Suština i Razum - Tom 2 - Nikolaj Levašov

Nikolaj Levašov

Suština i Razum Tom 2

San-Francisko, 2003

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2

Sažetak U drugom tomu knjige autor jasno i precizno pokazuje neophodne i dovoljne uslove za pojavu svesti na određenom nivou razvoja života. Razumevanje mehanizama formiranja pamćenja i svesti na nivou materijalnih tela suštine omogućava autoru da objasni fenomen života posle smrti, šta se dešava sa čovekom u stanju kliničke smrti. Zahvaljujući tome, ove činjenice iz kategorije neobjašnjivih fenomena prelaze u kategoriju prirodnih fenomena žive prirode. Fenomen reinkarnacije — iz kategorije verskog i mističnog pojma, opet, prelazi u kategoriju stvarnih prirodnih pojava. Baš kao i koncept karme, greh prestaje da bude sredstvo manipulacije svešću masa u rukama države i religioznih radnika i pretvara se u manifestaciju istih zakona prirode. Razumevanje svega ovoga, čini čoveka istinski slobodnim i tvorcem svoje sudbine. Ni Bog, ni Car, već sam čovek određuje svoje radnje i snosi punu odgovornost (ne samo moralnu) za njih. Copyright © Nicolai Levashov, 2003

Sadržaj Predgovor............................................................................................................................ 3 Uvod..................................................................................................................................... 9 Glava 7. Priroda svesti. Mehanizmi razvoja svesti...................................................11 Glava 8. Priroda života posle smrti.............................................................................37 Glava 9. Priroda karme ili anatomija greha...............................................................94

Prevod: Dušan Mitrović

www.levashov.org www.levashov.info www.levashov.name 2


Predgovor "Suština i razum" — je dostojan nastavak i dalje produbljivanje teorije opisane u prvom neverovatnom radu Nikolaja Levašova "Poslednji apel čovečanstvu". Objavljen na ruskom jeziku 1997. godine u Rusiji, ovaj rad mu je doneo zaslužna priznanja, 1998. je bio izabran za člana Međunarodne Akademije Informacija (PA), postao je Pridruženi Član Organizacije Ujedinjenih Nacija. Ova međunarodna organizacija ima konsultanski status u Ekonomskom i Socijalnom Savetu UN, i okuplja u svojim redovima vodeće naučnike praktično svih grana, velike političke i verske lidere planete. 1999. godine, on je takođe bio izabran za člana Međunarodne Akademije Nauka Energoinformacionih nauka. Njegova prva knjiga, i ova nova, zajedno čine pionirski posao, napisao je fizičar-teoretičar po obrazovanju, koja predstavlja, kako je formulisao Stiven Houkins, "jedinstvenu teoriju o svemu", tako neophodnu savremenim naučnicima. Preporučujemo da pročitate ove radove po hronološkom redosledu. Levašov prolazi celu distancu od drevnih znanja do savremenih teorija kvantne fizike, kosmologije, medicine, biologije i genetike, i stvara novi sistem znanja. Njegovo "Novo znanje" nam nudi detaljnu teoriju stvarnosti, koja pokriva mnoštvo aspekata života, smrti i kosmičkih zagonetki, sa kojima se suočavamo danas. U jednom trenutku ceo temelj moderne fizike je uništen otkrićima poslednjih godina u fizici i astrofizici. Moderna kosmologija se zasniva na teoriji relativnosti Ajnštajna, koja ima dva osnovna postulata: 1. Pretpostavku o tome da je univerzum homogen u svim pravcima. 2. Da je brzina svetlosti u vakuumu konstantna i da ne može biti veća od maksimuma od 186.000 milja u sekundi. Pad dva kamena temeljaca ove teorije proizvelo je ozbiljne sumnje u validnost Teorije Relativnosti. Najupečatljiviji izazov je izražen u nedavnim radovima dvojice poznatih fizičara i lekara Borga Nodlanda i Džona Ralstona, čiji nalazi sugerišu ono što je Levašov doneo i potkrepio pre deset godina, — univerzum je pri svom nastanku bio asimetričan i ostao takav do danas, i to nameće jednostavan zaključak o postojanju drugih univerzuma. Najnovija otkrića savremene nauke u potpunosti potvrđuju gledište Levašova o neheterogenosti univerzuma, što podrazumeva postojanje bezbroj svetova i antisvetova daleko van oblasti poznatog univerzuma. Zahvaljujući svojoj jedinstvenoj teoriji i širim 3


pogledom na stvarnost, Levašov je uspeo da formuliše svoje nalaze pre i nezavisno od navedenih otkrića. Ono što čini "Novo znanje" Levašova jedinstvenim radom je — dosledan sistem koji pokriva sve aspekte stvarnosti, dozvoljavajući mu da tačno i na naučni način artikuliše i objasni skrivene prirodne procese koji se dešavaju u univerzumu. Levašov nam je pokazao da čovek koristi samo oko pet odsto neurona svog mozga, dok ostalih devedeset pet odsto ostaju mirujući i nerazvijeni. Fizička oblast, koju mi pokrivamo sa svojih pet organa čula (ili uz pomoć instrumenata, na osnovu ovih osećanja), je samo mali deo cele stvarnosti, ona je samo vrh ledenog brega. Postoje bezbrojne oblasti stvarnosti, koje zbog našeg ograničenog razvoja ne možemo ni početi da shvatamo. Multidimenzionalna perspektiva Levašova otvara nam ove oblasti, nudi konzistentan strukturni sistem koji ih povezuje zajedno. Počev od primarnog građevinskog materijala univerzuma — "primarnih materija" — korak po korak vodi nas kroz njihovu neprekidnu interakciju, njihov svemirski ples i pokazuje kako one utiču na krivinu mikro - i makroprostora, vođene strogim numeričkim vrednostima koje definišu stvaranje ili propadanje svega što postoji. Univerzum igra večnu igru "brojeva", primarne materije se spajaju i rađaju galaksije, zvezde i planete, ili oslobođaju pri nuklearnim procesima veliku "energiju", u zavisnosti od veličine preciznih parametara, opisanih kao "dimenzonalnost" ili "zakrivljenost dimenzionalnosti", i ti termini tematski prolaze kroz ceo njegov rad. Počinje proces obrazovanja i otvaranje uma u meri u kojoj smo pročitali i apsorbovali to znanje. Strogo u skladu na bilo kom nivou stvarnosti, ovi koncepti prelaze granice pojedinih nauka i univerzalno se primenjuju na sve, otkrivajući tajne prirode od svega toga, šta se dešava unutar tunela molekula DNK — do rođenja zvezde; od rođenja života — do evolucije ljudskog duha; od cepanja atoma transuranovskih elemenata do pojave svesti i ljudskih emocija. Dakle, u poglavljima 1 i 2 knjige "Suština i razum", korak po korak, sprovodi nas kroz objašnjenje kvalitativne strukture planete Zemlje i pokazuje kako je nastao život u svemiru. Prvi put se formiraju koncepti "kosmičke biologije" prostora — odnosno, potrebnih i dovoljnih uslova za nastanak života, prividno iz "ničega", ne samo na našoj planeti, već i na milijardama drugih planeta i svetova, od trenutka njihovog nastanka. On takođe objašnjava kako je nastala atmosfera, bez koje ne postoji 4


život; kako dužina planetarnog dana određuje mogućnost nastanka života; pod kojim minimalnim uslovima se rađa Život i pod kojim se možda i pojavljuje Razum. I mi se više ne iznenađujemo vezi između kvalitativne strukture univerzuma i mogućnosti nastanka života i razuma. To je lako objasniti ako shvatimo da zakoni univerzuma diktiraju svoje uslove postojanja mikro - i makrokosmosa. Nemoguće je razumeti svet, ako pre toga ne upoznamo sebe, ako ne možemo osetiti, videti, šta je zajedničko između nas i atoma ili, recimo, univerzuma. U narednim poglavljima (3 i 4), Levašov koristi isti sistem, istu teoriju da objasni prirodu emocija i osećanja, prodire u tajne prirode, koje nikada ranije nisu bile objašnjene naukom. On detaljno objašnjava, na primer, prirodu nastanka emocija, kao zaštitnih reakcija, neophodnih za opstanak kako pojedinca, tako i vrste u celini, prirodu ljubavi na osnovu kompatibilnosti suština. On objašnjava kako harmonija između muškarca i žene što pomaže da evoluciono krenu napred i postignu viši nivo razvoja duha. Autor objašnjava procese koji se odvijaju pri seksualnom kontaktu između muškarca i žene i kako su se tokom razvoja civilizacije služile tantrom na način sa kojim su poglavice plemena stvorile uslove za mogućnosti uvođenja svojih plemena u stanje nadorganizma, bez kojeg je bilo gotovo nemoguće da prežive u borbi protiv divljih životinja i ne manje divljih suseda. I kako se, po meri razvoja civilizacije, tantrički načini upravljanja svešću masa zamenio kontrolom kroz religije. Levašov je pokazao da je pojava religija — neizbežan preduslov, neka vrsta "cementa", bez kojih ne bi bila moguća pojava i formiranje nacije, i shodno tome, kretanje civilizacije napred. On opisuje kako su ovi modaliteti duhovne kontrole naroda korišćeni za ispoljavanje dobra i zla kroz istoriju i anticipira pojavu i razvoj novih oblika kontrole uma masa, i kako će to uticati na budućnost naše planete, i kako da budućnost zavisi od toga, koji put bira za sebe Homo Sapiens. Dalje autor objašnjava prirodu pamćenja — jednu od najstarijih tajni čoveka, koja je izmakla iz ruku naučnika i filozofa tokom vekova. Moderni istraživači otkrivaju procese pamćenja na materijalnom nivou i sugerišu postojanje veze između kratkoročne memorije i elektrohemijskih promena u centralnom nervnom sistemu. Mehanizme formiranja dugoročnog pamćenja oni povezuju sa mogućom ulogom, koju igra molekul RNK u pamćenju i skladištenju informacija. Ali ćorsokak u kome su se našli, 5


verovatno je najkraće dat u sledećem zapažanju: "Iako se svest i pamćenje izučavaju tokom mnogih godina, još uvek ne postoji zadovoljavajuće objašnjenje kako pamtimo informacije, i kako ih prisećamo". U ovom radu, konačno, po prvi put u istoriji nauke, stvoren koncept objašnjava prirodne i naizgled nevezane sa realnošću pojave koje se nalaze se u potpunoj harmoniji sa svima iskustvima i informacijama o pamćenju, akumuliranog čovečanstvom tokom sve svoje istorije. Priroda memorije postaje apsolutno stvarna i opipljiva — mistična aura koja je okružuje nestaje, i daje nam se svima mogućnost da ocenimo i da prihvatimo ovaj divan i veoma jednostavan fenomen prirode. Na osnovu iste teorije, pomoću koje se objašnjava priroda pamćenja, Levašov nam daje mogućnost da proniknemo u tajnu prirode o rođenju svesti — na primer, zašto kritična količina informacija, stigla u mozak u ograničenom periodu ("Poslednji Apel Čovečanstvu", glava 6), postaje primarni uslov za pojavu intelekta? Autor "napreže" našu sivu materiju i veoma lepo, korak po korak, dovodi do razumevanja pravog značenja i prirode svesti. Stvorena autorom jedinstvena teorija mu je omogućila da razreši sve do sada nerazrešeni zadatak veze mnogih radikalno u korenu nekompatibilnih između sebe prirodnih pojava u celinu, u jedan skladan sistem. Prvi put, postepeno prodiremo sve dublje, gvozdena logika predloženog sistema nagrađuje nas naučnim objašnjenjem života posle smrti, što se pokazuje prirodnim i neizbežnim, posledicom objašnjenja prirode osećanja, pamćenja i svesti. Život posle smrti ne bi mogao da postoji bez njih i predstavlja prirodan niz objašnjivih pojava, uključujući u sebe karmu i reinkarnaciju duše. U narednim poglavljima, primenjujući istu jedinstvenu teoriju, Levašov nam pomaže da razumemo takve složene aspekte ljudske psihe kao što su homoseksualnost i podeljena ličnost, koji, opet, mogu da se objasne samo u razumevanju procesa koji se dešavaju na nivou suštine čoveka. Odavde prelazimo na šira pitanja koja se odnose na socijalnu stranu čovečanstva. Na primer, na koji način i zašto, naizgled, slabo i pasivno pleme, iznenada, bez ikakvih vidljivih razloga jednog dana postaje moćno i jako i osvaja svog moćnog suseda i zauzima njegovu teritoriju. Slične događaje, koji se dešavaju sa cikličnošću istorijskih epoha, istraživali su istoričari, ali ih nikada nisu objasnili sa pozicije jedne teorije. 6


Slično tome objašnjava druge malo razumljive manifestacije ponašanja ljudi, koje su važne za svakog od nas. Na primer, zašto neki ljudi, preseljeni na mesta koja su daleko od njihove zemlje, sa velikim teškoćama mogu da tolerišu ili jedva preživljavaju na novom mestu boravka, u isto vreme, dok se drugi lako prilagođavaju? Ili, kako i zašto svemirski uticaj spoljašnjeg prostora (tj., raspored nebeskih tela i postojanje drugih planeta i svetova) ima uticaj na našu planetu? Da li su takvi događaji proizvod bizarne mašte ili važeća manifestacija prirodnih pojava? I mi vidimo prirodni niz pojava, počev od primarnih materija, koje utiču na zakrivljenost prostora, krećući se kroz živu materiju, prvo rađanje virusa u eteričnoj sferi i konačno, rađanje svesti i inteligencije u pojedincu i stradanje naroda pod uticajem prirodnih i kosmičkih snaga. Sve to je — samo deo fascinantnog mozaika knjiga "Suština i razum", čvrsto postrojenih na doslednoj jedinstvenoj teoriji, koja pokazuje punu povezanost pojava i događaja, prelepu arhitekturu univerzuma. Tako, na primer, počinjemo da shvatamo, kako numeričke veličine razlike dimenzionalnosti utiču na skok u razvoju čoveka na sledeći evolutivni nivo, ili, kako astralna tela ćelija fizičkog tela čoveka dostižu kritičnu masu i prevazilaze kvalitativnu barijeru prvog mentalnog nivoa; kako ozbiljno oštećeno astralno telo može da izazove razvoj raka; ili, kako muzika u stilu hevi metala uništava astralna tela ćelija mozga i izaziva obrnutu evoluciju. I tako dalje, i tako dalje. Dakle, mi smo došli do tačke kada je moguće i potrebno da razumemo zašto smo arhitekte svoje karme — sami mi, a ne neki "Viši Sud"; mi sami i jesmo taj "Vrhovni sud" koji donosi presudu, tačnije — naša dela i postupci, koja su bukvalno utisnuta na telima naših suština. Naša dela i postupci su — porotnici na tom sudu savesti, kada nikakav iskusan advokat nije u stanju da prikaže da je crno belo i obrnuto. To se dešava zato što svaki osećaj koji nas motiviše na radnju, ima svoj nivo dimenzonalnosti, i potapanje naše svesti u taj osećaj menja kvalitativnu strukturu naše suštine, a pečat toga ostaje zauvek. Sve u svemu, kao i sve u univerzumu, živo i neživo, Homo Sapiens je podređen zakonima kruga primarnih materija preko tela suštine i fizičkog tela. To, kako su aktivne i na kojim nivoima one cirkulišu, suštinski je važno za sve funkcije ljudskog tela, njegovih sećanja, stanja njegovog zdravlja, njegove svesti, njegovih emocija, njegovog duhovnog razvoja... Pratimo Levašova po meri toga, kako on sve to spaja u celinu — to je 7


zastrašujuće u prvom trenutku svojom neobičnošću, ali je to istovremeno i zarazna ekspedicija u nepoznatu do sada zemlju znanja. Ali čitalac, koji nije uplašen novim i koji ode zajedno sa autorom u ovu zemlju znanja, biće nagrađen značajnim usponom na evolucionoj stepenici. Svi dugujemo dosta Levašovu za to, što je stvorio "jedinstvenu teoriju o svemu". Kombinujući najbolje tradicije prošlosti sa savremenim znanjem i dodajući fundamentalno važne nedostajuće "komade" višedimenzionalne stvarnosti, on nam daje nadu za budućnost i divnu vizija onoga, čemu mi stremimo svim svojim srcem.. Barbara Kulman, doktro medicine, doktor filozofije

8


Uvod Duša, suština... svako od nas je sebi postavljao pitanje: šta je to Duša?! I svako od nas želi da veruje u to, da ona postoji. Ne dopada nam se ideja, da sa smrću našeg tela mi nestajemo zauvek i nepovratno. U isto to vreme nema ničeg, osim osećanja i sećanja ljudi, koji su bili u stanju kliničke smrti i teoloških razmišljanja sveštenika, ne možemo ništa da nađemo, da zadovoljimo svoju gladnu želju da saznamo šta nas tamo čeka: večna tama ili Svetilište Raja, Čistilište Pakla ili Apsolut?! Dakle, šta je to Duša?! Mnogi ljudi, koji su imali povrede glave ili su bili u stanju kliničke smrti, počinju da vide i čuju suštine mrtvih, vide kanale, po kojim te suštine idu... Pitanje je samo u tome gde oni odlaze, i gde se nalaze Raj ili Pakao, ako oni postoje, i zašto ih svi ostali ne vide, ne čuju, ne osećaju? Da li je to samo posledica hipoksije (nedostatak kiseonika u mozgu), kako to pokušavaju da objasne "naučnici" ili pravi, objektivan fenomen... da li Postoje prošli životi svakog od nas, a ako postoje, zašto većina o njima ništa ne zna i ništa ne pamti?! I uopšte, šta je sećanje, kako je ono formirano, gde se čuva, i kako možemo da se setimo, kako vaskrsava u sećanju nešto korisno i važno za nas, što smo potpuno zaboravili? Šta je naš mozak, kako on funkcioniše? Kako neuroni mozga dobijaju i beleže informacije iz okruženja? Kako opažamo i osećamo svet oko nas?! I uopšte, šta su naša osećanja, emocije?! Da li je moguće da razumemo uzroke i pojave koje se dešavaju u nama, koji dovode do rađanja u dubini duše ljubavi?! Da li je seksualna privlačnost muškarca prema ženi, samo hipoteka Majke Prirode? I ako je tako, onda zašto se taj osećaj rađa samo ka određenoj ženi, a ne prema bilo kojoj od njih, koje mi viđamo i srećemo svuda: na ulici, u prevozu, u pozorištu, na poslu? I ako je to nešto drugo, šta je to? I zašto ljubav može da nestane ili da se pretvori u ravnodušnost ili čak u međusobnu mržnju jednih prema drugima? Kako se formira i razvija psiha čoveka, njegov karakter? Zašto jedan čovek ima veliku snagu volje, a drugi je nema uopšte? Na koji način su se pojavile različite vrste psihe čoveka i zbog čega tip psihe kod jedne osobe može da se menja u toku života? U čemu je razlog nastanka homoseksualnosti i lezbejstva?.. Intuicija... šta je to, odakle nam dolazi to "nesvesno znanje" i zašto? Mnogo pitanja se postavlja u našim glavama, ali, šta predstavljaju naša svest i podsvest? Kako možemo steći sposobnost da mislimo, i šta je to razmišljanje...? Sva ova pitanja se javljaju u našem mozgu i zahtevaju odgovor, ako želimo 9


da se nazovemo razumnim bićima. Ali ipak, jedno pitanje ostaje glavno, dominantno nad svim ostalim — to je pitanje o našoj Duši, o suštini... Odakle naše duše dolaze i zašto, gde one odlaze posle smrti, i šta se dešava sa njima u Raju ili u Paklu, i zbog kakvih grehova su se vratile na Zemlju?! Zbog čega nam je dat naš život, ovaj trenutak između prošlosti i budućnosti?.. Nikolaj Levašov

10


Glava 7. Priroda svesti. Mehanizmi razvoja svesti Hajde da se vratimo na mogućnosti mozga, koje čovek ima na raspolaganju u ovoj fazi svog evolutivnog razvoja... Dakle, apsorbujući iz spoljne sredine količinu informacija potrebnih za kvalitetne promene u mozgu, čovek stiče novi kvalitet — svest. Tačnije je reći — početni oblik svesti. Štaviše, ovaj proces primarne akumulacije informacija mora da se završi pre nego što mozak prestane da raste. Zato je prvih šest-osam godina života čoveka od ključnog značaja, tokom kojih u mozgu treba da se dese određene kvalitetne izmene potrebne za pojavu iskre svesti kod njegovog nosioca. To je razlog zašto se čovek rađa kao potencijalno razumno biće i postaje to, pri apsorpciji potrebnog obima informacija iz spoljašnjeg sveta u određenom periodu. "...Potreban obim informacija..." — šta se krije iza ovih nekoliko reči?! U čemu se razlikuje spoljašnje okruženje čoveka od spoljašnjeg okruženja svih drugih živih organizama koji žive u istom ekološkom sistemu kao i čovek? Posebno ako se vratimo na praistorijskog vreme, kada je ljudska civilizacija tek počela da se pojavljuje. Mi ćemo ući u neku vrstu "vremenske mašine" i otići na njoj u to vreme, kada se kod naših "Adama" i "Eve" pojavila iskra razuma. I kakve "jabuke" i sa kakvog to posebnog "drveća" su morale "pasti" na glave ovih siromašnih "grešnika" i kakve "kvrge" su bile potrebne da im se stvore na glavi, da bi se u njihovim glavama dogodio "kratkak spoj", a oni "odjednom" shvatili sebe? Prisustvo velikog obima mozga?! I da, i u isto vreme, ne. Određeni obim ljudskog mozga je neophodan, ali ne i dovoljan uslov za rođenje svesti. Postojale su i postoje vrste čija je zapremina mozga ne manja, već ponekad i veća od čoveka. Kakva magija se dešava u prirodi, u rezultatu koje, neophodni uslovi za rađanje svesti postaju i dovoljni? Čoporativni način života primitivnog čoveka?! I opet, to je samo preduslov za rađanje svesti. I opet u prirodi postoji mnogo vrsta, koje vode način života stada, uključujući i vrste koje imaju obim mozga u srazmeri sa ljudskim (na primer, primati, delfini, slonovi, kitovi). Neki kritičan broj jedinki, formirajući stado primitivnih ljudi? Pri kome (brojnosti) se formira takav nivo opšteg psi-polja ovog stada (grupe), pri kojem se ispoljava status nadorganizma, neophodnog za očuvanje vrste i razvoj neurona mozga. I opet, to je samo preduslov za rađanje svesti. A može biti, da je to pojava i razvoj signala sistema interakcije — govor 11


između pojedinaca unutar stada?! I ponovo je pred nama neophodan uslov rađanja svesti. Iako kod veoma mnogih stada, i onih životinja koje ne žive u stadu, postoje njihovi signalni - sistemi, u isto vreme svest se kod njih ne rađa. Možda je to uspravno hodanje, pri kome se čoveku oslobađa par ekstremiteta i pojavljuje se mogućnost razvoja i upotrebe u novom kvalitetu? Zaista važno svojstvo, bez kojeg je nemoguć razvoj civilizacije. "Rad je napravio od majmuna čoveka" — rekao je F. Engels. Na neki način bi mogao da bude u pravu, ali visokoorganizovan i podeljen rad u kolonijama pčela, mrava i termita, na primer, koji imaju tri para ekstremiteta a koriste jedan a ponekad i dva para tih ekstremiteta u svom "radu", nije doveo do rađanja kod tih insekata svesti. Iako se "usavršavaju" po ovom pitanju ne manje od dve milijarde godina, ništa od toga se nije desilo. Najverovatnije je "lenjost" bila pokretačka snaga napretka. Neko se umorio rukama grebući zemlju u potrazi za korenjem i crvima, i on je smislio alate za obradu zemlje. Neko se umorio vukući na svojim leđima, i on je počeo da koristi vučne životinje, a onda je došao i točak. I ovaj spisak može da se nastavi do beskonačnosti... I ponovo uspravno hodanje, i kao posledica toga, mogućnost kvalitativno nove upotrebe "slobodnog" para ekstremiteta je samo preduslov za pojavu svesti. Može biti, od značaja je bila pojava pismenosti, donevši mogućnost akumulacije informacija sa generacije na generaciju? Rađanju svesti se može pripisati crtanju na kamenu, kada su primitivni ljudi prikazivali različite scene iz svojih života, po kojima se i sada može "pročitati" priča o njihovom životu. Korišćenje simbola za opis onoga što se dešava je dovela do brzog razvoja drevnih civilizacija slavjano-arijevaca, Egipta, Kine, Indije, civilizacije američkih indijanaca i mnogih drugih. Ali pojava pismenosti može se pripisati samo podrazumevanom razvoju slobodnih udova kod uspravno hodajućih životinja.. Dakle, koji od gore navedenih potrebnih uslova su dovoljni za rađanje svesti?! Koji od uslova su — opredeljujući: zapremina mozga, čoporni način života, kritična brojnost, signalni sistem ili uspravno hodanje? Problem se sastoji se u tome, da ni jedan od navedenih uslova, pojedinačno, nije dovoljan za pojavu svesti. Samo vrsta, kod koje se oni POJAVLjUJU ISTOVREMENO, dobija pri svojoj adaptaciji na uslove životne sredine, SVEST! A ako se analizira kako se svi ovi uslovi mogu manifestovati kod jedne vrste, postaje jasno da je glavni uzrok svega ovoga određeni nivo razvoja EKOLOŠKOG SISTEMA. Svaka 12


vrsta, zauzimajući određenu ekološku nišu, mora da se PRILAGODI uslovima koje zahteva od nje ekološka niša, koju ova vrsta pokušava da savlada. PRIRODNA SELEKCIJA nije ništa drugo već optimalno prilagođavanje vrste na EKOLOŠKU NIŠU. A ekološka niša nije ništa drugo već element EKOLOŠKOG SISTEMA. Dakle, prirodna selekcija je posledica adaptacije vrste na uslove života u okviru određene ekološke niše, a ne pokretačka snaga evolucije, kao što je Darvin verovao. Biološki koeficijent korisnog dejstva (BKPD) biljnih organizama pokazuje koliki deo sunčeve energije pada na površinu planete, i pretvara se u živu biljnu biomasu. Zapravo, biljna biomasa je temelj bilo kog ekološkog sistema. Pri povećanju tog koeficijenta, raste količina biljne biomase, koja, zauzvrat, dovodi do značajne promene u ekološkom sistemu u celini i dovodi do veće raznolikosti živih organizama, koji naseljavaju ovaj sistem. Pojavljuje se spektar novih ekoloških niša. Novi "stanovi" ne ostaju zauvek slobodni. Njih pokušavaju da savladaju postojeće vrste živih organizama. To postaje moguće samo kao rezultat prilagođavanja najnovijim uslovima postojanja, koje zahtevaju od njih ekološke niše, koju oni pokušavaju da savladaju. Adaptacija i mutacije dovode do promene živih organizama, i kao posledica toga, pojavljuju se nove vrste. Takva promena i razvoj ekološkog sistema se nastavlja sve dok se sve slobodne ekološke niše ne popune novim vrstama živih organizama. Ekološki sistem dolazi na kvalitativno novi nivo ravnoteže. I on je u tom ravnotežnom stanju do tada, dok se zbog određenih razloga, ne pojave biljni organizmi sa velikim BKPD. I onda sve se ponavlja. Pojavljuju se nove ekološke niše, što zauzvrat, dovodi do rađanja novih vrsta. I to će se nastavljati sve do tada, dok ekološki sistem ne doće do novog ravnotežnog stanja sa velikim različitim živim oblicima. To će, na kraju, dovesti do takvog ekološkog sistema, u kome će se pojaviti takva ekološka niša, koja će zahtevati adaptaciju pri kojoj će kod životinjskih vrsta iz susednih niša dolaziti do takvih promena, dak se svi navedeni ranije potrebni uslovi za podizanje svesti ne spoje zajedno i postanu DOVOLjNI. Na taj način, pojava inteligentnog života je NEIZBEŽNA kao rezultat razvoja žive prirode, kako na Zemlji tako i na nekoj drugoj planeti u Univerzumu, gde se život razvija1. I takvih planeta je - milijarde. Inteligentni život nije jedinstveno javljanje priroda. I tako, na određenom nivou razvoja ekološkog sistema javlja se vrsta, čija adaptacija na osvojenu ekološku 1 Более подробно см. Н. Левашов «Неоднородная Вселенная», Глава 4 и «Сущность и Разум» том 1, Глава 2.

13


nišu dovodi do takvih izmena, pri kojime se neminovno pojavljuje svest. Homo Sapiens — je očigledna potvrda toga, sa specifičnim karakteristikama vrste, koje u potpunosti odgovaraju ekološkoj niši u kojoj on obitava. I nije bitno gde se prvobitno pojavio čovek, na kojoj planeti ili planetama. Inteligentni život može biti "domaćeg porekla" neke planete, pojavivši se kao rezultat razvoja života na njoj, ili "doseljeničkog" sa druge. Za razvoj bilo koje planete, neophodno je samo postojanje takvog ekološkog sistema na planeti, u kojem bi svaka razumna vrsta, ne obavezno humanoidna, mogla da "se smesti". Ali, "razumna" ekološka niša diktira svoje uslove vrsti, koja se "usudi" da je okupira. I shodno tome, sve ove vrste "osuđene" su jedna na druge, bez obzira na to, na kojim planetama one pokušavaju da sprovedu svoju "okupaciju". Potrebno je samo da su te planete imale slične prirodne uslove. A inače, "scenario" razvoja života ekoloških sistema na tim planetama će se izvoditi skoro identično, samo sa nekim razlikama. Razlike mogu biti u tome kada i kako brzo će formirati na određenoj planeti "razuman" ekološki sistem. A takve razlike, kao što su boja kože, neke razlike strukture lobanja i kostura ne protivreče, već naprotiv, samo pojačavaju snagu ovog zakona. Na planeti zemlji mogućnost pojave razumnog života dogodila se dva puta. Prvi put — u Eri Dinosaurusa, kada se pojavio dizanopitek, čiji je razvoj "iznenada" prekinut u periodu njegovog procvata. Štaviše, nije bilo nikakvih prirodnih nepogoda, koje su mogle da doprinesu praktično trenutnom izumiranju ove vrste, kao što su sve ostale vrste nastavile da napreduju još nekoliko desetina miliona godina. Onda su "misteriozno" nestali giganti, koji su zauzimali veoma mnogo mesta u ekološkom sistemu i "mešali" se formirajući više progresivan ekološki sistem. Postavlja se samo pitanje — zašto i kome su dinosaurusi smetali?! Verzija prirodnih nepogoda izgleda naivno i detinjasto. Ako bi na hiljadu godina planetu prekrila noć, posle pada na planetu velikog meteora ili komete, izumrle bi sve, bez izuzetka, vrste životinja i biljnih organizama, kako na kopnu, tako i u okeanu. A ako se to nije desilo, znači, desilo se nešto drugo. I ako pogledate taj fenomen sa strane, onda nevoljno dolazi misao da je neko svim tim morao da upravlja. I nije slučajno što se u nekim filozofskim i religioznim strujama prati ideja neke spoljne razumne sile, koju neki nazivaju Bogom, drugi Logosom, treći — idejom Absoluta. Ili može biti ta je nedostižna božanska supstanca — ništa drugo, već druga ili druge civilizacije, koje se iz jednog ili drugog razloga, ne pojavljuju otvoreno? Možda, nije došlo još vreme, možda čovečanstvo — samo još nije 14


spremno za to da kreatori "izađu" iz svojih "skrovišta" pred naše razrogračene oči? A u slučajevima, kada su se ipak pojavljivali, onda to ni na koji način "civilizovanom" čovečanstvu nije pomoglo u rešavanju zagonetke šta se dešava na maloj planeti, zabačenoj na periferiji "naše" galaksije. U nekim slučajevima su ih "nazvali" bogovima, u drugim — glasnicima đavola. Istorija čovečanstva ima dosta primera za to. Ali nikada nije bilo stvarno razumne reakcije na pojavu "vanzemaljaca". I može biti, da te Lutalice u Svemiru vole da rade svoj posao nevidljivo za one koji žive. I samo legende o Velikim Učiteljima, kao priviđenja, lutaju iz veka u vek. A samo posvećeni dobijaju od njih znanja, koja su neophodna čovečanstvu da krene napred. A sve dok čovečanstvo ne bude spremno za sastanak sa njima, oni rade svoj posao nevidljivo, u kritičnim trenucima vodeći situaciju u smeru razvoja, koji ne vodi ka samouništenju ljudske civilizacije. Na taj način, može da bude, samo zahvaljujući tim "nevidljivim vojnicima" vidljivog fronta, zemaljska civilizacija se pojavila, razvija se, i, nadajmo se da će se razvijati i dalje... Zagonetki na planeti zemlji je dosta, ali želeo bih da skrenem pažnju na još jednu, u vezi sa pojavom razumnih bića. Ta je zagonetka, povezana sa pojavom na planeti Homo Sapiensa neobjašnjiva sa stanovišta postojeće nauke, nestanak neandertalaca. "Razumnu" ekološku nišu u ekološkom sistemu planete poslednja tri-četiri miliona godina dosledno su okupirale humanoidne vrste: Australopithekines, Homo «habilis», Homo eretus, Neandarthals. Svaka od ovih vrsta isterala je iz naseljivih "stanova" svoje prethodnike, budući da je bila progresivnija, u poređenju sa njima. Ali u isto vreme, novi progresivniji oblik rađao se unutar već postojeće, kao rezultat određenih mutacija. Drugim rečima, dešavalo se postepeno prilagođavanje jedne vrste u skladu sa uslovima staništa u njenoj ekološkoj niši. Kao rezultat ove adaptacije jedna ista vrsta menjala se i spolja. Veliku ulogu u ovom procesu igrale su mutacije izazvane radijacijom. U epicentru rađanja novih podvrsta otkrivene su površinske zalihe ruda uranijuma. Radioaktivno zračenje je izazvalo brojne mutacije, od kojih su neke bile pozitivne, čija postepena akumulacija je i dovela do pojave nove podvrste. Postepena evolucija nove podvrste, na kraju, dovela je do toga da su počeli spolja da se razlikuju od svojih "roditelja". Naravno, određenu ulogu u takvim mutacijama igra žestoko kosmičko zračenje. Istina, ozonski sloj tokom razvoja humanoidnih oblika je već bio dovoljno moćan da zadržava veliki deo kosmičkog zračenja, koji je dve-tri milijarde godina bio jedan od glavnih razloga mutacija. I samim tim, žestoka kosmička zračenja su jedan od 15


osnovnih mehanizama evolucije života na planeti. Upravo zahvaljujući svemirskim zračenjima i površinskom zračenju radioaktivnih ruda, pojavljivale su se nove i nove vrste živih organizama, i popunjavale niše ekološkog sistema. Nove mutacije dovele su do pojave novih vrsta, koje su stupale u smrtonosnu borbu sa već postojećim za svoje mesto pod suncem. Takav kontinuitet razvoja života je trajao tokom četiri milijarde godina, i ... neočekivano se prekinuo sa pojavom Homo Sapiensa. Neandertalci — su poslednja karika ovog lanca kontinuiteta razvoja života. Ova velika humanoidna vrsta je bila na vrhuncu svog razvoja pre još četrdeset-trideset hiljada godina, kada se jednog dana, ako mogu tako da kažem, nepoznato odakle pojavio savremeni čovek — Homo Sapiens. Nema prelaznih oblika, nikakvih ostataka starijih od četrdeset-trideset hiljada godina. Gotovo da nema promena tokom poslednjih četrdeset-trideset hiljada godina, ako se ne računa neko smanjenje obima lobanje. I... istovremeno se pojavljuju sve rase na svim kontinentima, što je u suprotnosti sa teorijom evolutivnog razvoja vrsta. Rezultati istraživanja kostiju neandertalaca genetičara, u poslednjih nekoliko godina, srušili su poslednju tačku uporišta ortodoksnih naučnika. Ispostavilo se da su genetski, Homo Sapiens и Neandertalac NESPOJIVI!!! Pronađen je samo jedan skelet u Južnoj Americi, koji ima morfološke karakteristike obe vrste, i njihov "vlasnik" nije živeo do svoga "punoletstva". A to znači samo jedno — Homo Sapiens JE PROIZVOD RAZVOJA ŽIVOTA NA PLANETI ZEMLJI! A ako je tako — onda je Homo Sapiens došao ili je doveden sa drugih planeta. Ako je Homo Sapiens doveden na planetu — onda, od koga i zbog čega?! Možda je, Gospod Bog poslao Adama i Evu iz rajske bašte na Zemlju zbog njihovih grehova:

«...Adamu tada reče: zbog toga što si slušao glas žene svoje i jeo sa drveta, za koje sam ti Ja zapovedio, govoreći: "ne jedi sa njega", prokleta će biti zemlja za tebe; sa tugom ćeš jesti sa njega u sve dane svoga života... U znoju lica svog ćeš jesti hleb, dok se ne vratiš u zemlju iz koje si uzet; jer prah si i u prah ćeš se pretvoriti2...» Po Bibliji, uzroci pojave Adama i Eve na Zemlji, veoma su jasni. Ispostavilo se da se uplašio Gospod Bog, da će čovek, pojevši sa drveta znanja, želeti da pokuša da jede i sa drveta života, i na taj način postati suparnik samom Gospodu Bogu: 2

См. Ветхий Завет, Первая книга Моисеева. Бытие, Глава 3, стих 24. 16


«...I reče Gospod dobro i zlo; i sada, života, i okusio, i ne bašte Edemske

Bog: "evo, Adam je postao kao jedan od Nas, zna kako ne bi pružio ruke svoje, i uzeo i sa drveta počne da živi zauvek. I pošalje ga Gospod Bog iz da obrađuje zemlju sa koje je odveden3…».

Uplašen je bio do te mere da je i zaštitu postavio:

«...I prognao je Adama i postavio na istoku u vrtu Edemskom heruvima i plameni mač da čuvaju put ka drvetu života 4…» Da ostavimo pitanje o uzrocima pojave Homo Sapiens otvorenim i da se vratimo na samu činjenicu njegove pojave. Pojavio se niotkuda Homo Sapiens i bio je malobrojan, znatno slabiji, manji rastom, nego Neandertalac. I pri tome, bila su "rasuta" mala ostrva između njih. Ali, ipak, tokom milenijuma zajedničkog "smeštaja" u "komunalnom stanu" Neandertalac je gotovo bez traga nestao, dok je "kukavica" — Homo Sapiens, potisnuo iz svog "gnezda" protivnika, i pristupio aktivnom razvoju "osvojene" ekološke niše. Koji su razlozi doveli su do toga da mnogobrojna vrsta izumre u najkraćem istorijskom roku?! Promena prirodnih uslova, planetarne nepogode?! Samo, njih nije bilo, a da ih je i bilo, onda bi slabiji "sustanar" trebalo, po logici stvari, da nestane prvi. Ali to se nije desilo. Što je samo po sebi već neverovatno, ali je to ipak činjenica, koja ne podleže sumnji. I jedini izlaz iz ovog ćorsokaka može biti pretpostavka o tome, da je neko "pomogao" Homo Sapiensu da se oslobodi "vlasnika stana". I jedina alternativa Gospodu Bogu u tome je prisustvo vanzemaljske civilizacije u svemiru. Civilizacije, koja je dostigla visok nivo razvoja, koji joj omogućava upravljanje razvoja života na drugim planetama. Čovečanstvo ima dva izbora — veru u Gospoda Boga u jednom ili drugom obliku ili priznavanje postojanja drugih civilizacija u Svemiru. Vera u isključivu pojavu života na planeti zemlji je posledica vere u Gospoda Boga. Dakle, ako ne prihvati hipotezu prisustva Gospoda Boga, prisustvo različitih civilizacija u Svemiru je neophodan uslov za razvoj stvari. I prirodno je pretpostaviti da je čitav niz civilizacija nastao mnogo ranije od zemaljskog. Iako je zemaljska civilizacija u poslednjih sto godina bila u stanju da postigne određene uspehe, logično je pretpostaviti da su druge civilizacije za milione, a možda i milijarde godina razvoja postigle ono, što našoj civilizaciji sada izgleda neverovatno i nemoguće. Ono što je danas za sve rutinski i normalno, pre sto godina bilo je 3 4

Там же. Там же. 17


nemoguće i fantastično, i samo su fantasti smeli da sanjaju i pišu u svojim knjigama o "neverovatnim stvarima". Slično tome, ono što je danas "neverovatno i nemoguće", preko nekih sto godina moglo je da bude rutinski i normalno. Dakle, sasvim je logično i opravdano govoriti o "starijoj braći", koji su pretekli zemljane za milione, a možda i milijarde godina. I stoga, bilo bi korektno da se ne negira ono što danas izgleda neverovatno. Sutra nas može biti sramota zbog svog neznanja i slepila. I da ne crvenimo sutra, otvorimo svoj um novome danas, koliko god besmisleno na prvi pogled to novo izgledalo... Nestanak Neandertalca je moglo da se dogodi kao rezultat intervencije neke spoljne sile, kojoj je bilo potrebno da se Homo Sapiens sačuva i adaptira na eko sistem planete Zemlje. I to najverovatnije, toj istoj spoljnoj sili, koja je i "donela" Homo Sapiensa na ovu plavu planetu. Najefikasniji i zahtevajući minimalnu intervenciju način je, "odseći protivnika" stvarajući "genetske bombe". Dovoljno je da se uz pomoć genetskog inženjeringa naprave neke promene u genetskoj matrici vrste kod malog broja pojedinaca te vrste, i da se kroz neko željeno vreme ove promene manifestuju kod većine primeraka te vrste. Što manji broj pojedinaca dobije promenu genetske matrice, duže vreme je potrebno da se ove promene manifestuju u većini. I, shodno tome, više primeraka sa izmenjenom genetskom matricom u početku, to se brže te promene javljaju kod većine. U ovom slučaju, mehanizam radi geometrijskom progresijom. Na taj način, može se unapred izračunati vreme kada se željene genetske promene javljaju kod većine te vrste. Na primer, malo prilagođavanje polnih hromozoma kod male grupe pojedinaca te vrste, kroz određeno vreme može da dovede do toga da se ove promene javljaju kod većine pojedinaca vrste. I ako ta promena genetske matrice dovodi do smanjenja, samo smanjenja, sposobnosti produženja vrste u tom ili drugom obliku, kroz određeno vreme ta vrsta će početi da izumire, kada broj pojedinaca sa izmenjenom matricom dostigne neku, kritičnu za tu vrstu, vrednost. Sve je veoma jednostavno. Za nastavak postojanja vrste potrebna je, u najmanju ruku, jednostavna reprodukcija vrste, kada je u populaciji vrste broj rođenih pojedinaca jednak broju umrlih ili poginulih. U ovom slučaju, vrsta ima šansu, samo šansu na mogućnost daljeg postojanja. Samo pri proširenoj reprodukciji vrsta ima realnu mogućnost, ne samo da preživi u okviru svoje ekološke niše, već i da nastavi svoj evolutivni razvoj, sve više i više osiguravajući se u osvojenoj ekološkoj niši, i ima realnu mogućnost da savlada i nove, susedne ekološke niše. Ako je broj rođenih manji od broja umrlih ili poginulih, ova vrsta osuđena je na izumiranje. Upravo na ovoj osnovi se zasniva 18


dejstvo "genetske bombe" — postepeno smanjenje nataliteta dovodi do istrebljenja. Sa strane izgleda nevidljivo, vek za vekom nestaje sa lica planete. Pri tome je potrebna samo minimalna intervencija spoljne sile. Intervencija koja, bez znanja evolucione biologije i zakona genetike, prolazi nezapaženo, čak i za civilizaciju, koja se nalazi u početnoj fazi svog razvoja. I, ako se uzme u obzir mogućnost primene genetskih bombi i mogućnost promene veličine vrednosti biološkog koeficijenta korisnog dejstva biljaka (BKPD) od strane spoljne sile, onda se jasno dobija slika veštačke kontrole razvoja ekološkog sistema i života na planeti u celini. Što samo po sebi nije nešto neverovatno, ako trezveno pogledamo šta se dešava. U bliskoj budućnosti to će biti dostupno ljudskoj civilizaciji. Šta nam to govori o mogućnostima naše "starije braće", koji poseduju potrebna znanja odavno i koja su usavršili? Imajući ovo u vidu, zagonetka nestanka dizanopiteka i dinosaurusa, i mnogih drugih, njima sličnih, prestaje da bude zagonetka, i praktično sve "rupe" razvoja života na planeti zemlji dobijaju smisleno objašnjenje. A da li se sećate, da čak i u našem veku, primitivna plemena džungle Amazona koja se nalaze na nivou razvoja kamenog doba, obožavaju božanstva u obliku aviona nakon što su videli avione, koji su leteli nad njihovom rodnom džunglom, i zar je onda čudo to, da su naši preci sudarajući se sa neshvatljivim i neverovatnim sa njihove tačke gledišta, stvarali veru u Gospoda Boga? Postavlja se ipak jedno pitanje: zašto se sve to započelo? Zašto su, tokom milijardi godina "posmatrači" iz drugih svetova "gajili" ekološki sistem do tada, sve dok nije nastao sistem, koji ima "razumnu" ekološku nišu, zatim je "genetskim bombama" oslobodio i "naselio" različitim rasama i plemenima, dovodeći ih sa raznih naseljenih planeta našeg Univerzuma? Veoma mnogo muke, a sa kojim ciljem? I ako je tako, ako je Homo Sapiens doveden spolja, onda zašto su se doseljenici našli na tako primitivnom nivou? Da li su planete, sa kojih su ih "doveli", bile na tako primitivnom nivou, i što je najvažnije, sve su bile na približno istom primitivnom nivou? Koliko sinhronih civilizacija (civilizacija koje se nalaze u istoj fazi razvoja) mora biti u Svemiru?! I ako ih ima toliko mnogo, ko je i zbog čega trebalo sve da ih okupi na jednoj planeti i onda posmatra kako one, ratuju jedna sa drugom, postepeno se mešajući u jednu civilizaciju? I zašto samo nekoliko procenata neurona mozga Homo Sapiensa aktivno radi, dok je u isto vreme, veći deo, više od devedeset odsto, "zamrznuto"? Zapravo, "zamrznuto", zaključano, blokirano i savršeno potpuno ne učestvuje ni u kakvim procesima održavanja života njihovih vlasnika. Priroda nikada ne stvara ništa ekstra, kao rezervu, za svaki slučaj. A to znači, 19


da je pre toga, kada su "zamrznuti", oni negde i kod nekoga aktivno radili. Pri tome, ovih nekoliko procenata aktivnih neurona obezbeđuje minimalan broj interakcija između neurona, koji su potrebni za manifestaciju razuma u njegovoj početnoj formi . Drugim rečima, veštačko zatvaranje većeg dela neurona mozga vratilo je sve koji su prošli kroz to, u početnu tačku evolucije razuma. Neka sila, razumna i visoko razvijena, definitivno je proizvela prenos svih "prvoljudi" u evolucionu prošlost. Ko je i sa kojim ciljem najveći deo neurona mozga Homo Sapiensa "zamrzao", vračajući sve na varvarski nivo? Evo, u čemu je stvar! Dakle, svi novi stanovnici "razumne" ekološke niše planete Zemlja prošli su kroz postupak zatvaranja mozga, pri čemu, svi do jednog na nivo divljaštva. Pitanje je samo, zbog čega je to bilo potrebno? Dobija se zanimljiva slika. Neko je, upravljajući razvojem života na planeti, "podigao" tako ekološki sistem, koji ima "razumnu" ekološku nišu. Zatim, verovatno, isto je neko oslobodio ovu "razumnu" ekološku nišu od njenih stanovnika. Onda je nju naselio bićima, prikupljenim iz celog Univerzuma, pre toga ih vrativši sve na isti nivo divljaštva, zaključavši im veći deo mozga. I, na kraju, u većoj meri kroz, tzv posvećene, nevidljivo je usmeravao razvoj veštački stvorene hibridne civilizacije ka nepoznatom cilju. Zbog čega je urađen taj džinovski posao?! Šta neko očekuje od civilizacije u povoju na planeti zemlji, izgubljene na periferiji Velikog Kosmosa?! Naravno, ne da stvori planetu-zatvor našeg Univerzuma za genetski otpad drugih civilizacija, kao što sugerišu neki. Hajde da pogledamo sve činjenice sa strane i pokušamo da ih analiziramo, stavljajući sebe, mentalno naravno, na mesto onih koji su sve to stvorili... Prinudno se našavši na primitivnom evolucionom nivou, novi stanovnici "razumne" ekološke niše, počeli su da se ponašaju u skladu sa tim. A to znači, da su se pojavila plemena koja su počela da se bore sa svojim susedima. Tokom ovih ratova uništeni su muškarci slabijeg plemena, a žene, postavši željen plen, počele su da rađaju decu pobednika. Ali uvek, pre ili kasnije, bio je neko još jači, i sve ponovo ponovilo. I tako — hiljade i hiljade puta, i još uvek traje, može biti, ne na toliko varvarski način. Ali, ako samo na neko vreme ne obraćamo pažnju na sve strahote ratova i njihove posledice, jasno se vidi društveni fenomen, na koji skoro niko nije obraćao veliku pažnju. I taj društveni fenomen je — aktivno stalno mešanje različitih genetskih fondova prvo unutar rasa, a sa razvojem civilizacije i tehnologije, i između različitih rasa. Takođe, još jedna posledica ratova je, migracija čitavih plemena i 20


naroda. Kao rezultat ovih migracija osvajanje novih teritorija. I tako je trajalo sve dok nije nastalo slobodnih teritorija. Nakon čega je samo silom moguće bilo "dobili" mesto pod Suncem "tražeći da se napravi prostor" domaćinu u najboljem slučaju, ili uništavanjem muškog stanovništva u najgorem. Ali, kako u jednom tako i u drugom slučaju, opet se dešava aktivno mešanje različitih genofondova. I ako je sve to dozvoljeno od strane "kreatora", to znači, da je slično mešanje gena zbog nečega veoma važno, bez obzira na varvarske načine da se postigne željeno. Pretpostavimo, da su doseljenici sa jedne planete obrazovali na planeti zemlji jedno pleme, noseći u svom genetskom materijalu kvalitete i mogućnosti matične civilizacije. Sa tih pozicija je i broj prvobitnih plemena u skladu sa brojem civilizacija, koje su učestvovale u "naseljavanju" planete Zemlje svojim predstavnicima. Pri tome "naseljavanje" se desilo u nekoliko talasa, podeljenim u vremenu na nekoliko milenijuma. Nažalost, istorija Zemlje zadržala je informacije samo o poslednjih deset hiljada godina. Bez obzira na to koliko dosadne, više-manje dovoljne arheološke informacije sačuvane su u poslednjih četiri hiljade godina. Tako, da detaljno "zavirivanje" u prošlost planete na trideset-četrdeset hiljada godina, na žalost, nije moguće. Većina informacija koje nisu izgubljene u pećima istorije, "izgubljene" su u korist određenih političkih grupacija koje su "usklađivale" pravu istoriju civilizacije u svom interesu. Ali, ipak, ono što se istorijski pouzdano zna o kretanju plemena, koja se često nazivaju Velikim Preseljenjima, izgleda veoma interesantno. Najviše je ostalo sačuvanih činjenica o istoriji Evroazije. Veliki kontinent, naseljen u početku sa dve rase — indoevropejcima i mongoloidima. Ove dve rase prilično se razlikuju jedna od druge, ali i razlike unutar svake od njih, takođe, veoma su značajne. Ali, najinteresantnije je nekako to, što su obe ove rase "izašle" i naselile iz iste oblasti u samom centru evroazijskog kontinenta — Himalaja. Pri tome, naseljavanje se dešavalo u naizmeničnim talasima, od predstavnika jedne, pa druge rase. Kakvo objašnjenje može da bude za to?!

Velike promene doneće svojim tokom struja Reke Vremena... Izmeniće svoj lik Sveta zemlja Velike Rase. Veliko zahlađenje doneće vetar da'Arijski na ovu zemlju i Marjona će je trećinu Godine skrivati svojim Belim Plaštom. 21


U to vreme neće biti hrane za ljude i životinje i počeće Velika Seoba potomaka Roda Nebeskog s one strane Ripejskih gora, koje sa zapadnih granica štite Svetu Raseniju... I doći će oni do Velikih Voda, Okeana-mora Zapadnog 5... Može biti, da je postojao zajednički predak ove dve rase? Ali, to je apsurdno, kako sa stanovišta genetike, antropologije, paleontologije, tako i zdravog razuma. Rase se toliko spolja razlikuju pri prisustvu fiziološke kompatibilnosti, da tog zajedničkog pretka ne može biti u principu. Ali ostaje činjenica — obe rase su "izašle" na evrazijska prostranstva iz planinskih predela severnih Himalaja. Ćorsokak, iz koga, čini se da ne postoji izlaz... ako se pretpostavi da su plemena, izašla sa Himalaja, tu i "rođena". A pod pretpostavkom da je u ovoj planinskoj zemlji stalna tačka nulte-tranzicije — „Star Gate“ (zvezdana kapija) — preko koje su na planetu Zemlju dostavljali "kreatori" predstavnike drugih civilizacija, sve dolazi na svoje mesto. Jednostavno i u isto vreme neverovatno, ali prisustvo svemirske luke, između planinskih venaca, objašnjava sve elementarno. Ako se prizna da je Homo Sapiens prebačen na planetu sa drugih planeta našeg Univerzuma, onda mora da postoji i način prebacivanja stotina hiljada živih bića iz "rajske bašte" na "grešnu zemlju". Stalno aktivna svemirska luka je savršeno pogodna za to. Tačnije, ako uzmemo u obzir celu planetu, takvih nultih-prelaza je tri: Himalajski, Južno-Afrički i Južno-Američki. Ali može nastati prirodno pitanje: gde su ti nulti-prelazi — Međuzvezdane Kapije— sada?! Gde su nestali, i zašto njima, niko ne dolazi na planetu Zemlju?! Evo šta je o tome rečeno u Slavjano-Arijevskim Vedama:

1. Ispričaj nam, Mudri Učitelju, šta se to dešava u Svargi velikoj, o zašto su se mnoge kapije u Makoš i Radu ... zatvorile? I ne sijaju Kristali Kretanja, a Krug od zarbina ugasio se već polučetvrt ... Igle Nebeske izgubile su boju i sada od mnogih Vajtmara ne slušamo odgovore na zov mnogodoljni... 5

Славяно-Арийские Веды, «Книга Мудрости Перуна», Круг Первый, Саньтия 5, с. 37-38. 22


2. Odgovori Perun Mnogomudri: Znajte, Čuvari Kapija Međusvetja, u Svargi se Velika Asa odvija, u Makoši, u Radi, u Svati i u Rasi sada se bije Velika Bitka, u njoj su sa Tuđim ratnicima Pakla Svetli Bogovi iz Prave stupili u žestok okršaj... 3. Od tih zlih neprijatelja što su cvetne Zemlje u prah pretvarali, što su prolivali krv nevinih stvorenja, ne štedeći nigde ni male ni stare... Zato su se mnoge Kapije zatvorile, da ne bi neprijatelji Tuđinci dospeli na Svetle zemlje Svarge velike6... Na taj način, zvezdane kapije, koje predstavljaju uređaje za savijanje prostora, bile su "prosto" isključene od strane njihovih stvaraoca, da bi se sprečio prodor kroz sjedinjene posredstvom njih svetove, uključujući i našu Zemlju, neprijatelja, koji donose smrt i uništenje u te svetove. Postojanje Međuzvezdanih Kapija sve stavlja na svoje mesto... pojavu svih glavnih rasa na planeti zemlji u isto vreme pre oko četrdeset hiljada godina; u ovom slučaju, imamo tri centra raseljavanja plemena i naroda — jedan u planinama Evroazije, drugi u planinama centralne Afrike i treći — u planinama Južne Amerike. I onda nestaju mistični pokrovi praktično sa svih zagonetki u istoriji čovečanstva, vezanih za pojavu nepoznato odakle, iz dubine Azije, moćnih talasa doseljenika, koji su se jedan za drugim obrušivali, na primer, na Evropu, brišući na svom putu sve, uključujući i potomke preseljenika prethodnog talasa. Zašto je sve to učinjeno?! Zašto su "dovedena" sa raznih planeta humanoidna bića, fiziološki kompatibilna, što zauzvrat, značajno komplikuje izbor "učesnika"? U tom pitanju leži i odgovor. Fiziološka kompatibilnostpodrazumeva mogućnost ukrštanja — mešanje genetike različitih plemena i naroda. Na taj način, mešanje različitih kvaliteta, založenih u genetskom 6

Славяно-Арийские Веды, «Книга Мудрости Перуна», Круг Первый, Саньтия 9, с. 67-68. 23


materijalu različitih plemena, i jeste razlog onoga što se dešava na našoj "grešnoj" planeti. I jedina varijanta mogućnosti obezbeđenja toga je — najveće moguće zatvaranje mozga "učesnika" o tome šta se dešava. Hajde da pokušamo da razumemo — zašto?! Zadržavajući sve originalno, donešen sa rodne planete nivo svesti, nemoguće je dobiti maksimalno efikasno mešanje kvaliteta. Na prvom mestu, jer fiziološki kompatibilni nosioci genofonda su — vanzemaljci su sa različitih planeta. Tačnije — sa mnoštva različitih planeta. A to znači, da su sa velikim stepenom verovatnoće nivoi razvoja civilizacija planeta, sa kojih su došli "zemaljski" vanzemaljci, bili različiti. Odabir "učesnika", u principu se vršio na principu moguće fiziološke kompatibilnosti, bez koje nikakvog mešanja ne može da bude u principu, očuvanje originalnog nivoa razvoja bi dovelo do nemogućnosti tog samog mešanja. Postavlja se prirodno pitanje — zašto? Zato, što različiti nivoi razvoja — su isto, što i realno prisustvo u jednoj stvarnosti, prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Ostrvca prošlosti u sadašnjosti mogu se posmatrati u džunglama Amazona. Neka amazonska plemena bila su na nivou razvoja kamenog doba kada su se sa njima prvi put suočili prvi predstavnici civilizacije ostatka planete. Kao rezultat, ova plemena su počela da apsorbuju u sebe "civilizaciju", kao po pravilu, samo u lošem obliku. Veoma je veliki istorijski jaz. I odnos prema ovim plemenima, kao prema našoj mlađoj braći, je neizbežan. Da li je moguća fiziološka kompatibilnost — da, da li je moguća psihološka, socijalna kompatibilnost — u principu ne. I to je neosporna činjenica. Nikakvo aktivno mešanje kamenog doba i savremenosti se nije desilo. U perspektivi — samo postepeno umiranje kamenog doba, kao rudimenta civilizacije. A da ne govorimo o različitim civilizacijama, koje dele milioni godina razvoja, između njih je — ogromna provalija. I tu provaliju je nemoguće prevazići. Možemo samo da je uklonimo u potpunosti, vraćajući sve učesnike, bez obzira na njihov originalni nivo razvoja, na isti početni nivo. Pri tom, sve stavljajući u iste evolutivne uslove, i nikakvi problemi sa "adaptacijom" i mešanjem neće postojati. Nažalost, to je jedina opcija, koja daje mogućnost da se obezbedi mešanje genetskih kvaliteta, bez bilo kakve značajno vidljive spoljne intervencije. Dakle, vraćanje svih, bez izuzetka, doseljenika na Zemlju sa drugih planeta na primitivni nivo, ne samo da nije varvarstvo, ili kazna za neke prestupe, već je jedini način da bi se dobilo željeno mešanje različitih genofondova i mogućnost spajanja u jednom, poznatih osobina, i možda, nastanka novih. Haotično mešanje plemena i naroda, kao rezultat ratova i 24


migracija, koje se u početku dešavalo između susednih plemena, u većini bliskih genetski jedni drugima, dovelo je do srednjih mutacija kvaliteta i genetike. Osim toga, doseljenici sa sličnijih planeta "prebačeni" su bliže jedni drugima i u klimatske zone koje maksimalno liče na klimatske uslove planeta, sa kojih su došli. To je omogućilo da se manje teško izdrži prilagođavanje na klimatske uslove nove planete. Po meri mešanja i adaptacije susednih plemena, koja su genetski bliska, i koja i dalje imaju veliki broj razlika, pojavljuju se nove genetske osnove sa naprednim funkcijama za prilagođavanje na nove klimatske zone. I već pomešane rase mešale su se sa daljim susedima, stvarajući nove mutacije i tako do beskonačnosti. Kao rezultat svega toga, posebno u dvadesetom veku nove ere, dolazi do postepenog nestajanja, rasnih razlika. U ovom trenutku ne postoji ni jedna genetski čista nacija ili narodnost. I ovaj proces integracija se nastavlja. Po potrebi integracije genetike, pojavljivale su se, pojavljuju se i pojavljivaće se objedinjene "stare" poznate osobine, koje, spajanjem, stvaraju nove, nikome do sada poznate osobine i kvalitete kod nekih pojedinaca. To su "voće", prikupljali, prikupljaju i prikupljaće, tvorci onoga što se dešava. Upravo zbog toga je i započet zamišljen eksperiment na planeti Zemlji... A sada da se vratimo na apsorpciju mozga pojedinca "...potrebnog obima informacija...". Pod uticajem informacija ljudski mozak se kvalitativno menja i dobija novi kvalitet — sposobnost da misli. Pojavljuje se klica duhovnih početaka čoveka, koja ne dobija uvek mogućnost da se razvije u nešto više. Pri tome, sve počinje od malog — od embriona, i priroda "čuda" njegovog začeća ne postaje manje značajna i manje interesantna. Veličanstvenost razumevanja neizbežnosti rađanja svesti na određenom nivou razvoja života ekološkog sistema ne može da ne oduševljava bilo kog mislećeg čoveka. Neminovnost rađanja svesti znači neminovnost postojanja u svemiru milijardi i milijardi vanzemaljskih civilizacija, i da čovečanstvo nije jedina i isključiva kreacija prirode, kako smatraju neki, ili tvorevina Gospoda Boga, kako misle drugi. A sada, hajde da proniknemo u ovu još jednu zagonetku prirode. Nakon dostizanja kritičnog broja aktivnih neurona mozga pod uticajem informacija iz spoljašnjeg sveta, formira se veliki broj lanaca, koji, između ostalog, stvaraju mnoge oblasti zatvaranja između sebe. I kao posledica ovih zatvaranja, pojavljuju se zatvoreni sistemi, u kojima primarne materije počinju da se kreću po zatvorenoj putanji. Oslobođene u neuronima u procesu raspada, primarne materije zasićuju druga i treća materijalna (eterična i astralna) tela. U tom slučaju, kada dođe do zasićenja neurona, formira se 25


zatvoreni lanac i nastaje dodatno zasićenje drugih i trećih materijalnih tela. To dodatno zasićenje se pojavljuje kao posledica prisustva zone zatvaranja između drugih i trećih materijalnih tela neurona, koji formiraju zatvoreni lanac (Sl. 100). Zone zatvaranja pružaju mogućnost pojave horizontalnih tokova primarnih materija. U prisustvu zatvorenih lanaca aktivnih neurona, ovi horizontalni tokovi stvaraju dodatno zasićenje drugih i trećih materijalnih tela, i kao posledica toga, javlja se smanjenje stepena rasejavanja primarnih materija, oslobođenih pri raspadu. Na taj način, zone zatvaranja povećavaju biološki koeficijent korisnog dejstva neurona mozga. Kao i u "slobodnim" neuronima zasićenje drugih i trećih materijalnih tela dešava se samo zbog vertikalnih tokova primarnih materija. Dok međusobno povezani u zatvoren lanac neuroni dobijaju zasićenje kako od vertikalnih tokova primarnih materija, tako i od horizontalnih. Zatvoren lanac neurona stvara još i postojanu cirkulaciju horizontalnih tokova, što povećava stepen zasićenja drugih i trećih materijalnih tela, povezanih među sobom neurona. A ako se uzme u obzir da je nivo gubitaka primarnih materija kod "slobodnih" i vezanih u lanac neurona isti, kod poslednjih (povezanih neurona) dodatno zasićenje bude sačuvano.

Sl.100 26


Kao rezultat dodatnog zasićenja drugih i trećih materijalnih tela ovi neuroni postaju, kako bi rekli, "teži" i kao posledica toga, povećava se stepen njihovog uticaja na okolni mikroprostor. Menja se nivo sopstvene dimenzionalnosti tih neurona, u poređenju čak i sa susednim aktivnim neuronima. Javlja se mikroskopska zakrivljenost prostora između "slobodnih" neurona i povezanih u lanac, što dovodi do zatvaranja drugih i trećih tela "povezanih" neurona u lanac sa drugim i trećim materijalnim telima susednih "slobodnih" neurona. Pored toga, razlika dimenzionalnosti između "povezanih" neurona i "slobodnih" stvara horizontalni potok primarnih materija od "povezanih" neurona ka "slobodnim". Na taj način, dodatno zasićenje primarnim materijama drugih i trećih materijalnih tela "povezanih" neurona u lanac, omogućava da se "uhvate" i da se spoje u zatvoreni lanac neurona susedni "slobodni" neuroni. Da bismo razumeli značaj toga, setimo se, da se u početku "slobodni" neuroni povezuju u zatvoreni lanac pod uticajem informacija koje dolaze u mozak kroz organe čula. A to znači da mozak odražava spoljni svet, i svaka reakcija mozga je reakcija na spoljni uticaj. Slični procesi se odvijaju i u mozgu svih živih organizama, koji, pri svemu tome nemaju svest. Povezivanje "slobodnih" neurona sa već postojećim zatvorenim lancem neurona, nastalim pod uticajem signala iz spoljašnje sredine, kao rezultat prekomernog zasićenja primarnim materijama "povezanih" neurona u lanac, omogućava čoveku da sam, bez ikakvog učešća spoljne sredine, stvara nove zatvorene lance neurona! A to, zauzvrat, znači, da čovek stiče sposobnost da samostalno misli, bez obzira šta se dešava u spoljnom okruženju. Živa materija kao rezultat toga, u svom razvoju dostiže kvalitativno novi nivo svog razvoja — nivo apstraktnog razmišljanja (nezavisno od okružujuće životne sredine). To daje mogućnost prodiranja, uz pomoć svesnih napora, izvan predela "vidljive" stvarnosti u tajne prirode. Čovek je u stanju da se transformiše iz "reflektora" prirode u stvaraoca. Otvaraju se bezgranične mogućnosti ne samo spoznaje prirode, već i njene transformacije, poželjno razumno. Mogućnost da se samostalno, uz pomoć mentalnih napora, poveže u jednu celinu, naizgled slabim međusobnim vezama u novu, nikome poznatu celinu — to je stvaralačli čin, kreiran živom materijom. To je kvalitativni skok u razvoju materije, koja dobija mogućnost sticanja znanja i transformacije onoga, što je nju stvorilo. Ali, šta se dešava u mozgu pri, takozvanim, "mentalnim naporima"? Sada postoji mogućnost da se da jasno, veoma jasno objašnjenje ovog prirodnog 27


fenomena. Pri "mentalnim naporima" pojačva se snabdevanje krvlju neurona u mozgu, što dovodi do dopunskog zasićenja neurona "gorivom" — organskim i neorganskim molekulima. Pri tome, veći broj ovih molekula stiže u unutrašu zapreminu molekula DNK i RNK u jedinici vremena . Kao rezultat toga, pri cepanju molekula oslobađa se više primarnih materija, i kao posledica toga, javlja se dodatno zasićenje drugih i trećih materijalnih tela, povezanih u zatvoreni lanac neurona. I dešava se čudo — "kratak spoj", i rađa se živa nova misao. Postojećem lancu pridružuju se novi i novi "slobodni" neuroni, koji se, kao biseri, jedan za drugim "nižu" na nove "niti", stvarajući nove i nove zatvorene lance neurona. Ovi zatvoreni neuronski lanci — neuronski prstenovi, slažu se jedni na druge, stvarajući neverovatno "preplitanje" između drugih i trećih materijalnih tela aktivnih neurona. Stvara se horizontalni lavirint iz drugih i trećih materijalnih tela neurona na drugom i trećem nivou mozga. Odvojena druga i treća materijalna tela pojedinih neurona, koja nisu u kontaktu jedna sa drugima na fizički gustom nivou, spajaju se u jedinstvenu strukturu mozga na drugom i trećem nivou. Zasićenje primarnim materijama ove jedinstvene strukture mozga, nastale na nivou drugih i trećih materijalnih tela neurona, akumulira primarne materije u njoj, stvarajući neophodan potencijal za nove kvalitetne transformacije i evolucione skokove u razvoju materije. Brana prikuplja i akumulira milijarde i milijarde bezazlenih kapi vode koje su pale na zemlju tokom kiše i pretvara ih u sve veću snagu, sposobnu da kao lavina, ruši sve na svom putu, kao i da uradi korisno delo za ljudski rod. Tako i jedinstvena struktura mozga čoveka na drugom i trećem nivou, akumulira unutar sebe kritičnu masu primarnih materija, da obezbedi proboj na kvalitativno novi nivo razumevanja. Upravo ovaj proboj na drugi kvalitativni nivo čovek naziva trenutkom uvida i otkrića, kada se pred mentalnim očima otvaraju najdublje tajne prirode. Hajde da pokušamo da razumemo i shvatimo prirodu uvida, prosvetljenja — ove svete tajne razumne materije. Struktura mozga čoveka na svim nivoima sa godinama, pod uticajem informacija, zasićuje mozak i kao posledica mentalne aktivnosti samog čoveka, postaje sve veća i veća i isprepletanija na drugim i trećim materijalnim nivoima. Kao i svaka kap vode, koja se spaja sa potokom, pojačavajući taj potok, tako se i svaki "slobodni" neuron, spaja svojim drugim i trećim materijalnim telima sa ukupnom strukturom mozga čoveka na drugom i trećem nivou, menjajući ga. Ove beznačajne promene, postepeno, dan za danom, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec, iz godine u 28


godinu se akumuliraju i nevidljivo, diskretno uvećavaju do kritičnog nivoa, koji omogućava napredak čoveku za kvalitativno novi nivo razumevanja i shvatanja svega onoga što se dešava. U nuklearnoj fizici postoji pojam kritične mase radioaktivne materije, pri kojoj dolazi do atomske eksplozije. Eksplozija se dešava kada koeficijent reprodukcije neutrona (osnovne čestice, koja ne nosi naelektrisanje) postaje veći od jedinice. Ovaj koeficijent određuje odnos broja neutrona, izgubljenih sa površine u jedinici vremena i broja izlučenih neutrona unutar zapremine radioaktivne materije. Dakle, po analogiji, uvodimo takav pojam, kao što je koeficijent zasićenja primarnim materijama. Minimalno zasićenje primarnim materijama drugih i trećih tela neurona se dešava u slučaju, kada su svi neuroni nezavisni jedni od drugih, kada oni ne stvaraju između sebe zatvorene sisteme na drugom i trećem materijalnom nivou. Pri takvom kvalitativnom stanju dešava se samo vertikalno zasićenje drugih i trećih tela neurona mozga, izolovanih jedni od drugih. Svaki neuron, kao posebna ćelija mozga je zasićen kroz potok plazme organskih i neorganskih molekula, pri čijem raspadu se oslobađaju primarne materije. Oslobođene pri tom cepanju primarne materije stvaraju vertikalni potok, koji obezbeđuje zasićenje drugih i trećih materijalnih tela svakog neurona pojedinačno. Pri tome, veliki deo oslobođenih pri cepanju primarnih materija se rasejava u okolni prostor. Pored toga, druga i treća materijalna tela neurona stalno gube "svoje" primarne materije. Ravnoteža se održava stalnim procesom raspadanja, što se dešava na nivou fizički gustih neurona prvih materijalnih tela. Viši nivo aktivnosti drugih i trećih materijalnih tela neurona zahteva aktivniji protok procesa razlaganja molekula na primarne forme materija na fizičkom nivou. Ako ovaj uslov nije ispunjen, dešava se iscrpljivanje drugih i trećih tela neurona, i ona nisu u stanju da obavljaju svoje funkcije. Iscrpljivanje drugih i trećih tela neurona dovodi do smanjenja njihovog sopstvenog nivoe dimenzonalnosti, i kao posledica toga, smanjuje se stepen njihovog uticaja na okolno mikroprostranstvo. Kod vezanih u lanac neurona nastaje dopunsko zasićenje primarnim materijama, drugih i trećih materijalnih tela neurona, formirajući na ovim nivoima među sobom jedinstven sistem. Dakle, "povezani" neuroni imaju dva izvora zasićenja primarnim materijama, — vertikalno zasićenje i dopunsko — horizontalno zasićenje. Pri pojavi zatvorenih u lanac povezanih neurona, primarne materije, krećući se horizontalno, upadaju u "zatočeništvo". One počinju da se kreću po 29


zatvorenoj trajektoriji. Vezani u zatvoreni lanac neuroni pretvaraju se u neku vrstu "žive klopke", u kojima dolazi do akumulacije primarnih materija. Po meri evolucije dolazi do složenije strukture mozga čoveka na drugom i trećem nivou, što je praćeno povećanjem broja zatvorenih lanaca unutar ove strukture. Broj "živih klopki" se povećava. Sve veći udeo primarnih materija, oslobođenih pri raspadu, zarobljava se i zadržava unutar strukture mozga na drugom i trećem nivou. Kao rezultat toga, ova struktura postaje "teža" i povećava se njen nivo sopstvene dimenzionalnosti u celini. Evolutivni razvoj ovog procesa dovodi, na kraju, do toga da nivo sopstvene dimenzionalnosti strukture mozga, kreiran drugim i trećim telima neurona na odgovarajućim nivoima, postane propocionalan sa nivoom dimenzionalnosti četvrte materijalne sfere (prve mentalne sfere) planete. Dešava se otvaranje kvalitativne barijere između trećeg i četvrtog nivoa planete i počinje formiranje četvrtih materijalnih tela kod povezanih neurona. Kao rezultat toga, formira se potpuno nova struktura mozga, koja predstavlja jedinstven sistem povezanih među sobom drugih, trećih i četvrtih materijalnih tela neurona (sistem, koji ujedinjuje između sebe neurone na tri nivoa, pri odsustvu direktne interakcije između njih na nivou fizički gustih neurona), kada posredstvom "stezanja" na drugom, trećem i četvrtom nivou komuniciraju između sebe neuroni (na osnovu svog "teško" obezbeđenog položaja u tkivu mozga, nemajući mogućnost za takvu interakciju na fizički gustom nivou) i vladajući principijelno novim svojstvima i mogućnostima. Pri tome, ovaj sistem obezbeđuje znatno veći stepen nezavisnosti razmišljanja čoveka od spoljašnjeg okruženja. A to znači da pri tom nivou razvoja mozga čovek stiče sposobnost apstraktnog, analitičkog razmišljanja. Otvaranje kvalitativne barijere između trećeg i četvrtog nivoa može da nosi i privremeni karakter. U tom slučaju, mozak se ne razvija skladno, a neki njegov deo, u vezi sa određenim pogledom ljudskih aktivnosti, kao rezultat stalnih treninga i duge svesne koncentracije čoveka na željeni objekat, vodi do lokalnog otvaranja kvalitativne barijere. Pojavljuje se čudno lokalno "gomilanje" na strukturi mozga čoveka, koje se sastoji od interakcije između sebe drugih i trećih materijalnih tela neurona. Pojavljuje se kvalitativna razlika između nivoa dimenzonalnosti tog dela i ostatka mozga. "Napredni" deo mozga će imati viši nivo sopstvene dimenzionalnosti u isto vreme, kada će ostatak mozga imati— niži nivo (Sl. 101).

30


Sl.101 Obično neproporcionalno kvalitativno stanje mozga je posledica "jednostranosti" razvoja, kada čovek svesno razvija samo neke svoje mogućnosti i "hrani" svoj mozak izabranim od sebe ili nekim drugim informacijama. Takozvana, uska specijalizacija, u početku, daje naizgled sjajne rezultate, na kraju, postaje prepreka tog i bilo kog drugog razvoja. Kao rezultat takvog "izbranog" razvoja samo nekih delova mozga, koji su povezani sa ovom "izbrannošću", dobijaju se kvalitativne promene, dok u isto vreme ostatak mozak ostaje u svom originalnom skoro devičanskom stanju. Drugim 31


rečima, ostaje praktično nerazvijen čak i do nekog minimalnog proseka. U tome je tragedija "uskih genijalnosti". Takav lokalni razvoj — evolucija izabranih delova — vodi mozak do nestabilnog stanja. U "razvijenim" delovima mozga struktura ima maksimalno visok nivo sopstvene dimenzonalnosti, dok u isto vreme, nivo dimenzionalnosti praktično ostatka mozga ostaje na početnom ili skoro na tom nivou. Što je viši ovaj jaz, to tužnije mogu biti posledice. Ako čovek ima takav nesrazmerno, neharmonično razvijen mozak, a kao rezultat dugog treninga i svesne koncentracije dostigne, tzv, prosvetljenje, onda ga posle toga očekuju dva moguća podstanja — duboka depresija ili ludilo. Hajde pokušamo da razumemo zašto se to dešava. Razlika između sopstvenih nivoa dimenzionalnosti "naprednog" dela i ostatka mozga, stvara horizontalni nagib (pad) dimenzionalnosti između susednih regiona mozga. Nastaje kvalitativno novo stanje "moždanog vetra". Tačnije procesa, sličnog atmosferskom. I slično tome, ono što se dešava u atmosferi, u zavisnosti od veličine razlike dimenzionalnosti, može nastati laki "moždani povetarac" ili "moždana oluja", sa svim pratećim posledicama. Kada se pri svom razvoju i zasićenosti strukture "izabranih" delova mozga otvori kvalitatrivna barijera između trećeg i četvrtog nivoa (između astralnih i prvih mentalnih nivoa), kroz otvoren "prozor" grune u mozak informacija sa drugog nivoa. Mozak u tom slučaju, kao levak, počinje usisava potoke informacija sa novog kvalitativnog nivoa. Setimo se, da potoci informacija ne predstavljaju ništa drugo, već superpoziciju (sabiranje) potoka primarnih materija, koji se nalaze u određenom proporcionalnom odnosu. Mora postojati harmonija između kvalitativnih nivoa razvoja mozga i kvalitativnog sastava potoka primarnih materija, koje prodiru u mozak. Dakle, kada se dešava otvaranje kvalitativnih barijera između nivoa, superpozicija potoka primarnih materija počinje da "curi" u mozak, kroz "napredne" oblasti. Prisustvo horizontalne razlike dimenzionalnosti između «naprednih» regiona mozga i «ne naprednih» dovodi do pojave «moždanog vetra». "Moždani vetar" predstavlja kretanje duž potoka primarnih materija, paralelno sa kvalitativnim strukturama mozga. Neusaglašenost potoka primarnih materia sa kvalitativnom strukturom mozga dovodi do poremećaja stabilnosti strukture mozga, što dovodi do većeg ili manjeg resetovanja trećim materijalnim telima neurona primarnih materija G i F, što dovodi do smanjenja nivoa sopstvene dimenzionalnosti ovih neurona. Pri tome se menja kvalitativni nivo neurona. Nivo sopstvene dimenzionalnosti trećih tela neurona pada do minimalnog (nižneastralnog) nivoa. Što zauzvrat, 32


dovodi do naglog smanjenja ili potpunog prestanka vertikalne cirkulacije primarnih materija između drugih i trećih materijalnih tela neurona mozga (Sl. 102).

Sl. 102 I, kao posledica toga, čovek tone u duboku stanje depresije. Čovek "pada" u stanje stresa. U ovom slučaju se uključuju zaštitni mehanizmi mozga, u rezultatu čega se resetovanje primarnih materija G i F po lančanoj reakciji dešava i kod neurona "naprednih" zona mozga. Kao rezultat toga, otvoren na neko vreme "prozor" ili "vrata" novog kvalitativnog nivoa se zatvaraju. I ponekad se nikada više ne otvaraju. 33


Ako je uništavanje trećih materijalnih tela neurona nakon sličnog otvaranja, malo, postepeno ova tela mogu da se oporave do originalnog nivoa. Pri tome čovek "izlazi" iz dubokog depresivnog stanja i nivo sopstvene dimenzionalnosti trećih materijalnih tela neurona će se vratiti u normalu. I čovek je "spreman" za nov način "osvajanja vrhova" — za novo prosvetljenje. Ali, svaki novi takav stres će ponovo i ponovo bacati čoveka u stanje duboke depresije. I zahtevaće više vremena i truda da se vrati u normalu. Zar to nije poznata slika, poznata iz biografija i istorija bolesti velikih ljudi. Ako je veličina horizontalne razlike dimenzionalnosti između "naprednih" regiona mozga i ne "naprednih" veća od polovine veličine razlike dimenzionalnosti između trećeg i četvrtog nivoa, "moždani povetarac" pretvara se u "moždanu oluju". U ovom slučaju se može desiti ne samo resetovanje trećim materijalnim telima neurona mozga primarnih materija G i F, već i značajno uništavanje strukture mozga na ovom nivou. Kao rezultat toga, mogu da puknu zatvoreni lanci mozga, stvoreni čovekom u toku njegovog života i da se pojave novi zatvoreni lanci, koji ne mogu da postoje u načelu. A ako se to prevede na normalan ljudski jezik, to bi značilo da je čovek "samo" sišao sa uma. Kada se unište uzročno-posledične veze mozga, stvorene posredstvom životnog iskustva, pojavljuje se neadekvatna reakcija čoveka na životnu realnost. I nije slučajno što kažu da je između genijalnosti i ludila — samo jedan korak i da je svaki genije — pomalo lud, ali i da nisu svi ludaci — geniji. Neravnomeran razvoj mozga, na kraju, postaje prepreka za razvoj u celini. Dakle, za punu i neprekidnu evoluciju mozga i čoveka u celini mora biti prisutan višestruki, sveobuhvatan razvoj, kako tela, tako i na prvom mestu inteligencije. Sveobuhvatno obrazovanje, duboko proučavanje filozofije, istorije, prirodnih nauka, umetnosti, književnosti i drugih humanističkih nauka, sve to zajedno je u stanju da stvori potpun temelj za evolucioni razvoj čoveka. Svaka grana znanja, stečena zemaljskom civilizacijom, pri usvajanju doprinosi kvalitativnoj promeni u različitim delovima moždane kore. Pri tome kvalitativan rast strukture mozga dešava se glatkije, bez dubokih ponora. Prisustvo u kvalitativnoj strukturi mozga nekoliko dominantnih oblasti doprinosi bržem evolucionom rastu ostalih. Nekoliko oblasti sa visokim nivoom sopstvene dimenzionalnosti stvara povoljnu "klimu" za rast "zaostalih" delova mozga. Pojavljuje se nekoliko lakih narednih "moždanih povetaraca", koji guše jedni druge, što isključuje pojavu "moždane oluje". Pored toga, nekoliko "dominantnih" zona stvara takvu superpoziciju nivoa sopstvene dimenzionalnosti, u kojoj treća materijalna tela neurona evolutivno 34


zaostajućih delova moždane kore počinju da usisavaju primarne materije, G i F (Sl. 103).

Sl. 103

Dodatno zasićenje trećih materijalnih (astralnih) tela neurona primarnim materijama, G i F dovodi do povećanja sopstvenog nivoa dimenzionalnosti. Kao rezultat toga sopstveni nivo dimenzionalnosti zaostalih oblasti se povećava. Oblasti-lideri kao da "povlače" za sobom zaostajuće. I na kraju, dolazi do harmoničnog evolucionog rasta (Sl. 104)...

35


Sl. 104 Pri ovoj varijanti dešava se potpuno formiranje strukture mozga na svim nivoima. Postepeno povećanje ukupnog nivoa sopstvene dimenzionalnosti mozga će dovesti do otvaranja kvalitativne barijere između trećeg i četvrtog nivoa, praktično po celom "frontu bojevih dejstva", i kao rezultat toga, počinje potpuno nova faza evolutivnog razvoja mozga. Počinje izgradnja četvrtog tela neurona, formiranje i razvoj strukture mozga na drugom, trećem i četvrtom nivou. A to otvara potpuno novu "stranu" evolucije mozga i uma. Otvaraju se novi horizonti znanja i novi nivoi sposobnosti. To daje neverovatnu mentalnu snagu, pred kojom bledi najneverovatnija mašta i snovi...

36


Glava 8. Priroda života posle smrti Otvorivši prvi put svoje oči, udahnuvši prvi put svež vazduh, čovek ulazi u svet pun snage i nade, ne shvatajući, da će pre ili kasnije doći trenutak poslednjeg uzdaha i kada će oči zatvoriti zauvek. Od prvog dana svog života čovek počinje svoje putovanje na putu života, do krajnje tačke koja će biti smrt. Čovek, kao i sve živo, osuđen je na smrt i ništa ne može da uradi povodom toga. To je zakon prirode, mada je čovek uvek sanjao o večnom životu, težio da pronađe eleksir besmrtnosti, odgovor koji bi mu pomogao da prevari "košćatu staricu", koja ubire svoju "žetvu". Pre svega, želeo bih da napomenem da je besmrtnost, o kojoj sanja većina, zapravo ono što se smatra smrću, odnosno evoluciona smrt, i u isto vreme smrt se javlja kao razlog evolutivne besmrtnosti. Paradoks?! I da, i ne. Ako pretpostavljamo, da sa smrću fizičkog tela nestaje sve: stečeno u toku života, iskustvo, znanje, mudrost, naše emocije, naše sećanje, sve ono što nam omogućava da prepoznajemo sebe živima, u tom slučaju to će biti paradoks. Ali ako pretpostavimo da se sa smrću fizičkog tela suština oslobađa balasta, koji sprečava dalji evolucioni razvoj, nema protivrečnosti, paradoks nastaje. Ali koja od ove dve pretpostavke odgovara istini, i uopšte, šta je istina? I kako da pronađemo ovu istinu, kada pouzdan odgovor može biti dat samo kada svako, ko se zalaže za prvu poziciju, baš kao i svako ko se zalaže za drugu, može da da potvrdan odgovor samo posle svoje sopstvene smrti, ako operiše shvatanjima zasnovanim na sopstvenom iskustvu? I uopšte, zašto je bog za skeptike samo ono što oni mogu sami da osete i provere?! I ko je rekao da su oni u stanju da svi "osećaju", i da je to, što su oni u stanju da osete, pouzdano i da u potpunosti odražava realnost? Na kraju krajeva, svi naši organi čula zajedno, u stanju su da daju našem mozgu manje od jedan odsto informacija o okružujućoj realnosti. Ali čak i to, ako se tome priđe nepristrasno, dovoljno je da se barem na momenat razmisli o pitanju — šta se dešava u trenutku fizičke smrti?! Pre nego što napravimo bilo kakve zaključke, hajde da ipak malo "začeprkamo" po tom iskustvu i informacijama koje je prikupilo čovečanstvo do sadašnjeg trenutka... Istraživanja su pokazala da se ćelije organizma periodično obnavljaju, stare ćelije se zamenjuju novim. Osim toga, različita tkiva organizma nemaju identične cikluse izmene. Razlika je prilično značajna: od sto dana "života" crvenih krvnih zrnaca — jedne od komponenti jedinstvenog tečnog tkiva 37


organizma — krvi, do petnaest godina "života" kostiju. Drugim rečima, svakih petnaest godina, sve ćelije organizma se obnavljaju. Stare, odradivši svoje ćelije zamenjuju se novim. Na taj način, "starost" ćelija našeg organizma ne prelazi petnaest godina, a većina ćelija — je i "mlađa": deset, pet godina i kao u slučaju crvenih krvnih ćelija — samo sto dana! Ispostavlja se zabavna slika — sa petnaest, trideset, četrdeset pet, šezdeset, sedamdeset pet i devedeset godina se dešava potpuna obnova starih ćelija i shodno tome, "starost" ćelija organizma čoveka ne prelazi petnaest godina, bez obzira na to koliko godina je prošlo od trenutka rođenja. Štaviše, prilikom zamene se formiraju potpuno nove ćelije. Ali, bez obzira koliko "čudno" to bilo, petnaestogodišnji mladić i devedestogodišnji starac ne izgledaju kao vršnjaci. Dakle, biološka starost pojedinaca, u ovom slučaju — čoveka, razlikuje se od biološke starosti ćelija njegovog organizma! Paradoksalno, ali je to činjenica prirode, sa kojom nije moguće ne slagati se. Nikakvo objašnjenje za to savremena ortodoksna nauka ne daje, a ne može ni dati na osnovu "delova" teorije realnosti, kojom operišu savremeni naučnici. Ali, bez obzira na to, da "nauka" nije u stanju da da objašnjenje ovog prirodnog fenomena, fenomen nastavlja da postoji, a ignorisanje neće promeniti stvari. Zatvaranje očiju i uzimanje kao početne pozicije sve, što u ovom slučaju može da se "vidi", problem se neće rešiti, kao da se to i ne želi. Da se pretvaramo da ništa iz toga ne može da se desi, i uopšte, da tako nešto ne može ni biti, pa iz toga ne može biti ničeg, zbog tih predstava o okružujućoj realnosti kojima raspolaže savremena nauka to je čist apsurd. Ako stvorena slika stvarnosti ne odražava, nije u stanju da prenese tu realnost, zbog koje je ona i nastala, moguće je samo jedno rešenje — da se stvori nova slika stvarnosti, sposobna da objasni i druge prirodne pojave, koje će, za razliku od stvorenih čovekom teorija, postojati sve do tada, dok bude postojala i sama Priroda. Dakle, iz činjenice da biološka starost ćelija organizma čoveka ne prelazi petnaest godina, u isto vreme, kao i sa biološkim starenjem organizma u celini, da se njegov izgled i status, funkcije i performanse menjaju veoma značajno, sledi jednostavan zaključak — fizička ćelija, kao osnova organizma, je samo deo, iako veoma važan, sistema žive ćelije. Ako je fizička ćelija deo žive ćelije, nameće se zaključak o postojanju drugih delova ćelije, koji zajedno sa fizički gustom ćelijom formiraju čudo prirode — živu ćeliju. Na taj način, logički zaključci pri pokušaju da se shvate procesi koji se odvijaju u živom organizmu, guraju, bukvalno "vode za ruku" ka 38


razumevanju neminovnosti postojanja drugih (osim fizičkog) nivoa žive ćelije. Sama priroda daje nagoveštaj, pravac u kome treba tražiti rešenje te očigledne tajne prirode. Fizički gusta ćelija je samo "vrh ledenog brega", koju su čula u stanju da vide, osete i slično, zbog činjenice da su ona (čula) dizajnirana da obezbede optimalno postojanje organizma u okružujućoj realnosti. Zato čula nisu u stanju da sagledaju "podvodni deo ledenog brega" žive ćelije — drugo materijalno telo (eterično), treće materijalno telo (astralno), i u nekim slučajevima, četvrto materijalno (mentalno) telo ćelije i organizma u celini. Ali ograničene mogućnosti čula ne znače da ovi nivoi ne postoje. Potrebno je proširiti mogućnosti percepcije okružujuće prirode kroz evolutivni razvoj čula, ili, u najgorem slučaju, kroz kreiranje novih instrumenata... Dakle, da bismo razumeli proces starenja organizma, potrebno je da se pozabavimo sa "podvodnim" delovima žive ćelije. Dakle, šta se dešava sa drugim (eteričnim), trećim (astralnim) i četvrtim (mentalnim) materijalnim telima žive ćelije, koje promene se dešavaju na ovim nivoima, šta dovodi do toga da se fizička ćelija nakon drugog ciklusa zamene, razlikuje od ćelije, koja je bila pre promene?!. Da bi razumeli ovaj fenomen prirode, potrebno je razumeti sve mehanizme i procese koji se dešavaju u organizmu, od momenta njegovog formiranja. Setimo se, da pri začeću u oplođenu jajnu ćeliju ulazi suština, koja počinje da izgrađuje novo fizičko telo. Suština je arhitekta svog novog tela i stvara ga u punoj kvalitativnoj harmoniji sa samom sobom. To obezbeđuje projekciju na podeljene ćelije embriona kvalitativne strukture suštine, što dovodi do razvoja zigotnih ćelija (ćelija embriona) po slici drugog (eteričnog), trećeg (astralnog) i četvrtog (mentalnog) materijalnog tela suštine. Drugo materijalno (eterično) telo suštine obrazovano je drugim materijalnim (eteričnim) telima ćelija fizičkog tela prethodne inkarnacije te suštine. I, shodno tome, treće materijalno (astralno) telo suštine — trećim materijalnim (astralnim) telima, četvrto materijalno (mentalno) — četvertim materijalnim (mentalnim) telima ćelija fizičkog tela prethodne inkarnacije. U smrtnom času fizičkog tela prethodne inkarnacije, drugo, treće i četvrto (eterično, astralno i mentalno) telo suštine potpuno odražavaju evolucioni nivo razvoja, koji je dostigao taj čovek u vreme svoje smrti. Dakle, pri izgradnji novog fizičkog tela u novoj inkarnaciji suština ga stvara u potpunoj harmoniji sa svojim evolucionim nivoom razvoja. Ne treba misliti da suština svesno upravlja ovom izgradnjom novog tela. Verovatno su mnogi gledali kako komadi gvožđa pod uticajem magnetnog polja stvaraju različite geometrijske oblike. 39


Kao magijom, ti komadi su iznenada "oživljavali", kretali se i pred očima zabezeknutih posmatrača "stvarala" sasvim razumno "čudo". Samo kretanje komada gvožđa može se posmatrati očima, u isto vreme, kada linije magnetnog polja oku jednostavno nisu vidljive, ali to magnetno polje izaziva ove komade da se kreću i "stvaraju" geometrijske figure. Niko nije imao ideju i misao da magnetno polje "svesno" stvara ove geometrijske figure, jednostavno su komadi gvožđa namagnetisani, i njihovo magnetno polje počinje da komunicira sa magnetnim poljem njihove "vrste" i kao rezultat ove interakcije, stvara se stanje ravnoteže u kojem se komadi gvožđa nalaze na energetskim linijama moćnijeg magneta, što dovodi do formiranja geometrijskih oblika. Slično tome, druga, treća i četvrta (eterična, astralna i mentalna) tela ćelija, formirajući suštinu, projektuju se na deljive ćelije zigota (embriona), i kao rezultat toga rađa se još jedno "čudo prirode". To je "magnetizacija" ćelija embriona drugim, trećim i četvrtim (eteričnim, astralnim i mentalnim) telima ćelija suštine, "omogućujući" identičnim ćelijama embriona, nastalim kao rezultat podele jedne jedine oplođene jajne ćelije, da se transformišu i formiraju kvalitativnu strukturu višećelijskog organizma. Prilikom ulaska suštine u trenutku začeća u oplođenu jajnu ćeliju uspostavlja se direktna interakcija između fizički gustog nivoa i suštine. Ali suština je složenoorganizovan sistem, koji odgovara višećelijskom, na drugim materijalnim (eteričnim), trećim materijalnim (astralnim) i četvrtim materijalnim (mentalnim) nivoima. U isto vreme, oplođena jajna ćelija je jednoćelijski organizam. Protivrečnost?! Naravno, samo ta protivrečnost je — privremena, ona postepeno nestaje sa povećanjem broja ćelija koje se pojavljuju kao rezultat deoba ćelija embriona. Sa rastom broja ćelija embriona sve veći i veći broj "ćelija suštine" se "usklađuje" sa njima. Postavlja se pitanje, po kakvom redu "ćelije suštine" treba da se "usklađuju" sa ćelijama embriona? Ali, šta predstavljaju, takozvane, "ćelije suštine"? Hajde da jasno definišemo ovaj pojam. Drugo, treće i četvrto materijalno telo suštine, sva zajedno, čine nešto što se zove suština. Svako od ovih tela predstavlja "žilavu" koloniju, koja se sastoji iz drugih, trećih i četvrtih materijalnih tela fizički guste ćelije organizma čoveka. Zbog činjenice da je višećelijski organizam, koji je telo čoveka, formiran ćelijama koje ispunjavaju različite funkcije u tom organizmu, njihova kvalitativna struktura će se manifestovati ne samo u razlici spoljašnjeg izgleda na fizičkom nivou. Različite ćelije organizma čoveka i na drugim nivoima imaju značajne razlike. Ove razlike ćelija na drugim nivoima se 40


sastoje u tome, da "jednostavne" ćelije organizma imaju "samo" jedan dodatni "sprat", u obliku drugog materijalnog tela (eteričnog tela). Drugi tip — dva dodatna sprata u obliku sistema, koji se sastoji iz drugog i trećeg materijalnog tela (eteričnog i astralnog tela) ćelija, i na kraju, treći tip — tri dodatna "sprata" u vidu sistema koji se sastoji od drugog, trećeg i četvrtog materijalnog tela (eteričnog, astralnog i prvog mentalnog tela). Dakle, takozvane, "ćelije suštine" kvalitativno i strukturno znatno se razlikuju jedna od drugih. Štaviše, ove razlike nisu samo, tačnije, ne manifestuju se samo u spoljnom obliku ovih ćelija, koliko u broju "spratova" koji imaju različite "ćelije suštine". I zapravo "ćelije suštine" sa sličnim kvalitativnim razlikama između sebe, "usklađuju" se sa razvojem ćelija embriona. Postoje li pri takvim kvalitativnim razlikama između "ćelija suštine" karakteristike koje se manifestaciju pri interakciji sa razvijajućom biomasom? Ima li u ovoj interakciji bilo kakav raspored ili se ovaj proces odvija haotično? Hajde da vidimo kakve se "ćelije suštine" uvode prvo u razvijajuću biomasu? Ako "ćelije suštine" imaju drugo, treće i četvrto materijalno telo (eterično, astralno i mentalno telo), njen uticaj na ćeliju biomase će biti maksimalan. To je zbog toga, što svaka od ovih tela "ćelije suštine" utiču na okolni mikroprostor i deformišu ga. Kao rezultat toga, ukupni uticaj takve "ćelije suštine" na biomasu će biti najviši u poređenju sa ostalim "ćelijama suštine", koje imaju drugi kvalitativni sastav. Takve "ćelije suštine" kao da su "teže" od drugih, i upravo su one prve u stanju da se usklade sa rastućom biomasom embriona. Samo nisu odmah "ćelije suštine" čoveka u stanju da to urade. Pre nego što to postane moguće, predstoji temeljan rad suština naše manje braće — riba, vodozemaca, gmizavaca, primata (Sl. 105). Štaviše, bića izumrlih vrsta, dobijaju razvijajuću biomasu sa ljudskom genetikom na privremeno korišćenje, "na iznajmljivanje". U "znak zahvalnosti", oni stvaraju evolucioni most između suštine i razvijajuće biomase čoveka.

41


Sl, 105 Zahvaljujući takvoj simbiozi sa suštinama izumrlih životinja, rešava se osnovna protivrečnost kvalitativne nekompatibilnosti između suštine čoveka, koja predstavlja složenoorganizovani sistem na drugom, trećem i četvrtom materijalnom nivou (eteričnom, astralnom i mentalnom) i oplođenom jajnom ćelijom, koja ima kvalitativnu strukturu jednoćelijskog organizma. Suštine ovih izumrlih životinja se apsorbuju u razvijajuću biomasu čoveka kada kvalitativan nivo razvoja embriona čoveka postane srazmeran sa evolucionim nivoom razvoja suštine-graditelja izumrle vrste. Privremeno "naseljavanje" ovih suština budućeg novog "doma" suštine čoveka uslovljeno je time, što te suštine, naizmenično zamenjuju jedna drugu, jer mogu biti samo privremeno u harmoniji sa razvijajućom biomasom čoveka. Tokom privremenog boravka pomoćnih suština dolazi do brzog razvoja biomase embriona čoveka i kroz neko vreme njihove kvalitativne strukture postaju nespojive. Dešava se oslobađanje 42


te suštine, neka vrsta mikrosmrti, i uvlačenje sledeće suštine, potpuno kompatibilne sa razvijajućom biomasom, i tako sve do tada, dok suština čoveka nije u stanju da se uklopi (spoji) sa svojom razvijajućom biomasom. Zapravo zato, ljudski embrion ima nekoliko evolutivnih faza, tokom kojih je sličan embrionu svih pomoćnih suština-graditelja izumrlih vrsta. U svim slučajevima, to je samo početna faza razvoja embriona tih životinja, ali, ipak, u svim fazama razvoja embriona jasno se prati dominantan razvoj centralnog i perefernog nervnog sistema. Nervne "ćelije suštine" svake od ovih pomoćnih suština, u poređenju sa svim ostalim "ćelijama suštine", imaju dominantnu evolutivnu poziciju tako da maksimalno utiču na razvijajuću biomasu, i na taj način, povećavaju brzinu razvoja te biomase, i u isto vreme smanjujući trajanje nalaženja te pomoćne suštine u razvijajućoj biomasi čoveka. Dakle, kada razvijajuća biomasa dostigne kvalitativni nivo, pri kojem je suština čoveka u stanju da se sa njom uskladi, počinje proces formiranja novog fizičkog tela. Kao što je već pomenuto, prvo se projektuju na razvijajuću biomasu nervne "ćelije suštine", i počinje formiranje budućeg nervnog sistema čoveka. Pri tome evolutivni nivo razvijajuće biomase raste, što stvara uslove za projektovanje na nju sve više i više "lakih" "ćelija suštine". Razvijajuća biomasa kao da se evoluciono zateže, i nastaju uslovi za projektovanje na nju drugih "ćelija suštine", koje imaju manji stepen uticaja na okolni mikroprostor, nego nervne "ćelije suštine". Sledeće nakon nervnih "ćelija suštine" po stepenu uticaja na mikroprostor su "ćelije suštine" koštane srži. Na taj način kod embriona počinje da se formira krvni sistem. Pri tome razvijajuća biomasa se ponovo kvalitativno menja, što stvara mogućnost da se projektuju na nju druge "ćelije suštine", sa još manjim stepenom uticaja na okolni mikroprostor. Počinju dosledno da se formiraju srce, pluća i drugi organi i sistemi organizma, mišići itd. Pretposlednja se formiraju tkiva hrskavice i poslednje — kosti. Iz čega sledi da koštane "ćelije suštine" imaju minimalan uticaj na svoj mikroprostor i u principu formiranje lokomotornog sistema se produžava i nakon rođenja. Ova činjenica stvara povoljnije uslove za prolaz ploda kroz matericu majke. «Meke kosti» novorođenčeta su — ubedljiv dokaz. Osim toga, "meke kosti" omogućavaju organizmu deteta da veoma brzo raste u prvim godinama života, što je veoma važan uslov za očuvanje i opstanak vrste Homo Sapiens u planetarnom ekološkom sistemu. Da bi se lakše razumela priroda ovog fenomena — zašto su neke "ćelije suštine" "teže" od drugih— setimo se, da druga, treća i četvrta materijalna 43


tela "ćelija suštine" (etereična, astralna i mentalna), pri svom uticaju na okružujući prostor, menjaju nivo dimenzionalnosti ili drugim rečima, imaju svoje sopstvene nivoe dimenzionalnosti. Dakle, ako "ćelija suštine" ima samo drugo materijalno telo (eterično), stepen njenog uticaja na okružujući prostor, a samim tim, stepen promene dimenzionalnosti okružujućeg mikroprostora će biti minimalan (Sl. 106).

Sl. 106

Prisustvo kod "ćelija suštine" pored drugih materijalnih tela, drugih i trećih materijalnih tela (astralnih tela), stvara dodatnu zakrivljenost mikroprostora zbog uticaja ovih tela (Sl. 107). 44


Sl. 107 Osim toga, treće materijalno telo (astralno telo) ima veći uticaj nego drugo materijalno telo (eterično), zbog toga što je ono kvalitativno formirano stapanjem dve osnovne materije G i F, dok je drugo materijalno telo (eterično) sa — jednom G. Na taj način, treće materijalno telo (astralno) stvara dodatnu razliku dimenzionalnosti Δαт.м.т. u odnosu na ono što se dešava pod uticajem drugog materijalnog tela — Δαв.м.т.. Pri tome, Δλв.м.т. < Δλт.м.т.

(1)

Prisustvo u "ćeliji suštine" četvrtog materijalnog tela (mentalnog tela) dovodi do pojave još jedne promene dimenzionalnosti. Dakle, "ćelije suštine", koje imaju četvrto materijalno telo (mentalno telo), kao i neuron u mozgu, na 45


primer, stvara maksimalni uticaj na okružujući mikroprostor Δαч.м.т. od svih mogućih vrsta "ćelija suštine", koje postoje u kvalitativnoj strukturi suštine (Sl. 108).

Sl. 108 Uticaj četvrtog materijalnog tela (mentalnog tela), formiranog spajanjem tri osnovne materije G, F i Е je veći od uticaja trećeg materijalnog tela (astralnog tela), kvalitativno obrazovanog od dve primarne materije G i F. Δλт.м.т. < Δλч.м.т.

(2)

Kao rezultat svega toga, moguće je videti tri glavne vrste "ćelija suštine": 46


1. Prvi tip ćelija suštine— koje imaju samo drugo materijalno telo (eterično telo). 2. Drugi tip ćelija suštine — koje imaju drugo i treće materijalno telo (eterično i astralno telo). 3. Treći tip ćelija suštine — koje imaju drugo, treće i četvrto materijalno telo (eterično, astralno i materijalno telo). Zbog navedenih razloga, ova tri osnovna tipa "ćelija suštine" će na različite načine uticati na okružuući mikroprostor (Sl. 109):

Sl. 109 Δλп.к.с. < Δλв.к.с. < Δλт.к.с.

(3)

"Ćelije suštine", koje imaju samo drugo materijalno telo, stvaraju minimalan uticaj na okružujući mikroprostor — Δλп.к.с. Dalje, setimo se, da treće materijalno telo (astralno telo) ne može da se pojavi i da postoji bez prisustva drugog materijalnog tela (eteričnog tela), shodno tome uticaj drugog tipa "ćelija suštine" — Δλв.к.с. — biće usklađeno iz superpozicije (zbira) uticaja drugog i trećeg materijalnog tela (eteričnog i astralnog tela). I slično, treći tip "ćelija suštine" može da se pojavi i da postoji samo u prisustvu drugog, trećeg i četvrtog materijalnog tela (eteričnog, astralnog i mentalnog tela): Δλп.к.с. = Δλв.м.т.

(4) 47


Δλв.к.с. = Δλв.м.т. + Δλт.м.т. Δλт.к.с. = Δλв.м.т. + Δλт.м.т. + Δλч.м.т.

(6)

(5)

Hajde da sada razmislimo o tome kako sve to utiče na formiranje i razvoj embriona? Svaka od "ćelija suštine" utiče na okružujući mikroprostor, deformišući ga i stvarajući neku razliku dimenzionalnosti. Maksimalna razlika dimenzionalnosti stvara, tzv, "treći tip ćelija suštine" — "nervne ćelije suštine" (sl. 109). Burni metabolički procesi koji se dešavaju u aktivno deljivim i razvijajućim ćelijama embriona, oslobađaju dosta primarnih materija, koje stvaraju potok, prodirući u početku samo u treći tip ćelija suštine zbog toga, što one vrše maksimalan uticaj na okružujući mikroprostor od svih tipova ćelija suštine. Zbog toga kvalitativna barijera nestaje pre svega između ćelija ovog tipa i razvijajuće biomase fetusa. Aktivno zasićenje primarnim materijama sva tri materijalna tela ćelija suštine tog tipa dovodi do toga da se javlja višak zasićenja njihovih odgovarajućih primarnih materija. Najbrži višak zasićenja dostižu četvrta materijalna tela ćelija trećeg tipa suštine. Kao što je već istaknuto ranije, ćelije trećeg tipa suštine najviše utiču na okružujući prostor i zato se zapravo sa tim ćelijama suštine spajaju ćelije razvijajuće biomase. Zigotne ćelije (ćelije embriona) same po sebi, već imaju druga materijalna tela (eterična tela), koja, zauzvrat, imaju uticaj na okružujući mikroprostor. Po meri evolutivnog razvoja ćelija embriona stepen uticaja na okružujući mikroprostor se povećava, i na kraju, dolazi vreme, kada se uparuju sa trećim telima suštine. Ovaj proces je sličan vezivanju susrečućih tunela, kada se jedan od tunela uopšte ne menja, dok se drugi pripaja sa velikom brzinom. Nakon toga, kako se rastuća biomasa embriona uparuje sa ćelijama trećeg tipa suštine, počinje potpuno nova faza razvoja embriona. Suština počinje da zauzima tu biomasu. Kao rezultat ovog procesa dešava se zamena drugih materijalnih tela nedeferenciranih ćelija embriona sa drugim materijalnim telima ćelija suštine trećeg tipa. Hajde da vidimo, kakvim načinom suština preuzima "kormilo" razvijajuće biomase? Kada se razvijajuća biomasa usklađuje sa ćelijama suštine trećeg tipa, potok primarnih materija, nastao u ćelijama razvijajuće biomase kao rezultat raspada najnovije fizički guste materije, počinje aktivno zasićenje njihovim primarnim materijama odgovarajuće vrste (Sl. 110). 48


Sl. 110 Svako od tela "ćelija suštine", zasićuje se odgovarajućim primarnim materijama, dostiže kritičan nivo gustine, što stvara dodatnu deformaciju okružujućeg mikroprostora. Kritičan nivo gustine dostiže se zahvaljujući tome, što je brzina gubitka svakog od tela "ćelija suštine" primarnih materija znatno manja od brzine zasićenja, usled čega se pojavljuje višak koncentracija primarnih materija. Verovatno se svi sećaju školskog zadatka o rezervoaru sa dve cevi, preko jedne od njih voda utiče, a sa druge ističe. Imajući u vidu prečnike ovih cevi potrebno je bilo odrediti koliko brzo se ovaj rezervoar puni vodom. Voda je mogla da popuni rezervoar samo u tom slučaju ako je prečnik cevi, preko koje je voda uticala, bio veći od prečnika cevi, kroz koji je isticala iz rezervoara. Tako kroz cev većeg prečnika u jedinici vremena stiže više vode, nego što se 49


gubi preko druge cevi sa manjim prečnikom... Tako i u slučaju tela "ćelija suštine" moćni potok primarnih materija, nastao pri razvoju embriona, pruža zasićenje, a zatim i preteranu koncentraciju u njima odgovarajućim osnovnim materijama. Višak koncentracija primarnih materija stvara obrnuti tok. Pri tome maksimalni povratni tok primarnih materija javlja se kod "ćelija suštine" stvarajući maksimalnu deformaciju okružujućeg mikroprostora — nervnih "ćelija suštine" — ćelija suštine trećeg tipa (Sl. 111).

Sl. 111 Povratni tok primarnih materija F i G četvrtih materijalnih tela suštine u pravcu ka trećim materijalnim ćelijama suštine, stvara dodatno zasićenje trećih materijalnih tela suštine (astralnih tela) tim materijama. Kao rezultat ovog procesa, ubrzava se zasićenje primarnim materijama, trećih materijalnih 50


tela suštine, i kada zasićenje postane kritično, javlja se obrnuti potok primarnih materija u pravcu ka drugim materijalnim telima suštine (Sl. 112).

Sl. 112

Ovaj povratni potok primarnih materija, posebno primarne materije G, izaziva zasićenje drugih materijalnih ćelija suštine (eteričnih tela), i kada to zasićenje dostigne kritični nivo, nastaje obrnuti potok primarne materije G od drugih materijalnih tela suštine u pravcu fizički guste ćelija embriona (Sl. 113).

51


Sl. 113

Povratni tok primarne materije G stvara projekcije, identične drugim materijalnim telima ćelija suštine tog tipa i te projekcije se preklapaju na fizički guste ćelije embriona (Sl. 114).

52


Sl. 114

Upravo zbog prekomernog zasićenja primarnim materijama, drugih, trećih i četvrtih materijalnih tela ćelija suštine, zahvaljujući svoeobraznim trostrukim pojačanim povratnim tokovima, projekcija drugih materijalnih tela ćelija suštine trećeg tipa (eteričnih tela) na razvijajuću biomasu nije samo moćna projekcija drugih materijalnih tela svih ostalih tipova ćelija suštine, već i NEUTRALIŠE projekcije DRUGIH MATERIJALNIH TELA (eteričnih tela) ĆELIJA SAMOG EMBRIONA (Sl. 115). 53


Sl. 115 Na taj način, projekcija drugih materijalnih tela ćelija suštine trećeg tipa, a takođe i sve ostale projekcije drugih tipova "ćelija suštine" postepeno istiskuju, zamenjuju sobom, projekcije drugih materijalnih tela (eteričnih tela) zigotnih ćelija, i dešava se jednostavno čudo prirode — formiranje novog fizičkog tela po liku i obliku suštine. Ako iz bilo kog razloga projekcije "ćelija suštine" nisu u stanju da u potpunosti zamene odgovarajuće projekcije drugih materijalnih tela (eteričnih tela) zigotnih ćelija, kao rezultat toga se javlja preklapanje projekcija ćelija suštine na projekcije zigotnih ćelija. I na kraju, nastaje hibridna projekcija, koji je nastala kao rezultat superpozicije (sabiranja) projekcija odgovarajućih ćelija suštine i identičnih projekcija drugih materijalnih tela (eteričnih tela) 54


ćelija embriona. I, kao posledica toga, javljaju se određene deformacije. Prilikom povezivanja "ćelija suštine", sa razvijajućom biomasom embriona dešava se formiranje novog fizičkog tela. Štaviše, sve "ćelije suštine", a posebno nervne "ćelije suštine trećeg tipa", evoluciono "povlače" biomasu embriona, obavljaju određeni posao, usled čega one gube deo svog evolutivnog potencijala (Sl. 116).

Sl. 116 Najveći posao obavljaju nervne "ćelije suštine" i naravno, one i najviše gube svoj evolutivni potencijal. Ali pri tome i upravo zbog toga, novo fizičko telo dobija maksimalni mogući evolucioni nivo, identičan ili skoro identičan evolucionom nivou četvrtih materijalnih tela ćelija suštine. Kao rezultat tog čuda prirode novo fizičko telo dobija evolucione zalihe, u poređenju sa drugim i trećim materijalnim telima (eteričnim i astralnim) svih "ćelija suštine" i stvara dovoljne i neophodne uslove za dalji razvoj. Treba napomenuti da prilikom formiranja novog fizičkog tela, sa ćelijama razvijajućeg fetusa 55


komuniciraju direktno samo druga materijalna tela "ćelija suštine", dok treća i četvrta materijalna tela "ćelija suštine" igraju samo sporednu ulogu. Nakon rođenja samo druga materijalna tela "ćelija suštine" su aktivna (Sl. 117).

Sl. 117 Dakle, život novorođenčeta počinje pri aktivnom radu samo drugih materijalnih tela "ćelija suštine", treća i četvrta materijalna tela ćelija suštine su početno pasivna i ne funkcionišu. To je zbog toga, što se posle toga, kako druga materijalna tela "ćelija suštine" čoveka stupaju u aktivnu interakciju sa razvijajućom biomasom, njihov nivo sopstvene dimenzionalnosti smanjuje. I, kao posledica toga, kvalitativna barijera između drugih i trećih materijalnih nivoa (eteričnih i astralnih nivoa) se oporavlja. Čim se to desi primarne materije, oslobođene pri procesu životne delatnosti fizički gustih 56


ćelija, nisu u stanju da zasite treća i četvrta materijalna tela "ćelija suštine" (astralna i mentalna tela). Ako su vrata zatvorena ne mogu da prođu kroz njih, ako je slavina zatvorena, voda ne može da napuni rezervoar, tako i kvalitativna barijera između drugih i trećih materijalnih nivoa čini nemogućim zasićenje trećih i četvrtih materijalnih tela "ćelija suštine".

Kao rezultat toga, druga materijalna tela "ćelija suštine" dobijaju puni potencijal, koji proizvode fizički guste ćelije organizma. Takvo intenzivno zasićenje drugih materijalnih tela "ćelija suštine" čoveka dovodi do visoke aktivnosti i mogućnosti brzog evolutivnog razvoja. Dakle, nakon rođenja organizam prolazi kroz fazu brzog razvoja. Dešava se aktivno deljenje ćelija, i kao posledica toga, sve veći broj "ćelija suštine" primaju u svoje "upotrebu" nove fizički guste ćelije. Postepeno se ustanovljava usklađenost između fizički gustog telo i suštine.

Tokom ovog perioda brzog zasićenja drugih materijalnih tela "ćelija suštine", koje traje do četiri-osam godina , mozak deteta treba da dobije neku kritičnu količinu informacija. Kritički obim informacija se određuje onim potrebnim kvalitativnim promenama drugih materijalnih tela nervnih "ćelija suštine", koje omogućavaju otvaranje kvalitativne barijere između drugih i trećih materijalnih tela nervnih "ćelija suštine" . Ako neuroni mozga deteta apsorbuju iz okružujuće sredine potrebnu količinu informacija i dešava se otvaranje kvalitativne barijere između drugih i trećih materijalnih nivoa ćelija mozga, primarne materije dobijaju mogućnost da zasite treća materijalna (astralna) tela nervnih "ćelija suštine". Počinje proces evolutivnog obnavljanja trećeg materijalnog tela (astralnog tela) suštine. Ovaj proces ima dve faze: obnavljanje nepotpunog trećeg materijalnog tela iz primarne materije G (t. j. nižeastralnog tela) i obnavljanje punog trećeg materijalnog tela (tj. potpunog astralnog tela) iz primarnih materija G i F (Sl. 118).

57


Sl. 118 Samo u prisustvu kompletnog trećeg materijalnog tela neurona mozga, moguće je obnavljanje i razvoj četvrtog materijalnog tela. Proces nakupljanja trećeg materijalnog tela neurona mozga traje do četrnaest-osamnaest godina, tokom kojih mozak deteta, upijajući pri učenju kvalitetno organizovane informacije, stiče mogućnost da kreira samostalno horizontalne lance neurona. Proces nakupljanja kompletnog trećeg materijalnog tela neurona završava se sa trideset tri, trideset šest godina. Štaviše, to postaje moguće samo zahvaljujući razvoju intelekta, duhovnosti. Veoma važnu ulogu u razvoju kompletnih trećih i četvrtih materijalnih tela neurona igra pojava horizontalnih lanaca neurona na trećem materijalnom nivou (astralnom). Horizontalni lanci neurona "zadržavaju" primarne materije na nivou trećih materijalnih tela "ćelija suštine". Dodatno zasićenje trećih 58


materijalnih tela nastaje zbog toga što primarne materije počinju da se kreću duž lanaca neurona. Vremenom, broj lanaca neurona se povećava i kao posledica toga, pojavljuje se sve više i više zatvaranja između njih. Kao rezultat toga, pojavljuju se zatvoreni lanci, unutar kojih se odvija postepena akumulacija cirkulišućih primarnih materija. Upravo zahvaljujući zatvorenim između sebe lancima pojavljuju se dodatna zasićenja trećih materijalnih tela neurona i akumulacija primarnih materija u ovim telima "ćelija suštine". Dodatno zasićenje dovodi do promene stepena uticaja na okružujući mikroprostor trećih materijalnih tela "ćelija suštine" neurona mozga. I kada dodatno zasićenje dostigne kritičnu vrednost, dolazi do otvaranja kvalitativne barijere između trećih i četvrtih materijalnih nivoa. Nastaju uslovi za obnavljanje i razvoj četvrtih materijalnih tela "ćelija suštine" (Sl 119).

Sl. 119 59


Pri ovom potpuno obnovljenom početnom evolucionom nivou suštine, koja je stigla u oplođenu jajnu ćeliju, i nastaje mogućnost daljeg evolutivnog razvoja. U to vreme svi nivoi ćelija, od fizičkog do četvrtog materijalnog, nalaze se u najvećoj harmoniji između sebe, koja, zauzvrat, stvara povoljne uslove za razvoj (Sl. 120).

Sl. 120

Pri evolutivnom razvoju drugih, trećih i četvrtih materijalnih tela "ćelija suštine" dešava se promena stepena uticaja na okružujući mikroprostor. Postepeno se menjaju njihovi sopstveni nivoi dimenzionalnosti. Samo tokom godina sopstveni nivo dimenzionalnosti fizički guste ćelije pod uticajem spoljašnjeg i unutrašnjeg okruženja postepeno se smanjuje. Kao rezultat ovih procesa, kvalitativno usklađivanje između fizičkih ćelija i ćelija suštine" se 60


narušava. Pre svega kvalitativno neslaganje se manifestuje na nivou četvrtih materijalnih tela "ćelija suštine". Četvrta materijalna tela "ćelija suštine" evolutivno otpadaju od fizičkih ćelija, i kao rezultat toga nestaje cirkulacija primarnih materija između četvrtih i trećih materijalnih nivoa (Sl. 121).

Sl. 121

Pri tome funkcionalne karakteristike ćelija, sa kojima se to desilo, drastično se smanjuju. U odnosu na čoveka, to dovodi do značajnog smanjenja kreativnih sposobnosti i potencijala. Vremenom kvalitativne promene dovode do toga da nestaje cirkulacija primarnih materija između trećih i drugih materijalnih nivoa (Sl. 122). 61


Sl. 122 Pri tom, čovek počinje da gubi pamćenje i sposobnost da normalno misli. Stvar je u tome, što druga materijalna tela "ćelija suštine", koja nastavljaju da aktivno komuniciraju sa fizički gustim ćelijama, nisu u stanju da obezbede funkcionisanje pamćenja, kao takvog. Za normalno funkcionisanje pamćenja potrebna je aktivna interakcija sa fizički gustim neuronima kako drugih, tako i trećih materijalnih tela "ćelija suštine", samo u tom slučaju je moguće formiranje dugoročnog pamćenja ili njegovo aktiviranje. Zato veoma često stariji ljudi gube pamćenje, nisu u stanju da prepoznaju svoje rođake i prijatelje. Oni su u istom kvalitativnom stanju kao i deca u ranim godinama svog života. Samo deca tek treba da aktiviraju treća i četvrta materijalna tela "ćelija suštine", dok je kod starijih ljudi to već u prošlosti. Za neke, aktivnosti samo drugih materijalnih tela "ćelija suštine" znače jutro njihovog 62


života, a za druge — kasno veče, posle koga će neminovno doći noć... Noć dolazi, kada prestane cirkulacija primarne materije G između fizički gustih i drugih materijalnih nivoa. Dolazi smrt, kada suština čoveka nije u stanju da se nalazi u svom bivšem fizički gustom telu (Sl. 123).

Sl. 123 Suština "resetuje" svoje staro fizičko telo i... šta se dešava? Hajde da detaljno pogledamo to šta se dešava u trenutku smrti fizičkog tela? Prema ortodoksnoj tački gledišta, posle smrti... ništa se ne dešava. Čovek umire i na tome se sve završava i sa poslednjim uzdahom sve tone u mrak ništavila. Naravno, slična tačka gledišta može postojati kada se koristi hipoteza o tome da se živi organizam sastoji od samo fizički gustog tela, koje 63


mi vidimo, osećamo i slično, putem naših pet čula. Pri tome, posle smrti živog organizma fizičko telo se raspada, i odvija se prirodno kružno kretanje materija u prirodi (Sl. 124).

Sl. 124 O tome da postoji prirodan kružni ciklus materija u prirodi, nema nikakvih pitanja i primedbi, ali što se tiče svega ostalog, činjenice koje bi trebalo bi da budu izvor hipoteza i teorija kažu nešto drugо. Dakle, hajde da pokušamo da razumemo detaljnije pitanje šta se dešava u trenutku smrti... Čovečanstvo ima oko četrdeset hiljada godina svoje istorije, i ono se, u jednom ili drugom obliku, sačuvalo do naših dana, a na osnovu podataka mogu se pratiti pitanja života i smrti. Za to vreme na planeti se rodilo, rascvetalo i poginulo na desetine neverovatnih civilizacija, stotine kultura, mnoštvo 64


religija, koje su se razlikovale jedna od drugih kao nebo i zemlja, kao dan i noć. Bilo je na stotine i hiljade velikih, odnosno desetine hiljada "malih" ratova, ako se uopšte može govoriti o "malim" ratovima, u principu. Bilo je velikih seoba naroda i još mnogo toga. Ali, iznenađujuće, skoro sve ove civilizacije i kulture, sa svim ogromnim razlikama između sebe, pokazale su horsko jedinstvo po jednom pitanju — smrti, tačnije, o tome šta se dešava nakon smrti. I što je najzanimljivije, neke od civilizacija koje su odvojene od drugih okeanima, planinskim vencima, vrućim pustinjama, imale su sve praktično identičan pogled na život posle života. Nije li to čudna "slučajnost"?! A možda to nije slučajnost, već ogledalni odraz svesti ljudi, nezavisno od njihove religije, kulture, vaspitanja, obrazovanja i vremena kada su živeli, realnog procesa prirode? Za sve gore, postoji mnoštvo dokaza, ali za veći kontrast pitanja, uporedimo antički drevnogrčki epos i istraživanja "fenomena" savremenika, daleko od religijske magle.

Na (uzaludan) Orfejev poziv da dođe7 na svadbu, Himen, bog svadbenog pira, u odelu šafran boje, prelete sa Krita preko beskrajnog neba u zemlju trakijskih Kikona. Bog je naravno prisutan, ali svadbenih zdravica, vedrih lica i znamenja milosti nema¹. Štaviše, ni svadbena buktinja u njegovoj ruci, ma koliko da razmahuje, nikako da plane, samo dimi i tera suze na oči.

Kad je trakijski pesnik Orfej dao oduška svojoj žalosti, oseti da mora da se obrati i senima i odvaži se da kroz tenarski ulaz zagazi u reku Stiks. Putujući kroz plemena seni i duhove sahranjenih, stiže pred Persefonu koja seđaše na tronu pored Gospodara seni koji vlada tim sumornim carstvom i – dirnuvši strune lire – poče da peva: ««O, vi, božanske moći podzemnog sveta, razmrsite klupko prerane smrti moje Euridike. Svi smo vam suđeni. Možemo malo duže da se zadržimo, ali pre ili kasnije, svi spešimo svom odredištu. Ovo je mesto u koje svi putevi vode, naša večna kuća; vaša je vlast najduža od svih kojima ljudski

Ishod bî gori od njegovog strahovanja: u šetnji sa pratiljama po travnatoj livadi, tek venčana nevesta pade mrtva sa očnjacima zmije otrovnice u članku. 7 Овидий, «Метаморфозы», книга десятая, с. 245-247.

65


rod mora da se pokorava. I Euridika će, kad se zatvori krug njenih godina, da se pokori vašoj moći. Do tada, preklinjem vas, dozvolite mi da bude moja i da je volim. Ako vam sudbina zabranjuje da pokažete malo milosti prema mojoj ženi, nikad se neću vratiti iz Hada. Moći ćete da se radujete i mojoj i njenoj smrti.»

duhove što su tek stigli, ona stiže hramljući polako sa natečenim člankom. Orfeju rekoše da može da je vodi pod uslovom da ide napred i da se nikad ne osvrne dok ne napusti Dolinu Averna, inače dozvola prestaje da važi. U grobnoj tišini njih dvoje krenuše uz padinu. Putanja je strma, mračna, ovijena gustom tamom. Nije ostalo još mnogo; izlaz na zemlju i svetlost dana ih čekaju! Ali, Orfej se uplaši da njegova ljubav propada i očajno zažele da je vidi. Okrenu se i istog trena ona propade u tamu. Pruži ruke prema njoj, da je uzme u zagrljaj i da bude zagrljen, no zagrli samo vazduh. A ona, koja umre dva puta, nikad se ne požali da je muž izneverio – a na šta bi i mogla da se žali do da je muž voleo? Samo prošapta poslednje «zbogom» tako tiho da je jedva čuo i ponovo bi bačena među seni....

Očaravajući reči molbe muzikom, Orfej ganu beskrvne duhove do suza. Za tren Tantal prestade da hvata vodu što uzmiče, Iksionov točak se začara, lešinari prestadoše da razdiru Titiosovu džigaricu, Danaide ispustiše urne i Sizif sede na svoju stenu. Njegova pesma omekša i srca Eumenida; priča se da su im se i obrazi prvi put ovlaži suzama. Kralj i kraljica podzemnog sveta nisu mogli da odbiju tako dirljivu molbu, pa pozvaše Euridiku. Ostavljajući ostale

Orfej je otišao u carstvo mrtvih za svojom ženom, gde su duše mrtvih... Drevni grci su verovali da posle smrti duše mrtvih, prelazeći preko reke smrti, ulaze u carstvo mrtvih. Slična verovanja su skoro kod svih naroda, koji nastanjuju ili su naselili planetu. Štaviše, neki od njih su živeli u potpunoj izolaciji od ostatka naseljenog sveta, i ova činjenica ni na koji način nije uticala na njihovu veru u duše i u postojanje carstva mrtvih ili zagrobnog sveta. Čudna stabilnost "zablude" u toku hiljada godina i uopšte mnogih 66


milijardi ljudi. A možda bi trebalo malo da razmislimo o izvanrednoj održivosti "zabluda" i ne odbacujemo nasleđe predaka, misleći da su oni glupi i primitivni? Nekoliko religija postojećih i sada, kao što su hinduizam, budizam, ne samo da smatraju da je život posle smrti prirodan, već i priznaju inkarnaciju suštine kroz novo rođenje. Na primer, Dalaj Lama pre smrti pokazuje gde će se inkarnirati, i kada se to dete rodi, odvode ga u manastir, gde je ono podvrgnuto testu. Ako dete iz različitih predmeta bira one koji su pripadali pokojnom Dalaj Lami, to je jasan dokaz za uspešnu inkarnaciju njegove suštine. U tom slučaju, javlja se fenomen upravljanja inkarnacijom. Kod svih ostalih inkarnacija se dešava proizvoljno, bez obzira na želje duše... A sada da se vratimo na fenomen kliničke smrti i njene manifestacije:

«Čovek umire, i u trenutku kada je njegove fizičke patnje dostignu krajnje granice, on čuje, kako ga lekar priznaje kao mrtvog. On čuje neprijatnu buku, glasno zvono ili zujanje i u isto vreme on oseća da se kreće velikom brzinom kroz dug tunel. Nakon toga, on se odjednom nađe van svog fizičkog tela, ali još uvek u neposrednom fizičkom okruženju, on vidi svoje telo na rastojanju, kao gledalac sa strane. On gleda pokušaje da ga vrate u život, ima tu neobičnu prednost i nalazi se u stanju nekog emocionalnog šoka…»8 (Sl. 125).

Sl. 125 8

Раймонд Моуди, «Жизнь после жизни», с. 6 , 1990. 67


U stanju kliničke smrti čovek... vidi svoje telo sa daljine, kao gledalac sa strane... — nastaje zabavna situacija. Ako pokojnik vidi svoje telo sa strane, postavlja se prirodno pitanje: čime on može da vidi sebe sa strane, kada mu se oči nalaze u lobanji fizičkog tela, na koje pokojnik gleda? Sa pravoslavne tačke gledišta, to je apsurdno, što se manifestuje u njihovim objašnjenjima šta se dešava: "u stanju hipoksije (nedostatka kiseonika) mozak umire stvarajući halucinacije". Odgovor je jednostavan i jasan, sve je naizgled jasno, ali!.. Zapravo, u jednom malom "ali" i jeste skriven ključ kvalitativno novog načina razumevanja fenomena koji se dešava u trenutku smrti. Hajde da stavimo tačku nad i. Halucinacija, po definiciji, je neadekvatna reakcija mozga na okružujuću realnost. A to znači da ne može biti dve potpuno istovetne halucinacije ne samo kod različitih ljudi, već i kod jednog istog čoveka. U stanju kliničke smrti nalazilo se mnogo ljudi, različitih religija, obrazovanja, vaspitanja, stavova i koji su živeli, kako pre deset hiljada godina, tako i onih koji žive sada, i svi su videli, osetili i opisuju gotovo isto, sa manjim razlikama, lako objašnjivim individualnim sposobnostima, opisujući šta se desilo sa njima. Kao da pitate sto slučajnih ljudi da nacrtaju na primer jabuku, sto slika će se razlikovati jedna od drugih. U zavisnosti od raspoloživosti crtačkog talenta ili od nedostatka istog, slike jabuke će se u većoj ili manjoj meri razlikovati od realnog izgleda, ali na svih sto slika će biti prikazana upravo jabuka, a ne nešto drugo. Tako je i sa ljudima, koji su stizali u stanje kliničke smrti: oni prenose sve ovo različitim rečima, sa većim ili manjim talentom naratora, ali svi oni opisuju iste pojave. Na taj način, po definiciji, sve što se dešava u stanju kliničke smrti ne može biti halucinacija! Iako je nedostatak kiseonika u ćelijama mozga nakon zaustavljanja rada srca, definitivno prisutan, ono što se dešava sa ljudima u stanju kliničke smrti nikakve veze sa tim nema. Znači ostaje da pretpostavimo da se sve što se dešava u tom stanju, ZAISTA DEŠAVA. Postoji prirodna pretpostavka da ako u stanju kliničke smrti čovek vidi svoje telo sa strane i pri tom nastavlja da vidi, čuje, oseća sve što se dešava okolo i sa njim samim, onda to znači samo jedno: FIZIČKO TELO JE — SAMO DEO onoga što je čovek! Ali, šta predstavlja ovaj "misteriozni" i "neobični" deo živog bića, koji su u različitim vremenima i različiti narodi zvali duša, suština ili senka? Setimo se da fizička ćelija ima minimum drugo materijalno telo, a veliki broj ćelija, pored toga, ima još i treće materijalno telo ili treće i četvrto materijalno telo. 68


Fizičko telo čoveka je višećelijski organizam, gde svaka ćelija ima svoje određeno mesto i obavlja svoju funkciju u interesu celog organizma. Svaka ćelija u telu čoveka je samodovoljna, drugim rečima, predstavlja sastavnu vrednost i smeštena u posebne uslove nastavlja normalno da funkcioniše van tela. Fizičko telo je — višećelijski organizam, gusta kolonija multifunkcionalnih ćelija, prinuđenih na simbiozu, omogućavajuči im svima zajedno da sačuvaju svoje živote. Dakle, druga materijalna tela (eterična tela) svih ćelija organizma, odnosno, na drugom materijalnom nivou takođe stvaraju čvrstu koloniju — drugo materijalno telo (eterično telo) čoveka. Treća materijalna tela (astralna tela) ćelija stvaraju čvrstu koloniju na trećem materijalnom nivou (astralnom nivou) — treće materijalno telo (astralno telo) čoveka. I analogno tome, četvrta materijalna tela (mentalna tela) ćelija stvaraju čvrstu koloniju na četvrtom materijalnom nivou (mentalnom nivou) — četvrto materijalno telo (mentalno telo) čoveka. Sve zajedno — druga, treća i četvrta materijalna tela (eterična, astralna i mentalna tela) formiraju jedinstven sistem, delove koji ne mogu postojati jedan bez drugog — SUŠTINU ČOVEKA. Veći ili manji broj tela, stvara suštinu, u zavisnosti od evolutivnog nivoa živog bića. Minimalan broj tela koja mogu biti u suštini — jedno (drugo materijalno telo), gornja granica — evoluciona, nije ograničena. Po završetku planetarnog ciklusa razvoja, suština će imati šest tela: drugo, treće, četvrto, peto, šesto i sedmo materijalno telo (eterično, astralno, prvo, drugo, treće i četvrto mentalno telo). Svako od navedenih tela suštine izgrađuje se redom — treće materijalno telo tek posle drugog, četvrto materijalno telo — samo nakon izgradnje punog trećeg (od dve primarne materije G i F), itd. Ne može postojati suština sa trećim materijalnim telom (astralnim telom) bez prisustva drugog (eteričnog tela), sa četvrtim materijalnim telom (mentalnim telom), bez drugog i trećeg (eteričnog i astralnog) itd. Samo zajedno, formirajući sistem, ova tela čine suštinu čoveka. I upravo ovaj sistem tela, nazivamo suštinom, DUŠOM, senkom, posle prestanka aktivnosti fizičkog tela, ostavljajući ga.

«...Kroz neko vreme on će se mislima postepeno naviknuti na svoj novi položaj. On primećuje da on ima telo, ali sasvim druge prirode i sa sasvim drugim osobinama, nego što je to fizičko telo, koje je on napustio...»9 9

Раймонд Моуди, «Жизнь после жизни», с. 6, 1990. 69


Suština je ostavljajući fizičko telo, u stanju da misli, razmišlja, oseća ... a sve to se dešava van fizičkog tela. Zanimljivo je, zar ne?! Šta to znači? Na kraju krajeva, nema fizičkog tela, a ličnost čoveka ostaje, njegov um nastavlja da radi, kao da se ništa nije dogodilo. Paradoks, i samo to. Samo da li je to to paradoks? Evo, u čemu je stvar. Nerazumevanje toga šta je živi organizam i sposobnost da se kroz pet čula doživljava samo fizički gusti nivo realnosti, dovelo je ljudsko razumevanje u ćorsokak. Duge i uporne potrage naučnika kroz učenje bioelektrične aktivnosti neurona mozga u poslednjih nekoliko decenija nije dalo ništa. "Uhvatiti" misao niko nije uspeo, barem na taj način, i neće je uhvatiti nikada! I u tome nema ničeg paradoksalnog, bar zato što se svest čoveka ne nalazi na fizičkom, već na drugom, trećem i četvrtom nivou suštine (eteričnom, astralnom i mentalnom). Biohemijski procesi koji se dešavaju u neuronima mozga čoveka, samo obezbeđuju mišljenje na drugim nivoima. Informacije ulaze u mozak kroz čula u obliku jonskih kodova, menjaju kvalitativnu strukturu molekula DNK i RNK, usled čega se pojavljuju dodatne izmene na drugom i trećem (eteričnom i astralnom) nivou neurona. Pojava otiska spoljašnjeg signala u isto vreme na drugom i trećem materijalnom nivou neurona (eteričnom i astralnom nivou neurona) čini ga postojanim i sastavnim delom drugog i trećeg materijalnog tela neurona, bez obzira na to da li su sačuvane na fizičkom nivou neurona molekularne promene, dovodeći do pojave ovih otisaka na drugom i trećem materijalnom nivou10. Postepena akumulacija postojanih otisaka spoljnih signala na drugom i trećem materijalnom nivou neurona mozga dovodi do zatvaranja između sebe kako drugih materijalnih tela (eteričnih tela) susednih neurona, tako i trećih materijalnih tela (astralnih). Kao rezultat toga, na drugom i trećem materijalnom nivou neurona (eteričnom i astralnom nivou) nastaju zatvoreni lanci, koji pružaju mogućnost razmišljanja11. Dakle, sposobnost da misli i sam proces razmišljanja nikada se nije dešavao na nivou fizički gustih neurona. Fizički gusti neuroni obezbeđuju potencijalni misaoni proces, tako kako se zasićuju njihova druga, treća i četvrta materijalna tela (eterična, astralna i mentalna tela) primarnim materijama, bez kojih misao ne može da postoji. Osim toga, zapravo kroz fizički guste neurone u mozgu se dešava "rast" drugih i trećih materijalnih tela neurona (eteričnih i astralnih tela neurona) sve do tada, dok se oni zbiju i ne formiraju jedinstven sistem u međusobnoj interakciji, drugih, 10 11

Более подробно см. Н. Левашов, «Сущность и Разум», Том 1, Глава 5. Более подробно см. Н. Левашов, «Сущность и Разум», Том 1, Глава 6 и Том 2, Глава 7. 70


trećih i četvrtih materijalnih tela neurona odnosno na drugim, trećim i četvrtim materijalnim nivoima. Upravo zbog promene molekularne strukture fizički gustih neurona pod uticajem informacija, dolazećih u mozak kroz organe čula, postaje moguć i sam proces razmišljanja, ali se dešava misaoni proces na drugom i trećem materijalnom nivou (eteričnom i astralnom nivou mozga). Nakon pojave svesti, uloga fizički gustih neurona svodi se na obezbeđivanje neophodnih potencijalnih procesa razmišljanja, stvaranje novih lanaca aktivnih neurona, zahvaljujući kojima se kvalitativno proširuju funkcije mozga i naravno, zasićenje mozga novim informacijama. Na taj način, postaje sasvim očigledna činjenica da suština, duša ili senka, nastavlja da razmišlja van svog fizičkog tela...

«...Ubrzo sa njim se dešavaju i drugi događaji. Do njega dolaze duše drugih ljudi, da ga susretnu i da mu pomognu. On vidi duše preminulih rođaka i prijatelja, i pred njim se pojavljuje svetlo stvorenje, od koga dolazi takva ljubav i duhovna toplina, koju on nikada nije sreo. To stvorenje bez reči, postavlja mu pitanje, omogućavajući mu da proceni svoj život i vodi ga kroz instant slike njegovog života, koje prolaze ispred njegovog uma u obrnutom redosledu. U nekom trenutku on otkriva da dolazi do određene barijere ili granice, predpostavljajući da je to, očigledno, deo između zemaljskog i kasnijeg života. Međutim, on otkriva da mora da se vrati nazad na zemlju, da čas njegove smrti još nije stigla. U tom trenutku on se opire, jer sada je upoznao iskustvo drugačijeg života i ne želi da se vrati. On je ispunjen osećajem radosti, ljubavi i mira. Bez obzira na njegovo oklevanje, on se ipak, na neki način sjedinjuje sa svojim fizičkim telom i vraća u život...»12 Smrt fizičkog tela je samo prelazna tačka za bilo koje živo biće. Može se javiti legitimno pitanje: Ako život sa smrću fizičkog tela ne prestaje, zbog čega je uopšte potreban onda život u njemu? Zašto je potrebno inkarnirati se ponovo i ponovo, počinjati sve od nule? Zbog čega se suština inkarnira u novo fizičko telo? Odgovor na ovo pitanje je veoma jednostavan: bez fizičkog tela suština nije u stanju da se razvija. Fizičko telo je — izvor potencijala potrebnog za razvoj. U ćelijama fizičkog tela se odvija proces razlaganja molekula i oslobađanje primarnih materija od kojih se ona sastoji. Primarne 12

Раймонд Моуди, «Жизнь после жизни», с. 6, 1990. 71


materije, zasićuju tela suštine, obezbeđuju njihov rad, one su neka vrsta "goriva". Pored toga, tela suštine delimično gube primarne materije koje ih formiraju, i neophodno je nadoknađivanje tih gubitaka. Bez toga, tela suštine mogu postati nestabilna i na kraju se raspasti. Što je niže evolutivno suština, tim brže mora da se desi njena nova inkarnacija, inače, može nastati opasnost od njene smrti. Naravno, bez fizičkog tela suština se zasićuje primarnim materijama iz okolnog prostora, ali apsorcija na taj način primarnih materija nije dovoljna da se obezbedi normalno funkcionisanje suštine. Bez fizičkog tela svi procesi koji se dešavaju u telima suštine, usporavaju se hiljadu puta, vreme za nju praktično ne postoji. Samo kada suština, pri svom evolucionom razvoju, može da izgradi takva tela, koja mogu potpuno da zamene fizičko, potreba za njim nestaje. Samo tada! A do tada, dok se to ne desi, fizičko telo je neophodno za suštinu, kao vazduh za disanje. Pored toga, iz tih razloga, proširenje i evolucija svesti je moguća samo pri stvaranju novih informacionih otisaka na drugom, trećem i četvrtom materijalnom nivou suštine (eteričnom, astralnom i mentalnom nivou suštine). Novi informacioni otisci spoljnih signala na nivou suštine se pojavljuju tada, kada se u neuronima fizičkog mozga, pod uticajem jonskog koda spoljašnjeg signala, menja molekularna struktura. Gde se kao rezultat javljaju dodatne deformacije na drugom, trećem i četvrtom materijalnom nivou mozga, zasićenje primarnim materijama koje dovodi do kvalitativne promene drugih, trećih i četvrtih materijalnih tela neurona mozga. Ove kvalitativne promene dovode do pojave novih i novih zatvorenih neuronskih lanaca, količine i kvalitativnog sastava koji i određuje evolucioni nivo razvoja razumnog bića. Kao što proističe iz prethodno navedenog, uloga fizičkog tela u evoluciji razumnog živog organizma je ogromna, ali ne i apsolutna. Fizičko telo je u početnim fazama razvoja razuma neophodan uslov, ali nije i jedini... Dakle, vreme smrti fizičkog tela je prelazna tačka od aktivne faze evolucije ka pasivnoj. Prelazna tačka, ali ne i gubitak onoga što nazivamo ličnošću, individualnošću. Kada čovek umre od prirodnih procesa starenja, tzv, prirodnom smrću, to je jednostavno "reset" starog fizičkog tela, koje nije u stanju da obezbedi viši evolutivni razvoj za mogućnost izgradnje novog fizičkog tela i nastavak evolucije. Staro fizičko telo odbacuje se od suštine, kao potrošen stari oklop. I zbog toga ne vredi žaliti. Nažalost, velika većina ljudi to ne shvata i doživljava strah od smrti. Ponekad je taj strah od nepoznatog toliko jak, da čovek, naporom volje, zadržava svoju suštinu u 72


fizičkom telu, koje je potpuno sebe iscrplo, osuđujući sebe na dodatne muke. Kako smrt i dalje dolazi, oni su u stanju šoka i potpuno nespremni za ono šta se dešava sa njima posle "rastanka" sa fizičkim telom. Zato u trenutku smrti po njih dolaze suštine mrtvih rođaka i prijatelja, da mu pomognu sa adaptacijom na novo stanje. Novoumrli, oseća poverenje u njih, poznaje ih, lakše može da podnese svoje "rođenje" u novom stanju. Te suštine obavljaju funkciju akušera za ponovopridošle, u čemu im dosta pomaže to što ih "nov" poznaje lično. Aktivira se jednostavan psihološki efekat poverenja dobro poznat ljudima. Slike života, vrte se pred mentalnim očima suštine čoveka, uslovljene početkom procesa nestanka kvalitativnih barijera. Informacije koje je čovek stekao tokom života, počinju da se spajaju sa informacijama, nakupljenim datom suštinom tokom prethodnih inkarnacija. Treba napomenuti da u većini slučajeva informacije o prethodnim inkarnacijama nisu dostupne čoveku u toku života. To je zbog toga, što se unos informacija dešava na kvalitativnim strukturama suštine. I za to, da bi "pročitao" ovu informaciju, čovek u novoj inkarnaciji treba da postigne isti nivo evolutivnog razvoja, koji je imao u prethodnim ili prethodnom životu. I samo tada, kada je čovek u svom životu evolutivno otišao dalje nego u bilo kom od prethodnih života, moguće je otvaranje i čitanje svih informacija, koje je akumulirala suština u celoj istoriji svog postojanja. Postavlja se pitanje, koje informacije akumulira suština i zašto? Setimo se da čovek ima dve vrste pamćenja — kratkoročno i dugoročno . Razlika dugoročnog u odnosu na kratkoročno je u tome, što se otisak spoljašnjeg signala formira, kao minimum, na drugim i na trećim materijalnim nivoima neurona mozga. Kao rezultat toga, formiran je veoma stabilan otisaк, koji ne nestaje nakon prestanka informacionog signala, koji ga je izazvao. Formiranje otiska spoljnog informacionog signala na nekoliko nivoa neurona mozga nastaje pri prisustvu jakih emocija u tom trenutku, ili usled čestog ponavljanja istog signala sve do tada, dok se trag ne formira na više nivoa. Dakle, na nivou suštine ostaje sačuvana samo informacija koja je "utisnuta" u vreme stresa, ili, u krajnjoj meri, pod uticajem jakih emocija ili informacije dobijene od strane čoveka više puta. Sve ostale informacije, postojanim tokom "teku" kroz mozak čoveka, njegovu svest, ne ostavljajaući praktično nikakav "trag" na kvalitativnim strukturama suštine. Drugim rečima, suština akumulira samo vredne informacije ili informacije o kritičnim momentima ljudskog života. Naravno, pojam korisnih informacija se menja od strane čoveka tokom života, kao i od inkarnacije do inkarnacije, ali upravo zahvaljujući tome, suština 73


akumulira razne informacije. Upravo raznovrsnost postepeno nakupljenih suštinom informacija i predstavlja preduslov evolutivnog razvoja suštine. Stresne situacije ostavljaju svoj "otisak" na nivou suštine u rezultatu toga, što se stres javlja kao posledica bilo kakvih pogrešnih postupaka samog pojedinca ili društvenih konflikata, ili sukoba čoveka sa prirodom. Dakle, suština čuva informacije o greškama, koje mu omogućavaju da ih u novim inkarnacijama ne ponovi ili može se reći, suština može da se uči na svojim greškama. Do potpunog otvaranja pamćenja suštine to znanje se manifestuje kroz podsvest u vidu, tzv, intuicije. Dakle, suština prosejava i ostavlja u sebi samo važne i vredne informacije, ostavljajući bez pažnje, takozvano, informativno smeće. Prosto zadivljuje savršenstvo i jednostavnost prirode, neverovatna harmonija i lepota. Zaista, zašto zagušiti mozak suštine informacijama, koja imaju trenutnu vrednost? Takve informacije u većini su pomoćne i ne predstavljaju nikakvu vrednost. Priroda je razrešila još jedan problem jednostavno i lepo — "informativno smeće" oblikuje samo kratkotrajno pamćenje, informacioni otisak koji nestaje iz drugog materijalnog nivoa suštine kroz neko vreme nakon informacionog uticaja. Dakle, kada čovek umre, počinju da se razvijaju upravo sakupljene u dugotrajnom pamćenju informacije.

«...To biće bez reči postavlja mu pitanje, omogućavajući mu da proceni svoj život i provodi ga kroz brze slike njegovog života, prolazeće pred njegovim umnim pogledom u obrnutom redosledu...»13 Kakvo biće stupa u telepatski kontakt sa mrtvima? Skoro svi koji su bili u stanju kliničke smrti, daju mu različita imena. Vernici koji u boga veruju, misle da je to — Gospod Bog ili u najgorem slučaju — anđeo:

«...Bez obzira na svu jedinstvenost ove vizije, niko od pacijenata nije sumnjao u to, da je to biće bilo, svetlosno stvorenje. Pored toga, to stvorenje ima ličnost. To je definitivno bila neka ličnost. Ljubav i toplina, koji su došli od ovog stvorenja ka umirućem ne mogu se opisati rečima...»14 Percepcija ovog bića se menja u zavisnosti od religije, obrazovanja, kulturnog nivoa i od lične percepcije, ali to je samo pokušaj čoveka da pronađe 13 14

Раймонд Моуди, «Жизнь после жизни» , 1990, с. 6. Раймонд Моуди, «Жизнь после жизни» , 1990, с. 26. 74


sličnost sa onime što se dešava u njegovom sopstvenom iskustvu i propusti to kroz sito sopstvenog pogleda na svet. ali, ko su u stvari ta stvorenja? Ako oni prisustvuju u sećanju ljudi koji su bili u stanju kliničke smrti, nezavisno od toga u šta veruje ili ne veruje čovek, to znači samo jedno — ova stvorenja su prava, i nikakve veze sa religijskim verovanjima nemaju. Ako to nije Bog ni njegovi anđeli na nebu, onda, ko je to? U većini slučajeva, prvu pomoć suštinama umrlih ukazuju više evolutivno razvijene suštine i to ne obavezno mrtvih bića. Baš kao što i pojavu deteta na svetu pomažu akušeri, tako i u trenutku smrti fizičkog tela, pri čemu suština prelazi u drugi kvalitativni sastav — neka vrsta rođenja na drugom nivou — ova sjajna bića pomažu čoveku da prođe kroz šok odbacivanja svog fizičkog tela. Ni za koga nije tajna da pri rođenju dete doživljava jak stres, i mada se on i ne seća njega, njegove posledice utiču na njegov um tokom celog života. Tako i šok od razumevanja, da je čovek već umro, izgubio svoje fizičko telo, ostavlja otisak i na suštinu. Praktično svi, prolazeći kroz smrt svog fizičkog tela, ne razumeju ili pogrešno shvataju ono što se dešava u tom slučaju. I ova činjenica bezuslono otežava proces prilagođavanja na novo kvalitativno stanje postojanja suštine — postojanje van fizičkog tela... Sada, hajde pokušamo da razumemo, šta se dešava sa suštinom, i koliko dugo se ona nalazi bez fizičkog tela... Kao što je već rečeno, bez fizičkog tela stanje suštine podseća na stanje zamrznute žabe. Svi procesi se odvijaju hiljadama puta sporije. Bez fizičkog tela ne dešava se intenzivno zasićenja tela suštine primarnim materijama, a njihovo zasićenje tokovima koji prodiru kroz ova tela, nije dovoljno za normalnu aktivnost, na koju se čovek navikao u fizičkom telu. Osim toga, bez fizičkog tela nemoguća je evolucija suštine. Dakle, kako ne bi nestala i kako bi se razvijala dalje, suština treba da se inkarnira ponovo. Inkarnacija suštine dešava se na prirodan način u trenutku začeća i u većini ne zavisi od želja suštine. Pri spajanju jajne ćelije i spermatozoida nastaje energetski talas, koji dostiže druge nivoe planete — drugog materijalnog, trećeg ili četvrtog (eteričnog, astralnog ili mentalnog). U zavisnosti od toga koji nivo dostigne ovaj talas, ulazi, shodno tome, suština sa drugog, trećeg ili četvrtog materijalnog plana (eteričnog, astralnog ili mentalnog plana) planete (Sl. 126).

75


Sl. 126 Šta utiče na amplitudu ovog talasa? 1. Genetika roditelja 2. Nivo njihovog duhovnog razvoja. 3. Geografski položaj mesta začeća. 4. Položaj zvezda i planeta nad mestom začeća. 5. Emocionalno stanje roditelja u trenutku začeća. 6. Prisustvo u telu roditelja različitih otrova u trenutku začeća: alkohol, nikotin, droga i dr... 7. Ekološko stanje okružujuće sredine. 76


Što je zdravija genetika roditelja, veća je amplituda ovog talas. Površina planete ima delove pozitivne, negativne i neutralne energije. Dakle, u zavisnosti od toga kakvu energiju ima mesto začeća, amplituda talasa će biti drugačija. Pozitivna energija povećava amplitudu talasa, negativna — smanjuje. Iz Kosmosa od zvezda i planeta na Zemlju dolaze potoci energija, koje takođe mogu biti kako pozitivne, tako i negativne. Pored toga, različite vrste genetike različito reaguju na potoke energije dolazeće iz Kosmosa i od planeta. Isti potoci energije na jedan isti tip genetike mogu da utiču pozitivno, a na drugi negativno. Za svaku vrstu genetike postoje zone površine planete povoljnog i zone negativnog uticaja. Ako roditelji u momentu začeća imaju duboke i jake emocije, onda njihova ljubav stvara snažan talas pozitivnih emocija, koje zauzvrat, povećavaju amplitudu talasa. Ako među roditeljima nema dubokih i jakih emocija, a prisutan je samo fiziološki nagon, nastajući pri spajanju polnih ćelija talas se neće promeniti. Ako je do začeća došlo, kao posledica razvratnog seksualnog života roditelja, pri tome amplituda talasa će biti još niža... Droge, alkohol, nikotin i drugi otrovi, prisutni u telu roditelja, stvaraju snažno negativno polje, koje potiskuje talas. I ako su se organizmi roditelja dugo vremena podvrgavali dejstvu ovih otrova, onda talas pri začeću slabi, i u stanju je da dostigne samo drugi materijalno nivo ili niži podnivo trećeg (eteričnog ili donjeg astralnog nivoa). U ovom slučaju inkarnirana suština je niskog nivoa razvoja, i rođena beba će biti mentalno hendikepirana. Obično, između inkarnacija prolaze desetine, a ponekad i stotine godina. Što je viši nivo razvoja dostigla suština u svojoj poslednjoj inkarnaciji, to obično duže ona mora biti u "čekaonici" sve do tada, dok ne nastane odgovarajući kvalitativni talas u trenutku začeća. Ponekad, najčešće u slučajevima nasilne smrti, suština nakon smrti iz jednog ili drugog razloga ne odlazi na "svoj" planetarni nivo i ostaje u neposrednoj blizini fizički gustog sveta. U nekim slučajevima, ona se manifestuje u takozvanim, poltergejt pojavama ili se inkarnira u novo fizičko telo veoma brzo, ili preuzima telo već živih. Obratimo pažnju na slučajeve inkarnacije u novo fizičko telo. Ali, pre nego što pređemo na to, hajde da razjasnimo jedno pitanje. Ako se suština inkarnira kroz desetine, a ponekad i stotine godina, odakle onda dolaze da bi se obezbedio geometrijski prirast stanovništva? Prvo, Zemlja je eksperiment više visokorazvijene civilizacije, i naravno, oni su se brinuli o nužnoj "rezervi" suština. Sve izgleda da dolazi na svoje mesto. Vanzemaljci su obezbedili sve 77


što je potrebno za "normalnan" razvoj ljudske civilizacije, ali... Ali, postavlja se pitanje, ko je rešio sličan problem za njih, kada su oni sami bili u "mladalačkim" godinama? Opet neko drugi, više razvijen im je pomogao sa tim problemom, baš kako i oni nama pomažu? A ko je onda pomogao onim drugima? I tako ide dalje do beskonačnosti. Na kraju, može da se "rastegne" ideja o Gospodu Bogu ponovo. Pa možda negde u dubinama svemira, sakriven od svih, "sedi" skromni Bog, koji je umoran od manifestacija blagodarnosti i zahvalnosti?!.. Pre nego što dalje razvijemo ideju o Bogu, hajde da dublje pogledamo u majku prirodu, i sasvim moguće, to će biti dovoljno za dobijanje odgovora na još jednu zagonetku stvarnosti... Setimo se da se pri ćelijskom deljenju dešava aktivno zasićenje drugog tela ćelije, usled čega se javlja višak zasićenja primarnom materijom G. Osim toga, udvajanje hromozoma i formiranje drugog ćelijskog jezgra dovodi do pojave u ćeliji drugog kanala i stvaranja ćelije "drugog" materijalnog tela (eteričnog tela), zasićenje koje primarnu materiju G dovodi takođe do prekomernog zasićenja. Kao rezultat toga, deleća ćelija dobija dva identična druga materijalna tela sa viškom koncentracije u njoj primarne materije G. Višak koncentracije izaziva suprotan tok primarne materije G iz drugog materijalnog nivoa na fizički, što dovodi do formiranja projekcije drugog materijalnog tela na fizičkom nivou. Projekcije drugih materijalnih tela menjaju nivo sopstvene dimenzionalnosti ćelije, što dovodi do toga da ćelija postane nestabilna i raspada se. Pri tome, dve projekcije drugog materijalnog tela ćelije na fizičkom nivou postaju matrica sinteze dve nove identične fizički guste ćelije15. Periodično u živom organizmu se odvijaju i drugi procesi u vezi sa pojavom projekcije drugih materijalnih tela na fizičkom nivou — periodična zamena starih ćelija organizma novim bez deljenja. Kao što je već pomenuto ranije, sve ćelije organizma pereodično se zamenjuju novim. Učestalost zamene varira u velikom rasponu — od nekoliko meseci kod crvenih krvnih zrnaca, do petnaest godina od kostiju. U ovom trenutku interesuje nas proces zamene stare ćelije novom. Kako se to dešava? Svaka fizički gusta ćelija višećelijskog organizma stalno učestvuje u metaboličkim procesima organizma, u većoj ili manjoj meri izložena je spoljnom okruženju. Kao rezultat toga, menja se njen hemijski sastav, i dolazi vreme, kada ona (ta ćelija) nije u stanju da obavlja svoje funkcije u interesu organizma u celini. Za sve ćelije, koje obavljaju iste funkcije u organizmu taj trenutak nastupa skoro istovremeno. Ako one umru, 15

Более подробно см. Н. Левашов, «Последнее обращение к человечеству», Глава 2. 78


umire ceo organizam u celini. Druge ćelije tela još uvek nisu dostigle kritičan nivo stanja. Štaviše, za različite tipove ćelija višećelijskog organizma taj trenutak dolazi kroz različite intervale vremena. Ispostavila se neobična situacija — različite funkcije ćelija višećelijskog organizma dovode do različitog trajanja njihove funkcionalne aktivnosti. Jedina varijanta čuvanja u takvoj kriznoj situaciji organizma u celini — jeste zamena iscrpljenih svojih ćelija novim, koje će omogućiti organizmu da nastavi sa svojim vitalnim funkcijama. Ostaje samo da shvatimo kako se to dešava? Setimo se da kada se menja hemijski sastav ćelije, menja se kvalitativni molekulski sastav. Kao rezultat hemijskih reakcija u ćeliji se pojavljuju molekuli, koji ne treba da budu u njoj za obezbeđivanje njenih funkcija i nestaju molekuli, koji bi trebalo da postoje pri optimalnom radu ćelije. Kao rezultat svega toga, menja se sopstveni nivo dimezionalnosti ćelije u celini, što zauzvrat, utiče na funkciju na drugim nivoima, koji su prisutni u toj ćeliji. Kao posledica toga, tokovi primarnih materija počinju da preterano zasićuju drugo materijalno telo te ćelije. Višak zasićenja drugog materijalnog tela traje do tada, dok koncentracija primarne materije G u njemu ne dođe do kritičnog nivoa. Nakon toga, pojavljuje se obrnuti tok primarne materije G iz drugog materijalnog nivoa na fizički. Pri tome, pojavljuje se projekcija drugog materijalnog tela na fizičkom nivou, što rezultira, izmenom sopstvenog nivoa fizički guste ćelije (Sl. 127).

Sl. 127 79


I u tom trenutku se budi uspavani "džin" ćelije— lizozom. Lizozom igra ulogu ćelijskog isključivanja, ulogu koja u životu ćelije nikada nije bila potpuno razumljiva. Poznato je da se unutar ljuske lizozoma nalaze aktivne supstance, pri čijem oslobađanju dolazi do uništavanja same ćelije. Koji mehanizmi i zašto se pokreće takav mehanizam samouništenja ćelije, ostala je potpuna misterija. Hajde da razumemo ovu tajnu ćelije. Zašto aktivne supstance, "zarobljene" lizozomom, ne uništavaju nju samu, kada već u to vreme, kada su oslobođene iz zarobljeništva, vrlo brzo uništavaju ćeliju, koja je nekoliko redova veličina veća od samog lizozoma? Kakva je "čarolija" i kakav "čarobni pečat" drže "džina u boci", i zašto se on budi, i kako se oslobađa iz svog zarobljeništva? Stvar je u tome, da nema nikakvog džina sve do tada, dok ćelija ne dostigne kritično stanje. Uslov za pokretanje kritičnog stanja je pojava projekcije drugog materijalnog tela na fizičkom nivou. Kao što je već navedeno, projekcija drugog materijalnog tela menja nivo sopstvene dimenzionalnosti fizički guste ćelije. Na promenu sopstvene dimenzionalnosti ćelije, molekuli, koji je formiraju i nalaze se unutar nje, reaguju na različite načine. Sadržaj lizozoma pri promeni dimenzionalnosti, pretvara se u "eksplozivnu smešu", koja uništava staru ćeliju. Kako se to događa? Stvar je u tome, da pri nekoj promeni sopstvenog nivoa dimenzionalnosti ćelije, neagresivni molekuli, "zarobljeni" lizozomom, formiraju među sobom nova hemijska jedinjenja, koja, uništavanjem membrane lizozoma pristupaju "uništavanju" stare ćelije (Sl. 128).

Sl. 128 80


Kao rezultat takve "terorističke" aktivnosti stara ćelija nestaje i raspada se na građevinski materijal, iz koga se, pod uticajem projekcije drugog materijalnog tela, "dešava" novo kvalitativno usaglašavanje sa drugim nivoima ćelija (Sl. 129).

Sl. 129 Na taj način u organizmu se dešava periodično obnavljanje ćelija, i organizam čuva svoju vitalnost i integritet. Razumevanje prirode ovog procesa je veoma važno za rešavanje druge tajne prirode, razumevanje koje je još jedan proboj u najdublje misterije života — odakle se pojavljuju nove suštine?! Počnimo sa analizom ovog fenomena. Skoro svi poznati ljudi u politici, nauci, kulturi imali su i imaju dvojnike — ljude, koji su slični njima po izgledu, u tolikoj meri, da su samo veoma bliski njima ljudi u stanju da ih razlikuju od originala. Političari su koristili i koriste dvojnike u cilju sigurnosti, konspiracije i sl. Zanimljivo je, da su neke krupne političke figure imale po nekoliko svojih dvojnika. A to je — ono što je poznato. Nisu svi tajni dokumenti istorijskih ličnosti učinjeni dostupni javnosti, a da ne govorimo o liderima današnjice. O prisustvu dvojnika poznatih ljudi je postalo poznato samo zato što su, odnosno njihove tajne službe, posebno njih tražili. Osim tih ili drugih talenata, oni se kvalitativno nisu razlikovali od bilo kog drugog čoveka. Baš kao i oni, svaki čovek ima jedinstven genetski kod, sposobnost da precizno imitira svakoga i teorijski i praktično 81


neverovatno. Logično je pretpostaviti da većina živućih ima svoje dvojnike, ali skoro nikada nemaju mogućnosti da saznaju za to. Svaki čovek jednostavno ne raspolaže potrebnim sredstvima i mogućnostima, sa njima ne rade obaveštajne službe kao sa političkim liderima... I oni ostaju u potpunom neznanju, da negde žive ljudi, slični njima, kao dve kapi vode ili gotovo, kao dve kapi. Ponekad razlike mogu biti veoma male — kao što je druga boja očiju, kose, itd. Prisustvo dvojnika opovrgava činjenicu, da je genetski kod odlučujući pri formiranju i razvoju čoveka. Genetski kod, svakako je važan za čoveka i utiče na to kako će da funkcioniše organizam u celini i svaka ćelija pojedinačno, koja će biti boja kože, očiju, kose, itd. Ali odlučujuću ulogu igra suština čoveka. Zapravo, po liku i obličju suštine iz genetskog materijala se stvara novo fizičko telo. Dakle, pojava dvojnika uslovljena je inkarnacijama identičnih suština, a to znači postojanje nekog mehanizma dupliranja suština. Ako je tako, onda se postavlja pitanje: kako i zašto se dešava proces dupliranja suština? Setimo se da u trenutku začeća suština ulazi u oplođenu jajnu ćeliju i počinje da izgrađuje sebi novo fizičko telo. Pri tome suština troši deo svog potencijala na formiranje novog fizičkog tela. U procesu formiranja novog fizičkog tela samo drugo materijalno telo suština je u direktnom dodiru sa embrionom, a kasnije i sa fizičkim telom deteta. Nakon rođenja treće materijalno telo, i u slučaju postojanja istog, četvrto materijalno telo su pasivni, jer kvalitativno nisu u skladu sa fizičkim telom. Pri doslednoj evoluciji suštine, u fizičkom telu dolazi do aktiviranja trećeg materijalnog tela, a pri uspešnom razvoju i četvrtog materijalnog tela suštine. Pri pravilnom razvoju, aktiviranje trećeg materijalnog tela počinje u uzrastu od 4-8 godina, u zavisnosti od toga kakva se suština razvija — muška ili ženska, i do 14-18 godina završava se aktiviranje nepotpunog trećeg materijalnog tela suštine. I samo sa 33-36 godina, sa skladnim razvojem, završava se aktivacija (ili izgradnja) kompletnog trećeg materijalnog tela, i dolazi na red četvrto materijalno telo suštine itd. Dakle, do 20-25 godina, pri brzom rastu i aktivnosti fizičkog tela, kod čoveka postoji kvalitativna barijera između četvrtog i trećeg materijalnog nivoa i parcijalna barijera između trećeg i drugog. Dakle, ceo potencijal koji proizvodi fizičko telo čoveka, u osnovi, gradi se na nivou drugog i trećeg materijalnog nivoa. Razmotrimo ovaj proces na ćelijskom nivou. Višak zasićenja drugih i trećih materijalnih tela primarnom materijom G, pri odsustvu kvalitativnih promena u njihovim strukturama, izaziva suprotan tok ove 82


materije iz drugog materijalnog nivoa na fizički. Druga i treća materijalna tela ćelija utiču na njihov okružujući prostor, zbog čega se formiraju njihovi otisci, shodno tome, na drugom i trećem materijalnom nivou. Povratni tokovi primarnih materija zasićuju te projekcije, i kao rezultat se pojavljuju dupla druga i treća materijalna tela ćelija (Sl. 130).

Sl. 130 Sada, sa analize procesa na nivou jedne ćelije višećelijskog organiza pređimo na analizu onoga što se dešava sa organizmom u celini. Do tada, dok ne nestane kvalitativna barijera između četvrtog i trećeg materijalnog nivoa suštine, potencijal, proizvoden fizičkim telom, zasićuje drugo i treće 83


materijalno telo suštine (Sl. 131).

Sl. 131 Pri tome se javlja višak zasićenja tih tela suštine primarnim materijama, i kada taj višak zasićenje postane kritičan, javlja se obrnuti tok primarnih materija sa drugog materijalnog nivoa na fizički. Javljaju se projekcije drugog i trećeg materijalnog tela suštine (Sl. 132). 84


Sl. 132

85


Izlazeći tokovi primarnih materija zasićuju te projekcije, i kao rezultat toga, formira se kopija suštine (Sl. 133).

Sl. 133 Tokom sna suština-original napušta svoje fizičko telo. U stanju sna mozak radi u režimu koji odgovara kvalitativnom stanju, pri kome, suština izlazi izvan fizičkog tela. Dakle, suština-duplikat se izbacuje iz tela na harmoničan njoj nivo. Na taj način se dešava povećanje broja suština. Pored toga, što je niži nivo razvoja suštine, veći broj duplikata ona može da stvori u svom životu. Upravo ovaj faktor doprinosi brzom rastu biomase planete i obezbeđuje održivost živih organizama, razvoj ekološkog sistema. I ako se kod jednoćelijskih organizama povećanje broja desilo kao rezultat ćelijske podele, pri akumulaciji u matičnoj ćeliji kritične mase organske materije, onda, u slučaju višećelijskih organizama, ovaj proces je nešto komplikovaniji. Ono što je prihvatljivo za jednoćelijske organizme, u slučaju višećelijskih ne može da 86


funkcioniše iz nekoliko razloga. U višećelijskom organizmu skoro sve ćelije su okružene drugim ćelijama i imaju stalnu poziciju u odnosu na druge. Ćelije u višećelijskom organizmu, kao "doživotni zatvorenici", osuđene su da budu stalno "registrovane" na jednom i istom mestu (osim ćelija krvi) i osuđene su da obavljaju iste funkcije. Kada ćelije ispadnu iz "utvrđenog reda" i podignu "pobunu", to ničemu dobrom ne vodi. Takva "pobuna" dovodi do pojave tumora, i ako su ti tumori maligni, prilično brzo umire ceo organizam u celini, uključujući "revolucionare". Višećelijski organizam je životno održiv samo onda, kada sve njegove ćelije i svaka pojedinačno funkcionišu u interesu celog organizma. Svaka ćelija višećelijskog organizma plaća svojim životom svoju slobodu. Žilava kolonija, koja je u principu bilo koji višećelijski organizam, čini nemoguće razmnožavanje putem jednostavnog deljenja. U višećelijskom organizmu proces reprodukcije se deli na dve faze: 1. Formiranje duplikata suštine višećelijskog organizma. 2. Ulazom suštine u oplođenu jajnu ćeliju Na koji način se dešava dupliranje suštine i formiranje novog fizičkog tela detaljno je navedeno gore, i nema smisla da to ponavljam. Važno je razumevanje mehanizma dupliranja suštine, što rešava protivrečnost između mehanizma reprodukcije višećelijskog organizma i broja suština. I, kako se ispostavilo, nikakve protivrečnosti nema. Samo proces teče sa nekim različitim karakteristikama pri razmnožavanju višećelijskih organizama. Ali suština ostaje ista — da se prvo formira kopija (duplikat) suštine, a onda ova "kopija" "organizuje" sebi novo fizičko telo. Za razliku od jednostavnog deljenja (moženja) jednoćelijskih organizama, u slučaju razmnožavanja višećelijskih organizama, dupliranje suštine se može desiti na jednom mestu, a inkarnacija te novorođene suštine — na potpuno drugom. Štaviše, između ova dva događaja mogu biti vekovi i hiljade kilometara. Ali ono što je zanimljivo, na večno filozofsko pitanje, šta je starije — jaje ili kokoš, na kraju, može se dati nedvosmislen i potpun odgovor. Ni kokoška ni jaje nisu stariji, i ni kokoš ni jaje nisu mlađi. Prosto prvo određuje drugo, a drugo određuje prvo, i zajedno oni čine jednu celinu. A u jednoj celini ne može da bude ništa sekundarno. Svaki deo je od izuzetnog značaja za celinu. Suština se pojavljuje kao rezultat manifestacije složenoorganizovane organske materije kroz njene posebne kvalitete koji se ispoljavaju posredstvom uticaja, "preklapanja" tih posebnih osobina na okružujući mikroprostor. A nova složenoorganizovana organska materija, novi život se pojavljuje kao rezultat 87


"preklapanja" posebnih kvaliteta suštine na neživu materiju. Krug se zatvara. U tome je — suština borbe i jedinstvo suprotnosti u stvarnoj prirodi... A sada hajde da se vratimo na fenomen reinkarnacije suštine. Između smrti i nove inkarnacije mogu da prođu vekovi, a može biti i samo jedan trenutak. Šta ili ko određuje koliko brzo će se desiti nova inkarnacija? Ako isključimo iz analize fenomen upravljanja inkarnacijom, koja se posmatra prilično retko i koja je manifestacija razumne sile i volje same suštine ili njenog "staratelja", u svim ostalim slučajevima vremenski interval između inkarnacije određuje se nivoom evolutivnog razvoja suštine i nivoa talasa, koji se javlja prilikom začeća. Dakle, što je veći nivo evolutivnog razvoja suštine, to je niža verovatnoća brze inkarnacije. To je zbog činjenice da se čovečanstvo nalazi u početnoj fazi evolutivnog razvoja, i kao posledica toga, veoma mali procenat ljudi, dostigao je visok evolutivni nivo razvoja. Dakle, inkarnacija visokorazvijene (zrele) suštine se može desiti i u sledećem trenutku ili kroz mnogo stotina godina. U ovom slučaju, ima mesto Njegovo Veličanstvo Slučaj — kada i gde će se desiti spajanje pri začeću potrebnih kvaliteta, sposobnih da mogu stvoriti rezonancu između nivoa razvoja suštine i kvalitativnog nivoa genetike. Posebnu grupu čine suštine, koje iz jednog ili drugog razloga, nisu ušle u tunel posle smrti. Jedan od glavnih uzroka ovog fenomena je preuranjena nasilna smrt, kada suština nije spremna za takav prelazak. Veoma često suštine ljudi, umrlih nasilnom smrću, se nalaze veoma blizu "grešne zemlje" i inkarniraju se veoma brzo. Upravo zahvaljujući ovim brzim inkarnacijama, nastaje mogućnost da se dokaže u stvari realnost inkarnacije suštine... «Nesir Unliutaskirjan16 rođen je 1951. godine u Adani, Turska. Još pre njegovog rođenja, njegova majka je imala san, u kome se pojavila nepoznata osoba sa krvavim ranama. Prvo, ona nije mogla da objasni sebi taj san, ali je posle rođenja sina, san stekao neki smisao. Nesir je rođen sa sedam mladeža. Neki od njih su izraženiji od drugih, neki su skoro potpuno nestali, kada sam prvi put pregledao Nesira u dobi od trinaest godina. Nesir je kasno počeo da govori i kasnije je, u poređenju sa drugim slučajevima, počeo da priča o svom prethodnom životu. Kada je imao šest godina, on je počeo da priča svojoj majci da on ima decu i tražio da ga odvedu do njih. On je tvrdio da je živeo u gradu Mersinu (približno, osamdeset kilometara od Adane). On je takođe tvrdio da je njegovo ime Nesir, i da je bio izboden nožem. Nesir je detaljno opisao kako je ubijen i pokazao, gde su mu naneseni udarci nožem. 16

Ian Sevenson, M.D., «Where Reincarnation and Biology Intersect», p. 48-49. 88


U početku njegovi roditelji nisu pridavali važnost njegovim izjavama, koje su smatrali interesantnim. Situacija se promenila kada je Nesir napunio dvanaest godina. Njegova majka ga je povezla da ga upozna sa svojim ocem, koji je tada bio živ i koji je živeo sa svojom drugom ženom u selu nedaleko od grada Mersin. Nesir nikada nije video drugu ženu svog dede, ali je odmah prepoznao i tvrdio da je nju znao u svom prošlom životu, kada je živeo u gradu Mersin. Ona je potvrdila da je znala u Mersinu čoveka po imenu Nesir Budak i potvrdila tačnost svih njegovih reči. Nakon toga Nesir je još više želeo da ode u grad Mersin, i njegov deda ga je odvezao tamo. Tamo je prepoznao nekoliko rođaka Nesira Budaka. I svi su potvrdili tačnost činjenica iz života Nesira Budaka u pričama Nesira. Nesir Budak je bio mrzovoljan čovek, naročito kada je bio pijan. Jednog dana, on je izazvao tuču sa čovekom, koji ga je, previše pijan, udario nekoliko puta nožem. Nesir Budak je izgubio svest na ulici i bio je prebačen u bolnicu, u kojoj su mu ukazali pomoć i sanirali njegove rane. Ali, ipak, sutradan je umro. Najiznenađujuća je izjava Nesira o tome da je jednog dana, on udario "svoju" (Nesira Budaka) ženu u nogu, nakon čega se njoj formirao ožiljak. Udovica Nesira Budaka sve to je potvrdila i pozvana je u susednu sobu i nekolicini žena pokazala ožiljak na kuku. Pri svemu tome, Nesir je pokazivao mnogo osećanja prema deci Nesira Budaka i pokazivao jaku naklonost prema njegovoj udovici. Iznenađujuće je i to, da je on bio ljubomoran na drugog muža i da je pokušao da uništi njegove fotografije. Svih šest mladeža Nesira tačno odgovaraju lokaciji rana na telu Nesira Budaka i potvrđene su pratećom zdravstvenom dokumentacijom, kao i u svim ostalim slučajevima, koje sam istraživao». Na taj način, inkarnacija suštine u novo fizičko telo nije samo pretpostavka, već dokazana činjenica. I što je najzanimljivije, ovih činjenica je — na hiljade. Zanemarivanje ovih činjenica od strane "nauke" ne ide joj na čast. Možete da zatvorite oči i ne želite ništa da vidite, ali to će biti obmana, tačnije samozavaravanje, koje će samo odložiti trenutak istine, ali neće je promeniti i neće je uništiti. O reinkarnaciji suština drevni su znali, ne manje, već znatno više nego savremeni naučnici i predstavnici većine religija, koje postoje u ovom trenutku:

U velikoj zemlji17 Ta-Kemi koja se nalazila na istoku od 17

«Славяно-Арийские Веды», Книга Света, Харатья 4, с. 82-84. 89


Antlanje i na jugu od Veleke Veneje živela su mnogobrojna plemena sa kožom boje Mraka i plemena sa kožom boje Zalazećeg Sunca . U tim plemenima postojale su dve kaste Žreca, a oni su imali tri Duhovna Učenja koja su im dali h'Arijci pridošli iz zemlje Anta. …………………………………….. Jedno Duhovno učenje – spoljašnje, koje ne predstavlja tajnu, dali su narodima Ta-Kemi Žreci početne kaste i mada ga sami Žreci istinske Vere nisu priznavali, glasilo je da se Duša svakoga čoveka posle smrti preseljava u telo čoveka iz te ili neke druge kaste, ponekad u telo Velikolepnog Vođe ili čak Vrhovnog Žreca. ……………………………………… Kada je visok i dostojan bio život umrlog čoveka. A takođe i u telo životinje, insekta ili čak biljke, kada je čovek nedostojno proživeo sopstveni svoj život. Ali sami Žreci te kaste ispovedali su drugo Duhovno Učenje. ……………………………………… Oni su iskreno mislili i verovali da se seoba ljudskih Duša događa 90


ne samo na našoj Midgard-Zemlji, nego da Duše umrlih ljudi odlaze na druge Zemlje naše Vaseljene, gde se ovaploćuju u tela ljudi ili životinja drugih Svetova, zavisno od njihovih postupaka u životu u Javi na Midgard-Zemlji. I taj zakon oni su nazivali Karmom, u čast Velike Boginje Karne, koja se stara o poštovanju Zakona Duhovnog Savršenstva. …………………………………….. Međutim, među Žrecima druge kaste postojala je grupa još posvećenijih, malo kome od Žrecova nižih kasti poznata, i ona je imalo drugačije Duhovno Učenje, koje se veoma mnogo razlikovalo od prethodnih. To Duhovno Učenje je glasilo da je Svet Jave koji nas okružuje, Svet Žutih Zvezda i Sunčev sistem, samo zrno peska u Bezkonačnoj Vaseljeni. Da postoje bele Zvezde i Sunca, plave, ljubičaste, ružičaste, zelene, Zvezde i Sunca u bojama koje su nama nepoznate, našim čulima nedostupne. I beskonačan je njihov broj, bezgranična je njihova raznolikost, bezkonačna su prostranstva koja ih dele. I svi ti raznoliki Svetovi – samo su Vatreni svetionici koji stoje na prilazu u Čertog Stvoritelja, čije je ime – Veliki Ra-M-Ha. A svi ti raznoliki Svetovi – 91


nisu ništa pred drugim Svetovima, koji se nalaze van naše Vaseljene i opet je bazgranično veliki njihov broj i neizmerno velika njihova raznolikost. Bezkonačne Bezkonačnosti dele sve te razne i mnogolike Svetove. ……………………………………… I učili su ti Mnogomudri Žreci da u našoj Vaseljeni postoji Zlatni Put Duhovnog uspinjanja koji vodi na vrh zvani – Svarga u kome se nalaze Harmonični svetovi... Za drevne pitanje o postojanju života posle života nije se postavljalo, za njih je to bilo prirodno, kao što Sunce sija. Različiti nivoi posvećenosti sveštenika u znanje o tome kako i gde se reinkarniraju suštine mrtvih govori samo o tome, da je zbog nečega bilo neophodno, da ne znaju svi sve o zakonima evolutivnog razvoja. Jedan od glavnih razloga za to je — preuranjenost tih znanja. I ne vredi ih donositi neznalicama samo zato što oni veruju u reinkarnaciju duše. Uzgred, reč vera u prevodu sa runice znači — prosvetlenje znanjem. Oni su to "jednostavno" znali, kao što su i znali ustrojstvo Univerzuma, o raznovrsnim Svetovima mnogo više nego savremeni "naučnici", koji samo otkrivaju "veo" tajni, koje su bile "transparentne" za drevne. Delovi ovih znanja stigli su i do naših dana, ali pošto su izgubili celovitost, obrnuti su, nažalost, u religijske dogme. I zato se u zemljama u kojima je ideja o reinkarnaciji deo sistema verovanja, ljudi ne plaše da govore o tom sećanju, koje je došlo do njih iz prošlog života, deca nisu zastrašena roditeljima i javnim mnjenjem i otvoreno dele sa svojim voljenima i prijateljima ova sećanja. Zastrašujući svoju decu negativnim reakcijama okoline na slične poruke, roditelji iz "najboljih" motiva zatvaraju za svoju decu "vrata" ne samo sećanja na prošle živote, već i vrata potpunog razvoja ličnosti i mogućnost evolutivnog razvoja. Jer sugestivno ne verovati samom sebi, kada se sretnemo sa nečim nepoznatim, bogalji se duša deteta, stvara osećaj mentalne nesposobnosti, i kao rezultat toga, čovek se zatvara u svoju "školjku" i praktično postaje nesposoban za usvajanje novog. 92


Veštački psihološki blokovi, nametnuti svakom konkretnom čoveku, na kraju, ograničavaju čovečanstvo u celini. Princip bumeranga se manifestuje pri tome u potpunosti. Samo duhovno slobodni ljudi su u stanju da se razvijaju i samo u tom slučaju civilizacija je sposobna da se samostalno razvija. Treba napomenuti da je u ranom hrišćanstvu pojam reinkarnacije bio sastavni deo učenja. Ali kasnije ovaj pojam je oduzet iz hrišćanstva, koncept koji je bio poslednji eho realnog Hristovog učenja u hrišćanstvu... ali to je drugo poglavlje ljudske istorije. A sada, hajde da se vratimo ka pojavama koje se dešavaju na nivou pojedinačnih suština i da razumotrimo pitanje šta je to karma?..

93


Glava 9. Priroda karme ili anatomija greha Ljudsko ponašanje je uvek procenjenivano od strane drugih ljudi preko moralnih i etičkih pojmova, postojećih u svakom ljudskom društvu. Kriterijumi ocenjivanja formirani su u obliku svodova zakona, verskih stavova, normi i pravila prebivališta, unutarporodičnih pravila i principa, ličnih stavova. Sve to slivalo se u celinu i određivalo kao postupci i radnje svakog čoveka u zajednici, kao i reakcija zajednice na akciju svakog člana te zajednice. Neke radnje su uzete kao korisne, pozitivne, u isto vreme druge su doživljavane kao negativne, i za njih je zajednica nametala određene kazne, preko države ili verskih institucija. Radnje pojedinih ljudi, koje su u suprotnosti sa njihovom zajednicom koja u tom trenutku ima prihvaćenu predstavu o tome šta se smatra pozitivnim, klasifikuju se, definišu ovom zajednicom, kao krivična dela, grehovi ili loša karma. Ali, šta je dobro a šta loše? Na ovaj ili onaj način, svako se suočava sa ovim konceptima pri prvim koracima života, sa prvom rečju izgovorenom svesno. Prvih nekoliko godina života deteta njegova porodica predstvalja za njega ceo Univerzum i zakone tog "Univerzuma" — to je sve što on ima za uzor, i on, kao sunđer, upija u sebe norme ponašanja, koje su prihvaćene u porodici. Kada malo odraste, ranije ili kasnije, dete se suočava sa životom "ulice". Njegov Univerzum se širi, suočava se sa "novim" pravilima i propisima, usvojenim na "ulici". Pojmovi šta je "dobro" a šta je "loše" pri tome se značajno menjaju i šire. I na taj način proširenje "ličnog univerzuma" dešava se kod svakog čoveka do razmere sela, grada, zemlje i na kraju, cele planete. Dakle, bez ikakve želje sa njegove strane svaki čovek je potopljen u polje normi ponašanja društva u kojem živi. Štaviše, ove norme nisu ostale nepromenjlive za jedan isti narod u čitavoj njegovoj istoriji. Nametanja narodima novih religija, novih socijalno-ekonomskih odnosa, uvek su praćena i promenom uobičajenih normi ponašanja. I nije uvek zamena nekih normi ponašanja drugima (i ne uvek najboljim) prolazila mirno, bez prolivanja krvi, bez nasilja manjine nad većinom, ili obrnuto, većine nad manjinom. I ne uvek, nasilje manjine nad većinom ispostavilo se većim nasiljem nego većine nad manjinom, što zavisi od toga, kakva je manjina i kakva je većina. Ali bez obzira na to iz koje grupe dolazi nasilje, nasilje ostaje nasilje, što dovodi do ograničenja individualnih sloboda pojedinca, prepoznajući sebe kao deo čopora, populacije, vrste, zajednice ljudi, nazvane nama ljudskim društvom. I nezavisno od toga, kakvo grupisanje zajednice nameće svima ostalima svoje 94


norme, mogu se izdvojiti dva osnovna tipa nametnutih zajednicom normi ponašanja. Prvi tip — nametnute norme ponašanja služe interesima očuvanja ili opstanka čopora, populacije, naroda, nacije ili Homo Sapiensa, kao vrste u celini. Drugi tip — nametnute norme ponašanja nose veću ili manju opasnost od interesa za očuvanje ili opstanak čopora, populacije, naroda, nacije ili Homo Sapiensa, kao vrste u celini. Tako, pri jednom društvenom uređenju, ista akcija će se smatrati kao negativna, dok će se u drugom društvenom uređenju, sasvim je moguće smatrati kao blagoslov. U jednom slučaju, vršeći ova dela ljudi će se smatrati kao zlikovci, poslanici đavola, u drugom slučaju — kao dobrotvori ili sveci, božiji poslanici. I što je najzanimljivije, smisao toga "šta je šta" i "ko je ko", može da varira, kako brzo i često, tako i da ostane jedan isti u toku velikih istorijskih vremenskih perioda. Istorija ima mnogo takvih primera. Uzmimo na primer hrišćanstvo. Neprotivljenje nasilju prvih hrišćana, sa vremenom, promenilo je ratoborno hrišćanstvo, u kome se zapovest "ne ubij" odnosila samo na one koji su verovali u Hrista, kao "neophodno". A svi ostali, čak i hrišćani, ali verujući u Hrista malo drugačije, pretvoreni su u najgore jeretike, a ne-hrišćani i svi ostali — u varvare, koji moraju biti prisiljeni da veruju u Hrista ili budu ubijeni, spaljeni na lomači, polomljeni na komade i sl. Ista radnja čoveka procenjuje se suprotno, u zavisnosti od toga, protiv koga je radnja učinjena. Ako je protiv "pravog hrišćanina" — to se pretvaralo u smrtni greh, ako je protiv svih ostalih — u sveto delo. I što više ljudi ubiju takvi "sveci", veća je njihova svetost. I to se odnosi ne samo na hrišćanstvo, već na skoro sve svetske religije, koje postoje danas, tako i na nestale u hoasu istorije čovečanstva. Na taj način, pojam, šta je dobro a šta loše zavisilo je, kako od mnogih faktora, uslova i stavova, tako i od dominantne u nekom trenutku "generalne linije". Ali ipak, hajde da vidimo, kako je čovečanstvo u različitim fazama svoje istorije određivalo kategoriju greha ili loše karme. U Starom zavetu Gospod Bog daje svoje viđenje čovečanstvu koje je stvorio, šta je dobro a šta loše:

«8 Posle toga, Kain je rekao svom bratu Abelu: „Hajdemo u polje.” I dok su bili u polju, Kain je nasrnuo na svog brata Abela i ubio ga. 9 Kasnije Gospod reče Kainu: „Gde ti je brat Abel?”, a on odgovori: 95


„Ne znam. Zar sam ja čuvar svog brata?” 10 Tada mu Bog reče: „Šta si uradio? Slušaj! Krv tvog brata viče k meni sa zemlje. 11 I sada, da si proklet i prognan sa zemlje koja je otvorila svoja usta da iz tvoje ruke primi krv tvog brata. 12 Kad budeš obrađivao zemlju, ona će ti uskratiti svoj rod.Bićeš lutalica i begunac na zemlji.” 13 A Kain na to reče Gospodu: „Moja kazna za prestup prevelika je da bi se mogla nositi. 14 Gle, danas me teraš s ove zemlje, I biću skriven od tvog lica. Biću lutalica i begunac na zemlji, i ko me god nađe sigurno će me ubiti.” 15 Tada mu Gospod reče: „Zbog toga će ko god ubije Kaina pretrpeti sedmostruku osvetu.” Gospod je postavio znak za Kaina, da ga niko ne ubije kad ga nađe. 16 Tada je Kain otišao od Gospodnjeg lica i nastanio se istočno od Edena u zemlji Nod.»18. U biblijska vremena, Gospod Bog je gledao svoja stvorenja i u slučaju "lošeg" ponašanja, lično kažnjavao svakog grešnika, kao što se vidi na primeru Kaina. Ali, nažalost, od tada je odbacio sličnu praksu, da li zbog svoje zauzetosti, pa je ljudi postalo malo previše, a sve nije ni pratio, pa da li se on konačno i razočarao u svoje stvorenje — čoveka. U svakom slučaju, istoriji nisu poznati slični primeri ličnog učešća Gospoda Boga u kažnjavanju svakog grešnika. Očigledno primer Kaina nije poslužio kao lekcija ostalima, i broj grešnika je rastao sve do tada, dok strpljenje Gospoda Boga nije bilo iscrpljeno, kada je on odlučio da kazni sve grešnike odmah za sveukupne grehove... i "grunuo je", ako je moguće tako reći, Svetski potop:

«12 Kiša je pljuštala na zemlju četrdeset dana i četrdeset noći. 13 Tog dana Noje je ušao u barku, i s njim njegovi sinovi Sim, Ham i Jafet, njegova žena i tri žene njegovih sinova; 14 oni i sve divlje životinje po svojim vrstama, sva stoka po svojim vrstama, sve druge životinje što se miču po zemlji po svojim vrstama, sva stvorenja koja lete po svojim vrstama, sve ptice i sva krilata stvorenja. 15 I tako je k Noju u barku ulazilo dvoje po dvoje, od svake vrste stvorenja u kome je dah života. 18

«Ветхий Завет». Убийство Авеля. Бытие 4:8-16. 96


16 Od svake vrste stvorenja ušli su mužjak i ženka, baš kao što je Bog zapovedio Noju. Zatim je Gospod zatvorio vrata za njim. 17 Vode potopa padale su na zemlju četrdeset dana i sve više su rasle i podigle barku, tako da je ona plovila visoko iznad zemlje. 18 Vode su bujale i sve se više dizale nad zemljom, a barka je plovila na površini vode. 19 I vode su toliko preplavile zemlju da su prekrile sve visoke gore pod celim nebesima. 20 Vode su se podigle petnaest lakata iznad potopljenih gora. 21 Tako je izginulo svako stvorenje koje se micalo po zemlji: stvorenja koja lete, stoka, divlje životinje, mnoštvo drugih stvorenja koja vrve po zemlji, kao i svi ljudi. 22 Sve u čijim je nozdrvama bio dah života - sve što je bilo na kopnu – izginulo je. 23 Tako je on istrebio s lica zemlje sve što je postojalo, čoveka, divlje životinje, druge životinje što se miču i stvorenja koja lete po nebesima, sve je bilo istrebljeno sa zemlje. Preživeli su samo Noje i oni koji su bili s njim u barci. 24 A vode su prekrivale zemlju sto pedeset dana.»19. Nažalost i ta mera nije imala željeni efekat. Potomcima Noja lekcija nije bila odlučujuća za budućnost, jer uskoro su ljudi ponovo ogrezli u grehu, i Gospod Bog ponovo kažnjava grešnike, uništavajući Sodomu i Gomoru, spasivši od uništenja samo porodicu pravednog Lota20. Ali i nakon toga, ljudi su nastavili da greše. Verovatno je Gospod Bog digao ruke, kada je shvatio, da je greh u čoveku neuništiv, i kada je on izgubio svako interesovanje za svoje nesrećno "dete". I od tada je čovek prepušten sebi. Ali zašto, na kraju krajeva, Gospod Bog nije bio u stanju da usmeri na pravi put svoje izgubljene ovce — čoveka? Zašto se svaki put posle teške kazne čovek ponovo valjao u novim gresima, nije vodio ispravan život? Može biti da Gospod Bog zbog svoje zauzetosti nije dovršio nešto, propustio je nešto veoma važno i nije uložio u svoju decu nešto, bez čega njegovo sazdanje jednostavno nije u stanju da bude pravedno? Možda, strah od božije kazne ostaje samo strah, koji uzrokuje čoveku da radi ispravno, samo pri pogledu na smrtnu osvetu desnice božje, a kada je on zauzet — strah brzo nestaje, a na površinu se ponovo izvlače svi smrtni gresi, koji su se krili u školjci straha? Može biti, da je Tvorac loš psiholog i nije 19 20

«Ветхий Завет». Всемирный потоп. Гибель всего живого. Бытие, 6:5-8, 7:11-24. «Ветхий Завет». Бытие, 19:12-26. 97


toliko mudar, kao što bismo to želeli? I ako je Gospod Bog stvorio čoveka po svom liku i naličju, i ako je čovek po svojoj prirodi nepopravljiv grešnik, da li to znači da je i sam Gospod Bog daleko od savršenstva?!. Ostavimo da ovu dilemu razreši sam Gospod Bog i vratimo se na analizu samih grešnika... Kada je Bog (ili Bogovi) "odmahnuo(li) rukom" čovečanstvu, čovečanstvu nije preostalo ništa drugo, nego da samo reši pitanje o tome, kakvu kaznu treba baciti na grešnike. Sa pojavom društvenih struktura, čovečanstvo je počelo da obavlja, u određenoj meri, ulogu osvetničke "desnice božje". Isklijao je institut države i uzeo je na sebe funkciju Gospoda Boga u određivanju kakvo je delo neophodno i potrebno smatrati grehom, zločinom, a kakvo ne, i kakvu kaznu mora da dobije ovo ili ono delo čoveka. Na kraju, to je dovelo do pojave zakona i srodnih državnih struktura, koje prate primenu tih zakona i određuju stepen kazne za nepoštovanje istih. Ali to je sekundarno, a primarno je, da se ponovo stvori institut straha, samo ne pred "Božjim gnevom", već pred "gnevom" države. Suština ostaje ista: čoveku je samo saopšteno da "viša instanca", bez obzira da li je to Gospod Bog ili država, nešto smatra prihvatljivim ponašanjem, a nešto ne, i da će pratiti ako se neko usudi da ne posluša "uzvišene zapovesti". Dakle, relativni red u ljudskom društvu se održava preko straha od moguće kazne, a ne zbog razumevanja zašto treba da se ponaša upravo tako, a ne drugačije. I ako ne bi bilo ovog straha, onda bi većina ljudi bila spremna da krši zakone i norme ponašanja ako bi im takve povrede zakona donosile bilo kakvu korist, sa njihove tačke razumevanja šta je korist. Zapravo strah od kazne od strane države za života, a za neke — strah od kazne na Strašnom Sudu nakon smrti, kada će grešnici biti u Paklu, gde će ih đavoli polako peći u tiganju, zaustavlja kršenje zakona ili pravila ponašanja. Treba li da budemo iznenađeni da je bilo, da ima i da će biti ljudi kojima su pohlepa, sebičnost, ambicija i želja za izdvajanjem, na kraju, ispostavlja se jači od straha od moguće kazne? I takvi ljudi svesni su takvog rizika, nadaju se da će lako izbeći odgovornost za svoje postupke. U čemu je razlog takvog ponašanja? Zašto ljudi smatraju da kaznu za počinjen prekršaj dobijaju samo onda kada ih neko stisne za ruku? A ako je delo učinjeno "čisto", odnosno, bez ikakvih tragova na licu mesta, bez kojih ne bi bilo moguće dokazati njihovu krivicu, oni (kriminalci) se osećaju kao "na nebu". Zašto je to postalo moguće, u principu? Samo zato što su uvereni da su svi zakoni stvoreni samo da bi ograničili 98


njihovu ličnu slobodu izražavanja, da oni sami ostvaruju drugim ljudima njihovu sopstvenu slobodu izražavanja. Da su zakoni i moralne norme stvoreni i postoje samo za opravdanje nasilja nad nekim drugim, manjine nad većinom ili većine nad manjinom. Oni su sigurni da su sva pravila igre nastala veštački i nemaju ispod sebe nikakve stvarne osnove. Objašnjenje, da je raditi loše — loše zato jer je loše, — samo podržava njihove sumnje o tome, da su sva ograničenja relativna i nemaju ispod sebe stvarnu osnovu. Treba napomenuti da je na neki način, ovaj pristup ispravan. Zaista, mnogi zakoni izražavaju interese određene grupe ljudi ili klase, i zaista izvršavanje zakona od strane većine građana je zbog straha od moguće kazne zbog kršenja istih. Ali strah nije neophodno i dovoljno objašnjenje razloga zašto ne mogu da krše zakon. I pri tom scenariju zakoni i moralni principi ni na koji način ne mogu da postanu unutrašnja potreba da se ponaša upravo tako, a ne nekako drugačije. Jer zakoni i moralni principi su osigurani preko spoljnjih (u odnosu na čoveka) kaznenih sredstava i metoda, bez obzira da li one potiču od crkve ili od države. Upravo zato, što kaznu "obezbeđuju" spoljne sile, čovek, je spreman da počini zločin ili nemoralno delo, pokušava da pronađe "rupu", da doskoči, zaobiđe mogućnost kažnjavanja za počinjeno, bez razumevanja najvažnijeg:

Postupak bilo kog duhovnog bića u prvom redu ispoljava se na njemu samom. Pošto svaka individualnost poseduje slobodu izbora, njene odluke utiču na njenu strukturu. Od izbora zavisi njena dalja sudbina: jednim delima ličnost u razvoju pomaže svoj uspon prema vrhu preko različitih oblasti Zlatnoga Puta, drugima otežava sebe, učvršćujući veze koje usporavaju razvitak, i vuku naniže, u Tamne Svetove. To i jeste Zakon Boginje Karne, u slučaju da je uspon nemoguć javlja se potreba da se 99


ponovo prođe čitav Krug Života, ali sad u drugim realnostima, kako bi se obavio neophodan rad na svojoj Duhovnoj suštini. ………………………………………… U primitivnom ljudskom shvatanju Zakon Boginje Karne odrazio se kao ideja o Tri Velika Suda nakon smrti, koji se nazivaju i Strašni Sud. U stvari, Nema nikakvog Strašnog Suda, postoji samo odlaganje uzlaznog kretanja, i to samo privremeno, zato što je sve potčinjeno Opštem Zakonu Uzdizanja od nižeg ka višem. Zlo, čak iako je nevoljno učinjeno, uvek opterećuje svoga počinitelja. Samo tamo, gde su Duhovna bića toliko visoko da uzdizanje postaje prirodni uslov njihovog života, koji je sam usmeren ka pomaganju uzdizanja nižih bića, tamo Karma, kao neizbežna zakonomernost ustupa mesto drugom delatnom načelu, koji se javlja u vidu Ljubavi.21 Dakle, hajde da pogledamo šta se dešava sa čovekom kada on čini ovo ili ono delo i da pokušamo da razumemo, kako se na čoveka i u njemu samom odražava počinjeno delo... Pre svega, želeo bih da obratimo pažnju na činjenicu da svakom od naših postupaka odgovara ova ili ona emocija, hteli mi to ili ne, da li smo svesni toga ili ne. Čovek, kako bi se podesio na željenu radnju, priprema se za to da on želi da je učini. Bez takvog podešavanja na radnju, sama radnja postaje nemoguća. Ova pozicija samo na prvi pogled izgleda čudno. Stvar je u tome, što u većini slučajeva niko ne obraća pažnju na odgovarajuće promene emocionalnog stanja. I to se dešava iz više razloga: 21

«Славяно-Арийские Веды», Книга Света, Книга Вторая, Харатья 4, с. 82-84. 100


1. Počinjena čovekom dela u većini su počinjena više puta, ponekad milione puta, što dovodi do razvoja stalnih uslovnih reakcija. Kao rezultat toga, svi procesi emocionalnog prilagođavanja na određenu radnju odvijaju se na nivou podsvesti. I u tom slučaju svest čoveka praktično u ovom procesu ne učestvuje. Svesno učešće čoveka se javlja samo u fazi razrade uslovnog refleksa što se u većini slučajeva javlja u detinjstvu. 2. Počinjena čovekom dela se odvijaju refleksno, automatski. Stupaju na snagu tzv bezuslovni refleksi, koje je dobio čovek kroz gene u "nasleđe" od predaka. Zbog toga se, opet isto, emocionalno podešavanje na radnju dešava na podsvesnom nivou, i čovek ne daje dešavajućem procesu vrednost iz jednog jednostavnog razloga — on ne primećuje to, njegova svest je u to vreme zauzeta nečim drugim. 3. Čovek mora da shvati, šta se dešava sa njim, da je bez potrebnih znanja raditi, ako ne i nemoguće, onda, u najmanju ruku, veoma teško. U svakom slučaju, u većini slučajeva, većina ljudi ne analizira šta se dešava sa njima u svakodnevnom životu. Samo u nekim kritičnim trenucima svog života, kada je iz jednog ili drugog razloga, čovek primoran da izvrši neku novu, nepoznatu za njega radnju, pažnju nesvesno fiksira na prateću reakciju emocionalnog stanja. I, pre svega, zahvaljujući novitetu kao i delovanju, tako i pratećem emocionalnom stanju. Svakom emocionalnom stanju čoveka odgovara određeni nivo sopstvene dimenzionalnosti22. U uobičajenom normalnom stanju primarne materije, oslobođene pri podeli materija u ćelijama, zasićuju sva tela suštine tog čoveka, koja je on evoluciono izgradio. Razmotrimo najbolju opciju, kada je čovek dostigao nivo evolutivnog razvoja, pri kome njegova suština ima drugo, treće i četvrto materijalno telo (eterično, astralno i prvo mentalno). Pri tome, oslobođene u ćelijama primarne materije se raspoređuju na svim nivoima, zasićujući druga, treća i četvrta materijalna tela ćelija. Druga materijalna tela ćelija zasićuju se primarnom materijom G, treća materijalna tela — primarnim materijama, G i F, četvrta materijalna tela — G, F i E. Kao što je ranije pomenuto, sveukupnost drugih materijalnih tela ćelija fizički gustog tela čoveka formira drugo materijalno telo čoveka, i shodno tome, skup trećih materijalnih tela ćelija čoveka — treće materijalno telo čoveka; skup četvrtih materijalnih tela ćelija čoveka — četvrto materijalno telo čoveka. Prema tome, pri zasićenosti primarnim materijama, drugih, trećih i četvrtih materijalnih tela ćelija čoveka, dešava se zasićenje drugog, trećeg i četvrtog materijalnog tela suštine čoveka. Pri toj zasićenosti oslobođena 22

Более подробно см. Н. Левашов, «Сущность и Разум», Том 1, Глава 3. 101


primarna materija G raspoređuje se među tri tela suštine čoveka — drugog, trećeg i četvrtog, i kao posledica toga, svako od tela suštine dobija samo deo "kolača". U isto vreme, oslobođena primarna materija F zasićuje treće i četvrto telo suštine i svako od ovih tela dobija "veći deo kolača". A oslobođenu materiju E u potpunosti "dobija" četvrto materijalno telo suštine. Dakle, uzlazni tok primarne materije G zasićuje tri tela suštine čoveka, uzlazni tok primarne materije F — dva tela suštine, a uzlazni tok primarne materije E — samo jedno telo. Takvo raspoređivanje primarnih materija među telima suštine čoveka stvara potrebne uslove za optimalan rad mozga čoveka, omogućava čoveku da misli, da bude svestan sebe i svojih postupaka u odnosu na okružujući svet. Funkcionisanje pamćenja i svesti nemoguće je bez zasićenja primarnim materijama, G, F i E drugog, trećeg i četvrtog materijalnog tela suštine. Posebnu ulogu u tome igra zasićenje primarnim materijama, trećeg i četvrtog materijalnog tela23. Ali, pri takvoj raspodeli primarnih materija, drugo materijalno telo čoveka dobija samo deo toka oslobođene primarne materije G (Sl. 134).

Sl. 134 23

Более подробно см. Н. Левашов, «Сущность и Разум», Том 1, Главы 5 и 6. Том 2, Глава 7. 102


Zasićenje drugog materijalnog tela primarnom materijom G određuje nivo fizičke aktivnosti čoveka i trajanje iste. U normalnom stanju mišići su opušteni, nisu napregnuti, nalaze se u stanju, takozvanom, mišićnog tonusa, kada se dešava mikroskopsko smanjenje mišića, stezanje i opuštanje, što omogućava da se sačuva željeni položaj fizički gustog tela. Iz takvog stanja nije moguće odmah preći u stanje velike fizičke aktivnosti. Za velike fizičke aktivnosti potrebno je intenzivno zasićenje drugog materijalnog tela primarnom materijom G, pri čemu nastaje višak zasićenja tog tela tom materijom. Višak zasićenja drugog materijalnog tela primarnom materijom G dovodi do pojave povratnog toka primarne materije G od drugog materijalnog tela ka prvom — fizički gustom telu. Povratni tok primarne materije G stvara projekciju drugog materijalnog tela na nivou prvog. Dešava se preklapanje projekcije drugog materijalnog tela na prvo, i kao posledica toga, menja se nivo sopstvene dimenzionalnosti, kako fizički gustog tela u celini, tako i svake ćelije pojedinačno. Promena sopstvenog nivoa dimenzionalnosti ćelija dovodi do povećanja aktivnosti raspada organskih i neorganskih molekula unutar njih, što dovodi do povećanja protoka primarnih materija između nivoa. Metabolička aktivnost organizma u celini raste, i stvara potrebne uslove za održavanje visoke fizičke aktivnosti. Pitanje je samo u tome na koji način se dešava preraspodela tokova primarnih materija među telima suštine? Odakle se pojavljuju "klapne" na putu uzlaznih tokova primarnih materija, "ne dozvoljavajući" primarnim materijama da se kreću na drugi nivo!? Na kraju krajeva, prilikom fizičke aktivnosti, zasićenje primarnim materijama, trećeg i četvrtog materijalnog tela suštine je prosto besmisleno i nepotrebno. To je samo gubljenje potencijala organizma. Dakle, odakle i kako se pojavljuju te "klapne"? Sve je u prirodi jednostavno i lepo. Ulogu "klapne" obavljaju naše emocije. Svaku emociju prati oslobađanje trećeg materijalnog (astralnog) tela nagomilanih u njemu primarnih materija G i F. U ovom slučaju se smanjuje zasićenost ovim primarnim materijama trećeg materijalnog tela, i kao posledica toga, menja se stepen uticaja tog tela suštine na okružujući mikroprostor. Dolazi do promene sopstvenog nivoa dimenzionalnosti trećeg materijalnog tela, i kao rezultat toga, menja se raspoređivanje uzlaznih tokova primarnih materija među telima suštine. Takvo preraspređivanje uzlaznih tokova primarnih materija dovodi do promene stepena zasićenja svakog tela suštine, što i pruža mogućnost za optimalnu realizaciju željenog delovanja. Dakle, emocije obavljaju regulatornu ulogu u raspodeli uzlaznih 103


tokova primarnih materija među telima suštine, što je jedna od najvažnijih evolucionih tekovina žive materije. Postavlja se pitanje, kako su emocije povezane sa karmom? To samo na prvi pogled nema nikakve veze, a u stvarnosti je sve suprotno od toga... Svakoj radnji odgovara određeno emocionalno stanje. U cilju toga, da lakše to uvidimo, hajde da pogledamo ovaj fenomen na nekom primeru, poželjno je na takvom, kada se ovaj fenomen manifestuje maksimalno. Analizirajmo procese koji se dešavaju u čoveku, kada on ubija drugog čoveka. Normalan čovek u normalnom stanju jednostavno ne može da ubije sebi sličnog, čak i kada je za to potrebno samo da pritisne okidač. Ali isti taj normalan čovek ipak može to da uradi pod određenim uslovima. Koji su to uslovi i šta se dešava sa čovekom kada je on spreman da ubije sebi slične? Mogu se razlikovati prirodni uslovi, gurajući jednog čoveka da ubije drugog, a takođe i veštački uslovi, nastali pod uticajem iskrivljenog morala i lažnih vrednosti, kada čovek nalazi za sebe neverovatne razloge, zbog kojih on mora da upotrebi silu, sve do ubistva, da prisvoji ono što je stvoreno radom drugih ljudi ili im pripada. Najčešće stoji iza toga, ne želja da se stvori sve što je potrebno svojim radom, već bolesna želja da se ima više nego što on sam zaista zaslužuje. U svakom slučaju, postoji sukob između bolesne ili iskrivljene svesti čoveka ili grupe ljudi i javnog načina raspodele društvenog proizvoda rada. Kakvi mogu biti prirodni uslovi? Naizgled ne bi trebalo da postoji nikakvih prirodnih uslova, koji bi učinili da jedan čovek ubije drugog! Ali iz niza razloga, u vezi sa iskrivljenim moralom dela društva, takve situacije se javljaju mnogo češće, nego što bi želeli u našem vremenu. Ove situacije se javljaju pri opasnosti za život i zdravlje ljudi ili voljenih, kada stupaju na snagu zakoni očuvanja sebe i sebi sličnih — svoje porodice, roda, plemena, naroda. Kada je čovek primoran da ubije da ne bi bio sam ubijen, da zaštiti od nasilja slabije, ženu i decu. U tom slučaju, uključuje se instinkt samoodržanja i očuvanje vrste. Vojnik, ubivši neprijatelja, koji je došao da ubije i iživljava se nad njegovim bližnjim i njegovim saplemenicima, ubija, ne zato što želi, već zato što nema drugih mogućnosti da sačuva sebe i svoje saplemenike. Ali čak i pri takvim plemenitim uzrocima, ubistvo ostaje ubistvo, samo uslovljeno višim pobudama. Ali, ipak, čovek zbog toga, da bi počinio ubistvo, čak i fokusirajući se na više porive, mora da "uđe" u stanje spremnosti za ubistvo. To stanje spremnosti za ubistvo izazvano je emocijama, odgovarajućem emocionalnom stanju predatora, spremnom za ubistvo planirane žrtve (Sl.135). 104


Sl.135 Stanje grabljivca zahteva optimalno najviše od fizičkog tela, kada je grabljivac u stanju da pokaže maksimalnu svoju brzinu, snagu, izdržljivost, bez koje on nije u stanju da ubije svoj plen, i kao posledica toga, da ne umre od gladi i da nahrani svoje mladunce. Sve ove osobine se odnose na fizički gusto telo i obezbeđuju se pri maksimalnoj zasićenosti drugog materijalnog tela primarnom materijom G. Čovek je izašao iz prirode i zato njegovo emocionalno stanje ubistva tačno odgovara stanju grabljivca. Postoje međutim neke razlike, uslovljene time, da je suština čoveka evoluciono iznad suštine bilo koje životinje, zbog čega je čoveku znatno složenije da pređe u stanje predatora, 105


nego bilo kom drugom živom biću. Rezonantno stanje "ubistva" se značajno razlikuje od normalnog stanja čoveka. Dakle, za prelazak u stanje "ubistva", suština trpi značajne kvalitativne promene. Emocionalno stanje ubistva aktivira oslobađanje u trećem telu primarnih materija G i F, pri čemu se smanjuje zasićenost tog tela sa njima. I kao posledica toga, smanjuje se uticaj trećeg tela na okružujući mikroprostor, što rezultira time, da se kvalitativna barijera između trećeg i četvrtog tela suštine zatvara. Pri tome delimično se pojavljuje kvalitativna barijera između drugog i trećeg tela suštine. Tako uzlazni tok primarne materije G u većoj meri zasićuje drugo telo, delimično treće i uopšte ne zasićuje četvrto. Na taj način, drugo telo dobija lavinu izlazećeg toka primarne materije G, što pruža iznadprosečno zasićenje drugog tela i izaziva snažan povratni tok primarne materije G od drugog tela ka prvom — fizički gustom telu čoveka, što i omogućava čoveku da ostvari svoje planove - da ubije drugog čoveka, ili neku životinju (Sl.136).

Sl.136 106


U relativno bliskoj prošlosti ubistvo se vršilo kroz sukob, oružje je bio kamen, štap, kasnije — koplje, nož, mač i luk. Upravo zahvaljujući prelasku fizičkog tela u "superstanje", pojavila se šansa da izađe kao pobednik iz tog sukoba. Tokom takvih borbi za opstanak pojedinaca, stada, a kasnije i plemena, došlo je do prirodne selekcije. Preživljavao je samo onaj, ko je mogao brzo da pređe iz "mirnog" stanja u stanje "rata". Svi ostali su ginuli u toku ove prirodne selekcije. Nivo razvoja primitivnog čoveka je bio samo neznatno iznad evolutivnog nivoa visoko razvijene životinje, prelazak u "status ubice" nije dovodio do značajnih promene evolucionih kvaliteta suštine. Suština primitivnog čoveka nije zadobijala značajne štete usled sličnih kvalitativnih promena. U slučaju "kulturnog" čoveka, njegov evolutivni razvoj se u velikoj meri razlikuje od nivoa evolutivnog razvoja životinje, a slični evolucioni "skokovi u divljaštvo" više nisu prolazili nezapaženo. Hajde da pokušamo da razumemo zašto se dešava tako a ne drugačije? Zašto ubijanjem nekoga, čovek gubi svoje evolucione kvalitete i gomila "lošu karmu", i vraća se u stanje "divljeg čoveka"? Svaki sistem, uključujući i sistem tela živog organizma, u našem slučaju — čoveka, može da se nalazi u dva kvalitativna stanja. U stabilnom i nestabilnom. Pri stabilnom stanju ravnoteže sistema, sam sistem se vraća, posle nekog vremena, u početno stanje. U slučaju nestabilnog stanja ravnoteže sistema, nije u stanju da se vrati u svoje prvobitno stanje. Pri stabilnom stanju sistema od velikog je značaja amplituda odstupanja od stabilnog stanja, drugim rečima — koliko se snažno menjaju parametri sistema od onih, u kojima je on u optimalnom stanju. Ako amplituda odstupanja pređe neku kritičnu za dat sistem vrednost, javlja se delimično ili potpuno uništenje sistema, pri kome on prelazi u drugo kvalitativno stanje. Dakle, primenjeno na čoveka, svaka emocija izaziva kvalitativne promene stanja suštine, izaziva preraspodelu uzlaznih tokova primarnih materija između drugog, trećeg i četvrtog materijalnog tela suštine. Pri tome, u zavisnosti od toga koje su testirane emocije — pozitivne ili negativne — dešava se otvaranje (polu otvaranje) ili zatvaranje (polu zatvaranje) kvalitativnih barijera između tela suštine. Pri tome, "emocionalno stanje ubistva" "ispretumbava" sve dozvoljene granice promene kvalitativnog stanja sistema tela, koja sama i predstavljaju suštinu čoveka. Hajde, da pogledamo, kako "emocionalno stanje ubistva" dovodi do uništenja same suštine čoveka. 107


Negativne i zaštitne emocije dovode do izbačaja iz trećeg materijalnog tela akumuliranih u njemu primarnih materija G i F, i kao rezultat, stepen uticaja ovog tela na okružujući mikroprostor se smanjuje, i dešava se delimično ili potpuno zatvaranje kvalitativne barijere između trećeg i četvrtog tela suštine. Treće telo suštine kao da "gubi na težini" i više nije u stanju da "gura" kvalitativnu barijeru između trećeg i četvrtog nivoa. Kao rezultat toga, dešava se prestanak zasićenja četvrtog tela suštine uzlaznim tokovima primarnih materija, a u isto vreme, značajno se povećava zasićenje drugog tela suštine, što je neophodno za realizaciju maksimalnih fizičkih aktivnosti. Hajde da pokušamo da shvatimo ovaj proces, razmatrajući ga na tri nivoa — suštine, ćelije i molekula DNK ili RNK... U normalnom emotivnom stanju uzlazeći tokovi primarnih materija proporcionalno zasićuju tela suštine, ćelije i molekule (Sl.134, Sl. 137 i Sl.138)

Sl. 137 108


Sl. 138 Pri tome svako od tela na svim nivoima (suštine, ćelija i molekula) dobija potrebno za optimalan rad zasićenje i u stanju je da obavlja svoje funkcije. Ovo je posebno važno za nervne ćelije organizma, za normalno zasićenjе svih tela koja obezbeđuju optimalni rad pamćenja i svesti. Samo pri dovoljnoj zasićenosti drugog i trećeg tela ćelija i molekula DNK nervnih ćelija mozga, dolazi do formiranja dugoročnog sećanja, samo sa dovoljnom zasićenošću drugog, trećeg i četvrtog tela ćelija i molekula DNK nervnih ćelija, čovek je u stanju da misli, shvatajući sebe kao deo Univerzuma, da stvara novu i divnu 109


muziku, poeziju, da slika, vaja skulpture i još mnogo toga... I što je bolje razvijen sistem tela suštine, ćelija i molekula DNK, to više visokih vrhova u svom radu dostiže čovek, u trenucima uvida izbija izvan predela uobičajenog, stvarajući večno i jedinstveno ili "prosto" genijalno. Svako telo nervnih ćelija čoveka je dodatni "sprat" zdanja univerzuma, kuda čovek dobija mogućnost da pogleda. Svako telo pomera dalje horizont mogućeg znanja, stvara "dodatne" organe čula, omogućavajući mu da sagleda svešću to, što je ranije bilo nepoznato... Posebna uloga tela molekula DNK među ostalim molekulima, koji formiraju kavez, leži u tome što spirala DNK molekula stvara u svom unutrašnjem obimu stojeći talas dimenzionalnosti, što i stvara uslove za raspad "zarobljenih" molekula na primarne materije, protok koji i stvara uzlazni tok primarnih materija, to je prvo. A drugo, tela molekula DNK, opet, u unutrašnjem obimu spirale, stvaraju takav uticaj na mikroprostor, pri kome dolazi do otvaranja kvalitativnih barijera između nivoa, a da pri tome oni sami nisu uništeni24. Što je više evolutivno razvijen čovek, to mu je dramatičniji prelazak u «emocionalno stanje ubistva» zbog toga što razlika između osobina normalnog stanja i «stanja ubistva» znatno prelazi maksimalno dozvoljenu amplitudu odstupanja od ravnotežnog stanja sistema. Na taj način, što je više evolutivno razvijeno biće, do većeg razaranja dovodi prelazak u "stanje ubistva". Što je manje evolutivno razvijeno biće, manja je razlika između normalnog stanja i «stanja ubistva», zbog toga što se značajno smanjuje amplituda odstupanja od ravnotežnog stanja sistema. Uticaj «stanja ubistva» pri ubijanju čoveka, na primer, od strane vuka ili drugog čoveka, potpuno se drugačije odražava na kvalitativno stanje vuka i čoveka-ubice. Na kvalitativno stanje suštine vuka ovaj događaj neće se manifestovati praktično ni u čemu, u isto vreme, u slučaju čoveka-ubice promene su značajne, a ponekad i dramatične. Hajde da sada pokušamo da razumemo zašto i kako se to dešava sa čovekom... Kada čovek prelazi iz normalnog stanja u «stanje ubistva», dešava se izbacivanje akumuliranih u trećem telu (astralnom) suštine osnovnih materija G i F, što rezultira time da se nivo sopstvene dimenzionalnosti tog tela umanjuje, i dešava se zatvaranje kvalitativne barijere između trećeg i četvetrtog tela suštine. Takođe se javlja i delimično zatvaranje kvalitativne barijere između trećeg i drugog tela suštine (Sl.139).

24 Более подробно об этом см. Николай Левашов, «Сущность и Разум», т. 1, Гл. 2. «Неоднородная Вселенная», Гл. 4.

110


Sl.139 I kao posledica toga, dolazi do preraspodele uzlaznih tokova primarnih materija. Potpuno prestaje zasićenje primarnim materijama četvrtog tela suštine, značajno se smanjuje stepen zasićenja trećeg tela. Posebno važnu ulogu u tome igra raspodela među telima suštine primarne materije G. Veći deo uzlaznog toka ove primarne materije ide na zasićenje drugog tela suštine. Kao rezultat toga, nastaje višak zasićenja tog tela suštine. I kada taj višak zasićenja dostigne kritičnu vrednost, nastaje snažan povratni (padajući) tok primarne materije G iz drugog materijalnog tela suštine na fizičko telo. Povratni tok primarnih materija prisutan je uvek u živoj ćeliji, to je zapravo 111


cirkulacija primarnih materija između tela i to je neophodan uslov života. Samo u slučaju viška zasićenja drugog tela suštine primarnom materijom G, obrnuti tok postaje dovoljno moćan da stvori projekciju drugog materijalnog tela suštine na fizički gustu ćeliju. Sličan proces se javlja i pri deljenju ćelija, samo u slučaju deljenja projekcija drugog tela suštine na fizički gustu ćeliju pojavljuje se, kao posledica značajnog povećanja snage izlazećeg toka primarnih materija, što je posledica viška koncentracije organskih molekula unutar fizički guste ćelije. Pri deljenju ćelija, međutim, dešava se normalna raspodela primarnih materija između tela suštine, i ne dešava se potpuno ili delimično zatvaranje kvalitativnih barijera. U slučaju «stanja ubice», projekcija drugog tela ćelije suštine na fizički gustu ćeliju nastaje kao rezultat potpunog ili delimičnog zatvaranja kvalitetnih barijera između tela ćelije suštine. Stvarajući tu projekciju povratni tok primarne materije G je dovoljno moćan da stvori, ali nije dovoljno moćan da uništi ćeliju (Sl.140).

Sl.140 112


Međutim, u fizički gustoj ćeliji dolazi do nekih oštećenja. Zašto ona nastaju, ako ćelija u celini nije uništena? Sve je veoma jednostavno. Projekcija drugog tela ćelije suštine na fizički gustu ćeliju "donosi" sa sobom na fizički gusti nivo dodatni uticaj na mikroprostor ćelije. Kao rezultat takvog "spoljašnjeg" uticaj povećava se nivo sopstvene dimenzionalnosti fizički guste ćelije. I ako takav "spoljašnji" uticaj na nivo sopstvene dimenzionalnosti ćelije dostigne neku kritičnu vrednost, nastaju uslovi pod kojima počinju delimično da se raspadaju i molekuli DNK. A, na prvom mestu počinju da se razbijaju elektronske komunikacije između "skeleta" molekula DNK i novo prisajedinjenih radikala (Sl.141).

Sl.141 113


"Skelet" molekula DNK neurona ćemo smatrati kvalitativnom strukturom ovog molekula, koji čovek dobija pri rođenju od svojih roditelja. Pri evolucionom razvoju tokom života, informacije, ulaze u mozak čoveka kroz njegove organe čula, menjajući molekularnu strukturu "kostura" molekula DNK. Vremenom molekul DNK postaje teži zbog povezivanja na slobodne spoljne elektronske veze slobodnih radikala. Na "skeletu" molekula DNK raste «evolutivno meso», menja se stepen uticaja molekula na okružujući mikroprostror. Pri tome se povećava nivo dimenzionalnosti "udebljanog" molekula DNK, i javlja se povećanje stepena otvaranja kvalitativne barijere između fizički gustih molekula i njihovog drugog materijalnog tela. A to znači povećanje stepena otvaranja kvalitativne barijere neurona u celini. U lancu se ove kvalitativne promene dešavaju na nivou svih tela neurona. Srećno stečene na sličan način osobine su fiksne na nivou DNK i prenose se na suštinu čoveka. Dešava se evolutivni razvoj suštine. Slični procesi se odvijaju i u svim ostalim ćelijama ljudskog organizma, a ne samo na nivou neurona mozga. Kao rezultat tog procesa dešava se evolutivni razvoj kako suštine, tako i biomase, koju i predstavlja fizički gusto telo. I to se odnosi ne samo na čoveka, već i celu živu prirodu. Upravo zahvaljujući tom «rastu evolutivnog mesa», postala je moguća evolucija života uopšte 25. Dakle, nastala u «stanju ubistva» projekcija drugog materijalnog tela ćelije na fizički gustu ćeliju izaziva nestabilnost elektronskih veza unutar evolutivnih izmena molekula DNK. Na prvom mestu, "odvaljuje" se sa "skeleta" molekula DNK «novo evolutivno meso» zbog toga što nema vremena da se završi kvalitatativna promena od povezivanja novih slobodnih radikala po lancu na svim materijalnim telima suštine. Novostečeno se pokazuje kao najslabije u strukturi molekula DNK svih ćelija organizma. Kao rezultat toga, smanjuje se molekulska težina molekula DNK, i pojednostavljuje se kvalitativna struktura molekula. I kao posledica toga, smanjuje se stepen otvaranja kvalitativne barijere između fizičkih i drugih materijalnih nivoa kako svake pojedinačne ćelije, tako i organizma u celini. U isto vreme, identične promene se dešavaju i na nivou drugog materijalnog tela molekula DNK ćelije i organizma u celini. Višak zasićenja trećeg tela suštine primarnom materijom G dovodi do nastanka povratnog toka te materije od trećeg tela suštine ka drugom, i dešava se formiranje projekcije trećeg tela na drugo telo suštine. To, zauzvrat, dovodi do promene nivoa sopstvene dimenzionalnosti drugog tela suštine i analognom uništenju odgovarajućih 25

Более подробно см. Николай Левашов, «Сущность и Разум», т. 1, Гл. 5 и 6. 114


kvalitativnih struktura tog tela. A rezultat je — gubitak nekih evolutivnih kvaliteta, povratna evolucija ili lakše — degradacija. Na taj način, «stanje ubistva» postaje za čoveka, ne samo emotivna zbunjenost, šok, već je i praćeno realnim promenama na genetskom nivou i nivou suštine, sa posledicama koje se javljaju kao evoluciona degradacija. Kao što se vidi iz navedenog, "kazna" za ubistvo dešava se u trenutku izvršenja istog automatski, kao rezultat prirodnih procesa koji se dešavaju na nivou genetike i suštine čoveka. Nestaje potreba za "učešćem" Boga pri presuđivanju "kazne" u vreme Strašnog Suda, i nema nikakvog Strašnog Suda, osim Suda Prirode. Priroda je "organizovala" sve tako, da je ostavila Gospoda Boga bez posla, pretvarajući ga u "nezaposlenog". Radnje čoveka odražavaju se na njemu samom i njegovom potomstvu, odnosno na njegovoj još nerođenoj deci i njihovom potomstvu. Nakon izvršenja ubistva, svi sistemi čoveka koji ga je izvršio, postepeno počinju da se oporavljaju, sa izuzetkom izgubljenog (Sl.142).

Sl.142 115


U normalnom stanju organizam stvara uzlazni tok, koji počinje postepeno da zasićuje treće materijalno telo suštine primarnim materijama, G i F, zbog čega ono postaje sve teže i počinje jače da utiče na okružujući mikroprostor. Postepeno sopstveni nivo dimenzionalnosti trećeg tela se povećava i dostiže optimalan nivo. Ovaj novi optimalni nivo će biti manji od prethodnog, zbog gubitka molekularne težine molekula DNK kao rezultat posledice uticaja "stanja ubistva" na čoveka (Sl.143).

Sl.143 116


Tek nakon nepotpunog oporavka trećeg tela suštine ponovo se otvara kvalitativna barijera između trećeg i četvrtog nivoa, i počinje zasićenje četvrtog materijalnog tela primarnim materijama. Zbog toga, što je i četvrto telo suštine, kao i sva ostala (mada nije učestvovalo u procesima u vezi sa "stanjem ubistva") izgubilo deo svoje kvalitativne strukture, zasićenje se dešava ne sa tri primarne materije, G, F i E, kao što je bilo pre "događaja", već sa dve — G i F. Smanjenje sopstvenog nivoa dimenzionalnosti trećeg tela suštine dramatično utiče i na nivo sopstvene dimenzionalnosti četvrtog tela suštine. Na taj način, "povlačenje" čoveka od «stanja ubistva» u normalu dovodi do postepene obnove zasićenja tela suštine primarnim materijama, pri čemu se zasićenje dešava u skladu sa novim evolucionim nivoom suštine (Sl.144).

Sl.144 117


I naravno, ovaj "novi" evolucioni nivo će biti ispod prethodnog. Prestanak zasićenja četvrtog tela suštine primarnom materijom E utiče pre svega na kreativne sposobnosti čoveka, smanjuje njegove intelektualne sposobnosti, mogućnosti empatije, itd. Drugim rečima, čovek, posle «stanja ubistva» i čovek «do» «stanja ubistva» su — dve različite osobe, sa različitim karakterima, moralnim vrednostima, kreativnim i intelektualnim mogućnostima. Delovanje čoveka — to nije samo moralno shvatanje, koje može da varira sa promenom same ljudske zajednice, već realni proces, koji menja čoveka kako na nivou njegove genetike, tako i na nivou njegove suštine. Razumevanje procesa koji se dešavaju sa čovekom tokom određene radnje, je jedno od ključnih razumevanja za bilo kog čoveka. Razumevanje onoga što se dešava onemogućava prevaru, nametanje lažnih moralnih i etičkih principa. Shvatajući šta se dešava tokom određene radnje, čovek shvata da "darivanjem" ovoj ili onoj crkvi novac, neće promeniti ništa. Samo će se desiti očigledna samoobmana, koja je na ruku samo sveštenicima, koji su našli sjajan metod obmane ljude da bi napunili svoje džepove "zvečećim kovanicama". Pokajanje zbog lošeg dela, svakako je neophodno, ali nije dovoljno. I "goruća" molitva sveštenika, čak i ako bi on iskreno verovao u svog Boga, neće promeniti ništa. Posledice bilo koje radnje čoveka se javljaju kod čoveka u vreme izvršenja radnje, bez obzira želi li on to ili ne, razume li šta se dešava ili ne, "donira" li novac crkvi, ugroženima ili ne. Posledice svake radnje javljuju se ne samo na nivou suštine čoveka, već i na nivou svake njegove ćelije, na nivou svakog od njegovih hromozoma (Sl.145 i Sl.146).

118


Sl.145

119


Sl.146 Postavlja se prirodno pitanje: da li postoji mogućnost da se čovek iskupi za izvršeno ubistvo, i ako postoji, kako? Pokajanje — to je dobro, kao što je već pomenuto ranije, ali je korisno samo kao sredstvo sprečavanja novih sličnih radnji, ali ubijenog neće vaskrsnuti. Vaskrsnuti mrtvog malo ko je uspeo, i taj ko je to znao ili zna da uradi, neće nikoga ubiti. Tako da u većini slučajeva, ubijeni ostaje ubijen. A to znači da suština ubijenog ne završava prirodni evolutivni ciklus, gubi priliku "genetskog rasta"... a razlog tome je — nasilna smrt. Naravno, žrtva ubistva, 120


sasvim je moguće, nikada ne bi mogla ili ne bi dobila priliku da realizuje svoj evolutivni potencijal, čak i ako ne bi bilo nikakvog ubistva. Međutim, suština, inkarnirana u novo telo, ima tu mogućnost, a nasilna smrt takvu mogućnost poništava. Dakle, da bi se otarasio "posledica" ubistva, potrebno je nadoknaditi suštini ubijenog moguće evolucione gubitke nastale kao posledica nasilne smrti. A ako se ubistvo dogodilo u prethodnim inkarnacijama, ova evoluciona kompenzacija treba da utiče na sve inkarnacije date suštine nakon ubistva. A to je zbog toga, što, ne završivši prirodni evolutivni ciklus, suština ubijenog nije u stanju da dostigne nivo koji bi dostigla da se nije desila nasilna smrt. Stigavši na niži evolucioni nivo, ta suština se može inkarnirati samo u genetiku, harmoničnu sa onim nivoom, sa kog je bila "izbačena", usled ubistva. Nasilna smrt, na taj način, utiče na evolutivni razvoj ne samo ubice, već i njegove žrtve. I kao posledica toga, javlja se negativan evolutivni pomak u lancu inkarnacija suštine žrtve. Za to, da bi se oslobodio od karme, posledice ubistva, potrebno je da neutrališe negativan evolutivni pomak suštine žrtve u svim njenim inkarnacijama. Tek nakon toga suština ubice se oslobađa od posledica učinjenog dela— ubistva. I opet, u većini slučajeva, ubica nije u stanju da to uradi, jer za to, da nadoknadi negativan evolutivni pomak, u lancu inkarnacija suštine žrtve, ubica mora da ima prilično visok evolucioni razvoj da bi bi mogao da sprovede ubrzanu evoluciju suštine žrtve. Imajući takav evolucioni nivo, neće nikoga ni ubiti. Nastaje začarani krug, da bi "odradio" posledice ubistva, čovek mora da poseduje određeni nivo evolutivnog razvoja. Imajući takav nivo razvoja, čovek neće ubiti drugog. Izvršivši ubistvo, gubi se evolucioni kvalitet, a ne stiče se. A to znači da izvršivši ubistvo, nije u stanju da se samostalno "oslobodi" od posledica učinjenog. Samo neko drugi, koji je dostigao evolutivni nivo, koji omogućava da se nadoknadi negativan evolutivni pomak suštine žrtve, može da pomogne. Na žalost, onih koji mogu to učiniti vrlo je malo, tako da, u većini slučajeva, posledice ubistva ostaju, kako na nivou suštine ubice, tako i na nivou genetike. Potomci grešnika plaćaju cenu za grehe svojih predaka. Nasleđuju ne samo stanje (bogatstvo), već i sve što je u njemu kao "prilog". I, ako je stanje predaka "stečeno" na krvi drugih, prevarom i pljačkanjem svojih bližnjih, onda "genetsko nasleđe" iz kojeg se u većini slučajeva ne može iščupati, "donosi" naslednicima bolesti, vrlo često rak, psihička i fiziološka rastrojstva. I ako se od materijalnog nasleđa još uvek može izbaviti, od "genetske baštine" ništa ih neće spasiti. Od "genetskog nasleđa" ne može 121


spasiti čak i veoma veliki novac. Dakle, ne žurite da zavidite bogatstvu drugih, posebno ako je "stečeno" na račun drugih. Ali ne treba misliti da kaznu dobijaju samo ni u čemu neki nevini potomci. Promene na genetskom nivou se javljaju i kod ubice. I ove promene mogu dovesti do pojave ozbiljnih bolesti kod samog počinioca ubistva, uključujući i mentalne. Ali najveći trošak za urađeno nosi suština ubijenog. Posle "resetovanja" potrošenog tela, suština ubice, napuštajući telo nije u stanju da se popne na viši planetarni nivo, već dobija nivo "donjeg astrala" — niže slojeve trećeg planetarnog nivoa, gde su se "naselile" u svoja staništa suštine izumrlih životinja. I, ako stigavši im u "goste", suština ubice nema dovoljnu zaštitu, ona postaje još jedan "ručak" ovih, takozvanih, astralnih bića. Isto tako, kao što postaje plen predatora čovek bez oružja u džungli. Astralna bića koja predstvljaju suštine izumrlih životinja, adaptiravši se u nove uslove postojanja bez fizički gustog tela i naseljavajući niži sprat trećeg planetarnog nivoa, i jesu, onaj isti «PAKAO», o kome se u ovom ili onom obliku govori u svim svetskim religijama. Razlika je samo u tome, što NE POSTOJI čuvar, neke puštajući u RAJ, a grešnike šaljući u PAKAO. Kao što je već pomenuto «ovaj "vratar" sedi u svakom od nas i "nameće" kaznu za grehe u vreme njihovog izvršenja. I od ovog "čuvara" je nemoguće otkupiti se novcem ili molitvom. "On" je — nepotkupljiv, što se često ne može reći o "pravim" sudijama, i molitva nije u stanju da nadoknadi negativan evolutivni pomak suštine, izazvane posledicama ubistva. Molitva daje samo samoutehu onome ko je počinio greh, i ima samo čisto psihološki efekat za grešnika.. I hajde da definišemo, šta se dešava sa čovekom pri molitvi... Mogu se izdvojiti dve vrste molitve — molitve-obraćanja i molitve-samoobraćanja. Molitva-obraćanja — je molba za pomoć Bogu ili prirodnim silama, sa nadom dobijanja njihove pomoći. Neophodni uslovi efikasnosti ovih molitava su: 1. Realno postojanje onoga, kome je molitva upućena i prisustvo razuma, kod onih Viših Sila, na koje se moleći oslanja.. 2. Prisustvo kod molioca svojstava i kvaliteta, dovoljnih za to, da se "probije" do "primaoca". Što se tiče Gospoda Boga — niko do sada nije uspeo da dokaže da On postoji ili barem, učestvuje u ljudskim delima. Ali, i ako dopustimo da Gospod Bog ili onaj koga prihvataju za takvog, postoji, postoji jedan veliki problem — kako napravtii tako da ON čuje i odstupi od svojih hitnih poslova i zabavi se rešenjem hitnih poslova onog koji to traži. Naravno, naše su brige bliže našem telu i naši su problemi— najveći. Ali da li to znači da će Gospod Bog 122


podeliti sa nama to mišljenje i odložiti sa strane svoja vaseljenska dela, da bi se nosio sa našim? Slično je moguće samo u tom slučaju, kada naše "počinjene ludosti", po značaju, ne odstupaju, u najmanju ruku, od značaja poslova vaseljenskih, što je veoma malo verovatno. A čak i ako to neće tražiti sam grešnik, već "sveti" čovek, problem o "važnosti" za Boga naših pitanja ne nestaje. Ali, ako su naši problemi zaista važni, onda se javlja problem "isporuke" poruke primaocu. U davna vremena, ljudi su realnije videli situaciju, više stvarniju i otpravljali se sami u potragu za Božjom pomoći:

«...Kovač – znalac napravio je Nastenki sedam pari gvozdenih čizama, napravio je još Nastenki i sedam gvozdenih hlebova, poklonila se ona dragom ocu i starijim sestrama, kurgan majčin posetila, darove Rodu i Ladi prinela i krenula na put da traži svog suđenog Jasnog Sokola. Išla je Nastenka putem. Išla je ona, ne jedan dan, ne dva, ne tri dana, išla je ona dugo vremena. Hodala je i čistim poljem, i urmanskom šumom, išla i po visokim planinama. U polju ptice su pesme pevale, urmanskim šumama je šetala, na visokim planinama se celom svetu divila, i došla je ona, na kraju, do doline čudesne, gde je Vajtman trgovački stajao i iz doline u nebesa beskrajna uzletao. Nastenka je nagovorila dobre ljude na Vajtmanu trgovačkom da je povedu i krenula na dalek put sa rodne zemlje, na " тридевять dugih daljina. Dugo je leteo Vajtman trgovački sred zvezda nebeskih, koliko je vremena prošlo, ne znamo, samo je Nastenka jedan par gvozdenih ćizama iznosila, jedan gvozdeni hleb pojela, a tu se i put Vajtmanom završio, ali Nastenkinom putu kraja još nema. Uzdahnula je Nastenka umorno, a kako je Vajtman sleteo na zemlju prekrasnu, otišla je na put šumski, odlazeći ka spokoju plavog sunca. Dugo vremena je ona išla, a kada je nastupila noć, na nebu iznad zemlje su dve lune sijale, i vide Nastenka kulu u šumi. Razmislila je Nastenka: «Počiću u kulu, da ljude pitam, da li su videli mog Jasnog Sokola iz čertoga Finista!» Pokucala Nastenka na kulu. Živela je u toj kuli jedna starica - dobra ili zla, to Nastenka nije znala. Otvorila je starica vrata, a pred njom stoji prekrasna devojka. — Pusti me bakice, da prenoćim! — Ulazi, golubice, bićeš mi gost. Kako ti je ime, mila? — Nastenka. A vi, ko ste, bakice? — Ja sam boginja Karna. A da li daleko ideš, mlada devojko? 123


— Daleko ili blizu, ni sama ne znam, bakice. Ja tražim Jasnog Sokola iz čertoga Finista. Da li si čula ti za njega, bakice Karna? — Kako ne bih čula! Ja stara, odavno na svetu Svarožjem živim, ja sam sve o svim svetovima slušala. Daleko je tebi do čertoga Finista , golubice moja, još pola kruga dugih daljina. 26 Kao što sledi iz navedenog gore, ne može svaki Bog i ne može uvek da reši naše probleme, čak i ako ima želju da pomogne. Čak ni Bogovi nisu u stanju sve da urade. Da su oni u stanju da to uradi, takođe je opsesija. Naravno, Bogovi mogu biti više ili manje moćni ili čak i svemoćni, ali neka dela prevazilaze i njihovu moć Bogova... Dakle, obratiti se molitvom bogovima je — nezahvalan posao, nema garancije da su Bogovi ovu molitvu čuli. Ali, neko drugi, ko nije Bog može da "odgovori" na poziv za pomoć. Samo jedva da nešto pametnog i pozitivnog iz toga može ispasti. I uopšte, zašto je čovek navikao da skida sa sebe odgovornost za svoja dela? Zašto Gospod Bog mora da "ohladi" za nas našu "supu"? Tako da u svakom slučaju, molitva-obraćanje ne može da stigne do "uši Boga", osim onih slučajeva, kada se neko "upozna" sa njim lično, što je veoma problematično. Molitva-samoobraćanje — služi za uvođenje sebe u određeno kvalitativno stanje, neophodno za mogućnost postizanja željenog. Ali, pri sličnom pristupu, postoji jedno važno "ali" — čovek ne može da uvede sebe u kvalitativno stanje, kojeg kod njega nema, kao što je nemoguće naći crnu mačku u mračnoj sobi, kada nje tamo jednostavno nema. Kvalitativni nivo evolutivnog razvoja čoveka, pri kome on može da "odradi" svoje grehe ili karmu, nije dostupan čoveku koji je izvršio ova grešna dela. Naravno, ako je čovek, izvršivši ovaj ili onaj greh, shvatio šta je uradio i pokušava da otkupi svoju krivicu dobrim delima, njegov "greh" neće nestati, ali dobra dela će stvoriti bar neku protivtežu toj šteti, koju je stvorio sebi čovek svojim prekršajem ili zločinom. Želeo bih da obratimo pažnju na činjenicu da "protivteg" grešnik stvara sebi, ali zato suština žrtve ostaje bez ikakve pomoći, kao prvo. A kao drugo, dobra dela "rade" samo onda kada grešnik čini radnje, koje nose dobro drugim ljudima. "Dobra dela" u obliku "donacija" ukradenog ili otetog novca nikakvo kompenzujuće dejstvo ne nose. Samo lično učestvovanje, svojeručno učešće "grešnika" u dobrim delima dovodi do izgradnje pozitivne protivteže — pozitivne karme. 26

«Славяно-Арийские Веды», Источник Жизни. Книга Четвёртая, Сказ о Ясном Соколе, с. 70-72. 124


A sada, hajde da pokušamo da razumemo šta se dešava sa onima koji se nisu pokajali, koji nisu shvatili pagubnost greha za grešnika lično i nastavljaju da vrše nove zločine... Ako čovek, izvrši u prošlosti ubistvo, i opet ga učini, sa njim se dešavaju slični procesi kao i prilikom izvršavanja prvog. U isto vreme, postoje neke male razlike. Prilikom ponovnog ulaska u "stanje ubistva", suština se brže prestrojava u to stanje iz nekoliko razloga. Kao prvo, suština se nalazi evoluciono niže nego što je bila pre prvog ubistva, i shodno tome, postoji manji evolutivni pomak pri "ulazu" u «stanje ubistva» (Sl.147).

Sl.147 125


Drugim rečima, čovek se brže "podešava" na ubistvo, lakše ulazi u potrebno stanje. Kao drugo, pri ponovnom ubistvu brže se dešava zasićenje drugog materijalnog tela primarnom materijom G, što znači bržu fizičku spremnost tela čoveka za realizaciju akcije. Ubistvo postaje "uobičajeno" stanje za samog ubicu. Na ćelijskom nivou ponovno ubistvo se manifestuje u tome, što pri nižem početnom nivou sopstvene dimenzionalnosti trećeg tela suštine, rastući tokovi primarnih materija mnogo brže zasićuju treće telo suštine. Treće telo suštine, brže postaje "teže", brže stvara i svoju gušću projekciju na drugo materijalno telo. Drugo materijalno telo, zauzvrat, iz istih razloga, kao i treće, brže dostiže kritično zasićenje rastućim tokovima primarnih materija. Pri tome brže nastaje projekcija ovog tela na fizički gustu ćeliju, i ova projekcija se formira gušće (Sl.148).

Sl.148 126


Brže formiranje gušće projekcije trećeg i drugog tela suštine na odgovarajućim ćelijskim nivoima ima suštinski značaj. Gušća projekcije u većoj meri imaju uticaj na sopstveni nivo dimenzionalnosti, kako fizički guste ćelije, tako i njenog drugog materijalnog tela. Taj dodatni poremećaj dimenzionalnosti ćelije dovodi do veće nestabilnosti, što dovodi do još jednog uništavanja prostorne strukture molekula DNK ćelije. Molekuli DNK ćelije ponovo gube svoje "evolutivno meso", smanjuje se molekulska težina molekula na račun uništenja spoljne elektronske veze između "skeleta" DNK molekula (molekulske težine, koji je molekul DNK tog čoveka imao u trenutku njegovog rođenja) i novog stečenog evolucijom (Sl.149).

Sl.149 127


Pojavljuje se novi negativan evolutivni pomak, izazvan posledicama ulaska u "stanje ubistva". I opet, posle svršenog ubistva, suština ubice gubi deo svojih kvaliteta, počinje eventualni oporavak nakon sveršene radnje (Sl.150).

Sl.150 Rastući tokovi primarnih materija počinju da zasićuju druga i treća materijalna tela. Postepeno zasićenje trećeg materijalnog tela primarnim materijama G i F dostiže maksimum nakon još jednog evolucionog gubitka, što dovodi do otvanja kvalitativne barijere između trećeg i četvrtog nivoa. Naravno, ovo otvaranje kvalitativne barijere između nivoa će biti manje, nego 128


pre sledećeg ulaska u "stanje ubistva", tako da će zasićenje četvrtog materijalnog tela suštine u tom slučaju biti minimalno. Samo primarna materija G, pri takvom evolucionom nivou ima mogućnost da "zasititi" četvrto telo suštine, što odgovara početnoj fazi evolutivnog razvoja tog materijalnog tela (Sl.151).

Sl.151 Setimo se da četvrto telo suštine predstavlja čvrstu koloniju četvrtih materijalnih tela ćelija celog organizma čoveka, tako da je evolucioni gubitak na nivou suštine čoveka određuje evolucioni gubitak na ćelijskom nivou, što zauzvrat ima kao posledicu smanjenje molekularne težine molekula DNK 129


ćelija (Sl.152 i Sl.153).

Sl.152

130


Sl.153 I ponovo nastaje već poznata slika — počinjena čovekom radnja, u ovom slučaju, ubistvo, ostavlja svoj "pečat" na nivou suštine čoveka, tako i na nivou njegovih gena. I ovaj «pečat đavola» za njegovog nosioca nosi u sebi još veći broj neprijatnih iznenađenja, želeo to taj čovek ili ne. Opet, negativan evolutivni pomak utiče ne samo na suštinu čoveka, već i na ćelije njegovog tela, na molekule DNK. Želeo bih da obratimo pažnju na uticaj "stanja ubistva" na ćelije čoveka, koji je izvršio ubistvo. Ćelije organizma čoveka nisu identične, 131


kako po svojim funkcijama, tako i morfološki (imaju drugačiju strukturu u skladu sa funkcijama u koloniji višećelijskog organizma). Tako da, bivajući u «stanju ubistva» negativnom evolucionom pomaku, one reaguju na to takođe nejednako. "Nežnije" ćelije, koje odgovaraju višem evolюcionnom razvoju, reaguju na takav "evoluciona stres" jače nego "primitivnije". Tako da može pre ili kasnije doći vreme, kada neka od tih "nežnijih" ćelija jednostavno ne može da preživi, nema dovoljno svoje "snage", i ona se, zbog određenih razloga, uništava brže nego sve druge ćelije. Dešava se evolucioni gubitak te ćelije ili grupe ćelija iz evolutivnog polja susednih ćelija tkiva organizma. Kada sve ćelije organizma dobijaju isti negativni pomak, sa svim negativnim momentima koji su već pomenuti, one zadržavaju svoju doslednu interakciju jednog višećelijskog organizma. U slučaju većeg oštećenja jedne ćelije ili grupe ćelija, kod svih ostalih ćelija istog tipa nastaje situacija u kojoj se formiraju uslovi za razvoj kancerogenih tumora. "Ispale" iz ukupnog evolutivnog nivoa ćelije nastavljaju da dobijaju iste obroke kao i ostale ćelije istog tkiva organizma. U isto vreme, "ispale" ćelije genetski su niže, nego okružujuće njih druge ćelije tkiva i nisu u stanju da obavljaju one funkcije zbog kojeg su namenski dobile potencijal organizma. Dakle, "višak" ishrane ovih ćelija dovodi do toga da kod "ispalih" ćelija postoji akumulacija viška organskih i neorganskih molekula, koji su "gorivo" koje "sagoreva" u "peći" ćelija. Zbog toga, što organizam nastavlja snabdevanje "ispalih" ćelija ukupno za sva tkiva normalno, ranije ili kasnije višak koncentracija materija u ovim ćelijama dostiže kritični nivo na kojem počinje proces deobe. Kao rezultat deobe pojavljuju se identične duple ćelije i broj "ispalih" ćelija se povećava. Ovaj proces teče geometrijskom progresijom, što dovodi do brzog nekontrolisanog rasta ćelija — organizam "gutaju" ćelije raka. Dakle, posledica učinjenog ubistva može da bude i pojava raka kod počinioca tog ubistva. Kazna se u ovom slučaju ne "odlaže" do sledeće inkarnacije suštine ubice, već se "pojavljuje" u njegovom trenutnom životu. U drugim slučajevima, za prethodne grehe suštine "plaća cenu" u naknadno inkarniranoj suštini ubice. I iako kasnije inkarnacije suštine i ne počine ubistva, često i ne znaju ništa o svojim prošlim inkarnacijama, čak i ne verujući u njihovo postojanje, međutim, one nose teret počinjenog u prošlosti zločina. Što na prvi pogled izgleda nepravedno. Ali to je samo na prvi pogled. Pri dubljoj analizi, očigledna nepravda nestaje. Svako fizičko telo je vremenska odeća za suštine. U idealnom slučaju, suština u svakoj novoj inkarnaciji treba 132


da postigne evolutivni nivo na kojem se dešava otvaranje sećanja prošlih inkarnacija i formiranje jedinstvenog sećanja, jedna svest suštine. I ako se to desi u konkretnoj inkarnaciji, čovek izvršivši to, biće svestan sebe kao celine sa svim svojim prethodnim inkarnacijama. Za njega će ono što se desilo u prethodnim inkarnacijama biti isto stvarno, kao da se desilo juče. Svaki čovek od dana učinjenog dela tone u san, zatvara oči i pada u neizvesno, ponekad u pratnji snova, ponekad ne. Buđenjem ujutru, on se vraća iz nepoznatog i počinje svoj novi dan. Jučerašnji dan postaje prošlost, sve što se desilo ostaje samo u sećanju, ali to ne znači da čovek ne snosi odgovornost za učinjeno juče, prekjuče, itd. Ne mislim da će to bilo ko poreći. U većini slučajeva, svaki čovek u većoj ili manjoj meri čuva pamćenje o svojim postupcima, tako i onima oko njega. Samo u nekim situacijama gubitka pamćenja, iz jednog ili drugog razloga, čovek može da se probudi ujutro novog dana i ne sećati se toga, šta je sa njim bilo juče, šta je on uradio, šta je uradio. On se zaista ne seća šta je bilo juče. Da li to znači da on nije kriv za to šta je učinio juče, samo na osnovu toga što se on ničega ne seća? Mislim da ne, i bez obzira na to, seti li se takav čovek ili ne toga šta je on počinio, čeka ga kazna za urađeno. Zar to nije istina?! Tako je i u novoj inkarnaciji. Napuštanjem svog istrošenog fizičkog tela, suština kao da "spava" do svoje nove inkarnacije. Vreme boravka suštine između dva tela slično je snu iz nekoliko razloga. Kao prvo, nakon napuštanja "starog" tela, suština se nalazi u pasivnom stanju. Jer, bez fizičkog tela nemoguća je bilo kakva izmena suštine. Suština nije u stanju da izvrši bilo kakvu radnju bez fizičkog tela — to kao drugo. I, konačno, kao treće, bez fizičkog tela, tela suštine ne dobijaju dovoljno zasićenja primarnim materijama. Samo u ćelijama fizičkog tela se dešava razlaganja materija, koje dolaze sa hranom, na primarne materije, koje čine molekuli i atomi. Koje, zauzvrat, stvaraju uzlazni tok primarnih materija, zasićujući tela suštine, što im daje mogućnost da obavljaju svoje funkcije. Bez fizičkog tela, tela suštine dobijaju pasivno zasićenje primarnim materijama, potpuno nedovoljno za bilo kakve aktivnosti. Usled čega svi procesi suštine bez fizičkog tela usporavaju na hiljade puta, što se može nazvati spavanjem suštine. Tokom tog "sna" aktivnost suštine je moguća samo na račun stečenih u njoj potencijala, koji nije bezgraničan ili na račun «sagorevanja» svojih struktura, što odgovara negativnom evolюcionnom pomeranju. Dakle, u većini slučajeva suština se između inkarnacija nalazi u nekoj vrsti letargičnog sna. "Buđenje" suštine se dešava samo u novoj inkarnaciji, pri kojoj 133


se prethodno pamćenje suštine, u većini slučajeva, ispostavlja kao zatvoreno. Analogija je — puno, sa nekim karakterističnostima. Ali, ove karakterističnosti ne menjaju suštinu toga, da odsustvo pamćenja suštine ne znači oslobođenje suštine u novom telu od odgovornosti za izvršeno u prethodnim inkarnacijama. Naravno, novo fizičko telo nije "učestvovalo" u tome što je urađeno, ali ipak, deluje u ulozi nove "odeće", veoma važne za suštinu. Glavna stvar je u tome da suština postoji mnogo duže nego bilo koje od fizičkih tela njom "nošeno", što daje osnov za smatranje da je suština čoveka njegova osnova. Interesantna stvar se dešava kod majke prirode — prostorna organizacija atoma u molekulima DNK i RNK rađa život, koji predstavlja pojavu "dopunskog" teloa kod molekula RNK, evolutivni razvoj koji dovodi do formiranja suštine živog bića. A onda suština "prikuplja" atome i molekule nežive prirode i nastaje život. I svaki put kada dođe do začeća, dešava se rađanje života. Prvo rađa drugo, i drugo stvara prvo. Veličanstvena lepota i veličanstvenost prirode se sjedinjuju u živu materiju... A sada, vratimo se našim "baranima", tačnije ovcama, otpalim od "stada Gospodnjeg" — grešnicima i njihovim gresima. Nastavimo analizu onoga što se dešava sa čovekom pri svršenom ubistvu iznova i iznova. Pri sledećem ubistvu suština se ponovo usklađuje na «stanje ubistva», i sa svakim ubistvom ta usklađenost se postiže brže. Zbog toga se posle svakog ubistva dešava delimično razrušenje suštine, tako nazvan, negativan evolutivni pomak. Suština degradira, i zato joj je sve manje i manje vremena potrebno da uđe u stanje divljaštva, koje odgovara «stanju ubistva» (Sl.154).

134


Sl.154 Pri primitivnijem evolucionom nivou razvoja suštine uzlazni tokovi primarnih materija u "stanju ubistva" brže zasićuju druga i treća tela suštine. I kao posledica toga, brže se postiže kritično stanja zasićenja tih tela, što dovodi do pojave povratnog toka primarnih materija od tela suštine ka fizički gustom telu. Na nivou svake ćelije u telu formira se projekcija drugog tela suštine, a na nivou drugog tela suštine zapečaćuje se projekcija trećeg tela suštine (Sl.155). 135


Sl.155

Svaki put projekcija postaje sve gušća i gušća, tako da vodi ka većem uticaju na stanje mikroprostora svake ćelije. Još jedna oštra oscilacija nivoa dimaenzionalnosti ćelije dovodi do nove promene molekularne težine molekula DNK i RNK. Još jedan gubitak «evolutivnog mesa» dovodi do smanjenja uticaja ovih molekula na svoe mikroprostor (Sl.156). 136


Sl.156

I tu dolazi momenat, kada smanjena molekulska težina molekula DNK ili RNK ćelije nije u stanju da otvori kvalitativnu barijeru između trećeg i četvrtog nivoa ćelije. Četvrto telo suštine je, ili u najboljem slučaju, potpuno izolovano od životnih procesa živog organizma, ili pri ozbiljnom dugoročnom evolutivnom oštećenju, potpuno nestaje, bez neophodnog popunjavanja od fizički gustog tela. 137


Posle sledećeg ubistva, počinje proces povratka suštine na normalno stanje (Sl.157).

Sl.157 Uzlazni tokovi primarnih materija počinju da zasićuju tela suštine. Po meri zasićenja, povećava se njihova gustina. Zasićenje drugog tela suštine dovodi do maksimalno mogućeg otvaranja kvalitativne barijere između drugog i trećeg nivoa. Posle svakog negativnog evolutivnog pomaka, opšta molekulska težina molekula DNK ćelija organizma opada, zbog gubitka «evolutivnog mesa». Dakle, najviše moguće zasićenje primarnim materijama trećeg tela 138


suštine, ne stvara dovoljnu zakrivljenost mikroprostora potrebnog za otvaranje kvalitativne barijere između trećeg i četvrtog nivoa. U ovoj fazi evolutivnog razvoja oporavak je nakon "stanja ubistva" moguć samo do nivoa punog trećeg tela suštine (Sl.158).

Sl.158

139


Odgovarajuća slika se manifestuje na nivou svake ćelije ljudskog organizma (Sl.159)

Sl.159

140


Ove kvalitativne promene na nivou suštine su manifestacije gubitka "evolutivnog mesa" molekula DNK i RNK ćelija organizma, što je odraz procesa na fizički gustom nivou — na nivou gena fiksira se nasleđivanje (Sl.160).

Sl.160 Može se javiti pitanje: zašto dolazi do neophodnosti zasićenja primarnim materijama tela suštine posle «stanja ubistva»? U stvari, nakon resetovanja pri stresnim situacijama akumuliranih u trećem telu primarnih materija dolazi do zatvaranja kvalitativne barijere između trećeg i četvrtog nivoa; uzlazni tok 141


primarnih materija i dalje zasitićuje drugo i treće telo suštine! U čemu je stvar? Zaista, drugo i treće telo suštine produžavaju da se zasićuju uzlaznim tokovima primarnih materija i, štaviše, brzina i intenzitet zasićenja pri tome se značajno povećavaju. U prisustvu zaključane kvalitativne barijere između trećeg i četvrtog nivoa — uzlazni tokovi jednostavno nemaju gde da odu. I kao posledica toga, vrlo brzo se javlja višak zasićenje drugog i trećeg tela suštine, što izaziva pojavu povratnih tokova primarnih materija od trećeg tela suštine ka drugom i iz drugog tela suštine ka prvom, fizički gustom telu. Povratni tokovi stvaraju i zasićuju sobom projekcije tih tela na nivou "niželežećih" tela, što i omogućava svim ćelijama organizma da "zaboravljaju" na svoje pojedinačne funkcije, prebacujući se u stresan režim rada organizma. Stresno "stanje ubistva" sadrži zaštitne mehanizme organizma, kada čovek deluje na nivou instikta. Pri tome mišići celog tela rade na maksimumu svojih mogućnosti, što je obezbeđeno moćnim povratnim tokovima primarnih materija sa nivoa suštine na fizički gusti nivo. Akumuliran u drugom i trećem telu suštine potencijal, u obliku "zarobljenih" tim telima suštine primarnih materija, prilično brzo "teče" na fizički nivo i obezbeđuje maksimalni mogući nivo funkcionisanja ćelija organizma. Tela suštine predstavljaju svojevrsni "rezervoar sa gorivom", bez koga fizičko telo ne može da postoji. I kao svako gorivo, "ono" ima jednu lošu naviku — prilično brzo se troši. Popunjavanje zaliha ovog "goriva" u telima suštine odvija se kontinuirano, kroz razgradnju akumuliranih u svakoj ćeliji organizma organskih i neorganskih molekula i atoma. Dostava ovog "goriva" za ćelijske "pećnice" se dešava kroz protok krvi, koja je zasićena neophodnim "gorivom" u crevima, usisisavajući ga kroz njegove zidove, u kojima se i dešava primarno varenje hrane. U procesu varenja hrane u crevima, unešena specifična čovekom hrana raščljanjuje se do stanja krvi. Krv onda dostavlja "gorivo" za svaku ćeliju u organizmu, gde se i akumulira. Kao što se vidi iz gore navedenog, ovaj proces zahteva prisustvo hrane u stomaku i prilično dug proces konverzije hrane do nivoa ćelijske asimilacije. U zavisnosti od sastava hrane i njenog stepena predobrade (stepen termičke obrade, odnosno kuvanje), ovaj proces traje od jednog do tri sata. Dakle, stanju stresa, kakvo je «stanje ubistva», svaka ćelija organizma koristi, uglavnom, rezerve, akumulirane do trenutka stresnog stanja. Dakle, "energetski resurs" svake ćelije je veoma ograničen. I kada je u stresnoj situaciji, dešava se aktivno razlaganje ove rezerve u "pećima" spirale molekula DNK i RNK ćelija za "oslobađanje zarobljenih u ovom gorivu primarnih 142


materija, neophodnih za obavljanje poslova, a obim zaliha goriva svake ćelije veoma brzo opada. I nastupa momenat kada se akumulirano "gorivo" u potpunosti proizvodi od tela svake ćelije organizma. U većini slučajeva puna "proizvodnja" nakupljenog goriva dešava se vrlo brzo, a u isto vreme, zasićenje krvi novim "gorivom" dešava se nesrazmereno sporije. Dakle, kada ćelija troši svoje rezerve, dolazi do naglog pada povratnog toka primarnih materija od tela suštine ka fizički gustom telu. Višak zasićenja tela suštine nestaje i pojavljuje se njihovo nedovoljno zasićenje. Pri tome se gustina tela suštine smanjuje, ona u manjoj meri utiču na svoj mikroprostor, zbog čega se smanjuje i stepen otvaranja kvalitativne barijere između drugog i trećeg nivoa. Pored toga, molekuli, atomi i joni, koji predstavljaju ćelijsko "gorivo", pre nego "izgore" u ćelijskim "pećima", stvаraju dodatni uticaj na stepen deformacije mikroprostora ćelije u celini. I kao posledica toga, smanjuju nivo dimenzionalnosti sopstvene ćelije. Smanjenje sopstvenog nivoa dimenzionalnosti ćelije dovodi do smanjenja stepena otvaranja i kvalitativne barijere između drugog tela suštine i prvog — fizički gustog tela čoveka. Zato oporavak nakon «stanja ubistva» počinje sa zasićenjem ćelija "gorivom", čije raščlanjivanje, po meri zasićenja, omogućava da se povrati optimalna gustina, a samim tim i stepen uticaja na mikroprostror drugog tela suštine, po čijoj meri zasićenja uzlazni tokovi primarnih materija, sve više i više otvaraju kvalitativnu barijeru između drugog i trećeg tela suštine itd. Ne treba zaboraviti da je fizički gusto telo složenoorganizovana biološka mašina, koju stvara sebi suština za interakciju i uticaj na životnu sredinu. I kao svaka mašina, bez obzira koliko savršena, ima svoja ograničenja i granice mogućnosti... A sada da se vratimo nazad na razmatranje procesa postepenog evolutivnog razaranja, preko ubistva. Još jedan ulazak u «stanje ubistva» pokreće već dobro poznate mehanizme promene stanja tela suštine (Sl.161).

143


Sl.161 Razlika će biti samo u bržem ulasku u «stanje ubistva», kao rezultat manje evolucione promene pri prelasku iz normalnog stanja u «stanje ubistva». Sve manje i manje «evolutivnog mesa» ostaje na "skeletu" molekula DNK i RNK ćelija organizma. Pri sledećem prelasku u «stanje ubistva», nastaje sve gušća i gušća projekcija trećeg i drugog tela suštine na odgovarajućim nivoima, što izaziva još jedan gubitak «evolutivnog mesa» molekula DNK i RNK ćelija organizma (Sl.162 i Sl. 163). 144


Sl.162

145


Sl.163

146


Nakon izlaska iz ovog stanja, ponovo se obnavlja proces zasićenja preostalih postojećih tela suštine uzlaznim tokovima primarnih materija. Kada "otpadnu" poslednji komadi «evolutivnog mesa», suština čoveka se vraća svojoj najprimitivnoj formi, dostiže svoje "evolutivno dno" (Sl.164, Sl.165, Sl.166 i Sl.167).

Sl. 164

147


Sl. 165

148


Sl. 166

149


Sl. 167 Ispod ovog nivoa — su samo nivoi grabljivaca, u koje se i pretvara na kraju čovek, koji počini ubistva. Nažalost, pred našim očima može se videti transformacija čoveka u primitivnu životinju, sa odgovarajućim atributima i zahtevima. Da bi videli divljeg čoveka, uopšte ne moramo da izgradimo vremeplov i da putujemo u daleku prošlost. Potrebno je samo da pažljivo pogledamo ljude oko nas, i nažalost, mogu se videti ljudi "kamenog doba", koji sede u parlamentima, kongresima, itd, praktično svih zemalja sveta. I opet, nažalost, ne samo njih... 150


A sada da se vratimo "našim grešnicima". Procesi koji se dešavaju sa čovekom na nivou njegove suštine i genetike, prilikom ulaska u «stanje ubistva», se javljaju ne samo pri izvršenju ubйstva, već i kod drugih «grešnih dela». Promene na nivou suštine i genetike pri ubistvu najdramatičnije omogućavaju da se jasno objasne i pokažu procesi koji se dešavaju u tom slučaju. Ali u isto vreme, bilo bi pogrešno smatrati da se «loša karma» zarađuje samo pri izvršenju ubistva. Nažalost, postoje mnoga dela čoveka, pri kojima se javlja izgradnja "negativne karme". Laž, izdaja, prevara, otimanje od slabijih onoga što vole i žele, iznuđivanje od drugih nečega iz bilo kog razloga, kada čovek "dobrovoljno" odaje nešto ili ne, itd, sve ove radnje i mnoge druge iz slične kategorije dovode do negativnog evolюcionog pomeranja, do gubitka "evolutivnog mesa". Posledice ovih radnji u velikom broju slučajeva nisu tako dramatične za počinioca, ali, ipak, one postoje i one se manifestuju u većoj ili manjoj meri, ali se pojavljuju uvek. Moguće je «grešiti na veliko», a moguće je «grešiti na malo», mogu reći neki. Mogu se ukrasti milioni, a može i malo, "samo" da ne umru od gladi zajedno sa decom. "Oteti" plen lopovu, pozajmiti od njega, prisiliti ga da deli ukradeno je — "sveta stvar" — mogu reći neki. Ta i slična objašnjenja su — samo pokušaji da se «umiri» njihova savest, ako ona još nije «umrla». Nemoguće je vučjim zakonima povratiti pravdu. Nemoguće je biti jagnje u vučjoj koži, ona veoma brzo prirastae i priraste zauvek, neće biti nikakve šanse nositi je «privremeno», na iznajmljivanje, za «uspostavljanje» pravde. Cela istorija čovečanstva, drevna i savremena, pokazuje da je to tako. U veoma retkim slučajevima slična objašnjenja su — rezultat zablude, naivnosti ili neznanja. U osnovi, to je jako zataškavanje lepim rečima svojih daleko ne toliko «najlepših» postupaka. Evo nekoliko primera... U petom veku nove ere persijski vezir šah Kavada Mazdak svergnuo je šaha, organizovanjem revolucije, da naravi siromašne bogatima. Pri tome, on je izneo svoj slogan, drevnu avestisku tvrdnju o tome da je višak bogatstva — zlo, koje se krije pod maskom borbe za čistotu vere pod crvenim "kavejanskim" znamenjima. Ustanku Mazdaka pridružio se jevrejski ekzark Mar Zutra i ceo jevrejski klan, uglavnom, siromašni. Pri tome, bogate jevrejeantimazdakite Mazdak je prognao iz Persije, a oni su se preselili u Grčku. A bogatstva ne-jevreja je podelio svojoj najbližoj pratnji, naravno, zaboravljajući siromašne koji su ga podržavali. 530. g., Mazdak je svrgnut od strane progledalih persijanaca. Njegove pristalice su živi sahranjeni u zemlju, 151


a sam Mazdak je obešen. Mnoge njegove pristalice-jevreji su uspeli na vreme da pobegnu. Jevreji-mazdakiti, do tada veoma se silno obogativši na persijskoj revoluciji, našli su utočište na Severnom Kavkazu27. Slični događaji su se desili i u Rusiji 1917. godine, koji su doveli do stvaranja na teritoriji Rusije Sovjetskog Saveza. U "velikoj ruskoj revoluciji" jevreji su već igrali ključnu ulogu sa istim najvišim parolama. Od boljševičkog jarma Rusija se, sa velikim za sebe gubicima, kako ljudskim, tako i teritorijalnim, finansijskim, itd, oslobodila tek nakon 1991. godine, kada su uništeni psi-generatori, kji su dejstvovali na nivou podsvesti na ljude, pretvarajući ih u igračke u rukama njihovih (psi-generatora) "inženjera" i "opslužujućeg osoblja". Zanimljivo je to, što su u ovim događajima i mnogim drugim, sličnim njima, tokom poznate čoveku istorije, jednu od glavnih uloga, ako ne i glavnu, igrali jevreji. Ali to je već druga priča... Uzgred, reč «istorija» ima jevrejske korene. Nastala je kao rezultat spajanja dve reči — «od» i «tora». Drugim rečima, znači priče iz tore, koja je opisujući događaje, stvarne i izmišljenje ili pozajmljene, došla sa jevrejskim narodom, koji je, kako oni sami smatraju «bogoizbran». Pitanje je samo jedno — izabrani kakvim "Bogom" i za šta?! Ako je suditi po njihovim delima tokom proteklih epoha, realnim, a ne "izmenjenim" njima samim, dobija se veoma ružna slika. A pošto treba obratiti pažnju na dela, a ne na reči — «...sudite po delima njihovim...» — «božanstvena sila» iza te "bogoizbranosti", ako ona i postoji, više liči na «đavolsku silu». Iza gotovo svih ratova, barem poslednjih dve hiljade godina, revolucija, itd, su stajali i stoje jevrejski finansijski oligarsi. Naravno, oligarsi nisu ceo narod, ali ipak, kako se većina jevreja tretira i odnosi na ono što se dešava, govori sama za sebe... Ali to je, opet, druga IZ TORI JA... U ovom slučaju, nas interesuje samo ono što istorijske činjenice govore o tome, da nasilne akcije nekih ljudi protiv drugih, ili jednog čoveka protiv drugog, nisu lepe, već krvave i samo sakrivene iza lepih reči. Ljudi nikada ne mogu biti jednaki! I ne samo ljudi, nemoguće je naći dve potpuno identične jabuke. Uvek će neko biti pametniji, talentovaniji, trudoljubiviji, uporniji itd. Neko će biti viši rastom, neko niži, neko debeo, a neko mršav, neko emotivan, a neko ne. Problem je ne u prisustvu razlike između različitih naroda, problem se javlja samo onda kada ljudi koriste svoje prednosti samo u svoje lične svrhe. Da li postoji neka "hrabrost" u tome, da se obmane trogodišnje dete. Mislim da ne. Dakle, problem — nije u postojanju razlika 27

См. Александр Асов, «Атланты, арии, славяне», Москва, ФАИР-ПРЕСС, 2002, стр. 277-278. 152


između ljudi, već u tome kako svaki čovek koristi svoju različitost od drugih. Dakle, smatram da pronalaženje izvinjenja za svoje "grešne" radnje donosi čoveku samo iluziju, samoobmanu ili varanje drugih, lažnu utehu savesti u slučajevima kada ona još uvek postoji. U stvarnosti, ono što čovek misli o svojim radnjama, nije bitno. A bitno je to šta se dešava sa njim u određenom delu radnje. U kakvo "stanje" ulazi čovek za sprovođenje određene radnje. Kakvo emocionalno stanje odgovara izvršenoj radnji. Pozitivno ili negativno. Negativna emocionalna stanja, odgovarajuća "grešnim delima", uvek dovode ka negativnom evolucionom pomeranju, gubitka "evolutivnog mesa". Pojmovi — šta je dobro, šta je loše — promenili su se mnogo puta u istoriji čovečanstva. Jedino pravilo koje je važilo u svim vremenima bez izmene jeste — ne radi drugom ono što ne želiš da urade tebi. I ako je kod čoveka sve u redu sa glavom, to pravilo će raditi odlično. A one koji vole da deluju protiv ovog pravila, čeka "breme grehova", ali ne na nivou naravo-učenija, već u obliku stvarne promene, kako na nivou suštine, tako i na nivou genetike.... "Mali greh", naravno, neće izazvati katastrofalne promene suštine i genetike. Ali ne žurite da se radujete grešnici — "mali gresi" se akumuliraju, i u celini imaju ne manje štetno dejstvo na suštinu i genetiku čoveka. Jednostavno, svaki «mali greh» «otkida» mali deo «evolutivnog mesa», i kada ih ima dosta, «evolutivno meso» se «izjeda» do «evolucionih kostiju». Svaki «mali greh» će dovesti do gubitka molekula DNK ili RNK možda samo jednog ili dva atoma, ali kada se taj jedan ili dva atoma pomnože sa brojem «malih grehova», ukupni gubici molekularne težine mogu da postanu veoma značajni. Što će, zauzvrat, dovesti do smanjenja stepena uticaja molekula DNK ili RNK na okružujući mikroprostor. I... pokazaće se sve kvalitativne promene na nivou suštine i genetike, o kojima je ranije pisano. Tako da, bez obzira na veliki ili mali greh, čovek ulazi u «stanje greha» — i — dešava se psihoemocionalna promena suštine čoveka, spremnog da sprovede svoje planove u delo. «Setovanje» na radnju prisutvuje uvek, razumeo to čovek ili ne. «Setovanje» može biti na nešto pozitivno ili negativno. U slučaju «podešavanja» na negativne radnje, uvek se dešava premeštanje aktivnosti na nivou drugog i nepotpunog trećeg tela suštine, što je za čoveka evoluciono «putovanje» u prošlost, i daleko od toga da je bezopasno. Na taj način, moguće je formulisati koncept negativne karme, greha. Radnje čoveka koje zahtevaju ulazak u stanje realizacije, pri kojima se aktivnost pomera na nivoe suštine, evoluciono ležeće ispod od već postojeće, stvaraju NEGATIVNU KARMU. Ali šta je to premeštanje 153


aktivnosti? Od analize procesa koji se dešavaju na nivou suštine, prilikom realizacije određenih radnji, posebno ubistva, može se videti da dolazi do preraspodele uzlaznih tokova primarnih materija između tela suštine. Pri tome, neka tela suštine potpuno ili delimično "ispadaju" iz učešća u izvršenju radnje. Samo pri tome, ova radnja postaje moguća. To je zakon prirode i... ništa ne može da se uradi povodom toga. I ne treba. I ako pri "podešavanju" na radnju, "ispada" iz rada četvrto telo suštine, a treće telo suštine učestvuje samo delimično, postoji negativan evolutivni pomak. Negativan, iz prostog razloga što, kada četvrto telo suštine čoveka u potpunosti ne učestvuje u događaju, to isto je kao da ga nema. Delimično učestvovanje u "radnji" trećeg tela suštine znači da iskorišćene mogućnosti nedostaju. Drugim rečima, na neko vreme četvrto telo suštine kao da prestaje da postoji, a treće telo suštine se pokazuje kao da se nalazi u početnoj fazi svog razvoja. Takva kvalitativna struktura tela suštine odgovaraju primitivnomu nivo razvoja višećelijskih organizama iz vremena mezozoika, sa svim potonjim posledicama. Dakle, na neko vreme, u stanju ubice čovek se iznutra pretvara u predatora, što i odgovara negativnom evolucionnom pomaku. Nastaje pad kvaliteta od normalnog za čoveka evolutivnog stanja tela njegove suštine do nivoa predatora, koji (pad kvaliteta) izaziva nestabilno stanje sistema tela suštine, koje je praćeno u većoj ili manjoj meri, razrušenjem suštine i gubitkom molekularne težine molekula DNK i RNK, što je ranije pomenuto. Dakle, svaka radnja koja dovodi do blokade tela suštine čoveka u različitim stepenima, je u osnovi negativna — negativna karma, zato što se kao rezultat toga, javlja gubitak već postojećih evolucionih kvaliteta. I, shodno tome, bilo koja radnja čoveka, u kojoj tela suštine stiču nove evolucione kvalitete je — POZITIVNA KARMA. Pri tome se povećava molekularna težina molekula DNK ili RNK, zbog čega oni počinju u većoj meri da utiču na okružujući mikroprostor, i izazivaju veći stepen otvaranja kvalitativnih barijera među nivoima, što dovodi i do "debljanja" tela suštine. To je pozitivan evolucioni pomak. Obično je pozitivan evolutivni pomak marginalan i ne izaziva značajne razlike kvaliteta. Tako se javljaju uslovi, kada se «evolutivno meso» povećava, što i odgovara evolucionom razvoju. Hajde da pokušamo razumemo kako se to dešava... Kao što je već pomenuto, svakoj radnji odgovara određeno emocionalno stanje. U «normalnom» stanju se dešava prirodno zasićenje tela suštine uzlaznim tokovima primarnih materija G, F i Е. Svako od tela suštine dobija 154


deo uzlaznog toka primarne materije G zbog toga što ova primarna materija ulazi u sastav svakog od tela suštine. Najveći deo uzlaznog toka primarne materije G dobija drugo telo suštine. Zbog toga, što je drugo telo suštine — najbliže fizički gustom telu i formira se samo iz ove materije. Dakle, ova materija "ispunjava" potpuno sobom na prvom mestu drugo telo suštine. Sve što ostaje nakon toga, stiže u treće telo suštine. Treće telo suštine «zasićuje» se primarnim materijama G i F, tačnije — delom toka primarne materije G, koja je ostala posle potpunog "zasićenja drugog tela suštine. Uzlazni tok primarne materije G na nivou drugog tela suštine ostaje potpuno "netaknut". Počinje "zasićenje" trećeg tela suštine prvo primarnom materijom G sve do tada, dok treće telo suštinei postane dovoljno "teško", da bi nastali uslovi za "naseljavanje" primarne materije F. Stvar je u tome, što je za pojavu uslova "naseljavanja" primarne materije F na trećem planetarnom nivou, potrebno da nivo sopstvene dimenzionalnosti sistema tela dostigne neki kritični podnivo. Primarna materija F će početi da se "naseljava" u trećem telu suštine tada i samo tada, kada svojstva i kvalitet mikroprostora u okviru trećeg tela suštine bude identični njenim (primarne materije F) osobinama i kvalitetima. Do tog trenutka primarna materija F "teče" kroz treće telo suštine potpuno slobodno, i može samo da uspori brzinu svog "toka" kroz ovo telo suštine. Dakle, kada primarna materija G "zasiti" treće telo suštine u tolikoj meri, da zajednički uticaj fizički gustog, drugog i trećeg tela suštine dostigne takav stepen uticaja na mikroprostor, da svojstva i kvaliteti tog mikroprostora postanu identičnih svojstvima i kvalitetima primarne materije F, ova materija će početi da se «taloži». Od tog trenutka, primarna materija F počinje da zasićuje treće telo suštine, zbog čega ono postaje "teže" i počinje jače da utiče na okružujući mikroprostor. Povećava se nivo sopstvene dimenzionalnosti trećeg tela suštine, što dovodi do otvaranja kvalitativne barijere između trećeg i četvrtog nivoa. Pri tome, nastaju uslovi za zasićenje četvrtog tela suštine primarnim materijama G, F i Е. I opet, zasićenje četvrtog tela suštine dešava se su koracima. Na početku četvrto telo suštine zasićuje se uzlaznim tokovima primarnih materija G i F. Zasićenje tim materijama se nastavlja sve do tada, dok stvoren svim telima suštine uticaj na okolni mikroprostror ne promeni svojstva i kvalitete ovog mikroprostora do te mere, sve dok one ne postanu istovetne svojstvima i kvalitetom primarnoj materiji Е. Tek nakon toga, uzlazni tok primarne materije Е će početi da zasićuje četvrto telo suštine. Do tog trenutka, četvrto telo suštine je "prozračno", kako za 155


primarnu materiju Е, tako i za ostale (još uvek slobodne, "nevezane") primarne materije D, С, В i А. Setimo se, da se pri raspadu materije u unutrašnjem obimu spirale DNK i RNK dešava raspad iste na sedam primarnih materija, koje je formiraju. Kao što se vidi iz analize procesa koji se dešavaju na nivou tela suštine, pozitivan evolutivni pomak — nagomilavanje evolutivnog mesa — moguć je samo onda, kada pod uticajem "ispunjavanja", uzlaznim tokovima primarnih materija, tela suštine menjaju svojstva i kvalitet mikroprostora tako da postaje identičan po osobinama i kvalitetima sledećoj primarnoj materiji. A to se dešava samo tada kada je sistem tela suštine u stanju da dovoljno promeni svoj mikroprostor. A to je moguće samo pod sledećim uslovima: 1. Dostupnost uzlaznih tokova primarnih materija, koji prožimaju tela suštine. 2. Mogućnost povećanja molekularne težinu molekula DNK i RNK i kao posledica toga, povećanje "težine" već izgrađenih tela suštine. Prožimajući telo suštine uzlazni tokovi primarnih materija nastaju, kao što je već pomenuto ranije, kao rezultat raspada organskih i neorganskih molekula u unutrašnjem obimu spirale molekula DNK i RNK, gde se formira stojeći talas dimenzionalnosti (stalno postojeća periodično ponavljajuća razlika nivoa dimenzionalnosti u svim pravcima u unutrašnjem obimu molekula DNK i RNK). Stojeći talas dimenzionalnosti stvara nadkritične uslove za većinu molekula, uhvaćenih u unutrašnji obim spirale, što ih čini nestabilnim, i oni se raspadaju na materije, koje ih formiraju, koje čine uzlazne tokove primarnih materija. Za to je potrebno da se obezbedi (poželjno je redovno) "ubacivanje goriva" u "peć" svake ćelije organizma, što se vrši putem apsorpcije čoveka hrane, koja se prethodno obrađuje u digestivnom sistemu organizma i u obliku molekula ulazi u krv. Krvotok dostavlja ove molekule svakoj ćeliji tela, gde oni obnavljaju "resurse goriva" svakoj od ćelija 28. Prvi uslov za sve je jednostavan i jasan. Ali, šta je sa drugim uslovom? Na koji način se dešava povećanje molekularne težine molekula DNK i RNK, i kao posledica toga, povećava se "težina" tela suštine? Razumevanje ovog procesa daje ključ za razumevanje evolucije razuma, evoluciju živih bića. I začudo, veliku ulogu u tome igraju emocije, tačnije emocionalna stanja, u koje "ulazi" čovek za realizaciju pozitivne radnje. Hajde bliže "da pogledamo" ovaj strašan proces, zahvaljujući kome možemo da shvatimo sebe, da mislimo i 28

Более подробно см. Николай Левашов «Сущность и Разум», т. 1, Гл. 2. 156


da radimo... Razmotrimo normalno stanje čoveka, u kome tela suštine čoveka dobijaju optimalno zasićenje primarnim materijama, pri postojećem u datom trenutku nivou njegovog evolutivnog razvoja (Sl.168).

Sl.168.

Za ostvarivanje neke pozitivne radnje, čovek mora da uđe u emocionalna rezonancu sa tom radnjom. Pozitivne emocije, odgovarajuće radnji, nastaju kao rezultat dodatnog zasićenja trećeg i četvrtog tela suštine primarnim materijama G i F, koje nastaju, kao posledica uvećanja intenziteta 157


metabolizma u ćelijama organizma. Intenzitet metabolizma regulisan je stanjem svesti čoveka, odgovarajućeg datoj radnji. Svestan napor čoveka, svest i spremnost da se počini radnja, uključuju podsvesni mehanizmi kontrole nivoa hormona u krvi. Sličan svesni napor stimuliše aktivnost hipofize, koja povećava proizvodnju "upravljajućih" hormona. "Upravljajući" hormoni kroz krvotok stižu do nadbubrežne i štitne žlezde, paratiroidne žlezde i stimulišu proizvodnju dodatnih količina "radnih" hormona — proteina, koji se opet, kroz krv, isporučuju direktno u svaku ćeliju tela, izazivajući ubrzanje metaboličkih procesa u ćelijama organizma. Ubrzanje metaboličkih procesa dovodi do toga da u jedinici vremena veća količina "hranljivih" molekula ulazi u unutrašnji obim spirale molekula DNK i RNK ćelija. Veći broj molekula ulazi u ćelijske "crne rupe" — moćniji uzlazni tokovi primarnih materija će prožimati tela suštine čoveka (Sl.169).

Sl.169 158


Procesi na nivou tela suštine određuju dešavanja na ćelijskom nivou, tako da obratimo pažnju na ono što se dešava sa telima ćelije. U «normalnom» stanju organizma metabolički procesi u ćeliji odvijaju se na nivou koji obezbeđuje obavljanje tih funkcija, koje su definisane svrhom date ćelije. Pri tome, kao u slučaju neurona u mozgu koji mogu imati četiri tela, uključujući fizički gusto, oslobođene u svakoj ćeliji primarne materije proporcionalno zasićuju drugo, treće i četvrto telo suštine. To omogućava svakoj ćeliji maksimalno odgovarajuće funkcije pri postojećem u tom trenutku evolucionom razvoju te ćelije (Sl.170).

Sl.170 159


Pozitivne emocije dovode do aktiviranja metaboličkih procesa u svakoj od ćelija organizma, usled čega veći broj organskih i neorganskih molekula ulazi u unutrašnji obim spirale molekula DNK i RNK. Raspadajući se pod udarima unutrašnje razlike dimenzionalnosti, oni oslobađaju primarne materije, "zaključane" u njima. Povećava se snaga uzlaznih tokova primarnih materija, prožimajući drugo, treće i četvrto telo suštine. U slučaju pozitivnih emocija, treće (astralno) telo ne "vraća" popunjeno njom primarne materije G i Е. Kvalitativna barijera između nivoa nastavlja da bude otvorena, i uzlazni tok primarnih materija G, F i Е dalje zasićuje sva tela suštine. Zbog toga, što kvalitativna barijera između trećeg i četvrtog nivoa nije potpuno otvorena, "višak" uzlaznih tokova primarnih materija počinje, nailazeći na otpor, da se razvija i stvara dodatno zasićenje trećeg tela suštine primarnim materijama G i Е. Dobivši dodatno zasićenje, treće telo suštine "deblja". "Udebljavši se", treće telo suštine u većoj meri počinje da utiče na okružujući mikroprostor, povećavajući njegov nivo sopstvene dimenzionalnosti. Kao rezultat toga kvalitativna barijera između trećeg i četvrtog nivoa otvara se u većoj meri, što stvara uslove za dodatno zasićenje i četvrtog tela sštine (Sl.171).

Sl.171 160


Zbog toga što nivo evolucionog razvoja organizma u celini i ćelije posebno ne omogućava da se otvori ili da se odškrine kvalitativna barijera između četvrtog i petog nivoa, što na kraju određuje prostornu strukturu molekula DNK i RNK i njihove molekularne težine, uzlazni tokove primarnih materija "dodiruju plafon" i raspoređuju se. Raspoređeni tako uzlazni tokovi primarnih materija počinju dodatno da zasićuju četvrto telo suštine. Postepeno nivo zasićenja primarnim materijama četvrtog tela suštine dostiže kritični nivo. To se dešava zato, što je opseg razlike nivoa sopstvene dimenzionalnosti svakog tela suštine određen nivoom evolutivnog razvoja tela, ćelija i tako, posle optimalnog zasićenja četvrtog tela suštine na ovom evolucionom nivou razvoja, nastavak dodatnog zasićenje ovog tela primarnim materijama dovodi do prekomernog zasićenja. I kada višak zasićenja četvrtog tela suštine, dostigne kritični nivo, nastaje obrnuti tok primarnih materija od četvrtog tela suštine do trećeg. "Udebljano" četvrto telo, zbog nemogućnosti da "probije" plafon (otvori kvalitativnu barijeru između četvrtog i petog nivoa), počinje da "probija pod". Kao rezultat toga, na trećem nivou nastaje deformacija, potpuno ponavljajući oblik četvrtog tela suštine. Ova deformacija je ispunjena uzlaznim tokovima primarnih materija, i na trećem nivou suštine pojavljuje se projekcija četvrtog tela (Sl.172).

Sl.172 161


Projekcija četvrtog tela na treće telo suštine stvara dodatnu zakrivljenost mikroprostora na tom nivou. Projekcija četvrtog tela suštine potpuno je identična četvrtom telu suštine, zato što je formirana spajanjem istih primarnih materija G, F i Е. Dakle, "preklapajući" se na treće telo suštine, formiranog spajanjem primarnih materija G i F, ova projekcija ne izaziva gotovo nikakve kvalitativne promene u samom trećem telu. Treće telo i projekcija četvrtog tela kvalitativno se razlikuju jedno od drugog, kao da su prozračni jedno za drugo. Prisustvo zajedničkih elemenata u kvalitativnoj strukturi tih tela (kao što su primarne materije G i F, koje ulaze, kako u sastav hibrida trećeg tela suštine, tako i četvrtog), čini treće telo suštine, kao da je - "viskozno" za projekciju četvrtog tela. Na sličan način, u određenoj meri, "viskozne" za sunčevu svetlost su tečne i gasovite sredine. Što dovodi do pojave trenja, otpora tih sredina krečućim svetlosnim talasima, a njihova brzina kretanja se smanjuje. Dolazi do usporavanje kretanja talasa, pri prodiranju prozračnog za svetlosne talase okruženja i menja se pravac njihovog prostiranja, što se odražava u fizici koeficijentom prelamanja sredine nср. Slične pojave nastaju i pri preklapanju projekcije četvrtog tela suštine na treće: prvo kao "viskozno" u drugom. Brzina kretanja projekcije četvrtog tela, pod pritiskom povratnih tokova primarnih tkanine usporava (kao analog može da posluži pritisak svetlosti, što je u principu isto), i dolazi momenat, kada kretanje praktično prestaje. Projekcija četvrtog tela kao da je zaglavljna na neko vreme u trećem telu. Pritisak povratnih tokova primarnih materija na projekciju četvrtog tela (efekat jedra) uravnotežuje otpor "sredine" — trećim telom suštine. To dovodi do interesantnih posledica. "Zaglavljena" u trećem telu suštine projekcija četvrtog tela sa sobom donosi dodatnu zakrivljenost mikroprostora. Ta dodatna zakrivljenost prostora, preklapa se na zakrivljenost, stvorenu trećim telom suštine, izaziva još veće otvaranje kvalitativne barijere između drugog i trećeg nivoa. Pri tome se povećava snaga uzlaznih tokova primarnih materija koje "probijaju" kroz kvalitativnu barijeru između drugog i trećeg nivoa. Kao rezultat toga, moćniji uzlazni tokovi primarnih materija "udaraju" u četvrto telo suštine. Ali kvalitativna barijera između trećeg i četvrtog nivoa ćelije ostaje ista kao što je i bila, tako da uzlazni tokovi primarnih materija, "upiru" na četvrto telo suštine, izazivajući još veće zasićenje poslednjeg. Četvrto telo još više "deblja", što izaziva povećanje stepena uticaja na okružujući mikroprostor. Projekcija četvrtog tela se sabija, i na kraju, dolazi trenutak, kada ga snažniji 162


povratni tok primarnih materija "prosto" gura (projekciju četvrtog tela) kroz treće telo suštine. Na taj način, projekcija četvrtog tela prevazilazi kvalitativnu barijeru između drugog i trećeg nivoa ćelije i nalazi se između trećeg i drugog tela suštine (Sl.173).

Sl.173 Povratni tok primarnih materija nastavlja da gura projekciju četvrtog tela (efekat jedra). Samo njegova snaga već nije takva, kao što je između trećeg i četvrtog nivoa. Tako da se brzina kretanja projekcije četvrtog tela smanjuje. Ali ipak, projekcija četvrtog tela "pritiska" povratne tokove 163


primarnih materija na drugo telo suštine. Kvalitativna projekcija četvrtog tela i drugo telo ćelije se razlikuju više nego što se razlikuju ta projekcija i treće telo ćelije. Projekcija četvrtog tela formirana je spajanjem tri primarne materije G, F i Е, a u isto vreme, drugo telo ćelije sastoji se samo od materije G. Tako da je zajedničkih kvaliteta između projekcije četvrtog tela i drugog tela ćelije manje od zajedničkih kvaliteta između te projekcije i trećeg tela ćelije. Dakle, "viskoznost" drugog tela ćelije će biti manja nego "viskoznost" trećeg tela ćelije. Ali i povratni tok primarnih materija, dolazeći od zatvorene barijere između četvrtog i petog nivoa je znatno slabiji, jer se on delimično rasejava, i delimično zasićuje sobom treće telo ćelije. Kao rezultat toga, pri efektu jedra, «vetar» povratnog toka primarnih materija «pritiska» sa manjom silom na projekciju četvrtog tela ćelije, ali ipak, «gura» je ka drugom telu ćelije. Manja "viskoznost" drugog tela ćelije u isto vreme zadržava projekciju četvrtog tela od neposrednog "prodiranja" do sledećeg nivoa. Razlog za to, kao što je već rečeno, je slabljenje povratnog toka primarnih materija. Projekcija četvrtog tela ćelije "zaglavljuje" na nivou drugog tela ćelije. Opet, setimo se, da projekcija četvrtog tela ćelije nosi sa sobom uticaj na mikroprostor. Dakle, ponovo se dešava prekrivanje uticaja projekcije na uticaj drugog tela ćelije. Kao rezultat toga, povećava se deformacija mikroprostora — povećava se nivo sopstvene dimenzonalnosti drugog tela ćelije. To dovodi do toga da se kvalitativna barijera između fizički gustog i drugog nivoa ćelije otvara jače, što dovodi do povećanja snage uzlaznih tokova primarnih materija, koje izbijaju kroz ovu kvalitativnu barijeru. U isto vreme kvalitativna barijera između drugog i trećeg nivoa ćelija vraća se svom uobičajenom stanju nakon toga dok projekcija četvrtog tela "curi" kroz treće telo ćelije. Tako se uzlazni tokovi primarnih materija, okreću na nivou kvalitativne barijere između drugog i trećeg nivoa ćelije, stvaraju snažniji povratni tok primarnih materija od trećeg nivoa ka drugom. Snažniji povratni tok stvara izraženiji " efekat jedra" i "gura" projekciju četvrtog tela kroz "viskoznost" drugog tela. Kao rezultat toga, projekcija četvrtog tela suštine se «pritiska» do nivoa fizički guste ćelije (Sl.174).

164


Sl.174 Povratni tok primarnih tkanine nastavlja da "duva" u "jedro" projekcije četvrtog tela ćelije i pritiska ga ka fizički gustoj ćeliji. Fizički gusta ćelija ima veliku "viskoznost" za projekciju četvrtog tela ćelije zbog toga, što sve tri primarne materije, koje čine ovu projekciju, ulaze u sastav fizički guste ćelije (poslednja formirana spajanjem sedam primarnih materija A, B, C, D, E, F, G). Zato, projekcija četvrtog tela dalje ne "gura" — fizički gusto telo neprozirno za ovu projekciju. 165


Kao rezultat toga, projekcija četvrtog tela ćelije «zaglavljuje» u fizički gustoj ćeliji. Ali u svemu tome, ova projekcija donosi sa sobom na fizički nivo dodatnu zakrivljenost mikroprostora, koja, naslanjajući se na uticaj sopstvene fizičke ćelije, povećava njen nivo sopstvene dimenzionalnosti. Donešena projekcijom četvrtog tela ćelije dodatna promena dimenzionalnosti naslanja se na razliku dimenzionalnosti unutrašnje zapremine spirale molekula DNK i RNK ćelije i povećava već postojeću razliku dimenzionalnosti. To dovodi do povećanja brzine raspada "hranljivih" molekula na materije, koje ih formiraju, što dovodi do povećanja snage izlazećeg toka primarnih materija. Dodatni poremećaj dimenzionalnosti u ovom slučaju ne izaziva propadanje fizičke ćelije, kao u slučaju ćelijske podele. Razlog za to je u tome, što u procesu deobe ćelija nastaju projekcija drugog tela ćelije. Ova projekcija (drugog tela ćelije) je u potpunosti formirana od primarne materije G, koji ne ulazi u sastav nikakvih hibridnih materija, i ona je "čista" primarna materija. Stvar je u tome, da koncentracija primarne materije ima suštinski značaj za održivost fizički guste materije, kao što slobodna primarna materija ulazi u sastav fizički guste supstance 29, Pojava projekcije drugog tela ćelije na nivou fizičke ćelije se manifestuje, kao značajno povećanje koncentracije samo primarne materije G, što dovodi do narušavanja balansa primarnih materija u fizički gustoj supstanci. Zbog toga što se unutar jezgra atoma sa ogromnom brzinom odvija sinteza i raspad neutrona, višak koncentracije slobodne materije G dovodi do uništenja neutrona i, kao posledica toga, raspada atoma, molekula i ćelije u celini. Posebna "osetljivost" neurona na primarnu materiju G se sastoji u tome da oni (neuroni) predstavljaju sistem koji se sastoji od protona i elektrona, rotirajućih u odnosu jedan na drugog na rastojanju hiljaditih jedinica Fermi (1 jedinica Fermi = 1x10-15 м), a unutar neutrona stalno se dešava sinteza i raspad elektrona. Višak koncentracija primarne materije G i značajna dodatna zakrivljenost mikroprostora, stvara moćne projekcije drugog tela ćelije, pri deljenju i izaziva potpuno uništenje "stare" deleće ćelije 30. U slučaju pojave projekcije četvrtog tela na nivou fizički guste ćelije, primarna materija G, koja ulazi, kao jedna od tri formirajućih, u sastav te projekcijie, u znatno manjoj meri utiče na stabilnost fizički guste supstance. Pored toga, gustina projekcije četvrtog tela, pri "guranju" kroz dve kvalitativne barijere, postaje veoma mala, i sve to zajedno dovodi do toga, da projekcija četvrtog tela ne uništava fizički gustu ćeliju, već sa sobom donosi 29 30

Более подробно см. Николай Левашов, «Неодгородная Вселенная», Глава 2. Более подробно см. Николай Левашов, «Неодгородная Вселенная», Глава 3. 166


dodatnu deformaciju mikroprostora. Štaviše, ova deformacija mikroprostora četvrtog tela ćelije kvalitativno se razlikuje od deformacije mikroprostora, stvorenog samom fizički gustom ćelijom. Dakle, pojava projekcije četvrtog tela na fizički gustom nivou ne dovodi do raspada ćelije, već izaziva promenu nivoa sopstvene dimenzionalnosti molekula, koji formiraju ćelije, što dovodi do pojave dodatnih elektronskih veza između molekula i atoma, koje čine ćelije i molekuli, atomi i joni, popunjavajući ćelijski prostor. Ali o tome — malo kasnije... Dodatna deformacija mikroprostora, koju donosi projekcija četvrtog tela, izaziva povećanje snage uzlaznih tokova. Ovi tokovi stvaraju višak zasićenja sada trećeg tela ćelije, jer je četvrto telo već i tako maksimalno moguće zasićeno uzlaznim tokovima i ne može da "upija" više. I njima ne "ostaje" ništa drugo nego da pristupe zasićenju trećeg tela ćelije. Kada nivo ovog zasićenja dosigne kritični nivo, sa trećim telo ćelije će se desiti isto što i sa njeni četvrtim — nastaje projekcija trećeg tela ćelije između drugog i trećeg nivoa ćelije (Sl.175).

Sl.175 167


Povratni tokovi primarnih materija "guraju" pred sobom projekciju trećeg tela, kao posledica istog "efekta jedra". I ponovo sada već projekcija trećeg tela ćelije "zaglavljuje" u drugom telu ćelije. Pri tome dodatna deformacija dimenzionalnosti mikroprostora, može doneti projekciju trećeg tela, naslonjenu na deformaciju, stvorenu drugim telom ćelije. Kao rezultat toga kvalitativna barijera između fizički guste i drugog nivoa ćelije otvara se više, što dovodi do povećanja snage uzlaznog, i kao posledica toga, povratnog toka primarnih materija. Snažniji povratni tok primarnih materija «gura» projekciju trećeg tela kroz drugo telo suštine u pravcu fizički gustog tela i "pritiska" (projekciju) na njega. I iz istih razloga, projekcija trećeg tela ćelije "zaglavljuje" u fizički gustom telu. Na kraju, deformacija dimenzionalnosti stvorena projekcijom trećeg tela "naslanja" se na deformaciju dimenzionalnosti stvorenu projekcijom četvrtog tela suštine. I obe ove deformacije dimenzionalnosti "naslanjaju" se na deformaciju prostora, stvorenu zapravo fizički gustom ćelijom. Pri tome deformacije dimenzionalnosti kreirane od strane obe projekcije, kvalitativno se razlikuju jedna od druge zbog toga, što su one stvorene, kao projekcije različitih tela ćelije, imajući različit kvalitativni i kvantitativni sastav kako između sebe, tako i u odnosu na fizički gustu ćeliju (Sl.176).

Sl.176 168


Hajde sada da pogledamo šta se dešava na molekularnom nivou u ćeliji, kada se na fizički gustu ćeliju "nasloni" projekcija trećeg ili četvrtog tela ćelije. Pri tom "naslanjanju" uporedo sa deformacijom mikroprostora, stvorenom atomima, koji formiraju molekul DNK ili RNK, pojavljuje se dodatna deformacija dimenzionalnosti, uzrokovana projekcijom, na primer, trećeg tela ćelije. Kao rezultat toga, kvalitativno stanje mikroprostora oko ovih i drugih molekula koji čine fizički gustu ćelije, se menja (Sl.177).

Sl.177 U međućelijskom prostoru u stanju haotičnog (brounovskog) kretanja stalno se nalaze organski i neorganski molekuli, atomi i joni. Pri svom kretanju oni su bliže ili dalje od molekula DNK ili RNK. Između ovih organskih i neorganskih molekula, atoma i jona, sa jedne strane, i molekula DNK ili RNK, sa druge strane, u normalnim uslovima ne nastaju nikakve elekro -hemijske interakcije zbog toga, što oni imaju različite nivoe sopstvene dimenzionalnosti, i njihove elektronske ljuske nisu u stanju da se povežu i formiraju novo jedinjenje. Dakle, pojava dodatnih deformacija dimenzionalnosti 169


mikroprostora, pri nametanju projekcije trećeg tela ćelije, menja situaciju. Štaviše, ove dodatne deformacije dimenzionalnosti ponavljaju strukturu trećeg tela suštine i menjaju "reljef" dimenzionalnosti unutarćelijskog prostora, promenom nivoa dimenzionalnosti u tim imima mikroprostora, gde se ta projekcija trećeg ili četvrtog tela ćelije naslanja na već postojeći "reljef" dimenzionalnosti ćelije. Kao rezultat toga, nastaju uslovi, pri kojima su moguće nove, dodatne već postojećim, elektronsko-hemijske veze između atoma molekula DNK ili RNK ćelije i između "slobodnih" atoma, molekula i jona. Dešava se nagomilavanje "evolutivnog mesa" na "skelet" molekula DNK ili RNK zbog "dobrovoljno" spojenih unutarćelijskih "stanovnika". Povećava se molekulska težina kako molekula DNK ili RNK, tako i drugih ćelijskih uključenja, sa kojima se javljaju slični procesi. Ponovo «dobrovoljno» prisajedinjeni atomi u molekulu DNK ili RNK stvaraju identične promene i na nivou drugog tela ćelije (Sl.178).

Sl.178

170


Uzlazni tokovi primarnih materija, tačnije jedna od njih — primarna materija G — «protiče» kroz drugo telo ćelije, ispunjava sobom dodatne deformacije, nastale novo prisajedinjenim atomima na molekule DNK ili RNK i popunjava sobom ove deformacije. Popunjavanje novih deformacija na nivou drugog tela ćelije će se nastaviti sve dok nivo zasićenja ne dostigne maksimum. Kao rezultat ovog procesa gustina zasićenja novih deformacija i drugog tela ćelije će biti identična i oni će se spojiti u jednu celinu. Drugo telo ćelije će biti identično fizički gustom telu. «Evolutivno meso» raste i na drugom telu ćelije (Sl.179).

Sl.179

171


Drugo telo ćelije nastavlja se zasićuje uzlaznim tokovima primarnih materija. Nakon završetka zasićenja «ponovo osvojenih teritorija», uzlazni tokovi primarnih materija nastavljaju intenzivno da zasićuju drugo telo ćelije. I to dovodi do prekomernog zasićenja drugog tela ćelije, povećanja njegovog nivoa dimenzionalnosti. Što, zauzvrat, dovodi do pojave identičnih promena na nivou trećeg tela ćelije. «Reljef» dimenzionalnosti na nivou trećeg tela se menja, pojavljuju se deformacije mikroprostora, identične deformacijama drugih nivoa (Sl.180).

Sl.180 Razlika je samo u tome, što na nivou trećeg tela ćelije promene "reljefa" zasićuju dve primarne materije iz uzlaznog toka. Primarne materije G i F, ulivaju se u ove dodatne promene "reljefa", postepeno zasićujući ih. I kada to zasićenje dostigne optimalnu gustinu, «nove teritorije» na nivou trećeg tela će se spojiti sa «starim» trećim telom ćelije. «Evolutivno meso» na 172


taj način «raste» i na trećem telu ćelije. I kada ceo sistem tela ćelija na svim nivoima stigne do «novog poretka», "ponovo osvojene teritorije" postaju sastavni deo ovih tela (Sl.181).

Sl.181

Novo «evolutivno meso» na taj način postaje deo "skeleta" molekula DNK ili RNK. Jedan od glavnih uslova mogućnosti toga je dovoljno dugo trajanje pozitivne radnje, sa odgovarajućim emotivnim stanjem, da bi nastale projekcija četvrtog i trećeg tela ćelije i uspele da "padnu" na nivo fizičke ćelije. I dovoljno dugo, da bi novo stečeni molekuli uspeli da "stignu" na sve postojeće nivoe ćelije. Ako novo "evolutivno meso" uspe da napravi svoj otisak samo na nivou drugog tela ćelije, nakon prestanka radnje dodatni otisci na nivou drugog tela postepeno nestaju, a bez toga ponovo stečene 173


elektrohemijske veze između atoma molekula DNK ili RNK počinju da blede i raspadaju se. Molekularna struktura molekula DNK ili RNK se vraća u stanje, koje je bilo pre pozitivne radnje. Dakle, da se to ne bi dogodilo, potrebno je dovoljno snažno emotivno stanje, u pratnji te radnje. Jaka pozitivna emocija stvara snažan uzlazni tok primarnih materija, čime se ubrzava proces formiranja projekcije tela ćelije, «spuštajući» ih do nivoa fizičke ćelije i stvarajući nove elektrohemijske veze. Iz istog razloga, brže se dešava i narastanje novog «evolutivnog mesa» i pojava njegovog otiska na svim postojećim nivoima kod ćelije. U slučaju, ako prateće pozitivnim radnjama emocije ne stvaraju dovoljno moćan izlazeći tok primarnih materija, neophodan uslov za obezbeđenje novog «evolutivnog mesa» u ćelijama je višestruko ponavljanje slične radnje. Ponovljena radnja treba da bude izvršena sa manjim intervalima vremena između njih nego što je vreme potpunog nestanka projekcije novog "evolutivnog mesa" na nivou drugog tela ćelije. Onda se dešava uspostavljanje i održavanje u održivom stanju elektrohemijskih veza između ponovo prisajedinjenih atoma i "skeleta" molekula DNK ili RNK. Obično, značajnije pozitivne radnje zahtevaju i više jakih emocija za njihovu realizaciju, u isto vreme manje značajne pozitivne radnje ne zahtevaju za njihovu realizaciju toliko snažnu emocionalnu podršku. Dakle, izolovane značajne pozitivne radnje mogu da stvore iste kvalitativne promene, isti rast "evolutivnog mesa" kao i veliki broj manje značajnih dela. Drugim rečima, kao i velika dobra dela, tako i "mala", u konačnom rezultatu, dovode do evolutivnog rasta njihovih počinilaca. I sa te tačke gledišta ne postoji "malo" dobrih dela, zato što svako dobro delo, bez obzira na svoju "veličinu", menja one koji ih čine na bolju stranu, pružajući pozitivan evolutivni pomak. Razlika je samo u veličini ovog pozitivnog evolutivnog premeštanja. "Velika" dobra dela mogu se "pojaviti", može biti, samo jednom u životu svakog od nas; bezuslovno, treba biti spreman za njihovo izvršenje, kada dođe to vreme. Ali može se desiti da i "velika" dobra dela mogu "zaobići" nekoga od nas i... čekanje i spremnost za nešto veliko, za junačko, će biti uzaludno. Dakle, poželjno je biti spreman na «velike uspehe», ali ipak, ne zaboraviti na «mala dostignuća» koja, iako ne tako velika, ali potpuno realna i podržavajući dobro, mogu samo jednog čoveka, ponovljena mnogo mnogo puta, načiniti velikim. «Mala» dobra dela, u principu, s vremena na vreme, zahtevaju veću predanost, samopožrtvovanja i skromnost njihovog izvršioca od «velikog» dobrog dela, koje, s vremena na vreme, zahteva ogromno emocionalno i 174


mentalno pražnjenje za veoma kratko vreme. Dakle, može se reći da je izvršavanje "malih" dobrih dela mnogo teže i moralno i mentalno, zbog toga što u većini slučajeva ona ostaju neprimećena drugima, a često i onima, radi kojih su i izvršena. Nesumnjivo, mnogo je lakše biti "vidljiv" "heroj na sat", nego "nevidljiv" za ceo život. I nema kriterijuma koji omogućava kako zaključiti i izabrati, šta je važnije. I nije potreban nikakav kriterijum, već treba činiti dobro, i veliko i malo, nešto sa čime se sreće svako od nas na svom životnom putu, a neka neko drugi daje našim delima procenu njihovog značaja, i da li je uopšte važno izvršiocu dobrog procena njegovog dela okoline?! Dobro se izvršava ne za dobijanje «zahvalnosti savremenika», koja sama po sebi i nije loša, već za potrebe duše izvršioca. Na taj način, bez obzira na to, «velika» ili «mala» dobra dela dovode do pozitivnog evolucionog pomeranja, narastanju novog «evolutivnog mesa», ako sprovođenje tih procesa dovodi do pojave kvalitativnih promena na nivou fizičkog, drugog i trećeg tela, ćelije, kao minimum, onda pozitivan evolutivni pomak postaje sastavni deo i na molekularnom nivou (Sl.182), i na nivou svake ćelije i naravno, kako na nivou organizma u celini, tako i suštine čoveka.

Sl.182 175


I kao što proizilazi iz svega gore rečenog o procesima koji se dešavaju sa čovekom, kako na nivou suštine tako i na genetskom nivou, nijedna radnja ne prolazi "bez traga" za čoveka, koji je tu radnju izvršio. Pozitivna ili negativna, svesna ili ne, svaka radnja ogleda se pre svega na one koji izvršavaju te radnje, kako na nivou suštine, tako i na nivou ćelija, tako i na molekularnom. I sasvim je nebitno, ako ove radnje ostaju van vidokruga celog sveta — i kazna, i "nagrada", ako se može nazvati "nagradom" evolucioni rast njihovog izvršioca, dešava se u trenutku dobrog dela. I nema potrebe zastrašivati mogućom kaznom za neka izvršena krivična dela ili prekršaje, jer je već i tako prisutna od trenutka izvršenja tog dela. I možda se ta kazna i ne manifestuje odmah, ali pre ili kasnije izvršitelj tog dela će dobiti svoju kovertu "punu računa". I nikakva "donacija" ne menja "kaznu", jer kao izvršilac "kazne" nastupa sama PRIRODA, odnosno, prirodni zakoni evolucije žive materije... Želeo bih da obratim posebnu pažnju na ono što se dešava sa onima koji daju naređenja drugima, primoravajući ih da vrše radnje koje, sasvim moguće, sami nikada ne bi izvršili po sopstvenoj volji. Naravno, sa izvršiocem se dešavaju svi ti procesi, koji su već pomenuti, postojanje naredbe ih ne oslobađa od procesa koji se dešavaju sa izvršiocem u vreme izvršenja naloga. Priroda ne zavisi od naređenja, izdatih od jednog čoveka drugom ili drugima, ne podčinjava im se. Priroda ne zavisi od toga, da li ispravno ili pogrešno čovek razume prirodu manifestacije zakona prirode, kakvi religijski ili društveni zakoni postoje u ljudskom društvu. Zakoni prirode postoje, takvi kakvi jesu, sviđalo se to nama ili ne. Ali ipak, to ne znači da se «krajnjim», «skretničarem» javlja samo nevoljni izvođač, izvršavajući naloge. Izdavač naloga, kojim se tera drugi da to ispuni, sam stvara mentalni uticaj na izvršioce, da bi izvršili njegove naloge. Pri tom lider — jer je samo lider u stanju da ubedi druge u potrebe određenih radnji i da se ostvari njihovo sprovođenje — mora podesiti izvršioca na «talas realizacije» željenog ili neophodnog. Inače će biti, kao u poznatoj basni Krilova o raku, labudu i štuki, koji su pokušali da se pomere voz. Za "uspešno" sprovođenje naredbe izvrišlac ili izvršioci moraju da rade ciljno i zajednički, ako je to grupna akcija. A ako zamislimo svakog čoveka, koji u većini slučajeva misli samo o svojoj koristi ili svojim interesima na prvom mestu, a tek onda o interesu svih ostalih, — u vidu "malog magneta", onda lider treba da bude "magnet", barem, mnogo moćniji. Dakle, da bi se postiglo željeno, lider mora da "podesi" sve izvršioce na potrebnu ili željenu 176


radnju, bez obzira na to, kakva je to akcija. Razlike su samo u tome, šta se zahteva od izvršioca. Ako su određene radnje u pratnji rizika po život ili gubitka zdravlja izvršioca ili njihovih najbližih, uticaj lidera na izvršioce treba, između ostalog, da uguši instinkt samoodržanja, što je veoma teško. Za realizaciju ovoga, lider mora da stvori stanje nadorganizma, čiji je mozak lider. Pri tome, potpuno se "isključuje" instinkt samoodržanja, i čovek postaje biorobot, organska mašina, usmerena na realizaciju određenog cilja 31. U prirodi se pojava nadorganizma javlja kod nekih vrsta privremeno, u vreme prirodnih katastrofa, kada postoji opasnost od smrti vrste u celini ili populacije te vrste i nestaje sa nestankom kritičnih stanja. Kod drugih vrsta, najčešće insekata, stanje nadorganizma je stalno, jer samo u tom stanju populacija tih vrsta može da preživi u borbi za mesto pod suncem. Slično se najčešće javlja kod insekata — termita, pčela i mrava. Ali, nezavisno od privremenog ili stalnog karaktera manifestacije stanja nadorganizma u prirodi, ono (stanje) je adaptacija vrste živih organizama na uslove postojanja u ekološkom sistemu, u toj ekološkoj niši, koju zauzima svaka od tih vrsta. Kod čoveka statnje nadorganizma znači evolutivni korak nazad, u kome se gubi sposobnost da samostalno misli i donosi odluke. U psihologiji slično stanje naziva se «stanjem gomile», kada se čovek pretvara u uplašenu životinju pod uticajem prirodnih elemenata ili pod bilo čijim uticajem. Prirodno ulaženje u stanje nadorganizma je odgovor - reakcija na procese koji se dešavaju u prirodi i zato nisu nešto negativno, jer su privremenog karaktera i služe za očuvanje čoveka kao vrste živih bića. Ulazak čoveka u stanje nadorganizma je prirodna pojava, kada nema nikakve pretnje za postojanje vrste u celini, izazvana namernim uticajem na čoveka kroz njegovu podsvest i u većini slučajeva je negativan, i to je kriminalna akcija čoveka ili ljudi, koji su takvu radnju izvršili. Ove radnje mogu da se primenjuju, kako putem tehničkih sredstava, kao što su televizija, radio, putem određenih vizuelnih slika ili njihovih kombinacija, posredstvom uticaja pojedinih reči ili kombinacijom reči koje aktiviraju određene subliminalne reakcije (princip ključnih reči), preko muzike i određenih ritmova na samu podsvest, tako i potpuno uticajem psi-polja jednog čoveka ili grupe na sve ostale, zaobilazeći poznatu većini signalizaciju sistema čoveka — direktno iz mozga do mozga. Direktan uticaj psi-polja je najopasniji, jer većina ljudi ne može ni da shvati, da se na njih vršilo ili vrši bilo kakvo dejstvo bez njihovog znanja. 31

Более подробно см. Николай Левашов, «Последнее обращение к Человечеству», Глава 3. 177


Psi-oružje, na taj način, je idealno sredstvo u rukama crnih sila, koje im omogućava da čine svoje prljave poslove apsolutno nekažnjeno. Pored svega, oni takođe formiraju "naučna" i javna mišljenja o tome, da psihički uticaj ne postoji, i da je sam taj pojam — antinaučan. "Divna" strategija — da ubede sve u nemogućnost postojanja psi-uticaja, a onda, nekažnjeno primenjuju ono što «ne postoji» na svoje lakoverne sugrađane... Sve to je, naravno, važno i zanimljivo, ali u ovom trenutku nas zanima, pre svega, karmički aspekt primene ili korištenja psi-uticaja na sebi slične. Da bi bili fer, treba napomenuti da je psihički uticaj jedne osobe na drugu prisutan svuda. U većini slučajeva takvi uticaji ne dovode do ozbiljnih promena u pojedinačnim poljima i u interakciji ljudi između sebe javljaju se normalnim stanjem. Druga "slika" se dobija kada psi-uticaj jedne osobe ili grupe usmerava osnovnu masu drugih ljudi da rade ono što donosi štetu, kako svakome od njih pojedinačno, tako i svima zajedno. U tom slučaju, nivo «greha» ili karme od posledica takvih radnji spada pod drugu kategoriju — negativnih postupaka u odnosu ne na jednog čoveka ili nekoliko, već negativnu radnju u odnosu prema čoveku kao vrsti živih bića. Dakle, ako jedna osoba ili grupa svojim uticajem usmerava osnovnu masu da vrši bilo kakvu radnju koja donosi negativne posledice drugima, odgovornost za istu radnju se raspoređuje ne samo na neposredne izvršioce, već i na "scenariste" tih radnji. I to nisu samo moralne reči, već je to i objektivna činjenica stvarnosti. Zbog toga, da bi naterali druge da učine nešto, izazivač mora sam da se podesi na željenu radnju i da stvori neophodne kapacitete, koji omogućavaju "premagnetisavanje" izvršioca u stanje za realizaciju. Za to, da bi se promenio polaritet mnogih "malih magneta" i uskladio, "veliki magnet" mora biti ne samo mnogo jači, već i da ima "pravi" polaritet. Dakle, lider, izdaje naređenja za ubistvo drugih, iako lično nikoga ne ubija, ipak, posledice tih radnji se na njega sprovode znatno više nego na izvršioca. Izršilac je, radeći ovu ili onu akciju, u stanju nadorganizma izgrađenog liderom. Tako da izvršilac nastupa u ulozi "zupčanika" velikog mehanizma i zbog toga, nije u stanju da u većini slučajeva, promeni ono što se dešava. Kao što, na primer, svaka zasebno uzeta ćelija organizma ubice ne ivršava ubistvo. Ubistvo ostvaruje čovek, planirano je njegovim mozgom, a sprovodi ga njegovo telo, u kojem nijedna ćelija sama po sebi ne čini ubistvo. Tako i u "društvenom organizmu" svaki pojedinac deluje samo kao "jedna ćelija tog organizma i ne može da bude odgovoran za akcije celog "društvenog" organizma. Ali ipak, "poslušno" ispunjenje zahteva "društvenog organizma" se odražava na njega, 178


kao i na zasebnu ćeliju organizma jednog čoveka. Štaviše, "ćelije mozga" ovog "društvenog organizma" trpe maksimalnu štetu od sprovođenja negativnih radnji, jer upravo one stvaraju "program" radnje za sve ostale "ćelija društvenog organizma". Razlike između ćelije organizma čoveka i čoveka, kao "ćelije društvenog organizma", leže u tome, što ćelija organizma čoveka nema svoju sopstvenu svest, nezavisnu od svesti organizma kao celine, u isto vreme, kada konkretan čovek, iako predstavlja "jednu ćeliju" "društvenog organizma", kakvo je ljudsko društvo, ipak ima svoju individualnu svest. U ovom slučaju čovek može da odustane od radnje ili radnji, koje zahteva od njega da vrši "društveni organizam", ako on smatra da su te radnje pogrešne i da protivreče njegovim moralnim principima, ali... Veoma mnogi to ne rade, jer ne žele da imaju problema i sukob sa "društvenim organizmom", jer to može da donese nevolje i probleme njemu samom — a ne nekom drugom čoveku. A svoja "košulja" je bliža telu i umesto da postupi kako je pravilno, čovek postupa kako mu se više isplati. I većina ljudi više voli ono što im je lično "isplativo", a ne ono što bi bilo ispravno. Sam zaključak o tome šta je korisnije za njih oni izvode iz iskrivljene percepcije prirode fenomena, i nadajmo se da će razumevanje ovih zakona omogućiti svakom pojedincu da napravi pravi izbor onoga, šta je njemu stvarno "profitabilnije" da uradi. U međuvremenu, nadajmo se tome, da će se "isplativo" liderima poklopiti sa onim što je ispravno i "korisno" za većinu, i da to, što je "korisno" većini nije u suprotnosti onome što je korisno samoj Prirodi...

179

Suština i Razum - Tom 2 - Nikolaj Levašov

Recommend Documents