VISOKA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA ZA MENADŽMENT U SAOBRAĆAJU NIŠ
SEMINARSKI RAD
Putni saobraćaj sa osvrtom na saobraćajnu signalizaciju
Sadržaj:
1. Uvod
3
2. Horizontalna signalizacija 2.1 Definicija horizontalne signalizacije 2.2 Podela horizontalne signalizacije 2.3 Elementi horizontalne signalizacije 2.3.1 Uzdužne oznake 2.3.2 Poprečne oznake 2.3.3 Oznake van standarda 2.3.4 Markeri
4 6 7 8 8 10 12 13
3. Vertikalna signalizacija 3.1 Podela vertikalne signalizacije 3.2 Osnovni principi i zahtevi vezani za saobraćajnu signalizaciju 3.3 Vođenje saobraćaja 3.4 Boje osnove znakova putokazne signalizacije 3.5 Čitanje saobraćajnih znakova 4.Svetlosna signalizacija – Semafori 4.1 Istorija semafora 4.2 Semafori za regulisanje kretanja vozila 4.3 Semafori za regulisanje kretanja pešaka 4.4 Semafori za regulisanje kretanja tramvaja Literatura
14 15 17 19 20 21 23 23 24 26 27 28
2
1. Uvod Saobraćajna signalizacija obuhvata sredstva i uređaje kojima se obezbeđuje praćenje,kontrola i vođenje saobraćajnih tokova(obeležavanje na kolovozu,saobraćajni znaci sa stalnim i promenljivim sadžajem,svetlosna signalizacija i slično) sa ciljem ostvarenja projektovanog režima odvijanja saobraćaja.Osnovne odredbe o saobraćajnoj signalizaciji formulisane su pravilnikom o saobraćajnoj signalizaciji u kojem su posebno definisane to jest propisane vrste značenja, oblik, boja, mere, materijali za izradu saobraćajne signalizacije i pravila postavljanja saobraćajne signalizacije na putevima. Saobraćajna signalizacija može biti horizontalna, vertikalna i svetlosna signalizacija.
3
2. Horizontalna signalizacija Problem podele kolovoza puta ili ulice na smerove kretanja, pojavio se uz razvoj transportnih sredstava i saobraćajne mreže. U početku, on nije mogao biti efikasno i trajnije rešen, jer su putevi i ulice uglavnom bili bez kvalitetnog kolovoznog zastora i čvrste podloge. Primena kamenih materijala omogućila je primenu nekih oblika horizontalne signalizacije. To je, pre svega, bila mogućnost da se kamena podloga izvede u nekoj teksturi ili od različito obojenog kamena, postavljenog po zamišljenoj sredini kolovoza. Izgradnja savremenih puteva i ulica a posebno pojava velikog broja vozila na njima, istakla je problem odvajanja smerova kretanja, najviše zbog povećanja brzine kretanja vozila i pojava čeonih sudara vozila. Na putevima su se najpre pojavile oznake tzv. centralne linije, koje su istovremeno značile i zabranu preticanja a kasnije su se razvile brojne oznake koje se koriste na ulicama. Prvi elementi horizontalne signalizacije primenjeni su u SAD još 1900. godine na jednom putu u državi Mičigen. Već 1930. godine javlja se ideja o primeni svetloodbojnih elemenata (tzv. "perla") koji se dodaju u osnovnu masu bojila, čime se dobija kvalitetnija i vidljivija horizontalna signalizacija u noćnim uslovima. Tokom 1937. godine u SAD su testirani i prvi aplikativni materijali za horizontalnu signalizaciju. Upotreba horizontalne signalizacije je u početku bila ograničena zbog sporosti ugradnje i nerazvijene tehnologije proizvodnje bojila. Tek posle drugog svetskog rata počinje masovnija upotreba horizontalne signalizacije, obraća se pažnja na razvoj I dizajn mnogih elemenata, izradu standarda i normativa, a paralelno se vrlo brzo razvija i tehnologija proizvodnje raznih bojila i drugih materijala kao i postupci njihove ugradnje. U našoj zemlji, pojedini elementi horizontalne signalizacije korišćeni su prvi put pre drugog svetskog rata u većim gradovima, uglavnom na najvažnijim ulicama. Prilikom kaldrmisanja ulica, centralna linija naglašavana je postavljanjem kamenova približno sličnog oblika, a kod ugradnje kocke pešački prelazi su označavani metalnim značkama ili pločama od klinkera (markeri). Kasnije, pedesetih godina u upotrebi su posebna sintetička bojila, a poslednjih godina primenjuju se praktično sve tehnologije koje se koriste u svetu. Oznake horizontalne signalizacije na ulici ili putu su vrlo važni delovi korišćene saobraćajne opreme (u koju još spadaju saobraćajni znakovi, putokazi, smerokazi,svetlosni signali i sl.) jer se, po svom položaju, nalaze u centralnom polju pažnje vozača (slika 1).
Slika 1.
4
Oblik polja pažnje vozača menja se zavisno od brzine vozila, saobraćajnih uslova na putu i građevinskih karakteristika saobraćajnice. Granice polja pažnje, vozača koji se nalazi na dvosmernom putu obeleženom horizontalnom signalizacijom, prikazane su na slici 2. Može da se uoči da se oblik polja pažnje menja u zavisnosti od brzine vozIla, konfiguracije terena i od pravca pružanja puta. Pravac pružanja puta se naglašava horizontalnom signalizacijom odnosno orijentacija vozača se olakšava jer postoje prostorni orijentiri izvedeni oznakama horizontalne signalizacije. Veličina polja pažnje vozača se smanjuje odnosno povećava zavisnosti od brzine kretanja vozila. Granice polja pažnje utvrđuju se eksperimentalno, registrovanjem rasporeda,učestanosti trajanja pojedinih fiksacionih tačaka pri nekim (poznatim) uslovima u saobraćaju.
u
Slika 2.
5
2.1 Definicija horizontalne signalizacije Horizontalna signalizacija (HS) se može definisati kao skup posebno oblikovanih geometrijskih elemenata (linija, figura i polja) i natpisa, čijim se kombinovanjem (prilikom projektovanja) i ugradnjom (na kolovozu) formiraju oznake. HS postoji i na drugim (saobraćajnim) površinama: trotoarima, komunikacijama unurar garaža i parkinga, aerodromskim pistama i platformama itd. Prilika je da se ukaže na razliku između pojma element i pojma oznaka u HS. Oznaka je ono što je izvedeno na kolovozu ili nekoj drugoj površini, upotrebom nekog materijala i odgovarajućeg postupka ugradnje. Projektantski posmatrano, oznake se sastoje od elemenata koji se najčešće propisuju državnim standardima. U tom smislu, element, kao što je linija, figura ili strelica, predstavlja najmanju "strukturu" koja je definisana i propisana državnim standardom.Horizontalna signalizacija odnosno oznake HS se mogu upotrebiti praktično na svim (saobraćajnim) površinama na kojima postoji potreba da se prostor na neki način definiše, podeli ili kanališe. Takve površine osim pomenutih, postoje i u fabričkim halama, skladištima, na raznim manipulativnim površinama, u lukama, na sportskim terenima itd.
Slika 3. Horizontalna signalizacija kod parking garaže
Slika 4. Pešacki prelaz
6
2.2 Podela horizontalne signalizacije Osnovna podela horizontalne signalizacije potiče od namene oznaka. Ova podela uslovljena je položajem oznaka u odnosu na simetralu kolovoza puta ili ulice. Tako postoje: • uzdužne oznake, • poprečne oznake, i • ostale oznake. U grupu uzdužnih oznaka spadaju različiti tipovi linija: razdelne linije, ivične linije, linije vodilje i sl. U grupu poprečnih oznaka spadaju linije zaustavljanja (ova oznaka se često naziva I "stop" linija), pešački prelazi, prelazi biciklističkih staza, kosnici, graničnici itd. U grupu ostalih oznaka spadaju strelice, natpisi, polja i linije za usmeravanje, oznake za parkiranje itd. HS se vrlo često deli i prema različitim svojstvima koja poseduje (trajnost, svetloodbojnost itd.). Ta podela je uslovljena karakteristikama i svojstvima materijala koji se koriste za ugradnju odnosno karakteristikama samog postupka ugradnje.
Slika 5. Uzduzna oznaka kod HS
Slika 6. Izrada poprecne oznake(pešački prelaz)
7
Slika 7.Ostale oznake kod HS
2.3 Elementi horizontalne signalizacije 2.3.1 Uzdužne oznake Uzdužne oznake su ustvari različite kombinovane linije (elementi) projektovane paralelno sa kolovoza. Služe za određivanje načina korišćenja kolovozne površine na putevima i ulicama. Uzdužne linije grupišu se kao: a. razdelne linije, b. ivične linije, i c. linije vodilje.
a. Razdelne linije su, inače, najčešće korišćeni element horizontalne signalizacije i služe za podelu: • dvosmernih kolovoza po smerovima kretanja, i • jednosmernih kolovoza na (saobraćajne) trake. Polovina širine razdelne linije uračunava se u širinu trake. Razdelne linije su prema našem državnom standardu bele boje. b. Ivična linija služi da istakne ivicu kolovoza i/ili da izdvoji deo kolovoza sa posebnom namenom (recimo zaustavne trake, površine za parkiranje, autobuske niše na kolovozu, pristup benzinskoj stanici, trake namenjene za vozila javnog masovnog prevoza).Ivične linije su u našim državnim standardima žute boje. c. Linije vodilje služe za projektovanje ivica putanja vozila na prilazima raskrsnici i za označavanje putanje vozila kod skretanja levo/desno.Linije vodilje su bele boje. Vrste linija prema rasteru Sve tri grupe uzdužnih linija mogu se pojaviti u jednom od sledećih oblika: a. neisprekidane linije, b. isprekidane linije, i c. udvojene linije. 8
a. Neisprekidanom linijom, poznatijom kao "puna linija", projektuju se razdelne i ivične linije. Neisprekidanom linijom razdvajaju se suprotni smerovi na kolovozima sa dve i tri saobraćajne trake, na mestima gde je zabranjeno preticanje i na ulicama u naseljima sa najviše četiri saobraćajne trake. Izuzetno, mogu se primeniti i na ulicama sa pet saobraćajnih traka u slučaju kada nema prostora za udvojenu neisprekidanu liniju. Širina neisprekidane linije zavisi od kategorije ulice odnosno od širine traka na ulicama u naseljima. Dužina neisprekidane linije na putevima zavisi od uslova na putu ili dužine preglednosti i određuje se ili izračunava za svaki slučaj posebno.
b. Isprekidane linije se koriste kao razdelne, ivične i linije vodilje. Isprekidana linija se izvodi kao: • obična isprekidana linija, • linija upozorenja, • kratka isprekidana linija, i kao • široka isprekidana linija. Svaka od njih se izvodi na poseban način u zavisnosti na kom mestu se planira upotreba . c. Udvojena linija se koristi samo kao razdelna linija, a sastavljena je od dve linije, pa može biti: a. neisprekidana udvojena linija, b. isprekidana udvojena linija, i c. kombinovana udvojena linija.
Sumarni pregled uzdužnih oznaka : Tabela 1.
9
2.3.2 Poprečne oznake Poprečne oznake na kolovozu su linije zaustavljanja, pešački prelazi, prelazi biciklističkih staza i kosnici i graničnici. Jednom reči, oznake koje se na kolovozu projektuju poprečno na smer kretanja ili pod malim uglom u odnosu na osu kolovoza. a. Linija zaustavljana označava mesto na prilazu raskrsnice na kome vozač mora da zaustavi svoje vozilo obavezno (neisprekidana linija) ili prema potrebi (isprekidana linija ili trouglovi) što se potvrđuje odgovarajućim saobraćajnim znakovima II-2 ("stop") odnosno II-1 ("trougao"). Položaj linije zaustavljanja i ugao pod kojim je vozač vidi sa svog sedišta, uslovili su da ova linija bude veće širine od uzdužnih, pa se njena širina kreće od 0,2 do 0,6 m.
10
Slika 8. Linija zaustavljanja
b. Pešački prelaz na ulici je površina namenjena kretanju pešaka preko kolovoza. Po pravilu, na putevima se ne projektuju pešački prelazi a njihovo projektovanje je zabranjeno na autoputevima. Na prolazima dvotračnih puteva, posebno kroz manja naselja, projektuju se pešački prelazi ali se oni moraju dodatno osvetliti i markirati. Širina pešačkog prelaza zavisi od veličine pešačkih tokova i širine kolovoza odnosno broja traka na njemu. Najmanja širina iznosi 3, 0 m a najveća može da bude 8, 0 m (slika 9).
Slika 9.
c. Prelaz biciklističke staze na ulici je deo površine kolovoza namenjen isključivo za prelazak biciklista, bilo samostalnih bilo onih koji guraju bicikl. Poslednjih godina, biciklističke staze, i na trotoarima i na kolovozu, se boje u crveno, zeleno ili plavo da bi se i na ovaj način naglasio deo kolovoza namenjen "osetljivim" korisnicima. Prelaz biciklističke staze postavlja se u produžetku pružanja biciklističke staze, najčešće uz pešački prelaz sa strane bliže centru raskrsnice (slika 10). Širina prelaza biciklističke staze iznosi 1,8 m za jednosmerne i 3,0 m za dvosmerne biciklističke staze.
11
Slika 10.
Ostale oznake HS na kolovozu U ostale oznake HS na kolovozu ubrajamo:
• strelice, • polja za usmeravanje saobraćaja, • linije usmeravanja, • natpise na kolovozu, • oznake na površinama posebne namene, i • oznake mesta za parkiranje.
Slika 11. Natpis na kolovozu
Slika 12. Oznaka za parkiranje
2.3.3 Oznake van standarda Posmatrano u širem kontekstu, u praksi postoje brojni primeri kada je neophodno primeniti oznake horizontalne signalizacije van standarda. Razvoj oznaka van standarda često iniciraju i kompanije i proizvođači materijala i mašina za ugradnju horizontalne signalizacije. Oznake horizontalne signalizacije van standarda najčešće su namenjene pešacima i biciklistima, a ređe vozačima. Uobičajena praksa je da se ovakve oznake prikazuju u okviru posebnih programa zaštite, na primer, dece u zonama osnovnih škola ili biciklista na opterećenim saobraćajnicama u velikim gradovima. Slični programi se mogu predvideti za zaštitu i označavanje pružnih prelaza, označavanje opasnih mesta na putevima ("crne tačke") itd.
12
Slika 13. Oznaka van standarda
2.3.4 Markeri Markeri su posebno oblikovane prizme, pločice, valjci i sl. na kojima su ugrađeni retroreflektori a postoje i u verziji sa posebni unutrašnjim svetlom sa solarnim pogonom itd. U oblasti saobraćajnog projektovanja svrstani su u pomoćna sredstva koja služe za isticanje i pojačanje značenja elemenata standardizovane horizontalne signalizacije.Mogu se postaviti na ivične linije autoputeva na dugačkim i pruženim pravcima gde postoji opasnost da vozačima, zbog monotonije, popusti pažnja. Kada točkovi dodirnu ivičnu liniju, markeri izazivaju vibracije i upravljača i vozila, na šta vozač, po pravilu, brzo reaguje. Markeri se mogu upotrebiti i kod radova na putu, kada se saobraćaj usmerava na manjim deonicama, ili se one zatvaraju. Takvo 13
"precizno" vođenje toka jednostavno se obezbeđuje markerima. Markeri se mogu upotrebiti i na kolovozima od kocke za označavanje pešačkih prelaza. Markere je relativno teško jednoznačno grupisati. Osim po materijalu, najčešće se grupišu po obliku (slika 14.). Postoje: • pločasti ili ravni markeri (sa nožicom, klapnom i sl.), • prizmatični markeri, • markeri u obliku valjka ili kalote, • markeri sa klapnom itd.
Slika 14.
3. Vertikalna signalizacija Vertikalna signalizacije se može definisati kao skup posebno kodiranih oznaka namenjenih učesnicima u saobraćaju, koje se, u odnosu na saobraćajne površine,lociraju u vertikalnoj ravni. Tako formiran skup oznaka prezentiran je učesnicima u saobraćaju pomoću različitih saobraćajnih znakova. Njihova osnovna namena proistekla je iz potrebe da se upravlja kretanjem po mreži. Drugim rečima,saobraćajni znakovi se mogu tretirati kao jedno od tehničkih sredstava za regulisanje i upravljanje saobraćajnim tokovima. Posmatrano sa aspekta upravljačkog sistema,saobraćajni znakovi predstavljaju tzv. spoljne elemente sistema, a posmatrano sa aspekta korisnika saobraćajnog sistema, vertikalna signalizacija može da se tretira 14
kao sredstvo lokalnog regulisanja saobraćaja za kretanje po saobraćajnoj mreži.S obzirom da je namena vertikalne signalizacije proistekla iz potrebe da se upravlja kretanjem po saobraćajnoj mreži, ona je, prema lokaciji, jedno od najviše eksponiranih sredstava za regulisanje i upravljanje saobraćajem. Posmatrano sa aspekta regulisanja saobraćaja, njen značaj ogleda se u činjenici da korisnicima prenosi neophodne informacije o dozvoljenim brzinama, uslovima prioriteta i režimu kretanja na pojedinim segmentima saobraćajne mreže. Drugim rečima, ona omogućava da se kretanje kanališe i usmerava prema unapred definisanom režimu saobraćaja odnosno da se dinamički, pešački i stacionarni režimi saobraćaja definišu i sprovedu i u praksi. S druge strane, pojedine grupe saobraćajnih znakova omogućavaju orijentisanje na mreži, što je posebno značajno u velikim gradovima i tzv. "otvorenim deonicama puteva". Tako primenjena vertikalna signalizacija omogućava efikasno vođenje saobraćajnih tokova prema odredištima i ciljevima kretanja.
Slika 15. Vertikalna signalizacija
3.1 Podela vertikalne signalizacije
Vertikalna signalizacija se može razvrstati odnosno podeliti na više načina, zavisno od karakteristika koje posmatramo. Najčešće, vertikalnu signalizaciju1 delimo prema funkciji znakova, njihovom značenju, stepenu standardizacije i načinu izrade, kao i prema stalnosti informacija na znakovima. a. Funkcionala podela određena je evropskom konvencijom o putnoj signalizaciji, a slična podela prihvaćena je i u Jugoslovenskim standardima.Osnovu ove podele čine funkcionalne 15
karakteristike pojedinih znakova odnosno grupa znakova u okviru vertikalne signalizacije. Na taj način dolazimo do sledeće podele znakova vertikalne signalizacije: • znakovi opasnosti, • znakovi za regulisanje prvenstva prolaza, • znakovi za obeležavanje prelaza saobraćajnica i pruga u nivou, • znakovi zabrane (ograničenja), • znakovi obaveza, • znakovi obaveštenja, • znakovi zaustavljanja i parkiranja, i • dopunske table. b. Podela prema značenju sigurno je najpoznatija i najraširenija, a često se označava i kao osnovna podela znakova vertikalne signalizacije. Ona je u našoj zemlji definisana Zakonom o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima i Pravilnikom o saobraćajnim znakovima na putevima i izgleda ovako: • znakovi opasnosti, • znakovi izričitih naredbi (zabrane, ograničenja, obaveza), • znakovi obaveštenja, i • dopunske table. c. Podela prema stepenu standardizacije grupiše znakove u tri celine, zavisno od stepena standardizacije geometrijskog oblika znakova, njihove veličine, simbola, natpisa i boje. Ta podela izgleda ovako: • znakovi sa potpuno standardizovanim geometrijskim oblikom, veličinom, simbolima, natpisima i bojama (ova grupa znakova uvek ima tačno utvrđen grafički sadržaj) • znakovi sa delimično standardizovanim geometrijskim oblikom i bojom. Simboli i natpisi se projektuju prema potrebi i mogu da budu standardizovani, ali se po pravilu izrađuju prema posebnim projektima i ne mogu se naručivati po unapred pripremljenom katalogu. Tipičan predstavnik ove grupe znakova su znakovi putokazne signalizacije • znakovi sa nestandardizovanim geometrijskim oblikom, veličinom, simbolima, natpisima i bojom. Ova grupa znakova je karakteristična za tzv. pešačku signalizaciju i druge specifične oblike signalizacije.
d. Podela prema načinu izrade je podela koja u sebi sadrži karakteristike materijala od kojih su znakovi izrađeni. Tako, na ovaj način znakove možemo svrstati u tri grupe: • Obični saobraćajni znakovi nemaju nikakav izvor svetlosti i obično se koriste samo za signalizaciju u zatvorenim prostorima (fabričke hale, dvorišta i slično). Što se tiče njihovih karakteristika (rade se isključivo bojenjem podloge), one su vrlo skromne i prema važećim propisima, ne mogu da se primenjuju na putevima i gradskim saobraćajnicama, jer su nedovoljno uočljivi sa daljine, posebno u nepoboljnim vremenskim uslovima i noću. 16
• Osvetljeni saobraćajni znakovi mogu da budu sa unutrašnjim ili spoljašnjim svetlosnmi izvorom. Vrlo dobro su uočljivi i vidljivi, ali zahtevaju posebnu tehnologiju izrade i posebne instalacije prilikom postavljanja, što znatno utiče na njihovu cenu odnosno cenu postavljanja i održavanja. Poseban problem je njihova osetljivost na mehanička oštećenja i neophodnost redovnog i detaljnog održavanja. • Reflektujući saobraćajni znakovi najčešće se koriste kako zbog izuzetne uočljivosti i vidljivosti kao i efekata koje postižu na putu i lakog i jednostavnog postavljanja, tako i zbog jednostavne tehnologije proizvodnje. Kod ovih znakova lice znaka izrađuje se od retroreflektujućih materijala čija svetloodbojnost dostiže takav nivo da se približava čak i osvetljenim znakovima. e. Podela prema stalnosti informacija je sledeća: • vertikalna signalizacija sa stalnim sadržajem znakova, i • vertikalna signalizacija sa izmenjivim sadržajem znakova koja je danas sastavni deo ITS sistema. Vertikalnu signalizaciju sa stalnim sadržajem karakteriše činjenica da se na jednoj signalnoj poziciji nalazi znak čije je značenje konstantno od trenutka postavljanja do uklanjanja. Može se reći da je to najčešći slučaj primene elemenata saobraćajne signalizacije. Kod vertikalne signalizacije sa izmenjivim sadržajem, na jednoj signalnoj poziciji moguće je menjati značenje znaka u zavisnosti od zahteva saobraćaja i izabrane strategije upravljanja saobraćajem. Ova vrsta signalizacije tek stiče svoje mesto u primeni i već se pokazuje potreba da se na pojedinim tačkama saobraćajne mreže, gde je korisnicima potrebno u različita vremena ponuditi različite informacije, postavljaju znakovi sa izmenjivim sadržajem.
Slika 16. Vertikalne signalizacije
3.2 Osnovni principi i zahtevi vezani za saobraćajnu signalizaciju a. Osnovni principi Signalizacija treba pravovremeno i kontinuirano da savetuje, upozorava i usmerava učesnike u saobraćaju. Ona mora u svakom trenutku jasno i nedvosmisleno da ukase korisnicima sistema kojim delom saobraćajne mreže mogu ili treba da se kreću kako bi došli do željenog cilja, koje manevre treba da izvrše da bi njihovo kretanje bilo efikasno i bezbedno, kako za njih same, 17
tako i za ostale učesnike u saobraćaju. Iz toga sledi da se osnovna namena signalizacije ogleda u sledećem: • signalizacija omogućava da se ostvare zahtevi projektovane strategije regulisanja saobraćaja • signalizacija ukazuje učesnicima u saobraćaju na postupke i način ponašanja u cilju obavljanja bezbednog kretanja • signalizacija treba da omogući laku i pravovremenu orijentaciju na mreži i svim manevarskim površinama, kao i lako utvrđivanje položaja u odnosu na željeni pravac kretanja • signalizacija traba da doprinese stvaranju sigurnosti kretanja svih učesnika u saobraćaju i stvaranje poverenja u sistem regulisanja saobraćaja. Nužno je da signalizacija, najšire posmatrano, bude što kvalitetnija pa, s toga, mora biti realizovana prema sledećim principima i zahtevima: • PRINCIP VREDNOVANJA - proces kontakta korisnika i saobraćajne signalizacije je kratkotrajan i realizuje se u samo nekoliko sekundi. Iako je tako kratkotrajan, to je, u suštini, vrlo složen proces koji, pored ostalog, uključuje i vrednovanje svrsishodnosti ponuđenih informacija i naredbi. To nas obavezuje da korisnike oslobodimo svih suvišnih ili loše koncipiranih informacija. • PRINCIP KONCENTRACIJE - sve informacije koje nosi signalizacija moraju biti funkcionalno razdvojene kako bi korisnik mogao da se koncentriše na poruku koja je za njega relevantna. U slučaju istovremene potrebe za više informacija, signalizacija mora biti izvedena tako da se to postigne bez izlaganja korisnika posebnim naporima. • PRINCIP SELEKCIJE - efikasnost pojedinih podsistema, kao i celokupnog sistema saobraćajne signalizacije, zavisi od selektivnosti. Selektivnost ponuđenih informacija značajno utiče na njihovo brzo, pravovremeno i pravilno razumevanje. To se mora postići pravilnim projektovanjem, izvođenjem i brižljivim postavljanjem svakog elementa, nosioca informacije. b. Osnovni zahtevi Osnovni zahtevi koje vertikalna signalizacija treba da ispuni mogu se sagledati ako analiziramo proces kroz koji korisnik prolazi dok je u kontaktu sa porukama koje signalizacija prenosi. Ukratko, korisnik koji prilazi nekom od znakova vertikalne signalizacije trebalo bi, bez smanjenja brzine kretanja, da prepozna informaciju pre no što bude u stanju da pročita njenu poruku, da je zatim shvati i sa poverenjem preduzme akciju pre no što stigne do mesta na koje se poruka odnosi. Vreme koje je vozaču potrebno za svaku od ovih faza zavisi od brojnih subjektivnih i spoljašnjih uticaja, kao na primer atmosferskih, saobraćajnih ili uslova okruženja, ali i od kvaliteta, načina postavljanja i složenosti poruke svakog znaka posebno. Ovi zahtevi mogu se definisati kao: • ZAHTEV ČITLJIVOSTI - svi elementi vertikalne signalizacije moraju biti dobro i lako čitljivi, što se ostvaruje primenom adekvatnih projektantskih normativa • ZAHTEV RAZUMLJIVOSTI - saobraćajni znakovi treba da budu tako koncipirani i prezentirani učesnicima u saobraćaju da su pođednako razumljivi svim kategorijama u saobraćaju • ZAHTEV JEDNOBRAZNOSTI - signalizacija treba da bude jednobrazna, bez obzira na kom delu saobraćajne mreže treba da funkcioniše 18
• ZAHTEV UNIFORMNOSTI - sva mesta koja imaju slična obeležja i funkcije moraju da budu na isti način opremljena signalizacijom • ZAHTEV JEDNOSTAVNOSTI - signalizacija treba da bude na onom nivou detaljnosti koji obezbeđuje njenu punu efikasnost. Treba izbegavati suptilne projektantske finese, jer ih korisnici u većini slučajeva ne mogu ni uočiti niti razumeti. Zadovoljenje zahteva jednostavnosti omogućiće i viši kvalitet realizacije u proizvodnji signalizacije • ZAHTEV KONTINUITETA - podrazumeva da učesnik u saobraćaju mora biti kontinuirano informisan na svim delovima mreže po kojoj se kreće • ZAHTEV UOČLJIVOSTI - signalizacija mora da bude uočljiva ne samo u svim vremenskim uslovima, već i u uslovima svog neposrednog okruženja (drveće,stubovi rasvete, razni objekti, druga signalizacija i sl.). Ispunjenje ovog zahteva zavisi u velikoj meri i od načina održavanja signalizacije u periodu njene eksploatacije. • ZAHTEV KONSTANTNOSTI - sigurno je da je najzanačajniji zahtev koji se postavlja pred saobraćajnu signalizaciju da saobraćajni znakovi moraju da zadrže potpuno isti izgled što se tiče oblika, veličine i boje u dnevnim i noćnim uslovima. Drugim rečima, svaki saobraćajni znak mora potpuno identično da se vidi u noćnim i dnevnim uslovima. Složene zahteve koje upravljanje saobraćajem postavlja pred saobraćajnu signalizaciju moguće je u velikoj meri zadovoljiti ako se obezbedi puna primena naučnih saznanja iz čitavog niza disciplina da bi se ispunili osnovni estetski, ekološki, ekonomski i drugi zahtevi. Pored toga, nužni su i napori da se standardizuju postupci projektovanja i izvođenja odnosno izrade signalizacije.
3.3 Vođenje saobraćaja U praksi, a to je prihvaćeno i JU standardima, poznata su dva sistema vođenja saobraćaja zankovima putokazne signalizacije: • vođenje saobraćaja po smeru kretanja, i • vođenje saobraćaja po saobraćajnim trakama. 19
Prvim načinom označava se samo smer kretanja, ne vodeći računa o korišćenju saobraćajnih traka (na višetračnim putevima). Naime, označava se samo način kretanja prema određenom odredištu.Drugim načinom, pored smera kretanja, označavaju se i saobraćajne trake koje treba koristiti za kretanje željenim smerom. Naravno, ovaj način vođenja namenjen je višetračnim putevima. Njime se korisnicima ukazuje, na prilazima raskrsnici ili na mestima gde se pojavljuje veći broj saobraćajnih traka (račvanje), na saobraćajne trake koje treba koristiti za kretanje do određenog odredišta. Međutim, uslovi koje nameće način regulisanja saobraćaja, slučaj regulisanja saobraćaja svetlosnim signalima, posebno ukoliko se ovi postavljaju iznad kolovoza, zahtevaju kombinovanje ova dva načina vođenja saobraćaja. Ipak, takve slučajeve trebalo bi svesti isklučivo na uslove kada su saobraćajne trake mešovite (dozvoljeno kretanje pravo i skretanje iz iste saobraćajne trake) i kada su saobraćajni znakovi za vođenje saobraćaja kombinovani sa svetlosnim signalima.
3.3.1 Vođenje saobraćaja na putevima sa raskrsnicama u nivou Vođenje saobraćaja na običnim putevima, kako se obično nazivaju putevi sa raskrsnicama u nivou, definisano JU standardima, predviđa četiri stepena obaveštenja. To su: • prethodno obaveštenje I stepen • obaveštenje o prestrojavanju II stepen • obaveštenje o skretanju III stepen • potvrdno obaveštenje IV stepen
Slika 17. Cetiri stepena obaveštenja
3.4 Boje osnove znakova putokazne signalizacije Boja osnove znakova putokazne signalizacije predstavlja jedan od značajnih elemenata opšteg informisanja korisnika, jer im pruža informacije o kategoriji i kvalitetu puta na koje ih upućuju. Samim tim, ukazuje im i na nivo usluge koji mogu da očekuju na tom putu. Za saobraćajnu signalizaciju koriste se, kao osnovne boje: zelena, plava, žuta, braon (smeđa) i bela. 20
Crvena boja se koristi za označavanje opasnosti, a crna za označavanje elemenata na znakovima gde su boje osnove svetle. Pravilnikom o saobraćajnim znakovima na putevima predviđeno je da grupa znakova za vođenje saobraćaja, ako se odnose na autoput, ima osnovu zelene boje, a ostale elemente bele boje. put rezervisan za saobraćaj motornih vozila (a nije autoput) boja osnove je plava, a boja ostalih elemenata je bela, ostale puteve, boja osnove tih znakova je žuta, dok je boja ostalih elemenata na znaku crna. Osnova bele boje sa ostalim elementima crne boje rezervisana je za znakove sa pojmovima lokalnog karaktera (delovi naselja, stadion, terminali, turistički objekti lokalnog značaja). Za turističku signalizaciju koristi se isključivo osnova braon (smeđe) boje, dok su ostali elementi bele boje.
Slika 18. Saobraćajni znak žute boje
3.5 Čitanje saobraćajnih znakova U toku vožnje, kada elemenata dinamički aspekt signalizacije, ispred vozača vozilu, koje je istovremenoi
je jedan od osnovnih doživljavanja je zaštitno staklo na ograničavajući 21
elemenat percepcije saobraćajne signalizacije. U ukupnom vremenu vožnje, koje se uglavnom sastoji u kontrolisanju putanje kretanja vozila, signalizacija zauzima samo oko 10% ukupne aktivnosti vozača. Zbog toga je vrlo važno da se ostvari kvalitetan kontakt između vozača i poruka koje prenosi signalizacija.
Slika 19.
Kontakt između vozača i vertikalne signalizacije, u toku vožnje, realizuje se u nekoliko sekundi. Ako posmatramo ponašanje vozača na jednom delu saobraćajne mreže, može se konstatovati da se "slika" ispred njega menja svakog trenutka, a da su u vidnom polju vozača u svakom trenutku osnovni objekti pažnje pojedini elementi saobraćajnice i signalizacije. Izgled vidno polje vozača prikazan je na slici 19. Vidno polje vozača formira se na osnovu mreže fiksacionih tačaka i osnovna karakteristika mu je da se sa povećanjem brzine sužava, što znači da je sa većom brzinom pažnja vozača skoncentrisanija na uže polje (slika 20).
Slika 20.
Istraživanja polja pažnje pokazala su da se unutar polja pažnje mogu pojaviti zone sa gušćim rasporedom fiksacionih tačaka, čemu je sigurno uzrok neki saobraćajni znak ili neki neuobičajeniji elemenat puta. Ako se analizira kontakt vozača i elemenata vertikalne signalizacije, može se uočiti da je to proces koji se sastoji od tri faze (slika 21).
22
Slika 21.
• UOČAVANJE predstavlja otkrivanje i najmanje površine koje ljudsko oko može da otkrije u kontaktu sa okolinom. • PREPOZNAVANJE predstavlja raspoznavanje znaka po boji i obliku, što omogućava da se prepozna vrstu poruke na koju se nailazi. Ova faza je direktna posledica oblika znaka, boje njegove osnove, kontrasti sa okruženjem i osvetljenosti znaka. • ČITANJE predstavlja najznačajniji deo čitavog procesa, jer u tom period saobraćajni znak mora svojim azbučno-numeričkim oznakama da vozaču prenese unapred pripremljenu poruku. Ova faza procesa traje samo neznatno duže od prve dve, ali je znatno komplikovanija od njih. U ovoj fazi do izražaja dolaze oblik i veličina azbučno-numeričkih oznaka, međusobni raspored i oblik elemenata znaka, kao i kontrast između osnove znaka i elemenata na njemu. Na čitljivost saobraćajnih znakova, kao što se vidi, utiče veliki broj faktora. Njih je lako svrstati u nekoliko grupa, zavisno od uticaja na čitljivost znaka. Naravno, njihov uticaj je različit i često može skoro potpuno da umanji efikasnost znaka, onemogućavajući njegovu čitljivost. Pored opštih faktora koji utiču na čitljivost saobraćajnog znaka, ostaje veliki broj propratnih, svakodnevnih uticaja na vozača, a koji mogu znatno da smanje kvalitet, a time i efikasnost signalizacije kao što su: • UMOR, STRES pa i alkohol, ZAPRLJANO ZAŠTITNO STAKLO ili ZAPRLJANA SVETLA, POLOŽAJ i STANJE ZNAKA.
4. Svetlosna signalizacija-Semafori 23
Uređaji za davanje svetlosnih signala – semafori, deo su saobraćajne signalizacije. Koriste se za regulisanje saobraćaja i označavanje radova i prepreka na putu. Semafore možemo podeliti u nekoliko grupa: • • • • • • • •
semafori za regulisanje kretanja vozila; semafori za regulisanje kretanja bicikala i mopeda na biciklističkim stazama; semafori za regulisanje pristupa; semafori za regulisanje saobraćaja po saobraćajnim trakama; semafori za regulisanje kretanja pešaka; semafori za regulisanje kretanja tramvaja; semafori za regulisanje kretanja određenom brzinom, i semafori kojima se najavljuje približavanje voza prelazu puta preko železničke pruge.
Semaforima se emituju svetlosni signali odnosno svetla crvene, žute, zelene i bele boje. Svetlo može biti neprekidno ili trepćuće. Svetlosni saobraćajni znakovi mogu biti i sa grafičkim prikazom, koji dodatno objašnjava njegovo značenje.
4.1 Istorija semafora Prvi semafor je bio postavljen 10. decembra 1868. u Londonu, a prvi električni semafor je bio postavljen 1882. u Berlinu. Semafori današnjeg izgleda su prviput postavljeni 1924. U početku je svaki semafor bio kontrolisan ručno. Godine 1917. je u Solt Lejk Sitiju postavljen prvi sistem od šest semafora čiji je rad regulisan jedistvenim preklopnikom.
Prvi semafor u Srbiji je postavljen po odluci Uprave Grada Beograda aktom IV br. 81099, 4. novembra 1939. godine na raskrsnici ulica Kralja Aleksandra, Kralja Ferdinanda (danas Ulica Kneza Miloša) i Takovske. Regulisao je saobraćaj od 7 ujutro do 10 sati uveče, a od 10 do 11 sati uveče je bilo uključeno samo žuto svetlo.
Slika 22. Prvi semafor
4.2 Semafori za regulisanje kretanja vozila 24
Postavljaju se na prilazu raskrsnici, na vertikalnom stubu. Svetla su postavljena vertikalno, jedno ispod drugog. Najviše je postavljeno crveno, a ispod njega slede žuto i zeleno svetlo. Semafor može biti postavljen i iznad saobraćajne trake, po horizontali. Svetla su tada poređana horizontalno, najpre s leva je crveno, a zatim slede žuto i zeleno. Prečnik kruga svetla može biti 21cm ili 30cm. Svi semafori na prilazu raskrsnici ne moraju imati svetla istih dimenzija. Semafori koji se postavljaju iznad kolovoza mogu biti većih dimenzija u odnosu na one pored saobraćajne trake. Semaforu se može pridodati i tajmer za odbrojavanje preostalog vremena do pojave zelenog svetla. Zeleni svetlosni signal, bez grafičkog simbola(strelica i sl.), primenjuje se na pravcu kretanja, koji se ukršta sa drugim pravcem kretanja(saobraćajnim tokom) kroz raskrsnicu ili pešačkim tokom, sa ili bez dozvoljenog konflikta.
Slika 23. Promena boja na semaforu
Na slici 23. prikazani su svetlosni signali, koji se pojavljuju na semaforu, u određenim vremenskim intervalima. Značenje svetlosnih signala, s leva na desno, je : • •
• • •
zeleno svetlo – dozvoljen prolaz; žuto svetlo – zabranjen prolaz, osim u slučaju kada se vozilo ne može bezbedno zaustaviti ispred navedenog znaka; crveno svetlo – zabranjen prolaz; crveno sa žutim – zabranjen prolaz i nagoveštaj da će se uključiti zeleno svetlo; zeleno trepćuće svetlo – dozvoljen prolaz i nagoveštaj skorog prestanka dozvoljenog prolaza uključenjem žutog, a zatim crvenog svetla.
Horizontalno postavljen semafor, iznad saobraćajne trake. 25
Slika 24. Horizontalni semafor
Žuto trepćuće svetlo upozorava vozače da semafor ne radi i da smanje brzinu i povećaju opreznost. U ovom slučaju potrebno je primeniti druga pravila za određivanje prvenstva prolaza : saobraćajna pravila, saobraćajne znakove ili saobraćajac koji reguliše saobraćaj.
Slika 25. Žuto trepćuće svetlo na semaforu
Semafori koji daju direkcione svetlosne saobraćajne znakove koriste se za regulisanje kretanja vozila na jednom ili više prilaza raskrsnici, ili na jednom ili više krakova raskrsnice, ili za kretanje vozila iz jednog ili više smerova kretanja. Grafički simbol strelice koji označava smer kretanja, izvodi se kao crni uz crveno i žuto svetlo odnosno kao zeleni na crnoj podlozi, za zeleno svetlo. Zeleni direkcioni signal, sa grafičkim simbolom, jednom ili dve strelice, primenjuje se kada je obezbeđeno da se kretanje vozila, u smeru određenom strelicom. odnosno strelicama, odvija bez konflikta.
Slika 26. Direkcioni svetlosni signali
Semafor sa trobojnim svetlima može imati dodatni svetlosni saobraćajni znak u obliku zelene strelice – USLOVNI ZNAK. 26
Dodatni svetlosni saobraćajni znak postavlja se sa odgovarajuće strane semafora, u visini na kojoj se nalazi zeleno svetlo, na način prikazan na slici. Ovaj dodatni znak (zelena strelica) prikazuje se samo kada je na semaforu, na kome se nalazi, upaljeno crveno svetlo i označava slobodan prolaz za vozila koja se kreću u smeru zelene strelice, ali tek kad propuste sve učesnike u saobraćaju (pešake i vozače) kojima je upaljeno zeleno svetlo, odnosno ako ne ometaju saobraćaj vozila koja se kreću po putu na koji nailazi.
Slika 27. Dodatni svetlosni signal na standardnom semaforu
4.3 Semafori za regulisanje kretanja pešaka Za regulisanje kretanja pešaka uporebljavaju se semafori koji daju svetlosne signale crvene i zelene boje. Njima može biti pridodat uređaj za davanje zvučnog signala ili uređaj za odbrojavanje preostalog vremena čekanja na promenu crvenog signala. Svetla mogu da budu postavljena vertikalno (crveno svetlo iznad zelenog) ili horizontalno (crveno svetlo sleva u odnosu na zeleno). Simbol koji označava zabranu prelaza za pešake može biti crvena silueta pešaka na tamnoj pozadini ili tamna silueta pešaka na crvenoj pozadini. Simbol koji označava slobodan prelaz za pešake može biti zelena silueta pešaka na tamnoj pozadini ili tamna silueta pešaka na zelenoj pozadini. Svetla ne smeju biti upaljena istovremeno, s tim da zeleno svetlo može biti trepćuće, u određenom vremenskom intervalu, pre pojave crvenog svetla.
4.4 Semafori zaregulisanje kretanja tramvaja Za regulisanje kretanja tramvaja upotrebljavaju se semafori koji daju svetlosni signal u vidu trake bele boje na tamnoj pozadini. Svetlosna traka može biti u horizontalnom, vertikalnom 27
ili kosom položaju ili kombinacija navedenih položaja.Ovi semafori mogu da se koriste u kombinaciji sa semaforima kojima se reguliše kretanje vozila.
Slika 28. Semafori regulisanje kretanja tramvaja
Semafori na slici, s leva na desno, označavaju : slobodan prolaz, slobodan prolaz, zabranjen prolaz i zabranu kretanja pravo, a dozvoljeno desno.
Literatura [1] Zdravković P. ,Stanić B. ,Vukanović S. ,Milosavljević S., Vertikalna signalizacija, Saobraćajni Fakultet Beograd, Beograd 2003. [2] Zdravković P. ,Stanić B. ,Vukanović S. ,Milosavljević S., Horizontalna signalizacija, Saobraćajni Fakultet Beograd, Beograd 2003. [3] Aleksandar Cvetanović , Osnovi saobraćajnica 28
[4] http://www.signal.co.rs/portfolio/horizontalna_signalizacija.php [5] http://www.maturskiradovi.net/forum/Thread-podela-i-zna%C4%8Daj-vertikalnesignalizacije-regulisanje-saobra%C4%87aja [6] http://ltablice.com/svetlosni-signali-semafori [7] http://www.planeta.org.rs/34/12%20saobracaj.htm
29
