УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ ДС / СС СС 05/4-02 бр. 660/1-VIII/11 14.05.2015. године
ВЕЋЕ НАУЧНИХ ОБЛАСТИ ДРУШТВЕНО-ХУМАНИСТИЧКИХ НАУКА
Наставно -научно веће Филозофског факултета у Београду је на својој ХIX редовној седници, одржаној 14.05.2015. године – на основу чл. 231. став 1. алинеја 15. и 16. и члана 278. Статута Факултета, прихватило Извештај Комисије за докторске студије с предлогом теме за докторску дисертацију: СРБИЈА И УГАРСКА ОД 1402. ДО 1460. ГОДИНЕ , докторанда мр Стеле Гашпаровић . За ментора је ментора је одређен проф. др Андрија Веселиновић.
Доставити: 1х Универзитету у Београду 1х Стручном сараднику за докторске дисертације 1х Шефу Одсека за правне послове 1х Архиви
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Проф. др Василије Гвозденовић
Факултет
Филозофски
УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ
04/1-2 бр. 6/2731 Веће научних области друштвено -хуманистичких наука (Назив већа научних области коме се захтев упућује)
(број захтева)
15.05.2015.
(датум)
ЗАХТЕВ за давање сагласности на предлог теме докторске дисертације Молимо да, сходно члану 46. ст. 5. тач. 3. Статута Универзитета у Београду Универзитета », бр. 131/06), дате сагласност на предлог теме докторске дисертације :
(«Гласник
Србија и Угарска од 1402. до 1460. године (пун назив предложене теме докторске дисертације )
историја
НАУЧНА ОБЛАСТ
ПОДАЦИ О КАНДИДАТУ : Име, име једног име једног од родитеља од родитеља и презиме кандидата:
Стела (Иван) Гашпаровић Назив и седиште факултета на коме је стекао високо образовање :
Година
дипломирања :
1996.
Назив
магистарске
факултет,
Филозофски Београд
тезе
кандидата:
Дубровчани у Србији у време деспота Стефана Лазаревића
Назив факултета на коме је магистарска теза одбрањен : Година одбране магистарске тезе:
Обавештавамо вас да на
седници
2006.
Наставно-научно веће
14.05.2015.
Филозофски факултет
је одржаној
размотрило предложену тему и закључило да је тема подобна за израду докторске дисертације . ДЕКАН ФАКУЛТЕТА Проф. др Милош Арсенијевић
Додатак уз образац
1.
ПОДАЦИ О МЕНТОРУ
за кандидата Мр Стела Гашпаровић Име и презиме ментора: Др Андрија Веселиновић Звање: редовни професор
Списак радова који квалификују ментора за вођење докторске дисертације: 2
1.
Држава српских деспота, Београд 1995, 2006
2.
Vojska u srednjovekovnoj Srbiji, Vojnoistorijski glasnik 1–2 (1994) 385–422.
3.
Североисточна Србија у средњем веку , Историјски гласник 1–2 (1987) 43–74.
4.
Поморавље у српској средњовековној историји, Морава, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2006, 241–281.
5.
T ри повеље из XV века за манастире Тисмена и Водица, Стари српски архив
8
(2009) 183–203
Заокружити одговарајућу опцију (А, Б, В или Г): А) У случају менторства дисертације на докторским студијама у групацији техничко -технолошких , природно-математичких и медицинских наука ментор треба да има најмање три рада са SCI, SSCI, AHCI или SCIe листе, као и Math-Net.Ru листе. Б) У случају менторства дисертације на докторским студијама у групацији друштвено-хуманистичких наука ментор треба да има најмање три рада са релевантне листе научних часописа (Релевантна листа научних часописа обухвата SCI, SSCI, AHCI и SCIe листе, као и ЕRIH листу,
листу часописа које је Министарство за науку класификовало као М24 и додатну листу часописа коју ће, на предлог универзитета, донети Национални савет за високо образовање. Посебно се вреднују и монографије које Министарство науке класификује као М11, М12, М13, М14, М41 и М51.)
В) У случају израде докторске дисертације према ранијим прописима за кандидате који су стекли академски назив магистра наука ментор треба да има пет радова ( референци) које га, по оцени Већа научних области, квалификују за ментора односне дисертације. Г) У случају да у ужој научној области нема квалификованих наставника, приложити одлуку Већа докторских студија о именовању редовног професора за ментора.
ДЕКАН ФАКУЛТЕТА
Датум __________
М.П.
проф. др Милош Арсенијевић
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ У БЕОГРАДУ ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ПРЕДЛОГА ТЕМЕ ЗА ДОКТОРСКУ ДИСЕРТАЦИЈУ : „СРБИЈА И УГАРСКА ОД 1402. ДО 1460. ГОДИНЕ“ 1. ПРЕДМЕТ ИСТРАЖИВАЊА Држава српских деспота представљала је последњу фазу развоја српске средњовековне државности. Распадом Српског царства након смрти цара Душана, најездом Турака и кобним Косовским бојем, није била завршена историја средњовековне српске државе. Настојањем деспота Стефана Лазаревића и његовог наследника Ђурђа Бранковића били су обновљени државно уређење и државна организација. Земља деспота, формирана спајањем земаља Лазаревића, Бранковића и Балшића, по свом обиму није била мања од Србије XIII века, али је средиште државе било померено на север, ка Дунаву. Она је за узор имала државу Немањића са којом је настојала да одржи континуитет. Мађари су се, након што су од Немаца заустављени у свом продору у Западну Европу, настанили у област Паноније. За време владавине краља Стефана I Арпадовца, почетком XI века, држава је уједињена и организована по принципу западноевропских монархија. Током XII века, Угарска је постала значајан политички чинилац за земље са којима се граничила и једно од најјачих упоришта римокатоличке вере. Родбинско повезивање рашких жупана Вукановића с угарским двором, довело је до узајамних утицаја на политику и односе орођених династија. Везе између Србије и Угарске постале су интензивније и снажније нарочито током XIII и XIV века. Те везе обележили су савезништво, орођавање династија Немањића и Арпадоваца, али и сукоби и полагање права на Србију у угарској краљевској титулатури. Крајем XIII века изумрла је династија Арпадоваца и након унутрашњих борби, на угарски престо дошла је династија Анжујаца и тако је започело Анжујско доба угарске историје (1301-1387). Након изумирања династије Немањић, Угарска се умешала у сложене политичке односе српских обласних господара, међу којима је био кнез Лазар Хребељановић, који је постао вазал угарског краља Лудовика (Лајоша) I. Након смрти Лајоша I (1382.), Угарску су поново потресале борбе око краљевске круне.Тада су се за угарски престо сукобиле напуљска грана Анжујаца и немачки Луксембурговци. Кнез Лазар подржавао је тада напуљског кандидата за угарски престо и настојао је, да користећи подељеност угарских барона око избора кандидата прошири границе Моравске Србије.Заплет у Краљевини Угарској био је разрешен доласком на на угарски престо млађег сина чешког краља и римсконемачког цара Карла IV Луксембуршког,Сигисмунда (Жигмунда) Луксембуршког (1387-1437), који је био ожењен Маријом, кћерком угарског краља Лајоша I.За
време Жигмундове владавине, Угарска је спроводила веома утицајну политику на Балкану, нарочито у Србији и Босни. Овај владар је током своје дуге и могло би се рећи, бурне владавине, био активан и у политичким односима тј. ратовима са Млетачком републиком, Османским царством, у борби за царску круну Светог римско-немачког царства, путовао по Европи и председавао црвеним сабором у Констанци како би допринео оконачању Великог раскола у Римокатоличкој цркви, ратовао са Хуситима. Предмет истраживања овог рада требало би да буду, пре свега политичке везе Српске деспотовине и Краљевине Угарске, тј. политичке везе српских деспота Стефана Лазаревића, Ђурђа и Лазара Бранковића и угарских краљева Жигмунда Луксембуршког, АлбертаV Хабзбуршког, Владислава I Јагелонца, ЛадиславаV Посмрче (односно његовог намесника Јанка Хуњадија) и Матије Корвина. Такође, предмет истраживања биће и положај српских деспота у Угарској након завршетка српске средњовековне државности падом Смедерева под османлијску власт 1459. године. Како би српско-угарске политичке везе биле што темељније проучене и сагледане, предмет истраживања овог рада биће и положај Српске деспотовине према Турцима и њени односи с Османским Царством у време унутрашњих немира и грађанског рата након Бајазитове смрти, затим односи са султанима Мехмедом I, Муратом II, Мехмедом II Освајачем. Такође радом ће бити обухваћен и положај Византије и њени односи са Српском деспотовином и Османским царством.Пошто је хронолошки оквир рада период постојања државе српских деспота и њен положај између Угарске краљевине и Османског царства, радом ће прво бити обухваћене и политичке везе српских владара и Угарске до овог периода- период владавине српских династија Вукановић и Немањић, владавина кнеза Лазара и његов положај према угарској круни, Косовски бој и његове кобне последице по Србију, напади угарског краља Жигмунда на обезглављену Србију, прихватање вазалског положаја према турском султану од стране кнегиње Милице, учествовање тада кнеза Стефана као турског вазала у биткама: на Ровинама, код Никопоља, код Ангоре. Упоредо са овим догађајима биће изложене и политичке прилике у Угарској до 1402. године. Прекретница у владавини кнеза Стефана Лазаревића била је битка код Ангоре и пораз султана Бајазита од монголског владара Тимур Ленка. Због тога ће истраживачки део рада и почети 1402. годином.Враћајући се у Србију преко Цариграда, кнез Стефан је од византијског цара Јована VII Палеолога, тада савладара одсутног цара Манојла II, добио високу титулу деспота, по којој се Србија почела називати Деспотовином. Иако су се немири у Османском царству одразили и на међусобне односе Лазаревића и Бранковића, деспот Стефан је временом успео да учврсти централну власт. Постао је вазал угарског краља Жигмунда крајем 1403. или почетком 1404. године, како би оба владара међусобно постали савезници у борби против Османлија. Деспот Стефан је имао обавезу да долази на угарске саборе, учествује у њиховом раду, постао је члан Змајевог реда, добијао војну помоћ и велике земљишне поседе у Угарској од стране угарског краљаЖигмунда. Добивши Београд, деспот Стефан га је од запустелог угарског утврђења, изградио и начинио својом престоницом, политичким и привредним центром Српске деспотовине. Осим Београда, деспот Стефан је добио Мачву, Ваљево, Сокол, руднике Нађбању, Фелшебању, источну Босну са Сребрницом.Опасност од Турака приближила је Ђурђа Бранковића свом ујаку деспоту Стефану Лазаревићу и убрзала њихово
помирење. Након тога хришћанске снаге ( Српска деспотовина, Краљевина Угарска и Византија) допринеле су окончању грађанског рата и учвршћивању центалне власти у Османском царству. Иако је та помоћ била политичка грешка хришћана, владавина султана Мехмеда I донела је мир Српској деспотовини. Унапређено је рударство, трговина, развијали су се градови, ојачало српско грађанство. У својим рукама деспот Стефан је чврсто држао управу, спољну политику, судство, војску. Мехмедов наследник Мурат II није благонаклоно гледао на деспотове везе с Угарском, па је нападао на Србију и заузео делове њене територије. Пошто није имао потомство деспот Стефан је за свог наследника одредио свог сестрића Ђурђа Бранковића. На сабору у рудничкој Сребреници, код Страгара, пред целокупном српском властелом и представницима цркве обнародовао је ту одлуку. На сабору у бањи Тати, у Коморанској жупанији, у мају 1426. године, деспот Стефан је добио сагласност свог савезника и номиналног сизерена краља Жигмунда, да Ђурђа угарски краљ призна за наследника престола, уз признавање и убудуће вазалних обавеза према Угарској. Након изненадне смрти деспота Стефана, Поставши српски деспот, Ђурађ Бранковић је морао Угрима да врати престони Београд а Голубац су заузели Турци. Морао је себи да изгради нову престоницу-Смедерево. Пошто се деспотска титула у складу са византијском традицијом није наслеђивала, Ђурађ је титулу добио од византијског цара Јована VIII Палеолога 1429. године. Свестан да нема довољно снаге да води независну политику према својим неупоредиво јачим суседима, Турцима и Мађарима, он је као вазал и једних и других настојао да се међу њима одржи, али се при том ипак више ослањао на северног, хришћанског суседа-Угарску. Приликом Првог пада деспотовине под Турке 1439. године, склонио се у Угарску, са делом своје породице, двором и војном пратњом. Безуспешно се уплео у борбе за угарски престо, упражњен након смрти краља Алберта, настојећи да свог најмлађег сина Лазара ожени краљевом удовицом Јелисаветом. Када су му синови Гргур и Стефан били ослепљени, деспот Ђурађ је што својим утицајем, што новцем, успео да Угарску придобије за организовање великог крсташког похода против Турака, за који је благослов дао и римски папа. Крсташка војска коју су предводили угарски краљ Владислав, Јанко Хуњади и сам деспот, иако је кренула касно, у јесен 1443. године, успела је да сломи турски отпор и продре до Софије. Али зима је прекинула даље ратовање и могући слом Османлија, па се повукла у Угарску у јануару 1444. године. После примирја у Сегедину у јуну исте године, којим је српска држава обновљена, српски деспот се није придружио авантуристичким угарским походима који су катастрофално окончани код Варне 1444. и на Косову 1448. године. У лето 1456. Године, остарели српски деспот, учествовао је, заједно са ЈаношемХуњадијем, у одбрани Београда од султана Мехмеда II Oсвајача. Својом политиком и добрим познавањем турске војске, српски деспот је успео да продужи век српској средњовековној држави иако је она већ била осуђена на пропаст неминовношћуосманске експанзије. Наследник деспота Ђурђа, Лазар Бранковић је прихватио вазалне обавезе према Турцима али се више ослањао на Угарску, надајући се њеној помоћи и заштити од неверника. Али расцеп у српској владарској породици на проугарску и протурску струју само је ослабио српску државу. Када је начелство српско примио слепи Стефан, који је од угарског краља добио титулу деспота, настојањем угарског краља вођени су преговори о склапању брака између
најстарије Лазареве кћери Јелене и Стефана Томашевића, сина босанског краља. Иако је брак склопљен, номинална власт Стефана Томашевића окончана је само нешто више од два месеца трајања, падом Смедерева и Српске деспотовине у руке Османлија 20. јуна 1459. године. Преживели чланови српске владарске породице Бранковић склонили су се у Угарску, код краља Матије Корвина, сина Јаноша Хуњадија.
2. ЦИЉЕВИ ИСТРАЖИВАЊА
На основу необјављених и објављених историјских извора за историју Србије и Угарске у Средњем веку, истраживања многих историчара, до данас су обрађене разне теме о политичким везама Србије и Угарске. Те теме су део већих синтеза, сажетих прегледа, или представљају монографије, чланке, расправе и студије. Тема „Србија и Угарска од 1402. до 1460. године, није до сада посебно истраживана. Рад ће обухватити период од године када је Србија постала Деспотовина, па све до њеног коначног пада под Османлије и краја српске државности у Средњем веку.Циљ писања овог рада је да свеобухватно прикаже српско-угарске везе у овом периоду, положај Србије између Угарске и Османског царства, као и политичке прилике у државама у непосредном окружењу Српске деспотовине и Угарске Краљевине. 3. ОСНОВНЕ ХИПОТЕЗЕ
-Политичке везе Србије и Угарске континуирано су се развијале током целог Средњег века. Ти односи обухватали су савезништво, орођавање династија, сукобе, али и полагање права на Србију у угарској краљевској титулатури. -Угарска је била једно од најјачих упоришта католичанства у Европи током Средњег века. -Кнез Лазар је био вазал угарског краља. -Угарски краљ је напао Србију након Косовског боја и погибије кнеза Лазара. -Ангорска битка била је прекретница за даљи ток српско-угарских односа у Средњем веку. -Српски деспот Стефан Лазаревић постао је вазал угарског краља Жигмунда. Србија није била вазал већ само њен владар. -Деспот Стефан Лазаревић био је један од највећих земљопоседника у Угарској. -Деспот Стефан Лазаревић био је члан Змајевог реда и његов положај био је од великог значаја у угарској феудалној хијерархији. -Политички односи деспота Стефана и угарског краља нису почивали само на вазалној оданости већ су се заснивали и на сарадњи и пријатељству. -Уговор у Тати обавезивао је наследника деспота Стефана да прихвати постојеће вазалне обавезе према угарском краљу. -Српска деспотовина се налазила између вазалства према Угарској краљевини и Османском царству.
-Деспот Ђурађ се умешао у политичке борбе око угарског престола након смрти угарског краља Алберта V Хабзбуршког. -Српска деспотовина и Угарска организовале су велики крсташки поход против Османлија 1443.године. -Због опасности од Турака српски деспот Ђурађ је сарађивао са ЈаношемХуњадијем. -Одбрана Београда од Турака била је један од најзначајнијих догађаја у хришћанском свету тог доба. -Након смрти деспота Ђурђа у српској владарској породици дошло је до расцепа на проугарску и протурску струју. -Пад Српске деспотовине 1459. године означио је краја српске средњовековне државности. -Угарски краљ Матија Корвин покушао је системом одбране да заустави, продор Османлија преко угарских граница. 4. МЕТОД ИСТРАЖИВАЊА
Рад ће бити писан на основу проучавања објављених српских, угарских, дубровачких, турских и византијских историјских извора, као и научних радова који могу допринети проучавању положаја Србије и њених веза с Краљевином Угарском у овом периоду њихове средњовековне историје. 5. ЗНАЧАЈ ИСТРАЖИВАЊА Значај овог, пре свега истраживачког рада, требало би да буде у његовим свеобухватно проученим српско-угарским односима током Средњег века, посебно истраженим периодом који је назначен као предлог теме докторске дисертације а то је доба Српске деспотовине, као и кратки период након њеног коначног пада под османску власт. 6. СТРУКТУРА РАДА
У уводном делу биће изложени објављени српски и угарски извори који доприносе проучавњу политичких прилика у Србији и у Угарској у Средњем веку, нарочито за период Српске деспотовине, резултати истраживачког рада историчара о српско-угарским односима и везама у Средњем веку. У првом поглављу биће изложене политичке прилике у Србији и у Угарској, везе Србије и Угарске у време Немањића ( први део првог поглавља) као и везе и односи Краљевине Угарске и српских обласних господара-посебно Кнеза Лазара Хребељановића до Косовске битке (други део првог поглавља). Централни део рада(поглавља II, III, IV и V) биће посвећен времену када се Српска деспотовина стално налазила у процепу између Угарске краљевине и Османског царства, као и времену непосредно након пада Деспотовине под Османску власт (1459-1460). Обухватиће владавину деспота Стефана Лазаревића, Ђурђа и Лазара Бранковића, али и српске деспоте у Угарској краљевини. У оквиру ових поглавља, радом ће бити обухваћене и владавине уграских краљева Жигмунда
Луксембуршког, Владислава I Јагелонца, Ладислава V Посмрче, затим доба Јаноша (Јанка) Хуњадија и део владавине Матије Хуњадија Корвин. Закључак ће обухватити резултате истраживачког рада и проблеме са којима се докторант суочавао приликом писања рада.
Називи поглавља дати су оквирно, као и тезе. Извори и литература биће до завршетка писања рада знатно проширени.
СТРУКТУРА РАДА ТЕМА: „СРБИЈА И УГАРСКА ОД 1402. ДО 1460. ГОДИНЕ“ Садржај УВОД -Српска деспотовина, последња фаза развоја српске средњовековне –Почеци српско-угарских политичких односа у државности; средњем веку, повезивање рашких жупана Вукановићс с угарским двором и угарским краљевима из Арпадове династије, узајамни утицаји на политику и односе орођених династија; -Објављени српски и угарски историјски извори који доприносе бољем упознавању политичких прилика у Србији и у Угарској у Средњем веку, нарочито за период Српске деспотовине; -Резултати истраживања историчара који су проучавали историју Срба и Мађара као и историју Турака и њихове међусобне односе у Средњем веку.
Прво поглавље
СРБИЈА И УГАРСКА ОД ДРУГЕ ПОЛОВИНЕ XII
ВЕКА ДО 1389. ГОДИНЕ Први део првог поглавља - Владавина династије Немањић; - Савезнишво, орођавање Немањића и Арпадоваца, сукоби, полагање права на Србију у угарској краљевској титулатури; - Угарска као једно од најјачих упоришта католичанства; - Смена династија у Угарској (Арпадовци-Анжујци); - Уплитање Угарске у политичке прилике у Србији; Други део првог поглавља - КнезЛазар и Угарска, вазални односи; – Смена династија у Угарској (Анжујци-Луксембурговци), унутрашње борбе у Угарској око престола;
Друго поглавље
СРБИЈА И ЖИГМУНД ЛУКСЕМБУРШКИ
ОД КОСОВСКЕ ДО АНГОРСКЕ БИТКЕ (1389-1402) -Последице Косовске битке; -Политичке прилике у Србији у овом раздобљу; -Напади краља Жигмунда на Србију; -Политичке прилике у Угарској у овом периоду; -Битке: на Ровинама икод Никопоља;
Треће поглавље ДЕСПОТ СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ И УГАРСКА ОД 1402. ДО 1427. ГОДИНЕ -Ангорска битка и њене последице, унутрашње борбе у Османском царству; -Српска деспотовина између Угарске краљевине и Османског царства; -Деспот Стефан као угарски вазал, добијање Београда, Мачве, Сребрнице, деспотови поседи у Угарској; -Змајев ред, положај деспота Стефана у угарској феудалној хијерархији; -Деспот Стефан и Жигмунд Луксембуршки; -Деспот Стефан и односи са Византијом. Четврто поглавље ДЕСПОТ ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ И УГАРСКА ОД 1427. ДО 1456. ГОДИНЕ -Долазак деспота Стефана на власт; -Србија и Угарска до 1439. године; -Односи деспота Ђурђа и краља Жигмунда; -Прилике у Угарској за време кратке владавине Алберта V Хабзбуршког; -Уплитање деспота Ђурђа у политичке прилике у Угарској након Албертове
смрти;
-Први пад Деспотовине; -Србија и Угарска за време краља Владислава Јагелонца; -Организовање великог крсташког похода против Турака; -Српски деспот између Угарске и Турске; -Обнова Српске деспотовине; -Доба Јанка Хуњадија; -Пад Византије под османску власт; -Одбрана Београда; -Завршетак владавине деспота Ђурђа. Пето поглавље ПОСЛЕДЊЕ ГОДИНЕ СРПСКЕ ДЕСПОТОВИНЕ -Владавин Лазара Бранковића и односи с Угарском; -Расцеп у српској владарској породици, проугарска и протурска струја; -Пад Деспотовине и крај српске државности у Средњем веку; -Српски деспоти у Угарској.
ЗАКЉУЧАК
-Резултати истраживачког рада; -Проблеми са којима се аутор суочавао приликом писања рада. Скраћенице назива објављених историјских извора и периодичних публикација Извори Литература
Извори и литература ОБЈАВЉЕНИ ИЗВОРИ Б. де ла Брокијер, Путовање преко мора, Београд 1950. А. Веселиновић, Дубровачко Мало веће о Србији (1415-1460), Београд 1997. Ј. Gelcich-Thalloczy, Diplomatarium relationum Reipublicae Ragusinae cum regno
Hungariae, Budapest 1887. M. Динић, Грађа за историју Београда у средњем веку II, Београд 1958. М. Динић, Одлуке већа Дубровачке републике II, Београд 1964. Ducas, Istoriaturco-bizantina (1341-1462), ed. V. Grecu, Bucuresti, 1958. P. Engel, Magyarorszagvilagiarhontologiaja I-II, Budapest 1996. К. Јиречек, Споменици српски, Споменик СКА 11 (1892) 21-97. N. Jorga, Notes et extraitspourservier a l'histoiredescroisades au XV e siecle I-VI, Paris 1899-1915.
Гл. Елезовић, Турски споменици I, Београд 1940. Гл. Елезовић, Турски извори за историју јужних Словена, Братство 26 (1932) 51-
125. Š. Ljubić, Listine o odnošajihizmedju južnoga Slavenstva i Mletačke republike IV-X, Zagreb 1874-1891. В. Макушев, Историјски споменици Јужнога Словенства и околних народ II, Београд 1882. F. Miklosich, Monumenta SerbicaspectantiamhistoriamSerbiae, Bosnae, Ragusii, Vienae 1858. Б. Марковић, Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића, превод и правноисторијска студија, Споменик Сану 126, Београд 1989. Л. Мирковић, Старе српске биографије XV и XVII века, Београд 1936. К. Михајловић из Островице, Јаничарове успомене или Турска хроника, Београд
1996. С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњега века, Београд 1912. М. Орбин, Краљевство Словена, Београд 1968. F. Pesty-T. Ortvay, OklevelekTemesvarmegyeesTemesvarvarostortenetehez I, Pozsony 1896. М. Пуцић, Споменици србски I-II, Београд 1858, 1862. Н. Радојчић, Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића, Београд 1962. Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи I-VI, Београд 1902-1926, 1982-1988 (2). Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма I-1, I-2, Београд-Ср. Карловци 1929,1934. Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Ср. Карловци 1927. L. Thalloczy-A. Aldasy, CodexdiplomaticuspartiumregnoHungariaeadnexarum, Budapest 1907. А. Тheiner, Vetera monumenta Slavorummeridionaliumhistoriamillustrantia I-II, Romae 1863, Zagrabiae 1865. A. Theiner, Vetera monumenta historicaHungariamsacramillustrantia I-II, Osnabruck 1968.(2). G. Fejer, CodexdiplomaticusHungariaeecclesiasticusaccivilis X, Budae 1844. CodexdiplomaticuspatriusHungaricus, Budapest 1880. E. Fermendžin, ActaBosnaepotissimumecclesiasticacumincertiseditorumdocumentorum regestis ab anno 925 usque ad annum 1752, Zagrabiae 1892. K. Филозоф и његов живот Стефана Лазаревића деспота српског, приредио В. Јагић, Гласник СУД 42, Београд 1875, 222-328. F.Šišić, Nekoliko isprava iz početka XV stoljeća, Starine JAZU 39, (1938) 130-320. ЛИТЕРАТУРА М. Антоновић, Деспот Стефан Лазаревић и Змајев ред, ИГ 1-2 (1992) 15-23. М. Антоновић, Никола Кузански и припреме за борбу против Турака 1454. године, ИГ 1-2
(1987) 89-98. М. Антоновић, Папство и Србија у XV веку, додатак ИГ 1-2 (1993) 3-82. Ф. Бабингер, Мехмед Освајач и његово доба, Нови Сад 1968. М. Благојевић-Д. Медаковић, Историја српске државности I, Нови Сад 2000. М. Благојевић, Насеља у Мачви и питање српско- угарске границе, Ваљево-постанак и успон градског средишта, Ваљево 1994, 78-92. М. Благојевић, Савладарство у српским земљама после смтри цара Уроша, ЗРВИ 21
(1982) 183-212. И. Божић, Белешке о Бранковићима (1460-1480), Зборник ФФ у Београду XIII-1
(1976) 103-122. И. Божић, Дубровник и Турска у XIV и XV веку, Београд 1952. И. Божић, Немирно поморје XV века, Београд 1979. И. Божић, Српске земље у доба Стефана Лазаревића, Моравска школа и њено доба, Научни скуп у Ресави 1968, Београд 1972, 111-123. И. Божић, Успон привреде и учвршћивање краљевске власти, Годишњак друштва Историчара Војводине, Нови Сад 1974, стр. 41-50. А. Veselinović, Vojska u sreddnjovekovnoj Srbiji, VIG 1-2 (1994) 385-422. А. Веселиновић, Држава српских деспота, Београд 1995. А. Веселиновић, Забране и прекиди трговине у доба Деспотзовине, ИГ 1-2 (1983)
25-42. А. Веселиновић, Косовске алузије у повељама Стефана Лазаревића, Зборник Филозофског Факултета у Београду, серија А историјске науке XVIII
(1994)
179-197. А. Веселиновић, Североисточна Србија у средњем веку, ИГ 1-2 (1987) 43-74. Г. Витковић, Критички поглед на прошлост Срба у Угарској, Гласник СУД књ. XI, св. XXVIII старога реда (1870) 1-175. Р. Грујић, Један папски инквизитор XV века у Војводини, Гласник историјског друштва у Новом Саду 4 (1931) 437-440. М. Динић, Власти за време Деспотовине, Зборник ФФ у Београду X-1 (1968) 237-
244. М. Динић, За историју рударства у средњовековној Србији и Босни I-II, Београд 1955, 1962. М. Динић, Писмо угарског краља Жигмундабургундском војводи Филипу, Зборник МС за друштвене науке 13-14 (1956) 93-98. М. Динић, Српске земље у средњем веку, Београд 1978. Д. Динић-Кнежевић, Српска деспотовина према Турцима од пада Цариграда до опсаде Београда (1453-1456), Годишњак ФФ у Новом Саду 6 (1961)
126-142. Д. Динић-Кнежевић, Сремски Бранковићи, Истраживања 4 (1975) 5-47. Д. Динић-Кнежевић, Словенски живаљ у урбаним насељима средњовековне јужне
Угарске, Зборник МСИ 37 (1988) 7-42. П. Живковић, Битка код Добора 1394, Значења 5, Добој 1984, 55-61. П. Живковић, Први угарско-турски сукоби на тлу Босне. („Добојска битка“ 1415. године), Значења 3-4, Добој 1983, 149-157.
P. Engel, JanosHunyadi: The DecisiveYears of hisCareer (1440-1444). From Hunyadi to Rakoczi. WarandSociety in Central Europe, Brooklyin 1982. P. Engel, The Realm of St Stephen. A History of MedievalHungary 895-1526. London-New York 2005. А. Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања потискоПоморишке границе (1703), Нови Сад 1929. Н. Исаиловић-А. Фостиков, Повеља господина Ђурђа Бранковића којом потврђује слободе Грађанима Дебрецина, Мешовита грађа, књ. 33, стр. 57-68 Историја Београда I, Београд 1974. Историја српског народа I-II, Београд 1994. H. Inalčik, Osmansko carstvo. Klasično doba (1300-1600), Beograd 1974.
H. Inalcik, Pitanje Segedinskog mira i kriza turske države 1444. godine, preveo Ešref Kovačević Sarajevo 1965. К. Јиречек, Историја Срба I-II, Београд 1978. В. Јовановић, Борач и Честин. Прилог проучавању средњовековних градова у Србији ИГ 1-2 (1985) 7-34. Ј. Калић, Београд у средњем веку, Београд 1967. Ј. Калић, Деспот Стефан Лазаревић и Турци (1421-1427), ИЧ 29-30 (1982/3) 7-20. Ј. Калић, Дунав у ратовима XV века, Пловидба Дунавом кроз векове, Београд 1983, Стр. 109-127. Ј. Калић, Настанак државе и феудалног друштва, Годишњак друштва историчара Војводине, Нови Сад 1974, стр. 31-39. Ј. Калић, Палата српских деспота у Будиму, Зограф 6 (1975) 51-58. Ј. Калић, Срби у позном средњем веку, Београд 1994. И. Капитанфи, Византија, Турска и Угарска у последњим годинама Царства, ЗРВИ
18 (1978) 213-225. V. Klaić, Povijest Hrvata 3-5, Zagreb 1972. М. Костић, Опис војске Јована Хуњадија при поласку у бој на Косово, Гласник Скопског Научног друштва књ. 1, св. 1-2 (1926) 79-92. А. Крстић, Документи о угарским поседима деспота Ђурђа датим у залог Јовану Хуњадију 1444. године,Мешовита грађа-Miscellaneaкњ. 32 (2011) 125-156.
А. Крстић, Београдско писмо краља Жигмунда грађанима Шопрона (7. Новембар
1427) Мешовита грађа, књ. 33, стр. 21-36. М. Ласкарис, Византијске принцезе у средњовековној Србији, Београд 1926.
E. Malyusz, Kaiser Sigmund in Ungarn (1387-1437), Budapest 1990. Ч. Мијатовић, Деспот Ђурађ Бранковић I-II, Београд 1880, 1882. С. Мишић, Поход султана Мусе на Деспотовину 1413 и источна српско-турска граница, ИГ 1-2 (1987) 75-88. Ст. Новаковић, Срби и Турци XIV и XV века, Београд 1960. Ст. Новаковић, Последњи Бранковићи у историји и народном предању (1456-1502), Историја и традиција, Београд 1982, 121-278. М. Палић, Срби у Мађарској-Угарској до 1918. године, Нови Сад 1995. А.Е. Пико-Ст. Павловић, Срби у Угарској, Нови Сад 1883. Д. Поповић, Срби у Војводини књ. 1, од најстаријих времена до Карловачког мира 1699, Нови Сад 1957. М.Ал.Пурковић, Кнез и деспот Стефан Лазаревић, Београд 1978. F. Pesty, BrankovicsGyorgy race despota birtokviszonyaiMagyiarirszagon, Budapest 1877. Ј. Радонић, Западна Европа и балкански народи према Турцима у првој половини XV века Нови Сад 1905. Ј. Радонић, Наши деспоти током векова, Глас САН 219 (1956) 11-17. Ј. Радонић, Споразум у Тати 1426. године и српско-угарски односи од XIII до XVI века, Глас САН 187 (1941) 117-232. Ј. Радонић, Србија и Угарска у средњем веку, Војводина I, Нови Сад 1939, 128-144. F. Rački, Odnošaji srpskih despota i doselica nasprama kruni i kraljevini Hrvatskoj i
Ugarskog g. 1426-1503, Književnik II, Zagreb 1865., str. 476-488. И. Руварац, Стефан Лазаревић на повратку из Ангоре у Србију, Зборник Илариона Руварца I, Београд 1934, 79-87. И. Руварац, Деспот Стефан Лазаревић и Костнички сабор, Зборник И. РуварцаI, 530-534. И. Руварац, Порекло Сибињанина Јанка, Зборник, стр. 511-523. П. Рокаи, Боравак угарског краља Владислава I код Крушевца 1444. године, Зборник ФФ у Београду књ. 15-1 (Споменица Ивана Божића) 145-150. П. Рокаи, З. Ђере, Т. Пал, А. Касаш, Историја Мађара, Београд 2002. П. Рокаи, Краљ Жигмунд и Угарска према Србији после Косовске битке, Глас САНУ 378, Одељење историјских наука књ. 9, Београд 1996, 145-150.
P. Rokai, Poslednje godine balkanske politike kralja Žigmunda (1435-1437), Godišnjak FF U Novom Sadu knj. XII-1 (1969) 89-109.
П. Рокаи, Прилог познавању положаја Срба у Угарској у XV веку, Зборник за историју 6, Матица српска, Нови Сад 1972, стр. 87-91. М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Београд 1994. М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и Мачванска бановина, ИЧ 23 (1976) 23-37. М. Спремић, Срби и Флорентинска унија цркава 1439. Године, Зборник РВИ
XXIV-XXV (1986) 413-422. М. Спремић, Српски деспоти у Срему, Зборник радова Срем кроз векове, БеоградБеочин
2007, стр. 45-73. В. Стефановић, Краљ Матија и Српска деспотовина, Летопис МС књ. 330, св. 1-2, Нови Сад 1931, стр. 238-257. С. Ћирковић, Деспот Ђурађ Бранковић и угарско-турски преговори 1454. Године, Глас
280, одељење друштвених наука књ. 15, Београд 1971, стр. 1013-112. С. Ћирковић, Историја средњовековне босанске државе, Београд 1964. С. Ћирковић, О Ђаковачком уговору, ИГ 1-4 (1962) 3-10. С. Ћирковић, Косовска битка у међународном контексту, Глас 378, одељење историјских Наука књ. 9, Београд 1996, 49-69. С. Ћирковић, О деспоту Вуку Гргуревићу, Зборник ЛУ 6 (1970) 283-290. С. Ћирковић, Сталешка држава и покушај централизације (XV-XVI век), Годишњак друштва историчара Војводине, Нови Сад 1974, стр. 51-61. С. Ћирковић, Rascianiregalesкраља Владислава IЈагелонца, Зборник за историју 1, Матица српска, Нови Сад 1970, стр.79-81. С. Ћирковић, Средњи век, Војводина знаменитости и лепоте, Београд 1968, стр.
207-226. В. Ћоровић, Хисторија Босне I, Београд 1940. Б. Храбак, Куга у балканским земљама под Турцима од 1450. до 1600. године, ИГ 1-2 (1957) 19-37. F. Šišić, Bitka kod Nikopola, Glasnik ZM u BiH XXXVI (1924) 69-81. F. Šišić, Vojvoda Hrvoje VukčićHrvatinić i wegovo doba (1380-1416), Zagreb 1901. F. Šišić, Povijest Hrvata u vreme narodnih vladara, Zagreb 1925. Г. Шкриванић, Ангорска битка 1402, ВИГ 2 (1964) 53-76. Г. Шкриванић, Зашто деспот Ђурађ није учествовао у бици на Варни 1444, Весник Војног музеја 16 (1970) 227-230. Г. Шкриванић, Оружје у средњовековној Србији, Босни и Дубровнику, Београд 1957. M. Шуица, Завера властеле против кнеза Стефана Лазаревића 1398. године, ИГ 1-2 (1997) 7-25.
НАСТАВНО-НАУЧНОМ ВЕЋУ ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА У БЕОГРАДУ
РЕФЕРАТ О КВАЛИФИКОВАНОСТИ КАНДИДАТА И ПОДОБНОСТИ ПРЕДЛОЖЕНЕ ТЕМЕ ЗА ДОКТОРСКУ ДИСЕРТАЦИЈУ
Одлуком Одељења за историју изабрани у комисију за оцену образложења теме докторске дисертације „Србија и Угарска од 1402. до 1460. године“ коју предлаже мр Стела Гашпаровић, слободни смо да поднесемо следећи ИЗВЕШТАЈ
1. Основни подаци о кандидату
Мр Стела Гашпаровић рођена је у Земуну. Дипломирала је на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду 1996. године са просечном оценом 8.33, одбранивши дипломски рад под насловом „Однос између краља Милутина и Дубровника“. На истом одељењу Филозофског факултета у Београду уписала је постдипломске студије и одбранила је магистарски рад 2006. године под насловом „Дубровчани у Србији у време деспота Стефана Лазаревића“. Као професор историје ради у Филолошкој гимназији у Београду и у Медицинској школи, такође у Београду (Звездара). Тема докторске дисертације коју предлаже, наставак је њеног досадашњег интересовања за широки круг тема везаних за Српску деспотовину, нарочито за период владавине деспота Стефана Лазаревића. Покушавајући да што што свеобухватније проучи српско- угарске односе у периоду Српске деспотовине, анализирала је објављену историјску грађу као и богату и разноврсну литературу.
2. Предмет и циљ дисертације
Држава српских деспота представљала је последњу фазу развоја српске средњовековне државности. Распадом Српског царства након смрти цара Душана, најездом Турака и Косовским бојем, није била завршена историја средњовековне српске државе. Настојањем деспота Стефана Лазаревића и његовог наследника Ђурђа Бранковића били су обновљени државно уређење и државна организација. Земља деспота, формирана спајањем земаља Лазаревића, Бранковића и Балшића, по свом обиму није била мања од Србије XIII века, али је средиште државе било померено на север, ка Дунаву. Она је за узор имала државу Немањића са којом је настојала да одржи континуитет. Мађари су се, након што су од Немаца заустављени у свом продору у Западну Европу, настанили у област Паноније. За време владавине краља Стефана I Арпадовца, почетком XI века, држава је уједињена и организована по принципу западноевропских монархија. Током XII века, Угарска је постала значајан политички чинилац за земље са којима се граничила и једно од најјачих упоришта римокатоличке вере. Родбинско повезивање рашких жупана Вукановића с угарским двором, довело је до узајамних утицаја на политику и односе орођених династија. Везе између Србије и Угарске постале су интензивније и снажније нарочито током XIII и XIV века. Те везе обележили су савезништво , орођавање династија Немањића и Арпадоваца, али и сукоби и полагање права на Србију у угарској краљевској титулатури. Крајем XIII века изумрла је династија Арпадоваца и након унутрашњих борби, на угарски престо дошла је династија Анжујаца и тако је започело Анжујско доба угарске историје (1301–1387). Након изумирања династије Немањић, Угарска се умешала у сложене политичке односе српских обласних господара, међу којима је био кнез Лазар Хребељановић, који је постао вазал угарског краља Лудовика (Лајоша) I. Након смрти Лајоша I (1382), Угарску су поново потресале борбе око краљевске круне.Тада су се за угарски престо сукобиле напуљска грана Анжујаца и немачки Луксембурговци. Кнез Лазар подржавао је тада напуљског кандидата за угарски престо и настојао је, да користећи подељеност угарских барона око избора кандидата прошири границе Моравске Србије. Заплет у Краљевини Угарској био је разрешен доласком на угарски престо млађег сина чешког краља и римсконемачког цара Карла IV Луксембуршког, Сигисмунда (Жигмунда) Луксембуршког (1387–1437), који је био ожењен Маријом, кћерком угарског краља Лајоша I. За време Жигмундове владавине, Угарска је спроводила веома утицајну политику на Балкану, нарочито у Србији и Босни. Овај владар је током своје дуге и могло би се рећи, бурне владавине, био активан и у политичким односима тј. ратовима са Млетачком републиком, Османским царством, у борби за царску круну Светог римско-немачког царства, путовао по Европи и председавао црвеним сабором у Констанци како би допринео оконачању Великог раскола у Римокатоличкој цркви, ратовао са Хуситима. Предмет истраживања овог рада требало би да буду, пре свега политичке везе Српске деспотовине и Краљевине Угарске, тј. политичке везе српских деспота Стефана Лазаревића, Ђурђа и Лазара Бранковића и угарских краљева Жигмунда Луксембуршког, Алберта V Хабзбуршког, Владислава I Јагелонца, Ладислава V Посмрче (односно његовог намесника Јанка Хуњадија) и Матије Корвина. Такође, предмет истраживања биће
и положај српских деспота у Угарској након завршетка српске средњовековне државности падом Смедерева под османлијску власт 1459. године. Како би српско-угарске политичке везе биле што темељније проучене и сагледане, предмет истраживања овог рада биће и положај Српске деспотовине према Турцима и њени односи с Османским Царством у време унутрашњих немира и грађанског рата након Бајазитове смрти, затим односи са султанима Мехмедом I, Муратом II, Мехмедом II Освајачем. Такође радом ће бити обухваћен и положај Византије и њени односи са Српском деспотовином и Османским царством. Пошто је хронолошки оквир рада период постојања државе српских деспота и њен положај између Угарске краљевине и Османског царства, радом ће прво бити обухваћене и политичке везе српских владара и Угарске до овог периода – период владавине српских династија Вукановић и Немањић, владавина кнеза Лазара и његов положај према угарској круни, Косовски бој и његове последице по Србију, напади угарског краља Жигмунда на Србију, прихватање вазалског положаја према турском султану од стране Лазаревића, учествовање тада кнеза Стефана као турског вазала у биткама: на Ровинама, код Никопоља, код Ангоре. Упоредо са овим догађајима биће изложене и политичке прилике у Угарској до 1402. године. Прекретница у владавини кнеза Стефана Лазаревића била је битка код Ангоре и пораз султана Бајазита од монголског владара Тимур Ленка. Због тога ће истраживачки део рада и почети 1402. годином. Враћајући се у Србију преко Цариграда, кнез Стефан је од византијског цара Јована VII Палеолога, тада савладара одсутног цара Манојла II, добио високу титулу деспота, због чега се тадашња Србија у науци почела називати Деспотовином. Иако су се немири у Османском царству одразили и на међусобне односе Лазаревића и Бранковића, деспот Стефан је временом успео да учврсти централну власт. Постао је вазал угарског краља Жигмунда крајем 1403. или почетком 1404. године, како би оба владара међусобно постали савезници у борби против Османлија. Деспот Стефан је имао обавезу да долази на угарске саборе, учествује у њиховом раду, постао је члан Змајевог реда, добијао војну помоћ и велике земљишне поседе у Угарској од стране угарског краља Жигмунда. Добивши Београд, деспот Стефан га је од запустелог угарског утврђења, изградио и начинио својом престоницом, политичким и привредним центром Српске деспотовине. Осим Београда, деспот Стефан је добио Мачву, Ваљево, Сокол, руднике Нађбању, Фелшебању, источну Босну са Сребрницом . Опасност од Турака приближила је Ђурђа Бранковића свом ујаку деспоту Стефану Лазаревићу и убрзала њихово помирење. Након тога хришћанске снаге (Српска деспотовина, Краљевина Угарска и Византија) допринеле су окончању грађанског рата и учвршћивању центалне власти у Османском царству. Bладавина султана Мехмеда I донела је мир Српској деспотовини. Унапређено је рударство, трговина, развијали су се градови, ојачало српско грађанство. У својим рукама деспот Стефан је чврсто држао управу, спољну политику, судство, војску. Мехмедов наследник Мурат II није благонаклоно гледао на деспотове везе с Угарском, па је нападао на Србију и заузео делове њене територије. Пошто није имао потомство деспот Стефан је за свог наследника одредио свог сестрића Ђурђа Бранковића. На сабору у рудничкој Сребреници, код Страгара, пред целокупном српском властелом и представницима цркве обнародовао је ту одлуку. На сабору у бањи Тати, у Коморанској жупанији, у мају 1426. године, деспот Стефан је добио сагласност
свог савезника и номиналног сизерена краља Жигмунда, да Ђурђа угарски краљ призна за наследника престола, уз признавање и убудуће вазалних обавеза према Угарској. Након изненадне смрти деспота Стефана, његов наследник Ђурађ Бранковић је морао Угрима да врати престони Београд а Голубац су заузели Турци. Морао је себи да изгради нову престоницу – Смедерево. Пошто се деспотска титула у складу са византијском традицијом није наслеђивала, Ђурађ је титулу добио од византијског цара Јована VIII Палеолога 1429. године. Свестан да нема довољно снаге да води независну политику према својим неупоредиво јачим суседима, Турцима и Мађарима, он је као вазал и једних и других настојао да се међу њима одржи, али се при том ипак више ослањао на северног, хришћанског суседа – Угарску. Приликом Првог пада деспотовине под Турке 1439. године, склонио се у Угарску, са делом своје породице, двором и војном пратњом. Безуспешно се уплео у борбе за угарски престо, упражњен након смрти краља Алберта, настојећи да свог најмлађег сина Лазара ожени краљевом удовицом Јелисаветом. Када су му синови Гргур и Стефан били ослепљени, деспот Ђурађ је што својим утицајем, што новцем, успео да Угарску придобије за организовање великог крсташког похода против Турака, за који је благослов дао и римски папа. Крсташка војска коју су предводили угарски краљ Владислав, Јанко Хуњади и сам деспот, иако је кренула касно, у јесен 1443. године, успела је да сломи турски отпор и продре до Софије. Али зима је прекинула даље ратовање и могући слом Османлија, па се повукла у Угарску у јануару 1444. године. После примирја у Сегедину у јуну исте године, којим је српска држава обновљена, српски деспот се није придружио авантуристичким угарским походима који су катастрофално окончани код Варне 1444. и на Косову 1448. године. У лето 1456. Године, остарели српски деспот, учествовао је, заједно са Јаношем Хуњадијем, у одбрани Београда од султана Мехмеда II Oсвајача. Својом политиком и добрим познавањем турске војске, српски деспот је успео да продужи век српској средњовековној држави иако је она већ била осуђена на пропаст неминовношћу османске експанзије. Наследник деспота Ђурђа, Лазар Бранковић је прихватио вазалне обавезе према Турцима али се више ослањао на Угарску, надајући се њеној помоћи и заштити од неверника. Али расцеп у српској владарској породици на проугарску и протурску струју само је ослабио српску државу. Када је начелство српско примио слепи Стефан, који је од угарског краља добио титулу деспота, настојањем угарског краља вођени су преговори о склапању брака између најстарије Лазареве кћери Јелене и Стефана Томашевића, сина босанског краља. Иако је брак склопљен, номинална власт Стефана Томашевића окончана је само нешто више од два месеца трајања, падом Смедерева и Српске деспотовине у руке Османлија 20. јуна 1459. године. Преживели чланови српске владарске породице Бранковић склонили су се у Угарску, код краља Матије Корвина, сина Јаноша Хуњадија. На основу необјављених и објављених историјских извора за историју Србије и Угарске у Средњем веку, истраживања многих историчара , до данас су обрађене разне теме о политичким везама Србије и Угарске. Те теме су део већих синтеза, сажетих прегледа, или представљају монографије , чланке, расправе и студије. Тема дисертације „ Србија и Угарска од 1402. до 1460. године“, није до сада посебно истраживана. Рад ће обухватити период од године када је Србија постала Деспотовина, па све до њеног коначног пада под Османлије и краја српске
државности у Средњем веку. Циљ овог истраживања је да свеобухватно прикаже српско-угарске везе у овом периоду, положај Србије између Угарске и Османског царства, као и политичке прилике у државама у непосредном окружењу Српске деспотовине и Угарске краљевине. 3. Опис садржаја дисертације (структуре по поглављима )
У уводном делу биће изложени објављени српски и угарски извори који доприносе проучавању политичких прилика у Србији и у Угарској у Средњем веку, нарочито за период Српске деспотовине, резултати истраживачког рада историчара о српско-угарским односима и везама у Средњем веку. У првом поглављу биће изложене политичке прилике у Србији и у Угарској, везе Србије и Угарске у време Немањића (први део првог поглавља) као и везе и односи Краљевине Угарске и српских обласних господара, посебно Кнеза Лазара Хребељановића до Косовске битке (други део првог поглавља). Централни део рада (поглавља II, III, IV и V) биће посвећен времену када се Српска деспотовина стално налазила у процепу између Угарске краљевине и Османског царства, као и времену непосредно након пада Деспотовине под Османску власт (1459–1460). Обухватиће владавину деспота Стефана Лазаревића, Ђурђа и Лазара Бранковића, али и српске деспоте у Угарској краљевини. У оквиру ових поглавља, радом ће бити обухваћене и владавине уграских краљева Жигмунда Луксембуршког, Владислава I Јагелонца, Ладислава V Посмрче, затим доба Јаноша (Јанка) Хуњадија и део владавине Матије Хуњадија Корвин. Закључак ће обухватити резултате истраживачког рада и проблеме са којима се докторант суочавао приликом писања рада.
СТРУКТУРА РАДА ТЕМА: „СРБИЈА И УГАРСКА ОД 1402. ДО 1460. ГОДИНЕ“ Садржај Увод - Српска деспотовина, последња фаза развоја српске средњовековне државности; - Почеци српско-угарских политичких односа у средњем веку, повезивање рашких жупана Вукановићс с угарским двором и угарским краљевима из Арпадове династије, узајамни утицаји на политику и односе орођених династија; - Објављени српски и угарски историјски извори који доприносе бољем упознавању политичких прилика у Србији и у Угарској у Средњем веку, нарочито за период Српске деспотовине; - Резултати истраживања историчара који су проучавали историју Срба и Мађара као и историју Турака и њихове међусобне односе у Средњем веку. Прво поглавље СРБИЈА И УГАРСКА ОД ДРУГЕ ПОЛОВИНЕ XII ВЕКА ДО 1389. ГОДИНЕ Први део првог поглавља
- Владавина династије Немањић; - Савезнишво, орођавање Немањића и Арпадоваца, сукоби, полагање права на Србију у угарској краљевској титулатури; - Угарска као једно од најјачих упоришта католичанства; -Смена династија у Угарској (Арпадовци-Анжујци); - Уплитање Угарске у политичке прилике у Србији; Други део првог поглавља -Кнез Лазар и Угарска, вазални односи; -Смена династија у Угарској (Анжујци-Луксембурговци), унутрашње борбе у Угарској око престола; Друго поглавље СРБИЈА И ЖИГМУНД КОСОВСКЕ ДО АНГОРСКЕ БИТКЕ (1389–1402)
ЛУКСЕМБУРШКИ
ОД
- Последице Косовске битке; - Политичке прилике у Србији у овом раздобљу; - Напади краља Жигмунда на Србију; - Политичке прилике у Угарској у овом периоду; - Битке: на Ровинама и код Никопоља; Треће поглавље ДЕСПОТ СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ И УГАРСКА ОД 1402. ДО 1427. ГОДИНЕ - Ангорска битка и њене последице, унутрашње борбе у Османском царству; - Српска деспотовина између Угарске краљевине и Османског царства; - Деспот Стефан као угарски вазал, добијање Београда, Мачве, Сребрнице, деспотови поседи у Угарској; - Змајев ред, положај деспота Стефана у угарској феудалној хијерархији; - Деспот Стефан и Жигмунд Луксембуршки; - Деспот Стефан и односи са Византијом. Четврто поглавље ДЕСПОТ ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ И УГАРСКА ОД 1427. ДО 1456. ГОДИНЕ - Долазак деспота Ђурђа на власт; - Србија и Угарска до 1439. године; - Односи деспота Ђурђа и краља Жигмунда; - Прилике у Угарској за време кратке владавине Алберта V Хабзбуршког; - Уплитање деспота Ђурђа у политичке прилике у Угарској након Албертове смрти; - Први пад Деспотовине; - Србија и Угарска за време краља Владислава Јагелонца; - Организовање великог крсташког похода против Турака; - Српски деспот између Угарске и Турске; - Обнова Српске деспотовине; - Доба Јанка Хуњадија; - Пад Византије под османску власт; - Одбрана Београда;
- Завршетак владавине деспота Ђурђа. Пето поглавље ПОСЛЕДЊЕ ГОДИНЕ СРПСКЕ ДЕСПОТОВИНЕ - Владавина Лазара Бранковића и односи с Угарском; - Расцеп у српској владарској породици, проугарска и протурска струја; - Пад Деспотовине и крај српске државности у Средњем веку; - Српски деспоти у Угарској. Закључак - Резултати истраживачког рада; - Проблеми са којима се аутор суочавао приликом писања рада. Скраћенице назива објављених историјских извора и периодичних публикација. Извори Литература 4. Основне хипотезе од којих ће се полазити у истраживању :
Образлажући предлог теме своје докторске дисертације, мр Стела Гашпаровић је на основу до сада анализираних историјских извора и релевантне историографске и друге литературе поставила више хипотеза које би завршетком рада требало да буду потврђене или оспорене. – Политичке везе Србије и Угарске континуирано су се развијале током целог Средњег века. Ти односи обухватали су савезништво, орођавање династија, сукобе, али и полагање права на Србију у угарској краљевској титулатури. – Угарска је била једно од најјачих упоришта католичанства у Европи током Средњег века. – Кнез Лазар био је вазал угарског краља. – Угарски краљ напао је Србију након Косовског боја и погибије кнеза Лазара. – Ангорска битка била је прекретница за даљи ток српско-угарских односа у Средњем веку. – Српски деспот Стефан Лазаревић постао је вазал угарског краља Жигмунда. Србија није била вазал већ само њен владар. – Деспот Стефан Лазаревић био је један од највећих земљопоседника у Угарској. – Деспот Стефан Лазаревић био је члан Змајевог реда и његов положај био је од великог значаја у угарској феудалној хијерархији. – Политички односи деспота Стефана и угарског краља нису почивали само на вазалној оданости већ су се заснивали и на сарадњи и пријатељству. – Уговор у Тати обавезивао је наследника деспота Стефана да прихвати постојеће вазалне обавезе према угарском краљу. – Српска деспотовина се налазила између вазалства према Угарској краљевини и Османском царству. – Деспот Ђурађ Бранковић се умешао у политичке борбе око угарског престола након смрти угарског краља Ладислава V Хабзбуршког.
– Српска деспотовина и Угарска организовале су крсташки поход против Османлија 1443. године. – Због опасности од Турака деспот Ђурађ је сарађивао са Јаношем Хуњадијем. – Одбрана Београда од Турака била је један од најзначајнијих догађаја у хришћанском свету тог доба. –Након смрти деспота Ђурђа у српској владарсккој породици дошло је до расцепа на проугарску и протурску струју. – Пад Српске деспотовине 1459. године означио је крај српске државности у Средњем веку. – Угарски краљ Матија Корвин покушао је системом одбране да заустави продор Османлија преко угарских граница. 5. Методе које ће се у истраживању применити
Обављајући истраживања за своју докторску дисертацију мр Стела Гашпаровић је углавном применила уобичајени методолошки поступак историчара, идући логичним редом, подељеним у неколико истраживачких фаза: прикупљање и анализирање литературе, стручних текстова и чланака, прикупљање и селекција историјских извора, сагледавање целокупног материјала и израду тезе. Једна од главних карактеристика оваквог методолошког приступа је и настојање да се изврши анализа што богатије литературе и разноврсније изворне грађе, што све заједно омогућава поузданије закључке, богатство садржаја, уочавање свих његових сегмената, могућност доношења квалитетнијих тумачења и проверљивост целокупног текста докторске дисертације. 6. Очекивани резултати и научни допринос
С обзиром на до сада обављено истраживање, исцрпан попис објављених историјских извора, научну интригантност постављених хипотеза, разрађеност структуре будућег рада и показану истраживачку зрелост у образложењу предлога теме, очекујемо да ће мр Стела Гашпаровић реализацијом своје докторске дисертације допринети проширивању постојећих знања о Србији и Угарској у периоду постојања Српске деспотовине. Такође, очекујемо и поуздане истраживачке резултате о српско-угарским односима у периоду од 1402. до 1460. године.
7. Закључак
Анализирајући поднети предлог образложења теме докторске дисертације, изабрана комисија закључује да је мр Стела Гашпаровић квалификован кандидат, која као истраживач има потребну зрелост да у потпуности реализује предложену тему, нову у досадашњој историјској науци, а потребну ради проширења њених сазнања. Комисија такође закључује да детаљна структура рада показује како ће ово истраживање, уобличено у докторску дисертацију, бити од великих сазнајних и подстицајних добити за историјску науку и њена интересовања и потребе. Имајући
