OKULTOPEDIJATM
1
Zlatimir Pantić
TAKO JE BILO,
OČIJU MI VLAŠKA MAGIJA I VLAŠKA ČUDESA
2
OKULTOPEDIJATM
Tako je bilo, očiju mi Vlaška Magija i vlaška čudesa Knjiga koja je pred vama predstavlja skup svedočenja i ispovesti ljudi iz Istočne Srbije, koji su imali tu sreću ili nesreću, da se suoče i sretnu sa nekom misterioznom i neobjašnjivom pojavom. Pojedini kazivači govore kako su jedno vreme proveli na onom svetu, drugi, kako su se putem magije dočepali životnih saputnika, treći, kako su taj neobični zanat uspeli da izuče ili bar upoznaju sa opakom đavoljom silom... Pojedini ljudi u Negotinskoj i Timočkoj Krajini zaista veruju u moć đavoljih sila. Nesumnjivo je da jedino vračare oba jezička područja (srpskog i vlaškog) iz ovih krajeva, uspešno komuniciraju sa mnogobrojnim grozotama kao što su veštice, drekavci, zmajevi, vile, more, ali i druga nečastiva stvorenja...
OKULTOPEDIJATM
3
ISTINITE ŽIVOTNE PRIČE
Knjiga koja je pred vama predstavlja pravi biser i skup svedočenja i ispovesti ljudi iz Istočne Srbije, koji su imali tu sreću ili nesreću, da se suoče i sretnu sa nekom misterioznom i neobjašnjivom pojavom. Zlatimir Pantić je za proteklih dvadesetak godina, na granici kada prestaje jedan i započinje drugi vek, uspeo da sakupi nekoliko stotina zanimljivih i istinitih životnih priča na prostoru Timočke Krajine i istočnog dela Homolja. Njegovi sagovornici su mahom bili starci i babe koji su imali prilike da se lično nađu oči u oči sa nekom nečistom silom, da od nje postradaju ili da putem nje ostvare neki svoj nedosneni san. Ali, Zlatimir iznosi i svedočenja osoba koje se profesionalno bave komuniciranjem sa zlim i nadprirodnim bićima, koje su u svojoj višedecenijskoj praksi uspevale da te sile udobrovolje, a u krajnjem slučaju proteraju ili organizuju nesvakidašnji lov. Radnje u pričama su najčešće vezane za surove i stravične sudbinske prizore. Pojedini kazivači govore kako su jedno vreme proveli na onom svetu, drugi, kako su se putem magije dočepali životnih saputnika, treći, kako su taj neobični zanat uspeli da izuče ili bar upoznaju sa opakom đavoljom silom... Iz tih priča jasno se može uočiti da su kazivači, družeći se sa tim silama uvek izvlačili dugačke krajeve, ili su se na lukav način dovijali da ih se otarase i preokrenu na suprotnu stranu. Prema Pantićevim zapisima misteriozni čin vračanja, gatanja i bajanja ima i kulturološku vrednost, kao najžešće izraženim u ovom delu Srbije gde se prepliću dva jezička govorna područja. Autor ovih svedočenja pripada malom broju onih koji su ovoj temi potpuno i iskreno okrenuti. On iznalazi vreme da sva ta čuda i neshvatljive pojave iznese na videlo ali i sačuva za neke
4
OKULTOPEDIJATM
naraštaje i za neki novi i savremeni svet. Ovde se ne postavlja pitanje verovati ili ne verovati u sadržinu tih kazivanja, ali je sasvim sigurno da su priče izrečene u kristalnom i inspirativnom duhu jedne epohe koja sve više ostaje iza nas. U svakom slučaju knjiga je inspirativna, lako se čita, a njene priče pamte i dugo prepričavaju. Kamenko Katić
OKULTOPEDIJATM
5
UVODNA REČ
Ovo nije naučna knjiga. Njenu sadržinu predstavljaju zanimljiva kazivanja, najčešće starijih osoba, koja su imala tu priliku (nepriliku) da se sretnu oči u oči sa nekom nečistom silom koja im je preokrenula ili poremetila životni i sudbinski tok. Uverio sam se, sakupljajući građu za ove redove, da pojedini ljudi u Negotinskoj i Timočkoj Krajini zaista veruju u moć ovih đavoljih sila, odnosno duhovno nečistih bića. Nesumnjivo je da jedino vračare oba jezička područja (srpskog i vlaškog) iz ovih krajeva, uspešno komuniciraju sa mnogobrojnim grozotama kao što su veštice, korakonxule, akrepi, drekavci, noćnici, strašnjici, zmajevi, vile, vodeni demoni, čume, more, ali i druga nečastiva stvorenja. Metod komuniciranja i opštenja sa tim silama je sličan, pa se za prizivanje ali i odbranu od njih najčešće koriste oštri predmeti (srp, nož, sekira, vreteno, igla), magijsko bilje (pelin, raskovnik, kopitnjak, matičnjak, vratika, sevlen, bosiljak, beli luk, ljuta paprika, mahovina), kao i drugi predmeti i rekviziti (katanac, donji veš, fotografije, med, so, tamnjan, vratilo, crveni konac, beluci, bogojavljenska i đurđevdanska vodica) i drugo. U svojim zapisima najčešće sam nailazio na otvoreni problem svojih sagovornika koji nisu bili u stanju da svoje životne stranputice reše na adekvatan način, pa su se za pomoć obraćali baš tim silama, verujući da će im izaći u susret. Više od dve decenije sakupljao sam ispovesti i svedočenja osoba oba pola, pokušavajući da ih ovekovečim za neko buduće vreme i nove naraštaje, kao posebni vid naše narodne književnosti. Vera da će problem ženidbe, odnosno udaje, svađa i netrpeljivosti u kući, pronalaženje pokradenih stvari, saživljavanje sa određenim demonom, bolest ukućana i stoke i slično, biti
6
OKULTOPEDIJATM
otklonjen i trajno rešen, navodi moje sagovornike da pomoć potraže baš na toj strani, izvan božjih i ljudskih vrlina i zakona. Naravno, kad nije bilo lekara i veterinara, ljudi su se dovijali i nečastive udobrovoljavali, kako bi im ovi pomogli da se neznana bolest protera, pokradena stvar vrati, zatvorenik pusti iz zatvora, uspešno dođe do voljene osobe... Slušajući moje kazivače stiče se utisak da đavolji saradnici i sledbenici u svojim rukama drže i božanski i đavolji svet. Ova knjiga je nekako skup svega toga, a najviše će doprineti da se čitalac približi misteriji onostranog, ali i dobro oseća dok je čita. Koliko će on u sve to poverovati, ostaje otvoreno pitanje. Zlatimir Pantić
OKULTOPEDIJATM
7
KAKO SAM UČILA I IZUČILA NAJNEOBIČNIJI ZANAT NA SVETU
Eve, ja sam ta baba Danica iz Negotinske Krajine. Za men’ čuli mlogi koji ’teli da se bave mojem zanatom, al’ ja sam svakoga posavetovala da se mane te ćorave rabote. Mlogi su probali, pa odustali, a mlogi se i sad bave tem poslovima. Ja ’oću da vi ispričam u kakve sam „škole“ bila, kad sam se dala da učim ta’ najcrnji zanat na ovem belem svetu. Posle toga će da vi bude mlogo jasno šta sve čovek mož’ da doživi kad se svojeglavo upušti u nešto šta mož’ da ti satre i zatre i dušu i snagu. S’ ocem i materom sam u Negotin prešla da živim još ka’ devojče, od četrnajes’ godina. U selu smo bili sirotinja. Nije imalo šta da se proda, a ni kud da se nešto radi pa da se zaradi. Xabe moj otac bio mlad i zdrav, kad u selu nikakav pos’o nije imao. Isprodava on na pijacu ovce i koze, a imanje skoro ispoklanja, ’el to nije nikakva zemlja bila, posna i nerodna. U Negotinu, posle, kupi jednu kućicu u Marinkove Bare, pa ju pokrpi i preuredi. A on počne po kuća da seče drva, da kreči i pretresa krovove. Dovijao se siroma’ za dinar kako znao i umeo, samo da bi pre’ranio men’ i moju mater. To je bilo odma’ posle onoga rata, četrejes’ sedme, ’el četrejes’ osme godine. U selu, na pojate, gde smo živeli, u komšiluku sam bila zavolela jednoga momka, pa mi je ta’ rastanak bio mlogo težak. Plakali smo obojica, ’al smo se nadali de će ne sudbina kad tad sastavi. Posle kad sam završila osnovnu školu, moji nisu imali pare da me školuju dalje, a planirali, pošto sam bila lepa i porasna, da me udadu i tako se otarase od men’. Al’ ja sam više volela da negde nađem neki pos’o, neg’ da se udam u petnajes’ godina i rađam i čuvam decu. U kuće tad nismo imali ni struju, a da ne pričam za radio i televizor. Dobro, po neki i to imao, al’ mi
8
OKULTOPEDIJATM
smo bili sirotinja. Tako nekako u to vreme u našu kuću svrnu neka Ciganka, a iz xepa ju gvire karte za gledanje. Moja mati mrzela da ju neki proriče i unapred kazuje šta će s’ nama da bude, a ja sam se mlogo obradovala čim sam ju videla. Dala sam Ciganke moj beleg, a ona ga ubacila u karte, prekrstila tri put’, pa posle karte presekla. Ka’ iz topa mi je saopštila da ću da budem vračara i ništa drugo. Kaže, ja sam od neke sile određena da pomagam ljud’ma da se spasu nevolje i svakojagog zla. Još mi reče de ću se ovem poslom bavim na veliko, de ću na daleko da se pročujem, a ne ka’ ona, da s’ kartama idem od kuće do kuće, ka’ slepac. To me poprilično obradovalo, pa sam ozbiljno počela da mislim kako ću ceo život da radim taj čudni i zanimljiv pos’o. Čim je Ciganka otišla, ja sam men’ zamišljala kako sedim u zadimljene sobe, kud sve miriše i zaudara na bosiljak, tamjan, vosak i beli luka. Al’ ta’ život mi je nekako postao blizak i zanimljiv, te sam odma’ donela odluku da krenem u ta’ čarobni svet. Ništa od toga do tad’ nisam znala, i sve mi je bilo strano i nepoznato, pa i pored toga, počela sam da se spremam za put, na planinu. Najpre sam to saopštila moje matere, i već odma’ naišla na veliki otpor. Al’ ja svoju odluku nisam ’tela tek tako da promenim. Zagrejalo mi se dupe da budem vračarica i tu nema beloga boga. Rešila sam da krenem na planinski vis Liškovac, u zaselak Tilva Goronjit. To je planina udaljena od Donjeg Milanovca oko dvanajes’ kilomet’ra ka jugozapadu. E, u tem zabitem kraju živela jako poznata vačara, po imenu Mandalina. Ja sam nju malo poznavala, al’ sam za nju mlogo čula, i dobro i loše. O njojne velike moći na daleko se čulo, pa su ljudi s’ razne strana svaki dan dolazili u njojan burdelj, da ji pogleda u sudbinu i da ju malo prekroji. Ja sam se ka’ petnaestogodišnje devojče već sledeći dan našla na ove planine, s’ torbicom malo preobuke i ’leba. Baba Mandalinu sam zatekla u njojne sobe, a to je bila i jedina soba u drvene
OKULTOPEDIJATM
9
brvnare. Okolo kolibe imala je nekol’ko manji’ košara za ovce, svinje i živinu. Kokoške su ka’ i u mloge domaćinstava najčešće spavale na šljive, ’el na dudu, a pas bi se povremeno javljao iz neke jazbine iza ti’ staja. Kad sam babe rekla da ja ne dolazim ka’ drugi svet, da mi u nešto gleda i da mi spravlja čini, nego da kod njoj izučim „zanat“ kojem ću da se bavim celoga života, ona me dugo začuđeno gledala i nikako nije mogla da se načudi šta će to men’ u ove godina. Al’, izgleda, njoj bila potrebna pomoć u kuće i u štale, pa se na brzinu smirila. Kad god bi neka pridošlica zašla u njojnu sobu, ja sam sve poslove ostavljala i zavlačila se u ćoše sobe, odakle sam mogla da slušam, al’ i zapisujem sve babine radnje i zanimljive basme. Ona je pričala na vlaškem jeziku, a ja sam ji tako i zapisovala, pa sam ji
10
OKULTOPEDIJATM
posle na miru prevodila na srpski. Dolazili su ljudi svaki božji dan. Samo velike svetaka i ponedevnikom nije primala. Najviše zbog kućevne svađa, pijanstava, švaleraja, da se momak i devojka zavole, da bolesnik ozdravi, da deca izuče školu, da se dobije na sudu, da se povrne dug, da se „zaraćene“ strane izmire, da se nađu zakopani dukati... Bilo je oni’ koji su u baba Mandalininu sobu zalazili da traže i mole da ji baba napravi opasne čini i naprate. Bilo je tu i jezivi’ stvari koje nikad u životu nisam čula ni videla. Baba je takve pomalo odvraćala, al’ kad su ovi iz njine kesa počeli da vade razne poklone i đakonije, babe je brž srce omekšalo i pri’vaćala se da ji radi i takve stvari. Došljace bi zaklinjala da sve to ostane u velike tajnosti, ’el ji se to, navodno, čini iz nužde, a ne iz obesti. Men’ je rečeno da držim usta zatvorena i nikad nikomu ne kažem šta sam videla i čula. S’vatila sam ja, još tad’, da je to jedna od veliki’ i opasni’ vračarski’ tajni. Pošto sam rešila da idem do kraja i prođem kroz svakakve radnje, ćutala sam i sve pri’vatala ka’ od šale, i ako je bilo dosta teško. Često sam u avlije kriomice plakala i proklinjala ceo đavolji svet, kuj se koristi kod pravljenja smrtni’ čini. Posle sam svašta doživela i na svoje kože osetila, al’ u Negotin nisam ’tela da se vrćem dok celokupnu vračarsku majstoriju ne savladam. A jednu noć, probudi ne neka lupnjava na penxeru. Cela soba se tresla kol’ko je neki udarao. Baba Mandalina je još bila u krevetu kad sam otvorila vrata ogromnem brkajlije i uvela ga unutra. Ponoćni došljak je babe rek’o da se digne i pomaga, a za pare da ne pita. Pred nju, na astal, turio je veliki austrijski dukat. Vračara skoči laka ka’ pero i odma’ ga zapita šta ona treba da uradi. Čovek je kratko rek’o de ga je noćas ostavila žena, dok je on spavao u druge sobe, a da ona mož’ da mu pomogne, tako šta će ju usmrti zlem činima, bez obzira kud se sad nalazila. Čovek je bio ljut, prgav i uporan. Uz to, nudio je vrednu stvar. Za taj dukat se kod nas kopalo dvajes’ dana u sezone kopanja kukuruza.
OKULTOPEDIJATM
11
Mladomu brkajlije iz okoline Majdanpeka, baba Mandalina je rekla da ostane tu u sobe i loži oganj, a men’ je rekla da se obučem i pođem za njom. Jesenja noć je bila mutna i prohladna. Ja sam sporo išla za babom u nekem nepoznatem pravcu, al’ sam predosetila de idemo sve po nekem visu kuj se posle pretvorio u blagu zaravan. Posle dužeg pešačenja od oko jedan sat, ispred nas se ukazaše nekol’ko grobova, šta mi je odma’ palo na pamet de se ljudi po zaseocima sa’ranjuju na ovakve mesta, a nema na glavne seoske grobalji. Takvi’ primera ima i po selima u okolini Kučeva i Majdanpeka. Tam’ umrle sa’ranjuju na svojemu imanju i pokraj kuće u avlije. Kad stigomo, baba Mandalina kleknu kod jednoga groba, obrnu se prema men’ i kaza: „Ovak’ i ti moraš, ako ’oćeš da radiš ova’ pos’o. Kad nekomu činiš zlo treba da pođeš od pretpostavke de si ti samo prenosnik, a nisi pokretač. Naneti nekomu zlo nije tako opasno ka’ šta se misli. To samo prvi put tako izgleda, dok ne svikneš, a posle kad se sjediniš s’ nečastivem, onda postaneš deo njega i više se nikad ne pudiš. On ti je čuvar i on ti je gospodar!“ Kad sam to čula, ja se skamenosa, al’ mi srce, izgleda, još lupalo u moje grudi. Vračara tad izvuče pripremljeno motovilo, postavi ga preko jednoga groba pa se pomokri na njega. Posle u jedan procep zavuče od ranije spremljen zamotuljak od razne magijske trava i stvarčica. Tad’ se na glas obrati đavolu, s’ molbom da tu i tu ženu pronađe na kugle zemaljske, a kud ju nađe, da ju uzme dušu, da ju vid pomrači, da ju srce zaustavi, da ju u ovakav grob postavi... Ćutala sam i radela sve ono šta mi naređivala, i ako sam pomalo napuštala stvarnos’ i ovozemaljski život. Bila sam na same granice između ovoga i onoga sveta. Učinilo mi se de je moja duša u svakem đavolu, a svaki đavo je u men’. Povremeno bi me pon’o vihor gadosti, jeze i stra’ote. Čula sam samo veštičine glasove iz koje je đavo progovarao, a sve drugo je bilo pep’o i ’ladna senka.
12
OKULTOPEDIJATM
Posle pođosmo s’ toga mesta. Nisam ni snila de na Liškovcu ima skrovita vrtača s’ vodenicom, koja služi, uverila sam se, samo za ovakve vračarske rabote. Baba Mandalina se svuče gola, a posle i men’ naredi da tako učinim. Zađosmo obe ispod vodeničnoga kamena, kod vitla, kud se ukrštaju nekol’ko jaki’ vodeni’ mlazeva. S’ toga mesta sam morala da beskonačno dozivljam đavoljega starešinu, nekoga Šandora, sve dok ga uskoro nisam primetila u blizine, al’ i na svoje kože. Baba mu je tad’ izdala naređenje da odma’ pođe i usmrti ženu koja je noćas ostavila muža (spomenula ju ime). Smrznuta u ’ladne vode nisam osećala kako se moja duša sve više gubi i predava đavoljem svetu i kako i fizički i duhovno sve više postajem i sam svirepi demon. Tako je bilo, očiju mi. Ne mogu da se setim kako sam se vrnula natrag u babinu kolibu i šta je sve bilo s’ nepoznatem čovekom. O njigove žene nisam smela ni da pomislim, ’el sam u neku ruku i ja bila saučesnik njojne zle sudbine, ako su ju opasne čini i naprate tu noć stigle i surovo kaznile. Ujutru sam na’ranila ovce i koze, bilo mi je žao, a potom sam zauvek nestala iz ove vrleti. Utekla sam od najcrnjega „zanata“ na svetu. Sve grozote su još uvek bile u mojemu telu, čini mi se de su i danas tu negde u grudi skutane. Al’ đavo mi ni dalje ne da mirka. U Negotinu pronađem jednu Ciganku za koju sam čula de radi s’ lepšem stvarima. Po njojne izjave, ona samo pomaga ljud’ma da napreduju u životu. Al’ i ona mi otkrila njojnu veliku tajnu. U ćošku njojne prljave sobe imala je tri tikve i u svake tikve, po njojnem kazivanju, bio je po jedan u’vaćen đavo. Kad’ bi ’tela da nekoga usmrti, iz tikve bi ispuštala po jednoga đavola, ’el se u protivnom, svi tri ne bi nikad vrnuli. Prilikom slanja na opasan zadatak Ciganka ji molila i upućivala šta treba da urade. ’Ranila ji dušama njojni’ žrtava. Saradnja s’ nečastivem u te kuće bila je na visine. Još se nisam bila oporavila i prezdravila od zla koje me zadesilo na Liškovcu, a ja sam jopet zagazila u mutnu vodu.
OKULTOPEDIJATM
13
Ponovo me je đavo pripremio na samoubistvo i nesreću. Mrzela sam sve i svakoga oko men’ i bila spremna da podignem ruku na svaki živi stvor. Posle neko vreme rešim da otidem kod baba Darinke u selo Kovilovo, pokraj Timoka. Ona je stvarno bila „čista“ vračara. Otvoreno sam ju rekla šta sam sve doživela u moje vračarske „škole“. Baba se istinski potrudila da mi pomogne i svako zlo istera iz men’. Potrudila se da me povrne u život, da mi spase dušu, da mi vrne veru, nadu i ljubav. Ubrzo posle toga udam se za čoveka s’ kojem sam izrodila dva sina. Ovaj stariji često me prekori kad mu ovo pričam: „Tražila si đavola, pa si ga i dobila!“ Sad sam se posvetila Bogu i crkve i vidim de mi bolje ide. Spas’la sam dušu, okućila se i postala žena i majka, šta bi svakomu poželela.
14
OKULTOPEDIJATM
KAKO JE BABA GERGINA LOVILA VEŠTICE
Ovode da mi se posereš* ako te lažem. Više od šeset godina se ja borim s’ vešticama, vilama i zmajevima po Homolju i po Negotinske Krajine. Na veštice sam nekako svikla, pa pravo da ti kažem i uživam kad ju u’vatim u moja želeca, a ona ciči ka’ zmija ridovkinja i moli me da ju puštim. Al’ ’oćeš mojega, nema tu puštanja. Ni ona nikomu ne oprašta kad ga zgrabi nego mu se dušmanski sveti i tura na najveće muke. Posle ja nju frljim u veliki oganj, pa nek’ moli onoga kuj ju prat’o da po svetu ’vata i ubija ljude i decu. Veštice su postale rođenjem od žene el devojke koja je začela od đavola, a rođene nekrštene dana. To je vreme od Božića do Bogojavljenja. Takva ženska deca kad porastu postanu zla i naopaka stvorenja. Druguju s’ nečastivem, stvaraju nemoral, proganjaju poštene ljude i vernike, al’ najviše nasrću na nezaštićenu decu. Pre pedeset pa i više godina u Timočke Krajine i Homolju bilo je mlogo te veštica, pa sam tad’ imala veliki pos’o. Obišla sam tad’ sva planinska i podplaninska sela i varoši: sve od Miroča, preko Deli Jovana, Crnoga vr’a, Rtnja, Tupižnice, Stare Planine i Tresibabe, pa sve do ove moje Homoljske planina i Kučaja. Ni broja se nezna kol’ko sam ji zadavila i spalila, samo da se ljud’ma spasu ukućani i stoka. Mlogi misle da sam ja neka opasna i poveštičena baba, pa daleko obikaljaju moju kolibu na istočne padine Homolja, al’ nije tako. Kad ti ja opričam šta sam sve videla i doživela, sve će ti bude jasno i čisto. Mesecima i godinama ta opasna ala zalazi ljud’ma u štalu, izmuza krave i pije ji krv. Tako propadaju i ovce, i svinje i koze... Deca ne smu da iziđu uvečer iz kuće, nego celu noć ljudi
OKULTOPEDIJATM
15
dežuraju oko kuće i kade krpama po avlije i oko štale. A decu vode do škole i vrću ji natrag posle. E, zato sam se ja rešila da tu napas’ zatrem i da ova’ kraj načisto oslobodim. Svaki dan mi dolaze ljudi i mole da spasavam i pomagam. Moje klopke i zamke su uvek tu, pa čim zatreba, a ja odma’ na pos’o. Znam ja svaku njinu tajnu i zamisao i znam kako da ji udobrovoljim i primamin na moju udicu. Ja uvek zakazujem lov na veštice, ’el nekad pos’o bio veliki, pa svi čekaju na pomoć. Kako mi se kuj pojavi, ja mu zakažem, pa on posle dođe s’ konjom za men’. Red mora da se poštuje i tu ne sme da bude protekcija. U podnožju Kupinove Glavice živela je neka Javorka koju sam poznavala još ka’ devojku. Bile smo negde iste godina, pa smo se u mladosti često viđale po vašarima i na sedeljkama. Kad sam počela da se bavim ovem vračarskem poslovima, pre šeset godina, Javorka je i lično dolazila kod men’ u burdelj. Još tad’ ka’ devoka bez oca (rođena je vanbračno) ponašala se mlogo čudno. Nikad nije krštena ni u crkvu ušla. Dok ju mati bila živa, slavile su krsnu slavu, al’ kad je ostala sama, ona je s’ tem prekinula. Tu u njojne kolibe, izolovana od sveta i ljudi živela je neuredno i divljački. Kako je živela i od čega se izdržavala, pravo je čudo. Uz kućicu je imala jedan mali obor, al’ u njemu nije držala ni svinjče, ni ovcu, ni živinu. A u sobice u koje spavala i živela, bilo samo nekol’ko daske s’ praznom slamnjačom, jedna sora i zemljena foruna. To je bilo celo njojno bogatstvo i njojan imetak. Čak ni nešto zemlje oko kuće nije obrađivala niti nešto sadila. Bilo, tako, letnje vreme kad sam se vrtala iz posete neke familije u Rudne Glave. Pošto sam prilično zadocnila, setim se Javorke, pa svrnem kako bi kod njoj prespavala, ’el mi je bila uz put. Kad sam ušla u ta’ njojan sobičak, ona je ležala na slamnjače s’ otvorenem očima, uperene u tovan. Primetila me tek kad sam se približila i povukla ju za ruku. A onda je munjevito skočila i sela na ivicu kreveta. Reče mi de ja mogu slobodno da se raskomotim i
16
OKULTOPEDIJATM
legnem, a ona će da otide na neki njojan važan pos’o. To je rekla i nestala iz kuće. Tu noć sam u Javorkine kolibe provela ka’ na trnju. Od stra’ i od uzbuđenja oko nisam mogla da sklopim. Celu noć sam na tovanu slušala neke strašne vike, dreke i ciktanja, a u ranu zoru napuštila sam kolibu i nisam se osvrtala za sobom. Još tad’ sam bila ubeđena de Javorka nije obična žena, nego može bit’ veštica, čuma, mora ’el nešto slično. Kad sam stigla u moju avliju dugo sam se premišljala šta me je zadesilo kod Javorke. I od tad’ sam počela da ju pratim i raspitujem se o njojnem kretanju preko rodbine i poznanika, a pogotovu o ponoćnim neredima po pojatama u okolini. I ubrzo se obistinilo sve šta sam naslućivala. Qudi iz Javorkine blizine potvrdili mi de ona nikad ne noćiva u svoje pojate, a izjutra, kad se odnegde vrne, neprestano leži i ne izlazi iz kuće. Ništa ne jede, ne loži oganj, i ne priča s’ nikim, a kad nekoga skobi samo savije glavu i nestane bez traga. Jednoga jutra probudi me muški glas, a kad sam otvorila vrata, na pragu je bio jedan mladić kuj me molio da odma’ pođem s’ njim ’el mu neka ala svaku noć guši po nekol’ko jagnjeta, a šta je najgore, počela je da se uvukuju u sobu kud spava on s’ ženom i detetom. U početku je mišljao de se radi o vampiru, al’ su mu posle rekli de vampir ne guši, ne pije krv i ne usmrćuje. Odma’ sam znala de se radi o Javoke, pa sam požurila da nađem pruglo, klopku, velika gvozdena železa, drveno korito, tri vretena i jednu otvorenu omču. Bilo je to odma’ posle rata, mislim 1946. ’el 1947. Znam de sam imala dvajes’pet godine, a tol’ko imala i Javorka, kad sam započela prvi lov na nju. Zaš’ prvi? Pa zato šta mi je više redi izmicala, otvarala železa i osakaćena bežala, zubima otkidala omču i nestajala. Bilo je to te godina kad je bila u pune snage i kad u ovem kraju nije postojala nijedna sila koja bi ju se suprostavila i izišla s’ njom na kraj.
OKULTOPEDIJATM
17
Kad sam s’ mladićom silazila niz glavicu, on mi još izdaleke pokazivao odakle napas’ dolazi i kud posle odlazi, a to se poklapalo s’ mojom pretpostavkom: da dolazi iz pravca istoka, baš iz kolibe u koje sam noćila. Kad sam posle razmišljala, došlo mi u glavu de me one noći Javorka nije dirala ’el je znala de se ja bavim opasnim vračarskim radnjama, pa bi moglo da ju se dogodi ono najgore. I zaista, moj glavni pribor je uvek bio sa mnom, ma kud se ja tad nalazila. Kad stigomo u avliju kod toga mladića, najpre razgledasmo teren pa onda ručasmo. Posle je usledio dogovor kako da se organizujemo za dejstvo. Svi ukućani su se bili okupili u avlije da mi pokažu s’ koje strane veštica dolazi, kako bi ja na tem
18
OKULTOPEDIJATM
udarnem mestu postavila svoje naprave za lov. Ispred glavne vratnjice postavila sam velika gvozdena železa, a ispred sporedne klopku s’ oprugom od jake drenovine. Radi sigurnosti, na sred avlije postavila sam otvorenu omču, čiji je jedan kraj bio u mojim rukama. Korito sam postavila naopačke, tako da je bilo na oštrem vr’ovima tri vretena. S takvom pripremom smo dočekali pomrčinu, a posle sam ja otišla u svoju zasedu, na obližnju šupu sa senom, da odande nadgledam situaciju. Domaćinu sam rekla da u avliju pušti sve jaganjce, a on sa svojim ukućanima da ne izlazi dok ja ne pozovem i dok sve ne bude gotovo. Negde pred ponoć, nastade blejanje i komešanje među jaganjcima. Neki topli vetar zapljusnu i men’ na senu. Zalajaše pceta i zapopevaše petlovi. A onda se za neko vreme sve umiri, te u tem mrtvilu primeti’ siluetu u belem. Lelujala se ka’ na vode dok je prilazila kod glavne vratnjice, a onda se čudno raširi, te ono belo platno spade s’ njoj. Baš u to vreme pukoše železa i visom odjeknu jeziv lelek. Pokidaše pceta, jurnuše na tu stranu, a onda se lelek munjevitom brzinom izgubi niz istočnu padinu. Odma’ mi je bilo jasno de lov na Javorku nije uspeo, ’el je veštica železa samo delimično okrzla, a ova se odma’ zatvorila. I naredne nekol’ko noći provela sam na te štale, u iščekivanju da moj plen ponovo naiđe. Šes’ večeri se nije pojavljivala, al’ sedme jopet dođe iz istoga pravca. Železa sam sad postavila na same vratnjice, gde nije bilo prostora da ji zaobiđe. Jopet zalajaše pceta i jopet se uskomešaše jaganjci. Železa se aktiviraše, al’ nekako tupo pukoše. Gvozdeni šiljci zariše se u veštičino telo. Dugačkim konopcem, železa sa svojim plenom privuko’ ka sredini avlije, tu kud je stajalo korito s’ vretenima. Železa oboriše vretena, te ji u isti ma’ poklopiše zajedno s’ vešticom. Tek tad’ sam mogla da siđem iz svojega zaklona i zovnem ukućane da iziđu napolje. Stariji ukućani sa stra’om i zebnjom iziđoše iz kuće, a deca
OKULTOPEDIJATM
19
ostadoše u sobe, da pokraj penxera gledaju šta će da bude dalje. Domaćinu, onem mladiću, kuj me ovode doveo, reko’ da uzme omču i ispod korita navuče veštice oko guše, al’ pažljivo i oprezno, ’el nikad se ne zna u kakvem se stanju ala nalazi. Mladić je bio bled ka’ krpa, ruke bez kapke krvi tresle su mu se ka’ neke babe. Posle on to nekako zlovoljno i učini, a kad zateže omču, i men’ postade lakše, ’el je pola posla bilo svršeno. Ostalo je samo da ju odnesemo na bunjište i tam’ spalimo. Muškarci uzeše nekol’ko sveća i vešticu zajedno s’ koritom i železima, pa se zaputiše na bunjište, koje bilo udaljeno oko dvesta metara od pojate. Žene nisu smele da mrdnu iz avlije, nego su s’ decama izdalje gledale čudo neviđeno. Bila je prošla ponoć kad oni založiše veliki oganj po mojem uputstvu. Još u toku dana su pripremili suve granje od gloga, trnjina i divljakuše. Sad se sve to pretvorilo u veliku buktinju koja je mogla da se vidi sa svih visova u Homolju i zapadnem delu Krajine. Kad je plamen bio najveći i kad su suvarci zapištali na njemu, reko’ ji da podignu korito. A onda sam ja lično obavila svoj glavni pos’o. Javorkino telo probodo’ sa ona tri vretena, pa ga moj domaćin i ja zajedno bacismo u plamen, ne skidajući železa sa veštice i zlotvorke i nekadašnje moje poznanice. Onda se bez osvrtanja vratismo nazad. Za nama kuljnu veliki crni dim, a onaj isti lelek i jauk prolomi se kroz padinu, ka Deli Jovanu i Miroč planini. Bio je to znak de ju je duša sve do časa spaljivanja bila živa. Ujutru smo došli da uzmemo železa. Na zgarištu je bio samo veliki sloj tamnog i mrsnog pepela. I ništa više. Sa tim železima sam uhvatila četiri veštice. Eno ji iza vrata. Ponesi ji sinko za uspomenu, ’el ja više nisam kadra za takve rabote. Dok nisam imala železa, ’vatala sam ji u drenovo pruglo, al’ tad’ sam bila mlada i jaka. Sad se onemoćalo i ostarelo. Otišlo srce, otkazale noge, obnevidelo se... Vidiš de i sama sve više ličim na vešticu.
20
OKULTOPEDIJATM
KAKO JE BABA ROSA IGRALA U ĐAVOLJEM KOLU
Bila sam, tako, kod moji’, ćerka jedinica. Pa ka’ šta znaš, jedinče ti je prokleta maza, ofrljasto i nedokazano. A pravo da ti kažem, ja sam ji’ slušala, nije de nisam. Al’ kad mi padne moje ludilo – tu nema beloga boga! Volela sam da se skitam po vašarima i saborima još ka’ devojče. I tako sve išlo, išlo dok nije došlo vreme da me udadu. Moj otac imao u planu nekoga Milisava. Njigovi bili dobrostojeći i od glasa ljudi, al’ ja to nisam fermala. Men’ šta padne u dupe – to ti je, tu me niki živ ne mož’ odvrne. Mogu ja svakoga drugoga da volim, al’ kad se spomene onaj prcoljak od Milisava, sam se nešto obeznanim i ukrutim ka’ drvena. Mrzela sam ga iz duše i to ti je! Dođe jesen, a poslovi kol’ko ’oćeš. Treba kukuruz da se obere, treba lojze, drva nismo dovezli, ovce se nisu izmrkale, ma trista čuda ima da se urade! Kad to nekako, zlo i nevoljno urademo, moj otac, onak’ lud i drvendekas’ zovnu men’ i moju mater Milevu pod jabuku da sednemo i da pregrajimo nešto. Odma’ ja vidim šta će da bude: rešio kurta da me uda ove jeseni i nema više vrdanja. A men’ se ne udava još, ’el ja čekam bolju priliku, a i još mi se skita pomalke. Naučila sam da budem slobodna i da idem kud ’oću. Ona’ me pipne, ona’ me štipne, ona’ izdavi... A sad, ovi moji zapeli za Milisava, pa za Milisava i to za ceo vek sve neki Milisav, stojnu mi izeo kakav je! Sitan, xgoljav, Bože me prosti ka’ da je zaprtak, a nije čovek i mladić u najbolje godina. Nisam ga donosila ni do dupeta, ma ič ga nisam fermala, a na oru ni da ga pogledam. I tako mi sedimo pod onom jabukom, a moj otac jednako navaljuje na men’, pa čak poče i da preti. Kaže, kad uvati ona’ kolac iz petlixana, pa kad počne da me bije – sve će
OKULTOPEDIJATM
21
Milisav da mi bude pred očima i niki više! I istino, diže se on i i’čupa ona’ kolac. Dođe kod men’ i kaže: „Jebem li ti majku krmeljivu i mrsoljivu, šta ’oćeš još? Šta ti fali onomu čoveku i šta si ti bolja od njega? Šta imaš u kuće bolje od njega? Nemo’ da me blamiraš po selu, ’el kad dovatim ova’ palavrtak, će bude komendija! Nego naučila dupoša da juri maglu i vetar, pa ju se ne udava. Ne treba njoj kuća ni deca, nego drndanje.“ A moja mati sam’ ćuti, ni da blekne. Drži mu stranu i tu nema da probiješ pa da si majka Jana! Vidim ja de proš’o voz kroz kukuruz, nema više mrdanja. Sad ne mogu da izvučem glavu, pa makar crkla! Gotova mu radnja, mislim se. I nema drugo nego da pristanem, pa šta mi bude! A kroz život ću se snalazim kako znam i umem, ali ću sve njima da obijam o glavu. Za sve ću da ji okrivljujem, ’el me oni protiv moje volje udavaju za ovoga klemponju. Odma’ ja počnem da planiram kako ću da nađem čoveka kuj će men’ da odgovara. Posle mojega pristanka, ugovori se proševina, pa posle svadba i tako sve po redu. Ćutim ja i pristajem, iako mi se ne pristaje, samo da ne bude belaj. Legnem ja s’ Milisavom, al’ nije to to. Boli men’ ona rabota za njega, okrenem mu ja dupe! Tako jednu noć, tako drugu. Posle se požal’o on kod moje mater’. Zapreti mi ona jedan dan ka’ ono otac pod jabukom. Izgraja ti ona men’ sve šta ju došlo na usta i šta nije. ’Ajde pristanem ja i to, al’ mi duša nije s’ njim. Sve mislim ja na moje momce. Neki se i oženili i decu imaju, al’ nema veze, svaki mi dobar, sam’ ovaj Milisav nije – ka’ da je đavo leg’o sa mnom! I za živo čudo, rodi se nama i dete! Istino, dete mi nije krivo, al’ nisam ga mlogo ni volela, de je Milisavljevo. To prvo bilo devojče, posle se rodi i muškarčić, al’ ja sve ista. Sve ja trzam da ostavim Milisava i da nađem čoveka koga volim. A volela sam toga Žiku Persinoga mlogo. Čovek bio i svirač, a još se nije oženio. Duša mi kopni kad ga vidim. Kak’i moj Milisav, pa ovaj nije ni na put da mu iziđe! Samo da vi’š čudo, ja trčim za Žikom, a čovek ne zna za to. Kad se skobimo, on prođe
22
OKULTOPEDIJATM
pokraj men’ ka’ pokraj turskog groba, ni da se osvrne! I gledam ga u oči i smejem se još izdaleke, a on sam’ mi kaže: „Dobar dan, Roso“ i otide. U sinje more, mislim se, kad me ne vidiš! Tako legnem s’ ovem bilmezom od Milisava, a men’ u glave sve onaj Žika. Mišljala sam deca će ne vežu, ono jok, sve gore i gore. Moja svekrva ljulja decu do pola noći dok ne zaspu, a ja ni da ji pogledam. U glave mi drugo, sam moja deca i ova kuća nisu. I rešim ja da se požalim neke baba Dane za moj slučaj. Bile smo tako naše i dobro smo se slagale. Vidi baba moju muku! S prva me odvrćala od toga, te posle na kraju reši da mi pomogne. Prati ona men’ kod jedne Ciganke u Braćevac. To je jedno zabačeno selo pokraj Timoka, ima ga trijes’ kilometra od Negotina. Kaže mi baba Dana da objasnim Ciganke šta je i kako je i da mi napravi neke čini da me zavoli taj Žika Persin, inače ću da umrem! Dođem ja pešački do Braćevca, noge mi otpale, al’ šta da radim – dupe se ogrejalo pa nema mirka nigde! Nađem ja nju odma’ kako sam došla tamo. Svi je poznavaju u selu. Debela neka Ciganka, dupe ju ne bi stalo u ovu tepsiju, da prostiš. Ispričam ti ja njoj moj slučaj, a ona se smeje ka’ lud na brašno i vidim nešto zadovoljna i raspolož’na. Kaže, stvar će lako da uredimo, samo mora da padne jedan dukat za čas’, ’el kako ona kaže, tu ima veliki važan pos’o. More, nije važno, mislim se, samo da Žika padne, pao mu kamen na srce, kad je bez očiju i bez glave! Samo kad je ona obećala i zna da uredi da to sve bude kako treba, a za čas’ nema da ju boli glava. Skinem ja nisku s’ vrata, pa otkinem jedan dukat i turim pred nju na astal. A njoj, vidim, milo do neba, ’el dukat ti je bre velika stvar u ono vreme bila, pa i sad možda je. Najpre ona nešto men’ prebaja i to zadugo, a posle mi ispriča šta treba da radim kad dođem doma. Ispričala mi je tri radnje koje treba da obavim, pa da Žika bude moj. I još mi rekla, ako s’ jednom ništa ne bude, onda s’ drugom, pa s’ trećom. Još mi kaže da bi bilo mlogo dobro da imam još tri dukata da mi ušije u jedno maramče, pa da to stavljam pod jastuk kud spavam. A ja, ka’
OKULTOPEDIJATM
23
šta me dao Bog, odma skido’ onu nisku pa iskida još tri dukata, da to ušije i da stvar bude sigurnija. Dok je ona dukate ušivala u ono maramče, ja sam morala da gledam na istok kud izlazi sunce i da mislim sve na Žiku. Kad je to sve bilo gotovo, krenem ja natrag u Štubik. I nemam kad da čekam, nego još prvu večer ’oću ono da isprobam. Čim je Milisav zaspao i deca se primirila, a ja ’ajde pa polako naprstački u pomrčinu. Odvučem se polako do Karamančićevoga brv’a i svučem se gola, ka’ šta mi Ciganka kazala. Ono mesečina, baš ka’ za inat, vidi se daleko, al’ nema niki, gluvo doba. Uleznem ja onak’ gola pod brv’ u vodu i počnem da tražim tri belutka. Kad ji nađem, moram s’ levom rukom da ji uznem i da se s’ njima prepnem na sredinu brv’a. Tako i uradim. Na sred brv’a ja se okrenem ka zalasku sunca i razvičem se jako, kol’ko mogu: „Kako sunce za goru, kako vile u goru, tako i moje čini za Žikom otišle! Kad ga stignu da se seti men’, kad me skobi glavu da okrene! Duša mu se za mnom otvorila, pička mu se moja usladila!“ Posle toga preko glave prebacim jedan belutak, pa jopet iz početka ponovim ove reči. Sve tako do tri puta, dok ne isfrljam sve one beluce. Kad sam sve to uradela, jopet se zavučem pod brv’ pa se okupljem cela. Ispljuskam se pošteno u one ladne vode, pa ’ajd doma u krevet! Kad bilo ujutru, čekam ja šta će da bude: dal’ će se slepac odnegde javi, ’el će prođe. Ma jok, baš ništa! Iziđem ja na put, prošvrljam do ćuprije, sve mislim ću ga skobim negde, al’ ’oćeš ovu moju: nema nigde nikoga! I pravo da ti kažem, bila sam se naljutila i ne znam više na koga. Ne da men’ dupe mirka da stojim i čekam, nego ’ajde smišljaj dalje. Mislim se: e pa, Žiko, nabošćeš me, pa kad-tad, al’ te neću ostavim! Odma’ drugu noć rešim ja da isprobam sve ono što mi Ciganka kazala. Rek’o, biće sve odjedanput da zasvrbi mojega Žiku. Možda će te čini kad se združe da budu jače i da ji neki đavo odnese kud treba. Znam ja da su to đavolske rabote, al’ ovak’ više
24
OKULTOPEDIJATM
ne mogu, pa mi oči izvadi! Još istu noć otidem ja jopet kod brv’a, pa ponovim sve ono od prošli put, sve tako gola i razvezane kose. Čim sam to završila, a ja odma’ na drugu radnju. Od prilike do dva sata treba da obiđem tri kladenca sa koje otiče čista voda. Tako, u jedan krčag ’el flašu pomešam vodu sa ta tri kladenca, pa posle pred zoru dođem kod nekoga gnjezda sa malim ’tičićima. To sam u toku videla morala da nađem, ’el sad idem direktno tamo. Sa tom pomešanom vodom počnem da prskam one ’tičiće u gnjezdu i jako pričam, da se ori cela šuma: „Kako se vaša majka oko vas vila, tako se i Žika Persin oko men’ i moje duše vio. Kod men’ uvek doš’o, nikad drugu ne pronaš’o!“ Čim sam i ovu radnju obavila, a ja, ka’ šta me Bog dao, ne bi’ lenja, nego ’ajde i na treću, dok još lečke ima vreme do svanuća. Treba da prođem pokraj groblja, pa me čisto ’vata stra’, ali kad se mora, onda nema vrdanja! Stignem ja, tako, baš u svanuće, na groblje i odma’, ka’ bez duše, izvadim klješte iz kese i pravo kod jednoga krsta. Odjedanput dunu neki vetar – dal’ vetar, ’el kuj moj, ne bi’ znala. I tako uvati me neki ’ladan stra’, pa sam se stegla od ’ladnoće i od ove moje čudesija. Zgrčila se, pa više i ne duvam! Ne mogu dušu da povučem u dušnik. Otvorim usta da viknem, a ja, baš nikako! Ali, u tom stra’u ja radim moj pos’o, pa makar crkla na mestu! Onem klještima vadim jedan ekser iz krsta i prisećam se šta treba da pričam, kako mi kazala Ciganka. Iz flaše, šta sam ju ponela, sipljem vodu niz ekser, a sve to preko glave onoga mrtvaca i pričam: „O, moj brate neznani, kako ja teb’ ne znam tako i Žika Persin ne znao za drugu, osim za men’!“ Posle vrnem ona’ ekser u rupu kud je i bio, začukam ga dobro i reknem: „Neznani brate, ja ne diram tvoj mir, nego mira ne dam Žiki, dok god za mnom ne krene. Kad bude ova’ ekser natrag krenuo, tad’ se i Žika za drugom okrenuo! Ja drmam krst, krst drma zemlju, zemlja drma vodu, voda drma sve đavole Šandore da idu kod Žike, da ga men’ dovedu!“
OKULTOPEDIJATM
25
Kako ja ovo izgovori i kako zakorači da prejašem ona’ grob i pođem doma – zviznu neka oluja ka’ bič i sve oko moje glave. Vidim razdanjuje se, al’ nema nigde žive duše da vičem nekoga u pomoć. U’vatim se za obraz ’el za nogu, a ono jok, ništa ne osećam da je moje. Sve mi se oduzelo: i snaga, i jezik, i idenje. Iskobeljam se ja nekako, zlo i nevoljno do ivice groblja pa se premetnem u jedno livače, sve mislim ću se osvestim i će me mane ona oluja i ono sviranje. Kad ono, ’oćeš mojega! Podigli se đavoli kol’ko ji zemlja drži, pa svi uglas viču, deru se, kreče, mjauču, kukumavče, vrište i pcuju me u dupe i ono pokraj dupeta. Nema se ja ni osvrćem, nego grabim do prve kuće da stignem. Kad se dovuko’ do prve kuće, tu kod Slave zalaja pas i u isto vreme iziđe sunce, te prestade i ova jurnjava i pcovanje. Jao, reko’, kad sad ostade živa nikad više neću da umrem! Kad kod kuće – svi se podigli i traže men’, pa ji čudi šta mi bilo i otkud idem. Ispričam ji ja da me celu noć boleo koram i grbina, pa nisam mogla da spavam od bolova, nego sam ’ladila čelo na kladencu. Niki me za to više nije ni pitao. Al’, da vi’š čudo! Čim zađe sunce i poče da se smračinje, ka’ kroz san ču’ onu vrevu i onu galamu od noćas. I sve mi se čini de
26
OKULTOPEDIJATM
ide s’ onom olujom šta sviri i pišti, sve bliže i bliže do naše kuće. Ja odma’ vido’ šta će da bude, pa kažem mojima: „Zabole me jopet koram i pod grudima, pa ću malke, dok vi spremite večeru, da prilegnem u moje sobe.“ Jao, kako se ja zavuko’ pod ponjavu, ona ’uka i buka stiže u avliju, a neki bradati, čupavi i dlakavi do pojasa otvoriše vrata i uđoše kod men’ u sobu. Jedan od nji’ mi kaže da odma’ iziđem u avliju, traži me, kaže, Žika Persin koga sam zvala celu noć i molila se đavolima da ga pronađu i dovedu. Sad su ga doveli i on me čeka ses izdrljenim paljenikom – podigo ga i čeka da ja iziđem. Jao, šta sam doživela, kuj me ter’o to da radim, Bog me ubio! Prvi put sam tad spomenula Boga i setila se da ga molim da me spase od ove čudesija i grozoća. Vidim ja najebala sam ka’ mlada prve noći, al’ se pudim od Milisava će mi se rasturi kuća i deca će ostanu siročići. Sad me dođe žao za sve to, a tražila sam tako da bude. Ovi moji, svekar i svekrva, rade njine poslove po kući, ne primećuju oni to ništa, a ni moj Milisav. Samo ja to vidim i čujem. I morado’ ja da iziđem kod nji’. Kako ja iziđo’, ima šta i da vidiš – puna avlija, ka’ de je svadba došla! Ne znaš kuj ima veću bradu i kuj po grozan. I nije samo šta ima bradu po licu, nego i po cele snage, a oko one rabote po celo povesmo visi. I to svi nakrutili đoke, smeju se i primiču mi se. A u sredine te gužve – onaj Žika, koga sam zvala i trčala za njim, izdrljio najveći palavrtak i vitla njim, ka’ ses kocom! Ja stado da ga molim: „Žiko, molim te, mani me sad živu za večeras, pa dođi ujutru, će idemo u Dubravu, ’el u pop-Mikinu šumu, pa me prcaj kol’ko oćeš, al’ nemo’ sad svi da mi se smeju. Pogledaj, šta je si ji doveo ka’ da je prcindan kod men’! Odma’ da ji vodiš odkud si ji doveo!“ A usred te gomile dlakavi’ đavola i grozota, poče da se okuplja orkestar, jopet od njine ljudi. Žika Persin, poznavam ga dobro, ka’ i teb’ sad, dođe blizu men’ ses onem stojkom ukrućenim i kaže da svi čuju: „Čuješ Roso, dušu si mi izela ses molbama i žalbama. Celu noć si
OKULTOPEDIJATM
27
me jurila. Počela si od Karamančićeva brv’a, pa kod tri kladenca, pa u zoru kod grobalja. I noć pre si isto radela. Mišljao sam da se ne odzivljem, ’el me mloge tako zovu pa ostave, ali ti si baš rešila da me iskidaš i zadaviš. Sit sam ja kurava i prčevina, ali teb’ sam doš’o da isprosim i da svadbu teramo.“ Kako to Žika reče, oni svirači počeše da biju u neke tupane i doboščiće, a karabe počeše da carliču i pište. Odjedanput, na Žikinu komandu, svi skočiše na men’, svukoše mi ono malke od dreja i frljiše negde u trnje. Gurnuše ti oni men’ u njino kolo, te morado’ da igram onak’ gola, bez ćipice na men’. U taj čas u’vati se Žika s’ moje leve strane, a s’ desne jopet neki veliki čupavko (to je, kaže, naš kum). Vidim ja će da bude čupavo, al’ nema mrdanja! Dado’ ja dupe na doboš, pa šta mi bude. Bre, trajaše to oro i veselje do pred zoru. Izdrndaše me oni svi po redu i kuj kol’ko ’teo i šta ’teo to mi radeo, da prostiš. A moj Žika samo gleda izdalje i kebelji se. Jezik mu do dupeta dovaća kad priča. A posle se mislim, nije ni kriv, sama sam to tražila, pa sam i dobila! Čini mi se na glavu popele i živu će da me pojedu. Dođe mi sad da otidem kod one Ciganke i da ju ovu moju izdrndanu rabotu namaknem na glavu. Al’ jopet, nije me ona, žena, zvala, niti me bila po ušiju. Mislim se, biće će se i ovo završi neki put. Kad bi u svanuće, ona gamad se pokupi i bez reči i glasa izgubi se negde. Naposletku beše Žika. On se obrte i reče: „Roso, ovak’ će da te obilazimo do devet večeri. Takav je naš zakon i naši propisi. I mi nekomu polažemo račun. Men’ su ovode pratili, ne bi’ ja samovoljno dolaz’o sad tu. Mogao sam mlogo bolje i lepše ženske da prcam. Zato, ako misliš da se ovoga spaseš, bežanjem nećeš, svud će te stignemo i još će da te kaznimo. Nego ti idi čim sunce iziđe kod Milice u Gamzigrad, ’el kod Darinke u Kovilovo, pa nek’ ti vrnu vratak i nek’ kroz bajanje zamole naše starešine da te ostave. ’El ti si velike molbe uložila i pomešala si činje od tri sorte za jednu noć. To se nikad tako ne radi, nego se uzme po
28
OKULTOPEDIJATM
jedna radnja za svaku noć. E da si tako radela imala bi samo men’ i to kao pravoga mladića kakvoga si volela i ’tela. Nikad činje ne smeš da mešaš i gomilaš! A najbolje bi ti bilo da čuvaš muža i decu i živiš mirno u svoje kuće. Zato, sabajle na put, pa il’ u Gamzigrad, il’ u Kovilovo! I neka ti vratak naprave za živoga vampirina i za mir u đavolske rupe. Kad dobiješ vratak, a ti s’ njim prskaj kuću, sve u kuće i oko kuće, celu ovu avliju i košare sa stokom i živinom. Tako do devet večeri, posle mani. Nemo’ da budeš lenja i kukavica pa da jopet navučeš belaj na dupe – i teb’ i tvoje kuće. Kad ti padne na nekoga, a ti se bez činja udvaraj i moli ga da ti ispuni želju, ako je voljan i oran. Mani se grobalja i krstova, tvoje godine nisu za to. Sad pamet u dupe, ’el ga u glave nisi ni imala!“ I obrte se on i otide za onema. Zora zarudela i moji počeše da si diguju. Jopet nji’ čudi šta je sa mnom. Drugi put sam rešila da ji ispričam, sad nemam kad. Prionem da kupim šta men’ treba za vratak. Ponesem za svaki slučaj slavsku sveću, tamjan, meru od ulazni vrata, čis’ veš za men’ i moje ukućane, u jedne tegle med, pomešanu vodu s’ tri mesta, jedan nož, jedan katanac i još neke đavolije. Posle toga malko je’m pa put pod noge pravac Kovilovo, kod Darinke. Čini mi se bliže od Gamzigrada. Morala sam, nema drugi spas, noć se više ne sme dočeka ka’ prošli put. Izj’aše me pa mi put ne pokazaše! Sad moram žene sve pošteno da priznam, neću da vrdam izokolo, da ne ispadne neki nesporazum i belaj. Mani ga bestraga, da pljuješ u pazu. Darinku nisam poznavala, a nije ni važno – šta ima ona da me zna, a tako i ja nju! Ispričam ti ja sve njoj šta se zbilo kod men’ za ovi’ nekol’ko dana, a žena se zgranu od čuda i neverice. Kaže, mogla sam i glavu da izgubim, mogli na mrtvo da me umore. Kad se čini naprate na nekoga sa namerom da ga zakovrlje, tu ti nema života. A kod men’ je druga rabota, ’el sam ja ’tela sve odjedanput i što pre da zaimam toga pustinjaka od Žika. Dalačice ga mrtva
OKULTOPEDIJATM
29
našla, šta sam zbog njega prepatila i šta mi navuk’o u kuću! Još mi kaže Darinka da ima koxa vreme da prođe dok se moja kuća i avlija ne očiste sasvim od one đavola, ’el ima pojedini još da obikaljaju i njuše moj trag po avlije. Zato će ona da mi vrne jak vratak, a ja da dobro pazim šta treba da uradim kad dođem doma. Prebaja mi ona više put’ u one vode i sa onem šta sam sve odnela, pa me isprati da idem. Još mi reče da svrnem do nekoga namastira, da mi pročitaju molitvu protiv đavola. Sigurnije je, ’el Bog uslišava molitvu pokornicima i pokajnicima, a ja sam rešila sve da priznam i izvučem glavu. Kad iziđomo mi napolje, taman da pođem, kad se ja seti’ da ju pitam za ono krpče šta mi Ciganka iz Braćevca ušila tri dukata. ’Tela sam da vidim, biće i to nešto uticalo na ove moje čudesije. Dado ja Darinke ono krpče, a njoj se smrknu u licu odma’, nešto zlo naslutila. Kad ona to odši, ima šta i da vidiš! Ciganka umesto tri dukata ušila tri žute banke, one šta više ne rade, a dukate turila u xep. „Nagrdila te i iskoristila do kraja. Gomna ti izela, prokleta ju duša bila, kad mož’ takva da bude!“ Isčudismo se mi, al’ šta možeš, od nesreće nema vajde. U te sikiracije pođem ja doma. Mojem kod kuće za to ne smem ni da spomenem, ’el bi me ubili za dukate i ove ludorije. Uvečer učinim sve onako kako mi Darinka kazala, a tako sve do devet večeri. I vidim ja sve prestalo – ka’ da ništa nije ni bilo! Fala Bogu kad sam se i ovak’ prošla. Posle neki dan skobim Žiku, vodi kobilu na pašu. Kažem mu da stane i da pregrajimo lečke. Ispričam ja njemu za sve ovo, a čovek se krsti i ništa ne zna. Najedanput se nasmenu, pa mi reče: „Odkud sam ja znao da ti men’ voliš i radiš to. I ja sam teb’ voleo, al’ računam udata si žena, a imaš i decu.“ I tako po’vatamo se ja i Žika nekol’ko put, a kad mi i to dosadi, vrnem se kod svoje dece i muža i – ete, tu sam do dandanas.
30
OKULTOPEDIJATM
KAKO JE DEDA SPASOJE VRATIO UKRADENE DUKATE
Čovek nikad ne mož’ da se nauči pameti dok ne propati i doživi svakojake čudesije i vratolomije, po ovem belem svetu. I ja sam pojeo veliko gomno dok nisam s’vat’o neke stvari i dok se nisam upušt’o u đavolske rabote. Ti misliš – sposoban si da uradiš kuj zna šta, al’ ’oćeš, čim si mrdn’o repom i krenuo napred, nešto te od pozadi vuče i ne da ti da napreduješ. Tu, odma’ iza ćoške, ispreči ti se nešto i turi ti nogu, a ti digneš krace i gotova rabota. Ize’m ti ja takav život i takav provod. Bilo to, dabome, prošlo koxa vreme od tad’. Rodilo ni se i ovo mlađe dete. Jedne nedelje, ka’ šta je i običaj tu, u Štubiku, rešimo ja i moja Dušanka da se izopiramo i ispreplakinjemo. Reko’, nedelja je, a i šta ćeš drugo da radiš u taj dan, nego da se okupljemo i operemo te proklete gaće. To mi muški, a žene, retko koja nosila i koja imala. Doduše, moja Dušanka imala neke kučinjave i nji’ obukovala sam’ kad negde treba da pođe u ljude. Nije se imalo, a malo takva bila i moda. Voli žena da ju se leti raslađuje oko dupeta. Al’ se tad i suknje nosile dugačke i široke, pa i kad sedne nezgodno, ne mož’ lako da ju se vidi ona pustinja rabota. Ugrejemo mi tako vodu u bakrač, pa se posle šurimo, ka’ praci, u velikem drvenem koritu. Trljamo grbinu jedan drugomu, sapunjišemo se i smejemo. Ona imala, to ju u miraz dali, devet mali’ i tri veliki’ dukata. Pa kad se kuplje, ona ji skine, tako celu nišku odveže, da bolje plakne vrat i gušu. I sad, ona skinula tu nišku, pa zakačila za granu od šljive, dok se mi kupljemo i ona’ svilen konac će se isuši. I tako, okupasmo se mi i presvukosmo u čisto, a posle u’vatismo u sređivanje po kuće. Ujutru, otidemo svaki na svoj pos’o. Kad bi negde pridvečer, teju ide ona, ka’ bez
OKULTOPEDIJATM
31
duše. Sve potrčkava i sapleće se, ka’ da ju, ne daj Bože, pao otac u bunar. Kaže ona men’ onak’ zaduvana i ozlojeđena, kud sam denuo njojne dukate, kad smo se plakinjali jučer. Reko’, pa biće na šljive kud je i ostavila. Ama jok, breca se ona ka’ pujak na mrzlem gomnetu. Nije, pa nije. Manem ja kosu, tu u livade, pa ’ajde za njom u šljivar. Kad tam’, ono istino nema ništa. A ona i zaboravila kud ji baš turila, al’ ja pantim, al’ šta vredi kad ji nema nigde. Lele, šta se tad posvađasmo, šta jedan drugomu ne rekosmo i šta liči i šta ne liči. Ubeđuje ti ona men’ u ono šta ne mož’ da bude. Nikad se ja i ona tako ne posvađasmo ka’ sad. Živeli smo prilično lepo i bez trzavica, al’ sad oko ove dukata njoj ispala neka velika sumnja na men’. Odjedanput ti ona men’ kaže: „Zaguljenko jedan, odn’o si moje dukate kod kurve. Bolja ti Zagorka od men’. Dukate da mi vrneš kako znaš, ’el će ti otide glava!“ I šta ti sve men’ moja Dušanka ne ispriča i ne izvređa me. Ja sam obisn’o glavu ka’ gusan i sam’ ćutim. A moram i da priznam, ja sam se istino po malo ’vat’o ses tom Zagorkom, pa se to i pročulo. Ete, vidiš, dočula to i Dušanka, pa sad ozlojeđena ka’ da ju prcali stršljeni i ka’ da je pišala na osice. Samo šta ja sad dukate nisam odn’o Zagorke, niti bi’ to učinio. Ako sam ju nešto kupio i počast’o, to je bilo drugo.
32
OKULTOPEDIJATM
Jedanput, na negotinskom vašaru, ovem jesenjem, kupim ju opance i krpu svilenu, a na štubičkem, na Miovdan, kupim ju jeleče. I još tako, po neki put, sam ju kupio po neku pomadu, ’el alvu od Gruje Turčina. Al’ ovo je, bre, velika rabota, da ti daš nišku od dvanajes’ dukata. Ubeđuj ti kol’ko ’oćeš, ona tera njojno i ne ferma me do one njojne. Vidim ja – će da bude belaj. Obećam ju da ću se potrudim, da ji nađem živ ’el mrtav, al’ ji nisam odn’o kod švalerke, a u to ću da ju i uverim. Čuo sam još ranije da u Trnavcu kod Zaj’čara ima neka Jaglika. Ona, kažu, sve ti pogađa, kuj ti šta ukrao, ’el šta ti kuj misli u kuće i oko kuće. Kažem ja to moje Dušanke i smiri se ona nekako zlo i nevoljno. Ne prođe mlogo dana, a ja uze’ – lečke od gornjega praga, od vratiju kud ulazimo, lečke od bosiljka, jednu tikvu vode s’ kladenca, dva crvena vunena konca, kol’ko smo dugački; lečke od soli, tako isto i od balege, tri ljute suve papričice i još po nešto. Ne znam ja tačno šta njoj treba, al’ reko’ bolje da ponesem sve da se ne vrćem i da ne bijem tol’ki put za bodijav. Dabome, ponesem i nešto za jelo, za nekol’ko dana, ’el ne znam ja kad ću stignem i kad ću se vrnem. Spremi mi Dušanka proju, slaninu i vino. Bez toga nisam mog’o. Obiđem oko kuće i oko košare, pa ’ajd polako na moj dugačak put. Peški sam do kraja morao, ’el nikakav prevoz nisam imao. Ni konja još nismo bili kupili. Sedam sati sam putovao u jednem pravcu. Korist’o sam prečice, kol’ko sam znao i mog’o. I taman da stignem, al’ ’oćeš jajca od komarca, zalutam na koprivničkem brdu i tu izgubim ceo sat vremena. Jao, noge mi otpale, turlo mi otežalo, sukno mi izglodalo butine, a još i žega neka udarila. Al’ stignem ja nekako prednoć. Sunce ostalo još za jednu kobilku, pa da zađe. LJudi moji, šta je naroda tam’. To puni šljivari, avlija i svud oko kuće. Razbaškarile se žene na trave. Prostrele ponjave ’el kicelje. Svud samo žamor, svaki priča zašta doš’o i kakvu nevolju ima. Svaki se uvija i prenemaga ka’ gladan na sranje. Ništa ti teže nema od nevolje. Ona i men’ tu
OKULTOPEDIJATM
33
dovela. Uđo’ ja u avliju da se raspitam kako to ide i kol’ko se čeka. Neke ženturine se poređale na neke klupe, pod jednom pologom, i žagore. A iz kesa ji gvire sveće, bosiljak i tako to sve šta treba. Vidim, ’oće da se pomaknu, da mi naprave mesto, da i ja sednem. Ja, da izazovem malo smej, reko’: „Prošli put kad sam dolaz’o, tu sam isto sedeo i sve me napuniše buve, ’el tu dolazi razan svet.“ Jao, kako ja to reko’, one žene počeše da se češu i graje, kako primetile da ima buve, al’ ji bilo sramota da kažu jedna druge. Podigovaše se one odatle, pa otoše negde u ’lad iza kuće, a ja se ispruži’ na one klupe i odma’ zaspa’, ’el sam bio umoran od puta. Vidim ja, posle, da danas nema da bude ništa i de moram da tu prespavam. Mislim se, biće ujutru manja gužva, a i na red ću pre da dođem. Već se dobro u’vatila pomrčina, a Jaglika još pušta unutra. Zadržava ji može biti’ i po pola sata. Neki se fale kako ji sve rekla, a neki jopet, namrgođeni i zlovoljni. Kivni na Jagliku, kako ji ništa nije pogodila, pcuju ju mater lažovsku i krmeljivu. To ti je, kažu, neki smetenik i drkeljina od babe. Tako ja slušam od sve nji’ kuj izlaze iz Jaglikine sobe. Neki ju fale, a neki ju kude. Razan svet ima, a i ne mož’ svakomu da udeneš digenek. Neka Poleksija iz Brestovca otrovala muža, ustanovilo se to. Sad došla kod ove babe da ju napravi činje, da to odnese i isiplje pred sud, da ju oslobode krivice. Pa, kud to mož’, bre, i taj sud radi po nekem zakonu. Usmrtiš čoveka, pa nećeš u apsu! Čujem, Jaglika nije ’tela da se pri’vati da ju to napravi ni za velike pare. Sad Poleksija ide od jednoga do drugoga i ogovara ovu, kako nema pojma i kako ne vredi ni kol’ko rezervni točak od gomnarski’ kola. I da plačeš i da se smeješ, šta sve ima da čuješ u te avlije. Prilično dockan, sve se to smiri, proredi se i mlogi otoše. Ostali samo ovi koji zakasnili toga dana. Napravim ti ja, kobajagi, neki spisak za ujutru. Ispred men’ ima da prođu samo dve žene i jedan mladić iz okoline Požarevca. Izvadim ono iz torbe šta mi pratila moja Dušanka, pa sednem na drvljenik da lacnem kol’ko-
34
OKULTOPEDIJATM
tol’ko. Kad otpi’ lečke od vina, dođe mi duša i sves’. Otido’, posle, te uzo’ jedno ćopče slame, te prosto’ pod onu pologu; mislim se, ću predremljem tako do ujutru. I čini mi se, dođe mi malko san i neka dremka, al’ poče’ ja da se krutim i ’ladim po cele snage. Oduzimlje mi se sve. Utrnuše mi ruke i noge, ka’ da su drvene. Oduz’o mi se i jezik, pa ne mogu ni da bleknem, a man’ nekoga da zovnem. Kad bi, mislim, posle pola noći, poče neki žagor i neki krkljanac, da te bog sačuva. A nikoga ne vidim, a ako mi oči ka varenomu zajcu. Iskokoljio sam se u onu pomrčinu, ukrućen i pola mrtav, ka’ da me izvukli iz ledenoga mora. Kad odjedanput, pojavi se ispod Jaglikine svisala neka grozna ala, čupava i crna, a rep ju tanak i go, baš ka’ zmije. Ne mrdam ti ja, a više mrtav nego živ. Kad, odjedanaput, ona čupava ala poče da se dreca i kebelji, i tako jako svirnu u neko sviralče da se sve zatrese i zatutnji. U taj ma’ pojaviše se takve ale, kol’ko ti duša ’oće. Vidim, neka prozivka se sprovodi i neki dogovor za ujutru. Ne prođe mlogo vreme, a to stvorenje upita jednoga čupavka sa kim je došao. On se okrenu i pokazuje onom dlakavom i groznom rukom na men’. „Zašta je došao ta’ čovek?“, pita ga onaj đavo domaćin. „Ukrađeni mu dukati iz avlije, kad se plakutario s’ ženom u koritu, pa sad ’oće žena da ga mane, misli de dao švalerke“, odgovara ovaj drugi u moje ime. „Ispričaj kako to bilo“, jopet ga pituje onaj Jaglikin. „Pa bilo ovak’: Ova’ Spasoj’, mlogo dobar čovek, ali ’oće da bude i xukela po neki put. Rođen je u težak svetak, Glavosečenje bilo, al’ niti posti sredu i petak, niti druge postove u godine. Nemaran čovek, i to ti je. U crkvu slabo ide, a nije ni venčan tam’. U kuće ima ženu Dušanku i dva ženski deteta. Ono mlađe bolešljivo i razmaženo, a ono stareje porasno i dobar đak. S ocom i majkom nisu zaj’no i to zbog Dušanke. Ne mož’ ona da se podnosi ses svekrvom. Za ovo sad što doš’o, nije on kriv nego ona njigova drocetina. Kad plakinjala, ona, njojan drljetak u nedelju, zakačila dvanajes’ dukata na šljivu i tu
OKULTOPEDIJATM
35
zaboravila. Pridvečer naiđe Stojan, baba Radin, vidi tu nišku zakačenu, i dabome, turi to u xep. Sad su kod njega, tur’o ji u čavuru s’ jajcima, ispod kreveta kod leve zadnje noge. Čeka da vidi šta će se odigra do kraja. Kad se sve smiri i kad malko prođe od vremena, on rešava da ji proda nekomu zlataru u Negotine ’el u Zaj’čaru. Da ji čuva, to neće, ’el svi znaju de dukate nikad nije imao, ni on ni njigovi od starine. On je pudljiv čovek i vrnuo bi kad bi ga neki pretis’o i zbrzio. To ti je sve zašto je Spasoj’ doš’o kod Jaglike.“ I tako ti onaj Jaglikin đavo ispituje sve redom, one koji su došli sa ljudima i ženama. Sve ja lepo čujem za svakoga, za svačiju muku i nevolju. Tad sam ustanovio de svaki čovek ima svojega đavola, isto ka’ i anđela; i svaki đavo prenosi Jaglikinom za svačiju nevolju, el’ ovam’ niki nije doš’o zbog dobroga. Tako, posle, ujutru, Jaglika čim se digne, stupi u vezu ses svojem čupavkom i preko njega saznava zašta je kuj došo i koja ga mora mori. Tako mu sve pogađa – kakav je on čovek, koga ima doma, šta je zgrešio on i njigovi, da l’ će mu se vrne žena, da l’ će muž da mane da pije, da l’ će nađe lopova, da l’ će ovo, dal’ će ono, i tako to. Lele, ljudi, šta sam ja sve vid’o i čuo tu noć u Jaglikine pologe. To su ti prepitovanja, pa kazivanja, pa dogovaranja. Razne imaš đavolske sorte. Ni jedan s’ ni jednem nije isti. Neki crni, neki kafeni, neki sinji; neki imaju dugačku, a neki kratku dlaku; neki s’ repom, a neki bez repa; neki imaju paponjce, a neki kopite. Ovaj moj, a prvi put sam ga vid’o, bio prilično lep, samo mu zubi malko dugački i kad graji, a ono mu štrče preko brade. I samnu se nekako na silu. Fala Bogu, kad ostado’ živ noćas i kad nisam crko ka’ pas, više od stra’ nego od ’ladnoće. Čim izađe sunce, mi koji smo od jučer tu bili, odma’ stadosmo na red ispred vrata, kud Jaglika radi. A posle nas, to ti je vašar pravi, naišla raja od noćas, pa nastale svađe i čudesije oko reda. Ne mož’ da se dogovore kuj će da uđe. I ete ju Jaglika. Prođe pokraj nas, ni dobro
36
OKULTOPEDIJATM
jutro da ni kaže. Ćuti samo i zavuče se u ta’ sobičak. Posle pola sata pozva ona da uđe kuj na redu. Kad prođoše oni ispred men’, i kad uđo’ ja, ono me u’vati neka trema i neki stra’, pa sam’ se tresem ka’ mečka kad ti dođe u avliju. To jedan malečak sobičak od slabog materijala, a zidovi sve ispucali i na pola odlepljeni. E, sad, tu iznakačinjane razne ikone i slike. Sedo’ ja na stolicu, a Jaglika iskosirila oči, pa se izbučila na men’, ka’ da videla majmuna, a ne čoveka. Odma’ ona zapali sveću, poče da se krsti i ljubi neke ikone, a u ruke drži jedno papirče i nešto zapisuje. Izdeklemova „Oče naš“ i još neke molitve, pa me jopet pogleda, onak’ strašno i iskokoljeno. I poče da mi priča. Bre, sve šta men’ ona sad priča, to sam noćas čuo i od onoga mojega đavola, kad pričao onomu njojnomu. Ama, baš, sve tako, nema u fas da fali. Xabe se ona kebelji, izuvija i kobajagi moli svece i Boga da ju pomogne. Sad sam vid’o i niki živ ne mož’ da me ubedi da ona radi u saradnje s’ Bogom. Jok, more, ona to radi samo pomoću đavola i to su samo đavolske rabote, to ti ja kažem glavom i bradom, ’el sam lično čuo na ove moje klempave uši. To mi se uvuklo pod kožu i u belu xigericu, i to ti je tako. A, to mi isto lenjske godine pričala i mati Evpraksija, kad sam iš’o u namastir Vratnu. Kaže, ona, de te činjarice sve pogađaju, ali samo preko đavola. Kakvi Bog, kakvi bakrači! To kobajagi uvaljuje Boga u nečiste rabote, da misle ljudi drukč’e. I reko’ ti, de mi pogodi baš sve, i još mi reče da će mi se dukati vrnu i ’de ji Stojan čuva, u te posrane čavure pod krevetom. Još, kaže, nije docno, samo odma’, pravac odavde da idem kod Ciganke Ruže u Sikole, da ju zamolim da otidemo u vrelo, kud izvire reka Zamna, i da do triput izoremo oko izvora po tri brazdice. Frljim ja pred nju neki dinar, pa ’ajd odma u Sikole. Raspitam se kud je ju kuća. Neki mi rekoše na kraj sela. Dođo ja tam’, kad ono tu sve razvršeno i porasturano, neka kolija volovska razvaljena, lonci i šerpelje svud po avlije, a neka krmeljiva deca plaču i kreče ka’ žabe u bare. Iziđe jedna stara Ciganka, to bila
OKULTOPEDIJATM
37
Ružina svekrva. Kaže ona men’ de Ruža spava i ’de će uradi tu rabotu, samo treba da platim dve ’iljade za ta’ pos’o i njoj jednu ’iljadu šta će ju čuva decu. Diže ona Ružu, a to bila lepa Ciganka da ju piješ vodu iz ustiju. Nekako, zavole’ ja tu Ciganku na brzinu. Kaže ona men’ – de ona samo radi to na izvoru Zamne i de tam ne mož da ide zaprega, nego ima ona napravljen malecak drven plug, procep i jaram. Kaže, da upregnemo dve mačke, i tako će da izvedemo to kako treba. Ja sam ćutim, ’el se ne razumem u te đavolske rabote. Izvadi’ tri ’iljade, podeli ji to, pa sedo’ u ’lad pod ora’. Kaže Ruža da će to da obavimo noćas u pola noći i, posle toga, u roku od tri dana, dukati ima sami da dođu u kuću. Leškarim tako u onem ’ladu, čekam da se smrkne pa da pođemo, a do tam’ ima oko tri sata pešačenja. To ti dođe, baš, ispod Deli Jovana u plavljanskem ataru, u jednem kršu i kamenjaru. Turi te svoje spreme Ruža u jednu torbu, pa ’ajd polako. Kad bismo u popovičkem ataru, ono iziđe mesec. Tu sedo’ malke da odmorimo i prezalogajimo. Izvadi’ ja slaninu, i to šta mi ostalo, pa navalismo ka’ da nismo jeli od lani. Tako na one mesečine gledam Ružu, a ona rumena, pa lepa. Kad vidim tako lepu ženu, odma’ mi dođe da ubijem onu moju kod kuće. Uzdržavam se ja kol’ko mogu, al’ više ne vredi. Vidim pocepani ju opanci i čerape, a i one anterice ju podrpane i pomakljane. Izvadi’ ju ja još dve ’iljadarke i dado’ ju. Njoj bi jasno sve. Podiže suknju na oči, pa ti gledaj šta će radiš i šta si tražio. Prekrsti’ se ja i reko’, neka ni pomogne Bog, da obavimo i ova’, a i ona’ pos’o, kud smo pošli. Zavuko’ se ja kod Ruže u gnjezdo, ka bravče pod jaram, i sve molim Boga da mi oprosti šta grešim dušu u ovakvo nevreme. Gledam, tako, u mesec, a on ide kroz obalace, promiče sve negde ka’ lud. Sve mi se obrće i rasteže u glave i po snage, ka’ da nikad nisam spavao ses žensku. Ka’ da sam otiš’o u Vrnjačku banju, baš tako. Sve mi posle laknu i razvedri se i mi pođosmo preko livada laki ka’ pero. A jopet, u seb’ molim Boga da mi oprosti, ’el ću upropastim onaj važniji poso’, da nađem
38
OKULTOPEDIJATM
dukate i da me žena ne ostavi. Stigo’mo mi nekako na to mesto. Spustimo se niz neki stenjar i kamenjar, polagačke. Kad, ono, tu brbori i vri voda ka’ u kazanu. Ruža izvadi one naprave i namesti to kako treba, a iz jedne kese izvadi dve mačke, prilično pripitomljene, ’el one kuj zna kol’ko put tu dovođene i to radele. Nji’ upregnu u ona’ jaram, te mi, kobajagi, okrenusmo tri brazde oko kladenca. To sam’ onak’ struže po onem kamenjaru, kakvi brazda, kuj moj, nema od toga ništa. To bi trebalo ses pravom zapregom, al’ kuj će spušta stoku u ova’ ambis, to je neizvodljivo nikako. Za to vreme ona jednako nešto baje, malo na srpskem, malo na vlaškem, a malo na ciganskem. I sve spominje dvanajes’ dukata i neznanoga lopova. Kad i to završismo, ja dovedo’ Ružu doma, taman pred zoru, poljubi je na pragu i vrto’ se u Štubik. Ona mi viče s’ praga: „Kad ti se vrnu dukati, dođi da častiš.“ Ja, tako, pođo’ s’ uverenjem da će tako i da bude. Nekako i men’ bi lakše i istinski sam poverov’o de je stvar uređena. Kad, kod kuće, Dušanka se digla, ’rani svinje i kokoške u najveće. Čudi ju šta me nema dva dana. Rek’o, stvar završena i samo treba da čekamo kako će se stvari odvijaju i kuj će dukate da donese. Ono za Ružu, u popovičkem ataru, sam’ sam teb’ kazao i nikome više. I to bilo i prošlo, lepo je to kad se čovek seti u stare godina. Sad je drugo vreme, ostarelo se i u zebnje čekam da mi sveti Petar čukne na penxer. Srce mi oslabelo, noge izdale, ali, ete, tako pomičem dance kol’ko se može. E sad, da vidiš čudo. Na treći dan, kako se ja vrto’ iz Sikola, sedimo ja i Dušanka pred kućom u avlije i obijamo pasulj. Kad se odjedanput na vratnjice pojavi Stojanova Poleksija. Kojem li dobrom ona ide sad, mislimo se mi, ’el ona u našu kuću retko zalazi. Onak’ zaduvana i uzrujana kaže de ju prat’o Stojan da proveri nešto. Kaže, da noćas snio mlogo ružan san. Napali ga đavoli u snu i celu noć ga nisu ostavljali, i to sve zbog neke dukata. Pa sad, sobajle prat’o nju da pita prvo nas da nisu naši, i to
OKULTOPEDIJATM
39
kobajagi, mislim se. Zna ta’ odakle ji skin’o, nego se pravi malo otkačen i zaostao. Rek’o Poleksije de naš’o neke dukate negde, ali ne zna kud; da ide da se raspita po selu čiji su, ali najpre kod nas, ’el mu se tako predskazalo. Zna samo de drugu noć ne sme da dočeka, ako ji ne vrne odkud ji uz’o. Moja Dušanka odma’ rgnu na Poleksiju, šta ju blamira i ponižava. Još ukrao, pa još nije pokoran, nego izuvija tu krive Drine i pravi se mlogo fini. Otide Poleksija ka’ upišana, ni reč ne kaže. Obis’la nos do dupeta, pa sam’ izmiče u šljivar, a Dušanka ju ne ostavlja nego klepeće za njom ka’ nakovalj pokojnomu Živku Ciganinu. Te, da ju poje’ ovo, te ono. I ono od napred, i ono od pozadi. Da se krstiš i levom i desnom. Posle pola sata, nosi lično Stojan nišku dukata. Samo ju priži i vrte se bez reči. Ni reč da blekne, sram ga bilo. U prkno ga posrano. Ćerka mu pred udajom, a on se ponižava i ubija ugled. I tako se to, na moju sreću, lepo završi. Tako ja sačuva’ moju kuću i moju Dušanku. Odnegovasmo decu i poudavamo. Poneki put se setim za Ružu Ciganku, kad ujanem moju Dušanku, ali i to me prođe ka’ i svakoga. Nije lud ona’ šta kazao „mladostludost". Bilo i prošlo, tako sve, tako i ovo. Fala Bogu šta ne još drži žive i zdrave, pa ako smo nekad i zgrešili, nismo mi jedini takvi. I vama želim dobro zdravlje i sreću u kuće i u države.
40
OKULTOPEDIJATM
KAKO JE DOLIJAO ZMAJ-LJUBAVNIK
Više od dvajes’ godina živim sama. Nigde nikoga nemam na ovem belem svetu. Onda kad je trebalo da se udam i proživim ka’ i druge žene, ja sam bila vezana za kuću i nigde nisam smela da mrdnem. Ali, čovek ti je čudo božije. Šta on mož’ da istrpi i propati, to ne mož’ ni najveći magarac. A posle, kad prođu godine, sve se zaboravi i sve otide u pizdu materinu. Ali, šta ti pa vredi dobar život u osamdeset godina, ka’ men’ sad. Samo, ne bi’ volela ni da se mlados’ vrne, jer mlados’ koju sam ja proživela ne bi’ poželela nikomu. Tek što sam početkom ovoga veka napunila četiri godine, umre mi otac. Poležao nekol’ko nedelja, i gotovo. Moja mati, Savka se zvala, bog da ju dušu prosti, zavijala mu crni luka, sirće i kukuruzno brašno svud po snage, al’ ni to nije pomoglo. Ostade ona udovica u dvajes’dve godine, a ja siroče, jedinče i prokleto. Od pokojnoga oca Stanka nemam nikakvu sliku za uspomenu. A posle ceo pos’o na njive i oko stoke ostade na moje matere. Pojata ni bila na tromeđe Štubika, Šarkamena i Jasenice. Otac mi bio Štubičanac, pa se prizet’o kod moje matere u Jasenicu. Kuća ni bila prizemljuša i oblepljena kaljištom i balegom. Prvo se uđe u „kuću“, pa iz „kuće“ u sobu. I to je bilo sve. Od pokućstva smo imali drvenu soru, zemljani šporet, jednu staru rogožu i neke stare zemljane grnce. Ja i mati smo spavale dol’ na te rogože. Sirotinja do boga... Baš u to vreme se pričalo de u blizine naše pojate, u one guste šume, živi zmaj. Ja tad’ nisam znala kakva je to ala, sve dok ni jedan dan nije doš’o ujka Janko. On kaže moje matere: „Mori Savko, jel’ si čula de u Karbulovu proteran zmaj? S’kupili se ljudi iz toga sela, pa ga najurili, a on pravo u onu cerovu šumu, niže vaše
OKULTOPEDIJATM
41
pojate! Nego se ti, Savko, prepazi da ne zađe kod teb’. Mlada si, pa još bez muške glave u kuće. Zapali uvečer krpe, pa obikoli tri put’ oko kuće, neka se zadimi malo. Posle, kad legneš, turi tamnjan u ognjište, ’el zmaj ulazi kroz komin. On uvek zna kuj kud’ živi, kol’ko ima ukućana, kakvog su imućnog stanja, kuj koju slavu slavi, dal’ ide u crkvu, dal’ poštuje Boga, dal’ je pudljiv... On zna i kuj kud’ ima njivu ’el je on čuvar polja i useva. To je njigov rejon i nemo’ da se čudiš ako ti nekad svrne u kuću, ovak’ ka i ja“. Moja mati od tad’ poče da pali stare krpe i obikalja oko kuće, a pred spavanje da kadi s’ tamnjanom i katranom. Ali, i to se na brzinu potroši pa umesto toga, poče da pali i upreće balegu u žar. I išlo to nekako. Tad’ mi bila šesta godina. Jedne večeri vrtale smo se mi dve ses zavetine iz Šarkamena. Moja mati tam’ imala sestru od strica, pa smo bile na ručku, a posle smo ostale i na igranke malo. Bio je to Sveti Ilija. Uz put ne stiže neka oluja, ses grmljavinom i kišom. Još izdaleka videmo de preko naše pojate puca i seva ka’ da se ale sudaraju. S’ nama je doš’o i neki deda Žika. Njigova pojata bila još dalje. On ni na rastanku reče de to zmaj vodi borbu s’ alama, koje ’oće da navuču gradobitinu i unište naše useve. Sveti Ilija se, kaže, združio ses zmajem, pa zajednički biju i pale te ale. Kako dođosmo u naš sobičak, ono kroz ono penxerče bljunu neki jak oganj, tako da se sve iznutra zasjaji, ka’ da je od zlata, a ne od kaljišta i pleve oblepljeno. Moja Savka me uze i postavi u ćoše, na rogožu da legnem, a ona iziđe u „kuću“ da vidi šta je to bilo. Ja ispod mojega ponjavčeta čujem da ona s’ nekim šapuće, a posle se to pretvori u galamu i svađu. Potraja to još malo, a posle moja mati uđe u sobu s’ nekem mladićem. Ona svuče košulju i nastavak, pa legoše zajedno u drugo ćoše. Na te meste kud je spavala s’ mojem ocom. Tako i ja zaspim. Kad ujutru, mati spremila kačamak i ovčije mleko. To ni je bio doručak. Tako mi ono mleko kusamo, kad će ti ona: „Deso, ćeri! Ja sam ti u grdne
42
OKULTOPEDIJATM
muke zapala od noćas. Ona’ oganj i ona’ veliki plamen, to bio zmaj. Borio se s’ alama za našu imovinu i sačuvao ju. On je noćas noćio kod nas, ali će i dalje da dolazi, a ti nemo’ da se pudiš, ’el je on ka’ i drugi ljudi, samo mlogo lepši. Ti nećeš nikad da ga vidiš ’el si mala, pa ćeš do njigovoga dolaska da zaspiš. Vidiš, Deso, sinoć nisam kadila kuću, a on to jedva ček’o i iskoristo’o. Mi smo same i ne možemo ništa protiv te sile. Još mi zapretio da noću ne smem nigde da omrknem niti da se s’ kim sastajem. Danju mogu da idem na njivu i na druge poslove u polju, pa i u Negotin na pijac, sredom i subotom." Ja još malecka, ali sve razaznajem i s’vatam. Poneki put se i probudim noću kad to čudo nailazi. Vidim samo veliko svetlilo oko kuće, a čim se spušti kroz komin, sve se ugasi. Vrata se polako otvore, čoknjari reza i šip, a posle se sve utiša. Čujem samo šuškanje na rogože i ljubljenje moje matere. Ona ćuti, duva samo retko i jako. Posle, zaspim, a ujutro ka’ da se ništa nije dogodilo. I naredne noći sve isto. A moja mati bleda i izmučena. I, za čudo, više neće ništa da mi priča. Ćutim i ja, vidim, nije ju zgodno da više o tomu priča. Posle smo kobajagi svikle obe. Više me ne zanima da noću čekam svetlilo na penxerčetu, nego odma’ legnem i zaspim. Ali, moja mati, Savka, načisto propade i iscrpe se. Pravi se de ju nije ništa, ali nije ona od čelika. Danju radi na njive i oko stoke, a noću ni da trene. Nemaš komu da se žališ i kuj da ti pomogne. Sve misliš de će to zlo da se odseli na drugu stranu. Živi se u neke proklete nade od danas do jutre. Išlo to nekol’ko godina bez promene. Kad, jednu letnju noć, grad potuk’o sva sela oko Timoka i Dunava. Ništa u polju nije ostalo. Tu noć ale navukle zlo na useve, a zmajevi bili u ženske kuća. A i ovaj naš bio celu noć kod moje Savke. Posle toga nije ga bilo tačno tri meseca. Pričala mi mati de ga njigovi kaznili šta tu noć nije iš’o u odbranu. Za to vreme malo smo živnule i okrepile se, a moja mati mišljala da je naš’o neku bolju priliku, lepšu i
OKULTOPEDIJATM
43
mlađu, pa se iselio. Ali, čim se zajeseni, ete ti njega i jopet stara pesma. Samo šta ja rastem i sve mi je jasnija situacija. Uverila sam se de on spava s’ mojom materom ka’ muž ses ženom. Čujem samo šuštanje i neujednačeno duvanje, ka’ šta duvaju volovi u jarmu. Kad sam imala negde petnajes’-šesnajes’ godina, jedan dan, leti to bilo, šišamo mi ovce. U stvari, ona šiša, a ja držim. Kako na pladne sedosmo da prezalogajimo i danemo dušom, moja Savka uze da mi priča: „Deso, men’ je jasno de si ti sad velika i de sve znaš zaš ovaj noću dolazi. Sad me malo i sramota. Veliku sam grešku napravila šta se odma’ nisam udala, čim je tvoj otac umro. Drukše je kad imaš nekoga da te odmeni i zaštiti. Jednu noć, dok si spavala, zmaj mi rek’o de živi u jednem bukovem šupljaku, u blizine jaseničke reke i de je okolo njigovoga „dvorca“ veliki gustiš. Žive duše tu ni danju ne zalaze. Tu živi već dvajes’ godina i kaže de mu je lep ovaj kraj. Kaže, kad je neki šaran iz Dunava napun’o sto godina, iskočio iz vode i poleteo u nebo. Posle je dobio krila i gušterski rep, a iz nosa i očiju mu izbija oganj. Od šarana mu ostale samo krljušti. Može da živi mlogo, a i jak je prilično. Pudi se samo vračara i veštica, ’el one mož’ da ga proteraju i unište smrtnim činima. Dobro da mi je rek’o za tu njigovu slabu stranu, ’el sam više put’ počela da mislim kako da ga smaknem. Ali, nije mi se dalo i nisam smela da pojem takvo gomno. I još mi rek’o od koje se vračara najviše pudi i od koje čini može da poboli i crkne. I to je dobro šta mi je rek’o, ’el ja mogu da umrem, a ti ćeš da u ove kuće i dalje živiš." Kako mi ona to reče, sve mi postade jasno i čisto. Da sam bar malo veća, pa da se udam daleko odavde. Nije me žao za ovo mesto, kud sam se rodila i porasla, nego samo da spasem živu glavu. Druge godine u leto, kad sam napunila sedamnajestu, došli mi ujaci i stričevi, pa su ni preuredili kuću. Iznova ju oblepili i okrečili s’ obe strane. Malo smo i sobu doterale, ’el sam se nadala
44
OKULTOPEDIJATM
da će neki momak da naiđe i odvede me. Ali, od toga čekanja nije bilo ništa. Pročulo se svud’ de u našu kuću zalazi zmaj, pa još se priča de dolazi i kod matere i kod ćerke. Kuj će ti takvu devojku da isprosi? Prokleta ni sudbina bila. Bolje da smo obe crkle čim smo se rodile u nesrećan dan. Svaki obikalja oko naše kuće, ka’ oko turskoga groblja. Posle nekol’ko godina, moja mati načisto obole. Sve se nešto ukočila i udrvenela. Lice ju požutelo, a ruke se otanjile i osušile. Zar ti misliš njoj lako kad zna de ju ćerka vidi i čuje kako se, da prostiš, celu noć jaše ses zmajem? Izgleda da tu njojnu slabos’ i boles’ ta ala primetila, ’el te iste jeseni on se načisto preseli na moje šareno ponjavče. I to iznenada i odjedanput. Tek sam napunila osamnajestu oko Velike Gospođe, a on poče da lega sa mnom uoči Svetoga Nikole. Odma’ sam znala da od men’ nema više ni žene ni domaćice koja će da se okući, uda i izrodi decu. Nikad nisam ništa imala s’ muškarcima, kad ete, i to se dogodi. Ono, istino, to čudo je pravi mladić, nema nikakvu falinku. LJubi me i mazi celu noć. Lečke prespavamo pa jopet iznova. Sve se pudim da ne zatrudnim, ’el sam čula da ona žena koja rodi zmajevo dete odma’ umre. Pravo da ti kažem, men’ se to s’ njim i svidelo. Ali, on ne zna za dosta. Nego ala zapne dok se ne preznoji petnajes’ put do zore.
OKULTOPEDIJATM
45
Vidim ja, nema više mrdanja, ali se ni ovak’ ne mož’ ceo život. Nemam ja tu grbinu i dupe šta će da izdrži ovakvu silu. I kažem ti, moja Savka se izvuče nekako, ali dosta oslabe i obole. Kad bi u proleć’, ona mi reče da će da se raspita za neku dobru vračaru, koja zna da protera zmaja. Da probamo, pa šta bude. Otide ona jedne subote u Negotin, da se po pijacu raspita kod žena koje su sa sela za ono šta muči i nju i men’. Vrnu se ona dockan uvečer, sede na prag i poče da kazuje: „Prilično sam se raspitala, i mloge žene po okolne sela patile su od toga, ali su ji na vreme proterali. Ima neka baba Vasilka u Malajnice, šta skoro isterala zmaja neke devojke iz Dupljana. Pa ima neka Vida iz Brze Palanke, pa neka Bosiljka u Laznice. Ta u tem Babejićevom selu je najbolja, ali i najdalja. Nego da u zdravlju preguramo Veligdan, pa ću najpre da otidem kod baba Vasilke u Malajnicu. I tako i bi. Otide ona u prvu sredu posle Veligdana u Malajnicu, a odande se vrnu predvečer. Čim dođe, odma’ poče da priča šta treba da uradimo. Najpre, da nađemo tri lepa i zdrava mladića iz sela, pa da se noću posle dvanajes’ sati svuču goli i sačekaju zmaja. Pa kad on naiđe, a oni da lupaju u bakrače, tepsije i plekove. A uz to još da krešte, zavijaju i urliču. Na vr’ komina treba da zakače svi po jedne stare gaće, zaprljane od muškosti, ’el će zmaj, čim oseti miris smradi, odma’ da uteče i više neće da se
46
OKULTOPEDIJATM
vrće. Jopet moja mati u nevolje, sad trči po selu da nađe mladiće. Mlogi neće, sramota ji, a mlogi i ne smu da vide zmaja. Kažu da će da ji se zatre kuća i familija. Zato je zamolila neke naše ljude. Neki su iz familije, a neki iz poznanstva. Sve ji dobro pamtim ’el su bili negde moji’ godina i svi neoženjeni. Došli oni još uvečer kod nas, a moja mati ji sve po redu ispriča šta treba da rade. Tu su kod nas i večerali. Ispekle smo jagnje, izvadile sira i umesile pogaču. A posle večere svaki na svoj pos’o. Onak’ kako je baba Vasilka kazala. Ja sedim u sobe i ne izlazim, a moja mati izišla daleko na livadu, pa izdalje gleda šta će sve da bude. A, pravo da ti kažem, sramota ju da se muva oko one gole mladića. Odma’ iza ponoći se najedared zasja cela šuma, pa posle i naša velika livada iza kuće, i na kraju cela kuća i obor. Sve gori ka’ usred bela dana. Momci se rasporedili svud’ oko kuće, s’ raznem plekovima i bakračima, pa kad zmaj stiže do komina, oni zalupaše i zavrištaše. To samo trešti i puca na sve strane. Čini mi se, utek’o bi od stra’ i najcrnji đavo. I potraja to duže. A ona ala na kominu niti odlazi, niti ulazi. Ka’ da čeka da vidi šta će sve do kraja da bude. Posle malo, ugasi se ono svetlilo i on se na brzinu zavuče, sad već kao mladić, u moju sobu. Vidim, ljut je i ceo se trese od besnila. Reče mi samo da ovu zajebanciju neće više da podnosi, a ako se to još jedared ponovi, će da ni zapali kuću i nas dve u njoj. Naset’o de su po avlije sve ljudske duše, pa se zato i ne pudi. Nema toga kuj njemu može da zabrani da svrće kod mlade devojke. Može samo da se naljuti, pa posle da bude grđi belaj i osveta. Oni mladići utekli čim se zmaj spušt’o u kuću. Za gaće doš’o Voja tek drugi dan oko pladne. Od stra’ zaboravili da ji zapale onu noć. Premrli ljudi od stra’, a ja i moja mati smo na sve navikle. Priča ni Voja kako svi spavali kod njega ’el nisu smeli dalje. Kaže de može ovo stvorenje da ji stigne i pokolje ka’ piliće. I jopet prođe mlogo vreme, možda sedamosam godina, samo je moja mati načisto propala. Više leži nego šta se kreće. Ja
OKULTOPEDIJATM
47
sam preuzela sve teže poslove. Jedno jutro ona me zovnu da dođem kod njoj, a sedela je na kućnjem pragu. Kaže: „Deso, ja ću da umrem, ali moram pre toga da te vidim veselu i da te oslobodim ove napasti. Men’ nisam, ali teb’ ’oću. Moram ja da otidem kod Bosiljke u Laznicu, pa makar umrela na putu. Ću da zovnem teča Žiku, da upregne kobilu i da me odveze tam’. Za nju sam čula de je mloge zmajeve proterala iz Homolja i iz Krajine. Ovaj naš zmaj zna za nju i njojne opasne čini, pričala sam ti jedanput. Nego ti spremi nešto za jelo, da imamo za put, a ja idem do teča Žike...“. Ujutru, zorom, otide moja Savka s’ teča Žikom, i ako mrtva bona, ali rešena da istera stvar do kraja. Posle četiri dana vrnuše se umorni i gladni. Mati mi priča kako ju Bosiljka sve redom rastumačila šta treba da se uradi. Ona ju se zaklela da ćemo da ga proteramo čak preko Dunava, ali ako učinimo kako je ona kazala. Još ju je dala jedno parče loja od zmaja. A krljušti od njega će da nađemo na ognjištu kud se svaku noć provukuje. Mora to da ima, njoj se na belegu predskazuje. E, u prvu subotu taj loj i krljušti treba staviti u neki stari sud i na žaru zagrevati dok potpuno ne sagore. Tem dimom mora da se kadi cela kuća, a najviše soba kud spavamo. Kaže, kad on naseti miris zmajevog tela, pa još da gori, ima da se vrne još s’ one strane našega imanja. Ali, nije to sve. Na ognjištu u isto vreme provriti pun bakrač vode, pa u slučaju da ga miris ne odvrati i prođe kroz komin, tu će se u vrele vode obari. U to vreme ja treba da odsečem s’ temena malo kose, pa s’ njom da kadim kuću i sobu, kako bi zmaj pomisl’o da sam izgorela u najveće muka, šta znači de će i on tako da prođe. Tako će zasigurno da bude isteran iz kuće, a ako ’oćemo da ga proteramo iz mesta, onda da idu tri ili devet muškarca i zapale mu bukvu kud živi. Više mu nema mesta u ovem kraju. U prvu subotu uzmemo loj i one krljušti pokupismo po ognjištu, pa sve to zapalismo u gluvo doba. Na ognjištu voda samo
48
OKULTOPEDIJATM
vri, a ja sam i kosu zapalila i kadim po kuće. Moja mati s’kupila neke stareje ljude da zapale bukvu čim zmaj krene ovam’. Iza ponoći pojavi se svetlilo, baš ka’ i uvek, najpre iznad šume, a onda sve bliže prema naše pojate. Kad dođe do šljivara, s’ donje strane, tu zastade, pa obikoli, sve dalje oko pojate. I tu se zaustavi malo, pa posle obikoli celu kuću nekol’ko put, ali na komin ne dolazi, nego sve na stotinu metra od kuće. Kad prođe neko vreme, moja mati ga vide kako otide ka’ upišan, odakle je doš’o. Kad stiže iznad šume i kad vide kako mu gori „dvorac“, bez kruženja se podiže prilično visoko i velikom brzinom odlete na sever, prema Dunavu. Mlogi su ga videli iz sela pokraj Dunava, a i neki ribari, kako je munjevito preleteo reku i otiš’o u pravcu Karpata. I tako se završi ta ludorija i ta’ cirkus kod moje matere i kod men’. Posle dve godine, umre i ona. Pomirila sam se s’ tem de tako mora da bude. Ponekad mi i svrne po neki čovek i pristajali da spavaju sa mnom, ali da me uzmu za ženu – e, to nisu ’teli. Bila sam tad’ mlađa, pa je bilo svašta. Sad je loše, ostarelo se i onemoćalo. Prepisala sam celo imanje nekem ljud’ma da me nadgledaju i da me sa’rane. Posle sam čula, kad sam malo zašla među ljude, de po rumunske planina ima mlogo zmajeva i drugi’ ala. Čim ji proteraju, one otidu tam’. Mloge babe i sad kad baju od zmajeva, one spominju te planine. Ovaj moj je bio prilično muževan i ponekad zažalim za njim. Videla sam de su ovi naši ljudi mlogo slabiji, ali, jopet, nikad ne bi ni jedne žene poželela da ju ala ujane i da ju nosi celu mlados’. Ako baš neka ’oće, neka ga sama potraži.
OKULTOPEDIJATM
49
KAKO SU DEDA STOJKA JAHALE KORAKANDŽE
Jedne zime, čim sam doš’o iz vojske, obredim pa svake večeri u kafanu. Nije ti tad bila struja, ka’ sad, nego čiča Milisav upali po nekol’ko fenjera i izakačinje ji svud izokolo po kafane. To je bio mlogo dobar kafexija. On i njigova baba voleli ljude, a i znali kako da privuču ljude. Kuj popije tri pića, četvrto ga časte oni. Čiča Milisav sam služio goste, iako imao već sedamdeset godina i bio prilično glomazan. I tako mi do pred mrak namirimo stoku, nasečemo drva i poslušamo još po nešto žene, pa posle ’ajd u kafanu. Kud ćeš ti da legneš još za videla, a noć zimska, dugačka. Imali smo jednu lampicu bez stakla, ali ni za nju nismo uvek imali gas. Žene predu kučinu el vunu sprem mesečine, ’el pa odignu jedno koturče s’ table na šporetu, da se vidi kol’ko tol’ko. E, zato smo mi muški išli u kafanu da ni prođe od noći i da se malo razonodimo, a i popričamo ses našem Štubičancima. Bio to lep život, iako nismo imali struju, radione, ni televizore. Ali smo svaki dan bili s’ našem ljud’ma i s’ našom familijom. I tako, te zime, ka’ šta ti reko’, zadržavao sam se prilično noću u kafane, a popijao prilično. A jednu noć, odma’ posle Božića, nekrštene dana, vrt’o sam se sam iz kafane. Neću da lažem i popio sam prilično i to naš domaći crnjak. To je moje stalno piće bilo. Lepo ja pođem doma ka’ i do sad, ali čim dođo’ do reke Miljkovače, taman kad ću da prođem ćupriju, nešto mi se učini ka’ da nosim neko breme na grbine. I tako mi se to otobolji natrag i vuče me da se izvrnem na tu stranu. Mišljao sam se svašta. Biće, reko’, neki poš’o za mnom pa me zajebava i vuče za kaput, al’ ’oćeš digenek. Pipnem ja rukom pozadi, kod vrata, i napipam nešto meko i čupavo. Sve mi tad prođe kroz glavu. Da l’ je mečka, da l’ je
50
OKULTOPEDIJATM
jazavac, da l’ vampir... Probam da viknem, ali ni da pisnem. Ono mi se u’vatilo rukama, ’el šapama za vrat i ne pušta me. Poče’ da se tresem i skačem onde na ćuprije, poče’ da trčim i da se uvijam, al’ jok, sve isto. Probam da pođem doma i okrenem na tu stranu. Reko’, biće će me ostavi kad dođem blizu kod kuće i kad mi zalaje pas. Al’ ovo me obrće sve na drugu stranu ka’ da mi uzde tur’o u usta. Idem ja, al’ sve na drugu stranu. Sreća moja što sneg nije bio veliki, neg tek oprašio pa se išlo lako. I uvrće ti men’ to čudo na Štrkovac, pa na Zbegovište, pa u gornji kraj sela. I sve po okolne brda, nikako da se vrnemo prema centru, sve okolo sela po neke uvala i po urvina. Kad izbimo na Drljino brdo, reko’ da vidim baš šta je i kakvo je to čudo, a duša mi u nosu samo ostala. Napipujem meku dlaku i dugačke ruke ses dugačkem noktima. Ruke vidim ’el mi se drži oko guše i vise mu na moje grudi. Dlaka mu crna, a nokti veliki, ali više liče na ljudske nego na pčeške. Prvo sam pomišljao da je to neki vampir, ali sam čuo de njega ne možeš da napipaš, a ovoga možeš. U početku me bilo prilično stra’, al’ posle sam se više umorio, pa sam više bio u nekom bunilu i na mukama. Oteža ta ala, pa mi se čini ka’ da nosim xak od še’set kila. Obisnulo mi se to čudo, a noge mu udaraju niže mojega dupeta, sam’ kol’ko ne udaraju po zemlje i ne vuču se. I nema stajanja, nego jopet samo napred i samo preko reke i preko brda. Ja navijam sve bliže kod kuća da sam, a ono obrće sve u polje i u šumu. Ne da mi da uđem u selo, pa Bog. Kad bi pred zoru i kad zapopevaše posledni petlovi, slakša mi odjedanput s’ grbine i sjuri se u Mišićevu barugu. Osvrnem se brž’ da vidim šta je i kako izgleda, kad ono crno, vlasato i mlogo ružno stvorenje, više mi liči na majmuna, nego na psa. Ali noć je još pa se ne vidi dobro. Sad kad mi se slakša s’ grbine, lako pođo’ doma, ka’ da ništa nije bilo, a priznavam, istreznio sam se načisto.
OKULTOPEDIJATM
51
Upado’ u kuću i čim se do’vati do kreveta, odma’ me obuze umor i ja zaspa’, više mrtav nego živ. Niko od moje ukućana za to nije znao, el svi spavali kad sam uš’o. Kad se ujutru ja digo’, reši’ da ispričam mojem ukućanima ono šta sam doživeo, a nije se ni moglo skuta, ’el moja žena odma’ videla kaškave pantalone i mokar kaput. Ispričam ji ja sve po redu kako sam se bogovski proveo noćas po okolne brda, po reke i po virova. Svi se čude i krste s’ obe ruke, a najviše deca vole da ji pričam kako to sve bilo. Ja ispričam jedanput, a oni ’oće jopet. Samo moj otac nema da se čudi, izgleda da mu sve poznato, ka’ da je bio noćas sa mnom. Zapali on lulu, sede bliže pokraj furune i poče da priča: „Tačno je sve to šta Stojko kaže. Nije to ni đavo, ni vampir, nego je to korakanxa. Ja sam nji’ gled’o u oči ka’ šta vas sad gledam. I to kuj zna kol’ko put. Ta grozoćija samo ćuti i navodi te
52
OKULTOPEDIJATM
u najveći gustiš i vodu, i nikako neće da se skine s’ teb’ dok ne zapeva pet’o, el ne rikne magarac. Korakanxa zna za to pa te zato i tera sve oko sela i što dalje od kuća. Ali pred zoru, dođe mi i ona na mojega. Tad zapopevaju svi petlovi uglas, kol’ko ji kog ima u selu. Tad ti se frućne s’ grbine pa beži kud do’vati. Korakanxa ima crno krzno i dugačke ruke, da mož’ da ti se obesi oko vrata, a nokte ti zarije u grude pa te sam’ pretiska i bode. Dok se penje na teb’, zadnjem nogama ti sve izgrebe grbinu i, da prostiš, dupe. Zato sam najviše mrzeo tu alu. Nema da ti se prepne ka’ dete, pa ju ti nosi, nego se pomiče i meškolji jednako. Ne mož’ nikako da se ugnjezdi i smiri. Te ju vise noge, te nije te dobro stegla oko guše, te ju ne odgovara kako ti ideš, a kad ’oće da te uvrne na njojnu stranu, samo te stegne za grkljan, ’el ti pa jedan nokat zabije u dušnik. Duša ti se sapre i primiri, pa ti vidi šta ćeš i kako ćeš. Glavu ima mlogo sličnu čoveku, samo šta ju lice rutavo, a oči crvene i krupne. Neposlušne ljude i žene jaše samo nekrštene dana. Pijanice najpre pronađe, el oni ne znaju da se čuvaju kad malo popiju. Ja sam imao u familije u Šarkamenu čoveka koj se, kad umro, mlogo vampir’o i na kraju postao korakanxa. Bio sam tad dete, al’ se dobro sećam tog deda Sime. Bio to neženja čovek, tvrdica i svojeglav, a i koja bi kod takvoga i došla. On ti je sam sebe mrzeo. Dušman i baksuz od čoveka. Kad umro, niko ga nije sačuvao sa svećom, zato se posle vampir’o i pudio svakoga po selu. Neki kažu de još za života postao živi vampirin, a s’ vremena na vreme i korakanxa. I to bezdušna i drvendekasta. Jaše te i mrcvari dok ti ne istera dušu i na nos i na dupe. Natera te u najdublji vir dok ti ne dođe voda do pod gušu, a ti ako si jak i ako imaš jako srce i živce će da preživiš, a ako ne, onda do mojega. Šta si tražio u nevreme dobo po ćuprije i po reke. Kad si pudljiv, sedi kod deca i kod žene. Posle sam sazn’o da ta’ deda Sima rođen nekrštene dana i de nije bio pobožan čovek.
OKULTOPEDIJATM
53
Zato, kad god sam iš’o u Šarkamen, ja sam za svaki slučaj u xepu imao malko soli, korku ’leba i nekol’ko češnja beloga luka. To ti je najbolja odbrana od korakanxe. Nameriše ona beli luka iz daleka i ne prilazi ti blizu. Al’ kud će se pijan čovek seti da ponese te rabote. On da zna da je pijan, ne bi iz kuće noću nigde ni iš’o“. Doživeo i moj otac da ga korakanxa noću jaše i mrcvari, ’el se i on opijao u mlade dane. Samo, nama ukućanima nije do sad o tome pričao. Ima slučajeva da se korakanxa na nekoga i okomi, pa još za videla dođe i prepne se kod streje. Tu čeka određenoga čoveka, ’el ženu, pa mu odozgor skoči za vrat il’ na glavu. Zakovrlji ti šiju na jednu stranu ka’ piletu, pa posle ’ajd kud ju se stojna ’oće. Ponegde zaredi pa svaku večer tako isto. Ne smeš da izađeš ni da pišaš, a kamoli negde dalje. Ako te promaši kad si otiš’o, će te potrevi kad se vrneš sigurno. Koga prvi put jašu korakanxe, mož’ i da umre od stra’a, al’ kad se navikne, onda mu to pređe u naviku, ka’ i svaki drugi pos’o. Svaki bi voleo to da doživi al’ da mu ništa ne fali i da se lepo provede. To ti je isto i kod onoga šta skače ses padobranom. Voli da skoči, a stra’ ga. Tu u mojem komšiluku živela neka baba Persa. Ona nije ka’ druge žene poštovala svece, nego radela ženski rad kad ju padne. U nedelju radi da se ubije, a posle u ponedevnik spava, ni dupe ne zna kud je ju. Takva ti to žena bandoglava bila, nit’ se jaše, nit’ se tera. E, nju opazi korakanxa pa se zavuče kroz komin, el napolje nije smela da izlazi. Kad ju se ova prepne za vrat, ta Persa posle morala da iziđe napolje, ’el ju ova steže i primorava. Odna’ ju dotera do neke provalije i odatle ju gurne dol’. Ako nije strmo i nema trnji i voda, ona će prođe nekako, ali ako ima, ona ima da se vrne izubijana i izgrebana, da posle od srama ne izlazi mesec dana iz kuće. Će da misle ljudi de ju njojan muž izubijao. A uvek bila njojna krivica. Te nekrštene dane volela da radi uvečer, ka’ da ona izdržava ova’ svet. Tad uzme da krpi, da šije, da pere i da iznalazi razna čuda. Posle ju kriv đoka, kad ju ona ujane odozgor. Čim ju
54
OKULTOPEDIJATM
korakanxa vidi de nešto radi oko ženske poslova, promeni glas i zovne ju napolje. Žena ka’ žena, više radoznala nego pametna, iziđe napolje da vidi kuj je i šta je, kad ono ’oćeš ga, imaš šta i da vidiš i da osetiš. Turi ti se na grbinu pa ’ajde u pop Mikinu šumu, ’el u opštinski gaj. Kud ju se digne, tu te tera, dok te ne dotera kako se njoj nagodi. Jedanput se ove Perse, da ju se osveti zbog predenja nekrštene dana, obesila niz dupe pa ’ajd u Suvaju u najveći gustiš. Tu ju izujeda svud po vratu i po snage, pa ju posle gurne niz najveću srminu u vir. Sreća njojna šta tad bila plitka voda i šta bila čistina po urvine, inače bi tu zagulila krivak. Takvo ti je to vreme bilo. Kuj se čuvao i kuj poštovao svece, on prolaz’o dobro, a kuj se prav’o svojeglav i tvrdoglav, e, taj najeb’o za ceo vek svoj. Zato žene, koje se dete rodi nekrštene dana, a ima i takvi slučajevi, ona treba da se što pre prepne na komin i, spram onoga otvora kud izlazi dim, da izatka detetu košuljicu. To kobajagi da malo izukršta ručno potku i osnovu, ’el kud će ona istinski da diguje razboj na vr’ kuće. Posle, to dete kad poraste, niti mož’ da postane korakanxa, niti ga pa jašu. I još nešto, a to je isto mlogo važno. Žena ne sme da zatrudni nekršene dana, ’el će ju dete sigurno postane korakanxa. Današnji mladići ne vode mlogo račun o tome, zato ji se i rađaju svakakva deca, pa posle ceo život ne mož’ da iziđu s’ njima na kraj. Takvi budu pijanice, lopuže, prevaranti, kradljivci, švaleri i tako slično. Kad bi čovek znao kad kuj pravljen i kad kuj rođen, on nikad ne bi treb’o s’ takvema da se druži i započinje neki pos’o. Mislim na one koji su po nečemu vezani za nekrštene dane. Ne treba nikakve poslove započinjati od Božića do Krstovdana, ako je žena u drugom stanju, ’el će ju dete bude ružno i će da liči na korakanxu, a mož’ i da postanu korakanxe u svoje vreme. Niko to ne zna tačno kako će da bude, ali je bolje da se slušaju stari ljudi, ’el su oni mlogo više doživeli i pretrpeli. Nisu tad bili televizori, kompjuteri i druge zanimacije, nego ti je vampir, zmaj, korakanxa, ’el neka druga ala,
OKULTOPEDIJATM
55
bila sva razonoda od rođenja do smrti. Na zavetinama, na slavama, na krštenjima i na svadbama samo se o tem čudovištima pričalo. A svaki znao po nešto. Retko da se u nečiju kuću nije zavukla neka alurda, pa posle, da vidiš grdan belaj, ne možeš da ju isteraš kad ’oćeš. Posle ’ajde kod vračare, pa razna bajanja, pa trista đoke ti trebaju da se očistiš i otkačiš. Više se čovek bojao da ga ne zadesi takva nevolja, neg’ neka boleština. Zato nije nikakvo čudo šta su mlogo više verovali i u Boga. Poštovali se mlogo više ukućani i cela familija. Živeli ljudi mlogo blizu, ka’ da su jedna duša. Šta zaboli jednoga, zaboli svakoga. Šta zafali jednomu, fali svima. Zato su tad’ bile mobe, prela, sedeljke, svečarske i slavske posete, razne povorke i obredi. Sad svaki sedi u svoje kuće, zabio se ceo u televizor, pa misli da mu više ništa ne treba. Al’ nije tako. Ja da vi kažem, ka’ star čovek, bez bližnjega svojega i bez ljudi nema ništa. Čim se završe nekršteni dani, ljud’ma odma’ lakne. Nekako ji se skine teret s’ duše. Zato se na Bogojavljenje osveti voda*, i od te osvećene vode treba da okusi i da se poprska svaki član domaćinstva, i svako bravče u štale. Tom vodicom se odstrani svaka ala, svaki zli duh, pa i korakanxa. Vrne se rados’ i mir u svaku kuću. Pijanicama i nedokresanim ženama ponajviše.
56
OKULTOPEDIJATM
VERENICA SA ONOGA SVETA
Ja sam ta’ Momir za koga su čuli svi u Istočne Srbije. Čudilo se i veliko i malo kako život mož’ da se poigra s’ ljudskom sudbinom i kako to baš men’ da snađe. Ono istino, ja sam poras’o u podnožju čuvene Miroč planine, na koje se još od vremena Kraljevića Marka pojavljuju vile i zmajevi, pa mi se nešto od toga zavuklo pod kožu i u dušu. Ne mož’ to da bude baš slučajno i tek tako. Ja sam ka’ dete čuvao ovce i koze po Miroču, al’ tad’ ništa nisam vid’o od te prekazanija, mada su moji starci iz familije i viđali i često pričali. Za men’ je moja planina bila sve u životu. Voleo sam ju ka’ svoje oči, ’el sam s’ njoj svaki dan gled’o lađe na Dunavu, odakle se pružao vidik na sve četiri strane. Samo od planine nije moglo da se živi. Moji su se nekako trudili oko stoke i oko prodaje drvi, al’ ja to nisam mog’o, pa sam od oca tražio da me upiše u mašinsku školu u Negotin, da izučim za mašinbravara i tako dođem do sopstvenoga dinara. Godine 1979. završim ja tu školu, al’ pos’o u Negotinu nisam naš’o. Posle sam se zaputio u Majdanpek i tam’ sam ostao do danas. Bilo je tad’ posla kol’ko ’oćeš, a bilo je i para. Pola plate sam trošio za moj provod i moje momačke dane, a pola sam odnosio mojima u selo, kako bi platili porez, struju i kupili namirnice za kuću. Voleo sam ja moje selo i uvek sam odlazio kad god sam stig’o. Mlogo sam voleo prvu smenu, ’el sam posle pladne bio slobodan da iziđem u grad među ljude, a pravo da kažem voleo sam da tu u Majdanpeku upoznam i neku devojku koja bi priličala i men’ i mojima u selu. I upoznao sam nekol’ko devojaka, samo mi je najviše zapala za oko jedna srednjoškolka po imenu Lidija. Ona je tad’ bila pri kraju gimnazije, a poprilično lepa i mirna devojka. I
OKULTOPEDIJATM
57
njojni roditelji su bili pošteni i cenjeni ljudi. Sve sam ja to sagled’o ’el mi je mlogo stalo do njoj. U početku smo se viđovali više slučajno, pa smo s’ vremenom naše viđenje ugovarali na određene meste u gradu. I onda je buknula velika ljubav. Tu jesen nismo mogli jedan bez drugoga ni pola dana. Lidija je dolazila i kod men’ na pos’o kako bi smo se videli i dogovorili kud da se posle pladne nađemo. Svakodnevno je svrtala u moj momački stan, al’ sam ja odlazio i u njojan. Njojni roditelji su me zavoleli i bili zadovoljni šta smo se našli ka’ dobar i lep par. Za narednu godinu smo i svadbu ugovorili. A tokom zime sam i moje roditelje doveo s’ planine kako bi smo se svi oko svega dogovorili. I spisak zvanica smo bili napravili. Niki živ’ nije bio srećniji od nas. U proleć’ 1980. godine Lidija je s’ majkom otišla u goste kod kuma u Požarevac. ’Tela je da ga lično obavesti za našu svadbu. Kum je velika stvar i mora dobro da se ispoštuje. Ja sam ta’ dan proveo usamljen i zlovoljan. Nešto sam slutio de s’ Lidijom neće da bude dobro. Narednu noć mi je bilo još gore. Ujutru me rano probudio telefon. Zvao me njojan otac uplakanem glasom. Rek’o je samo de je Lidija povređena u saobraćaju, na putu u blizine Kučeva i de se nalazi u kritičnem stanju u požarevačke bolnice. Moja slutnja se obistinila, al’ sam skup’o snagu i otiš’o do njinoga stana i s’ nesuđenem tastom pozovemo bolnicu u Požarevcu. Odande su ni javili de je Lidija u nesvesti i de će se teško izvuče. To ne je još više dotuklo. Lidija je još istu večer umrela na rukama njojne majke, koja je stalno bila uz nju. Moja srećna ljubav potrajala je kratko i pretvorila se u pakao. Bez Lidije nisam mog’o da zamislim dalji život, pogotovu šta mi je ona bila prva i jedina ljubav. Slomljen od žalosti i tuge jedva sam odlazio na pos’o, a još mi je teže bilo kad sam se vrto u stan. Tu sam još uvek očekivao Lidijin dolazak, iako sam bio sves’an de više nikad neće da otvori moja vrata. Činilo mi se ka’ da će se jedan dan i to čudo dogodi i moja Lidija pojavi. Pa ipak i to se jedne noći dogodilo...
58
OKULTOPEDIJATM
Ne bio ja Momir, ako ne pričam istinu. Jednu noć u tem mojem bunilu i žalosti, ostao sam budan do kasno u noć. ’Teo sam da me savlada umor i da lakše zaspim. Posle sam ugasio svetlo i leg’o da spavam. Čim sam zatvorio oči, jasno i glasno sam čuo kako me Lidija zove da otključam vrata. Nisam ustajao, ’el nisam verovao de je to moguće, al’ dozivanje mojega imena postalo je stvarnos’. Dig’o sam se i doš’o kod ulazni’ vrata i otvorio ji, al’ od odgovora ni traga ni glasa. Tu noć u san mi dođe Lidija. Bila je lepša nego pre. Podigla je ćebe i zavukla se u moj krevet. Dobro se sećam svakoga pokreta i svake njojne reči. LJubila me strasno i vatreno ka’ nikad do sad, a pred zoru je ta’ moj polusan isčez’o, a s’ njim i moja Lidija. Lepo sam čuo kako je za sobom zalupila vrata i nestala. Od te noći počela je stalno da me zove i da mi svrće u krevet. U početku je to bio samo san, ’el nešto slično, al’ što su noći prolazile Lidija je dolazila u moj stan i u moj krevet i onda kad sam ja bio budan. To sam odma’ ispričao njojnem roditeljima, a oni mi nisu verovali, ’el se njima nije nikad javila, ni ka’ devojka ni ka’ senka. Kad god bi se Lidija zavukla pod moje ćebe, ja sam ju molio da upalim sijalicu i da ju vidim lice, al’ mi ona to nikad nije dozvoljavala. Pa ipak, ja sam mog’o da ju beskrajno dodirujem i tako se uverim de je ona u stvarnosti bila priljubljena uz men’. Najvažnija je bila naša ljubav. Nju sa Lidijom nisam vodio u snu, ka’ u početku, nego je to bilo istinski. Ona me je ljubila i mazila lepše i nežnije nego šta bi to uradela druga devojka. Pred svanuće uvek je odlazila nečujno i neprimetno. Tako se to odužilo, možda godinu i više. Samo, ja sam, bez obzira na sve, morao da mislim i na moju budućnos’. Lidiju sam voleo i sad ju volim, al’ ona je za men’ nestvarna, bez obzira šta mi u drugem obliku zalazi u krevet. U isto vreme poč’o sam da tražim pravu devojku za ženu, koja bi mi izrodila decu i snjom proveo život. Posle upoznam jednu devojku, rodom iz Rudne Glave, te s’
OKULTOPEDIJATM
59
njom počnem da se viđam i izlazim. Istu noć moja Lidija dođe u moj krevet mlogo ljuta i nervozna. Odma’ poče da me guši i grize svud po telu, pa nisam mog’o da se odbranim, i ako sam bio jači. Celu noć sam vrištao i molio da me ostavi. Pred zoru mi reče de mi je to kazna za moju novu devojku, a ona ne voli da mi se to više ponovi. I drugu noć se moje muke ponoviše. ’Teo ne ’teo, novu vezu sam morao da prekinem. Devojka se samo nasmejala i oterala me u majčinu. Nije mi dozvolila da ju objasnim pravi razlog, a men’ je proglasila za ludaka i noćnika. Posle nekol’ko meseci upoznam i drugu devojku, al’ i s’ njom ista priča. Lidija me i zbog njoj kazni. Na kraju, pomirio sam se sa sudbinom, te je ovak’, izgleda, moralo da ostane do kraja života. Lidija je i dalje nastavila da dolazi svaku noć i da pred zoru odlazi. Takva ljubav ne mož’ da se opiše, niti to neki mož’ da doživi i veruje. Ka dvajestogodišnjak živeo sam čudnem životom. Izbegavao sam da pričam o ponoćnim posetama, a poč’o sam vidno da slabim i propadam. Od osamdesetšes’ kila spao sam na šesetdva. A jedan dan sam morao i mojima u selu da otkrijem tajnu, ’el su se oni začudili kad su me videli mršavog i zapuštenog. Moja mati mi jedan dan predoči de bi bilo dobro da nađem neku dobru vražitorku koja će svojem đavolskem rabotama da odvrati dolazak pokojne devojke. Čak mi je rekla za neke, tu odma’, u podnožju Miroča. Isti dan se vrnem natrag, a u prolazu kroz Rudnu Glavu neke žene mi rekoše de u Crnajke živi neka dobra vračara po imenu Mila. Mlogo sam se namuč’o dok ju nisam uš’o u trag, ’el ona živela na salašu, podalje od sela. U to vreme imala oko trijes’pet godine, a bila poprilično vidovita i sposobna da izvuče sve ljudske tajne. Ta’ dan nije bila gužva, te me je odma’ primila i otvorila karte. Bez ustezanja mi je rekla de se ne radi o devojke – vampiru, kako sam ja mišljao, nego o neke vile, ’el nekem drugem ženskem demonu, kuj se bio zaljubio u men’. Kad’ sam ju rek’o de sam poras’o blizu Miroča, sve je razumela. Slegla je ramenjima i
60
OKULTOPEDIJATM
rekla de je to vila i ništa drugo, al’ de se javlja u nečistem duhu vampira. To me je zbunilo, ’el nikad do sad nisam čuo za tako nešto. Rekla mi de vampir ne mož’ da se napipa, niti s’ njim rade one prconđeške rabote, a s’ vilom mož’, sam’ i ona voli da ti dođe glave. Ona za takav slučaj još nije čula u njojne prakse. O vilama sa Miroča je dosta čula i zna de zalaze samo u muške kuće, za razliku od zmaja kuj zalazi samo u ženske. Radnja proterivanja je slična. Poverovao sam ju i pristao da tu opasnu radnju izvede ubrzo, el ja ovak’ više nisam smeo noć da sačekam. Kod Mile sam iš’o tri put, da bi me kadila nekem mirišljavem travama, katranom, belem lukom i pelinom. Posle me vodila na obližnju reku i tu „odvezivala“ od svakojake napraćene ala i zle sila. Posle svake ove radnje u stan sam se vrto lak ka’ pero. A kad se i to završi, moja Lidija načisto prestade da mi dolazi. Nisam više čuo njojan glas, korace i škripanje vrata. Moj krevet je za nju ostao prazan. Samo đavo i dalje radi njigov pos’o. Jedno jutro, dok sam još spavao, poštar mi donese jedno obično pismo ove sadržine:
OKULTOPEDIJATM
61
„Dragi moj Momire, bilo mi mlogo lepo kad sam ti dolazila svaku noć i kad smo spavali zajno. Sad si se u’vato s’ vešticama i vračarama, kako bi men’ uništ’o a tvoje dupe izvuk’o. One su me okovale i bacile u mračnu tamnicu, al’ da zapamtiš de je moj duh večan i de će ti se javi kad tad. Moj lik će vidiš u jedne druge osobe, samo će do tad’ da prođe još mlogo dana. Bez obzira šta su ti vračare izdeklemovale, ja sam, ipak, samo tvoja Lidija s’ Miroča, koja se u teb’ zaljubila još dok si ka’ momčić čuvao ovce u moje blizine. Posle, kad’ si otiš’o, uvek sam išla tvojem stopama, da bi se na kraju nastanila kod ljudi koji nisu imali porod. Nji’ sam zavolela i opčinila, te nisu znali šta čine. Nametnula sam ji se ka’ ćerka i oni su to nesvesno pri’vatili. Tako se nije moglo večito, zato sam stradala, samo da bi ti dokazala de sam tvoja i de te neću puštim tek tako. Moja duša će uvek da bude sastavni deo tvojega tela, a men’ će prepoznaš po svoje krvi. A sad uzdravlje!“ To pismo me je zbunilo i potreslo, te još dugo nisam mog’o
62
OKULTOPEDIJATM
da se smirim i počnem neki novi život. Ono istino, Lidija mi više nije zalazila u stan, niti je više praćala poruke i pisma. Poslednji put sam ju vid’o kad sam se iz sela vrto u Majdanpek, a bilo je to s’ jeseni 1980. godine. Kod česme „Zlatica“, nadomak Majdanpeka ugase mi se kola. Tu noć, ’teo ne ’teo, morao sam da iziđem i pogledam nešto oko motora. S leve strane puta ugled’o sam Lidiju kako se u bele ’aljine s’ raspletenom kosom umiva pod jakim mlazom vode. ’Teo sam da ju zovnem, al’ mi se grlo ukočilo, te glas nisam mog’o da ispuštim. Dok sam ulaz’o u kola, ona je bila okrenuta licem u men’. Smejala se dok mi je ma’nula rukom, a motor je lako upalio. Znam de me je zaustavila kako bi ju vid’o, a ja sam i dalje ostao u dileme, dal’ mi se javila ka’ vampir, ’el ka’ vila. Kod ove česme se i sad često gase vozila i viđaju razne utvare i nečiste sile. U tem mi prošla cela zima, a ja sam se baš ponadao de ću načisto da zaboravim Lidiju i čudesne događaje u vezi njoj. Tu proleć, na vašaru u selu Topolnici upoznam osamnajestogodišnju Dušicu i odma’ ju predložim brak. Sve se odvijalo na brzinu i iznenada. Najpre ju odvedem na planinu, da ju upoznam s’ mojima, a posle se vrnemo u moj stan, kud smo i danas. Ne mogu čudom da se načudim kako me je Dušica odma’ pri’vatila za muža, ka’ da sam ju bio presuđeni spasilac i ka’ da je večito čekala na men’. Toga leta napravimo veliku svadbu, te se lepo proveselimo. Ja sam posebno bio srećan, ’el sam dobio pravu, živu i zdravu ženu. Posle su došla i deca. Za naredne dve godine dobismo i dve lepe ćerkice. Dušica ji je čuvala, a ja sam radio. I tako ni je lepo tek’o život gledajući kako ni deca rastu i napreduju. U šesnajeste godine, stareja ćerka iznenada poče da liči na moju verenicu s’ onoga sveta. Svakem danom lik ju je postajao sve jasniji i lepši, a kad je napunila osamnajes’ nisam mog’o da ju odvojim od lika moje nekadašnje Lidije. Još ka’ decama dali smo ji imena kako smo mi ’teli. Ove
OKULTOPEDIJATM
63
stareje sam rek’o da nosi ime moje misteriozne verenice. Ne znam da li se to dogodilo baš slučajno, al’ mislim de nije. Sad je preda mnom bila potpuno ista još jedna osoba, baš ka’ ona u koju sam bio beskrajno zaljubljen. Samo šta za ovu tajnu niki nije znao, osim men’. Moja Dušica nikad nije videla niti čula za moju nekadašnju vezu, koja je nestala pod velom velike tajne, a ja sam muku muč’o kako da otkrijem razlog sličnosti dva ženska stvorenja. Posle skoro dvajes’ godina, jopet sam se naš’o pred vratima Mile vračare. Žena me nije poznala, al’ to nije mlogo važno. Odma’ je uočila moj veliki problem i nevolju i rekla de u mojem telu i krvi postoji nešto šta nije ljudski i ovozemaljsko. Duša neke nepoznate sile nalazi se u svakem deliću mojega bića, a stareja ćerka je bila očiti primer te sile. Vračare nisam ’teo ništa da pričam o moje prošlosti, ’el je žena bila zaborvila kad sam kod njoj dolaz’o i kad mi pomagala. Dovoljno je da ja o tomu sve znam i de su mi stvari danas sasvim jasne. Moja nekadašnja verenica, Lidija, mi je u pismu izričito rekla de će mi se javi kad prođe mlogo dana, i de će njojna duša da bude sastavni deo mojega tela. Nju sam, ipak, prepozn’o u svoje krvi, kroz moju ćerku Lidiju. Nažalos’, ona o tem ništa ne zna. Planiram da ju jedan dan, nasamo, sve opričam. Mož’ da se desi da mi ne poveruje. To me mlogo pudi i zabrinjava. Nekašnja moćna vila s’ Miroč planine je skroz pomutila moj život. Skroz mi zagulila stvar.
64
OKULTOPEDIJATM
MISTERIOZNI LOV NA DEVOJKE U KRAJINI
– Te 1970. bio sam napunio dvajes’ osam godina, mada mi nije mlogo smetalo, al’ mojima u selu jeste*1. Mati mi jedan reče kako bi bilo dobro da se raspitam za neku dobru vračaru, pa da kod njoj proverim da nisam „zavezan“ od neke ženturine, ’el mi pa suđenica zaključana. To sam mlogo olako svat’o, al’ sam mater posluš’o. Baš je i men’ kopkalo šta znaju te babetine i šta imaju u te njine nepismene glave, kad mož’ da utvrde da l’ sam „zavezan“ i od čije ruke. Sam sam se u sebi smejao, pa sam jedan dan rešio da otidem kod jedne. U Majdanpeku od moje gazdarice saznam da u Mosni kod Donjeg Milanovca ima neka baba Anka koja mož’ čoveku da preokrene sve u životu. Jedno posle pladne kad se vrnem s’ posla, ja ujanem biciklu, pa pravo kod te babe. Ona je živela visoko gor’ na brdu, na oko jedan sat vremena kad se ide peške. Baba me lepo pri’vati i izljubi ka’ da se znamo od pamtiveka. Bilo to, dabome, na nekol’ko dana pred veliki negotinski jesenji vašar. Baba Anka mi reče nešto šta nikad neću da zaboravim. Rekla mi da na sam dan vašara ujanem biciklu i rano ujutru dođem dol’ na drum i da ju tu sačekam. Posle ću ja nju da turim na biciklu, pa ću da je odvezem do Negotina. E, onda će ona tam’, na licu mesta, da uradi ono što zna i ume, samo da ja prs’ uperim u devojku koja mi se sviđa. Tako je i bilo. Na dan Velike Gospođe, u Mosne, na moju biciklu prepnem vračaru, pa onda pravac Negotin. U to vreme nije bilo mlogo vozila po putu, pa čak ni autobusi nisu išli redovno. U Negotinu* biciklu ostavim u avlije kod neke ljudi, a onda
* Kazivanje Radeta Jevtića iz Negotina.
OKULTOPEDIJATM
65
s’ babom na vašarište, da biram onu koja mi se sviđa. Bilo je tam’ mlogo lepi’ i mladi’ devojaka, kol’ko ti đoka ’oće. Najgore je što nijednu iz tog kraja nisam poznavao, ali po velikim niskama dukata pretpostavio sam da su iz obližnje sela i da su prilično imućne. Ja idem napred kroz narod, a baba za mnom. Kod jedne komendije**2 malko zastanem, el mi se tu učinilo da ima najviše devojaka. Baš tad je sa te obrtaljke iskočila jedna lepotica. Oči crne, ka’ upisane, a kosa do dupeta do’vaća. Na grudima je imala preko trijes’ veliki’ dukata. Odma’ donesem odluku da to bude ona. Baba Anku povučem za rukav i uperim prs’ u devojku. Njoj je to bilo dovoljno, jer je odma’ uzela svoj vračarski alat u ruke i prionula da radi. Iz kese je izvadila venčić od magijske trava, venčani prsten iz namastira Svete Petke i tri flašice sa vodicom: bogojavljenskom, božićnom i đurđevdanskom. Kroz venčić je devet put’ proturala prsten i zalevala ga pomešanim vodicama. U isto vreme iz vida nije gubila devojku koja mi se svidela. Vračarka se stalno vrzmala oko njoj, te od napred, te od pozadi, i stalno ju gledala kroz venčić i prsten. Potrajalo je to oko dvajes’ minuta, a onda mi je baba rekla da dobro vodim račun’ šta će devojka da radi i kud će da otide. Bio sam prilično uzbuđen pogotovu što je oko men’ bilo na ’iljade ljudi koji su mileli ka’ mravi. Rade je posle netremice pratio lepu devojku koja se po vašarištu kretala u društvu još nekih devojaka. Ta šetnja je potrajala oko pola sata, a onda se devojka ubrzanim koracima uputila prema zaprežnim kolima koja su bila prekrivena arnjevima. Čim je stigla do kola u kojoj su joj bili roditelji, devojka se pružila po travi pored njih. Pritrčali su joj roditelji, ali i drugi ljudi koji su je videli u takvom stanju i koji su se tu zatekli. Rade je sve to gledao na ** Ringišpil.
66
OKULTOPEDIJATM
udaljenosti od desetak metara. Drhtao je od straha i pomisli da je s’ babom načinio veliki greh, a pogotovu ako devojka ne dođe svesti, ili ne daj Bože... – Svet kuj se bio skupio oko devojke polivao ju je vodom i drmusao. Zvali su je po imenu, dizali s’ trave i okretali, ali ništa nije pomoglo. Devojka, koju su zvali Jelena, nije se mrdala, niti šta izgovarala. Disala je retko i malaksalo. Neki je baš tad od negde doveo neku Ciganku, koja je devojku prskala i bajala ju pokraj glave. Posle je u neki sud turila nekol’ko ugljena, a ovi su svi propali na dno. Ali, Jelena se ni dalje nije mrdala s’ mesta. Posle su je podigli na kola i položili na prostirku, gde su nastavili da ju trljaju i ’lade slepoočnice i čelo. Ja sam i dalje bio u velikom strahu i molio Boga da ju se ne desi ono najgore. Sakriven iza susedne kola, čekao sam i gledao šta će sve da bude s’ Jelenom, koja je mojom krivicom izgubila sves’. Potrajalo je duže, a onda se ona polako podigla, ka’ da se budi iz sna. Protrljala je oči i čudno pogledala na sve strane unaokolo. Sve prisutne je dugo zagledala u lica, baš ka’ da u njima iščitava nešto mlogo važno. A onda je spazila men’. Skamen’o sam se i ostao na mestu ka’ prikovan. Usta su mi se osušila, a u guše nešto steglo. Devojka je odjedanput stala na noge, al’ je i dalje gledala u moje oči. A onda je naglas povikala, raširila ruke i pošla prema men’. Rekla je tad: „Ovo je mladić koga sam snila. To je moja sreća i moja sudbina. LJudi, ja smesta polazim u svet za ovem čovekom. U snu mi se prikazao ka’ moja jedina sudbina, ka’ moj spasitelj i gospodar. LJudi, on je moj i ja sam njegova...“. U te povike, Jelena mi je potrčala u zagrljaj. Bio sam zbunjen i preplašen. Svi mi se oni ljudi vrteli u glave. Izgubio sam kontrolu i ravnotežu. Posle me je ona ljubila, čini mi se beskrajno i žestoko, kako se samo poželeti može. A onda me je u’vatila pod ruku i povela u šetnju kroz vašarište. Tad su njojni roditelji u besu
OKULTOPEDIJATM
67
pritrčali, ne verujući šta se s’ njinom ćerkom dešava. Vikali su na nju da je luda i da me ostavi na miru, ’el ne zna kuj sam i odakle sam. Ali, ništa nije vredelo. Jelena me nija ispuštala ispod ruke, pa smo tako nekol’ko put’ obišli ceo vašar. Zagledali smo raznoraznu robu i đakonije po tezgama, baš ka’ da se godinama poznavamo i da smo ka’ muž i žena. Povremeno smo zastajali da me ona poljubi i pomiluje po kose, a onda smo išli dalje. I sa mnom su se dešavale čudne stvari. U isto vreme bio sam ponosan, ali i uplašen i zbunjen. Ka’ da sam tu pao s’ neke druge planete. Neće da mi verujete, ali Jelena je ’tela da odma’ pođe sa mnom u moj Majdanpek. ’Tela je da našu vezu odma’ započnemo i da se više nikad ne razdvojimo. U bunilu nisam znao šta da
68
OKULTOPEDIJATM
odgovorim, pa sam iš’o uz nju ka’ izgubljeno jagnje. Čudilo me je kol’ku je magijsku moć imala vračara iz Mosne i kako je ta moć brzo delovala na devojku koja mi zapala za oko kad sam na nju pokazao prstom. Tako je bilo, očiju mi... Tog dana na vašaru kupim ju veliko licedersko srce, srmeni jelek i vezenu maramu. Ponovo smo otišli do sudbonosne obrtaljke od pre par sati. Provozali smo se na njoj i s’ visine razgledali celo vašarište i varošicu Negotin. Mislim da smo tad i ona i ja bili presrećni. Posle otidem kod njojne roditelja, pod arnjeve. Tam’ se sakupi cela njojna familija. Svi samo o nama pričaju. Ne mož’ da se načude šta se danas s’ njinom Jelenom dogodilo. Posle su i men’ ispitivali: kuj sam, šta sam, odakle sam, koga imam, s’ kim sam doš’o? Ali, istog dana se pred njima, s’ Jelenom dogovorismo o veridbi i venčanju. Na men’ je ostalo da odma’ o svemu ovome obavestim moje na Kupinovoe glavice, pa da se budući prijatelji što pre vide i o svadbe dogovore. Kako ću samo moju mater da obradujem kad čuje da sam naš’o suđenicu! A ona, jadnica, bila ubeđena da sam sa 28 godina uzgubio svaki voz za ženidbu, kad ono ispalo da vreća našla zakrpu. Predvečer tog dana sam morao da se vrnem natrag. Baba Anka me je čekala na ugovorenom mestu, na ulazu u vašarište, ne znajući šta se sa mnom događalo. Jeleninoj familiji obrazložim zaš’ moram da idem, al’ izostavim baba Anku. Bilo bi glupo da otkrijem kako je do svega ovoga došlo. Verujem, a i mlogi su pričali, da se i sad u negotinskom kraju momci i devojke žene i udavaju uz pomoć vračarice. Tu se nije mlogo promenilo, ’el ovo je kraj kud se mlogo veruje u moć te baba. Dogovorimo se s’ Jeleninom familijom da ću nju i sve njojne za nekol’ko dana da obiđem kod nji’ u selu, uz bukliju i sve šta uz to ide. Biće to prava proševina, obećao sam ji’. S Jelenom se iza kola dobro i pošteno izljubimo i, da prostite, malo izvatamo, pa ja pođem da tražim moju mađijarku. Nađem ju tam’ kud smo rekli,
OKULTOPEDIJATM
69
dobro ju nagradim, natovarim ju na biciklu, pa pravac Mosna. Kod štubičke pivnica ne u’vati mrak. Baš kod česme, baba Ankin kaput se uplete u žice na prednjem točku. Ona ’ tela da se vozi napred na ramu, strao ju de će pozadi da ispadne. Kad ono ovak’ ispalo još gore: popadamo s’ bicikle nasred druma i dobro se uzubijamo i izgrebemo. Jedva smo se digli i nastavili put. Znali smo de nam se to vrće zajam za što smo devojke preokrenuli pamet, ali smo ćuteli i išli dalje kroz pomrčinu. Tu noć baba Anku ostavim u Mosni, a ja već pred zoru stignem u Majdanpek. Muke velike, al’ fala Bogu, do sad uspešne. Odma’ nastavim dalje kod moji’ na planinu. Za par dana svi se nađemo u kuće kod moje Jelene. Do Debelog Luga siđemo peški, a odande vozom, preko Bora i Zaječara, do Negodina. Povedem i neke svoje tetke i strinke, da proševina bude po mere i kako treba i da se ne obrukamo, ’el mi smo planinski i zaostali ljudi u tem pogledu. Mi na planine još čuvamo ovce i koze, a oni još pre trijes’ godina otišli u inostranstvo. Tam’ smo pili, jeli i veselili se, a za naredni mesec ugovorimo i svadbu. Jedne nedelje da svadba bude u Jeleninom selu, a druge nedelje u mojem. Sve smo se lepo dogovorili i sve je išlo ka’ podmazano. Baka Ankine čini su još bile na snage. Ujutru Jelenu povedemo s’ nama. Ja i ona otidemo u moj stan, a moja familija u Homolje. I na jedne i na druge strane se ubrzano radelo na pripremanju svadbe. U to vreme spramali se veliki darovi za mnogobrojne zvanice. Moj i Jelenin život sve do dana svadbe bio je savršen, a posle sve krenulo niz mojega. LJubavni polet je ispočetka bio veliki. Niki ni tad nije bio ravan. I svadba je prošla u najboljem redu. U oba sela je veselje bilo za priču i za pamćenje. Kod men’ je svirao najbolji orkestar u Homolju. Svirao je Mile Matušić iz Brodice kod Kučeva. Pljuštale su pare na svaku stranu. A posle svadbe, e, to je drugi kraj žalosne priče... Tu mi se vrnulo milo za drago...
70
OKULTOPEDIJATM
Rade se tu zagrcnuo. Njegova ispovest je odjenom krenula drugim tokom. Odmah saznajemo da je drugog dana posle svadbe Jelena postala sasvim druga osoba. Bila je histerična, hladna i nepodnošljiva. Tuga, haos i svađe postali su svakodnevica u kući, odnosno u stanu Jevtića. A onda je Rade morao opet u Mosnu, kod vračare. Odande je donosio raznorazne obajane vode, ali i druge mađije. Stvar bi se samo prividno stišala, a onda bi sve krenulo starim tokom. Jeleni je sve smetalo. Smetao joj je Rade kad jede, kad hoda, kad govori, kad spava... Smetali su joj njegovi u selu, kuća u kojoj su živeli, vazduh nad gradom... Sve joj je smetalo do Boga nebeskog. Kod baba Anke sam iš’o još nekol’ko put’, pa mi i to dosadi. Njojne čini su sve više bledele i gubile moć. Jelena se više nije popravljala, a ni ja više nisam mog’o da je podnosim. Jedan dan, dok sam bio na poslu, pokupila je njojne stvari i otišla. Ni ja nisam iš’o da ju vrćem. Videli smo se još nekol’ko put na sudu, zbog razvoda. Decu nismo imali, pa se presuda nije otezala. O prvem našem susretu kod komendije na vašarištu više nikad nismo progovorili. Ona je sada ponovo udata i, kako čujem, živi u Negotinu. Muž ju neki buxovan, neki kurčevski direktor. Fala Bogu, takvi’ sad ima na svaku stranu. Nagrdiše i božije i ljudsko. Opustošiše preduzeća i utekoše u penziju, ’el u inostranstvo, a radnik nek’ se snalazi, nek’ pase travu. Očiju mi, tako je. Čuo sam da je Jelena sad baba, ’el ju se stareja ćerka još pre neku godinu udala. Neka ju je sa srećom. Ne mrzim ju. Ja sam sve to zamrsio. Ja i baba Anka, Bog da ju dušu prosti. Posle godinu dana od razvoda sa Jelenom, u mojem selu pronađem Draginju, ovu koja nas služi i sluša. I mi imamo dve ćerke. Obe su srednjoškolke i dobri su đaci. Jelena mi ponekad dođe u glavu, a možda i ja njoj? Voleo bi
OKULTOPEDIJATM
71
da se skobimo, posle trijes’ i više godina. Imali bi mlogo da pričamo. Bez obzira na baba Ankine čini i mađije, ja sam Jelenu istinski zavoleo, e, sad, što nije moglo preko sudbine da se prođe, to je druga rabota. Al’ ni to nije bilo nikakvo čudo. Mlogi se i danas žene uz pomoć takve baba. Kod nekoga to traje, kod nekoga se prekine. Kod men’ se prekinulo, prekinulo mu se srce da Bog da onomu kuj ne rastav’o. Nije lud on’ što kazao: „Đavo ne traži čoveka, nego čovek đavola“. Baš je tako.
72
OKULTOPEDIJATM
KAKO JE NESUĐENI ZET OŽENIO TAŠTU-VRAČARU
Za krajinsku vračaru Nataliju čuli su mlogi, ’el je pre trijes’ godina na veliko radila svoje mađijaške rabote po Krajine, Ključu i Poreču. Najviše ju pante buduće mladoženje i udavače, ’el je njima najviše pomogla i na tu stranu najviše radela. Bila se dobro izvežbala za ljubavna poznanstva i veze, potajne susrete, svođenja, pa i sređivanje bračni’ razmirica i razlaza. Svakodnevno u njojne avlije čekali su na desetinu ljudi i žena iz sve krajeva, da ji ona primi, pogviri u budućnos’ i „vidi“ izabranika i izabranicu. A kad nije mogla da ji vidi ni u pasulju ni u kartama, Nata je obećavala i uzimala obavezu da učini da se voljena osoba iz beloga sveta ubrzo pojavi. Obećavala je Nata, al’ je poprilično u tem i uspevala. Nije ona ’tela mlogo da reskira, više je volela da ide na sigurno, pa makar svoj pos’o radela i u nevreme i na najgroznijemu mestu. Pa ipak, Nata je iz obližnjega sela, pokraj Negotina, otišla u Austriju, da tam’ zaradi veće pare. Bila je mlada i vredna, a tad’ se pos’o mlogo lakše i nalaz’o. Snašla se dobro, pogotovu šta su iz njojnoga sela tam’ bili mlogi. Do tad’ se ona i Golub, to jes’ ja, nisu poznavali. Ono istino, ja sam imao prilike da uđem u njinu kuću, al’ mi se nešto nije dalo. Nije bilo suđeno. Mađijarka Nata u selu je ostavila oca i mater, koji su bili dosta oronuli i nemoćni za poslove u polju. Ostavila je i sedamnaestogodišnju ćerku Vericu. S mužem se razišla prilično odavno, ’el nije voleo da ona prevrće ljudsku pamet i da ji presuđuje kako oni traže. Dig’o je ruke od njoj i otiš’o za drugom ženom. Nata se više nije udavala iako tad’ nije imala više od trijes’ godina. Čim je ona otišla u Austriju, ja sam njojnu Vericu slučajno
OKULTOPEDIJATM
73
skobio na negotinskem buvljaku, pa smo se lečke zbližili i ugovorili novo viđenje. Tako je bilo, očiju mi. Od tad’ sam kod Verice poč’o slobodno da zalazim u kuću. Od njojnoga dede i babe se nisam pudio, al’ kad’ se Nata vrtala iz Austrije mi smo se sastajali na druge meste. Kad god je Nata odlazila uvek je spominjala Verice da pazi šta radi i s’ kim se druži, i da ju ne osramoti pred familijom i celem selom. Za to mi je Verica odma’ rekla al’ mi našu vezu nismo prekidali, nego smo se još više viđovali i sastajali. Vericina baba i deda su čak i men’ zavoleli, pa su jedva čekali da me vide. I oni su se nadali de ćemo ja i Verica da se uzmemo i udomimo ka’ pametni ljudi. Sa Vericom sam ja i stvarno imao ozbiljne namere i ona mi je dosta verovala, baš ka’ i ja njoj. S vremenom sam u Vericinoj sobi poč’o i da noćivam. Nismo se više kutali ni zazirali ni od komšija ni od prijatelja. Jedino, čim bi Nata najavila dolazak, onda smo se primirivali. Al’ to je kratko trajalo, brž se ona vrtala. A onda je jednoga dana iz Austrije doš’o moj stric i s’ vrata rek’o: „Golube, spremaj dokumente da te vodim za Austriju. Sad je poslednji voz za zaposlenje gor’. Nema ovode kod nas ništa. Vi’š de svi otoše i de se izbogatili. Svaki naprav’o kuću i svaki se podig’o. Siguran pos’o imaš u moje firme, i zato nemo’ da se mlogo pišmaniš!“ Ta’ njigov predlog nisam mog’o odma’ da pri’vatim, ’el nisam mog’o da zamislim rastanak s’ mojom Vericom. Al’ jedan dan i to je došlo na red. Morao sam da ju kažem šta mi je stric rek’o, pa je to nju prilično zbunilo i iznenadilo. Nekako se sporazumesmo da u Beč na tri meseca otidem ja prvi i da zaradim pare za našu svadbu, a posle ćemo, ako Bog dan, da zaj’no otidemo i zaradimo sve šta ni treba za naš život i za našu decu. I pristade ona nekako, zlo i nevoljno. Posle dvajes’ dana pripreme otidem ja u Beč, i moj stric me sačeka i obezbedi dobro i sigurno mesto na poslu. Rastanak s’
74
OKULTOPEDIJATM
Vericom nije bio lak, al’ mi se čini de me razumela i de će me čeka. Iz Beča sam ju se često javljao i pismima i telefonom, s’ porukom da me čeka i de će za uvek da budemo zaj’no. I ona je men’ uzvrtala pisma i razglednice, pa mi je vreme nekako brže i lepše prolazilo. Niki tad’ živ nije mog’o da posumnja de će ni se đavo zavuče u dupe i de će tu počne da mrda i da ni zamrsi planove. Velika i neizmerna ljubav je predvođena đavolom jednoga dana morala da se raspline ka’ sapunica. Kuj se u’vati u đavolje kolo, ta’ ima da bude prcan kroz ceo život. Tad’ ja to nisam znao, a ne bi ni verovao. Moj život se u Beču svodio sam’ na pos’o i na stan. Nikakvi
OKULTOPEDIJATM
75
izlasci i poznanstva me nisu zanimali, i ako je naši’ zemljaka iz Krajine bilo kol’ko ti đoka ’oće. Dobro sam znao i koje devojke tam’ ima na školovanju, el na poslu, pa me ni one nisu prevukovale. Jedanput sam rek’o de će moja da bude samo Verica i ni jedna druga. Ako bi naš’o drugu, bio bi’ najveći usranko na svetu, korio sam samoga sebe. A jedan dan sam slučajno, od jednoga mojega zemljaka, doznao de u moje blizine stanuje neka dobra vračarica i mađijarka i to rodom iz Negotinske Krajine. U početku mi to mlogo nije značilo, al’ me posle zagolicalo da doznam dal’ me moja Verica voli i kol’ko mi je verna. E, to me je kopkalo da doznam i to je bio glavni razlog da otidem i potražim tu vračaru. Naš’o sam ju lako, ’el su ju svi naši zemljaci dobro poznavali i svi su kad tad seli za njojan astal, da ji pogviri u sudbinu. Odnegde mi je po malo bila poznata, al’ nisam tražio da mi se ispoveda iz koga je mesta, mada sam docnije i to doznao. Da zavaram trag o men’ lično, rek’o sam de sam baš iz Negotina i de želim da mi malo pogleda u karte, a to više iz razonode nego iz stvarne potrebe. Tu sam ju slagao, ’el sam žarko voleo da čujem šta je s’ mojom Vericom. Vračara je bila prilično mlada, lepa i zgodna žena. Po moje neke glupe procene, sigurno ju je falilo nekol’ko godina od četrejes’. Ka’ muškarac zapaz’o sam de ima savršeno građeno žensko telo. To mi je odma’ zapalo za oko, mada sam se trud’o da se usmerim na njojne reči i tumačenje iz karata. Pogodila mi je de imam devojku, de je naša veza jaka i stvorena iz ljubavi, al’ de je budućnos’ te veze na staklene nogu. Po njoj, devojka koja je ostala u Srbije, sve me je manje volela i sve se više obrtala od men’, a približavala nekomu visokomu i crnjomanjastomu mladiću koji ju je zadnje dana sve više jurio i nametao ju se. Ja ju baš i nisam oko toga mlogo poverovao, al’ jopet šta ga znaš i kuj zna šta se Verice uselilo u glavu i u dupe. Ako ju se i jedno i drugo zagrejalo, onda je vračara bila u pravu, mada sam samo klimao glavom ka’ šta klima
76
OKULTOPEDIJATM
konj. Nije ’tela da mi kaže puno ime moje devojke, samo je rekla početno slovo, a to je bilo slovo „V“. Tad’ sam ju poverovao i ono šta mi je pre toga rekla. Rekla mi je još de ta devojka nije men’ od Boga namenjena i de s’ njom neću da ostarim, niti da imam decu. I još mi reče, de ću u sve to uskoro da se i lično uverim. Čim sam poš’o od vračare, odma’ sam otiš’o u stan i Verice napisao jedno opširno pismo, s’ napomenom de sam ja u nju poč’o pomalo i da sumnjam. Nisam ju pomenuo vračaru, al’ sam ju rek’o de sam to načuo od naš’i ljudi koji su dolazili u naš kraj. Nisam mog’o da ju zovnem telefonom i to ju kažem u lice, ’el se ne bi uzdržao da ju ne kažem de je najobičnija flinta, uličarka i baraba. Ovak’ u pismu, malko sam se uzdržao i izdalje ju rek’o, mislim dovoljno da mož’ da zna i razume na šta ciljam i šta ’oću da ju saopštim. U međuvremenu, dok mi se pismo ne vrne, jopet sam otiš’o kod vračare, moje zemljakinje. ’Teo sam da se jopet uverim u njojnu tvrdnju, a možda i u neku promenu, al’ sam, da budem pošten, otiš’o da ju ponovo vidim, mada je od men’ bila stareja pune deset godina. Sad je bila ljubaznija neg’ pre, pa me je više ubeđivala da od moje devojke odustanem, nego šta je to videla u kartama. Nji’ tad’ nisam bio ni „presek’o“, ni rukom prekrst’o, a ona je već znala moju nesrećnu zaljubljenos’ i veliki promašaj. Neki đavo je sve više ulaz’o u moju dušu i ja sam sve više počinj’o da ju verujem, a s’ druge strane zaslepljujem njojnom lepotom i stasom. Moram da priznam de sam u vračaru, za početak, bio dovoljno zaljubljen, a de sam na Vericu i njojno pismo sve manje mišljao, ma kakav odgovor bio. Al’, primetio sam još nešto. Nata me je pozvala da u njojan stan svrnem kad god mogu i kad god zaželim, ’el je navodno usamljena i malo posećivana. Men’ je ta’ poziv dobro doš’o, pa sam se narednu večer jopet naš’o u njojnem stanu. Čim me je videla, odma’ mi je potrčala u zagrljaj ka’ da smo
OKULTOPEDIJATM
77
stari znanci i veliki ljubavnici. Čisto me je mamila zanosnem pokretima i pogledima, a crna kosa padala ju niz gola ramena. Tu noć, al’ i budući’, ja sam noćivao kod Nate, moje zemljakinje i poznate Krajinske mađijarke i gatare. Više nisam tražio da mi gleda u karte, ’el pa nešto izmađija. Čak je ona tražila da ja njoj pogledam, al’ ne u karte, nego u gaćice. Kunem vi se, baš je tako bilo. Preko dana smo radeli svaki svoj pos’o, a uvečer smo bili zaj’no, uz poljupce i još po nešto, i to uvek u njojnem stanu. Kod men’ nisam smeo da ju dovodim, ’el je u moj stan često svrto moj stric, pa i drugi ljudi iz našega kraja. Samo ja sam imao i jedan veliki problem, a to je šta mi je boravak od tri meseca u Austrije skoro isticao, pa sam morao da se vrnem natrag u Krajinu. Nata mi jednu večer predloži nešto šta me je oborilo s’ nogu. Bilo je to ka’ grom iz vedroga neba, al’ je to bilo spasonosno za men’. Ponudila mi je brak ka’ jedino rešenje za moj duži boravak u ove zemlje, ’el je ona imala neograničenu vizu. Ja sam ta’ predlog odma’ pri’vato, pa preko jednoga rođaka kuj skoro dolazi u Srbiju, tražio da mi donese potrebne dokumente za ta’ brak. Nekako u to vreme, od Verice mi stiže odgovor na pismo od pre dvajes’ dana. Al’ ne samo odgovor, već i ves’ da ona baš sve zna, pa i to de sam se spanđ’o s’ njojnom materom, Natalijom, i de kod njoj stalno boravim i noćivam. Rekla mi je de za sad nema drugoga mladića, al’ će da ga skoro potraži, ’el mi švaleraciju s’ budućom i nesuđenom taštom neće nikad da oprosti. Mož’ i svet da se preobrne, al’ ona nikad neće. Pismo je započela i završila bez pozdrava. Neki me je dušmanski otkuc’o i Verice pren’o sve do tančina. Možda sam i ja kriv, ’el se nisam paz’o, al’ tu više ništa nije moglo da se izmeni. Pismo sam posle odn’o kod Nate, koja mi je priznala de njojna Verica ima nekoga momka, koga je prilično kutala, al’ da nije znala o komu se radi, a najmanje da sam to bio baš ja. To
78
OKULTOPEDIJATM
saznanje je potreslo i nju, a i men’, pa smo nekako i zažalili što smo pošli tem putem. A onda sam se ja obrnuo i poš’o iz njojnoga stana, s’ namerom da se u njega više nikad ne vrnem. Tad’ me je Natalija u’vatila za ruku i u jecaju počela da se kida. Naš rastanak ništa ne bi izmenio, pa me je ta misao povrnula natrag u sobu. Posle nekol’ko dana, kad mi je stigla dokumentacija, venčali smo se i nastavili da živimo u njojnem stanu. Verica se u međuvremenu udala za momka iz drugoga sela i s’ njim otišla u Francusku. Danas ima dvajes’dvogodišnje bliznace. I men’ je Natalija rodila sina. Men’ je tad’ bilo dvajes’osam, a Natalije trijes’osam godina. Od tad’ je prošlo koxa vreme, a ja i Nata smo i sad na starem mestu. U krajinu dođemo dvaput godišnje. Verica i Natalija su se nekako pomirile, pa se ponekad čuju telefonom. Ja to nebi’ mog’o. Sramota bi’ me bilo da ju u oči pogledam. Noćivao sam u njojne kuće i kleo ju se na vernos’, a ovam’ krenuo u novu avanturu s’ njojnom materom. Zer to nisu đavolska posla i kud to ima kod pametne ljudi? Istino, to je bilo iz neznanja, al’ je ipak bilo. I danas po nekad pomislim, de je Natalija možda spravljala ljubavne čini, pa me otrgla iz zagrljaja svoje ćeri? Ako je tako, onda isto snosimo odgovornos’. A možda je i sudbina tako ’tela? Al’ ne žalim, majka je, i ako stareja, mlogo zgodnija i lepša. Čak i da izuzmem đavolje rabote, ja sam i prirodno bio zaljubljen u Nataliju, mlogo više nego u Vericu. Sudbina je ’tela da iz te kuće bude moja životna saputnica. A Natalija i sad pomaga mladima da se skobe na putevima ljubavi, upoznaju, zbliže i krenu u nov život. Ja se ponekad dobro ismejem kad se setim kako je meni gledala i proricala novu izabranicu, a ni sama nije znala de je to ona.
OKULTOPEDIJATM
79
ČUDESNI POROĐAJ U RAJSKOJ PEĆINI
Bajalica sam više od četrejes’ godina i tu nema šta da se lažemo*. Ne mogu ja to da izvrdam i da kažem de nisam. Bajala sam i po malo mađijala svud i svakomu kuj god me pozvao i imao neku nevolju. Išla sam i po kućama, a i kod men’ su dolazili s’ razne strana, al’ najviše iz ove naše Krajine. A bilo ji i iz Homolja, pa čak iz okoline Požarevca i Niša. Al’ Rajska pećina je bila i ostala „sveto“ mesto za bajalice i mađijarke. Koga god sam tam’ odvela da mu nešto odradim, uvek je bilo uspešno i bajanje se „primilo“. Nerotkinje iz ovi’ krajeva to dobro znaju. Al’ znaju i ove sa gluvonemom i nesposobnom decom. U svoje dugogodišnje prakse doživela sam da vidim i čujem najčudesnije pojave, koje nisam mogla ni da zamislim da postoje. Sećam se dobro, jedna nesrećna žena iz okoline Majdanpeka, uoči onoga rata, donela mi dvogodišnje devojče, koje je bilo nepokretno i nije napredovalo u razvoju, a šta je najgore, nikad nije puštilo glasić iz guše. Dete je sve manje jelo i nije razlikovalo svetlos’ od pomrčine, niti toplotu od zime. Posle trećega dolaska u pećinu i posle mojega napora da ga povrnem u život, dete se vidno oporavilo i počelo da traži ’ranu, ide po sobe i postepeno priča. Kad ju je bilo četiri godine doveli su da ju vidim. Bilo je to najlepše i najpametnije stvorenje koje sam videla. Devojče je pred mojim očima trčalo, igralo se i popevalo. Najviše su me za pomoć zvale nerotkinje, pa sam magijski ritual s’ njima izvodila u velike sale u Rajske pećine, na mestu zvanom Prerast. Ta pećina se nalazi baš kod ušća rečice Dubašnice u reku Zemnu, na međi dva sela: Plavne i Štubika. Pored delotvorni’ ’ladni zidova u pećini, za ovu radnju sam koristila magijske biljke sa Miroč planine, koje potpomažu začeće.
80
OKULTOPEDIJATM
Unesrećene žene, a željne da postanu majke, molile su me i preklinjale da ji pomognem da održe porod, kako bi opstale u kuće u koju su došle da provedu život ka’ žene i majke. Te njine suze bile su presudne za sve šta sam za nji’ činila. Ja sam lično zadovoljna onem šta sam postigla i šta je bilo u moje moći. Posebno mi je u pamćenju ostao jedan zanimljiv slučaj žene koja je dolazila i preklinjala da ju pomognem. Tri put smo zaj’no išle u pećinu i obe smo se trudile da dođemo do cilja, al’ ni je uspeh uvek izmicao. Kad god bi došla klekla bi pred moje noge i molila da ponovo pokukšamo, ’el će je, kazivala je, muž ka’ nerotkinju oterati iz kuće. Tad’ sam učinila nešto šta retko činim i šta nije u moje navike, ’el se te radnje sramim i nisam u
OKULTOPEDIJATM
81
mogućnosti da tem činu prisustvujem, al’ zbog ženinog preklinjanja i suza, ja sam popustila i pristala. Za tu radnju je bio potreban i muž, šta je, na sreću pristao, samo da u kuću stigne naslednik imanja, kućnog ognjišta i krsne slave. Jednoga majskoga dana, oko Đurđevdana, otišli smo svi troje do pećine. Ja sam ponela i sve druge potrebne stvarčice, a onda sam ji na ulazu u pećinu rekla kako da postupe. Malo me je sramota da o tem pričam, al’ ne mogu drukše da opišem šta je dalje bilo. Da budem kraća i jasnija: one stvari su morali da obave u Rajskoj pećini, i to onako kako je njima najviše odgovaralo. Na to sam ji upozorila još dok smo dolazili ovam’. Bili su zbunjeni i posramljeni, al’ bez toga nije moglo dalje, i nisu imali drugi izbor. Rekla sam ji da uđu do sredine pećinske dvorane, da se tu raskomote i posle, dabome, sve ono kako treba... Moje prisustvo nije bilo potrebno unutar pećine, al’ na ulazu u pećinu jeste, ’el je moj mađijski udeo bio i pre i posle njinoga spajanja. Dok sam prekraćivala vreme i čekala da se oni pojave ispred ulaza u pećinu, prepela sam se na obližnju strmu liticu i razgledala prelepi kraj oko pećine, kud su žuborili potoci i razvijala gora. Gor’ na vr’u, na zaravni, raslo je na stotine stabala plavog jorgovana. Nabrala sam veliku kitu, u želje da ju poklonim mladem paru, kao sećanje na pećinu i ono šta su u njoj radili. A onda se u kanjonu Zemne prolomio glasan poziv, šta je men’ trebalo da znači da su oni svoje završili. Posle sam ji dala onu kitu i poželela uspeh u porodu. Bila sam načisto de u ovu pećinu nikad ne ulazi nečastivi kuj bi mog’o da omete začeće, šta se posle i obistinilo. Al’ oni su u pećinu morali da dođu još dva put’, kako bi se udovoljilo ritualno pravilo i zagarantovao uspeh začeća i trudnoće. Samo, kad se mladi bračni par po treći put pojavio pred mojom kućom, a posle i u pećine, ka’ za inat, ta’ dan je počela kiša. U početku je bila sitna i podnošljiva, a posle se pretvorila u pravu prolećnu bujicu. Pošto su došli iz daljine, čak iz okoline Kučeva,
82
OKULTOPEDIJATM
nisu odustajali od toga da po kiše otidemo u pećinu i okončamo mađije. Pristala sam, al’ sam znala de po kiše ne mogu da budem izvan pećine, ’el bi bila mokra ka’ ćurka. Posle sam se u pećine, dok su se oni svukovali, okrenula na drugu stranu, baš tam’ kud su se dve vode sudarale i zaj’no nastavljale u pravcu Dunava. Bila sam samo na par koraka od mladi’ ljudi koji su se spremali da naprave, pa posle i izrode jedan novi život. Povremeno sam osluškivala šuškanje na prostirke od rasprostete rogože, koje se mešalo s’ šumovima obližnji’ vodopada sa stena i litica. Molila sam Boga i sve svece da se dogodi čudo nad čudima, da mlada žena začne i posreći ju se budući život. A kad su ovi bili gotovi, prišla sam i crvenem koncem unakrs’ povezala ruke i noge. Tako uvezani, morali su da naprave tri kruga i da dodiruju studene i vlažne zidove pećine. Ja sam za to vreme izgovarala basmu za uspešan porod i basmu protiv zle i nečiste sila, koje mož’ da ometu da začeće ne uspe. Onda smo u znak uspeha, na velike kamene ploče postavili jelo i piće. Posle dobrog ručka pod vedrem nebom, rastali smo se, svaki na svoju stranu. Dogovorili smo se da me odma’ obaveste u vezi našega truda, kad za to bude bilo vreme. Zadugo nikakvi’ vesti nije bilo, iako je prošlo nekol’ko meseci. A onda je jednu večer u moju kuću banuo muž sa osmehom na licu i rek’o de je njigova Draginja „ostala“. Da me puno pozdravlja i želi mi dug život. A kad se dete bude rodilo, to će tek da bude veliko slavlje, na koje će i men’ da zovnu. Bila sam presrećna, ’el sam verovala u svoj trud i u njinu zaslugu. Nekako u zimu sledeće godine, naš uspeh se pozlatio. Draginja, istino, nije rodila muško, kako su voleli, al’ radosti ni u ove prilike nije bilo kraja. Na kršenje su zovnuli i men’, al’ nikomu od gostiju nisu rekli koja sam ja, šta sam i odakle sam. Jednostavno, našla sam se tu, da ka’ i svi drugi, proslavimo ta’ nezaboravni dan.
OKULTOPEDIJATM
83
Pamtim još jedan sličan događaj kuj se dogodio nekako u isto vreme, desetak kilomet’ra severoistočno od Rajske pećine, baš na zaravni u blizine vratnjanski’ prerasta i poznatoga manastira. Tu u tem kraju, na jednu pojatu udala se prilično lepa devojka. Bila je rodom iz nekog podmiročkog sela, al’ ju to nije smetalo da se s’ decom igra i druži. I ona je na neki način bila dete, ’el se udala s’ tek navršene petnajes’ godine. Njojni u novopridošle kuće navalili da šta pre izrodi decu, pa su se malko zabrinuli kad odma’ nije ostala u drugem stanju. Bili su se uspaničili i dali se na raznorazna mađijanja po celem kraju. Tako su čuli za men’, pa sam ji i ja više put’ mađijala. Al’ nju su u isto vreme vodili po crkvama i manastirima. Tam’ su ju čitali neke molitve za trudnoću s’ verom de će sve da bude u redu. I ona sama, stalno bi za ovcama klečala i molila Boga da ju podari budućega naslednika ’el naslednicu. Obližnji manastir Vratnu, najčešće je obilazila, ponekad s’ mužem, a češće sama. Pokojni iguman baš se bio zauzeo da stvar istera na čistinu. Voleo je ta’ božji sluga da pomaga nevoljnicima u svake prilike. Al’ mlade žene se učinilo de previše dosađuju tem kaluđeru, pa se rešila da sama odlazi na nepristupačne stene, pred sami ulaz u pećinu. Tu se i sad nalazi ruševina kelije Svetog Nikodima komu se prepisuje osnivanje manastira. Tu je sama na miru mogla dugo da kleči i moli za pomoć. Ponekad je ukućanima pričala kud ide, al’ je češće odlazila bez ičijega znanja i odobrenja. Tako je to potrajalo celo leto. A onda je jednoga dana, tu jesen, išla putanjom sa toga tajnoga zadatka. Zaustavila se da se odmori baš na „Kaluđerskom polju“, nedaleko od manastira. Zadobila je teške bolove koji su bili iznenadni i neobični. Rukama se u’vatila za mlado hrastovo stablo i celom dužinom protegla uz njega. Mišljala je de će ju tako bude bolje. I bilo je. Za kratko vreme i potpuno sama, porodila se, tu na livade pod otvorenem nebu. Rodila je, istino sitasto, al’ prilično otporno i zdravo dete. Bio je to porođaj za priču.
84
OKULTOPEDIJATM
Neki su u selu pričali kako se dete rodilo uz Božju pomoć, a neki da je ta’ porođaj bio mojom zaslugom. Zli jezici su pričali da je dete od đavola i da je žena začela od neke zle sile koja je u nju ušla samo mađijanjem. Niko nije znao pravu istinu, nego se o svemu više nagađalo i nasumice pretpostavljalo. Čak ni mlada šesnajestogodišnja žena nije znala da objasni kako je začela, kako se to desilo i kuj ju najviše pomog’o. Zna samo da je u isto vreme obilazila okolna sveta mesta, dozivala svece i ljubila ruševine na visokoj steni, a s’ druge strane podvrgavala mađijskim ritualima u prerastima i Rajskoj pećini. Posle kad je s’ bebom uvijenom u lanenoj košulji došla na pojatu, prva sam otišla da ju vidim i obiđem. Bila je tad’ bleda i iscrpljena. Čudilo me je kako je mogla da prevali dug put preko šuma, livada i njiva. To je naporno i za zdravu ženu. U njoj je bila neka sila jača od njoj same. Kod kuće su svi bili presrećni, a pogotovu kad’ se dečji plač oglasio na njinem pragu. U kuću je stig’o naslednik i budući domaćin, a to nije mala stvar. Dete su te jeseni odneli u manastir da se krsti. Krstio ga je lično iguman, koji ga je blagoslovio i darivao jednem austrijskem dukatom. Ja sam za to vreme dete držala na rukama, u mesto babice i kume. Uvek sam se pitala, možda je rođenje deteta na „Kaluđerskom polju“ bilo još ranije predodređeno i nagoveštavalo njigovo rođenje koje je začeto negde na čudesnim putevima, između pećine i manastira i između bajanja i molitava. Bilo kako da je bilo i ja sam ga blagoslovila na moj način i zaželela dugačak i srećan život. U ove prilike znam i to de nije bilo potrebno da se mlatimo badava, ’el žena nije prestarela. Porodila se s’ nenavršene šesnajes’ godina. Naša pomoć se traži kad devojka zađe u godine, a ne bude ništa na pomolu, a ne u ovakve situacije kad i bez nas mož’ da rodi. Razlog je bio u njoj samoj, ’el se bila mlogo upudila de će je oteraju iz kuće ako nema decu. A nije imala kud da se vrne...
OKULTOPEDIJATM
85
KAKO JE ĐOKA BUDIĆ IŠAO NA ONAJ SVET
Zovem se Đorđe Jovanović, a svi me zovu Đoka Budić. Od najmanjeg deteta pa do starca mojih godina svi me kao takvog i znaju, a pravo moje ime i prezime zapisano je samo u crkvene knjiga i u lične karte. Otac mi se zvao Josif, a mati Mileva. Rodili me ’iljaduosamstodevedesetdevete godine, u jesen kad se brao kukuruz i grojze. Kuj zna kol’ko je to tačno, al’ tako kažu knjige starovremske. Kuću u Štubiku, mislim u selu, nismo imali, nego smo živeli kod tora na pojati, zvano mesto „Šib“ ili „Biljevina“, na oko pola sata ’oda do sela. To kažem za mlađe ljude, a ja ponekad u ove godine pešačim i po ceo sat. Volim šalu, volim priču, volim i ljude. Tako volim sve... Mlogo sam za života prepat’o i namuč’o se. Tri puta sam se ženio i sve mi tri žene umrele. Eto, sad sam više od trijes’ godina udovac. Mlogi kažu: „Đoka živi dobro, blago Đoke. On ništa ne radi, ništa ne prikodi i nikakva vajda od njega“. Al’ nije tako, nije men lako bilo ni kad mi jedna ćerka umrela, a i ja sam s’ jednom nogom bio na onem svetu. Imao sam tad’ dvajesosam godina, a mlad i jak ka’ Deli Jovan. Sad ću da ti kažem kako je to bilo: Beše neka jesen nevaljašna do boga. Kiša neka, pa magla, pa ’ladno, a ja čuvam ovce po „Biljevine.“ To je pos’o za decu al’ vreme gadno nekol’ko dana, pa reko’ da i’ ja odmenim malko. Tako, doteram ja te ovčice pa ’ajd pravo u sobu’ a osećam groznica me trese ’svud po snage. Vidim ja ću se pobolim od mokrinje i od vlage. U ono vreme amrel niko nije imao. Tako zametneš gunj, dok ne probije voda, posle ne mož’ ga osušiš nedelju dana. Sednem na krevet a ono nesves’ me vata, pa čas mi zima, čas mi vrućina. I sve tako... Nisam ni večer’o. Istrlja me žena rakijom, pa se ja uvi’ u
86
OKULTOPEDIJATM
krparu da me prođe groznica i da me probije znoj. Bre, sinko, više ništa nisam znao za men’. Tako mi se čini ka’ da se vozim u neke lađe, sve dalje i dalje. I posle neko vreme izbaci ti men’ ta voda na neku livadu, al’ to nije livada ka’ šta su naše livade, nego je to čudo neviđeno. Preko njoj kad’ ideš sve ka’ po svile. A ja nekako lak pa ne napipujem zemlju, sve tako odozgor... A neki ljudi, neka čudna lica imaju i iz sve nji’ neki sjaj izbija, jači od sunca. A reči ji nekako zvonke i glasne ka’ crkvena zvona. Sve ti to puca, trese se i meškolji. Vidim dobro neka gužva, iskrcavaju se s’ one vode još ljudi i žene i pravo ji prifaćaju ovi isti čudni ljudi i to po grupicama, kao kad dočekuju regrute. Čim te ćapi više te ne pušća, nego ti saopšti da od ovog časa više nisi zemaljski čovek, nego živa duša koja mora da odgovara za nedela iz zemaljskog života. Nisam do tad’ zamišljao kako izgleda smrt, a sad sam ju i vid’o. To je strašna ala kakva ne mož’ da se opiše. Mlogo je strašnija i od vampira i od đavola. A već za đavole da ti i ne pričam, to sila jedna. Vrvore na svaku stranu da ne mož’ se protisneš, a svi te nekako gledaju krvnički, ka’ da oće krv da ti popiju. Odjedanput ču’ kako neki nevidljivi glas reče da sam ja bio veliki grešnik i kako će strašnu smrt da mi prirede, kakvu samo grešnici dobijaju. Ja više i onak’ ne znam ništa za men’, mislim se nek’ bude šta ’oće sad. Te strašne i jezive ale počeše odjedanput da zavijaju, riču, urlaju i da kriču najstrašnijim glasovima, koje nisam nikad do tad čuo. Propast jedna. Nešto mi dođe da pogledam men’, da vidim kakav sam i kako izgledam. Kad ono, čini mi se, nemam donji deo tela, nemam ni ruke... Samo čujem svoj glas kako zapomaže i pravda se pod nasiljem i pritiskom crni’ kao ugljen đavola. Tako ti to... E, posle nji’ tri najstrašniji, ka’ neki odbor, ka’ neka komisija da je, počeše da se dogovaraju da pušte smrt i da me razvuče što može brže. Neki viče, njega ne vidim, čujem mu samo glas, da se ne žuri sa smrću, nego da se odma’ sastave komisije i počne sa
OKULTOPEDIJATM
87
isledstvom kako bi se otkrili moji gresi. Ali, jopet, većina je da mi se duša od tela odvoji, pa da se sudi samo duši kao i ’kod svih. Dete, kad men’ nešto zabole, čupa mi se iz grudi, a čini mi se grudi nemam. Pa tako jedanput, pa druti put i tek treći put iščupaše mi dušu. A ja se sa tom dušom odvoji’ na jednu stranu, a moje telo baciše u neku mračnu i vlažnu jamu da ga rastrgnu neka grozna stvorenja koja nemaju oči, niti imaju kožu po telu, nego ji dr’će meso na njima kao pi’tije. Tad sam vid’o da od men’ nema ništa i da je tu kraj svemu. Sa svi’ strana me opkoliše đavoli u pakao i da se sa mnom ne razvlače mlogo. Kad u jedan ma’ pojavi se jedna lepa ženska, obučena u neke svetle ’aljine koje same od sebe svetle. Takve ’aljine nikad nisam vid’o, niti tako lepo lice. Kad me opazi ta
88
OKULTOPEDIJATM
lepotica, ona mi priđe i reče: „Ne boj se Đorđe, ja sam tvoja zastupnica i boriću se da te odavde izvučem ili da te prebacim u raj. Ovod, kaže, nije mesto za teb’. Ja sam tvoja krsna slava Velika Gospojina, koju si od malena poštovao, svetkovao i slavio i ti a i tvoji ukućani. Na moj dan koga si poštovao i zalivao krvlju pragove na toru, palio mi sveće i davao namenu, sama ću da se potrudim da te spasem ovi’ grozota koje te optužuju. Nikad me nisi posramio, nisi opsovao, nisi zažalo što svetkuješ na moj dan, a drugi rade... Biću s’ tobom do strašnoga suda Hristovoga“. Jao, ljudi, kad odjedanput oko nje stadoše dvanajes’ anđela, ne znaš koji belji i koji lepši. Sve gori pod njima od beline i od sjaja. I oni su na strani moje svete Velike Gospojine i oni će da me čupaju iz blata kako znaju i umeju. A znaju oni svi kol’ko sam ja zgrešio i šta sve nisam ispoštovao, al’ eto, srce im takvo da vole čoveka i da ga izbavljaju. Neki mi reče kako su oni tu po volji božjoj i kako su oni njegovi izaslanici. Kako su lepi, ne mož’ da veruješ. Sveti anđeli odmah počeše da obrću neke velike knjige i da traže moje grehe u njima zapisane. Ne mož’ da veruješ kol’o su to velike knjige. Oni počeše da traže samo nekoliko greha ili dobra dela koja sam počinio, a lica im se odma’ razvedriše jer ne nađoše mloga moja zla dela. Videše da sam siromase pomagao, da sam skitnicama i gladnima uvek odlomio po parče ’leba, onol’ko kol’o sam imao. Videše i moje iskreno srce kad sam se pred ikonom krstio, ljubio ju i poštovao sve što je sveto i crkveno. Nikomu se nisam nasmenuo, nikoga nisam optužio, ni svedoč’o lažno. A sve to sluša moja sveta Gospojina i vidim milo ju došlo, jer ocenjuje i ona da ću da se spasem nekako. Ona se osme’nu tako lako i blago da meni srce, iako ga više nemam, postade veliko i meko, pa i meni bi milo. Tad kaza kako treba anđeli da me preuzmu i povedu na nebo, jer kako reče, treba po sitnicama da me ispituju za razna dela ako sam naprav’o. A to nebo nije plavetno ka naše neg’ dođe
OKULTOPEDIJATM
89
nekako zeleno, zeleno, pa toplo ka’ po neke letnje mesečine. S jedne strane tako sede poređani đavoli i druge grozne ale, a s’ druge anđeli i moja rođena slava. Dva lepotana od anđela me u’vatiše pod mišku i povedoše me na nebo. A iznad nas, tako, poređana grupica neki’ islednika koji će da me okrivljuju i nalaze mane moje i prestupe za zemaljskoga života. Kasnije, kad sam mu pričao, pop Steva mi rekao de su to mitarstva i da svaki kuj umre ima kroz nji’ da prođe, jel kaže čovekova duša ima da odgovara za sve što je radela loše. Dovedoše me moji anđeli, tako, pred prvu tu isledničku grupicu, kud samo crni đavoli sede i još neka grozoćija od stvorova, da te Bog sačuva. Počeše odma’ da me napadaju i osuđuju za nevaljašan moj govar, šta sam ga do sad izrek’o. U’vati me neko čudo odakle ji to sve da znaju za moje reči koje sam izgovarao. Znali su sve kad sam i s’ kim i na koje mesto izgovorio. Podsetiše me kako sam baba Frusku zafrkavao na „Bugarke“, a njoj oba sina bili na frontu negde. Bio to prvi rat, a ja dečko obljesan pa sam ’teo da se našalim. Ali, vidiš, oni i to pamte. Pa kako sam opcovao mater mojemu komšije Jose, šta me prokazao kod ocketa zaš’ pušim. Pa kako sam izrezileo gospodina još u školu dok sam zlonevoljno iš’o. Sve mi kazuje tako u sitnice, a ja se odma’ setim ka da je jučer bilo. Al’ moji anđeli neke dobre duše rekoše u moje ime kako sam ja tad bio dete pa nisam znao šta kazujem. Ubeđivaše se neko vreme, pa me na kraju puštiše dalje. Jopet moji anđeli men’ pod mišku pa dalje. Putujemo mi sve više na nebo. Kad odjedanput čim me vide druga grupa, još iz daleke poče da me osuđuje kako sam ja bio prevarant i lažov i odma’ ’oće da me bace u onaj mračni pakao. Kaže jedan od nji’, prevar’o si Milutina opančara pa si mu uz opance uz’o još jedan par oputa, a rekao si de nisi. Pa si prevar’o to i to, pa to i to... i to sve neke sitnice koje mi otišle s’uma još kuj zna kad. Tad ču glas moje Gospojine koja potvrdi da sam više poštene reči kazivao neg’
90
OKULTOPEDIJATM
krive. Tako ti se ja uz njojnu pomoć probi dalje. Tako putujemo mi po one zelene mesečine, sve se vidi dol’ kud god pogledaš. Sve se vidi odjedanput i selca i varoši i ljudi u nji. Tačno mož’ da poznaš kuj je grešan kuj nije, kojemu se sudi i kuj će bude osuđen. Odatle, ispod nogu ima jedan debeo sklad kuj deli pakao i raj. S jedne strane je med i mleko i tu se ubacuju oni koji izađu do na vr’ neba bez mlogo grehova, a s’ one druge je sve tama i neki gorak dim kuj sve guši i uništava. Bože, kad bi me izvuk’o odavde da otidem u ovaj raj pun cveća, lepote, pesme i dobrote. Da se tu naživim dok ne dođe po drugi put naš Gospod Isus Hristos da ni sudi i da ne izabira, jedne za večni život kako u Svetom pismu kaže, a druge u večni sumpornji oganj. Dok ja tako premišljam mi dođosmo do jedne komisije. Počim utvrdiše de nikoga nisam klevetao, i izigravao, jer ta’ običaj nisam imao, na kratko se sporazumeše i puštiše me napred. I jao, kako sam tu lako proš’o, fala ti Bože! Kad stigosmo na četvrto mitarstvo, ono neki grozni i iskusni đavoli sede i čekaju me. A po kormu i svud po snage izmazani od jela i pića. Vidim će me zakače šta sam po neki put bio lakom i neumeran u jelu i piću. Kaže, na te i te slave si jeo ka’ svinja i nisi znao za dosta. Pa si posle pio i kol’ko ti dosta i kol’ko nije. Vidim pred njima sva ona pečenja i vina koja sam pojeo i popio preko mere. I tako mi se naslika ispred očiju onaj dan kad sam to uradeo. I jopet turaju oni na kantar moje lakomstvo i neumernos’, al’ se ja nadam da će se izvučem ka’ i do sad. I pravo da ti kažem izvuče me moje detinjstvo i neznanje, a da sam bio u ove godina zaglavio bi pakao odma’. Rek’o men’ pop Steva posle: „Treb’o si se Đoko ispovediš pre, pa sad bi ti duša bila čista i ne bi te muvali po mitarstva, nego bi ti odma duša otišla u raj.“ Druge dve komisije prođ’o lak ka’ pero. Niti sam bio lenj’ ka’ šta to ljudi ima, niti sam krao. Jes’ kao dete ukrao sam duduk pokojnem Vladislavu Stanojeviću, al’ sam kad mi dosadilo i kad
OKULTOPEDIJATM
91
sam vid’o de se ne mogu naučim da svirim i vrnuo. Pa sam tako, pokojnomu Radenku DŽimriću uz’o sikirku, al’ odnela moja mati pa kazala „naš’o ju moj Đoka kod kladenca“. Videli oni to al’ kaže sitnice i nisam to sa srcom ukrao neg’ iz neznanja. I na druge dve komisije ne mučiše me mlogo. Nisam ja bio tvrdica i bezdušnik. Niki nije zamnom zaplak’o i nikoga nisam zacvileo, a nisam se nikad bav’o nekom špikulacijom pa da kažeš obogatio se Đoka zato šta iskoristio Pavla ’el Janka. Bože, sačuvaj! Srce mi bilo takvo dobrodušno i meko, takva i mati bila, Bog da ju dušu prosti. Na devetom odboru ispado’ malko sumnjiv, al’ kad otvoriše one knjige odma’ videše da ja nikomu ništa nisam zakin’o ni lažno izmer’o. Deseti se samo osmenuše i rekoše „taj nije ni mrava zgaz’o, a man da je nekoga mrzeo i zlo pomislo.“ Tako oni sve vide o men’ ka’ na dlanu, al’ men’ jopet stra’, nije mi svejedno, jer sam mloge stvari zaborav’o. Penjemo se mi sve višlje i višlje, a ja sve bolje vidim odatle na dol’. Vidim vrvu, gužvu i zapomaganje u paklu. Oni jadnici mokri i izmazani u neko grozno kaljište, a oči ji krmeljive i crvene pa grozne i strašne. Kukaju oni u onem smradu, ’ladnoći i dimu, pa čudo jedno. A s’ druge strane o’noga sklada smej’, veselje i lepota božja. Ni tu me mlogo ne zadržaše, jel, kaže, nikam nisam svesno bio gord, niti je moje srce imalo oholu narav, da zločesti i pakosti drugomu. To nikad nisam voleo ni ka’ dete kad sam bio. Učini mi se da će skoro kraj da bude i de više ne treba da se penjemo ja i moji anđeli, ali ono ima još grupica zli’ duhova koji će da me isleđuju. I na dvanajeste meste prođo’ lako, jer ne znado’ za gnev i svirepos’. Na trinajeste još lakše jer nikomu nisam zamero pa da mu se posle svetim i vrćem za zlo. Nisam ni imao zašta. Odbor za ubistva je najstroži. Tu te cede i ispituju do kože. Ja istina
92
OKULTOPEDIJATM
nisam nikoga ubio ne daj bože, al’ sam se pobio ka’ dete tako i to jopet s’ decama. Jedanput ja momčić, a u selu bila zavetina Trojica, pa se okupili momčići i igraju na igrištu. Zovnu ti men’ Stojan Savić da se obaramo kod duda. Ja ne’tedo’ ’odma, al’ posle pođo’. Obaramo se mi tu, a skupiše se još neki. Ja ga obrnu oko men’ pa ga frlji ozemlju ka’ ludaju. Puče Stojan ka’ tikva, a nos mu sve oguljen i izubijan pa se crveni. Za to se odma’ ovi uvatiše, al’ moja sveta Gospojina progrme „on ga zvao da se obaraju, pa desilo se tako“. A to misli na Stojana. I tako još neko sitno batinanje mi nađoše, al’ jopet, kaže, nije iz zle namere i osvetnički. Kod mitarstva za bajanja pronađoše mi nekol’ko zamerke. Moja pokojna baba volela da baje, tako, stoke i ljud’ma, pa sam ponešto i ja naučio. Više to bilo za zanimaciju, al’ nikakav interes nisam od toga imao. Od Usova sam najviše baj’o, ali i od nicine, od suvoga sunca i tako, od glave... Al’ i tu me otkupiše moji anđeli i moja Gospojina, koje samo glas čujem. Dođomo ti mi kod bludnika, kod one zadužene za blud. I da vi’š čudo. Znaju oni i pomisli moje u srcu skrivene. Iako nisam blud činio ja sam na to pomišljao, kažu oni, a ono tako je i bilo. U Svetom pismu negde piše de ako se na to samo pomisli, isto kao da se i učinilo. Takvi su ti crkveni zakoni, boga mi... Al’, kaže ’ajd’ da te ’puštimo, samo ovi iznad nas, kaže, neće da te pušte tako lako. I dođomo mi kod one zadužene za preljubu, a ja da ti priznam i bio sam u mlade godine prilično šaren. Tako voleo sam te puste raspuštenice ka’ ’leba. Bilo, tako, neko gadno vreme pa raspuštenice puno selo, a i sam sam se ženio nekol’ko put. Lele, vidim ja ovod najgušće. Vidim ja pred men’ sve moje preljube, pa razgovore na sokacima noću, pa preskakanje plotova, bežanje, pa čuda... Jes’, tako je bilo. A vidim ja i moje devojke. Lica ji čista i lepa ka’ da su i sad tako lepe i mlade. Sve mi se to pokazuje, čudo jedno. Kad u tem ispitivanju, u te moje optužbe za to i za to, grunu nešto preko celoga neba i zasjaja jače od sunca. Tad začu moje ime,
OKULTOPEDIJATM
93
tako jako da se sve zatrese: „Đorđe Jovanović, zvani Đoka Budić, da u svoje pratnje siđe kod ulaznih vrata za onaj svet, radi hitne provere“. Ufatiše ti oni men’ za miške pa ’ajd dol’ ka’ munja. Još nisam bio prošo sva mitarstva, kako reče pop Steva, a oni me pozvaše da se odma’ vrćem. Kad dol’ kod ulaznih vrata za onaj svet stoje neka ozbiljna muška lica u crnini, a sve mi liče na neke poznate svece koje sam viđao po ikonama. Kaže jedan od nji’: „Kud ste ga vodili?“ „Na mitarstva, kao i sve druge“, odgovoriše anđeli u glas. „Vi ste pogrešnog čoveka uzeli na ovaj svet i vi ste njega maltretirali“ tako nešto reče. „Vi primate platu za badava i ne mislite ništa drugo nego samo da skidate glave, zar je Bog zato vas tu postavio i odredio. Jedva čekate da se neki poboli ’el ga strese groznica, a vi pravo ovam’. Imate knjige pred vama pa pogledajte za svakoga šta su presudnjače odredile do treći dan rođenja za svakoga. Ne mož’ to da se presuđuje sad.“ Dva moja anđela pr’nuše do oni’ knjiga da vide šta je napisano. Kad se vrnuše odma rekoše da je na spisku Đorđe Jovanović i ja jopet utrnu. Al’ da vi’š, jedan od one svetaca otide sam i otvori knjigu, a čita na glas: „Đorđe Jovanović iz sela Gornjane, star šesetsedam godina, propala mu xigerica od pića i nema više dance. Je’ ste čuli, tom idite i odma’ uzmite dušu, ovo je mlad čovek, treba neki decu da mu neguje. On ima da živi osamdesetšes’ godina i posle će ga uzmemo, a sad odvedite čoveka i puštite natrag nek’ živi ka’ svaki čovek. Povrnite mu telo, spojte s’ dušom i obučite čoveka u svoje odelo. I da vi se više ne desi...“. I više ništa ne pantim, sam vidim kad otvori’ oči, kuknjava u sobe, a kraj glave gori voštanica sveća, kuj zna koja po redu. Kaže moja žena: „’Vega duva, mrdaju mu se grudi. Đoko more, ’el me čuješ živu, dik se, more nemo’ ne više pudiš. Četiri dana te zovemo, a ti se ne mrdaš. Niti si živ ni mrtav. I tako je bilo. Četiri dana sam ja bio u tem stanju. A moji sve
94
OKULTOPEDIJATM
mi spremili za sa’ranu, samo čakaju čas. Al’ eto sudbina ima, i bez sudnjega dana nema smrti, pa nek’ priča kuj šta ’oće. Posle me omiše i dadoše mi svareno mleko da pinem malko. I tako ja progunu nekol’ko put i poče da se osvešćujem i bi mi bolje. A tu u sobe se okupili komšijari, familija i kuj ti ja znam nije sve doš’o da me vidi i načudi se šta je sa mnom bilo, ja uvatim pa ji sve lepo opričam, ka’ i teb’ sad. Nema da te lažem, tako je bilo. Ete, svi znaju da se četiri dana nisam razbirao, ni živ ni mrtav. Kažu bio sam vruć celo vreme, al’ nikako ne duvam i ne mrdam se. Dolaz’o i pop Steva pa ji rek’o da me ne diraju i viču. Posle mesec dana spremim se ja, pa u crkvu kod pop Steve, te me čovek ispovedi kako zna i ume. Prizn’o sam mu sve, jer sam vid’o da ništa ne vredi da se kuta. Kod popa možeš i da ne kažeš sve, on ne zna, al’ oni tam’ sve znaju. Veli men’ pop Steva: „Đoko, sad si miran, nećeš više da ideš na mitarstva, al’ pazi da ne grešiš više.“ I pravo da ti kažem, čuvao sam se svega, nisam nikomu zlo pomišljao, nisam se više ’vat’o ni s’ ženama, s’ nikim se nisam zamer’o... Fala Bogu što me poživeo, evo, osamdeset i peta mi sad. Kol’ko ću da živim još, nije ni važno, proživeo sam ja svašta, sad neka žive ovi mlađi i nek’ se slagaju.
OKULTOPEDIJATM
95
BELEŠKA O PISCU
Zlatimir Pantić rođen je 1955. godine u Štubiku kod Negotina, od oca Branislava i majke Dragice. Oženjen, supruga Ljiljana, sin Dragan. Po obrazovanju Organizator programa kulturnih aktivnosti. Radi kao referent – matičar u mesnoj kancelariji u Štubiku Feljtone, pripovetke, basme, ispovesti o zagrobnom životu, vlaškoj magiji i događajima sa granice realnog objavljivao u listovima „Raskovnik“, „Treće Oko“, „Šesto Čulo“, „Čudo“, „Timočke Novine“, „Naš TRAG“, „Moj Prijatelj“, „Timočka Krimi Revija“ i drugim. Zastupljen u antologiji „Đavolski svatovi – srpske horor priče“, Velika Plana, 2002. Pisao scenario i glumeo u više etno filmova. Za rekonstrukciju običaja uskršnjih praznika u etno filmu: „Velika nedelja u Štubiku“ dobio Specijalnu pohvalu na festivalu „Homoljski motivi“ (Kučevo, 1999) i Prvu nagradu na Međunarodnom festivalu etno filma u Beogradu (1999). Saradnik na etno filmovima Kamenka Katića: „Vampir u Štubiku“ (Prva nagrada na festivalu u Kučevu, 1998) i „Vračare“. Objavio knjige pesama „Rajska zemlja“, Negotin, 1991, i „Moć ljubavi“, Bor, 1993. Prevođen na ruski jezik.
96
OKULTOPEDIJATM
OKULTOPEDIJATM
97
