Srpski Despoti i Velikaši u Ugarskoj

Srpski despoti i velikaši u Ugarskoj

55

Pitanja za kolokvijum – Despoti 1. Despot Vuk Zmaj Ognjeni Grgurević 2. Despot Stefan Branković 3. Despot Đorđe Branković – mitropolit Maksim 4. Despot Jovan Branković 5. Despot Ivaniš Berislavić 6. Despot Stefan Berislavić 7. Despot Radič Božić 8. Bakići 9. Car Jovan Nenad 10. Čelnik Radosav 11. Jakšići 12. Miloš Belmužević 13. Ovčarevići 14. Stefan Balentić 15. Stefan Štiljanović 16. Nikola Crepović 17. Srbi kao šajkaši

56

Despot Vuk Zmaj Ognjeni Grgurević Bertrandon de la Brokijer je prolazio kroz Srbiju 1433. Bio je zadivljen stasitošću i lepotom članova porodice despota Đurđa Brankovića. Grgur, najstariji, je tada imao 20 godina, Stefan 16, a Lazar 14. Despot Đurađ je imao i dve ćerke Maru udatu za sultana i Katarinu udatu za grofa Ulriha Celjskog. Grgur je komandovao vojskom u Smederevu prilikom opsade. Posle tri meseca Turci su zauzeli grad 18. avgusta 1439. Grgur (otac despota Vuka) i Stefan (otac despota Đorđa i Jovana) su 8. maja 1441. zatočeni i oslepljeni na turskom dvoru. Posle 1444. vratili su se na očev dvor, ali 1457. umro im je otac Đurađ. Despotski presto nasledio je Lazar, ali je umro 20. januara 1458. Grgur pređe Turcima, a slepi Stefan bude postavljen za despota. Lazareva ćerka Jelena se 1. aprila 1459. udala za bosanskog kraljevića Stefana, koga proglasiše za despota. Slepi despot Stefan je 8. aprila 1459. napustio Smederevo i prešao u Budim i odatle u Hrvatsku svojoj sestri Katarini Celjskoj. Sultan Mehmed II je potom krenuo na Smederevo, koje se bez borbe predade 20. juna 1459. Stefan, Jelena i njena majka Jelena, udovica Lazarova, napustiše grad i pređoše u Bosnu. Po padu Despotovine nestalo je despota kao državnih poglavara srpske države. Ličnosti sa ovom titulom će se javiti u Ugarskoj, ali oni će biti samo činovnici ugarskih kraljeva. Prvi koji je nosio ovu titulu bio je Vuk. Ne zna se kada je rođen i ko mu je majka, jer se ne zna ni da li se njegov otac Grgur ženio. Po jednom zapisu Grgurova žena zvala se Jelisaveta, a po narodnoj pesmi Anđelija. Moguće je da Grgur uopšte nije bio venčan i da je Vuk njegovo vanbračno dete. Ako se ženio to je moralo biti pre njegovog zatočenja, a Vuk je rođen pre zatočenja. Po Ilarionu Ruvarcu, Vuk je bio naturalni sin Grgurov i morao se roditi pre 1438. Upoznao je svoga dedu Đurđa (umro 1457), sećao se povratka Mare Branković u Srbiju (1451/52) i povratka svoga oca iz turskog zarobljeništva, koga je upoznao tek tada. Detinjstvo mu nije bilo lako. Vukov otac, Grgur Branković, posle smrti despota Đurđa, gajio je nadu da bi mogao da zauzme despotski presto. U tome je imao podršku despotice Jerine i Mare Branković. U maju 1457. Grgur, Jerina i Mara beže iz Despotovine, a sa njima je bio i mladi Vuk. Jerina je umrla u Rudniku, dok su Mara, Grgur i Vuk uspeli da se dočepaju Turske. Mara je od sultana Mehmeda II dobila imanje u Ježevu, gde je provela ostatak života. Grgur Branković je uz pomoć turske vojske koja je provalila u Despotovinu 1458. pokušao da se dočepa despotskog prestola koji je ostao upražnjen posle Lazareve smrti. 57

U narodnoj tradiciji zapamćen je kao veliki junak, kao Zmaj Ognjeni, ili Zmaj Ognjani, ili Zmaj od Ognja, ili Zmaj Despot. Zmaj Ognjeni Vuk je bio poslednji vitez-plemić, kome se pripisuju mitska obeležja nadzemaljske sile i junaštva. Nadimak Zmaj je možda dobio kao nosilac ordena Zmaja, koji se nosi na vratu o lancu, a ustanovio ga je kralj Sigismund posle pobede nad Bosancima 1408, pa je tim ordenom odlikovao despota Stefana Lazarevića, a Vuk ga je mogao dobiti 1469. Nije poznato da je Vuk imao ovaj orden. Mogao ga je naslediti od svog pretka Stefana, čije je posede u Sremu nasledio kao vazal ugarskog kralja. Možda je ovaj naziv dobio po svojim junačkim podvizima. Vuk se uspešno borio na strani Turaka. Bio je u službi rumelijskog beglerbega Isa-bega, gde je zauzima prilično uticajan položaj. Vuk je 1465. došao u Ugarsku sa jednim poslanstvom koje je po sultanovom nalogu, poslao smederevski sandžak-beg beogradskom zapovedniku Nikoli Iločkom, da ponudi kralju mir. Već tada Vuk je nosio titulu despota Raške, koju je uzeo nakon Grgureve smrti (1459). Kralj Matija je odbio ponudu, ali je uspeo da nagovori Vuka da stupi u njegovu službu, sa zadatkom da se bori protiv Turaka. Kralj mu je poklonio Slankamen i Kupinovo, a Vuk se oženio Barbarom iz hrvatske vlastelinske porodice Frankopan. Po nalogu rimskog pape i cara Fridriha oglasi kralj Matija rat svom nekadašnjem tastu (njegova žena Katarina bila je Pođebradova ćerka i umrla je 1463), češkom kralju Đorđu Pođebradu, zaštitniku husitske vere. Rat je trajao od aprila 1468. do Pođebradove smrti 22. marta 1471. Srbi i njihov zapovednik Vuk su se istakli vanrednom hrabrošću. Matija je oteo od Pođebrada Češku i Moravsku i uzeo naslov češkog kralja. Kralj Matija se novembra 1469. vratio u Budim i nagradio vojvode koje su se istakle u ratu sa Česima. Tom priliko Vuk je dobio grad Belu Stenu i distrikt Totuševinu 1469. Matija se zatim vratio u Češku, gde je presto zauzeo poljski princ Vladislav Jagelonac. U Ugarskoj je stvorena zavera da se Matija zbaci, a na njegovo mesto dovede drugi poljski princ Kazimir. Matija je uspeo da razbije zaveru i da bi velikaše što više vezao za sebe obdario je nekolicinu od njih na budimskom saboru (avgusta 1471) novim imanjima i titulama. Nikola Iločki je posato bosanaki kralj, a njegov sin Lovre sremski herceg. Vuk je tada dobio titulu despota kraljevine Srbije (Raške) 1471. Tada mu je kralj dodelio neka imanja koja su ranije pripadala despotu Đurđu. U ovo vreme, između 1469. i 1470, doselio se u Slavoniju Vladislav Hercegović, sin hercega Stjepana Vukčića Kosače, osnivača Hercegovine. Kralj Matija mu pokloni gradove Veliki i Mali Kalnik u križevačkoj županiji. Mađari su uz njegovu pomoć 1463. zauzeli Jajce.

58

Zavera ugarskih velikaša protiv Matije izazvala je rat Ugarske protiv poljskog kralja Kazimira. Poljska vojska je u drugoj polovini 1473. ušla u Ugarsku, ali je Matija sa svojim četama potuče i istera. Potom su sinovi kralja Kazimira, princ Kazimir i njegov brat Vladislav, kralj Češke sa 80.000 vojnika napali na Šlesku i Ugarsku. Srpske čete pod despotom Vukom i Dmitrom Jakšićem su se i ovog puta istakle po hrabrosti. U borbama je učestvovao i Miloš Belmužević, koji se hrabro borio i bio ranjen. Kralj Matija je 1474. pobedonosno završio rat sa Poljacima i Česima. Za pokazanu hrabrost despotu Vuku je dodelio grad Berkasovo (1474). Despot Vuk se naročito istakao junaštvom na južnoj granici protiv Turaka. Vuk se naročito istakao u ratu protiv Turaka (1475 – 76). Kralj Matija je zauzeo Šabac (Zaslon), posle 33 dana opsade. Grad je zauzet na prevaru. Matija se sa glavninom vojske povukao, pa su Turci pomislili da je odustao od opsade i predaju se veselju. Međutim, kad nastupi noć Matija se pojavi sa svojim četama i prodre u grad. Grad je branilo 5.000 janičara. Potom je Vuk krenuo na Srebrenicu u Bosni. On je poslao 150 svojih konjanika preobučenih u tursko odelo. Ovi se na vašaru pomešaju sa ostalim stanovništvom. Uspeli su da spreče zatvaranje gradske kapija, a uskoro je pristigao i Vuk sa svojim vojnicima. Zauzeo je i zapalio grad i zarobio oko 500 Turaka. Zatim je krenuo na Kučlat, čiji su stanovnici saznali za sudbinu Srebrenice i pokušali da dadu otpor. U borbi kod Zvornika bude Vuk ranjen u nogu, ali uspe da ga zauzme te se sa velikim plenom vrati u Šabac. Tada je preseljeno dosta srpskog stanovništva u Srem. Dok se kralj Matija odmarao u svom taboru kod Berkasova, smederevski sandžak-beg Ali-beg sa svojim bratom i vojskom pređe Dunav i opustoši kraj oko Temišvara. Kralj Matija pošalje jake odrede u Banat na čelu sa Vukom, Dmitrom Jakšićem i Petrom Docijem. Oni potuku Turke kod Požežene. Ali-beg jedva se spase, a njegov brat pogine. Vuk zarobi oko 300 Turaka te ih preda kralju. Vuk je pokušao sa osvajanjem Smedereva, prestonice svojih predaka, ali bez uspeha. Prisilio je Turke da napuste i spale varoš, i da se povuku u tvrđavu. Sa opsadom nije išlo, jer je jaka turska rečna flota sa uspehom branila grad sa dunavske strane. Opsada je trajala nekoliko meseci, ali kada je stigla turska vojska od 60.000 ljudi, Vuk je morao da se povuče preko Dunava. Zajedno sa Dmitrom Jakšićem učestvovao je u ratovima koje je 1477 – 79. vodio kralj Matija protiv cara Fridriha III. Srpske čete su ostavile, zbog pljačkanja i ubijanja, ružnu uspomenu u Austriji. Dok je Matija, koji je jedini bio takmac sultanu Mehmedu, trošio snagu države u zapadnim ratovima, od kojih Ugarska nikakva dobra nije videla, Turci su mirno osvajali dotle još nepokorene države po Maloj Aziji i

59

po Balkanu, sređivali su prilike u osvojenim krajevima i utvrđivali svoj položaj te su se tako pripremali na odsudan boj sa Ugarskom. Sa Dmitrom Jakšićem, Petrom Docijem i hrvatskim banom Ladislavom Egervarijem je 1480. učestvovao u strelovitom pohodu protiv Turaka, koji je poveden iz Jajca. Prodrli su sve do Vrhbosne (Sarajeva), koju su opljačkali i odatle proterali zloglasnog Daut-pašu. Vratili su se sa plenom natrag. Naredne godine pošao je u pohod na Turke, u kojem su još učestvovali Pavle Kinjiži, Dmitar Jakšić i Ladislav Razgonji. Vojska se okupila u Banatu kod grada Hrama na Dunavu. Vuk i Razgonji su trebali da svojim šajkama omoguće i osiguraju hrišćanskoj vojsci prelaz preko Dunava. Tom prilikom su potopljene 24 turske šajke. Kinjiži pošalje u izvidnicu Jovana Jakšića. Njega napadne zapovednik Golupca, sa 1.000 konjanika, ali ih Jovan potuče, a njihovog zapovednika uhvati pred kapijom grada i odesče mu glavu. Hrišćani su prešli preko Dunava i osvojili gradove Braničevo i Kruševac i oplenili taj kraj. Stanovništvo (oko 50.000) su preselili u Banat u okolinu Temišvara. Sa Pavlom Kinjižijem i Petrom Docijem 1482. kod Bečeja je razbio jedan odred turskih konjanika, koji je krenuo u Banat u pljačku. Poveljom od 14. aprila 1482. Vuk je dobio Komogojno i Gradisu sa tributom i pripadajućim posedima. Kralj Matija darovao mu je i tvrđavu Kostajnicu u Hrvatskoj. Vuk je leta 1483. posredovao za mir između kralja Matije i sultana Bajazita II. Ovu misiju poverio mu je sam sultan, koji je želeo da sa kraljem dogovori primirje. Vuk je želeo da od sultana dobije oblast ranije srpske despotovine. U pregovorima su učestvovali, sa sultanove strane sklav Murat, a sa Vukove sluga Jovan. Pregovori nisu uspeli. Oktobra 1483. Turci su provalili, preko Hrvatske, u Kranjsku i Korušku, opljačkali ih i porobili. Na povratku ih dočekaju na Uni hrvatski ban Matija Gereb, Bernadin Frankopan, Vuk i neki hrvatski velikaši. Bitka je trajala dva dana i svršila se potpunim porazom Turaka. Vuk je boravio u Slankamenu i Berkasovu, rezidenciji koja je bila najbliža Bosni, gde je bio kapetan. Podigao je manastir Grgeteg i tu smestio mošti svoga oca Grgura Brankovića (monah German). Možda je on podigao manastir Privina Glava. Vuk je umro 16. aprila 1485, bez potomstva, dosta mlad. Njegova žena Barbara, iako katolkinja, priložila je crkvi Svete Bogorodice na Trsatu kod Sušaka relikvijar iskovan u srebru, sa srpskim natpisom. Ona se 1495. udala za hrvatskog vlastelina Franju Berislavića. Žitije Vuka Grgurevića nije napisano, niti je proglašen za sveca, dok je ostale legitimne Brankoviće crkva proglasila za svece.

60

Despot Stefan Branković Sin despota Đurđa Brankovića. Brat Grgurov i Lazarov. Zajedno sa Grgurom 8. maja 1441. zatočen i oslepljen na turskom dvoru. Posle 1444. vratio se na očev dvor. Posle smrti despota Đurđa despotski presto nasledio je Lazar, ali je umro 20. januara 1458. Grgur pređe Turcima, a slepi Stefan bude postavljen za despota. Lazareva ćerka Jelena se 1. aprila 1459. udala za bosanskog kraljevića Stefana, koga proglasiše za despota. Slepi despot Stefan je 8. aprila 1459. napustio Smederevo i prešao u Budim i odatle u Hrvatsku svojoj sestri Katarini Celjskoj. Odatle je prešao u Albaniju, gde se oko 1461, u svojoj 44. ili 45. godini, oženio Angelinom, ćerkom katoličkog arbanaškog velikaša Đorđa Arijanita Komnena Topije Golema, a svastikom Skender-begovom, koja ga je verno pratila kroz život. Venčanje je obavljeno u Skadru. Posle ženidbe preselio se na područje Mletačke republike, čiji je patricij bio već od 1435. Venecija ga je lepo primila i novčano pomogla. Kupio je 1465. sa svojom sestrom Katarinom, udovicom grofa Ulriha Celjskog, Beograd (kod Udina) u Furlaniji, tada u mletačkoj državi, i tu se smestio. Beograd je pripadao goričkom grofu Leonardu. U Furlaniji je živeo u veoma teškim prilikama. To se vidi iz bedne pomoći koju mu je pružala Mletačka republika. Određena mu je 1478. stalna pomoć, za tri godine, po 50 dukata mesečno. Sa ženom je imao troje dece: Đorđa, Jovana i Maru. Sa Dubrovnikom je održavao prijateljske odnose. Pred smrt, 1476, preporučio je Dubrovačkom veću svoju ženu i decu. Despot Stefan je umro 9. oktobra 1476. ostavivši ženu u veoma teškim prilikama: u tuđem svetu, sa malom decom a sa veoma skromnim materijalnim sredstvima. Najstariji sin Đorđe jedva ako je imao 14 – 15 godina. Već krajem 1484, ili početkom 1485, despot Stefan bio je proglašen, u Beogradu u Furlaniji, za svetitelja. Život Angeline i dece u tuđini nije bio ugodan. Susedi su stalno uznemiravali Angelinu i njenu porodicu. Republika je morala da šalje vojnike da je zaštite. Po savetu Katarine, grofice celjske (udovica grofa Ulriha Celjskog koga je u Beogradu 1456. ubio jedan pristalica Hunjadijeve stranke), krene ona sa svoja dva sina odmah po smrti svoga muža caru Fridrihu III u Beč da ga moli za pomoć i zaštitu. Car Fridrih iziđe njenoj molbi u susret, uzme joj zamak Vajtersfeld u Kranjskoj u zalog, a ona mu, zajedno sa sinovima, položi zakletvu vernosti 1479. Od 1480. pokušavala je u dogovoru sa Katarinom da proda Beograd u Furlaniji. Pošto se nije našao podesan kupac, poklonila je Beograd bivšem vlasniku Leonardu. 61

U vreme kada je Angelina sa sinovima boravila u Beču car Fridrih III vodio je rat protiv kralja Matije Korvina. Posle osvajanja Hajnburga i Bruka, Matija je 15. aprila 1485. zauzeo gradić Kalenberg pored Beča. U Beč je svečano ušao 1. juna 1485. Tu je našao despoticu Angelinu i njene sinove i tu mu je stigla vest o smrti despota Vuka. Kralj Matija je ponudio Angelininim sinovima da zauzmu upražnjeno dostojanstvo srpskih despota u Sremu. Dok su vođeni ovi pregovori, posredovanjem cara Fridriha III udala se Angelinina ćerka Mara, u svojoj 19. godini, za Bonifacija III, markgrofa monferatskog, udovca bez dece, od blizu šezdeset godina. Venčanje je obavljeno u Insbruku, uz prisustvo samog cara. Suprug nije prisustvovao venčanju, nego je ono obavljeno prokuracijom, to jest u njegovom odsustvu. Mara je otpravljena u Kazale, mesto stalnog boravka svog muža. U pratnji se nalazio i njen brat Đorđe. Ženidbeni ugovor je načinjen 17. oktobra 1485. Majka i brat su se obavezali da će joj u ime miraza isplatiti 10.000 dukata. Mara je sa mužem imala dva sina: Viljema Đovanija i Đovanija Đorđa Sebastijanija. Bonifacije je umro 1493, a ubrzo za njim umrla je i Mara (1495) u svojoj 29. godini. Savremenici su neobično hvalili njenu lepotu, čistotu i plemenitost njene duše. Deci je postavljen za tutora Konstantin, Marin brat od ujaka. Kada su otpratili Maru kod njenog muža, Brankovići su se vratili u Kranjsku i tu boravili sve do smrti despota Vuka Grgurevića. Sa njim nisu održavali nikakve kontakte. Po legitimnom pravu despotska titula nije trebala pripasti Vuku, već slepom Stefanu Brankoviću i njegovim sinovima, Đorđu i Jovanu. Oni su smatrali Vuka uzurpatorom, ali su bili suviše ponosni da bi, iako su se nalazili u teškoj situaciji, zatražili od njega pomoć. Tada je iznenada stigao poziv iz Ugarske za oba brata.

62

Despot Đorđe Branković – mitropolit Maksim Sin je slepog Stefana Brankovića i Angeline. Brat Jovanov i Marin. Kralj Matija je, po smrti despota Vuka, pozvao braću 1486. u Ugarsku. Matijin poziv zatekao ih je u Kazalu. Odavde su braća krenula sa majkom i moštima svoga oca preko Beča u Budim, gde su posetili kralja Matiju. Iako su bili vazali cara Fridriha III, njegovog ljutog protivnika, Matija je Đorđu dodelio titulu despota, namesto preminulog Vuka, a Jovanu dao titulu barona. Kralj je Đorđu, uz despotsku titulu, dodelio gradove Kupinovo i Berksaovo u zalog za 12.000 dukata. Matija je ratovao sa Fridrihom i 1485. uspeo da uđe u Beč. Preko Budima stigla je porodica, 15. februara 1487, u Kupinovo gde je, u crkvi Svetog Luke, položila kovčeg sa Stefanovim moštima. Matija Korvin je sigurno imao svoju računicu kada je pozvao Đorđa i Stefana u Ugarsku. Smrću despota Vuka izgubili su Srbi u Ugarskoj vođu oko koga su se okupljali. Morala se pojaviti neka nova ličnost koja će tu ulogu preuzeti. Kralj Matija se morao pobrinuti da on bude taj koji će postaviti novog despota, koji će odgovarati prvenstveno njegovim interesima. Znao je da ime Brankovića magično deluje na Srbe u Ugarskoj i da je potrebno obezbediti kontinuitet Brankovića kao despota. Pošto su uz despotsku titulu išla i ogromna imanja širom Ugarske preporučljivo je bilo da ugarski kralj postavi Srbima despota, a ne da ga oni između sebe biraju. To ne bi moglo proći bez sukoba što bi smanjilo moć srpskih šeta na južnoj granici. Dolazak nekog od Brankovića presekao bi svaku diskusiju o ličnosti despota. Despot je trebalo da veže za sebe veliku masu Srba, koji su predstavljali odlične ratnike, vernu i sposobnu vojsku. Brankovići su se naselili u Sremu. U Kupinovu u crkvi Svetog Luke su položili kovčeg sa Stefanovim moštima. Despot Đorđe je dobio velika imanja i morao je da izdržava vojni odred od 1000 konjanika sa kojima je ratovao na onim mestima na koje ga pošalje kralja Matija. Despot Đorđe nije imao onakvih sukoba sa Turcima, kakvih je imao despot Vuk. Mir između Ugarske i Turske još je bio na snazi, a granica u Sremu i Slavoniji relativno mirna. U to vreme Matija je ratovao po Austriji i tu je Đorđe ispunjavao svoju vazalnu obavezu. Despot Đurađ nije bio veliki ratnik, ali je bio izvanredan dipolomata. Kulturan čovek, finih gospodstvenih crta. Obrazovan i inteligentan sa mnogo iskustva po stranim dvorovima mogao je kralju Matiji da posluži daleko više u finim političkim stvarima na dvoru nego na bojnom polju. Matija je bio zainteresovan da Đorđa oženi onako kako on smatra da je dobro. 63

Đorđe je na budimskom dvoru stekao lepe simpatije. Kralj ga je oženio Izabelom, princezom iz napuljske, aragonske dinastije, bliskom rođakom žene kralja Matije, Beatriče. Brak između Đorđa i Izabele nije bio srećan i supruzi su se ubrzo razišli. U Đorđevom životopisu se kaže da je do razvoda došlo stoga što je on želeo da mu žena napusti katoličku jeres. Možda je ovaj razvod braka uticao da je despot Đorđe posle smrti kralja Matije istupio kao neprijatelj udove kraljice Beatriče, njegove druge žene. Ona je bila ćerka Ferdinanda Aragonskog, kralja Aragona i Sicilije, i sa njom se venčao 22. decembra 1476. U samo jutro 6. aprila 1490. kralj Matija Korvin je umro. Sumnjalo se da je kralj otrovan. Najsumnjivija je bila kraljica. Kralj nije imao zaklonitih nalsednika. Sa jednom devojkom iz Šleske imao je sina Ivaniša. Poveravao mu je državne funkcije i predstavljao ga kao naslednika, ali kraljica je to nastopjala da spreči. Pitanje nasleđa Matije Korvina uvelo je Ugarsku u novi talas građanskog rata. Ugarski velikaši se skupe na Raškom polju da izaberu novog kralja, ali nisu mogli da se slože među sobom. Pored Matijinog sina Ivaniša tražili su za sebe ugarsku krunu češki kralj Vladislav Jagelonac, njegov brat poljski kraljević Albert i austrijski nadvojvoda Maksimilijan Habzburgovac, sin cara Fridriha III. Na sabor su 13. jula 1490. stigli vlastela i plemići iz Slavonije sa 7.000 konjanika. Predvodili su ih grof Mihailo Blagajski, herceg Lovra Iločki i despot Đorđe, svi pristalice Ivaniša Korvina, te i oni uzmu učešća u izboru. U borbama oko prestola Brankovići su se prvo držali uz Ivaniša, zatim uz cara Fridriha III, a najposle uz Ladislava Jagelonca. Za kralja je izabran Ladislav Jagelonac. On se sa Ivanišem Korvinom lako nagodio. Dao mu je titulu jajačkog i hrvatsko-slavonskog bana. Ladislavov brat poljski kraljević Albert udario je na Ugarsku i bio potučen. I Maksimilijan Habzburški je napao na Ugarsku i zauzeo Stoni Beograd, ali su ga čete na čelu sa Milošem Belmuževićem porazile i prognale iz zemlje. U to vreme Jovan Zapolja je krenu na Čehe i naneo im poraz kod Košica 1490. Tih godina braća su bila u zavadi sa najmoćnijim sremskim velikašem, Lavrentijem Ujlakijem, a kasnije sa Nikolom Banfijem. Zauzeli su oni 1494, Ujalkijeve gradove Mitrovicu i Orahovicu. Braća su 1497. držala Irig. Zapovednik utvrđenja bio je Vuk Kolaković. Od 1493, zbog zasluga učinjenih kralju Ladislavu Jageloncu, javlja se i mlađi brat Jovan sa despotskom titulom. Braća su darivala svetogorske manastire Svetog Pavla i Esfigmen. Na poveljama su se potpisali i mati i oba brata. Slabi kralj Ladislav oduzeo je Srbima po nagovoru plemstva, a naročito katoličke crkve, povlastice koje im je dao kralj Matija, a po kojima su bili oslobođeni od palćanja desetka katoličkom sveštenstvu. Ugarski 64

kraljevi davali su povlastice Srbima pojedincima, srpskim naseljima i srpskom narodu kao celini. Među prve povlastice spada i ona povlastica da Srbi u Vukovskoj županiji desetak plaćaju postepeno. Najznatnije privilegije Srbi su dobili kao etnička grupa od kralja Matije. Po III i IV zakonskom članu Državnog sabora održanog u Budimu 1481. oslobođeni su od plaćanja desetka katoličkom sveštenstvu sa motivacijom da bi se ovaj narod u što većem broju preselio u Ugarsku. Ovu odluku je potvrdio i Ugarski sabor iz 1495. Sledeće godine (1496) kralj Ladislav je, na nagovor sveštenstva i plemstva, dekretom poništio Srbima prava koja su dobili 1481. i 1495. Srbima je 1504. zabranjeno da se naseljavaju na slobodnim državnim zemljištima, nego samo na vlastelinskim. Tako je na njih udaren dvsotruki namet. Već 1496. došao je despot Đorđe u sukob sa kaločkim nadbiskupom što su njegovi kmetovi odbili da plaćaju desetak. Kralj naredi da se desetak silom ubere. Despot se ipak obrati nadbiskupu sa molbom da odustane od traženja desetka. Nadbiskup mu u pismu odgovori kratko i uvredljivo da on Srbima ne može oprostiti desetak, jer tima prihodima izdržava vojsku. Ubrzo posle toga despot Đorđe, naročito odan veri i knjizi, se zamonašio. U kupinskoj crkvi postrigao ga je iguman kučajskog manastira Ždrela za monaha davši mu ime Maksim. Kasnije ga je sofijski mitropolit Kalevit, koga je Maksim pozvao sebi, rukopolžio za jeromonaha. Njegovo mesto u svetovnom životu preuzeo je njegov brat Jovan, koji je nosio despotsku titulu od 1493. On će biti despot od 1500. do 1502. Posle Jovanove smrti, kralj Vladislav je ponudio despotsko dostojanstvo Makismu, ali ovaj odbi ponudu. Tada kralj oduzme sva dobra porodici Branković, a despotsku titulu preda Ivanišu Berislaviću, hrvatskom plemiću. Tako je porodica Branković definitivno sišla sa političke scene. Kako monah Maksim nije vodio tako strog monaški život, kako se često prikazuje, ostaju nejasni motivi njegovog odbijanja despotskog dostojanstva. Maksim je u ime despota Jovana obavljao i diplomatske poslove po stranim dvorovima, pa je krajem 1502. išao u Veneciju. Crkveni poslovi nisu bili njegova jedina preokupacija. On jeste bio iskreni pravoslavac, ali ne i verski mistik. Postoji sličnost između Maksima (Đorđa) i Jovana, i Stefana Prvovenčanog, kralja Srbije i Svetog Save, prvog srpskog arhiepiskopa. I sinovi Stefana Prvovenčanog tako su podelili zvanja, Uroš I je bio srpski kralj, a Sava II arhiepiskop. Povlačenjem despota Đorđa na neki način stvarao se kult vladarske porodice Brankovića. Porodica Branković trebalo je da dobije onaj blagorodni status koji su imali Nemanjići. Sve to nije bilo namenjeno Srbima u Ugarskoj, već isključivo onima koji su ostali u Srbiji pod Turcima. Trebalo je probuditi njihova patriotska osećanja i podići ih na ustanak protiv Turaka. Smrću despota Jovana ta ideja je propala i uvidevši da više nema 65

nikakve mogućnosti da se ostvari ono o čemu je sa bratom maštao, Maksim nije imao volje da ponovo preuzme despotsku titulu. Tada je kralj Vladislav II predao titulu i imanja Ivanišu Berislaviću. On je za Brankoviće bio uzurpator i inoplemenik. Ivaniš je bio katolik, što je Maksima dodatno pogađalo. Nije bio zainteresovan za obnovu despotovine. Jeromonah Maksim nije se dugo zadržao u Ugarskoj. Sa majkom Angelinom prešao je u pravoslavnu zemlju Vlašku kod Jovana Radula IV Velikog. Preneo je i mošti svoga oca i brata. Vlaški vojvoda poveri mu da organizuje Vlašku mitropoliju. Kao vlaški mitropolit 1507, Maksim je izmirio Radula sa moldavskim vojvodom Bogdanom. Naredne godine pratio je Radula u Budim, gde je posredovao za sporazum između kralja Vladislava i Radula. Maksimovim nastojanjem osnovana je prva štamparija u Vlaškoj, udešena za štampanje slovenskih crkvenih knjiga. Radul je umro 1508. Po Maksima su nastali teški dani, jer je novi vojvoda Mihna Pakosni naginjao katoličkoj veri i vređao Makisma. Kada ga je Mihna jednom prilikom, kao poslanika, poslao u Budim, Maksim iskoristi priliku da pridobije naklonost ugarskog kralja. On se ne vrati u Vlašku, nego ode u Srem, gde sa majkom i uz pomoć novog vlaškog vojvode Jovana Njagoja podigne manastir Krušedol, u koji smesti mošti svoga oca i brata. Za gradnju ovoga manastira obratila se Angelina za pomoć moskovskom velikom knezu Vasiliju Ivanoviču, zetu ćerke Stefana Jakšića. Maksim je podigao i Manastire Staro Hopovo i Novo Hopovo. Maksim je 1513. postao beogradski mitropolit. Nova mitropolija obuhvatala je Srbe u Sremu i u delu Srbije oko Beograda, a možda i u celoj Ugarskoj. Ostatak života posvetio je Makism organizovanju srpske crkve i kulturnom podizanju našeg naroda. Kaluđer Pankratije izradio je Maksimovo jevanđelje – jedno od najlepših dela pisarske veštine toga doba. Na Maksima su već njegovi savremenici gledali kao na budućeg svetitelja. Umro je u Krušedolu 18. januara 1516. Pošto je njenim zauzimanjem podignut manastir Krušedol, despotica Aneglina se zamonašila 1509. Nedaleko od Krušedola ona je podigla ženski manastir i crkvicu posvećenu Sreteniju gospodnjem. Umrla je 30. jula 1520. sahranjena je u Sretenjskoj crkvi. Kasnije su joj mošti prenete u Krušedol. Tako je bilo sve do 1716. kada su Turci spalili manastir i sa njime mošti Brankovića. U manastiru Krušedol počivaju ostaci mnogih znamenitih Srba. Njegova izgradnja počela je 1509. Delimično je završen 1513. Mitropolit Maksim je imao rezidenciju u Uspenskoj crkvi u Beogradu, ali je povremeno dolazio u Krušedol ne bi li nadgledao kako radovi napreduju. Još za života Maksim je manastir proglasio sedištem obnovljene sremske eparhije. U 66

njemu su položene mošti njegovog oca slepog Stefana i brata, despota Jovana. Tokom 1522/23. u manastiru je izvršena kanonizacija svetog Maksima. Manastir je konačno završen 1546, kada su islikani svi delovi hrama. Od samog početka uživao je veliki ugled. Bio je najbogatiji manastir na Fruškoj gori. U manastiru je 1670. bilo 90 kaluđera i 12 staraca, koji su se brinuli o imanju. Monasi su morali da se 1690. sa dragocenostima sklanjaju pred Turcima u Sent Andreju. Vratili su se 1697. i zatekli manastir u dobro stanju. Mošti svetog Maksima i majke Angeline nalaze se u istom sanduku, a u drugom su mošti svetog Jovana i svetog Stefana. Turci su spalili manastir 1716. Mošti Brankovića su isekli, razbacali i popalili. Manastir je opet obnovljen. Najstarije freske oslikane su 1543. Freske su radili grčki majstori sa Svete Gore. Ikonostas nosi 35 ikona, koje potiču iz različitih perioda. Pretpostavlja se da je izgrađen 1653. Ispred ikonostasa se nalaze kivoti u kojima su smešteni ostaci moštiju svetih Brankovića. Izlažu se u vreme velikih praznika. U Krušedolu su sahranjeni mnogi znameniti Srbi: patrijarh Arsenije III Čarnojević, mitropolit Isaija Đaković, patrijarh Arsenije IV Jovanović Šakabenta, grof Đorđe Branković, vojvoda Stevan Šupljikac, kneginja Ljubica Obrenović i kralj Milan Obrenović. Slava manastira Krušedol je Prepodobna mati Angelina srpska – 12. (30) avgust. Sretenjska crkva u Krušedolu je osnovana kao ženski manastir. Podigla ju je Angelina između 1512. i 1516, nakon povratka iz Vlaške.

67

Despot Jovan Branković Sin je slepog Stefana Brankovića i Angeline. Brat Đorđev i Marin. Po pozivu kralja Matije Korvina, došao sa bratom u Ugarsku. Dobio je titulu barona. Od 1493, zbog zasluga učinjenih kralju Ladislavu, nosi titulu despota. Posle zamonašenja despota Đorđa (Maksim), Jovan preuzima despotska ovlašćenja (1499). Bio je čovek sasvim drugog kova. Oko 1500. imao je trideset godina i bio oženjen Jelenom, ćerkom uglednog plemića Stefana Jakšića. Bio je veoma hrabar i energičan čovek, koji se zanosio velikim planovima (obnovom Despotovine). Pomagao je svetogorske manastire. Poveljom pisanom u Budimu 1502. obavezao se da če manastiru Hilandaru svake godine davati po 100 zlatnika. U povelji manastiru Esfigmenu obećava da će davati manastiru sve ono što je davao i njegov deda despot Đurađ. U ratovima sa Turcima 1501/02. despot Jovan je bio jedan od glavnih zapovednika na južnoj granici. Verovatno je u dogovoru sa ostalim srpskim velikašima prešao u službuVenecije uz uslov da se bori protiv Turaka. Venecija je ubedila ugarskog kralja Vladislava II da pokrene rat protiv Turske. Pripreme su bile veoma spore. Despot Jovan uz pomoć beogradskog bana Đorđa More tokom jula 1501. provali u Srbiju. Turci su zatim započeli pregovore sa ugarskim kraljem, a posredstvom despota Jovana. Njihova ponuda je bila idnetična onoj koju su nekada dali desoptu Vuku. Sultan je tražio od despota da ubedi ugarskog kralja na sklapanje mira, a zauzvrat će Despotovnina biti obnovljena. Pregovori nisu uspeli i ugarska vojska je prešla Dunava i potukla jedan turski odred pod Smederevom. U decembru 1501. despot Jovan je, prešavši Dunav, provalio u zapadnu Srbiju. Motiv je bila pljačka. Ahmed paša Hercegović, najmlađi sin hercega Stjepana, je pregovarao s njim o miru. Slao mu je bogate poklone da bi ga privoleo na prestanak neprijateljstava. Despot Jovan se nije dao potkupiti. Njegova vojska u to doba je narasla na 10.000 ljudi. U Bosnu je provalio u januaru 1502. Opljačkao je okolinu Zvornika i naneo težak poraz turskim četama. Kad je vođen mletačko-turski rat poslao je svoga brata Maksima da u Veneciji poradi na tome da se rat nastavi. On je pregovarao sa mletačkim duždom Leonardom. Pomoću tumača Tome Paleologa saopštio je duždu da se on odrekao despotskog dostojanstva i preporučio je svoga brata Jovana sinjoriji. Jovan je bio voljan da vodi rat protiv Turaka, ali mu je bila potrebna pomoć Mletačke republike. Dužd je odgovorio Maksimu da nije

68

vreme za rat, pošto je bila zima. To je bio samo izgovor, jer su Mleci i Turci vodili pregovore i uskoro sklopili mir. Despot Jovan umro je 10. decembra 1502. izmoren preteranim ratnim naporima. Njegove mošti nalaze se u Krušedolu. On je bio poslednji despot od srpske vladalačke krvi. Osnovao je nekoliko manastira: Jazak i Đipša. Ostavio je iz sebe dve ćerke: Maru, koja se udala za Ferdinanda Frankopana i Jelenu, koja se udala za moldavskog kneza Petra Rareša. Kako Jovan nije imao muških naslenika, ponudi kralj Vladislav ponovo Maksimu despotsko dostojanstvo, a kad ovaj odbi ponudu, kralj mu 1503. oduzme sva dobra porodice Branković.

69

Despot Ivaniš Berislavić Posle smrti despota Jovana, njegov brat jeromonah Maksim nije hteo da se prihvati despotskog dostojanstva. Kralj je oduzeo despotsku titulu i posede porodici Branković i preno ih na Ivaniša Berislavića od Grabarja. On je pripadao jednoj od najuglednijih hrvatskih vlastelinski porodica. Udajom udovice despota Vuka, Barbarom Frankopan, za Franju Berislavića, znatno su se približile porodice Brankovića i Berislavića. Ivaniš se 1504. oženio Jelenom, udovicom despota Jovana, i sa njom dobio despotsko dostojanstvo i dobra koja je kralj oduzeo porodici Branković. Izgleda da despotica Jelena nije voljno stupila u ovaj brak pa postoji priča da je neposredno pred svadbenu svečanost, dok su u svečanoj dvorani čekali kralj, kraljica i drugi velikaši, pala u nesvest. Svadbena svešanost je odložena za tri dana, a kada je venčanje opet zakazano ista scena se ponovila. Brak je ipak sklopljen. Despot Ivaniš je stolovao u Kupiniku okružen Srbima, kao poslugom. Trudi se da održi nekadašnji kontinuitet koji su ustanovili Brankovića. I on se potpisivao starom frazom: “milostiju Božjeju, despot srpski”. Iako katolik vodi je računa o interesima pravoslavne crkve. Pokazao se kao veoma uviđavan. Beogradskog mitropolita Teofana, koji je prikupljao milostinju, preporučio je svom pašenogu, moskovskom knezu Vasiliju. Branio je ugarske posede od turskih upada i upadao u Srbiju i Bosnu. Osnovni Ivanišev zadatak bio je da pomaže kralju u odbrani Srema, koji je naročito stradao od turskih upada. U dogovoru sa beogradskim banom Đorđem Kanižajijem trebao je da 1509. izvede akciju protiv Turaka. Međutim, do akcije nije došlo jer su Turci saznali za njihove planove. Ivaniš i Kanižaji su se međusobno optuživali za izdaju. Uskoro je došlo do sukoba Ivaniša, Kanižajija i hrvatskog bana. Ivaniš je bio odan kralju Vladislavu. U to vreme bili su u zavadi beogradski banovi sa kaločkim arhiepiskopom te kralj naloži despotu da izravna ovaj spor, što je despot i učinio. Kada su ugarski velikaši 1505. održali sabor na Raškom polju i odlučili da u buduće neće birati za kralja tuđinca, potpisao je među ostalom vlastelom i despot Ivaniš taj zaključak. Krajem 1508. papa, car i francuski kralj sklopili su u Kambreu ligu protiv Mletačke republike. Despot Ivaniš je nameravao da im se pridruži i otme od Venecije Dalmaciju. Međutim, odustao je od napada na Dalmaciju. Pri krunisanju mladog Lajoša II za ugarskog kralja 1508, bio je jedan od stegonoša. Jajački ban je postao 1511. Otada je stolovao većinom u Brodu na Savi. Posle nekoliko molbi, 1513. razrešen je dužnosti jajačkog bana. Umro je početkom 1514. 70

Posle smrti despota Ivaniša Berislavića izbio je ustanak Đerđa Dože. Položaj seljaštva se, posle poraza ustanka u Erdelju 1437, jako pogoršao. Posle smrti kralja Matije položaj seljaštva se i dalje pogoršavao. Kralj Vladislav II se odrekao ubiranja stalnog poreza od jedne zlatne forinte po kmetu, ali ga je vlastela i dalje ubirala i zadržavala za sebe. Kada je 1512. na presto Osmanskog carstva došao sultan Selim I, obnovili su se upadi Turaka i odvođenje roblja. To je najviše pogađalo teško pokretljive seljake. Kada je 1513. pao Knin, odlučeno je da se preduzme veliki pohod protiv Turaka. Papa Lav X videvši u tome odličnu priliku da se oslobodi svoga suparnika Tome Bakača iz Rima, imenovao ga je za papskog legata za Ugarsku, sa zadatkom da naveštava krstaški rat protiv Turaka. Bakač je 1514. došao u Ugarsku i počeo da naveštava rat protiv Turaka na osnovu bule koju mu je dao papa. Papska bula je onima koji se budu odazvali obećala, pored oproštaja grehova, oslobođenje od kmetovskih obaveza, ujedno preteći onima koji bi hteli da spreče nekoga da stupi u krstašku vojsku najstrožim crkvenim kaznama. Odziv, zbog mogućnosti oslobođanja od kmetstva, bio je u redovima najnižih slojeva ugarskog društva ogroman. Kmetovima su se pridružili gradska sirotinja, osiromašeni plemići i seoski popovi. Glavni logor kuruca (latinski crux – krst) bio je pod Peštom. Rukovodstvo krstaškog rata, sa Bakočem na čelu, nije računalo na toliki odziv mase, ali nije imalo kud. Na Uskrs 1514. Bakač je proglasio pokret krstaške vojske, dodelivši posvećenu zastavu njenom zapovedniku, sekeljskom sitnom plemiću Đerđu Doži, koji je stekao slavu u ratovanju sa Turcima. Posednici su bili pogođeni odlaskom njihove radne snage u vreme prolećnih poljoprivrednih radova. Oni su nastojali da spreče njihov odlazak, što je odmah u početku dovelo do pojedinačnih sukoba vlastele sa kmetovima. Kako je u međuvremenu stiglo i tursko poslanstvo sa povoljnim ponudama za primirje, rukovodstvo krstaškog rata se pokolebalo. Bakač je sada opozvao papsku bulu. Okupljena masa ga, međutim, nije više slušala. Kad se saznalo da krstaškog rata neće biti, masa je pomislila da gospoda hoće da onemoguće kmetovima spas i na ovom i na onom svetu. Nezadovoljstvo je eksplodiralo. Masa je iz logora pod Peštom krenula, rušeći sve prepreke pred sobom, u pravcu južnih granica zemlje. Pobunjeni seljaci su hteli da se pokoravaju samo Đerđu Doži. Masa se obračunavala sa vlastelom. Jedno odeljenje Dožine vojske krene na Čanad, ali ga kod Apatfalve u blizini Čanada, dočekaju Stefan Batori i čanadski biskup Nikola Čaki, te ih potuku. Pobednici se vrate u Nadlak, da kod biskupovog zeta Petra Jakšića (oženjen biskupovom sestrom Katarinom) proslave pobedu. Kada je Doža 71

saznao za ovaj poraz krenuo je sa vojskom na Nadlak. U zoru 27. maja 1514. napadne on Batorijeve čete, koje su pijane još proslavljale pobedu, te ih potuče i uđe u Nadlak. Petar Jakšić i Stefan Batori su uspeli da pobegnu, a biskupa Nikolu Čakija ustanici su nabili na kolac. Ustanici su se pod vođstvom Đerđa Dože i njegovog brata Grgura, uputili pod Temišvar i opseli grad koji je branio Stefan Batori. U pomoć Batoriju pohitao je njegov zakleti neprijatelj Jovan Zapolja. On je u bici pod Temišvarom razbio slabo naoružanu seljačku vojsku. Đerđa Dožu je zbacio sa konja i zarobio, Zapoljin rođak, Petar Petrović. Jedan deo seljačke vojske razbila je srpska posada beogradske tvrđave. Ova vojska je trebala da se spoji sa vojskom koja je opsedala Temišvar, međutim kod gradića Perleka, između Bečeja i Bačkog Petrovog Sela, sustigne je jedna plemićka vojska te je potuče i ubije njenog vođu. Druga vojska, pod vođstvom popa Lerinca Mesaroša , pustošila je zapadnu Bačku. Na njega je krenula vojska despotice Jelene i čete beogradskih zapovednika Blaža Olaha i Grgura Nađa. Oni su potukli ustanike i popalili sva sela po Bačkoj, koja su bila njihova uporišta. Vojsku popa Mesaroša su opkolili u crkvi u Hajsentlerincu, severno od Sombora. Plemićka vojska, sastavljena od Srba, je vođu bacila sa zapaljenog crkvenog tornja. Oko 1.000 ustanika našlo je smrt u zapaljenom gradu. Srbi su sa Mađarima potukli ustanike kod Derša i Feleđhaze i oslobodili biskupa Grgura opsade u Baču. U ustanku su učestvovali i Srbi. Vlastela i plemići, despotica Jelena i braća Jakšići držali su se uz plemstvo, a niži društveni slojevi uz seljake. Ustanicima su se pridružili i neki Srbi. Vođa jedne čete bio je Srbin Radoslav Nađ Veliki. On je igrao vidnu ulogu. Kad se kasnije odvojio od Dože i prišao Zapolji, ubije ga Doža kopljem. Jedan Srbin iz Temišvara je takođe bio vođa jedne čete. Po Đorđu Sremcu, glavninu u četi Đerđa Dože prilikom provale u Nadlak činili su Srbi. Šajkaški zapovednik u Slankamenu Srbin Stefan bio je uz kuruce, kao i Antonije Nađ. Ugarski feudalci su se, posle pobede, surovo osvetili pobunjenim seljacima. Đerđa Dožu su, prema tradiciji, u Temišvaru ispekli na usijanom prestolu i krunisali užarenom krunom. Njegove pristalice terali su da jedu njegovo spaljeno telo. Onog ko bi odbio, ubili bi na licu mesta. Po narodu se raširila vest da se na mestu pogubljenja pojavila Majka božja. Tu je kasnije podignut spomenik Marije sa detetum Isusom, koji postoji i danas. Sabor iz 1514. zakonom je potvrdio pravo feudalaca na naturalnu i radnu rentu. Koje su praktično već postojale. Stefan Verbeci je u svom nacrtu zakona predlagao da se kmetovi bace u večito sužanjstvo, zabrani im se slobodna selidba i nošenje oružja. Njegov predlog nije dobio snagu zakona. Posle otrežnjenja niko od feudalaca nije hteo da kažnjava sopstvene kmetove. 72

Despot Stefan Berislavić Posle smrti svog drugog muža, Ivaniša Berislavića, brinula se za odbranu granice na Savi despotica Jelena. Od prvog muža je imala dvoje dece: Maru i Jelenu, a od drugog četvoro, sinove Stefana i Nikolu i dve ćerke. Kralj Lajoš II imenovao je 1520. Stefana Berislavića za despota. Imao je tada 15 – 16 godina. Glavni teret i dalje je nosila njegova majka despotica Jelena. Ona se 1520. parničila sa porodicama Ujalki i Revaji oko nekih poseda između Mitrovice i Iriga. U to vreme krenuo je sultan Sulejman I Veličanstveni prvi put na Ugarsku. Kada je došao do Save i Dunava, despotica mu pošalje jednog čoveka u tabor pod Šabac da mu javi da će se pokoriti, ali da joj poštedi zemlju i narod. Međutim, despotica se uskoro predomislila i zarobila tumača kojeg je u Kupinovo poslao Sulejman i predala ga kao zarobljenika ugarskom kralju. Zatim je sa stvarima i dragocenostima preko Ugarske pobegla u Slavoniju na dobra Berislavića. Turci su u međuvremenu sagradili most preko Save i prešli u Srem. Razorili su čitav niz važnih utvrđenja Zemun, Barič Mitrovicu, Slankamen, Berkasovo, Karlovce, Kamenicu, Varadin, Čerević, Ilok. Pri osvajanju Zemuna istakli su se junačkom odbranom braća Skoblići sa 400 šajkaša. Kad su Turci zauzeli grad pobili su ostatak posade. Zatim su opseli Beograd. Srpska i mađarska posada je junački odbijala turske napade, ali kada je jedan zapovednik učinio izdaju, a drugi zadobio ranu u borbi, predala je 29. avgusta 1521. grad Turcima. Sultan je popravio beogradska utvrđenja, postavio 200 topova i snabdeo grad hranom i posadom. Pre povratka u Carigrad sultan je iz Smedereva preneo sedište pašaluka u Beograd. Bali-beg je prvi beogradski paša. Kada su Turci 1522. napustili Srem, vrati se Stefan natrag u Kupinik ta ga obnovi, kao i ostala utvrđenja. Turske čete i dalje su provaljivale u ove krajeve. Juna 1522. potučena je jedna veća turska četa kod Varadina. Situacija u državi je bila veoma teška. Kralj Lajoš II je bio slab vladar, a državna kasa prazna. Najamnicima nisu isplaćivane plate. Despot Stefan je slao tokom 1525. na kraljev dvor četiri puta svog čoveka Stefana Čubravića da izmoli plate za najamnike. Nije uspeo u tome. Tako je dočekana 1526. Sultan Sulejman je drugi put krenuo na Ugarsku. Preko Beograda je poveo vojsku od 100.000 ljudi i 300 topova. Turci su 27. jula zauzeli Varadin. Ubrzo su se predala utvrđenja Banoštor i Čerević. Sotin, Vukovar, Borovo, Erdut i Osek su pali 8. avgusta. Kod Oseka 73

naredi sultan da se preko Drave sagradi most. Pošto je most sagrađen, pređe sultan u Ugarsku. U bici na Mohačkom polju Turci su strahovito porazili Mađare. Posle bitke despot Stefan odbio je ponudu cara Jovana Nenada za zajedničku akciju protiv Turaka. U Ugarskoj je počela borba za presto. Kralj Ladislav V Jagelonac je, plašeći se velikog ugleda koji je uživala zapoljina porodica u Ugarskoj, još 1506. sklopio sporazum sa carem Maksimilijanom, u kom je potvrđen pređašni ugovor po kojem Habzburzi imaju pravo na ugarsku krunu, ako Jagelonci po muškoj liniji izumru. Ovim je Ladislav dobio u Habzburzima oslonac protiv Jovana Zapolje, koji je nameravao da zauzme ugarski presto. Oba vladara su se sastala u julu 1515. u Požunu i Beču i potvrdila ugovor. Ladislavov sin Lajoš je zaručen Maksimilijanovom unukom Marijom, a Ferdinand, Marijin brat, sa Anom, Lajoševom sestrom. Akciju za Ferdinanda Habzburškog vodila je njegova sestra, udovica Lajoša II, Marija. Njenim ljudima pošlo je za rukom da pridobiju Stefana za kralja Ferdinanda. U pismu koje je Stefan poslao kraljici Mariji tražio je on mesečnu platu za hiljadu konjanika i jedno utvrđeno mesto u koje bi, za slučaj da mu Turci otmu gradove, mogao skloniti svoju majku i dve sestre. Za mlađeg brata Nikolu tražio je titulsku prepozituru, a njemu da se bezuslovno ostave gradovi Vukovar i Borovo, koje je on osvojio. Te da mu se ustupe Mitrovica i Vrdnik, koje je nameravao zauzeti. Tražio je da mu se ustupi i grad Bela Stena, koju su držali njegovi preci. Ako bi se toj njegovoj molbi izišlo u susret, pristajao je da se obaveže da o svom trošku izdržava 40 šajkaša na Savi i, za mesec dana, snosi trošak oko izdržavanja 2.000 pešaka. Ferdinand je prihvatio ove zahteve. Despot je bio na saboru u Budimu, na kojem je Ferdinand izabran za ugarskog kralja. Ubrzo se situacija po despota veoma pogoršala. Jovan Zapolja je 1527. sklopio sa sultanom sporazum. Sultan je Zapolju priznao za kralja, a ovaj se obavezao sultanu na vernost. Despotovi posedi bili su Turcima prvi na udaru. Despotu je bio potreban novac da isplati najamnike. Kako ga nije bilo našao su u veoma teškom položaju. Sav novac je trošen na utvrđivanje Beča. Uzalud je despot tražio platu za svoje najamnike. Svi njegovi napori da dobije zaostalu najamninu za vojnike i pomoć za opravku utvrđenja ostali su bez uspeha. Pošto nije uspeo da dobije novac, izvede on početkom 1529. svoje vojnike iz grada Bača i Feleđhaza, a Turci ih odma zauzmu. Tako je Bač, najvažnije utvrđenje na jugu Ugarske, pao Turcima u ruke bez borbe. Put do Budima bio im je otvoren. Kralj Ferdinand bio je strahovito ozlojeđen. Hteo je da kazni despota Stefana i njegovu majku Jelenu. Ovaj zadatak poveri plemiću Jovanu 74

Hoberdancu od Zalatonka. On je imao da despota i njegovu majku uhvati i baci u tamnicu. Hobredanec je imao ovom prilikom zadatak da pridobije i neke ugledne Srbe, pristalice Zapolje, kao Stefana Balentića. Početkom maja, uspeo je Hoberdanec da, bez ikakvog otpora, zarobi i despota i njegovu majku. To je poslednja vest o despotici Jeleni. Kralj Ferdinand se zahvalio Hoberdancu na uspeloj misiji. Naredio mu je da zarobljenike smesti u neko utvrđeno mesto, pre nego što ih pošalje u Beč. Hoberdanec ih je sproveo u Budim. Despotove gradove i njihovu odbranu preuzeo je Hoberdanec, ali i on se morao skloniti ispred Turaka. Dvorski savet u Budimu je, uvideo stvarnu situaciju nemogućnosti odbrane od Turaka, i zauzeo stanovište da despota treba pustiti na slobodu. Kralj Ferdinand je bio odlučno protivan njegovom oslobođenju, jer su Turci napredovali ka Budimu. Protiv despotovog oslobođenja naročito uporno se borio Hoberdanec, plašeći se njegove osvete. Kralj je želeo da razgovara sa despotom, te naredi Dvorskom savetu u Budimu da mu ga pošalje u Ostrogon. Despotu pođe za rukom da se usput izbavi ropstva i srećno stigne u sultanov tabor u okolini Sashaloma. Tu se prijavi sultanu i ponudi u službu. Sultan ga primi, te mu vrati na upravu njegove ranije posede u Sremu i Slavoniji. Otada je despot Stefan bio u prijateljskom odnosu sa Zapoljom. Despot je davao pomoćne čete Turcima, a Turci su ga štitili od napadaja Ferdinandovih četa. Zapoljinim ljudima padnu u ruke Hoberdančevi roditelji i neki srodnici. Despot ih, po odobrenju Zapoljinom, da umoriti. Hoberdanec pokuša tada da se osveti Zapolji, smatrajući ga glavnim krivcem. Kao poslanik nadbiskupa Vardaija trebalo je da lično preda Zapolji pismo koje mu je poslao nadbiskup. Dok je Zapolja čitao pismo, potegne Hoberdanec nož da ga ubije, ali jedan Zapoljin dvorjanin osujeti ovu njegovu nameru. Ubrzom potom Hoberdanec je bio udavljen u Dunavu. Despot Stefan je 1530. napao Ferdinandove pristalice. Naredne godine pokušao je da se, preko Pavla Bakića, približi Ferdinandu, ali bez uspeha. Ferdinandov brat car Karlo V, pokušao je 1532. da pridobije Stefana i još neke Zapoljine pristalice, obećavajući im u ime Ferdinanda, amnestiju. Međutim, zakasnio je. Sultan Sulejman već se nalazio na trećem pohodu na Ugarsku. Despot Stefan dočeka sultana u Oseku sa 200 konjanika te mu se priključi. Nije poznato zašto je došlo do sukoba između despota Stefana i smederevsko-beogradskog sandžak-bega Husrefa. Možda su Turci saznali za njegove pregovore sa Ferdinandom. U jednom sukobu, početkom 1536, Husref beg porazi i ubije despota Stefana. Bio je oženjen Katarinom Baćanji.

75

Despot Radič Božić Prešao je u Ugarsku oko 1500. Na čelu jednog srpskog odreda u ugarskoj vojsci bio je 1502. Učestvovao je u pohodu ugarske vojske u području Kladovo – Vidin – Nikopolje, koji se završio veoma nepovoljno po Turke. Hrišćani su se vratili sa velikim plenom i sa mnogo stanovnoštva. Stanovništvo je naseljeno u kraju između Beograda i Temišvara. Otada pa za pune dve godine nemamo o Radiču Božiću nikakvih vesti. Zapovednik šajkaške flotile na Dunavu, sa sedištem u Varadinu, postao je 1522. Iste godine provalio je bosanski sandžak-beg Ferhat radi pljačke u Srem sa 15.000 ljudi. Božić potuče čete koje su čuvale šajke bosanskog paše i potopi ih. Zajedno sa Tomorijevim četama 12. avgusta 1522. potukao je Ferhatpašu kod Manđelosa. Veliki deo turske vojske je izginuo. Hrišćani su izgubili oko 3.000 ljudi, a Turci oko 8.000. pošto su im šajke bile uništene Turci su pokušali da preplivaju Savu i tom prilikom ih se udavilo oko 3.000. O Radiču Božiću vladalo je u Ugarskoj veoma lepo mišljenje. On je veoma pazio na vrsnoću momaka koje je primao u svoje čete. Po Đorđu Sremcu, njegovi vojnici bili su “jednakog stasa kao sokolovi”. Nije znao drugi jezik osim srpskog. Kralj Lajoš II ga je veoma cenio i pazio. Kada se Božić 1525. razboleo, kralj je plaćao lekara koji se brinuo o njemu. Posle osvajanja Rodosa spremao se 1524. sultan Sulejman da zarati sa Egiptom i ponudio je ugarskoj mir. Međutim, papa i nadvojvoda Ferdinand su nagovorili kralja Lajoša da ne prihvati mirovnu ponudu. Kralj se uzdao u pomoć Ferdinanda i njegovog brata cara Karla V. Sulejman je 1526. sa 200.000 vojnika krenuo na Ugarsku. Petrovaradin su zauzeli 29. jula. Ugarsko-srpska posada na čelu sa Đorđem Alapićem pružala je junački otpor, ali ipak nije izdržala. Radič Božić je 1526. bio na Mohaču zajedno sa braćom Bakićima. I on je bio među onim vojnim zapovednicima koji su predlagali da se od kola načini zaklon i da se Turci tako dočekaju. Taj predlog nije usvojen, nego je usvojen predlog nadbiskupa Pavla Tomorija da se Turci odmah napadnu. Hrišćanska vojska bila je gotovo uništena. Od 30.000 ljudi, svega nekoliko hiljada je uspelo da se spase. Poginulo je pet biskupa i mnogobrojni plemići. Kralj je uspeo da se spase iz pokolja, ali se kasnije udavio u jednom nabujalom potoku. Posle Mohača Radič Božić se pokazao veoma hrabrim. Uspeo je da sačuva šajkašku flotu i pomoću nje je pomogao mnogim hrišćanskim beguncima da se spasu, dok je Turcima, priliko povlačenja, naneo velike štete.

76

Posle pogibije kralja Lajoša II prišao je Radič Božić Zapolji i postao jedan od njegovih prvih savetnika. Učestvovao je pri izboru i na krunisanju Jovana Zapolje za kralja (u Tokaju i Stonom Beogradu). Pokušao je i cara Jovana Nenada da održi u vernosti prema Zapolji, te je posredovao između njih dvojice. Car Jovan ga je lepo dočekao, ali je ostao Zapoljin neprijatelj. Zapovedništvo nad šajkaškom flotilom napusito je 1527. Povukao se na svoje posede, u gradove Šoljmoš i Lipovu. Kada je Stefan Berislavić pristao uz Ferdinanda, Zapolja da Radiču Božiću desptosku titulu. To nije mnogo popravilo Zapoljin položaj kod Srba, jer sa despotskom titulom nije dobio i veće posede i veću vlast. Radič Božić je ostao veran Zapolji i posle njegovog poraza kod Tokaja. Markiz Kazimir Brandenburški na čelu Ferdinandove austro-češke vojske približavao se avgusta 1527. Budimu. Zapolja je napustio Budim i pošao ka Erdelju, pa je markiz bez borbe ušao u Budim 20. avgusta. Nikolu Salma je poslao u poteru za Zapoljom. Kod Tokaja dođe do bitke 27. septembra 1527, i Zapolja pretrpi poraz. Istoga dana u Hrvatskoj pri osvajanju Varaždina pogine Zapoljin pristalica Krsto Frankopan. Zapolja posle tokajskog poraza pobegne u Veliki Varadin, pa u Erdelj, a zatim u gornju Ugarsku. Cela Ugarska je priznala kralja Ferdinanda. Pre bitke Ferdinand je sazvao ugarske staleže na sabor u Budim, i dva dana posle tokajske bitke održao su u Budimu sabor (prisustvovao despot Stefan Berislavić) koji je priznao Ferdinanda za kralja i odredio za 5. novembar 1527. krunisanje u Stonom Beogradu. Krunisanje je obavio onaj isti njitranski biskup Podmanicki, koji je godinu dana pre toga krunisao Zapolju. Krunu svetog Stefana predao je Ferdinandu posle bitke kod Tokaja njen čuvar Petar Perenji, erdeljski vojvoda, izneverivši svoga dotadašnjeg gospodara Jovana Zapolju. Nije učestvovao u bici kod Sine 20. marta 1528, kada je Ferdinandov vojskovođa Jovan Kacijaner potukao Zapoljinu vojsku. Smatrao je da je besmisleno da njegovi ljudi prolivaju krv u već izgubljenoj bici. Zapolji je ostao veran i kada je ovaj pobegao u Poljsku, ostavši i dalje jedan od najistaknutijih i najaktivnijih neprijatelja kralja Ferdinanda. Poraženi Zapolja nastanio se u poljskom gradu Tarnovu. Tu je krojio planove za savez sa sultanom Sulejmanom. Poljski vlastelin Hijeronim Laski uspeo je da preko Alojzia Gritia, sklopi savez sa sultanom. Ferdinand je želeo da ga pridobije pa mu je slao svoje ljude sa obećanjima. Neposredno pred Božićevu smrt, krenu na njega Ferdinandove pristalice Perenji, Valentin Terek i Komnen Bakić, ali pretrpe poraz. Komnen Bakić je poginuo. Krajem 1527. i početkom 1528. bio je Radič Božić teško bolestan, te su se pronosile vesti o njegovoj smrti. Avgusta 1528, u dubokoj starosti, pao je ponovo u postelju i sredinom septembra umro. Upravu nad Šoljmošom i Lipovom poveri Mihailu Horvatu. 77

Bakići Bakići su bili od Venčaca. Prvo su prišli Turcima i postali spahije. U drugoj polovini XV veka zabeležen je u turskim tefterima Radovan Bakić kao vlaški knez. Verovatno je on direktan predak svih Bakića. Po Milićeviću na vrhu Venčaca su se nalazile “neke stare zidine za koje narod priča da su Bakićevi dvori”. Imanje Pavla Bakića sastojalo se od pedesetak dobara i sela. I kasnije, kada Bakići nisu živeli u Srbiji, zvalo se ovo imanje “Bakićeva zemlja”. Po bogatstvu, hrabrosti i mudrosti uživao je Pavle Bakić u narodu lep ugled. Od 1521. nalazila su se njegova imanja pod Turcima. Tomori ga tada poče nagovarati da se preseli u Ugarsku. Pavle pristane, ali pod uslovom da u Ugarskoj dobije imanja čija bi vrednost približno odgovarala vrednosti njegovog imanja u Srbiji. Pregovori su završeni sporazumom da će mu želje biti ispunjene kada bude prešao u Ugarsku. Saznavši da sultan Sulejman vrši hitne pripreme da udari na Ugarsku, krajem decembra 1525. ili početkom januara 1526, Bakić je prešao u Ugarsku. Sa njim su bili žena Teodora, ćerka Marija (Margita), braća Manojlo, Komnen, Dmitar i Mihailo i brat od strica Petar. Prešao je sa pratnjom od 50 lakih konjanika. Prelaz mu je omogućio Petar Ovčarević, zapovednik šajkaša u službi Turaka. U poslednjem trenutku sazna za Bakićevu seobu smederevski sandžak-beg bali-beg, te uputi jednu četu, koja na Savi pohvata i pobije jednu grupu Srba koja je krenula sa Bakićem. Ozlojeđen na Srbe šajkaše, postavi on na prevoze, umesto Srba, Turke šajkaše. Januara 1526. Bakić se već nalazio u Ugarskoj. Kralj Lajoš II ga je bogato obdario obećavši mu jedan grad. Međutim, on nije odmah dobio grad u koji bi sklonio porodicu, a nije uspeo ni da dobije platu za vojnike. Bakić je trebao da dobije grad koji će mu donositi 1500 dukata prihoda godišnje. Kralj se obavezao da će uzeti njegovih 40 konjanika u najam. Tek marta 1526. dobio je od kralja grad Lak u Šomođskoj županiji, i to na privremeno uživanje. Na preporuku nadbiskupa Pavla Tomorija pokolnio mu je kralj grad Šoljmoš. Po Đorđu Sremcu, dobio je Bakić i grad Salavar kod Budima, sa pravom naselđivanja. Bakić krene sa četama u Srem na granicu da se bori s Turcima. Prvi je doneo pouzdanije vesti o turskim pripremama za veliki pohod koji je izveden 1526. Pod utiskom njegovih izveštaja, sazvao je kralj Lajoš II sabor na Đurđev-dan. Uoči katastrofe na Mohačkom polj, 18. jula 1526, kralj ga obdari prostranim imanjima u Piliškoj, Komoranskoj i Đurskoj županiji. Ova dobra pripadala su do tada zapovedniku Beograda Franji Hedervariju. Pošto je u Beogradu učinio izdaju, ova imanja su mu oduzeta. Kada je sultan 78

Sulejman krajem juna 1521. krenuo na Beograd i Šabac. Beogradski zapovednici Franja Hedervari i Valentin Terek kao i šabački Stefan Šuljok pobegoše iz gradova pre dolaska neprijatelja. Ugarska se u to vreme nalazila u veoma teškom stanju. Kralj je bio mlad i nesposoban, a državna kasa prazna. Tako je dočekan veliki turski pohod od 1526. U bici na Mohaču učestvovao je i Pavle Bakić sa svojom braćom. I on je sa Radičem Božićem bio za predlog da se hrišćanska vojska ogradi kolima i tako bori. Taj predlog nije prihvaćen, nego Tomorijev, da se odmah krene na Turke. U borbi je pogino Pavlov brat Manojlo. Posle bitke, Pavle i Petar Bakić sa Radičem Božićem su pomogli narodu da se zakloni ispred Turaka. Kraljica Marija, udovica Lajoša II, pomagala je novcem Pavla Bakića, ali je on uskoro prišao Zapolji. Po njegovoj naredbi, učestvovao je Pavle sa 200 konjanika u zauzimanju Stolnog Beograda, u kojem je potom održan sabor na kojem je Zapolja izabran za kralja. Krunisanju je prisustvovao i Pavle Bakić. Posle Zapoljinog poraza kod Tokaja prešao je Pavle Bakić sa braćom kralju Ferdinandu, i od tada ostao uz njega do kraja života. U zajednici sa Valentinom Terekom on je počeo uspešnu borbu protiv Zapolje i njegovih pristalica u severnoj Ugarskoj. Početkom 1528. postavio ga je kralj Ferdinand za vrhovnog kapetana šajkaških četa sa zadatkom da iz Turske preseli što više Srba, a u Turskoj organizuje obaveštajnu službu. Sa izdržavanjem šajkaša imao je Pavle Bakić velikih nevolja. Državna kasa je bila prazna i šajkaši nisu dobijali plate. Početkom marta hteo je da podnese ostavku na položaj. Početkom maja došao je u Budim da lično podnese izveštaj o stanju među šajkašima. U Dvorskom savetu su mu odgovorili da mu ne mogu dati novca, jer je državna kasa prazna. Kralj Ferdinand je ukorio Državni savet i zapovedio da se šajkašima isplati makar jedan deo njihovih zaostalih plata. Šajkaši, ipak nisu dobili svoje plate. Jedan nemio događaj se desio 1529. Kralj Ferdinand imao je na Dunavu oko 100 šajki. Polovinu posade sačinjavali su Srbi, a polovinu Mađari. U dogovoru sa turskim šajkašima, koji su imali oko 200 šajki, Srbi šajkaši sjedine se sa Turcima i napadnu ugarske šajkaše, te ih najvećim delom pobiju. Iste godine zauzeli su Turci Budim. Pavle Bakić je učestvovao u borbi protiv Turaka sprečavajući ih u kretanju prema Beču. Pri odbrani Beča, čuvajući mostove, on se naročito odlikovao. Za stečene zasluge, pod Kalenbergom kod Beča, kada je napao tabor velikog vezira Ibrahima, dobio je 1529. titulu kapetana Šomođske županije. Falački grof Filip Nikola Salm odbranili su Beč od Turaka.

79

Srbi iz Srema su 1530 uputili izaslanike u Požun Pavlu Bakiću. Srbi su hteli da se pod kraljem Ferdinandom dignu protiv Turaka i želeli su da znaju šta mogu očekivati zauzvrat. Kralj je odugovlačio sa odgovorom. Kada je 1530. Stevan Revaji napustio vrhovno zapovedništvo nad šajkašima, umole šajkaške vojvode Bakića da se ponovo primi vrhovnog zapovedništva. Bakić se nije primio toga zapovedništva. Iste godine učestvovao je on, sa Radosavom Čelnikom, pri opsadi Budima u vojsci generala Rogendorfa. Bakić je prerušen u tursko odelo kao uhoda stalno upadao u turski tabor. Jednom prilikom Turci su ga prepoznali, ali im je umakao. Posredovao je 1531. da Stefan Balentić pređe na stranu kralja Ferdinanda, i u tome je uspeo. Balentić je prišao kralju i dobio Šoljmoš i Lipovu. Iste godine su nastavljeni pregovori između Ferdinanda i Srba u Sremu. Srbi su tražili da im se otvoreno kaže šta imaju da očekuju ako se presele iz Turske. Kada su Turci 1532. krenuli na Budim, Bakić je pozvan u Požun na savetovanje. On na tom savetovanju nije ušestvovao jer je saznao da jedan Zapoljin odred podseo grad Plitenberg. Bakić je pohitao u pomoć gradu i oslobodi ga opsade. Sultan Sulejman je 25. aprila 1532. poveo iz Carigrada prema Beogradu, ogromnu vojsku na Beč. U njegovom taboru bilo je 170.000 vojnika sa 400 topova. Ali i kod Beča se skupila velika sila. Falački grof Fridfih dovede 29.000, vojnika, staleži Češke, Moravske i Šleske naoružaše 35.000 ljudi, od cara stigoše 8.000 španskih, italijanskih i holandskih najmljenika, a papa Kliment VII pošalje jednog svog rođaka sa svotom novca, za koju se mohlo uzeti 5.000 ugarskih plaćenika i dade Pavlu Bakiću i Valentinu Tereku dve osvećene zastave. Pri pohodu Turaka na Beč branio je Bakić opsedntui grad Panonhalom i uspeo da ga odbrani. Turci nisu uspeli da zauzmu Kisek i počeli su se povlačiti. Jedno odeljenje su poslali u Austriju radi pljačke. Hrišćani su ovoj vojsci pri povlačenju naneli velike gubitke. Njihov vođa Kazim-beg je poginuo u borbi protiv falačkog grofa Fridriha kod Poltenštajna. Ostatak njegove vojske okupio je oko sebe Osman-beg. Između Badena i Trajskirhena sukobi se 18. septembra 1532. Osman-beg sa vojsko Pavla i Petra Bakića. Kod Badena je imao megdan sa Osman-begom. Kopljem ga je oborio sa konja i odsekao mu glavu. Ovaj boj razneo mu je slavu po celom hrišćanskom svetu. Iste godine objavljen je o ovom megdanu i jedan sastav na nemačkom jeziku. Krajem 1532. bio je Bakić jedan od delegata koji su u ime kralja Ferdinanda pregovarali sa Zapoljom o primirju. Krajem 1534. ponovo je posredovao između Ferdinanda i Stefana Balentića.

80

Kralj Ferdinand 1532. poklonio mu je grad Sombathelj. Sledeće godine dobio je deo prihoda od grada Ujvara. Poveljom od 1534. kralj mu je potvrdio sve posede koje je dotle držao, i uz njih poklonio gradove Đur, Sombathelj, Papu i Hadervar. Dobra su dobili na uživanje sa pravom nasleđa, Pavle Bakić i žena mu Teodora, i njegove ćerke Marija i Angelina, zatim Pavlov brat od strica Petar i rođeni brat Mihailo. Kralj Ferdinand mu je 1535. poklonio i jednu kuću u Budimu. Tokom 1533. isprosio je Pavle Bakić, ćerku Marka Jakšića za svog najmlađeg brata Mihaila, ali se venčanje moralo odgoditi, jer kralj Zapolja nije hteo dati dozvolu, da se ćarka njegovog vlastelina uda za pristalicu kralja Ferdinanda. Zbog svojih vojnika, Bakić je često dolazio u sukob sa susedima plemićima, pa i sa samom kraljicom Marijom. Izdržavao je vojsku pljačkanjem. Poslao je 1528. oko 500 svojih konjanika prema Iloku da otmu sebi konje gde bilo. Kraljica Marija žalila se na njega da uzima desetinu i od kmetova koji žive na njenim dobrima. Žalila se ona 1534. svome bratu, kralju Ferdinandu, da joj je Bakić oduzeo jedno selo i u njemu počeo da gradi sebi kuću. Pavle Bakić je 1536. saznao od svojih uhoda da se Valentin Terek, Pekri i biskup Erdedi dogovaraju da priđu Zapolji. O ovome je odmah obavestio kralja Ferdinanda. Zbog toga je 1536. došlo do strahovitog sukoba između Tereka i Bakića. Bakić je Tereka pozvao na proslavu svog imendana, a kada se ovaj vraćao kući presreo ga je Pavle Delija, jedan od najpouzdanijih Bakićevi ljudi i pokušao atentat na Tereka. Zamahnuo je sekirom na njega, ali ga je promašio. Sekira se tako čvrsto zabila u kola da je nije mogao iščupati. Videvši to uplašio se i pobegao. Bakić je tvrdio da je u celoj stvari nevin, ali mu Terk nije verovao. Bakić je bio u nezgodnom položaju, jer je Terek bio daleko moćniji od njega. Terek napadne 1536/37, uz Zapoljinu pomoć, Bakićeve gradove Papu, Raro i Lak, te ih osvoji. Bakić je bio u teškom položaju i predloži mlađem Tereku da u roku petnaest dana podele megdan i da tako reše spor. Megdan je trebalo da se održai na Đurskom polju, ali je za ovaj obračun Bakiću bila potrebna dozvola kralja Ferdinanda. Ferdinand mu odobri megdan, sa željom da u njemu pobedi. Tada se Terek počne izgovarati da nema dozvolu za megdan od kralja Zapolje, te predloži da spor reši sud časti. Terekove čete i dalje su napadale Bakićeve gradove, a oni su razmenjivali pisma puna najgorih pogrda. Protivno Zapolji, koji je Tereka svojski pomagao, Ferdinand za Bakića nije učinio ništa. Borba je polako popuštala na oštrini. Bakić je uspeo da održi gradove Đur, Sombathelj, Ber i druge.

81

Još za Pavlova života pokrenuli su ugarski velikaši otvorenu hajku protiv porodice Bakića. Mrzili su Bakiće zbog njihovog bogatstva, junaštva i ugleda. Naročito su u toj mržnji isticao đurski biskup Iločki, koji nije mogao da podnese čto Bakići upravljaju Đurom i zbiraju prihode sa gradskog imanja, na koje je on polagao pravo. Velikaši su hteli da putem državnog sabora oduzmu Bakićima grad Đur i još neka imanja. Ali dok je Pavle bio živ kralj Ferdinand to nije dozvolio. Kada je umro uspeli su velikaši da nagovore kralja da oduzme Đur Petru i Mihailu. Kralj je hteo svom prijatelju biskupu Franji Iločkom da učini po želji te je 25. januara 1537. naložio iz Praga ostrogonskom nadbiskupu, da mirnim putem oduzme od Petra i Mihaila Bakića grad Đur i imanje đurske biskuoije i preda ih Iločkom. Bakići nisu na ovo pristali pa je Ferdinand morao da 2. marta 1538. iz Praga ponovo naloži braći da predaju grad Dur iločkom. Tom prilikom im je zabranio da ubuduće uzimaju desetinu sa imanja đurske biskupije. Sredinom 1537. kreno je kralj Ferdinand sa vojskom protiv Turaka. Plan mu je bio da prvo svrši sa Turcima, a onda sa Zapoljom. Srbi u Sremu su saznali za njegove plnove i hteli su da se dignu protiv Turaka. Poslali su Bakiću čoveka sa porukom da će pristati uz njega. Bakić je o ovome obavestio Fredinanda. Međutim, kralj Ferdinand je više želeo da Bakić ostane na svojim posedima u zapadnoj Ugarskoj i da brani granice od Zapolje i njegovih pristalica. Bakić je pak živo želeo da sam učestvuje u borbi protiv Turaka, te ga Ferdinand naimenuje za zapovednika 2000 konjanika, husara, najvećim delom Srba. Da bi kreno srpski narod da što više prione uz njegovu vojsku, kralj Ferdinand podari 20. septembra 1537. Bakiću titulu srpskog despota, a srpski narod pozove da se okupi oko Bakića. Pavle Bakić je poslednji srpski titularni despot. Pitanje je da li je ovo imenovanje Bakić uopšte primio, jer je ubrzo došlo do njegove pogibije. Ferdinandova vojska je krenula u Srem, a general Kacijaner pošalje Bakića sa 1000 konjanika sa zadatkom da izvide gde se nalazi turska vojska i da mu donesu potrebna obaveštenja o njenoj snazi i razmeštaju. Bakić uhvati nekoliko turskih vojnika od kojih sazna da se glavnina turske vojske nalazi oko Oseka. Kacijaner tada krene sa operacijama prema Oseku. Međutim, Turcima je u pomoć pošao Husref-beg iz Bosne. Saznavši to, Kacijaner se počeo povlačiti prema Zagrebu, Bakić na htede bežati, nego pokuša da jednom smelijom diverzijom izazove pometnju u turskim redovima. Kod Gorjana nedaleko od Đakova, napadne on na Turke, jurnuvši sa svojom četom u njihov centar. U borbi, smrtno ranjen, padne sa konja, i tada mu Turci odseku glavu. Glavu Pavla Bakića i zarobljenog Pavla Deliju pošalju sultanu u Carigrad.

82

Pavle Bakić nije bio čovek neke veće kulture. Nije znao ni nemački, ni mađarski, ni latinski jezik. Za prepisku latinskim jezikom imao je pisara Nikolicu. Sa Srbima se Bakić dopisivao srpski, ćirilicom. Ako su pisma koja je dobivao od Srba bila od važnosti po kralja, Bakić bi davao da se, od reči do reči prevedu na latinski. Da bi dokazao njihovo postojanje uz prevod bi prilagao i original. Bakić se katkad i na latinskim ispravama potpisivao srpski, pa i na pismima upućenim kralju Ferdinandu. Bakićevi savremenici imali su o njemu lepo mišljenje, kao junaku i kao velikom ratniku. Kao pravi junak, priznavao je i dugima junaštvo. Zbog svojih zasluga Pavle Bakić je od kralja Ferdinanda dobio zvanje “manjifikus” – uzvišeni, i imanja u Gornjoj Zemlji. Područje zapadne Slovačke Bakić je naseljavao srpskim stanovništvom. O tome svedoči njegova prepiska sa kraljem Ferdinandom. Njegovi posedi su se prostirali od reke Trnavke i istoimenog utvrđenja do krajnjeg zapada Slovačke – Holiča na reci Moravi, u dužini skoro 100 kilometara. Posedovao je utvrđeni gradzamak Oštri Kamen, na teško pristupačnom uzvišenju. To je bilo nadaleko čuveno “orlovsko gnezdo”. Posedi Bakića završavali su se utvrđenjem Holič na Moravi, koje je držao njegov brat Petar sa svojih 1000 konjanika. Bakić je bio imućan čovek. Glavni posed bio mu je grad Lak. Najviše imanja imao je u Njitranskoj i Železnoj županiji. Pod uticajem katoličke sredine, slavio je imendan. Žena Pavla Bakića, Teodora, nadživela je muža. Umrla je oko 1540. Pavle Bakić nije imao muške dece, nego samo dve ćerke, Mariju i Angelinu. Angelina se rodila po njegovom dolasku u Ugarsku. Marija se prvi put udala za Jovana Kendefija, oko 1548. Pošto je 1554. ostala udovica, udala se za Tomu Olaha. Olah je umro pre 1560, pa se ona po treći put udala, za Pavla Vratkovića Raca, pograničnog kapetana. Angelina se udala 1553. za Imru Cobora. Sa njime je imala sina Martina. Umrla je pre 1579. Petar Bakić je sa prvom ženom Anom, ćerkom Vuka Pilišbregera i Felicite Cobor, imao sina Pavla i ćerku Anu. Sa drugom ženom Ursluom Šarkanj, udovicom Gašpara Cobora, sina Mihaila i ćerku Katarinu. Od naslednika se isticao Petar Bakić, koji je učestvovao u Tridesetogodišnjem ratu na strani Austrije protiv vojske erdeljskog kneza Betlena Gabora. U XVII veku Bakići su imali posede Šaštinu, Ostriježu i Holiču, gde je postojala pravoslavna crkva. Spominju se i u XVIII veku.

83

Car Jovan Nenad Jovan Nenad nesumnjivo je jedna od najzagonetnijih ličnosti naše prošlosti. Iz njegova života jedva je šta poznato: samo deset poslednjih meseci i – ništa više. Ne zna se pouzdano ni šta je bio po krvi, ni po jeziku, ni po poreklu, ni iz kojeg je kraja, ni ime mu nije poznato. Bio je velika zagonetka i svojim savremenicima. Vreme u kojem se ona javlja je od najtežih i najmučnijih u ugarskoj istoriji. Kmetovi su podigli Ustanak kuruca 1514. Turci su 1526. potukli ugarsku vojsku na Mohaču. Kralj je poginuo i povela se borba za presto. Ugarska je bila slomljena. Turci su pokorili polovinu zemlje. To je doba u koje se javlja Jovan Nenad. Đorđe Sremac piše mu ime kao Jovan i kao Ivan. U savremenim ugarskim izvorima spominje sa kao Nenada, nikada kao Nenad. Stranci su ga najviše beležili i zvali Crni Čovek ili kratko Crni, a Srbi Carem. Car Jovan Nenad uspeva da za sasvim kratko vreme postane važan, gotovo presudan činilac u Ugarskoj, te se o njegovu privrženost bore oba pretendenta na ugarsku krunu: i Ferdinand Habzburški i Jovan Zapolja. Iz naših spomenika o njemu se na zna ništa. Ni jednom jedinom rečju nije zabeležen u njima. Isto tako nije o njemu ostalo tragani u našoj narodnoj junačkoj pesmi. Ostalo je dosta materijala kod savremenih ugarskih pisaca, naročito u memoarima Đorđa Sremca. O Jovanovom poreklu i životu nisu ni njegovi savremenici ništa pouzdano znali. Poslanik engleskog kralja Valop saopštava da Jovan nije htao da kaže “ni gde je rođen, ni od koga je rođen, ni gde je odgajan, već samo da ga je Bog poslao”. Jovanov savremenik Đorđe Sremac mislio je da je Jovan bio rodom “od erdeljske strane od Lipove”. Po nekima Jovan je tvrdio da je neposredni potomak srpskih despota. Uspeo je da u to uveri neke srpske plemiće. Po drugima on je vodio poreklo od carigradskih careva. Italijanski pisac Sanudo zabeležio je kao da je Jovan poreklom iz grčke vladalačke porodice Paleologa. Po trećoj verziji bio je niskog, tamnog porekla, iz društvenog taloga. Po narodnosti je bio Srbin. Bio je vitkog stasa, srednje visine, crna lica, orlovskog nosa. Na desno oko nije video. Na desnoj strani tela imao je neki znak, kao neku prugu koja se u širini malog prsta protezala od desne slepoočnioce do stopala desne noge. Zbog njegovog tamnog tena, po kojem je dobio nadimak Crni, engleski poslanik Valop je mislio da je Mavar. Sam Jovan imao je o sebi visoko mišljenje. Smatrao je sebe, za proroka, poslanika božjeg, mesiju koji je predodređen da izvrši veliku 84

misiju. Njegova dužnost je bila da obrati poganike i nevernike u hrišćansku veru, a muslimansku veru i druge bezbožničke sekte iskoreni. Verovao je da ga je sam Bog poslao da kazni Turke i da ih protera iz Grčke. Bio je veoma pobožan. Noću je dva sata spavao, a treći se moli Bogu, tako da je trećinu vremena provodio u molitvi. Bio je veoma dobar ratnik i pobio je mnogo Turaka. Lako je osvajao ljude, jer je bio oštrouman, ubedljiv i slatkorečiv. Narod je u njemu gledao nešto nadzemaljsko i prilazio mu je kao novom proroku. Oko Jovana su se naročito okupljali Srbi iz Turske, ali i beskućnici i skitnice raznog porekla, osobito Vlasi i Mađari. Ubrzo je sakupio vojsku od 5.000 ljudi. Po Sanudu imao je vojsku od 7.000 ljudi. Prve vesti o Jovanu imamo neposredno posle bitke na Mohaču 1526, oktobra te godine. Već tada je okupio oko sebe masu beskućnika. Kada je počela borba za presto, pretendenti na presto su se nadmetali oko njega. Po zaključku Rakoškog sabora iz 1505. Mađari su morali, ako izumre jagelonska dinastija, da novog kralja biraju između svojih velikaša. Pristalice ove stranke izabrali su Jovana Zapolju, erdeljskog vojvodu, čija je majka bila rodom iz kuće Jagelonaca, a sestra udata za poljskog kralja. Drugu stranku su činile pristalice Habzburga, koji su svoje pravo na ugarski presto temeljili na ugovorima iz 1506. i 1515. između kralja Ladislava V i cara Maksimilijana. Ugarski velikaši Petar Perenji, Valentin Terek, bivši palatin Stefan Verbeci, jegarski biskup Pavle Vardai, sve niže plemstvo i prost narod po Ugarskoj stali su uz Zapolju. Zapolja svoje pristalice, među njima i Cara Jovana, pozove u Tokaj, gde 27. oktobra 1526. odluče da sazovu za 5. novembar državni sabor u Stonom Beogradu i na njemu izaberu kralja. Za to vreme Ferdinandova sestra Marija, udovica Lajoša II, napravi od Požuna uporište habzburške stranke. Njoj su prišli palatin Stefan Batori, hrvatsko-slavonski ban Franja Baćanji, državni blagajnik Aleksa Turzo, kraljevski sekretar Toma Nadaždi, vespremski biskup Toma Salahazi i vranski prior Ivan Tahi. U sporazumu sa palatinom sazvan je državni sabor u Komoranu 25. novembra 1526. Pre toga Ferdinand je 22. oktobra sebi osigurao češki presto, koji je smrću Lajoša II ostao upražnjen. Dok je Ferdinand boravio u češkoj sastane se ugarski sabor u Stonom Beogradu i 10. novembra 1526. izabere Jovana Zapolju za ugarskog kralja. Sutradan ga je krunisao njitranski biskup Stefan Podmanicki krunom svetog Stefana. Na saboru su bili prisutni Car Jovan, Petar Bakić, Radič Božić i Petar Petrović. Jovana Zapolju su za kralja priznali Venecija, papa, francuski kralj Fransoa I, engleski kralj Henri VIII i poljski kralj Sigismud I. Još pre izbora pali su u ruke Zapoljinih pristalica Budim, Višegrad, Ostrogon i Komoran, pa kraljica Marija i palatin Stefan Batori morali da premeste saziv sabora u Požun, gde je Ferdinand izabran za ugarskog kralja. Zapoljin izbor i krunisanje 85

proglasili su nezakonitim i doneli zaključak da će njegovim pristalicama kao veleizdajnicima zapleniti imetak. I hrvatski staleži su se podelili. Jedna strana na čelu sa Ivanom Karlovićem, Nikolom Zrinjskim, Vukom Frankopanom i Stefanom Blagajskim izabrala je na cetinskom saboru 1. januar a 1527. Ferdinanda I za kralja. Slavonski magnati predvođeni grofom Krstom Frankopanom izabrali su u Dubravi, nedaleko od Čazme, 6. januar a 1527. Zapolju za kralja. Zapoljin poziv Caru Jovanu i njegovo prisustvo u Tokaju i Stonom Beogradu, su prve vesti koje o njemu imamo. Od tada je on u Zapoljinoj službi. Krajem iste godine pređe on u Srem i otme Turcima utvrđenja Čerević i Banoštor, te stavi u njih svoje posade. Molio je despota Stefana Berislavića 1527. da mu ustupi svoje topove. Despot ga odbije ne želeći da s njim vodi bilo kakvu zajedničku akciju. Jovan ipak sam nastavi svoju akciju u Bačkoj. Pošto je očistio Bačku od Turaka, zauzeo je Suboticu, posed Valentina Tereka, te je u nju stavio svoju posadu. Terek uputi zada svoje čete na Suboticu, ali mu Jovan pođe u susret i strahovtio ga potuče. Sam Terek jedva izvuče glavu. Jovan je zauzeo i grad Čomu, u Banatu, na Morišu, posed Ladislava Čakija. Čaki krene sa 300 konjanika protiv Jovan, ali se po njega borba nesrećno završi. Dok je Jovan bio zauzet ovom borbom, uspeo je Terek da sa 300 konjanika zauzme Suboticu i da je zaposedne svojom vojskom. Uskoro su se pobunili ugarski plemići iz Bačke, jer im Jovan nije dozvoljavao povratak na njihova ognjišta. Oni su ih napustili u vreme turskog pohoda. Jovan im nije dopustio da se ponovo nasele, jer su mu zemlja i hrana bili potrebni za njegove ljude. Ugarski plemići su ga tužili Zapolji, koji se osećao nemoćnim da posreduje. Bio je slab i prema plemićima i prema Jovanu. Zapolja pozove Jovana na odgovornost, ali mu Jovan ne ode, nego mu pošalje svoje poverljive ljude. Oni su ga branili od optužbi plemića i uveravali Zapolju da mu je Jovan veran. Zapolja je ostao u dobrim odnosima sa Jovanom. Čak ga je štitio. Kada je Valentin Terek ponovo krenuo na Jovana, Zapolja ga je odmah upozorio na opasnost koja mu se sprema. Po mišljenju engleskog poslanika Valopa Jovan je u aprilu 1527. imao oko 9.000 – 10.000 vojnika. Po mišljenju kraljice Marije imao je oko 14.000 – 15.000 vojnika, od kojih 1.300 – 1.400 konjanika. Po vojnoj snazi nije mnogo zaostajao za Ferdinandom i Zapoljom. Jovan se počeo ponašati kao da je vladar. Od svojih pristalica Srba tražio je da ga zovu carem. Đorđe Sremac izričito spominje da je sebe nazivao “carem Srba”, dok Valop beleži da “on sebe naziva imperatorom Carigrada”. Njegovi najbliskiji ljudi bili su: blagajnik Subota Vrlić, lični 86

generalni kapetan čelnik Radosav, sekretar Fabijan Literat i Jovan Dolić od Iriga, kastelan grada Bača, su obavljali diplomatske misije. Jovan je držao telesnu gardu od 600 pešaka, jednako naoružanih i odevenih, koje je zvao janičarima. Počeo je davati plemstva sa posedima. Najteže mu je bilo da izdržava vojsku. Njegovi vojnici robili su plemiće, pljačkali trgovce, a narodu otimali stoku. Jovanov uticaj je porastao pa su se poslanici stranih država (Engleske, Francuske, Turske) počeli interesovati za njega. I Zapolja i Ferdinand su se trudili da ga pridobiju za sebe. Iako ih nije oduševljavalo ni njegovo poreklo ni držanje. Zapolja je želeo da Jovana drži uz sebe, ali najjači Zapoljini ljudi, plemići, naročito erdeljski vojvoda Petar Perenji, i predstavnici katoličke crkve nisu ga trpeli i stalno su ga napadali. Kralj Ferdinand nastojao je da ga pridobije. Posredničku ulogu između kralja i Jovana preuzela je kraljica Marija, udovica Lajoša II. Ona je prvo poslala Franju Revajia kao izaslanika Caru Jovanu. Krajem marta 1527. pošalje ona Jovanu svoga pouzdanog čoveka plemića Hoberdanca s misijom da mu preda darove i da ga pridobije da priđe kralju Ferdinandu. Jovan u načelu pristane, ali pod uslovom da mu kralj Ferdinand pomogne oružjem i novcem. Pojedinosti sporazuma trebalo je da utvrdi Jovanov izaslanik Fabijan. Sa Hoberdancem on krene kraljici Mariji u Požun, noseći Jovanovo pismo upućeno kralju Ferdinandu. U tom pismu Jovan izjavljuje da on nije dužan nikome da se pokorava, ali da se kralju ipak zaklinje na vernost. Po Đorđu Sremcu, posredovao je između kralja Ferdinanda i Jovana, i Pavle Bakić. Jovan i Ferdinand konačno su sklopili sporazum. Kralj mu nije dao titulu despota, jer je nju već nosio Stefan Berislavić. Međutim, dajući mu titulu “illustris” priznao mu je rang koji pripada despotima, prinčevima iz vladarskih kuća, dinastima i duždu. Čuvši da je Jovan prišao kralju Ferdinandu, Zapolja ipak pokuša da ga pridobije. Poslao mu je pismo u kojem ga poziva da mu odmah dođe. Jovan je odgovorio Zapolji da je pristao uz kralja Ferdinanda, te da se u njega više na uzda. Zapolja, izgleda nije gubio nadu da će Jovana ponovo pridobiti. On mu pošalje Radiča Božića sa zadatkom da ga ponovo privoli na vernost. Radič Božić nije u tome uspeo. Zapolja se tada nalazio u veoma teškoj situaciji, te je morao da se sa Jovanom obračuna što pre. On je podigao protiv Jovana plemstvo i katoličku crkvu. Ugarski plemići, naročito oni iz Bačke, jedva su dočekali da otpočne obračun s njim. Erdeljski vojvoda Petar Perenji sam je krenuo sa svojom vojskom na njega. Uz pomoć katoličkog sveštenstva, pokrenuo je krstaški rat protiv Jovana. Perenji je u Đuli okupio oko 12.000 vojnika. Sakupivši vojsku krenuo je preko Moriša, te se utaborio pored Seleša. Jovan mu je 87

poslao jednog izaslanika sa mirovnom ponudom. Pernji ju je odbio i poručio Jovanu da se spremi za borbu. Perenjijeva vojska bila je dezorganizovana, Srbi su to iskoristili odmah ih napali i strahovito potukli. Pričalo se da ni na Mohačkom polju nije izginulo toliko Mađara. Sam Perenji jedva je uspeo da se spase na svom konju. Jovanovi ljudi krenu u poteru za njim, i verovatno bi i on poginuo da ga nije spasao sluga Marka Jakšića. Jakšić mu je pružio utočište u Nadlaku, iako ga je Perenji sredinom oktobra 1526, posle Tokajske skupštine sa koje se vraćao, zarobio i bacio ga u Temišvar u tamnicu. Pustio ga je tek kada je Markova žena platila 4.000 forinti za muževo oslobađanje. Perenjijev poraz veoma je uplašio Zapolju, naročito posle neuspeha da se sporazume sa Ferdinandom. On još jednom pokuša da obećanjima i poklonima pridobije Jovana. Međutim, Hoberdanec, koji se tada nalazio pored Jovana, nagovori ga da baci Zapoljinog poslanika u tamnicu. Situacija po Jovana je bila veoma povoljna. Zapolja i Ferdinand su se naticali ko će mu više ponuditi. I posle Jovanove pobede nad Perenjijem kralj Ferdinand kao da je sumnjao da će se Jovan moći duže održati u borbi sa Zapoljom. Naredio je Hoberdancu da privoli Jovanove doglavnike, pa i vojnike, da se pokore kralju i da mu se zakunu na vernost i za slučaj Jovanove pogibije. Hoberdanec je uspeo u ovoj misiji. Vojnici su se zakleli na vernost, a njega su izabrali za svog kapetana. Jovan zabrani svojim pristalicama da plaćaju Zapolji porez. Ali ni Zapolja nije sedeo skrštenih ruku. Njegova glavna snaga bila je u Erdelju, gde je njegova porodica imala od starina velike posede. Pozvao je ugarske plemiće da se dignu protiv Jovana. Vojsku su vodili velikovaradinski biskup Imre Cibak i erdeljski vojvoda Petar Perenji. Vojnici su bili većinom iz Gornje Ugarske i Erdelja. Do bitke je došlo 21. juna 1527. na poljani kod Sedia (Seđfalu), Srbi su bili potučeni. Jovan je izgubio oko 8.000 vojnika. Izgubio je više pešaka, a njegovi protivnici više konjanika. Jovan je jedva izneo živu glavu. Kada je Zapolja saznao za pobedu, naredi da se puca iz topova, a po crkvama služe blagodarenja (Te Deum). Posledice ove bitke bile su po kralja Ferdinanda teške. Nekoliko njegovih pristalica, među njima i Valentin Terek, odmah je prišlo Zapolji. Ferdinand nije verovao u vest o Jovanovom porazu, ali je ubrzo saznao punu istinu. Zapolja je i dalje želeo da Jovana pridobije za sebe. U tome je želeo da mu pomogne francuski poslanik Rinkon, koji se tada nalazio kod njega sa misijom da sa Zapoljom sklopi savez protiv Habzburgovaca. Rinkon se

88

ponudi Zapolji da sam ode u Tabor Jovanu i da s njim lično pregovara. Zapolja je pak želeo da ovu misiju poveri Krsti Frankopanu. Kralj Ferdinand je 20. jula 1527. krenu sa vojskom u Ugarsku. Pismom je obavesti Jovana o pokretu svoje vojske, a ujedno upozorio da se dobro čuva, pošto je obavešten da mu Perenji sprema zamku da ga mučki ubije. Jovan je sa 1.500 vojnika krenuo prema Budimu u susret kralju. Usput je svratio u Segedin, gde je izdajom stradao. Bar tako se verovalo u njegovoj vojsci. Kada je prolazio ulicom, neki seljak rani ga iz puške pokraj srca. Po jednom izvoru atentator se zvao Sebastijan Vid, a po drugom Orban.Videći da je smrtno ranjen, njegove vojvode odmah ga prenesu iz Segedina u selo Tornjoš, blizu Subotice, u kuću nekog Mađara. Domaćin Mađar, pošalje poruku Valentinu Tereku, da Jovan, smrtno ranjen, leži u njegovoj kući. Terek pohita sa 300 konjanika na Tornjoš. Kada su opazili Tereka sa konjanicima, Srbi koji su bili uz Jovana, razbegnu se, a samo njih nekoliko najodanijih ostane uz njega. Jovan je ležao u postelji jedva živ. Terek je tražio da ga vidi. Jovanovi ljudi su se usprotivili tome. Onda se Terek zakleo da ga neće dirati. Kad je ušao triput ga je zapitao da li još može živeti. Jovan mu ništa ne odgovori. Kada je Terek video da je Jovan zaista na samrti, on mu odmah, u postelji, odseče glavu te je odmah sa svojim barjakom pošalje Zapolji u Budim. To je bilo 26. jula 1527. Pogibija Cara Jovana naročito je obradovala Zapolju. On naredi da po svoj njegovoj zemlji zvone zvona, a po crkvama da održe blagodarenja. Pošto je Jovanova glava donesena u Budim, bude stavljena na bakarnu čnijiu i izložena pokraj belog barjaka, a zatim odnesena Zapolji. Zapolja pozove Tereka te mu pokloni hiljadu dukata i konja koji je nekada pripadao lično turskom sultanu. Glavna zasluga Cara Jovana leži u tome, što je on prvi došao na misao, da na zemljištu južne Ugarske stvori zasebnu pokrajinu slovenskog karaktera. On je tu misao i ostvario te je time postao začetnik današnje Vojvodine. Smrču njegovom uništena je njegova tvorevina, ali ideja, koju je on uneo među Srbe u Ugarskoj, nije više mogla da se uništi.

89

Čelnik Radosav Bio je najbliži saradnik Cara Jovana Nenada. U pisanim spomenicima zabeležen je kao čelnik ili kapetan, a u jednom spomeniku iz 1528. i kao despot kapetan. Titula kapetana i vojvoda značila je u ono doba ponekad isto. Iz narodne pesme poznat je kao Od Srijema Rajko. Čelnik Radosav je spadao među najpoverljivije ličnosti Cara Jovana. Bio je njegov lični generalni kapetan. Kralj Ferdinand vodio je o njemu naročito računa. Dao mu je plemstvo sa titulom “egregius” i poklonio imanja u Bačkoj županiji. Posle pogibije Cara Jovana Radosav je prišao Turcima sa jednim, možda najvećim delom njegove vojske. I bivši palatin Cara Jovana Subota Vrlić prešao je u tursku služnu. Čelnik Radosav je i dalje ostao u vezi sa kraljem Ferdinandom, te ga obaveštavao o prilikama u Turskoj. Kralju Ferdinandu bilo je očevidno mnogo stalo do Radosava. U to vreme Radosav je bio načelu Srba u Sremu. Kada je 1529. saznao da je sultan Sulejman krenuo vojsku na prema Budimu, obavestio je kralja Ferdinanda o tome i umolio ga da njemu i njegovim ljudima omogući seobu u Ugarsku. Radosav je sa nešto naroda prešao u Ferdinandovu zemlju. Posle svršenog rata Ferdinand je nagradio neke Srbe koji su se u ovom ratu istakli. Diplomom izdanom u Kremsu 27. oktobra 1529. darovao je on Radosavu i njegovom sinu Stevanu Mitrovicu i jedan deo Krušedola. Ovaj poklon nije imao praktičnu vrednost, jer su se oba mesta nalazila pod Turcima. Ubrzo potom Radosav se vratio u Srem i nastanio u zapadnom delu tvrđave Nebojca na Vuki kod Vukovara. Bojeći se da Turci ubrzo ne osvoje Slavoniju, zamoli Fredinanda da mu pokloni jedan grad u Gornjoj Ugarskoj, u koji bi mogao skloniti porodicu. Kralj mu pokloni grad Ričo u Tenčinskoj županiji. Međutim, u ovom gradu se zatekao kao kastelan Gašpar Dominić, koji nije hteo ustupiti grad dok mu se ne isplati dug. Radosav nije mogao porodicu da smesti na sigurno, a kralj Ferdinand ga pozva da sa svojim ljudima učestvuje u zauzimanju Budima. Onda on preda svoju porodicu na brigu i zaštitu u Orahovicu tamošnjem vlastelinu Ladislavu Moreu, a sam pođe pod Budim. Tu se hrabro borio i sprijateljio sa Pavlom Bakićem. Posle borbe oko Budima Radosav se vratio u Slavoniju da od Morea uzme svoju porodicu i rođake. More odbi molbu, jer ih je uzeo za zarobljenike. Radosav krene onda u Beč da se žali kralju Ferdinandu. Od kralja je molio da naredi Moreu da mu vrati porodicu i imanje. Ujedno je molio da mu se preda i grad Ričo, koji je još uvek držao Dominić. Kralj je nekoliko puta naređivao Dominiću da napusti grad, ali ovaj nije pristajao. 90

Tada se Radosav posluži lukavstvom. Pri povratku iz Beča prikrije su u blizini grada Ričo, presretne Dominića, zarobi ga, povede sobom u Srem, te ga baci u tamnicu svoga zamka Nebojca. Kralj naredi da odmah pusti Dominića, a njemu obeća da će se postarati da mu Dominić ustupi grad, a More pusti na slobodu porodicu i vrati mu imanje. Radosav se pokori kraljevoj naredbi te pošalje Dominića savetnicima u Budim, ali niti dobi grad, niti porodicu. Dvorski savet opominjao je Morea da pusti Radosavu porodicu, ali bez uspeha. Tada se Radosav obrati molbom Pavlu Bakiću moleći ga da posreduje kod kralja. Bakić se svojski zauzeo. Oktobra 1531. kralj Ferdinand je energično opomenuo Morea da Radosavu vrati porodicu i imanje, što je ovaj najposle učinio. Grad Ričo je i dalje ostao u posedu Dominića. Početkom 1532. izveo je Radosav opet jednu grupu Srba iz Srema. Ova grupa Srba nastanila se, zajedno sa Radosavom, u Bakićevom gradu Đuru. Aprila iste godine obratio se Radosav ponovo Ferdinandu s molbom da mu se već jednom preda grad Ričo. Predlagao je da general Kacijaner, koji se tada nalazio u blizini grada, natera Dominića na predaju. Kacijaner je na to bio i moralno obavezan, jer mu je Dominić dugovao oslobođenje iz ropstva, i obećao je da će mu dug naplatiti. Da li je dobio grad ne zna se. Ovo su poslednje vesti o Radosavu. Radosav nije bio čovek neke više kulture. Bio je veoma jednostavan i priprost. Ne znamo ni da li je bio pismen. Znao je samo srpski. Kralja Ferdinanda obaveštavao je pismima pisanim ćirilicom i na srpskom, pa su ova pisma u Dvorskoj kancelariji prevođena na latinski ili nemački. U svojoj okolini Radosav nije uvek imao čoveka koji bi znao i neki drugi jezik. Nemamo potvrde da je Radosav živeo u Slankamenu, ali i pisani spomenici i narodna tradicija vezuju ovu ličnost za Srem, dakle za ovaj kraj. U jednoj narodnoj pesmi pominje se neki Srb Radosav što bi se verovatno moglo odnositi na njega. Po toj narodnoj pesmi Srb Radosav živeo je na reci Bosuti, pritoci Save, u Sremu, a bio je čuven kao megdandžija. Postoji mišljenje da je vojvoda Rajko iz naših narodnih pesama ista ličnost sa Čelnikom Radosavom.

91

Jakšići Među prvim velikašima koji su prešli u Ugarsku pominje se Dmitar, sin kralja Vukašina, a brat Kraljevića Marka. Pobegao je pred Turcima sa bratom Andrejašom najpre u Dubrovnik, a zatim u Ugarsku. Dobio je titulu grofa. Držao je veliko vilagoško vlastelinstvo, bio župan Zaradske županije i kastelan grada Vilagoša. On je otpočeo naseljavanje severnog Pomorišja Srbima iz Raške. Od porodica koje su se kasnije preselile bila je naročito ugledna porodica Jakšića. Ova porodica uživala je veoma lep ugled u celom Srpstvu. Rodonačelnik ove porodice bio je Jakša Brezinica, jedan od uglednih vojvoda despota Đurđa. Posle prvog pada Despotovine 1439. vojvoda Jakša je prešao u Ugarsku, da bi se posle obnove Despotovine vratio u Srbiju. Despot Đurađ ga je 1452. slao kao svog izaslanika u Dubrovnik. Bio je 1453. zapovednik jednog odeljenja od 1.500 konjanika koje je Turcima pomagalo pri osvajanju Carigrada. Za vreme despotovine Jakšići su živeli u Jagodini. U Ugarsku su prešli braća Stefan i Dmitar, sa 1.200 ratnika, i naselili se severno od Moriša. U tom kraju javljaju se između 9. avgusta 1463. i 10. januara 1465. Kralj Matija Korvin darovao im je 1464. grad Nadlak, u Čanadskoj županiji, i znatne posede pored Moriša. U Nadlaku su podigli sebi dvor sa kulom, a grad utvrdili palisadama. Kralja Matija im je 1467. poklonio neke posede u Erdelju i Kološkoj županiji. Imali su imanja i u Aradskoj, Kluskoj i Vukovskoj županiji. Marko Jakšić je dobio od Jovana Zapolje neka imanja u Tamiškoj županiji. Ubrzo su imali oko 60 naselja. Po smrti Miloša Belmuževića nasledili su Jakšići njegova imanja. Imali su svoj dvorac u Gornjem gradu Beograda. Njima je pripadala po njima nazvana Jakšića kula. Po narodnoj tradiciji Jakšićima su u Beogradu pripadali i crkva Ružica i kula Nebojša. Kao ugarski plemići imali su titulu “egregius”. U srpskim ispravama pisali su se vojvodama. I Stefan i Dmitar bili su junaci, naročito mlađi brat Dmitar. Zajedno su učestvovali u raznim ratnim pohodima. Posle smrti kralja Matije, oba brata su pristala uz kralja Vladislava. Stefan je krajem 1488. boravio u Beču, gde se tada nalazio dvor kralja Matije. Tu se razboli i umre 5. januara 1489. Bio je oženjen Milicom, nije poznato iz koje kuće, ali očevidno Srpkinjom. Ona ga je znatno nadživela. Umrla je posle 1506. Stefan je sa njom imao šestoro dece, tri sina Dmitra, Stefana i Marka i tri ćerke Anu, Jelenu i Irinu. Najstariji Stefanov sin Dmitar umro je mlad. Drugi sin Stefan, od 1498. ugarski baron, oženio se Milicom, ćerkom Miloša Belmuževića. Ovom bračnom vezom, svi njegovi posedi su pripali Jakšićima. Umro je 92

posle 1507. Nije poznato da je imao dece. Treći sin Marko, bio je oženjen Poliksenom, patricijkom iz Rima, sa kojom se našao u Veneciji. U borbi između Ferdinanda i Zapolje, Marko je pristao uz drugoga. Prema Caru Jovanu držao se neprijateljski. Pomagao je Perenjija, Jovanovog protivnika. Turci su 1529. opustošili Markovo imanje. Ćerka mu se 1533. verila za Mihaila Bakića. Marko Jakšić je umro juna 1537, u dubokoj starosti. Njegova žena Poliksena ga je nadživela. Sa Markom je izumro poslednji muški član Stefanove grane. Sa svojom ženom Poliksenom imao je Marko jednog sina i sedam kćeri. Prvenac Stefan umro je, još za njegova života, između 1533. i 1538. Pod uticajem svoje žene prešao je na katoličku veru, a deca krštena i vaspitavana kao katolici. Kćeri su mu bile udate za strance. Jelisaveta za Nikolu Docija, Marija za Nikolu Artandija, Milica za jovana Kendefija, Margita za Bolžidara Patočija, Sholastika za Lasla Zelimirija, Ana, prvi put, za Gašpara Banfija, a drugi, za Antona Kendija. Jedino je Đovana bila udata za Srbina, Mihaila Bakića. Kćeri Stefana Jakšića Mlađeg bile su udate za ugledne dinaste. Ana se udala za Vasilija Lavoviča, kneza glinskog. Iz ovog braka rodila se Jelena, koja se udala za Vasilija III Ivanoviča i sa njime rodila dva sina Georgija, potonjeg kneza ugličkog i Ivana, potonjeg velikog kneza moskovskog. Ivan IV Vasiljevič Grozni postao je car sve Rusije 1547. Jelena se prvi put udala za despota Jovana Brankovića, sa kojim je imala ćreke Mariju i Jelenu. Drugi put se udala za Ivaniša Berislavića, sa kojim je imala dve ćerke i dva sina Stefana i Nikolu. Deca iz drugog braka bila su katolici. Treća ćerka Irina bila je udata za Matiju Hercegovića Blašića Kosaču. Mnogo veći junak bio je mlađi brat Stefanov, Dmitar. On je učestvovao u borbama koje je kralj Matija 1473. vodio u Šleskoj. Rat protiv poljskog kralja Kazimira je vođen zbog zavere koja je organizovana protiv Matije u Ugarskoj, a u koju je bio upetljan njegov sin princ Kazimir. Naročito se proslavio i zadužio kralja Matiju kada je u borbi sa Poljacima uspeo da na prevaru zauzme grad Nađmihalj u severnoj Ugarskoj i da tom prilikom uništi posadu koja je držala ovaj grad. Dmitar je sa 500 konjanika stigao pred grad i sakrio se u obližnjoj šumi. Sutradan je grad napustili 250 poljskih konjanika. Dmitar ih presretne u šumi i pobije, a zatim napadne na grad gde je osatlo još 250 Poljaka i zauzmu ga. Učestvovao je u borbi protiv cara Frdiriha III 1476. Tu je izveo onaj čuveni megdan koji je opisao Đorđe Sremac. Jedan nemački vitez stalno je izazivao ugarsku vojsku, ali niko nije smeo da mu izađe na megdan. Kralj Matija obećao je onome ko ga pobedi, grad sa prihodima. Dmitar Jakšić se javio da pokuša. Izašao je na megdan Nemcu i jednim udarcom ga prepolovi, i ovaj pade na zemlju. Kralj je svoju reč održao i dao Dmitru tvrđavu Korođ. 93

Turci su pod Ali-begom i Skender-begom udarili na Ugarsku i opljačkali Erdelj. Sukobili su se 13. oktobra 1479. na Hlebnom Polju kod Sasvaroša (Kenjermeze) sa erdeljskim vojvdom Stefanom Batorijem. U kritičnom momentu kad je bitka za hrišćčane bila već izgubljena, stignu Batoriju u pomoć Dmitar Jakišić i Pavle Kinjiži te sa svojim četama uliju novu snagu klonulim Mađarima i nanesu Turcima strahovit poraz. Oko 30.000 Turaka pokrilo je bojno polje i među poginulima nalazilo se i nekoliko turskih paša. Jakšići su 1481. učestvovali, sa Kinjižijem i despotom Vukom, u ratnom pohodu protiv Turaka. Tom prilikom istakao se Dmitrov sin Jovan. On je pod Golupcem razbio jedan turski odred od 1.000 konjanika i turskom zapovedniku pred kapijom grada odeskao glavu. Kralj Matija je 1486. poslao Dmitra kao svog izaslanika sultanu. Sultan ga je lepo dočekao. Pri povratku u Ugarsku, u blizini Smedereva, na mostu na Jezavi, presrete ga njegov stari neprijatelj Gazi Mustafa, te ga smrtno rani. Dmitar umre 8. oktobra 1486. Dmitar je imao četiri sina: Jovana, Dmitra, Petra i Đorđa. Jovan je umro posle 1500. Pošto je za ugarskog kralja izabran Ladislav Jagelonac na Ugarsku su napali austrijski nadvojvoda Maksimilijan i poljski kraljević Albert. Jovan Zapolja je krenu na Poljake i naneo im poraz kod Košica 1490. Dmitar se proslavio kod Košica megdanom sa Tatarinom, koga je uspeo da skine sa konja. Dmitar je poginuo 12. marta 1510, u jednoj zaveri koju je organizovao protiv vlaškog vojvode Mihne. I vojvoda je tom prilikom ubijen. Petar je umro posle 1521. Bio je oženjen Katarinom Čaki, sestrom biskupa Čakija. Đorđe je umro posle 1500. Imao je tri sina: Dmitra, Nikolu i Jovana, i svi su pomrli mladi. Razni velikaši su se 1543. otimali o imanja Jakšića, jer se u ispravama izričito naglašava da su po muškoj liniji izumrli. Jedan deo imanja držala je Markova udovica, ali se morala skloniti pred Turcima. Nadlak je pao 1551. Jakšići starije generacije su bili snažni i hrabri ljudi, odlične megdandžije. Bili su male kulture, naprasiti, svađalice i siledžije. Izgleda da su oko 1510. napustili pravoslavlje. Dok se starija generacija osećala kao srpska i pravoslavna, za mlađu se to ne može reći. Kao da je vera u njihovoj porodici pod uticajem katolkinja udatih u njihovu kuću i susednog ugarskog plemstva došla u pitanje. Milica, majka Dmitra, Stefana i Marka, a žena Stefana Jakšića Starijeg, osećala je da će Jakšići ubrzo biti izgubljeni za srpstvo i pravoslavlje i htela je to da spreči. Poveljom od 26. maja 1506. obavezala se, zajedno sa sinovima, da će manastiru Hilandaru prilagati godišnje 130 dukata, pod uslovom da se u manastiru u određene dane drže molitve mrtvima za pokoj duše, a živima za zdravlje. Njena deca ubrzo su 94

napustila pravoslavnu veru. Njen sin Marko, oženjen katolkinjom Poliksenom, umro je kao katolik. I drga grana Jakšića napustila je pravoslavnu veru. Dmitrov sin Petar bio je oženjen Katarinom Čaki, sestrom čanadskog biskupa Nikole Čakija. Kao pripadnik pravoslavne vere sigurno je ne bi dobio za ženu. Petar je pomogao ljutog protivnika Cara Jovana, Petra Perenjija, jer je Jovan ubio rođaka njegove žene Ladislava Čakija. Iz kuće Jakšića kreće Petrov najmlađi sin Jovan, prvi Srbin po poreklu, na studije na Zapad. Dat mu je “salvus conductus” 1537. da može ići radi studija na Univerzitet u Beč. Izgleda da se ipak nije upisao na univerzitet. Iz Beča je otišao u Lajpcig odakle se vratio 1541.

95

Miloš Belmužević Prisustvo porodice Belmužević i učestvovanje njenih članova u istorijskim zbivanjima u Srbiji i Ugarskoj može se pratiti od tridesetih godina pa do kraja XV veka. Period njihovog delovanja u Srbiji bio je vezan za ličnost i vreme despota Đurđa Brankoivća. Godine 1443. braća Vuk i Đurađ Belmužević, u vreme posle prvog pada Despotovine, prisutni su u još neosvojenim krajevima Zetskog primorja, odakle je Đurađ odlazio u Ugarsku gde se pripremao veliki hrišćanski pohod protiv Turaka. U obnovljenoj Despotovini (1444), Vuk i Đurađ obavljali su upravne funkcije u Zeti, pa se zna da je 1450. Vuk Belmužević bio upravnik oblasti Luštice na južnoj strani Kotorskog zaliva, koju je tada držao despot Đurađ. Belmuževići su 1454. stekli pravo građanstva grada Dubrovnika. U ratu despota Đurđa sa Venecijom, posebno se istakao Vukov sin Miloš Belmužević, poslednji vojvoda Srbije u Zeti. U vreme naslednika Đurđevog, despota Lazara Brankovića, Miloš je imao posede u Srbiji, pa je poznato da je 1457. bio zapovednik Srebrenice. Posle pokušaja da pomogne jednom od namesnika da, posle smrti despota Đurđa, dođe na vlast, Miloš je pao pod tursku vlast. Dubrovčani su mu dozvolili da se 1464. skloni na Ston, odakle je prešao u Ugarsku. Među najuglednije srpske plemiće XV veka ubraja se vojvoda Miloš Belmužević (Biomužević). Došao je iz Srpskog primorja, iz kraja iz koga je kasnije došao Stefan Štiljanović. Oko 1452. bio je zapovednik Meduna u Crnoj Gori. U nemogućnosti da ga održi pred Turcima, on im ga je predao. Molio je Dubrovnik 1469. da mu dozvoli da se naseli na Stonskom primorju. Dozvolu nije dobio. Javlja se zatim u Jagodini kao turski spahija. Potom je prešao u Ugarsku. Dobio je plemićki naslov “egregius”. Kralj Matija ga je postavio za zapovednika jednog dela konjice – husara. Dobio je dobra Mojšu i Poznad u Tamiškoj županiji, naselja Feketić i Fejeređhaz i pustaru BojzaBokor u Bačkoj županiji sa pravom nasleđivanja. Dobio je i neke posede u Čanadskoj županiji. Istakao se naročito u borbama u Šleskoj (1473), gde je bio i ranjen. Zavera ugarskih velikaša protiv Matije izazvala je rat Ugarske protiv poljskog kralja Kazimira. U zaveru je bio upetljan njegov sin princ Kazimir. Poljska vojska je u drugoj polovini 1473. ušla u Ugarsku , ali je Matija sa svojim četama potuče i istera. Potom su sinovi kralja Kazimira, princ Kazimir i njegov brat Vladislav, kralj Češke sa 80.000 vojnika napali na Šlesku i Ugarsku. Poljaci su poraženi i proterani iz Ugarske. U ratu su se naročito istakli Srbi pod komandom despota Vuka, Dmitra Jakšića i Miloša 96

Belmuževića. Posle ovih borbi dobio je od kralja Matije u baštinu grad Šašvar, u Njitranskoj županiji, u severnoj Ugarskoj. Otada nosi plemički predikat “od Šašvara”. Posle smrti kralja Matije prišao je kralju Ladislavu i pomogao mu u borbi za presto. Proterao je čete Maksimilijana Habzburškog iz Stonog Beograda i Ugarske. Sa hiljadu konjanika učestvovao je 1491. u vojsci Ladislava Jagelonca, kada se ovaj borio protiv svoga brata poljskog kraljevića Alberta, koji je takođe pretendovao na ugarski presto. Ugarska vojska nanela je težak poraz Poljacima kod Košica 24. decembra 1491. Za učinjene zasluge kralj Ladislav mu je 1496. potvrdio pravo na posede koje je držao. U kraljevskom dekretu iz 1498. spominje se među baronima. Miloš Belmužević je bio oženjen Oliverom, ne zna se iz koje kuće, i sa njom imao sina Vuka i ćerku Milicu. Sina je izgubio pred svoju smrt. Jednom prilikom je bio pozvan na proslavu Uspenija u jednom manastiru. Za to je saznao i turski zapovednik Smedereva i spremio mu zasedu. Sam Miloš bude ranjen, a njegov sin Vuk pogine. Da bi osvetio sina, po povratku kući, naredi da izvedu iz tamnice sve zarobljene Turke, te ih prvo stavi na muke, a zatim pobije. Pošto je izgubio sina, zatraži od kralja Ladislava dozvolu da sa svojim imanjem učini poslednje raspoloženje, što mu ovaj i odobri. Umro je, dočekavši priličnu starost, početkom 1501. Napisao je najstariji testament na srpskom jeziku u Vojvodini. Testament je napisan 8. septembra 1500. najveći deo imanja ostavio je svojoj majci, ženi i ćerki, a ostalo razdelio svojim rođacima Marku Radanoviću, Stepanu Pribenoviću i nekom Jovi. Svom duhovniku, kaluđeru Timoteju, koji ga je ispovedio, predao je stotinu dukata da ih odnese u Svetu Goru, i tamo priloži manastirima. Original Miloševog testamenta čuva se u državnoj arhivi u Budimpešti. Glavni naslednik Miloša Belmuževića bila je u stvari njegova maloletna jedinica Milica, koja se udala za Stefana Jakšća Mlađeg. Sa njom je izumro poslenji član kuće Belmuževića. Njihova imanja nasledili su Jakšići.

97

Ovčarevići Petar Ovčarević je bio retko vešt u ophođenju sa ljudima. Svojom pojavom i držanjem znao je da ulije poverenje. Bio je jedan od najuglednijih ljudi u našem narodu. Kao mlad je bio zarobljen od turaka ali uspe da se oslobodi i da stupi u tursku vojsku, gde je dugo služio. Zatim je prešao u Ugarsku. Bio je zapovednik šajkaša u Zemunu, a prilikom turske opsade Beograda 1521. on je glavni zapovednik šajkaša u Beogradu. Pošto su turci zauzeli Beograd, Petar je ponovo prešao u tursku službu. Postao je zapovednik šajkaša u službi Turaka i uživao je veliko poverenje smederevskog sandžak-bega Bali-bega. Pomogao je Pavlu Bakiću pri prelazu u Ugarsku i tada je izbubio poverenje Bali-bega, pa su srpski šajkaši zamnenjeni turskim. Petar je tada hteo da se preseli u Ugarsku. Zajedno sa Alojziem Gritiem učestvovao je u odbrani Budima od generala Rogendorfa (1530). Posadu je činilo 3.000 Turaka i 200 Srba. Za vreme službovanja u Turskoj bio je u poverljivoj prepisci sa kraljem Ferdinandom i Jovanom Zapoljom i obaveštavao ih o prilikama u Turskoj. Uživao je veoma veliko poverenje Turaka, naročito Mehmeda Jahjapašića, beogradskog sandžak bega. Bio je njegov doglavnik i savetnik. Javioje austrijskim poslanicima o turaskim pripremama protiv Austrije (1531). Kralju Ferdinandu je, preko Bakića, dojavljivao šta se dešava u Turskoj i u Zapoljinoj državi. Sa Bakićem se i lično sastajao. Kada je prešao u Zapoljinu zemlju, ne znamo. Vlasnik Šoljmoša i jedan od najuglednihiji velikaša u Zapoljinom delu Ugarske države bio je 1540. Po smrti Jovana Zapolje 1540. bio je zapovednik šajkaške flotile. Uz kraljicu Izabelu i fratra Đorđa Utišenovića bio je tutor maloletnog kralja Jovana Sigismunda, Zapoljinog sina. Uticao je na kraljicu Izabelu da napusti Budim 1541. Mihaila Ovčarevića sretamo oko 1550. kao šajkaškog vojvodu. Posle jedne denuncijacije, kralj Ferdinand ga je bacio u tamnicu, te je u tamnici proveo nekoliko meseci, dok nije uspeo da dokaže svoju nevinost. Penzionisan je prvo sa 50 forinti, a kasnije sa 25 forinti godišnje. Sa isplatom provizije Mihailu bilo je stalno natezanja te su nadvojvode Ernst i Karlo morali u više mahova da intervenišu kod Ugarske Dvorske komore. Mihailo je dobio 29. maja 1579. dozvolu Ratnog saveta da može otputovati na tri meseca u Erdelj. Tamo je putovao s namerom da poseti svoje sunarodnike. Molio je Ratni savet 1557. da ga postavi za šajkaškog vojvodu u Komoranu. Ne znamo da li je u tome uspeo. Poslednji trag o njemu imamo iz 1579.

98

Dimitrije Ovčarević je 1552. bio jedan od prvaka Srba u Banatu i zapovednik Đule. Iz Đule piše oktobra 1552. da neki plemići napadaju turski grad Sentđuraš, koji su branili Turci i Srbi. Bio je veoma odan kralju Ferdinandu. Bio je zapovednik jednog odeljennja od 85 konjanika. Trebalo je 1556. da ode u Beč, zbog nekih poslova, ali ga je kralj zamolio da zbog kretanja Turaka odgodi putovanje. Iste godine dobio je od kralja Ferdinanda pravo na uživanje jedan deo imanja Čanadskog kaptola. Pisao je Ratnom savetu 1565. da ga premesti iz Đule. Kada je 1566. krenula turska vojska na Ugarsku, jedan njen deo je navalio na Banat i opseo Đulu. Tom prilikom je Dimitrije poginuo, hrabro braneći Đulu. Posada je 2. septembra 1566. predala gradsku tvrđavu Turcima. Njegova sestra, Margarita, bila je udata za Nikolu Crepovića, uglednog Srbina u Banatu. Ona je nadživela brata. Jovan Ovčarević se prema jednom pismu od 13. decembra 1557. nalazio u pratnji biskupa Vrančića i Franje Zaja, austrijskih poslanika na turskom dvoru.

99

Stefan Balentić Bio je sin ili potomak uglednog Srbina Tome Balinta, koji se spominje 1504, a rođak desopta Radiča Božića, koga je delimično nasledio. Bio je plemić bez trunke osetljivosti. Vodio je računa samo o svojim interesima. Imao je svoje dobro u okolini Lipove. Za života Radiča Božića bio je uz Zapolju, a po Božićevoj smrti približio sa kralju Ferdinandu. Kada su Turci krenuli na Ugarsku, ponovo se pokorio Zapolji, te je sa svojim četama napadao Ferdinandove. Kralj Ferdinand je bio ipak voljan da ga pridobije pa mu je 1529, poručivao da će mu – ako pristane uz njega – oprostiti što je dosada pristajao uz Zapolju, i da će mu pokloniti na uživanje Šoljmoš i Lipovo. Sa Balentićem su pregovarali Pavle Bakić i Valentin Terek. Jovan Hoberdanec je takođe, u ime Ferdinandovo, pregovarao sa Balentićem. Od Zapolje je 1530. dobio titulu vrhovnog kapetana Srba. Već sledeće godine odmetnuo se od Zapolje i zauzeo grad Bečej, posed slavnog pravnike Stefana Verbecija, Zapoljinog pristalice. Topovima je porušio gradske zidove i noću jurišem zauzeo gradsku tvrđavu. Ne znamo kako se držao za vreme turskog pohoda na Kisek. Pri kraju 1532. opet se pokorio Zapolji. Pošto su se Turci povukli iz Ugarske, Balentić je ponovo stupio u pregovore sa kraljem Ferdinandom. Sa njim se sporazumeo 1534. Početkom 1535. Zapolja krene na Lipovu. Pošto je zarobio Balentića, baci ga u tamnicu u Velikom Varadinu, gde ga je držao neko vreme, a zatim dao umoriti tegovima. Balentić je tada bio već u godinama. Izgleda da je među Srbima bio veoma omiljen. Todor Balentić se spominje 1551 – 55. Jovan Balentić je zabeležen 1602.

100

Stefan Štiljanović Stefan Štiljanović (Skiljanović) se preselio iz Paštrovića u Srem 1498. i stupio u službu vlastelina Ladislava Morea, kasnijeg pristlice kralja Ferdinanda. U Ugarskoj se istakao posle Mohačke bitke 1526, u borbi između pretendenata na presto. Od Ferdinanda je donacijom izdanom u Ostrogonu 23. novembra 1527. dobio Mihaljanec i Glogovicu. Ova imanja su pripadala Balši Hercegoviću, unuku Stefana Vukčića Kosače pa su prodajom dospela u posed Petra Mrzinskog. Pošto je on prisato uz Zapolju, Ferdinand mu oduzme ta imanja i pokloni ih Štiljanoviću. Dobio je titulu “agilis”, kojom je obeležavan slobodan čovek, ali ne i plemić. On je 1530. kastelan Novigrada i namesnik i upravitelj svih gradova Ladisalava Morea. More je bio najbogatiji vlastelin u Slavoniji. Njegova žena Magdalena Orahovička, udovica hercega Lovre Iločkog, donela mu je u miraz ogromno imanje. Štiljanović je imao dužnost da iz tvrđave Orahovica pazi i obaveštava šta se dešava u Turskoj. Štiljanović je 3. jula 1534. javio iz Orahovice jegarskom biskupu Salahaziju, da 1.000 Turaka, od kojih su veći deo Srbi, ide prema Budimu. Tako je učinio mnoge usluge kralju Ferdinandu. Ferdinand je njemu i njegovoj ženi Jeleni Bogdanović 21. juna 1533. darovao malo, opustošeno utvrđenje Ešćen u Sremskoj županiji, u delu koji se nalazio pod Turcima. Štiljanović je 1537. posredovao između Muhamed-bega i Ladislava Morea. Muhamed-beg je poslao Ladislavu ćasu punu zlata, tri zlatna prstena ukrašena dragim kamenjem i jednu vojničku perjanicu. Obećao je Moreu da će mu učiniti neke stvari ako mu se pokori. Pregovori nisu urodili plodom. Štiljanović se ispred Turaka povukao u Valpovo, odakle je kao kastelan pratio njihovo kretanje. Poslednju vest o njemu imamo iz 1540. Štiljanović je 18. juna 1540. javio Luki Sekelju da se Arslan-beg sa svojim četama uputio prema Dravi. Izgleda da je ubrzo zatim umro. U uspomeni srpskog naroda u Sremu, Baranji i Boki Kotorskoj, ostao je kao legendarna ličnost. U našim pisanim spomenicima daju mu se razne titule: vlastelina, kneza, despota, kralja i cara. Po narodnoj tradiciji on je bio gospodar Morovića, a u stvrai samo kastelan ovog grada, koji je pripadao Ladislavu Moreu. Po narodnoj tradiciji iz straha od Turaka povukao sa u Šiloš, gde je kasnije umro i sahranjen na brdu Đunitru, odakle su njegove mošti prenete u manastir Šišatovac. Od 1545. njegove mošti se nalaze u manastiru Šišatovac, gde su i danas. Pravoslavna crkva slavi ga kao sveca na dan 4. oktobra.

101

Pavle Štiljanović je verovatno bio u krvnoj vezi sa Stefanom. Istakao se u odbrani granice od Turaka. Car Maksimilijan II ga je 1573. postavio za zapovednika u Šarlou.

102

Nikola Crepović Među Srbima plemićima sredinom XVI veka u Zapoljinoj državi bio je najugledniji Nikola Crepović. Nikola je 1541. bio jedan od trojice koji su doneli sultanu u tabor pod Budimom malog Jovana Sigismunda. Jovan Zapolja je umro 18. jula 1540. u Sasšebešu, nekoliko dana posle radosne vesti o rođenju sina. Već 1542. bio je među plemićima koji su doneli odluku u Hodošu da se kralju Ferdinandu pošalje čovek koji će mu izneti želje srpskog naroda u Zapoljinoj državi. On je 1550. jedan od zapovednika u vojsci Petra Petrovića, koja je ratovala protiv fra Đorđa Utišenovića. Imao je zadatak da osvoji Čanad. Pod svojom komandom imao je oko 4.000 Srba i isto toliko Turaka. Zauzeo je i spalio Čanad. Čanadskom vojskom komandovao je Gašpar Perušić, Utišenovićev rođak. Međutim, Utišenović pošalje Čanadu vojsku predvođenu Tomom Varkočem. U dogovoru s posadom u gradu, ona napadne vojsku Nikole Crepovića, koji se tome nije nadao, te je potpuno razbije. Oko 2.500 Srba pogine. Preko 4.000 Srba i Turaka padne u ropstvo. Sam Crepović jedva spase glavu. Pošto su se Srbi 1550. pod vođstvom Petra Petrovića i Nikole Crepovića udružili sa Turcima protiv fra Đorđa, ovaj im se posle Crepovećevog poraza ljuto osvetio. On je 1551. zabeležen među vojvodama koje su od kralja Ferdinanda primale najamničku platu. Iste godine je stupio u službu Utišenovića i stao na čelo gradske posade u Temišvaru. Kada su Turci 1552. zauzeli Temišvar, pao je i on u ropstvo. Oslobođen je iz ropstva pošto je zamenjen sa jednim begom koji se nalazio u zarobljaništvu kod kralja Ferdinanda. Žalio se pismom iz Jenopolja 24. aprila 1552. Bernardu Aldani na nepravdu koju je pretrpeo od Benedikta Košara i Stefana Lošoncija, temišvarskog župana. Izgleda da je bio dosta imućan. Kralju Ferdinandu je 1553. pozajmio hiljadu forinata, a ovaj mu je dao u zalog grad Braničku. Na predlog Petra Petrovića izabran je 1556, između šesnaest odabranih velikaša, u Državni savet, te ubrzo postao severinski ban. Učestvovao je, kao jedan od najvažnijih državnih magnata, na saboru u Tordi marta 1558. Umro je 1562. Za sobom je ostavio udovicu Margitu, sestru Dimitrija Ovčarevića i dve ćerke, Katarinu, koja se udala za Valentina Tereka Mlađeg, župana Hunjadske županije, i Jelenu, koja se udala za Petra Besarabu, vlaškog vojvodu. Na Jeleninoj svadbi u Sibinju 22. avgusta 1563. bio je prisutan kralj Jovan Sigismund, koji ju je adoptirao za sestru. Kasnije se Jelena razvela od Petra Besarabe, pa se preudala za Vladimira Moskovljanina. Njih tri su se 1572. obratile erdeljskom vojvodi Stefanu Batoriu s molbom da potvrdi njihovo pravo na porodična imanja. 103

Srbi kao šajkaši O Srbima kao vojnicima i ratnicima ima najviše podataka kao šajkašima, dakle kao vojnicima u rečnoj ratnoj flotili. Da bi lakše odbranio granicu svoje države prema Turskoj, morao je kralj Matija Korvin misliti na rečnu flotilu, jer se njegova država oslanjala na utvrđenja duž Dunava i Save. On je organizovao snažnu rečnu flotilu od lađa zvanih šajke ili nasad. Reč šajka je turskog, a reč nasad mađarskog porekla. Oba imena označuju lađu na reci. Vojnici koji su služili na tim lađama zvani su šajkašima ili nasadistima. U našem narodu bili su u upotrebi izrazi šajka i šajkaš. Zadatak ove flotile bio je da što je moguće više onesposobi ili uništi neprijateljsku flotilu. Zatim da suvozemnoj vojsci što pre sagradi most, da joj pruža zaštitu od neprijatelja pri prelazu i da joj pomaže u snabdevanju ratnim materijalom i hranom. Da vrši samostalne akcije prilikom osvajanja neprijateljskih utvrđenja na rekama. Šajke su se razlikovale po svojoj veličini i po svojoj nameni. Bilo ih je sa veslima u dva i sa veslima u tri reda. Sa dvostrukom palubom i sa kulama. Bilo je malih, jednostavnih, udešenih za posadu od 30 do 40 ljudi. Obično su bile bojadisane crnom bojom, a ivica belom. Kljun im je bio zašiljen. Šajke su bile naoružane jednostavnijim ratnim spravama. Na njihovom kljunu obično se nalazila balista. Kasnije mali top i jednostavan šator. Na sredini šajke nalazila se katarka sa jedrom. Na drugom kraju šajke nalazio se šator zapovednika i krmanoša. Duž njene ivice sedeli su, na poprečno poređanim klupama, veslači, okrenuti licem prema zapovedniku. U savremenim spisima sretamo izraze cela šajka, polovina šajke i četvrtina čajke. Kao cela šajka smatrala se šajka snabdevena sa 35 vesala i 10 topova, kao polovina sa 10 vesala i 4 topa, a kao četvrtina sa 10 vesala i 1 topom. U ranije doba, pre pronalaska baruta, mesto topova služilo sa balistama to jest spravom za bacanje kamena i greda. Šajkaši su bili naoružani sabljama, kopljima, običnim i mehaničkim strelama. Štitili su se šlemom i štitom. Šajkaško koplje je verovatno bilo duže, podešeno za borbu na veća rastojanja. Šajkaši su se služili strelama sve do kraja XVI veka, sve dok puške nisu bolje usavršene. Šajkaši su bili oružani sabljom, dugim kopljem i puškom. Odelo im je bilo ugasitoplave boje. Šajke su kretane veslima, jedrima i vučom. Šajkaši su bili odlični veslači. Jedra su pravljena od debelog platna. Manje šajke imale su jedno jedro, a veće po dva, jedno na velikoj, a jedno na maloj katarci. Bilo je šajki,

104

naročito velikih, i sa pet, pa i trinaest jedara. Kada je šajke trebalo vući upotrebljavani su ljudska snaga i stoka. Na svakoj šajci nalazila se zastava koja je visila na velikoj katarci. Najveća zastava vila sa na galiji glavnog zapovednika. Na svakoj šajci nalazila se, u obliku korpe, osmatračnica. Ovu bi izvlačili do samog vrha katarke, kako bi stražar mogao što dalje dogledati. U korpi su se nalazili: durbin, sekira i puška. Kralj Matija je 1475. u svojoj dunavskoj flotili imao oko 330 šajki sa 10.000 ljudi. Postojale su i velike šajke zvane galije. Bile su duge 130 – 140, a široke 16 – 20 stopa. Imale su po 2 katarke, oko 50 vesala i po 10 topova. Šajkaši kralja Matije su učestvovali u bojevima protiva cara Fridriha III te su doprineli zauzimanju podunavskih gradova Hajnburga, Klosternojburga, Kornojburga, Gumpendorfa, Vinernojštata i Beča. Despot Vuk je 1476. pokušao da pomoću šajkaške flotile zauzme Smederevo, ali bez uspeha. Nekoliko godina docnije uspela je hrišćanska vojska da se pomoću šajkaške flotile prebaci iz Ugarske u Srbiju. Posle smrti kralja Matije šajkaška flotila je znatno oslabila zbog neurednog isplaćivanja najamničke plate. Na tri godine pred pad Beograda (1521) dolazili su, u dva maha, izaslanici šajkaša kralju sa molbom da im se isplati zaostala plata. Nisu postigli uspeh. Zemunski grad su 1521. neobično hrabro branili braća Skoblići, Mihailo i Marko, sa 400 šajkaša. U borbi sa poginuli i braća Skoblići i najveći deo posade. Pošto je Beograd pao u turske ruke, jedan deo šajkaša sa zapovednikom Petrom Ovčarevićem prešao je u tursku službu. Od 1522. do 1526. zapovednik šajkaša bio je Radič Božić. U Varadinu bili su šajkaške vojvode Petar Rac i Pavle Ovčarević, a na Savi bio je zapovednik Petar Andrić. Radič Božić je svojom šajkaškom flotilom, koju je uspeo da sačuva, učinio velike usluge hrišćanskom stanovništvu, pomažući mu u bekstvu, pričinjavajući u isto vreme velike nezgode Turcima koji su se povlačili. Na čelu šajkaške flotile stajali su zapovednici, ranije zvani kapetani, a kasnije obervajde. Prvi deo ove reči je nemački, a drugi srpski, ali izgovoren na mađarski način. Od vremena kralja Ferdinanda glavni zapovednici su ponekad nazivani i admiralima. I Srbi su bili zapovednici šajkaške flotile (Radič Božić i Pavle Bakić). Njima su bili podređeni neposredno njihovi zamenici ili pomoćnici – potkapetani. Na dve ili tri šajke stajale su vojvode ili vajde. Vajde su dolazile na svoj položaj izborom. Prosti šajkaši obično su birali četiri kandidata, a kapetan bi od njih potvrdio jednog. Bilo je slučajeva da su ponekad vajde bile imenovane, ali ovo pravo je pripadalo samo vladaru. Vajde bi na svome položaju ostajale do smrti. Broj vajdi nije bio 105

utvrđen, nego je varirao prema veličini šajkaške posade. Obično ih je bilo između 20 do 40. Vajde su obično služile na jednom mestu, ali su prema potrebi mogle biti premeštene. Dobijale su penziju. Vajdama su bili podređeni tizeduši ili desetari. Tizeduši su bili neposredne starešine običnih šajkaša. Šajkaši su imali mesečnu platu. Od 1540. dobijali su mesečnu, a vajde i oficiri godišnju platu (40 forinti). Obični šajkaši bili su oslobođeni od plaćanja poreza. Šajkaši koji su imali kuću i zemlju imali su da kuluče. Pored redovne plate imali su šajkaši i naročite privilegije. Starešine, potkapetani i vajde imali su plemićke baštine, dok su obični šajkaši, kao “nobiles servientes”, uživali samo zemlju. Privilegija je bilo dve vrste: jedne su bile opšteg karaktera, a druge su se odnosile na pojedina naselja. Po zakonu od 1527. lica koja bi uznemirila šajkaša u njegovoj ličnoj slobodi ili u njegovom posedu mogla bi biti kažnjena i smrću. Šajkašima su 1535/36. date povlastice budući da su kraljevskom veličanstvu i kraljevini veoma potrebni. Glavne stanice šajkaša na Dunavu bile su: Đur, Komoran, Budim, Rac-Kovin, Varadin, Slankamen, Zemun, Beograd, Smederevo i Golubac. Na Savi su glavne stanice bile: Mitrovica i Šabac. Najvažnije stanice bile su: Beograd, Komoran i Budim. Ove stanice imale su pristaništa dobro utvrđena šančevima i visoko ozidanim bedemima. Za vreme borbe posada je bila podeljena u tri jednake grupe: jedna je veslala, druga se borila, a treća bila u rezervi. Radilo se, odnosno borilo, na smenu. Šajkaši su znali da za sasvim kratko vreme sagrade pontonski most ili kakvo manje utvrđenje. Kada je bilo potrebno flotila je imala da prevozi suvozemnu vojsku, da gradi pontonske mostove i osigurava i most i prelaz preko vojske. Šajkaška flotila imala je i mala odeljenja konjice, za obavljanje izvidničke službe i hitnih poslova. Posle zalaska sunca šajkaši bi triput uzviknuli “Živeo kapetan!” zatim bi bile ispaljene tri topovske salve i skinuta bojna zastava sa katarke zapovednikove lađe. Tada bi dobošar i trubač davali znak za noćni odmor. Pred početak bitke postupalo se ovako. Istakla bi se zastava na lađi glavnog zapovednika, a zatim bi se šajkaši pomolili bogu. Posle molitve zapovednik bi šajkašima održao govor u kome bi ih hrabrio da se junački bore. Posle zapovednikovog govora zatrubile bi trube, te bi nastalo urnebesno klicanje. Svako bi zauzeo svoje mesto. Dok bi jedni veslali, drugi bi se borili. Deo u rezervi zamenjivao bi ranjene i poginule. Zapovednik je trebalo da nastoji da struja reke ponese njegovu flotu prema neprijateljskoj. Kada bi došlo do bitke, naročito se pazilo na to da se šajke drže jedna od druge na određenoj razdaljini, kako bi se moglo priteći u 106

pomoć šajkama koje se nađu u opasnosti. Šajkaši bi se lancima i čakljama kačili za neprijateljske šajke i uskakali u njih. Prvi koji bi uskočio u neprijateljsku lađu bivao je nagrađen šajkaškom krunom, “corona navalis”. Šajke su ponekad spolja oblagane džakovima punim mahovine, sena, čekinje ili vune, da bi se oslabila snaga topovskih đuladi. Za šajke je bila najopasnija takozvana grčka vatra, zapaljiva smesa koja je bacana na neprijateljske šajke. Borbu flotile na vodi potpomagali su sa obale topovske baterije, konjica i pešadija. Posle boja, pošto bi bili sklonjeni ranjenici i sahranjeni mrtvi, slavljena je pobeda. U mirno doba šajkaši su se vežbali u rukovanju oružjem i šajkama, obrađivali su svoju zemlju i zabavljali se.

107