Suština i Razum - Tom 1, Nikolaj Levašov

Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

SUŠTINA I RAZUM Tom 1

-1-


Николай Левашов Nikolaj Levašov

Сущность и Разум SUŠTINA I RAZUM Том 1 Сан-Франциско 2000 год

-2-


-3-


Sažetak U ovoj knjizi autor nastavlja, koristeći svoju teoriju neheterogenosti prostora, da uklanja veo tajne sa mnogih "paradoksa" prirode. Ovaj put u fokusu objektiva znanja — su živa priroda i čovek. Autor formuliše potrebne i dovoljne uslove za pojavu života na planetama. Jednostavnost i lepota koncepta daje mogućnost čitaocu da, moguće je po prvi put u životu, doživi prosvetljenje znanja, kada se javlja osećaj da znanje postaje sastavni deo njega samog. U prvom tomu ove knjige autor razotkriva prirodu i mehanizme emocija. Pokazuje ulogu emocija u evoluciji života u celini i čoveka posebno. Prvi put je dato objašnjenje osećanja ljubavi, i zbog ovog objašnjenja ljubav ne gubi svoju lepotu, već naprotiv, omogućava čoveku da shvati ono što se dešava sa njim samim i da izbegne nepotrebna razočarenja... Osim toga, autor baca svetlo na prirodu pamćenja, opet po prvi put otkriva mehanizme formiranja kako kratkoročnog, tako i dugoročnog pamćenja. I na toj osnovi otkriva mehanizme nastanka svesti. Copyright © Nicolai Levashov, 1999

Sadržaj Predgovor........................................................................................................5 Uvod .............................................................................................................. 13 Glava 1. Kvalitativna struktura planete Zemlje .................................. 15 Glava 2. Živa materija. Zakonitosti nastanka života u kosmosu..... 49 Glava 3. Priroda emocija. Uloga emocija u evoluciji života ............. 86 Glava 4. Priroda emocija. Čovekove više emocije ..............................127 Glava 5. Priroda pamćenja. Kratkoročno i dugoročno pamćenje... 171 Glava 6 Priroda svesti. Mehanizam rađanja svesti ......................... 216

-4-


Predgovor

''Suština i razum'' –to je dostojni produžetak i dalje produbljivanje teorije, izložene u prvom zadivljujućem radu Nikolaja Levašova ''Poslednje obraćanje čovečanstvu''. Publikovan na ruskom jeziku 1997 godine u Rusiji, taj rad mu je doneo zasluženo priznanje, 1998 godine je izabran za aktivnog člana Međunarodne Akademije Informatizacije (PA), kao Pridruženi Član Orgaizacije Ujedinjenih Nacija. Ta međunarodna organizacija je u Generalnom Konsultativnom statusu sa Ekonomskim i Socijalnim Savetom OUN i ujedinjuje u svojim redovima vodeće naučnike praktično svih grana savremenog znanja, i velike političke i religijske lidere na planeti. On je 1999.godine takođe bio izabran za aktivnog člana Međunarodne Akademije Energoinformacionih Nauka. Njegova prva knjiga i ova nova, zajedno čine pionirski rad, napisan teoretskim obrazovanjem iz fizike, koji predstavlja, kao što se izrazio Stiven Hokins, ''jednu jedinu teoriju o svemu'', tako neophodnu savremenim naučnicima. Preporučujemo da se ti radovi čitaju hronološkim redom. Levašov prelazi celu razdaljinu od drevnih znanja do savremene teorije kvantne fizike, kosmologije, medicine, biologije i genetike i stvara novi sistem znanja. Njegovo ''Novo znanje'' nudi nam detaljniju teoriju stvarnosti, koja obuhvata mirijade aspekata života, smrti i kosmičkih zagonetki, s kojima se danas susrećemo. U jednom trenutku cela baza savremene fizike bila je srušena otkrićima poslednjih godina u fizici i astrofizici. Savremena kosmologija zasniva se na Ajnštajnovoj teoriji relativnosti, koja ima dva osnovna postulata :

-5-


1. Pretpostavku da je vasiona izotropna, to jest, ujednačena (homogena) u svim pravcima. 2. Da je brzina svetlosti u vakuumu stalna, i da ne može da premaši maksimum od 186 000. milja u sekundi. Pad dva ugaona kamena ove teorije izrodio je ozbiljnu sumnju u pogledu utemeljenosti Teorije Relativnosti. Najfrapantniji izazov bio je izražen u nedavnim radovima dvojice pozatih fizičara, doktora Borga Nodlanda i Džona Ralstona, čiji zaključci pretpostavljaju ono, do čega je Levašov došao i što je utemeljio pre deset godina, - vasiona je, pri nastanku, bila asimetrična i ostala je takva do dan danas, i iz toga se nameće prost zaključak o postojanju drugih vaseljena. Poslednja otkrića savremene nauke u potpunosti potvrđuju tačku gledišta Levašova o neujednačenosti vasione, što podrazumeva postojanje bezbrojnih svetova i antisvetova, daleko izvan oblasti poznatog sveta. Zahvaljujući njegovoj jedinstvenoj teoriji i širim pogledima na stvarnost, Levašov je uspeo da formuliše svoje zaključke ranije i nezavisno od gorepomenutih otkrića. Ono što ''Novo znanje'' čini unikatim radom, je to, da je to – dosledni sistem, koji obuhvata sve aspekte stvarnosti, omogućavajući mu da precizno i naučno formuliše i objasni skrivene prirodne procese, koji rađaju sve u vasioni. Levašov nam je pokazao da čovek koristi samo oko pet posto neurona svog mozga, a dotle ostalih devedeset pet posto ostaje neaktivo i nerazvijeno. Fizička oblast, koju mi obuhvatamo sa svojih pet čula (ili uz pomoć instrumenata, baziranih na tim čulima), predstavlja samo mrvicu cele stvarnosti, to je – sve u svemu, vrh ledenog brega. Postoje mirijade oblasti stvarnosti, kojih mi, zbog našeg ograničeno razvoja, ne možemo čak ni da počnemo da bivamo svesni. Višedimenzionalna perspektiva Levašova otkriva nam te oblasti, dajući dosledni strukturni sistem, koji ih povezuje zajedno. -6-


Počevši od prvobitnog građevinskog kamenja svetskog zdanja – „primarnih materija“ – on nas, korak po korak, provodi kroz njihovo večno međudejstvo, njihov kosmički ples, i pokazuje kako one utiču na krivu mikro – i makroprostora, usmeravane strogim cifarskim vrednostima, koja određuju stvaranje ili raspad svega što postoji. Vasiona igra večnu igru „brojeva“, primarne materije se spajaju i rađaju se galaksije, zvezde i planete, ili se oslobađaju pri nuklearnim i anigilacionim procesima, proizvodeći ogromnu „energiju“, u zavisnosti od veličine tačnih parametara, opisanih kao „dimenzionalnosti“ ili „gradijenti dimenzionalnosti“, ovi termini tematski se provlače kroz ceo njegov rad. Počinje proces prosvetljenja i otkrića razuma, srazmerno tome koliko mi čitamo i upijamo to znanje, i blaženstvo nas obuzima od te potresne lepote. Strogo dosledne na bilo kom nivou stvarosti, ove koncepcije probijaju granice zasebnih nauka i univerzalno se primenjuju na sve, otkrivajući tajne prirode, od svega onoga štose dešava u tunelu molekula DNK – do rađanja zvezde; od nastanka života – do evolucije ljudskog duha; od cepanja atoma transuranijumskih elemenata – do pojave svesti i ljudskih emocija. Zato nas on, u glavama 1. i 2. knjige „Suština i razum“, stepenicu po stepenicu, provodi kroz objašnjenje kvalitativne strukture planete Zemlje i pokazuje kako je nastao život u vasioni. Prvi put se formiraju pojmovi „kosmičke biologije“ prostora – to jest, neophodni i dovoljni uslovi za pojavu života, tobož iz „ničega“, ne samo na našoj planeti, već i na milijardama drugih planeta i svetova, od trenutka njihovog nastanka. On takođe objašnjava kako je nastala atmosfera, bez koje ne postoji život; kako dužina planetarnog dana određuje mogućnost pojave života; pod kojim minimalnim uslovima se rađa Život i pod kojima je moguća pojava Razuma. I ne čudimo se što ima nečeg

-7-


zajedničkog između kvalitativne strukture vasione i mogućnosti rađanja života i razuma. To je lako objašnjivo, ako shvatimo da zakoni vasione diktiraju svoje uslove postojanja mikro – i makrokosmosa. Nemoguće je da poznaš svet, ako prethodno ne poznaješ sebe, ako ne možeš da osetiš, da vidiš da ima nečeg zajedičkog između nas i atoma ili recimo vasione. U sledećim glavama, (3 i 4), Levašov koristi taj isti sistem, tu istu teoriju, da bi objasnio prirodu emocija i osećanja, i proniče u tajne prirode, koje nauka nikad pre nije objasila. On podrobno objašnjava, na primer, prirodu nastanka emocija, kao zaštitne reakcije, neophodne za preživljavanje, kako individue, tako i vrste u celini, prirodu ljubavi, na osnovu spojivosti suština. On objašnjava kako harmonija između muškarca i žene njima pomaže da se evoluciono kreću napred i dostignu viši nivo duhovog razvoja. Autor objašnjava kakvi se procesi dešavaju pri seksualnom kontaktu između muškarca i žene, i kako je, u osvitu razvoja civilizacije, tantra služila kao način pomoću kojeg su plemenske vođe stvarale uslove za mogućost uvođenja svojih saplemenika u stanje nadorgazma, bez kojeg je praktičo nemoguće preživeti u borbi sa divljom prirodom i sa ništa manje divljim komšijama. I kako su, srazmerno razvoju civilizacije, tantrički načini upravljanja svešću gomile zamenjeni upravljanjem kroz religiju. Levašov je pokazao da pojava religije – neizbežno i predstavlja neophodni uslov, svojevrsni „cement“, bez kojeg ne bi bilo moguće rađanje i formiranje nacije, i prema tome, kretanje civilizacije napred. On opisuje kako su ovi modaliteti duhovne kontrole naroda bili upotrebljeni za tvorenje dobra i zla tokom cele istorije, i predviđa pojavu i razvoj novih formi upravljanja svešću gomile, i kako će se

-8-


to odraziti na budućnost naše planete, i kako budućnost zavisi od toga, koji će put izabrati za sebe Homo Sapiens. Dalje autor objašnjava prirodu pamćenja – jednu od najdrevnijih čovekovih tajni, koja je, tokom vekova, iskliznula iz ruku naučnika i filozofa. Savremeni istraživači otkrivaju procese pamćenja na materijalnom nivou, i pretpostavljaju prisustvo veze između kratkoročnog pamćenja i elektrohemijskih promena u centralnom nervnom sistemu. Mehanizme formiranja dugoročnog pamćenja oni povezuju sa verovatnom ulogom, koju igra molekul RNK u pamćenju i čuvanju iformacija. Ali ćorsokak, u kome su se obreli, verovatno je najkraće uopšten u sledećem zapažanju: „Iako se svest i pamćenje proučavaju tokom mnogih godina, još uvek ne postoji zadovoljavajuće objašnjenje toga, kako se mi sećamo iformacije i kako je mi pamtimo“ U ovom radu, najzad, prvi put u istoriji nauke, Levašov je stvorio kocepciju, koja objašnjava prirodne pojave, i to naizgled nepovezane sa realnošću, i koja se nalazi u potpunoj harmoniji sa svim iskustvima i iformacijama o sećanju, koje je čovečanstvo sakupilo kroz celu svoju istoriju. Priroda pamćenja postaje apsolutno realna i opipljiva – mistična aura, koja je okružuje, isparava, dajući svakome mogućnost da proceni i obuhvati pogledom ovaj prelepi i vrlo jednostavan prirodni fenomen. Na osnovu iste te teorije, pomoću koje se objašnjava priroda pamćenja, Levašov nam daje mogućnost da proniknemo u tajnu prirode rađanja svesti – na primer, zašto kritični opseg informacije, koji dospeva u mozak u ograničenom vremenskom intervalu, („Poslednje apel čovečanstvu“, glava 6.), postaje osnovni preduslov za pojavu intelekta? Autor „napreže“ našu sivu materiju i veoma lepo, korak po korak, dovodi do poimanja stvarnog smisla i prirode svesti. -9-


Autor je stvorio jedinstvenu teoriju, koja mu je pomogla da reši do sada nerešiv problem spajanja mnoštva prirodnih pojava, reklo bi se međusobno u korenu nespojivih, u jednu celinu, u jednostrani sistem. Po prvi put, srazmerno tome, kako mi postepeno proničemo sve dublje, gvozdena logika datog sistema nagrađuje nas naučnim objašnjenjem života posle smrti, što se pokazuje kao prirodna i neizbežna posledica objašnjenja prirode osećanja, pamćenja i svesti. Život posle smrti ne bi mogao da postoji bez njih, i predstavlja prirodni niz objašnjivih pojava, uključujući karmu i preovaploćenje duša. U sledećim glavama, primenjujući istu tu jedinstvenu teoriju, Levašov nam pomaže da shvatimo takve složene aspekte ljudske psihe, kao što su homoseksualnost i razdvojenost ličnosti, koji, opet, mogu da se objasne samo uz razumevanje procesa, koji se odvijaju na nivou čovekove suštine. Odavde prelazimo na šira pitanja, koja se tiču društvenih strana čovečanstva. Na primer, na koji način i zašto, reklo bi se, slabo i pasivno pleme, iznenada, bez bilo kakvih vidljivih uzroka, jednog lepog dana postaje moćno i jako i pokorava svog jakog suseda i zauzima njegovu teritoriju. Slični događaji, koji se dešavaju sa cikličnošću istorijskih epoha, prikazani su od strane istoričara, ali nikad nisu objašnjeni sa pozicije jedinstvene teorije. Analogno njima objašnjene su druge slabo razumljive pojave ljudskog ponašanja, koje su, ništa manje, važne za svakog od nas. Na primer, zašto neki ljudi, preseljeni na mesta, koja su daleko od njihove otadžbine, s teškom mukom to podnose, ili pak jedva preživljavaju na novom mestu boravka, a dotle se drugi - lako adaptiraju? Ili pak, kako i zašto kosmički upliv spoljašnjeg prostora (to jest, raspored nebeskih tela i postojanje drugih planeta i svetova) - 10 -


pokazuje uticaj na našu planetu? Jesu li takva zbivanja plod ćudljive mašte ili stvarna manifestacija prirodnih pojava? I još mi vidimo prirodnu doslednost izvornih pojava, počevši od primarnih materija, koje utiču na krivu prostora, živu materiju koja se kreće kroz procep, od prvog prodora virusa u etarsku oblast, i najzad, svest i intelekt koji se rađaju u individui, i seobe naroda pod uticajem prirodnih i kosmičkih sila. Sve je to – samo deo očaravajućeg mozaika knjige „Suština i razum“, čvrsto sagrađene na jednoj jedinoj doslednoj teoriji, koja pokazuje potpunu uzajamnu povezanost pojava i događaja, prelepu arhitekturu sveta. Zato, na primer, mi počinjemo da shvatamo kako brojčane veličine gradijenta dimenzionalnosti utiču na skok u čovekovom razvoju na sledeći evolucioni nivo, ili kako astralna tela ćelija čovekovog fizičkog tela dostižu kritičnu masu i savlađuju kvalitativnu barijeru prvog mentalnog nivoa; kako ozbiljno povređeno astralno telo može da izazove razvoj raka; ili, kako muzika, u „hevi metal“ stilu, oštećuje astralna tela ćelija mozga i izaziva obrnutu evoluciju. I tako dalje, i tako dalje. Dakle, došli smo do momenta, kada možemo i moramo da shvatimo, zašto smo mi sami arhitekte svoje karme – mi, a ne nekakav „Viši Sud“; mi sami i jesmo taj „Viši Sud“, koji iznosi prigovor, tačnije naši postupci i dela, koji se bukvalno utiskuju u tela naših suština. Naši postupci i dela su - porota na tom sudu savesti, gde nikakav iskusni advokat nije u stanju da predstavi crno kao belo i obrnuto. To se dešava zato što svaki osećaj, koji nas podstiče na aktivnost, ima svoj sopstveni nivo dimenzionalnosti, i uranjanje naše svesti u taj osećaj menja kvalitativnu strukturu naše suštine, i taj utisak ostaje zauvek.

- 11 -


Zacelo, kao i ceo svet, živi i neživi, i Homo Sapiens je potčinjen zakonima kruženja primarnih materija kroz telo suštine i fizičko telo. To, koliko aktivno i na kojim nivoima one cirkulišu, principijelno je važno za sve funkcije čovekovog tela, njegovo pamćenje, stanje njegovog zdravlja, njegove svesti, njegovih emocija, njegovog duhovnog razvoja... Pratiti Levašova u toj meri, kako on sve to spaja u jedno – to je u prvom momentu, po svojoj neobičnosti zastrašujuća, ali obuhvatna ekspedicija u dosad nepoznatu zemlju znanja. Ali čitalac, koji se nije uplašio novoga, i kreće zajedno sa autorom u tu zemlju znanja, biće nagrađen značajnim uzdignućem na evolucionoj lestvici. Svi mi – imamo ogroman dug prema Levašovu za to, što je stvorio „jednu teoriju o svemu“. Objedinjujući najbolje tradicije prošlosti sa savremenim znanjem i dodajući principijelno važne nedostajuće „parčiće“ višedimenzionalne stvarnosti, on nam daruje nadu u budućnost i ošamućujuću viziju onoga, čemu mi stremimo svom svojom dušom. Barbara Kulman, doktor medicine, doktor filozofije

- 12 -


UVOD Duša, suština... Svako od nas se pitao: šta je to Duša?! I svako od nas hoće da veruje da ona postoji. Ne privlači nas ideja da sa sa smrću našeg tela mi iščezavamo zauvek i bespovratno. Istovremeno, mi, osim doživljaja i prisećanja ljudi, koji su bili u stanju kliničke smrti, i teoloških rasuđivanja sveštenika, ne možemo da nađemo ništa, što bi utolilo glad želje da saznamo šta nas tamo čeka: večna tama ili Svetilište Raja, Čistilište Pakla ili Apsolut? Dakle, šta je Duša? Mnogi ljudi, koji su imali povredu glave, ili su bili u stanju kliničke smrti, počinju da vide i čuju suštine umrlih, da vide kanale kojima te suštine odlaze... Pitanje je samo kuda one odlaze i gde se nalaze Raj ili Pakao, ako oni postoje, i zašto ih svi ostali ne vide, ne čuju, ne osećaju? Jesu li to samo posledice hipoksije (kiseoničkog gladovanja mozga), kako to pokušavaju da objasne ''naučnici'', ili realna, objektivna pojava ... Postoje li prošli životi svakoga od nas, i ako da, zašto većina živućih ne zna ništa o njima i ništa ne pamti? I uopšte, šta je to pamćenje, kako se ono oblikuje, gde se čuva, i kako mi možemo da se setimo, da vaskrsnemo u pamćenju nešto što nam je potrebno i važno, a što smo temeljno zaboravili? Šta je to naš mozak, kako on funkcioniše? Kako moždani neuroni dobijaju i fiksiraju informacije iz okoline? Kako mi opažamo i osećamo svet koji nas okružuje? I uopšte, šta su naša osećanja, emocije? Možemo li da razumemo uzroke i posledice, koji se dešavaju u nama, i koji dovode do rađanja ljubavi u dubini duše? Ili je to samo seksualno privlačenje muškarca ka ženi, koje je majka-priroda utkala u nas? I ako to jeste tako, zašto se to osećanje javlja prema određenoj ženi, a ne bilo kojoj od njih, koje

- 13 -


vidimo i susrećemo posvuda: na ulici, u prevozu, u pozorištu, na poslu? I ako je to nešto drugo, onda, šta je to? I zašto ljubav može da nestane, ili da se transformiše u potpunu ravnodušnost, ili čak u uzajamnu mržnju jednog prema drugom? Kako se formira i razvija čovekova psiha, njegov karakter? Zašto jedan čovek poseduje ogromnu snagu volje, a drugi je uopšte nema? Na koji način su se kod čoveka pojavili razni tipovi psihe, i kojim povodom tip psihe kod jednog čoveka može da se menja tokom života? Šta je uzrok nastanka homoseksualizma i lezbejstva?.. Intuicija... šta je to, odakle nam dolazi to ''nesvesno znanje'' i zašto? Mnoštvo pitanja se javlja u našoj svesti, ali šta predstavljaju naša svest i podsvest? Kako mi stičemo sposobnost da mislimo, i šta je to ... mišljenje? Sva ta pitanja javljaju se u našem mozgu i zahtevaju odgovor, ako hoćemo da se zovemo razumnim bićima. Ali ipak, jedno pitanje ostaje vodeće, dominantno nad svima ostalima – to je pitanje o našoj Duši, o suštini... Odakle i zašto dolaze naše duše, kuda one odlaze posle smrti i šta se sa njima dešava u Raju ili u Paklu i zbog kakvih greha se one vraćaju na Zemlju? Radi čega nam je dat naš život, taj tren između prošlosti i budućnosti?... Nikolaj Levašov

- 14 -


Glava 1. Kvalitativna struktura planete Zemlje Odakle dolaze, i kuda idu posle smrti suštine ljudi i suštine svih živih bića koja naseljavaju našu planetu?... I uopšte, šta je to Duša, suština? Na koji način su se pojavile suštine, i kako one izgledaju? Je li Duša materijalna, i ako da, onda, kakva to materija nju obrazuje, i zašto većina ljudi nije u stanju da je vidi i čuje ili nekako opaža? Može biti da je to iluzija, u koju svi mi prosto hoćemo da verujemo?! Od same pomisli na to, da sa fizičkom smrću našeg tela bespovratno nestaju u večnosti naše sopstvene misli i osećanja, velika ili mala, ali ipak naša, otkrića i otkrovenja, samo od toga nas usisava, kao u močvaru, samrtna tuga. Je li to razlog da mi pokušavamo da smislimo lepu priču, samo da bismo ubili, u dubini duše, svoj strah od smrti?... Je li samo to razlog i priroda naše želje da saznamo – šta nas čeka posle smrti?! I još... Je li mnogo ljudi u stanju da oseti ili vidi radio talase ili radijaciju? Mislim da nije, i samo zahvaljujući napravljenim instrumentima, nevidljivo je postalo vidljivo i opipljivo. Instrumenti su samo kompenzovali ograničenost opažanja okolnog sveta pomoću naših čula. Drugim rečima, problem je – u nesavršenosti i ograničenosti čula, kojima čovek raspolaže, a rezultat toga je da mozak dobija ograničenu i probranu informaciju iz sveta koji nas okružuje. Na primer, naše oči su u stanju da registruju samo optičko zračenje naše zvezde – Sunca ( (4...10)10 na -8 metara), što predstavlja manje od jedan posto zračenja ( i to – samo od onog koje je poznato savremenoj nauci), koje prožima prostor koji nas okružuje. A šta ako ono, što je poznato nauci, nije sve?!

- 15 -


Još sasvim nedavno, pre dvesta godina, niko nije ni slutio da postoje radio talasi i radijacija, i sama misao o njima bila je jeretična i apsurdna. Ali oni su postojali davno pre pojave čoveka na Zemlji, od momenta rođenja Vasione, u kojoj se nalazi naš sunčev sistem. I ako je, između sto ljudi, devedeset devet slepih, a samo jedan koji vidi, to ne znači da on nije u pravu, samo zato što niko drugi ne vidi isto što i on, mada svi imaju oči, koje su, reklo bi se, tačno iste takve kao njegove. Pravilnije bi bilo da pokušamo da progledamo i vidimo sve svojim sopstvenim očima, da se ne bi pokazalo kao besmisleno sve ono, o čemu je govorio onaj koji vidi. Ili, u gorem slučaju, treba da pokušamo da napravimo nove instrumente, koji nevidljivo čine vidljivim... Ali na koji način slepi može da postane videći, je li to, u principu, moguće? Naravno da jeste! Samo, radi toga čovek mora da dospe do kvalitativno novog nivoa evolucionog razvoja... Ali, pre nego što odgovorimo na to i druga pitanja, neophodno je da dobijemo pravu predstavu o tome kako u realnosti izgleda naša planeta Zemlja, koje nivoe ona ima, kako su oni nastali i gde se oni nalaze... Naša Vasiona ima dimenzionalnost veoma blisku broju tri (L=3,00017...), što i jeste uzrok sveopšte zablude o trodimenzionalnosti prostora. Međutim, matrični prostor je neujednačen po dimenzionalnosti i liči na mnoštvo slojeva istovetnih razmera. Dimenzionalnost svakog sloja razlikuje se od drugog za veličinu ΔL=0,020203236.. i određuje količinu formi materija, koje obrazuju taj sloj-vasionu (Sl.1). Drugim rečima, promena dimenzije matričnog prostora za ΔL, dovodi do kvalitativne promene i formiranja prostora- vasione novog kvalitativnog sastava. Sigurno su se mnogi u detinjstvu igrali, slažući od kockica razne sličice. Dakle, menjanje dimenzije prostora za veličinu ΔL, jednako je pojavljivanju nove kockice i mogućnosti da, premestivši uz njenu pomoć sve kockice, složimo novu ''sličicu''- vasionu. - 16 -


Sl. 1. To postaje moguće samo onda, kad su sve ''kockice'' - iste veličine. Ako pomešamo kockice raznih veličina i pokušamo da od njih složimo bilo kakvu sliku, ma koliko želeli, nećemo uspeti, čak i ako imamo dovoljno ''kockica'' za nekoliko ''sličica''. Najpre treba sortirati te ''kockice'' po veličini, a onda slagati od njih ''sličice''. Serijska promena dimenzije za jednu te istu veličinu ΔL , predstavlja kvantovanje matričnog prostora i izražava se kvantnim koeficijentom γi, koji i jeste taj šablon, po kome se odabiraju ''kockice'' za stvaranje nove ''sličice''. Na taj način, kao što od različite količine kockica jednake veličine možemo da složimo

- 17 -


različite sličice, tako se i od istovrsnih formi materije u matričnom prostoru obrazuju prostorivasione. Ovi prostorivasione obrazuju u matričnom prostoru jedinstveni sistem, kao slojeviti kolač, čiji se svaki sloj kvalitativno razlikuje od drugog. Uz to, svaki susedni sloj tog kolača ima u svom ''mozaiku'' jednu ''kockicu'' više ili manje. Svi se ti slojevi nalaze u stalnom kretanju i uzajamnom dejstvu među sobom. Rezultat tog uzajamnog dejstva između susednih prostora- vasiona, u zonama gde se oni dodiruju, predstavlja pojava zvezda i ''crnih rupa''. (Sl. 2.)

Sl. 2.

- 18 -


Pritom, tamo gde se prostor- vasiona dodiruje sa drugim, koji ima u svom sastavu jednu ''kockicu'' više, nastaje zvezda, a gde je jedna ''kockica'' manje – ''crna rupa''. Na određenom stadijumu evolucije zvezde, dolazi do eksplozije, koja se naziva eksplozijom supernove zvezde. Pri tome, zvezda u znatnoj meri deformiše prostor oko sebe i izbacuje ogromnu količinu materije (Sl. 3.)

Sl. 3. Kao rezultat toga, nastaju kolebanja dimenzionalnosti prostora, analogna talasima, koji se pojavljuju na površini vode posle bacanja kamena. Gomile materije, izbačene pri eksploziji, popunjavaju te

- 19 -


dimenzionalne neujednačenosti prostora oko zvezde. Od tih gomila materije počinju da se obrazuju planete (Sl. 4.)

Sl. 4. Hajde da pokušamo da razaberemo zašto se i kako to dešava... Naša vasiona ima dimenzionalnost L=3,00017, što omogućava da mirno postoji sedam formi materije naše vrste. Da bi se lakše razumelo u čemu je suština razlike između materija različite vrste, hajde da se prisetimo naših ''kockica''. Potrebnu sličicu možemo da sastavimo samo od ''kockica'' iste veličine. Kad su prisutne ''kockice'' različite veličine, prosto je nemoguće sastaviti sličicu, pre svega je neophodno, na određenom stadijumu evolucije zvezde, odabrati ''kockice'' istog oblika i - 20 -


veličine iz gomile drugih. Samo onda je moguće složiti potrebnu ''sličicu''. Dakle, taj kriterijum određivanja forme i veličine za materiju je kvantni koeficijent dimenzije prostora γi. Pritom ne treba da zaboravimo, da ''kockice'' druge veličine ne nestaju. One nastavljaju da postoje, samo od njih ne možemo da složimo našu ''sličicu''. Ali ako ih sortiramo po obliku i veličini, tada od sličnih ''kockica'' možemo da složimo ''sličice'', ali će to biti ''sličice'' druge vrste, i one neće nikako da utiču i promene našu ''sličicu''. Analogno, osim prostora- vasiona naše vrste, postoje prostorivasione sa drukčijim vrednostima kvantnog koeficijenta prostora γi. Ali oni ne pokazuju praktično nikakav uticaj na prostor naše vrste, i zato, pri proučavanju pitanja o formiranju naše vasione, mi ne moramo da ih uzimamo u obzir. U prostoru sa ujednačenom (izotropnom) dimenzionalnošću, dozvoljene forme materije (to jest, ona količina materije, koje obrazuje naš prostor- vasionu sa dimenzionalnošću L ) ne deluju uzajamno jedna na drugu. Drugim rečima, koeficijent međudejstva α između njih, u prostoru sa ujednačenom dimenzionalnošću, jednak je nuli. Pri eksploziji supernove, iz centra se rasprostiru koncetrični talasi poremećaja dimenzionalnosti prostora, koji stvaraju zone neujednačenosti prostora (anizotropnost). Zato, kada slobodne forme materije našeg prostora dospeju u te zone, one se nađu u kvalitativno novim uslovima. I, kao rezultat toga, one se drukčije ispoljavaju. Od tih sedam ''kockica'' u zonama neujednačenosti dimenzionalnosti, počinju da se formiraju nove ''sličice- mozaici''. U skladu sa gradijentom (pomakom) dimenzionalnosti prostora u zoni neujednačenosti, u drukčijim kvalitativnim uslovima slobodne forme materije počinju da se spajaju i obrazuju nove kvalitete. Svaka nova promena dimenzije prostora za ΔL unutar - 21 -


neujednačenosti, stvara uslove za spajanje naredne forme materije. Taj proces će se nastaviti sve dok se cela zona neujednačenosti ne ispuni hibridnim formama materije (Sl. 5.).

Sl. 5.

Pri tome svaka od tih hibridnih formi delimično nadomešćuje neujednačenost dimenzionalnosti prostora. Kao rezultat procesa spajanja materije, u zoni neujednačenosti se ponovo uspostavlja - 22 -


dimenzionalnost, koja je postojala pre eksplozije supernove zvezde (Sl 6.)

Sl. 6.

- 23 -


I nije slučajno što je izračunata količina materije u vasioni – kudikamo veća od količine postojeće fizički guste materije. Gde je i na šta liči tih 90 % materije vasione? Savremena nauka rešila je to pitanje vrlo prosto, to je – «Dark matter». To jest, ''tamna'' materija, koju mi ne vidimo, ne čujemo i ne možemo da opipamo... Upravo ta ''tamna materija'' i čini 90% materije vasione. Zar nije ''lep'' odgovor?! I jako poznat svima, koji bar malo pamte krizu u atomskoj fizici početkom veka. Samo se tada problem sastojao u nestanku dela materije, otkrivenom pri nekim atomskim procesima. Na posebno sazvanoj konferenciji fizičara u Ženevi, posle dugih i predugih rasprava, problem su rešili prosto – nosilac iščezle materije je čestica neutrino, koju ne vidimo, ne čujemo i ne osećamo, Istina, svi postojeći naučni aparati takođe nisu otkrili tu česticu. Ali ako je u atomskim reakcijama ''iščezao'' deo nauci poznate materije, onda u slučaju ''Tamne materije'' iščezava 90% materije vasione. Čudno je samo jedno, kako ljudi, koji nisu sposobni da objasne čak ni ono što mogu da ''opipaju'', zovu sebe naučnicima i istupaju kao sudije svega ostalog? Nije manje čudno ni što ih svi ostali slušaju... Dakle, ''Tamna materija'' predstavlja nepovezane (koje nemaju uzajamno dejstvo između sebe) primarne materije naše vasione. Dok fizički gusta materija nastaje kao rezultat spajanja tih primarnih materija u zonama neujednačenosti dimenzionalnosti prostora.

- 24 -


Kao rezultat procesa sinteze hibridnih formi od primarnih materija, u zoni neujednačenosti dimenzije obrazuje se šest materijalnih sfera, koje su postavljene jedna u drugu (Sl. 7.).

Sl. 7.

- 25 -


Te sfere imaju, kako zajedničke kvalitete, tako i razlike. Zajednički kvaliteti određuju se količinom prapočetnih formi materije, koje ulaze u sastav svake od tih šest sfera i izražavaju se u vidu koeficijenta međudejstva α (vidi Crt. 8.).

Sl. 8.

Razlike su uslovljene strukturom tih sfera, pošto svaka od njih ima različit broj primarnih formi materija, koje su pri svom spajanju obrazovale te sfere. Ako označimo sedam primarnih formi materije slovima A, V, S, D, E, F, G onda kao rezultat njihovog serijskog spajanja u zoni neujednačenosti, nastaju hibridne forme:

- 26 -


AV – treća mentalna sfera, AVS – druga mentalna sfera, AVSD – prva mentalna sfera, AVSDE – astralna sfera, AVSDEF – eterična sfera i, najzad, AVSDEFG – sfera fizički gusta – planeta Zemlja. Materija, koja obrazuje fizički gustu sferu, ima četiri agregatna stanja – čvrsto, tečno, gasovito i plazmatično. Različita agregatna stanja pojavljuju se kao posledica kolebanja dimenzionalnosti manjeg od ΔL = 0,020203236. I nije slučajno što dve trećine površine planete pokrivaju okeani, a preostali deo kontinenti. Postoji zavisnost između veličine planete i kvalitativnog sastava njene površine. Stvar je u tome, što se dimenzionalnost u zoni neujednačenosti neprekidno menja, dok sledeću forma materije može da se spaja sa drugom samo kada se dimenzionalniost prostora promeni za sledeću veličinu ΔL. Pri obrazovanju hibridnih formi materije, dolazi do postepenog ponovnog uspostavljanja dimenzionalnosti u zoni neujednačenosti, do nivoa, koji je postojao pre pojavljivanja te neujednačenosti u prostoru (analogno, ako zasipate zemljom rupu na putu, ona će nestati), To se dešava kao posledica toga, što hibridne forme materije utiču na dimenzionalnost prostora sa obrnutim predznakom. Isto kao što plus i minus neutrališu jedan drugog, ako su veličine koje ih poseduju – istovetne. Pri tome, teški elementi imaju maksimalnu, a laki elementi – minimalnu dimenzionalnost unutar tog raspona (Sl. 9.). .

- 27 -


Sl. 9. To je povezano sa stabilnošću elemenata. Stvar je u tome što se, kad atomi upijaju zračenje, menja njihova dimenzionalnost, i u nizu slučajeva postaje nadkritična. Atomi se raspadaju do formiranja stabilnih elemenata

- 28 -


Radioaktivni elementi su, kako teški vodonik (deuterijum i tritijum), tako i transuranijumski elementi. Šta je uzrok tog raspona? Razlika u atomskoj težini je kod njih preko dvesta pedeset jedinica, a svi su radioaktivni. U tome nema nikakve protivrečnosti. Sve je vrlo prosto: oni imaju izvorno različite nivoe dimenzionalnosti. Kod slobodnog vodonika nivo dimenzionalnosti može biti bilo koja vrednost unutar sledećeg raspona: 2,89915 < Lmicro < 2,91935 I u slučaju, kada je dimenzionalnost atoma teškog vodonika blizu gornje granice tog opsega, čak i uz sopstveni neznatan uticaj na mikrokosmos, on postaje radioaktivan, pošto pri upijanju talasa sopstvena dimenzionalnost atoma teškog vodonika postaje nadkritična, i atom se raspada. Ln > 2,91935. Dimenzionalnost transuranijumskih elemenata blizu je donje granice opsega vrednosti dimenzionalnosti (1), ali je sopstveni uticaj transuranijumskih elemenata na svoj mikrokosmos blizu kritične vrednosti. Dovoljna su i neznatna kolebanja dimenzionalnosti mikrokosmosa, koja nastaju u atomima kad oni upijaju talase, da bi oni postali nestabilni i počeli da se raspadaju (Sl. 10.).

- 29 -


Sl. 10 Upravo zato planeta ima jezgro od teških elemenata, čija se količina smanjuje od centra ka površini. Elementi srednje težine, ili

- 30 -


kombinacija njih i lakih elemenata, obrazuju koru planete, čija se granica nalazi na različitom rastojanju od centra jezgra planete. I ako uzmemo nivo mora za polaznu tačku računanja, onda su sva udubljenja isponjena vodom, koja predstavlja sintezu lakih elemenata, kiseonika i vodonika. Dalje ide atmosfera, koju obrazuju gasovi od lakih elemenata, i koja prelazi u jonosferu. Joni su granična forma fizički guste materije naše vasione, i njihov raspad je praćen raznim zračenjima, koja već ne možemo nazvati materijom u punom smislu te reči (Sl. 11.).

Sl. 11. - 31 -


Napominjem, da svako jezgro utiče na svoj mikrokosmos. Samo je stepen tog uticaja kod jezgara raznih elemenata veoma različit. Sem toga, svaki nukleon (protoni i neutroni, koji obrazuju jezgra) menja dimenzionalnost mikroprostora za veličinu reda: ΔLmicro ≈ 0,000086. Na taj način, nivo sopstvene dimenzionalnosti svakog atoma određen je količinom nukleona, koji obrazuju taj atom. Nivo sopstvene dimenzionalnosti atoma određuje poddijapazon vrednosti dimenzionalnosti unutar raspona (1), gde je taj atom stabilan. Upravo zato je atom vodonika, sa atomskom težinom ravnom jedinici, stabilan praktično unutar celog dijapazona (1). I upravo je iz istih tih razloga atom uranijuma, sa atomskom težinom dvesta trideset osam atomskih jedinica, nestabilan. Ta nestabilnost je uslovljena time, što je nivo sopstvene dimenzionalnosti uranijuma blizu gornje granice opsega (1) i dovoljni su neznatni poremećaji dimenzionalnosti, da atom uranijuma postane nestabilan i raspadne se. U ovoj tački analize došli smo do razumevanja uzroka, koji uslovljavaju mogućnost i zakonomernost rađanja ŽIVOTA na planetama. Po završetku formiranja planeta od slobodnih materija u zoni neujednačenosti makroprostora, opšti nivo dimenzionalnosti vraća se na početni (to jest, pređašnji, pre eksplozije supernove). Pri čemu je očuvana deformacija makroprostora. Hibridne materije samo popunjavaju tu neujednačenost makroprostora. Drugim rečima, dok se dimenzionalnost hibridne forme materije – AVSDEFG - fizički gustih tela (FGT) nalazi u sledećem rasponu vrednosti dimenzionalnosti:

- 32 -


2.87890 < LFPV < 2.89915;

(2)

dimenzionalnost hibridne forme materije AVSDEF – eteričnih tela (ET) nalazi se u rasponu: 2.89915 < LЭV< 2.91935;

(3)

dimenzionalnost hibridne forme materije AVSDE – astralnih tela (AT) nalazi se u rasponu: 2.91935 < LAV < 2.93956;

(4)

dimenzionalnost hibridne forme materije AVSD – tela prve mentalne sfere (PMS): 2.93956 < LVPM < 2.95976;

(5)

dimenzionalnost hibridne forme materije AVS – tela druge mentalne sfere (DMS): 2.95976 < LVVM < 2.97996;

(6)

dimenzionalnost hibridne forme materije – AV - tela treće mentalne sfere (TMS): 2.97996 < LVTM < 3.00017

(7)

Dimenzionalnost makroprostora po završetku formiranja planete vraća se na početni nivo, koji je postojao pre eksplozije supernove zvezde. Po završetku procesa formiranja, nastaje ustaljeni pomak dimenzionalnosti između nivoa dimenzionalnosti fizički guste - 33 -


materije (2.89915) i nivoa dimenzionalnosti okolnog makrokosmosa . N (3.00017). Na taj način, ustaljeni pomak dimenzionalnosti predstavlja neophodan uslov za pojavu života. Važan značaj ima veličina tog pomaka. Upravo veličina pomaka određuje evolucioni potencijal žive materije, života. Minimalni pomak dimenzionalnosti, pri kom je moguće rađanje života, mora biti jednak: ζ = 1γi (ΔL)

(8)

Pojava elemenata razuma i rađanje pamćenja, bez kog je nemoguć razvoj razuma, moguća je pri pomaku dimenzionalnosti, koji je jednak: ζ = 2γi (ΔL)

(9)

Neophodan uslov za nastanak razuma i njegovu evoluciju je pomak dimenzionalnosti, koji mora da bude: ζ = 3γi (ΔL)

(10)

Na taj način, koristeći pomak kao kriterijum, možemo govoriti o potrebi za kvalitativnom strukturom prostora- vasione (za naš prostor- vasionu γi(ΔL) = 0,020203236...). Samo prostorivasione, koji su formirani od tri i više formi materije, imaju neophodne uslove za rađanje života i razuma (podrobnije o neophodnim i dovoljnim uslovima rađanja života biće govora u sledećim poglavljima).

- 34 -


Sada se prisetimo da se ponovno uspostavljanje početnog nivoa dimenzionalnosti makrokosmosa dešava iz sledećih razloga. Šest sfera, koje su nastale unutar neujednačenosti od hibridnih formi materije, nadomešćuju deformaciju prostora, nastalu kao rezultat eksplozije supernove. Pri tome, hibridne forme materije povećavaju nivo dimenzionalnosti makroprostora, u granicama obima, koji one zapremaju. Prisetimo se takođe, da su laki atomi, koji neznatno utiču na mikrokosmos, stabilni u granicama svog raspona (1), i formiraju se, kako unutar jezgra planete, tako i u atmosferi (vidi Crt. 9.), dok teška jezgra mogu da budu stabilna u vrlo ograničenom rasponu vrednosti dimenzionalnosti mikroprostora (Sl. 10.). Transuranijumski elementi ne mogu dugo da opstanu u stabilnom stanju. Posle upijanja elektromagnetnih talasa, dimenzionalnost atoma, koji je upio talase, postaje kritična ili nadkritična. Ltrans.uran. > 2.91935 I, kao rezultat toga, takvi atomi se raspadaju, obrazujući jezgra srednjih razmera i zračeći snažnu bujicu čestica i talasa α, β, i γ zračenja. Dolazi do svojevrsne eksplozije ''supernove zvezde'', na nivou mikrokosmosa. Zanimljivo je, da su uzroci koji izazivaju eksplozije u oba slučaja istovetni – nestabilnost stanja, pri kritičnom nivou dimenzionalnosti. Posledice eksplozija su – analogne: izbacivanje materije i zračenja, posle čega sistem dolazi u stabilno stanje. Pri dimenzionalnosti prostora L=3,00017 sve forme materije naše vasione više nikako ne deluju uzajamno jedna na drugu. - 35 -


Primetno je, da sva zračenja, koja su poznata savremenoj nauci, predstavljaju uzdužno – poprečne talase, koji nastaju kao rezultat mikroskopskih kolebanja dimenzionalnosti prostora. 3.000095 < Lλ < 3.00017 0 < ΔLλ < 0.000075 (11) Brzina rasprostiranja ovih talasa menja se u zavisnosti od nivoa sopstvene dimenzionalnosti tokom rasprostiranja. Kada zračenja Sunca i zvezda prodiru kroz granice atmosfere planete, brzina njihovog rasprostiranja se u toj sredini smanjuje, pošto je sopstveni nivo dimenzionalnosti atmosfere manji od sopstvenog nivoa dimenzionalnosti otvorenog prostora. 2.899075 < Lλsr < 2.89915 0 < ΔLλsr < 0.000075

(12)

Drugim rečima, brzina rasprostiranja uzdužno – poprečnih talasa zavisi od sopstvenog nivoa dimenzionalnosti sredine rasprostiranja. Što se obično izražava koeficijentom prelamanja sredine (nsr). Uzdužno – poprečni talasi, pri svom rasprostiranju kroz prostor, prenose taj mikroskopski poremećaj dimenzionalnosti ΔLλsr. Kada oni prožimaju razna materijalna tela, dolazi do dodavanja ΔLλsr na nivo dimenzionalnosti tih tela ili sredina. Unutrašnje kolebanje dimenzionalnosti, nastalo kao rezultat te interferencije (slaganja), predstavlja katalizator većine procesa koji se dešavaju u fizički gustoj materiji. Zbog toga što atomi raznih elemenata imaju različite podnivoe dimenzionalnosti, oni ne mogu da obrazuju nova jedinjenja (Sl. 12.) - 36 -


Sl. 12. Ali kada se uzdužno – poprečni talasi rasprostiru u sredini, mikroskopski poremećaji dimenzionalnosti, njima izazvani, neutrališu razlike vrednosti dimenzionalnosti različitih atoma (Sl. 13.). - 37 -


Sl. 13. Pritom se elektronske ovojnice tih atoma spajaju u jednu, obrazujući novo hemijsko jedinjenje. Atome možemo da uporedimo sa plovcima na površini vode. Uzdužno – poprečni talasi podižu i spuštaju na svojim grebenima - 38 -


''plovke'' – atome, i samim tim se menja nivo njihove sopstvene dimenzionalnosti, i stvara mogućnost novih jedinjenja. Za ostvarenje sinteze principijelno su važni sledeći parametri uzdužno – poprečnih talasa: amplituda i talasna dužina (L). Ako se rastojanje među atomima podudara sa talasnom dužinom, dolazi do uzajamnog dejstva između sopstvene dimenzionalnosti tih atoma i dimenzionalnosti talasa. Uticaj jednog te istog talasa na nivoe dimenzionalnosti različitih atoma je nejednak. Dimenzionalnost jednih atoma se povećava, a drugih – smanjuje, ili ostaje ista. Upravo to i dovodi do balansa dimenzionalnosti, neophodnog za spajanje atoma (Sl. 13.) Ako talasna dužina znatno premašuje rastojanje među atomima, onda pritom razlika u nivoima dimenzionalnosti atoma ostaje ista ili se neznatno menja. Dolazi do sinhrone promene nivoa sopstvene dimenzionalnosti svih atoma, i prvobitna kvalitativna razlika u nivoima dimenzionalnosti atoma ostaje ista. Amplituda talasa određuje veličinu promene dimenzionalnosti prostora, izazvanu tim talasima, pri njihovom rasprostiranju u dotičnoj sredini. Razlika u nivoima dimenzionalnosti između različitih atoma zahteva različit nivo uticaja na njih. Upravo amplituda i ispunjava tu funkciju, pri rasprostiranju talasa u sredini. Veličina rastojanja među atomima u tečnim i čvrstim sredinama leži u dijapazonu vrednosti od 10-10 , do 10-8 metara Zato se spektar talasa, od ultraljubičastih do infracrvenih, upija i zrači pri hemijskim reakcijama u tečnim sredinama. Drugim rečima, pri spajanju atoma novim redosledom, dolazi do uočavanja ili upijanja toplote ili vidljivog svetla (egzotermičke i endotermičke reakcije), jer baš ti talasi odgovaraju traženim uslovima. Dakle, uzdužno – poprečni talasi, od infracrvenih do gama, predstavljaju mikroskopska kolebanja dimenzionalnosti, koja su nastala pri termonuklearnim i nuklearnim reakcijama. Amplituda - 39 -


talasa, koji učestvuju u hemijskim reakcijama, određena je veličinom razlike između nivoa dimenzionalnosti atoma pre početka reakcije, i atoma, koji su nastali kao rezultat te reakcije. I nije slučajno što zračenje teče u porcijama (kvantima). Svaki kvant zračenja predstavlja rezultat pojedinačnog procesa promene atoma. Zato pri završetku tog procesa prestaje i stvaranje talasa. Ispuštanje zračenja odvija se u milijarditom deliću sekunde. Prema tome, zračenja se takođe upijaju u kvantima (porcijama). U prirodi postoje i uzdužni talasi kolebanja dimenzionalnosti prostora. Kakva je priroda tih talasa i kako se oni ispoljavaju? Kao rezultat termonuklearnih reakcija Sunca nastaje snažna bujica zračenja, čiji veći deo sačinjavaju talasi optičkog raspona. Kad ti talasi dostignu površinu planete, upija ih površinski sloj. Kad površinski sloj velikih površina masovno upija svetlosne fotone, dolazi do uvećanja dimenzionalnosti tog sloja za neku veličinu ΔL. Ta veličina podudara se sa amplitudom talasa koje upija površinski sloj planete (infracrveno, optičko i ultraljubičasto zračenje Sunca). Kao rezultat toga, pomak između nivoa dimenzionalnosti atmosfere i površine planete u zoni upijanja smanjuje se za veličinu ΔL , dok neosvetljeni ili noćni deo zadržava prethodni pomak nivoa dimenzionalnosti između atmosfere i površine. Na taj način se javlja pomak između nivoa dimenzionalnosti osvetljene i neosvetljene zone površine planete. Nastaje pomak (gradijent) dimenzionalnosti, paralelan površini planete. Ovo dovodi do toga, da molekuli, koji obrazuju atmosferu, počnu da se kreću duž tog praga dimenzionalnosti, što i stvara atmosfersko kretanje vazdušnih masa. Za razumevanje ove pojave, osvrnimo se na gravitaciju. Šta je to gravitacija, sila teže? Zašto ona postoji, kakva je njena priroda? Zbog čega svi predmeti padaju dole, a ne lete uvis? Šta ih primorava da se kreću u određenom smeru? - 40 -


Da bismo to objasnili, vratimo se na proces obrazovanja planeta u zoni neujednačenosti prostora, nastalog kao rezultat eksplozije supernove. Serijsko spajanje sedam formi materije u zoni neujednačenosti, dovodi do obrazovanja šest hibridnih formi materije. Pri tome se neutrališe prostorna neujednačenost. Samo, ima jedna sitnica – hibridne materije se razlikuju po kvalitetu od materija, koje su ih obrazovale. Zato slobodne forme materije nastavljaju svoje kretanje kroz zonu neujednačenosti. Pri tome se hibridne materije više ne obrazuju. Sinteza nastaje samo onda kada se, iz ovih ili onih razloga, količina hibridne materije smanjuje. Posle uspostavljanja ravnoteže, sinteza ponovo prestaje. Ali, pošto planeta stalno gubi svoj materijal, kao rezultat nuklearnih procesa i delimičnog gubitka atmosfere, onda se, praktično, taj proces stalno dešava. Ne samo komete, nego i planete imaju gasoviti šlep *(rep), što i jeste uzrok atmosferskih gubitaka planete. Pri svom kretanju u zoni neujednačenosti, slobodne materije se usmeravaju od nivoa sa većom dimenzionalnošću ka nivou sa manjom. Možemo govoriti o strujanju slobodnih formi materije u zoni neujednačenosti. Zbog toga što slobodne materije različito reaguju na jedan te isti stepen razlike dimenzionalnosti, unutar zone neujednačenosti periodično nastaju turbulencije (vrtlozi) strujanja. Upravo su turbulencije struja i njihova raznovrsnost uzroci koji izazivaju pokretanje zemljine kore i erupcije vulkana. Takođe postaje razumljiva veza između sunčeve aktivnosti i tektonske aktivnosti planete: sunčeve oluje dovode do kolebanja jačine strujanja. Sem toga, kvalitativne barijere između planetarnih nivoa imaju različitu propustljivost za razne tokove materije. Zato na tim barijerama dolazi do neproporcionalnog nakupljanja slobodnih formi materije, što i jeste uzrok pojave unutrašnjih turbulencija, koje izazivaju tektonsku aktivnost. - 41 -


Uzmimo kao primer kaskadu od šest bazena sa proporcionalnim razmerama, gde je svaki sledeći veći od prethodnog za jednu te istu veličinu. Kad se napuni gornji bazen, voda se preliva preko ivice, i počinje da puni nižepostavljen, koji je dva puta veći od gornjeg. Kad se napuni drugi, voda se preliva u treći, i t.d., dok se ne napune svih šest bazena. Čak i kad su svi bazeni puni, nadolazeća voda će nastaviti da se kreće unutar njih i da se preliva preko ivice u donji. Pritom će nivoi bazena ostati isti. Samo će voda unutar bazena stvarati vrtložne struje. Povećanje količine vode koja pritiče, dovešće samo do još snažnijih vrtložnih kretanja unutar tih bazena. Voda, koja isparava sa površine bazena, doliva se na račun nove, koja nadire, i takav sistem može da postoji beskrajno dugo ili, u najmanju ruku, duži period. Analogni procesi zapažaju se pri formiranju i životu planete. Posle obrazovanja planete, dolazi do izjednačavanja dimenzionalnosti do početne. Slobodne forme materije nastavljaju da se kreću unutar zone neujednačenosti od nivoa maksimalne dimenzionalnosti do nivoa sa minimalnom, zato što za slobodne forme materije, zona neujednačenosti dimenzionalnosti prostora nastavlja da postoji. Isto kao što i voda, ispunivši bazen do ivice, nastavlja da utiče u njega i da se kreće unutar njega, a višak vode prosto se preliva u sledeći bazen. Sinteza hibridnih materija ponavlja se samo kad planeta izgubi deo materijala. Tako se odvija kruženje materija u zoni neujednačenosti dimenzionalnosti prostora (Sl. 14.), pri čemu je kretanje tokova materije usmereno od nivoa sa većom dimenzionalnošću ka nivou sa manjom. Osim toga, nastaje i stepen razlike u gustini tokova slobodnih materija na nivou kvalitativnih barijera. - 42 -


Sl. 14. To je u vezi sa tim, što se slobodne materije različito ispoljavaju pri promeni dimenzionalnosti prostora za jednu istu veličinu. Tako je gradijent dimenzionalnosti (pomak) prostora faktor koji određuje gravitaciju. Svaki slobodni atom i molekul teže ka maksimalno stabilnom stanju. Tom stanju odgovara određeni nivo dimenzionalnosti u rasponu (1). U slučaju kad nivo dimenzionalnosti atoma ili molekula odstupa od optimalnog, javlja se sila, koja ih vraća u stanje stabilne ravnoteže. Klatno je odličan primer tog - 43 -


procesa. Pri otklonu od položaja stabilne ravnoteže, javlja se sila, koja vraća klatno u to stanje. A šta je sa silom koja pokreće atome i molekule ka uravnoteženom nivou dimenzionalnosti? Ako u tokove vode, koja cirkuliše u bazenima, stavimo loptice različite veličine i težine, njih će ti tokovi izneti na nivoe one gustine, koja je s njima u ravnoteži. Tako i slobodne materije povlače za sobom atome i molekule, pri svom kretanju usmerenom od nivoa sa većom dimenzionalnošću ka nivou sa manjom. Ako tokovi slobodnih materija ponesu atome i molekule više ili niže od ravnotežnog nivoa dimenzionalnosti, javlja se sila, koja ih vraća u ravnotežno stanje. To je u vezi sa tim, što se obrazuje pomak dimenzionalnosti ±ΔL u odnosu na nivo stabilne ravnoteže. Samo pri upijanju elektromagnetnih talasa menja se sopstveni nivo dimenzionalnosti atoma ili molekula. Pri tome oni poprimaju novi ravnotežni nivo dimenzionalnosti. La1 = La + ΔL

(13)

Ovo je – jako važno za razumevanje celog niza prirodnih pojava: atmosferskih električnih pražnjenja, vetra, tektonske aktivnosti, zavisnosti debljine kvalitativnih barijera od dužine dana i noći, itd. Razmotrićemo detaljnije te pojave, pošto sve one imaju važan značaj za pojavu života na planeti. Počećemo od atmosferskih električnih pražnjenja. Kakva je njihova priroda, zašto ona nastaju? Njihovo prisustvo je još jedan neophodan uslov za pojavu života. Bez atmosferskog elektriciteta, život na našoj planeti se prosto ne bi ni pojavio. Zato nam razumevanje njegove prirode daje ključ za razumevanje zakonitosti pojave života, kako na našoj planeti, tako i na milijardama drugih planeta u Vasioni.

- 44 -


Kao što je ranije spomenuto, slobodne materije različito reaguju na promenu dimenzionalnosti. Na Suncem osvetljenoj površini planete, molekuli atmosfere i površinski sloj upijaju sunčeve zrake. Pri tome se uvećava sopstveni nivo dimenzionalnosti tih molekula (vidi jednačinu (3)). To dovodi do toga, da svi oni zajedno menjaju opšti nivo dimenzionalnosti osvetljene teritorije za neku veličinu ΔL. Kao posledica, menja se debljina kvalitativne barijere između fizičke i eterične sfere. Na nivou te barijere počinju da se skupljaju slobodne materije. To se dešava zato što se, kod jače kvalitativne barijere među nivoima, smanjuje propustljivost barijere za slobodne materije. Suvišna koncentracija slobodnih materija raste, sve dok postoji promenjeni nivo dimenzionalnosti na osvetljenoj teritoriji. Paralelno sa tim procesom, odvija se drugi, ništa manje važan. Na osvetljenoj teritoriji se povećava sopstveni nivo dimenzionalnosti, dok se na neosvetljenoj teritoriji zadržava prethodni ravnotežni nivo dimenzionalnosti. Na taj način, između osvetljene i neosvetljene teritorije nastaje pomak (gradijent) dimenzionalnosti među nivoima dimenzionalnosti. Taj pomak dimenzionalnosti usmeren je duž površine planete, što stavlja u pokret slobodne materije, paralelno sa njenom površinom, od zone sa većim nivoom dimenzionalnosti (osvetljena površina), ka zoni sa manjim nivoom dimenzionalnosti (neosvetljena površina). Kao rezultat pojave drugog smera kretanja slobodnih materija paralelno sa površinom, nastaje pomak atmosferskog pritiska (Sl. 15.) i smanjuje se sila teže.

- 45 -


Sl. 15. Pošto molekuli atmosfere nisu međusobno povezani u čvrste ( tvrdo stanje materije) ili polučvrste (tečno stanje materije), onda pomak dimenzionalnosti prostora duž površine dovodi do toga, da protok slobodnih materija povlači za sobom molekule, koji obrazuju atmosferu. Vazdušne mase se pokreću, nastaje vetar. Pritom se ''podgrejani'' molekuli (molekuli koji su upili sunčeva zračenja) premeštaju na neosvetljenu teritoriju, gde spontano

- 46 -


(sami od sebe) zrače talase. Drugim rečima, sopstveni nivo dimenzionalnosti ovih molekula je viši od sopstvenog nivoa atmosfere neosvetljene površine, i upravo taj pomak i izaziva spontano zračenje talasa. ''Hladni'' molekuli, sa svoje strane, imaju sopstveni nivo dimenzionalnosti niži od sopstvenog nivoa dimenzionalnosti osvetljene teritorije, što izaziva masovno upijanje Sunčevih zraka i toplotnih zračenja osvetljene površine. Postepeno dolazi do izjednačavanja između sopstvenog nivoa dimenzionalnosti osvetljene površine i sopstvenog nivoa dimenzionalnosti molekula. Pritom, ako se sopstveni nivo dimenzionalnosti ''hladnih'' molekula znatno razlikuje od sopstvenog nivoa dimenzionalnosti osvetljene teritorije, dolazi do sniženja ovog drugog. Kada se sopstveni nivo dimenzionalnosti osvetljene teritorije spusti do nivoa takozvane tačke ''rose'', molekuli vode iz gasovitog stanja prelaze u tečno. Stvara se rosa. Ako se to dešava na nivou oblačnosti, proces oblikovanja kapljica poprima lančani karakter, i stvara se kiša. Pri tome se stanje kvalitativne barijere između eteričnog i fizičkog nivoa vraća u normalu. U slučaju kada se taj proces odvija brzo i žestoko, slobodne materije, sakupljene na nivou kvalitativne barijere, slivaju se kao lavina. I nastaju atmosferska električna pražnjenja – munje. Kao analogija tom procesu, može da posluži brana na reci, na kojoj su se otvorile sve ustave, i sva voda, koju je brana sakupila, istovremeno se oslobađa. Periodična smena dana i noći čini zakonomernim i prirodnim gore opisano.

Drugim rečima, pojava života je prirodna i zakonomerna etapa u toku evolucije planeta, koje imaju atmosferu, vodu, periodičnu smenu dana i noći. - 47 -


Veoma važan parametar je – trajanje planetarnog dana i noći, koje je određeno razmerama planete i brzinom njenog obrtanja oko svoje ose. Za pojavu života optimalne su planete sa trajanjem planetarnog dana i noći u opsegu od 18 – 48 zemaljskih sati. Pri kraćem trajanju planetarnog dana i noći, gore opisani procesi ne dostižu nivo, pri kojem dolazi do aktivnog kretanja atmosferskih masa i pražnjenja atmosferskog elektriciteta, bez čega je pojava organskog života nemoguća. Duži planetarni dan i noć (više od 48 zemaljskih sati) dovodi do stalnog olujnog stanja atmosfere planete, što stvara teške uslove za pojavu i razvoj života. Na takvim planetama život može da se pojavi samo kada se jačina zračenja zvezde, dosegnuvši površinu planete, smanji do određenog nivoa. Samo na nivou zračenja zvezde, kada se osvetljena površina ne pregreva, nastaju uslovi za rađanje života. Obično se takvi uslovi pojavljuju u poslednjem stadijumu evolucije zvezda, i čak i ako se na planetama i pojavi život, on ne uspeva da se razvije do složenih formi pre propasti zvezde. Dakle, pojava života na planetama prestavlja zakonomernu i prirodnu etapu evolucije zvezdanih sistema. Život na našoj planeti Zemlji NIJE mogao da se NE pojavi...

- 48 -


Glava 2. Živa materija. Zakonitosti nastanka života u kosmosu Pitanje o nastanku života na našoj planeti oduvek je bilo „kamen spoticanja“. Od drevnih vremena, filozofi i naučnici pokušavali su da odgonetnu tajnu života. Stvarale su se razne teorije i hipoteze o prirodi žive materije. Sve se one baziraju na postulatima (pojmovima, usvojenim bez dokaza). Da bi se te teorije održale u životu, uvodili su se novi i novi postulati. U današnje vreme, sve postojeće „naučne“ teorije imaju u svojoj osnovi desetine, a nekad i stotine postulata. Tu spada i savremena fizika. Informacije, koje je čovečanstvo sakupilo krajem dvadesetog veka, čine te teorije u potpunosti neodrživim. Između ostalog, i fiziku. Otkrića poslednje četvrtine dvadesetog veka u oblasti atomske fizike srušila su i poslednju tačku oslonca savremene fizike. Osnovni zakon fizike – zakon očuvanja materije – bio je uništen rezultatima eksperimenata atomskih fizičara. Suština tog postulata je u tome što se materija niotkuda ne pojavljuje i nikuda ne iščezava. Primenjeno na sintezu čestica u toku nuklearne reakcije, ovaj zakon možemo da napišemo u sledećem obliku: m1 + m2 ≥ m

(1)

Drugim rečima, masa čestice koja je nastala kao rezultat sinteze, mora biti manja ili jednaka sveukupnoj masi čestica koje su je stvorile. Rezultati eksperimenata su doveli atomske fizičare u stanje šoka, iz koga oni ne mogu da izađu ni do dan-danas. Cela stvar je ''samo'' u tome što je, u nekim eksperimentima, masa

- 49 -


nastale čestice za skoro nekoliko puta nadmašivala sveukupnu masu čestica koje su je stvorile. m1 + m2 << m3

(2)

Realni eksperimenti, realni instrumenti, a rezultati – apsolutno fantastični. Materija se pojavila niotkud. Pri čemu odstupanje rezultata od zakona ne leži u granicama pogrešivosti instrumenata. Instrumenti sa pogrešivošću većom od pet posto, praktično se ne koriste za naučna istraživanja. Zato u slučaju, kad se rezultati za nekoliko puta razlikuju očekivanih, pogrešivost instrumenata nema nikakvog značaja. Stvar je u tome, što naučnici nemaju i ne mogu da imaju nikakvo objašnjenje. Te pojave, koje naučnici posmatraju posredstvom instrumenata ili vizuelno, su ispoljavanje realnih zakona prirode. Realni zakoni prirode formiraju se na nivoima makrokosmosa i mikrokosmosa. Sve sa čime čovek dolazi u dodir u svom životu, nalazi se između makrokosmosa i mikrokosmosa. Upravo zato, kada je čovek, pomoću instrumenata, uspeo da proviri u mikrosvet, on se najpre susreo sa zakonima prirode, a ne sa njihovim ispoljavanjima. Materija se nije pojavila niotkuda. Sve je istovremeno daleko prostije i daleko složenije: ono što čovek zna o materiji i misli o njoj kao o dovršenom, apsolutnom pojmu, ustvari je samo mali deo tog pojma. Materija stvarno nikuda ne iščezava i ne pojavljuje se niotkuda, stvarno postoji Zakon očuvanja materije, samo on nije takav, kakvim ga ljudi zamišljaju... Tako da su se postojeće naučne teorije, zasnovane na postulatima, pokazale kao mrtvorođene. Oni nisu mogli da daju nikakvo temeljno i logičko objašnjenje.

- 50 -


Idealnom teorijom možemo nazvati onu teoriju koja u svojoj osnovi ima nekoliko ili jedan postulat. Takva teorija postoji – teorija božanskog dešavanja svega postojećeg: ''U početku stvori Bog nebo i zemlju. Zemlja beše bezvodna i pusta, i tama nad bezdanom, i Duh Božji je lebdeo nad vodom. I reče Bog: neka bude svetlo. I bi svetlo.I vide Bog da je svetlo dobro, i razdeli Bog svetlo od tame. I nazva Bog svetlo – dan, a tamu – noć. I bi veče, i bi jutro: dan prvi. I reče Bog: neka bude svod posred vode, i neka ona razdvaja vodu od vode. I stvori Bog svod, i razdeli vodu koja je pod svodom, od vode, koja je nad svodom. I bi tako. I reče Bog: neka se skupi voda koja je pod nebom, na jedno mesto, i neka se pojavi kopno. I bi tako. I nazva Bog kopno zemljom, a sakupljenu vodu nazva morem. I vide Bog da je to dobro. I bi veče, i bi jutro, dan drugi. I reče Bog: neka izraste iz zemlje zelenilo, trava koja seje seme, plodno drvo, koje donosi plod svoje vrste, u kome je njegovo seme na zemlji. I bi tako. I rodila je zemlja zelenilo, travu koja seje seme svoje vrste, i drvo, koje donosi plod, u kome je seme njegove vrste. I vide Bog da je to dobro. I bi veče, i bi jutro, dan treći. I reče Bog: neka budu svetla na nebeskom svodu, da dele dan od noći i označavaju i vreme i dane i godine; I da budu svetiljke na svodu nebeskom da osvetljavaju zemlju. I bi tako. I stvori Bog dva velika svetla: veće svetlo da upravlja danom, i manje svetlo, da upravlja noću, i zvezde. I postavi ih Bog na svod nebeski, da osvetljavaju zemlju. I upravljaju danom i noći, i dele svetlost od tame. I vide Bog da je to dobro. I bi veče, i bi jutro, dan četvrti.

- 51 -


I reče Bog: neka rodi voda gmizavce, žive duše, i ptice neka polete nad zemljom, po nebeskom svodu. I stvori Bog velike ribe, i sve duše životinja gmizavaca, koje je rodila voda, po njihovim vrstama, i svaku pticu pernatu po njenoj vrsti. I vide Bog da je to dobro. I blagoslovi ih Bog, rekavši: plodite se i množite se, i napunite vode u morima, i ptice neka se razmnože na zemlji. I bi veče, i bi jutro, dan peti. I reče Bog: neka zemlja rodi žive duše po njihovim vrstama, stoku , i zmije i zveri zemaljske po njihovim vrstama. I bi tako. I stvori Bog zveri zemaljske po njihovim vrstama, i stoku po njenoj vrsti, i sve zmije zemaljske po njihovim vrstama. I vide Bog da je to dobro. I reče Bog: stvorićemo čoveka po liku Našemu, po slici Našoj, i neka vladaju oni nad ribama morskim, i nad pticama nebeskim, i nad stokom, i nad celom zemljom, i nad svim zmijama, koje gamižu po zemlji. I stvori Bog čoveka po liku Svome, po liku Božjem stvori ga, muško i žensko stvori ih. I blagoslovi ih Bog i reče im: plodite se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte nad njom, i carujte nad ribama morskim, i nad svim životinjama koje gmižu po zemlji. I reče Bog: evo, dao sam vam svu travu, koja seje seme, kakva je na celoj zemlji, i visoko drvo, koje ima plod drveta, koje seje seme, da vam bude za jelo. A svim zverima zemaljskim, i svim pticama nebeskim, i svemu što gmiže po zemlji, u čemu je živa duša, dao sm sve zelenilo travnato za jelo. I bi tako. I vide Bog sve što je stvorio, i gle, beše sasvim dobro. I bi veče, i bi jutro, dan šesti. Tako su dovršeni nebo i zemlja i sva njihova vojska. I dovršio je Bog do sedmog dana dela Svoja, koja je On delao, i sedmog dana se odmorio od svih dela Svojih, koja je delao. I blagoslovi Bog sedmi dan, i posveti - 52 -


ga, jer se u njemu odmorio od svih dela Svojih, koja je Bog tvorio i stvarao... '' Idealna teorija, zar ne? Samo je jedan postulat – Gospod Bog. On se ne objašnjava, a prihvata se, kao samo sobom dato. Sve ostalo je rezultat Božjeg Stvaranja. Logički je besprekorno postavljeno. A faktički, ključ za razumevanje sveta je istovremeno i brava tog razumevanja. Zatvoreni krug bez početka i bez kraja. Ali ne mislim da ta „idealna“ teorija može da zadovolji bilo kog čoveka, koji je postavio sebi za cilj poznanje sveta koji nas okružuje. Ali, začudo, većina naučnika koji su postavili taj cilj, nije izbegla „pobočne efekte“ uticaja „idealne“ teorije o Gospodu Bogu. Svi prihvataju, kao obaveznu činjenicu, postavku da čovek jeste kopija Samog Gospoda Boga: „I stvori Bog čoveka po liku Svojemu, po liku Božjem...“ Naravno, veoma je prijatno osećati se kao kopija Gospoda Boga. I u skladu s tim smatrati da je sve, čime čovek raspolaže za poznanje sveta koji nas okružuje, granica, vrh mogućeg, da sva naša čula predstavljaju krunu razvoja žive materije. Inače, kako možemo da objasnimo tu činjenicu da „naučnici“ priznaju samo ono, što oni sami mogu da opipaju svojim sopstvenim rukama? Prirodno, čovek može da pokuša da osmisli samo ono, što je prošlo kroz ljudska čula. Pri tome uvek treba da ima na umu da ona nisu – vrh mogućeg, nego samo prvi stepen razvoja Razuma i da pokuša da nađe način da proširi i pojača tanke i slabe potočiće informacija, koji curkaju u ljudski mozak kroz čula. Neophodno je razvijati sebe i svoj mozak dotle, dok se ti „tanki i slabi potočići“ ne pretvore u snažne bujice. I tada će se većina tajni prirode predati na milost oduševljenog Razuma... A dok se to ne desi, hajde da pokušamo da napravimo prve korake na Putu Razuma... - 53 -


Dakle, kakvi su uslovi, pri kojima je moguće rađanje života, morali da nastanu na planeti? Takvih je uslova nekoliko: 1.Prisustvo trajnog pomaka dimenzionalnosti ζ. Veličina trajnog pomaka dimenzionalnosti i kvantni koeficijent prostora γi (koji određuje količinu formi materije dotične vrste, koje mogu da se spoje u granicama tog pomaka) određuju evolucioni potencijal mogućeg života. Višestrukost tih veličina je – kriterijum, koji daje predstavu o količini kvalitativnih barijera (nivoa), koji nastaju unutar tog pomaka dimenzionalnosti. Količina barijera karakteriše kvalitativnu raznolikost mogućeg života. Između ostalog – i mogućnost pojave razuma i njegovog razvoja. 2.Prisustvo vode. Voda je osnova organskog života na našoj planeti. Naravno da postoje i forme života ne samo na belančevinastoj osnovi. Ali, za početak je neophodno da istražimo zakonitosti nastanka belančevinastog života. Neophodno je da razumemo šta se dešava u našoj sopstvenoj kući, pre nego što zavirimo u tuđe. 3.Prisustvo atmosfere. Atmosfera je najdinamičniji, aktivni deo planete. Ona brzo i naglo reaguje na promenu stanja spoljašnje sredine, što je veoma važno za nastanak života. Prisustvo kiseonika i ugljenooksidnih gasova u atmosferi – znak je prisustva belančevinastog života na planeti. Atmosfera ne sme da bude ni previše gusta, ni prekomerno razređena. Kad je atmosfera jako gusta, Zračenja zvezde ne dopiru do površine planete i ne zagrevaju je. Pritom niži slojevi atmosfere ne upijaju zračenja zvezde, ni toplotna zračenja površinskih - 54 -


slojeva planete. Zbog toga ne nastaje pomak dimenzionalnosti između osvetljenog i noćnog dela površine planete. I, kao posledica, ne dolazi do kretanja atmosferskih masa u nižim slojevima atmosfere. U odsustvu gradijenta (pomaka) dimenzionalnosti duž površine planete, ne dolazi do atmosferskih električnih pražnjenja. U prekomerno razređenoj atmosferi, niži slojevi imaju mogućnost da upijaju zračenja zvezde i toplotna zračenja površine. Ali pritom ne dolazi do kretanja atmosferskih masa, zbog njene preterane razređenosti. Kao što je poznato, zapremina i gustina atmosfere određene su veličinom i masom planete. Zato samo planete, koje su po veličini i masi podudarne sa našom planetom Zemljom, imaju maksimalno povoljne uslove za nastanak belančevinastog života. Atmosfera ne sme da bude ni previše „teška“, ni previše „laka“. 4. Prisustvo periodične smene dana i noći. Planetarni dan i noć ne smeju da budu ni jako kratki, ni jako dugi. Planete, gde planetarni dan i noć traju u granicama opsega 18 – 48 zemaljskih sati, imaju maksimalno povoljne uslove za nastanak života. Napomenimo, da se tokom dana, zbog upijanja zračenja zvezde i toplotnih zračenja površine, povećava nivo dimenzionalnosti osvetljenog dela, dok na noćnom delu planete dimenzionalnost ostaje kao pre, čak se i smanjuje. Sniženje nivoa dimenzionalnosti noćnog (neosvetljenog) dela površine planete nastaje kao posledica hlađenja (molekuli atmosfere pritom zrače toplotne talase). Kao rezultat toga, između osvetljene i noćne zone planete obrazuje se gradijent (pomak) dimenzionalnosti. Kad pomak

- 55 -


dimenzionalnosti dostigne neki nivo, dolazi do kretanja nižih slojeva atmosfere planete duž tog pomaka. Ako planetarni dan i noć kratko traju, pomak dimenzionalnosti ne dostiže nivo, pri kome nastaju bilo kakva veća kretanja masa nižih slojeva atmosfere planete. Ako dan i noć dugo traju, pomak dimenzionalnosti postaje utoliko veći, što dovodi do snažnih atmosferskih bura i oluja, zbog kojih se uništava gornji sloj planetarnog zemljišta, što stvara nemogućnost razvoja flore *(biljaka) na planeti. Olujno stanje u atmosferi takođe izaziva snažno kretanje površinskih slojeva okeana na planeti, što, sa svoje strane, čini nemogućim rađanje života u vodi. 5. Prisustvo pražnjenja atmosferskog elektriciteta. Prilikom pražnjenja atmosferskog elektriciteta, u morskoj vodi dolazi do sinteze organskih molekula. U zoni pražnjenja stvara se dodatno zakrivljenje prostora (promena nivoa dimenzionalnosti), pri kome se molekuli neorganskih jedinjenja, rastvorenih u vodi, spajaju među sobom u kvalitativno novom poretku, obrazujući organska jedinjenja, koja liče na lančiće istovrsnih atoma. Samo su jaka pražnjenja atmosferskog elektriciteta sposobna da stvore neophodne uslove, pri kojima nivo dimenzionalnosti dostiže kritičnu veličinu. Dve slobodne elektronske veze svakog od tih atoma u stanju su da prisajedine sebi, kako slobodne jone, tako i druge lančiće- molekule. Atmosferska električna pražnjenja nastaju kao posledica razlike u debljini kvalitativne barijere između fizičkog i eteričnog nivoa planete. Kada noć svojom koprenom obuhvati zemlju, površinski sloj planete počinje da se hladi i zrači toplotne talase. I, kao pri svakom zračenju, nivo dimenzionalnosti zračećeg atoma ili molekula se smanjuje. - 56 -


Kada se to istovremeno dešava sa trilionima triliona atoma i molekula, na ograničenoj teritoriji (ravan, osvetljena zvezdom tokom dana), nivo dimenzionalnosti se smanjuje na celoj toj teritoriji. Ako su se po danu atmosfera i površina planete jako zagrejale, a noću je nastalo naglo hlađenje, javlja se skok nivoa dimenzionalnosti. Pri tome se slobodna materija, nakupljena na kvalitativnoj barijeri, kao lavina obrušava naniže. Dolazi do električnog pražnjenja između atmosfere i površine planete. Dakle, neophodni uslovi za pojavu života na planeti su: - prisustvo trajnog pomaka dimenzionalnosti. - vode. - atmosfere, - periodične smene dana i noći, - pražnjenja atmosferskog elektriciteta. Život se automatski rađa na svim planetama, gde postoje gorenavedeni uslovi. I takvih planeta je u Vaseljeni - na milijarde. Naša planeta Zemlja nije unikatna tvorevina prirode. U Vaseljeni postoje i razvijaju se milijarde civilizacija, kako humanoidne vrste, tako i mnoštva drugih vrsta razumnog života. Humanoidna forma razumnog života – najviše je rasprostranjena u Vaseljeni. To je u vezi sa tim, što se razum rađa samo pri određenom nivou razvoja ekološkog sistema. Svaka ekološka niša postavlja vrsti koja je zauzima određene zahteve, takve kao: veličine i forme živih organizama, kvalitativni i količinski sastav hrane, određena periodičnost životnih procesa. Samo organizmi, koji su umeli da se prilagode tim zahtevima, mogli su da prežive u toku evolucije. Po završetku formiranja ekološkog sistema, nastavljaju da se javljaju nove vrste, kao rezultat mutacije. Nove vrste moraju da - 57 -


budu bolje prilagođene na nove uslove sredine gde obitavaju (ekološke niše). Tako da o mogućnosti pojave razuma možemo da govorimo samo uz određeni nivo razvoja ekološkog sistema. Pri tome, vrste koje imaju sklonost ka razvoju razuma, mogu da zauzimaju jednu ili nekoliko ekoloških niša, najčešće vrlo bliskih. Upravo je zato većina civilizacija u Vaseljeni – humanoidne vrste. Rađanje života na našoj planeti je zakonomerni proces, i bilo bi glupo zatvarati oči pred toliko očiglednom činjenicom. Idejama o izuzetnosti Zemlje prikriva se strah pred činjenicom o prisustvu mnoštva drugih civilizacija u Vaseljeni. Priznanje da u Vaseljeni postoji drugi život, druge civilizacije, ne samo da ne ostavlja mesta za „izuzetnost“ i „bogolikost“, kako za civilizaciju u celini, tako i za posebno uzetog žitelja planete Zemlje, nego i poziva čovečanstvo na odgovornost za učinjeno sa prirodom i sa samim sobom. Ideja da je Zemlja jedina, omogućava da se „otpišu“ mnoge greške i prestupi, kako čovečanstva u celini, tako i pojedinačnih država i ličnosti. „Neutabanost“ puta – to je vrlo dobro pokriće za sve to... Ali o tome ćemo kasnije. A sada da vidimo kako se, uz gorenavedene neophodne uslove, rađa i razvija život. Morska voda, kao što je svima poznato, postala je kolevka života. U njoj su sadržani praktično svi hemijski elementi i mnoga njihova jedinjenja. Tokom pražnjenja atmosferskog elektriciteta, dolazi do deformacije prostora. U vodi, u koju prodiru ta pražnjenja (munje), nastaje nivo dimenzionalnosti, pri kome četvorovalentni elementi (ugljenik, silicijum, fosfor) počinju da se spajaju u lančiće. Pri tome nastali molekuli imaju ne samo strukturne razlike, nego stiču i nova svojstva. Kakva nova svojstva nastaju pri spajanju tih istih atoma u drugom strukturnom poretku? Šta nas primorava da odelimo atome, koji - 58 -


obrazuju jedan strukturni poredak, od istih tih atoma, koji stvaraju drugi strukturni poredak? Zašto su u jednom slučaju jedinjenja neorganska, a u drugom - organska? Hajde da pokušamo da shvatimo do čega dovode razlike u strukturnoj organizaciji molekula. Pogledajmo neorganske strukturne forme – kristale. Kristali predstavljaju takve prostorne spojeve, gde su atomi razmešteni na praktično jednakim rastojanjima jedan od drugog. Ova rastojanja su podudarna sa veličinama samih atoma (10-14…10-12 metara). Pri tome su ona (rastojanja) praktično jednaka u svim prostornim pravcima (dijamant) ili istovetna u svakoj od prostornih ravni (grafit). Te kristale su formirali atomi ugljenika (S), ali oni ne samo da nisu osnova živih organizama, nego ni organskih molekula ( Sl. 16. i 17.).

Sl. 16. - 59 -


Sl. 17. Šta su uzroci tome, da su isti takvi atomi ugljenika, spojivši se u drugom prostornom poretku, postali temelj žive prirode? A oni (uzroci) su – posledice kvalitativnih odlika organskih molekula (Sl. 18. i 19.).

- 60 -


Sl. 18.

Sl. 19. Kvalitativne odlike organskih molekula su sledeće :

- 61 -


Prostorna struktura organskih molekula neujednačena je u raznim prostornim pravcima. 2. Molekularna težina organskih molekula varira od nekoliko desetina do nekoliko miliona atomskih jedinica. 3. Neravnomernost rasporeda molekularne težine organskih molekula u raznim prostornim pravcima. I, kao posledica nabrojanih kvalitativnih odlika, organski molekuli nejednako utiču na okolni mikroprostor u raznim prostornim pravcima. Ta pojava je naročito jasno izražena u molekulima RNK i DNK (Sl. 20. i Sl. 21.). 1.

Sl. 20.

- 62 -


Sl. 21. Atomi, koji obrazuju ove molekule, stvaraju dugačke lančiće, zavrnute u spiralu. Upravo spiralna prostorna forma molekula RNK i DNK stvara neophodna svojstva za nastanak ŽIVE MATERIJE. Kakva to neophodna svojstva stvaraju čudo života? Šta nam dozvoljava da govorimo o kvalitativno novoj etapi evolucije materije – evolucije

- 63 -


žive materije, evolucije života? Pokušajmo da razumemo čudo, koje rađa život... Unutrašnja zapremina spirale molekula RNK i DNK obrazuje svojevrsni tunel. Spiralni molekul pokazuje snažan uticaj na nivo dimenzionalnosti mikroprostora tog tunela. Pritom taj uticaj na unutrašnju zapreminu tunela nije podjednak u različitim prostornim pravcima (Sl. 22.).

Sl. 22. - 64 -


Setimo se da svaki atom pokazuje uticaj na dimenzionalnost mikroprostora oko sebe. Atomsko jedinjenje stvara kombinaciju uticaja svih atoma, koji obrazuju to jedinjenje, na dimenzionalnost mikroprostora molekula. Pri tome, veliki značaj ima prostorna orijentacija uticaja svakog atoma, koji ulazi u jedinjenje. Spiralna struktura molekula RNK i DNK stvara uslove, u kojima se uticaji na dimenzionalnost, svih atoma koji ih obrazuju, usredotočuju u unutrašnjem obimu *(volumenu) spirale tih molekula. Dimenzionalnost spoljašnjeg obima spirale tih molekula trpi samo neznatne promene. Treba da napomenemo, da promene dimenzionalnosti unutrašnjeg obima *(volumena) tih spirala, nisu jednake u svim prostornim pravcima. Duž ose zavoja spirale stvaraju se pomaci dimenzionalnosti, koji se periodično ponavljaju (Sl. 22.). Ti pomaci u unutrašnjem obimu stvaraju stojeći talas dimenzionalnosti (talas dimenzionalnosti, čiji se parametri ne menjaju u vremenu i prostoru). U radijalnim *(zrakastim) pravcima spirala molekula RNK ili DNK stvara blagi pomak dimenzionalnosti (Sl. 23. i Sl. 24.). Upravo je stojeći talas dimenzionalnosti, stvoren spiralnom strukturom molekula RNK ili DNK, DOVOLJAN USLOV za nastanak života. Pokušaćemo da objasnimo zašto je to baš tako. Molekuli RNK i DNK nalaze se u vodenoj sredini. Morska voda, u kojoj se i rodio prvi život, sadrži ogromnu količinu molekula i jona, kako neorganskog, tako i organskog porekla. Svi ti molekuli i joni nalaze se u stalnom haotičnom kretanju. Kao rezultat tog kretanja, molekuli i joni povremeno dospevaju u unutrašnji obim *(zapreminu) spirale RNK ili DNK. I rađa se čudo života!..

- 65 -


Sl. 23.

- 66 -


Sl. 24.

- 67 -


Odgonetka tog čuda je jako prosta. Stvar je u tome, što je unutrašnji obim molekule RNK ili DNK zamka za sve molekule koji dospevaju u njega. Radijalni *(zrakasti) pomak dimenzionalnosti zadržava molekule, koji su upali u tu zamku, unutar spirale RNK ili DNK. Pri tome, radijalni pomak dimenzionalnosti sprečava slobodne materije da se kreću duž tog pomaka. I, kao posledica, nastaju gravitacione sile, usmerene ka osi spirale RNK ili DNK (Sl. 23.). Zato svi molekuli, koji su zbog svog braunovskog (haotičnog) kretanja dospeli u unutrašnji obim spirale, počinju da se kreću duž ose spirale. Isto kao što rečna struja odvlači sa sobom sve što u nju upadne, tako i radijalni pomak odvlači ''zarobljene'' molekule. Samo veoma brzi molekuli mogu da se iščupaju iz tog zarobljeništva. Pri tome oni gube deo svog potencijala. Svi ostali molekuli počinju da se prinudno kreću duž ose Duž ose spirale, molekuli RNK ili DNK stvaraju, kao što se sećate, stojeći talas pomaka dimenzionalnosti. U svom prisilnom kretanju duž ose, ''zarobljeni'' molekuli dospevaju u zone s različitim dimenzionalnostima. Svaki od tih molekula ima svoj sopstveni nivo dimenzionalnosti, gde je on maksimalno stabilan, a takođe i raspon vrednosti dimenzionalnosti, u čijim granicama molekul može da postoji, ne raspadajući se. I, tek što ''zarobljeni'' molekuli, u svom prinudnom kretanju duž ose, dospeju u zonu sa, za njih, prekoračenom dimenzionalnošću, oni postaju nestabilni i počinju da se raspadaju (Sl, 23.). Kao rezultat raspada molekula, oslobađaju se svih sedam primarnih materija, koje su obrazovale fizički gustu materiju. Pri tome, deo oslobođenih materija ponovo stvara nove atome i molekule, koji imaju sopstveni nivo dimenzionalnosti, isti kao dimenzionalnost zone raspadanja.

- 68 -


Obično se novonastali molekuli ne raspadaju pri svom prinudnom kretanju duž ose. Izašavši iz unutrašnje zapremine spirale molekula RNK ili DNK, oni su se obreli u vodenoj sredini (Sl. 24.). Ti su molekuli često hemijski aktivni i zbog toga agresivni, kako prema molekulima RNK ili DNK, tako i prema drugim unutarćelijskim formacijama. Gledajući unapred, primetićemo da ti molekuli, koje ćemo nadalje nazivati toksinima ili šljakom, izlaze izvan granica ćelije, i dalje izvan granica organizma (u slučaju višećelijskog organizma). Vratimo se na analizu procesa, koji se dešavaju u unutrašnjem obimu spirale RNK ili DNK... Deo oslobođenih slobodnih materija, kao što je objašnjeno, obrazuje stabilne atome i molekule. A drugi deo? Šta biva sa njim?! Upravo u ovoj tački analize stigli smo do poimanja tajne života. Kroz kanal između fizičkog i eteričnog nivoa planete, koji nastaje u unutrašnjem obimu spirale RNK ili DNK, nevezane materije počinju da se prelivaju na druge nivoe. Setimo se da svaki molekul, a posebno tako ogromni kao što su RNK i DNK, deformiše mokroprostor oko sebe. I pri tome se deformiše eterični nivo planete. Pritom, forma deformacije u potpunosti kopira formu molekula RNK ili DNK, kao uostalom i svih ostalih molekula. Kad na putu nastanu rupe (deformacije), one se, za vreme kiše, do ivice napune vodom. Ako kiša dugo traje, onda kišnica, napunivši rupe, počinje da otiče u nizinu. Isto tako nevezane materije, prelivajući se kanalom na eterični nivo, potpuno popunjavaju formu deformacije. Višak njih vraća sebi slobodu od ropstva planete. Javlja se samo jedno pitanje: kakve oslobođene materije i zašto popunjavaju tu formu deformacije eteričnog nivoa (sfere)? Da bismo odgovorili na ovo pitanje, prisetimo se da se eterični nivo (sfera) obrazovao kao rezultat spajanja šest slobodnih formi - 69 -


materije. Zato deformaciju eteričnog nivoa popunjava samo materija G, koja je sedma materija i ne ulazi u sastav hibridne materije eterične sfere. Posle potpunog popunjavanja deformacije na eteričnom nivou (sferi) materijom G, obrazuje se tačna kopija molekula RNK ili DNK. Nastaje takozvano ETERIČNO TELO molekula RNK ili DNK ( Sl. 25., poz. 2.).

Sl. 25. - 70 -


Kad je eterično telo pravovaljano, između njega, eterične sfere i fizički gustog tela iščezava kvalitativna barijera, pošto sistem eterično telo plus eterična sfera, strukturno i kvalitativno odgovara fizički gustoj materiji. Između fizički gustog molekula i eteričnog tela molekula RNK ili DNK obrazuje se postojani kanal, kroz koji oslobođene materije nastavljaju da se prelivaju na eterični i druge nivoe planete. Ako se zaustavi proces raspadanja ''zarobljenih'' molekula u unutrašnjem obimu spirale molekula RNK ili DNK, onda će eterično telo molekula ili da sasvim iščezne, ili će da izgubi optimalnu gustinu. Kao i bara na putu, ako ne bude nove kiše, sva voda iz nje će da ispari, i na putu će da ostane samo rupa... Tako da stalno raspadanje ''zarobljenih'' molekula u unutrašnjem obimu spirale molekula RNK ili DNK, predstavlja neophodan uslov za podršku životu. Nastanak eteričnog tela je kvalitativno novi stepenik u evoluciji materije. Zarobljena materija je našla način da se oslobodi iz svoje tamnice. I to oslobađanje je – živa materija. Pojava eteričnog tela je – početak evolucije žive materije. O potpunom oslobođenju iz ropstva možemo da govorimo na tom nivou evolucije, kada fizički gusta živa materija evoluciono proizvodi šest tela suštine. Suština – to je sistem tela, koja je proizvela živa materija, živi organizam, u procesu prilagođavanja na okolnu sredinu. Razumevanje šta je to suština, daje ključ za razumevanje mnogih pojava u živoj prirodi: začeća, smrti, kliničke smrti, preovaploćenja, razdvajanja ličnosti, psihičkih poremećaja i mnogo drugog. Svako telo suštine strukturno predstavlja kopiju fizički gustog tela na odgovarajućem nivou planete. Tela suštine je kvalitativno obrazovala različita količina formi materije. Količina materije, koja obrazuje ovo ili ono telo suštine, određena je

- 71 -


kvalitativnom strukturom sfere planete, na kojoj se odvija formiranje tog tela. Što je manji broj formi materije, pri svom spajanju, obrazovao dotičnu sferu planete, to veći broj njih formira telo suštine na tom nivou. Ta zakonomernost je prosta – sedam materija obrazuje sve u našoj vaseljeni. Fizički gusta tela nastala su kao rezultat spajanja svih tih istih sedam materija. Astralna sfera, na primer, nastala je kao rezultat spajanja pet materija. Tako da kvalitativna razlika od dve materije obrazuje barijeru između tih sfera. Pri nastanku kanala između tih sfera, posledično počinje da se formira astralno telo od dve materije, koje ne ulaze u sastav hibridne supstance astralne sfere. Samo kad u evolucionom procesu živi organizam proizvodi astralno telo od dve materije, koje ne ulaze u sastav astralne sfere, ta kvalitativna barijera iščezava (5+2=7). Pritom gustina astralnog tela mora biti podudarna sa gustinom materija, koje obrazuju astralnu sferu. Slični procesi dešavaju se i na svim ostalim sferama (nivoima) planete. Zato - celovito prvo mentalno telo – od tri materije (4+3=7). - celovito drugo mentalno telo – od četiri materije (3+4=7). - celovito treće mentalno telo – od pet materija (2+5=7). - celovito četvrto mentalno telo – od šest materija (1+6=7) Po završetku planetarnog ciklusa evolucije nestaju sve planetarne kvalitativne barijere. Javlja se samo jedno pitanje: koji živi organizmi su sposobni da izvrše takvu kvalitativnu

- 72 -


evoluciju? Da bismo odgovorili na to pitanje, neophodno je da se vratimo na početak nastanka života... Formiranje eteričnog tela molekula RNK možemo smatrati momentom rađanja života iz sledećih razloga: 1.

U vodenoj sredini virus (molekul RNK u belančevinastom omotaču) stvara stabilno eterično telo i stalno raspadanje ''zarobljenih'' molekula.

2.

Kad se nakupi neophodna količina nukleotida, počinje proces dupliranja molekula RNK i njegovog belančevinastog omotača. Upravo sposobnost da se stvaraju duplikati – razmnožavanje – omogućava nam da smatramo viruse prvim živim organizmima.

Sledeći stepen razvoja žive materije je – nastanak jednoćelijskih organizama. Njihovo preimućstvo nad virusima je u tome, što višeslojna ćelijska membrana stvara unutar ćelije stabilnu hemijsku sredinu. Osim toga, ćelijska membrana predstavlja zaštitu od agresivnosti spoljašnje sredine, što stvara povoljne uslove za dalju evoluciju života. Kretanje gornjih slojeva prvobitnog okeana dovelo je do toga da su jednoćelijski organizmi iste vrste dospevali u različite spoljašnje uslove. Uticaj raznih spoljašnjih uslova na jednoćelijske organizme iste vrste, doveo je do toga, da su oni ili propadali, ili se menjali. Pojavili su se biljni i životinjski jednoćelijski organizmi. Raznolikost spoljašnjih uslova izrodilo je raznolikost biljnih i životinjskih organizama. Počeo je da se formira osnovni ekološki sistem. Sposobnost jednoćelijskih organizama da se samostalno premeštaju dala je novi podstrek evoluciji života. Životinjski

- 73 -


jednoćelijski organizmi su uz to stekli kakvu- takvu nezavisnost od kaprica spoljašnje sredine. Spajanje jednoćelijskih organizama izdancima ćelijskih membrana u jedan konglomerat (na primer, koral) postalo je uzrok sledećeg evolucionog skoka života. Srastanje jednoćelijskih organizama posredstvom izdanaka ćelijskih membrana, bilo je uzrok sledeće eksplozije razvoja života. Povremena spajanja preobratila su se u trajnu simbiozu jednoćelijskih organizama. Od tog momenta evolucije života možemo govoriti o višećelijskim organizmima. Površinske ćelije višećelijskog konglomerata bile su izložene uticaju spoljašnjnje sredine, često agresivne, dok su unutrašnje ćelije višećelijskog organizma za svoju spoljašnju sredinu imale okruženje od drugih ćelija. Zbog toga su vremenom ćelije višećelijskih organizama počele da vrše različite funkcije, i dobile različit spoljašnji izgled. Tokom evolucije su nastajali novi i nestajali stari oblici višećelijskih organizama. Prosti ekološki sistemi su zamenjivani savršenijim. Vremenom se život iskobeljao iz svoje kolevke – okeana, i osvojio kopno. Ali sve se to dešavalo na fizički gustom nivou. Kako su se ti evolucioni procesi odrazili na druge nivoe planete?.. Setimo se da molekul RNK ili DNK stvara, na eteričnom nivou, svoju tačnu kopiju od jedne materije. Ona (kopija) je takozvano eterično telo tog molekula. Jednoćelijski organizam (ćelija) sadrži, osim molekula DNK, koji obrazuju ćelijska jedra *(jezgra), i ceo niz organskih spojeva (Goldijev aparat, mitohondrije, centriole, endoplazmatičnu mrežu, itd.), a takođe i organske i neorganske molekule. Ove poslednje učestvuju u unutarćelijskim biohemijskim reakcijama. Svi ćelijski spojevi takođe pokazuju uticaj na okolni mikroprostor (to jest deformišu ga, iskrivljuju). Razlika njihovog - 74 -


uticaja od uticaja molekula DNK je u tome što većina njih (osim RNK mitohondrije) ne otvara kvalitativnu barijeru između fizičkog i eteričnog nivoa. Zato sve te deformacije, zajedno uzete, stvaraju na eteričnom nivou tačnu kopiju fizički guste ćelije (Sl. 26.).

Sl. 26.

- 75 -


Kao što tragovi na vlažnoj zemlji ponavljaju oblik nogu, tako je i eterično telo potpuna kopija fizički guste ćelije. Razlika je samo u tome, što se eterično telo ćelije formira od jedne primarne materije, a fizički gusta ćelija – spajanjem sedam primarnih materija. Na taj način se obrazuje sistem fizički gusta ćelija – eterično telo ćelije. U fizičkoj ćeliji stalno se odvijaju procesi deobe fizički guste supstance. Primarne materije se oslobađaju, i kanalom, koji je stvorilo ćelijsko jedro, cirkulišu među nivoima, formirajući zaštitnu ovojnicu ćelije (Sl. 27.).

Sl. 27. - 76 -


Kako je zaštitna ovojnica ćelije nastala od primarnih materija, koje su izbačene kroz kanal? Koje su se prirodne ili božanske sile „pobrinule“ za takvu zaštitu živih stvorenja? I opet, na žalost mnogih, nikakvog božanskog principa nema u tome. Sve je, kao i uvek, jako prosto, a u isto vreme i jako komplikovano. Hromozomi, koji obrazuju ćelijsko jedro, deformošu mikroprostor oko sebe. Pritom se u zoni deformacije povećava dimenzionalnost mikroprostora. Oslobođene tokom deobe, primarne materije počinju da se kreću kanalom, koji je stvorilo ćelijsko jedro, sa fizičkog nivoa na eterični, astralni, itd. To strujanje primarnih materija usmereno je suprotno od glavnog strujanja primarnih materija u makroprostoru. Zato primarne materije, izbacivane kroz kanal ćelijskog jedra, zaokreću u susretu sa strujama primarnih materija, koje formiraju sferu planete. Kao primer može da posluži fontana. Vodena struja, izbačena pod pritiskom, diže se na izvesnu visinu. Istroši početni potencijal, ona pada dole, stvarajući svojevrsnu vodenu kupolu. Tako i primarne materije, izbacivane kroz kanal ćelijskog jedra, zaokreću zbog suprotnih struja, krećući se duž zone zakrivljenja mikroprostora. Kad stignu na fizički nivo, one ponavljaju formu zakrivljenja prostora, zavrćući se ka ćelijskom jedru. Tako primarne materije stvaraju izolovanu zonu okolo fizički gustog i eteričnog tela (Sl. 27.). Kad se formira zaštitna ovojnica, zajedničko strujanje primarnih materija prosto opasuje tu zonu. Unutar te ovojnice, nastaje svojevrsna mikroklima, oaza, gde se eterično telo ćelije maksimalno izoluje, kako od haosa okolne sredine, tako i od uticaja drugih ćelija ili organizama. Zaštitna izolujuća ovojnica postojaće sve dok se bude odvijala deoba supstanci unutar ćelije, i dok funkcioniše kanal među nivoima ćelije. Drugim rečima, sve dok ćelija bude živa. - 77 -


U višećelijskim organizmima ćelije imaju različite funkcije, i kao posledicu toga, dobijaju različite spoljašnje forme. Svaki višećelijski organizam predstavlja čvrstu koloniju, u kojoj spoljašnju sredinu većine ćelija obrazuju druge ćelije tog istog organizma. Pri tome, taj fiksirani položaj ćelija ostaje očuvan tokom celog njihovog života (izuzetak čine krvne ćelije). Setimo se da svaka živa ćelija stvara eterično telo, koje je njena strukturna kopija. U čvrstoj koloniji, položaj ćelija je fiksiran, zato njihova eterična tela takođe imaju fiksiran položaj. Zato na eteričnom nivou eterična tela ćelija obrazuju analogni čvrst sistem - eterično telo višećelijskog organizma. U toku evolucije višećelijskih organizama, specijalizacija ćelija je dovela ne samo do toga da su one počele drukčije da izgledaju, nego je i stepen njihovog uticaja na svoj mikrokosmos pretrpeo bitne promene u kvalitetu. Deformacija mikroprostora, koju su stvorile neke vrste ćelija višećelijskog organizma, dopire do astralnog nivoa planete. Pritom se na astralnom nivou, analogno sa eteričnim nivoom, formiraju tačne kopije fizički gustih ćelija, sa svim njihovim osobenostima. Nazovimo te kopije astralnim telima fizički gustih ćelija. Razliku između njih i eteričnih tela čini ne samo položaj na sledećem kvalitativnom nivou planete, nego i kvalitativni sastav. Celovita astralna tela obrazuju se sintezom dve primarne materije (Sl. 28.).

- 78 -


Sl. 28. Astralna tela ćelija višećelijskog organizma takođe obrazuju čvrst sistem – astralno telo višećelijskog organizma. Pojava astralnih tela kod živih organizama bila je kolosalni kvalitativni skok u razvoju žive prirode. Prisustvo tri nivoa u ćeliji, koja sarađuju, stvorilo je neophodne i dovoljne uslove za pojavu pamćenja, - 79 -


emocija i intelekta, što i jeste osnova visokoorganizovane žive materije. Neke vrste ćelija u višećelijskim organizmima, zbog adaptacije na funkcije koje obavljaju, promenile su se do te mere, da je deformacija mikroprostora, koju su one izazvale, doprla do prvog mentalnog nivoa planete. To su ćelije mozga, kičmene moždine i koštane srži. Na tom nivou se obrazuje prvo mentalno telo višećelijskog organizma, od mentalnih tela ćelija tog organizma (Sl. 29.).

Sl. 29. - 80 -


U stvaranju eteričnog tela učestvuju sve ćelije fizički gustog organizma. U stvaranju astralnog tela – većina ćelija. Mentalna tela mogu da nastanu samo kod nekoliko vrsta živih organizama, i to na određenom nivou njihovog razvoja. U stvaranju mentalnog tela učestvuje samo deo ćelija višećelijskog organizma. Zato se mentalno telo, po kvalitetu (i po spoljašnjosti) razlikuje od astralnog i od eteričnog tela višećelijskog organizma. Zato će se i ljudske suštine razlikovati jedna od druge, zavisno od toga, koji evolucioni nivo razvoja oni imaju. Vrlo često ljudi, koji su bili u stanju kliničke smrti, ili nekad u trenutku smrtne opasnosti, vide ''anđele''koji su im došli u pomoć. Ti ''anđeli'' su suštine, koje imaju jedno ili nekoliko mentalnih tela. U zabludu nas dovodi upravo spoljašnji izgled tih suština. Sjaj mentalnih tela i oreol, koji ona stvaraju, dovodi do slične greške. Vrlo mnogo toga, što se koristi u religiji, ima iza sebe realnu prirodu. Zbog neznanja su jedni ljudi prirodnim pojavama pridavali božansku suštinu, a drugi su ih potpuno ignorisali ili poricali... Eterično, astralno i mentalno telo (na visokom nivou evolucionog razvoja) višećelijskog organizma, zajedno stvaraju jedan sistem – suštinu (Sl. 30.).

- 81 -


Sl. 30

- 82 -


Nadalje, setimo se da svaka ćelija stvara oko sebe zaštitnu ovojnicu (Sl. 27). Višećelijski organizmi takođe imaju zaštitnu ovojnicu, ali na drugom kvalitativnom nivou. Osa zajedničke zaštitne ovojnice prolazi duž (paralelno) kičmene moždine. Stvar je u tome, što neuroni mozga i kičmene moždine maksimalno deformišu mikroprostor oko sebe. Koncentrisani u mozgu i kičmenoj moždini, oni stvaraju pomak dimenzionalnosti unutar višećelijskog organizma. U višećelijskom organizmu, kičmena moždina i mozak igraju sličnu ulogu kao ćelijsko jedro u jednoćelijskom organizmu. Duž kičme se formira kanal, zajednički za ceo višećelijski organizam. primarne materije, u svom kretanju duž zajedničkog kanala, prave zaokret pod dejstvom struja koje im idu u susret. Pritom je njihovo kretanje usmereno duž zone zakrivljenja mikroprostora, koje su stvorili neuroni kičmene moždine i mozga višećelijskog organizma. Stigavši do fizičkog nivoa, struje primarnih materija ponavljaju formu zakrivljenja prostora, zaokrećući se prema kraju kičme (krstima). Rezultat toga je, da primarne materije stvaraju izolovanu stabilnu zonu okolo fizički gustog tela i njegove suštine. Obrazuje se zaštitna ovojnica višećelijskog organizma (Sl. 31.).

- 83 -


Sl. 31 Ovaj kanal obezbeđuje i raspodelu primarnih materija, oslobođenih pri deobi supstance u ćelijama višećelijskog organizma. - 84 -


Pritom se ta raspodela odvija među telima suštine – eteričnim, astralnim i mentalnim telom (u slučaju njihovog prisustva). Od toga, kako se odvija ta raspodela primarnih materija među telima suštine, zavisi mnogo toga u životu živih organizama, a nekad i sam život...

- 85 -


GLAVA 3. Priroda emocija. Uloga emocija u evoluciji života Emocije ... osećanja, - doživljaji, nemiri, stradanja, nadahnuće i razočarenje, ljubav i zavist, uzvišenost i podmuklost, i mnoge druge pojave u našoj duši ispunjavaju naš život od prvog krika, sa kojim smo došli na ovaj svet, do poslednjeg daha, sa kojim ga napuštamo. Prelepe i užasne, uzvišene i niske, plemenite i podle pojave ljudske prirode povezane su sa emocionalnim stanjem naše duše. Šta su, dakle, te emocije, koje igraju toliko značajnu ulogu u životu svakog od nas? Kakve funkcije one sadrže i kakva je njihova priroda? Da li je moguće objasniti tu prirodnu pojavu, ili su u pravu pesnici, koji su opevali ljudska osećanja i pisali da je, na primer, ljubav nemoguće objasniti, a ako se nađe objašnjenje, onda to nije ljubav. Naravno, svi žele da se dotaknu nečeg tajanstvenog, zagonetnog, što ponekad obuzima sve nas, bez razlike. A ako se pojavi još i razumevanje tog čuda, biće više srećnih ljudi i znatno manje slomljenih srca. Dakle, kakva je priroda emocija? O emocijama u punom smislu možemo govoriti samo kada kod živih organizama, tokom evolucije života, nastane nervni sistem. Mada čak i jednoćelijski organizmi reaguju na promene koje se dešavaju u okolnoj sredini. Kad su se u njihovoj neposrednoj blizini pojavljivale hemijski agresivne supstance, jednoćelijski organizmi su se udaljavali iz opasne zone na bezbedno rastojanje, nakon čega su se vraćali normalnoj aktivnosti. Hajde da za početak odredimo šta su to emocije, osećanja. Emocije, osećanja, predstavljaju reakciju živog organizma na promene SPOLJAŠNJE i UNUTRAŠNJE sredine. Sve ih možemo podeliti na dve osnovne grupe – zaštitne emocionalne reakcije i emocionalne reakcije, povezane sa produženjem vrste. Pri čemu - 86 -


se obe grupe reakcija zapažaju kod praktično svih živih organizama – od najprostijih do najviših. Svaki novi evolucioni stupanj razvoja života dovodio je, kako do pojave novih emocionalnih reakcija, tako i do obogaćenja već postojećih. Razmotrićemo posebno svaku grupu emocionalnih reakcija. Počećemo od analize zaštitnih. Sve varijacije zaštitnih reakcija imaju istu namenu – očuvanje života svakog konkretnog pojedinca. To je lako razumeti – samo jedinke, koje prežive u borbi za život, sposobne su i u stanju da daju potomstvo i produže svoju vrstu. Dakle, potrudićemo se da objasnimo na koji način zaštitne emocionalne reakcije pomažu živim bićima u njihovoj borbi za preživljavanje. Kad se pojavi opasnost, samo pojedinci sa trenutnom reakcijom ne postaju ručak ili žrtva svojih neprijatelja. Svi dobro znaju da se od straha u krv ubacuje adrenalin, koji proizvode nadbubrežne žlezde. U takvom stanju, ljudi, na primer, obaraju sve rekorde u brzini, skakanju u dalj, fizičkoj snazi. Posle se svi samo čude, kako im je to pošlo za rukom? Niko nije uspeo u pokušajima da ponovi svoje lične ''rekorde''. Šta je uzrok tog fenomena? Hajde da pokušamo da razmotrimo prirodu te najzagonetnije pojave ljudske psihe. U trenutku straha, u ljudsku krv se ubacuje adrenalin, objašnjenje je, izgleda, nađeno. Ali, da ne žurimo sa zaključcima, i malo porazmislimo o toj fiziološkoj pojavi u našem organizmu. Adrenalin iz nadbubrežnih žlezda dospeva u krvne sudove, u vene, kroz koje ga krv doprema u srce. Pre nego što nastavimo analizu toga što se zbiva u trenutku straha, setimo se da se krv kreće kroz vene zahvaljujući talasastim grčenjima prstenastih mišića. Pritom se stvara neznatna razlika u pritisku. A to znači da će adrenalin stići do srca kroz nekoliko sekundi. Krv koja nosi adrenalin kroz donju venu dospeva u desnu - 87 -


pretkomoru, zatim u desnu komoru, plućnu arteriju, pluća, plućne vene, levu pretkomoru, levu komoru, aortu. Iz aorte, kroz mali krug krvotoka, adrenalin dospeva u mozak, a kroz veliki – u mišiće tela. Rezultat je da za samo nekoliko sekundi adrenalin stiže u mišiće. Ali, kao što je čak i detetu jasno, nasrtljivom grabljivcu je tih nekoliko sekundi sasvim dovoljno da pribavi sebi toliko željenu večeru. Verovatno je svako od nas iskusio na sebi dejstvo uplašenosti ili straha, koje se, praktično, trenutno ispoljava. Telo prožima struja, dlake se nakostreše, ne znamo odakle se pojavljuje snaga i evo, već smo spaseni... Kako se sve to dešava? Odakle se pojavljuje neočekivana snaga, koju nismo čak ni naslućivali? Da bismo razumeli tu pojavu, obratimo pažnju na ono što se u trenutku straha ili opasnosti dešava u svakoj ćeliji našeg organizma. Setimo se da fizički gusta ćelija, u zavisnosti od funkcija koje obavlja, ima kvalitativno različitu građu, u granicama jednog istog višećelijskog organizma. Ćelije koje obavljaju najprostije funkcije u organizmu, osim fizički gustog tela imaju i eterično telo. Ćelije koje obavljaju složenije funkcije mogu da imaju astralno telo, a u određenim etapama evolucije, takođe i mentalno(na) telo(a). Na taj način, živa ćelija postoji u isto vreme na dva ili više nivoa planete ( vidi Crt. 28. i Crt. 29.). Pritom, u fizički gustoj ćeliji dolazi do cepanja organskih molekula na materije koje ih obrazuju. Oslobođene primarne materije počinju da se kreću kroz jedarski kanal i raspodeljuju se između eteričnog, atralnog i mentalnih tela ćelije. Zahvaljujući tome, ta tela (eterično, astralno i mentalna) čuvaju svoju celovitost. Primarne materije prehranjuju ćeliju na njenim drugim nivoima, čuvajući njenu celovitost. Bez stalne prehrane primarnim materijama, ćelijska tela na drugim nivoima gube svoja funkcionalna svojstva. Stvar je u tome što za normalno funkcionisanje mora da - 88 -


postoji neki višak primarnih materija koje obrazuju svaki od tih nivoa ćelije – eterično, astralno i mentalna tela. Izvestan višak primarnih materija stvara njihovo povratno kretanje ka nižim nivoima ćelije. Hajde da detaljnije razmotrimo ovu pojavu. Zamislimo da je u ćeliji tek započeo proces cepanja. Oslobođene primarne materije se kroz kanal ćelijskog jedra upućuju na eterični nivo ćelije (vidi Sl. 32.), ali susrevši na svom putu kvalitativnu barijeru između eteričnog i astralnog nivoa, one delimično zaokreću unatrag. Pritom se primarna materija G postepeno nakuplja na eteričnom nivou ćelije.

Sl. 32.

- 89 -


Eterično telo ćelije se zgušnjava i posle nekog vremena njegova gustina dostiže optimalni nivo. Nastavak tog procesa dovodi do viška primarne materije G na eteričnom nivou, što stvara kretanje te materije sa eteričnog nivoa na fizički gusti nivo (Sl. 33.).

Sl.33. - 90 -


Pri zgušnjavanju eteričnog tela pojačava se njegov uticaj na dimenzionalnost eteričnog nivoa. I kada veličina promene dimenzionalnosti dostigne kritičnu veličinu, otvara se kvalitativna barijera astralnog nivoa ćelije. Sada primarne materije stižu do astralnog nivoa ćelije. I analogno, susrevši na putu kvalitativnu barijeru između astralnog i prvog mentalnog nivoa, struje primarnih materija delimično zaokreću unazad (Sl. 34.).

Sl. 34.

- 91 -


Primarne materije G i F postepeno se nakupljaju na astralnom nivou ćelije. Astralno telo ćelije se zgušnjava, i posle nekog vremena njegova gustina dostiže optimalni nivo. Nastavak tog procesa dovodi do viška primarnih materija G i F na astralnom nivou, što stvara kretanje tih materija sa astralnog nivoa na eterični i dalje na fizički gusti nivo (Sl. 35.).

Sl. 35.

- 92 -


Kada se astralno telo zgušnjava, jača njegov uticaj na dimenzionalnost astralnog nivoa. A kada veličina promene dimenzionalnosti astralnog nivoa dostigne kritičnu veličinu, otvara se kvalitativna barijera prvog mentalnog nivoa ćelije (Sl. 36).

Sl. 36. - 93 -


Primarne materije G, F i E postepeno se nakupljaju na prvom mentalnom nivou ćelije. Prvo mentalno telo ćelije se zgušnjava, i posle nekog vremena njegova gustina dostiže optimalni nivo, i sve se opet ponavlja... Treba da naglasimo, da svaka kvalitativna barijera između planetarnih sfera maksimalno utiče na one primarne materije, koje ne ulaze u kvalitativni sastav sfera kroz koje se kreću. Zato što planetarne sfere nemaju u svom kvalitativnom sastavu sledeće primarne materije: eterična sfera- materiju G, astralna sfera – materije G i F, prva mentalna sfera – materije G, F i E. Razumevanje tog procesa u celini je ključ za odgonetanje mehanizama pamćenja i svesti, koje ćemo nadalje razmotriti. Kad je organizam u normalnom stanju, primarne materije, oslobođene pri cepanju organskih molekula u fizički gustoj ćeliji, ravnomerno se raspodeljuju između eteričnog, astralnog i prvog mentalnog tela ćelije, što i omogućava svakoj ćeliji višećelijskog organizma slične građe da ispunjava svoje funkcije. Ćelije u organizmu, koje imaju različite funkcije, razlikuju se jedna od druge po kvalitetu građe. One mogu da imaju samo eterično telo, ili eterično i astralno, ili eterično, astralno i prvo mentalno telo. Pri tome, svaki nivo ćelije dobija samo deo potencijala koji proizvodi ćelija. Treba da primetimo, da primarna materija G učestvuje u radu svakog tela ćelije – eteričnog, astralnog i prvog mentalnog. Setimo se da se primarne materije oslobađaju kada fizički gusta ćelija cepa organske i neorganske molekule. Ti molekuli se dovode u ćeliju krvotokom, i pod dejstvom osmotskog (turgornog) pritiska prodiru kroz ćelijsku membranu unutra, gde se, tačnije, i dešava njihovo razdvajanje. Efekat osmotskog ćelijskog pritiska, kao i priroda bilo kog pritiska, zasnovan je na stepenu razlike nivoa dimenzionalnosti između spoljašnje i unutrašnje ćelijske sredine, koje su razdvojene ćelijskom membranom. - 94 -


Hidrofobna (vodoodbijajuća) svojstva ćelijske membrane, koja ima jedan masni i dva belančevinasta sloja, osigurava održavanje tog stepena razlike dimenzionalnosti.To je zato što masni sloj ćelijske membrane odbacuje molekule vode. Rezultat je, da iz krvne plazme u ćeliju prodiru organski i neorganski molekuli i joni, rastvoreni u plazmi. Tako da ćelijska membrana igra ulogu živog filtera. Pomak dimenzionalnosti je uslovljen time što zasićeni i nezasićeni vodeni rastvori imaju različite nivoe sopstvene dimenzionalnosti. Što je molekul veći, i što su teži atomi koji ga obrazuju, to je veći i njegov sopstveni nivo dimenzionalnosti. Njihova rastvorljivost uslovljena je time što su oni u stanju da se usklade sa molekulima vode. Mogućnost usklađivanja određena je veličinom pomaka dimenzionalnosti između tih atoma ili molekula i prisustvom talasa u toj sredini, koji sobom nose kolebanja dimenzionalnosti, podudarna sa tim pomakom. Pri upijanju ili zračenju tih talasa izjednačavju se nivoi dimenzionalnosti molekula. Molekuli vode su stabilni praktično u granicama celog opsega postojanja fizički guste supstance. Zbog male molekularne težine vode (H2O — 18 a.e.), njen sopstveni nivo dimenzionalnosti je manji od sopstvenog nivoa dimenzionalnosti većine molekula, rastvorivih u njoj. Zato, kao rezultat uzajamnog delovanja molekula, sopstveni nivo zasićenog rastvora biva veći od sopstvenog nivoa nezasićenog. Uzgred, hidrofobna (vodoodbijajuća) svojstva masnog sloja membrane su u vezi sa tim, što se njegov sopstveni nivo dimenzionalnosti ne kvantuje sa sopstvenim nivoom dimenzionalnosti vode. A to znači samo to, da talasi, koji prodiru u vodenu sredinu, sa sobom nose kolebanje dimenzionalnosti manje, nego što je razlika među nivoima sopstvene dimenzionalnosti molekula vode i molekula masti.

- 95 -


Dakle, iz zasićenog vodenog rastvora, koji predstavlja krvna plazma, (koja ima viši nivo sopstvene dimenzionalnosti), molekuli se kroz ćelijsku membranu upućuju u ćeliju. Pri tome masni sloj ćelijske membrane odbija nevezane molekule vode. Zato se kroz membranu u ćeliju probijaju samo složeno organizovani organski i neorganski molekuli, koji imaju sopstvene nivoe dimenzionalnosti podudarne sa sopstvenim nivoom dimenzionalnosti masne obloge ćelijske membrane (Sl. 37).

Sl. 37.

Setimo se sada, da svaki atom ili molekul ima sopstveni nivo dimenzionalnosti, pri kome je on stabilan. Molekuli koji su prodrli

- 96 -


kroz ćelijsku membranu se cepaju, kada dospeju u sferu uticaja ćelijskog jedra i mitohondrijalnih RNK, gde se oni i raspadaju na primarne materije, koje ih obrazuju. U principu, u ćeliji se stalno dešavaju kontrolisane nuklearne reakcije, o čemu savremena nauka toliko mašta. Kao rezultat neprekidnog procesa unutarćelijskog cepanja, zadržava se pomak dimenzionalnosti između ćelije i plazme, u koju je uronjena. Treba da naglasimo da veličina tog pomaka varira. Kada se on izjednači sa sopstvenim nivoom dimenzionalnosti plazme, priliv novih molekula u ćeliju se smanjuje. Ćelija je ''sita'',to jest, maksimalno zasićena organskim molekulima. Kada promenljivi nivo sopstvene dimenzionalnosti ćelije postane nešto viši od sopstvene dimenzionalnosti plazme, nastaje obratno kretanje molekula iz ćelije u plazmu. Taj pomak dimenzionalnosti je neznatan, i zato se pokreću samo oni molekuli, čiji se sopstveni nivo dimenzionalnosti podudara sa veličinom tog pomaka. Upravo ti molekuli predstavljaju šljaku, koja je nastala u procesu cepanja. Šljaka – to su molekuli, koje ćelija nije u stanju da rascepi, jer je njihov sopstveni nivo dimenzionalnosti neznatan, i zato stojeći talasi, koje stvaraju molekuli DNK i RNK, ne pokazuju nikakav bitan uticaj na njihovu stabilnost. Tako toksini dospevaju u plazmu, i dalje, kroz limfne sudove, plazma koja nosi toksine sjedinjuje se sa ostalom krvlju. Krv zasićena šljakom, kroz vene dospeva u srce, koje pod pritiskom tera tu krv u bubrege, gde se ona oslobađa od šljake... Periodična kolebanja između ćelije i plazme uslovljena su time što je brzina cepanja organskih molekula unutar ćelije manja od brzine njihovog priliva u ćeliju. A to znači da sve funkcije ćelije kao jedinke, i celog organizma kao celine, direktno zavise od aktivnosti procesa cepanja. Upravo je adrenalin taj ubrzivač unutarćelijskog cepanja, bez kojeg organizam nije u stanju da obezbeđuje svoju aktivnost. - 97 -


Srazmerno cepanju, smanjuje se koncentracija organskih molekula, što dovodi do smanjenja sopstvenog nivoa dimenzionalnosti ćelije. Menja se smer kretanja molekula. Ćelija je ''ogladnela'' i organski molekuli ponovo počinju da se kreću iz plazme u ćeliju. Taj proces se ne prekida sve do same smrti svakog živog organizma – od jednoćelijskog do najsloženije organizovanog višećelijskog. A sada, vratimo se našim emocijama. Dakle, kakva je uloga zaštitnih emocija? Kako nam naše emocije pomažu da se spasimo u kritičnim situacijama? Treba da primetimo da su se mehanizmi uticaja emocija na sposobnost preživljavanja živog organizma razvijali tokom milijardi godina razvoja života. I njihova osnovna funkcija je – očuvanje života pojedinca, kao nosioca genetske informacije, bez čega je nemoguć razvoj i nastavljanje života. To je i razumljivo – da bi dotična vrsta mogla dati potomstvo i sačuvati se tokom evolucije života, prvo što je neophodno je prisustvo jedinki koje su u stanju da daju to potomstvo. Zato su samo one vrste živih organizama, koje su proizvele efikasne metode regulisanja raspodele potencijala živog organizma u trenucima opasnosti, mogle da opstanu u borbi za preživljavanje. Setimo se da svaka ćelija bilo kog organizma, pri cepanju oslobađa primarne materije. Dalje se te primarne materije raspodeljuju između svih nivoa koje ta ćelija ima (Sl. 36.), što, sa svoje strane, izaziva maksimalno efikasno uzajamno dejstvo među svim nivoima ćelije. Jedino u tom slučaju je ćelija u stanju da izađe na kraj sa maksimalnim opterećenjem, i da sa minimalnim oštećenjem ispuni svoje funkcije. Pritom svaka ćelija višećelijskog organizma ima nekoliko funkcija. Individualne, povezane sa njenim sopstvenim obezbeđenjem života.

- 98 -


Funkcionalne, povezane sa njenim radom u interesu celog višećelijskog organizma. Zaštitne, povezane sa očuvanjem celovitosti višećelijskog organizma, u čiji sastav ona ulazi. Jasno je da ćelija gubi deo svog potencijala na ispunjavanje svake od ovih funkcija. U slučaju ekstremnih situacija, ćelija mora da ima maksimum svog potencijala za obezbeđenje zaštitnih funkcija na neko vreme, prenebregavajući sve ostale. Pritom ćelija radi u kritičnom režimu, prilikom čega zadobija maksimalna oštećenja. Oštećenja su uslovljena time što se, tokom kritičnog režima rada, u ćeliji nakuplja šljaka, koja prosto ne uspeva da napusti ćeliju. To se dešava zato što kretanje plazme kroz međućelijski prostor nastaje zbog krvnog pritiska. Pod dejstvom krvnog pritiska, plazma se istiskuje iz kapilara u međućelijski prostor. Pošto tečnost ne može da se sabija, sledeća porcija plazme prosto potiskuje napred ranije prispelu plazmu, što stvara kretanje plazme u međućelijskom prostoru. Sporo pokretna plazma sakuplja se u limfnim sudovima i vraća se u krvotok. Zadržavanje šljake unutar ćelije dovodi do toga da ona, pošto je hemijski aktivna supstanca, počinje da stupa u hemijske reakcije sa molekulima same ćelije. To dovodi do pogoršanja i ometanja unutarćelijskih procesa. Zato je posle svakog stresnog opterećenja ćeliji neophodan period oporavka, nekad dosta dugotrajan, tokom koga se ćelija u potpunosti ili skoro u potpunosti obnavlja. Kod čestih stresnih opterećenja, ćelija ne uspeva da se obnovi, i dolazi do njenog brzog raspadanja. Sposobnost ćelija da se samoobnavljaju može da bude vrlo raznolika, kako kod raznih vrsta višećelijskih organizama, tako i kod različitih jedinki jedne iste vrste. Sem toga, u životu jedne iste jedinke, sposobnost samoobnavljanja se menja u dovoljno širokim granicama. Ćelije koje

- 99 -


su pretrpele znatna oštećenja, propadaju i kasnije se zamenjuju novim. Dakle, hajde da sada razmotrimo šta se dešava sa ćelijom tokom kritičnog režima rada i kakvu vezu s tim imaju naše emocije... U normalnom režimu rada, primarne materije, oslobođene pri cepanju, raspodeljuju se među svim nivoima ćelije (Sl. 38.).

Sl. 38.

Primarna materija G ulazi u kvalitativni sastav svih ćelijskih nivoa (tela) i ona je upijaju kad ćelija normalno živi. Svako telo ćelije - 100 -


– eterično, astralno ili mentalno, zasićuje se odgovarajućim primarnim materijama. Eterično telo ćelije popunjava se samo primarnom materijom G, a astralno - G i F, prvo mentalno - G, F i E. Na taj način se primarna materija G raspoređuje po svim nivoima ćelije. A to znači samo to, da svaki od tih nivoa dobija deo ''porcije'' primarne materije G, koju pri cepanju ''proizvodi'' fizički gusta ćelija. Pritom se svako od tih tela ćelije zasićava do nekog kritičnog nivoa, posle čega nastaje obrnuto strujanje primarnih materija sa tih nivoa u pravcu fizički guste ćelije. Baš to kruženje primarnih materija osigurava proces zvani ŽIVOT... Dakle, eterično telo ćelije zadržava deo primarne materije G, dok se preostali deo raspodeljuje među ostalim nivoima. Setimo se da aktivnost eteričnog tela određuje aktivnost fizioloških procesa u ćelijama, što, sa svoje strane, označava koliko fizičko opterećenje je u stanju da izdrži, kako svaka ćelija pojedinačno, tako i organizam u celini. Prema tome, što veći deo primarne materije G ostane na eteričnom nivou, to će jača da bude fizički gusta ćelija i organizam u celini. Pitanje je kako ''zadržati'' primarnu materiju G da se nakuplja samo na eteričnom nivou ćelije, dok su u normalnom režimu rada ćelije aktivni svi nivoi koje ima dotična ćelija, i primarna materija G se raspodeljuje među svima njima (Sl. 36. i 38.). Da bi se to postiglo, između eteričnog i astralnog nivoa mora da se pojavi ''poklopac''. Samo u tom slučaju primarna materija G nakupljaće se na eteričnom nivou ćelije, i fiziološke sposobnosti ćelije i organizma u celini, višestruko će porasti (Sl. 39.).

- 101 -


Sl. 39.

- 102 -


Odakle se pojavljuje taj ''poklopac'' u trenutku opasnosti? Taj ''poklopac '' stvara suština pomoću emocija... Da, upravo su emocije taj ključić, koji zatvara i otvara ove ili one nivoe suštine, i samim tim reguliše aktiviranje različitih kvaliteta i sposobnosti, koje poseduje dotični pojedinac. Kako se to dešava? Kakvi se procesi pritom odvijaju u ćeliji i u organizmu u celini? Setimo se da dozvoljena dimenzionalnost astralne sfere leži u granicama nekog opsega vrednosti ΔLA.B. (2.91935 < LA.B < 2.93956). Sopstvena dimenzionalnost astralnog tela ćelije (organizma) može da ima bilo koju vrednost unutar tog opsega. Sopstvena dimenzionalnost astralnog tela ćelije (organizma) zavisi od evolucionog nivoa razvoja i od kvalitativnog stanja. Svakom emocionalnom stanju organizma odgovara određeni nivo sopstvene dimenzionalnosti. Pri promeni emocionalnog stanja, menja se i sopstveni nivo dimenzionalnosti astralnog tela ćelije (organizma). Drugim rečima, emocije mogu da ''podignu'' ili ''spuste'' astralno telo svake ćelije višećelijskog organizma. Kako to ide? Astralno telo ćelije (organizma) pod uticajem emocija možemo uporediti sa ponašanjem plovka u bazenu kad su otvorene ustave : srazmerno opadanju nivoa vode, on se spušta sve niže i niže, a kad nivo raste – on se podiže uvis. Ali, ako je sa nivoima vode sve jasno, onda se u slučaju astralnog tela ćelije (organizma), javlja pitanje – kakva ''voda'' raste ili opada pri emocionalnim reakcijama? Pri normalnom radu ćelije, primarne materije G i F nakupljaju se u astralnom telu ćelije, što dovodi do toga da astralno telo deformiše svoj mikroprostor. Kada deformacija dostigne kritični nivo, otvara se kvalitativna barijera između astralnog i prvog mentalnog nivoa ćelije, i primarne materije počinju da popunjavaju prvo mentalno telo ćelije (Sl. 36.). Sopstveni nivo dimenzionalnosti

- 103 -


astralnog tela ćelije je pritom bliži gornjoj granici dozvoljenog opsega dimenzionalnosti astralnog plana (Sl. 40.).

Sl. 40.

- 104 -


Pod dejstvom straha astralno telo ćelije izbacuje iz sebe nakupljene primarne materije G i F, pri čemu se deformacija sopstvenog mikroprostora umanjuje. Usled toga, sopstveni nivo dimenzionalnosti astralnog tela se smanjuje (Sl. 41.).

Sl. 41.

I, kao posledica, ponovo se zatvara barijera između prvog mentalnog i astralnog nivoa. Strah je vrlo jaka emocija, zato se sopstveni nivo dimenzionalnosti astralnog tela smanjuje toliko, da se izjednačava sa donjom granicom dozvoljenog opsega dimenzionalnosti astralnog plana. - 105 -


Rezultat je da kvalitativna barijera, koja je nastala između astralnog i prvog mentalnog nivoa, zaokreće unazad struje primarnih materija. Taj uticaj se naročito jako ogleda na primarnim materijama G, F i E (zato što te primarne materije ne ulaze u kvalitativni sastav prve mentalne sfere naše planete). Nastaje obratno strujanje primarnih materija ka eteričnom telu (Sl. 41.) i dalje u pravcu fizički gustog tela ćelije. Povratna struja primarne materije G dodatno zasićuje eterično telo ćelije, i kao posledica, raste stepen uticaja eteričnog tela na fizičko (Sl. 42.).

Sl.42 - 106 -


Tada naglo rastu sposobnosti fizičkog tela svake ćelije, i posledično, celog organizma, što i omogućava pojedincu da se spase u trenutku opasnosti (Sl. 43 i Sl. 44.).

Sl.43.

- 107 -


Sl.44.

Obratimo nešto više pažnje na sporedne pojave gore opisanog procesa... Unutar jedne iste vrste, reakcija na strah varira u dovoljno širokim granicama. U celom nizu slučajeva, strah može da prosto parališe jedinku. Snažna strujanja sa eteričnog na fizički nivo, u stanju su da blokiraju funkcije ćelije. Možda je neko od čitalaca ovih redova iskusio slično dejstvo straha na sebi, ili je posmatrao kako strah bukvalno parališe

- 108 -


čoveka, lišavajući ga sposobnosti za bilo kakve aktivnosti za svoje spasenje. Ponekad je snaga uticaja straha na organizam toliko velika, da se suština izbacuje iz tela, i čovek gubi svest. U tom slučaju, jedina uteha je to, što čovek u besvesnom stanju ne oseća bol, i ako mu je suđeno da postane žrtva četvoronožnog ili dvonožnog grabljivca, onda on neće ništa osetiti pre smrti. I daleko od toga da su slične pojave uvek u vezi sa čovekovom plašljivošću, već su rezultat realnih prirodnih procesa, koji se odvijaju u organizmu, i ni na koji način ne zavise od samog čoveka. Sve je to u prvom redu povezano sa izvesnom kvalitativnom razlikom genetike, a takođe i sa strukturnim i kvalitativnim odlikama suštine različitih jedinki unutar vrste. Svaka fizička ćelija organizma ima gornju granicu maksimalnog opterećenja. Sem toga, nivo te granice se menja, kako unutar vrste, tako i kod jedne iste jedinke. Kod jedinke ona (granica) zavisi od sledećih uzroka: 1. Evolucionog nivoa razvoja suštine jedinke. Suština višeg nivoa razvoja u stanju je da izdrži veće opterećenje. 2. Genetike. Čak i neznatno variranje genetike unutar jedne vrste, daje kolosalni spektar sposobnosti kod nosilaca te genetike. 3. Fizičkog stanja organizma u celini. Omršavela ili bolesna jedinka ima niži ''plafon''. 4. Biološkog uzrasta jedinke. Sa starenjem se smanjuje stepen međudejstva, kako među telima suštine, tako i između suštine i fizičkog tela. 5. Bioritama organizma. Fizički, emocionalni i intelektualni bioritmi odražavaju periodičnu aktivnost odgovarajućeg eteričnog, astralnog i prvog mentalnog tela, koja obrazuju suštinu (Sl. 45, Sl. 46. i Sl. 47.)

- 109 -


Sl. 45.

Sl. 46. - 110 -


Sl. 47.

Šta su to bioritmi? Kakva je njihova uloga u našem životu u celini, i u aktivnosti ćelije, pojedinačno?! Svako od nas je u ovoj ili onoj meri upoznat sa osećanjem umora, kada mozak nije u stanju da ''rodi'' ni jednu misao, a naše stvaralačke sposobnosti veoma podsećaju na okean u stanju potpunog zatišja, ili kada mišići našeg tela više nisu u stanju da pokreću ni nas same, a da i ne govorimo o tome, da nešto rade. U takvom stanju, jedina nam je želja – da se što pre domognemo kreveta i dobro naspavamo. Svima je sasvim jasno, da je umor, koji se nakupio u telu, posledica opterećenja, koje smo pretrpeli u procesu obavljanja posla, i da nam je neophodan odmor radi obnavljanja snage. Ova činjenica ni kod koga ne izaziva sumnju. Eterična, astralna i mentalna tela fizički gustih ćelija, koje obrazuju naše fizičko telo, - 111 -


kao deo jedne celine, takođe trpe svoj deo tog opterećenja. Ni jedno od ovih tela koja obrazuju suštinu, nije u stanju da celo vreme funkcioniše u maksimalnom režimu. Zato je tokom evolucije napravljen mehanizam samoregulacije opterećenja za svako od ovih tela – eterično, astralno i mentalno. Setimo se da suština u celini, i svako telo koje ulazi u sastav suštine, imaju individualni nivo razvoja. A to znači da eterično, astralno i mentalno telo suštine u celini, i svake ćelije posebno, imaju odgovarajuće nivoe sopstvene dimenzionalnosti. Tokom rada ćelije, kao temeljnog elementa organizma u celini, pod uticajem opterećenja, menja se sopstvena dimenzionalnost eteričnog, astralnog i mentalnog tela. Razmotrimo ciklus aktivnosti astralnog tela ćelije, od momenta posle prethodnog opterećenja, kada sopstveni nivo astralnog tela ćelije ima minimalnu veličinu (Sl. 48.).

Sl. 48. - 112 -


Kad se aktivira rad ćelije, kroz ćelijski kanal se izbacuje velika količina primarnih materija. Tada primarne materije G i F počinju da zasićuju astralno telo ćelije. Rezultat toga je da astralno telo počinje jače da utiče na okolni mikroprostor, i sopstveni nivo astralnog tela se povećava. Astralno telo u velikoj meri otvara kvalitativnu barijeru između astralnog i prvog mentalnog nivoa. Velika količina primarnih materija preliva se na prvi mentalni nivo, i cirkulacija između astralnog, eteričnog i fizičkog nivoa ćelije teče aktivnije (Sl. 49.), što, sa svoje strane, dovodi do povećanja sposobnosti ćelije da obavlja svoje funkcije.

Sl. 49.

- 113 -


Nastavljanje zasićavanja astralnog tela primarnim materijama G i F dovodi do takve promene sopstvene dimenzionalnosti astralnog tela, da ono počinje da radi u režimu preopterećenja (Sl. 50).

Sl. 50.

- 114 -


Astralno telo ćelije ne može dugo da se nalazi u tom stanju, a da ne nastanu oštećenja ćelijskih struktura na svim nivoima. U tom trenutku astralno telo se malo odškrine, i primarne materije G i F, koje su se nakupile u njemu, oslobađaju se iz svog ''ropstva'' i, kao posledica toga, sopstveni nivo astralnog tela počinje da se smanjuje. Taj proces teče sporo i ujednačeno, a za astralno telo ceo period iznosi dvadeset osam dana i zove se emocionalni bioritam. Slične pojave se dešavaju sa eteričnim i prvim mentalnim telom ćelije i organizma u celini. Ceo ciklus aktivnosti eteričnog tela ima dužinu od dvadeset i tri dana i zove se fizički bioritam, ciklus aktivnosti prvog mentalnog tela iznosi trideset i tri dana, i zove se intelektualni bioritam. Kao rezultat celog ciklusa, sopstveni nivo dimenzionalnosti smanjuje se do početnog, i sve se opet ponavlja... Tako da se svaka emocija, rođena u dubini naše duše, spaja sa konkretnim nivoom aktivnosti astralnog tela, koji se periodično ponavlja. Silovito izbacivanje primarnih materija G i F u trenutku opasnosti pod dejstvom straha dovodi, ne do postepenog, kao kod emocionalnog bioritma, nego do naglog smanjenja nivoa sopstvene dimenzionalnosti astralnog tela, koje može da dostigne nadkritični nivo za astralno telo, što dovodi do njegove nestabilnosti i oštećenja. Ćelija gubi astralno i prvo mentalno telo (u slučaju odsustva mentalnog tela, gubi se samo astralno telo ćelije). Kvalitativna struktura ćelije se raspada, ona prestaje da obavlja svoje funkcije, ali nastavlja da funkcioniše kao ćelija koja ima eterično telo. Naglo smanjenje pogađa astralno telo u ovoj ili onoj fazi emocionalnog bioritma sa odgovarajućim nivoom sopstvene dimenzionalnosti. Kada se u tkivu organizma, među ćelijama koje normalno rade, pojave ćelije sa samo eteričnim telom, dok susedne ćelije, u

- 115 -


zavisnosti od funkcija koje obavljaju, imaju astralno telo, ili astralno i mentalno, to izaziva nekontrolisanu deobu. Do deobe dolazi zato što ćelija sa oštećenim astralnim i mentalnim telom dobija istu hranu kao i susedne ćelije. Pritom primarne materije, oslobođene u procesu cepanja, zasićuju samo eterično telo ćelije. Rezultat toga je, da se eterično telo dotične ćelije maksimalno zasićuje i, kao posledica, nastaje obratno strujanje primarne materije G, aktivnije nego kod ostalih ćelija. Pritom dolazi do nakupljanja organskih molekula u ćeliji, pošto se cepa samo deo molekula koji ulaze u ćeliju i kada njihova koncentracija dostigne kritični nivo, dolazi do deobe ćelije. U organizmu počinje da se razvija rak... Ako pod dejstvom stresa ne dođe do oštećenja astralnog i mentalnog tela (u slučaju da je ovo drugo prisutno), a astralno telo se nalazi u donjoj fazi emocionalnog bioritma, onda stresne situacije (strah ili uplašenost je samo jedna od raznih vrsta stresa) često dovode do dugotrajnih depresija. To je zbog toga što u slučaju stresa (kao i bilo koje emocionalne reakcije) dolazi do izbacivanja primarnih materija G i F, nakupljenih u astralnim telima ćelija, što dovodi do smanjenja sopstvenog nivoa dimenzionalnosti astralnih tela ćelija. Pritom se nivo sopstvene dimenzionalnosti astralnog tela svake ćelije izjednačava sa donjom granicom dimenzionalnosti astralnog plana planete. I, kao posledica, astralno telo svake ćelije pojedinačno, i organizma u celini, dospeva u stanje harmonije sa donjeastralnim planetarnim planom, sa kojim su negativne emocije u rezonanci. U takvom stanju negativne emocije prosto zapljuskuju čoveka, ne dajući mu mogućnost da se vrati u normalno stanje. Stvar je u tome, što je za povratak u normalno stanje posle stresa neophodno da se ćelijsko astralno telo zasiti primarnim materijama G i F, pri čemu u većoj meri primarnom - 116 -


materijom F. To zasićenje se dešava usled oslobađanja primarnih materija, kad fizički guste ćelije cepaju organske molekule. Zasićenje teče polako, dok se sopstveni nivo dimenzionalnosti astralnog tela ne obnovi do početnog. Ako tokom obnavljanja nastane novi stres ili stresovi, sistem će opet da se obori na donjeastralni nivo. Drugim rečima, čovek može da utone u blato negativnih emocija na duže vreme. Izlaz iz nastalog položaja je da se maksimalno brzo obnovi početni nivo sopstvene dimenzionalnosti, pre nego što se na organizam obruši novi udar stresa. I opet zapažamo različite rehabilitacione sposobnosti kod ljudi sa različitim tipom psihe. Razlikujemo četiri osnovna tipa ljudske psihe – sangvinični, flegmatični, kolerični i melanholični. Kvalitativna struktura suštine određuje psihički tip svakog čoveka. Osnovna karakteristika je odnos između eteričnog i astralnog tela. Kad u strukturi suštine dominira eterično telo uz celovito astralno telo, ispoljava se sangvinični psihički tip (Sl. 51.).

Sl. 51. - 117 -


Stresne situacije pokazuju minimalni negativni uticaj na sangvinika, zato što je početni sopstveni nivo dimenzionalnosti njegovog astralnog tela maksimalan. I stresno sniženje sopstvenog nivoa dimenzionalnosti, jer je astralno telo izbacilo primarne materije G i F, veoma retko dostiže donjeastralni nivo. Dominacija eteričnog tela u bazi suštine osigurava celoj suštini maksimalnu otpornost na stres. Emocionalni talasi se brzo gase u jakom zaštitnom polju, koje stvara dominantno eterično telo suštine. Flegmatični psihički tip razlikuje se od sangviničnog po tome što je, uz dominaciju eteričnog tela u temelju suštine, astralno telo sastavljeno samo od primarne materije G (Sl. 52.).

Sl. 52.

Ta struktura suštine vodi do pasivnosti i nesposobnosti da se stvara i bude vođa. Istovremeno, flegmatik je dobar radnik . Stvaralačke - 118 -


sposobnosti mogu da se ispolje samo kad je astralno telo celovito, kada se obrazuje stapanjem dve primarne materije G i F. Celovito astralno telo ''otvara'' kvalitativnu barijeru između astralne i prve mentalne sfere, što dovodi do aktiviranja i mogućnosti razvoja prvog mentalnog tela. Aktivnost prvog mentalnog tela dovodi do kvalitativnog skoka čovekovih stvaralačkih i misaonih sposobnosti... Melanholični psihički tip u temelju suštine ima dominantno astralno telo, sastavljeno od primarne materije G (Sl. 53.).

Sl. 53.

Sa tom kvalitativnom strukturom suštine, sistem postaje emocionalno nestabilan. Emocije vode tome da sopstveni nivo dimenzionalnosti astralnog tela melanholika vrlo brzo pada i izjednačava se sa donjom granicom astralnog plana. Slično stanje može da traje prilično dugo vremena, što dovodi do dugotrajnih depresija. - 119 -


Kolerični psihički tip u temelju suštine ima dominantno astralno telo, sastavljeno od primarnih materija G i F (Sl. 54.).

Sl. 54.

Pritom je kvalitativna struktura suštine, kao i kod melanholičnog tipa, emocionalno nestabilna. Razlika se sastoji u tome što je početni sopstveni nivo dimenzionalnosti celovitog astralnog tela (od primarnih materija G i F) znatno viši od početnog nivoa dimenzionalnosti donjeastralnog tela (od primarne materije G). Zato uticaj tih istih emocija na kolerika ne dovodi do depresija, kao što je slučaj sa melanholikom. Emocionalni izlivi kolerika takođe dovode do sniženja nivoa sopstvene dimenzionalnosti astralnog tela, ali i u svojoj najnižoj tački, nivo sopstvene dimenzionalnosti astralnog tela kolerika ne spušta se do donjeastralnog plana, što stvara povoljne uslove za brzo obnavljanje do početnog nivoa...

- 120 -


Stepen uticaja emocija na organizam zavisi i od kvalitativne strukture suštine, što se ispoljava kroz različite temperamente. Svaka emocija dovodi do izbacivanja energije, do stvaranja svojevrsnih emocionalnih talasa. Tad astralno telo gubi primarne materije G i F, što vodi do smanjenja sopstvene dimenzionalnosti astralnog tela. Svaka emocija menja sopstvenu dimenzionalnost astralnog tela za konkretnu veličinu, koja je stalna za dotičnu emociju. Zato možemo da govorimo o ustaljenom spektru emocija, gde svaka emocija ima sopstveni nivo dimenzionalnosti. Niske i negativne emocije su harmonične sa donjeastralnim planom planete. Uzvišene i pozitivne emocije uznose astralno telo na gornjeastralni plan. Emocije nisu samo reakcija na ono što se dešava oko nas i u nama, emocije kvalitativno utiču na astralno telo, menjajući nivo njegove sopstvene dimenzionalnosti. Uviđanje smisla ove pojave daje ključ za razumevanje karme: zašto svaki postupak koji učinimo, svaka pomisao, rođena u dubinama naše duše, utiče na nas, osuđujući nas na užase i muke ''pakla'', ili nagrađujući slastima ''raja''. I mi sa zaprepašćenjem postajemo svesni da ''Viša Sila'' ili ''Gospod Bog'', koji nas kažnjava ili nagrađuje, - nije ništa drugo, do MI SAMI, posledice naših postupaka i pomisli, zločina i podviga, počinjenih tokom života. I da naš lični ''Viši Sud'' sudi automatski, nezavisno od naše želje, i ne zna ni za greške, ni za blagonaklonost, ni za pomilovanje... Kako teče to suđenje, na koji način se kažnjava zločin? Zločin i Kazna – nije samo filozofska ili sudska kategorija, nego i realan prirodni fenomen. Samo, na žalost, u većini slučajeva naplata za učinjeno sustiže suštinu u njenim narednim ovaploćenjima ili odmah posle smrti fizičkog tela. Ali to ne čini kaznu manje teškom.

- 121 -


Stvar je u tome što svest, sećanje, osećanja, emocije, kako pre, tako i posle smrti pripadaju našoj suštini i samo njoj. Fizičko telo – to je samo temelj i nosač za suštinu. I kada mi ''svlačimo'' fizički omotač, koji više ni za šta nije upotrebljiv, ostaje naša svest, sećanje i individualnost. Razumevanje prirode karme direktno je povezano sa mehanizmom uticaja emocija na kvalitativno stanje astralnog tela, a preko njega – i na sva ostala tela suštine... Svako naše učinjeno delo propraćeno je promenom emocionalnog stanja. Tačnije, svakoj radnji odgovara određeno emocionalno stanje. Pritom se kvalitativna struktura suštine preuređuje radi mogućnosti realizacije konkretne radnje ili postupka. Ovaj kvalitativni preobražaj suštine zadržava se još neko vreme posle realizacije radnje ili postupka, posle čega se struktura suštine vraća na početno stanje, tačnije, vrlo blizu početnog stanja. Jedne iste radnje ili postupci utiču donekle različito na ljude koji imaju psihu različitog tipa, zbog kvalitativne razlike u njihovim strukturama suštine. Zato je vreme, neophodno za povratak u početno stanje, nejednako kod ljudi sa različitim vrstama psihe. I ako čovek ponavlja iste radnje ili postupke sa većom učestalošću nego što je period obnove, onda kvalitativna struktura suštine tog čoveka ne uspeva da se obnovi do početnog stanja. U celom nizu slučajeva, ta deformacija početne strukture može da postane stalna, nova kvalitativna struktura čovekove suštine. Slične promene kvalitativne strukture mogu da nastanu i usled pojedinih postupaka ili radnji, ako su praćeni snažnim emocijama. Stvar je u tome što emocionalna stanja, čija amplituda ne prelazi granice opsega stabilnog stanja astralnog tela, imaju povratne posledice. Prema tome, ona emocionalna stanja, koja transformišu astralno telo za veličinu koja prelazi granice, ostavljaju nepovratne posledice. Pri tome stanje astralnog tela - 122 -


postaje nestabilno, dolazi do dodatnog izbacivanja primarnih materija G i F, što izaziva njegov kvalitativni preobražaj. Prekomerni gubitak primarne materije F dovodi do njenog nestajanja iz sastava astralnog tela. Astralno telo se izobličuje, postajući donjeastralno (sastavljeno samo od primarne materije G). Dolazi do obrnute evolucije. Astralno telo možemo da uporedimo sa gumom, koja se, budući da je elastična, posle rastezanja vraća u početni oblik. Ali se vremenom smanjuju elastična svojstva, i završni oblik se sve više i više razlikuje od početnog. A ako trgnemo gumu veoma jako, ona će se prosto pokidati... A sada, vratimo se emocijama. Preostaje samo da objasnimo kakvi su postupci i aktivnosti praćeni toliko snažnim emocijama, da su u stanju da izazovu nepovratne promene kvalitativne strukture astralnog tela? Setimo se da svakoj emociji odgovara konkretni nivo sopstvene dimenzionalnosti astralnog plana. Što je niži taj nivo, to su primitivnije odgovarajuće emocije. Emocionalno stanje grabljivca, ubice, jedno je od najprimitivnijih od svih koji postoje u živoj prirodi. Kod grabljivih životinja, te emocije su neophodan uslov za njihovo postojanje, bez njih bi one prosto izumrle tokom evolucije. Emocionalno stanje lovaca omogućava im da maksimalno usredsrede potencijal na nivou eteričnog tela, što stvara ogromnu fizičku snagu i brzinu reakcije u trenutku napada. Praktično svi grabljivci kreću u lov kada su gladni i ubijaju samo da utole glad, samim tim štiteći život sebi i svojoj deci. U tome nema kršenja zakona prirode. Pritom, grabljive životinje evoluciono stoje na odgovarajućem stupnju i imaju samo donjeastralna tela. Zato smanjenje sopstvenog nivoa dimenzionalnosti u emocionalnom stanju grabljivca, ne izaziva kod njih nepovratne procese. - 123 -


Čovek, zbog svog evolucionog položaja, znatno jače reaguje na emocionalno stanje grabljivca. Čak i kada čovek ubija neku životinju radi svoje ishrane, sopstveni nivo dimenzionalnosti astralnog tela se smanjuje za neku veličinu, što stvara probleme za dalju evoluciju njega kao pojedinca. U slučaju kada čovek ubija sebi sličnog, njegov emocionalni teret dostiže kritični nivo, pri kojem stanje astralnog tela postaje nestabilno. Usled toga dolazi do izbacivanja primarnih materija koje ga obrazuju, i to dovodi do naglog smanjenja sopstvenog nivoa dimenzionalnosti astralnog tela. Promene, do kojih je došlo u astralnom telu, pritom su toliko znatne, da postaju nepovratne. Zašto ubistvo sebi sličnog izaziva nepovratna izobličenja u čovekovom astralnom telu, dok ubistvo životinje za sopstvenu prehranu samo blokira evoluciju? Stvar je u tome što je ubistvo sebi sličnog protivprirodni čin, koje krši zakone prirode. Ubica izaziva emocionalno stanje, koje je neophodno za izvršenje ubistva sebi sličnog, putem svesnog nasilja nad sobom, što stvara obratno strujanje primarnih materija od prvog mentalnog tela ka astralnom. To strujanje stvara nestabilnost astralnog tela, zbog koje astralno telo izbacuje primarne materije, koje ga obrazuju, i, kao posledica, nastaje obratna evolucija. Pobude, koje nagone jednog čoveka da ubije drugog, stvaraju se veštački, putem izmišljanja nepostojećih razloga za neophodnost sličnog protivprirodnog čina. To je praktično uvek povezano sa željom čoveka ili grupe ljudi da dobiju veće i bolje ''parče kolača'', da preraspodele u svoju korist ono što su drugi već raspodelili. Čak i ako ovo drugo nije urađeno po pravdi, nova nepravda neće promeniti suštinu. U jednoj drevnoj kineskoj legendi priča se da su mnogi odvažni ratnici pokušavali da oslobode državu, kojom je zagospodarila aždaja, ali je aždaja uvek pobeđivala, zato što je svaki put vitez, - 124 -


ubivši aždaju, zauzimao njeno mesto i sam postajao ''aždaja''. I to se nastavljalo, sve dok poslednji pobednik aždaje nije to shvatio i dok nije napustio aždajin dvorac, odrekavši se njenog blaga. I samo tada je aždaja bila konačno i nepovratno pobeđena. Treba ''ubiti aždaju'' pre svega unutar sebe, samo posle toga jedna nepravda neće biti zamenjena drugom. I sve dok se to ne desi sa celim čovečanstvom, ''aždaja'' neće nestati. Čak ako je neki heroj i pobedio ''aždaju u sebi'', uvek će se naći neki osrednji, koji će požuriti da zauzme ''poziciju''. Samo u evolucionom kretanju čovečanstva u celini, ovaj problem sa ''aždajom'' može biti rešen. Većina negativnih pobuda i postupaka povezana je sa niskim evolucionim razvojem zemaljske civilizacije u celini i sa pogrešnom skalom vrednosti, koja se izrodila iz neznanja i izvrnutog pogleda na svet. Tako da je pravedna organizacija ljudskog društva nemoguća sve dok se neznanje ne zameni realnim znanjem, sve dok ''kriva ogledala'', koja izvrću pogled na svet, ne budu uništena. Dokle god zlato i novac budu određivali čovekov položaj u socijalnom sistemu, nezavisno od toga kakva je njegova ličnost, ''aždaja'' će slaviti pobedu. Sve dok materijalno bude dominiralo nad duhovnim, bolesna socijalna sredina rađaće podsticaje i pobude, koje mnoge navode na zločine. I oni će u svom neznanju platiti ogromnu cenu za izvrnute iluzije, prodajući svoju dušu ''đavolu''. I uopšte nije važno što onaj ko počini zločin ne zna ili ne veruje u postojanje duše, kazna će ga svejedno stići, i tu kaznu on dobija sam od sebe, u trenutku izvršenja zločina. To je realni zakon prirode, i ''đavo'' se rađa unutar svakog grešnika i zatim ga sporo proždire. I ime tom ''đavolu'' je – donji astral, astralne džungle, krcate suštinama umrlih životinja; gde

- 125 -


ljudi koji tu dođu, postaju njihov plen, hrana; gde lovci postaju divljač, žrtve jačih grabljivaca. I sve se to dešava zato što, u trenutku izvršenja čina, astralno telo trpi kvalitativne promene, zbog kojih suština, u trenutku smrti, prirodne ili prevremene, nije u stanju da stigne do sigurnog mesta i zatiče se usred astralnih džungli... Na taj način, naše emocije mogu da nas spasu u trenutku opasnosti ili da nas osude na muke u ''paklu''. Mi smo razmatrali samo dejstvo životnog instinkta samoodržanja i fenomen stanja grabljivca. Ali osim životnog principa, čovek ima i duhovni, koji se ispoljava u celom spektru prelepih emocija, koje nam i daju nadu u mogućnost razvoja čovečanstva kao razumne rase...

- 126 -


Glava 4. Priroda emocija. Više emocije čoveka Čovek dolazi na ovaj svet kroz muke majke, koja mu daruje život, noseći svoj plod devet dugih meseci. I kada dete postaje svesno sebe, vrlo često, na pitanje o svom pojavljivanju, dobija kao odgovor priču o otkriću u "kupusu" ili "rodi" koja ga je pojlonila njegovoj mami i tati. Pre ili kasnije, u lepom ili vulgarnom obliku, u zavisnosti od okolnosti, svako od nas nauči da je našoj pojavi na svetlosti dana prethodio seksualni kontakt naših roditelja, koji je doveo do začeća. Spajanje jajne ćelije i spermatozoida koji nose genetske informacije roditelja , je polazna tačka razvoja novog organizma. Nastavak vrste je jedna od osnovnih prirodnih funkcija bilo kog živog organizma, uključujući i čoveka. Naravno, priroda je stvorila podsticaj za nastavak vrste — seksualno zadovoljstvo. Ali samo ako fiziološki procesi navode konkretnog čoveka i konkretnu ženu na blisku vezu koja dovodi do rađanja novog života? Da li je samo seksualno zadovoljstvo — pokretačka snaga, koja gura čoveka i ženu da ujedine svoje sudbine zauvek? Naravno, intimni život ima ogroman značaj u životu čoveka, ali nemoguće je objasniti dubinu i bogatstvo osećanja ljubavi muškarca i žene, i to ne bilo kojeg muškaraca prema bilo kojoj ženi, već određenog muškarca prema određenoj ženi, i obrnuto. Fiziološki, svaka žena i svaki muškarac su kompatibilni i teoretski mognu da začnu novi život. Ali zašto od desetina prijatelja i miliona stranaca čovek bira svoju voljenu, jednu-jedinstvenu, onu kojoj posvećuje stihove i pesme, od čije pojave se smrzava srce srce i duša peva? Samo instinktom muškarca i žene to je nemoguće objasniti. Osećanje ljubavi između muškarca i žene je nemerljivo širi fiziološki nagon, isto kako je nesrazmeran okean sa kapljicom vode...

- 127 -


Dakle, šta je ljubav?! Pored emocija i osećanja, povezanih sa očuvanjem života svakog pojedinca u borbi za opstanak, priroda je obdarila živa bića sa emocijama i osećanjima za produženje vrste, bez koga život u celini ne bi mogao da se sačuva. Štaviše, te emocije i osećanja su selektivna ne samo kod ljudi, već u praksi i kod svih višećelijskih organizama. Kakva je priroda ove selektivnosti kod životinja? To je vrlo jednostavno, a i složeno istovremeno ... U toku evolucije života na našoj planeti preživele su i zadržale one vrste živih organizama, koje su mogle da se adaptiraju na promene u okruženju i da prenesu pozitivne mutacije na sledeće generacije. Prioritet za produženje vrste dobile su vrste sa pozitivnim mutacijama zbog toga, što maksimalna adaptacija ovih vrsta na životnu sredinu njih čini jačim, zdravijim, bržim i maksimalno najprikladnijim ekološkoj niši koju oni zauzimaju. Zapravo, udvaranje i borba između muškaraca i identifikuje najjače i najbolje. Pobednici imaju priliku da prenesu na svoje potomstvo nove kvalitete. Upravo zbog ovog takmičenja između muškaraca za pravo da nastave svoj rod, nova generacija dobija pozitivne kvalitete sadržane u svojoj genetici. Spoljna pojava muškaraca većine vrsta ima važnu ulogu za ženke tokom sezone parenja, tako što (izgled) odražava stepen adaptacije pojedinke prema uslovima postojanja u ekološkoj niši, zauzetoj tom vrstom živih organizama. Na taj način, u životinjskom svetu, seksualna aktivnost je određena spoljašnjim i unutrašnjim kvalitetima muškaraca, dok žene, u većini slučajeva, zauzimaju pasivnu poziciju u udvaranju i samo ljubazno prihvataju seksualne nagone muškog pobednika. Čovek, kao vrsta životinja, definitivno igra po tim istim pravilima, nastalih u prirodi, tokom evolucije života na Zemlji. Ali osim životinjske prirode, čovek poseduje duhovnost, i ta duhovnost ga oštro razlikuje od celog životinjskog sveta. A ako se na početku - 128 -


ljudske evolucije kao vrste, njegovo seksualno ponašanje malo razlikovao od odgovarajućeg ponašanja većine drugih visokoorganozovanih životinja, po meri razvoja civilizacije, nastali su i razvili se duhovni principi, čovek je počeo sve više i više da se izdvaja iz primitivne prirode u manifestaciji svoje seksualnosti. Koje su to funkcije, koje omogućavaju da se izdvoji ljudska seksualnost iz mnoštva različitih živih organizama?! Hajde da pokušamo da to shvatimo i da vidimo šta nam daje pravo da smatramo Homo Sapiens-a kvalitativno novim stepenom života i u pogledu manifestacije njegove seksualnosti, pored njegovog samopouzdanja. Može biti da nas samo naše samopouzdanje, želja da stvorimo nepostojeću fatarmoganu naše ekskluzivnosti, tera da mislimo o sebi kao jedinstvenom fenomenu prirode i u vezi pogleda na jedan od osnovnih nagona prirode? Dakle, šta je to - samoobmana ili zaista kvalitativno nova faza u odnosima između ženke i mužjaka, ili, kako mi to lepo nazivamo - između muškarca i žene ... Čovek se javlja kao društveno biće, to jest, rađa se, razvija, živi do poslednjeg daha nalazeći se među ljudima, u ljudskom društvu. Od prvih trenutaka našeg života mi počinjemo da apsorbujemo informacije, pohranjene prethodnim generacijama, kroz komunikaciju sa drugima. Informacije, apsorbovane u mozgu, transformiše kako mozak, tako i njihov vlasnik - čovek. Kada je kvalitet i količina informacija apsorbovanih u mozgu dostigne kritični obim, dolazi do pojave čuda - pojave svesti. Pored toga, to čudo može da se desi samo u socijalnom okruženju, tako kako neophodna količina informacija može da bude prikupljena samo prethodnim generacijama u vidu iskustva predatog novim generacijama, a one, zauzvrat, dodaju njemu svoja iskustva, prenoseći ih na svoje potomke, itd. Kao rezultat pojave i razvoja svesti, kod čoveka se kvalitativno menja i evoluira struktura suštine. Pojava kod čoveka potpunog astralnog tela (formiranog - 129 -


primarnim materijama G i F) i prvog mentalnog tela (formiranog primarnim materijama G, F i E), nije povezano sa fizičkom snagom, lepotom izgleda tela, već sa fleksibilnošću i moći intelekta. Za ljudsko društvo obim i kvalitet razvoja mozga, i intelekta, postaje evoluciono sakupljanje, bez koga naredne generacije nisu u stanju da razvijaju. Na taj način kod čoveka, za razliku od svih drugih živih organizama, pozitivno evoluciono prikupljanje, nije samo pozitivna mutacija, manifestujući se u maksimalnoj adaptaciji fizičkog tela na ekološku nišu životne sredine i fizičke snage pojedinca (što, naravno, nastavlja da igra značajnu ulogu u definisanju odnosa između muškarca i žene), već i stepen razvoja mozga, i kao posledica toga, stepen duhovnog razvoja čoveka. Pri tome, nivo duhovnog razvoja svakog čoveka se manifestuje u kvalitativnoj strukturi suštine. Stoga, odnos između muškarca i žene određuje se ne samo spoljašnjom lepotom fizičkog tela, već i unutrašnjom lepotom i bogatstvom duše. Spoljašnje lepote stiče status primarnog stimulansa pri približavanju muškarca i žene, dok unutrašnja, duhovna lepota postaje glavni faktor, na osnovu koga se održava ova veza. Glavni cilj prirode je da prenese najbolje kvalitete sa jedne generacije na drugu kroz spajanje genetike kako od majke, tako i od strane oca. Muški princip mora pristaje, da bude u najvećem mogućem skladu sa ženskim, oni su dužni da se međusobno dopunjuju. Samo u ovom slučaju pozitivne osobine mogu biti fiksne u narednim generacijama. Ovo postaje jasno, ako se setimo, da je potomstvo nasleđuje polovinu hromozoma od majke, a drugu - od oca. Novi kvaliteti se ne mogu javiti kod potomstva, ako se upareni hromozomi, jedni od majke a drugi od očeve linije ne budu nalazili u maksimalnoj ravnoteži, harmoniji među sobom. Ako kvalitativni nivo "očevih" hromozoma ne bi bio u harmoniji sa kvalitativnim nivoom "majčinih" hromozoma, novi kvaliteti mogu - 130 -


biti izgubljeni zauvek, ili zablokirani za mnoge generacije. Svaka vrsta se sačuvala u hodu evolucije samo zahvaljujući obezbeđenim pozitivnim kvalitetima. Stoga, moramo pretpostaviti, da je priroda je pronašla izlaz iz takvih problema. Hajde da pokušamo da razumemo ovu neverovatnu pojavu prirode, koja se manifestuje u jedinstvenom osećaju, koji nazivamo ljubav ... Anatomija ljubavi - nije bogohuljenje, kako bi mogli pomisliti neki, već potreba, koja nam omogućava da bolje razumemo, i moguće, spreči smrtonosne postupke i donese punu sreću za nas same i za sve, oko nas. Setimo se, da se kvalitativni nivo razvoja svakog čoveka ogleda u kvalitativnoj strukturi suštine. Dakle, interakcija između muškarca i žene se manifestuje, pre svega, na nivou njihovih suština. Pre nego što nastavimo ovu analizu, neophodno je obratiti pažnju na to, da se muške i ženske suštine kvalitativno razlikuju jedne od drugih i ako postoji potpuna harmonija, dopunjuju jedne druge i zajedno formiraju kompletan sistem. Pri punoj harmoniji između muške i ženske suštine (esencije bića) nastaje aktivna razmena kvaliteta. Čovek od žene dobija kvalitete, koji on nema i ne može ih ni biti, zbog kvalitativne strukture muške suštine, bez kojih je nemoguć njegov dalji razvoj. Zauzvrat, žena dobija od muškarca, kvalitete, koje ona nema, a ne može ih ni biti, zbog kvalitativne strukture ženske suštine, ali bez kojih je nemoguć njen dalji razvoj. U stanju harmonije, muškarac i žena nadopunjuju jedan drugog, kao dve polovine jedne celine, i na taj način između njihovih suština na svim nivoima dolazi do aktivne razmene kvaliteta, koja je praćena jedinstvenim osećajem koji se zove ljubav. U kineskoj filozofiji, ovo harmonija se zove ravnoteža između jina i janga... Podsetimo se, da se nivo evolutivnog razvoja svakog pojedinca manifestuje u kvalitativnoj strukturi njegove suštine. A to, zauzvrat, znači, kakva tela suštine je oformio dati čovek i koji nivo - 131 -


sopstvene dimenzionalnosti on ima. O punoj harmoniji između muškarca i žene može se govoriti tada, kada su tela, koja formiraju njihove suštine, imaju isti ili vrlo blizak, jedna drugima, nivo sopstvene dimenzionalnosti (Sl. 55. ).

Sl. 55.

- 132 -


Stoga, harmonija između muškog i ženskog principa se može javiti u različitim fazama razvoja svakog čoveka. Samo stanje harmonije, između muškarca i žene, može biti privremeno ili trajno. Najčešće, privremena harmonija nastaje kada postoje ljudi koji još nisu završili formiranje pravca svog razvoja (Sl. 56.).

Sl. 56. Stanje harmonije u tom slučaju se opredeljuje time, što se njihovi evolucioni putevi ukrštaju u nekom trenutku njihovog razvoja, i oba - muško i žena - su u tom trenutku u vidnom polju - 133 -


jedno drugom. Analogija tome je situacija na raskrsnici puteva, kada se automobilom upravljajući muškarac i žena, svaki žureći za svojim poslom, pojave na istoj raskrsnici u isto vreme i vide jedno drugog u tom trenutku. Ovo je posebno čest slučaj sa mladim ljudima zbog toga, što u uzrastu 14-20 godina starosti započinju aktivan razvoj astralnog tela, i praktično skoro svi imaju isti kvalitativni nivo. Podsetimo se, da na formiranju novog fizičkog tela suština odaje deo svog potencijala, i kao posledica toga, posle rođenja, zbog razlike između kvalitativnog nivoa suštine i fizičkog tela, među njima postoji kvalitativna barijera. Kvalitativna barijera nestaje postepeno, po meri evolutivnog razvoja čoveka. Čovek počinje da se razvija bukvalno od prvog dana svog života. Prvih 4-8 godina života dete je "informacioni sunđer" i apsorbuje sve informacije koje dolaze iz spoljašnjeg sveta. Dolazne informacije kvalitativno izmenjuju mozak, a kada dostignu kritičan obim, nestaje kvalitativna barijera između eteričnog i astralnog tela suštine. Samo od tog trenutka suština dobija "hranu" za svoje astralno telo, i ona počinje da aktivno funkcioniše i da se razvija. Razlog je u tome, što su astralno i mentalno telo suštine posle rođenja čoveka pasivna, a primarne materije, oslobođene u ćelijama fizičkog tela, ne dostižu astralno telo usled prisustva kvalitativne barijere između eteričnog i astralnog tela. Ponovno aktiviranje astralnog tela, kao što je već pomenuto, odvija se posle toga, kako se eterično telo čoveka razvija pod uticajem apsorbovanih u mozak informacija. Ponovno aktiviranje astralnog tela odvija se u dve faze, s obzirom na činjenicu da ono ima dva visokokvalitetna stanja. Pri prvom kvalitativnom stanju, astralno telo se formira primarnom materijom G i nalazi se u harmoniji sa nižeastralnim nivoom planete. U većini slučajeva, ponovno aktiviranje astralnog tela do

- 134 -


tog nivoa je završen sa 12-14 godina i nastaje, kao posledica promena u mozgu pod uticajem njime apsorbovanih informacija. (Sl. 57).

Sl. 57. - 135 -


Druga faza reaktivacije astralnog tela u većini slučajeva završava do 16-18 godina i može doći tek pri nakupljanju mozgom čoveka kvalitetnih informacija i njihovog kritičnog obima. Ovaj period ljudskog razvoja je najopasniji i najodgovorniji. Činjenica je da se između 8-18 godina kvalitativno stanje astralnog tela, nalazi vremenom u harmoniji sa nižeastralnim nivoom planete, i ima frekvenciju sa negativnim emocijama, koje se same po sebi manifestuju kod mladih ljudi u vidu agresije, nasilja, pobune protiv svega. U ovom uzrastu, čovek se vrlo lako prilagođava drogi, alkoholu, nikotinu, zbog toga, što ove supstance izazivaju maksimalno otvaranje suštine, kada ona za to još nije potpuno pripremljena. Otvaranje suštine na nižem nivou astrala dovodi do toga, da se struktura suštine i nižeastralni plan planete sjedinjuju u jedan sistem. Nastaje neka vrsta "preokreta" suštine po slici kvaliteta nižeg astrala. Pri tome suštinu prožimaju tokovi primarnih materija, tipičnih za niži astral, i kako bi se izbavio iz zarobljeništva nižeg astrala, čovek u budućnosti mora da potroši veliki potencijal životne sile, koji ne može da obnovi. Osim toga, ovaj potencijal se mogao koristiti za evoluciono kretanje napred, a ne na izbavljenje iz močvare nižeg astrala. Često je "potapanje" u niži astralni plan tako temeljno, da čovek jednostavno ne može da izađe odatle. Vlastitog potencijala čovek jednostavno nema dovoljno, da bi se to dogodilo. Naravno, čovek, u većini slučajeva, fizički ne umire, ali on "umire" evoluciono. Močvara nižeg astrala "iscrpljuje" potpuno i osuđuje na evolucioni zatvor sve do same smrti. Samo u sledećoj inkarnaciji suštine takav čovek dobija priliku da nastavi evolucioni razvoj, ako opet ne padne u istu zamku. Ovaj period evolucionog razvoja javlja se kao najodgovornija i istovremeno, najugroženija faza u životu čoveka. Inkarajući se, suština nije uvek u stanju da se ponovo aktivira u novom fizičkom telu ,i posebno, da evoluciono krene napred. - 136 -


A sada, vratimo se produžetku analize razvoja suštine čoveka dok se kreće kroz "evolutivnu džunglu" ... Svaki razuman čovek mora proći ovaj deo evolutivnog puta što je brže moguće, pokušavajući da ne "stane", kako se lažna iskušenja ne bi otvarala pred njegovim očima. Složenost se ogleda u tome, da veći deo koncepta laž-istina dolazi ili kasno, ili nikada ne dolazi. U tom slučaju, poslovica: "bolje ikad nego nikad" ne deluje. Suština je ograničena u vremenski "prozor", u toku kojeg mora da se dese određene kvalitativne promene. Za to, da bi se desile ove kvalitativne promene, neophodna je akumulacija određenog kvaliteta i količine informacija u mozgu. Samo u tom slučaju dolazi do otvaranja suštine na sledeći nivo. Koja su lažna iskušenja koja "nudi" savremena civilizacija mladoj generaciji?! To nije samo promocija nasilja, koje se bukvalno u naletu obrušava na mlade generacije preko medija, već guranje mnogih na "lakši" životni put. Veoma jak uticaj na evolutivni razvoj mladih ima i muzika. Za mnoge, nije tajna da se različitim starosnim grupama nameće različita muzika. Ali malo ljudi razmišlja nad pitanjem - zašto? Činjenica je, da jedna te ista muzika različito utiče na ljude, koji imaju različit evolutivni nivo. Čovek, slušajući muziku, ne samo da sluša nju, već se i njegova suština rekonstruiše pod uticajem ritma i frekvencije zvuka. Muzika nameće suštini čoveka određeno kvalitativno stanje, koje može biti u harmoniji sa njenim vlastitim ili potpuno nespojivo. U prvom slučaju, čovek oseća unutrašnji uspon, radost koja može da dostigne nivo ekstaze. I ako muzika odjekuje sa seksualnim emocijama, takva ekstaza može dovesti do orgazma. Posebno snažno reaguju na muziku žene, zbog toga, što je kvalitativna struktura ženske suštine vrlo dinamična i lako se prestrojava pod spoljnim uticajem. Ova reakcija se javlja na podsvesnom nivou, i praktično nije kontrolisana svešću čoveka. Pri disharmoniji između - 137 -


muzike i kvalitativne strukture suštine, kod čoveka se može pojaviti iritacija ili drugi emocionalni simptomi, koji pobuđuju čoveka da prekine slušanje te muzike. Slična reakcija na muziku je odbrambena reakcija čoveka. Hajde da pokušamo da razumemo, zašto se, pri slušanju muziku može pojaviti odbrambena reakcija? Kao što svi znaju, zvuci i zvuk muzike posebno, su uzdužni talasi. I kao i svaki talas, menjaju sopstveni nivo dimenzionalnosti prostora na određenu veličinu. Zvučni talasi, zbog svojih parametara, pokazuju uticaj na nivo dimenzionalnosti makroprostora u lokalnom obimu. Čak i male promene nivoa dimenzionalnosti makroprostora izazvaju preraspoređivanje primarnih materija, prožimajući dati obim prostora. Kao rezultat toga, menja se količinski raspored primarnih materija u lokalnom obimu prostora, prožetog zvučnim talasima, i izmenjuje se, kao rezultat toga, zasićenje primarnim materijama tela suštine čoveka, koja se nalazi se u zoni uticaja zvučnih talasa. Maksimalni uticaj zvuci imaju na astralno telo suštine čoveka, stvarajući dodatno zasićenje astralnog tela sa primarnim materijama G i F, što se manifestuje u emotivnoj reakciji čoveka na muziku. Štaviše, ovaj efekat nije isti i zavisi od frekvencije zvuka i učestalosti ponavljanja (ritma). Niske frekvencije zvuci proizvode prekomerno zasićenje astralnog tela primarnom materijom G, što se ogleda u povećanju seksualnosti, agresivnosti čoveka. I nije slučajno da se dubok muški glas kod većeg dela žena javlja kao seksualna slika, muške seksualnosti. Nizak muški glas ima seksulan uticaj na žene, pobuđuje kod nje seksualnu bliskost sa muškarcem, izaziva seksualnu želju. Prema tome, i glas je moguće nazvati seksualnim oružjem. Hajde da pokušamo da razumemo šta se dešava na ćelijskom nivou?

- 138 -


Niske frekvencije zvučni talasi, dostižući do čoveka, izazivaju preraspodelu primarnih materija u zoni svog prolaska, što dovodi do toga da se proporcionalni odnos između primarnih materija narušava. Nastaje prevelika zasićenost te zone primarnom materijom G, što zauzvrat stvara dodatno zasićenje tom materijom astralnog i eteričnog tela čoveka, koji se nalazi u zoni prolaskafronta zvučnih talasa (Sl. 58.).

Sl. 58. - 139 -


Dodatno zasićenje astralnog i eteričnog tela suštine čoveka primarnom materijom G dovodi do prekomerne koncentracije te materije u tim telima. (Sl. 59.).

Sl. 59. Ovo dovodi do dodatnog kretanja te materije od astralnog tela do eteričnog i dalje, a zatim u fizički guste ćelije tela. Zvučni talasi, kao i svaki drugi uzdužni talasi, dolaze jednim frontom, i njihovo - 140 -


dejstvo traje određeni vremenski period, tokom kojeg se zadržava takva preraspodela priarnih materija. Sa prolaskom zvučnog fronta primarne materije se vraćaju u kvalitativno stanje, koje je bilo pre dolaska talasa. Prekomerno zasićenje astralnog i eteričnog tela suštine u vreme prolaženja zvučnog fronta stvara određenu razliku između sopstvene dimenzionalnosti sredine i sopstvene dimenzionalnosti astralnog i eteričnog tela, što zauzvrat dovodi do nestabilnog stanja ovih tela. I, kao posledica toga, nastaje eksplozija viška primarne materije G, i stanje astralnog i eteričnog tela se vraća u originalno (Sl. 60.).

Sl. 60. - 141 -


Istovremeno, čovek doživljava odgovarajuće emocije. Na taj način, zvuk muzike izazva kod slušaoca iznuđene emocije. Kombinacija zvukova različitih frekvencija stvara specifičnu sliku preraspodele primarnih materija u zoni njihovog prolaska, a to stvara čitav niz iskustava, stvorenih muzikom. Pitanje je, kakve iznuđene emocije stvara ova ili ona muzika? Na muziku se može gledati kao na jedan od instrumenata uticaja na ljudski um, i samim tim, kao na neku vrstu psi-oružja. Želeo bih da skrenem posebnu pažnju na učestalost ponavljanja niskih zvukova, tzv ritam. Novi nisko frekventni zvučni talas donosi sa sobom novu preraspodelu primarnih materija u zoni prolaska zvučnog fronta.I sve se ponavlja (Sl. 58, Sl. 59, Sl. 60.). Interval između trenutka završetka jednog niskofrekventnog zvučnog talasa i dolaska sledećeg ima ogroman značaj. Podsetimo se, da tokom prolaska fronta zvučnog talasa niske frekvencije dolazi do preraspodele primarnih materija i dodatnog zasićenja astralnog i eteričnog tela primarnom materijom G. Posle prolaska zvučnog fronta dolazi do eksplozije nagomilanog viška koncentracije te materije astralnim telom ćelija, a stanje ćelije se vraća izvornom. A ako novi zvučni talas dolazi do momenta, kada se stanje ćelije još nije vratilo u prvobitno stanje?! Šta se onda dešava? Ništa neočekivano, samo novi zvučni talas ne dozvoljava ćelijama da se vrate u prvobitno stanje i iznuđeno drži ćelije na tom kvalitativnom nivou. Drugim rečima, periodičnost ponavljanja zvukova niske frekvencije ne samo da izazva kod čoveka određenu emocionalnu reakciju, već je takođe u stanju da mu nametne to emocionalno stanje. Zar nije interesantan efekat?! Pitanje je, kakva se emocionalna stanja izazivaju kod čoveka protiv njegove volje, često bez razumevanja sa njegove strane, da mu je nešto nametnuto?

- 142 -


Periodično ponavljanje niskofrekventnih zvukova u stanju je ne samo da prisiljeno drži ćeliju na određenom kvalitativnom nivou, već može da izazove delimično razaranje njene kvalitativne strukture, i evolucionu blokadu. Ako novi front niskofrekventnog zvučnog talasa preuzima ćelije u fazi završavanja povratka u prvobitno stanje, one će biti primorane ponovo da se vrate u iznuđeno stanje. I ako se taj postupak bude ponavljao u istom periodu, astralno telo ćelija će biti uzdrmano, kao klatno. Naravno, to dovodi do destabilizacije ćelija u celini i delimičnog uništenja tela ćelija, prvenstveno višeastralne strukture ćelija, koje se kod mladih nalaze u fazi razvoja, i zato mogu biti lako oštećene u ovom procesu. Na taj način, dolazeća u vidu mamca za mlade generacije određena vrsta muzike, može veoma lako i beznadežno da uništi njihovu evolucionu budućnost. Što se praktično dešava pod uticajem "muzike" kao što su "rep" i "metal". I ako ta "muzika" ima punu podršku državnih struktura, postaje jasno ko ima koristi od toga. Državi su potrebni "zombiji", koji ne žele i ne mogu da razmišljaju. Stadom "ovaca" je mnogo lakše upravljati, i oni, štaviše, ne postavljaju neželjena pitanja, na koja nema odgovora, iz prostog razloga što svi oni zauvek ostaju "slepi". Zvučni talasi sa frekvencijom od 6-8 herca, javljaju se kao takvo oružje. Front zvučnih talasa sa datom frekvencijom izaziva takvu preraspodelu primarnih materija pri svom prolazu, što dovodi do nepovratnog procesa u visoko organizovanim ćelijama, kojima se javljaju neuroni u mozgu. Kao rezultat, dolazi do preopterećenja mozga, neuroni se uništavaju i ljudi umiru ... I sada, opet se vratimo nazad ka evolutivnom razvoju čoveka, kada se on otpravlja u "uzbudljivo" putovanje kroz evolutivnu džunglu, punu mladalačkog maksimalizma. U uzrastu od 12-14 godina, čovek započinje izgradnju višeastralne strukture astralnog tela suštine. Ovo pre svega znači, da do ovog uzrasta skoro svi - 143 -


imaju samo nižeastralni nivo astralnog tela (Sl. 57.). Svi, bez obzira na želje, učestvuju u "evolucionoj trci", ali samo mali deo startera stiže čak i do srednjeg kraja. Evolutivna izgradnja višeeastralnih struktura astralnog tela dešava se kod svakog čoveka na svoj način. Jedan čovek može da ima dobar start, ali da se "zaglavi" na srednjoj udaljenosti. Drugi počinje veoma sporo i postepeno dobija evolucionu brzinu. Treći može da stoji na startu celog svog života, bez pomeranja sa bele tačke, iako je imao na početku veliki potencijal. Četvrti - "idu" u suprotnom smeru, odbacujući sebe evoluciono unazad. I sve to može da se desi kako kod muškarca, tako i kod žene. Stoga, kada određeni čovek upoznaje određenu ženu, nivoi razvoja njihovih suština mogu biti u međusobnom odnosu različiti. Ako je jedan od njih dvoje razvijeniji od drugog, govoriti o nicanju dubokih osećanja ljubavi između njih jednostavno nema smisla, ako se i jave, onda nose veoma površan i kratkotrajan karakter (Sl. 61.).

Sl. 61. - 144 -


Bliski evolucioni nivoi razvoja javljaju se kod ljudi u opštem interesu, stremljenjima, snovima, što se zauzvrat manifestuje u međusobnom razumevanju i uzajamnoj podršci. Prema tome, kada postoje muškarac i žena, koji su blizu jedno drugom duhovno, njihove duše su takođe blizu jedna drugoj, teže da se nadopunjuju, tako da između njih niče ljubav. Ovo postaje moguće, kada na svim nivoima svog razvoja, oni imaju potpunu harmoniju, koja se manifestuje u sličnim ili istim nivoima dimenzionalnosti svakog tela, koja obrazuju njihove suštine (Sl. 62.).

Sl. 62. - 145 -


Razvoj individualnosti svakog čoveka se nastavlja tokom celog njegovog života, pa često nastaju situacije, kada ljudi, koji su bili veoma bliski jedan drugom, doživljavajući duboka osećanja, počinju da se postepeno udaljavaju jedno od drugog. Postepeno otuđenje može doći do faze, kada kod ludo zaljubljenih ljudi ne ostaje nikakva vezujuća njihova duhovna nit, pa čak ni intimnost ne donosi ništa, osim iritacije i neprijateljstva. Pa zašto veliki osećaj ljubavi "umire" kod nekih, nestaje u situ vremena, pretvara se u fatamorganu, dok je u isto vreme, kod ostalih zaljubljenih on postajan tokom celog života, zagrevajući i osvetljavajući svaki dan, svakoga obogaćujući duhovno? U čemu je tajna ljubavi, i zašto se otvara jednima i ostaje enigma drugima? Ili možda anđeo s neba šalje svoju tajnu izabranima? I ako je tako, za kakve podvige Gospod Bog nagrađuje srećne?! Zašto ljubav može posetiti dom poslednjeg siromašnog čoveka, zagrevajući i osvetljavajući njegov siromašan dom a ignoriše veličanstvene palate bogatih, ostavljajući ih hladne i prazne?! Ili isparavajuća sjajna zvezda, neprimetno ispari, kao jutarnja magla pod zracima izlazećeg sunca. Gde je sakrivena tajna ove misterije, ne dajući spokoj čoveku još od vremena Adama i Eve?! Ljubav je harmonija duše, i ona nestaje kada više nema harmonije između suština. Harmonija nestaje tada, kada u rezultatu individualnog razvoja dolazi do kvalitativnih promena u strukturama suština. Pri tome jedno je evoluciono ispred drugoga, i kao rezultat toga, nestaje cirkulacija primarnih materija između tela suština muškaraca i žena na jednom od nivoa (Sl. 63.).

- 146 -


Sl. 63. Ako se ovaj proces nastavi, onda u nekom trenutku neće biti skoro ničeg zajedničkog između tih bliskih ljudi. Kvalitativne razlike suština dovode do toga, da je jedino moguć seksualni kontakt, bez ikakvog duhovnog jedinstva (Sl. 64). - 147 -


Sl. 64. S obzirom na to, da se pri seksualnom kontaktu javlja razmena energije između partnera, veoma često, i on (seksualni kontakt) ne donosi ništa, osim iritacije i neprijatnosti. To je zato, što kod kvalitativno različitih suština, tokovi, koji prodiru kroz njih, imaju - 148 -


kvalitativne razlike. I kada su ti tokovi u suprotnosti, objedinjujući ih pri seksualnom kontaktu, izazivaju samo negativne emocije, tako kako se zatvaraju na kvalitativnom nivou seksualnog partnera, koji ima nizak nivo evolutivnog razvoja. I kada ovi tokovi nisu u skladu sa kvalitativnom strukturom drugog, pojavljuje se zaštitna negativna emocionalna reakcija, koja čini neželjenom, kod najmanje jednog seksualnog partnera, intimnu vezu sa tom osobom. Kao što nam neprijatan ukus hrane čini averziju prema njoj, što daje signal kroz receptore ukusa o sadržaju u hrani štetnih supstanci za naš organizam, tako i negativna emotivna reakcija pri intimnoj bliskosti između muškarca i žene, imajući nespojive osobine, daje signal kroz podsvest o nespojivosti kvalitativnih struktura njihovih suština. To je signal majke prirode, koja je "zabrinuta" za buduća pokolenja, o prenošenju njima od roditelja samo pozitivnih osobina, bez kojih je svaka vrsta osuđena na izumiranje. Ako pri takvom neželjenom seksualnom kontaktu do začeća ipak dođe, onda inkarnirana suština dolazi sa nižeg evolucionog nivoa, nego što bi to bilo pri kvalitativnoj harmoniji između muškarca i žene, koji imaju kompatibilne kvalitete... Hajde da pokušamo da shvatimo, zašto pri harmoniji između muškarca i žene nastaje jedinstven osećaj, ljubav. Podsetimo se, da se pri cepanju fizički guste materije u ćeliji oslobađaju primarne materije, koje je obrazuju, i one počinju da kruže između nivoa ćelije. Štaviše, većina njih se rasejava u prostoru, a samo mali deo hrani ćelije tela, čime obezbeđuju životni proces ćelijama na svim nivoima. Pri harmoniji između muškaraca i žene, zbog toga, što muška i ženska suština imaju različiti polaritet, potoci primarnih materija počinju da kruže među njima u zatvorenom sistemu, formiranog suštinama. Različit polaritet muških i ženskih suština opredeljuje kvalitativnu razliku njihovih struktura. Te kvalitativne razlike se manifestuju u tome, što se u muškoj suštini potoci - 149 -


primarnih materija kreću od genitalija prema glavi, dok se u ženskoj suštini kretanje događa od glave ka genitalijama. Na atomskom nivou, takvi procesi se posmatraju kada elektroni imajući različita naelektrisanja, pozitivna i negativna (što se se manifestuje kao kretanje u suprotnom pravcu primarnih materija) stvaraju elektronske parove, koji predstavljaju stabilan sistem. Elektronski parovi i supružnički parovi su identičan fenomen, odražavaju stanje harmonije na različitim nivoima evolutivnog razvoja materije ... Suprotna kretanja primarnih materija u muškim i ženskim suštinama opredeljuju se različitim uticajima na nivo dimenzionalnosti prostora koji ih okružuje. Muška suština, pri svom evolutivnom razvoju "probija" dimenzionalnost okružujućeg prostora, dok ženska suština u svom razvoju "popunjava" prostornu neheterogenost iznutra (Sl. 65).

Sl. 65. - 150 -


Ako postoji potpuna harmonija između muškarca i žene, potoci primarnih materija, koji prolaze kroz strukturu muške suštine, teku pored toga i kroz strukturu ženske suštine, stvarajući dodatno zasićenje tela ženske suštine. I shodno tome, tokovi materije, koje prolaze kroz strukturu ženske suštine, dodatno zasićuju tela muške suštine. Na taj način, pri harmoniji između muškarca i žene, koju zovemo ljubav, oboje dobijaju dodatni potencijal od onog drugog, i pored toga, dolazi do razmene kvaliteta između muške i ženske suštine, bez čega je evolutivni razvoj bilo koga nemoguć. Da bi se popeo na sledeću evolutivnu stepenicu, neophodno je imati kvalitete, kako muškog, tako i ženskog principa, što se dešava pri intimnoj bliskosti dvoje koji vole jedno drugog, i to se zove bela tantra. Bela Tantra je moguća samo između dvoje, kada postoji potpuna harmonija muške i ženske suštine i uzajamna ljubav između muškarca i žene. Zbog toga, to je retka pojava, jer nisu svi uspevali da pronađu svoju "polovinu", a mnogi i ne pokušavaju da traže takvu, sledeći izreku "bolje vrabac u ruci nego golub na grani". Malo ko se usudio da sačeka ili da traži svoju suđenu iza sedam dalekih zemalja, preko sedam mora i sedam gora, i da prolazi kroz vatru, vodu i trnje... Pri svakom seksualnom kontaktu, dolazi do međurazmene potencijala i kvaliteta između muškaraca i žene. Istovremeno, postoji nekoliko varijanti ove međurazmene. Svaki čovek, bilo da je muškarac ili žena, ima potencijal, koji stvara organizam tokom dana Jo, kao rezultat cepanja organskih i neorganskih molekula u ćelijama. Osim toga, ovaj potencijal zavisi od fizičkog i emocionalnog stanja čoveka, i nije isti kod istog čoveka tokom njegovog života. Sa godinama, potencijal se smanjuje 1. Utiče na ovaj potencijal i bioritam ljudskog organizma. Organizam zdravog čoveka uvek stvara potencijal Jo sa nekim odstupanjima, koja ispoljava 1

Более подробно об этом см. Н. Левашов «Последнее обращение к человечеству», глава 2. - 151 -


čovek u ekstremnim uslovima. Postoji minimalni potencijal J1, neophodan za normalno, zdravo funkcionisanje organizma. Dakle, kada u toku intimnosti dođe do razmene kvaliteta, svaki partner odaje deo svog potencijala J2 i dobija u zamenu potencijal od partnera J3 (Sl. 66. i Sl. 67.).

Sl. 66. - 152 -


Sl. 67. Vrlo važan je odnos, koliki deo potencijala Jo svaki od partnera odaje drugom i koliko dobija za uzvrat. Pri svakoj razmeni energije jedan od partnera daje više nego što prima, i tu nema ničeg stranšnog ili lošeg, ako gubitak energije ne prelazi veličinu:

- 153 -


ΔJ ≤ J0 - J1 (1) Problem nastaje kada jedan od partnera u toku intimnosti gubi više, od postojećeg viška (Sl. 68. i Sl. 69.): ΔJ > J0 - J1 (2)

Sl. 68.

- 154 -


Sl. 69. U ovom slučaju, javlja se seksualni vampirizam, koji može imati epizodni karakter, povezan sa tim, da je jedan od partnera privremeno iscrpljen usled bolesti ili nervnog stresa i prestaje sa obnovom normalnog stanja. Pri tome se ne dešava neko ozbiljno - 155 -


oštećenja zdravstvenog stanja seksualnog partnera, kao što ne šteti donatorsko davanje krvi. Potpuno je drugačija situacija, kada je seksualni vampirizam stalnog karaktera. U tom slučaju, seksualni donator je fizički iscrpljen, što veoma često izaziva razvoj različitih bolesti i u nekim slučajevima može da izazove smrt. Seksualni vampiri mogu biti i žene i muškarci. Seksualni vampirizam može nositi karakter kako svesnog, tako i nesvesnog dejstva. U slučaju svesnog seksualnog vampirizma na delu je crna Tantra. Crna Tantra se temelji na ispumpavnju životne snage seksualnog partnera posredstvom specijalnog kodiranja poslednjeg, tokom seksualnog odnosa, kada je čovek maksimalno otvoren. Štaviše, dovoljno je samo jedno kodiranje, da bi životna snaga od donatora neprekidno tekla seksualnom vampiru, bez obzira na to, da li imaju naknadne seksualne kontakte ili ne i na kojoj su udaljenosti jedan od drugog. Obično se tako stvara tantrička piramida na osnovu tog kodiranja. Tantrički lider promoviše svojim žrtvama principe slobodne ljubavi i obučava ih svojim "približnim" metodama takvog kodiranja. Kao posledica toga, "slični" se povezuju u tantričko "bratstvo" novih šampiona slobodne ljubavi i uče isto. Broj priključenih u tantričku piramidu raste geometrijskom progresijom, i stvara neku vrstu hijerarhije, u kojoj se životna sila akumulira u svakom nivou i ide na sledeći. Kao rezultat toga, tantrički lider sabira ogroman potencijal životne sile. Obično se, ovaj potencijal koristi za kontrolu nad masama ljudi u ove ili one svrhe, na različite načine, putem uticaja na ponašanje kroz podsvest. Crnu Tantru, kao instrument sakupljanja potencijala za naknadni uticaj na ponašanje masa, koriste ljudi kroz celu istoriju čovečanstva, od najstarijih vremena do danas. Tantrički obredi, za čije su ostvarivanje plemenske vođe uvele relevantne običaje i tradiciju, posebno su široko bili rasprostranjeni u početnim fazama razvoja civilizacije. - 156 -


Saglasno njima, vođa ima pravo na seksualni odnos sa svim ženama, koje pripadaju plemenu pod njegovom kontrolom. I to se objašnjava ne samo razvratnim naklonostima lidera, već i jedinstvenom prilikom da drži u pokornosti sve muškarce iz plemena. Stvar je u tome da svaka žena nakon seksualnog kontakta sa liderom postaje njegova supruga ili seksualni partner jednog ili više muškaraca plemena. Kao rezultat toga, vođa prikuplja potencijal, koji mu je potreban za zadržavanje svoje moći nad svojim saplemenicima. I, što je posebno zanimljivo, tantrički rituali na primitivnom nivou civilizacije dozvoljavali su vođi da upravljaju svojim plemenom, bez čega samo pleme nije moglo da opstane i sačuva se u plemenskim sukobima i ratovima. U ovoj borbi, preživelo je ono pleme, na čijem je čelu stajao jak vođa, koji je mogao da objedini sve saplemenike u jedan organizam, i uvede celo pleme u stanje nadorganizma2. Ako je vođa uspeo da uvede celo pleme u stanje nadorganizma, preokrene masu u organizovan sistem, u njemu se svaki ratnik borio u interesu plemena, ponekad žrtvujući svoj život. To je moguće samo u slučaju potpunog suzbijanja instinkta samoodržanja, koji je jedan od najmoćnijih nagona kod svih živih organizama, uključujući čoveka. Za svesno suzbijanje nagona samoodržanja su sposobni ljudi sa visokim nivoom moralnog i duhovnog razvoja, kojih je, nažalost, veoma malo. Za sve ostale, suzbijanje instinkta samoodržanja manifestuje se samo u stanju nadorganizma. Plemenski vođa je postajao onaj ko poseduje dovoljan potencijal za stvaranje kvalitativnog stanja nadorganizma za svoje saplemenike. Veoma retko se javljaju ljudi, koji imaju sopstveni potencijal dovoljan za realizaciju stanja nadorganizma kod svojih saplemenika. Zato su osmišljeni različiti načini za stvaranje potrebnog potencijala. Jedan od tih načina je crna tantra. Crna tantra nije 2

Više o tome pogledajte u - N. Levašov «Poslednji apel čovečanstvu», glava 3. - 157 -


samo sredstvo, već i daje vođi, koji stoji na čelu tantričke piramide, mogućnost da značajno pojača uticaj na svoje saplemenike. Tantrički obredi u svom prvobitnom obliku sačuvali su se prilično dugo vremena, među mnogim narodima, i bili su poznati kao pravo prve bračne noći, kada je "gospodin" imao formalno pravo na seksualni kontakt sa svim novoudatim svojim vazalkama, podčinjavajući ih svojoj kontroli. Dakle, divlji po svojoj suštini običaj imao je u sebi stvarnu potrebu. U početnim fazama razvoja civilizacije u stalnim sukobima preživela su ona plemena, koja su stvorila moćnu tantričku piramidu. Jake vođe, koje imaju jak sopstveni potencijal, pojavljuju se s vremena na vreme, a tantričke piramide su radile uvek, bez obzira na ličnost ovog ili onog vođe. Želeo bih da skrenem pažnju na tu činjenicu, da je tantrička način organizovanja zajednice zabeležen kod skoro svih stadnih životinja, u koje spada i čovek. Zbog toga se i čovek u početnoj fazi svog evolutivnog razvoja podčinio moćnim instinktima divlje prirode. Dakle, tantrički obredi bili su neizbežni u početnim fazama civilizacije i dozvoljavali su plemenima da prežive. Sa razvojem civilizacije pojavljuju se i razvijaju duhovni principi kod čoveka, i kao posledica toga, pojavljuju se novi načini upravljanja svešću masa, rađaju se u religije, koje potčinjavaju i ujedinjuju ljude na duhovnoj osnovi. Štaviše, primitivne metode kao što je crna tantra, nisu nestale, već su evoluirale, u zavisnosti od situacije. Potrebu za primenom novih metoda i tehnika kontrole uma masa, objašnjava upravo pojava i razvoj duhovnsti čoveka. Sa razvojem porodice i vlasništva, tantrički rituali su dobijali sve veći i veći otpor od strane ljudi iz plemena, iako su kod nekih plemena u Africi i Južnoj Americi, velikog broja ostrvskih plemena, koja su dugo bila izvan uticaja ukupnog talasa evolutivnog razvoja, oni sačuvani do današnjeg dana. Kao rezultat sve većeg otpora masa tantričkim ritualima, razvoj religija je postala neizbežna pojava. Novo dolazi - 158 -


na mesto starog, zastarelog. Tantrički obredi, koji su cvetali skoro trideset hiljada godina, više ne odgovaraju realnosti stvarnosti, a posebno evolutivnoj fazi razvoja ljudske civilizacije. Stoga, pre oko deset ili dvanaest hiljada godina, započela je Era Religija. To ne znači da religije u jednom ili drugom obliku nisu postojale ranije. To znači da je u primitivnoj eri čovečanstvo imalo drugu kvalitetnu faza evolutivnog razvoja, i samim tim, principi samoregulacije su bili samo oni, koji su bili u skladu sa tom fazom. Klice tek rođenih religija čekale su svoje zvezdane sate, a kada je došao čas, kristalizovale su se veoma brzo i preuzele palicu sledeće faze evolutivnog razvoja inteligentnog društva. Pojava religija je neizbežna i neophodna u određenoj fazi razvoja kod razumnog društva. Jedino pitanje je - kakvu štafetnu palicu iz prethodnog sistema društvene organizacije su preuzele religije?! Setimo se da je tantrički sistem nastao kao potreba, omogućavajući vođi da prikupi neophodan potencijal za vršenje kontrole nad plemenom i za neophodan uticaj, koji je potreban za uvođenje plemena u stanje nadorganizma, bez kojeg pleme nije bilo u stanju da opstane u kritičnim situacijama. Dakle, religijski sistem, zamenivši tantrički, obavlja sličnu ulogu — sakupljanje kapaciteta, neophodnog za sprovođenje kontrole nad svešću naroda i uvođenje poslednjeg u stanje nadorganizma u kritičnim trenucima istorije. Dakle, religija je u određenoj fazi razvoja ljudske civilizacije imala ujedinjujuću ulogu za svaki narod i davala mogućnost i šansu za opstanak u borbi za mesto pod suncem. Na koji način religija ispunjava svoju ulogu u borbi za opstanak određenog naroda ili plemena?! U slučaju tantričke piramide, kodiranje tokom seksualnog kontakta stvara mogućnost vođi za akumulaciju neophodnog potencijala, što omogućava mogućnost za kontrolu i upravljanje na plemenskom nivou, bez čega pleme nije imalo šansu da preživi. Pri - 159 -


tome, treba obratiti pažnju na to, da broj svakog određenog plemena u većini slučajeva nije dostigao veliku brojnost. I ova činjenica je dozvoljavala vođi plemena, pri određenom nivou okrutnosti i agresivnosti, da stvori potrebnu tantričku piramidu. Sa razvojem ljudske civilizacije, srodna plemena su se ujedinila u narode, čija brojnost je brzo rasla, i tantrički način ostvarivanja psi-kontrole nad saplemenicima za vođu je postao gotovo neprihvatljiv. Vođa je mogao da ga primenjuje samo u svom okruženju, što mu je omogućilo da ga drži u potčinjenosti svoje najbliže saradnike, bez kojih upravljanje masama postaje jednostavno nemoguće, ali koji, kad god je moguće, nisu bili daleko od želje zauzmu njegovo mesto. Stoga je, izum novog načina psikontrole postao od vitalnog značaja. Plemena, koja nisu bila u stanju da pronađu novi način psi-kontrole masa, bila su ili potpuno uništena ili utopljena u druga. Psi-kontrola se javlja kao negativna pojava po svojoj suštini u normalnim uslovima života ljudske populacije, u kritičnim trenucima postaje neizbežan i jedini način, koji omogućava da se sačuva veliki deo te populacije. Ovaj fenomen pozitivnosti u ekstremnim situacijama, pri principijelnoj negativnosti samog fenomena psi-kontrole, manifestuje se samo u početnim fazama razvoja civilizacije. Ovaj paradoks se objašnjava veoma jednostavno. Nizak nivo razvoja individualne svesti svakog čoveka ne dozvoljava mu da vidi socijalne neophodnosti: instinkt samoodržanja ispostavilo se da je jači od slabog glasa razuma. Na kraju, svako misli samo o svom spasenju, čini neizbežnim svoju smrt i smrt svojih saplemenika. Pri niskom nivou duhovnog razvoja, čovek ne može i ne želi da shvati, zašto za spasenje svih ostalih zapravo on, a ne neko drugi, mora da žrtvuje svoj život, ili u najboljem slučaju, da ga rizikuje. A to znači samo jedno — smrt svih. Čak i ako konkretan čovek i opstane u određenoj kritičnoj situaciji, on je i dalje osuđen na smrt pri svom suprotstavljanju divljini. Čovek je - 160 -


kolektivno biće, a to znači, da je samo zajedno, suočavajući se sa prirodom, u stanju da opstane, kao vrsta. Zato u svojoj suštini negativan fenomen psi-kontrole postaje neizbežno zlo, omogućavajući čoveku da se sačuva u svom suprotstavljanju elementima prirode i varvarstvu njemu sličnih. Primena psi-oružja od strane vođa i lidera omogućava da se uvede masa u stanje nadorganizma, pri kojem potpuno ili delimično masa potiskuje instinkt samoodržanja po cenu smrti svog dela, spasavajući celinu. Problemi i narušavanje zakona prirode pojavljuju se onda, kada te vođe i lideri koriste psi-oružje u svoje sopstvene svrhe, radi očuvanja svoje vlasti ili sopstvenog bogaćenja.. A sada, vratimo se suštini i nameni religije. Sa rastom broja plemena, tantrički način ostvarivanja psi-kontrole već više nije bio u stanju da obavlja svoju ulogu. Kvalitativno nova faza sprovođenja psi-kontrole postala je pronalazak religija. Kreatori religija odlično su koristili neznanje masa, njihov strah od elemenata prirode i neshvatljivog. Sve nerazumljivo se obožavalo, i kao rezultat toga, u okviru plemena rodilo se mnogobožje. Gradili su se hramovi, u kojima su ljudi obožavali svoje bogove, prinosili im žrtve, uključujući ljudske i obraćali im se svojim molbama. Pored toga, mesto za izgradnju hrama se nije biralo slučajno. Površina planete ima pozitivne i negativne, tzv, geomagnetske zone. Ove zone predstavljaju delove površine, koje prožimaju gusti tokovi primarnih materija, koje nastavljaju svoje kretanje unutar planetarne neheterogenosti i posle prestanka formiranja planete. Kretanje primarnih materija, u principu, ne prestaje sa pojavom neheterogenosti i nastavlja se sve do tada, dok ova neheterogenost bude postojala. Pozitivne geomagnetske zone su zone sa izlazećim tokovima snopova primarnih materija, a shodno tome, negativne su sa ulazećim snopovima. Mesta za izgradnju hramova su uvek birana - 161 -


tako da to budu maksimalno izražene pozitivne geomagnetske zone, koje imaju minimalnu gustinu kvalitativnih barijera između planetarnih nivoa. Geometrijski oblici hramova imaju veliki značaj, služe kao sočivo za prikupljanje tokova primarnih materija. Kao rezultat svega ovoga, crkve su postale odlično mesto i instrument masovnog okupljanja ljudskih potencijala i stvaranja idealnih uslova za kodiranje ljudi i njihovo povezivanje na jedan psi - sistem. Religijski rituali i molitve, vode ljude u stanje transa, što proces čini još lakšim i efikasnijim. Ponavljanjem molitvi, čovek sam transformiše svoj psi-sistem, uključujući ga u opšti psi sistem. "Ovce" se same okupljaju u jatima i ponizno očekuju svog "pastira". Pitanje je samo, ko su ti "pastiri" i kuda vode svoje poslušne "ovce"? Moralna i duhovna čistoća pojedinih "pastira" spasila je čitave nacije od izumiranja i to bi trebalo da dovede do višeg duhovnog razvoja; poročnost drugih potapala je narode u mrak i neznanje, ponekad ih dovodeći na ivicu samouništenja i degeneracije. U početnoj fazi razvoja religija, obogotvorene su sile prirode, pred kojima je čovek bio bespomoćan, što je dovelo do straha i strahopoštovanja pred njima. Kasnije su se pojavila božanstva nalik čoveku, koja kontrolišu te ili druge sile prirode. Prisustvo mnogih bogova u jednom istom narodu dovelo je do fragmentacije ljudi na osnovu toga, kog boga obožavaju. Prvosveštenik svakog boga, prikupljajo je potencijal svog stada, i koristio ga u većini slučajeva, ne u interesu naroda u celini, već za svoje sebične ciljeve. Viši sveštenici su se borili jedni protiv drugih i bili su smrtni neprijatelji. Ova činjenica se manifestuje tragično u kritičnim periodima za istoriju svih ljudi, kada je potrebno jedinstvo svih, zbog zajedničkog cilja. Mnoge civilizacija prošlosti pretvorile su se u prah iz tog razloga. Snaga bilo kog naroda je u njegovom jedinstvu, i ta snaga nije samo u jedinstvu jezika, kulture i privrede. Snaga naroda je i u - 162 -


njegovom psi-potencijalu, koji se sastoji od individualnih potencijala svih nosioca rodne genetike. Psi-potencijal naroda je kao duboka reka besnih emocija i strasti. Mnogoboštvo je razdelilo tu reku na mnoge rukavce, i svaki odeljeni rukavac nije više bio u stanju da prevaziđe bilo kakvu ozbiljnu prepreku na svom putu. Prirodne katastrofe i invazije moćnih neprijatelja su upravo takve prepreke, koje je u stanju da sruši samo velika ujedinjena reka psi-potencijala naroda. Dakle, pojava religije kod nekih naroda, na osnovu verovanja u jednog boga, dala im je veoma ozbiljnu prednost. Razbacani "rukavci" psi-potencijala takvih naroda, spajanjem u jedan tok, stvarali su ogroman potencijal. Ovaj potencijal je dozvoljavao da se lako uvode mase u stanje nadorganizma, a navike ljudi su činile zadatak za uvođenje u to stanje još jednostavnijim i efikasnim. Nažalost, iz istih razloga duhovni i nacionalni lideri nisu imali velikih problema da koriste takvo stanje svojih naroda u svoje lične interese, usmeravajući narode u ratove sa svojim susedima, radi obogaćivanja i proširenja sfere svog uticaja. U stanju nadorganizma mase ljudi pretvaraju se u slepo oružje, i u crnim rukama ono je postajalo strašno. U Novom Zavetu postoji sjajan primer za to. Setimo se da je Pontije Pilat, rimski guverner Judeje, pokušao da spase Isusa Hrista iz nepravedne i bolne smrti na krstu. U tom cilju, on je predložio da vaskrsne drevni jevrejski običaj — na praznik, ljudi su imali pravo da spasu život jednom od osuđenih na smrt: « A onda ih je upravitelj pitao: koga, od ove dvojice hoćete, da vam pustim? Oni rekoše: Varavu. Pilat im reče: šta ću onda sa Isusom, nazvanim Hrist? Oni mu govore: "Neka bude razapet! Upravitelj je pitao: Kakvo zlo je on uradio? Ali oni su još jače vrištali: "Neka bude razapet! Kada Pilat video da ništa ne pomaže, ali da se bunt uvećava, uzeo je vodu i oprao ruke pred narodom, i rekao: ja sam nevin za krv ovog pravednika; I sav narod - 163 -


odgovarajući reče: krv njegova na nas i na našu decu. Onda im je otpustio Varavu, a Isusa predao da bude razapet...»3 Nije li to čudan izraz zahvalnosti čoveku, koji je doneo i radio dobro tim ljudima?! I ono što je najinteresantnije, cela gomila ga je psovala, pljuvala i bacala kamenje na njega do samog mesta pogubljenja. Tek kada je umro na krstu, kao magijom, i oni koji su čeznuli za njegovom smrću, iznenada, počeli su da tuguju zbog svog zločina njima urađenim. Sve ovo izgleda krajnje čudno, sve dok ne postane jasno - zašto? A odgovor je vrlo jednostavan: jevrejski sveštenici, koji su bili uplašeni njegovom snagom, onim šta je radio, bili su uplašeni da će izgubiti moć nad gomilom, primenili su psioružje, prisiljavajući ljude da izaberu Varavu, i nastavili da nadgledaju gomilu gomile sve do Hristove smrti na krstu. A posle njegove smrti, potreba za psi-kontrolom je nestala, a ljudi se vratili u svoje sopstveno stanje i shvatili da su bili saučesnici u zločinu. Fundamentalno važnim se ispostavilo, ko je držao u svojim rukama niti kontrole stanja nadorganizma ovih naroda. Nažalost, veoma retko su se na čelu nalazili ljudi sa visokom duhovnošću i moralom. U većini, sredstvo spasenja pretvaralo se u sredstvo za uništavanje. Da bi sačuvali svoju vlast i mogućnost kontrole nad masama, verske vođe nemilosrdno su počele da uništavaju bilo koje neslaganje i odstupanje od verskih dogmi, pokušavajući da zadrže sve "potoke" u nedrima jedne moćne "reke". I zbog prolivanja reke krvi, pod pretnjom smrti, držali su masu pod svojom kontrolom.. "Reke" psi-sistema pojedinih naroda, često su uz pomoć mača i straha, ujedinjavani u "mora i okeane", što je dovelo do pojave super psi sistema. U svetu se pojavilo nekoliko takvih super psisistema, koji su skoro od samog trenutka svog nastanka, počeli svoja suprotstavljanja. I taj se sukob nije zaustavljao ni na minut, 3

Novi zavet.. Jevanđelje po Mateji, glava 27, stihovi 21-26. - 164 -


ali samo sa periodima spoljnog zatišja. S vremena na vreme jedan ili drugi super psi sistem tražio je dominantnu poziciju. Oni su ponekad narastali do ogromnih razmera, i kao i svaki gigant raspadali se zbog unutrašnjih protivrečnosti. Najveće globalne razmere dostigao je hrišćanski super psisistem, koji integriše veliki broj naroda. Razlike između njih bile su tako velike, da su oni prilično brzo doveli do raspada jedinstvenog hrišćanskog psi-sistema na delu. Hrišćanstvo, ćemu su se protivile duhovne vođe, steklo je sve više i više izražen nacionalni karakter. Početak toga je raskol 1058. godine, kada je hrišćanska crkva podeljena na rimsku i grčku. Vrlo brzo su postali neprijatelji, i ljudi, koji su obožavali istog Boga, ubijali su jedni druge, u njegovo ime i sa njegovim imenom na usnama. Hrišćanska crkva je sve više i više modifikovana sticanjem nacionalnih karakteristika. Slični procesi su se odvijali i u islamu, budizmu i hinduizmu. Kao rezultat toga, ni jedan od verskih sistema nije uspeo da postigne dominantan položaj nad drugima.To, u principu i nije bilo moguće da se uradi. Verski super psi-sistem je zamenio tantrički, kao rezultat kvalitativnih promena u socijalnoj sredini čovečanstva i obavljao je svoju ulogu sve do tada, dokle god (čovečanstvo) nije ušlo u period kvalitativno novih promena te iste socijalne sredine. Tako, na kvalitativno novom nivou razvoja socijalne sredine treba da se pojavi nova organizacija psi-sistema, i samim tim, nova organizacija psi-kontrole, bez koje je svaka civilizacija osuđena na propast. Sledeća faza super-psi sistema je planetarni, što je i normalno - svaki sistem se razvija od manjeg ka većem. Svaka civilizacija prolazi razvoj od fragmentiranog sistema u jedan - u tome je njena snaga. To ne znači da će verski super psi sistem nestati sa istorijske arene. On će samo ustupiti liderstvo novom sistemu, odražavajući kvalitativno novu fazu razvoja ljudske civilizacije. I to nije povezano sa željenjem ili neželjenjem drugih. To je - pravi - 165 -


evolutivni proces koji se ne može zaustaviti. Otpor postojećih sistema psi-kontrole može samo u izvesnoj meri usporiti dolazak novog, ali ovaj dolazak je neizbežan, hteli mi to ili ne, sviđalo nam se to ili ne, da li nam je to korisno ili nije. Pitanje je samo — ko će biti na čelu ovog dolazećeg super psi-sistema i kako, za koje svrhe će se koristiti? U ovom trenutku odvija se borba između belih i crnih za dominaciju u tom sistemu psi-kontrole. U zavisnosti od toga ko će pobediti, zemaljska civilizacija će procvetati i napredovati i stupiti u kvalitativno novu kosmičku fazu svog razvoja ili će biti osuđena na samouništenje. Šta će se desiti — pokazaće bliska budućnost ... A sada da se opet vratimo na emocije. Kreativnom nadahnuću, inspiraciji u nauci, umetnosti, u bilo kojoj grani ljudske aktivnosti. Zašto kreativna muza posećuje neke i zaobilazi druge?! Možda ova kapriciozan "dama" bira "ljubimce" po svojoj volji? Zašto se jednom čoveku otvaraju tajne prirode, univerzuma, a drugom čoveku koji diše isti vazduh, vidi i sluša istu prirodu, te tajne se ne otvaraju nikad? Zašto jedan čovek gleda i ne vidi, sluša a ne čuje, možda oči, uši i mozak kod takvih ljudi rade drugačije? Naravno da ne. Ali, ipak, uvek se nalaze "čudaci", koji naizgled neobjašnjivo mogu i da vide više, i da čuju više, i da razumeju dublje. Šta je zagonetka svega toga, i koja reč ili magična čarolija omogućava "izabranima" od sudbine i proviđenja da izvuku eskalibur znanja iz kamena istine? Svaki čovek se rađa kao jedinstven fenomen prirode sa jedinstvenim svojim genetskim kodom i ima suštinu, koja je u većoj ili manjoj meri u skladu sa genetikom. Genetski kod, određuje redosled povezivanja nukleotida u hromosomima, određuje kvalitativne karakteristike čoveka, njegove talente, sposobnosti. Sredstvo spoznaje je mozak, neuroni koji ga formiraju nose genetiku određenog čoveka. Svaki nukleotid, svaki gen (veza od tri - 166 -


nukleotida; postoji samo četiri nukleodida — adenin, citozin, uracil i timin) imaju specifičan i jedinstven uticaj na okolni mikroprostor. Ovaj uticaj je dubok i određen je brojem atoma, koji formiraju svaki nukleotid, tipom tih atoma i njihovim prostornim položajem u molekulu. Dakle, superpozicija (složenost) svih ovih uticaja stvara jedinstvenu sliku uticaja svakog nukleotida na dimenzionalnost okružujućeg mikroprostora. Ova jedinstvena slika zakrivljenosti mikroprostora ima kvalitativni uticaj na svojstva tog mikroprostora. Drugim rečima, mikroprostor, oko svakog nukleotida, gen, manifestuje se i reaguje različito. Dakle, svaki gen ima svoje "lice", koje on čuva trajno. Tako molekuli DNK i RNK, koji sadrže genetsku informaciju svakog čoveka i koji predstavljaju sjedinjene u određenom redosledu gene, stvaraju jedinstvenu sliku zakrivljenosti mikroprostora, što se zauzvrat, manifestuje u jedinstvenom kvalitativnom izgledu i reagovanju tog prostora. Dakle, mozak svakog čoveka, iako sastavljen od istog broja neurona, koji spolja izgledaju isto, kvalitativno se razlikuje svojim uticajem na mikroprostor neurona, koji ga formiraju. Svojstva i funkcije mozga svakog čoveka, na taj način, su nejednake i određene su genetskim kodom svakog čoveka. I ova nejednakost se manifestuje ne samo u tome, kako mi izgledamo spolja, već i u kvalitativnom stanju mozga čoveka na nivou mikroprostora. Na taj način, postaje jasno, na osnovu kojih kriterijuma "muza" kreativnosti bira svoje izabrane predstavnike. A sada hajde da pokušamo da razumemo, na koji način se „izabraniku“ otvaraju tajne prirode. Setimo se da organi čula čoveku daju ne više od jedan odsto informacija o svetu, koji nas okružuje, a savremena nauka zna nešto o njemu uz pomoć instrumenata. Ove informacije su dovoljne za održavanje života i orijentaciju u njemu. Naši čulni organi su samo za to i namenjeni, kao i organi čula svih drugih, koji naseljavaju planetu, živih bića. - 167 -


Kada je čovek pokušavao da koristi svoja čula, ne po nameni, pokušavajući da izgradi sliku univerzuma, ispostavilo se da je to apsurd. Nije ni čudo. Svako će smatrati apsurdnim pokušaj da se stvori mozaik iz jednog komadića, kada je potrebno stotinu različitih komada, koji zajedno mogu da daju željenu sliku. Bila bi potpuna besmislica kopirati već postojeći element ove slike. Sto identičnih elemenata nikada ne mogu da daju realnu sliku, a ko ne može da shvati ovu očiglednu činjenicu, uskraćuje i sebe i druge. Instrument spoznaje sveta oko nas nisu čula, već mozak. Informacije koja dolaze u mozak kroz organe čula, dovoljne su za orijentaciju u okružujućem prostoru, ali ne i dovoljne za njihovu spoznaju. Spoznaja, tj, znanje, postaje moguća, kada mozak počinje da dobija dodatne informacije, onima, koje dolaze kroz čula. Čak i stvaranje instrumenata, koji su značajno proširili količinu informacija koja dolazi u mozak, nije dovoljno da se stvori kompletna slika univerzuma. Ali zašto informacije dobijene uz pomoć instrumenata, nisu dovoljne za potpuno znanje, mogu mnogi da pitaju. Razloga za to je nekoliko: 1. Instrumente su stvorili ljudi, na osnovu percepcije prirode, na osnovu informacija dobijenih putem čula, tako da oni odražavaju realnost jednostrano. 2. Fizički gusta stvarnost sadrži u sebi samo deo informacija o univerzumu. Ova realnost je samo vrh ledenog brega, koji su ljudi u stanju da sagledaju pomoću svojih čula i uz pomoć instrumenata. Fizički gusta planeta je je samo deo onoga što je planeta u celini. Planeta — to je fizički gusta, eterična, astralna, prva mentalna, drugi mentalna i treća mentalna sfera. Pri tome, sve one su međusobno povezane između sebe i u stalnom su međudejstvu. Dakle, prava slika onoga što se dešava može biti reprodukovana - 168 -


samo u slučaju dobijanja mozgom informacija sa svih planetarnih nivoa. To postaje moguće onda, kada neuroni mozga u svom razvoju izgrade tela na svakom planetarnom nivou, što obezbeđuje protok informacija sa tih nivoa u mozak. Kako čovek koristi ili obrađuje te informacije, zavisi od njegovih individualnih sposobnosti, talenata i dostupnosti analitičkog razmišljanja, mogućnost da obradi dolazne informacije. Nivo evolucionog razvoja neurona omogućava stalno međudejstvo sa svim planetarnim sferama, na kojima oni imaju izgrađena tela. Prisustvo eteričnog tela omogućava međudejstvo sa eteričnom sferom, astralnog — sa eteričnom i astralnom sferom, prvo mentalno — sa eteričnom, astralnom i i prvom mentalnom sferom, itd. Tako, svaka nova faza evolutivnog razvoja daje pristup novom informacionom nivou. A to znači da samo evolutivni razvoj omogućava čoveku da se kreće napred na trnovitom putu spoznaje. Povezivanje na određenom informacionom nivou može biti i kratkog veka. U ovom slučaju, mozgu čoveka se otvara sledeći kvalitativni nivo ne kao rezultat evolucionih kvalitativnih promena, već kao rezultat energetskog proboja bez promene kvalitativnog stanja neurona a posebno mozga u celini. Pri tom proboju kvalitativno stanje mozga se ne menja. I kada u mozak počinju da stižu informacije iz gornjeg kvalitativnog informacionog nivoa, on, budući kvalitativno neusaglašen sa strukturama neurona u mozgu, izaziva nestabilno stanje mozga čoveka. Kao rezultat toga se javlja izbacivanje primarnih materija astralnog tela svakog neurona (u slučaju kada neuroni imaju eterično i astralno telo) ili prvog mentalnog tela, svakog neurona (u slučaju kada neuroni imaju eterično, astralno i prvo mentalno telo). Kao rezultat takvog izbacivanja umanjuje se nivo sopstvene dimenzonalnosti navedenih tela neurona. Ovo dovodi do toga, da protok sa sledećeg kvalitativnog nivoa prestaje da stiže u mozak čoveka. Odškrinuta - 169 -


"vrata" se ponovo zatvaraju. Dešava se privremeni proboj na sledeći informativni nivo, u toku kojeg mozak čoveka dobija dodatne informacije. Veoma često je, dobijena pri takvom proboju informacija, dovoljna za prodiranje u još jednu tajnu prirode. U takvim slučajevima imamo fenomen, kome je čovek dao divno ime "inspiracija" ili "prosvetljenje". U većini slučajeva to se dešava na talasu emocionalnog uspona, kada se dešava aktivno zasićenje astralnog tela primarnim materijama. Ovo zasićenje rezultira povećanjem nivoa sopstvene dimenzionalnosti astralnog tela svakog neurona mozga. Postepeno ili naglo menjanje nivoa sopstvene dimenzionalnosti astralnih tela neurona do veličine, bliske gornjoj granici astralnog plana planete, dovodi do otvaranja kvalitativne barijere između astralnog i prvog mentalnog nivoa planete. U tom slučaju, informacioni protok sa prvog mentalnog nivoa počinje do prodire na nivo astralnih tela neurona mozga i dalje na eterični, i na kraju, dostiže nivo fizičkih gustih neurona mozga. Mozak čoveka stvara nove asocijacije, koje će se pre ili kasnije preobratiti u formu novih ideja i koncepata. Da bi bolje razumeli ovu jedinstvenu pojavu prirode, neophodno je prvo da razumemo, šta je memorija, šta je svest, i koji nivo svesti postoje. Bez ovog razumevanja je nemoguće krenuti ni korak dalje na putu spoznaje ….

- 170 -


Glava 5. PRIRODA PAMĆENJA Kratkovremeno i dugovremeno pamćenje Pamćenje, šta je to? Mi dolazimo na ovaj svet i otvaramo svoju knjigu života, u koju tek treba da napišemo priču svog života. Šta će ući u ovu knjigu zavisi i od nas, i od sredine u kojoj rastemo i živimo, i od zakonomernih slučajnosti, i od slučajnih zakonomernosti. Ali sve što nam se dešava, ogleda se u knjizi našeg života. I spremište svega toga je — naše pamćenje. Zahvaljujući pamćenju, mi sakupljamo u sebe iskustvo prethodnih generacija, bez čega se u nama nikada ne bi upalila iskra svesti i ne bi se probudio razum. Pamćenje — to je prošlost, pamćenje — to je budućnost! Ali šta je pamćenje, kakvo čudo se dešava u neuronima mozga i stvara naše sopstveno Ja, našu individualnost? Radost i tuga, naše pobede i porazi, lepota cveta sa kapi jutarnje rose na laticama, penušave poput dijamanata u zracima izlazećeg Sunca, miris povetarca, pevanje ptica, šapat lišća, zujanje pčela, žureći sa nektarom svojoj kući — sve to i još mnogo, mnogo toga, sve što vidimo, čujemo, osećamo, dodirujemo svaki dan, svaki sat, svaki trenutak našeg života unosi u knjigu života neumorni hroničar — naš mozak. Ali gde se sve ovo zapisuje i kako?! Gde se ove informacije čuvaju, i kako se neobjašnjivo pojavljuju iz dubine našeg sećanja u svem svom bogatstvu boja, praktično se materijalizujući u svom izvornom obliku, za koja smo već mislili da su odavno zaboravljena i izgubljena? Da bi razumeli ovo, hajde da prvo pogledamo kako informacije stižu u naš mozak. Čovek ima organe čula, kao što su oči, uši, nos, usta, kao i različite vrste receptora koji se nalaze po celoj površini našeg tela - nervne završetke, koji reaguju na različite spoljne faktore. Ovi spoljni faktori su uticaj toplote i hladnoće, mehanički i hemijski uticaji, uticaj elektromagnetnih talasa. Hajde da vidimo kakve promene trpe ovi signali pre nego što stignu do neurona mozga. - 171 -


Uzmimo kao primer vid. Sunčeva svetlost se reflektuje od okolnih objekata, pada na osetljivu mrežnjaču oka. To svetlo (predmet, slika) pada na mrežnjaču kroz objektiv, koji obezbeđuje dobro fokusiranu sliku objekta. Fotoosetljiva mrežnjača oka ima posebno osetljive ćelije, koje reaguju na slab intenzitet osvetljenja, što nam omogućava da vidimo u mraku i što nam daje crno-belu sliku predmeta. U isto vreme, svaka ta ćelija reaguje na djapazon optičkog spektra pri visokom intenzitetu osvetljenja predmeta. Drugim rečima, apsorbuju fotone, od kojih svaki nosi sa sobom svoju boju - crvenu, narandžastu, žutu, zelenu, plavu, indigo ili ljubičastu. Štaviše, svaka od ovih osetljivih ćelija "dobija" mali deo slike predmeta. Cela slika je podeljen na milione komada, a svaka osetljiva ćelija na tajnačin hvata samo jednu tačku iz potpune slike (Sl. 70.)

Sl. 70. - 172 -


Pri tome, svaka osetljiva ćelija apsorbuje padajuće na nju fotone svetlosti. Apsorbovani fotoni menjaju nivo sopstvene dimenzionalnosti pojedinih atoma i molekula, koji se nalaze unutar ovih osetljiv na svetlost ćelija4, što zauzvrat izaziva hemijsku reakciju, usled čega se menja koncentracija i kvalitativni sastav jonskih ćelija. Štaviše, svaka osetljiva na svetlost ćelija apsorbuje fotone svetlosti u porcijama. A to znači da posle apsorpcije drugog fotona takva ćelija na neko vreme ne reaguje na druge fotone, i za to vreme mi smo "slepi". Istina, ovo slepilo je veoma kratko (Δt < 0,041666667 sek.) i javlja se samo onda kada se slika predmeta menja suviše brzo. Ova pojava je široko poznata kao efekat dvadeset petog kadra. Naš mozak je u stanju da reaguju na sliku samo u tom slučaju, ako se ona (slika) ne menja brže od dvadeset i četiri kadra u sekundi. Svaki dvadeset peti kadar (i više), naš mozak nije u stanju da vidi, dakle, čovek se ne može smatrati u punom smislu te reči videćim, mozak je u stanju da vidi samo deo "slike" sveta oko nas. Istina, ono što vidimo, sasvim je dovoljno da se krećemo u svetu oko nas. Naš vid obavlja ovu funkciju na zadovoljavajući način. Međutim, uvek treba imati na umu da je to samo deo kompletne slike u okružujućem nam svetu, da smo u principu poluslepi. Da ne govorimo o tome da oči reaguju samo na optički spektar elektromagnetnog zračenja [(4...10)10-8 м]. Sada, hajde da pokušamo da razumemo šta i zašto se dešava u ćelijama oka osetljivim na svetlost? Svaki foton je talas (λ), pokretan u svom okruženju. Pri tome talas donosi u tačku, kroz koju on prolazi, mikroskopsko zakrivljenje dimenzionalnosti prostora. Upravo ta mikroskopska promena dimenzionalnosti prostora pri prolasku talasa kroz sredinu, ima veliko značenje u biohemijskim procesima koji se dešavaju u osetljivoj na svetlo mrežnjači oka. Membrana fotoosetljive ćelije je transparentan za 4

Более подробно об этом см. в главе 1. - 173 -


fotone svetlosti. Dakle, fotoni prodiru u unutrašnji prostor fotoosetljive ćelije. U svakoj ćeliji postoji veliki broj molekula, atoma, jona, čije međusobno dejstvo obezbeđuje normalno funkcionisanje ćelije. To je, takozvana, metabolička aktivnost ćelije, koja je prisutna u svim bez izuzetka ćelijama svakog živog organizma. U fotoosetljivim ćelijama su prisutni, pored njih, molekuli i atomi, koji sa životom ovih ćelija nemaju nikakve veze. Njihova uloga je jedinstvena za svaki složenoorganizovan organizam. Oni (molekuli, atomi i joni) omogućavaju mozgu ovih organizama da vidi svet oko sebe. U čemu je jedinstvenost ovih molekula, atoma i jona?! A evo u čemu. U normalnom stanju fotoosetljive ćelije međusobno ne komuniciraju. Stvar je u tome, što su njihovi sopstveni nivoi dimenzionalnosti toliko različiti, da prirodne oscilacije dimenzionalnosti unutar ćelije jednostavno nisu dovoljne da bi došlo do hemijske reakcije, odnosno formiranja novih veza atoma u molekule ili novih elektronskih veza u već postojećim molekulima i jonima (Sl. 12.). Prodrli kroz ćelijske membrane fotoni svetlosti donose sa sobom dodatnu promenu nivoa dimenzonalnosti mikroprosora u trenutku prolaska fronta talasa. Skoro svi, ako to ne bi doživeli u sopstvenom iskustvu, onda barem, videli na ekranima svojih televizora, kako morski ili okeanski talasi podižu na svojim leđima neke lađe ili brodove, dok su drugi, do kojih ovaj talas još nije stigao, i dalje na istom nivou površine vode. Mnogima je to poznata slika, zar ne? Kada je mirno, nivo površine vode je isti u celoj oblasti. Talasi dovode do toga, da neki delovi površine vode budu iznad drugih. Ne mislim da će neko osporavati ovu činjenicu. Dakle, foton, proniknuvši u ćeliju kroz membranu, podiže na grebenu svog talase one atome i molekule, čija je veličina proporcionalna sa dužinom tog talasa. To su neorganski molekuli, atomi i joni. Štaviše, foton svake boje [drugačije talasne dužine (λ), - 174 -


učestalosti (f)] ima svoj "skup" molekula i atoma, srazmernih sa talasnom dužinom. Na taj način, front talasa fotona menja nivo dimenzionalnosti u tački svog prolaza, u isto vreme, kako na udaljenosti od λ/4 od vrha talasa, dimenzionalnost mikroprostora ćelije ostaje ista, kao što je bila pre dolaska talasa-fotona. Na udaljenosti od λ / 2 od vrha talasa dimenzionalnost mikroprostora, shodno tome, smanjuje vrednost amplitude ovog talasa. Drugim rečima, foton pri svom kretanju u foto kavezu stvara neki pad nivoa dimenzionalnosti, omogućavajući molekulima, atomima i jonima, čije su dimenzionalnosti srazmerne sa talasnom dužinom, da kreiraju nova hemijska jedinjenja. Pri tome se apsorbuje foton (Sl. 13.). Kao rezultat ovog procesa u fotoosetljivoj ćeliji se pojavljuju dodatni u običnom stanju joni. Štaviše, broj dodatnih jona i njihov kvalitativni sastav zavisi od toga, kakvu talasnu dužinu λ je imao apsorbovan fotoosetljivom ćelijom foton svetlosti. Posle čega se sopstveni nivo dimenzonalnosti te ćelije vraća u prvobitno stanje. Pri tome, u vreme "uznemirenog" stanje ćelija ne može da apsorbuje druge fotone, zbog čega osetljiva na svetlost mrežnjača oka nije u stanju da "vidi" dvadeset peti kadar... Na taj način, signal boje se konvertuje u jonski kod, koji počinje svoje putovanje u vizuelne oblasti mozga. Preraspodela jona (jonski kod) u ćelijama osetljivim na svetlost kroz kontaktne zone (sinapse) izaziva prinudnu preraspodelu jona u tzv bipolarne ćelije. Bipolarne ćelije na sličan način prenose promenu svog kvalitativnog stanja (uzbuđenje) ganglijevim ćelijama. I dalje po vlaknima optičkog nerva to elektrohemijsko uzbuđenje se prenosi neuronima optičkih zona kore velikog mozga - potiljačnim i temenim. Na taj način duž aksona neurona, snop koje čini optički nerv, signal u obliku preraspodele jona (jon), dostiže zapravo tela neurona (Sl. 71.).

- 175 -


Sl.71.

- 176 -


Bilo koji spoljni uticaj na nervne završetke neurona, naše telo pretvara u njima u эlektrohemijski signal. Po našim nervima "trče" samo joni, kako u jednom pravcu, tako i u drugom. Pitanje je, na koji način preraspodeljeni joni duž aksona neurona pod uticajem spoljašnjeg signala stvaraju otisak tog signala u našem mozgu, u našem sećanju? Pokušajmo da razumemo ovaj zanimljiv fenomen prirode. Pod uticajem spoljašnjeg signala u telu neurona se menja kvantitativna i kvalitativna jonska slika. Ako se uzme za stanje neuzbuđenog neurona nula, onda će njegova kvalitativna razlika od uzbuđenog neurona biti u pojavi poslednjeg dodatnog jona (jonski kod). Na taj način, spoljašnji uticaj dovodi do viška jona u neuronu. Šta se dešava sa neuronom pri tom narušavanju ćelijske jonske ravnoteže?! Razumevanje toga će nam omogućiti da prodremo u jednu od skrivenih tajni prirode — zagonetke pamćenja i svesti... Pojavivši se u neuronu dodatni joni dovode do narušavanja jonske ravnoteže, što dovodi do formiranja novih hemijskih jedinjenja između molekula uključenih u sastav neurona. Formiraju su nove veze između molekula, kojih u neuronima nije bilo, ili se razrušavaju veze između molekula, koje su bile. Naizgled, beznačajne promene — pojava nekoliko novih i nestanak nekoliko starih molekularnih veza... Koje to "revolucionarne" promene oni izazivaju ?! Ali upravo ovih nekoliko dodatnih molekularnih veza i stvaraju novi kvalitet, kada se one (dodatne molekularne veze) pojavljuju u molekulima DNK. I opet, razlog za takvu karakteristiku je — u kvalitativnim razlikama između molekula, tačnije, u stepenu njihovog uticaja na nivo dimenzionalnosti njihovog okružujućeg mikroprostora. Svaki molekul ima sopstveni nivo dimenzionalnosti, koji odražava stepen uticaja datog molekula na okružujući mikroprostor. Pridruživanje bilo kom molekulu dodatnih atoma - 177 -


dovodi do povećanja nivoa sopstvene dimenzionalnosti tog molekula. Naročito jasno to se manifestuje kod organskih molekula. Molekuli DNK imaju ogromnu molekulsku težinu i takvu prostornu strukturu, koje zajedno stvaraju kvalitativno stanje, pri kojem se otvara kvalitativna barijera između fizičkog i eteričnog nivoa planete (Sl. 25.). Na eteričnom, a zatim i na astralnom planetarnom nivou formiraju se precizne kopije fizički guste ćelije. Postoji, takozvano, eterično i astralno telo ćelije. Dakle, kada signal (jonski kod) po nervu dostiže neurona mozga, u poslednjem se javlja niz elektrohemijskih reakcija. I upravo zahvaljujući ovim reakcijama, mi imamo pamćenje i dobijamo priliku da razvijamo svoju svest. Kako pridruživanje "viška" atoma u spiralama molekula DNK rađa sećanje?! Hajde da pokušamo da rešimo ovo čudo prirode. Dakle, šta je pamćenje, zašto se ono pojavljuje, kako možemo nešto da zapamtimo, a kroz neko vreme, a ponekad i kroz decenije, potrebna nam se informacija pojavljuje pred našim umnim pogledom u svojoj netaknutoj jasnoći i preciznosti?! Zašto se jedna urezuje zauvek u naše pamćenje, a druga nestaje, isparava, kao jutarnja magla pod zracima izlazećeg sunca, i nikakvi pokušaji da se setimo ne donose nikakav rezultat?! Kakva kapriciozan vila prirode i po kojim pravilima određuje šta treba da ostane u našem sećanju, a šta bi trebalo da nestane bez traga? Za to, da bi to razumeli, pođimo na misaono putovanje u jedan neuron mozga i pokušajmo da "osmotrimo" misteriozniu kuhinju pamćenja. Za početak, hajde da pokušamo da shvatimo šta se dešava u neuronu pri formiranju takozvane, kratkoročnog pamćenja. U neuzbuđenom neuronu eterično telo strukturno u potpunosti ponavlja fizički čvrst neuron. Razlika je — kvalitativna i zaključana u tome, da je fizički gusto telo neurona obrazovano spajanjem

- 178 -


sedam primarnih materija, dok je u isto vreme eterično — jednom materijom G (Sl. 72.).

Sl. 72.

- 179 -


U uznemirenom stanju u molekulu DNK neurona u rezultatu elektrohemijskih reakcija pojavljuju se dodatni niza atoma. Zapravo, taj "višak" lanca atoma i igra ključnu ulogu u stvaranju našeg pamćenja (Sl. 73.).

Sl. 73.

- 180 -


Kako pojava dodatnih atoma u molekularnoj strukturi molekula DNK dovodi do kvalitativnog skoka u razvoju žive prirode? Kaka se "božanska" transformacija dešava sa živom materijom pri rođenju "čuda" sećanja i ljudske svesti? Božanska ili mistična izmaglica oko ovog "čuda" se rasejava, kao jutarnja magla pred zracima izlazećeg sunca, i ostaje obnaženo obično čudo prirode... Molekularna i prostorna struktura molekula DNK je takva, i utiče na okružujući mikroprostor toliko značajno, da u unutrašnjem obimu njegovih spirala dolazi do otvaranja kvalitativne barijere između fizički gustog i eteričnog nivoa. Štaviše, slično otvaranje kvalitativne barijere ne razrušava same te molekule, već samo molekule, zarobljena u zamku pri svom kretanju unutar ćelije — unutrašnjem obimu spirale molekula DNK (Sl. 22, 23 i 24). Nivo sopstvene dimenzionalnosti u unutrašnjem obimu ovih molekula je toliko veliki, da većina molekula, ušavši u nju, postaju nestabilni i raspadaju se na materije, koje ih obrazuju. Oslobođene na taj način primarne materije počinju da teku na eterični nivo, i kreiraju u njemu, kako tačnu kopiju molekula DNK, tako i cele ćelije u potpunosti. Razlika je samo u tome, što je kopija kreirana samo od jedne primarne materije G. Dakle, pojava dodatnih lanaca atoma i molekula DNK (Sl. 73.) dovodi do toga, da se kod eteričnih kopija ovih molekula pojavljuju identične promene (Sl. 74.).

- 181 -


Sl. 74.

- 182 -


Setimo se pri tome, da kroz akson optičkog nerva u neuron stiže grupa jona, koja predstavlja jonski kod dela slike sveta oko nas. Tako se u molekulu DNK neurona mozga pojavljuje nekoliko dodatnih atomskih lanaca, u skladu sa jonskim kodom. Shodno tome, na eteričnom nivou neurona pojavljuje se eterični otisak jonskog koda odgovarajućeg kdela okolne stvarnosti. A sada se setimo, da fotoosetljiva mrežnjača svakog oka ima milione fotoosetljivih ćelija — štapova i šišarki. Dakle, na eteričnom nivou se pojavljuje eterični otisak jonskog koda životne realnosti, koju naše oči "vide" u datom trenutku. Uslovno uzeti za nulti nivo otisak eteričnog tela na eteričnom nivou u obliku ravni. I ako se sada na ovaj nulti nivo nametne eterični otisak jonskog koda okružujuće stvarnosti, on se menja, iskrivljuje, pretvara originalni oblik te ravni. Na njoj će se pojaviti udubljenja i izbočine. Stvara se gruba površina, hrapavost koja odražava kvalitativnu strukturu optičkog signala. Sve to podseća na nešto veoma poznato i veoma vizuelno — dostignuća savremene nauke, čudo tehnike — holografski zapis snimljene slike bilo kog predmeta. Setili ste se?!. Ako niste, ja ću Vam pomoći da se obnovite princip tehnologije snimanja holograma... Monohromatski koherentni snop svetlosti ili jednostavnije laserski zrak je podeljen na dva snopa. Jedan od njih je usmeren na objekat, hologram koji želi da se dobije. Reflektovani zrak od predmeta se najpre nameće na nemodifikovani drugi zrak. Pri reakciji modifikovanog i nemodifikovanog snopa, na izlazu se dobija tzv fazova slika objekta. Onda se ova fazova slika snima na površinu glatke ploče. Kao rezultat toga, površina te ploče postaje hrapava. Hrapava površina poloče se osvetljava monohromatskim svetlom ili belom svetlošću, i kao rezultat se dobija trodimenzionalna slika u boji željenog objekta. Razlikovati dobar hologram od stvarnog objekta vizuelno je nemoguće. Iluzija - 183 -


stvarnosti holograma je toliko velika, da su ih mešali za prave objekte i pokušavali da ukradu, misleći da je pred njima - jedinstven dijamant ili nakit. Naravno, u ovom slučaju, nesrećne lopove očekuje, umesto miliona, samo razočarenje ... A sada da se vratimo na analizu prolaska optičkog signala. Jonski kod, dostiže preko aksona, telo neurona, menja jonsku ravnotežu ovog drugog, što dovodi do dodatnih hemijskih reakcija. Kao rezultat ovih reakcija, kod molekula DNK se pojavljuju nove ili se razrušavaju stare elektronske komunikacije, čija struktura odražava pridošli jonaski kod. Kao rezultat, eterični otisak neurona se menja. Postavlja se pitanje, na koji način promene u strukturi eteričnog tela stvaraju vizuelnu sliku našeg mozga? Na ovom mestu dolazimo do razumevanja jedinstvenih kvaliteta koje imaju molekuli DNK. Molekul DNK se sastoji dve spirale, smeštene jedna na drugu duž ose. Svaka od ovih spirala stvara svoj otisak na eteričnom nivou. Svaki otisak pojedinačno ponavlja oblik spirale sa fizičkog nivoa. Namotaji jedne spirale popunjuju prazninu među namotajima druge. Zajedno one stvaraju jedinstven cilindar. Štaviše, površina "cilindra", stvorenog spiralama molekula DNK, je blizu površine geometrijskog cilindra. Sada, uzmimo deo površine eteričnog otiska DNK molekula pre dolaska jonskog koda (Sl. 75.).

- 184 -


Sl. 75

Jonski kod menja jonsku ravnotežu unutar neurona, što izaziva pojavu novih i uništenje starih elektronskih veza. Kao rezultat ovog procesa, površina eteričnog "cilindra" molekula DNK će se promeniti (Sl. 76.).

Sl. 76.

- 185 -


I, kao posledica toga, na eteričnom nivou, ispostavlja se svojevrsna fazova slika objekta. Analogno fazovoj slici objekta proizvodi se hologram bilo kog objekta. Zar to nije neverovatno paralelno. Sva velika otkrića nauke priroda je napravila i "uvela" u život milijardama godina ranije ... Na taj način, reflektovana svetlost od predmeta, pada na fotoosetljivu mrežnjaču oka, preobražava se u jonski kod, koji se duž optičkog nerva neurona prenosi u vizuelne oblasti kore mozga. Dalje, u ovim neuronima jonski kod se konvertuje u hemijski kod, što se, zauzvrat, manifestuje na eteričnom nivou fazove slike objekta. Sada primarne materije, krečući se između fizičkog, eteričnog, astralnog i drugih nivoia, ulaze u fazovu sliku objekta, reprodukujući sliku stvarnosti. Isto tako, kao što monohromatska svetlost stvara hologram predmeta. Na taj način, mozak proizvodi hologram stvarnosti. Ono, što vidimo, nije odraz stvarnosti, već njeno stvaranje u vidu holografske kopije. Rekonstituisana mozgom holografska kopija stvarnosti se potpuno uklapa u realnost, što nam i omogućava da se krećemo u svetu oko nas. Dakle, šta je ta okružujuća naša stvarnost - tvorevina našeg mozga, kako tvrde subjektivni idealiste ili odraz u ogledalu u našem umu objektivne stvarnosti, na čemu insistiraju materijalisti?! Ni jedni ni drugi nisu u pravu. Naš mozak oživljava identičnu holografsku kopiju stvarnosti. Jedino pitanje je, kakvu realnost stvara ljudski mozak? Smatra se da je "autentična" realnost ona, koju prepoznaje većina?! Ako je devet od deset ljudi - slepo od rođenja, i nikada nisu videli lepotu prirode, a samo jedan - sa vidom, pokušava da ubedi ostalih devet koliko je divan svet. Da li to znači da je on nije u pravu, i da je sve što opisuje buncanje jednog ludaka?! Dakle, nije uvek većina u pravu samo zato jer je - većina. Istina, u isto vreme, beskorisno je bjašnjavati slepom i dokazivati mu kako je lep izlazak sunca, - 186 -


kristalno plavo nebo, smaragdna polja i šume ... Slepac nije u stanju da to razume, bez obzira na to, kako bi strasno on to sam želeo. To je jednostavno nemoguće. Jedini način da se bedi je - učiniti da slepac vidi. A onda sve samo po sebi postane razumljivo. To je, nažalost, u ljudskoj prirodi, i ništa sa tim priroda ne može da pomogne ... Dakle, ono što vidimo je holografska kopija realnosti. I tu holografsku kopiju stvara mozak. Proces stvaranja holografske kopije u mozgu je iznad naveden. Postavlja se pitanje: da li je moguće da se utiče na ovaj proces, da ga promenimo ili potpuno neutrališimo? I teoretski i praktično odgovor na ovo pitanje je pozitivan. Za to je potrebno neutralisati jednu "sliku" i zameniti je drugom "slikom". Da li je to moguće? Da bi to uradili, mora da se neutrališe jonski kod prve slike, a zatim da se stvori jonski druge "slike". Kao rezultat toga, neuroni optičkog područja mozga ponovo stvaraju holografsku kopiju željenog, veštački stvorenog nečijom fantazijom stvarnosti. Drugim rečima, jedna slika se briše, a druga - se snima. Pri tome, čovek sa kojim se to događa, ne može razlikovati "lažnu" sliku od postojeće. Tačnije, on čak i ne primećuje promenu. Neki ljudi po prirodi imaju osobinu da stvaraju moćne vizuelne signale, slike fantazije. I ako su te imaginarne slike mnogo jake, u stanju su da suzbiju sopstvene signale mozga čoveka, i taj čovek će videti, to, što želi da mu (joj) se pokaže. Slične pojave se javljaju prilikom prijema radio talasa. Ako je vaš prijemnik je podešen na radio stanicu, i na istoj frekvenciji počinje da radi druga stanica, koja ima mnogo snažniji signal i nalazi se mnogo bliže vašem radio prijemniku, i kao rezultat toga ima snažniji ulazni signal, kao posledicu, čućete samo drugu radio stanicu, i neće postojati mogućnost da se čuje prva, koliko god bi želeli. Štaviše, čak i ako prva radio stanica ne zaustavi svoj rad ni na trenutak ...

- 187 -


Vratimo se uticaju na ljudski mozak. Različiti ljudi različito reaguju na slične efekte. U većini slučajeva, uticaj na njegov mozak je praktično sveden na nulu. Zaštitni omotač izoluje mozak čoveka od spoljašnjeg uticaja. Da bi se neutralisao zaštitni omotač takvog čoveka, spoljni signal bi morao biti mnogo snažniji. Dakle, ljudi sa slabim, oslabljenim ili porušenim individualnim zaštitnim omotačem, lako su podložni uticaju spolja, štaviše, bilo kom uticaju. Takođe je lako podvrgnuti uticaju ljude u emotivnom stanju, u stanju transa. Dakle, pre uticaja na mase ljudi, prethodno se ljudi "zavode", izvode iz normalnog emotivnog stanja. Na sreću, ljudi, koji znaju kako da kreiraju jake signale - slike nema mnogo, a većina koja ima takav talenat nije u stanju da stvori moćno psi-polje, pokrivajućo velike površine. U većini slučajeva, takvi ljudi, nadareni sličnim talentom uče o svojim osobinama sasvim slučajno. Vlast nad čovekom - jedan je od najtežih i najozbiljnih testova koji može da dopadne čoveka, imajući istu snagu. Neko će osetiti zadovoljstvo ove vlasti i neminovno će se pretvoriti u čudovište, neko će je doživljavati kao veliku odgovornost prema drugima i ići će ka svetlosti ... O metodama i mehanizmima uticaja na ljudsku svest će biti više reči kasnije, a za sada vratimo se na jonski kod, koji se "probio" do neurona. Kao što je ranije pomenuto, jonski kod, udara u neuron, menja jonsku sliku u njemu, usled čega se pojavljuju nove i uništavaju stare elektronske komunikacije, i kao posledica toga, na eteričnom telu molekula DNK se pojavljuju kvalitativne promene strukture (Sl. 73. i Sl. 74.). Obično ove kvalitativne promene strukture molekula DNK i njenog eteričnog tela su nestabilne i nestaju sa prestankom prijema signala. Jonska slika u neuronu se vraća na prvobitnu, i mozak je spreman da primi nove vizuelne informacije. Pri tome molekularna struktura DNK se vraća u strukturu, koja je bila do dolaska jonskog koda (Sl. 77.).

- 188 -


Sl. 77

- 189 -


I veoma brzo eterično telo molekula DNK se takođe vraća u prvobitno stanje (Sl. 78.).

Sl. 78

- 190 -


Otisak na eteričnom nivou nestaje po istim pravilima po kojima nestaju tragovi u pesku posle sledećeg napada talasa. Za vizuelnu zonu kore mozga takva reakcija na uticaj signala je normalna i neizbežna (inače, realnost, koju bismo videli, otvorivši oči, trajno ili duže vremena bi ostala pred našim očima, i mi bismo postali "slepi"). Neuroni u vizuelnim oblastima su prilagođeni za svoje funkcije, a ta specijalizacija je dovelo do toga da su vizuelni signali u normalnim uslovima sposobni da "nametnu" svoj otisak samo na eteričnom nivou tih neurona. Zato vizuelne slike mogu da se menjaju sa frekvencijom dvadeset i četiri puta u sekundi, što je dovoljno za brzu orijentaciju u okruženju.. Sva čula "snabdevaju" koru velikog mozga kako čoveka, tako i drugih živih organizama jonskim kodovima. Procesi koji se dešavaju u odgovarajućim zonama kore mozga, uglavnom su slični procesima u optičkim zonama. Prema tome, svaki spoljni uticaj kroz čula ima na mozak informacioni uticaj takvog trajanja koji je neophodan, da bi mozak napravio neophodne analize ovih signala i izazvao adekvatne reakcije organizma. U toku prirodnog odabira tokom milijardi godina je došlo do selekcije nosioca genofonda, kod kojih reakcija na spoljni informacioni uticaj maksimalno odgovara optimalnom. Sve mutacije, koje su se manifestovale u odstupanju od optimalne brzine reakcije na spoljne informacione uticaje, nemilosrdno su uništene samom prirodom. To je razumljivo. Ako bilo koji živi organizam nije u stanju da na vreme pobegne od svojih neprijatelja, on neizbežno postaje njihova večera. I slično, ako bilo koji živi organizam nije u stanju da brzo reaguje, on će ostati bez svoje večere. I u prvoj i u drugoj varijanti takav organizam neizbežno umire... Dakle, spoljni informacioni uticaj na neurone odgovarajućih zona kore velikog mozga stvara kratkovremeni otisak na eteričnom telu - 191 -


neurona. Sličan trag postoji sasvim određeno vreme (Δt < 0.041666667 sek. za optički signal) i izaziva lančanu reakciju u telu. Mozak ne samo da prima signale spolja, već i čini da telo adekvatno odgovori na te signale. Pored toga, za izradu te adekvatne reakcije, mozak "mobiliše" hiljade, a ponekad i desetine hiljada neurona mozga i periferni nervni sistem, što dovodi do pokreta određenog mišića, aktivirajući ovu ili onu funkciju organizma u celini. Spoljni informacioni uticaj se skladišti u našem mozgu samo onoliko koliko je potrebno telu da reaguje na to dejstvo. Drugim rečima, mozak pamti, čuva otisak uticaja u toku vremena koje je potrebno da se stvori povratna reakcija organizma na taj spoljni uticaj. Ovaj otisak izlaganja može trajati od delića sekunde do nekoliko nedelja, a ponekad i mesecima, u zavisnosti od toga u kojoj zoni kore velikog mozga je ovaj otisak formiran. Na taj način, pojava otiska jonskog kod kod spoljašnjeg uticaja na eteričnom nivou mozga se javlja kao prirodna posledica spoljnog uticaja i određena je prostornom strukturom molekula DNK neurona mozga, koji igraju ključnu ulogu u ovom procesu. Ovaj trag nestaje sa eteričnog nivoa čim se uspostavi prostorna struktura molekula DNK, koja je bila do dolaska jonskog koda datog spoljašnjeg uticaja. To se dešava zato, što nestaje dodatna zakrivljenost (deformacija) mikroprostora, uzrokovana pojavom dodatnih ili uništenjem već postojećih elektronskih veza u molekulu DNK. Kako ne postoji barica na putu bez rupe, tako ne može biti ni otiska na eteričnom nivou spoljnog uticaja bez promene prostorne strukture molekula DNK (Sl.72 - Sl.78). I sve to je povezano sa tim, da su dodatne elektronske komunikacije nestabilne u vremenu. Nakon nestanka dodatnih elektronskih veza u molekulu DNK, promene eteričnog tela ovog molekula i neurona u celini nestaju, a njihova kvalitativna struktura se vraća na onaj nivo, koji je bio pre dolaska spoljašnjeg signala. - 192 -


Kao rezultat ove analize smo došli do razumevanja prirode krakoročnog pamćenja. I postavlja se pitanje, šta predstavlja dugoročno pamćenje?! Šta treba da se desi sa molekulom DNK neurona, da trag spoljnih uticaja ne bi nestao, nakon obnove prostorne strukture molekula, koja je bila tokom trajanja spoljnih uticaja? Odgovor na ovo pitanje je veoma jednostavan: spoljni uticaj mora da stvori svoj "otisak", kao minimum, na dva nivoa neurona — na eteričnom i astralnom. Kako to može da se desi? Setimo se da eterični "otisak" spoljašnjeg uticaja nastaje kao rezultat dodatne zakrivljenosti mikroprostora molekula DNK, pri pojavi u njemu, usled hemijskih reakcija, "viška" atomskih lancaca ili gubitka njegovih sopstvenih (Sl. 79).

Sl. 79 - 193 -


Ove kvalitativne strukturne promene dovode do pojave na eteričnom nivou dopunske deformacije, koja se javlja kao tačna kopija strukturnih molekularnih promena. U molekulu DNK se odvija proces raspadanja molekula, a oslobađene primarne materija protiču na eterični nivo. Pri tom proticanju, dodatne deformacije na eteričnom nivou neurona popunjava primarna materija G, a eterično telo molekula DNK i neuron u celini "se debljaju", dobijaju dodatnu "težinu" (Sl. 80.).

Sl. 80

Pri maloj aktivnosti procesa raspada u ćelijama, popunjavanje dodatnih deformacije na eteričnom nivou se odvija sporo. Kao rezultat ne nastaje višak zasićenja dodatnih deformacija materije G. I kao posledica toga, ne nastaju dodatne deformacije - 194 -


na astralnom nivou ćelije. Dakle, kako je "trajanje" života dodatnih elektronskih veze u molekulu DNK ograničeno, veoma često otisak spoljašnjeg uticaja na eteričnom nivou nestaje pre, nego što se pojavi odgovarajući trag na astralnom nivou neurona. Kako se može pojaviti astralni otisak spoljnih uticaja? Postoje dve mogućnosti: 1. Pri aktivnijoj cirkulaciji primarnih materija između fizičkih i eteričnih nivoa. Kao rezultat toga, dodatne deformacije na eteričnom nivou u potpunosti se ispunjavaju primarnom materijom G sve do tada, kada fizički tragovi spoljnog uticaja nestanu. Nastavak zasićenja eteričnog nivoa primarnom materijom G dovodi do prekomernog zasićenja eteričnog otiska spoljnog uticaja i izaziva dodatne deformacije na astralnom nivou, koje će se, zauzvrat, ispunjavati primarnim materijama, G i F, formirajući astralni otisak spoljnog uticaja (Sl. 81.).

Sl. 81 - 195 -


2. Pri mnogokratnom ponavljanju identičnog spoljašnjeg uticaja na iste neurone, sa intervalima, u kojem eterični otisak spoljnog uticaja nije imao vremena da nestane. U ovom slučaju dolazi do postepenog zasićenja eteričnog otiska spoljnog uticaja, što takođe dovodi do prekomernog zasićenja i izaziva dodatne deformacije na astralnom nivou, zasićenja koje dovodi do formiranja astralnog otiska. Kao analogija goreopisanom može da posluži primer kaskade od dva rezervoara, gde u jedan od njih stiže voda iz jedne cevi. U tom slučaju, da bi se popunio drugi rezervoar, voda mora prvo da u potpunosti popuni prvi i samo tada, tekući preko ivice, ona će početi da ispunjava sledeći. Sada zamislimo da se cev otvara samo na pet minuta, i da se rezervoar može popuniti samo ako je slavina otvorena potupno. Ako otvorimo slavinu samo delimično i to na istih pet minuta, prvi rezervoar će se ispuniti delimično, dok će drugi ostati potpuno prazan. Pri uslovu, da slavina treba da bude otvorena ne na više od pet minuta, jedina opcija u kojoj je u ovom slučaju moguće popuniti oba rezervoara je - da otvorimo slavinu po pet minuta nekoliko puta, sve do tada, dok oba rezveoara ne budu u potpunosti ispunjena... A sada da se vratimo na fenomen dugoročnog pamćenja. Pod kojim uslovima finkcioniše prva mogućnost formiranja eteričnog i astralnog otiska spoljnog uticaja? Aktivna (iznad norme) cirkulacija primarnih materija nastaje u ćelijama samo u stanju stresa ili pri burnim manifestacijama emocija, što je skoro isto. Bilo koji šok, koji je doživeo bilo koji čovek u svom životu, urezan je u njegovom sećanju zauvek sa sa najsitnijim detaljima, bez obzira na to, koliko se dugo on (šok) protezao u vremenu. Jarke slike neobičnog i potresajućeg, lepog i jedinstvenog, opasnog i zaleđujući krv isplivavaju iz magle sećanja u svoj svojoj netaknutoj lepoti i svežini, kao da se to desilo pre samo

- 196 -


nekoliko trenutaka. Gde naš mozak skladišti sve ove informacije, i na koji način on može da ih povrati?! U stanju stresa ili emocionalnog uzbuđenja, metabolička aktivnost u svim ćelijama, uključujući neurone mozga, nekoliko puta premašuje nivo aktivnosti koja je u normalnom stanju. To dovodi do intenzivnijeg cepanja molekula u ćelijama na primarne materije, koje ih formiraju. Kao rezultat toga, snaga tokova, idući sa fizičkog ka drugim nivoima ćelije, dramatično se povećava. To dovodi do toga, da se za vreme trajanja spoljašnjeg uticaja na mozak, na odgovarajućim nivoima, dešava puno formiranje eteričnog i astralnog otiska. Dakle, nakon povratka kvalitivnog atomskog sastava molekula DNK u stanje, koje je bilo pre pristizanja spoljnog uticaja, eterični i astralni otisak se čuvaju. To se dešava zato što je sistem "eterični otisak — astralni otisak" stabilna formacija, čija se celovitost stalno održava na račun tokova primarnih materija, koje nastaju kao rezultat neprekidnih procesa razlaganja organskih i neorganskih molekula u neuronima. Deformacija mikroprostora na eteričnom nivou, stvorena je eteričnim otiskom spoljašnjeg signala, a deformacija mikroprostora na astralnom nivou obezbeđuju međusobnu postojanost, zahvaljujući stalnoj cirkulaciji primarnih materija sa eteričnog nivoa ka astralnom i nazad — od astralnog ka eteričnom (Sl. 82.).

- 197 -


Sl. 82

Ovi suprotni tokovi primarnih materija i obezbeđuju stabilnost sistema "eterični-astralni" otisak spoljašnjeg signala. Priroda izlazećeg toka primarnih materija je uslovljena, kao što je već navedeno, procesima razlaganja organskih i neorganskih molekula, kada oni ulaze u zonu neodržive za njih dimenzionalnosti unutrašnje zapremine spirale molekula DNK 5. Priroda silazećeg toka primarnih materija prouzrokovana je time, da uzlazni tok primarnih materija stvara na astralnom nivou, u zoni astralnog otiska spoljnog uticaja preteranu koncentraciju primarnih materija G i F. Kao rezultat toga, deo njih počinje da se 5

Više o tome u glavi 2. - 198 -


kreće u suprotnom smeru ka eteričnom nivou, projektujući astralni otisak spoljašnjeg signala na eterični nivo, što i ne dozvoljava da nestane eterični otisak spoljnog uticaja. Na taj način nastaje stabilan zatvoren sistem, koji je osnova prirode dugoročnog pamćenja. Za potpuno razumevanje prirode dugotrajnog pamćenja je ostalo samo shvatiti mehanizme obnove jonskog koda spoljašnjeg uticaja na fizičkom nivou, bez čega mozak nije u stanju da ponovo stvori sliku ili događaj iz udaljene ili čak i bliže prošlosti. Oporavak jonskog koda na fizičkom nivou, i kao posledica toga, rekonstrukcija mozgom prošlih događaja, koji su, reklo bi se, nepovratno oduvani burnim tokovima reke vremena, je još jedno obično čudo prirode. Kakva magija je potrebna da vaskrsnu događaji iz prošlosti, koji se ne mogu ni osetiti, ni videti ni dodirnuti u sadašnjosti... a opet, čudo pamćenja, kao vremenska mašina, vodi nas u našu sopstvenu prošlost, i mi smo opet u stanju da proživimo, da ponovo doživimo određene događaje našeg života u njihovoj prvobitnoj čistoti iznova i iznova. I, kao i uvek, ne prestajući da se divimo magiji prirode... Svaki čovek češće ili ređe mora da napregne svoje pamćenje iz jednog ili drugog razloga. Štaviše, napregne, ne samo u prenosnom smislu, već i u stvarnosti. Svima je dobro poznat osećaj, kada, pri pokušaju da se nečega setimo, u glavi nastaje potpuno fizički dožovljaj naprezanja, uz povećanje pritiska krvi u krvnim sudovima i brzine njenog kretanja u njima. Sve to dovodi do toga da se ubrzavaju metabolički procesi u neuronima mozga. To zauzvrat, dovodi do toga, da veći broj molekula u jedinici vremena upada u zamku sa neprilagođenom dimanzionalnošću molekula DNK i raspada se na primarne materije, koje ih formiraju. Pri tome, eterični otisci spoljnih uticaja događaja i pojava iz prošlosti dobijaju višak, u odnosu na balans, zasićenja primarnom materijom G. Kao rezultat toga, nastaje obrnuti tok primarne materije G sa eteričnog nivoa neurona na fizički (Sl. 83.). - 199 -


Sl. 83

I na fizičkom nivou pojavljuje se eterična projekcija spoljnog uticaja, što dovodi do promene nivoa dimenzionalnosti u predelima te eterične projekcije. Joni i atomi, imajući odgovarajuće nivoe sopstvene dimenzionalnosti, upadaju pri svom kretanju u tu zonu projekcije, vraćaju molekularnu strukturu molekula DNK, koju je on imao pri prisustvu spoljašnjeg uticaja (Sl. 84.).

- 200 -


Sl. 84

Na taj način se obnavlja jonski kod spoljašnjeg uticaja, i kao posledica toga, mozak je u stanju da "izvuče" iz dubine sećanja informacije o prošlim događajima, reklo bi se zauvek potonule u zaborav. A sada razmislimo, pod kojim uslovima funkcioniše druga mogućnost formiranja eteričnog i astralnog otiska spoljnog uticaja? I da bi olakšali ovaj zadatak, misleno brzo vratimo se u - 201 -


školske godine i setimo se poznate svima izreke: "ponavljanje je — majka mudrosti". Setili ste se?! A sada, hajde da pokušamo da preispitamo poznat svima izraz, proveren na sopstvenom iskustvu svakog i koji ne proizvodi ni kod koga sumnju, u smislu razumevanja prirodnog mehanizma ovog fenomena. Više puta pročitan, to je potvrđen materijal zauvek, ili barem, dugo urezan u sećanju. A to znači, da jedan isti spoljni uticaj, kroz jedan ili drugi organ čula, najčešće oči i uši, tokom određenih intervala vremena dolazi u mozak. A to znači, da je jedan isti jonski kod spoljašnjeg uticaja tokom nekog vremena upada u iste neurone mozga odgovarajućih zona kore mozga. I ako su intervali između signala manjeg "životnog veka" eterični otisak spoljašnjeg signala, ponavljajući identičan spoljni signal ne daje mogućnosti da taj otisak "umre" i da se raspadne u prah. Na taj način, "životni vek" eteričnog otiska spoljašnjeg signala se produžava, i on postaje "dugovečan". I ako ponovljeni spoljašnji signali dolaze redovno u toku nekog vremena, dovoljnog za formiranje punog astralnog otiska, to će biti "zauvek". Drugim rečima, spoljni događaj ili pojava zauvek će se urezati u našem pamćenju. Ali, zašto?! Odgovor je veoma jednostavan. Pri produženju "životnog veka" eteričnog otiska spoljnog uticaja, pri normalnom nivou metaboličke aktivnosti neurona, čak i ne toliko burno kao u stresnim situacijama, uzlazeći tokovi primarnih materija uspevaju vremenom da potpuno "zasite" primarnom materijom G eterični otisak spoljnih uticaja. Kao rezultat toga, nivo sopstvene dimenzionalnosti eteričnog otiska se menja, i dešava se otvaranje kvalitativne barijere između eteričnih i astralnih nivoa u lokalnom obimu lokacije eteričnog otiska spoljnih uticaja. I što dovodi do početka formiranja astralnog otiska spoljnih uticaja. I ako je "životni vek" eteričnog otiska dovoljno dug za to da bi se formirao

- 202 -


stabilan i miran astralni otisak, tada mozak pamti taj spoljni uticaj (događaj, fenomen, informaciju) zauvek. Postavlja se samo jedno pitanje: koliko ponavljanja je potrebno da bi se to desilo? Postoje ljudi koji imaju takozvano, fenomenalno pamćenje. Njima je dovoljno jednom da pročitaju, da vide, čuju, da bi ta informacija zauvek bila utisnuta u njihovo pamćenje. A to znači, da je dovoljan "životni vek" jednog eteričnog otiska spoljnih uticaja, da bi mogao da se formira stabilan i miran astralni otisak spoljnih uticaja. Postoje takođe ljudi, koji, ponavljajući jedno isto stotine, a ponekad i hiljade puta, nisu u stanju ništa da zapamte. U jednom slučaju razlog za to može biti genetsko oštećenje (bolest), koje se manifestuju u tome, da je "životni vek" eteričnog otiska toliko kratak, da on (eterični otisak) uspeva da nestane sa eteričnog nivoa pre nego što je bilo vremena da stigne ponovljeni signal. U drugom slučaju, uzrok poremećaja rada pamćenja je prisustvo u cerebrospinalnoj tečnosti ove ili one infekcije, vitalne funkcije koja dovodi do puštanja u cerebrospinalnu tečnost toksine, uticaja koji u neuronima mozga dovodi kako do promene jonskog sastava unutar neurona, tako i do usporenih metaboličkih procesa unutar njih. Kao rezultat toga, uzlazni ka eteričnom otisku spoljašnjeg signala, tok primarnih materija je toliko slab da nije u stanju da obezbedi potreban nivo njegovog zasićenja primarnom materijom G, ba bi došlo do otvaranja kvalitativne barijere između eteričnih i astralnih nivoa. A bez toga ne može biti formiran astralni otisak spoljašnjeg signala. U nekim slučajevima moguće je formiranje kratkoročne memorije. Ali, ako je uzlazni tok primarnih materija toliko slab, da je brzina zasićenja primarnom materijom G eteričnog otiska spoljnog uticaja manje brzine od gubitka te primarne materije, onda u ovoj situaciji ne može biti govora ni o kratkoročnom pamćenju.

- 203 -


U većini slučajeva, sposobnost ljudi da zapamte informacije leži između ovih krajnosti, i takođe varira kod svakog čoveka sa godinama. I obično se menja od najbolje u detinjstvu do — srednje ili sasvim loše u kasnijem uzrastu. To je zbog činjenice da se sa godinama harmonija između svih nivoa ćelija organizma i na prvom mestu neurona mozga, narušava. Ovo dovodi do toga, da se aktivnost kretanja kako uzlaznih, tako i silaznih tokova primarnih materija između nivoa ćelija smanjuje6. Najsnažnije proces disharmonizacije utiče na cirkulaciju uzlazećih i silazećih tokova primarnih materija između astralnih i eteričih nivoa neurona, i nastupa vreme, kada cirkulacija između ovih nivoa potpuno prestaje (Sl. 85.).

Sl. 85 6

Više o tome u knjizi istog autora «Poslednji apel čovečanstvu», glava 2. - 204 -


A to, zauzvrat, dovodi do toga, da u ovom stanju mozak ne može da "izvuče" informacije koje se u njemu čuvaju. A šta se dešava u ovom trenutku sa kratkoročnom memorijom?! Kratkoročna memorija nastavlja da funkcioniše, samo se "životni vek" eteričnog otiska znatno smanjuje. To je uslovljeno time, što je i aktivnost cirkulacije primarnih materija između eteričnog i fizičkog nivoa previše slaba. U tom slučaju, brzina zasićenja V1 eteričnog otiska primarnom materijom G postaje manja ili jednaka brzini gubitka V2 otiska te primarne materije. A to znači, da sa takvim stanjem kratkoročnog pamćenja čovek zaboravlja informacije vrlo brzo. U daljem rastu disharmonizacije dolazi vreme kada se cirkulacija između eteričnog i fizičkog nivoa smanjuje toliko, da brzina zasićenja V1 primarnom materijom G eteričnog otiska spoljnog uticaja postaje znatno manja od brzine gubitka V2 (Sl. 86.).

Sl. 86 - 205 -


A to znači da kod takvog čoveka prestaje da radi i kratkotrajno pamćenje. Nastupa, takozvana, staračka senilnost, kada se ponašanje čoveka malo razlikuje od ponašanja deteta. Samo ponašanje deteta je uslovljeno time, što se njegov mozak nalazi u početnoj fazi evolutivnog razvoja, u isto vreme, kod starca — u poslednjoj. Kod jednog je — sve ispred, a kod drugog — sve pozadi. Vrlo snažno se ubrzava proces uništavanja funkcija pamćenja, arterosklerotične promene krvnih sudova mozga. Taloženje soli na zidovima krvnih sudova mozga, posebno kapilara, dramatično utiče na brzinu metaboličkih procesa u neuronima. Kao rezultat toga, drastično se smanjuje broj molekula, kako organskih tako i neorganskih jona, rascepljenih u jedinici vremena u neuronima mozga. I, kao posledica toga, uzlazni tok primarnih materija od fizičkog nivoa ka eteričnom postaje toliko slab, da stvaranje održivog eteričnog otiska spoljnog uticaja postaje jednostavno nemoguće ili drugim rečima, u takvom stanju čovek nije u stanju ništa da zapamti ili da se seti. Dalje, želeo bih da se zaustavim na nekim pitanjima u vezi sa problemima pamćenja. Veoma mnogi ljudi zna ili je bar čulo za takve bolesti, kao što je amnezija (privremeni ili stalni gubitak pamćenja). Prvo, hajde da razmislimo, na koji način je moguće izgubiti pamćenje, a to nije novčanik sa novcem. Dakle, šta se dešava sa mozgom, kada je pamćenje izgubljeno? Na prvom mestu treba napomenuti da se "izgubiti" može samo dugoročno pamćenje. I hajde da prvo razoblačimo "lopova". Setimo se da je dugoročno pamćenje sistem koji se sastoji od eteričnog i astralnog otiska spoljnih uticaja. Štaviše, ovaj sistem je prilično stabilan i samoodrživ. To se dešava, zahvaljujući cirkulaciji primarnih materija između nivoa neurona. Uzlazeći i silazeći tokove primarnih materija zasićuju eterične i astralne otiske spoljnih uticaja. U ovom sistemu eterični otisci su manje otporni od - 206 -


astralnih. To je uslovljeno time, što je astralni otisak obrazovan sintezom dve primarne materije G i F, i ta hibridna forma GF kvalitativno se razlikuje od slobodnih primarnih materija, što i opredeljuje značajno njenu stabilnost, inertnost. Eterični otisak predstavlja deformaciju eteričnog nivoa, popunjenu slobodnom primarnom materijom G, koja se odmah spaja sa drugim slobodnim primarnim materijama, kada je uništen eterični otisak. Slobodna primarna materija G beži iz "ropstva" eteričnog otiska, baš kao i voda, ispunjujući trag na primorskom pesku, koja se uliva sa talasom, i odlazi sa obale "spirući" sa peska svoj trag. Tako talasi nekih oluja mogu da "speru" eterični otisak i oslobode iz privremenog "ropstva" primarnu materiju G?!. Imena ovih "oluja" su sledeća — stres, potres mozga, mehanička oštećenja mozga, posledice uticaja različitih zračenja, itd. Sve ih ujedinjuje jedno — oni uništavaju eteričnih otisak spoljnog uticaja, bez kojeg nije moguća realizacija dugoročnog pamćenja, čak i ako je astralni otisak ostao netaknut (Sl. 87.).

Sl. 87 - 207 -


Najčešće se javljaju vrtlozi potoka primarnih materija, koji, kao cunami, prolaze kroz jedne ili druge delove mozga i "pomeraju" na svom putu sve, na šta naiđu. Eterični otisci nestaju bez traga, nisu u stanju da odole pred njima (Sl. 88.).

Sl. 88

Astralni otisci spoljnih uticaja su otporniji, zbog svoje inertnosti, uslovljene kvalitativnom razlikom astralnog otiska od eteričnog. Kvalitativna razlika astralnog otiska uslovljena je time, da se on formira kao rezultat kvalitativnog spajanja dve primarne - 208 -


materije. Taj hibrid poseduje druge kvalitete, za razliku od pojedinih slobodnih materija. Dakle, da bi uništili, podelili, oslobodili od međusobnog ropstva primarne materije, koje čine ovaj hibrid, potrebno je uticati moćnije, nego za uništenje eteričnog otiska. Dakle, u većini slučajeva, posle "oluje" astralni otisci spoljnih signala se sačuvaju. I upravo oni su temelj, pomoću kog može da se povrati pamćenje. Za to, da bi se rešila još jedna tajna prirode — vaskrsenje pamćenja — hajde da proizvedemo "anatomsku obdukciju" ovog jedinstvenog fenomena prirode. Setimo se da se pri uništavanju eteričnog otiska tokom oluje, astralni otisak sačuvao (Sl. 88.). To je uslovljeno time, što je astralni otisak izgrađen od "snažnijeg", održivog materijala — hibridne forme GF, nastale kao rezultat spajanja slobodnih formi materija G i F. Za "vaskrsenje" pamćenja moraju biti ispunjeni sledeći uslovi: 1. Obnova normalne cirkulacije krvi velikog mozga. Jer to je preduslov za oporavak metabolizam neurona mozga. Za normalan rad bilo koje ćelije organizma, organski i neorganski molekuli, joni, moraju da teku neprekidno, a takođe treba da se udaljavaju proizvodi raspada. 2. Oporavak do optimalnih nivoa uzlazećih i silazećih tokova primarnih materija između fizičkih, eteričnih, astralnih nivoa neurona. 3. Prekomerno zasićenje primarnim materijama G i F astralnog otiska spoljašnjeg signala. A sada, korak po korak ispratimo sam mehanizam oporavka pamćenja... Oslobođene u rezultatu raspada organskih i neorganskih molekula, upavših u zonu - zamku molekula DNK, primarne materije uzlaznim tokom prožimaju sve nivoe neurona. Kao rezultat toga, astralni otisak spoljašnjeg signala će biti popunjen primarnim materijama G i F (Sl. 88.). Ako je brzina zasićenja V1 primarnim materijama astralnog otiska veće brzine od gubitka V2, dolazi do - 209 -


postepene akumulacije primarnih materija G i F. Kada nivo zasićenja astralnog otiska primarnim materijama dostigne kritični nivo, javlja se eksplozija primarnih materija. Pri tome, obrnuti tok "otvara" kvalitativnu barijeru između astralnih i eteričnih nivoa sa "povratne" strane — sa astralnog nivoa na eterični. Kao rezultat toga, na eteričnom nivou pojavljuje se astralna projekcija otiska spoljnog uticaja (Sl. 89.).

Sl. 89 - 210 -


I ako se ovaj proces dešava prilično aktivno, projekcija neprimetno prelazi u odgovarajuće deformacije eteričnog nivoa, pri čijem popunjavanja primarna materija G, formira novu eteričnu kopiju, tačno ponaljajući astralnu kopiju spoljašnjeg uticaja (Sl. 90.).

Sl. 90 - 211 -


I ako se sada dobije višak zasićenja eterične kopije primarnom materijom G, nastaje obrnuti tok ove materije na fizički nivo. Na fizičkom nivou formira se eterična projekcija spoljnog uticaja (Sl. 91.).

Sl. 91 - 212 -


Eterična projekcija na fizičkom nivou dovodi do promene nivoa sopstvene dimenzionalnosti mikroprostora u zoni projekcije, što dovodi do oporavka jonskog koda (Sl. 92.).

Sl. 92 - 213 -


Na taj način, oštećeno pamćenje se obnavlja... Završava se otkrivanje tajne prirode pamćenja, nepohodno je za potpunu jasnoću obratiti pažnju na glavne faze njenog formiranja.: 1. Spoljni uticaj se preobrazuje organima čulima u jonski kod. 2. Jonski kod po granama neurona — aksonima — ulazi bez promene u aktuelni neuron. 3. U neuronima jonski kod nameće molekulima DNK nove iznuđene elektronske veze. 4. Kao rezultat toga, menja se kvalitativna struktura molekula DNK. 5. Kvalitativne promene strukture molekula DNK se čuvaju privremeno; posle nekog vremena kvalitativna struktura molekula DNK se vraća na početnu. 6. Tokom "života" jonskog koda formira se njegov otisak na eteričnom nivou. 7. Trajanje života eteričnog otiska određuje vreme trajanja kratkoročnog pamćenja. 8. Stres, jaki utisci, višestruko ponavljanje istog spoljnog uticaja obezbeđuju formiranje otiska na astralnom nivou. 9. Trajanje života astralnog otiska spoljnog uticaja praktično nije ograničeno. 10. Astralni otisak formira se iz hibridne materije GF, koja je formirana kao rezultat spajanja primarnih materija G i F u zoni astralne projekcije spoljnog signala. 11. Eterični i astralni otisak spoljašnjeg signala formira sistem dugoročnog pamćenja. 12. Pri uništenju eteričnog otiska u sistemu dugoročnog pamćenja, on može da bude obnovljen kroz obrnutu projekciju astralnog otiska na eterični nivo. Pre nego što pređemo na rešavanje misterije svesti, želeo bih da obratimo posebnu pažnju na činjenicu, da se zapis informacija - 214 -


dešava na ETERIČNIM i ASTRALNIM nivoima mozga. Fizički mozak je samo instrument pomoću koga se vrši zapisivanje informacija. Iz tog razloga, istraživanje rada mozga ne daje priliku naučnicima da utvrde, gde mozak "čuva" informacije. Još jednom se setimo kineskog filozofa Konfučija koji je rekao: "Ne može se naći crna mačka u crnoj sobi, onda kada nje nema tamo..." I još... život posle smrti: pitanje, koje je mučilo umove toliko filozofa, lažnih i pravih naučnika, sveštenika, i jednostavno svakog živog čoveka, kada je on sa unutrašnjim trepetom pred neizbežnim uvek sebi postavljao pitanje, šta će se desiti sa njim, kada sa poslednjim uzdahom izađe poslednja iskra vatre njegovog života?! Da li sa tim prestaje i nestaje bez traga sve — osećanja, ideje, snovi, kreacije, teško stečeni tokom njegovog života?! Da li sve to nestaje zauvek u tihom i lepom Univerzumu?! Svako pročitavši ovu knjigu će moći da odgovori na ovo pitanje. I za to nije potrebna slepa vera u život posle smrti, samo zbog toga što je strašno... Za dobijanje odgovora potrebno je samo da prodreti mislima, pokušati da se razume, a ne "pokori" Priroda, i u znak zahvalnosti, ona će otvoriti svoje najdublje tajne... Pre nego što napravimo svoj zaključak o životu posle smrti, hajde da pokušamo da podignemo zavesu druge tajne prirode — zagonetke svesti.

- 215 -


Glava 6. Priroda svesti. Mehanizam nastanka svesti Svest... razum, šta je to?! Na koji način molekuli i atomi, ujedinjeni u određenom redosledu, počinju da "shvataju" svoje prisustvo u vremenu i prostoru, počinju da "razmišljaju" o beskonačnosti Univerzuma, uzrocima materije ili svesti? Možda će svaki od ovih molekula i atoma, kao umornu lutalicu u svemiru, posle beskrajnih lutanja po beskrajnim prostranstvima svemira, volja NjEGOVOG VELIČANSTVA SLUČAJNOST podesiti na ovu Bogom zaboravlju, izgubljenu u beskrajnom prostoru planetu, dobijajući tako dugo očekivani odmor, i posvetiti jedne druge u tajne svojih avantura?! I na kraju krajeva, zaista, pre nego što se ujedine u jednu celinu, pravo čudo prirode — živu materiju — svaki deo spaja se sa drugim u jednu celinu, koji se kroz određeno prirodom VREME raspada u prah, da bi se onda, kao ptica Feniks, ponovo rodili u novom obliku, i tako ponavljali to milione puta. Dakle, šta je svest, razum — "pamćenje", čestica koja formira nosioca istog, ili je to manifestacija kroz tog nosioca Vaseljenskog Razuma?! Ako jeste, onda šta je to i gde je ta Vaseljenska Skitnica?! A možda odgovor ovog čuda ne leži daleko, već pravo ispred nas? Možda samo treba malo pažljivije da pogledamo oko nas samih, i sasvim je moguće, pronaći vodeću nit Ariadne, pomoću koje ćemo izaći iz lavirinta još jednog Minotaura prirode — tajne SVESTI... Hajde da pokušamo da pođemo "tamo, ne znam kuda, i da pronađemo, ne znam šta". I mislim, da se ne samo u bajkama nešto od toga može desiti. Glavna stvar je — ne treba da se spuštaju ruke pred naizgled nemogućim zadatkom... Zaista, trenutno stanje na pitanje: šta je svest, nije se maklo sa mesta iz vremena sporova grčkih filozofa. I kao labud, rak i štuka u poznatoj basni Krilova, filozofske struje ljudske misli, objektivni i subjektivni idealizam, metafizički i dijalektički materijalizam, nisu mogli da pomere ovu zagonetku prirode sa - 216 -


mesta. I na početku novog milenijuma ovo pitanje ostaje otvoreno, kao i u osvit rađanja civilizacije... Dakle, šta je to SVEST, RAZUM?.. Da bi odgovorili na ovo pitanje, neophodno je utvrditi kvalitativnu razliku procesa koji se odvijaju u mozgu razumnog bića, koje nam daje pravo da govorimo o manifestaciji razuma. Svesna aktivnost se razlikuje od nesvesne? Za početak definišimo, kakvi kvalitativvni procesi se odvijaju u mozgu živog bića, što nam omogućava da govorimo o svesnoj aktivnosti. Kroz organe čula spoljni svet se ogleda u mozgu živog bića. Pri tome, kao što smo detaljno razmotrili u prethodnom poglavlju, bilo koji spoljni uticaj stvara otisak na eteričnom i astralnom nivou neurona mozga. Privremeni trag na eteričnom nivou neurona je manifestacija kratkoročne memorije, čija se glavna uloga svodi na mehanizmam orijentisanja živog organizma u u spoljnom okruženju. Objekti i subjekti spoljašnjeg sveta kroz čula organizma, stvaraju kvalitativnu promenu prostorne strukture neurona mozga, omogućavajući ovom živom organizmu da se kreće u okolnom prostoru, da proizvede potrebne radnje i reakcije na spoljašnju sredinu, bez kojih postojanje bilo kog živog organizma, jednostavno ne bi bilo moguće. Zahvaljujući vidu, naš mozak stvara holografsku kopiju životne stvarnosti i položaj elemenata ove realnosti u odnosu jednih prema drugim. Ali vid nam ne daje predstavu o kvalitativnom stanju ovih elemenata, već samo ideju o njihovim prostornim karakteristikama. Drugim rečima, ne može se suditi samo po izgledu o kvalitativnom stanju stvarnosti koja nas okružuje. U tome nam dolazi u pomoć drugi organ čula — dodir. Receptori kože našeg tela reaguje na toplotu i hladnoću, na pritisak i gustinu, agregatna stanja (čvrsto, tečno, gasovito i plazma) i prostorne oblike elemenata stvarnosti koja nas okružuje, i "objavljuju sa planine" potpuno drugi sloj informacija o spoljašnjem okruženju. Dodir i - 217 -


miris daju mogućnost da dobijemo ideju o hemijskom sastavu vazduha, vode, hrane i svega ostalog što nas okružuje u svakodnevnom životu. Sluh nam daje mogućnost da odredimo pravac moguće opasnosti ili, obrnuto, lokaciju mogućeg plena mnogo ranije nego što je moguće da ga vidimo... Ali svi ovi organi čula omogućavaju samo da se adekvatno odgreaguje na stalno izmenjujuće stanje životne spoljašnje sredine, što je, bez sumnje, veoma važno za svaki živi organizam, uključujući i čoveka. Ali trajanje efekta određenog spoljašnjeg uticaja kroz čula na nervni sistem određeno je vremenom koje je potrebno telu za adekvatnu reakciju. Nakon čega je sistem, svi organi čula, spreman da prihvati nove signale. U mozak neprekidno dolazi hiljade signala, minut za minutom, iz sata u sat, iz dana u dan, iz godine u godinu. Čak i kada organizam spava, deo njegovih senzora nastavlja da radi, spremnih na prvu opasnosti da vrate organizam u punu aktivnost. Inače, ovaj organizam postaje plen dvomožnih ili četvoronožnih predatora. Svi oni koji iz jednog ili drugog razloga nisu bili u mogućnosti da blagovremeno otkriju opasnost ili brzo reaguju na tu opasnost, umiru u žestokoj borbi za opstanak. I to je istina u odnosu na ukupnu raznolikost životinjskog sveta, uključujući i čoveka. Na taj način, dvadeset i četiri sata u mozak, kroz ova ili ona čula, dolaze informacije iz sveta oko nas. Mozak "prosejava" sve ove informacije i reaguje samo na one signale iz spoljne sredine, koji se direktno odnose na život organizma i očuvanje njegovog integriteta. Sve ostale informacije "teku" kroz mozak širokom i punom "rekom", ostajući nam "neprimećene", ne obraćajući na njih nikakvu pažnju. Ali ako mi ne obraćamo pažnju na informacije koje dolaze u mozak, to apsolutno ne znači da one ne utiču na njega. Kakav je taj uticaj? Svaka informacija, koja dolazi do mozga iz okolnog spoljnog sveta, u većoj ili manjoj meri, na jedan trenutak ili trajno menja - 218 -


kvalitativnu strukturu mozga. Pri kratkotrajnoj promeni kvalitativne strukture mozga, signal iz spoljne sredine stvara samo eterični otisak, koji brže ili sporije, u zavisnosti od njegove funkcije, nestaje nakon dolaska tog signala (kratkotrajno pamćenje). Pri dugoročnoj promeni kvalitativne strukture mozga, signal iz spoljne sredine stvara svoj trag kako na eteričnom, tako i na astralnom nivou. I u ovom stanju, trag spoljašnjeg signala se utiskuje u kvalitativnim strukturama mozga praktično zauvek (dugoročno pamćenje). Zapravo, mehanizam formiranja dugoročnog pamćenja je magični ključ koji omogućava da se otvore "vrata" misteriozne, naizgled neuhvatljive, kao fatamorgana, "zamke" prirode svesti. "Leteći holanđanin" prirode svesti, sa svim svojim očiglednostima, ostao je tajna iza sedam pečata u poslednjih nekoliko milenijuma. Filozofi i naučnici su u beskrajnim sporovima o prvenstvu svesti ili materije zaboravili na to, da je koncept svesti korišćen bez ikakvog objašnjenja. I ako je, na primer, dijalektički materijalizam dao više-manje prihvatljivo objašnjenje materije, kao "objektivnu realnost, datu nam osećanjima", u pogledu svesti nisu ništa bolje smislili, osim da je "objasne" najvišim kvalitativnim stanjem iste one "objektivne realnosti", koja "nam je data osećanjima". Zar to nije neverovatno logika? Idealisti, zauzvrat, ne tako daleko od ove logike, propovedaju prvenstvo svesti, apsolutne ideje, apsoluta, logosa, i na kraju, Gospoda Boga, koji je (prvi) sazdao (L) oko nas "objektivnu realnost." U principu, ja bih želeo da skrenem pažnju na činjenicu da je pitanje: "šta je primarno materija ili svest" apsurdno samo po sebi. Baš kao što je apsurdno pitanje prvenstva jajeta ili kokoške. Baš kao što nema kokoške bez jajeta, a ni jajeta bez kokške, tako ne postoji svest bez materije i materija bez svesti. Oba ova koncepta - su nerazdvojna i ne postoje jedan bez drugog. Samo koncept materije - je mnogo širi

- 219 -


nego što trenutno sebi predstavlja savremena nauka, a svest ima mnogo stanja, koja se kvalitativno razlikuju jedno od drugog. Pre svega, hajde da razlikujemo osnovne kriterijume svesti: 1. Svest, izdvaja sebe nosiocem svesti od okružujuće sredine. 2. Harmonična interakcija nosioca svesti sa okolinom. I ako uzmemo u obzir čoveka kroz prizmu ovih kriterijuma, moguće je utvrditi stepen njegove razumnosti, kao nosioca svesti. I ako je sa izolacijom sebe od sve okružujuće prirode kod Homo Sapiensa sve u redu, nažalost, sa harmoničnom interakcijom sa okolinom stvari stoje prilično jadno. Čovek je objavio pravi rat prirodi, umesto da živi sa njom u simbiozi. I za to uopšte ne treba da se vrati u divlje stanje i očekuje od prirode, šta ona "želi" da da čoveku. Treba znati zakone prirode i koristeći to znanje, kvalitativno je menjati, tako da se ne remeti harmonija ekološkog sistema. I onda je moguće i kontrolisati klimu planete, i kontrolisati njene elemente, čak i harmonija sa svim ostalim bićima koja imaju ne manje, već može biti i više prava da dišu čist vazduh, piju čistu vodu i prenose štafetu života svojim potomcima. Neverovatno je da čovek gleda na prirodu kao osvajač, a ne kao dete, koje je negovano na njenim grudima. I sve dok takvo stanje traje, čovečanstvo se mora smatrati potencijalno razumnom rasom, kao upravo rođeno dete, kome je sve ispred. Želeo bih da poželim da "faza deteta" ne potraje tako dugo, da bude nekoga negde da prisustvuje "vrtiću" prirode... A dok se to ne desi, hajde da pokušamo da prodremo u tajne prirode i da se vratimo rešavanju misterije svesti. Materija i svest, svest i materija. U ova dva termina se nalaze jedinstvo i suprotnost. Svest podrazumeva razumnost u ponašanju kod nosioca - 220 -


svesti. Razumnost se, zauzvrat, manifestuje u adekvatnosti reakcija na procese koji se dešavaju u okruženju. Adekvatnost predstavlja sobom racionalnost, optimalnost različitih reakcija nosioca svesti. Na taj način, jedna od karakteristika svesti je racionalnost ponašanja nosioca svesti, koji u svakom slučaju predstavlja materijalni objekat. Drugim rečima, svest se manifestuje na određen način kao organizovana materija. Potrebno je samo da se utvrdi, kakva bi trebalo da bude organizacija materije, da bi se manifestovali određeni elementi svesti. Ljudi su navikli da dele materiju na živu i neživu, zaboravljajući na to, da kako je jedna, tako je i druga obrazovana od istih atoma. Štaviše, svaki atom žive materije će, pre ili kasnije, postati deo nežive i obrnuto, mnogi atomi nežive materije će postati deo žive. Takva razlika se utvrđuje samo u tome da odnos mase žive i nežive materije nije ekvivalentan. Živa materija je samo mali deo od mase nežive materije. Međutim, obe su u potpunosti u stanju da prelaze iz jedne u drugu, razlika je samo u prostornoj organizaciji i kvalitativnoj strukturi ovih materija. Dakle, kvalitativna razlika između žive i nežive materije se svodi na razliku u prostornoj organizaciji i kvalitativnoj strukturi materije 7. Svest se javlja na određenom nivou razvoja žive materije. Shodno tome, svest se pojavljuje kao rezultat određene prostorne organizacije i kvalitativne strukture materije. Sasvim je očigledno da su svest i materija — nerazdvojni jedno od drugog. I samo pitanje o prvenstvu svesti ili materije, zbog toga, gubi svaki smisao. Razmotrimo razlike u prostornoj organizaciji materije. Neživa materija — neorganska — ima četiri agregatna stanja: čvrsto, tečno, gasovito i plazma. Samo čvrsto stanje neorganske materije je stabilno tokom vremena prostorne 7

Более подробно об этом см. главу 2. - 221 -


organizacije, u kojoj svaki atom zauzima određeni prostorni položaj u odnosu na druge atome. Atomi formiraju čvrstu prostornu strukturu — kristalne rešetke. Kod takve prostorne organizacije atomi se nalaze na optimalnim udaljenostima jedni od drugih, relevantnim za maksimalnu stabilnost celog sistema u celini. Svaki atom je u stanju da vrši manje vibracione pokrete na čvorove kristalne rešetke, odgovarajuće tački održive ravnoteže. U većini slučajeva rastojanja između čvorova kristalne rešetke srazmerna su sa veličinom samih atoma, i zato ne može biti ni govora o tome da neki drugi atom ili molekul može da se kreće među čvorovima kristalne rešetke. Moguća je samo zamena jednog atoma drugim u čvoru kristalne rešetke. I samo elektromagnetne oscilacije, čije se talasne dužine mogu porediti sa rastojanjem između čvorova kristalne rešetke, mogu da se kreće u njoj. Pri tome se dešava delimična apsorpcija fotona atoma, što dovodi do neke promene nivoa dimenzionalnosti tih atoma. Nakon apsorpcije fotona, nivo dimenzionalnosti tog atoma postaje većo od sopstvenog nivoa dimenzionalnosti, odgovarajućeg stabilnom stanju kristalne rešetke, i on prelazi u uzbuđeno stanje. Pri tome su susedni atomi, koji se nalaze u čvorovima kristalne rešetke, u stabilnom stanju, i to dovodi do toga da uzbuđen atom emituje foton i vraća se u stabilno stanje. Obično je broj uzbuđenih atoma mali, i zato kristalna rešetka čuva svoju strukturu. Kada broj uzbuđenih atoma u kristalnoj rešetki postane kritičan, dolazi do raspada poslednjeg, i supstanca prelazi iz čvrstog stanja u tečno. Dakle, prostorna organizacija atoma u kristalnoj rešetki ne može biti osnova za pojavu svesti, barem na našoj planeti. Zato što atomi, formiraju neorganiku, nisu u stanju da otvore kvalitativnu barijeru između fizički guste i eterične sfere planete. Ako se kvalitativna barijera ipak otvara, kao kod radioaktivnih elemenata, onda se dešava raspadanje tih atoma, a samim tim i "vrata" između sfera planete se otvaraju za vrlo kratko - 222 -


vreme, što nije dovoljno da bi se dogodile bilo kakve kvalitativne promene na tim nivoima. Organski molekuli, naročito DNK i RNK, imaju ogromnu molekulsku težinu. Spiralni prostorni oblik molekula DNK i RNK pruža mogućnost kvalitativnog skoka u evoluciji materije. U unutrašnjem obimu spirale molekula DNK i RNK formira se stojeći talas dimenzionalnosti. Prečnik tih spirala mnogo puta premašuje dimenzije svih atoma i većine organskih i neorganskih molekula. Samo veoma veliki organski molekuli srazmerni su sa prečnikom spirale molekula DNK i RNK. Tako veliki organski molekuli u ćelijama su podvrgnuti delimičnom raspadu. Kao rezultat ovog raspada, koji predstavlja biohemijski proces, ostaju "krhotine" velikih organskih molekula. Ove "krhotine" imaju znatno manje dimenzije i slobodno prodiru u unutrašnji tunel spirale molekula DNK i RNK. Svi molekuli, koji usled svog kretanja prodiru u unutrašnjost spirale DNK i RNK, upadaju u zamku. Radijalna razlika dimenzionalnosti spirale molekula DNK i RNK primorava sve molekule, zarobljene u unutrašnji obim ovih spirala, da se kreću duž svoje ose. U svom kretanju duž ose, svi molekuli potpadaju pod udare razlike dimenzionalnosti, nastalih stojećim talasom unutrašnje zapremine molekula DNK i RNK 8. Za većinu molekula, uhvaćenih u ovu zamku, iznuđena razlika dimenzionalnosti je izuzetno visoka, usled čega oni postaju nestabilni i raspadaju se na primarne materije, koje ih formiraju. Pri tome se dešava obrazovanje molekula i atoma, koji održavaju stabilnost pod takvim razlikama dimenzionalnosti. Analogni procesi se odvijaju i pri radioaktivnom raspadu, pri kojem se oslobađaju primarne materije, i formiraju stabilni elementi sa znatno manjom atomskom težinom. Razlika između ovih procesa je u tome, što se radioaktivni atomi raspadaju sami, dok se unutar spirale molekula DNK i RNK raspadaju drugi molekuli. Unutrašnji obim molekula 8

Более подробно об этом см. главу 2. - 223 -


DNK i RNK može se posmatrati kao svojevrsna "crna rupa", koju je napravila živa materija. Veliki deo fizički guste materije, upada u tu "crnu rupu", nestaje i pretvara se u drugi oblik — slobodne primarne materije. Na taj način, stojeći talas dimenzionalnosti, stvoren spiralnom strukturom molekula RNK ili DNK, je DOVOLjAN USLOV za pojavu života i svesti. Ali, šta je to — svest?! Da se vratimo na procese formiranja pamćenja, a tačnije — dugoročnom pamćenju. Spoljni signal preko čula, u formi jonskog koda stiže do mozga, stvara eterični i astralni otisak na odgovarajućim nivoima neurona. U slučaju dugoročnog pamćenja, ovi otisci ostaju zauvek, ili u najmanju ruku, veoma dugo. Razmotrimo dva susedna neurona na eteričnom i astralnom nivou, koji imaju otiske jonskih kodova različitih spoljnih signala (Sl. 93.).

Sl. 93 - 224 -


Podsetimo se da mozak prima milione signala iz okruženja i, prema tome, sve više i više signala stvara otiske na eteričnim i astralnim nivoima neurona. Stoga, pored prethodnih otisaka pojavljuju se novi (Sl. 94 i Sl. 95.).

Sl. 94 - 225 -


Sl.95

- 226 -


Svaki novi spoljni signal koji stvara eterični i astralni otisak (dugoročno pamćenje), dodaje još jednu "ciglu" u izgradnji "objekta" svesti (Sl. 96. i 97).

Sl. 96. - 227 -


Sl. 97.

- 228 -


I ovaj proces "izgradnje" svesti traje do tada, dok se "udaljene" na sličan način strukture neurona na eteričnom i astralnom nivou NE ZGUSNU (Sl. 98 i 99.).

Sl. 98 - 229 -


Sl. 99.

Zgusnuvši se između sebe na eteričnom i astralnom nivou, strukture neurona mozga stvaraju horizontalno objedinjene neurone. I ako je do tog trenutka svaki neuron bio samo "komšija" - 230 -


svim ostalim, bez ikakve aktivne interakcije sa njima, onda posle zgušnjavanja strukture na eteričnom i astralnom nivou nastaje jedna OPŠTA STRUKTURA MOZGA NA ETERIČNOM I ASTRALNOM NIVOU NEURONA. Do tog trenutka postoji skup NE međudejstvujućih među sobom moždanih ćelija — neurona, posle tog trenutka, nastaje SISTEM međudejstvujućih između sebe na eteričnom i astralnom nivou neurona mozga (Sl. 100.).

Sl. 100. - 231 -


Kroz nastale zone zgušnjavanja između susednih neurona primarne materije počinju da teku od jednog neurona ka drugom i tako — do poslednjeg neurona u lancu zgušnjavajući međusobno eterična i astralna tela neurona. Analogno tome, mogu da posluže kanali koji povezuju između sebe reke, u kojima voda iz jedne reke može da uđe u drugu, a onda — u sledeću, itd, sve do okeana ili mora. A u slučaju, kada se "prva" reka uliva u malo jezero i pravac njenog toka može da bude suprotan pravcu gde se nalazi okean. Veza preko kanala, reklo bi se, naizgled je nemoguća. Tako i sabijanje otisaka spoljnih signala na eteričnim i astralnim nivoima omogućava, da primarne materije, oslobođene u procesu raspada jednog neurona mozga, počinju da zasićuju eterična i astralna tela neurona, koji su povezani sa njim u lanac. Na taj način nastaje cirkulacija primarnih materija NA eteričnom i NA astralnom nivou, a ne između njih, kao što se to dešava kod nesjedinjenih u lanac neurona mozga. Zgušnjavanje na eteričnom i astralnom nivou može se desiti samo između neurona - suseda. Shodno tome, signali okružujuće sredine, stvarajući eterične i astralne otiske kod neurona - komšija moraju da budu kvalitativno bliski jedni drugima. Zapravo bliski, a ne identični, kao što su, na primer, smaragdna boja i zelena, plava i tamno plava. Signali okolne sredine treba da budu dovoljno bliski jedni drugima, da izazovu promene kod neurona - suseda a u isto vreme da imaju neke razlike. Zapravo, ta mala razlika između spoljnih signala obezbeđuje stvaranje otiska na eteričnom i astralnom nivou između susednih neurona, što i stvara mogućnost njihovog zgušnjavanja. Zgušnjavanje eteričnih i astralnih tela susednih neurona, je kao i izgradnja mostova na gazištima, povezujući u jedan sistem, u celinu dva susedna neurona. Novi kvalitativno blizak spoljni signal stvara "most" između susednih neurona i tako dalje — od komšije do komšije. Kao rezultat takve "mostogradnje" u jedinstven sistem, u - 232 -


lancu povezanih neurona, koji na fizički gustom nivou nalazeći se na nekoj udaljenosti jedni od drugih ni pod kakvim okolnostima ne mogu da formiraju jedan sistem. Na taj način, fizički gusti neuroni mozga, koji je svaki deo krutog sistema i ne komuniciraju jedni sa drugima, stiču nove kvalitativne mogućnosti. Oni se sabijaju među sobom, kroz otiske na eteričnom i astralnom nivou neurona. Kao rezultat ovog procesa, na eteričnom i astralnom nivou neurona mozga pojavljuju se lanci, koji se sastoje od međudejstvujućih između sebe eteričnih i astralnih tela neurona. Po meri akumulacije mozgom informacija, kao posledica uticaja spoljne sredine kroz organe čula, broj takvih lanaca se povećava. Što su bogatije informacije iz spoljnog sveta, veći broj delova moždane kore formira svoje lance. Međutim, ovi lanci ostaju izolovani jedni od drugih. Samo kada mozak apsorbuje određenu količinu informacija, pri tome kvalitativno raznolikih, eterični i astralni lanci neurona spajaju se u jedan sistem. Kao rezultat toga, postaje moguće zgušnjavanje među sobom delova moždane kore, povezanih sa različitim čulima. Na primer, videvši jabuku, ne predstavlja veliki trud osetiti ukus, miris, dobiti ideju o njenoj tvrdoći, temperaturi, viskozitetu, itd. Pri tome, čak će sam početi da se stvara želudačni sok. Prethodno iskustvo sa jabukama daje mogućnost da se, samo pri prisustvu jednog od spoljnih faktora, dobije uvid u objekat u celini. Ova ideja je višestruka i skoro potpuna. Oko devedeset devet odsto informacija o jabuci može da se dobije samo na osnovu njenog izgleda, mirisa ili ukusa. Mozak sam stvara kompletnu informaciju o jabuci preko toga što je ceo spektar informacija o njoj spojen u jedan sistem na eteričnom i astralnom nivou neurona. Šta je "izostavio" mozak stvarajući "sliku" jabuke?! Samo neke karakteristike koje mozak nije u stanju da reprodukuje bez dodatnih informacija. U većini slučajeva, na primer, po izgledu je nemoguće dobiti ideju o tome da li je jabuka - 233 -


crvljiva ili nije. Ali, takva informacije ne menja glavno — jabuka i dalje ostaje jabuka... Mozak, kao sunđer, upija dolazeće iz spoljnog sveta informacije. Razlika od sunđera se manifestuje u tome, da se mozak pri tome kvalitativno menja, što se ne može reći za sunđer. Kvalitativna i kvantitativna raznolikost informacija, koje dolaze iz spoljnog sveta u mozak kroz organe čula, dovodi do toga da se na eteričnom i astralnom nivou mozga formira sistem, sjedinjenih u jednu celinu nekoliko stotina hiljada, a ponekad i mnogih miliona lanaca, koji se sastoji od eteričnih i astralnih tela neurona. U mozgu pod uticajem signala iz spoljašnje sredine stalno dolazi do pojave novih lanaca, od kojih svaki postaje deo opšteg sistema, "nadovezujući" se na već postojeće lance, stvarajući nova dodatna sabijanja između lanca. Pojavljuje se sve više i više "raskrsnica" između lanca u sistemu. To dovodi do toga, da primarne materije po tim "raskrsnicama" ne samo da zasićuju eterična i astralna tela neurona, ulazećih u sistem, već počinju i da kruže na eteričnom i astralnom nivou mozga u celini. I kao posledica ovog kretanja, dešava se zasićenje i akumulacija primarnih materija na eteričnom i astralnom nivou mozga. I kada to zasićenje dostigne kritični nivo, rađa se čudo SVEST. Zahvaljujući "raskrsnicama" lanaca, dešava se zasićenje primarnm materijama svih aktivnih neurona mozga, čime se stvara prilično kompletna slika sveta. Ali to nije sve. Zasićenje eteričnih i astralnih tela aktivnih neurona (aktivni neuroni su oni neurona koji učestvuju u formiranju lanaca) dovodi do promene njihovih sopstvenih nivoa dimenzionalnosti. Nastaje dodatna zakrivljenost prostora kod aktivnih neurona, što dovodi do toga da sopstveni nivoi dimenzionalnosti eteričnog i astralnog tela aktivnog i pasivnog neurona postaju različiti. I kada to zasićenje primarnim materijama, eteričnih i astralnih tela aktivnih neurona dostigne kritičnu vrednost, dodatna zakrivljenost dimenzionalnosti - 234 -


prostora postaje toliko velika da se DEŠAVA STEZANjE IZMEĐU ETERIČNIH I ASTRALNIH TELA AKTIVNIH I PASIVNIH NEURONA. А šta to znači?! A to znači, da se u mozgu dešava pojava novih lanaca aktivnih neurona BEZ spoljašnjeg signala. Drugim rečima, u mozgu se pojavljuju misli — reakcije, koje nisu direktan odraz stvarnosti. Čovek stiče sposobnost da SAMOSTALNO MISLI. Dolazi do rođenja SVESTI! A to znači, da je jedna od tajni prirode, ono što je rođeno iz haosa materije — MISAO — predstavlja zatvoreni lanac eteričnih i astralnih tela neurona, po kojoj cirkulišu primarne materije. Upravo zahvaljujući zatvorenim lancima i cirkulaciji primarnih materija po njima, čovek je u stanju da razmišlja, čovek je u stanju da misli. Upravo zahvaljujući činjenici da je ljudski mozak u stanju da stvori nove lance bez učešća uticaja iz spoljašnje sredine kroz organe čula, čovek može da stvori nešto novo, da sanja, da menja okružujuću prirodu, da prodre u dubine njenih tajni i da se distancira od njene realnosti. Ali da bi se to desilo, sistem treba da "sazri". Na početku realnost mora biti potpuno "nakupljena" na eteričnom i astralnom nivou neurona mozga. Haos sveta oko nas — to je prva stvar koja pada na bilo koje živo biće, koje je došlo na ovaj ludi i istovremeno prelep svet. Čovek — nije izuzetak od ovog pravila. Ali oluja haosa spoljašnjeg sveta nije dovoljna da se u dubinama ljudskog mozga pojavi slaba i krhka klica svesti. Informacije iz spoljnog sveta, nisu u stanju da stvore ovo čudo prirode iz jednog jednostavnog razloga — informacije, akumulirane tokom života jednog čoveka, jednostavno nisu dovoljne. Samo količina informacija stečena od strane velike grupe i koje svako usvoji, omogućava da se dogodi ovo čudo prirode. Ljudi van zajednice sebi sličnih pretvaraju se u veoma pametnu životinju, zapravo životinja je životinja, iako spolja neće biti ništa drugačije - 235 -


od "srećnika". Samo među sebi sličnim, upijajući, kao sunđer, iskustvo prethodnih generacija, stečeno tokom vekova čovečanstva, u ljudskom mozgu može da bukne iskra svesti... Hajde da pokušamo da shvatimo zašto postoji kritički obim informacija koji je potreban za pojavu svesti kod ljudi. Setimo se da je pojava svesti u vezi sa mogućnošću da mozak čoveka stvara nove lance bez uticaja signala iz spoljašnje sredine. Nakon rođenja, mozak deteta je — kao nenapisana knjiga, u kojoj je samo nekoliko praznih stranica, na koje treba zapisati prve linije. Svi neuroni mozga su u svom prvobitnom, devičanskom stanju i potpuno su identični jedni drugima. A to znači da oni imaju identične nivoe sopstvene dimenzionalnosti. Prvi uzdah protoka informacija iz spoljašnjeg sveta putem čula počinje da teče u mozak deteta. Zbog toga ćemo, neurone mozga, koji nisu izloženi informacijama iz spoljašnje sredine, zvati pasivnim. Signali iz spoljne sredine, preobrazuju se receptorima organa čula u jonske kodove, dostižu neurone, kvalitativno menjaju strukturu eteričnih i astralnih tela neurona mozga . Pri tome, kod ovih neurona varira nivo sopstvene dimenzionalnosti. Neurone mozga, kvalitativno modifikovane na eteričnom i astralnom nivou pod uticajem protoka informacija iz spoljašnje sredine, ćemo nazvati aktivnim. Aktivni neuroni imaju više nivoe dimenzionalnosti. Na taj način, na osnovu ovih oznaka mogu se definisati svi neuroni novorođenčeta, kao pasivni. Onda, po prijemu informacija u mozak iz spoljašnjeg sveta putem čula, kao rezultat formiranja dugoročne memorije, pojavljuju se aktivni neuroni, čiji broj stalno raste, po meri razvoja deteta. Počinje prva faza nakupljanja kvalitativnih promena u eteričnom i astralnom nivou neurona mozga. Mozak deteta upija sve informacije iz spoljašnjeg sveta. U fazi akumulacije dominira proces formiranja dugoročne memorije, što je neophodni preduslov brze akumulacije aktivnih neurona u mozgu deteta. Ako se iz jednog ili drugog razloga prekine proces - 236 -


formiranja dugoročne memorije u prvih 6-8 godina života deteta, njegov mozak praktično gubi mogućnost daljeg razvoja. Kao uzroci mogu biti nasledne bolesti, kao i infektivni procesi u cerebrospinalnoj tečnosti ili u kori velikog mozga. Ako se ima sreće, i sudbina poštedi od takve "pošasti", pre ili kasnije (naravno, po mogućstvu što pre) broj aktivnih neurona dostiže kritičan nivo. Pre nego što nastavimo analizu rađanja svesti, želeo bih da napomenem da informacije različitog kvaliteta izazivaju različite kvalitativne promene eteričnih i astralnih tela neurona mozga. Što je veći nivo sopstvene dimenzionalnosti eteričnih i astralnih tela aktivnih neurona mozga u fazi akumulacije, veći evolutivni potencijal dobija taj mozak. To postaje jasno, ako se setimo kvalitativne strukture ćelija i stepena uticaja nivoa sopstvene dimenzionalnosti eteričnog i astralnog tela na stanje kvalitativnih barijera (i mogućnost njihovog otvaranja) između eteričnog i astralnog, astralnog i prvog mentalnog nivoa (Sl. 40. 41. i 42.). Kako se menja nivo sopstvene dimenzionalnosti aktivnih neurona? Odgovor na ovo pitanje "leži" bukvalno na površini. Potrebno je samo da se setimo toga, da receptori organa čula pretvaraju signale iz okružujuće sredine u jonski kod. Jonski kod, dostignuvši neurone u mozgu, izaziva čitav niz hemijskih reakcija, zbog čega se neko vreme menja molekularna težina molekula DNK i RNK. Molekuli postaju "teži", što, zauzvrat, dovodi do promene u stepenu uticaja ovih molekula i neurona u celini na mikroprostor ćelije. I kao posledica toga, dolazi do promene kvalitativne strukture eteričnog tela neurona, a pod određenim uslovima i astralnog . Eterična i astralna tela neurona, zauzvrat, postaju "teža", takođe se menja i stepen njihovog uticaja na stanje okružujućeg mikroprostora. A u slučaju formiranja dugoročnog pamćenja, kvalitativne promene strukture eteričnih i astralnih tela postaju stalne ili, barem, - 237 -


dolgoročne. Dakle, signal iz spoljne sredine kvalitativno menja neurone mozga. I samim tim, od toga, kakva je priroda spoljnog signala, zavisi stepen kvalitativnih promena eteričnih i astralnih tela neurona mozga. Tako smo došli do razumevanja značenja kvaliteta informacija koje dolaze u mozak, i njihovu ulogu u procesima kvalitativnih promena eteričnih i astralnih tela neurona, bez čega kvalitativne barijere između eteričnog i astralnog, astralnog i prvog mentalnog nivoa ne mogu da se otvore. Kvalitet informacija postavlja i definiše potencijal razvoja mozga svakog čoveka. Hajde da definišemo kakva je uloga količine informacija. Aktivni neuroni formiraju lanac na eteričnom i astralnom nivou mozga. U lancu aktivni neuroni se zgušnjavaju između sebe svojim eteričnim i astralnim telima. Kao rezultat toga, primarne materije, oslobođene u procesima raspada fizički guste materije u fizički gustim telima neurona, počinju da teku od eteričnog i astralnog tela jednog neurona ka drugome itd, do krajnjeg neurona u lancu. Naravno, samo deo oslobođenih primarnih materija se "grana" iz vertikalne cirkulacije između nivoa i stvara horizontalno kretanje između eteričnih i astralnih tela neurona mozga. To stvara dodatno zasićenje ovih tela neurona, a to dovodi do povećanja sopstvenog nivoa dimenzionalnosti. Ali u isto vreme eterična i astralna tela aktivnih neurona gube primarne materije. Dakle, dešavaju se dva procesa — dodatno zasićenje primarnim materijama, kao rezultat horizontalnog kretanja po lancu i trajni gubitak primarnih materija eteričnih i astralnih tela aktivnih neurona. Ako su ova dva procesa, suprotna po suštini, otprilike jednaka, onda oni neutrališu jedni druge, i sav dodatni efekat zasićenja se praktično svodi na nulu. Kako se, onda, dodatni efekat zasićenja može sačuvati i dovesti do kvalitativne promene eteričnih i astralnih tela aktivnih neurona posebno i mozga u celini? A veoma je jednostavno. Da bi se to - 238 -


dogodilo, potrebno je smanjenje gubitaka primarnih materija eteričnih i astralnih tela aktivnih neurona, i povećanje kapaciteta dodatnog horizontalnog zasićenja. Smanjenje gubitaka može da se desi kada lanci aktivnih neurona postanu zatvoreni. A to, zauzvrat, može da se desi kao rezultat procesa zgušnjavanja među različitim lancima aktivnih neurona, što se može desiti kao rezultat haotičnog procesa zgušnjavanja ogromnog broja lanaca između sebe. Na taj način, haos informacija, apsorbovanih mozgom čoveka iz spoljne sredine, jeste preduslov za rađanje SVESTI. Dalje, za povećanje snage dodatnog horizontalnog zasićenja potrebno je da što je moguće veći broj aktivnih neurona formira jedan sistem, u kome se istovremeno odvijaju procesi raspadanja materije. A to postaje moguće, kada broj aktivnih neurona, sjedinjenih u jedan zajedničkui sistem, dostigne neku kritičnu vrednost. Shodno tome, kritični broj aktivnih neurona, sjedinjenih u jedan zajednički sistem, dovoljan je uslov za rađanje SVESTI. I opet, kritična vrednost broja aktivnih neurona, sjedinjenih u jedan zajednički sistem, postiže se spontano, pod uticajem istog haosa informacija, apsorbovanih mozgom čoveka iz spoljne sredine (kumulativnim iskustvom generacija za konkretnog čoveka javlja se spoljašnja sredina društvenog karaktera). Na taj način, određena količina haotičnih informacija iz spoljašnjeg okruženja je NEOPHODAN i DOVOLjAN uslov za pojavu SVESTI. U ovom trenutku smo došli do razumevanja OBRASCA o rađanju SVESTI na određenom nivou razvoja i organizacije žive materije. Homo Sapiens je, kako izgleda, zbog svojih specifičnosti vrste i kolektivne organizacije, prosto "osuđen" na rađanje svesti. Zbog svega ovog, čovek je u obavezi prema ekološkoj niši, koju on zauzima u ekološkom sistemu planete. Ekološki sistemi smenjuju jedni druge po meri razvoja života na planeti, savršeniji smenjuje primitivnije. - 239 -


I ovaj proces se nastavlja sve do tada, dok ne iznikne takav ekološki sistem, u kome će se pojaviti iskra svesti. Razvoj, bljesak ove iskre svesti dovodi do toga da nosioci te svesti počinju sami da upravljaju razvojem života na svojoj planeti, stvarajući razumne veštačke ekološke sisteme. Ono što je nemoguće, nažalost, to je da se priča o humanosti... A sada, vratimo se našim "ovcama". Vrednost kvantiteta i kvaliteta informacija apsorbovanih našim mozgom, nadam se da je pojašnjena iz gore navedenog. Još nije jasno pitanje o ulozi vremenskog intervala, "dodeljenog Uzvišenim" na pravo dobijanja iskre svesti. Da li Gospod Bog daje svakome od nas test sa vremenom, u kome moramo da se "nosimo" sa prioritetnim zadatkom — akumuliracijom dovoljno snage, da bi bar "zagrizli" koru jabuke znanja? Posegnimo još jedanupt na prava Gospoda Boga, nekako, još uvek nemamo šta da izgubimo. Pojava starosne granice, do koje dete treba da upije određene količine kvalitetnih informacija za to, da bi se u njemu zapalila iskra svesti, ima trivijalno objašnjenje. Obim glave, i shodno tome, broj neurona mozga novorođenčeta i odraslog čoveka se razlikuju, pri čemu je to veoma značajno. Nakon rođenja nastavlja se intenzivan rast obima lobanje, kao i proces podele neurona mozga. U osnovi ovaj proces se završava sa šest-osam godina života. Kao što je svima poznato, pri deljenju se dobijaju dve potpuno identične ćelije, u tom smislu i neuroni. Setimo se da su neuroni mozga podeljeni u dve kategorije — aktivni i pasivni. Aktivni neuroni imaju kvalitativne promene strukture eteričnih i astralnih tela, nastalih pod uticajem signala iz spoljašnje sredine. Pasivni neuroni nemaju kvalitativne promene i kvalitetom su identični jedni drugima, jer su se pojavili kao rezultat podele jedne ćelije i zbog toga su potpuni "blizanci". A to znači da svi pasivni neuroni imaju identične nivoe sopstvene dimenzionalnosti. To je, pri deljenju, praćeno povećanje - 240 -


obima mozga, pojavom novih pasivnih neurona sa minimalnim evolucionim nivoom. Dok se aktivni neuroni pod uticajem protoka informacija iz spoljašnje sredine, kvalitativno menjaju i imaju veći (u odnosu na pasivne neurone) evolucioni nivo. Dakle, pri deljenju aktivnih neurona, dobijeni neuroni su identični deljenom neuronu, "nasleđuju" dodatni evolucioni nivo. Zato je količina informacija, apsorbovana mozgom bebe u prvih šest-osam godina života, od ključnog značaja za pojavu razuma. Stvar je u tome, što su pasivni i aktivni neuroni podeljeni u periodu rasta mozga sa identičnim intenzitetom. Pri deljenju, količina aktivnih neurona raste geometrijskom progresijom. I ako ljudski mozak pod uticajem informacija iz spoljašnje sredine stekne neki kritičan broj aktivnih neurona, onda u vreme prestanka aktivnog rasta zapremine mozga, broj aktivnih neurona dostiže takve veličine, pri kojima dolazi do kvalitativnog skoka u evoluciji ćelija — one stiču sposobnost da kolektivno misle. I nije slučajno da je samo tri, maksimalno pet odsto, od ukupnog broja neurona mozga normalnog čoveka aktivno, a ostalih devedeset pet, devedeset sedam odsto neurona "spava". I što je najdosadnije, oni "spavaju" tokom celog života čoveka. Zašto je priroda stvorila takvu "spavajuću lepoticu" u mozgu čoveka, i kakav "princ" i uz pomoć kakvog "poljupca" može da se probude te neurone iz tog letargičnog sna?! A možda još nije vreme za buđenje te "uspavane lepotice" ljudskog mozga, možda čovek još nije spreman za to buđenje?! Može da bude da su snaga i mogućnosti spavajućeg dela mozga tako grandiozne i neverovatne, da bi bili bolje za sve: za samog čoveka i prirodu u celini, da se ovaj san nastavi? Dok traje... Neka traje sve do tada, dok svest čovečanstva ne dostigne određeni nivo zrelosti. Duhovna nezrelost — strašnija je od

- 241 -


nuklearne bombe i ekološke katastrofe na ivici na kojoj se nalazi planeta...

Beograd 2016. god.

- 242 -

Suština i Razum - Tom 1, Nikolaj Levašov

Recommend Documents