kako su ga znali već 18 godina) penzioniše se iz carske službe. Njegov život od tada se, izgleda, sastojao od kupovine i prodaje seoskih imanja. Postoje dokazi da je mnogo pio; bio je, verovatno više nego prosečni otac, tiranin tog vremena i prostora; Hitler će tvrditi da je bio žestoko i redovno tučen kaišem ili šibom za psa. Glavna zagonetka u životu Aloisa Schicklgrubera je identitet njegovog oca pa tako i Hitlerovog dede. Postoje izvesni dokazi koji nagoveštavaju da je Hitlerov nepoznati deda bio sin iz jevrejske porodice Frankenberger u Gracu, 384
Schleicher, Kurt von
kod kojih je njegova baba tada radila kao služavka. Naravno, posle nemačkog pripajanja Austrije 1938., napori Gestapoa su usmereni na uništavanje Hitlerovih porodičnih dokumenata, verovatno radi brisanja vrlo nezgodnog podatka da je Firer Trećeg rajha polujevrejskog porekla. U krajnjem slučaju mora se priznati da istoričar ovde ima posla sa primitivnom centralnoevropskom seljačkom zajednicom gde je vanbračnost bila uobičajena, gde je različito pisanje istog prezimena stalno izazivalo zabunu i gde je brak između rođaka bio raširena pojava. Schirach, Baldur von (1907-1974). Šef Hitlerove omladine od 1933. do 1940., von Schirach je bio sin Amerikanke, unuk vojnika koji je izgubio nogu u bici kod Bul Rana. 1928. postaje vođa nacističkog studentskog pokreta a 1933. preuzima naraslu Hitlerovu omladinu. Njegova žena je bila poznata lepotica i pronosile su se glasine da je jedno vreme bila Hitlerova ljubavnica. Gaulajter Beča od 1940. do 1945., von Schirach izbegava hapšenje krajem rata i krije se u austrijskom Tirolu, izdajući se za pisca koji piše Tajne Mirne Loy. Uhapšen je i optužen za ratne zločine zajedno sa glavnim ratnim zločincima u Nirnbergu, najviše zbog izveštaja o upravljanju stranim radnicima i svog tretmana Jevreja u Beču. Njegova žena zatražila je od američkog sudije blagost na temelju toga što "naša deca vole Ameriku"”. Osuđen je na 20 godina zatvora. Schlabrendorff, Fabian von. Kao istaknutog člana grupe armijskih oficira suprotstavljenih Hitleru, 1939. Schlabrendorffa je Hans Oster iz Abwehra poslao u London, gde prilikom susreta sa Churchillom i Lordom Lloydom potvrđuje Hitlerovu nameru da napadne Poljsku. Tokom rata postaje saradnik general majora Henninga von Tresckowa i biva umešan sa njim u operaciju "Blesak", 385
Schirach, Baldur von
pokušaj atentata na Hitlera, koji su organizovali von Tresckow i general Olbricht. Kao jedan iz grupe koja je regrutovala von Stauffenberga za "Bombašku zaveru" 20. jula, Schlabrendorff je uhapšen i podvrgnut mučenju posle njene propasti. Spasao se sigurne smrti kada je Narodni sud uništen bombardovanjem 1945. Posle rata napisao je sopstveni prikaz armijskih zavera pod naslovom Umalo da ubiju Hitlera. Schleicher, Kurt von (1882-1934). Bivši kancelar Rajha ubijen u Röhmovoj čistki. Tokom I svetskog rata bio je general u Hindenburgovom štabu a 1919. pokreće frajkore, paravojsku bivših vojnika koji se bore ili da očuvaju nemačke interese na njenim istočnim granicama ili da uguše pobunu kod kuće. Služio je pod vajmarskom vladom, postavši vodeći politički spletkaroš tog doba. Na osnovu obećanja da će podeliti nacističke glasove u Rajhstagu i obezbediti parlamentarnu većinu, Hindenburg ga postavlja za kancelara decembra 1932. umesto von Papena koji je nedavno smenio Brüninga. Pokušao je, ali nije uspeo da podstakne Gregora Strassera da povede disidentsku frakciju Nacističke partije. Zatim predlaže da se raspusti Rajhstag, što bi popločalo put vojnoj diktaturi. Hindenburg je odbio. Schleicher podnosi ostavku u januaru 1933. a na mesto kancelara dolazi Hitler. Tokom Röhmove čistke juna 1934. pet esesovaca provaljuje u njegovu kuću. Kurt von Schleicher i njegova žena bili su ubijeni. Videti SCHLEICHEROVA SPLETKA Schleicherova spletka. 17. novembra 1932. general von Schleicher uspeo je da izazove pad von Papenove vlade. Kasniji pregovori između Hitlera i Hindenburga nisu doveli ni do čega, jer je stari predsednik odbacio Hitlerove zahteve za, zapravo, neograničenom vlašću. Ovo je, izgleda, bilo u 386
Scholtz-Klink, Gertrud
skladu sa Schleicherovim predviđanjem i on sada sebe nudi za funkciju. Obavestivši predsednika, feldmaršala von Hindenburga, da on, general von Schleicher, veruje da bi mogao obezbediti podršku Gregora Strassera i najmanje 60 nacističkih poslanika u Rajhstagu, traži dozvolu da sastavi vladu. Ovog puta odlazi ipak predaleko. Predsednik odbija i poziva von Papena za kancelara. Schleicher, kao ministar odbrane, insistira da von Papenova vlada ne može biti branjena od armije i policijskih snaga koje su na raspolaganju republici. Hindenburg, prihvativši ovaj argument, smenjuje von Papena i sada postavlja Schleichera. Bio je kancelar 57 dana, i kako je tvrdio, 57 puta dnevno bio izdavan. Schmeling, Max (r.1905). Nemački bokserski šampion teške kategorije. Posle uspešne karijere u lakoj kategoriji, Schmeling osvaja nemački šampionat u teškoj kategoriji 1928. Dve godine kasnije sumnjivim udarcem u 4. rundi osvaja titulu svetskog šampiona u teškoj kategoriji protiv Jacka Sharkeya. 1934. u uzvratnom meču sa Sharkeyem Schmeling gubi titulu tesnom i kontroverznom odlukom. Ali Schmelingova karijera nikako nije završena. 1936. postaje nacistički nacionalni heroj kada je nokautirao Joe Louisa u meču od 12 rundi koji nije bio za titulu. Možda ne previše mudro, Schmeling je sada promovisan u centralnu figuru nacističke rasističke propagande. U sledećoj borbi 1938. za titulu svetskog šampiona, Louisova rešenost da pobedi bila je odmah uočljiva. Schmeling je oboren u 1. rundi i brojano mu je, 2 minuta i 4 sekunde posle početka borbe. Za vreme rata Schmeling je služio u nemačkim padobranskim jedinicama, a posle 1945. bio je poslovni čovek u Hamburgu do penzionisanja. 387
Schmeling, Max
Schmenzin. Posed Ewalda Kleista-Schmenzina i mesto brojnih susreta pripadnika konzervativnog otpora 1944. Uhapšen od Gestapoa, Schmenzin je pogubljen u Plecenzeškom zatvoru, samo mesec dana pre kraja rata. Schmidt, Paul (1889-1970). Hitlerov prevodilac. Kao glavni prevodilac bio je prisutan u Minhenu na sastancima sa Mussoliniem, Frankom i ostalima. Njegovi memoari predstavljaju korisno štivo o nacističkoj diplomatskoj istoriji. Scholl, Hans (1918-1943). Sa svojom sestrom, bio je student Minhenskog univerziteta i vođa pokreta otpora "Bela ruža". Gestapo ih je uhapsio 1943. zajedno sa mnogim drugim koji su se suprotstavljali i osuđeni su na smrt zbog rasturanja antinacističkih letaka (videti BELA RUŽA). Scholtz-Klink, Gertrud (r. 1902). Rani nacistički sledbenik i ženski vođa u Badenu od 1929. 1934. postavljena je za rajhsfraufirerajn (šefa svih žena nacionalsocijalista), ali njeno vođstvo je bilo više verbalno nego stvarno, a njeni stavovi o ulozi žene verno su odražavali stavove Nacističke partije i države kojima su dominirali muškarci. Posle rata, skoro tri godine uspešno se krila od Saveznika. Kada je konačno uhapšena 1948., oslobođena je optužbe za ratne zločine. Schörner, Ferdinand (1892-1973). Hitlerov poslednji feldmaršal, čovek koga je odabrao da komanduje armijom u svom poslednjem političkom testamentu. Iako je Schörner bio jedan od oficira koji su ugušili Pivnički puč 1923., njegov dosije iz I svetskog rata, zajedno sa ordenom Pour le Mérite i nearistokratskim poreklom, pribavili su mu Hitlerovu 388
Schwerin von Krosigk, grof Lutz
naklonost. 1944. poverena mu je komanda armijske grupe Jug u Ukrajini, a kasnije armijske grupe Sever. 1945. preuzima armijsku grupu Centar, koja je obuhvatala i Berlin. Prihvatio je ovo poslednje unapređenje i komandu nad nepostojećom Berlinskom armijom, pre nego što je odleteo radi prebega Američkoj armiji. Oni su ga ustupili Rusima, koji su ga držali zatvorenog sledećih 10 godina. Kao komandant na Istočnom frontu bio je vrlo strog, a vrativši se u Nemačku, osuđen je na još jednu zatvorsku kaznu zbog naredbi o pogubljenju nemačkih vojnika po kratkom postupku. Schröder, Freiherr Kurt von (1889-1965). Bankar koji je organizovao susret Papen-Hitler u januaru 1933. Kasnije je zauzimao nekoliko predsedničkih mesta u bankarskim korporacijama Trećeg rajha. 1945. je uhapšen, ali je oslobođen uz malu novčanu kaznu. Schumacher, Kurt (1895-1952). Socijalistički poslanik u Rajhstagu (1930-33) koga je nacistička vlada kasnije stavila u pritvor. Nastavio je da izlazi i da se vraća u pritvor tokom čitavog trajanja Trećeg rajha i bio je, kao i Adenauer, jedan od onih koji su vraćeni u civilni zatvor posle "Bombaške zavere" 1944. Postao je posleratni lider Socijalističke partije u Zapadnoj Nemačkoj. Schuschnigg, dr Kurt von (1897-1977). Austrijski federalni kancelar u vreme Anschlussa. Kao član Hrišćanske socijalne partije, bio je ministar pravde pod Dollfussom a federalni kancelar postaje posle njegovog ubistva 1934. Iako u to vreme nije bio zagovornik demokratije, Schuschnigg ipak postaje reprezent nezavisnosti Austrije tokom Anschluss krize 1938. Nemoćan da odvrati ili nadmudri Hitlera, 389
Schuschnigg, dr Kurt von
Schushnigg je uhapšen po nemačkoj okupaciji Austrije i odveden u konclogor. Oslobođen na kraju rata, predavao je političke nauke na američkim univerzitetima i postao američki državljanin 1956. Videti ANCHLUSS Schutzhaft. Zaštitni nadzor predviđen zakonom od 28. februara 1933. Videti KONCLOGORI Schwartz, Franz Xaver (1875-1947). Blagajnik Nacističke partije. Kao knjigovođa u minhenskoj gradskoj vladi pridružuje se nacistima 1922., a 1926. postaje partijski blagajnik. Ovaj gojazni, ćelavi čovek ostao je jedan od Hitlerovih “starih drugova” i član njegovog unutrašnjeg kruga. Sa Maxom Amannom pomogao je da se zataška skandal oko smrti Geli Raubal. Kao blagajnik imao je kontrolu nad partijskom članarinom, tako da su svi podaci o broju učlanjenih dolazili iz njegove kancelarije i bili verovatno falsifikovani da bi se podudarali sa njegovim obračunima. Pod njegovom kontrolom svi pristupi u partiju su obustavljeni maja 1933., kada je podneseno milion i po molbi. 1945. spalio je sva partijska finansijska dokumenta u minhenskoj Braon kući. Schwarze korps, Das. Esesovski nedeljnik. Kao glasilo samog Himmlera, Schwarze korps je odražavao njegove lične stavove, mutne, kritičke, puritanske. Schwerin von Krosigk, grof Lutz (1887-1952). Pripadnik plemstva i đak Rodsa u Oksfordu, postavljen je za ministra finansija u von Papenovoj vladi 1932. Ostao je ministar i u Hitlerovom kabinetu od 1933-45., predstavljajući, kako je verovao “uljuđenu i tradicionalnu Nemačku”. U kratkotrajnoj 390
Seeckt, Hans von
Dönitzovoj vladi 1945., imenovan je za ministra spoljnih poslova. U martu 1945. nagovara Göbbelsa (tada zaduženog za mobilizaciju posled-njih nemačkih napora) da obezbedi budućnost Nemačke, što je značilo da zaključi mir. Pokušavao je da stupi u vezu sa Papom ili Ligom naroda, verujući da će zapadni saveznici poštovati stare figure poput von Papena ili njega samog. Schwerin von Krosigk je živeo u nerealnom svetu, a njegova kazna na 10 godina zatvora, iz-gledala mu je potpuno nepravedna. Oslobođen je zbog lošeg zdravlja 1951. Schwertworte (Reči mača). Ključne reči ili slogani nacističke ideologije koje je trebalo da nauče svi mladi ljudi u Trećem rajhu. SD (Sicherheitsdienst). Obaveštajna služba Nacističke partije i organ sigurnosti. Da bi zaštitio partiju, Himmler osniva SD i postavlja Heydricha za šefa u avgustu 1931. SD se razlikovao od uniformisanog SS-a, obaveštajne jedinice SA (koja je ukinuta 1932.) i partijske obaveštajne jedinice za inostranstvo, koja je i sama došla pod SD, 1934. Kada je Hitler postao kancelar 1933. uloga SD se proširila s obzirom da su neprijatelji partije postali i neprijatelji države. 1934. preduzeta je Röhmova čistka, na osnovu obaveštenja SD-a i uz aktivno učešće njegovih pripadnika. Od 1936. Heydrich upravlja i SD-om i Gestapoom. 1939. on uvodi ovo carstvo u strukturu uprave sigurnosti Rajha (RHSA). Delujući u civilu, sa širokim spektrom zaduženja, često uporedo sa Abwehrom, SD je privlačio ozbiljne i inteligentne mlade diplomce, poput Waltera Schellenberga. Oni su kovali neuspele pobune u Rumuniji i Iraku, pregovarali o oružju u Argentini, bili postavljani u ambasade za atašee, uključujući i Vatikan, kidnapovali britanskog agenta Payne-Besta iz 391
SD (Sicherheitsdienst)
Holandije i likvidirali specijalne zatvorenike na okupiranim područjima. Upravljali su Einsatzgruppenom (specijalnim grupama za dejstvo - ili istrebljenje - u Istočnoj Evropi). Posle Heydrichovog ubistva 1942. Himmler je vodio RHSA i SD, dok ih nije predao Kaltenbrunneru u januaru 1943. SD je u julu 1944. pripojio svog vojnog takmaca Abwehr, kada je njegov šef Canaris smenjen. Paradoksalno, od tada šef obaveštajne službe SD-a za inostranstvo, Schellenberg, radi sa Himmlerom na eventualnom miru, pokušavajući da razgovara sa Allenom Dullesom (šefom američke obaveštajne službe u Švajcarskoj), sa Amerikancima u Španiji i sa švedskim Crvenim krstom, sve do konačne predaje. Na Nirnberškim procesima za ratne zločine, SD je proglašen za zločinačku organizaciju nivoa Gestapoa, a članstvo u njemu učinilo je njegove pripadnike podložnim krivičnom gonjenju. Seldte, Franz (1882-1947). Sa Dusterbergom osnivač Stahlhelma, militantnog udruženja bivših vojnika, 1918., i njegov vođa do ujedinjenja sa SA 1933. Posle neuspeha Harzburškog fronta, Seldte postaje ministar u vladi von Papen-Hitler. Kasnije je bio ministar rada u Hitlerovoj vladi od 1933. do 1945., kada se pridružuje Dönitzu i vodi malu grupu koja radi pod nazivom “Ministarstvo rata” u toj maštarskoj vladi. U Nirnbergu je tvrdio da je uvek pokušavao da se odupre diktaturi, a u korist dvodomnog sistema predstavničkog tela. Radi postizanja ovoga, 1944. je razgovarao sa Schellenbergom. Videti STAHLHELM Seeckt, Hans von (1860-1936). Glavnokomandujući, od 1920. do 1926., postversajske nemačke armije ograničene na 100.000 ljudi. Sin generala, Seeckt je bio gardijski oficir koji 392
Seeckt, Hans von
je postavljen u Generalštab 1897. Posle službe na bojnom polju u I svetskom ratu, poslat je za savetnika Austrijanaca 1916. a zatim Turaka 1917. Izašao je iz rata sa reputacijom nenarušenom porazom iz 1918. Zagovornik novih ratnih metoda, počinje da obučava malu vajmarsku armiju pokretnoj šok taktici i tajno sarađuje sa Sovjetskim Savezom, šaljući nemačke tenkovske i avionske posade (zabranjene Nemačkoj Versajskim ugovorom) tamo na obuku. 1923. nacisti su ga omrzli, ne samo zato što je imao ženu Jevrejku, već i zato što je bio pre internacionalističkih nego nacionalističkih nazora i jer je predstavljao vojnu vlast, koja je naredila von Lossowu da uguši Pivnički puč. Kada ga je predsednik Ebert upitao da li će armija poslušati vladu ili Hitler-Ludendorffove pučiste, von Seeckt je odgovorio rečima koje su odslikavale ulogu Reichswehra u novoj republici:”Herr Rajh predsedniče, armija će poslušati mene”. Penzionisan je 1926. i verovatno jedini izbegao smrt u Röhmovoj čistki 1934, prihvativši mesto vojnog savetnika kod Čang Kaj Šeka u Kini od 1934. do 1935. Videti CRNI REICHSWEHR Selbstgleichschalter. Samousaglašeni ili samodisciplinovani građanin. Značajan totalitarni koncept koji se odnosio na podanika novog Rajha, koji je prihvatao nacističke dogme odmah i bez pogovora. Ipak, možda je mnogo važnije bilo ono što se podrazumevalo ali je ostalo neizrečeno: oni koji nisu bili spremni na Selbstgleichschaltung, morali su biti odstranjeni iz društva. Septembarčići. Ime nadenuto onima koji su ušli u Nacističku partiju posle septembarskih izbora 1930. Još prezriviji naziv je bio “martovske ljubičice”, za one koji su se 393
Seyss-Inquart, Arthur
pridružili u danima posle nacističkog dolaska na vlast u martu 1933. Sennelager. Prostrani poligon nemačke vojske pored Paderborna. Seyss-Inquart, Arthur (1892-1946). Bečki advokat, prikriveni pristalica austrijske Nacističke partije i zagovornik Anschlussa. Kao državni savetnik u austrijskoj vladi od 1937., delovao je kao nemačka “peta kolona”, ne kompromitujući se kao nacistički pristalica sve dok ga, na Hitlerovo insistiranje, Schuschnigg nije nevoljno imenovao ministrom unutrašnjih poslova 1938. Sa tog položaja kontrolisao je policijske snage austrijske države i bio u mogućnosti da spreči njihovo korišćenje na uštrb nacističkih interesa. Posle Anchlussa, Seyss-Inquart je postavljen za rajhsštathaltera Ostmarka, kako se Austrija sad nazivala. Zatim je nakratko bio Frankov zamenik u novoosnovanoj generalnoj guvernaturi u Poljskoj. Poslednju funkciju koju je obavljao u nacističkoj državi predstavljalo je mesto rajhkomesara za Holandiju, gde je navukao mržnju holandskog naroda zbog brutalnosti svoje vladavine. Kajući se posle rata zbog “strašnih ekscesa” nacizma, ipak je bio osuđen na smrt i obešen 16. oktobra 1946. Sieg heil (književno: Živela pobeda). Trijumfalni poklič prihvaćen na nacističkim skupovima. Sippenbuch (Rodoslovna knjiga). svedočanstvo” koje je nosio svaki član SS-a. Sitzkrieg. Videti LAŽNI RAT 394
“Rasno
Skorzeny, Otto
Skorzeny, Otto (1908-1975). Austrijski zapovednik specijalnih vojnih operacija. Visok 195 cm, stameno građen, bio je SS major kada je 1943. odabran da predvodi vod za spasavanje koji je uspeo da izbavi Mussolinia iz zatočeništva u Abruciju u Italiji, i vrati ga u nemačke ruke. Padobranci su poticali iz Luftwaffea, ali su SS i Skorzeny pokupili priznanja. Zatim je Skorzeny oformio specijalne jedinice pod kontrolom SS-a koje su upotrebljene protiv Tita u Jugoslaviji i protiv partizana u Istočnoj Evropi. U julu 1944. poveo je SS tenkovsku školu protiv pristalica "Bombaške zavere", a u oktobru kidnapuje sina vlastodržca Mađarske, kao taoca koji će osigurati dalju podršku Nemačkoj. U decembru 1944. okuplja i predvodi “američku” brigadu - sastavljenu od vojnika koji su govorili engleski i bili opremljeni američkim uniformama i opremom - tokom Ardenske ofanzive. Kraj rata je dočekao na mestu divizijskog komandanta u korpusu BachZelewskog. Američki sud ga je 1947. optužio za neregularan način borbe u Ardenima. Tvrdio je da je 1948. osnovao organizaciju Odessa, da bi pomogao bekstvo bivših esesovaca na druge kontinente. Nikad se nije vratio da živi u Nemačkoj, već je poslovao po Španiji i Južnoj Americi. 1950. objavio je autobiografiju, u kojoj polaže pravo na, možda, više nego što je postigao. Umro je u Španiji, jula 1975. Sledovanja. Osnovna nedeljna sledovanja hrane u Nemačkoj za neproizvodne radnike, na primer domaćice, iznosila su (u gramima): hleb meso mast sept. 1939. 2.400 500 270 april 1942. 2.000 300 206 jun 1943. 2.325 250 218 395
Smolenska zavera
okt. 1944. mart 1945.
2.225 1.778
250 222
218 109
Ova sledovanja su bila najviša u kontinentalnoj Evropi u to vreme. Britanska sledovanja su tokom rata stalno bila viša, prosečno 795 grama mesa i 225 grama masti nedeljno. Smolenska zavera (takođe poznata i kao operacija "Blesak"). Pokušaj atentata na Hitlera, koji je organizovao general von Trescow 13. marta 1943. Plan u koji su bili umešani Gördeler, von Trescow, general Olbricht i von Schlabrendorff, predviđao je da se Hitler namami u armijski štab u oblasti Smolenska, gde je služio von Trescow, i tamo ubije. Ipak, odlučeno je da se postave dve bombe, sakrivene u paket koji će izgledati kao boce brendija, u Firerov avion. Ali tehnički problemi oko bombe uticali su da zaverenici uzalud čekaju na vesti o eksploziji. Kada je Hitler bezbedno sleteo u Rastenburg, bombe je sklonio von Schlabrendorff i određen je novi datum, nedelju dana kasnije, za još jedan pokušaj atentata na Hitlera, na dan sećanja na heroje iz I svetskog rata u Cukhausu u Berlinu. Snaga kroz radost (Kraft durch Freude, KdF). Vrlo uspešna i popularna nacistička šema za zabavu i odmor radnika. Bila je imitacija programa italijanskih fašista Dopo Lavoro, i prvo je predložena pod imenom Nach der Arbeit, “Posle rada”. Vođa Fronta rada započeo je šemu, jer je raspolagao velikim sumama novca preotetim od sindikata, ali je ona uskoro prerasla u još jedan veliki nacistički biznis koji je zahtevao izgradnju dva nova broda za krstarenje i novčano pomaganje razvoja narodnih kola, Volkswagena. Brodovi za krstarenje su plovili do norveških fjordova ili Madeire, i imali su jednake uslove smeštaja za sve putnike. 396
Snaga kroz radost (Kraft durch Freude, KdF)
1938., 180.000 ljudi je išlo na krstarenje a obim nemačkog turizma se udvostručio. Promovisane su nove turističke oblasti u Nemačkoj, i Nemci su videli više od sopstvene zemlje nego ikada pre. Sigurno je tačno da nikada pre radnici nisu uživali takve pogodnosti. Organizovane sportske aktivnosti upražnjavalo je 5 miliona ljudi; stotine putujućih pozorišnih i kabaretskih grupa nastupalo je za radnike; grupne posete pozorištima po povlašćenim cenama izazvale su zabavljački bum. “Snaga kroz radost” iskoristila je zajedničku žudnju ljudi za učestvovanjem u aktivnostima i ostavljala ih je same (kako je Ley rekao) samo u snu. Bila je to, u celini, izuzetno uspešna nacistička organizacija od neprocenjive propagandne vrednosti za nacističku državu. Sobibor. Konclogor osnovan 1942. pored granice ukrajinskog Rajh komesarijata. Po procenama njegovog osnivača, policijskog inspektora Christiana Wirtha, imao je kapacitet od 20.000 ljudi dnevno. Veruje se da je ukupno 250.000 ljudi tamo umrlo. (Videti KONCLOGORI) Solf krug. Jedna od glavnih antinacističkih grupa u kojoj se raspravljalo o idejama Krajsauškog kruga. Ugošćena od frau Hanne Solf, žene bivšeg ambasadora u Japanu, grupa je pokazivala takav stepen neopreznosti i prezira prema Gestapou, koji je bio uobičajen za aristokrate antinaciste do samog kraja rata. U ovom slučaju Schellenbergu iz SD-a nije bilo teško da ubaci dr Reckzeha u krug. Sačekavši do januara 1944., četiri meseca pošto je prodro u grupu, Schellenberg se uverio da nema više ničeg što bi mogao saznati. Tuce ljudi je uhapšeno, uključujući i von Moltkea, i svi su pogubljeni, osim same frau Solf, koja se spasila zauzimanjem japanskog ambasadora. 397
Speer, Albert
Sorge, Richard (1895-1944). Nemački novinar i ruski špijun. Njegovo glavno polje delovanja od 1933. do 1941. bilo je u Japanu. Uspevajući da održi utisak da je lojalan Nemac, čak mu je ponuđeno mesto lokalnog firera svih Nemaca koji su živeli u Japanu. Japanci su ga uhapsili 1941. i tri godine kasnije pogubili. Spaljivanje knjiga. Göbbels je kao ministar propagande podstakao studente širom Nemačke da iznesu sve “nenemačke“ knjige iz svojih biblioteka i spale ih. SA i SS orkestri su svirali u Berlinu na noć 11. maja 1933., a priređena je i velika bakljada u centru grada gde je uništeno 20.000 knjiga. Bila su uključena dela Jevreja, socijalista i liberala a među njima i Thomasa Manna, Einsteina, Freuda, Prousta i H.G.Wellsa. Speer, Albert (1905-1981). Rajh ministar za naoružanje i proizvodnju od 1942-45. Speer je rođen u majnhajmskoj porodici srednje klase i kao mladić studira arhitekturu na tehnološkom institutu u blizini Karlsruea. 1925. pohađa tehnološki institut u Berlinu i postaje asistent profesora Tesenowa, koji ga uči da “istinska kultura dolazi iz utrobe nacije”. 1932. Speer ulazi u Nacističku partiju i nedugo zatim postaje član SS-a. Prvi put privlači Hitlerovu pažnju osmišljavanjem tehničkih rešenja za Berlinsku partijsku procesiju maja 1933. Zadatak da od Nirnberške procesije napravi spektakl, sjajno ispunjava. Postavljen je za šefa štaba Firerovog zamenika Hessa od 1936., kreira nemačku postavku na Pariskoj izložbi 1937. i skicira grandiozni nacrt za Rajh kancelariju u Berlinu i partijsku palatu u Nirnbergu. 398
Spengler, Oswald
Čak i posle izbijanja rata, Speer je ostao samo dvorski arhitekta i miljenik. Njegova čuvena metamorfoza u kontrolora naoružanja nije se zbila odmah. Prve ratne godine su još uvek bile ispunjene pripremanjem grandioznih skica za rekonstrukciju grada; iako mu je u isto vreme traženo da projektuje štapski kompleks, poput Zigenberga, za predstojeću kampanju protiv Francuske, njegov glavni zadatak je bio da planira 25 “rekonstruisanih gradova” Rajha. Februar 1942. smrću dr Fritza Todta, ministra naoružanja, u avionskoj nesreći, dramatično se menja Speerova uloga u Trećem rajhu i direktno utiče na njegovo posleratno pojavljivanje među glavnim ratnim zločincima. Opunomoćeni kontrolor naoružanja i ministar umesto Todta, Speer se sada pokazao kao izuzetno sposoban administrator, dižući proizvodne stope naoružanja do ranije nedostignutih visina. Njegova autobiografija Unutar Trećeg rajha, predstavlja najkompletniji i najmerodavniji prikaz sistema vlasti u nacističkoj državi. Do poslednje ratne godine Speerova privrženost nacizmu je oslabila, ali je nastavio da proizvodi naoružanje od koga je zavisio opstanak države. Verovatno je njegov kruti ponos zahtevao od njega da prizna krivicu na Nirnberškom procesu. Osuđen je na 20 godina zatvora zbog korišćenja robovske radne snage u svojim proizvodnim programima, a oslobođen je iz Špandaua 1966. Spengler, Oswald (1880-1936). Svetski poznat autor Propasti Zapada (1918-22.). Prvobitno u dobrim odnosima sa Nacističkom partijom, ubrzo se razočarao Hitlerovim metodama. Usudivši se da govori otvoreno protiv nacizma, dela su mu zabranjena a njemu je onemogućeno da piše. Sperrle, Hugo (1885-1953). Feldmaršal Luftwaffea. Pilot lovac iz I svetskog rata koji je 1919. vodio 399
SS (Schutzstaffel)
vazduhoplovni odred frajkora, služi u Vajmarskoj armiji do 1933., a 1935. je premešten u novi Luftwaffe. Bio je zadužen za vazdušne snage koje je Nemačka poslala u Španski građanski rat 1936., a na početku rata komanduje jednom vazdušnom flotom. Posle zapovedništva u Severnoj Africi premešten je u Zapadnu Evropu. 1944. nalazio se u Parizu u vreme julske "Bombaške zavere", ali ne postoje podaci da je imao simpatija za zaverenike. Na suđenjima ratnim zločincima posle rata, oslobođen je. SS (Schutzstaffel - Odbrambena jedinica). Prvobitno lična garda Adolfa Hitlera, koju je Himmler pretvorio u državu u državi i u armiju u armiji. Istorijat u glavnim crtama 1925. 1929. 1930. 1931. 1931. 1933.
1934.
leto Osnovana prva SS jedinica jan. Himmler postaje prvi reichsfirer SS-a, snage 280 ljudi nov. SS praktično nezavisan od SA; jačina 400 ljudi avg. Osnovan SD pod Heydrichom dec. Ured za rasu i naseljavanje osnovan pod Darréom mart Himmler policijski šef Minhena mart Osnovan Leibstandarte Adolf Hitler pod Seppom Dietrichom, koji predstavlja srž SSVT-a (Verfügungstruppe, oružani) uz ostatak u vidu Allgemeine SS-a (opšti) mart Otvoren konclogor Dahau. april Himmler postaje zapovednik bavarske političke policije april Himmler postaje inspektor pruskog Gestapoa april Heydrich na čelu Gestapoa 400
SS (Schutzstaffel)
jun
1936.
jun jul feb. mart jun
1939.
sept. sept. okt. okt.
1940.
jan. jun
1941.
jun
1942.
dec. feb.
1943.
mart jun avg.
1944.
jun
SD proglašen za jedinu obaveštajnu službu partije Röhmova čistka SS se i formalno odvojio od SA Gestapou dat nacionalni status Osnovana SS logorska straža u vidu Totenkopfverbände od 3.000 ljudi Himmler združuje funkcije rajhsfirera SS-a i šefa celokupne nemačke policije SS-VT se uvećava sa 8.000 na 9.000 a Totenkopfverbände na 6.500 Osnovan RHSA (Glavni odsek sigurnosti Rajha) pod Heydrichom Osnovane SS divizije “Das Reich“ i “Totenkopf” Himmler “Rajh komesar za jačanje germanizma” Waffen SS (predviđen 1939.) osnovan od SS divizija Jačina Waffen SS-a povećana na 100.000; 150.000 do decembra Četiri Einsatzgruppena (voda za istrebljenje) premeštena u Rusiju iza invazionih snaga Waffen SS broji 230.000 ljudi Osnovana administrativna organizacija SS-a za njegove poslovne poduhvate (WVHA) Svi konclogori stavljeni pod WVHA Ubijen Heydrich Himmler proglašen rajh ministrom unutrašnjih poslova Waffen SS broji 594.000, Allgemeine SS 200.000, Totenkopfverbände 24.000 401
SS (Schutzstaffel)
jul
Himmleru poverena komanda Ersatzarmeea, rezervnih vojnih snaga Rajha okt. Waffen SS dostiže vrhunac brojčane snage, 38 SS divizija i 910.000 ljudi 1945.
U Nirnbergu saveznički Međunarodni vojni tribunal proglašava SS (izuzimajući Waffen SS) za zločinačku organizaciju SS: Grupisanja i organizacije. Kako se SS razvijao razvijale su se i nove grane i odgovarajuće organizacije. Prvo je od opštih naoružanih grupa (Allgemeine) SS-a, Seppu Dietrichu povereno upravljanje specijalnom telesnom gardom, Leibstandarte Adolf Hitler, koja je narasla do veličine bataljona; SS izvršioci Röhmove čistke došli su iz ove jedinice. Himmler je, zatim, predložio da se na tri divizije povećaju vojne SS jedinice. Posle uklanjanja ministra rata, Blomberga i komandanta armije, Fritscha, sa njihovih mesta, Hitler preuzima vrhovnu vojnu komandu. Jedan dekret iz 1938. daje potpuno ratnu ulogu, kao i međunarodno-političku funkciju, ovim vojnim SS jedinicama (poznatim kao SS-VT, Verfügungstruppe, stavljajući SS trupe na raspolaganje Hitleru ili državi). Straže konclogora, pod Eickeom, osnivaju posebnu SS jedinicu. U početku češće nose braon, nego crne uniforme, sa prepoznatljivom značkom sa mrtvačkom glavom. U martu 1936. zvanično su nazvane SS Totenkopfverbände (SS jedinice mrtvačke glave), a snage od 3.500 ljudi korišćene su u logorima i za “specijalne političke zadatke” prilikom zauzimanja Austrije i Čehoslovačke. U martu 1939. osnovan je Waffen SS (oružani SS), sjedinjavanjem SS-VT-a i logorskih straža. U sklopu borbe oko preotimanja ovlašćenja od Frickovog Ministarstva unutrašnjih poslova, Himmler preuzima 402
SS: Rituali i romantika
kontrolu nad Orpoom (Ordnungspolizei) regularnom uniformisanom policijom i nad Sipoom (Sicherheitspolizei), policijom sigurnosti. Na osnovu ovoga, 1936. je bio u mogućnosti da preuzme Gestapo kao nacionalnu organizaciju i zameni pređašnji sistem, zasnovan na postojanju posebnih nemačkih pokrajina, centralizovanim policijskim sistemom. SS: Počasni članovi. Da bi se obezbedio njegov elitistički karakter i suštinsko razlikovanje od SA, SS je pokušavao da privuče pripadnike aristokratije i viših klasa. Do 1938. SS se mogao pohvaliti da je 18,7% oficira u činu obergrupenfirera, 14,3% brigadefirera, 8,8 oberfirera i 8,4% štandartenfirera, poticalo iz pomenutih porodica. Proglašavani su “počasni komandanti”, bez dužnosti i ovlašćenja ali sa pravom da nose uniformu, poput SeyssInquarta, Konrada Henleina i Bormanna. Elitna udruženja, tipa Jahačke asocijacije pozivana su da se pridruže - što je obezbedilo SS-u najspektakularniji jahački tim u Evropi. Postojali su takođe i “prijatelji rajhsfirera SS-a”, elita industrijalaca donatora, i na nižem nivou “prijatelji sponzori” koji su tako sticali naklonost SS-a. S obzirom da je u posleratnom periodu denacifikacije, većina počasnih članova klasifikovana samo kao Mitläufer (“Saputnici”) i nije kažnjavana, dolazilo je do povremenih tvrdnji da su poznati ljudi bili članovi SS-a. Nedavna novinska senzacija odnosila se na oca člana britanske kraljevske porodice, princeze Michaele od Kenta, a njen sadržaj bi zvučao manje zlokobno da je shvaćena priroda njegovog članstva. SS: Rituali i romantika. SS dužnosti često su obuhvatale i dužnosti očuvanja nacističkih rituala, kakva je bila minhenska komemoracija poginulim u Pivničkom puču 1923. ili masovne partijske procesije u Nirnbergu. Šta više oni su stvorili svoju vrstu rituala. 403
SS: Grupisanja i organizacije
Svim 18-ogodišnjim kandidatima za SS proveravana je rasna čistota unazad do 1750. Kada bi se to utvrdilo, primani su na masovnoj paradi na godišnjicu minhenskog Pivničkog puča iz novembra 1923.; onda bi na Hitlerov rođendan u aprilu položili zakletvu i nakon polaganja sportskih disciplina i partijskog katehizisa, stupali bi u SS službu na ceremonijalnoj paradi u oktobru, na kojoj im je uručivan njihov izgravirani SS bodež. Da bi istakao da su stupili u nešto više nego što je paravojno-policijska služba - pre sveti red, - Himmler je izgradio repliku srednjevekovnog zamka u Vevelsburgu, kod Paderborna u Vesfaliji, gde su se visoki SS oficiri sastajali nekoliko puta godišnje, da bi raspravljali o politici i napajali se misticizmom. Kada je 1945. shvatio da je rat izgubljen, a Treći rajh u raspadu, naredio je da se Vevelsburg uništi. SS: RuSHA (Rasse und Siedlungshauptamt). Odsek za rasu i naseljavanje, čuvar ideološke i rasne čistote SS-a. Pod upravom Darréa, dok nije dosadio Himmleru, koji je smatrao da previše teoretiše, i bio zamenjen 1943. Hildebrandtom. RuSHA je imao tim predavača koji su dosađivali esesovcima svečanim pričama o arijevskoj istoriji. U njemu su ustanovljeni standardi za ulazak u SS: rasna pojava (koja je trebala da bude nordijska), dobra fizička kondicija i opšte ponašanje. Nije se zahtevalo neko posebno intelektualno dostignuće. Ženidbe esesovaca su bile zabranjene pre odobrenja RuSHA. Rasni eksperti RuSHA su raspolagali planovima za naseljavanje okupiranih zemalja čistim Nemcima koje su oni odabrali, težeći trenutnom naseljavanju 540.000 ljudi, u drugom talasu 1.100.000 a zatim godišnje po 200.000 u toku 10 godina. SS: struktura 404
SS: [ kole za obuku Reichsfuhrer-SS i šef nemačke policije: HIMMLER WOLF
BERGER JURMERHILDEBRANDTPOHL
Himmlerov Gl. štab Operacije RuSHA1 lični Allgemeine4 Waffen 5 pomoćnik SS SD8 Sigurnost Einsatz.9 + Ahnenerbe6 Borbene jed. Totenkopf7 +
DALUGE
KALTENBRRUNER
WVHA2
Policijske i RSHA3 vatrog. brigade SSkonc l. snabdevanje ekonomski posl.
Domaći Inostr Kripo10 Gestapo11
Lebensborn6
405
SS: RuSHA
Objašnjenje Rasse und Siedlungshauptam, Odsek za rasu i naseljavanje 2 Wirtschaftsverwaltungshauptamt, Ekonomsko upravni odsek 3 Reichssicherheitshauptamt Odsek sigurnosti Rajha 4 Opšti SS (prvobitno telohraniteljske grupe) 5 Oružani SS (vojne jedinice) 6 Instituti za istraživanje; SS domovi za porodilje 7 ”Mrtvačka glava”, straža konclogora 8 Sicherheitsdienst, obaveštajni odsek 9 “Grupe sa zadatkom”, jedinice za istrebljenje 10 KRIminalPOlizei, kriminalistička policija 11 GEheimes STAatsPOlizei, tajna državna policija 1
SS: Škole za obuku. Prve SS kadetsko-oficirske škole nalazile su se u Brunsviku i Bad Tolcu. Obe škole su pružale visok nivo obuke, iako su glasine koje su se vezivale za njih imale malo pravog osnova. Tačno je da se tolerisao određen procenat gubitaka u toku obuke, ali slični procenti su bili zvanično prihvatljivi i među britanskim komandosima. Priče o tome da je svaki SS kadet za diplomski ispit imao da istrpi eksploziju granate kojom je žonglirao na svom čeličnom šlemu, mogu se zanemariti. SS: uniforme. SS je dok je bio deo SA nosio iste braon košulje i pantalone kao i glavne snage, sa drugačijim značkama i crnom kravatom umesto braon. Takođe su rađe nosili crne skijaške kape, nego braon kape partije i SA. Sa punom nezavisnošću od SA 1930., kompletna crna uniforma je podrazumevala: čizme, kaiševe, kape i kravatu sa posebnom trakom na rukavu sa swastikom. Ovo postaje uniforma partijske elite - čak su i državni činovnici u 406
SS: [ kole za obuku
Ribbentropovom Ministarstvu spoljnih poslova počeli da je nose da bi demonstrirali svoj status počasnih SS oficira. Straža u konclogorima za koju se regrutovalo od 1934. i od koje je osnovana SS-Totenkopferbände 1936., nosila je SA braon košulje, a ne crne uniforme (samo su ostali esesovci i oficiri vezani za logore nosili crne). Od izbijanja rata 1939., da bi pokazao svoju integralnu ulogu vojnika Trećeg rajha, SS je usvojio poljsko-sivu boju armije, a upadljive crne uniforme su korišćene samo za ceremonijalne svrhe. SS: Verfügungstruppe (borbene trupe). Prethodnica Waffen SS-a. SS-VT je formiran izvan oružanih SS grupa od opšteg (Allgemeine) SS-a. Pravo značenje VT je “trupe na raspolaganju (Hitleru)” nad kojima je u martu 1933. Sepp Diet-rich dobio komandu, kao nad specijalnom štapskom gardom. Ona se pojavila na Nirnberškoj procesiji 1933. kao “Leibstandarte Adolf Hitler”. Uspeh jedinice u obezbeđivanju SS egzekutora tokom Röhmove čistke 1934. podstakao je Himmlera da predloži širenje svojih SS-VT na veličinu od 3 divizije. General Blomberg, ministar rata, saglasio se da SSVT dobije punu vojnu ulogu u slučaju rata. Armija je davala prednost SS-u u odnosu na prostački SA i nije predvidela njegov budući rast: oni možda nisu shvatili da obuka SS-a nije bila policijska, već vojnička. Kada je Waffen SS osnovan u maju 1939., SS-VT je zajedno sa SS Mrtvačkom glavom (bivšom stražom konclogora), pretvoren u novu formaciju. SS: Waffen SS. SS armija koja je na vrhuncu brojala 40 divizija. Od svojih početaka 1920-ih, SS se razvio u pravu oružanu jedinicu, započevši kao Hitlerova telesna garda pod Seppom Dietrichom ali narastavši do veličine (kao SS-VT) od dve divizije na početku rata. 1939. osnovan je “oružani SS”, Waffen SS, i tokom 1940. pridodat mu je SS-VT. S 407
SS: (WVHA-Wirtschaftsverwaltungshauptamt)
obzirom da se dobrovoljna služba u Waffen SS-u računala kao obavezna vojna služba, Totenkopfverbände (straža konclogora “Mrtvačka glava”) je takođe uključen u Waffen SS, po naredbi iz marta 1940. U ovom stadijumu, Waffen SS nije bila organizacija koja je uživala naklonost. Armija je obeshrabrivala pristupanje u njega i potreban broj je morao biti popunjen folksdojčerima, ljudima nemačkog porekla koji su živeli van Nemačke, jer nisu bili obavezni da se odazovu na poziv nemačkoj armiji. Sa širenjem 1942. i 1943., ipak, kada su od Waffen SS-a stvoreni prav, ali odvojeni armijski korpusi, dobrovoljci za prenatrpani Luftwaffe i ratnu mornaricu usmeravani su u SS. Skoro svi iz “Hitler Jugend” 12. SS divizije bili su tako regrutovani. Rast se nastavio, ali je sve više i više regruta dolazilo izvan Nemačke, dok nije procenjeno da od 900.000 ljudi koji su služili u Waffen SS-u, polovina nisu bili Nemci. Broj onih regrutovanih i premeštenih nasuprot SS dobrovoljcima, ne može se utvrditi. Kvalitet Waffen SS divizija bio je vrlo promenljiv. Njih sedam su bile vrhunske borbene formacije i nakon uspeha u Rusiji marta 1943. dobile su prioritet u opremanju, a Hitler ih je koristio kao svoju elitnu armiju. Te divizije su bile: 1. SS Pancer, “Leibstandarte” (prvobitno Hitlerova telesna garda) 2. SS Pancer, Das Reich 3. SS Pancer, Totenkopf 5. SS Pancer, Viking (uključivala Flamance i Skandinavce) 9. SS Pancer, Hohenstaufen 10. SS Pancer, Frundsberg 12. SS Pancer, Hitler Jugend Iako su ih sačinjavali nabolji vojnici Trećeg rajha, ove divizije su bile i najgoreg karaktera. Das Reich je bila ona koja je iskasapila francusko selo Oradur sur Glan, kada je 408
SS: Waffen SS
njihov marš na sever zaustavljen 1944. Ljaga konclogora nikad se ne može sprati sa reputacije Totenkopf divizije. Od mnogih nenemačkih SS divizija, nekoliko Waffen SS divizija je formirano od Belorusa, Ukrajinaca i Kozaka; 30. SS “dobrovoljačka grenadirska” divizija, pretvorena je u Oslobodilačku rusku armiju pod Vlasovom. Na zapadu SS divizije su regrutovane od Francuza (SS Karlo Veliki), Holanđana (SS Landstorm Nederland), od Belgijanaca (SS Langemarck i SS Wallonie) a dosta Skandinavaca je ušlo u SS Viking. Krajem rata, mnoge jedinice su odlutale daleko od Himmlerovog i Bergerovog prvobitnog, arijevskog ideala. Neizbežno, postojala je značajna razlika u borbenim kvalitetima između jedinica, ali stoji da je Waffen SS predstavljao jednu od najstrašnijih vojnih organizacija ikada stvorenih. SS: (WVHA-Wirtschaftsverwaltungshauptamt) poslovni poduhvati. SS grana koja je kontrolisala 20 konclogora i 165 radnih logora, administraciju i snabdevanje Waffen SS-a, i upravljala nad preduzećima koje je indirektno (ali u potpunosti), posedovao SS. 1939. četiri glavna posla su predstavljali: kompanija za iskopavanje i vađenje kamena, koja je proizvodila građevinski materijal: kompanija koja je trgovala širokim spektrom proizvoda iz radionica konclogora; prehrambena, zemljišna, šumarska i ribolovna kompanija; tekstilna i kompanija kože, zasnovana na ženskom konclogoru Ravensbrik, gde su se proizvodile uniforme za SS. Uz to, SS je kontrolisao većinu fabrika bezalkoholnih pića i mineralne vode, preuzetih u Sudetima; veliki kompleks proizvodnje nameštaja poticao je od bivših jevrejskih i čehoslovačkih kompanija, a kompanije cementa, cigle, keramike i kreča uglavnom su poticale od poljskih kompanija, često uz 409
SS: (WVHA-Wirtschaftsverwaltungshauptamt)
korišćenje jevrejske robovske radne snage. Ova preduzeća raspolagala su i dodatnim preduzećima, u rasponu od onih za pravljenje džema do štamparskih i onih za proizvodnju ulja iz škriljaca. WVHA je proširio svoje delatnosti ugovorima za izgradnju fabrika naoružanja, podzemnih hangara i čak, posle jula 1944., za izgradnju V-1 i V-2 raketa. Značajna kontradikcija u WVHA manifestovala se u činjenici da mu je, uprkos "Konačnom rešenju", bilo potrebno još robov-ske radne snage, tako da je morao da se zalaže za čuvanje jev-rejskih radnika. Prvo je Dresdner banka, a zatim Rajhsbanka dala velike zajmove uz malu kamatu. Sa ovim sredstvima i jevtinom radnom snagom, a sa plenom otetim od žrtava istrebljenja, SS profiti postali su ogromni. Nestanak, na kraju rata, miliona dolara iz SS fondova nije nikad objašnjen na zadovoljavajući način. SS: ženske jedinice. Pre svega, u nacističkom svetu žene su bile supruge i majke; ipak, nekima od njih su dati specijalni počasni SS činovi, ostale su postajale “SS sestre” u frontovskim magacinima odeće ili su bile zapošljavane u SSu kao službenice, posebno u radio-telegrafiji, međugradskim telefonskim poslovima, ili kao čuvarke u ženskim konclogorima. Prve čuvarke su bile regrutovane za Lihtenburg 1938. Između 1942. i 1945., bilo je oko 3.500 esesovki, čuvarki u Ravensbriku. Regrutovali bi ih putem novinskih oglasa u kojima su tražene “nadzornice nad stidljivim na radu” i odabirane su od onih “čistog arijevskog” porekla i oblačene u sivu uniformu, sa crnim čizmama do kolena i crnim kapama. Od 1943. ovaj regrutni metod je postao nedovoljan i žene čuvari su dovođene iz normalne ženske radne službe i pozivane kao u ratnu službu. Sa lakšim poslom i većim platama od ostalih žena, čuvarke su bile izuzetno brutalne, 410
SS: `enske jedinice
batinajući i ubijajući sa jednakim entuzijazmom kao i njihove muške kolege: pet ih je osuđeno na smrt od Amerikanaca posle rata, zbog zločina. Takva je bila i Hermine Braunsteiner-Ryan, plavuša iz Beča, koja je služila kao čuvarka u Ravensbriku; regrutovana je u 21. godini iz berlinske fabrike. Osuđena je na zatvorsku kaznu zbog nečovečnosti u logoru za istrebljenje, Majdanek. Kasnije se udala za Amerikanca, ali su je 1971. SAD izručile (prvi američki državljanin koji je izručen radi ponovnog suđenja za takve zločine i u Poljskoj i u Nemačkoj) Korupcija u SS svetu ogleda se kroz ženu komandanta Zaksenhauzena, Ilse Koch koja je nalazila zadovoljstvo u bičevanju zatvorenika i skupljanju abažura. Kasnije je proglašena od psihijatara, ludom za vlašću, opsednutom i nimfomankom. U zatvoru, posle rata uspela je da zavede svog američkog vojnog čuvara, i rodila je dete. Stahlhelm (Gvozdeni šlem). Militantno desničarsko nacionalističko udruženje bivših vojnika, nastalo u haosu nemačke pro-pasti 1918. Osnovao ga je i, zajedno sa Theodorom Dusterber-gom, predvodio Franz Seldte, dok nije formalno raspušteno 1933. Hindenburg, kao ideal vojnika, postao je njegov predsednik. Von Papen ih je podržavao kao stabilizacionu snagu, s obzirom da su bili povezani sa armijom i industrijom koja ih je finansirala. Stahlhelm je 1923. raspolagao sa 23 jedinice, 14.000 lokalnih grupa i preko milion ljudi. Organizacija je dobijala sve značajniju ulogu u Vajmarskoj republici. Na martovskim predsedničkim izborima 1932., Dusterberg je, kao predstavnik Stahlhelma, osvojio 2,5 miliona glasova pre povlačenja u Hitlerovu korist u sledećoj rundi. Ponovo, povezani sa nacistima u Harzburškom frontu, uspešno su iznudili smenjivanje kancelara Brüninga u maju 1932. 411
Staljin, Josif
Göring ih je prvo povezao sa SA i SS-om, zabranivši pruskoj policiji da se meša u njihove aktivnosti. Bio je to u stvari početak totalnog utapanja u SA. Posle kompletnog nacističkog preuzimanja vlasti, Seldte postaje ministar rada u Hitlerovom kabinetu i stavlja Stahlhelm direktno pod njegovu kontrolu u junu 1933. Do februara 1934. čak je i nekada ponosno ime promenjeno u namerno prozaično: “Nacionalna liga bivših vojnika”. Bio je to pokazatelj Hitlerovog uspešnog kontrolisanja desničarskih elemenata u svoju korist. Staljin, Josif (1879-1953). Sovjetski diktator. Posle izvesnog perioda u kome je Kominterna potcenjivala značaj nacističke opasnosti, Staljin se izgleda pripremio da preuzme vođstvo borbe protiv fašizma, ali nedostatak entuzijazma kod Francuske i Britanije za savezništvo sa Sovjetskim Savezom doveo je do dramatične promene politike, manifestovane Rusko-nemačkim paktom iz avgusta 1939. Pravo značenje pakta, koji je u stvari predstavljao podelu istočnoevropskog plena, nije izašlo na videlo sve do ruske okupacije istočne Poljske 1939. Ovo je bilo praćeno aneksijom baltičkih država, zauzimanjem rumunskih pokrajina Bukovine i Besarabije i napadom na Finsku. Uprkos britanskim upozorenjima, nemačka invazija na Rusiju juna 1941. iznenadila je Staljina, možda više momentom otpočinjanja, nego samim otpočinjanjem. Tokom serije poraza između juna i decembra 1941., Staljin se našao u opasnosti da izgubi kontrolu, ali je do Božića povratio autoritet i od tada bio direktno odgovoran za vođenje rata. Za naciste se on sada pokazao kao nepomirljiv neprijatelj; Britancima, i kasnije Amerikancima, kao često mrzovoljan i zahtevan saveznik. Ali žrtve ruskog naroda, bile su stvarne. U junu 1941. Staljinov istorijski poziv da se sprži zemlja, pokrenuo je 412
Staljin, Josif
politiku potpunog uništavanja ispred napadača; mnogi milioni sovjetskih građana su ubijeni; milioni Jevreja i ruskih vojnika su masakrirani ili pomrli u logorima. Posle rata cifra od 20 miliona poginulih Sovjeta ustalila se u značajnim knjigama; sigurno je da su patnje bile ogromnih razmera, a gubici kolosalni. Neki istoričari, ipak, smatraju verovatnim da su u sovjetsku brojku od 20 miliona uključeni i milioni stradalih u Staljinovim sopstvenim predratnim zločinima. Na opštem planu vođenja rata, sovjetska politika je nastojala na ubeđivanju ili vršenju pritisaka na Britance i Amerikance da izvrše invaziju na Francusku u 1942. Nije sigurno koliko je Staljin shvatao vojnu nemogućnost takvog poduhvata, ali je sigurno bio u stanju da oblikuje buduću savezničku politiku svojim prikrivenim pretnjama o “sporazumevanju sa Nemačkom". Lukav i krajnje pritvoran, Staljin se izgleda igrao mačke i miša sa Churchillom i Rooseveltom, čitave 1943. Teheranskom konferencijom (decembar 1943.), kojom je utvrđena saveznička vojna politika, priznata je ruska vodeća uloga u istočnoj Evropi. Na prirodi i lokacijama poslednjih bitaka Trećeg rajha biće zasnovana i mapa posleratne Evrope, kako je to Josif Staljin i očekivao. Staljingrad, bitka za. Presudna bitka rata. Kada se feldmaršal von Paulus predao, u januaru 1943., sa 91.000 preživelih nemačkih vojnika i 24 generala, svet je prvi put video da i Treći rajh može biti pobeđen. Pošto Hitlerova invazija na Rusiju nije uspela da donese pobedu 1941., on se okrenuo ofanzivi u sledećoj godini. U julu se premestio u svoj - Werwolf - štab u Vinicu u Ukrajini, da bi nadgledao napredak svojih armija prema reci Volgi i Kavkazu. Armijska grupa B je došla do Volge krajem avgusta 1942., gde je Staljin poverio posebna ovlašćenja tamošnjem 413
Staljingrad, bitka za
vođi komunističke partije, Hruščovu. Generalu Čujkovu je data komanda nad sovjetskim trupama koje su trebale da brane ključne tačke na Volgi, iz kojih su se kontrolisale železničke i vodene komunikacije južne Rusije i Staljingrada. U septembru, von Paulusova 6. armija zauzela je veći deo grada i kontrolisala vazdušni prostor, pa je izgledalo da je na putu da se probije kroz grad do reke. Ali, u oktobru i novembru Nemci su se borili bez uspeha, a Rusi su se držali sa rekom za leđima, ali i sa svojom artiljerijom koja je gađala Nemce sa druge obale Volge. U novembru uspeo je ruski kontranapad severno i južno od Staljingrada, i von Paulus je bio opkoljen. Hitler je smenio generala Haldera sa mesta šefa štaba OKH-a i umesto njega postavio manje nametljivog Zeizlera, čija je upozorenja ignorisao. Poslata su pojačanja, uključujući i Rumune i kopnene snage Luftwaffea. Da bi se pojačao pritisak na Hitlerov Generalštab, anglo-američke trupe su se iskrcale u Severnoj Africi, a Afrički korpus je potučen od Britanaca u bici kod El Alamejna. Snabdevanje je sada predstavljalo presudni faktor. Göring je tvrdio da može vazdušnim putem snabdevati von Paulusa sa 700 tona dnevno. Za nekoliko dana smanjio je obećanje na 300 tona; ali Luftwaffe čak ni ovo nije mogao da ispuni u ruskoj zimi. Nije to mogla ni armija feldmaršala von Mannsteina koja je po-kušala da se probije do Staljingrada. U januaru 1943. Rusi su Nemcima predočili uslove predaje, ali je Hitler naredio svojoj armiji da nastavi da se bori. Von Paulus je unapređen u feldmaršala. Ali do februara, 70.000 nemačkih vojnika je umrlo, a preživeli od armije koja je nekad brojala pola miliona ljudi, su se predali. Bio je to katastrofalan udarac za Hitlera i Treći rajh. Stangl, Franz (u. 1971). Komandant logora za istrebljenje kod Treblinke, gde je ubijeno 700.000 ljudi. Na 414
Stauffenberg, grof Claus Schenk von
kraju su ga uhapsili Amerikanci, ali je pobegao 1948. preko Italije u Siriju (gde mu se pridružila porodica), a zatim u Brazil 1951, u kome mu veze nalaze posao u Volkswagenovim pogonima u Sao Paolu. Otkriven je i uhapšen 1967, izručen je Nemačkoj i suđeno mu je. Rekao je:”Savest mi je mirna. Jednostavno sam vršio svoju dužnost”. Nezavisno od organizovanja istrebljivanja, isporučio je na SS bankovne račune 2.800.000$, 400.000 funti, 12.000.000 rubalja, 145 kg. zlata od prstenja, 4.000 karata dijamanata kao i tovare kose i korišćene odeće za SS fabrike. Osuđen je na robiju 1970. i umro 1971. Videti KONCLOGORI Stauffenberg, grof Claus Schenk von (1907-1944). Oficir koji je postavio bombu koja je eksplodirala u Rastenburgu 20. jula 1944. Žestokih antihitlerovskih ubeđenja, von Stauffenberg je ušao u prostrano zaleđe zavere preko Krajsauškog kruga. Njegov stav prema tiranocidu, se međutim promenio krajem 1943. i počeo je da shvata da je ubistvo Hitlera presudno za promenu vlasti. Ovo je, samo po sebi, predstavljalo napredak u odnosu na mnoga zaverenička shvatanja. Od početka 1944. von Stauffenberg je bio sve nemirniji zbog odsustva akcije među brojnim grupama i “krugovima” koje su sačinjavale nemački aristokratski i vojni otpor. Prijavivši se da sam odnese bombu, postavio ju je u konferencijsku sobu gde je i Hitler bio prisutan. Najbliže od svih zaverenika se približio uništenju onoga koga je nazivao “gospodarom crva Trećeg rajha”. Videti JULSKA BOMBAŠKA ZAVERA Stennesova pobuna. Pobuna SA, nazvana po Walteru Stennesu, zameniku zapovednika SA. Bivši vođa frajkora i pristalica Strasserovog radikalnog nacizma, Stennes postaje 415
Stennesova pobuna
von Salomonov zamenik i vođa SA u istočnoj Nemačkoj. Njegovi ljudi su bili nezaposleni i siromašni. U septembru 1930., ometali su govor Göbbelsa, partijskog gaulajtera Berlina, i pretukli njegove SS čuvare. Hitlerovo ubeđivanje nije pomoglo i on se uplašio pobune SA. Otpustio je Pfeffera iz SA i ponovo pozvao Röhma iz Bolivije da komanduje njime, zahtevajući ličnu zakletvu vernosti od ljudstva SA. U aprilu 1931., Hitler se povinovao vladinoj zabrani javnih demonstracija i pričalo se da će smeniti Stennesa. Stennes je zbog toga održao tajni sastanak vođa SA koji su se opredelili za njega a protiv Hitlera. Ali njegovi ljudi nisu imali sredstava i nisu mogli da produže pobunu. Partija ih je isključila i Göring je sa esesovcima preuzeo berlinsku organizaciju. Göbbelsova uloga u aferi nije jasna; moguće je da je kao bivši radikal imao nekih simpatija za SA. Stennes je bio kardinalov nećak i imao je uticajne prijatelje, među njima i Göringa, koji je sredio da Stennes ne bude uhapšen 1933.; prošvercovao ga je iz Nemačke pre nego što ga je osvetoljubivi SS mogao smaknuti tokom Röhmove čistke. Stennes je jedno vreme bio povezan sa Otto Stasserovim antihitlerovskim “Crnim frontom”, ali je završio karijeru kao Čang Kaj Šekov telohranitelj u nacionalističkoj Kini. Stinnes, Hugo (1870-1924). Rurski magnat, koji je izgradio finansijsko industrijsko carstvo povezano sa Thyssenom i Kirdorfom. Rani nacistički simpatizer, verovao je da je politici suđeno da služi njegovim sopstvenim interesima, a da će nacisti biti korisno oružje za pobedu nad socijalistima i sindikalistima. Strasser, Gregor (1892-1934). Radikalni nacista, jedan od najuvaženijih vođa partije, dok nije ubijen u Röhmovoj 416
Strasser, Gregor
čistki. Krupan, težak, plav Bavarac koji je uživao u udobnom životu i klasičnoj literaturi, Strasser se istakao kao vojnik u I svetskom ratu, osvojivši Gvozdeni krst prve klase. Posedovao je drogeriju u Landshutu, u donjoj Bavarskoj. Prišavši nacistima 1920. brzo se probio svojim organizacionim sposobnostima. U Pivničkom puču 1923. doveo je 300 ljudi u Minhen, ali nije imao značajnijeg učešća u celokupnom događaju. Njegovi ljudi su se razbežali, a on je uhapšen. Dok je Hitler bio u Landsberškom zatvoru, Strasser je organizovao, sa Ludendorffom i Röhmom, “Nacionalni socijalistički slobodarski pokret”. Na izborima za Rajhstag 1924. ova grupa osvaja 32 poslanička mesta, ali je raspuštena februara 1924., po izlasku Hitlera iz zatvora. Strasser je radio na širenju partije u severnoj Rajnskoj oblasti, i proglasio je mladog Göbbelsa upravnikom lokalnih partijskih poslova. U to vreme severnonemački nacisti su smatrali da je njihov vođa Hitler okružen korumpiranom “minhenskom klikom”, a i sam Strasser se otuđio od starih minhenskih nacista. Osniva berlinske partijske novine sa Göbbelsom kao izdavačem, da bi istakao socijalističku stranu nacizma i njegov bazično radnički profil. Iako antisemiti, strasserovci nisu svrstavali Jevreje uz kapitalističke neprijatelje, niti su smatrali boljševičku Rusiju apsolutnim zlom, čak su pozivali na savez sa Sovjetima protiv militantnih neprijatelja nemačkog naroda, Francuske, imperijalističke Britanije i kapitalističkih SAD. Dok se Hitlerova taktika oslanjala na krupni biznis i ostatke hoencolernške aristokratije, programi strasserovaca predviđali su nacionalizaciju, zadružna seoska imanja i deobu profita između radnika u industriji. Hitler se suprotstavio ovim idejama, i na skupu u Bambergu, 1926. govorio je protiv radikala tako ubedljivo da je privukao Göbbelsa na svoju stranu i odvojio ga od Strassera. Od sada neće biti 417
Strasser, Gregor
partijskog kriticizma Hitlera. Nacistički pozdrav “Heil Hitler” i nekritičko masovno laskanje postaće pravilo. Strasserova težnja ka ideološkom vođstvu je zatrta. Njegovo berlinsko uporište stavljeno je pod Göbbelsa kao gaulajtera, kome je u isto vreme dato puno ovlašćenje da kreira partijsku propagandu. Da bi ga umirili, Strasser je imenovan za titularnog šefa propagande, a njegove su sposobnosti iskorišćene tako što mu je poverena organizacija partije. 1928. postaje jedan od 12 nacističkih poslanika u Rajhstagu. 1930. priprema partiju za izbore za Rajhstag, koncentrišući se na ključna mesta, i omogućuje partiji da postane druga po većini u Rajhstagu. Ali ponovo se posvađao sa Hitlerom oko politike Nacističke partije. Njegov mlađi brat Otto Strasser je izbačen sa partijskog skupa u Berlinu, i zatim poziva ostale radikale da osnuju novu partiju sa njim. Gregor ga se odriče i ostaje u centru nacističke vlasti, ali je njegov položaj ozbiljno oslabljen. General Schleicher stupa u kontakt sa Strasserom u decembru 1932., u nadi da će odvući radikale od Nacističke partije i nagovoriti ga da mu se pridruži u nacionalnoj vladi. Umesto toga, Strasser odlazi Hitleru; sukobljavaju se i Strasser je ponovo izolovan. Daje ostavku na svoje funkcije u partiji i sklanja se od krize, odlaskom na odmor u Italiju. Hitler smesta uništava ostatke njegove podrške postavljanjem novih ljudi na organizacione funkcije partije. Kada se Strasser vratio, Hitler odbija da ga vidi. Strasser je sada bio odsečen od vlasti i tokom 1933. mogao je samo da posmatra kako Hitler uteruje Nemačku u diktatorski kalup. Atmosfera sumnjičenja i straha 1933. dovela je do glasina da se Strasser sprema sa Röhmom da zbaci Firera i on postaje jedna od prvih žrtvi Röhmove čistke u junu 1934. Odveden iz svoje fabrike za proizvodnju 418
Strasser, Gregor
hemijskih produkata u podrume gestapovskog sedišta u Berlinu, streljan je od jednog SS voda. Strasser, Otto (1897-1974). Mlađi brat Gregora Strassera; nacista od 1925. ali kasnije istaknuti oponent. Ispočetka socijalističkih političkih gledišta, ali, uznemiren antinacionalističkim i internacionalističkim aspektima radikalnog socijalizma i komunizma, pridružuje se bratu u Nacističkoj partiji. Uzimao je za ozbiljno socijalistički element nacizma i, kao i njegov brat, zahtevao nacionalizaciju i državnu kontrolu nad biznisom i industrijom. Ovo je udaljilo potencijalne pristalice nacista, koji su zahtevali da Partija osudi strasserovsku politiku. Isključen jeiz Nacističke partije i osniva sopstvenu revolucionarnu socijalističku partiju, Crni front. Ali nova partija ne uspeva da privuče nacističke glasove i Strasser 1933. napušta Nemačku. Pred bezuspešnim poterama SD-a preseljava se iz Švajcarske u Kanadu. Posle rata vraća se u Nemačku, još uvek se nadajući da će predvoditi partiju, ali su njegovi antisemitski, neonacistički stavovi bili nepopularni i on ne nalazi mesta u modernoj nemačkoj politici. Strateška vazdušna ofanziva. Anglo-američki vazdušni napadi na Nemačku 1939-45. Danas je opšte prihvaćeno da se doktrina strateške vazdušne ofanzive razvila u Britaniji poslednje godine I svetskog rata, delom i radi opravdavanja stvaranja novog nezavisnog Kraljevskog vazduhoplovstva (RAF). U SAD, ovu teoriju je sa entuzijazmom prihvatio brigadni general William Mitchell 1920-ih a u Italiji je knjiga generala Giulia Douheta, “Komanda nad nebom” (1921.), sadržala mnogo od doktrine strateške vazdušne ofanzive. Tako se do 1930-ih stvorilo široko verovanje da vazdušna sila može dobijati 419
Strate{ka vazdu{na ofanziva
ratove i da će se mnoštvo bombardera uvek probiti da bi razorili gradove. Izgledalo je da rezultati nemačkih vazdušnih napada u Španskom građanskom ratu podupiru ovaj stav. Ipak, 1939. ni Nemačka, ni Britanija, ni Francuska, ni Rusija, niti SAD, nisu posedovali operativne teške bombardere. Ali, dok je Luftwaffe napustio projekte izgradnje teških četvoromotornih bombardera, RAF je poručio nove teške avione koji će ući u upotrebu 1941., a američke “Leteće tvrđave” su bile na raspolaganju ubrzo posle izbijanja rata u Evropi. Zbog toga je nedugo po izbijanju rata, Britanija (kasnije će joj se pridružiti SAD) bila jedina zapadna sila sa pravim teškim bombarderskim snagama. Kada su otpočeli nemački vazdušni napadi na britanske gradove u drugoj polovini 1940., britansko vođstvo se osetilo dužnim da uzvrati. Dnevni napadi brzo su se pokazali kao preskupi. Umesto toga od maja 1940. do kraja 1941. RAF je izveo 44.000 noćnih napada. U ovom razdoblju bačeno je 45.000 tona bombi, koje su trebale da pogode specifične mete, poput rafinerija nafte i fabrika oružja. Ali planovi bombardovanja (zasnovani na pregledu fotografija vazdušnog izviđanja), pokazali su se krajnje netačnim. Komanda RAF-a odlučila je zato da se koncentriše na prostranije mete, poput železničkih čvorova i većih gradova. Kada su četvoromotorni Lancasteri postali dostupni, počev od februara 1942. izvršeni su masivni napadi na pristupačne priobalne gradove kao što su Libek i Rostok. U maju je, prikupljanjem svih raspoloživih aviona izvršen prvi RAF-ov “napad sa 1000 bombardera” na Keln. Za njim su usledili napadi na industrijski Rur, Esen i Dizeldorf. Era tepih bombardovanja, kako ih je RAF nazvao, ili terorističkih bombardovanja, kako su ih Nemci zvali, je počela. Od sada će stanovnici Hamburga, rurskih gradova, Nirnberga, Minhena, Kelna i samog Berlina biti prinuđeni da žive pod pretnjom, ponekad noćnom, smrti iz vazduha. 420
Strasser, Otto
Usmerena su značajna sredstva na zaštitu civilnog stanovništva, ali uprkos velikom broju mrtvih i ranjenih teško je otkriti bilo kakvu pukotinu u moralu građanstva. Od avgusta 1942. RAF-u se pridružilo Američko ratno vazduhoplovstvo (USAAF), koje je odabralo da napada danju po zajedničkom programu bombardovanja. Tokom čitave 1943. preduzimani su teški i stalni napadi, noću i danju, na Berlin, Hamburg, gde su zapaljive bombe izazvale vatrenu oluju u avgustu 1943. i usmrtile 45.000 civila, Nirnberg, Minhen, Štutgart i Frankfurt. Vazduhoplovni maršal Sir Arthur “Bombarder” Harris, bio je ubeđen (isključujući sve argumente) da bi Nemačka mogla biti bačena na kolena RAFovim uništavanjem morala stanovništva. U ovom svetlu, on je interpretirao svoje naredbe sa konferencije u Kazablanci i direktive o zajedničkom bombardovanju. Između marta i jula 1943. bitka za Rur prouzrokovala je velike štete u Duizburgu, Dortmundu, Dizeldorfu, Bohumu i Ahenu. Samo jedne noći 29. maja uništeno je 90% Barmen-Vupertala. Ali uprkos visokokvalitetnim posadama i avionima, RAF je ostao više toljaga nego rapir. U hamburškoj bici tokom 33 glavna napada između jula i novembra 1943., grad je sravnjen, a desetine hiljada civila je ubijeno. Reakcije nacističkih vođa veoma su se razlikovale. Hitler je, uprkos zahteva gaulajtera napadnutih gradova, odbijao da ih poseti da bi se sam uverio kolike su razmere uništenja. Göring, koji je rekao da ako RAF napadne Berlin “možete me zvati Meier” (ekvivalent od Smitha), sve se manje i manje pojavljivao u javnosti kako su civilne žrtve rasle, a u mnogim delovima Berlina bio je skoro opšte poznat kao “Meier”. Josef Göbbels, nasuprot dvojici visokih nacista, obilazio je uništena područja i sigurno shvatao poražavajući obim razaranja. U svom dnevniku na strani od 29. jula 1943., nakon jednog od najtežih napada na Hamburg, 421
Strate{ka vazdu{na ofanziva
beleži:”(Skoro) 1000 bombardera...gaulajter Kaufmann govori o katastrofalnom obimu koji nadmašuje imaginaciju. Grad od milion ljudi razoren je na način nepoznat pre toga u istoriji ... probleme skoro nemoguće rešiti ... hrana za milion ljudi ... sklonište, odeća, 800.000 beskućnika...lutaju razorenim ulicama”. U međuvremenu, Američko ratno vazduhoplovstvo pod komandom generala H. H Arnolda daje prednost dnevnim napadima dobro naoružanim bombarderima, koji bi mogli naneti veći stepen industrijske štete, a manje žrtava među civilima nego RAF-ovi noćni napadi. Ali katastrofični napad na Švajnfurt, 14. oktobra 1942., pokazao je da se dnevno bombardovanje takođe suočilo sa praktičnim poteškoćama; 291 Leteću tvrđavu napadali su talas za talasom, nemački lovci. Do povratka američkih snaga u Englesku 60 bombardera je srušeno, a 138 pretrpelo teška oštećenja. Ovakva stopa se nije mogla dalje tolerisati. Srećom, rešenje je već bilo na putu. Severnoamerički Mustang, osnažen Rolls-Royce Merlin motorima, obezbediće dugodometnu lovačku pratnju, koja je američkom vazduhoplovstvu očajnički trebala. Od decembra 1943, kada je Mustang stupio u upotrebu, Leteće tvrđave i Mustanzi će, od početka 1944., preuzeti kontrolu nad dnevnim nebom Evrope. Kombinovane savezničke vazdušne snage su 1943. bacile ukupno 200.000 bombi. Ali i RAF i USAAF su bili prinuđeni da zbog uspešne taktike Luftwaffea modifikuju sopstveni pristup vazdušnom ratu. 1944. uprkos novim stopama Luftwaffeove lovačke proizvodnje, saveznička vazdušna moć se sve više učvršćivala. Od invazije na Normandiju pa nadalje, dvema vazdušnim snagama bile su dodeljene posebne uloge. Dok se RAF-ova Bombarderska komanda koncentrisala na uništavanje komunikacionih sistema iza normandijskog fronta, američka 8. 422
Strate{ka vazdu{na ofanziva
vazdušna armija usredsredila je svoje napore na bombardovanje nemačkih postrojenja za proizvodnju nafte. Postao je uočljiv trend različit od Harrisovog tepih bombardovanja; napadi na postrojenja nafte su se sada dopadali i britanskim komandantima (sa izuzetkom Harrisa), koliko i Amerikancima. Do jula, svaki značajniji pogon nafte je napadnut i do septembra su zalihe goriva Luftwaffea smanjene na 10.000 tona nasuprot potrebnih 160.000 tona mesečno. Od oktobra 1944. do maja 1945. savezničke vazdušne snage bile su dominantne. Industrijske mete ležale su na milost i nemilost bombardera, ali je ipak Harris još uvek usmeravao RAF-ove napore ka gradskim područjima, gde je bacano 50% bombi Bombarderske komande. Moralnost ovih britanskih akcija temeljno je preispitivana od samog završetka rata. Ovo je naročito bio slučaj otkad je USAAF usvojio vidljivo drugačiju ciljnu politiku usmerenu na industrijski slabe tačke, poput nafte i kugličnih ležajeva. Od februara 1945., na ruski zahtev preduzeti su napadi radi zaustavljanja pokreta nemačkih trupa. Berlin, Čemnic, Lajpcig i Drezden našli su se među odabranim metama, u kojima je došlo do velikih žrtava kako se rat završavao. U velikom napadu na Drezden, prilikom kojeg je poginulo između 60.000 i 120.000, i RAF i USAAF su kombinovani radi izazivanja vatrene oluje. Bilo je to nisko, na šta su, posebno na britanskoj strani, mnogi gledali kao na nečasnu politiku. U Nemačkoj niko nije verovao da je bilo šta osim što većih civilnih žrtava, cilj savezničkog “terorističkog bombardovanja”. Nažalost, to je argument koji politika Sir Arthura Harrisa teško može pobiti. Pretpostavlja se da je 500.000 ljudi ubijeno u vazdušnim napadima na Nemačku između 1939. i 1945. Videti VAZDUŠNA ODBRANA 423
Strezau{ki front
Streicher, Julius (1885-1946). Ekstremni antisemitski pisac koji je izdavao pogromaški Der Stürmer. Kao stari nacista koji je marširao sa Hitlerom u Pivničkom puču, Streicher je bio partijski gaulajter za Frankoniju 1925, i postaje naširoko poznat po svojoj korumpiranosti, pohlepi, seksualnoj ekstravaganciji i sadizmu. Šibanje zatvorenika očigledno mu je pružalo zadovoljstvo i zabavu. Smenjen sa funkcije 1940., nastavio je da izdaje svoj list kao privatno lice, ali nije više držao mesto u partiji ili upravi. Kao najgrlatiji antisemita u Nemačkoj izveden je na suđenje sa ostalim glavnim ratnim zločincima u Nirnbergu, ali je bilo teško dokazati njegovu krivicu striktno pravnim pojmovima. Bez obzira na to, osuđen je na smrt. Na vešalima je uzviknuo “Heil Hitler” i “Boljševici će vas srediti”. Stresemann, Gustav (1878-1929). Nemački kancelar od avgusta do novembra 1923. Tokom ovog kratkog razdoblja, Stresemann se suočio sa pretnjama Vajmarskoj republici, i s desna i s leva. Delujući nepristrasno, šalje trupe da uguše komunističku pobunu u Saksoniji i Tiringiji, i nacistički Pivnički puč u Minhenu. Iako nacionalista, osnivač Deutsche Volkspartei 1918., njegov liberalizam je izazivao nepoverenje kod desničara, poput Kahra u Bavarskoj, dok socijalistička partija istupa iz koalicije zbog onoga što su smatrali njegovim konzervativizmom. Od novembra 1923. bio je ministar spoljnih poslova, usmeren ka pomirenju sa Francuskom. 1926. nagrađen je Nobelovom nagradom, zajedno sa francuskim ministrom spoljnih poslova, Briandom. Sa Schachtom raspravlja sa nemačkim kreditorima o Dawesovom i Youngovom planu otplate reparacija. Dogovara Lokarnski sporazum i nemački ulazak u Ligu naroda. Njegova dostignuća u ponovnom 424
Streicher, Julius
uspostavljanju nemačkog međunarodnog statusa, više su bila priznata u inostranstvu, nego u samoj Nemačkoj. Umro je iznenada 1929., vraćajući Nemačku nazad na forum međunarodne politike. Hitlerov stav u odnosu na njega manifestovao se poništenjem većine njegovih dostignuća od strane Trećeg rajha. Strezauški front. U aprilu 1935, Britanija (MacDonald), Francuska (Laval) i Italija (Mussolini), susreli su se u Strezi, u Italiji, da bi raspravljali o problemima dunavskog basena. Osudili su ponovno nemačko naoružavanje, dali podršku austrijskoj nezavisnosti i reafirmisali Lokarno. Izgledalo je da je formirana interesna zajednica protiv nove Nemačke. Ali front je uskoro propao, kako je Hitler već u martu objavio razvoj Luftwaffea, a u maju je, istovremeno tvrdeći da nema nameru da pripoji ili zaključi Anschluss sa Austrijom, promenio naziv Ministarstva odbrane u Ministarstvo rata. Ubrzo posle toga, otpočeo je anglo-nemačke pomorske pregovore. Britanci, zavedeni od Hitlera, propuštaju da konsultuju nacije Strezauškog fronta. Prihvatanje Hitlerovih pomorskih predloga od strane Londona, uništilo je Strezu. Francuska potpisuje ugovor o uzajamnoj pomoći sa Rusijom; Italija takođe, izgubivši svaki interes za međunarodnu harmoniju, napada Etiopiju. Strezauški front je bio mrtav. Stülpnagel, Karl Heinrich (1886-1944). Vojni guverner Francuske, koji je predvodio zaverenike iz "Bombaške zavere" jula 1944. u Parizu, uhapsivši 1.200 esesovaca i gestapovaca i prekinuvši sve veze između Francuske i Nemačke. Kao intendantski general armije od 1938. do juna 1940., otvoreno je kritikovao Hitlerove planove i bio je spreman da se uključi u bilo koji pokušaj usmeren na njegovo uklanjanje. 425
Swastika
Nalazio se na čelu komisije za primirje u Francuskoj 1940. i komandovao je 17. armijom u Rusiji od juna do oktobra 1941. Vratio se u Pariz kao vojni guverner, februara 1942. Iako je bio odgovoran za hapšenja i pogubljenja francuskih talaca tokom 1943., nije odobravao zatvaranje Jevreja. Ali za jevrejske deportacije bio je zadužen Otto Abetz, nemački ambasador u Parizu, koji je stajao iznad njega. Duboko umešan u julsku "Bombašku zaveru" 1944., Stülpnagel je pokušao, preko generala Speidela, da pridobije Rommela za učešće u zaveri i na taj način ga je nesmotreno kompromitovao. Kada je zavera propala, Stülpnagel je proglašen za jednog od vodećih zaverenika. Keitel mu je odmah naredio da dođe u Berlin. Na povratku Stülpnagel odlučuje da se ubije, ali ne uspeva. Sudio mu je Freislerov Narodni sud i obešen je u avgustu 1944. Stürmer, Der. Ekstremni antisemitski i skoro pornografski list, koji je vodio Julius Streicher. Izdavač je tvrdio da je to jedini list koji Hitler čita od korica do korica. Sudeti. Planinska oblast između Češke i Šlezije, čije se stanovništvo 1919. sastojalo od nemačke nacionalne manjine. Versajski ugovor, idući za starim austrijskim granicama, dodelio je ovih 3.250.000 ljudi novoj državi, Čehoslovačkoj. Problemi oko Sudeta su iskorišćeni kao izgovor za Hitlerovu dalju ekspanziju, posle austrijskog Anchlussa 1938. Sudetsku Nemačku partiju koju je predvodio Henlein, podržavao je Berlin, a njena agitacija i nemačke optužbe za čehoslovačko zlostavljanje, bile su uzrok Minhenskog sastanka na kome je Sudetska oblast predata Nemačkoj. Posle rata, većina Nemaca isterana je iz Čehoslovačke. Videti HENLEIN KONRAD
426
Sudeti
Swastika. Kukasti krst. Izuzetno moćan amblem Nacističke partije, crni krst na belom kružnom polju, okruženom crvenom. Istorija swastike u Nemačkoj seže daleko u nacionalističke i antisemitske pokrete. Erhardtova frajkor brigada je naprimer stavljala velike swastike na svoje šlemove kao znak raspoznavanja. Sam simbol dolazi iz “arijevske” mitologije i postaje fetiš onih koji su se sjatili oko ranog nacizma. Hitler je swastiku načinio najčuvenijim simbolom doba, nadmašivši fašističku sekiru i sovjetski srp i čekić. 1935. stavljena je na novu nacionalnu zastavu. Od 1940-ih swastika se našla svuda gde su nacisti vladali, koliko na zaglavljima dokumenata i proklamacija, toliko i na uniformama i ceremonijalnim zastavama. Kako se rat zahuktavao swastika neizbežno postaje simbol smrtonosne tiranije nacističke Nemačke. Skoro 50 godina kasnije, njen izgled zadržao je izuzetan stepen sugestivnosti. Swing. Zabranjena vrsta američke muzike, koja je u okupiranim zemljama (od 1939-45.), čak i u samoj Nemačkoj, imala snažnu konotaciju otpora (Videti SWINGJUGEND). Swingjugend. Naziv za one koje je Partija smatrala “degenerisanom” omladinom, obično urbane momke iz srednje klase, koji su plesali uz muziku američkog stila. Oni se, izgleda, nisu interesovali za politiku, ali su bili nekomformisti i voleli su dugu kosu. 1940. u Hamburgu preko 500 njih je otkriveno na “Swing” festivalu. Uhapšeni su i optuženi za degeneraciju i ples uz swing i jazz muziku.
427
Swastika
Š Španski građanski rat. U julu 1936. izbila je pobuna protiv republikanske vlade narodnog fronta u Španiji, predvođena oficirima i vojnicima pod Frankom. Kako se Španija delila na republikance i nacionaliste, pobuna se pretvarala u građanski rat. Za svet, rat je ličio na sukob komunizma i fašizma. Hitler je, u okviru svog antikomunističkog programa, podržao nacionaliste. U novembru 1936. u Španiju je poslata legija Kondor, pod komandom Sperrlea: oko 50 bombardera, 50 lovaca i jedan artiljerijski eskadron, uz protivavionske i antitenkovske jedinice i dve tenkovske čete, pod von Thomom. Ukupna jačina legije Kondor dostizala je 6.500 ljudi, obezbedivši (sa periodičnom smenom) ukupno 16.000 Nemaca sa ratnim iskustvom u Španiji. Ovo je mnogo manje od Italijana, koji su poslali čitavu “crnokošuljašku” diviziju i obučili oko 50.000 ljudi. Međunarodnom karakteru rata doprinosili su stranci, koji su došli da se bore na obe strane. Sovjetska Rusija slala je republikancima tenkove, avione i opremu sa štapskim oficirima i političkim savetnicima. “Internacionalne brigade” bile su sastavljene od skoro 40.000 ljudi iz raznih zemalja, uključujući i 5.000 antinacista iz Nemačke i Austrije od kojih je 2.000 poginulo.U aprilu 1937., nemački avioni bombardovali su baskijsko selo Gerniku, pobivši pri tom preko 1.600 stanovnika, i pruživši jezivu najavu stvari koje će doći, ali i trajno propagandno oružje protiv njih. Nemačke snage napustile su Španiju u maju 1938., obogaćene borbenim iskustvom i mogućnošću za buduće vođe nemačkih vazdušnih snaga u II svetskom ratu, da 428
isprobaju nove taktike. Galland i Mölders, lovački asovi i zapovednici iz 1940., su obojica bili u Španiji sa Kondor legijom. Štampa u Trećem rajhu. U Nemačkoj pre Trećeg rajha nisu postojale novine na nacionalnom nivou. Lokalne novine poput nacističkog Völkischer Beobachtera sa tiražom u Bavarskoj od 115.000 1932. ili gradske novine, poput Berliner tageblatta (tiraž u 1932. oko 130.000), dominirale su na ovom planu. Dolaskom Trećeg rajha 1933. zatraženo je od svih novina da se potčine, a izdavači su proglašeni odgovornim za sadržaj svojih listova. Novine visoke reputacije, poput Berliner tageblatta ili Franfurter Zeitunga su opstale, iako ne kao nezavisni listovi; ove poslednje su ugašene kada su objavile kritički članak o pokojnom profesoru Troostu, Hitlerovom omiljenom arhitekti. Od 1938., kada Otto Dietrich postaje šef štampe Rajha, izdavačima su davane zvanične priče koje su se imale slediti. Strani listovi su još bili u prodaji u većim gradovima Nemačke, ali su zabranjeni kada je rat otpočeo 1939. Aparaturom za gušenje vesti upravljao je Gestapo; iskrivljivanje informacija predstavljalo je zadatak izdavača dozvoljenih listova. 1933. Max Amann počinje sa objavljivanjem Minhenskog Völkisher Beobachtera istovremeno i u Berlinu, uvodeći i Bečko izdanje 1938. i postižući ukupan tiraž od ukupno 1.200.000 primeraka do 1941. Nalik nacionalnim novinama, postaju obavezno štivo za sve naciste, a još više za one koji su želeli da izbegnu slučajni kriticizam nacizma. Göbbelsov Der Angriff (Napad) pokrenut 1927., bio je zasnovan po sadržaju i dizajnu na novinama komunističke partije. Korišćen je za iznošenje jednostavnih objašnjenja partijske teorije. Göbbelsov ozbiljniji partijski nedeljnik, Das 429
[ tampa u Tre}em rajhu
Reich, težio je uglađenijem pristupu i dostigao je tiraž od 1,5 milion. Skoro pornografski i ekstremno antijevrejski nacistički partijski nedeljnik, Der Stürmer, izdavao je Julius Streicher, koji se hvalisao tiražom od pola miliona, ali je smatran čak i od mnogih nacista, samo vulgarnom kašom za mase. Videti GÖBBELS, JOSEF
430
T Tannenberg Bund. Udruženje koje su osnovali ultradesni bivši vojnici, predvođeni generalom Erichom Ludendorffom. Nazvano po bici u kojoj je Hindenburg sa Ludendorffom kao šefom svog štaba, porazio nadiruće ruske snage 1914., Bund je bio antikomunistički, antisemitski i antimasonski. I pored Ludendorffovog imena, Tannenberg Bund nije uspeo da ostvari status jedne nezavisne partije i krajem 1920-ih većina njegovih aktivista odlutala je prema Nacističkoj partiji. Televizija. Iako rani korisnik televizije, Treći rajh nije bio u stanju (zajedno sa ostatkom Evrope) da je razvije tokom II svetskog rata, jer se mešala sa radarom, i mogla biti iskorišćena za orijentaciju neprijateljskih aviona. Sistem je otpočet u uskom krugu i održao se tokom rata, u Berlinu. Terboven, Josef (1898-1945). Rajh komesar u okupiranoj Norveškoj. Član jedne grupe koja je marširala u Pivničkom puču 1923. Terboven kasnije prilazi Nacističkoj partiji i postaje gaulajter Esena 1928. i poslanik u Rajhstagu 1930. U junu 1934. Hitler koristi prisustvo na njegovom venčanju da prikrije svoje pripreme za Röhmovu čistku. Terboven postaje predsednik Rajnske oblasti 1935., a 1939. oblasni komesar odbrane Rajha. Aprila 1940. odlazi u Norvešku kao rajhkomesar, sa zadatkom da nadgleda Quislingovu vladu. U stvarnosti, Terboven je vladao Norveškom tokom rata, bez uvažavanja 431
Terezien{tat
Quislingovih ideja, nametnuvši režim represije. Maja 1945. izvršava samoubistvo pre hapšenja. Thälmann, Ernst (1886-1944). Vođa nemačkih komunista u Rajhstagu, 1924-33. Sledeći političku liniju Kominterne, usredsređivao je svoje napade više na socijaldemokrate, nego na naciste, verujući da finansijeri nacista nikad neće dozvoliti da ovi sprovedu proklamovani program, niti da dominiraju Evropom. Neprijatelji su za Thälmanna i nemačke komuniste bili skromni socijaldemokrati, izdajnici radničke klase. Thälmannova antisocijalistička politika dosta je pomogla nacistima da uvećaju broj svojih glasova, na skoro 5 miliona prilikom predsedničkih izbora marta 1932., i sledeća 2 miliona na drugim aprilskim izborima te godine, dok su komunistički glasovi opali. U julu 1932. nacisti su predstavljali najveću partiju u Rajhstagu, sa komunistima na trećem mestu. Požar u Rajhstagu nacisti su iskoristili da uhvate Thälmanna i druge komuniste. Držan je u konclogoru do 1944., kada je ubijen u Buhenvaldu. Terezienštat. Konclogor udaljen 56 km od Praga. U početku je imao reputaciju humanijeg konclogora, ali je ona uništena kako je rat odmicao, a Terezienštat postao tranzitni logor za Jevreje upućene u Aušvic i Treblinku. Thierach, Otto (1889-1946). Advokat koji je postavljen za ministra pravde 1942. i tako postao nominalno odgovoran za Narodne sudove pod Freislerom. Imenovan je za ministra pravde u Hitlerovom poslednjem političkom testamentu. Pre nego što je izveden na suđenje u Nirnbergu, obesio se.
432
Tojo, Hideki
Thoma, Ritter Wilhelm von (1891-1948). Nemački pancer general koji je komandovao kopnenim snagama nemačke Kondor legije u Španiji (1936.), bio tenkovski komandant pod Guderianom u Francuskoj (1940.) i feldmaršal Afričkog korpusa, kada su ga zarobili Britanci u bici kod El Alamejna (1942). Thorn. SA vođa u Hamburgu tokom 1920-ih. Sarađivao je često sa komunističkim Crvenim frontom na razbijanju socijal demokratskih skupova. Thyssen, Fritz (1873-1951). Multimilionerski magnat čelika (Trust ujedinjenog čelika). Kao član Nacističke partije od 1923., finansijski je pomagao Partiju (iako je knjiga koja mu je pripisivana, Plaćao sam Hitlera, falsifikat). Bio je među industrijalcima koji su pismeno molili Hindenburga da postavi Hitlera za kancelara 1932. i zahtevao je, sa ostalim poslovnim ljudima, da Gregor Strasser i radikalna grupa SA budu osuđeni zbog njihovih napada na industriju i zahteva za nacionalizacijom. 1933. potvrđena je njegova funkcija šefa udruženja poslodavaca, ali alarmiran i razočaran Hitlerovom usmerenošću na rat, beži iz Nemačke u Švajcarsku 1938. Todt, Fritz (1891-1942). Šef izgradnje tokom četvorogodišnjeg plana Trećeg rajha. Civilni inženjer koji je ušao u Nacističku partiju 1922. i postao SS pukovnik, a 1933. imenovan za generalnog inspektora sistema puteva i autoputeva. Postavljen za vođu Todt organizacije 1933., proglašen je za jednog od lidera četvorogodišnjeg plana. Od 1940. do 1942. služio je kao ministar za municiju Rajha. Poginuo je u avionskoj nesreći 1942., a na mestu ministra za municiju nasledio ga je Albert Speer. 433
Totenbuch (Knjiga smrti)
Tojo, Hideki (1884-1947). Vođa japanskih militarista, koji je kao premijer uvukao Japan u rat 1941. 1940. kao ministar rata u vladi princa Konoyea, vršio je pritisak da se potpiše ugovor o uzajamnoj pomoći sa Nemačkom i Italijom, koji je i zaključen u septembru. Kao premijer, on je u stvari pretvorio vladu u vojnu diktaturu usmerenu na uspostavljanje novog poretka u jugoistočnoj Aziji. Ali, do sredine 1944., rat se okrenuo protiv Japana i sa američkom okupacijom Saipana, koja je dovela u bombarderski domet i domaće kopno, Tojo i njegov kabinet podnose ostavke. Posle rata, Tojo je proglašen krivim i odgovornim za napade Japana na svoje susede, i bio je jedan od sedam japanskih vođa osuđenih na smrt. Totenbuch (Knjiga smrti). Dokumenta o likvidacijama, čuvana u logorima za istrebljenje. Trgovinski sporazum sa Rusijom, 1940. U februaru 1940. potpisan je drugi trgovinski sporazum (videti RUSKONEMAČKI PAKT), između Nemačke i Rusije. Dr Schnurre, ekonomski stručnjak ministarstva spoljnih poslova, pregovarao je u ime Berlina, dok je uglavnom sam Staljin bio sovjetski predstavnik. Sklopljen je čvrst sporazum koji je zadovoljio obe strane svojim aranžmanima. Za Sovjetski Savez, Staljin je dobio krstaricu Lützow, planove bojnog broda Bismarck, teške mornaričke topove i izbor Luftwaffeovih najpriznatijih aviona, Me109 i 110 i Ju88. Uz to Rusija je trebalo da dobije sofisticiranu tešku mašineriju, dizel motore, mašinske alatke, hemikalije, eksplozive i brodove. Bila je to zastrašujuća kolekcija mašinerije bez koje se moderni rat nije mogao voditi. Zauzvrat, Nemačka je 434
Tojo, Hideki
trebalo da dobije 1.5 milion tona semena, milione tona nafte i velike količine fosfata, pamuka i sojinog zrna. Od vitalnog značaja bilo je Staljinovo obećanje sovjetske pomoći oko prikrivenih kupovina za Nemačku. Na ovaj način, verovao je Dr Schnurre, mogao se smanjiti efekat britanske blokade. Treblinka. Konclogor na reci Bug u Poljskoj, sa ukupno 700.000 žrtava, došao je na drugo mesto Vernichtungslagera (logora za istrebljenje), posle Aušvica. Smešten na železničkom čvoru 120 km od Varšave, logor je otvoren jula 1942., kada je stigao prvi transport iz Varšavskog geta. Posle nekoliko prvih meseci, odbegli logoraši otkrili su Jevrejima iz geta istinu o logoru. Od početka ta istina je bila ispunjena užasom; nije postojala industrija dodata logoru, nije bilo nade da se izbegne smrt, što je mogao da obezbedi robovski rad. Jedina svrha Treblinke bilo je istrebljenje. Specijalista za gas, Cristian Wirth, instalirao je 30 gasnih komora prvobitno za upotrebu uz karbon-monoksid, a sa kapacitetom istrebljivanja od 25.000 ljudi dnevno. U stvarnim uslovima tehnika 1942. nije bila u stanju da se izbori sa ogromnim zadatkom istrebljenja tolikog broja ljudi na dan. Od jula 1942. svakodnevnim transportima iz Varšavskog geta, dovođeno je 5.000 ljudi. Pri prispeću, zatvorenici su svlačeni i usmeravani (ili prebijani, ako bi pokazali nevoljnost) duž Himmelstrasse, Nebeskog puta na čijem kraju su se nalazila kupatila opremljena otvorima za gas, spremna da ih prime. Karl Franz, komandant, redovno je huškao svog zastrašujućeg bernardinca da masakrira lica Jevreja koje bi obesio naopačke na svom ličnom trgu za pogubljenja. Ipak, logoraši su isticali da su samo par SS logorskih čuvara bili sadisti. Većina, što je možda i ozbiljnija optužba, je bila ravnodušna nad sudbinom ljudi, žena i dece koji su prolazili Himmelstrasseom. 435
Tresckow, Henning von
Höss, komandant Aušvica, hvalisao se da je tek par žrtava u njegovom logoru bilo svesno šta ih očekuje; u Treblinki, tvrdio je prezrivo, zatvorenici su obično znali. Sada znamo da je to, u stvari, rezultat jevrejskih napora da se pošalju poruke ne samo u varšavski, već i u druga jevrejska geta. Skoro sigurno iz ovog razloga, zatočenici Treblinke, 700-1000 Jevreja koji su radili za Nemce dok i sami ne bi bili ugušeni i zamenjeni drugim, odlučilo je da stavi na kocku svoje živote dizanjem pobune. Jula 1943. odustalo se od planirane logorske pobune kada je otkriveno da ukradene ručne bombe ne mogu da detoniraju, ali je u av-gustu grupa logoraša upotrebila kerozin za prskanje zgrada umes-to sredstva za dezinfekciju. Potpalivši zgrade, napali su stražu bombama i naoružali se puškama koje su im oteli. Bila je to u svakom slučaju beznadežna pobuna. 700 pobunjenih logoraša nije ubilo više od 15 nemačkih, baltičkih i ukrajinskih čuvara. Svi su, osim njih 150 koji su se probili, odmah ubijeni; samo 12 njih je uspelo da pobegne. Ostatak begunaca je uhvaćen i ubijen. Tresckow, Henning von (1901-1944). Visoki operativni oficir armijske grupe Centar u Rusiji, koji je 1943. planirao da okonča rat ubistvom Hitlera. Kao armijski oficir, položio je 1934. zakletvu na vernost Hitleru. Podržavao je ideju Velike Nemačke, ali je tokom izrada planova invazije na Čehoslovačku, prigovarao akcijama SS-a i Gestapoa. Posle pada Francuske 1940. ponadao se da će se rat završiti a Velika Nemačka biti ostvarena, ali su ga ruska kampanja i naredbe da se pobiju svi ruski komesari, pokrenuli da se aktivno suprotstavi Hitleru. Planirao je brojne atentate na Hitlera ali je u Smolenskoj zaveri bio najbliže uspehu. Drugom prilikom pukovnik Von Tresckow je pronašao pukovnika von Böselagera, spremnog 436
Treblinka
da predvodi terensku regimentu sigurnosti koja bi ubila Hitlera i njegove SS telohranitelje, prilikom posete štabu feldmaršala von Klugea. Von Kluge je ipak odbio da uzme učešća u atentatu. Von Tresckow je načinio mnogo pokušaja da bi bio postavljen u Hitlerov štab, ali je na kraju bio prinuđen da ustupi predvodništvo von Stauffenbergu. Sam Tresckow je ostao na Istočnom frontu, gde je čekao vesti o uspehu julske "Bombaške zavere". Čuvši za njen neuspeh, izvršio je samoubistvo. Trijumf volje. Videti RIEFENSTAHL, LENI Troost, Paul Ludwig (1878-1934). Hitlerov prvi omiljeni arhitekta, sa kojim je razmatrao grandiozne građevinske planove. Troost je projektovao luksuzne unutrašnjosti transatlantskih putničkih brodova i primenio je taj stil i na građevine Trećeg rajha. Tipičan primer tog stila su dva “klasična” hrama za minhenski Königsplatz, u spomen žrtvama ubijenim tokom Pivničkog puča 1923., koji su izgrađeni 1935. Prepravio je Braon kuću (partijsko sedište u Minhenu) i Kuću nemačke umetnosti. Posle njegove smrti 1934., Albert Speer je preuzeo za Hitlera, ulogu “arhitekte fantaste”. Trott zu Solz, Adam von (1909-1944). Službenik nemačkog ministarstva spoljnih poslova. Član Krajsauškog kruga antinacističke nemačke aristokratije i hrišćana. Do 1938. već duboko zaokupljen idejom otpora Hitleru, Trott je putovao u Vašington, gde je stupio u vezu sa zvaničnicima State Departmenta, uzaludno tražeći podršku za nemački pokret otpora. Njegovo putovanje u Englesku sledeće godine 437
Tresckow, Henning von
bilo je jednako besplodno. Kao bivši đak Rodsa, Trott zu Solz je stupio u vezu sa visokim zvaničnicima u Oksfordu, da bi ih ubedio u postojanje nemačke opozicije Hitleru i nacizmu. Njegov cilj je bio da dobije podršku britanske vlade za jednu nemačku vladu alternativnu onoj Hitlerovoj. U to vreme, ni na jednoj raspravi u Nemačkoj nije predloženo kako bi se odigrala ova promena vlasti. Hvalisav, naočit i potpuno otvoren, Trott zu Solz je ipak osumnjičen u Oksfordu da je gestapovski provokator. Putuje 1942. u Švajcarsku da bi sreo američkog agenta Allena Dullesa, ali je ispoljio više brige oko intelektualnog opravdanja otpora nego oko moralnih i praktičnih problema tiranocida. Vrativši se u Nemačku, uzima učešća u raspravama Krajsauškog kruga i naveden je u dnevnicima i pričama iz tog doba kao istaknuti protivnik režima. Posle atentata na Hitlera jula 1944., našao se među stotinama uhapšenih. Suđeno mu je, proglašen je krivim i udavljen klavirskom žicom 26. avgusta 1944. Typhoon (Tajfun). Šifra za napad na Moskvu krajem 1941.
438
Umetnost u Tre}em rajhu
U Udet, Ernst (1896-1941). Pilotsko-lovački as iz I svetskog rata i profesionalni letač po njegovom završetku. Sa Milchom izgrađuje Luftwaffe, pridružujući mu se kada je stvoren 1935, kao inspektor lovaca i kasnije, kao direktor naoružanja. Bio je oduševljeni pristalica lovaca i bombardera za obrušavanje, i odgovoran je za uvođenje Messersschmitta Bf109, Junkersa Ju87 (“Štuka”) i dvomotormog bombardera Ju88, ali je zanemario razvoj teških bombardera. Sjajna ličnost ali ne i takav administrator, postaje deprimiran neuspehom Luftwaffe u "Bici za Britaniju" (1940.) i kritikama za tehničke promašaje. Kada je Milch privremeno ukinuo njegove planove za proizvodnju novog lovačkog aviona Fw190 i obustavio Messerschmittov rad na mlaznom avionu, Udet se ubija u novembru 1941. Ulbricht, Walter (1893-1973). Jedan od osnivača Komunističke partije Nemačke, Ulbricht odlazi u Rusiju na obuku i vraća se kao partijski organizator 1928., kada ulazi u Rajhstag. 1933. pobegao je u Pariz pre nego što su ga nacisti mogli uhapsiti sa ostalim komunistima. Od 1936-38. bio je u Španiji u Internacionalnim brigadama na “obaveštajnim zadacima” (ispitivanju osumnjičenih trockista i drugih neprijatelja partije). Iz Španije odlazi u Rusiju, da bi, vrativši se sa nadirućom ruskom armijom 1945., postao osnivač nove Nemačke komunističke partije i šef DDR-a (Istočne Nemačke). Umetnost u Trećem rajhu. Uprkos svom mladalačkom neuspehu da bude primljen na studije umetnosti, Hitler je 439
nastavio da sebe smatra umetnikom i njegov posleratni ulazak u nemačku politiku nije liberalizovao ili proširio rigidne, uglavnom uniformisane poglede, koji su kasnije doveli do osnovnih umetničkih dogmi Trećeg rajha. Očito nesvestan koliko su njegove lične sklonosti bliske sovjetskom socijalističkom realizmu, Hitler je zahtevao naturalizam u stilu i idealizam u temi. Herojski element (takođe, iako u drugačijoj formi, prisutan u sovjetskoj umetnosti) trebalo je preuzeti iz mitova germanske prošlosti. 1933. Alfred Rosenberg, autor Mita 20. stoleća, imenovan je za šefa nove Kulturne komore Rajha. Umetnički pokreti, koji su se razvili u prethodnim godinama, postali su sada sumnjivi i “ekspresionizam”, ”nadrealizam” i drugi nepredmetni stilovi, su zabranjeni, a slikari naterani u izgnanstvo. Među sedam podkomora nove Kulturne komore Rajha, ona Lepih umetnosti ostaje jedna od ideološki najvažnijih. Gleichschaltung je naravno morao da se primeni, i preko 40.000 umetnika i grafičkih dizajnera primljeno je u članstvo Rajh komore vizuelnih umetnosti. Propuštanje da se ispune nacistički umetnički i politički standardi, značilo je izbacivanje i, pod prinudom Gestapoa, gubitak umetnikovog prava da slika. U julu 1937. otvorena je Kuća nemačke umetnosti u Minhenu, a u isto vreme održana je i izložba Entartete kunsta (Degenerisane umetnosti). Izložena su i dela Kleea, Noldea, Beckmanna i Kokoschke, jedna selekcija od 6.500 degenerisanih slika, koje je iz Nacionalnog muzeja očistila komisija Rajh komore za vizuelne umetnosti. Govoreći na otvaranju jedne umetničke izložbe 1938., Hitler je rekao:”Moć i lepota predstavljaju zov današnjice. Jasnoća i logika dominiraju našom kulturnom borbom. Umetnici ovog doba moraju se identifikovati sa ovim dobom”. Nacističke slike nisu bile preokupirane 440
Umetnost u Tre}em rajhu
istraživanjem umetnikovih ličnih nemira, niti eksperimentisanjem sredstvima. U ovom stavu nije bilo prostora za pesimizam i zamršenosti. Bio je to nemački svet, po dr Göbbelsu najbolje prikazan u prozaičnim političkim radovima slikara poput Hermanna Otto Heyera. Treći rajh je takođe zahtevao herojski, čist, monumentalni stil i u skulpturi. Arno Breker (r. 1900.) je radio u Bauhausu, ali je, prilagodivši stil, postao Hitlerov omiljeni skulptor. Njegove masivne bronzane statue nagih ljudi sa paganskim mačevima, stajale su ispred Rajhkancelarije u Berlinu. Drugi tehnički kompetentan vajar gigantskih statua u Trećem rajhu, bio je bečlija Josef Thorek, za koga je Albert Speer projektovao ogroman studio. Ovi i drugi vajari bili su zauzeti stvaranjem bisti vođa Trećeg rajha. U tradiciji nacističke umetnosti, po naredbi Kulturne komore Rajha a za Ministarstvo propagande, stvarali su dela vredna više pomena, nego analitičkog preispitivanja. Položaj jednog umetnika mogao se meriti važnošću ličnosti ili predmeta koji je bio zadužen da predstavi; manje značajnim umetnicima ostavljano je da vajaju brojne orlove koji su postavljani iznad ulaza u SS kasarne, škole ili skloništa. Umirivanje. Prezriv termin koji se danas koristi da bi se opisala politika britanskog premijera Nevillea Chamberlaina i francuskog lidera iz tog doba, Edouarda Daladiera. Ipak, u svoje vreme, umirivanje su umiritelji smatrali predlogom onih razumnih poteza koji bi mogli voditi ka sprečavanju Hitlera da uzme zakon u svoje ruke. Za umirivanje se može reći da vuče korene iz narastajućeg osećaja u ranim 1930-im u Britaniji i, u manjoj meri, u Francuskoj, da su uslovi nametnuti Nemačkoj Versajskim ugovorom nemoguće teški. Chamberlain je, u početku, veoma uvažavao razloge zahteva Adolfa Hitlera za 441
Umirivanje
ponovnim naoružavanjem i povratkom “nemačkih” teritorija. Umirujući Hitlera pristajanjem na te suštinski opravdane zahteve, Chamberlain je verovao da može stvoriti osnovu za trajan evropski mir. Ali ubrzo je postalo jasno da je umirivanje trebalo da bude i politika koja bi obuhvatila oba fašistička diktatora, pa čak i Frankovu Španiju. Do 1938. Chamberlain je priznao Mussolinievo osvajanje Etiopije, prihvatio međunarodnu intervenciju u Španskom građanskom ratu i tolerisao aneksiju Austrije. U Minhenu 1938., sa francuskim premijerom Daladierom, on pristaje na Hitlerove zahteve za prisajedinjenjem Rajhu nemačkog govornog područja, čehoslovačke Sudetske oblasti. Ubedio je sebe da će ovo biti Hitlerov poslednji zahtev i vratio se u Englesku objavljujući “Časni mir” reporterima na aerodromu. Politika umirivanja iznenadila je Hitlera koji je očekivao suprotstavljanje zbog Sudetske oblasti i porazila njegove kritičare u Nemačkoj, koji su se nadali spoljnoj podršci radi zbacivanja nacističkog režima. Kada je Hitler umarširao u Čehoslovačku u martu 1939., Chamberlainu je postalo jasno da je umirivanje propalo. Ali britanska i francuska vlada, koje su umirivale Hitlera, ostale su na vlasti. Čak i posle njihove objave rata zbog napada na Poljsku, nastavile su da vode neagresivnu vojnu politiku, dok se Wehrmacht nije okrenuo u napad na Zapadu 1940., čime umirivanje postaje nevažno za trenutnu sudbinu Evrope. Videti MINHENSKI SPORAZUM Univerziteti u Trećem rajhu. Postoji veći broj pokazatelja da je visoki akademski establišment, u globalu, pozdravio dolazak Trećeg rajha. U martu 1933., 300 profesora se manifestom obratilo glasačima, tražeći od njih da podrže Adolfa Hitlera. Studenti su uglavnom mislili isto. 1931. 60% pruskih studenata zahtevalo je da se 442
Univerziteti u Tre}em rajhu
Ariernparagraph (klauzula koja je predviđala izbacivanje Jevreja) unese u ustav univerziteta. 1931. izbijaju antisemitske pobune na većini velikih univerziteta, poput onih u Berlinu, Kelnu, Hamburgu, Minhenu i Beču. U maju 1933. dolazi do poznatog ritualnog spaljivanja knjiga na nekim univerzitetima, uz govore tako eminentnih profesora književnosti kao što su bili profesor Bertam iz Kelna i profesor Naumann iz Bona. Fizičar, profesor Jordan, zaslužan zajedno sa Heinsenbergom i Bornom za otkriće kvantne mehanike, ustvrđuje da je uočio postojanje Firerprincipa i u molekularnoj strukturi materije. Iako je akademski establišment pružio malo stvarnog otpora nacističkoj tiraniji, bilo je nekih izuzetaka vrednih pomena. Bultman i Soden, značajne figure u teološkom svetu, nastavile su delo Karla Bartha, izbačenog zbog svojih “neusaglašenih” stavova. Litt je javno osporio Rosenbergovu teoriju o rasnoj duši, a profesor Huber iz Minhena je bio pogubljen zbog učešća u zaveri Bele ruže. Šta reći za stalno smanjivanje standarda na univerzitetima, kao posledice ideološke uskogrudosti koju je uvela Partija, ili još važnije za potpuno odstranjivanje jevrejskih i liberalnih profesora; ukupno je njih 1.200 otpušteno za prve dve godine nacističke vladavine. Rezultat je bio porazan za Nemačku; čuvena Getingenška škola kvantne fizike je razbijena, a ovo je direktno dovelo do ranijeg razvoja atomske bombe na američkim univerzitetima, na koje su naučnici pobegli. Studentski protest se sveo uglavnom na žalbe protiv obaveznih grupnih predavanja o partijskim pitanjima i pokušaja razbijanja organizacije studentskih bratstava. Nacisti nisu odobravali praksu dvoboja - ozloglašenu studentsku zabavu - na temelju toga da čast čoveka više nije njegova privatna stvar, već stvar čitave zajednice. 443
USCHLA
Ipak, ozbiljna neslaganja rano su izbila na površinu. Ne postoje tačne procene u kojem je to obimu bilo, ali postojanje Bele ruže ili Runolist pokreta, je dovoljno da potcrta činjenicu da nisu svi nemački studenti bili pokorni i da je bilo mnogo spremnih da daju svoje živote za stvar otpora. USCHLA (Untersuchungs - und Schlichtungs Ausschüsse). Da bi osnažio oslabljenu Nacističku partiju, Hitler 1926. osniva USCHLA, ”Komitet za istragu i rešavanje”, kao njen disciplinski organ. On se nije bavio pitanjima poput nekorektne poslovne prakse, nemorala ili kockanja, već prekršajima koji su štetili partiji, posebno neizvršavanjem partijskih naređenja ili bilo kakvim vidom nepoštovanja Hitlera. Isključenje iz Partije je predstavljalo najtežu kaznu USCHLA, a posle 1937. ovo je značilo i slanje u konclogor. Ustanak u Varšavskom getu. Herojski otpor Jevreja u Varšavi završnom pokušaju SS-a da očisti geto, aprila/maja 1943. Sa nemačkom okupacijom Varšave, od oktobra 1940., postojeća jevrejska četvrt bila je opkoljena zidom i podeljena u 3 oblasti: prva je sadržala nešto industrije, druga veliku fabriku četaka, a centralni deo se sastojao od jednog broja fabrika i jevrejske uprave. Pre kraja godine 80.000 Poljaka je iseljeno iz “zaražene” oblasti i zamenjeno sa 150.000 Jevreja, koji su živeli u drugim, ne isključivo jevrejskim delovima grada. Usled toga do kraja 1940., preko 350.000 Jevreja je bilo zatvoreno u gradsku oblast od 6 kvadratnih kilometara, geto je zapečaćen, a njegova 22 ulaza su zatvorena. Kontakti sa nemačkim vlastima su održavani preko Judenrata, dvadesetčetvoročlanog jevrejskog saveta, koji je organizovao red uz pomoć sopstvene policije i organizovao radne bataljone koje su Nemci zahtevali. Tokom prvog razdoblja 444
Ustanak u Var{avskom getu geta, od 1940. do leta 1942., procenjuje se da je 100.000 Jevreja umrlo od gladi, bolesti ili je bilo pogubljeno. U julu 1942. preduzeto je šestonedeljno čišćenje geta i 300.000 Jevreja je transportovano, uglavnom u konclogor Treblinku. U martu 1943. bilo je zvanično samo 335.000 Jevreja u getu; ali je bilo barem još toliko “ilegalnih” Jevreja koji su se krili u getu, onih koji su pobegli iz vozova za Treblinku ili su se provukli unutra iz ostalih gradova. Od početka, Jevreji su u getu preduzimali ilegalne aktivnosti, izdavali periodične novine i organizovali jedan “antifašistički blok” (koji je otkriven i zbrisan 1942.). Tajno je održavan kontakt sa preostalim getima u Bjalistoku, Vilni i Kovnu, preko “arijevskih” prijatelja. Farband (“Yiddischer Militärischer Farband, Jevrejska vojna unija) osnovan 1939., bio je povezan sa ilegalnom poljskom “Domovinskom armijom”, od koje je dobijao oružje. U getu, Farband je slovio za prikrivača Jevreja u bekstvu i lovca i egzekutora nad izdajnicima i špijunima. Uz to, oni su napravili tunele koji su povezivali tri dela geta i omogućavali prilaz glavnom gradskom području. Komunistička “Jevrejska borbena organizacija”, koja je takođe dobijala oružje od “Domovinske armije”, sa sedištem u Londonu, osnovana je kasne 1942. Ovakva je bila situacija 1943., kada je Himmler naredio da se završi sa varšavskim Jevrejima, a SS isplanirao da grad učini “slobodnim od Jevreja” do Hitlerovog rođendana, 20. aprila. Skupili su 2.000 pripadnika Waffen SS-a, podržanih artiljerijom i kopačima iz 3 armijske divizije, 200 nemačkih i 350 poljskih policajaca, nešto jevrejske policije iz geta i 300 ukrajinskih i litvanskih SS pomoćnika, ukupno blizu 3.000 ljudi sa još 7.000 u rezervi. Jevreji su odlučili da se odupru. Protiv SS-a, geto se naoružao oružjem prokrijumčarenim od poljske “Domovinske armije” i svim onim što se moglo zarobiti od Nemaca, kad su borbe počele. U šest ujutro 19. aprila Nemci su ušli u geto, a njihova kolona se suočila sa pucnjavom sa tri strane. Bili su prinuđeni da se povuku, ostavljajući mrtve - i njihovo oružje - iza sebe. Druga kolona predvođena Ukrajincima i Letoncima takođe je odbijena, a na tenkove i oklopna kola se uzvratilo
445
Ustanak u Var{avskom getu “Molotovljevim koktelima”. Stroopov SS i pomoćne snage dočekali su kraj borbi prvog dana sa teškim gubicima. Sledećeg dana nacistički guverner Poljske Frank, izvestio je Berlin da je otpor u getu toliki da će biti potrebne veće snage, sa avionima i artiljerijom. Organizovana borba je potrajala još 20 dana u ruševinama geta, sa vatrom koja je plamtela svuda. Jevreji su, premeštajući se iz jednog u drugi pripremljeni bunker, primoravali Nemce da se bore za svaku stopu zemljišta. U jednomesečnoj borbi poginulo je 60.000 Jevreja. Do sredine juna otpor u getu je skršen, ali čak i u julu je još bilo povremenih napada skrivenih borbenih grupa. Do kraja godine pristizali su izveštaji o borcima koji su se pojavljivali iz ruševina u potrazi za hranom, a u junu 1944. nemačka policija je još uvek trpela sporadične napade iz ruševina geta. Veruje se da je samo stotinak Jevreja preživelo ustanak u getu.
Ustavni član 48. Odredba u nemačkom posleratnom, Vajmarskom ustavu, koja je ovlašćivala kancelara da, uz pristanak predsednika, vlada bez većine u Rajhstagu. Videti BRÜNING
446
V V-1 (Vergeltungswaffe 1 - Oružje odmazde 1). Brza, bespilotna leteća bomba koja je nosila bojevu glavu tešku 1. tonu. Na psihološkom planu jedno od najefikasnijih oružja, V-1 je zujala (tako su je Londonci prozvali “Zujeća bomba”) kao razbesneli stršljen, a motor se dramatično raspadao iznad cilja. Zatim bi oni na zemlji čekali eksploziju bojeve glave. U leto 1944. više od 8.000 V-1 eksplodiralo je nad Londonom. Mnoge su srušene nad Kentom, a neke su čak “vratili” RAFovi lovci pomerajući njihova krilca, radi preusmeravanja nazad preko kanala. Iako oružje nije uspelo da uništi britanski moral, ipak je bilo odgovorno za preko 4.000 mrtvih, 40.000 ranjenih i 75.000 oštećenih ili uništenih kuća. Za V-2, videti RAKETE Vajmarska republika. Ime koje je prihvaćeno za nemačku republiku (1919-33.), koja je postojala od kraja I svetskog rata do formiranja Trećeg rajha. U februaru 1919., posle nemačke predaje Saveznicima, zasedala je nacionalna skupština u Vajmaru, gradu oko 240 km jugozapadno od Berlina, izabranom, jer prestonica nije bila sigurna u mesecu gušenja ustanka spartakista od strane frajkora. Nacionalna skupština je sastavila novi ustav u vajmarskom narodnom pozorištu. Nova republika je proizašla iz revolucije koja je svrgla Kaj-zera, ali je zadržala tradicionalnu armiju i državne službenike, a prihvatila je i potpisala omraženi Versajski ugovor. Iako je na Vajmarsku republiku (pod kancelarima Stresemannom i Brüningom) smanjen versajski pritisak, oporavak od inflacije i značajni-ja stabilizacija u Nemačkoj 447
Vanze{ka konferencija
onemogućeni su neprijateljskim sta-vom nacionalista i, kako levičarskih, tako i desničarskih političara. Iako je ustav sadržao mnoge demokratske elemente, njihov značaj je bio velikim delom umanjen članom 48. koji je davao (istina, izabranom) predsedniku pravo da suspenduje građanska prava u vanrednim slučajevima. Predsednik je i bio onaj koji je ograničavao i proglašavao Nacionalnu skupštinu. Vajmarski. Pridev koji dočarava živost, uzbuđenje i laissez-faire kulturne okolnosti koje su postojale, uglavnom u Berlinu, tokom 1920-ih i ranih 1930-ih. Valkyirie (Operacija Valkire). Plan, koji je sastavio antina-cistički zaverenik von Stauffenberg, za berlinske garnizonske tru-pe radi zauzimanja ključnih mesta u gradu u slučaju pobune hi-ljada stranih robovskih radnika, smeštenih u i oko grada. Značaj Valkire je bio u tome što je to, u stvari, bila sjajno smišljena akcija za prikrivanje, čija je prava svrha bila organizovanje zauzimanja Berlina, jednom kada glavni cilj zaverenika - ubistvo Hitlera - bude ostvaren. Videti JULSKA BOMBAŠKA ZAVERA Vanzeška konferencija. Sastanak u glavnom štabu SS RSHA u Vanzeu januara 1942. koji je uobličio "Konačno rešenje" (istrebljenje jevrejskog naroda) i umešao celokupnu upravu Trećeg rajha u njene posledice. Skupom je predsedavao Heydrich, a prisustvovalo mu je 15 SS i vladinih zvaničnika, među njima i Stukart, Heinrich Müller, Eichmann i Freisler. Trajala je samo par sati, ali je iz njenih odluka proizašlo slanje Jevreja na istok, kao deo “teritorijalnog rešenja”. Nije bilo mesta sumnji da je ovo značilo fizičko istrebljenje svih Jevreja i ubrzavanje procesa koji je već 448
otpočet. Einsatzgruppen su već delovale šest meseci, a prvi konclogor kod Čelmna je već bio u pogonu. Konferencija je dala Eichmannu neophodna ovlašćenja za njegovo delovanje u raznim ministarstvima, a poslato im je i 30 kopija zapisnika konferencije. Ni u jednoj tački nije pomenuto ubijanje. Od primalaca se očekivalo da shvate značenje “Konačnog rešenja” i “deportacija na istok”. Ali, da li su? Široko je prihvaćeno da je Vanzeška konferencija stvorila "Konačno rešenje" u onom obliku u kom je na kraju i ostvareno. Ali pažljivo čitanje konferencijskog dokumenta upućuje i na druge mogućnosti. Stav SS-a koji je zastupao Heydrich je, izgleda, bio da bi ogromni rezervoar radne snage, stvoren slanjem Jevreja na istok, trebalo da bude iskorišćen, npr. za izgradnju puteva i opšte građevinske projekte. On je, naravno, shvatao da bi stopa smrtnosti bila visoka, ali na tom nivou, on je još uvek raspravljao pre o radu nego o istrebljenju. Jedino kada pominje one koji prežive teške uslove rada, Heydrich predviđa pribegavanje istrebljivanju: sa njima se ima postupiti saglasno tome jer oni, svojim opstankom, “predstavljaju prirodnu selekciju... začetak ćelije novog jevrejskog razvitka”. Heydrich, drugim rečima, pribegava istrebljenju tek onda kada je to potrebno radi sprečavanja razvitka jevrejske “rase gospodara”. Ovo pitanje unutar "Konačnog rešenja", o prioritetu radne snage ili istrebljenja, mučiće SS, a zaista i Treći rajh - do propasti sistema konclogora; izgleda fer da se kaže da je to prvi put postalo uočljivo u raznim izlaganjima u Vanzeu. Vassiltchikov, Marie. Ruska aristokratkinja, pisac dnevnika, koja je čitavog rata živela u Nemačkoj i Austriji. Među njenim prijateljima bilo je mnogo onih koji su stradali od gestapovskog terora posle 20. jula 1944. 449
Vazdu{na odbrana (Luftschutz)
Vau-vau, Lord. Videti JOYCE, WILLIAM Vazdušna odbrana (Luftschutz). Protiv savezničkih vazduš-nih napada na nemačke gradove i industriju, organizovana su dva osnovna nivoa odbrane. Borbena odbrana, protivavionski topovi i reflektori nalazili su se pod kontrolom oblasnih (Luftgau) zapo-vednika Luftwaffea. Ipak, zemaljska odbrana gradova i njihovog stanovništva bila je u stvari posao Nacističke partije, a tako je izgledalo i narodu. Od 1942. svi partijski gaulajteri postaju i “rajhkomesari odbrane”. Policijski šef, uvek sa SS činom do general-majora, nalazio se na čelu vazdušne odbrane. Pod njim su, zajedno, policija i vatrogasne brigade. Njegov ured je koordinirao mase nacističkih organizacija: radnike Fronta rada (RAD), žene (RADWJ), Hitlerovu omladinu i njene podgrane, kao i partijsku dobrotvornu organizaciju (NSV). Svako mesto bi odmah bilo zbrinjavano od strane partijskog blokvarta (lokalnog starešine). Zakonom iz avgusta 1940. ojačani su podrumi zbog bombi i napravljeni prolazi za bekstvo između susednih zgrada, dok su krovovi, posebno fabrički, obrađeni radi zaštite od vatre. U gradovima za koje se mislilo da su najrizičniji, izgrađeni su veliki betonski bunkeri, za one bez podrumskih skloništa. Posle napada dolazile bi vojne inženjerijske jedinice (TENO), radi mukotrpnog spasilačkog posla, a spremni konvoji vozila iz drugih gradova, dovoženi od partijskih NSKK, slati su sa hranom, ćebadima, šatorima i medicinskom pomoći. Gradska služba sigurnosti (SHD) rasčišćavala bi i gradila, a biro za nestale osobe (VNZ) bi sakupljao informacije o žrtvama i brinuo se oko sahrane poginulih. Čak i posle najužasnijih napada ove masovne organizacijske pripreme, omogućavale su brzo saniranje i činile svakodnevni život mogućim. U Drezdenu, posle 450
Vazdu{na odbrana (Luftschutz)
napada u februaru 1945., struja je došla u veći deo grada za par dana, tramvaji su proradili za četiri dana, a fabrike u predgrađima za jednu nedelju. Saveznička vazdušna ofanziva na gradove bila je planirana da poljulja moral, uzdrma veru nemačkog naroda u nacistički režim i smrvi industriju i zalihe goriva. Uprkos vatrenoj oluji Hamburga i produženim bombardovanjem Rura, nemačka vazdušna odbrana, sa organizacijom i improvizacijama u industriji pod Speerom, sačuvala je visok moral, a proizvodnja je čak porasla krajem rata. Samo u poslednjim nedeljama sistem je doveden do tačke kolapsa. Ve-Dan. Dan pobede u Evropi 8. maja 1945. Ovo je naravno bio i poslednji dan Trećeg rajha. Versajski diktat. U Nemačkoj je posle I svetskog rata bio široko raširen stav da Versajski ugovor predstavlja jedno nametnuto rešenje, koje je krajnje nepravedno. Kao emotivna fraza korišćen je u nacionalističkim govorima zajedno sa “Novembarskim zločincima” i “Laži o ratnoj krivici”. Versajski ugovor. Mirovni ugovor potpisan u junu 1919., kojim je okončan I svetski rat. Ugovorom je osnovana Liga naroda, smanjena nemačka teritorija, povratkom nekih delova Francuskoj, Belgiji i Litvaniji, formirane Čehoslovačka, Poljska, Mađarska i Litvanija, a Dancig proglašen “slobodnim gradom”. Ugovorom se garantuje austrijska nezavisnost. Nemačka Rajnska oblast trebala je da bude okupirana 15 godina a Sar bi bio pod posebnom upravom do 1935. Nemačke kolonije trebale su da budu podeljene između Saveznika, a pod mandatom Lige naroda. Nemačka je trebala da prizna svoju ratnu krivicu i isplati reparacije saveznicima (videti REPARACIJE). 451
Versajski ugovor, ~lan 231
Na čisto vojnom planu, predviđeno je da se Nemačka razoruža, ukine opštu i obaveznu vojnu obavezu i drži armiju od najviše 100.000 ljudi i malu ratnu mornaricu, bez podmornica. Nije smela posedovati vojne avione, niti bilo kakvu fabriku aviona. Zabranjena je proizvodnja tenkova i teške artiljerije, a fabrike oružja su morale da budu uklonjene. Uslovi su bili poražavajući; sve nemačke kolonije, jedna osmina nemačke evropske teritorije, jedna desetina njenog evropskog stanovništva i većina njene industrije čelika i gvožđa, bili su oduzeti. Osećanje nepravde eksplodiralo je u Nemačkoj. Reparacije su smatrane osvetom, iako su u narednim godinama Dawesovim planom i Youngovim planom modifikovane. Ali mnoge odredbe Versaja su ubrzo izvitoperene ili potkopane: frajkori su zaduženi za razoružavanje armije i odmah su skovani planovi za tajno naoružavanje. Posle Lokarnskog pakta iz 1925. stvorena je alternativa Versajskom ugovoru, ali je on ostao za sve Nemce jedinstven čin krajnje osvetoljubivosti. Versajski ugovor, član 231. Odredba o ratnoj krivici u ugovoru iz 1919. Posle I svetskog rata, pobednički Saveznici osećali su jaku potrebu da utvrde krivicu Nemačke i njenih saveznika za izbijanje rata i ratna pustošenja. Ovde su kombinovana dva elementa; prvo, prisiljavanjem Nemačke da prihvati odgovornost za rat svaka sumnja o legalnosti savezničkog započinjanja rata bila je odstranjena; Saveznici nisu mogli biti odgovorni za tragične gubitke, ako je Nemačka bila odgovorna za rat. Drugo, savezničke nacije - a posebno Francuska koja je najviše pretrpela - tražile su praktično opravdanje za veliki iznos reparacija koje su Francuzi nameravali da traže od Nemačke. Članom 231. ugovora zbog toga se od Nemačke zahtevalo da prihvati odgovornost za prouzrokovanje svih gubitaka i šteta koje su savezničke vlade i njihovi narodi 452
Versajski ugovor
pretrpeli kao rezultat rata nametnutog im od strane Nemačke i njenih saveznika. Član je, za nemačke nacionalističke partije, uključujući i nacističku, predstavljao predmet prezrivog odbacivanja tokom čitavog vajmarskog razdoblja. Vevelsburška konferencija. Sastanak visokih SS vođa koji je sazvao Himmler početkom 1941. u Vevelsburgu, zamku u kome su oni trebali da se nadahnjuju mistikom i ritualima germanske vere. Po Bach-Zelewskom, koji je bio tamo sa još 11 njih, uključujući i Heydricha, Karla Wolffa, Bergera i Daluegea, Himmler ih je pripremio za invaziju na Rusiju, u kojoj bi oni preduzeli operacije za “smanjivanje” slovenskog stanovništva na 30 miliona. Viši. Posle pada Francuske u julu 1940., osnovana je vlada neokupiranog južnog dela u malom banjskom gradu Višiju. Uslovima primirja potpisanog u Kompijenju, severna Francuska i atlantska obala ostavljene su pod nemačkom okupacijom, a ostatak je stavljen pod upravu francuske vlade pod vođstvom maršala Pétaina. Posle anglo-američkog iskrcavanja u severnoj Africi novembra 1942, Nemci su okupirali celu Francusku, zadržavši pri tom fasadu višijevske vlade. Višijevskom policijom, Milice, komandovao je Darnand, najodlikovaniji vojnik I svetskog rata, ekstremno desničarskih i antisemitskih pogleda; osnovana je 1943. da bi radila sa Nemcima na otkrivanju francuskog pokreta otpora, radi lova na Jevreje i hvatanja ljudi za prinudni rad u Nemačkoj. Milice je sarađivala sa SD i gestapovskim jedinicama ljudi poput Klausa Barbiea. Kada je Francuska oslobođena 1944., likvidirano je ukupno 5.000 kolaboracionista. Višijevskim vođama suđeno je zbog izdaje. Laval je pogubljen 1945., 453
Völkischer Beobachter
maršal Pétain star 90 godina, gluv ili nesposoban da shvati sudski postupak, osuđen je na smrtnu kaznu, koju je general de Gaulle, Pétainov nekadašnji štićenik, preinačio u doživotnu robiju. Videti MONTOAR Völkerchaos (Rasni haos). Mešavina naroda različitog porekla dovela je, naročito u mediteranskim zemljama, do procesa istorijskih promena. Borba protiv onoga što je nacizam smatrao etničkom konfuzijom, ležala je u osnovi njegove emotivne privlačnosti. Völkisch. Književno “narodni”; termin je dobio specifično značenje u Nemačkoj, gde je dovođen u vezu sa ekstremnim nacionalistima i antisemitama. Völkisch Blok je predstavljao koaliciju grupa u Bavarskoj 1924., pod Strasserom i Ludendorffom. Slične grupe postojale su i u severnoj Nemačkoj. Ekscesi, koje sada vezujemo za nacizam imali su svoje korene u Völkisch politici; otud se kaže “Buhenvald je započeo u Berlinu”, gde su pripadnici frajkora, noseći swastiku na svojim šlemovima, pomogli da se sruši levičarski ustanak 1918-19., nakon raspada carstva Hoencolerna. Völkischer Beobachter (Narodni osmatrač). Prvobitno minhenski dvonedeljnik na izdisaju, uglavnom sastavljen od antisemitskih, nacionalističkih glasina, koji je otkupljen za naciste, moguće iz tajnih službenih fondova, preko Eppa. 1923. postao je dnevnik, sa finansijskom potporom imućnih minhenskih porodica uključujući i Hanfstäglove. Max Amann preuzima poslovodstvo lista, a Rosenberg postaje njegov izdavač. Zabranjen je posle Pivničkog puča 1923, ali se
454
Völkisch
ponovo pojavljuje u februaru 1925. kada Hitler počinje sa obnovom Nacističke partije. Do 1933. Völkischer Beobachter ostaje minhenski list sa maksimalnim tiražom od 127.000. Ali bilo je to udarno koplje Amannovog novinskog carstva koje će nadmašiti Hugenbergovo. List postaje prva nacionalna nemačka novina i objavljivan je istovremeno u Berlinu od 1933., i Beču od 1938. Izdavač profesionalac, Wilhelm Weiss povećao je tiraž do 1941. na 1.200.000. To je ostala novina pre popularnog nego elitističkog stila, ali je pretplata na nju postala simbol lojalnosti partiji. Široko je korišćena kao sredstvo obrazovnog sistema jer su mnogi članci bili standardizovani tekstovi za izučavanje. Tokom Trećeg rajha Völkischer Beobachter je predstavljao dnevnu “primljenu istinu”. Videti ŠTAMPA U TREĆEM RAJHU Volkssturm. Poslednja odbrana Rajha, osnovana u oktobru 1944. Svi muškarci između 16 i 60 godina bili su organizovani u svojim oblastima, sa malo uniformi i nešto obuke, sa bilo kakvim oružjem koje se moglo naći, a pod vođstvom raspoloživih oficira SS-a, SA, NSKK ili Hitlerove omladine. Jedinice ovih domovinskih snaga veoma su varirale u kvalitetu. Mladi momci iz Hitlerove omladine, pročuli su se po borbi sa velikim žarom u poslednjim danima Berlina. Volkssturm, predviđen za borbu na sopstvenom tlu bi možda i pružio značajan odbrambeni doprinos, da nije bacan u poslednje bitke Rajha, kad god je to bilo potrebno. Volkswagen. “Narodni auto” koji je nacistički Front rada obećao štedišama po svom Kraft durch Freude planu. Dr Ferdinand Porsche (1875-1952), konstruktor automobila, čuven po trkačkim kolima, posebno po auto-unionu, između 1933. i 1934. razvija planove o izgradnji jevtinog automobila. Hitler je objavio projekat 1935. a 1938. podignuta je fabrika 455
Völkischer Beobachter za proizvodnju u Falenslebenu pored Braunšvajga. Preko 330.000 radnika dalo je unapred 280 miliona rajhsmaraka za kola. Ali od 1939. Nemačka se našla u ratu i proizvodnja narodnog automobila je odložena. Tokom rata ipak, fabrika je proizvela modifikovano vozilo, tip 82VW, vojno vozilo korišćeno u iste svrhe kao i Jeep. Fabriku, koja je uzeta u razmatranje za reparacije, obnovili su Britanci i čuvena “Buba”, Volkswagen, konačno se pojavila u prodaji 1946.
Volksgrenadirske divizije. Od septembra 1944. Himmlerova rezervna armija je formirala nove divizijske jedinice od regruta pronađenih u industriji ili od ostataka jedinica razbijenih u borbi. Ove divizije, na vrhuncu njih 50, bile su upola slabije od normalne pešadijske divizije, ali sa pojačanom automatskom vatrenom moći i većom upotrebom “Pancerfausta” (lakog antitenkovskog oružja). Uglavnom su korišćene da drže Zapadni zid (odbrambenu liniju izgrađenu zapadno od Rajne 1930-ih i poznatu Saveznicima kao “Siegfriedova linija”). Vukodlaci. Ilegalna armija regrutovana i obučena 1945. za gerilsko ratovanje protiv Saveznika, koji su preplavili Nemačku. Ideja se prvi put pojavila u leto 1944. kada je SS grupenfirer Prutzmann okupio dobrovoljce. Imali su malo uspeha u usporavanju napredovanja na Istočnom i na Zapadnom frontu, ali tvrdilo se i da su imali nešto malo uspeha iza savezničkih linija. U martu 1945. ubijen je gradonačelnik Ahena postavljen od Amerikanaca, a u aprilu jedan američki divizijski komandant, moguće kao rezultat Göbbelsovog poziva Nemcima da aktiviraju “Vukodlake”. Ali njegov apel je došao prekasno i uspeo je uglavnom da natera neke od savezničkih vojnika na sumnjičavije i neprijateljskije držanje prema pokorenom nemačkom stanovništvu.
456
Wessel, Horst
W Waffen SS (Oružani SS). Videti SS: WAFFEN SS Wagner, Richard (1818-1883). Nemački operski kompozitor. U Tannhauseru (1843-4.), Lohengrinu (1846-8) i Prsten ciklusu Nibelungenlieda (1869-74), Wagner je upotrebio tevtonske legende i istoriju u službi samosvojne mešavine osećaja ljubavi i smrti, misticizma i nacionalizma. Iz ovih razloga, njegova muzika je bila izuzetno omiljena kod nacističkog pokreta, a posebno kod Hitlera. Wandervögel (Ptice selice). Prvobitno, berlinski klub osnovan na smeni stoleća. Wandervögel pokret koji je iz njega izrastao obuhvatao je hiljade nemačke omladine, koja je odbacivala industrijalizovani grad u korist “slobode” pešačenja po prirodi. Iako se Wandervögel pokret utopio u druge omladinske pokrete vajmarskog razdoblja, njegov romantični antikapitalizam obezbedio je plodno tle na kojem su rane nacističke ideje mogle da rastu. Warthenau. Ime nove nemačke provincije na teritoriji nekadašnje zapadne Poljske, anektirane posle uspešne kampanje od septembra/novembra 1939. Weiszäcker, Freiherr Ernst von (1882-1951). Profesionalni diplomata koji je bio nemački ambasador u Švajcarskoj 1933-36. 1937. postao je visoki funkcioner Ministarstva spoljnih poslova i nalazio se na tom mestu u vreme Minhenskog sporazuma. Od 1943. do kraja Trećeg rajha 1945. bio je nemački ambasador u Vatikanu. 457
1949. osuđen je na 5 godina zatvora kao ratni zločinac, ali je amnestiran sledeće godine. Na suđenju je tvrdio da je postao član Nacističke partije i prihvatio SS čin samo iz “dekorativnih” razloga, a da je, u stvari, podržavao otpor Hitleru. Njegov sin, koji ga je branio na suđenju, postao je predsednik Savezne republike Nemačke 1985. Wels, Otto (1873-1939). Socijaldemokratski političar. Trgovac nameštajem koji je postao zagriženi član i, konačno, vođa SPD-a. Posle I svetskog rata ušao je u Rajhstag kao socijaldemokratski poslanik, postavši predsednik SPD-a od 1931. do raspuštanja partije, 1933. Njegov veliki govor iz marta 1933. u kome je odbacio nacistički Zakon o posebnom punomoćju, učinio je njegov egzil neizbežnim. U Pragu do 1938., a onda u Parizu, nastavio je da radi protiv nacizma. Umro je u Parizu, dve nedelje po izbijanju II svetskog rata. (Videti GLEICHSCHALTUNG) Weltanschauung (Pogled na svet). Jedan od omiljenih Hitlerovih izraza, korišćen sa ubitačnom učestalošću u Mein Kampfu, radi uzdizanja svakog uzgrednog stanovišta ili trivijalnog stava u veliku i ideološki ispravnu filosofsku tvrdnju. Wessel, Horst (1907-1930). Pripadnik SA, ubijen u uličnim sukobima sa komunistima. Pesma Horsta Wessela, koju je on napisao, postala je nacistička koračnica i zauzimala je drugo mesto, odmah iza nacionalne himne (“Deutschland, Deutschland...”). Tvrdilo se da je melodija uzeta od himne Vojske spasa. Die Fahnen hoch, die Reihe dicht geschlossen! SA marschiert mit ruhig festem Schritt. 458
Winterhilfe (Zimska pomo}) Kam’raden, die Rotfront und Reaktion erschossen, Marschieren im Geist in unsern Reihen mit.
(Držite zastave visoko, strojevi stoje čvrsto skupa! SA maršira dalje tihim odlučnim korakom drugovi koje ubiše Crveni front i Reakcija marširaju i dalje sa nama, duhom u našem stroju.) Nacisti su osvetili Horsta Wessela. Nekoliko dana po dolasku Hitlera na vlast 1933., navodnog ubicu, Ali Hohlera, ubili su pripadnici SA. Wever, Walter (1890-1936). Načelnik pešadijske obuke Reichswehra. Zagriženi nacista, Wever se prebacio iz armije u novi Luftwaffe 1936. Njegov rad na mestu načelnika štaba novih nacističkih vazdušnih snaga, Göring je mnogo hvalio posle njegove smrti u avionskoj nesreći 1936. Nasledio ga je general Albert Kesselring. Widerstand (Opozicija). Sveobuhvatan izraz za sve one, od visokih oficira do političara i crkvenih lica, koji su se suprotstavljali Hitleru od 1933. Wiedemann, Felix (1891-1970). Ađutant u Hitlerovoj regimenti iz I svetskog rata. Pridružio se Nacističkoj partiji 1934., postavši Hitlerov lični ađutant, do 1938. Poslat je u London da obavesti ministra spoljnih poslova Halifaxa o Hitlerovim zahtevima u pogledu Sudetske oblasti a prisustvuje i Minhenskoj konferenciji 1938. Posle "Kristalne noći" 1938., pada u nemilost, ali je poslat za generalnog konzula u San Francisko, dok nije smenjen u junu 1941. Bio je zatim nemački konzul u Tjencinu u Kini, dok ga nisu uhapsili Amerikanci 1945. U 459
Wilhelm, prestolonaslednik
Nirnbergu je osuđen na 28 meseci zatvora. Kapetan Wiedemann je 1964. napisao memoare o Hitleru (Čovek koji je hteo da bude zapovednik), koji predstavljaju korisno svedočanstvo o njegovom držanju u I svetskom ratu. Wilhelm, prestolonaslednik (1882-1951). Najstariji sin Kajzera Wilhelma II i naslednik carskog trona. 1932. je podržao Hitlera u trci za predsednika Vajmarske republike, ali je pitanje da li je ikada bio zagriženi nacista. Wilhelmstrasse. Berlinska ulica u kojoj se nalazila Rajhskancelarija. Za vreme Hitlera, reč se često koristila kao sinonim za nemačku vladu. Winterhilfe (Zimska pomoć). Enormni dobrovoljni prilozi bolje stojećih, radi pomoći svojim siromašnijim nacionalnim i rasnim saplemenicima. Priloge su po ulicama skupljali uniformisani pripadnici SA. Uprkos mnogih prilika za korupciju, uobičajenu za nacističko prikupljanje sredstava, ugroženi su zaista imali koristi od Winterhilfea. 1937. oko 10 miliona ljudi je primilo pakete ili gotovinu. Od porodica se očekivalo da učestvuju u nacionalnim danima “obroka na jednom kazanu” šest puta godišnje i da prilože uštedu od ovog jednostavnog obroka kao svoj prilog. Odbijano je 10% od radničkih plata tokom zime, a industrijalac Siemens je priređivao privatni koncert, na kome je on sam dirigovao filharmonijskim orkestrom, u dobrotvorne svrhe. Propuštanje prilaganja moglo je voditi do privatnih pretnji nasiljem ili javne sramote. Wirmer, Joseph (1901-1944). Berlinski advokat koji je imao značajnu vezivnu ulogu između različitih grupa, umešanih u julsku "Bombašku zaveru". Uhapšen je ubrzo po 460
Winterhilfe (Zimska pomo})
neuspehu atentata, suđeno mu je i pogubljen je u Firstenberškom zatvoru, 8. septembra 1944. Witzleben, Erwin von (1881-1944). Jedan od Hitlerovih feldmaršala, obešenih nakon "Bombaške zavere", jula 1944. Kao oficir regularne armije koji je napredovao do komandanta 1. armije na početku rata 1939., bio je jedan od 12 novih feldmaršala unapređenih posle pada Francuske, ali je penzionisan zbog sumnje u odsustvo bezrezervne podrške Hitlerovim planovima. (Ovo je u stvari i bilo tačno. 1938., kao komandant berlinske oblasti, bio je spreman da uhapsi Hitlera, ako se Vrhovna vojna komanda odluči na akciju.) Tokom čitavog rata održavao je kontakte sa onima koji se nisu mirili sa Hitlerovom vladavinom i zaverenici iz julske "Bombaške zavere" su ga izabrali za glavnokomadujućeg. Nalazio se među prvim uhapšenim i izvedenim pred Freislerov narodni sud. Nakon osude, pogubljen je laganim davljenjem u avgustu 1944. Wolf, Lore (r. 1899). Komunistkinja iz Sara koja se vratila u Nemačku iz Rusije. Tokom Röhmove čistke 1934. njena ilegalna grupa je rasturala letke koji su izgledali kao da potiču od SA i zahtevali “drugu revoluciju” - program radikalnih nacista - i prošvercovala primerke Braon knjige (prikaz nacističkog terora štampan u Francuskoj 1934). Gestapovski doušnik se infiltrirao u njenu grupu i prinuđena je da pobegne u Sar. Kada je Hitler okupirao Sar 1935., beži u Francusku gde ostaje do hapšenja 1940; držana je u nemačkim zatvorima do kraja rata. Wolf, Karl (r. 1906). Himmlerov ađutant od 1938. do 1943. i njegov oficir za vezu sa Hitlerom od 1939. Tokom čitavog perioda, bio je Himmlerov čovek od poverenja i učestvovao je u razvoju SS-a i njegove teutonske mistike. Postaje počasni SS oficir 1931., jedan od onih koji su pozvani 461
Wolf, Karl da se pridruže zbog svojih aristokratskih veza i odgovarajuće nordijske pojave. 1933. je određen za pomoćnika von Eppa, guvernera Bavarske, dok nije premešten u Himmlerov ured dve godine kasnije. On je bio onaj koji je našao masera Felixa Kerstnera, koji je ublažavao Himmlerove hronične stomačne grčeve; na taj način postaje deo unutrašnjeg kruga Rajhsfirera. 1943. unapređen je u SS generala i postavljen za vojnog guvernera severne Italije i vezu Trećeg rajha sa Mussoliniem tokom poslednje faze rata. Ali stvarna vlast je ležala u rukama Kesselringa, tamošnjeg zapovednika nemačkih oružanih snaga. Wolf je pokušao da zaključi mir sa Saveznicima u Italiji, stupivši u vezu sa Allenom Dullesom, šefom američke obaveštajne službe u Italiji. Iako mu je Hitler zabranio da pregovara o miru u Italiji, on je nastavio i predaja je potpisana u aprilu 1945. na dan Hitlerove smrti.
462
Y Yorck von Wartenburg, Graf Peter (1903-1944). Član Krajsauškog kruga, uhapšen i obešen posle atentata na Hitlera 20. jula 1944. Youngov plan. Videti REPARACIJE
463
Z Zahnschirm, otac. Parohijski sveštenik koji je dozvolio da januara 1877. u Dolershajmu u Austriji bude prevaren ili nagovoren, da prepravi knjigu rođenih, promenivši prezime Hitlerovog oca iz Alois Schicklgruber u Alois Hitler. Zaksenhauzen. Lokacija konclogora kraj Berlina. Zaksenhauzen zaslužuje da se smatra radnim logorom, pre nego logorom za istrebljenje, ali su u njemu, ipak, nebrojene hiljade ubijene za 10 godina njegovog postojanja. Mesto Zaksenhauzen je odabrano zbog njegove blizine Berlinu, a posebno SS štabovima. Radna snaga je dovedena iz obližnjeg privremenog logora kod Estervegena radi izgradnje novog logora u julu 1934., a u septembru je tamo premešteno 900 zatvorenika. Do kraja godine logorski komandant, Koch, imao je 2.000 logoraša. Logor je narastao sledeće godine i berlinski Gestapo je premestio svoj istražni centar iz prenatrpane Columbie, u gradu u Zaksenhauzen. 1938. u njega su slati Cigani, “neradnici”, skitnice i politički sumnjivi iz Austrije; samo u junu 1938., stiglo ih je 6.000. Do kraja 1938. bilo je 8.300 zatvorenika u logoru, pod novim komandantom, Baranowskim. Dnevna rutina je počinjala prozivkom. Svi logoraši, bolesni ili ne, samo sa izuzetkom onih koji su služili u SS prostorijama ili radili u SS štabovim, postrojavali su se od 5 ujutro, sve dok SS nije bio zadovoljan. Bilo je dve, a nekad i tri prozivke dnevno; ako bi nedostajao i jedan logoraš, smotra bi trajala dok se on ne pronađe. Izvan samog logora, SS je izgradio svoje barake i štabove. Tamo je obučavana logorska straža i od 1941., ruski 464
Zaksenhauzen
zarobljenici su korišćeni za vežbanje vešanja. Radne grupe su odvođene u fabrike ili na dužnosti u logoru, čistile su, popravljale ili obavljale domaće poslove za SS. Zatvorenici su na sledeći način raspoređivani glavnim fabrikama fabrike logoraši nemačka industrija naoružanja 1.660 nemački zemljani i kameni radovi 2.200 SS fabrika odeće 800 SS glavno skladište opreme 500 SS signalno i transportno skladište2.460 Najneobičniji radni odeljak u Zaksenhauzenu nalazio se u dobro čuvanom bloku baraka pored upravnih prostorija, gde su vešti logoraši, zapošljavani na izradi lažnih dokumenata, pa čak i novčanica za SS. Ovo je nazvano Operacija Bernhard, od koje su poticale falsifikovane novčanice koje su korišćene za tajne SS operacije, uključujući i isplatu špijuna “Cicera” i, na kraju, za finansiranje SS kanala za bekstvo. Tokom ratnih godina, neki logoraši predavani su SS doktorima radi medicinskih eksperimenata, a njihova tela su korišćena za testiranje otrovnih gasova, fosfornih gorućih smesa, delovanja žutice ili sepse na otvorenim ranama, radi utvrđivanja načina na koji ručne granate ranjavaju ljude ili brzine smrti od otrova. Kazne su izricane i za najmanji prekršaj, čak i za treptaj oka na smotri. Najčešća kazna bila je “sport”, vežbanje dok žrtva ne padne. Logoraši su osuđivani na bičevanje, vezivani su da bi ostali uspravni, morajući, pritom, da tačno broje udarce. Mogli su biti i okovani za stub ili ostavljeni obešeni za ruke. Logorski dokumenti pokazuju da je između marta 1941. i novembra 1942. oko 1.000 ljudi bilo bičevano (po svakom bloku), a 6 obešeno na stub. Kazne su mogle biti i 465
Zakon o posebnom punomo}ju (Ermachtigungsgesetz)
kolektivne: oktobra 1940. 12.000 logoraša je naterano da stoji u stroju od 5 ujutro do 11 uveče bez hrane i vode. Kada je ista kazna izrečena u januaru 1941., preko 400 njih se srušilo mrtvo od hladnoće. Kaznena četa imala je sopstveni blok sa barakama. Ljudi poslati tamo imali su male šanse da prežive, izvodeći besmislene zadatke velikom brzinom (poput punjenja i pražnjenja kolica sa kamenjem). Od kaznene čete od 70 ili 80 ljudi, 7 do 10 bi bilo ubijeno svakog dana, a još 4 do 5 bi umrlo od bolesti ili iscrpljenosti. Gestapo je odredio jedan ćelijski blok u kome su čuvani specijalni zatvorenici, često mučeni radi ispitivanja, ili streljani. Neke ćelije su držane stalno u mraku. Izvan zida, SS je izgradio Station Z 1941. (drvenu baraku veličine 27 sa 17 m, korišćenu za masovna ubistva). Za 6 nedelja od početka septembra, tamo je, hicima u potiljak, ubijeno 18.000 ruskih zarobljenika. Početkom 1945. bilo je 47.709 logoraša u Zaksenhauzenu. Nastavljeno je se likvidacijama. Iako je međunarodnom Crvenom krstu omogućeno da uđe u logor u martu 1945. i oslobodi Dance i Norvežane, blizu 18.000 ljudi je ubijeno u prva tri meseca te godine. U aprilu, logoraši su poterani na sever, umirući u hiljadama na putu, pre nego što ih je ruska armija mogla pronaći. Zakletva na zakonitost. Suđenju oficirima nacistima, održanom u Ulmu 1930., prisustvovao je i Hitler, kao svedok. U to vreme svestan potrebe (za razliku od mnogih SA vođa) da partiju predstavi kao organizaciju koja istinski poštuje zakone, dobrovoljno se zakleo na sudu da Nacistička partija nikad neće pribeći nezakonitim postupcima. Zakon o izdavačima. Zakon o štampi koji je promovisao Otto Dietrich, po kom je svaki izdavač u Trećem rajhu lično 466
Zastava
odgovoran za bilo kakav napis u svojim novinama, koji bi se mogao protumačiti kao antinacistički. Zakon o posebnom punomoćju (Ermachtigungsgesetz). Prvi zakon podnet Rajhstagu pod kontrolom Hitlera 23. marta 1933., bio je “Zakon o sprečavanju ugrožavanja Naroda i Rajha”. Sredstvo eliminacije, koje je omogućilo novoj vlasti da donosi zakone bez potvrde Rajhstaga, prošlo je sa 2/3 većinom. Odnos 441:84 glasa je nesumnjivo postignut izbacivanjem komunista i zastrašujućim prisustvom pripadnika SA u operi Kroll, u kojoj je Rajhstag zasedao. Propuštanje partije Centra da glasa protiv Zakona o posebnom punomoćju bilo je presudno (videti BRÜNING). Pet članova zakona uništilo je ono što je preostalo od nemačkog Ustava. Prvim članom prebačena je zakonodavna moć sa Rajhstaga na vladu. Član 2. daje administraciji puna ovlašćenja za ustavne promene. Član 3. prenosi sa predsednika na kancelara pravo sastavljanja nacrta zakonskih predloga. Član 4. omogućava da se tačke Zakona o posebnom punomoćju primenjuju na ugovore sa stranim državama. Član 5. predviđa potvrđivanje za 4 godine. Zakon o posebnom punomoćju (potvrđen 1937., 1939., i 1942.) pratio je proces Gleichschaltunga, koji je zamenio parlamentarnu vladavinu nacističkom. Rajhstag je nastavio da postoji kao ustavna fikcija, sastavši se samo desetak puta do 1939. Propustio je samo 4 zakona, sve bez glasanja, a jedini govori koji su se čuli bili su oni Adolfa Hitlera i nacističkog vođstva. Zastava. Vajmarska republika je usvojila kao nacionalnu zastavu trobojku crne, crvene i zlatne, boje velikonemačkog pokreta između 1815-1866. Ovakav sklop boja, upotrebljen za vajmarsku zastavu, postao je predmet mržnje nacionalista. 467
Zakon o posebnom punomo}ju (Ermachtigungsgesetz)
Nacionalna zastava od 1866-1919. bila je trobojka (bojama Hoencolerna, crnoj i beloj, dodata je crvena Hanzeatske lige). Crna, bela i crvena su zbog toga predstavljale simbole nacionalizma i izabrane su za zastavu Trećeg rajha. Boje, crvena sa belim krugom i crnom swastikom na njemu, zvanično su usvojene za nacionalnu zastavu 1935. Zatvori. Zatvori su ostali pod kontrolom lokalne policije (ORPO-a) i Ministarstva pravde. Oni zatvori koji nisu bili pod upravom SS-a bili su sigurniji za zatvorenike, a dobronamerna lokalna uprava je mogla osigurati da političkom zatvoreniku (kao što je Adenauer) bude izrečena pre zatvorska kazna, nego izručenje SS-u ili Gestapou. Ipak, i u zatvorima je bilo likvidacija, i to u velikom broju. Između 1939. i 1945. u 175 velikih zatvora i 51-oj kažnjeničkoj koloniji, na 21. gubilištu izvršeno je preko 21.000 likvidacija: samo u Berlin-Plecenzeu bilo je 3.000 pogubljenja. Zaustavljanje u Jeni. Tokom spletki oko vlasti u Vajmarskoj republici krajem 1932., Hitler nije uspeo da osigura potrebnu većinu u Rajhstagu koja bi mu obezbedila mesto kancelara. Ponudivši se da postane kancelar, general von Schleicher je predložio Hindenburgu da mu se nacisti pridruže u vladi. Schleicher je poslao telegram Hitleru, kojim ga je pozvao u Berlin. Moral nacističke partije bio je na niskom nivou, posle nedavnih slabih izbornih rezultata. Možda je Hitler uzimao za ozbiljno mogućnost služenja pod Schleicherom, ustupak koji bi dobro okrnjio nacistički mit i beskompromisnost njegovih zahteva. Izvesno je da se Hitler ukrcao u Minhenu u noćni voz za Berlin. Jedan izvor navodi da je i Jeni bio skinut sa voza od strane Göringa i ostalih koji su se protivili opciji sa Schleicherom. Ono što je sigurno jeste da je na sastanku sledećeg dana, iako je Strasser snažno 468
Zetkin, Klara
podržavao savez sa Schleicherom, Hitler podržan od Göringa i Göbbelsa, odbio da se pridruži vladi u podređenoj ulozi. Zavera na Dan sećanja. Atentat na Hitlera pokušan marta 1943. Posle propasti operacije "Bljesak", Tresckowljevog smolenskog pokušaja da ubije Hitlera, zaverenici su odabrali ceremoniju Dana sećanja na heroje u Cukhausu u Berlinu nedelju dana kasnije, na kojoj se očekivalo prisustvo ne samo Hitlera, već i drugih vodećih ličnosti režima. Ova zavera je takođe propala, kao i smolenski pokušaj, zbog tehničkih problema sa bombom. Zeitzler, Kurt von (1895-1963). Šef štaba OKH, od septembra 1942. do "Bombaške zavere" jula 1944. Zadobivši Hitlerovo poverenje odbijanjem anglokanadskog napada na Diep 1942., unapređen je, preko mnogih visokih oficira, u načelnika štaba umesto Haldera. Iako funkcija više nije podrazumevala iniciranje operacija, Zeitzler je u početku ozbiljno nastojao da ospori Hitlerove planove. Shvativši svu uzaludnost, usvojio je nov oblik otpora. Prijavio je da je bolestan i prestao da izvršava svoje dužnosti. Otpušten je iz armije jula 1944. i tako preživeo rat. Zetkin, Klara (1857-1933). Međunarodna socijalistička aktivistkinja i vođa Nemačke komunističke partije. Klara Zetkin se već bila istakla u politici socijaldemokrata kada je rat 1914. ponudio izbor (kao i ostalima) međunarodnog socijalizma ili buržoskog patriotizma. Opredelivši se protiv onoga što je smatrala imperijalističkim ratom, raskida sa socijaldemokratama. 1915. je zatvorena zbog stupanja u vezu sa ruskim boljševicima, radi pokušaja organizovanja međunarodne antiratne konferencije žena. 469
Zaustavljanje u Jeni
Od 1919. bila je visoki funkcioner Nemačke komunističke partije i poslanik je u Rajhstagu od 1920. do 1932. Kao kružni predsednik Rajhstaga 1932. pozvala je na jedinstveni front protiv narastajućeg nacizma. Bilo je previše kasno: vezana za politiku Kominterne, nemačka Komunistička partija je usredsredila napade na pogrešnog neprijatelja, socijaldemokrate, a ne na Nacističku partiju. Moskovski volte face nije mogao da spreči konačnu nacističku izbornu pobedu. Klara Zetkin je umrla juna 1933. i njen pepeo je uzidan u zidine Kremlja. Zlatna partijska značka (Goldenes Parteiabzeichen). Zlatna značka, koju je dodeljivao lično Firer za službu Nacističkoj partiji. Njeni nosioci, poznati kao ”Zlatni fazani”, bili su ograničeni na nekoliko stotina, uglavnom starih boraca ili novih Hitlerovih favorita, poput Alberta Speera. Znakovi srama. Obeležja, podignuta radi isticanja imena onih koji nisu dali doprinos Winterhilfe fondu. Zosen. Komandni štab armije, smešten tik pored Berlina. Zosenski puč. Jalovi pokušaj generala zosenskog štaba armije da svrgnu Hitlera i režim 1939. Posle vojnih uspeha u Poljskoj, mnogi nemački generali su očekivali brzo političko rešenje. Kada im je postalo jasno da je poljska kampanja bila samo predigra ofanzivi na Zapadu, počeli su da razmišljaju o zaveri čiji bi cilj bio uklanjanje Hitlera sa vlasti. Tačni detalji nisu poznati, ali se može pretpostaviti postojanje mešavine krivice i oklevanja na strani generala; sigurno je da se, kada je Hitler početkom novembra 1939. grubo ukorio neke 470
Zetkin, Klara
generale zbog nedostatka poleta, nemilosrdnosti, odanosti i privrženosti državi, od zosenskog puča odustalo pre nego što je i započet. Z-plan. Plan razvoja nemačke ratne mornarice, započet 1938. Oslobođen ograničenja Versaja Anglo-nemačkim pomorskim sporazumom iz 1935., Hitler je planirao površinsku flotu koja bi na kraju predstavljala izazov britanskoj Kraljevskoj mornarici. U stvari, izbijanje rata je skrenulo resurse prema vojnoj proizvodnji, a Kriegs marine nikad nije ostvarila dominantnu poziciju, kojoj je težila. Videti Raeder, Erich
471
@ene u Tre}em rajhu
Ž Žene u Trećem rajhu. U globalu, ekonomski položaj žena se poboljšao tokom prvih godina Trećeg rajha; obim njihove zaposlenosti se proširio, a njihova prohodnost na univerzitete se povećala između 1933. i 1940. - ali je ovo nesumnjivo prouzrokovano ekonomskim pritiscima i uprkos nacističkim teorijama. Nacistička država je posebno žene isključivala iz politike, armije i sudske vlasti. Originalni partijski program, 25 tačaka, video je žensku ulogu u materinstvu i porodici, a Partija je, kada je došla na vlast, pokušala da ukloni žene sa tržišta rada. Nadala se da će 800.000 žena prestati sa radom za 4 godine, tako da su, u avgustu 1933., parovima ponuđeni zajmovi za podizanje kuća i zasnivanje porodice. Uvedene su nagrade za velike porodice i veće oporezivanje za samce i parove bez dece. Muškarci će, planirano je, preuzeti ženska radna mesta, a povećana izgradnja kuća i potražnja za kućevnim dobrima bi dalje povećale zaposlenost muškaraca. Postojala je sekcija za devojčice u Hitlerovoj omladini, a zakonom o Hitlerovoj omladini iz 1936., devojke u dobi od 14 do 21 godine su takođe bile organizovane u Bund Deutscher mädel. Od 1939., uvedena je obavezna jednogodišnja radna služ-ba za sve neudate žene i za one ispod 25; većina ovih poslova sastojala se od radova na selu. 1938. bilo je samo 25.000 žena u radnoj službi (nasuprot 300.000 muškaraca), ali do kraja rata 7.5 miliona devojaka je mobilisano na ovaj način, a ranije ideje o “vernosti i lepoti” su izbledele. Normalna služba je ustanovljena na 6 meseci 1941., ali, kako su mnoge devojke bile uključene u pomoćne 472
vojne jedinice, signalne, protivavionske i kancelarijske poslove, radna služba se produžila na neodređeno vreme. 1932., pre dolaska nacista na vlast, bilo je 18.315 ženskih studenata na univerzitetima, međutim, ulaz na univerzitet je ograničen i žene se nisu favorizovale, a zahtevani period u radnoj službi pre odlaska na univerzitet smanjio je broj ženskih studenata u 1939. na 5.447. Prostor na univerzitetima stvoren pozivanjem muškaraca u rat i jednog broja žena u radnu službu, doveo je, ipak, do nečuvenih 28.378 1944. neplanirani rezultat politike Trećeg rajha. Nekoliko žena je zauzimalo istaknuta mesta, pre svih filmska rediteljka Leni Riefenstahl i avijatičar Hanna Reitsch. Vođa ženskog fronta (rezultat Gleichschaltunga različitih udruženja), Gertrud Scholtz-Klink, hodala je po žici između njene uloge žene i političke prirode svoje funkcije. Postojale su i glavne sekretarice u vrhu nacističke vlasti; najpoznatije među njima sačinjavale su Hitlerovo osoblje i bile u bunkeru na kraju Trećeg rajha: Gerda Daranowski-Christian i Gertrud Hump Junge. Nacisti su ulagali velike napore da pridobiju ženske glasove i uspeli su u tome, uprkos njihovom otvorenom antifeminizmu, njihovim nasilničkim kampanjama protiv lezbejki, pa čak i protiv neudatih žena. Njihov stav“deca, crkva i kuhinja”, je, izgleda, pružao veću sigurnost nego socijalistička politika “veće plate i jednake mogućnosti” u vreme žestoke nezaposlenosti. Bilo kako bilo, od oktobra 1933. proradio je prvi konclogor za žene u Moringenu, u koji je slato na hiljade žena optuženih da su komunistkinje, socijalistkinje, članice rivalskih omladinskih organizacija, Jehovinih svedoka, Jevrejki i drugih za koje se smatralo da su rasno neodgovarajuće. Ali 1938. Moringen nije bio u stanju da prihvati reku ženskih zatvorenika, i logor Lihtenburg u Saksoniji je postao drugi ženski logor koji će, u maju 1939., 473
@ene u Tre}em rajhu
slediti logor kod Ravensbrika u Meklenburgu, koji se pročuo po ozloglašenosti u svetskim razmerama.
474
Dodatak I. Blitzkrieg, kampanja Francuskoj i zemljama Beneluksa
u
1939. 3. sept. Francuska sa Britanijom objavljuje rat Nemačkoj okt. Fall Gelb (Operacija Žuto), planirana invazija Francuske preko zemalja Beneluksa. Namera je bila izražena u Mein Kampfu 1925. i u Hossbachovom memorandumu 1937., uz dokazivanje da će se Britanija i Francuska suprotstaviti Nemačkoj ekspanziji usmerenoj na obezbeđivanje Lebensrauma (prostora potrebnog nemačkom narodu) i da je jedino rešenje moguće silom. 1940. 9. april Danska i Norveška pregažene od Nemačke, a izvesne anglo-francuske snage su iskrcane, a zatim evakuisane. 10. maj Hitler prelazi u svoj istureni štab, Felsen nest (Kameno gnezdo) kod Bad Minsterajfela, oko 30 milja od belgijske granice, i izdaje šifru “Dancig” čime Fall gelb, modifikovana od Mansteina, otpočinje. Pre nego što je Holandija napadnuta, ključni granični most zauzimaju “Brandenburzi” (male grupe sastavljene od vojnika koji su govorili holandski i specijalnih trupa, ponekad obučenih u holandske uniforme). Padobranske jedinice iskaču kod Haga i komunikacije su uskoro u nemačkim rukama. “Brandenburzi”, obučeni kao turisti, ulaze u Luksemburg, čiste 475
Dodatak I. Blitzkrieg
11.
14.
15.
17. 19. 20.
minska polja, putne blokade i paze da mostovi ostanu neoštećeni. Tvrđava Eben Emael, čuvar mosta na belgijskoj granici zauzeta je sletanjem nemačkih jedrilica na vrh kesona. Dve pancer divizije ušle u Belgiju. Roterdam je teško bombardovan četvrtog dana, radi ubrzanja holandske predaje. Rundstedtova armijska grupa A prolazi kroz Belgiju, sa pancer korpusom koji se pod komandom Guderiana kreće kroz Ardenska brda i šume. Francuzi, iznenađeni nadiranjem oklopnih snaga kroz Ardene, planiraju da ih zaustave na reci Mezi. Rommelova 7. pancer divizija prelazi reku Mezu. Istog dana prelaze je i sve Guderianove pancer jedinice i nadiru dalje kroz otvoreni prostor, sa Ju87 (Štuka) bombarderima za obrušavanje, koji brišu prepreke pred njima. Predaje se holandska armija. Jedna od Guderianovih divizija odmakla je 40 milja od reke i napreduje dalje ka zapadu. Zauzeta belgijska prestonica, Brisel. Francuski premijer Reynand imenuje maršala Pétaina za vicepremijera. Nemačka armija izbija na Lamanš, razdvajajući savezničke snage na dva dela. Glavnokomandujući, von Brauchitsch, želi da zarobi opkoljene anglo-francuske i belgijske trupe, ali Rundstedt odlučuje da zaustavi i pregrupiše svoje snage. Hitler potvrđuje naređenja koja pružaju šansu Göringovom 476
27.
jun 3.
5.
10.
14. 22.
Luftwaffeu da se proslavi uništenjem savezničkih armija u Denkerškom džepu. Britanci započinju evakuaciju trupa, uključujući i francuske i belgijske, sa plaža Denkerka za Englesku. Predaje se belgijski kralj Leopold. Završava se evakuacija u Denkerku. Preko 300.000 vojnika prebačeno u Englesku, ali bez opreme i oružja. Još 200.000 je prebačeno iz drugih luka. Nemačka armija obnavlja ofanzivu krećući se prema jugu i zapadu Francuske. Guderian zauzima francusku odbrambenu “Mažino” liniju sa zadnje strane i opkoljava veliki deo preostale francuske armije. Italija objavljuje rat i ulazi sa trupama u južnu Francusku. Francuska vlada odlazi iz Pariza prvo za Tur, zatim za Bordo. U Pariz ulaze nemačke trupe. Francuzi potpisali primirje sa Hitlerom u Kompijenju.
477
Dodatak II. Norveška okupacija Danske 1939. dec.
1940. feb.
mart 3.
april 8. april 9.
kampanja
i
Admiral Raeder, komandant nemačke ratne mornarice, nagovara Hitlera da zaposedne Norvešku, da bi osigurao da Britanija ne blokira pomorski put iz severne Norveške, koji je korišćen za prevoz švedske gvozdene rude u Nemačku. Rosenberg predstavlja Hitleru Vidkuna Quslinga, vođu Norveške nacionalističke partije pronacističkih stremljenja, kao moguću marionetu u Norveškoj. Nemački brod za snabdevanje Altmark, koji je nosio britanske zarobljenike uhvaćene u Južnom Atlantiku od Graf Speea, zarobili su u norveškim vodama Britanci. Hitler, uveren u svoju sposobnost za vojno planiranje posle pobede u Poljskoj 1939., naređuje napad na Norvešku. I Danska je obuhvaćena planom. Lično preuzima komandu i izdaje naređenja preko Keitela i svog OKWa, umesto u dogovoru sa armijskom komandom, OKH-om Britanci polažu mine oko Norveške Danska je pregažena i stavljena pod kontrolu. Nemačka ratna mornarica plovi prema norveškim lukama, iz Osla u Narvik na severu i iskrcava trupe. Nemački pomorski gubici su veliki, sa 3 potopljene krstarice i teško oštećenim bojnim brodom. U južnoj Norveškoj nemačke trupe preduzimaju vazdušni desant. 478
Dodatak II. Norve{ka kampanja
14.
maj
jun 8.
Jedinice Luftwaffea zauzimaju aerodrome i zadobijaju vazdušnu premoć nad Norveškom. Anglo-francuske trupe se iskrcavaju u Norviku i kraj Trondhajma, ali nisu u stanju da učine ništa više od držanja nekih od svojih mostobrana. Norveški kralj beži u Britaniju i formira se vlada u egzilu. U Norveškoj, Quisling je određen za jedinog političkog glavešinu, uz državni savet od 13 komesara koje su imenovali nacisti. Terboven, gaulajter Esena, postavljen je za rajhkomesara kao stvarni vladalac. Ukrcavanjem savezničkih trupa, Nemcima prepuštena kontrola nad južnom i centralnom Norveškom. Kod Narvika na severu, 2.000 pripadnika nemačkih alpskih trupa sporo se povlači pred 20.000 vojnika savezničkih snaga. Evakuisane poslednje britanske snage iz Narvika, na severu Norveške, dok se anglofrancuski vojni položaj raspadao u Francuskoj.
479
Dodatak III. Severnoafrička kampanja 194143. Italijanska objava rata 1940. i napad Italijana iz Libije na Egipat, pod kontrolom Britanaca, pretvorio se u katastrofu. Tek kada je Hitler poslao generala Rommela sa specijalnim snagama, situacija u Severnoj Africi se popravila. 1941. feb. Hitler izdaje direktivu br. 22 za stvaranje specijalnih snaga. 5. laka divizija (kasnije preimenovana u 21. pancer) kao nukleus Afričkog korpusa, pod komandom generala Erwina Rommela, iskrcala se u Tripoliju, u Libiji. april Sa tri obnovljena italijanska armijska korpusa i nemačkom 15. pancer divizijom, Rommel se kreće kroz Libiju prema Egiptu, obilazi Tobruk gde ga odbija 1. australijska divizija, koju ostavlja opkoljenu. jun Britanski kontranapad na egipatskoj granici propada. sept. Afrički korpus je osnažen specijalno opremljenom i obučenom 90. lakom divizijom. nov. Britanci napadaju u pravcu Tobruka. 1942. jan. Rommel se povlači i britanska 8. armija ulazi ponovo u Libiju. Dve australijske divizije su premeštene iz Egipta na pacifičko poprište, dok Rommel dobija pojačanja iz Nemačke. Rommel napada i uništava britanske oklopne snage. feb. Rommel ponovo na domak Tobruka. 480
Dodatak III. Severnoafri~ka kampanja, 1941-43.
maj
jun juli
sept. okt. nov.
1943. feb.
maj
Afrički korpus zaobilazi Britance i napada prema Tobruku, iako je usporen na isturenom položaju Slobodnih Francuza, kod Bir Hakheima. Britanci gube Tobruk i povlače se u Egipat. Rommel je unapređen u feldmaršala. Nemačke i italijanske armije stižu do El Alamejna na nepunih 100 km od delte Nila. Afrički korpus sada broji 3 divizije sa jedinicama za podršku, a pod Rommelom su i 3 italijanska korpusa, uključujući i elitne italijanske oklopne snage. Britanci raspolažu divizijama iz Afrike, Indije, Australije i sa Novog Zelanda. Rommelovu ofanzivu zaustavlja ojačana 8. armija, sada pod komandom Montgomerya. U bici kod El Alamejna poražene Rommelove oklopne jedinice. Anglo-američke snage iskrcavaju se u Francuskoj severnoj Africi, Maroku i Alžiru, uz malo otpora. Nemačke trupe okupiraju celu Francusku. Rommel je nateran u dugo povlačenje, sa Afričkim korpusom kao zaštitnicom, preko pustinje do Tripolija. Rommel se povlači u Tunis, gde poražava američke jedinice kod Kaserinskog prolaza, ali ga još uvek goni Montgomery. Predaja 150.000 vojnika Afričkog korpusa i italijanskih snaga, udruženim Angloamerikancima. Samo Rommel i mali broj njih uspeva da pobegne.
481
Dodatak IV. Italijanska kampanja 1943. maj jul
avg. sept.
okt.
1944. jan.
Nemačke i italijanske armije u Severnoj Africi predaju se u Tunisu. Anglo-američke snage pod komandom generala Eisenhowera iskrcavaju se na Siciliji. Mussolini je smenjen sa mesta premijera Italije, kralj privremeno preuzima vlast, a maršal Badoglio formira vladu. Zauzeta Sicilija i uspostavljena saveznička vojna uprava. Savezničke trupe iskrcavaju se na italijansko kopno kod Mesine, Kalabrije i Salerna, južno od Napulja. Italija kapitulira, a nemačke trupe pod Kesselringom, koji je već komandovao u Južnoj Evropi, okupiraju Rim i kreću na jug. Rommel je premešten na severozapad Evrope. Mussolinia iz zarobljeništa oslobađa udarni vod pod vođstvom Skorzenya, i biva proglašen za šefa nove vlade u severnoj Italiji. Mnogi raspušteni italijanski vojnici odlaze u brda, radi osnivanja partizanskih jedinica. Italija objavljuje rat Nemačkoj. Hitler izdaje naredbu o liniji koja se mora držati severno od Napulja, južno od Rima; otpočinju zimske borbe u brdima. Generali Montgomery i Eisenhower odlaze u Englesku, radi pripremanja invazije na Francusku. Saveznici se iskrcavaju kod Ancia,
482
Dodatak IV. Italijanska kampanja
maj jun
1945. april
južno od Rima, a Britanci napadaju u centru, posebno kod manastira Monte Kasina. Saveznici se probijaju kod Ancia i Kasina i napreduju ka Rimu. Rim je zauzet, a sledećeg dana Angloamerikanci se iskrcavaju u severnoj Francuskoj - D dan. Partizanske snage u severnoj Italiji dostižu 100.000 Saveznici započinju završnu ofanzivu; partizani zauzimaju gradove. Mussolini pokušava bekstvo u Švajcarsku, ali ga partizani hvataju i streljaju. SS general Wolff pregovara sa američkim agentom Dullesom u Švajcarskoj i Kesselring predaje nemačke snage u Italiji.
483
Dodatak V. Ruska kampanja Barbarossa. Konačna šifra plana invazije na Rusiju 1939. mart Hitler okupira Čehoslovačku i zahteva od Poljske “Poljski koridor” i priznavanje nemačkih prava u Dancigu. jul Hitlerov ministar spoljnih poslova, Ribbentrop, započinje trgovinske pregovore između Rusije i Nemačke, koji obuhvataju i tajne pregovore o unapređenju političkih odnosa i sferama uticaja. avg. Dok francuska i britanska vojna misija borave u Moskvi u nadi da će zaključiti sporazume o saradnji u slučaju rata, u Moskvi je potpisan Sovjetsko-nemački pakt o nenapadanju između Ribbentropa i Molotova, koji zapanjuje svet. Do tada, nacistička Nemačka i komunistička Rusija su javno bile u dubokom međusobnom neprijateljstvu. sept. Hitler napada Poljsku “Blitzkrieg” kampanjom koja se završava u oktobru. Francuska i Britanija odmah objavljuju rat Nemačkoj, dok Rusija ulazi u Poljsku sa Istoka. Nemačka i Rusija komadaju Poljsku među sobom, u skladu sa ranije sačinjenim tajnim sporazumom. Rusi okupiraju ključne luke u baltičkim državama. nov. Rusija napada Finsku ali invazija doseže samo do pograničnih oblasti i izvedena je tako neefikasno da Nemačka (i svet) misli da je ruska armija slabog kvaliteta. Ali u Rusiji je tri 484
Dodatak V. Ruska kampanja
1940. mart
jun
avg.
sept. okt. nov.
dec.
1941. jan.
feb. mart
godine ranije zbrisan oficirski kadar (zbog sumnji u političku odanost), a još nije bila završena obuka dovoljnog broja novih oficira. Finska potpisuje mirovni ugovor sa Rusijom, kojim predaje pribaltičke teritorije radi ojačanja ruske odbrane. Posle pada Francuske, Hitler je siguran u Zapadnoj Evropi. Nestrpljivo očekuje predaju Britanije, što bi mu omogućilo da se baci na Istok. Rusija ulazi u Estoniju, Letoniju i Litvaniju (osim u Memel, koji je Nemačka odavno zauzela) i proglašava ih sovjetskim republikama. Hitler tajno naređuje svom štabu da pripremi plan invazije na Rusiju (šifrovan kao “Otto"), dok pravi privremene planove za invaziju na Britaniju. Paktu sila Osovine pridružuje se Japan. Nemačka invazijom na Rumuniju zaposeda naftna polja kod Ploeštija. Mađarska, Rumunija i Slovačka (marionetska država stvorena od delova Čehoslovačke) potpisuju ugovore sa Nemačkom. Ispravljeni plan napada na Rusiju odobren je od Hitlera i data mu je nova šifra “Barbarossa”. Nemačka nastavlja da zaključuje trgovinske i granične paktove sa Rusijom, radi uvoza, preko Rusije ključnih roba, poput gume i nafte. Hitler, preduhitrivši očekivani ruski potez, okupira Bugarsku iz Rumunije. Radi kontrole Balkana, Hitler nagovara Jugoslaviju da se pridruži paktu Osovine, ali 485
Dodatak V. Ruska kampanja
april
maj
jun
posle coup d’étata jugoslovenskih oficira, koji su se suprotstavili sporazumu, nemačke trupe ulaze u Jugoslaviju. Hitler jasno iznosi svoje namere nemačkoj armiji, kratkim prikazom svog plana rata sa Rusijom 250-orici visokih oficira. Mađarske trupe takođe napadaju Jugoslaviju i njena vlada se predaje. Nemačke trupe okupiraju Grčku, čisteći usput male britanske snage. Heydrich priprema SS za njegovu ulogu, upućujući vođe “Einsatzgruppen” (specijalnih operativnih snaga) u njihov zadatak likvidacije svih Jevreja, “Azijata”, komunističkih funkcionera, intelektualaca, stručnjaka i Cigana. Armiji izdato “komesarsko naređenje” sa potpisom Hitlerovog šefa štaba Keitela; ruski armijski politički komesari moraju se likvidirati posle zarobljavanja. Upućene su opšte naredbe svim trupama da budu nemilosrdne prema “boljševičkim” Rusima. Uprkos britanskih i izveštaja sopstvenih obaveštajaca da neposredno predstoji napad, Staljin odbija da poveruje u njih. Ruska novinska agencija Tass izdaje saopštenje sedam dana pre invazije: ”Da bi sprečili apsurdne glasine odgovorni organi u Moskvi smatraju neophodnim da saopšte da te glasine predstavljaju čistu propagandu snaga suprotstavljenih SSSR-u i Nemačkoj, koje pokušavaju da prošire i rasplamsaju rat”. 486
Dodatak V. Ruska kampanja
U 4.15 ujutro po istočnoevropskom vremenu, 22. juna 1941. otpočeta je operacija “Barbarossa”. 1941. Od prvog napada u junu 1941., do neuspeha pod Moskvom u decembru. 1941. jun Izdata je naredba za operaciju Barbarossa. Nemačke snage, uz učešće rumunskih, finskih, mađarskih i slovačkih trupa (tek su sledile italijanske i španske dobrovoljačke snage), napadaju Rusiju od severa ka jugu. Ruska komanda je zatečena, uprkos upozorenja britanske obaveštajne službe i sopstvenih agenata u Nemačkoj (Rote ka-pelle). Luftwaffe uništava skoro polovinu ruskih vazdušnih snaga u prvom napadu, a Litvanija je odmah zauzeta. Britanci se odmah proglašavaju saveznicima Rusa. jul Göring naređuje Heydrichu, šefu SS sigurnosti (RSHA) da očisti okupirane teritorije od Jevreja. SS “Einsatzgruppen” slede armije saglasno planu. Do kraja meseca, Nemci okupiraju Letoniju, dolaze do reke Dnjepar i zauzimaju Smolensk. Zarobljeno je blizu 750.000 vojnika. avg. Nemačko napredovanje se nastavlja. Okupirana je Estonija i uključena novu u teritoriju, ”Ostland”, potčinjenu Trećem rajhu. Britanci i Rusi ulaze u Iran da bi osigurali rusko južno krilo i sprečili nemačko povezivanje sa Srednjim istokom. sept. Šah je prinuđen da abdicira i osnovane su dve zone kontrole u Iranu, sovjetska i britanska. 487
Dodatak V. Ruska kampanja
okt.
nov.
dec.
Nemačke trupe zauzimaju Kijev, okupiravši, već, veći deo Ukrajine i opkolivši Lenjingrad. Na jugu, Nemci zauzimaju Sevastopolj na Krimu, dok na severu počinje ono što je planirano da bude konačna, slamajuća ofanziva na Moskvu. Hitler u Berlinu govori nemačkoj javnosti i opisuje razmere svoje pobede: 2.5 miliona zarobljenika, 22.000 topova, 18.000 tenkova izbačenih iz stroja i 14.500 uništenih aviona. Ofanzivu je usporila kiša, a zatim zaustavio mraz, iako su nemački tenkovi došli na 30 km od Moskve. Izuzetna hladnoća zaustavlja Nemce koji nisu opremljeni za zimsku kampanju. Na iznenađenje nemačkog Generalštaba i pometnju trupa na frontu, ruski kontranapad dolazi kroz sneg, uz sveže rezerve obučene u Sibiru i dobro opremljene za zimske uslove. Staljin, rizikujući da Japan neće napasti Rusiju na istoku, dovlači trupe iz Azije na evropsko poprište. Na jugu, Rundstedt je primoran da napusti Rostov koji je tek zauzeo. Šokiran vestima o svom prvom velikom vojnom uzmaku, Hitler smenjuje Brauchitscha i preuzima njegovu ulogu glavnokomandujućeg. Smenjeni su i ostali armijski komandanti, među njima i Rundstedt i Guderian.
Na kraju 1941., Treći rajh je još uvek gospodario ogromnim carstvom, ali je pretrpeo svoj prvi neuspeh. Sada, kada Japan napada Perl Harbur, Hitler objavljuje rat SAD, besmisleni gest solidarnosti sa Japanom koji će imati 488
Dodatak V. Ruska kampanja
značajne posledice na nemačku borbu protiv Rusije u narednim godinama. 1942. Nemačko napredovanje na južnom frontu, prema Kavkazu i Staljingradu. 1942. maj
jul
sept.
Mansteinova armija zauzima Krim i opkoljava Sevastopolj, koji pada u julu. Zadovoljan ovim, Hitler premešta Mansteina na sever, da bi se prihvatio opsade Lenjingrada. Von Bockova armijska grupa Jug poražava ruske tenkovske snage u Ukrajini i zauzima Kursk, ali kada von Bock prekida svoj napad na Voronjež, Hitler ga smenjuje. Hitler se premešta u svoj ukrajinski štab u Vinici (nazvan “Vukodlak”), i nadgleda napredovanje 6. armije prema reci Volgi kod Staljingrada. Nemačke trupe zaposedaju vrh Elbrus na Kavkazu. Hitler se ipak nada da će doći do naftnih polja kod Bakua. Smenjuje feldmaršala Lista zbog nedovoljno brzog napredovanja. U “Vukodlaku” dolazi do rasprave između Hitlera i njegovih vojnih savetnika, koji tvrde da su njegovom strategijom snage preširoko razvučene. Kada general Halder, šef Generalštaba armije, upozorava da će Rusi, sa rastućom snagom, uskoro moći da pređu u kontranapad, i on je smenjen, a na kraju poslat i u konclogor Dahau. Von Paulusova 6. armija zauzima veći deo Staljingrada i, uz kontrolu neba, izgleda da je na putu da se probije kroz grad ka reci. Ali Rusi se drže, sa rekom iza 489
Dodatak V. Ruska kampanja
nov.
dec.
leđa, a njihova artiljerija ih podržava sa druge obale. Hitler je u Minhenu, na proslavi godišnjice Pivničkog puča iz 1923., kada pristižu vesti o ruskoj kontraofanzivi koja preti da opkoli 6. armiju kod Staljingrada. Novi šef Generalštaba armije, Zeitzlek, predlaže povlačenje ka reci Don, ali Hitler insistira da neće napustiti Volgu i zapoveda 6. armiji da ostane kod Staljingrada. Ruski kontranapadi severno i južno od Staljingrada uspevaju. Von Paulus je opkoljen. Hitler šalje pojačanja, uključujući i Rumune i Luftwaffeove kopnene snage, dok Göring tvrdi da može snabdevati von Paulusa sa 700 tona zaliha dnevno vazdušnim putem. Iako je uskoro smanjio svoje obećanje na 300 tona, ni ono ne može biti ispunjeno u ruskoj zimi. Mansteinova spasilačka armija takodje ne uspeva da stigne do njih.
1942. se završila porazom nemačke armije od Montgomerya kod El Alamejna i još većim porazom kod Staljingrada. Britanski premijer Churchill je tada rekao:”Ovo nije kraj. To nije čak ni početak kraja. Ali je to možda kraj početka”. 1943. 1943. jan.
Obrt kod Staljingrada i Kurska. Rusi ponovo zauzimaju Voronjež na reci Don. Sovjetski napad bi možda i odsekao Wehrmacht na Kavkazu, ali je povlačenje nemačke armijske grupe sa jugoistoka dobro 490
Dodatak V. Ruska kampanja
feb.
apr.
maj jul
organizovano i ona uspeva da izbegne rusku mrežu. Von Paulus se predaje sa svojom armijom kod Staljingrada i sa 90.000 preživelih postaje zarobljenik. Hitler je razgnevljen: ”Čovek treba da se ustreli kao što su se stari zapovednici bacali na mačeve... To je poslednji feldmaršal koga sam proglasio u ovom ratu”. Od sada pa nadalje, Hitler daje prednost Waffen-SS-u u odnosu na regularnu armiju. Oslonjen na prvobitnih 6 SS divizija koje su predstavljale njegove elitne trupe, on dozvoljava Waffen SS-u da regrutuje i udvostruči svoju veličinu. Rusi sada ponovo zauzimaju Kursk, iako Nemci, nadajući se da će početi proletnja ofanziva, drže Harkov i Orel na jugu. Hitler naređuje Speeru i Guderianu da unaprede proizvodnju i projektovanje tenkova. Uspešni sovjetski borbeni avion Jak-9 ulazi u upotrebu. Jevreji iz Varšavskog geta dižu pobunu i odbijaju napade četiri nedelje: neki od preživelih nastavljaju da se bore u ruševinama još mesecima. Na Balkanu, jugoslovenski partizani jačaju i narastaju sa 20.000 ljudi na početku godine na blizu 250.000 krajem iste godine. Sve italijanske i nemačke trupe u Severnoj Africi predaju se savezničkim snagama. Ruska linija fronta odaje veliko i ranjivo ispupčenje, Kurski džep. Hitler naređuje Klugeu na severu i Mansteinu na jugu da napadnu sa milion vojnika i 3.000 tenkova. Cilj je opkoliti 491
Dodatak V. Ruska kampanja
avg. sept.
nov. dec.
i uništiti ruske armije i krenuti dalje ka Moskvi. Nemački napad je odbijen i Rusi, koristeći prvi put rakete sa aviona, razbijaju nemačke tenkovske napade i prelaze u napad. Orel i Harkov ponovo zauzeli Rusi a nemačka armija je u opštem povlačenju. Brijansk i Smolensk ponovo zauzeti na severu. Nemci se povlače do linije ispred gornjeg Dnjepra. Ponovo zauzet Kijev. Staljin tvrdi da su Nemci izgubili milion ljudi u protekloj godini - cifra je četiri puta veća od verovatnih nemačkih gubitaka. Od sada su sovjetski podaci o nemačkim i sopstvenim gubicima retko zasnovani na činjenicama.
Godina 1943. se završila loše po nemačke armije. Od početka je kvalitativni napredak Crvene armije odgovarao vidljivom porastu zaliha materijala iz zaleđine Urala. Tenkovi, artiljerija, naročito raketna artiljerija, bili su sve više na raspolaganju sovjetskim zapovednicima, a problem prevoza je umnogome savladan pošiljkom američkih kamiona. Kvalitet sovjetskog vođstva je, takođe, mnogo napredovao tokom godine, kako su mlađi zapovednici sticali borbeno iskustvo i preuzimali mesta starijih, koji su izginuli, zarobljeni ili nastradali u čistkama tokom poraza 1941-42. Na nemačkoj strani, kraj godine je dočekan sa ozbiljnim nedostatkom ljudstva koji nije mogao biti prikriven uvođenjem prepolovljenih divizija. Ovaj nedostatak nije u potpunosti nadomešten ni isporukama novih Tigar i Panter tenkova, pancer divizijama: koliko god da su bila velika kvalitativna poboljšanja u odnosu na ranije nemačke tenkove, oni i dalje nisu stizali pancer divizijama u dovoljnom broju 492
Dodatak V. Ruska kampanja
da bi se formacije održale na nivou borbene snage iz prethodne godine. Tako, dok je Crvena armija rasla, Wehrmacht se smanjivao, kako se 1943. primicala kraju. Kraj 1944. i 1945. 1944. jan.
feb.
mart
apr.
maj
Ruska ofanziva radi deblokade Lenjingrada uspeva. Sovjetske trupe na centralnom frontu stižu do istočnih granica Poljske iz 1939. Vatutinovo levo krilo sastavlja se sa Konjevljevim desnim, da bi opkolili nemačke snage između ruskog Kijeva i čerkeškog mostobrana. Delovi 6 nemačkih divizija uhvaćeni su u klešta, ali 3. i 47. pancer korpus uspevaju u očajničkom pokušaju da se probiju do opkoljenih Nemaca. Od 60.000 Nemaca u džepu, izbavljeno je 30.000. Ali, akcija na jednom delu fronta nužno slabi nemačke snage na drugom. Nikopolj sa svojim vrednim rudnicima mangana, napušten je 8-og, a Krivoj Rog je izgubljen pre kraja meseca. Rusi napadaju u Ukrajini i opkoljavaju Minsk. Konjevljeve i Žukovljeve snage dolaze do Karpata i Nemačka okupira Mađarsku. Žukovljeve trupe stižu do ulaza u Tartarski prolaz, ali ne uspevaju da uđu. Snažnim nemačkim napadom privremeno stabilizovan ovaj deo fronta. Rusi čiste Krim i ponovo zauzimaju Sevastopolj. Hitler smenjuje Mansteina i ostale visoke komandante, da bi pokazao koga krivi za nemačke neuspehe. 493
Dodatak V. Ruska kampanja
jun
jul
avg.
sept. okt.
nov.
dec.
1945. jan.
Saveznici zauzimaju Rim, a na Dan D angloameričke trupe se iskrcavaju u Normandiji, otvarajući drugi front protiv Nemaca u severnoj Francuskoj. Sovjeti preduzimaju svoju letnju ofanzivu, usredsređujući se na beloruski front i napredujući 250 km u toku jedne nedelje. Minsk pada. Armijska grupa Centar je uništena. Ukupni nemački gubici prelaze 200.000. Pada Vilnus. Sovjetske snage se približavaju granici Istočne Pruske. Lavov pada pred Konjevljevom armijom krajem meseca. Poljski pokret otpora (“Domovinska armija”) diže ustanak u Varšavi kako se Rusi približavaju. Ali, nemački kontranapad odbija Ruse i Poljaci su prinuđeni na predaju. Ruske trupe opkoljavaju 55 nemačkih divizija na baltičkoj obali. Pada Bukurešt. Rumunija i Bugarska mole za mir. Finska prihvata sovjetske uslove primirja. Trupe Malinovskog napreduju ka Budimpešti. U Istočnoj Pruskoj, sovjetski proboj je usporen kod Gumbinena. Hitler odlazi iz svog štaba u Rastenburgu za Berlin, napustivši svoj imidž frontovskog komandanta. Ali njegove intervencije nastavljaju da umanjuju značaj nemačkih uspeha u stabilizaciji Istočnog i Zapadnog fronta, kako se bliži kraj 1944. Ruske grupe armija, severno i južno od Varšave, probijaju se i zauzimaju grad, prešavši reku Odru na 150 km od Berlina. 494
Dodatak V. Ruska kampanja
feb. apr.
maj
Izbijaju na Baltik kod Danciga i prelaze preko industrijske Šlezije, pleneći poslednje zalihe bakra Trećeg rajha Nemačka ratna mornarica evakuiše trupe iz baltičkih luka, Danciga i Istočne Prusije. Nemačka armija se raspada, preostale jedinice se izolovano bore. Rusi zauzimaju Beč, a američke i ruske trupe se sreću na reci Elbi. Sovjetske snage ulaze u Berlin. Završna bitka za Berlin. Hitler izvršava samoubistvo.
495
Dodatak VI. Od Normandije do Rajne: poraz na Zapadu. 1944. jul
Mesec dana posle iskrcavanja, američke, britanske i kanadske snage, konsoliduju svoje D-Dan mostobrane i spajaju se. Uz gubitke od 5.000 ubijenih, 750.000 ih se do sada iskrcalo na obalu. Amerikanci (u pravcu zapada, na desnom savezničkom krilu), čiste poluostrvo južno od Šerbura; Britanci, držeći centar, dolaze do Kana, a Kanađani, na savezničkom levom krilu, podnose najveći teret nemačkih pancer napada. U vazduhu Saveznici imaju potpunu superiornost i mogu da napadaju nemačke zemaljske ciljeve po volji. Feldmaršal Rundstedt je smenjen zbog pesimističkih prognoza u pogledu ishoda bitke. Američka 1. armija sa preko 350.000 ljudi i 1.000 tenkova, započinje svoj prodor na jug, dok kanadska i britanska 2. armija napadaju Kan. Feldmaršal Rommel, nemački komandant, povređen je u automobilskom udesu i zamenjen feldmaršalom von Klugeom. U Istočnoj Prusiji "Bombaška zavera" ne uspeva, ali nemačka komanda u Parizu preuzima vlast od nacista, do pristizanja vesti o neuspehu. 14 britanskih i kanadskih divizija drže 14 nemačkih, i učestvuju u teškim borbama za Kan. General Omar Bradley na drugom krilu, raspolaže sa 15 američkih divizija suočenih sa mešovitim nemačkim 496
Dodatak VI. Od Normandije do Rajne
avg.
sept.
jedinicama koje dosežu veličinu 9 divizija. Krajem meseca Amerikanci se pomeraju sa poluostrva i dolaze do Bretanje, dok Kanađani i Britanci zauzimaju Kan i polako potiskuju Nemce natrag. Do tog trenutka Saveznici su iskrcali 1.500.000 vojnika, 300.000 vozila i 1.600.000 tona zaliha. 26 nemačkih divizija se suočava sa 36 savezničkih, od kojih je svaka jača i bolje opremljena. Britanci i Kanađani sada napreduju ka jugu: američke divizije čiste jug i okreću se velikom brzinom prema istoku, preteći da opkole nemačke snage. Von Kluge usmerava svoju armiju u napad, u skladu sa Hitlerovim naredbama, i biva pozvan u Pariz, da objasni svoje učešće u julskoj "Bombaškoj zaveri". Izvršava samo-ubistvo. Hitler ga zamenjuje generalom koji je već na liniji fronta, Hausserom, a komandu na zapadu poverava feldmaršalu Modelu. Amerikanci počinju da napreduju po 75 km dnevno. Na jugu Francuske, iskrcavaju se američke snage i kreću ka severu uz neznatan otpor. Američke trupe zauzele Eks-on-Provans. Francuski 2. korpus napreduje ka Marselju. U Parizu francuski pokret otpora zauzima deo grada i za nekoliko dana 2. oklopna divizija Slobodnih Francuza, pomognuta američkim snagama, oslobađa Pariz. Poslednjeg dana avgusta Pattonova 3. armija izbija na Mezu. General Eisenhower, vrhovni komandant savezničkih snaga, preuzima od Montgomerya komandu nad savezničkim kopnenim snagama 497
Dodatak VI. Od Normandije do Rajne
okt.
1945. jan.
feb.
i odlučuje da napreduje na širokom frontu, ka Rajni. Feldmaršalu Rundstedtu je ponovo vraćena komanda nad Zapadom. Savezničke snage drže neprekinutu liniju fronta od kanala do Švajcarske i kreću napred ka nemačkom Zapadnom zidu (“Siegfriedova linija”). Francuska je skoro potpuno oslobođena. Montgomery planira da brzo udari kroz Belgiju na Holandiju i šalje napred padobranske trupe; najdalje iskaču kod Arnhema na Rajni, ali divizija ne uspeva da zadrži most. Ardenska ofanziva; Hitler baca sve svoje snage na Zapadu u napad i, iznenadivši Amerikance, prodire u pravcu Antverpena. Eisenhower odmah poverava Montgomeryu komandu nad američkim trupama severno od nemačkog napada, radi koordinisanja odbrane; grad Bastonj drži američka padobranska divizija, koja je tamo dojurila, a nemački napadi ne uspevaju da slome njihovu odbranu, zbog nedostatka goriva i zaliha i zbog savezničke premoći u vazduhu. Ruska ofanziva na Istoku primorava Hitlera da premešta oklopne snage sa zapada, među njima i oklopnu SS armiju svog miljenika Seppa Dietricha. Nemački gubici u Francuskoj od Dana-D iznose 500.000 ljudi, od čega su pola ratni zarobljenici. 1. kanadska armija na levom savezničkom krilu, napada zapadnu obalu Rajne, izvlačeći poslednje nemačke rezerve. 498
Dodatak VI. Od Normandije do Rajne
mart
apr.
maj
Amerikanci prelaze Rajnu nebranjenim mostom kod Remagena. Ovo prate i drugi prelasci. Britanci se kreću kroz severnu Nemačku prema Hamburgu, dok se Amerikanci šire po centralnoj i južnoj Nemačkoj. Američke i ruske trupe se sreću kod Torgaua, na reci Elbi. Efektivni nemački otpor zapadnim saveznicima prestaje. Nemačke snage na severozapadu Evrope predaju se, što prati i predaja svih nemačkih snaga.
499
Citati
Citati 1923-28. Optuženi su bili inspirisani čistim patriotskim duhom. Sudija Neithardt na suđenju Hitleru, Ludendorffu i ostalima posle Pivničkog puča, 1923.
Lüger (antisemitski gradonačelnik Beča kada je Hitler tamo živeo) je pridavao veliki značaj pridobijanju onih grupa koje su, kada je njihov opstanak doveden u pitanje, pre rešene da se bore nego da se predaju. Posvećivao je i veliku pažnju obezbeđivanju upotrebe svih instrumenata vlasti koji su mu stajali na raspolaganju i privlačenju svih mogućih moćnih institucija na svoju stranu. Hitler, o jednom od junaka svoje mladosti.
Umesto delanja na osvajanju vlasti putem puča, mi treba da dignemo noseve i uđemo u Rajhstag suprotstavljeni katoličkim i marksističkim poslanicima. Ako njihovo nadglasavanje zahteva više vremena nego njihova likvidacija, na kraju će ishod biti garantovan njihovim sopstvenim propisima... Pre ili kasnije mi ćemo imati većinu - a posle toga Nemačku. Hitler u landsberškom zatvoru, u razgovoru sa Kurtom Ludekeom, 1924.
Počeću ponovo od početka. Hitler, posle oslobađanja iz Landsberga.
Nije namera naše današnje demokratije da sakupi skupinu mudrih ljudi, već pre da zajedno sastavi gomilu poslušnih 500
Citati
nula, naročito zato što je inteligencija svakog ponaosob ograničena. Mein kampf 1925.
Mnoštvo ne privlači mase niti organizuje ili promišlja; uvek je to jedan čovek, pojedinac. Mein Kampf 1925.
Svet nije za rase kukavičjeg srca. Mein Kampf 1925.
Nijedna žrtva nije bila prevelika da bi se pridobilo savezništvo Engleske (1914.). To bi značilo odricanje od kolonija i značaja na moru, i uzdržavanje od konkurisanja britanskoj industriji. Mein Kampf 1925.
Ako podelimo ljudsku rasu u tri kategorije - osnivače, nastavljače i uništitelje kulture - samo arijevska loza se može smatrati predstavnikom prve kategorije. Mein Kampf 1925.
Kada sam shvatio da su Jevreji bili predvodnici socijaldemokratije, mrena koja je postojala, počela je da spada sa mojih očiju. Moja duga mentalna borba bila je završena. Mein Kampf 1925.
1929-32. Mi smo zastupnici politike katastrofe, jer će jedino katastrofa - a to je katastrofa liberalnog sistema, prokrčiti put novom poretku. 501
Citati
Svaka slabost sistema je dobra, veoma dobra za našu nemačku revoluciju. Gregor Strasser 1929.
Dobrobit društva, pre vaše sopstvene. Slogan Nacističke partije, 1930.
Moramo biti nemilosrdni. Moramo da povratimo našu čistu savest po pitanju nemilosrdnosti. Hitlerov govor 1931.
Herr kancelaru, ako nemački narod jednom ovlasti nacionalsocijalistički pokret da donese ustav drugačiji od ovog koji ima-mo danas, tada vi to ne možete sprečiti... Kada se ustav pokaže beskorisnim za život nacije, nacija ne umire menja se ustav. Hitler u otvorenom pismu kancelaru Brüningu, decembar 1931.
(Komunizam je više od) rulje koja divlja ulicama Nemačke, to je koncept sveta koji je okrenut čitavom azijskom kontinentu. Po mom mišljenju, verovanje da će se poslovnim metodama povratiti nemačka politička moć umesto da politička moć bude uslov unapređenja ekonomske situacije, predstavlja stavljanje kola pred konja. Neće biti nikakvog ekonomskog života sve dok iza ekonomskog života ne stane odlučna politička volja nacije apsolutno spremne da udari i to da udari jako. Danas stojimo na prekretnici sudbine Nemačke... Ili ćemo uspeti u stvaranju političkog tela čvrstog kao čelik od ovog konglomerata partija, udruženja, sindikata, i
502
Citati
koncepcije sveta, od ovog ponosa stroja i ludila klase, ili će Nemačka konačno propasti. Hitler u govoru vodećim industrijalcima, januara 1932.
Češki kaplar. Predsednik Hindenburg o Hitleru, 1932.
1933-39. Nema uopšte opasnosti. Unajmili smo ga da radi za nas. Von Papen posle Hitlerovog imenovanja za kancelara u januaru 1933.
Mi smo rezultati nedaća za koje su drugi bili odgovorni. Hitler, u govoru u Minhenu, februar 1933.
Svaki metak koji se sad ispali iz političkog pištolja je moj metak. Ako se to zove ubistvo, tada sam ja počinio ubistvo, jer sam sve to naredio. Göring, u govoru kojim potvrđuje svoju naredbu policiji, februara 1933.
Moj posao nije da delim pravdu; moj posao je da istrebljujem i iskorenjujem, to je sve. Göring, Ibid., februar 1933.
(Vanredni dekreti) ”Za zaštitu Naroda i Države” i “Protiv izdaje nemačkog naroda i izdajničkih mahinacija”. Dekreti usvojeni odmah nakon požara u Rajhstagu, februara 1933., koji su čak i pre Zakona o posebnom punomoćju pružili pravni osnov za nacističke akcije.
Šta sad znače brojevi? Mi smo gospodari u Rajhu i u Pruskoj. 503
Citati Göbbels, marta 1933, posle poslednjih izbora, kada su nacisti i njihovi saveznici osvojili tek 51.9%
Oslobođena struja revolucije mora biti usmerena u siguran kanal evolucije. Hitler, partijskim vođama, jula 1933. (upozorenje protiv radikala koji su želeli da se sledi njihova politika usmerena protiv trgovine i industrije).
Adolf Hitler je Nemačka. Nemačka je Adolf Hitler. Onaj koji se obavezuje Hitleru, obavezuje se Nemačkoj. Hess, februara 1934. u radio obraćanju celokupnoj Partiji, Hitlerovoj omladini i radničkim vođama.
Siva stena može biti potopljena od braon plime. Röhm, 1934. (misleći da armija može biti preuzeta od njegovog SA)
Druga revolucija. Izraz korišćen od nacističkih radikala koji su se nadali da će ona uslediti po osvajanju vlasti 1933.
Sve revolucije proždiru svoju decu. Röhm, jun 1934., pre nego što je ubijen.
Druga revolucija je bila pripremljena, ali od nas a protiv onih koji su je prizivali.
Göring, jun 1934., posle Röhmove čistke.
Kunem se bogom ovom svetom zakletvom, da ću pokazati bezuslovnu poslušnost vođi nemačkog Rajha, Adolfu Hitleru, vrhovnom komandantu oružanih snaga i da ću, kao hrabar vojnik, biti spreman u svako doba da položim svoj život za ovu zakletvu. 504
Citati Zakletva svih oficira i vojnika nemačke armije od avgusta 1934.
Idem putem koji diktira Proviđenje sa sigurnošću mesečara. Hitler, u govoru u Minhenu posle ponovnog zauzimanja Rajnske oblasti, marta 1936.
Prvo: Nemačka armija mora biti spremna za akciju kroz četiri godine. Drugo: Nemačka ekonomija mora biti spremna za rat kroz četiri godine.
Hitler, u memorandumu povodom četvorogodišnjeg plana, jesen 1936.
Za rešenje nemačkog pitanja preostaje samo staza sile. Hitler, zabeleženo u Hossbachovom memorandumu, novembra 1937., grupi generala i ministara, o Lebensraumu i ratu koji planira.
Ako ne uspeju druge metode, nameravam da umarširam u Austriju sa oružanim snagama da bi tamo uspostavio ustavne uslove i da bih sprečio dalje tamošnje provale gneva protiv nemačkog življa. Lično ću komandovati operacijom...(koja) će se odvijati bez upotrebe sile, sa našim trupama koje će umarširati i biti pozdravljene od naroda, tako da će sve provokacije biti izbegnute. Ali ako dođe do bilo kakovog otpora, mora biti skršen silom oružja sa krajnjom okrutnošću. Hitlerova Direktiva br. 1 za marš na Austriju, marta 1938.
Sukob u dalekoj zemlji o kojoj ne znamo ništa.
Chamberlain, o Sudetskoj oblasti i Čehoslovačkoj, 1938.
505
Citati
Ovo je poslednji teritorijalni zahtev koji sam postavio u Evropi. Hitler o Sudetima i Čehoslovačkoj.
Mir u našem vremenu. Chamberlain, po povratku iz Minhena 1938.
Oh to ne možemo, to je privatna svojina. Sledeći put ćete insistirati da bombardujemo Rurski region. Ministar britanske vlade Kingsley-Wood, pošto je čuo predloge da se bace zapaljive bombe na nemački Švarcvald, septembar 1938.
“Slučaj Belo” (šifra plana napada na Poljsku): Cilj će biti uništenje poljske vojne moći... Ne može se očekivati da bi intervencija Rusije bila i od kakve koristi Poljskoj. Pripreme moraju biti tako preduzete da se operacija može izvesti bilo kad posle 1. septembra 1939. Hitlerova direktiva OKW-u, svojim vojnim komandantima, aprila 1939.
Gospodine Roosevelt! Ja potpuno razumem da veličina vaše nacije i ogromno bogastvo vaše zemlje dozvoljavaju da se ose-ćate odgovornim za istoriju celog sveta i za istoriju svih naroda. Ja sam se gospodine, zatekao na mnogo skromnijem i manjem području. Jednom sam preuzeo državu koja se suočavala sa potpunim rasulom... Uspeo sam da nađem koristan posao za svih 7 miliona nezaposlenih... Vratio sam u Rajh teritorije ukradene od nas 1919. Doveo sam nazad u njihovu maticu, milione Nemaca koji su bili isčupani i u bedi... i gospodine Roosevelt, bez prolivanja krvi i bez ... bede rata.
506
Citati Hitlerov govor pred Rajhstagom, aprila 1939., posle apela za mir američkog predsednika.
Neće biti rata sa Britanijom. Hitler admiralu Raederu, tokom 1939.
Ovo znači kraj Nemačke. Canaris, šef obaveštajne službe, Giseviusu, saznavši da je izdata naredba za napad na Poljsku, avgusta 1939.
Šta sad? Hitler Ribbentropu, pošto je saznao da je Britanija objavila rat, septembra 1939.
Jevrejsko-kapitalistički svet neće preživeti 20. stoleće. Hitlerova Novogodišnja poruka 30. decembra 1939.
1940-45. Gospodin Churchill morao bi mi barem jedanput poverovati kad kažem da će jedna velika imperija biti uništena - jedno carstvo koje nikad nisam želeo uništiti, čak ni da mu učinim nažao. Hitler, u govoru Rajhstagu jula 1940.
(Očekujući nemačku invaziju): Možda će nastupiti noćas. Možda će nastupiti sledeće nedelje. Možda nikad neće nastupiti... nećemo tražiti uslove, nećemo tolerisati nikakve pregovore, možda ćemo pokazati milost - mi je nećemo tražiti. Winston Churchill, britanski Premijer, jul 1940.
507
Citati
Herr Hitler nas uverava da dolazi. Mi nestrpljivo čekamo nemačku armiju da se zaputi preko kanala - a takođe i ribe. Winston Churchill, septembar 1940.
Kada su ljudi vrlo radoznali u Britaniji i pitaju: “Da, ali zašto ne dolazi?, mi odgovaramo: ”Strpite se! Strpite se! On dolazi! On dolazi!" Hitler, na otvaranju 8. zimske kampanje septembra 1940.
Nemačke oružane snage moraju biti spremne da sruše sovjetsku Rusiju u brzoj kampanji čak i pre kraja rata protiv Engleske. Pripreme treba da počnu odmah i da budu dovršene do 15. maja 1941. Hitler, decembra 1940., direktiva br. 21 za “Barbarossu”, invaziju na Rusiju
Rat protiv Rusije biće takav da se ne može voditi viteškim manirom. Ovo je borba ideoloških i rasnih razlika, i mora se voditi sa besprimernom nemilosrdnošću i neumoljivom surovošću... (ruski) komesari su uzgajivači ideologije direktno suprotstavljene nacionalsocijalizmu. Zbog toga će komesari biti likvidirani. Hitler, svojim visokim oficirima, mart 1941.
Kad nacionalsocijalizam bude vladao dovoljno dugo, neće se moći zamisliti drugačiji oblik života od našeg. Hitlerovi Razgovori za stolom, 1941.
Novi poredak za Evropu. Slogan uzet iz prikaza susreta Hitlera i Mussolinia, avgusta 1941.
Berlin mora biti istinsko središte Evrope, prestonica koja će za svakoga biti prestonica sa velikim P. 508
Citati Hitlerovi Razgovori za stolom, septembar 1941.
Kada razmišljam o tome shvatam da sam izuzetno human. Ako oni (Jevreji) odbiju da odu dobrovoljno, ne vidim drugog rešenja osim istrebljenja. Zašto bih gledao na Jevreja drugim očima nego na ruskog ratnog zarobljenika. Hitler raspravljajući o Jevrejima. Razgovori za stolom 23. januara 1942.; 11. aprila 1942.
Naš rukovodeći princip mora se sastojati u tome da ti ljudi (Rusi) imaju samo jedno opravdanje za postojanje - da nam koriste ekonomski. Na planu javnog zdravlja nema potrebe da se ma kakve koristi od našeg znanja primenjuju na potčinjene rase. Hitler raspravljajući o Rusima, Razgovori za stolom 23. januar 1942.
Zbog toga naređujem da od sada svi neprijatelji... u takozvanim komandoskim operacijama ... imaju biti pogubljeni do poslednjeg čoveka u bici ili dok su u vazduhu ... Čak i oni koji su otkriveni i hoće da se predaju, imaju biti likvidirani iz principa. Hitlerova “Naredba o komandosima”, oktobar 1942.
Predaja zabranjena. Armija će držati svoj položaj do zadnjeg vojnika i svojom će herojskom žrtvom dati nezaboravan doprinos izgradnji fronta i spasu zapadne civilizacije. Hitlerov telegram von Paulusu, opkoljenom sa svojom armijom kod Staljingrada, januara1943.
509
Citati
Kako je on to lako izveo ... Čovek treba da se ustreli kao što su se generali bacali na svoje mačeve, kada bi videli da je njihova stvar izgubljena. Hitler, u govoru na konferenciji u svom štabu, februara 1942., pošto se von Paulus predao
Većina vas zna šta znači kada 100 leševa leže jedan pored drugog, ili 500 ili 1000. Ovo je slavna strana u našoj istoriji koja nikad nije bila ispisana i nikad neće biti ispisana. Himmler, o ubijanju Jevreja u govoru SS vođama u Poljskoj, oktobra 1943.
Moj Fireru, čestitam vam! Roosevelt je mrtav. Zapisano je u zvezdama da će druga polovina aprila biti prekretnica za nas. Göbbels Hitleru, aprila 1945.
Možete me slobodno zvati frau Hitler. Eva Braun, poslužitelju u bunkeru posle njene udaje i pre njene smrti, aprila 1945.
Neistina je da sam ja ili bilo ko drugi u Nemačkoj, želeo rat 1939. Želeli su ga i izazvali isključivo oni svetski političari koji ili su jevrejskog porekla ili rade za jevrejske interese. Posle svih mojih ponuda za razoružanje, potomstvo ne može baciti odgovornost za ovaj rat na mene. Pre svoje smrti isključujem iz Partije bivšeg rajhmaršala Hermanna Göringa i oduzimam mu sva prava koja su mu potvrđena dekretom od 29. juna 1941. i mojim govorom u Rajhstagu od 1. septembra 1939. Na njegovo mesto postavljam grand admirala Dönitza, za predsednika Rajha i vrhovnog komandanta oružanih snaga. 510
Citati Pre svoje smrti isključujem iz partije i sa svih njegovih funkcija bivšeg rajhsfirera, ministra unutrašnjih poslova, Heinricha Himmlera. Hitlerov “Politički testament”, april 1945.
511
