Filološki fakultet - Beograd
Sebi (ne)prilagodjena: Milerova Merilin Monro
Profesor: dr Zoran Paunovid Doktorand: Dragana Anđelid 13085/D Septembar 2014.
For the complacent Darkness and the foggy existence
Sažetak
Merilin Monro je jedna od najvedih ikona popularne kulture i ved decenijama uzor mnogim mladim i neupudenim devojkama širom sveta. Njenim stopama je krenuo veliki broj drugih „zvezda“, neke od njih su okončale život podjednako tragično. Ovaj rad ima za cilj da, istražujudi detalje Merilininog života i ličnosti, pronađe i intimno mišljenje jednog od najvedih dramskih pisaca, Artura Milera, o Merilin Monro. Osim toga, rad nastoji da pronađe razloge zbog kojih pojedinci i danas smatraju da je Merilin vredna idolizacije. U te svrhe, korišdene su Milerove i Merilinine biografije i autobiografije, intervjui, članci u časopisima, dokumentarni i igrani filmovi. Rezultati istraživanja pokazuju da je Artur Miler savršeno poznavao Merilininu ličnost i da ga je upravo ta duboka spoznaja drugog bida navela da se razvede od nje. Njeno poražavajude genetsko nasleđe i teške traume u detinjstvu, pojačani su njenim izborom profesije, građenjem smrtonosnog imidža i potpunim gubljenjem osedaja za realnost. Istraživanja su dovela i do zaključka da lik, delo i životni put Merilin Monro, ma koliko opstajali u popularnoj kulturi zahvaljujudi prevashodno intrigama i ličnim potrebama za profitom, ne predstavljaju dobar put u sredniji život.
Ključne reči: Merilin Monro, Artur Miler
SADRŽAJ
Sažetak
I Dve strane istog, ved pomalo zarđalog novčida..................................................1
II Izgubljen(a)........................................................................................................3
III (Ne)prilagodljiva............................................................................................... 6
IV Osudjena na pad..............................................................................................9
V „Posle pada“....................................................................................................13
Zaključak.............................................................................................................16
Bibliografija.........................................................................................................17
Mad Girl's Love Song
I shut my eyes and all the world drops dead; I lift my lids and all is born again. (I think I made you up inside my head.) The stars go waltzing out in blue and red, And arbitrary blackness gallops in: I shut my eyes and all the world drops dead. I dreamed that you bewitched me into bed And sung me moon-struck, kissed me quite insane. (I think I made you up inside my head.) God topples from the sky, hell's fires fade: Exit seraphim and Satan's men: I shut my eyes and all the world drops dead. I fancied you'd return the way you said, But I grow old and I forget your name. (I think I made you up inside my head.) I should have loved a thunderbird instead; At least when spring comes they roar back again. I shut my eyes and all the world drops dead. (I think I made you up inside my head.)
Sylvia Plath
SEBI (NE)PRILAGOĐENA: MILEROVA MERILIN MONRO Dve strane istog, već pomalo zarđalog novčića „Za mene je upravo sama neprikladnost naše veze predstavljala znak da jesmo bili jedno za drugo; da smo bili dva, ma koliko udaljena dela, istog društva, života...“,1 rekao je Artur Miler 1987. o vezi sa jednom najvedih ikona popularne kulture svih vremena.2 Miler je vrlo retko javno govorio o Merilin, bavio se njenom složenom ličnošdu u svojim delima. Dve zvezde iz naizgled potpuno suprotnih sazvežđa, upoznale su se na samom početku pedesetih, sredinom decenije su se venčali, a ved na izmaku se odlučili na razvod, u zemlji koja je, činilo se, bila u svom najboljem izdanju. Ipak, njihovo poznanstvo i brak su, na neki način, bili oličenje paradoksa, nemira i tenzija - glavnih odlika ovog razdoblja. Uprkos idealizaciji, slika SAD-a je 1950-ih počela da poprima obrise slike koju smo danas u prilici da gledamo svakodnevno, sa daleko živopisnijim bojama na „zakrivljenim“ ekranima zahvaljujudi tehnologiji, i sve izraženijim nijansama sive zahvaljujudi siromaštvu i ratovima u koje je Amerika direktno uključena. Pedesete su zaista bile godine intenzivnog ekonomskog razvoja, apsolutne ekspanzije srednje klase i tzv. „bebi buma“ (Wikipedia, 2014). Prema mišljenju Artura Milera, Amerika je sredinom 1950-ih prošla kroz ogromne promene i „iznenada postala pravo potrošačko društvo“, sa stanovništvom opsednutim sobom i težnjama ka sticanju materijalnog (Miller, 2012).3 Nasuprot tome, 2000-ite karakteriše globalna ekonomska kriza u kojoj, prema političkom satiričaru Bilu Maru, Amerika više ne proizvodi ništa drugo osim ratova, botoksa i drugih „proizvoda“ za unapređivanje izgleda i ostalih fizičkih potreba (Maher, 2010). Pored promena u ekonomiji SAD-a, došlo je i do dalekosežnih promena u svim drugim oblastima - od politike do popularne kulture. U njima su, svako na svoj način, ali iz sličnih pobuda, direktno učestvovali Merilin Monro i Artur Miler, trudedi se da konačno ogrnu plašt slave i ostave dovoljno veliki trag. Koliko su promene bile radikalne, svedoči podatak da se ova decenija popularno naziva i „dobom anksioznosti“ (Batchelor, 2009). Tokom ovog doba, prosečan američki građanin je (izuzimajudi, naravno, Afroamerikance) po prvi put mogao da ima sve prethodno nedostupne materijalne pogodnosti (Batchelor, 2009). Seksualna ograničenja i konzervativizam su polako počeli da dobijaju javne protivnike. Oni su, isprva 1
/“...the very inappropriatness of our being together was, to me, the sign that it was appropriate, that we were two parts, however remote, of this society, of this life.“ Prevela D. Anđelid. 2 Detalje Milerovog intervjua o bivšoj supruzi pogledati na https://www.youtube.com/watch?v=0P5ijFKk6fU 3 Pogledati intervju sa Arturom Milerom o američkim vrednostima na https://www.youtube.com/watch?v=jH2mBz3Hyp0
1
SEBI (NE)PRILAGOĐENA: MILEROVA MERILIN MONRO veoma bojažljivo, težili ka „oslobođenju“ koje se konačno desilo 1960-ih u vidu „seksualne revolucije“, sa Merilin Monro kao jednim od njenih glavnih začetnika. Za Milera, popularna kultura 1960-ih je bila „kultura poricanja“, sa širokom zloupotrebom droga koje su, navodno širedi svest, istovremeno poricale njeno uništenje (Miller, 1987). Usled nikada vedeg broja tinejdžera, 1950-ih su se otvorila vrata za pojavu i uspostavljanje „kulture poricanja“, koja je počela da diktira muzičke i druge ukuse. U jeku zadovoljavanja površnih potreba, na političkoj sceni se odvijala prava drama. Amerika i Rusija su „isprobavale“ atomske bombe i građani SAD-a su, sa prigušenim užasom i strepnjom, posmatrali kako se vlada sprema za nuklearni napad; osim ovog, Amerika je bila uključena i u oružani sukob u Koreji koji se danas naziva „zaboravljenim ratom“ (Batchelor, 2009). Kao da joj jedan rat i mogudnost nuklearnog uništavanja nisu bili dovoljni, Amerika je vodila borbu sa unutrašnjim neprijateljima, komunistima. U takvoj Americi, tačnije u Holivudu, prvi put su se slučajno upoznali Artur Miler i Merilin Monro 1951. godine, na jednoj od brojnih, raskošnih i raskalašnih zabava. Ipak, autorka najnovije Merilinine biografije objavljene 2012., Luis Bener, tvrdi da njihovo poznanstvo nije bilo tako slučajno: Milerov dobar prijatelj i reditelj, Ilaja Kazan, ved neko vreme je slutio Milerovo nezadovoljstvo bračnim životom i skrivene želje, te je rešio da mu, pored posla, otkrije lascivnu stranu Holivuda (Banner, 2012). Za još uvek emotivno nezrelog i neiživljenog Milera, Holivud je posedovao čari „glamura, uspeha i oslobođenja“ (Miller, 1987). Tridesetpetogodišnji dramski pisac je 1949. godine dobio Pulicerovu nagradu za delo Smrt trgovačkog putnika i, mada se još uvek nije nalazio na crnoj listi Ef-Bi-Aja, agenti su ga svakodnevno pratili zbog naklonosti komunističkoj partiji i navodne antiameričke propagande. Iako je Miler tvrdio da je upravo nelogičnost veze sa Merilin bila logična, i ovaj put je nezaobilazno često postavljano pitanje: šta je intelektualac poput njega mogao da vidi u „glupoj plavuši“ o kojoj je do danas snimljeno desetine dokumentarnih filmova, napisano stotine knjiga i hiljade članaka, i koju je čak čuvena pesnikinja Silvija Plat sanjala (Meyers, 2009, str. 172)? I kako to da je za „glupu plavušu“ postojalo takvo interesovanje, čak i danas, posle više od pedeset godina? Izgleda da na Merilin Monro niko, kao ni sam Miler, nije imun: jedni su zaintrigirani njenom neponovljivom lepotom protkanom tugom, drugi navodnom misterioznom smrdu, a neki su, pak, opčinjeni njenim vezama sa intelektualno nadmodnijim i starijim muškarcima. Odgovor je, ipak, krajnje jednostavan: Merilin Monro apsolutno nije
2
SEBI (NE)PRILAGOĐENA: MILEROVA MERILIN MONRO bila glupa (iako je po svim opšteprihvadenim standardima bila neobrazovana), a nije bila ni prirodna plavuša. I jedno i drugo su njene konstrukcije potpomognute, često nametnute, holivudskom mašinerijom. Za Artura Milera koji je, kako sam priznaje, sa punih 35 godina svet još uvek delimično posmatrao kao adolescent (Miller, 1987), ona je bila blještava i delikatno upakovana slagalica, čije delove je upravo on mogao da sastavi i tako pomogne i sebi i njoj. Ispostavide se, ipak, da je slagalicu nemogude pravilno složiti, jer su neki delovi nepovratno uništeni, a neki oštedeni do nepopravljivosti.
Izgubljen(a) „Imala je na sebi suknju u bež boji i belu bluzu od satena, sa kosom do ramena razdeljenom na stranu, i sam pogled na nju je podsedao na bol, i znao sam da moram da pobegnem ili da krenem stazom nezamislive propasti. Pored svetlosti kojom je zračila, bila je okružena i tamom koja me je zbunjivala“ (Miller, 1987).4 Tako je Miler opisao jedan od prvih susreta sa Merilin, posle kojih je pobegao u svoje porodično gnezdo. Odatle se ponekada, čitave četiri godine, dopisivao sa njom. Merilin nije zazirala od oženjenih muškaraca ni pre Milera,5 a on tvrdi da je sve to vreme Merilin bila ta koja je inicirala dopisivanje, na šta je on šturo pisao da nije čovek za nju (Miller, 1987). Mogude je da Miler nije mogao prepoznati da je Merilin vrlo često želela i težila onome što nije bio za nju. Iako zaslepljen sjajem Holivuda i Merilin Monro, Miler je i tada slutio njihove ponore. Ono što, međutim, nije mogao ni da pretpostavi, mada je vrlo brzo osetio na sopstvenoj koži, jeste iz kakvog ponora dolazi „zlatna devojka“. Merilin Monro je rođena kao Norma Džin Mortenson u Los Anđelesu 1926. godine. Ako se izuzme njena neprolazna slava u popularnoj kulturi, kroz život je išla stazama njenih predaka – pre svega majke, Gledis Bejker, a onda i babe i dede po majčinoj liniji. Merilinina baba, Dela Monro, važila je za lepu, otresitu i tvrdoglavu ženu, i često se selila sa prvim mužem i dvoje dece (Banner, 2012). Gledis je prisustvovala svađama roditelja i gledala kako 4
/“She
was in a beige skirt and a white satin blouse, and her hair hang down to her shoulders, parted on the right side, and the sight of
her was something like pain, and I knew that I must flee or walk
into a doom beyond all knowing. With all her radiance she was
surrounded by a darkness that perplexed me.“ Prevela D. Anđelid./ 5 Za prvobitni uspon u Merilininoj karijeri odgovoran je 20 godina stariji Džoni Hajd, veliko ime u holivudskoj industriji; Merilin nije želela da se uda za njega ni pošto je ostavio porodicu i Hajd je, posle trogodišnje veze sa njom, umro od infarkta, a Hajdova porodica joj je zabranila prisustvo na sahrani. Merilin je pokušala da izvrši samoubistvo velikom dozom tableta.
3
SEBI (NE)PRILAGOĐENA: MILEROVA MERILIN MONRO se otac besomučno opija, polako gubedi razum; umro je „sa dve sramne dijagnoze – sifilisom i psihozom“ kada je imala 9 godina (Banner, 2012, str 22). Kao ni Merilin, Gledis nije imala na koga da se ugleda po pitanju majčinstva, niti je ikada osetila porodičnu stabilnost. Gledisina majka se udavala još tri puta, bila je sklona avanturama i mentalnoj nestabilnosti. Gledis se, pak, udala sa svega petnaest godina za Džona Bejkera i ubrzo donela na svet dvoje dece. Međutim, brak nije potrajao. Kada su se razvodili, Gledis i Džon su optuživali jedno drugo za nebrigu o deci, izlaske, opijanja i, mada su deca pripala Gledis, Džon ih je kidnapovao tokom jedne posete i odveo u Kentaki. Posle bezuspešnog pokušaja da vrati decu, dvedesetogodišnja Gledis se, razočarana i uplašena, vratila u Los Anđeles. Na poslu se sprijateljila sa Grejs Meki, ženom koja de ostaviti veliki trag u njenom i Merilininom životu (Banner, 2012; Taraborelli, 2010). Uz druženje i provod sa Grejs, Merilinina majka Gledis je krade vreme bila u još jednom braku sa Edvardom Mortensenom. Posle godinu dana ga je napustila i nedugo zatim imala aferu sa Stenlijem Gifordom, koga je bivša žena optužila za zlostavljanje i probleme sa alkoholom i heroinom (Banner, 2012). Ukoliko je Giford zaista bio Merilinin otac, postoji velika verovatnoda da je Merilin osim od babe i dede, nasledila sklonost ka bolestima zavisnosti i mentalnim oboljenjima od oba roditelja. I Mortenson i Giford su na samrti tvrdili da su njeni očevi, ali Gledis i Merilin su ostale pri tome da je ipak bio u pitanju Stenli Giford, koji je priznao Merilin pred sopstvenu smrt, tri godine posle njenog samoubistva (Banner, 2012, str. 30). U tako haotičnim i nesređenim životima majke i bake, pojavila se Norma Džin. Njen dolazak na svet, kao i čitav njen kasniji život, delimično je obeležen sramotom, krivicom i skrivanjem. Za početak, Gledis je, pouzdano znajudi za probleme i nipodaštavanje zbog vanbračnog deteta, u dokumentima navela bivšeg muža kao Norminog oca (Taraborelli, 2010). Uvidom u živote Merilinine majke, bake i njeno rođenje, stiče se utisak da je Merilinin identitet izgubljen pri samom rođenju – identitet koji de besomučno graditi ceo život i kojim nikada nede biti zadovoljna. Od rođenja de Merilin, po rečima Artura Milera, „najviše želeti ne da osuđuje, ved da dobije priznanje“ od svih, pa i od „sentimentalno okrutne profesije i muškaraca slepih za njenu dobrotu zbog savršene lepote“ (Miller, 1987). Dve nedelje po rođenju, Norma Džin nije bila samo daleko od priznanja, ved ju je majka smestila u starateljsku porodicu Bolenderovih, nedaleko od Deline kude. Nepunih godinu dana po odvajanju od majke, zbio se događaj zbog koga je možda, prema Milerovim
4
SEBI (NE)PRILAGOĐENA: MILEROVA MERILIN MONRO rečima, „smrt bila njen saputnik uvek i svuda“: baba Dela se jedan dan pokušala da uguši Merilin jastukom (Taraborelli, 2010; Miller, 1987; Banner, 2012). Merilinina baka je uskoro imala nekoliko psihotičnih epizoda i ubrzo je umrla u pedeset prvoj godini, sa dijagnozom manične depresije (Banner, 2012). Kada je Merilin imala tri godine, ponovo se našla na udaru svojih najbližih: Gledis je upala kod Bolenderovih, strpala Merilin u ogromnu torbu i pokušala da je iznese iz kude. Ida Bolender je uspela da joj otme dete, a Gledis je jednostavno nestala (Taraborelli, 2010). Slededih nekoliko godina, sve do svoje sedme godine, Merilin je živela relativno mirno kod strogih Bolenderovih koji su joj usadili verska pravila Pentakostalne crkve. Kasnije ih je „kršila“ i, kako Miler navodi u svojoj autobiografiji, zbog njih patila i u dubini se osedala krivom i grešnom (Miller, 1987). Gledis je u međuvremenu kupila kudu i konačno preuzela Merilin. Sekla je filmske trake u jednom filmskom studiju u Holivudu, a kolege se sedaju da je često dovodila malu Normu Džin obučenu u haljinice sa sređenom frizurom, i govorila da je predodređena da bude zvezda (Banner, 2012). Gledis nije bila jedina koja je devojčicu hranila pričama o lepoti i glamuru filmskih zvezda. Njena prijateljica Grejs i bududa Merilinina starateljka je govorila Merilin da de jednog dana modi da bude baš kao Džin Harlou, tadašnji seks simbol Amerike, ukoliko bude imala „odgovarajudu boju kose i bolji nos“ (Banner, 2012, str. 43). Norma Džin to nije zaboravila – desetak godina kasnije, promenila je boju kose, a ubrzo potom korigovala nos i bradu uz pomod plastične hirurgije. Posle godinu dana života sa kderkom, Gledisin trinaestogodišnji sin iz prvog braka je umro od tuberkuloze, a ubrzo nakon toga njen deda je izvšio samoubistvo (Taraborelli, 2010). Grejs je tvrdila da je Gledis i ranije govorila da čuje čudne glasove i da je u nekoliko navrata bila užasno depresivna, ali posle pomenutih tragedija, Gledis je doživela pravi nervni slom. Smeštena je u bolnicu za mentalno obolele i dijagnostifikovana kao paranoidni šizofreničar. U bolnici de, sa kradim prekidima, ostati skoro do kraja života (Banner, 2012; Miller, 1987; Taraborelli, 2010). Iako je Grejs brinula o Gledis i njenoj kderki, nije mogla da prihvati ulogu Merilininog staratelja, i Merilin je smeštena u drugu, od ukupno devet, starateljskih porodica (Hecht & Monroe, 2007). Zbunjenoj, uplašenoj i izgubljenoj Normi Džin se nije smešila sredna i stabilna bududnost, i ona je to duboko osedala.
5
SEBI (NE)PRILAGOĐENA: MILEROVA MERILIN MONRO (Ne)prilagodljiva „Znala sam dok sam odrastala da sam bila drugačija od ostale dece, zato što u mom životu nije bilo obedanja i poljubaca. Često sam se osedala usamljeno i želela sam da umrem“, izjavila je Merilin u svojoj autobiografiji (Hecht & Monroe, 2007).6 I mada je Merilin važila za osobu koja je umela da preuveličava, ovaj deo nije bio preuveličan - mala Norma Džin nije imala mnogo čemu da se raduje do svoje sedme godine, a ni kasnije tokom detinjstva. Ako je u potpunosti tačno da su prve godine života od ključnog značaja za kasniji život, Artur Miler nije bez razloga okarakterisao događaje iz Merilininog detinjstva kao „sramotu koja se iznova javljala kao kletva“ (Miller, 1987). Adekvatna briga u ovom kritičnom periodu dovodi do boljih kognitivnih sposobnosti, uspešnijeg učenja, vede posvedenosti školi i obrazovanju i, generalno, kvalitetnijeg života.7 Prema Merilininom sedanju, svaka od devet porodica u kojima je u detinjstvu boravila, imala je jednu zajedničku karakteristiku: bilo im je potrebno pet dolara nedeljno; osim toga, pošto je bila krupnija od vršnjaka, svima je mogla da obavlja kudne poslove i, u neku ruku, bude sluškinja (Hecht & Monroe, 2007). Kasnije, kada je postala poznata, bivši staratelji su kritikovali njeno strašno viđenje detinjstva. U jednoj od starateljskih porodica se zbio još jedan događaj koji de Merlin, kako je Miler zapazio, ceo zivot smatrati „sudbonosno tragičnim i gnusnim“: doživela je prvi seksualni napad sa samo osam godina, a njena starateljka joj je umesto razumevanja i ljubavi – udarila šamar (Miller, 1987). S obzirom na srazmere ovakve traume, mnogi Merilinini biografi su istraživali ovaj događaj i došli do oprečnih zaključaka: jedni tvrde da nije bilo seksualnog odnosa, dok drugi, uključujudi Merilin, da jeste. Čak je identitet njenog „napadača“ i dalje pod znakom pitanja (Banner, 2012). Kako god, radilo se o osmogodišnjoj devojčici i, čak i da nije bilo prinudnog seksa, Merilinina trauma je zaista morala biti strašna. Seksualni napadi u detinjstvu mogu izazvati čitav spektar različitih emocija i ponašanja u kasnijem životnom dobu - od osedanja sramote i krivice, do mržnje prema sebi. Žrtve mogu stedi averziju prema svom telu ili, u drugoj krajnosti, postati zavisni od seksa i neodoljivo želeti da pokazuju svoja naga tela i intimne delove (Banner, 2012). U tom smislu, Artur Miler
6
/“As I grew older I knew I was different from other children because there were no kisses or promises in my life. I often felt lonely and wanted to die.“ Prevela D. Anđelid./ 7 Više o važnosti prvih sedam godina života pročitati na http://www.worldbank.org/en/news/pressrelease/2014/06/05/the-first-seven-years-are-key-to-a-successful-life
6
SEBI (NE)PRILAGOĐENA: MILEROVA MERILIN MONRO je zapazio da je Merilin svoje telo doživljavala kao nešto što pripada muškarcima, nešto što im je morala poklanjati kad god bi poželeli (Miller, 1987). Pošto Grejs još uvek nije mogla da preuzme ulogu staratelja, Norma Džin je posle Bolenderovih smeštena u još dve porodice. Sa svojih devet godina surovog života, Norma Džin je na život gledala drugačije od ostale dece, znala je da se poslušnošdu stiče mir i da je lepši život bio samo u njenim snovima i fantazijama (Hecht & Monroe, 2007). U ovo vreme je shvatila da život može da bude još okrutniji – Grejs ju je privremeno smestila u sirotište u kome je provela oko godinu dana (Taraborelli, 2010). „Sigurno je ta prva nod u sirotištu u njoj ugušila osedaj da je život blagoslov, i taj osedaj je tamo umro“, rekao je Miler u svojoj autobiografiji (Miller, 1987).8 Osedaj odbačenosti i potpune napuštenosti se produbljivao. Norma Džin je slededih šest godina provela menjajudi starateljske porodice, sve do šesnaeste godine. Merilin je u detinjstvu bila prinuđena da nauči kako da se prilagodi novom „domu“, novoj školi i sasvim novim ljudima. To što je poznavala vedinu starateljskih porodica pre nego što im je data na čuvanje, ne umanjuje njenu traumu i duboko usađen osedaj neadekvatnosti. Sa svakom promenom, rasli su njeni strahovi od napuštanja, zapostavljanja i nepažnje, ali verovatno i sposobnost manipulacije. U školi je najvedi broj dece podcenjivao, jer je važila za neugledno siroče (Hecht & Monroe, 2007). Od trinaeste godine je postala svesna svog neverovatnog uticaja na muškarce i žestine ljubomore drugih devojaka. Svest o tome je otvorila potpuno nova vrata: uz pomod fizičkog izgleda može se stidi do, po Merilininim standardima, nesludenih visina i ostvarenja američkih snova njene majke, bake i Grejs. Kako bi izbegla odlazak u još jednu starateljsku porodicu, Norma Džin se, kao i njena majka, udala sa šesnaest godina i napustila srednju školu. Pošto je suprug morao da odgovori na vojni poziv i ode, Norma Džin, sada Doerti, počela da je da radi u lokalnoj fabrici, gde je sve muškarce ostavljala bez daha i primedena je slučajno od strane jednog fotografa. Od prve objavljene i vrlo zapažene fotografije, počela je njena manekenska karijera.9 Iako je posedovala prosečnu lepotu (kasnije daleko poboljšanu raznim sredstvima) i patila je do kraja života od neopisive treme i nesigurnosti, imala je nešto drugo, mnogo 8
/“Her first night in the orphanage must have withered up the blessing of life, and it died in her there.“ Prevela D. Anđelid./ 9 Više o početku Merilinine karijere i mišljenje njenog prvog muža pogledati na https://www.youtube.com/watch?v=uk21e2QG7QE
7
SEBI (NE)PRILAGOĐENA: MILEROVA MERILIN MONRO važnije za uspeh u Holivudu i popularnoj kulturi: apsolutnu fotogeničnost, potrebu da pokazuje lice i telo, i da bude zapažena. Njena patološka i, shodno traumatičnom detinjstvu, neutoljiva potreba za pažnjom, bila je u potpunosti srazmerna njenom nikada izlečenom osedaju inferiornosti. Osim toga, posedovala je retku senzibilnost, naivnost i dobrotu, osobine koje su u Holivudu mogle značiti samo jedno: beskonačno izrabljivanje. Posle brojnih uspeha kao foto model, Norma Džin je počela da poseduje filmsku kudu „Twentieth Century Fox“ u potrazi za bilo kakvom ulogom. U svojim kasnijim intervjuima, umela je da daje suprotne izjave od onih kojih se sedaju njeni prijatelji: nekima je govorila da je stigla do prvih fotografija i minornih filmskih uloga sopstvenim trudom, bez seksualnih odnosa, dok je drugima „priznavala“ da je imala odnose sa skoro svim svojim fotografima kako bi im se, jednostavno, zahvalila; u jednoj od njenih biografija se, osim toga, tvrdi da je jedno vreme prodavala svoje telo i tako sebi obezbeđivala novac za hranu (Banner, 2012; Milo, 1993; Taraborelli, 2010). Kako god, posle prvog testa pred kamerama, dvadesetogodišnja Norma Džin je 1946. uspela da, bez ikakavog poznavanja glume, dobije ugovor sa čuvenom filmskom kudom, ubrzo se razvela i smislila umetničko ime - Merilin Monro. Do svog prvog susreta sa tredim i poslednjim mužem, Arturom Milerom, Merilin je igrala uglavnom neprimetne uloge u drugorazrednim filmovima, mada je imala i dve sporedne ali vrlo zapažene uloge u boljim filmovima (Taraborelli, 2010). Kao i veliki broj tadašnjih zvezda pop kulture, Merilin je počela da koristi sedative i amfetamine, ali se takva praksa smatrala potpuno normalnom. Lekove su najčešde prepisivali doktori, pa se nije smatralo da se uzimanjem kojekakvih tableta za menjanje svesti radi išta opasno i nelegalno. Za nekoliko godina, bila je zavisna od raznih tableta, ali s obzirom na činjenicu da posledice tabletomanije nisu toliko primetne u mladosti, tek je početkom njene trede decenije zivota postalo jasno da je ozbiljan i potencijalno smrtonosan problem ved uzeo maha. Iako po upoznavanju sa Merilin, „nije mogao da je smesti ni u jednu poznatu stvarnost“, Miler je, posle mnogo neprospavanih nodi, samoispitivanja, sukoba sa suprugom i osedanja krivice, odlučio da napusti ženu i dvoje dece (Miller, 1987). Merilin je do 1956., sa trideset godina, postala svetska zvezda, bila je udata za čuvenog bejzbol igrača Džoa DiMađija, i bezuspešno je pokušavala da stupi u kontakt sa ocem Stenlijem Gifordom; osim toga, počela je da ide na psihoanalizu i jasno pokazuje potrebu za „starijim, nestabilnim ženama koje su je iskorišdavale“, poput njene uvek prisutne instruktorke glume, Nataše Litis
8
SEBI (NE)PRILAGOĐENA: MILEROVA MERILIN MONRO (Miller, 1987). Natašu je kasnije zamenila Pola Strozberg bez koje, kao ni bez njene prethodnice, Merilin nije mogla da funkcioniše. Među kolegama u filmskoj industriji, ved je počela da važi za nekoga sa kime je izuzetno teško raditi: kasnila je na snimanja, često nije dobro znala tekstove uloga, bila je nepodnošljivo i bolno nesigurna, i dešavalo se da se najjednostavnije scene snimaju desetine puta samo zbog nje. Postala je neprilagodljiva i, kao takva, jedna od Milerovih nepresušnih izvora fascinacije, inspiracije i poniženja (Meyers, 2009).
Osuđena na pad „Pošto sam je sada malo bolje poznavao, počeo sam da posmatram svet njenim očima i horizont je izgledao nepoznato i opasno“ (Miller, 1987).10 Međutim, pre nego što je Miler u potpunosti shvatio opasnost i duboku nesrednost Merilininog uma, bio je istinski zanesen i zaljubljen, i ponosan na vezu sa jednom od najpoželjnijih žena Amerike. Bila je to apsolutna potvrda njegove muškosti u četrdesetoj godini života. Za razliku od posesivnog, neobrazovanog i ponekada nasilnog DiMađija, Merilin je sada bila u vezi i braku sa čovekom kojim je bila hipnotisana: „Ona je samo slušala i primala, a on pričao i pružao. Neprestano joj je držao predavanja. (...) Upijala je kao sunđer i dozvolila da je oblikuje bez ikakvog napora s njene strane“ (Taraborelli, 2010).11 Udajom za Milera, Merilin nije uzela samo njegovo prezime, ved se preobratila u judaizam, što je za osobu koja je ceo život posvetila bežanju od sebe i svog pravog imena (skrivenog vladara i podsetnika na teško detinjstvo), bio samo jedan u nizu pokušaja da bude neko drugi. Rodila se kao Norma Džin Mortenson, zatim je bila Norma Džin Bejker i Doerti, a imala je DiMađijevo i Milerovo prezime; odrasla je po pravilima Pentakostalne crkve, crkve Hrista, naučnika i, na kraju, prigrlila i judaizam, jer se mogla „identifikovati sa Jevrejima“ (Meyers, 2009, str. 156).12 Miler se prvi put suočio sa strahotama njenih psihičkih problema i dubinom patnji neko vreme pre venčanja, ali se nemodno držao svog prvobitnog utiska da je morala biti izuzetno jaka ličnost da bi bila toliko uspešna u Holivudu i širom sveta (Miller, 1987). Nije
10
/“Now that I knew her somewhat better, I began to see the world
as she did, and the view was new and dangerous.“ Prevela D. Anđelid./ 11 /“She was all about listening and receiving and he was all about talking and sending. He lectured her constantly. She drank him in like a sponge and let him affect her through osmosis.“ Prevela D. Anđelid./ 12 O Merilininoj ličnosti iz ugla njenih prijatelja saznati više na https://www.youtube.com/watch?v=N95pXkH9mqI
9
SEBI (NE)PRILAGOĐENA: MILEROVA MERILIN MONRO mogao nazad. Merilin je sada morala biti potpuni zavisnik od tableta (Nembutal, Sekonal, Hloral hidrat), a bilo je opšte poznato da se nije odvajala od šampanjca - ved nekoliko godina je koketirala sa smrdu. Sa svojom hroničnom nesanicom, navikla je Milera na nodne telefonske razgovore i pred kraj snimanja vrlo uspešnog filma Bus Stop, požalila se na neopisivo težak glumački život i izrazila želju da živi mirno. Nikada pre toga Miler nije čuo toliku količinu beznađa, prvi put je pomislio da je mogudnost njenog samoubistva realna i, jedva uspevši da se ne onesvesti od bola i straha, smogao snage da zvuči pribrano i da je umiri (Miller, 1987). „Voleo sam je kao da sam je voleo celog života, njen bol bio je i moj“, rekao je Miler godinama kasnije u svojoj autobiografiji, a Merilin je izjavila da se sa njim, po prvi put, nije osedala usamljeno. (Miller, 1987; Meyers, 2009).13 Ako je do početka zajedničkog života i uspevala da sakrije sklonost ka preteranom vezivanju za ljude, nekada do patološke zavisnosti, Mileru je uskoro postalo jasno da je potpuno zavisna od njega, zaista nije imala nikoga bliskog. Saznanje je moglo biti laskavo, ali s obzirom na kasnija dešavanja, Miler je tu zastrašujudu činjenicu jednostavno sakrio u podsvest i pokušao da se uljuljka u snove o mirnoj bududnosti. Želedi da joj pomogne da se oslobodi loših uloga i dugo građenog imidža glupe plavuše, posvetio se njenoj karijeri i zapostavio sopstvenu. Njeni ozbiljni filmovi The Prince and the Showgirl i The Misfits nisu naišli na preterano odobravanje publike naviknute na lik glupe plavuše, mada su kritičari bili blagonakloni. Tokom snimanja The Prince and the Showgirl, Miler je sa ostatkom Merilinine ekipe pokušao da održava prihvatljiv odnos između čuvenog Lorensa Olivijea i Merilin, ali je, isprva oduševljeni Olivije, smatrao „šizoidnu“ i pretencioznu Merilin „profesionalnim amaterom“, čije kašnjenje, nepripremljenost i nepoštovanje nije mogao da toleriše (Meyers, 2009; Taraborelli, 2010). Suočena
sa
Olivijeovim
ogromnim
glumačkim
potencijalom,
njegovim
nipodaštavanjem njenih ograničenih sposobnost kojih je i sama bila svesna, Merilin se skoro u potpunosti odala alkoholu i tabletama bez kojih nije mogla da funkcioniše ni pre ni posle veštački izazvanog sna. Osim toga, desilo se još nešto zbog čega je Merilin počela da tone i sve manje, kao i uvek, želela da bude deo realnosti: pronašla je Milerov dnevnik i saznala da se Miler ponekada stideo njene neobrazovanosti i neprofesionalizma (Taraborelli, 2010; Banner, 2012). Bila je dotučena i to je bio početak kraja njihove veze – izgubio je njeno 13
/“I loved her as though I had loved her all my life; her pain was mine.“ Prevela D. Anđelid./
10
SEBI (NE)PRILAGOĐENA: MILEROVA MERILIN MONRO poverenje. Od početka je strahovala od mogudnosti pariranja Milerovom širokom obrazovanju i sada je saznala da je ni on nije uzimao za ozbiljno u celosti. Merilin jeste radila na svom usavršavanju odlascima na razne kurseve i privatne časove, druženjima sa intelektualno nadmodnijim od sebe, ali to nije moglo da nadoknadi redovno obrazovanje. Iako se često slikala sa knjigom u ruci, našminkana i doterana, Miler je tvrdio da nikada nije pročitala ni jednu celu knjigu, smatrala je da može da oceni štivo preletanjem svega nekoliko stranica (Miller, 1987). Osim nedostatka obrazovanja, Mileru nije bilo lako da se nosi sa svim Merilinim bolestima, kako onim psihičkim, tako i fizičkim. Posle nebrojenih, skoro svakodnevnih psihijatrijskih seansi, Merilin je dijagnostifikovana kao manično depresivna, mada je pokazivala i znake „granične paranoidne šizofrenije“ (Banner, 2012; Taraborelli, 2010). Do konačne smrti 1962., pokušala je, slučajno ili namerno, da izvrši samoubistvo sedam puta (Meyers, 2009, str. 297, 298). Bolovala je od disleksije, endometrioze i nemogudnosti začeda, što je, u časovima očaja, pripisivala svojoj promiskuitetnosti i velikom broju nezakonitih abortusa koje je imala do braka sa Milerom (Taraborelli, 2010; Meyers, 2009). Njihov zajednički život na seoskom imanju u Konektikatu se pokazao podjednako turobnim. Miler je mogao da provodi sate čitajudi i pišudi, dok Merilin nije imala nikakve druge mehanizme za popunjavanje slobodnog vremena osim povremenog sređivanja kude i igranja sa psom. Koliko god tvrdila suprotno, Miler je smatrao da joj je nedostajala gužva, bavljenje sopstvenim fizičkim izgledom i, iznad svega, pažnja i laskanje (Miller, 1987). Posle dve neuspešne trudnode, užasno teških depresija i nekoliko predoziranja, Miler je uspeo da ubedi Merilin da se vrati poslu. Kako bi joj pomogao da konačno igra ozbiljne uloge i prebrodi depresiju, preradio je ranije napisanu priču Neprilagođeni u scenario za film sa istim imenom, i postavio Merilininu istraumiranu ličnost kao centralni lik. Uložio je celog sebe u ovaj filmski projekat čija realizacija je trajala tri godine. Film Neprilagođeni govori o bivšoj, nedavno razvedenoj igračici Rozlin (Merilin Monro) i grupi kauboja koja naizgled slavi slobodu, svakog trenutka dokazujudi sopstvenu ograničenost (Bigsby, 2005). Merilin od samog početka nije bila oduševljena ulogom, iako je Milerova želja bila da je predstavi u najboljem svetlu, sa naglaskom na onim osobinama koje su ga prvobitno privukle (Miller, 1987). Smatrala je da je Miler namerno napisao istu ulogu koju je uvek igrala, što na neki način i jeste bila istina (Miller, The Misfits, 1961).
11
SEBI (NE)PRILAGOĐENA: MILEROVA MERILIN MONRO Sličnosti između Merilin i Rozlin su bile više nego evidentne: neobrazovana Rozlin se plašila života i muškaraca, i predavanja drugoj osobi, a majka ju je često napuštala; muškarci su je uglavnom posmatrali kao vredan trofej i ona sama, uprkos gorudoj potrebi, nije u stanju da se ozbiljno poveže ni sa jednim od njih, osim na površnom, seksualnom nivou (Abotson, 2007). Naglašavajudi sličnosti između Rozlin i Merilin, Miler je prokomentarisao da je Merilin veoma ličila na Rozlin osim kada bi se naljutila, što nikome nije pokazivala; ipak, u poslednjoj sceni Neprilagođenih, Rozlin tj. Merilin, postaje besna i „prilično paranoična“, onakva kakvu je Miler i poznavao (Meyers, 2009). S druge strane, lik kauboja Geja (koga je glumio Klark Gebl, Merilinin životni uzor) sa kojim se na kraju filma Rozlin ipak upušta u vezu, zasnovan je delimično na detaljima iz Milerovog života. „Rozlinina dilema bila je i njena dilema, ali se ona na kraju filma razrešila. Igrajudi ovu ulogu, nadao sam se da de stedi veru i smelost, mada sam se i ja pitao da li ih još uvek imam...“ (Miller, 1987).14 Iako je Merilin održala reč i odigrala ulogu do kraja, zamrzela je Milera do te mere da je ved na pola snimanja prešla u drugu prostoriju. Samo snimanje se pretvorilo u pravu katastrofu: Merilin je toliko pila tablete i alkohol, da je kasnila na snimanja i po više od tri sata, stvarajudi nepodnošljivu tenziju u celoj ekipi. Kako bi prestala sa uzimanjem barbiturata, prebačena je u bolnicu u Los Anđeles (Taraborelli, 2010). Vratila se u naizgled boljem stanju i uspela da završi snimanje. Po završetku filma, ubrzo se razvela sa Milerom, a njen idol iz detinjstva, Klark Gebl, umro je od infarkta. Miler je pokušao da spasi Merilin u više navrata i izjavio je da je „svu energiju i pažnju posvetio rešavanju njenih problema. Nažalost, bez mnogo uspeha...Bio sam oličenje izdaja i pogrešno ukazanog poverenja. I to nije bilo mogude izbrisati iz njene glave.“ (Meyers, 2009, str. 236).15 Osim toga, bilo mu je do tada kristalno jasno da pojedinac moze samo da spasi samog sebe. Više nije imao snage da prisustvuje njenoj svakodnevnoj igri sa smrdu. S druge strane, Merilin je tvrdila da su Milera interesovale druge žene, da je i dalje bio pod uticajem svoje majke i da se loše ponašao prema ocu, kao i da nije bio dobar prema svojoj deci; po njenom dubokom i nerealnom uverenju, on je bio kriv za raspad braka (Meyers, 2009). Miler
14
/“And Roslyn’s dilemma was hers, but in the story it
was resolved. I hoped that by living through this role she too might
arrive at some threshold of faith and confidence, even as I had to
wonder if I could hold on to it myself...“ Prevela D. Anđelid./ 15 /“All of my energy and attention were devoted to trying to help her solve her problems. Unfortunately, I didn’t have much success. . . . I represented betrayals and misplaced trust. And there was no possibility of erasing that from her mind.” Prevela D. Anđelid./
12
SEBI (NE)PRILAGOĐENA: MILEROVA MERILIN MONRO se, iste godine kada je Merilin izvršila samoubistvo, venčao se sa ženom koja je radila kao fotograf na snimanju Neprilagođenih.
„Posle pada“ Kao i druge najsjajnije zvezde popularne kulture posle nje (Elvis Prisli, Dženis Džoplin, Kurt Kobejn, Ejmi Vajnhaus i dr.), Merilin je bolovala od teškog mentalnog poremedaja i poslednjih godina života bila na lekovima koji bi bili smrtonosni za najvedi broj ljudi. Uzimala je Torazin za lečenje šizofrenije i druge tablete protiv anksioznosti i nesanice; čak su i njena dva psihijatra bila iznenađena količinom lekova pronađenih u njenom organizmu posle smrti, jer su tvrdili da joj neke od njih nisu nikada ni prepisivali (Taraborelli, 2010). Od rastanka sa Milerom 1960. i zvaničnog razvoda 1961., pa sve do smrti dve godine kasnije, Merilin je bivala sve lošije. Vratila se haotičnom životu i započela vezu sa Džonom Kenedijem, a pošto je on navodno ostavio, okrenula se njegovom bratu Robertu, sa kojim je bila na dan smrti (Banner, 2012; Milo, 1993; Taraborelli, 2010; Margolis & Buskin, 2014). Za to vreme, Miler je završavao svoju psihološku dramu Posle pada u kojoj je pokušao da opiše delove svog života i društva u kome je živeo, kao i posledice Holokausta (Abotson, 2007). Glavni lik drame je Kventin (kritičari tvrde sam Miler) koji pokušava da sagleda svoj život, propale brakove i strahove. Mada se u samom središtu drame nalazi Kventinova lična borba, ovaj komad se bavi i pitanjem koliko je duboko problematična sama ljudska priroda; samim tim, drama je puna optužbi, patnje, besa i skoro parališudeg osedaja krivice (Bigsby, 2005). I u ovoj drami, kao i nekoliko kasnije napisanih, Mileru je Merilin bila inspiracija za lik pevačice Megi. Odbijao je takve tvrdnje, moledi kritičare da sude o delu na osnovu njegovih umetničkih kvaliteta, ali sličnosti su, kao i u Neprilagođenima, bile previše jasne da bi bile ignorisane i smatrane fikcijom. Megi se pojavljuje u drugom činu kao Kventinova druga supruga, napuštena još dok je bila dete, „prelepa žena koja se trudi da samu sebe uzme za ozbiljno“, dok se Kventin odlučuje da je „preoblikuje i spasi“ (Bigsby, 2005). Temperamentna, promiskuitetna, naivna i zavodljiva Megi se nada da de joj veza sa Kventinom omoguditi da je javnost konačno prizna i prepozna kao ozbiljnu osobu, dok se Kventin predaje senzualnosti i oslobođenju od osuda i ustaljenih pravila; njena privlačnost na početku je upravo u njenoj jednostavnosti i „intuitivnoj empatičnosti“, bez ikakvih potreba za osuđivanjem i saosedanjem sa napuštenima i odbačenima (Bigsby, 2005; Meyers, 2009). Međutim, Megi postaje zahtevna i Kventinova mod spasioca polako počinje da slabi; ona započinje svoju igru
13
SEBI (NE)PRILAGOĐENA: MILEROVA MERILIN MONRO sa smrdu korišdenjem tableta i alkohola, ponovo se oseda napuštenom kao kada je bila dete i pokušava da izvrši samoubistvo (Bigsby, 2005; Meyers, 2009). Kao i Merilin tokom braka sa Milerom, Megi na kraju postaje okrutna, paranoična i spremna da uništi i sebe i Kventina. Dok je Miler predstavljao Merilin kroz Megi, ona zaista radila na svom uništenju. U aprilu 1961., Merilin se još jednom, slučajno ili namerno, predozirala, ali je spašena. Usled zastrašujude lošeg psihičkog stanja, jedna od njenih psihoterapeutikinja ju je uputila u ustanovu za mentalno obolele, nadajudi se da de tamo uspeti da prestane sa uzimanjem barbiturata. Dr Kris je kasnije priznala da je to bila velika greška, jer je trodnevni boravak u bolnici Merilin probudio najužasnije uspomene na majku i njenu bolest, a sigurno je pokrenuo i lavinu zastrašujudih osedanja zbog drugih članova porodice koji su završili u takvim ustanovama (Taraborelli, 2010). Njenom lošem stanju je doprinela i veza sa Kenedijevima i problemi na snimanju njenog poslednjeg, nezavršenog filma Something's Got to Give. Retko je dolazila na snimanja, pravdajudi se zdravstvenim problemima, a i kad je dolazila na posao, imala je problema sa pamdenjem najjednostavnijih rečenica. Uprkos tome, u isto vreme se pojavila, u jednom od svojih najsjajnijih izdanja, na rođendanskom slavlju predsednika Kenedija. Ubrzo je dobila otkaz i otpočela borbu sa svojom filmskom kudom. Nekoliko meseci kasnije, njeni poslodavci su povukli otkaz i potpisali milionski ugovor sa Merilin, par dana pred njenu smrt. O Merilininoj smrti je napisano desetine knjiga. Rana smrt i veza sa Kenedijevima, zarobile su njenu lepotu i ličnost u vremenu, i pretvorile je u nepresušni izvor intriga, istina i laži. Prema jednoj verziji, pošto je zatrudnela sa Robertom i na njegov nagovor abortirala, Merilin je ubrzo potom ubila mafija sa kojom su Kenedijevi vodili komplikovane, nezakonite poslove (Milo, 1993). Prema drugoj, Merilin je jednostavno izvršila samoubistvo, uprkos svim naporima njenog psihijatra Grinsona (Taraborelli, 2010; Meyers, 2009). Međutim, najnovija knjiga Ubistvo Merilin Monro: Slučaj zatvoren, izdata je u junu 2014., pedeset dve godine nakon njene smrti. U njoj se tvrdi da je protiv Merilin bila skovana zavera, jer je pretila da de otkriti sve što je znala; ta saznanja ticala su se praktično svih ključnih ljudi oko nje, uključujudi i dobre prijatelje. Pošto je Robert Kenedi pogazio dato obedanje da de ostaviti ženu i decu, Merilin je zapretila da de otkriti sve informacije do kojih je došla tokom svog „druženja“ sa Kenedijevima; znajudi za ljubavnu vezu između nje i njenog psihijatra Grinsona, Robert je zapretio Grinsonu da de, ukoliko se Merilin ne „udutka“, otkriti taj podatak javnosti, što bi Grinsonu ugrozilo i privatan život i karijeru (Margolis & Buskin, 2014). Merilin je, prema ovoj
14
SEBI (NE)PRILAGOĐENA: MILEROVA MERILIN MONRO poslednjoj verziji, ubrizgana smrtonosna doza lekova koje je inače koristila, i sve je namešteno da izgleda kao samoubistvo (Margolis & Buskin, 2014, Milo, 1993). Kao i mnoge druge javne ličnosti koje su manje ili više poznavale Merilin, Miler je smatrao da je Merilin konačno oduzela sebi život, slučajno ili namerno, nije se moglo tvrditi sa sigurnošdu. Iako je baš zbog te mračne mogudnosti prekinuo vezu sa njom, vest o njenoj smrti nije izazvala manje patnje i uznemirenosti: „Shvatio sam da sam još uvek očekivao, čak i tada, da du je sresti negde, nekada, i da demo možda razumno porazgovarati o svim glupostima kroz koje smo prošli – pri čemu bih se ja opet zaljubio. Ni čelična logika njene smrti nije bila od velike pomodi: i dalje sam je video kako dolazi preko travnjaka, kako se smeje, nešto dodiruje...“ (Miller, 1987)16 Merilin de ostati Milerova inspiracija do kraja života. Napisao je tri krade priče, jedan scenario, roman i četiri pozorišna komada sa tužnim, nesrednim i tragičnim heroinama (Meyers, 2009). Milerova Merilin je bila satkana od suprotnosti sa kojima nije mogla da se izbori, i Miler nije bio jedini koji je tvrdio da joj je jednostavno bilo nemogude pomodi. „Da bi preživela, morala je da postane još ciničnija ili još udaljenija od realnosti. Umesto toga, postala je ulična pesnikinja u pokušaju, recitujudi narodu koji joj je cepao odedu“ (Miller, 1987).17 Iako je napravila i danas vrlo profitabilan imidž,18 koji je velikim delom odgovoran za njen nestanak, Norma Džin Mortenson nikada nije smogla snage da postane Merilin Monro, a Merilin nije mogla da zaboravi napuštenu devojčicu koja je želela da umre.
16
/“ I realized that I still, even then, expected to meet her once
more, somewhere, sometime, and maybe talk sensibly about all the foolishness we had been through—^in which case I would probably
have fallen in love with her again. And the iron logic of her death
did not help much: I could still see her coming across the lawn, or
touching something, or laughing...“ Prevela D. Anđelid./ 17 /. To have survived, she would have had to be either more cynical or even further from reality than she was. Instead,
she was a poet on a street comer trying to recite to a crowd pulling
at her clothes.“ Prevela D. Anđelid./ 18 Merilin je vedi deo svoje zaostavštine ostavila svojim instruktorima glume koji su ga prodali jednom advokatu; Toni Kertis, Merilinin kolega i prijatelj, smatra da njen lik i delo opstaju zahvaljujudi organizovanim medijskim kampanjama vlasnika njenog imena. Više o tome na https://www.youtube.com/watch?v=xp0Sis5Ya5g
15
SEBI (NE)PRILAGOĐENA: MILEROVA MERILIN MONRO Zaključak Merilin Monro je bila oličenje zloupotrebljene mladosti i naivnosti. Naravno, zloupotreba u Holivudu i popularnoj kulturi je nemoguda bez pristanka samog objekta zloupotrebe, kako pedesetih godina prošlog veka, tako i danas. A zašto bi neko uopšte pristao na toliku količinu izrabljivanja, iskorišdavanja fizičkog izgleda, podsmeha, nipodaštavanja – i sve to po cenu sopstvenog psihičkog uništenja i nestanka? Zato što je, po svoj prilici, mentalno, emotivno i socijalno ošteden još u detinjstvu. Romantizacija Merilininog života i karijere je jednostavno besmislena i služi za stvaranje pogrešnih predstava i zavaravanje mladih umova. Njeno detinjstvo je bilo zaista užasavajude: dugo nije znala ko joj je otac, posle dve nedelje života je data prvoj starateljskoj porodici od ukupno devet, baka je pokušala da je ubije, sa osam godina je seksualno napastvovana, boravila je u sirotištu, imala je loš odnos sa školskim drugovima, napustila je srednju školu, i udala se sa šesnaest godina kako bi izbegla odlazak u još jednu porodicu. Njeno genetsko nasleđe nije bilo ništa milosrdnije i, na neki način, odgovorno je za njeno detinjstvo i život: pradeda je izvršio samoubistvo, baba je okončala život u ustanovi za mentalno obolele sa dijagnozom manične depresije, a majka je najvedi deo života provela u istoj takvoj ustanovi kao paranoidni šizofreničar. Što se tiče njene veze sa Arturom Milerom kojom su svi bili iznenađeni, Miler je jednostavno bio tridesetpetogodišnji adolescent, oženio se rano i imao je dvoje dece kada je upoznao Merilin. Bio je zaslepljen Holivudom i Merilin Monro u koju se zaljubio kao pravi tinejdžer. Nije mu trebalo mnogo vremena da shvati da je naivna i dobra Merilin, uvek spremna da upija njegovo znanje, imala mnogo mračnije, destruktivne strane. Više puta se tokom braka, namerno ili nenamerno, predozirala i pred kraj je pokazivala duboku nesrednost i nezadovoljstvo, dijagnostifikovana je kao manični depresivac. I pored toga, Miler je do kraja života voleo njenu suštinsku dobrotu koja je, svesno ili nesvesno, potisnuta. Sve njegove tragične heroine inspirisane su Merilininom ličnošdu. S obzirom na tragičnost njenog detinjstva, života i smrti, ne može se govoriti o njoj kao uzoru mladima. Za pohvalu i ugledanje jeste njena želja za usavršavanjem, a za divljenje njena borba sa mentalnom bolešdu. Ipak, postoje brojni drugačiji i manje tragični putevi ka samoostvarenju i sredi.
16
SEBI (NE)PRILAGOĐENA: MILEROVA MERILIN MONRO Bibliografija
Television Talk Show Special On Marilyn Monroe. (1992). Retrieved July 28, 2014, from Youtube: https://www.youtube.com/watch?v=N95pXkH9mqI 2000s (decade). (n.d.). Retrieved August 10, 2014, from Wikipedia: http://en.wikipedia.org/wiki/2000s_(decade) Arthur Miller: The Misfits. (2012, February 15). Retrieved August 2, 2014, from Youtube: https://www.youtube.com/watch?v=jH2mBz3Hyp0 Arthur Miller Interviewed About Marilyn Monroe In 1987. (2013, November 8). Retrieved August 1, 2014, from Youtube: https://www.youtube.com/watch?v=0P5ijFKk6fU Marilyn Monroe - The Final Days. (2013, July 20). Retrieved August 8, 2014, from Youtube: https://www.youtube.com/watch?v=3gE1GC3IPIw Marilyn Monroe - Beyond The Legend. (2014, May 13). Retrieved August 4, 2014, from Youtube: https://www.youtube.com/watch?v=LeVPfadtzmI Marilyn Monroe - The Mortal Goddess. (2014, May 15). Retrieved August 7, 2014, from Youtube: https://www.youtube.com/watch?v=uk21e2QG7QE Abotson, C. S. (2007). After the fall. In C. S. Abotson, Arthur Miller: A literary reference to his life and work (pp. 25-38). New York: Facts on File, Inc. Abotson, C. S. (2007). Biography. In C. S. Abotson, Arthur Miller: A literary reference to his life and work (pp. 3-22). New York: Fact on File, Inc. Abotson, C. S. (2007). The Misfits. In C. S. Abotson, Arthur Miller: A literary reference to his life and work (pp. 239-246). New York: Facts on File, Inc. Balakian N., J. (1997). The Holocaust, the Depression, and McCarthyism: Miller in the sixties. In C. Bigsby (Ed.), The Cambridge companion to Arthur Miller (pp. 115-136). New York: Cabridge University Press. Banner, L. (2012). Marylin: The passion and the paradox. New York, USA: Bloomsbury. Batchelor, B. (2009). The 1950s. In B. Bob, American pop: Popular culture decade by decade (Vol. 2, pp. 256-382). Westport, CT, USA: Greenwood Press. Bigsby, C. (2005). After the fall. In C. Bigsby, Arthur Miller: A critical study (pp. 228-247). New York: Cambridge University Press. Bigsby, C. (2005). The Misfits. In C. Bigsby, Arthur Miller: A critical study (pp. 213-227). New York: Cambridge University Press. Hecht, B., & Monroe, M. (2007). My story. Maryland: Taylor Trade Publishing.
17
SEBI (NE)PRILAGOĐENA: MILEROVA MERILIN MONRO Hutchison, P. (2010, October 5). Marilyn Monroe wrote of anguish over Arthur Miller. Retrieved July 20, 2014, from The Telegraph: http://www.telegraph.co.uk/news/worldnews/northamerica/usa/8044395/Marilyn-Monroewrote-of-anguish-over-Arthur-Miller.html Leith, S. (2009, April 2). The Egghead and the Hourglass. Retrieved August 1, 2014, from Mail Online: http://www.dailymail.co.uk/home/books/article-1166843/The-Egghead-Hourglass-THEGENIUS-AND-THE-GODDESS-BY-JEFFREY-MEYERS.html Maher, B. (2010, February 13). But I'm Not Wrong. (J. Moffitt, Director, & B. Maher, Performer) Raleigh, North Carolina, USA. Margolis, J., & Buskin, R. (2014). The Murder of Marilyn Monroe: Case Closed. New York: Skyhorse Publishing, Inc. Meyers, J. (2009). The Genious and the goddess: Arthur Miller and Marilyn Monroe. London, UK: Hutchinson. Taylor E., F. (Producer), Miller, A. (Writer), & Houston, J. (Director). (1961). The Misfits [Motion Picture]. Miller, A. (1987). Timebends: A Life. London: Richard Clay Ltd. Milo, G. A. (1993). Crypt 33: The saga of Marilyn Monroe - The final word (Electronic 2012 ed.). New York, USA: Kensington Publishing Corp. Monroe, M. (1962, August 3). The Last Interview. Marilyn Monroe - The Last Interview. (R. Meryman, Interviewer) Youtube. Monroe, M. (2010). Fragments: Poems, intimate notes, letters by Marilyn Monroe. (B. S. Comment, Ed.) New York, USA: LSAS International, Inc. Murray, M. (2004, July 29). Broadway Reviews: After the Fall. Retrieved July 28, 2014, from Talkinbroadway: http://www.talkinbroadway.com/world/AfterFall.html Palme, R. B. (1997). Arthur Miller and the cinema. In C. Bigsby (Ed.), Cambridge Companion to Arthur Miller (pp. 184-210). New York: Cambridge University Press. Pressley, N. (2011, November 2). "‘After the Fall’ at Theater J". Retrieved August 4, 2014, from The Washington Post: http://www.washingtonpost.com/lifestyle/style/after-the-fall-at-theaterj/2011/11/02/gIQA02FSgM_story.html Taraborelli J., R. (2010). The secret life of Marilyn Monroe. New York: Rose Books, Inc. United States in the 1950s. (n.d.). Retrieved August 1, 2014, from Wikipedia: http://en.wikipedia.org/wiki/United_States_in_the_1950s
18
