napisao Erik van Lustbader Preveo Vladimir D. Nikolić
Naziv originala:
Robert Ludlum’s the bourne deception by Eric Van Lustbader
Za Džefa, koji je sve započeo jednim jednostavnim pitanjem
PROLOG Minhen, Nemačka/ Bali, Indonezija „Govorim ruski jezik dovoljno dobro“, reče sekretar odbrane Bad Halidej, „ali ipak više volim da razgovaram na engleskom.“ „To mi savršeno odgovara“, reče ruski pukovnik, s teškim na-glaskom. „Uvek mi je drago da pričam na stranim jezicima.“ Halidej sabesedniku uputi kiseli osmeh u odgovor na njegovo podrugivanje. Dobro je poznata činjenica da Amerikanci, kad se nađu s druge strane okeana, žele da pričaju samo na engleskom jeziku. „Odlično. Tako ćemo brže završiti sa ovim.“ Ali umesto da započne, Halidej se zagledao u zid prepun veoma loših portreta velikana džeza poput Majlsa Dejvisa i Džona Koltrejna, prekopiranih, bez ikakve sumnje, sa fotografija iz novina. Nakon što se oči u oči susreo s ruskim pukovnikom, počeo je da se predomišlja u vezi sa ovim sastankom. Kao prvo, čovek je bio mlađi nego što je zamišljao. Plava kosa mu je bila gusta i potpuno ravna, kratko podšišana u stilu ruske vojske. Dalje, delovao je kao čovek od akcije. Mogao je da mu vidi nabrekle mišiće ispod jeftinog materijala poslovnog odela. Rus je posedovao neobičnu smirenost, koja mu je išla na živce. No, tek su njegove oči - svetle, duboko usađene, koje su ga netremice gledale - odista uznemiravale američkog sekretara odbrane. Osećao se kao da gleda u fotografiju očiju umesto u čoveka. Pukovnikov gomoljasti nos prošaran venama služio jc samo da pojača tu nepomirljivu osobenost: bilo je to kao da nema nikoga kod kuće, kao da čovekova duša ne postoji, ostavljajući samo jedinstvenu snagu volje, nalik prastarom zlu o kojem je Halidej kao tinejdžer čitao u nekoj priči Hauarda Filipsa Lavkrafta. Suzbio je poriv da ustane i ode. ne osvrćući se. Podsetio je sebe na to da je s razlogom prevalio ovoliki put. Smog koji je gušio Minhcn - iste prljavosive nijanse kao i Karpovljeve oči - savršeno je odražavao turobno raspoloženje američkog sekretara odbrane. Neće mu biti nimalo žao ako nikad više ne vidi ovu bednu imitaciju grada. Nažalost, trenutno je sedeo u ovom dimom zagušenom podzemnom džez klubu kojem je i bog okrenuo leđa, nakon što je izašao iz blindirane limuzine linkoln na turistima zakrčenu Rumfordštrase. Šta je to bilo toliko posebno u vezi sa ovim Rusom da je američki sekretar odbrane prevalio šest hiljada i sedam stotina kilometara i doputovao u grad koji prezire? Boris Karpov je bio pukovnik u FSB-2, kobajagi novoj ruskoj federalnoj agenciji za borbu protiv narkotika. Činjenica što je jedan olicir FSB-2 ne samo uspeo da prenese poruku Halideju, vcć da ga i dovuče ovamo čak iz Vašingtona, dovoljno je govorila o meteorskom usponu te ruske agencije. Međutim, Karpov je nagovestio kako bi mogao da mu isporuči nešto što je Halidej veoma mnogo želeo. Sekretar odbrane se možda pitao šta bi to moglo da bude, ali je bio prezauzet pokušajima da dokuči šta bi Rus hteo zauzvrat. Halidej je bio savršeno dobro upoznat sa dogovorima „ruka ruku mije“. On je bio prekaljeni borac nebrojenih političkih bitaka koje su neprestano okruživale predsednika poput pešćanih oluja Kanzasa. I te kako je dobro znao da je ovakve dogovore često veoma bolno prihvatiti, ali kompromis je bio neizbežan u ovakvoj političkoj igri, bilo da je ona unutrašnja bilo međunarodna. I pored toga, Halidej možda ne bi prihvatio Karpovljevu ponudu da njegov položaj kod predsednika nije bio poljuljan. Šokantno neočekivani pad Lutera la Valea, njegovog pažljivo izabranog obaveštajnog cara Pentagona, uzdrmao je Halidejovu moć. Prijatelji i saveznici su ga
kritikovali iza njegovih leđa ili preispitivali njegove odluke, a on je morao da se zapita koji od njih će mu metaforički prvi zariti nož u leđa. Međutim, dovoljno je boravio na političkoj sceni da bi znao kako nada katkad dolazi u naizgled neprijatnim oblicima, poput kreveta sa ekserima. Nadao se da će mu dogovor s Karpovom pružiti politički kapital koji će smesta popraviti njegov status kod predsednika i njegovu moć u multinacionalnom vojnoindustrijskom kompleksu. Dok je trio na pozornici otvarao bučnu muzičku numeru, Halidej je u mislima ponovo pročitao izveštaj o Borisu Karpovu, kao da će ovaj put pronaći neke dodatne informacije - bilo šta o pukovniku, uključujući i fotografije nadziranja, svejedno koliko bile sitne ili izvan žiže interesovanja. Takve fotografije nisu postojale, razume se, niti išta više obaveštajnih podataka osim četiri sažeta pasusa na jednom jedinom listu papira sa vodenim žigom STROGO POVERLJIVO. Zbog nemarne i ravnodušne veze sadašnje administracije s Rusijom, Agencija za nacionalnu bezbednost je posedovala ograničeno znanje o delovanjima unutar ruskog političkog sistema, a da se ne pominje FSB-2, čija je prava misija bila izuzetno tajna, kudikamo tajnija od ruske Federalne službe bezbednosti, političkog naslednika onoga što je nekada bio KGB Sovjetskog Saveza. „Gospodine Smit, delujete mi rastrojeno“, reče Rus. Složili su se da u javnosti koriste pseudonime gospodin Smit i gospodin Džouns. Sekretar odbrane naglo okrenu glavu ka ruskom pukovniku. Osećao se veoma nelagodno ispod zemlje, za razliku od Karpova, koji mu je sve više i više izgledao kao stvorenje mraka. Podigavši glas, kako bi se čuo od ritmične buke džez orkestra, reče: „Ništa nije dalje od istine, gospodine Džouns. Naprosto upijam, sa zadovoljstvom turiste, atmosferu lokala koje ste izabrali za mesto našeg sastanka.“ Pukovnik se duboko i grleno zakikota. „Imate neobičan smisao za humor, da?“ „Pogodili ste.“ Pukovnik se glasno nasmeja. „Videćemo što se toga tiče, gospodine Smit. Budući da ne poznajemo čak ni naše vlastite supruge, čini mi se malo verovatnim da znamo naše... parnjake.“ Kratko oklevanje je nateralo Halideja da se zapita je li Karpov nameravao da kaže protivnike, umesto neutralne reči koju je odabrao. Nije se trudio da se zapita je li Rus svestan njegovog trenutnog političkog položaja, budući da to nije bilo važno. Zanimalo ga je samo hoće li mu dogovor koji se Rus sprema da predloži biti od ikakve pomoći. Trojica muzičara promeniše tempo, jedina naznaka da su bez ikakvog zastoja nastavili sa izvođenjem naredne numere. Sekretar odbrane se nagnuo preko čaše previše gorkog piva, koje nije skoro ni dodirnuo. U lokalu nije bilo njegovog omiljenog piva, kurs. „Hajde da počnemo, šta kažete na to?“ „Bez odlaganja.“ Pukovnik Karpov je stavio šake na svoje zlatne nadlanice. Zglavci prstiju su mu bili prekriveni ožiljcima i žućkastim žuljevima, zbog čega su delovali nazubljeno poput Stenovitih planina. „Znam, gospodine Smit, da ne moram da vam objašnjavam ko je Džejson Born, zar ne?“ Na pomen tog imena, Halidejov izraz lica otvrdnu. Osećao se kao da ga je Rus isprskao freonom. „Šta zapravo želite da kažete?,“ upita ukočeno. „Ono što želim da kažem, gospodine Smit, jeste ovo: ubiću Džejsona Borna za vas.“ Halidej nije traćio vreme pitajući Karpova kako zna da on želi Bornovu smrt - u Moskvi je tokom poslednjeg meseca Bornovog boravka u gradu bilo dovoljno aktivnosti Agencije za nacionalnu bezbednost da bi i gluvom, glupom i slepom čoveku bilo jasno kao dan da je Džejson Born određen za odstrel. „To je veoma velikodušno od vas, gospodine Džouns.“
„Ne, gospodine, nije velikodušno. Imam vlastite razloge zbog kojih želim da ga vidim mrtvog.“ Sekretar odbrane se vidno opustio čuvši ovo priznanje. „U redu, recimo da ubijete Borna. Šta želite zauzvrat?“ U pukovnikovom oku se pojavilo nešto što bi svakoj drugoj osobi ličilo na svetlucanje, ali je Halideju, koji je i dalje pokušavao da ga proceni, to izgledalo kao da je neko prešao preko Bornovog groba. Smrt mu je namignula. „Poznat mi je taj pogled, gospodine Smit. Znam da očekujete najgore - visoku cenu. Ali u zamenu za vaše dopuštenje da smaknem Borna, s punim imunitetom od posledica kolateralne štete, želim da vi izvadite trn iz moje šape.“ „Koga sami ne možete da odstranite.“ Karpov klimnu glavom. „Pogodili ste, gospodine Smit.“ Dvojica muškaraca se istovremeno nasmejaše, ali su zvučali posve različito. „Dakle.“ Halidej sklopi prste leve i desne šake ispred lica. „Ko je meta?“ „Abdula Houri.“ Sekretar odbrane oseti kako mu se steže oko srca. „Starešina Istočnog bratstva? Isuse Hriste na štakama, mogli ste isto tako tražiti od mene da izvršim atentat na papu.“ „Papina smrt ne bi koristila nijednom od nas dvojice. No, ubistvo Abdule Hourija, pa, to je sasvim druga priča, zar ne?“ „Jeste, naravno. Čovek je radikalni islamski manijak, baš kao i pretnja. Trenutno se slizao s predsednikom Irana. Međutim, Istočno bratstvo je svetski poznata organizacija. Houri ima mnogo prijatelja na veoma visokim mestima.“ Sekretar odbrane silovito zavrte glavom. „Pokušaj atentata na njega bi predstavljao političko samoubistvo.“ Karpov klimnu glavom. „Sve to je, neosporno, istina. Ali, šta je s terorističkim aktivnostima Istočnog bratstva?“ Halidej frknu. „Pusti snovi; nedokazane glasine, u najboljem slučaju. Niko u našim tajnim službama nikad nije pronašao ni mrvicu pouzdanih dokaza da Istočno bratstvo ima bilo kakvih veza sa terorističkim organizacijama. A verujte mi na reč, pokušali smo.“ „U to nimalo ne sumnjam, što znači da niste uspeli da pronađete nikakve dokaze o terorističkim aktivnostima u rezidenciji profesora Spektera.“ „Nema sumnje da je dobri profesor bio lovac na teroriste, ali što se tiče tvrdnji da je bio nešto više od toga...“ Halidej slegnu ramenima. Iznenadni osmeh ozari pukovnikovo lice, a neobeležena koverta se za tren oka nađe na stolu između njih. „U tom slučaju, ovo će vam biti od naročite važnosti.“ Kao da pomera kraljicu nameštajući je u položaj za šah-mat, Karpov gurnu kovertu prema Halideju. Dok je sekretar odbrane otvarao kovertu i pregledao sadržaj, Karpov je nastavio da govori. „Kao što znate, FSB-2 se primarno bavi borbom protiv međunarodne trgovine drogom.“ „Tako sam čuo“, odgovori suvoparno Halidej, zato što je prokleto dobro znao da je oblast delatnosti FSB-2 mnogo šira od toga. „Pre deset dana“, nastavi Karpov, „otpočeli smo konačnu fazu hapšenja u Meksiku, hapšenja na kojein radimo već duže od dve godine zato što je jedna od naših moskovskih gruperovki, Kazanska, tražila bezbedan način krijumčarenja narkotika kad je ulazila u posao trgovine drogom.“ Halidej klimnu glavom. Znao je ponešto o Kazanskoj, jednoj od najozloglašenijih kriminalnih porodica u Moskvi, i njenom poglavaru, Dmitriju Maslovu. „Zadovoljstvo mi je reći da smo bili u potpunosti uspešni“, nastavio je ga govori pukovnik. „Prilikom racije na kuću mrtvog narko-bosa Gustava Morena, konfiskovali smo
prenosivi računar pre nego što su uspeli da ga unište. Informacije koje trenutno čitate su odštampane sa njegovog hard-diska.“ Vrhovi Halidejovih prstiju se ohladiše. Odštampana hartija je bila prepuna brojki, unakrsnih beležaka i obrazloženja. „Ovo je trag novca. Istočno bratstvo je finansiralo meksički kartel. Pedeset odsto profita je odlazilo na kupovinu oružja, koje je zatim transportna kompanija Er Afrika prevozila u raznorazne luke na Bliskom istoku.“ „Kompanija koju u potpunosti poseduje Nikolaj Jevsen, največi trgovac oružjem na svetu.“ Pukovnik pročisti grlo. „Vidite, gospodine Smit, u vladi moje zemlje postoje moćni elementi tesno povezani sa Iranom, zato što mi želimo njihovu naftu a oni žele naš uranijum. Energija je ovih dana važnije od svega ostalog, zar ne? I tako, suočen oči u oči sa Abdulom Hourijem, zatičem sebe u nezgodnom položaju posedovanja dokaza o njegovim terorističkim aktivnostima, pa ipak sam u nemogućnosti da delam na osnovu tih dokaza.“ Nakrivio je glavu u stranu. „Možda biste vi mogli da mi pomognete.“ Umirujući dobovanje srca, Halidej upita: „Zašto želite da ga uklonite iz igre?“ „Mogu da vam to kažem“, reče Karpov, „ali bih onda, nažalost, morao da vas ubijem.“ Bila je to stara šala, i bajata pride, ali je sekretar odbrane u pukovnikovim svetlim i neumoljivim očima ponovo ugledao jezivi odsjaj koji ga je ohladio do srži, i, apsurdno, palo mu je na pamet kako se Karpov možda uopšte ne šali. Tu teoriju nije bio voljan da proverava, te je stoga naprečac doneo odluku. „Eliminišite Džejsona Borna, a ja ću upotrebiti celokupnu moć američke vlade da Abdulu Hourija smestim tamo gde mu je mesto.“ Međutim, pukovnik samo odmahnu glavom. „To nije dovoljno dobro, gospodine Smit. Počeši moja leđa, a ja ću tvoja, to je pravo značenje izreke ’ruka ruku mije’, zar ne?“ „Mi ne ubijamo ljude, pukovniče Karpov“, reče ukočeno Halidej. Rus se neljubazno nasmejao. „Naravno da ne“, progovori suvo, a zatim slegnu ramenima. „Nema veze, sekretare Halidej. Ja nemam takvih dilema.“ Halidej je oklevao svega delić sekunde. „Da, dabome, u afektu sam zaboravio na naše sigurnosne protokole, gospodine Džouns. Pošaljite mi čitav sadržaj hard-diska, i ono što tražite će biti učinjeno.“ Okuraživši se, zagledao se u te vodnjikave oči. „Dogovoreno?“ Boris Karpov vojnički odsečno klimnu glavom. „Dogovoreno.“ Nakon što je pukovnik Karpov napustio džez klub, Arkadin je locirao Halidejov blindirani linkoln i telohranitelje tajne službe raspoređene poput olovnih vojnika duž tog dela Rumfordštrase. Pošavši u suprotnom pravcu, skrenuo je za ugao, gurnuo nekoliko prstiju u usta i izvadio plastični umetak koji mu je izmenio oblik vilice. Zatim je zgrabio lažni lukovičasti nos i skinuo ga zajedno s kitom koji upotrebljavaju glumci, a onda iz očiju izvadio kontaktna sočiva sive boje i vratio ih u plastičnu kutiju. Posle promene identiteta, nasmejao se. U službi FSB-2 je odista postojao pukovnik po imenu Boris Karpov; štaviše, Karpov i Džejson Born su bili prijatelji, razlog zbog čega je Leonid Davidovič Arkadin izabrao da se maskira i predstavlja kao Karpov. Dopadala mu se ironija: Bornov prijatelj se nudi da ga likvidira. Takođe, Karpov je bio nit u paukovoj mreži koju je tkao. Američki političar ne predstavlja opasnost. Arkadin je savršeno dobro znao da Halidejovi ljudi nemaju pojma kako Karpov izgleda. Svejedno, čak i ako ga je obuka u Tredstonu naučila da ništa ne prepušta slučaju, postojao je veoma dobar razlog zašto je postao vizuelna replika Karpova. Anoniman u masi putnika, ukrcao se na voz podzemne železnice na Marijenplacu. Tri
stanice i četiri stambena bloka dalje, na naznačenom položaju, čekao ga je savršeno običan i neupadljiv automobil. Čim je ušao, vozilo je krenulo prema međunarodnom aerodromu Franc Jozef Štraus. Imao je rezervisano mesto na Lufthanzinom letu u 13.20 za Singapur, gde če uhvatiti let u 9.35 za Denpasar, glavni grad Balija. Bilo je kudikamo lakše ući u trag Bornovom boravištu - zaposleni kompanije Nekstdžen enerdži solušns u kojoj je radila Mojra Trevor znali su kuda su njih dvoje otišli - negoli ukrasti laptop Gustava Morena. No, Arkadin je imao popriličan broj doušnika unutar Kazanske. Jedan od njih je imao dovoljno sreće da se nađe u kući Gustava Morena sat vremena pre nego što su agenti FSB-2 izvršili raciju. Čovek je iščezao sa inkriminišućim dokazima koji će sada poslati Abdula Hourija dva metra ispod zemlje. Čim Arkadin ubije Džejsona Borna. Džejson Born je bio miran. Konačno je prestao da žali zbog Mari, a osećanje krivice mu je iščilelo iz srca. Ležao je pored Mojre na baleu, ogromnom polinežanskom divanu sa slamnatim krovom, poduprtom sa četiri izrezbarena drvena stuba. Bale je bio postavljen pored niskog kamenog zidića s jedne strane dugačkog bazena s kog je pucao pogled na moreuz Lombok u jugoistočnom delu Balija. A kako Balinežani o svemu misle i ništa ne zaboravljaju, nakon prvog dana su im svakog jutra nameštali bale prilikom dolaska na plivanje pre doručka, a konobarica im je bez narudžbine donosila omiljeno Mojrino piće: bali-sanrajz, koktel od ohlađenog soka pomorandže, manga i marakuje. „Nema vremena osim vremena", reče sanjivo Mojra. Born se promeškolji. „Prevod, moliću lepo.“ „Znaš li koliko je sati?“ „Baš me briga.“ „Upravo tako“, reče Mojra. „Ovde smo svega deset dana; imam utisak kao da je prošlo već deset meseci.“ Nasmejala se. „Mislim to u najboljem mogućem smislu.“ Čiope su poput slepih miševa letele s drveta na drvo ili klizile po površini vode najvišeg bazena. Uspavljivalo ih je prigušeno razbijanje talasa o obalu ispod. Dve devojke s Balija su im maločas donele pregršt svežih cvetova u činiji od palminog lišća koju su ručno isplele. Sada je vazduh bio zasićen egzotičnim mirisima cvetova plumerija i tuberoza. Mojra se okrenula ka njemu. „Kao što kažu: vreme na Baliju se ne pomera, a u toj nepomičnosti leže mnogi ljudski životi.“ Born je, očiju napola sklopljenih, sanjario o drugom životu - svom životu - ali su slike bile mračne i mutne, kao da ih vidi kroz projektor sa neispravnom sijalicom. Znao je da je bio ovde i ranije. Nešto u njemu je reagovalo na vibraciju vetra, nemirno more, nasmešene ljude, na samo ostrvo. Bilo je to osećanje dežavija, da, ali takođe i nešto više od toga. Nešto ga je dovuklo natrag na ovo mesto, nešto ga je privuklo ovamo kao što severni pol privlači magnet, a sada je mogao maltene da ispruži ruku i to dodirne. Pa ipak, tajna mu je i dalje izmicala. Šta se ovde dogodilo? Nešto važno, nešto čega je morao da se seti. Utonuo je dublje u san o životu proživljenom na ivici jučerašnjice. U snu, tumarao je po Baliju sve dok nije došao do Indijskog okeana. Tamo se, uzdižući se iz talasa, nalazio vatreni stub. Dizao se ka vedrom, plavetnom nebu sve dok vrhom nije dodirivao sunce. Born se kao senka kretao po pesku, mekanom kao talk, da zagrli plamenove. Probudio se, želeći da ispriča Mojri za san, ali iz nekog razloga to ipak nije učinio. ***
Te večeri, na putu prema klubu na plaži smeštenom u podnožju brda na kom se nalazio hotel, Mojra se zaustavila kraj jednog od mnogobrojnih svetilišta raštrkanih širom čitavog ostrva. Oltar mu je bio sačinjen od kamena, a strane prekrivene crno-belom kariranom tkaninom. Mali žuti suncobran štitio je od sunca gornji deo; na njemu su stajale mnogobrojne ponude u vidu jarko obojenog cveća u kotaricama od upletenog palminog lišća. Tkanina i suncobran su bili znakovi da tu obitava lokalni duh. Ukrasna šara tkanine je takođe imala značenje: crna i bela boja predstavljaju polinežansku dualnost bogova i demona, dobra i zla. Skinuvši sandale, Mojra je stupila na četvrtasti kamen ispred oltara, spojila dlanove u visini čela i povila glavu. „Nisam znao da praktikuješ hinduizam“, reče Born nakon što je završila molitvu. Mojra uze sandale. „Zahvaljivala sam se lokalnom duhu na vremenu koje smo ovde proveli, na svim darovima koje Bali ima da ponudi.“ Uputila mu je suvoparan osmeh. „Takođe sam se zahvalila duhu na prasencetu koje smo juče pojeli, zato što je žrtvovano za nas.“ Rezervisali su klub na plaži samo za njih dvoje. Čekali su ih ubrusi, baš kao i visoke čaše rashlađenog lasija sa mangom i bokali tropskih sokova i ledene vode. Osoblje kluba se diskretno povuklo u pomoćnu kuhinju bez prozora. Proveli su čitav sat u okeanu, plivajući napred-nazad tik izvan zakrivljene linije talasa. Voda je bila topla i poput svile im je milovala kožu. S druge strane tamne plaže, usamljene krabe su gledale svoja posla, a tu i tamo su se mogli videti slepi miševi kako izleću i uleću u pećinu na drugom kraju plaže, odmah izvan prsta od kamenja, dela zapadne polovine malog zaliva u obliku polumeseca. Posle su pili svoje lasije od manga u bazenu, pored koga je stražarila ogromna nasmešena drvena skulptura svinje sa đerdanom i krunom iza ušiju. „Smeši se“, kazala je Mojra, „zato što sam ukazala poštovanje našem prasetu.“ Preplivali su nekoliko krugova, a zatim se sastali na drugom kraju bazena iznad koga je raslo veličanstveno drvo plumerije s žućkastobelim cvetovima. Ispod lisnatih grana, zagrlili su se i posmatrali kako mesec nestaje iza oblaka pa se opet pojavljuje. Nalet vetra je zanjihao lišće palmi visokih deset metara, koje su oivičavale prilaz plaži, a noge su im promenile boju iz blede u tamnoružičastu. „Skoro je gotovo, Džejsone.“ „Šta to?“ „Ovo.“ Mojra je zavrludala rukom ispod površine vode opona-šajući plivanje ribe. „Sve ovo. Za nekoliko dana ćemo otići odavde.“ Born je gledao kako mesec nestaje iza oblaka, a zatim na licu osetio prve teške kišne kapi. Trenutak kasnije, kiša je uskomešala površinu bazena. Mojra mu spusti glavu na rame, dublje u senci drveta pluinerije. „Šta će biti s nama?“ Znao je da ona ne očekuje odgovor, već samo želi da oseti ukus te misli na jeziku. Mogao je da oseti njenu težinu, njenu toplinu kroz vodu, naspram njegovog srca. Bila je to dobra težina; od nje mu se spavalo. „Džejsone, šta ćeš raditi kad se vratimo?“ „Nemam pojma“, odgovorio je iskreno. „Nisam razmišljao o tome.“ Ali se sada zapitao hoće li napustiti Bali zajedno s njom. Kako da to učini kad ga nešto iz njegove prošlosti čeka na ovom mestu, toliko blizu da može osetiti njegov dah na potiljku? Nije joj rekao ništa o tome, zato što bi to zahtevalo objašnjenje, a on nije imao nijedno. Imao je samo puko predosećanje. A koliko
mu je puta to predosećanje spaslo život? „Ne vraćam se u Nekstdžen“‚ rekla je. Obratio je punu pažnju na nju. „Kad si donela tu odluku?“ „Dok smo bili ovde.“ Nasmešila se. „Bali ima tu moć da nam pomogne pri donošenju odluka. Došla sam ovamo odmah pošto sam se pridružila Crnoj reci. Čini se kao da je ovo ostrvo preobražaja, barem za mene.“ „Šta ćeš raditi?“ „Želim da osnujem vlastitu kompaniju za upravljanje rizikom.“ „Fino.“ Nasmešio se. „U direktnom suparništvu s Crnom rekom.“ „Ako tako želiš da gledaš na to.“ „Drugi ljudi hoće.“ Kiša je počela snažnije da pada; lišće palmi je udaralo jedno o drugo, a bilo je nemoguće videti nebo. „To bi moglo da bude veoma opasno“, dodao je. „Život je opasan, Džejsone, kao i sve ono čime upravlja haos.“ „Tome nemam šta da prigovorim. Ali tu je i tvoj stari šef, Noa Peterson.“ „To je njegovo operativno ime. Pravo ime mu je Noa Perlis.“ Born podiže pogled s belih cvetova, koji su sada počeli da padaju svuda oko njih poput snežnih pahuljica. Slatkasti miris plumerije se mešao sa svežim mirisom kiše. „Perlis nije bio preterano srećan kad smo naleteli na njega u Minhenu pre dve nedelje.“ „Noa nikad nije srećan.“ Mojra se ugnezdila dublje u njegovo naručje. „Digla sam ruke od pokušaja da mu udovoljim šest meseci pre nego što sam napustila Crnu reku. To je bila igra za budale.“ „Svejedno, i dalje stoji da smo mi bili u pravu u vezi s terorističkim napadom na tanker s tečnim zemnim gasom, a on nije. Voljan sam da se kladim da to nije zaboravio. A sada kad zakoračuješ na njegovu teritoriju, napravićeš od njega neprijatelja.“ Nasmejala se tiho. „Trebalo bi da pričaš.“ „ Arkadin je mrtav“, reče Born ozbiljnim glasom. „Primio je hitac u glavu i pao sa LNG tankera u Tihi okean nedaleko od Long Biča. Nije preživeo; niko nije mogao da preživi takav pad.“ „On je bio proizvod projekta Tredston, nije li ti Vilard tako rekao?“ „Sudeći prema Vilardu, koji je bio tamo, Arkadin je prvi uspeh Aleksa Konklina - i njegov prvi neuspeh. Konklinu ga je poslao Semjon Ikupov, jedan od dvojice starešina Crne legije i Istočnog bratstva, sve dok Arkadin nije ubio Ikupova zato što mu je upucao devojku „ A njegov se tajni partner, Ašer Sever, tvoj nekadašnji mentor, još nalazi u komi.“ „Svi dobijamo ono što zaslužujemo, na kraju“, reče ogorčeno Born. Mojra se vratila na temu Tredston. „Sudeći prema Vilardu, Konklinov cilj je bio da stvori superiornog ratnika - mašinu za ubijanje.“ „To je bio Arkadin“, reče Born, „ali je on pobegao iz programa Tredston i vratio nazad u Rusiju, gde se posvetio svakojakim zlodelima, iznajmljujući svoje usluge šefovima raznoraznih moskovskih gruperovki.“ „ A ti si postao njegov naslednik - Konklinova priča o uspehu.“ „Ne, ako pitaš direktore Centralne obaveštajne službe“, reče Born. „Oni bi me ubili čim bi me spazili.“ „To ih nije sprečilo da te primoraju da radiš za njih kad god si im bio potreban.“ „S tim je sada konačno gotovo“, reče Born. Mojra je upravo odlučila da promeni temu razgovora, kad najednom nestade struje.
Svetiljke u bazenu i unutar otvorenog kluba na plaži zažmirkaše i ugasiše se. Vetar i kiša nastaviše da huče i šibaju kroz mrak. Born se ukoči i pokuša da se odmakne od nje kako bi ustao. Mogla je da oseti kako u tmini traga za razlogom nestanka struje. „Džejsone“, prošaputala je, „sve je u redu. Ovde smo bezbedni.“ Međutim, on ih oboje pomeri kroz vodu s mesta na kojem su dotad sedeli na drugu stranu bazena. Mogla je da oseti kako mu srce ubrzano udara, njegovo pojačano stanje budnosti, iščekivanja da se dogodi nešto strašno, i u tom trenutku je stekla uvid u njegov život kakav nije dobila nikad ranije. Želela je da mu ponovo kaže da ne brine, da na Baliju redovno dolazi do nestanka struje, ali je sada shvatila da bi to bilo beskorisno. Takva vrsta reakcije je bila isuviše duboko usađena u njega; ništa što bi ona mogla da kaže ili uradi neće to promeniti. Slušala je vetar i kišu, pitajući se da li on čuje nešto što ona ne čuje. Na trenutak je osetila ubod strepnje: šta ako ovo nije samo obični nestanak struje? Šta ako ih progoni neko od Džejsonovih neprijatelja? Električna energija se najedanput vratila, nateravši je da se nasmeje vlastitoj gluposti. „Rekoh ti“, kazala je, pokazujući na nasmešenu skulpturu drvene svinje. „Ona nas štiti.“ Born se opustio u vodi. „Nema bekstva“, reče. „Čak ni ovde.“ „Ne veruješ u duhove, dobre ili loše, zar ne, Džejsone?“ „Ne mogu to sebi da dozvolim“, reče. „I ovako nalećem na sasvim dovoljno zla.“ Nadovezujući se na sumornu boju njegovog glasa, konačno je započela razgovor o temi koja joj je ležala na srcu. „Moraću da se ozbiljno posvetim regrutaciji osoblja čim se vratimo u Ameriku. Izvesno je da ćemo se mnogo ređe viđati, bar dok svoju novu kompaniju ne postavim na noge.“ „Je li to upozorenje ili obećanje?“ Nije mogao a da ne primeti kako njen smeh zvuči malčice napeto. „U redu, bila sam prilično nervozna zbog otvaranje te teme.“ „Zašto?“ „Znaš kako je.“ „Reci mi.“ Okrenula se u njegovom naručju, opkoračila ga i sela mu u krilo u uskomešanoj vodi. Čuli su samo hučanje vetra i šuštanje lišća. „Džejsone, nas dvoje ne pripadamo grupi ljudi... hoću da kažem, oboje živimo živote koji nam otežavaju da se vežemo za bilo šta postojano, a naročito da imamo emotivne veze, stoga...“ Prekinuo ju je poljupcem. Kada su izronili na vazduh, rekao joj je u uvo: „U redu je. Sada imamo ovo. Ako nam bude bilo potrebno više, vratićemo se.“ Radost joj je ispunila srce. Čvrsto ga je zagrlila. „Dogovorili smo se. O, da, nego šta.“ Avion u kom je Leonid Arkadin doleteo iz Singapura stigao je po redu letenja. Arkadin je na carini platio ulaznu vizu, a potom žustrim korakom prošao kroz terminal da bi pronašao muški toalet. Ušao je u kabinu, zatvorio vrata i navukao rezu. Iz ruksaka je izvadio gomoljasti nos od lateksa, tri bočice šminke, mekane plastične umetke za obraze i siva kontaktna sočiva koja je koristio u Minhenu. Ne više od osam minuta docnije, izašao je iz kabine, prišao umivaoniku i zagledao se u svoj izmenjeni odraz. Ponovo je postao slika i prilika Bornovog prijatelja, pukovnika službe FSB-2 Borisa Karpova. Spakovavši kofer, prešao je preko terminala i izašao napolje na vrelinu i umešao se u gustu masu ljudi. Ulazak u iznajmljeni klimatizovani automobil predstavljao je pravo olakšanje.
Dok je taksi napuštao međunarodni aerodrom Ngura Rai, nagnuo se napred i rekao vozaču: „Pijaca Badung.“ Mladić je klimnuo glavom, nacerio se i, skupa sa armadom klinaca na skuterima, smesta zaglavio u saobraćaju iza ogromnog kamiona koji se truckao prema moreuzu Lombok. Nakon mučne dvadesetominutne vožnje tokom koje su pretekli kamion, izbegavajući vozila koja su nailazila iz suprotnog pravca, igrali se kukavice s parom tinejdžera na motociklima i zamalo pregazili jednog od hiljadu pasa lutalica na ostrvu, stigli su u Ulicu Gadžah Mada, tik preko puta reke Badung. Taksi je usporio i počeo da mili sve dok uskomešana svetina na ulici nije učinila dalje napredovanje nemogućim. Arkadin je platio šoferu da ostane u blizini sve dok ne bude spreman da krene, izašao i ušao u nadstrešnicama pokrivenu pijacu. Smesta ga je zapahnulo sijaset oporih mirisa - paštete od crnih škampa, cimeta, ljutih papričica, karupuka, limunove trave, lišća pandana, đumbira, kencura, lovorovog lišća - i povišenih glasova prodavaca koji su prodavali sve od borbenih petlova, perja ofarbanog u ružičastu i narandžastu boju, do živih prasića sputanih i privezanih za bambusove motke zarad lakšeg transporta. Dok je prolazio pored tezge sa košarama dupke punim egzotičnih začina, vlasnica, starica bez gornje usne, zarila je šaku nalik kandži u kacu prepunu korenja, izvadila pregršt i pružila mu. „Kencur“, kazala je. „Kencur veoma dobar danas.“ Kencur je izgledao donekle sličan đumbiru, samo malo manji. Odbijen korenom i njegovom odvratnom prodavačicom, Arkadin odmahnu rukom ne želeći kencur i nastavi dalje. Zaputio se prema jednoj tezgi na kojoj su se prodavali prasići. Na pola puta, zaustavilo ga je postojano kuckanje po ruci, nalik suvom grebanju kokošje nožice. Okrenuo se i ugledao mladu ženu s bebom u naručju i molbom u očima, čiji su braonkasti prsti nastavljali da ga tapkaju po ruci kao da je to jedino za šta su sposobni. Ignorišući je, nastavio je da se probija kroz gomilu, svestan da će ga, ukoliko joj udeli koju paru, smesta spopasti tušta i tma drugih prosjaka. Trgovac svinjama je bio širok muškarac, zdepast kao žaba, sa svetlucavim crnim očima i licem u obliku punog meseca i izrazito je hramao. Nakon što je Arkadin izgovorio naznačenu frazu na indonežanskom jeziku, čovek ga je poveo pozadi kroz redove uvezanih drhtavih prasića, čije su prestrašene oči zurile pravo napred. U senkama zadnjeg dela tezge stajale su dve gomile krmaka, odranije uređenih, odranih i spremnih za ražanj. Čovek je iz trbušne šupljine jednog prasca izvukao snajpersku pušku remington 700 P, koju je pokušao da doda Arkadinu, sve dok ga Arkadin nije odbio toliko uverljivo da čovek pređe na plan B, za šta se ispostavilo da je bilo upravo ono što je Arkadin želeo: parker hejl M 85, puška sa superpreciznim kliznim zatvaračem i teškom cevi. Imala je garantovanu sposobnost pogađanja prvim hicem sa razdaljine od sedamdeset pet metara. Ovome je prodavac svinja dodao teleskopski nišan šmit i bender II 4-16x50. Cena obaju predmeta delovala je prilično visoko čak i kad ju je Arkadin nakon žestokog cenkanja spustio iz stratosfere, ali buduči da se nalazio ovoliko blizu svoje mete nije bio raspoložen da tera mak na konac. Osim toga, dobijao je najbolji mogući proizvod. Ubedio je svinjara da u ponudu ubaci i kutiju metaka kalibra 30 i nazvao to uspehom. Platio je, a čovek je rasklopio pušku, složio delove u kofer a teleskopski nišan ubacio u zasebnu kutiju. Na putu nazad, Arkadin je kupio grozd banana i jeo ih polako i s uživanjem dok je taksi mučno i polako izlazio iz Denpasara. Kada su se konačno obreli na auto-putu, brzina im se dramatično uvećala. Kako saobraćaj nije bio gust, lako zaobiđoše kamione koji su zakrčavali drum. U Đianjaru je s leve strane ugledao pijacu pod vedrim nebom i kazao vozaču da stane. Uprkos bananama - ili možda upravo zbog njih - stomak mu je krčao zahtevajući neku pravu hranu. Na pijaci je naručio porciju babigulinga, pečene prasetine, i, poslužene na širokom
jarkozelenom listu banane, lavra, kokos i trake začinjenog kornjačinog mesa. Naročito mu se dopadao sos od sveže krvi. Zagrizao je sočno meso i brzo ga progutao kako bi uzeo još jedan zalogaj. Zbog zaglušujuće larme na pijaci, s vremena na vreme je proveravao svoj mobilni telefon. Što je duže čekao, postajao je sve napetiji, ali morao je da bude strpljiv zato što će njegovom čoveku biti potrebno nekoliko dana da se uveri u Bornove dolaske i odlaske. Pa ipak, bio je neuobičajeno nervozan. Shvatio je da se tako oseća zbog toga što se nalazi ovoliko blizu Borna, ali to mu je izazvalo samo još veću nelagodu. Postojalo je nešto u vezi s Bornom što mu je ušlo pod kožu, što je postalo nalik svrabu koji ne može da počeše. Pokušavajući da se kontroliše, skrenuo je misli ka skorašnjim događajima koji su ga doveli ovamo. Pre dve nedelje, Born ga je bacio u more sa LNG tankera. Pad do Tihog okeana je bio veoma dugačak, a on se pripremio ispravivši telo u koplje, držeći ga u savršeno vertikalnom položaju, kako prilikom udarca u vodu ne bi polomio kičmu ili vrat. Uleteo je u more stopalima, silina pada ga je potisnula toliko duboko da je svet utonuo u sumrak, a obuzela ga je nepodnošljiva hladnoća koja mu je prodrla do srži kostiju pre nego što je izronio na površinu. Kad je konačno izronio, tanker je već postao zamagljena mrlja u daljini koja plovi ka dokovima Long Biča. Održavajući se na površini, okrenuo je telo kao što bi kapetan podmornice okrenuo periskop da sagleda okolinu. Plovilo najbliže njemu beše ribarski travler, ali sve dok mu ne zagusti nije želeo da se ukrca na njega. Kapetan bi bio obavezan da američkoj obalskoj straži prijavi spasavanje čoveka iz mora, što nipošto nije želeo: Born će svakako proveriti izveštaje obalske straže. Nije osećao nikakvu paniku, nikakvu zabrinutost. Znao je da se neće udaviti. Bio je odličan plivač, izuzetne izdržljivosti, čak i nakon iscrpljujuće borbe prsa u prsa s Bornom na palubi tankera. Nebo je bilo plavo, osim na mestu gde je braonkasta izmaglica lebdela iznad obale, protežući se ka unutrašnjosti kopna prema Los Anđelesu. Talasi su ga podigli i zamalo prekrili. Ritnuo se da bi ostao iznad površine vode. S vremena na vreme, znatiželjni galebovi su mu kružili iznad glave. Posle dvadeset minuta, njegovo strpljenje je konačno bilo na-građeno. Na vidiku se pojavila dvadeset metara dugačka jahta, krećući se približno četiri puta brže od ribarskog travlera. Čim mu se dovoljno približila, počeo je da maše rukama. Brod je gotovo smesta promenio kurs prema njemu. Petnaest minuta kasnije obreo se na palubi, umotan u dva peškira i ćebe zato što mu se telesna temperatura spustila ispod normale. Usne su mu pomodrele, a čitavo telo mu je drhtalo. Vlasnik jahte, čije je ime bilo Mani, dao mu je nekoliko čašica konjaka i komad italijanskog hleba i sira. „Ako me izvinite na minut, javiću obalskoj straži da sam vas pokupio. Kako se zovete?“ „Vili“, slagao ga je Arkadin. „ Ali bih voleo da to ne učinite.“ Mani je slegnuo mesnatim ramenima u gestu izvinjenja. Bio je osrednje visine, crven u licu, proćelav. Nosio je ležernu, ali skupu odeću. „Žao mi je, druškane. Pravila su pravila.“ „Čekaj, Mani, čekaj. Ovako stoje stvari.“ Arkadin je govorio engleski s naglaskom čoveka rođenog i odraslog na Srednjem zapadu. Vreme provedeno u Americi dobro ga je poslužilo na mnogo načina. „Jesi li oženjen?“ „Razveden. Dvaput.“ „Vidiš? Znao sam da ćeš razumeti. Gledaj, iznajmio sam brodić da izvedem ženu na izlet, možda da odemo u Katalinu na neko pićence. U svakom slučaju, kako sam mogao znati da se i moja devojka ukrcala na brod. Rekao sam joj da idem s drugarima na pecanje, ali je ona odlučila da mi priredi iznenađenje.“
,Bogami, i te kako te je iznenadila.“ „Sranje“, reče Arkadin, „nego šta je!“ Iskapio je konjak i zavrteo glavom. „Bilo kako bilo, situacija se otela kontroli. Hoću da kažem, sve je otišlo u tri lepe. Ne znaš moju ženu, ona ume da bude prava kučketina.“ „Mislim da sam jedared bio oženjen s jednom takvom.“ Mani je seo. „Pa, šta si uradio?“ Arkadin slegnu ramenima. „Šta sam drugo mogao da uradim? Skočio sam preko palube u more.“ Mani je zabacio glavu unazad i grohotom se nasmejao. Pljesnuo se po butini. „Bog te mazo! Vili, ti suludi kučkin sine!“ „Dakle, uviđaš li zašto bi za mene bilo mnogo bolje ukoliko niko ne sazna da si me pokupio.“ „Jašta, jašta, shvatam, ali ipak...“ „Mani, čime se ti baviš, ako smem da pitam?“ „Vlasnik sam kompanije koja uvozi i prodaje kompjuterske čipove.“ „Pa, sad, nije li to zanimljivo?“, reče Arkadin. „Čini mi se da možda imam poslovni predlog za tebe, koji bi nam obojici doneo gomilu novca.“ Arkadin se, dovršavajući lavar na pijaci u Đianjaru, nasmejao sebi u bradu. Mani je dobio dvesta hiljada dolara, a Arkadin je u Los Anđelesu putem jedne od Manijevih redovnih poslovnih pošiljki primio laptop meksičkog narkobosa Gustava Morena, pri čemu ni ruska FSB-2, niti Kazanska nisu znale ništa više nego pre. Pronašao je pansion s doručkom - ono što su žitelji Balija nazivali kućni smeštaj - na periferiji Đianjara. Pre nego što je otišao na počinak, izvadio je pušku iz kutije, sklopio je, napunio, ispraznio pa rasklopio. To je učinio tačno dvanaest puta. Potom je navukao mrežu protiv komaraca, legao na krevet i zagledao se, ne trepćući, u plafon. A tamo je bila Devra, bleda, već duh, baš kao što ju je pronašao u umetnikovom stanu u Minhenu, nakon što ju je upucao Semjon Ikupov kada joj je pažnju odvukao Bornov ulazak u sobu. Njene oči su tražile njegove, tragajući za nečim. Kad bi samo znao za čim. Čak i tada, taj zli demon od čoveka je imao svoje sujete: od Devrine smrti, ubedio je sebe kako je ona bila jedina žena koju je voleo ili mogao da voli, zato što je to podgrevalo njegovu želju za jednom stvari: osvetom. Ubio je Ikupova, ali je Born još uvek živ. Born ne samo što je bio saučesnik u Devrinoj smrti, već je takođe ubio i Mišu, njegovog najboljeg prijatelja. A Born mu je sada pružio razlog za život. Arkadinov plan da ponovo preuzme kontrolu nad Crnom legijom - kako bi dovršio svoju odmazdu protiv Ikupova i Severa - nije bio dovoljan, mada su njegovi planovi za tu organizaciju bili dalekosežni i grandiozni, veći od bilo čega što su Ikupov ili Sever uopšte mogli da zamisle. Ali on je žudeo za nečim višim: određenom metom na kojoj bi mogao da iskali bes. Ispod mreže protiv komaraca povremeno bi ga oblio hladan znoj; mozak kao da mu je naizmenično goreo i ledio se, grozničavo radeći iako su mu se misli vukle poput puža. San, koji mu je ionako bio već jedva poznat, sada mu uopšte nije dolazio. Međutim, mora da je u nekom trenutku ipak utonuo u san, budući da je u tmini usnio Devru, koja je prema njemu pružala svoje vitke, bele ruke. No, kada ju je zagrlio, njena usta su se razjapila, prekrivajući ga ispljunutom crnom žuči. Devra je mrtva, ali on nije mogao da je zaboravi, kao ni ono što je izazivala u njemu: najsićušniju pukotinu u granitu njegove duše, kroz koju je njena tajanstvena svetlost počela da curka, poput prvog otapanja snega u proleće.
Mojra se probudila ne osećajući Borna na ležaju pored sebe. I dalje bunovna, iskobeljala se iz postelje i zakoračila preko latica cvetova koje su zatekli razasute po podu nakon povratka sa večeri provedene u klubu na plaži. Šljapkajući bosim stopalima po hladnim podnim pločicama, otvorila je klizna staklena vrata. Born je sedeo na terasi s koje je pucao pogled na moreuz Lombok. Pramenovi oblačaka boje lososa lebdeli su tik iznad istočnog horizonta. Premda je sunce tek trebalo da se pojavi, bleda svetlost se probijala uvis poput signala svetionika, rasterujući poslednje ostatke noći. Otvorila je vrata i izašla na terasu. Vazduh je mirisao na tuberoze u saksijama koje su stajale na stolu od bambusove trske. Born je postao svestan njenog prisustva čim su vrata kliznula u stranu, i napola se okrenuo ka njoj. Mojra mu stavi šake na ramena. „Šta radiš?“ „Razmišljam.“ Sagnula se i usnama mu dodirnula ušnu školjku. „O čemu?“ „O tome kolika sam zagonetka. Ja sam samome sebi misterija.“ Tipično za njega, u glasu mu nije bilo ni trunke samosažaljenja, već samo osujećenosti. Razmislila je nekoliko trenutaka. „Znaš datum svog rođenja?“ „Naravno, ali to je ujedno i početak i kraj čitave priče.“ Pomerila se i stala ispred njega. „Možda postoji nešto što možemo da uradimo u vezi s tim.“ „Kako to misliš?“ „Postoji čovek koji živi na tridesetak minuta odavde. Čula sam priče o njegovim zapanjujućim sposobnostima.“ Born je pogleda. „Šališ se, zar ne?“ Slegnula je ramenima. „Šta možeš da izgubiš?“
Telefonski poziv je usledio i, sa žudnjom kakvu nije osetio još od Devrine smrti, Arkadin je seo na motocikl koji je iznajmio prethodnog dana. Ponovo je proverio lokalnu mapu i krenuo. Pored kompleksa hrama u Klungkungu, desno kod Goa Lavaha, niz put pokraj obale okeana. Potom je moderni auto-put sa četiri saobraćajne trake nestao, ostavivši ga na asfaltiranom drumu sa samo dve kolovozne trake. Istočno od Goa Lavaha skrenuo je na sever i uzanim drumom se zaputio prema planinama. „Za početak“, reče Suparvita, „reci mi dan svog rođenja.“ „Petnaesti januar“, odgovori Born. Suparvita je veoma dugo zurio u njega. Sedeo je savršeno nepomično u svojoj čatrlji na podu od tvrdo nabijene zemlje. Samo su se njegove oči pomerale, jedva primetno, ali veoma brzo, kao da obavljaju složene matematičke proračune. Konačno je odmahnuo glavom. „Čovek koga vidim ispred sebe ne postoji...“ „Kako to misliš?" upita oštro Born. „... shodno tome, nisi se rodio 15. januara.“ „Tako piše na mom rodnom listu.“ Mari je to lično istražila. „Govoriš mi o rodnim listovima.“ Suparvita je pričao polako i pažljivo, kao da mu svaka reč vredi suvoga zlata. „Što predstavlja samo parče papira.“ Nasmešio se, a njegovi blistavobeli zubi osvetliše polumrak unutrašnjosti kolibe. „Znam ono što znam.“ Suparvita je bio prilično krupan za Balinežanina, kože tamne kao mahagoni, savršene, neukaljane i neizborane, zbog čega je bilo teško pogoditi koliko je star. Kosu koja je bila gusta,
crna i prirodno kovrdžava s čela mu je podizala krunolika traka istovetna onoj koju je nosila skulptura duha svinje. Imao je snažne ruke i ramena, bez uobičajene zapadnjačke prenaglašene mišićavosti. Njegovo ćosavo telo je delovalo glatko kao staklo. Bio je obnažen od pojasa nagore; ispod je nosio tradicionalni indonežanski sarong bele, crne i braon boje. Stopala mu behu bosa. Posle doručka, Mojra i Born su seli na iznajmljeni motocikl i zaputili se u bujnu, zelenu prirodu, do kolibe sa slamnatim krovom, smeštene na kraju uzanog zemljanog puta koji je vodio u džunglu, doma šamana po imenu Suparvita koji, tvrdila je Mojra, može da otkrije nešto o Bornovoj zaboravljenoj prošlosti. Ne iznenadivši se kad su stigli, Suparvita ih je srdačno pozdravio kao da ih je očekivao. Pokazao im je da uđu u kolibu, pa ih poslužio kafom i sveže isprženim uštipcima od banana, a obe poslastice behu zaslađene sirupom od palminog šećera. „ Ako je moj rodni list netačan“, reče Born, „možeš li da mi kažeš tačan datum mog rođenja?“ Suparvitine izražajne braonkaste oči nisu prestajale s tajan-stvenim proračunima. „31. decembar“, odgovori bez oklevanja šaman. „Znaš da naš univerzum nadgledaju tri boga: Brahma, tvorac; Višnu, branitelj i Šiva, uništitelj.“ Reč Siva je izgovorio onako kako to rade Balinežani, tako da je zvučalo kao Siva. Oklevao je sekund-dva, kao da je nesiguran treba li da nastavi. „Kad odete odavde, zateći ćete se u Tengananu.“ „Selo Tenganan?“, upita Mojra. „Zašto bismo otišli tamo?“ Suparvita joj se dobroćudno nasmešio. „Selo je poznato po svome dvostrukom ikat predivu. Duplo ikat tkanje je sveto, ono pruža zaštitu od demona iz kosmosa. Sastoji se iz svega tri boje, boje naših bogova. Plave za Brahmu, crvene za Višnua, žute za Sivu.“ Pružio joj je vizitkartu. „U ovoj radnji ćete kupiti tkaninu satkanu u duplom ikatu, kod najboljeg tkača.“ Strogo ju je pogledao. „Molim vas, nemojte da zaboravite.“ „Zašto bih zaboravila?“, upita ga Mojra. Kao da njeno pitanje ne zaslužuje odgovor, obratio je pažnju na Borna. „Kako bi u potpunosti shvatio, decembrom - mesecom tvog rođenja - vlada Šiva, bog uništenja.“ Ovde je zastao, kao da je ostao bez daha. „Ali, molim te, upamti da je Šiva takođe i bog preobražaja.“ Šaman sa Balija se onda okrenuo prema niskom drvenom stočiću na kojem je stajao niz malih drvenih činija, ispunjenih raznoraznim praškovima i nečim što je ličilo na orahe ili možda osušene mahune. Izabrao je jednu od tih mahuna, a zatim ju je u drugoj zdeli usitnio pomoću kamenog tučka. Potom je smesi dodao prstohvat žutog praška i sasuo mešavinu u maleni gvozdeni kotlić, koji je zatim stavio iznad ognjišta. Prostoriju je ispunio oblak mirišljavog dima. Prošlo je sedam minuta kuvanja pre nego što je Suparvita skinuo kotlić s vatre i sipao tečnost u čašu od ljuske kokosovog oraha, ukrašenu utisnutim biserima. Bez reči je pružio čašu Bornu. Kad je video da Born okleva, rekao mu je: „Pij. Molim te.“ Osmeh mu je ponovo ozario prostoriju. „To je eliksir napravljen od soka nezrelog kokosovog oraha, kardamona i kencura. Uglavnom, to je kencur. Čuo si za kencur? Takođe se zove ljiljan uskrsnuća.“ Napravio je gest. „Molim te.“ Born je popio bućkuriš, koji je imao ukus kamfora. „Šta možeš da mi kažeš o životu koga se ne sećam?“ „Sve“, odgovori Suparvita, „i ništa.“ Born se namršti. „Šta to znači?“ „Trenutno više ništa ne mogu da ti kažem.“ „Osim mog pravog datuma rođenja, nisi mi rekao ama baš ništa.“ „Rekao sam ti sve što je potrebno da znaš.“ Suparvita nakrivi glavu u stranu. „Nisi spreman da čuješ još.“
Born je iz sekunda u sekund postajao sve nestrpljiviji. „Zbog čega to kazes? Suparvitine oči susretoše Bornove. „Zato što me se ne sećaš.“ „Jesam li te upoznao ranije?“ „Jesi li?“ Born ustade, a potisnuti gnev eksplodira iz njega. „Došao sam ovamo po odgovore, a ne po dodatna pitanja.“ Šaman ga je blago pogledao. „Došao si ovamo želeći da ti se kaže ono što sam moraš da otkriješ.“ Born uze Mojru za ruku i povuče je na noge. „Hajde“, reče. „Idemo odavde.“ Dok su se spremali da prođu kroz vrata, šaman nehajno reče: „Znaš, sve ovo se dogodilo ranije. I desiće se ponovo.“ „Ovo je predstavljalo čisto gubljenje vremena“, reče Born dok je uzimao ključeve motocikla od Mojre. Ona mu ne odgovori, već se samo pope na sedište iza njega. Dok su se vraćali natrag uzanim zemljanim drumom kojim su i došli, iz šume ispred njih na nabudženom motociklu izlete nabijeni Indonežanin, sa izboranim licem boje starog mahagonija, jureći pravo ka njima. Izvadio je pištolj, a Born je zakočio i okrenuo se, a zatim krenuo uzbrdo. Ovo uopšte nije predstavljalo savršeno mesto za zasedu. Born je bacio pogled na lokalnu mapu i uvideo da će za koji trenutak izaći iz šumarka i stupiti na terasasta pirinčana polja koja su okruživala selo Tenganan. „Iznad pirinčanih polja postoji sistem za navodnjavanje“, šapnu mu Mojra u uvo. Klimnuo je glavom taman u času kad su se na vidiku pojavila terasasta jarkozelena polja, svetlucava na bleštavoj sunčevoj svetlosti. Sunce je peklo muškarce i žene sa slamnatim šeširima i dugim noževima, pognute iznad stabljika pirinča. Drugi ljudi su hodali iza upregnutih krava, uklanjajući suvišnu vodu iz delova useva sa kojih je letina već bila požnjevena, dok su ostali delovi polja bili spaljeni kako bi druge kulture - krompir, ljute papričice ili pasulj - mogle da se zasade, čime se osiguravalo da se plodno, vulkansko zemljište ne isposti. Neke druge žene, leđa uspravnih kao strela, prenosile su velike džakove balansirajući ih na glavi. Kao hodači na konopcu su se kretale po uzanim, krivudavim stazicama između pirinčanih polja, pažljivo koračajući nogu pred nogu. Oštar prasak iza leđa nagnao je Borna i Mojru da se sagnu ni-sko iznad motocikla, baš kao što je istovremeno podstakao radnike na poljima da podignu glave sa zemlje. Indonežanin je pucao na njih kada se probio kroz poslednje čestare koji su se graničili sa pirinčanim poljima. Born skrenu u stranu i pojuri niz uzanu, zmijoliku stazu između pirinčanih polja. „Šta to radiš?“, dreknu Mojra. „Bićemo sasvim na otvorenom, izloženi kao glineni golubovi!“ Born se približavao jednom polju na kojem su još uvek gorele stabljike pirinča, a gusti, kiselkasti oblak dima se kovitlao put neba. „Zgrabi pregršt stabljika!“, doviknuo joj je. Mojra ga je odmah razumela. Dok se desnom rukom čvrsto držala oko njegovog struka, nagnula se u levu stranu, ščepala rukovet stabljika pirinča koje su gorele i zafrljačila ih iza sebe. Stabljike su poletele u vazduh, pravo na njihovog progonitelja. Dok je Indonežaninovo vidno polje na trenutak bilo zaklonjeno, Born skrenu udesno, prateći vijugavi putić kroz lavirint pirinčanih polja. Morao je da bude oprezan; najmanja greška u
proračunu bi ih sobalila u blatnjavu vodu i gusto zasađene biljke, i onesposobila motocikl. U tom slučaju bi zaista bili laka meta. Indonežanin je ponovo pokušao da ih nanišani, ali mu se na putu isprečila jedna žena, a zatim i par krava, te je zadenuo pištolj za pojas, pošto su mu bile potrebne obe ruke kako bi upravljao motoroin duž krivudave stazice koju je Born izabrao. Približavajući se obodu pirinčanih polja, Born krenu uzbrdo, prolazeći mimo terase za terasom, od kojih su neke bile ispunjene blistavozelenim biljkama pirinča, a druge behu pepeljastosive nakon obavljene žetve. Oblak aromatičnog dima lebdeo je iznad obronka brežuljka. „Ovuda!“, reče Mojra užurbano. „Ovuda!“ Born između sistema za navodnjavanje spazi dvanaest centimetara visoku betonsku traku preko koje je morao da preveze motocikl. Sačekavši do poslednjeg trena, skrenuo je naglo ulevo, vozeći paralelno s terasama, koje su se prostirale ispod njih u vrtoglavim obrascima, nalik hijeroglifima, ogromne i tajanstvene, urezane u padinu brda. Zahvaljujući veličini i jačini svog motocikla, Indonežanin je uspeo da smanji rastojanje. Nalazio se na manje od dva metra iza njihovih leđa kada je Born naleteo na jednog žeteoca starca sa vretenastim nogama i očima veličine grožđica. Starac je u jednoj šaci držao noževe debelih sečiva za žetvu pirinča, u drugoj rukovet tek posečenih stabljika. Opazivši kako mu se munjevito približavaju dva motocikla, zapanjeno se ukopao u mestu. Dok je prolazio, Born zgrabi nož iz starčeve šake. Nekoliko sekundi kasnije, ugledao je grubo istesanu dasku koja je premošćavala sistem za navodnjavanje i vodila ka džungli s njihove desne strane. Prešao je preko nje, ali dok je to činio, natrula daska je napukla, a zatim se potpuno slomila u trenutku kada se prednji točak motocikla zario u zemlju s druge strane. Motocikl se opasno nakrivio u stranu, a oni su skoro popadali među gusto drveće. Njihov progonitelj je dodao gas i preskočio razmak na kom je do maločas stajao sada uništeni drveni most. Pratio je Borna i Mojru niz strmi putić, ispunjen kamenjem i napola zakopanim korenjem drveća. Put je postao još strmiji, a Mojra se uhvatila čvršće. Born je mogao da oseti kako joj srce ubrzano tuče u grudima, i njen zadihani dah na svom obrazu. Drveće je proletalo zastrašujuće blizu njih, sa obeju strana. Džombe na drumu su terale motocikl da se propinje i poskakuje poput nepripitomljenog mustanga, a Born ga je na jedvite jade držao pod kontrolom. Jedna pogreška bi ih strmoglavila sa stazice, dole u šumu debelih stabala. Taman kad je izgledalo da putić ne može postati strmiji, pretvorio se u seriju kamenitih stepenica, niz koje su se truckali i tandrkali vrtoglavom brzinom. Mojra, rizikujući kratak pogled preko ramena, ugleda Indonežanina, nisko pognutog nad ručicama motocikla, usredsređenog na to da ih sustigne. Najedanput, prirodne stepenice se završiše i putić se nastavi, ovoga puta pod donekle podnošljivijim nagibom. Njihov gonič je pokušao da ih nacilja pištoljem, ali je Born ošinuo obližnje bambuse nožem koji je uzeo od starca, a tanke stabljike popadaše po drumu. Čovek boje mahagonija je bio prisiljen da uglavi oružje između zuba. Bila mu je potrebna sva veština koju poseduje da ne skrene s puta i odleti u obližnju šumu. Kad se drum izravnao, proleteli su mimo niskih čatrlja, muškaraca koji su cepali drva ili mešali kazane iznad vatre, žena sa bebama u naručju i sveprisutnih pasa lutalica, žgoljavih i zaplašenih, koji su odskakali u stranu od vozila koja su sumanuto jurila. Očevidno su se nalazili na obodu nekog sela. Može li ovo da bude Tenganan?, zapita se Born. Da li je Suparvita predvideo ovu poteru? Ubrzo nakon toga su prošli ispod kamenog nadsvođenog prolaza i ušli u centar sela. Deca,
koja su igrala badminton ispred lokalne škole, stala su i zablenula se u dva motocikla koja projuriše pored njih. Živina se razbežala, krešteći, a golemi borbeni petlovi ofarbani u ružičastu, narandžastu i plavu boju postadoše toliko uzrujani da su prevrnuli svoje kaveze od pletenog pruća, čime su uznemirili krave i telad koji su ležali nasred sela. Seljani su se pak, izjurivši iz svojih kamenih domova, nadali u poteru za dragocenim borbenim petlovima. Kao i sva sela na brdima, i ovo je bilo sagrađeno na terasama, umnogome nalik pirinčanim poljima: tvrdo nabijena zemlja i zakržljala trava mešale su se sa kamenim rampama koje su vodile na sledeći nivo. Usred sela se nalazila građevina koju su seoske starešine koristile za sastanke. Sa obe strane druma, u prizemlju stambenih zgrada su se nalazile radnje, u kojima su se prodavale tkanine sa jednostrukim i dvostrukim ikat tkanjem. Kad je kroz metež ustrčalih nogu i životinjske rike zapazio reklamnu tablu prve tkačke prodavnice, Born je osetio kako mu niz kičmu prolaze žmarci. Dakle, ovo je, uistinu, Tenganan, selo iz Suparvitinog predviđanja. U opštoj gužvi koja je izbila u selu, Born naleti na razapeti konopac za sušenje veša i preseče ga, a ovaj se poput krljuštavog gmizavca zatalasa u vazduhu pa se zaleluja za njima. Vešto upravljajući motociklom kroz uzanu uličicu, krenuo je natrag putem kojim su došli. Rizikujući kratak pogled preko ramena, uvideo je da mu nije pošlo za rukom da umakne Indonežaninu; mokri veš ga nije omeo i jurio je za njima nesmanjenom brzinom. Born je ubrzao i povećao razdaljinu između njih i njihovog progonitelja, dovoljnu da napravi oštar polukružni zaokret, naglo menjajući smer kako bi projurio pored malog čoveka i našao se izvan sela. Međutim, Indonežanin ni sada nije delovao iznenađeno, maltene kao da je očekivao tu taktiku. Stao je, izvadio pištolj i opalio, nateravši Borna da ponovo pojuri u pravcu kojim je do maločas išao, dok mu je drugi hitac prozujao tik mimo levog ramena. Born je nastavio da vozi u jedinom smeru koji mu je bio otvoren, preko džombaste utabane zemlje i kamenih rampi, dalje od tvrdoglavog progonitelja. Leonid Arkadin, skriven u senkama šume, začuo je urlanje motora uprkos napevanju koje je dopiralo iz unutrašnjosti hrama iznad kojeg je, sa svog položaja, imao savršen pogled na proplanak ispred. Podigao je snajpersku pušku parker hejl M 85 tako da mu kundak ugodno prianja na rame i pogledao kroz optički nišan marke šmit i bender. Sada je bio potpuno smiren, njegovu nervozu je zamenila neobična i prepredena vatra koja je sagorela sve misli strane njegovoj svrsi, ostavljajući mu um čistim kao nebo iznad glave, smirenim poput šume u kojoj se ugnezdio nalik guji na drvetu, strpljivo čekajući dolazak svog plena. Dobro je planirao, koristeći Indonežanina kao što lovac koristi hajkača koji štapom udara po zemlji kako bi isterao lovinu na čistac, terajući je ka mestu na kome lovac čeka u zasedi. Motocikl je najednom izbio na čistinu ispred hrama, a Arkadin je duboko udahnuo dok je nameštao Borna u centar teleskopskog nišana. U tom trenutku, obris Bornovog tela jasno se ocrtao, nalik vodenoj pari koja se kondenzuje u zatrovanom nektaru osvete. Born i Mojra su izbili na savršeno miran proplanak na kojem su stajala tri hrama - najveći u sredini i dva manja sa strane. Nije se čuo nikakav drugi zvuk osim ritmičnog brujanja motora motocikla. Tada je, začuvši napevanje iz unutrašnjosti središnjeg hrama, Born stao. U tom času, Arkadin je, smestivši se na bezmalo vertikalnu granu drveta, pritisnuo okidač i Born odlete unazad s motocikla. Mojra vrisnu. Odbacivši pušku i izvukavši lovački nož opakog izgleda, s nazubljenim sečivom, Arkadin je skočio na zemlju i pojurio prema poprištu ubistva sa namerom da Bornu prereže grkljan i bude
siguran u to da je mrtav. No, napredovanje mu je omelo stado krava. Životinje je pratila povorka žena sa ponudama cveća i voća na glavama, a iza njih su stupala deca u ceremonijalnoj procesiji, na putu ka hramu. Arkadin je pokušao da ih zaobiđe, međutim, jedna krava se, uznemirena njegovim mahnitim pokretima, okrenu u njegovom pravcu. Životinja zatrese dugačkim i oštrim rogovima, a svečana povorka najednom stade kao ukopana. Glave se okrenuše i sve oči uperiše ka njemu a Arkadin, poslednji put pogledavši Bornovo okrvavljeno telo, iščeznu u džungli. Slavljenici pojuriše prema Bornu, prosipajući ponude po oskudnoj travi, gde je ležao poleđuške u prašini. Pokušao je da ustane, ali nije uspeo. Mojra je kleknula pored njega, a on ju je povukao naniže tako da joj se uvo našlo blizu njegovih usana. Krv mu je natopila prednji deo košulje, a sada je u tamnom tankom mlazu curila na zemlju.
PRVA KNJIGA
PRVO POGLAVLJE
Tri meseca kasnije U otmenom minhenskom predgrađu, dva mlada telohranitelja s očima poput burgija i pištoljima glok kalibra 9 milimetara u futrolama smeštenim u pregibu ramena, stala su uz bok mršavog, hiperaktivnog muškarca čim je izašao iz kuće. Stariji čovek s tamnom kožom i dubokim borama koje su mu se poput brkova spuštale nadole niz obe strane usta, pojavio se iz senovitog skloništa da se nakratko rukuje s hiperaktivnim čovekom. Potom su se trojica muškaraca spustila niz stepenice i ušla u automobil: jedan telohranitelj se vozio na prednjem sedištu, a drugi s hiperaktivnim čovekom pozadi. Sastanak je bio kratak ali žestok, a motor vozila je već bio uključen, predući kao mačka punog stomaka. Hiperaktivni je razmišljao o tome kako će formulisati izveštaj o malopređašnjem sastanku koji će podneti svom šefu, Abduli Houriju, povodom turske situacije koja se munjevito menjala, a upravo mu je bila predočena. Novorođeno jutro još beše bunovno, jedva razbuđeno, i potpuno tiho. Olistalo i dobro održavano drveće je na pločnike bacalo senke boje mastila. Vazduh je bio svež i prohladan, još uvek nezagrejan sunčevim zracima koji će izbeleti nebo za samo nekoliko časova. Za vreme sastanka namerno su izabrali rano jutro. Kao što se očekivalo, na ulicama nije bilo saobraćaja vrednog pomena, samo usamljeni klinac u udaljenom delu stambenog bloka koji je učio da vozi bicikl. Iza ugla na suprotnom kraju bloka pojavio se kamion čistača ulica, a njegove ogromne četke se zavrteše i počeše da u trbuh kamiona ubacuju i najmanju prljavštinu sa skoro besprekorno čistih ulica. Još jednom, prizor je bio savršeno normalan; svi žitelji ovog komšiluka su imali veze u opštinskoj upravi, i ponosili su se činjenicom da se njihove ulice prve čiste svakoga dana. Kad je automobil počeo da ubrzava niz ulicu, ogromni kamion se okrenuo postrance i preprečio put vozilu što je dolazilo. Ne oklevajući ni sekunda, vozač automobila ubaci menjač u rikverc i pritisnu gas do daske. Praćen škripanjem guma po asfaltu, automobil pojuri unazad, dalje od čistačkog kamiona. Dečak je podigao pogled kad je začuo škripanje guma. Stajao je, opkoračivši sedište bicikla, naizgled pokušavajući da dođe do daha. Ali je u poslednjem trenutku, kad mu se automobil približio, zavukao ruku u korpu na volanu i izvadio oružje neobičnog izgleda, sa neprirodno dugom cevi. Granata izbačena iz raketnog lansera smrska u paramparčad zadnji prozor vozila, a automobil se pretvori u plamenu narandžastocrnu loptu. Dečak je dotad već stručno okretao pedale odlazeći dalje, nisko pognut nad ručkama bicikla, sa zadovoljnim osmehom na licu.
Odmah posle podneva tog istog dana, Leonid Arkadin je sedeo u minhenskoj pivnici s nemačkom narodnom muzikom, okružen pijanim Nemcima, kad mu je zazvonio mobilni telefon. Prepoznavši broj koji ga poziva, izašao je na ulicu, gde je bilo malo manje bučno, i promumlao neodređeni pozdrav. „Kao i svi ostali, tvoj najnoviji pokušaj da uništiš Istočno bratstvo je omanuo.“ Ružni glas Abdule Hourija mu je zabrujao u uvetu poput besnog stršljena. „Jutros si ubio mog ministra finansija, to je sve. Već sam postavio drugog.“ „Pogrešno si me razumeo, ja ne nameravam da uništim Istočno bratstvo“, reče Arkadin. „Planiram da ga preuzmem.“
Odgovor je bio neprijatan smeh lišen ikakvog humora, pa čak i ljudskih emocija. „Bez obzira na to koliko mojih saradnika da ubiješ, Arkadine, uveravam te u ovo: ja ću uvek preživeti.“ Mojra Trevor je sedela za ganc novim radnim stolom od hromiranog čelika i stakla, u ganc novim kancelarijama Hartlend d.o.o., svoje ganc nove kompanije za upravljanje rizikom, koja je zauzimala dva sprata postmoderne poslovne građevine u srcu severozapadnog kvadranta Vašingtona, distrikt Kolumbija. Razgovarala je preko telefona sa Stivom Stivensonom, jednom od svojih veza u Ministarstvu odbrane, koji joj je davao uputstva u vezi s unosnim poslom za koji je unajmio njenu novu kompaniju, jednim od mnoštva što su joj ponuđeni u poslednjih pet nedelja, dok je istovremeno na računaru pregledala niz svakodnevnih obaveštajnih izveštaja. Pored monitora je stajala fotografija nje i Džejsona Borna, lica obasjanih suncem Balija. U pozadini se videla planina Agung, sveti vulkan ostrva, uz čiju kičmu su se popeli rano jednog jutra, pre nego što su sunčevi zraci poljubili istočni horizont. Lice joj je bilo potpuno opušteno; izgledala je deset godina mlađe. Što se Borna tiče, on se smešio tim svojim zagonetnim osmehom koji je toliko volela. Imala je običaj da prstima prati liniju njegovih usana kada bi se tako nasmešio, kao da je slepica sposobna da jagodicama prstiju prikupi skriveno značenje. Trznula se kad je zazujao interfon, shvativši da već dugo zuri u fotografiju dok joj misli lutaju, kao što su to često činile ovih dana, natrag ka tim zlatnim danima na Baliju pre nego što se Born upucan srušio u prašinu sela Tenganan. Bacivši kratak pogled na elektronski sat na stolu, pribrala se, okončala razgovor, i u mikrofon interfona kazala: „Pošaljite ga unutra.“ Trenutak kasnije, Noa Perlis je ušao u njenu kancelariju. On je njen bivši šef u Crnoj reci, privatnoj kompaniji plaćenika koju su Sjedinjene Države koristile u problematičnim zonama na Bliskom istoku. Mojrina kompanija je sada bila direktan suparnik Crnoj reci. Perlisovo uzano lice beše usukanije nego ikada, a kosa mu je bila prošarana sa više sedih vlasi. Njegov dugi nos je štrčao iznad usta koja su zaboravila da se smeju, pa čak i smeše. Perlis se ponosio svojim pronicljivim čitanjem tuđih karaktera, što je bilo ironično s obzirom na to da je bio u tolikoj meri povučen u sebe da je bio operisan čak i od svake emocije. Pokazala je rukom na jednu modernu stolicu od hromiranog čelika ispred svog radnog stola. „Sedi.“ Perlis je ostao da stoji, kao da je jednom nogom već izašao iz kan-celarije. „Došao sam da ti kažem da prestaneš da nam kradeš osoblje.“ „Hoćeš da kažeš kako su te poslali ovamo kao običnog glasnika.“ Mojra je podigla pogled i nasmešila se lažnom toplinom. Njene nagore iskošene smeđe oči, široko razdvojene i ispitivačke, nisu odavale njena osećanja. Lice joj je bilo neobično snažno ili zastrašujuće, u zavisnosti od gledišta. Uprkos tome, posedovala je spokojstvo koje joj je dobro služilo u stresnim situacijama poput ove. Born ju je upozorio, čak i pre nego što je osnovala Hartlend d.o.o. pre skoro tri meseca, da će ovaj trenutak kad-tad doći. Nešto u njoj se unapred radovalo ovome. Noa je u njenom umu počeo da oličava Crnu reku, a ona se predugo nalazila pod njegovom čizmom. Zakoračivši nekoliko koraka prema njoj, uzeo je uramljenu fotografiju sa stola i okrenuo je da pogleda u sliku. „Šteta za tvog dečka“, reče. „Upucan u nekoj smrdljivoj selendri na Baliju. Mora da si bila skrhana.“ Mojra nije nameravala da mu dozvoli da je uznemiri. „Milo mi je što te vidim, Noa.“ Podrugljivo se nasmejao dok je vraćao fotografiju na mesto. „Milo“ je reč koju ljudi
upotrebljavaju kada učtivo lažu.“ Lice joj je zadržalo bezazlen izraz, neku vrstu oklopa protiv njegovih praćki i strela. „Zašto ne bismo nastavili da budemo učtivi jedno prema drugome?“ Noa se vratio da stoji noktiju čvrsto zarivenih u dlanove. Zglavci su mu pobeleli od siline s kojom je stezao pesnice, a Mojra nije mogla da se ne zapita bi li on možda više voleo da su mu šake oko njenog vrata umesto što mu vise niz telo. „Veoma sam jebeno ozbiljan, Mojra.“ Oči mu pronađoše njene. Perlis je mogao da bude veoma opasan kada bi se na to odlučio. „Za tebe nema povratka nazad, ali što se tiče nastavljanja dalje putem kojim si krenula...“ Upozoravajuće je zavrteo glavom. Mojra je slegnula ramenima. „Nema problema. Zapravo, ionako više nemate ljudi koji zadovoljavaju moje etičke prohteve.“ Njene reči su ga u dovoljnoj meri opustile da je upita sasvim drugačijim tonom: „Zašto ovo radiš?“ „Zašto mi postavljaš pitanje na koje unapred znaš odgovor?“ Zurio je u nju, ćutke, sve dok ona nije nastavila da priča: „Mora postojati zakonita alternativa Crnoj reci, kompanija čiji zaposleni ne klize po ivici zakona, a zatim redovno prelaze na drugu stranu.“ „Ovo je prljav posao. Ti, od svih ljudi, najbolje to znaš.“ „Dabome da znam. Zbog toga sam i osnovala ovu kompaniju.“ Ustala je i nagnula se preko stola. „Iran je sada na svačijem radaru. Nemam nameru da sedim skrštenih ruku i dopustim da se tamo dogodi isto što i u Avganistanu i Iraku.“ Noa se okrenuo na peti i prišao vratima. Držeći šaku na kvaki, osvrnuo se preko ramena i prostrelio je pogledom. Bio je to njegov stari trik. „Znaš da ne možeš da zadržiš bujicu prljave vode. Ne budi licemer, Mojra. Želiš da gacaš po kaljuzi zajedno s nama ostalima, zato što je uvek reč samo o novcu.“ Oči mu mračno zasvetlucaše. „O milijardama dolara koje se mogu zaraditi ratom u novom pozorištu operacija.“
DRUGO POGLAVLJE Dok leži u prašini Tenganana, Born šapuće u Mojrino uvo: „Reci im..“ Ona kleči, pognuta nad njim usred prašine i krvi. Sluša ga jednim uvetom dok na drugo pritiska mobilni telefon. „Ne pomeraj se, Džejsone. Zovem pomoć.“ „Reci im da sam mrtav“, kaže Born delić sekunde pre nego što izgubi svest... Džejson Born se probudio iz uobičajenog sna, znojeći se ispod čaršava kao svinja. Topla tropska noć je bila zamračena mrežama protiv komaraca razapetim svuda oko ležaja. Negde visoko u planinama je padala kiša. Čuo je grmljavinu nalik topotu kopita, osetio spori, vlažni vetar na grudima, ogoljenim budući da se rana nalazila u poslednjem stadijumu zaceljenja. Prošla su tri meseca otkako ga je pogodio metak, tri meseca otkako je Mojra do tančina poslušala njegova naređenja. Sada su doslovno svi koji su ga poznavali verovali da je mrtav. Samo je troje ljudi, ne računajući njega, znalo istinu: Mojra; Bendžamin Firt, australijski hirurg kog mu je Mojra dovela u selo Mangis; i Frederik Vilard, poslednji preživeli član projekta Tredston, koji mu je ispričao za obuku Leonida Arkadina u Tredstonu. Mojra je, po Bornovoj zapovesti, unajmila Vilarda da započne proces njegovog oporavka čim mu doktor Firt dozvoli. „Srećan si koliko si težak što si još uvek živ, druškane“, rekao mu je Firt kad se Born osvestio posle prve od dve operacije. Mojra je bila prisutna, pošto je obavila veoma javne dogovore za transport Bornovog ,,leša“ natrag u Sjedinjene Države. „Štaviše, da nije bilo urođene mane u obliku tvog srca, metak bi te ubio gotovo istog časa. Ko god da te je upucao, i te kako je znao šta radi.“ Potorn je stegnuo Bornovu podlakticu i uputio mu osmeh sa svog koščatog lica. ,,Ne beri brigu, druškane. Za mesec-dva ćeš biti kao nov.“ Mesec-dva. Born je, slušajući sve bliže dobovanje kiše, ispružio ruku i dodirnuo duplu tkaninu ikat koja je visila pored postelje, i osetio spokoj. Prisetio se dugih nedelja koje je bio prisiljen da provede na hirurškom odeljenju na Baliju, kako iz zdravstvenih, tako i iz bezbednosnih razloga. Nekoliko nedelja nakon druge operacije imao je snage tek toliko da se pridigne u sedeći položaj. Tokom tog maglovitog perioda, otkrio je Firtovu mračnu tajnu: australijski hirurg beše notorni alkoholičar. Jedino vreme kad se moglo računati da će biti trezan kao Majka Tereza, behu trenuci kada je imao pacijenta na hirurškom stolu. Pokazao se kao briljantan kasapin; u svako drugo doba dana i noći, bazdio je na arak, alkoholno piće fermentisano od palminog lišća. Piće je bilo toliko jako, da ga je Firt koristio za dezinfekciju hirurških instrumenata kada bi povremeno zaboravio da popuni narudžbenicu za nove zalihe čistog alkohola. Na taj način, Born je razotkrio misteriju šta je doktor radio skriven daleko od svega: najurili su ga iz svake bolnice u zapadnoj Australiji. Bornova pažnja se najednom vratila u sadašnjost, kad je doktor ušao u njegovu sobu smeštenu preko puta hirurškog odeljenja. ,,Firte“, rekao je pridižući se u sedeći položaj. „Šta radiš budan u ovo doba noći?“ Doktor je prišao stolici od bambusove trske pored zida. Primetno je ćopao; jedna noga mu je bila kraća. „Ne volim grmljavinu i munje“, rekao je i strovalio se u stolicu. ,,Ti si poput deteta.“ ,,Na mnogo načina, jesam.“ Firt klimnu glavom. „ Ali, za razliku od mnogih tipova koje sam poznavao u starim, lošim danima, bar to mogu da priznam.“ Born je uključio lampu na noćnom stočiću, a kupa hladne svetlosti obasja krevet i vrata.
Dok se grmljavina približavala, Firt se nagnuo prema svetlu kao da traži zaštitu. U šaci je držao grlić flaše araka. „Tvoj verni sadrug“, reče Born. Doktor se lecnu. „Večeras nikakva količina pića ne može da mi pomogne.“ Born je ispružio ruku, a Firt mu dodade bocu. Sačeka da Born nategne gutljaj, a zatim je ponovo uze. Premda je sedeo zavaljen u naslon stolice, uopšte nije bio opušten. Munja im je sevnula iznad glava, a jak iznenadni pljusak udari u slamnati krov uz prasak nalik pucnju iz sačmarice. Firt se ponovo štrecnu, ali nije otpio arak iz flaše. Činilo se kao da čak i on zna za granice. „Nadam se da mogu da te ubedim da usporiš sa fizičkim treningom.“ „Zašto bih to uradio?“, upita ga Born. „Zato što te Vilard previše forsira.“ Liznuo je usne, kao da mu čitavo telo umire za još jednim pićem. ,,To mu je posao.“ „Možda i jeste, ali on nije tvoj lekar. Nije te rastavio na komade, a zatim ponovo ušio.“ Napokon je spustio flašu na pod između nogu. „Osim toga, plaši me kao sam đavo.“ „Tebe sve živo plaši“, reče Born, ne sasvim neljubazno. ,,Ne sve živo, ne.“ Doktor je sačekao da grmljavina iznad njihovih glava utihne. ,,Ne plaše me raskomadana tela.“ „Raskomadano telo ne može da ti prigovori“‚ istaknu Born. Firt se žalostivo nasmeši. „Nisi imao moje košmare.“ ,,To je u redu.“ Born je ponovo video sebe u prašini i krvi sela Tenganan. „Imam sopstvene.“ Izvesno vreme, niko nije progovarao. Onda je Born postavio pitanje, ali kada je kao odgovor začuo samo kratko hrkanje, legao je na krevet, sklopio oči i snagom volje naterao sebe da zaspi. Pre nego što ga je probudila siva svetlost zore, protiv volje se vratio u Tenganan, gde se toplina Mojrinog mošusnog mirisa cimeta mešala sa zadahom njegove krvi. „Sviđa ti se?“ Mojra je podigla tkaninu istkanu u bojama bogova Brahme, Višnua i Šive: plavoj, crvenoj i žutoj. Složene šare su predstavljale spojeno cveće, plumerije, možda. Budući da su sve upotrebljene boje bile prirodnog porekla, pojedine vodene, druge pak uljane, izrada tkanine je trajala od osamnaest meseci do dve godine. Žutoj boji - personifikaciji Šive, uništitelja - trebaće još pet godina da polako oksidira i poprimi konačnu nijansu. U dvostrukim ikatima šare su obojene u oba prepleta, tako da su nakon završetka izrade sve boje čiste, za razliku od uobičajenijeg jednostrukog ikat tkanja u kojem se šare nalaze samo u jednom prepletu, dok drugi služi kao pozadina i obojen je samo jednom bojom, kao što je crna. Tkanine od dvostrukog ikata su deo svakog doma na Baliju, gde vise na zidovima na istaknutom i počasnom mestu. ,,Da“, odgovorio je Born. „Veoma mi se dopada.“ Trebalo je da krene na hirurško odeljenje na prvu od dve operacije. „Suparvita je kazao kako je važno da ti kupim tkaninu dvostrukog ikata.“ Nagnula se bliže. „Sveta je, Džejsone, sećaš se? Brahma, Višnu i Šiva će te zajedno zaštititi od zla i bolesti. Postaraću se da tkanina neprestano bude blizu tebe.“ Nešto pre no što ga je doktor Firt u kolicima prevezao na hirurgiju, nagnula se bliže ka njemu i prošaputala mu u uvo: „Bićeš dobro, Džejsone. Popio si čaj od kencura.“ Kencur, pomislio je Born dok mu je Firt davao anesteziju. Ljiljan uskrsnuća.
Born je sanjao o hramu smeštenom visoko na planinama Balija, dok ga je doktor Firt operisao, sa malo nade u njegovo preživljavanje. Kroz isklesane crvene kapije hrama uzdizao se magloviti piramidalni obris planine Agung, plave i veličanstvene naspram žutog neba. Gledao je naniže u kapiju sa velike visine i, osvrćući se unaokolo, shvatio je da se nalazi na vrhu strmog trostrukog stepeništa, koje je čuvalo šest kamenih zmajeva žestokog izgleda, čiji su ogoljeni zubi bili dugački čitavih dvadeset centimetara. Tela tih zmajeva su se talasala nagore duž obeju strana tri stepeništa, tvoreći ograde čija je čvrstoća naizgled nosila stepenište nagore prema čistini ispred hrama. Kad mu je pogled ponovo skrenuo prema kapijama hrama i planini Agung, zapazio je siluetu ocrtanu naspram svetog vulkana, a srce mu je zadobovalo u grudima. Zraci zalazećeg sunca su mu išli pravo u lice, te je dlanom zaštitio oči i zaškiljio pokušavajući da identifikuje figuru koja se u tom času okrenula ka njemu. Smesta je osetio plamteći bol i zadovoljstvo. Tačno u tom trenutku, doktor Firt je uočio neobičnu manu u Bornovom srcu i počeo da radi, znajući da sada ima šansu da spasi pacijenta. Približno četiri sata kasnije, Firt ga je, izmožden ali obazrivo optimističan, odvezao u šok-sobu, smeštenu odmah pored hirurškog odeljenja, koja će postati Bornov dom tokom narednih šest nedelja. Mojra ih je čekala. Lice joj je bilo bledo kao kreč, a sva osećanja su joj se povukla iz tela i sklupčala u dnu stomaka. „Hoće li preživeti?“ Reči su joj bezmalo zastale u grlu. „Kaži mi da će preživeti.“ Firt se umorno sručio u platnenu stolicu na rasklapanje i skinuo okrvavljene gumene rukavice. „Metak je prošao kroz mišiće, što je dobro jer nisam morao da ga vadim. Moje skromno mišljenje jeste da će preživeti, gospođice Trevor, uz važnu napomenu da ništa u životu nije sigurno, naročito ne u medicini.“ Dok je doktor ispijao prvi gutljaj araka toga dana, Mojra je prišla Bornu sa mešavinom ushićenja i strepnje. Protekla četiri i po sata bila je toliko prestrašena da ju je srce bolelo isto koliko i Borna. Gledajući naniže u njegovo beskrvno ali spokojno lice, uhvatila ga je za ruku i čvrsto stisnula kako bi ponovo uspostavila fizičku vezu između njih. ,,Džejsone“, rekla je. „Još je pod anestezijom“, rekao je Firt, a glas mu je zvučao kao da dopire sa velike udaljenosti. ,,Ne može da vas čuje.“ Mojra ga je ignorisala. Pokušala je da ne zamišlja rupu u Bornovim grudima ispod zavoja, ali nije uspela. Oči joj se ispuniše suzama, kao što joj se s vremena na vreme dešavalo dok je bio na operacionom stolu, ali se ambis očajanja iznad kojeg je hodala urušavao sam u sebe. No, disanje joj je bilo isprekidano i morala se pomučiti da bi osetila čvrsto tlo pod nogama, zato što je satima bila uverena da će se zemlja otvoriti i celu je progutati. „Džejsone, slušaj me. Suparvita je znao šta će ti se desiti i pripremio te je najbolje što je mogao. Napojio te je napitkom od kencura, i rekao mi da ti kupim tkaninu sa duplim ikat prepletom. I jedno i drugo te je zaštitilo, znam to, mada ti u to nikad nećeš poverovati.“ Jutro je svanulo i obasjalo svetloplavo nebo ružičastom i žutom bojom. Brahma, Višnu i Siva su ustali kad je Born otvorio oči. Sinoćnja oluja je sprala skramu izmaglice koja se nagomilala prilikom spaljivanja useva na pirinčanim poljima. Dok se pridizao u sedeći položaj, pogled mu je pao na tkaninu s duplim ikatom koju mu je Mojra kupila u Tengananu. Držeći grubu teksturu tkanine između prstiju, video je, poput bleska
munje, siluetu kako stoji između njega i planine Agung, uokvirenu kapijama hrama, i iznova se zapitao ko bi to mogao da bude.
TREĆE POGLAVLJE U pilotskoj kabini američkog putničkog aviona, let broj 891 iz Kaira, u Egiptu, zadovoljno je brujalo. Pilot i kopilot, dugogodišnji prijatelji, zbijali su šale o stjuardesi koju su obojica želeli da odvuku u krevet. Upravo su se nalazili u poslednjoj fazi dogovaranja o uslovima pubertetlijske opklade, koja je uključivala nju kao nagradu, kada je radar zapištao ukazujući na munjevito približavanje nekog letećeg objekta. Reagujući na propisan način, pilot je uključio interfon i naredio putnicima da vežu pojaseve, a zatim skrenuo avion sa unapred isplaniranog kursa pokušavajući da izvede manevar izbegavanja. Međutim, boing 767 je bio prevelik i nezgrapan; kao da nije sagrađen da leti. Kopilot je pokušao da dobije sliku letećeg objekta, dok je istovremeno zvao preko radija kontrolni toranj aerodroma u Kairu. „Letu 8-9-1, nema zakazanih letova toliko blizu vas“, rekao je smireni glas kontrolora leta. „Možete li da dobijete sliku objekta?“ ,,Ne još. Objekat je premali da bi mogao biti još jedan putnički avion“, odgovorio je kopilot. „Možda je u pitaju privatni mlaznjak.“ „Nema prijavljenih privatnih letova. Ponavljam: nema prijavljenih privatnih letova.“ ,,Primljeno“, reče kopilot. „ Ali nam se objekat i dalje približava.“ „Letu 8-9-1, podignite se na visinu od hiljadu tri stotine metara.“ „Primljeno“, odgovori pilot, obavljajući neophodna podešavanja na kontrolama. „Dižemo se na visinu od hiljadu tri stoti...“ „Vidim ga!“, prekinu ga kopilot. „Leti prebrzo da bi bio privatni mlaznjak!“ „Šta je to?“ U bestelesnom glasu kontrolora leta iz kontrolnog tornja u Kairu najednom se čula panika. „Šta se dešava? Letu 8-9-1, odgovorite, molimvas!“ ,,Dolazi!“, viknu kopilot. Trenutak kasnije, usledila je katastrofa kada je moćna metalna pesnica udarila putnički mlaznjak u zaslepljujućem blesku. Ogromna eksplozija je pokidala na delove trup aviona, kao što grabljivica komada svoj plen deo po deo, a izobličeni, zacrnjeni ostaci aviona se vrtoglavom brzinom sunovratiše na zemlju. Duboko ispod zapadnog krila Bele kuće, u prostranoj sobi sagrađenoj od čelikom ojačanog betona debelog dva i po metra, predsednik Sjedinjenih Američkih Država je bio na sastanku visokog nivoa obezbeđenja sa sekretarom odbrane Halidejom; direktorkom Centralne Obaveštajne Veronikom Hart; Džonom Milerom, šefom Sekretarijata unutrašnje bezbednosti; i Haimeom Ernandezom, novim pentagonskim obaveštajnim carem, koji je preuzeo Agenciju za nacionalnu bezbednost nakon skandala s nezakonitim mučenjem zatvorenika, koji je njegovog prethodnika koštao posla. Činilo se kao da Bad Halidej, muškarac rumenog lica s tamno-plavom kosom začešljanom unazad sa čela, prepredenim očima političara i savršenim osmehom, čita scenario koji je unapred pripremio za komitet Senata. „Posle nekoliko meseci napornog pripremnog rada, razumnog podmićivanja i diskretnog raspitivanja“, kazao je: „Crna reka je konačno ostvarila prvi kontakt sa grupom političkih disidenata, prozapadno nastrojenih Iranaca.“ Vazda vrhunski šoumen, sekretar odbrane je zastao, osvrnuo se oko blistavo uglačanog stola i pogledao svaku prisutnu osobu pravo u oči. „Ovo su važne vesti“, nepotrebno je dodao, i, klimnuvši glavom predsedniku, nastavio: „nešto što je ova vlast ve' godinama tražila, zato što se dosad jedina poznata grupa iranskih disidenata pokazala kao potpuno nemoćna i beskorisna.“
Halidej je bio na vrhuncu krasnorečivosti, a Hartova je mislila da zna i razlog zašto. Premda je vrednost njegovih akcija porasla zahvaljujući smrti Džejsona Borna, za koju se svim srcem zalagao i za koju je bio zaslužan, znala je da mu je potrebna još jedna pobeda, ovoga puta nešto širih razmera i posledica, koju bi predsednik mogao da iskoristi za ubiranje političkih poena. „Napokon grupa s kojom možemo da sarađujemo“, Halidej je nastavio da govori s neobuzdanim entuzijazmom, dok je prisutnima delio kopije izveštaja koji je pripremila Crna reka, s detaljnim spiskom datuma i mesta susreta, skupa sa prepisima tajno snimljenih razgovora između operativaca Crne reke i vodećih članova iranske grupe disidenata, čija su imena bila izmenjena iz bezbednosnih razloga. Hartova je uvidela da su svi razgovori podvlačili ratobornost Iranaca i to da oni očekuju pomoć sa Zapada. „Oni su neosporno prozapadno orijentisani“, reče sekretar odbrane, kao da je njegovoj publici potreban usmeni vodič kroz gusto ispisane stranice. „Štaviše, pripremaju se za oružanu revoluciju i jedva čekaju kakvu god podršku možemo da im pružimo.“ „Kakve su njihove stvarne sposobnosti?“, upita Džon Miler. Miler je imao tipično vojničko držanje bivšeg pripadnika Agencije za nacionalnu bezbednost. Izgledao je kao da može polomiti ljudsko telo sa istovetnom lakoćom s kojom bi na pola slomio drvenu šibicu. „Izvrsno pitanje, Džone. Ukoliko okrenete izveštaj na stranicu broj trideset osam, videćete detaljnu procenu stanja borbene gotovosti i stručnosti u rukovanju oružjem te disidentske grupe, pri čemu su obe stvari dobile osam zvezdica od mogućih deset na skali vrednovanja Crne reke.“ „Čini se kao da se prilično oslanjate na Crnu reku, gospodine sekretare“, kaza suvoparno Hartova. Halidej je nije čak ni pogledao; upravo su njeni ljudi - Soraja Mur i Tajron Elkins - srušili njegovog čoveka Lutera la Valea. Mrzeo ju je iz dna duše, ali Hartova je znala da je Halidej previše lukav političar da bi olako dopustio da se njegova mržnja ispolji pred očima predsednika, koji ju je sada izuzetno visoko cenio. Halidej mudro klimnu glavom i progovori bezličnim glasom: „Voleo bih kada bi bilo drugačije, direktorka. Nije nikakva tajna da su naši resursi pri samome kraju, što je rezultat dugotrajnih sukoba u Avganistanu i Iraku, a pošto je sada Iran na našem radaru kao jasna i neposredna opasnost, prinuđeni smo da prenosimo sve više posla u prikupljanju obaveštajnih podataka na kompanije iz privatnog sektora.“ „Hoćete da kažete, zapravo, da su resursi Agencije za nacionalnu bezbednost na izmaku. Centralna obaveštajna je prošle godine namenski stvorila antiterorističku jedinicu Tifon s namerom da se ona bavi najvećim delom prikupljanja obaveštajnih podataka na Bliskom istoku“, istakla je Hartova. „Svaki terenski agent Tifona tečno govori razne dijalekte arapskog i farsi jezika. Recite mi, gospodine sekretare, koliko je pripadnika Agencije za nacionalnu bezbednost završilo sličnu obuku?“ Hartova je videla kako se crvenilo podiže iz Halidejovog vrata u obraze, i nagnula se napred, dodatno raspaljujući njegovu neumerenu reakciju. Nažalost po nju, sastanak je prekinula zvonjava plavog telefona pored predsednikovog desnog lakta. Čitava soba je utonula u napetu tišinu toliko sveprožimajuću da je i najtiši šum odzvanjao poput praska pneumatskog pištolja. Svi su znali da plavi telefon donosi loše vesti. Sa smrknutim izrazom na licu, predsednik je prislonio slušalicu na uvo, saslušao glas generala Lelanda u Pentagonu koji ga je sažeto informisao, a zatim rekao svom vrhovnom komandantu da će specijalni kurir u roku od jednog sata u Belu kuću doneti dokument sa detaljnijim informacijama. Predsednik je sve to saslušao sa poslovičnom hladnokrvnošću. On nije bio paničar, niti
čovek koji preduzima brzoplete akcije. Spustivši slušalicu na aparat, rekao je: „Desila se avionska nesreća. Američki let 8-9-1 na putu iz Kaira je eksplodirao na nebu.“ ,,Bomba?“, upita Haime Ernandez, novi obaveštajni car Pentagona. Bio je vitak i naočit, sa proračunatim očima tamnim kao i njegova gusta kosa. Delovao je kao osoba koja broji knedle u supi kako bi se uverio da ga osoblje restorana nije prevarilo. „Ima li preživelih?“, upita Hartova. ,,Ne znamo odgovore na nijedno od tih pitanja“, reče predsednik. „Ono što znamo, međutim, jeste da je na tom letu bio sto osamdeset jedan putnik.“ „Gospode bože.“ Hartova je zavrtela glavom. Usledio je trenutak tišine u kojoj su svi, zgranuti, razmišljali o veličini katastrofe i užasnim posledicama koje će ona možda izazvati. Šta god bio uzrok nesreće, živote je izgubio ogroman broj američkih civila, a ukoliko se obistini najgori mogući scenario, ako se dokaže da su ti američki civili bili žrtve terorističkog napada... „Gospodine, mislim da bi trebalo da na mesto havarije pošaljemo združeni tim forenzičara Agencije za nacionalnu bezbednost i Sekretarijata unutrašnje bezbednosti“, reče Halidej pokušavajući da preuzme kontrolu nad situacijom. „Hajde da ne trčimo pred rudu“, uzvrati Hartova. Halidejove reči su ih trgle iz početnog šoka. „Ovo nije Irak. Biće nam potrebna dozvola egipatskih vlasti da pošaljemo naše trupe.“ „Američki su građani - naši ljudi - razneti na nebu“, reče Halidej. „Jebeš Egipćane. Šta su oni uradili za nas u poslednje vreme?“ Da svađa ne bi eskalirala, predsednik podiže ruku u vazduh. „Idemo po redu. Veronika je u pravu.“ Ustao je. „Nastavićemo ovu diskusiju za sat vremena, pošto razgovaram sa egipatskim predsednikom.“ Tačno šezdeset minuta kasnije, predsednik je ponovo ušao u prostoriju, klimnuo glavom prisutnima i seo, a onda im se obratio. ,,U redu, sve je sređeno. Ernandez, Milere, okupite združeni tim vaših najboljih ljudi i ukrcajte ih na avion za Kairo što je brže moguće. Pod jedan: preživeli; pod dva: identifikacija žrtava; pod tri: za boga miloga, utvrdite uzrok eksplozije.“ „Gospodine, ako mogu“, ubaci se Hartova, „predlažem da timu dodate Soraju Mur, direktorku Tifona. Ona je polu-Egipćanka. Njeno poznavanje arapskog jezika i lokalnih običaja će nam biti od neprocenljive koristi, naročito prilikom saradnje sa egipatskim vlastima.“ Halidej odmahnu glavom i izražajno reče: „Ova situacija je već ionako dovoljno komplikovana i bez uplitanja treće agencije. Agencija za nacionalnu bezbednost i Sekretarijat unutrašnje bezbednosti poseduju sva potrebna sredstva da se postaraju za situaciju.“ „Sumnjam da...“ ,,Ne moram da vas podsećam, direktorko Hart, da će se novinari sjatiti na ovaj incident kao muve na govno“, prekinu je Halidej. „Moramo što je brže moguće da tamo prebacimo naše ljude, da otkrijemo sve što možemo i poduzmemo prikladne mere, inače u suprotnom rizikujemo da se ovo pretvori u cirkus svetskih razmera.“ Okrenuo se ka predsedniku. ,,A to je nešto što sadašnjoj administraciji uopšte nije potrebno. Poslednje što želite, gospodine, jeste da izgledate nejako i neefikasno.“ „Pravi problem“, reče predsednik, „leži u tome što egipatska tajna policija - kako se ono beše zovu?“ ,,Mohabarat“, odgovori Hartova, osećajući se kao učesnik u Milioneru. ,,Da, hvala ti, Veronika.“ Predsednik je zabeležio naziv u notes. Nikad neće ponovo zaboraviti to ime. „Problem je u tome“, počeo je ponovo, ,,što će jedinica članova Mohabarata pratiti naš tim forenzičara.“
Sekretar odbrane prostenja. „Gospodine, ako mogu da kažem, egipatska tajna policija je korumpirana, opaka i na veoma lošem glasu zbog sadističkog kršenja ljudskih prava. Predlažem da ih u potpunosti izbacimo iz jednačine.“ „Ništa me ne bi usrećilo više od toga, veruj mi“, reče predsednik mrzovoljno, „međutim, plašim se da je to cena dogovora ’ruka ruku mije’, na kojoj je egipatski predsednik insistirao u zamenu za našu pomoć u istrazi.“ ,,Da mi njima pomognemo? Kakva šala!“ Halidej se ogorčeno nasmeja. „Prokleti Egipćani ne bi mogli da pronađu ni mumiju u grobnici!“ „Možda je zbilja tako, ali oni su ipak naši saveznici“, kaza strogo predsednik. „Očekujem da svi to imate na umu u teškim danima i nedeljama koje nam predstoje.“ Kada se osvrnuo po prostoriji, direktorka CO je iskoristila ukazanu priliku. „Gospodine, mogu li da vas podsetim na to da je egipatski maternji jezik direktorke Tifona, Soraje Mur.“ „Što je upravo razlog zbog čega bi trebalo da bude precrtana na spisku“, reče smesta Halidej. „Ona je muslimanka, za ime sveta!“ „Sekretare, to je upravo onakva vrsta neukih primedaba kakve nam trenutno uopšte nisu potrebne. Sem toga, koliko ljudi u tom timu tečno govori egipatski dijalekat arapskog jezika?“ Halidej se nakostrešio. „Egipćani sasvim dobro govore engleski, moliću lepo.“ ,,Ne kada razgovaraju među sobom.“ Kao što je to sekretar odbrane učinio pre nje, Hartova se sada okrenula i direktno obratila predsedniku. „Gospodine, važno je - ne, od ključnog je značaja - da u ovom trenutku naš tim poseduje onoliko informacija o Egipćanima - a pogotovo o pripadnicima Mohabarata, zato što je sekretar Halidej u pravu što se tiče njihove ozloglašenosti - koliko god je to moguće. To znanje bi moglo da se pokaže kritičnim.“ Predsednik je razmišljao svega delić sekunde. Onda klimnu glavom. „Veronika, tvoj predlog ima smisla. Neka tako bude. Obavestite direktorku Mur.“ Hartova se nasmeši. Kucnuo je čas da iskoristi novostečenu prednost. „Ona možda ima neke ljude...“ Predsednik istog trena klimnu glavom. „Šta god joj je potrebno. Ovo nije vreme za polumere.“ Hartova pogleda u Halideja, koji je uputio otrovan pogled u njenom pravcu, na šta se ona ljubazno nasmešila dok se sastanak privodio kraju. Brzo je napustila zapadno krilo kako bi izbegla još jedan sukob sa sekretarom odbrane, a zatim se vratila natrag u glavni štab CO, gde je pozvala Soraju Mur u svoju kancelariju. Abdula Houri je bio na putu od Štarnberškog jezera ka glavnom sedištu Istočnog bratstva udaljenom manje od petnaest kilometara. Iza njegovih leđa, snegom okovani Alpi i ledena plava voda jezera - četvrtog po veličini u Nemačkoj - blistali su se na suncu. Jedra živopisnih boja uzdizala su se iznad elegantnih brodova, a jahte su mreškale površinu vode. U Hourijevom životu nije bilo mesta takvoj lakoumnoj razbibrizi kao što je jedrenje, čak ni pre nego što je postao starešina Istočnog bratstva. U njegovom životu se desila značajna prekretnica kada je, sa sedam godina, otkrio svoj poziv Alahovog zemaljskog glasnika. Bio je to životni poziv koji je dugo čuvao u sebi, naslućujući da mu niko neće poverovati, a ponajmanje od svih njegov otac, koji je prema svojoj deci postupao još i gore nego prema svojoj ženi. Houri je imao urođeno strpljenje kornjače. Još dok je bio dečak, nije mu bio problem da čeka pravi trenutak kako bi iskoristio ukazanu priliku. Nimalo iznenađujuće, otac je njegovo natprirodno spokojstvo pogrešno protumačio kao neku vrstu idiotluka, baš kao i svi njegovi učitelji osim onog koji je u dečaku uvideo božansku iskru što ju je Alah postavio tamo u
momentu njegovog začeća. Od tog trenutka nadalje, Hourijev život se promenio iz korena. Počeo je učestalo da posećuje dom tog učitelja zarad naprednijih lekcija. Čovek je bio samac i sa dobrodošlicom ga je dočekao kao sledbenika i štićenika. Houri se još kao mladić pridružio Istočnom bratstvu, strpljivo se uzdižući u hijerarhiji organizacije. Radio je to u svom karakterističnom maniru, odvajajući žito od kukolja. U njegovom slučaju, žito su predstavljali oni članovi organizacije koji su delili njegovo radikalno viđenje islama. On im je u glavu usadio ideju borbe za promene iznutra. Njegov karakter je bio prirodno prevratnički; briljirao je u potkopavanju ustaljenog reda kako bi napravio mesta za sebe. To je ostvario natenane i obazrivo, uvek leteći ispod duplih radara Semjona Ikupova i Ašera Severa, zato što njih dvojica nisu bili ljudi koje je trebalo shvatati olako, niti napraviti od njih neprijatelje a da prethodno nema svaku vrstu zamislive prednosti na svojoj strani. Još uvek je nagomilavao arsenal takvih prednosti kada su obojica naprasno uklonjeni iz igre, ostavljajući za sobom ogromni i zastrašujući vakuum moći. Ne i za Abdulu Hourija. Ugrabivši trenutak dok je Istočno bratstvo još uvek bilo u stanju šoka, preuzeo je kontrolu nad organizacijom. Istrgavši stranicu iz Ikupovljevog strateškog priručnika, brzo je postavio svoje istomišljenike na sve ključne položaje unutar Istočnog bratstva, na taj način osiguravši kako kratkoročni tako i dugoročni uspeh svog prevrata. Kolona motornih vozila se zaustavila na prvoj od tri stanice, pre povratka u glavni štab. Morao je da obavesti dvojicu poručnika zaduženih za Bliski istok i jednog zaduženog za Afriku o najnovijem razvoju događaja u Iranu. Dok ga je kolona motornih vozila vodila s jednog mesta sastanka na drugo, nije mogao a da ne misli o skorašnjoj umešanosti Leonida Arkadina. I ranije je imao posla s ljudima sličnim Arkadinu, ljudima koji su verovali da se sve situacije mogu rešiti pomoću užarene cevi pištolja, naoružanim ljudima bez vere koja bi ih vodila, jer kakva je svrha oružja ako se ne nalazi u službi Alaha i islama? Znao je ponešto o prošlosti Leonida Daniloviča Arkadina: postao je ubica nad ubicama iznajmljujući svoje usluge raznim moskovskim gruperovkama. Pričalo se da je bio blizak s Dmitrijem Maslovom, šefom Kazanske, ali ne toliko prisan kao što je bio sa svojim mentorom, Semjonom Ikupovom, pre nego što mu je okrenuo leđa i ubio ga. To možda nije bilo nimalo iznenađujuće, budući da se Arkadin rodio i odrastao u Nižnjem Tagilu, paklu na zemlji kakav može da postoji samo u Rusiji - industrijskoj septičkoj jami koja je proizvodila tenkove za vojsku, okruženoj zatvorima visoke bezbednosti čiji su stanari, nakon što bi bili pušteni na slobodu, ostajali u Nižnjem Tagilu i pljačkali gradske žitelje. To što je Arkadin imao dovoljno sreće da pobegne odatle, bilo je pravo čudo. Ta nečista, krvava prošlost je predstavljala razlog zašto je Houri u svom srcu znao kako Arkadin nije ništa više od čoveka koji je izgubio dušu, osuđen na to da hodi među živima, pri čemu je njegov najbolji deo već odavno bio mrtav i sahranjen. Houri je upravo iz tog razloga preduzeo dodatne mere opreza. Bio je dobro zaštićen dvojicom telohranitelja, koji su se zajedno s njim truckali u blindiranom automobilu sa neprobojnim staklima, baš kao i odličnim strelcima s lovačkim puškama u automobilima ispred i iza njegovog. Ozbiljno se pitao hoće li Arkadin biti dovoljno lud da krene na njega. Ali, budući da čovek ne može da čita misli svog neprijatelja, razborito je dejstvovati kao da se on lično nalazi pod napadom, a ne čitavo Istočno bratstvo. U roku od petnaest minuta, kolona motornih vozila se zaustavila na privatnom parkiralištu Istočnog bratstva, a ljudi u vozilima koja su okruživala njegov automobil iskočiše napolje, detaljno pretražujući područje. Tek tada je jedan od njih bežičnom mrežom javio telohraniteljima koji su putovali zajedno sa Hourijem da je situacija bezbedna i da mogu izaći. Lift je prevezao njega i četvoricu telohranitelja do gornjeg sprata zgrade u vlasništvu
Istočnog bratstva. Dvojica telohranitelja prvi izađoše iz lifta, pretražiše sprat i proveriše lica ličnog osoblja svog šefa kako bi se uverili da su im svi poznati. Potom su kročili u stranu, a Houri je pohitao kroz recepciju do svoje kancelarije. Kada se njegov sekretar okrenuo ka njemu, zgrčenog i samrtnički sivog lica, Houri shvati da nešto nije u redu. „Žao mi je, gospodine", reče mu sekretar. „Niko od nas ništa nije mogao da učini.“ Houri pogleda mimo njega u trojicu neznanaca, a primitivni deo njegovog uma, centar nagona beži-ili-bori-se, smesta je shvatio. Svejedno, civilizovani deo njegove ličnosti je bio u šoku, ukopavši ga u mestu. „Šta je ovo?“, samo upita. Kao da hoda u snu, prešao je preko veličanstvenog tepiha boje dijamanta, poklona od predsednika Irana, zureći zaprepašćeno u trojicu muškaraca u odelima skrojenim po narudžbini, koji su stajali iza njegovog radnog stola. Ljudi s leve i desne strane su stajali držeći ruke opušteno uz bokove i izvadili laminirane značke koje su ih identifikovale kao agente Ministarstva odbrane Sjedinjenih Država. Čovek u sredini s kosom boje metalnih opiljaka i snažnim, četvrtastim licem kaza: „Dobar dan, gospodine Houri. Zovem se Rejniger.“ Legitimacija Bundespolizei mu je visila prikačena za crnu vrpcu oko vrata. Saopštavala je da je Rejniger visoki oficir u GSG 9, nemačkoj elitnoj jedinici za borbu protiv terorizma. „Ovde sam da vas odvedem u pritvor.“ ,,Pritvor?“ Houri jebio zatečen. ,,Ne razumem. Kako možete...?“ Glas mu je zamro u grlu kad je pogledao naniže u dosije koji je izvadio Rejniger. Na vlastiti užas, ugleđao je fotografiju za fotografijom, osvetljene zelenom bojom zbog infracrvenog filma, sebe sa šesnaestogodišnjim kelnerskim šegrtom iz kafea na obali Štarnberškog jezera, kog je viđao triput nedeljno kada je tobože odlazio tamo na ručak. Pribravši se sa ogromnim naporom, Houri odgurnu fotografije preko stola. ,,Ja imam mnoštvo neprijatelja s velikim resursima. Ova prljavština je montirana. Svako može da vidi da ja nisam osoba koja radi te pogane i odvratne radnje.“ Pogledao je u Rejnigerove žućkaste zube, umotan u svoju neiskrenu bogobojažljivost. „Kako se samo usuđujete da me optužite za takve...“ Rejniger napravi neznatan pokret rukom, a čovek s njegove desne strane iskorači u stranu, otkrivši šesnaestogodišnjeg konobarskog po-moćnika iz kafea na obali Štarnberškog jezera. Mladić nije želeo da susretne Hourijev mračni i kivni pogled, već je umesto toga fiksirano zurio u vrhove svojih patika. U prezagrejanoj prostoriji, među visokim Amerikancima širokih ramena u tamnim odelima, momak je delovao još mlađe, vitak i krhak poput najfinijeg kineskog porcelana. „Upoznao bih vas“, reče jedan od američkih agenata s primetnom porugom u glasu, „ali to bi bilo izlišno.“ Hourijev mozak je grozničavo radio. Zašto mu je ovaj užas natovaren na pleća? Zašto je, ako je on Alahov izabranik, njegova mračna tajna, koju je spoznao na kolenu svog učitelja, izašla na videlo? Nije razmišljao o osobi koja ga je izdala, već samo o tome kako neće moći podneti da živi sa sramotom koja će ga lišiti moći i prestiža što je sakupljao decenijama. „Ovo je tvoj kraj, Houri“, reče drugi Amerikanac. Koji je koji? Svi oni su mu izgledali slično. Imali su zli izgled razvratnih nevernika. Želeo je da ih sve pobije. „Tvoj kraj kao javne ličnosti“, nastavi Amerikanac neumoljivim glasom kiborga. „Ali, ono što je još važnije, ovo predstavlja kraj tvog uticaja. Tvoja vrsta ekstremizma je razotkrivena kao prevara, šala, prokleta licemerna...“ Houri zareža iz dna grla i skoči ka mladiću. Video je kako Amerikanac najbliži momku vadi tejzer, ali sada je bilo prekasno da se zaustavi. Dve bodljikave kuke mu se zariše u telo, jedna u torzo, druga u butinu, a bol mu zgrči mišiće i odbaci ga unazad. Kolena mu zaklecaše i on se sruši na pod, mlatarajući rukama i izvijajući se, ali je svet oko njega utonuo u tišinu, kao da je
već prešao na neku drugu ravan postojanja. Dok su pokreti u prostoriji postajali sve mahnitiji, čak i kada su ga, nekoliko minuta docnije, prebacili na kolica i ubacili u lift, provezli kroz predvorje u prizemlju ispunjeno nemim i šokantnim mrljama koje mora da su nekad bila ljudska lica, sve je postalo tišina. Sve je bilo tišina i napolju na ulici, iako je saobraćaj prolazio pored, dok su bolničari i Amerikanci u tamnim odelima trčkarali pored kolica a usta im se otvarala, možda uzvikujući upozorenja da se odmaknu ili sklone u stranu prolaznicima koji su blenuli otvorenih usta. Tišina. Samo tišina. A onda su ga podigli, kao Alahovom rukom, i ugurali u ambulantna kola. Dvojica bolničara su se popela unutra, skupa s trećim čovekom, a dok su se zadnja vrata još uvek zatvarala, kola hitne pomoći su krenula. Mora da je sirena zavijala, ali Houri nije čuo ama baš ništa. Niti je mogao da oseti svoje telo, koje ga je naizgled vezivalo za kolica poput olovnih tegova. Osećao je samo vatru u grudima, mučno udaranje srca, neravnomerni puls krvi koja mu je cirkulisala kroz vene. Nadao se da treći čovek nije jedan od Amerikanaca; plašio ih se. Znao je da će za Nemca moći da se postara čim mu se vrati sposobnost govora; gajio je mnoga prijateljstva u Bundespolizei, a dok bude mogao da zadrži Amerikance podalje makar sat vremena, znao je da će sve biti u redu. S uzdahom olakšanja, uvideo je da je treći čovek u kolima hitne pomoći Rejniger. Osetio je peckanje u udovima, i otkrio da može pokretati prste na nogama i rukama. Taman se spremao da isproba glasne žice, kada se Rejniger nagnuo iznad njega i, teatralno poput mađioničara na pozornici, skinuo nos i obraze napravljene od silikonskog kita, skupa sa lažnim žućkastim zubima koje je nosio preko svojih zuba. Hourija je momentalno obuzelo zloslutno predosećanje poput crnog talasa smrti. „Zdravo, Houri“, reče polako Rejniger. Houri je pokušao da progovori, ali se umesto toga ugrizao za jezik. Rejniger se nacerio dok je tapšao paralizovanog čoveka po ramenu. „Kako si? Loše, koliko vidim.“ Slegnuo je ramenima, a kez mu se raširio. „Nema veze, zato što je danas dobar dan za umiranje.“ Stavio je jagodicu palca na Hourijevu Adamovu jabučicu i pritiskao sve dok nešto vitalno nije krcnulo. „Dobar za nas, u svakom slučaju.“
ČETVRTO POGLAVLJE Kada je Soraja Mur ušla u kancelariju direktorke CO, Veronika Hart je ustala sa stolice iza svog radnog stola i pokazala joj da sedne pored nje na kanabe postavljeno uza zid. Tokom proteklih godinu dana službe Veronike Hart na položaju direktorke Centralne obaveštajne agencije, dve žene su postale bliske prijateljice, jednako kao i koleginice. Okolnosti su ih prinudile da ukažu poverenje jedna drugoj od trenutka kada je Hartova sela u direktorsku fotelju nakon neblagovremene smrti Matorog. Dve žene su se ujedinile u borbi protiv sekretara odbrane Halideja, dok je Vilard srušio njegovog napadačkog psa Lutera la Valea i time naneo Halideju krajnje ponižavajući poraz u njegovoj političkoj karijeri. To što su tim činom sebi stvorile smrtnog neprijatelja, nikad nije bilo daleko od njihovih misli ili razgovora. Kao ni Džejson Born, s kojim je Soraja dvaput sarađivala i koga je Hartova shvatala bolje od bilo koga drugog u CO, osim možda same Soraje. „Dakle, kako si?“, upita Hartova Soraju Mur čim su sele. „Prošla su tri meseca, a Džejsonova smrt mi je i dalje otvorena rana.“ Soraja je istovremeno bila snažna i prelepa žena, a njene tamnoplave oči su bile u oštrom kontrastu s kožom boje cimeta i dugom, crnom kosom. Nekadašnja šefica stanice Centralne obaveštajne je bez velike pompe postavljena za direktorku Tifona, organizacije čijem je stvaranju pripomogla, nakon smrti njenog mentora Martina Lindrosa, prošle godine. Otada se borila sa lavirintskim političkim manevrisanjem kojim je prinuđen da ovlada svaki direktor u obaveštajnoj službi. Na kraju, međutim, njena borba protiv Lutera la Valea naučila ju je mnogim važnim lekcijama. ,,Da budem iskrena, još uvek mi se čini da ga vidim krajičkom oka. Ali kada se okrenem i pogledam zaista pogledam, to jest - uvek je u pitanju neko drugi.“ „Naravno da je neko drugi“, kazala je saosećajno Hartova. „Nisi ga poznavala onako kao ja“, rekla je tužno Soraja. „Toliko puta je prevario smrt, da mi sada deluje nemoguće da mu to nije pošlo za rukom ovaj, poslednji put.“ Sagnula je glavu, a Hartova joj je nakratko stegnula šaku. Te noći, kada su saznale za Bornovu smrt, Hartova je izvela Soraju na večeru, a onda insistirala da se vrati u njen stan, nepokolebljivo ignorišući sve Sorajine prigovore. Kako je veče bilo teško, a umnogome i zbog toga što je Soraja muslimanka, nisu mogle da se pošteno napiju. Tugovanje u potpuno treznom stanju je predstavljalo pravo mučenje, a Soraja je preklinjala Hartovu da pije ako želi. Direktorka Centralne obaveštajne je odbila. Te noći, između njih se stvorila prećutna veza koju sada više ništa nije moglo da raskine. Soraja tada podiže pogled i uputi direktorki CO tužan osmeh. „ Ali nisi me pozvala ovamo da bi me ponovo držala za ruku i tešila.“ ,,Ne, nisam.“ Hartova ispriča Soraji za eksploziju putničkog aviona u Egiptu. „Haime Ernandez i Džon Miler sastavljaju združeni tim forenzičara iz Agencije za nacionalnu bezbednost i Sekretarijata unutrašnje bezbednosti, koji će odleteti u Kairo.“ „Želim im mnogo sreće“, rekla je Soraja zajedljivo. ,,Ko će od njih sarađivati sa Egipćanima, razgovarati s njima na njihovom maternjem jeziku, ili biti u mogućnosti da protumači šta stoji iza njihovih odgovora?“ „Zapravo, to ćeš biti ti.“ Ugledavši zabezeknuti izraz na Sorajinom licu, dodade: „Isto sam kao i ti reagovala na predlog sastavljanja forenzičkog tima.“ „Koliko se Halidej protivio mom angažovanju?“ „Ispalio je sve svoje uobičajene zamerke, uključujući i bacanje ljage na tvoje kulturno nasleđe.“
„Kako nas samo mrzi“, reče Soraja. ,,Ne može čak da razlikuje muslimane i Arape, a kamoli sunite i šiite.“ „Nije bitno“, kaza Hartova. „Izložila sam svoje razloge predsedniku, a on se složio sa mnom.“ Direktorka CO joj pruži primerak obaveštajnih podataka koje su čitali kada su pristigle vesti o avionskoj nesreći. Soraja uze i poče pregledati izveštaj, pa kaza: „Ovi podaci potiču iz Crne reke“ „Budući da sam nekad radila za Crnu reku, zbog toga se i brinem. S obzirom na metode koje koriste u prikupljanju obaveštajnih podataka, čini mi se kao da se Halidej malčice previše oslanja na njih.“ Klimnula je glavom prema dokumentu. „Šta misliš o njihovim obaveštajnim podacima o toj prozapadno orijentisanoj disidentskoj grupi u Iranu?“ Soraja se namrštila. „Već godinama kolaju glasine o njenom postojanju, naravno, ali mogu da ti kažem da niko u zapadnjačkoj obaveštajnoj zajednici nikad nije susreo nijednog njenog člana, niti je grupa ikada stupila u kontakt s nekim. Iskreno, to mi je uvek delovalo kao deo desničarske neokonzervativne maštarije o demokratskom Bliskom istoku.“ Nastavila je da prelistava stranice dokumenta. ,,Pa ipak, u Iranu odista postoji disidentski pokret koji zahteva demokratske izbore“, insistirala je Hartova. ,,Da, ali nije jasno da li je vođa pokreta, Akbar Gandži, prozapadno orijentisan. Moja pretpostavka je da najverovatnije nije. Kao prvo, bio je dovoljno mudar da odbije povremene ponude novca aktuelne vlade SAD u zamenu za podizanje oružane pobune. Kao drugo, svestan je, iako to naši ljudi nisu, da je zasipanje američkim dolarima onoga što mi ulepšano nazivamo ’domaćim liberalnim snagama u Iranu siguran recept za propast. Ne samo što bi to ugrozilo ionako krhak pokret i cilj njihove plišane revolucije, već bi ohrabrilo njegove vođe da postanu zavisni od američke pomoći. To bi otuđilo simpatizere pokreta, baš kao što se dogodilo u Avganistanu, Iraku i mnogim drugim bliskoistočnim zemljama, i pretvorilo takozvane borce za slobodu u naše nepomirljive neprijatelje. Po ko zna koji put, nepoznavanje kulture, religije i pravih ciljeva tih grupa udružilo se da nas porazi.“ „Što je razlog zbog čega ćeš ti biti član forenzičkog tima“, kazala je Hartova. „Međutim, kao što možeš da vidiš, obaveštajni podaci Crne reke se ne bave Gandžijem ili njegovim ljudima. Ovde ne govorimo o plišanoj, već o revoluciji ogrezloj u krvi.“ „Gandži je izjavio da ne želi rat, ali njegova politika već duže vreme gubi na popularnosti. Znaš jednako dobro kao i ja da mu režim u Iranu ne bi dozvolio da preživi, a kamoli da javno govori, da je njegova moć pozamašna. Gandži nije ni od kakve koristi Halideju, ali bi ciljevi te nove grupe savršeno odgovarali njegovim namerama.“ Hartova je klimnula glavom. „Baš to sam i ja mislila. Stoga, dok budeš u Egiptu, želim da pronjuškaš unaokolo. Upotrebi egipatske kontakte Tifona da saznaš sve što možeš o legitimnosti te disidentske grupe.“ ,,To neće biti nimalo lako“, reče Soraja. „Mogu da jemčim da će nam nacionalna tajna policija disati za vratom - a naročito meni.“ „Zašto baš tebi?“, upita Hartova. „Zato što je Amun Čaltum starešina Mohabarata. Nas dvoje smo pre nekoliko godina imali sukob koji je doveo do usijanja.“ ,,Do kolikog usijanja?“ Sorajino sećanje se smesta uskomešalo. „Čaltum je složena ličnost. Teško ga je pročitati čini se kao da je čitav život posvetio karijeri u Mohabaratu, organizaciji sastavljenoj od razbojnika i ubica na čije društvo je doživotno osuđen.“
,,Divota“, reče Hartova sa popriličnim sarkazmom. ,,No, bilo bi naivno verovati da je to sve što postoji u vezi s njim.“ „Misliš li da se možeš izboriti s njim?“ ,,Ne vidim zašto ne bih mogla. Mislim da mu se sviđam“, odgovori Soraja, ne shvatajući u potpunosti zašto nije kazala Hartovoj celu istinu.
Osam godina ranije, dok je bila na kurirskoj misiji, Soraju su uhvatili agenti Mohabarata koji su se, bez njenog znanja, infiltrirali u lokalnu mrežu CO, kojoj je trebalo da dostavi mikrotačku na kojoj su bila ugravirana njihova nova naređenja. Nije imala pojma šta je tamo pisalo, niti je imala želju da zna. Bacili su je u ćeliju u podrumu zgrade Mohabarata u centru Kaira. Tri dana kasnije, lišena sna i samo sa vodom i po koricom buđavog hleba svakog dana, odveli su je gore i izveli pred Amuna Čaltuma, koji je, bacivši jedan pogled na nju, istoga časa naredio da je operu. Odveli su je pod tuš, gde je izribala svaki centimetar tela nasapunjanim peškirom za pranje. Kada je izašla ispod tuša, čekala ju je čista odeća. Pretpostavila je da tim forenzičara Mohabarata cepa njenu staru odeću i detaljno je pregleda u potrazi za obaveštajnim podacima koje je nosila. Sve joj je savršeno pristajalo. Na njeno iznenađenje, nakon pranja su je izveli iz zgrade. Napolju je bila noć. Palo joj je na pamet da nema pojma koliko je vremena prošlo otkako su je uhvatili. Kraj ivičnjaka uskomešale ulice ju je čekao automobil, čiji su prednji farovi obasjavali stražare u civilnoj odeći, koji su je pomno posmatrali. Kada je ušla u vozilo, doživela je još jedno iznenađenje: za volanom je sedeo Amun Čaltum. Bio je sasvim sam. Čaltum je vozio veoma brzo preko grada, na putu zapadno prema pustinji. Nije govorio ništa, ali ju je, s vremena na vreme, kada bi mu situaciju u saobraćaju dozvolila, posmatrao požudnim pogledom sokola. Soraju je morila glad, ali je bila odlučna u nameri da mu to ne pokaže. Odvezao ju je u Vadi el Rajan. Zaustavio je automobil i rekao joj da izađe. Stajali su licem u lice pod plavičastom mesečinom. Vadi el Rajan je bio toliko pust, da je izgledalo kako su njih dvoje poslednja ljudska bića na zemlji. „Šta god da tražiš“, kazala mu je, ,,ja to nemam.“ „O, da, imaš.“ „Već sam je isporučila.“ „Moji izvori govore suprotno.“ ,,Ne plaćaš svoje izvore ni izdaleka dovoljno. Osim toga, proverio si moju odeću i sve ostalo.“ Nije se nasmejao, niti je to ijednom uradio tokom vremena koje je provela s njim. „Poruka je u tvojoj glavi. Reci mi je.“ Kako mu nije odgovorila, dodao je: „Ostaćemo ovde sve dok mi ne daš obaveštajne podatke.“ Prepoznala je pretnju u njegovim rečima, a takođe je prepoznala i podsticaj iza njih. U Čaltumovim očima, ona je bila Egipćanka. Kao takva, vaspitana je da bespogovorno sluša muškarce; zašto bi bila drugačija od svih ostalih žena koje poznaje? Samo zato što je polu-Amerikanka? On pljuje na Amerikance. Istog trena je uvidela prednost koju joj je davala njegova greška. Usprotivila mu se; postojano se držala svoje priče; odupirala mu se na svakom koraku; a što je najvažnije od svega, dokazala mu je da je ne može zastrašiti. Amun Čaltum je na kraju popustio i odvezao je natrag u Kairo, na aerodrom. Kraj terminala za ukrcavanje, pružio joj je njen pasoš kao pravi džentlmen. Bio je to zvaničan i
pomalo dirljiv gest. Okrenula se, uverena da ga nikad više neće videti. *****
Direktorka CO je klimnula glavom. „Ako činjenicu da mu se dopadaš možeš da okreneš u svoju korist učini to, zato što imam neprijatno osećanje da se Halidej sprema da predsedniku predloži opsežnu novu vojnu intervenciju zasnovanu na pretpostavci oružane pobune u Iranu.“ Leonid Arkadin je sedeo u kafiću u Kampione d’Italija, živopisnom italijanskom poreskom utočištu ugneždenom u švajcarskim Alpima. Majušna varošica se strino uzdizala iznad staklaste ultramarinplave površine čistog planinskog jezera, načičkane plovilima svih veličina, od običnih čamaca do multimilionskih jahti sa heliodroinima, helikopterima i, na najvećim među njima, obaveznim manekenkama. U izmaglici izdvojene zabavljenosti, Arkadin je gledao dve dugonoge manekenke sa onom vrstom bronzane boje kože kakvu samo privilegovani i bogati znaju kako da steknu. Dok je pijuckao espreso iz šoljice toliko malene da je bila skoro nevidljiva u njegovoj golemoj četvrtastoj šaci, ugledao je kako se dve manekenke popeše povrh ćelavog muškarca prekomerno dlakavog tela, ispruženog na tamnoplavim jastucima na zadnjoj palubi jahte. Arkadin je izgubio zanimanje za scenu, zato što je za njega telesno zadovoljstvo predstavljalo krajnje kratkovečnu ideju, kojoj su nedostajali i oblik i svrha. I misli i telo su mu još uvek bili vezani za točak železa i vatre Nižnjeg Tagila, što je samo dokazivalo staru izreku: Možeš izvaditi čoveka iz pakla, ali ne možeš izvaditi pakao iz čoveka. Otrovni i jetki ukus kužnog neba u Nižnjem Tagilu i dalje je osećao u ustima kada mu je, nešto kasnije, prišao čovek s kožom boje espreso-kafe. Arkadin ravnodušno podiže pogled ka čoveku koji je sedao na stolicu preko puta njega. „Zovem se Išmaef, reče čovek kafene boje kože. „Išmael Bej.“ „Hourijeva desna ruka.“ Ispio je kafu i stavio šoljicu na mali okrugli tanjirić. „Čuo sam za tebe.“ Bej, prilično mlad čovek, mršav i koščat poput izgladnelog psa, izgledao je jezivo utučeno. „Gotovo je, Arkadine. Pobedio si. Smrću Abdule Hourija, ja sam sada postao vođa Istočnog bratstva, ali ja svoj život cenim više od svog prethodnika. Šta želiš?“ Arkadin je uzeo praznu šoljicu i pomerio je u samo središte tanjirića, pri tome nijednog trenutka ne skidajući pogled sa očiju drugog muškarca. Kada je bio spreman, reče: ,,Ne želim tvoj položaj, ali ću uzeti tvoju moć.“ Na usnama mu je zalebđeo nagoveštaj osmeha, ali je u izrazu lica imao nešto od čega njegovog sabesednika podiđoše ledeni žmarci. ,,Za sve ostale u spoljašnjem svetu, ti si na pleća ogrnuo plašt svoga palog vođe. Međutim, sve - svaka tvoja odluka, svaka akcija koju poduzmeš od ovog trenutka nadalje - poticaće od mene; svaki dolar koji Istočno bratstvo zaradi proticaće kroz mene. To je novi borbeni poredak.“ Osmeh mu je postao vučji, a Bejevo lice je pozelenelo. „Prva stvar u borbenom poretku jeste da izabereš jedinicu od stotinu ljudi iz Crne legije. Želim da u roku od nedelju dana budu u logoru koji sam uspostavio na planini Ural.“ Bej je nakrivio glavu u stranu. ,,Logor?“
„Lično ću ih obučavati.“ „Obučavati za šta?“ ,,Za ubijanje.“ „Koga će ubijati?“ Arkadin je odgurnuo praznu šoljicu kafe preko površine stola, tako da je stajala tačno ispred Išmaela Beja. Gest je, za Beja, bio nepogrešiv. On nema ništa; neće imati ništa osim ako ne bude marljivo i doslovce slušao Arkadinova naređenja. Bez ijedne jedine reči, Arkadin je ustao i otišao, ostavivši Išmaela Beja da misli o sumornom licu svoje budućnosti. *****
„Jutros sam se probudio razmišljajući o Soraji Mur“ reče Vilard. „Razmišljao sam o tome kako mora da je u žalosti zbog tvoje smrti.“ Bilo je rano jutro a Born je, kao i svakog dana u to vreme, prolazio kroz detaljan i dosadan pregled doktora Firta. Born, koji je prilično dobro upoznao Vilarda tokom tri meseca koje su proveli zajedno, reče: „Nisam pokušao da stupim u kontakt s njom.“ Vilard klimnu glavom. ,,To je dobro.“ Bio je nizak i okretan, sa sivim očima i licem koje je moglo da prisvoji bilo koji izraz s nesvesnom lakoćom. „Sve dok ne otkrijem ko je pre tri meseca pokušao da me ubije i ne postaram se za njega, odlučan sam u nameri da zadržim Soraju podalje od igre.“ Nije bilo u pitanju to da joj Born nije verovao - naprotiv - već je zbog njenih veza s Centralnom obaveštajnom i ljudi s kojima je radila, od samog početka odlučio kako ne bi bilo pravedno da Soraja svakog dana sa sobom u Centralnu obaveštajnu nosi breme istine. „Vratio sam se u Tenganan, ali nisam uspeo da pronađem čauru metka“, rekao je Vilard. „Pokušao sam sve ostalo što mi je palo na pamet kako bih otkrio ko te je ustrelio, ali zasad nisam imao sreće. Ma ko da je u pitanju, prikrio je svoje tragove sa hvale vrednom veštinom.“ Frederik Vilard je bio čovek koji je toliko dugo nosio masku da je postala njegov sastavni deo. Born je rekao Mojri da ga unajmi, zato što su za Vilarda tajne bile svetinja. On je verno sačuvao sve tajne Aleksa Konklina u Tredstonu, i Born je, instinktom ranjene životinje, znao da će Vilard čuvati tajnu da je on živ. U vreme Konklinovog ubistva, Vilard je već bio u dubokoj pritajenosti na mestu glavnog poslužitelja sigurne kuće Agencije za nacionalnu bezbednost u ruralnom delu savezne države Virdžinija. Upravo je Vilard prokrijumčario digitalne fotografije ćelija za mučenje, smeštenih u podrumu kuće, koje su srušile Lutera la Valea i primorale tabor sekretara odbrane Halideja na ozbiljne mere kontrole štete. ,,Gotovo“, reče Bendžamin Firt, ustajući sa stolice. „Sve je dobro. Bolje od dobrog, usuđujem se da kažem. Ulazna i izlazna rana se zaceljuju uistinu izvanrednom brzinom.“ ,,To je zbog njegove obuke“, reče samouvereno Vilard. Međutim, Born se u mislima zapitao da li je njegovom ubrzanom oporavku pomogao napitak od kencura - Ljiljana uskrsnuća - koji ga je Suparvita naterao da popije nešto pre no što je ustreljen. Znao je da mora ponovo porazgovarati sa isceliteljem ukoliko želi da otkrije šta mu se ovde dogodilo.
Ustao je. „Odoh u šetnju.“ „Kao i uvek, protivim se tome“, upozori ga Vilard. „Svaki put kada stupiš nogom izvan ovog kompleksa, rizikuješ da ugroziš svoju bezbednost.“ Born je stavio na leđa lagani ruksak s dve flaše vode. „Potrebna mi je vežba.“ „Možeš da vežbaš i ovde“, primeti Vilarđ. „Pešačenje po planinama je jedini način da povećam izdržljivost.“ Posredi je bila ista rasprava koju su vodili svakog dana otkako je Bornovo stanje postalo takvo da je mogao poduže da šeta, a to je bio i jedini Vilardov savet koji je ignorisao. Otvorivši kapiju doktorovog lečilišta, žustrim korakom je krenuo preko strmih pošumljenih obronaka i pirinčanih polja istočnog Balija. Nije u pitanju bilo samo to što se osećao teskobno unutar okrečenih zidova Firtove poliklinike, niti je smatrao neophodnim da se podvrgava sve napornijim fizičkim vežbama, premda su obe stvari bile sasvim valjani razlozi za njegove svakodnevne šetnje. Bio je prinuđen da se iznova vraća u krajolik gde je neprekidno treperio mučni plamen prošlosti, osećanje da mu se nešto značajno dogodilo na ovom mestu, nešto čega je morao da se seti. Na tim pešačenjima niz strme jaruge do nabujalih reka, pored animističkih oltara posvećenih duhovima tigrova ili zmajeva, preko trošnih mostova od bambusa, kroz prostrana polja pirinča i plantaže kokosovih oraha, trudio se da u misli prizove lice zatamnjene figure koju je video u snovima. Uzalud. Kada se osetio dovoljno sposobnim, krenuo je u potragu za Suparvitom, ali šaman se nigde nije dao pronaći. U njegovoj kući je sada živela žena koja je izgledala jednako staro kao i drveće što ih je okruživalo. Imala je široko lice i spljošten nos, i bila je skroz krezuba. Moguće je da je bila i gluva, zato što se ravnodušno zablenula u Borna kada ju je, najpre na indonežanskom a zatim i na jeziku Balija, upitao gde je Suparvita. Jednog jutra koje je već postajalo vrelo i sparno, Born je zastao iznad najviše terase pirinčanog polja, a zatim prešao preko kanala za navodnjavanje kako bi seo u senku varunga, omalenog porodičnog restorana u kojem su se prodavali osvežavajuća pića i grickalice. Pijuckao je zelenu kokosovu vodu na slamčicu i igrao se s najmlađim od troje dece vlasnika restorana, a najstarije od njih, devojčica koja nije mogla imati više od dvanaest godina, posmatrala ga je tamnim i ozbiljnim očima dok je plela korpu od uzano isečenih traka palminog lišća. Beba dečak star svega dva meseca - ležao je na stolnjaku stola za kojim je sedeo. Dečačić je grgotao istražujući sićušnim braonkastim pesnicama Bornove prste. Nakon izvesnog vremena, majka ga je uzela u naručje da ga podoji. Na Baliju nije dozvoljeno da stopala dece mlađe od tri meseca dodirnu zemlju, što znači da ih roditelji gotovo neprekidno drže u rukama. Pomislio je da su možda baš zbog toga toliko srećna. Žena mu donese porciju lepljivog pirinča umotanog u list banane, a on joj se zahvali. Dok je jeo, ćaskao je s njenim suprugom, žilavim niskim čovekom s velikim zubima i veselim osmehom. „Bapak, svakog jutra dolaziš ovamo“, reče mu čovek. Bapak znači ,,otac.“ Posredi je način obraćanja sagovorniku na Baliju, istovremeno zvaničan i intiman, još jedan izraz osnovne dualnosti života. „Gledamo te kako se penješ. Ponekad moraš da zastaneš kako bi došao do daha. Moja kćerka te je jedanput videla kako se presamićuješ i povraćaš. Reci ako si bolestan, pomoći ćemo ti.“ Born se nasmeši. „Hvala ti, ali nisam bolestan. Samo sam malčice van kondicije.“ Ako mu čovek nije poverovao, to ničim nije pokazao. I dalje su njegove venama prošarane šake, sa golemim zglavcima, ležale na stolu poput komada granita. Njegova kćerka, nakon što je završila pletenje korpe, zagledala se u Borna dok su njeni vešti prsti, kao po
sopstvenom nahođenju, počeli rad na sledećoj. Devojčicina majka im je prišla i stavila bebu u Bornovo krilo. Osetivši dečakovu težinu i otkucaje srca na svojim grudima, Born se seti Mojre, s kojom namerno nije imao nikakav kontakt otkako je otišla sa ostrva. „Bapak, na koji način mogu da ti pomognem da se vratiš u kondiciju?“, upita tiho dečakov otac. Born se zapita da li čovek nešto sumnja, ili se naprosto trudi da bude od pomoći. Brzo odbaci takve pomisli. Kakve veze ima, na kraju krajeva? Budući da je Balinežanin, čovek je iskren, što je, na kraju, bilo jedino važno. To je predstavljalo nešto što je naučio otkako se umešao među ove ljude. Oni su sušta suprotnost podmuklim muškarcima i ženama koji su naseljavali njegov senoviti svet. Ovde su jedine senke demoni - a postoje načini da se čovek zaštiti od njih. Pomislio je na tkaninu dvostrukog ikata koju mu je Mojra kupila po Suparvitinom nalogu. „Postoji način“, odgovori Born. „Možeš mi pomoći da pronađem Suparvitu.“ ,,Ah, iscelitelja, da.“ Čovek je zastao, kao da osluškuje glas koji samo on može da čuje. ,,On nije u svom domu.“ „Znam. Bio sam tamo“, reče Born. „Video sam krezubu staricu.“ Čovek se nasmešio, pokazujući bele zube. „Suparvitina majka, da. Veoma stara žena. Gluva je kao kokosov orah; takođe je i nema.“ „Nije mi pomogla.“ Čovek je klimnuo glavom. „Ono što se nalazi unutar njene glave, zna samo Suparvita.“ „Znaš li gde je on?“, upita Born. „Veoma je važno da ga pronađem.“ „Suparvita je iscelitelj, da.“ Čovek je proučavao Borna na ljubazan, pa čak i učtiv, način. „Otišao je u Goa Lovah.“ „Onda ću otići tamo.“ „Bapak, možda nije mudro da kreneš za njim.“ „Da budem iskren“, reče Born, ,,ja ne postupam baš uvek mudro.“ Čovek se nasmejao. „Bapak, ti si samo običan čovek, na kraju krajeva.“ Ponovo je pokazao zube. ,,Ne brini. Suparvita oprašta budalama baš kao i mudracima.“ Slepi miš, jedan od desetak koji su visili sa vlažnih zidova, otvori oči i zagleda se u Borna. Zatreptao je, kao da ne veruje u ono što vidi, a zatim ponovo utonu u dnevni san. Born je, umotan u tradicionalni sarong, stajao u samom srcu kompleksa hramova Goa Lovah, usred mnoštva Balinežana koji su se molili i japanskih turista koji su pravili predah od kupovine. Goa Lovah, nadomak grada Klungkunga u jugoistočnom delu Balija, među lokalnim stanovništvom je takođe bio poznat pod imenom Pećina slepih miševa. Oko izvora je bilo podignuto mnoštvo velikih hramova zato što se ova voda, koja je izvirala iz jezgra ostrva, smatrala svetom, imala moć da duhovno pročisti ljude koji su se tamo molili i dolazili u kontakt s njom, bilo pijući je bilo prskajući se njome po glavi. Sveta voda u Goa Lovahu izvirala je iz zemlje u zadnjem delu pećine koju je naseljavalo na stotine slepih miševa što su tokom dana visili sa kalcitnih zidova s kojih se slivala voda, spavajući i sanjajući, a noću leteli po nebu crnom kao mastilo u potrazi za insektima. Mada su na Baliju slepi miševi predstavljali sastavni deo svakodnevnih obroka, šišmiši u Goa Lovahu behu pošteđeni te sudbine, zato što su sva živa bića u svetom prostoru i sama postajala sveta. Born nije pronašao Suparvitu. Umesto njega je nabasao na niskog, sparušenog sveštenika s krivim nogama i zubima kao u kunića, koji je ispred malog kamenog oltara na kojem je ležalo na desetine cvetnih ponuda vršio ceremoniju pročišćenja. Oko njega je sedelo desetak Balinežana
poređanih u polukrug. Dok je Born ćutke posmatrao obred, sveštenik je izvadio malu ispletenu činiju sa svetom vodom i, koristeći palmin list koji je umočio u vodu, poškropio glave prisutnih. Niko nije gledao u Borna, niti je obratio ikakvu pažnju na njegovo prisustvo. Za njih je on predstavljao deo drugog univerzuma. Zbog te sposobnosti žitelja Balija da s potpunim i apsolutnim autoritetom podele svoje živote, njihov oblik hinduizma i jedinstvena kultura ostali su neiskvareni tuđincima čak i nakon nekoliko decenija turističkih invazija i pritisaka muslimana koji su vladali ostalim ostrvima u Indonezijskom arhipelagu. Born je znao da ovde postoji nešto što predstavlja drugu prirodu žitelja Balija, nešto što će mu pomoći da otkrije ko je on zapravo. I Dejvid Veb, osoba, i identitet Džejsona Borna su bili nepotpuni: prvi je bio nepovratno oštećen amnezijom, a drugoga je stvorio program Tredston Aleksa Konklina. Da li je Born i dalje bio mešavina Konklinovih istraživanja, psiholoških teorija i treninga, stavljenih na krajnju probu? Da li je on započeo život kao jedna osoba, da bi na kraju evoluirao u nekog drugog? To su bila pitanja koja su ga mučila. Njegova budućnost - i uticaj koji je vršio na njemu drage osobe i one koje bi možda čak mogao i da zavoli - zavisili su od odgovora na ta pitanja. Upravo kad je sveštenik završio obred i odlagao zdelu u nišu na oltaru, Born oseti neođoljivu potrebu da ga ta sveta voda pročisti. Kleknuvši pored Balinežana, sklopio je oči i dozvolio sveštenikovirn rečima da ga preplave sve dok se nije izgubio u vremenu. Nikad ranije se nije osećao slobodan od Bornovog identiteta koji mu je dao Aleks Konklin i nepotpune osobe koju je poznavao pod imenom Dejvid Veb. Ko je uopšte bio Veb, na kraju krajeva? Uistinu, nije znao - ili, tačnije, nije mogao da se seti. Postojali su komadići njega, svakako, koje su zajedno sklepali psiholozi i sam Born, a povremeno bi mu neki drugi delovi, podstaknuti ovim ili onim stimulansom, isplivali na površinu svesti silinom eksplozije torpeda. I pored svega toga, istina beše da se nije nalazio ništa bliže shvatanju samog sebe - a, ironično i tragično, postojali su trenuci kada se osećao da kudikamo bolje razume Džejsona Borna negoli Dejvida Veba. Ako ništa drugo, makar je znao šta motiviše Borna, dok su mu Vebovi motivi i dalje predstavljali potpunu zagonetku. Nakon što je bezuspešno pokušao da se ponovo uključi u Vebov profesorski život, odlučio je da se razdvoji od njega. Sa opipljivim iznenađenjem, shvatio je kako je ovde na Baliju takođe počeo da se udaljava od Bornovog identiteta, s kojim je postao veoma blisko povezan. Pomislio je na ljude koje je susreo na ostrvu - Suparvitu, porodicu koja je vodila restoran u planinama - pa čak i ovog sveštenika koga uopšte nije poznavao, ali čije su ga reči obavijale intenzivnim belim svetlom - a onda ih je uporedio sa zapadnjacima, Firtom i Vilardom. Balinežani su bili u dodiru s duhovima zemlje, razlikovali su dobro i zlo i delovali u skladu s tim. Ništa nije stajalo između njih i prirode, dok su Firt i Vilard bili stvorenja civilizacije sa svim slojevima obmane, zavisti, pohlepe. Ta suštinska dihotomija ga je podstakla na duboko razmišljanje kao ništa pre toga. Da li je želeo da bude kao Vilard ili kao Suparvita? Da li je slučajnost što žitelji Balija ne dopuštaju da stopala njihove dece dotaknu zemlju tri meseca - tačno onoliko koliko je on proveo na Baliju? Sada, prvi put u njegovom defektnom sećanju, oslobođen od svega i svih ljudi koje je poznavao, osetio se sposobnim da pogleda u sebe, a ono što je video beše neko koga nije prepoznao - ni Veb, niti Born. Osećao se kao da je Dejvid Veb bio puki san, ili neki drugi identitet koji mu je bio dodeljen, baš kao Born. Dok je klečao izvan Pećine slepih miševa, čiji su se stanovnici nemirno meškoljili, i dok je sveštenikov napev pretvarao snažnu sunčevu svetlost južne hemisfere u molitvu, razmišljao je o izmišljenom krajoliku vlastite duše, mestu čudnovato sumračnom, nalik napuštenom gradu sat pre svitanja ili pustoj morskoj obali sat nakon sumraka, mestu koje mu je izmicalo, menjajući se
poput peska. A dok je putovao kroz tu nepoznatu zemlju, postavio je sebi pitanje: Ko sam ja?
PETO POGLAVLJE Združeni tim forenzičara Agencije za nacionalnu bezbednost i Sekretarijata unutrašnje bezbednosti stigao je u Kairo a, na zaprepašćenost svih osim Soraje, na aerodromu ih je dočekao elitni odred Mohabarata, egipatske tajne policije. Članove tima i njihov prtljag smestili su u vojna vozila i odvezli kroz paklenu vrelinu, bleštavo sunce i urbani haos koji je vladao na ulicama Kaira. Turobna i utihla kolona vozila zaputila se prema pustinji jugozapadno od grada. „Naše odredište je blizu Vadi el Rajana“, reče Soraji Amun Čaltum, šef Mohabarata. Smesta ju je primetio i izdvojio iz tima kako bi sela pored njega u vozilu koje se kretalo na drugom mestu u koloni, iza teškog, oklopnog poluguseničara koji su nesumnjivo koristili da bi demonstrirali svoju moć pred Amerikancima. Za Čaltuma, vreme kao da je stalo. Kosa mu je još uvek bila gusta i tamna, a široko čelo boje bronze neizborano. Njegove kao noć crne oči, duboko usađene iznad nosa nalik orlovskom kljunu, i dalje su sevale od potisnutih emocija. Nasuprot krupnom i mišićavom telu, sa uzanim kukovima plivača ili planinara, imao je dugačke, elegantne prste pijaniste ili hirurga. Pa ipak, nešto važno se promenilo, zato što ga je sada okruživala aura jedva kontrolisane vatre. Što bi mu se više neko približio, više bi osetio drhtanje njegovog zauzdanog besa. Sada, dok je sedela pored njega, Soraja Mur je shvatila zbog čega nije kazala Veroniki Hart celu istinu: uopšte nije bila sigurna da može da se pobrine za Amuna. „Tako si ćutljiva. Nisi li uzbuđena zato što si se vratila kući?“ „Zapravo, razmišljala sam o tome kako si me poslednji put odveo u Vadi el Rajan.“ „To je bilo pre osam godina, a ja sam naprosto pokušavao da otkrijem istinu“, rekao je i zavrteo glavom. „Priznaj da si boravila u mojoj zemlji da bi prenosila tajne...“ „Ne priznajem ništa.“ „... koje su, po pravu, pripadale državi.“ Potapšao se po grudima. „ A ja sam država.“ »Le roi le veuf, promrmljala je. „Kralj to zahteva.“ Čaltum je klimnuo glavom. „Tačno tako.“ Istog trena je skinuo šake s volana i raširio ruke, obuhvatajući pustinju u koju su upravo ulazili. „Ovo je zemlja apsolutizma, Umm al-Dunya, majka univerzuma, ali ne govorim ti ništa što već i sama ne znaš. Na kraju krajeva, ti si Egipćanka, baš kao i ja.“ „Polu-Egipćanka.“ Slegnula je ramenima. „U svakom slučaju, to nije važno. Ovde sam da pomognem svom narodu da bismo otkrili šta se dogodilo tom putničkom avionu.“ „Tvom narodu.“ Čaltum je ispljunuo reči kao da mu i sama pomisao na njih ostavlja gorak ukus u ustima. „A šta je s tvojim ocem? Šta je s njegovim narodom? Da li je Amerika tako temeljno uništila divlju Arapkinju u tebi?“ Soraja nasloni glavu na naslon sedišta i sklopi oči. Znala je da mora staviti vlastita osećanja pod kontrolu, i to brzo, inače bi u suprotnom čitava misija mogla da se otrgne kontroli. Onda je osetila dodir Amunove šake na svojoj, a dlačice na potiljku joj se nakostrešiše. Gospode bože, pomislila je, nemoguće je da osećam ovo prema njemu. A potom je obli hladan znoj. Da li je ovo razlog zbog čega Veroniki nisam kazala istinu - zato što sam znala da mi, akojoj sve ispričam, nikada ne bi dozvolila da se vratim ovamo? A onda se najednom osetila ugroženom, ne zbog Amuna već zbog same sebe, zbog svojih osećanja koja su se otimala kontroli. Pokušavajući da povrati neki oblik ravnoteže, kaza: „Moj otac nikada nije zaboravio svoje egipatsko poreklo.“ „U tolikoj meri da je promenio prezime Muhamed u Mur“, reče ogorčeno Amun. „Zaljubio se u Ameriku kada se zaljubio u moju majku. Moje duboko poštovanje
Sjedinjenih Država potiče od njega.“ Čaltum je zavrteo glavom. „Zašto to prikrivaš? Bilo je to maslo tvoje majke.“ „Kao i svi Amerikanci, i moja majka je uzimala zdravo za gotovo sve što je njena država imala da ponudi. Ni najmanje nije marila za 4. jul; zapravo, otac me je vodio da gledam vatromet u park Mol u Vašingtonu, gde mi je pričao o slobodi.“ Čaltum se nasmeja ogolivši zube. „Moram da se nasmejem njego-voj naivnosti - i tvojoj. Iskreno, pretpostavio sam da imaš... recimo, pragmatičnije stanovište o Americi, državi koja s podjednakom predanošću izvozi Mikija Mausa, rat i okupatorske oružane snage.“ „Kako je samo podesno od tebe, Amune, što zaboravljaš da smo mi takođe država koja vas štiti od ekstremista.“ Čaltum zaškrguta zubima i upravo se spremao da joj odgovori, kad se vozilo, truckajući se, probilo kroz kordon njegovih ljudi naoružanih automatima, koji su masu međunarodnih novinara što su negodovali, držali podalje od mesta nesreće i zaustavilo. Soraja je prva izašla napolje, čvršće namestivši naočare za sunce na koren nosa i lagani šešir na glavu. Čaltum je bio u pravu u vezi s jednim: putnički avion se srušio s neba ni šest stotina metara dalje od jugoistočnog ruba suve rečne doline, vodenog bazena, skupa sa vodopadima, još spektakularnijeg zato što je bio okružen pustinjom. „Blagi bože“, promrmljala je kad je počela da obilazi mesto nesreće, već blokirano Amunovim ljudima. Trup aviona je bio prelomljen na dva dela, oba zakopana u pesku i među stenama nalik grotesknim spomenicima nepoznatom bogu, ali su ostale krhotine, nasilno odvojene od trupa, ležale raštrkane unaokolo u širokim krugovima, skupa sa jednim krilom, savijenim na pola poput zelene grančice. „Obrati pažnju koliko ima delova trupa“, reče Čaltum posmatrajući kako se razmeštaju članovi američkog forenzičkog tima. Pokazao je rukom dok su se kretali po periferiji mesta nesreće. „Vidiš ovde, i ovde. Takođe je jasno da se avion prelomio napola u vazduhu, a ne prilikom udara u zemlju, što je, s obzirom na konfiguraciju okolnog terena, izazvalo samo minimalnu dodatnu štetu.“ „Dakle, avion izgleda manje-više isto kao odmah nakon eksplozije.“ Čaltum je klimnuo. „Tako je.“ O Čaltumu se možda moglo svašta kazati, ali se moralo priznati da je bio prvoklasni stručnjak u svom poslu. Problem je bio u tome što je njegov posao uključivao metode isleđivanja i mučenja od kojih bi se prevrnuo stomak čak i ljudima koji su upravljali zatvorom Abu Graib. „Razmere uništenja su užasne“, rekao je. Nije se šalio. Soraja je gledala kako forenzičari oblače plastična odela i stavljaju nazuvke na obuću. Kajli, zlatokosa laborantkinja zadužena za otkrivanje eksploziva, prva je ušla sa svojim pomagačem. Onda se forenzički tim podelio na dva dela, pri čemu se prva grupa zaputila u izgorelu unutrašnjost aviona, dok je druga započela pretraživanje iskidanih ivica pokušavajući da utvrdi je li eksplozija bila unutrašnja ili spoljašnja. U drugoj grupi se nalazila Delija Trejn, Sorajina prijateljica i stručnjak za eksplozive iz Biroa za alkohol, duvan, oružje i eksploziv. Iako je Delija imala samo trideset četiri godine, bila je toliko sposobna da su je često pozajmljivali raznim saveznim agencijama za sprovođenje zakona, koji su vapili za njenim stručnim znanjem. Sa Čaltumom za petama, Soraja se zaputila u krug smrti, zaobilazeći toliko pocrnele i izobličene komade metala da je bilo nemoguće odrediti šta su uopšte nekada bili. Prilikom pomnijeg pregleda se ispostavilo da su kugle veličine ljudske pesnice nalik ledenim oblucima grada zapravo plastični delovi istopljeni u požaru. Kada je stigla do ljudske glave, zaustavila se i čučnula. Bezmalo sve dlake i najveći deo mesa su bili sprženi u prah i pepeo, a delimično otkrivena lobanja beše prošarana crnim pečatima sličnim boginjama.
Odmah pored glave, iz peska je štrčala pocrnela podlaktica, a šaka na njenom kraju je ličila na crnu zastavu koja obeležava zemlju u kojoj caruje smrt. Soraja se preznojila, i to ne samo od nepodnošljive vrućine. Otpila je gutljaj vode iz plastične flaše koju joj je pružio Čaltum, a zatim nastavila dalje. Tik ispred razjapljenih usta trupa aviona, jedan član tima forenzičara dodade njoj i Čaltumu plastična odela i nazuvke za obuću koje su, uprkos paklenoj vrućini, ipak obukli. Kada su joj se oči privikle na pomrčinu, skinula je naočare za sunce i pogledala oko sebe. Redovi sedišta su bili nagnuti pod uglom od devedeset stepeni; pod se nalazio na mestu na kom je bio levi pregradni zid dok je avion bio u uspravnom položaju, a svi putnici još uvek živi i zdravi čavrljali, smejali se, držali se za ruke, ili se budalasto svađali sve do časa u kom je nastupio konačni zaborav. Tela su bila posvuda, neka i dalje u sedištima, druga pak izbačena prilikom udara. Eksplozija je u potpunosti dezintegrisala drugi deo letelice i putnike u njemu. Zapazila je da je pripadnike američkog forenzičkog tima, kuda god da su išli, uvek pratio neko od Amunovih ljudi. Bilo bi to komično da nije bilo toliko zlokobno. Čaltum je očito rešio da ne dozvoli da iko iz tima forenzičara napravi ijedan jedini pokret, uključujući i olakšavanje u vrtoglavoj vrelini i groznom smradu prenosivih toaleta, a da on smesta za to ne dozna. „To što nema vlage radi u našu korist, dabome“, rekao je, „budući da usporava raspadanje tela koja nisu izgorela izvan svake mogućnosti identifikovanja.“ „To će biti blagoslov za njihove porodice.“ „Prirodno. Ali odista, hajde da ne okolišamo, tebi nije naročito mnogo stalo ni do putnika, niti do njihovih porodica. Ovde si da saznaš šta se dogodilo avionu: da li je za rušenje odgovoran mehanički kvar ili pak čin ekstremističkog terorizma.“ I dalje je posedovao potpuno neegipatsko umeće da pogodi suštinu stvari. Egipat je bio birokratski košmar; u zemlji se ništa nije moglo završiti, niti se mogao dobiti ijedan jedini odgovor sve dok se najmanje petnaest ljudi u sedam različitih uprava ne posavetuje i ne složi. Razmislila je na sekund kako da mu odgovori. „Bilo bi glupo da se pretvaram da je drugačije.“ Čaltum je klimnuo glavom. „Da, zato što svet želi da zna, potrebno mu je da zna. No, moje pitanje tebi je sledeće: Šta će biti potom?“ Pomislila je kako je to tipično pronicljivo pitanje. „Ne znam. Šta će se posle toga desiti ne zavisi od mene.“ Primetila je Deliju, i mahnula joj. Njena prijateljica je klimnula glavom i počela da se probija kroz krhotine i pogrbljene radnike sa baterijskim lampama ka mestu na kojem su Čaltum i ona stajali usred sparne pomrčine. „Imaš li išta da prijaviš?“, upitala je Soraja. „Tek započinjemo preliminarni pregled.“ Delijine svetle oči nakratko osmotriše Egipćanina, a zatim se vratiše na njenu prijateljicu. „Sve je u redu“, razuverila ju je Soraja. „Ako imaš bilo šta, pa makar i najobičniju spekulaciju, moram da znam.“ „Dobro.“ Delijina majka je bila Kolumbijka iz Bogote, aristokratkinja, a kćerka je uveliko nasledila vatreni temperament majčinih predaka. Koža joj je bila tamnoputa kao i Sorajina, ali tu se završavala svaka sličnost između dve žene. Delija je imala obično lice i dečački vitko telo, kratko podšišanu plavu kosu, snažne ruke i otvoreno ponašanje, koje su ljudi često pogrešno tumačili kao nevaspitanje. Delija je bila osoba s kojom je mogla da govori potpuno otvoreno i iskreno. „Nešto mi kaže da posredi nije bila bomba u avionu. Eksplozija veoma očevidno nije potekla iz prtljažnog dela.“ „Znači, šta, mehanički kvar?“ „Kajli kaže da nije“, reče Delija.
Ponovo je usledilo kratko oklevanje koje je učinilo da se Soraja oseća nelagodno. Mislila je da pritisne svoju prijateljicu, ali je onda odustala od te ideje. Moraće da pronađe način da porazgovara s njom bez prisustva Amuna koji upija svaku njihovu reč. Klimnula je glavom, a Delija se vratila nazad na posao. „Ona zna više nego što pokazuje“, reče Čaltum. „Hoću da znam šta se dešava.“ Kada je Soraja oćutala, nastavio je: „Idi i popričaj s njom. Nasamo.“ Soraja se okrenula prema njemu. „Šta će biti onda?“ Slegnuo je ramenima. „Vrati se i ispričaj mi šta ti je kazala, šta drugo?“ Bilo je veoma kasno kad je Mojra konačno mogla da napusti kancelariju. Umornom rukom je isključila CNN, koji je ostavila na televiziji s isključenim tonom otkako su procurile vesti o avionskoj nesreći u Egiptu. Incident ju je uznemirio, baš kao i mnoge zaposlene u poslu državne bezbednosti. Nije primila nijednu jedinu reč o onome što se zaista dogodilo - ni od svojih pozadinskih kanala, niti od nezvaničnih izvora, čiji su napeti odgovori bili toliko sažeti da su joj užasno išli na živce. U međuvremenu, štampa je imala tipično čudovištan dan za vežbu - reporteri na televiziji su spekulisali o mogućem terorističkom napadu. A tu čak nisu ni spadale još fantastičnije izmišljotine koje su njihovi tvorci predstavljali kao „istinu koju oni ne žele da saznate“ na hiljadama internet veb-sajtova, uključujući i otrovnu neslanu šalu, puštenu u opticaj nakon terorističkog napada 11. septembra 2001. godine, da američka vlada stoji iza incidenta kako bi pospešila vlastiti casus belli, izgovor za rat. Dok se liftom spuštala ka podzemnoj garaži, Mojrine misli su u isto vreme bile na dva mesta: ovde sa novom organizacijom koju je gradila, i s Bornom na Baliju. Zbog njegovih ozbiljnih rana još teže se razdvojila od njega. Ono što je delovalo tako jednostavno kada su u bazenu odmarališta razgovarali o njenoj budućnosti, sada je izgledalo nebulozno i na neodređeni način uznemirujuće. Ne da je osećala potrebu da brine o njemu - bog sveti zna da ne bi bila čak ni pristojna medicinska sestra - već to što je tokom večnosti kada mu je život visio o koncu, ona bila prinuđena da preispita svoja osećanja prema njemu. Mogućnost da ostane bez njega ju je ispunjavala užasom. Odnosno, pretpostavljala je da je posredi užas, budući da nikada ranije nije osetila ništa slično tome: mrklu tminu koja je gušila i pomračivala sunce u podne a zvezde u ponoć. Da li je to ljubav?, pitala se. Može li ljubav da izazove to ludilo koje prevazilazi vreme i prostor, koje joj tera srce da se širi izvan poznatih granica, koje joj pretvara kosti u žele? Koliko se samo puta u toku noći probudila iz laganog i nemirnog sna, prisiljena da ode u kupatilo i zagleda se u nepoznati odraz koji gotovo da nije prepoznavala. Osećala se kao da je neceremonijalno gurnuta u život neke druge osobe, u život koji nije ni želela ni razumela. „Ko si ti?“, pitala je iznova i iznova taj neobični odraz. „Kako si stigla ovamo? Šta želiš?“ Ni ona, niti odraz u ogledalu nisu imali odgovore na ta pitanja. U tišini noći oplakivala je gubitak one osobe koja je nekada bila, i očajavala zbog nove i neshvatljive budućnosti koja joj je poput transfuzije okupirala telo. Međutim, ujutru bi ponovo bila ona stara Mojra: pragmatična, predana poslu, nemilosrdna u regrutovanju novih članova i primeni strogih pravila koje je postavljala svojim operativcima. Naterala je svakog od njih da se zakune na vernost Hartlendu, kao da je u pitanju suverena nacija - što je Crna reka, njen glavni suparnik, već bila. Pa ipak, čim bi sunce zašlo za horizont, sumrak i nesigurnost bi prostrujali kroz nju, a misli bi joj se vratile na Borna, s kojim nije imala nikakvog kontakta otkako je tri meseca ranije otišla s Balija s telom mrtvog australijskog lutalice i papirologijom koja je identifikovala telo kao
Bornovo. Bila je to periodična bolest koju je pokupila na ostrvu: pomisao na njegovu blisku smrt bila je dovoljna da poželi pobeći i nastavi bežati. S tim što je, kuda god otišla, završavala na istom zastrašujućem mestu s kojeg je pošla, u trenutku kada je on pao na zemlju, u trenutku kada je njeno srce prestalo da kuca. Vrata lifta se otvoriše ka senkama natopljenom betonu podzemne garaže, a ona iskorači napolje s ključevima od automobila u ruci. Mrzela je ovu kasnu šetnju kroz skoro potpuno praznu garažu. Mrlje od ulja i benzina, zadah izduvnih gasova i odjeci njenih potpetica po betonu činili su da se oseća tužno i usamljeno, kao da na svetu ne postoji nijedno mesto koje može da nazove domom. U garaži je ostala svega šačica vozila; paralelne bele linije naslikane na betonu protezale su se dalje od nje i završavale na mestu gde se parkirala. Čula je ritam vlastitih koraka, videla kretanje svoje deformisane senke dok je išla od jednog četvrtastog stuba do drugog. Čuvši brundanje motora zaustavi se i, stojeći nepomično, pokušavala je da odredi odakle dopire zvuk. Iznenada se iza stuba pojavi sivi audi, s uključenim prednjim svetlima i ubrzavajući krenu prema njoj. Izvadila je iz futrole pištolj ledi hok kalibra 9 mm, spustila se u čučanj i otkočila ga. Taman se spremala da pritisne okidač, kad prozor na suvozačevoj strani kliznu naniže a audi se zaustavi praćen škripanjem guma. „Mojra!“ Savila je kolena kako bi spustila liniju pogleda. „Mojra, to sam ja, Džej!“ Zavirivši u audi, ugledala je Džeja Vestona, operativca koga je pre šest nedelja ukrala iz Hobarta, najveće prekomorske kompanije u službi vlade Sjedinjenih Država. Smesta je vratila pištolj nazad u futrolu. „Isuse, Džej, mogla sam da te upucam.“ „Morao sam da te vidim.“ Začkiljila je. „Pa, sranje, mogao si da me pozoveš.“ Odmahnuo je glavom. Lice mu je bilo zgrčeno i stegnuto od napetosti. „Mobilni telefoni su previše nepouzdani. Nisam smeo da rizikujem, ne sa ovim.“ „Pa“, rekla je, naslonivši se na okvir prozora, „šta je toliko važno?“ „Ne ovde“, odgovorio je osvrćući se krišom unaokolo. „Ne negde gde neko može da nas čuje.“ Mojra se namrštila. „Ne misliš li da si malčice previše paranoičan?“ „U opisu posla mi je da budem paranoičan, zar ne?“ Klimnula je glavom; pretpostavljala je da jeste. „Dobro, kako si...“ „Moram da ti pokažem nešto“, rekao je i potapšao džep tamno-plavog sakoa od jelenske kože, skupocenog izgleda, bačen preko suvozačevog sedišta, a zatim krenuo prema rampi koja je vodila na ulicu pre nego što je imala priliku da uđe u automobil, ili čak i da mu odgovori. Potrčala je ka svom automobilu, uključivši ga pomoću daljinskog upravljača dok je trčala. Brzo je sela za volan, zalupila vrata i ubacila menjač u brzinu. Džejov audi je čekao na vrhu rampe. Krenuo je čim ju je ugledao u retrovizoru, skrenuvši desno nakon izlaska iz podzemne garaže. Mojra pojuri za njim. Kasnovečernji saobraćaj onih koji su se vraćali kući iz pozorišta i bioskopa, bio je redak, te stoga odista nije postojao nikakav razlog da Džej prođe kroz crveno svetlo na semaforu, ali to je upravo ono što je nastavio da čini. Mojra je ubrzala kako ga ne bi izgubila iz vidika; više no jedanput je jedva izbegla vozila koja su dolazila iz poprečnih ulica, škripeći gumama po asfaltu i gnevno trubeći sirenama. Tri stambena bloka dalje od njene zgrade, za njima je krenuo pandur na motociklu.
Blesnula je dugim svetlima ka Džeju, ali on ili nije gledao ili je izabrao da je ignoriše zato što je nastavio da prolazi kroz crvena svetla na semaforima. Najedanput je videla kako pandur proleće pored, jureći ka audiju ispred nje. „Sranje“, promrmljala je, a zatim ponovo ubrzala. Razmišljala je o tome kako će objasniti ponovljene prekršaje svog operativca kada je policajac stigao do audija. Odmah potom je izvadio službeni revolver, uperio oružje pravo u prozor na vozačevoj strani automobila i dvaput pritisnuo okidač. Audi se zaneo i skrenuo. Mojra je imala svega nekoliko sekundi na raspolaganju da izbegne sudar, ali se borila sa prekomernom brzinom sopstvenog vozila. Krajičkom oka je videla kako se pandur na motociklu udaljava i odlazi poprečnom ulicom ka severu. Audi se poput klatna ludački zanjihao levo-desno na kolovozu, zakucao u nju, a ona je izgubila kontrolu nad svojim automobilom, koji se zavrteo ukrug. Silina sudara je prevrnula audi kao bubu na čvrsta, sjajna leđa. Onda je, kao da ga je potkačio čudovišni prst, Džejov automobil nastavio da se prevrće, ali ga je Mojra izgubila iz vida kada je njeno vozilo udarilo u uličnu svetiljku i naglo skrenulo prema parkiranim kolima, zakucavši se prednjim branikom i vratima. Zapljusnula ju je mećava staklenih krhotinakad se trznula napred, udarila u vazdušni jastuk a zatim silovito odbila nazad na sedište. Svet je utonuo u tamu.
***
Obazrivo penjanje preko redova sedišta bilo je nalik gacanju po zamrznutom moru s telima nasukanim na podvodnim grebenima. Najteže je bilo proći pored malih izlomljenih dečjih tela. Soraja je promrmljala molitvu za svaku od tih duša, uskraćenih za pun životni vek. Kada je stigla do Delijinog položaja, shvatila je da zadržava dah. Sada ga je ispustila u tihom šištanju, a nozdrve joj je silovito zapahnuo oštri, reski zadah istopljenih električnih instalacija, sintetičkih tkanina i plastike. Dodirnula je prijateljicu po ramenu i, imajući na umu egipatskog posmatrača, tiho joj kazala: „Hajde da prošetamo.“ Posmatrač je pošao za njima, ali je stao kad mu je Čaltum dao jedva primetni znak rukom. Napolju, pustinjsko svetlo je bilo zaslepljujuće, čak i pored naočara za sunce, ali je vrućina bila čista, suvoparni začin pustinje, a ubilačko sunce je predstavljalo dobrodošli predah od jame smrti u koju su obe upale. Vraćanje kući u pustinju, pomislila je, nalik je povratku dugo željenom ljubavniku: pesak ti nežno šapuće dok te miluje po koži. U pustinji možeš da vidiš stvari koje ti se približavaju, što je predstavljalo razlog zbog čega lažu ljudi nalik Amunu, jer pustinja uvek govori istinu, u istoriji koju prekriva i razotkriva, u kostima civilizacija sa kojih je večiti pesak sastrugao sve laži. Ljudi poput Amuna mislili su da nije dobro znati previše istine, zato što ti u tom slučaju ne ostaje ništa čemu bi se mogao nadati i u šta verovati, nijedan razlog za život. Znala je da ga razume kudikamo bolje nego što on razume nju. On je verovao u suprotno, naravno, ali to je bila korisna zabluda za koju je mogao da se drži. „Delija, šta se ovde zaista dešava?“, upitala je kada su se dobrano udaljili od stražara Mohabarata. „Ništa što bih u ovom času mogla tačno da odredim.“ Osvrnula se oko sebe kako bi se uverila da su same. Videvši da Čaltum zuri prema njima, kazala je: „Ježim se od tog čoveka.“
Soraja ih je udaljila od Egipćaninovog prodornog pogleda. „Ne brini, ne može da čuje ni reč. Šta ti je na umu?“ „Jebeno sunce.“ Škiljeći iza naočara za sunce, Delija je dlanovima zaštitila oči. „Usne će mi ispucati i oljuštiti se pre isteka noći.“ Soraja je čekala dok je sunce i dalje bleštalo na nebu, a Delijine usne nastavile da gore. „Jebiga“, rekla je Delija konačno. „Pet prema dva da nesreću nije izazvalo nešto unutar aviona.“ Ona je bila zagriženi igrač pokera; svaka situacija je naprosto bila stvar verovatnoće. „Instinkt mi govori da je u pitanju određeni eksploziv.“ „Dakle, posredi nije bio nesrećan slučaj.“ Soraji se zaledila krv u žilama. „Isključila si mogućnost bombe, stoga, šta misliš, raketa vazduh-vazduh?“ Delija slegnu ramenima. „Može biti, ali pročitala si transkript poslednjeg razgovora posade sa kontrolnim tornjem međunarodnog aerodroma u Kairu. Nisu videli nikakav znak mlaznjaka koji leti prema njima.“ „Šta je sa mogućnošću da je avion bio napadnut otpozadi, ili ispod?“ „Moguće je, ali bi se mlaznjak u tom slučaju ipak pojavio na radaru. Osim toga, sudeći prema kopilotovim rečima, video je kako prema njima leti nešto manje čak i od privatnog mlaznjaka.“ „Ali samo u poslednjem trenutku. Eksplozija se odigrala pre nego što je imao vremena da opiše šta je ugledao.“ „ Ako si upravu, onda je izgleda u pitanju projektil zemlja-vazduh.“ Delija klimnu glavom. „Ako budemo imali sreće, crna kutija će biti neoštećena, a njen instrument za beleženje će nam možda pokazati nešto više.“ „Kada?“ „Videla si kakvo je unutra rasulo. Proći će izvesno vreme pre nego što ustanovimo hoćemo li uopšte moći da dođemo do crne kutije.“ Soraja reče suvim, zlokobnim šapatom vrelog vetra koji preoblikuje peščane dine: „Raketa zemlja-vazduh u igru bi uvela čitav univerzum veoma ružnih mogućnosti.“ „Znam“, uzvrati Delija. „Kao što je umešanost, bilo posredna bilo neposredna, egipatskih vlasti.“ Soraja nije mogla da se suzdrži a da se ne okrene i ne pogleda prema Čaltumu. „Ili Mohabarata.“
ŠESTO POGLAVLJE Mojru je probudilo kucanje majčinog srca. Bilo je glasno poput zidnog sata sa klatnom i plašilo ju je. Nekoliko trenutaka je ležala u jarosti tmine i ponovo proživljavala nejasne zvuke i pokrete kad su bolničari došli i odveli njenu majku u bolnicu, sve viđeno kroz koprenu od suza. To je bio poslednji put da je videla svoju majku živu. Nikada nije dobila priliku da se oprosti od nje; umesto toga, poslednje reči koje je uputila majci bile su: „Mrzim te iza dna duše. Zašto ne nestaneš iz mog života!“ A sada, tako iznenada, majka joj je bila mrtva. Mojri je tada bilo samo sedamnaest godina. Onda je osetila bol i zavrištala. Kucanje je bilo stvarno; bio je to, zapravo, zvuk prezagrejanog motora koji se hladio. Nečije ruke su je grabile, sekle sigurnosni pojas i izduvani vazdušni jastuk. Kao u snu, osetila je kako joj se telo pokreće, a sila gravitacije joj vuče nadole ramena i stomak. Činilo joj se kao da joj glava puca; bila joj je muka od bola. Onda se, uz tresak koji je odzvanjao kroz vatu u njenim ušima, obrela izvan čeličnog kaveza. Osetila je noćni vazduh na obrazima, a glasovi oko nje su zujali poput razjarenih insekata. Njena majka... čekaonica bolnice koja zaudara na sredstva za dezinfekciju i očajanje... prizor voštane lutke u otvorenom mrtvačkom kovčegu, zastrašujuće zbog neljudskog odsustva pokretljivosti... na groblju, žućkasto nebo koje vonja na dim od uglja i tugu... zemlja koja guta mrtvački kovčeg poput zveri koja sklapa čeljusti... grumenje sveže iskopane zemlje vlažno od kiše i suza... Svest joj se polako vratila, nalik izmaglici koja puzi preko močvare, a onda, iznenadno, poput uključivanja reflektora, potpuno se osvestila. Probudivši se iz sna, znala je gde se nalazi i šta se dogodilo. Osećala je blizinu smrti, i znala da ju je za dlaku izbegla. Svaki udisaj vazduha joj je pekao pluća, ali je bila živa. Promrdala je prste na rukama i nogama. Svi su bili na broju; svi su se pomerali. „Džej“, kazala je u lice bolničara nagnutog iznad nje. „Da li je Džej dobro?“ „Ko je Džej?“, upita glas izvan njenog vidnog polja. „Nije bilo nikoga drugog s vama u kolima.“ Bolničar je imao ljubazno lice. Izgledao je premlado za ovakvu vrstu posla. „Ne u mojim kolima“, uspela je da izusti. „U automobilu ispred mene.“ „Oh, Isuse“, začula je glas sa strane. Ljubazno lice iznad nje se smračilo od žalosti. „Vaš prijatelj... Džej. Nije se izvukao.“ Suze potekoše iz Mojrinih očiju. „Oh, dođavola“, kazala je. „Oh, prokletstvo.“ Ponovo su počeli da rade oko nje a ona reče: „Želim da sednem.“ „To ne bi bila dobra ideja, gospoja“, kaza mladić s ljubaznim licem. „U šoku ste i...“ „Sešću“, reče Mojra, „s vašom pomoći ili bez nje.“ Dok su je ruke bolničara pridržavale ispod pazuha, uspravila se u sedeći položaj. Nalazila se na ulici, nedaleko od svog automobila. Kad je pokušala da se osvrne oko sebe, štrecnula se od bola a ispred očiju joj zasvetluca. „Pomozite mi da ustanem“, procedi kroz stegnute zube. „Moram da ga vidim.“ „Gospođo.. „Jesam li nešto slomila?“ „Niste, gospoja, ali...“ „Onda mi pomozite da, jebeno, ustanem!“ Sada ih je bilo dvojica, a drugi bolničar je, neverovatno, izgledao još mlađe od prvog.
„Da li si ti uopšte dovoljno star da se briješ?“, upitala ga je dok su je podizali sa asfalta. Kolena su joj zaklecala i skoro se stropoštala, a kako ju je preplavio talas vrtoglavice morala je da se čitav minut naslanja na njih. „Gospoja, beli ste kao kreč“, reče mladić ljubaznog lica. „Zaista mislim...“ „Molim te, ne zovi me gospoja. Zovem se Mojra.“ „Panduri će stići ovamo za koji minut“, kaza tiho drugi bolničar. Osetila je mučninu u stomaku. Mladić ljubaznog lica joj se ponovo obrati: „Mojra, ja sam Dejv, a moj kolega se zove Erl. Policajci će želeti da te pitaju šta se desilo.“ „Upravo je policajac izazvao sve ovo“, reče Mojra. „Šta?“, upita Dejv. „Šta si rekla?“ „Želim da vidim Džeja.“ „Verujte mi“, kaza joj Erl, „ne želite.“ Mojra je spustila ruku kraj boka i potapšala pištolj ledi hok. „Ne zajebavajte se sa mnom, momci.“ Bez ijedne jedine reči su je odveli niz ulicu. Asfalt je bio prekriven delovima slupanog automobila i svetlucavim krhotinama razbijenih prozora i farova. Pored užasne olupine audija ugledala je vatrogasni kamion i kola hitne pomoći. Niko nije mogao da preživi taj sudar. Sa svakim narednim korakom, snaga i samopouzdanje su joj rasli. Bila je izubijana i u modricama, najverovatnije, kao što su joj bolničari kazali, u stanju šoka, ali inače neozleđena. Imala je sreće koliko je teška. Pomislila je na skulpturu duha svinje sa Balija, koja mora da ju je još uvek štitila. „Evo ih dolaze plavci“, reče Erl. „Misli na policajce“, prevede joj Dejv reči svoga kolege. „Momci“, kazala im je Mojra, „moram da provedem nekoliko minuta nasamo sa svojim prijateljem, a panduri mi to neče dozvoliti.“ „Ni mi ne bismo trebali“, reče s oklevanjem Dejv. „Ja ću sepobrinuti za ove tutumrake.“ Erl je otišao da ih presretne. „Budi pažljiv.“ Dejv ju je čvršće stegao kad se zateturala bez Erlove podrške s druge strane. Udahnula je duboko nekoliko puta kako bi izbistrila misli i umirila telo. Znala je da ima vrlo malo vremena na raspolaganju pre nego što panduri razveju kakvu god dimnu zavesu Erl uspe da izmisli. Mimoišli su skoro neprepoznatljivu olupinu audija. Duboko je udahnula, smirila se, a onda su se našli pored onoga što je ostalo od Džeja Vestona. Telo je više nalikovalo grudvi mlevenog mesa negoli ljudskom biću. „Kako ste, za ime sveta, uspeli da ga izvadite iz olupine?“ „Pomoću hidraulične spasilačke naprave. U ovom slučaju, nije mnogo koristila.“ Dejv joj je pomogao da čučne pored leša, a zatim ju je pridržao kada je sledeći talas vrtoglavice zapretio da je obori na zemlju. „Zbog ovoga bih mogao da dobijem otkaz“, rekao je. „Opusti se. Moji prijatelji će te zaštititi.“ Pogledom je prešla preko svakog centimetra trupa koji je nekada bio Džej. „Isuse, ništa nije moglo da preživi ovu havariju.“ „Šta tražiš?“ „Volela bih da znam, ali njegov sako...“ Dejv je posegnuo rukom nadole i izvukao nešto ispod olupine. „Misliš li na ovo?“ Srce joj je brže zalupalo. Bio je to Džejov tamnoplavi sako od jelenske kože, nekim čudom neoštećen izuzev nekoliko nagorelih delova na rukavima. Zaudarao je na dim i sprženu kolonjsku vodu. „Verovala ili ne, ovakve stvari se dešavaju non-stop“, reče Dejv. Namerno se postavio
između Mojre i dvaju policajaca, koji su se sada progurali pored Erla, nakon što su im dozlogrdile njegove nerazumljive medicinske baljezgarije. „Stalno nalazimo predmete novčanike, ključeve, kačkete, kondome - ne bi poverovala šta sve ne - ubukvalno ganc novom stanju, izbačene iz najužasnijih olupina.“ Mojra ga je napola slušala, dok su njeni spretni prsti pretraživali unutrašnje i spoljašnje džepove sakoa. Tablete protiv bolova u želucu, dve gumice za brisanje, spajalica, lanena maramica. U unutrašnjim džepovima nije bilo niti novčanika niti bilo kakvih isprava, što je predstavljalo standardnu operativnu proceduru. Za slučaj da upadne u nevolju, ili da mu je potrebno odobrenje za telefonski poziv. Novac je bio negde na njemu, sada potpuno izgoreo. Međutim, pronašla je Džejov mobilni telefon i uzela ga baš u trenutku kada je Dejv ustao da presretne policajce. Upravo se spremala da odustane od pretrage, kad je ođjednom spazila olabavljeni končić na jednom unutrašnjem šavu sakoa. Po-kidavši ga, napravila je neveliku rupu iz koje je iščeprkala USB disk sa fleš-memorijom kapaciteta dva gigabajta. Začuvši bat koraka iza leđa, načinila je znak krsta preko Džejovog tela i, dok ju je Dejvova snažna ruka držala za lakat, ustala da se suoči sa zamornim pitanjima policajaca. Pitanjima koja su, kako se ispostavilo, bila onoliko zamarajuća i tupoglava kao što je predvidela, ali, ako ništa drugo, ona se barem poslednja smejala zato što je, kada su joj panduri po treći put postavili ista pitanja, izvadila legitimaciju Centralne obaveštajne, nakon čega su smesta zaćutali. Dejv i Erl su se jedva suzdržali da im se ne nasmeju u lice. „Što se tiče tog saobraćajnog policajca“, rekla je Mojra. „Moram da znam ko je on. Već sam vam dvaput kazala, iako mi niste poverovali, da je ispalio hitac kroz bočni prozor audija koji je vozio gospodin Veston.“ „A vi tvrdite da je gospodin Veston radio za vas?“ Na znački višeg od dvojice pandura je pisalo ime: Severin. Kada mu je odgovorila potvrdno, Severin je klimnuo glavom svom partneru, koji se udaljio nekoliko koraka da bi telefonirao. „Zašto ste klečali pored trupa gospodina Vestona?“, upitao je Severin. Možda je samo ubijao vreme, zato što je video šta je uradila i već joj je dvaput postavio isto pitanje. „Molila sam se za dušu svog pokojnog prijatelja.“ Severin se namrštio, mada je klimnuo glavom, verovatno iz saosećanja. Potom je trznuo glavom prema Dejvu i Erlu. „Ovi lakrdijaši nisu smeli da vas puste blizu vašeg prijatelja. Ovo je mesto zločina.“ „Da, toliko sam shvatila.“ Severin se sve više mrštio, ali joj je priroda njegovih misli ostala misterija, budući da se njegov partner utom vratio do njih. „Evo ga šut u prepone“, rekao je šaljivim tonom. „Ni u saobra-ćajnom, niti u bilo kom drugom policijskom odeljenju ne postoji izveštaj o policajcu na motociklu, što se toga tiče, nigde u bližoj okolini u datom vremenskom okviru.“ „Grom i pakao.“ Mojra je izvadila mobilni telefon, ali pre nego što je mogla da obavi poziv, prišla su im dva muškarca. Nosili su identična tamna odela, ali su imali vojničko držanje pripadnika Agencije za nacionalnu bezbednost. Znala je da je u nevolji čim su pokazali detektivima svoje legitimacije. „Odavde mi preuzimamo slučaj, momci“, reče Tamno odelo broj jedan, dok je njegov partner bledo i neusredsređeno gledao u pandure. Dok su se policajci udaljavali, Tamno odelo broj jedan je sa umešnošću profesionalnog džeparoša zavukao ruku u Mojrin džep. „Ja ću to uzeti, gospođice Trevor“, rekao je, držeći Džejov mobilni telefon između vrhova zdepastih
prstiju. Pokušala je da uzme natrag telefon, ali ga je Tamno odelo broj jedan izmakao izvan njenog domašaja. „Hej, to je vlasništvo moje kompanije.“ „Žao mi je“, reče Tamno odelo broj jedan, „ali ovo je zaplenjeno kao predmet od izuzetne važnosti za nacionalnu bezbednost.“ Pre nego što je Mojra mogla da izusti ijednu jedinu reč, uhvatio ju je za ruku. „A sada budite ljubazni i pođite s nama.“ „Šta?“, reče Mojra. „Nemate pravo da radite ovo.“ „Plašim se da imamo“, reče Tamno odelo broj jedan, a njegov partner joj je stao s druge strane. Držao je Džejov mobilni telefon visoko iznad glave. „Remetili ste mesto zločina.“ Dok su je odvodili, Dejv zakorači prema njoj. „Sklanjaj se s puta!“, brecnu se Tamno odelo broj dva. Činilo se kao da je njegov oštri ton iznenadio bolničara, koji se spotakao ka Mojri, promumlao izvinjenje a zatim se užurbano udaljio. Sada joj se pogled na scenu promenio tako da je mogla da vidi čoveka koji je stajao iza dvojice agenata Agencije za nacionalnu bezbednost. Bio je to Noa, koji je zurio u nju s vučjim osmehom. Uzeo je Džejov mobilni telefon od agenta i stavio ga u unutrašnji džep sakoa. Dok se udaljavao, kaza: „Ne možeš reći da te nisam upozorio.“ Born se motociklom, koji je iznajmio doktor Firt, odvezao u planine istočnog Balija sve do podnožja Pura Lempujanga, kompleksa hramova zmaja. Tu se parkirao praćen budnim pogledom sićušnog čuvara u platnenoj stolici, senkom drveta zaštićenog od žestokog sunca. Kupivši flašu vode na jednoj od tezgi koje su usluživale hodočasnike i radoznale turiste, krenuo je uz strmi uspon, umotan u tradicionalni sarong s širokim pojasom. Sveštenik u Pećini slepih miševa nije video Suparvitu, premda je čuo za njega, ali kad mu je Born ispričao za san koji mu se iznova javljao, sveštenik je istog trena identifikovao stepenište sa zmajevima kao ono koje pripada glavnom hramu u kompleksu Pura Lempujang. Born ga je ostavio pošto je dobio detaljno uputstvo kako da stigne do kompleksa hramova visoko na planini Lempujang. Nije mu trebalo dugo da stigne do prvog hrama, jednostavne građevine u podnožju strmih stepenica koje su vodile nagore prema drugom hramu. Kada je stigao do složeno isklesane kamene kapije, žiganje u grudima se pretvorilo u bol koji ga je prisilio da stane. Dok je gledao kroz nadsvođeni prolaz, video je tri stepeništa, još strmija od onih kojima se upravo popeo. Čuvalo ih je šest ogromnih kamenih zmajeva, čija su vijugava, krljuštima prekrivena tela talasasto pratila stepenike, služeći kao ograde. Sveštenik ga nije pogrešno uputio. Ovo je bilo mesto iz njegovog sna, mesto na kome se nalazio kada je video kako se figura uokvirena nadsvođenim prolazom okreće ka njemu. Okrenuvši se, zagledao se kroz nadsvođeni prolaz ka prizoru od koga zastaje dah, svetoj planini Agung, čiji se plavičasti i magloviti kupasti oblik, okružen oblacima, uzdizao put neba u svoj svojoj monumentalnoj moći. Privučen stepenicama sa zmajevima, Born je nastavio da se penje. Zaustavivši se na pola puta, okrenuo se da pogleda nazad ka nadsvođenoj kapiji. Tamo se nalazio vulkan uokviren uzdignutim zubima koji su tvorili ulaz. Srce mu je preskočilo otkucaj kada je ugledao figuru ocrtanu naspram obrisa planine Agung. Protiv volje je zakoračio nadole, a onda razabrao da je figura zapravo devojčica u crveno-žutom sarongu. Devojčica se lagano i spretno okrenula, kako to obično čine deca sa Balija, i naglo nestala s vidika, iza sebe ostavljajući samo sunčevu svetlost
protkanu česticama prašine. Nastavivši uspon, uskoro je stigao do proplanka ispred glavnog hrama. Šačica ljudi je stajala raštrkana tu i tamo. Jedan čovek je klečao i molio se. Born je besciljno lutao između građevina prekrivenih gustim rezbarijama, osećajući se kao da pluta, kao da je najednom zakoračio u svoj san, svoju prošlost, kao stranac koji se vraća na poznato, ali zaboravljeno mesto. Želeo je da ovo mesto izazove bilo kakvu reakciju u njemu, ali nije, što mu je išlo na živce. Njegovo iskustvo sa ovakvom vrstom amnezije je bilo takvo da su neko ime, prizor ili miris često podsticali povratak izgubljenog sećanja na neko mesto ili osobu. Zašto je bio na Baliju? Boravak na ovom mestu o kojem je već mesecima sanjao trebalo je da oslobodi sećanja zarobljena u bezdanu njegovog uma. Međutim, ta sećanja su bila nalik ribi listu na peskovitom dnu mora - tom čudnovatom stvorenju sa dva oka na levoj strani tela i nijednom na desnoj - ili su oba bila tamo, ili nijedno. Čovek na kolenima je završio molitvu. Ustao je i, kad se okrenuo, Born je smesta prepoznao Suparvitu. Dok mu je srce bubnjalo u grudima, prišao je mestu na kojem je Suparvita stajao i zamišljeno gledao u njega. „Dobro izgledaš“, rekao mu je Suparvita. „Preživeo sam. Mojra misli da tebi treba da zahvalim za to.“ Iscelitelj se nasmešio i na trenutak zagledao mimo Borna, u hram iza njegovih leđa. „Vidim da si pronašao komadić svoje prošlosti.“ Born se okrenuo i takođe pogledao u hram. „I ako jesam“, rekao je, „nemam blage veze šta je to.“ „Pa ipak, došao si ovamo.“ „Sanjam o ovome mestu otkako sam stigao na Bali.“ „Čekao sam te, a moćni entitet koji te vodi i štiti doveo te je ovamo.“ Born se ponovo okrenuo prema Suparviti. „Šiva? Ali Šiva je bog uništenja.“ „I preobražaja, takođe.“ Podigao je ruku, pokazujući da bi trebalo da prošetaju. „Pričaj mi o svom snu.“ Born se osvrnuo oko sebe. „U snu stojim na ovom mestu i kroz nadsvođeni ulaz gleđam unazad prema planini Agung. Iznenada, tamo se pojavljuje silueta neke osobe. Okreće se i gleda u mene.“ „A zatim?“ „Zatim se probudim.“ Suparvita je polako klimnuo glavom, kao da je donekle očekivao takav odgovor. Prešli su čitavu širinu proplanka ispred hrama, a sada su stigli do zone tikispred ulaznih vrata. Ugao pod kojim je padala svetlost bio je potpuno isti kao u njegovom snu, a Born je blago zadrhtao. „U snu si video osobu s kojom si bio ovde“, reče Suparvita. „Ženu po imenu Holi Mari Moro.“ Ime mu je zvučalo neođređeno poznato, ali nije mogao da ga poveže s licem. „Gde je ona sada?“ „Plašim se da je mrtva.“ Suparvita je pokazao rukom na prostor između dva stuba ulaznih vrata prekrivena gustim rezbarijama. „Bila je tamo, baš kao u tvom snu, a onda je nestala.“ „Nestala?“ „Pala je.“ Suparvita se okrenuo ka njemu. „Ili ju je neko gurnuo.“
SEDMO POGLAVLJE „Gospode na nebesima, ovde je vrelije nego u paklu, čak i bez ovih zaštitnih odela.“ Delija je obrisala znoj s lica. „Dobre vesti. Pronašli smo crnu kutiju.“ Soraja je, stojeći sa Amunom Čaltumom u jednom od šatora koje su njegovi ljudi razapeli nadomak mesta nesreće, bila zahvalna na njenoj upadici. Boravak sa Amunom u tako skučenom prostoru dovodio ju je u stanje prenadraženosti. To što je u njihovom odnosu postojalo toliko mnogo slojeva - profesionalnih, ličnih, etničkih - bilo je dovoljno teško, ali su njih dvoje takođe bili (ne) prijatelji, tobože na istoj strani, ali ispod površine zapravo žestoki suparnici u potrazi za obaveštajnim podacima, radeći za režime sa veoma različitim agendama. Stoga je njihov ples bio složen, često u tolikoj meri da se od njega čoveku zavrti u glavi. „Šta ti to govori?“, upita Čaltum. Delija mu uputi jedan od svojih zagonetnih pogleda. „Tek smo počeli da sa instrumenata analiziramo očitavanja neposredno pre pada letelice, ali sudeći po razgovoru u pilotskoj kabini, jasno je kao dan da posada nije videla nikakav avion. Međutim, kopilot je u poslednjim sekundama života video nešto. Nešto malo, što je munjevito letelo prema njima.“ „Projektir, reče Soraja gledajući u Amunovo lice. Zapitala se da li je on to već znao. Jeste, ako je egipatska tajna policija bila umešana u incident. No, Čaltumovo tamnoputo lice je ostalo ravnodušno. Delija je klimnula glavom. „U ovoj fazi istrage, raketa zemlja-vazduh mi deluje kao najverovatniji scenario." „Dakle“, kaza Čaltum na arapskom jeziku i pre nego što je Delija napustila šator, „čini se da nas Sjedinjene Američke Države ipak ne štite od ekstremista, na kraju krajeva.“ „Mislim da bi za oboje bilo bolje da počnemo sa otkrivanjem ko je odgovoran“, kazala je Soraja, „umesto da upiremo prstima, zar ne?“ Čaltum ju je trenutak-dva pomno posmatrao, a zatim je klimnuo glavom, nakon čega su se povukli u suprotne strane šatore kako bi obavestili svoje pretpostavljene o razvoju situacije. Koristeći satelitski telefon Tifona koji je ponela sa sobom, Soraja je pozvala Veroniku Hart. „To su loše vesti“, rekla je Hartova sa mesta udaljenog pola Zemljine kugle. „U stvari, to su najgore moguće vesti.“ „Mogu samo da zamislim šta će Halidej uraditi s njima.“ Dok je Soraja govorila, pretpostavila je da Čaltum egipatskom predsedniku prenosi istovetne informacije koje im je maločas saopštila Delija. „Zašto se loše stvari dešavaju dobrim ljudima?“ „Zato što je život haotičan, a haos ne može da razlikuje dobro i zlo.“ Usledila je kratkotrajna pauza pre nego što je Hartova nastavila da govori. „Ima li ikakvih vesti o DPG-u?“ Mislila je na iransku domaću pobunjeničku grupu. „Još uvek ne. Imamo pune ruke posla sa istraživanjem uzroka pada aviona. Prizor je užasan, a uslovi za rad su gotovo nepodnošljivi. Osim toga, nisam provela ni tri minuta nasamo otkako sam stigla.“ „To ne može da čeka“, rekla je odlučno Hartova. „Otkrivanje podataka o iranskoj pobunjeničkoj grupi je tvoja primarna misija.“ ***
„Vas dvoje ste došli k meni“, rekao je Suparvita. „Holi je bila izu-zetno uzrujana, ali nije htela da mi kaže zašto.“ Born se zagledao nadole u ponor gde mora da je završilo Holino telo, gde je njegov novi početak ležao skršen u paramparčad. Zašto je bio toliko glup da pomisli kako mu je prošlost mrtva i sahranjena kada je čak i ovde, u ovom zabačenom delu sveta, postojala kao jaje koje čeka da se izleže? Još jedan komadić njegove prošlosti, još jedna smrt. Zbog čega je uvek povezan s gubitkom nečijeg života? Nastavio je da zuri naniže niz tri strma stepeništa sa talasastim ogradama u obliku kamenih zmajeva. Pokušao je da se priseti toga dana: da li je pohitao na ovo mesto, da li je žena već bila krvava hrpa mesa dok je trčao uz stepenice? Naprezao se da se seti bilo čega u vezi sa incidentom, ali mu je um obavijala siva magla, čvrsta poput kamenih zmajeva, žestokih i neumoljivih čuvara hrama. Da li ga je magla štitila od užasnog događaja na ovom mestu? Bol u grudima, njegov stalni pratilac nakon ranjavanja, pojačao se i proširio na čitav torzo. Lice mora da mu je posivelo, zato što mu je Suparvita kazao: „Ovuda.“ Udaljili su se od nadvratnika, dalje od bezdana prošlosti, i vratili natrag na čistinu ispred hrama u prohladnu senku visokog zida na kojem je bila uklesana scena bitke između armije demona i lokalnih duhova zmajeva. Born je seo i otpio gutljaj vode. Iscelitelj je stajao, ruku prekrštenih na grudima, i strpljivo čekao. Borna je to podsetilo na ono što mu se toliko dopadalo kod Mojre - nije bilo nepotrebne galame ili povlađivanja, već samo otvorenih i staloženih reakcija. Suparvita je konačno kazao: „Došao si ovamo zbog Holi. Pretpostavljam da je čula za mene.“ Dok je duboko i sporo udisao, boreći se protiv bola, Born reče: „Ispričaj mi šta se dogodilo.“ „Senka je bila na njoj, kao da je na ovo mesto sa sobom donela nešto strašno.“ Šamanove vodnjikave oči su nežno posmatrale Bornovo lice. „Oduvek je bila mirna, rekla je. Ne, to je pogrešna reč - bolje je reći flegmatična. Ali je sada bila prestrašena. Budila se noću, štrecala se na svaki šum, grizla je nokte do korena. Kazala mi je da nikada ne sedi pored prozora. Kada biste otišli u restoran, insistirala je na tome da sedite za stolom u zadnjem delu, odakle je imala pogled na čitavu prostoriju. Onda si ti rekao da čak i u polumraku možeš da vidiš kako joj se ruke tresu. Pokušavala je da to sakrije tako što bi krvnički stezala čašu, ali ti bi to ipak primetio kada bi se mašila za viljušku ili od sebe odgurnula tanjir s nedirnutom hranom.“ Tiho brundanje avionskog motora je nakratko prekinulo cvrkutanje ptica. Onda je čistinom ponovo zavladala tišina. Na padini obližnje planine, na periferiji pirinčanih polja, vatra je polako zamirala a ka nebu su se vijorili tanki pramenovi dima. Born se primirio. „Možda su joj iz nekog razloga oslabili živci.“ Iscelitelj je nesigurno klimnuo glavom. „Moguće. No, mogu da ti kažem kako je njen strah poticao iz stvarnog izvora. Mislim da si i ti to znao, takođe, zato što joj nisi povlađivao, naprotiv, davao si sve od sebe da joj pomogneš.“ „Znači, možda je bežala od nečega ili nekoga. Šta se onda desilo?“ „Pročistio sam je“, reče Suparvita. „Bila je upetljana u mrežu demona.“ „Pa ipak je umrla.“ „Baš kao i ti - skoro.“ Born je pomislio na Mojrino insistiranje da posete iscelitelja; pomislio je na Suparvitinu rečenicu Sve ovo se dogodilo ranije, i desiće se ponovo. Smrt je u stopu pratila život. „Hoćeš da
kažeš kako su ta dva incidenta nekako povezana?“ „To nije verovatno.“ Suparvita je seo pored Borna. „Međutim, Šiva je tada bio ovde, a Šiva je i sada ovde. Ignorišemo te znakove koji nas upozoravaju da smo u opasnosti.“ Čovek je bio poslednji pacijent koga je doktor Bendžamin Firt trebalo da primi toga dana. Bio je to visoki i strahovito mršavi Novozelanđanin, žućkaste boje kože, s grozničavim očima. Nije dolazio iz Mangisa ili nekog drugog obližnjeg sela - sasvim malog područja - zato što ih je Firt sve odreda poznavao. Neznanac mu je ipak delovao poznato, a kada se predstavio kao Ijan Bouls, Firt se setio da je dolazio dva-tri puta u toku proteklih nekoliko meseci i žalio se na strahovite glavobolje. Danas se požalio na bolove u stomaku i crevima, pa mu je Firt rekao da legne na sto za preglede. Dok mu je merio temperaturu, puls i krvni pritisak, upitao ga je: „Kako tvoje migrene?“ „Dobro“, odgovorio je Bouls odsutno, a zatim nešto usredsređenijim glasom dodao: „Bolje sam.“ Nakon što mu je opipao stomak i abdomen, Firt reče: „Ne primećujem da ti išta fali. Uradiću test krvi, i za nekoliko dana...“ „Potrebna mi je jedna informacija“, tiho izusti Bouls. Firt se sledio. „Molim?“ Bouls se zagledao u tavanicu kao da pokušava da odgonetne promenljive obrasce svetlosti. „Zaboravite na vampirske taktike, doktore, zdrav sam kao dren.“ Doktor je zavrteo glavom. „Ne razumem.“ Bouls je uzdahnuo. Potom se tako naglo uspravio u sedeći položaj da se Firt štrecnuo. Ščepao je doktorov zglob u strahovito snažan stisak. „Ko je pacijent koga lečite poslednja tri meseca?“ „Koji pacijent?“ Bouls coknu jezikom. „Hej, doco, nisam došao ovamo zarad svog zdravlja.“ Nacerio se. „Ovde skrivaš nekog pacijenta, a ja želim da znam nešto o njemu.“ „Zašto? Šta se to tebe tiče?“ Novozelanđanin mu je žestoko cimnuo zglob, privukavši ga bliže k sebi. „Ovde neometano vršiš lekarsku praksu, ali svim dobrim stvarima kad-tad dođe kraj.“ Glas mu se spustio do šapata. „A sad me slušaj, idiote. Policija Perta traga za tobom zbog ubistva iz nehata.“ „Bio sam pijan“, prošaputa Firt. „Nisam znao šta radim.“ „U alkoholisanom stanju si operisao pacijenta, doco, a on ti je umro na stolu. Ukratko, to je to.“ Nasilno ga je prodrmusao. „Zar ne?“ Doktor je sklopio oči i prošaputao: „Da.“ „Dakle?“ „Nemam ništa da ti kažem.“ Bouls se pomerio kako bi sišao sa stola za preglede. „U tom slu-čaju, odoh do pandura, druškane. Oprosti se sa životom.“ Firt, pokušavajući da se izmigolji, reče: „Ne znam ništa.“ „Nikada ti nije rekao kako se zove, jelda?“ „Adam“, reče Firt. „Adam Stoun.“ „Tako je rekao da se zove? Adam Stoun.“ Firt je klimnuo glavom. „Uverio sam se u to kada sam mu video pasoš.“ Bouls je zavukao šaku u džep, a zatim izvadio mobilni telefon. „Doco, evo šta moraš da uradiš ako želiš da ostaneš izvan rešetaka.“ Pružio mu je telefon.
„Nabavi mi fotografiju tog Adama Stouna. Dobru, jasnu fotku njegovog lica.“ Firt je liznuo usne. Usta su mu bila toliko suva da je jedva mogao da govori. „Ako to učinim, ostavićeš me na miru?“ Bouls je namignuo. „Možeš se kladiti u to, doco.“ Firt je sa osećanjem praznine u grudima uzeo mobilni telefon. Šta je drugo mogao da uradi? Nije znao kako da se ophodi sa ovakvim ljudima. Pokušao je da se uteši saznanjem kako mu makar nije otkrio pravo ime Džejsona Borna, ali će njegov gest postati besmislen čim ovom čoveku bude predao Bornovu fotografiju. Bouls je skočio sa stola na zemlju, ali je i dalje čvrsto stezao Firtov zglob. „Nemoj da ti na pamet padnu kojekakve glupave ideje, doco. Ispričaš li bilo kome za naš dogovor i, sigurno kao što stojim ovde, neko će ti metkom prosvirati mozak, kapiraš?" Firt je mehanički klimnuo glavom. Kroz telo mu se proširilo mrtvilo, prikovavši ga u mestu. Bouls ga je konačno pustio. „Drago mi je što si imao vremena da me pregledaš, doco“, rekao je glasno, za slučaj da ima nekoga u blizini. „Znači, vidimo se sutra u isto vreme. Dotad ćeš imati gotove rezultate, zar ne?“
OSMO POGLAVLJE Područje Nagorno Karabah se nalazi zapadno od Azerbejdžana i predstavlja oblast oko koje se lome koplja još otkako je Josif Staljin pokušao da taj deo nekadašnjeg Sovjetskog Saveza etnički očisti od Jermena. Za Arkadina, prednost smeštanja udarnog odreda u Azerbejdžan sastojala se u tome što se zemlja graničila sa severozapadnim delom Irana. Prednost odabira tog određenog područja je bila trostruka: posredi je bio planinski teren, sličan onome u Iranu; oblast je bila retko naseljena; a meštani su ga poznavali zato što je tamo boravio desetak puta dok je za račun Dmitrija Maslova, a kasnije i Semjona Ikupova, prodavao poluautomatske puške, granate, raketne bacače, i tako dalje, jermenskim plemenskim vođama koji su vodili neprestani gerilski rat protiv azerbejdžanskog režima, baš kao nekada protiv Sovjeta, sve do pada sovjetskog carstva. Arkadin je u zamenu za oružje dobijao pakete braonkastog morfijuma izvanrednog kvaliteta, koje je zatim kopnom prenosio do lučkog grada Bakua, gde su drogu utovarivali na trgovački brod, koji ju je preko Kaspijskog mora prevozio u Rusiju. Sve u svemu, Nagorno Karabah je bilo najbezbednije mesto koje je mogao da pronađe. Njegovi ljudi i on će ovde biti ostavljeni na miru, a jermenski gorštaci će ga štititi svojim životima. Bez oružja koje su im nabavili Arkadin i ljudi za koje je radio, jermenski gorštaci bi bili poraženi i satrti u suvu crvenkastu prašinu svoje domovine, istrebljeni poput gamadi. Jermenska etnička plemena su se naselila između reka Kura i Araks još u vreme Rimskog carstva i ostala su tamo sve do dana današnjeg. Arkadin je razumeo njihov žestoki rodoljubivi ponos, zbog čega je zaključio da je Nagorno Karabah pravo mesto odakle bi mogao da otpočne trgovinu oružjem. To je, takođe, bio politički pronicljiv potez. Budući da je oružje koje je prodavao jermenskim plemenima pomagalo u destabilizaciji Azerbejdžana i na taj način grubo guralo zemlju natrag u orbitu Moskve, Kremlj nije imao ništa protiv da zažmuri na jedno oko i da svoj prećutni pristanak trgovini oružjem. A sada će se ovde obučavati njegova udarna sila. Stoga, teško da je predstavljalo ikakvo iznenađenje to što su ga, kada je stigao, jermenske plemenske starešine pozdravile kao osvajača heroja. Ne da je taj povratak kući bio jednostavno prijatan; ništa u Arkadinovom životu nije bilo jednostavno. Možda se pogrešno sećao krajolika, ili se pak nešto u njemu promenilo. Bilo kako bilo, čim se dovezao u podružje Nagorno Karabaha osetio se kao da su ga zavitlali natrag u Nižnji Tagil. Logor je bio postavljen tačno u skladu s njegovim uputstvima: oko velikog dvorišta ukrug je bilo podignuto deset šatora od kamuflažnog materijala. Ka istoku se nalazila pista gde je sleteo njegov avion. Na drugom kraju logora bio je kratki produžetak u obliku slova L, na kojem je stajao teretni avion kompanije Er Afrika. Šatori su posedovali nešto što nije očekivao: podsećali su ga na prsten zatvora visoke bezbednosti koji su okruživali Nižnji Tagil, grad u kome se rodio i odrastao, ako se život sa psihotičnim roditeljima uopšte može nazvati odrastanjem. Ali, opet, sećanje nije jednostavna stvar. Dvadeset minuta nakon dolaska, pošto je ušao u šator koji je služio kao njegova komandna stanica, pregledao je impresivan arsenal koji je dopremio: jurišne puške lankaster AK-47, bušmaster AR 15 i LVRC SRT kalibra 6,8, bacače plamena M2AI-7 koje je američka mornarička pešadija koristila u Drugom svetskom ratu, ručne bombe za probijanje oklopa, lansere raketa zemlja-vazduh stinger FIM-92, mobilne haubice, i, svakako presudna za uspeh njegove misije, tri helikoptera apač AH-64 naoružana raketama helfajr AGM-114 sa specijalno izrađenim bojevim glavama s dvostrukim punjenjem osiromašenog uranijuma, za koje je prodavac bezuslovno garantovao da probijaju čak
i najoklopljenija vozila. Odeven u kamuflažne pantalone, naoružan metalnim pendrekom na jednom kuku i američkim koltom kalibra 45 na drugom, Arkadin je izašao iz najvećeg šatora i susreo se s Dmitrijem Maslovom, glavešinom Kazanske, najmoćnije porodice moskovske mafije. Maslov je izgledao kao ulični borac koji smišlja kako da protivnika obori na zemlju za što je moguće manje vremena i sa što je više moguće nanesenog bola. Ruke su mu bile goleme, debele i široke, i izgledale su kao da mogu da zavrnu šiju svakome i svačemu. Mišićave noge su mu se završavale neobično sićušnim stopalima, koja kao da su bila presađena sa nekog drugog tela. Šef Kazanske je pustio kosu otkako ga je Arkadin poslednji put video i, u kamuflažnim pantalonama, donekle je posedovao anarhistički izgled Če Gevare. „Leonide Daniloviču“, rekao je sada Maslov sa lažnom srdačnošću, „vidim da nisi gubio vreme i da si dobro upotrebio naš ratni materijal. E pa, odlično, budući da košta čitavo, jebeno, bogatstvo.“ Kraj Maslova su stajala dva bezvrata telohranitelja, na čijim su se pantalonama videle ogromne mrlje od znoja, očigledan znak da su se gorile nalazile van svog elementa u ovoj vreloj klimi. Pogledavši mimo tih ljudskih oružja, Arkadin je osmotrio šefa moskovske gruperovke, s nekom vrstom bezličnog nepoverenja. Još otkako je napustio položaj glavnog nasilnika Kazanske kako bi radio isključivo za Semjona Ikupova, nije bio siguran u kakvim je odnosima sa ovim čovekom. To što su sada sarađivali nije značilo ama baš ništa; kombinacija prinudnog spleta okolnosti i moćnog partnera gurnula ih je u zajednički posao. Imao je utisak da su Maslov i on dva pitbula koji odlučuju kako da dokrajče jedan drugoga. Pokazalo se da je to tačno, jer Maslov reče: „Još nisam prežalio gubitak svog meksičkog krijumčarskog kanala. Ne mogu da se otrgnem utisku kako ga ne bih izgubio da sam mogao da stupim u kontakt s tobom.“ „Sad, mislim da preteruješ, Dmitrije Iljinoviču.“ „Međutim, umesto toga si propao u zemlju“, nastavio je Maslov, namerno ga ignorišući. „Bio si nedostupan.“ Arkadin je shvatio kako bi mu bilo bolje da sada obrati pažnju. Da li je Maslov sumnjao da je Arkadin uzeo laptop Gustava Morena, nagradu za koju je Maslov mislio da mu po pravu pripada? Pomislio je kako bi bilo najbolje da promeni temu razgovora. „Zašto si ovde?“ „Uvek želim da lično vidim svoje investicije. Osim toga, Triton, čovek koji koordinira čitavom operacijom, želi izveštaj iz prve ruke o tvom napretku.“ „Triton je trebalo samo da me pozove“, reče Arkadin. „On je obazriv čovek, naš Triton, ili sam barem tako čuo. Nikad ga nisam lično susreo iskreno, nemam pojma ko je on, znam samo da je čovek s dubokim džepovima i potrebnim novčanim sredstvima da pokrene ovaj ambiciozni projekat. Takođe, nemoj da zaboraviš, Arkadine, da sam te upravo ja preporučio Tritonu. ’Nema boljeg čoveka od Leonida Daniloviča za obučavanje tih ljudi’, rekao sam mu jasno i glasno.“ Arkadin mu je zahvalio, premda ga je duša bolela dok je to činio. S druge strane, godilo mu je saznanje da Maslov nema pojma ko je Triton, niti za koga radi. Nebrojeni nezakonito zgrnuti milioni Maslova su učinili previše samopouzdanim i aljkavim, što ga je po Arkadinovom mišljenju činilo zrelim za klanje. To će se, rekao je sam sebi, desiti kad-tad. Kada ga je Maslov pozvao telefonom i ispričao mu za poduhvat koji je osmislio Triton, Arkadin je isprva odbio ponuđeni posao. Pošto je sada bio vođa iz senke Istočnog bratstva, nije mu bilo potrebno, niti je želeo da iznajmljuje svoje usluge. Kada Maslovljevo laskanje, opisujući ključnu ulogu Arkadina i Crne legije u Tritonovom planu, nije uspelo da ga ubedi, ispred nosa
mu je mahnuo honorarom od dvadeset miliona dolara. Međutim, Arkadin je i dalje oklevao, sve dok nije saznao da je meta napada Iran, a cilj misije rušenje postojećeg iranskog režima. Onda su mu kroz misli zaigrale brojne mogućnosti iskorišćavanja iranskog naftovoda: nebrojeni milioni, nezamisliva inoć. Od te nagrade mu je zastao dah. Bio je dovoljno mudar da zna, premda je Maslov bio dovoljno pažljiv da to ne pomene, kako cilj Tritonovog napada takođe mora biti iranski naftovod. Arkadin je odlučio da u poslednjem trenu prevari Tritona i ugrabi naftovod samo za sebe, ali da bi uspeo u tome, morao je najpre da celishodno proceni resurse svog neprijatelja. Morao je da sazna ko se krije iza imena Triton. Video je kako neko izlazi iz džipa za koji su mu jermenski izvidnici kazali da je ovamo dovezao Maslova i njegove gorile. Isprva je treperava vrelina koja se podizala sa tek asfaltiranog puta skrivala čovekovo lice. Ne da je to bilo bitno; smesta je prepoznao taj opušteni hod, tako namerno nalik hodu Klinta Istvuda u filmu Za šaku dolara. „Šta on radi ovde?“ Arkadin se iz petnih žila trudio da ne zvuči iznervirano. „Ko? Oserov?“, upitao je bezazleno Maslov. „Vjačeslav Germa-novič je sada moj zamenik.“ Prostodušno je zavrteo glavom. „Jesam li propustio da ti to pomenem? Rekao bih ti to da sam bio u mogućnosti da s tobom kontaktiram u vezi sa zaštitom mojih meksičkih interesa.“ Slegnuo je ramenima. „Ali, avaj...“ Oserov se smešio tim poluironičnim, polusnishodljivim osmehom koji se urezao u Arkadinov um u Nižnjem Tagilu. Da li mu to što je diplomirao na Oksforđu daje dozvolu da se superiorno odnosi prema svakom drugom pripadniku gruperovki u Rusiji? Arkadin je mislio da mu ne daje. „Arkadin, zaista?“, reče Oserov na engleskom jeziku s britanskim naglaskom. „Šokantno je što si još uvek živ.“ Arkadin ga je iz sve snage tresnuo pesnicom u bradu. Oserov se, s tim pakosnim osmehom i dalje prišivenim na lice, našao na kolenima, kolutajući očima, kad Maslovljevi telohranitelji uskočiše između njih dvojice. Maslov podiže ruku da ih zaustavi. Međutim, lice mu je bilo smrknuto i izobličeno od besa. „Nije trebalo da to uradiš, Leonide Daniloviču.“ „Nije trebalo da ga dovedeš ovamo.“ Ne obazirući se na oružje upereno ka njemu, Arkadin kleknu pored Oserova. „Dakle, evo te ovde pod bleštavim suncem Azerbejdžana, tako daleko od doma. Kakav je osećaj?“ Oserovljeve oči su bile zakrvavljene a tanak mlaz ružičaste pljuvačke mu se poput niti paukove mreže slivao niz bradu, ali nijednog trenutka nije prestao da se osmehuje. Odjedanput je ispružio ruku i zgrabio Arkadina za prednji deo košulje, a zatim ga cimnuo bliže. „Zažalićeš zbog ove uvrede, Leonide Daniloviču, pošto Miša više nije živ da te zaštiti.“ Arkadin se otrgnu i ustade. „Rekao sam ti šta ću mu uraditi ako ga ikada ponovo vidim.“ Maslovljeve oči se suziše. „To je bilo veoma davno.“ „Nije za mene“, reče Arkadin. Sada je zauzeo stav, načinio nedvosmisleno saopštenje koje Maslov nije mogao da prenebregne. Između njih dvojice ništa više nije bilo isto, što je predstavljalo izrazito olakšanje Arkadinu koji se grozio i od same pomisli na besposličarenje. Za njega, život je bio promena. Dmitrij Maslov je oduvek mislio o njemu kao o običnom plaćeniku, o nekome koga unajmi a zatim zaboravi na njega. Takvo shvatanje je moralo da se promeni. Maslov je morao da postane svestan činjenice da su njih dvojica sada ravnopravni. Arkadin nije imao vremena da mu na prefinjen način ukaže na svoj novi status koji ga je uzdizao. Dok se Oserov podizao na noge, Maslov je zabacio glavu unazad i nasmejao se, ali se dovoljno brzo pribrao. „Vrati se u automobil, Vjačeslave Germanoviču“, tiho je kazao Oserovu.
Oserov je zaustio da nešto kaže, ali se onda predomislio. Dobacivši Arkadinu ubilački pogled, okrenuo se na peti i udaljio. „Dakle, sada si veliki igrač“, reče Maslov lakonski, ali njegov ležerni glas ipak nije uspeo da u potpunosti zamaskira preteći ton. Te reči su značile, Arkadin je to shvatao: Poznavao sam te kad nisi bio ništa drugo do li dronjavi begunac iz Nižnjeg Tagila, stoga ako misliš da kreneš na mene, nemoj. „Ne postoje veliki igrači“, odgovori Arkadin hladnokrvno, „već samo velike ideje.“ Dvojica muškaraca su nekoliko trenutaka zurila jedan u drugoga u potpunoj tišini. Onda su, kao jedan, počeli da se smeju. Smejali su se grohotom, a Maslovljevi telohranitelji se upitno pogledaše i vratiše pištolje u futrole. U međuvremenu, Arkadin i Maslov su lagano udarili jedan drugoga u rame, a zatim se zagrlili kao braća. Međutim, Arkadin je znao kako sada mora da bude još oprezniji i da vodi računa o tome da mu neko ne zarije nož između rebara ili ne ubaci malčice cijanida u zubnu pastu. Born se spustio niz strmu padinu od varunga na vrhu pirinčanih polja. Daleko ispod, ugledao je dvoje tinejdžera koji su izlazili iz roditeljskog doma na putu prema školi u selu Tenganan. Vrtoglavom brzinom je nastavio da silazi niz strmi, kameniti putić prolazeći pored dvorišta iz kojeg je maločas izašlo dvoje tinejdžera. Muškarac je - nesumnjivo njihov otac - sekao drva, a žena je mešala hranu u dubokom tiganju, držeći ga iznad otvorenog plamena. Dva žgoljava psa išunjaše se posmatrajući njegov prolazak, ali odrasli ljudi nisu mogli biti ravnodušniji. Put se ubrzo poravnao, postavši nešto šira staza od tvrdo nabijene zemlje, sa pokojim kamenom tu i tamo i gomilicom balege za zaobilaženje. Ovo je bila staza kojom je Mojru i njega prisilio da krenu „gonič“, koji ih je tako lukavo poterao prema poligonu za ubijanje u Tengananu. Prošavši kroz nadsvođeni prolaz, Born je prošao pored škole i praznog terena za badminton. Potom se, najedanput, obreo na svetom otvorenom prostoru koji su zauzimala tri hrama. Za razliku od prvog puta kad je bio ovde, hramovi su sada bili prazni. Visoko iznad, uvojiti oblaci su se kotrljali preko plavetnog neba. Lagani povetarac njihao je krošnje drveća. Njegovi koraci, laki i gotovo nečujni, nisu uznemirili stado krava i teladi što je leškarilo u senci kamenog zida hrama na drugom kraju čistine. Izuzev životinja, na proplanku nije bilo nikoga. Dok je prolazio između središnjeg hrama i onog s desne strane, iskusio je jezivo osećanje prostornog izmeštanja. Prošao je pored mesta na kojem je tri meseca ranije ležao u lokvi vlastite krvi dok je Mojra, lica zgrčenog od užasa, klečala pored njega. Vreme se naizgled rasteglo u beskraj, a onda, kad je krenuo dalje, uz prasak ponovo skupilo kao gumica. Ostavivši hramove iza sebe, uskoro se ponovo našao na strmoj zemlji. Ispred njega se poput debelog zelenog zida prostirala šuma, nalik kompleksu hramova sa mnoštvom pagoda, koja kao da hrli ka nebu. Mora da ga je na ovom mestu strelac čekao u zasedi. Tik pored najniže ivice guste šume nalazio se mali kameni oltar čije su strane bile prekrivene tradicionalnom tkaninom sa motivom šahovskog polja, a celinu je štitio majušni žuti suncobran. Svetilište je bilo prebivalište lokalnog duha, baš kao i još nekoga. Krajičkom oka opazivši nejasno kretanje, uskočio je u šiprag, ščepao tanku braonkastu ruku i iz senki izvukao najstariju kćerku porodice koja drži varung. Nekoliko dugih trenutaka, Born i devojčica su stajali i ćutke zurili jedno u drugo. Onda je Born kleknuo, tako da su mu oči bile u istom nivou kao i njene. „Kako se zoveš?“, upitao ju je.
„Kasih“, smesta je odgovorila. Nasmešio se. „Šta radiš ovde, Kasih?“ Devojčicine oči su bile duboke kao jezera, tamne kao vulkansko staklo. Duga kosa joj je padala niz uzana ramena. Na sebi je imala sarong kafene boje, sa šarom cvetova plumerije, baš kao i njegova tkanina dvostrukog ikat tkanja. Koža joj je bila nežna i čista. „Kasih...?“ „Povređen si pre tri puna meseca u Tengananu.“ Osmeh na Bornovom licu postade tanak kao flispapir. „Pogrešila si, Kasih. Taj čovek je umro. Bio sam na njegovoj sahrani u Mangisu pre nego što su otpremili telo u Sjedinjene Države.“ Uglovi njenih usana se izviše nagore i uputi mu neobičan osmeh, zagonetan kao osmeh Mona Lize. Potom je ispružila ruku i otkopčala njegovu znojem umrljanu košulju, otkrivši previjenu ranu na grudima. „Bio si ustreljen, bapak“, kaza devojčica ozbiljnim glasom odrasle osobe. „Nisi umro, ali teško ti je da se penješ po našim strmim brdima.“ Nakrivila je glavu u stranu. „Zašto to radiš?“ „Zato da mi jednoga dana ne bude teško.“ Zakopčao je dugmiće košulje. „Neka ovo bude naša tajna, Kasih. Niko drugi ne sme da sazna za to, u suprotnom...“ „Čovek koji te je upucao će se vratiti.“ Njene reči ga uzbudiše i oseti kako mu srce brže kuca u grudima. „Kasih, kako to znaš?“ „Zato što se demoni uvek vraćaju.“ „Kako to misliš?“ Smerno se približivši oltaru, stavila je pregršt crvenih i ljubičastih cvetova u plitku nišu, a zatim spojila dlanove u visini čela i sagnula glavu u kratkoj molitvi lokalnom duhu da ih zaštiti od zlih demona koji vrebaju u nemirnim zelenim senkama šume. Nakon što je završila molitvu, odmaknula se i, kleknuvši, počela da raskopava zemlju kraj zadnjeg ugla kamenog oltara. Trenutak kasnije je iz crne, vulkanske zemlje izvadila maleni zavežljaj lišća banane. Okrenula se i, s bojažljivim izrazom u očima, Bornu pružila umotano lišće. Otresavši meko grumenje zemlje, odvezao je i oljuštio listove, jedan po jedan. Unutra je pronašao ljudsku očnu jabučicu, napravljenu od akrilnog vlakna ili stakla. „To je demonovo oko, bapak“, kazala je, „demona koji te je upucao.“ Born ju je pogledao. „Gde si ovo pronašla?“ „Tamo.“ Pokazala je ka podnožju ogromnog pulea - drveta alstonije - udaljenog ne više od stotinu metara. „Pokaži mi“, rekao je a zatim krenuo za njom kroz visoku lepezastu paprat prema drvetu. Devojčica nije htela da priđe stablu bliže od tri metra, ali je Born čučnuo na mestu koje je naznačila, gde je paprat bila izlomljena, izgažena kao da je neko u velikoj žurbi pobegao odatle. Pogledavši nagore, osmotrio je krošnju drveta. Kada je počeo da se penje, Kasih je uzviknula: „Oh, nemoj, molim te! Duh Durge, boginje smrti, živi u tom drvetu pule.“ Podigao je jednu nogu i pronašao oslonac na kori stabla, a zatim joj se nasmešio. „Ne brini, Kasih, mene štiti Šiva, moje lično božanstvo smrti.“ Penjući se brzo i sigurno, ubrzo je stigao do debele, skoro vodoravne grane koju je malopre opazio sa zemlje. Ispruživši se na stomak, zatekao se kako zuri kroz uzani prorez u krošnji tačno ka mestu na proplanku gde je bio ustreljen. Pridigao se na lakat i osvrnuo oko sebe. Sekund kasnije pronašao je malu šupljinu na mestu gde je grana bila najdeblja, tamo gde se spajala s deblom. Unutra je nešto svetlucalo. Izvadivši predmet iz šupljine, na dlanu je ugledao
čauru metka. Stavio ju je u džep i spustio se natrag na zemlju, pa se nasmešio očito nervoznoj devojčici. „Vidiš, zdrav sam i čitav“, rekao je. „Mislim da je Durgin duh danas u nekom drugom drvetu pule na drugoj strani Balija.“ „Nisam znala da Durga može da se kreće unaokolo.“ „Dabome da može“, reče Born. „Ovo nije jedino drvo pule na Baliju, zar ne?“ Odmahnula je glavom. „To onda dokazuje ono što želim da kažem, reče Born. „Durga danas nije ovde. Savršeno je bezbedno.“ Kasih je i dalje delovala zabrinuto. „Pošto sada imaš demonovo oko, moći ćeš da ga pronađeš i sprečiš da se vrati, zar ne?“ Kleknuo je pored nje. „Demon se neće vratiti ovamo, Kasih, to ti obećavam.“ Zavrteo je očnu jabučicu između prstiju. „I, da, pomoću ovoga ću pronaći demona koji me je upucao.“ Dva agenta iz Agencije za nacionalnu bezbednost odvela su Mojru u Nacionalni pomorski medicinski centar Betezda, gde su je lekari podvrgli medicinskom pregledu jednako mučnom kao što je bio dosadan i temeljan. Na taj način, noć je odmicala sporo poput puža. Kada su je lekari, nešto posle deset sati narednog jutra, proglasili zdravom i neozleđenom u sudaru, agenti ANB-a su joj kazali da je slobodna da ide. „Čekajte malo“, rekla je. „Niste li kazali da me privodite zbog remećenja mesta zločina?“ „I jesmo vas priveli“, odgovori joj agent sa kratkim naglaskom američkog Srednjeg zapada. Potom su se okrenuli i otišli, ostavivši je zbunjenu i nemalo zabrinutu. Njena zabrinutost se značajno uvećala kada je pozvala četvoro različitih ljudi u Ministarstvu odbrane i dobila obaveštenje da su svi do poslednjeg „na sastanku“, „izvan zgrade“, ili, što je zvučalo još zlokobnije, jednostavno „nedostupni.“ Upravo je dovršavala šminkanje kada joj je zazujao mobilni, obaveštavajući je da je dobila SMS poruku od Stiva Stivensona, zamenika sekretara za nabavku, tehnologiju i logistiku u Ministarstvu odbrane, koji je nedavno unajmio usluge njene kompanije. PERI 1 SAT, pisalo je na ekranu. Nakon što je obrisala poruku, brzo je stavila karmin, uzela svoju tašnicu i odjavila se iz bolnice. Pomorski kliničko-bolnički centar Betezda je trideset sedam kilometara delilo od Kongresne biblioteke. Softver za GPS kartografiju Gugl meps tvrdio je da će vožnja trajati trideset šest minuta, ali to bi bilo moguće jedino u dva sata ujutru. U jedanaest pre podne, kada je Mojra uzela taksi, vožnja je trajala čitavih dvadeset minuta duže, što je značilo da je stigla na odredište bez vremena za gubljenje. Usput je pozvala svoju kancelariju i naložila da je automobil sačeka na adresi udaljenoj tri stambena bloka od njene trenutne destinacije. „Ponesite laptop i rezač“, kazala je pre nego što je prekinula vezu. Tek kada je izašla iz taksija osetila je kako joj se bol razliva svim delovima tela. Osećala je približavanje ogromne posttraumatske glavobolje. Zavukavši ruku u tašnicu, izvukla je tri aspirina i na suvo ih progutala. Dan je bio umereno topao, ali tmuran i siv, na olovnosivom nebu nije bilo druge boje, niti ikakvog vetra vrednog pomena. Trešnjini cvetovi bledoružičaste boje već su ležali izgaženi na zemlji, lale su bile u punom cvatu, a u vazduhu se osećao nepogrešiv miris proleća. Tekst Stivensonove SMS poruke, PERI, odnosio se na vajara Rolanda Hintona Perija koji
je, u mlađahnom životnom dobu od dvadeset sedam, napravio fontanu Neptunov dvor, na udaljenoj strani, zapadno od ulaznih vrata Kongresne biblioteke. Fontana je stajala u nivou pločnika umesto uzdignuta u ravni sa glavnim ulazom. Postavljena u tri niše u kamenom zidu zaštićenim sa obeju strana pristupnim stepeništem, fontana - u čijem središtu je stajala četiri metra visoka, zastrašujuća bronzana skulptura rimskog boga okeana - odisala je sirovom i nemirnom energijom koja je bila u oštroj suprotnosti s mirnom spoljašnjošću same građevine. Većina posetilaca Kongresne biblioteke nije imala pojma da skulptura uopšte postoji. Mojra i Stivenson su to, međutim, znali. Bilo je to jedno od njihovih pet-šest dogovorenih mesta za sastanke, raštrkanih širom kvarta. Smesta ga je ugledala. Nosio je tamnoplavi blejzer i sive vunene pantalone, a kao bulka crvene uši su mu virile između podignutih ramena. Bio joj je okrenut leđima i posmatrao je prilično nasilno Neptunovo držanje, što je značilo da mu je glava bila blago zabačena unazad, usled čega mu je do izražaja dolazilo ćelavo teme. Nije se pomerio kada mu je prišla i stala pored njega. Mogli su biti dvoje potpuno nepovezanih turista, ne samo zbog toga što je Stivenson u rukama držao otvoreni turistički vodič za Vašington, onako kako paun obznanjuje svoje prisustvo širenjem repa. „Danas ti baš nije srećan dan, jelda?“, upitao je ne okrećući se u njenom pravcu, pa čak naizgled i ne pomičući usne. „Šta se, kog đavola, dešava?“, upita ga Mojra. „Niko u Mini-starstvu odbrane, uključujući i tebe, ne odgovara mi na pozive.“ „Čini mi se, draga moja, da si zgazila u ogromnu, svežu hrpu govana.“ Stivenson je okrenuo narednu stranicu vodiča. On je bio jedan od onih vladinih službenika starog kova koji su svakoga dana išli kod berberina na brijanje, jednom nedeljno na manikir, bili učlanjeni u sve prave klubove, i najpre bi se uverili da većina zastupa njihovo mišljenje pa ga tek onda izneli. „Niko ne želi da bude kontaminiran smradom.“ „Ja? Nisam uradila ama baš ništa.“ Osim što sam razljutila svoje bivše šefove, pomislila je. Pomislila je na trud koji je Noa uložio kako bi se dokopao Džejovog telefona a nju smestio u pritvor. To joj je palo na pamet dok je dolazila ovamo. Jedini razlog zašto bi agenti Agencije za nacionalnu bezbednost kazali da je vode u pritvor zbog remećenja mesta zločina, a zatim je pustili na slobodu bez podizanja optužnice, bio je taj što je Noa želeo da je preko noći ukloni iz igre. Zašto? Možda će to otkriti kada pogleda dokumenta na fleš-disku koji je pronašla ušiven u postavu Džejovog sakoa, ali zasada, njena najbolja strategija je bila da se pretvara kako ne zna ama baš ništa. „Ne.“ Stivenson je odmahnuo glavom. „Ovde imamo nešto više od toga. Mislim da je neko u tvojoj kompaniji stao nekome na žulj. Pokojni Džej Veston, možda?“ „Znaš li šta je to Veston iskopao?“ „Da znam“, reče Stivenson polako i pažljivo, „dosad bih već bio žrtva saobraćajne nesreće.“ „Toliko je veliko?“ Protrljao je besprekorno izbrijan obraz. „Još je veće.“ „Šta se, dođavola, dešava između Agencije za nacionalnu bezbednost i Crne reke?"‚ upitala je. „Ti si bivša službenica Crne reke, ti reci meni.“ Napućio je usne. „Ne, kad malo bolje razmislim, ne želim ništa da znam, čak ni spekulacije. Još otkako su vesti o eksploziji putničkog aviona dospele u medije, atmosfera u Ministarstvu odbrane i u Pentagonu je obavijena toksičnom maglom."
„Što znači?“ „Niko ništa ne govori.“ „Tamo niko nikad ništa ne govori.“ Stivenson je klimnuo glavom. „Istina, ali ovo je skroz drugačije. Svi hodaju kao po jajima. Čak i sekretarice deluju prestravljeno. Tokom dvadeset godina službe, nikad nisam doživeo nešto slično. Osim.. “ Mojra je osetila kako joj se u stomaku oblikuje ledena grudva. „Osim?“ „Osim onih dana uoči našeg napada na Irak.“
DEVETO POGLAVLJE
Vilard je posmatrao Ijana Boulsa dok je ovaj izlazio iz Firtove poliklinike. Zapazio ga je kada se po drugi put pojavio u lečilištu i, kao što je to činio sa ostalim doktorovim pacijentima, detaljno se raspitao o njemu. Bouls je bio jedini pacijent o kome niko od lokalnog stanovništva ništa nije znao. Vilard nije proveo protekla tri meseca naprosto obučavajući Borna. Kao i svi dobri agenti, smesta je počeo da se upoznaje sa okruženjem. Sprijateljio se sa svim ključnim ljudima u oblasti koji su, defakto, postali njegove oči i uši. Prednost boravka u Mangisu bila je u tome što ni selo, niti okolno područje nisu bili gusto naseljeni. Za razliku od Kute ili Ubuda, svega šačica turista je uspevala da pronađe put do ove oblasti, tako da nije bilo naročito teško identifikovati pacijente koji su dolazili da vide doktora. Ijan Bouls je štrčao kao bela vrana. Međutim, Vilard nije nameravao da išta učini sve dok se Bouls na ovaj ili onaj način ne razotkrije. Otkako je oslobođen dužnosti krtice, u dubokoj pritajenosti u sigurnoj kući Agencije za nacionalnu bezbednost u ruralnom delu Virdžinije, Vilard je dugo razmišljao o tome kako najbolje može koristiti tajnoj službi, koja mu je bila majka, otac, sestra i brat. Projekat Tredston je bio životni san Aleksa Konklina. Jedino su Konklin i Vilard bili upoznati sa krajnjim ciljem Tredstona. Vilard je prišao ovom poslu sa ekstremnim oprezom zato što je radio s hendikepom s kojim Konklin nikad nije morao da se bakće. U Aleksovo vreme, Matori se složio sa postojanjem Tredstona. Konklin je trebalo samo da leti nisko ispod radara Centralne obaveštajne i ispunjava ciljeve koje je obećao Matorom, dok je istovremeno, duboko u senci, radio na sopstvenoj agendi. Vilard nije imao prednost takve podrške. Što se tiče Veronike Hart i Centralne obaveštajne, projekat Tredston je bio mrtav i pokopan, kao i sam Aleks Konklin. Vilard je bio odveć mudar da poveruje kako bi mu Hartova dozvolila ponovno pokretanje projekta, što je značilo da mora raditi u tajnosti unutar jedne od najvećih tajnih organizacija na svetu. Ironija toga nije mu promakla. Dok je pratio Boulsa izvan lečilišta i niz pustu ulicu, razmišljao je o tome koliko je slučajan bio telefonski poziv Mojre Trevor, budući da je ovo udaljeno ostrvo izvan mreže Centralne obaveštajne predstavljalo savršeno mesto za početak vaskrsenja projekta Tredston. Ispred njega, Bouls se zaustavio kraj skutera parkiranog u senci drveta plumerije i izvadio mobilni telefon. Dok je pritiskao dugmiće, Vilard je odmotao tanku metalnu žicu sa drvenim drškama na oba kraja. Munjevito mu prišavši s leđa, prebacio je priručnu garotu preko Boulsove glave i toliko snažno je zategao da ga je podigao na vrhove prstiju. Novozelanđanin ispusti telefon i rukama posegnu iza leđa kako bi zgrabio nevidljivog napadača. Izmakavši se, Vilard nastavi da steže žicu smrtonosnom silinom. Boulsovi pokreti postadoše izbezumljeniji. Prstima je kopao po vratu u mahnitom pokušaju da olabavi žicu i dođe do vazduha, iskolačenih očiju, beonjača prošaranih kapilarima. Onda se u vazduhu iznenada oseti grozan smrad, a Bouls se stropošta na zemlju. Namotavši žicu, Vilard podiže sa zemlje čovekov mobilni telefon i, dok se udaljavao žustrim korakom, proveri telefonski broj koji je Bouls pokušao da pozove. Prve brojke je prepoznao kao početne brojeve ruskog mobilnog telefona. Poziv nije uspeo, a kada dođe do mesta u Mangisu na kojem je bilo signala, Vilard pritisnu dugme za ponovno pozivanje. Trenutak kasnije, javio mu se poznati muški glas. Šokiran glasom koji se javio, ipak uspede da se pribere i kaže: „Tvoj čovek Bouls je mrtav. Nemoj slati drugoga“, a zatim prekinu vezu pre nego što je Leonid Danilovič Arkadin uspeo da izusti ijednu jedinu reč.
Kada je Mojra napustila Stivensona, krenula je u suprotnom smeru od onoga u kojem je trebalo da ide. Potrošila je dvadeset minuta kružeći unaokolo, proveravajući u bočnim retrovizorima parkiranih automobila da li je neko prati, a kada se uverila da nema nikoga na vidiku, vratila se do mesta gde ju je čekao automobil, tri stambena bloka zapadno od Posejdonove fontane. Vozač ju je video kako dolazi i izašao iz automobila. Ne gledajući u nju, niti bilo čime odajući da je opazio njeno prisustvo, krenuo je u njenom pravcu. Prošli su jedno pored drugoga dovoljno blizu da joj u prolazu doda ključeve ne zaustavljajući se, pa čak i ne usporivši korak. Mojra je prošla pored parkiranog automobila, prešla na drugu stranu ulice i stala, osvrćući se unaokolo, kao da nije sigurna u kom pravcu treba da krene. Zapravo je proučavala okolinu, deleći je u vektore, koje je pretraživala u potrazi za bilo kim iole sumnjivim. Dečak i devojčica, najverovatnije brat i sestra, igrali su se sa zlatastim labradorom, pod budnim očevim pogledom. Majka je gurala kolica s bebom; dvoje oznojenih džogera je trčkaralo ulicom, slušajući ajpode prikačene na znojnice na rukama. Sve je izgledalo normalno, što je bilo upravo ono što ju je brinulo. Mogla je da se izbori sa pripadnicima Agencije za nacionalnu bezbednost na ulici, pa čak i u kolima što su prolazila. Međutim, zabrinjavali su je ljudi koji su mogli biti skriveni iza prozora ili pak na krovovima okolnih građevina. Pa, tu nema pomoći, pomislila je. Učinila je najbolje što je mogla, a sada joj je preostalo samo da stavi jednu nogu ispred druge i zahvali bogu što je umakla pratiocima koji su joj možda bili za petama nakon što su je dvojica iz Agencije za nacionalnu bezbednost ostavila u mornaričkoj bolnici Betezda. Kao dodatnu meru opreza, izvadila je SIM karticu iz mobilnog telefona i zgazila je petom. Šutnula je krhotine u kanalizacioni otvor, a zatim bacila telefon. Držala je ključeve u šaci dok se približavala automobilu parkiranom na drugoj strani ulice. Prišavši haubi, ispustila je torbicu na asfalt. Kleknuvši, izvadila je pudrijeru i upotrebila unutrašnje ogledalo da što bolje proveri donju stranu automobila. Takođe je proverila zadnji deo. Šta je očekivala da pronađe? Ništa, uz malo sreće. No, uvek je postojala šansa da je neko iz Agencije za nacionalnu bezbednost ispod šasije postavio uređaj za prisluškivanje. Pošto nije primetila ništa sumnjivo, otključala je automobil i sela za volan. Bio je to krajsler srebrne boje, koji su njeni auto-mehaničari opremili nabudženim motorom sa turbo-punjačem. A kada je ispod sedišta pronašla prenosivi računar i rezač, pocepala je besprekorno čisti plastični omotač rezača. Rezači su bili mobilni telefoni za jednokratnu upotrebu sa odranije uplaćenim minutima. Ukoliko se ne koriste predugo, razgovor njima je bio potpuno bezbedan, a niko nije mogao da upotrebi SIM karticu da triangulacijom odredi položaj korisnika, kao prilikom korišćenja registrovanog mobilnog telefona. Suzbivši poriv da smesta uključi laptop, stavila je ključ u kontakt-bravu, ubacila menjač u brzinu i uključila se u saobraćaj. Više se nije osećala lagodno da predugo boravi na istom mestu; niti se osećala bezbedno kada bi pomislila na povratak u kancelariju, pa čak ni kod kuće. Zaputivši se natrag preko Virdžinije, vozila se besciljno skoro čitav sat, posle čega više nije mogla da kontroliše znatiželju. Morala je da otkrije šta se nalazi na flešu koji je uzela sa Džejovog tela. Da li memorijski uređaj sadrži ključ onoga što se događalo između Agencije za nacionalnu bezbednost i Crne reke, zbog čega je, sudeći prema Stivensonu, čitavo Ministarstvo odbrane bilo kao na iglama? Zašto bi, u suprotnom, Noa Perlis i Agencija za nacionalnu bezbednost krenuli za Džejom, a sada i za njom? Morala je pretpostaviti da je pandur na motociklu bio lažnjak - da je, zapravo, bio ili pripadnik Agencije za nacionalnu bezbednost ili
pak operativac Crne reke. Čitav scenario ju je ohladio do srži. Dok je prolazila kroz Roslin, najednom je postala svesna da je gladna kao vuk. Nije mogla da se seti kada je poslednji put nešto pojela, ne računajući ono što su joj dali jutros u bolnici. Ko uopšte može da jede tu hranu? Još važnije, kakav to kuvar sprema pacijentima tako bezukusne, zagorele splačine? Skrenula je na Bulevar Vilson, prošla pored hotela Hajat i ušla na parkiralište nekoliko metara udaljeno od ulaza u kafe Šejd groun koji je poznavala kao svoj džep i, samim tim, u njemu se osećala bezbedno. Ponevši sa sobom laptop i rezač, izašla je i zaključala automobil, a zatim pohitala u zadimljeni kafić. Od mirisa pržene slanine i tosta pošla joj je voda na usta. Pošto je sela u pohabani separe od presovane plastike boje trešnje, ovlaš je preletela pogledom preko jelovnika, a zatim naručila tri pržena jajeta, duplu porciju slanine i integralni tost. Kada je konobarica upitala želi li možda uz to šolju kafe, odgovorila je: „Da, molim vas. Neka mleko bude u zasebnoj šolji.“ Sama za plastičnim stolom, otvorila je laptop tako da ekran bude okrenut prema njoj i zidu iza njenih leđa. Dok se operativni sistem podizao, sagnula se i izvadila USB disk sa fleš-memorijom iz žičane korpice brushaltera. Sićušni elektronski pravougaonik bio je topao i činilo joj se kao da kuca poput drugog srca. Prislonivši palac na specijalni čitač, ulogovala se, a zatim odgovorila na tri sigurnosna pitanja. Potom je stavila fleš-disk u jedan od USB priključaka na levoj strani računara. Kliknuvši na ikonicu „moj računar“, u direktorijumu je pronašla oznaku novog uređaja, a zatim dvaput kliknula na nju. Ekran laptopa se istog časa zacrneo, a Mojra je na trenutak pomislila da je neki virus na fleš-disku oborio operativni sistem. Međutim, onda su se na ekranu pojavili redovi rečenica koje su ličile na baljezganje. Nije bilo nikakvih direktorijuma, nikakvih dokumenata, samo padajući nizovi slova, brojeva i simbola. Informacija je bila šifrovana. To je tako ličilo na opreznog Džeja. Smesta je pritisnula taster ESCAPE i vratila se u direktorijum „moj računar.“ Kliknuvši na C particiju hard-diska, pokrenula je program za detekciju bežične internet konekcije. Kafić ili neki drugi lokal u blizini je posedovao pristup bežičnom internetu, zato što je program detektovao otvorenu mrežu. To je istovremeno bilo i dobro i loše. Značilo je da može da se priključi na internet, ali da nema zaštitnih mera enkripcije. Na svu sreću, naložila je da se na sve prenosive računare Hartlenda, zajedno sa mnoštvom drugih bezbednosnih mera, instaliraju programi za šifrovanje, što je u ovom slučaju značilo da čak i ako neko hakuje adresu dobavljača internet-usluga, neće moći da pročitaju pakete informacija koje ona odašilje i prima; niti će moći da lociraju njen položaj. Odgurnula je laptop u stranu kada joj je kelnerica donela doručak. Potrajaće neko vreme dok zakonom zaštićeni softver Hartlenda za dešifrovanje na analizira podatke na fleš-disku. Iskopirala je datoteke šifrovanih podataka sa fleš-diska na hard-disk laptopa i pritisnula taster ENTER, što je pokrenulo program za dešifrovanje. Kada je komadom tosta namazanog buterom pomazala ostatak žumanceta i pojela poslednje parče slanine, začula je tihu zvonjavu. Skoro se zagrcnuvši poslednjim zalogajem, otpila je gutljaj kafe i odgurnula tanjire na ivicu stola. Kažiprst joj je lebdeo iznad tastera ENTER svega delić sekunde pre nego što ga je pritisnula. Reči su najedanput pokuljale preko ekrana, a zatim počele da se skroluju nadole kad joj se pred očima prikazao čitav sadržaj fleš-diska. UBODIGLEBARDEM, pročitala je. Nije mogla da veruje rođenim očima. Pogled joj je iznova i iznova leteo preko nizova rečenica koje su sve odreda glasile UBO-DIGLEBARDEM. Rečenice su stigle do kraja, a ona ih
je ponovo proverila. Čitav fleš-disk jebio ispunjen sa tih četrnaest slova. Podelila je slova na najočiglednije reči: Ubod Igle Bar Dem. A zatim ponovo: Ubodi Gle Bar Dem. Napisala je: Slika u slici (na digitalnoj televiziji?), Rikov bar (?), Demokrata 1 Obavila je brzu pretragu na Guglu. Postojao je Rikov bar u Čikagu i jedan u San Francisku, Endijev i Rikov bar u varoši Istina ili Posledice u Novom Meksiku, ali nije postojao nijedan Rikov bar nigde u kvartu ili pak okolini. Precrtala je ono što je napisala. Šta, za ime sveta, znače ove reči?, zapitala se. Da li je u pitanju još jedna šifra? Taman se spremala da ih ponovo provuče kroz program za dešifrovanje, kad je iznenadna senka na periferiji vidnog polja natera da podigne pogled. Dva agenta iz Agencije za nacionalnu bezbednost su je posmatrala kroz prozor. Dok je užurbano isključivala laptop, jedan od njih je otvorio ulazna vrata kafića. Bendžamin Firt je krvnički praznio flašu araka, kad je Vilard ušetao u hirurško odeljenje. Firt je sedeo na stolu, pognute glave, i sa turobnom preciznošću natezao velike gutljaje alkoholnog pića od fermentisanog palminog lišća. Vilard je na trenutak samo stajao i gledao u doktora, prisećajući se svog oca koji se opijao sve dok ga nije uhvatila demencija i, konačno, dok mu nije otkazala jetra. Očeva pijanstva nisu bila nimalo prijatna, a usput je dobijao ozbiljne napade od one vrste džekilhajdovskog poremećaja ličnosti od kakvih pate pojedini alkoholičari. Kada mu je otac za vreme jednog od tih napada tresnuo glavu u zid, Vilard, koji je tada imao osam godina, naučio je da se ne plaši. Ispod kreveta je držao palicu za bejzbol i sledeći put kada je otac, bazdeći na alkohol, jurnuo na njega, on je u savršenom luku zamahnuo njome i polomio mu dva rebra. Otac ga posle toga nikad više nije ni pipnuo, niti u gnevu niti pak iskazujući nežnost. Vilard je tada inislio da je dobio ono što je želeo, ali je kasnije, pošto mu je matori umro, počeo da se pita da li je, zajedno sa ocem, povredio i sebe. Zgađeno zabrundavši, prešao je preko poda hirurškog odeljenja, istrgnuo flašu iz Firtovog stiska i u šaku mu tutnuo tanku knjižicu. Doktor se na trenutak zakrvavljenim očima zabuljio u njega, kao da pokušava da se priseti koga zapravo vidi pred sobom. „Pročitaj to, doco. Hajde!“ Firt je spustio pogled i iznenađeno upitao: „Gde je moj arak?“ „Nestao je“, reče Vilard. „Doneo sam ti nešto bolje.“ Firt je bučno frknuo kroz nos. „Ništa nije bolje od araka.“ „Hoćeš da se kladiš?“ Vilard je otvorio knjižicu, a doktor se zabuljio u fotografiju u pasošu Ijana Boulsa, Novozelanđanina koji se pretvarao da je pacijent i ucenjivao ga da fotografiše Džejsona Borna. To je sada bio razlog zbog čega se opijao. Nije mogao podneti da misli o onome što je morao da uradi ili o tome šta će mu se dogoditi ako to ne učini. „Šta...?“ Zavrteo je glavom, zbunjen. „Odakle ti ovo?“ Vilard je seo pored njega. „Recimo samo da ti gospodin Bouls više neće praviti probleme.“ Firt se otreznio kao da mu je Vilard pljusnuo kofu ledene vode u lice. „Ti znas? Vilard je uzeo pasoš. „Sve sam čuo.“ Ledeni žmarci prođoše doktoru niz kičmu. „Ništa nisam mogao da uradim.“ „Onda je dobro što sam ja bio ovde.“ Firt je utučeno klimnuo glavom. „A sada, potrebno mi je da ti nešto učiniš za mene.“
„Traži od mene šta god hoćeš“, rekao je Firt. „Dugujem ti život.“ „Džejson Born nikada ne sme saznati da se ovo dogodilo.“ „Ama baš ništa?“ Firt ga je pogledao. „Neko sumnja da je Born ovde, neko mu je za petama.“ Vilardovo lice je bilo ravnodušno. „ Ama baš ništa, doco.“ Ispru-žio je ruku. „Imam li tvoju reč?“ Firt je stegnuo Vilardovu šaku, koja je bila snažna, suva i nekako utešna. „Rekao sam ‘šta god hoćeš’, zar ne?“
DESETO POGLAVLJE Kad je Mojra munjevito ustala iz separea, iščupala je fleš-disk iz USB priključka. Onda je prošla kroz kafić i ušla u uzani i mračni hodnik koji je vodio do toaleta i kuhinje. Skrenuvši levo u kuhinju, progutao ju je talas vreline vodene pare i povišenih glasova. Baš kad je pošla prema ostavi, vrata za isporuku namirnica u stražnjem delu kafića uz tresak se otvoriše, a agent ANB-a ulete u kuhinju. Dok je to činio, Mojra je dvaput pritisnula palac na digitalni čitač otisaka prstiju, iako je računar još uvek bio uključen. Onda je zavitlala laptop na njega. Agent je mahinalno podigao ruke da ga uhvati, a ona je utrčala u omalenu ostavu. Kleknuvši, povukla je alku vratašca na podu. Dok je podizala poklopac, čula je eksploziju zapaljive naprave u laptopu. Uspaničeni povici, izazvani požarom u skučenom prostoru, doprli su do nje dok se spuštala niz merdevine, zatvorivši vratašca za sobom. Zapaljiva naprava je predstavljala poslednju bezbednosnu meru, koju su tehničari Hartlenda po njenom nalogu instalirali u svim prenosivim računarima kompanije. Pritiskanje palca na digitalni skener otisaka prstiju dok je računar još uvek uključen, aktiviralo je napravu sa odlaganjem od deset sekundi. Sišavši u niz merdevine, zatekla se u podrumu gde se čuvala kabasta roba. Naslepo je pipala oko glave sve dok nije pronašla gajtan, koji je odmah povukla. Ogoljena sijalica osvetli njeno okruženje i ona ugleda metalna vrata koja su vodila na nivo ulice i otvori ih. Videvši metalnu rampu koja se koristila za spuštanje kutija sa konzerviranom hranom u podrum, uskobelja se uz nju, držeći se za strane kako se ne bi okliznula na glatkoj površini. Da bi to učinila, brzo je ubacila u džep USB disk sa fleš memorijom, koji je stezala kao da joj od toga zavisi život. Potom se nehotice nadlanicom očešala o nešto što je ličilo na vizitkartu. Izašavši na ulicu, obrela se desno od ulaza u kafić, gde se okupljala gomila posmatrača. Dok se udaljavala, čula je zavijanje vatrogasnih sirena. Udaljavajući se od gungule, gurnula je ruku u džep kako bi proverila da još uvek ima fleš, i ponovo osetila vizitkartu. Kada ju je izvadila, uvidela je da je na njoj logo hitne pomoći i Dejvovo ime. Ispod toga se nalazio ručno ispisan telefonski broj. Potom se setila kako se Dejv očešao o nju i shvatila da joj je tada ubacio vizitkartu u džep. Bilo kakva sigurna luka za vreme oluje, pomislila je. Ukucala je broj u mobilni telefon. Upravo tada, kada je bacila pogled preko ramena, primetila je kako jedan agent Agencije za nacionalnu bezbednost izlazi iz kafića pa je ubrzala korak. Međutim, on ju je već uočio i dao se u poteru za njom. Skrenuvši za ugao, prislonila je telefon na uvo. „Da?“ Laknulo joj je kada je začula poznati Dejvov glas. „U nevolji sam.“ Rekla mu je svoju približnu lokaciju. „Biću na uglu Fort Majer drajva i Sedamnaeste severne za tri minuta.“ „Sačekaj nas“, rekao je. „Lako je tebi da to kažeš“, odgovorila mu je i otrčala iza ugla na Sedamnaestu Neš ulicu. Dok je posmatrao kako Maslov i njegovi neandertalci širokih ramena ulaze u vozilo i odlaze, Arkadin je potisnuo nalet ubilačkoga gneva. Na jedvite jade se suzdržavao da ne dograbi poluautomatsku pušku sa gomile i ne zaspe vozilo mecima dok svu četvoricu muškaraca unutra ne izrešeta kao sir. Na svu sreću, ono što je ostalo od racionalnog dela njegovog mozga sprečilo ga je da ne počini takvu glupost. Možda bi se posle toga osećao bolje nekoliko trenutaka, ali bi u širem kontekstu zažalio zbog Maslovljeve preuranjene smrti. Sve dok mu je šef Kazanske od koristi, dopustiće mu da ostane u životu.
Ali ni časa duže. Neće napraviti istu grešku sa Maslovom kao što je to uradio sa Stasom Kuzinom, šefom mafije u Nižnjem Tagilu, s kojim se najpre uortačio, a potom ga ubio. Tada je bio mlad i neiskusan; dopustio je Kuzinu da živi predugo. Dovoljno dugo da muči i ubije ženu s kojom je Arkadin spavao. Naravno, mladi Arkadin nije zastao da razmisli o posledicama Kuzinovog ubistva i ubistva trećine pripadnika njegove izopačene posade. Kada su preostale Kuzinove ubice krenule u lov na njega, bio je prisiljen da se povuče u duboku ilegalu. Budući da su njegovi progonitelji blokirali sve izlaze iz grada i na taj način pretvorili sve prestrašene građane u doušnike, bilo je od presudne važnosti da što je brže moguće pronađe neko utočište, što je nažalost značilo neko mesto u Nižnjem Tagilu gde ga nikada neće pronaći, gde im nikada neće pasti na pamet da ga traže. Upucao je Kuzina u zgradi koju su njih dvojica zajednički posedovali, gde je Kuzin smestio svoj glavni štab, i gde je držao sve mlade devojke koje je Arkadin za njegov račun pokupio sa ulica. Dabome, pronašao je savršeno mesto, ono za koje Dmitrij Maslov nije bio dovoljno pametan da ih se seti. Arkadin se naglo usredsredi na kudikamo značajnije probleme. Vilardov telefonski poziv mu je zaokupljao pažnju dok se vraćao ka mestu gde su ga čekali njegovi regruti Crne legije, ispred šatora podignutih na obodu azerbejdžanske ravnice. Pouzdao se u tog idiota Vajana, koji inu je preporučio Ijana Boulsa. Unajmljivanje Boulsa je očito predstavljalo grešku. No, sada mu je čak i Bouls ispario iz misli dok se obračao svojim trupama. Ljudi ni izbliza nisu bili dobro pripremljeni za združeni koordinisani napad, kao što se nadao da će biti. Nimalo iznenađujuće, pošto su svi oni bili obučavani isključivo za samostalne misije. Mnogi među njima su kao zapete puške čekali naređenje da obuku prsluke natovarene plastičnim eksplozivom C-4, uvuku se na pijacu, u policijsku stanicu ili školu, i pritisnu detonator. U mislima su se već nalazili na pola puta do raja, a Arkadin je skoro smesta shvatio da je njegov posao, štaviše, njegova dužnost starešine Istočnog bratstva, legitimne organizacije koja je upravljala Crnom legijom, da ih oblikuje u jedinicu i napravi od njih saborce koji mogu da se oslone jedni na druge - žrtvuju se jedni za druge, ako se ukaže potreba - bez trenutka oklevanja. Grupa muškaraca - srčanih, fizički i mentalno spremnih - stajala je postrojena pred njim. Osećali su se nelagodno zato što im je naredio da se ošišaju i obriju brade, što je bilo protivno kako njihovim običajima tako i islamskim učenjima. Nijedan među njima se nije zapitao kako će se, za ime sveta, infiltrirati na bilo koje mesto u muslimanskom svetu budući da izgledaju ovako kako izgledaju. Jedan čovek po imenu Farid je rešio da glasno izrazi njihovu zabrinutost. Učinio je to napadno, verujući da govori u ime svih ostalih devedeset devet regruta, a ne samo u svoje. „Šta reče?“ Arkadinova glava se okrenula ka čoveku, s tolikom silinom da su mu kičmeni pršljenovi u vratu zakrckali poput pucnja iz puške. „Šta si to rekao, Faride?“ Da je Farid iole poznavao Arkadina, držao bi jezik za zubima. Ali nije, a u ovoj bogom prokletoj zemlji nije bilo nikoga ko bi ga naučio. Stoga je ponovio pitanje. „Gospodine, pitamo se zašto ste nam naredili da ošišamo kosu, koju nam Alah zapoveda da imamo. Pitamo se šta bi mogao da bude vaš motiv. Zahtevamo da znamo odgovor zato što ste nas osramotili.“ Bez ijedne jedine reči, Arkadin izvadi pendrek i njime žestoko udari Farida po glavi, oborivši ga na zemlju. A kad se čovek sruši na kolena, njišući se napred-nazad od zgranutosti i bola, Arkadin izvadi kolt i iz neposredne blizine mu zabi metak u desno oko. Čovek se sruši nauznak dok su mu kolena krckala, i ostade da leži na peskovitom tlu, nem i nepomičan.
Odmah iza ugla, Mojra se zaustavila i priljubila leđima uza zid poslovne zgrade. Podigla je desnu ruku i, kada je agent ANB-a trčeći skrenuo za ugao, zabila mu lakat u grudi. Ciljala je vrat ali je promašila, i premda se čovek zaneo i udario u zid, smesta se bacio na nju i zadao joj udarac koji je ona blokirala. Međutim, udarac je bio varka. Zgrabio joj je levu ruku s donje strane i uvrnuo, pokušavajući da je polomi u laktu. Mojra mu je, prikleštena, silovito nagazila na članak, ali njegov stisak nije popustio. Agent joj je uvrnuo ruku još jače, sve dok joj se iz grla nije oteo bolni uzvik. Potom je zamahnuo bridom dlana prema vrhu njenog nosa. Pustila ga je da udari iz sve snage, a zatim je iskrenula glavu u stranu. U isto vreme, prikupljajući svu snagu u donjem stomaku, zabila mu je savijeno desno koleno u međunožje. Ruke su mu poletele u stranu, stisak mu je popustio, i skljokao se na zemlju. Mojra je istrgnula ruku iz agentovog stiska, ali je on uspeo da je ščepa za zglob i povuče nadole sa sobom dok je padao na kolena. Oči su mu zasuzile i očevidno se trudio da ne dahće, da diše duboko, da savlada neverovatni bol. Ali Mojra nije nameravala da mu to dopusti. Zarila mu je zglavke prstiju u grlo i, dok se gušio, oslobodila ruku. Potom ga je tresnula u desnu stranu glave, a silina udarca mu je odbacila glavu na kameni zid građevine. Agent zakoluta očima i skliznu na pločnik a Mojra mu brzo uze oružje i legitimaciju i stade da se probija kroz sve veću skupinu radoznalaca, koje je privukla tučnjava kao kad lovački psi namirišu krv. Ona povika: „Ovaj čovek je pokušao da me opljačka. Neka neko pozove policiju!“ Na uglu Fort Majer drajva i Sedamnaeste severne ulice usporila je kako bi došla do daha. Pluća su je pekla, a srce kao ludo tuklo u grudima. Adrenalin joj je kolao venama kao vatrena reka, ali je uspela da uspori korak i polako hoda kroz bujicu ljudi što su sledili zvuk sirena policijskih vozila koja su se približavala iz nekoliko pravaca. Jedno vozilo je išlo pravo ka njoj, i ona shvati da su to kola hitne pomoći. Dejv je stigao tačno na vreme. Ambulantna kola su usporila i za volanom ona ugleda Erla. Kada je vozilo prišlo tako da je bilo paralelno s njom, zadnja vrata se uz tresak otvoriše a Dejv se nagnu napolje. Da bi joj pomogao da se popne unutra, zgrabi je za levu ruku tako snažno da je zaurlala od bola. Kada se popela uz metalni stepenik, Dejv zalupi vrata i viknu: „Kreći!“ Erl pritisnu papučicu za gas. Mojra se zanese kada su kola hitne pomoći ubrzavajući skrenula za ugao, a Dejv joj stavi ruke na ramena kako bi zadržala ravnotežu, pa joj pomože da sedne na klupicu. „Jesi li dobro?“, upita je. Klimnula je, ali se lecnula od bola kada je savila levu ruku. „Daj da ti pogledam to“, reče Dejv i podvrnu joj rukav bluze. „Bogme lepo“, kaza i poče da radi na njenom pomodrelom i otečenom zglobu. U tom momentu, Mojra je znala da se bliži kraju konopca. Jedan njen operativac je nabasao na tajnu toliko važnu da su ili Crna reka ili Agencija za nacionalnu bezbednost, a možda i obe, organizovale njegovo ubistvo. A sada su krenule na nju. Njena kompanija u procvatu je imala jedva nešto više od stotinu operativaca, a polovinu njih je regrutovala upravo iz Crne reke. Bilo ko od njih može biti izdajnik, zato što je u jedno bila potpuno sigurna: neko iz Hartlenda je pratio adresu dobavljača internet-usluga do bežične mreže kafića Šejdgroun i prosledio je Agenciji za nacionalnu bezbednost. To je bilo jedino moguće objašnjenje munjevitog pojavljivanja agenata. A sada joj je ponestalo opcija. Nije mogla nikome da veruje. Izuzev, pomislila je sumorno, jednoj osobi. Osobi za koju se zaklela da je nikada više neće videti niti razgovarati s njom, ne posle onoga što se dogodilo između njih i što je bilo neoprostivo. Sklopila je oči, blago se njišući u ritmu s ljuljanjem kola hitne pomoći. Iako sad nije bilo
vreme za opraštanje, možda je kucnuo čas za primirje. Koga drugog je mogla da pozove? Očajna, tiho je uzdahnula. Da nije tako tužno bilo bi smešno, zaista, da traži pomoć od poslednje osobe na svetu od koje bi ikada išta prihvatila. Ali to je bilo tada, kazala je sebi turobno, a ovo je sada. Nečujno opsovavši sebi u bradu, uzela je mobilni i pozvala lokalni telefonski broj. Kada joj je odgovorio muški glas, duboko je udahnula i rekla: „Dajte mi Veroniku Hart, molim vas.“ „Šta da joj kažem, ko zove?“ Oh, dođavola s tim, pomislila je. „Mojra.“ „Mojra? Gospođo, biće joj potrebno vaše prezime.“ „Ne, neće“, reče Mojra. „Samo joj recite da je zove Mojra i po-žurite, dođavola!“ „Mesec je izašao.“ Amun Čaltum baci pogled na ručni sat. „Vreme je da popričamo.“ Soraja je razgovarala satelitskim telefonom sa svojim lokalnim agentima Tifona. Svi su istraživali moguće tragove nove iranske disidentske grupe, ali zasad nijedan od njih nije ostvario nikakav napredak. Bilo je to kao da se grupa nalazi toliko duboko u ilegali, van domašaja njihovih veza. Niko nije znao da li je to stoga što zaista nisu ništa znali ili su se pak previše plašili da otkriju postojanje grupe. Ako je posredi bilo ovo potonje, morala je da se divi njihovoj sigurnosti. Odlučila je da se prikloni Amunovoj sugestiji, ali ne onako kako je on to želeo. Dok joj je pridržavao krilo šatora, kazala mu je: „Ostavi oružje ovde.“ „Da li je to uistinu neophodno?“, upitao je. Kako mu nije odgovorila, začkiljio je na trenutak da bi pokazao nezadovoljstvo, a zatim uzdahnuvši izvadio pištolj iz kožne futrole i stavio ga na astal. „Zadovoljna?“ Izašla je iz ugodne topline šatora u prohladnu pustinjsku noč. Malo dalje, američki tim forenzičara je prosejavao olupinu aviona u potrazi za tragovima, ali Delija dosad još nije podnela izveštaj o ostvarenom napretku, iako - kao što je Veronika kazala - otkrivanje uzroka pada aviona nije bila njihova primarna misija. Zadrhtala je na asketskoj hladnoći pustinjskog vazduha. Ogromni mesec davao je neku vrstu veličanstvenosti večitom i naizgled beskrajnom moru peska. Krenuli su prema perimetru lokaliteta, gde je trebalo da stoje Čaltumovi stražari, ali kako nije videla nikoga, Soraja stade. Premda je Čaltum bio korak ispred nje, osetila je da nešto nije u redu, i vratila se. „Šta je bilo?“, upitao je. „Neću napraviti nijedan korak više u tom pravcu“, odgovorila je. „Želim da budem u dometu sluha.“ Pokazala je na sazvežđe svetala na drugom kraju lokaliteta, bezbednih izvan perimetra pod Čaltumovom diktaturom, bleštavi logor međunarodnih novinskih agencija, nekako tuđinski u zlokobnoj noći, kao da je brod nasukan na zubima morskog grebena srušenog aviona. „Oni?“, podsmehnuo se. „Oni ne mogu da te zaštite. Moji ljudi ih neće pustiti da prođu kroz perimetar.“ Mahnula je rukama. „ Ali gde su tvoji ljudi, Čaltume? Ne vidim ih.“ „Postarao sam se za to.“ Podigao je ruku. „Hajde, imamo vrlo malo vremena.“ Nameravala je da ga odbije, ali ju je nešto u njegovom glasu nateralo da popusti. Ponovo je pomislila na napetost koju je prilikom prvog susreta osetila u njemu, potisnuti gnev. Šta se, zaista, ovde dešava? Sada je pobudio njenu radoznalost. Da li je to namerno učinio? Da li ju je vodio u zamku? Ako jeste, s kojim ciljem? Nesvesno, šakom je dodirnula zadnji džep pantalona u kome je držala keramički, preklopni, džepni nožić, spreman da je zaštiti. Hodali su u tišini. Činilo se kao da pustinja šapuće oko njih, a zrnca peska su se neumorno
pomerala i zavlačila između odeće i kože. Sjaj civilizacije samleven sve dok od njega nije ostao samo čvrsti grumen, grub i primitivan. Čaltum je uživao u svom elementu. On je ovde bio veći od života, što je predstavljalo razlog zbog čega ju je pre toliko godina doveo ovamo, razlog zbog koga su i sada bili ovde. Što su se više udaljavali od ostalih, činilo se kao da on raste u stasu i moći, sve dok se poput tornja nije nadnosio nad njom. Okrenuo se, a oči mu zablistaše, odražavajući plavobelu mesečevu svetlost. „Potrebna mi je tvoja pomoć“, rekao je sa, za njega, neuobičajenom otvorenošću. Soraja se gotovo nasmejala. „Tebi je potrebna moja pomoć?“ Na tren je skrenuo pogled u stranu. „Ti si poslednja osoba na svetu od koje bih zatražio pomoć.“ Čuvši tu izjavu, shvatila je koliko mora da je pogibeljna situacija u kojoj se on nalazi. „Šta ako te odbijem?“ Pokazao je na satelitski telefon u njenoj šaci. „Zar misliš da ne znam koga si zvala tim telefonom?“ Beonjače su mu izgledale jezivo plavičasto na jednobojnoj svetlosti meseca. „Misliš li da ne znam razlog zbog čega si zaista ovde? Nije reč o srušenom avionu; reč je o novoj iranskoj, domaćoj, pobunjeničkoj grupi.“
JEDANAESTO POGLAVLJE Vilard je, nervozno čekajući Bornov povratak, stajao u dvorištu Fir-tovog lečilišta. Nakratko je razmišljao o tome da krene u potragu za njim, ali je ipak odbacio tu ideju. Kao što mu se često dešavalo kad je mislio o Bornu, pade mu na pamet njegov sin Oren. Orena nije video, niti se čuo s njim već petnaest godina, a što se tiče njegove supruge, ona je odavno bila mrtva i sahranjena. Često je pretpostavljao da je do raskola sa Orenom došlo na njenom pogrebu, kada je Vilard stajao nem i suvih očiju dok su grobari spuštali u zemlju mrtvački sanduk sa posmrtnim ostacima njegove žene. „Zar baš ništa ne osećaš?“, upitao ga je Oren s gnevom koji se, očevidno, u njemu već godinama gomilao. „ Ama baš ništa?“ „Osećam olakšanje zato što je napokon gotovo“, odgovorio je Vilard. Tek kasnije je shvatio kako je priznavanje istine sinu predstavljalo kobnu grešku. To je bilo vreme kada se, nakratko, umorio od laži. Nikad više nije počinio tu grešku. Ljudska bića, postalo mu je jasno, uzrastaju na lažima; laži su im potrebne da bi preživela, da bi bila srećna, čak. Zato što je istina veoma često neprijatna, a ljudi ne žele da im bude neprijatno. Staviše, mnogima to ne odgovara. Radije bi lagali sami sebe, i pristali da ih i oni iz njihove okoline lažu, kako bi se sačuvala iluzija lepote. Stvarnost nije lepa, to je istina. Ali sada, ovde na Baliju, zapitao se da li to i on, kao i svi ostali, plete mrežu laži oko sebe kako bi zaklonio istinu. Godinama je poput krtice sebi kopao put kroz Agenciju za nacionalnu bezbednost, i napokon pristigao u sigurnu kuću u Virdžiniji, gde su bile smeštene sve laži. I stalno je govorio sebi da mu je to dužnost. Drugi ljudi, pa čak i njegov sin, delovali su mu nestvarno poput duhova, kao da su deo života neke druge osobe. Šta drugo imam u životu?, pitao se iznova i iznova dok je kulučio kao poslužitelj Agencije za nacionalnu bezbednost. Bila je to dužnost, jedino dužnost sa čime je mogao da se poveže. Misija krtice u Agenciji za nacionalnu bezbednost sada je ispunjena. Njegova duboka pritajenost je nužno bila uništena zajedno s njima, i bio je slobodan. Niko u CO još nije dokučio šta da radi s njim. Zapravo, što se tiče njene nove direktorke, Vilard je bio na odavno zakasnelom odmoru. Sada, konačno oslobođen stega servilne persone poslužitelja Vilarda, shvatio je da je to samo uloga koju je igrao; uloga koja uopšte nije predstavljala njegovu pravu ličnost. Kada je Aleks Konklin počeo da ga obučava, Vilard je maštao o opasnim herojskim delima u zabačenim delovima sveta. Nebrojeno puta je pročitao sve romane o Džejmsu Bondu; čeznuo je za adrenalinskom groznicom tajnih bitaka. Dok je postajao sve bolji i bolji i briljirao u sve težim i težim vežbama svog učitelja, Konklin je počeo da mu se poverava. Onda je usledila kobna greška: kad je Vilard počeo da saznaje tajne Tredstona, dozvolio je sebi da sanjari o tome kako će jednoga dana postati Konklinov naslednik: majstor manipulacije. Međutim, stvarnost ga je srušila na zemlju. Matori je pozvao, želeći Vilarda u ulozi koju mu je već odranije namenio. Tako su ga poslali u duboku pritajenost u sigurnu kuću Agencije za nacionalnu bezbednost, u zatvor bez, kako mu se činilo, ikakve mogućnosti oslobađanja. Učinio je sve što su tražili od njega, i učinio je to dobro, štaviše, majstorski. Bar su mu tako svi govorili. Ali šta je proizašlo iz svega toga? Istina, istina: ništa, ama baš ništa. A sada je, napokon, bio slobodan da ispuni svoj dugogodišnji san i postane majstor manipulacije, da nadmaši svog starog učitelja. Zato što je Konklin, na kraju, ipak omanuo.
Dozvolio je Leonidu Arkadinu da pobegne, a zatim, umesto da krene za njim i vrati ga natrag u Tredston, zaboravio je na Rusa i pokušao da ga zameni Džejsonom Bornom. Međutim, stvorenju kao što je Arkadin se ne mogu okrenuti leđa. Vilard je znao svaku Konklinovu odluku u vezi s Tredstonom, bio je svestan svake počinjene greške. Neče ponoviti poslednju, koja je dopustila Leonidu Arkadinu da pobegne. Učiniće bolje, mnogo bolje. Ostvariće konačni cilj projekta Tredston. Uspeće u stvaranju ultimativne borbene mašine. Okrenuo se kada se otvorila kapija Firtovog lečilišta i u dvorište stupio Džejson Born. Bio je sumrak, a nebo na zapadu se prošaralo mrkim bojama, bilo je tamnoplavo tačno iznad glave. Dok je prilazio, Born je između paka i kažiprsta desne šake držao mali svetlucavi predmet. „Čaura metka M 118 kalibra 30“, reče Born. Vilard je ispružio ruku i pomno pogledao čauru. „Vojna izrada, namenski napravljen za snajperske puške.“ Tiho je zviznuo kroz zube. „Nikakvo čudo što je metak prošao pravo kroz tebe.“ „Još od bombaških napada 2005. godine u Kuti i Džimbaranu, vlasti Balija su fanatične u pogledu kontrole oružja. Ma koliko da je dobar taj snajperista, nema šanse da je mogao da u zemlju prokrijumčari pušku i municiju.“ Born se smrknuto nasmešio. „Šta misliš, na koliko mesta na Baliju je moguće kupiti bojevi metak M 118 kalibra 30 i pušku iz koje može da se ispali?“ Arkadin reče: „Ima li još neko pitanje?“ I dalje držeći oba oružja u rukama, prodorno se zagledao u oči svakog od preostalih đevedeset devet regruta Crne legije, i tamo ugledao u jednakoj meri kukavni strah i bespogovornu poslušnost. Šta god da se dogodi sledeće, kuda god da ih povede, bili su njegovi. Utom mu je zazujao satelitski telefon. Okrenuo se na peti i udaljio od ljudi, koji su stajali ćutke, ukočeni kao da su napravljeni od kamena. Znao je da neće pomeriti ni mišić sve dok im ne izda naređenje, što se neće desiti u skorije vreme. Obrisavši znoj sa uveta, prislonio je telefon i rekao: „Šta je sad?“ „Kako je protekla Maslovljeva poseta?“ Tritonov glas je odjeknuo kroz etar. Kao i uvek, govorio je na engleskom jeziku bez ikakvog naglaska. „Uzbudljivo“, odgovorio je Arkadin, „kao i uvek.“ Dok je govorio, okretao se oko svoje ose napravivši potpuni krug, pokušavajući da otkrije položaj Tritonovih doušnika. „Nećeš ih pronaći, Leonide“, reče Triton. „Ne želiš da ih pronađeš.“ Pošteno, pomislio je Arkadin. Triton je bio zaslužan za ovu misiju, ili je u svakom slučaju radio za moć koja je plaćala troškove, uključujući i njegov izuzetno velikodušan honorar. Nije uvideo nikakvu prednost u suprotstavljanju ovom čoveku. Uzdahnuo je, i na trenutak potisnuo bes. „Šta mogu da učinim za tebe?“ „Danas, pravo pitanje jeste šta ja mogu da učinim za tebe“, uzvratio je Triton. „Naš utvrđeni tok rada je pomeren unapred.“ „Pomeren unapred?“ Arkadin je bacio pogled na svoje ljude, u dobroj kondiciji ali potpuno neobučene za ovu misiju. „Rekao sam ti na početku da su mi potrebne tri nedelje, a ti si me uverio...“ „To je bilo tada, a ovo je sada“, reče Triton. „Faza teoretisanja je završena; sada smo u stvarnom vremenu, a sat koji otkucava ne pripada ni tebi ni meni.“ Arkadin je osetio kako mu se mišići zatežu kao što bi mu se to uvek dešavalo pre početka borbe. „Šta se dogodilo?“ „Mačka se sprema da izađe iz džaka.“ Arkadin se namrštio. „Šta to znači, koji kurac?“
„To znači“, reče Triton, „da dokazi ubrzano izlaze na svetlost dana. Neosporivi dokazi koji će sve pokrenuti. Sada više nema povratka nazad.“ „Znao sam to od samog početka“, brecnuo se Arkadin. „Baš kao i Maslov.“ „Imaš vremena do subote da izvršiš svoju misiju.“ Arkadin je umalo poskočio. „Šta?“ „Nema žalbe višoj instanci na tu odluku.“ Triton je prekinuo vezu sa konačnošću koja poput pucnja odjeknu Arkadinu u ušima. Vilard je želeo da pođe s njim, ali je Born odbio. Vilard je bio dovoljno pametan da razume njegovu odluku; naprosto je hteo da njegova želja bude zabeležena. Za vreme Bornovog oporavka, sastavio je spisak imena trinaestorice pojedinaca za koje se znalo ili sumnjalo da protivzakonito trguju oružjem, ali je samo jedan od njih prodavao visokospecijalizovane snajperske puške i bojevu municiju kojom je Born ustreljen. Na malom ostrvu kao što je Bali, ispitivanje svih navodnih dilera oružjem bi predstavljalo proboj sigurnosne mreže koju je bacio oko Borna - privukao bi previše pažnje na sebe. Firt je iznajmio automobil, a Born se odvezao u metež prestonice, Denpasara. Nije bilo teško locirati pijacu Baldung, ali naći mesto za parkiranje, bila je sasvim druga priča. Naposletku je pronašao mesto nad kojim je stražario starac sa osmehom rascepljene lubenice. Born je krivudao između tezgi na kojima su se prodavali voće i začini do stražnjeg dela pijace, gde su kasapini i mesari imali tezge. Vilard mu je rekao da čovek koga traži izgleda kao žaba, i nije mnogo pogrešio. Trgovac je prodavao dva još živa praseta, zavezana za bambusove motke, mladoj ženi koja, sudeći po njenoj odeći i stavu, mora da je radila za nekoga s novcem i društvenim statusom. Ljudi su stajali u redu ispred susedne tezge i čekali da kupe plećke i grudi, a satare su se podizale i spuštale na tetive i kosti, dok je krv prskala unaokolo poput rascvetalog cveća. Čim je mlada žena platila prasiće i dala signal dvojici obližnjih muškaraca da ih odnesu, Born je prišao tezgi i obratio se zdepastom prodavcu. Čovek se zvao Vajan, što je značilo „prvorođeni.“ Svi žitelji Balija dobijaju imena na osnovu redosleda rođenja, od prvog do četvrtog; peto dete, ako se rodi, ponovo dobija ime Vajan. „Vajane, moram da razgovaram s tobom.“ Prodavac prasića ga je ravnodušno osmotrio. „Želiš li da kupiš svinju...?“ Born odmahnu glavom. „Ja prodajem najbolju prasad na ostrvu, pitaj koga hoćeš.“ „Posredi je druga stvar“, reče Born. „Privatna.“ Vajan se prijatno nasmeši i raširi ruke. „Kao što možeš da vidiš, ovde nema privatnosti. Ako ne želiš ništa da pazariš...“ „Nisam to rekao.“ Vajanove oči se suziše. „Ne znam o čemu govoriš.“ Baš kad htede da se okrene, Born iz džepa izvadi pet novčanica od sto dolara. Vajan baci pogled naniže na novac i nešto mu zasvetluca u očima. Born je mogao da se opkladi da je u pitanju pohlepa. Vajan je liznuo debele usne. „Nažalost, nemam toliko mnogo svinja.“ „Želim samo jednu.“ Kao da je posredi magija, čaura metka M 118 kalibra 30 koju je Born pronašao u Tengananu, pojavi mu se između prstiju. Ispustio ju je pravo Vajanu na dlan. „Jedan od tvojih, verujem.“
Trgovac svinjama, tvrdoglavo nepomičan, samo slegnu ramenima. Born izvadi dodatnih pet stotina dolara. „Nemam vremena da se cenjkam“ reče. Vajan ga oštro pogleda a zatim, uzevši hiljadu dolara, trznu glavom dajući mu znak da krene za njim. Suprotno onome što je rekao, na samom kraju reda tezgi bio je zatvoreni prostor. Na rasklimatanoj klupi od bambusovog drveta je ležalo nekoliko noževa za klanje i dranje. Dok je Born pratio Vajana unutra, krupni muškarac ga je napao s leve strane. Istovremeno, visoki čovek je zakoračio ka njemu s desne. Born je udario u lice rmpaliju, polomivši mu nos, sagnuo se ispod udarca dugajlije i, zakotrljavši se po podu, bacio napred u skučenom prostoru. Udario je u motke bambusa, poobaravši prasiće i noževe. Zgrabivši sataru, presekao je konopce koji su vezivali tri praseta. Skičeći u novopronađenoj slobodi, životinje potrčaše preko poda, nateravši Vajana i dugajliju da im se sklone sa puta. Born je bacio nož i pogodio dugajliju u butinu. Njegovo skičanje se nije mnogo razlikovalo od skičanja prasadi, koja su nastavila da mahnito beže. Ignorišući životinje, Born je ščepao Vajana za košulju, ali je u tom trenutku rmpalija zgrabio kuhinjski nož i jurnuo ka njemu, a Born je postavio Vajana između sebe i napadača. Čim je napadač zaustavio ubod nožem, izbio mu je oružje iz ruke, oborio ga na zemlju i tresnuo mu potiljak u pod. Čovekove oči se zakolutaše u očnim dupljama. Born je ustao i zgrabio Vajana koji se spremao da pobegne. Oša-marivši ga, kaza: „Rekao sam ti da nemam vremena za cenkanje. A sada mi reci ko je kupio tu patronu od tebe.“ „Ne znam kako se zove.“ Born ga je ponovo ošamario, ovaj put znatno jače. „Ne verujem ti.“ „Istina je.“ Vajanova ravnodušnost se raspala na paramparčad; bio je prestrašen. „Neko ga je uputio na mene, ali mi nijedanput nije kazao svoje ime, a ja ga nisam pitao. U mom poslu, što manje znam, tim bolje.“ To je, barem, bila istina. „Kako je izgledao?“ „Ne sećam se.“ Born ga je ščepao za gušu. „Ne želiš da me lažeš.“ „Očito ne.“ Vajanove oči se mahnito zakolutaše u očnim dupljama. Koža mu je poprimila zelenkastu boju, kao da će mu svakog časa pozliti. „U redu, ličio je na Rusa. Nije bio veliki, niti mali. Mišićav, doduše.“ „Šta još?“ „Ne...“ Zacvileo je kada ga je Born ponovo ošamario. „Imao je crnu kosu, a oči... su mu bile svetle. Ne sećam se...“ Podigao je ruke u vazduh. „Čekaj, čekaj... bile su sive.“ „I?“ „To je sve. To je sve.“ „Ne, nije“, reče Born. „Ko ga je poslao k tebi?“ „Jedan klijent...“ „Reci mi kako se zove.“ Born je prodrmusao prodavca svinja poput krpene lutke. „Potrebno mi je njegovo ime.“ „Ubiće me.“ Born se sagnuo, uzeo nož iz šake onesvešćenog rmpalije i pri-slonio sečivo na Vajanov vrat. „Ili ću te ja sada ubiti.“ Pomerio je oštricu taman toliko da tanak mlaz krvi poteče niz Vajanove grudi, uprljavši mu košulju. „Biraj.“ „Don...“ Svinjar je progutao knedlu. „Don Fernando Erera... On živi u Španiji, u srcu Sevilje.“ Bez dodatnog ubeđivanja, rekao je Bornu adresu svog klijenta. „Kako don Erera zarađuje za život?“ „Bavi se međunarodnim bankarstvom.“ Born nije mogao da spreči osmeh koji mu se izvio na usnama. „A sad, od kakve koristi bi tvoje usluge bile jednom međunarodnom bankaru?“ Vajan je slegnuo ramenima. „Kao što sam ti već rekao, što manje znam o svojim
klijentima, utoliko bolje po mene.“ „Trebalo bi da ubuduće budeš oprezniji.“ Born ga pusti i gurnu preko nogu jednog od napadača koji su počeli da se meškolje i osvešćuju. „Neki klijenti su naprosto opasni po zdravlje.“
Duhovi Anubisa i Tota su pozvali mesec u podzemni svet, a iza njega je na nebu ostala samo bleda svetlost ostavljenih zvezda. „Još jednom sam pogrešio u vezi s tobom“, rekao je Čaltum, ali bez ogorčenosti. „Tvoja primarna misija jeste ta iranska grupa pobunjenika.“ Kada mu Soraja nije odgovorila, nastavio je: „Potrebna mi je tvoja pomoć.“ „Ti si država“, kazala mu je. „Kako ja uopšte mogu da ti pomognem?“ Čaltum se osvrnuo oko sebe, verovatno kako bi se uverio da se nijedan od njegovih stražara nije vratio. Soraja ga je pomno posmatrala. Ako se brinuo da ga neko od njegovih ljudi ne čuje, šta bi to moglo da znači? Da li se Čaltum konačno razišao sa Mohabaratom? Da li se odmetnuo? Ali ne, mora da postoji neko drugo objašnjenje. „U mojoj diviziji postoji krtica“, rekao je, „neko u samom vrhu hijerarhije. „Amune, ti si šef Mohabarata..." „Sumnjam da je posredi neko na višem položaju od mene.“ Naduvao je obraze, a zatim izduvao ustajali vazđuh iz pluća. „Tvoje veze, tvoji ljudi iz Tifona, mislim da oni mogu da otkriju ko je ta krtica.“ „Nije li tvoj posao da otkrivaš špijune i izdajnike?“ „Misliš da nisam pokušao? Evo šta sam dobio za svoj trud: četiri agenta ubijena na dužnosti i strogi ukor zbog sve veće nesposobnosti moje agencije.“ Gnev u njegovim očima se vratio u punoj snazi. „Veruj mi kada ti kažem da je pretnja koju su mi uputili bila slabo zamaskirana.“ Soraja je razmotrila njegove reči. Zašto bi marila za njegove pro-bleme ili mu pomogla, budući da je njegova organizacija možda oborila američki avion? Kazala je: „Daj mi jedan dobar razlog zašto bi trebalo da ti pomognem.“ „Znam da tvoji ljudi nisu uspeli da potvrde identitet iranske pobunjeničke grupe - i neće, to ti obećavam. Ali ja mogu.“ U tom času, snop svetlosti je učinio da zvezde na nebu nestanu. Soraja se pomerila nekoliko koraka udesno kako bi videla ko to dolazi. Ugledala je Deliju kako im se približava preko niske uzvišice, a snop svetlosti njene baterijske lampe je nakratko prešao preko njih. Svetlost koja je dopirala odozdo pretvorila je Delijino lice u masku za noć veštica. „Poznato mi je poreklo rakete koja je pogodila avion.“ Čaltum je uputio Soraji kratak pogled upozorenja i prekrstio ruke na grudima. „Dakle?“ „Dakle.“ Delija je duboko udahnula vazduh, a zatim ga ispustila iz pluća pre nego što je ponovo progovorila. „Projektil je bio zemlja-vazduh tipa kovsar3.“ „Iranski.“ Soraja je osetila kako joj niz kičmu prolaze ledeni žmarci. „Delija, jesi li sigurna?“ „Pronašla sam fragmente elektronskog sistema za navođenje“, odgovorila je njena prijateljica. „Kineske su izrade, slični onima na projektilima vazduh-zemlja C-701. Iako je elektronski sistem za navođenje sličan onome na raketi ’Nebeski zmaj’, ovaj je imao radarski tragač.“ „Što objašnjava kako se projektil toliko zalepio za letelicu“, reče Soraja.
Delija je klimnula. „Taj elektronski sistem za navođenje je jedinstven za rakete tipa kovsar.“ Uputila je Soraji značajan pogled. „Te bebice lete brzinom od jednog maha; avion nije imao nikakve šanse.“ Soraja je osetila mučninu u stomaku. U Caltumovom glasu se čuo nepatvoreni gnev. „Yakhrab byuthiuml Dabogda im kuće bile uništene! Iranci su oborili avion.“ S tim rečima, svet je načinio ogroman iskorak prema ratu. Ne ka jednom od skorašnjih regionalnih ratova, poput onih u Vijetnamu, Avganistanu ili Iraku, koji su ionako bili previše užasni i krvavi, već ka ratu svetskih razmera. Ratu koji će okončati sve druge ratove.
DRUGA KNJIGA
DVANAESTO POGLAVLJE „Upravo sam razgovarao telefonom sa iranskim predsednikom reče predsednik Sjedinjenih Država. „Kategorički poriče da išta zna o incidentu.“ „A to potvrđuje zvanični odgovor iranskog ministra spoljnih poslova“, reče Haime Ernandez. Vrata su se otvorila, a pentagonski obaveštajni car je primio gomilu izveštaja od vitkog muškarca s tamnom kosom, prošaranom sedim vlasima nad slepoočnicama. Pridošlica je imao dosadno lice računovođe, ali mu je u očima postojalo nešto što je bilo u neskladu s njegovim izgledom. Nakon što je proverio hartije, Ernandez je klimnuo glavom i predstavio vitkog muškarca kao M. Erola Dancigera, zamenika direktora signalnog i šifrantskog odeljenja - SIGINTA Agencije za nacionalnu bezbednost. „Kao što možete da vidite“, rekao je dok je pružao izveštaje, „ništa ne prepuštamo slučaju. Ovaj materijal je isključivo za oči visokih vladinih zvaničnika.“ Izgovorivši to, Danciger ldimnu glavom i ode jednako tiho kao što je i došao. Pet osoba je sedelo za okruglim stolom u jednoj od ogromnih elektronskih ratnih soba Pentagona, tri nivoa ispod podruma. Svako od prisutnih je ispred sebe imao identičan izveštaj, koji se sastojao od najnovijih nalaza združenog forenzičkog tima poslatog u Kairo, baš kao i najskorijih obaveštajnih procena situacije koja se munje-vito menjala. Pored svake kožne fotelje su stajali sekači za papir. Kao da Ernandezova pauza beše signal, sekretar odbrane Halidej reče: „Naravno da Iranci kategorički poriču svoju upletenost, ali ova provokacija je ozbiljna a oni stoje iza toga.“ „Ne mogu da opovrgnu dokaze koje smo im predstavili“, reče Džon Miler, šef Sekretarijata unutrašnje bezbednosti. „Pa ipak, jesu.“ Predsednik je duboko uzdahnuo. „Upravo to sporno pitanje je zaokupljalo najveći deo mog malopređašnjeg telefonskog razgovora. Iranci tvrde da je naš tim forenzičara podmetnuo ’takozvane dokaze’ - tačne reči njihovog predsednika.“ „Zašto bi iranski predsednik izdao naređenje da se obori naš avion?“, upita Veronika Hart. Halidej joj uputi pogled pun otrova. „Dozlogrdilo mu je da trpi oštre kritike zbog njihovog nuklearnog programa. Mi smo ih huškali, a oni sada uzvraćaju udarac.“ „Kako ja vidim, ova provokacija zapravo ima dve svrhe“, reče Ernandez. „Kao što je Bad tačno istakao, ona skreće međunarodnu pažnju sa iranskog nuklearnog programa, dok u isto vreme služi kao upozorenje nama - a i ostatku sveta - da odstupimo.“ „Čekajte da vidim jesam li ispravno shvatila šta govorite.“ Hartova se nagnu napred. „Hoćete da kažete kako su Iranci konačno odlučili da učine nešto više od starih pretnji da zatvore Ormuski tesnac za saobraćaj naftom.“ Miler klimnu glavom. „Tako je.“ „ Ali svakako moraju znati da je to samoubistvo.“ Halidej je posmatrao razgovor kao što soko gleda dva zeca koji trče po livadi. Sada se obrušio. „Svi smo sumnjali da je iranski predsednik mentalno neuravnotežen.“ „Lud je kao struja“, potvrdi Ernandez. Halidej se složi s njim. „Ali kudikamo opasniji.“ Osvrnuo se po prostoriji, a lice mu je izgledalo jezivo, osvetljeno odsjajima sa velikih računarskih monitora ravnih ekrana koji su se nalazili na zidovima. „Sada imamo neporeciv dokaz.“ Ernandez je prikupio stranice izveštaja i poravnao njihove ivice. „Mislim da bi trebalo da naše nalaze obelodanimo javnosti. Da ih podelimo sa medijima, a ne samo sa saveznicima.“
Halidej je pogledao u predsednika. „Slažem se, gospodine. A onda da sazovemo specijalnu sednicu Saveta za bezbednost Ujedinjenih nacija, na kojoj ćete lično govoriti. Moramo da zvanično osudimo ovaj kukavički teroristički čin.“ „Moramo da optužimo i osudimo Iran“, dodade Miler. „Ono što su učinili ravno je ratnom činu.“ „Tako je“, reče Ernandez koji je sa pogrbljenim ramenima ličio na boksera u ringu. „U osnovi, sve se svodi na to da moramo da vojno dejstvujemo protiv njih.“ „Sad, to bi zaista bilo samoubistvo“, kaza izražajno Hartova. „Slažem se s direktorkom Centralne obaveštajne“, reče Halidej. Reakcija sekretara odbrane je bila toliko neočekivana da se Hartova na trenutak zabuljila u njega. Onda je Halidej nastavio da govori, a njoj sve postade jasno. „Rat protiv Irana bi predstavljao grešku. Baš u trenutku kad smo se nalazili na ivici da dobijemo rat u Iraku, bili smo prinuđeni da vratimo trupe nazad u Avganistan. Ne, frontalni napad na Iran bi, po mojoj proceni, bio kobna greška. Ne samo što bi dodatno rastegao naše ionako preopterećene oružane snage, već bi posledice po druge države u regionu, pre svega Izrael, mogle da budu katastrofalne. Međutim, ukoliko bismo mogli da uništimo sadašnji iranski režim iznutra - sad, to bi bio vredan cilj.“ „Da bismo to učinili, potreban nam je destabilizujući uticaj“, reče Ernandez, kao po dogovoru. Halidej klimnu glavom. „Uticaj koji, zahvaljujući napornom radu, sada imamo u vidu te nove pobunjeničke revolucionarne grupe unutar Irana. Predlažem da udarimo Iran na dva fronta: diplomatski, preko Ujedinjenih nacija i vojno, podržavajući tu domaću pobunjeničku grupu na svaki mogući način: novcem, oružjem i strateškim savetnicima.“ „Slažem se“, reče Miler. „Međutim, da bismo pokrenuli inicijativu te domaće pobunjeničke grupe, biće nam potreban crni budžet.“ „A trebalo je da ga imamo juče“, dodao je Ernandez, „što bi značilo da to učinimo bez znanja i odobrenja Kongresa.“ Halidej se nasmejao, ali mu je lice bilo sasvim ozbiljno. „Pa, šta je tu novo? Jedino što te ljude zanima jeste da budu ponovo izabrani. Što se tiče onoga što je dobro za ovu zemlju, nemaju blage veze s vezom.“ Predsednik se nalaktio na uglačanu površinu stola, pesnica postavljenih preko usana u pozi duboke meditacije, koja je bila njegov zaštitni znak. Dok je vagao odluke, njihove implikacije i moguće posledice, pogledom je prelazio sa jednog od svojih savetnika na drugog. Napokon, pogled mu se vrati na direktorku CO. „Veronika, od tebe ništa nismo čuli. Sta ti misliš o ovom scenariju?“ Hartova je razmislila nekoliko trenutaka; njen odgovor je bio previše važan da bi žurila. Bila je svesna Halidejovih očiju na sebi, blistavih i pohlepnih. „Nema nikakve sumnje da je projektil koji je pobio naše građane bio iranski kovsar 3, stoga se slažem sa diplomatskim odgovorom, i to što pre utoliko bolje, zato što je sakupljanje saglasnosti svetskog mnjenja od presudnog značaja.“ „Slobodno možemo da zaboravimo na Kinu i Rusiju“, reče Halidej. „Obe države su ekonomski pretesno povezane sa Iranom da bi stale na našu stranu, bez obzira na dokaze, zbog čega nam je potrebna treća kolona da iznutra podstakne revoluciju.“ Sada dolazimo do srži svega, pomisli Hartova. „Moj problem sa vojnom intervencijom leži u činjenici da smo dosad već mnogo puta pokušali sa opcijom treće kolone na raznim mestima, uključujući i Avganistan, a šta nam je to donelo? Uspon moći talibana i Osamu bin Ladena, među ostalim veoma gadnim ekstremističkim grupacijama koje su se okrenule
terorizmu.“ „Ovoga puta je drugačije“, insistirao je Halidej. „Imamo čvrsta uverenja vođa te grupe. Njihova filozofija je umerena, demokratska i, ukratko, prozapadno orijentisana.“ Predsednik zadobova prstima po stolu. „U tom slučaju, sređeno je. Krenućemo sa tim dvokrakim napadom. Ja ću pokrenuti diplomatske točkove. U međuvremenu, Bade, sastavi preliminarnu procenu budžeta za tu tvoju domaću pobunjeničku grupu. Što pre budeš imao potrebne podatke, pre ćemo moći da stupimo u akciju, ali ne želim taj izveštaj ni blizu mog stola u Beloj kući, što se toga tiče. Štaviše, nikad nisam ni bio na ovom sastanku.“ Osmotrio je svoje savetnike dok je ustajao. „Hajde da se postaramo da ovo uspe, ljudi. Dugujemo to sto osamdeset jednom nedužnom Amerikancu, koji su izgubili živote u ovom raketnom napadu.“
Veronika Hart je posmatrala kako Mojra Trevor ulazi u njenu kancelariju, pribrana i elegantna kao i uvek. Pa ipak, u očima bivše koleginice je prepoznala nešto mračno i posramljeno što joj je otposlalo žmarce niz kičmu. „Izvoli sedi“, kazala je Veronika sedeći za svojim radnim stolom, i dalje ne verujući da se ovo zaista dešava. Kada je napustila Crnu reku, bila je uverena da nikad više neće videti Mojru Trevor, a kamoli imati posla s njom. Međutim, sada je Mojra ovde, upravo joj je zašuštala suknja kad je sela na stolicu naspram nje i prekrstila noge, leđa uspravnih kao kod nekog vojnog oficira. „Pretpostavljam da si iznenađena ovom posetom isto koliko i ja“, reče Mojra. Hartova joj nije odgovorila; umesto toga je nastavila da zuri u Mojrine smeđe oči, pokušavajući da u njima pročita razlog posete. No, nakon nekoliko trenutaka, batalila je tu rabotu. Savršeno dobro je znala da je uzaludno zavirivati ispod te kamene fasade. Obradila je ono što je videla, doduše: Mojrinu otečenu i zavijenu levu ruku, manje posekotine i ozlede na njenom licu i nadlanicama. Nije mogla da se suzdrži a da ne upita: „Šta ti se dogodilo, kog đavola?“ „To sam i došla da ti kažem“, odgovori Mojra. „Ne, došla si ovamo po pomoć.“ Hartova se nagnu napred, nalakćena na sto. „Prokleto je teško biti sa spoljašnje strane, zar ne?“ „Isuse, Roni.“ „Šta? Prošlost nas obe čeka skrivena poput guje u travi.“ Mojra je klimnula glavom. „Pretpostavljam da je tako.“ „Pretpostavljaš?“ Hartova nagnu glavu u stranu. „Izvini ako nisam previše sentimentalna. Ti si bila ona koja je pretila. Kako si ono tačno kazala?“ Napućila je usne. „Oh, da: ’Roni, sjebaću te zbog ovoga, prizvaću oluju govana na tvoju glavu kakvu nikad u životu nisi videla.“ Hartova se zavali u naslon fotelje. „Jesam li išta izostavila?“ Osetila je kako joj se puls ubrzava. „A sada, evo te ovde.“ U ledenoj tišini koja ih je obavijala, Mojra je samo zurila u nju. Hartova se okrenula ka kredencu, sipala ledenu vodu u visoku čašu i gurnula je preko stola. Na trenutak, Mojra se nije pomerala. Hartova pomisli kako možda ne zna da bi uzimanje čaše predstavljalo znak poverenja ili pak kapitulacije. U tom času, Mojra ispruži ruku i namerno nadlanicom udari čašu, odbacivši je na zid, gde se razbila a voda i sićušne krhotine stakla zasvetlucaše u vazduhu nalik eksploziji topa. Mojra je dotad već bila na nogama, ukočenih ruku, pesnicama oslonjena na površinu stola. Dvojica muškaraca istog časa uleteše u kancelariju s pištoljima na gotovs. „O’ladi, Mojra.“ Glas Veronike Hart je bio u isto vreme tih i čeličan.
Mojra, odbivši da sedne, okrenu leđa Hartovoj i pređe preko tepiha na drugu stranu kancelarije. Direktorka CO mahnu rukom i otpusti muškarce, koji vratiše pištolje u futrole i izađoše. Kada se vrata zatvoriše, Hartova, spojivši prste leve i desne šake, sačeka da se Mojra smiri. A onda posle izvesnog vremena kaza: „A sada, zašto mi ne kažeš šta se dešava?“ Kada se Mojra okrenula ka njoj, zaista se sabrala i ohladila. „Sve si pogrešno shvatila, Roni. Ja sam osoba koja će tebi pomoći.“ Dok su njegovi regruti zakopavali Farida, Arkadin je sedeo na velikoj steni koja je štrčala iz peska u tamnoplavom azerbejdžanskom sumraku. Čak i bez ritmičnog zvuka budaka i leša ispruženog u prašini, atmosfera bi bila protkana melanholijom. Vetar je nestalno duvao, proizvodeći zvuk sličan dahtanju psa; jermenski gorštaci su okrenuli lica prema Meki, moleći se na kolenima, sa automatskim oružjem položenim na zemlju pored sebe. S druge strane sivosmeđih brda ležao je Iran, a Arkadina je najedanput uhvatila nostalgija za Moskvom. Nedostajale su mu kaldrmisane ulice, lukovičaste kupole, noćni klubovi u kojima je suvereno vladao. A najviše od svega, nedostajao mu je beskonačni niz visokih, plavokosih i plavookih djevuški u čijim naparfemisanim telima je mogao da se izgubi, da izbriše sećanje na Devru. Premda ju je nekad voleo, sada ju je mrzeo, zato što nije bila uistinu mrtva. Poput utvare ga je danonoćno pohađala i gonila da se osveti Džejsonu Bornu, poslednjoj sponi s njenim životom - i njenim ubistvom. Da sve bude gore, Born je takođe ubio Mišu, njegovog mentora i najboljeg prijatelja. Da nije bilo Miše Tarkanijana, sumnjao je da bi ikada preživeo iskušenja u Nižnjem Tagilu. Miša i Devra, dve najvažnije osobe u njegovom životu, obe mrtve zbog Džejsona Borna. Born će mu bogami platiti za mnogo toga, nego šta. Ljudi su skoro završili kopanje rake. Par lešinara, crne senke naspram tamnog, svetlucavog neba, kružio je vazduhom u sporim, lenjim krugovima. Ja sam nalik tim lešinarima, pomislio je. Strpljivo čekam pravi trenutak da udarim. Naheren na steni, kolena privučenih do same brade, okretao je satelitski telefon na dlanu. Zapanjujuće, nekoliko dobrih stvari se dogodilo zbog Vilardovog poziva. Vilard je bio krtica a ne terenski agent, i načinio je fatalnu grešku: ego ga je nadjačao. Trebalo je da tiho raskomada Ijana Boulsa, zakopa delove tela a zatim nastavi dalje sa svojim poslom. Naravno da je želeo da sazna ko je poslao Boulsa, ali je načinio kobnu grešku kada je obznanio svoje prisustvo Arkadinu - još gore, kada ga je upozorio - zato što mu je samim tim rekao da je Džejson Born živ. Zašto bi, inače, bio u lečilištu doktora Firta? Zašto bi, da Born nije živ, ubio Boulsa? Arkadin je sada imao dokaz da je Born još uvek živ, mada ga je izjedalo pitanje kako je uspeo da preživi direktan pogodak u srce. Šta god inače bio, Born nije bio supermen. Zašto onda nije mrtav? Oštro zavrtevši glavom, na časak je ostavio to pitanje po strani. Pozvao je telefonski broj. Bouls nije bio ništa više od privremenog sredstva za nuždu, neko ko će izvideti situaciju i podneti izveštaj. Nije uspeo; sada je kucnuo čas da u igru uvede krupne igrače. Ljudi su neceremonijalno ubacili Faridovo telo u grob. Oznojeni i razdraženi, odavno su izgubili strpljenje za ono što bi u normalnim okolnostima bio ozbiljan zadatak. Farid je prekršio zakone grupe; više nije bio jedan od njih. Odlično, pomislio je Arkadin, naučili su lekciju. Telefon na drugoj strani veze je zazvonio. „Jesi li spremna za posao?“, upita Arkadin čim se javio poznati glas. „Odlično. Zato što sam odlučio da ti ga poverim, a časovnik je počeo da otkucava. Poslaću ti detalje u roku od jednog sata.“
Dvojica muškaraca su počela da lopatama ubacuju zemlju u raku; ostali su pljunuli u grob.
***
Direktorka Centralne obaveštajne samo odmahnu glavom. „Mojra, plašim se da to naprosto ne osećam.“ Žile na Mojrinom vratu poiskakaše. Koliko dugo je čekala na ovo suočavanje? „Jesi li to osećala kada si me izdala u Safed Kohu?“ Safed Koh je bilo lokalno ime za Bele planine u istočnom Avganistanu, gde su ozloglašene pećine Tora Bora vodile preko granice u zapadni Pakistan, teritoriju pod kontrolom terorista. Hartova raširi ruke. „Nikad te nisam izdala.“ „Stvarno?“ Mojra je zakoračila ka njoj. „Onda mi, molim te, reci kako se desilo da budem zarobljena u gluvo doba noći i da me drže u zatočeništvu šest dana na planini Sikaram bez ikakve hrane, samo sa zagađenom vodom za piće.“ „Nemam pojma.“ „Kakve god bakterije da su se nalazile u toj vodi, izbacile su me iz igre tri nedelje nakon toga“ - nastavila je da se približava prednjoj ivici stola Veronike Hart - „a za to vreme ti si predvodila moju misiju...“ „Bila je to misija Crne reke.“ „... koju sam ja isplanirala, za koju sam se obučavala. Misija koju sam želela više od svega drugog.“ Hartova je pokušava da se nasmeši, i omanula. „Ta misija je bila uspešna, Mojra.“ „Hoćeš da kažeš kako ne bi bila uspešna da sam ja bila na njenom čelu?“ „To si ti rekla, a ne ja.“ „Mislila si da sam usijana glava.“ „Tako je“, priznala je Hartova. „Mislim.“ Sračunata upotreba sadašnjeg vremena je zaustavila Mojru. „Dakle, još uvek misliš...“ Direktorka CO je raširila ruke. „Pogledaj se. Šta bi ti mislila da si na mom mestu?“ „Želela bih da znam kako bi Mojra Trevor mogla da mi pomogne da srušim svog jedinog pravog zakletog neprijatelja.“ „ A ko bi to mogao da bude?“ Upitala je to blagim glasom, ali je Mojra mogla da razabere iskru zanimanja u njenim očima. „Čovek koji te mrzi od momenta kada te je predsednik postavio na položaj direktora Centralne obaveštajne. Bad Halidej.“ Na trenutak, Mojra je bila sigurna da oseća kratkotrajno pucketanje vreline u sobi. Potom je Veronika Hart odgurnula nazad fotelju i ustala. „Šta tačno želiš od mene?“ „Želim da priznaš da si kriva.“ „Potpisanu izjavu? Mora da se šališ.“ „Ne“, reče Mojra. „Usmeno priznanje, samo između nas dve.“ Hartova je zavrtela glavom. „Zašto bih to učinila?“ „Zato da bismo mogle da imamo nešto drugo osim zajedničke prošlosti, kako bismo mogle da nastavimo dalje, kako ne bi bilo ovog otrova između nas.“
Telefon je zazvonio nekoliko puta, ali ga je direktorka CO ignorisala. Aparat je konačno prestao da zvoni, a u prostoriji su se čuli samo tihi zvuci: brujanje ventilacionog sistema, tiho udisanje vazduha i lupanje njihovih srca. Hartova je uzdahnula, a zatim polako ispustila vazduh iz pluća. „Ne želiš to da čuješ.“ Napokon!, pomislila je Mojra. „Isprobaj me.“ „Ono što sam uradila“, rekla je sporo Veronika Hart, „učinila sam za dobrobit kompanije.“ „Ne seri, učinila si to zarad sebe!“ „Nikad nisi bila ni u kakvoj stvarnoj opasnosti“, istrajala je Hartova, „pobrinula sam se za to.“ Umesto da se oseća bolje, Mojra se osećala sve zloupotrebljenije. „Kako si mogla da se postaraš za to?“ „Mojra, možemo li da ostanemo na tome?“ Mojra je ponovo zauzela položaj za napad, naginjući se iznad stola, naslanjajući se na pobelele zglavke prstiju. „Okončaj to“, kazala je. „Okončaj to sada.“ „U redu.“ Direktorka Centralne obaveštajne provuče prste kroz kosu. „Bila sam sigurna da ti se ništa neće desiti zato što je Noa Perlis rekao da će se starati o tebi.“ „Oh.“ Mojra oseti kako joj se pod otvara pod nogama. Vrtoglavica ju je naterala da se skljoka u fotelju, zureći u prazninu. „Noa.“ Onda joj sinu i spopade je mučnina. „Bila je to njegova ideja, zar ne?“ Hartova je klimnula glavom. „Bila sam Perlisov potrčko. Obavljala sam njegov prljavi posao. Od mene je zahtevao da budem osoba koju ćeš mrzeti kada se vratiš, kako bi mogao da nastavi da te koristi kad god mu budeš potrebna.“ „Isuse Hriste.“ Mojra se zagleđala u svoje šake. „Nije mi verovao.“ „Ne u vezi s tom misijom.“ Hartova je to kazala toliko tiho da je Mojra morala da se nagne napred kako bi je čula. „Ali što se tiče drugih, kao što savršeno dobro znaš, dao je prednost tebi.“ „Nema veze.“ Mojra se osećala mrtvo iznutra. „Kakva posrana stvar da učiniš nekome.“ „Nego šta.“ Hartova je ponovo sela. „Zapravo, to je bio razlog zbog koga sam napustila Crnu reku.“ Mojra podiže pogled i usredsredi ga na ženu koju je toliko dugo smatrala zakletim neprijateljem. Osećala se kao da joj je glava ispunjena čeličnom vunom. „Ne razumem.“ „Učinila sam mnogo užasnih stvari dok sam radila za Crnu reku; ti si poslednja osoba na svetu kojoj to moram da objašnjavam. Ali ono što me je Noa terao da radim...“ Zavrtela je glavom. „Posle sam se toliko stidela sebe da nisam mogla podneti pomisao da ti pogledam u lice, pa sam nakon završetka misije otišla da te vidim. Želela sam da ti se izvinim...“ „ A ja te nisam pustila; umesto toga sam te ispsovala na pasje ime.“ „Nisam mogla da te krivim. Nisu me razljutile bolne stvari koje si mi kazala, jer ko je na to imao više prava od tebe? Pa ipak, to je bila laž. Želela sam da se oglušim o naređenja, da ti kažem istinu. Umesto toga sam dala otkaz. Bio je to kukavički čin, zaista, zato što sam na taj način bila sigurna da te nikada više neću videti.“ „I sada, evo nas ovde.“ Mojra se osećala iznureno, bolesno u duši. Znala je da je Noa Perlis amoralan, znala je da je nepošten; u suprotnom se ne bi uzdigao do tako visokog položaja u Crnoj reci. Međutim, nikad joj nije palo na pamet da je sposoban da je toliko kompletno sjebe, da je iskoristi kao običan komad mesa. „Evo nas“, složi se Hartova.
Mojra oseti kako je podilazi jeza. „Noa Perlis je razlog što se nalazim u ovoj situaciji, razlog zašto sam ovde i nemam kuda da odem.“ Direktorka Centralne obaveštajne se namršti. „Kako to misliš? Imaš vlastitu organizaciju.“ „Hartlend je kompromitovan; ugrozili su ga ili Noa ili Agencija za nacionalnu bezbednost.“ „Postoji velika razlika između Crne reke i Agencije za nacionalnu bezbednost.“ Mojra je pogledala Hartovu i shvatila da više nema pojma kako se oseća u vezi s bilo kim i bilo čim. Kako se čovek oporavlja od izdaje nalilk ovoj? Najedanput, ispunio ju je strahovit gnev. Da je Noa Perlis kojim slučajem bio u prostoriji, zgrabila bi lampu sa Veronikinog stola i tresnula ga njome u glavu. Ali ne, bolje što nije. Prisetila se rečenice iz Les liaisons dangereuses 2 , njenog omiljenog romana zato što sadrži špijune iz dnevnih soba: Osveta je jelo koje se najbolje servira hladno. A u ovom slučaju, pomislila je, u savršeno čistoj kuhinji. Duboko je udahnula vazduh, a onda ga sporo i potpuno ispustila iz pluća. „Ne u ovom slučaju“, kazala je. „Moj operativac Džej Veston je ubijen, a ja sam jedva izvukla živu glavu, zato što se Crna reka i Agencija za nacionalnu bezbednost koriste uticajem da izvuku ćar za sebe, a šta god da su izlegli toliko je veliko da su voljni da ubiju svakoga ko priđe da bi njuškao." Nakon šokirajuće tišine koja je usledila, Hartova kaza: „Nadam se da imaš dokaz za te optužbe.“ Umesto odgovora, Mojra joj je pružila fleš-disk koji je uzela s mrtvog Džeja Vestona. Desetak minuta kasnije, direktorka Centralne obaveštajne podiže pogled s monitora računara i reče: „Mojra, ono što zasad mogu da dokučim, jeste da imaš pandura na motociklu koga niko ne može da pronađe, i fleš-disk pun koještarija.“ „Džej Veston nije umro u saobraćajnoj nesreći“, reče gnevno Mojra, „već je ubijen. A Stiv Stivenson, zamenik sekretara za nabavku, tehnologiju i logistiku u Ministarstvu odbrane, potvrdio je da je Džej ubijen zato što je nabasao na nešto. Rekao mi je da je, otkako su vesti o eksploziji putničkog aviona dospele u medije, atmosfera u Ministarstvu odbrane i Pentagonu obavijena otrovnom maglom. Tačno tim rečima.“ I dalje zureći u Mojru, Hartova je podigla slušalicu i kazala asistentkinji da je spoji sa zamenikom sekretara Stivensonom u Ministarstvu odbrane. „Nemoj“, reče Mojra. „Bio je nasmrt preplašen. Morala sam ga moliti da se sastane sa mnom, a on mi je klijent.“ „Žao mi je“, rekla je direktorka Centralne obaveštajne službe, „ali to je jedini način.“ Sačekala je nekoliko trenutaka, dobujući prstima po površini stola. Onda joj se izraz lica promenio. „Da, zamenika sekretara Stivensona, ovde - oh, shvatam. Kada ga očekujete?“ Pogled joj se vratio na Mojru. „Svakako morate znati kada će se - da, shvatam. Nema veze, pokušaću ponovo kasnije. Hvala vam.“ Spustila je slušalicu na aparat i ponovo zadobovala prstima po stolu. „Šta se desilo?“, upita je Mojra. „Gde je Stivenson?“ „Očigledno, niko ne zna. Izašao je iz kancelarije jutrosu 11.35.“ „Tada je krenuo na sastanak sa mnom.“ „I još se nije vratio.“ Mojra je izvadila telefon i pozvala Stivensonov mobilni, a njen poziv je prosleđen direktno na govornu poštu. „Ne javlja se.“ Prekinula je poziv i vratila mobilni u džep. Hartova se pomno zagledala u monitor računara i usnama bezglasno oblikovala reč ubodiglebardem, a zatim je ponovo pogledala Mojru. „Mislim da bi bilo bolje da otkrijemo šta
se, kog đavola, dogodilo zameniku sekretara.“ Vajan se, i te kako zadovoljan prodajama toga dana, nalazio u zatvorenom zadnjem delu svoje tezge i pripremao da jednu-dve neprodate svinje vrati natrag na farmu, kada se čovek pojavio. Nije ga čuo kako dolazi zbog sveopšte kakofonije dok se pijaca zatvarala. „Ti si prodavac svinja po imenu Vajan.“ „Zatvoreno“, rekao je Vajan ne podižući pogled. „Molim vas, dođite ponovo sutra.“ Kako nije opazio nikakvo kretanje osvrnu se, govoreći: „U svakom slučaju, ne možete da se...“ Strahoviti udarac ga je pogodio pravo u vilicu i odbacio natrag na prasiće, koji su uspaničeno zaskičali. Baš kao i on. Jedva je imao vremena da vidi čovekovo grubo lice, kad ga ovaj podiže na noge. Drugi udarac mu se zario u stomak i oborio ga na kolena, bez daha. Začkiljio je suznim očima, žalostivo dahćući i povraćajući, u neverovatno visokog čoveka. Neznanac je nosio crno odelo, koje mu je toliko loše stajalo i toliko se sijalo da je bilo ružno za videti. Lice mu je bilo prekriveno trodnevnim čekinjama brade, plavičastim kao večernje senke, a kao ugalj crne oči su posmatrale Vajana bez ikakvog milosrđa ili savesti. Jednu stranu vrata mu je prekrivao prilično delikatan ožiljak, nalik ružičastoj ukrasnoj traci na deč-jem rođendanskom poklonu, koji mu se pružao nagore do vilice gde je mišič bio presečen i sada je bio nabran. Drugu stranu vrata je prekrivala tetovaža triju lobanja: jedna lobanja je gledala pravo napred, a druge dve su bile predstavljene iz profila, i gledale ispred čoveka i iza njega. „Šta si kazao Bornu?“ Čovek je govorio engleski jezik sa grlenim naglaskom koji Vajan, u zbunjenom stanju, nije mogao da odredi. Evropljanin, ali ne Britanac niti Francuz. Možda je Rumun ili Srbin. „Šta si rekao Bornu?“, ponovio je pitanje. „K... kome?“ Čovek ga je prodrmusao sve dok mu zubi nisu zazvečali u ustima. „Čoveku koji je došao da te vidi. Amerikancu. Šta si mu rekao?“ „Ne znam šta...“ Vajanov pokušaj poricanja se pretvorio u uzvik bola kada mu je čovek zgrabio desni kažiprst i savio ga unazad dok mu se kost nije slomila. Od naleta krvi u glavu skoro je izgubio svest, ali kad ga čovek dvaput ošamari natera ga da usredsredi pogled na svog mučitelja. Čovek se nagnuo prema Vajanu, tako da je mogao da namiriše njegov kiselkasti zadah i po njemu shvati da je upravo doleteo na Bali, te da nije stigao ni da se istušira i presvuče. „Ne zajebavaj se sa mnom, kurajberu mali.“ Već je stegao srednji prst Vajanove desne šake. „Imaš pet sekundi fore.“ „Molim vas, pogrešili ste!“ Urliknuo je kad mu je neznanac slomio srednji prst. Sva krv mu je naizgled istekla iz glave. Kao i ranije, čovek mu lupi još nekoliko šamara. „Dva manje, ostalo je još osam“, rekao je ščepavši ga za desni palac. Vajan razjapi usta, kao riba na suvom. „Dobro, dobro! Kazao sam mu gde može da pronađe don Fernanda Ereru.“ Neznanac se spusti u čučanj i kratko uzdahnu. „Tako si jebeno nepouzdan.“ Potom se okrenuo, uzeo dugačku bambusovu motku i, bezizražajnog lica, proterao je kroz Vajanovo desno oko.
TRINAESTO POGLAVLJE Narednih osamnaest sati, Arkadin nije činio ništa drugo osim što je obučavao svoje regrute. Nije im dozvoljavao da jedu, spavaju, niti da rade išta drugo osim da idu na kratke pauze radi mokrenja. Trideset sekundi, samo toliko su imali na raspolaganju da isprazne bešike u crvenu prašinu Azerbejdžana. Prvi čovek koji je mokrio duže primio je silovit udarac Arkadinovog pendreka u deo noge iza kolena; prvi čovek je bio i jedini koji se oglušio o to ili, kada je več reč o tome, o bilo koje drugo naređenje. Kao što ga je upozorio Triton, imao je svega pet dana da pretvori ove ubice u vod šok-trupa. To je bilo lakše reći nego uraditi, istina, ali je Arkadin imao podosta iskustva s tim, zato što su nešto slično učinili njemu kad je bio mladić u Nižnjem Tagilu i u bekstvu nakon što je ubio Stasa Kuzina i trećinu pripadnika njegove bande. Nižnji Tagil osnovan je uglavnom na nalazištu rude gvožđa, toliko bogatom da je smesta iskopan ogroman rudnik. To se desilo 1698. godine. Do 1722, ustanovljena je prva topionica bakra a grad je počeo da proteže kosti i raste oko topionice i rudnika; beše to porocima i kriminalom zaražena mašina koja je opsluživala i pružala smeštaj iscrpljenim rudarima. Sto trinaest godina docnije, u gradu je sagrađena prva ruska parna lokomotiva. Poput većine pograničnih gradova kojima vlada industrija i njeni bosovi gladni novca, Nižnji Tagil je posedovao sirov i divlji karakter koji polucivilizovani uticaj savremenog grada nikad nije uspeo da pripitomi, a kamoli iskoreni. Možda je to bio razlog zbog čega su ga savezne vlasti okružile zatvorima visoke bezbednosti, čiji su zaslepljujući reflektori noć pretvarali u dan. U Nižnjem Tagilu su postojali samo usamljeni ali inače zastrašujući zvuci, nalik udaljenom hučanju sirene voza koje odzvanja od planine Ural ili iznenadnom zavijanju neke od zatvorskih sirena; poput naricanja deteta izgubljenog na štrokavim ulicama ili zvuku lomljenja kostiju u nekoj kafanskoj tučnjavi pijanica. Dok je Arkadin pokušavao da izbegne armadu članova bande koji su se razmileli po ulicama i noćnim lokalima, naučio je kako da sledi žute ulične džukele koje su se šunjale senovitim sokacima, repova podvijenih između nogu. Onda je, sasvim nenadano, naleteo na dva čoveka koji su pročešljavali mrežu učmalih uličica koje su mu trenutak ranije delovale dovoljno bezbedno. Okrenuvši se, naveo ih je na to da poveruju kako su ga saterali u ćošak i da pojure za njim. Kad je skrenuo za ugao, zgrabio je komad zašiljenog drveta, deo bačenog okvira kreveta i, čučnuvši, odalamio njime po nogama čoveka na čelu potere. Ovaj je zavikao i srušio se. Arkadin je bio spreman kao zapeta puška; ščepao ga je i tresnuo mu lice o prljavi beton. Drugi progonitelj se bacio na njega, ali mu je Arkadin zabio lakat u grkljan. Dok se čovek gušio, oteo mu je pištolj i upucao ga iz neposredne blizine. Onda je uperio oružje u prvog čoveka i smestio mu metak u potiljak. Od tog momenta, znao je da je boravak na ulicama previše opasan; morao je da pronađe neko utočište. Palo mu je na pamet da se zaštiti tako što će se predati u ruke policiji i dozvoliti da ga bace u neki od obližnjih zatvora, ali je ubrzo odbacio tu ideju. Ono što bi možda upalilo u nekom drugom delu zemlje, nije dolazilo u obzir u Nižnjem Tagilu, gradu gde su panduri bili toliko korumpirani da ih je veoma često bilo nemoguće razlikovati od kriminalaca. No, nije mu ponestalo ideja; štaviše, imao ih je u izobilju. Njegova dosadašnja iskustva naučila su ga da razborito razmišlja. Nastavivši dalje, razmotrio je i odbacio veliki broj mogućnosti, od kojih su sve bile previše javne, isuviše perforirane potencijalnim cinkarošima koji bi ga prijavili u zamenu za obećanu flašu pića ili noć besplatno provedenu s maloletnicama. Napokon mu je sinulo nešto za
šta je bio siguran da predstavlja savršeno rešenje: sakriće se u podrum vlastite građevine, zgrade u kojoj su još uvek bili stacionirani članovi bande Stasa Kuzina i njen manijakalni novi šef Lev Antonin. Otvoreni cilj Leva Antonina bio je da pronađe i uništi ubicu svog prethodnika. Neće imati odmora, niti će dopustiti svojim ljudima da se odmaraju sve dok mu neko ne donese otfikarenu Arkadinovu glavu. Pošto je Arkadin kupio zgradu za vreme akvizicione faze posla sa nekretninama, savršeno je poznavao njen svaki kvadratni centimetar. Znao je, na primer, da je za građevinu isplaniran ažurirani kanalizacioni sistem, koji je započet, ali nikad nije završen. Prošao je kroz odavno napuštenu opštinsku parcelu zaraslu u korov i zatrpanu otpacima, pa ušao u memljivi i zastareli simbol svog rodnog grada, odurnu kanalizacionu podzemnu cev koja je vonjala na trulež i smrt, da bi na njenom drugom kraju naposletku izašao u kavernoznu utrobu građevine. Smejao bi se lakoći s kojom je to postigao, samo da nije bio toliko svestan nezavidnog položaja u kome se nalazio. Bio je zatočenik u gradu iz koga je očajnički želeo da ode. Avion se mučno zanosio, a Born se probudio uz trzaj. Kiša je žestoko dobovala po prozorima od pleksiglasa. Zadremao je, sanjajući o razgovoru koji je nedavno vodio s Trejsi Aterton, mladom ženom koja je sedela na sedištu pored njegovog. U snu, pričali su o Holi Mari Moro umesto o slikaru Francisku Goji. Spavao je duboko i bez snova za vreme dvadesettročasovnog leta avio-kompanije Tai er sa Balija, najpre u Bangkok, a zatim u Madrid. Ovaj let vazduhoplovne kompanije Iberija iz Madrida do Sevilje bio je znatno kraći, ali se sada pretvorio u pravo inučenje. Od iznenadnih vazdušnih džepova u kombinaciji sa olujom, avion je počeo da se zanosi i propada. Trejsi Aterton se ućutala i umirila, ukočeno je zurila pravo ispred sebe, a lice joj je prebledelo kao kreč. Born joj je pridržavao glavu dok je dva puta povraćala u kese za tu svrhu, koje je izvadio iz naslona prednjih sedišta. Trejsi je bila kao čačkalica mršava plavuša, s krupnim plavim očima i osmehom koji joj se naizgled pružao od uveta do uveta. Zubi su joj bili beli i jednaki, nokti ravno podsečeni, a jedini komadi nakita koji je imala na sebi bili su zlatni venčani prsten i dijamantske minđuše, dovoljno velike da budu veoma skupe, ali i dovoljno male da budu neupadljive. Ispod svilenog poslovnog odela srebrnkaste boje nosila je crvenu bluzu i uzanu suknju do kolena. „Radim u muzeju Prado u Madridu“, kazala mu je. „Privatni kolekcionar me je unajmio da potvrdim autentičnost nedavno pronađene Gojine slike, za koju lično mislim da je krivotvorina.“ „Zašto to mislite?“, upitao je. „Zato što je delo navodno jedna od Gojinih crnih slika, urađenih u poznijem dobu kada je umetnik već bio gluv i polulud od zapaljenja mozga. U crnoj seriji postoji četrnaest slika. Taj kolekcionar veruje da poseduje petnaestu.“ Zavrtela je glavom. „Da budem iskrena, istorija nije na njegovoj strani.“ Kad su se vremenski uslovi smirili, Trejsi Aterton mu se zahvalila i otišla u toalet da se umije. Born je sačekao nekoliko sekundi, a zatim posegnuo rukom nadole, otvorio rajsferšlus njene tanke akten-tašne i pregledao sadržaj. Za nju, on je bio Adam Stoun, ime na pasošu koji mu je dao Vilard pre nego što je Born napustio polikliniku doktora Firta. Sudeći prema priči koju je Vilard smislio, Adam Stoun je bio poslovni čovek koji se bavio ulaganjem rizičnog kapitala, trenutno na putu da se vidi sa potencijalnim klijentom u Sevilji. Neprestano na oprezu zbog nepoznatog napadača koji je pokušao da ga ubije na Baliju, Born je bio sumnjičav prema
svakome ko sedne pored njega ili započne razgovor s njim, prema svakome ko je želeo da zna gde je bio i kuda ide. U akten-tašni su se nalazile fotografije - pojedine među njima prilično detaljne - Gojine slike, užasne studije čoveka koga čereče četiri frktava ždrepca propeta na zadnje noge, dok se okolo motaju vojni oficiri, puše, smeju se, i razdragano bajonetima bockaju nesrećnu žrtvu. Skupa sa fotografijama, nalazio se niz rendgenskih snimaka slike, uz prateće pismo koje je potvrđivalo autentičnost Gojinog dela, potpisano imenom profesora Alonza Pekunija Zunige, stručnjaka za Goju, zaposlenog u muzeju Prado u Madridu. Pošto nije pronašao ništa drugo iole zanimljivo, vratio je hartije u akten-tašnu i zatvorio je. Zašto ga je Trejsi slagala kako nije sigurna da je slika uistinu autentično Gojino delo? Zašto je lagala da radi u Pradu, kad je profesor Zuniga u svom pismu govorio o njoj kao o spoljnom saradniku, a ne kao o cenjenoj koleginici iz muzeja? Ubrzo će to saznati. Zagledao se kroz prozor u sivobeli beskraj i usmerio misli na svoju lovinu. Upotrebio je Firtov računar da sakupi informacije o don Fernandu Ereri. Za početak, Erera je bio Kolumbijac, a ne Španac. Rodio se u Bogoti 1946. godine kao najmlađe od četvoro dece, otišao na studije u Englesku, gde je diplomirao ekonomiju na Oksfordu. Onda je, neobjašnjivo, njegov život krenuo sasvim drugim tokom. Radio je kao petrolero za naftnu kompaniju Tropikal oil, gde je ubrzo napredovao do položaja kunjera, seleći se iz logora u logor i svaki put povećavajući dnevnu proizvodnju barela sirove nafte. Vazda nemirnog duha, Erera je gurao sve dalje i ubrzo budzašto otkupio jedan logor, jer su stručnjaci kompanije bili uvereni da njegova proizvodnja opada. Dabome, Erera je preokrenuo proizvodnju i, tri godine kasnije, preprodao logor kompaniji Tropikal oil za desetostruko veću cenu. Tada je ušao u poslovanje rizičnim kapitalom, koristeći svoje ogromne profite da pređe u stabilniji bankarski sektor. Kupio je malenu regionalnu banku na ivici bankrota u Bogoti, promenio joj ime i proveo poslednju deceniju XX veka pretvarajući je u instituciju nacionalne veličine. Proširio je poslovanje na Brazil, Argentinu i, u skorije vreme, na Španiju. Pre dve godine se žestoko odupirao pokušajima Banka Santandera da otkupi njegov posao, nastojeći da ostane sam svoj gospodar. Sada je njegova banka Agvardijente bankorp, nazvana tako po žestokom lokalnom alkoholnom piću sa ukusom sladića iz njegove domovine, imala više od dvadeset filijala širom sveta, pri čemu je poslednji ogranak otvoren pet meseci ranije u Londonu gde se, u sve većoj meri, odvijala sva međunarodna aktivnost. Don Fernando Erera se dvaput ženio, ima dve kćerke koje žive u Kolumbiji, i sina, Haimea, koga je postavio za direktora londonske filijale svoje banke. Činilo se da je pametan, razborit i ozbiljan poslovni čovek; Born nije mogao da pronađe ni najmanji nagoveštaj ičega zlokobnog u vezi s njim ili njegovom bankom AB, pod kojim imenom je bila poznata u međunarodnim bankarskim krugovima. Osetio je Trejsin povratak i pre no što je do njega dolebdeo njen miris paprati i limuna. Uz šuškanje svile, skliznula je na sedište pored njega. „Da li se osećaš bolje?“ Klimnula je. „Koliko već dugo radiš u Pradu?“, upitao je. „Otprilike sedam meseci.“ No, oklevala je s odgovorom jedan dugi trenutak, na osnovu čega je zaključio da ga je slagala. Ponovo, zašto? Šta je to imala da krije? „Ako se dobro sećam“, rekao je, „nisu li neka Gojina poznija dela dospela pod senku sumnje?“ „Da, 2003“, rekla je Trejsi i klimnula glavom. „ Ali otad je potvrđena autentičnost
četrnaest slika iz njegovog crnog perioda.“ „Ali ne i autentičnost one koju ideš da vidiš.“ Napućila je usta. „Tu sliku još niko nije video, osim njenog vlasnika.“ „A ko je on?“ Pogledala je u stranu, najednom se osećajući nelagodno. „Nisam u mogućnosti da ti kažem.“ „Svakako...“ „Zašto ovo radiš?“ Okrenuvši se prema njemu, naprečac je pobesnela. „Smatraš li da sam budala?“ Crvenilo joj se iz vrata podiglo u obraze. „Znam zbog čega se nalaziš na ovom letu.“ „Sumnjam u to.“ „Ma daj! Na putu si da posetiš don Fernanda Ereru, baš kao i ja.“ „Don Erera je tvoj kolekcionar?“ „Vidiš?“ Oči joj slavodobitno zasvetlucaše. „Znala sam!“ Zavrtela je glavom. „Kazaću ti nešto: nećeš dobiti tu Gojinu sliku. Ona je moja; baš me briga koliko ću morati da je platim.“ „To mi ne zvuči kao da radiš u Pradu“, rekao je Born, „niti u ijednom drugom muzeju, kad smo već kod toga. Kako to da imaš neograničen budžet da kupiš falsifikat?“ Prekrstila je ruke preko grudi i ugrizla se za donju usnu, odlučna u nameri da više ne prozbori ni reč. „Gojina slika nije krivotvorina, zar ne?“ Trejsi je i dalje ćutala. Born se nasmejao. „Trejsi, kunem ti se da ne idem da kupim toga Goju. Zapravo, sve dok ti to nisi pomenula, nisam imao pojma ni da postoji.“ Uputila mu je prestrašen pogled. „Ne verujem ti.“ Izvadio je brošuru iz džepa na grudima i pružio joj. „Hajde, pročitaj ovo“, rekao je. „Ne smeta mi.“ Vilard je odista odradio izvanredno dobar posao, pomislio je, dok je Trejsi otvarala dokument i čitala. Nakon nekoliko trenutaka je kazala: „Ovo je reklamni katalog za osnivanje kompanije za elektronsku trgovinu.“ „Potrebna su mi novčana sredstva i to pod hitno, pre nego što naši suparnici uskoče na tržište“, slagao je Born. „Rekli su mi da je don Fernando Erera čovek koji može da iznađe rešenje za složen problem i obezbedi kapital koji je mojoj grupi bio potreban još juče.“ Nije mogao da joj kaže pravi razlog zbog kog mora da se vidi s Ererom, a što je pre ubedi da joj je saveznik, Trejsi će ga brže odvesti tamo gde mora da ode. „Uopšte ga ne poznajem. Ukoliko bi mi pomogla da se vidim s njim, bio bih ti veoma zahvalan.“ Pružila mu je dokument, koji je vratio u džep, ali joj je izraz lica ostao oprezan. „Kako da znam da ti mogu verovati?“ Slegnuo je ramenima. „Kako možeš da znaš bilo šta?“ Razmišljala je o tome nekoliko časaka, a zatim klimnula glavom. „U pravu si. Izvini, ali ne mogu da ti pomognem.“ „ Ali ja mogu da pomognem tebi.“ Sumnjičavo je podigla obrvu. „Stvarno?“ „Nabaviću ti Gojinu sliku u zamenu za pesmu.“ Nasmejala se. „Kako bi mogao da uradiš tako nešto?“ „Daj mi sat vremena kad stignemo u Sevilju i pokazaću ti.“ „Sva odsustva su otkazana, a sve osoblje je opozvano natrag sa odmora“, rekao je Čaltum. „Naredio sam svim svojim ljudima da rade na otkrivanju načina kako su Iranci prokrijumčarili
projektil zemlja-vazduh preko granica moje zemlje.“ Soraja je znala da je ova situacija loša po Amuna, čak i da već nije bio u lošim odnosima s nekima od svojih pretpostavljenih. Ovo narušavanje bezbednosti je svuda po sebi imalo veliki natpis lična katastrofa. Ali da li je zaista bilo tako? Šta ako je sve što joj je kazao bila laž, da bi joj odvratio pažnju sa istine: da je tajna policija Mohabarat, uz znanje i prećutno odobrenje ili egipatskih vlasti ili određenih ministara previše uplašenih da podignu glas protiv Irana, odabrala da upotrebi Sjedinjene Države kao ratoborni autoritet koji dejstvuje u njihovo ime? Ostavili su Deliju, napustili mesto avionske nesreće i provezli se kroz falangu medijskih lešinara koji su okruživali perimetar, a sada su munjevito jurili drumom u Amunovom vozilu s pogonom na sva četiri točka. Sunce se nalazilo tik iznad horizonta i ispunjavalo je nebo prozirnom svetlošću. Bledi oblaci ležali su iznad zapadnog horizonta kao da su iznemogli od plivanja kroz tminu noći. Vetar im je šibao lica poslednjom jutarnjom svežinom. Uskoro, Amun će morati da podigne prozore i uključi klimu. Nakon prosejavanja krhotina u utrobi olupine aviona, forenzički tim je napravio trodimenzionalnu simulaciju poslednjih petnaest sekundi leta. Dok su Amun i Soraja u šatoru posmatrali monitor laptopa, vođa tima forenzičara je pustio simulaciju. „3 D modelovanje još uvek je donekle grubo“, upozorio ih je, „zato što smo morali da ovo sklepamo na brzinu.“ Kad se pojavila slika rakete, rekao je: „Takođe, ne možemo da budemo sto odsto sigurni u putanju projektila. Možda smo pogrešili za stepen-dva.“ Projektil je pogodio putnički avion, pokidao trup na dva dela i oborio ih na zemlju u nekoliko plamenih spirala. Uprkos onome što je čovek rekao, efekat 3 D simulacije je bio veoma realističan i zastrašujući. „Ono što zasigurno znamo, jeste maksimalan domet rakete kovsar 3“ Pritisnuo je dugme na tastaturi prenosivog računara, a slika na ekranu se promenila u satelitsku topografsku mapu okolne oblasti. Pokazao je na crveno slovo X. „Ovo je mesto pada aviona.“ Pritiskom na drugo dugme, oko mesta nesreće se pojavio plavi prsten. „Krug pokazuje maksimalan domet projektila.“ „Sto znači da je raketa morala biti ispaljena s nekog mesta unutar tog područja“, reče Čaltum. Soraja je uvidela da je Amun impresioniran. „Tačno tako.“ Vođa tima forenzičara je klimnuo glavom. Bio je to mišićav čovek, proćelav, sa tipično američkim pivskim stomakom i premalim naočarima koje je stalno gurao nagore ka korenu nosa. „Ali možemo da još više suzimo moguće mesto ispaljivanja projektila.“ Kažiprstom je pritisnuo treće dugme, a na ekranu se pojavila žuta kupa. „Tačka na vrhu kupe je mesto gde je projektil pogodio avion. Podnožje kupe je šire zato što smo uzeli u obzir moguću grešku od tri procenta prilikom računanja putanje projektila.“ Pritisnuo je još jedno dugme na tastaturi, a slika na ekranu je zumirala kvadrat obližnje pustinje. „Koliko smo uspeli da odredimo, projektil je lansiran odnekud iz tog područja.“ Čaltum je pomnije zagledao. „To je područje površine otprilike, koliko, rekao bih jednog kvadratnog kilometra?“ „Nešto manje“, kaza vođa forenzičkog tima, sa malim osmehom trijumfa. Taj relativno mali deo pustinje sada je predstavljao njihovo odredište, mesto ka kome su se zaputili sa nadom da će pronaći neki trag terorista i njihovog identiteta. U stvari, bili su deo konvoja sastavljenog od pet terenskih vozila krcatih osobljem Mohabarata. Soraji je bilo pomalo čudno i onespokojavajuće što se polako navikavala na njihovo prisustvo. U krilu je držala raširenu mapu područja. Oblast koju su videli na laptopu bila je obeležena, a drugi uvećani snimak je na sebi imao koordinatnu mrežu. Navigator u svakom od ostalih džipova je imao sličan
materijal. Čaltumov plan je bio da pošalje po jedan džip u svaki ugao obeležene sekcije, odakle će krenuti ka središtu, dok će se on i Soraja odvesti pravo u centar obeleženog područja i tamo započeti potragu. Dok su se vrtoglavom brzinom truckali drumom, Soraja je pogledala u Amuna, čije je lice bilo smrknuto i stegnuto kao pesnica. Ali ka čemu ju je vodio? Ako je Mohabarat odista bio umešan u obaranje putničkog aviona, svakako joj neće dozvoliti da nazre čak ni tračak istine. Jesu li bili u lovu na maglu? „Pronaći ćemo ih, Amune“, kazala je više da bi ublažila napetost negoli iz nekog čvrstog uverenja u uspeh potrage. Čaltumov smeh je bio neprijatan poput laveža šakala. „Naravno da hoćemo.“ Glas mu je bio mračan i pakostan. „Ali čak i ako nekim čudom uspemo u tome, za mene je već prekasno. Moji neprijatelji će upotrebiti ovo narušavanje bezbednosti protiv mene; kazaće da sam osramotio ne samo Mohabarat, već i čitav Egipat.“ Njegov ju je nekarakterističan ton samosažaljenja uzdrmao i naterao da kaže nešto grublje nego što je nameravala: „Zašto se, onda, uopšte mučiš sa ovom istragom? Zašto jednostavno ne podviješ rep i ne pobegneš?“ Njegovo smrknuto lice se još više smračilo kad mu je krv jurnula u obraze. Osetila je kako se sprema za akciju, kako mu se mišići zatežu, i na trenutak se zapitala hoće li je udariti. Ali je onda, jednako brzo kao što je došla, njegova bura emocija prošla, a sada mu je smeh postao grlen i dubok. „Da, trebalo bi da te uvek držim kraj sebe, azizti.“ Još jednom je bila uzdrmana, ovog puta zato što je upotrebio egipatski izraz od milošte za dragu osobu, i osetila je iznenadan nalet prikrivene naklonosti prema njemu. Nije mogla a da se ne zapita da li je Amun odista toliko dobar glumac, a s tom mišlju je došlo trenutno osećanje stida zato što je želela da ne bude umešan u ovaj gnusni teroristički čin. Želela je nešto od njega što je znala da ne može imati, a svakako nikad neće ni moći da ima ukoliko je kriv. Srce joj je govorilo da je nevin, ali su joj glavom i dalje kolale senke sumnje. Na trenutak se okrenuo ka njoj, bleštavih tamnih očiju. „Pronaći ćemo te sinove kamiljih brabonjaka, a ja ću ih u bukagijama i na kolenima dovući pred pretpostavljene, kunem se u to sećanjem na svog oca.“ U roku od petnaest minuta, stigli su do dela pustinje koji nije izgledao nimalo drugačije od pustog krajolika kroz koji su do maločas putovali. Ostala četiri džipa su se udaljila još pre izvesnog vremena, a njihovi vozači su bili u neprestanoj radio-vezi sa Amunom, baš kao i međusobno. Obaveštavali su jedni druge kad su započeli svoje pojedinačne potrage. Soraja je uzela dvogled i počela da osmatra predeo u potrazi za bilo kakvim predmetima koji odudaraju od okoline, ali nije bila preterano optimistična. Sama pustinja im je bila najgori neprijatelj, zato što su vetrovi pomerali pesak i tako najverovatnije zakopavali sve što su teroristi možda nenamerno ostavili za sobom. „Vidiš li išta?“, upita Čaltum dvadeset minuta docnije. „Ne... čekaj!“ Spustila je dvogled i pokazala rukom udesno. „Tamo, u pravcu dva sata otprilike stotinu metara dalje.“ Čaltum je krenuo u tom pravcu i ubrzao. „Šta vidiš?“ „Ne znam - liči na mrlju“, kazala je kad je ponovo pogledala kroz dvogled prema tom mestu. Iskočila je iz džipa u pokretu pre nego što su stigli do odredišta. Zateturavši se korak-dva zbog inercije i peska, krenula je napred. Već je čučala pored tamne mrlje na pesku kada ju je Amun sustigao.
„To nije ništa“, rekao je sa očevidnim gađenjem, „samo obična pocrnela grana.“ „Možda i nije.“ Ispruživši ruke, počela je da skupljenim dlanovima raskopava pesak malo dalje od skoro sasvim zakopane grane. Dok se rupa širila, Čaltum joj je pomagao tako što je sprečavao da se pesak ponovo ne obruši u rupu. Na dubini od približno četrdeset pet centimetara, prsti joj dodirnuše nešto hladno i čvrsto. „Grana je zakačena za nešto!“, reče uzbuđeno. Međutim, iskopala je samo praznu limenku u čiji otvor je bio zabijen drugi kraj grane. Kada je izvukla granu iz peska, konzerva se izvrnula a iz nje se na pesak prosula gomilica sivog pepela. „Ovde je neko ložio vatru“, rekla je. „Ali nema načina da odredimo koliko se dugo pepeo nalazi ovde.“ „Možda ipak postoji.“ Čaltum je usredsređeno zurio u gomilicu prosutog pepela, što je podsećala na žutu kupu na ekranu laptopa, a predstavljala je mogućnost greške u određivanju mesta s kojeg je lansiran projektil. „Da li te je otac naučio nešto o Novruzu?“ „Persijskom prerevolucionarnom festivalu Nove godine?“ Soraja je klimnula. „Jeste, ali ga nikad nismo slavili.“ „Festival je ponovo oživeo u Iranu u poslednjih nekoliko godina.“ Okrenuo je limenku, istresao ostatak pepela na pesak i klimnuo glavom. „Ovde ima mnogo više pepela nego što bi se moglo očekivati da je ostalo od obične vatre na kojoj se kuva. Osim toga, teroristička ćelija bi imala odranije pripremljenu hranu koja ne zahteva podgrevanje.“ Soraja je mozgala pokušavajući da se priseti rituala Novruza, ali je na kraju ipak morala da zamoli Čaltuma da je podseti. „Za vreme Novruza se pali lomača, a svaki član porodice preskače preko nje, dok se istovremeno mole da zdravi, rumeni obrazi zamene bledu zimsku put. Potom se priprema gozba tokom koje se deci pričaju poučne priče. Dok festival prelazi iz dana u noć, vatra se polako gasi, a onda se pepeo, koji predstavlja zimsku lošu sreću, zakopava na polju.“ „Teško mogu poverovati u to da su teroristi slavili Novruz na ovom mestu “, reče Soraja. Čaltum je vrhom grane prodžarao pepeo. „Ovo izgleda kao komadić ljuske jajeta, a evo i parčeta spaljene pomorandžine kore. Jaje i pomorandža se koriste na kraju festivala.“ Soraja je odmahnula glavom. „Teroristi nikada ne bi rizikovali da neko ugleda vatru.“ „Istina“, reče Čaltum, „ali bi ovo bilo savršeno mesto da se na njemu zakopa zimska loša sreća.“ Pogledao ju je. „Znaš li kada je počeo Novruz?“ Razmislila je sekund-dva, a zatim joj se puls ubrzao. „Pre tri dana.“ Čaltum je potvrdio. „ A u trenutku Saat-i-tahvila, kada se završava stara godina a počinje nova, šta se dešava?“ Srce joj je brže zakucalo u grudima. „Puca se iz topova.“ „Ili se“, reče Čaltum, „ispaljuje projektil kovsar 3.“
ČETRNAESTO POGLAVLJE Born i Trejsi Aterton su ušli u Sevilju kasno trećeg popodneva Ferija de Abrila, celonedeljnog festivala koji za vreme uskršnje nedelje poput groznice drma čitav grad. Svega nekoliko nedelja ranije, tokom Strasne sedmice, bulumente zakukuljenih pokajnika u svečanim povorkama pratile su veličanstveno ukrašene nosiljke, pozlaćene i višespratne poput baroknih svadbenih torti, ispunjene redovima belih sveća i buketima isto tako belog cveća, u čijem središtu se nalaze skulpture Hrista ili Bogorodice. Orkestri živopisno odevenih muzičara pratili su nosiljke i svirali muziku, istovremeno melanholičnu i borbenu. Sada su, baš kao i tada, ulice bile zatvorene za saobraćaj, a mnoge skoro sasvim neprohodne zato što su, kako se činilo, svi stanovnici Sevilje izašli napolje da učestvuju u svetkovini ili da je samo posmatraju. U krcatoj Avenida de Miraflores, Born i Trejsi se teškom mukom probiše u internet-kafe. Lokal je bio mračan i teskoban, a upravnik je sedeo iza prenatrpanog stola u zadnjem delu. Čitav zid s leve strane zauzimali su računarski terminali povezani na internet. Born uplati sat vremena, a zatim sačeka pored zida da se oslobodi mesto za računarom. Kafe je ispunjavao oblak duvanskog dima; svi prisutni su pušili cigarete, osim njih dvoje. „Šta radimo ovde?“, tiho ga je upitala Trejsi. „Moram da nađem fotografiju stručnjaka za Goju, zaposlenog u muzeju Prado“, odgovorio je. „Ako uspem da ubedim Ereru da sam ja taj čovek, znaće da poseduje veoma dobru krivotvorinu a ne odistinski izgubljenog Goju.“ Trejsino lice se ozarilo, a onda se nasmejala. „Ti si zaista pravi maher, Adame.“ Odjedanput se namršti. „ Ali ako se sada predstaviš kao stručnjak za Goju, kako ćeš, za boga miloga, od don Erere docnije iskamčiti novac za tvoj konzorcijum?“ „Vrlo jednostavno“, reče Born. „Stručnjak će otići, a ja ću se posle vratiti kao Adam Stoun.“ Videvši da se mesto za računarom oslobodilo, Trejsi pođe ka njemu, no Born je zaustavi napetim odmahivanjem glave. Na njen upitni pogled, veoma tiho joj se obratio. „Čovek koji je maločas ušao u lokal - ne, ne gledaj u njega. Video sam ga na našem letu.“ „Pa šta?“ „Bio je sa mnom na letu kompanije Tai er, takođe“, reče Born. „Doputovao je zajedno sa mnom čak s Balija.“ Okrenula mu je leđa, upotrebivši ogledalo da ga nakratko osmotri. „Ko je on?“ Oči joj se suziše. „Šta želi?“ „Nemam pojma“, reče Born. „ Ali, primetila si ožiljak na njegovom vratu koji mu se pruža skroz do vilice?“ Rizikovala je još jedan kratak pogled u ogledalu, a potom klimnula glavom. „Ko god da ga je poslao ovamo, želi da ja znam da je on tamo.“ „Tvoji suparnici?“ „Aha. Oni su razbojnici“, improvizovao je. „Ovo je tipična taktika zastrašivanja.“ Preko lica joj je preleteo uspaničen izraz, a onda se odmakla od njega. „Kakvim prljavim poslom se ti baviš?“ „Tačno onim što sam ti kazao“, reče Born. „Međutim, posao ulaganja rizičnog kapitala zaražen je industrijskom špijunažom, zato što izaći prvi na tržište s nekom novom idejom ili proizvodom, često može predstavljati razliku između toga da te Majkrosoft ili Gugl otkupe za pola milijarde dolara, ili bankrota.“
Činilo se kao da ju je njegovo objašnjenje donekle primirilo, ali je očigledno još uvek bila nervozna. „Šta ćeš da radiš?“ „Trenutno, ama baš ništa.“ Prešao je preko poda i seo za računarski terminal, a Trejsi je pošla za njim. Dok je na Guglu tražio veb-sajt muzeja Prado, sagnula se i kazala: „Nemoj džabe da se mučiš. Čovek koga tražiš zove se Alonzo Pekunija Zuniga.“ To je bilo ime stručnjaka za Goju koji je potvrdio autentičnost Ererine slike. Born se prisetio da je video Zunigino pismo u njenoj akten-tašni. Bez reči, ukucao je Zunigino ime u internet-pretraživač. Morao je da pregleda nekoliko veb-stranica sa vestima pre nego što je pronašao fotografiju španskog profesora, na kojoj se videlo kako prima nagradu od neke među mnoštvom španskih fondacija koje su se bavile promocijom Gojinog života i dela. Profesor Alonzo Pekunija Zuniga je bio mršavi muškarac, naizgled star oko pedesetak godina. Imao je kicošku bradu u obliku ašova i guste žbunaste obrve koje su mu poput vizira skrivale oči. Proverio je datum na fotografiji kako bi se uverio da je nedavno snimljena. Zatim ju je uvećao i odštampao, što ga je koštalo nekoliko dodatnih evra. Koristeći veb-sajt Gugl lokal, potražio je adrese nekoliko prodavnica pozorišnih rekvizita. „Naša prva stanica“, reče Born Trejsi, „nalazi se tik pored Paseo de Kristobal Kolon, odmah iza ugla Teatro Maestranca.“ „Šta ćemo da radimo u vezi s čovekom sa ožiljkom?“, prošaputala je. Born je isključio internet-pretraživač, a zatim otišao u opcije i obrisao istorijat pretraživanja i kolačiće veb-sajtova koje je posetio. „Računam na to da će nas pratiti“, odgovorio je. „Gospode bože.“ Trejsi je blago zadrhtala. „Nadam se da neće.“ Široka avenija je prolazila pored istočne pritoke reke Gvadalkvivir u kvartu El Arenal. Bio je to istorijski kvart koji su mnoga bratstva Uskršnje nedelje nazivala domom. Od maestralne arene za borbu s bikovima po imenu Maestranca, odmah pored masivnog istoimenog pozorišta, mogli su videti Tore del Oro, veliki toranj iz trinaestog veka, nekada optočen zlatom, deo fortifikacija koje su štitile Sevilju od viševekovnih neprijatelja, muslimana iz severne Afrike, fundamentalističke dinastije Almohada i Berbera iz Maroka, koje su vojske hrišćanskih kraljevstava Kastilje i Aragona proterale iz Sevilje a potom i iz čitave Španije. „Jesi li nekada bila na koridi?“, upita je Born. „Nisam. Mrzim borbe s bikovima.“ „Evo ti šanse da se lično uveriš.“ Uhvativši je za ruku, otišao je do biletarnice kraj glavne kapije i kupio dve karte za sol barreras, jedina preostala sedišta u prednjem redu, koja su bila obasjana sunčevom svetlošću. Trejsi je zaostala nekoliko koraka. „Mislim kako ipak ne želim da ovo uradim.“ „Ili ćeš poći sa mnom“, rekao je Born, „ili ću te ostaviti ovde da te ispita Lice sa ožiljkom.“ Ukočila se. „Pratio nas je dovde?“ Born je klimnuo glavom. „Hajdemo.“ Dok je pružao karte vrataru i gurao je kroz kapiju, dodade: „Ne brini, postaraću se za sve. Veruj mi.“ Gromoglasni urlik publike bio je znak da je korida već počela. Arenu su ispunjavali redovi sedišta, iznad kojih se uzdizala arkada dekorativnih lukova. Dok su silazili niz prolaz između sedišta, primetili su da je prvi bik već maltene pretvoren u mleveno meso putem suerte de
picar. Picadoresi su, jašući na konjima prekrivenim zaštitnim pokrivačima i sa povezima preko očiju kako ne bi paničili, zarivali kratka koplja u vrat bika koji je trošio energiju pokušavajući da obori njihove ždrepce. Konji su u ušima imali tkanine natopljene uljem kako se ne bi poplašili od urlanja gomile. Glasne žice su im bile prerezane da njihovo njištanje ne bi odvlačilo pažnju bika. „U redu“, rekao je Born pružajući joj kartu. „Želim da odeš i kupiš pivo na onom štandu. Popij ga pozadi okružena gomilom ljudi, a zatim se vrati natrag do naših sedišta.“ „Gde ćeš ti biti?“ „Nije bitno“, rekao je, „samo učini ono što ti kažem i sačekaj me na sedištu.“ Primetio je čoveka sa ružičastim ožiljkom, koji je ušao u gornji deo koride, kako bi imao što bolji pregled arene. Gledao je kako Trejsi odlazi do štanda sa osvežavajućim pićima, a onda je izvadio mobilni telefon i pravio se da razgovara s nekim; želeo je da ubedi Lice sa ožiljkom kako ovde treba da se sastane sa sabesednikom. Naglašeno je klimnuo glavom, vratio telefon u džep i krenuo preko arene. Morao je da pronađe neko skrovito i senovito mesto, prikladno za tajni sastanak, gde će bez ometanja moći da sredi njihovog pratioca. Krajičkom oka je video kako Lice s ožiljkom baci pogled na Trejsi, a zatim kreće niz prolaz između sedišta, što se ukrštao s najnižim nivoom arene prema kojem se Born zaputio. Born je već ranije bio ovde, i poznat mu je bio osnovni raspored arene. Tražio je toril, zatvoreni prostor u kome se drže bikovi, zato što je znao da obližnji hodnik vodi prema toaletima sa ove strane Maestrance. Nekoliko mladih torerosa se naslanjalo na kapiju za bikove. Pored njih, matador je, zamenivši svoj ružičasto-zlatni plašt za drugi ogrtač crvene boje, stajao nepomičan kao smrt i čekao trenutak suerte de matar, kada ću stupiti u arenu samo s plaštom, mačem i atletskom veštinom da obori frktavu, zadihanu životinju. Tako su to barem videli ljubitelji koride. Drugi su, poput španskog društva za zaštitu životinja, videli potpuno drugačiju sliku. Dok se približavao torilu, kapija se iznenada zatresla što je preplašilo mlade torerose i nateralo ih u beg. Matador je nakratko obratio pažnju na životinju u toru. „Odlično, željan si da izađeš“, rekao je na španskom jeziku, „u miris krvi.“ Potom je ponovo obratio pažnju na koridu gde ga je, dok se bik umarao, čekao njegov trenutak slave. „Fuera!“, začuli su se grozničavi povici publike. „Fuera!“ Izlazite napolje!, dovikivali su gledaoci picadoresima iz straha da njihova kratka koplja previše iscrpljuju životinju i da konačni sukob između bika i toreadora neće biti krvavi spektakl za kojim su žudeli. Sad, dok su se picadoresi na konjima udaljavali od razjarene životinje, matador je već bio u pokretu i ulazio u koridu dok su je njegovi potčinjeni napuštali. Galama publike je bila bezmalo zaglušujuća. Niko nije obratio ni najmanju pažnju na Borna kad je stigao nadomak torila, izuzev Lica s ožiljkom koje je, Born je to sada mogao da vidi, na suprotnoj strani vrata imalo istetovirane tri lobanje. Bile su to grube, ružne, nesumnjivo zatvorske tetovaže, najverovatnije urađene u nekoj ruskoj kazneno-popravnoj ustanovi. A ovaj čovek nije bio puki zastrašivač. Tetovaža lobanje je značila da je on profesionalni ubica: tri lobanje, tri ubistva. Born se našao na samom kraju tog dela tribine - s druge strane se nalazio dekorativni luk koji je vodio nazad u područje ispod tribina. Tik ispod njega je bio zid što je razdvajao šanac u kome su torerosi čučali kako bi izbegli nasrtaje bika. Na kraju zida, s Bornove desne strane, nalazio se toril. Lice s ožiljkom se munjevito približavalo, silazeći niz prolaz između sedišta poput utvare. Born se okrenuo i prošao kroz nadsvođeni prolaz, a potom pošao nadole niz rampu u senovitu unutrašnjost. Smesta ga je zapahnulo kužno isparenje pomešane ljudske mokraće i snažnog životinjskog mošusnog zadaha. Sleva mu se nalazio betonski hodnik koji je vodio prema
toaletima. U zidu s desne strane behu vrata, ispred kojih je stajao uniformisani stražar. Dok je hodao prema visokom i vitkom stražaru, sunčevu svetlost je zaklonila figura: Lice s ožiljkom. Born je prišao stražaru, koji mu je prilično neuljudno kazao da nema šta da traži na mestu tako blizu bikovima. Smešeći se, Born se postavio između stražara i Lica s ožiljkom, a zatim je ispružio ruku i, razgovarajući ljubazno sa stražarem, pritisnuo mu vratnu arteriju. Kad je čovek pokušao da izvadi oružje iz futrole, Born ga je blokirao drugom rukom. Stražar je pokušao da se bori, ali ga je Born munjevito udario laktom i privremeno mu paralisao desno rame. Čovek je ubrzano gubio svest zbog smanjenog dotoka kiseonika u mozak, a kad je počeo da pada napred, Born ga je zadržao u uspravnom položaju zato što je želeo da Lice s ožiljkom pomisli kako je on čovek s kojim je maločas razgovarao preko mobilnog telefona, kolega osobe koju je došao da vidi. Sada, dok se Lice s ožiljkom približavalo, bilo je od suštinske važnosti da održi u životu ovu šaradu. Uzevši ključ s lanca na čuvarevom kuku, otključao je vrata i ugurao stražara u zamračenu unutrašnjost prostorije. Dok ga je sledio, zatvorio je vrata za sobom, a pre toga je spazio kako Lice s ožiljkom žuri niz rampu. Pošto je sada ustanovio mesto Bornovog sastanka, ubica je bio spreman da započne hajku na svoju lovinu. Born se obreo u malom predsoblju ispunjenom drvenim posudama u kojima se nalazila hrana za bikove i ogromnim umivaonikom od steatita sa pocinkovanom odvodnom cevi i slavinama, ispod koga su stajale kofe, krpe za brisanje i plastične flaše sa sredstvima za čišćenje. Pod je bio prekriven slamom koja je apsorbovala samo neznatan delić smrada. Bik je, skriven iza betonske barijere koja je Bornu dopirala do grudi, frktao i rikao, namirisavši ljudsko prisustvo. Raspomamljeni povici publike prolamali su se poput talasa preko torila, iznad koga se sunčeva svetlost, višebojna od šarenih kostima matadora i odežda gledalaca, razlivala po gornjim delovima zidova tora, nalik širokim i nemirnim potezima četkice nekog slikara. Born je iz kofe izvadio krpu za brisanje i upravo se nalazio na pola puta preko predsoblja kad su se vrata iza njegovih leđa otvorila toliko polako da je morao gledati pravo u njih kako bi primetio pokret. Okrenuvši leđa betonskom zidu, krenuo je ulevo, prema delu prostorije gde će otvorena vrata onemogućiti Licu s ožiljkom da ga vidi. Bik je, preplašen, razjaren, ili i jedno i drugo, iznenadnim mirisom novog čoveka, papcima udario betonski zid, a silina udarca je bila tolika da je poslala komadiće maltera kroz vazduh. Činilo se kao da Lice s ožiljkom okleva, nesumnjivo pokušavajući da odredi izvor halabuke. Born je bio skoro sasvim siguran da ubica nije imao pojma kako naredni bik ovde čeka na svoj red za smrt u prašini koride. Bilo je to stvorenje sazdano od čistog instinkta i mišića, koje je bilo lako isprovocirati i zbuniti, brzo i smrtonosno, osim ako ga ne iznure stotine rana kroz koje mu život iscuri u prašinu koride. Born se prikrao iza vrata koja su se otvarala mic po mic, dok je leva ruka Lica s ožiljkom ulazila u sobu držeći nož s dugim, vitkim sečivom oblikovanim poput mača matadora. Vrh oštrice zlokobnog izgleda je bio blago uperen naviše, položaj iz koga je ubica mogao da s jednakom lakoćom ubode, zamahne nožem, ili ga baci na Borna. Da bi se donekle zaštitio, Born brzo obmota krpu oko zglavaka prstiju leve šake. Pustio je da Lice s ožiljkom načini jedan probni korak u predvorje, a zatim ga je napao s boka. Instinkt koji je primetio kod ubice, natera ga da podigne nož i zamahne u polukrugu dok se okretao prema zamagljenom pokretu koji je opazio u najdaljem uglu vidnog polja. Skrenuvši sečivo u stranu zglavcima prstiju obmotanim krpom, Born je prodro unutar ubičine odbrane, a zatim je zauzeo oslonac nogama i zario desnu pesnicu u napadačev solarni pleksus. Ubica je skoro nečujno usisao vazduh kroz zube i u šoku razrogačio oči, ali je svega delić sekunde kasnije obmotao desnu ruku oko Bornove i nadlanicom prikleštio unutrašnjost
Bornovog lakta. Smesta je pojačao pritisak, u isto vreme gurajući nadole i pokušavajući da polomi kosti Bornove podlaktice. Usled bola koji mu sevnu kroz ruku, Džejson se zateturao. Lice s ožiljkom je požurilo da iskoristi novostečenu prednost i spusti oštricu noža unutar Bornove obmotane leve šake tako da mu je vrh sečiva bio uperen u grudni koš. Ubica nije mogao da se istovremeno koncentriše na oba pokreta, pa je delimično popustio stisak na Bornovoj podlaktici taman dovoljno dugo da mu zarije sečivo u srce. Born pođe pravo ka nožu, iznenadivši napadača. Najednom se našao preblizu tako da mu je sečivo proletelo pored boka, što mu je omogućilo da zarobi šaku Lica s ožiljkom između svog boka i leve ruke. U isto vreme, po inerciji je nastavio da se kreće napred, gurajući napadača preko prostorije i nabijajući ga u betonski zid. Razjareni ubica je udvostručio napore da mu slomi ruku. Da je potrajalo još koji trenutak kosti bi pukle. S druge strane zida, bik je namirisao krv, što ga je dodatno izludelo. Golemi papci su još jednoin tresnuli zid. Udarac je odjeknuo niz napadačevu kičmu i naterao ga da popusti stisak. Born se na časak oslobodio, ali je Lice s ožiljkom okrenulo nož u zarobljenoj šaci tako da je sečivo zagrebalo Bornova leđa, puštajući mu krv. Born se okrenuo u stranu, ali ga je sečivo noža pratilo, prilazeći mu sve bliže, te je skočio preko zida. Lice s ožiljkom je bez oklevanja krenulo za njim, a sada su se obojica našla na nepoznatoj teritoriji, suočavajući se ne samo jedan s drugim, već i s razjarenim bikom. Born je imao trenutnu prednost pošto je znao da je bik tamo, ali je čak i njega iznenadila veličina životinje. Poput koride, tor je bio podeljen na osvetljeni i senoviti deo. Čestice prašine su lebdele na sunčevoj svetlosti u gornjem delu tora, ali je ispod vladala tama Minotaurove pećine. U senkama je ugledao bika svetlucavih crvenih očiju i crne gubice isprskane penom. Životinja je zurila u njega, kopajući ogromnim papcima po tlu. Rep joj se trzao napred-nazad, a masivna ramena su bila splet mišića i tetiva. Glavu je zlokobno pognuo. A onda se Lice s ožiljkom našlo na njemu. Čovek, potpuno usredsređen na njega, još uvek nije bio svestan stvorenja sa kojim su delili tor. Tri lobanje, pri čemu je svaka gledala u drugačijem pravcu, ispuniše Bornovo vidno polje. Podigao je lakat, ciljajući napadačevo grlo, ali ga je umesto toga pogodio u bradu pošto je ubica delimično skrenuo njegov udarac. U maltene istom trenu, Lice s ožiljkom ga je tresnulo pesnicom u glavu i oborilo na pod od tvrdo nabijene zemlje. Nagnuvši se, zgrabilo je Borna za uši, podiglo mu glavu sa tla, a onda je silovito mlatnulo o zemlju. Born je ubrzano gubio svest. Lice s ožiljkom ga je opkoračilo, a njegova težina mu je bolno pritiskala grudni koš. Napadač se u tom trenutku trijumfalno iskezio. Iznova i iznova je udarao Bornovom glavom o zemlju, sadistički uživajući u tome. Born je pomislio gde mu je nož? Obema rukama je naslepo pipao unaokolo po zemlji, ali su mu pred očima iskrili svetlaci, svetlosni i senoviti delovi prostorije su se vrteli i spajali u vrtešku srebrnih varnica. Osećao je kako mu ponestaje dah, kako mu srce bubnja u grudima, ali kad mu je protivnik još jedanput nabio glavu u tlo, čak su i ti vitalni osećaji počeli da iščezavaju, a zamenila ih je umrtvljujuća toplina koja mu se od udova širila prema grudima. Ta toplina je bila umirujuća i odnosila je sav bol, sav trud, svu snagu volje. Video je samoga sebe kako pluta u reci bele svetlosti, udaljavajući se od ovoga sveta senki i tame. A zatim je nešto hladno prodrlo u sveprožimajuću toplinu i na momenat je bio ubeđen da je posredi dah Šive, uništitelja, čije lice je osećao iznad sebe kako lebdi. Onda je shvatio šta je ta hladnoća. Hvatanje drške noža ga je vratilo natrag sa ivice ponora, pa je zario sečivo u bok svom
protivniku, kidajući meso između rebara i probadajući mu srce. Lice s ožiljkom se izvilo unazad, a ramena mu zadrhtaše, ali možda, pomislio je Born, čovekova ramena uopšte nisu drhtala, zato što mu se u glavi još uvek vrtelo od zadobijenih udaraca. Nije mogao da se usredsredi. Kako drugačije objasniti to što je glavu Lica s ožiljkom najednom zamenila glava bika? Ovo nije bio Krit, a on se nije nalazio u Minotaurovoj pećini. Bio je u Sevilji, u koridi Maestranca. Onda mu se vratila puna svest a, zajedno s njom, i spoznaja gde se tačno nalazi u koridi. U toru! Kad je podigao pogled, klečeći četvoronoške, ugledao je bika, ogromnog i pretećeg, spuštene glave, čiji su kao žilet oštri rogovi bili spremni da mu prospu utrobu. Zamenik sekretara Stivenson nije izgledao nimalo dobro kada su ga Mojra i Veronika Hart pronašle, ali, s druge strane, niko ne izgleda naročito dobro ispružen na stolu vašingtonske mrtvačnice. Dve žene su pretražile okolinu fontane Neptunov dvor nadomak ulaza u Kongresnu biblioteku. Terenski protokol je zahtevao da započnu pretragu na mestu gde je Stivenson poslednji put viđen - u ovom slučaju, kod fontane - a zatim da krenu upolje u sve široj spirali, nadajući se da će pronaći nekakav trag onoga što mu se dogodilo. Mojra je već ranije pozvala Stivensonovu suprugu i udatu kćerku, ali ga nijedna nije videla, niti se čula s njim. Upravo je pronašla telefonski broj Hamfrija Bambera, Stivensonovog prijatelja i nekadašnjeg cimera s koledža, kad je Hartova primila poziv da je leš koji odgovara opisu zamenika sekretara upravo donesen u mrtvačnicu. Policija je želela da identifikuju telo. Direktorka Centralne obaveštajne službe se okrenula ka Mojri, koja je kazala da će obaviti preliminarnu identifikaciju. Ukoliko to zbilja jeste Stivenson, policajci će naknadno moći da pozovu njegovu ženu da obavi zvaničnu identifikaciju. „Izgleda užasno“ reče Hartova dok su stajale iznad leša pokoj-nog Stiva Stivensona. „Šta mu se desilo?“, upitala je mrtvozornicu. „Saobraćajna nesreća. Četiri kičmena pršljena su zdrobljena, baš kao i najveći deo karlične kosti, što znači da je vozilo bilo veliko: džip ili kamion“, kaza mrtvozornica koja je bila niska, nabijena žena sa ogromnim oreolom razbarušenih crvenih kovrdža. „Nije ništa osetio, ako je to ikakva uteha.“ „Sumnjam da će to predstavljati utehu njegovoj porodici“, reče Mojra. Mrtvozornica je nesmetano nastavila da govori; sve to je već ranije videla i čula. Nije bila neosetljiva, ali je njen posao zahtevao ravnodušnost. „Policija trenutno sprovodi istragu, ali sumnjam da će išta pronaći.“ Slegnula je ramenima. „U ovakvim slučajevima gaženja i vozačevog bekstva sa poprišta, retko kad pronađu ikakve tragove.” Mojra se uskomešala. „Jeste li pronašli bilo šta neuobičajeno?“ „Ne prilikom preliminarnog pregleda, u svakom slučaju. Procenat alkohola u krvi preminulog iznosi skoro dva promila, više nego dvostruko od zakonom dozvoljenog nivoa, tako da je prilično verovatno da je izgubio orijentaciju i sleteo s trotoara“, kazala je. „Čekamo zvaničnu identifikaciju kako bismo započeli autopsiju.“ Kad su se dve žene okrenule u stranu, Hartova reče: „Čudno mi je to što na telu nisu pronašli ni novčanik, niti ključeve, ništa što bi moglo da ukaže na to ko je.“ „Ako su ga namerno udarili kolima“, rekla je Mojra, „ubice jamačno nisu želele da telo smesta bude identifikovano.“ „Opet ta tvoja teorija zavere.“ Hartova je zavrtela glavom. „Dobro, hajde da na trenutak igramo tu igru. Ako je Stivenson zaista ubijen, zašto su ubice uopšte ostavile telo da bude
pronađeno? Mogli su da ga kidnapuju, usmrte i zakopaju negde gde ga niko godinama ne bi pronašao, ako bi se to uopšte ikada desilo.“ „Iz dva razloga“, rekla je Mojra. „Kao prvo, on je zamenik sekretara Ministarstva odbrane. Možeš li da zamisliš koje bi dimenzije imala potraga za njim, a usledila bi onog časa kad bi njegov nestanak bio prijavljen policiji, kao i koliko bi vremena njegovo ime zauzelo u udarnim vestima? Ne, ti ljudi su želeli njegovu smrt, želeli su da s tim završe jednom za svagda, a najbolje rešenje je bilo zamaskirati ubistvo tako da liči na nesrećan slučaj.“ Hartova nakrivi glavu u stranu. „Šta je drugi razlog?“ „Žele da me zaplaše i udalje od onoga što je Veston pronašao, onoga čega se Stivenson plašio.“ „Ubodiglebardem.“ „Tačno tako.“ „Postala si opsednuta teorijama zavere, baš kao što je bio Born.“ „Sve Džejsonove teorije zavere su se pokazale kao tačne“, reče usijano Mojra. Izgleda da nije ubedila direktorku CO. „Hajde da ne trčimo pred rudu.“ Stigle su do vrata, a Mojra se okrenula da poslednji put pogleda Stivensona. Onda je otvorila vrata. Kada su stupile u hodnik, upita: „Da li bismo trčale pred rudu ako bih ti rekla da je Stivenson bio izlečeni alkoholičar?" „Možda ga je strah podstakao da se ponovo propije.“
Da li ga je poznavao u prošlosti koje nije mogao da se seti? Kao i uvek kad je postojala mogućnost nečijeg ponovnog pojavljivanja u njegovom životu, ta pitanja su ga izluđivala, zahtevajući trenutno razrešenje, inače u suprotnom nikad neće imati mira. Osim svežnja krvlju natopljenih evra, džepovi Lica s ožiljkom su bili prazni, što se moglo i predvideti. Mora da je ostavio svoj lažni pasoš i druge podjednako lažne isprave u bezbednoj kući ili možda u ormariću na aerodromu ili železničkoj stanici - ali ako je to bio slučaj, gde je onda ključ? Onda je prevrnuo telo, tražeći ključ ormarića, kad se bik prenuo iz privremene omamljenosti i jurnuo na njega. Ruka mu se nalazila tačno naspram rogova. U zadnjem trenutku ju je povukao nazad, ali je bik žestoko uvrnuo glavu i zakačio ga vrhom roga, odravši mu tanku traku kože. Ščepavši mu rogove, Born ih je iskoristio kao tačku oslonca da naskoči životinji na leđa. Bik na momenat nije znao šta se dogodilo. Onda je, osetivši novu težinu na leđima, ponovo jurnuo na betonski zid. Ali ovog puta je udario u nj postrance i da Born nije podigao desnu nogu, bila bi zdrobljena između životinjinih mišića i maltera. Od siline udarca se skoro srušio s leđa bika. Da je kojim slučajem pao na zemlju, bio bi to njegov kraj, budući da bi ga izbezumljena životinja za svega nekoliko sekundi nasmrt izgazila. Sada je morao da se kako zna i ume drži kad je bik ponovo pojurio ka zidu pokušavajući da ga zbaci s leđa. U ruci je i dalje držao nož svoga protivnika; postojala je šansa da je sečivo dovoljno dugačko da zada biku smrtni udarac i obori ga na kolena, izabere li tačno mesto i pravi ugao. No, znao je da to neće uraditi. Izgledalo mu je kukavički i nečasno da ubije prestrašenu životinju otpozadi dok se ne nada. Pomislio je na drvenu skulpturu svinje pored bazena na Baliju, na čijem je oslikanom licu stajao večiti osmeh tajanstvenog mudraca. Ovaj bik je imao pravo na život; Born nije imao pravo da mu ga oduzme.
„Ti ga nisi poznavala“, reče Mojra. „Stivenson je pretvorio svoju bolest zavisnosti u religiju. Ostajanje u treznom stanju bilo je njegovo geslo, razlog za život. Nije popio nijedno piće u poslednjih dvadeset godina. Ništa na svetu nije moglo da ga natera da to učini.“ Bik je dolazio, i ništa nije moglo da ga zaustavi. Born je zgrabio nož, izvukao ga iz mrtvačevih rebara i zakotrljao se u stranu. Životinja je, namirisavši svežu krv, rogovima bocnula Lice s ožiljkom u prepone. Zatim je uvrnula masivnu glavu, podigla sa poda telesinu kao da je napravljena od papir-mašea i bacila je na barijeru. Frkćući i prednjim kopitima udarajući po zemlji, bik je tada jurnuo na leš, nabadajući ga na oba roga i vitlajući ga napred-nazad. Razjarena životinja bi ga svakako razbucala za tili čas. Born je polako ustao i odmerenim koracima krenuo ka biku. Kada mu je prišao dovoljno blizu, udario ga je pljoštimice sečivom noža po crnoj, blistavoj njušci. Bik je namah stao, zbunjen, a zatim je uzmakao, puštajući krvlju natopljeno telo da se skljoka na tlo. Tamo je stajao u mestu, raširenih prednjih nogu, i mahao glavom levo-desno kao da mu nije jasno odakle je udarac došao niti šta je značio. Krv mu se slivala niz rogove i kapala u prašinu. Dok je zurio u Borna, nesiguran šta da radi s tim drugim uljezom na svojoj teritoriji, ispustio je duboki, grleni zvuk. Čim je bik ponovo zakoračio ka njemu, Born ga je opet pljusnuo pljoštimice po gubici i on se zaustavio, trepćući i frkćući, vrteći glavom kao da pokušava da se ratosilja bola. Born se okrenuo i kleknuo pored izubijanog leša. Brzo je preražio džepove. Morao je da otkrije ko je poslao ovog čoveka. Sudeći prema Vajanovom opisu čoveka sa sivim očima, Lice s ožiljkom nije bilo osoba koja je pokušala da ga ubije na Baliju. Da li ga je poslao isti čovek koji je unajmio snajperistu? Morao je da pronađe neke odgovore zato što mu je Lice s ožiljkom bilo nepoznato. Utom ga umalo nije zbacio, kad se bik pod uglom zabio u pregradu, uvrnuvši glavu nadole i ulevo u još očajnijem pokušaju da ukloni nepoznatu težinu s leđa. Born se, bolno bacakan tamo-amo, držao kako je znao i umeo za rogove. Ruka ga je bolela na mestu gde je Lice s ožiljkom pokušalo da je polomi, rana od noža na leđima mu je i dalje krvarila, a najgore od svega, glava ga je bolela kao da će se svakog časa raspulcnuti na hiljadu komadića. Znao je da ne može da izdrži još dugo, ali bi silazak s bika značio skoro sigurnu smrt. A tada je, kad su povici ljubitelja koride dostigli zaglušujući krešendo, bik savio prednje noge, leđa strmo nagnutih nadole, a Born je napokon bio slobodan, skotrljavši se preko glave i zaustavivši se pored pregrade, sada ispresecane mrežom pukotina nastalih od siline bikovih nasrtaja. Ležao je sklupčan, poluošamućen. Mogao je da oseti bikov dah na sebi; rogovi mu se više nisu nalazili nekoliko desetina centimetara od lica. Pokušao je da se pomeri, ali nije mogao. S mukom je udisao i izdisao vazduh, i spopala ga je užasna vrtoglavica. Crvene oči životinje su ga besno fiksirale, mišići ispod blistave kože su se napinjali za poslednji juriš, a Born je znao da u sledećem trenutku neće biti ništa više od krpene lutke natakarene, poput Lica s ožiljkom, na vrhove tih krvavih rogova.
PETNAESTO POGLAVLJE Bik je jurnuo napred, prskajući Bornovo lice kapljicama vrele izmaglice. Oči mu se zakolutaše nagore, a masivna glava sa potmulim treskom udari u zemlju pokraj Bornovih stopala. Born je, mučeći se da razbistri konfuzne misli, nadlanicom obrisao znoj sa očiju, oslonio glavu na pregradu i ugledao stražara kog je nedavno onesvestio i ugurao u predvorje. Čovek je stajao u streljačkoj pozi, raširenih nogu i čvrsto ukopanih stopala, jednom šakom stežući dršku pištolja kojim je dvaput upucao bika i čija je cev, pošto je sada životinja ležala mrtva, bila uperena pravo u Borna. „Levantese!“, naredio je. „Ustani i pokaži mi šake.“ „U redu“, rekao je Born. „Samo trenutak.“ Oslonivši se rukom na vrh pregrade, s mukom se oslonio na noge. Pažljivo postavivši nož Lica s ožiljkom na vrh zida, podigao je ruke u vazduh, dlanova okrenutih upolje. „Šta radiš ovde?“, zaurla stražar crven u licu od gneva. „Kučkin sine, vidi šta si me naterao da uradim. Imaš li uopšte pojma koliko košta taj bik?“ Born je pokazao na unakaženo telo Lica s ožiljkom. „Ja nisam ništa. Bio je to ovaj čovek, profesionalni ubica, od kog sam pokušavao da pobegnem.“ Stražar se namrštio. „Ko? Na koga misliš?“ Napravio je nekoliko probnih koraka prema Bornu, a potom je spazio ono što je ostalo od Lica s ožiljkom. „Madre de Dios!“, uzviknuo je. Born je preskočio preko pregrade u tor za bikove, a stražar se srušio nauznak. Na trenutak, dva muškarca su se gušala pokušavajući da otmu jedan drugome pištolj, a onda je Born bridom dlana tresnuo čuvara po vratu. Stražarevo telo je omlitavelo. Pre nego što se skotrljao sa stražara, Born je proverio da li mu je puls stabilan, a zatim se ponovo popeo preko barijere i stavio glavu pod slavinu umivaonika od steatita, koristeći hladnu vodu da spere ostatak krvi životinje, kao i da se osveži. Obrisao se koristeći najčistiju krpu ispod lavaboa, a zatim se - dok mu je u glavi još uvek brujalo kao u košnici - vratio uz rampu natrag u raznobojno bleštavilo koride, gde je trijumfalni matador natenane paradirao po areni, držeći visoko u vazduhu odsečene uši bika na opšte oduševljenje raspomamljene svetine. Mrtvi bik je ležao nadomak središta koride, osakaćen i zaboravljen, dok su mu se muve rojile oko nepomične njuške. Soraja je osećala Amunovo prisustvo kraj sebe kao da je čovek mala nuklearna elektrana. Koliko joj je laži ispričao, zapitala se. Da li zaista ima moćne neprijatelje na visokim položajima u egipatskoj vladi, ili su to bili isti ljudi koji su mu izdali naređenje da nabavi raketu kovsar 3 i obori američki putnički mlaznjak? „Ono što me naročito zabrinjava“, rekao je prekidajući kratku tišinu, „jeste to što su Iranci morali imati pomoć prilikom ulaska u zemlju. Bilo bi dovoljno lako proći kroz haos u Iraku, ali kakav su izbor imali posle toga? Ne bi krenuli severnim putem, preko Jordana i Sinajskog poluostrva, zato što je to previše rizično. Jordanci bi ih pobili, a Sinajsko poluostrvo je isuviše otvoreno i ima previše patrola.“ Odmahnuo je glavom. „Ne, morali su doći ovamo preko Saudijske Arabije i Crvenog mora, što znači da su se najverovatnije iskrcali u Hurgadi.“ Soraja je znala za taj turistički grad na Crvenom moru, koji je predstavljao opuštenu i sunčanu meku za biznismene, i svakodnevno bio izložen prevelikom stresu, ne toliko različitom od Majami Biča. Amun je bio u pravu: opuštena i karnevalska atmosfera tog letovališta predstavljala bi idealno mesto iskrcavanja za neveliku terorističku grupu, čiji se članovi izđaju za
turiste, ili još bolje egipatske ribare, gde su mogli da pristignu i odatle odu neprimećeni. Amun je nagazio papučicu za gas, pretičući automobile i kamione. „Sredio sam da nas avion preveze u Hurgadu čim stignemo na aerodrom. Doručak će nam biti poslužen za vreme leta. Možemo da osmislimo strategiju dok jedemo.“ Soraja je pozvala Veroniku Hart, koja se istog trena javila. Kad ju je obavestila o razvoju situacije, Hartova je kazala: „Predsednik će se sutra ujutru obratiti Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. Zatražiće zvaničnu osudu Irana.“ „Bez odlučujućih dokaza?“ „Halidej i njegovi ljudi u Agenciji za nacionalnu bezbednost su ubedili predsednika da njihov pisani izveštaj predstavlja sav dokaz koji nam je potreban.“ „Pretpostavljam da se ti ne slažeš s tim“, reče suvoparno Soraja. „Naravno da se ne slažem. Ukoliko se izložimo riziku, kao što smo učinili s tvrdnjama o postojanju oružja za masovno uništenje u Iraku, a kasnije se pokaže da smo pogrešili, biće to neublažena katastrofa, kako politička tako i vojna, zato što ćemo uplesti svet u rat obimniji nego što iko trenutno može da podnese, uključujući i nas, bez obzira na ono što tvrdi Halidej. Moraš da mi pronađeš definitivne dokaze o iranskoj umešanosti u pad tog aviona.“ „Čaltum i ja upravo radimo na tome, ali je situacija postala kudikamo složenija.“ „Kako to misliš?“ „Čaltum je izneo pretpostavku kako Iranci mora da su imali pomoć prilikom dopremanja projektila, a ja se slažem.“ Ispričala je Hartovoj argumente koje je maločas izneo Čaltum. „Mnogi koji su učestvovali u terorističkom napadu 11. septembra bili su poreklom Saudijci. Ako je ista grupa sada povezana sa iranskom terorističkom mrežom ili, još zlokobnije, iranskim vlastima, posledice su dalekosežne zato što su Iranci šiiti, dok je ogromna većina Saudijaca vehabijske veroispovesti, što je ogranak sunitske sekte. Kao što znaš, šiiti i suniti su smrtni neprijatelji. To ukazuje na mogućnost da su nekako sklopili ili privremeno primirje, ili savezništvo sa zajedničkim ciljem.“ Hartova je čujno usisala vazduh kroz zube. „Gospode bože na nebesima, pričamo o košmarnom scenariju koji, zaista mislim, već godinama užasava i nas i evropsku obaveštajnu zajednicu.“ „S dobrim razlogom“, rekla je Soraja, „zato što bi to značilo da se ujedinjeni islam priprema za totalni rat sa Zapadom.“
Borna je rana pored srca toliko bolela da se uplašio kako se možda ponovo otvorila. Kada je izašao iz tora za bikove, zaputio se prema toaletima gde će moći da ukloni ostatak krvi sa odeće, ali je na pola puta ugledao kako dva policajca trče niz hodnik, na putu prema toru. Da li je neko u koridi nešto video ili čuo pa podigao uzbunu? Ili se možda stražar osvestio. Nije imao vremena za spekulisanje te je promenio pravac kretanja i pošao, donekle nesigurnim korakom, uz rampu prema zvezdama ukrašenom seviljskom sutonu. Čuo je kako mu iza leđa neko viče. Jesu li njega dozivali? Ne osvrćući se, okrenuo se da potraži Trejsi, ali kao da je naslutila sve veću opasnost situacije, ona je već ustala sa sedišta i tražila ga. Čim su ugledali jedno drugo, nije krenula prema njemu već ka najbližem izlazu, stavljajući mu do znanja da i on postupi isto. Galama u koridi je bila uobičajene prirode dok su gledaoci ustajali, protezali se, mileli unaokolo, razgovarali ili odlazili do štandova sa osvežavajućim pićima ili pak do toaleta. U areni, ljudi su odvlačili mrtvog bika, grabuljali zemlju kako bi sakrili svežu krv i užurbano se pripremali za sledeću borbu. Born je osetio kako mu bol u grudima eksplodira poput bombe. Zateturao se i očešao o
dve žene, koje su se okrenule i besno ga pogledale dok se uspravljao. No, čak i u tom malaksalom stanju, bio je svestan mnoštva policajaca koji su ulazili u koridu. Nije bilo nikakve sumnje da je neko podigao uzbunu. Jedan od dvojice policajaca koji su maločas trčali prema njemu u utrobi koride, pojavio se na vidiku, osvrćući se oko sebe i tražeći ga pogledom. Born se provlačio kroz gomilu, zahvalan na činjenici da su doslovno svi gledaoci bili u pokretu, što mu je olakšavalo da se sakrije od pogleda dok se probijao prema izlazu gde ga je čekala Trejsi. Međutim, mora da ga je policajac ipak opazio zato što je pohitao prema njemu, stručno se probijajući kroz gomilu. Born je pokušao da proceni razdaljinu do izlaza i zapitao se hoće li uspeti, zato što mu se policajac približavao munjevitom brzinom. Malo kasnije ugleda kako se Trejsi pojavljuje iz gužve. Ne pogledavši ga, projurila je pored njega, zaputivši se u suprotnom pravcu. Šta li je radila? I dalje se probijajući napred, rizikovao je kratak pogled preko ramena i video kako se Trejsi suočava s policajcem. Začuo je njen glas, povišen i žalostan, kako se žali panduru da joj je neko ukrao mobilni telefon iz torbice. Policajac je bio, razumljivo, nestrpljiv s njom, a kad je pokušao da je izbegne, glas joj je postao toliko kreštav da su se svi okrenuli lca njima, što ga je nateralo da se postara za nju. Uprkos sve snažnijem bolu, Born je uspeo da se ovlaš nasmeši. Za samo tri koraka stigao je do izlaza, ali čim je zašao u hodnik, osetio je oštro probadanje u grudima i naslonio se na grubi betonski zid, boreći se da dođe do daha, dok su ljudi prolazili pored njega tamo-amo. „Hajde“, prošaputala mu je Trejsi u uvo kada ga je uhvatila za ruku i povukla u reku ljudi, niz rampu pa u ogromno predvorje, gde je masa ljudi pušila i čavrljala o vrlinaina matadora. S druge strane gomile, staklena vrata koja su vodila na ulicu su se nalazila tačno ispred njih. Nekako je uspela da se odvoji od policajca i pronađe ga. Bila mu je potrebna sva koncentracija da diše duboko kako se od bola ne bi onesvestio. „Isuse Hriste, šta ti se desilo tamo unutra?“, upitala je. „Jesi li teško ozleđen?“ „Ne mnogo.“ „Stvarno? Izgledaš kao da si već mrtav.“ Utom, trojica policajaca uleteše kroz ulazna vrata koride. Mojra i Veronika Hart su odlučile da pođu sedanom koji je Mojra iznajmila, budući da je beli bjuik bio neupadljiv koliko to jedan automobil može da bude. Pronašle su Hamfrija Bambera, najbližeg prijatelja pokojnog zamenika sekretara Stivensona, u teretani. Upravo je završio vežbanje, a jedan službenik je otišao da ga pozove i dovede iz saune. Bamber je dotapkao do njih u nebeskoplavim japankama, sa peškirom obmotanim oko struka i još jednim, manjim, obavijenim oko vrata, kojim je brisao znoj s lica. Zaista, pomislila je Mojra, nije imao razloga da nosi išta više. Telo mu je bilo čvrsto kao kamen, razvijeno kao kod nekog sportiste. Štaviše, izgledao je kao da provodi najveći deo vremena u teretani, održavajući pločice na trbušnjacima i nabreknute bicepse. Pozdravio ih je veselim osmehom. Gusta plava kosa mu je padala preko čela, što mu je davalo dečački izgled. Njegove razmaknute, bistre oči posmatrale su ih sa hladnom preciznošću koja je Mojri delovala čudnovato neutralna. „Dame“, rekao je, „šta mogu da učinim za vas? Marti mi je kazao da je posredi nešto hitno.“ Mislio je na službenika teretane. „I jeste hitno“, kaza Hartova. „Postoji li neko mesto na kome možemo nasamo da razgovaramo?“
Bamberov izraz lica se uozbiljio. „Jeste li policajke?“ „Šta ako jesmo?“ Slegnuo je ramenima. „Bio bih znatiželjniji nego što sam inače.“ Hartova mu je pokazala legitimaciju, na šta je iznenađeno podigao obrve. „Sumnjičite me za odavanje tajni državnom neprijatelju?“ „Kom neprijatelju?“, upita Mojra. Bamber se nasmejao. „Sviđate mi se“, reče. „Kako se zovete?“ „Mojra Trevor.“ „Uh.“ Najednom, Bamberovo lice se smrači. „Upozorili su me na vas.“ „Upozorili?“, upita Mojra. „Ko?“ Međutim, mislila je da već zna odgovor. „Čovek po imenu Noa Petersen .“ Mojra se setila kako joj je Noa oduzeo Džejov mobilni telefon na mestu ubistva. Mogla se opkladiti da je tako pronašao Bambera. „Rekao je...“ „Pravo ime mu je Perlis“, prekinu ga Mojra. „Noa Perlis. Ne bi trebalo da verujete ni u šta od onoga što vam je kazao.“ „Kazao je da ćete mi to reći.“ Mojra se ogorčeno nasmejala. Hartova kaza: „Hajdemo na neko privatno mesto, gospodine Bamber. Molim vas.“ Klimnuo je glavom i poveo ih do prazne kancelarije. Kad uđoše, on zatvori vrata pa posedaše, a Hartova progovori: „Plašim se da imamo neke loše vesti. Stiv Stivenson je mrtav.“ Bamber je izgledao zapanjeno. „Šta?“ Hartova nastavi: „Da li vam je gospodin Peters... Perlis to rekao?“ Bamber je odmahnuo glavom. Prebacio je manji peškir preko ramena kao da mu je odjednom hladno. Mojra nije mogla da ga krivi. „Bože blagi.“ Zavrteo je glavom u neverici, a potom pogledao u njih s molbom u očima. „To mora da je neka greška, jedna od onih idiotskih birokratskih omaški na koje se Stiv uvek žali.“ „Plašim se da nije“, reče Hartova. „Noa - neko od ljudi gospodina Perlisa - ubio je vašeg prijatelja, učinivši da njegova smrt izgleda kao saobračajna nesreča“, kaza Mojra u naletu emocija. Ignorišući pogled upozorenja Veronike Hart, nastavila je da govori: „Gospodin Perlis je opasan čovek koji radi za opasnu organizaciju.“ „Ja...“ Bamber rastrojeno provuče prste kroz kosu. „Sranje, ne znam u šta da verujem.“ Pogledao je najpre u jednu, a zatim u drugu ženu. „Mogu li da vidim Stivovo telo?“ Hartova klimnu glavom. „To ćemo srediti čim ovde završimo posao.“ „Ah.“ Bamber se žalostivo nasmeši. „Kao neka vrsta nagrade, zar ne?“ Hartova je oćutala. I on klimnu glavom, kapitulirajući. „U redu, kako mogu da vam pomognem?“ „Ne znam možete li“, kaza Hartova uputivši Mojri značajan pogled. „Zato što, da možete, gospodin Perlis vas ne bi ostavio u životu. Bamber je sada prvi put delovao odista uzrujano. „Šta je ovo, kog đavola?“, rekao je sa razumljivom ozlojeđenošću. „Stiv i ja smo bliski prijatelji još od koledža, to je sve.“ Još otkako se Bamber pojavio, Mojra se čudila decenijama dugačkom prijateljstvu ovog sportiste sa Stivom Stivensonom, čovekom koji nije razlikovao softbol od fudbala i, štaviše, nije mario za razliku. Sada je nešto što je Bamber kazao učinilo da izvestan broj sitnih nejasnoča konačno dobije smisao.
„Rekla bih kako postoji drugi razlog zbog čega se Noa osećao samouvereno da vas ostavi na miru samo sa upozorenjem, gospodine Bamber“, kazala je, „jesam li u pravu?“ Bamber se namrštio. „Nemam blage veze o čemu govorite.“ „Šta bi vas toliko uplašilo da Noa bude siguran kako nećete progovoriti?“ Naglo je ustao. „Dosta mi je ove gnjavaže.“ „Sedite, gospodine Bamberu“, reče Hartova. „Zamenik sekretara Stivenson i vi ste na koledžu bili nešto više od cimera“, nastavila je da govori Mojra. „Baš kao što ste bili nešto više od dobrih prijatelja, zar ne?“ Bamber se skljokao na stolicu kao da mu je sva snaga iščilela iz nogu. „Želim zaštitu od Noe i njegovih ljudi.“ „Dobićete je“, reče Hartova. Postojano ju je pogledao. „Ne šalim se.“ Hartova je izvadila mobilni telefon i ukucala broj. „Tomi“, kazala je, „potrebno mi je lično obezbeđenje, smesta.“ Kazala je svom asistentu adresu teretane. „Takođe, da nisi pisnuo ni reč o ovome ikome izvan službe obezbeđenja, jasno? Odlično.“ Stavila je telefon u džep, a zatim kazala Bamberu: „Neću ni ja.“ „Dobro.“ Uzdahnuo je od olakšanja. Potom se okrenuo prema Mojri i sumorno nasmešio. „Ne grešite u vezi sa mnom i Stivom, a Noa je znao da nijedan od nas dvojice ne bi mogao da preživi ukoliko bi prava priroda naše veze izašla na videlo.“ Mojra je uzbuđeno progovorila: „Nazvali ste ga Noa. Hoćete da nam kažete kako ga poznajete?“ „Na neki način, radim za njega. To je drugi, kudikamo važniji, razlog zbog koga nije smeo da me dodirne. Vidite, programirao sam poručeni računarski program za njega. Aplikacija još uvek ima neke sitnije bagove, a ja sam jedina osoba na svetu koja može da ih otkloni.“ „Smešno“, reče Hartova, „ne izgledate mi kao kompjuterski zaluđenik.“ „Da, pa, Stiv je imao običaj da kaže kako je to jedna od mojih draži. Nikad nisam izgledao kao ono što jesam.“ „Šta radi taj računarski program?“, upita Mojra. „U pitanju je sofisticirani program za statističku analizu koji može da uzme u obzir milione faktora. Nemam pojma za šta ga Noa koristi. Pobrinuo se da ne znam ništa o tome, to je bio deo dogovora, razlog zbog koga sam tražio i dobio veći honorar.“ „ Ali kazali ste da radite na popravkama bagova.“ „Tako je“, reče Bamber i klimnu glavom, „ali je neophodno da radim na čistoj verziji programa. Kada završim, novu verziju pošaljem elektronskom poštom na Noin laptop. Šta se dešava posle toga, niko živ ne zna.“ „Hajde da čujemo vašu pretpostavku“, reče Mojra. Ponovo je uzdahnuo. „Dobro, evo šta ja mislim. Nivo složenosti programa skoro sigurno garantuje da ga Noa upotrebljava na osnovama stvarnog sveta.“ „Na engleskom jeziku, moliću lepo.“ „Postoje laboratorijski scenariji i scenariji stvarnog sveta“, reče Bamber. „Kao što možete da zamislite, svaki program koji pokuša da pogodi šta će se dogoditi tokom određenih situacija u stvarnom svetu, mora da bude neverovatno kompleksan zbog svih umešanih faktora.“ „Zbog miliona faktora.“ Potvrdio je. „Što moj program omogućava.“ Mogućnost je udarila Mojru posred očiju i na trenutak se zavalila u naslon stolice, ošamućena. Potom je kazala: „Jeste li dali ime tom vašem programu?“ „Zapravo, jesam.“ Bamber je delovao malčice posramljeno. „U pitanju je privatna šala
između Stiva i mene.“ Upotreba sadašnjeg vremena ga je podsetila na smrt prijatelja i ljubavnika, pa je stao, pognuo glavu i prošaputao: „Isuse, Isuse, Stive.“ Mojra je sačekala nekoliko trenutaka, a zatim pročistila grlo. „Gospodine Bamber, zaista nam je žao zbog vašeg gubitka. Poznavala sam zamenika sekretara Stivensona, poslovala sam s njim. Uvek mi je pomagao, čak i kad je to značilo da se izloži riziku.“ Bamber je podigao glavu, a oči su mu bile crvene od suza. „Stiv je bio takav, dakako.“ „Ime programa koji ste napravili za Nou Perlisa?“ „Ah, da, to. Kao što rekoh, posredi je bila šala zato što Stiv i ja obojica volimo - voleli smo - Havijera...“ „Bardema“, reče Mojra. Bamber je delovao iznenađeno. „Aha, kako ste znali?“ A Mojra je pomislila, Ubodiglebardem.
ŠESNAESTO POGLAVLJE
Muzej Taurino nalazio se unutar koride Maestranca, a Born je zamolio Trejsi da ga tamo odvede. Imali su taman dovoljno vremena da promene pravac kretanja u gomili pre nego što su policajci uleteli u predvorje, gde je vladala gužva. Dva pandura su se zaputila pravo prema areni. Na položaju pokraj ulaznih staklenih vrata, treći policajac je počeo da skenira svetinu u potrazi za osumnjičenim. Muzej je danas bio zatvoren, a unutrašnja vrata zaključana. Born je, naslonjen na vrata, upotrebio spajalicu koju je Trejsi pronašla na dnu tašnice da bi obio bravu, pa su se uvukli unutra i zatvorili vrata za sobom. Preparirane glave svih bikova usmrćenih u koridi su staklastim očima zurile nadole u njih. Prošli su pored staklenih vitrina u kojiina su bile izložene raskošne odežde čuvenih toreadora počev od sedamnaestog stoleća, kada je Maestranca i sagrađena. Čitava istorija koride bila je izložena u ovim zagušljivim sobama. Borna nije interesovala nijedna velelepna izložba; tražio je ostavu. Prostorija se nalazila u stražnjem delu muzeja, pored malo korišćene sobe. Kad su ušli unutra, rekao je Trejsi da pronađe neko sredstvo za čišćenje i dezinfikuje mu ranu na leđima. Užasni bol ga je ostavio bez daha i bez svesti. Osvestio se osetivši Trejsinu ruku na ramenu. Drmusala ga je, usled čega ga je glava još više zabolela. „Budi se!“, rekla mu je užurbano. „U mnogo si gorem stanju nego što hoćeš da priznaš. Moram da te odvedem odavde.“ Klimnuo je; reči su joj bile nerazgovetne, ali mu je njihova suština doprla do svesti. Zajedno su se oteturali natrag kroz muzej sve do zasebnog ulaza koji je vodio na ulicu podalje od glavnog ulaza arene za borbe s bikovima. Trejsi je otključala vrata i izvirila napolje. Kad mu je dala znak glavom, izašao je u polumrak. Mora da je Trejsi mobilnim telefonom pozvala taksi, jer sledeće čega se sećao bilo je to kako ga gura na stražnje sedište automobila, seda pored njega, naginje se napred i vozaču kazuje adresu. Kad je taksi pošao, okrenula se i zagledala kroz zadnji prozor. „Maestranca vrvi od policajaca“, reče. „Šta god da si tamo uradio, izbezumilo ih je.“ No, Born je nije čuo; već se bio onesvestio. Soraja i Amun Čaltum su nešto pre podneva stigli u Hurgadu. Pre ne toliko mnogo godina, mesto nije bilo ništa više od skromnog ribarskog seoceta, ali ga je kombinacija egipatske inicijative i stranih ulaganja pretvorila u vodeće letovalište na obali Crvenog mora. Centar grada je činio El Dahar, najstariji od tri kvarta, dom tradicionalnih vila i bazara. Kao što je to bio slučaj sa većinom egipatskih priobalnih gradova, Hurgada se nije prostirala daleko prema unutrašnjosti kopna, već se umesto toga držala obale Crvenog mora kao pijan plota. Kvart Sekala je bio znatno moderniji, ali su ga naruživali mnogobrojni jeftini hoteli. Najlepši je bio kvart El Kora, ispunjen pomodnim hotelima, bujnim zelenilom, velelepnim fontanama i ograđenim privatnim rezidencijama ruskih mogula koji nisu imali nijedan pametniji način da potroše svoj lako zarađeni novac. Najpre su ispitali ribare, zapravo ono što je ostalo od njih, u svakom slučaju - vreme i turizam su desetkovali njihove redove. Oni su sada bili starci, kože naborane i braonkaste, nalik
iznošenoj životinjskoj koži, od sunca izbledelih očiju, od rada očvrslih ruku, poput čvornovatih dasaka, sa prevelikim zglavcima usled decenija provedenih u morskoj vodi. Sinovi su ih napustili da bi radili u klimatizovanim kancelarijama ili u mlaznjacima koji su leteli visoko iznad, ostavivši zavičaj daleko iza sebe. Oni su bili poslednji predstavnici izumiruče vrste i, samim tim, izolovana gomila, a njihovu sumnjičavost su uvećavali slatkorečivi Egipćani koji su im oduzimali mesta za porinuće brodova kako bi napravili više mesta za skutere na vodi. Njihov urođeni strah od Čaltuma i njegove tajne policije se manifestovao u ledenom neprijateljstvu. Na kraju krajeva, mora da su rezonovali, budući da su već sve izgubili, šta još imaju da izgube? S druge strane, Soraja ih je šarmirala. Obožavali su je zbog ljubaznosti kojom im se obraćala, dok su se istovremeno divili njenom prelepom licu i vitkom stasu. Radi nje su predusretljivo odgovarali na pitanja, premda su insistirali na tome kako bi bilo nemoguće da se iko izvan njihovog uzanog kružoka predstavlja kao ribar koji je tu rođen a da oni za to ne znaju. Poznavali su svaki čamac i brodić koji je krstario lokalnim vodama i uveravali je da se ništa neuobičajeno nije dogodilo u njihovom skorašnjem kolektivnom sećanju. „No, postoje ronilačke kompanije“, rekao im je jedan posedeli pomorac. Šake su mu, dok je krpio svoje mreže, bile velike poput glave. Pljunuo je na zemlju da bi izrazio nezadovoljstvo. „Ko zna ko su im mušterije? A što se tiče njihovog osoblja, pa, čini se kao da se službenici menjaju iz nedelje u nedelju, tako da niko ne može da vodi računa o njima, a kamoli da zapazi njihove dolaske i odlaske.“ Soraja i Čaltum su između sebe podelili spisak od dvadeset pet ronilačkih kompanija za koje im je ribar rekao, a potom krenuli ka različitim delovima grada i dogovorili se da se ponovo sastanu u prodavnici ćilima na bazaru El Dahar, čiji je vlasnik bio Amunov dobar prijatelj. Soraja je otišla do mora i posetila osam ronilačkih kompanija, jednu za drugom, precrtavajući ih sa spiska dok je išla. Prilikom posete svakoj od njih, ukrcala bi se na njihove brodove, razgovarala s kapetanima i posadom, pregledala unose u dnevnicima mušterija za poslednje tri nedelje. Ponekad je morala sačekati da se brodovi vrate u luku. U drugim prilikama pak, vlasnik kompanije bi bio dovoljno ljubazan da je preveze do mesta za ronjenje. Posle četiri sata frustrirajućeg posla, postavljanja istih pitanja i dobijanja istih odgovora, suočila se sa stvarnošću: ovo je bio nemogući zadatak. Osećala se kao da traži igle u beskonačnom nizu plastova sena. Čak i ako su teroristi upotrebili ovakav metod da uđu u Egipat, nije postojala nikakva garancija da bi instruktori ronjenja to znali. A kako bi, za ime sveta, objasnili sanduk dovoljno velik da se u njega smesti projektil kovsar 3? Ponovo su je obuzele sumnje u pogledu Amunove priče, skupa sa osećanjem užasa da je možda umešan u obaranje putničkog aviona. Šta ja radim ovde?, pomislila je. Šta ako su Amun i Mohabarat pravi krivci? Očajavajući, odlučila je da prekine čitav jalovi poduhvat nakon što je završila sa ispitivanjem osoblja devete ronilačke kompanije. Do njihovog broda ju je prevezao posedeli Egipćanin, koji je neprestano pljuvao u more preko ivice čamca. Sunce joj je pržilo pravo u glavu i bilo je nepodnošljivo vruće; jedini dašak vetra poticao je od kretanja čamca kroz nepomični vazduh. Čak i kroz sunčane naočare, sve je izgledalo kao isprano i izbledelo od sunca. Slankasti miris mora ispunio joj je nozdrve, opojan i mineralan. Jednoličnost ponavljanja joj je potkopala revnost i zanimanje, inače bi u suprotnom opazila mladića sa razbarušenom plavom kosom, koji se odmakao od nje kada su je predstavili vlasniku ronilačke kompanije. Započela je ispitivanje postavljanjem istog pitanja: Jeste li primetili neke neobične likove u poslednje tri nedelje? Bilo kakvu grupu naizgled Egipćana koji su došli s nekog dugog broda i istog dana se iskrcali na obali? Ikakve neobično velike sanduke? Ne, ne i ne, šta je drugo očekivala? Nije videla kako mladić sa razbarušenom kosom sakuplja opremu dok se povlačio dalje od nje, a prenula se iz dosađne letargije tek kad je skočio s palube u more. Pretrčavši preko
palube, bacila je torbicu, skinula cipele i skočila u more za njim. Pošto je mladić stavio masku za ronjenje i bocu sa kiseonikom, skočio je i zaronio, a ona ga je ugledala ispod sebe. Iako su mu nedostajale peraje, zaranjao je u dubinu, gde ga ona, pretpostavljao je - budući da nije bila odgovarajuće opremljena - neće slediti. Međutim, potcenio je kako njenu sposobnost tako i rešenost. Nije znao da ju je otac za njen prvi rođendan, na majčin užas, bacio u bazen i tako je još kao malu naučio izdržljivosti, snazi i brzini, svemu što joj je i te kako dobro poslužilo u srednjoj školi i na koledžu, gde je dobijala sve moguće nagrade. Mogla je da uđe u olimpijski tim, ali do tada ju je već angažovala obaveštajna služba i imala je važnije stvari na pameti. Zahvaljujući tome, sada je zaronila dole, sekući put kroz vodu, ali dok mu se primicala mladić se okrenuo, iznenađen što mu se toliko približila i tako brzo, pa je podigao podvodnu pušku. Upravo je zapinjao mehanizam koji je natezao nazubljeno koplje, kad ga je udarila. Tvrdoglavo je zadržao oružje u ruci, uspešno ga pripremivši za paljbu, iako mu je ona uvrtala telo unazad. Tresnuo ju je kundakom podvodne pušlce u slepoočnicu, a kada su joj ruke skliznule s njega, spustio je koplje i uperio joj ga u grudi. No, ona se ritnula i odgurnula ga kroz vodu upravo kad je hteo da povuče okidač, a koplje je proletelo pored nje. Onda je pokušala da ga ščepa. Ovoga puta je nije zanimalo njegovo oružje, niti noge i ruke. Njen jedini imperativ je bio da mu strgne masku za disanje, da uspostavi ravnotežu između njih, zato što su pluća počinjala da joj gore i znala je kako ne može još dugo da ostane pod vodom. Srce joj je dobujući odbrojavalo sekunde, jedan, dva, tri, boreći se s njim, sve dok joj konačno nije pošlo za rukom da mu strgne masku. Voda mu je pohrlila u lice i, mada se ritao levo-desno, izvukla mu je grlić cevi za kiseonik iz usta i ubacila ga u svoja usta, udahnuvši vazduh nekoliko puta pre nego što se odbacila ka površini, držeći mladića u čeličnom stisku. Ispljunula je grlić cevi za dovod kiseonika kad su izronili na površinu. Kapetan je podigao sidro dok su boravili pod vodom, a kad im se brod primakao dovoljno blizu, mornari ih izvukoše na palubu. „Donesite moju torbicu“, kazala je zadihano dok je sedela na mladićevim leđima, prikleštivši ga na palubi. Udahnula je nekoliko puta duboko i ravnomerno, sklonila kosu s lica i osetila kako joj se voda, već zagrejana suncem, sliva niz ramena. „Je li ovo čovek kog tražiš?“, upita nervozno vlasnik, pružajući joj torbicu. „Ovde je samo tri dana, ne duže.“ Otresavši ruke da bi ih osušila, Soraja je počela da kopa po torbici u potrazi za telefonom. Otvorila je aparat, dodatno usporila disanje i ukucala Čaltumov broj. Kada se javio, kazala mu je gde se nalazi. „Alal ti vera. Sačekaću te na pristaništu za deset minuta“, rekao je. Prekinuvši vezu, pogledala je naniže u mladića ispod sebe. „Silazi s mene“, prodahtao je. „Ne mogu da dišem.“ Sedenje na njegovoj dijafragmi nije pomagalo, znala je, ali u sebi nije mogla da pronađe nikakvo saosećanje prema njemu. „Sinko“, kazala je, „nalaziš se u svetu punom bola.“ Born se probudio u mreži senki. Tiho, isprekidano šištanje saobraćaja mu je privuklo pogled ka zamračenom prozoru. Napolju, ulične svetiljke su gorele u mraku. Ležao je na boku na nečemu što je ličilo na krevet. Pokrenuvši glavu, osvrnuo se po sobi, koja je bila mala i udobno opremljena, ali nije izgledala kao da u njoj neko živi. S druge strane otvorenih vrata video se
delić dnevne sobe. Gde li se nalazi? Gde je Trejsi? Kao odgovor na njegovo drugo pitanje, čuo je otvaranje prednjih vrata u dnevnoj sobi i prepoznao Trejsin žustri hod dok je prelazila preko drvenog poda. Kada je ušla u spavaću sobu, pokušao je da se uspravi u sedeći položaj. „Nemoj, molim te, samo ćeš pogoršati ranu“, rekla je. Spustila je neke pakete i sela pored njega na ležaj. „Leđa su mi jedva ogrebana.“ Zavrtela je glavom. „Rana je malo dublja, ali govorim o onoj na tvojim grudima. Prokrvarila je.“ Raspakovala je predmete koje je očigledno pazarila u lokalnoj apoteci: alkohol, antibiotsku kremu, sterilne gaze i tome slično. „A sada miruj.“ Dok mu je skidala stari zavoj i čistila ranu, reče: „Majka me je upozorila na muškarce kao što si ti.“ „Kako to misliš?“ „Na tipove koji uvek upadaju u nevolje.“ Prsti su joj radili brzo, vešto, sigurno. „Razlika je u tome što ti znaš kako da se iščupaš iz nereda koji se uskovitla oko tebe.“ Napravio je grimasu zbog bola, ali se nije trznuo. „Nemam drugog izbora.“ „Oh, mislim da to nije istina.“ Zgužvala je smotuljak krvavih gaza, a zatim je uzela drugi, natopila ga alkoholom i prislonila na pocrvenelo golo meso. „Mislim da ti ideš unaokolo i tražiš nevolje, mislim da je to ono što jesi, mislim da bi bio nesrećan - i, još gore po tebe, da bi ti bilo dosadno - ako to ne bi radio.“ Born se tiho nasmejao, ali je pomislio kako njene reči i nisu baš daleko od istine. Pregledala je sveže očišćenu ranu. „Nije tako loše, sumnjam da će ti trebati nova doza antibiotika.“ „Jesi li ti lekar?“ Nasmešila se. „Povremeno, kada to situacija zahteva.“ „Taj odgovor zahteva objašnjenje.“ Opipala je meso oko rane. „Šta ti se dogodilo, kog đavola?“ „Upucali su me. Ne menjaj temu.“ Klimnula je glavom. „U redu, kad sam bila mlada - veoma mlada - provela sam dve godine u zapadnoj Africi. Vrvelo je od nereda i borbi, a učinjena su užasna zverstva. Dodelili su me poljskoj bolnici gde sam naučila medicinsku trijažu, između ostalog i kako da previjem ranu. Jednog dana smo bili toliko zatrpani ranjenicima i ljudima na samrti, da mi je doktor tutnuo instrument u ruku i rekao: „Postoji ulazna, ali ne i izlazna rana. Ako odmah ne izvadiš metak, pacijent će umreti.“ Potom je otišao da istovremeno operiše dva druga pacijenta. „Da li je tvoj pacijent umro?“ „Jeste, ali ne zbog rane. Bio je smrtno bolestan i pre ranjavanja.“ „Mora da si se zbog toga osećala malo bolje.“ „Ne“, kazala je, „nisam.“ Bacivši poslednje iskorišćene gaze u kantu za smeće, premazala je ranu antibiotskom kremom i započela previjanje. „Moraš mi obećati da ovo nećeš zloupotrebiti. Krvarenje će sledeći put biti mnogo gore.“ Zavalila se u naslon stolice pregledajući svojih ruku delo. „Idealno, trebalo bi da si u bolnici, ili da barem odeš do lekara.“ „Ne živimo u idealnom svetu.“ „Primetila sam.“ Pomogla mu je da sedne. „Gde smo?“, upitao je. „U mom stanu, na drugoj strani grada od Maestrance.“ Premestio se u stolicu i oprezno seo. Grudi kao da su mu bile napravljene od olova. Pulsirale su tupim bolom, koji je bio tako nepodnošljiv. „Zar nemaš zakazan sastanak s don Fernandom Ererom?“
„Odgodila sam ga za kasnije.“ Pogledala ga je ispitivački. „Nikako nisam mogla da odem tamo bez tebe, profesore Alonzo Pekunija Zuniga.“ Govorila je o stručnjaku za Goju iz muzeja Prado, čiji će identitet Born uzeti. Onda se iznenada nasmešila. „Previše volim novac da bih ga uzaman trošila kada ne moram.“ Ustala je i vratila ga natrag u postelju. „Ali sada moraš da se odmaraš.“ Spremao se da joj odgovori, no oči su mu se već sklapale. S tamom je došao dubok i spokojan san. Arkadin je nemilosrdno gonio regrute kroz pusti krajolik Nagorno Karabaha, terajući ih da vežbaju dvadeset jedan sat dnevno. Kada bi zadremali na nogama, udarao bi ih pendrekom. Nikad nije morao da dvaput udari nikoga od njih. Tri sata bi spavali gde god bi se zatekli, ispruženi na zemlji, svi izuzev Arkadina, za koga je san potpuno iščezao mesecima ranije. Umesto sna, um su mu ispunjavali prizori iz prošlosti, s kraja vremena provedenog u Nižnjem Tagilu, kada su Stasovi ljudi stezali obruč oko njega, i kada mu se činilo kako jedini izbor koji ima na raspolaganju jeste da ih pobije što više pre nego što ga konačno ucmekaju. Nije se plašio smrti, to mu je kao dan bilo jasno od početka prisilnog utamničenja u podrumu, odakle je izlazio samo noću zarad brzih pohoda na hranu i svežu vodu. Iznad glave mu je zujalo kao u košnici dok su preostali članovi Stasove bande grozničavo koordinisali sve opsežniju potragu za njim. Dok su se dani razvlačili u nedelje, a nedelje prelazile u mesece, možda je i imao razloga da misli kako će banda preći na neke druge stvari, ali ne, oni su negovali svoju mržnju nalik upornim kolikama od kojih pate neke bebe, udišući njen otrov dok svi do poslednjeg nisu postali zaslepljeni tom opsesijom. Neće imati mira ni predaha dokle god ne prodefiluju ulicama sa Arkadinovim lešom, kao ubedljivom lekcijom svakome kome bi samo palo na pamet da im se meša u posao. Čak su i panduri, koji su ionako bili na platnom spisku bande, bili kooptirani u razvlačenje mreže po čitavom gradu nasumičnim izlivima nasilja što su iz noći u noć pogađali Nižnji Tagil. Žandarmi su se već navikli da okreću glavu na drugu stranu, a povremeno su se čak i šalili u vezi s tim, ali ne i sad - napadi su eskalirali do nivoa koji je od njih načinio predmet podsmeha u očima državne policije. Za njihov način razmišljanja, bilo je tipično to što su, umesto da nagaze Stasovu bandu, odabrali lakši put i kapitulirali pred njihovim zahtevima. Stoga su bezmalo svi tražili Arkadina; nije bilo prestanka, mogao je postojati samo ružan kraj. Tada je Mihail Tarkanijan, koga će Arkadin docnije zvati Miša, iz Moskve stigao u Nižnji Tagil. Poslao ga je njegov gazda, Dmitrij Iljinovič Maslov, glavešina Kazanske, najmoćnije porodice moskovskih gruperovki, ruske mafije, koja se bavila prodajom droge i prokrijumčarenih automobila. Maslov je preko svojih mnogobrojnih doušnika doznao za Arkadina, čuo za krvoproliće koje je ovaj napravio bez ičije pomoći i njegov potonji bezizlazni položaj. Želeo je da mu ga dovedu. „Problem je u tome“, rekao je svojim ljudima, „što Stasovi ljudi žele da Arkadina raskomadaju, ud po ud.“ Dao im je dokument. Unutra se nalazio svežanj crno-belih fotografija u rasteru, foto-galerija preostalih članova Stasove bande, svaka sa uredno ispisanim imenom na poleđini. Maslovljeve uhode su uistinu imale pune ruke posla, a Tarkanijanu je palo na pamet, iako ne i namrgođenom Oserovu, kako Maslov mora da veoma mnogo želi Arkadina kad je spreman da se toliko pomuči kako bi ga spasao iz naizgled bezizlazne situacije. Maslov je mogao da pošalje svog glavnog siledžiju, Vjačeslava Germanoviča Oserova, na čelu jurišnog odreda koji bi silom spasao Arkadina iz njegovog zatvora, ali je šef Kazanske
štedljivo demonstrirao svoju moć. Bilo je mnogo bolje da pripoji Stasovu bandu svom carstvu, negoli da započne krvnu osvetu sa onima koji ostanu u životu pošto njegovi ljudi završe s njima. Zato je umesto toga poslao Tarkanijana, svog glavnog političkog pregovarača. Naredio je Oserovu da pođe s njim kako bi ga štitio, zadatak koji je Oserov otvoreno prezirao, nepopustljivo tvrdeći kako bi on, samo da ga je Maslov poslušao, bez po muke mogao da otme Arkadina od seljoberskih magaraca iz Nižnjeg Tagila, kako ih je nazvao. „Garantujem da bih tog Arkadina doveo u Moskvu u roku od četrdeset osam sati“, nekoliko puta mu je ponovio tokom dosadnog putovanja iz Moskve do grada u podnožju Urala. Kad su napokon stigli u Nižnji Tagil, Tarkanijanu se smučio Oserov koji je, kako je docnije kazao Arkadinu, „bio dosadan poput detlića kog bi mi privezali na glavu.“ U svakom slučaju, čak i pre nego što su Maslovljevi izaslanici napustili Moskvu, Tarkanijan je razradio glavne tačke plana kako da izbavi Arkadina iz škripca. On je bio rođeni makijavelista. Dogovori koje je ostvario u Maslovljevo ime, bili su legendarni ne samo zbog svoje zbunjujuće složenosti, već i zbog nepogrešive delotvornosti. „Cilj naše misije je skretanje pažnje“, reče Tarkanijan Oserovu dok su se bližili odredištu. „Stoga moramo da stvorimo strašilo za kojim će pojuriti Stasovi ljudi.“ „Kako to misliš mi?“, upita Oserov s poslovičnom mrzovoljom. „Mislim da si ti savršen čovek koji će za mene stvoriti to strašilo.“ „Oserov me je pogledao onim svojim mračnim pogledom“, Tar-kanijan je mnogo kasnije ispričao Arkadinu, „ali je bio nemoćan da učini išta drugo osim da kevće poput šutnutog pseta. Bio je svestan koliko značim Dmitriju, a to ga je držalo na mestu. Jedva.“ „U pravu si u vezi s jednim, uistinu imamo posla sa magarcima“, kazao je Oserovu, povlađujući mu. „ A magarce pokreću samo dve stvari: štap i šargarepa. Ja ću se pobrinuti za šargarepu.“ „Zašto bi želeli da imaju ikakvog posla s tobom?“, upitao ga je Oserov. „Zato što ćeš, čim stigneš u grad, uraditi ono što najbolje znaš: od života ćeš im napraviti pakao.“ Njegov odgovor je izmamio redak osmeh na Oserovljevom licu. „Znaš li šta mi je tada rekao?“ Tarkanijan je mnogo kasnije prošaputao Arkadinu. „Kazao je: ’Što više krvi, tim bolje’.“ A zbilja je tako i mislio. Četrdeset tri minuta od trenutka kada je stigao u Nižnji Tagil, Oserov je pronašao prvu žrtvu, jednog od Stasovih najstarijih i najodanijih vojnika. Smestio mu je metak u uvo iz neposredne blizine, a zatim je iskasapio telo. Glavu je ostavio netaknutu, smestivši je u grudnu šupljinu kao u jezivoj parodiji jeftinog horor filma. Nepotrebno je reći da su ostali Stasovi ljudi poludeli od besa. Posao je potpuno stao. Poslali su na ulice tri odreda smrti, sačinjena od po trojice ljudi, u potragu za tim novim ubicom. Znali su da to nije Arkadin, zato što način na koji je čovek ubijen nije bio njegov uobičajeni metod. Još uvek se nisu uplašili, ali to će se s vremenom desiti. Ako je postojalo išta što je Oserov znao da izazove u ljudima, onda je to bio strah. Nasumično odabravši sledeću žrtvu među fotografijama u dosijeu koji im je dao Maslov, Oserov je sledio pripadnika bande. Pronašavši ga na kućnom pragu, sa otvorenim vratima i decom koja su izvirivala napolje, upucao ga je, smrskavši mu desnu butnu kost. Dok su žrtvina deca vrištala, a supruga iz kuhinje trčala ka ulaznim vratima, Oserov je pretrčao preko pločnika, skočio uz betonske stepenice i smestio mu još tri metka u abdomen, tačno u mesta gde će najviše krvariti.
To se desilo drugog dana. Oserov se tek zagrevao, a stvari će postati kudikamo gore. ***
„Ubodigle“, reče Hamfri Bamber. „Kako to mislite, Ubodigle?“ Veronika Hart je dobacila Mojri nervozan pogled. „Nadala sam se da ćete vi to moći da nam kažete“, rekla je. Mobilni telefon Veronike Hart je zazujao, a ona se udaljila van dometa glasa da se javi. Pošto se vratila, kazala je: „Zaštita koju sam zatražila čeka nas napolju.“ Mojra je klimnula i nagnula se napred prema Bamberu, podlaktica oslonjenih na prekrštenim kolenima. „Reč ubodigle bila je uparena sa imenom vašeg programa.“ Preleteo je pogledom s nje na direktorku Centralne obaveštajne službe. „Ne shvatam.“ Mojra je osetila razočaranje. „Susrela sam se sa Stivom malo pre nego... nego što je nestao. Plašilo ga je ono što se dešava u Ministarstvu odbrane i Pentagonu. Nagovestio je kako je magla rata već počela da prožima atmosferu oba mesta.“ „ A, šta, vi mislite da Bardem ima nekakve veze s tom maglom rata?“ „Da“, odgovorila je odsečno Mojra. „Mislim.“ Bamber je počeo da se preznojava. „Isuse Hriste“, kazao je, „da sam imao pojma kako će situacija iz stvarnog sveta, za koju je Noa nameravao da upotrebi moj program, uključivati rat...“ „Izvinite“, reče Mojra vatreno, „ali Noa Perlis je visoko rangirani član Crne reke. Kako ste mogli da ne znate - ili da makar ne posumnjate?“ „O’ladi, Mojra“, reče Hartova. „Neću da o’ladim’. Ovaj - učeni idiot - dao je Perlisu ključeve od zamka. Zbog Bamberove gluposti, Noa i Agencija za nacionalnu bezbednost nešto planiraju.“ „Šta?“ Bamberov glas je bio bezmalo molećiv. Delovao je kao da očajnički želi da zna u čemu je bio saučesnik. Mojra je odmahnula glavom. „Upravo o tome je reč. Nemamo pojma šta, ali reći ću vam nešto: osim ukoliko ne saznamo i ne sprečimo ih u tome, plašim se da ćemo svi i te kako zažaliti zbog toga.“ Bamber je, očevidno potresen, ustao. „Šta god mogu da uradim, kako god mogu da pomognem, samo mi kažite.“ „Idite i obucite se“, kazala mu je Hartova. „Zatim bismo želele da bacimo pogled na Bardem. Nadam se da će nam vaš program pružiti kakvu-takvu ideju o tome šta smeraju Noa i Agencija za nacionalnu bezbednost.“ „Vraćam se dok lupite dlanom o dlan“, rekao je Bamber i izašao iz kancelarije. Dve žene su izvesno vreme sedele u tišini. Onda je Hartova kazala: „Zašto imam osećaj kao da sam izmanevrisana?“ „Misliš na Halideja?“ Hartova je klimnula. „Sekretar odbrane je odlučio da se obrati privatnom sektoru zarad ostvarenja čega god ima na umu - a nemoj pogrešiti, ma koliko da je Noa Perlis pametan, on prima naređenja direktno od Bada Halideja.“ „Kao i njegov novac, takođe“, reče Mojra. „Pitam se koliki će račun Crna reka ispostaviti Ministarstvu odbrane za ovu malu nepromišljenost.“ „Mojra, kakve god razlike da su postojale između nas u prošlosti, slažemo se u jednom - u
tome da je naš bivši poslodavac čovek bez ikakvih skrupula. Crna reka će učiniti apsolutno sve, ukoliko je cena odgovarajuća.“ „Halidej poseduje neograničen izvor novčanih sredstava - ko-vačnicu novca Sjedinjenih Država. Obe smo videle tovare novča-nica od po sto dolara koje je Crna reka prebacivala iz zemlje u Irak tokom prve četiri godine rata.“ Hartova je klimnula. „Stotinu miliona dolara u svakom tovaru, a gde je taj novac otišao? Za finansiranje borbe protiv pobunje-nika? Da se isplati armija domaćih doušnika od kojih Crna reka tvrdi da dobija obaveštajne podatke? Ne, ti i ja znamo, zato što smo videle, kako je devedeset procenata tog novca završilo na tajnim bankarskim računima u Lihtenštajnu i na Kajmanskim Ostrvima nepostojećih kompanija u vlasništvu Crne reke.“ „Sada ne moraju da ga kradu“, reče Mojra cinično se smejući, „zato što im ga Halidej doslovno poklanja.“ Trenutak kasnije su ustale i izašle iz kancelarije, kad se Hamfri Bamber pojavi iz muške svlačionice. Bio je odeven u uzane farmerice, ispolirane mokasine, kariranu košulju s crno-plavim rombovima i sivi sako od jelenske kože. „Postoji li drugi izlaz odavde?“, upita ga Mojra. Pokazao je rukom. „Iza kancelarija postoji ulaz za zaposlene.“ „Odoh po automobil“, reče Mojra. „Sačekaj.“ Hartova je izvadila mobilni telefon. „Bolje da ja to uradim; moji ljudi su napolju i moram da im izdam uputstva da se postave ispred glavnog ulaza kako bi delovalo kao da tuda izvodimo Bambera.“ Ispružila je ruku, a Mojra joj je dala ključeve. „Onda ću otići po tvoj automobil i sačekati vas pozadi. Mojra?“ Mojra joj je pružila svoj ledi hok iz futrole na butini, u koji se Bamber zabuljio otvorenih usta. „Šta se ovde događa, dođavola?“, upitao je. „Dobijate zaštitu koju ste tražili“, odgovorila mu je Hartova. Dok se direktorka CO udaljavala niz hodnik, Mojra je dala znak Bamberu, dozvolivši mu da je povede prema upravnim kancelarijama. Pokazala je legitimaciju Ministarstva odbrane nekolicini službenika koji su je upitali šta traži u privatnim kancelarijama teretane. Kad su se približili stražnjim vratima, izvadila je mobilni telefon i pozvala privatni broj Veronike Hart. Kad joj se direktorka Centralne obaveštajne službe javila, Mojra je kazala: „Na položaju smo.“ „Izbroj do dvadeset“, glas Veronike Hart joj se začuo u uvetu, „a zatim ga izvedi napolje.“ Mojra je prekinula vezu i vratila telefon u džep. „Spreman?“ Bamber je potvrdio, iako njene reči nisu zaista bile pitanje. Izbrojala je preostalo vreme, a zatim slobodnom rukom otvorila vrata i, s pištoljem na gotovs, izašla napolje, pokazujući samo profil. Hartova je parkirala beli bjuik tačno ispred ulaza. Otvorila je zadnja vrata vozila. Mojra se osvrnula unaokolo. Nalazili su se na udaljenom delu parkirališta. Asfalt je bio oivičen četiri metra visokom žičanom ogradom, krunisanom bodljikavom žicom. S leve strane se nalazio red ogromnih metalnih kontejnera u kojima su đubre i materijali za reciklažu čekali dolazak đubretarskog kamiona. Zdesna se nalazila okretnica za izlazak s parkinga. Iza su se uzdizali blokovi stambenih i poslovnih zgrada. Nijedno drugo vozilo nije se nalazilo u ovom delu parkirališta, a pogled na ulicu su blokirali reklamni panoi s druge strane ograde. Osvrnuvši se, Mojra je pogledala Bambera u oči. „U redu“, kazala je, „sagnite glavu i uđite u automobil što brže možete.“ Čučnuvši, Bamber je pohitao preko kratke razdaljine od vrata do bjuika, pri čemu ga je Mojra pokrivala čitavim putem. Pošto se našao u bezbednosti automobila, premestio se na dalju stranu putničkog sedišta.
„Spustite glavu!“, naredila mu je Hartova dok se okretala sa vozačkog sedišta. „I držite je spuštenu šta god da se desi.“ Potom je pozvala Mojru: „Hajde, hajde! Šta čekaš? Gubimo se odavde!“ Mojra je zaobišla zadnji deo bjuika i posleđnji put pogledala kontejnere pored žičane ograde. Da li je tamo bilo nekog pokreta, ili je to bila igra svetlosti i senke? Napravila je nekoliko koraka prema kontejnerima, ali je Veronika Hart isturila glavu kroz prozor. „Prokletstvo, Mojra, hoćeš li više ući u kola!“ Mojra se okrenula. Sagnuvši se, zaobišla je zadnji deo bjuika i stala kao ukopana. Kleknuvši, zapiljila se u auspuh. Tamo se nešto nalazilo, nešto sa sićušnim crvenim okom, svetlećom diodom koja je sada počela munjevito da trepće... Isuse, pomislila je. Oh, gospode! Poletevši ka otvorenim vratima, povikala je: „Napolje! Smesta izlazite napolje!“ Sagnula se, povukla Bambera preko kožnog sedišta i izvukla ga iz automobila. „Roni“, viknula je, „izlazi napolje! Izlazi iz jebenog automobila!“ Videla je kako se Hartova okreće, u trenutku zbunjena, a zatim pomera da bi otkopčala sigurnosni pojas. Za tili čas je postalo jasno da nešto nije bilo u redu jer nije mogla da se oslobodi; nešto joj je smetalo, ili je mehanizam bio pokvaren. „Roni, imaš li nož?“ Hartova je već izvadila džepni nožić na preklapanje i sekla pojas koji ju je držao zarobljenom na vozačkom sedištu. „Roni!“, vrisnu Mojra. „Za boga miloga...!“ „Udalji ga odavde!“ Hartova je dreknula na nju, a zatim, kad je Mojra zakoračila prema njoj: „Jebeno, beži odavde!“ Bjuik je u sledećem trenu eksplodirao poput vatrometa, a udarni talas eksplozije je oborio Mojru i Bambera na asfalt i zasuo ih usijanim krhotinama plastike i užarenog metala koji su ujedali poput pčela isteranih iz košnice.
SEDAMNAESTO POGLAVLJE Borna je probudila potmula zvonjava crkvenih zvona. Sunčeva svetlost se probijala kroz žaluzine na prozoru spavaće sobe, a trake bledozlatne svetlosti su padale preko uglačanih podnih dasaka. „Dobro jutro, Adame. Policija traga za tobom.“ Trejsi se pojavila u dovratku i naslonila na ragastov. Zajedno s njom, u sobu je dolebdeo snažan miris sveže skuvane kafe i zavodljivo se uskovitlao oko njega poput plesača flamenka. „Čula sam na vestima ranije.“ Prekrstila je ruke na grudima. Još mokru kosu posle pranja, zavezala je u konjski rep trakom od crnog somota. Lice joj je bilo ozareno, sveže umiveno. Nosila je tamnosmeđe široke pantalone, mušku bež košulju i cipele bez potpetica. Izgledala je spremno za susret s don Fernandom Ererom, ili šta god da joj dan donese. „Ne brini, doduše, ne znaju kako se zoveš, a jedini očevidac, stražar u Maestranci, nije im dao - ili nije mogao dati tvoj tačan opis.“ „Video me je u polumraku.“ Born se uspravio u sedeći položaj i pomerio preko kreveta. „A ponekad u mrklom mraku.“ „Sreća tvoja.“ Da li je njen osmeh bio podrugljiv? U stanju u kom se trenutno nalazio, Born nije mogao da proceni. „Spremila sam doručak, a imamo zakazani sastanak s don Fernandom Ererom u tri sata posle podne.“ Glava ga je i dalje bolela, dok su mu usta bila suva poput pustinje, a jedinu razliku je predstavljao kiselkasti ukus koji ga je terao na povraćanje. „Koliko je sati?“, upitao je. „Prošlo je devet.“ Ruka koju je Lice s ožiljkom pokušalo da polomi, nije ga mnogo bolela kada ju je protegao, a površinska rana na leđima skoro da ga uopšte nije pekla, ali ga je bol u grudima naterao da se štrecne kad je obmotao čaršav oko struka i ustao iz postelje. „Savršeno“, rekla je Trejsi. „Pravi rimski senator.“ „Nadajmo se da ću do popodneva više ličiti na Kastiljanca nego na Rimljanina“, kazao je dok je išao prema kupatilu, „zato što će ti danas posle podne profesor Alonzo Pekunija Zuniga praviti društvo prilikom posete don Ereri.“ Uputila mu je čudan pogled, a zatim se okrenula i vratila natrag u dnevnu sobu. Zatvorio je vrata kupatila i odvrnuo slavinu tuša. Iznad lavaboa je stajalo ogledalo okruženo malim sijalicama: žensko kupatilo, pomislio je, napravljeno za šminkanje. Vrativši se u spavaću sobu nakon tuširanja, pronašao je debeli pamučni bade-mantil i obukao ga. Trejsi mu je prekrila ranu na grudima nepromočivim plastičnim slojem, koji nije primetio sve dok nije stao pod mlaz vrele vode. Kada je ušao u dnevnu sobu, Trejsi je sipala kafu u ogromnu šolju. Mala kuhinja je bila obična niša na jednom kraju otvorene prostorije, prostrana ali, nalik spavaćoj sobi, oskudno opremljena nameštajem kao u hotelu. Na drvenom stolu je stajao tipičan doručak andaluzijske radničke klase: šolja tople čokolade i tanjir churrosa, tankih kriški prženog testa, umočenih u šećer u prahu. Privukao je stolicu, pa su seli da doručkuju. Iako ga je pustila da pojede sve churrose, još uvek je i posle obeda bio gladan, te je otišao do frižidera. „Plašim se da unutra nema baš mnogo toga“, kazala je. „Već neko vreme nisam dolazila ovamo.“
Ipak, u zamrzivaču je pronašao parče slanine. Dok je pržio režnjeve, Trejsi reče: „Napiši mi koji broj nosiš i nabaviću ti novu odeću.“ Klimnuo je glavom. „Dok se time baviš, potrebno mi je da mi učiniš nešto.“ Nakon što je na kuhinjskom pultu pronašao grafitnu olovku i blokčić za pisanje, otcepio je list papira i sastavio spisak predmeta, zapisavši i svoj broj odeće. Kada joj je pružio list, Trejsi prelete pogledom preko spiska i kaza: „Profesor Zuniga, pretpostavljam?“ Prevrćući zagorele režnjeve slanine u tiganju, potvrdio je klimanjem glavom. „Napisao sam ti adrese prodavnica pozorišnih rekvizita koje sam juče pronašao. Tamo smo se zaputili kada je Lice s ožiljkom nanjušilo naš trag.“ Ustala je, uzela tašnicu i prišla vratima. „Vraćam se za otprilike sat vremena“, rekla je. „U međuvremenu, uživaj u ostatku doručka.“ Pošto je otišla, Born je skinuo tiganj s plotne i stavio prženu slaninu na papirni ubrus da upije mast. Onda se vratio do blokčića za pisanje i otcepio list iz sredine, zato što je želeo da listić na vrhu bloka ostavi netaknut. Prislonivši olovku pod uglom na gornji list papira, počeo je da blago prevlači grafitnim vrhom po papiru. Slova počeše da se pojavljuju, otisak poslednje beleške koju je neko - najverovatnije Trejsi - napravio. Ukazaše se ime i adresa don Fernanda Erere, zajedno s vremenom, 15.00, baš kao što mu je kazala. Otcepio je listić i stavio ga u džep, i tada zapazi otisak na onome što je sada bio gornji list blokčića za pisanje, te otcepi i njega. Ponovnim prevlačenjem olovke po tom listu papira, otkri niz spojenih brojeva i slova. Pojeo je slaninu stojeći kraj prozora i zureći u svetlucavo jutro. Još uvek je bilo prerano da bi ljudi bili napolju na svetkovini, ali je balkon u mavarskom stilu na zgradi preko puta ulice bio iskićen kitama cveća i živopisno obojenim tkaninama. Pogledom je skenirao obe strane ulice u potrazi za bilo kime i bilo čime, ali nije video ništa iole sumnjivo. Posmatrao je kako mlada žena prevodi troje dece preko ulice. Starica u crnini, sićušna i pognuta, nosila je ceger ispunjen voćem i povrćem. Ubacivši poslednji komad slanine u usta, obrisao je šake o kuhinjsku krpu a zatim prišao Trejsinom laptopu, postavljenom na udaljeni kraj kuhinjskog stola. Prenosivi računar je bio uključen, pa je video da ima pristup bežičnom internetu. Seo je za računar i izguglao niz slova i brojeva, samo da bi dobio sledeći rezultat: Vaša pretraga - ulelgumhurija779 - ne odgovara nijednom dokumentu. Saveti: * Proverite jesu li sve reči tačno napisane. * Isprobajte drugačije ključne reči. * Isprobajte još ključnih reči. Onda je uvideo svoju grešku i napravio razmake na odgovarajućim mestima: Ulica Gamhurija 779. Adresa, ali gde? U Gugl je ponovo ukucao reči „Ulica Gamhurija“, a internetpretraživač izbaci rezultat: Kartum, Sudan. Sad, to je bilo zanimljivo. Šta li je Trejsi radila sa adresom u severnoj Africi? Ukucao je celu adresu, uključujući i broj, koji je, kako se ispostavilo, pripadao zgradi u kojoj jebilo smešteno sedište korporacije Er Afrika. Zavalio se u naslon stolice. Zašto mu je to ime zvučalo tako poznato? Postojalo je mnoštvo internet-stranica u vezi sa Er Afrikom, pojedine
sa veoma neobičnih veb-sajtova, druge pak sa blogova sumnjive prirode, ali su informacije koje je želeo poticale sa veb-sajta Interpola, gde su citirane spekulacije iz mnogobrojnih izvora da transportnu kompaniju Er Afrika poseduje i njome upravlja Nikolaj Jevsen, poznati švercer oružja. Otlcako je uhapšen Viktor Anatoljevič Bout, Jevsen je zauzeo njegovo mesto kao najveći i najmoćniji diler oružja na svetu. Ustao je, otišao nazad do prozora i mahinalno ponovo proverio ulicu. Trejsi je bila stručnjak za umetnost, koja je sve donedavno nepoznatu Gojinu sliku kupovala za račun nepoznatog klijenta. Mora da je cena umetničkog dela bila astronomska; možda je svega šačica ljudi na svetu mogla sebi da je priušti. Dakle, ko je bio njen klijent? Dok su crkvena zvona zvonila označavajući deseti čas, pogled mu se vrati u stvarnost kad Trejsi ušeta u njegovo vidno polje, s kesom za kupovinu u ruci. Posmatrao je kako samopouzdano korača, ritmički udarajući potpeticama cipela po pločniku. Kad se mladić pojavi iza nje, Born osetio kako mu se grče mišići. Na pola puta niz stambeni blok, mladić je podigao ruku, mahnuo i potrčao na drugu stranu ulice, gde ga je čekala mlada devojka. Par se zagrlio u momentu dok je Trejsi ulazila u zgradu. Nekoliko trenutaka kasnije uđe u stan i stavi kesu na kuhinjski astal. „Ako si još uvek gladan, kupila sam malo šunke serano i sira garoča.“ Stavila je na sto hranu umotanu u belu hartiju. „Ostatak je sve što si zatražio.“ Obukao je laganu, udobnu odeću koju je izabrala za njega, pa izvadio sadržaj kese na sto, poređao kutije, otvorio poklopce, pomirisao sadržaj i zadovoljno klimnuo glavom. Ozbiljno ga je osmotrila. „Adame“, zaustila je, „ne znam u šta si umešan...“ „Već sam ti rekao“, kazao je blago. „Jesi, ali sada vidim koliko si teško povređen, a onaj čovek koji nas je pratio izgledao je zao.“ „Bio je zao“, priznao je. Onda je pogledao u nju i nasmešio se. „To je sastavni deo industrije kojom se bavim, Trejsi. U poslu više nema toliko kapitala koliko je bilo 2000. godine, što znači da sada mnogo više kompanija u osnivanju juri znatno manje novca. To stvara koljačku konkurenciju.“ Slegnuo je ramenima. „To se ne može izbeći.“ „ Ali, sudeći po tvom izgledu, ta vrsta posla bi mogla da te pošalje u bolnicu.“ „Odsada naprosto moram da budem oprezniji.“ Namrštila se. „Sada me ismevaš.“ Prišla mu je i sela pored njega. „Ali nema ničeg smešnog u vezi s ranom na tvojim grudima.“ Izvadio je fotografiju koju je odštampao u internet-kafeu i stavio je na sto između njih. „Da bih postao profesor Alonzo Pekunija Zuniga, biće mi potrebna tvoja pomoć.“ Nije se pomerala, a oči su joj nakratko proučavale njegovo lice. Potom je klimnula. Treći dan Oserovljeve vladavine terora je doneo provalu oblaka kakvu nije pamtio niko u Nižnjem Tagilu, a to je bio grad čiji su žitelji bili zlopamtila, što je značilo da im je sećanje sezalo daleko i bilo oštro poput zimske hladnoće. Treći dan je takođe doneo nove smrti, toliko okrutne i užasne da se sada crni strah uvukao u srca preostalih ljudi Stasa Kuzina. Strah im se uvukao u kosti i ugnezdio tamo poput polonijuma, izjedajući njihovo samopouzdanje onako kako radioaktivni materijal izjeda tkivo. Započelo je u ranu zoru, nešto posle dva sata posle ponoći, kako se Oserov docnije hvalisao Arkadinu. „Krišom sam se uvukao u kuću njihovog glavnog siledžije, vezao ga i naterao da gleda šta radim njegovoj porodici“, pričao je Oserov kasnije Arkadinu.
A posle toga je odvukao žrtvu u kuhinju, gde je počeo da je obrađuje usijanim vrhom kuhinjskog noža. Bol koji mu je naneo, siledžiju je izbacio iz stanja šoka, a čovek je vrištao sve dok mu nije odsekao jezik. Sat vremena kasnije, Oserov je završio. Ostavio je žrtvu u lokvi krvi i bljuvotine, tek jedva živu. Kada su čovekovi saradnici došli po njega, kao što su redovno činili ujutru pre polaska na svakodnevno patroliranje gradom, zatekli su otvorena ulazna vrata kroz koja su ušli u pravu klanicu. Mihail Tarkanijan je tek tada ušao u Nižnji Tagil, a kriminalci su već bili u takvoj panici da su u potpunosti zaboravili na Arkadina. „Leve Antonine, mislim da imam rešenje za tvoj problem“, kazao je Tarkanijan novom šefu Stasove bande, susrevši se s njim u njegovoj kancelariji. Antonina je čuvalo sedam do zuba naoružanih muškaraca. „Za tebe ću pronaći tog ubicu i pobrinuti se za njega.“ „Ko si ti, stranče? Zašto bi učinio tako nešto?“ Lev Antonin je podozrivo začkiljio u Tarkanijana. Na njegovom sivkastom licu isticale su se duge uši i brada od tri dana. Izgledao je kao da nije spavao čitavih nedelju dana. „Nije bitno ko sam, ali je važno istaći da sam upoznat s ljudima kao što je taj tvoj ubica“, odgovorio je Tarkanijan bez oklevanja. „ A što se tiče razloga zbog koga sam ovde, odgovor je jednostavan: želim Leonida Daniloviča Arkadina.“ Izraz lica Leva Antonina se najednom promenio iz sumnjičavosti u razjarenost. „A zbog čega želiš tog kučkinog sina, tog posranog lupeža?“ „To je samo moja stvar“, rekao je Tarkanijan blago. „Tvoja briga jeste da održiš svoje ljude u životu.“ To je bila istina. Antonin je bio pragmatičan čovek, bez onog ognja suludosti kakav je goreo u njegovom prethodniku. Tarkanijan je mogao da ga pročita kao strip: očevidno, Antonin je bio savršeno svestan da bujica straha koja zapljuskuje noge njegovih ljudi podriva kako njihovu delotvornost, tako i njegov autoritet. Takođe je znao da se strah, kad se jedanput pojavi, širi brzinom šumskog požara. S druge strane, nije želeo da se odrekne svog plena. Arkadinova glava na poslužavniku je bila nešto o čemu su svi sanjali otkako je ovaj ubio Kuzina, pa mecima i smrću zapalio njihov svet. Odustajanje od tog sna ga ne bi učinilo omiljenim među njegovim ljudima. Protrljao je lice rukama i kazao: „Dobro, ali ćeš mi doneti glavu tog ubice da bi svi moji ljudi mogli videti kraj ove poganštine. A onda, ako budeš mogao da pronađeš tog kučkinog sina Arkadina, slobodno ga zadrži.“ Sasvim prirodno, Tarkanijan ni za trenutak nije poverovao tom neandertalcu. Prepoznao je pohlepu u njegovim šućmurastim očima i naslutio da mu neće biti dovoljno da dobije glavu ubice; on je želeo i Arkadinovu. Dve krvave glave bi mu za sva vremena zacementirale moć nad njegovim ljudima. „Želje Leva Antonina su bile nebitne“, kazao je Tarkanijan docnije Arkadinu. „Imao sam spreman plan za mogućnost njegove izdaje.“ Oserova bi beskrajno zabavilo da „pronađe ubicu“ za račun magarca po imenu Lev Antonin i donese mu njegovu odsečenu glavu, ali ne, takvo zadovoljstvo mu je bilo uskraćeno. Namrgodio se kada mu je Tarkanijan saopštio da će on lično pronaći i Antoninu isporučiti „ubicu.“ „Kako bih uklonio gnev iz tvog srca, imam drugi zadatak za tebe“, rekao mu je Tarkanijan. „Kudikamo važniji poslić koji samo ti možeš da izvršiš.“ „Zaista pretpostavljam da je sumnjao u to“, pričao je Tarkanijan posle Arkadinu, „ali kada je čuo šta želim da učini, licem mu se razlio zloban osmeh. Siroti kopilan, nije mogao da se suzdrži.“
Tarkanijanu je bio potreban neko čiju će glavu isporučiti Levu Antoninu. Ali ne baš bilo ko - nesrećnik je morao da liči na surovog ubicu. Dok se vozio zamračenim ulicama Nižnjeg Tagila, Tarkanijan je pretraživao lokalne barove u potrazi za mogućom žrtvom. Neprestano je morao da zaobilazi barice velike poput omanjih jezera, izazvane pljuskom koji se tek nedavno pretvorio u laku izmaglicu. Klaustrofobično nisko nebo je od ranog jutra imalo sumornosivu boju, ali sada je tu i tamo bilo prošarano žutim i ljubičastim masnicama, kao da je oluja premlatila dan. Parkirao se ispred najbučnije kafane i zapalio tursku cigaretu, uvukao dim duboko u pluća, a zatim ga izduvao u sivi oblak jednako gust kao i oni iznad njegove glave. Noć se skupljala oko njega kao verni pratilac, dok se pijani smeh prosipao ka njemu, pomešan sa zvucima lomljave stakla i kratkim povicima koji idu uz pesničenje. Trenutak kasnije je krupni muškarac, krvareći iz nosa i s nekoliko posekotina na licu, isteturao iz birtije na trotoar. Kad se čovek presamitio, s rukama na kolenima, pa počeo da povraća, Tarkanijan je bacio cigaretu na asfalt i ugasio je petom čizme, prišao mu i zadao strahovit udarac u izloženi potiljak. Pijanac se srušio napred i sa odgovarajućim treskom udario čelom u pločnik. Tarkanijan ga je zgrabio ispod pazuha i odvukao u sporednu uličicu. Ukoliko je ijedan prolaznik primetio šta radi, nije to pokazao. Svi ljudi na ulici su žurili svojim poslom i nisu uputili ni jedan jedini pogled u njegovom pravcu. Život u Nižnjem Tagilu ih je izdresirao da ne primećuju ono što ih se neposredno ne tiče. Bio je to jedini način da se u tom gradu sačuva glava na ramenima. U gustim senkama smrdljive bočne uličice, Tarkanijan je bacio pogled na ručni sat. Nije bilo načina da stupi u kontakt sa Oserovom; mogao je samo da se nada da je čovek odradio svoj deo plana. Petnaest minuta kasnije, ušao je u pekaru i pazario najveću tortu izloženu u staklenoj vitrini, pa se vratio nazad u uličicu, bacio tortu i, podigavši čovekovu odsečenu glavu za kosu vlažnu od krvi i piva, pažljivo je smestio u kutiju torte. Staklaste oči su slepo zurile u njega dok je spuštao poklopac. Na drugoj strani grada su ga pustili da uđe u kancelariju Leva Antonina, gde je šefa bande i dalje čuvalo sedam do zuba naoružanih gorila. „Leve Antonine, kao što sam ti obećao, donosim ti poklon“, rekao je dok je stavljao kutiju na Antoninov radni sto. Na putu ovamo, kutija je iznenađujuće otežala. Antonin je spustio pogled na kutiju, ispoljavajući malo entuzijazma. Pokazao je jednom telohranitelju da je otvori. Onda je ustao i pogledao unutra. „Ko je ovo, jebote?“, upitao je. „Ubica.“ „Kako se zvao?“ „Mihail Gorbačov“, odgovorio je jetko Tarkanijan, „kako ja to mogu da znam, dođavola?“ Antoninovo lice je postalo naročito ružno kada se zlobno nasmešio. „Ako ne znaš njegovo ime, kako znaš da je baš on ubica?“ „Uhvatio sam ga na delu“, reče Tarkanijan. „Provalio ti je u kuću i spremao se da ubije tvoju ženu i decu.“ Antoninovo lice se smračilo i, zgrabivši slušalicu, okrenuo je telefonski broj. Lice mu se donekle opustilo kada je začuo ženin glas. „Jesi li dobro? Jesu li svi bezbedni?“ Namrštio se. „Kako to misliš? Šta...? Ko je to, jebote? Gde je moja žena?“ Lice mu se ponovo smračilo i pogledao je u Tarkanijana. „Šta se dešava, koji kurac?“ Tarkanijan mu je odgovorio smirenim i ravnomernim glasom. „Tvoja
porodica je bezbedna, Leve Antonine, i ostaće bezbedna sve dok budem imao slobodan prolaz da uzmem Arkadina. Ako me budeš ometao na bilo koji način...“ „Opkoliću svoju kuću, moji ljudi će provaliti unutra...“ „A tvoja žena i troje dece će umreti.“ Antonin je izvadio pištolj marke stečkin i uperio ga u Tarkanijanovu glavu. „Ubiću te tu gde stojiš, a obećavam ti da tvoja smrt neće biti brza.“ „U tom slučaju, tvoja žena i deca će takođe umreti.“ Tarkanijanov glas je sada postao oštar. „Sve što ti uradiš meni, zauzvrat će biti učinjeno njima.“ Antonin je besno gledao u Tarkanijana, a zatim bacio pištolj na površinu stola pored kutije za tortu. Delovao je kao da će svakog časa početi da čupa kosu. „Tajna postupanja sa neandertalcima“, rekao je kasnije Tarkanijan Arkadinu, „jeste u tome da ih držeći za ruku sprovedeš kroz sve moguće njihove reakcije, i da im pokažeš uzaludnost svake od njih.“ Kazao je: „Slušaj me, Leve Antonine, dobio si ono što smo se dogovorili. Ukoliko i dalje želiš sve, pokušaj da upamtiš da pohlepne svinje kad-tad budu zaklane.“ Tarkanijan je onda otišao iz kancelarije da pronađe Leonida Daniloviča Arkadina. Trejsi Aterton i profesor Alonzo Pekunija Zuniga pojaviše se na prednjim stepenicama kuće don Fernanda Erere tačno u tri sata posle podne, obasjani bleštavom sunčevom svetlošću, pojačanom sasvim vedrim nebom. Born je, sa zašiljenom bradom i novom frizurom, nabavio odeću prikladnu za istaknutog profesora iz Madrida. Pre dolaska su svratili do optičara, gde je kupio par kontaktnih sočiva u boji profesorovih očiju. Erera je živeo u barrio Santa Kruz, u prelepoj trospratnoj žuto-beloj kući, čije su prozori na gornjim spratovima čuvali veličanstveni balkoni od kovanog gvožđa. Fasada je sačinjavala jednu stranu malog trga u čijem središtu se nalazio stari bunar pretvoren u oktogonalnu fontanu. Ostale tri strane trga su oivičavale male prodavnice mešovite robe i grnčarije, čiji su neobični izlozi bili u senkama palminog i narandžinog drveća. Čim su pokucali, vrata su se otvorila, a kada mu je Trejsi kazala njihova imena, elegantno obučeni mladić ih je uveo u hodnik s visokom tavanicom, obložen mermerom i drvetom. Na sredini stola od uglačanog trešnjinog drveta stajala je visoka porcelanska vaza sa svežim belim i žutim cvećem, dok je izgravirana srebrna činija na kredencu do vrha bila puna mirišljavih pomorandži. Čuli su klavirsku melodiju, tihu i valovitu. Mogli su videti dnevnu sobu sa zidom prekrivenim policama za knjige od ebanovine, osvetljenu bleštavim svetlom što je dopiralo kroz francuska vrata koja su vodila u unutrašnje dvorište. Unutra je bio elegantni pisaći sto, zatim odgovarajući par kožnih fotelja boje cimeta, te kredenac na kojem je stajalo pet prefinjenih orhideja, poređanih poput devojaka na takmičenju lepote. No, dnevnom sobom je dominirao antikvarni spinet-klavir, za kojim je sedeo krupni muškarac sa ogromnom grivom sede kose, začešljane unazad sa širokog, inteligentnog čela. Telo mu je bilo pognuto u stavu stroge koncentracije, a između zuba je držao olovku, tako da je izgledao kao da ga nešto boli. Zapravo je komponovao pesmu s prilično raspevanom melodijom koja je dugovala dosta toga mnogobrojnim iberijskim virtuozima, baš kao i određenim flamenko narodnim pesmama. Kad su ušli u prostoriju, don Erera podiže pogled. Imao je neobično plave, pomalo izbuljene oči, zbog čega je donekle nalikovao bogomoljki kada je ustao s klupe. Koža mu je bila tamna, duboko izborana i oprljena suncem i vetrom, što je ukazivalo na to da najveći deo
vremena provodi napolju, u prirodi. Njegovo telo, vitko i uspravno, kao da je potvrđivalo da je to čovek sazdan u dve dimenzije umesto u tri. Činilo se kao da godine provedene u Kolumbiji nosi kao drugu kožu. Izvadivši olovku iz usta, ljubazno se nasmešio. „Ah, moji cenjeni gosti, kakvo zadovoljstvo.“ Poljubio je Trejsi u nadlanicu i rukovao se s Bornom. „Draga damo. I profesore, čast mi je da vam poželim dobrodošlicu u svoj dom.“ Pokazao je na kožne fotelje. „Molim vas, osećajte se kao kod svoje kuće.“ Bio je odeven u belu košulju, preko koje je nosio besprekorno bež svileno odelo koje je delovalo meko poput obraza odojčeta. „Jeste li za čašicu šerija, ili možda nešto jače?“ „Šeri i možda malo sira garoča, ako ga imate“, rekao je Born, igrajući svoju ulogu do kraja. „Izvrsna ideja“, obznanio je Erera, a zatim pozvao mladića i naručio. Uperio je dugački, tanki kažiprst u Borna. „Dopada mi se kako vam radi nepce, profesore.“ Born je delovao luckasto zadovoljno, a Trejsi je od starijeg čoveka obazrivo sakrila da joj je zabavno. Mladić se vratio noseći u rukama srebrni poslužavnik na kojem su stajali kristalna flaša šerija i tri čaše od istovetnog kristala, zajedno sa činijicom ovčjeg sira, krekerima i zdelom tamnonarandžastog pekmeza od dunja. Spustio je pladanj na niski stočić i otišao jednako tiho kao što je i došao. Njihov domaćin im je sipao šeri i pružio čaše. Zatim je podigao svoju čašu, a oni su sledili njegov primer. „Za neokaljano bavljenje naukom“, don Erera je nazdravio i otpio gutljaj šerija, a Born i Trejsi su probali svoj. Dok su jeli sir i pekmez od dunja, rekao je: „Dakle, da čujem vaše mišljenje. Da li svet, zapravo, ide u rat protiv Irana?“ „Nemam dovoljno informacija da sudim o tome“, odgovorila je Trejsi, „ali po mom mišljenju, Iran nam predugo maše ispred nosa svojim nuklearnim programom.“ Don Erera je mudro klimnuo glavom. „Mislim da su Sjedinjene Države konačno u pravu. Iran nas je ovog puta previše isprovocirao. Ali kad već razmatramo mogućnost izbijanja novog svetskog rata, pa, da ukratko zaključimo, rat je loš za posao većine, ali neobično dobar za šačicu.“ Okrenuo se prema Bornu. „Profesore, kakvo je vaše učeno mišljenje?“ „Kada je reč o politici“, kaza Born, „održavam strogo neutralan stav.“ „Ali svakako, gospodine, kada je reč o tako ozbiljnom spornom pitanju koje utiče na živote svih nas, morate da se priklonite ili jednoj ili drugoj strani.“ „Uveravam vas, don Erera, da sam kudikamo više zainteresovan za Goju negoli za Iran.“ Kolumbijac mu uputi pogled razočaranja, ali onda više nije traćio vreme već je prešao na posao. „Senjorita Aterton, omogućio sam vam neometan pristup svom pronađenom blagu, a sada ste sa sobom doveli vodećeg stručnjaka za Goju ne samo u Pradu, već u čitavoj Španiji. Stoga.“ Raširio je ruke. „Kakva je presuda?“ Neobavezno se smešeći, Trejsi kaza: „Profesore Zuniga, zašto vi ne odgovorite na pitanje?“ „Don Erera“, reče Born, „sliku u vašem posedu, koja se pripisuje Fransisku Hoseu Goji i Lusijentesu, zapravo uopšte nije on naslikao.“ Erera se namrštio i na trenutak napućio usne. „Hoćete li da mi kažete, profesore, da posedujem falsifikat?“ „To zavisi od vaše definicije falsifikata“, odgovori mu Born. „S dužnim poštovanjem, profesore, slika je ili falsifikat ili nije.“ „Vi možete da posmatrate stvar na taj način, don Erera, ali postoje i drugi. Dozvolite mi da objasnim tako što ću vam kazati da je slika, iako ni u kom slučaju ne opravdava cenu koju ste
za nju odredili, daleko od bezvredne. Vidite, moji testovi su potvrdili da je delo nastalo u Gojinom ateljeu. Možda ju je čak veliki majstor lično skicirao za života. U svakom slučaju, nema nikakve sumnje da je kompozicija njegova. Samoj slici, međutim, nedostaju naročiti malčice suludi potezi njegove četkice, premda ih je umetnik prilično uverljivo oponašao, čak i istreniranom oku.“ Don Erera je iskapio ostatak šerija, a zatim se zavalio u naslon fotelje i prekrstio ruke preko stomaka. „Dakle“, reče naposletku, „moja slika vredi nešto novca, ali ne onoliko koliko sam rekao senjoriti Aterton.“ „Tako je“, potvrdi Born. Erera pročisti grlo. „Ovaj preokret će zahtevati malo privikavanja.“ Okrenuo se ka Trejsi. „Senjorita, s obzirom na novonastale okolnosti, u potpunosti razumem vašu želju da odustanete od kupovine.“ „Naprotiv“, reče Trejsi. „I dalje sam zainteresovana za sliku, mada će biti neophodno snižavanje odranije određene cene.“ „Shvatam“, reče Erera. „Pa, prirodno.“ Pogled mu se nekoliko trenutaka gubio u daljini. Onda se pribrao. „Pre nego što nastavimo, voleo bih da obavim telefonski poziv.“ „Samo izvolite“, kaza Trejsi. Don Erera je klimnuo glavom, ustao i otišao do stola sa delikatno zakrivljenim nogarima. Ukucao je broj u svoj mobilni telefon, sačekao trenutak-dva, a zatim kazao: „Ovde don Fernando Erera. On očekuje moj poziv.“ Nasmešio im se dok je čekao. Onda je kazao u telefon: „Porfavor, momentito.“ Sasvim neočekivano je pružio mobilni telefon Bornu. Ovaj ga je upitno pogledao, ali don Ererino lice nije ođavalo nikakvu naznaku onoga što se dešavalo. „Halo“, reče Born na savršenom španskom jeziku. „Da“, kaza glas na drugom kraju veze, „Ovde profesor Alonzo Pekunija Zuniga, s kim razgovaram?“
OSAMNAESTO POGLAVLJE „Ništa“, reče sa očevidnim gađenjem Amun Čaltum. Piljio je nadole u mladića kog je Soraja izvadila iz Crvenog mora pošto je skočio s palube kako bi izbegao njeno ispitivanje. Nalazili su se u brodskoj kabini koju im je ustupio vlasnik ronilačke kompanije, skučenom mestu gde je neprijatno mirisalo, čije je preterano ljuljanje činilo sunčevu svetlost nestalnim sadrugom. Čaltumov izraz lica beše mešavina osujećenosti i straha. „On je običan potrčko - kurir za krijumčare drogom.“ Soraji to nije delovalo kao ništa, ali je uvidela kako Amun nije raspoložen da razmišlja ni o čemu drugom osim o teroristima. Upravo je u tom času, kada je njegov jad bio najočigledniji, odbacila ideju da je možda vuče za nos. Bila je sigurna da ne bi tako emocionalno reagovao na ovu situaciju da prikriva umešanost Mohabarata. Talas olakšanja koji je prostrujao kroz nju bio je toliko jak da se zanjihala na nogama. Kad se pribrala, u potpunosti se usredsredila na poreklo terorističke ćelije. „Dobro, dakle, nisu došli ovuda“, kazala je, „ali mora da postoje druga mesta duž obale...“ „Moji ljudi su proverili“, smrknuto je rekao Amun. „Što znači da je maršruta koju sam predložio pogrešna. Ipak nisu došli kopnom kroz Irak, na kraju krajeva.“ „Kako su onda teroristi ušli u Egipat?“, upita Soraja. „Ne znam.“ Činilo se kao da Čaltum izvesno vreme mozga o tome. „Ne bi bili dovoljno glupi da iz Irana pokušaju avionom prokrijumčariti raketu kovsar 3. Primetio bi ih naš radar - ili jedan od vaših satelita.“ To je istina, pomislila je. Kako su onda iranski teroristi uneli projektil u Egipat? Ta enigma ju je vratila na početak, na njenu prvobitnu sumnju da su Egipćani - ali ne Mohabarat bili umešani, ali je tu misao saopštila Amunu tek kada su se ponovo obreli na palubi, potrčko se našao u pritvoru, a brod se zaputio natrag prema kopnu. Stajali su pored ograde na desnoj strani broda, vetar joj je mrsio kosu, a površina vode se svetlucala na sunčevoj svetlosti. Čaltum se podlakticama naslanjao na ogradu, zureći naniže u okean. „Amune“, kazala je tiho, „da li je moguće da je neko u egipatskoj vladi - neko od tvojih neprijatelja, neko od naših neprijatelja - pružio priliku iranskim teroristima?“ Iako je vodila računa o tome da postavi pitanje na najbezazleniji način, osetila je kako se Čaltum koči. Mišići na vratu su mu se zgrčili, ali njegov odgovor ju je iznenadio. „Već sam razmišljao o tome, azizti, i na svoju veliku žalost danas posle podne sam obavio nekoliko diskretnih telefonskih poziva dok sam obilazio ronilačke klubove. To me je koštalo političkog kapitala, ali sam to svejedno učinio, a iz svega toga ništa nije proisteklo.“ Okrenuo se ka njoj, a tamne oči su mu bile tužnije nego što ih je videla ikad ranije. „Odista, azizti, bio bi to moj kraj da je ono što si me pitala istina.“ Upravo u tom momentu je shvatila. Amun je bio potpuno svestan njenih sumnji, prihvatio ih je s nelagodom sve dok mogućnost umešanosti egipatskih vlasti nije postala preteško breme. Ponizilo ga je obavljanje telefonskih poziva, zato što je postavljanje pitanja samo po sebi bilo izdajnički čin, a sada je shvatila šta je mislio pod „političkim kapitalom“, zato što je bilo verovatno - izvesno, štaviše - da mu pojedini ljudi koje je zvao neće oprostiti njegovu sumnjičavost. To je, takođe, bio deo savremenog Egipta, nešto s čime će Čaltum morati da živi
do kraja života. Osim ako... „ Amune“, rekla je toliko tiho da je morao da se nagne ka njoj kako bi je čuo, „kad se ovo završi, zašto ne bi pošao sa mnom?“ „U Ameriku?“, upitao je u neverici kao da Soraja govori o Marsu, ili nekom drugom mestu još udaljenijem i tuđinskijem, ali kada je nastavio da priča glas mu je bio prožet blagošću kakvu nije čula nikad ranije. „Da, azizti, to bi rešilo mnogo problema. S druge strane, to bi takođe izazvalo čitavu armiju novih. Šta bih tamo radio, na primer?“ „Ti si obaveštajni oficir, mogao bi da...“ „Ja sam Egipćanin. Još gore, ja sam starešina Mohabarata.“ „Pomisli samo na obaveštajne podatke koje bi mogao da pružiš.“ Tužno se nasmešio. „Pomisli na to kako bi me ružili, i ovde i u tvojoj Americi. Za njih, ja sam neprijatelj. Bez obzira na obaveštajne podatke koje bi im pružio, uvek bi bio neprijatelj, uvek nepouzdan, uvek bi me posmatrali a nikada ne bi sasvim prihvatili.“ „Ne bi bilo tako ako bismo se venčali.“ Reči su joj praktično izletele iz usta pre nego što ih je uopšte i bila svesna. Usledila je šokantna tišina. Brod je usporio približavajući se doku, a vetar je zamro. Znoj im se polako sušio na koži. Amun ju je uzeo za ruku, pakem trljajući male kosti njene nadlanice. „Aziztt, kazao je, „venčanje sa mnom bi takođe predstavljalo tvoj kraj - kraj tvoje karijere u obaveštajnoj službi.“ „Pa šta?“ Pogled joj je sevnuo. Pošto je konačno kazala ono što joj je ležalo na srcu, osećala je neku vrstu divlje slobode kakvu nikad ranije nije iskusila. Nasmešio se. „Ne misliš tako, molim te nemoj da se pretvaraš da misliš.“ Okrenula se ka njemu. „Ne želim da se pretvaram s tobom, Amune. Muka mi je od svih tajni koje nosim, i neprestano ponavljam sebi kako tome negde mora postojati kraj, s nekim.“ Zagrlio ju je rukom oko vitkog struka i, dok su članovi posade vezivali konopce oko sjajnih metalnih bitvi na pristaništu, klimnuo glavom. „Barem u jednoj stvari možemo da se složimo.“ Soraja je podigla glavu prema sunčevoj svetlosti. „Ovo je jedna stvar koja je važna, azizti.“ „Gospođo Trevor, imate li ikakvu ideju o tome ko je mogao...?“ Iako je čovek koji je upravljao istragom o smrti direktorke Centralne obaveštajne službe Veronike Hart - kako se ono beše zvao? Sajmon nekako - Sajmon Heren, da, tako je - nastavio da joj postavlja pitanja, Mojra je prestala da ga sluša. Herenov glas joj je monotono zujao u ušima, ispunjenim belom bukom, kao posledica eksplozije. Hamfri Bamber i Mojra su ležali jedno pored drugog u urgentnom centru, nakon što su ih lekari pregledali i previli im pregršt posekotina i modrica. Imali su sreće, kazao im je doktor, a Mojra mu je verovala. Prevezla su ih ambulantna kola, u kojima su ih bolničari hitne pomoći naterali da nepomično leže dok su im davali kiseonik i površno pregledali tražeći znakove potresa mozga, slomljenih kostiju i tome slično. „Za koga radiš?“, upita Mojra Sajmona Herena. Nasmešio se povlađujuće. Imao je kratku smeđu kosu, sitne glodarske očice i kvarne zube. Kragna košulje mu je bila kruta od štirka, a svilena kravata je bila standardni deo odeće vladinih službenika. Nije imao nameru da joj odgovori, a oboje su to znali. U svakom slučaju, kakve veze ima kojoj je obaveštajnoj službi pripadao? Na kraju, nisu li svi oni bili iste gore list? Pa, Veronika Hart nije.
Najedanput, emocije je savladaše i suze joj grunuše na oči. „Šta je bilo?“ Sajmon Heren se osvrnuo po prostoriji tražeći medicinsku sestru. „Nešto vas boli?“ Mojra je uspela da se nasmeje kroz suze. Kakav imbecil, pomislila je. Kako bi sprečila sebe da mu to kaže, upitala ga je kako je njenom poznaniku. „Gospodin Bamber je razumljivo potresen“, odgovori Heren bez trunke saosećanja. „Nimalo iznenađujuće, budući da je civil.“ „Idi dođavola.“ Mojra je okrenula glavu u stranu. „Rečeno mi je da umete da budete teški.“ Njegov komentar joj je privukao pažnju, pa je ponovo okrenula glavu i pogledala ga pravo u oči. „Ko ti je rekao da umem da budem teška?“ Heren joj je uputio svoj najzagonetniji osmeh. „Ah, da“, kazala je. „Noa Perlis.“ „Ko?“ Pomislila je kako nije trebalo da to kaže. Da je držao jezik za zubima, možda bi zaustavio svetlucanje odgovora u svojim očima pre nego što ga je odalo. Dakle, Noa je i dalje bio na samo korak od nje. Zašto? Nije želeo ništa od nje, što je značilo da je se plaši. To je bilo dobro znati; to će joj pomoći da prebrodi turobne dane i nedelje koje joj predstoje dok, usamljena i u opasnosti, bude krivila sebe za Veronikinu smrt, jer nije li bomba bila namenjena njoj, a ne Roni? Bila je ubačena u auspuh njenog iznajmljenog automobila. Niko - pa čak ni Noa - nije mogao da predvidi da će Veronika voziti. Međutim, čak je i maleno zadovoljstvo što je Perlis omanuo u svojoj nameri bledelo u poređenju sa kolateralnom štetom. I ranije se nalazila blizu smrti, kolege ili mete su joj umirali na terenu, to je bio sastavni deo njihovog posla. Bila je spremna na to, u onolikoj meri koliko ijedno ljudsko biće može da bude pripremljeno na smrt neke poznate i drage osobe. No, teren je bio daleko, s druge strane jednog ili drugog okeana; teren je bio udaljen od civilizacije, od njenog privatnog života, od doma. Veronikina smrt je predstavljala nešto sasvim drugo. Izazvao ju je niz događaja i Mojrinih reakcija na te događaje. Najedanput, preplavila ju je plima pitanja „šta bi bilo, kad bi bilo.“ Samo da nije osnovala vlastitu kompaniju, samo da Džejson nije bio „mrtav“, samo da se nije obratila Roni za pomoć, samo da Bamber nije radio za Perlisa, samo da, samo da... Međutim, sve to se desilo, a nalik venčiću od krasuljaka, mogla je da pogleda unazad i vidi kako su svi ti događaji međusobno povezani, kako je jedan neumoljivo vodio prema drugom i kako je krajnji ishod bio uvek isti: smrt Veronike Hart. Tada je pomislila na iscelitelja s Balija, Suparvitu, koji ju je pogledao u oči sa izrazom koji sve do sada nije mogla da odgonetne. Bila je to sigurna spoznaja gubitka, kao da je on još tada, na Baliju, znao šta je čeka. Uporno zujanje Herenovog glasa odvuklo joj je pažnju od crnih misli. Pogled joj se vratio u žižu. „Šta? Šta si rekao?“ „Gospodin Bamber će biti otpušten iz bolnice pod mojim starateljstvom.“ Heren je stajao između njenog i Bamberovog ležaja, kao da je začikava da mu se usprotivi. Bamber je već bio odeven i spreman za polazak, ali je delovao uplašeno, neodlučno, u stanju šoka. „Doktor kaže da morate ostati ovde kako bi izvršio još testova.“ „Đavola ću ostati.“ Podigla se u sedeći položaj, spustila noge preko ivice kreveta i ustala. „Mislim da bi bilo najbolje da legnete“, kaza Heren tim svojim neodređeno posprdnim tonom. „Doktorova izričita naređenja.“
„Jebi se.“ Počela je da se oblači, ne mareći za to hoće li joj videti gole delove tela. „Jebite se i ti i metla na kojoj si doleteo.“ Heren nije mogao da ne pokaže prezir koji je osećao. „To nije naročito profesionalan odgovor, zar ne...“ Samo čas posle toga, presamitio se kad mu je zarila pesnicu u solarni pleksus. Koleno joj se podiglo da sačeka njegovu bradu, a dok je padao uhvatila ga je i položila na bolnički ležaj. Onda se okrenula prema Bamberu i kazala: „Imaš samo jednu šansu. Pođi sa mnom ili će te Noa zauvek posedovati.“ Bamber se i dalje nije pomerao. Kao u transu je buljio u Sajmona Herena, ali kada je ispružila ruku, Bamber ju je prihvatio. Trebalo mu je nečije vođstvo, neko ko mu može reći istinu. Stivenson je bio mrtav, Veronika Hart im je razneta pred očima, a sada je postojala samo Mojra, osoba koja ga je izvukla iz bjuika osuđenog na propast, žena koja mu je spasla život. Izvela ga je iz ambulante urgentnog centra onoliko brzo i efikasno koliko je to bilo moguće. Na svu sreću, u bolnici je vladala prava ludnica, budući da su bolničari i panduri trčkarali tamo-amo zajedno sa svojim pacijentima, u letu izveštavajući dežurne lekare, koji su zauzvrat izdavali naređenja medicinskim sestrama. Svi su bili umorni i pod silnim stresom od napornog posla; niko ih nije zaustavio, pa čak ni primetio njihov odlazak. Odred Amunovih ljudi ih je čekao na pristaništu, gde je Čaltum za šiju držao mladog krijumčara droge. Nesrećni klinac je bio nasmrt preplašen. On nije bio jedan od onih žestokih egipatskih mladića koji su i te kako dobro znali u šta se upuštaju. Izgledao je kao ono što i jeste bio: siromašni turista koji se nadao da će brzo zaraditi nešto novca kako bi nastavio svoju odiseju po svetu. Dileri drogom su ga najverovatnije upravo zbog toga i regrutovali. Delovao je nedužno. Čaltum je mogao da ga pusti na slobodu samo sa upozorenjem, ali nije bio raspoložen za velikodušnost. Stavio mu je lisice na ruke, a zatim odskočio unazad kad je mladić ispovraćao poslednji obrok. „Amune, imaj malo milostf, kazala mu je Soraja. „Krijumčarenje droge se ne može prenebregnuti.“ To je bio Amun kakvog je poznavala, čvrst kao stena, sa očima poput burgija za metal. Osetila je kako je, protiv njene volje, podilaze žmarci. „On je niko i ništa, sam si to rekao. Ako ga baciš u zatvor, dileri će naprosto pronaći neku drugu budalu da zauzme njegovo mesto.“ „Onda ćemo pronaći i tu drugu budalu, takođe“, reče Čaltum. „Zaključajte ga, i bacite ključ.“ Čuvši njegove reči, mladić poče da nariče. „Pomozi mi, molim te. Nikad se nisam prijavio za ovo.“ Čaltum ga je pogledao tako smrknuto da se mladić trznuo i uzmaknuo od njega. „Trebalo je da o tome razmisliš pre nego što si uzeo novac od kriminalaca.“ Grubo ga je gurnuo u ruke svojih ljudi. „Znate šta treba da radite s njim“, rekao je. „Čekaj, čekaj!“ Mladić je pokušao da ukopa pete dok su ga Čal-tumovi ljudi odvlačili. „Šta ako imam informacije? Da li bi mi onda pomogao?“ „Kakve informacije bi ti mogao da imaš?“, upitao je prezrivo Čaltum. „Znam kako su strukturirane mreže droge. Jedini kontakt si imao s ljudima na lestvici tačno iznad sebe, a budući da si ti na najnižoj prečki lestvice...“ Slegnuo je ramenima i dao signal svojim ljudima da odvedu zatvorenika. „Ne mislim na te ljude.“ Mladić je uplašeno povisio glas. „Nešto sam načuo. Razgovor drugih ronilaca.“
„Kakvih ronilaca? O čemu su razgovarali?“ „Sada su otišli odavde“, kazao je mladić. „Bili su ovde pre desetak dana, možda malo ranije.“
Čaltum je odmahnuo glavom. „Previše davno. Ko god da su oni bili, šta god da su rekli, to me nimalo ne zanima.“ Soraja je zakoračila prema mladiću. „Kako se zoveš?“ „Stiven.“ Klimnula je. „Ja sam Soraja, Stivene. Kaži mi, jesu li ti ronioci bili Iranci?“ „Pogledaj ga“, prekinuo ju je Čaltum. „Taj šiljokuran ne ume da razlikuje Iranca od Indijca.“ „Ti ronioci nisu bili Arapi“, rekao je Stiven. Čaltum je prezrivo frknuo. „Vidiš li na šta mislim? Sinko, Iranci su Persijanci, narod koji vodi poreklo od skitsko-sarmatskih nomada iz centralne Azije. Oni su šiiti, a ne Arapi.“ „Hoću da kažem...“ Stiven je progutao knedlu. „Ono što sam hteo da kažem jeste da su bili poput mene. Belci.“ „Znaš li koje su bili nacionalnosti?“, upita ga Soraja. „Bili su Amerikanci“, odgovorio je Stiven. „Pa šta?“ Čaltum je munjevito gubio strpljenje. Soraja je prišla još bliže mladiću. „Stivene, šta si to načuo? O čemu su pričali ti ronioci?“ Stiven baci preplašen pogled na Čaltuma i reče: „Bilo ih je četvoro. Bili su ovde na odmoru, to je bilo jasno kao dan. Samo, oni su to nazivali odsustvom.“ Soraja pogleda Čaltuma u oči. „Vojnici.“ „To on kaže“, zabrundao je. „Nastavi.“ „Upravo su izronili nakon drugog ronjenja toga dana i bili su malčice ošamućeni. Pomagao sam im da skinu rezervoare s kiseonikom, ali su se ponašali kao da ne postojim. U svakom slučaju, gunđali su o tome kako im je odsustvo naprasno skraćeno. Došlo je do neke vrste vanrednog stanja - u krilo im je pao neki zadatak kao grom iz vedra neba. Tako su kazali. Kao grom iz vedra neba.“ „Koještarije“, reče Čaltum. „Očigledno je da sve to izmišlja kako bi izbegao doživotnu zatvorsku kaznu.“ „Oh, gospode.“ Kad je čuo izricanje smrtne kazne, Stivenu su zaklecala kolena a Čaltumovi ljudi su bili primorani da ga čvrsto zgrabe kako bi ga zadržali na nogama. „Stivene.“ Soraja je ispružila ruku i okrenula mladićevo lice ka sebi. Bio je bled kao smrt, a ona je mogla da mu vidi samo beonjače. „Reci nam šta si još čuo. Jesu li ronioci kazali koji je bio njihov zadatak?“ Zavrteo je glavom. „Stekao sam utisak da to još uvek ne znaju.“ „Dosta!“, dreknuo je Čaltum. „Sklanjajte mi s očiju to pokvareno parče mesa!“ Stiven je sada otvoreno plakao. „Ali su znali svoje odredište.“ Soraja je podigla ruku u vazduh i dala znak Čaltumovim ljudima da stanu. „Kuda, Stivene? Kuda su se ti ljudi zaputili?“ „Leteli su u Kartum“, kazao je mladić kroz suze, „gde god bilo to bogom prokleto mesto.“
DEVETNAESTO POGLAVLJE
Dok je napuštao Ujedinjene nacije, predsednikSjedinjenih Država se susreo sa sekretarom odbrane Badom Halidejom. Nakon što je bacio Generalnu skupštinu u stanje mahnite jarosti izloživši dokaze o umešanosti Irana u obaranje američkog putničkog aviona i smrt 181 putnika, predsednik je zastao da održi improvizovanu konferenciju za štampu, dok su se novinari tiskali oko njega poput kokošaka kad im se baci zrnevlje. Uslužno im je dao pola tuceta odabranih kratkih izjava da emituju ili odnesu natrag urednicima pre nego što mu je portparol prošaputao u uvo da ga sekretar Halidej čeka sa hitnim vestima. Predsednik je bio srećan. Prošlo je prilično vremena otkako se američki predsednik obratio tom veličanstvenom skupu Ujedinjenih nacija, naoružan dokazima toliko okrivljujućim da su šokirali i ućutkali čak i predstavnike Rusije i Kine. Svet se menjao, naginjao protiv Irana na način koji nikad ranije nije viđen. Predsednik je, čije je prisustvo na ovom mestu umnogome bilo zasluga Bada Halideja, pomislio kako je sasvim prikladno da prva osoba s kojom će razgovarati o ovom bezuslovnom uspehu bude sekretar odbrane. „Otvori šampanjac!“, viknuo je predsednik dok je mahao Halideju, nakon čega su dvojica muškaraca ušla u dugu blindiranu limuzinu otpornu na metke i bombe. Vozilo je krenulo čim su seli na sedište. Preko puta je sedeo portparol Bele kuće, obraza zajapurenih zbog pobede kao kod predsednika, sa bocom ohlađenog američkog penušavog belog vina u ruci. „Gospodine, ako nemate ništa protiv, hajde da pričekamo sa slavljem“, kaza Bad Halidej. „Ako nemam ništa protiv?“, reče predsednik. „Naravno da imam! Soli, otvaraj taj prokleti šampanjac!“ „Gospodine“, opet će Halidej, „došlo je do incidenta.“ Predsednik se ukočio usred gesta, a zatim polako okrenuo ka sekretaru odbrane. „Kakvog incidenta, Bade?“ „Veronika Hart, direktorka Centralne obaveštajne službe, mrtva je.“ Istog trena predsednikovi zajapureni obrazi pobledeše. „Bože, blagi. Šta se desilo, Bade?“ „Mislimo da je bila bomba u automobilu. Istraga je u toku, ali to je najskorija teorija.“ „Ali, ko...?“ „Sekretarijat unutrašnje bezbednosti, Biro za alkohol, duvan, oružje i eksploziv i Federalni istražni biro koordiniraju svoje napore pod okriljem Agencije za nacionalnu bezbednost.“ „Odlično.“ Predsednikje, sada potpuno usredsređen na posao, kratko klimnuo glavom. „Što pre raščistimo taj metež sa auto-bombom, tim bolje.“ „Kao i obično, gospodine, na istoj smo talasnoj dužini.“ Halidej je bacio pogled prema Soliju. „Kad već govorimo o tome, biće nam potrebne izjava za štampu i opsežna medijska manipulacija. Nakon incidenta sa avionom, poslednje što nam sada treba jesu spekulacije o teroristima i još jednom bombaškom napadu na američkom tlu.“ „Soli, kaži našim novinarima i televizijskim izveštačima da se smesta bace na posao“, reče predsednik, „a zatim punom parom prioni na smišljanje zvanične izjave za medije. Uskladi to sa kancelarijom sekretara Halideja.“ „Smesta, gospodine.“ Soli je vratio orošenu bocu šampanjca nazad u kofu s ledom i počeo da zove svoje saradnike preko mobilnog telefona. Halidej je sačekao da portparol Bele kuće otpočne prvi razgovor pre nego što je progovorio. „Gospodine, moramo da razmislimo o zameni za direktorku Centralne obaveštajne agencije, Veroniku Hart.“ I pre nego što je predsednik mogao da odgovori, nastavi: „Čini mi se
kako bi bilo pošteno reći da je eksperiment sa upošljavanjem nekoga iz privatnog sektora došao do svog kraja. U svakom slučaju, moramo brzo da popunimo novonastalu prazninu.“ „Sastavi mi spisak kvalifikovanih starijih zvaničnika u Centralnoj obaveštajnoj.“ „Učiniću to.“ Halidej je već poslao SMS poruku svojoj kancelariji dok su pričali. Podigao je pogled. „Spisak će biti na vašem stolu za sat vremena.“ No, lice mu je i dalje bilo duboko zabrinuto. „Šta je bilo, Bade?“ „Ništa, gospodine.“ „Ma hajde, Bade. Poznajemo se već veoma dugo, zar ne? Imaš nešto na umu, a sada nije vreme da držiš jezik za zubima.“ „Dobro.“ Halidej je duboko uzdahnuo. „Sada je savršen trenutak da se sve obaveštajne organizacije spoje u jednu organsku celinu koja bi zajednički koristila sirove obaveštajne podatke, donosila koordinisane odluke i zaobilazila birokratska pravila i procedure koje nas sve odreda toliko frustriraju.“ „Sve to sam čuo već ranije, Bade.“ Halidej je s mukom namestio osmeh na lice. „To niko ne zna bolje od mene, gospodine, a ja razumem. U prošlosti ste se slagali sa direktorom CO, ma ko da je on bio.“ Predsednik je zabrinuto zagrizao donju usnu. „Istorija treba da se proučava, Bade. Centralna obaveštajna agencija je najstarija i najpoštovanija institucija u sazvežđu američkih obaveštajnih službi. Na mnogo načina, Centralna obaveštajna je krunski dragulj. Mogu da razumem zbog čega bi želeo da je se dočepaš.“ Umesto da traći vreme na poricanje istine, Halidej je odlučio da isproba drugačiju strategiju. „Trenutna krizna situacija je samo još jedan primer. Imamo poteškoća da uskladimo saradnju sa Centralnom obaveštajnom - a naročito s antiterorističkom jedinicom Tifon, koja vrlo verovatno poseduje obaveštajne podatke koji su nam preko potrebni kako bismo se postarali da odmazda protiv Irana ne naleti na neočekivane probleme.“ Predsednik se zagledao kroz polarizovani prozor automobila u monumentalne javne građevine u srcu Vašingtona. „Jesi li primio novac za - znaš već šta - za... kako si uopšte nazvao operaciju?“ Sekretar odbrane je odustao od pokušaja da sledi tok predsednikovih misli. „Ubod igle, gospodine.“ „Ko li samo smišlja takva imena?“ Halidej je naslutio da njegov šef ne želi da čuje odgovor. Predsednik se ponovo okrenuo ka njemu. „Koga imaš na umu?“ Sa svojim izborom u mislima, Halidej je bio spreman na to pitanje. „Dancigera, gospodine.“ „Stvarno? Mislio sam da ćeš predložiti svog obaveštajnog cara.“ „Haime Ernandez je kancelarijski čovek. Potreban nam je neko sa... žilavijom prošlošću.“ „Sasvim tačno“, složi se predsednik. „Ko je uopšte, dođavola, taj Danciger?“ „Gospodin M. Erol Danciger. Trenutni zamenik direktora SIGINT-a 3 Agencije za nacionalnu bezbednost.“ Predsednik ponovo usmeri pažnju na ulični pejzaž. „Jesam li ga upoznao?“ „Jeste, gospodine. Dvaput, poslednji put kada ste boravili u Pentagonu prošlog...“ „Podseti me, molim te.“ „Doneo je izveštaje koje je Ernandez podelio okupljenima.“ „Ne sećam ga se.“ „To teško da je iznenađujuće, gospodine. Ne postoji ništa upečatljivo u vezi s njim.“ Halidej se zakikotao. „Upravo to ga je činilo toliko dragocenim za vreme njegovih terenskih
aktivnosti. Radio je u jugoistočnoj Aziji pre nego što je prešao u direkciju Operacija.“ „Vlažni posao“ Pitanje je iznenadilo Halideja. Svejedno, nije video poentu u laganju. „Da, gospodine.“ „I vratio se kući da priča priču.“ „Da, gospodine.“ Predsednikje napravio neartikulisan zvukduboko u grlu. „Dovedi ga u Ovalni kabinet u...“ Pucnuo je prstima kako bi privukao pažnju portparola Bele kuće. „Soli? Otvaranje, danas.“ Soli je stavio poziv na čekanje i pogledao personalni digitalni asistent. „U 17.25, gospodine. Ali imate samo deset minuta pre zvanične konferencije za štampu. Moramo da dospemo u vesti u šest.“ „Dabome da moramo.“ Predsednik je podigao ruku u vazduh, smešeći se. „Dakle, 17.25, Bade. Deset minuta je više nego dovoljno za da ili ne.“ Onda se, naprasno, okrenuo drugim problemima, agendi za krizne situacije dupke punoj obeshrabrujućih bezbednosnih pitanja, na čijem kraju ga nije čekala vrela kupka i obilan obrok, već telefonska konferencija sa šefom protokola tokom koje su odlučivali koga da pozovu na državnu sahranu direktorke CO, Veronike Hart.
Nekoliko sekundi nakon što je Born uzeo mobilni telefon, Ererin mladi sluga se ušunjao u sobu. Sada je prislonio cev berete P x 4 kalibra 9 milimetara na Trejsinu slepoočnicu. Trejsi je sedela ukočenih leđa na ivici fotelje, razrogačenih očiju. „Moj dragi momče“, reče don Erera dok je uzimao telefon od Borna, „ne znam ko si, ali znam ovo: moje pretnje tebi mi neće doneti nikakvu korist.“ Osmeh mu je bio blag, maltene dobrodušan. „Ali ukoliko ti kažem da ću narediti Faustu da joj raznese mozak - izvinite na neuljudnosti mojih reči, senjorita Aterton - osim ako mi ne kažeš ko si, siguran sam da ćeš biti spremniji da mi kažeš istinu.“ „Priznajem da sam vas potcenio, don Erera“, kaza Born. „Adame, kaži mu istinu, molim te.“ Trejsi je očigledno bila nasmrt preplašena. „Znam da si ti čovek od poverenja, baš kao što znam da si došao ovamo da me na prevaru lišiš moga Goje, čiju je autentičnost, uzgred, potvrdio profesor Alonzo Pekunija Zuniga - pravi don Zuniga.“ Pokazao je rukom na Trejsi. „Takođe mi je potvrdio da je senjorita Aterton zaista osoba za koju se izdaje. Kako si uspeo da je nagovoriš da ti pomogne s tvojim planom, samo je vaša stvar.“ Međutim, izraz lica mu je odavao da je razočaran zbog Trejsine greške, koju je platila gubitkom njegove naklonosti. „Ono što me zanima jeste ko si ti, i koji od mojih neprijatelja te je unajmio da me prevariš.“ Trejsi je zadrhtala. „Adame, za boga miloga...“ Erera je nakrivio glavu. „De, de, senjor prevarantu, izgubio si pravo da plašiš mladu damu.“ Born je znao da je sada pravi trenutak da stupi u akciju. Isto tako je znao da je situacija na oštrici žileta. Erera je bio nepredvidljiv. Površno gledano, činilo se malo verovatnim da će takav uglađeni džentlmen iz Sevilje zaista narediti mladiću da povuče okidač. Međutim, Ererin posao na naftnim bušotinama u Kolumbiji je protivrečio njegovom trenutnom identitetu džentlmena. U srcu je još uvek mogao da bude onaj surovi čovek koji je bespoštednom borbom, lukavstvima i pretnjama sebi prokrčio put do bogatstva u naftnoj industriji. Čovek nije mogao da uspešno posluje sa kompanijom Tropikal oil a da pri tome nema srce čvrsto poput mahagonija, i da ne prospe koju kap tuđe krvi. U svakom slučaju, Born nije imao pravo da se kocka s Trejsinim
životom. „U pravu ste, don Erera. Izvinjavam se“, rekao je Born. „ A sada, istina: unajmio me je jedan od vaših neprijatelja, ali ne da vam uzmem Gojinu sliku.“ Trejsine oči se još više razrogačiše. „Smislio sam ovu varku kako bih uspeo da se vidim s vama.“ Ererine oči su svetlucale dok je privlačio stolicu da bi seo ispred Borna. „Nastavi.“ „Zovem se Adam Stoun.“ „Oprosti mi ako sam skeptičan.“ Pucnuo je prstima. „Pasoš. I dodaj mi ga levom rukom. Ne bi bilo dobro da uznemiriš Fausta, veruj mi.“ Born je učinio kako mu je rečeno. Vrhovima prstiju leve šake je izvadio pasoš, koji je Erera pomno pregledao kao da je specijalni agent Imigracione službe. Dok mu je vraćao putnu ispravu, kazao je: „Dobro, senjor Stoun, ko si ti?“ „Ja sam slobodan strelac specijalista za, recimo, gvožđuriju specijalne prirode.“ Erera je zavrteo glavom. „Nemam pojma o čemu govorite.“ „Don Erera, poznajete trgovca sa Balija po imenu Vajan.“ „Ne.“ Born je napravio čitavu predstavu od ignorisanja laži. „Radim za ljude koji Vajana snabdevaju robom.“ „Adame, šta to pričaš?“, upita Trejsi. „Rekao si mi da pokušavaš da nabaviš početni kapital za osnivanje kompanije za elektronsku trgovinu.“ Začuvši njene reči, Erera se zavali u naslon stolice i osmotri Borna u, kako se činilo, potpuno novom svetlu. „Izgleda, senjorita Aterton, da je Adam Stoun vas slagao jednako lako kao što je slagao mene.“ Born je znao da se kocka sa sudbinom. Procenio je kako je jedini način da preuzme kontrolu nad situacijom da zapanji Kolumbijca. To mu je, činilo se, pošlo za rukom. „Pitanje je: zašto?“ Born je uvideo šansu da tas na vagi prevagne u njegovu korist. „Ljudi koji su me unajmili - ljudi koji snabdevaju Vajana...“ „Rekao sam ti da ne znam nikoga po imenu Vajan.“ Born slegnu ramenima. „Ljudi za koje radim znaju bolje. Ne dopada im se način na koji obavljate posao. Staviše, žele da vas u potpunosti izbace iz igre.“ Don Erera se nasmeja. „Fausto, čuješ li ti ovo, čuješ li ovog čoveka?“ Nagnuo se napred, tako da mu se lice našlo sasvim blizu Bornovog. „Da li ti to meni pretiš, Stoune? Zato što vazduh u mojoj kući vibrira na takav način.“ U šaci mu se sada nalazio dugački, tanki bodež. U dršku oružja je bio umetnut žad, a dugačka oštrica je bila tanka poput Ererinih prstiju. Pomerio je bodež napred sve dok vrh oštrice nije dodirnuo kožu iznad Bornove Adamove jabučice. „Trebalo bi da znaš kako ne reagujem baš najbolje na pretnje.“ „Ono što će mene zadesiti nije bitno“, rekao je Born. „Krv senjorite Aterton će ići tebi na dušu.“ „Svakako znate koliko su moćni moji poslodavci. Šta god ima da se desi, desiće se.“ „Osim ako ne promenim svoj način poslovanja.“ Born je osetio promenu u Ererinom razmišljanju i pre nego što je to rekao. Više nije poricao svoju umešanost u trgovinu oružjem. „Tako je.“ Don Erera je uzdahnuo i dao znak Faustu, koji je spustio beretu i vratio je u futrolu na boku. Onda je bacio bodež na jastučić fotelje i, potapšavši se po butini, kazao: „Mislim, senjor Stoun, da bi nam obojici prijala šetnja po vrtu.“
Fausto je otključao francuska vrata, a dvojica muškaraca stupiše na putić popločan kamenim pločama. Vrt je bio osmougaonik oivičen masivnim krilima kuće. U njemu je postojao voćnjak limunova i, u središtu, fontana pokrivena keramičkim pločicama u mavarskom stilu, u senci palminog drveta. Tu i tamo su stajale kamene klupice, raštrkane na sunčevoj svetlosti i u hladovini. Vazduh je mirisao na limunovo drveće, čije je novo lišće izbijalo iz svojih zimskih čaura nalik leptirima. Budući da je napolju bilo prohladno, don Erera pokaza na klupu koja se nalazila na sunčevoj svetlosti. Kada su seli jedan pored drugog, kazao je: „Moram priznati da me Jevsen iznenađuje; šalje čoveka koji ne samo što je razbojnik, već poseduje i neuobičajenu mudrost.“ Glava mu se malčice nakrivila, kao da odaje počast Bornu. „Koliko te plaća taj ruski kurvin sin?“ „Nedovoljno.“ „Da, Jevsen je škrto kopile.“ Born se nasmejao. Njegovo kockanje se isplatilo: dobio je odgovor koji je tražio. Vajana je snabdevao Nikolaj Jevsen. Jevsen je takođe poslao Lice s ožiljkom, koje ga je pratilo još od Balija, gde je prvi put pokušalo da ga ubije. Još uvek nije znao zašto Jevsen želi njegovu smrt, ali mu je bilo jasno da je upravo napravio veliki iskorak prema saznavanju toga. Dobio je informaciju o tome ko je zaista don Erera: takmac Nikolaja Jevsena. A ako ubedi Ereru da je Adama Stouna moguće potkupiti i preobratiti, Erera će mu otkriti sve što zna o Jevsenu, u šta je možda spadalo i ono što je morao da zna. „Svakako nedovoljno da osetim oštricu bodeža pod grlom.“ „Niko ne žali zbog te nužnosti više od mene.“ Iskošeni zraci sunca su isticali duboke brazde na Ererinom licu. Na tom licu se sada video žestoki ponos koji je Erera držao u stanju latentnog mirovanja dok je igrao ulogu džentlmena, granitna čvrstina koju je Born umeo da ceni. „Poznata mi je vaša prošlost u Kolumbiji“, kazao je. „Znam kako ste se suprotstavili kompaniji Tropikal oil.“ „Ah, da, pa, to je bilo veoma davno.“ „Inicijativa nikad ne stari.“ „Slušaj samo sebe.“ Kolumbijac ga je pronicljivo pogledao iskosa. „Reci mi, treba li da prodam svog Goju senjoriti Aterton?“ „Ona nema nikakve veze sa mnom“, odgovorio je Born. „Viteški plemenit odgovor, ali ne sasvim istinit.“ Erera je upozoravajuće podigao prst. „Bila je i te kako spremna da od mene uzme Goju po nepravičnoj ceni.“ „To je samo čini dobrim poslovnim čovekom.“ Erera se nasmejao. „Uistinu, tako je.“ Uputio je Bornu još jedan pogled iskosa. „Pretpostavljam da mi nećete kazati svoje pravo ime.“ „Videli ste moj pasoš.“ „Sada nije vreme da vređate moju inteligenciju.“ „Hteo sam samo da kažem kako je jedno ime jednako dobro kao i bilo koje drugo“, reče Born, „pogotovo u našoj vrsti posla.“ Erera se stresao. „Hriste, ala je postalo hladno.“ Ustao je. Senke su se izdužile za vreme njihovog razgovora. Jedini zrak sunčeve svetlosti je preostao na vrhu zida okrenutog prema zapadu, dok je dan prerastao u noć. „Hajde da se ponovo pridružimo poslovnoj dami i otkrijemo koliko žarko želi moga Goju.“
M. Erol Danciger, zamenik direktora signalnog i šifrantskog odeljenja Agencije za nacionalnu bezbednost, posmatrao je tri monitora u isto vreme, čitao izveštaje u realnom vremenu o napretku u Iranu, Egiptu i Sudanu, i hvatao beleške. Takođe je povremeno govorio u prijemnik slušalica sa mikrofonom, koristeći govor kratkih i jasnih signala koji je lično izmislio, iako je pričao preko šifrovane linije Agencije. Sekretar odbrane Bad Halidej ga je pronašao u signalnoj sobi kako analizira i usklađuje obaveštajne podatke, i upravlja dalekosežnim elementima ove najcrnje od svih crnih operacija. Danciger je ljudima koji su najprisnije sarađivali s njim, ironično, bio poznat pod nadimkom Arapin, zahvaljujući neprestanim misijama kojima je uspešno rukovodio protiv muslimanskih ekstremista svih sekti. Niko drugi nije bio u sobi, samo dvojica muškaraca. Danciger je nakratko podigao pogled i uputio svom šefu ođsečan klimoglav, pre nego što je ponovo obratio pažnju na posao. Halidej je seo. Nije mu smetalo Dancigerovo sažeto ophođenje koje bi, od bilo koga drugog, izazvalo strog ukor. Danciger je bio poseban, i zasluživao je poseban tretman. Zapravo, njegovo ispoljavanje intenzivne koncentracije je bilo znak da je sve u redu. „Daj mi zalogaj, Tritone“, rekao je Danciger u mikrofon. Zalogaj je bio šifra za „raspored.“ „Kratko, do glave. Bardem je u dlaku tačno.“ Sekretar odbrane je znao da je Triton operativno ime Noa Perlisa. Računarski program po imenu Bardem, koji je analizirao promenljivu situaciju na terenu u realnom vremenu, bio je njegova odgovornost. „Hajde da započnemo fajnal-for“, kazao je Arapin. Fajnal-for: poslednja faza misije. Halideju je srce preskočilo. Sada su se nalazili blizu linije finiša, približavali su se najvećem državnom udaru koji je ijedan američki državnik ikada izveo. Obuzdavajući uzbuđenje, rekao je: „Verujem da ćeš ubrzo završiti sa ovom sesijom.“ „Zavisi“, odgovori Danciger. Halidej je prišao bliže. „Učini to. Sastaćemo se sa predsednikom za nešto manje od tri sata.“ Danciger je skrenuo pažnju s monitora i kazao: „Triton, pet“ u mikrofon a zatim okinuo prekidač, privremeno prekidajući vezu. „Video si se sa predsednikom?“ Halidej potvrdi. „Pomenuo sam tvoje ime, a on je izgledao zainteresovano.“ „Dovoljno zainteresovano da se sastane sa mnom, ali to još uvek ne znači da je posao sklopljen.“ Sekretar odbrane se nasmeši. „Ne brini. Neće izabrati nijednog kandidata iz CO.“ Arapin je klimnuo glavom; znao je šta je bolje nego da preispituje legendarni uticaj svoga šefa. „U Egiptu imamo malčice nezgodnu situaciju u povoju.“ Halidej se nagnu napred. „Kako to misliš?“ „Soraja Mur, koju obojica poznajemo, i Amun Čaltum, šef egipatske obaveštajne službe, njuškaju oko farme.“ Farma je bila šifra za teatar vojnih dejstava trenutne misije. „Šta su otkrili?“ „Prvobitni tim je bio na odsustvu kada su dobili naređenja. Očigledno, dovoljno su popizdeli zato što im je odmor skraćen jer je neko načuo njihovo odredište.“ Halidej se namrštio. „Hoćeš da kažeš kako Murova i Čaltum znaju da je tim otišao u Kartum?“ Danciger klimnu glavom. „Ovaj problem se mora saseći u korenu; postoji samo jedno rešenje.“
Halidej je bio zaprepašćen. „Šta? Da eliminišemo vlastite ljude?“ „Prekršili su bezbednosni protokol.“ Sekretar odbrane samo odmahnu glavom. „Ali, ipak...“ „Sprečavanje širenja, Bade. Sprečavanje širenja dok je to još moguće.“ Arapin se nagnuo napred i potapšao svog šefa po kolenu. „Naprosto misli o tome kao o još jednom žaljenja vrednom slučaju prijateljske vatre.“ Halidej se zavali u naslon stolice i dlanovima protrlja lice. „Dobro je što ljudska bića poseduju neograničen kapacitet za racionalizaciju.“ Spremajući se da se ponovo okrene ka monitorima, Danciger je kazao: „Bade, ovo je moja misija. Ja sam osmislio operaciju Ubod igle, osmislio sam je sve do najsitnijih tančina. Ali ti si je odobrio. Sad, sigurno znam da nećeš dozvoliti da četiri nezadovoljna kučkina sina dovedu misiju u opasnost, zar ne?“
DVADESETO POGLAVLJE
Don Fernando Erera je zastao ispred francuskih vrata, podigao prst u vazduh i pogledao Borna pravo u oči. „Pre nego što uđemo, moram da razjasnim nešto. U Kolumbiji sam učestvovao u borbama između vojske i pobunjeničkih gerilaca, u sukobu fašizma i socijalizma. Obe ideologije su slabe i defektne zato što žele isključivo kontrolu nad drugima.“ Pod plavičastim senkama Sevilje izgledao je srdito i proždrljivo. Bio je nalik vuku koji je ugledao svoj plen. „Ja, i drugi ljudi slični meni, obučavani smo da ubijemo žrtvu lišenu odbrane, kojoj nedostaje svaka mogućnost odgovora. Taj čin je poznat kao savršen zločin. Shvataš li šta govorim?“ Nastavio je da zuri u Bornovo lice kao da je povezan na rendgen. „Znam da te nije unajmio Nikolaj Jevsen, ili Dmitrij Maslov, njegov partner iz senke. Kako to znam? Mada ne znam skoro ništa o tebi - uključujući i tvoje pravo ime, što predstavlja najmanje važnu stvar u vezi s tobom - znam da nisi čovek koji ikome iznajmljuje svoje usluge. Instinkt mi to govori, instinkt ogrezao u krvi mojih neprijatelja, ljudi u čije sam oči gledao mnogo puta dok sam im prosipao creva, ljudi koji su merili svoju inteligenciju isključivo pomoću svog poleta za mučenje.“ Born se osećao kao da je na iglama. Dakle, Jevsen i Maslov su bili partneri. Born je susreo Maslova pre nekoliko meseci u Moskvi, kada se šef gruperovke nalazio usred rata protiv suparničke mafijaške porodice. Ukoliko je sada bio u ortakluku sa Jevsenom, to je moglo samo da znači kako je pobedio u ratu i učvrstio svoju moć. Da li je zapravo Maslov, a ne Jevsen, stajao iza napada na njega? „Shvatam“, reče Born. „Ne plašiš se Jevsena ili Maslova.“ „Niti sam zainteresovan za njih“, reče Erera. „Ali sam zainteresovan za tebe. Zašto si došao da me vidiš? Nisi to učinio zbog Gojine slike, niti zbog senjorite Aterton, ma koliko bila lepa i poželjna. Šta, onda, zapravo želiš?“ „Dovde me je pratio ruski plaćeni ubica sa ožiljkom na jednoj, i tetovažom triju lobanja na drugoj strani vrata.“ „ Ah, da, Bogdan Mašin, poznatiji po nadimku Mučitelj.“ Erera je vrhom kažiprsta potapšao donju usnu. „Dakle, ti si juče ubio tog kopilana u Maestranci.“ Procenjivački je pogledao Borna. „Impresioniran sam. Mašin je za sobom ostavio trag mrtvih i obogaljenih jednak broju žrtava prilikom iskakanja voza iz šina.“ Born je takođe bio impresioniran. Ererini obaveštajni podaci su bili ažurni i izvrsni. Born je otkopčao košulju i pokazao mu ranu na grudima. „Mučitelj je pokušao da me ubije na Baliju. Kupio je od Vajana pušku parker hejl model 85 i teleskopski nišan šmit i benderM 2. Vajan mi je rekao tvoje ime. Kazao je da si mu ti preporučio Mašina.“ Erera iznenađeno podiže obrvu. „Moraš da mi veruješ, nisam imao pojma.“ Born je ščepao Kolumbijca za košulju i pribio ga uz francuska vrata. „Zašto bih ti verovao“, kazao mu je pravo u lice, „kada čovek koji je kupio snajpersku pušku nije mogao da bude Mašin zato što je imao sive oči?“ U tom času se Fausto pojavi u dovratku, na suprotnoj strani vrta, s pištoljem uperenim u Borna, koji je palcem pritisnuo Ererinu Adamovu jabučicu i kazao: „Ne želim da te povredim, ali hoću da znam ko je pokušao da me ubije na Baliju.“ „Fausto, ovde smo svi civilizovani ljudi“, rekao je Erera dok je zurio pravo u oči Bornu, „skloni oružje.“
Kada je mladić poslušao zapovest, Born je pustio Kolumbijca. Tad se francuska vrata otvoriše i pojavi se Trejsi. Osmotrivši trojicu muškaraca, upita: „Šta se ovde, dođavola, dešava?“ „Don Erera se sprema da mi kaže ono što moram da znam“, reče Born. Pogled joj se vratio na Kolumbijca. „A Goja?“ „Vaš je po punoj traženoj ceni“, odgovori Erera. „Spremna sam da...“ „Senjorita, ne iskušavajte moje strpljenje. Dobiću onoliko novca koliko sam tražio za sliku, a zbog onoga što ste pokušali da izvedete, trebalo bi da budete srećni zbog toga.“ Izvadila je mobilni telefon. „Moram da obavim telefonski poziv.“ „Samo napred.“ Erera je podigao ruku. „Fausto, pokaži senjoriti mesto gde može nasamo da razgovara.“ „Radije bih to učinila napolju.“ „Kako god želite.“ Kolumbijac se vratio u kuću. Kada je Fausto zatvorio vrata i otišao niz hodnik, Erera se okrenuo ka Bornu i veoma tiho i ozbiljno ga upitao: „Da li joj veruješ?“ Harvi Korman je upravo zagrizao neukusan sendvič sa govedinom i danskim sirom havarti na ražanom hlebu kada su, na njegovo iznenađenje, Mojra Trevor i Hamfri Bamber izašli kroz vrata urgentnog centra bolnice „Džordž Vašington“ a da njegovog partnera, Sajmona Herena, nije bilo nigde na vidiku. Korman je stavio dvadeseticu na šank, ustao, obukao postavljeni sako i izašao kroz vrata kafea, koji se nalazio tačno preko puta ulice od ulaza u bolnicu. Korman je igrom sudbine bio nizak i pomalo punačak, sa okruglim obrazima i ćelav, više nalik Timu Konveju negoli svom slavnom imenjaku. Ipak, zbog njegovog izgleda i neprijatnog ponašanja niko ga ne bi smatrao privatnim obaveštajcem, a kamoli operativcem Crne reke. Šta, koji kurac? pomislio je dok je obazrivo pratio muškarca i ženu niz ulicu. Gde je Sajmon, dođavola? Noa Perlis mu je kazao da je žena po imenu Mojra Trevor opasna ali je on, naravno, prihvatio njegovo upozorenje sa priličnom dozom skepticizma. Ne da su Sajmon ili on ikada ranije susreli Trevorovu, zbog čega je Perlis odabrao upravo njih za ovaj zadatak, ali su svi u Crnoj reci znali da se Perlis ložio na Mojru Trevor, što mu je zamagljivalo rasuđivanje. Trebalo je da joj on nikada ne bude pretpostavljeni dok je radila u Crnoj reci. Po Kormanovom mišljenju, Perlis je napravio nekoliko ključnih grešaka, uključujući i to što je koristio Veroniku Hart kao paravan, kako Trevorova ne bi mislila ništa ružno o njemu kad ju je naprasno skinuo sa misije. Bilo kako bilo, sve to je pripadalo prošlosti. Korman je morao da se usredsredi na sadašnjost. Skrenuo je za ugao i zbunjeno se osvrnuo oko sebe. Bamber i Trevorova su maločas bili pola stambenog bloka ispred njega. Gde su, dođavola, nestali? „Ovuda! Požuri!“ Mojra je uvela Bambera u prodavnicu donjeg rublja na uglu. Radnja je imala dvoje vrata, jedna koja su gledala na aveniju Nju Hempšir i druga na Ulicu I. Razgovarala je preko mobilnog dok ga je vodila kroz prodavnicu i napolje kroz druga vrata, natrag na aveniju, gde su se pomešali s gomilom. Pet minuta docnije i četiri stambena bloka dalje, taksi koji je Mojra pozvala zaustavio se uz ivičnjak i oni su užurbano ušli u vozilo. Dok je taksi ubrzavao niz ulicu, gurnula je Bambera na pod. Malčice pre nego što se i sama spustila dole, krajičkom oka je primetila čoveka što ih je pratio, koji je neverovatno ličio na komičara Tima Konveja. Međutim, na izrazu njegovog lica nije bilo ničega šaljivog dok je govorio u mobilni, nesumnjivo obaveštavajući Perlisa o razvoju situacije.
„Kuda?“, upitao ih je taksista preko ramena. Mojra je shvatila da nema pojma kuda bi trebalo da idu. „Znam ja jedno mesto“, reče Bamber s oklevanjem, „gde nas neće pronaći.“ „Ne poznaješ Perlisa kao što ga ja znam“, rekla je Mojra. „On te je dosad upoznao bolje od tvoje rođene majke.“ „Ipak ne zna za ovo mesto“, bio je uporan Bamber. „Čak ni Stiv nije znao.“ „Zašto bih verovao ikome?“, upitao je Born. „Zato što, prijatelju moj, u ovom životu moraš naučiti da veruješ nekome. Inače će te izjesti paranoja i žudnja za smrću.“ Erera je sipao tri prsta tekile asombrozo aneho u dve čaše i jednu pružio Bornu. Otpio je gutljaj i kazao: „Ja, na primer, ne verujem ženama, i tačka. Jedan od razloga jeste taj što previše pričaju, naročito između sebe.“ Prišao je policama s knjigama i prešao prstima preko hrbata tvrdo ukoričenih izdanja. „Kroz čitavu istoriju postoje nebrojeni primeri da je moćne muškarce, od biskupa do prinčeva, uništilo neoprezno šaputanje na jastuku.“ Okrenuo se. „Dok se mi borimo i ubijamo za moć, žene na taj način stiču svoju moć.“ Born je slegnuo ramenima. „Jamačno ih ne kriviš zbog toga.“ „Dabome da ih krivim.“ Erera je iskapio ostatak tekile. „Kučke su koren sveg zla na svetu.“ „Što ostavlja tebe kao osobu kojoj bi trebalo da verujem.“ Born je stavio nedirnuto piće na sto. „Problem je u tome, don Erera, što si dokazao da nisi vredan poverenja. Već si me jedanput slagao.“ „A koliko puta si ti slagao mene otkako si prošao kroz ulazna vrata?“ Kolumbijac je prešao preko sobe, uzeo Bornovu tekilu i iskapio je u jednom dugačkom gutljaju. Mljacnuvši usnama, obrisao je usta nadlanicom i kazao: „Čoveka koga je Vajan opisao, čoveka koji je pokušao da te ubije, unajmio je jedan od tvojih ljudi.“ „Reci mi ubičino ime.“ „Boris Iljič Karpov.“ Born se sledio, nesposoban da poveruje u ono što je upravo čuo. „To mora da je neka greška.“ Erera je nakrivio glavu u stranu. „Poznaješ tog čoveka?“ „Zašto bi pukovnik FSB-2 radio za račun jednog Amerikanca?“ „Ne za račun bilo kog Amerikanca“, reče Kolumbijac. „Već za sekretara odbrane Irvina Renoldsa Halideja, koji je, kao što obojica znamo, jedan od najmoćnijih ljudi na planeti. A Karpov nije radio za novac.“ To nije mogao da bude Boris, rekao je Born sam sebi. Boris mu je bio prijatelj, pomogao mu je najpre u Rejkjaviku a zatim i u Moskvi, gde ga je iznenadio pojavivši se na sastanku s Dmitrijem Maslovom, s kojim je očigledno bio u prijateljskom odnosu. Jesu li njih dvojica bili nešto više od prijatelja? Da li je Boris bio Jevsenov partner, zajedno s Maslovom? Born je osetio kako ga obliva hladan znoj. Paukova mreža u koju se upleo očigledno je rasla sa svakom uzajamnom vezom koju bi otkrio. „ Ali, evo...“ Erera se na trenutak okrenuo u stranu i potražio nešto u fioci pisaćeg stola. Kad se ponovo okrenuo prema Bornu, u jednoj šaci je držao veliku kovertu a u drugoj minijaturni diktafon. „Pogledaj ovo.“ Born je otvorio kovertu koju mu je Kolumbijac pružio i unutra ugledao fotografije načinjene za vreme prismotre, crno-bele, u rasteru, ali dovoljno jasne da se na njima vide kako dvojica muškaraca ozbiljno razgovaraju. Premda su lica bila u krupnom planu, zbog slabog osvetljenja behu zamagljena i nejasna.
„Susreli su se u minhenskoj pivnici“, reče mu predusretljivo Erera. Born je prepoznao oblik i crte Borisovog lica. Drugi muškarac, stariji i viši, verovatno je bio Amerikanac. Radilo se, odista, o sekretaru odbrane Badu Halideju. Potom je ugledao datum na fotografijama, nekoliko dana pre nego što je ustreljen. „Fotografije su montirane u fotošopu", rekao je vraćajući ih Ereri. „Danas je tako nešto, priznajem, i te kako moguće.“ Erera mu je pružio minijaturni diktafon kao da je posredi dragocena nagrada. „Možda će te ovo uveriti da su fotografije prave.“ Kada je Born pritisnuo dugme, evo šta je čuo iznad utišane buke u pozadini: „Eliminišite Džejsona Borna, a ja ću upotrebiti celokupnu moć amerićke vlade da Abdulu Hourija smestim tamo gde mu je mesto.“ „To nije dovoljno dobro, gospodine Smit. Počeši moja leđa, a ja ću tvoja, toje pravo značenje izreke ruka ruku mije, zar ne?“ „Mi ne ubijamo ljude, pukovniče Karpov.“ „Naravno da ne. Nema veze, sekretare Halidej. Ja nemam takvih ustezanja.“ Nakon kratke stanke, Halidej progovori: „Da, dabome, u afektu sam zaboravio na naše sigurnosne protokole, gospodine Džouns. Pošaljite mi čitav sadržaj hard-diska, i ono što tražite će biti učinjeno. Dogovoreno?“ „Dogovoreno.“ Born pritisnu dugme STOP i pogleda u Ereru. „O kakvom to hard-disku oni govore?“ „Nemam pojma, ali kao što možeš da pretpostaviš, pokušavam da to doznam.“ „Kako si došao u posed ovog materijala?“ Lenj osmeh se razlio Kolumbijčevim licem kad je stavio kažiprst preko usana. „Zašto bi Boris želeo da me ubije?“ „Pukovnik Karpov me nije obavestio o svojim motivima kada je zatražio uslugu od Amerikanca.“ Erera je slegnuo ramenima. „Ali sam obavio rutinsku proveru telefona sa kog je zvao. U pitanju je satelitski telefon, a trenutno se nalazi u Kartumu.“ „U Kartumu“, reče Born. „Možda u Ulici Gamhurija broj 779, na adresi glavnog štaba Nikolaja Jevsena.“ Erera razrogači oči. „Sad sam zbilja impresioniran.“ Born razmišljajući utonu u tišinu. Može li postojati nekakva veza između Borisa i Nikolaja Jevsena? Jesu li njih dvojica zapravo saradnici, a ne protivnici? Kakav bi to grandiozni plan mogao da spoji ta dva suštinski različita čoveka, da izazove Borisa na pokušaj da ga ubije i da, nakon spoznaje kako je Born i dalje živ, unajmi Mučitelja da dovrši posao? Tu nešto nije imalo smisla, ali sada mu nije ostalo dovoljno vremena da prokljuvi šta, budući da Trejsi otvori vrata i uđe u sobu a Erera, smešeći se, kaza: „Da li se vaš gazda odlučio?“ „Želi Goju.“ „Izvrsno!“ Don Erera je protrljao ruke. Nakezio se kao mačka koja je upravo uhvatila retkog i naročito ukusnog miša. „Svet nema pojma ko je Noa Peterson, ali kladim se da naš prijatelj zna.“ Upitno je izvio obrve kad je pogledao u Borna. „Ne odgovaraš?“ Slegnuo je ramenima. „Nema veze. Gospodin Peterson je šef senjorite Aterton.“ Trejsi se zagleda u Borna. „Poznaješ Nou? Kako je to moguće?“ „Pravo ime mu je Noa Perlis.“ Born, zaprepašćen, pogleda najpre Ereru, a zatim Trejsi. Paukova mreža je upravo dobila sasvim novu dimenziju. „On radi za privatnu američku vojnu kompaniju po imenu Crna reka. Imao sam neka posla s njim u prošlosti.“ „Ko bi rekao?“, kaza Erera. „Svet je prepun kameleona a, nimalo iznenađujuće, svi se oni međusobno poznaju.“ Okrenuo je leđa Bornu i podrugljivo se naklonio Trejsi. „Senjorita Aterton,
zašto ne kažete gospodinu na koju adresu treba da isporučite Gojinu sliku?“ Kako je ona oklevala, Erera se dobrodušno nasmeja. „Hajde, nemate šta da izgubite. Svi ovde verujemo jedni drugima, zar ne?“ „Gojinu sliku treba lično da odnesem u Kartum“, oglasi se Trejsi. Born skoro ostade bez daha. Šta se ovde, za ime sveta, događa? „Nemoj mi reći da treba da je isporučiš na adresu Ulica Gamhurija broj 779.“ Trejsina usta se zapanjeno otvoriše, obrazujući slovo „o“. „Kako on to zna?“, zavrte Erera glavom. „To je pitanje na koje bismo svi želeli da dobijemo odgovor.“
TREĆA KNJIGA
DVADESET PRVO POGLAVLJE „Amerikanci!“, reče Soraja. „Gospode bože na nebesima, kakvo je ovo ludilo?“ Donekle je očekivala da će Amun izustiti nekakav zajedljivi komentar, ali je on oćutao, posmatrajući je krupnim očima skarabeja. „Grupa američkih vojnika na odsustvu ovde u Hurgadi dobija misiju koja počinje u Kartumu dve nedelje pre nego što iranski projektil kovsar 3 obori američki putnički avion u egipatskom vazdušnom prostoru. To je nezamislivo.“ Provukla je prste kroz gustu crnu kosu. „Za ime božje, Amune, reci nešto.“ Sedeli su u restoranu na morskoj obali i jeli samo zato što su znali da treba da jedu. Soraja uopšte nije imala apetit, a uvidela je da ni Amun nema ništa veću želju za jelom od nje. Trojica njegovih ljudi su sedeli u blizini i čuvali Stivena, koji je proždirao obrok kao da će mu biti poslednji u životu. Iznad zapadnog horizonta videlo se sunce u obliku crvenkastog diska, a vedro nebo im se prostiralo iznad glave, ogromno i nekako pusto. Čaltum je mrljavio i viljuškom gurao hranu po tanjiru. „Još uvek mislim da laže kako bi sačuvao sopstvenu kožu“, reče kiselo. „Šta ako ne laže? Vlasnik ronilačke kompanije je potvrdio njegovu priču. Četiri Amerikanca su zaista ronila s njegovog broda pre približno dve nedelje. Ronili su tri dana, platili gotovinom i naprasno otišli, ne razgovarajući ni sa kim.“ „To je mogao da bude bilo ko i svako.“ Otrovno je pogledao zarobljenika. „Priča je prilično uverljiva, zar ne?“ „ Amune, mislim da ne možemo priuštiti sebi da njegovu priču otpišemo kao laž. Mislim da bi trebalo da otputujemo u Kartum.“ „I odbacimo mogućnost da su iranski teroristi bili ovde u Egiptu?“ Zavrteo je glavom. „Nema šanse.“ Soraja je već izvadila telefon i ukucavala broj Veronike Hart. Ako će ići u Kartum - sa Amunom ili bez njega - morala je da obavesti direktorku CO o svojoj odluci. Odlazak u Sudan predstavljao je ozbiljnu stvar. Nabrala je veđe kad je telefon nastavio da zvoni, a njen poziv nije prosleđen na govornu poštu. Konačno, javio se muški glas. „Ko je to?“ „Soraja Mur. Ko si ti, dođavola?“ „Ovde Piter, Soraja. Piter Marks.“ Marks je bio direktor Opera-tivnog odeljenja Centralne obaveštajne, pametan i pouzdan. „Zašto se ti javljaš na direktorkin mobilni telefon?“ „Soraja, direktorka Hart je mrtva.“ „Šta?“ Prebledela je i najedanput osetila kako ne može da dođe do daha. „Mrtva? Kako...?“ Vlastiti glas joj je zvučao slabašno, utišano, daleko. Kao kroz maglu je shvatila da je u šoku. „Šta se desilo?“ „Eksplozija - mislimo da je posredi bila bomba u automobilu.“ „Oh, gospode bože!“ „S njom su bile dve osobe: Mojra Trevor i neki tip po imenu Hamfri Bamber, programer sa sopstvenom programerskom firmom.“ „Jesu li njih dvoje živi?“ „Živi su, po svemu sudeći“, reče Marks, „premda je to čista spekulacija. Nemamo pojma gde se trenutno nalaze. Koliko nam je poznato, oni su odgovorni za smrt Veronike Hart.“ „Ili su pobegli da sačuvaju glave na ramenima.“
„To je druga mogućnost“, složio se Marks. „U svakom slučaju, moramo da ih privedemo i ispitamo kao jedine svedoke incidenta.“ Zaćutao je načas. „Stvar je u tome što je Trevorova bila u vezi s Džejsonom Bornom.“ Događaji su se odigravali brže nego što je Soraja mogla da ih isprati u stanju u kom je trenutno bila. „Zbog čega je to važno?“, upitala je sažeto. „Nemam pojma da li je važno, ali je Trevorova takođe bila povezana s Martinom Lindrosom. Direktorka Hart je pre nekoliko meseci istraživala tu vezu.“ „Bila sam deo te istrage“, reče Soraja. „Iz svega toga ništa nije proisteklo. Mojra Trevor i Martin su bili samo prijatelji, tačka.“ „Pa ipak, i Lindros i Born su sada mrtvi.“ Marks je pročistio grlo. „Jesi li znala da je gospođica Trevor bila s Bornom kada je ubijen?“ Proželo ju je zlokobno predosećanje. „Ne, nisam.“ „Malo sam kopao. Ispostavilo se da je gospođica Trevor nekada radila za Crnu reku.“ Soraji se zavrtelo u glavi. „Kao i direktorka Hart.“ „Zanimljivo, zar ne? Ima još. Gospođica Trevor i Bamber su primljeni u urgentni centar bolnice ’Džordž Vašington’ dvadesetak minuta posle eksplozije. Niko ih nije video kako odlaze, ali - a ovo je zaista dobar deo - čovek koji je osoblju bolnice pokazao legitimaciju vladine agencije, raspitivao se za njih po imenu pet minuta nakon što su lekari započeli pregled.“ „Neko ih je pratio u bolnicu.“ „I meni se čini“, reče Marks. „Kako se zvao taj čovek i za koju vladinu službu je radio?“ „To je pitanje vredno milion dolara. Niko ne može da se seti, mesto je bilo prava ludnica. Stoga sam lično proverio. Ili niko ne priznaje da taj agent pripada njima, ili nije ni iz jedne vladine agencije. S druge strane, nimalo me ne bi iznenadilo kad bih sa-znao da je Ministarstvo odbrane tajno ovlastilo jednog operativca Crne reke da nosi legitimaciju neke vladine agencije.“ Soraja je nekoliko puta duboko udahnula vazduh kako bi se smirila i mogla da trezveno izvlači zaključke. „Pitere, direktorka CO me je poslala u Egipat kako bih saznala nešto o grupi iranskih boraca za slobodu s kojima je Crna reka navodno uspostavila kontakt, ali tokom našeg poslednjeg razgovora mi je dozvolila da istražim teoriju po kojoj su iranski teroristi, koji su oborili naš mlaznjak prilikom transporta projektila, imali pomoč najverovatnije Saudijaca.“ „Isuse, i...?“ „Razlog zbog koga je zovem, jeste taj što postoji mogućnost da Iranci uopšte nisu umešani.“ „Šta?“, prsnuo je Marks. „Mora da se šališ!“ „Volela bih da je tako. Pre dve nedelje, četvorica američkih vojnika na odsustvu u Hurgadi iznenada su opozvana sa odmora i poslata na misiju započetu u Kartumu.“ „Pa?“ „Amun Čaltum i ja smo dosad istraživali pod pretpostavkom da su Saudijci pomogli Irancima u prenošenju projektila kovsar 3 kroz Irak i preko Crvenog mora, na neko mesto duž istočne obale Egipta. Njegovi ljudi su čitav dan češljali obalu, bez ikakvih rezultata, pa smo razmotrili moguće alternative. Jedini drugi ulazak u Egipat jeste s juga.“ Čula je kako Marks oštro usisava vazduh kroz zube. „To je onda Sudan.“ „A Kartum bi bio logična početna tačka, mesto gde bi raketa kovsar 3 mogla da se dopremi avionom ispod svačijeg radara.“ „Ne razumem. Kakva je veza između naše vojske i iranskih terorista?“ „U tome i jeste stvar - ne postoji nikakva veza“, rekla je Soraja. „Posredi je scenario koji ne uključuje ni Irance, ni Saudijce.“
Marks se nelagodno nasmejao. „Šta nagoveštavaš, da su naši vojnici oborili američki avion?“ „Vlasti to ne bi uradile", kazala je savršeno ozbiljno, „ali Crna reka možda bi.“ „Ta teorija je skoro jednako suluda“, kaza Marks. „Šta ako su strašni incidenti kod kuće povezani sa onim što se ovde dogodilo?“ „To je veoma nategnuta pretpostavka, čak i za tebe.“ „Slušaj me pažljivo, Pitere. Direktorka Hart je bila zabrinuta zbog trenutne veze Agencije za nacionalnu bezbednost - poglavito sekretara odbrane Halideja - s Crnom rekom. A sada je poginula kao žrtva eksplozije bombe u automobilu." Pustila je da njene reči nekoliko sekundi vise u vazduhu, pre nego što je nastavila da govori. „Jedini način da otkrijemo stvarni uzrok misterije, jeste da imamo par očiju na terenu. Moram da odem u Kartum.“ „Soraja, Sudan je suviše opasan za direktorku Tifona...“ „Tifon ima terenskog agenta u Kartumu.“ „Odlično, neka onda on istražuje.“ „Ovo je previše, Pitere, a potencijalne posledice su odveć ozbiljne. Osim toga, posle svega što se izdogađalo, ne verujem više nikome živom.“ „Šta je s tim tipom, Čaltumom? On je starešina Mohabarata, za boga miloga.“ „Veruj mi, on zbog ove situacije može da izgubi jednako mnogo kao i mi.“ „Osećam se obaveznim da istaknem kako taj tvoj agent u Kartumu ne može da ti garantuje bezbednost.“ Po tonu njegovog glasa znala je da je pristao. „Niko ne može, Pitere. Zadrži telefon direktorke Hart kod sebe. Obaveštavaću te.“ „U redu, ali...“ Kad je prekinula vezu, pogledala je u Čaltuma. „Direktorka CO je upravo ubijena u Vašingtonu prilikom eksplozije bombe u automobilu. Ova situacija smrdi, Amune. Protiv sebe nemamo iranske teroriste, znam to. Hoćeš li da pođeš sa mnom u Kartum?“ Amun je zakolutao očima, a zatim podigao ruke u vazduh u gestu predaje. „Azizti, kakav izbor mi ostavljaš?“
Pošto su Mojra i Hamfri Bamber izašli iz taksija u Fogi Botomu, poveo ju je na zapad preko mosta pravo u vašingtonsko predgrađe Džordžtaun. Bio je nervozan i hodao je toliko brzo da je nekoliko puta morala da ga uhvati za ruku kako bi ga usporila, zato što je bio previše uplašen da je sasluša. Dok su hodali, u izlozima i bočnim retrovizorima parkiranih automobila proveravala je da li ih neko prati, bilo pešice bilo u vozilu. Najmanje dvaput je naterala Bambera da obiđu čitav blok ili pak da uđu u neku prodavnicu kako bi se uverili da nemaju nikoga za petama. Tek tada mu je dozvolila da je povede prema njihovom odredištu. Ispostavilo se da se ono nalazi u Ulici R: kuća od crvene opeke sagrađena u klasicističkom stilu sa bakarnim mansardnim krovom i četiri prozora na potkrovlju na kojima su podgojeni golubovi sedeli i sanjivo gugutali. Popeli su se uz stepenice od škriljca, a Bamber je zalupao mesinganom alkom po uglačanim drvenim vratima. Vrata se delić sekunde kasnije otvoriše i otkriše vitkog muškarca s kestenjastom kosom počešljanom uvis, zelenim očima i koščatim jagodicama. „Hamfri, izgledaš užasno - šta ti se desilo?“ „Krise, ovo je Mojra Trevor. Mojra, upoznaj Kristijana Lamontijera.“ „Čuveni plesač?“ Bamber je već stajao na kućnom pragu. „Mojra mi je spasla život. Možemo li da uđemo?“
„Spasla ti...? Da, naravno.“ Lamontijer se povukao unazad u mali hodnik. Učinio je to sa gracioznošću kakvu nijedno neobučeno ljudsko biće ne može da postigne. „Gde su mi maniri?“ Zabrinutost mu je pomračila lice. „Jeste li vas dvoje dobro? Mogu da pozovem svog lekara.“ „Bez lekara“, kaza mu Mojra. Kad je njihov domaćin zatvorio teška drvena vrata, Bamber ih zaključa. Videvši to, Lamontijer reče: „Mislim da bi nain svima prijalo pićence.“ Poveo ih je u dnevnu sobu prelepo ukrašenu u sivim i bež nijansama. Bio je to svet spokoja i elegancije. Knjige o baletu i modernom plesu ležale su nemarno razbacane po stočiću za kafu; na policama su stajale fotografije Lamontijera na bini i u neobaveznim pozama s Martom Grejam, Markom Morisom, Bilom T. Džonsom i Tvajlom Tarp, među ostalima. Seli su na fotelje sa tapacirungom na sivo-srebrne štrafte, dok je Lamontijer išao prema kredencu, a zatim se naprasno okrenuo. „Izgledate kao da su vam potrebni odmor i malo hrane. Da odem u kuhinju i zgotovim nam nešto za jelo?“ Ne sačekavši odgovor, ostavio ih je same, na čemu inu je Mojra bila zahvalna, budući da je imala sijaset pitanja koja je želela da postavi Bamberu a da ga ne posrami. Bamber se nalazio korak ispred nje. Uzdahnuvši dok se naslanjao na fotelju, reče: „Kada sam napunio tridesetu, postalo mi je jasno da ljudi nisu stvoreni da budu monogamni, bilo fizički bilo emocionalno. Stvoreni smo da se razmnožavamo, da po svaku cenu produžimo vrstu. Homoseksualnost ne menja taj biološki imperativ.“ Mojra se seti kako joj je kazao da je vodi na mesto za koje čak ni Stivenson nije znao. „Dakle, bili ste u emotivnoj vezi sa Lamontijerom.“ „Stivu bi prepuklo srce da smo ikada otvoreno razgovarali o tome.“ „Hoćete da kažete kako je ipak znao za to?“ „Stiv nije bio glup. Bio je intuitivan, ako ne u vezi sa sobom, onda u vezi s ljudima u svojoj blizini. Možda je nešto sumnjao, ili nije. Ne znam. Ali njegova predstava o samome sebi nije bila baš najbolja; uvek se plašio da ću ga ostaviti.“ Ustao je, nasuo vodu u dve čaše i dodao joj jednu. „Ne bih ga ostavio, nikad“, rekao je kad je ponovo seo. „Nemam nameru da vas osuđujem“, kazala je Mojra. „Ne? Onda ćete biti prvi.“ Otpila je gutljaj vode; grlo joj je bilo suvo kao barut. „Pričajte mi o vama i Perlisu.“ „Taj kučkin sin.“ Bamber je napravio prezrivu grimasu. „Uredan mali rat, to je želeo od mene, nešto što je mogao da uvije u ukrasni papir i pokloni svom klijentu.“ „Bili ste dobro plaćeni za to.“ „Nemojte me podsećati.“ Bamber je iskapio vodu. „Taj krvavi novac ide pravo u neku fondaciju za istraživanje side.“ „Hajde da se vratimo nazad na Nou Perlisa“, kaza blago Mojra. „Važi.“ „Molim vas, objasnite mi frazu ’uredan mali rat’.“ Lamontijer ih u tom trenutku pozva, a oni se umorno osoviše na noge, krenuše niz hodnik, prođoše pored kupatila i uđoše u kuhinju smeštenu u zadnjem delu kuće. Mojra je jedva čekala da čuje Bamberov odgovor, ali joj je stomak krčao od gladi, a da bi povratila snagu znala je da mora nešto da pojede. Kada je kupovala kuću, obišla je nekoliko ovakvih domova. Lamontijer je u kuhinji instalirao krovni prozor, tako da je, umesto nekadašnjeg mračnog i sumornog prostora, sada bila osvetljena i prozračna. Bila je okrečena u bleštavu žutu boju nalik žumancetu, dok su delovi zidova iza radnih površina od braon granita bili prekriveni složenim vizantijskim šarama od
zlatnih, zelenih i plavih keramičkih pločica. Seli su za antikvarni drveni sto. Lamontijer im je poslužio kajganu sa slaninom od ćuretine i kriške integralnog hleba. Dok su obedovali, bacao je zabrinute poglede prema Bamberu, zato što mu je, na pitanje šta se dogodilo, Bamber odbrusio: „Ne želim da pričam o tome.“ A onda je, pošto je Lamontijer izgledao povređeno, dodao: „To je za tvoje dobro, Krise, veruj mi.“ „Ne znam šta da kažem“, reče Lamontijer. „Stivova smrt...“ „Što manje priče o tome, tim bolje“, presekao ga je Bamber. „Žao mi je. Samo to sam hteo da kažem. Žao mi je.“ Bamber je konačno podigao pogled sa tanjira i sumorno se nasmešio. „Hvala ti, Krise. Cenim to. Izvini što se ponašam kao šupak“. „Danas je svašta preturio preko glave“, kaza Mojra. „Oboje smo.“ Bamber ponovo spusti pogled na tanjir. Lamontijer pogleda najpre u nju, a zatim u njega. „U redu, onda, moram da vežbam.“ Ustao je. „ Ako vam budem potreban, biću u studiju dole u podrumu.“ „Hvala ti, Krise.“ Bamber mu je uputio nežan osmeh. „Uskoro ću sići dole.“ „Nemoj žuriti.“ Lamontijer se okrenu ka Mojri. „Gospođo Trevor.“ Potom je izašao iz kuhinje. Videli su da nije ni pipnuo svoju hranu. „To je dobro prošlo“, našalila se Mojra, bezuspešno pokušavajući da razveseli atmosferu. Bamber je zario glavu u šake. „Poneo sam se kao pravi drkadžija. Šta mi se to dešava?“ „Stres“, rekla je Mojra. „I odloženo dejstvo šoka. To se dešava kada pokušaš da natrpaš dva kilograma govana u kesu zapremine jednog kilograma.“ Bamber se kratko nasmejao, ali kada je podigao glavu, oči su mu bile crvene od suza. „Šta je s tobom? Jesu li bombe u automobilima sastavni deo tvoje svakodnevice?“ „Iskreno, nekada su bile. Bombe u automobilima i još gora sranja.“ Zabuljio se u nju razrogačenih očiju. „Isuse, u šta me je to Noa uvukao?“ „To je ono što je potrebno da mi kažeš.“ „Rekao je da ima klijenta koji - želeo je da isprobava scenarije iz stvarnog života, scenarije onoliko bliske simulacijama stvarnog sveta koliko je to moguće. Kazao sam mu da na tržištu ne postoji nijedan program koji će odgovarati njegovim kriterijumima, ali da mu mogu napraviti jedan koji će moći.“ „Za određenu cenu.“ „Dabome, za određenu cenu“, reče kratko Bamber. „Ja ne rukovodim dobrotvornom neprofitabilnom organizacijom.“ Mojra se zapitala zašto je toliko gruba prema njemu. U trenutku je shvatila da njeno loše raspoloženje nema nikakve veze sa Bamberom. Pozvala je doktora Firta na Baliju, željna da porazgovara sa Vilardom i sazna kako napreduje Džejsonov oporavak, samo da bi joj Firt kazao kako se Vilard vratio natrag u Vašington. Nije znao gde je Born - ili je tvrdio da ne zna, u svakom slučaju. Otada je nekoliko puta zvala Bornov mobilni telefon, ali bi njeni pozivi smesta bili prosleđeni na govornu poštu. To ju je veoma uznemirilo, mada je pokušala da se umiri mišlju kako je Džejson, ako je u Vilardovom društvu, bezbedan i u dobrim rukama. „Nastavi“, kazala je osetivši stid i zaklevši se u sebi da će odsada biti ljubaznija prema Bamberu. Bamber je ustao, uzeo tanjire i odneo ih do sudopere, gde je sastrugao ostatke hrane u kantu za smeće i stavio posuđe i escajg u mašinu za pranje sudova. Pošto je raščistio astal, stao je iza svoje stolice i položio ruke na naslon, a zglavci prstiju su mu pobeleli od siline s kojom je stezao gornju poprečnu letvicu. Njegov obnovljeni strah je stvarao strujno kolo nervozne energije
koju je jedva uspevao da kontroliše. „Da budem iskren, mislio sam kako njegov klijent želi da testira novu formulu hedž-fonda. Hoću da kažem, Noa mi je ponudio toliko novca da sam pomislio: šta ima veze, za mesec-dva ću dobiti svoj jebite-se-svi novac a onda, šta god da se dogodi s mojim poslom, imaću taj pozamašan štek za crne dane. Teško je opstati kao slobodan strelac, čim dođe do opadanja privrede, posao presuši da ne poveruješ.“ Mojra se na trenutak zavalila unazad. „Zar nisi znao da Noa radi za Crnu reku?“ „Predstavio mi se kao Noa Peterson. Samo to sam znao.“ „Hoćeš da kažeš kako ne proveravaš identitet svojih mušterija?“ „Ne kad uplate dva i po miliona dolara na moj bankovni račun.“ Slegnuo je ramenima. „Osim toga, ja nisam Federalni istražni biro.“ Mojra je shvatila njegovu poruku. U svakom slučaju, iz prve ruke je znala koliko Noa Perlis ume da bude ubedljiv, koliko se dobro pretvarao da je neko drugi. Obožavao je da igra različite uloge isto koliko i bilo koji holivudski glumac. Na taj način nikad nije morao da bude on lično. „U kom si trenutku tokom stvaranja Bardema shvatio da program nije namenjen hedž-fondu?“ Određena tuga se uvukla na Bamberovo lice, i samo je klimnuo glavom. „Tek pred sam kraj. Čak ne ni kad mi je Noa dao instrukcije svog klijenta za drugu reviziju. Kazao mi je kako moram da proširim parametre podataka stvarnog života tako da sadrže odgovore američkih vlasti na terorističke napade, vojne intervencije na stranom tlu i tome slično.“ „A to nije aktiviralo zvona na uzbunu?“ Bamber je uzdahnuo. „Zašto bi? Ti faktori su važni za hedž-fondove budući da u značajnoj meri utiču na finansijska tržišta, a koliko mi je poznato pojedini hedž-fondovi su ustanovljeni tako da iskoriste kratkoročne potrese na tržištu.“ „Međutim, u jednom trenutku si došao do drugačijeg zaključka.“ Bamber je počeo da se šetka tamo-amo po kuhinji, sređujući predmete kojima nije bilo potrebno sređivanje. „Nepravilnosti su nastavile da se gomilaju sa svakom narednom revizijom, sada to mogu da vidim jasno kao dan.“ Naglo je zaćutao. „ Ali u to vreme?“, ponukala ga je. „Ponavljao sam sebi da je sve cakum-pakum“, rekao je sa velikom dozom patnje. „Zabijao sam glavu dublje u sve složenije algoritme Bardema. Noću, kada bi počele da me muče sumnje, usredsredio bih se na dva i po miliona dolara koje sam uložio u državne obveznice, svoj jebite-se-svi novac.“ Nagnuo se iznad sudopere, pognute glave. „Onda sam, pre nekoliko dana, došao do prelomne tačke i shvatio kako ne mogu da pustim da stvari teku kao do tada. Nisam znao šta da radim.“ „Znači, ispričao si Stivu za Bardem, a on je učinio ono što si ti propustio da uradiš proverio je Nou i otkrio da radi za „Crnu reku“ A Stiv kao Stiv, nije mogao da sedi skrštenih ruku. Bio je suviše uplašen da obavesti svoje pretpostavljene, te je stoga prosledio fleš-disk čoveku kojem se obratio za pomoć kada njegova unutrašnja potraga u Ministarstvu odbrane nije urodila plodom.“ „Džeju Vestonu“, reče Mojra. „Pa naravno! Ugrabila sam Džeja iz Hobarta, druge privatne kompanije koja radi za vojsku. On bi smesta identifikovao Nou.“ „A Stiv je sada mrtav“, prostenjao je Bamber, „zbog moje glu-posti i pohlepe.“ Zajapurena od besa, Mojra ustade i pređe preko kuhinje. „Pro-kletstvo, Bambere, saberi se! Poslednje što mi sada od tebe treba jeste samosažaljenje.“ Okrenuo se ka njoj. „Šta nije u redu s tobom, zar nemaš ni trunku čovečnosti? Moj partner je upravo ubijen.“
„Nemam vremena za sentimentalnost ili...“ „A ukoliko se dobro sećam, prijateljica ti je razneta u param-parčad pred tvojim očima. Imaš li imalo sažaljenja, imalo kajanja? Postoji li išta drugo u tebi osim želje da se osvetiš Noi?“ „Šta?“ „Hoću da kažem, to je to, zar ne? Ovde je zapravo o tome reč - o tebi i Noi, o vašem međusobnom sukobu, a kolateralna šteta je nevažna. E pa, jebite se i on i ti!“ Dok je ukočeno izlazio iz kuhinje, Mojra se uhvatila za sudoperu kako bi zadržala ravnotežu. Kuhinja joj se najedanput zavrtela pred očima, činilo se kao da je zbunjena, da je postala neukotvljena tako da ne može da razlikuje pod od plafona. Gospode bože, pomislila je, šta mi se to dešava? Istog trena joj se pred očima pojavila Veronikina slika, slika njenih svetlucavih očiju koje je gledaju iz unutrašnjosti belog bjuika, Roni koja zna da je kraj blizu i da je bespomoćna da ga spreči. U ušima joj je ponovo odjeknula eksplozija, zamračivši joj vid, sluh i misli. Zašto je nisam spasla? Zato što nije bilo dovoljno vremena. Zašto bar nisam pokušala? Opet, nije bilo vremena a Bamber ju je držao. Zašto se nisam otrgla? Zato što ju je udarni talas eksplozije već pogodio i odbacio unazad, a da je bila išta bliže kolima zahvatio bi je plamen, sada bi bila mrtva ili, još gore, ležala bi na odeljenju za opekotine neke bolnice, kože prekrivene opekotinama trećeg stepena koje bi je polako i bolno ubile. Ipak, Roni je mrtva. Ona je preživela. Gde je pravda u tome? Racionalni deo Mojrinog mozga je rekao ožalošćenom, iracionalnom delu da je svet haotičan, da ne mari za pravdu koja je, u svakom slučaju, ljudski koncept i, samim tim, podložna vlastitom obliku iracionalnosti. Ta unutrašnja rasprava sa samom sobom nije mogla da zaustavi suze koje su joj potekle niz obraze i drhtanje koje ju je obuzelo kao da je bolesna. Bamberove reči joj se vratiše u sećanje. Da li je ovde zaista o tome reč, o krvnoj osveti između nje i Noe? Odjedanput se ponovo obrela u Minhenu s Bornom, na pokretnim stepenicama ka avionu koji će ih odvesti u Long Bič u Kaliforniji. Onda se Noa pojavio u dovratku, a ona se setila otrovnog pogleda u njegovim očima. Da li je posredi bila ljubomora? Tada je bila previše rastrojena, previše usredsređena na svoj trenutni cilj stizanja do Long Biča. Ali sada joj se taj zlovoljni izraz na njegovom licu vratio u sećanje nalik kiselkastom ukusu pokvarene hrane. Kako bi mogla biti sigurna da pogrešno ne tumači taj upamćeni trenutak između njih? Zato što je, sada je to shvatila, njegova reakcija na njeno napuštanje Crne reke bila lična, kao da je on ljubavnik koga je odbila. I tako krenuvši dalje, da li je njena odluka da osnuje suparničku kompaniju tako što će ukrasti nekolicinu najboljih ljudi iz Crne reke zapravo učinjena iz odmazde zbog toga što Noa nije pokušao da započne romantičnu vezu s njom kad je imao priliku? Najedanput se setila razgovora s Džejsonom one noći kada su bili zajedno u bazenu na Baliju. Kada mu je ispričala za ideju da osnuje kompaniju koja bi bila takmac Crnoj reci, upozorio ju je da će time napraviti neprijatelja od Perlisa, i bio je u pravu. Da li su Džejsonu već tada bila poznata Perlisova osećanja prema njoj? A šta je ona osećala prema njemu? „Digla sam ruke od pokušaja da mu udovoljim šest meseci pre nego što sam napustila Crnu reku. To je bila igra za budale“, kazala je te noći Džejsonu. Šta je tačno time mislila? Čuvši kako joj sada te reči odzvanjaju kroz mozak, mešajući se sa ostalim suptilnim otkrovenjima, shvatila je da zvuče kao nešto što bi rekao ostavljeni ljubavnik. Svemogući bože, kolateralna šteta koju su izazvali Noa i ona! Polako, poput vazduha iz probušene gume, iracionalni gnev je iščileo iz nje, stisak joj je olabavio i skliznula je na pod. Da se leđima nije naslanjala na drvene kredence, preturila bi se nauznak. Mnogo kasnije, kako joj se činilo - iako zapravo nije bilo - postala je svesna da je još neko
u kuhinji. Zapravo, bile su to dve osobe. Čučale su pored nje. „Šta se desilo?“, upita je Bamber. „Jesi li dobro?“ „Okliznula sam se i pala, to je sve.“ Oči su joj sada bila potpuno suve. „Doneću ti čašu konjaka.“ Lamontijer je, u belom trikou i baletankama, s peškirom prebačenim oko vrata, krenuo natrag u dnevnu sobu. Ignorišući Bamberovu ponuđenu ruku, Mojra se uskobeljala na noge. U tom času, Lamontijer se vratio s čašom do pola punom tečnosti boje ćilibara i ponudio joj, a ona ju je iskapila u jednom gutljaju. Vatra joj je suknula niz grlo i preplavila telo, vrativši je u normalno stanje. „Gospodine Lamontijer“, kazala je, „hvala vam na gostoljubivosti, ali da budem iskrena, moram nasamo da porazgovaram s gospodinom Bamberom.“ „Razumem. Ako ste dobro...“ „Jesam.“ „Izvrsno, onda odoh da se istuširam. Hamfri, ako želiš da ostaneš ovde neko vreme...“ Pogledao je Mojru na tren. „U stvari, oboje ste dobrodošli da ostanete ovde koliko god vam je potrebno.“ „To je izuzetno velikodušno od vas“, reče Mojra. „Ma, nije vredno pomena.“ Odmahnuo je rukom, odbacujući njene reči. „Plašim se da nemam čiste odeće za vas.“ Mojra se nasmejala. „Ja vrlo lako mogu da se pobrinem za to.“ „Dobro, onda.“ Lamontijer je nakratko zagrlio Bambera, a onda ih je ostavio same. „On je dobar čovek“, reče Mojra. „Aha, jeste“, složi se Bamber. Kao po prećutnom dogovoru, vratili su se natrag u dnevnu sobu, gde su se iscrpljeni skljokali u fotelje. „Šta ćemo sada?“, upita je Bamber. „Pomoći ćete mi da otkrijem za šta tačno Noa koristi Bardem.“ „Zaista?“ Čitavo telo mu se sledilo. „A kako predlažete da to učinim? „Šta kažete na to da se uhakujete u njegov računar?“ „Kako bi to bilo lako za nas oboje!“ Promeškoljio se i namestio na ivicu jastuka. „Nažalost, to nije moguće. Noa koristi laptop. Znam to zato što sam slao ažurirane verzije Bardema direktno na njegov prenosivi računar.“ „Uh!“ Premda su mreže bežičnog interneta bile zloglasno šupljikave, one Crne reke nisu. Kompanija je uspostavila vlastitu mrežu širom sveta koja je bila, koliko je znala, neprobojna. Razume se, u teoriji nijedna mreža nije sto odsto sigurna, ali bi čitavom vodu hakera bile potrebne godine da se probiju kroz zaštitu. Osim ako... „Čekaj malo“, kazala je uzbudivši se. „Da li bi ti pomoglo ako bi imao laptop krcat enkripcijama bežične mreže Crne reke“ Bamber je slegnuo ramenima. „Verovatno, ali kako, za ime sveta, misliš da ga se dokopaš?“ „Nekada sam radila za Crnu reku“, kazala je. „Prekopirala sam čitav sadržaj sa hard-diska svog laptopa pre nego što sam ga vratila nazad.“ Razmotrila je poslednju preostalu prepreku ovom mogućem rešenju. „Jedini problem je u tome što se enkripcija ažurira svaki put kada neki operativac Crne reke napusti kompaniju.“ „Nema veze. Ukoliko koriste istovetni glavni algoritam, a siguran sam da je tako, trebalo bi da mogu da ga razbijem.“ Zavrteo je glavom. „Ne da je to bitno.“ Glas mu je zvučao kiselo. „Ne možemo da se vratimo u svoje stanove, sećaš se? Perlisovi ljudi nas sasvim sigurno čekaju na oba mesta.“
Mojra je ustala i osvrnula se oko sebe tražeći kaput. „Svejedno“, rekla je, „moram da pokušam.“
DVADESET DRUGO POGLAVLJE Za vreme jednočasovnog leta iz Sevilje u Madrid, Born je shvatio da Trejsi na prstu više ne nosi venčani prsten. Kada ju je upitao za to, izvadila ga je iz tašnice. „Obično nosim burmu dok putujem da bih obeshrabrila nametljivce i izbegla neželjene razgovore“, kazala je, „ali sada nemam razloga da je stavljam." U Madridu su imali zakazan let avio-kompanije Egipat er za Kairo. Odatle je trebalo da ih odvezu na vojni aerodrom odmah pored međunarodnog aerodroma u Kairu, gde ih je čekao čarter-let koji će ih odvesti do Kartuma. Trejsi je već imala potrebne vize, a don Erera je bio dovoljno ljubazan da brzo i efikasno izvadi Bornovu - i dalje pod imenom Adama Stouna, naravno. Takođe mu je dao satelitski telefon, zato što bi njegov mobilni imao veoma slab domet u Africi. Kad je Trejsi vratila prsten u tašnicu, stavila je akten-tašnu u krilo. „Izvini zbog onog poziva profesoru Zunigi.“ „Zašto? To nije bila tvoja krivica.“ Uzđahnula je. „Bojim se da jeste.“ S bojažljivim izrazom na licu, otvorila je akten-tašnu. „Plašim se da ti moram priznati nešto prilično neprijatno.“ Izvadila je hartije koje je odranije video: rendgenske snimke Gojine slike i profesorovo pismo. Pruživši mu ih, kazala je: „Vidiš, već sam se ranije susrela s profesorom Zunigom. Ovo su rendgenski snimci Gojine slike koje je napravio, a ovo njegovo pismo kojim potvrđuje njenu autentičnost. Bio je zaista veoma uzbuđen otkrićem - zapravo toliko da je zaplakao kad sam mu ga oduzela.“ Born ju je ledeno pogledao. „Zašto mi to nisi odmah rekla?“ „Mislila sam da si mi suparnik. Imala sam stroga naređenja da po svaku cenu izbegnem licitiranje. Stoga možeš da shvatiš zašto nisam želela da otkrijem išta što bi moglo da podigne cenu slike.“ „A kasnije?“ Ponovo je uzdahnula, a zatim uzela hartije i vratila ih natrag u tašnu. „Posle je već bilo prekasno. Nisam želela da priznam da sam te slagala, naročito ne nakon što si nas oboje spasao u koridi.“ „To je bila moja krivica“, rekao je. „Nije trebalo da te umešam u moja posla." „Sada to više nije važno. Kako se ispostavilo, umešana sam.“ S tim se nije moglo raspravljati. Pa ipak, nije mu se dopadalo to što putuje s njim u Kartum, u srce carstva Nikolaja Jevsena, u ono što je svakako središte mreže u koju ga je gurnuo metak što ga je zamalo ubio. U Kartumu se nalazio Jevsenov glavni štab, u Ulici Gamhurija broj 779. Sudeći prema Trejsinim rečima, to je bilo mesto na kojem će Perlis sačekati prispeće Gojine slike. Sudeći po onome što je kazao don Erera, bilo je vrlo verovatno da će Boris Karpov takođe biti tamo; Boris mu je prošlog meseca rekao da se upravo vratio iz Timbuktua, u Maliju, a Born je sada video fotografije i čuo snimak kako Boris sklapa dogovor sa Badom Halidejom. Još uvek nije prokljuvio kako će se uhvatiti ukoštac sa situacijom u kojoj je prijatelj od poverenja u stvari čovek koji pokušava da ga ubije. I dalje ga je kopkalo pitanje Mučitelja. Zašto bi Boris unajmio nekog drugog kada je mogao lično da krene na njega? „Ali kad već govorimo o lažima“, reče Trejsi, „zašto si ti mene lagao o pravom razlogu zbog kog si želeo da se vidiš s don Ererom?“ „Da li bi me odvela da se vidim s njim da sam ti kazao istinu?“
„Verovatno ne bih.“ Nasmešila se. „Dakle, budući da smo sada oboje priznali svoje greške, zašto ne bismo počeli iz početka?“ „Ako želiš.“ Zamišljeno ga je pogledala. „Radije ne bi?“ Nasmejao se. „Samo sam hteo da kažem kako nam laganje oboma ne pada teško.“ Potrajalo je trenutak-dva, ali su joj se obrazi zajapurili. „Moj posao - a očigledno i tvoj prepun je beskrupuloznih ljudi, prevaranata, pa čak i nasilnih kriminalaca, što nije nimalo iznenađujuće budući da, naročito ovih dana, umetnička dela dostižu astronomsku cenu. Morala sam da naučim metode zaštite protiv tih opasnosti, od kojih je jedna kako da postanem uverljiv lažov.“ „Ni sam to ne bih bolje sročio“, reče Born. Prekinuli su razgovor kada je stjuardesa prišla da ih upita šta bi želeli da popiju. Kada im je donela ono što su naručili, Born reče: „Moram da se zapitam zbog čega radiš za Nou Perlisa.“ Slegnula je ramenima i otpila gutljaj šampanjca. „On je klijent koji plaća, baš kao i svi ostali.“ „Pitam se da li je to istina ili laž.“ „Istina. U ovom trenutku, nemam nikakve koristi od laganja.“ „Noa Perlis je veoma opasan čovek koji radi za etički nepouzdanu kompaniju.“ „Možda, ali je njegov novac dobar kao i bilo čiji. Ono što Noa radi mene se ne tiče.“ „Tiče te se ako te dovodi u opasnost.“ Trejsi se namrštila. „Ali zašto bi? Ovo je čist i jednostavan posao. Mislim da se štrecaš na nepostojeće senke.“ Kada je Noa Perlis u pitanju, nijedan posao nije jednostavan. Born je to naučio od Mojre. Međutim, shvatio je da nastavljanje ovog razgovora sa Trejsi ničemu ne bi poslužilo. Ako ju je Noa iskorišćavao, ubrzo će to saznati. Uznemirilo ga je uskakanje Perlisovog imena u čitavu priču. Nikolaj Jevsen je bio vrhunski diler oružja, a Dmitrij Maslov šef mafijaške porodice Kazanska; mogao je da objasni čak i Borisovu umešanost. Ali šta je Noa Perlis, visoki zvaničnik Crne reke, radio s tim ozloglašenim ruskim kriminalcima? „Šta je bilo, Adame, deluješ zbunjeno?“ „Nisam imao pojma“, odgovorio je, „da je Noa Perlis kolekcionar umetničkih dela.“ Trejsi je nabrala veđe. „Misliš da te lažem?“ „Ne nužno“, rekao je. „Ali sam voljan da se opkladim da neko laže.“ Arkadin je primio Tritonov telefonski poziv tačno u zakazano vreme. Dosadni Noa je možda bio arogantan, snishodljiv i neotesan, gladan moći i uticaja, ali je barem bio tačan. Tužna pobeda, zaista, zato što je bila toliko majušna svima osim njemu. Perlis je bio čovek za koga je misterija bila toliko važna da je poprimila mitske proporcije. Kao što je Arkadin bio telesni kameleon, naučen da izmeni lice, način hoda i spoljašnji izgled u zavisnosti od uloge koju igra, tako je i Noa bio društveni kameleon. Mogao je da bude društven i srdačan, ubedljiv i dostojan poverenja, jednom rečju sve i svja, u zavisnosti od uloge koju igra. Potreban je glumac, mislio je Arkadin, da prepozna drugoga glumca. „Predsednikovo obraćanje Ujedinjenim nacijama je postiglo željeni efekat“, reče Noa Arkadinu. Umesto da sluša, Perlis je uvek nešto pričao Arkadinu. „Ne samo da su saveznici uz nas, već i najveći deo neutralnih država, pa čak i nekoliko poslovično neprijateljski raspoloženih zemalja. Imaš osam sati da dovršiš obuku svoje jedinice. Dotad će avion već biti na pisti,
spreman da vas prebaci do destinacije u crvenoj zoni. Jasno?“ „Kao dan“, automatski je odgovorio Arkadin. Više ga nije zanimalo Perlisovo baljezganje. Imao je vlastite planove koje je morao da proveri po hiljaditi put, ključnu izmenu združenog američko-ruskog napada na Iran. Znao je da ima samo jednu šansu za uspeh, samo jedan kratkotrajni vremenski period kada haos bude na vrhuncu da sprovede svoj plan u delo. Neuspeh mu uopšte nije padao na pamet, zato što bi značio sigurnu smrt za njega i sve njegove ljude. Bio je potpuno spreman, za razliku od Miše i Oserova kada su, u hodu, stvorili strašilo pokušavajući da ga izbave iz zatočeništva u podrumu zgrade u Nižnjem Tagilu. Glas o strašnim i bizarnim ubistvima Stasovih ljudi proširio se s nezaustavljivom jetkošću kroz Nižnji Tagil da je stigao čak i do samog Arkadina, bezbedno skrivenog poput pacova u podrumu glavnog štaba bande. Vesti su ga u tolikoj meri uznemirile da su ga isterale iz memljivog i sumornog skrovišta. Ko se to šunja po njegovoj teritoriji? Njegov posao je bio da napravi pakao od života članovima Stasove bande; niko drugi nije imao pravo na to. Stoga je izašao u paklenu atmosferu Nižnjeg Tagila. Noć je obavijala grad poput mrtvačkog pokrova, skupa sa škodljivom pepeljastom kišicom koja nije uspevala da sakrije vatrene oznake na nebu: dimnjake koji su u vazduh bljuvali oblake sumpornog crnog dima. Nalik crkvenim zvonima u nekom drugom, zdravijem gradu, zaslepljujuća svetla reflektora na zidovima zatvora visoke bezbednosti oko mračnog grada označavala su vreme u redovnim intervalima. Arkadin je još uvek mislio o bandi kao o grupi pokojnog Stasa Kuzina, iako je moron po imenu Lev Antonin upotrebom gole sile preuzeo vlast nad njom. Tri čoveka su umrla nasilnom smrću tokom njegovog uzdizanja ka moći - bespotrebno, kao što je Arkadin vrlo dobro znao, zato što bilo kom čoveku sa mozgom koji radi nije bilo teško da prokljuvi kako da uz pomoć lukavstva i smicalica postane Stasov naslednik. Lev Antonin nije pripadao tim ljudima, tako da je na neki način bio prava osoba da predvodi Kuzinovu bandu koljača, sadista i krvožednih glupaka. Smrt glavnog siledžije i njegove porodice naterala je Arkadina da stupi u akciju: čovek nije morao biti nuklearni fizičar da zaključi kako će Lev Antonin biti sledeća meta nepoznatog ubice. Ko god bio, ubica je metodično obavljao svoj posao. Sa svakom narednom žrtvom se kretao nagore uz hijerarhijsku lestvicu Stasove bande, što je bio najsigurniji način da se ulije strah u kosti čak i ljudima koji su sebe smatrali imunim na strah. Arkadin se u gluvo doba noći prikrao kući Leva Antonina, velikoj i neizrecivo ružnoj dvospratnoj građevini koja je stilom parirala nehumanoj modernoj arhitekturi. Proveo je dobrih četrdeset minuta izviđajući okolinu i zagledajući kuću iz svih uglova, računajući faktore rizika prisutne u svim vektorima prilaženja. Svetla-čuvarkuće su bila uključena; gipsani ukrasi su izgledali spljošteno i dvodimenzionalno na plavičastobelom odsjaju. Igrom slučaja, pokraj jedne strane kuće raslo je već skoro osušeno trešnjino drvo. Bilo je staro i čvornovato, kao da je ponosni ali iznemogli veteran mnogih ratova. Na pola puta do vrha, isprepletene grane krošnje su tvorile Gordijev čvor dovoljno snažan da izdrži težinu nekolicine ljudi. Preplet grana je bio toliko gust da se noć hvatala u njihovu mrežu, odbijajući čak i veštačko svetlo. Kao dečak, kad god bi uspeo da pobegne iz zatvoru nalik ograničenog prostora roditeljskog doma, Arkadin se peo na drveće, stene, brežuljke i planine, što strmije tim bolje. Što je uspon bio pogibeljniji, to ga je više voleo i osećao poriv da se penje sve više. Ukoliko bi poginuo u tom pokušaju, barem bi umro pod vlastitim uslovima, radeći ono što voli, a ne nasmrt pretučen majčinom rukom.
Ne časeći ni časa, popeo se uz donju stranu drveta, čije mu je debelo stablo pružalo duboku senku. Dok se peo pedalj po pedalj, ponovo je iskusio staro uzbuđenje kakvo je osećao kada mu je bilo devet ili deset godina, pre nego što mu je majka, kad je jednom prilikom otkrila da se ponovo iskrao iz kuće, slomila nogu. Kada se obreo u krošnji, zastao je da osmotri prizor. Nalazio se manje-više na nivou prozora na spratu, koji su bili, naravno, čvrsto zamandaljeni, držeći podalje kako uljeze tako i gradski toksični pepeo. Ne da mu je zatvoreni prozor predstavljao veliki problem; bilo je kudikamo važnije odabrati onaj koji je vodio u praznu sobu. Primakao se bliže, gledajući kroz staklo iz jedne zamračene sobe u drugu. U nivou sprata bila su četiri prozora, grupisana dva po dva - što je značilo, pretpostavio je, da postoje dve odvojene sobe, nesumnjivo spavaće. Otkinuvši komad kore s grane najbliže desnom ramenu, bacio ga je na okno drugog prozora prvog para. Pošto se ništa nije dogodilo, otkinuo je još jedno parče kore, ovoga puta nešto veće, i zamahnuo jače. Pogodilo je staklo prozora sa čujnim treskom. Sačekao je. Ništa. Onda se provukao kroz krošnju sve dok se nije našao nadomak prozorskog praga. Čvornovate grane su ovde bile podrezane ili odsečene; postojao je razmak od nekih četrdeset pet centimetara između odsečenih grana i senkama prošaranog zida u kojem su prozori bili usađeni nalik praznim očima kockaste lutke. Dok se nameštao u prikladan čučanj, ugledao je kako vlastiti odraz zuri u njega kao iz neke mitske šume. Prenerazilo ga je bledilo sopstvenog lica. Osećao se kao da gleda u nekakvu buduću verziju samoga sebe koja je već mrtva, verziju čija je vatra života iznenadno i okrutno ugašena, ne proticanjem vremena već sticajem okolnosti. U tom licu nije prepoznao sebe, već nekog stranca koji mu je zakoračio u život i, poput lutkara, preuzeo kontrolu nad njegovim rukama i nogama, navodeći ga na pogibeljni put. Slika ili iluzija je trenutak kasnije nestala a on je, nagnuvši se i premostivši razmak, na silu otvorio okno, provukao se kroz okvir prozora i nečujno skliznuo na pod. Obreo se u sasvim običnoj spavaćoj sobi s krevetom, dve lampe na noćnim stočićima i garderoberom, sve to na okruglom tepihu. Bilo kako bilo, prostorija mu je u tom času izgledala raskošno kao soba u sultanovoj palati. Na trenutak je seo na ivicu ležaja, uživajući u osećaju mekanog dušeka, udišući kućni miris parfema i talka, usled čega je počeo da luči pljuvačku kao zver koja je namirisala krv. Oh, šta bi dao za vrelu kupku, pa čak i za obično tuširanje! Kad je otvorio orman, ugledao je uzano dugačko ogledalo na njegovim vratima. Arkadin se, sasvim prirodno, gnušao ormana, skučenog prostora u koji ga je majka zaključavala za kaznu kad je bio dečak. Međutim, sada se očeličio, ispružio ruku i otvorenom šakom prešao preko mekane tkanine okačene odeće: haljina i spavaćica, bledih i svetlucavih poput njegovog odraza na staklu. Ono što je udahnuo, međutim, skupa sa tragovima parfema i pudera, bio je miris usamljenosti njemu toliko poznat. U njegovoj bednoj podrumskoj jazbini, taj miris je bio potpuno normalan, ali ovde u porodičnom domu delovao je neobično i neizrecivo tužno. Taman se spremao da se okrene i nastavi dalje, kad je osetio nešto u bunaru tmine ispod okačene odeće. Napet i spreman za sve, čučnuo je i, gurnuvši u stranu pregršt groznih sukanja od tvida, u pomrčini ugledao bledo ovalno lice. Pripadalo je malom dečaku. Na trenutak su paralisano piljili jedan u drugog. Prisetio se da Lev Antonin ima četvoro dece - tri kćerke i prilično bolešljivog sina kome bi, da mu je otac bio iko drugi, vršnjaci svakodnevno zagorčavali život. Sada je gledao u tog dečaka, koji je čučao u ormanu kao što je to nekada on činio. Osećanje gađenja prema vlastitoj prošlosti nadjačalo je čak i mržnju koju je osećao prema Levu Antoninu. „Zašto se kriješ ovde?“, upitao je šapatom.
„Pst, moje sestre i ja se igramo žmurke.“ „Nisu te pronašle?“ Dečak je odmahnuo glavom, a potom se slavodobitno iskezio. „A ovde sam već veoma dugo.“
Zvuk koji se začuo na stepeništu prvog sprata obojicu ih je ponovo sledio. Beše to tako neočekivana buka da je nasilno prekinula njihov kratkotrajan i neobičan razgovor. Čuo se jecaj, ženski glas uhvaćen ne usred seksa već u očajanju. „Ostani ovde“, rekao je dečaku. „Šta god da radiš, ne silazi dok ne dođem po tebe, u redu?“ Dečak je, očigledno uplašen, klimnuo glavom. Izašavši iz spavaće sobe, Arkadin je počeo da se šunja niz hodnik. Svetla su možda bila ugašena svuda na spratu, ali su u prizemlju bleštala kao da je kuću zahvatio požar. Dok se približavao drvenoj balustradi stepeništa, ponovo je čuo ječanje, ovoga puta nešto glasnije, i zapitao se šta li to Lev Antonin radi svojoj supruzi da ona tako bolno ječi. Gde su ostala deca dok Antonin kažnjava ženu? Nije nikakvo čudo što devojčice nisu došle na sprat da potraže brata. Svetlost je postajala sve jača dok se Arkadin šunjao nadole, sagnut skoro do poda kako ga niko ne bi video. Prešao je otprilike trećinu puta do prizemlja kada ga je pozdravila čudna slika. Neki čovek je stajao leđima okrenut Arkadinu. Ispred njega se nalazila Joškar, žena Leva Antonina, zavezana za kuhinjsku stolicu s kožnim naslonom. Povez preko njenih usta je napola spao, otuda prestrašeni jecaji. Jedno oko joj je bilo otečeno, a lice su joj prekrivale posekotine iz kojih je još uvek curila krv. Šćućureno oko nje, kao pilići oko kvočke, čučalo je troje od njenih četvoro dece, uvezanih gležnjeva. Na taj način sapete, devojčice nisu mogle da se pokrenu i, s obzirom na preteći stav čoveka koji se nadnosio iznad njih, jamačno nisu ni smele. Gde li je Lev Antonin? Čovek je lenjo zamahnuo pesnicom prema glavi Joškar Antonin. „Prekini da cmizdriš“, naredio je. „Sudbina ti je zapečaćena. Bez obzira na to šta tvoj muž odluči, ti i tvoja derišta...“ Zamahnuo je nogom a oštar vrh njegove cipele je pogodio karličnu kost tu, pokoje rebro tamo. Devojčice, već uplakane, počeše glasno da ridaju, a njihova majka ponovo zaječa. „Ti i tvoja derišta ste gotovi. Mrtvi, dva metra ispod zemlje, shvataš?“ Dok je Arkadin slušao neznančeve reči, nešto važno mu je palo na pamet. Čovek, ma ko bio, mora da je stranac u gradu; u suprotnom bi znao da je jedno dete Leva Antonina još uvek na slobodi. Da li je to osoba koja je ubijala članove Stasove bande? Arkadin bi se u tom trenutku mogao opkladiti da jeste. Vrativši se natrag putem kojim je došao, ponovo je otvorio vrata ormana i kazao sinu Leva Antonina da pođe s njim, ali da bude tih bez obzira na to što se dogodi. Držeći uplašenog dečaka iza sebe, tiho se spustio niz stepenice sve dok se nije našao na približno pola puta do prizemlja. Ništa važno se nije promenilo u dnevnoj sobi, osim što je povez ponovo stajao na ustima žene Leva Antonina, a na njenom licu je bilo više krvi. Kada je sinčić Leva Antonina pokušao da proviri iza njegovih leđa, Arkadin ga je gurnuo natrag iza svojih nogu, izvan pogleda. Čučnuo je i prošaputao: „Ne miči se sve dok ti ne kažem.“ Prepoznao je izraz straha u dečakovim očima i nešto ga je lecnulo, možda neko osećanje zakopano duboko ispod mulja njegove mračne prošlosti. Promrsivši dečakovu kosu, ustao je i izvadio glok zadenut za pojas pantalona iza leđa. Uspravivši se do pune visine, kazao je: „Zašto se ne odmakneš od tih ljudi.“ Čovek se munjevito obrnuo na peti, lica izobličenog u grotesknu masku, na delić sekunde, pre nego što se nasmešio snishodljivim osmehom koji će Arkadinu uskoro postati toliko poznat.
Prepoznao je taj izraz lica i ono što je govorio o svom vlasniku. Pred njim se nalazio čovek koji je živeo da bi podjarmljivao druge; a oruđe koje je upotrebljavao da potčini druge beše: strah. „Ko si ti, jebote, i kako si ušao ovamo?“ Uprkos iznenađenju, uprkos tome što je gledao u cev gloka, na čovekovom licu i u njegovom glasu nije bilo ni jote od zabrinutosti. „Zovem se Arkadin, a šta ti koji kurac radiš ovde?“ „Arkadin, je li? Vidi, vidi...“ Osmeh mu je postao ironičan. Bio je to osmeh, pomislio je Arkadin, koji naprosto vapi za tim da bude izbrisan s lica, po mogućnosti stisnutom pesnicom. „Zovem se Oserov. Vjačeslav Germanovič Oserov, a ovde sam da te izvučem iz ovog usranog grada.“ „Šta?“ „Tako je, izdrkotino, moj šef, Dmitrij Iljinovič Maslov, želi da te vidi u Moskvi.“ „Ko je, dođavola, Dmitrij Iljinovič Maslov?“, upita Arkadin. „I zašto bi me boleo kurac za njega?“ Na njegove reči, Oserovljeva usta se otvoriše i iz njih izađe zvuk sličan škripanju noktiju po školskoj tabli. Arkadin zapanjeno shvati da se Oserov smeje. „E, stvarno si seljober. Možda bi trebalo da te ostavimo ovde sa svim ostalim kretenima.“ Oserov se tresao od veselja. „Za tvoju informaciju, Dmitrij Iljinovič Maslov je šef Kazanske.“ Nakrivio je glavu u stranu. „Jesi li ikada čuo za Kazansku, sinko?“ „Moskovska gruperovka“, odgovori kao iz topa Arkadin. Bio je u šoku. Glavešina jedne od najvećih mafijaških porodica ruske prestonice je čuo za njega? Poslao je Oserova - a očevidno još nekoga zajedno s njim, zato što je Oserov upotrebio množinu, rekao je „ostavimo“ -ovamo da ga pronađu i odvedu u Moskvu. Obe ideje su izgledale vrlo malo verovatne, ali je čitav scenario delovao potpuno apsurdno. „Ko je još ovde s tobom?“, upita ga Arkadin, očajnički se trudeći da suvislo razmišlja. „Miša Tarkanijan. On trenutno pregovara s Levom Antoninom o tvom sigurnom izlasku iz grada. Ne da deluješ vredno truda, sada kad si se pojavio!“ Nije postojao nikakav određeni razlog da Arkadin ne poveruje u to kako se Miša Tarkanijan trenutno nalazi negde u prizemlju - u toaletu, možda. „Evo šta me zbunjuje u vezi s tvojom pričom, gospodine Oserov. Pitam se zašto je taj Dmitrij Maslov poslao nesposobnjakovića da obavi muški posao?“ Pre nego što je Moskovljanin uspeo da mu odgovori, Arkadin je pružio ruku iza leđa, zgrabio dečaka za košulju i izveo ga na svetlost. Morao je da preuzme kontrolu, a dečak je bio njegov kec iz rukava. „Lev Antonin ima četvoro, a ne troje dece. Kako si mogao da napraviš tako prostu grešku?“ Oserovljeva leva ruka, dotad opušteno spuštena pored boka, izvan Arkadinovog vidnog polja, naglo se pokrenu a nož kojim je donedavno sekao Joškarino lice, polete kroz vazduh. Arkadin cimnu dečaka u stranu, ali je već bilo prekasno, sečivo se zarilo sve do drške, a dete je odletelo iz njegovog stiska. Sa životinjskim urlikom, Arkadin opali iz gloka a zatim jurnu napred kao da može da zajaše metak pravo u Oserovljevu crnu dušu. Hitac je promašio, ali on nije. Zakucao se u Moskovljanina i obojica poleteše preko poda. Udarili su o nogare fotelje, debele i snažne poput babuškinih gležnjeva. Arkadin je dozvolio Oserovu da pređe u napad kako bi bolje procenio njegov stil borbe, snagu i koordinaciju. Oserov je bio ulični borac, opak ali nedisciplinovan, neko ko se očigledno oslanja na sirovu snagu i životinjsko lukavstvo umesto na pamet, kako bi dobijao bitke. Arkadin
je primio nekoliko udaraca u bradu i rebra, u poslednjem trenutku odbivši u stranu brz i opak udarac u bubreg. Onda je počeo da obrađuje Oserova. Pokretali su ga ne samo gnev i želja za osvetom, već i osećanje srama i stida zato što je sasvim namerno izložio dečaka opasnosti, uzdajući se da će elementom iznenađenja i vatrenom moći uspeti da preuzme kontrolu nad situacijom. Isto tako, morao je da prizna da ga je potpuno zaslepilo Moskovljaninovo hladnokrvno ubistvo deteta. Zastrašivanje dečaka da, šamaranje možda, ali bacanje noža kroz srce? Nikad. Zglavci prstiju su mu bili odrani i okrvavljeni, ali jedva da je to primećivao. Dok je svojski mlatio čoveka ispod sebe, preplaviše ga sećanja iz detinjstva, slika dečaka lica bledog kao kreč kakav je nekad bio, dečaka koga je majka kinjila i satima, a ponekad i danima, držala zaključanog u ormanu pored pohlepnih pacova koji su mu naposletku pojeli tri prsta levog stopala. Sinčić Leva Antonina mu je verovao, a sada je mrtav. Takav ishod nije pravičan, a Oserovljeva smrt je bila jedino moguće iskupljenje. Arkadin bi ubio Oserova bez ikakvog kajanja ili razmatranja posledica premlaćivanja nasmrt čoveka koji dušom i telom pripada Dmitriju Maslovu, šefu Kazanske. U ubilačkom besu nimalo nije mario za Maslova, Kazansku, Moskvu, niti za išta drugo. Mogao je da vidi samo bledo lice u ormanu na spratu. Više nije znao da li je ono pripadalo dečaku ili pak njemu samom. Onda ga je nešto teško i čvrsto tresnulo u glavu, a svet oko njega je utonuo u mrak.
DVADESET TREĆE POGLAVLJE Mojra je živela u vašingtonskom predgrađu Džordžtaun, u kući od crvenkaste opeke u Ulici Kembridžplejs, nedaleko od Dambarton Ouksa. Više od običnog doma, to je bilo njeno utočište, mesto gde je mogla da se sklupča na fotelji od šenila s čašom konjaka boje ćilibara u ruci i izgubi u dobrom romanu. Budući da je skoro neprestano putovala, takve noći su postajale sve ređe i ređe, što ih je činilo samo još dragocenijim. Sada, dok je sumrak ustupao mesto svetlucavoj noći, proganjala ju je pomisao na to da neko posmatra njenu kuću. Zbog toga je dva puta obišla kvart u novom iznajmljenom automobilu, zato što bi drugi prolazak kolima, ako je kuća bila odista pod prismotrom, sasvim sigurno pobudio sumnju posmatrača. Dok je prolazila drugi put, čula je kako motor oživljava i, bacivši pogled u retrovizor, ugledala kako se crni linkoln sedan preko puta njene kuće pomera s parking-mesta i zauzima položaj desetak metara iza nje. Nasmešila se sebi u bradu dok je krivudala kroz Džordžtaun, čiji je splet ulica nalik lavirintu poznavala kao sopstveni džep. Bambera je ostavila u Lamontijerovoj kući. Ponudio se da pođe s njom iako je očito bio nasmrt preplašen. „Hvala na ponudi“, rekla mu je potpuno ozbiljno, „ali najviše ćeš mi pomoći ako ostaneš zdrav i čitav. Neću dozvoliti Perlisovim ljudima da se nađu u tvojoj blizini. Sada, dok je izvodila niz manevara izbegavanja, bilo joj je dvostruko drago što ga je naterala da ostane podalje, premda bi ovaj plan bilo kudikamo lakše izvesti da neko drugi vozi automobil. Mogli su je ostaviti negde i odvesti se dalje, sa sobom odvodeći crni sedan dok bi se ona vratila do kuće da uzme laptop Crne reke. Međutim, u životu ništa ne dolazi lako, barem ne u njenom niti u životima osoba koje poznaje, stoga nije bilo svrhe žaliti se zbog toga. Uzmi podeljene karte i učini najviše što možeš s njima, bilo je ono što je uvek činila pa će to i sada uraditi. Noć se spuštala dok se vozila ulicama koje su postajale sve uže i uže kako su se bližile kanalu. Konačno je skrenula za ugao, napravila još jedno skretanje levo, zakočila i, sa i dalje upaljenim prednjim svetlima, izašla iz automobila taman na vreme da je vozač linkolna, čiji su farovi bili isključeni, primeti dok sepomaljao iza ugla. Crni sedan se naglo zaustavio kad je Mojra prošla kroz vrata, a dvojica muškaraca u tamnim odelima izađoše iz vozila i potrčaše preko kaldrme prema mestu gde je nestala. Duboko u senkama zgrade otkriše metalna vrata i potegoše revolvere kratkih cevi. Tip sa obrijanom glavom se leđima priljubio uz zid građevine, dok je drugi pritisnuo kvaku. Odmahnuvši glavom, podigao je desnu nogu i toliko snažno šutnuo vrata da su se otvorila i tresnula o unutrašnji zid. S oružjem na gotovs, agresivno je zakoračio u paklenu tamu. Dok je to činio, vrata su ga pogodila u lice i polomila mu nos. Od siline udarca pregrizao je vrh jezika. Urlik koji čovek ispusti od bola, beše kratkog daha. Mojra mu je zabila koleno u međunožje i, kad se mahinalno presamitio, spoenim pesnicama ga odalamila u potiljak. Ćelavac je čuo prigušeni metalni zveket i bez oklevanja zakoračio u dovratak pa ispalio tri hica iz neposredne blizine u središte, levi i desni mračni deo ispred sebe. Nije čuo ništa, nije video ništa i, u napetom čučnju, uleteo je u zgradu. Mojra ga je metalnim delom lopate, na koju je natrapala, tresnula u potiljak. Ćelavac se naglavačke stropoštao na goli betonski pod. Dok se probijala kroz tminu i napolje u sve mračniju noć, začula je zavijanje policijskih sirena. Neko je nesumnjivo čuo pucnjeve i pozvao policiju. Žustrim korakom se vratila natrag do svog automobila, sa zamišljenim izrazom na licu, kao da kasni na ugovorenu večeru. Sada je bilo od suštinske važnosti da izgleda normalno, da se
umeša u saobraćaj na Ulici M., sve dok se ne izgubi na kaldrmisanim ulicama koje su se presijavale na svetlosti staromodnih uličnih svetiljki. Nakon deset minuta, vratila se do svog stambenog bloka, gde je obazrivo napravila nekoliko krugova, pogledom tražeći još koji automobil sa isključenim svetlima, nekoga u njemu, nagli pokret u vozilu koji bi ukazao na to da posmatrač ne želi biti viđen. No, sve je delovalo mirno i spokojno. Parkirala se i još jedanput osvrnula unaokolo, pre nego što se popela stepenicama do ulaznih vrata. Otključala je i otvorila vrata a zatim, izvadivši ledi hok iz futrole na butini, zakoračila unutra. Tiho zatvorivši vrata za sobom, zaključala ih je i navukla rezu, pa neko vreme stajala leđima naslonjena na njih i osluškivala život kuće. Jedan za drugim, identifikovala je poznate kućne zvukove: tiho zujanje bojlera, te frižidera i klima-uređaja. Potom je pomirisala vazduh kako bi ustanovila osećaju li se rnožda tragovi mirisa koji ne pripadaju njoj ili pak njenim stvarima. Konačno se zadovoljivši, pritisnula je prekidač za svetlo i topla, žućkasta svetlost preplavi hodnik. Ispustila je dah koji je nesvesno zadržavala. Tiho prolazeći kroz kuću, proverila je svaku sobu i svaki orman u prizemlju; uverila se da su vrata podruma zaključana. Onda se stepenicama popela na sprat. Na pola puta, čula je neki zvuk i zastala u pola koraka, a srce joj je zabubnjalo u grudima. Zvuk se ponovio, a ona ga je pripisala grani drveta koja struže po zadnjem zidu kuće, gde je uzana uličica prolazila iza niza gradskih kuća. Nastavila je da se penje, stepenik po stepenik, vodeći računa o tome da ne stane na onaj koji škripi. Na vrhu stepeništa, nešto se dogodilo. Zujanje protočnog bojlera je najednom prestalo, a novonastala tišina joj se činila jezivom i zlokobnom. Potom se, nalik starom prijatelju, zujanje nastavilo a Mojra je odahnula od olakšanja. Kao što je učinila u prizemlju, obišla je sobu po sobu, paleći svetla i zavirujući iza nameštaja, pa čak i, pomislila je, idiotski, ispod kreveta. Nije bilo ničega i nikoga. Polukružna reza prozora levo od njenog kreveta beše skinuta, pa je ona vrati u ležište. Njen laptop iz Crne reke se nalazio na zadnjoj polici ugrađenog ormana, ispod kutija za cipele. Prešavši preko prostorije, pritisnula je kvaku, otvorila vrata plakara i zakoračila unutra s revolverom na gotovs. Slobodnom rukom je počela da pomera u stranu dobro joj poznatu okačenu odeću, haljine, odela, suknje i blejzere, što je sada poprimilo zlokobni izgled zavese iza koje je neko mogao da se krije. Niko je nije zaskočio, zbog čega je odahnula od olakšanja. Podigla je pogled prema kutijama za cipele na gornjoj polici iznad okačene odeće, a laptop je stajao tamo baš kao što ga je i ostavila. Taman je ispružila ruku da ga uzme, kad je čula oštro pucanje prozorskog stakla i tupi udarac kojim se neko prizemljio na tepih. Obrnula se na peti i krenula napred, ali su joj se vrata plakara zalupila pred nosom. Zgrabila je kvaku i gurnula vrata, ali ih je nešto držalo zatvorenim, čak i kada je uprla ramenom u njih. Zakoračivši unazad, ispalila je četiri hica u bravu. Oštar miris bezdimnog baruta joj je ispunio nozdrve, a pucnji su joj odzvanjali u ušima. Ponovo je gurnula vrata ormana. I dalje su bila čvrsto zatvorena, ali je sada imala preče stvari na pameti. Svetlost koja se provlačila kroz uzani prorez između vrata i okvira plakara, počela je postepeno da nestaje. Neko je lepljivom trakom lepio prorez. A onda je, u nivou poda, nešto širi prorez stao da se zamračuje, izuzev dela koji je ubrzo ispunio otvor cevi njenog usisivača. Trenutak kasnije, prenosivi generator je zakašljao i oživeo a Mojra je, užasnuta, osetila kako se kiseonik isisava iz zaptivenog ormana. Neko je kroz cev njenog usisivača u orman upumpavao ugljen monoksid.
Piter Marks se zaprepastio kada je pronašao policijski izveštaj o Mojri Trevor. Upravo se vratio iz Bele kuće, gde je imao desetominutni intervju sa predsednikom u vezi sa upražnjenim mestom direktora CO. Znao je da nije jedini kandidat za taj položaj, ali niko drugi u Centralnoj obaveštajnoj nije govorio. Pa ipak, pretpostavio je da ostalih šest čelnika direktorata CO čeka na slične intervjue, ako dosad već nisu odgovorili na predsednikov poziv. Računao je da će, od svih njih, posao jamačno dobiti Dik Sims, šef Obaveštajnog direktorata, koji trenutno beše privremeni vršilac dužnosti direktora. Sims je bio stariji i iskusniji od Pitera, koji se tek nedavno uzdigao na posvećeni položaj čelnika Operativnog direktorata za vreme tragično kratkog boravka Veronike Hart na mestu direktorke CO. Hartova nije čak imala vremena da temeljno i kritično istraži potencijalne kandidate za mesto zamenika direktora, a sada nikad i neće. S druge strane, za razliku od Simsa, njega je pažljivo izabrao i obučio lično Matori, a bilo mu je poznato poštovanje koje je predsednik gajio prema dugogodišnjem direktoru CO. U svakom slučaju, Piter nije bio siguran želi li uopšte Veliku stolicu, naprosto zato što bi ga to zasigurno udaljilo od terenske službe, njegove prve ljubavi. „Bez obzira na to koliko se visoko popneš“‚ rekao mu je Matori, „nikad ne preboliš svoju prvu ljubav. Naprosto, naučiš da živiš bez nje.“ S druge strane, možda je njegova sumnjičavost u vezi sa zauzimanjem Velike stolice zapravo predstavljala način da sačuva samog sebe od razočaranja za slučaj da ga ne izaberu za naslednika Veronike Hart. Nesumnjivo se zbog toga zakopao u izveštaje o Mojri Trevor, istog trenutka kada je seo za svoj radni sto. Policijski izveštaj, bezmalo površno sažet, nije bio deo hrpe hartija i elektronskih podataka koje su mu prikupili članovi njegovog osoblja; morao je lično da ga potraži. Ne da je tražio policijski izveštaj kao takav, ali nakon što je iscrpeo takozvane tragove koji su mu preplavili elektronsko poštansko sanduče, odlučio je da krene na ribarsku ekspediciju, baš kao što je naučio da radi dok je bio običan žutokljuni terenski agent. „Nikad se ne oslanjaj na obaveštajne podatke koje ti pribavljaju drugi ljudi, osim ako nikako ne možeš sam da ih nabaviš“, podučavao ga je Matori kada ga je prvi put uveo u organizaciju. „I nikada, nikada, nemoj se oslanjati na obaveštajne podatke drugih osoba kada ti je život u opasnosti.“ Izvrstan savet, koji Marks nikada nije zaboravio. A sada, gle, jučerašnji policijski izveštaj koji je opisivao sudar dvaju automobila u kom je čovek po imenu Džej Veston, bivši službenik firme Hobart industriz i sadašnji radnik kompanije za upravljanje rizikom Hartlend izgubio život a Mojra Trevor, osnivač i predsednica Hartlenda, lakše povređena. Dve neobičnosti: kao prvo, Veston nije umro usled povreda zadobijenih u sudaru; bio je upucan. Kao drugo, gospođa Trevor je tvrdila - „glasno i više puta“, kako je to sročio prvi policajac koji je stigao na mesto nesreće - da je uniformisani pandur na motociklu kroz prozor na vozačevoj strani ispalio metak u glavu gospodina Vestona. Prethodni forenzički dokazi potvrdili su priču gospođe Trevor, barem što se tiče ispaljenog metka. Kada je reč o policajcu na motociklu, po izveštaju se nikakav pojedinac iz motorizovanog odeljenja policije nije nalazio nigde u blizini u vreme pucnjave. Kada je Marks stigao do kraja izveštaja, usledila je još neobičnija čudnovatost. Istraga nije nastavljena, nije bilo ponovnog razgovora sa gospođom Trevor, kao ni istraživanja skorašnjeg kretanja gospodina Vestona tog dana, niti njegove prošlosti. Osim tog kratkog izveštaja, bilo je to kao da se incident nikada nije ni dogodio. Podigao je slušalicu fiksnog telefona i pozvao odgovarajuću policijsku stanicu, ali kada je zatražio da razgovara sa čovekom koji je napisao izveštaj, rekli su mu da je dotični policajac, baš kao i njegov partner, „premešten.“ Nisu bile dostupne nikakve dodatne informacije. Zatražio je da razgovara sa poručnikom Makonelom, njihovim pretpostavljenim, ali je Makonel odbio da mu kaže kuda su dva policajca otišla ili pak šta im se desilo, a nikakve pretnje ga nisu mogle naterati
da razveže jezik. „Moja naređenja dolaze lično od načelnika“, rekao je Makonel bez ikakve zlobe, već samo sa umorom u glasu. „To je sve što znam, druže. Ja samo radim ovde. Ako se na nešto žališ, obrati se njemu.“
Na trenutak sve se zacrnelo, a zatim su snažne ruke zgrabile Arkadina ispod pazuha i grubo ga skinule sa Moskovljanina. Kada je slepo pojurio natrag prema svom protivniku, primio je šut u rebra od kog se srušio na pod i izvrnuo na leđa pokušavajući da dođe do vazduha. „Šta se, za ime Svetog Stefana, ovde dešava?“, zaurlao je nepoznati muški glas. Arkadin je podigao pogled i video kako se drugi inuškarac, ra-širenih nogu i šaka stisnutih u pesnice, nadvija iznad njega. To nije bio Lev Antonin, te je zaključio kako to mora biti Miša Tarkanijan. „Zovem se Leonid Danilovič Arkadin“, prodahtao je u pauzama između udisaja vazduha. „Tvoja loše istrenirana životinja, Oserov, upravo je nožem proburazio srce tog dečaka.“ Kad je Tarkanijan bacio pogled ka malom zgrčenom telu na stepenicama, Arkadin je nastavio: „To je sin Leva Antonina, za slučaj da te to zanima.“ Tarkanijan se štrecnuo kao da ga je drmnula struja. „Oserove, za ljubav božju...“ „Ako ne završiš ono što sam započeo“, reče Arkadin, „ja hoću.“ „Hoćeš kurac“, zaurla Tarkanijan. „Lezi tu i budi miran sve dok ti ne kažem suprotno.“ Potom je kleknuo pored Oserova. Arkadinov protivnik je bio obliven krvlju, a desna ključna kost mu je štrčala kroz kožu. „Imaš sreće što Oserov još uvek diše.“ Arkadin se zapitao da li se Tarkanijan obraća njemu ili samome sebi. Zapitao se da li je to uopšte bitno, a zatim shvatio da njemu svakako nije. „Oserove, Oserove.“ Tarkanijan je prodrmusao svog zemljaka. „Sranje, lice mu izgleda kao komad samlevenog mesa.“ „Dobar sam u svom poslu“, reče Arkadin. Dok ga je Tarkanijan jarosno posmatrao, Arkadin se osovio na noge. Tarkanijan je podigao prst u gestu upozorenja. „Rekoh ti...“ „Opusti se, neću mu ni prići“, kaza Arkadin štrecajući se od bola, a zatim priđe k Joškar Antonin. Kleknuo je i odvezao je, a potom joj skinuo povez sa usta. Ženin krik bola i očajanja istog časa ispuni dnevnu sobu. Projurila je pored muškaraca i uspela se uz stepenice kako bi uzela mrtvog sina u naručje. Onda je sela, nekontrolisano ridajući i ljuljuškajući mrtvo dete u krilu, neosetljiva na sve ostalo. Ostalo troje dece je čučalo kraj Arkadinovih stopala, plačući i šmrcajući. Arkadin je usmerio pažnju sa majke i sina na oslobađanje triju devojčica, koje su smesta pojurile ka majci, ovlaš se dodirnule rukama iznad bratovljeve kose i zakratko ga uhvatile za noge pre nego što su naslonile glave na majčino bedro. „Kako se ovo dogodilo?“, upita Tarkanijan. Arkadinu ponovo ne bi jasno obraća li se Tarkanijan njemu ili pak samome sebi. Uprkos tome je progovorio i prepričao sve što se desilo onako kako je on to video i doživeo. Bio je veoma detaljan, ništa ne izostavljajući, i rekao je apsolutnu istinu, naslutivši da je to najbolji štaviše, jedini - način. Kada je završio, Tarkanijan sede prekrstivši noge. „Grom i pakao, znao sam da će Oserov predstavljati problem. Moja greška leži u potcenjivanju veličine i razmera toga problema.“ Osvrnuo se i razgledao kućno okruženje, koje su sada sumornim učinile mrlje krvi, žensko naricanje i zadah smrti. „U suštini, sjebani smo. Čim Antonin sazna šta je Oserov učinio njegovoj
porodici, naš bezbedni odlazak iz ovog posranog grada će iščileti brže nego što možeš da kažeš ne s mojom ženom.“ Arkadin reče: „Toni Kertis, Virna Lizi, Džordž S. Skot.“ Tarkanijan upitno izvi obrve. „Norman Panama.“ „Obožavam američke komedije“, reče Arkadin. „I ja.“ Kao da priznaje neprikladnost tog razgovora, Tarkanijan brže-bolje dodade: „Sve što imamo su ta sećanja, a onda čak ni njih kada nas se dočepaju Antonin i njegovi ljudi.“ Arkadinov um je grozničavo radio. Nalazio se usred još jedne krize, koja bi se mogla nazvati život-ili-smrt, ali za razliku od dvaju Moskovljanina, bio je na vlastitoj teritoriji. Mogao je da ih ostavi, razume se, i nada se u bekstvo. Ali šta onda, natrag u svoju jazbinu u podrumu? Zadrhtao je, znajući kako ne može da provede nijedan minut duže u prisilnom utamničenju. Ne, sviđalo mu se to ili ne, sudbina mu je sada bila vezana za ove ljude jer su oni bili njegova karta odavde, zato što će ga odvesti čak u Moskvu. „Dok sam dolazio ovamo video sam Joškarin automobil na pri-laznom putu kuće“, reče. „Da li je i dalje tamo?“ Tarkanijan klimnu glavom. „Povešću nju i decu. Pronađi njenu tašnicu, ključevi od kola bi trebalo da su unutra.“ „Shvati da ne idem odavde bez Oserova.“ Arkadin slegnu ramenima. „Taj seronja je samo tvoj problem. Ako želiš da ga povedeš, vodi ga, zato što ako mu se ponovo približim, kunem ti se da ću završiti ono što sam započeo.“ „To se neće dopasti Dmitriju Maslovu, obećavam ti.“ Arkadinu je bilo dosta ovih nametljivaca. Uneo se Tarkanijanu u lice. „Jebeš Maslova, trebalo bi da se brineš zbog Leva Antonina.“ „Taj kreten!“ „Imam vesti za tebe: kreten može da te ubije jednako efikasno kao i genije - a obično i mnogo brže, zato što kreteni nemaju savest.“ Pokazao je na Oserova. „Baš kao taj tvoj momak. Napadački pas ima više zdravoga razuma od njega.“ Tarkanijan se prodorno zagledao u Arkadina, kao da ga vidi prvi put. „Intrigiraš me, Leonide Daniloviču.“ „Samo prijatelji me zovu Leonid Danilovič“, reče Arkadin. „Koliko mogu da vidim, ti nemaš prijatelja.“ Tarkanijan je pošao u potragu za Joškarinom tašnicom i pronašao je na podu tik iza fotelje, gde je očigledno oborena sa stola. Otvorio ju je, zavukao ruku unutra i trenutak kasnije slavodobitno podigao ključeve od automobila u vazduh. „Možda će se, ako budemo imali sreće, to promeniti.“ O smrti gušenjem u vlastitom domu Mojra, naravno, nikada nije razmišljala. Oči su joj zasuzile a u glavi joj se zavrtelo od zadržavanja daha toliko dugo. Vrativši revolver u futrolu, prislonila je hoklicu uz stražnji zid ormana i popela se na nju kako bi mogla da dohvati tavanicu koja je, poput ostatka plakara, bila od kedrovog drveta. U ušima je već počelo da joj zuji usled nedostatka kiseonika, dok je naslepo opipavala ivice kvadrata u oplati od kedrovine, nevidljive odozdo. Odredivši središte kvadrata, udarila ga je obema pesnicama i otvorila vratašca ugrađena u plafon ormana. Izvukavši laptop, podigla se u uzani prostor u kojem je tokom letnjih meseci skladištila kabastu zimsku odeću. Puzeći preko golog poda od šperploče, vratila je vratašca na mesto a zatim se prevrnula na bok, požudno uvlačeći vazduh u pluća koja su joj gorela. Tiho je zaječala, pošto je znala da tu ne može dugo da ostane. Ugljen-monoksid će vrlo
brzo prodreti u uzani prostor iznad ugrađenog plakara. Neveliko skladište se otvaralo ka krovnoj konstrukciji nosećih drvenih greda, po kojima je sada veoma pažljivo počela da puzi. Budući da je ona lično sagradila ostavu iznad ormana, poznavala je svaki njen kvadratni centimetar kao svoj džep. Na oba kraja, kao što su nalagali građevinski propisi, nalazili su se trouglasti zabati za ventilaciju. Nije znala jesu li dovoljno veliki da se provuče kroz njih, ali je znala da mora probati. Udaljenost nije bila velika, ali dok se obilato znojila i srce joj bubnjalo kao ludo u grudima, činilo se kao da joj je potrebna čitava večnost da prevali pogibeljno prostranstvo izukrštanih nosećih greda do drugog kraja, gde je svetlucanje dnevne svetlosti obznanjivalo prisustvo ventilacionog trougla. Ta svetlost ju je privlačila poput moljca, rastući dok joj se približavala. Pa ipak, kad je stigla, steglo joj se oko srca, zato što trougao nije izgledao dovoljno veliki da bi se provukla kroz njega. Zavukla je nokte ispod donje ivice metalnog okvira i skinula ga. Prohladni noćni vazduh joj je pomilovao lice nalik dodiru ljubavnika, i nekoliko trenutaka je ležala nepomično, naprosto dišući. Pažljivo odloživši trougaoni metalni okvir u stranu, provukla je glavu kroz otvor. Sada je uvidela da se nalazi u stražnjein delu kuće, iznad uzane uličice u koju su Mojra i njene komšije iznosili kante za đubre da ih pokupi đubretarski kamion koji je jednom nedeljno tandrkao po kaldrmisanim ulicama, budeći stanovnike svakog četvrtka u zoru. Sjaj svetla sa verande susedne kuće je prodirao u unutrašnjost i obasjavao laptop koji je postavila na ivicu otvora. Tek tada je, zaprepašćena i užasnuta, videla da eksterni hard-disk laptopa nedostaje. Iznova i iznova je proveravala poput čoveka kad izgubi novčanik, zato što je takav gubitak predstavljao neizreciv šok. Onda je, zgađeno zabrundavši, odgurnula laptop u stranu. Sav taj trud, izlaganje opasnosti - sve to nizašta! Dlanovima se oslanjajući na fasadne opeke, počela je da se izvlači napolje, skupljajući ramena kako bi ih provukla kroz najširi deo trougla, što nije bilo nimalo lako - imala je jedva dovoljno prostora da se na jedvite jade progura napolje. Onda se uhvatila za dekorativnu kamenu konzolu kako bi se ispravila. Sada joj je ostalo još samo da provuče kukove, što je izgledalo kao da je teško moguće. Upravo se mučila sa ovim geometrijskim problemom, kad je ispod sebe začula zvuk. Bolno uvrnuvši vrat, videla je kako se stražnja vrata kuće otvaraju. Neko je izlazio napolje figura u crnom. Premda je čovek izgledao skraćeno zbog njenog nezgodnog pogleda odozgo, videla ga je dovoljno jasno. Stajao je nepomično na stražnjem stepeniku, gledajući unaokolo. Sada se ponovo posvetila svom zadatku, očajnički pokušavajući da se oslobodi. Opet se uhvatila za dekorativnu kamenu konzolu i udvostručila napor da provuče donji deo tela kroz otvor. Nažalost, nije uspela jer su joj se kukovi zaglavili. Sa zakašnjenjem je uvidela kako je trebalo da se izvije da bi imala najveću šansu za prolazak. Pokušala je da se odgurne unazad, da se oslobodi, ali se zaglavila. A dole, čovek u crnom je zapalio cigaretu. Sudeći po načinu na koji je gledao gore-dole niz ulicu, zaključila je da sigurno čeka da ga pokupi crni linkoln sedan. Dok je nastavljala da se batrga, videla je kako čovek vadi mobilni telefon. Svakog trenutka će ukucati broj telefona svojih saučesnika i, videći da mu se ne javljaju, otići će za svoj groš. S njim će otići njen hard-disk i svaka šansa za hakovanje u Perlisovu bežičnu mrežu. Čovek u crnom je prislonio telefon na uvo, a Mojra se snagom volje prisilila da se opusti i izdahne vazduh, kako bi joj telo omekšalo. Eto! Oslobodila se! Sada je uvrnula kukove i provukla se kroz ventilacioni otvor. Viseći nesigurno sa kamene konzole, čula je čovekov tihi glas koji se uzdizao nagore ka njoj, zajedno s dimom cigarete. Znajući da joj vreme brzo ističe, pustila se i, poletevši nadole, pala pravo na njega.
Dok je čovek padao na zemlju, njegov mobilni telefon je poleteo kroz vazduh i razbio se na kaldrmi nekoliko koraka dalje. Glava mu je s tupim treskom udarila o ulicu. Ugruvana i blago dezorijentisana od pada, otpuzala je preko leša čoveka u crnom i pronašla njegov mobilni telefon. Začuđeno se zagledala u aparat. Ako ona u ruci drži njegov telefon, šta li je onda ono što je poletelo kroz vazduh? Uskobeljavši se na noge, oteturala se do mesta na kaldrmi gde su, presijavajući se, ležale krhotine plastike i metala. Na jednom od malih četvrtastih komadića nalazila se debela crvena munja, simbol specijalno dizajniranog hardvera Crne reke. „Oh, gospode“, zaječala je. „Ne.“ Pala je na kolena i zagrabila krhotine, ostatke njenog hard-diska, koji je bio skršen, neupotrebljiv, bez mogućnosti popravke, potpuno upropašćen.
DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE Dok su Born i Trejsi u foajeu prve klase u Madridu čekali svoj let za Egipat, Born se izvinio i pošao prema muškom toaletu. Prošao je pored blistavih polica na kojima su stajale novine iz celog sveta, na različitim jezicima, ali sve sa manje-više istim bombastičnim naslovima: „Propast pregovora“, „Na ivici“ ili „Nestala poslednja diplomatska nada“, ali koji su bez izuzetka sadržavali reči „Iran“ i „rat.“ Kada se udaljio iz Trejsinog vidnog polja, izvadio je mobilni i pozvao Borisov broj. Niko se nije javio, nije se čak čulo ni da telefon zvoni, što je značilo da je bio isključen. Razmislio je nekoliko trenutaka a zatim, otišavši do prozora kako bi se udaljio od svih, prelistao telefonski adresar sve dok nije pronašao još jedan moskovski broj. „Šta, dođavola?“, dreknuo je srditi glas na drugom kaju veze. „Ivane, Ivane Volkine“, rekao je. „Ovde Džejson Born, Borisov prijatelj.“ „Znam čiji si prijatelj. Mator sam, a ne senilan. Osim toga, izazvao si dovoljno nevolja, kada si bio ovde pre tri meseca, da ostaviš neizbrisiv trag čak i u umu osobe koja boluje od Akhajmerove bolesti.“ „Pokušavam da stupim u kontakt s Borisom.“ „Šta je još novo?“, upitao je Volkin mrzovoljno. „Zašto ne pokušaš da pozoveš njega umesto što gnjaviš mene?“ „Ne bih te ni zvao da se Boris javio na telefon.“ „Ah, to znači da nemaš broj njegovog satelitskog telefona.“ Što je značilo, pomislio je Born, da se Boris vratio nazad u Afriku. „Hoćeš da kažeš da je ponovo u Timbuktuu?“ „U Timbuktuu?“, upita Volkin. „Odakle ti ideja da je Boris bio u Timbuktuu?“ „On mi je to rekao.“ „Hah! Ne, ne, ne. Ne u Timbuktuu. U Kartumu.“ Born se naslonio na staklo, rashlađeno žestokim klima-uređajem foajea. Osećao se kao da mu tlo klizi ispod stopala. Zašto su sve niti paukove mreže vodile u Kartum? „Šta Boris radi u Kartumu?“ „Nešto što ne želi da ti, njegov dobar prijatelj, saznaš.“ Volkin se grleno nasmejao. „Očigledno.“ „ Ali ti znaš.“ „Ja? Moj dragi Borne, ja sam se povukao iz sveta gruperovki. Ko ovde ima loše pamćenje, ti ili ja?“ Nešto u vezi s ovim razgovorom bilo je veoma pogrešno, a Born je sekund-dva kasnije shvatio šta je to. Volkin je svakako, s obzirom na svoje mnogobrojne kontakte, sigurno već čuo za njegovu „smrt.“ Pa ipak, u Rusovom glasu se nije čula ni trunka iznenađenja kada mu se predstavio, niti mu je postavio ikakva nezgodna pitanja. A to je značilo da je već znao kako je Born preživeo napad na Baliju, a to, opet, da Boris takođe zna. Isprobao je drugačiji pristup. „Poznaješ li čoveka po imenu Bogdan Mašin?“ „Mučitelj. Naravno da ga poznajem.“ „Mrtav je“, rekao je Born. „Niko neće plakati za njim, veruj mi.“ „Poslali su ga u Sevilju“, reče Born, „da me ubije.“ „Zar ti već nisi mrtav?“, upita ironično Volkin. „Znao si da nisam.“
„Meni je još uvek ostalo nekoliko sivih ćelija u glavi, što je više nego što može da se kaže za pokojnog i neožaljenog Bogdana Mašina.“ „Ko ti je kazao? Boris?“ „Boris? Dragi moj inomče, Boris se nedelju dana opijao kada je čuo vest - preko mene, mogu da dodam - da si mrtav. Sada, dabome, zna bolje.“ „Dakle, Boris nije čovek koji me je upucao.“ Eksplozija smeha na drugoj strani veze naterala je Borna da na trenutak odalji slušalicu od uveta. Pošto se Volkin smirio, kazao je: „Kakva apsurdna ideja! Vi Amerikanci! Kako ti je, za ime sveta, tako sumanuta pomisao pala na pamet?“ „Neko u Sevilji mi je pokazao fotografije Borisa u minhenskoj pivnici sa američkim sekreterom odbrane.“ „Zaista? Na kojoj planeti bi se to dogodilo?“ „Znam da zvuči sumanuto, ali sam čuo snimak razgovora između njih dvojice. Sekretar Halidej je naredio da me ubiju, a Boris je pristao.“ „Boris je tvoj prijatelj.“ Volkinov ton je postao smrtno ozbiljan. „On je Rus; mi ne stičemo lako nove prijatelje, a nikada ih ne izdajemo.“ „Bila je to pogodba“, Born je bio uporan. „Boris je kazao kako zauzvrat želi smrt Abdula Hourija, starešine Istočnog bratstva.“ „Istina je da je Abdula Houri nedavno ubijen, ali uveravam te da Boris nije imao nikakav razlog da želi njegovu smrt.“ „Jesi li siguran?“ „Boris je radio u službi za borbu protiv narkotika, da? Znaš to ili si, barem, toliko naslućivao. Ti si pametnjaković, ha! Istočno bratstvo je finansiralo teroriste Crne legije novcem dobijenim od krijumčarenja droge iz Kolumbije, preko Meksika, u Minhen. Boris je imao krticu u kartelu koji mu je odao informacije o drugom kraju krijumčarskog lanca, kolumbijskom narkobosu po imenu Gustavo Moreno, koji je živeo u ogromnoj hacijendi izvan Sijudad Meksika. Boris je napao hacijendu sa elitnim timom operativaca FSB-2 i razbucao Morenov kartel. Međutim, zaista velika nagrada - Morenov laptop sa detaljima o svakom delu krijumčarskog kanala - izmakla mu je. Šta se desilo s tim računarom? Boris je potrošio dva dana pretražujući svaki kvadratni centimetar imanja, ali bez ikakvog uspeha, zato što je Moreno pre smrti insistirao na tome da se laptop nalazi u hacijendi. Nije bio, ali Boris ne bi bio Boris da nije nanjušio neobičan miris.“ „Koji ga je naposletku odveo u Kartum.“ Volkin je namerno ignorisao Bornov komentar. Možda je mislio kako je odgovor sasvim očigledan. Umesto toga je rekao: „Znaš li datum kada se odigrao taj tobožnji sastanak između Borisa i američkog sekretara odbrane?“ „Datum je bio na fotografijama“, odgovorio je Born. Kada ga je saopštio Volkinu, Rus je izražajno rekao: „Boris je bio ovde sa mnom tri dana, uključujući i taj datum. Ne znam ko je sedeo u toj minhenskoj pivnici sa američkim sekretarom odbrane, Borne, ali sigurno, kao što je Rusija korumpirana, to nije bio naš zajednički prijatelj Boris Karpov.“ „Ko je, onda?“ „Kameleon, sigurno. Poznaješ li nekog takvog, Borne?“ „Osim sebe, da, poznajem. Ali, za razliku od mene, on je mrtav.“ „Deluješ prilično samouvereno.“ „Video sam ga kako pada sa ogromne visine u vodu nedaleko od pristaništa Los Anđelesa.“
„To nije isto što i smrt. Tako mi gospoda, makar bi ti, od svih ljudi, trebalo da to znaš.“ Ledeni žmarci prođoše niz Bornovu kičmu. „Koliko si života dosad imao, Borne? Boris mi kaže, mnogo. Mislim da je isto sa Leonidom Danilovičem Arkadinom.“ „Hoćeš li da kažeš kako se Arkadin nije udavio? Da je ipak preživeo?“ „Crna mačka poput Arkadina ima devet života, prijatelju moj, a možda i više.“ Znači, Arkadin je pokušao da ga ubije na Baliju. Mada je čitava slika najednom postala kudikamo jasnija, i dalje nešto nije bilo kako treba, još nešto je nedostajalo. „Jesi li siguran u sve to, Volkine?“ „Arkadin je sada novi šef Istočnog bratstva, šta kažeš na to za sigurnost?“ „Dobro, ali zašto bi Arkadin unajmio Mučitelja kada se čini da toliko očajnički želi da me ubije vlastitim rukama?“ „Uopšte ga ne bi unajmio“, odgovorio je Volkin. „Mučitelj je odveć nepouzdan, pogotovo protiv protivnika kao što si ti.“ „Onda, ko ga je unajmio?“ „To je, Borne, pitanje na koje čak ni ja ne mogu da odgovorim.“ Nakon što je odlučio da lično izađe na teren kako bi ušao u trag nestalim policajcima, Piter Marks je čekao ispred niza liftova koji će ga odvesti u prizemlje kada su se vrata jednog od njih otvorila. Jeđina osoba u liftu je bio zagonetni Frederik Vilard, koji je sve do pre tri meseca bio krtica Matorog u sigurnoj kući Agencije za nacionalnu bezbednost u Virdžiniji. Stariji čovek beše, kao i obično, doteran, otmen, potpuno rezervisan. Nosio je besprekorno trodelno odelo sive boje, sa crnim prugama preko uštirkane bele košulje i konzervativne kravate. „Zdravo, Vilarde“, kazao je Marks dok je ulazio u lift. „Mislio sam da si na odsustvu.“ „Vratio sam se pre nekoliko dana.“ Sa Marksove tačke gledišta, Vilard je bio izuzetno obdaren da igra ulogu poslužitelja u sigurnoj kući, zato što je odisao staromodnim profesorskim šmekom, plesnivim i prilično dosadnim. Nije bilo teško uvideti kako se stapao sa drvenarijom. Nevidljivost mu je umnogome olakšavala prisluškivanje poverljivih razgovora. Vrata se zatvoriše, a lift poče da se spušta. „Pretpostavljam da ti je bilo teško da se vratiš u uobičajenu svakodnevicu“, kazao je Marks, više iz učtivosti prema starijem čoveku nego iz stvarnog zanimanja. „Da budem iskren, osečam se kao da nikad nisam ni odlazio odavde.“ Vilard je bacio pogled na Marksa s grimasom na licu, kao da je upravo izašao iz ordinacije hirurga, a bol je toliko veliki da ne može da ga sakrije. „Kako je prošao tvoj intervju s predsednikom?“ Iznenađen što Vilard uopšte zna za to, Marks odgovori: „Dovoljno dobro, pretpostavljam.“ „Ne da je to bitno, ionako nećeš dobiti taj položaj.“ „Razume se. Dik Sims je logičan predvodnik u trci za fotelju direktora CO.“ „Sims je takođe ispao iz igre.“ Marksovo prihvatanje se pretvorilo u zabezeknutost. „Otkud ti to znaš?“ „Zato što znam ko je dobio položaj a, prokleti bili svi odreda, to nije niko iz CO.“ „ Ali to nema nikakvog smisla.“ „Naprotiv, to ima savršenog smisla“, reče Vilard, „ako se kojim slučajem zoveš Bad Halidej.“ Marks se okrenuo ka starijem čoveku. „Šta se dogodilo, Vilarde? Hajde, čoveče, ispljuni
već jednom!“ „Halidej je iskoristio iznenadnu smrt Veronike Hart u svoju korist. Predložio je vlastitog čoveka, M. Erola Dancigera, a predsednik je nakon sastanka sa Dancigerom odobrio njegov izbor.“ „Danciger, zamenik direktora SIGINT-a Agencije za nacionalnu bezbednost?“ „Baš taj.“ „Ali on ne zna ništa o Centralnoj obaveštajnoj!“ uzviknuo je Marks. „Verujem“ rekao je Vilard donekle ogorčeno, „da upravo u tome i jeste štos.“ Vrata lifta se otvoriše, a dva muškarca stupiše u predvorje od mermera i stakla, hladno onoliko koliko je bilo prostrano. „Pod trenutnim okolnostima, mislim da bi trebalo da razgovaramo“, rekao je Vilard. „Ali ne ovde.“ „Sigurno ne.“ Marks se spremao da predloži da se sastanu kasnije u toku dana, ali se onda predomislio. Ima li bolje osobe od ovog tajanstvenog veterana sa hiljadu i jednim izvorom informacija, koji je poznavao sve obaveštajne tajne Aleksa Konklina, da mu pomogne u pronalaženju nestalih policajaca? „Pošao sam na terensku istragu. Hoćeš li da mi se pridružiš?“ Osmeh je izborao Vilardovo lice. „Auh, to će biti baš kao što sam oduvek sanjao!“ Kada je Arkadin prišao Joškar, ona ga pljunu, a zatim okrenu glavu u stranu. Njenih četvoro dece - tri devojčice i mrtvi sin - bili su sklupčani oko nje kao morska pena koja okružuje bazaltnu stenu koja se uzdiže iz mora. Devojčice su se podigle kad im je prišao kao da će zaštititi majku od napada ili neželjenog nametanja. Otkinuvši komad rukava košulje, nagnuo se i obrisao joj krv s lica. Tek kad joj je dodirnuo vrh brade da bi joj okrenuo lice natrag prema sebi, ugledao je modrice na njenom licu i masnice na vratu. Gnev prema Oserovu se ponovo rasplamsao u njemu, ali je onda primetio da modrice i masnice nisu skorašnjeg datuma - bio je uveren da su napravljene u poslednjih nekoliko dana. Ako ih Oserov nije naneo onda je, po svemu sudeći, to učinio njen muž, Lev Antonin. Pogledi im se na trenutak susretoše, a Arkadin u njima ugleda sumorni odraz spavaće sobe na spratu, ispunjene kako njenim intimnim mirisom tako i čemernom usamljenošću. „Joškar“, obrati joj se, „znaš li ko sam ja?“ „Moj sin“, kaza ona, privijajući mrtvo dete na grudi. „Moj sin.“ „Odvešćemo te odavde, Joškar, tebe i tvoju decu. Više ne moraš da se plašiš Leva Antonina.“ Zablenula se u njega, zbunjena kao da joj je rekao da će joj vratiti njenu mladost. Prenulo ju je plakanje najmlađe devojčice. Pogledala je u Tarkanijana, koji je, s njenim ključevima automobila u jednoj ruci, prebacio Oserova preko ramena. „On ide s nama? Čovek koji je ubio mog Jašu?“ Arkadin je oćutao, zato što je odgovor bio dovoljno jasan. Kada se okrenula prema njemu, svetlost joj je utrnula u očima. „Onda i moj Jaša ide s nama, takođe.“ Tarkanijan je, pognut poput rudara, već nosio svoje teško breme prema vratima. „Leonide Daniloviču, hajdemo. Mrtvi nemaju šta da traže među živima.“ No, kada je Arkadin uhvatio Joškar za ruku, ona ju je istrgla. „Šta je s tim đubretom? Onoga trenutka kad je ubio mog Jašu i on je umro, takođe.“ Brekćući, Tarkanijan je otvorio vrata. „Nemamo vremena za pregovaranje“, grubo je rekao.
„Slažem se.“ Arkadin je uzeo Jašu u naručje. „Dečak ide s nama.“ Rekao je to takvim tonom da mu je Tarkanijan uputio jedan od svojih prodornih pogleda. Moskovljanin je potom slegnuo ramenima. „Ona je tvoja odgovornost, prijatelju moj. Svi oni su sada tvoja odgovornost.“ Otišli su do automobila, dok je Joškar vodila svoje tri zbunjene kćerke koje su drhtale. Tarkanijan je stavio Oserova u prtljažnik i zavezao poklopac za branik komadom užeta koje je pronašao u kuhinjskoj fioci kako bi njegov sadrug imao svežeg vazduha. Zatim je otvorio dvoja vrata i zaobišao kola pa seo na vozačko sedište. „Želim da držim svoga sina“, kazala je Joškar dok je pomagala kćerkama da sednu na zadnje sedište automobila. „Bolje da ga ja držim napred“, rekao joj je Arkadin. „Devojčicama je potrebna sva tvoja pažnja.“ Kada je oklevala i sklonila kosu sa sinovljevog čela, rekao je: „Dobro ću se brinuti o njemu, Joškar. Ne sekiraj se. Jaša će biti ovde sa mnom.“ Seo je na suvozačevo sedište i, držeći dečakovo telo u jednoj ruci, zatvorio vrata. Zapazio je da je rezervoar skoro sasvim pun. Tarkanijan je ubacio ključ u kontakt-bravu, uključio motor i ubacio menjač u brzinu. „Sklanjaj to od mene“, reče Tarkanijan kada su skrenuli pri velikoj brzini, a Jašina glava mu se očešala o ruku. „Pokaži malo jebenog poštovanja“, obrecnu se Arkadin. „Dečak ne može da te povredi.“ „Podilkanio si kao tyolka u teranju“, uzvrati mu Tarkanijan. „Ko je zaključao svoga prijatelja u prtljažnik, ti ili ja?“ Tarkanijan je zatrubio kamionu koji se truckao kolovozom ispred njih. Uleteo je u drugu saobraćajnu traku kako bi pretekao ogromno vozilo, ignorišući besno trubljenje dok su mu se automobili koji su nailazili iz suprotnog pravca sklanjali s puta. Kada su se ponovo našli na desnoj traci, Tarkanijan je bacio pogled na Arkadina. „Taj klinac ti je prirastao za srce.“ Arkadin nije odgovorio. Iako je zurio napred, pogled mu je bio usredsređen ka unutra. Zapravo je bio veoma svestan Jašine težine, a još više njegovog prisustva, koje ga je vratilo u detinjstvo. Kada bi pogledao nadole u dečakovo lice, osećao se kao da posmatra samoga sebe, noseći vlastitu smrt sa sobom poput poznatog sadruga. Nije se plašio ovog dečaka kao Tarkanijan. Naprotiv, delovalo mu je važno da drži Jašu, kao da može da zaštiti šta god je ostalo od ljudskog bića, naročito tako mladog i nevinog, posle smrti. Zašto se tako osećao? A zatim ga je mrmljanje sa zadnjeg sedišta nateralo da se nagne u stranu kako bi pogledao odraz u retrovizoru. Video je Joškar i njene tri male kćerke okupljene oko nje, njene ruke koje ih grle, štiteći ih od daljnjeg bola, straha i poniženja. Pričala im je priču ispunjenu lepim vilama, lisicama koje govore i mudrim vilenjacima. Ljubav i posvećenost u njenom glasu su zvučali kao tuđinska komunikacija iz daleke, neistražene galaksije. Najedanput ga je preplavio talas duboke tuge, tako da je pognuo glavu iznad Jašinih tankih plavih očnih kapaka, kao u molitvi. U tom trenutku, dečakova smrt i deo Arkadinovog detinjstva, koji mu je majka istrgla iz grudi, spojili su se i postali jedna neodvojiva celina, kako u njegovom grozničavom umu tako i u ranjenoj duši. Hamfri Bamber je nervozno čekao Mojru kada se vratila u La-montijerovu kuću. „Pa, kako je prošlo?“, upitao je dokju je uvodio u dnevnu sobu. „Gde je laptop?“ Kada mu je pružila uništeni hard-disk, okrenuo ga je u rukama. „Mora da se šališ.“
„Kamo lepe sreće“, rekla je umorno Mojra. Malaksalo se skljokala u fotelju, a Bamber je otišao da joj donese piće. Vrativši se, seo je preko puta nje. Lice mu je izgledalo ispijeno i iznureno, što su bili prvi znaci neprestane nervoze. „Ovaj disk je potpuno beskoristan“, rekao je, „shvataš li to?“ Klimnula je glavom i otpila. „Baš kao i mobilni telefon koji sam uzela od tipa koji je iščupao hard-disk iz mog laptopa. Bio je to rezač.“ „Šta je to?“ „Mobilni telefon za jednokratnu upotrebu koji se može kupiti u praktično svakoj trafici ili pak u prodavnici mešovite robe. Ima odranije uplaćene minute za razgovor. Kriminalci ih svakodnevno upotrebljavaju i bacaju; na taj način njihovi razgovori ne mogu da se prisluškuju, a njihovom položaju ne može da se uđe u trag.“ Mahnula je rukom, odbacujući sopstvene reči. „Ne da je to sada bitno. Kada je reč o hakovanju Perlisovog računara, u suštini smo sjebani.“ „Ne nužno.“ Bamber se nagnuo napred. „Isprva, pošto si otišla, mislio sam da ću sići s uma. U misli su mi se neprestano vraćale slike kako me izvlačiš iz bjuika, prizor Hartove za volanom, a onda i kako je čitav automobil otišao dođavola.“ Oči mu kliznuše u stranu. „Stomak mi se pobunio. Možda to i nije bilo toliko loše zato što mi je, dok sam se umivao, na pamet pala jedna ideja.“ Mojra je stavila praznu čašu pored uništenog hard-diska. „Kakva ideja?“ „U redu, palo mi je na pamet to da je, svaki put kad sam isporučivao novu verziju Bardema, Noa zahtevao da je kopiram pravo na njegov laptop.“ „Iz bezbednosnih razloga, sigurna sam. Pa šta s tim?“ „Pa, da bi se program ispravno instalirao, mora da zatvori sve ostale programe.“ Mojra je zavrtela glavom. „I dalje ne razumem.“ Bamber je nekoliko trenutaka dobovao prstima po stolu dok je smišljao prikladan primer da joj objasni. „U redu, znaš kako kad instaliraš neke programe, instalacioni program ti traži da isključiš sve ostale, uključujući i antivirusni softver?“ Kada je klimnula glavom, Bamber je nastavio da govori. „To je zato da bi se osiguralo njihovo pravilno učitavanje. Isto je s Bardemom, samo podignuto na n-ti stepen. Program je toliko složen i osetljiv da mu je potrebno potpuno čisto polje kako bi se pravilno instalirao. Stoga, evo šta mi je palo na pamet: mogao bih da stupim u kontakt sa Perlisom i kažem mu kako sam pronašao grešku u verziji Bardema koju trenutno koristi i da moram da je ažuriram. Nova verzija se obično instalira preko stare, ali uz malo posla mislim da mogu da prekopiram njegovu verziju programa dok mu istovremeno instaliram novu.“ Mojra se, najedanput uzbuđena, uspravila u fotelji. „Onda bismo imali podatke u njegovoj verziji, uključujući i scenarije koje je isprobavao. Znaćemo tačno šta planira, i gde!“ Skočila je i poljubila Bambera u obraz. „To je genijalno!“ „Takođe, mogao bih da ubacim trojanca u novu verziju Bardema koji bi nam omogućio da pratimo šta unosi u stvarnom vremenu.“ Znala je koliko je Noa pametan - i paranoičan. „Može li da otkrije trojanca?“ „Sve je moguće“, rekao je Bamber, „ali vrlo malo verovatno.“ „Onda, hajde da ne budemo previše fini.“ Uputio joj je blago posramljeni klimoglav. „U svakom slučaju, sve su to kule u vazduhu“, rekao je. „Moram da stignem do svoje kancelarije i nekako pronađem način da ubedim Nou da je sa mnom sve u redu.“ Mojrin um je već tkao moguće scenarije. „Ne brini za to. Ti se koncentriši na praktične osnove dvostranog transfera. Ja ću se pobrinuti za Nou.“
Nakon što je u Internešenal herald tribjunu, koji je uzeo u foajeu aerodroma u Madridu, pročitao sve što je mogao o munjevito eskalirajućoj situaciji u Iranu, Born je čitav let do Kartuma presedeo zadubljen u misli. Jednom-dvaput je postao svestan da Trejsi pokušava da započne razgovor, ali nije mario da joj odgovori. Pitao se zbog čega mu nije pala na pamet mogućnost da je Arkadin preživeo pad u more; na kraju krajeva, isto to se dogodilo njemu nadomak Marselja, kada ga je posada ribarskog brodića izvukla polumrtvog iz vode. Izlečio ga je lokalni lekar, okoreli pijanac kao i doktor Firt, samo da bi naposletku otkrio kako je trauma koju je preživeo izazvala amneziju. Njegova sećanja na pređašnji život bila su izbrisana. S vremena na vreme, nešto poznato bi mu aktiviralo krhotine sećanja, ali kada bi one isplivale na površinu, najčešće su dolazile u nepotpunim i nepovezanim nasrtajima. Otada se mučio da otkrije ko je, i mada je u međuvremenu prošlo mnogo godina, činilo se kao da nije ništa bliži istini - identiteti Džejsona Borna i, do određene granice Dejvida Veba, bili su jedino čega je mogao da se seti. Činilo mu se kao da se put koji će ga odvesti do njega samog, kroz njegova sećanja proteže na Bali. Ali najpre, morao je da razmotri stvar sa Leonidom Arkadinom. Činjenica da Arkadin želi njegovu smrt, bila je izvan svake sumnje, ali je takođe slutio da je ovde posredi nešto više od puke osvete. Premda je naučio da ništa nije jednostavno u vezi sa Arkadinom, u ovoj paukovoj mreži u kojoj se obreo, postojao je nekakav sveobuhvatniji plan koji je prevazilazio čak i Arkadina, a koji je bio samo jedna od niti koje su ga vodile u Kartum. Pitanje da li je don Erera bio u savezu sa Arkadinom ili ne - a činilo se izvesno da je Arkadin poslao fotografije i audio-snimak koji su „inkriminisali“ Borisa - trenutno nije bilo od značaja. Pošto je sada znao da Arkadin stoji iza pokušaja njegovog ubistva, morao je pretpostaviti da mu je na adresi Gamhurijabroj 779 postavljena klopka. Da li je zamka isključivo Arkadinovih ruku delo, ili uključuje i trgovca oružjem Nikolaja Jevsena i Nou Perlisa, još uvek nije znao. Međutim, bilo je zanimljivo spekulisati kakvog je posla Noa Perlis imao sa Jevsenom. Da li je u pitanju bilo nešto lično ili pak za račun Crne reke? Bilo kako bilo, ta dvojica su tvorila zlokoban tim o kome je morao da sazna nešto više. A koja je Trejsina uloga u svemu ovome? Došla je u posed fantastične Gojine slike tek pošto je elektronskim putem prebacila zahtevanu svotu novca na bankovni račun don Erere, a on je naredio svom bankaru da deponuje novčana sredstva na drugi račun, čiji joj broj nije bio poznat. Na taj način, rekao je s lukavim osmehom, bio je siguran da je novac zaista prebačen i da će ostati njegov. Godine provedene na naftnim bušotinama Kolumbijca su pretvorile u prepredenu matoru lisicu koja je mislila na svaki detalj i imala spreman plan za svaku nepredviđenu situaciju. Bornu je bilo ironično to što gaji određenu naklonost prema Ereri, iako su Kolumbijac i Arkadin, na neki način, očito bili saveznici. Nadao se da će jednoga dana ponovo naleteti na Ereru, ali je u međuvremenu morao da se postara za Arkadina i Nou Perlisa. Umiruće sunce, crveno poput vatrene lopte, jednolično i tromo se spuštalo ka zemlji kad su Soraja i Amun Čaltum stigli do vojnog aerodroma Hizis. Čaltum je pokazao akreditive stražarima, koji su ga uputili ka malenom parkiralištu. Nakon što su prošli kroz još jedan kontrolni punkt, išli su preko tarmakadama prema avionu za koji je Čaltum naredio da ih čeka punog rezervoara i spreman da uzleti, kad je Soraja ugledala dvoje ljudi koji su se iz suprotnog pravca kretali prema mlaznjaku transportne kompanije ErAfrika. Žena je bila žgoljava, plavokosa i veoma privlačna. Nalazila se bliže Soraji tako da je, na trenutak, njen muški saputnik bio zaklonjen sa vidika. Onda su se vektori promenili kada su se približili jedni drugima. Soraja je na tren ugledala muškarčevo lice i, zgranuta, osetila kako joj kolena klecaju.
Čaltum je istog časa primetio njeno zastajkivanje i okrenuo se prema njoj. „Šta je bilo, azizti?“ upitao je. „Prebledela si kao kreč.“ „Ništa.“ Duboko i sporo je udahnula pokušavajući da se smiri. Ali otkako ju je novi direktor CO pozvao telefonom i ukratko joj naredio da se smesta vrati natrag u Vašington, ne pruživši joj priliku da mu objasni situaciju, sada ništa nije moglo da je smiri. Potom je ugledala Džejsona Borna kako hoda po tarmakadamu vojnog aerodroma izvan Kaira. Isprva je pomislila: To ne može biti on. Mora da je u pitanju neko drugi. No, dok joj se približavao, a crte lica mu postajale detaljnije i jasnije, shvatila je da je to bez ikakve sumnje on. Bože blagi, pomislila je. Šta se događa? Kako je moguće da je Džejson živ? Morala je da se ugrize za jezik da ne vikne njegovo ime, da se suzdrži da ne potrči i zagrli ga. Nije kontaktirao s njom, stoga mora da postoji razlog - prokleto dobar razlog, sumnjala je zbog čega nije želeo da ona zna kako je još uvek živ. Napeto je pričao sa saputnicom i još je nije ugledao - ili ako jeste, pretvarao se da nije. S druge strane, morala je da pronađe način da mu dostavi broj svog satelitskog telefona. Ali kako da to učini a da ni Amun, ni Džejsonova saputnica ne primete? „Tvoja ćutljivost je mučna“, kazala je Trejsi. „Toliko je loše?“, Born je nije pogledao već je zurio pravo napred u crveno-beli trup mlaznjaka transportne kompanije ErAfrika, koji je poput velike i opasne mačke čekao tik pored početka glavne piste vojnog aerodroma. Primetio je Soraju istog trenutka kada su ona i visoki, dugonogi Egipćanin prošli kroz kontrolni punkt i stupili na tarmakadam, i pokušao je da je ignoriše, jer je poslednje što je u tom času želeo bilo da ga vidi neko iz Centralne obaveštajne, pa makar to bila i Soraja. „Već satima nisi rekao ni reč.“ Trejsi je zvučala istinski povređeno. „Osećam se kao da si podigao stakleni zid oko sebe.“ „Pokušavao sam da smislim najbolji način kako da te zaštitim kad stignemo u Kartum.“ „Od čega da me zaštitiš?“ „Ne od čega, već od koga“, rekao je. „Don Erera je lagao u vezi s fotografijama i audio-snimkom, stoga, ko zna šta je sve još slagao?“ „Šta god da radiš, to nema nikakve veze sa mnom“, reče Trejsi. „Držaću se što dalje mogu od tvog posla zato što, da budem potpuno iskrena, nasmrt se plašim.“ Born je klimnuo glavom. „Razumem.“ Nosila je pažljivo upakovanu Gojinu sliku bezbedno ušuškanu ispod pazuha. „Teži deo mog posla je završen. Ostalo mi je još samo da isporučim Goju, uzmem ostatak honorara, i odletim natrag kući.“ Trejsi je upravo u tom momentu podigla pogled i kazala: „Ta žena egzotičnog izgleda ne prestaje da zuri u tebe. Poznaješ li je?“
DVADESET PETO POGLAVLJE Sada više nema pomoći, pomislio je Born, budući da je Trejsi primetila Sorajin pogled. Soraja i Egipćanin su bili udaljeni svega nekoliko koraka, pa im je prišao. „Zdravo, sestrice“, rekao je i srdačno je poljubio u oba obraza. Onda se, pre nego što je Soraja imala vremena da mu odgovori, okrenuo ka njenom saputniku i ispružio ruku. „Adam Stoun. Ja sam Sorajin polubrat.“ Egipćanin je nakratko prihvatio pruženu ruku. „Amun Čaltum.“ Međutim, obrve mu se upitno izviše nagore. „Nisam znao da Soraja ima brata.“ Born se opušteno nasmejao. „Bojim se da sam ja crna ovca porodice. Niko u familiji ne voli da priča o meni.“ Trejsi im je dotad već prišla, te ih je predstavio jedne drugima. Prihvativši njegovu igru, Soraja je kazala: „Mislim da bi trebalo da znaš da mama ima zdravstvenih problema.“ „Izvinite nas na trenutak“, Born je rekao Amunu i Trejsi. Kada su se udaljili dovoljno da niko ne može da ih čuje, Soraja mu kaza: „Džejsone, šta kog đavola?“ Još uvek ga je posmatrala kao da ne može da veruje rođenim očima. „Duga priča“, kazao je, „a sada nemamo vremena.“ Odveo je Soraju još nekoliko koraka dalje od Amuna i Trejsi. „Arkadin je živ. Zamalo mu je pošlo za rukom da me ubije na Baliju.“ „Nije nikakvo čudo što ne želiš da iko zna da si još živ.“ Born je bacio pogled ka Čaltumu. „Šta radiš ovde s tim Egipčaninom?“ „ Amun je šef egipatske obaveštajne službe. Pokušavamo da otkrijemo ko je zaista oborio američki putnički mlaznjak.“ „Mislio sam da su Iranci...“ „Naš forenzički tim je zaključio da je avion srušio iranski projektil kovsar 3“, rekla je, „ali sada, čini se kao da su ga četvorica američkih vojnika možda unela u Egipat preko Sudana, što je nepojmljivo. Zato smo krenuli u Kartum.“ Born je mogao da oseti kako niti paukove mreže dolaze u iznenadnu žižu, a onda se nagnuo prema Soraji pa tiho i užurbano kazao: „Slušaj me pažljivo. Šta god da Arkadin smera, to uključuje učešće Nikolaja Jevsena i Crne reke. Pitao sam se šta bi moglo da ih spoji. Možda ljudi koje tražiš nisu zaista američki vojnici, već operativci Crne reke.“ Usmerio je njenu pažnju na crveno-beli mlaznjak prema kom su se Trejsi i on zaputili. „Priča se da Jevsen poseduje transportnu kompaniju Er Afrika, što ima smisla - potreban mu je način da svojim klijentima transportuje pošiljke ilegalnog oružja.“ Dok je Soraja proučavala avion, nastavio je: „Ako si u pravu u vezi sa američkim vojnicima, šta misliš kako su onda mogli da nabave iranski projektil kovsar3 - od samih Iranaca?“ Odmahnuo je glavom. „Jevsen je verovatno jedini trgovac oružjem na svetu sa dovoljno veza i moći da nabavi jedan.“ „Ali, zašto bi Crna reka...?“ „Crna reka je tu samo da obavi fizikaliju“, kazao je Born. „Osoba koja ih je unajmila vuče sve konce. Pročitala si naslove u novinama. Mislim da neko visoko u vladi Sjedinjenih Država priželjkuje rat sa Iranom. Znaćeš bolje od mene ko bi to mogao da bude.“ „Bad Halidej“, kazala je Soraja. „Sekretar odbrane.“ „Halidej je čovek koji je naredio da me ubiju.“ Soraja se na tren zgranuto zabuljila u njega. „Sve to je trenutno čista spekulacija, dakle, ništa što mogu da iskoristim. Potreban mi je čvrst dokaz tih veza, stoga ćemo morati da ostanemo
u kontaktu“, kazala je konačno i dala mu broj svog satelitskog telefona. Born je klimnuo pa joj rekao svoj broj, i taman kad je hteo da se okrene i pođe ona reče: „Ima još nešto. Direktorka CO Veronika Hart je ubijena prilikom eksplozije bombe u automobilu. M. Erol Danciger je novi direktor Centralne obaveštajne i već me je opozvao s terena.“ „Naređenje o koje si se očevidno oglušila. Dobro za tebe.“ Soraja je napravila grimasu. „Bog sveti zna u kakve će me to probleme uvaliti.“ Uzela ga je za ruku. „Džejsone, slušaj, ovo je najteži deo. Mojra je iz nekog razloga bila zajedno sa Hartovom kad je bomba eksplodirala. Znam da je preživela eksploziju, zato što se odmah posle nesreće prijavila i odjavila iz urgentnog centra. Ali sada kao da je propala u zemlju.“ Stisnula mu je šaku. „Pomislila sam da bi želeo da to znaš.“ Poljubila ga je kao što je on nekoliko trenutaka ranije poljubio nju. Dok je hodala natrag prema Egipćaninu, koji je očito postajao nestrpljiv zbog neplaniranog zadržavanja, Born se osetio kao da je napustio vlastito telo. Činilo mu se kao da iz ptičje perspektive posmatra troje ljudi na tarmakadamu. Video je kako Soraja govori nešto Čaltumu, te kako Egipćanin klima glavom, zatim kako oboje kreću prema maloin vojnom mlaznjaku. Video je kako Trejsi zuri za njima sa izrazom znatiželje i začuđenosti na licu; video je sebe kako stoji malo dalje po strani, nepomičan kao insekt zarobljen u komadu ćilibara. Gledao je sve to bez ikakvih osećanja ili svesti o posledicama, preplavljen slikama Mojre na Baliju sa suncem u očima, koje ih je činilo bleštavim, treperavim, fosforescentnim i nezaboravnim. Bilo je to kao da je u svom sećanju morao da je zaštiti, ili barem sačuva od opasnosti spoljašnjeg sveta. Bio je to apsurdan poriv ali, rekao je sebi, razumljivo ljudski. Gde je ona? Da li je teško ozleđena? A iznad svega se nadvijalo zastrašujuće pitanje: da li je bomba koja je ubila Hartovu u stvari bila namenjena Mojri? Pojačavši njegovu zabrinutost, kada ju je pozvao, broj joj je bio nedostupan, što je značilo da je promenila telefone. Beše tako duboko utonuo u misli, da mu je trebalo nekoliko trenutaka da shvati kako mu se Trejsi obraća. Stajala je ispred njega, a lice joj je bilo maska zabrinutosti. „ Adame, šta se dešava? Da li ti je sestra saopštila loše vesti?“ „Šta?“ Uskovitlana osećanja, oslobođena stega stroge kontrole, činila su ga blago rastrojenim. „Da, kazala mi je da nam je majka juče neočekivano preminula.“ „Oh, tako mi je žao. Mogu li nekako da ti pomognem?“ Bornova usta su se nasmešila, iako je on ostao negde daleko. „To je veoma ljubazno od tebe, ali ne možeš. Sada više niko ne može ništa da učini.“ M. Erol Danciger je imao dušu stegnutu poput pesnice. Još od puberteta, postavio je sebi zadatak da sazna što više o muslimanima. Proučavao je istoriju Persije i Arabijskog poluostrva, tečno je govorio arapski jezik i farsi, napamet je znao čitave delove Kurana, baš kao i sijaset muslimanskih molitvi. Apsorbovao je suštinske razlike između sunita i šiita, a sa jednakim žarom je prezirao i jedne i druge. Svoje poznavanje Bliskog istoka već godinama je koristio protiv onih koji su želeli da naškode njegovoj državi. Dancigerova žestoka - a neki ljudi su verovali i opsesivna - antipatija prerna muslimanima svih veroispovesti, vrlo je moguće da vuče poreklo iz njegovih srednjoškolskih godina provedenih na jugu Sjedinjenih Država, kada se po školskom dvorištu pronela glasina da mladi Erol u sebi iina sirijske krvi, što ga je učinilo predmetom beskrajnih poruga i ismevanja. Konačno je bio, neizbežno i sistematično, izolovan a zatim i izopšten iz društvenog života. To što je glasina bila tačna - naime, Dancigerov deda sa očeve strane bio je poreklom Sirijac - upotpunilo je njegovu nesreću. Zakopao je svoje stegnuto srce tačno u 8.00 časova ujutru kad je zvanično preuzeo
kontrolu nad Centralnom obaveštajnom agencijom. I dalje je morao da se pojavi na Kapitol hilu, gde će mu zakonodavci postavljati apsurdna i nevažna pitanja, pokušavajući da impresioniraju birače. No, Halidej ga je uverio da taj cirkus predstavlja puku formalnost. Sekretar odbrane je obezbedio dovoljan broj glasova u Kongresu da progura Dancigerovo naimenovanje bez ikakve borbe, pa čak i bez mnogo rasprave. Danciger je tačno u 8.05 sazvao sastanak visokih zvaničnika CO u najvećoj sali za konferencije, izduženoj ovalnoj prostoriji bez prozora, zato što je staklo izvrstan nosilac zvučnih talasa, pa bi stručnjak sa dvogledom usredsređen na prostoriju mogao da čita sa usana učesnika. Bio je prilično jasan u pogledu osoba koje će prisustvovati sastanku: čelnici sedam direktorata, njihovi podređeni, i šefovi raznih odeljenja pod okriljem direktorata. Prostranu sobu su osvetljavala indirektna svetla skrivena u donjim površinama lukova ugrađenim u tavanicu. Specijalno dizajnirani i napravljeni tepisi bili su toliko debeli da su upijali maltene svaki zvuk, tako da su prisutni bili prisiljeni da usredsrede punu pažnju na govornika. Jutros je to bio M. Erol Danciger, takođe poznat i pod nadimkom Arapin, koji, dok je posmatrao ljude okupljene za ovalnim konferencijskim stolom, nije video ništa osim bledih i nervoznih lica čiji su vlasnici još uvek pokušavali da progutaju šokantne vesti da ga je predsednik postavio za narednog direktora CO. Svi do poslednjeg su - u to je bio sasvim siguran - očekivali da jutrošnji sastanak sazove jedan od sedmorice čelnika direktorata, najverovatnije Dik Sims, šef obaveštajnog odeljenja. To je predstavljalo razlog zbog čega se Dancigerov pogled napokon zaustavio na Simsu, razlog zbog čega je, kad je započeo uvodno obraćanje, držao pogled čvrsto fiksiran na Simsa. Nakon što je proučio organizacionu tabelu CO, odlučio je da pruži ruku ka Simsu, da stvori od njega saveznika, zato što će mu i te kako biti potrebni saveznici, moraće da oko sebe okupi kadar odanih sledbenika koje će moći da potčini svojoj volji i polako poduči novim načinima, i koji će, kao apostoli nove religije koju je nameravao da unese u CO, raširiti jevanđelje kao što bi izabrani i trebalo da urade. Oni će za njega raditi njegov posao, koji bi mu bilo previše teško, ako ne i sasvim nemoguće, da izvrši sam. Njegova misija nije bila da zameni osoblje Centralne obaveštajne, već da ih preobrati iznutra, sve dok se ne pojavi nova centralna obaveštajna agencija u skladu s nacrtom koji mu je sastavio Bad Halidej. U tu svrhu, Danciger je već odlučio da Simsa unapredi u zamenika direktora, nakon što protekne odgovarajuće vreme. Na taj način, pomoću laskanja a zatim i regrutovanja, nameravao je da zacementira svoju moć u Centralnoj obaveštajnoj. „Dobro jutro, gospodo. Pretpostavljam da ste čuli glasine - a ovde se nadam da grešim, ali za slučaj da sam ipak u pravu, moj cilj ovoga jutra jeste da izvedem stvari na čistac. Neće biti nikakvih otpuštanja, nikakvih premeštaja, nikakvih prisilnih preraspodela dužnosti, premda će u prirodnom toku događaja neumitno uslediti, dok idemo napred, nove raspodele dužnosti, kao što ih je, koliko razumem, ovde oduvek bilo i, štaviše, u svakoj organski evoluirajućoj organizaciji. Dok sam se pripremao za ovaj trenutak, proučio sam posvećenu istoriju Centralne obaveštajne i samouvereno mogu da izjavim kako niko bolje od mene ne razume zaveštanje ove velike organizacije. Dopustite mi da vas uverim - a moja vrata su uvek otvorena za diskusiju o ovoj, kao i bilo kojoj drugoj temi koja vas možda zabrinjava - kako se ništa neće izmeniti, da će zaveštanje Matorog, prema kome sam, ako mogu da dođam, gajio izuzetno poštovanje još otkako sam izašao s koledža, ostati najmerodavnije u mojoj glavi, što me navodi da vam potpuno iskreno i ponizno kažem kako mi je velika privilegija i čast da budem među vama, da postanem vaš deo, da predvodim ovu veliku organizaciju u svetlu budućnost.“ Ljudi okupljeni za velikim konferencijskim stolom sedeli su u potpunoj tišini i trudili se da raščlane i analiziraju ovaj predugački uvodni deo govora dok su, u isto vreme, pokušavali da
ga procene na ličnim detektorima proseravanja. Bila je neobična činjenica što je Danciger potpuno apsorbovao uvijeni ritam arapskog jezika da je to zarazilo njegov engleski, pogotovo kada se obraćao većoj grupi. Tamo gde bi mu bila dovoljna jedna jedina reč, u njegov govor bi uskakala čitava rečenica; gde bi jedna rečenica dostajala, pojavljivao bi se čitav pasus. Dok se po sali za konferencije razlivao opipljivi talas olakšanja, Danciger je seo, otvorio dokument ispred sebe i prelistao prvu polovinu stranica. Najedanput je podigao pogled. „Soraja Mur, direktorka Tifona, danas nije prisutna zato što se upravo nalazi na zadatku. Trebalo bi da znate da sam poništio taj zadatak i da sam joj naredio da se smesta vrati u SAD zarad temeljnog debrifinga.“ Gledao je kako se neke glave zaprepašćeno okreću, ali uopšte nije bilo mrmljanja nezadovoljstva. Bacivši poslednji pogled na beleške, rekao je: „Gospodine Dol, zašto vaš šef, gospodin Marks, jutros nije ovde?“ Rori Dol se nakašljao u pesnicu. „Verujem da se nalazi na terenu, gospodine.“ Dok je Arapin gledao u Dola, plavokosog i plavookog mršavog muškarca sa prodornim pogledom, slavodobitno se nasmešio. „Verujete da je na terenu ili znate da je na terenu?“ „Znam to, gospodine. Lično mi je rekao.“ „U redu, onda.“ Dancigerov osmeh se nije promenio. „Gde tačno na terenu?“ „Nije mi rekao, gospodine.“ „Pretpostavljam da ga niste upitali.“ „Gospodine, sa dužnim poštovanjem, da je šef Marks želeo da to znam, rekao bi mi.“ Ne skidajući pogled sa Marksovog pomoćnika, Arapin je zatvorio dokument ispred sebe. Činilo se kao da svi prisutni u prostoriji zadržavaju kolektivni dah u grudima. „Tačno. Odobravam ispravne bezbednosne procedure“, rekao je novi direktor CO. „Postarajte se da Marks dođe u moju kancelariju čim se vrati, molim vas.“ Danciger je konačno skinuo pogled sa Dola i redom osmotrio svakog od visokih zvaničnika CO. „U redu, hoćemo li da nastavimo? Od ovog trenutka nadalje, svi resursi Centralne obaveštajne biće usmereni na podrivanje i rušenje trenutnog režima u Iranu.“ Talas uzbuđenja se poput šumskog požara proneo od čoveka do čoveka. „Za nekoliko momenata ću vam u kratkim crtama ispričati za sveobuhvatnu operaciju čiji je cilj da se iskoristi nova, proamerički nastrojena, pobunjenička iranska tajna grupa, spremna i sposobna da, uz našu pomoć, iznutra sruši iranski režim.“ „Kada je reč o načelniku policije ovoga grada“, reče Vilard, „praviti se važan u ophođenju s njim je više nego beskorisno. Kažem to zato što je načelnik navikao da sve uvek bude po njegovom, čak i sa gradonačelnikom. Federalci ga ne zastrašuju, a ne libi se da to javno pokaže.“ Vilard i Marks su se peli uz kamene stepenike zgrade od mrkog peščara, dovoljno udaljene od Trga Dupont da ne bude snobovska, ali dovoljno blizu da na nju utiče urođena urbanost toga dela grada. To je bila u potpunosti Vilardova zasluga. Nakon što je doznao da je Lester Barouz, načelnik policije, završio posao za taj dan i napustio stanicu, Vilard ih je poveo u ovaj stambeni blok, do ove naročite građevine. „Imajući to na umu, jedini pametan način da se ophodimo prema njemu jeste da primenimo psihologiju. Med je moćan podsticaj unutar Beltveja, 4 a ni za koga više od Metro policije.“ „Poznaješ načelnika Barouza?“ „Poznajem?“, reče Vilard. „Nas dvojica smo zajedno pohađali koledž; glumili smo zajedno u Otelu. Bio je đavolski dobar Mavar, da ti kažem, da se usereš - znao sam da je njegov
gnev nepatvoren zato što sam znao odakle potiče.“ Klimnuo je glavom. „Lester Barouz je Afroamerikanac koji se uzdigao iz pukog siromaštva svog detinjstva, u svakom smislu reči. To ne znači da je zaboravio kako je to biti siromašan, ni izdaleka, ali, za razliku od njegovog prethodnika koji nikad nije video mito a da ga nije uzeo, Lester Barouz je dobar čovek ispod grube spoljašnjosti koju je odnegovao da zaštiti sebe, svoju kancelariju i svoje ljude.“ „Dakle, saslušaće te“, reče Marks. „Nisam baš siguran u to“ - Vilardove oči zasvetlucaše - „ali sasvim sigurno neće odbiti da me vidi.“ Na vratima se nalazila mesingana alka u obliku slona koju je Vilard upotrebio da najavi njihovo prisustvo. „Kakvo je ovo mesto?“, upita Marks. „Videćeš uskoro. Samo radi što i ja pa ćeš biti u redu.“ Vrata se otvoriše, otkrivajući mladu Afroamerikanku odevenu u pomodno poslovno odelo. Zatreptala je i upitala: „Fredi, jesi li to zaista ti?“ Vilard se zakikotao. „Odavno se nismo videli, Ris, zar ne?“ „Sto godina“, rekla je mlada žena i nasmešila se. „Pa, nemoj samo da stojiš tu, hajde uđi. Biće vrlo srećan što te vidi.“ „Biće srećan da me opelješi, hoćeš da kažeš.“ Sada je bio red na mladu ženu da se zakikoće, a njen kikot je bio topao, mek zvuk koji se činilo da miluje slušaočevo uvo. „Ris, ovo je moj prijatelj, Piter Marks.“ Mlada žena je ispružila ruku. Imala je prilično četvrtasto lice sa agresivnom bradom i očima boje burbona. „Svaki Fredijev prijatelj...“ Osmeh joj se proširio. „Ris Vilijams.“ „Načelnikova snažna desnica“, rekao je Vilard. „Oh, da.“ Nasmejala se. „Šta bi načelnik samo radio bez mene, da mi je znati?“ Povela ih je kroz blago osvetljeni hodnik obložen drvetom, ukrašen fotografijama i akvarelima afričkih divljih životinja, pretežno slonova, sa tu i tamo kojim nosorogom, zebrom i žirafom. Ubrzo su stigli do duplih kliznih vrata, koje je Ris otvorila ka plavičastom oblaku dima aromatičnih cigara, tihom zveckanju staklenih čaša i brzopoteznom deljenju karata u središtu biblioteke. Šestorica muškaraca - uključujuči načelnika Barouza - i jedna žena su sedeli za stolom i igrali poker. Svi odreda su bili visoki funkcioneri u različitim odeljenjima političke infrastrukture Vašingtona. Vilard je identifikovao one koje Marks nije lično poznavao. Dok su stajali na pragu, Ris je krenula napred i prišla stolu gde je Barouz sedeo i strpljivo vukao potez. Sačekala je tik iza njegovog desnog ramena sve dok nije osvojio prilično veliki ulog, a zatim se nagnula i prošaputala mu nešto u uvo. Načelnik policije je istog trena podigao pogled, a lice mu je ozario široki osmeh. „Neka sam proklet!“, uzviknuo je, odgurnuo stolicu i ustao. „Pa, operite mi čarape i nazovite me Endi, ako to nije Fredi jebeni Vilard!“ Prišao im je i ščepao Vilarda u medveđi zagrljaj. Barouz je bio gorostasni muškarac, ćelave glave kao bilijarska kugla, koji je ličio na ogromnu kobasicu. Obrazi posuti pegicama behu mu u neskladu sa očima majstorskog manipulatora i zamišljenim ustima prekaljenog političara. Vilard je predstavio Marksa, a načelnik mu je protresao šaku sa onom lažnom srdačnošću svojstvenom osobama u javnom životu, koja se uključuje i isključuje brzinom udara munje. „ Ako ste došli da igrate“, rekao im je Barouz, „došli ste na pravo mesto.“ „U stvari, došli smo da vas pitamo za detektive Samsona i Montgomerija“, kazao je impulsivno Marks.
Načelnikove obrve se spustiše i spojiše u žbunastu masu. „Ko su Montgomeri i Samson?“ „S dužnim poštovanjem, gospodine, znate ko su.“ „Sinko, jesi li ti nekakav vidovnjak?“ Nabrane veđe se okrenuše prema Vilardu. „Fredi, ko je dođavola on da mi govori šta znam?“ „Ignoriši ga, Lestere.“ Vilard se postavio između Marksa i načelnika. „Piter je malčice na ivici otkako je prestao da uzima lekove.“ „Pa, nateraj ga da počne ponovo da ih pije, smesta“, kaza Barouz. „Ta usta su jebena napast.“ „Učiniću to, svakako“, rekao je Vilard dok je hvatao Marksa kako bi ga sklonio sa linije vatre. „U međuvremenu, ima li mesta za stolom za još jednog igrača?“ Noa Perlis je, sedeći u hladovini koja je mirisala na limun raskošne krovne bašte zgrade u Ulici Gamhurija broj 779, mogao da vidi čitav Kartum, zadimljen i učmao, rasprostrt s njegove desne strane, dok su mu se s leve nalazile reke Plavi i Beli Nil, koje su delile grad na trećine. U centralnom Kartumu su se odvratna zgrada Dvorane prijateljstva i uvrnuta futuristička građevina Al Fateh, toliko nalik nosu ogromne rakete, nelagodno mešale sa tradicionalnim džamijama i prastarim piramidama, ali se u neobičnoj mešavini video znak vremena - tesnogruda muslimanska religija je tražila svoj put u tuđinskom modernom svetu. Perlis je na kolenima držao otvoren laptop, na kome je najnovija verzija Bardema isprobavala poslednji u nizu scenarija: iznenadni napad Arkadina i njegovih dvadeset boraca na onaj deo Irana gde su, kao u Palestini, med i mleko tekli u vidu nafte. Perlis nikad nije činio samo jednu stvar kada je odjedanput mogao da uradi dve ili, još bolje, tri. On je bio čovek koji je tako brzo i neumorno razmišljao da mu je bila potrebna neka vrsta interne mreže ciljeva, zagonetki i konjektura kako ne bi implodirao u haos. Stoga je, dok je proučavao verovatnoće ishoda poslednje faze operacije Ubod igle koje je program izbacivao, takođe razmišljao o đavolskom sporazumu koji je bio prisiljen da sklopi s Dmitrijem Maslovom a, samim tim, i s Leonidom Arkadinom. Prvo i najvažnije, jedilo ga je to što se uortačio s Rusima, čije se korupcije i razuzdanog životnog stila gadio, ali im je na tome takođe i zavideo. Kako gomila takvih prljavih svinja može imati toliko mnogo novca? Premda je istina da život nikad nije pravedan, razmišljao je, katkad ume da bude veoma pakostan. Ali šta da radi? Pokušao je sa mnogo drugih puteva ali je, na kraju, Maslov bio jedini način da stigne do Nikolaja Jevsena, koji je prema Amerikancima gajio osećanja kakva je on, Perlis, gajio prema Rusima. Dakle, bio je prinuđen da sklopi dogovor s previše partnera - previše partnera u čiju su prirodu od samog rođenja bili ukorenjeni dvostruki dogovori i zarivanje noža u leđa. Morao je da napravi rezervne planove za slučaj takvog verolomstva, a to je značilo trostruko veći broj planova i ljudstva. Naravno, to je takođe značilo da je mogao da utrostruči visinu honorara koji je naplaćivao Badu Halideju, jer šta je cena značila sekretaru odbrane s obzirom na to da je kovačnica novca Sjedinjenih Država štampala dolare kao da su konfeti. Šta-više, na poslednjem sastanku odbora Crne reke, članovi upravnog komiteta su bili toliko zabrinuti u vezi s pretnjom hiperinflacije, da su jednoglasno glasali da se dolari zamene za zlatne poluge tokom narednih šest meseci, kao i da se klijenti obaveste kako će počevši od 1. septembra, kompanija primati isplate isključivo u zlatu i dijamantima. Perlisa je brinulo to što je Oliver Lis, jedan od trojice osnivača Crne reke i njegov direktni nadređeni, odsustvovao sa sastanka. Istovremeno, razmišljao je o Mojri Trevor. Poput truna u oku, postala je smetnja. Bila je čvrsto smeštena u ćošku njegovog uma još otkako je neočekivano napustila Crnu reku i, posle kraćeg vremena, osnovala kompaniju koja je bila direktan konkurent Crnoj reci. Zato što je,
zasigurno, Perlis njeno dezertiranje i potonje izdajstvo primio lično. To nije bio prvi put, ali se zakleo samom sebi da će biti poslednji. Prvi put... pa, postojali su i te kako dobri razlozi da ne razmišlja o prvom putu kada se nešto slično desilo. Nije mislio o tome već godinama, a svakako nije imao nameru da sada počne. Osim toga, kako drugačije je mogao da reaguje na akcije koje su ga direktno lišavale najboljeg osoblja? Poput odbačenog ljubavnika, kipteo je od želje za osvetom, a njegova dugo obuzdavana naklonost prema Mojri se pretvorila u mržnju - ne samo nje, već i samog sebe. Dok je bila pod njegovom kontrolom, držao je svoje karte preblizu srca - štaviše, morao je da prizna ogorčeno, odigrao ih je sasvim pogrešno. A ona je sada otišla, izvan njegove kontrole i u potpunoj je opoziciji. Tešio se činjenicom, koliko je to bilo moguće, što je njen ljubavnik, Džejson Born, mrtav. Sada joj je želeo samo zlo, želeo je ne samo da je vidi poraženu, već i poniženu izvan svake mogućnosti iskupljenja; ništa manje ne bi utažilo njegovu želju za osvetom. Kada mu je zazvonio satelitski telefon, pretpostavio je da ga zove Bad Halidej kako bi ga obavestio da otpočne poslednju fazu operacije Ubod igle, ali je umesto toga na drugom kraju veze začuo glas Hamfrija Bambera. „Bambere“, dreknuo je, „gde si ti, kog đavola?“ „Ponovo sam u svojoj kancelariji, hvala bogu.“ Bamberov glas je zvučao nejako i metalno. „Napokon sam uspeo da pobegnem zato što je žena Mojra bila previše ozleđena u eksploziji da bi me zadržala.“ „Čuo sam za eksploziju“, rekao je Noa iskreno, premda naravno nije dodao da ju je on lično naredio kako bi sprečio Veroniku Hart i Mojru da od Bambera saznaju za postojanje programa Bardem. „Jesi li dobro?“ „Nije mi ništa što nekoliko dana odmora neće izlečiti“, kazao je Bamber, „ali slušaj, Noa, u verziji Bardema koju trenutno koristiš postoji jedan bag.“ Noa se zagledao u dve reke, početak i kraj života u Africi. „Kakav bag? Ako je programu potrebna još jedna sigurnosna zakrpa, zaboravi, skoro sam završio korišćenje.“ „Ne, nije u pitanju ništa slično tome. Postoji greška u proračunu; program ne izbacuje ispravne podatke.“ Noa se sada uspaničio. „Kako se to đođavola dogodilo, Bambere? Ovaj softver me je koštao kao Svetog Petra kajgana, a sada mi kažeš...“ „Smiri se, Noa, već sam rešio internu grešku i popravio je. Sada samo moram da instaliram novu verziju na tvom laptopu, ali ćeš morati da isključiš sve ostale programe.“ „Znam, znam, i Isuse, dosad bi već trebalo da znam čitavu proceduru s obzirom na to koliko smo različitih verzija programa isprobali.“ „Noa, nemaš pojma koliko je složen ovaj program - hoću da kažem, bukvalno milioni faktora moraju da se inkorporišu u njegovu arhitekturu, i to brzinom svetlosti prema tvojim naređenjima, takođe.“ „Začepi gubicu, Bambere. Poslednje što mi je trenutno potrebno jeste da mi držiš predavanje. Samo odradi jebenu stvar.“ Perlisovi prsti su poleteli preko tastature, isključujući programe. „A sad, jesi li siguran da će poslednji parametri koje sam uneo u program i dalje biti tamo kada uključim novu verziju?“ „Sasvim, Noa. To je razlog zbog kog Bardem ima užasno veliku keš-memoriju.“ „Bolje bi ti bilo da ništa ne fali“, rekao je Noa, a u sebi dodao: Pogotovo ne sada. Skoro smo na cilju. „Samo mi javi kada budeš bio spreman“, kazao je Bamber. Svi programi su bili isključeni, ali je Perlisu bilo potrebno još nekoliko minuta prolaženja kroz promišljeno uvijene bezbednosne protokole sve dok nije isključio zakonom zaštićeni
bezbednosni softver Crne reke. Zatim je pozvao broj svog operativca. „Neko mora da bude uspavan“, kazao je. „Da, smesta. Sačekaj i za minut ću ti proslediti potrebne podatke.“ Potom je ponovo uspostavio vezu s Bamberom. „Sve je sređeno“, kazao je. „Onda krećemo!“
DVADESET ŠESTO POGLAVLJE Kartum je odisao atmosferom mrtvačnice na lošem glasu. Posvuda se osećao slatkasti zadah truleži i smrti, izmešan sa oštrim mirisom baruta. Zlokobne senke su skrivale ljude koji su pušili dok su posmatrali zamračene ulice nedokučivim pogledima lovaca koji tragaju za potencijalnim plenom. Born i Trejsi su u rasklimatanoj rikši na tri točka jurili sumanutom brzinom ulicama zakrčenim taljigama koje su vukli magarci, tandrkavim autobusima, ljudima odevenim u tradicionalne nošnje i zapadnjačka odela, i vozilima koja su bljuvala plavičasti dim. Oboje su bili umorni i nervozni - Born nije imao sreće u pokušaju da kontaktira s Mojrom ili Borisom, a, uprkos onome što je tvrdila, činilo se kao da je Trejsi njeno iskustvo u Sevilji učinilo nervoznom u pogledu sastanka sa Noom. „Ne želim da mi se pridrema kada prođem kroz njegova vrata“, kazala je dok su se prijavljivali u hotelu koji se nalazio u glavnom delu grada. „Zato sam mu rekla da neću doći sve do sutra ujutru. Večeras mi je potrebniji san nego njegov novac.“ „Šta je rekao na to?“ Ušli su u lift i krenuli nagore prema najvišem spratu hotela, što je Trejsi izričito zahtevala. „Nije bio preterano srećan, ali šta je mogao da mi kaže?“ „Nije se ponudio da dođe ovamo?“ Trejsi je nabrala nos. „Ne, nije.“ Bornu se to učinilo neobičnim. Ako je Noa bio toliko željan da se dokopa Gojine slike, zašto joj ne bi ponudio da dovrše transakciju u hotelu? Uzeli su susedne sobe spojene vratima koja su se mogla zaključati sa obeju strana, sa gotovo identičnim pogledom na Al Mogran - ušće Plavog Nila u Beli Nil. Beli Nil je tekao s juga od Viktorijinog jezera, a Plavi Nil je dolazio sa zapada, iz Etiopije. Glavna reka Nil je zatim nastavljala severno prema Egiptu. Dekor hotelske sobe je bio bedan i zapušten. Sudeći prema stilu i pohabanosti nameštaja, svakako nije menjan još od sedme decenije XX veka. Tepisi su zaudarali na jeftine cigarete i još jeftiniji parfem. Nakon što je stavila Gojinu sliku na ležaj, Trejsi je prišla prozoru, otključala ga i otvorila koliko je bilo moguće. Spolja je dopirala gradska vreva i poput vakuuina isisavala sve zvukove iz prostorije. Uzdahnula je kad se vratila do kreveta i sela pored svog zgoditka. „Predugo sam na putu, nedostaje mi kuća.“ „Gde je to?“, upita Born. „Znam da ne živiš u Sevilji.“ „Ne, ne živim u Sevilji.“ Sklonila je kosu sa čela. „Živim u londonskom kvartu Belgravija.“ „Vrlo šik.“ Umorno se nasmejala. „Kada bi samo video moj stančić - maecki je, ali je samo moj i volim ga. Pozadi je ulica sa nekadašnjim štalama preuređenim u stambene zgrade i rascvetanim drvetom kruške, na kome se svakog proleća ugnezdi par lastavica. A noćni insektojed me uspavljuje serenadom skoro svake večeri.“ „Zašto bi ikada otišla odatle?“ Ponovo se nasmejala; bio je to zvonak, srebrnkasti zvuk koji je prijao ušima. „Moram da se izborim za svoje mesto pod suncem, Adame, baš kao i svi ostali.“ Isprepletavši prste, kazala je ozbiljnijim tonom: „Zašto te je don Erera lagao?“ „Ima više mogućih odgovora.“ Zagledao se kroz prozor. Bleštava svetla su osvetljavala
Nil, a odrazi građevina su poigravali po površini tamne vode prepune krokodila. „Ali najlogičniji odgovor jeste da se don Erera nekako uortačio sa čovekom koga pokušavam da pronađem, onim koji me je upucao.“ „Nije li to prevelika slučajnost?“ „Bila bi“, kazao je, „da ne pokušavaju da me namame u zamku.“ Činilo se kao da na trenutak vari ove novosti. „Onda čovek koji je pokušao da te ubije zapravo želi da dođeš u zgradu broj 779 u Ulici Gamhurija.“ „Verujem da je tako.“ Okrenuo se ka njoj. „I to je razlog zbog čega neću biti s tobom kada sutra ujutru zakucaš na vrata.“ Sada je delovala uspaničeno. „Ne znam želim li da se sama sretnem s Noom. Gde ćeš ti biti?“ „Moje prisustvo će te samo dovesti u opasnost, veruj mi.“ Na-smešio se. „Osim toga, biću tamo, samo neću ući kroz prednja ulazna vrata.“ „Hoćeš da kažeš da ćeš me iskoristiti kao sredstvo za odvlačenje pažnje.“ Ne samo što je neoubičajeno pametna, pomislio je Born, već i brzo razmišlja, takođe. „Nadam se da mi ne zameraš.” „Taman posla. U pravu si, biću bezbednija ukoliko tamo uđem sama.“ Namrštila se. „Pitam se zašto ljudi imaju potrebu da lažu jedni druge?“ Oči joj pronađoše njegove. Činilo se kao da ga poredi s nekim, ili možda samo sa sobom. „Zar bi bilo toliko strašno ako bi svi govorili jedni drugima samo istinu?“ „Ljudi više vole da ostanu skriveni“, kazao je, „kako ne bi bili povređeni.“ „Ali na kraju ionako budu povređeni, zar ne?“ Zavrtela je glavom. „Mislim da ljudi lažu sami sebe jednako lako kao što lažu druge, ako ne i lakše. Ponekad čak nisu ni svesni da to čine.“ Nakrivila je glavu u stranu. „U pitanju je stvar identiteta, zar ne? Hoću da kažem, u svom umu možeš da budeš bilo ko, da učiniš bilo šta. Sve je rastegljivo, dok je u stvarnom svetu izazivanje promene - bilo kakve promene - toliko prokleto teško, trud je iscrpljujući, a demorališu te sve te spoljašnje sile koje ne možeš da kontrolišeš.“ „Možeš da usvojiš potpuno novi identitet“, rekao je Born, „onaj s kojim je izazivanje promena znatno lakše zato što sada iznova stvaraš vlastitu istoriju.“ Klimnula je. „Da, ali to ima sopstvenih zamki. Nemaš porodicu, nemaš prijatelje - osim ako ti, dabome, ne smeta da budeš sasvim izolovan od sveta.“ „Nekim ljudima ne smeta.“ Born se zagledao mimo nje, kao da je zid s jeftinim otiskom neke islamske scene prozor u njegove misli. Ponovo se zapitao ko je zapravo on - Dejvid Veb, Džejson Born ili Adam Stoun. Njegov život je bio izmišljotina, svejedno kako se posmatra. Ranije je već zaključio kako ne može da živi kao Dejvid Veb, a što se tiče Džejsona Borna, uvek je postojao neko, negde na planeti, skriven u senkama njegovog pređašnjeg života, ko je želeo da mu naudi ili da ga ubije. A Adam Stoun? Možda bi se taj identitet mogao nazvati tabula raza, ali bi to, u praksi, bila neistina jer su ljudi koji su ga susretali reagovali na njega - reagovali su na stvarnog Borna, ko god on bio. Što je više boravio u društvu ljudi poput Trejsi, to je više saznavao o samome sebi. „Šta je s tobom?“, upitala je kada mu se pridružila kraj prozora. „Smeta li ti da budeš sam?“ „Nisam sam“, odgovorio je. „S tobom sam.“ Tiho se nasmejala i zavrtela glavom. „Slušaj se samo, usavršio si umetnost odgovaranja na lična pitanja, a da pri tome ne otkriješ ni jednu jedinu stvar o sebi.“ „To je stoga što nikad ne znam s kim razgovaram.“ Nekoliko trenutaka ga je posmatrala krajičkom oka, kao da pokušava da dokuči pravi
smisao onoga što je upravo kazao, a potom se zagledala kroz prozor prema dve reke koje su vijugale kroz severnu Afriku, nalik priči koju čitaš dok toneš u san. „Noću sve postaje prozračno, ili nerealno.“ Ispružila je ruku i dotakla njihove odraze na staklu. „Pa ipak se naše misli - a zašto su to naročito naši strahovi? - nekako uvećavaju, preuzimaju proporcije titana, ili bogova.“ Stajala mu je veoma blizu, a glas joj je utihnuo skoro do šapata. „Jesmo li dobri ili zli? Šta nam se uistinu nalazi u srcima? Obeshrabrujuće je kada to ne znamo, ili ne možemo da zaključimo.“ „Možda smo istovremeno i dobri i zli“, rekao je Born, pitajući se o samome sebi, o svim svojim identitetima i o tome šta je istina, „u zavisnosti od vremena i okolnosti.“ Arkadin je bio izgubljen u zvezdama posutoj azerbejdžanskoj noći. Ustavši tačno u pet sati izjutra, on i njegovih devedeset devet pre-kaljenih vojnika krenuli su peške u planine. Njihova misija, kazao im je, jeste da pronađu snajperiste skrivene duž maršrute i ustrele ih dalekometnim puškama za pejntbol, koje su izgledale potpuno istovetno pravim automatima AK-47, na njegov zahtev dopremljenim u Nagorno Karabah. Dvadeset pripadnika jermenskog plemena, naoružanih snajperskim puškama za pejntbol, čekalo je skriveno duž puta. Kada im je Arkadin razdelio puške, morao je ljudima, koji su ih u isto vreme smatrali zabavnim i idiotskim, da objasni kako da rukuju njima. Ipak, u roku od pola sata, jermenski gorštaci su postali izuzetno vešti u korišćenju lažnog oružja. Njegovi ljudi su u potpunosti promašili prvu dvojicu snajperista, te su dvojica od devedeset devetoro „poginuli“ pre nego što su ostali polegali na zemlju i naučili štogod iz njihove nepažnje i grešaka u rasuđivanju. Vežba je potrajala čitav dan i veći deo večeri koja se brzo spuštala, ali Arkadin ih je gonio dalje, sve dublje i dublje u planine. Jedanput su se zaustavili na petnaest minuta da obeduju, a zatim su nanovo krenuli dalje, uspinjući se nagore prema vedrom, sjajnom nebeskom svodu. Arkadin je negde oko ponoći proglasio završetak vežbe i ocenio izdržljivost, izvedbu i sposobnost svakog čoveka da se prilagodi promenljivoj situaciji, a potom im je dozvolio da se ulogore. Kao i obično, jeo je vrlo malo i uopšte nije spavao. Mogao je da oseti bolove u mišićima, ali su mu se činili veoma mali i veoma daleki, kao da pripadaju nekoj drugoj osobi ili nekom drugačijem Arkadinu koga je samo ovlaš poznavao. Zora je svanula pre nego što je umirio grozničavi um i, sakupivši energiju, izvadio satelitski telefon i ukucao određene brojeve, što ga je povezalo na automatsku „zombi“ liniju koja je nekoliko puta prebacila njegov poziv. Prilikom svake promene, od njega se zahtevalo da ukuca drugačiju šifru, što mu je omogućavalo da nastavi poziv. Naposletku je, pošto je zatvoreni sistem na drugom kraju veze svario poslednju u nizu šifara, začuo ljudski glas. „Nisam očekivao da ćeš mi se javiti.“ U glasu Nikolaja Jevsena nije bilo prekora, već jedva primetna radoznalost. „Da budem iskren, ni ja nisam očekivao da ću te pozvati.“ Podigao je glavu i zagledao se u poslednje zvezde na nebu kojim se razlivala ružičastoplavičasta svetlost. „Saznao sam nešto što srnatram da treba da znaš.“ „Kao i uvek, cenim tvoju pažnju.“ Jevsenov glas je bio britak kao testera za sečenje metala. U njemu je postojalo nešto životinjsko, nekakva zastrašujuća vrsta moći koja je bila samo njegova. „Saznao sam da žena, Trejsi Aterton, nije sama.“ „Zašto bi me zanimala ta informacija?“ Jedino Jevsen može, pomislio je Arkadin, da prenese smrtonosnu mirnoću pukim tonom
glasa. U toku svoje karijere slobodnog strelca za moskovske gruperovke dovoljno dobro je upoznao trgovca oružjem da bude ekstremno oprezan u ophođenju s njim. „Ona je s čovekom po imenu Džejson Born“ rekao je sada, „koji traži osvetu.“ „Svi mi to radimo, na ovaj ili onaj način. Zašto bi je on tražio ovde?“ „Born misli da si ti unajmio Mučitelja da ga ubije.“ „Odakle mu ta ideja?“ „Od nekog tvog suparnika, najverovatnije. Mogao bih da to otkrijem za tebe“, rekao je Arkadin predusretljivo. „Nije bitno“, kaza Jevsen. „Taj Džejson Born je već mrtav čovek.“ Upravo ono što sam želeo da čujem, pomisli Arkadin dok su mu se misli, protiv volje, okretale ka prošlosti. Otprilike osain stotina kilometara dalje od Nižnjeg Tagila, kad je dnevna svetlost izbledela u sumrak, a sumrak ustupio mesto noći, Tarkanijan je vozio prema selu Jaransk u potrazi za lekarom. Usput se tri puta zaustavljao, kako bi svi mogli da se olakšaju i ubace nešto u stomak. U tim prilikama je proveravao Oserovljevo stanje. Prilikom trećeg zaustavljanja, u suton, otkrio je da se Oserov upi-šao. Bio je u groznici i izgledao je kao da je na samrti. Tokom duge i brze vožnje po nedovršenim auto-putevima, neravnim zaobilaznim kolovozima i sumnjivim drumovima, devojčice su bile izuzetno tihe i zadubljeno slušale majčine priče - čudesne avanture i veličanstvene poduhvate boga vatre, boga vetra i naročito ratničkog boga, Čumbulata. Arkadin nikada ranije nije čuo za te bogove i zapitao se da li ih je Joškar izmislila da bi zabavila svoje kćerke. U svakom slučaju, nisu samo tri devojčice bile opčinjene pričama. Arkadin ih je slušao kao da su posredi vesti iz neke daleke zemlje, u koju je žudeo da otputuje. Na taj način za njega je, ako ne i za Tarkanijana, dugačko dnevno putovanje u noć prošlo brzinom sna. Stigli su u Jaransk prekasno da pronađu otvorenu lekarsku ordinaciju, te je stoga Tarkanijan upitao nekoliko prolaznika i sledio njihova uputstva kako da stignu do lokalne bolnice. Arkadin je ostao sa Joškar u kolima. Oboje su izašli napolje da protegnu noge, ostavivši devojčice na zadnjem sedištu da se igraju sa oslikanim drvenim lutkama koje im je Arkadin kupio za vreme jednog zaustavljanja. Dok je Joškar posmatrala svoje kćerke, glava joj je bila blago okrenuta od Arkadina. Senke su skrivale modrice i masnice na njenom licu, dok su ulične svetiljke naglašavale egzotičnost njenih crta, koje su Arkadinu izgledale kao neobična mešavina azijatskih i finskih. Oči su joj bile krupne i blago zakošene nagore, a usta puna i podatna. Za razliku od nosa, koji je izgledao kao da je sazdan da joj štiti lice od teških udaraca života, usta su joj odisala senzualnošću koja se graničila sa erotikom. To što se činilo da je toga potpuno nesvesna, činilo ju je samo još privlačnijom. „Jesi li izmislila priče koje si pričala deci?“, upitao ju je. Joškar odmahnu glavom. „Ispričala mi ih je majka dok sam odrastala pored Volge. Mojoj majci ih je ispričala njena majka, i tako dalje unazad kroz vreme.“ Okrenula se ka njemu. „To su priče o našoj veri. Ja sam Marijka, shvataš.“ „Marijka? Nikad nisam čuo za njih.“ „Moj narod pripada onoj grupi naroda koju istraživači nazivaju ugro-finskim. Mi smo ono što vi hrišćani zovete paganima. Verujemo u mnogo bogova, u bogove iz priča koje sam pričala kćerkama, i polubogove koji hode među ljudima, prerušeni u ljudska bića.“ Kada je skrenula pogled na devojčice, s licem joj se dogodilo nešto neobjašnjivo, kao da je postala jedna od njih, jedna od svojih kćerki. „Nekada davno, bili smo istočni Finci, koji su se s vremenom pomešali s
došljacima s juga i istoka. Postepeno, ta mešavina nemačke i azijatskih kultura se preselila na Volgu, gde je naša zemlja naposletku bila inkorporirana u Rusiju. No, Rusi nas nikada nisu prihvatili; oni ne vole da uče strane jezike i strahuju od tuđih običaja i tradicija. Mi Marijci imamo izreku: ’Najgore što tvoji neprijatelji mogu da ti urade jeste da te ubiju. Najgore što prijatelji mogu da ti učine jeste da te izdaju. Plaši se samo nepristrasnih, zato što uz njihov nemi pristanak, izdajstvo i smrt cvetaju!’“ „To je sumorno uverenje, čak i za ovu zemlju.“ „Ne, ako poznaješ našu istoriju u ovoj zemlji.“ „Nisam imao pojma da nisi etnički čista Ruskinja.“ „Niko nije. Moj muž se duboko stideo mog porekla, baš kao što se stideo samog sebe zato što se oženio mnome. Razume se, nikome nije rekao.“ Gledajući je, mogao je da shvati zašto se Lev Antonin zaljubio u nju. „Zašto si se udala za njega?“, upitao je. Joškar se ironično nasmejala. „A šta misliš? On je etnički čist Rus; štaviše, on je moćan čovek. Stiti mene i moju decu.“ Arkadin je uhvatio za bradu i pomerio joj lice na svetlost. „Ali ko te štiti od njega?“ Trznula je glavu u stranu kao da je peče dodir njegovih prstiju. „Postarala sam se da nikada ne naudi mojoj deci. To je jedino važno.“ „Nije li važno to što bi devojčice trebalo da imaju oca koji ih, za razliku od Antonina, iskreno voli?“ Arkadin je mislio na sopstvenog oca, ili pijanog kao svinja ili potpuno odsutnog iz njegovog života. Joškar je uzdahnula. „Život je prepun kompromisa, Leonide, naročito za nas Marijce. Ostala sam u životu, a Antonin mi je podario decu koju obožavam i zakleo se da će ih čuvati od zla. To je moj život, kako mogu da se žalim budući da su mi Rusi pobili roditelje, budući da mi je sestra nestala kad mi je bilo trinaest godina, najverovatnije oteta i mučena zato što je moj otac bio novinar koji je u više navrata dizao glas protiv ruske represije nad našim narodom? Tada me je ujna poslala dalje od Volge, pobrinula se da ću tako ostati živa.“ Arkadin je gledao kako se jedna devojčica igra s lutkom na zadnjem sedištu automobila. Njene sestre su zaspale, jedna naslonjena na vrata, a druga glave oslonjene na rame svoje usnule sestre. Na bledoj, eteričnoj svetlosti uličnih lampi, koja je pod kosim uglom padala u kola, izgledale su kao vile iz majčinih priča. „Uskoro moramo da pronađemo mesto da žrtvujemo mog sina. „Šta? „Jaša se rodio na dugodnevicu boga vatre“, objasnila je, „stoga ga bog vatre mora prevesti u zemlju smrti, inače će Jaša zanavek sam lutati svetom.“ „U redu“, rekao je Arkadin. Bio je nestrpljiv da stigne u Moskvu, ali s obzirom na njegovu ulogu u Jašinoj smrti, osećao se da nije u položaju da je odbije. Osim toga, ona i njena deca su sada bili njegova odgovornost. Ukoliko odbije da vodi računa o njima, to niko drugi neće učiniti. „Čim se vrate Tarkanijan i Oserov, otići ćemo u šumu da izabereš prikladno mesto.“ „Biće mi potrebna tvoja pomoć. Marijski običaji nalažu prisustvo muškarca prilikom pogreba. Hoćeš li učiniti to za Jašu, i za mene?“ Arkadin je posmatrao igru svetlosti i senke na njenom licu dok su vozila prolazila pored njih, a njihovi farovi potiskivali nadiruću noć. Nije znao šta da kaže, stoga je samo ćutke klimnuo glavom. Nedaleko odatle, toranj-zvonik pravoslavne crkve se uzdizao poput prekornog prsta,
opominjući sve grešnike ovoga sveta. Zapitao se zbog čega je toliko mnogo novca potrošeno na slavljenje nečega što se ne može videti, čuti, niti osetiti. Od kakve je koristi religija?, zapitao se. Bilo koja religija? Kao da mu čita misli, Joškar je kazala: „Veruješ li ti u nešto, Leonide - u boga ili bogove nešto veće od tebe?“ „Postojimo mi, i postoji univerzum“, odgovorio je. „Sve ostalo je nalik pričama koje si pripovedala svojoj deci.“ „Videla sam te kako slušaš moje priče, Leonide. One su uhvatile i zadržale nešto u tebi, nešto za šta možda čak ni ti ne znaš da postoji.“ „Osećao sam se kao da gledam film. Priče su mi bile zabavne, to je sve.“ „Ne, Leonide, te priče su istorija. One govore o nedaćama, seobama i žrtvama. Govore o gubicima i podjarmljivanju, o predrasudama i našem jedinstvenom identitetu, kao i o našoj volji da preživimo, bez obzira na cenu.“ Pomno ga je pogledala. „ Ali ti si Rus, ti si pobednik, a istorija pripada pobednicima, zar ne?“ Smešno, ali Arkadin se nije osećao kao pobednik, nikada se nije tako osećao. Ko je ikada ustao u njegovu odbranu i založio se za njega? Ne treba li roditelji da ti budu zaštitnici, ne treba li da te brane, a ne zatoče i napuste? U vezi s Joškar je postojalo nešto što je ganulo neki deo njega, koji, kao što je rekla, nije ni znao da postoji. „Ja sam Rus samo po imenu“, kazao je. „U meni nema ničega, Joškar. Ja sam prazan čovek. Štaviše, kada stavimo Jašu na pogrebnu lomaču i zapalimo drva, zavideću mu na čistom i časnom načinu odlaska sa ovog sveta.“ Pogledala ga je tim očima boje burbona, a on je pomislio: Ako joj vidim sažaljenje na licu, moraću da je udarim. Međutim, nije primećivao nikakvo sažaljenje, već samo neobičnu radoznalost. Spustio je pogled i video da je ispružila ruku ka njemu. Ne znajući zašto, uzeo joj je šaku i osetio njenu toplinu, skoro je mogao čuti kako joj krv peva u venama. Potom se okrenula, prišla automobilu i nežno izvukla jednu kćerku, a zatim je položila u njegovo naručje. „Drži je ovako“, pokazala mu je. „Tako je, namesti ruke u obliku kolevke.“ Okrenula se i zagledala u noćno nebo, na kome su prve zvezde postale vidljive. „Najsjajnije zvezde prve izlaze, zato što su najhrabrije“, kazala je istim glasom kojim je pripovedala priče o bogovima, vilenjacima i vilama. „Ali moje omiljeno vreme je kada se pojavljuju najstrašljivije, nalik traci paučinaste čipke, poslednji ukras noći pre nego osvane jutro i sve pokvari.“ Kroz sve to, Arkadin je u naručju držao dete vitkih udova, čija mu je paučinasta kosa milovala kožu, a malena pesnica stezala jedan žuljeviti kažiprst. Mogao je da oseti devojčicino duboko i ravnomerno disanje, i činilo mu se kao da mu se jezgro nevinosti ponovo vratilo. Ne okrećući se, Joškar je kazala: „Ne teraj me da mu se vratim.“ „Niko te neće poslati natrag. Zašto to kažeš?“ „Tvoj prijatelj ne želi naše prisustvo. Znam to, vidim kako me posmatra, osećam kako mi njegov prezir peče kožu. Da nema tebe, ostavio bi nas na nekoj benzinskoj pumpi, a ja ne bih imala drugog izbora nego da se vratim Levu.“ „Nećeš mu se vratiti“, rekao je Arkadin, osećajući otkucaje devojčicinog srca tako blizu svoga. „Radije ću umreti nego dopustiti da se to desi.“ „Ovde se rastajemo“, reče Born Trejsi narednog jutra. Koliko je mogao da proceni, nalazili su se pet stambenih blokova dalje od Bulevara Gamhurija broj 779. „Rekao sam ti da te neću izlagati opasnosti. Sam ću ući u zgradu.“
Izašli su iz rikše kada je Gamhuriju trajno blokirao vojni miting koji je privukao veliku bučnu svetinu, okupljenu oko prenosivog podijuma na kojem je stajao panteon vojnih oficira u tamnozelenim, plavim i uniformama zemljane boje, poređani u zavisnosti od visine čina. Ti oficiri su, sveže obrijanih obraza blistavih na svetlosti i sa širokim osmesima na licima, mahali gomili kao da su dobroćudni ujaci. Zbog sveopšte halabuke i meteža bilo je nemoguće razumeti šta uzvikuju ili pak proslavljaju. Nedaleko odatle, u sporednoj uličici, tenk načičkan oružjem čučao je kao debeli mačor koji oblizuje usta. Born i Trejsi su platili vožnju i, zaobišavši uzbuđenu gomilu, pošli niz bulevar oivičen drvoredima palminog drveća. Born je bacio pogled na ručni sat. „Koliko je sati kod tebe?“ „Devet i dvadeset sedam.“ „Učini mi uslugu.“ Born je neznatno podesio vreme na svom časovniku. „Daj mi petnaest minuta fore, a zatim idi pravo do zgrade broj 779, prođi kroz prednja ulazna vrata i najavi se recepcioneru. Drži mu pažnju i ne puštaj sve dok Noa ne pošalje nekoga po tebe ili lično ne siđe dole.“ Klimnula je glavom. Njena nervoza se vratila. „Ne želim da ti se išta loše dogodi.“ „Slušaj me, Trejsi. Rekoh ti da ne verujem Perlisu. Pogotovo mi se ne dopada činjenica što sinoć nije hteo da dođe u hotel da dovrši transakciju.“ S njim kao štitom, Trejsi je zadigla suknju i otkrila pištolj u futroli privezanoj oko butine. „Kada prenosiš basnoslovno vredne umetničke predmete, nikad ne možeš biti previše oprezan.“ „Ukoliko u zgradi postoji ikakvo obezbeđenje, pronaći će tvoje oružje“, rekao je. „Ne, neće.“ Potapšalaje dršku. „Keramički je.“ „Pametna devojka. Pretpostavljam da znaš kako da ga koristiš.“ Nasmejala se, a u isto vreme ga pogledala s neodobravanjem. „Budi oprezan, Adame, molim te.“ „I ti, takođe.“ Born se onda umešao u gomilu i maltene istog časa iščezao sa vidika.
DVADESET SEDMO POGLAVLJE Zgrada broj 779 u Bulevaru Gamhurija bila je velika, trospratna građevina modernističkih linija, sagrađena od komada betona i blokova zelenog stakla. Iznad prizemlja, prvi i drugi sprat su bili uvučeni, kao kod neke vavilonske kule. Zdanje je odisalo nepogrešivim osećanjem tvrđave, kako u gradnji tako i u nameri, koje krovna bašta sa drvećem čije su krošnje bile vidljive sa nivoa ulice, nije previše ublaživala. Međutim, Bornu je upravo krovna bašta delovala najranjivije. Brzo je obišao dva puta oko zgrade. Postojali su, naravno, i drugi ulazi osim prednjih vrata od blistavog afričkog tamnosmeđeg drveta - dva za dostave, zapravo - ali su svi bili izloženi i pod stražom. Ispred jednog ulaza stajao je parkiran ogromni kamion, sa prevelikim rashladnim uređajem na vrhu nalik grbi. Born je procenjivao razdaljine i vektore dok je prelazio preko ulice, približavajući mu se s bočne strane. Dva radnika su istovarala goleme sanduke iz zadnjeg dela kamiona, pod budnim okom čuvara svirepog izgleda. Dok je prolazio, Born je načinio mentalnu zabelešku svačijeg položaja u odnosu na kamion. Nekoliko stotina metara dalje niz ulicu, jedan od mnogobrojnih gradskih vrebača je stajao u senkama dovratnika i dokono pušio. Smorenog izgleda, sumnjičavo je gledao kako mu Born prilazi. „Treba vodič?“, rekao je na veoma lošem engleskom jeziku. „Ja najbolji vodič u vascelom Kartumu. Ja te odvedem sve što želiš da vidiš, čak i ako je zabranjeno.“ Kez mu je više ličio na zev. „Voliš zabranjeno, da?“ „Šta kažeš na cigaretu?“, upita ga Born na sudanskom dijalektu arapskog jezika. Zvuk maternjeg jezika je toliko iznenadio vrebača da se uspravio, a polustaklaste oči mu se razbistriše. Pružio je Bornu cigaretu, a zatim je zapalio jeftinim plastičnim upaljačem. „Više voliš novac nego da džedžiš u ovom dovratku?“ Vrebač je žustro zaklimao glavom. „Pokaži mi čoveka koji ne obožava novac, a ja ću da oplačem njegovu smrt.“ Born je izvadio nekoliko novčanica, a njegove oči se razrogačiše; siromašak nije mogao da se suzdrži; bio je to uslovni refleks. Born je bio voljan da se opkladi kako nikad nije zamišljao da može imati toliko novca. „Svakako.“ Oblizao je usne. „Sva zabranjena mesta u Kartumu biće ti otvorena.“ „Zanima me samo jedno“, reče Born. „Zgrada broj 779 u Bulevaru Gamhurija.“ Čovek je na trenutak prebledeo, a onda je opet liznuo usne i kazao: „Gospodine, postoji zabranjeno - a postoji i zabranjeno.“ Born je dodao nekoliko novčanica svežnju koji je maločas izvadio. „Ovaj iznos će to pokriti, zar ne.“ To nije bilo pitanje; niti je to bila izjava. Bila je to, uistinu, zapovest zbog koje se vrebač nelagodno štrecnuo. „Ili da pronađem nekog drugog?“, dodao je Born. „Rekao si da si najbolji vodič u gradu.“ „Vala, jesam, gospodine!“ Zgrabio je novčanice i strpao ih u džep. „Niko drugi u gradu ne može da te uvede u zgradu broj 779. Tamo su veoma oprezni u pogledu posetilaca, ali“ namignuo je - „moj rođak tamo radi kao čuvar u obezbeđenju.“ Izvadio je mobilni telefon, obavio lokalni poziv i munjevito progovorio na arapskom. Usledila je kraća prepirka koja se ticala, kako se činilo, novca. Potom je prekinuo vezu i iscerio se. „Nije problem. Moj rođak je trenutno u prizemlju, dok se kamion koji tamo vidiš istovara. Kaže da je sada pravi trenutak, tako da
polazimo.“ Bez ijedne reči, Born je krenuo za čovekom natrag niz ulicu. Trejsi je poslednji put bacila pogled na ručni sat, a zatim prešla preko Bulevara Gamhurija i otvorila drvena ulazna vrata. Ispred je stajao detektor za metal, pored koga su stražarila dva namrgođena čuvara, a kroz koji su ona i upakovana Gojina slika prošli bez ikakvog incidenta. Mesto nije ličilo na sedište nijedne vazduhoplovne kompanije koje je ikad u životu videla. Prišla je okruglom stolu, visokom i strogog izgleda kao i eksterijer same zgrade. Recepcioner neprijateljskog, četvrtastog lica podigao je pogled kada mu se približila. „Zovem se Trejsi Aterton. Imam zakazan sastanak sa Noom Per... Petersonom.“ „Dajte mi vaš pasoš i vozačku dozvolu.“ Ispružio je ruku. Očekivala je da mladić proveri njene isprave a zatim da ih vrati, ali je umesto toga kazao: „Dokumenta ćete dobiti natrag na kraju vaše posete.“ Oklevala je svega časak-dva, osećajući se kao da mu je predala ključeve svog stana u Belgraviji. Taman se spremala da se usprotivi, ali je mladić neprijateljskog lica već razgovarao telefonom. Čim je spustio slušalicu na aparat, ponašanje mu se potpuno izmenilo. „Gospodin Peterson će za koji trenutak sići da vas pozdravi, gospođice Aterton', rekao je sa osmehom. „U međuvremenu se raskomotite, molim vas. Imamo čaj i kafu, baš kao i veliki izbor biskvita u kredencu do zida. Ukoliko želite išta drugo, samo zatražite.“ Održavala je monolog besmislenog čavrljanja, neprestano očima upijajući svaki detalj okruženja, koje joj se činilo kao da je pritiska jednako kao i unutrašnjost neke crkve. Umesto da bude posvećena slavi božjoj, činilo se kao da arhitektura veliča novac. Na isti način kao što su crkve - naročito one katoličke - sagrađene da kod vernika izazovu osećanje strahopoštovanja i jasno mu stave do znanja njegovu beznačajnost suočavajući ga licem u lice sa božanskim, isto tako je i sedište transportne kompanije Er Afrika težilo tome da zastraši i ponizi one pokajnike koji bi prošli kroz njene portale i koji nisu mogli ni da zamisle višemilionsku cenu njene izgradnje. „Gospođice Aterton.“ Okrenula se i ugledala vitkog muškarca, naočitog uprkos izduženom licu nalik sekirici, prosede kose i ljubaznog lica. „Noa Peterson.“ Nasmešio se pobednički i ispružio ruku. Stisak mu je bio snažan i suv. „Veoma cenim tačnost kod ljudi.“ Podigao je ruku, pokazujući da bi trebalo da krenu nazad putem kojim je došao. „Ona govori tako mnogo o uređenosti nečijeg uma.“ Ubacio je metalnu karticu u prorez, a crveno svetlo elektronske brave se nakon nekoliko škljocaja promenilo u zeleno. Naslonio se na deo zida, za koji se ispostavilo da su vrata ugrađena u masivne betonske panele sa obeju strana. Unutra, Trejsi je morala da provuče svoj paket kroz skener rendgenskim zracima, a zatim su se malim liftom popeli na drugi sprat. Kada su izašli iz lifta, poveo ju je niz hodnik sa četiri metra visokim vratima od mahagonija. Vrata na sebi nisu imala nikakva imena ni brojeve a, nakon što su nekoliko puta skrenuli, osećala se kao da je u lavirintu. Muzika je svirala sa skrivenih zvučnika. S vremena na vreme bi mimoišli fotografiju nekog dela aviona kompanije Er Afrika, pored koga je pozirala poluobnažena manekenka. Sala za konferencije u koju ju je uveo bila je ukrašena za zabavu, raznobojnim balonima i dugačkim stolom prekrivenim živopisnim stolnjakom i naizgled beskrajnim nizom činija sa ukusnom hranom, slatkišima i voćem. „Konačno prispeće Gojine slike je razlog za proslavu“, rekao je Perlis, a njegove reči su očito predstavljale jedino objašnjenje koje će Trejsi dobiti. Zatim je izvukao tanku akten-tašnu
ispod prugastog stolnjaka i, stavivši je na prazno mesto na stolu, okrenuo šifru i otvorio je. Unutra se, uvidela je, nalazio overeni ček na njeno ime sa ispisanim iznosom honorara. Videvši to, razmotala je paket i otkrila Gojinu sliku. Noa jedva da je pogledao remek-delo. „Gde je ostatak?“ Pružila mu je potvrdu o autentičnosti, koju je potpisao profesor Alonzo Pekunija Zuniga iz muzeja Prado u Madridu. Noa je nakratko proučavao papir, a zatim klimnuo glavom i stavio potvrdu pored slike. „Izvrsno.“ Zavukao je ruku u akten-tašnu i pružio joj overeni ček. „Verujem da je ovim naš posao sada završen, gospođice Aterton.“ Utom mu je zazvonio mobilni, a on se izvinio i javio. Obrve mu se spojiše. „Kada?“, rekao je u aparat. „Ko? Kako to misliš, sam? Dođavola, nisam li rekao - u redu, ne mrdajte se dok ne stignem tamo!“ Prekinuo je vezu, smrknutog lica. „Nešto nije u redu?“, upitala Trejsi. „Ništa što bi trebalo da vas zabrinjava.“ Uspeo je da se nasmeši uprkos očiglednoj razdraženosti. „Molim vas, sedite i raskomotite se. Doći ću po vas kada bude bezbedno.“ „Bezbedno? Kako to mislite?“ „Imamo uljeza u zgradi.“ Noa je već hitao preko prostorije ka vratima. „Ništa ne brinite, gospođice Aterton, izgleda da smo ga već saterali u ćošak.“ „Dobili smo pratnju čim smo stigli na MAK“, kazao je Caltum dok su se on i Soraja vozili u grad. MAK je skraćenica za Međunarodni aerodrom u Kartumu, koju su mu nadenuli sami Sudanci.
„Videla sam ih“ relda je Soraja. „Dvojica muškaraca.“ „Pridružila su im se još dvojica.“ Bacio je pogled na retrovizor. „Sva četvorica su trenutno u sivoj tojoti koroli otprilike desetak metara iza nas.“ „Ljudi na aerodromu su mi izgledali kao lokalci.“ Čaltum je klimnuo glavom. „To mi je neobično, budući da niko nije znao da dolazimo u Kartum.“ „Nije istina.“ Mali, tajanstveni osmeh je zaigrao na Egipćaninovim usnama. „Kao starešina Mohabarata, imao sam dužnost da kažem svom nadređenom oficiru da napuštam zemlju, pa makar i samo privremeno. Čovek kome sam odabrao da kažem je osoba za koju već dugo sumnjam da me u tajnosti podriva.“ Oči mu ponovo nakratko osmotriše odraz u retrovizoru. „Sada, najzad, imam dokaz o njegovom izdajstvu. Ništa me neće sprečiti da dovučem nekog od ovih lupeža natrag u Kairo i da ga javno optužim.“ „Drugim rečima“, kazala je Soraja, „moramo da ih pustimo da nas uhvate.“ Amunov osmeh se raširio. „Moramo da ih pustimo da nas sustignu“, ispravio ju je, „kako bismo mi njih mogli da uhvatimo.“ Partija pokera je zamrla pre sat vremena, ostavljajući kuću nadomak Trga Dupont da se oseća na mirise strasno zaigranih muškaraca i žena: pepeo od cigara, ostatke pica, ustajali ali pošten znoj, kao i kratkotrajni ali opojni zadah novca. Četvoro ljudi se raskomotilo u ljubičastim somotskim foteljama u stilu art-dekoa: Vilard, Piter Marks, načelnik policije Lester Barouz i Ris Vilijams, koja je, iznenađujuće, bila vlasnica
kuće. Između njih, na niskom stočiću, stajale su flaša singl-malt viskija, kofa dopola puna leda i četiri široke staromodne čaše. Svi ostali pokeraši su pokupili ono što je ostalo od njihovih uloga, ako im je išta ostalo, i oteturali se svojim domovima. Ponoć je prošla, noć je bila i bez zvezda i bez meseca, a gusti oblaci behu tako nisko na nebu da su čak i ulične svetiljke u kvartu bile sveđene na mračne mrlje. „Dobio si poslednje deljenje, Fredi“, rekao je Barouz, obraćajući se tavanici dok se, glave zabačene unazad, naslanjao na zakrivljeni naslon fotelje, „ali mi još nisi saopštio posledice viđenja s tobom nakon poslednje runde podizanja uloga. Nisam imao dovoljno novca da ispratim, pa si mi ga pozajmio. Sada ti dugujem.“ „Želim da odgovoriš na Piterovo pitanje o dvojici nestalih policajca.“ „O kome?“ „Samsonu i Montgomeriju“, rekao je predusretljivo Marks. „Oh, o njima.“ Načelnik policije je i dalje odsutno zurio u plafon dok je Ris Vilijams, u turskom sedu, posmatrala scenu sa zagonetnim izrazom na licu. „Takođe, tu je i pitanje policajca na motociklu koji je upucao čoveka po imenu Džej Veston, što je izazvalo sudar koji su Samson i Montgomeri poslati da istraže“, nastavio je Marks. „Samo što nije bilo nikakve istrage; obustavljena je.“ Svi u prostoriji su bili svesni značenja fraze „obustavljanje istrage.“ „Fredi“, reče Barouz tavanici, „da li je to takođe deo onoga što ti dugujem?“ Vilard je netremice posmatrao bezizražajno lice Ris Vilijams. „Platio sam mnogo novca da bih se video s tobom, Lestere.“ Načelnik policije je uzdahnuo i napokon spustio pogled sa tavanice. „Ris, znaš li da imaš prilično veliku pukotinu tamo gore?“ „Cela kuća je prepuna pukotina, Lese“, kazala mu je. Činilo se kao da Barouz izvesno vreme razmatra njene reči pre nego što se obratio dvojici muškaraca: „Kako god to bilo, neće biti nikakvih pukotina u informacijama koje ću ovde izneti. Šta god podelim s vama, gospodo, strogo je nezvanično, nije za pripisivanje izvoru, ili kako god želite da to nazovete.“ Naprasno se uspravio. „U osnovi sve se svodi na to da ću docnije ne samo poricati izjavu, već ću se iz petnih žila potruditi da dokažem kako je lažna i da uništim one koji budu tvrdili da sam to rekao. Jesam li bio jasan?“ „Savršeno“, reče Marks, a Vilard klimnu glavom u znak pristanka. „Detektivi Samson i Montgomeri trenutno pecaju na reci Snejk u Ajdahu.“ „Jesu li zaista na pecanju“, upita Marks, „ili su mrtvi?“ „Isuse Hriste, koliko juče sam razgovarao s njima!“, reče vatreno Barouz. „Želeli su da znaju kada će moći da se vrate kući. Rekao sam im da nema nikakve žurbe.“ „Lestere“, kaza Vilard, „oni nisu u Ajdahu o tvom trošku.“ „Ujka Sem ima dublje džepove od mene“, priznade načelnik policije. Vilard je gledao kako osećanja poput oblaka prelaze preko Barouzovog lica. „Koji tačno deo Ujka Sema?“ „Niko mi nije rekao, a to je sušta istina“, kazao je nabusito Barouz, kao da mu niko ne govori ono što ima pravu važnost. „Ali se sećam imena federalnog agenta, ako vam je to od ikakve pomoći.“ „U ovoj fazi“, kazao je Vilard, „bilo šta se može pokazati korisnim, pa čak i lažno ime.“ „Pa, prokletstvo, u ovorn gradu niko ne govori istinu!“ Barouz optužujuće podiže prst. „A vama dvojici ću smesta kazati kako nijedan od mojih ljudi nije upucao tog vašeg gospodina Vestona, u to sam prokleto siguran. Lično sam to istražio.“ „Onda se neko lažno predstavljao kao jedan od tvojih policajaca", smireno je kazao
Vilard, „kako bi sve naveo na pogrešan trag.“ „Vi špijuni.“ Barouz je zavrteo glavom. „Živite u sopstvenom svetu sa vlastitim pravilima. Isuse Hriste, kakva zapetljancija!“ Slegnuo je ramenima, kao da otresa svoju preneraženost. „Dakle, agentovo ime. Čovek koji je mojim detektivima sredio odlazak na pecanje, rekao je da se zove Noa Peterson. Da li vam to ime zvuči poznato, ili mi je bacao špijunsku prašinu u oči?“ Born se rastao od vrebača nakon što se njegov rođak uverio da su oba kamiona u zgradi, a zatim ga kradomice uveo unutra kroz sporedni ulaz za zaposlene. Zgrabivši ručicu stražnjih vrata kamiona, Born se vinuo u vazduh, uhvatio se za ivicu krova i uzverao na krov kamiona. Popevši se na uređaj za hlađenje, mogao je da dohvati betonski potporni stub na fasadi građevine, pomoću koga se prebacio na prvi sprat. Koristeći prostore između betonskih ploča, peo se uz bočnu stranu zgrade sve dok nije stigao do drugog sprata, gde je ponovio čitavu proceduru i prebacio se preko parapeta na popločani pod krovne bašte. Za razliku od arhitekture saine zgrade, bašta je predstavljala delikatni mozaik boja i tekstura, savršeno održavana, mirišljava i zaklonjena od žarkog sunca. Čučeći u najdubljoj senci, udisao je opojni miris limuna dok je proučavao plan bašte. Osim njega, na krovu nije bilo nikoga. Dve omalene strukture su bile znalački integrisane u dizajn krovne bašte: vrata koja su vodila nadole u zgradu i, kako je otkrio, šupa sa alatkama radnika koji su potkresivali drveće, biljke i cveće. Krenuo je prema vratima i uvideo da su zaštićena standardnim alarmom sa automatskim prekidačem. Ukoliko bi ih otvorio sa spoljašnje strane, aktivirao bi alarm. Vrativši se do šupe, uzeo je makaze za orezivanje i klešta za skidanje izolacije i odneo ih do parapeta. Tamo je, u pukotini gde se zid spajao sa popločanim podom krova, pronašao žice koje su napajale baštenske svetiljke. Makazama za orezivanje je odsekao komad žice dugačak dva metra. Dok je hodao natrag prema vratima, skinuo je izolaciju sa oba kraja odsečenog parčeta. Pipajući iznad vrata, pronašao je žicu alarma, skinuo izolaciju na dva mesta i prikačio ogoljene krajeve odsečene žice na oguljena mesta žice alarma. Kada se uverio da su veze dobro spojene, precvikao je žicu alarma u sredini improvizovanog strujnog kola. Oprezno je odškrinuo vrata tek toliko da može da se provuče. Prespajanje je upalilo; alarm se nije oglasio. Ušunjao se u uzano, strmo stepenište na drugom spratu. Prva stavka na njegovom dnevnom redu bila je da pronađe Arkadina, čoveka koji ga je namamio ovamo da bi ga ubio. Druga je bila da pronađe Trejsi i izvede je napolje. Trejsi je stajala kraj prozora i gledala naniže na haotičnu ulicu, kada je iza leđa začula otvaranje vrata. Pretpostavivši da se Noa vraća, okrenula je leđa prozoru i suočila se s muškarcem obrijane glave i prosede jareće bradice, s prstenom dijamanata u ušnoj školjci i tetovažom slepog miša na jednoj strani vrata. Čovek mišićavih ramena, širokih grudi i debelih nogu izgledao je kao rvač ili jedan od onih mutiranih ekstremnih boraca koje je jedanput ili dvaput videla na američkoj televiziji. „Znači, ti si osoba koja je donela moga Goju“, rekao je čovek-šišmiš dok je prilazio stolu na kome je slika ležala u svoj svojoj grotesknoj slavi. Imao je neobičan način hoda, geganje kakvo se viđa samo kod bodi-bildera i mornara. „Slika pripada gospodinu Petersonu“, reče Trejsi. „Ne, draga gospođice Aterton, već meni“, usprotivi se čovek-šišmiš hrapavim glasom, na
engleskom jeziku s jakim naglaskom. „Perlis ju je samo kupio za mene.“ Podigao je sliku. „To je moja isplata.“ Njegovo kikotanje beše nalik grgotanju čoveka na samrti. „Jedinstvena nagrada za pružene jedinstvene usluge.“ „Znate moje ime“, rekla je primičući se stolu prekrivenom ta-njirima i staklenim činijama punim voća, „ali ja ne znam vaše.“ „Jesi li sigurna da želiš znati kako se zovem?“ Nastavio je da proučava sliku izvežbanim okom stručnjaka. A onda je, ne pruživši joj šansu da odgovori, rekao: „Ah, pa, onda, zovem se Nikolaj Jevsen. Možda si čula za mene, vlasnik kompanije Er Afrika, posedujem ovu zgradu.“ „Iskreno, nikada nisam čula ni za vas, niti za Er Afriku. Moj posao je umetnost.“ „Ma nemoj?“ Jevsen je stavio Gojinu sliku na sto, a zatim je pogledao pravo u oči. „U tom slučaju, šta radiš u društvu Džejsona Borna?“ „Džejson Born?“ Namrštila se. „Ko je Džejson Born?“ „Čovek koga si dovela ovamo.“ Njeno mrštenje se produbilo. „O čemu to govorite? Došla sam ovamo sama. Noa to može da posvedoči.“ „Perlis je trenutno zauzet ispitivanjem tvog prijatelja, gospodina Borna.“ „Ja ne...“ Ostatak reči joj je zapeo u grlu kada je u njegovoj levoj šaci ugledala revolver kratke cevi kalibra 45.
DVADESET OSMO POGLAVLJE „Ako se zaista baviš umetnošću“ kazao je Jevsen, „šta onda tražiš u društvu profesionalnog ubice, špijuna, čoveka bez ikakvih moralnih skrupula, bez srca? Čoveka koji bi ti bez ikakve griže savesti smestio metak u glavu?“ „ Ali ko preti da će me upucati?“, upitala je Trejsi. „Vi ili on?“ „Dovela si ga ovamo da me ubije.“ Jevsenovo lice je odavalo golu silu, sirovu moć. Bio je naviknut da uvek dobije ono što želi od svakoga, u svako doba. „Moram da se zapitam zašto si to učinila.“ „Ne znam na šta mislite.“ „Za koga radiš? Zaista.“ „Radim za sebe. Tako je već godinama.“ Jevsen je napućio usne, debele poput komada sirovog mesa i isto tako crvene. „Dozvoli mi da ti ovo olakšam, gospođice Aterton. U mom svetu postoje samo dve kategorije ljudi: prijatelji i neprijatelji. Moraš da odlučiš kojoj grupi pripadaš, smesta, ovoga časa. Ukoliko mi ne odgovoriš iskreno, smestiću ti metak u desno rame. Onda ću te ponovo pitati. Budeš li ćutao ili pak lagao, zaradićeš samo metak u levo rame. Onda ću početi da obrađujem to tvoje lepuškasto lice.“ Zavrteo je ukrug pištoljem. „Jedno je sigurno, nakon što završim s tobom, nećeš biti naročito lep prizor.“ Ponovo taj grozni kikot. „Nikakvi holivudski lovci na talente ti neće zakucati na vrata, to ti garantujem.“ „Čovek s kojim sam došla zove se Adam Stoun, to je zaista sve što znam.“ „Vidiš, gospođice Aterton, problem je u tome što to ne osećam - istinu, hoću da kažem.“ „To je istina.“ Zakoračio je prema njoj, tako da se naslonio na udaljeni deo stola. „Sada me vređaš. Misliš li da ću odista poverovati kako si nekoga dovela ovamo a da ne znaš ništa o njemu osim njegovog imena - koje, zapravo, uopšte i nije njegovo pravo ime.“ Trejsi je sklopila oči. „Ne, naravno da ne.“ Duboko je udahnula i pogledala pravo u oči kafene boje Nikolaja Jevsena. „Da, znam da mu je pravo ime Džejson Born i, da, moj posao je bio ne samo da donesem Gojinu sliku gospodinu Perlisu, već i da se pobrinem da Born stigne ovamo.“ Jevsenove oči se suziše. „Zašto je Born došao ovamo? Šta traži?“ „Zar ne znate? Poslali ste jednog od vaših ruskih atentatora, čoveka sa ožiljkom i tetovažom triju lobanja na vratu, da ubije Borna u Sevilji.“ „Mučitelja?“ Jevsenovo lice se izobličilo od očiglednog gađenja. „Radije bih sebi odsekao ruku negoli unajmio to đubre.“ „Znam samo to da Džejson Born misli kako je čovek koji je poku-šao da ga ubije ovde. Isti čovek koji mora da je unajmio Mučitelja.“ „To nisam bio ja. Dobio je pogrešnu informaciju.“ „Onda ne razumem zašto su mene unajmili da se pobrinem za to da Born stigne ovamo.“ Jevsen je zavrteo glavom. „Ko te je unajmio da to uradiš?“ „Leonid Arkadin.“ Jevsen je uperio cev pištolja u njeno desno rame. „Još jedna laž! Zašto bi te Leonid Danilovič unajmio da se postaraš da Born stigne ovamo?“ „Nemam pojma, ali...“ Jevsenov odgovor i izraz njegovog lica su je podstakli da sa
zakašnjenjem sabere dva i dva. „Čekajte malo, mora da vam je Arkadin rekao da sam s Bornom. Mora da je on unajmio Mučitelja, što znači da je sada ovde i čeka Borna u zasedi.“ „Blizina smrti te je učinila očajnom. Leonid Danilovič se u ovom trenutku nalazi u Nagorno Karabahu, u Azerbejdžanu.“ „Ali, zar ne shvatate, Arkadin je jedini znao da je Born sa mnom.“ „To je sranje! Leonid Danilovič je moj partner.“ „Zašto bih izmislila takvu laž? Arkadin mi je platio dvadeset hiljada dolara u dijamantima.“ Jevsen se lecnuo kao da ga je udarila struja. „Dijamanti su obeležje Leonida Daniloviča moneta u kojoj naplaćuje svoje usluge i kojom plaća svoje saradnike. Proklet bio, šta smera ta lažljiva vreća govana? Ukoliko misli da može da me nasamari...“ Utom, Trejsi ugleda Borna kako trči niz hodnik. Jevsen je prepoznao izraz iznenađenja u njenim očima i počeo da se okreće ka vratima, s pištoljem na gotovs. Perlisovo osećanje trijumfa je iščezlo istog trena kad je ugledao Sudanca i jednog čuvara koje je Jevsenovo obezbeđenje sateralo u ćošak na uličnom nivou doka za utovar A. „Šta se ovde događa, kog đavola?“, upitao je na sudanskom dijalektu arapskog jezika. Pokretom ruke je otposlao nekoliko pripadnika obezbeđenja na ulicu da provere ima li u blizini još nekoga ko nema šta da traži u okolini zgrade. Onda se suočio s čuvarom i vrlo brzo ustanovio da ovaj ništa ne zna. Šef obezbeđenja - koji mu se dotad pridružio - otpustio je čoveka na licu mesta. Obrativši se drugom muškarcu, upitao je: „Ko si ti i šta radiš u ovoj zgradi?“ „Ja... izgubio sam se, gospodine. Razgovarao sam sa svojim rođakom - čovekom koji je upravo dobio otkaz, što je, verujem da ćete se složiti sa mnom kada čujete moju priču, prestroga kazna.“ Čovek je držao pogled prikovan za pod i oklembešena ramena u pozi poniznosti. „Moj rođak je morao da mokri, shvatate, ali nije želeo da me odbije zato što mi je potreban novac da platim za detetovo...“ „Dosta!“ Noa ga je silovito ošamario. „Misliš li da sam ja neki glupi turista koga možeš da prevedeš žednog preko vode s tim tvojim idiotskim pričama?“ Ponovo ga je ošamario, ovog puta snažnije, tako da se čovek štrecnuo a zubi su mu zacvokotali. „Reci mi šta tražiš ovde ili ću te predati Sanduru u ruke.“ Šef obezbeđenja se iskezio, pokazujući crne rupe između retkih zuba. „Sandur zna šta da radi sa štetočinama nalik tebi.“ „Ja ne...“ Perlisova pesnica se ovoga puta zabila u Sudančeva usta, iz kojih se prosuše komadići zuba i krv po čovekovoj štrokavoj košulji. „Večeras je pun mesec, ali ne računaj na to da ćeš ga videti.“ Sudanac je upravo započeo priču o tome kako mu je prišao Amerikanac koji je želeo da uđe u zgradu broj 779 u Bulevaru Gamhurija, kada se pripadnici obezbeđenja koje je Noa malopre poslao napolje vratiše na dok za utovar. Jedan stražar se nagnuo i prošaputao mu nešto u uvo. Noa je istog trena ščepao vrebača i bacio ga u Sandurovo naručje. „Evo, pobrini se za njega.“ „Gospodine, smilujte se“, zavapio je vrebač, „ne zaslužujem ovo, kunem vam se da govorim istinu.“ Međutim, Noa se više nije obazirao na čoveka koji je pokušao da uđe u glavno sedište kompanije Er Afrika. Najednom ga je obuzelo osećanje samoočuvanja. Prišao je vratima doka za istovar i iz senki provirio napolje. Nego šta, baš kao što mu je maločas kazao pripadnik
obezbeđenja, preko puta ulice je stajao parkirani minibus dupke pun ljudi - svi do posleđnjeg su bili muškarci - što je alarmiralo stražara. Onda je ugledao odblesak metala - cev automata AK 47 - a njegovi najgori strahovi se potvrdiše. Neko je planirao napad na sedište kompanije ErAfrika. Toliko se zapanjio da nije mogao čak ni da smisli ko bi mogao da poseduje potrebno znanje i sredstva da pokuša ono što je većina ljudi smatrala nezamislivim. Ali to sada nije bio problem. Morao je da pobegne iz zgrade pre nego što ga uhvate u unakrsnu vatru Jevsenovi najamnici i napadači natrpani u sudanski minibus parkiran preko puta ulice. Born je, pročešljavajući drugi sprat građevine, dok se istovremeno sklanjao s puta osoblju i članovima obezbeđenja, začuo dubok i hrapav glas iz velike sobe ispred sebe. Kada je čuo Trejsin glas, u intervalima između pitanja koja je postavljao muškarac, nadao se u trk zato jer je bio siguran da ju je Arkadin zarobio kao poslednji komad mamca za njega. Sklupčan u loptu, proleteo je kroz otvorena vrata, munjevito se zakotrljao preko poda a zatim dočekao na noge, sve u jednom glatkom potezu. Video je kako se mišićavi muškarac sa tetovažom slepog miša na vratu okreće i puca u njega. Čučnuo je i zakotrljao se prema konferencijskom stolu prenatrpanom hranom. U tom trenu je video kako Trejsi iz futrole na butini vadi keramički pištolj. Čuo je još jedan pucanj i bacio se, tela ispruženog nisko iznad zemlje, pravo u masivne noge čoveka-šišmiša, oborivši ga na pod taman u trenutku kad je ovaj opalio ka Trejsi, koja se mahinalno okrenula u stranu. Hitac je pogodio jednu od teških staklenih ćasa, a krhotine su poletele u svim pravcima. Born i čovek-šišmiš se srušiše na pod, dok je Born pokušavao da mu otme oružje iz leve šake. Pištolj je ponovo opalio, metak je prozviždao pored Bornovog levog uveta, na trenutak ga ogluvevši. Čovek-šišmiš mu je zario desnu pesnicu u rebra, a Born njemu zabio zglavke prstiju u vilicu, za čim su usledila tri brza udarca bridom dlana u stranu vrata. Primenivši svu snagu, njegov protivnik je mic po mic pomerao cev pištolja ka Bornovoj slepoočnici. Born ju je odgurnuo u stranu, ali su mu tri uzastopna udarca u isto mesto na grudnom košu izbila vazduh iz pluća a, najedanput, cev pištolja mu se našla uperena u glavu. Čovek-šišmiš je levim kažiprstom pritisnuo okidač. Born tada pronađe ranu na čovekovom ramenu. Zarivši prst u kašastu masu, naterao je protivnika da urlikne kao vuk uhvaćen na kljusetu i uspeo da mu izbije oružje iz šake. No, čovek-šišmiš se ritnuo i zbacio ga sa sebe, jurnuo ka pištolju i, zgrabivši cev, drškom ga udario po slepoočnici. Bornova glava se trznula unazad i odbila od poda, ali je čovek nastavio napad, osetivši da mu je pobeda nadomak ruke. Born je, osećajući kako mu se svest muti, puzeći krenuo dalje, pokušavajući da se sakrije ispod konferencijskog stola. Čovek-šišmiš je brektao sa svakim udarcem, podižući se dok je iznova i iznova zamahivao teškom drškom pištolja. Born je, osećajući kako mu svest ubrzano nestaje u crvenoj izmaglici agonije, otpuzao još nekoliko pedalja, taman koliko mu je bilo potrebno da zgrabi Trejsin keramički pištolj koji je ležao na podu. Sa turobnom rešenošću, uperio ga je u suparnika i iz neposredne blizine ga upucao u lice. Vazduh je ispunila oluja krvi, kostiju i komadića ružičastog moždanog tkiva. Čovek-šišmiš se izvio kako bi zadao još jedan titanski udarac, ali ga je silina hica odbacila unazad. Born je onda čuo, kao da ima vatu u ušima, potmuli tresak sličan zvuku kao da vreća vlažnog cementa pada na pod. Nekoliko trenutaka je ležao poleđuške, jedne noge podignute u vazduh, dok mu je srce bubnjalo u grudima kao kod trkača na liniji cilja. Bol mu je prožeo telo, isijavajući iz rane na grudima koju je zadobio na Baliju. Njegove nasilne akcije i batine koje je primio imale su štetan
efekat na isceljenje, kao što ga je upozorio doktor Firt. Baš kao posle druge hirurške operacije, osećao se kao da ga je udario voz u punoj brzini. Onda je udahnuo, i čuo kako krv peva pesmu života u dubini njegovih ušiju. A potom je usledio plameni dodir Šive, uklanjajući mu hladnoću smrti iz kostiju, kao da ga je taj duh - ili, kako je verovao Suparvita, bog - ponovo zaštitio, uhvativši svojom snažnom rukom njegovu i u potpunosti ga vrativši natrag u zemlju živih. Začuvši paljbu iz poluautomatskog oružja, koja je dopirala iz hodnika, odjednom se trznuo, promeškoljio i, pridigavši se na lakat, duboko zaječao. U glavi mu se vrtelo i činilo mu se kao da pluta u krvi - ne svojoj, već protivnikovoj, koji je bio mrtav kao jučerašnje vesti, bezličan i potpuno neprepoznatljiv. Tada se, usred pucnjeva iz poluautomatskog oružja koji su sada delovali bliže i mahnitije, osvrnuo oko sebe pogledom tražeći Trejsi. Ležala je na boku s druge strane stola. „Trejsi“, kazao je pa nešto brže ponovio, „Trejsi!“ Desna ruka joj se pomerila u odgovor. Mukotrpno je otpuzao ispod stola, preko poda na kome su blistale kao žilet oštre krhotina stakla i zarivale mu se u dlanove i cevanice. „Trejsi“. Slepo je zurila pravo napred, ali kada se pridigao i ušao u njeno vidno polje, zenice su joj se pomerile u njegovom pravcu, a osmejak joj je ozario lice. „Tu li si.“ Ispružio je ruku i zavukao je ispod njenog ramena, ali kada je pokušao da je podigne, lice joj se izobličilo od bola i zajaukala je. „Oh, bože - bože, pomozi mi!“ „Šta je bilo? Šta te boli?“ Nemo je zurila u njega, a pogled joj je pomračivala koprena bola. Podigao ju je najnežnije što je mogao i ugledao dve velike krhotine stakla koje su joj poput sečiva bodeža štrčale iz leđa. Obrisao joj je znoj sa čela, a zatim kazao: „Trejsi, pokušaj da pomeriš noge. Možeš li da to učiniš za mene?“ Pogleđao je u njene noge, ali se ništa nije dogodilo. „Šta ti je s nogama?“ Ništa. Uštinuo ju je za butinu. „Osećaš li ovo?“ „Šta... šta si učinio?“ Bila je paralizovana. Barem jedna krhotina stakla joj je presekla ključne nerve. A druga? Pomerio se, pokušavajući da bolje sagleda koliko se duboko staldo zarilo u meso. Krhotine su bile izuzetno dugačke, najmanje petnaestak centimetara, i veoma duboko zarivene u njena leđa. Prisetio se kako se Trejsi okrenula na stranu, a zatim je metak iz Jevsenovog pištolja razmrskao tešku staklenu činiju. Udarac je imao efekat eksplozije ekser-bombe, pri čemu su je pogodila dva poveća šrapnela. Grmljavina iz poluautomatskog oružja je sada bila veoma blizu, premda nešto isprekidanija. „Moram da te odvedem u bolnicu“, kazao je, međutim, kada je pokušao da je uspravi u sedeći položaj Trejsi je izbljuvala mlaz krvi, a on je odustao i samo je držao u naručju. „Ne idem ja nikuda.“ „Neću dozvoliti da...“ „Ti to znaš, i ja to znam.“ Oči su joj bile podlivene krvlju, uokvirene tamnim krugovima nalik svežim masnicama. „Ne želim da budem sama, Džejsone.“ Osetio je kako joj se telo opušta u njegovom naručju. „Zašto si me tako nazvala?“ „Da, znam tvoje pravo ime, znala sam ga još od trenutka kada sam te upoznala, što nije
bila slučajnost. Ćuti“, prekinula ga je, „moram nešto da ti kažem, a nemam baš mnogo vremena.“ Liznula je krvave usne. „Arkadin me je unajmio da se pobrinem da stigneš ovamo. Nikolaj Jevsen, čovek koga si upravo ubio, rekao mi je da se Arkadin nalazi u Nagorno Karabahu, u Azerbejdžanu, ne znam zašto, ali nije ovde.“ Dakle, Trejsi je od samog početka radila za Arkadina. Born je turobno zavrteo glavom na pomisao o tome kako je majstorski bio izigran. Najpre su ga naterali da posumnja u nju, a zatim mu je pruženo savršeno prihvatljivo objašnjenje zbog čega je lagala da zna kako je Gojina slika original. Na to, glupavo je spustio gard. Uvideo je Arkadinovu ruku u tim delikatnim nitima paukove mreže, a njegovo divljenje prema tom čoveku se mešalo sa gnevom na samoga sebe. Trejsine oči se iznenada toliko raširiše da je mogao da joj vidi beonjače prošarane ispucalim kapilarima. „Džejsone!“ Disanje joj je postalo plitko i isprekidano. Pokušala je da se nasmeši. „U našim najmračnijim trenucima sopstvene tajne nas žive proždiru.“ Stavio je dva prsta na njenu karotidnu arteriju. Puls joj je bio slab i nepravilan. Umirala je. Najedanput se prisetio njihovog sinoćnjeg razgovora - „Pitam se zašto ljudi imaju potrebu da lažu jedni druge?“ rekla je - a on je sada apsolutno znao šta je tada želela da mu kaže - „Zar bi bilo toliko strašno ako bi svi govorili jedni drugima samo istinu?“ Čitav razgovor se ticao njenog dvostrukog života, kao i njene nesposobnosti da mu to prizna. „Šta je s tobom?“ upitala ga je. „Smeta li ti da budeš sam?“ Mučio se da shvati situaciju - da shvati nju - ali su sva ljudska bića bila isuviše komplikovana da bi se sumirala u samo jednu jedinu misao, pa čak i u jedan niz misli. Ponovo se začudio nebrojenim nitima koje ulaze u tkanje jednog ljudskog života - Trejsinog ništa manje od života drugih ljudi - a možda i više u njenom slučaju zato što je ona, baš kao i on, živela dvostrukim životom. Poput don Erere i Mučitelja, i ona je bila deo Arkadinove paukove mreže, pokušaj da se Born navede da učini - šta tačno? To još uvek nije znao. Ali ovde je ležao jedan od piona njegovog neprijatelja, nepomičan i na samrti u njegovom naručju. Sada je bilo očigledno prisetivši se pređašnjih događaja, kao i prošle noći - da se Trejsi nije osećala lagodno u ulozi za koju ju je Arkadin unajmio. Njena ambivalentnost ga je pogodila poput udarca u stomak. Obmanula ga je, ali da li je, čineći to, obmanjivala i sebe? To su bila pitanja koja su pogađala srž njegove dileme: neznanje, večito egzistiranje na ivici nekog drugog identiteta i, kao posledica, gubitak ljudi iz svoje blizine. Smrt je vazda i uvek bila oko njega, druga strana boga Šive, koji je bio uništitelj kao i preteča vaskrsnuća. Trejsi mu je najednom zadrhtala u rukama, kao da izdiše vazduh poslednji put. „Džejsone, ne želim da budem sama.“ Njene žalosne reči otopiše njegovo ledeno srce. „Nisi sama, Trejsi.“ Sagnuo se i usnama joj dodirnuo čelo. „Ovde sam s tobom.“ „Da, znam, osećam te pored sebe.“ Uzdahnula je, a njen uzdah je nalikovao zadovoljnom predenju mačke. „Trejsi?“ Sklonio je usne s njenog čela kako bi je pogledao u oči, koje su sada bile staklaste i zurile u večnost. „Trejsi.“
DVADESET DEVETO POGLAVLJE
„Prolazi!“, rekao je Hamfri Bamber. „Koliki tačno deo programa?“, upitala ga je Mojra. Bamber je gledao brojke koje su se kotrljale preko ekrana dok je skala programa za preuzimanje sadržaja prikazivala trenutni stepen nedozvoljenog preuzimanja sa prenosivog računara Noe Perlisa. „Čitav“, kazao je kada je zelena skala stigla do 100 procenata. „A sada, hajde da zavirimo ispod haube i vidimo šta se dešava.“ Mojru je drmala adrenalinska groznica, i gubila je strpljenje dok su minuti sporo prolazili, šetkajući se tamo-amo po skučenom radnom prostoru Bamberove kancelarije, koji je mirisao na vreli metal i hard-diskove, miris novca u XXI veku. Prostorija se nalazila u zadnjem delu kancelarije, čija je slabašna severna svetlost oblikovala bleda jezera između senki koje su bacale hrpe elektronske opreme, a ventilatori i elektromotori zujali su i brujali poput menažerije. Jedina dva mesta na zidovima koja nisu bila ispunjena instrumentima ili policama prenatrpanim perifernim uređajima računara, kutijama sa praznim digitalnim višenamenskim diskovima, USB uređajima i kablovima za napajanje svih dužina i oblika, zauzimali su prozor i uramljena fotografija Bambera na koledžu u punoj opremi za američki fudbal. Tada je bio još zgodniji nego sada. Kada ju je kruženje po prostoriji odvelo do prozora, Mojra je zastala i zagledala se ka ulici iza zgrade. Fluorescentne svetiljke u zgradi preko puta bile su uključene, osvetljavajući kancelariju ispunjenu ormanima za skladištenje dokumentacije, masivnim foto-kopir mašinama i identičnim stolovima. Sredovečni ljudi su jurili napred-nazad, grčevito stežući dokumenta ili izveštaje onako kako davljenik steže komad plutajućeg drveta. Na spratu iznad tih živih mrtvaca, kroz visoke krovne prozore, videla je umetnički atelje, u kome je mlada žena nanosila boju na ogromno platno prislonjeno uz beli zid. Umetnica je delovala toliko usredsređeno, tako izgubljena u viziji koju je pokušavala da prenese na platno, da se činilo kao da je nesvesna svog okruženja. „Kako ti ide?“, upita Mojra kad se ponovo okrenula prema Bamberu. Bamberu je, usredsređenom poput umetnice preko puta ulice, trebalo nekoliko trenutaka da odgovori. „Još svega minut-dva i znaću“, napokon je promumlao. Mojra je klimnula. Taman se spremala da nastavi nervozno šetkanje po sobi, kad joj je iznenadno kretanje opet privuče pažnju na ulicu ispod. Videla je kako se jedan automobil zaustavi na kraju stambenog bloka, i iz njega izađe čovek. Nešto u vezi s načinom na koji se kretao, aktiviralo je alarm u njenoj glavi. Neznatno je okretao glavu levo-desno, kao da u isto vreme posmatra sve i ništa, a Mojri su se nakostrešile dlačice na potiljku. Kada je stigao do zgrade, stao je. Držeći se blizu stražnjih vrata, izvadio je svežanj kalauza i ubacio jedan u bravu, a zatim drugi, sve dok naposletku nije pronašao pravi koji je simulirao brežuljke i udoline ključa. Mojra je spustila ruku i izvadila ledi hok iz futrole na butini. „Još malo pa gotovo!“ U Bamberovom glasu se čula prkosna nota trijumfa. Vrata se otvoriše i čovek uđe u zgradu. ***
„Čini se da je Noa Perlis spona ove krizne situacije“, reče Piter Marks. „On je isplanirao smrt Džeja Vestona, on je izvukao tepih ispod nogu Metro policije, a takođe se infiltrirao u Mojrinu novu organizaciju i poterao je u bekstvo.“ „Noa radi za Crnu reku“‚ kazao je Vilard. „A ma koliko da je ta banda plaćenika tajanstvena i moćna, sumnjam da čak i oni imaju potreban uticaj da sve to postignu a da niko ne počne da postavlja nezgodna pitanja.“ „Misliš da iza svega ovoga ne stoji Perlis?“ „Nisam to rekao.“ Vilard je protrljao trodnevne čekinje na obrazima. „Ali u ovom slučaju, moram da verujem kako je Crna reka imala veliku pomoć sa strane.“ Vilard i Marks su sedeli jedan naspram drugog u braonkastom separeu od skaja u noćnom baru i slušali žalostivu pesmu Tami Vinet na džuboksu i postojano režanje đubretarskih kamiona koje je dopiralo sa ulice. Dve žgoljave prostitutke su zajedno plesale, pošto su odustale od posla za tu noć. Starac sa grivom razbarušene sede kose sedeo je na barskoj stolici, pognut nad čašom pića; drugi starac, koji je ubacio dolar u džuboks, sa suzama u očima je podnošljivim irskim tenorom pevao u duetu sa Tami. Zadah starog alkohola i još starijeg očajanja prožimao je svaki deo pohabanog nameštaja u lokalu. Šanker, jedne noge oslonjene na unutrašnju ogradu šanka, zurio je preko svoje stomačine kako bi čitao novine sa entuzijazmom stondiranog studenta koji je tek otvorio udžbenik. „Sudeći na osnovu onoga što sam uspeo da napabirčim“, nastavio je da priča Vilard, „najveći klijent Crne reke trenutno je Agencija za nacionalnu bezbednost, oličena u sekretaru odbrane, koji je kod predsednika zastupao njihove interese.“ Marks se u neverici zabuljio u njega. „Kako znaš sve to?“ Vilard se nasmešio dok je prstima vrteo čašu. „Recimo samo da mi višegodišnji boravak u sigurnoj kući Agencije za nacionalnu bezbednost daje nekoliko prednosti - čak i u odnosu na ljude kao što si ti, Pitere.“ Skliznuo je sa tapacirane klupe i prošao pored dve kurve, koje su mu dobacile poljubac. Iz džuboksa se sada čula pesma Dona Henlija Letnji dečaci, a činilo se kao da irski tenor plače još glasnije dok je pevao uz muziku. Vilard se malo kasnije vratio do separea noseći u ruci flašu singl-malt viskija. Nasuo je sebi čašu i dopunio do vrha Marksovu. „Pre nego što napravimo ijedan korak dalje“, kazao je, „pitam se zbog čega nisi prijavio Arapinu našu zapanjujuću informaciju u vezi s Noom Perlisom i Crnom rekom.“ „M. Erol Danciger je novi direktor CO“, rekao je zamišljeno Marks, „ali nisam siguran da želim išta da mu prijavim, naročito ako je u to umešana Agencija za nacionalnu bezbednost. On je od glave do pete čovek sekretara Halideja.“ Vilard je otpio gutljaj viskija. „Onda, šta ćeš da radiš? Daćeš otkaz?“ Marks je odmahnuo glavom. „Previše volim Centralnu obaveštajnu. Ona je moj život.“ Nakrivio je glavu u stranu. „Pitaću te isto to: nameravaš li da daš otkaz?“ „Naravno da ne.“ Vilard je otpio još jedan pozamašan gutljaj. „Ali planiram da krenem vlastitim putem.“ Marks je zavrteo glavom. „Ne razumem." Nešto je isplivalo na površinu Vilardovog lica, određeni zamišljeni izraz, ili se možda njegova urođena tajnovitost borila s nagonom da regrutuje, zato što je upitao: „Jesi li poznavao Aleksa Konklina?“ „Niko nije poznavao Konklina - ne zaista.“ „Ja jesam. Ne kažem to kao hvalisanje, već samo kao neospornu činjenicu. Aleks i ja smo radili zajedno. Znao sam šta je pokušavao da postigne s projektom Tredston. Nisam siguran da
sam u to vreme odobravao, ali tada sam bio mnogo mlađi. Nisam doživeo stvari koje Aleks jeste. U svakom slučaju, meni je poverio sve tajne Tredstona.“ „Mislio sam da su sva dokumenta o Tredstonu uništena. Vilard je klimnuo. „Ona koje Matori nije uništio, Aleks jeste. Ili je barem tako tvrdio, u svakom slučaju.“ Marks je nekoliko momenata razmišljao o njegovim rečima. „Hoćeš da kažeš kako dokumenta o Tredstonu još postoje?“ „Aleks, budući Aleks, pripremio je duplikate svih dokumenata. Samo dva čoveka na svetu znaju gde su ta dokumenta uskladištena, a jedan od njih dvojice je mrtav.“ Iskapivši viski, Marks se zavali u naslon separea, a zatim pažljivo osmotri Vilarda. „Želiš da ponovo pokreneš Tredston?“ Vilard im je obojici iznova napunio čaše. „Tredston je već po-krenut, Pitere. Hoću da znam želiš li da postaneš njegov deo.“ „Tela su ovde ne duže od četrdeset osam sati, a najverovatnije ni punih dvadeset četiri.“ Jusuf, Sorajin agent u Kartumu, bio je nizak muškarac tena boje uštavljene životinjske kože. Imao je krupne, vodnjikave oči i veoma sitne uši, ali je čuo sve živo. Jusuf je bio jedan od najboljih terenskih agenta Tifona zato što je bio dovoljno pametan i snalažljiv da iskoristi omladinu koja je širila moć po gradu tako što je bila povezana internetom. „U pitanju je negašeni kreč, shvataš. Ko god ih je bacio ovde, želeo je da ih potpuno uništi na način koji ni vatra ne može da postigne, zato što će negašeni kreč sve izjesti, uključujući kosti i zube, koji se mogu upotrebiti za identifikaciju posmrtnih ostataka.“ Soraja je na putu od aerodroma uspostavila kontakt s Jusufom i, na Amunovo navaljivanje, ugovorila sastanak s njim, uprkos ljudima koji su ih pratili - tačnije, upravo zbog njih. „Te ljude su poslali moji neprijatelji“, kazao joj je Amun u automobilu. „Želim da nam budu dovoljno blizu da možemo da ih zgrabimo.“ Jusuf je čuo za mrtvace od dečaka koji je nabasao na grobnicu dok je s nekim prijateljima istraživao ansarska utvrđenja nedaleko od klanca Sabaloga; tvrđave su nekad korišćene za napad na brodove, koji su 1885. godine dovozili pojačanja britanskom generalu Gordonu. Dečak i njegovi prijatelji su živeli u obližnjem selu, ali je mreža klinaca u Kartumu ubrzo saznala za pronalazak tela u njihovoj internet-sobi za ćaskanje. Nakon što im je dao dva gloka i dodatnu municiju, Jusuf je poveo Soraju i Amuna Čaltuma oko osamdeset kilometara severno, kroz silovite vetrove i žarko sunce pustinje. Krenuli su u dva džipa s pogonom na sva četiri točka, kao što je savetovao Jusuf, zato što su neravni drumovi i nepouzdanost sudanskih vozila putovanje samo jednim džipom činili bezumno odvažnim. „Vidite koliko je od njih ostalo“, rekao je sada Jusuf, dok su zurili u plitku jamu na brzinu iskopanu u podu od tvrdo nabijene zemlje jedne od starih ruševnih tvrđava, „uprkos negašenom kreču.“ Kad je čučnula, Soraja je zamahnula rukom da rastera oblak muva. „Dovoljno da se vidi kako su svi upucani u potiljak.“ Nabrala je nos. Negašeni kreč je barem neutralisao zadah istrulelih telesa. „Pogubljenje u vojničkom stilu“, rekao je Čaltum. „Ali jesmo li sigurni da su ova četvorica upravo ljudi koje tražimo?“ „Oni su, nego šta“, kazala je Soraja. „Stepen raspadanja tela je i dalje minimalan. Prepoznajem govedinom uhranjene ljude iz srca Amerike kada ih vidim.“ Pogledala je u Amuna. „Postoji samo jedan razlog zašto bi Amerikance pogubili u vojničkom stilu u Kartumu, a zatim
doneli ovamo.“ Čaltum je klimnuo. „Da bi se uklonili neželjeni svedoci.“ U tom trenutku, Jusuf je, odgovarajući na vibraciju mobilnog telefona, prislonio aparat na uvo, a ubrzo zatim prekinuo vezu. „Moja izvidnica kaže da su vaši drugari stigli“, rekao im je. Born je pogledao nagore u poznatu figuru koja je ispunjavala dovratak. Čovek sa tamnim, pretećim obrvama je u rukama držao AK 47 i nosio pancirni prsluk od kevlara. Zurio je u telo čoveka-šišmiša ispruženo na podu. „Nikolaje, ti kurcoliscu“, rekao je na grlenom ruskom jeziku, „ko te je, jebote, ubio pre nego što sam mogao da te uhvatim i vratim nazad u majčicu Rusiju? Sada mi je uskraćeno zadovoljstvo da te nateram da propevaš kao bela lala.“ Onda je, ugledavši Borna, stao kao ukopan. „Džejsone!“, zaurla pukovnik Boris Karpov kao ruski vo. „Trebalo je da znam da ćeš ti biti u srcu ovog krvavog lavirinta.“ Pogled mu se spustio naniže, obuhvatajući krvlju natopljeno telo mlade žene u Bornovom naručju. Smesta je povikao, tražeći bolničara. „Prekasno je za nju, Borise“, rekao je Born umrtvljenim glasom. Karpov je prešao preko prostorije i kleknuo pored Borna. Zdepastim prstima je nežno prešao preko staklenih krhotina zarivenih u Trejsina leđa. „Kakav strašan način da se umre.“ „Svaki je strašan, Borise.“ Karpov je pružio Bornu svoju čuturicu. „Surova istina.“ Bolničar Borisovog jurišnog tima, takođe odeven u punu opremu za suzbijanje nereda, zadihano je uleteo u sobu. Prišao je Trejsi, pokušao da joj pronađe puls, a zatim tužno odmahnuo glavom. „Koliki su nam gubici u ljudstvu?“, upitao ga je Karpov, ne skidajući oči s Borna. „Jedan mrtav, dvojica ranjena, ali ne ozbiljno.“ „Ko je umro?“ „Milinkov.“ Karpov je klimnuo. „Tragično, ali je zgrada pod našom kontrolom.“ Born je osetio kako mu se vatra šljivovice razliva u dnu stomaka. Osećaj topline mu je prijao, kao da polako dolazi k sebi. „Borise“, tiho je izustio, „kaži svom čoveku da ponese Trejsi. Ne želim da je ostavim ovde.“ „Dabome.“ Karpov je dao znak bolničaru, koji je podigao Trejsino telo iz Bornovog krila. Born je gledao kako čovek iznosi njeno telo iz sale za konferencije. Osećao je njen gubitak, njenu borbu da se pomiri sa svojim dvostrukim životom i njeno osećanje usamljenosti, izazvano životom u senkama sveta čijeg postojanja većina ljudi uopšte nije svesna, a kamoli sposobna da razume. Njena borba je bila i njegova borba, a bol koji je osećala zbog svog načina života i previše mu je bio poznat. Nije želeo da je vidi kako odlazi, nije želeo da je pusti da ode, kao da je jedan deo njega samog, koji je iznenada pronašao, najedanput otkinut od njega podjednako naprasno. „Šta je ovo?“, upita Boris, držeći sliku. „Gojina slika, prethodno nepoznato delo iz njegove serije crnih slika, što je čini neprocenjivo vrednom.“ Boris se nacerio. „Nadam se da ne žudiš za njom, Džejsone.“
„Ratni plen pripada pobedniku, Borise. Dakle, Nikolaj Jevsen je bio svrha tvoje misije u Kartumu.“ Karpov je klimnuo glavom. „Već mesecima radim u severnoj Africi i pokušavam da uđem u trag Jevsenovim snabdevačima, klijentima i tajnim krijumčarskim kanalima. A ti?“ „Razgovarao sam sa Ivanom Volkinom..." „Znam, rekao mi je. Tom matorcu si baš prirastao za srce.“ „Kada je Arkadin otkrio kako njegov pokušaj da me ubije nije uspeo, smislio je drugi plan, da me dovede ovamo. Zašto, nemam pojma.“ Nakratko bacivši pogled na leš ispružen na drugom kraju prostorije, Karpov je kazao: „To je zagonetka, jedna od mnogih na ovom mestu. Nadali smo se da ćemo naći spisak Jevsenovih snabdevača i mušterija, ali se čini da su hard-diskovi njegovih servera sa daljinskim pristupom potpuno obrisani.“ „To nije učinio Jevsen“, reče Born. Podigao se na noge, a Boris je ustao zajedno s njim. „On je bio ovde s Trejsi, nije imao pojma o tvom napadu na zgradu.“ Boris se počeša po glavi. „Zašto bi te Arkadin namamio da dođeš ovamo, naročito u društvu te prelepe mlade žene?“ „Šteta što to ne možemo da priupitaino Jevsena“, kaza Born. „Postavlja se pitanje: ko je obrisao Jevsenove servere? Neko je uništio čitavu njegovu računarsku mrežu. Mora da je to bio neko od Jevsenovih ljudi - neko na visokom položaju, ko je imao pristupne šifre serverima.“ „Svaku osobu koja se ikada usudila da krene na Nikolaja Jevsena je pojeo mrak.“ „Sve dok je Jevsen bio živ.“ Born, čiji je mozak napokon identifikovao dovoljno svilenih niti da razluči paukovu mrežu, nakrivi glavu u stranu i dade znak Borisu da pođe s njim. „Ali pogledaj ga sad, više ne predstavlja opasnost ni za koga, uključujući i Arkadina.“ Borisovo lice se smrknu. „Arkadina?“ Zajedno su krenuli niz hodnik, sada ispunjen Borisovim operativcima, prema muškom toaletu. „Kazaću bolničaru da te pregleda.“ Born je odmahnuo rukom. „Dobro sam, Borise.“ Čudio se razmeri Arkadinove demonske genijalnosti. U toaletu, prišao je umivaoniku i počeo da spira krv i krhotine stakla sa sebe. Dok je to činio, Karpov mu je pružio rolnu papirnih ubrusa. „Razmisli o tome, Borise. Zašto bi me Arkadin prevario da dođem ovamo - naročito, kao što si sam kazao, u društvu prelepe mlade žene?“ Bolelo ga je da govori o Trejsi, ali ma koliko da je još uvek mislio o njoj, morao je da odgonetne misteriju - i suoči se sa smrtonosnim neprijateljem. Svetlost je iznenada zasijala u Karpovljevim očima. „Arkadin je računao na to da ćeš ubiti Jevsena?“ Born se umio mlakom vodom, osećajući kako ga sitne posekotine i modrice žare poput koprive. „Ili da će Jevsen ubiti mene. U oba slučaja, on bi bio na dobitku.“ Karpov se stresao kao pas koji se sklanja s kiše. „Ako je to što spekulišeš istina, Arkadin bi možda znao za moj napad. Ne bi želeo da Jevsen propeva o njemu ili nekome drugome. Prokletstvo, ozbiljno sam potcenio tog čoveka.“ Born je okrenuo okrvavljeno lice ka ruskom pukovniku. „Arkadin je nešto više od običnog čoveka, Borise. Poput mene, on je diplomac Tredstona. Aleks Konklin ga je obučio, baš kao što je obučio mene, da postane ultimativna tajna mašina za ubijanje, da izvršava tajne operacije koje niko drugi ne može da izvrši.“ „A gde se trenutno nalazi taj đavolski diplomac?“, upita Boris. Born obrisa lice papirnim
ubrusima. Beli papir postade ružičast. „Trejsi mi je kazala pre nego što je umrla. Jevsen joj je rekao da je Arkadin u Nagorno Karabahu, u Azerbejdžanu.“ „Planinski teren, dobro ga poznajem“, reče Boris. „Otkrio sam da je ta oblast jedna od glavnih usputnih stanica za letove Jevsenove transportne kompanije ErAfrika koja prevozi njegovo nezakonito oružje diljem ovog kontinenta. Područje predstavlja dom mnogobrojnim urođeničkim plemenima - a sva do zadnjeg su fanatični muslimani.“ „To ima smisla.“ Born je pogledao svoj odraz u ogledalu i procenio štetu, koja je bila površna ali obimna. Čiji mu je odraz uzvraćao pogled? Trejsi bi sigurno saosećala s tim pitanjem, budući da ga je nesumnjivo mnogo puta sama sebi postavila. „Ivan mi je rekao da je Arkadin preuzeo vođstvo nad Istočnim bratstvom, što znači da je takođe vođa njihovih terorista iz Crne legije. Možda pokušava da umeša prste u Jevsenov posao vredan milijarde dolara.“ Onda je spazio Gojinu sliku koju je Karpov naslonio uza zid. „Poznaješ li čoveka po imenu Noa Perlis?“ „Ne, zašto?“ „On je visoki zvaničnik u Crnoj reci.“ „ Američka kompanija za upravljanje rizikom - takođe poznata i kao privatna preduzetnička firma za vladu tvoje zemlje - takođe poznati i kao najamnici.“ „U pravu si u pogledu sve tri stavke.“ Born ih je poveo natrag u hodnik, koji je zaudarao na barut i smrt. „Trejsi je donosila Gojinu sliku Perlisu, ali ja verujem da je slika zapravo bila isplata Jevsenu za učinjenu uslugu. To je jedino logično objašnjenje Perlisovog boravka na ovom mestu.“ „Dakle, Jevsen, Crna reka i Arkadin su zajedno umešani u nešto.“ Born je potvrdio. „Jeste li ti i tvoji ljudi susreli nekog Amerikanca kada ste upali u zgradu?“ Karpov je izvadio omaleni voki-toki iz džepa na prsluku i progovorio u mikrofon. Nakon što je primio odgovor, zavrteo je glavom. „Ti si jedini Amerikanac u zgradi, Džejsone. Ali moji ljudi su uhvatili Sudanca sumnjive reputacije koji tvrdi da ga je neki Amerikanac ispitivao nešto pre no što smo započeli napad.“ Mora da je njegova diverzija sa uhodom odmamila Perlisa. Ali kuda je otišao? Born je mogao da oseti kako se približava središtu paukove mreže, gde je smrtonosni pauk strpljivo čekao u zasedi. „A budući da je Agencija za nacionalnu bezbednost glavni klijent Crne reke, postoji velika šansa da sve ovo ima veze sa povišenom tenzijom u Iranu.“ „Misliš da je Nikolaj Jevsen snabdevao oružjem jurišni odred Crne reke spreman da napadne Iran?“ „To je vrlo malo verovatno“, kazao je Born. „Agencija za nacionalnu bezbednost može da obezbedi i više nego što je potrebno savremenog vrhunskog naoružanja kakvog Jevsen nikada ne bi mogao da se domogne. Osim toga, za to im ne bi bila potrebna Arkadinova pomoć. Ne, Amerikanci su identifikovali projektil koji je oborio avion - u pitanju je bila iranska raketa tipa kovsar 3.“ Karpov je klimnuo glavom. „Sada sve počinje da dobija smisao. Ova Gojina slika je Jevsenova isplata za snabdevanje Crne reke projektilom kovsar 3.“ Utom, Karpov opazi kako jedan od njegovih ljudi trči niz hodnik prema njima. Čovek se na trenutak zabuljio u Borna, a zatim je svom komandantu pružio list voštanog papira - očigledno odštampan na prenosivom termalnom štampaču. „Dovedi Lirova“, rekao je Karpov dok je pogledom skenirao dokument. „Kaži mu da ponese punu opremu. Želim da pregleda ovog čoveka od glave do pete.“ Vojnik je bez reči klimnuo glavom i otrčao niz hodnik. „Rekoh ti da mi nije potrebna inedicinska nega...“
Karpov je podigao ruku u vazduh. „Čekaj, želećeš da ovo čuješ. Moj stručnjak za informacione tehnologije uspeo je da spase nešto sa Jevsenovih servera, na kraju krajeva očigledno nisu bili potpuno izbrisani.“ Pružio je Bornu odštampani list voštanog papira. „Ovde su zabeležene tri poslednje Jevsenove transakcije.“ Born je preleteo pogledom preko informacija na hartiji. „Kovsar 3.“ „Aha. Baš kao što smo naslutili, Jevsen je nabavio iranski projektil tipa kovsar 3 i prodao ga Crnoj reci.“ „Kuda si krenula?“ upitao je Hamfri Bamber, okrećući se na stolici. „I zašto si izvadila pištolj?“ „Neko zna da si ovde“, reče Mojra. „Gospode bože.“ Bamber je zaječao i pokušao da ustane. „Ostani ovde.“ Mojra ga je rukom sprečila da ustane. Osećala je kako ga žmarci podilaze u talasima. „Znamo da neko dolazi i znamo šta želi.“ „Aha, moju smrt. Ne očekuješ valjda da sedim ovde skrštenih ruku i čekam da popijem metak u leđa.“ „Očekujem da učiniš ono što si već ranije uradio, da mi pomogneš.“ Pogledala je nadole u njegovo zabrinuto lice. „Mogu li da računam na tebe?“ Bamber je progutao knedlu i klimnuo glavom. „Dobro. A sada mi pokaži kupatilo.“
Dondi Parker je voleo svoj posao - možda i previše, govorili su neki. Drugi su, poput njegovog šefa, Noe Perlisa, cenili Parkerov gotovo religiozni žar s kojim je pristupao izvršenju svojih zadataka. Parkeru se dopadao Perlis. Činilo mu se kao da njih dvojica zauzimaju istovetni sivi prostor na ivici društva, mesto na kome obojica mogu da učine bilo šta - jedan svojom naredbom, drugi svojim rukama i oružjem po izboru. Prošavši kroz stražnji ulaz zgrade Hamfrija Bambera, razmislio je o svom životnom delu, koje je u mislima upoređivao sa uglačanom drvenom kutijom ispunjenom kolekcijoin najskupljih i najaromatičnijih cigara. Vrhunac svakog zadatka, smrt svake mete, ležali su u toj kutiji i čekali da ih poseti kad god poželi. Da ih izvadi, jednu po jednu, pomiriše, zakotrlja između prstiju, i proba. Zauzimale su mesto vojnih odlikovanja - medalja za hrabrost - i slavile uspomenu na akcije neophodne za, kao što mu je Noa neprestano ponavljao, blagostanje i bezbednost otadžbine. Parkeru se sviđala reč otadžbina. Bila je toliko snažnija, toliko srčanija od reči nacija. Izuo se, zavezao pertle leve i desne cipele i, prebacivši ih preko ramena, popeo se uz stepenice. Kada je stigao na sprat, krenuo je niz hodnik do suprotnog kraja, gde su se s druge strane prozora nalazile protivpožarne stepenice. Otvorio je prozor i izašao napolje, a zatim krenuo nagore sprat po sprat, poput muve koja se penje uz zid. Noa Perlis je pronašao Dondija Parkera u jednoj od lokalnih teretana u getu. Parker je bio član bokserskog kluba, vodeći izazivač u regionalnoj velter kategoriji. Bio je izuzetan bokser zato što je brzo učio, posedovao ogromnu izdržljivost i pronašao pravi način da kanališe svoju ubilačku agresiju. S druge strane, nije bio lud za potresima mozga i naprslim rebrima, stoga je, kada se Noa Perlis pojavio i izrazio zanimanje za njega, Parker bio presrećan da sasluša njegov predlog. Ne bi bilo preterivanje kazati da je Dondi Parker sve dugovao Perlisu, činjenica koja mu je vazda bila na umu, nikada više nego kada je, kao sada, bio na izvršenju zadatka koji mu je
dodelio lično Noa. Perlis je bio odgovoran samo jednom čoveku, Oliveru Lisu, koji se nalazio toliko visoko u lancu ishrane Crne reke da se činilo kao da boravi u sasvim drugom univerzumu. Budući da je Parker bio toliko uspešan, Oliver Lis ga je s vremena na vreme pozivao i davao mu zadatke, koje je on smesta izvršavao nikoga ne obaveštavajući o njima, pa čak ni Perlisa. Ukoliko je Noa znao za te vannastavne zadatke, nikad mu ništa nije pomenuo, a Parker je bio srećan da ostavi te užasne uspavane pse da spavaju. Stigao je do sprata na kome se nalazila kancelarija Hamfrija Bambera. A sada se, pošto je još jedanput proverio plan zgrade koji mu je Noa poslao na mobilni, odšunjao do drugog kraja protivpožarnih stepenica pa provirio kroz prozor. Ugledao je svakojaku elektronsku opremu, čiji je najveći deo bio uključen, na osnovu čega je znao da je Bamber u kancelariji. Razvezao je pertle i obuo cipele. Onda je na silu otvorio prozor, uz najmanji napor. Izvadivši iz futrole SIG sauer, provukao se kroz prozor. Okrenuo se kad je čuo kako neko mokri. Nacerivši se sebi u bradu, krenuo je prema zvuku mokraće koja je prskala po porcelanu. Jedina bolja stvar bi bila da izrešeta Bambera dok je ovaj na klozetskoj šolji. Vrata toaleta su bila odškrinuta pa je provirio i ugledao kako klin svetlosti obasjava Bambera koji, raširenih nogu, stoji ispred šolje. Mogao je da nazre ugao umivaonika i, postavljenu uza zadnji zid toaleta, kadu sa zavesom za tuširanje prekrivenu sličicama razdraganih riba koje igraju, a behu toliko ljupke da je osetio potrebu da suzbije nagon za povraćanjem. Zavirio je kroz uzani prostor između vrata i ragastova. Videvši da se niko ne krije iza vrata, gurnuo ih je slobodnom rukom i istovremeno uperio pištolj Bamberu u glavu. „Hej, mačkice.“ Grleno se zakikotao. „Noa ti poručuje ćao i zbogom.“ Bamber se štrecnuo, baš kao što je Parker i očekivao, ali umesto da se okrene prema njemu, stropoštao se na pod kao da ga je neko udario bojnom sekirom. Dok je Parker zgranuto buljio u njega, razdragane i razigrane ribe se skupiše poput harmonike. Parker je na delić sekunde spazio ženu koja je zurila u njega. Imao je taman dovoljno vremena da se zapita: Ko je ovo, jebote? Noa mi nije rekao, kad plamen bljunu iz cevi ženinog pištolja, a on se od siline metka, koji ga je pogodio i slomio mu jagodičnu kost, zavrte oko svoje ose u nezgrapnoj pirueti. Vrisnuo je, ne od straha ili bola već od besa. Ispraznio je šaržer pištolja, ispaljujući metak za metkom, ali mu je krv bila u očima. Ništa nije osećao - nalet adrenalina i drugih endorfina ga je učinio trenutno imunim na bol. Ignorišući Bambera, sklupčanog u fetusnom položaju na podu, skočio je na ženu - ženu, za ime sveta! - i zamahnuo drškom pištolja ka njenoj bradi. Ona je ustuknula, leđima udarila u zid prekriven keramičkim pločicama i okliznula se na izdajničkoj krivini porcelana, a zatim pala na koleno. Parker je ponovo zamahnuo ka njoj drškom SIG sauera. Žena se povukla unazad, ali joj je pre toga prednji nišan njegovog pištolja ostavio posekotinu na korenu nosa. Ugledao je kako joj se staklasti pogled uvlači u oči i znao da je gotova. Spremao se da smesti debeli đon svoje cipele u njen solarni pleksus kad je cev njenog pištolja ponovo bljunula vatru. Dondi Parker nije ništa osetio. Metak mu je prošao kroz desno oko i razneo potiljak.
TRIDESETO POGLAVLJE „Ti, naravno, shvataš“, rekao je Born, mašući odštampanim listom papira dok su se Karpov i on spuštali niz stepenice zgrade broj 779 u Bulevaru Gamhurija, „da je ova informacija možda namerno ostavljena da bi je baš ti pronašao.“ „Naravno. Jevsen je mogao da je ostavi“, odgovori Karpov. „Mislio sam na Arkadina.“ „Ali Crna reka je njegov partner.“ „Baš kao što je to bio i Jevsen.“ Bolničar je dao sve od sebe da zakrpi Bornovo lice pre nego što ga je Born oterao - barem je zaustavio krvarenje i dao mu injekciju da spreči mogućnost infekcije. „Ako se išta može reći za Arkadina, to je da je dosledan“, kazao je Born. „Ono što sam saznao o načinu na koji organizuje operacije, jeste da uvek ima nekoga ko služi za skretanje pažnje, kao meta ka kojoj usmerava svoje neprijatelje.“ Podigao je odštampani list hartije. „Možda je Crna reka njegova nova meta za odvraćanje pažnje ljudi na koje želi da kreneš umesto da juriš njega.“ „Druga mogućnost“, kazao je Boris, „jeste da eliminiše svoje partnere jednog po jednog.“ Prošli su kroz predvorje zgrade i izašli napolje na užareno popodnevno sunce, gde je saobraćaj bio obustavljen a prolaznici su se iz minuta u minut okupljali i otvorenih usta buljili u Borisov do zuba naoružan odred vojnika. „To postavlja još jedno pitanje“, rekao je Karpov dok su ulazili u minibus koji je zaplenio i koji je postao njegov pokretni glavni štab, „kako se, dođavola, Arkadin uklapa u ovu slagalicu? Zašto bi uopšte bio potreban Crnoj reci?“ „Evo jedne mogućnosti“, rekao je Born. „Arkadin se nalazi u Nagorno Karabahu, zabačenom području Azerbejdžana kojim, kao što si kazao, gazduju poglavari lokalnih plemena, svi do poslednjeg fanatični muslimani - baš kao i teroristi Crne legije.“ „Kako bi teroristi bili umešani?“ „To je nešto što ćemo morati da upitamo lično Arkadina“, kaza Born. „ A da bismo to učinili, moraćemo da odletimo u Azerbejdžan.“ Karpov je naredio svom stručnjaku za informacione tehnologije da prikaže satelitski snimak u realnom vremenu regiona Nagorno Karabah, kako bi odredili najbolju maršrutu do određene oblasti koju je koristio Jevsen. Čovek je zumirao oblast pa rekao: „Čekajte malo.“ Prsti su mu poleteli preko tastature, menjajući slike na ekranu računara. „Šta je bilo?“, upita ga nestrpljivo Karpov. „Avion je upravo uzleteo iz naznačenog područja.“ Okrenuo se prema drugom laptopu i ukucao koordinate drugog mesta. „U pitanju je mlaznjak ErAfrike, pukovniče.“ „ Arkadin!“, viknu Born. „Kuda se zaputio?“ „Sačekajte.“ Stručnjak za informacione tehnologije se prebacio na treći računar, prikazujući na monitoru sliku sličnu onima na ekranu uređaja za kontrolu leta. „Pustite me samo da izvršim ekstrapolaciju na osnovu trenutnog kursa leta mlaznjaka.“ Prsti mu ponovo zaplesaše preko tastature. Potom se ponovo okrenuo ka prvom računaru, a ekran je ispunio prikaz kopnene mase. Slika se udaljavala sve dok čovek nije pokazao prstom na tačku u donjem desnom kvadrantu ekrana. „Tamo“ rekao je. „Šahrake Nasiri-Astara, tik pored obale Kaspijskog jezera, u severozapadnom Iranu.“
„Šta se, za ime svega nesvetog, tamo nalazi?“, upita Karpov. Stručnjak za informacione tehnologije se prebacio za drugi laptop, ukucao ime oblasti u internet-pretraživač, pritisnuo taster ENTER i skrolovao dobijene veb-stranice sa vestima. Potom je pogledao u lice svog zapovednika i rekao: „Tri ogromne naftne bušotine i početak međunarodnog naftovoda.“ „Želim da odeš odavde.“ Oči Amuna Čaltuma zasvetlucaše u polumraku starog utvrđenja. „Smesta.“ Soraja je bila toliko zabezeknuta da joj je bio potreban trenutak-dva da odgovori, „ Amune, mislim da si me zamenio s nekim.“ Uhvatio ju je za lakat. „Ne šalim se. Idi odavde. Smesta.“ Oslobodila se iz njegovog stiska. „Šta sam ja, tvoja kćerka? Ne idem nikuda.“ „Neću da dovedem u opasnost život žene koju volim“, kazao je. „Ne u ovakvoj situaciji.“ „Ne znam da li da budem polaskana ili uvređena. Možda i jedno i drugo.“ Odmahnula je glavom. „Međutim, stigli smo ovamo zahvaljujući meni, ili si možda zaboravio?“ „Ja ništa ne zaboravljam.“ Čaltum se spremao da nastavi, kad mu Jusuf upade u reč. „Mislio sam da si planirao da vas ti ljudi sustignu.“ „I jesam“, kaza nestrpljivo Čaltum, „ali nisam računao na to da će nas uhvatiti u klopku na ovom mestu.“ „Sada je prekasno za kajanje“, prošaputa Jusuf. „Neprijatelj je ušao u tvrđavu.“ Čaltum je podigao četiri prsta u vazduh, kako bi Jusufu stavio do znanja koliko ih je ljudi pratilo sa aerodroma. Jusuf je kratko klimnuo glavom i rukom im dao znak da krenu za njim. Dok su se dva muškarca udaljavala, Soraja se sagnula i, otcepivši parče košulje s jednog od njih, zahvatila malo negašenog kreča u improvizovanu praćku. Kada su stigli do vrata, razgovetno je kazala: „Trebalo bi da ostanemo ovde.“ Obojica su se okrenuli, a Amun ju je pogledao kao da je sišla s uma. „Uhvatiće nas u zamku kao pacove.“ „Već smo uhvaćeni u zamku kao pacovi.“ Zamahnula je praćkom napred-nazad. „Ovde barem imamo prednost visokog terena.“ Isturila je bradu u pravcu napadača. „Oni su već zauzeli borbene položaje. Poskidaće nas jednog po jednog pre nego što uspemo da smaknemo ijednog od njih.“ „U pravu si, direktorka“, kazao je Jusuf, a Čaltum je izgledao kao da bi ga najradije ošamario. Obratila se direktno Čaltumu: „Amune, navikni se na ovo. Ovako stoje stvari.“ Trojica od četvorice napadača, nakon što su za sebe pronašli senovita gnezda, ležali su u zasedi i zurili niz dugačke cevi svojih pušaka. Četvrti čovek se oprezno kretao od puste sobe do uništene prostorije, preko napuštenih prostora bez krovova ispunjenih nataloženim peskom. Vetar mu je uvek bio u ušima, a pesak u nosu i grlu. Zrnca peska, nošena vetrom, gnezdila su mu se u odeći i tvorila poznatu skramu dok su mu se lepila za oznojenu kožu. Njegov posao je bio da pronađe mete i potera ih u unakrsnu vatru svojih saboraca. Bio je obazriv, ali ne i dovitljiv; radio je ovaj posao ranije i obavljaće ga sve dok starost ne učini ovakav život nemogućim. No, znao je da će dotada zaraditi više nego dovoljno novca za svoju porodicu, pa čak i porodice svoje dece. Amerikanac je izdašno plaćao - činilo se da njemu nikada nije nestajalo novca, baš kao što se nikad nije cenjkao pokušavajući da spusti njegovu cenu. Rusi su, s druge strane, veoma dobro znali kako da nametnu svoje uslove u pregovaranju. Preznojavao se tokom mnogih pregovora s Rusima koji su tvrdili kako nemaju novca, ili barem
da nemaju da mu plate onoliko koliko je tražio. Zadovoljio bi se cenom koja ih je sve činila srećnima, a zatim bi prionuo na posao ubijanja. To je bilo ono što je radio najbolje, na kraju krajeva - jedini posao za koji je obučen. Obišao je više od polovine utvrđenja i bio je iskreno iznenađen što još nije naišao čak ni na najmanji trag meta. Pa, rekli su mu da je jedna od meta Egipćanin. Nije voleo Egipćane; oni su obasipali čoveka zašećerenim rečima dok bi u isto vreme lagali kao psi. Egipćani su bili poput šakala - cerili su se dok bi čoveku istovremeno zubima otkidali meso sa kostiju. Skrenuo je niz kratki hodnik. Kada se našao otprilike na pola puta, čuo je zujanje muva i znao, iako nije mogao da namiriše zadah trulog mesa, da se negde ispred njega dogodila smrt, i to prilično skoro. Čvršće stegnuvši dršku pištolja, nastavio je da hoda niz hodnik leđa priljubljenih uza zid, škiljeći u pomrčinu. Tu i tamo, sunčeva svetlost je podrhtavala poput ptica na drvetu, tamo gde su tavanica ili zidovi naprsli, ili se čak na nekim mestima urušili, kao da je džin ubica udario pesnicom u njih. Zujanje mušica postade glasnije, kao da ga stvara neko ogromno, nebulozno stvorenje koje je raslo i opadalo dok se hranilo a zatim tonulo u san. Stao je, osluškujući i, na svoj nenaučni način, prebrojavajući. Nešto veliko je umrlo u toj prostoriji ispred njega, verovatno više od jedne goleme stvari. Ljudsko biće? Pritisnuo je okidač pištolja, a blesak vatre iz cevi je nakratko osvetlio okolinu. Bio je nalik zveri koja obeležava svoju teritoriju, upozoravajući ostale grabljivice na svoje prisustvo, želeći da izazove strah. Ukoliko su mete u toj prostoriji, u klopci su. Poznavao je tu sobu - baš kao što je znao svaku prostoriju u ovom i ostalim utvrđenjima u oblasti. Postojao je samo jedan ulaz, a on je bio nepunih pet koraka udaljen od njega. Onda je neko mračno obličje izletelo kroz otvoreni dovratak, a on je munjevito ispalio četiri precizna hica koja su ga naterala da se grčevito trza i igra. Soraja je izletela iz prostorije iza leša mrtvog Amerikanca koga je Čaltum izbacio kroz otvorena vrata. Zamahnuvši improvizovanom pračkom usred kiše metaka, odaslala je grudvu negašenog kreča u napadačevo lice. Čim je kaustični kalcijum-oksid dodirnuo čovekove telesne tečnosti - znoj na obrazima i suze u očima - hemijska reakcija je izazvala cvetanje strašne vreline. Strelac je zavrištao, ispustio oružje i mahinalno se uhvatio rukama za zapaljeno lice, pokušavajući da ukloni supstancu. To je samo pogoršalo stvar. Soraja je podigla njegov pištolj sa zemlje i upucala ga u glavu, prekrativši mu muke, kao što bi učinila za obogaljenog konja. Njeno tiho zviždanje je izvelo Čaltuma i Jusufa iz pogrebne odaje. „Jedan manje“, kazala je. „Ostalo su još trojica.“
„Jesi li dobro?“ Mojra je izašla iz kade i pomogla Hamfriju Bamberu da ustane. „Čini mi se kao da bih ja trebalo tebi da postavim to pitanje“, rekao je stresajući se dok je gledao u smrskanu glavu uljeza. Odvrnula je slavinu s hladnom vodom u lavabou, natopila peškir i stavila ga na potiljak. Bamber ga je prihvatio i držao prislonjen na koren njenog nosa dok su izlazili iz kupatila. Prebacila mu je ruku preko širokih ramena. „Hajdemo negde na sigurno.“ Klimnuo je glavom kao izgubljeni dečačić dok su se probijali kroz kancelariju. Stigli su do vrata i Mojra baci pogled na zid prekriven računarskom opremom. „Šta si pronašao? Šta se nalazi u Perisovoj verziji Bardema?“
Bamber se odvojio od nje, prišao laptopu prikačenom na ostalu elektronsku opremu i izvadio kablove za napajanje. Zatvorio je laptop i stavio ga ispod pazuha. „Ako to ne vidiš rođenim očima, nećeš mi verovati“, kazao je dok su užurbano izlazili iz kancelarije.
„Ne zanima me Tredston, niti bilo šta što je nameravao Aleks Konklin “, kazao je Piter Marks. Vilard je delovao neuznemireno. „Ali te zanima, pretpostavljam, da spaseš CO od Filistejaca“, rekao je skoro kao da je predvideo Marksov odgovor. „Naravno da me zanima.“ Marks je prevrnuo svoju praznu čašu kada je Vilard pokušao da je napuni poslednjom turom viskija iz flaše. „Imaš li nešto na umu - nešto, pretpostavljam, što ima veze sa umešanošću Crne reke u ubistvo na domaćem tlu, a pogotovo, dođavola, sa smrću direktorke CO?“ „Direktor CO je M. Erol Danciger.“ „Nemoj me podsećati“, reče kiselim glasom Marks. „Moram. Danciger je četiri stotine kilograma težak gorila u staklarskoj radnji Centralne obaveštajne, a veruj mi kada ti kažem da će sve vas, finu gospodu, samleti u kašu kao banane, osim ako se nešto ne uradi da se on zaustavi.“ „Šta je s tobom?“ „Ja sam Tredston.“ Marks se turobno zagledao u starijeg čoveka. Nije znao da li je za to zaslužan popijeni viski ili činjenica da mu je stvarnost natrljana na nos, tek, osećao je mučninu u stomaku. „Nastavi.“ „Ne“, rekao je izražajno Vilard. „Ili si za ili si protiv, Pitere. A pre nego što mi odgovoriš, molim te da shvatiš kako nema povlačenja, nema prostora za predomišljanje. Kad jednom pristaneš, to je to, više nema izlaska, bez obzira na cenu ili posledice.“ Marks je zavrteo glavom. „Kakav izbor imam?“ „Uvek postoji izbor.“ Vilard je nasuo sebi poslednji viski iz flaše i otpio gutljaj. „Ono što ne postoji - a to važi za mene jednako kao i za tebe - jeste mogućnost osvrtanja unazad. Od ovog trenutka nadalje, prošlost više ne postoji. Idemo napred, isključivo napred, u mrak.“ „Isuse.“ Marks je osetio kako ga podilaze žmarci. „To zvuči kao da sklapam dogovor s đavolom.“ „To je vrlo smešno.“ Vilard se nasmešio i, kao po šlagvortu, izvadio dokument od tri stranice, koji je zatim raširio na stolu ispred mlađeg čoveka. „Šta je to, kog đavola?“ „Takođe smešno.“ Vilard je stavio hemijsku olovku na sto. „To je ugovor sa Tredstonom. O njemu se ne može pregovarati i, kao što možeš da vidiš u trinaestoj klauzuli, ne može se poništiti.“ Marks je bacio pogled na dokument. „Kako je to primenljivo? Hoćeš li zapretiti da ćeš mi uzeti dušu?“ Nasmejao se, ali je njegov smeh bio preslab da bi sadržao bilo kakav humor. Potom je začkiljio, čitajući jedan paragraf za drugim. „Isuse“, kazao je pošto je završio. Pogledao je u olovku, a zatim u Vilarda. „Kaži mi da imaš nekakav plan da se ratosiljaš M. Erola jebenog Dancigera, ili smesta odoh odavde.“ „Otfikariti hidri samo jednu glavu bilo bi besmisleno zato što bi joj istog časa izrasla druga.“ Vilard je uzeo hemijsku olovku i pružio je ka Marksu. „Ratosiljaću se same hidre: sekretara odbrane Irvina Renoldsa ’Bada’ Halideja.“ „Mnogi su to pokušali, uključujući i pokojnu Veroniku Hart.“
„Svi oni su mislili da imaju dokaze o njegovim protivzakonitim aktivnostima, što predstavlja utaban put koji Halidej poznaje kudikamo bolje od njih. Ja ću krenuti sasvim drugačijim putem.“ Marks se duboko zagledao u Vilardove oči, pokušavajući da proceni koliko je ozbiljan. Napokon je uzeo olovku i kazao: „Nije me briga kojim putem ćemo ići sve dok Halidej ne završi ispod naših točkova.“ „Sutra ujutru“, rekao je Vilard, „moraćeš da zadržiš to mišljenje na pameti.“ „Osećam li ja to miris sumpora?“ Ali Marksov smeh je bio vidno nelagodan. „Znam ovog čoveka.“ Jusuf je vrhom čizme skinuo negašeni kreč s mrtvačevog lica. „Zvao se Ahmed, bio je plaćeni ubica slobodnjak koji je obično radio za Amerikance ili Ruse.“ Zabrundao je. „Veoma često i za jedne i za druge istovremeno.“ Čaltum se namrštio. „Da li je ikada ranije radio za Egipćane?“ Jusuf je odmahnuo glavom. „Ne, koliko mi je poznato.“ „Ti nikad nisi koristio njegove usluge, zar ne?“ Soraja je pregledala ono što je ostalo od Ahmedovog lica. „Ne sećam se da sam videla njegovo ime na ijednom od tvojih izveštaja.“ „Ovom đubretu ne bih poverio da mi čuva ni nacrtanu ovcu“, rekao je Jusuf kriveći zgađeno usta. „Pored toga što je bio profesionalni ubica, bio je i lažov i lopov, odvajkada, čak i kao dečak.“ „Upamti“, rekao je Čaltum i sumorno pogledao u Soraju, „želim najmanje jednog od njih živog.“ „Prvo dođe prvo“, kazala je. „Hajde da se najpre koncentrišemo na to da živi izađemo odavde.“ Čaltum je i dalje bezuspešno pokušavao da iščetka mirise negašenog kreča i smrti sa svoje odeće, ali je to dozvolilo Soraji da preuzme vođstvo - što je, ponovo, bilo nešto što on nije odobravao. Otkako su pristigli u Kartum, nešto ga je obuzelo, nekakvo zaštitničko osećanje prema Soraji, koje je očito činilo da se ona oseća nelagodno. Možda je u pitanju bila udaljenost od Egipta; Amun se ovde nalazio na nepoznatoj teritoriji, na kraju krajeva, a vrlo dobro je znao da je najsigurniji u sebe na svom terenu. Čula je kako je Amun tiho doziva, ali se oduprla porivu da se okrene i pogleda ga. Umesto toga, postojano se kretala napred u polučučnju sve dok nije stigla do prvog dvorišta. Levo i desno, na oba zida su postojali položaji sa kojih bi snajperisti imali izvrstan pregled na dvorište. Opalila je hitac u oba mesta, ali uzvratna paljba nije usledila. To je bilo od strelčevog pištolja, pa ga je ispustila i izvadila glok koji joj je dao Jusuf. Dvaput je proverila da li je oružje napunjeno, pa je krenula preko dvorišta turobnog izgleda, držeći se senki u podnožju zidova. Nijedanput se nije osvrnula, verujući da Amun i Jusuf nisu daleko iza nje i da će je štititi ukoliko upadne u nevolju. Nešto kasnije se na vidiku pojavilo drugo, centralno dvorište, veće i više preteće od prvog. Ponovo je zapucala na moguće snajperske položaje, i opet bez ikakvog rezultata. „Postoji još samo jedno dvorište“, kazao je Jusuf. „Manje je, ali kako se nalazi u prednjem delu utvrđenja, ima više mesta odakle se može braniti.“ Soraja je smesta uvidela da je u pravu i da, bez obzira na to šta urade, nikada neće uspeti da stignu do parapeta na okolnim zidovima, a da pri tome ne popiju metak. „Šta ćemo sad?“, upitala je Amuna. Pre nego što je Čaltum mogao da srnisli odgovor, Jusuf reče: „Imam ideju. Poznavao sam
Ahmeda čitav njegov život, i mislim da mogu da imitiram njegov glas.“ Pogledao je u Čaltuma, pa u Soraju. „Da pokušam?“ „Ne vidim kako bi to moglo da škodi“, reče Čaltum, ali se Jusuf ne pomeri sve dok Soraja nije klimnula glavom u znak pristanka. Zatim se provukao pored nje i, čučnuvši u senovitom delu gde se hodnik ulivao u dvorište, progovorio. To nije učinio svojim glasom, već glasom koji ni Čaltum ni Soraja nisu čuli nikada ranije. „To sam ja, Ahined - molim vas, ranjen sam!“ Ništa sem odjeka. Okrenuo se ka Soraji. „Brzo!“, prošaputao je. „Daj mi svoju košulju.“ „Uzmi moju“, kaza Čaltum mršteći se. „Njena će bolje poslužitf, reče Jusuf. „Videće da je ženska.“ Soraja je učinila kao što je tražio, otkopčala je košulju kratkih rukava i pružila mu je. „Ubio sam ih!“, uzviknu Jusuf imitirajući Ahmedov glas. „Evo, pogledajte.“ Sorajina košulja je zalepršala kroz vazduh i pala na kaldrmu dvorišta poput ptice koja sleće u gnezdo. „Ako si ih ubio“, začu se glas s njihove leve strane, „izađi napolje!“ „Ne mogu“, odgovori Jusuf, „slomio sam nogu. Dovukao sam se dovde, ali sam pao i ne mogu da se maknem! Molim vas, braćo, dođite i pomozite mi pre nego što nasmrt iskrvarim.“ Dugo se ništa nije dogodilo. Jusuf se taman spremao da ponovo poviče, kad mu Čaltum rukom dade znak da ćuti. „Ne preteruj.“ prošaputao je. „Budi strpljiv.“ Prošlo je još nekoliko trenutaka, bilo je teško reći tačno koliko, budući da je u njihovoj situaciji vreme bilo rastegljivo poput plastelina; činilo se da minuti traju kao sati. Konačno su opazili kretanje s desne strane. Videli su kako se dvojica muškaraca spuštaju sa zidova u dvorište. Kretali su se oprezno, hodajući postrance prema početku hodnika. Trećeg čoveka - onog koji je ispitivao Jusufa - nije bilo nigde na vidiku. Očevidno, on je pokrivao drugu dvojicu sa skrivenog položaja na levoj strani dvorišta. Čaltum je nemo dao znak Jusufu, koji je legao na zemlju i ovlaš se pomerio tako da dvojica muškaraca mogu da vide kako mu je jedna noga podvučena ispod druge. Soraja i Čaltum su se povukli nekoliko koraka dublje u pomrčinu hodnika. „Eno ga!“, povikao je jedan napadač trećem sadrugu koji ih je pokrivao - i koji je, kako se činilo, bio njihov vođa. „Vidim Ahmeda! Pao je, baš kao što je rekao!“ „Ne vidim nikakvo drugo kretanje“, začuo se glas sa parapeta. „Idite po njega, ali požurite!“ Trčeći u polučučnju, dvojica muškaraca se približiše Jusufu. „Čekajte!“, dreknuo je vođa, a oni su se poslušno zaustaviše i čučnuše, pušaka položenih preko butina, lakomih očiju uprtih u palog saborca. S leve strane je usledilo kretanje, kada je vođa napustio svoje orlovsko gnezdo i počeo kamenim stepenicama da se spušta u dvorište. „Ahmede“, prošaputao je jedan od muškaraca, „jesi li dobro?“ „Ne“, rekao je lažni Ahmed. „Noga me užasno boli, a...“ Međutim, rekao je iz dovoljne blizine da se drugi muškarac korak-dva udalji od njega. „Šta je bilo?“, upitao ga je sadrug, uperivši pušku ka ulazu u hodnik. „Mislim da to nije Ahmed.“ Utom su Čaltum i Soraja iskočili iz polumraka hodnika i otvorili vatru. Dvojica napadača koji su čučali istog trena padoše kao pokošeni, a Čaltum priskoči i šutnu njihovo oružje dalje od mesta na kojem su ležali ispruženi. Vođa je, hitajući da pronađe zaklon tamo gde ga nije bilo, zapucao izbačen iz ravnoteže, a Čaltum se ispustivši krik bacio na tlo.
Soraja je, u punom trku, nanišanila i opalila u vođu, ali ga je tek Jusuf, iz svog ležećeg položaja, pogodio u grudi. Čovek se zavrteo oko svoje ose i stropoštao, a Soraja skrenu ka njemu. „Proveri Amuna!“, doviknula je Jusufu kad se sagnula i dohvatila vođinu pušku. On se grčio i uvijao, krvareći iz rane na desnoj strani grudi, ali je disao. Metak mu nije probušio plućno krilo. Kleknula je pored njega. „Ko vas je unajmio?“ Čovek je pogledao u nju i pljunuo joj u lice. Nešto kasnije, Čaltum i Jusuf su joj se pridružili. Amun beše pogođen u butinu, ali mu je metak prošao kroz meso a rana je, kazao je Jusuf, delovala čisto. Podvezao je nogu iznad rane impro-vizovanim zavojem sačinjenim od njene košulje. „Jesi li dobro?“, upitala je gledajući naviše u Čaltuma. Klimnuo je na svoj poslovično mrzovoljni način. „Upitala sam ga ko ih je unajmio“, kazala je, „ali ćuti kao zaliven.“ „Povedi Jusufa i proveri drugu dvojicu.“ Čaltum je napeto zurio u palog vođu tročlane napadačke družine. Soraja je poznavala taj izraz odlučnosti na njegovom licu. „Amune...“ „Daj mi pet minuta.“ Bile su im potrebne informacije, to je bilo neosporno. Ona je s oklevanjem klimnula glavom i, zajedno s Jusufom, otišla do mesta na vrhu hodnika, gde su dvojica napadača ležala. Nije bilo mnogo toga da se vidi. Obojica su bila izrešetana po grudima i trbuhu. Nijedan više nije bio živ. Dok su uzimali njihove puške, začuli su prigušeni krik koji im je, u svojoj neljudskosti, odaslao ledene žmarce niz kičmu. Jusuf se okrenuo ka njoj. „Taj tvoj egipatski prijatelj, može li mu se verovati?“ Soraja je klimnula, osećajući mučninu zbog saznanja šta Amun trenutno radi ranjeniku, s njenim pristankom. Tada je usledila tišina, isprekidana jedino očajničkim zavijanjem vetra kroz napuštene prostorije utvrđenja. Nakon izvesnog vremena, Čaltum im je prišao. Teško je hramao, a Jusuf mu je dao pušku da se nasloni na nju. „Moji neprijatelji nisu imali nikakve veze s ovim napadom“, rekao je glasom koji ni za jednu jedinu jotu nije izmenilo ono što je upravo učinio. „Ove ljude su unajmili Amerikanci, tačnije, čovek poznat pod smešnim imenom Triton. Da li ti to ime išta govori?“ Soraja je odrično odmahnula glavom. „ Ali možda bi ovo moglo.“ Pokazao joj je četiri nevelika pravougaona metalna predmeta koja su se njihala na gajtanu. „Pronašao sam ih okačene oko vođinog vrata.“ Pružio joj je metalne pločice, a ona ih je pomno pregledala. „Liče mi na vojničke identifikacione pločice.“ Amun je klimnuo. „Rekao je da ih je uzeo od četvorice Amerikanaca pogubljenih u onoj prostoriji. Ovi kučkini sinovi su ih pobili.“ Međutim, Soraja je morala da prizna kako identifikacione pločice ne liče ni na jedne koje je ikada ranije videla. Umesto da na sebi imaju ime, čin i serijski broj, na njima je laserom bilo izgravirano nešto što je ličilo na... „Šifrovane su“, kazala je a srce joj je zakucalo brže u grudima. „Ove pločice mogu biti od ključnog značaja za dokazivanje ko je lansirao projektil kovsar 3, i zašto.“
ČETVRTA KNJIGA
TRIDESET PRVO POGLAVLJE Leonid Danilovič Arkadin je besciljno tumarao po putničkom odeljku aviona transportne kompanije ErAfrika koji je bio poslat po njega i njegove vojnike u Nagorno Karabah. Znao je da je njihovo odredište Iran. Noa Perlis je bio siguran da Arkadin ne zna tačno mesto sletanja, ali je bio u zabludi. Slično mnogim Amerikancima na njegovom položaju, Perlis je verovao da je pametniji od neamerikanaca i da je sposoban da njima manipuliše. Pitanje odakle Amerikancima ideja o njihovoj superiornosti u odnosu na sve ostale narode, predstavljalo je misteriju, ali nakon što je proveo izvesno vreme u Vašingtonu, Arkadin je imao nekoliko ideja o tome. Možda su događaji iz 2001. uzdrmali samozadovoljno osećanje izolovanosti Sjedinjenih Država, ali ne i osećanje privilegovanosti i prava. Dok je tamo boravio, sedeo je u vašingtonskim restoranima i prisluškivao razgovore za obližnjim stolovima kao deo svoje obuke u Tredstonu. Ali je istovremeno slušao neokonzervativce - moćnike, ljude sa uticajem i novcem, ubeđene da poseduju ključ načina na koji svet funkcioniše. Za njih, sve je bilo detinjasto jednostavno, kao da u životu postoje svega dve bezuslovne promenljive: akcija i reakcija, pri čemu su obe u potpunosti razumeli, i za koje su planirali. A kada te reakcije ne bi bile onakve kakvima su ih predvideli njihovi trustovi mozgova - kada bi im njihovi planovi eksplodirali pravo u lica umesto da priznaju svoje greške, oni su u plimi amnezije udvostručavali svoje napore. Za Arkadina, bilo je to ludilo koje je činilo te ljude gluvim i slepim za stvarne događaje. Možda je, pomislio je sada dok je proveravao borbenu spremnost i opremu svojih ljudi, Noa Perlis bio poslednji primerak izumiruće vrste, dinosaurus nesvestan da njegovo vreme prolazi, da će ga glečer koji se pomalja na horizontu uskoro odvući pod vodu. Baš kao i Dmitrij Iljinovič Maslov. „Ona mora da se vrati natrag“, rekao je Dmitrij Iljinovič Maslov, „a i tri devojčice. U suprotnom, neće biti mira s Levom Antoninom.“ „Otkad govnar poput Leva Antonina govori šta da radiš“, kazao je Arkadin, „tebi, glavešini gruperovke Kazanska?“ Arkadin je imao osećaj da se Tarkanijan, koji je stajao pored njega, štrecnuo. Trojicu muškaraca je okruživala nesnosna halabuka, toliko jaka da su od nje pucale bubne opne. U Pašinoj sobi propagande, elitnom noćnom klubu u centru Moskve, pored njih trojice su bila prisutna samo još dvojica muškaraca - obojica Maslovljeve gorile. Sve ostale osobe - kojih je bilo više od desetak - bile su mlade, dugonoge, plavokose, sisate, predivne i jebozovne, što ih je prilično jasno definisalo: tyolke, sve do poslednje. Bile su odevene - ili, preciznije, polugole - u provokativnu odeću, bile to mini-suknje, prozirni topići, bikiniji, ili haljine bez leđa. Sve devojke su nosile visoke štikle, pa čak i one u kupaćim kostimima, i tonu šminke. Pojedine su se svakoga dana s oklevanjem vraćale na časove u srednjoj školi. Maslov se žestoko zagledao u Arkadina, pretpostavivši da može, baš kao i sve ostale ljude s kojima se suočavao, da ga zastraši pukim pogledom. Grešio je, a nije mu se dopadalo da greši. Nikada. Zakoračio je prema Arkadinu, što je bio agresivan korak, premda ne i preteći, i nabrao nos. „Šta je taj miris dima koji osećam na tebi, Arkadine, jesi li ti i jebeni šumar povrh svega ostalog?“
Osam kilometara dalje od pravoslavne crkve, Arkadin je odveo Joškar u gustu borovu šumu. Držala je Jašu u naručju, a on je nosio sekiru koju je izvadio iz prtljažnika automobila. Njene tri kćerke su ih, histerično jecajući, sledile u koloni po jedna. Kada su izašli iz parkiranog automobila, Tarkanijan je povikao za njima: „Imate pola sata, posle toga jebeno odlazim odavde!“ „Hoće li nas zaista ostaviti ovde?“, upitala je Joškar. „Da li te je briga?“ „Nije, sve dok si ti sa mnom.“ Odnosno, pomislio je da je to kazala. Govorila je toliko tiho da je vetar odneo reči skoro istog trena kad su joj izašle iz usta. Krila ptica su im lepršala iznad glava dok su hodali ispod borovih grana koje su se njihale. Probivši tanak površinski sloj, osetili su mekan kao paperje sneg. A gore iznad glava, nebo beše vunasto poput Joškarinog kaputa. Na omalenom proplanku, spustila je sina na postelju od snegom pokrivenih borovih iglica. „Jaša je oduvek voleo šumu“, kazala je. „Često me je molio da ga vodim u planine da se igra.“ Dok je tražio granje i suvarke i sekao ih u trideset centimetara dugačke cepanice, Arkadin se setio svojih suviše retkih odlazaka u planine oko Nižnjeg Tagila, jedino mesto gde je mogao slobodno da diše, a da mu sećanje na rodno selo i nasilne roditelje ne pritiska srce i ubija duh. U roku od dvadeset minuta, zapalio je pogrebnu lomaču. Devojčice su prestale da plaču, a suze su im se poput sićušnih dijamanata zamrzle na rumenim obrazima. Dok su fascinirano zurile u sve više plamenove, zaleđene suze su se otopile i počele da im se slivaju niz oble brade. Joškar je položila Jašu u Arkadinovo naručje izgovarajući molitve na svom maternjem jeziku. Držala je kćerke blizu sebe dok je izgovarala reči, koje su postepeno postale napev, a njen zvonki glas se uzdizao kroz krošnje borova i odzvanjao od tmastih oblaka. Arkadin se zapitao jesu li vile, vilenjaci i polubogovi koje je prizivala u svojim pričama, negde u blizini i tužnim očima posmatraju pogrebnu ceremoniju. Joškar je napokon posavetovala Arkadina šta da kaže dok je spuštala Jašu na pogrebnu lomaču. Devojčice su ponovo briznule u plač gledajući kako majušno telo njihovog brata proždiru plamenovi. Joškar je izustila završnu molitvu, i to je bio kraj. Arkadin nije imao pojma koliko je vremena prošlo, ali su ih Tarkanijan i automobil još uvek čekali kada su izašli iz guste šume i vratili se natrag u civilizaciju. „Obećao sam joj“, rekao je Arkadin. „Obećao si nešto toj jebenoj fabrici beba?“, podsmehnuo se Ma-slov. „Onda si još gluplji nego što izgledaš.“ „Ti si taj koji je rizikovao živote dvojice svojih ljudi - od kojih je jedan potpuno nesposoban - da me dovedeš ovamo.“ „Da, govnaru, ali ne tebe i četvoro civila koji pripadaju nekom drugom.“ „Govoriš o njima kao da su marva.“ „Hej, jebi se, pametnjakoviću! Lev Antonin ih želi natrag, a tamo ima da odu.“ „Ja sam odgovoran za smrt njenog sina.“ „Jesi li ti lično ubio malog kopilana?“ Maslov je sada bezmalo vikao. Gorile su im prišle bliže, a tyolke su se svim silama trudile da gledaju u nekom drugom pravcu. „Nisam.“
„Onda nisi odgovoran za njegovu smrt. Kraj jebene priče!“ „Obećao sam joj da ih niko neće vratiti njenom suprugu. Strašno ga se plaši; Antonin će je nasmrt premlatiti.“ „Šta se to mene tiče, koji kurac?“ U besu, činilo se kao da iz Maslovljevih očiju sevaju varnice. Tarkanijan se promeškoljio. „Šefe, možda bi trebalo...“ „Šta?“ Maslov se okrenuo prema Tarkanijanu. „Hoćeš li i ti da mi govoriš šta bi trebalo da uradim? Jebi se! Tražio sam da učiniš nešto prosto ko pasulj: da mi dovedeš ovog klinca iz Nižnjeg Tagila. A šta se dogodi? Klinac ubije boga u Oserovu, a ti se vratiš kao jebena tovarna mazga s punim kurcem problema koji mi nisu potrebni.“ Nakon što je efektivno ućutkao Tarkanijana, okrenuo se prema Arkadinu. „A što se tebe tiče, pametnjakoviću, bolje bi ti bilo da se prizoveš pameti ili ću te poslati nazad u kenjaru iz koje si ispuzao.“ „Žena i deca su moja odgovornost“, rekao je tvrdoglavo Arkadin. „Ja ću se brinuti o njima.“ „Ma, slušaj ga samo!“ Maslov je sada urlao. „Ko je umro i tebe postavio za šefa? A ko ti je uopšte u glavudžu usadio tu sumanutu ideju da imaš ikakvog uticaja na ono što se ovde događa?“ Lice mu je od besa bilo crveno kao bulka, maltene natečeno. „Miša, sklanjaj mi ovog kopilana sa očiju pre nego što ga rastrgnem golim rukama!“ Tarkanijan je odvukao Arkadina iz Pašine sobe i odveo ga do dugačkog šanka na jednoj strani glavne prostorije. Na pozornici osvetljenoj kao da je novogodišnje veče, visoka i tek stasala za udaju tyolka, u veoma oskudnom kostimu, širila je svoje kilometar dugačke noge prateći teški ritam pesme. „Hajde da popijemo štogod“, rekao je Tarkanijan sa usiljenom veselošću. „Ne želim piće.“ „Ja častim.“ Tarkanijan je uhvatio šankerov pogled. „Hajde, prijatelju, pićence je upravo ono što ti je potrebno.“ „Ne govori mi šta mi je potrebno“, reče Arkadin najednom povišenim glasom. Apsurdna svađa se odatle nastavila, i eskalirala dovoljno da šanker pozove izbacivača. „U čemu je ovde problem?“ Izbacivač se možda obraćao obojici, ali zato što je iz viđenja poznavao Tarkanijana, oči su mu bile čvrsto prikovane za Arkadina. Otrovnog, jarosnog pogleda, Arkadin je reagovao. Zgrabio je izbacivača i tolikom silinom mu tresnuo čelo o ivicu šanka da su obližnje čašice poskočile, a one najbliže se prevrnule. Onda je nastavio da udara čovekovom glavom o šank sve dok ga Tarkanijan nije odvukao. „Nemam problem“, kazao je Arkadin ošamućenom i okrvavlje-nom izbacivaču. „Ali je očigledno da ti imaš.“ Tarkanijan ga je užurbano izgurao u noć ne dozvolivši mu da pričini veću štetu. „ Ako misliš da ću ikada raditi za tu gomilu psećih govana“, kazao je Arkadin, „grdno se varaš.“ Tarkanijan je podigao ruke u vazduh. „U redu, u redu. Nemoj da radiš za njega.“ Poveo je Arkadina niz ulicu, dalje od ulaza u noćni klub. „Međutim, ne znam kako ćeš zarađivati za život. Moskva je drugačija...“ „Neću ostati u Moskvi.“ Para je izlazila iz Arkadinovih nozdrva i ledila se na prohladnom vazduhu. „Uzeću Joškar i devojčice i...“ „I, šta onda? Kuda ćeš otići? Nemaš nimalo novca, nemaš perspektivu, nemaš ništa. Kako ćeš prehranjivati samog sebe, a kamoli nju i decu?“ Tarkanijan je zavrteo glavom. „Poslušaj moj savet i zaboravi na njih, oni pripadaju tvojoj prošlosti, drugom životu. Ostavio si Nižnji Tagil za sobom.“ Pogledao je Arkadina u oči. „To si čitavog života želeo, zar ne?“
„Neću dozvoliti da ih Maslovljevi ljudi vrate natrag u Nižnji Tagil. Ne znaš kakav je Lev Antonin.“ „Maslova nije briga kakav je Lev Antonin.“ „Jebeš Maslova!“ Tarkanijan se obrušio na njega. „Ti baš ništa ne kapiraš, zar ne? Dmitrij Maslov i ljudi slični njemu poseduju Moskvu od az do ižice. To znači da takođe poseduju Joškar i njene devojčice.“ „Joškar i njene devojčice nisu deo ovoga sveta.“ „Sada bogami jesu“, kazao je Tarkanijan. „Ti si ih uvukao u njega.“ „Nisam imao blage veze šta radim.“ „Pa, to je dovoljno jasno, ali sada moraš da se suočiš s činjenicama: ono što je učinjeno, učinjeno je.“ „Mora da postoji neki izlaz iz ove situacije.“ „Stvarno? Čak i kada bi imao novac - recimo, kada bih bio dovoljno glup da ti ga pozajmim - šta bi time postigao? Maslov bi poslao svoje ljude za tobom. Da sve bude još gore, s obzirom na to koliko si ga isprovocirao, možda bi lično krenuo za tobom. Veruj mi kada ti kažem da to nije ono što želiš za njih.“ Arkadinu je došlo da počupa kosu sa glave. „Zar ne shvataš? Ne želim da se vrate tom kučkinom sinu.“ „Ne misliš li da je to možda najbolje rešenje?“ „Jesu li tebi vrane popile mozak?“ „Pazi, sam si rekao da ti je Joškar kazala kako je Lev Antonin obećao da će štititi nju i njenu decu. Znaš šta je ona, a devojčice imaju njenu krv. Ukoliko njena tajna izađe na videlo, nikada neće biti u mogućnosti da vodi normalan život među etnički čistim Rusima. Prihvati to, ti ne možeš da ih zaštitiš od Maslova, ali će Joškar i devojčice biti dovoljno bezbedne ako se vrate u Nižnji Tagil, gde niko neće smeti da pisne ni jednu jedinu reč protiv njih iz straha od njenog muža. Takođe, ona je dovoljno pametna da mu kaže kako su nju i decu oteli da bi obezbedili tvoj siguran izlazak iz grada. Postoji velika šansa da Lev Antonin neće podići ruku na nju.“ „Sve do narednog puta kada se napije ili padne u depresiju, ili naprosto bude raspoložen za malo zabave.“ „To je njen život, a ne tvoj. Leonide Daniloviču, govorim ti kao prijatelj. To je jedini način. Ti si uspeo da pobegneš iz Nižnjeg Tagila, ali nemaju svi toliko sreće.“ Činjenica da je Tarkanijan govorio istinu samo je dodatno razbesnela Arkadina. Problem je bio u tome što nije imao pojma šta da radi s tim gnevom, stoga je počeo da ga usmerava ka unutra. Više od svega ostalog, želeo je da ponovo vidi Joškar, da ponovo drži u naručju njenu najmlađu kćerku, da oseti devojčicinu toplinu, otkucaje njenog srca. Međutim, znao je da je to nemoguće. Ukoliko se ponovo sretne s njom, neće inoći da je pusti od sebe. Maslovljevi ljudi bi ga sigurno ubili, a Joškar i devojčice bi ionako bile poslate nazad Levu Antoninu. Osećao se kao pacov u lavirintu bez početka i kraja, uhvaćen u beskrajnoj trci jurcanja za vlastitim repom. Sve ovo je bilo maslo Dmitrija Maslova. Arkadin se u tom trenutku zakleo da će, ma koliko bilo potrebno da čeka, kad-tad naterati Maslova da plati: smrt će ga posetiti tek kada bude izgubio sve do čega mu je stalo u životu. Dva dana kasnije, Arkadin je iz senki na drugoj strani ulice - s Tarkanijanom kraj sebe, koji je bio tu ili da mu pruži moralnu podršku, ili pak da ga odvuče odatle ukoliko mu u poslednjem trenutku na pamet padnu kakve budalaste ideje - gledao kako Joškar i tri devojčice ulaze u veliki crni zil. Dvojica Maslovljevih gorila su bili s njima, zajedno s vozačem. Zbunjene devojčice su dopustile da ih ljudi utovare u automobil krotko kao jaganjce koje odvode na klanje.
Joškar je, ruku naslonjenih na krov automobila, sa jednom nogom već unutar vozila, zastala i osvrnula se unaokolo tražeći ga pogledom. Dok je to činila, Arkadin na njenom licu nije ugledao izraz očajanja koji je očekivao, već beskrajnu tugu, koja je prohujala kroz njega poput fosfora, spaljujući mu utrobu crnu kao Jašino telo. Obmanuo ju je, prekršio svoje obećanje. U mislima je začuo njen glas kao da ga u tom času doziva: „Ne teraj me da mu se vratim.“ Verovala je u njega, verovala mu je, a sada više nije imala ništa. Joškar se sagnula, ušla u automobil i nestala s vidika. Vrata su se zalupila, zil se odvezao, a Arkadin takođe više nije imao ništa. To je jasnije shvatio na još opakiji način kada ga je, šest nedelja kasnije, Tarkanijan obavestio da je nasmrt upucala svog muža, a zatim okrenula pištolj na svoju decu i sebe.
TRIDESET DRUGO POGLAVLJE Napokon Šahrake Nasiri-Astara! Noa Perlis je svojevremeno posetio mnoštvo egzotičnih destinacija, ali ovo područje severozapadnog Irana nije bilo jedna od njih. Staviše, izuzev mnogobrojnih tornjeva naftnih platformi i pratećih petrolejskih čestica u vazduhu, izgledalo je toliko obično da se komotno moglo nalaziti i negde u ruralnom delu Arkanzasa. Bilo kako bilo, nije imao vremena da dangubi. Sat vremena ranije, primio je telefonski poziv iz Crne reke kojim su ga obavestili da se Dondi Parker, čovek kog je poslao da ubije Hamfrija Bambera, nije javio u centralu kao što je trebalo da učini nakon izvršenog zadatka. Za Nou, to je značilo dve stvari: pod jedan, da je Bamber i dalje živ i, pod dva, da je slagao kad je rekao da je pobegao od Mojre, zato što nije bilo šanse da je mogao samostalno da preživi Dondija Parkera. Izvlačenje zaključka iz tih dveju pretpostavki odvelo ga je do treće hipoteze od vitalnog i neposrednog značaja: mogućnosti da je najnovija verzija Bardema zaražena na neki način, koji nikada neće uspeti da otkrije. Na svu sreću, Perlisova urođena paranoja ga je terala da pravi rezervne kopije svega, pa čak i svog računara. Nema nikakve svrhe da svoje neprijatelje pušta da znaju kako ih je svestan. Isključio je laptop na koji je Bamber instalirao zaraženu verziju programa i prebacio se na potpuno spreman drugi laptop, na kome je i dalje bila instalirana prethodna verzija Bardema. Sedeo je na rasklopivoj stolici u platnenom šatoru logora, baš kao što je zamišljao da je Julije Cezar stolećima ranije sedeo i planirao svoje uspešne vojne pohode. Umesto mape Galije nacrtane rukama nekih grčkih kartografa, na svom laptopu je imao softver ručne izrade, koji je analizirao ovaj deo sveta bogat naftom. Nije nimalo sumnjao da bi Cezar, briljantni general u svakom svom periodu, smesta razumeo šta Noa namerava da uradi. Perlis je na Bardemu istovremeno izvodio tri scenarija, sva tri različita u sitnim ali ključnim detaljima. Mnogo toga je zavisilo od načina na koji će iranska vlada odgovoriti na oružani napad - ukoliko na vreme sazna za njega. To je bilo sporno pitanje, uistinu: izbor trenutka. Jedno je biti na iranskoj teritoriji, a nešto sasvim drugo započeti vojnu operaciju na njoj. Svrha operacije Ubod igle je bio njen mali opseg, otuda i njeno ime. Da li slon uopšte oseća ubod igle? Sasvim je sigurno da ne oseća. Nažalost, Noa nije mogao da bude toliko siguran da iranske vlasti neće osetiti efekat ove operacije sve dok Arkadinov dvadesetočlani odred ne uspostavi svoj mostobran i ne počne sa preusmeravanjem naftovoda. A ovo stoga što je krajnji cilj operacije Ubod igle oduvek bila nafta na iranskim poljima ovde u oblasti Šahrake Nasiri-Astara. U ovom delu Irana nije postojalo ništa drugo od ikakve vrednosti, vojne niti bilo kakve druge. To je u stvari bilo ono genijalno u Dancigerovom planu konfiskacija ovih bogatih naftnih polja pod paravanom opsežnije vojne intervencije Amerike i prilično velike koalicije saveznika u odgovor na tobožnju ratnu meru Irana protiv Sjedinjenih Država i, štaviše, svih civilizovanih zemalja sveta. Ako Iranci mogu da obore američki putnički mlaznjak iznad egipatskog vazdušnog prostora, šta će ih sprečiti da sruše mlaznjake ostalih država koje se usprotive njihovom nuklearnom programu? To je bio kamen temeljac predsednikovog obraćanja Ujedinjenim nacijama, argument koji je bio toliko ubedljiv da je progrizao sva automatska pacifistička, oklevajuća sranja kakvih je obično prepuno međunarodno telo sastavljeno od lezilebovića i lenjivaca. Zahvaljujući svojim mahinacijama, Iran se u očima sveta pokazao kao istinska odmetnička, banditska država. Utoliko bolje za sve. Iranski režim je bio prava napast; ako je ostatku sveta potrebno malčice mamuzanja da ustane sa debelih zadnjica i uzme stvar u svoje ruke, pa, to je bilo ono što svet obično čini. Jedna od specijalnosti Crne reke - koja ih je
razlikovala od ostalih privatnih kompanija - bila je njena sposobnost da izmeni postojeće činjenice kako bi stvorila stvarnost koja se može oblikovati po željama klijenta. To je bilo ono što je Bad Halidej tražio od Crne reke, razlog zašto im je Agencija za nacionalnu bezbednost plaćala pravo bogatstvo preko jednog od svojih mnogobrojnih slepih trustova koji se ni na koji način nije mogao povezati ni sa sekretarom odbrane, niti pak sa bilo kim u ANB-u. Zasada, što se ticalo bilo kakvog papirnog traga - a uvek je postojao neki trag, papirni ili elektronski - klijent Crne reke je bilo akcionarsko društvo Dobri pastir holdings na ostrvu Ajla, jednom od ostrva škotskih Hebrida, koje se, ako je iko mario da otputuje tamo i proveri, sastojalo od trosobne kancelarije u kamenoj zgradi, gde je odasvud duvala promaja, u kojoj su tri muškarca i žena pisali i rukovodili polisama osiguranja za lokalne destilerije viskija. Što se tiče demokratski nastrojene iranske pobunjeničke grupe koju je Halidej tako srčano reklamirao predsedniku, ona i sastanci njenih vođa sa osobljem Crne reke bili su sastavni deo operacije Ubod igle. Drugim rečima, bili su plod Dancigerove mašte. Danciger je tvrdio da je stvaranje domaće iranske pobunjeničke grupe od vitalnog značaja ne samo da bi se predsednik nagnao da krene korak dalje u pravcu rata, već i kao razlog za isplaćivanje neograničenih novčanih sredstava Crnoj reci da bi se pokrili ogromni troškovi njenih partnera: Jevsena, Maslova i Arkadina, koje je plaćalo AD Dobri pastir. Jedan od Perlisovih ljudi je ušao u šator kako bi ga obavestio da Arkadinov avion sleće za petnaest minuta. Perlis je klimnuo glavom i bez reči ga otpustio. Nije mu se dopadalo korišćenje Dmitrija Maslova, ne zato što je osećao kako ne može da mu veruje, već zbog toga što ga je jedila činjenica da mu je Maslov potreban kako bi poslovao sa Jevsenom. Još gore, Maslov je u operaciju uvukao Leonida Arkadina, čoveka koga nikad nije upoznao, ali čija je biografija u senkovitom svetu vlažnih poslova bila istovremeno impresivna i zabrinjavajuća. Impresivna, zato što nikad nije omanuo u uspešnom izvršavanju zadataka; zabrinjavajuća zbog toga što je bio nepredvidljiv igrač - na svoj način, jezivo sličan pokojnom Džejsonu Bornu. Obojica su se pokazali nepouzdanim kada je bila reč o slušanju naređenja i pridržavanju plana igre koji su dobili. Obojica su bili vrhunski improvizatori, što je jamačno igralo veliku ulogu u njihovim uspesima, ali takođe predstavljalo i pravu noćnu moru za svakoga ko bi pokušao da njima upravlja. Razmišljanje o Rusima ga je navelo da razmotri napad na sedište transportne kompanije Nikolaja Jevsena u Kartumu. Nije ostao u blizini da otkrije ko ga je izveo ili šta se tačno dogodilo, već je umesto toga navrat-nanos odjurio na aerodrom, gde ga je čekao avion Crne reke. Kada je pokušao da stupi u kontakt sa Oliverom Lisom, umesto njega je dobio Dika Brauna. Braun je bio drugi član trijumvirata koji je osnovao Crnu reku, ali mu Perlis nikad ranije nije podnosio izveštaje. Braun nije bio srećan, ali je već znao da je napad izveo odred ruske službe FSB-2 koja je, kako se ispostavilo, već duže od dve godine na tragu Jevsenovog posla. Noa je takođe saznao da je Jevsen ubijen prilikom napada, što je predstavljalo blago iznenađujući sled događaja, no te vesti je, za razliku od Brauna, dočekao sa dobrodošlicom. S njegove tačke gledišta, smrt trgovca oružjem je značila jednog partnera manje, jedan potencijalni bezbednosni problem manje. Nije mogao da pojmi, niti da odobri Braunov usijani gnev zbog nezadovoljstva Dmitrija Maslova. Što se Perlisa ticalo, glavešina gruperovke Kazanska je bio samo još jedan ruski razbojnik gladan novca. Pre ili kasnije, morali bi da se postaraju za njega - ne da je to kazao svom šefu; takav komentar bi samo dolio ulje na ionako zapaljivu situaciju. Ono što ni Perlis ni Braun nisu znali, bio je zapravo identitet Amerikanca koji se infiltrirao u zgradu kompanije Er Afrika neposredno pre napada FSB-2. Bilo je prekasno razmišljati o tome šta je želeo taj Amerikanac. Nažalost po Perlisa, Braun je bio u potpunosti obavešten o razvoju situacije i, pre nego što
je Noa mogao da ga upita gde se Lis nalazi, Braun je njemu postavio pitanje šta se dešava sa Hamfrijem Bamberom, na šta mu je Noa odgovorio da je program Bardem bezbedan kao i uvek. „Znači li to da je Bamber eliminisan?“, upitao ga je bez okolišanja Braun. „Da“, slagao je, ne želeći da se upušta u to trnovito i sporno pitanje na vrhuncu operativne faze operacije Ubod igle. Prekinuo je vezu pre nego što je Braun mogao da mu postavi dodatna pitanja. Nakratko je osetio ubod zabrinutosti zbog produženog odsustva Olivera Lisa, ali je trenutno imao znatno ozbiljniji problem, konkretno program Bardem. Ponovna provera triju scenarija mu je dala verovatnoću uspeha od 98 odsto, 97 odsto i 99 odsto. Znao je da će se glavni vojni napad odigrati na dva fronta: na iranskim granicama sa Irakom i Avganistanom. Jedan front se nalazio daleko na jugu, a drugi na drugom kraju zemlje, na istoku. Sva tri scenarija su bila ista, osim u dva presudna detalja: koliko će vremena Perlis i njegov tim imati na raspolaganju da osiguraju kontrolu nad naftnim poljima i preusmere naftovod pre nego što opsednuta iranska vojska shvati šta se dešava, i u kom stanju će biti iranska vojska kada konačno postane svesna zauzimanja naftnih polja. Ipak, Halidej će dotad već izdati nova naređenja američkim snagama, poslatim da se susretnu sa nepostojećom iranskom pobunjeničkom grupom, da mu pruže podršku i obezbede oblast. Neko drugi je ušao u šator. Očekujući izveštaj o napredovanju Arkadinovog leta, Perlis podiže pogled i lecnu se, najednom siguran da pred njim stoji Mojra. Kad mu je srce brže zakucalo a adrenalin pojurio kroz vene, uvideo je da je to samo Fiona, još jedan član njegovog elitnog tima koja ga je pratila dovde. Fiona, riđokosa sa prefinjenim crtama lica i porcelanski belom kožom gusto istačkanom pegicama, koja nimalo nije ličila na Mojru, a on je ipak ispred sebe ugledao Mojru. Zašto još uvek misli na nju? Godinama je verovao kako ne može da oseća ništa drugo sem fizičkog bola. Nije osetio ništa kada su mu umrli roditelji, niti kada mu je najbolji prijatelj s koledža izgubio život u saobraćajnoj nesreći. Setio se kako je stajao na bleštavoj sunčevoj svetlosti i gledao kako grobari spuštaju njegov mrtvački sanduk u zemlju, a zatim zurio u epske grudi Marike de Soto, njihove školske drugarice i pitao se kakav li je osećaj držati ih u šaci. Bilo mu je lako da bulji u Marikine sise zato što je plakala; svi klinci su plakali, osim njega. Bio je uveren da nešto nije u redu s njim, da mu nedostaje neki element ili pak suštinska veza sa spoljašnjim svetom, koja je svemu omogućavala da prolazi mimo njega nalik dvodimenzionalnim slikama na filmskom platnu. Sve do Mojre, koja ga je nekako zarazila poput virusa. Zašto bi ga bilo briga šta ona radi, ili kako je postupao prema njoj dokle god je bila pod njegovom komandom? Lis ga je upozorio na Mojru ili, tačnije, na njegovu vezu s njom, koju je nazvao „nezdravom.“ „Otpusti je i jebi je“, kazao mu je Lis u svom poslovično štedljivom stilu, „ili je zaboravi. U svakom slučaju, izbaci je iz glave pre nego što bude prekasno. To ti se već dogodilo jedanput ranije, sa katastrofalnim posledicama.“ Problem je, međutim, u tome što je već bilo prekasno; Mojra se ugnezdila u delu njegovog uma do kojeg čak ni on sam nije mogao da dopre. Osim njega samog, ona je bila jedina živa osoba koja mu je izgledala trodimenzionalno, koja je zaista živela i disala. Očajnički ju je želeo u svojoj blizini, ali nije imao pojma šta bi radio ako bi se to desilo. Svaki put kada bi se sada suočio s njom, osećao se poput deteta, a njegov žestoki ledeni bes je skrivao strah i nesigurnost. Moglo bi se reći da je želeo da ga ona voli, ali budući da on nije bio sposoban da voli čak ni samoga sebe, nije imao jasnu ideju o tome od čega se ljubav sastoji, kakvo je osećanje voleti nekoga, pa čak ni zbog čega bi trebalo da žudi za ljubavlju. Ali u bolno pulsirajućem jezgru svoga bića, Perlis je znao zašto žudi za tim, zašto, u
stvari, ne voli Mojru, pa čak ni samu pomisao na nju. Ona je predstavljala puki simbol neke druge osobe, žene čiji su život i smrt bacali senku na njegovu dušu kao da je ona đavo ili, ako ne đavo, onda svakako demon, ili pak anđeo. Čak i sada, imala je takav uticaj na njega da nije mogao ni da izgovori njeno ime, da pomisli na njega, a da ne oseti grč - čega? Straha, besa, zbunjenosti, a možda svega toga zajedno. Istina je da je ona bila ta koja ga je zarazila, a ne Mojra. Spoznao je zastrašujuću istinu: da je njegov bes uperen na Mojru u obliku te nepokolebljive osvete zapravo bes na sebe samog. Bio je toliko ubeđen da je zauvek sakrio pomisao na Holi, ali je Mojrino izdajstvo razbilo spremište u koje je pothranio sećanje na nju. A samo to sećanje ga je teralo da dotakne prsten na kažiprstu sa istovetnom strepnjom s kojom kuvar hvata dršku usijanog tiganja. Želeo je da ga ne gleda, želeo je, štaviše, da ga nikada nije ni video ili saznao za njega, pa ipak mu je taj prsten već godinama bio u posedu i nijedanput ga nije skinuo ni iz kog razloga. Bilo je to kao da su se Holi i prsten spojili u jedno, kao da se, prkoseći zakonima fizike ili biologije, ili koje god nauke, ma koliko se to činilo nemogućim, njena esencija zadržala u tom prstenu. Pogledao je naniže u njega. Tako sitna stvar, a potpuno ga je porazila. Sada se osećao grozničavo, kao da njegova bolest ulazi u narednu, smrtonosnu fazu. Bez uobičajene koncentracije je zurio u program. „Samo upamti ovaj poslednji savet, druže“, kazao mu je Lis. „Žene su najčešći razlog kraha muškaraca.“ Da li se sve raspadalo, da li na ovom svetu ne postoji ništa sem gubitka? Odgurnuvši laptop u stranu, ustao je i izašao iz šatora u tuđinsku atmosferu Irana. Arhitektonske mreže naftnih platformi su okruživale oblast nalik zatvorskim tornjevima. Zvuk njihovog pumpanja je ispunjavao uljani vazduh potmulom, postojanom tutnjavom mehaničkih životinja koje se šunjaju po svojim kavezima. Škripanje i zveket zastarelih kamiona koji su premeštali loše održavane delove mašinerije, probadali su popodne, a u vazduhu se neprestano osećao zadah sirove nafte. A zatim, iznad svega toga, začuo se vrisak mlaznih motora aviona transportne kompanije Er Afrika, koji se poput srebrne ptice pojavio ocrtan naspram maglovitog, plavičastog neba. Arkadina i njegove ljude je samo nekoliko trenutaka delilo od sletanja. Vazduh će uskoro ispuniti svetleći meci, eksplozije i šrapneli. Kucnuo je čas da prione na posao. „Molim te, kaži mi da je ovo nekakva šala“, rekao je Piter Marks kada su Vilard i on ušetali u restoran meksičke hrane i ugledali čoveka koji je sedeo sam u tapaciranom separeu u stražnjem delu prostorije. Ne računajući njega, Marks i Vilard su bili jedine mušterije u restoranu. Prostorija je mirisala na fermentisani kukuruz i proliveno pivo. „Ja ne zbijam šale“, rekao je Vilard. „To je prava šteta, pogotovo u ovom momentu.“ „Ne traži od mene ništa bolje“, kazao mu je Vilard prilično osorno, „zato što ne mogu.“ Nalazili su se u Marksu nepoznatom delu savezne države Virdžinija. Nije imao pojma da će meksički restoran biti otvoren za vreme doručka. Vilard je podigao ruku, što beše jasna pozivnica Marksu da krene ka stražnjem delu prostorije. Čovek koji je sedeo sam u separeu bio je odeven u skupoceno sivoplavo odelo skrojeno po narudžbi, svetloplavu košulju i tamnoplavu kravatu sa belim tufnama. Na desnom reveru sakoa je nosio prikačenu emajliranu repliku američke zastave. Pio je nešto iz visoke čaše iz koje je štrčala neka zelenkasta biljka. Koktel s listom nane, pomislio bi Marks, iako je bilo 7.30 izjutra. Uprkos Vilardovom pritisku, Marks se ustezao. „Taj čovek je neprijatelj, on je jebeni antihrist, što se tiče naše obaveštajne zajednice. Njegova kompanija se podsmeva zakonu, čini
sve ono što mi ne možemo, i dobija opsceno velike količine novca da to čini. Dok mi dirindžimo u govnima ispunjenoj utrobi zveri, on kupuje galfstrim šestice.“ Zavrteo je glavom, tvrdoglav do samog kraja. „Stvarno, Fredi, mislim da ne mogu.“ „Nije me briga kojim putem ćemo ići sve dok Halidej ne završi zgažen pod našim točkovima - nisu li to bile tvoje reči?“ Vilard se slavodobitno nasmešio. „Želiš li da pobediš u ovom ratu, ili pak želiš da vidiš kako životni san Matorog završava u kanti za đubre Agencije za nacionalnu bezbednost?“ Osmeh mu je postao ohrabrujući. „Čovek bi pomislio da ćeš nakon silnog vremena provedenog u, kao što si rekao, govnima ispunjenoj utrobi zveri, čeznuti za daškom svežeg vazduha. Hajde! Posle početnog šoka, neće biti toliko strašno.“ „Obećavaš, tatice?“ Vilard se nasmejao sebi u bradu. „To je pravi duh.“ Uhvativši Marksa za ruku, Vilard ga je poveo preko linoleuma. Dok su prilazili separeu, činilo se kao da ih usamljeni čovek obojicu odmerava. S tamnom, talasastom kosom, širokim čelom i grubim crtama lica, izgledao je kao filmska zvezda; sličnost sa Robertom Fosterom je smesta padala na pamet, ali je čovekovo lice sadržalo i ponešto od drugih glumaca, Marks je bio siguran u to. „Dobro jutro, gospodo. Sedite, molim vas.“ Oliver Lis ne samo što je ličio na filmsku zvezdu, već je i zvučao poput jedne. Imao je dubok, baršunast glas koji mu je izlazio iz grla sa kontrolisanom snagom. „Bio sam toliko slobodan da vam naručim pića.“ Podigao je svoju visoku, orošenu čašu kada je konobarica spustila dve druge ispred Vilarda i Marksa. „U pitanju je ledeni čaj s cimetom i oraščićem.“ Otpio je gutljaj svog pića, i ponukao ih da isto to učine. „Priča se da oraščić u velikim dozama deluje kao psihodelik.“ Njegov osmeh je uspevao da dočara utisak da je uspešno isprobao tu teoriju. Zapravo, sve u vezi s Oliverom Lisom je odavalo utisak uspeha u najvišem stepenu. Ali, s druge strane, on i njegova dva partnera nisu izgradili Crnu reku samo pomoću povereničkih fondova i čiste sreće. Dok je Marks pijuckao svoje piće, osećao se kao da mu se porodica zmija otrovnica ugnezdila u dnu stomaka. U mislima je proklinjao Vilarda zato što ga nije pripremio za ovaj sastanak. Pokušao je da se priseti svega što je pročitao ili čuo o Oliveru Lisu, i zaprepašćeno shvatio koliko malo zna o ovom čoveku. Pre svega, Lis se držao podalje od pažnje javnosti jedan od ostalih partnera, Keri Mangold, bio je javno lice Crne reke. Zatim, o njemu se vrlo malo znalo. Marks se prisetio kako je jedanput izguglao Lisovo ime i našao uznemiravajuće kratku biografiju. Ostavši siroče, Lis je odgajan u nizu čikaških hraniteljskih domova sve dok nije napunio osamnaest, kada je dobio prvi stalni posao u građevinskoj firmi. Građevinski preduzimač je očevidno posedovao veze i poznanstva, zato što je Lis preko noći počeo da radi za izbornu kampanju državnog senatora, za koga je vlasnik Lisove kompanije sagradio kuću površine hiljadu osamsto kvadratnih metara u Hajlend parku. Kada je senator izabran, poveo je Lisa sa sobom u Vašington, a ostalo je, kao što se kaže, istorija. Lis nije bio oženjen, nije imao nikakve porodične veze, barem to niko nije znao. Ukratko, živeo je iza olovne zavese kroz koju čak ni internet nije mogao da prodre. Marks se trudio da se ne štreca dok pije čaj; on je bio ljubitelj kafe i mrzeo je svaku vrstu čaja, a naročito one koje su pokušavaleda se maskiraju u nešto drugo. Ovaj čaj je imao ukus vode zahvaćene iz reke Gang. Neko drugi bi možda upitao da li ti se sviđa, kako bi probio led, ali se činilo da Lis nije zainteresovan za probijanje leda, niti za bilo koji vid konvencionalne komunikacije. Umesto toga je usmerio oči, istovetne tamnoplave nijanse kao i pozadina njegove kravate, prema Marksu i kazao: „Vilard mi je ispričao dobre stvari o tebi. Jesu li istinite?“ „Vilard ne laže“, odgovorio je Marks.
Njegov odgovor je izazvao nagoveštaj osmeha na Lisovim usnama. Nastavio je da pijucka svoj grozni čaj, netremice gledajući u Marksa. Činilo se kao da uopšte ne trepće, što je uznemirujuća osobina kod bilo koga, a naročito kod nekoga na njegovom položaju. Onda im je stigla hrana. Delovalo je kao da je Lis naručio ne samo njihova pića, već i doručak. Obrok se sastojao od buterom namazanih svežih tortilja od kukuruznog brašna i kajgane s ljutim papričicama i crnim lukom, natopljene čili sosom koji je spržio unutrašnjost Marksovih usta. Nakon prvog neopreznog zalogaja, progutao je s mukom i natrpao puna usta tortilja i milerama. Voda bi mu samo raširila vrelinu iz stomaka po čitavom probavnom traktu. Lis je velikodušno sačekao da Marksove oči prestanu da suze. „Potpuno si u pravu što se tiče našeg Vilarda. On ne laže svoje prijatelje“, kazao je kao da nije bilo nikakvog prekida u razgovoru. „Kada je reč o ostalima, njegove laži izgledaju kao sušta istina.“ Ukoliko je Vilard bio polaskan ovim razgovorom, to ničim nije pokazao. Umesto toga, jeo je svoju hranu natenane i metodično kao sveštenik, sa zagonetnim izrazom Sfinge na licu. „Bilo kako bilo, ako nemaš ništa protiv“, nastavio je Lis, „ispričaj mi nešto o sebi.“ „Misliš na moju biografiju?“ Lis je nakratko pokazao zube. „Reci mi nešto o sebi što ne znam Očigledno je mislio na nešto lično, na neku tajnu. Marks je upravo u tom trenutku shvatio da je Vilard razgovarao sa Oliverom Lisom i pre ovog jutra, možda već izvesno vreme. „Već je ponovo pokrenut“, rekao mu je Vilard, misleći na projekat Tredston. Ponovo se osetio kao da ga zaslepljuje kvoterbek vlastitog tima, što nije predstavljalo nimalo dobro osećanje u trenutku kada je novi igrač ulazio u igru. U mislima je ostao ravnodušan. Nije bilo svrhe odupirati se; kad je već bio ovde, mogao je da odigra utakmicu do samog kraja iako nije imao nikakvu šansu da pobedi. Ovo je bila Vilardova predstava, u svakom slučaju, Marks nije uzimao nikakvog učešća. „Nedelju dana pre moje prve godišnjice braka, upoznao sam nekoga - plesačicu - balerinu. Bila je veoma mlada, nije bila napunila ni dvadeset dve, dobrih dvanaest godina mlađa od mene. Viđali smo se jedanput nedeljno, tačno kao sat, tokom narednih devetnaest meseci a onda se, tek tako, priča završila. Njena baletska trupa je otišla na turneju po Moskvi, Pragu i Varšavi, ali to nije bio pravi razlog našeg raskida.“ Lis se zavalio u naslon separea i, izvadivši cigaretu, zapalio je prkoseći zakonu protiv pušenja na javnim mestima. Zašto bi ga bilo briga?, pomislio je Marks. Onjeste zakon. „Šta je bio pravi razlog?“, upitao ga je neobično tihim glasom. „Da ti pravo kažem, ne znam ni sam.“ Marks je bezvoljno gurao viljuškom hranu po tanjiru. „Smešno. Ta strast - jednog dana je postojala, a narednog je više nije bilo.“ Lis je otpuhnuo oblačić dima. „Pretpostavljam da si sada razveden.“ „Nisam. Ali mislim da ti je to već poznato.“ „Zašto se tvoja supruga i ti niste razveli?“ To je predstavljalo ono što Lisova informacija nije mogla da mu kaže. Marks je slegnuo ramenima. „Nikad nisam prestao da volim svoju ženu.“ „Znači, oprostila ti je prevaru.“ „Nikad nije saznala“, kazao je Marks. Lisove oči zablistaše kao safiri. „Nisi joj nikad rekao.“ „Nisam.“ „Nikad nisi osetio potrebu da joj sve ispričaš, da joj se ispovediš.“ Zastao je, zamišljen. „Većina ljudi bi to uradila.“ „Nisam imao šta da joj ispričam“, rekao je Marks. „Nešto mi se dogodilo - nešto nalik gripu - a zatim je prošlo.“
„Kao da se nikada nije ni dogodilo.“ Marks je klimnuo glavom. „Manje-više.“ Lis je ugasio cigaretu, okrenuo se preima Vilardu i osmotrio ga trenutak-dva. „U redu“, kazao je. „Imaš finansiranje koje si tražio.“ Onda je ustao i, bez ijedne jedine reči, izašao iz restorana. „U pitanju su naftna polja, glupačo!“ Mojra se dlanom lupila po čelu. „Gospode bože, zašto to ranije nisam uvidela, tako je prokleto očigledno!“ „Očigledno je sada, kada sve znaš“, kazao je Hamfri Bamber. Nalazili su se u kuhinji Kristijana Lamontijera i jeli sendviče od pečene govedine i sira havarti na integralnom hlebu, koje je Bamber napravio iz dobro snabdevenog frižidera; zalogaje su zalivali francuskom mineralnom vodom hadoa. Bamberov laptop je stajao na stolu pred njima, a Bardem je bio uključen i izvodio je tri scenarija koja je Noa uneo u program. „Pomislio sam isto što i ti kada sam prvi put pročitao roman Velika misterija u Bou Izraela Zangvila.“ Hamfri Bamber je pokazao puna usta sendviča. „U pitanju je prva prava misterija u zaključanoj sobi, iako su se drugi pisci, stolećima ranije, kao na primer Herodot u petom veku pre nove ere, verovala ili ne, poigravali s tom idejom. Međutim, tek je Zangvil 1892. godine uveo koncept navođenja čitaoca na krivi trag, što je od tada nadalje postalo standardno merilo svih priča o takozvanim nemogućim zločinima.“ „A operacija Ubod igle predstavlja klasičan primer navođenja na pogrešan trag.“ Mojra je proučavala scenarije sa sve većom opčinjenošću i užasom. „Ali u tolikoj razmeri, da niko bez Bardema ne bi mogao prokljuviti kako je pravi razlog za invaziju na Iran konfiskacija njihovih naftnih polja.“ Pokazala je na ekran laptopa. „Ovo područje - Perlisova ciljna oblast, Šahrake Nasiri-Astara - pročitala sam nekoliko obaveštajnih izveštaja o njemu. Odatle potiče najmanje trećina nafte koju Iran proizvodi.“ Ponovo je pokazala prstom. „Vidiš li koliko je to geografsko područje malo? To ga čini ranjivim na napad relativno malobrojne udarne sile, a ta ista udarna sila ga istovremeno vrlo lako može braniti. Savršeno za Perlisa.“ Zavrtela je glavom. „Bože blagi, pa ovo je genijalno - poremećeno, užasno, pa čak i nezamislivo, ali definitivno genijalno.“ Bainber je ustao i iz frižidera izvadio još jednu flašu minerale vode. „Ne shvatam.“ „Još uvek nisam sigurna u sve detalje, ali je jasno kao dan da je Crna reka napravila dogovor s đavolom. Neko visoko u vladi Sjedinjenih Država nas je gurkao da učinimo nešto povodom munjevitog razvoja iranskog nuklearnog programa, koji preti da destabilizuje čitav Bliski istok. Mi smo - i vlade ostalih poštenih država - dizali buku preko propisnih diplomatskih kanala da Iran obustavi program i razmontira nuklearne reaktore. Iran nam se u odgovor nasmejao u lice. Zatim smo mi i naši saveznici pokušali da zavedemo privredni embargo, na šta se Iran ponovo nasmejao zato što nam je njihova nafta preko potrebna, a u tome nismo usamljeni. Da sve bude gore, Iranci poseduju stratešku opciju zatvaranja Ormuskog tesnaca, što bi kao posledicu imalo obustavljanje pošiljaka nafte svih država pripadnica Organizacije zemalja izvoznica nafte u regionu.“ Ustala je i stavila tanjir u sudoperu, a zatim se vratila za sto. „Neko u Vašingtonu je zaključio da nas strpljenje nikuda ne vodi.“ Bamber se namrštio. „I?“ „Stoga su odlučili da upotrebom gole sile razreše sporno pitanje. Iskoristili su pad našeg putničkog aviona kao povod za rat protiv Irana, ali je očigledno da takođe sprovode i sporednu misiju.“ „Operaciju Ubod igle.“
„Tako je. Bardem nam govori da će pod paravanom meteža kopnene invazije na Irak, mali odred operativaca Crne reke - s punim pristankom američkih vlasti - preuzeti kontrolu nad naftnim poljima u oblasti Šahrake Nasiri-Astara, pružajući nam time veću kontrolu nad vlastitom ekonomskom sudbinom. S tom iranskom naftom, više nećemo morati da padamo ničice pred Saudijcima, Irancima, Venecuelancima, niti bilo kojom državom pripadnicom Organizacije zemalja izvoznica nafte, što se toga tiče. Amerika više neće zavisiti od strane nafte.“ „Ali konfiskacija naftnih polja neke strane države je protivzakonita, zar ne?“ „Ma nemoj mi reći. Međutim, čini se kao da to iz nekog razloga trenutno nikoga ne zabrinjava.“ „Pa, šta ćeš sada da radiš?“ To je, razume se, bilo pitanje vredno milijardu dolara. U neko drugo vreme, na nekom drugom mestu, pozvala bi Veroniku Hart, ali je Roni sada bila mrtva. Noa se - bila je prilično sigurna da je to bio Noa - postarao za to. Nedostajala joj je Roni, sada više nego ikada, ali se stidela sebičnog razloga svojih osećanja, i potisnula je to saznanje. Tada je pomislila na Soraju Mur. Soraju je upoznala preko Borna, a druga žena joj se odmah svidela. To što su imale zajedničku prošlost ni najmanje joj nije smetalo; Mojra nije bila ljubomorna. Kako da stupi u kontakt sa Sorajom? Otvorivši mobilni telefon, pozvala je glavni štab CO. Direktorka Tifona se, kazali su joj, trenutno nalazi izvan zemlje. Kada je rekla operativcu da je njen poziv izuzetno hitan, odgovorio joj je da pričeka. Ni minut nije prošao a on je ponovo progovorio.
„Dajte mi broj telefona na koji direktorka Mur može da vas dobije“, kazao je. Mojra je izrecitovala broj svog mobilnog a zatim prekinula vezu, očekujući da se njen zahtev smesta izgubi u lavirintu papirologije i zahteva koji su stalno zasipali Sorajino sanduče elektronske pošte. Stoga je bila šokirana kada joj je deset minuta docnije zazvonio telefon, a na ekranu se videla oznaka IZVAN MREŽE. Prislonila je mobilni na uvo. „Halo?“ „Mojra? Ovde Soraja Mur. Gde si? Jesi li u nevolji?“ Mojra se nasmejala od olakšanja kad je začula glas druge žene. „U Vašingtonu sam, i da, bila sam u nevolji. Slušaj, imam neke vesti za tebe.“ Brzo i metodično, počevši od početka, u kratkim crtama je prepričala sve što je znala o ubistvu Džeja Vestona - i o onome za šta je sada bila sigurna da je ubistvo Stiva Stivensona - kao i sve što je znala o smrti Veronike Hart. „Sve se svodi na taj program čiju je izradu naručio Noa Perlis.“ Zatim je opisala šta Bardem radi, kako je pribavila primerak programa, i šta je on otkrio o planovima Crne reke za preuzimanje kontrole nad iranskim naftnim poljima. „Međutim, ono što nikako ne mogu da dokučim, jeste kako je takav složen plan mogao da bude osmišljen tako brzo posle terorističkog napada na avion izvan Kaira.“ „I nije“, rekla je Soraja. „Ja sam trenutno u Kartumu, a sada ću da ti kažem i zašto.“ Potom je ispričala Mojri šta su Čaltum i ona otkrili u vezi sa iranskim projektilom tipa kovsar 3 i četvoročlanom grupom Amerikanaca koji su prokrijumčarili raketu u Egipat preko granice sa Sudanom. „Kao što vidiš, ovo je veće čak i od Crne reke i pojedinih elemenata u našoj vladi. Čak ni Noa Perlis bez pomoći Rusa nije mogao da stupi u vezu s Nikolajem Jevsenom.“ Mojra je sada shvatila zašto niko nije bio zabrinut zbog nezakonitosti konfiskacije iranskih naftnih polja. Ukoliko su Rusi umešani u operaciju Ubod igle, oni će skrenuti mišljenje sveta u pravom smeru. „Mojra“, rekla je sada Soraja, „pronašli smo leševe četvorice muškaraca izvan Kartuma. Upucani su jedanput u potiljak, pogubljeni u vojničkom stilu, a tela su im zatim bačena u
negašeni kreč. Međutim, pošlo nam je za rukom da sa svakog od njih spasemo neke neobične predmete. Liče na vojne identifikacione pločice, s tim što su natpisi na njima šifrovani.“ Mojra je osetila kako joj srce bubnja kao ludo u grudima. „To mi zvuči kao identifikacione pločice koje Crna reka daje svojim terenskim agentima.“ „Onda bismo mogli da dokažemo da su operativci Crne reke ispalili taj projektil. Mogli bismo da sprečimo ovaj nesmotreni i besmisleni rat koji je sam sebi svrha.“ „Moraću da ih vidim kako bih bila sigurna“, rekla je Mojra. „Poslaću ti ih noćas“, kazala je Soraja. „Moj drugar ovde mi kaže kako može da otpremi pošiljku tako da dobiješ pločice već sutra ujutru.“ „To bi bilo fantastično. Ako su te pločice odista ono što mislim da jesu, mogu da ih obradim za svega nekoliko sati. Jedino se moram postarati da dospeju u prave ruke.“ „To ne bi trebalo da budu ruke nikoga iz CO“, rekla joj je Soraja. „Centralna obaveštajna ima novog direktora, M. Erola Dancigera. Premda njegovo naimenovanje još nije zvanično obznanjeno, već je zaseo u fotelju - a on dušom i srcem pripada sekretaru odbrane Halideju.“ Udahnula je. „Slušaj, da li ti je potrebna zaštita? U roku od dvadeset minuta mogu da pošaljem nekoliko svojih ljudi gde god da si.“ „Hvala ti mnogo, ali kako se stvari trenutno odvijaju, što manje ljudi zna gde se nalazim, tim bolje.“ „Shvatam.“ Usledila je još jedna, ovaj put nešto duža pauza. „U poslednje vreme sam mnogo razmišljala o Džejsonu.“ „I ja, takođe.“ Mojra je mislila o tome koliko je srećna zbog toga što Džejson nije deo čitave ove ujdurme. Bilo mu je potrebno vreme da se isceli, kako telesno tako i mentalno. Bliski susret sa smrću nije nešto što se lako preboli za nekoliko nedelja, pa čak ni nekoliko meseci. „Postoji mnogo uspomena na njega.“ Pola sveta dalje, Soraja je razmišljala o tome kako će pozvati Džejsona i uputiti ga u razvoj situacije čim završi ovaj razgovor. „Ti i ja delimo te uspomene, zar ne?“ „Nemoj da ga zaboraviš, Mojra“, kazala je Soraja a onda prekinula vezu.
TRIDESET TREĆE POGLAVLJE
Kad je izašao iz mlaznjaka transportne kompanije Er Afrika, Arkadinu se u stomaku prevrnulo od gađenja čim je ugledao Nou Perlisa. Iz tog razloga se ponašao najsrdačnije što je mogao kad se, na čelu odreda od dvadeset ljudi, susreo sa operativcem Crne reke. U isto vreme se iz petnih žila trudio da ignoriše jezive sličnosti između ovog dela Irana i Nižnjeg Tagila kužni zadah sirove nafte u vazduhu, prsten naftnih platformi toliko nalik stražarskim tornjevima zatvora visoke bezbednosti koji su okruživali njegov rodni grad. Ostatak Arkadinovih ljudi je čekao u avionu, gde su čuvali pilota i navigatora, kao što su činili tokom čitavog leta kako bi se osigurali da neće upozoriti nikoga o tovaru koji je bio veći nego obično. Na odranije ugovoreni signal, Arkadinovi ljudi će nagrnuti iz unutrašnjosti mlaznjaka, nalik grčkim ratnicima koji su skriveni u utrobi drvenog konja zauzeli neosvojive zidine Troje. „Drago mi je što te konačno upoznajem, Leonide Daniloviču“, rekao je Perlis na podnošljivom ruskom jeziku dok mu je stezao šaku. „Čuo sam mnogo toga o tebi.“ Arkadin se nasmešio svojim najprijatnijim osmehom i rekao: „Mislim da bi trebalo da znaš da je Džejson Born ovde...“ „Šta?“ Perlis je izgledao kao da mu se nebo srušilo na glavu. „Šta si rekao?“ „...ili, ako još nije, uskoro će biti.“ Arkadin je zadržao osmeh na licu kad je Perlis pokušao da istrgne šaku iz njegovog čeličnog stiska. „Čovek koji se infiltrirao u zgradu ErAfrike u Kartumu bio je Born. Znam da si se pitao ko je to uradio.“ Činilo se kao da se Perlis muči da shvati šta li to Arkadin namerava. „To su budalaštine. Born je mrtav.“ „Naprotiv.“ Arkadin je cimnuo unazad Perlisovu zarobljenu šaku. „A ja bi trebalo to da znam. Upucao sam ga na Baliju. I ja sam mislio da je mrtav, ali, poput mene, on je čovek koji preživljava, čovek sa devet života.“ „Čak i ako je to što govoriš istina, kako znaš da je Born bio u Kartumu, a kamoli u zgradi Er Afrike?“ „Moj posao je da znam te stvari, Perlise.“ Nasmejao se. „Sada se ponašam tajnovito. Zapravo, poslao sam Borna na putovanje osmišljeno da ga odvede u Kartum, do zgrade kompanije ErAfrika, do - a ovo je najvažnije od svega - Nikolaja Jevsena.“ „Jevsen se nalazi u srcu našeg plana, zašto bi učinio takvu glupost...“ „Želeo sam da ga Born ubije. A upravo to je i učinio.“ Arkadinov osmeh se proširio sve do njegovih očiju. Ovaj arogantni Arnerikanac dobro izgleda lica bledog kao kreč, pomislio je. „Imam sva dokumenta sa Jevsenovih računara - sve njegove ugovore, mušterije i snabdevače. Ne da je to naročito širok krug ljudi, kao što možeš da zamisliš, ali su dosad svi oni već primili vesti o smrti Nikolaja Jevsena. Takođe su obavešteni da će odsad poslovati isključivo sa mnom.“ „Ti... ti preuzimaš Jevsenov posao?“ Uprkos onome što je upravo čuo, Perlis nije mogao a da mu se ne nasmeje u lice. „Precenjuješ samoga sebe, prijatelju moj. Ti nisi ništa drugo do neobrazovani, neinteligentni ruski siledžija kome se sreća neobjašnjivo nasmešila. Međutim, u ovom poslu, sreća će ti pomoći samo do izvesne granice, a onda je vreme da te profesionalci uklone iz igre.“ Arkadin se odupro porivu da pretvori Amerikančevo lice u krvavu kašu. Vreme za to će doći, ali najpre mu je bila potrebna publika za ono što se spremao da uradi. Još uvek stežući
Perlisovu šaku u čeličnom stisku, drugom rukom je otvorio mobilni telefon i poslao SMS poruku koja se sastojala od samo tri broja. Delić sekunde kasnije, preostalih sedamdeset devetoro vojnika njegove privatne armije je pokuljalo iz utrobe aviona. „Šta je ovo?“, upitao je Perlis dok je gledao kako Arkadinovi ljudi nadjačavaju, razoružavaju, bacaju na zemlju a zatim sistematično vezuju njegovo osoblje. „Ne preuzimam kontrolu samo nad poslom Nikolaja Jevsena, gospodine Perlis, već i nad ovim naftnim poljima. Ono što je bilo tvoje, sada je moje.“
Ruski borbeni helikopter Mi-28 havok, koji je prevozio Borna i pukovnika Borisa Karpova, dvojicu njegovih ljudi, baš kao i dvočlanu posadu i širok spektar naoružanja, nisko je nadletao iranska naftna polja u oblasti Šahrake Nasiri-Astara, a oni su istog trena ugledali dve letelice - jedna je bio mlaznjak Er Afrike, kome je Karpovljev stručnjak za informacione tehnologije ušao u trag u Kartumu, a druga helikopter sikorski S-70 blek hok ofarban u mat crnu boju, ali bez ikakvih oznaka: prevozno sredstvo Crne reke. „Sudeći prema mojim obaveštajcima u Moskvi, savezničke snage predvođene Amerikancima još nisu ušle na iransku teritoriju“, reče Karpov. „Možda imamo dovoljno vremena da osujetimo ovu katastrofu.“ „Ako išta znam o Perlisu, svakako je napravio rezervne planove.“ Born je, zureći nadole u teren koji je promicao munjevitom brzinom, premetao po glavi sve što mu je kazala Soraja. Konačno je imao sve delove slagalice, izuzev jednog: Arkadinovog plana. Bio je siguran da Arkadin ima nekakav plan, jednako kao što je bio siguran u bilo šta u ovoj delikatno konstruisanoj paukovoj mreži. A eno pauka, pomislio je kada se havok munjevito obrušio naniže i proleteo odmah iznad glava Arkadina i Perlisa. Dok je Karpov davao pilotu uputstva gde da sleti, Born je osetio duboki pulsirajući bol u rani na grudima, koji se, nalik starom neprijatelju, vratio da mu diše za vratom. Ignorišući ga, pokušao je da dokuči šta se događa. Petorica muškaraca i jedna žena su ležali potrbuške na zemlji, uvezani poput prasića spremnih za ražanj. Izbrojao je skoro stotinu do zuba naoružanih ljudi u kamuflažnim uniformama koje očigledno nisu pripadale američkoj vojsci. „Šta se dešava tamo dole, jebote?“ Boris je tek sada obratio pažnju na isti prizor koji je zaokupio Borna. „ A eno ga i onaj drkadžija, Arkadin.“ Stegnuo je šaku u pesnicu. „Uh, koliko želim njegova jajca, a tako mi svega, imaću ih.“ Helikopter se u tom trenutku našao izložen paljbi iz ručnog oružja a pilot je, sedeći u uzdignutoj kabini u stražnjem delu, započeo manevre izbegavanja; dva turbomlazna TV3-117VMA motora zacvileše u odgovor na njegove komande. Ni Karpov ni Born nisu bili preterano zabrinuti zbog paljbe iz poluautomatskog oružja, budući da je oklopljena kabina havoka mogla da izdrži direktne metke kalibra 7,62 i 12,7 milimetara, baš kao i šrapnele granata kalibra 20 milimetara. „Spreman?“, upita Karpov Borna. „Izgledaš spreman za bilo šta, baš kao što jedan Amerikanac i treba da bude.“ Muklo se nasmejao. Mitraljezac je uzviknuo upozorenje. Pogledavši u pravcu u kojem je pokazivao, Karpov i Born su videli kako jedan čovek ubacuje raketu redaj u ručni raketni bacač, a njegov saborac stavlja bacač na rame, nišani ih, a zatim povlači okidač. ***
Čim je Arkadin video kako čovek ubacuje projektil redaj u ručni raketni bacač, smestio je opaki aperkat u Perlisovu vilicu i, pustivši Amerikančevu ruku kada se ovaj srušio na tlo, potrčao prema čoveku koji se spremao da ispali raketu na havok. Doviknuo mu je da stane, ali uzalud, buka rotora helikoptera je bila preglasna. Znao je šta se događa. Njegovi ljudi su ugledali ruski borbeni helikopter i instinktivno reagovali protiv starog neprijatelja. Raketa je poletela kroz vazduh i pogodila havokove rezervoare za gorivo. To je bila greška, zato što su rezervoari bili izolovani poliuretanskom penom koja ih je štitila od požara. Takođe, bilo kakve pukotine u samim rezervoarima su istog trena zatvorene lateksom u samozaceljujućim oblogama. Čak i da je eksplozija prekinula dovod goriva, što se činilo verovatnim, budući da je havok leteo nisko iznad zemlje kada je pogođen, sistem za dovod goriva je operisao u vakuumu, što je sprečavalo da gorivo procuri na mesta gde je moglo da se zapali. Kao posledica pogotka, helikopter se zaneo napred-nazad poput dezorijentisanog insekta; onda se dogodilo ono čega se najviše plašio: dve šturm protivtenkovske rakete suknuše iz ranjenog havoka prema tlu. Eksplozije koje se usledile zbrisaše tri četvrtine njegove privatne vojske.
Poletevši licem prema pregradnom zidu, Born je osetio kako mu se eksplozija bola u grudima širi prema rukama. Na trenutak je pomislio da je trauma naneta rani izazvala srčani udar. Onda se pribrao, snagom volje suzbio bol i, ispruživši ruku, svukao Karpova sa palube havoka. Dim je pokuljao u kabinu, dodatno mu otežavši da dođe do daha, ali nije bilo odmah jasno potiče li dim od štete koju je helikopter pretrpeo ili dolazi iz plitkih kratera u zemlji na mestima gde su udarile dve rakete šturm. „Spuštaj ovu kantu, smesta!“ Karpov je naredio pilotu, nadglašavajući halabuku motora. Pilot, koji se borio sa kontrolama otkako su pogođeni, klimnu glavom a havok polete vertikalno ka zemlji. Čim je dodirnuo tlo uz tresak koji im je prodrmao sve kosti u telu, Karpov je na silu otvorio vrata i iskočio napolje. Born ga je sledio sa bolnom grimasom na licu. Dah ga je pekao u grlu. Obojica su potrčali, pognuti, ispod elisa letelice, sve dok se nisu našli izvan domašaja rotora. Pred sobom su ugledali pakao na zemlji. Ili, tačnije, rat. Iz vazduha, energično hujanje projektila je izgledalo uzbudljivo i opojno, naročito kao odmazda za prvi napad, ali ovde na tlu, bez hladne nepristrasnosti gledanja iz ptičje perspektive, sve je bilo pustoš. Visoke humke crne zemlje, spržene i zadimljene kao da potiče iz utrobe pakla, prekrivene komadima telesa, kao da je neko sumanuto stvorenje odlučilo da poboljša ljudski oblik tako što će ga najpre rasklopiti na sastavne delove. Smrad pečenog ljudskog mesa se mešao sa zadahom izmeta i eksplodiranog oružja. Bornu se činilo da prizor poseduje košmarni kvalitet Gojinih poluludih crnih slika koje su naprasno postale stvarnost. Kada je izložen tolikom obimu smrti, kada je sve unaokolo užas, ljudski mozak tumači prizor kao nadrealan da ne bi poludeo. Dva muškarca istovremeno spaziše Arkadina i pojuriše ka njemu. Problem je bio u tome što je bol u Bornovim grudima rastao iz sekunda u sekund. Dok se svega nekoliko časaka ranije činilo da je veličine kuglice za fliper, sada mu se činilo kao da je veći od pesnice. Činilo se, takođe, da mu okružuje srce. Kad je pao na koleno, video je kako Karpov nestaje u oblaku crnog, tmastog dima. Nigde nije video Arkadina, ali preostali članovi njegove jedinice su se upustili u žestoku borbu prsa u prsa protiv iranskih čuvara naftnih polja za svaki pedalj teritorije koji nije
bio pretvoren u paklenu jamu. Kada je reč o operativcima Crne reke, nijedan nije ostao u životu, oni su ili izginuli prilikom eksplozije raketa ili su ih pak pogubili Arkadinovi vojnici. Sve je bilo u haosu. Born se na jedvite jade osovio na noge, a zatim je teturajući se prošao mimo leševa u gusti dim koji se kovitlao put neba. Ono što je video na drugoj strani dimne zavese nije bilo nimalo ohrabrujuće. Boris je ležao u krateru, s jednom nogom savijenom pod neprirodnim uglom ispod druge. Beličasta kost je štrčala iz mesa. Iznad njega je stajao Leonid Danilovič Arkadin i u šaci držao SIG sauer kalibra 0,38 milimetara. „Mislio si da možeš da me sjebeš, pukovniče, ali sam dugo čekao na ovaj trenutak.“ Arkadinov glas se jedva čuo iznad vriske i prodornog štektanja automatskog oružja. „A sada je kucnuo moj čas.“ Arkadin se naglo okrenuo prema Bornu, a osmeh mu se razlio preko lica kad je ispalio tri hica u njegove grudi.
TRIDESET ČETVRTO POGLAVLJE
Silina udara metaka koji su ga pogodili oduvala je Borna s nogu. Užareni bol mu je kidao meso; mora da se onesvestio na tren, zato što je sledeće čega je bio svestan prizor Arkadina koji se popeo na rub kratera i gleda naniže u njega, sa neobičnim izrazom na licu, koji je možda značio sažaljenje ili čak razočaranje. „I tako, evo nas ovde“, rekao je pošavši ka Bornu. „Karpov ne ide nikuda, a Perlisovi ljudi su mrtvi, iako ne i pokopani. Obojica su mrtvaci. A sada smo ostali samo ti i ja, prvi i poslednji diplomac Tredstona. Ali i ti si takođe na ivici smrti, zar ne?“ Čučnuo je. „Ti si direktno odgovoran za Devrinu smrt, a ja sam te naterao da platiš, ali postoji nešto što želim da znam pre nego što umreš. Koliko još ima diplomaca Tredstona? Deset? Dvadeset? Više?“ Born je jedva mogao da govori, bio je paralizovan. Prednji deo jakne koju mu je dao Boris bio je natopljen krvlju. „Ne znam“, uspeo je da izusti. Disanje je bilo znatno teže nego što je očekivao, a bol je bio nepodnošljiv. Sada, kada se napokon nalazio u središtu paukove mreže, sada kad je pronašao pauka koji je čučao tamo i tkao svoje zamršene niti, bio je bespomoćan. „Ne znaš.“ Arkadin je nakrivio glavu u stranu, rugajući mu se. „Pa, evo šta ja znam i, za razliku od tebe, ne smeta mi da to podelim. Pretpostavljam da misliš kako sam ja unajmio Mučitelja, ali ništa nije dalje od istine. Zašto bih unajmio nekoga da uradi ono što čeznem da učinim vlastitim rukama? To nema nikakvog smisla, zar ne? Mučitelja je unajmio Vilard. Da, tako je, čovek koji ti je pomogao da se oporaviš na Baliju, nakon što si nekim čudom preživeo pogodak u srce. Kako si to uspeo, uzgred? Nema veze. Uskoro, pošto umireš, to više neće biti bitno.“ Iransko artiljerijsko oružje - možda minobacači - zazviždalo je kroz vazduh, eksplodirajući na dva različita mesta ni stotinak metara dalje. Arkadin se nije štrecnuo, pa čak ni trepnuo. Naprosto je sačekao da eksplozija umine. „Gde sam ono stao? A, da, kod Vilarda. Imam još jednu novost za tebe: Vilard je znao da sam živ i da sam ja povukao okidač snajperske puške na Baliju. Kako je to znao? Na tipičan tredstonovski način, ispitao je osobu koju sam unajmio da proveri jesi li zaista mrtav. Pozvao me je telefonom mog čoveka, možeš li da poveruješ kolika muda ima taj kučkin sin!“ Nedaleko odatle, motori letelice su oživeli. Elisa helikoptera blek hok se zavrtela. Born je sada znao gde je Perlis nestao. „Pretpostavljam da se pitaš zašto ti to nije rekao? Zato što te je testi-rao - baš kao što je testirao mene. Hteo je da vidi koliko će ti vremena trebati da otkriješ da sam još uvek živ, zato što je znao koliko je meni bilo potrebno da otkrijem da si ti živ.“ Arkadin je seo na pete. „Pametan mali kurajber, priznajem. E pa, pošto smo se sada malo bolje upoznali, vreme je da okončamo naše poznanstvo. Mogu da provedem samo neko vreme u društvu svog dvojnika a da mi ne pripadne muka.“ Ustao je. „Naterao bih te da puziš, ali sam prilično siguran da u trenutnom stanju nisi sposoban za tako nešto.“ Born se u tom času pridigao kao da ustaje iz mrtvih i skočio na njega. ***
Arkadin je, u šoku, podigao SIG sauer i opalio. Silina hica je ponovo oborila Borna s nogu, a onda se ponovo pridigao na jedno koleno, a zatim ustao. „Isuse Hriste!“, reče Arkadin. U očima mu se video opasan izraz progonjenog čoveka. „Šta si ti, jebote?“ Born je ispružio ruku i posegnuo za Arkadinovim pištoljem. Tačno u tom momentu odjeknuo je pucanj, a hitac je zavrteo Arkadina oko ose. Krv je šiknula iz rane na njegovom ramenu. Dreknuo je, zamahnuo rukom ka Bornu, a zatim dvaput opalio u Karpova, koji je, uprkos slomljenoj nozi, dopuzao do ruba pocrnelog kratera. Arkadinov SIG sauer je šuplje škljocnuo; bio je prazan. Blek hok se vinuo u vazduh i, okrenuvši se, otvorio paljbu iz mitraljeza na preostale pripadnike Arkadinove vojske. Mitraljescu Crne reke nije bilo nimalo važno što se Arkadinovi ljudi i dalje bore protiv iranskih stražara - i jedni i drugi su sistematično padali kao pokošeni. Zavitlavši beskorisni SIG sauer ka Bornovom licu, Arkadin je pojurio prema ostatku svojih ljudi. Born je pošao za njim, ali se posle tri koraka srušio na kolena. Osećao se kao da će mu srce svakog časa eksplodirati u grudima. Uprkos pancirnom prsluku od kevlara i kesicama svinjske krvi koje je na Karpovljevo insistiranje stavio ispod jakne, silina udara četiri metka koje je Arkadin ispalio u njega otvorila mu je postojeću ranu na grudima. Jedva da je mogao disati. Blek hok se ponovo okretao radi još jednog napada na ljude koji su ležali na tlu, ali je Arkadin sada gurnuo raketu u ručni bacač. Born je znao da će Arkadinu pošto-poto hteti da zaštiti preostale ljude svoje jedinice - bez njih, ovde nije mogao ništa da uradi. Nije mogao da drži naftna polja sam, bez tuđe pomoći. Njegova jedina šansa bila je da obori helikopter. Ekstremnom snagom volje, Born se pridigao na noge i zateturao prema klupku mrtvih vojnika. Podigavši AK-47, nanišanio je u Arkadina i povukao okidač. Remenik sa mecima je bio prazan. Bacivši automat na zemlju, izvukao je luger iz futrole jednog mr-tvog vojnika, proverio da li je napunjen i potrčao ka mestu gde je Arkadin stajao raširenih nogu, sa raketnim bacačem na desnom ramenu. Rafal paljbe iz mitraljeza blek hoka je zasvetleo kroz vazduh dok je trčao i pritiskao okidač, nateravši Arkadina da u trku ispali projektil. Možda je raketni bacač bio oštećen ili je projektil bio defektan, zato što je promašio helikopter. Ne prekidajući trk, Arkadin je bacio raketni bacač i, maltene u istom pokretu, istrgao automat iz ruku palog vojnika. Zapucao je na Borna, prisilivši ga da se baci u zaklon. Nastavio je da puca sve dok nije ispraznio remenik sa municijom, a Born je onda skočio na noge i potrčao, iako je jedva mogao da dođe do daha. Opalio je, u punom trku, ali je Arkadin nestao u oblaku gustog crnog dima. Iznad njihovih glava, helikopter Crne reke je poleteo u pravcu naftnih platformi. Koliko je Born mogao da vidi, niko od osoblja Crne reke nije ostao u životu, a Arkadinovi vojnici su ležali raštrkani po zadimljenom tlu. Utrčao je u oblak dima, a oči su mu istog trena zasuzile; grlo i pluća su mu goreli. Utom je osetio kako nešto doleće ka njemu iz uskovitlanog crnila, pa se refleksno sagnuo, ali nedovoljno brzo. Arkadinov udarac ga je pogodio u rame i zavrteo oko ose. Na tren, luger je bio beskoristan, a Arkadin je zadao udarac Bornu u glavu, od čega se ovaj zateturao. Born se osećao kao da će mu glava i pluća svakog časa eksplodirati, ali kada je Arkadin pokušao da se dočepa lugera, on ga je odalamio drškom pištolja i razderao mu krvavu brazdu na obrazu, toliko duboku da se videla kost. Arkadin se zateturao unazad u gusti zastor crnog dima, a Born je ispalio tri zadnja metka u lugeru. Pohitao je kroz dim, tražeći svog neprijatelja, i napokon izašao iz dimne zavese. Osvrnuo se unaokolo u svim pravcima, ali Arkadina nije bilo nigde na vidiku.
Najednom se našao na kolenima, oborio ga je nalet bola u grudima. Pognute glave, agonija je bila sveobuhvatna. U mislima je video kako mu se plamen približava, preteći da ga zahvati i sprži, i pomislio je na ono što je Trejsi kazala dok mu je ležala u naručju, umirući: „U najmračnijim trenucima, naše tajne nas žive proždiru.“ A tada se u središtu vatre pojavilo lice lice sazdano od vatre. Bilo je to lice Šive, boga uništenja i vaskrsenja. Da li ga je Siva podigao na noge? To nikada neće saznati, zato što je u jednom trenutku bio na ivici kolapsa, a već sledećeg je stajao i njihao se na nogama. A onda je ugledao Borisa koji je ležao na ivici kratera, glave oblivene krvlju. Zanemarujući bol, Born je uhvatio Borisa ispod pazuha i podigao ga sa zemlje. Onda je, dok su mu svetleći meci zujali kroz vazduh iznad glave, savio kolena i prebacio ga preko ramena. Škrgućući zubima, počeo je da se probija između mrtvih i ljudi na samrti, još uvek zadimljenih ostataka ljudskih bića, prema ruskom helikopteru. Nekoliko puta je bio prisiljen da zastane zbog rafala iz automatskog oružja ili bola koji mu je stezao srce toliko snažno da je jedva mogao disati. Jedanput je pao na kolena, a pocrnela ruka nekog vojnika - bilo je nemoguće kazati sa čije strane - ščepala je tkaninu njegovih pantalona. Pokušao je da je otrese, ali su se čovekovi prsti kao lepak zalepili za njega. Svuda unaokolo, činilo se kao da se poluuništena lica okreću prema njemu, vrišteći u nemoj agoniji samrtnih ropaca. Svi oni su sada bili isti, žrtve nasilja koje je uvek, u srži, nerazumno i besmisleno. Haos, krv i vatra su učinili njihovu odanost nevažnom, izbrisavši im ne samo ljudskost, već i verovanja - tu jednu stvar koja ih je pokretala, pa bila to politika, religija ili naprosto novac. Svi zajedno su bili pomešani u bezobličnu masu ispod natmurenog neba ispunjenog pepelom njihovih sunarodnika i njihovih neprijatelja. Konačno se oslobodio vojnikovog stiska i, nesigurno se usteturavši na noge, nastavio mučno putovanje preko opustošenog krajolika. Vidljivost je sada predstavljala problem, zbog silnog tmastog dima koji je zagušio ionako prljavi vazduh. Kao u snu, činilo se da ruski helikopter ulazi i izlazi iz žiže pogleda, najpre nadomak ruke a zatim hiljadu metara dalje. Potrčao je, stao, čučnuo zadihan, a potom ponovo potrčao, osećajuči se kao Sizif koji kotrlja kamen uzbrdo, ali nikad ne stiže do vrha brda. Činilo mu se kao da je njegov cilj još uvek udaljen čitav kilometar, te je nastavio da se tetura napred, nogu pred nogu, posrćući pod svojiin nezgrapnim teretom, krivudajući kroz zonu smrti koju je izazvalo ovo miniranje. A onda je, napokon, dok su mu pluća gorela a oči suzile, ugledao kako Borisovi ljudi izlaze iz zaklona helikoptera da dočekaju svog palog zapovednika. Skinuli su Borisa s Bornovog utrnulog ramena, a on se srušio na kolena. Dvojica Borisovih ljudi su ga podigla na noge i dala mu vode. No, tamo ga je čekalo još loših vesti. Borisova posada je bila prinuđena da napusti havok, koji je pogodak projektila izbacio van stroja. Born ih je, gledajući unaokolo dok je pokušavao da dođe do daha, usmerio prema mlaznjaku kompanije Er Afrika, koji je dokono stajao prazan tri stotine metara dalje. Nisu susreli nikoga oko mlaznjaka. Vrata su zjapila otvorena. Ušavši unutra, otkrili su zašto: posada aviona je bila uvezana, zapušenih usta; najverovatnije su to učinili Arkadin i njegovi ljudi. Born je naredio Borisovim ljudima da ih oslobode. Položili su pukovnika na pod mlaznjaka, a bolničar je čučnuo pored njega i počeo da ga pregleda. Nakon pet nervoznih minuta, bolničar je pogledao nagore u Borna i okupljene ljude. „Što se tiče noge, u pitanju je običan prelom i ne predstavlja problem“, kazao je. „Što se tiče rane, moglo je biti kudikamo gore. Metak mu je očešao glavu, ali nije slomio lobanju. To su dobre
vesti.“ Ruke su nastavile da mu rade na palom zapovedniku. „Loše vesti su te što ima ozbiljan potres mozga. Pritisak mu se pojačava u mozgu; moraću da ga ublažim bušenjem male rupe“ pokazao je rukom mesto na Borisovoj desnoj slepoočnici - „evo ovde.“ Pogledao je u Borna i coknuo jezikom. „Sve u svemu, mogu samo da uradim trijažu. Moramo da ga odvedemo u bolnicu što je brže moguće.“ Born je otišao u prednji deo aviona i naredio pilotu i navigatoru da ih vrate natrag u Kartum. Istog trena su započeli pripreme za poletanje. Motori mlaznjaka su oživeli jedan za drugim. „Vežite sigurnosni pojas, molim vas“, kazao je bolničar kada se Born vratio u putnički odeljak. „Pobrinuću se za vas čim stabilizujem stanje pukovnika Karpova.“ Born nije bio u stanju da se raspravlja. Skljokao se na sedište i skinuo jaknu i kesice sa svinjskom krvlju koje je probušio Arkadinov metak. Uputio je nemu molitvu duhu životinje koja je dala svoj život da spase njegov, i nije mogao a da se ne seti velike drvene skulpture svinje pored bazena na Baliju. Otkopčao je pancirni prsluk od kevlara i skinuo ga, a zatim vezao sigurnosni pojas, ali mu pogled nijednog trena nije napuštao Borisovo opruženo telo. Njegov prijatelj je bio samrtnički bled, krvav od glave do pete, i prvi put u Bornovom oštećenom sećanju je delovao odistinski ranjivo. Zapitao se da li je i on isto tako izgledao Mojri kada je bio ustreljen u Tengananu. Kad je avion počeo da rula pistom, bio je dovoljno priseban da pozove Soraju i ispriča joj šta se dogodilo. „Pozvaću generala Le Boua, zapovednika savezničkih snaga, i kazaću mu da obustavi napad“, rekla je Soraja. „On je dobar čovek, poslušaće me. Naročito kada mu kažem da ćemo do sutra ujutru imati dovoljno čvrstih dokaza da su operativci Crne reke, a ne iranski teroristi, ispalili kovsar 3.“ „Mnogo ljudi u vladi Sjedinjenih Država će biti javno osramoćeno“, umorno je rekao Born. „Sa onim što imamo, nadam se da ih čeka nešto više od javne sramote“, kazala je Soraja. „U svakom slučaju, to neće biti prvi put, a đavolski sam sigurna da neće biti ni poslednji.“ Born je utoin čuo tri silovite eksplozije. Pogledavši kroz prozor od pleksiglasa, ugledao je Perlisov oproštajni poklon: blek hok je ispalio rakete u svaku naftnu bušotinu. Sada su gorele. To je nesumnjivo bio njegov način da se osigura kako ih se ne bi dočepao Arkadin, ako je preživeo, naravno. „Džejsone, rekao si mi da će pukovnik Karpov biti u redu, ali jesi li ti dobro?“ Born, koji je sedeo u putničkoj kabini mlaznjaka koji je upravo uzleteo, nije imao pojma šta da joj odgovori. Koliko puta moraš da umreš, pomislio je, pre nego što naučiš kako da živiš? Čim je Mojra pokidala omot paketa koji joj je poslala Soraja i izvadila pločice od titanijuma, znala je da u rukama drži poslednji komad dokaza potrebnih da sruši Perlisa i Crnu reku. Identifikacione pločice su pripadale Crnoj reci, nego šta. Nakon što ih je dešifrovala i saznala imena i serijske brojeve četvorice operativaca, odnela je pločice i Bamberov laptop sa Bardemom jedinoj osobi kojoj je mogla bezrezervno da veruje: Frederiku Vilardu. Vilard je prihvatio njene dokaze sa umerenom dozom veselja i, kako joj se činilo, s neobičnom staloženošću koja je svedočila o izvesnom stepenu predznanja. Onda je blagovremeno predstavio dokaze protiv Crne reke mnoštvu raznovrsnih izvora, kako bi se osigurao da oni neće biti namerno zagubljeni ili na neki drugi način uništeni.
Soraja i Amun Caltum su se vratili natrag u Kairo. Uprkos činjenici da su Sorajini ljudi sakupili neoborive dokaze o identitetu Čaltumovog neprijatelja, za njih lično to nije bilo srećno vreme. Soraja je znala da Amun nikada neće napustiti Egipat, da se oseća ugodno jedino u svojoj domovini. Osim toga, još uvek je morao da vodi političke bitke ovde, a ona je znala da čak i da mu nije pomogla, on nikada ne bi podvio rep i pobegao od njih. Takođe je znala da ona nikad neće napustiti Ameriku kako bi živela s njim u Egiptu. „Šta ćemo da radimo, Amune?“, upitala ga je. „Ne znam, azizti. Volim te kao što nikad nisam voleo nikoga u životu. Pomisao da te izgubim je neizdrživa.“ Uhvatio je njenu ruku. „Preseli se ovamo. Živi sa mnom. Venčaćemo se i imaćemo decu koju ćemo zajedno odgajati.“ Nasmejala se i zavrtela glavom. „Znaš da ovde ne bih bila srećna.“ „Ali pomisli samo na to koliko će naša deca biti lepa, azizti!“ Ponovo se nasmejala. „Idiote!“ Poljubila ga je u usta. Smerala je da to bude prijateljski poljubac, ali se pretvorio u nešto drugo, nešto dublje, nešto zanosno, i trajalo je veoma dugo. Kada su se konačno odvojili, kazala je: „Imam ideju. Sastajaćemo se jedanput godišnje na nedelju dana, svake godine na drugom mestu, ili gde god poželiš.“ Posmatrao ju je nekoliko dugih trenutaka. „Azizti, za nas ne postoji ništa drugo sem toga, zar ne?“ „Nije li to dovoljno? Mora da bude dovoljno, moraš to da uvidiš.“ „Uviđam to jasno kao dan.“ Uzdahnuo je i čvrsto je zagrlio. „Učinićemo da bude dovoljno, zar ne?“
Tri dana kasnije, skandal u koji je bila umešana Crna reka dospeo je silinom uragana na internet i u štampane medije, zasenivši čak i raspuštanje savezničkih snaga na granicama Irana, koje su novi-nari već raščlanili i izanalizirali do najsitnijih pojedinosti. „To je to“, reče Piter Marks Vilardu. „Crna reka i sekretar Halidej su otpevali svoje." Iznenadio se kada ga je Vilard tajanstveno pogledao. „Nadam se da ne pomišljaš na to da ne ispoštuješ naš dogovor, kneščiću.“ Ta zagonetna primedba je postala jasna kada je, satima kasnije, sekretar odbrane Bad Halidej održao konferenciju za štampu i najoštrije osudio ulogu koju je Crna reka odigrala u onome što je okarakterisao kao „zapanjujuću zloupotrebu moći, koja je u tolikoj meri prekoračila parametre opštih ciljeva te kompanije da su preduzeti određeni koraci kako bi se razmontirala. Lično sam razgovarao s vrhovnim državnim tužiocem, koji me je uverio da se u ovom trenutku pripremaju građanske i krivične optužnice protiv članova Crne reke, uključujući i direktore te kompanije. Želim da američkom narodu bude savršeno jasno da je Agencija za nacionalnu bezbednost unajmila Crnu reku sa iskrenom verom, zasnovanom na uverenjima te organizacije da su se susreli i sklopili sporazum sa vođama prodemokratski nastrojene disidentske grupe u Iranu. Dostavljena nam je dokumentacija sa datumima, vremenima i imenima vođa te grupe, baš kao i diskutovanim temama, a dotična dokumenta sam predao u ruke vrhovnog tužioca kao dokaze u slučaju protiv Crne reke. Želim da uverim američki narod da ni u jednom momentu, ni ja ni bilo ko drugi u Agenciji za nacionalnu bezbednost nismo znali kako je to potpuna izmišljotina Crne reke. Prema tome, u ovom trenutku se formira specijalna komisija s ciljem da istraži čitavu stvar. Danas vam se zaklinjem da će vinovnici ove nezamislive spletke biti kažnjeni najvećim propisanim zakonskim kaznama.“
Nimalo iznenađujuće, nikada nije pronađena nikakva veza između Agencije za nacionalnu bezbednost, a kamoli lično Halideja, i Crne reke osim one koju je on zvanično opisao. A na Marksovo zaprepašćenje, vrhovni državni tužilac je optužio samo direktore kompanije Kerija Mangolda i Dika Brauna. Nijedanput nije pomenuto ime Olivera Lisa, trećeg člana trijumvirata Crne reke. Kada je Marks za to upitao Vilarda, dobio je istovetni nedokučivi pogled, koji ga je naterao da na Guglu potraži šta sve piše o Crnoj reci. Nakon iscrpljujuće i detaljne pretrage pronašao je kratak članak zakopan u broju Vašington posta starom nekoliko nedelja. Činilo se da je Oliver Lis podneo ostavku u kompaniji u čijem je osnivanju pomogao „iz ličnih razloga“. Ma koliko da se trudio, Marks nigde nije mogao da pronađe nikakav detalj o tome šta bi mogli biti ti lični razlozi. Tada mu je Vilard, sa osmehom Češirske mačke na licu, kazao da je to zato što ih uopšte i nema. „Verujem da si spreman da počneš da radiš“, rekao je Vilard, „zato što je projekat Tredston ponovo pokrenut.“
TRIDESET PETO POGLAVLJE Jednog veličanstvenog sunčanog majskog dana na Baliju, kad su pupoljci tek počeli da cvetaju, Suparvita je stigao u sveti kompleks hramova u Pura Lempujangu. Na nebu nije bilo nijednog oblačka dok se peo uz stepenište sa zmajevima i prolazio kroz izrezbareni kameni portal koji je vodio ka drugom hramu visoko na planini. Planina Agung, čista, potpuno lišena oblaka, i plava kao moreuz Lombok, uzdizala se u svoj svojoj slavi. Tada je, dok je Suparvita hodao prema grupici pokajnika što su klečali, senka pala na kamenje i on ugleda Nou Perlisa kako ga čeka. „Ne deluješ iznenađeno.“ Perlis je nosio indonežanski sarong i majicu kratkih rukava, sa istovetnom nelagodom s kojom narkoman nosi odelo. „Zašto bih bio iznenađen“, reče Suparvita, „kad sam znao da ćeš se vratiti?“ „Nisam imao drugde da odem. U Sjedinjenim Državama sam tražen čovek. Sada sam begunac, to je ono što si želeo, zar ne?“ „Nameravao sam da budeš otpadnik“, kazao je Suparvita. „Te dve stvari nisu iste.“ Perlis se prezrivo nasmešio. „Misliš da možeš da me kazniš?“ „Nemam nikakvog razloga da te kažnjavam.“ „Trebalo je da te ubijem kada sam imao priliku pre više godina.“ Suparvita ga je odmerio krupnim, vodnjikavim očima. „Nije ti bilo dovoljno to što si ubio Holi?“ Perlis je delovao uplašeno. „Nemaš dokaz za to.“ „Nije mi potrebno ono što nazivaš dokazom. Znam šta se dogodilo.“ Perlis je zakoračio ka njemu. „Što je šta, tačno?“ „Pratio si Holi Mari Moro ovamo iz Evrope. Ne mogu ni da pretpostavim ono što si radio tamo s njom.“ „Zašto ne?“ Podrugljivi osmeh nije napuštao Perlisovo lice. „Tvrdiš da znaš sve ostalo.“ „Zašto si pratio Holi ovamo, gospodine Perlis?“ Perlis je držao jezik za zubima, a potom je slegnuo ramenima kao da smatra kako to više nije bitno. „Došla je u posed nečega što je pripadalo meni.“ „A kako se to dogodilo?“ „Ukrala ga je, prokleta bila! Došao sam ovamo da ponovo uzmem ono što je moje. Imao sam puno pravo...“ „Da je ubiješ?“ „Nameravao sam da kažem kako sam imao puno pravo da uzmem ono što je ukrala. Njena smrt je predstavljala nesrećan slučaj.“ „Ubio si je bez ikakvog razloga“, rekao je Suparvita. „Uzeo sam ono što je ukrala. Dobio sam ono što sam želeo.“ „Ali od kakve koristi ti je to bilo? Jesi li uopšte rešio tajnu?“ Perlis je oćutao. Da je kojim slučajem znao kako da tuguje za nekim, već bi to učinio. „To je razlog zbog koga si se vratio ovamo“, kazao je Suparvita, „ne samo na Bali, već na mesto na kojem si ubio Holi.“ Perlis je iznenada osetio tračak besa. „Jesi li ti sada i policajac pored toga što si šaman, ili kako god već sebe nazivaš?“ Na Suparvitinom licu zaigra osmejak, koji nije sadržao ništa za šta je Perlis mogao da se uhvati. „Mislim da je pravedno kazati da si ti lično ukrao ono što je Holi uzela od tebe.“ Perlis je prebledeo. „Kako... kako možeš da to znaš?“, prošaputao je.
„Holi mi je to rekla. Kako drugačije?“ „Holi to nije znala, samo sam ja to znao.“ Prezrivo je zabacio glavu. „U svakom slučaju, nisam došao ovamo da me ispituješ.“ „Znaš li sada zašto si došao?“ Suparvitine oči su toliko snažno bleštale da je vatra u njima jedva bila pomračena sunčevom svetlošću. “Ne.“ „ Ali znaš.“ Suparvita je podigao ruku u vazduh i pokazao na planinu Agung koja se uzdizala u kamenom nadsvođenom prolazu. Perlis se okrenuo da pogleda, dlanovima zaklonivši oči od sunca, ali kada se ponovo okrenuo prema Suparviti, šaman sa Balija je netragom nestao. Ljudi su i dalje bili zaokupljeni svojom beskrajnom molitvom, sveštenik je bio zadubljen u sam bog zna šta, a čovek pored njega je brojao svoj novac hipnotišuće sporim, ravnomernim ritmom. Perlis se onda, protiv sopstvene volje, zatekao kako hoda prema planini Agung, izrezbarenoj kamenoj kapiji na vrhu stepeništa gde je, godinama ranije, Holi Mari Moro gurnuta u smrt.
Perlis se probudio sa uzvikom lažnog poricanja, zarobljenim u grlu. Uprkos klimatizovanoj unutrašnjosti hotelske sobe, neopisivo se znojio. Naglo se uspravio u sedeći položaj iz dubokog sna ili, tačnije, iz dubokog sna o Suparviti i kompleksu hramova u Pura Lempujangu. Osetio je bol oko srca koje mu je ubrzano tuklo u grudima, bol koji je uvek pratio te snove. Na trenutak, nije mogao da se seti gde se nalazi. Bio je u bekstvu otkako je naredio paljenje iranskih naftnih polja. Šta je pošlo naopako? Postavio je sebi to bolno pitanje barem hiljadu puta i naposletku ostao sa samo jednim odgovorom: Bardem nije uspeo da predvidi ovaj ishod zbog uvođenja dve gotovo identične promenljive izvan milion parametara s kojima je bio isprogramiran - Borna i Arkadina. U svetu finansija, pojava događaja koji potpuno menjaju tok igre i koje niko nije predviđeo naziva se crni labud. U hermetičkom svetu ezoteričnih programera softvera, okolnost izvan zadatih parametara koja ruši program naziva se šiva, po hinduističkom bogu uništenja. Pojavljivanje jednog Šive bilo je vrlo retko, ali pojava dva božanstva bila je potpuno nezamisliva. Dani i noći su prolazili kao u jednom od njegovih snova; sada često više nije bio siguran šta je san, a šta java. U svakom slučaju, više mu ništa nije izgledalo stvarno, ni hrana koju je jeo, ni mesta na kojima je odsedao, niti pak lagani san koji bi uspeo da ugrabi. Onda je juče stigao na Bali, a prvi put otkako je blek hok uzleteo sa ruševina operacije Ubod igle, nešto u njemu se izmenilo. Perlisov posao u Crnoj reci predstavljao je njegovu porodicu, njegove drugove - nije mogao da vidi ništa izvan njegovih parametara. Sada je, lišen svoga posla, prestao da postoji. Ali ne, bilo je mnogo gore od toga, jer razmišljajući sada o tome, sam je učinio da prestane da postoji tokom radnog veka provedenog u Crnoj reci. Uživao je u svim ulogama koje je igrao zato što su ga one odvodile sve dalje i dalje od njegove prave ličnosti, osobe koju nikada nije preterano mnogo voleo niti je za njom imao ikakvu potrebu. U stvari, pravi Noa Perlis - patetični slabić kakav je nekada bio, i koga nije ni video ni čuo još od detinjstva - zaljubio se u Mojru. Pridruživanje Crnoj reci je nalikovalo navlačenju oklopa, zaštiti od slabića prepunog osećanja koji je vrebao kao neki beskičmenjak unutar njega. Pošto sada više nije imao Crnu reku, bio je lišen tog oklopa, a njegovo maleno ružičasto kmečeće biće izašlo je na svetlost dana. Prekidač je isključen, a sva energija koja mu je nekad dolazila sada je isticala iz njega. Prebacio je noge preko ivice kreveta i prišao prozoru. Šta je to u vezi sa ovim mestom?
Svojevremeno je boravio na mnogim ostrvima sličnim raju - mestima nalik bleštavim dijamantima razasutim širom Zemljine kugle. Međutim, činilo se kao da mu Bali pulsira pred očima svojim spiritualnim prisustvom. On nije verovao u spiritualno. Još kao dečak, bio je pragmatičan. Otkako je odrastao, proveo je gotovo čitav život u izolaciji, bez porodice ili prijatelja; ta situacija je bila isključivo njegova zasluga, budući da porodica i prijatelji umeju da izdaju čoveka, a da toga čak nisu ni svesni. Veoma rano je otkrio da čovek, ukoliko ništa ne oseća, ne može biti povređen. Međutim, on je bio povređen, a to nije učinila samo Mojra. Istuširao se i obukao, a zatim izašao u vlažnu vrelinu. Nebo je bilo sasvim vedro, baš kao u njegovom snu. U daljini je video plavičasti obris planine Agung, mesto koje mu je predstavljalo večitu misteriju i ulivalo mu strah, zato što mu se činilo kao da na toj planini prebiva nešto što ne želi da zna u vezi sa samim sobom. Ta stvar - šta god bila - privlačila ga je jednako snažno kao što ga je odbijala. Pokušao je da povrati kakav-takav privid ravnoteže, da uguši erupciju emocija u sebi, ali nije mogao. Jebeni konji su izjurili iz štale i bez gvozdene discipline Crne reke, bez njegovog oklopa, nije bilo nikakve šanse da ih vrati natrag. Zagledao se u svoje šake, koje su drhtale kao da je u delirijum tremensu. Šta mi se ovo desava?, pomislio je. No, znao je da to nije pravo pitanje koje treba da postavi. „Zasto si došao?“ To je bilo pravo pitanje, ono koje mu je Suparvita postavio u njegovom snu. Na osnovu onoga što je pročitao o toj temi, znao je da su sve osobe u nečijem snu samo različiti aspekti snevača. Ako je to zaista tačno, onda je Perlis to pitanje postavio samome sebi. Zašto se, zaista, vratio nazad na Bali? Kada je napustio ostrvo nakon smrti Holi Mari Moro, bio je siguran da se nikada više neće vratiti ovamo. Pa ipak, vratio se. Mojra ga je povredila, istina, ali ono što se dogodilo sa Holi povredilo ga je najviše od svega. Pojeo je obrok ne osetivši ukus hrane, a kada je stigao do svog odredišta nije se čak mogao setiti ni šta je jeo. Stomak mu nije bio ni pun ni prazan. Kao ostatak njegovog bića, činilo se da je trbuh prestao da mu postoji. Holi Mari Moro je sahranjena na malenom semi - groblju - jugozapadno od sela u kojem je odrasla. Po pravilu, savremeni stanovnici Balija kremiraju svoje mrtve, ali su i dalje postojale neke grupe ljudi - prvobitni Balinežani poput onih u Tengananu, oni koji nisu bili hinduističke veroispovesti - koji to nisu činili. Balinežani su verovali da je zapad pravac u kome se nalazi pakao, te su groblja uvek građena - kada su uopšte i bila građena - zapadno od sela. Ovde, na jugu Balija, to je bio jugozapad. Balinežani su se smrtno plašili groblja, ubeđeni da zli duhovi, predvođeni Rudrom, bogom zla, iz mrtvih podižu nespaljena tela, koja zatim noću lutaju unaokolo. Sledstveno tome, groblja su bila sasvim napuštena - činilo se da na njima nije bilo ni ptica, pa čak ni divljih životinja. Gusti šumarci su bili posvuda, bacajući groblje u duboku senku, te se činilo kao da je mesto izgubljeno u mastiljavim plavim i zelenim nijansama večitog sumraka. Izuzev jednog jedinog groba, čitavo groblje je bilo potpuno neuređeno i zapušteno. Na toj humci je stajala nadgrobna ploča Holi Mari Moro. Perlis je, kako mu se činilo, čitavu večnost stajao zureći u mramornu ploču sa izgraviranim njenim imenom i datumima rođenja i smrti. Ispod bezličnih informacija se nalazila samo jedna reč: VOLJENA. Kao sa onim što ga je čekalo na planini Agung, osećao je kako ga njen grob u isto vreme neobjašnjivo privlači i odbija. Hodao je polako i svrhovito, koraka naizgled diktiranog otkucajima srca. Najedanput je stao, zato što je spazio, ili mu se samo učinilo da je opazio, kako senka tamnija od ostalih leprša od jednog drveta do drugog. Da li je to uopšte bilo nešto ili je samo trik večernjeg svetla? Pomislio je na bogove i demone za koje su Balinežani verovali da
naseljavaju groblja i nasmejao se sebi u bradu. Onda je ugledao senku, ovoga puta nešto jasnije. Nije mogao da razabere njeno lice, ali je video dugačku, lepršavu kosu mlade devojke ili žene. Nije mrtva, kazao je sebi, kao nastavak šale. Bio je sasvim blizu Holinog groba, praktično je stajao na njemu, a zatim se osvrnuo unaokolo, dovoljno zabrinut da potegne pištolj, pitajući se da li je groblje odista toliko napušteno koliko se čini. Napokon se odlučivši, prošao je pored nadgrobnog kamena i zašao među drveće, hodajući u pravcu devojke-senke koju je video, ili pak mislio da je video. Teren se uzdizao i uskoro pretvorio u greben, gušće pošumljen od groblja. Nakratko je zastao na vrhu, nesiguran u kom pravcu da krene jer mu je vidik zaklanjalo drveće koje se pružalo unaokolo u svim pravcima. Onda je, krajičkom oka, spazio još jedan tračak pokreta, i okrenuo glavu u tom pravcu poput lovačkog psa koji obeležava divljač. Samo ptica, možda? Međutim, kada je načulio uši, nije čuo nikakav poj ptica, nikakvo šuštanje lišća u grmlju. Nastavio je dalje, prateći nejasno kretanje, spuštajući se u klisuru strmih litica ispunjenu još gušćim čestarima. Potom je tačno ispred sebe ugledao njenu lepršavu kosu i povikao njeno ime, premda je to bilo budalasto i nimalo nalik njemu. „Holi!“ Holi je bila mrtva, naravno. Znao je to bolje od bilo koje druge žive osobe, ali ovo je Bali i sve je moguće. Potrčao je za njom, dok mu je srce bubnjalo u grudima. Projurio je između dva debla, a onda ga je nešto tresnulo u potiljak. Sunovratio se napred u tamu. „Ko ju je bolje poznavao“, začuo se glas u njegovoj glavi, „ti ili ja?“ Perlis je otvorio oči i, iako mu se u glavi vrtelo od bola, ugledao Džejsona Borna. „Ti! Kako si znao da ću biti ovde?“ Born se nasmešio. „Ovo je tvoja poslednja stanica, Noa. Kraj puta.“/p> Perlis se osvrnuo oko sebe. „Ta devojka - video sam devojku.“ „Holi Mari Moro.“ Perlis ugleda svoj pištolj na zemlji i baci se ka njemu. Born ga je tako silovito šutnuo da je zvuk lomljenja dvaju rebara odjeknuo među krošnjama okolnog drveća. Perlis je zaječao od bola. „Pričaj mi o Holi.“ Perlis se zabuljio u Borna. Nije mogao da zadrži bolnu grimasu podalje od svog lica, ali barem nije zakukao. Onda mu je nešto palo na pamet. „Ne sećaš je se, zar ne?“ Pokušao je da se nasmeje. „Oh, ovo je naprosto previše dobro!“ Born je kleknuo pored njega. „Sve ono čega ne mogu da se setim, ti ćeš mi reći.“ „Jebi se!“ Dreknuo je od bola kada mu je Born palčevima pritisnuo očne jabučice. „A sada gledaj!“, zapovedio mu je. Perlis je zatreptao, uklanjajući suze iz očiju, i ugledao kako devojka-senka silazi iz krošnje jednog drveta. „Pogledaj je!“, reče Born. „Pogledaj šta si načinio od nje.“ „Holi?“ Perlis nije mogao da veruje rođenim očima. Kroz koprenu suza video je vitko obličje, Holino obličje. „To nije Holi.“ Ali, ko je drugi mogao da bude? Srce mu je zadobovalo u grudima. „Šta se desilo?“, upita ga Born. „Pričaj mi o sebi i Holi.“ „Pronašao sam je kako luta po Veneciji. Bila je izgubljena, ali ne u geografskom smislu.“
Čuo je vlastiti glas, slabašan i dalek, kao da se prenosi preko loše telefonske veze. Šta on to radi? Taj prekidač je isključen, energija je isticala iz njega, baš kao i ove reči koje je godinama držao u sebi. „Upitao sam je da li želi da na brzinu zaradi nešto novca, a ona je odgovorila: „Zašto da ne?“ Nije imala pojma u šta se upušta, ali se činilo kao da je nije briga. Bilo joj je dosadno, bilo joj je potrebno nešto novo, nešto drugačije. Želela je da joj krv ponovo prostruji žilama.“ „Dalde, tvrdiš kako si joj samo pružio ono što je želela.“ „Tako je!“, kazao je Perlis. „To je ono što sam uvek davao svima.“ „Jesi li i Veroniki Hart dao ono što je želela?“ „Ona je bila operativac Crne reke, pripadala je meni.“ „Govoriš o njoj kao da je domaća životinja.“ Perlis je okrenuo glavu u stranu. Zurio je u devojku-senku, koja je stajala i gledala ga, kao da procenjuje njegov život. Zašto bi me bilo briga?, zapitao se. Nije imao čega da se stidi. Pa ipak nije mogao da skrene pogled, nije mogao da se ratosilja ideje da je devojka-senka Holi Mari Moro, da zna svaku tajnu koju je okovao u zatvoru svoga srca. „Kao Holi.“ „Šta?“ „Da li ti je i Holi pripadala, takođe?“ „Uzela je moj novac, zar ne?“ „Šta si joj platio da učini?“ „Morao sam da se približim nekome, a znao sam da to ne mogu sam da učinim.“ „Nekom muškarcu“, rekao je Born. „Mladiću.“ Perlis je klimnuo. Pošto je sada krenuo tim putem, činilo mu se kao da mora nastaviti dalje. „Haimeu Ereri.“ „Čekaj malo. Sinu don Fernanda Erere?“ „Poslao sam je u London. Tada, Haime još nije radio u očevoj banci. Često je posećivao jedan klub - kockanje je bila slabost kojoj nije mogao da se odupre. Iako je bio maloletan, nije izgledao tako, a niko nije dovodio u pitanje njegovu lažnu ličnu kartu.“ Perlis je zastao na trenutak, boreći se da udahne vazduh. Pomerio je levu ruku, prikleštenu ispod tela, pokušavajući da olakša patnju. „Smešno, Holi je izgledala tako nevino, ali je bila prokleto dobra u onome što sam je poslao da uradi. U roku od svega nedelju dana, ona i Haime su postali ljubavnici, a deset dana nakon toga se uselila u njegov stan.“ „A onda?“ Činilo se kao da mu postaje sve teže da diše. Nastavio je da zuri, ne u Borna već u devojku-senku, koja mu je delovala kao jedino što je preostalo od sveta. „Je li ona stvarna?“ „Zavisi od toga što smatraš stvarnim“, kazao je Born. „Nastavi, šta je to imao Haime Erera a što si ti želeo da Holi ukrade?“ Perlis mu nije odgovorio, ali je Born video kako steže prste desne šake, gurajući ih u šumsko tlo pokriveno lišćem. „Šta to pokušavaš da sakriješ, Noa?“ Perlisova leva ruka, dotad skrivena ispod njegovog tela, poletela je nagore a oštrica skakavca se zarila u Bornova rebra. Perlis je počeo da uvrće sečivo, pokušavajući da pronađe put kroz mišiće, tetive i kosti do nekog od Bornovih vitalnih organa. Born mu je zadao strahovit udarac u glavu, ali mu je Perlis, u naletu nadljudske snage, samo zario nož još dublje u meso. Born je rukama ščepao Perlisa za glavu i, silovito je uvrnuvši, slomio mu vrat. Istog trena, Perlisova životna snaga je usahnula, a oči mu postadoše mutne i svevideće. U krajičku usta mu se pojavila pena, bilo od prekomernog napora bilo od ludila koje ga je zarazilo na kraju njegovih
dana.
Dahćući od bola, Born je ispustio Perlisovu glavu i izvukao sečivo noža iz svog mesa. Počeo je malo da krvari. Zgrabio je Perlisovu desnu ruku i izvadio stegnutu pesnicu iz zemlje. Jedan za drugim, otvorio je prste šake. Očekivao je da na dlanu ugleda nešto - šta god da je Perlis uzeo od Holi - ali tamo nije bilo ničega. Na Perlisovom kažiprstu, koji se toliko očajnički trudio da sakrije, stajao je prsten. Bilo ga je nemoguće skinuti, pa je Born upotrebio nož da iseče prst. Na svetlost smaragdno-safirne boje, podigao je običnu zlatnu burmu, sličnu milionima drugih venčanih prstenova uzduž i popreko planete. Da li je to razlog zbog koga je Perlis ubio Holi? Zašto? Šta je to moglo da bude vredno života jedne mlade žene? Iznova i iznova je okretao prsten, vrteči ga između prstiju. A onda je spazio natpis na unutrašnjoj strani. Prostirao se čitavim obimom kruga. Isprva je pomislio da je natpis na ćirilici, a zatim da je posredi neki prastari sumerski jezik, odavno mrtav i zaboravljen osim od strane šačice najezoteričnijih lingvista, ali su se simboli naposletku ipak pokazali neodgonetljivim. Svakako se radilo o nekoj šifri. Dok je držao prsten u vazduhu, postao je svestan približavanja devojke-senke. Zaustavila se nekoliko koraka dalje, a kad joj je video strah u očima, osovio se na noge bolno ječeći i prišao joj. „Bila si veoma hrabra, Kasih“, rekao je devojčici koja ga je odvela do čaure metka u selu Tenganan, gde je bio ustreljen. „Krvariš.“ Pritisnula je pregršt aromatičnog lišća na njegov bok. Uhvatio ju je za ruku i zajedno su krenuli nazad prema imanju njene porodice na vrhu terasaste padine pirinčanih polja, nedaleko od Tenganana. Slobodnom rukom je pritiskao oblogu od lekovitog bilja na ranu, osećajući kako se krv zgrušava a bol nestaje. „Nemaš čega da se bojiš“, rekao je. „Ne, kad si ti ovde.“ Kasih se poslednji put osvrnula i pogledala preko ramena. „Da li je demon mrtav?“, upitala je. „Jeste“, odgovorio joj je Born, „demon je mrtav.“ „I neće se povampiriti?“ „Ne, Kasih, neće se povampiriti.“ Devojčica se nasmešila, zadovoljna. Ali, dok je izgovarao, Born je znao da je to laž.
BELEŠKA O PISCU
Robert Ladlam je jedan od najprodavanijih pisaca na svetu, sa više od tri stotine miliona primeraka štampanih knjiga. Dela su mu objavljivana na trideset dva jezika i u pedeset zemalja. Najpoznatiji je po serijalu knjiga o Džejsonu Bornu: Bornov identitet, Bornova nadmoć, Bornov ultimatum, Bornovo zaveštanje, Bornova izdaja i Bornova sankcija. Po predlošku prve tri knjige iz serijala snimljeni su filmovi koji su pobrali mnogobrojne pohvale kritičara, a Bornov ultimatum je osvojio tri Oskara. Možete posetiti veb-sajt Roberta Ladlama na adresi www.orionbooks.co.uk/Ludlum.
Erik van Lustbader se rodio u Grinič Vilidžu. Pisac je preko dvadeset bestselera, a dela su mu prevođena na više od dvadeset jezika.
1 Neprevodiva igra reči autora; u originalu, šifrovana poruka glasi: Pinprickbardem. (Prim. prev.)
2 Les liasons dangereuses, Pjer Šoderlo de Laklo
3 Engl. Sigtials intelligence for atialysis and production Obaveštajno-signalnu službu za analizu i produkciju. (Prim. lekt.)
-
skraćenica
za
4 Fraza koja se koristi kada se govori o pitanjima i problemima vezanim za američku vladu i politiku/pojas koji obuhvata Vašington, deo Virdžinije i Merilanda. (Prim. lekt.)
