Rika Zarai - Emocije Koje Leče

EMOCIJE KOJE LEČE Rika Zarai

SVETLOST NA KRAJU TUNELA Bila sam zgažena, uništena. Uverena da su moja radost i moja čast otišle zauvek u nepovrat... Moj budući život izgledao mi je kao očajno polje ruševina posle zemljotresa. Vozili smo se ka Sen-Silven-d' Anžuu, da bismo otpustili osoblje i zatvorili našu fabriku zdrave hrane. Otpustili... Zatvorili... Dve strašne reči za svemir koji se sručio na nas. Približavajući se sedištu preduzeća, sve više sam se grčila u kolima i, sklopljenih očiju, molila Boga koji nije odgovarao. Gde se izgubi ona borbena, neustrašiva Rika! Ona koja je nekada savladala paralizu, muževljevu izdaju i strašni udes. Ostala je samo ojađena i zastrašena mala žena. U svesti su mi se tiskale misli i uzbuđenja. Radi smirenja, pokušala sam da smislim neku priču s lepim završetkom, ali uzalud. Pred oči su mi izlazile samo slike iz sudnice u Palati pravde u Anžeu. Ponovo sam gledala, u svesti, svog muža Žan-Pjera i sebe, kako nas novinari guraju i pritiskuju, a mi žurimo da nestanemo iza nekih skrivenih vrata. Svaki pogled, svaki fotoaparat pričinjavali su nam se kao prsti koji nas optužuju i podsećaju na greh koji nismo skrivili. Posle izvanrednog uspeha moje knjige Moja prirodna medicina, 1985, mi smo, poneseni oduševljenjem i neodoljivom željom, osnovali preduzeće za prodaju lekovitog bilju i čajeva spremljenih po mojim uputstvima. Je li to naš zločin? Usudili smo se da na nalepnici na našim kesicama označimo lekovitost ovih biljaka, koja je poznata i dokazana već vekovima. Eto zato sam morala da se sukobim, u tmurnoj sudnici, sa sudijama, apotekarima i novinarima. Gušili su me poniženje i neuspeh. A u mom je srcu plakalo preplašeno malo žensko biće.

POVRATAK RANIJEG DEMONA Čim se proširila vest o sudskom sporu, sumnja se uselila u duhove, i naši su proizvodi stajali na policama kao očajni siročići, bez obzira na to što je biološka vrednost bila zajemčena sa tri zvezdice, što je glina bila sušena na suncu, a med vađen iz košnica neposredno a nije zagrevan... Nijedna se ruka nije više pružila da to kupi. Zna se: čim se u nešto posumnja, kupovina prestaje... Žan-Pjer i ja bili smo van sebe od gneva zbog ove nepravde, i resili smo da ni po koju cenu ne zatvorimo naše preduzeće. Bila je u pitanju cela naša ušteđevina. Bih smo uporni, ali je sve bilo uzalud. Jednog dana uvidesmo da nijedna banka neće da nas dalje podržava. Bili smo nemoćni, morali smo otpustiti nekoliko desetina lica sa posla i prekinuti poslovanje... Vozih smo brzo, čak i suviše, a ja sam slušala kako točkovi klopoću: "Nema spasa! Nema spasa!" Hrabrost me je napustila, nalazim utočište u našem malom restoranu za prodaju voćnih kolača. A onda se ponovo javio moj raniji demon, vučja glad za koju sam verovala da sam joj zavrnula šiju. Napadi koje sam dugo podnosila savladali su moj otpor. U poslednje vreme moja je težina premašila normalu za petnaest kilograma. Nisam mogla da držim dijetu. Trudila sam se jedino da ublažim jad koji 2

me je sekao kao nožem. Poručila sam jedan kolač s voćem, potom drugi, treći i četvrti. Nemogućno je da se uzdržim. Kao da sam sišla s uma. Zadavila bih svakoga ko bi pokušao da me u tome spreči. Kao da sam želela da pod brdom kolača sahranim bol koji mi je razdirao grudi. Nisam mogla da se prepoznam. Nisam više znala ko sam! Iscrpio me je sudski spor. Patnja me je satirala bez prekida. Posmatrajući prazne tanjire pred sobom, želela sam da zajecam. Umesto toga, poručila sam peti kolač... Mojoj muci priključilo se moje duboko gađenje prema sebi.

ZAVESA SE SPUŠTA Kola su se zaustavila pred našom fabrikom, na kojoj stoji lepa plava i zelena firma: "Prirodni proizvodi". Kad sam ušla u veliku salu, sa svodovima od svetlog drveta, srce mi je lupalo od uzbuđenja. Prolazeći ispred dvadeset šest kasa, a pred rakom je stajala elektronska vaga, jedva sam zadržavala suze gledajući prazne posude. -

Svršeno je - rekao mi je Žan-Pjer, vrlo bled.

Nepomična, jedva dišući, osećala sam se kao kad sam bila dete i kad su udarci pljuštali: skupljala sam se u sebi, tako da ništa i niko ne može da dosegne do mene. Kao automat, uzela sam bez biranja jednu kutiju biljaka u ruku, i otvorila je da bih udahnula prijatan miris vrbene. Pogled mi se zaustavio na svetloj boji meda, kao u ćilibara, u staklenoj tegli ukrašenoj slikama pčela. Potom na policama sa glatkim džemom. Koliko li smo ogleda obavili dok smo postigli ovaj divni rezultat, na bazi zrelog voća i šećera rujne boje. Svežnjevi sasušenih biljaka podsećali su me na naše izlete u Senuje, gde smo ih kupovali sveže. To je bilo u vreme kad smo smatrali da smo mi začetnici novog prirodnog doba... -

Vreme je - reče Žan-Pjer tiho.

Dok je on - poslednji put - zaključavao metalna vrata, ja sam s gorčinom pomišljala na kamione koji će odneti na đubrište sve naše proizvode, pošto ni starački domovi ni bolnice nisu hteli da ih prime, iako smo im ih nudili! Nemogućno je boriti se protiv nepoverenja! Pred polazak, Žan-Pjer je izišao iz auta. Kao oproštajni pozdrav, zalio je crevom za zalivanje belu lozu i žbunove pitome ruže; Finom vodenom prašinom dugo je zalivao žalfije koje su cvetale ispred glavnog ulaza.

BURA NAD JERUSALIMOM Je li se to sudbina ustremila na mene? U toku sudskog spora i u toku godine posle zatvaranja mog preduzeća, zadesila me je nesreća druge vrste, ali bolnija: obolela od Alchajmerove bolesti, moja se majka lečila u bolnici u Jerusalimu. Nedeljama, pa i mesecima, nije mogla da me pozna. Zaboravila je jevrejski jezik i govorila je sa mnom na litvanskom, svom maternjem jeziku, koji ja ne znam. Kad smo imale tako mnogo da kažemo jedna drugoj, toliko da se jadamo jedna drugoj - mi više nismo mogle da se sporazumemo!

3

- Mama, ja se bojim. Ne Ostavljaj me samu! Moje molitve nisu uslišene. Na dan majčine sahrane sneg se stuštio nad Jerusalimom, a vetar se pretvorio u oluju. Drveće i električne žice popustili su pod težinom snega. Grad je zaronio u tamu i hladnoću... Pred let u Pariz, doručkovala sam na aerodromu. Pokrenuta čudnim nagonom, poručih četiri kolača. Odmah sam progutala tri prva, i ne dišući, nisam čak osetila ni njihov ukus. Oklevala sam jedan trenutak: da li da četvrti bacim u kantu za đubre. A potom sam ga uzela i progutala ga celog! Prava bruka! Dugo me je prirodna medicina štitila od ovih kriza vučje gladi... Ali nesreća je bila dublja i žilavija nego što sam smatrala. Smrt moje majke, prinudno otpuštanje osoblja, zatvaranje preduzeća, moje novčane neprilike i muke pretrpljene u sudskim sporovima - sve se udružilo da probudi rane iz moje prošlosti. Strašno osećanje krivice, već odavno skriveno u mom srcu, izlučivalo je svoj otrov: "Sve se ovo dešava zbog tvoje greške!"

POSTOJI U SLAMKA SPASA? Po mom povratku iz Jerusalima, vaga je pokazala dvadeset sedam suvišnih kilograma. Stalno sam prekoravala sebe, ali to je samo povećavalo moje jade i moju vučju glad. Nisam više želela ni da pevam ni da pišem. Odbijala sam učešće na televiziji i u pozorištu. Više me ništa nije interesovalo. Nešto me je ipak sprečavalo da ne potonem: moje proučavanje psihologije. Predosećala sam da se mogu izbaviti iz ovog ćorsokaka. Krijući svoje oblike ispod dugih i širokih kaftana ili dugih talasavih afričkih tunika, uhvatila sam se za ove kurseve iz psihologije kao za pojas za spašavanje. Uprkos svim vetrovima i olujama, pratila sam dvogodišnji kurs transakcionalne analize sporazuma, a potom sam provela dve godine u svojstvu „zdravstvenog holističkog savetnika“, U proučavanju pojedinih psihičkih pojava u sklopu psihičke (duševne) celine, u oblasti psihosomatskih bolesti, kad se telesne bolesti leče uklanjanje duševnih smetnji koje su i izazvale te telesne bolesti. Najzad sam dve godine proučavala sastavljanje neuro-Iingvističkih programa... Ovo proučavanje, s obiljem uputstava sažeto iznesenih, otvorilo mi je nove vidike. Ali, nije mi to bilo dovoljno! Ja sam, u stvari, želela nemoguće: da stečeno znanje ukloni moje patnje kao čarolijom... A to je smešna nada, jer ni svi napori razuma na ovom svetu neće nikad moći resiti probleme osećajnog (afektivnog) porekla... Ali ja to tada nisam znala. U to sam vreme svake noći, sumnjajući u sebe, ponavljala istu molitvu: "Mama, gde si? Čuješ li me? Pogledaj me: bolesna sam, nemam snage da nastavim da Živim... " Kao životinja uhvaćena u klopku, okretala sam se u kavezu ne nalazeći izlaz. Međutim, daleko od Pariza jedan susret doneće mi nadu...

4

ŽIVOT KOJI SE KLATI U PREGRŠTI SEKUNDI Moja prijateljica Džudi, američki psiholog i lekar za nervne bolesti, uverila me je da treba da dođem na nekoliko dana u Njujork. "Treba da se malo povučeš". Ali, ja nisam mogla ni jednog trenutka da zaboravim svoje probleme. To isto veče Džudi me odvuče na predavanje neke Norme Čarč, predsednice udruženja zvanog "Ženska međusobna pomoć". Skrivena u svom crnom kaftanu, u sredini nekih tri storine Amerikanki brižljivo odevenih, osećala sam se još bednije, pa sam se pitala šta ja tu radim... Norma Čarč se popela na binu, i počela je da, nadugačko i naširoko, priča o svom prošlom životu, koji je ličio na scenario televizijske melodrame. Udata za bogatog advokata, živela je sjajnim i površnim životom u raskošnoj palati sa prostranim belim terasama. Brižljiv baštovan negovao je njene ruže, a vozač u uniformi vozio ju je u kupovine. Svakako, ljubav je nedostajala u ovoj raskošnoj slici. Ali, zahvaćena vihorom svojih društvenih obaveza, ona se nije brinula zbog toga. Je li bila srećna? Nije. Kao i sve njene prijateljice, živela je opsednuta mišlju o gojaznosti, o starenju ili o gubljenju povlašćenog položaja... Pravo da kažem, njena me priča nije naročito zanimala. Kakvu to ima vezu s mojim ličnim paklom? Ali jedna njena rečenica naglo izazva moju pažnju. Onog dana kad sam doznala da Vilijem boluje od raka na gušterači u odmaklom stadijumu, bila sam kivna na njega; nisam htela da napustim svoj lagodni život i postanem bolničarka, i već je namera da ga napustim sazrevala u mojoj svesti... "Kako je to čudovište!", pomislila sam. Ali Norma objasni da je njen muž, pre nje, zatražio da se ona odvoji od njega bolesnog. Uzeo je moje ruke u svoje i rekao mi jednostavno: "Norma, ja te volim, ali ja ću te brzo napustiti. Želim da nađeš čoveka koji može da ti pruži život kakav zaslužuješ". Uzbuđena, podigla sam se u fotelji da bolje čujem nastavak. Norma je prestala da hoda na podijumu. Govorila je: U toku nekoliko sekundi sva moja samouverenost iščeznu! Taj omršali bolesnik, potpuno oćelavio, izrastao je odjednom preda mnom kao ličnost s divnom snagom. Bila sam duboko dirnuta. Kad sam ja bila Vilijemu najpotrebnija, on je bio spreman da se žrtvuje misleći na moju sreću. Ovaj dokaz ljubavi odjeknuo je u meni na čudan i nepredvidljiv način. U trenutku sam osetila kao da se jedna stena rasprskava u parčad: neverovatan talas uzbuđenja, dotada dugo zadržavan, srušio je onu branu koju su sagradili strah i društveni uslovi. Ja sam se otvorila pred sobom, pred drugima, pred životom. Primetila sam da postoji "drugo ja", srdačnije, plemenitije, koje ne traži ništa drugo osim da živi, da se izrazi. Prvi sam put osetila kako mi srce bije, i to je bio trenutak u isti mah veličanstven i strašan. Strašan zato što sam uvidela do koje sam mere, svih ovih godina, bila daleko od ovog bića kakvo sam stvarno bila... Slušaoci su prestali da dišu. Norma je nastavila:

5

Od tog je časa, pomoći Vilijemu postao moj najvažniji zadatak u životu. Izgubi se onaj veštački život, lišen pravih osećanja i iskrenih prijateljstava... Zbog plaćanja troškova lečenja, prodala sam našu kuću, auto, nakit. Zanimljivo, odvajajući se od svih ovih dobara, otkrila sam da sve to malo znači za moju sreću. Zamenili su ih mali stan i polovni auto. Da bih se izdržavala, radila sam u trgovini za školski nameštaj, i svako sam popodne odlazila u bolnicu. Želim da kažem: nikad nisam živela tako punim životom. Svakog je dana moja ljubav prema Vilijemu krčila kamenje koje je zatvaralo izvor koji je izvirao u meni. Možda ranije nisam nikada ni upoznala tugu i bol, ali sigurno nisam znala šta je puno srce i sreća. Sada pak, kad sam "otvorila vrata uzbuđenjima", mogla sam da budem duboko tužna, da iskažem bes protiv sudbine koja nas je pogodila... ali sam osetila i iskustvo prave ljubavi, mogla sam da osetim istinske trenutke nežnosti koje smo Vilijem i ja krali od bolesti. Norma je završila svoju priču: njen muž je umro od raka. Posle nekoliko meseci potpune nemoći, polako se vratila u život. Ma koliko da je bila tužna, njen život je opet dobio smisao. I uprkos nestanku voljenog bića, Norma nije sačuvala u sebi nikakvu gorčinu. Ona je imala divnu ljubav, koja će joj, ona je u to bila sigurna, dati ubuduće snagu da se otvori prema drugima i prema životu. Norma Čerč je stvorila udruženje za pomoć ženama koje su pode smrti muževa ostale bez prihoda. Ovo udruženje danas ima 8000 članova koji upravljaju obdaništima za decu, predlažu bančine kredite i nude posao. Ona posebno savetuje nesrećne žene da se ne zatvore u svoju ljušturu već da javno pokažu svoja osećanja, bilo da su ona najbolnija ili najdivnija.

NESREĆA, VRATA KOJA SU OTVORENA KA NADI! Izašla sam potpuno potresena sa ovog sastanka. Činjenica da je Norma, kao i ja, izgubila posle duže bolesti, voljeno biće, doprinela je, bez sumnje, da se približimo. Ali, ja sam osećala da postoji i nešto drugo, neka vrsta uzbuđenja, neka nada koja je odjekivala u mojoj duši. Bila sam uverena da se jedan svetao put otvorio ispred mene, koji verovatno vodi ka potpunoj promeni mog života! Odbila sam ponudu da ce vratim taksijem sa Džudi. Više sam volela da se nekoliko seti šetam ulicama Njujorka, razgovarajući sama sa sobom. Želela sam po svaku cenu da sebi objasnim šta se to desilo. U suštini, uprkos našim različitim životnim putevima, ja sam prihvatila u odnosu na život sličan stav koje je imala i Norma: ona je živela u pozlaćenom kavezu, a ja sam učinila sve što je mogućno da bih se zaštitila od svake emocije, da bih sebe obavila neprobojnim omotom. Pokušali sam da budem bez emocija: u principu, odbijala sam da se žalim, da pokažem svoj očaj. Za vreme teških godina kroz koje sam prolazila, zabranila sam sebi eksplozije besa, kao i krize suza, uverena da je moj zadatak da se uvek pokažem snažnom i mirnom. U sebi sam kupila, kupila... sve do dana dok nisam pala u depresiju i bulumiju. Otkrila sam da je za povratak u život najpre potrebno da, kao Norma, "otvorim brane" svog srca. Shvatila sam da je bilo nemogućno da nadvisim svoj bol ako nastavim da gušim svoja osećanja. Kako sam, uostalom, mogla da prihvatim da tako dugo živim ne buneći se, obeshrabrena, u strahu i mržnji?

6

Nisam li suviše brzo zaključila da je ceo svet protiv mene, odbijajući svako rešenje za svoje probleme, dok se odgovor na te probleme nalazio u meni? Nisam li ja jedini krivac za svoj život i svoje odluke. Ali, ako je takav bio moj slučaj, šta je trebalo da preduzmem da bih ojačala svoje telo i svoju dušu? Kako da otvorim srce a da ne postanem "slaba i bez odbrane"? Ovo mi je objasnio Normin slučaj. Zar konačno ona nije izašla iz svoje lične drame istovremeno srećnija i čvršća? Kad sam se vratila, Džudi me je čekala. Sela je pored mene, i ništa ne govoreći me zagrlila. Stavila sam glavu na njeno rame i konačno sebi dopustila da plačem. Suze su topile jak bol koji je odabrao da se smesti u mojim grudima. Jedan prozor, jasan i sjajan, sijao je u mojoj crnoj noći.

ODSKOČNA DASKA ZA BOLJI ŽIVOT Svako od nas ima gomilu problema. I hvala Bogu, svi nisu tako bolni kao gubitak drage osobe. Ali, ipak, ima problema koji nam često dolaze i izazivaju "mini-seizme", koji nas potresaju više ili manje jako: neuspeh na poslu, ljubavno razočarenje, izdaja dugogodišnjeg prijatelja, česte rasprave u porodici ili novčane brige, koje nisu baš smrtne, ali ipak demorališu... Ne zaboravljajući ni muklije stresove koji nas grizu skoro da to i ne znamo: usamljenost koja dugo traje, strah od starosti, stara osećanja krivice ili inferiornost nasleđena iz detinjstva, stalna agresivnost naše urbane ili profesionalne sredine, itd. Mornari dobro znaju da postoji poseban način kako se mogu izbeći ogromni taksi da se ne bi dovela u opasnost ravnoteža njihovog broda. Ali vi, kako vi reagujete na sve neprijatnosti života, na one talase morske vode koji vas biju usred lica, s vremena na vreme? Šta činite vi sa svojim slabostima, i napadima besa? Često, zbog ponosa, stidljivosti ili opreznosti vi se skrivate iza svog dostojanstva: gušite svoje emocije. Pa kakvo je zlo u tome? - zapitaćete me. Vi verovatno smatrate da su "emocije" nešto beznačajno ili da one odaju slabost i na svaki način je bolje "sačuvati ih za sebe". Vi rizikujete i dovodite sebe u opasnost jer, da li znate u kojoj meri ih vi možete nagomilati? Da li vi zaista verujete da je sakriti "ispod tepiha" vaše probleme najbolja odluka? Nemajte biti začuđeni ako jednog dana budete imali ekcem, sinuzitis koji se stalno ponavlja, bol u leđima ili depresiju koja će vam odneti radost življenja. Umesto da ih se "otarasite", vi "skupljate žuč", ili "tugu oko srca". Svakako, umesto da se prepustimo svojim emocijama, stići ćemo do ozbiljne krize: depresija, srčani problemi ili još gore. Vi mislite da preterujem, da idem u krajnost. Emocije su tu. Bilo mi to da želimo ili ne, i one predstavljaju najaktivniji deo i najsnažniji deo našeg bića. Tuga, bes, strah, sreća, sve to "radi" u našem telu tokom dana, tokom života. Kakav ćemo stav zauzeti u odnosu na njih? Prognati ih? To je potpuno nemogućno. Ućutkati ih? To je ono što često činimo, uprkos opasnosti koja nastaje zbog toga. Ne primetiti ih. Verujte mi, oni će vas često podsećati, na sebe i to veoma retko na zabavan način. Ali, pre svega, zašto se mi toliko plašimo osećanja. Etimološki, emocija, ono što nas pokreće, to je naš unutrašnji "motor". To je pokretač života, vitalna energija. Zašto onda želimo da je potisnemo? Nije reč da moramo, kao Norma Čerč, da dignemo dinamitom zidove našeg bola. Delujmo mirno. Ono što treba da naučimo to je da svakodnevno upravljamo emocijama.

7

Ja sam to naučila. Terapije koje sam imala i koje sam proučavala dokazale su mi da su naše emocije suština našeg života i da one imaju konkretne, osetljive reperkusije na naše fizičko i moralno zdravlje. Kako je onda glupo zanemariti ih, ili, što je još gore, zabraniti ih! Malo pomalo, usuđujući se da pokažem svoja osećanja sreće, kao i besa, videla sam kako nestaju fizički problemi kao i većina suvišnih kilograma koje sam dobila gušeći svoje emocije. Strpljivo, stigla sam do emocija iz svog detinjstva. Prihvatajući da ih oživim, mogla sam da izbrišem rđav uticaj koje su one imale na moj sadašnji život. Dakle, nemajući više potrebu da mobilišem ogromnu energiju da bih potisla svoje emocije, mogla sam da je stavim u službu svog zdravlja. Pronalazeći tako svoje snage, pronašla sam ponovo svoju sreću. Te snage, radost življenja volela bih da vam prenesem u ovoj knjizi. Želim da vas ove stranice uvere da je potrebno da budete pažljiviji prema vašim "unutrašnjim zahtevima", prema potrebama koje osećate u vama i koje traže da se iskažu, bez obzira da li će biti prihvaćene ili odbijene. Inače, vi ćete biti bolesni. Ali, ne varajte se u tome!. Rehabilitacija vašeg emotivnog dela svakako će učiniti da izbegnete psihosomatske pojave izazvane gušenjem emocija: ona je sposobna da u vama izazove duboke i srećne promene. U toku dugog puta u središte same sebe, naučila sam da poštujem svoje kvalitete i da imam poverenje u sebe. Naučila sam takođe - a to je bilo najteže - da prihvatim svoje slabosti. Drugim rečima, prihvatila sam sebe onakvu kakva sam: savršeno nesavršena. I, istovremeno, mogla sam da prihvatim i "nesavršenosti" drugih i da im se približim. Dobro upravljati svojim emocijama, to znači otvoriti srce. Otvoriti srce samom sebi, ali takođe i bliskima i celoj vasioni. Tačno je da ako želite da pružite ljubav i stvarno prihvatile svet oko sebe, morate najpre da počnete od sebe.

8

PRVI DEO

EMOCIJE: NAŠ PUT PREMA POVERENJU

Ah! povika Sajrus Smit, ti si postao čovek, pošto plačeš. Žil Vern

Ljubav utiče na život, a strah na smrt.

Kleman Maro

9

1 PUSTOŠENJA ZABRANJENIH EMOCIJA

Prijateljica vam baca u lice neprijatnu primedbu, vi sebi kažete: "Neću da se spustim na njen nivo i da joj odgovorim"... i progutate svoj bes. Neko vas vređa, ponižava, vi razmišljate: "Ne želim da se svađam i pravim spektakl"... i zadržavate suze. U vašoj porodici, jedne večeri, kad je sve išlo loše, odlučili ste se da ne pokažete svoje očajanje: "U pitanju je moj ponos"... i vi se, uprkos svemu, smešite. Tokom cele godine, pred svojim šefom, sa kolegama ili klijentima, "gutate bes" ne usuđujući se da reagujete i stalno izgovarajući: "Nema problema"... I tako svi mi provodimo život gomilajući i čvrsto zatvarajući u sebi svoje emocije... Ali šta biva sa svim onim ugušenim besovima, onim udarcima pesnicom o sto koje nismo smeli da udarimo, sa svim skrivenim strahovima, sa svim skrivenim suzama ili ugušenim kricima? Mi mislimo da su oni "isparili", nestali, mi uvek pokazujemo težnju da smatramo emocije kao stvari koje treba zanemariti. Tako, posle svakog konflikta, ponavljamo: "Nije bilo ništa, ništa se nije desilo, prošlo je". Da li vi zaista verujete u to? Šta su, u stvari, emocije? Da li ih je dovoljno prezreti i videti kako iščezavaju ne ostavljajući svoju adresu? Psihoneuroimunologija tvrdi suprotno. Ova nova nauka, koja se bavi odnosima između emocija, hormona i imuniteta jasno govori: ako se izvesne emocije, poput ljubavi ili sreće, pokazuju dobre za naše zdravlje, druge predstavljaju istinsku opasnost za našu psihičku i fizičku ravnotežu ako ih sačuvamo u sebi umesto da ih iskažemo. Činjenica je da potisnute emocije deluju iz potaje "ilegalno", na našu podsvest. Zbog njih je pritisak uvek povišen a hormonalno lučenje štetno. A, i povišeni pritisak i ovo hormonalno lučenje dovodi do mnogih psihosomatskih bolesti.

ISPITAJTE SEBE Već nekoliko decenija svi psihijatri ili psihoterapeuti podvlače opasnost ove "hronične interiorizacije". U stvari, danas znamo da tuga, bes ili strah, povlače odmah za sobom lučenje hormonalnih žlezda stresa. Zapitajte se: Koliko ste puta u toku dana stavili u pokret ovaj opasan mehanizam? Koliko su puta u toku dana vaše emocije naterale vaše žlezde da ubrizgaju u vene adrenalin ili kortikoide? Umesto da dopustite sebi napad besa, da plačete ili eksploziju radosti, vi ostavljate da plaču vaši unutrašnji organi zbog psihosomatskih bolesti. Ova traumatična situacija postaje još opasnija kad joj se dodaju neizbežni životni stresovi: buka, agresivnost sredine u kojoj živimo, prezaposlenost, porodični ili finansijski problemi, itd...

10

Ali to nije sve! Vi takođe treba da proračunate, u negativnom smislu, ludu energiju koju potrošite da ne bi dopustili svojim osećanjima slobodu. Jer ovi zatvorenici se bune, traže vrata da izađu! Vi morate neprestano da bdite nad njima, da biste izbegli da vas preplave. Svedimo račune: bolja ćete shvatiti zamor koji već vučete dugo vremena, razlog vaših neprestanih migrena, pečenje u stomaku, čir u stomaku, bolove u leđima ili depresiju. Ne zaboravljajući najteže: u želji da napravite sve najbolje u svom emotivnom životu odvajate se od svog intimnog bića i gubite put svoje stvarne ličnosti. Istovremeno, gubite svaku šansu da uspostavite zdrave odnose sa drugima.

EMOCIJE: UNIVERZALNA BAŠTINA Već ste se verovatno pitali šta imate zajedničkog sa drugim muškarcima i ženama na ovoj planeti? Jezik, religiju, kulturu, vaspitanje? Očigledno ne. Ono što veže ljudska bića bez ikakvog izuzetka, to su emocije i njihove manifestacije, suze radosnice ili tuge, ljubavni poleti ili naleti besa. Sreća koju oseća žena u šumama Amazonije stišćući uz svoje srce tek rođeno dete, da li se ona razlikuje od sreće majke koja živi u Sahari ili u jednoj od prestonica Zapada? Zar isto osećanje ne podiže grudi čoveka pogođenog nepravdom, bilo da je on bogat i moćan ili siromašan i jadan? Emocije, to je naše jedinstvo, naše opšte ljudsko obličje. Emocije diriguju životom svakog od nas i svaka od njih ima svoj značaj.

PET OSNOVNIH EMOCIJA Svako ljudsko biće raspolaže širokom paletom osećanja poput boja na slikarevoj paleti. I kao kod boja, i kod emocija postoje one koje su osnovne i ima ih pet: • BES Bes proizvodi u našem organizma energiju koja nam dozvoljava da branimo našu fizičku i psihičku teritoriju. Zahvaljujući besu, mi jasno saopštavamo onome koga smatramo "agresorom" granice koje se ne smeju preći. Međutim, uprkos ovim značajnim kvalitetima, bes je na lošem glasu. Često smatramo da nije dobro popustiti pred njim, da biti besan ne odgovara osnovnim pravilima lepog ponašanja. Ali to je tako pogrešno. Setite se da je zdravo iskazati svoj bes da bismo se pobunili protiv nepodnošljivog i da bismo sprečili nagomilavanje štetnih frustracija u našem organizmu. Znam da će ovakvo mišljenje biti teško da se prihvati, pogotovo od onih koji smatraju da je pasti u bes nedostatak poštovanja prema osobi s kojom razgovaramo. Ali, to je već mešanje pojma bes sa pojmom nasilje. Bes iskazuje, u stvari, ono što nas sprečava da stignemo do nasilja. Bes je znak za uzbunu koji mi emitujemo našoj okolini: "Ako me ne slušate, ako nastavite da se pravite da me ne primećujete, pobesneću!" Inače, šta se dešava onda kad sebi zabranimo da damo oduška svom nezadovoljstvu? Ako se ustručavamo da pokažemo svoj bes, drugi neće promeniti svoj stav, i onda nam ostaje samo da nasilno 11

delujemo. Umesto da na vreme pokažemo svoje negodovanje i bes, puštamo "da poklopac na loncu odskoči pod pritiskom pare", i danas ili sutra šteta će biti takva da se ne može nadoknaditi. Dakle, nasilno se rađa, u stvari, iz osećanja nemoći koju osetimo u nekoj teškoj situaciji: bojimo se da nećemo moći reagovati, ili imamo utisak da smo doterani do zida; onda udaramo po svemu što miče... Znači, strah rađa besnilo, zatim nasilje, a ne nikako bes! Reći ćete mi da uvek nije mogućno, pa čak ni preporučljivo, "sručiti sve u bradu" svojim pretpostavljenima, pa čak i svom bračnom drugu. Međutim, u ovoj ćemo knjizi tačno videti kako se simbolično prazni, udarajući po jastuku u nekom mirnom uglu, vičući, plačući: nikad, razume se, ne iskaljujući bes na osobu koja nije odgovorna za ono što nam se desilo. Ako ovako postupite, kad budete učinili da iz vas "izađu" osećanja besa, nepravde, uvređenosti, vi tad imate pravo da izađete pred - šefa, bračnog druga, i da mu saopštite vaše nezadovoljstvo, sigurni da vas vaš bes neće poneti van granica učtivosti. • STRAH "Ah! ne bojati se ničeg! San!" San koji bi se, međutim, mogao pretvoriti u košmar. Čovek ne može ni da zamisli ogromne usluge koje strah čini. Jer strah nam spašava život. Zamislite svet u kome ljudska bića ne bi bila sposobna da osećaju strah. Videli bismo ih kako se približavaju opasnostima potpuno nesvesni. Zakoračuju prozor da bi pali u prazno, prelaze put po kome jure kola. Zaboravljaju da zatvore ventil za gas ili plivaju daleko na pučini, do iscrpljenja. Nemojte se bacati kamenom na strah: to je jedna sveta emocija koja nas upozorava na opasnost i koja u nama izaziva želju da se štitimo. Bolje rečeno, strah nam obezbeđuje energiju koja je potrebna da bismo stali na put opasnosti, bilo što ćemo pobeći ili se boriti. Ostaje "drugi strah", onaj koji nas izgriza kada ne možemo direktno da se sukobimo sa neprijateljem: strah od ostanka bez posla, od svake vrste agresivnosti, od bolesti bliskih osoba, od izdaje voljenog bića. Taj strah ne možemo otkloniti, direktno, na lica mesta? Možda. Ali, trebalo bi naučiti da ga iskazujemo na ovaj ili onaj način, tako da i naš odbrambeni sistem ne bi bio značajno oslabljen a naša psiha veoma povređena. • TUGA Svakako, više bismo voleli da pređemo preko ovoga! Međutim, ova emocija igra osnovnu ulogu u našoj ravnoteži i našem zdravlju jer ona nas oslobađa napetosti koja dolazi sa svim vrstama gubitka: gubitak voljenog biča, kuće od koje moramo da se odvojimo, sna koji se srušio, posla bez koga smo ostali, itd. Sve ove nabrojane situacije stvoriće u nama manju ili veću fizičku napetost. Kontrakcija mišića penje se od stomaka ka grudima i tako imamo osećanje da nam se "srce steže" - zatim stiže u vrat ("knedla u grlu") da bi na kraju izbile suze koje su svedoci tuge. Dakle, šta znače ove suze? Nešto što stiže u trenutku kad mi već počinjemo da bivamo svesni: oslobađamo se bola, počinjemo da ga prihvatamo govoreći mu: "zbogom". I tako mi otklanjamo stres! Ako je tačno da suze tuge obiluju hormonima stresa, dok druge - izazvane dimom, vetrom ili prašinom - ne sadrže! Plakati je prirodna reakcija koja dozvoljava

12

našem organizmu, preko naših suznih žlezda - da bolje upravlja našim efektivnim šokovima. Pod uslovom da se ide do kraja! Da se jeca što jače! Umesto da se ovako ponašamo, šta mi kažemo, najobičnije? (Smiri se, treba da se smirim, šta me je spopalo...) Trošimo tone energije i sredstava za smirenje da bi se odbranili od ove prirodne i tako dobre po zdravlje reakcije! I po cenu da loše upravljamo našim emocionalnim sistemom, po cenu da ugušimo bes, da negiramo strah ili da sakrijemo tugu, mi skliznemo nemoćni u depresiju. Ne verujete mi? Malo dalje, videćete da se zaista radi o psihologiji emocija koje su veoma značajan deo našeg fizičkog zdravlja i morala. • LJUBAV Protiv ljubavi se niko ne buni! U pesmi se kaže: "Ne može se živeći bez ljubavi". I svako od nas, u želji da živi slavi ovo divno otkriće prirode koje dozvoljava da ovekovečimo život. Svako, takođe, zna da sa ljubav ne graniči sa ljubavnim osećanjima niti sa produženjem vrste. Ljubav dovodi u hormoniju najrazličitija osećanja, ona je pokretač svog stvaralaštva, stimuliše inteligenciju... Međutim, nažalost, ljubav nam često nedostaje. A zbog nedostatka ljubavi bićemo nesrećni. Kako da ispunimo u nama ovu ogromnu potrebu, umesto da se osećamo nevoljenim? I ovo takođe moramo da otkrijemo. • SREĆA Kao i ljubav, sreća je plodonosna emocija! Ona stimuliše proizvodnju endorfina i drugih hormona zdravlja, prirodnih i euforizantnih supstanci stvorenih u mozgu. Od radosti poskakujemo kad položimo ispit, kad saznamo za povratak voljene osobe ili izlečenje roditelja. Međutim, potrebno je da naučimo da ne budemo radosni samo u izuzetnim prilikama. Biti radostan je lako. Tajna radosti je tajna lepote, takođe! Što više delite radost sa drugima, više ćete je imati i duže će trajati! Setite se dobro ovih pet osnovnih emocija. Na kraju ove knjige nauči ćete kako da ih dobro koristite i kako da vaš život bude zadovoljniji i srećniji.

13

2 DO EMOCIJA DO OSEĆANJA

Kad je reč o razlici između emocija i osećanja, ima mnogo tumačenja. Što se nas tiče, zapamtimo da naše emocionalno JA ima oblik skupa emocije/osećanja. Emocija je nešto urođeno; darovana svim osobama na rođenju. Svaka od ovih pet nabrojanih emocija je stalno prisutna i ne možemo je izbaciti iz našeg bića. Emocija je uvek pozitivna, jer čak bes, strah ili tuga osiguravaju naš život i pomažu prilagođavanje na životne probleme, pod uslovom da znamo da dobro rukovodimo njima. Nasuprot, osećanje je nešto što naučimo. Ono je kristalizacija više emocija. Osećanje može biti negativno (ljubomora, mržnja, na primer) i može biti iskazano tako da ništa u suštini ne menja. Ako su emocije univerzalne, osećanja su promenljiva od jedne osobe do druge. Evo nekoliko primera za nagomilavanje emocija.     

Ljubomora je mešavina besa ("ne ide se po mojoj teritoriji") i straha ("izgubiću voljenu osobu"). Stid je mešavina straha ("nisam kao drugi") i besa zbog nemoći ("moja grešaka je otkrivena. Izložen sam očima svih"). Ženiranje je mešavina straha ("biću kritikovan-a") i sreće ("uradio sam nešto što sam želeo"). Griza savesti je oblik osećanja besa koje čovek okreće prema sebi Nostalgija se javlja pri sećanju na prošlost i u nama izaziva tugu koja je obojena zadovoljstvom ("bila su to dobra vremena").

Nekoliko ovih primera nisu nekorisni: oni će vam pomoći da bolje upoznate svoja osećanja, da vas ona ne začude ili ženiraju. "Zašto sam ljubomoran na tu i tu osobu"?; "Zašto se uvek osećam krivim zbog svega?". Takva osećanja neće vam činiti dobro ni srcu ni telu. Odmah ih se oslobodite. Međutim, pažnja! Kad se govori o iskazivanju emocija, to nema nikakvo pogrdno značenje. Već smo kazali da svaka od pet osnovnih emocija ima svoj razlog da postoji, svoju ulogu, svoju korisnost. Emocija može da bude štetna samo ako se guši. Nikada ne zaboravimo da su naše emocije naš životi

PRESTANIMO DA SE STIDIMO NAŠEG EMOCIONALNOG JA Generacije su navikle da žive držeći svoje emocije čvrsto na uzdi. Tako, na primer, ako pred nama neko počne da jeca, mi se odjednom nađemo u najvećoj zabuni. Umesto da mu kažemo: "Samo ti plači, to će ti činiti dobro, to treba da izađe iz tebe...", mi se žurimo da mu damo maramicu da bi obrisao suze: "Prestani da plačeš... Zašto si dopustio sebi da budeš u takvom stanju... Obrisi suze." Ako se, takođe, ne kaže: "Još ćeš imati i natečene oči!" Odbacujući ili negirajući ono što čini naše bogatstvo ljudskog bića, imamo ambiciju da se pretvorimo u "hladnokrvne životinje". Mi smo stigli u takav stupanj emotivnog skrivanja da kažemo za jednu 14

potresenu osobu koja uspeva da zadrži svoje krike bola ili suze: "Kako je dostojanstvena!" Kao da dostojanstvo zabranjuje izražavanje bola. Dete koje pokazuje svoj bes uvek je loše prihvaćeno od okoline: "Zar to nije dokaz da su ga roditelji loše vaspitali?" Živimo u društvu u kome dobre ocene iz matematike đaka čine ponos celoj porodici. Veselimo se što imamo ozbiljnog, vrednog, "mirnog" sina. Ako on, nasuprot, pokazuje svoju sreću na buran način, ili pak svoj revolt, reći ćemo da je "težak", ako čak ne i "nepodnošljiv". Zašto se onda čudimo, što u ovakvim uslovima stižemo u zrele godine sa nametnutom, obaveznom tišinom naših emocija? Da bismo ih ućutali, uzimamo sredstva za smirenje, parče čokolade, ili čašu viskija. Samo, eto, to ničemu ne služi. Sem, da poveća u našim arterijama lučenje "stresnih" hormona.

EMOCIONALNA "OSVETA" Morate da prestanete da mislite da ćete večno moći da otklanjate stres neiskazivanjem emocija. Jer u našoj podsvesti deluju, kao tigrovi u kavezu, osećanja kojima smo zabranili da svesno žive: naši bračni problemi, strah od šefova, zabranjene želje, i naši ludi snovi. Potčinjeni narodi i nacije, lišeni slobode govora, uvek se na kraju pobune - iz njih izbije godinama gomilana nasilnost. Isti je slučaj i sa našim emocijama. One zahtevaju slobodu kretanja i pravo izražavanja. Ako im se to ne omogući, one stupaju u "terorističke" akcije: psihosomatske bolesti. Ova pobuna je legitimna, jer emocije su sama suština našeg identiteta i ukoliko ne budemo pokušali da shvatimo zašto osećamo strah, zašto smo ljubomorni, zašto preterano patimo zbog te i te situacije, naš duboki stres napašće naše odbrambene trupe: naše prirodne imunitete.

NE IGRAJTE SE VIŠE "NEOSETLJIVIH" Svaka tuga, rastanak, ili sukob bude u nama osećanje bola. Ništa normalnije. Samo treba ga izraziti da bismo ga se oslobodili, čuveni psihijatar An-Mari Filioza kaže: "Ne možemo se izlečiti od patnje ako je najpre ne prihvatimo svesno i ne iskažemo". Moje sopstveno iskustvo je pokazalo u kojoj je to meri tačno. Nekada sam izbegavala da plačem, iz poštovanja prema okolini, ali pre svega iz straha da se ne vidi moja "ranjivost". Nisam shvatala koliko me gušenje emocija još više slabi! Sada sam shvatila: ako zaista želimo da prestanemo da loše živimo, ne smemo štedeti emotivno pražnjenje. - Ako počnem da plačem neću više prestati, rekla mi je Solanž, susetka koju je muže napustio posle dvanaest godina bračnog života. - Pre svega, ne želim da provedem ostatak života cmizdreći. Svakako da ne! Velika i dobra novost je upravo ona da stvarno doživljena i izražena emocija ne traje dugo. Ona prođe kroz vas i ostavlja vas. Evo zašto ne treba ostaviti da se emocija uguši - zbog vaše okolina, zbog raznih okolnosti, ili vas samih... Čuli ste jako ružnu novost. Govorite o njoj, pričajte svima, plačite, postavljajte pitanja sva koja vam padnu na pamet. Ako treba, besnite. Ukratko, dajte oduška 15

srcu, Podignite "poklopac" sa vaše emocije i osetite je do kraja. Ne dajte da vas u tome ometu "dobronamerne" duše pričajući vam: "To nije ništa, nije ništa ozbiljno". Ili pak: "Taj koji ti je to učinio, nije uradio namerno, već zato što je iznerviran, bolestan... lud". Nemojte ni da vas uspavaju uobičajenom rečenicom: "Na svaki način, tu se ne može ništa učiniti. Zašto onda o tome govoriti? Zaboravimo." Zašto? Zato što reči, kao i sve druge vrste izražavanja, imaju moć da leče boli duše! Podeliti svoj teret, to znači olakšati ga. Dakle, zaboravite savete ove vrste: "To se tako ne radi; smatraće da si lud-a". Živite i iživite sve probleme koje nameće život. U stvari, prestanite da izigravate grčke kipove. Ne pravite se da ste iznad svega i da nećete da se mešate..." Budite ljudsko biće, imajte emocije, pokažite ih, ne potiskujte ih.

RAĐANJE I ŽIVOT EMOCIJE Vi ćete me, pre svega, pitati zašto je tako potrebno da se emocija iskaže u trenutku kada izbije? I zašto je toliko štetno da se potisne, da se sačuva za kasnije? Da bi se to shvatilo, treba objasniti mehanizam života emocija. Razlikujemo šest uzastopnih etapa: 1)

Stvaranje neprijatnog događaja: osoba doživljava šok, neprijatne stvari, čuje neprijatne vesti, itd.

2) Rađanje emocije: osoba odgovara na ovaj šok emocijom, tj. hormonalnim lučenjem koje šalje kroz telo energetsko punjenje. 3) Povećanje tenzije: ovo energetsko punjenje utiče na fizičku i psihološku tenziju koja raste i želi da se oslobodi. 4) Izražavanje: "Pražnjenje" ove tenzije dolazi zahvaljujući emocionalnom izražavanju: smehu, kricima, suzama, udarcima, što će oboriti tenziju i otkloniti hormone stresa. 5)

Opadanje tenzije: telo može da počne da se odmara i opusti.

6) Opuštanje: energija teče slobodno, stres je odbačen, organsko zdravlje sačuvano, osoba se oseća opušteno, spremna za novu emociju.

EMOCIONALNA HIGIJENA Živite svoje emocije, i one će polako nestati. Potisnite ih i one će ostati prilepljene u dnu vašeg stomaka. Ali one tamo neće mirovati, već će vam prouzrokovati neobjašnjive more ili besove, depresije i umor, bolove u leđima, ekceme ili različite fobije. Isto kao što rana ne može nikad da zaraste, a da ne bude prethodno očišćena. Ne možemo "nakalemiti" sreću na naše jade u tugu. To nikad nije moglo!

16

Da bi nam pomogao, doktor Joan Borisenko postavio je tri sledeća pravila za novu emocionalnu higijenu. 1) Prirodno je i ljudski osetiti emocije. Da li se može zamisliti život lišen radosti, ljubavi, tuge ili besa? Emocije su suština života. 2) Svako od nas ima pravo da oseti emocije bez moranja da ih dokazuje. Niko ne može da vam oduzme ovo pravo govoreći vam: "Morao bi se stideti što se duriš posle svega što je učinjeno za tebe..." 3) Često smatrane kao "negativne", emocije u suštini predstavljaju istinsku šansu koju treba uzeti. Vaše reakcije na strah ili bol vam omogućuju da bolje ocenite svoj karakter i, dakle, da bolje shvatite svoj identitet. Ali, da bi emocionalno oslobođenje bilo uspešno, da bi veliko čišćenje bilo potpuno, morate se spustiti u svoju prošlost, da biste iz nje izbacili ono što je ostalo. Ako zaista želite da odrastete, ne možete sebe lišiti povratka u detinjstvo. Ali taj je povratak, povratak nade.

17

3 CENA PROŠLOSTI: TATA, MAMA, VI STE UČINILI NAJBOLJE!

Moja majka, koja je imala bolesne oči od rođenja, počela je progresivno da gubi vid, uprkos četiri operacije. To je za nju značilo ne samo kaznu Božju, već pre svega sramni nedostatak! U očajanju, iz besa prema sudbini, odlučila je da niko izvan uže porodice ne sazna njenu užasnu tajnu. Nijedan prijatelj, nijedan sused neće smeti da otkrije da je ona slepa. -

Slepilo je mana koja se krije - ponavljala je - Umreću od stida ako se to sazna!

Ceo svoj život, upotrebljavala je ogromnu energiju da uveri svet oko sebe da vidi. Njen očaj je bio toliko veliki, da nikakva logika nije mogla da ga ukloni. Nikakav argument nije mogao da je uveri da izmeni svoju odluku. Na kraju smo otac, brat i ja prihvatili njenu igru: bili smo spremni da lažemo da ona vidi, da bismo je zaštitili, sakrili njen hendikep. Pred ujacima, tetkama, i bakom i dekom, vikala sam glasno: -

Mama! Ali ona vidi veoma dobro... Iskrpila je sve čarape po kući...

Za subotnju šetnju, pojačavala sam joj obrve finim braon krejonom, i stavljala karmin na njene usne. Na ulici, otac, brat ili ja morali smo naizmenično da igramo ulogu u jednoj užasnoj komediji: Jedan stisak u podlakticu da bi se popela na trotoar, dva da bi sišla, tri pritiska je značilo približavanje nekog poznatog, koga je ona prepoznavala po glasu. Sve poznate koje smo sretali pozdravljali smo izgovarajući glasno njihova imena i prezimena. Majka im je pružala ruku i govorila praveći se da ih vidi. U određenom trenutku, uvek sam se plašila da moji preterano crveni obrazi se otkriju našu tajno. U sebi sam ponavljala uvek istu molitvu: "Bože moj, učini da se ne otkrije da je ona slepa..." Kad bi posetioci govorili kako kod nas nema prašine na nameštaju, da se pod u pločicama sjaji i da je cveće dobro zaliveno, uvek sam imala želju da viknem: "Zar to nije dokaz da ona vidi odlično! Zar to nije dokaz da je moja mama kao i sve druge mame, i da ne lažem?" Mučila me je pomisao da će istina jednog dana izbiti mojom greškom, jer se jednog dana mora saznati da je mama slepa. Znala sam da će ona zbog toga umreti od tuge. Znala sam da je trebalo po svaku cenu sakriti istinu o našem životu, ali ta tajna je bila za mene isuviše težak teret. Učili su me da skrivam svoje emocije - pre svega da se pravim kao da se ništa ne dešava! - a ja sam već predosećala da ću jednog dana morati da platim cenu toga.

TRENUTAK NEPAŽNJE Jedne sunčane subote u oktobru, išla sam sa majkom držeći je pod ruku. Na trotoaru, jedna šarena ptičica zadržala je moju pažnju. Kad sam podigla oči, opazila sam suviše kasno Jafu Arona. Obuzela me je panika. Imala sam samo vremena da viknem: -

Dobar dan, Jafa!

18

Moja majka, smešeći se, upita ga: -

Tvom sinu Danu je bolje?

Jafa, začuđena: -

Ti me više ne prepoznaješ? Moj sin se ne zove Dan...

Majka je bila bleda kao kreč. Ja nisam mogla da progovorim i da joj priznam svoju grešku. -

Oprosti, mama! - preklinjala sam je kad smo ostale same. - Oprosti, nisam učinila namerno!

Nije se pomerala, stajala je kao udarena gromom. Njene suze su padale na moje ruke. "Sirota ludo", govorila sam vređajući sebe u tišini. "Sve si upropastila. Jedan trenutak nepažnje i sve je palo u vodu! Svi će sada znati da ne vidi, i svi će joj se smejati! " -

Mama, oprosti, mama...

Bila je nesposobna da zaustavi potoke suza. Griza savesti pržila mi je stomak kao rastopljeno olovo. Posle nekoliko minuta, nežno sam je povukla za ruku: -

Dođi..

I ponovo smo krenule... Kad smo stigle kući, mama se bacila na kanabe... -

Ne mogu više da živim!

Nisam se usudila ni da plačem, ni da pričam o tuzi koja me je razdirala: "Šta će se desiti? Šta ću da radim? Mama, ne ostavljaj me samu!"

STRAŠNA LEKCIJA Ovaj bolni prizor ostavio je duboke tragove u meni. Sačuvala sam našu tajnu, i bilo mi je potrebno mnogo godina da je odstranim iz sebe... -

Nesreće treba da ostanu sakrivene.

-

Treba kriti bolesti, patnje, emocije da ne bi bili prezreni i da se prstom ne bi pokazivalo na vas.

-

Nikad ne treba moliti za pomoć, ljubav ili nežnost drugog.

-

Da biste bili prihvaćeni i poštovani, morate učiniti da se veruje da ste savršeni!

19

Možete zamisliti kakvu su pustoš mogli da prouzrokuju ovi saveti u duhu devojčice: rasti u verovanju da se nikad ne može računati ni na koga i da život zahteva da svako čuva svoje emocije! Rasti i biti stalno uveren da nećeš biti napušten od svih samo ako uvek budeš potpuno bez mane, jak, "najbolji"! Moja majka mi je ponavljala stalno: Da bi te poštovali, da bi uspela u životu, moraš da budeš mnogo sjajnija nego što si. Moraš više da radiš, još, i još, i da budeš prva! Osećala sam grizu savesti, učila sam dobro u školi, vežbala stalno klavir, nikad nisam govorila o svojim problemima, nikad nisam tražila dozvolu da se igram sa drugom decom... A međutim, jedno strašno uverenje učvrstilo se u mom srcu: uprkos svim mojim naporima, nisam bila, neću nikada biti "na visini"!

MI SMO ŽRTVE ŽRTVI Mi smo tako žrtve negativnih ocena koje nam daju roditelji. U stvari, mi smo promašili osnovni detalj. Roditelji su mogli bili prevareni ili zaslepljeni svojim očajem i razočarenjem u svoje sopstveno postojanje! Razume se, oni su verovali da postupaju "najbolje", a zatim, istinu govoreći, nisu ni znali kako da se postave. Često, i protiv svoje želje, naši roditelji su nas terali da podnosimo iste stvari zbog kojih su oni patili: svojim ponašanjem pravili su od nas iste žrtve kao što su oni bili u sopstvenom detinjstvu. Mi smo žrtve žrtava. A kako zahtevati od roditelja da nam daju ono što oni nisu primili u svom detinjstvu? Kada sam stigla u zrelo doba, pokušala sam da shvatim oči moje majke i ćutanje mog oca. Zaranjujući u njihovu prošlost, otkrila sam da im je život bio težak, da su im očajnički nedostajale ljubav i pažnja. Mogla sam da ih zamislim male, uplašene i u suzama, lišene nežnih reči i razumevanja. Malo pomalo, razumevanje i sažaljenje osvojili su moje srce. Osetila sam solidarnost sa njihovom mukom. Ponikavši u njihovo beznađe, osetila sam talas ljubavi koji ublažuje moje sopstvene rane, da bi napravio mesto osećanju pripadnosti i duboke nežnosti.

ZABORAVIMO PROŠLOST: PRESTANIMO DA OPTUŽUJEMO RODITELJE! Nije mogućno shvatiti napade tuge, komplekse, našu agresivnost ili razočaranost a da se ne izleče rane iz detinjstva. Zbog toga, najpre je potrebno da kažemo istinu o svojim roditeljima. Oh, znam da je to teško! Naročito kada su roditelji stari, često bolesni. I, kako bismo se usudili da ocrnimo one koji su "podneli tolike žrtve za nas"? Setite se, međutim, šta smo već rekli: roditeljska velika ljubav ne štiti ih od pravljenja grešaka. Govoriti o njima kroz naša ranjena osećanja, nepravde koje smo osetili, to ne znači prebacivati im, već osloboditi naše srce starih patnji. Otvarajući se pred vašim roditeljima, vi samo pokazujete još više poverenja u njih. A ako oni nisu više na ovom svetu, ili se vi ne usuđujete da njima govorite o prošlosti, učinite to simbolično: zamislite da sede preko puta vas i otvorite svoja srca! Govoriti im dugo, ništa ne zaboravljajući. Plačite, dozvolite sebi da čak budete besni ako je potrebno! Zatim, pokušajte da ih bolje razumete... 20

Ohrabrite ih da vam govore o njihovoj mladosti, ako su još tu, i slušajte ih sa velikom pažnjom. -

Otkrijte šta se desilo u prvim danima njihovog života.

Kakve su oni imali odnose sa svojim roditeljima? Da li su imali nekoga koji ih je uzimao u naručje i govorio im "volim te"? Ako nisu imali dovoljno ljubavi i nežnosti, zamislite ih kad su bih mali, srca punog tuge i očiju punih suza... Ako ovo učinite, promenićete stav prema svojim roditeljima i bićete možda iznenađeni što ćete videti kako se odmah promenilo njihovo ponašanje u odnosu na vas. Pa čak, ako oni ostanu i dalje u svojoj staroj ljušturi, vi ćete biti manje ranjavani. Sad poznajete bolje njihovo pravo lice, uslove njihovog života, njihove probleme... Sad ste sposobni da im pružite istinsku ljubav, uprkos (ili možda zbog) njihovih slabosti i njihovih grešaka. Deca poseduju ogromnu mogućnost za sreću, igru, smeh; ništa im ne stoji na putu da živo stupe u razgovor, da započnu novo prijateljstvo. Ukratko, plivamo "prirodno" u reci poverenja prema svetu. Ali nekada na tom putu, kad odrastemo, možemo da se izgubimo - ili jednostavno da za trenutak zalutamo i da izgubimo poverenje u sebe. Kako se to dešava?

21

4 KAKO SE GUBI POVERENJE U SEBE

Po rođenju, dete još nema osećanje svog identiteta, ne zna koje će mesto zauzeti u životu. Pomalo, postajale svesno, uglavnom kroz stav svojih roditelja: •

Da li je ono bezuslovno bilo voljeno, maženo, slušano?

•

Poverenje deteta u sebe gradi se i raste svaki dan više. Ono će mu ostati za ceo život.

• Da li će imati osećanje "da nikad nije učinilo ništa dobro", da je "suvišno" ili da ono ne odgovara snovima i željama svojih roditelja? Beba dobro pamti da nije značajna, da ne računaju na nju, da joj "nešto nedostaje", nešto suštinsko čime bi zaslužila roditeljsku ljubav. U tim uslovima, njoj je teško da veruje u svoju vrednost, i raste sa malo (ili nimalo) poverenja u sebe ili u svoje sposobnosti. I eto, drama je tu: u činjenici da dete doprinosi nezadovoljstvu svojih roditelja zbog svojih "mana". Ono je potpuno nesposobno da shvati da su hladnoća ili besovi njegovih roditelja prouzrokovani njihovim životnim problemima, emocionalnim konfliktima, ili, pak, njihovim novčanim brigama. Može li se sanjati o sinu umesto kćerke, ili suprotno. Čak i kad bi se roditelji pripremali za dolazak bebe... Bilo da je kakav razlog njihovog ponašanja, dete to ne može da oceni i shvati. A kad, kao kiša padaju kritike i osude, ono može samo da oceni da nije dovoljno dobro, na visini, ili jednom rečju "ne vredi ništa". Zatim, ono raste i postaje odrastao čovek, ti. biće obdareno fizičkom snagom i sposobnošću da razmišlja, obogaćeno iskustvom i znanjem. Međutim, u svojoj glavi, dečkić ili devojčica nastavljaju da čuju neprijatne primedbe koje su slušali u detinjstvu. čak i da toga nisu svesni, ove primedbe bude u njima osećanje straha, besa ili tuge tako štetne po zdravlje i tako opasne za poverenje u sebe.

STAV RODITELJA, FORMIRANJE KARAKTERA I POVERENJA U SEBE Zamislimo majku koja bi se brinula o svom detetu bez ljubavi, bez zadovoljstva. Dete oseća da ono smeta i oseća krivicu što postoji. Ono će se dakle truditi da što manje smeta, uvereno sigurno da "nikog ne zanima". Njegova ličnost biće "izbrisana". Drugi slučaj: dete je odvojeno od majke. Da bi se zaštitilo od ove užasne patnje, ono može sebi da kaže: "ljubav mi nanosi suviše zla. Mama, nikad te više neću voleti!" Kad odraste, postoji opasnost da ovo "pravilo" prenese na svaki ljubavni susret. Svaka nežnost ili svaka lepa reč izazvaće kod njega osećanje straha i odbacivanja. Dete ranjeno nerazumevanjem ili nezainteresovanošću roditelja može takođe da iz ovog izvuče sledeći zaključak: "Nikad ne treba da govorimo o sebi ni o svojim stanjima duše, jer niko nema želju da sluša o mojim ličnim problemima..." Ovaj pogrešni zaključak biće utkan u osnovne principe njegovog života. Kao 22

odrastao čovek ovo dete će steći naviku da se drži na rastojanju od ljudi i da krije svoja osećanja rizikujući da ovakav svoj stav prema životu prenese na sopstvenu decu... Drugi primer, primer Fransine koja piše reči za moje pesme. U svojoj seoskoj kući u Normandiji, ona nikad ne okleva da se popenje na krov da bi zamenila crep koji je odneo vetar. Njen otac joj čestita udarajući je po ramenu: - Fransina je bolja od sina! Koliko se žena trudilo da dokaže da one "vrede više ili bar kao muškarci"? A da li se u ovom ne krije duboka patnja devojčica čiji su roditelji sanjali da imaju sinove i koji nisu umeli da sakriju svoje razočarenje. Često vidimo i osobe koje su čitav svoj život pokušavale da se svide svojim roditeljima, negirajući sopstveni polni identitet. Ali kako čovek može da se nada da nađe sopstvenu sreću postajući "neko drugi"? Mnogi se trude da učvrste poverenje u sebe nagomilavajući "spoljne znake bogatstva". Oni misle da se lična vrednost meri visinom konta u banci, površinom njihovog stana ili brojem diploma. U trenucima kriza oni kažu: "Pogledaj, mama, pogledaj, tata, ja sam neko ko vredi, ja sam uspeo..." Pogrešan put, razume se, jer novac, materijalna dobra ili društvene relacije, nisu dovoljni da garantuju vrednost jedne osobe (a naročito ne u sopstvenim očima) niti njenu sreću. Uspeti u životu, to znači pronaći poverenje u sebe, a ne spoljni efekti. Nedostatak poverenje u sebe, to znači verovati da poleti, želje, ili odluke koje donosi pojedinac nemaju vrednost; da je njegova duboka stvarnost bezvredna, beznačajna, odnosno za preziranje. U ovim uslovima, kako jedna osoba može da se usudi da iskaže emocije koje se zasnivaju na njegovoj "istini". Nasuprot, on neće prestati da ih skriva! On će sagraditi jednu čeličnu kasu u čijoj će unutrašnjosti nastaviti da "kuva" svoje emocionalno ja sa štetnim posledicama koje može imati na svoja odbrambena sredstva i svoj odnos prema sreći.

VELIKO NIŠTA Školsko zvono je tek zazvonilo kada smo Dejzi i ja, sa kolekcijom naših sličica u rukama, utrčale u dvorište da bismo počele da ih menjamo. Jedan dobar deo razreda pratio nas je da bi prisustvovao ovoj razmeni. Kad sam imala dvanaest godina, bila sam mala i debeljušna. Dejzi, sa svojih trinaest godina, bila je glavu viša od mene. Ubrzo, razgovor je postao bučan zbog jedne sličice do koje mi je bilo mnogo stalo. Dejzi ustaje i, ne govoreći nijednu reč, udari me pesnicom u lice. Moja drugarica Hana doviknula mi je: - Udari je nogom! Šta čekaš? I sve ostale devojčice su počele da urlaju i da me nagovaraju da joj vratim udarac. Ali, paralizovana od stida, nisam se pomakla. Čak nisam ni osetila krv koja je tekla iz nosa po mojim ustima i bradi. Kad su najzad devojčice otišle na čas fiskulture, počela sam da plačem i da se osećam kao "veliko ništa", bedno stvorenje koje svi mogu da udaraju koliko im drago... 23

Razume se, ovaj incident je bio značajan samo u onoj meri u kojoj je on pokazivao moj dubok nedostatak poverenja u sebe. Svi negativni sudovi koje sam ja donela o sebi učinili su da ovaj događaj postane moje obeležje. "Veliko ništa": evo etikete koju ću nositi na sebi godinama!

"GLAS POLICAJCA" Ono što nazivam "glasom policajca", to je unutrašnji glas, uvek kritički, koji čini život nemogućnim. Mnogobrojni su oni koji se žale na ovog "intimnog tiranina", čije je jedino, čini mi se, zadovoljstvo da nas negira i da nam ruši moral. - "Reklo bi se da u meni postoji dvojnik koji mi stalno spušta moral", poverava mi jedna prijateljica. Dvojnik koji me neprestano podseća na moje neuspehe i greške. Kao da iza svojih leđa imam neprijatelja koji je resio da me spreči da živim: "Ne možeš to da uradiš tako... ili da kažeš ovo... Nisi dovoljno ljubazna..." Dok radim, ovaj glas mi kaže "prestani da tako radiš!" A kad prestanem, čujem: "Prestani da vrtiš palčeve, radi nešto..." Ovako se više ne može da živi! Imam tetku koja je uvek bolesna kad treba da obavi neki administrativni posao. Uzalud se priprema unapred i ponavlja sve mogućne odgovore na pitanja koja bi joj mogli postaviti. Međutim, u toku razgovora ona se paralizuje zbog jednog glasa koji joj govori: "Ćuti, ti ne znaš ništa, ništa!" Kad se vrati kući, besna, razmišlja o svim odgovorima koje nije znala da da. Zar ne treba videti u ovom "glasu policajca" eho primedaba i grdnji koje smo čuli u detinjstvu? Da bismo živeli bolje, moramo početi da ućutkujemo ove suviše brbljive glasove iz naše prošlosti. Prestanimo konačno da verujemo da...    

"Niko me ne voli": to je vrsta uverenja koja nas osuđuje na usamljenost. "Nisam obdaren-a da bilo šta naučim". Apsurdna ideja koju je u nas mozak usadio učitelj, koji je ostavio svoju pedagogiju pred vratima učionice. "To je moja greška": verovanje koje smo usadili u sebe kao osećanje krivice i koje nas uvek tera da izgovaramo "oprostite mi". "Ne računam": automatski upisujemo svoje ime na kraj liste sa sve lepe stvari u životu.

Jednog dana kad sam stigla u televizijski studio da snimim jednu značajnu emisiju, bila sam iznenađena kad sam našla celu ekipu obezglavljenu: Štrajk tehničkog osoblja onemogućio je snimanje. Morali smo da se strpimo... Tada mi je sinula čudna misao: misleći na svoj "glas policajca", zamolila sam dvadesetak prisutnih osoba da zapisu svoja ružna razmišljanja koja su im se tiskam po glavi kada su bili pod uticajem stresa, straha ili besa... Evo njihovih odgovora:    

Glup sam. Sve upropastim. Nikad nemam sreću. Pravim samo gluposti. 24

      

Drugi se snalaze bolje od mene. Ja sam gubitnik. Ako se naljutim, ako se pobunim, nisam dobar. To je moja greška. Nisam dovoljno lepa, dovoljno mlada, dovoljno inteligentna, dovoljno obrazovana... Isuviše sam debela, lenja, tvrdoglava, mala, mršava. Pravi sam otirač: svi idu po meni!

Cela ekipa se razbežala po uglovima studija; malo pomalo jezici su se razvezali. Jedan kamerman je iznenada uzviknuo: - Pa to je neverovatno! Konačno sam shvatio da se ne usuđujem da kažem ne, iz straha da se ne zamerim. Posle neke večere, nikad ne odlazim pre drugih. Kad telefoniram, nikad prvi ne spustim slušalicu. Šminkerka je dodala: - Nemam dovoljno poverenja u sebe. Dovoljno da službenica na poštanskom šalteru bude neprijatna, pa da steknem utisak da sam odbačena, da ne mogu da računam ni na koga. Producent emisije je odmahnuo glavom: - Što se mene tiče, kad ne uspem da potpišem ugovor, odmah sebi kažem da nisam sposoban, na visini... Jedna lepa pevačica, debitantkinja, pobesnela je: - Kad uporedim svoje fotografije sa fotografijama manekena u modnim časopisima, dobijem užasne komplekse. A sekretarica produkcije, dodala je tihim glasom: - Ja, toliko loše mislim o sebi da se ne usuđujem da tražim povećanje plate... i zato sam još besnija kad vidim kako tehničko osoblje to traži na brutalan način, stupajući u štrajk.

OTVORITE NOVU STRANU! Kako staviti tačku na ove obeshrabrujuće reči koje se neprestano ponavljaju "glasom policajca"? Kako potisnuti prebacivanja nasleđena iz prošlosti? Jednom rečju, kako ponovo pronaći poverenje u sebe, a sa njim psihičko zdravlje i sreću življenja? Da bismo se izlečili od osećanja inferiornosti, potrebno je - konačno - naučiti ceniti sebe. Za ovo je potrebno, najpre, učiniti odlučni i suštinski korak: napraviti razliku između juče i danas. Moramo sebe

25

uveriti da naši nedostaci - ako oni postoje - pripadaju prošlosti i da je prošlost iza nas: danas, mi smo sposobni da otvorimo novu stranicu! Ali najpre, prestanimo za trenutak da oplakujemo ovu prošlost i iskalimo svoje emocije. Pažnja! Nije reč o prolivanju novih suza nad našim starim patnjama. Ono što treba oplakati, to je izgubljeno vreme: "Šteta što sam se tako dugo smatrao nesposobnim! Kako sad žalim što sam bio nepravedan prema sebi! Dok sam nabrajao svoje nedostatke, držao sam na ledu svoje sposobnosti koje su tako mnogobrojne". Sada, zatvorite oči i sa nežnošću ponovo vidite dete kakvo ste bili u trenucima tuge i beznađa:  Vaše osećanje nemoći i besa zbog kritika moglo je zauvek da skrši vaše srce. Ali, recite sebi da je sada sve drukčije. Vi ste odrastao čovek, znači sposoban za akciju. Svakako, izdaja ili napuštanje od strane voljene osobe još uvek mogu, i danas, da vam nanesu bol, ali vi više niste nemoćno biće. Vi odlučujete o svom životu, koristeći iskustvo i sposobnost da razmišljate!  Ostavite iza sebe negativne emocije i misli (tipa: "nisam dovoljno dobar za ovo ili ono") kao staro odelo suviše malo ili pocepano. Ohrabrite odmah sebe i otkrijte sve svoje vrline!  Bilo šta da mislite o nedostatku svojih sposobnosti, nikada nije isuviše kasno da počnete da verujete u sebe!

NAPRAVITE LISTU SVOJIH SPOSOBNOSTI Moj brat Odet uvek je govorio: "Da bi se pobedilo, nikad se ne sme imati strah od gubitka." Vi ne smatrate da ste sposobni za neku veliku akciju? Imate projekte, ali se povlačite pri prvim koracima? Sigurno se paralizujete iz straha od neuspeha. U vašoj porodici, čitavog vašeg detinjstva, "neuspesi i gubici" su dobijali ogromne srazmere? Da li su vam prebacivali sitne greške kao velike? Nesvesno, vi ste tada odlučili: "Bolje je ništa ne preduzimati, nego doživeti poniženje zbog neuspeha!". Ne vidite li vi u ovoj odluci da ništa ne preduzimate u stvari najveće neuspehe? Kako mislite da uspete ako i ne pokušate? Svaka greška je divna lekcija za budućnost i pobedu nad strahom. Usuđujem se da radim i polako ću napredovati. Da biste naučili da svirate na nekom instrumentu, potrebno je odsvirati mnogo pogrešnih nota; da biste naučili da razgovarate na stranom jeziku, ne smete da oklevate da pravite greške, pogrešno izgovarate reči... Dakle: krenite, pokušajte, vežbajte se, i rezultati će doći. Na isti način, potrebno je mnogo prakse da bi se razvili svi talenti koje danas imate. Kako? Vi sumnjate u svoje talente? E pa lepo, počnite tako što ćete napraviti njihov inventar. Videćete da će ova lista biti duža nego što vi mislite, ali pod uslovom da ne prezirete ni jedan od svojih kvaliteta, čak ni one koje vaša sredina ili vi sami smatrate kao beznačajne! Da biste sebi pomogli da ništa ne zaboravite, evo liste koju su napravili nekoliko osoba oko mene. Svirati harmoniku - ukrasiti stan - biti organizovan - umeti napraviti divnu voćnu tortu - dobro voziti kola - znati organizovati svečanosti - znati popravljati sve po kući - dobro šiti i vesti - igrati šah - pričati zanimljive priče - baviti se dobro detetom - gajiti cveće u bašti - pisati pesme - rukovoditi preduzećem znati slušati... 26

Vi ste uradili bezbrojne i lepe stvari u svom životu: istaknite ih u svom unutrašnjem dijalogu, kao i u razgovoru sa svojom okolinom. Istaknite sa ponosom svoje kvalitete. Tad ćete sigurno reći zbogom navici da sebe smatrate nesposobnom osobom.

OREOL ZAŠTITE Očekujući da steknete poverenje u sebe, možete takođe naučiti kako da se zaštitite. Evo jedne brze vizualizacije, onoga što treba da uradite svaki put kad osetite potrebu da pronađete malo sigurnosti.     



Sedite na neko mirno mesto. Udahnite duboko i mirno dva tri puta, ponavljajući: "Prihvatam sebe." Pri svakom izdisanju, vaše telo i vaše srce izbaciće sve negativne misli, sumnje i strahove. Prilikom udisanja zamislite jedan krug pozlaćene svetlosti kao neku mirnu i pozitivnu snagu koja će vas polako inspirisati. Osetite kako ova pozlaćena svetlost ispunjava vaša pluća i zatim se širi po celom vašem telu. Njeno obilje je toliko da oko vas stvara oreol zračne energije, nešto u čemu se osećate sigurno. Nastavite sve dok ne osetite mir i sigurnost u sebi. Priteknite ovoj metodi svaki put kada osetite neki nemir u sebi ili kako se neraspoloženje uvlači u vas. Kod kuće, ali zašto da ne i u kancelariji, u restoranu, iščeznite na nekoliko minuta i predajte se ovoj vizualizaciji. Tako ćete se na jednostavan način osloboditi stresa koji izaziva strah, tugu, bes. Povratićete vedro raspoloženje i bićete u punoj formi.

Ne mogu da vas ohrabrim počev od otkrića i spoznaje vaših talenata sem pod uslovom da ih ne ostavite na ledu. Stavite sve u proces da biste malo pomalo dopustili da raste, u vašim očima, vaša prava ličnost, ona koju ste tako dugo gušili ili sakatili. Da biste otkrili smisao života i bolje komunicirali sa drugima, neophodno je potrebno da počnete da verujete u sebe. Inače, vreba vas velika opasnost. Što manje sebe cenite, više ćete tražiti načine da skrijete vaše takozvane mane. I dobro znajte, da ovo prikrivanje može da dobije veoma različite boje. Ili da vas potpuno izbriše, i vi ćete živeti u senci drugih, ili ćete pak umesto toga postati neko veoma značajan, "ja znam sve", koji će zgaziti sve superiornošću svoje fasade. Nedostatak poverenja u nas same neizostavno nas tera da se ponašamo isto toliko neprijatno koliko i štetno po nas same.

27

5 ŠTETNA PONAŠANJA I AFEKTIVNA ZAVISNOST

Kada roditelji ne pokazuju svu nežnost koju očekujemo od njih, osećamo bes i ljutimo se na njih. Ali, to se ne usuđujemo da pokažemo, iz straha da potpuno ne izgubimo njihovu ljubav. Dakle, nalazimo se u procepu da bismo "proterali iz nas" ovo osećanje. Mi ga tada upravljamo prema sami sebi! Ako otac ili majka me ne vole, to je zato što ne zaslužujem to. To je moja greška a njihova ravnodušnost i njihove kritike su kazna koju zaslužujem. Srećom, kada odrastemo, raspolažemo odličnim sredstvom da se toga oslobodimo: možemo da donesemo odluku da se više ne stidimo našeg unutrašnjeg života - muka i rana ponetih iz detinjstva - i da donesemo odluku da ih iskažemo. Ako ne pristupimo ovoj suštinskoj promeni, rizikujemo da se zatvorimo u hroničnu grizu savesti - užasan način samokažnjavanja i da stalno ponavljamo: "Sve je moja greška!" Osećanje grize savesti i nedostatak poštovanja samog sebe su, bas sumnje, najopasnija osećanja koja mogu da postoje: i jedno i drugo osećanje je štetno i za nas i za druge.

POSTUPIO SAM LOŠE l MRZIM SEBE ZBOG TOGA Svi se mi ponašamo loše kad želimo da se oslobodimo problema. I pošto ne uspevamo u tome, mi zbog toga osećamo grizu savesti koja sve više raste. Evo nekoliko primera: U toku razgovora, često sam loše raspoložena, odbijam da prihvatim svoju grešku, spremna sam da ne vidim ono što je očigledno. -

Često imam želju da lažem da bih povećala svoju vrednost.

-

To je jače od mene. Postajem gruba, Iako padam u vatru, bes, vređam ljude, zatim mrzim sebe...

-

Zavist, ljubomora, teraju me da kažem užasne stvari zbog kojih se posle ujedem za jezik.

Umesto da se ljutite na sebe, osmotrite dobro, sa razumevanjem i nežnošću, svoje ponašanje. Postavite sebi pitanja koja će vas, malo pomalo, dovesti na izvor problema. Na primer: "Zbog čega sam loše raspoložena? Zašto sam toliko tvrdoglav-a, i zašto želim da nametnem svoje mišljenje? Da li se plašim da ispadnem smešan-a ako se prevarim?" Kad ste bili dete, možda su se grubo šalili, pa vas čak ismejavali zbog vaših grešaka. Da biste se zaštitili od toga, da biste sakrili vaš revolt, vi ste tad, znači, naučili da lažete. Ovo ružno ponašanje nekad vam je pomagalo, jer ste tako uspevali da bezbolno prođete kroz konfliktne zone. Ali sada kad ste odrasli, vi ne možete drukčije. Zbog toga morate biti svesni: Biti loše raspoložen, ne podnositi činjenicu da morate da priznate grešku znači: "Verujem da sam "veliko ništa" i bojim se da, priznajući svoje greške, izlažem svoju "ništavnost" svima." 28

Lagati u svakoj prilici znaci: "Ne smatram sebe dovoljno zanimljivim. Svojim izmišljenim pričama, nadam se, biću zanimljiviji za društvo. Više će me ceniti." Laž može takođe da znači: "Osećam da sam slab-a i ne usuđujem se da prihvatim odgovornost zbog svojih dela." Biti grub, ponižavati druge znači: "Sebe smatram manje vrednim od drugih. Ali ponižavajući ih, učiniću da poveruju da sam bolji od njih. I tako ću sakriti svoje komplekse." Verovatno ste svesni da je ovakvo vaše ponašanje samo rezultat nedostatka poverenja u vas same. Sada, pošto ste odrasli i pošto nemate više potrebu da kopate po mučnim sećanjima iz detinjstva, možete da budete drukčiji. Možete, takođe, da zahvalite ovim uspomenama što će vam pomoći da postanete novi čovek. Dovoljno ste zreli da biste usvojili nove, važne životne stavove, da biste bili kao drugi i da biste se konačno ponašali kako dolikuje jednoj zreloj i odgovornoj osobi.

ŽELITE DA STE UVEK U PRAVU? TO VAS ISCRPLJUJE! Videli smo da onaj ko se boji da prizna svoje pogreške nema poverenje u sebe. Ko istinski ceni sebe, taj se ne boji da će smanjiti svoju važnost ako prizna svoju pogrešku. Voleti sebe, znači prihvatiti i svoje dobre strane i svoje slabosti. Mnogo godina je prošlo dok nisam shvatila ovu jednostavnu istinu. Dugo sam mislila da se čovek ponižava ako kaže: "Pogrešio sam." Ali, jedanput sam se usudila teškom mukom, da nekome kažem, gledajući ga pravo u oči: "U pravu si. Ja sam pogrešila." Od tada se moj život promenio iz osnova! Sada se svi nesporazumi rešavaju kao od šale. Moji mi sagovornici, iznenađeni s olakšanjem, kažu: "Svako se može prevariti!" To nije ozbiljno... Malo pre smo bili uzrujani, spremni na borbu za svoja shvatanja, a odjednom se sukob stišao i sporazum se postiže na zdravim osnovama. Zbogom, mržnjo i nevoljo! Svakako će se naći neko ljutit da mi dobaci: "Ah, pa rekao sam ti da sam bio u pravu", ardeni su već izgubili mnogo od svog ratobornog uverenja. Ponovo steći poverenje u sebe znači prihvatiti sebe onakve kakvi smo, ne dokazivati da smo savršeni: na neki način tražiti za sebe "pravo na grešku". I onda život dobija različite boje: kakva lakoća. Kakvo oslobođenje u saznanju da više ne morate da budete na pijedestalu inferiornosti. Da bismo ispravno živeli, moramo odbaciti snove o "natčoveku". To ne mora biti teško, a time sve dobijemo: prijatno je osećanje da si svoj, bogat svojim dobrim stranama i svestan svojih ograničenja. A naročito nemojte se bojati da ćete izgledati slabi što ste se usudili reći: "Prevario sam se!" Naprotiv; ako lako priznajete svoje pogreške, pojačaćete značaj i opravdanost svojih stavova.

OPASNOST OSEĆAJNE ZAVISNOSTI Sumnja u sebe dovodi do drugog kobnog ponašanja: da se plašimo sukoba sa sobom i da u sebi verujemo da smo beznačajni. S takvim osećanjima nije čudno što smo loše volje! Pošto ne smemo da postupamo prema svojim težnjama, razumu i ukusima, puštamo da nas vode tuđi principi: postajemo

29

ovce. A to je osećajna zavisnost! Ona nas drži u groznoj tamnici, zaronjene u večni nemir: "Šta onaj, ili ona, misli o meni?", "Hoće li me ceniti ili neće? ". Obična kritika, mala zađevica, prek pogled - i već smo ranjeni, bojimo se da su "drugi" otkrili našu slabost. Bilo kakva sitnica, nisu nas pozvali na ručak, odbijena je molba koju smo podneli vlasti - i već smatramo da smo jadni. Neko nas obori, i mi smo već na ivici očajanja, ili bolesti. To je kao shvatiti: jedino uvažavanje sebe da je čoveku posebnu snagu za nezavisan život. Ako nemamo snage da se održimo, moramo se osloniti na tuđu pomoć, pažnju u odobravanje. I ne slutimo koliko zbog nedostatka bezuslovne ljubavi naših roditelja, sumnjamo u sebe, ne uspevamo da steknemo čvrsto poverenje u sebe. I jedan drugi uzrok može da pogorša ovu smetnju: vaspitajući nas, naši su roditelji i dedovi i bake imali pohvalnu nameru da suzbiju našu sebičnost da bi nas naučili da volimo druge. Na nesreću, nisu dovoljno naglasili razliku između škodljive sebičnosti koja je sestra oholosti, i ljubavi prema samom sebi, koja je i zdrava i neophodna... Oni nam ponavljaju s pravom: "Ne misli samo na sebe, ne zaboravljaj druge!" - ili: "Ne misli da si ti središte sveta!" Ali zaboravljaju da je ovim savetima trebalo dodati: "Voli i svoje dobre osobine i svoje nedostatke, ali na zdrav i skroman način. Tako ćeš postići poverenje u sebe, i snagu da savladaš teškoće u životu." Ni bogatstvo i počasti ne mogu pribaviti čoveku osećanje njegove stvarne vrednosti, niti dati pravi smisao njegovom životu. Jedino prihvatanje sebe - bez oholosti i ocrnjivanja - pruža čoveku uverenje da ima pravo i dužnost da sasluša i svoj glas u skladu sa svetom.

"BEZ TEBE, MOJ ŽIVOT NEMA SMISLA... " Avaj, pošto smo u ranoj mladosti naučili da smo sebičnjaci ako mislimo samo na sebe, mi se kao deca, a potom odrasli, odričemo kontakta sa svojim intimnim bićem. Tako se lišavamo najvažnijeg dela svoje ličnosti, onog dela koji može da nam pribavi poverenje u sebe i zdravu ljubav prema sebi. Ukratko: što manje voliš sebe, utoliko ti više treba tuđa podrška. Što manje ceniš sebe, utoliko više moliš da ti drugi odobravaju. Kad postanemo zavisni od njihovih ocena, mi se bojimo od "šta će drugi reći". Zalažemo se iz sve snage da se dopadnemo okolnom svetu, a ne vidimo da se osuđujemo na potčinjenost drugima! "Bez tebe, moj život nema smisla...", "Umreću ako me ostaviš...", "Tata nikad neće pristati...", "Šta će misliti porodica, susedi?" Takve i slične rečenice otkrivaju osećajnu zavisnost. A to je istinska "zavisnost". Tako ćemo drugima prepustiti vlast da nam odobravaju ili da nas odbacuju. Mi ćemo ostati robovi, njima, na milost i nemilost! Zavisiti od drugoga, znači živeti u neprekidnom strahu da će on otići: "A ako me više ne voli?"; "A ako me ostavi?"; "A ako me starešine ne ocene povoljno?"; "A ako on umre?". Sigurnost koju nam pruža naš partner ili naša okolina vrlo je krhka. Znamo da ona može iščeznuti svakog časa, a pomisao da ćemo biti lišeni nežnosti i ljubavi duboko nas žalosti.

30

Zabeležite ovo pravilo zlatnim slovima: da bismo se osećali bezbedni, moramo otkriti onaj izvor ljubavi i poverenja koji svako od nas ima u sebi! Ne bojte se, on neće presušiti! Protiv bura i oluja, bilo da smo na vrhuncu slave ili siromašni i bolesni, taj nas izvor održava, oči nas da cenimo sebe i da verujemo u sebe! Time se ne zapada u preterano zadovoljstvo sobom niti u prezir ljubavi i poštovanja od strane drugih lica, što je svima nama potrebno. Kao i milioni drugih, nisam dugo znala da ovaj izvor nosim u sebi. Tražila sam priznanje na drugoj strani, a posebno sam se nadala da ću svoju žeđ za ljubavlju ugasiti kad slušam publiku kako uzvikuje "Bravo!". Mnogi umetnici tako opsenjuju sebe. Sami, pod svetlom reflektora, ali uzbuđeni talasom klicanja i odobravanja, oni za trenutak umiruju svoje strepnje i svoju potrebu za nežnošću. To je čarobni lek, ali kratkotrajan i nedovoljan. Danas znam da je jedini istinski lek za zalečenje mojih osećajnih rana ovaj: stalni dodir sa svojom unutrašnjom snagom, crpljenje s tog neiscrpnog izvora, prihvatanja sebe, ovakve kakva sam.

UZBUĐENJA! DUŠEVNI ŽIVOT DETETA Kako da se staramo o sebi, da postignemo duševni mir i sigurnost, da upoznamo svoju pravu snagu? Kako da podstaknemo svoj izvor energije? Mnogi od nas zanemaruju svoja uzbuđenja, svoja duševna stanja, radost, gnev, strah, i slično, zanemaruju svoj "osećajni" mozak u korist svog "mislećeg" mozga. Provodimo vreme pokazujući najveću logičnost, a vođenje "razgovora u dvoje" a našim duševnim stanjima čini nam se ludim i smešnim. a našu ličnost određuju naša duševna stanja i naša osećanja. Ako ne pomirimo osećajnost i logiku, bićemo i dalje razapeti između "želim" i "moram". A ove stalne osećajne borbe iscrpljuju svu našu rezervu energije, zbog čega ostajemo umorni, bolesni i utučeni. Ali kako uspostaviti taj razgovor sa svojim duševnim stanjima? Pre svega, treba da naučimo da ih ne nipodaštavamo! Da budemo svesni svojih strepnji, jada, tuge i radosti, i da ih izražavamo (rečima, suzama ili smehom). Ako suviše prikrivamo svoja osećanja, na kraju postižemo da ne poznajemo više sebe. Stoga nemojte više govoriti: "Bila sam zaista malo uznemirena i rastrojena, to nije ništa...", ili: "Nisam nimalo tužna... Šta vam pada napamet!" Treba ovim duševnim stanjima pokloniti istu pažnju kao i svojim mislima; da bismo stišali svaki sukob između desnog i levog mozga. Svaki put kad poričemo ili umanjujemo ulogu svojih "snažno doživljenih utisaka", obescenjujemo čitavo svoje osećajno biće... Mi mu šaljemo ovakvu poruku: "To što ti duboko proživljavaš, to nije važno po mom mišljenju!" A naše poverenje u sebe zavisi neposredno od poštovanja koje ukazujemo svom osećajnom biću. To biće valja čuvati, sa svim njegovim bogatstvima. Mnogobrojni psiholozi, lekari koji leče nervna oboljenja, pa i sam psihijatar Karl G. Jung, nazivaju naš duševni, osećajni, emocionalni deo "Duševnim Detetom" (s velikim početnim slovima). Ovaj naziv nije prost pesnički izraz: on izražava stvarnost našeg duševnog života. To Duševno Dete odgovara istinskom detetu, onakvom kakvo smo mi bili, i kakvo smo i danas na neki način. To je naša osećajna, i urođena strana, koja postoji još i pre no što nam život dopušta da steknemo moć razmišljanja, iskustva i zrelosti.

31

Uzalud rastemo, a potom, starimo, jer naše Duševno Dete ostaje nepromenjeno. Ono treperi od naših radosti, ranjavaju ga eventualne duševne rane. Svi mi imamo Duševno Dete. Sumnjaju u to samo oni koji su izgubili vezu s njim. Kad se život odvija kao mirna reka, ovo odsustvo dodira sa našim emocionalnim delom, ne oseća se jako. Ali u trenucima odlučnim po opstanak, u slučaju teške bolesti, za vreme sukoba ili razdvajanja, - odsustvo dodira sa svojim duševnim, emocionalnim ja, sprečava nas da nađemo zadovoljavajuća rešenja za savladavanja zamki života.

ŠTITITE MALO DETE U SEBI Uspostavljanje dodira s našim duševnim, emocionalnim, delom najbolji je način da volimo sebe zdravo. Međutim, moderni je život tako ispresecao naša duševna stanja, našu radost, gnev, tugu, da mnogi ne znaju kako da se snađu. Zamislite poznanika koji vas neprekidno kritikuje. Hoćete li se rado družiti s njim? Sumnjam u to. Vaš emocionalni deo oseća se isto tako kada vi potcenjujete sebe: "Kako sam glupa!"; "Šta mi bi da učinim ovako nešto?"; "To je moja greška". Kad vas vaš logički mozak "psuje", onda on obezvređuje vaše emocije, to jest vaše radosti, gnev, i slično i osuđuje vaše Duševno Dete! Uzmimo da vi prebacujete sebi što ste plašljivi. Po svoj verovatnoći, vi ćete se ovako prekoravati: "Ja sam jedna pokisla kokoš. Stidim se sama sebe". Uvereni ste da vas ova kritika ohrabruje da budite odvažniji. To je pogrešno. VI time samo zlostavljate svoje Duševno Dete! Da vas lakše uverimo u to, pokušajmo ovaj ogled: Zamislite pred sobom dete od tri godine koje se iz straha pripija uz vašu suknju ili pantalone. Vi ga grdite, čak ga malo i udarite po zadnjici. "Što si glup, što tako drhtiš! Veliki dečak kao ti nikad se na plaši..." Međutim, da bi se ohrabrilo, plašljivom je detetu potrebna pomoć. Kuđenje ili zajedanje deteta samo će povećati njegov strah. Vaš grub postupak raspametiće dete. Vremenom, ono će postati potišteno ili pomamno, što će ga sprečiti da odraste prema svojim prirodnim sposobnostima. Zamislite da nežno govorite detetu. Vi ga uveravate da ga volite. Objašnjavate mu da mu njegove greške ili strah služe za sticanje znanja, da upozna kakav strah postoji u svetu. Ponovite mu da ono vama mnogo znači i da ćete vi uvek biti uz njega da ga podržite. Začudićete se kad uočite u kojoj su meri ova ohrabrenja omogućila detetu da raste razvijajući na najbolji način svoje prirodne darove. Svako od nas nosi u svom srcu ovo malo Dete. Ako ga zlostavljamo, ono se neće razvijati, i mi nećemo doživeti sreću. Na suprot tome, ako mu ukažemo ljubav i poverenje, ako mu širom otvorimo svoje ruke, omogućićemo mu da razvije sve svoje talente.

32

PAR DUŠEVNO DETE / ODRASLO LICE Dok smo bili mali, roditelji su se brinuli o nama. Rastući, mi razvijamo svoj zreli, odrasli deo, koji će ubuduće štititi naš detinji deo, koji je nežan i nepromenljiv. Ali vi ćete mi reći: "Kako mogu da upoznam i razlikujem ova dva dela?" Uverena sam da ste često slušali glas vašeg Duševnog Deteta, iako mu ne posvećujete dovoljnu pažnju. Dešava se, na primer, da nam naš logički mozak kaže: "Moram po svaku cenu da danas završim ovaj posao." U istom trenutku čujemo drugi glas koji negoduje: "Meni je dosta rada bez odmora. Suviše sam umoran (umorna)!" Ovaj drugi glas - to je glas naših emocija, našeg raspoloženja. Sada pazite! Ovaj glas ne mora biti glas mudrosti! Treba saslušati vaše Dete, Duševno Dete, treba ga pustiti da se izrazi, po potrebi dešifrovati njegov govor, ali ni u kom slučaju ne povijati se prema svakoj njegovoj želji, stoga što ono neće uvek u pravu! Na primer, ako mi moj razum kaže: "Suviše si jeo, boleće te stomak", onaj drugi glas, emocionalni, može lako da kaže: "To nije važno u ovom času, meni je potrebno da činim ludosti!" Da biste bolje obeležila svoje Duševno Dete i svoje zrelo lice, Margaret Pol u svojoj knjizi "Uspostavite vezu sa Duševnim Detetom", predlaže da se nade misli označe kao "zrelo lice" a naše emocije, duševna stanja, kao "Dete". Tako se s velikom jasnoćom mogu istraživati intimni sukobi, da bi se brzo našli zadovoljavajuća rešenja. Shvatili ste: nije reč o isticanju prednosti Deteta i Zrelog lica u nama. Cilj je da se uništi razdor između njih da bi se postigla ravnoteža. Na primer, kad nas teški životni problemi osude na crne emocionalne strepnje, mi ne vidimo više ko nam može doći u pomoć. Zaboravljamo da uporedo sa našim osećajnim i ranjivim delom imamo i zreli deo, bogat iskustvom, sposoban da razmišlja, a čiji je zadatak upravo da nam dođe u pomoć, kao što su ranije činili roditelji. Nasuprot tome, mnogi ljudi i žene ne dopuštaju svom Duševnom Detetu da progovori a slušaju samo svoje Zrelo lice: logički mozak postaje jedini gospodar. Emocije se smatraju zanemarljivim. Oni ne vide da su se lišili najvažnijeg dela svog bića... U oba slučaja postoji vrlo štetna nesrazmera. Priroda je dala dva lica našoj ličnosti, od kojih svako treba da igra svoju ulogu. Njihovom uskom saradnjom mi ćemo savladati teškoće svojstvene životu. Naše Zrelo (Odraslo) lice štitiće Dete, koje će, za uzvrat, njemu doneti moć naslućivanja ili predviđanja (intuiciju), osećajnost i energiju. Tesno povezani, oni će se uzajamno podržavati i obogaćivati.

KA PONOVNOM SJEDINJAVANJU SEBE... Kad god nas naša logika podstiče da delujemo ne vodeći računa o našim emocijama, duševnim raspoloženjima, izbija sukob. "Prestani da se žališ na sudbinu!", to je jedna uobičajena rečenica u ovakvim okolnostima. Ne slušajte nepromišljeno ove rečenice! Slušajte ono što vam vaše duševno stanje, vaše emocije, pokušavaju da kažu.

33

Tiče se našeg blagostanja, udobnosti, zadovoljstva, pa i naše uspešnosti u svakodnevnom životu. Razilaženja između naše dužnosti ("znam šta moram da učinim") i onoga što osećamo ("nemam volje da to učinim"), izaziva kod nas nelagodnost i brigu koje nas gone da brzo i loše obavimo posao i lišavaju nas svakog životnog zadovoljstva. Ako dugu potraje, ovo razilaženje između obaveze i želje može dovesti do stresa i šoka, do slabljenja zdravlja i do depresije. Nema unutrašnjeg mira bez saradnje između želje za zadovoljstvom i naše razumne misli. Svakako, ljubav prema našem bračnom drugu i našoj porodici doprinosi jačanju našeg osećajnog, duševnog dela. Ali ovaj deo neće biti u svoj snazi sve dok naše Odraslo lice ne počne da ga voli i poštuje. Drukčije rečeno: kad naš razum bude realno cenio naše emocije, naša duševna raspoloženja. Naročito, imajte u vidu da naše Duševno Dete nikad nije lakoverno, ne da se prevariti. Ono neće zaboraviti ranija obescenjivanja osim onda kad oseti da je voljeno onakvo kakvo jeste. To će reći, da nema potrebe da izgubi dva kilograma težine ili da dobije veću platu da bi zaslužilo ljubav Odraslog lica. Kad ono oseti da je voljeno zbog njega samog, kakvo je takvo je, a ne onakvo kakvo može biti, vaš emocionalni deo postaće najzad svestan svoje vrednosti, i uzvratiće vam poverenjem! Od detinjstva se nadamo da će neko doći i ispuniti našu potrebu za nežnošću i ugodnim životom. I, zaista, srećni nam susreti donose katkad ovu tako dragocenu ljubav. Ali se ova sreća pokazuje privremenom ili nepotpunom. Ona ne može da zameni ljubav i poštovanje koje dugujemo samima sebi. Stoga je uzaludno verovati da ćemo ukloniti našu osamljenost i naše patnje kad nađemo idealnog bračnog druga. Sreća izvire iz nje same, iz unutrašnjosti. Kad ste je otkrili, imate sve šanse da nađete srodnu dušu: jer da bista verovali u ljubav drugih, treba najpre da osetite da ste dostojni da budete voljeni!

OSVOJITI UNUTRAŠNJU SLOBODU Kako se usklađuju uloge Duševnog Deteta i Odraslog lica? Detetu je zadatak da oseća, zrelom licu da razmišlja... i da deluje. U delovanju, u akciji, ostvaruje se sklad između naših misli i naših duševnih raspoloženja (emocija). Bez delovanja, bez akcije, sklada neće biti. Na primer, vaš osećajni deo odlučuje da se oni neće ubuduće "sukobljavati" da nećete više biti umiljata devojka koja duži svima za zadovoljstvo. Bićete neizbežno izloženi otporima vaših bližnjih i vaših prijatelja: optuživaće vas da ste zaljubljeni u sebe, da ste nezahvalni, zaželeće da "vas vrate na svoje mesto".

KAD SAZNAJEMO DA NAŠE ODRASLO LICE STVARNO VOLI NAŠE DUŠEVNO DETE?  

Onda kad prestanemo da verujemo da su drugi bolji od nas - ili obrnuto. Kad prestanemo da verujemo da treba da izvršimo podvige da bismo zaslužili pažnju i odobravanje drugih. 34

 



  

Kad osetimo poverenje, duhovnu čvrstinu koja nas štiti od kritika ili osudu drugih lica. Kad prihvatimo da su drugi slobodni da misle po svojoj volji a da to ne utiče na poštovanje koje gajimo prema sebi. Prema indijskoj poslovici: "Ako te neko nazove magarcem, da li te vuče za uši?" Kad odlučimo da postupamo ostajući uvek dosledni sebi, onakvi kakvi smo. U sjaju naših dobrih strana i u prihvatanju naših ograničenosti. Jer zbog čega bismo pokazivali lepu fasadu kad u našem duhu nema ničeg dobrog? Kad se više ne bojimo da se pokažemo onakvi kakvi smo. Kad više ne mislimo: "Oni me neće više voleti kad saznaju kakav sam u stvari". Kad se ne iscrpljujemo u naporima da se prikažemo u najlepšem vidu. Najlepša slika koju možemo pokazati o sebi jeste ona istinita. Kad smo najzad uvereni da će nas, ako se ponašamo po svojoj prirodi, društvo više ceniti i voleti, pošto prirodnost, autentičnost, postaje naša prava dobra strana.

LEČENJE EMOCIONALNIH TEGOBA 

     





Možete li zamisliti majku koja odbija od sebe svoje plašljivo dete? Zato, molim vas, prihvatajte svoje Duševno Dete, umirujte ga nežno: "Volim te". Primenjujte lek za ohrabrenje i za bezuslovno prihvatanje, lek na njegove rane: "Volim te takvog kakav si." Ne oklevajte, na vreme zauzmite svoje mesto u životu! Omogućite svojoj svetlosti da sija, svome daru da se ispolji. Muči vas neki nesklad u vašoj svesti? Prihvatite ga, pomirite se s tim! Neskladno raspoloženje obogaćuje opšti sklad treperenja jednog novog sazvučja, vašeg sazvučja! Budite svoj anđeo Čuvar, budite Odraslo lice stalno prisutno uz vaše Dete, pa i onda ako ga neko drugi napusti... Budite svoj roditelj i nikad ne napuštajte sebe! Budite uvereni da niste uzalud patili: svaki doživljeni mučan trenutak učio vas je ljubavi, trpeljivosti i slozi s društvom. Odlučite se da od sada poštujete sebe, da imate poverenja u sebe. Ne ostavljajte u senci sposobnosti i talente Vašeg Duševnog Deteta! Započnite, još danas, da se kasnije ne biste kajali! Volite sebe sada! Ne čekajte da izgubite šest kilograma, ili dok dovršite tapetiranje sobe ili temeljno čišćenje ormara, dok ne postanete predsednik akcionarskog preduzeća ili dok ne potpišete ugovor na veliki iznos. Vi ste od sada izvanredna ličnost koja potpuno zaslužuje da bude voljena! Nije vam potrebno da budete Ajnštajn, Betoven, Grejs Kali ili de Gol da biste privukli i zadržali pažnju. Volite sebe istinski pa ćete umeti da sebi oprostite svoje nedostatke i da cenite svoje dobre strana. Ponavljajte u sebi: "Ja sam savršeno nesavršen - nesavršen! I to je vrlo dobro što je tako!" Budite oduševljeni što ste takvi kakvi ste. Svetu je potrebna svaka vaša osobina da bi postao mesto u kome se dobro živi. Raznolikost je ta koja svet čini tako lepim!

35

6 VOLETI SEBE - TO NIJE SEBIČNOST

Voleti sebe, voleti se uvek sve jače! Što dalje od nastupa zlovolje, malodušnosti, crnih misli, od suvišnih kilograma ili od bora, volite sebe pa ma šta se desilo! Volite svoj logični duh, ali još više svoja duševna raspoloženja, emocije, pokretače života! To nije sebičnosti Nisu jedno isto ljubav prema sebi i ljubav - egocentrizam (kad čovek gleda samo svoj interes)! Prvi sasvim jednostavno kaže: "Volim sebe baš kakav sam", dok drugi se hvališe: "Volim sebe zato što sam najbolji; zbog toga ne mogu voleti druge jer su oni inferiorni u odnosu na mene." Ljubav prema sebi, egocentrična ljubav, nas uči preziru prema drugima, da budemo isključivi pa čak i rasisti. Nasuprot, zdrava ljubav prema sebi, ona kojoj hoću da vas naučim, tera da se približimo drugima, da budemo solidarni. Reći "ne osećam potrebu da budem najbolji da bih sebe voleo", verovati "prihvatam sebe sa svim svojim slabostima" - to znači prihvatiti, bez pogovora, da ni drugi nemaju potrebu da budu najsavršenija bića da bi zaslužila našu ljubav. To treba da bude u osnovi naše humanosti. I zahvaljujući tome može da trijumfuje jednakost. Voleti samog sebe, dakle brinuti se o svom zdravlju i o svojoj sreći je najveća usluga koja se može učiniti svojim bližnjima. Jer, što manje volimo sebe, više smo nesrećni i bolesni, pa prema tome i više živimo na teret bližnjima. Uostalom, ako ne naučimo da volimo sami sebe, kako ćemo znati da volimo druge? Onaj ko se loše oseća u svojoj koži jedino misli na svoje lične probleme, što isključuju altruizam iz svakog Života. Nasuprot, kad smo u miru sa samim sobom, možemo otvoriti srce za druge da bismo im najiskrenije pomogli.

EFEKAT PIGMALION Sigurno znate ovu legendu iz grčke mitologije: iz ljubavi, vajar Pigmalion udahnuo je život statui Galateji, pretvarajući je u božanstvenu mladu ženu. Pigmalion u školi, je naslov koji su dali dvojica američkih istraživača i naučnika, Rozental i Džakobson, knjizi svojih istraživanja o poverenju u samog sebe. U toj knjizi, naći ćemo njihova iskustva, kao, u ostalom, i drugih sociologa, nad kojima ćemo morati dobro da razmislimo... U jednoj osnovnoj školi u sirotinjskom kvartu San Franciska, vrši se serija testova - zvanično da bi se odredio koeficijent inteligencije učenika. U stvari, cilj ovih testova bio je sasvim drugi. Bila je reč o tome da istraživači prouče odnos između napretka u školi učenika i podrške koju im daje par učitelji roditelji. U svakom razredu, 20% učenika su označeni kao učenici sa "inteligencijom iznad prošeka": u stvari, ovi učenici su bili slučajno odvojeni, na kraju testiranja. Kakvo iznenađenje!

36

Na kraju školske godine svi ovi "super inteligentni" učenici imali su jedva osrednje ocene, često iste kao i ona deca koja su označena kao "obična"! Takođe i ovi "obični" bili su slučajno izabrani u masi učenika. Ovo pokazuje da predrasude o deci, bilo da su povoljne ili nepovoljne, koje imaju učitelji ili roditelji, imaju direktan uticaj na poverenje učenika u sebe, kao i na njihove školske rezultate. To je upravo ono što su Rozental i Džakobson nazvali "efekat Pigmalion". Ovaj efekat utiče na obrazovanje dece ali takođe, i na njihov karakter. Da li se roditelji odnose pozitivno ili negativno prema svojoj deci? Da li im govore da su "talentovani" ili da nisu "dobri za ništa"? Što je mišljenje roditelja ili učitelja o detetu povoljnije, poverenje u njega samog sve će više rasti u njemu! Reći ćete mi: "Kakva šteta što moji roditelji nisu to ranije znali!" E pa dobro, saznajte da nikad nije kasno da na sebe uzmete ulogu svog ličnog Pigmaliona. Da li to što mislite o sebi i svom životu može da vas odvede ka uspehu ili porazu? Dakle, odbacite sve odjednom negativne "etikete" koje ste prilepili uz svoju ličnost: "Glup sam... Nikad neću naučiti matematiku... Potpuno sam dezorganizovan-a..." Prestanite da potapate svoj sopstveni brod. Verujte u sebe. Recite sami sebi da su vaše sposobnosti veće od onih nego što vi mislite.

PRVI SASTANAK SA SAMIM SOBOM Nije reč da kažete sebi "Ja sam najbolji ili najbolja" da biste stekli poverenje u sebi, već da se volite kakvi jeste i da prestanete da padate u depresiju zato što smatrate da ste suviše kukavica, suviše beznačajni ili suviše nesposobni... Kažete da niste glupi: Suviše dobro vidite svoju agresivnost, svoje laži ili strahove! U redu, ali, da li to znači da ste vi "loši"? Razume se da ne! Svako od vaših ponašanja, to smo već videli, ima svoje razloge postojanja. Ako se vi potrudite da pronađete taj razlog, vaše ponašanje, koje smatrate negativnim, iščeznuće, najverovatnije, samo po sebi. Ispitajte svoje emocije; Zašto bežim svo vreme? Od čega želim da pobegnem, ponašajući se tako? Ubuduće recite sebi: "Dopustiću sebi da radim prema ritmu koji mi odgovara. Nemogućno je da sve danas uradim!" Zašto osećam obavezu da kažem da, upravo onda kad želim da kažem ne? Da li iz straha da izazovem bes drugih, ili iz straha da izgubim ljubav prema samom sebi? Nije li to navika stečena u detinjstvu? Dakle odlučite: "Danas, imam pravo da se ponašam kako želim i da činim usluge ne osećajući se obaveznim da to radim." Zašto uvek bežim od drugih? Da li uvek ostajem sam-a iz straha da budem ranjen-a? Šta se to desilo u mom ranijem životu da sad ovako postupam? Posebno ne gubite iz vida da su ove navike, koje vam danas toliko smetaju nekad bile, zaštićene čistim sarkazmom. Nekada su vam pomagale i da preživite. Zahvalite im na pomoći koju su vam pružile, ne odbacujte ni jednu! Danas, svakako, vi imate manje potrebu za njima; pošto ste odrasli, možete sami da 37

nadvisite probleme svojim novim i zdravim reakcijama. Ali morate da znate da poštujete uspomenu na stare probleme jer svaki od njih je velika lekcija mudrosti koju ne treba da zaboravite! Svaki delić vašeg života čini vaše lično blago. Iskustvo iz prošlosti vas je naučilo svemu onome što danas znate. Sačuvajte uspomene - čak i bolne - kao najdragocenije medalje. Kao dokaze koji će svedočiti o vašoj sposobnosti da trijumfujete u teškim trenucima svog života. Svaka uspomena, do one koja će vas čak i zaboleti, obeležava vaš život. Uspomene vas čine zanimljivijim i jedinstvenijim! Vaš život ne podseća ni na jedan drugi, ni danas, ni juče kao ni sutra! Svako od nas ima nepoznatu i originalnu sudbinu koju bi mogao da ispriča drugima. Svako od nas je glavni junak jedne izuzetne sage!

VOLITE SEBE BEZUSLOVNOM LJUBAVLJU, ALI NE ISKLJUČUJUĆI DRUGE Da li ste nekada rekli svojoj begoniji: "Ako budeš lepo cvetala, zalivaću te uredno"? Ne, razume se. Vi ćete najpre dobro zahvati, da bi ona što bolje cvetala... Dakle, šta misle roditelji koji kažu svom detetu: "Donesi dobre ocene da bismo mogli da te još više volimo..."? Setite se efekta Pigmalion. Zar nisu poverenje i ljubav ono što je potrebno deci da bi razvili svoje sposobnosti? A vi, već odrasli, da li je logično da sebi kažete: "Više bih volela sebe kad bih mogla da omršam... kad bih postala organizovanija"? Razume se da ne! Najpre cenite sebe, da biste potom konstatovali vrednost novih kvaliteta. Izmenite stav prema sebi. Poput majke koja voli svoje dete, dobre prijateljice, recite mirno svom "ja": "Volim te i poštujem te. Obećavam ti da ti više neću prebacivati za ono što nisi, da bih mogla uživati u onome što sam!" Sedam se jedne večernje zabave, organizovane u moju čast, u toku koje je izgovoreno mnogo pohvala u moje ime. Vraćajući se kući, pitala sam sebe zašto sam toliko osetljiva na pohvale. Odjednom, jedan unutrašnji glas uzviknuo je u meni: "Zato što ti mi nikad ne kažeš da sam dobra!" A to je bilo tačno. Sad znate: što manje sami sebi dajete podršku, očekujete više da ona dođe od drugih, pa bilo da su u pitanju najobičnija laskanja... Da li sunce ima potrebu da dobije odobrenje da sija? Da li vetar ima potrebu da dobije odobrenje da duva? Mi nemamo potrebu da budemo ni izuzetno lepi niti ružni, niti slavni, niti bogati, da bismo osetili ljubav prema sebi, bili dostojni te ljubavi. To pravo stičemo rađanjem! Volite sebe jako, manifestujte tu ljubav u celom životu: Prema ljudima, životinjama, drveću, cveću, šumama, stenama, okeanima, rekama, oblacima... celom univerzumu!

38

DESET ZAPOVESTI DA NAUČITE DA VOLITE SEBE 1. Prestanite da se upoređujete sa drugima. Oslobodite se robovanja koje se sastoji da se stalno pitate: "Kakav sam u odnosu na...?" Vi ste jedinstveni! Volite ste onakvi kakvi ste! 2.

Prestanite da kritikujete sebe i da se plašite negativnih misli. Poštujte sebe!

3. Volite sebe u trenucima nesreće, kao i u trenucima sreće. Zaslužujete da budete voljeni u svakom trenutku života! 4.

Budite nežni i znajte da oprostite sami sebi. Ne zaboravite da unesete u život i puno humora!

5. Ohrabrujte sebe. Sve što uradite zaslužuje da sami sebe pohvalite: "Tako ti je dobro uspeo ovaj kolač... Kako si dobro oprao kola... Ti tako lepo znaš da aranžiraš cveće..." 6. Ne zaboravite uticaj emocija na zdravlje. "Uslovna ljubav" slabi odbrambene sisteme i otvara vrata psihosomatskim bolestima. Nasuprot, "bezuslovna ljubav" i slobodno izražavanje emocija potpomažu stvaranju imuniteta i čine vas sposobnijim da se oduprete raznim bolestima. Ne zaboravite značaj životne higijene na zdravlje. Brinite se o svom telu. Usvojite zdrav način ishrane. Odaberite onu fizičku aktivnost koja vam se najviše sviđa. Budite stalno u pokretu i provetravajte svoja pluća. Dobro hranjene i osvežavane kiseonikom ćelije opstaju bolje na napad mikroba i virusa nego loše hranjene i bez kiseonika. 7. Budite ličnost. Pravite sebi "poklone zadovoljstva". Umesto cigareta, preterane hrane, lekova, alkohola, itd., koji škode zdravlju, obradujte sebe zdravim zadovoljstvima: -

stavite buket cveća na sto,

-

izmasirajte se blago,

-

doručkujte u krevetu,

-

pojedite slatkiš koji volite,

-

slušajte omiljenu muziku,

-

pročitajte glasno jednu pesmu,

-

prošetajte se u parku,

-

kupajte se u kadi u kojoj ste stavili morsku so...

8.

Govorite sebi često: prošlost je prošlost!

39

9. Nikad nije kasno da počnete da verujete u sebe. Potrebno je da bar dvaput dnevno kažete sebi: "Ja imam poverenje u sebe." 10. Prihvatite sebe onakve kakvi jeste. Prihvatite druge kakvi jesu. Ova bezuslovna ljubav će vas izlečiti i pomoći da se izleči i svet oko vas. Ispišite zlatnim slovima: Bezuslovna ljubav je izvor neograničene energije. Što više dajemo ljubavi sebi i drugima, bićemo bogatiji! Ne možemo više a da ne znamo da dobro emocionalno stanje je garancija našeg fizičkog i moralnog zdravlja. Zadatak ove knjige upravo i jeste da opiše, do detalja, potrebno funkcionisanje uravnoteženog života. A da bih vas bolje uverila u to, počnimo najpre od rizika koji slede ako vi zarobite ili negirate svoje emocije.

40

DRUGI DEO

TO JE PSIHOSOMATSKO!

Taština, zloba, osveta - to su otrovi krvi Žak Šardon

41

1 EMOCIONALNI STRES: ORUŽJE SA DVOSTRUKOM OŠTRICOM

"Ništa ja ne vredim..."; "Bez pameti sam..."; "Nemam nikakvu želju..."; "Ovo se dešava samo meni..." Ovakva osećanja negiranja ličnosti, već smo to videli, stavljaju u pogon u našem organizmu veoma opasno hormonalno lučenje. Ali ovo lučenje može biti izazvano i osećanjima besa ili straha, koji nastaju kad čitamo neko neprijatno pismo, primimo velike račune za plaćanje ili kad se nađemo u kolima na zakrčenom putu a treba apsolutno da dođemo na vreme na sastanak. Dakle, moramo da znamo i da zapišemo zlatnim slovima: Svaka od naših emocija (ljubav, sreća, bes, tuga, ili strah) izazivaju u organizmu odgovarajuće lučenje hormona. "Dobri hormoni", koji poboljšavaju zdravlje, idu uz ljubav, nežnost, sreću. A "hormoni stresa" lebde oko tuge, straha, besa, ili ljubomore... Kojim to opasnim mehanizmom ove emocije (i njihova hormonalna lučenja) postaju tako opasne za organizam? Koji su to fiziološki razlozi koji utiču da "hormoni stresa" prouzrokuju psihosomatske bolesti? Da bismo bolje shvatili ovaj tako značajan proces za zdravlje, napravimo brzi pregled naše daleke prošlosti i razmislimo o sistemu koji je priroda darovala još preistorijskom čoveku da bi mogao da preživi.

SPASITI SVOJU KOŽU: NAČIN UPOTREBE Svaki put kad je morao da izađe iz svoje pećine, naš preistorijski predak rizikovao je da se nađe licem u lice sa opasnom suparničkom bandom. U ovim uslovima stalne opasnosti morao je da reaguje brzo i dobro, jer je u pitanju bila njegova koža... Srećom, priroda je u svojoj velikoj mudrosti obdarila našeg pretka sistemom autoodbrane "po meri". To je sistem zahvaljujući kome, i pri najmanjoj opasnosti, mozak ima jedan izuzetan odbrambeni plan: on naređuje žlezdama da proizvedu i da pošalju u krv hormone koji će uvećati fizičke snage. A ove povećane snage dopuštale su našem pećinskom čoveku da se upusti u borbu - ili da pobegne koliko ga nose noge... Dakle, ovaj čudesni mehanizam za preživljavanjem, ostao je isti i danas kao i kod preistorijskog čoveka. Samo danas ovi hormoni su dobili ime, "hormoni stresa":       

Srce bije jače i krvni sudovi se grče: posledica toga je povećanje arterijskog pritiska i brzog cirkulisanja krvi ("krv mi je udarila u glavu"). Disanje je ubrzano da bi se organizmu obezbedio maksimum kiseonika. Krv se povlači iz udova i sa površine kože da bi ispunila mišiće i mozak. Procenat šećera u krvi je povišen da bi mišići i mozak bili bolje "hranjeni" i bolje reagovali pred opasnošću. Varenje se prekida i pljuvačne žlezde delimično luče sekret. Zenice se skupljaju a oči razgorače. Znoj prekriva lice i leđa: to su čuveni "hladni znojevi" koji osvežavaju organizam u trenutku izuzetnog napora. 42

Zahvaljujući ovom biološkom procesu, koji traje tek nekoliko sekundi, čovek dobija energiju da bi se borio ili pobegao s "bojnog polja". Odbrambena reakcija uvek se javlja kad je reč o spašavanju sopstvene kože, ali je ona oružje sa dvostrukom oštricom. Jer, ovi moćni hormoni stresa (adrenalin, kortikoidi, itd.) mogu biti eliminisani samo ako potom sledi i izuzetna fizička aktivnost. Ako ovi hormoni i dalje ostanu u organizmu, oni za njega predstavljaju veliku opasnost. Preistorijski čovek je otklanjao ove hormone u žaru bitke ili bekstvom ispred neke divlje životinje. Ali, kako da ih se oslobađa savremen čovek.

U ZAMCI SAVREMENOG ŽIVOTA Vratimo se iz praistorije u suvremeni život. Da li je mehanizam preživljavanja uvek prilagođen vremenu u kom mamute vidimo samo kad pogledamo cene u izlozima a lavove u kavezima ili na zaštitnom znaku Metro Glodvin Majera? Odgovor je očigledno negativan. Krajem dvadesetoga veka, naše žlezde nastavljaju da luče hormone koji su efikasni protiv fizičkih napada, jer većina problema s kojim se danas sukobljavamo zahtevaju od nas psihološke reakcije. A to je upravo ono što pokreće psihosomatske bolesti. Dok čitamo neprijatno pismo ili gledamo prevelike račune koje treba da platimo, ako nas zaustavi milicajac ili, pak, otkrijemo nevernost bračnog druga, osetimo strah, bes ili tugu, koji izazivaju u nama odmah lučenje hormona stresa. I proces u organizmu biva isti kao onaj kod preistorijskog čoveka. Ali kako da potrošimo višak fizičke energije koji se stvara u takvom slučaju? Da udarimo pesnicom u lice poštara koji nam je doneo visoki telefonski račun, da tučemo nevernog bračnog druga? Da pobegnemo koliko nas noge nose ispred policajca koji nas je zaustavio poput našeg pretka koji beži ispred razbešnjene životinje? Umesto da to uradimo mi uvek nagomilavamo svoje frustracije. Gutamo suze, gušimo bes, a to nas čini bolesnim. Bukvalno bolesnim! Nedeljama, mesecima, konflikti lične prirode, teškoće na poslu i problemi zbog novca izazivaju stalna lučenja adrenalina, kortisola, ACTH i drugih hormona stresa. I, pošto ih ne eliminišemo fizičkim putem, ovi hormoni ostaju stokirani u nekom delu organizma gde oni imaju ulogu otrova kao zakopani hemijski otpaci koji truju zemlju, a posle i nas. Ponavljanje, iz dana u dan, ovog procesa, minira naš odbrambeni mehanizam i otvara širom vrata bakterijama i virusima.

HORMONI STRESA I SAVREMEN ŽIVOT Konflikt izbija na dva plana: 1. Višak energije. Naš sistem žlezda je u "zaostatku" jedne ere: kao u vreme pećinskog čoveka on nas navodi da reagujemo fizički, dok su problemi savremenog čoveka pre svega psihološki i zahtevaju odgovore psihološke vrste! 2. Eliminacija. Problem bi bio beznačajan kad bismo mi svakog dana pravih napor da eliminišemo hormone stresa. Dakle, savremeni život nudi čovečanstvu mnoge povoljne uslove života ali koji uopšte 43

ne doprinose eliminaciji stresa. Danas imamo kola, liftove, mehaničke stepenice i druge savršene mašine koje povećavaju našu pasivnost i štede naše fizičke snage. Ne krećemo se dovoljno, ne bavimo se dovoljno sportom. Rezultat: hormoni stresa nagomilavaju se u nama i njihovo svakodnevno trovanje omogućava pojavu psihosomatskih bolesti.

KAD NAŠA ODBRAMBENA SREDSTVA POSTANU LIČNI NEPRIJATELJI Neverovatno ali istinito: Sistem čiji je smisao da nas zaštiti od agresija slabi nas i čini bolesnim! Da je to tačno, evo nekoliko sasvim jednostavnih primera: Veliki procenat kortikoida u organizmu demineralizuje kosti (pojava osteoporoze) i, što je još gore, smanjuje odbrambene mehanizme organizma. A mi danas, više nego u starim vremenima, znamo značaj odbrambenog sistema... Nagomilavanje adrenalina povećava arterijski pritisak. A, kad to postane stalni slučaj, hipertenzija nas stavlja na milost i nemilost bolesti srca. Još je preistorijski čovek znao da rane mogu da zarastu ako se leče. Ali šta možemo da učinimo protiv rana samoljublja? Ako se te rane neprestano javljaju, u opasnosti smo da nam konstatuju zapušenje arterija pa čak i infarkt. -

Neprestano lučenje stomačne kiseline izaziva čir na želucu ili dvanaestopalačnom crevu.

Kazaćete mi: pa dobro, a šta onda? Stres je sastavni deo našeg života i mi ga ne možemo uvek izbeći. Dakle, žlezde će da luče hormone, oni će se nagomilavati, i šta onda činiti? E pa lepo... moramo se povinovati zahtevima prirode: moramo raditi isto ono što i naši preci koji su se borili, vikali, oslobađajući tako svoj organizam ovih štetnih hormona. Dakle, i mi moramo da pristupimo "oslobodilačkoj" fizičkoj aktivnosti, da vičemo, da se borimo, ali ne bilo kako (o tome ćete čitati u petom delu ove knjige!) da bismo sačuvali svoje zdravlje. Uzmimo na primer izvesne organe: sistem za varenje, pluća, ili lučnu kesu, koja svakodnevno odstranjuje otpatke i otrove koje proizvodi naše telo. Prema istom principu, moramo da pronađemo način kako da eliminišemo hormone stresa. Inače, eto užasnih posledica! I nemojte se varati: niko nije pošteđen toga, niko nije u skloništu. Dobro slušajte poruke koje vam šalje organizam kad ste u nekoj neprijatnoj situaciji...

ZVONO ZA UZBUNU Kad se stres uveća i kad nas iscrpe, svako telo deluje u funkciji svog nasleđa i načina života. Kao i uvek, najpre puca fizička ili psihička najslabija nit. Ali, pre nego što ona pukne, naš organizam nas opominje na opasnost dajući nam sve vrste znakova. Signalizira nam da smo prepuni stresa i podstrekuje nas da što brže reagujemo pre nego što dođe do sloma. 44

Ovi znaci - kako kaže Izabela Filioza u svojoj knjizi Alhemija sreće - su simptomi koje svako od nas može sam da dijagnosticira. Oni se javljaju u pet kategorija: 







Fizički simptomi iscrpljivanja: stalni umor; zevanje; naduvenost stomaka; poremećaji varenja; pečenje u stomaku; lupanje srca; bol u leđima, bubrezima, potiljku, glavi... Često ove neprijatnosti pokušavamo da umanjimo preteranim pušenjem, alkoholom, različitim drogama uključujući tu naravno i lekove - preteranim uzimanjem hrane (bulimija) ili potpunim odbijanjem unošenja hrane u organizam (anoreksija). Intelektualni simptomi iscrpljenosti: teškoća pamćenja i koncentracije, osećanje zbunjenosti, oklevanja, stalne neodlučnosti; greške koje se ponavljaju; ostavljanje za kasnije neophodnih odluka. Odvratnost prema profesionalnim obavezama ili, suprotno od toga, preterivanja u radu... Simptomi iscrpljenosti vezani za porodične i ostale odnose: stalna prebacivanja i konflikti sa okolinom, pesimistički ili negativan odnos prema porodici, prijateljima ili kolegama; izbegavanje društva, izolovanje i povlačenje u sebe; osećanje da vas svi iskorištavaju. Emotivni simptomi iscrpljenosti: razdražljivost, nervoza i sumnjičavost; brzi nastupi besa, sklonost ka plakanju; nesposobnost da prihvatite da i drugi imaju probleme ili brige; gubitak poverenje u sebe; osećanje stalnog neuspeha; osećanje krivice, samooptuživanje, strah od mraka, strah da ste zaboravili da isključite šporet ili peglu. Egzistencijalni simptomi iscrpljenosti: osećanje unutrašnje praznine; gubitak interesovanja za sve; nesposobnost da se bilo šta preduzme, odsustvo projekata; gubitak motivacije (a čemu to?) i nade (zašto živeti?)...

Razume se jedan izolovan simptom ne označava uvek iscrpljenost. Čak i osoba koja doživljava izuzetan stres retko kad ima sve ove simptome u isti čas. Ali njihovo ponavljanje, njihovo umnožavanje i stalno prisustvo najavljuju stanje hroničnog stresa. Dakle, vodimo računa o ovim dragocenim znacima za uzbunu dok je još vreme. Naše zdravlje zavisi od toga!

DA LI JE POTREBNA ELIMINACIJA Jednog dana - možda za sto ili hiljadu godina - priroda će verovatno ponuditi bolja odbrambena sredstva za nove vrste stresova koji nas očekuju. Ali, u očekivanju toga, postoji samo jedno rešenje: moramo ih eliminisati! Kako? • Ne gušite svoje emocije. Hormonalno lučenje koje one pokreću umanjuje se kad se izražavaju emocije. Ali, razume se, ne u bilo kom trenutka (Vidi peti deo knjige) • Borite se protiv navike da omalovažavate sebe. ("Nikad nemam sreće..."). Verujte u sebe. Vi ste zaista neko ko vredi! Što više omalovažavate sebe, vaše hormonalno lučenje stresa biće veće, biće vam potrebno više energije da ga se oslobodite nego što vam je to darovala priroda. • Pomozite svom organizmu zdravom i biološkom hranom. Oslobođen otrova i dobro hranjen, nervni sistem mnogo je bolji od onoga koji je zatrpan otrovima i otpacima! 45

• Naučite i stalno primenjujte razne tehnike relaksacije, disanja, meditacije ili vizualizacije. A zašto ih ne biste primenjivali sve? (Vidite šesti deo knjige.) I pre svega, pre svega, ugravirajte u svom srcu najbolju anti-stresnu devizu koja može da postoji: samo osećanja unutrašnjeg mira, poverenje u budućnost i ljubav za životom, su sposobni da izazovu lučenje "hormona mira i sreće". A ti hormoni ojačavaju odbrambeni sistem i povećavaju našu životnu energiju!

46

2 ODMERITE STEPEN STRESA

Stres, znamo to dobro, može biti prouzrokovan spoljnim okolnostima: gubitak voljenog bića, razvod, profesionalne ili novčane teškoće, itd. Ali pre svega, on je rezultat unutrašnjih konflikta, kao što su nedostatak poverenja u sebe ili kompleks stalnih neuspeha. Dakle, da bismo sačuvali zdravlje, nije dovoljno da brzo prepoznamo prve simptome stresa. Moramo, takođe, da saznamo i koje je njihovo poreklo. Da bismo to uspeli, nemački naučnici Holms i Raje su napravih skalu stresnih događaja i klasirali ih prema njihovom značaju. Začuđujuća stvar: ova skala ima samo "negativne elemente". Oni koji su poznati kao "pozitivni" - koji nam daju hrabrost, sreću i poverenje u sebe same - mogu biti takođe lektori stresa, u vidu preteranog uzbuđenja ili izuzetne napetosti!

Pogledajte dobro ovu tabelu u kojoj su navedeni svi stresni događaji i dodajte joj još i one događaje koji ste vi stresno preživali u toku svog života. Takođe, nabrojte sve one stresne događaje koje ste vi doživeli a nalaze se na ovoj tabeli.

47

48

49

50

3 REKLI STE: PSIHOSOMATSKO?

Bila sam veoma povučena devojčica, koja je radila sve da bi sakrila svoje misli i osećanja... jer sam se stidela od njih. Moj otac se potpuno zatvarao u sebe. A moja majka se očajnički borila protiv svoje otvorenosti, koju smo mi verovatno jedini osećali. Koliko sam puta bila preplašena i uzbuđena kad mi je ponavljala: "Znaš li ti kako je užasno živeti u svetu bez svetlosti? Niko, ne, niko mi ne može pomoći!" Dala bih sve da budem ona koja će joj pomoći, da postanem kćerka sposobna da žrtvuje život da bi zaštitila slepu majku. Dugo sam se pitala da li bih joj mogla da pomognem, da podelim njenu sudbinu ako bih i sama bila slepa. Osećala sam se krivom što nisam i ja bolesna kao ona. Tada bih zatvarala oči ili, odlučujući se da ih ne otvorim ni po koju cenu, išla sam po stanu pipajući rukama... Ali, pošto bih se udarila tri ili četiri puta, otvarala sam oči. Odmah sam osećala grizu savesti. "Ti si obična pakosnica, nesposobna ni za najmanju žrtvu." Bila sam uverena da sam potpuno rđava. Dokaz mog egoizma? Kad su moji roditelji bili obuzeti važnim stvarima, kao što su bili rat u Izraelu ili ne znam ni sama koja operacija očiju moje majke, pitala sam se, da li će me Uzi pozvati na igranku; brinula sam se da saznam da li je primećeno da sam otkinula parče kolača sa sirom, ili da li će mi kupiti žipon ukrašen čipkama. Sve učenice u mom razredu nosili su to lepe žipone kupljene u magazinu Kolbo, u centru Jerusalima, dok su moje podsuknje bile pravljene od starih majčinih kombinezona... Što sam više sanjala o tim sitnicama, više sam se osećala beskorisnom i bez vrednosti. Nikad neću biti dobra kćerka! Uverena da imam mane koje treba duboko sakriti i po svaku cenu, nikom nisam dopuštala da zaviri u moje srce, a naročito ne roditeljima. I odjednom, dobila sam ekcem koji je pokrio moje ruke i vrat, i koji nije mogao da se izleči nijednom vrstom lekova. Tada sam mislila, razume se, da sam ja dete koji nema sreću i da je neću nikad ni imati. Zatim sam, u šesnaestoj godini, počela da patim od kronične kijavice koja se potom pretvorila u bolni sinuzitis. Disanje je postalo za mene, i leti i zimi, istinsko mučenje.

RAZMISLITE PRE NEGO ŠTO OPERIŠETE SINUSE! Rešeno je da me odvedu u bolnicu na operaciju. Uoči odlaska u bolnicu, odbila sam da idem. Nekoliko dana ranije, igrom slučaja, zaustavila sam se ispred jedne knjižare i ugledala knjigu: Razmislite pre nego što operišete sinuse, koju je napisao američki novinar Kej Olbridž. Odmah sam kupila knjigu i pročitala u jednom dahu. Ona mi je pomogla da skupim hrabrosti da se suočim sa doktorom Zehavijem i roditeljima. U toj knjizi Kej Olbridž govori kako se njegovo stanje, uprkos dve operacije, nije uopšte poboljšalo. Novinar je čak bio rešen da ostatak svog života provede pateći od ove bolesti, kad je jednog dana saznao da je sinuzitis često psihosomatskog porekla. Ovo otkriće uticalo je da shvati da je doza njegovog stresa prevelika. Upravo se bio razveo od žene i mnogo patio zbog toga. Tad je odlučio da što pre reši svoje emotivne i bračne probleme. I kad su njegove emotivne patnje bile umanjene, kad je njegov život opet 51

počeo da biva vedar, sinuzitis je nestao da se više nikad ne povrati. Kej Olbridž piše: "Ne možemo lečiti sinuzitis a da ne vodimo računa o svojim psihološkim patnjama. Inače, bolest će i dalje trajati ili će nestati samo da bi se pretvorila u neku drugu bolest, na primer, uporni ekcem, ili astmo." Još od 1955, Olbridž je postavio suštinski princip medicine koju nazivaju "holistička": "Psiha ljudskog bića i njegovo telo su jedno isto. Beskorisno je lečiti jedno, ne lečeći drugo." Kupujući knjigu, odbijajući prvi put da poslušam roditelje i da ne odem na operaciju - odlučila sam nešto sama. Ali mi je trebalo još mnogo godina da shvatim smisao bolesti koje su trovale moju mladost, da bih dešifrovala poruku da su ekcem, sinuzitis, zatim bulimija i bolovi u stomaku, uzroci pojedinih problema. Danas znam gde je razlog: Moje povlačenje u sebe, slepilo moje majke, svakodnevne porodične rasprave, pritisak koji vrše na mene da bih imala najbolje ocene u gimnaziji i na konzervatorijumu, primedbe na moje obline koje su me bolno ranjavale – sve se ovo duboko žarilo u moju psihu. Stres se kupio u meni, kupio ... a ja nisam mogla da ga odstranim. Nikog kome bih o tome govorila. Nisam imala nikog pred kim bih plakala, iskazala tugu, svoj bes i strah. Bilo je tako teško ćutati o svemu tome, jer nešto u meni odbijalo je da ćuti. Tada je moja duša iskazala svoju patnju kroz bolesti mog tela, kao što je to slučaj kod desetina i desetina miliona ljudi u celom svetu.

"PSIHOSOMATIKA: REČ OD KOJE SE LUDI" Često čujemo: "Sve što se dešava u glavi je psihosomatsko..." To me je dovodilo do ludila: "Ipak nisam luda, moji bolovi u stomaku su vezani za moje telo. Ono je bolesno!" ili pak: "Ne pričajte bilo šta. Ako imam pritisak dvesta, to nije zbog moje glave, već zbog mojih arterija..." Mnogo je onih koji veruju da bolesti dolaze slučajno, zato što se "nema sreće" ili jedino zbog spoljnih razloga. Stalna kijavica: to je zbog virusa ili polena... Astmatični napadi: zbog lošeg vremena, zagađenog vazduha... Ovi ljudi ostaju gluvi na alarme koji ih obaveštavaju da su prepuni stresa, emocionalnog bola, obeshrabrenosti. Svakako, otkriti duboki razlog zla, nije lako. Niko ne voli da pretražuje po svom nesvesnom, da prekopava po prošlim i novim bolovima. Tako, iz dana u dan, stresovi se nagomilavaju a mi sebi govorimo: "Proći će to, sutra će biti bolje". Nismo sposobni da se sukobimo sa istinom. Telo nam viče: "Vodi računa o meni, tvoja hrana me truje, tvoje brige i tvoja prošlost me guše!" Ali mi i dalje odbijamo da ga saslušamo i da ga razumemo. A kad dođe bolest, preplašeni, naivno se pitamo: "Zašto baš ja? Šta sam učinio da zaslužim ovo?" Međutim uopšte nije komplikovano da se shvati jezik tela, niti da se uspostavi veza između briga i životnih teškoća sa bolestima. Dovoljno je biti pažljiv prema sebi i zapitati se: "Zar moji stomačni problemi nisu istovremeno došli sa dolaskom novog šefa? Zar bolovi u kolenu nisu užasniji od kako je moj muž bolestan? A zar ova groznica na usnama koja mi toliko smeta i toliko nervira, zar ona nije izbila posle one svađe sa majkom?" Uprkos svemu ovome, mnogi među nama više vole da kažu: "Bolje je ne znati suviše... a čemu bi to i služilo?" 52

ČEMU SLUŽI LAGATI SEBE Emocije, duševna raspoloženja, ulivaju nam strah. Skoro uvek ih manje cenimo nego svoj razum ili moć shvatanja. Ponositi, smatramo da svojim životom upravljamo svojim razumom, a ne znamo da naše najvažnije odluke donosi naše osećajno, emocionalno biće. Svakako, mi razmišljamo razumom, ali osećanja nas čine srećnim, nesrećnim, dobro raspoloženim ili čak bolesnim. Makar šta o tome mislili, oni koji sve polažu na razum, racionalisti, greše. Postoje li za to dokazi ili primeri? Čirevi, ospe ili ekcemi, glavobolje, visok krvni pritisak, šećerna bolest, potištenost, čak i razne vrste raka, sve to nastaje vrlo često posle naših razdoblja sumnji, razočarenja, pa i očajanja. Slučajno podudaranje u vremenu, pomisliće sumnjičavi ljudi. Koješta! Zar ne postoji uzročni odnos između naših telesnih reakcija i našeg duševnog stanja? Da bismo se uverili koliko je važan emocionalni deo našeg bića, dovoljno je posmatrati kako se naša skrivena osećanja otkrivaju u svojoj jasnoći prilikom reakcija koja ne možemo da kontrolišemo razumom. "Čim se uzbudim, ruke mi se ovlaže i počinjem da drhtim", kaže jedna žena. "Kad se naljutim, zaželim da se pokažem jak, glas me izda, drhti, i ja zamucam", primećuje drugi odmah. I tako redom: "Spopadne me užasni strah kad treba da govorim sa svojim bankarom... Uzalud krivim sebe, gušim se u liftu"... "Čak i kad sam vrlo sanjiv, strepnja mi ne da da zaspim, pa satima ostajem budan u postelji." Vreme je da shvatimo da je uzaludno zabranjivati sebi da iživljavamo svoja uzbuđenja, prećutkujemo svoje zamerke drugim licima, svoja strahovanja pred poslodavcima, svoje porodične sukobe, ili sasvim jednostavno svoje želje. Sva ova osećanja, kojima je "zabranjen boravak" u našoj svesti, progovoriće zaobilazno, drugim putem: u vidu bolesti - zbog njih obolevaju naši nervi, stomak, koža ili srce...

UZBUĐENJA I IMUNITETI: INTIMAN ODNOS Kako naša uzbuđenja, duševna raspoloženja, mogu imati toliku snagu, tako snažan uticaj na naše zdravlje? Setimo se da ta uzbuđenja, svesna ili nesvesna, podstiču u telu hormonsko lučenje. Drugim rečima, naše žlezde odmah ogovaraju na naša uzbuđenja. Jedan primer. Vaša devojčica trči vama vičući: "Tata, tata..." Vi je uzimate u ruke i ona se privije uz vaš vrat. Vi se topite od radosti i dok pritiskujete uz srce ovo divno biće, obuzima vas silno osećanje ljubavi. Stoga se osećate bolji i jači. I zaboravljate za trenutak neisplaćene račune, bračne trzavice, i slično. Fiziološki, evo šta se zbiva u vama: Ovo osećanje ljubavi odmah podstiče dejstvo žlezda: one počinju lučiti "hormone mira i zadovoljstva", takozvane endorfine, kateholamine i anandamide. Oni se raznose po telu putem krvi, i susreću se sa belim krvnim zrncima iz vaše imunitetske odbrane kojim prenose poruku: "Sve je dobro. Branite organizam što bolje. Život je lep..." Zaista, pojačan, vaš odbrambeni sistem kreće u uspešnu zaštitu! Na nesreću, istinit je i obrnut slučaj. Vaš starešina vam čini primedbe, a već se šapuće da će u preduzeću biti otpuštanja. Da biste sakrili zabunu i strah, pravite se hladnokrvnim. Ali u sebi drhtite od uzbuđenja! 53

Ne možete da se odbranite od najcrnjih slutnji: "Ako me šef ne ceni, ja ću prva izleteti iz preduzeća"... "Pa kako ću onda otplatiti kola, stan?" Usled tako jakog osećanja zebnje ili gneva, koje vas guši, vi se osećate loše, potcenjeni, i odmah se ranija uzbuđenja skrivena u najveću dubini, penju na površinu: "Nemam sreće... Uvek se to lomi na meni... Ja sam niko i ništa..." Ova negativna osećanja, sadašnja i ranija, podstiču vaše žlezde da luče "hormone stresa ili šoka" (adrenalin i dr). Ako se ne odstrane fizičkim radom, ovi hormoni smanjuju količinu i uspešnost vašeg imuniteta. Kao da mu saopštavaju poruku: "Sve je loše! Ne vredi se ni boriti!" Poruka je hemijska. Vaša su bela krvna zrnca oslabljena, ona vas brane loše ili nikako, i naposletku je vaše zdravlje narušeno.

KADA PROŠLOST UPRAVLJA SADAŠNJOŠĆU Ali danas nije stres jedina naša muka. Njegov je koren često u mukama prošlosti. I tako, prošlost upravlja našim sadašnjim životom, a mi to i ne znamo. Jer mi "stičemo" već odavno! Da bismo to bolje razumeli, pogledajmo za trenutak naše detinjstvo. Karakter ili telesno stanje deteta ne odgovaraju uvek snovima njegovih roditelja. Otuda nastaju razočarenja, neshvatanja, nedostatak ljubavi. Pa i kad su roditelji najbolji na svetu, dete može doživljavati trenutke pobune tuge, silno patiti zbog događaja ili zbog kazni koje smatra nepravednim. Kad kinjenja učestaju, dete počinje da sumnja u sebe. Nikad ne smemo zaboraviti ono: ma kakvi bih uslovi detinjeg života, dete voli svoje roditelje i divi im se, ne dovodi u pitanje njihove odluke i hoće da ga roditelji vole! Prema tome, ono više voli da zaboravi svoju srdžbu, da potisne svoje sumnje i svoje želje za pobunom. Ono "pamti"... Pa šta dete čini sa nastupima gneva ili tuge ili sa uzdržanim suzama? Sa neizraženom strepnjom? Ono može da ih uputi u tri smera: -

Da postane "zlo dete", neposlušno.

-

Da se osveti na mački, psu, sestri, bratu, malim drugovima, ili čak na igračkama.

Da svoj gnev okrene protiv sebe, da oboli od kijavice ili od hronične upale uha, od raznih alergija, od napada sipnje, od neutažive (vučje gladi), od gubitka apetita, pa čak i od još težih oboljenja. Pa ako detetu ne pođe za rukom da izrazi, da potisne sve proživljene jade, ono će kad odraste nastaviti, nesvesno, da od njih pati.

NAŠE EMOTIVNO PAMĆENJE NIŠTA NE ZABORAVLJA Ovim ne obasipamo prekorima roditelje i ne prebacujemo na njih svu težinu naših nevolja. Danas smo odrasla bića, odgovorna za svoj život. Ovde je važno da shvatimo način oboljevanja. Da shvatimo da i 54

onda kad razum ukloni iz svesti razočarenja i ranjene emocije, ne uklanja se i naše emocionalno pamćenje. Ono zauvek čuva uspomenu na sve naše neizrečene patnje. Uzaludno je tvrditi: "Emocionalni sukobi, kod mene? Nikad!" Jedna je sitnica dovoljna da nas uznemiri i potrese. "Kad god se nađem pred žandarmima ili pored inspektora, meni pozli... Gubim se, osećam se nespretan i nestabilan..." Da li to nije odjek bolnog osećanja koje je doživelo dete pred nasilničkim ocem? "Zovu me prznicom, istina je. Dovoljno je da čujem neljubaznu reč nekog kolege ili prijatelja pa da uzdrhtim od gneva." Reakcija je utoliko žešća ako nas podseća na izvesne uvredljive primedbe koje smo nekada slušali. "Nisi ni za šta, ti si glup..." Zato upišite u beležnicu zlatnim slovima: "Zaboravljene" emocije nisu zaboravljene, bilo da potiču od juče bilo od danas. Značajno je da to znate, da biste shvatili da ničemu ne služi gušenje besa izazvanog izdajstvom prijatelja, nedovoljno oplakan nestanak dragog bića ili gubitak posla. Lišavati se da budete bliski sa ljudima, da se grlite, da skačete od sreće ili da se tresete od straha ne sprečava žlezde da "osete" svaku emociju i da odmah počnu da luče odgovarajuće hormone. Sve emocije koje osećamo su značajne. Ali, treba da znamo da ih slušamo, interpretiramo i živimo. Izbegavanje izražavanja najbolnijih osećanja podriva naš odbrambeni sistem To ne znači da treba da se stalno žalimo zbog svojih problema, i da stalno plačemo i cmizdrimo. To samo znači da ne smemo da dopustimo da se u nama nagomila stres bola. To ne znači baciti odgovornost za naše sadašnje neuspehe na stare, ali jednom zauvek moramo se osloboditi nekadašnjih patnji iznoseći ih na svetlost dana i ispoljavajući ih. U petom poglavlju ove knjige, videćemo na koji način. Ali pre nego što krenemo sa ovom terapijom, pogledajmo kako neostranjeni emocionalni stres desetkuje naše "odbrambeno oružje" i čini nas spremnim za bolesti.

55

4 UZBUDLJIVA ISTORIJA NAŠIH IMUNITETA

Milioni čitalaca i gledalaca vole egzotične priče i zanimljive intrige, ne shvatajući da se najveća mogućna avantura odigrava upravo u njihovom organizmu. Reč je o tihom ali nemilosrdnom radu između "malih vojnika" našeg odbrambenog sistema i "nevaljalih osvajača", virusnih mikroba. Ishod ovog sukoba zavisi od zdravlja svake osobe. Ako ga "vojnici mira" dobiju, telo neće oboleti. Ako pobede "nevaljali osvajači", zdravlje je u opasnosti. Zašto odbrambeni sistemi pojedinaca su neoborivi, dok kod drugih oni se predaju pri prvom napadu? Zašto za vreme epidemija pojedini padaju "kao muve", dok drugi ih i ne primećuju? To je zato što ozbiljnost bolesti ne zavisi samo od jačine mikroba ili virusa već i od snage našeg odbrambenog sistema. U tom pogledu korisno je da se podsetimo u kojoj meri emocije i njihovi hormoni deluju na odbrambeni sistem. Zadovoljstvo, poverenje u sebe, tolerantnost, ljubav, lepo raspoloženje, mir, nada, itd., poboljšaće aktivnost odbrambenog sistema povećavajući proizvodnju "hormona mira i zdravlja" (endorfini, kateholamini i anadamini). Mora, očajanje, uzbuđenost, ljubomora, ugušeni bes, mržnja, itd., uništavaju imunitet povećavajući proizvodnju "hormona očajanja" (adrenalin, noradrenalin, kortizon, ACTH...). U ovom poslednjem slučaju, svaka klica, virus ili kancerogena ćelija koju bi organizam normalno odstranio pretvara se bez ikakve teškoće u pravu opasnost.

ARMIJA BELIH KRVNIH ZRNACA Od rođenja, priroda nas je obdarila stalnim imunitetom. Njegova uloga je da: štiti organizam od unutrašnjih opasnosti (kancerogenih ćelija, pored ostalog...), kao i od spoljnih rizika (mikrobi, virusi i toksini odgovorni za različite infekcije i bolesti). "Mali vojnici" našeg odbrambenog imuniteta su bela krvna zrnca (leukociti). Naše telo je posejano "kasarnama" koje im omogućavaju da postanu pravi ratnici. Ove "kasarne" i ovi "logori" nalaze se u koštanoj srži, timusu, limfnim ganglijama, slezini, krajnicima (čije odstranjivanje treba izbegavati jer su krajnici pravi bedem protiv invazije mikroba), sistemu za varenje i jetri. Ali šta je u stvari belo krvno zrnce. Jedno čudo mikroskopske prirode. Njegov zadatak je da bude svuda prisutan, da bdi nad organskom teritorijom i u njenom najmanjem delu i da je oslobađa od svakog otrova, mikroba ili bilo koje druge neprijateljske materije. Njegovo telo, veoma pokretno, podseća na malu lopticu od kaučuka i može da se veoma lako deformiše. To mu dopušta da ispunjava junačke podvige. Na primer, zamislimo kako naše belo krvno zrnce mirno plovi u unutrašnjosti nekog kapilara. Iznenada mikrobi objavljuju rat. Nema panike, organizam je sve predvideo. Belo krvno zrnce prima poruku, kao 56

preko pejdžera, koja se prenosi na mesto napada, i ratna mašina je stavljena u pokret. Najpre krv odnosi malog vojnika do ugrožene zone. Ali, da bi ono izašlo iz kapilara, treba da prođe kroz membranu; dve ćelije membrane sklanjaju se ljubazno dok puštaju zrncu da se provuče, utoliko lakše što ono može da menja svoj oblik, zatim se zatvaraju iza njega (dijapeteza). I evo, naše zrnce je stiglo na bojno polje, i baca se na neprijatelja svom snagom! Ovo znači umnožavanje oblika borbe koje bela krvna zrnca pružaju našem organizmu u trenutku prisustva različitih vrsta "vojnika". Naš odbrambeni sistem još uvek nas nije upoznao sa svim svojim tajnama, ali mi ipak znamo da postoji nekoliko vrsta "ratničkih ćelija": limfociti, monociti, granulociti... Ovi "komandosi šoka" vode uglavnom dve vrste akcija: borbu telo u telo da bi zadavili protivnika ili hemijski rat da bi ga otrovali! Bela krvna zrnca imaju bezbrojne izvore strategija. Kao svaki vojnik odsečen od baze, belo krvno zrnce brine se samo o svojim potrebama i pravi, takođe samo, svoje oružje, poput encima i proteina. Što se tiče njegove najomiljenije ratne taktike, ona se sastoji u lepljenju na membranu neprijateljske bakterije, koju zatim belo krvno zrnce proguta (fagositoza). A zahvaljujući svojim encimima, ono brzo vari!

NEKOLIKO DRUGIH TAJNI IMUNITETA Da bi očuvao integritet i zdravlje svoje teritorije, organizam se ne žuri da pošalje na front trupe protiv šoka, posebno one ratnika specijalizovane za borbu prsa u prsa. Njegova strategija je istovremeno prefinjenija i mudrija. Procenimo to sami: •

•

• •

•

•

Za vreme napada bakterija, makrofazi (jedna od vrsta belih krvnih zrnaca) opkoljavaju bakterije i proždiru ih. Oh, kakva divota, proždirući ih oni "ispisuju" identitet neprijatelja na površini njihove membrane. Ili još bolje rečeno, oni prenose ovu poruku drugim belim krvnim zrncima, koji tada fabrikuju antitela potpuno sposobna da unište neprijatelja! Na sličan način, antitela se vezuju sa antigenima i uništavaju ih pre nego što su oni sposobni da kažu "uf". Ali ova antitela čuvaju takođe u svojoj memoriji oznaku antigena sa kojima su se susreli. Rezultat: ako antigeni pokušaju da ponovo napadnu organizam, antitela ih još brže odstranjuju nego što je bio slučaj prvi put. Na tom principu zasnovane su vakcinacije. Druga kategorija ratničkih ćelija: "Prirodne ubice" (NK: natural killer). One imaju, između ostalog, zadatak da unište kancerogene ćelije. Organizam mrzi nered i prljavštinu. Kad je borba završena, makrofazi - koji podsećaju na dobre čistače - čiste do dna bojno polje proždirući otpatke bakterija, antitela i drugih mrtvih ćelija... Neverovatno ali istinito, naše telo ima čak i svoje "plave šlemove". Jer ne treba zaboraviti da ove borbe skupo koštaju naš organizam. Dakle čim je neprijatelj potisnut mozak šalje poruke mira u naše ćelije i "plavi šlemovi" naređuju prestanak vatre! Drugi način odbrane: temperatura. Podižući temperaturu, telo desetkuje viruse koji se neotporni na toplotu. Temperatura takođe povećava znojenje, disanje, ritam srca i brzinu protoka krvi - što sve takođe doprinosi čišćenju organizma. Dakle, pažnja: Spuštajući temperaturu, mi je sprečavamo da vrši svoj dragoceni posao!

57

•

Dodajmo da organizam šalje svoje "trupe" samo kad klice ili mikrobi uspeju da pređu prvu liniju odbrane, granicu, koju sačinjavaju pH kiselost kože, pljuvačka, stomačna kiselina i mnoge druge supstance koje imaju zaštitničku ulogu.

Uspeh svih ovih strategija zasniva se očigledno na snazi i brzini intervencije, kao i od broja leukocita. Razume se mlado i vitko belo krvno zrnce bolje će se provlačiti između ćelija krvnih kapilara od starog belog krvnog zrnca. Ali njegov prolazak zavisiće i od elastičnosti kapilara: glatka i čista membrana lako će se otvoriti i napraviti mu put. Nasuprot krvni sud koji je očvrsnuo zbog holesterola i drugih štetnih lipida biće prava prepreka za njegov prolazak. I arterioskleroza sprečava bela krvna zrnca da obave dobro svoj posao i da vrate zdravlje osobi u opasnosti. Ali ne zaboravimo i to da je efikasnost našeg odbrambenog sistema u velikoj zavisnosti od hormonalnih lučenja koja pomažu ili koče naš imunitet prema tome da li je naše raspoloženje lepo ili depresivno. Dugi afektivni konflikti često izazivaju smanjenje broja belih krvnih zrnaca i smanjuju njihovu efikasnost. Što se tiče timusa, glavne žlezde u imunom sistemu, on smanjuje obim i sposobnost kod osoba koje su u velikom stresu. Dakle, nameće se zaključak: srce puno poverenja i nade i telo hranjeno zdravo - bez preteranosti ali i bez lišavanja, koje svakodnevno eliminiše otrove - sposobni su da održavaju stalno pripremnu imunološku armiju. Ali u drugom slučaju, avaj, invazija neprijatelja, bolest, opako nam preti. Ali kako učiniti da "moral" bude uvek u skladu sa hormonalnim i imunološkim trupama.

58

5 ZADOVOLJSTVO, HORMONI SREĆE I IMUNITETA

Jeza zadovoljstva koja prođe kroz kičmu. Trenutak potpunog osećanja dobrog stanja, skoro euforije koja osvetljava egzistenciju. Osećanje da "lebdite" u toku jedne lepe šetnje. Budite sigurni da su androfini, kateholamini i anandamidi na delu. Ove supstance koje upravo stvaraju to stanje raspoloženja imaju takođe ulogu da ublaže bol i da smanje pritisak. Njih lično proizvodi mozak. Ovi "hormoni sreće" su beskrajno moćniji, na primer, od narkotika. Ali, i na njih ne treba da se stvara navika, razume se! Pretpostavlja se da osobe koje su sposobne da se bore protiv depresije mogu prirodno da očekuju značajno lučenje ovih hormona zdravlja. Verovatno će se uskoro otkriti i drugi slični hormoni. Odavno se kineskom akupunkturom, nasleđenom iz milenijumske kineske tradicije mogu stimulisati tačke koje pomažu spontanoj proizvodnji ovih hormonalnih poruka. Moja prijateljica Monika i ja sledili smo ciklus predavanja iz psiho-neuro-imunologije, koji je ukazivao upravo na dobro dejstvo endorfina i kateholamina na organizam. Jednog dana Monika mi je poverila: - Moj život je sastavljen od velikog broja nepravdi. Sanjala sam da budem visoka i vitka, a ja sam mala i debela. Volela sam da imam dugu plavu kosu, a moja je kratka i smeđa. Ali sad znam tačno zašto sam stalno deprimirana: roditelji mi nisu dali endorfina u dovoljnoj količini. - Ali sad znaš, odgovorila sam joj, kako se prave oni! -Kako to? - E pa ovako: Pomisli na pustinje Srednjeg istoka koje jedva mogu da ishrane svoje retko stanovništvo. Danas su ove pustinje postale najbogatije oblasti na svetu. Na njima je otkriveno crno zlato, nafta. Sličan je stvar i sa ljudskim organizmom: potraži u sebi sredstva koja će navesti tvoj mozak da proizvodi endorfin i bićeš vesela i dinamična.

NEVEROVATNO IZLEČENJE NORMANA BUSENA Već sam opisala ovo neobično izlečenje u jednom prethodnom delu. Ali mu se ovde ponovo vraćam da bih ilustrovala jedan od najsigurnijih metoda za stimulisanje proizvodnje endorfina. Norman, glavni urednik novina Saturday Review, u Sjedinjenim Američkim Državama, bio je napadnut jednom retkom bolešću koja se zove spondilartrit ankiloza. Bolest od koje se zakreče ligamenti a zatim dolazi do paralize praćene užasnim bolovima. Norman je konsultovao više specijalista. Svi su bili saglasni u dijagnozi i da je bolest u završnoj fazi. Međutim, Kusen je bio odlučio da se bori. Najpre je hteo da sazna poreklo svoje bolesti. Sećao se da je pre i za vreme pojavljivanja prvih simptoma doživeo izuzetno stresnu situaciju. Sada se pitao da li je ovo

59

osećanje obeshrabrenosti i depresije moglo da izazove njegovu bolest. Divno pitanje zahvaljujući kome je shvatio ulogu pustošitelja koju igraju hormoni stresa u odnosu na naše odbrambene sisteme. Ovo otkriće bilo je kamen temeljac njegovog ozdravljenja. Ono ga je dovelo da dođe do sledećeg zaključka: ako je očajanje sposobno da ubije, radost života i smeh mogli bi da učvrste imunitet, dakle, da pomognu u borbi. Norman je tada odlučio da promeni higijenu života, način ishrane, ali pre svega da počne veoma savesno da primenjuje "terapiju smeha". Njegov lekar koji ga je lečio nije ovo potpuno odobravao, ali je Norman bio rešen da pokuša. Ali kako se smejati kad vam i najmanje otvaranje usta pričinjava bol koji vas tera da plačete? Šta mari! Norman je počeo da proždire knjige sa smešnim pričama, gledao je bezbrojne komične filmove i humorističke crtane filmove. Smejao bi se svakom smešnom detalju. Bolje rečeno, nije se zadovoljavao samo da se smesi. Malo pomalo, uspeo je da se smeje i nekoliko minuta, nekoliko puta dnevno. Ovi "parčići smeha" ublažavali su njegove patnja u tolikoj meri da je mogao da spava jedan ili dva sata mirno. Pre ove "kure" bol ga je mučio ne prestajući nijednog trenutka, uprkos ogromnoj količini moćnih narkotika. Ali, kako smeh može da ublaži tolike patnje, čak i one kod kojih, ne pomaže i opijum? To je bilo pitanje... Dakle, sad znamo da je veselost jedna od najboljih tehnika da se pokrene proizvodnja endorfina, prirodne supstance, koji deluju kao sredstva za smirenje ili anestezija. Mnogobrojni svedoci i studije tvrde o potencijalnom izlečenju primenom smeha: optimizam pun humora sadrži najefikasniji način da izađemo iz depresije i bolesti. Najbolji dokaz je to da se Norman mogao potpuno da izleći a potom da javno, bez prestanka, govori o pravilima "terapije smehom". Jedan svakodnevni tretman veselošću koji, naravno, prati zdrava hrana, fizička aktivnost i poštovanje vremena sna – vodi ka izlečenju. Sve ove "terapije" treba da budu vođene uporedno: ne može se eliminisati samo s jedne strane da bi se prebacilo na drugu. Kako, pored terapije smehom", naći i na drugom mestu radost koja će moći da izađe na kraj sa slabostima našeg imuniteta? Priča Normana Kusena ostaje izuzetna i vrlo američka. Drugi narodi su manje pragmatični. Sećam se jedne prijateljice koja je imala hroničan bol u leđima, bolove u stomaku i hronični kolitis, i kojoj je njen lekar, umoran od neprestanog uzaludnog lečenja, jednog dana rekao: - Pišem vam recept, ali, među nama rečeno, ja bih želeo da na njemu mogu samo jednostavno da napišem: "Budite srećni!" Moja prijateljica izlazi luda od besa iz njegove ordinacije. - Budi srećna! E baš lepo! A kako to biti sa svim ovim teškoćama oko zdravlja, novca t problema u porodici? Taj čovek je bolestan! Ne, taj čovek je bio mudrac.

60

SREĆA I ZDRAVLJE DOLAZE IZNUTRA S punim pravom svi mi možemo da sanjamo o sreći. Ali mnogobrojni su oni (i ja sam bila među njima), koji trče za počastima i materijalnim dobrima. Drugi veruju da je za sreću dovoljno imati dobru diplomu, račun u banci, i nekoliko kila manje... Ovo poimanje "spoljne sreće" dolazi iz vremena kada smo bili deca i zavisili od svojih roditelja. Od njih smo očekivali zadovoljenje svih suštinskih potreba. Među njima su i ljubav, bezbednost, hrana, toplina, itd. Od tada do godina zrelosti, pokušavamo da verujemo da naša sreća ili naša nesreća mogu da dođu samo od spoljnog sveta. Tako verujemo da materijalno bogatstvo može da nas učini srećnim a da luda ljubav jednog muškarca, ili žene, može samo da preplavi naše efektivne potrebe, ili da će uspeh naše dece znati konačno da zadovolji naše razočarane ambicije. Danas znam da je ta "spoljna" sreća veoma krhka i varljiva. Prava sreća je ona koju hvale mudraci, proroci i filozofi. Ona je veoma postojana: to je sreća keja se nalazi u nama unutra, u najdubljim delovima naše ličnosti. Sada imamo čvrste dokaze da je naše veselo ili depresivno raspoloženje uvek praćeno "unutrašnjim" hormonalnim lučenjem. Sada možemo shvatiti zašto promene života ne mogu biti dostignute ako nas sreća i nada ne štite iznutra (zahvaljujući prisustvu endorfina). Kako inače objasniti ličnosti tako bogate, slavne i talentovane poput Ernesta Hemingveja, Merilin Monro, Dalide, koji su izvršili samoubistvo? Zar to nije najbolji dokaz da prividna sreća i društveni uspeh ne sprečavaju da budemo očajnički nesrećni iznutra?

NAUČITE DA SEBI "PRAVITE ZADOVOLJSTVA"! Da biste osetili zadovoljstvo "iznutra", prvo pravilo glasi: zaboravite na trenutak mozak. Treba pustiti na volju samo osećanjima koja prihvataju sva naša čula. Međutim, milioni guše svoje emocije i žive "u senci svog života". Katkad žive kroz druge. Kroz kompromise ili žrtve, ili ne odmičući se od televizora da bi u svoje drame dodali i drame celog sveta. Ovakva ponašanja ne mogu da pokrenu ni najmanju proizvodnju endorfina, pa ni da izazovu bilo kakvo zadovoljstvo. Samo srećni događaji i naše prihvatanje da ih ispoljavamo mogu dobro da deluju na lučenje žlezda. Samo naše jeze zadovoljstva, samo individualna sreća može da stavi u pogon "fabriku" hormona! Razmislite jedan trenutak. Kad ste bili poslednji put poneti svojim osećanjima? U kojoj ste prilici bili uzbuđeni, veseli, prepuni emotivnih utisaka? Kada ste nežno držali dete u svom naručju? U zagrljaju bića kojeg volite? Na obali mora, predajući se potpuno nagi, suncu? Slušajući omiljenu muziku? Završavajući uspešno neki težak rad? Na vama je da otkrijete šta vam pruža pravo zadovoljstvo, Koje osećanje utiče da najprijatnije uzdrhtite, odnosno koje najviše deluje na vaše žlezde. Jer jedna stvar je sigurna; pri svakom drhtaju od zadovoljstva, endorfini stupaju u akciju.

61

RECEPTI SREĆE ZA BOLJI IMUNITET 

Smejte se, smejte se, smejte se.

Postupite kao Norman; čak iako ste u depresiji, bolesni i obeshrabreni gledajte kasete sa komedijama, čitajte knjige, družite se sa duhovitim prijateljima. U početku svakako nećete imati želju da se smejete. Pokušajte ipak, i u vašem telu i u vašem duhu, obnovite ovo iskustvo nekoliko puta dnevno. Ponavljajte to nedeljama, mesecima. Ako se veoma teška bolest mogla izlečiti ovom terapijom, kakva je bila Normanova bolest, zašto bi vaša depresija ostala neizlečena? 

Naučite da opraštate

Često se zaboravlja da se onaj koji oprašta mora dobro osećati. A takvo osećanje neizostavno izaziva lučenje "hormona sreće". Kao što osećanje grize savesti izaziva lučenje "hormona stresa" (adrenalin, ACTH, itd) koji se pretvara tokom vremena u pravi otrov za organizam. •

Bavite se sportom

Fizička aktivnost će vam pomoći da otklonite hormone stresa. Čak i ako niste sportista u duši i ako je Vaše telo izgubilo naviku da vežba, morate se baviti sportom. Krenite polako, prema svom ritmu, ali vežbajte svakog dana. Počnite od danas. Čak i ako ste vrlo bolesni, uvek postoji mogućnost bar za minimum aktivnosti: možete da radite vežbe disanja, gimnastiku samo rukama, ramenima, vratom, licem, itd. •

Menjajte iz zadovoljstva za promenom

Hormoni vole promene. Premostite fotelje s mesta na mesto, stavite nove tapete, menjajte često odelo. Promenite frizuru, put kojim idete od kuće na posao... Ako ste stidljivi, pokušajte da budete puni poverenja. Radite stvari koje do sada niste radili, i nemojte zbog toga da se kajete. Otkrijte novu muziku, nove pejzaže, knjige ili filmove, koji će vas odvesti u zemlje snova... Prekinite sa monotonim životom. Tako ćete napuniti svoje baterije, a i baterije vaših endokrinih žlezda. • Ostvarite izvesne projekte Dopustite konačno sebi da uradite ono do čega vam je stalo. Prestanite da razmišljate samo o projektima i da ih odlažete za sutra: organizujete se tako da im svakog dana možete posvetiti bar minimum vremena, čin stvaranja povećava poverenje u samog sebe. A to je tako važno za biohemiju mozga. •

Živite sa svih pet čula

Da li ste osetljiviji na dodir, ili na pogled, ili na ukus, ili na miris, ili na sluh? Učinite da vam sva čula budu osetljiva. Tako ćete živeti srećnije. o

Čulo ukusa

62

Mnoge osobe pate od osećanja "praznine". A to nije ništa drugo do depresija. Takve osobe postaju zavisne od kafe, cigareta, alkohola, slatkiša, lekova i drugih čak opasnijih droga... Svakako, sve ovo može da obezbedi izvesno zadovoljstvo ili olakšanje. Ali, preterivanje u bilo čemu može da košta suviše skupo vaš organizam. Svi imaju potrebu za stimulansima. Ali zašto ih tražiti među otrovnim supstancama kad hormoni koje stvara naš sopstveni mozak više vrede nego sve droge sveta? Oni su sposobni da nam stvore prirodna uzbuđenja, lepa, razume se, osećanje ispunjenosti srećom, mirom, zadovoljstvom, radošću i ljubavi! Jedan tanjir prirodne hrane, lepo serviran i začinjen može više da doprinese proizvodnji ovih hormona od kofeina ili alkohola. o

Čulo mirisa

Miris voljenog bića, miris sveže pokošene trave, miris letnje noći, šume posle kiše, aroma čaja od jasmina koja se širi iz lepe šolje... Udišete ove mirise punim plućima. Oni će staviti u pogon vaše endrofine koji će vam stvoriti osećanje velikog zadovoljstva u celome telu. o

Kupanje, tuširanje i masaža

Kupanje u kadi punoj pene ili dugo tuširanje stvara osećanje opuštenosti. Setite se: svaki put kad osetimo pravo zadovoljstvo - a tako je ono ako nam prija kupanje - endrofini struje našim telom... Nemojmo ih se lišavati. I ne zaboravite da masaža ima veoma "afektivna" svojstva koja nam pomažu da se bolje osećamo. -

Čulo sluha

Otvorite širom prozor i načuljite uho: Zar ne čujete uz buku grada i pesmu neke ptice? Sa malo sreće možda će vam vetar doneti zvuk crkvenog zvona, ili nekoliko Šopenovih nota sa klavira koji neko svira u daljini. Oslušnite tu sreću. Za vreme mojih koncerata, što više pevam, sve više osećam kako me radost obuzima. U ostalom, u toku istorije, izvesne pesme su mogle da zaustave vojnike, ustanike, logoraše. Naučnici smatraju da su harmonične vibracije pojedinih melodija sposobne da podignu količinu endrofina i kateholamina u krvi. Što se mene tiče, ja to znam iz iskustva: moja omiljena muzika je džez, koji interpretiraju saksofonisti Džon Koltran i Ben Vebster. Njihove muzičke fraze izbijaju i idu ka nebu. Slušajući ih osećam slatku jezu zadovoljstva koja budi u meni hormone sreće. •

DRUŽITE SE SA SOBOM

Osećate se usamljeni? Napušteni, neshvaćeni? Vi ste bolje nego bilo ko drugi sposobni da sebe okuražite! Budite nežni i popustljivi sami sa sobom! Volite sebe u trenucima sreće kao i u trenucima nesreće. To je uslov za dobro funkcionisanje vašeg imuniteta.

63

TREĆI DEO

KAD SRCE PATI, TELO STRADA

Nesretni su oni čije srce ne zna da voli i koji nisu nikad upoznali lepotu plakanja! Volter

64

Sve narodne izreke imaju dobar smisao. Kad imamo mnogo problema koji nas muče, obično kažemo: "Bolestan sam zbog toga". Činjenica je ako se ne sukobimo s problemima, ne resimo ih, na kraju ćemo biti bolesni, često ozbiljno. Zato one beskorisno, odmah na početku, shvatiti mehanizam "somatizacije" odnosno kako telo nagovoriti da "govori" kada srce isuviše pati. Da bismo izbegli zamke koje nam postavljaju problemi, moramo da naučimo načine na koje ćemo fizički reagovati na njih, boriti se sa mehanizmima depresije. Jednom rečju, moramo da naučimo da lečimo duh pre nego Što depresija izazove velika telesna oštećenja To je i cena za našu sreću, od koje, kao Što znate, zavisi naše zdravlje.

65

1 SOMATIZACIJA, NAČIN UPOTREBE

Jedno veče stigla sam u bolnicu u koju je prenesena moja prijateljica Žaklina zbog pokušaja samoubistva. Konačno sam mogla da vidim i lekara. Rekao mi je da je moja prijateljica van životne opasnosti. Zatim mi je dopustio da uđem u njenu sobu. Ušla sam na vrhovima prstiju. Ona je spavala. Bila je veoma bleda. Žaklina je radila već petnaest godina u jednom velikom preduzeću. Inteligentna i sposobna, pela se stepenicama uspeha sve do mesta generalnog sekretara direkcije. Jednog dana, njeno preduzeće spojilo se sa jednim drugim. Ubrzo - uprkos obećanjima koja su joj data - ona je dobila otkaz. Za nju je to bio dvostruki udarac: ostala je bez posla i osećala je da je izdana, što joj je bilo nepodnošljivo. Toliko nepodnošljivo da je želela sebi da oduzme život. Ona o tim svojim problemima nije uopšte htela da govori. Ogradila se zidom ćutanja. Rezultat: tri meseca kasnije, opao joj je veći deo kose, a po koži glave pojavile su se crvene i sjajne fleke... bolest koja se zove psorijaza. Kao da imam lepru, reče mi Žaklina, pošto je odbila da izađe sa mnom na večeru zbog stanja svoje kože. Videvši njenu glavu zavijenu u maramu i njeno omršavelo lice, stavila sam joj ruku na rame i pitala sam je: -

Zar ne bi želela da malo popričamo o tvom otkazu?

Nema tu o čemu da se govori, odgovorila mi je očajničkim tonom. - Oni su me izdali i ne želim više da čujem za njih. -

U redu, kako ti hoćeš, popuštala sam joj. Ali sam odmah nastavila:

Ipak, dopusti mi da ti. ovo kažem: Što ti budeš manje iskazivala svoju bol rečima, tvoja će psorijaza više "govoriti" umesto tebe. Zar ti ne vidiš da bolest otkriva duboku emocionalnu ranu? Inače, zašto bi ti ova "izdaja" nanela toliko bola? Nema li, negde u tvojoj prošlosti, neka druga stara rana, neka prigušena emocija? Ja to ne znam, ali... Kada si bila mala, možda te je tad neko izdao, napustio? Neophodno je potrebno da nađeš odgovor i da se, konačno, počneš istinski da baviš sobom! Žaklina mi odgovori ljutito: Ali ja ne prestajem da se bavim sobom! Jedino to i činim! Svaki dan viđam lekare, upotrebljavam sve vrste lekova! Nije reč o tome. Treba da ideš kod lekara, da uzimaš lekove. Ali to je samo površinsko lečenje. Ti moraš da učiniš nešto i za sebe iznutra, za Žaklinu koja pati i koja ti ne da da govoriš. Sledi dug trenutak ćutanja, zatim moja prijateljica prošapta: -

Tačno je, ti si u pravu.

66

Razumela sam njenu situaciju i dirnula sam je u osetljivo mesto. Žaklina je odmah krenula na psihoterapiju. Tretman je trajao godinu dana. To je doprinelo da bolje upozna sebe, da otkrije traume iz detinjstva koje su toliko uticale i otežale šok zbog otkaza. Malo pomalo, uspela je da otkloni emocionalni stres, pričajući o svojim strahovima, ljutnjama i nerealizovanim snovima. Istovremeno je prihvatila i nov način ishrane. Psorijaza se povukla. Kosa joj je ponovo porasla.

EMOCIONALNI STRES SE NE MOŽE OTKRITI LABORATORIJSKIM ANALIZAMA Mnogi ljudi misle da su zdravi ako ih ništa ne boli. Ako njihove analize i drugi pregledi pokažu da nemaju organsko oboljenje. Šteta što se više ne zabave funkcionisanjem svog odbrambenog sistema i stepenom emocionalnog stresa... Tačno je da ova dva tako odlučujuća faktora za zdravlje ne mogu biti potpuno ispitana u laboratorijama. Zar nije čudno da mi, koji uživamo u mnogo boljim uslovima života i u beskrajno boljem komforu od naših predaka, patimo mnogo više od njih od nesanice, depresije, visokog pritiska? To je zato što emocionalni stres i loša ishrana čine sada sastavni deo našeg života! A stresova ima na pretek: gužva u saobraćaju, preterana buka, zagađenje vazduha, nedostatak novca... ali tu su i stresovi zbog nesigurnosti, usamljenosti, beznađa... Savremen stres: Jedna američka studija pokazuje da je više od pedeset posto umrlih u toku svake godine u Sjedinjenim Američkim Državama patilo od psihosomatskih bolesti.

ISTERAJTE IZ SEBE BES! Ne možete ni zamisliti koliku količinu besova i drama može svako da podnese a da se ne razboli. Međutim, samo pod jednim uslovom: da svesno ili nesvesno izbacimo iz sebe emotivni stres koji su prouzrokovale ove nesreće! Nasuprot tome, osoba koja ne "ispljuvava" nikada svoje emocije i koja se krije iza stava "ne vredi ništa...", "proći će to", ona će, sigurno, kroz izvesno vreme imati probleme sa zdravljem! Dakle: •

Ne potiskujete svoje mučne uspomene!

•

Ne prikrivajte ono zbog čega patite!

• Izrazite svoj emotivni stres. Oslobodite ga se, bilo rečima, bilo suzama ili kricima, poput ekspres lonca iz koga izlazi para. Inače, to sigurno znate, da ta para ne izađe, lonac bi eksplodirao! Reči su lekovite! Pričajte prijateljima o svojim brigama i problemima. Plačite. Olakšajte teret koji nosite. Probudite nadu u sebi i ojačajte svoj imunitet. Ako ne postupite ovako, vaše potisnute i "ugušene" emocije osvetiće vam se.

67

VEZA IZMEĐU DUHA I TELA Postoje bolesti organskog porekla zatim one koje se javljaju zbog starosti ili slabosti organizma. Ali ima i bolesti koje nama "padaju odozgo", koje mi smatramo nepravednom kaznom, nastale nesrećnim slučajem. To su najčešće one bolesti koje mi izazivamo i kojima pripremamo povoljni teren potiskujući svoje emocije, svojim nehigijenskim vrstom života, odnosno ponašanjem koje škodi našem sopstvenom zdraviju. "I čak šta više, kažemo mi, imam grip, groznicu, hepatitis." A šta je razlog ovim bolestima? Bolest, kao crvena sijalica koja se pali, obaveštava nas: "Ne smete više nastaviti da živite kao do sada!" Na vama je da shvatite poruku koju vam bolest saopštava i da počnete da se lečite. Ali evo gde je problem: Pripadamo milionima i milionima onih koji ne govore o svojim potrebama, koji se ne usuđuju da kažu ili bar prošapću: "Osećam se pritešnjen... Ne podnosim svog bračnog druga - svoj posao... Plašim se, u panici sam... Ništa mi ne ide, osećam se usamljenim, napuštenim od svih... ih". Skrivajući sve to, ne govoreći nikom o našim problemima, još više povećavamo jačinu stresa. I odjednom, bolest. I sad umesto nas "progovaraju" naši unutrašnji konflikti, sentimentalni problemi i poslovne teškoće. Oni "urlaju" u obliku psihosomatskih bolesti. Bolesti koji su istovremeno i poziv u pomoć! Avaj, ova pozive upomoć retko čujemo. Veoma mali broj osoba zna da uspostavi vezu između potisnutog emotivnog stresa i njihovih zdravstvenih problema. Često čujemo kako se govori: "Svaka optužba ili kritika izaziva u meni nagon za povraćanjem. Kao kad sam bio mali i kad me moj otac smatrao nesposobnim za sve..." Ili pak: "Posle svakog porodičnog ručka, osećam bol u grlu. Svaki ovaj ručak "progutan" a da ništa ne kažem, čini me nesrećnim, izaziva bes u meni. A sutradan, imam utisak da reči koje se nisam usudio da izgovorim ostaju prikovane za moj jezik i moje grlo i da me peku, peku..."

POPRAVITE SVOJ "PROFIL" SOMATIZACIJE U svakom slučaju somatizacija je osobena stvar kao i otisci prstiju. Ima preosetljivih osoba koje dobijaju napad žuči, migrene ili groznicu i pri najmanjem stresu. Na drugom kraju lanca nalaze se flegmatici koji prividno deluju kao nedodirljivi, koji mogu da opstanu i pri poplavi stresova. Između ova dva krajna slučaja nijanse su beskrajne. Kroz bol u leđima telo može da nam saopšti da mu život izgleda suviše težak da ga nosi; kroz bol u stomaku, da se plaši; kroz pečenje u stomaku, da mu je dovoljno da guta gorčinu živote! Uostalom, o tome najbolje govore svakodnevni izrazi koji jasno ukazuju na odnos između emocija i tela: -

muka mi je; imam knedlu u grlu; povraća mi se; krv mi je kao mastilo; ili ono čuveno "pun mi je kufer"! 68

Nasleđe, vaspitanje, ishrana, higijenski uslovi života i rada, upućuju nas ka somatizaciji pojedinih organa. I, razume se, najslabiji će najpre oboleti. Na prvom mesto se nalazi organ za varenje: želudac ne vari dobro, osećamo naduvenost stomaka, bol u predelu Žuči, pečenje u stomaku, i ne retko pojavu čira. Razlozi oboljenja sistema za varenje nisu plod slučaja. Posredstvom želuca i creva još kao bebe osetili smo prva zadovoljstva i nezadovoljstva. Reč je o osećanju gladi ili prezasićenosti. Mnogi pate od bolova u leđima i krstima, u potiljku. Katkad koža postaje "žrtva" unutrašnjeg stresa: prekriva se bubuljicama, ekcemima, psorijazom. Katkad dolazi i do hroničnog bronhitisa, koji nije ništa drugo do portparol naših unutrašnjih konflikta. Ne zaboravimo i srce, organ koji je posebno izložen emotivnim utiscima i koje reaguje aritmijom, drhtanjem... Razmislite dobro gde se nalazi vaš lični "izbor".

POBOLJŠAJTE SVOJU "BRZINU SOMATIZACIJE" Pojedini deluju veoma brzo na sve stresove, drugima je potrebno više vremena. Da bismo odredili kojoj grupi pripadamo, potrebno je odgovoriti na ova dva jednostavna pitanja: -

-

Koji je stresni događaj prethodio vašem poslednjem napadu bolova u leđima, neprijatnostima vezanim za sistem za varenje, poslednjim srčanim smetnjama ili nekom drugom zdravstvenom problemu? Koliko je vremena proteklo između tog događaja i prvih simptoma bolesti?

S jedne strane, to će vam omogućiti da shvatite kako i zašto ste se razboleli, zbog čega se vaš organizam ljuti. S druge strane, moći ćete da poboljšate kapacitet opstajanja na stres. Ali, pre svega, uspostavljajući vezu između stresnih događaja i organskih bolesti, postaćete svesni veze između duše i tela. Dakle, taj postupak će biti, u stvari, i prvi korak ka izlečenju. Shvatajući da je hormonalno lučenje vezano za stres uzrok bolesti, vi ćete znati kako da eliminišete taj stres da biste se ga oslobodili i izlečili.

VI NE VERUJETE U TO, A MEĐUTIM I ŽIVOTINJE SOMATIZIRAJU! Potrebno je samo da posmatramo svoje prijatelje na četiri noge da bismo se uverili kako emocije dominiraju i njihovim ponašanjem, kako ih čine srećnim ili nesrećnim. Upravo kao što je i slučaj sa nama! Koliko je mačaka ili pasa izabralo samoubistvo posle rastanka ili smrti svog gospodara! Prestaju da jedu, da trče, i čak se ne pomiču smesta dok ne umru. Pre izvesnog vremena, moja prijateljica Lusila mi je telefonirala da je njen konj izgubio potpuno dlaku, da je prekriven lišajima, da odbija da jede i da propada na očigled. Mada je veterinar, Lusila nije shvatila o čemu je reč. -

Da li se nešto promenilo u njegovim navikama ili u njegovom okruženju? - pitala sam je.

Mislim da se dosađuje - objasnila mi je prijateljica. - Donedavno, društvo su mu pravih susedovi konji, ali oni su sad otišli i verujem da je zbog toga deprimiran.

69

Odjednom mi je napamet pala pomisao: konj koji je deprimiran! Nekoliko nedelja kasnije, posle jednog koncerta u Ruanu, otišla sam da posetim Lusilu. Kroz prozor svojih kola, izdaleka, videla sam jedno tako lepu i neobičnu sliku da sam je ovekovečila svojom kamerom: konj mirno pase na livadi... dok jedno kovrdžavo jagnje pase ispod njegovog stomaka! Lusila mi je ispričala da je ona kupila jagnje da bi pravilo društvo njenom konju. Vidno je bilo da je sreća konja bila bez granica. Ponovo mu je porasla dlaka i ponovo je bila sjajna... Od tada se ove dve životinje ne rastaju.

70

2 PSIHOSOMATSKE BOLESTI I SVESKA EMOTIVNIH IZLEČENJA

Nekada se govorilo: "Kad moral ode, sve ode." Niko nije mogao da objasni zašto je to tako, ali naši su stari to ponavljali neprestano. Ovu staru izreku potvrdila je nauka krštena pomalo čudnim imenom, psihoneuroimunologija, laboratorijskim testovima. Naučnici danas mogu ispod mikroskopa da prate stvaranje hormonalne sekrecije (izazvane emocijom) i da odrede njen uticaj na imunitet. Od ovih otkrića, svaka bolest izazvana psihološkim šokom ili moralnim potresom je nazvana "psihosomatska". A bolesti koje ulaze u ovu kategoriju su sledeće: pečenje u želucu, naduvenost, loše varenje, čirevi na želucu i dvanaestopalačnom crevu, kolitisi, zatvor, hronične dijareje, srčana oboljenja, povišen pritisak, ekcem, pruritis, psorijaza, reumatična oboljenja, migrene, depresije, gojaznost, mršavost, astma, dijabetes, glaukom, bolne menstruacije, rak, Itd. -

Bolesti izazvane nervnim šokom?! - podsmevaće se pojedini.

Bolesti izazvane traumama koje smo doživeli u detinjstvu ili zbog odlaska u penziju?! - sa čuđenjem će uzviknuti drugi. Međutim, to je upravo tako - odgovoriće im lekari psiholozi i psihoterapeuti - jer veliki broj hroničnih bolesti su upravo rezultati stresa i emotivnih konflikta. Pokušajmo da shvatimo mehanizme pojedinih bolesti.

KOLITIS l ČIR NA ŽELUCU ILI DVANAESTOPALAČNOM CREVU, GRČEVI, NADUVENOST... Emotivni život bebe je tesno vezan za njen sistem za varenje: majčina dojka ili flašica sa mlekom smiriće je i pružiće joj zadovoljstvo dok zakašnjenje hrane će je naljutiti i dovesti u stanje besa. Od toga da li je čista ili prljava, zavisiće, takođe, bebino raspoloženje. Odrastao čovek ima već svoje emocionalne navike i ako su one negativne, najpre oboli sistem za varenje. Na primer, stres koji se dugo vuče, koji je najčešće posledica ličnih ili profesionalnih sukoba, može da izazove pojavu čira na dvanaestopalačnom crevu. Razlog je dobro poznat: nezadovoljstvo ili razočarenja prouzrokuju preterano lučenje stomačne kiseline koja nagriza sluzokožu želuca i tako se javlja čir. Drugi će, iz istih razloga, patiti od naduvenosti, grčeva, meteorizma, povraćanja, zavisno od toga koji im je organ najosetljiviji: debelo ili dvanaestopalačno crevo, žučna kesa...

71

DIJAREJA ILI HRONIČNI ZATVOR Psihosomatičari konstatuju da, veoma često, osobe koje pate od dijareje žele da konačno stave tačku na nekog ili nešto, da se jednostavno oslobode toga. Ali, nažalost, ne usuđuju se. Onda dolazi do druge vrste evakuacije problema: dijareja. Nasuprot tome, reč je o hroničnom zatvoru: "neću popustiti", kaže duša... a telo "stisne čmar".

SRCE I KRV Kad sam bila dete i kad sam čula kako moja baka stalno ponavlja: "Prestanite da stvarate zlu krv!", pitala sam se kako krv može da bude dobra ili zla. Sad to znam. Stres i patnja teraju naše žlezde da luče adrenalin i druge "hormone stresa"! Zbog toga se povećava koagulacija krvi i postoji čak i opasnost da se formira tromb. A kad tromb začepi koronarnu arteriju, to je infarkt! Jednog dana videla sam ovu vrstu zle krvi i osobu koja je odmah umrla. Aliza je imala u Tel Avivu mali restoran sa prijatnim ambijentom i razumnim cenama. Ubrzo je postao mesto sastanaka svih glumaca, pa sam i ja tamo odlazila. U mom sećanju ostaće zabeleženo zauvek lice oficira koji je jedne večeri ušao u restoran. Prišao je Alizi i rekao joj da je njen sin jedinac poginuo na frontu. Nije prošao ni minut, Aliza je ležala onesvešćena. Dijagnoza je bila: infarkt. Da, bol može da ubije. Nažalost, ne možemo ga uvek izbeći, ali zato možemo otvorili svoje srce za sreću. A to je najbolje osiguranje života!

POVIŠENI KRVNI PRITISAK Ulična buka, preterano glasni radio kod suseda, mašina za pranje koja počinje da radi u ponoć, ili pas u susedstvu koji neprestano laje - evo razloga zbog kojih naš arterijski pritisak dostiže vrhunac. Stres koji se ne otklanja može da podigne arterijski pritisak i da tako ostane duže vremena. A koliko naše sirote arterije mogu da podnesu taj veliki pritisak, posebno kad su njihovi zidovi obloženi holesterolom i drugim masnoćama? Ne zaboravimo da pucanje krvnog suda može da bude uzrok fatalnoj hemoragiji. Otklonimo i čuvajmo se ovih štetnih posledica kad god to možemo!

MIGRENA, DIJABETES, ARTRITIS Veoma je loše i štetno po zdravlje nikad ne biti besan! Hronično potiskivanje svake manifestacije besa povećava emotivnu tenziju i omogućava pojavu jedne ili druge od ove tri bolesti.

72

EKCEM, KOPRIVNJAČA, SVRAB Naša koža je često ogledalo naše duše i naših emocija: kad smo stidljivi, lako crvenimo... Kad smo uplašeni, pobledimo... Koža lako može da se ospe bubuljicama posle bračne naprave ili problema na poslu. Nije retka pojava psorijaze posle osećanja velikog straha ili dubokog razočarenja. Ekcem se često pojavljuje kod beba lišenih ljubavi, kao i kod mladih (to je bio moj slučaj) koji su bili u stresu zbog stalnog osećanja krivice i nedostatka sigurnosti.

ANGINE I UPALE UHA Snažno osećanje ljubomore može da izazove kod dece hronične angine ili upale uha.

FIZIČKE BOLESTI I EMOCIONALNO OZDRAVLJENJE Za ozdravljenje od bolesti neophodno je potrebna zdrava hrana, dobra životna higijena, odgovarajuće lečenje i, posebno, najbolje mogućno razumevanje samog sebe. U svojoj knjizi pod naslovom Promenite svoj život, Luiz Haj podseća da svaka od naših fizičkih bolesti otkriva izvesni emotivni uzrok. A kad je taj emotivni uzrok identifikovan, potrebno je, da bismo se izlečili, da odmah primenimo nove emocionalne šeme.

ŠEMA EMOCIONALNIH IZLEČENJA Nova emocionalna šema koju treba usvojili

Vrsta problema

Emocionalni uzroci

Kiselina i pečenje u želucu

Strah. Mora koja se nadovezuje na njega.

Alergije

Iritiranost prema životu. Na koga sam ili na šta sam alergičan-a?

Disati mirno i duboko. Imati poverenja u sebe, smisao za sigurno. Smirite se. Svet oko vas je prijatan i miran.

Želja da se napusti svet Nesposobnost da se suočimo sa realnošću. (Slučaj moje majke) Odsustvo radosti i interesa za život Strah od života. Osećanje da niste dovoljno dobri.

Život je lep. Svet je savršen. U svakom trenutku sve je u pravom i harmoničnom redu. Radujmo se svakom trenutku života. Neka vas sve interesuje. Imajte veliko poverenje u sebe.

Alchajmerova bolest

Anemija Artritis i reumatizmi

Osećanje đa niste voljeni. Osećanje očajanja. Nepoverenja u sebe. Osećanje da smo uvek žrtva.

Naučite da volite i praštate. Volite druge kao što volite sebe. Što više ostavljate slobode drugima, imaćete i sami više slobode. 73

Astma

Mucanje

Gušenje osećanja ljubavi. Osećanje da vas guše. Zadržane suze. Nesigurnost. Nedovoljno ispoljavanje ličnosti. Nemanje dozvole za plakanje.

Osećajte se slobodnim. Uzmite život u svoje ruke. Sada možemo da se lako, slobodno izražavamo i da komuniciramo s ljubavlju s drugima.

Ćelavost

Napetost. Strah. Potreba da sve bude pod kontrolom.

Prepustimo se i idimo slobodno u susret događajima. Imajmo i dokažimo da imamo poverenje u sebe.

Hroničn i zatvor

Ukotvljenost u prošlosti. Odbijanje da se oslobodite starih problema.

Osloboditi se starih šema. Dopustiti da novi život teče krvotokom.

Svrab

Osećanje nezadovoljstva i prebacivanje: "Svrbe me noge da otputujem ili pobegnem". Opiranje ispunjenju želja.

Dobro nam je tamo gde smo. Prihvatimo život znajući da će sve potrebe i želje biti ispunjene.

Ekcem

Preosetljivost. Ranjena ličnost u svom identitetu.

Osećanje zaštićenosti. Niko ne preti našoj ličnosti.

Gojaznost

Osećanje nesigurnosti. Potreba za zaštitom. Odbacivanje samog sebe. Strah da ćemo izgubiti nekog ili nešto.

Prihvatimo sebe, volimo se i dokažimo ko smo. Osećanje mira i sigurnosti tamo gde smo. Osećanje mira sa emocijama.

Hroničan zamor

Dosada. Nedostatak ljubavi za sve što radimo.

Život nas zanima i ispunjava entuzijazmom i energijom.

Frigidnost

Negiranje zadovoljstva. Verovanje da je loše imati seksualne odnose.

Dobro je i bez opasnosti uzimati telesna zadovoljstva. Uživam što sam žena.

Osećanje krivice. Opsednutost seksualnim rezultatom. Strah od majke.

Sada ćemo uživati u seksualnoj vezi lako i sa radošću. Dopuštamo svojoj muškoj snazi da sama deluje jer verujemo u nju.

Nesanica

Strah. Nedostatak poverenja u život Kažnjavanje zbog osećanja krivice.

Klizimo u san sa osećanjem zadovoljstva o lepo provedenom danu. San će nam biti osvežavajući i miran. Svaki dan zaslužuje trud.

Migrena

Nepodnošenja življenja pod pritiskom. Opiranje životnoj bujici.

Opuštamo se. Prepuštamo se životu. Život nam pruža sve što nam je potrebno.

Zbrka u mislima. Prenagljenost i uznemirenost.

Osećanje unutrašnjeg zadovoljstva i bezbrižnosti. Čemu se žuriti? Možemo nastaviti put mirno.

Impotencija

Nervoza

74

Griženje noktiju

Frustracije. Grize vas neizvesnost. Odbojnost prema bliskoj rodbini.

Oslobodimo se prošlosti. Odrastimo. Ponašajte se kako vam najbolje odgovara i sa radošću.

Sinuzitis

Teškoća podnošenja prisustva neke ličnosti.

Živite u harmoniji sa sobom i drugima. Niko ne može da vas naljuti.

Toksikomanija

Strah. Skrivanje u sebe, bez znanja kako se voleti.

Ponovo se pronaći i imati poverenja u sebe. Otkriti da imamo puno dobrih kvaliteta i uživati u životu.

Čir (na želucu)

Uznemirenost. Napetost. Strah. Osećanje da vas nešto stalno grize, da niste na visini.

Ništa ne može da vas naljuti. Osećanje mira, poverenja, zadovoljstva. Sve je tako dobro i lepo.

Oči

Ne smete videti istinu o sopstvenom životu.

Stvorimo sada novi život prema slici svojih snova.

Oči (glaukom)

Ne umete opraštati. Pritisak kao posledica starih rana.

Gledajmo sa ljubavlju i nežnošću. Praštajmo i zaboravimo stare rane. Idimo ka srećnijem i lepšem životu.

Ako ne pronađete odnos između vaše sadašnje ili ranije bolesti sa jednim od predloženih uzroka u ovoj listi, otkrijte sami koja su to osećanja ili misli odgovorni za vaš problem i odmah ih otklonite. Oslobađajući se tako prošlosti, vezujući svoj duh za šeme pozitivnih misli i usvajajući zdravu i uravnoteženu ishranu - videćete kako će vam se vratiti energija i radost življenja.

75

3 RAZUMETI DEPRESIJU

Depresija je nedostatak nade: "Nema izlaska iz ove situacije". To je osećanje da ste zatvoreni, zarobljenik samog sebe. Priterani u ćorsokak mesecima, godinama, celog života. I zato govorite sebi: "Ovaj život nema smisla, pa zašto onda da živim?" Depresija se manifestuje osećanjem krivice, samokažnjavanjem, stalnim negiranjem sebe, promenama u apetitu (katkad je preteran ili ga uopšte nema), ali i pojavom i drugih psihosomatskih simptoma. Izvesna depresivna stanja su posledica dramatičnih događaja u toku života. Druge su posledica neodređenih razloga. Ali i u jednom i u drugom slučaju osoba koja pati od depresije ne bori se protiv takvog stanja ili mu se potpuno predaje čim se ono manifestuje. Da biste izašli iz ovog stanja, neophodno je da prekopate po svojoj prošlosti.

DEPRESIJA: ISKUSTVO KOJE SE OTKRIVA Razvod koji je teško podnela, gurnuo je Fransoazu u samoubistvo, dok posle gubitka deteta - jednog od najbolnijih događaja na lestvici ljudske patnje - Mari je pronašla način ne samo da preživi već i da se posveti drugima. Odakle ova razlika, ova nejednakost pred užasnim događajima? Rekli bismo da se ključ ove tajne nalazi u nekadašnjem životnom iskustvu ovih osoba. Kao dete, Mari je imala pravo da manifestuje (prema potrebi stepena svog nezadovoljstva) i da zadovoljava svoje potrebe (ljubav, nežnost, pažnju, hranu...): njeno poverenje u sebe, mogućnost da se potvrdi i da vodi svoj život mogli su se odlično razvijati. A kad je odrasla, bila je sposobna da se sukobi sa svim životnim dramama, da nadvisi najužasnije patnje i da iz njih izađe. Bolje rečeno, iz svakog svog problema ona je čak mogla da crpi nove snage. Nasuprot tome, dete koje je naviknuto da misli "ništa mi ne pomaže da tražim, jer neću ništa dobiti, jedino rizikujem da budem kažnjen-a..." imaće samoosećanje nemoći pred svakim događajem. Za njega je delovati ili ne delovati ista stvar, pa zašto se onda uopšte truditi? A kad odraste, ovakvo dete izgubiće tlo pod nogama ispred najmanje prepreke i govoriće sebi: "A zašto da se borim? To je uzaludno, ničemu ne služi..." Treba li imati toliko osećanje beznađa pošto u detinjstvu nismo uspeli da steknemo poverenje u sebe? Razume se da ne, o čemu svedoče mnoga iskustva, a i moje! Trenuci beznađa, teške bolesti ili depresije mogu upravo da nam daju priliku da izmenimo naš način postojanja, dakle tok našeg života. Da odrastemo i da bacimo u koprive našu "prošlu nemoć" da bi konačno omogućili svojim kvalitetima da se pokažu. Ali sve to pod uslovom da ne sačuvamo u dnu sebe besove, jade i kajanja poneta iz prošlosti. Tako najtragičniji događaji mogu da postanu isto lako najbogatija i najplodnija naša osećanja!

76

Da bismo izašli iz depresije, pre svega moramo da steknemo uverenje da imamo sva prava da zadovoljimo sve svoje potrebe pa čak i da besnimo ako treba. Ništa nije gore od potisnutog besa: potiskujući ga, već smo to rekli, on se uvek na kraju vrati protiv nas. Iskazujući bes, mi iskazujemo svoja prava: saopštavamo drugima šta osećamo kao nepravdu. Treba da kažemo: "Gotovo je s tim! Moj odgovor je ne, ne slažem se s tim..." Na izvestan način bes koji ovako iskazujemo potpuno je suprotan depresivnom stanju koje je upravo manifestacija osećanja nemoćnosti.

ZAŠTO KOČITI SVOJA DUBOKA OSEĆANJA Rođena slobodna, beba mora da ima mogućnost da izražava sva svoja osećanja i da se oseti bezuslovno voljena od svoje majke. Bilo koliko da je besna, plačljiva, tužna ili vesela, beba uvek mora da bude uverena da je vole i da je prihvataju onakvom kakva je. Ali mame imaju svoje sopstvene probleme. Možda čak one i nisu bile voljene od sopstvene majke i sad se i one ponašaju tako. A zatim mogu biti bolesne, odsutne, deprimirani, pritisnute problemima... Kad plače, jer traži da jede, ili traži nežnost ili da bude presvučeno, odojče konstatuje da izaziva nezadovoljstvo svoje majke, koja ga grdi, a katkad i udari. U tom slučaju, da ne bi bilo kažnjeno, dete ocenjuje da je bolje da ćuti, ništa ne traži. Ukratko, ono uči da ćuti o sopstvenim potrebama i na kraju uveri sebe da mora sve da podnosi ne reagujući! A kad odraste, to će zaboravili - reći će izvesni. Ne, to nije tačno! Često i nesvesno, kad odrastemo, nastavljamo da se ponašamo po šemi na koju smo navikli u ranim godinama... Svaki stresni događaj našeg današnjeg života je samo eho teških trenutaka u prošlosti, i da nismo svesni, osećamo isto osećanje nemoći i neprijatnosti. - Osećam potrebu da me uzme u naručje, da bude nežan, da mi govori reči ljubavi... Ali on to ne čini, i, kad ja insistiram, kaže da sam histerična. To me dovodi do besa i ja na kraju vise i ne insistiram. - Ušao je pre mene u preduzeće, i ponaša se kao da je ono njegovo. Ne usuđujem se ništa da kažem, ali osećam želju da sve polomim... Svako veče ista stvar: večera nije spremna a kuća je u neredu. Ako bilo šta primetim, skandal. Zato se više ne ljutim, jer to ničemu ne služi. Napravite spisak svih stvari koji biste voleli da uradite, a čega ste lišeni. Razlog? Na kraju ćete videti da je razlog u najvećem broju slučajeva što niste želeli da se deranžirate, budete kritikovani, ili što ste smatrali da je bolje biti miran i ništa ne tražiti! Bolje je ćutati, nego imati razloga da budete besni, itd... Ali umesto da potisnete svoje očajanje i beznađe i da živite ne tražeći i ne dobijajući ono što vam srce želi - što će vas sigurno odvesti u depresiju, ozbiljne emocionalne frustracije - postupite obrnuto! Ako tako ne učinite, doći će do iscrpljenosti organizma koje će vas odvesti sigurno u depresiju.

77

PAŽNJA! PROLAZNA DEPRESIJA NEMA NIČEG IZBEZUMLJUJUĆEG Sve ima svoj ritam. Priroda ima svoje uspone i padove, nalete toplote i hladnoće, periode svetlosti i mraka. Na isti način, a što je sasvim normalno, svaki život je sačinjen iz trenutaka sreće ili tuge, sunca ili kiše, mira ili oluje. To znači da je nemogućno - pa čak i nenormalno - da nikad ne osetimo trenutke lošeg raspoloženja ili prolazne depresije. Ta stanja mogu da budu posledica tužnih događaja u životu, ili izazvana samo ružnim vremenom! Meseci u kojima nema sunca često deluju deprimirajuće. Sunčevi zraci uvećavaju lučenje životne žlezde koja se nalazi u mozgu, koja proizvodi hormon melatonin, dok sivilo neba smanjuje proizvodnju tog hormona... i eto depresivnog stanja! Ali tu su još i uspomene iz detinjstva ili izvesni događaji vezani za pojedina godišnja doba koja takođe mogu da rode neprijatne situacije: često smo posle povratka sa odmora i pred polazak u školu, znači u mesecu septembru, depresivni. To je i slučaj kad se približavaju praznici koji nas podsećaju na odsustvo, stalno ili privremeno, voljenih osoba. U svakom slučaju, jedna stvar je sigurna: nestvarno je verovati da uvek možemo biti dobro raspoloženi. Ali, suprotno od toga, zabrinjavajuće je ako smo uvek neraspoloženi, tužni, namršteni...

HRONIČNA DEPRESIJA Ako je povremena depresija sastavni deo prirode, depresija koja se često javlja i traje duže vremena ne može se nazvati prolaznom, već je ona hronična. Šta se dešava u tom slučaju? Osoba koja ima poverenje u sebe, jer je sigurna u sebe, zna da traži ono što joj je potrebno, da se obrati drugima za pomoć; dok se depresivna osoba ne usuđuje ništa da traži. Šta onda ona radi sa svim svojim željama i potisnutim besovima kad ne sme da se obrati drugima "da ih ne bi gnjavila"? Depresivna osoba je upućena na samu sebe i stavlja na kocku sopstveno zdravlje. I što je još gore, ona počinje da se oseća krivom zbog svog depresivnog stanja! Onda čini nadljudske napore da bi reagovala kao da je sve u redu.

STRATEGIJE DA BI SE VEROVALO DA JE "SVE U NAJBOLJEM REDU" Kakvo ponašanje koristimo da bismo sakrili depresivno stanje? Pokazujemo se neosetljivim da ne bismo rizikovali da pustimo na volju svojim osećanjima, Da ne bismo ništa osetili, da bismo držali depresiju "na odstojanju", čistimo sve sa velikom upornošću poput onih ljudi koji deset puta godišnje prave velika "raspremanja" jer nisu sigurni da je sve u redu. Ili se pokušava da se sve drži pod kontrolom. Tako verujemo da možemo bolje da vladamo situacijom. Katkad se veruje da se depresija može ukloniti povećanom aktivnošću. Živi se sto na sat. Ne prihvata se depresija, odbija se da se govori o njoj. Ali zato proždiremo ogromne količine lekova, hrane, alkohola, cigareta ili droga, koji, samo za trenutak, ublažavaju psihološke patnje. Evo

78

zašto moramo da priznamo da nam "nešto nedostaje" da čujemo unutrašnji glas koji nam neprestano ponavlja da "nešto ne valja"! U stvari sve dok pokušavamo: - Da sami sebe lažemo, - Da prikrijemo depresiju, - Da odbijamo da vidimo svoje emocionalne potrebe, - Da kočimo izražavanje besa i da suzbijamo suze, ... patićemo zbog "unutrašnje praznine". A tu prazninu uzalud ćemo pokušavati da popunimo alkoholom, hranom ili pilulama.

ZAMKA SREDSTAVA ZA SMIRENJE Da bi zarasle naše stare rane, pre svega je potrebno da imamo hrabrosti da ih otkrijemo i da iz njih izbacimo otrov. Na nesreću, videli smo to već, naše vaspitanje i naše navike teraju nas da ih prećutimo. Kad naš unutrašnji pritisak počne da se popenje i da preti da sve "polomi", mi tražimo pomoć od "hemijske pilule". Sredstva za smirenje, antidepresivi, sedativi, hipnotici i neuroletici imaju cilj da zatvore naš duh u zatvore sa nevidljivim rešetkama iz kojih je bekstvo izuzetno teško, skoro nemogućno. Ovo beskorisno zatvaranje - jer ničemu ne vodi - može čak da bude i opasno. U svojoj knjizi Psihosomatske bolesti, Žak Toma tvrdi da "anti-depresivne pilule koje se suviše dugo uzimaju mogu na kraju da izazovu nesanice i uznemirenost mnogo većeg intenziteta nego što su bili simptomi protiv kojih smo počeli da se borimo". Pored toga, prema Dr Pradalu, "duga upotreba sredstava za smirenje katkad dovodi do promena u ličnosti koje mogu biti ozbiljnije od onih promena zbog kojih se pacijent obratio lekaru". A profesor Zarifijan u svojoj knjizi Glava puna rajeva dodaje: "Što više pojačavamo dozu sredstava za smirenje, sve se više približavamo fenomenu zavisnosti, to jest nemogućnosti da prestanemo sa lečenjem. Često smo primorani da, sa još više žestine počnemo da lečimo nove simptome izazvane lekovima." Vreme je da otkrijemo sva naša sredstva, našu "prirodnu snagu". Ne prepustimo se "hemijskim pilulama". Ne sedimo u mraku lišavajući se životne svetlosti!

79

4 KAKO IZAĆI IZ DEPRESIJE

Svi ljudi nisu isto naoružani za borbu protiv depresije. Pojedini mogu da je prebrode spontano. Drugi to ne uspevaju. Oni pokušavaju da se "održe" koliko je dugo mogućno, zatim, kad im stres iscrpi sve energetske rezerve - padaju u duboku depresiju. U knjizi Strah od života, Aleksandar Loven potvrđuje mišljenje mnogobrojnih psihologa i psihoterapeuta: "Da bismo izašli iz depresije, ne treba je ni negirati ni odbijati. Nasuprot, bolje ju je prihvatiti, pristati na to da nešto suštinski ne valja. Treba se suočiti sa problemom i pogledati ga u lice. Sledeća etapa sastoji se u tome da sebi damo vremena da isplačemo svoj bol." Ukratko, da bismo bolje prebrodili depresiju, ne treba, u prvom trenutku, odbacivati je!

DEPRESIJA JE UPOZORENJE Ja sam pokušala da odbacim svoju depresiju. Trudila sam se da se ponašam kao da je sve u najboljem redu. Plašila sam se da priznam da nešto ne valja. Jer priznati to, logično je bilo da se upitam: "Ko mi je naneo zlo?" Dakle, već smo to rekli, što više patimo zbog svojih emocija, manje imamo hrabrosti da se upitamo zašto je to tako. Kao da se plašimo da otkrijemo u sebi nešto zbog čega bismo se stideli. Kao da se plašimo putovanja u središte samih sebe zato što bismo tamo mogli da nađemo zabranjene stvari... A nemogućno je izlečiti se ako sebi ne postavimo pitanje "Zašto?" i ne potražimo odgovor na to. Bolest ili depresija katkad nas napadnu da bismo izašli na pravi put. Da bi nas primorali da se više ne lažemo i da se ne ponašamo kao da se ništa nije dogodilo. U vreme kad se pojavila moja depresija, odbijala sam da shvatim da je to dobro za mene. Zamišljala sam svoje stanje kao izvor ispunjen patnjom, crnu rupu koja će me usisati i uništiti. Tada sam se, da ne bih propala do dna, zakačila za beznađe ogromnom energijom i što sam više prihvatala moje loše stanje, sve mi je bilo gore. Razume se, ovaj bezvredni otpor, iscrpio je sve moje snage. I, što je paradoksalno, tek kad sam se potpuno prepustila depresiji, moglo je da počne moje ozdravljenje! Prestajući da se borim, dopustila sam sebi, da neograničeno plačem. Imala sam vremena da razmišljam o sebi. I odjednom, suštinska pitanja počela su da izlaze na svetlost. -

Zašto mi pojedine izdaje, neuspesi, laži nanose toliko zla? Ko me je izdao? Ko me je lagao kad sam bila mala? Kakav je odnos između moje prošlosti i onoga što sad živim?

Malo pomalo, ponovo sam pronašla hrabrost da se sukobim sa bolnim uspomenama. Da oživim osećanje beznađa doživljenog tokom detinjstva, kad nisam imala kome da se požalim, kad me niko nije uzimao u 80

naručje i govorio "Volim te". U vreme kad sam smatrala da ništa ne vredim, uverena da ne zaslužujem ljubav.

PLAN OZDRAVLJENJA Tokom svakog meseca pravila sam plan svog ozdravljenja. Otkrila sam razdoblja koja valja savladati a koje mogu omogućiti svakome da se spase ubilačkog uverenja "da čovek ne može umaći zlu". U pogledu potištenosti (klonulosti, apatije) savet je: -

Nemojte nastojati na "razdrmaj se, ne daj se, reaguj", pošto je potpuno nepotrebno u sličnom položaju. Treba imati hrabrosti pa se upitati iz dna duše: Zašto je tako teško podneti ovu nevolju? Sećam li se iz moje prošlosti da mi nije ukazivano poverenje, ali da sam se smatrao nesposobnim da podnesem svoje tegobe? Koji se davnašnji događaji stapaju sa sadašnjim pa ih čine nepodnošljivim? Ako se toliko plašim da će me on (ili ona) napustiti, ko me je to napustio tokom mog detinjstva? Koja su me štetna uverenja gonila nekada da govorim: "Gotovo je s mojim životom... Bez njega (bez nje) ne moga živeti... Nesposoban sam da se izborim... "? Treba da ponavljamo ovu misao vodilju: "Odvažan sam, odbacujem strah i sumnje. Udubljujem se u sebe, tamo gde je sve mirno i vedro." Nađite vremena da se isplačete zbog bolnih prošlih uspomena. Nađite vreme i za iskazivanje svog gneva. Poželite što ste sumnjali u svoje sposobnosti i druge dobre strane. Odmerite razliku između "sebe iz prošlosti" - nemoćnog deteta koje je pateći podnosilo život - i "sebe sadašnjeg", odraslog, koji može da se suprotstavi najbolnijim događajima u životu. Drugim rečima, proverite u kakvom ste stanju sada: koje ste snage i sposobnosti razvili i koja iskustva i znanja stekli. To jest uverite se da ste sposobni da živite bolje nego ranije.

NEKOLIKO SAVETA PRI DRUŽENJU SA POTIŠTENIM LICIMA •

• •

Poštedite potištene, ne zadajite im dopunske muke: vaše "drži se", "ne daj se" samo pojačavaju kod njih osećanje kobne krivice. Vaše vedro i toplo ponašanje pomaže prirodnom toku ozdravljenja. Prihvatite njihovu potrebu da plaču i da se osećaju odbačenim ili ostavljenim, da traže pomoć. Ugađajte im stalnom pažnjom i razumevanjem. Pošto su iscrpili svu svoju energiju, ti potišteni i klonuli nemaju više volju da živa. Tada im samoubistvo može izgledati kao spas. Stanje postaje nepodnošljivo onda kad čovek smatra da nema nikoga sa kojim bi delio svoje muke. Pod ovim uslovima kako zbaciti teret i naći mir 81

i utehu? Stoga budite raspoloženi i ulivajte im uverenje da ste tu da ih podržite i da oni mogu računati na vas.

ODLUČITE SE ZA BORBU PROTIV POTIŠTENOSTI RADIJE NEGO SAMO ZA LEKOVE PROTIV TE BOLESTI

"Niko ne poznaje sebe ako nije bolovao i patio", govorio je Alfred de Mise s razlogom. Izvući se iz depresije i patnje - ne znači odbacivanje ili preziranje svoje prošlosti. Nego naprotiv... Nadahnjujte se, zanosite se svojim dragocenim poukama. Prihvatite sebe takvog kakvi ste. -

-

Okrenite leđa jadikovanjima koja vas muče, nezadovoljstvu, gorčini, nespokojstvu i teskobnim mislima. Prošlost je minula. Danas je novi dan. Otkrijte skrivene u vama snage i sposobnosti, dosad neiskorišćene. Iskreno žalite zbog svih godina koje ste proveli ne umejući da ocenite svoje prave vrednosti, svoje sposobnosti i preimućstva. Prihvatite dobro i zlo, smeh i suze života. Naučite veštinu opuštanja. Ona pomaže da bolje shvatimo sebe i da brzo dođemo u dodir sa svojim duševnim raspoloženjima, svojim emocijama. Delujte, mičite se! Naročito, nemojte biti nepokretni! Delovanje, rad, akcija predstavlja jedno od najboljih lečenja protiv depresije!

Ali počnite! Nisu isto "akcija" i "agitacija", delovanje i razmahivanje. Razmahivanje ipak znači bekstvo, a akcija vas uključuje u sadašnjost, povezuje vas sa životom. Uvek imajte na umu: "Kad je dobro raspoloženje, sve je dobro." A kad ono nije dobro, onda više ništa ne valja.

82

5 IZ DEPRESIJE DO RAKA

Olga je bila srdačna, obrazovana, rado je razgovarala. U jednom mirnom kutu u srcu Pariza držala je već 40 godina "mali hram" posvećen lepoti svile. Njene su je prijateljice zvale "ženom od gvozda", i to sa razlogom. Pomagala je i sama svojim dobavljačima da istovare teške trube tkanina i majstorskom rukom upravlja malom radnjom, a nikad nije bila umorna. Pravo da kažem, odlazila sam joj u posetu koliko radi kupovine njene čudesno lepe svilene robe s bojama koje se prelivaju, toliko i radi toga da čujem kako govori, sedeći ispred svog starog drvenog kantara, o slavnim licima, o raskošnim tkaninama vezenim rukom, o čuvenim prijemima. Zanosila sam se bleskom teške svilene tkanine protkane zlatom, koje su se takmičile sa zlatom iz Damaska i sa tihim sjajem satena. Jednog dana, stiže investitor, u nameri da otkupi stare građevine u toj slepoj ulici radi izrade parkirališta i lokale od betona. Olga se borila iz sve snage da spase svoj mali kut raja. Stvorila je udruženje i borila se četiri godine. Uzalud. Onog dana kad je zatvorila radnju, rekla mi je u očajanju: "Od sad nemam više razloga da živim!" I zaista šest meseci kasnije odnese je nagli rak jajnika.

OSTAVKA NA ŽIVOT ZNAČI PRISTANAK NA SMRT Niko ne može "dokazati" da je i rak poreklom duševno-telesno oboljenje, ali posmatrajte slučajeve oko vas. Osim oboljenja u dubokoj starosti, usled prirodno smanjene telesne odbrane, koliko li slučajeva raka nastaje kao posledica otpuštanja s posla, raskida ljubavne veze, tuge zbog smrti u porodici ili zbog razdoblja jakog straha? Ne interesovati se ni za šta, gledati samo na sebe, - to je oblik depresije koji često nastaje pred pojavu raka, preko koga naše milijarde ćelija izražavaju svoju životnu patnju. Drugi opasni oblik depresije - to je onaj koji nam zabranjuje da pokažemo svoju nesreću uvereni da "nas niko neće pomoći". I pored stalnog osmeha na licu, u duši čoveka besni bura. Imunitetska odbrana počinje da loše deluje, a potom, nestaje. Posle dužeg ili kraćeg vremena, iscrpljeni čovek nalazi pribežište u bolesti, ponekad u najtežoj: nema više osmeha, nema više sukoba koji bi se rešavali...

POSTOJI U PROFIL KANCEROZNOG LICA? Postoje li individualna obeležja osobe sklone oboljenju od raka? Postoje, kažu mnogi istraživači. Na primer:

83

-

-

Nepostojanje duboke veze s jednim ili sa oba roditelja, Neki bolan događaj u detinjstvu, tako da je dete izgubilo poverenje u sebe ili u život, što se svodi na isto. Rastući, to će se dete uvek osećati poraženim. Pred sobom će gledati samo poraze i razočarenja. To će povećati njegovo osećanje nemoći pred nevoljama. Dragi opasan činilac: nesposobnost čoveka da izrazi svoja raspoloženja, bilo stoga što će razočarati ili povrediti drugoga, bilo stoga što taj drugi smatra svoje probleme važnijim.

Slavni kancerolog, dr Simonton, ovako opisuje kandidata za rak: "Ovi bolesnici često teže da se žrtvuju za svoju porodicu, ili za svoj posao, najzad i za drugog. Stoga se ne brinu o svojim potrebama. Bitno je ovde: da oni usvoje iz osnova drukčiji stav, da bi se brinuli pre svega o sebi!"

PSIHIČKI ŽIVOT MOŽE DA POSTANE ČUDESAN LEK Sećate li se pitanja koje je postavio Norman: "Ako očajanje može da me ubije, zar nada ne može da me izleči?" Lekari za duševno-telesna oboljenja odgovaraju potvrdno u horu: dobro duševno raspoloženje, koje stvara "hormon zadovoljstva", neophodno je potrebno za ozdravljenje. I za sprečavanje oboljenja i za izlečenje treba istovremeno negovati i telo i duh. Malo čemu služi da se ogorčeno borite protiv ekcema, psorijaze, čireva, visokog krvnog pritiska ili bilo kog drugog simptoma psihosomatske (duševno-telesne) bolesti velikim dozama lekova ako propustite da lečite duševni bol koji je te bolesti izazvao. Ne može se ljudska bića svesti samo na telo. Da bi nam pošlo za rukom trajno ozdravljenje, treba to biće lečiti u njegovoj ukupnosti, u njegovim trima dimenzijama: telesnoj (fizičkoj), emocionalnoj i duhovnoj (spiritualnoj), o čemu ćemo ponovo, detaljno, govoriti u šestom delu. Ovde ističemo sa čuđenjem da medicina, naprotiv, doprinosi "komadanju" čoveka! Lečimo stomak, bubreg, zglob ili srce, a zaboravljamo duh koji ih sjedinjuje. Ali, kako lečiti duh? I kako meriti njegovo stanje zdravlja? Proveravanja, radiografije, skener, dobler predstavljaju čudesna sredstva za telesna i fiziološka istraživanja ali može li se radiografski pregledati duh, ekografski pregledati dušu? Vrhovne tehnike, najbolja oprema, ne mogu da zamene razgovor udvoje, dijalog, niti slušanje, ni ljudski dodir i toplinu. Pomažući dobrom raspoloženju bolesnika, ove tehnike jačaju bolesnikovo poverenje u sebe i na taj način povećavaju delovanje imuniteta, telesnog otpora bolesti.

METODA SIMONTON Dr Karlo Simonton, osnivač metode pod nazivom, "pozitivne vizualizacije", to jest ostvarenje vidljivo pomoću slike na ekranu, dobro je shvatio ovaj bitni podatak. On leči bolest iz njegove struke u njihovoj ukupnosti "telo-duh", povezujući: 84

-

uravnoteženu ishranu telesne vežbe (prema sposobnosti svakog bolesnika) načine opuštanja (relaksacije) psihoterapeutsku pomoć (lečenjem duše) i svoju čuvenu metodu vizualizacije

Psihoterapija za podršku (pojedinačna ili grupna) dokazuje bolesniku da postoje lica sposobna da ga slušaju, da veruju u njega i da mu pomognu da povrati nadu. Ovaj postupak pomaže mu, osim toga, da slobodno živi u svesti svojih razočarenja, da jasno uoči svoje prošle i sadašnje rane, bez straha da će ispasti smešan. Tada on uviđa koliko mu je njegovo ranije osećanje nemoći škodilo, koliko je zbog toga, bez nužde, izgubilo nadu, a koliko je ovo razočarenje doprinelo pojavi njegove bolesti. Kad dospe u ovaj stadijum lečenja, bolesnik malo po malo stiče uverenje da je sposoban da promeni kurs svog života i svoje bolesti. Ali najmoćnije sredstvo za poboljšanje lečenje raka ostaje, po mišljenju Simantona, "pozitivna vizualizacija". Bolesnik se oseća sposobnim da pobedi svoj tumor. On se ne zadovoljava medicinskim lečenjem i lekovima. On na "ekranu" vidi sebe izlečenim. I on ozdravlja. Jer, rezultati su uverljivi. Posle više od 20 godina prakse, statistike otkrivaju mnoge slučajeve izlečenja, ili jednog stvarno dugog produženja života i poboljšanja života.

KAKO DELU JE POZITIVNA VIZUALIZACIJA? Nada je jedno od najuspešnijih sredstava u borbi protiv bolesti. To je fiziološki utvrđeno: slike nade pokreću u našem mozgu hormonalno dejstvo podobno da poboljša i probudi umornu odbranu. Znali smo već da neprijatni ili prijatni trenuci u životu izazivaju u našim žlezdama lučenje hormone stresa ili hormone zadovoljstva. To nije ništa novo. Ali evo čudesnog otkrića koje je omogućilo razvitak "pozitivne vizualizacije": događaji koji nisu stvarni, nego jednostavno "izmišljeni", mogu isto tako da izazovu proizvodnju hormone! Je li teško poverovati u to? I nije. Možete to proveriti na sebi. Zamislite da sad uživate jedući vaše omiljeno jelo ili kolač. Jesu li ova jela stvarna? Nisu! A međutim voda vam zbog njih teče u ustima! Zamislite da sad sečete limun, a potom da ga grizete svim zubima. Je li taj limun stvaran? Nije! Samo, evo vi ne možete da zadržite osmeh na licu usled prijatnosti na samu pomisao o kiselom soku koji draži vašu sluzokožu. Da li se vizualizujte u ljubavnom zagrljaju? Je li to stvarnost? Neka nije. A međutim to izaziva ponovo uzbuđenje, organsku reakciju koja odmah nastaje... "Pozitivne vizualizacije" koriste ovu čudesnu moć radi poboljšanja našeg zdravlja i tako, i pored vaših nevolja, postižete da zamislite sebe mirnim i srećnim, ugodno sedeći pored obale plavog zaliva, vaše će žlezde uživati i izlučivati divne "hormone sreće", podobne, kako smo rekli, da ojačaju vašu imunitetsku odbranu.

85

KAKO VIZUALIZIRATI U CILJU LEČENJA? Bolesnici najpre nauče da se dobro opuste. Zatim svako nađe svoj sopstveni scenario. On stavlja na scenu vizualizacije, neki događaj čije mu odvijanje omogućava da poveruje u svoje ozdravljenje. Što više veruje, to više zamišlja u najsitnijim pojedinostima svoju pobedu nad tumorom, i utoliko se više jača njegov imunitet, odbrana od bolesti. Zbog čega? Zbog toga što uobražavanjem kako pobeđuje bolest, podstiče žlezde da luče hormone koji jačaju imunitet. Da bi bio uspešan, svaki "film" treba da se završi happy endom, srećnim završetkom: ozdravljenjem. U vizualizaciji, sve je dopušteno i mogućno: bela krvim zrnca preobraćaju se u hrabre vitezove, u juriš na kola, u lovačke avione, ili u proždrljive aždaje. Svi su sposobni da se bore i uništavaju maligne ćelije. Je li to uprošćenje? Možda jeste, ali koristi! Pod uslovom, neizostavnim, svakako, da iskreno verujete u pobedu. Ako "varate" sebe, to jest ako ne verujete u uspeh, onda uspeh izostaje. Ova metoda nema ništa lažnog, mađijskog, a nije ni komplikovana. Ona je sasvim prirodna, moderna i uspešna, a korisno je za sve bolesti bez izuzetka (a i u drugim okolnostima, o čemu ćemo raspravljati u šestom delu).

BUDITE VERNI SEBI DA BISTE SE IZLEČILI U svojoj knjizi Razmišljajte da biste delovati, Lorens Lešen slavi psihoterapiju, lečenje duše, tvrdi nešto o čemu bismo svi morali razmišljati: "Živeti potpuno prema svom temperamentu - jedno je od najuspešnijih oružja u borbi protiv raka". Ovde je reč o ovome: ponovo naći pravi smisao svog postojanja. Otkriti razlog zbog čega bi čovek voleo da ostane u životu, to jest da se izleči. Želite li to da biste: -

Doživeli veliku ljubav? Slikali? Odlazili na duga putovanja? Igrali fudbal? Radili kao pozorišni čovek? Gajili ruže?

Treba da se usudimo da živimo onako kako snažno sanjamo. Naravno, po meri svojih mogućnosti. Sanjati - ne znači buncati... o blagu kraljice Engleske i činu predsednika republike... Ali u okviru vaših sredstava zar ne postoji mnogo stvari kojih se odričete stoga što ste uvrteli u glavu da vi niste "za to sposobni"? Vi biste hteli da sebi pribavite nekoliko sati dokolice nedeljno da biste se bavili tapetiranjem, pošto volite taj posao, i pošto se na taj način opuštate i odmarate, ali vi to ne "možete" jer "morate" svo vreme posvetiti svojoj porodici. Pogrešno. Osmelite se, dopustite sebi ovu rekreaciju, pa će i vašoj porodici biti mnogo bolje, pošto ćete vi biti dobre ćudi i uživati u životu. Hteli biste da s vremena na vreme

86

prisustvujete fudbalskoj utakmici, ali "ne možete" stoga što vaša žena ne voli sport Zar zaista takvim žrtvama čovek dokazuje da je dobar muž? Ako prihvatimo kao opravdane svoje lične težnje, mi otvaramo vrata boljem životu; a u slučaju bolesti, ozdravljenju, spašavamo se od unutrašnjih sukoba ("voleo bih, ali nemam prava". "Ja ne mogu...") a to pojačava naš imunitet našu odbranu.

DUŠEVNOST RADI OZDRAVLJENJA "Izvan tela i duha, kaže Simanton, postoji i druga dimenzija lečenja: duševna, spiritualna." Nemojte verovati, ako ste bezbožnik, da se to vas ne tiče. Duševna dimenzija ovde ne označuje obavezno verovanje u neka religiozna načela. Možete reč "duševni" zameniti drugim koje vam se čine podesnijim, "egzistencijalni", na primer. Znajte da je ozdravljenje tim čvršće, trajnije ako zasniva ravnotežu između tri dimenzije bića: fizičke, psihičke i spiritualne. (Videti u šestom delu) Izraz duševna dimenzija budi u svakom od nas moćne i nepoznate izvore. Ona nam dopušta pristup snagama ozdravljenja koje prevazilaze naša sadašnja znanja. Najzad, ona nam pomaže da živimo u miru sa sobom, sa našom okolinom i sa celim univerzumom!

87

6 IZBEGAVATI STRES I PSIHOSOMATSKE BOLESTI, TO JE MOGUĆNO!

Evo jedne dražesne priče Borisenka iz knjige Mislite na telo, lečite duh... Na nekoj plaži dva su deteta napravili svako po jedan lep zamak od peska. Kad je nadošla plima i zapretala da sve proguta, prvo se dete bori svom snagom da spase svoje remek-delo. Ono pokušava da ga zaštiti podizanjem brane od peska, ali uzalud. Posle ogorčene bitke, umorno koliko i razočarano, ono gleda kako odnose njegov lepi zamak. Tu u blizini, drugo dete - ne manje ponosito svojom građevinom takođe pokušava da je spase. Ono kopa jarke svuda unaokolo, da bi kanalisalo talase; ali voda brzo potapa jarke. Dete shvata da će plima nadvladati. Ono odlučuje tada da se s njom igra, pa podiže brežuljke koje more brzo ruši. Uzmičući sve više ka obali, stalno je gradilo nove i sve se veselije smejalo. Prvo dete, osećajući se nemoćnim, napustilo je plažu naljućeno: uprkos napora nije moglo savladati plimu i spasti zamak. Drugo dete, osim što se mnogo zabavljalo, izvuklo je iz događaja pouku koja može služiti svima: treba umeti "napustiti stečeno". Nastavljanje uzaludnih napora da bismo zaštitili svoje zamkove od peska - bilo da je reč o poslovima koji nazaduju, ili u teškim odnosima i si. - to je jedan od glavnih uzroka našeg stresa ili šoka. Da bismo upravljali svojim životom a i da bismo ostali u dobrom zdraviju, treba da poštujemo tri načela: -

-

Gajiti osećanje da vladamo svojim životom, ali pokazujući se sposobnim da se lako prilagodimo događajima. Nikad ne poželite da suviše oštro kontrolišete tok ovih događaja, jer to može da vas odvede (kao kod prvog deteta na plaži) do rasipanja vaših snaga u jalovom trudu, neizbežno osuđenom na propast. Prihvatati se posla kad je potrebno i okaniti se u pravom trenutku. Jedino ova moć prilagođavanja omogućava da se suprotstavimo izazovima života.

Ova "gipka čvrstina", ili "mirna snaga", lepo je opisana u nekoliko stihova koje mi je poslao moj prijatelj Edi Marnej, koje je prepisao iz jedne pesme Marka Aurelija: Neka im Bog da snagu Da promenim što se može promeniti Snagu da prihvatim Što ne može da se promeni I mudrost da razlikujem jedno od drugog!

88

AKO NE MOŽEMO DA PROMENIMO DOGAĐAJE, DA PROMENIMO SEBE! "Prihvatiti ono što se može promeniti" ne znači odricanje niti stavljanje sebe u ulogu žrtve jer čak i onda kad ne možemo da izmenimo tok događaja, nama ostaje velika moć: moć da preinačimo svoj stav, svoje reakcije naspram "nesreća" u života. Treba da kažemo sebi: pošto je to tako i pošto se tu ne da ništa učiniti (rastave i razvodi, neverstva, izdaja, otpuštanje s posla ili stavljanje pod stečaj...), naučićemo da se s tim pomirimo, i to iskreno, bez stalnog žaljenja što je stanje takvo. Izvući ćemo pouku iz događaja i crpsti snagu iz novih izvora, pa i iz nevolja. Uzmimo najsuroviji slučaj: smrt dragog bića. Pošto prođe neizdržljivo teški bol, ova smrt treba i može da nas pouči da više koristimo našim bližnjim i da ih od sada više volimo dok su još živi. U stanju stresa treba se držati ovog zlatnog pravila: postoji jedno vreme za sve. Vreme da deluješ i da se boriš dok je mogućna nada i poboljšanje ili postizanje promena. Zatim, vreme otrežnjenja, radi prestanka delovanja kad se više nema čemu nadati. (Uporediti peti deo, poglavlje pet) Drugo životno pravilo: umeti razvrstati stresove po rangu, razlikovati šta je važno a šta nije, koja je briga laka a koja teška. Naučiti da se mnogo ne kidaš zbog slomljenog zuba, zbog izgubljene poreske knjižice, novčanika ili ključeva, zbog dugog čekanja pri zakrčenom saobraćaju, zbog kvara na automobilu... A čuvati snagu za borbu protiv teške bolesti, za slučaj smrti bliskog lica ili za slučaj nezaposlenosti, za novčanu oskudicu.

IZBEGAVAJTE OSEĆANJE NEMOĆI ILI SLABOSTI Ovo osećanje da nemamo nikakav uticaj na događaje izvanredno je škodljivo za dobro delovanje naših snaga otpora protiv bolesti ili zaraze. Videli smo i da pomisao: "ne može se ništa učiniti" protiv nesreće potiče vrlo često iz "osećanja nemoći" iz detinjstva. Ali ponovimo: danas je to već drukčije! Recite sebi: ma kakvi bili moji raniji doživljaji, ja mogu da utičem na tok svog života. Sad sam sposoban da uzmem sudbinu u ruke.

IZVUCITE SE IZ ŠKRIPCA "SVE ILI NIŠTA" Verovati da treba dobiti sve ili ništa, da je život sav ružičast ili sav crn predstavlja oblik teško zadovoljivog zahteva koji izaziva jak stres. Da bismo ga izbegli, treba razvijati "dugu mišljenja" (ili shvatanja). Primer: ne želimo da ostanemo s nekim, ali se plašimo da ga ostavimo. Ovaj nas sukob muči, trošimo veliku energiju uzalud, i potcenjujemo sebe. Teško nam je da ostanemo kao što nam je teško da pođemo. Da bismo se spasli nevolje, treba da shvatimo da život nije samo crn ili beo. Tu su boje s bezbroj preliva. Naš se izbor ne ograničava na "sve ili ništa", što koči našu sposobnost delovanja. Za svaki problem postoje mnoga prelazna rešenja. Prema tome, možemo, umesto da ostanemo (sve) ili da odemo (ništa). -

Ugovoriti sa drugim da ostanemo pod izvesnim uslovima; 89

-

da odemo da bismo se potom vratiti, kad bude trebalo, da odemo, ali ne daleko, da godišnji odmor provedemo sami, da bismo bolje proživeli zajedno ostatak godina, ili, naprotiv, da otputujemo i da se nađemo na sledećem odmoru, da ostanemo ali da stalno imamo vremena da se bavimo sobom.

Suština je u tome da ne ostanemo prikovani u starim položajima. Da se otvorimo. Da proširimo svoje horizonte. Da odbijemo da budemo paralizovani stresom! A posebno je beskorisno okretati neprestano "mali točak" u svojoj glavi: preživanje je najbesmislenija stvar na svetu!

NE SLUŠAJTE PTICE ZLOSLUTNICE Da biste sačuvali poverenje u sebe, uprkos svemu, odbacite sve ovo kad vam govore: "Kad ćeš konačno da nađeš stalni posao? Kad ćeš prestati da se zabavljaš, udaj se konačno! Ideš iz poraza u poraz..." Ne dopustite da vas mišljenja drugih rastuže, da unište poštovanje koje vi morati da imate prema sebi. Budite svesni svog bogatstva vašeg iskustva i vaših kvaliteta. Analizirajte svoje neuspehe da biste ih bolje nadvladali i to će vas učiniti jačim i sposobnijim. Svaka životna prilika i iskustvo su u stvari dragocene lekcije za budućnost. Shvatiti to, to znači, pravilno postupiti u budućnosti, i, dati više smisla svom životu.

NEKOLIKO MINUTA ZA VRAĆANJE NADE • • • •

Razgovarajte ljubazno sa Unutrašnjim detetom. Drukčije rečeno, ohrabrite sebe, dajte sebi podršku. Otkrijte svoje sposobnosti i mogućnosti. Uverite sebe "da sve prolazi, ali da se sve ipak ponovo vraća". Omogućite svakodnevno sebi nekoliko "mini-pauza" od dva ili tri minuta da biste se potpuno opustili. Ponudite sebi svaki dan najmanje tri prijatna trenutka (vidi šesti deo). I prilikom svakog životnog udarca, ponavljajte deset, sto i hiljadu puta ako treba: "Imam dovoljno snage i iskustva da resim ovu situaciju. Moje sposobnosti su mi već pomogle da nadvisim ovakve probleme. I ovog puta će mi pomoći."

90

7 MOJE "ANTISTRESNE LISTE"

Dobar mehaničar izbegava da pregreje svoju mašinu, omogućavajući joj da se odmori s vremena na vreme i podmazujući je dobrim uljem. A mi, kako mi održavamo našu mašinu? Dajemo li joj dovoljno odmora? Ima li adekvatan karburator? Kakvo je ulje? Naš život je često pun stresova a stresni efekti, uzročnici psihosomatskih bolesti, mogu da budu rušilački. Da ne bismo doživeli krah već prvom prilikom, naučimo da održavamo svoju mašinu. Evo nekoliko važnih tehnika da bismo ublažili male i velike trenutke stresa. Pojedine od njih treba da primenjujemo svakodnevno jer su one u osnovi zdrave životne higijene. Druge su posebno namenjene za ublažavanje žestokih stresova, to jest izuzetno teških trenutaka,

MOJI SAVETI ZA UBLAŽEN JE STRESA "LAKE KATEGORIJE" • Što je jedna osoba uznemirenija, stresnija, ona ima manje vremena da odahne. Međutim, da bismo umanjili zabrinutost, uznemirenost, najvažnije je da znamo da stanemo i da sebi omogućimo neku prijatnu, odmarajuću aktivnost, pa makar to bilo desetak minuta: - otvorite širom prozor i udahnite duboko nekoliko puta, - opružite se i ležite nekoliko minuta mirno da biste povratili energiju, - telefonirajte nekom koga istinski volite (osećate će se mnogo bolje posle toga), - čitajte - čak i kratke pasaže - knjige, ili vaših omiljenih novina (to pomaže da se potisnu problemi). Ove vrste aktivnosti prekinuće stresni krug hiljadu puta bolje nego svaka "cigaret pauza", kafa ili alkohol, koji će vas samo lažno opustiti a na kraju krajeva još više uvećati stres nervnog sistema. •

Prodrmajte svoje ćelije.

Što se manje krećete vaša uznemirenost je veća. Trošite svoju fizičku energiju, ma koliko da je ona mala. I, ne zaboravite da dišete duboko u vreme fizičkih aktivnosti: -

napravite mali "kros" kroz vaš stan; optrčite deset puta oko stola. Idite brzim korakom od kupatila do kuhinje, od kuhinje do sobe, od sobe do dnevnog boravka, itd, popenjite se i siđite niz sprat u vašem stanu najmanje pet puta.

Dok vežbate mislite samo o pokretima svog tela, nogu i dubini udisanja •

Milujte svog psa ili mačku.

91

Milovanje životinje stvara zadovoljstvo, pa čak može da smanji i arterijski pritisak. To pokazuju američke statistike! Dakle, ako ih imate, milujte svoje domaće životinje, posmatrajte ih, govorite im, igrajte se s njim i veličina vašeg stresa će se sigurno smanjiti!

TUŠIRAJTE SE DUGO! Tuširanje toplom a zatim hladnom vodom poboljšava krvnu cirkulaciju, oslobađa organizam od otrova i povećava proizvodnju endrofina i katoholamina, "hormona sreće". Dakle, kad ste nervozni, ponudite sebi relaksaciju dugim tuširanjem toplom vodom, zatim nastavite sa hladnom idući od nogu ka stomaku. Dobro raspoloženje će vam se vratiti! •

Pravite male račune ili razmišljajte kratko.

Mali odmor ili razmišljanje od petnaest do dvadeset minuta pomaže da izbegnemo "pregrejavanje" nervnog sistema. Ali, pažnja, dugo spavanje u toku dana nije preporučljivo. - Zatvorite oči i opustite se petnaest do dvadeset minuta. Prozor, zavisno od godišnjeg doba, treba da bude širom ili bar malo otvoren. Videćete, kako ćete se bolje osećati posle ovih "vežbanja".

OHRABRITE SE Ohrabriti stresnog prijatelja ili prijateljicu nam izgleda sasvim prirodno. A zašto onda ne bismo hrabrili i sebe? Zašto nam to ne bi bila svakodnevna navika? Svaki put kad se nađemo u neprijatnoj, uznemiravajućoj situaciji, ponavljajmo rečenice ovog žanra: -

Znam da će sve biti u najboljem redu. Ovo mi se ne dešava prvi put! Rešenje postoji. Dakle, treba da se smirim! Jedna stvar za drugom! To mi stvara brigu, ali me to neće sprečiti da se ponašam normalno. Nemam baš veliku želju da se sukobljavam sa problemom, ali posle će sve ići samo od sebe i biće bolje!

Ova ohrabrenje daće vam snagu da delujete.

92

MOJI SAVETI DA UBLAŽITE STRES "SREDNJE KATEGORIJE" •

Smejmo se. Smejmo se, ozbiljno!

Smeh je jedan od najboljih anti-stresnih sredstava. Već smo videli, iz priče o Normanu Kusinsu, da smeh opušta nerve i pomaže lučenju hormona koji deluju na smirenje i osećanje lagodnosti. Dakle, smejte se. To je tako jednostavno. Steknite naviku da gledate video kasete komičnih filmova i čitate smešne priče. - Trudite se da u svakoj prilici nađete neki zanimljiv detalj, neočekivan i duhovit, koji može da vas obraduje i razveseli. - Svaki put u situaciji koja vas nervira, uznemirava pokušajte da se smejete. To je najbolji način da vam ta situacija ne prouzrokuje stres. Zamislite, na primer, svog gazdu, kolegu ili nekog konkurenta sa crvenim nosem, zelenim brkovima ili u dedinim gaćama. Što se više smejete, nemir će brže nestati! •

Muzika ublažuje stres

Harmonične vibracije muzičke arije koju volimo povećaće lučenje hormona koji će nam pomoći da se smirimo, razvedrimo, pa čak da budemo i dinamičniji. - Vi volite Verdija, Vagnera ili narodne pesme: nađite vreme da ih slušate! A zašto ne biste malo i plesali uz muziku? - Da biste se još bolje smirili, sedite u svoju omiljenu fotelju i slušajte ploču sa džezom, pravoslavnom crkvenom muzikom ili klasičnom muzikom. Verujte mi, ništa vas neće bolje opustiti. Uz to, milujte svoju omiljenu domaću životinju. Ako je nemate, milujte plišanog medu ili neku sličnu igračku. - Pevajte beskonačno i glasno u svom kupatilu, ispod tuša ili u kadi. To je odličan metod da "ispljunete" bes i nemir iz sebe. - U kolima, pomerajte se i pevajte takođe u ritmu pesama koje slušate na radiju ili na kaseti. Oh, kako je to dobro za dizanje morala! • Autosugestija. Kad uznemirenost postane nepodnošljiva, umesto da sebe obeshrabrujete, recite: - Nisam savršen-a ali ja radim najbolje što mogu! - Mirno i bez panike! Sve će biti u redu! - Polako, sve po mom ritmu. Na kraju ću ipak uspeti!

MOJI SAVETI DA BI SE SUZBILI STRESOVI "TEŠKE KATEGORIJE" Dovoljno je da šef službe, kolega ili prijatelj deluju kao da se distanciraju od nas, pa da se osetimo odbačeni i zbog toga nesrećni. "Više nam se i ne obraća. Da li to znači da će mi dati otkaz? On voli nekog drugog..." Naša emotivna ravnoteža je tad potpuno poremećena. Šta onda da se čim? Budite realni i razmislite malo: niste centar sveta! Postoji sigurno drugi razlozi, koji se ne odnose na vas, zbog njegovog takvog ponašanja. Razmislite o tim drugim razlozima. Možda su migrena, ili bolesno dete kod kuće, razlozi njegovog lošeg raspoloženja. 93

Navedite i druge razloge (ne dovodeći ih nikako u odnos sa vama) koji će moći da objasne ovu "iznenadnu hladnoća"! - A, ako zaista ostanete uvereni da se ova hladnoća odnosi na vas, ne produžujte svoja uznemirenost. Upitajte osobu koja je u pitanju, iskreno i ljubazno, kakav je problem i da li ste vi nešto doprineli njemu. • Ne zamišljajte ono najgore! Što je osoba uznemirenija, ona ima sve crnje misli. Predosećanje katastrofa je jedan od izvora najčešćih stresova. Upitajte se iskreno, a odgovorite napismeno, na: -

Koliko se kobnih prognoza ostvarilo u toku poslednje dve godine? Dakle, koliko ima rizika da se moja mračna trenutna "proročanstva" ostvare sledećih godina?

Nastavite da nabrajate ovakve situacije, ali ne trujući život sa užasnim pretpostavkama za svoju budućnost. • Prestanite sa košmarima. Slika užasne saobraćajne nesreće, lice voljenog bića koje iščezava posle velikih patnji, mogu često da opsedaju nedeljama, mesecima, odnosno godinama vašu maštu i da dovedu do strašnog stresa, u sličnoj prilici učinite sledeće: - Prizovite sliku koja vas muči. - U datom trenutku uradite nešto da ona nestane: zviždite, puckajte prstima, udarite dlanom o dlan! Zatim ćete videti kako je ta slika izbrisana iz vašeg duha. Ako to ne postignete prvi put, ponovite, i nastavite sve dok tu sliku zaista ne izbrišete. - Nastavite vežbanje i čim nestane neprijatna slika zamenite je odmah vizualizacijom lica ili scene koji su prijatni i koja volite. • "Snimite svoje probleme da biste ih otklonili" - Vizualizacija vašeg problema je kao gledanje filma na ekrane Kao u nekoj televizijskoj seriji, zamislite sve detalje, čujte glasove svih protagonista vašeg "ličnog filma": - Nek na vašem "ekranu" prodefiluje cela priče, koja vas potresa... Nek prodefiluje u crno - beloj tehnici. Najpre brzo a zatim polako. Uvećajte centralnu sliku tako da ispuni ceo ekran. Smanjite sliku da postane sasvim mala. Konačno zamislite da ste na vrhu planine i da iz daleka posmatrate celu ovu priču. Ponovite još jedan put sve što ste prethodno uradili, dok ne osetite da ste potpuno na distanci svog problema. Tad će on mnogo izgubiti od svoje jačine i neprijatnosti. A ako, i pored svih vaših napora, vizualizacija ne može da vam otkloni uvek stres, promenite "kanal" i sa novim scenarijom svojih snova krenite u novu vizualizaciju! •

Razgovarajte sami sa sobom.

Kad ste bili dete, roditelji su se brinuli da vas smire, da vas zaštite. Danas, to morate da radite sami kad ste osetite uznemireni, obuzeti nekim problemom, u stresu. Još smo u prvom poglavlju naglasili da vi morate postati sopstveni "nežan roditelj"! - Izgovarajte često umirujuće reči, one koje biste voleli da vam drugi kažu: "Verujem u tebe... Neću te nikad napustiti..."

94

- Smirite sebe govoreći kako imate mnogobrojne potrebne kvalitete da izađete iz bilo koje neprijatne situacije.  Razmišljajte ili se molite. Razmišljanje, meditiranje ili izgovaranje molitvi mogu da unesu duboke promene u vaš život. Probudite duhovnu energiju i ona će vam dati snagu da otkrijete moćne i nepoznate izvore u vama. (Vidi šesto poglavlje.) Izvesne od ovih navedenih tehnika mogu vam se u početku učiniti isuviše jednostavne. Grešite. One su neka vrsta igre! A igra sama po sebi zahteva da se napravi distanca u odnosu na životne teškoće. Konačno ćete otkriti da je i sam život igra i da vam ove tehnike pomažu da budete dobar igrač. Relaksacija, vizualizacija, unutrašnji dijalog ili meditacija mogu vam se učiniti jako teškim. Malo hrabrosti i upornosti! Naviknućete se ubrzo na njih i oni će postati isto tako prijatni kao i seanse gimnastike koje su vam u početku bile teške a onda ste otkrili koliko vam dobra donose. Ali, razume se, lakše je i brže zapaliti cigaretu, popiti viski, ili se prejesti slatkiša! Ali, da li se zlo leči zlom.

95

ČETVRTI DEO

POGREŠNI LEKOVI PROTIV ŽIVOTNOG ZLA ILI KAKO TRUJEMO ŽIVOT

Kad ne možemo da nađemo mir u nama, beskorisno ga je tražiti na drugom mestu. La Rošfuko

96

Da bismo pobegli od "splina" ili preosetljivosti, nedostatka energije ili kompleksa, da bismo našli novi smisao života ili učinili da nam bude toplije oko srca, često pribegavamo onome što nazivamo svojim "malim zadovoljstvima": popušimo cigaretu, pojedemo omiljenu hranu ili popijemo čašicu... Drugi idu još dalje: zamenjuju parče čokolade nekim lekom, teše se u naručju sedativa, utapaju svoj bol u alkohol, ne smejući to da priznaju. Smatraju da u svakom trenutku mogu da računaju na ove svoje "sigurne prijatelje", skrivene u ormarima ili malim kućnim apotekama. Svakako, u jednom trenutku čovek može da nađe u ovome malu utehu. A zašto onda i ne nastaviti? A ako je to posle svega jedini način da se ublaži naš jadan život... Ali, jednog lepog dana, shvatamo - ako smo bar malo realisti - da smo uhvaćeni u zamku: naša "mala zadovoljstva" pretvorila su se u svakodnevnu štetnu naviku - za nas same kao i za druge. Tako proizvodi za "utehu" postaju naši "uništitelji", kako fizički tako i psihološki. Pažnja: često je teško pokrenuti mašinu da ide unazad, jer smo postali zavisnici svojih loših navika. Nemam nameru da otežavam lošu savest onih koji imaju loše navike bilo koje vrste. Samo želim, nasuprot, da pokažem kako u ovim zavisnostima postoje mnogo komplikovaniji mehanizmi nego što može i da se poveruje. Dakle, nije dovoljna uvek samo dobra volja ("moraš da pokažeš samo malo volje!") da bi se resio problem. Nije dovoljno ni biti logičan. Pušač dobro zna da nikotin postepeno "gricka" njegova pluća. Onaj ko se drogira zna, mada beži od te realnosti, šta mu na kraju sledi. Ali logici ovde ima malo mesta jer, to ćemo videti, čovek je sposoban da se razboli... sve vreme misleći i živeći u nadi da sebi čini dobro.

97

1 KLONIMO SE LOŠIH PRIJATELJA

Moja majka je uvek krila čokoladu na istom mestu, pod knjigom računa, u vrhu kredenca u kuhinji. Svake večeri, nesposobna da se oduprem iskušenju, uvlačila sam se u kuhinju, pela na stolicu, zatim na ivicu kredenca, da bih, pipajući grozničavo, naišla na hladan i gladak papir. Šum srebrnaste ambalaže zvonio bi mojim ušima kao nebeska muzika. Bila sam tako srećna zbog svog "pronalaska", da čak ni strah od kažnjavanja nije mogao da me zaustavi. Sukobila bih se sa svima kaznama na svetu zbog osećanja zadovoljstva koje ću imati grickajući sa strašću komadić čokolade. Sećam se da je ovo noćno zadovoljstvo uvek bilo petkom. Petak je kod nas uvek bio dan velikog raspremanja: tek što se ručak završi, počinjali smo da peremo terasu i stepenice koje su vodile ka ulici. Posle terase i stepenica dolazila je na red kuća: stolice i fotelje podignute na sto. Ja klečim i velikim i snažnim potezima četke perem podne pločice. Mada slepa, moja majka je brižno nadgledala šta radim. Sve dok bi čula kako pena podrhtava u kofi, morala sam da menjam vodu i ponovo ispiram krpe... Imala sam svoje trenutke odmora kada bih prala pod ispod klavira. Sedela sam na zemlju ispod ovog crnog broda, posmatrala njegove lepe beličaste daske, koje su iznad moje glave pravile krov kuće, ali samo za mene. Tu sam se osećala zaštićenom i mogla sam da odahnem. S vremena na vreme, trljala sam četkom po podu da bi mama mislila da ribam. A, u stvari, ja sam zatvarala oči i sanjala sam budna. Pričala sam priču, uvek istu... Otac se vraćao s posla uvek nasmejan. Majka, divno namirisana, sa belom keceljom na kojoj su bile crvene trešnje, otvara mu vrata. Poljubac. Ona ga grli i kaže mu kako joj je mnogo nedostajao. Moj je otac ljubi zaljubljenički. Zatim se otac okreće ka meni, uzima me u naručje, zovući me "srculence". Glava moja majke se naginje iznad moje, a njene plave lokne lebde kao pozlaćeni oblak, čujem je kako sa oduševljenjem govori da sam ja najlepša od svih devojčica, da me veoma voli... Kad bih došla do te rečenice u kojoj je kulminirao moj san, moje bi se srce ispunilo srećom! I uvek, baš u tom trenutku, moja se majka bešumno približavala mom skrovištu i otkrivala moju prevaru glasno vičući: "Varaš slepu majku!" Postiđena, ponovo sam prala podne pločice, uverena da ništa ne vredim, da ništa ne zaslužujem, naročito ne ljubav one lepe i prozračne mame iz mojih snova... Ali taj petak je bio i moj praznik: kad je kuća bila konačno besprekorna, kad su sve članovi porodice okupali i obukli da bi dočekali sabat (dan odmora u jevrejskoj religiji, koji počinje u petak uveče i traje do subote uveče). Moj brat i ja dobijali smo po parče čokolade. Samo jedno i to malo parče! Majka je govorila da je čokolada skupa i da nema pare da nam kupi više. Ovu nagradu sam očekivala od četvrtka ujutro. Mislila sam na zadovoljstvo koje će me obuzeti kad budem to delikatno parče čokolade stavila u usta... A kad bi taj trenutak došao, parčence čokolade topilo se tako brzo da sam jedva imala vremena da osetim njen ukus. Zato sam pojedinih večeri, ne mogući da se uzdržim, uvlačila u kuhinju da bih ukrala 98

dva mala parčeta sna.. Svaki put obećavala sam sebi: kad budem velika, ješću čokolade koliko budem htela. I niko, niko neće moći da me spreči u tome. Godinama kasnije shvatila sam da sam ja - na svu svoju nesreću - održala ovo obećanje, u toj meri da sam doživljavala istinske krize bulimije.

ZAVARAVANJE USAMLJENOSTI KOLAČIMA Kad sam bila dete, nisam imala nikoga da mu poverim tugu zbog bolesti majke, niti strah koji mi je ulivao njen težak karakter. Zato sam, da bih umanjila svoju patnju, potajno jela kolače. I tako su kolači i slatkiši postali moji "najbolji prijatelji" - Oni se nikada nisu ismejavali ni meni, ni mojoj debljini! Nikad me nisu prezirali! Kolač od oraha nikad me nije smatrao "nesposobnom devojčicom". A kad bih zagrizla "crno beli keks" i kad bih osetila pod jezikom mešavinu šlaga sa čokoladom, kako mi je život bio lakši i lepši. Zaboravljena je moja prokleta đačka knjižica, odlepršala je ona Betovenova sonata koja mi je zadavala toliko muke. Nestalo je neprestanih svađa mojih roditelja i žalopojki moje majke - bar za nekoliko dragocenih trenutaka. Nisam znala da će ovaj slatki greh iz detinjstva zauzeti kasnije veoma važno mesto u mom životu. Uoči velikih koncerata ili televizijskih emisija, osećala sam, kako se moji stari užasi penju u meni. Postajala sam opet devojčica koja se vraća iz škole sa lošom ocenom iz gramatike, stomakom ispunjenim užasnim osećanjem. I tada, kao nekada, nekom vrstom refleksa, tražila sam utehu i hrabrost u hrani. Utehu, čiji mehanizam nisam dobro shvatila i čiji ću karakter i opasnost tek kasnije shvatiti.

ZAŠTO KLJUKATI STOMAK, KAD JE SRCE GLADNO Tajna bulimije, kao i većina bolesti zavisnosti - preterano uzimanje alkohola, preterano pušenje ili drogiranje, opsednutost seksom ali i radom - to je ona zabuna koju unosimo između svojih emotivnih potreba i fiziološke gladi. - Kafa sa parčetom čokolade i zaboravljam ostatak sveta - često mi je govorila Šantal. Šantal, u stvari, nije imala lak život. Odgajio ju je deda jer su njeni roditelji mnogo putovali i često izlazili. Zatim je izabrala - sigurno ne svesno - supruga koji se ponašao prema njoj kao njen otac: znači bio je hladan i na rastojanju, nikad prisutan. Čak se suprotstavio rađanju deteta i Šantal je bila očajna. Zatim je došao dan kad je njen muž susreo mlađu i lepšu ženu, koja nije oklevala da zatrudni s njim. Posle osamnaest godina braka, zahtevao je razvod. I Šantal sama, izgubljena i bez posla, prihvatila je razvod. Sada je zarađivala za život prodajući u nekoliko radnji lutke koja je sama pravila. Od razvoda se ugojila dvadeset kilograma. To su kilogrami koji je, ona tako veruje, štite protiv života od koga se toliko plaši... Sada Šantal stalno ponavlja da je sa muškarcima gotovo i da ne želi čak ni da čuje da se govori o ljubavi. Ali svaki put, kad oseti potrebu da je neko uzme u naručje govoreći joj: "Volim te, stalo mi je do tebe", reči koje joj njen otac nikad nije rekao - ona guši tu svoju želju proždirući čokoladu sa crnom kafom. I na nekoliko minuta zaboravi... 99

Dijete: beskorisno kažnjavanje. Svi mi, kao i Šantal, imamo našu "drogu", nešto čime "zavaravamo brige". Ali svi dobro znamo da su to štetna zadovoljstva. Da je u pitanju naša glad za ljubavlju, naša žeđ za nežnošću i pažnjom i da se to ne može zasititi hranom. I to je uglavnom razlog što mnoge drakonske duete ne pokazuju nikakav rezultat. Bolje rečeno, nikakav dobar rezultat koji može dugo da traje. Možete sebe uzalud osuditi na suvi hleb i vodu. Još jednom se kazniti - ništa nećete učiniti. Jer posle nekoliko nedelja, to jest nekoliko meseci za one hrabrije među nama - sve počinje iznova: jedemo još više. Ništa normalnije, jer naša emotivna glad je još uvek tu! Dok ne nađemo način da ublažimo, utešimo svoje ranjene emocije, ne možemo izaći iz ovog začaranog kruga. Znam o čemu govorim, jer sam prošla kroz to. Kad sam bila dete, samo su slatkiši imali moć da ublaže moj duboki bol zbog nedostatka ljubavi. Prirodno, i kad sam odrasla, hrana je ostala moje jedino utočište. Moj pratilac svih ružnih dana. Međutim, zahvaljujući prirodnoj medicini, i tokom mnogih godina, uspela sam da izađem iz svog bulumijskog zatvora. U svakom slučaju verovala sam u to... Ali, u sebi sam sačuvala ogromnu osetljivost, krhkost. Zlo nije bilo iskorenjeno. A kad ogromna količina tragičnih događaja u mom životu probudi ovu ranu i oživi je, ja ponovo padam u istu zamku: počinjem da se tešim hranom. Međutim, ovo ponovo vraćanje "napasti" ima veliku zaslugu što sam otvorila oči: shvatila sam da moram, da bih zaustavila ovaj proces, da upoznam bolje sebe, da jasno osvetlim svoje zaboravljene emotivne potrebe i da naučim da ih iskažem! I sve to, razume se, pomoću unošenja u organizam zdrave biološke hrane. Shvatila sam da je potrebno shvatiti emotivni mehanizam u njegovom postanku da bismo se oslobodili bilo koje negativne zavisnosti.

100

2 SHVATIMO NAŠE ZAVISNOSTI DA BISMO IH BOLJE OTKLONILI

Da bismo pobedonosno izvojevali bitku, kaže jedna kineska poslovica, moramo upoznati sopstvene snage, ali i snage protivnika. Drugim rečima, ako želimo da izbegnemo zamke u koje nas hvataju naše zavisnosti, moramo shvatiti kako one funkcionišu. Često naše zavisnosti nalaze svoj izvor u našem detinjstvu. U tom vremenu, uprkos svojoj ljubavi, naši roditelji ili naši vaspitači, nisu znali da shvate i da cene ono što smo bili. Malo je roditelja koji nisu želeli najveću sreću za svoju decu, čak i kad su im govorili da nisu "dobri ni za šta"! Problem je u tome što deca veruju da roditelji znaju sve, da su oni najjači i najinteligentniji. Deca nisu sposobna da posumnjaju u njihove reči i rastu sa osećanjem da nisu dovoljno lepi, pametni kao drugi, kao što bi to želeli roditelji. I tako, polako, ali sigurno, reči roditelja, često izgovorene površno, počinju da pritiskaju kao teška đulad srca njihove dece. Vreme prolazi, ali uspomene ostaju. Deca postaju odrasli i u dubini sebe, često nesvesno, čuvaju uspomene na ružne stvari koje su im govorene. To su oni koji svako jutro, ispred ogledala u kupatilu, čuju sebe kako govore: "Oh, kako sam isuviše debeo... grozno mali... sav mlohav... tako sam glup... uopšte nisam lepa... pogledaj to moje lice..." Da li zbog toga treba da zameramo svojim roditeljima do kraja života? Očigledno ne! To smo rekli na samom početku ove knjige. Oni su verovali da čine najbolje. I da budemo pošteni, mi nastavljamo da se isto tako ponašamo prema svojoj deci. Da bismo napredovali uprkos svemu, mi često nalazimo rešenje, bolje reči loše rešenje: potiskujemo svoje komplekse što je dublje mogućno, u lavirinte naše podsvesti. Uzaludan trud! Jer ovo zlo nastavlja da deluje u našoj podsvesti. Kod pojedinih to izaziva izvesnu tugu, nejasnu melanholiju. Ali nažalost, kod mnogih od nas pretvara se u istinsko loše stanje i naš život postaje nepodnošljiv. Dakle, da bismo manje patili, naša podsvest je prinuđena da vara: ona izmišlja izvore utehe - i tako se stvaraju zavisnosti. Eto, u nadi da ćemo umanjiti ružnoće u životu, mi ne nalazimo ništa bolje nego da pribegnemo supstancama Ili ponašanjima tako opasnim za naše zdravlje.

ZAVISNOSTI: RAZNI OBLICI, ISTO POREKLO Kad smo bili deca, nalazili smo osećanje sigurnosti i blagostanja u hrani, u svemu onome što je bilo vezano za usta: sisali smo majčine grudi, cuclu, prst... A kad smo odrasli, nekom vrstom instiktivne reakcije, nastavili smo svojim zadovoljstvima preko usta da smirujemo svoje stresove. Tako je naša "cucla" postala cigareta, pivo, viski, litri kafe, lekovi, droga... Kljukamo se bilo čim samo da ne mislimo, da ne osećamo. Da bismo zaboravili na nekoliko minuta ili na nekoliko sati svoja "nesavršenstva", promašaje, neuspehe, razočaranja ... Da ne bismo ponovo govorili: "Oh, kako je moj život prazan!" Ali, "praznina života" se ne ispunjava kroz usta. Pojedini izbegavaju hranu, alkohol, drogu. Oni više vole da se opijaju u kovitlacu izlazaka, prijema ili putovanja. Pojedini se predaju preteranom uživanju u seksu. Samo za trenutak ove zavisnosti mogu da 101

deluju drukčije, bolje od onih već pomenutih. Međutim, princip je potpuno isti. "Zar je važno iz koje smo boce pili, kada smo pijani!" Da bi ugušili unutrašnji krik, da bi se osećali manje usamljeni ili jednostavno da bi se osetili "zaštićeni" pojedini nalaze dodatne doze adrenalina: skaču sa padobranom, bacaju novac po kockarnicama i na konjskim trkama, voze kola preteranom brzinom koja obično vodi u smrt, kradu po dobro čuvanim radnjama... ukratko uživaju da daju sebi osećanje snage i moći. Uzalud! Jer ovi lažni lekovi ne ućutkuju strogi glas koji nas neprestano kritikuje.

PAKLENA ZAMKA Problem svih ovih derivata je u tome što na kraju ne možemo bez njih, i čak kad shvatimo kako nam uništavaju zdravlje, teško možemo da ih se oslobodimo. Tad se već može govoriti o fizičkoj i psihološkoj zavisnosti. Kad počnemo nekontrolisano da jedemo, jednostavno ne možemo da se zaustavimo, kad pušimo nekoliko pakli cigareta dnevno ili nijedan dan ne možemo bez alkohola - tad moramo da budemo svesni: postali smo zavisni. Uvek smo mislili da su to drugi. A što se nas tiče, stalno smo ponavljali isti refren, puni sigurnosti: "Prestaću kad hoću! Možda sutra, a možda za vreme vikenda..." Prema definiciji zavisna osoba je ona koja ne može da ostavi svoju "drogu" ili da promeni svoje negativno ponašanje. Takva osoba ne vidi, ili bar u početku ne vidi, da je pala u užasnu zamku. Jer, daleko od toga, da će se utešiti, kako je ona to mislila, ova osoba kažnjava sebe na najstroži način. Ova zamka je utoliko opasnija što dvostruko funkcioniše. Prvi kontakt je prijatnost - Brzo, jedan veliki biftek, tanjir kolača, cigaretu, čašu alkohola, sredstva za smirenje, mala doza droge... To se uvek veruje da smo sebi priredili zadovoljstvo. I u trenutku zadovoljstvo koje se oseti je neosporno. Ali u stvari, to je samo zamka. Pošto smo zagrizli udicu, nesvesno ćemo slediti svoje uništenje. Ma koliko da osećamo grizu savesti i da se posipamo pepelom i izgovaramo: "Zašto si opet počeo? ", "Ti si jedna velika nula, praviš samo gluposti..." I posle kratkog trenutka uživanja, posle prijatnosti - silazimo trideset šest spratova u podzemlje, u mrak. Mehanizam je isto toliko okrutan koliko i nepopravljiv: zavisna osoba u dubini sebe veruje da je "nula", shvata da je zaslužila da bude kažnjena, i nastavlja da se služi svojim "lošim navikama" da bi se kaznila i potvrdila kritike koje su joj nekada upućene. Zašto tolika ogorčenost protiv samog sebe? Sasvim jednostavno jer osobe koje padnu u zavisnost ne veruju da imaju pravo da traže ljubav i pažnju drugih. Naviknuti su da ćute uprkos frustracijama i unutrašnjim besovima i mukama koji ih tište. Kakvo im rešenje ostaje u ovakvim uslovima? Pošto se ne usuđuju da "ispljuju" svoj bes na druge, oni smatraju da je bolje da ga upute protiv sebe! Odatle sledeći zaključak, koji bi trebalo da nas sve alarmira: ponašanja zavisnih osoba je upravo čin besa uperen protiv samog sebe. Akt samokažnjavanja!

102

NAŠ ZADATAK: ISPRAVITI STARU NEPRAVDU Sada lakše shvatam zašto većini gojaznih ne polazi za rukom da trajno smanje svoju težinu. I zašto mnogi od onih koji mnogo puše, alkoholičari, oni koji uzimaju umirujuća sredstva ili droge, uzalud pokušavaju da se oslobode ove zavisnosti, ovog robovanja. Uzalud se zaklinju s vremena na vreme: "Neću više počinjala"; posle nekoliko sati oni nastavljaju kao ranije, ponovo tonu u zlo. Razlog za ponovni pad jasan je: sve dok budu sumnjali u sebe, oni će i dalje sebe kažnjavati. Umesto da gospodare sobom i da najzad poveruju u svoje snage, oni se radije zaklanjaju iza svoje debljine, iza oblaka dima od cigareta ili iza omamljenosti usled uzimanja alkohola il’ lekova... To znači da nema koristi ako sam sebe vređaš, ako se sam vučeš po blatu: "Nemam volje, slabić sam..." Time samo pojačavate lošu sliku o sebi. Ovim putem ne uklanjamo zavisnost. Prekori koje upućujemo sebi, naše kajanje, samo nas gone da nastavimo prejedanje, da kupujemo i drugu kutiju cigareta, nove pilule za umirenje, drugu čašu alkohola... Klopka je zatvorena: nema više nežnosti, pa stoga ni poverenja. Pokušaj da ispunimo prazninu pomoću zavisnosti, zatim osećanje krivice, nepoštovanje sebe, izazivaju ponovnu potčinjenost ranijim grehovima. Moramo, po svaku cenu, preseći ovaj začarani krug pogrešaka. Nađite izlaz i poverujte u sebe. Stoga poštujemo tri osnovna načela, 1) Treba da ratujemo protiv negativnih ocena o sebi koje stalno ponavljamo. Ne pokušavajte da odbacite alkohol da biste mogli reći: "Vidite, ja sam prvi čovek!" Nego suprotno tome: "I suviše sam jak, pa mi alkohol nije potreban..." 2) Treba da zaključimo da lečenje koje smo sebi nametnuli nije pravedno. Nepravedno je odrediti sebi tu kaznu. Suprotno tome, treba da uverimo sebe da zaslužujemo zdravlje i poštovanja prema sebi. 3) 8) Ako je depresija samo na pomolu, odbijmo uzimanje otrova. Borimo se da bismo skršili one sile što nas podstiču na zavisnost i na frustracije, to jest na zlovolju zbog nemogućnosti da zadovoljimo pojedine svoje nagone. Ne smemo dopustiti da poslušamo glasove morskih vila koje pevaju: "Još jedanput. Neće škoditi..." Da bismo održali dostojanstvo, imamo pravo - i dužnost! da izrazimo svoj jad, da plačemo pred prijateljem da bismo odagnali mrzovolju, poštujući svoje telesno i duševno zdravlje.

KAKO DA POSTUPIMO? Radi prekida zavisnosti, treba zlo napustiti na njegovom izvoru, to jest da iskorenimo onaj nedostatak poverenja u sebe koji nas izgriza. Tajna: kako postati gospodar svog života - počiva na ovih pet nepobitnih zahteva: 1) Prestanimo da večito podržavamo nekadašnje kritike. Naučimo, naprotiv da prihvatimo sebe, da volimo sebe ovakve kakvi smo.

103

2) Ovako gledajući, priznajmo da nismo "savršeni" i da nemamo izvesne dobre osobine koje naši roditelji mnogo cene. Pa mi imamo mnogo drugih dobrih osobina! Zašto ih prećutkivati? 3) Prestanimo mešati prošlost i sadašnjosti. Treba da utvrdimo jasnu razliku između prohujalog osećanja detinje nemoći i sadašnjeg osećanja snage odrasle ličnosti. 4) Treba da uništimo pojam "ja nisam...", koji stalno vučemo za sobom: "Nisam književno obrazovan", "Osrednje sam inteligencije", "Gramatika nije moja dobra strana", "Nisam nikad bila dobro pripremljena za život", "Nikad ne dovršim šta sam započeo", "Nemam vešte ruke"... 5) Imajmo poverenja u sebe i ponavljajmo uvek ovo: danas odlučujem da cenim sebe, da poštujem sebe, takav kakav sam (takvu kakva sam), s mojim jakim i slabim stranama. Jer pazite: vi time no poričete svoje nedostatke, niti postavljate savršenstvo kao cilj. Savršenstvo nije od ovog sveta!

SAVET KAKO DA SE OSLOBODIMO ZAVISNOSTI NEZASITE GLADI (BULIMIJE), CIGARETA, LEKOVA, ALKOHOLA...

Učenje poštovanje sebe – to je naš najbolji način zajedničke borbe protiv zavisnosti. Ali nam je potrebno i podesno oružje da bismo se suprotstavili kad god se neprijatelj pojavi. Čuvajmo se ukorenjene pomisli da je "dovoljno samo malo volje" pa da pobedimo. To je možda istina za najjače među nama. Ali za zavisne ličnosti to je potpuno neostvarljivo, pošto je upravo njihova volja pod upravom nesvesnog: volja krišom, stupa u zaveru da bi škodila tim zavisnima. Ona je nepriznati sukrivac nesvesne želje zavisnih lica da dokažu da ne vrede bog zna šta i da ne zaslužuju sreću. Prema tome, ne možemo sami od sebe računati na našu volju. Potrebni su nam drugi uspešni oslonci. Najuspešnija strategija "protiv zavisnosti" jeste ona koja - osim ocene svojih dobrih strana i prihvatanja, s vedrinom i šalom, svojih loših strana - uključuje: -

higijenu prirodnog života, zdravu hranu, emocionalno izražavanje (peti deo), automasažu, sport i duboko disanje, tehnike opuštanja: relaksaciju, pozitivne misle, vizualizaciju, meditaciju (šesta partija), umetničke aktivnosti.

Budimo uvek spremni da dočekamo dolazak depresivnog talasa, onih časova usamljenosti i dosade koji nas neprestano guraju ka raznim zavisnostima. Ostanimo uvek sposobni da dočekamo trenutke koji ih prouzrokuju. U tim trenucima velike ranjivosti, potrudimo se da postupimo na sledeći način: umesto da se odmah predamo, dišimo mirno masirajući solarnu pleksus. 1. Postavite sebi sledeća pitanja: 104

- Šta mi to smeta? - Čega se plašim? - Da li se ljutim na nekoga? 2. Odgovorite iskreno na ova pitanja. Identifikujte osećanja koja su nastala u tom određenom trenutku i dopustite sebi da se plašite, da budete besni ili tužni. Kad budete shvatili razlog svojih emocija, moći ćete polako i da ih izbrišete. Tada ćete biti manje pod pritiskom i želja da se potčinite svojoj "drogi" nestade. Svako, posmatrajući se dobro i imajući poverenje u sebe, moći će da nađe sredstva kako bolje da se prilagodi svom ličnom problemu.

KAKO JE OMRŠALA MIREJ? Tamnokosa debeljuškasta Mirej je dugo sanjala, ali bez uspeha, da omrša. Sedeli smo jedna pored druge na sastanku na kom je bila sledeća tema: "Kad se ne usuđujemo da iskažemo svoj bes protiv bliske osobe, on se vraća prema nama." Neiskazani bes dovodi do depresija i do raznih vrsta zavisnog ponašanja koja su vezana - ponavljamo to - za akt samokažnjavanja. Predavač nam je savetovao da identifikujemo osobu protiv koje osećamo neiskazani bes. Mirej je rekla bez oklevanja: "Moja majka." U stvari, ona je mnogo prebacivala majci što ju je naterala da postane bolničarka, a zatim da se uda za mladića koga nije volela. Nikad nije mogla da ostvari san da bude glumica i pored talenta koji je imala. Ugušila je svoja kajanja pribegavajući preteranoj ishrani. Posle godišnjeg odmora, kad sam se vratila na kurs, odjednom sam ugledala sićušnu, plavu, sa kratkom frizurom ženu, koja mi se bacila o vrat Ustuknula sam, najpre začuđena, a zatim sam s nevericom upitala: -

To si ti Mirej? Da, ja lično. Kako si omršala! Predivno izgledaš! Kako si uspela? Godinama nisam imala hrabrosti da priznam majci da sam ljuta na nju. Gušila sam svoj bes, jedući neprestano. Ali letos sam resila da tome bude kraj, da kažem majci sve što imam na srcu! Mora da je to bila užasna scena! U stvari, to i nije bilo tako. Moja majka to ne bi shvatila. Učinila sam to u mislima. Svaki put kad me glad mučila ili kad nisam mogla da se zaustavim da jedem, dozvoljavala sam sebi da se izvičem. Zamišljala sam da je majka preko puta mene, i govorila sam joj sve ono što mi se kupilo godinama. Ti ne možeš da zamisliš, Rika, ali to je magično! Posle svake dobre "svađe", više nisam imala želju da jedem!

ZLATNA PRAVILA POŠTOVANJA SAMOG SEBE Mirej je našla svoje rešenje. Shvatila je da popuštajući "drogi", mi popuštamo pred našim istinskim emotivnim nedostatkom. A, ako jednom popustimo, nastavićemo i dalje i nikad nećemo resiti svoj 105

problem. Ali kako ispraviti grešku kad smo se od detinjstva navikli da zavaravamo istinske potrebe! Zar detetu koje plače ne dajemo često cuclu ili slatkiše mada ono samo traži malo nežnosti? I danas uzaludno kljukamo svoj organizam: čim imamo emotivno probleme, potrebu za nežnošću, pristupamo "drogama". Još od danas donesite odluku da budete "nežni" prema sebi.  Znaci nežnosti i razumevanja nisu rezervisani samo za decu. I odrasli imaju potrebe za njima. Svakog dana! Prestanite konačno da manje cenite sebe zbog neuspeha u prošlosti. Govorite sebi: "U svakom trenutku svog života, radio sam najbolje. Ako se to katkad nije videlo, to nije moja greška."  Odbijte svako manje cenjenje vaše ličnosti, svaki nedostatak poštovanja od strane drugih. Ako vam ne daju da živite, reagujte!  Ako vas depresija muči, ne paničite. Recite da je to prolazno, da će brzo iščeznuti!  Imajte poverenja u sebe. Verujte da ste čvrsti kao čelik i da ste sposobni da podnesete i preživite teške udarce: jači ste nego što to mislite!  Ne oklevajte da sami sebi dajete komplimente. Svaki put kad u nečem uspete, čak i ako je to prividno bez značaja, recite sebi: "To je dobro. Zadovoljan sam sobom. Dobar je to posao." Zašto lišavati sebe ličnog poštovanja?  Da biste izlečili "srce koje pati", nađite vremena da sebi postavite nekoliko suštinskih pitanja, da biste dali smisao životu: - Zašto sam na ovoj zemlji? - Koji su razlozi zbog kojih želim da živim? I odgovorite potpuno iskreno.

106

3 RAZBOLETI SE JE "REŠENJE", ALI NE BAŠ NAJBOLJE!

Arhitekta po zvanju, diskretna i verna žena, Anjes se divno slagala sa svojim mužem Likom. Njihov brak služio je za primer. Zajedno su sazidali kuću na selu. I pošto su imali istu strast prema putovanjima po morima, nekoliko puta putovali su jedrilicom. Međutim, Anjes, kad je napunila četrdesetu, očajnički se zaljubila u drugog muškarca. Kad je to saznao, Lik je prošao kroz užasne krize očajanja. Čak je pretio da će se ubiti... Anjes nije bila sposobna da donese odluku: da li treba da ostane sa mužem ili da ode sa novim čovekom koga voli? Obojica su vršila pritisak na nju, da donese odluku u njihovu korist. Sirota Anjes izgubila je glavu. Ubrzo je imala veliku upalu i morala je da operiše oba jajnika. Nesvesno, moja prijateljica bila je žrtva svojih ljubavi. U to vreme nisam znala principe somatizacije i sećam se da sam bila iznenađena kako je Anjes uspela da se razboli "u dobrom trenutku"? Danas znam da postoje slučajevi kad nam bolest može da izgleda kao najbolje rešenje. Ali to je jako riskantna igra.

"DOBRE STRANE" BOLESTI Zahvaljujući tome što sam posećivala kurs o psihosomatskim bolestima, meni je danas potpuno jasno koje su to "dobre strane" bolesti. Jednog dana psihoterapeut Remi Filioza upitao nas je, bez sumnje da nas provocira, da nabrojimo najmanje četiri prednosti osobe koja je bolesna. Začuđeni ovim neobičnim pitanjem, počeli smo da se bunimo: -

Kakvu prednost može da ima neko ko se razboli? To je uvek loše...

Ali Romi je i dalje bio uporan, očigledno siguran da je u pravu. Malo pomalo u sali su se začule razne primedbe, pa čak i smeh... Renti je bio u pravu. Odjednom smo shvatili da bolest može u suštini da ima i nekoliko ne baš zanemarljivih prednosti. Svako od nas je napravio listu, koja je zatim dodata listama drugih, i najzad smo napravili "opšti katalog prednosti koje mogu da donesu izvesne bolesti". To ne treba da vas spreči da i vi napravite sopstveni popis, ali potpuno iskreno. Ubrzo ćemo videti da to može da ima velike koristi kod boljeg razumevanja vaših potreba i problema. Naša lista "prednosti bolesti", radi boljeg razumevanja, podešena je u četiri glavne kategorije, prema njihovoj prirodi: 

Zahvaljujući bolesti bolje mogu da izlečim svoje emotivne probleme.

107



   -

Odjednom se osećam voljenom, značajnom osobom. Konačno mi ukazuju pažnju koje sam bio lišavan. Sad se usuđujem da zahtevam nežnost koju u normalno vreme nisam se usuđivao da tražim. Brinu se o meni, kao da sam car. Svaki dan imam posete. Bolest je takođe, sinonim za odmor. Kad se razbolimo: Prestajemo da radimo. Možemo da se brinemo o sebi više nego inače, bez osećanja grize savesti. Budilnik ne zvoni ujutro, ostajem u pidžami, ili u kućnoj haljini ceo dan. Ne moram da gledam glavu svog šefa ili kolega. Svi mi telefoniraju, puni pažnje, dobijam poklone, cveće... Čitam novine, časopise, knjige. Provodim ceo dan ne radeći ništa značajno ali bez osećanja krivice. Ne moramo čak ni da prospemo kantu za đubre. Izvesne "prednosti" bolesti znače i pravo da povisimo glas: Nek me puste na miru. Nek operu sudove umesto mene! Baš me briga za sve, itd...

BOŽE, UČINI DA SE RAZBOLIM! Dobro, razume se, reći ćete vi, tako je lepo ostati u krevetu, u toplom i gledati televiziju dok drugi trče na posao, a kiša pada i hladno je. Da li onda treba "programirati" bolest da bi sebi ponudili takav luksuz! Teško je u to poverovati; a međutim ima takvih primera... Pre nekoliko meseci, razgovarala sam u Jerusalimu sa svojim ocem. Pošto sam ga molila da mi ispriča nekoliko uspomena iz detinjstva, razmišljao je jedan trenutak, zatim njegovo lice ozari maliciozni osmeh: -

Sećam se molitve koju sam izgovarao svaki dan kad sam bio mali. Kleknuo bih, čvrsto zatvorio oči i molio: "Moj bože, učini da se razbolim." Kako! Ali zašto! Da bi bio u majčinim naručju - odgovorio mi je nostalgično otac. - Uvek je bila prezauzeta. Brinula se o šestoro dece, ocu, pilićima, o vrtu... Nije imala nikad dovoljno vremena da bude sa nama sem kad smo bili bolesni.

Kad beba oseti da niko ne vodi računa o njoj, da joj nedostaje ljubav koja je toliko potreba da bi rasla, ona može da odluči da više ne živi! Zato milujte bebine obraze, lupkajte je po zadnjici, govorite joj nežno. Nije važno samo nahraniti bebin stomak, već i njeno srce. Ona mora da oseti da je voljena, željena, značajna takođe. I odrasli imaju isto tako potrebu za emotivnom hranom. Od prvog do poslednjeg dana života potrebna nam je ljubav! I to ne samo eterična ili platonska ljubav, već i čisto seksualni akt, istinski fizički kontakt. Sve su to često stvari koje se, zbog stida ili ponosa, ne usuđujemo da tražimo od naših bliskih. Tad sebi stavljamo u glavu da smo nedovoljno voljeni i eto opasnosti po naše zdravlje.

108

BOLEST MOŽE DA IZGLEDA KAO JEDINO REŠENJE Umesto da priznamo našu potrebu za nežnošću, zatvaramo se u sebe, zaboravljajući da to škodi našem zdravlju. Srećom, kad prevršimo meru, telo počinje da se buni. A bolest nas natera na odmor. Razume se, niko svesno ne želi da se razboli. Ali, u odnosu na psihološku patnju - "nikad neću iz ovog izaći... ne mogu više..." fizička patnja predstavlja manje zlo. Budimo jasni. Ako vi samo želite da izbegnete neprijatan sastanak u kancelariji, nećete oklevati da "odlučite" da imate temperaturu skoro četrdeset stepeni! Nećete "izmisliti" infarkt samo da ne biste prisustvovali porodičnom ručku! Ali ako vam vaš rad nameće produženi stres, ako imate stalno porodične neprijatnosti, onda vi rizikujete da imate značajne probleme sa vašim zdravljem. Iscrpljujući sve vaše psihičke snage, smanjujete procenat imuniteta, i eto bolesti. Tokom celog detinjstva slušala sam priču o paralizovanoj ruci moje tetke Gite. U bolnici, lekari su je dugo ispitivali i nisu mogli da nađu nijedno pravo objašnjenje za njenu bolest. Kod kuće je njena ruka lečena masažom i injekcijama. Moj teča Dov prao je sudove, išao na pijac umesto nje, i okružio je velikom pažnjom i ljubavlju. I odjednom, iznenada, posle nekoliko meseci, ruka moje tetke je bila bolje. Tada je Dov prestao da se brine o njoj i više joj nije pomagao ni u kuhinji, niti je išao u kupovinu. Ubrzo posle toga, simptomi su se ponovo vratili i tetka Gita je morala ponovo da počne sa bolničkim tretmanom... U to vreme ovaj fenomen mi je izgledao neobjašnjiv. Danas sam uverena da moja tetka nije znala kako da traži nežnost i pažnju od svog muža, a tako je osećala potrebu za njima. I ne znajući to, da bi prenela svoju poruku, njena ruka se paralizovala. Zar nije skupo platila to što nije mogla glasno da kaže šta oseća, šta joj je potrebno.

SAČUVAJTE "PREDNOSTI BOLESTI"... NE RAZBOLIVŠI SE Verovatno postoje i druga sredstva sem bolesti da bismo ublažili svoje emocionalne frustracija. Prva stvar koju moramo da radimo jeste da tačno znamo koje su naše fizičke i emocionalne potrebe. A zatim, da naučimo da ih tražimo! Američki psiholog i psihoterapeut Mudž Redikton priča: "Onog dana kada sam shvatila da sam koristila svoju bolest da bi se moja porodica i muž brinuli o meni, odlučila sam da prestanem sa tom užasnom igrom. Ali kako da uspem da se oni brinu o meni, a da nisam bolesna? Kako da sačuvam ono što sam platila visokom cenom? Razmislila sam dobro i pronašla sam rešenje. Jednog jutra, okrenula sam telefon jednoj od svojih najboljih prijateljica. Pitala sam je: -

Draga, da sam bolesna, da li bi došla da me obiđeš? Razume se! - odgovori ona. Kakvo pitanje. Donela bi mi cveće? Razume se! Zabrinjavaš me, šta ti je? Ostaćeš sa mnom da razgovaramo sat ili dva? Tri sata, ako budeš htela, ali reci mi šta ti je...

109

-

E pa lepo - rekla sam joj - nisam bolesna, čak sam vrlo dobro. Samo, da bih ostala u formi, da bih se zaštitila od neprijatnosti, osećam potrebu da dođeš i provedeš sat ili dva sa mnom!

Ovo vam izgleda sasvim jednostavno? Utoliko bolje! To je upravo ono što treba da preduzmete kod onih koji vas okružuju. Uostalom, zašto bismo sve komplikovali? Zašto, i kad ste u dobrom zdravlju, ne biste imali isto pravo na nežnost i pažnju kao kad ste bolesni. Postupak doktorke Mardž Redikton funkcioniše odlično! On pokazuje kako možemo ljubazno da zamolimo naše najbliže da se brinu o nama - ili nasuprot da nas ostave na miru, pre nego što se razbolimo.

KAKO PRIMITI POMOĆ KOJA NAM JE POTREBNA? Postoje tri pravila: 3. Tražite ono što vam nedostaje uvek ljubazno i iskreno. Uvek me čude osobe koje se žale da nemaju dovoljno ljubavi od svojih supruga ili poštovanja od svojih pretpostavljenih a koji su, kad im postavim pitanje: "Da li ste vi sa njima razgovarali o tome i tražili da vam oni ukazuju ljubav i pažnju?" uvek bih iznenađeni i priznavali mi da nisu ni pokušavali. 4. Pronađite trenutak kad se vaša potreba neće kositi sa potrebama drugih. Beskorisno je izlagati se kategoričnom odbijanju zato što ste nešto tražili u nepovoljnom trenutku. 5. Ne čekajte poslednji trenutak! Brinite se o sebi i o svojim potrebama pre nego što se razbolite!

TAHIĆANSKA LEKCIJA Pred moj put na Tahite, Teva, spiker na lokalnom radiju, telefonirao mi je. Dogovorili smo se da se nađemo. Ali kad sam došla u Papet, bila sam iznenađena da me je intervjuisao direktor radija. -

A Teva, gde je on - pitala sam. Teva je "fiju" - odgovorio mi je.

Mislila sam da je reč o nekoj vrsti lokalne bolesti, i nisam htela da pokažem svoje neznanje, pa nisam više ništa pitala. Dva dana kasnije Teva je sa kasetofonom u ruci došao u hotel da me intervjuiše. -

Dakle, Tevo, ozdravio si? Da, mnogo mi je bolje! A od čega si bio bolestan?

Teva se nasmeja: -

Ti ne znaš tahićanski običaj? Ne!

110

- E pa lepo, kad jedan Tahićanin oseti uznemirenost u duši, kad se oseća loše u svojoj koži, on saopšti porodici ili kolegama da je "fiju". A onda, dan, dva ili tri, drugi se brinu o njemu... ili ga ostave na miru. Zato vreme ostali rade njegov posao. Razume se, kad ponovo bude u formi, njegov je red da se brine o svojim roditeljima, ili prijateljima kad oni budu "fiju". Ovaj sistem mi je delovao sjajno, ali je imao jednu malu manu: -

Kako znate da razlikujete prave od lažnih "fijua"? Teva odgovori ne trepnuvši: Tahićani su svesni da se dobro funkcionisanje ovog sistema zasniva na dobroj volji i poštenju svakog.

A, kad bismo mi primenili tahićanski model? Već vidim kako vi saopštavate svom kolegi u kancelariji: "Nešto sam neraspoložena. Uzeću tri dana odmora i ti ćeš se pobrinuti o mojim poslovima..." Sistem "fiju" može sjajno da funkcioniše i u porodici. Svako od nas može i trebalo bi da ima saglasnost sa porodicom da može da kaže: "Danas mi nešto nije u redu, osećam se loše. Potrebna mi je tišina i usamljenost..." ili pak "Vaša podrška i vaša ljubav." Dogovor može da bude jednostavan ali se moramo pridržavati strogo ovih pravila: 1. Treba iskreno i ljubazno reći zašto to tražimo. "Šef (kolega, rođak, prvi sused, službenik na šalteru...) bio je odvratan!", "Saobraćajna gužva (deca, buka) bila je nepodnošljiva.." Ako nemate tačan razlog, kažite: "Osećam se očajno, ne znam zašto..." Svi u vašoj okolini prihvatiće bolje vaše razloge nego da vas gledaju danima sa pognutom glavom. 2. Treba tačno objasniti prirodu tražene pomoći "Želim da me uzmeš u naručje... Red mi da me voliš... Šta ja tebi značim... Ne redi ništa i ostani malo sa mnom... Možeš li da opereš sudove... Odeš u kupovinu... izvedeš me u restoran (bioskop)..." ili pak: "Potrebno mi je da imam mir, da mogu da ćutim." 3. Mora se odredili vreme trajanja. "Možete li (hoćete li) da mi pomognete sada... večeras... danas... ove nedelje...?" Pokušajte, videćete ove reči su magične! Ali vi ćete mi možda reći: "A ako poželim da mi pomažu sve vreme?" Ali da li je to zaista realno? Kada i kako bi vaši bližnji odgovorili na svoje sopstvene potrebe. Zahtevajte svoja prava, ali nemojte biti egoisti! Izgleda potpuno lako napraviti ovakav dogovor. A međutim, u svakodnevnom životu, šta radimo kad nam je svega preko glave? Ječimo, ogovaramo druge da nam ne pomažu. Taj tip reagovanja samo još više odbija članove porodice i prijatelje. Kada biste im direktno bacili u lice: "Svega mi je dosta... Vi ste egoisti... Sve sam moram da uradim... Niko ne misli na mene...", rizikujete da dobijete suprotan odgovor od onoga koji biste želeli. Što više vičete, manje će da vas čuju! Zato uvek tražite pomoć ljubazno i iskreno.

111

NAJGORI EGOIZAM, TO JE NE LEČITI SE Da se ne biste razboleli, potrebno je da počnete da se brinete o sebi. Ali problem je, u našoj porodici, kao i u našem društvu, što se često misli da je onaj koji se brine o sebi egoista! U tim uslovima, kako se onda posvetiti sebi bez osećanja krivice. U svojoj knjizi Izabrao sam da živim, Žan-Žak Berbi piše: "Svako od nas ima pravo (i dužnost) da se brine o svojim sopstvenim potrebama, pre nego što padne na teret drugih... Najveća usluga koju čovek može da učini svojim bližnjima, jeste da bude dobrog zdravlja. Zbog toga, moramo stalno da postavljamo sebi pitanje: 'Šta mi je potrebno da bi se osećao dobro?' Brinuti se o sebi, ne pasti na teret drugima - to je potpuno suprotno od egoizma!" Na samom početku, najbolje je napraviti listu "dobrih stvari" koje dobijate zbog svojih bolesti. Zabeležite ih iskreno, tačno, sa izvesnom dozom humora. Ova lista može da vam da neke ideje: -

Kakvu vrstu pomoći tražiti? Od koga je tražiti?

Kao i Mardž Redikton, možete napraviti listu svojih "strategija zdravlja": -

Od koga najpre da tražim pomoć u kući? Ko bi mogao da dođe da priča sa mnom, ili da izađe u šetnju? Itd, itd...

Potrebe i želje svakog od nas su različite. Zato je na vama da napravite prioritetnu listu svojih "strategija". I to mnogo pre nego što se razbolite!

112

5 REAGUJTE PRE NEGO ŠTO SE RAZBOLITE!

Mnoge osobe koje su bile bolesne, a potom ozdravile, rado priznaju da su iz bolesti izvukli suštinske lekcije: -

Bolest nas odvaja od svakodnevnog zanimanja, pomaže nam da se odmorimo, da razlikujemo suštinsko od beznačajnog. Bolest nas je učinila svesnim onog što nam nedostaje i pokazala nam načine kako da to dobijemo. Bolest nam je pomogla da odmerimo svoju želju za životom. Ohrabrila nas je da u budućnosti počnemo bolje da se brinemo o sebi. Bolest nam je ponudila priliku da dostignemo novu zrelost, da ispitamo svoj unutrašnji univerzum i da otkrijemo ko smo mi u stvari, ko je naš smisao života.

Ali iskreno govoreći zar je potrebno da rizikujemo da se razbolimo da bismo sve ovo saznali?

113

PETI DEO

EMOCIJE KOJE LEČE

Suzama, bol se iscrpljuje i nestaje.

Ovidije

114

1 EMOTIVNI ZATVOR

Kad je moja majka smatrala da sam nepodnošljiva, katkad je, umesto da me kazni, odlučivala da me ne primećuje. To je za mene bila najužasnija kazna. Njeno lice je bledelo, postajala je kao mermer. Uzalud sam joj govorila, postavljala pitanje, nije mi odgovarala. Uništena tom tišinom, i osećanjem krivice, imala sam utisak da sam najodvratnije stvorenje na svetu. Uzaludno sam tražila način da mi oprosti. Jednom, kada sam imala dvanaest ili trinaest godina, majka je odbijala da govori sa mnom punih deset dana! Toliko sam patila zbog toga, da sam se na kraju bacila na kolena preklinjući je: - Mama, molim te, govori sa mnom. Možeš me kazniti ili me biti koliko hoćeš, ali govori sa mnom! Ne podnoseći što znam da sam tako slaba, uvek bih se posle ovakvih slučajeva nadala da ću postati "jaka". Da neću više plakati ni proklinjati. Čak ni majku! Konačno sam zaista i prestala da molim i da plačem. Punih četrdeset godina nikad nisam pokazala suzu, niti se požalila pred bilo kim. Odlučila sam da ne pokazujem svoja osećanja. Da stiskam zube krijući strah i bol. Intimno sam bila uverena da je to najbolji način da se suprotstavim životu. Kakva užasna greška! Odbiti da se pokaže uzbuđenje, ne smejati se, na plakati - to znači osuditi sebe da živimo "u senci života"!

NAVIKAVANJE NA "EMOTIVNU APSTINENCIJU" Mnogobrojne generacije su obeležene onim što možemo nazvati "emotivna apstinencija". Kada sam bila dete, često su govorili: "Ako se beba suviše drži u rakama, steći će loše navike..." Kao da je moglo biti opasno što će se beba navići na nežnost! Svaki dan vidim da je ovakav stav veoma raširen. Koliko osoba se oseća neprijatno kad neko hoće da ih poljubi, često čujem: "Ne volim da se ljubim". ili "Ne volim ljude koji se ljube..." Mnogo ima i onih koji se nerviraju kad vide dvoje zaljubljenih kako se strasno ljube pred našim očima. Kad dve osobe obuzme ludi smeh u nekom restoranu, svi okolni stolovi zaprepašćeno, čak nekad i ljutito, gledaju. Ako vas neko na ulici pogleda isuviše upadljivo, to se smatra neprijatnim, indiskretnim... Poznajem mnoge porodice u kojima se nikad ne govori o osećanjima. Ne usuđuju se. Ili smatraju da je to sramno i nije potrebno za zajednički život. Bilo kako bilo, izbegavaju se sva suviše lična pitanja. Članovi porodice više ne znaju da komuniciraju međusobno. Ono tako potrebno deci, pa i odraslima "volim te", pretvara se u igračke, video igre, parfeme... Koliko je od nas odraslo neprestano slušajući: -

Jedan dečko ne plače! Prestani da se smeješ kao idiot. Kako si ružan kad si besan! Probijaš mi uši svojom galamom i skakanjem. Plašiš se kao mala beba! Baš si kukavica! 115

Malo pomalo, u ovakvim porodicama, dete koje pruža ruku, koje traži ljubav, shvata da je njegovo iščekivanje uzaludno i počinje zbog tog, da pati. Tada ono počinje da izmišlja svoje "lukavosti" da ne bi više patilo. Počinje da se povlači u sebe, da krije svoje emocije, svaki put kad se plaši da će biti neprimećeno ili čak odbačeno. I tako dete stvara svoj emotivni zatvor.

POTISKIVATI EMOCIJE NE SLUZI NIČEMU Emocije imaju sopstvenu autonomiju. One predstavljaju čak najozbiljniji i najnezavisniji deo naše ličnosti. Ako ih gušimo, one se bune i podsećaju nas na svoje postojanje za nas neobjašnjivim ponašanjima. Koliko ste puta čuli da se neko žali na promenu raspoloženja: "Nikad ne znam kako će biti danas. Čas se osećam mlado i dinamično a čas staro i tužno." Drugi se žale na nedostatak sigurnosti: "Pun sam dobrih ideja. U svojoj glavi znam sve to dobro da objasnim. Ali kad treba to drugima da kažem, počinjem da mucam... " Odakle ovi "gubitnici"? Jednostavno zato što potisnute emocije diktiraju našoj podsvesti svoje čudne reakcije. Mi ne shvatamo koliko su ogromne opasnosti. Što više oklevamo da shvatimo postojanje i ulogu emocija, to je sve veći depo u kome se slažu potisnute, prigušene emocije.

PAŽNJA! NAŠMINKANE EMOCIJE! Reći ćete mi da preterujem i da mi svi nismo neosetljivi monstrumi, da, uostalom, izvesna hladnokrvnost u životu nije loša stvar. Zar flegma nije pre svega oblik mudrosti? Kakva je konkretna korist od stalnog pokazivanja emocija? Reći ćete mi o svojoj susetki koja neprestano plače a da se ne stiče utisak da je to smiruje; ili da vaš rođak ne prestaje da gunđa što je, prema Rikinoj logici, najbolji način da se čovek oslobodi unutrašnjih konflikta - dok je on u stvari nepodnošljiv. Tu je i vaša prijateljica koja se naljuti za sitnicu i koja vas stalno gnjavi svojim strahovima i fobijama. Zar to sve nije dokaz da izražavanje ličnih emocija ne vodi ničemu i da je u stvari reč o jednoj neprijatnoj praksi. O čemu je u stvari reč. Videli smo, u više mahova, kako naša sredina, naše vaspitanje, naši roditelji, mogu da utiču na nas da krijemo svoje emocije. U stvari, u mnogim slučajevima, ovo gušenje emocija je selektivno. U pojedinim porodicama kaže se, na primer: "Dečaci ne plaču." Ali, nasuprot, izraz "muške" emocije, kao bes, biće tolerisan čak ohrabrivan: roditelji se raduju, čak su ponosni, kad njihov sin gnjavi druge. U drugoj porodici, nasuprot, ispoljavanje besa je zabranjeno: "Prestani da gnjaviš majku." U slučaju krize nerava svog deteta, majka će reći: "Nije ništa, samo je umorno." U drugoj porodici, reći će: "Prestani da praviš budalu od sebe. Ne deri se, tata radi..." Shvatili ste šta se dešava: u pojedinim situacijama, u pojedinim porodicama, deca uče da nemaju pravo da pokažu emocije koje im se rađaju prirodno u srcu. Oni tada reaguju sa "veštačkim emocijama", onim koje su prihvaćene od roditelja. Tako, na primer, kažemo za neraspoloženo i skoro histerično dete da je umorno... Umesto da ga pustimo da se "ludira" jer je srećno i zdravo, primoravamo ga da ćuti... Pritisak 116

koji proizvodi svaka emocija može da se oslobodi samo ponašanjima koja je predvidela priroda. Ničem ne služi da varamo: Zamena jedne emocije isto je toliko štetna kao i njeno potiskivanje. Sad ostaje da resimo problem, pitanje koje vi sigurno često postavljate: "Kako da znamo da li je emocija koju izražavamo "prava" ili je to njena "zamena"? Srećom postoji znak koji nam omogućava prisustvo "lažne emocije": njeno ponavljanje. Ako neko plače zbog najmanje sitnice, ne znajući da suze ne mogu ublažiti bol koji ga grize iznutra, ako neko ima naviku da lupa vratima, ne znajući da se njegov bes krije u dnu velike tuge koju ne dopušta da se primeti - tada možemo govoriti o "zameni osećanja". "Prava osećanja" su ona kad posle njihovog ispoljavanja odmah osetimo olakšanje, smirenje kao znak da je stres "izašao" iz nas. Tad ne osećamo potrebu da više plačemo, vičemo, to jest da izražavamo glasno svoja osećanja. Ako svoja "prava osećanja" iskazujemo njihovom "zamenom" i dalje ostajemo pod tenzijom. Stres je još uvek tu i organizam pokušava da ga izbaci. Nažalost, bezuspešno: ako vi češete desno koleno kad vas svrbi levo rame - postoji opasnost da vam svrab dugo traje. Zato pazite: nije dovoljno izraziti neku emociju, potrebno je da ste sigurni da je to ona prava. Ne vičite protiv svojih najbližih cele nedelje pod pretekstom da tako odstranjujete svoje besove. Ne ostanite celog dana u krevetu plačući bez razloga i govoreći: "Čim se isplačem, biću u formi!" Vi ćete zaista biti u formi ako je vaša tuga bila prava. Ako vam sve ovo plakanje ne pomogne, to znači da nije bila reč o pravim emocijama, već o njihovoj zameni.

"KOLEKCIONARI KIVNOSTI" Druga česta i takođe štetna greška je tretiranje emocija: navika koja se sastoji od nagomilavanja kajanja, sve do dana dok ne eksplodiramo. Zamislite svoju najbolju prijateljicu koja vas ne posećuje dok ležite prikovani za krevet zbog išijasa. Vi joj to jako zamarate: "Ipak preteruje! Nema opravdanja!" Međutim, vi joj ne kažete ništa... Zatim ta prijateljica čeka poslednji trenutak da vas pozove na rođendan svog muža. Ne kažete ništa ali iznutra besnite: "Pamtim, pamtim..." Od tada, svaki put kad je vidite, svaki put kad vam telefonira, vi gledate pažljivo njeno lice, analizirate i najmanji treptaj u njenom glasu, u potrazi za nekom lažju, čak i malim ismejavanjem... A što se traži, to se i nađe! I sad ste vi, na "vrhuncu": najmanja varnica može da digne vaše bure baruta! I to se ubrzo dešava. Zajednička prijateljica prenosi vam neprijatnu opasku koju je na vaš račun napravila ta prijateljica. Ovog puta, već je previše, čaša je prepuna! Dozvoljavate sebi da eksplodirate od besa, da joj kažete "što joj sleduje": Prekidate prijateljstvo... Svi "kolekcionari kivnosti" ponašaju se prema istim pravilima, zavisno od stepena njihove izdržljivosti. Neke osobe dopuštaju sebi da se naljute pošto su desetak puta bile kivne na izvesnu osobu; drugima, pak, je potrebno da se trideset puta naljute na nekoga da bi, konačno, "ispraznili svoju torbu", dok postoje i takvi koji će trpeti pet godina poniženja da bi na kraju razbili televizor i razveli se!

117

"Kolekcionari kivnosti" greše što prave depo u sebi umesto da reaguju od slučaja do slučaja. Ali nije reč da skočite za grlo svome šefu ako je on nepravedan prema vama! Ali, ako vam ova nepravda smeta, pritiska vas, morate je "izbaciti" iz sebe, makar kod kuće, vičući, na primer, u kupatilu. (Uskoro ćemo videti sve načine kako da se oslobodimo prigušenog besa.) A posle... imaćete zadovoljstvo da prostudirate način kako mirno da saopštite svoju odluku pretpostavljenom. Međutim, ako vi od početka dopustite da se u vama akumulira sve više i više neprijatnih stvari, eksplodiraćete bes no jednog dana. Tad će vaše pretpostavljeni oceniti da je ova "kriza" neosnovana, i vi ćete mnogo izgubiti na profesionalnom planu. Sigurno da je osećanje kivnosti sa osećanjem mržnje najštetnije po zdravlje. Zato moramo naučiti kako da ga se oslobodimo.

NAĐITE KLJUČ SVOG ZATVORA! Mišel se nije udavala, nema decu, ali je zato napravila uspešnu karijeru. Radi kao finansijski direktor u jednom velikom preduzeću i svakog 24. decembra, na Badnji dan, veoma je ponosna: jelka koju je ona okitila za decu svojih službenika uvek je bila izuzetno hvaljena. Međutim, vraćajući se uveče kući, Mišel se nije osećala dobro. Neki teret joj je pritiskao grudi, zatim je osećala "knedlu" koja joj stoji u grlu i odjednom bi počela da jeca. Već duže vremena, Mišel oseća kako joj se stalno menja raspoloženje, bez vidnog razloga, što je praćeno užasnom migrenom koja je veže za krevet dva do tri dana. Ali, jedne Božićne večeri, Mišel oseća da joj je svega dosta! Ona želi da zna zbog čega pati. Strpljivo je prelistala stranice svoga života, i pronašla je. Dve vanmaterične trudnoće, sigurnost da nikada neće moći da da život detetu, i uverenje da neće moći zadobiti pravu ljubav nekog čoveka... Mišel je shvatila da su napadi njene depresije upravo vezani za porodične svečanosti, Božićno veće ili dan njenog rođendana. Posle napada plača, obuzimao ju je bes koji ju je sekao kao oštrica noža i gušio. Ogroman bes! Protiv nepravde iz prošlosti, protiv njene usamljenosti! Počela je da viče, da udara pesnicama o jastuk, da govori da nije zaslužila takav život... Postoje tako iskazala svoj autentični bes, Mišel je osetila da je umorna ... ali tog puta nije imala migrenu. Spavala je pola sata i probudila se u punoj formi. Od tada Mišel redovno na ovaj način "izbacuje" bes iz sebe i tako odstranjuje napade migrene i mogućnost pojave depresije. Najbolji ključevi za izlazak iz našeg emotivnog zatvora su upravo naše emocije. Kao instrumenti koji se upotrebljavaju da bi se pronašle podvodne vode, tako i emocije treba da služe da otkrijemo probleme i da se "spustimo" u prošlost. Kad osetimo patnju, melanholiju ili uznemirenost, a nismo u mogućnosti zbog izuzetnih prilika da ih iskažemo, pokušajmo da kasnije sledimo nit kako su nastale. Svake godine, Klod je dočekivala sa tugom dolazak jeseni. Bila je uvek uznemirena, osećala se loše, nije imala želju ništa da radi i postajala je nervozna.. Sve se ovo dešavalo bez vidnog, određenog razloga. Sve je bilo tako do jednoga dana kada je postala svesna bolnih uspomena vezanih za vreme povratka u školu: Kad je bila dete, školske drugarice zvale su je "kopile" jer njena majka nije bila udata, odnosno njen otac nije bio poznat. Kasnije, kada je napustila školu, potisnula je ove mučne uspomene, ali je sačuvala bol. Fabris je 118

osećao neprijatnost pred početak odmora. Mogao je da otputuje na kraj sveta, da otkrije najlepše pejzaže, ništa nije vredelo. Osećao je užasan strah u vreme odmora. Razlog: kad je bio dete, uprkos preklinjanju i suzama, roditelji su ga svake godine slali u dečija odmarališta. Mnogobrojni su oni koji ne znaju da interpretiraju svoje reakcije. Zato su uznemireni, jer smatraju da će drugi oceniti njihovo ponašanje kao čudno. To je bio slučaj Dženi, poreklom iz Kolorada, koja je, ne znam kojim slučajem, došla da živi u Pariz. Otvorila je na Buvljoj pijaci prodavnicu automatskih igračaka i ja sam s vremena na vreme odlazila da nešto kupim. Kad bi bila tužna, govorila mi je svojim šarmantnim američkim akcentom: -

Tužna sam.

Uvek sam joj odgovarala: - Iskazi svoja osećanja, Dženi! - Iskazi osećanja, to je tako lepo... samo kad bih mogla da znam kakva su! Često me osvaja tuga, osećanje straha, neshvatljiva mora, ali gde se kriju moje prave emocije? Kako da ih prepoznam i kako da ih iskažem? - Ali, Dženi, ta stanja duše ne dolaze bez razloga. Ona su sigurno rezultat bolnih uspomena koje ti uporno odbijaš da priznaš. I ne računaj da će one iščeznuti pre nego što se budeš sama potrudila! Ne patite nikad uprazno, ne shvatajući zašto! Pokuštajte da pronađete razlog vašim "neshvatljivim i mučnim" reakcijama. Zašto vam pojedina godišnja doba, meseci, praznici čine zlo? Zašto se parališete kad izvesna osoba stane ispred vas? Zašto ste uvek uznemireni, povređeni kad osetite da neko ne postupa lepo prema vama? Umesto da kažete po stoti put: "Sve mi se muti u glavi... Ništa ne shvatam..." potražite u svojoj prošlosti osobu ili neki događaj koji su vas jako razočarali, povredili, toliko da vi sada više ne možete da podnesete ni najmanju neprijatnost.

119

2 IZBACITE!

- Čemu služi da iskažem svoje emocije? Zar ću plakanjem sprečiti svog muža da napusti kuću! eksplodirala je Sesil. Na isti način uzalud ćete lupati pesnicom o sto i nećete sprečiti svoju kćerku da izađe sa dečakom koga ne volite. Možete plakati koliko želite, ali nećete povratiti iščezlog prijatelja... Nadati se suprotno bila bi ozbiljna greška. Vaše suze, vaši krici ili vaši besovi, neće ništa promeniti. Zato što nije reč o ovakvim promenama, već o vašem fizičkom i psihičkom zdravlju. Ne treba mešati fiziološku potrebu da se odstrani stres da bi se sačuvala ravnoteža sa nestvarnom željom koju vi imate u svojoj glavi. Ne, plakanje neće vratiti vašeg nevernog muža. Ali vaše će suze uspešno odstraniti bol nagomilan od njegovog odlaska. Vikanjem nećete ispraviti nepravdu, ali će vam ono pomoći da eliminišete tenziju stvorenu ovom nepravdom. Nikada nije dovoljno ponoviti: Svaki stresni događaj tera naše žlezde da luče hormone koji mogu da štete našem organizmu. Ako sebe ne možemo zaštititi od stresnih situacija, možemo bar odstraniti preterano lučenje ovih hormona i tako sačuvati svoje zdravlje. A to je upravo ono što mi ne radimo! Mi svaki dan skupljamo doze, veće ili manje, raznih frustracija, ne trudeći se da ih eliminišemo. Stres se u nama skuplja nedeljama, mesecima, katkad godinama. I na kraju, eksplodiramo: obolimo. U najgorim slučajevima to vodi u psihijatrijsku bolnicu, samoubistvo ili ubistvo! A ako umesto da čekamo to najgore, nađemo način da redovno očistimo svoje telo od štetnih emocija, "ispraznimo svoj džak"?

VELIKO RASREMANJE U GLAVI Jedanput uveče, Sebastijan, mladi sin moje prijateljice Anite, odlučno odbi da četkicom opere zube. -

Sebastijane, reče majka, idi operi zube. Ali mama, prao sam ih juče.

Ovaj detinji odgovor izaziva osmeh kod odraslog lica koje zna koliko je ovaj svakodnevni higijenski postupak potreban i koristan. Svakog dana, posle ručka, vi sklanjate posuđe i skupljate mrvice hleba da biste očistili mesto za sledeći obrok. Ne ostavljate prljave tanjire da se gomilaju. Pa dobro, postupajte sa svojim emocijama isto tako brižljivo: i njima je potrebno redovno "skidanje prašine". Upitajte se svake večeri, ili u kom drugom delu dana koji izaberete: "Šta me tišti i muči? Zašto mi je još mrska ova ili ona osoba? Žalim li što sam kazala one reči, što nisam kazala one druge? Kako bi bilo da odsad bolje rukujem mozgom?" Ako vam savetujem da to činite svakog dana, to je zato što suviše dobro znam kako smo u iskušenju da kažemo posle neke neugodnosti: "Pa šta, to će se zaboraviti posle nekoliko dana..." Ali prođe nekoliko 120

nedelja, pa i nekoliko meseci, pa nam padne na um: "Neću ni da mislim o toj staroj sitnici..." Pa je zaboravljamo! Ali napetost nastala zbog "stare sitnice" postoji i dalje. Ona će otežati vaše nagomilane emocije koje na kraju postaju sve veći teret koji se sve teže uklanja. Japanci su shvatili važnost ove emocionalne higijene. U mnogim njihovim fabrikama, pored kupatila, uredili su salu, za "pražnjenje", za pokazivanje svojih osećanja, za bekstvo iz anonimnosti, gde svako može dokazivati da nije makar ko i gde činovnici koji pate od stresa mogu tući u kožnu loptu za vežbanje u boksu, na koju su možda prilepili sliku svog starešine ili bilo kog drugog lica po svom izboru!

IZRAŽAVATI SE TAKO DA NE ŠKODIŠ DRUGIMA Međutim, u većini slučajeva emocije i dalje izazivaju strah. Mnogi ljudi smatraju ih čoporom pasa koje valja čvrsto držati na lancu: Da ih zauvek pusti? Dobro, ali gde li će se one zaustaviti? Ta neću večito plakati ... ili ću sve razbiti u prah, čak i udariti ljude?" Kolika je šteta što ovi ljudi ne umeju da razlikuju pojmove "izraziti svoje emocije" i "dopustiti da te one zanesu!" Valja dobro upravljati svojim osećanjima, nipošto se ne predavati histeriji zbog koje se gubi razum. Ova bolesna kriza živaca nailazi tačno onda kad dugo oklevate da se oslobodite stresa. Ako mrzite život, svog suseda, svog poreznika, ili Boga..., svejedno koga, - postoji niz pravila i načina izbavljenja od emocija, koji vam omogućuju da se spasite zlovolje i zle ćudi bez štete po sebe i po druge.

OSNOVNA PRAVILA EMOCIONALNOG IZRAŽAVANJA



PRAVO DA SE SVE OSETI

Počnite time što ćete tražiti pravo da sve osetite. Ako odlučite da zaista poštujete svoju ličnost, nećete više vi da birate između "dopunjenih" i "zabranjenih" osećanja. Živite u svojoj istini i prihvatite sve svoje emocije. 

PRAVO DA SVE KAŽETE... NA PODESAN NAČIN

Zahtevajte za sebe pravo da sve kažete, uz ograničenje da ne treba da sudite drugom. Nemojte reći: "Ti si gori od najgoreg! Ti si prljav čovek! Ti si varalica!!!" Ne sudite o čoveku u celini, sa svim njegovim osobinama. Najpre, zato što niste ovlašćeni da izričete takve optužbe. Potom, zato što ćete samo jurišati na sagovornika, koji će se osetiti povređen u svojoj ličnosti. Savladajte svoje emocije, kritiku uperite tačno na cilj. "Kad kasno stigneš... kad ne držiš reč... kad vičeš... to me rastužuje, to me plaši, to me ljuti..." Vaše se primedbe onda odnose na tačno određeno ponašanje. Sagovornik oseća da ga korite samo zbog jedne pogreške, a vi imate stvarne razloge i dokaze na osnovu kojih se može započeti razgovor ili prigovor. Ne otvarajte ponor između njega i sebe, već samo ukazujete na njegovu bitnu slabu 121

tačku i predlažete da se preko toga prebaci most pomirenja. (O toj valnoj tački govori se više u jednom od sledećih poglavlja, "Kako saobraćati s drugima.) 

NE SMEMO NAPADATI DRUGOG

Ne napadajte sagovornika, jer neće biti koristi. Verujete li da ćete postići odlaganje plaćanja poreza ako ošamarite poreznika? Isto tako, ništa nije podlije nego svetiti se na svojoj ženi li deci zbog stresa doživljenog preko dana. Savršeno nekorisna niskost. Emocije valja izražavati jedino ovako: Nikad ne napadati fizičku ličnost, ni životinju, čak ni zajednička dobra. U naknadu za to, možete se iskaliti na predmetima koji su za to određeni. 

IZABERITE POGODAN TRENUTAK

Najbolji trenutak za izražavanje emocija jeste onaj posle upadice ili sukoba, i to u prisustvu dotične osobe. Ako ona i ne priznaje da je kriva, sama te činjenica što se usuđujete da iskažete svoje negodovanje izaziva kod vas olaškanje i povećanje vašeg poštovanje prema sebi. Vaš postupak neće poticati iz gneva ili kajanja. Ali ima slučajeva kad ćete morati da odgodite svoj "izraz" emocija. Kad je, na primer, reč o nadređenom starešini, pošto tada rizikujete da bez potrebe dovedete u opasnost svoj službeni položaj. Isto tako možete da se obuzdate kad su u pitanju vaši roditelji, stari ili bolesni. Ali, to vas ne sprečava da svoje emocije, svoja uzbuđenja, svoj gnev izrazite na simboličan način, ali ne čekajući dugo! Ne treba da se vaše odgađanje otegne u nedogled. 

SVOJU EMOCIJU IZRAZITE DO KRAJA

Jedna suza krajičkom oka nije dovoljna da se ublaži tuga, razdražen glas ne može da utiša gnev. Pa ako odlučite da tučete po jastucima da biste stišali uzbuđenje, nemojte to činiti. 

MISLITE O SVOM DOBRU

Nemojte više gajiti iluziju da imate moć da promenite drugog zastrašujući ga ili sažaljevajući ga! Zadovoljite se time što ćete izraziti svoje emocije radi spasa od sopstvenog stresa. Vi se oslobađate svoje napetosti ne da biste učinili utisak na publiku na galeriji, nego da biste sačuvali svoje zdravlje.

"PORODIČNI UGOVOR O IZRAŽAVANJU EMOCIJA" Često želimo da smatramo porodicu kao skriven kut u kome smo slobodni da izražavamo svoje emocije, dok na poslovnom mestu moramo da budemo uzdržani. U porodici smo u prednosti, više smo ovlašćeni da budemo onakvi kakvi smo... To je samo delimično tačno. Ne zaboravimo da porodica ima na nas najveći uticaj. Možete podnositi mrzovoljno držanje kolege na poslu, ali vam gunđanje člana porodice smeta. Ako stanje u preduzeću krene na zlo, vi možete uvek dati otkaz; teže je s tim u porodici, sa ženom i decom... Međutim, treba se potpuno izražavati u porodičnom krugu. Ne treba reći: dokle god ne "pukne", sve je dobro. "Duriti se" nekoliko dana ili sve podnositi ne čineći ništa, to koči našu energiju i završava se 122

slabljenjem našeg imuniteta, naše odbrambene moći. U porodici, toliko važnoj za razvitak dece, često upadamo u zamku: naviknemo se na ovakvo postupanje: "Kod nas se nikad nije mnogo govorilo", "Na svaki način, roditelji ne slušaju šta deca govore i žele", ili "Naš sin, ništa nam ne govori, nama se čini da je on samo u poseti kod kuće". Uvereni su da treba drugima prepustiti ljubav prema njihovoj deci, i na kraju se pokaže da se u kući živi kao među strancima. U okviru kursa "Saveti za telesno i duševno zdravlje" postavljalo se pitanje: "Zašto ne bismo zamislili novi način porodičnog života, zasnovan na istini i na izražavanju životnih emocija, s poštovanjem svačijih potreba?" Izradili smo povelju namenjenu pomaganju skladnijeg zajedničkog života. U svakoj porodici moći će da se odluči da se nedeljom posle doručka, ili u koji drugi dan nedelje, koji se izabere, iznesu svi problemi na videlo. Razmotriće se otvoreno sve što smeta dobrom životu. To ne znaci da će se rešenje odmah naći, ali pitanje će se bar postaviti, rešenje će se polako naći. "Porodični ugovor o izražavanju emocija" potreban je jer pomaže oslobođenju od napetosti, stišavanju emocija, smirivanju u korist svih. Zahvaljujući ovom ugovoru možemo se usuditi da kažemo sve što nam je na srcu. "Ne želim više da celog života krijem ono sto osećam." Želim da plačem a ne smem; patim zbog toga što moram da se krijem da bih plakala." "Želim da vrištim od muke i volela bih da to činim bez vaše zamerke." Izvesno rešenje ove teškoće: odrediti u kući jedan kutak u kome bi svi članovi porodice mogli naizmenice da izagnaju svoj suvišan stres. Uzmimo da se vraćate kud posle zamornog dana. U okviru ugovora, možete objaviti. "Moram da se otresem ljutine. Povući ću se u svoj ugao, a vi znate koliko tu smeta buka. Hvala vam što me ostavljate na miru jedan trenutak!" Ako takav postupak nije prethodno dogovoren, jasno je da ovakav postupak može biti neprijatan ostalim članovima porodice. Ali ako je ugovor zaključen, onda će vam i oni koji u početku negoduju, reći na kraju: "Mogu li i ja potom tamo ući? I ja želim da ječim i vrištim da bih se rasteretio. Ne mogu više da izdržim." Deca će ovo naročito rado prihvatiti jer će biti očarana veselim stranama ovog običaja kao igre. Žene će se verovatno brže uključiti u ovu praksu nego muškarci pošto su podložnije emocijama, zbog raznih razloga uzbuđenja. Muškarcima, okovanim vaspitnim stegama ("momci ne plaču"), biće teže da se slobodno izražavaju. Ali sve ima svoj početak: jednog dana, kad ne budu više mogli da podnose ključanje kazana u svom srcu, uvideće koliko ovaj način mnoga smanjuje napetost. Posle ustručavanja u početku, oni će se uključiti u "klub za emocionalno izražavanje", što će celoj porodici biti na korist.

"PRAZNA STOLICA" ILI NAJBOLJI NAČIN ZAMIŠLJANJA Uvek možemo davati savete ili "uputstvo". Međutim, svako će izabrati svoj način izražavanja emocija prema svojoj naravi. Savetno je pokušati više načina pre nego što nađete "svoj" ili svoje. Kao što smo videli, najprirodniji i najuspešniji način oslobađanja od stresa ostaje onaj koji se obavi smesta, pred dotičnim licem. Ali kad treba da se otresemo starih mržnji uključujući i mržnje prema umrlima ili prema

123

onima s kojima ne možemo doći u dodir, moramo postupati po metodi "prazne stolice", koju je pronašao psiholog Franc Peris.   

  



  

Sednite ispred prazne stolice. Zamislite na njoj ličnost kojoj želite da se obratite: vašu majku, oca, poslodavca, bračnog druga... Govorite mu. Recite mu bez okolišenja sve što vam je na srcu, okrenite se prema njemu, dišite duboko, opuštajte se koliko je mogućno. Potom prozovite u svest bolne uspomene. Opišite svoja ranjena osećanja. Ne zaboravite da je cilj ove metode (i drugih!) da povrate vaše pouzdanje i dostojanstvo, da vas preobraze od žrtve u slobodnu ličnost sposobnu da živi na način koji ona želi. Razgovarajte s tim "drugim", vičite (to mnogo pomaže oslobođenju!), ali ne uzdišite, ne jecajte! Ne budite plačljiva žrtva, "Zašto si mi to učinio...? Iako se sve desilo u prošlosti, najbolje je da kažete: "Ne prihvatam više da me zlostavljaš", "Nemaš pravo da tako postupaš sa ranom,", "Ja zaslužujem poštovanje", "Ljuta sam na tebe što si mi to učinio". Govorite onako kako osećate. Budite svesni da je normalno da se plašite ili da se naljutite na svoje bližnje. Nemojte kriviti sebe zbog toga. Vi ste dugo verovali da ne ukazujete poštovanje ljudima ako se ponašate pobednički, pa ste dopustili da se godinama gomilaju slojevi mržnje, tuge i gneva. U ime ljubavi i poštovanja prema bližnjima (i prema sebi) govorite, plačite, vičite i predajte se svojim pravim osećanjima! Da bi se provalio čir zbog nedavnog sukoba, dovoljno je skoro uvek samo jedna seansa, jedan razgovor. Ali za uklanjanje starih otvrdlih slojeva, potrebno je skoro uvek više razgovora. Ništa ne zadržavajte! Pustite da se sve ispolji! Tokom izražavanja vaše muke, osećate kako polako iščezava vaš raniji bol i zamislite da se više neće vratiti. Tada ćete moći reći svom "sagovorniku": Dobro je! Sad je svršeno! Oslobađam te svog gneva! Puštam te da odeš..."

"METODA BATAKA ILI NAJZVUČNIJI IZRAZ" Ne zaboravimo nikad da se psihološki stres preobražava u mišićnu i fizičku napetost. Da bi se odstranila, treba je prema tome izgnati fizički, po potrebi i pesnicama! Želite da nekoga "ubijete"? Osećate da ćete "sve razbiti"? Umesto da nasrnete na tu osobu, napadnite na stari dušek ili jastuk! 



 

Stanite ispred povelikog jastuka, dušeka, denjka s krpama, kožne lopte za vežbanje boksa ili ispunjene vunom, tapeciranih vrata, ili "bataka". Bataka je veliki drveni štap, kao za bejzbol, ali sa vrhom uvijenim u gust sloj mahovine koji valjano ublažava udarce. Ovaj se štap prodaje specijalno za emocionalno izražavanje svuda u SAD. Udarajte svom snagom izražavajući rečima svoja uzbuđenja. "Nemaš pravo da tako postupaš prema meni...; "Imam pravo da živim srećan", "Dovoljno sam slušao"; "Želim da budem poštovan..." Ako vam srce tako kaže, udarajte jastuk ili dušek nogom. Ne udarajte "učtivo", vrhom prstiju! Udarajte i vičite svom snagom dok se ne umorite. Vrlo često takvo se izražavanje završi jakim plačem. Plačite do kraja vaših uzbuđenja!

124

Razume se, vi se izražavate obično u stanu, ali pošto ste zamolili svoje bližnje da vas ne ometaju, saglasno "porodičnom ugovoru". Ako vam smetaju upadice suseda, zatvorite se u koji skriven kut, ili vičite u jastuk ili "urlajte" bezglasno: snažno izdišite, kao da žestoko vičete, ali bez glasa.  

Dok udarate i vičete, trudite se da dišete iz trbuha da ne biste pritisnuli trbušnu maramicu. Tenzija, napetost, potpuno nestaje, a energija se vraća u galopu!

"RAZBIJANJE TANJIRA" ILI VELIČANSTVENO IZRAŽAVANJE Mina, izraelska novinarka u Parizu, pričala mi je da su u njenoj porodici čuvali okrnjene tanjire kao dragocenosti. Kad napetost između roditelja i dece postane jedva izdržljiva, pitali su se: "Kome je potrebno da razbije tanjire?" Oni koji su to želeli, mogli su da se opuste o najmanjem trošku. Danas, kad ugrabi priliku, ona kupuje na buvljacima hrpe starih tanjira bez vrednosti, i "kad nam u kući dogorča, mi ih razbijamo svom snagom. Kakvo divno pražnjenje besa i jada!" Možete birati: ili razbijati tanjir jedan po jedan, veseleći se sve više ovim uzastopnim lomovima. A ja mislim, ako je stres veliki, najviše olakšanja postiže se ako bacite čitavu gomilu tanjira i gledate kako lete i razbijaju se u komadiće! Avaj, ne smemo ih baciti s petog sprata... Ali, pazite, svako pražnjenje emocija mora ići do kraja: morate pokupiti parčad porcelana ili keramike...

"PRESECANJE KRIZE" ILI NAJSNAŽNIJE IZRAŽAVANJE U svojoj knjizi Postani svoj lekar, dr Tal Šaler savetuje da "presečete krizu" radi oslobođenja od potisnutih strepnji i gneva. Deca jauču, plaču, biju nogama o pod ili se valjaju po podu ako im nešto nije po volji. Nagonski, ona se na taj način oslobađaju napetosti. Nekoliko sekundi potom ona nastavljaju svoje igre, puna živahnosti. Kad nam sve idi na zlo, kad verujemo da su nam sve lađe potonule, možemo da sebi olakšamo ugledajući se na našu decu.  

Urlajte, trupćite nogama po podu, i plačite, pokrećući sve delove tela. Izražavajte se svom snagom, ali nemojte tući sebe, i ne pojačavajte suviše glas. Vičite iz trbuha, iz centra tebi.

Većina ljudi i žena poistovećuju snažno izražavanje uzbuđenja sa ludilom ili nasiljem. Ali, to je "ludilo" pod kontrolom. Pokušajte, međutim, da se ovom predate kad niko ne vidi i ne čuje. Ne treba plašiti susede prividnim "krizama ludila"! Možete vikati i da se ne čuje! Opazićete, posle ove vežbe, kako vam krv jače i toplije teče u venama. Osećate se preporođenim i snažnim!

125

"BITKA JASTUCIMA" ILI NAJVESELIJE IZRAŽAVANJE Ova bitka vraća dobro raspoloženje u porodici kad osećanje lišavanja, frustracije dostigne opasan stepen. U igri učestvuju 2, 4 ili 6 lica. Svako lice baca svoj jastuk svom snagom uzvikujući svoje "istine". Dopuštene su i grube reči ako su obe suparničke strane podjednako žestoke. Telesni izraz, zajedno sa govornim izrazom, brzo odstranjuju tenziju, pa svi učesnici počinju da se veselo smeju!

EMOCIONALNA IZRAŽAVANJA IZ RANIH VREMENA  PIŠITE. Vodite dnevnik u kome opisujete sve što vam se desi, a naročito uzbuđenja, raspoloženja, emocije koje su događaji tog dana izazvali kod vas. Ovo vežbanje čini vaše misli jasnijim. UNOSITE U MAGNETOFON. Ako ne volite da pišete, izražavajte se pred magnetofonom. Unošenje vašeg glasa, sa oklevanjem i podrhtavanje, pokazaće vam tačno gde se nalazi vaše bolno mesto. Ne izbegavajte unošenje ni najtajnijih vaših misli. Uvek možete poništiti traku. PRIČAJTE GLASNO, bliskom licu ili sebi, o teškom događaju, i duševnoj rani. TRČITE oko bloka kuća ili u šumi. VIČITE u kolima (najbolje sa zatvorenim prozorom!). Snažno uzvikujte prilikom šetnje po šumama, kao što je preporučivao Žorž Eber početkom veka, kada je već ova praksa bila vrlo uspešna. Ništa nije tako dobro za snabdevanje pluća kiseonikom. TRLJAJTE trbuh i solarni splet (sunčani pleksus), stisnutom pesnicom, kružnim putem. IZDIŠITE što snažnije i šumno, posle svake neugodnosti, da biste istresli višak stresa.

"DUGO JECANJE" ILI NAJDIRLJIVIJI IZRAZ Kad smo tužni ili uplašeni, naše se celo telo ukoči pod tenzijom. Plač je najstarije sredstvo za uklanjanje tenzije. U svojoj knjizi Strah od života dr Aleksandar Lijen govori o ovim grčenjima i jecajima "koji čine stomak gipkim i otklanjaju tenziju utrobe i mišića". Usled treperenja (pulsacije) koja se prenosi po čitavom telu, stres od rane ili straha ne ostaje zaključan u nama. Odmah potom osećamo se raspoloženiji, čili, okrepljeni. To moraju biti "istinski" jecaji! Površno plakanje može ostati nekorisno. Ono ne uklanja napetost nego nas čak čini umornijim i očajnijim. Olakšanje se postiže kad jecaji potiču iz dubine našeg bića. Kad dolaze iz trbuha, potresaju čitavo naše telo! To olakšava naše tegobe ili čak odstranjuju našu tugu i brige. Šta više, osećamo kao da pružamo ruku sebi: uz sažaljenje ili nežnost tražimo one emocije koje su se dotle teško pojavljivale, ohrabrujemo ih, odobravamo im da se pojave na svetlu dana. Kad vas zadesi bolan događaj od koga vas spopadne

126

možda i drhtavica, ne oklevajte. Pustite da vam bol isteče do kraja. Vi se ne predajete patnji, vi se nje oslobađate!

"PRIJATELJSKO UVO" ILI NAJTOPLIJE IZRAŽAVANJE Svima nama potrebna je moralna podrška koju nam može doneti ljubazna osoba, sposobna da nas sasluša a da nas ne preopterećuje savetima, osim ako ih tražimo od nje. Potrebno nam je "prijateljsko uvo" koje može sve da čuje a da nas ne osuđuje i ne prigovara. Avaj! Znam koliko je teško naći takvu osobu! Zato se zatvaramo u sebe, i mirimo se s tim da "smo večito sami". Koliko prepreka i straha treba da savladamo pre nego što ispraznimo svoju vreću pred nekom osobom, pa bilo da su to prijateljica ili prijatelj. Hoće li to lice pristati da pomogne i da li neće požuriti da oda naše tajne? Da bismo savladali ove teškoće i koristili se pruženom rukom, nisu dovoljne pobožne želje, treba to organizovati. Da bismo otkrili kome i kako da se obratimo za pomoć... U knjizi Izabrao sam da živim Žan-Žak Berba predlaže svakome da pregleda mrežu svojih veza u porodici među prijateljima, u društvu i među medicinskim osobljem, da bismo našli onoga ko će nam pomoći. On navodi kako je pored svakog imena i broja telefona ispisao poseban dar ili znanje svakog lica ali i - a to je vrlo važno - vreme kad je najlakše dobiti vezu s dotičnom osobom. Tako on može da nađe, katkad posle 3-4 poziva, reči simpatije, podrške i nade, koje su mu potrebne. Vidi se, vi niste sami na svetu. Oko vas postoji mnogo valjanih ljudi spremnih da vam pomognu... Ali na učinjeno dobro valja odgovoriti dobrim! Nemojte biti samo primalac pomoći Vaše "prijateljsko uvo" moglo bi se zamoriti u ulozi dobrog Samarićanina i početi da vas smatra teretom. Ako želite odnos istinske jednakosti, budite i vi raspoloženi da pomognete drugima kad im bude potrebno.

VRATITE DOBRIM ZA DOBRO! Vama je potrebno ohrabrenje! Posle svakog oslobođenja emocija, ponudite sebi malu nagradu: gramofonsku ploču, lepu šetnju, ljubazan glas na telefonu, itd.

127

3 ŽRTVA ILI DŽELAT?

Ako je toliko važno da naučimo da dobro upravljamo svojim emocijama, osim iz zdravstvenih razloga to je važno i zato što one daju oblik našem karakteru i, prema tome, našem načinu postupanja u svakom teškom životnom položaju. Kakav je vaš karakter? Kakva ste vi ličnost, koje vrste? Jeste li skloni da potcenjujete svoje sposobnosti i da smatrate da drugi znaju više i bolje nego vi? Ili ste naprotiv Gospodin ili Gospođa "Ja sam uvek u pravu"? Čini li vam se da ste viši od drugih? Možda stalno želite da poletite drugome u pomoć, pa iako taj drugi od vas ne traži ništa? Psiholog i psihoterapeut Karplan izradio je "dramatičan trougao" čije tačke predstavljaju uloge koje smo izabrali radi postupanja prema životu i prema drugima, naročito kad stvari počnu loše teći i kad mi patimo od stresa.

DRAMATSKI TROUGAO doktora Kapmana Spasilac - Progonitelj - Žrtva ŽRTVA Osoba postaje žrtva kada, u više mahova, potcenjuje svoje sposobnosti, oseća se nižim od drugih pa dosađuje drugima stalno ih moleći za savete. Ona čeka da joj drugi pomognu da rešava svoje probleme, svoje teškoće. "Žrtva", slično detetu, smatra da su za njene nedaće odgovorni njeni roditelji, drugi ljudi, zla sreća ili slučaj. PROGONITELJ Osoba se ponaša kao progonitelj ako često govori ili misli: "Ja sam jača (brža, zlobnija, učenija) od tebe"; "Ja sam ta koja sam u pravu", ili "Ti ne znaš ništa". Progonitelj teži da ponizi i nadzire drugoga kako bi povećao svoj značaj i ugled. SPASILAC Osoba postaje spasilac kad diže oči prema nebu i kaže: "Šta bi ti činio da mene nema ovde?" ili "Moram ja da ga stalno pomažem." Pod izgovorom da želi dobro drugom, spasilac teži u stvari da pojača zavisnost svoje žrtve i da sebi prida veću važnost.

128

Pazite! Nemojte reći da sam kazala ono što nisam kazala. Oni koji tvrde da žele da "drugima pruže ljubav koju nisu pronašli" ne moraju biti strašne varalice. Oni stvarno čine dobro oko sebe. Ali pod uslovom da ništa ne nameću, da uvek deluju poštujući mišljenje i želje drugih. Međutim, ako neko pruža pomoć smatrajući da zna bolje nego drugi šta je dobro za ovog drugog, ako zasipa svog "štićenika" svojim dobrim namerama, bez saglasnosti ovog drugog, onda je ovde reč o spasiocu. Setite se reči slavnog Abrahama Linkolna: "Vi ne pomažete ljudima ako za njih činite ono što bi oni mogli učiniti sami!" Naš spasilac može čak da svoju "revnost" proširuje dotle da za njih čini ono za što oni nemaju ni najmanje želje...

KAKAV JE VAŠ ŽIVOTNI STAV Nikad nismo u celosti "žrtva", ni u celosti "dželat", a ni "spasilac". Ali možemo pokušati da otkrijemo kakav je naš uobičajen stav prema drugima. Želite li da znate u kakvom ste društvu? Zamislite da ste iznenada napadnuti - bar rečima - od iznenadnog agresora. Kako ćete uzvratiti? 1.

Želite odmah da saznate zašto se dotična osoba tako ponaša (stav + +).

2.

Odmah vraćate udarcem na udarac (stav + -).

3.

Obrnete se, mislite samo o napadu i osećate se jadno (stav - +).

4. Više volite da ne odgovarate. "Ne vredi ovome pridavati pažnju; taj ne zaslužuje da mu odgovorite (stav - -). Kad je vaš odgovor uobičajen, uvek isti - to je ono što nazivamo životnim stavom. Ima četiri takva stava. Čovek usvaja svoj stav vrlo rano, a roditelji i porodica to prihvataju više ili manje povoljno, već prema potrebama deteta. Ovo su ta četiri životna stava: 1.

Ja sam ispravan, korektan, O.K., a ti si O.K. (Stav + +)

2.

Ja nisam O.K., a ti jesi O.K. (stav - +)

3.

Ja sam O.K., a ti nisi O.K. (stav + -)

4.

Nisam O.K., a i ti nisi O.K. (- -)

129

Stav (pozicija) + +

Stav - +

- Ličnost je saglasna sa sobom, sa drugima, sa životom. - Lepo joj je u njenoj koži. - Poštuje sebe kao što poštuje drugoga. - Kad iskrsne problem, ona sarađuje sa drugim da bi našla korisno rešenje za obe strane.

- Ličnost potcenjuje sebe, ali precenjuje drugog. - Oseća se loše u svojoj koži, i uverena da drugi "vrede više nego ona". - Očekuje da drugi nađu rešenja, a ne prihvata odgovornost.

Stav + - Ličnost precenjuje sebe, a potcenjuje drugog. - Agresivna je, i ponavlja: "Bolja sam od tebe", "To je tvoj greh". - Ona želi da nametne svoje mišljenje, pa je teško postići sporazum koji bi joj odgovarao.

Stav - - Ličnost potcenjuje i sebe i drugog. - Oseća se loše u svojoj koži, i veruje da je to "naša greška". Mi ne valjamo ništa. - Pesimist je i defetist, malodušan, samo smeta; odbija odgvornost.

JA SAM O.K. A I TI SI O.K. Ovaj životni stav svakako je najkonstruktivniji i najkorisniji. Ličnost veruje u svoje sposobnosti i snage. Ceni sebe ali i poštuje drugog. Zato je prijatna, simpatična, poletna i poduzeta, puna životne radosti. Poštena prema sebi i drugima, živi u prijateljstvu s drugima, trudi se da stvori najbolji sklad između sebe i sveta. JA NISAM O.K. A TI JESI O.K Ovo je stav ličnosti koja sebe smatra nižom od drugih. Potcenjuje svoje sposobnosti, ona izbegava odgovornost. Ima utisak da drugi znaju bolje nego ona; boji se sukoba i podešava svoja mišljenja prema mišljenjima drugih. Uvek teži da svima ugodi. JA SAM O.K. A TI NISI Ovo je stav ličnosti koja sebe smatra višom od ostalih, koja govori samo o sebi, ne tiče je se sudbina ljudi iz okoline. Ne podnosi ničije mišljenje da ona može da pogreši. Ako o čemu uspe, to je uvek njena zasluga; a ako ne uspe, to je svakako greška drugih! Žestoka ili voljna da osporava, postaje dosadna okolini.

130

NISAM O.K., A NISI NI TI Ovo je stav lica koje uzmiče pored životom. Utučeno, umorno, ono više nema snage da deluje, a nema ni poverenje u druge. Ne zanima ga nikakav plan za ubuduće, a najveća mu je muka da se odluči za bilo šta. Prepuštena sudbini i gorčini da je tome kriv "ceo svet", ono nema više ništa da tu čini.

Razume se, svako od nas tu još dodaje svoju sopstvenu "boju" ovim stavovima, a varijacije su mnogobrojne. Naši stavovi, uz to, mogu da se menjaju prema prilikama u životu... činovnik u kancelariji, skroman i povučen, nesiguran u sebe na radu (stav - +), postignuće naknadu zlostavljajući uveče svoju ženu i decu (stav + -). Ili onaj krupni gospodar u kancelariji (stav + -), iznenada će se osetiti loše ispred milicajca koji ga kažnjava što je prošao kroz crveno svetio na semaforu (stav - +). Međutim, i pored ovih neospornih varijacija, znajte: kad ste umorni, pod stresom ili bolesni, vi uvek pribegavate u položaj koji ste usvojili za vreme prvih godina vašeg života. Vi ste svakako u prednjoj slici pronašli položaj koji vam najviše odgovara. Ova tema o ponašanju nije konačna. Nije ovde reč o tome da vi kažete sebi "ja sam takav, tim gore" nego da prihvatite izvesne stavove s jednim ciljem da se izlečite i da dospete do stava + +.

AKO NE VOLITE SEBE, ZAŠTO BI VAS DRUGI VOLELI? Četiri "životna stava" zavise, kao što smo to već videli, od slike koju sami stvarate o sebi. Često sami sebe potcenjujemo, nedostaje nam unutrašnja sigurnost, pa onda tražimo da nas cene drugi i da tu sigurnost nađemo kod njih. Već smo imali priliku da kažemo koliko se taj postupak pokazao uzaludnim. Tražiti sopstvenu sigurnost od drugih ili od spoljnih faktora je iluzorno: neko koga ste voleli može da vas napusti ili da se razboli. Slagali ste se dobro sa šefom, bankarom, ili susedima, ali oni se mogu sutra odseliti. A ako ostanete bez posla? Ako poplava ili požar unište vašu kuću? Ako izbije rat? Drugim rečima, sve ove spoljne podrške na koje ste se vi oslanjali mogu se jednog dana srušiti! Jedino rešenje ovog problema jeste da nađete ili ponovo nađete svoju sopstvenu unutrašnju sigurnost. Da se pobrinete o sebi bez straha da ste egoista! Drvo ne može da bude veliko i snažno ako ga ne hrane sopstveni koreni! Isto tako je i sa nama, ljudskim bićima: da bismo bili čvrsti, potrebno je da se hranimo sopstvenom ljubavlju, iznutra, iz korena. Uostalom, kako možemo da volimo druge ako ne volimo sami sebe? Kako da vas razumeju, ako vi ne razumete sami sebe? Kako mislite da drugi mogu da vam pomognu, ako sami ne možete da pomognete sebi? Kad je čovek dobro u svojoj koži, lakše mu je da prihvati drugog i da pronađe šta je to najbolje u njemu. Dakle, voleti samog sebe, istovremeno znači prilagoditi svoj odnos sa okolinom, stavljajući ga na zdravu osnovu jednakosti.

131

NE MISLITE JEDINO NA SEBE! ALI MISLITE NAJPRE NA SEBE! Odbijajući često da mislite na sebe, na svoje sopstvene potrebe, verujete da se tako bolje približavate voljenom biću. Varate se! Vaša "žrtva", nasuprot, doprinosi da vas udalji od te osobe. Kako? Zamislimo da obožavate pozorište, ali, pošto ste uvereni da vaš partner mrzi ovu vrstu zabave, vi prestajete da idete u pozorište; "iz ljubavi" prema njemu, čak mu i ne govoreći o svojoj želji. Na ovaj način vi dovodite u opasnost vaš ljubavni život. U stvari, svakog puta kad propustite neku dobru pozorišnu predstavu, postajete neraspoloženi u sebi, i to loše raspoloženje mora da se prenese i na vašeg partnera. On, sa svoje strane, primećuje vašu hladnoću, vaše loše raspoloženje, a da to ne razume. Njemu je, kao što znate, potrebna vaša ljubav, a ne vaše loše raspoloženje. On tad može da zaključi da ga manje volite, ili da ste prestali da ga volite. Sad je i on ljut, očajan i ne govori sa vama. Malo pomalo, jaz između vas raste, i sve to zato, što ste verovali da postupate najbolje. Međutim, vi ste postupili pogrešno i to ćete morati da platite. Što više izlazite u susret svojim potrebama, bićete prijatniji, ljupkiji sa svojim bližnjima. Što više budete raspoloženi, srećniji, oko vas će vladati prava harmonija. Onaj ko nije srećan, kako može da prenese sreću na drugog?

Da biste poboljšali svoj odnos s drugima, prvo pravilo se sastoji u: "dopustite mu da živi". Često, preterano često, želimo da drugi slede naše direktive. To možda može da izazove dobro osećanje u nama: želimo da vidimo kako oni dele sve sa nama, sve ono što mi iskreno verujemo da je korisno i dobro. Ali ne zaboravite da ono što im namećemo misleći da je "dobro za njih", njih, u stvari, guši. Smatrate da je dobro i demokratski da kažete: "Gle, evo šta treba da uradiš", i da vas neko, na primer, bolesnik, odmah to posluša. A ako vas ne posluša, očekujete da se oseća krivim i da ima čak grizu savesti. Nema dobrog odnosa sa drugima ako ne napravite napor da dođete do životnog stava + +: "Imam poverenje u sebe i ukazujem ti poverenje. " Ako sebe nedovoljno poštujemo ili, pak, čak preziremo svog sabesednika, bićemo u situaciji da se nađemo u neprijatnom odnosu prema njemu... - Postupamo kao žrtva da bi nas drugi uzeli u svoju zaštitu. - Postupamo kao izvršioci presude u nadi da ćemo ublažiti svoj očaj dominirajući drugima i "nadimajući" svoj ego nad njihovom poniženju. - Ponašamo se kao spasioci: želimo da se brinemo o drugima i pored njihovog neslaganja. ("Želim samo da ti pomognem", "To je za tvoje dobro"). Hteti iskreno pomoći mužu, ženi, deci, prijateljima ili kolegama - to znaci pokazati im da sve znamo o njihovom trenutnom problemu, zatim, ostaviti ih na miru. Prihvatite drugog onakvim kakav je! Isto kao i vi, i on svakog trenutka čini najbolje što može. Prestanite da želite da po svaku cenu promenite njegov život ili da odlučujete umesto njega.

132

VAŠI STAVOVI GOVORE ISTO KAO I VAŠE REČI Termini "žrtva" ili "dželat" mogu da izgledaju teški i ekstremni, ali oni označavaju merljivu ulogu u našem svakodnevnom životu, u našim postupcima i stavovima, najčešće bezazlenim. Sigurno ste, bezbroj puta, sreli bračni par u kome muž ili žena imaju naviku da preseku reč jednom drugom, ili da dejstvuju jedno umesto drugog. Postavljate pitanje jednom, a uvek vam odgovara onaj drugi, ili, ako odgovara onaj koga pitate, njegov partner mu rukama i mimikom da je seriju "uputstava". Ima u ovoj vrsti ponašanja nečeg, sigurno, nevinog, ali to ipak ranjava "žrtvu" jer ona veruje da nije sposobna da odgovori korektno, ili da je njeno mišljenje sasvim beznačajno. Zato, poštujte svaku osobu, dajte joj vremena, da kaže i da se izrazi sopstvenim rečima. Primorati nekog da ćuti, to znači, sprečiti ga da se otvori, da se razvije, da se izrazi. I ne zaboravite da se izražavanje osećanja ne prenosi samo rečima. Naši pokreti, stavovi, ponašanje često mogu više da kažu šta mislimo ili osećamo, nego reči. Položaj tela, vrata, ili naklon glave, izražavaju često naša osećanja bolje nego reči. Uporan pogled, lice koje crveni ili bledi lako, podignute obrve, osmeh u uglu usana ili izveštačen, brada koja poigrava, prsti koji se pokreću kao da sviraju klavir - sve su to znaci koji mogu veoma lako da otkriju kakva je ta osoba. Zapamtite, potrebno je da svaku osobu prihvatite i dočekate iskreno! A prihvatiti drugog, to nije ništa drugo od voleti ga. Ali ni manje ni više, već potpuno! Čak i onda ako on ne misli ili ne postupa kao što bismo mi to želeli. Svaka osoba mora da živi sopstvenu istinu, da sledi sopstveni put. Ali, nemojte da očekujete, ako prihvatite ovakav način ponašanja, da ćete se pretvoriti u vernog psa ili da će vam izrasti oreol oko glave! Ono što možete samo da poželite, jeste da ne budete: žrtva, dželat ili spasitelj - što bi vas istinski udaljilo od bića s kojim želite da imate dobre odnose. Ako želite da uspete u svojoj emocionalnoj alhemiji, najvažnije je da poboljšate svoj odnos i veze sa drugima. Jer, na ovom terenu se rađaju najveći nesporazumi koji zagorčavaju život, i samo sreća, koju osećate dok pomažete drugima može da vam donese osećanje zadovoljstva i radosti.

133

4 KAKO BOLJE KOMUNICIRATI SA DRUGIMA

Remi Filioza napisao je velikim slovima na tabli: "PORUKA "TI" UBIJA". Bilo nas je u tom trenutku u sali oko pedesetoro i svi smo gledali u tablu ne shvatajući šta znači ta formula. Remi je objasnio: - Svaki put kad uperite prst u nekoga da biste mu rekli: "Ti moraš da učiniš ovo", "Ti moraš da učiniš ono", "Ti se ne osećaš dobro", "Kako se ti usuđuješ?" - vi ubijate komunikaciju sa njim. - Kako to? - Zato što, umesto da mu date osećaj odgovornosti i poverenja, vi mu diktirate kako će da se ponaša, kao da je on nesposoban da to učini sam. Odjednom, ne znajući zašto, ponovo sam videla scenu koja se desila tog istog jutra u mojoj kancelariji. Raspravljala sam se, po ga znam koji put, zbog reći za moje pesme, jer je opet bio u zakašnjenju. Stajao je pored prozora i sunce koje mi je bilo u oči, sprečavalo me je da mu vidim lice. Međutim, osećala sam da mu iz očiju izbija ubilački sjaj. - Preteruješ, Žan-Žak! Ti potpuno zaboravljaš naše dogovore. Obećao si mi tekstove za dve pesme pre tri nedelje, a danas, četiri dana pred snimanje, ti ih još nisi napisao! Talentovan si, to je istina, ali zar misliš da ti je sve dopušteno!? Žan-Žak nije ništa odgovorio. Odjednom, bez šuma, napustio je kancelariju. Zbog ove tako sveže scene u mom duhu, upitala sam Remija: "Zar ne tražiti ništa od drugog jeste upravo "dobar program"?. Ali šta onda reći neodgovornim osobama? Kako se ponašati prema njima? Šta treba reći osobama koje zaborave na njihova obećanja?" Odgovor ću naći u poruci: KAŽEM "JA" DA BIH DOBRO KOMUNICIRALA.

PRAVILO "JA": VELIKO OTKRIĆE! Mi smo životinje koje imamo moć govora. A međutim, tako često dolazimo u neverovatno neprijatne situacije upravo zbog tog govora. Naše reči, prevazilaze naše misli i mi otkrivamo da je naš sagovornik sumnjičav. A čun situacija postane zategnuta, potrebni su nam sve muke ovog sveta da izložimo ono što želimo ne bacajući ulje na vatru. Najčešće, ipak, uspemo samo da izazovemo svađu! Međutim, u slučaju svađe ili sukoba, može da se nađe sporazumno rešenje ako u igru uvedete "pravilo JA" Tomasa Gordona, specijaliste za psihologiju komunikacije koje se sastoji od pet etapa. Ovo nabrajanje je pomalo apstraktno, ali ga možemo objasniti na jednom primeru: telefonirate i razgovarate o nečem veoma značajnom. Vaš sin dolazi i počinje nesnosno da lupa. Ne možete da ga zaustavite i kažete mu sledeću rečenicu: "Zar ne vidiš da radim? Ostavi me na miru! Zaista si nepodnošljiv!" 134

U ovakvim uslovima, svesni ste da ne možete da imam dobre odnose sa sinom. Mnogo efikasnije bilo bi da kažete sinu nešto poput ovoga: "Ako praviš toliku buku lupajući tako, ja nisam zadovoljna jer ne mogu da čujem svog sagovornika." Na taj način zaista ćete imati mnogo više šanse da vas sin posluša. Možete takođe reći: "Ako ml dopustiš da na miru završim razgovor, imaću vremena da se igram sa tobom ili da ti nešto pročitam." I tako ćete upravo primeniti pravilo Tomasa Gordona. Proanalizirajmo šta se događa. 1. 2. 3. 4. 5.

Imenujete ponašanje neprihvatljivim: "Ako "ti" toliko lupaš..." Imenujete osećanje vezano za to ponašanje: "Ljuta sam, nezadovoljna..." Imenujete neprijatnost koja je izazvana tim ponašanjem: "Ne čujem svog sagovornika..." Imenujete ponašanje koje biste želeli: "Ako mi dopustiš da završim razgovor na miru..." Imenujete pozitivnu objektivnost koju možete da postignete: "Imala bih vremena da se igram sa tobom ili da ti čitam..."

Koje su prednosti ovog metoda nad prvim? Već smo rekli, kad se obratimo nekome upirući prst u njega i izgovarajući "Ti si nepodnošljiv" ili "Ti si glup", dovodite u pitanje celu njegovu ličnost. Kako mislite da se on neće osećati uvređen, potpuno odbačen? Svaka komunikacija tad postaje nemogućim, u stvari vi ste sebe doveli u stav + -. Smrvili ste svog sagovornika svojim "autoritetom". Prema Gordonovoj metodi mi ne osuđujemo druge već izlažemo samo njihovo ponašanje: "Ako TI učiniš to..." Tako onom drugom ne naređujemo već predlažemo. Osoba kojoj upućujemo ove reči može da se ispravi ako to želi. Ako vi kažete nekome: "Ti si lenj", "Ti si egoist", poruka je obeshrabrujuća, uvredljiva, i u vašem glasu oseća se želja za vređanjem i kažnjavanjem. Ali ako vi to kažete na ovaj način: "U ponedeljak kad nisi mogao da mi pomogneš, ili kad si izašao sam bez mene...", vi ostavljate otvorena vrata, jer se podrazumeva: "U četvrtak ćeš sigurno moći da mi pomogneš i da ideš sa mnom" U 2. i 3. etapi, izlažete ono što osećate u određenoj situaciji. "Ljut sam, tužan, razočaran... jer imam utisak da ne mogu da računam na tebe, da me ti prezireš, da ti moj rad ne odgovara, itd." Drugim rečima, govorite o onome što najbolje znate, o sebi. Otvarate se drugom, stavljate se u jednaku situaciju s njim. Jednostavno kažete da ste uznemireni ovakvim ili onakvim ponašanjem. U četvrtoj etapi, predlažete rešenje. "Voleo bih da promeniš svoj stav, da se ranije vratiš, da mi pomogneš u kuhinji, da me ne prekidaš kad govorim..." Pažnja, nije reč o davanju ultimatuma! Izbegavajte reči poput "uvek" i "nikad više"! "Zakuni mi se da to nikad nećeš raditi." Ako upotrebljavate ove reči i rečenice ponovo ćete zaplašiti svog sagovornika, jer ponovo krećete u potragu za savršenstvom, a to je nemogućno očekivati. Ceo ovaj metod zasniva se upravo na pokušaju istinske "humanizacije" komunikacija. "Pošto ti govorim kao ravan ravnom, imam poverenje i mislim da ćeš pokušati da promeniš svoje ponašanje..." Konačno, u petoj fazi shvatate objektivnost koju može da ostvari ova promena: "Da bismo poboljšali naše odnose, da bismo spasili svoj brak, da bismo iskoristili ovaj vikend..." Setite se da vaš bes nikad nije konačan. Nasuprot, zahvaljujući ovom objašnjenju svako izneto osećanje i saradnja moći će da ponovo

135

budu zasnovani na zdravoj osnovi. Ako određena osoba drži imalo do vaše ljubavi, simpatije ili poštovanja, ona će se potruditi da prilagodi svoje ponašanje. Ovaj način da se reši konflikt, predstavlja po mom mišljenju vidnu revoluciju u komunikaciji. On nam omogućava da prihvatimo životni stav + + (ja sam O.K. i ti si O.K.) koji je jedini istinski konstruktivan. Zahvaljujući poštovanju drugog i poštovanju samog sebe, dolazimo do sjajnih rezultata. Posle predavanja na kome je bio izložen metod Tomasa Gordona, poslala sam piscu reči za moje pesme, pismo u kome sam mu verno objasnila pravila dobrih komunikacija: "Dragi Žan-Žak, pošto mi nisi doneo tekstove za nove pesme dogovorenog dana, bila sam veoma uznemirena. U stvari, plašila sam se da neću imati dovoljno vremena da ih naučim.." Sutradan popodne, našla sam u poštanskom sandučetu dva veoma lepa teksta za pesme i malo pisamce: "Oprosti mi".

ZLATNA PRAVILA DOBRE KOMUNIKACIJE  Ne donesite nikada sud o jednoj osobi jedino prema njenim postupcima: "Kad TI činiš to tako... JA sam ljut, tužan..."  Ne ponašajte se kao "spasitelj" ili kao "dželat": To jest, ne potcenjujte sagovornika donoseći odluke umesto njega. Umesto toga pomozite mu da sam razmisli i da ih sam donese.  Pokažite drugima kako cenite njihove dobre ideje, ne kritikujući strogo njihove greške i mane.  Ako želite da vidite kako se drugi menjaju, da promenite mišljenje koje već imate o njima, recite im: "Ne osuđujem te, već želim da verujem još više u tvoje sposobnosti."  Setite se "efekta Pigmalion" (prvi deo): Ako želite da pomognete nekom da razvije svoje potencijalne kvalitete, jedini način da uspete u tome je da ga uverite da je on neko i da treba da se smatra sposobnim.

BUDITE SVESNI DA I DRUGI MOGU IMATI PROBLEME Česta greška u komunikacijama sastoji se u verovanju da smo mi jedini na svetu koji imamo probleme! I da zato možemo sve da zahtevamo od drugih. Zamislimo da ste predložili svojoj prijateljici da joj poklonite skoro nove stvari, ali koje su suviše male za vašeg sina: Paket je spreman, ostavili ste ga u hodniku vašeg stana. Međutim, vaša prijateljica koja je rekla da će doći pre deset dana, još nije stigla. Stalno se saplićete u hodniku zbog paketa. Vaše loše raspoloženje raste: "Ona je nemogućna! Ovo su sve nove i tako lepe stvari, a njoj se ne sviđaju! Poklonicu ih nekom drugom ko će znati to da ceni." Ukratko, vi ste povređeni.

136

Odakle dolazi ova ranjivost? Bez sumnje, jer ste se videli u ulozi spasitelja, jer ste voleli da vaša prijateljica ceni vašu plemenitost. U suštini, vi ste osetili da vaša prijateljica nema "dovoljno poštovanja prema vama". Ali, razmislite mirno: -

Možda je vaša prijateljica imala problema sa vremenom. Rekla je da će doći, ali ne stiže. Možda je neko bolestan u kući, ili ima bračne probleme o kojima nije želela da vam govori. Možda je jedan veoma prozaičan detalj uzrok njenom nedolaženju: nema dovoljno mesta u plakaru da bi stavila stvari koje joj poklanjate.

Nabrajanje razloga može se produžiti u nedogled. Svako od nas ima svoje brige. Prihvatite činjenicu da i drugu mogu biti sprečeni da nas vide, a da to nema nikakve veze sa nama. To je već dobra mogućnost da sebe poštedimo nerviranja, pa čak i patnji. Odrasti, to znači priznati sa skromnošću da ako nismo centar sami sebe, mi smo samo deo sveta drugog! Komunicirajte u stavu jednakosti: Ja sam O.K. i ti si O.K. Životni stav + + je onaj koji garantuje najbolju komunikaciju sa drugima jer se zasniva na veoma jednostavnim principima:  

Poštujte sopstvene potrebe kao potrebe drugih. U slučaju konflikta, vodite računa da obe strane na kraju budu zadovoljne.

U knjizi pod naslovom "Potvrđivanje sebe" Dominik Šalven, osnivača transakcione analize, podseća nas na suštinske principe svakog konstruktivnog dijaloga:      

Nikada ne zaboravite da branite svoje ideje ili prava na pozitivan način i bez agresivnosti. Branite svoja prava ne tražeći da povredite prava drugih. Potvrđujte svoje ideje i uverenja prihvatajući da drugi mogu imati različito mišljenje. Čak iako se vaši sagovornici neprijateljski ponašaju, iznesite svoje mišljenje mirno i pribrano. Jasno izlažem svoje želje, igram "otvorenim kartama". Svoje odnose zasnivam na uzajamnom poštovanju i poverenju. Ne tražimo da budemo gospodar drugima, a ne dopuštam ni da me on primora da klečim.

137

5 VELIKI BOL: KAKO REĆI ZBOGOM?

Veliki bol, to ne znači plakati samo zbog smrti voljene osobe. On može da nastane i zbog gubitka posla, prodaje porodične kuće ili dubokog razočarenja. Isto tako može da se javi kad vidite kako probuši mladost, kako iščezavaju, dobra stara vremena... Pošto se navikavamo na izvestan način života, borno doživljavamo sve promene, male ili velike. Svaki prelazak iz jednog stanja u drugo, svaki gubitak nas potresa. Sve te bolne promene, teraju nas da menjamo život, da naučimo da radimo nove stvari. Katkad nam je potrebno vreme da bismo "prevarili" te promene. To vreme je još duže ako je reč o gubitku dragih osoba. Zato su sve stare civilizacije imale velike rituale posvećene bolu. Bio je to način da se ljudima da potrebno vreme da se prilagode na rastanak. Danas su ti rituali skoro iščezli. A psiholozi tvrde da su oni često uzrok psiholoških poremećaja. Ali, nije reč samo o smrti. Odbolovati, to znači prihvatiti različite gubitke koje nam nameće život I posvetiti im vreme koje im je potrebno. Suprotno od toga, usredsrediti se na ono što je nestalo, iščezlo, i odbiti novi život koji nam se svaki dan nudi, to znači osuditi sebe na patnju bez kraja! Boriti se protiv neminovnog, znači umirati pomalo svakog dana. Odbiti da okrenete novu stranu života, znači odbiti mogućnosti za nove ljubavi, za nova zanimanja i strasti. Jer, sve to postoji bez obzira koliki je naš bol. Ako to shvatimo, svaki bol može da nam da dragocenu lekciju i da nas učini jačim nego što smo bili ranije. Tako bol postaje sjajan učitelj koji nas uči kako da se odupremo neizbežnim šokovima života.

BOL ZA DRAGIM BIĆEM Samo jedno biće vam nedostaje i za vas je ceo svet mrtav! Smrt drage osobe može da vas odvede u potpuno očajanje: sreća, radost sve vam se to čini ubuduće nemogućnim. Život se zaustavlja. Bol koji tad osetimo je u stvari jedno od najužasnijih iskustava koji može da se doživi. Svako zna da je potrebno vreme da se "povratimo sebi". Dužina tog vremena zavisi i od temperamenta svake osobe, ali pre svega od načina na koji ćemo neutralisati taj užasan bol. Naše društvo koje ima poseban odnos prema smrti, često ostavlja roditelje ili prijatelje umrlog potpuno dezorijentisane. Oni imaju utisak da društvo od njih zahteva da kroz sahranu i sve ono stoje vezano za nju bude jedino ispoljavanje njihove patnje. Društvo zahteva da se ožalošćene osobe "pokažu" dostojanstvene, da ne pokazuju suviše svoj bol. Zato što smeta drugima, uznemirava ih? Zato što ih podseća da će jednoga dana i oni takođe proći kroz istu patnju? Bilo kako bilo, "oni koji ostaju" često dozvoljavaju da im "ukradu" njihove suze. Umesto da njihova patnja bude proživljena, neutralisana, ona će naći svoje stalno mesto u njihovom srcu. Međutim, što se više prepuštate svom bolu, vi ćete ga brže i bolje nadjačati. Zato plačite kad god osetite potrebu, ne obraćajući pažnju na hladne branioce "dostojanstva". I ne zaboravite da svaka suza odnese pomalo bola. Dopustite da zaraste rana u vašem srcu da bi se ponovo vratili životu.

138

BOL ZBOG PARTNERA Mnoge razvedene žene, posebno one koje imaju preko pedeset godina, pate od usamljenosti koja ih često odvodi u depresiju. One odbijaju da se odvoje od svog nekadašnjeg bračnog drugih uspomena, prošlosti. Ovo odbijanje da "potisnu bol" stvara od njih zarobljenice u kuli patnja. Prihvatiti da se sve kreće, da se sve menja, da ništa nije večno, to upravo znači odbolovati. Ako prihvatimo rastanak, to nas čini jačim i bolje naoružanim za život. Rastanak nas priprema za još teže nesreće.

BOL ZBOG PROLASKA MLADOSTI Gde su moje dvadesete godine? Moje tridesete godine? Moja lepa sjajna i zategnuta koža? Moja tako bujna kosa? Stareći, milioni žena teško podnose što nisu više željene od muškaraca. A oni, takođe misle sa nostalgijom na svoje ljubavne veze iz prošlosti. Ne biti više zavodljiv, nemati više telo i kožu dvadesetogodišnjaka, za pojedine to postaje istinska drama. Zašto? Zato što su oni vrednost svoje ličnosti zasnovali na spoljnim efektima, dakle onim efemernim. Verovati da je naša mladost najlepši poklon koji nam je život dao i da sa njom gubimo svu našu zavodljivost, to znači sigurno osuditi sebe na depresiju! Dakle razmislite. Da li je život ograničio podlo pravo na sreću samo na nekoliko godina? Ja u to ne verujem. U svakom životnom dobu imamo mnogo toga da dobijemo i uzmemo od života! I mnogo da mu damo! Ali zašto smo mi u suštini toliko opsednuti prolaskom mladosti? To je zbog toga što nam je užasno teško da sebe prihvatimo, pogotovo svoje telo u drugom izgledu. Međutim, mi smo ipak više od gomile mišića mesa i kostiju! Telo koje umire je u svakom slučaju isto kao i nekoliko minuta pre smrti. Mi međutim kažemo za tu osobu: "Nema je više, iščezla je." Pa zar onda osoba koja je izgubila zube, kojoj je otpala kosa, nije ista ona osoba kao i ranije, iako je nešto izgubila? To je ipak dokaz da se ne možemo svesti samo na telo. Na izvestan način, naše istinsko biće je samo "stanar" u našem oklopu od kože. Mi, verovatno, moramo da se brinemo o "ovom oklopu", ali ne treba da vodimo samo računa o njemu. Vreme je da otkrijemo ko smo mi u stvari, da ne bismo više bih robovi kritičkih pogleda drugih, da bismo se oslobodili kriterijuma lepote društva koje je sve više i više zasnovano na "mladalaštvu". Pozivam vas da kroz sve ovo što ste naučili u ovoj knjizi, krenete u susret sami sebi. Jer, vi ćete imati potpunu nezavisnost i vedrinu duha ispitujući sva lica vašeg istinskog ja. Otkrivajući skrivene talente, one na koji niste obraćali pažnju, otkrićete, verujte mi, ogromnu i neprolaznu sreću, možda čak veću od one koju vam pruža mladost. Ovaj postupak ne traži od vas nikako da se odreknete zadovoljstva života. Svakako ćete zaboraviti na izvesne zabave, ali postoje i drugi izvori zadovoljstva koja vi možete da još uvek intenzivno crpite. Dobro bi bilo da se setite da su Mikelanđelo, Verdi, Gete, Ticijan, Bernar Šo, Tomas Edison, Pikaso i mnogi drugi stvorili svoja nezaboravna dela pošto su proslavili svoj osamdeseti rođendan. Razume se, vi se bunite: "Vodim jednostavan život, ne mogu da uporedim svoje sposobnosti sa sposobnostima tih genija." Neka bude. Ali setite se da samo u Francuskoj danas živi više od šest hiljada stogodišnjaka, koji svojim smislom za humor, kulinarskim veštinama, ljubavlju koju oni daju svojoj 139

porodici, uživaju u životu, čine svoje bližnje srećnim. Imala sam priliku da razgovaram sa nekolicinom ovih stogodišnjaka. Mnogi od njih su mi rekli da žive bolje i srećnije od kako su otišli u penziju. Potražite i pronađite ono što će vam dati zadovoljstvo življenja. Potražite svoje istinsko ja. Prava sreća ne sastoji se u tome da se veštački produži mladost, već da se svaka životna etapa proživi u radosti postojanja.

BOL ZBOG IZGUBLJENOG POSLA Kad čovek posveti deo svog života nekom poslu, a onda ga iznenadno izgubi, on tad doživi strašan šok. To je slučaj sa majkom kad deca napuste porodično ognjište da bi letela sopstvenim krilima. Ona se tad često oseti ne samo nesrećnom, već beskorisnom. Isti je takav slučaj sa rukovodiocem nekog preduzeća koji mora da da ostavku, aktivnim čovekom koji mora da ide, bez svoje želje... Što se više poistovećujete sa svojim poslom, sa funkcijom koju vršite, sve više rizikujete da doživite šok, da se osetite praznim i bezvrednim kad, na primer, odete u penziju. Ako vi svedete svoju ličnost samo na radne kvalitete, svet (vaš u svakom slučaju!) prestaće jednoga dana da se okreće, i vi ćete biti izgubljeni. Ne zahtevam od vas da primite otkaz sa kricima radosti. Nasuprot, tvrdim vam da treba da se isplačete koliko osetite da vam je potrebno. Svoj dinamizam i optimizam ponovo ćete povratiti tek kad ste potpuno odstranili stres izazvan otkazom. Kako ćete se ponovo pojaviti na razgovoru za novi posao ako u vašem duhu lebdi stalno: "Izbacili su me jer sam nula, suviše star-a", "Mrzim sve šefove" ili "Kako žalim svoje kolege na poslu!"? Pre nego što krenete ponovo na posao, morate se osloboditi stresa vezanih za otkaz na prethodnom poslu. Dakle, dajte sebi vremena da se naviknite na promene koje donosi život. Ne zaboravite da su vaše sposobnosti iznad posla koji ste nekada radili, i da vas u budućnosti čekaju mnogi raznovrsniji, značajniji poslovi. Posebno se pobrinite i nađite vremena da se otvorite sami sebi i da otkrijete svoje skrivene mogućnosti. One sposobnosti kojih niko ne može nikad da vas liši, koje predstavljaju vašu pravu ličnost. Njih sad stavite u dejstvo i videćete kako će sve biti lakše.

BOL ZA STARIM DOBRIM VREMENIMA Nikad ne prestajemo da uzdišemo za prošlim godinama: "Ah, kako su to bila dobra vremena..."; "Pre se nije tako radilo... Sve je bilo drukčije" a onda sledi priča protiv savremenog života. Za ovo idilično vreme vežemo se tako da smo uvereni da ni godine pre nas nisu mogle biti dobre! Dakle, zašto onda čekamo da prođe deset godina, da bismo otkrili da su te godine bile sjajne, dok smo sve vreme, dok smo ih živeli, govorili da su užasne? A zašto ih onda ne cenimo odmah, ne uživamo u njime odmah, umesto da za njima žalimo kasnije? Sa nostalgijom potiskujemo svoje emocije u prošlost nadajući se, bes sumnje, da tako sebe štitimo od teškoća savremenog života. Očigledno mislimo: budućnost je neizvesna, sadašnjost je užasna, i jedino je prošlost nešto za čim treba žaliti. Ali mi ipak, možemo da živimo samo sadašnji trenutak. Bilo koliko da nam je godina, "dobra stara vremena" su uvek sada! 140

PET ETAPA BOLA Reći zbogom iščezlom biću, izgubljenom poslu, prijateljima koji odlaze, stanu koji napuštamo, mladosti koja je prohujala, itd., to znači najpre ući u etapu odbijanja: "To je nemogućno! Zašto baš ja?" Prihvatiti tugu zbog svakog rastanka znači shvatiti, kasnije, da je taj događaj imao u sebi nečeg pozitivnog. Kakvu sam ja lekciju naučila kroz rastanke! Čovek ima potrebu za izvesnim vremenom u kom će se obaviti rad "alhemije" koja će pretvoriti njegov "tragičan doživljaj" u "bogaćenje bića". To se može desiti samo pod uslovom da sve stresne emocije budu neutralisane. Isti je slučaj kao i sa zarašćenjem svake rane: ako u rani ostane i najmanji deo stranog predmeta, ona se ne može zatvoriti. Posle gubitka drage osobe, uzalud ćemo stezati zube, ponavljati da ne možemo provesti život u plaču emocionalna rana neće se zatvoriti! Suze bez kraja ili prividan mir ne znači da je rana dobro "očišćena". Osećati bol to je kompleksan i veoma delikatan emocionalni proces: kad želimo da sve brzo prođe, to plaćamo stalnom patnjom, depresijom i psihosomatskim bolestima. Doktor Elizabeta Kibler-Ros, poznati stručnjak koji prati već godinama ljude koji umiru, razlikuje nekoliko etapa u procesu bola. Kroz te etape prolaze i najbliži osobe koja umire. Međutim, ovaj proces bola vezan za umiranje može se primeniti i na druge manje tragične bolove. 

Prva etapa: odbijanje.

"Ne, to nije istina, to nije mogućno!" Ova etapa u kojoj smo nesposobni da prihvatimo ono što znamo da se desilo: mozak zna, ali emocije još ne prihvataju događaj. Pojedine osobe nikad i ne prođu tu etapu. Takve su one udovice koje nastave godinama da postavljaju sto za svog pokojnoga muža, ili oni roditelji koji nastave da gaje kult mrtvog deteta. Oni imaju utisak da na taj način nalaze utehu, ne shvatajući da tako bol ostaje blokiran u njima, i da nikad ga neće moći neutralizovati. 

Druga etapa: bes.

"Zašto ja? Šta sam ti učinila, Bože?" Ova etapa je pobuna protiv onog što smatramo užasnom nepravdom. Osećanje besa je pozitivno i označava početak prihvatanja stvarnosti. Postajemo svesni da je nešto nestalo, "nešto što se više neće nikada vratiti". 

Treća etapa: depresija.

"Čemu sve ovo?"; "Sve je propalo". Ova etapa u kojoj izbija osećanje nemoći u odnosu na ozbiljnost situacije. Skamenjeni smo neizvesnošću i strahom: budućnost, naša ekonomska situacija, šanse za sreću, blagostanje porodice - sve nam izgleda izgubljeno. To su svakako najbolniji, najpaničniji trenuci. Mnogi pokušavaju da se toga oslobode. Ali vi ste već shvatili, kad neko želi po svaku cenu da se oslobodi nečeg, mora očekivati neuspeh.

141



Četvrta etapa: cenjkanje.

Odjednom se pojavljuje ova etapa u kojoj počinjemo da maštamo o potpuno drugoj situaciji, da se opijamo nerealnim nadama. Cenjkamo se sa sudbinom,sa srećom, sa Bogom: "Ako je osoba koja je došla na moje mesto loša, šef će me ponovo vratiti"; "Ako omršam deset kilograma, muž će mi se vratiti"; Ne treba nikada sebe optuživati zbog nerealnih nada, bilo koliko da one deluju detinjasto. Zahvaljujući njima, izaći ćemo iz tmina depresije. To naš duh samo pokušava da probudi pozitivne aspekte života, da nam vrati borbenost. 

Peta etapa: prihvatanje.

Sve se smirilo, sad sledi prihvatanje situacije, potiskivanje očaja, sposobni smo da prihvatimo realnost i da kažemo zbogom bolu. Međutim, nećemo uspeti da dođemo u ovaj stadijum ako u svakoj etapi ne bude poštovana "emotivna evakuacija" (suze, bes, strah, itd). Kroz ove etape bol ide putem ka prihvatanju gubitka, rastanka. Tek kad prihvatimo taj mučni trenutak, spremni smo da se otvorimo za novi život. Ova poslednja etapa nam omogućava da prikupimo novu energiju koju ćemo investirati u nove projekte, nove susrete, nove ljubavi.

KAKO REĆI ZBOGOM Da bismo rekli zbogom, da bismo se oprostili sa mrtvom ili živom osobom, sa kojom smo bili u nerazrešenom sukobu, slavni psihoterapeut Žorž Kolrizer savetuje: -

Sedite na mirno mesto, dišite duboko i opustite se. Vizualizirajte. Zamislite kako preko puta vas sedi osoba s kojom ste, ili s kojom ste bili u sukobu. Govorite joj iskreno i ozbiljno, kao da je ona tu. Poslednji put, govorite joj o vašem jadu, vašem besu, patnji, tuzi zbog njenog ponašanja ili odsutnosti, ili odlaska zauvek. Budite u kontaktu sa svojim emocijama i oslobodite ih se suzama, kricima, napadima besa... Dajte vremena svojim emocijama da se ispolje. Sad vidite osobu kako odlazi, vidite je kako nestaje. Recite sebi mirno da je više nikada nećete videti. Dajte sebi vremena da prihvatite tu činjenicu. Zatim recite: Sad možeš da odeš u miru.

"POKLONI ŽIVOTA" Predati se bolu, to znači plakati za onim čega više nema. Ali konačno, moramo ponovo početi da osećamo sve lepe stvari koje nam život svakog dana nudi, ono što ja nazivam "poklonima života": -

Kakve je boje jutros nebo. Na šta me podseća miris svežeg hleba? Kakvu sam to ljubaznu reč čula? 142

-

Ko mi se to nasmešio? Ko mi je pridržan vrata? Kakvu pesmu je pevao zidar na svojoj skeli? Zatvoriću tužnu stranu svog života. Sutra, možda prekosutra, otvoriću novu i lepšu stranu.

Predati se bolu, to ne znači zaboraviti! Samo, umesto bola, ostaće uspomena na srećne dane. A onda vam predstoji novi put kojim treba da nastavite, ceneći život.

143

6 OPROSTITI I... TRAŽITI OPROŠTAJ

-

Ja da njemu oprostim? Nikad! Posle svega što mi je učinio! Kako je mogla tako nešto da mi učini? Mora to da plati. Da oprostim?

Kako nam je teško da oprostimo! Kao da opraštajući pokazujemo da je onaj drugi jači od nas, kao da je on odneo pobedu. Plašimo se da se ne "unizimo". A zatim, da li mi da se izvinjavamo umesto da čekamo da se oni nama izvine? Zbog onoga ko nas je povredio, izdao ili napustio, nastavljamo da patimo. I sve vreme se nadamo da on zbog toga ima osećanje krivice, da mu kvarimo njegovu bezbrižnost. Zar vaša patnja ne pokazuje svima kako je bedna i okrutna osoba vaš "protivnik"? Porodica, deca ili prijatelji se mešaju u to nazivajući tu osobu sebičnjakom ili nevernikom. Ta osoba je možda pomalo uznemirena, ali po pravilu nastavlja da se ponaša kako mu to i dolikuje. Najčešće zaboravlja ili se pravi da ne vidi vaša osećanja prema njemu. Čuvajući svoj teret besa, koga vi kažnjavate, ako ne samog sebe. Nek se razboli zbog toga, nek bude nesrećan? Opet ste to vi! A ja ne govorim samo o onima koji preživaju svoje probleme mesecima i koji truju duh razmišljajući o osveti. Ne, govorim takođe i o onima koji izjavljuju često oholo i s ponosom: "U svakom slučaju, baš me briga! Ne mislim više uopšte o tome." Ovo zaboravljanje je možda svesno, ali setite se: naše emocionalno pamćenje ništa ne zaboravlja! A stres izazvan neiskazanim emocijama prouzrokuje u vašem organizmu značajna oštećenja. Oprostiti, to znači, učiniti "dobro delo" od koga vi, prvi, imate najviše koristi. Ako još uvek prevrćete taj problem u svojoj glavi, to će dopustiti "protivniku" da se "useli" u našu dušu, da je kontroliše i da nas stalno muči. Ne oprostiti, to znači ostaviti telo i dušu u stalnoj napetosti. Ova tenzija umanjiće naše fizičke i psihičke snage i biće razlog pojave psihosomatskih bolesti. To je otrov koji sami ubacujemo u svoj organizam. Zar ne smatrate da je nepravedno ovako sebe kažnjavati? Tačno je da nas je ta osoba povredila, da patimo, ali zašto produžavati tu patnju? I da bismo bili sasvim pošteni prema sebi, zašto ne priznamo da je naše samoljublje pogaženo, i da mi imamo jedan deo odgovornosti u svemu tome? Naš zadatak je bio da se pobunimo, da reagujemo, da se naljutimo. Ostajući pasivni, dozvolili smo drugome da se oseća da je u pravu! Bilo kako bilo, dopustili smo da se u nama razvije strah, osećanje krivice a sve je to štetno po zdravlje. Već poznajemo dobro užasni mehanizam koju strah, osećanje krivice, može da pokrene: naše žlezde luče hormone stresa koji umanjuju imunitet. Da li vi mislite da je oproštaj rezervisan za slabiće, one koji više vole da izbegnu svaki sukob? Pogledajte još jednom vaš položaj: opraštajući drugom, vi ste sve dobili: na prvom mestu zdravlje, duševni mir i čak šta više osećanje snage koje se javlja zbog poštovanja vaših dubokih potreba. A ko zna, možda ćete 144

osetiti zadovoljstvo da uspostavite ponovo dobre odnose sa tom osobom, čak u novom stavu: "JA sam O.K. i TI si O.K."!

POKAŽITE SVOJ BOL PRE NEGO ŠTO OPROSTITE Nema iskrenog oproštaja bez stvarnog pokazivanja straha, besa ili suza izazvanih tim "slučajem". Zapamtite: dižite bure protiv nepravde, bunite se protiv onih koji žele da vas učine žrtvom. Ako ovako postupate, ubrzo ćete povratiti svoje dostojanstvo. U stvari, morate uveriti sebe da imate pravo da se bunite čim neko loše postupa prema vama. Naše patnje i naša razočarenja imaju pravu na naše poštovanje. Ako smo ovako postupili - čak i ako je slučaj dosta težak - bićemo istinski sposobni da oprostimo. Drugačije rečeno, moći ćete da kažete: "Odbijam da nastavim da rasipam svoju emocionalnu energiju zbog negativnog događaja koji pripada prošlosti. Ne opravdavam ponašanje drugog, ali danas znam da: -

Ne mogu drugog da promenim, ni događaje koji su se desili. Mogu da sačuvam zdravije, neutrališući stres izazvan neprijatnim slučajem. Odstranjenje unutrašnjeg pritiska doneće mi novu energiju koja će mi omogućiti da živim veselije i bolje nego ranije."

KAKO OPROSTITI? Ne postoji poseban metod za opraštanje. Nema ni potrebe da učimo kako da praštamo. Jedina značajna stvar je iskrena namera. Vaša želja da oprostite najbolje će vas uputiti kojim putem da krenete.

VEŽBA PROTIV ZLOPAMĆENJA Američki pisac Eme Foks predlaže vežbu namenjenu otklanjanju zlopamćenja.   

   

Isključite telefon i sedite u neki miran kutak u stanu gde vas niko neće uznemiravati. Zatvorite oči i opustite se (tehnike opuštanja iznete su u šestom poglavlju). Vizualizirajte na jednoj osvetljenoj bini. Zamislite trenutak trijumfa: aplaudiraju vam, daju vam komplimente, zasipaju vas poklonima Ispunjeni ste dubokim osećanjem zadovoljstva i poverenja. Uživajte u zadovoljstvu što duže možete. Zatim, polako napuštajte tu sliku. Sad popnite na ovu binu živu ili mrtvu osobu kojoj nešto zamerate. Vizualizirajte lepe stvari koje se dešavaju (pokloni, komplimenti, aplauzi, itd.) i vidite tu osobu srećnu, nasmejanu.

145

   

Sačuvajte u sebi osećanje zadovoljstva i sreće koje ste imali dok ste vi bili na bini i recite toj osobi: "Opraštam ti. Zaista ti opraštam." Sačuvajte ovu sliku u toku nekoliko minuta, a zatim dopustite da iščezne. Neophodno je da tokom ove vežbe imate osećanje potpune sreće. Budite uvereni da je univerzum tako bogat, da svako od nas može dobiti zadovoljenje a da drugi ne bude povređen. Budite uporni. U početku ova vežba će vam se učiniti možda teška, ali pri kraju mesec dana osetićete potpuno smirenje. Razume se pod uslovom da ste prethodno "oslobodili svoje emocije".

NE DOPUSTITE DA VAM OZLOJEĐENOST UNIŠTI SRCE! Da li ćete nastaviti da se kažnjavate zato što vas je neko nekada povredio? Prošlost je prošlost. Vi tu ne možete ništa promeniti, ali zato možete promeniti odnos koji ste imali prema tome. Ova promena mišljenja dopustiće vam mogućnost da ponovo ispitate razlog vaše ljutnje: da li ste sigurni da ste ljuti na tu osobu samo iz razloga što nije postupila ili mislila kako ste vi to želeli. Prestanite da donosite olako sudove. Prihvatite sebe onakvim kakvi ste i poštujte druge onakve kakvi su. Tada ćete videti kako je opraštanje u stvari veoma laka stvari Martin Luter King je izgovorio ovu rečenicu koja je postala slavna: "Čak i ako svojom ljubavlju ne uspete da učinite neprijatelja humanijim, uvek možete da sprečite mržnju i ojađenost da uništi vaše srce kao što su uništile njegovo!" Osloboditi se ovih osećanja, iskazati javno emocije, zatim oprostiti, jeste najkraći put ka istinskom zdravlju. Kad se naš duh oslobodi stresova iz prošlosti, on dopušta sreći i lepom raspoloženju da ga ispune "iznutra", uprkos svemu što nam se može desiti u spoljnoj sredini. Konačno, ne zaboravite, takođe, da vi niste obavezni da zaboravite neprestane neprijatnosti koje vam čini izvesna osoba. Ako ta osoba nastavi da koristi vašu popustljivost i vaše stalno opraštanje, smatrajući da ste vi slaba osoba, vi uvek, imate mogućnost da sa njom porušite sve mostove. Zato izbegavajte one koji vas zamaraju ili ne pokazuju dovoljno poštovanja prema vama

HRABROST DA ZATRAŽITE OPROŠTAJ Eh, da! Jer, razume se, postoje samo drugi. Vi svakako imate izvestan broj stvari koji biste mogli prebaciti sebi! Bilo bi možda vreme da shvatite, da ako drugi greše prema nama, i oni verovatno imaju šta da nam zamere. Čak, iako mi sebe ne smatramo za "veoma dobre osobe", možemo da ih ranimo na ovaj ili onaj način: ne primećujući ih, pokazujući prezir, ne obraćajući pažnju na njih, ponižavajući ih, čak nesvesno... A kad kažem "nesvesno", u stvari, mi smo potpuno svesni naših nedostataka u odnosu na njih. A ovo nam "smeta", jer, osećamo manje poštovanja prema sebi. I, eto ponovo osećanja krivice, govorimo sebi: "Nisam tako dobar, ali neću to da znam".

146

Sasvim je lako, da bismo raspršili ovo osećanje krivice da skupimo hrabrost i zatražimo izvinjenje. Postoji jedan moćan čin za naše dobro kao i za dobro naše porodice. Tražiti oproštaj, to je "oslobađanje" savesti, i oslobađanje od stare greške. Ovo zahtevanje oproštaja počinje priznanjem, iskrenošću, što će stvoriti prijatan odnos. Nije preporučljivo reći pred svojim detetom: "Ja sam tvoja žrtva. Ostala sam s tvojim ocem samo zbog tebe. Ali kako sam pogrešila: ti nisi ništa imao s tim. Sad sam shvatila da jednostavno nisam imala hrabrosti da ga napustim." Kako sam želela da mi majka kaže: "Moj slab vid me čini toliko očajnom i nesrećnom i ja sam često zbog toga bila ljuta na vas. Danas znam da vi niste odgovorni za moju bolest..." I kako bih želela da čujem upravo ovo priznanje iz usta svog oca: "Mislio sam samo kako da pomognem vašoj majci. Nisam vas dovoljno zaštitio od njenih kriza očajanja..." Što se vas tiče, ne čekajte da sve bude suviše kasno. Znam: to često može biti teško. Tražiti da vam oproste to ne znači doneti buket cveća i na taj način se "spasiti". Ne! To zahteva hrabrost i, bez sumnje, mnogo razboritosti. Zašto tako često oklevamo da se izvinimo? Zato što smatramo da je reč o priznavanju slabosti. "Smatraće me slabićem!" Međutim, sasvim je suprotno. Što se manje osećamo snažnim iznutra, manje smo sposobni da tražimo oproštaj, iz straha da drugi ne vidi dokaz svoje superiornosti. Reči "oprostite" je dokaz hrabrosti i snage i najbolji način da se uspostave zdraviji odnosi sa samim sobom i okolinom.

147

7 DA LI STE U DOBROM OKRUŽENJU?

Nikada nećemo dovoljno ponoviti u kojoj je meri značajno za naše zdravlje i blagostanje da ponovo nađemo poštovanje i poverenje u sebe. Značajno je takođe otkriti sopstvene snove i želje da bismo se oslobodili užasnog robovanja koje se sastoji u življenju po merama drugih. Ovo ne znači da želimo da se odvojimo, izolujemo, već nešto potpuno suprotno. Kad jedna osoba ima potpuno poverenje u sebe, ona bolje komunicira sa ljudima. Što je srećnija, više želi da tu sreću podeli sa drugima i da svakom ponudi podršku i pomoć. Uz to srećna osoba ne oseća potrebu da skriva svoje probleme ili svoje bolove kad se oni pojave. Ona se usuđuje i zna da traži od svoje okoline energiju koja joj nedostaje da bi prebrodila teške trenutke života. Ako su nam životni uslovi ili sudbina predodredili usamljenost, mi moramo tada biti veoma dobri "roditelji" sami sebi, posvetiti sebi puno pažnje i ljubavi, koji nam inače nedostaju. Ali, mnogo je bolje ne biti sam, već biti okružen, deliti svoje emocije sa porodicom, prijateljima, rodbinom. Dobro su nam poznate sve "isceliteljske" moći prisustva skladne porodice ili toplog prijateljskog kruga. Katkad je dovoljno tako malo da se ponovo pokrenemo iz situacije kad se osećamo uništenim. Samo jedan osmeh, jedna ljubazna reč, telefonski poziv, nekoliko ohrabrujućih reči i mašina ponovo kreće! Nije red o tome da postanemo zavisni od drugih, već da znamo da nam oni mogu dati snagu koja će nam dopustiti da "ponovo napunimo baterije". U svojoj knjizi Srce i njegov jezik, Dr Džejms Linč ističe kako prisustvo drugih, čak i naših domaćih ljubimaca, može da snizi arterijski pritisak i učestano lupanje srca. Kontakt sa bliskom osobom je najbolji regulator srca! Time se najbolje objašnjava i povećam procenat smrtnosti kod udovaca, razvedenih i usamljenih ljudi. Da, taka smo potrebni jedni drugima! Izbegavajmo samoću.

KAKO PROŠIRITI KRUG PRIJATELJA    

 

Nikada nije kasno uspostaviti "mrežu prijateljstva". Najsigurniji način da proširite krug prijatelja jeste da obnovite stara prijateljstva. Druga mogućnost je da posećujete restorane ili klubove u kojima se okupljaju osobe iz vašeg kraja, one koje imaju slične navike kao i vi. Da biste učvrstili porodični krug, proslavljajte rođendane, organizujte svečanosti, činite to čak ako i nemate naviku! Okupljanja oko dobrog jela, davanje i primanje poklona, to ojačava i učvršćuje grupu. Nađite vreme da prelistavate porodične albume. I ne zaboravite da napravite nekoliko novih fotografija da biste dopunili albume koje će jednoga dana listati vaša deca ili unučići. Vaša "mreža prijatelja" uticaće da imate osećanje sigurnosti, podršku, u slučaju potrebe. 148



Nemojte se ustručavati da se obratite ovim prijateljima u slučaju potrebe. Poverite im se iskreno. Razgovor, poveravanje, nekoj osobi pruža vam mogućnost da pronađete najbolje rešenje kako da izađete iz teškoća ili iz depresije.

RADIOSKOPIJA VAŠE "PRIJATELJSKE MREŽE" Kontakt sa drugima povećava životnu energiju. Dakle, ne čekajte da se razbolite da biste se požalili kako živite u emotivnoj pustinji. Međutim, nije dovoljno biti okružen velikim brojem osoba da biste se osetili voljenim, i da niste usamljeni.

PROŠIRENJE "PRIJATELJSKE MREŽE" Napravite listu svih osoba prisutnih u vašem životu, koje imaju mnogo ili malo značaja u vašim očima Proširite ovu listu svojim domaćim ljubimcima i svojim hobijima.

 -

 

Poređajte ih prema stepenu bliskosti sa vama: U unutrašnji krug stavite one koje stanuju pod istim krovom kao i vi, uključujući i domaće ljubimce. U drugi krug stavite članove porodice ili intimne prijatelje koje redovno viđate ili sa kojima govorite telefonom bar jednom mesečno. U treći krug stavite površne prijateljske relacije. U četvrti krug stavite slučajna poznanstva.

Poređajte ove osobe prema svom afinitetu. Podelite ih u četiri grupe: U prvu grupu upišete osobe koje ne volite, koje vas zamaraju, koje su vam dosadne ili su neprijatne prema vama. U drugu grupu upišite osobe koje mnogo volite. U treću, osobe koje strašno volite. Ako vam reč "strašno" smeta upišite ove osobe među one koje mnogo volite. U četvrtu, upišite koje malo volite. Da biste napravili točnu listu svojih prijatelja, budite pošteni prema sebi, odgovorite iskreno da ne biste povredili izvesnu osobu iz svoje okoline, bilo bi mudro da ne pokazujete ovaj tajni dijagram.

Što više računamo na ljude oko nas, one koje volimo, naš emotivni život je uspešniji. Ovaj dijagram će vam ukazati na kvantitet i kvalitet osoba koje vas okružuju. Postavite sebi pitanje: "Da li je moj krug 149

prijatelja veliki i da li su oni stvarno dobri prijatelji? Ili su retki i loši?" U drugom slučaju, samo od vas zavisi da obogatite svoje okruženje prijateljima koji će znati da "hrane" vaše srce. Budite praktični i ne računajte na prijatelje, veoma drage, ali koji stanuju na kraju sveta. Imam dva divna prijatelja koji žive na Tahitiju. Ali mi je lakše da se poverim prijateljici koja stanuje u mom kvartu. Dobra mreža prijatelja sastoji se od deset do dvadeset osoba koje ste upisali u drugom i trećem krugu. Dodajte u ove krugove svoje hobije kao i kućne ljubimce. Ali, ne smatrajte da su sva prijateljstva večna. "Prijateljska mreža" se stalno menja. Ako primetite da se vaš broj prijatelja smanjuje, zašto ne biste potražili među svojim poznanicima osobe koje mogu da vam postanu novi prijatelji? Jedan ili dva susreta mogu da budu čak dovoljni da postanete bliski.

IZABERITE NAJBOLJI STAV Usamljenici su po ličnom izboru, često ljudi koji smatraju da su većina onih koji ih okružuju antipatični ili nezanimljivi. Međutim, svet je pun toplih i iskrenih ljudi, spremnih da pomognu drugima ne očekujući ništa za uzvrat. Ako zastupamo ovaj drugi stav, lako ćemo naći osobe sposobne da nahrane naše srce efektivnom energijom koja nam je potrebna. Ali ne zaboravimo da i mi damo svoju energiju onima kojima je potrebna. Okrećući se prema drugima, prestajući da budemo egocentrični - možemo da se nadamo potpunoj sreći, onoj koja će nam dati osećanje harmonije sa nama samima, drugima i univerzumom.

150

ŠESTI DEO

DA BISMO OZDRAVILI, LEČIMO NAŠA TRI TELA

Lepota duše? Neka spoljašnost i unutrašnjost budu u harmoniji. Sokrat

151

PRIRODNA MEDICINA LEČI DUH I TELO Ma koliko efikasno i neophodno, emocionalno oslobođenje nije univerzalan način za rešavanje svih vaših problema. Tačnije rečeno, ono ne može da se učini samo, već mora da bude dopunjeno sa dobrom fizičkom higijenom. To podrazumeva, razume se, odgovarajuću ishranu, ali takođe, i način života u kom će biti uključena i sportska aktivnost... pa i lekovito bilje i glina. Sigurno znate čuvenu izreku: "U zdravom telu, zdrav duh." Uz to sigurno znate da se ova dva elementa međusobno prepliću, da su zavisna jedno od drugog, odnosno, da su jedinstvena. Čitajući prethodna poglavlja, da li ste se odlučili da odstranite svoje emocionalne stresove? Bravo! Ali nemojte da praznite jednu stranu da biste napunili drugu. Čemu služi da odstranite hormone stresa ako napunite svoje telo štetnim materijama jedući bilo šta, jedući bilo kako? Naš cilj je jednostavan i suštinski: maksimalno sprečiti nagomilavanje svih toksina u organizmu da bismo sprečili bolesti. Da bismo to ostvarili, nije dovoljno boriti se samo na jednom planu, već istovremeno na tri. -

Fizičkom: o tome sam govorila u svoje dve prethodne knjige. Psihološkom: to je centralni predmet ove knjige. Duhovnom: o tome ćemo tek govoriti.

Odstranjivanje iskorišćenih supstanci i toksina iz organizma zavisi od dobrog funkcionisanja ovih organa: bubrega i bešike, creva, pluća, pora na koži. Za odstranjivanje stresa raspolažemo sa četiri glavna oružja: emocionalno izražavanje, relaksacija, meditacije, vizualizacija. Između fizičkog i psihičkog postoje veoma tesne veze: naše emocije kao i naše misli prenose se iz mozga ka organizmu nervnim sistemom, neuronima i hormonalnim žlezdama. Dakle, ovi "posrednici" prestaju da ispunjavaju efikasno svoju ulogu kada su zatrpani otrovima i kad su hranjeni lošom hranom! Hormonalna lučenja su nedovoljna, ili su pak preterana, a katkad i lošeg kvaliteta - i eto onda bolesti... Ako uporedno sa eliminisanjem emocionalnog stresa ne pružimo našem organizmu zdravu ishranu, sve "ide u krug". Iskustvo govori da su mnoge male depresije iščezle kao nekim čudom samo zato što je ponovno uspostavljen normalan rad žuči i jetre. Koliko puta smo bili svedoci vraćanja dobrog raspoloženja posle pražnjenja stomaka? Moramo sebi da postavimo ovo veoma značajno pitanje: "Da li su moja ishrana i moje trenutno ponašanje dovoljno dobri da očuvam zdravlje?" Pošto mnogi ljudi nemaju dobar odnos prema potrebama svog tela, oni se i ne brinu da ga odgovarajuće održavaju. A to nisu slučajno isti oni kojima potom nedostaje potrebna fizička snaga da izađu iz neke bolesti ili depresije. Naše dobro zdravlje zasniva se, u stvari, na elementarnoj strategiji: Da ne bismo bili napadnuti toksinima, ne dozvolimo im da uđu u nas i izbacujmo ih redovno.   

Hranite se zdravom hranom, bogatom vitaminima, encimima i mineralnim solima a siromašnom štetnim materijama i toksinima. Izbacujte svakodnevno, putem organa za varenje, bešike, pluća, toksine i štetne materije. Odstranjujte svakodnevno sve stresove putem emocionalnog izražavanja.

152



Organizujte tako život da budete što više okruženi prijatnim osobama, osobama koje volite i koje vas vole.

KAKVU HRANU IZABRATI Postoje u svetu dragoceni ljudi koji su ukazali na najbolji put higijene života, put koji je sposoban da nas sačuva a katkad i pomogne da povratimo naše zdravlje. Među njima su Rajmon Dekstrej, moj profesor i prijatelj, koji već više od pedeset godina neumorno govori o značaju zdrave prirodne hrane, doktor Tal Šaler, dr Žan Valne, Andre Ru, Žanet Dekstrej, dr Kuzmin, profesor Losi, Andre Pasebek, dr Udino ili Marsel Bernade. Svi su nas oni ohrabrili da živimo zdravo da bismo bolje uživali u životu. Ne zaboravimo nikada da zdrava i bogata vitaminima i mineralima ishrana, omogućava: -

da povećamo svoju snagu i fizičku formu; da ojačamo odbrambeni sistem; da poboljšamo funkcionisanje nervnog sistema, a sa njim kvalitet našeg emotivnog života.

A da li mi primenjujemo ove savete, da li vi smatrate da je sjajna stvar što možete gutati pilule koje poboljšavaju varenje? Da li smatrate da je normalno da se ujutro budite isto onoliko umorni koliko ste bili uveče? Sve ovo, u stvari, treba da vas uplaši, jer to pokazuje kako je vaša sirota jetra iscrpljena svojim prekovremenim radom. I umesto da se hrana vari tri ili četiri sata, potrebno je deset, dvanaest čak i četrnaest sati. Razume se to dovodi do značajnog gubitka energije, pa prema tome i do velikog zamora. I što je još najgore, loše i sporo varena hrana truje organizam jer se u njemu stvaraju milijarde bakterija i toksina. Ovi "uljezi" žure se da izaberu sebi odgovarajući "stan": organ, čiji je imunitet najslabiji u celom vašem organizmu. Napravite, dakle, listu hrane, pića, alkohola, lekova, cigareta, itd. - sve ono što ste uneli u organizam za poslednjih dvadeset i četiri sata. Zamislite kolika je to količina tokom jedne godine, tokom života? Ako vaš organ za varenje, ili pak nervni sistem pokažu znake slabosti, više je nego sigurno da na vašoj "listi" nedostaju one namirnice koje će očistiti i ojačati organizam: sveže voće i povrće, kompletne cerealije, prirodan med. Pored toga, što sadrže vitamine, hlorofil, encime i mineralne soli, sveže voće i povrće imaju svojstvo da dreniraju organizam zahvaljujući tome što sadrži veliku količinu vode. Tako oni sprečavaju nagomilavanje otrovnih materija u tkivu i krvi. Čista krv mnogo lakše cirkuliše krvotokom i brže stiže do svakog dela tela. Kompletne cerealije imaju ogromno vitaminsko bogatstvo. Pored toga one imaju i vlakna koja obezbeđuju izuzetno čišćenje organizma. Moramo prestati da smatramo da su lenjost creva i zatvor prolazni poremećaji jer otrovi koji se nalaze u sistemu za varenje, u toku zatvora i kojih se organizam želi da oslobodi, prolaze kroz membrane creva i stižu u krv i s njom u celo telo. Srećom vlakna koja sadrži sveže povrće i cerealije ubrzavaju pražnjenje creva, ona pomažu organizmu da mnogo brže izbaci mikrobe i otrove, ne ostavljajući im vreme da stignu do krvi. Telo je posle toga dobro očišćeno. Vlakna imaju tu sposobnost da snižavaju procenat holesterola i drugih opasnih lipida. Zahvaljujući njima 153

izbegavamo trombozu, bolesti srca i arterija. I to nije sve. Gde pronaći hranu koja može da revitalizuje nervni sistem? Onu koja će moći da doprinese da se zaštitimo od mnogobrojnih bolesti? Još jednom ponavljam: u svežem voću, povrću i u kompletnim cerealijama.

154

ČAJ "ČIŠĆENJE ORGANIZMA"

Izvrstan čaj koji pomaže jetri da uništava toksine i otpatke. Poboljšava opšte stanje. SASTAV: (količine predviđene za više priprema): Mirisna bazarkinja Sladić (alatki koren) Artičoka Crna ribizla (lišće) Različak (rascvetani vršci) Rastavić (bfljka) Ružmarin (rascvetani vršci) Neven (cvet)

30 gr. 30 gr. 20 gr. 10 gr. 10 gr. 10 gr. 10 gr. 10 gr.

Dobro izmešajte biljke. PRIPREMA: Stavite punu supenu kašiku ove mešavine na šolju ključale vode. Neka to vri polako dva minuta. Zatim ostavite pokriveno tokom deset minuta. Procediti i piti po jednu šolju, petnaest minuta pre svakog obroka. Po želji zasladiti medom prema vašem ukusu. Trajanje lečenja: tri nedelje; obnoviti po potrebi.

155

ČAJ "ZA ČIŠĆENJE" Vrlo uspešan za opšte pročišćavanje i za pročišćavanje creva.

SASTAV: (količine predviđene za više priprema) Pasjakovana (Rhamnus frangula), kora Sapunjača Brać (koren) Sladić (slatki koren) Gavez (lišće) Rastavić Sena, kasnja (listovi) Majčina dušica

30 gr. 20 gr. 15 gr. 15 gr. 10 gr. 10 gr. 10 gr. 10 gr.

Dobro izmešajte biljke.

PRIPREMA:

Stavite jednu supenu kašiku ove mešavine na svaku šolju vode. Neka to vri na tihoj vatri tri minuta. Ostavite da stoji 15 minuta. Procedite i pijte po jednu šolju pred odlazak na spavanje. Po želji zasladite medom po vašem ukusu.

Trajanje lečenja: deset dana; ponoviti po potrebi.

156

ČAJ ZA UREDNO MOKRENJE (količine predviđene za upotrebu više puta) Omogućuje dobru drenažu bubrega, i mokraćnog mehura; upotrebiti četiri puta godišnje. SASTAV Suručica Pirevina (koren) Hoću-neću, tarčužak Vresak (cveće) Zečji trn, čkalj, Onomis (odsečeni koren) Kopriva (koren) Peteljke trešnje

30 gr. 25 gr. 15 gr. 15 gr. 15 gr. 15 gr. 15 gr. Trajanje lečenja: deset dana.

PRIPREMA:

Stavite tri pune supene kašike ove mešavine na četiri šolje vode. Neka vri jedan minut, a potom odstoji dvadeset minuta. Procediti i piti po šolju preko dana. Možete zasladiti medom, po želji i po vašem ukusu. Trajanje lečenja: deset dana.

157

NESANICA-DEPRESIJA-NERVOZA

Izvrstan čaj i za nesanicu i za potištenost i za razdražljivost.

SASTAV: (količine predviđene za upotrebu više puta) Mirisna lazarkinja, rascvetali vršci Divlji bosiljak, biljka Matičnjak (lišće) Odoljen, Valerijana (koren) Glog (cvetovi) Pasiflor, granadila (lišće)

25 gr. 25 gr. 25 gr. 25 gr. 15 gr. 15 gr.

Dobro promešajte biljke.

PRIPREMA Stavite tri pune supene kašike ove mešavine na svaku šolju vode. Kad provri, ostavite da se popari pet minuta. Procediti i piti dve do tri šolje dnevno, što više pre i posle jela.

Trajanje lečenja: deset dana; po potrebi ponoviti. Ovaj čaj koristite naizmenično sa sledećim čajem, da bi se izbegla navika.

158

NESANICA-STREPNJA-NERVOZA

Vrlo uspešan u slučaju strepnje i migrena.

SASTAV: (količine predviđene za više priprema)

Ljubičica (cvetovi) Zeleni anis (voće...) Valerijana, odoljen (koren) Pomorandža (lišće) Kamilica rimska(cvetovi) Bulka (cveće) Majoran, origana

25 gr. 25 gr. 25 gr. 20 gr. 20 gr. 20 gr. 20 gr.

Dobro izmešajte biljke.

PRIPREMA: Stavite jednu supenu kašiku ove mešavine na svaku sobu vrele vode. Ostavite da se popari deset minuta. Zatim procedite i popijte jednu šolju pred spavanje.

Trajanje lečenja: deset dana; ponoviti po potrebi.

159

SPECIJALNI ČAJ "NA KRAJU NERVNE SNAGE" Vrlo dobar čaj za veliku nervozu, lupanje srca, trzavice ili grčeve. SASTAV: (količine za više priprema) Odoljen, valerijana (koren) Glog (cvetovi) Narcis, zelenkade (cvetovi) Angelica (seme) Balzamina, vrbica, lepi čovek (cvetne krunice) Maslina (lišće) Origana, vranilova trava Žalfija

30 gr. 20 gr. 20 gr. 10 gr. 10 gr. 10 gr. 10 gr. 10 gr.

Dobro izmešajte biljke.

PRIPREMA Stavite dve supene kašike na svaku šolju vrele vode. Neka se popari deset minuta. Procedi se i pije dve do tri šolje dnevno, van obroka.

Trajanje lečenja: deset dana, produžuje se po potrebi.

Ovaj čaj koristite naizmenično sa sledećim čajem da biste izbegli naviku.

160

NERVNA KRIZA. MIŠIĆNI GRČEVI Biljna mešavina koja suzbija veliko nespokojstvo, brige, uznemirenost i nervni umor. SASTAV: (za više priprema) Bosiljak Despik, lavanda (cvetovi) Lipa (cveće) Odoljen, valerijana Pomorandža (pupoljci) Jagorčevina (cvetovi) Vrba (rese) Angelika (semenke) Zvezdan, smilj-kita

20 gr. 20 gr. 20 gr. 20 gr. 15 gr. 15 gr. 15 gr. 10 gr. 10 gr. Dobro promešajte biljke.

Dve supene kašike ove mešavine stavite na svaku šolju vode. Kuvati dok ne provri a potom neka vri jedan minut Neka odstoji deset minuta. Procediti i piti 2 do 3 šolje dnevno, i to pre i posle jela.

Trajanje lečenja: deset dana; produžuje se po potrebi.

161

OMEKŠAVANJE (DEMINERALIZACIJA)-UMOR - MALOKRVNOST (ANEMIJA) Ovaj čaj uspešno suzbija umor, anemiju, mišićne grčeve i tetaniju. SASTAV: (namenjen za više priprema)

Crna ribizla (lišće) Mali različak(centaurea), krunice Mrtva kopriva, Laminum album Rastavić Ruzmarin (krunični listići) Celer Oman, Inula Lavanda Dubčac (krunični listići) Hmelj

30 gr. 30 gr. 25 gr. 25 gr. 25 gr. 20 gr. 20 gr. 20 gr. 15 gr. 15 gr.

PRIPREMA:

Staviti jednu supenu kašiku ove mešavine na svaku šolju vode. Neka to vri na tihoj vatri petnaest minuta, a zatim odstoji deset minuta. Procediti i piti po jednu šolju o svakom obedu. Po volji, zasladiti medom.

Trajanje lečenja: tri sedmice; produžava se po potrebi.

162

ČAJ "ENERGIJA I DINAMIČNOST" Jača organizam a ne razdražuje ga i ne slabi. Deluje protiv umora i pomaže da se savladaju tegobe u razdobljima apatije, potištenosti i iznemoglosti. SASTAV: (za više priprema)

Bosiljak Kokotac Nana, pitoma menta piperita Nana, menta piliot Ruzmarin Žalfija Majčina dušica

25 gr. 20 gr. 20 gr. 20 gr. 20 gr. 20 gr. 20 gr.

Biljke dobro promešajte. PRIPREMA: Stavite jednu kašiku ove mešavine na svaku šolju vode. Pošti provri, ostaviti da odstoji 15 minuta. Procedite i pijte 2-3 sobe dnevno, između obroka. Čaj se može zasladiti medom.

Trajanje lečenja: tri sedmice; produžava se ako je potrebno.

163

DOBRI ČAJEVI, LEKOVI I KUPANJA POSEBAN LEK, "NERVI I DEMINERALIZACIJA"

LEKOVI

164

DEPRESIJA- DEKALCIFIKACUA - UMOR • DOSADA, Koktel jaje-limun

SASTAV: -

Jedno nekuvano jaje u ljusci dva limuna.

PRIPREMA: Uveče stavite celo jaje u šolju, pošto prethodno operete ljusku pod slavinom. Iscedite dva limuna. Izlijte limunov sok na jaje tako da ga sok potpuno pokrije. Neka se to kvasi i natapa celu noć. Ujutru našte srce: -

Polako izvući jaje iz sobe (ono se može upotrebiti u kuhinji kao i obično, za prženje i sl.). Dobro promućkajte limunovu tečnost i popijte je (nemojte je odbaciti iako sadrži bele otpatke i iako je limunov sok smeđe boje).

Lečenje traje tri nedelje; obnavlja se godišnje.

165

ASTENIJA (SLABOST, ORONULOST, IZNEMOGLOST) – - DEPRESIJA (POTIŠTENOST, UTUČENOST, APATIJA) – - OPADANJE KOSE

Lečenje pšeničnim klicama Ovo lečenje suzbija depresiju, klonulost i dekalcifikaciju. Na velikoj je ceni zbog svog brzog i trajnog dejstva. SASTAV: Pšenična zrna podobna za klijanje (biološkog porekla). PRIPREMA: -

Pripremiti pet kafenih kašičica pšenice za klijanje. Pretrebiti pšenicu i ispirati je temeljno ispod slavine s mlakom vodom. Potopiti isprano žito u mlaku vodu, pa sve pokriti poklopcem. Posle dvadeset četiri časa ponovo dobro isperite žito, vodu sasvim odstranite i poklopac ponovo stavite. Dobro ispirajte žito svakog dana dok se ne pojavi mala bela tačka: klica. (Dobro je da se žito upotrebljava čim se pojavi bela tačka, sve do časa kada klica poraste pet do šest mm.) Ispirajte i trošite žito odmah (jednu do četiri kafene kašičice dnevno). Uz klijalo žito jedu se salate, povrće, jogurti; ili se jede onakvo kako je, bez ičega. Trajanje lečenja: tri nedelje.

PAŽNJA: Za vreme zime, stavite klijalište ili tanjir sa žitom u ugao kuhinje gde je mlaka temperatura. Preko leta izbegavajte veliku vrućinu. Ovo uzimanje pšeničnih klica treba činiti naizmenično sa sledećim načinom lečenja.

166

DEMINERALIZACIJA - KLONULOST - VELIKI UMOR

Lečenje klijalim semenom suncokreta.

Ovo lečenje, kao i lečenje pšeničnim klicama daje izvrsne rezultate. SASTAV: Oljuštene semenke suncokreta. -

Da bi ove semenke klijale, postupite kao i sa pšenicom. (To je ovde još lakše). Oljuštene, semenke se jedu odmah posle kratkog kvašenja (četiri sata). Vrlo je korisno upotrebljavati naizmenično ova dva lečenja: jednog meseca jesti pšenične klice, a drugi klijali suncokret.

167

LEČENJE RADI JAČANJA I RADI OSLOBAĐANJA OD OTROVA

Lečenje vodom sa glinom.

Ovo lečenje jača organizam i čisti ga. SASTAV: Zelena glina u prahu. PRIPREMA: -

Uveče, stavite u čašu vode jednu kafenu kašičicu gline. Nemojte mućkati; glina će se sama rastopiti. Prve nedelje: voda s glinom pije se našte srca ujutru, ne mućkajući rastvor (ostavite talog gline na dnu čaše). Druge i treće nedelje: ujutru našte srca, promešajte rastvor DRVENOM KASIČICOM i odmah popijte vodu zajedno sa glinom.

Lečenje traje tri nedelje. Može se obnoviti svakom promenom godišnjeg doba, tj. posle svakog tromesečja. PAŽNJA! U nekim (retkim) slučajevima ovo lečenje može da poveća krvni pritisak. U tom slučaju, nastavite da pijete vodu ali bez gline. Nju ostavite u dnu čaše.

168

NERVNA RAZDRAŽENOST, NESANICA

Stavljanje toplih obloga Tople obloge - vlažni i vrući zavoji koji stišavaju nervnu napetost i pružaju lak san. One uspešno olakšavaju bolove, a naročito one u leđima i kukovima.

PRIPREMA: -

Ulijte vrelu vodu u umivaonik ili veliku zdelu. U vodu potopite dva ubrusa srednje veličine. Izvadite jedan od njih, i iscedite ga (stavite gumene rukavice da se ne biste opekli). Previjte ga na četvoro.

Stavite ga na živčani (solarni) splet trbuha, ili na leđa, i to oprezno: ubrus mora biti vrlo topao, ali ne toliko da peče. -

Ocediti drugi ubrus, previjte ga i stavite ga čim onaj prvi počne da se hladi.

Tako postupajte dvadeset do trideset minuta.

169

"ČVOR U STOMAKU" NERVOZNO LUPANJE SRCA

Vruć kašast oblog od mekinja i bršljanovog lišća deluje kao umirujuće i ublažujuće sredstvo. On stišava strahove, umiruje razdraženost, prekomerno (nervozno) lupanje srca i "zavezan stomak". SASTAV: Bršljan ...četiri šake (svežeg ili suvog lišća) Mekinja ...šest šaka PRIPREMA: Stavite bršljan i meki nje u šerpu, ulijte na to tri ili četiri čaše vode, i sve to promešajte. To kuvajte, mešajući, sve dok voda potpuno ne iščezne (5 do 10 minuta). Prostrite ovu mešavinu na gazu, sloj debljine dva centimetra, na površini koju mogu pokriti dve šake. Presavijte gazu da bi se mešavina održala. Stavite taj oblog, topao ali ne suviše vruć, na sunčani splet, srce i stomak. Stavite zavoj, i tako neka stoji dva sata (ili celu noć).

Prema potrebi, sve ovo ponoviti u toku nekoliko dana. Topli oblog stavlja se u bilo koje vreme a služi samo jedanput.

170

K U P A NJ E KUPANJE RADI JAČANJA

Pouzdano sredstvo za ponovno sticanje snage. Vresak - nana - ruzmarin - žalfija - majčina dušica - morska so.

PRIPREMA: - Stavite jednu šaku svake biljke u pamučnu kesicu zavezanu vrpcom. Potopite kesicu u šerpu sa četiri litra vode. Stavite da vri u toku petnaest minuta. Izlijte vodu i zatvorenu kesicu u toplu kadu, kao stoje uobičajeno, i dodajte sto grama morske nepročišćene soli. - Ostanite u kadi dvadeset do trideset minuta, i dodajte s vremena na vreme toplu vodu da biste održali temperaturu. Trljajte telo vrećicom s biljkama. Izađite iz kade, pokrijte se toplo i mirujte ili se znojite. Obrišite se vlažnom rukavicom i pođite na spavanje.

171

KUPANJE "SLADAK SAN"

Stišava depresiju, umiruje nervni sistem i izaziva sladak san.

SASTAV:

Mekinje

1 kg.

Orahovo lišće

200 gr.

Lišće vinove loze

100 gr.

PRIPREMA:

- Stavite 1 kg mekinja, 200 gr orahovog lista i 100 gr lista vinove loze u oveću pamučnu vrećicu i zavežite je vrpcom. Potopite vrećicu u šerpu sa četiri litra vode. Ostavite da vri na tihoj vatri petnaest minuta. Izlijte vodu i zatvorenu vrećicu u kadu s toplom vodom. - Ostanite u kadi 20 do 30 minuta i dodajte s vremena na vreme toplu vodu da bi se održala ista temperatura. Ovom vrećicom trljajte sunčani splet i potiljak. Iziđite iz kade, uvucite se u toplo i odmarajte se ili se znojite. Obrišite se vlažnom rukavicom i pođite na počinak.

172

TRI DIMENZIJE BIĆA

Koliko je ljudsko biće složeno i zamršeno i koliko ga je teško zadovoljiti! Omogućavamo mu da bude telesno zdravo i pribavljamo mu sredstva da reši psihološke sukobe, kako bi najzad steklo veru u sebe. I mislite li da je srećno? Ne, nije. Ostaje nezadovoljno, stari lajt motiv ga neprestano opseda: "Nešto mi nedostaje". Šta onda moramo da učinimo da bismo se što bliže približili sreći koju toliko želimo? Šta smo zaboravili? Možda činjenicu da ne možemo svesti ljudska bića na njihov telesni oklop ili na mašinu za mišljenje i osećanje... Naše biće sastoji se iz tri dimenzije, veoma različite, ali koje međusobno komuniciraju: -

Fizička dimenzija (telo); Psihološka dimenzija (emocije, intelekt); I duhovna dimenzija.

Svaki deo, svaki aspekt naše ličnosti ima svoje zahteve koje treba da zadovoljimo. 1. Zanemarivanje fizičkih potreba tela znači loše ga hraniti i dopustiti toksinima da ga osvoje. 2. Zanemariti psihološke potrebe znači dopustiti negativnim mislima da nas osvoje, potiskivati emocije u podsvest i biti u stresu. 3. Zanemariti potrebe duha znači jedino misliti na svoje "malo ja", na lične interese, ne brinući se ni o drugima ni o ovoj planeti čiji smo sastavni deo. Ako ove tri dimenzije nisu u skladu među sobom, preostaju nam jedino razne vrste stresa. Kako ostvariti sklad između tri dimenzije našeg tela? Drugačije rečeno, kako uspeti biti potpuno dobro u svojoj koži? Prvo pitanje: Da li postoji prioritetna dimenzija? Da li treba prvo da dovedemo u red naše fizičko ili psihološko stanje? U stvari, kao što smo to već videli, ove dve dimenzije se prepliću, i moramo se brinuti istovremeno o njima. U praksi, pojedini počinju - kao što sam ja to učinila - menjajući način ishrane: oni najpre "očiste" svoje telo. Zatim osećaju potrebu da idu i dalje da primene novu emocionalnu higijenu. Drugi, nasuprot, najpre pristupaju psihološkom tretmanu (psihoterapija, odnosno psihoanaliza, emocionalno oslobađanje) da bi se potom brinuli i o svom fizičkom zdravlju. Da biste ponovo bili u dobroj kondiciji, možete da stavite) akcenat na onaj domen koji vama najviše odgovara. Krenite od onoga što vam je najjednostavnije. Ali nikada ne zaboravite da ćete do pravog cilja, do istinske sreće, doći samo ako se budete brinuli za sve tri dimenzije vaše ličnosti. Mnogi ljudi posvećuju najveću pažnju fizičkim potrebama svog tela, jer ih i najbolje poznaju: -

Uzimaju zdravu hranu u kojoj se nalaze svi potrebni biološki elementi. Brinu se o dobroj probavi. Brinu se da imaju krov nad glavom koji će ih štititi. 173

-

Poboljšavaju disanje fizičkim aktivnostima. Imaju harmoničan seksualni život.

Da biste zadovoljili potrebe psihološke dimenzije morate obavezno znati: -

Da izražavate sve svoje emocije. Da odstranite stres i napetost izazvane strahom, besom i drugim raznim frustracijama. Da zalečite emotivne rane prošlosti.

Ali šta je sa našom "dušom"? Znamo li koje su njene potrebe? Znamo li da utolimo našu "duhovnu" glad? Najpre je potrebno objasniti šta znači termin "duhovni". Duhovna dimenzija nam daje osećanje pripadnosti svemu što nas okružuje. To je ono što govorimo kad postavljamo pitanja poput ovih: "Ko sam ja?; Koji je razlog što živim?; Kakva je moja uloga u životu?; Kakav je smisao mog života?" Ako ova pitanja ostavimo bez odgovora, osetićemo osećanje nezadovoljstva koje će upropastiti naše najlepše dane.

174

PONUDITE SEBI SVAKOG DANA TRI ZADOVOLJSTVA

Hranite svoja tri tela. Vrlo dobro znam da se svakog dana susrećemo sa bezbrojnim problemima, tako da često zaboravljamo ili zapostavljamo jednu ili drugu "našu dimenziju". Često imamo i razne izgovore za to: Jednostavno nismo imali vremena da odemo na bazen ili na čas gimnastike; nismo imali vremena da posetimo bolesnu prijateljicu ili odemo u pozorište... Međutim, zbog svoje ravnoteže moramo biti veoma pažljivi prema potrebama svake od tri dimenzije. Ako je nemogućno da im posvetite ceo jedan dan tokom nedelje, sigurna sam da im bar možete posvetiti nekoliko minuta dnevno. Pre svega, jer nije reč o neprijatnim stvarima, već, nasuprot, o istinskom zadovoljstvu! Dakle, ne oklevajte više, poklonite sebi tri mala poklona dnevno. Ne zaboravite, takođe, da sebe poštedite od "otrovnih poklona": cigareta, alkohola ili pantagruelskih jela! Vi sebe "mazite", ali u negativnom smislu reči: upropaštavate svoj organizam. Tvrdim vam da time ne pričinjavate zadovoljstvo sebi, već na suprot samo zlo. Danijela Reito, psihoterapeut, neprestano mi je ponavljala: - Pružaj sebi svakog dana prijatne trenutke. Ulepšaj svoj život u toku dana "pauzama zadovoljstva", fizičkim, psihološkim i duhovnim. To je idealan način da se oslobodiš stresa i da se uveriš u lepotu života. Dakle, još danas, napravite tri liste specifičnih poklona koje ćete, po izboru, nuditi sebi svako-dnevno. Evo nekoliko predloga koji će vam pomoći da i vi napravite listu svojih.

ZA FIZIČKO TELO: -

Kupajte se u vodi sa mirišljavim solima. Stavite buket cveća na sto. Plivajte. Šetajte se u šumi ili parku. Uživajte na suncu. Masirajte se. Ostanite u krevetu do podne. Pijte "koktel zdravlje".

ZA PSIHOLOŠKO TELO: -

Zagrlite nežno onoga koga volite. Slušajte omiljenu muziku. Telefonirajte prijatelju ili prijateljici. Večerajte u restoranu i smejte se sa prijateljima. 175

-

Čitajte dobru knjigu. Igrajte se sa vašim kućnim ljubimcem. Idite na predavanja sa temama koja vam se sviđaju. Sećajte se samo pozitivnih stvari: osmeha nepoznatog na ulici, lepe pesme koju ste čuli na radiju, telefonskog razgovora koji vam je predstavljao zadovoljstvo, divnog izloga u cvećari, itd.

ZA DUHOVNO TELO: -

Oduševljavajte se pesmom ptica. Zasadite ružičnjak i uživajte u njegovom rastu. Pomozite nekome da pređe ulicu. Počnite da svirate klavir, da slikate. Čitajte glasno poeziju. Razgovajte sa susedom, pa čak i sa nekim nepoznatim...

Zakačite svoju listu na ogledalo u kupatilu, na vrata frižidera, u svojoj kancelariji... i ne zaboravite da je često čitate i primenjujete! A ako vam ponestanu ideje, okrenite brzo list: relaksacija, vizualizacija i meditacija su tri zadovoljstva koja možete sebi ponuditi u svakom trenutku.

176

RELAKSACIJA

Suviše se često pojam relaksacije meša sa jednostavnim opuštanjem ili sa činjenicom da se izvalimo u fotelji sa čašom u ruci. Ili čak kada dremamo ispred televizora... Međutim, moramo znati da je relaksacija jedno posebno stanje koje se može postići samo određenim tehnikama, i da ovo stanje omogućava našem organizmu veoma, značajne psihološke promene koje su znatno iznad jednostavnog opuštanja. Relaksacija nam pomaže da odmorimo svoj "organski motor" stavljajući ga u stanje potpunog mirovanja. Relaksacijom postižemo i opuštanje mišića. Ako samo zatvorimo oči i koncentrišemo se na disanje, već je i to dovoljno da se isključimo iz buke spoljnog sveta. Tada će se ritam naših moždanih talasa potpuno modifikovati. Osećate se smrvljeni zbog životnih teškoća, prigušeni stresovima... Uključite se na "duge talase". Nekoliko minuta relaksacije biće vam dovoljni da povratite pozitivnu energiju. Ali prava relaksacija treba da vam obezbedi: -

Mirno disanje Smanjenje povišenog krvnog pritiska Odstranjenje briga koje vas more, a s tim i smanjenje lučenja hormona stresa.

Ne zaboravite da je stres veliki potrošač energije, što dovodi do hroničnog zamora. Posle odstranjenja stresa, dobrom relaksacijom, vi ćete se sigurno osetiti u dobroj formi. Ako vaš pokušaj da se relaksirate nije uspeo, to znači da je to bilo samo obično opuštanje. Prava tajna relaksacije je u tome što ona deluje na naš parasimpatički nervni sistem. Naš organizam deluje preko dva komplementarna nervna sistema: 1. 2.

Simpatikus, koji ima zadatak da prilagodi naše telo naporima i stresu. Parasimpatikus, koji se brine o ravnoteži našeg tela i vodi ga ka miru.

Moderan život, stalna žurba, veliki zamor, zahtevaju suviše mnogo od našeg nervnog sistema, pa se on zato brzo iscrpljuje. Zato je potrebno obezbediti sebi trenutke opuštanja, dopustiti parasimpatikusu da obavlja svoje regenatorske funkcije.

RELAKSACIJA I DISANJE SU NEODVOJIVI Nema dobre relaksacije bez dobrog disanja. Pluća sportista mogu da prime do četiri litra vazduha, dok pluća običnih smrtnika jedva pola litra pri svakom udisanju. Moraćete priznati da je to nedovoljno za provetravanje pluća. Dakle, naša pluća su tako nedovoljno provetrena i to je često razlog za naše loše pa čak i depresivno raspoloženje, slabost odbrambenog sistema, gubljenje pamćenja i preranu starost.

177

Pluća puna vazduha su izvor organskog života: to povećava otpornost belih krvnik zrnaca i povlađivanje tela. Ali pravilno disanje je takođe u tesnoj vezi sa našim psihičkim i emotivnim stanjem. Setite se samo kako teško dišemo kad smo u stanju straha ili uzbuđenosti. U takvim situacijama ne možemo da delujemo, da kanališemo svoje emocije i da utičemo na normalno disanje. Duboko disanje "masira" naš solarni pleksus (nazvan takođe "stomačni mozak") i preko njega direktno deluje na ceo nervni sistem. Zar niste bezbroj puta primetili da je dovoljno nekoliko puta udahnuti punim plućima da biste dominirali paničnom situacijom ili da biste mirno odgovorili na napad neke neprijatne osobe. Duboko disanje ima moć da udalji misli koje izazivaju bes ili nemir. Dakle, ono je "neophodan partner" svake relaksacije.

NAUČITE DA SE RELAKSIRATE Duboko disanje na mirnom mestu gde se može sesti (kod kuće, u kolima, na radnom mestu), zatvorene oči, i relaksacija već počinje. Svaki put kad osetite da vas osvaja nedefinisana neprijatnost, želja da sve polomite oko sebe, ili depresija, brzo krenite da se relaksirate! Posle nekoliko minuta osetićete kiko izlazite iz očajničkog stanja u kome ste se vrteli u krug. Zahvaljujući relaksaciji ponovo ćete pronaći mir. I u ovom ponovo pronađenom unutrašnjem miru sigurno ćete čuti glas svog intimnog bića. Iskoristite priliku da proniknete sami u sebe, da napravite prvi korak ka upoznavanju svog istinskog JA, tada sledi i nagrada: čućete glas koji vam šapuće kako najlakše da resite svoje probleme.

RAZLIČITI TIPOVI RELAKSACIJE Metodi kako da se relaksirate su mnogobrojni. Svaki od njih odgovara posebnom slučaju. Ovde ću navesti nekoliko najznačajnijih među njima.



DŽEKOBSONOV METOD

Džekobson je bio jedan od pionira relaksacije početkom pedesetih godina. On je insistirao pre svega na fizičkom opuštanju. Poseban akcenat je stavljao na relaksaciju dijafragme. Tačno je da ogroman pritisak mišića dijafragme "guši" sve organe smeštene u stomaku i zato ovaj mišić mora da bude predmet posebne pažnje prilikom relaksacije.



ŠULCOVA METODA

Nemački psihijatar Johanes Šulc razvio je veoma slavnu tehniku autorelaksacije. Osoba koja želi da se relaksira treba da zamisli psihološko osećanje težine i toplote. Tako se maštom deluje na telo i postiže veoma dobra relaksacija. (O detaljima ove relaksacije čitaćete na sledećim stranicama.) 178



SOFROLOGIJA

Godine 1960, Antonijo Kajsedo osnovao je školu Sofrologije u kojoj se izučavao metod relaksacije istog imena, koji se danas najviše primenjuje u svetu, posebno u pojedinim bolnicama. Ovaj metod zahteva dugo uvežbavanje, ali zato omogućava pristup najdubljem nivou celebralnih talasa.



RELAKSACIJA PUTEM SLIKE

Ovaj metod su uveli u Francuskoj An-Mari i Remi Filioza. U njemu se polazi od činjenice da mnogobrojni među nama su neprestani zarobljenici svojih misli i da ne uspevaju da ih se oslobode, "mentalno isprazne". Pribegavanje slikama utiče da relaksacija bude lakša, sigurnija, efikasnija. To je u stvari vizualizacija, koja postaje u ovoj vrsti relaksacije sjajno terapeutsko oružje. Ovu vrstu relaksacije uveli su u svoje sisteme Silva, a zatim Simonton, o čemu cento čitati dalje.



OSNOVNO OPUŠTANJE

(Vrat se u ležećem ili sedećem položaju, otvorenih očiju ili žmureći)  Ispružite se ili sedite u položaju koji vam je najpodesniji.  Možete žmuriti ili gledati.  Opuštajte jedan za drugim sve mišiće na telu, počinjući stopalima, potom nogama, karlicom, trbuhom, prstima, leđima, rukama (ispod šaka), ramenima, vratom i glavom.  Udišite vazduh ćuteći i što udobnije.  Dok izdišete vazduh, ponavljajte reči kao što su "mir", "dobro", "tišina".  Ne smete biti rasejani da vam misli blude na sve strane. Ne predajte se sanjarijama ili štetnim mislima bilo koje vrste koje prolaze kroz vaš duh, a samo vas čine slabijim. Mirno i nepokolebljivo prihvatajte njihovo prisustvo, ako vam ipak padnu na pamet, ne obraćajući na njih pažnju, a ponavljajte reč koju ste odabrali. Te će štetne misli otići kao što su i došle.  Počnite vežbanjima desetak minuta, a završite opuštanjem od dvadeset minuta.  Stavite blizu sebe sat s krupnim kazaljkama, da biste lako videli koliko je sati.  Posle opuštanja, nemojte skočiti kao đavo iz dečije kutije. Ostanite još nekoliko minuta u miru i tišini, otvorenih očiju, pre nego što ustanete. Sada ste opušteni i spremni da vršite poslove koji vas očekuju.  Ne trudite se da saznate je li vaše opuštanje uspešno. Jednostavno, ponavljajte ove vežbe svakog dana u mira, pa ćete vrlo brzo saznati kako da ih usavršite. Odmah ćete osetiti sve blagodeti tih vežbi!

179

OPUŠTANJE ZA SUVIŠE NEPETE ili za one koji ne znaju sve o relaksaciji (po metodi Džekobson)  Možete to opuštanje vršiti li sedećem položaju, i čak otvorenih očiju. Ali je bolje da to činite na dušeku ili strunjači, ili na krevetu ili na stolici za ljuljanje.  Ova metoda posebno je podesna za suviše napeta, rastrojena, zabrinuta lica, kod kojih osim stresa postoji i nesvesno mišićna napetost u ramenima, potiljku, vilici, jeziku, vratu, šakama, i prstima.  Ova metoda poziva da se još jače zgrčite da biste se potom bolje opustili! Ova dinamična faza omogućuje da se uoči razlika između napetog mišića i istinski opuštenog mišića. Najpre se neko vreme naprežite do krajnosti. A potom smanjujte napetost viših mišića, svesni ovog novog i prijatnog osećanja.  Prilikom svakog voljnog grčenja brojte u tišini do pet. Potom se opuštajte.  Stisnite svoje prste na nogama što možete jače i brojte u sebi do pet. Potom se opuštajte.  Stisnite što jače zglavke na nogama i listove na nogama brojeći u sebi do pet. Potom se opuštajte.  Stisnite mišiće na bedrima što jače, brojeći u sebi do pet. Potom se opuštajte.  Stisnite jedan za drugim, određenim redom, svaki vaš mišić, brojeći u sebi do pet a potom se potpuno opustite, i to: trbuh, prsa, stražnjicu, leda (savijte ih u luk); podlakticu i dvoglavi mišić (biceps); ramena (slegnite ih); vrat; vilice i usta; oči (zatvorite ih) i nos; obrve (podignite ih).  Da bi ovo izvrsno opuštanje potpuno pošlo za rukom, savetujem da unesete program (koji treba slediti) u magnetofon, podešavajući vremenske razlike dovoljne za grčenje i opuštanje svakog mišića. Onda valja samo staviti kasetu u pokret i pratiti uputstva. Uostalom, možete tako postupiti i kod ostalih opuštanja (relaksacija).  Nemojte odmah ustati po završetku opuštanja. Otvorite oči i uživajte nekoliko minuta u blaženom stanju, da osetite kako vani I krv snažnije kruži.

OPUŠTANJE "PROTIV MRŽNJE"    

U ležećem položaju, žmureći, opuštajte se što jače. Opuštajte zglobove, jedan za drugim, počnite od stopala, završite glavom. Prilikom svakog izdisanja, istisnite sva bolna sećanja koja potkopavaju vaše telo i duh. Udišite lagano, a pri svakom izdisaju oslabite napetost opustite se, oslobodite se strepnji, osećanja krivice, gneva.  Osetite kako vam se zglobovi opuštaju, istegnite lagano svoje žile. Osetite da sada međuzglobne tečnosti slobodno kruže.  Zapazite da tečnost oko vašeg mozga kruži uredno i mirno.  Sve su brige, smetnje i okovi iščezli. Osećate se u miru sa sobom. U vašem je telu sve skladno, kretanje i život. 180

 Otvorite oči, ustanite polako, život vas očekuje.

OPUŠTANJE "PROTIV OSEĆANJA STREPNJE" (po Šulcovoj metodi)  Ležeći, zatvorenih očiju, mirno dišite.  Udišite punim plućima, Kad izdišete, govorite u sebi: "Ja sam miran", i tako nastavite dok ne osetite da ste se potpuno opustili.  Sada, recite pri svakom izdisaju: "Teška moja desna noga." Pričekajte dok ne osetite da je postala teška, kao da se zarila u dušek. Učinite to isto rečima: "Moja leva noga, moja desna ruka, moja leva ruka, moje telo, moj vrat moja glava ... vrlo je težak (teška)".  Pri svakom izdisaju osećate se prijatno žalost opušteniji ste i manje brižni i nespokojni. Otvorite oči, čekajte nekoliko minuta pre nego što ustanete da biste mirno nastavili svoj posao.

OPUŠTANJE "PROTIV OSEĆANJA STRAHA I HLADNOĆE" (po Šulcovoj metodi)    

Ležeći, zatvorenih očiju, mirno dišite. Izdišite sporo i punim plućima. Pri izdisanju, recite u sebi: "Miran sam". Nastavite tako dok ne osetite da ste se opustili. Potom govorite pri svakom izdisaju. "Moja desna, noga postaje vrlo topla." Ne turite; osetite kako postaje vrlo topla. Zatim: "Moja leva noga, moja desna ruka, moja leva ruka, moje telo, moj vrat, moja glava... postaje vrlo topla (topao)."  Pri svakom izdisaju obuzima vas prijatna toplina. Osećate se smireniji, ispunjeni hrabrošću, "vi ste sila".  Čekajte nekoliko minuta pre nego što ustanete da obavljate svoje poslove.  Ovo opuštanje širi krvne sudove i povećava za jedan ili dva stepena temperaturu gornjeg sloja kože (epiderma). Zato je ona najbolje sredstvo protiv osećanja "sleđenih stopala" što vas sprečava da spavate!

BRZO OPUŠTANJE "ENERGIJA"  U sedećem stavu, žmureći, dišite lagano i mirno. Dok mirno dišete, usredsredite se u toku nekoliko minuta, na vaš trbuh, na vaše "upotrebno biće". Osetite umirujuću toplinu koja zrači iz vašeg trbuha.

181

 Usredsredite se sada na vaše srce (na dva ili tri centimetra ispod tačke koja se nalazi između grudi). To je središte vaše osećajnosti, vaših uzbuđenja, raspoloženja, emocija. Osetite toplinu koja zrači iz njega. Prijatno osećanje topline izvire iz vašeg srca.  Usredsredite se sada na vrh vaših prsa: to je središte vaše osobene ličnosti, središte vrednosti koje želite da branite. Osetite toplinu koja zrači i smiruje vrh vaših prsa.  Potom spojite u vašoj unutrašnjosti ove tri važne tačke: pokrenite moćno energetsko kružno kolo koje se snabdeva iz ova tri izvora.  Ne žurite. Osetite kako oni zajedno trepere, mirni i snažni: oni predstavljaju vašu ličnost, vaš identitet.  Dišite mirno, osećajući da ste vi to zaista: vedri i puni snage.  Otvorite oči i čekajte nekoliko minuta pre nego što nastavite da radite.

OPUŠTANJE "PRIHVATAM SE" Videli smo da krijemo u sebi dete koje po svemu liči na devojčicu ili dečaka kakvi smo nekad bili. Kada nas snađu bolest, nezaposlenost ili druge ozbiljne teškoće, ovo se unutrašnje dete uplaši. Ono se pita kako da opstane u svetu tako surovom i nemilostivom. Jedino što može da ga umiri i ohrabri jeste: mi sami! Budite dobar roditelj ovom uplašenom detetu.  

 



 

Sednite negde gde vam niko neće smetati. S rukama na srcu, govorite svom duševnom, emocionalnom delu onako kako biste govorili uplašenom detetu. Recite mu: "Ja sam tu, ja sam s tobom, neću te nikad napustiti. Imam poverenja u tebe. Ne plaši se, videćeš, sve će izići na dobro!" Sada kad ste se umirili, zatvorite oči i dišite polako, punim plućima. U dišite duboko, i pri svakom izdisaju recite u sebi: "Ja sve napuštam". Nije dovoljno da to kažete, treba da osetite telesno i duševno. Kao da otkopčavate steznik ili razvezujete čvor na kravati. Nastavite ovo još nekoliko minuta, pa kad osetite da ste zaista opušteni, recite pri svakom udisaju: "Ja sebe prihvatam". Svaki put osetite ugodnu i blagotvornu toplinu lako ispunjuje vaš stomak i prsa. Ovako nastavite u tišini, sve dok ne osetite da ste umireni, vedri i sigurni u sebe. Otvorite oči. Čekajte nekoliko minuta pre nego što ustanete. Život vas čeka!

182

RAZMIŠLJANJE: JEDAN SVAKODNEVNI SASTANAK SA SOBOM

Zahvaljujući vrtlogu modernog načina života, mi jurimo bez predaha: javni prevoz ili stalne gužve u saobraćaju, deca koju vodimo u školu, rad, jurnjava, hrana koju treba pripremiti, jela koja gutamo s nogu, redovi u banci ili pošti pre nego što pođeš da dovedeš dete iz škole - i tako iz dan u dan. Dajemo li sebi bar malo odmora? Za gledanje televizije, za večeru s prijateljima ili odlazak na putovanje. Svakako, prijatne razonode, ali one nam ne donose vedrinu i spokoj, na što mi imamo pravo, i što je nama potrebno! A kad dobijemo vreme da se zabavimo sobom? Skoro nikad. I, pre svega, zašto bismo ga i tražili? Ne vidimo ni zainteresovanost ni potrebi za njim. Međutim, postoji važno pravilo! Naši srećni časovi traju suviše kratko, naša je sreća površna. Naša će se nesreća povećavati sve dok ne dođemo u dodir sa sobom, sa svojim pravom ličnošću. Sve dok ne budemo naučili da svoju snagu crpemo "iz sebe". Jedino poznavanje sebe i poverenje u sebe otvaraju vrata života u kome ne postoji strah, razdor i veliki jadi! Ali, to me podseća na odgovore jednog taksiste kad smo "učeno" razgovarali na putu ka aerodromu Roasi: -

Možda ne znam šta ima u mojoj unutrašnjosti, ali pre svega meni nije potrebno da to saznam!

Neki pak smatraju da nemaju vremena, ili "imaju druga posla a ne da gledaju sebi u pupak". Međutim, što više živimo udaljeni od samih sebe, od svoje prave ličnosti, od svog pravog identiteta, to se više izlažemo psihosomatskim oboljenjima, bolestima duše i tela. Živeći suviše pod pritiskom spoljašnjih događaja, mi ludo traćimo unutrašnju energiju, onu koja određuje naše zdravstveno stanje. Srećom, da bismo okupili svoje snage i ponovo našli svoje korene, postoji nepogrešiva metoda: meditacija!

POTISKIVANJE NAŠIH SKLONOSTI KA SAMOPOTČINJAVANJU Šta to odbija ljude od razmišljanja? U prvom redu, nepoznavanja ovog dragocenog sredstva. Potom, uverenje da su suviše izmučeni svojim tegobama i brigama da bi postigli spokojstvo potrebno za takav umni posao. Odmah se uočava da se problemu prilazi s pogrešne strane, pošto je svrha razmišljanja upravo da nam pribavi taj "duševni mir", to spokojstvo koje može da olakša naše patnje ili sitne trzavice svakidašnjeg života.

183

Svakako, vi nemate mogućnost izbora: sve dok strepite zbog nečeg, dotle će vam malo ili ništa značiti osmeh voljenog bića, unapređenje u službi ili najlepši vidik na svetu. I ništa vam ne pomaže bekstvo iz sveta u neki zabačen kut na kraj sveta ili na vrhove Himalaja vaše muke došle su tamo još pre vas! Rešenje je u meditaciji. To je rešenje već hiljadama godina poboljšavalo život milionima ljudi. Tajna uspeha meditiranja u ovome je: ono olakšava dodir s našim istinskim bićem u njegovim mnogobrojnim oblicima; tek tada buđenje naših skrivenih sposobnosti pruža izvrstan odgovor na sve nedaće u životu.

PAMETNO UPRAVLJAJMO SOBOM Dok sam proučavala neurolingvistiku, lekar za duševne bolesti Kolet Erera neprestano je ponavljala: - Kad čovek jednom iskusi slast prisustva svom biću, ne može dalje da živi bez tog prisustva i te slasti. Nisam dobro shvatila ovu misao sve dok nisam sama okusila tu slast zahvaljujući meditaciji. Stići do "prisustva sa sobom" znači otkriti svoje tajne sposobnosti i doživljavati ih svaki put sve svesnije! To znači uvideti u sebi trajno postojanje, osećanja hrabrosti, vedrog i pouzdanog središta, sposobnog da ponovo daruje zdravlje našem organizmu i ravnotežu našem dubu. Mnogi se lišavaju ovog blaga zato što smatraju da je meditacija čudan i zamršen posao. Oni prilaze budizmu ili kom drugom čudnom, egzotičnom verovanju, ako ne i sektama. I to danas kad je meditacija svuda prisutna kao što su i disanje i san! U stvarnosti, mi razmišljamo a nismo toga svesni. U čitavom životu, svakog dana: kad vozimo auto, kad pratimo tešku emisiju na televiziji, kad pomažemo svom detetu da izradi školski zadatak, kad obavljamo svoj posao zanatlije ili umetnika, mi razmišljamo. Jer razmišljanje nije ništa drugo nego koncentracija, povećana pažnja. Međutim, pomenuti primeri opisuju spoljašnje oblike razmišljanja. Nas sada zanima razmišljanje koje se odnosi na nas: skrećemo svoju pažnju na naš duševni život, na naše najdublje misli i osećanja, prelazeći ćutke preko nasilnika koji, iskrsavši iz prošlosti, ponavlja: "Nećeš uspeti". Kad primoramo svoj gromki glas da začuti, mi prizivamo naš instinkt, naše nadahnuće i naše instinktivno poimanje (intuiciju). Nameće nam se naša duboka mudrost. Meditacija, to je:   

Sastanak sa sobom i svojim nesvesnim elementom. Sabranost koncentracija, koja će "uspostaviti red" u našem duhu. Prihvatanje, pažnjom prema sebi, poverenje prema sebi, "mirne uverenosti u sebe".

DEJSTVO NA TELESNO ZDRAVLJE Kako ovo meditiranje, kao oblik duhovnog istraživanja, može uticati na naše zdravlje? Sasvim jednostavno, zato što, ostvarujući mir u našoj duši, podstiče lučenje "hormona blagostanja", dobrog raspoloženja, koja omogućuju otpor našeg sistema odbrane.

184

Za lice koje radi razmišljajući, razmišljanje deluje kao trenutni odmor. U najkraćem vremenu svodi se rad mozga na lagani ritam alfa talasa, i to znatno snižava napade stresa. Ono što su stari mudraci pred osetili, moderni su naučnici danas učinili očiglednim. Mnogobrojni ogledi pokazali su da oni koji usrdno meditiraju, doživljavaju sniženje holesterola u krvi prosečno za dvadeset posto. Uz to, redovna praksa razmišljanja može da smanji srčani ritam i ritam disanja, krvni pritisak, procenat hormona stresa (adrenalina, hidrokortizona, norepinefrina, itd). Mnogobrojni su oni koji su, zahvaljujući meditaciji, uspeh da izleče duševno-telesne (psihomatične) poremećaje, kao što su nesanica, utučenost, glavobolje, stomačni poremećaji. Neki su čak postigli da se spasu od zavisnosti od alkoholizma ili droge! Danas vidimo lekare za duševne bolesti (psihoterapeute) i lekare kako zamenjuju uzimanje umirujućih sredstava (koja često imaju mnoge neželjene uzgredne posledice) razmišljanjem, opuštanjem i vizualizacijom, tim trima načinima jednostavnim ali uspešnim koji ne prouzrokuju hemijsko zagađivanje organizma.

SUZANIN DOGAĐAJ Suzana Hajport izgubila je sina od pet godina u saobraćajnoj nesreći. Tri je godine živela u dubokoj potištenosti. Njen susret sa Dž.Dolsonom na Floridi (SAD) i njegovom grupom za meditiranje vratila joj je volju da živi, samo posle nekoliko meseci strpljive prakse. Suzana je potom osnovala društvo "roditelja dece nastradale u saobraćajnim nesrećama", koje se bori protiv loših vozača i stara se za poboljšanje bezbednosti na putu. U susretu s njom zamolila sam je da mi objasni što joj je meditacija tačno pomogla. Rekla je: - Meditacija mi je pokazala da uvek postoji izlaz. U mom slučaju to je značilo prihvatiti neprihvatljivo, smrt malog Bobija, na taj način što sam pomagala drugima da se koriste lekcijom kojom me je poučila moja nesreća. Pomoću meditiranja sabrala sam se i sagledala ono bitno: izvukavši me iz depresije, meditacija mi ja vratila zdravlje. Ona uči kako da svaku nesreću pretvorimo u boljitak. Kad se kralj Luj XI zatvarao sam u prestanu salu, govorio je: "Ovde dobijam savet od sebe". Kao on, i mi treba da razmišljamo o "uzimanju saveta od samog sebe". Gde možemo, bolje nego u nama samima, da nađemo odgovorna naša pitanja? Predlažem vam nekoliko sledećih metoda za meditiranje: Izaberite one koji vam najviše gode. Ali, ma šta vi ovde izabrali, znajte da ne možete promašiti cilj: jer najbolje je ono meditiranje koje se praktikuje.

KAKO MEDITIRATI?

185

    

-

 

Jednom ili dva puta dnevno sastanite se sa sobom. Dopustite sebi nekoliko minuta da se saberete. Ako se dosad niste bavili takvim meditiranjem, dosta vam je pet minuta po seansi! Sednite, najbolje sa uspravljenim leđima, i opustite se. Umireni, posmatraj te svoje disanje, a ne pokušavajte da ga ubrzate, usporite ili da ga učinite dubljim. Pustite da vam dolaze i odlaze misli koje vam padnu na pamet; ne pridajte im značaj: one će brzo iščeznuti. Koncentrišite se na svoje disanje.

Brojte u sebi do deset odahnite na 1, izdahnite na 2, udahnite na 3, izdahnite na 4, itd. Pa ponovo počnite iznova. Ili (varijanta): prilikom izdisaja recite u sebi jednu pozitivnu reč koju ste prethodno izabrali: "ljubav", "mir", "ozdravljenje". Druga varijanta: pri izdisaju recite u sebi pola rečenice koju ste prethodno odabrali, a pri udisanju recite drugu polovinu. Možete reći na primer: "Mir... u duši". Ili: "Ljubav... prema životu". Kad god se setite neke šale, svedite je na male rečenice, pa ih izgovarajte po pola prilikom disanja. Duševno mirni, pazite na svoje udisanje i izdisanje. Smatrajte ovu plimu i oseku kao kotvu koja vas povezuje s vašim duševnim središtem.

NEKOLIKO DUPUNSKIH NAPOMENA I SAVETA ZA DOBRO RAZMIŠLJANJE 1) Svakako izaberite mirno mesto gde nećete biti uznemirivani. I ne smatrajte da ste sebični što se od svojih dragih sklanjate neko vreme! Podsetite se: što manje patite od stresa, više ćete usrećiti svoje bližnje. Pa ne oklevajte više; zaboravite brige i obaveze, zažmurite. 2) Počnite smišljeno da opuštate mišiće od pete do glave. Opuštajte se pri svakom izdisaju, sve dublja. 3) Potom upravite pažnju na svoju duhovnu stranu. Brojanje od 1 do 10 povećava vašu koncentraciju. Ako vam duh zaluta i vi kažete 33, ne navodite imena ptica, nego počnite jednostavno do 1. Izabrane reči ili rečenice koje služe istom cilju kao "crvena nit". Ako ispustite reč ili rečenicu za trenutak da biste proverili dali je cev za plin dobro zatvorena ili da li je ostalo dovoljno hleba za večeru, ne sekirajte se! Vratite se jednostavno na svoju Rečenicu! Uvek u ritmu izdisaja i udisaja možete vašem nesvesnom dostaviti opomenu, na primer: "Pomozi mi da shvatim", "Hoću da doznam", "Da naučim", "Savetuj me". Odgovori mogu izbiti u obliku iznenadnih

186

intuicija, neposrednih ili instinktivnih poimanja. Ili će odgovori stići sutradan. Nemojte prenagliti, verujte sebi, pa će sve doći u svoje vreme. 4) Ne rasipajte uzalud snagu da odagnate misli koje će se svakako kovitlati u vašem mozgu. Da biste ih se otresli, zabavljajte se krsteći ih: "Gle, to je misao koja je nastala iz straha", "... i misao nastala od tuge". Ne pokušavajte da ih izbegnete. Posmatrajte ih mirno, iskosa, i vraćajte se svaki put na redovan tok. 5) Verovatno će vaš duh vrdati, izvlačiti se, u toku meditiranja. Nimalo čudno. Meditacija je vesti na strpljenja, veština da se sva vaša pažnja upravi na disanje. Trudite se, sve dok ova koncentracija na samog sebe ne postane vaša navika. 6) Čim meditiranja ima skupno dejstvo: što više meditirate, brže se opuštaju vaš duh i telo. I kad se uspostavi mir, vi dobijate odgovore raznom brzinom, kako kod koje ličnosti. Uz to, kad se vaša napetost i vaše sumnje smanje, makar i za kratko vreme, vaša zapretana energija počinje da slobodno kruži i na taj način da leči vaše telo tamo gde je potrebno. Posle svakog meditiranja čestitajte sebi. "Obavio sam to, sad se osećam divno!" Setite se da Pariz nije izgrađen u toku jednog dana! Ali, naročito, uzdajte se u sebe: ako se uporno obavlja, meditacija može u nama da izvrši dugo očekivane promene.

MEDITACIJA I NESANICA I kad ciljate da postignete duboke promene svoje ličnosti, vi možete računati na hitnije koristi.< Ogledi Dr Berensona pokazuju da se metaboličko (o izmeni materije u organima za varenje i dr) dejstvo organizma usporava više u toku dvadeset minuta valjanog opuštanja putem meditacije nego u toku osam sati sna! Ovaj podatak vredi zlata za one koji pate od nesanice. To znači da oni lako mogu da povrate srećne časove sna. A to donosi njihovom telu snagu i zadovoljstvo! U toku dana, kada osetite umor, korisno je da odmor zamenite kratkim činom meditacije koja će napuniti ispražnjene baterije! A postići ćete sve ako tome dodate još i vežbu vizualizacije.

187

VIZUALIZACIJA, IZVOR "HORMONA BLAGOSTANJA"

Dugo vremena hvaljena od strane učitelja joge, uspešnost vizualizacije - naročito u pogledu bolesti jasno je utvrđena od strane Hosea Silve a naročito Dr Simontona. Tri tehnike i relaksacija / meditacija / vizualizacija imaju zajedničku osobinu: uče nas koncentraciji, da budemo sabrani.  Opuštanjem, relaksacijom se koncentrišemo na osećanja koja nam pribavljaju mišici: napeti a potom opušteni.  Meditacijom se koncentrišemo na ono što se zbiva u našem duhu: stres i duševno lutanje, a potom doticaj sa spokojnim duševnim svetom.  Vizualizacijom se koncentrišemo pomoću slika koje smo hotimično izazvali, potom osećanjima koja su izazvana ovim slikama, i najzad na zadovoljstvu koje nam te slike pričinjavaju. Koncentracijom treba da postignemo pokretanje skrivenih snaga u cilju održavanja telesnog bića, a isto tako našeg duševnog života i, ukupno uzevši, radi boljeg iskorišćenja života.

KAKO DELUJE VIZUALIZACIJA? Kad prima informacije, naš korteks, kora velikog mozga - to jest naš logički mozak - proverava njihovu tačnost i izvlači svoje zaključke. Zasnivajući se na stvarnim činjenicama, nema običaj da uzima rog za svecu! Sa svoje strane naš osećajni, emocionalni mozak nema posla sa logičnim podacima koji se mogu i proveriti. Njegov je zadatak da pokrene naše hormonalne žlezde na osnovu emocija koje je primio. To on čini bez obzira na to jesu li te emocije proizvod stvarnih činjenica ili su to fantazije potekle iz naše mašte! Ova osobina emocionalnog mozga ključni je uzrok psihosomatskih oboljenja a isto tako i njihovog izlečenja. To je i temelj metode zvane "pozitivna, korisna vizualizacija", o kojoj smo govorili u poglavlju "O depresiji zbog raka". Podsetimo se ukratko njenog osnovnog pojma: tu je reč o prenošenju srećnih osećanja u naš emocionalni mozak u cilju da on odredi lučenje "hormona sreće", onih koji jačaju naš imunitet, naš odbrambeni sistem.. Na osnovu iznesenog izrađena je metoda vizualizacije sa utvrđenim pravilima. Njena se uspešnost zasniva na nekoliko činilaca:  Za vreme vizualizacije čovek privremeno uklanja svoje brige i u mislima slika svoju bolju budućnost.

188

 Opuštenost koja prethodi ovome, pokreće na rad mozak u talasima alfa, tada u mirovanju. Ovo stanje "osetljivosti alfa-talasa za utiske" olakšava prilaz nesvesnom. Koristićemo ove podesne trenutke da tamo unesemo - zaobilazno, preko podesnih slika - nove podatke i ohrabrujuće vesti.  Vizualizacija budi i kanališe "naša tri tela" ka ostvarenju željenih ciljeva. Osim toga ona može da nam otkrije rešenje o kojima nismo ni sanjali.  Slike prenesene našoj podsvesti za vreme vizualizacije izazivaju "promenu diskete" u našem duševnom ponašanju. Naše nesrećne navike izbačene su iz programa.  Što čovek u glavi ponavlja pozitivne slike, to bolje priprema svoj mozak da vrši srećne promene. Avaj, mogućno je i suprotno tome: što se više govori: "Nikad mi ništa ne polazi za rukom", to više rizikuje da stalno gubi. Dobra je vizualizacija ona koja odbacuje stare matrice i misli koje su krive za naš stres, naše duševne preopterećenje i iscrpljenost, i naše obeshrabrenje.

KAKO VIZUALIZIRATI? 

Vizualizacija uvek počinje spuštanjem: talasi alfa olakšavaju da se zagnjurimo u podsvest.

Sedeći u mirnom mestu, uspravnih leđa, zatvorenih očiju, i mirnim disanjem, opustite sve mišiće, od pete do glave. (Videti metodu u poglavlju o relaksaciji).     







Čim osetite smirenost počnite da vizualizirate: zamislite kratke komedije ili filmove u kojima ste vi junak ili junakinja; vi uvek pobeđujete, vi ozdravljate, vi uspevate u svemu. Svi scenariji bez izuzetka moraju da budu optimistički. Obavezno se završavaju srećno. Kad se tako počne, možete zamišljati što vam je volja: Kako se oporavljate od bolesti. Kako pobeđujete, u emocionalnom ili poslovnom sukobu. Pazite! Poštujte logiku i verovatnost u odvijanju scenarija, kako bi "priča" ostala uverljiva - bar za vas. Vizualizacija ne koristi samo za gledanje, za oko. Ona treba slikom da pokrene sva naša čula: treba da "vidimo" lice i dekor, ali i da čujemo razgovore udvoje, da osetimo mirise. Naročito, treba da doživimo emocije, osećanja, uzbuđenja, "kao da smo lično prisutni svemu tome". Ako ne igraš igru kako valja, naš emocionalni mozak i naše hormonske žlezde ostaće ravnodušne. Ako slabo zamišljate gledajući, vizualno, možete se služiti svojim drugim ciljem. Načinite sliku, projekciju, naslepo: proživite stvarno svoju ulogu pomoću razgovora udvoje, buke i graje, i telesnih osećaja. Bitno je da postignete da verujete u stvarnost prizora i tim putem, da steknete poverenje u sebe i u ostvarenje svojih ciljeva - bar za vreme trajanja "filma"! Da biste zamislili (i oživeli u sebi) ozdravljenje, treba da imate izvestan pojam o mestu gde se nalazi oboleli organ i njegovom nepravilnom delovanju. To pomaže da učinite vidljivim, da vizualizujete ozdravljenje sa više realizma. Da bismo pokrenuli svoj emocionalni mozak i iskoristili lekovitu snagu koju on budi u nama, moramo verovati u istinitost zapleta. Proživeti svoju vizualizaciju "stvarno", do konačne pobede to znači pružiti joj sve izglede za uspeh.

189

VIZUALIZACIJA ZVANA "LJULJAŠKA" Ako ste ljuti na članove u toku sastanka udruženja ili članova porodice, evo jedne brze vizualizacije koja postiže izvrsne rezultate.    

Zatvorite oči i opustite se na brzinu. Zamislite da ste na ljuljašci. Prilikom udisanja vi uzlećete visoko... potom se spuštate pri izdisaju, izgoneči pritom zlovolju i jed. Osećate kako napetost napušta vaše telo, malo po malo, pri svakom spuštanju. "Ljuljajte se", dražesno i spretno, dok se ne osetite smirenim.

VIZUALIZACIJA "SJAJNI GODIŠNJI ODMOR" Nalazite se u vozu, u autobusu, sedite na zadnjem sedištu automobila ili pored šofera. Ljuti ste ili potišteni što pada kiša ili zbog stalnih zastoja u saobraćaju. Zašto trujete krv talasima adrenalina i drugih hormona koje škode vašem zdravlju? Bolje je da ovo vreme iskoristite za vizualizaciju! Pod dejstvom vaše mašte otići ćete na "sjajni godišnji odmor" u sunčani kraj. Osetite radost i zadovoljstvo koji obogaćuju vaše krvne žile endorfinima ili anandamicima, prvim prijateljima vašeg odbrambenog, ali uništenog sistema.  



Dišite mirno nekoliko minuta, smišljeno opuštajući svoje mišiće. Evo predloga kako da krene vaša vizualizacija. Zatvorite oči: šetate se duž staze koja vijuga između borova. Odjednom se nađete na pustoj plaži okupanoj suncem. More vam se nudi, lepo i beskrajno. Seli ste pored vode i talasi vam ližu stopala. Plavo se nebo prostire bez ijednog oblačka. Vi ste pijani od sreće, u savršenom skladu sa prirodom. Ali vi ste, naravno, slobodni da izaberete drugi scenario. Pružite svom emocionalnom mozgu prijatne osećaje koje će podstaći stvaranje korisnih hormona. Na taj način pretvarate svoje trenutke ogorčenosti u trenutke "silnog truda za postizanje sreće".

VIZUALIZACIJA "DUŠEVNI VOD" Ako preživljavate trenutke stresa ili šoka, zbog nezaposlenosti, novčanih teškoća - namenjena vam je ova kratka vizualizacija.   

Udobno sedeći na postelji, upravo pred spavanje, mirno dišite koncentrišući se na vazduh koji ulazi u vaše nozdrve i izlazi iz njih. Kad osetite da ste smireni, zamislite zatvorenih očiju, da se pred vama pojavljuje drag prijatelj, mnogo voljeno lice, lik mudraca, anđela ili izmišljenog vođe. I dalje zatvorenih očiju, osećate se opušteni i mirni.

190

   

Sada vizualizirajte, to jest činite vidljivim ličnost koju ste izabrali, sasvim uz vašu postelju. Ona vas gleda s mnogo nežnosti i topline. Slušate njen mio glas koji vam kaže: "Ja te štitim". "Doživite" stvarno taj trenutak. Zapazite njen mio pogled, oblik i boju njene odeće, čujte njen srdačan glas koji vam spokojno ponavlja: "Jate štitim". Osetite jezu usled tog poverenja. Osećanje sigurnosti prožima vas potpuno. Zamislite je da ponavlja. "Ja te štitim" onoliko puta koliko je potrebno da mirno zaspite.

VIZUALIZACIJA "TOČAK ŽIVOTA" Ako vam je život gorak i ako vam nameće "najteže kazne", pokušajte ovu moćnu vizualizaciju.     



 





Sedite u miran ugao gde vam neće niko smetati. Ispravite leđa, zažmurite i postepeno opuštajte mišića u toku dva minuta. Koncentrišite se na disanje. Zapazite kako vazduh slobodno ulazi u vaša pluća i izlazi iz njih. Kad se osetite smirenim, zamislite ogroman točak kočiju: taj točak predstavlja vaš život. Zamislite da ste vi lutka privezana za obruč točka. Točak počinje da se okreće, vi ste čas na vrhu, posmatrate lepe predele i miran život koji se odvija pred vama. Čas ste dole, smrvljeni pod težinom točka, izmučeni na kamenitom zemljištu. Vizualizujte i osećajte kao pravu stvarnost vaše srećno stanje kad se uznosite kao car na prestolu kad ste na vrh točka. Potom doživite u potpunosti vaše patnje i očajanje kad ste smrvljeni na zemlju. Osetite strah pri svakom obrtanju točka. Sada prestanite s tim mučnim vizualizacijama. Ponovo gledajte ovaj isti točak koji predstavlja vaš život. Zamislite sada da se nalazite na njegovoj osovini, upravo u središtu. Točak se sada obrće oko vas. Vi niste više kuglica koja kruži odozdo prema gore, nego ste prišrafljeni za glavčinu na točku. Došao je kraj strahu od patnji! Sada ste na sigurnom, ma šta se dogodilo". Biti "u središtu" znači steći sposobnost posmatranja, bez straha i nevolja, visove i ponore života. Ovo stalne kretanje predstavlja prirodni i neizbežni krug, i prema tome najteži trenuci života ne traju dugo. Biti "u središtu" znači imati poverenje u život. Nikad ne očajavati kad točak sreće srlja ka dnu. Recite sebi da, upravo ovog trenutka, on već počinje svoj uspon! U teškim trenucima mog života, na vrhuncu muka, ova poslednja vizualizacija donela mi je neočekivano spokojstvo i vedrinu. Ophrvana stresom, strepnjom ili jednostavno preteranim umiranjem, svima nama neophodno su potrebne ove "luke spasa, luke opuštenosti", spasonosna mesta u kojima možete da prevrate rane od ujeda.

Naprotiv, nemojte misliti da je ovde reč o primoravanju na tegobne vežbe ili na uzaludna izbegavanja svojih briga. U prvom redu zato što vam ove tri tehnike - opuštanje, relaksacija razmišljanje, meditacija i vizualizacija - pričinjavaju istinsko zadovoljstvo, koje uvek postaje sve veće, koje ima važne fiziološke posledice, u pogledu funkcija organizma. A zatim što vam ove tehnike omogućuju da "promenite pravac", da oslobodite vaše životne snage a potom da ih potpuno iskoriste. 191

Najzad i naročito, zato što ovi trenuci "obustavljanja borbe" predstavljaju izvanredno prilike za mnogo bolje upoznavanje sebe. Zahvaljujući ovim tehnikama, a takođe i svim onim koje su skupljene u ovoj knjizi, imate mogućnost da učinite odlučan korak u susret sa onim što je izvorno i plemenito u vama. Jedan korak ka onom delu vašeg bića koje je sposobno da vam pribavi energiju potrebnu za bolji život.

IZAZOV "Kasnije, ti ćeš biti neko", govore često roditelji svojoj deci. A ova obična reč, koja je iznenada dobila izgled plemenitosti i uticaja, ovo "neko" postaje neobično. To je međutim uzrok mnogih zabluda! Dete stvarno zamišlja da će, da bi zaslužilo ljubav i poštovanje, morati da postane heroj, pozorišna zvezda, milijarder ili šef države! Ono će potom beskrajno trčati za priviđenjem, fatamorganom. I u ovoj bezumnoj trci ono se udaljava od svog identiteta, od onoga što ga čini određenom ličnošću... S vremena na vreme ono sluša u sebi glas koji mu dovikuje: "Ja sam tu! Brini se o meni!" Ali ono odmah to zaboravi, ne znajući kako da postupi da bi ga vezao sa svojim duhovnim bićem. A ovaj ga rascep lišava njegovih životnih snaga. Najstrašnije je zabluda što ne zna da treba, jednostavno, biti svoj, on sam, da bi najzad postao neko! Nije potrebno da se upoređujete s nekim uzornim licem ili omiljenim licem, idolom, budite ponosni onim što ste i kakvi ste. Volela bih mnogo da vas ova knjiga uveri da ste svi vi, bez izuzetka, jedinstvena lica i puni talenta.... Dobro osećajno, emocionalno upravljanje omogućuje da tačno shvatimo svoju vrednost i svoje sposobnosti, tako što će to upravljanje poseći daleko van granica poboljšanja telesnog zdravlja odstranjivanjem hormona stresa. Ono sadrži u sebi i poštovanje i ocenjivanje sebe i prihvatanje sebe. Budite oprezni: Kadgod sprečite da dođe do izražaja onog što ste preživeli, vi gazite onaj deo vašeg bića koji najviše stvara. Vi prezirete svoje istinsko biće. Ne dopuštati da dođu do izražaja vaše emocije, vaša uzbuđenja, vaša duševna stanja, to znači isto što i Ja se stidim sebe. Suprotno i tome, čim dopustite da govore vaša osećanja, vi sebi dajete pravo da postojite po vašem identitetu "Poštujem ono što osećam". Na taj način pružate sebi ruku jasno potvrđujući: "Ja držim do sebe". Ponavljajmo to još i još, sve dok se u to čvrsto ne uverimo: biti neko, to nije ništa drugo nego biti sam sobom. Uspešno emocionalno upravljanje - to je ono koje bezuslovno ohrabruje ljubav koju gajite prema sebi. Jedino vam ta ljubav omogućuje da razvijete, a potom da ostvarite ono što je najbolje i najplemenitije u vama. A vi možete pritom preneti ovu čistu ljubav na vašu decu i vaše bližnje da bi u njima podstakli nadu, poverenje i radost. Prava je sreća jednostavna, uđite u dno sebe, otkrijte svoju vrednost, volite svoje dobre osobine, kao što se pokazujete trpeljivim s prema vašim manama, pa ćete postati sposobni da ocenjujete druge bez predrasude. 192

Izaberite ono pozitivno, korisno, praktično, sigurno, u svim stvarima, pa ćete nasumice da odbacite sve što je nekorisno ili štetno! Više se ne bojte budućnosti: Pa sada vi znate da sreća nastaje iz vašeg stava prema životu. Sreća izvire iz vašeg duha! Najzad i naročito, prihvatate sebe onakvim kakvi jeste. Prihvatite druge takve kakvi su. Ova će vas bezuslovna ljubav izlečiti i moći će da izleči svet. Ne postoji čarobni recept za prilaz ka samom sebi. Svako treba da nađe svoj put, i da ga sledi na svoj način i svojim ritmom. I pored svih prepreka i teškoća, ovaj put vredi truda da bude preduzet. Jer ukoliko napredujete, utoliko ćete i upoznati jedno izvanredno lice. Sebe!

193