РАВНОТЕЖА СНАГА И КОЛЕКТИВНА БЕЗБЕДНОСТ У 21. ВЕКУ
I Равнотежа снага II Колективна безбедност III Литература
I Равнотежа снага: појам, начини успостављања, противречности, перспективе А шта се уопште против силе може учинити без силе? Цицерон, Писма пријатељима
The balance of Power is one of the oldest and most fundamental concepts in the study of international relations (Jack S. Levy) David Hume regarded the balance of power as a scientific law Balance of power is the central theoretical concept in International Relations – Glenn Snyder
The Balance of Power as an “Iron Law of Politics” The Balance of Power is more of an art than a science, practiced more skillfully by some political leaders than by others – Henry Kissinger The Balance of Power as a best description of International Relations – Robert D. Kaplan Цела концепција равнотеже снага штетна је илузија коју смо наследили из прошлих времена. Равнотежа снага немогућа је појава, и као и перпетум мобиле, недостижна је нада у чије су остварење Британци утрошили стотине милиона фунти – Џон Брајт Balance of Power is a mere chimera, a simple collection of sounds without meaning (Richard Cobden)
Историјат појма Појам са дугом употребном историјом али релативно кратком присутношћу у званичним уговорима између политичких јединица Ако је равнотежа снага илузија као што то каже Брајт онда је то дуготрајна илузија У петом веку пре нове ере Тукидид је објашњавао политику Тисаферна, персијског краља, као ону политику која држи равнотежу између двеју супротстављених сила, Атине и Спарте.
Каутиља, “Арташастра”, 4. век пре нове ере Његов теоријски концепт равнотеже снага зове се мандала и он га је изложио у виду тзв. доктрине кругова држава Темељ читаве Каутиљине теоријске грађевине “кругова држава” утемељен је у првом кругу; сачињавају га даље укупно четири круга и дванаест владара мод којих се сваки одликује са по пет ознака суверености. Што у коначном збиру читавог теоријског система кругова држава даје седамдесет два чиниоца. “Сусед као природни непријатељ”
У другом веку пре нове ере, Полибије је бриљантно објаснио Хијеронову политику у смислу равнотеже снага. Кад су римске легије стигле на Сицилију (чији је он владар био) да би помогле Мамертинцима, Хијерон је уочивши да је моћ Римљана далеко већа у односу на противнике, предложио склапање савеза с Римљанима, што су они и прихватили. Ипак, неколико година после тога, иако још увек савезник Рима, Хијерон се забринуо због домашаја римских успеха и послао помоћ Картагини.
Хијерон је како то Полибије објашњава, био уверен , : “да је у његовом интересу било осигурање и његових сицилијанских поседа и његовог пријатељства с Римљанима, да се Картагина мора сачувати, тако да премоћна сила не буде у стању остварити свој крајњи циљ без икаквих напора. О томе је размишљао врло мудро и сензибилно, јер такве ствари се никада не смеју занемарити, и никада не смемо допринети остварењу такве премоћне снаге једне државе којој се нико не усуђује успротивити чак ни за своја призната права”
Италијански градови државице у петнаестом веку Нововековна историја Европе као историја равнотеже снага “Indeed, Utrecht was the first European Treaty that specifically mentioned the Balance of Power. In the letters patent that accompanied Article VI of the Treaty between Queen Anne and King Louis XIV, the French Ruler noted that the Spanish renunciation of all rights to the throne of France was actuated by the hope of “obtaining a general Peace and securing the Tranquility of Europe by a Balance of Power,” and the king of Spain acknowledged the importance of “the Maxim of securing for ever the universal Good and Quiet of Europe, by an Equal Weight of Power, so that many being united in one, the Balance of the Equality desired might not turn to the Advantage of one, and the Danger of Hazard of the Rest” (Craig, George)
Значење појма и неки покушаји дефинисања Balance of Power means many different things to many people. Ernst Haas describes eight different meanings covering its use as policy, concept, and propaganda. (Balance meaning Distribution of power; Balance meaning “еquilibrium”; Balance meaning “hegemony”; Balance meaning “stability and Peace; Balance meaning “Instability and war’; Balance meaning “power politics Generally; Balance as implying a “Universal Law of History; Balance as a System and Guide to Policy –making) Martin Weight has variously recounted nine and fifteen different uses in the historic literature.
Despite the variations, there is a core of meaning to the concept on which most definitions converge. The single most frequent definition of the balance of power portrays it as the interaction among states that assures the survival of the system by preventing the empire or hegemony of any state or coalition of states.
Emmerich de Vattel and Friedrich von Gentz offer the best known short definitions of the balance of power: “The balance of Power … an arrangement of affairs so that no State shall be in position to have absolute mastery and dominate over others”. Gentz added, “What is usually termed a balance of power is that constitution which exists among neighboring states more or less connected with each other, by virtue of which none of them can violate the independence or essential rights of another without effective resistance from some quarter and consequent danger to itself.”
“Balance of power means only this – that a number of weaker states may unite to prevent a stronger one from acquiring power which should be dangerous to them, and which should overthrow their independence, their liberty, and their freedom of action. It is the doctrine of self-preservation.” (Viscount Palmerston)
РАВНОТЕЖА СНАГАНАЈПОЗНАТИЈА ДЕФИНИЦИЈА “ГЛАВНА ФУНКЦИЈА РАВНОТЕЖЕ СНАГА У МЕЂУНАРОДНОМ ДРУШТВУ НИЈЕ ДА САЧУВА МИР НЕГО ДА ОДБРАНИ НЕЗАВИСНОСТ СУВЕРЕНИХ ДРЖАВА ОД ПРЕТЊЕ ДОМИНАЦИЈОМ И ДА СПРЕЧИ ДА ДРУШТВО СУВЕРЕНИХ ДРЖАВА ОСВАЈАЊЕМ БУДЕ ПРЕТВОРЕНО У УНИВЕРЗАЛНУ ИМПЕРИЈУ-И ДА ТО УЧИНИ, АКО ЈЕ ПОТРЕБНО РАТОМ” (ХЕДЛИ БУЛ)
Џозеф НајРАВНОТЕЖА СНАГА КАО ОДРЕЂЕНА РАСПОДЕЛА МОЋИ РАВНОТЕЖА СНАГА КАО ПОЛИТИКА КОЈУ ДРЖАВЕ МОГУ СПРОВОДИТИ РАВНОТЕЖА СНАГА КАО ОДРЕЂЕНИ МУЛТИПОЛАРНИ МЕЂУНАРОДНИ СИСТЕМ
ХАНС Џ. МОРГЕНТАУ- 4 ЗНАЧЕЊА РАВНОТЕЖЕ СНАГА A POLICY AIMED AT A CERTAIN STATE OF AFFAIRS AN ACTUAL STATE OF AFFAIRS AN APPROXIMATELY EQUAL DISTRIBUTION OF POWER ANY DISTRIBUTION OF POWER
Balancing as a state strategy of foreign policy Balance of Power as regarded as outcomes at the systemic or sub systemic levels
ОСНОВНИ ПРЕДУСЛОВИ ПОТРЕБНИ ЗА ДЕЈСТВОВАЊЕ СИСТЕМА РАВНОТЕЖЕ СНАГА: У СИСТЕМУ ТРЕБА ДА ПОСТОЈИ ВЕЋИ БРОЈ ПОДЈЕДНАКО МОЋНИХ ВЕЋИХ ДРЖАВА-ЕСЕНЦИЈАЛНИХ АКТЕРА ОДЛУЧИОЦИ НА ЧЕЛУ ТАКВИХ ДРЖАВА ТРЕБА ДА ДЕЛУЈУ РАЦИОНАЛНО И У ИНТЕРЕСУ СИСТЕМА ДРЖАВЕ ТРЕБА ДА БУДУ СЛИЧНЕ ИЗМЕЂУ СЕБЕ, КАКО БИ СЕ МОГЛЕ ЗАМЕЊИВАТИ КАО САВЕЗНИЦИ МЕРЕЊЕ МОЋИ ТРЕБА ДА БУДЕ ОСТВАРЉИВО И ПОУЗДАНО ТРЕБА ДА СУ МОГУЋИ ОГРАНИЧЕНИ РАТОВИ, КОЈИ СЕ МОГУ ВОДИТИ ДОКЛЕ ДОК СЕ НЕ ПОСТИГНЕ ТАЧНО ОДРЕЂЕНИ ЦИЉ (РАТОВИ РАДИ РАВНОТЕЖЕ)
КАКО ФУНКЦИОНИШЕ СИСТЕМ РАВНОТЕЖЕ СНАГА? АУТОМАТСКИ ПРОЦЕС УРАВНОТЕЖИВАЊА КОРИГУЈУ ДРЖАВЕ –БАЛАНСЕРИ РАВНОТЕЖИ СНАГА ТРЕБА СВЕСНО ДА ТЕЖЕ СВЕ ДРЖАВЕ КОЈЕ УЧЕСТВУЈУ У МЕЂУНАРОДНИМ ОДНОСИМА
1907. godine Ser Ajr Krou, stalni sekretar britanskog Forin Ofisa, napisao je dokument čuven u istoriji britanske spoljne politike, dugačak memorandum u kome je pokušao da rastumači nemačku spoljnu politiku. Zaključio je da, iako je nemačka spoljna politika tada bila nejasna i konfuzna, jasno je da Britanija ne sme dozvoliti da jedna zemlja dominira kontinentom. Krou je tvrdio da je britanski odgovor gotovo prirodni zakon.
ОБРАСЦИ ЗА МИРНО ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОТЕЖЕ СНАГА КОМПЕНЗАЦИЈА ИНТЕРВЕНЦИЈА ПОСТОЈАЊЕ ТЗВ. ТАМПОН ДРЖАВА
ПРОБЛЕМИ СА ФУНКЦИОНИСАЊЕМ РАВНОТЕЖЕ СНАГА РАВНОТЕЖА ПРЕТЊИ-STEPHAN WALT (power, proximity, offensive capabilities, aggressive intentions) Bandwagoning Buck passing Chain ganging Hard, soft and asymmetric balancing
Nature of rivalry
Key strategies
Hard balancing
Intense, open, often zero sum game. Relative gains matter most
Open arms buildup, formal alliances, or both
Soft Balancing
Submerged, non-zero sum. Relative gains of limited concern for now
Limited arms buildup, Informal, tacit or ad hoc security understandings among affected states, within or outside of international institutions. Preventive strategy
Asymmetric Balancing
By state or non- Non state state actors (e. actors and their g. terrorists) state sponsors pursue asymmetric
Soft-balancing measures, that is actions that do not directly challenge U. S. military preponderance but that use nonmilitary tools to delay, frustrate and undermine aggressive unilateral U. S. military policies. Soft balancing using international institutions, economic statecraft and diplomatic arrangements. (Robert A. Pape)
Onshore and offshore balancing American Grand Strategy in 21st Century The key grand strategic issue confronting U.S. policymakers today is whether the United States can escape the same fate that has befallen the other great powers that have contended for hegemony since the origin of the modern international state system (circa 1500).
One of the key questions in the scholarly debate is: What constitutes balancing? Those who cling to a traditional definition of balancing, and those who argue that there are new post–Cold War forms of balancing, disagree primarily on two issues: What are the instruments of a balancing strategy, and what motivations drive states to engage in counter hegemonic balancing?
Primacists define balancing in hard-power terms. Balancing is about using military power, alliances, or both to stop a hegemon. Primacists claim that states balance against a hegemon because they are afraid of being conquered by it. This traditional definition of balancing has been challenged by scholars who argue that unipolarity has given rise to new forms of balancing. Unlike states engaged in hard balancing, states that employ these new forms of balancing do not believe that the hegemon poses an existential threat, though it may pose a more subtle kind of threat. Hence, they are searching for strategies to restrain it peacefully and ameliorate the possibly harmful impact its preeminence may have on them. These new forms of balancing employ nonmilitary instruments of power.
For example, “soft balancing” involves the use of diplomacy, international institutions, and international law to constrain and delegitimize the actions of a hegemonic United States. “Economic prebalancing” occupies a middle ground between soft balancing and hard balancing. States that pursue economic prebalancing are trying to avoid the risks of engaging in a premature arms buildup aimed at the United States by concentrating first on closing the economic and technological gap between them and the United States. Successful economic prebalancing lays the foundation for hard balancing in the future.
leash-slipping. States engaging in leash-slipping do not fear being attacked by the hegemon. Rather, they build up their military apabilities to maximize their ability to conduct an independent foreign policy.
Leash-slipping is not traditional hard balancing because it is not explicitly directed at countering an existential U.S. threat. At the same time, it is a form of insurance against a hegemon that might someday exercise its power in a predatory and menacing fashion. As Robert Art puts it, a state adopting a leash-slipping strategy “does not fear an increased threat to its physical security from another rising state; rather it is concerned about the adverse effects of that state’s rise on its general position, both political and economic, in the international arena. This concern also may, but need not, include a worry that the rising state could cause security problems in the future, although not necessarily war.” If successful, leash-slipping would result in the creation of new poles of power in the international system, thereby restoring multipolarity and bringing U.S. hegemony to an end.
Examples of leash-slipping britain’s attempt to create a “third force,” 1945–48 french counterbalancing under de gaulle the european union’s security and defense policy
Balance of Power, not today but tomorrow Свет после хладног рата-може ли равнотежа снага бити реалност у времену које је пред нама?
КОЛЕКТИВНА БЕЗБЕДНОСТ MOJA KONCEPCIJA LIGE NARODA JE BAŠ U OVOME, DA ONA TREBA DA DELUJE KAO ORGANIZOVANA LJUDSKA MORALNA SNAGA ŠIROM SVETA, I DA TAJ REFLEKTOR SAVESTI BUDE UPRT U SVAKOGA KO BILO KAD I BILO GDE PLANIRA I SPREMA ZLO I AGRESIJU. Wudro Wilson
РАЗЛИЧИТА СХВАТАЊА КОЛЕКТИВНЕ БЕЗБЕДНОСТИ ШИРЕ-ПРОФ. ДР ВЕЛИБОР ГАВРАНОВ:”СВАКО ЗАЈЕДНИЧКО, ДВОСТРАНО ИЛИ ВИШЕСТРАНО ИСТУПАЊЕ ДРЖАВА С ЦИЉЕМ ОДБРАНЕ СУВЕРЕНИТЕТА И ТЕРИТОРИЈАЛНОГ ИНТЕГРИТЕТА ЈЕДНЕ ИЛИ ВИШЕ СТРАНА УГОВОРНИЦА ПРОТИВ ЗАЈЕДНИЧКОГ НЕПРИЈАТЕЉА, УЗ ЕЛИМИНИСАЊЕ РАТА КАО СРЕДСТВА У МЕЂУСОБНИМ ОДНОСИМА“ УЖЕ-ПРОФ. ДР ВОЈИН ДИМИТРИЈЕВИЋ: “ОБАВЕЗА ПРИТИЦАЊА У ПОМОЋ ЖРТВИ НАПАДА НА ОСНОВНЕ ВРЕДНОСТИ ПОСТОЈИ У СВАКОМ СЛУЧАЈУ И ПРОТИВ СВАКОГ НАПАДАЧА, КОЈИ СЕ НЕ МОЖЕ ОДРЕДИТИ УНАПРЕД, ВЕЋ ПРЕМА АГРЕСИЈИ КОЈУ ЈЕ ИЗВРШИО ТЕ ЗНАЧИ, У ПРВОМ РЕДУ МОРА ДА ОБУХВАТИ И ДРЖАВЕ КОЈЕ СУ УСПОСТАВИЛЕ СИСТЕМ КОЛЕКТИВНЕ БЕЗБЕДНОСТИ, А НЕ САМО СПОЉНЕ НЕПРИЈАТЕЉЕ” (∑-а>а)
Разлике у односу на систем равнотеже снага: Џозеф Нај Prvo, u kolektivnoj bezbednosti fokus je na agresivnoj politici država pre nego na njenim kapacitetima. Ovo je suprotno sa politikom ravnoteže snaga u kojoj su savezi bili stvarani protiv bilo koje države koja je bi mogla postati prejaka.; to znači da je fokus bio usmeren na kapacitete država. Drugo, u sistemu kolektivne bezbednosti savezi nisu formirani unapred pošto se ne zna koja će država biti agresivna. Tu bi se primenjivao princip, da kada neko počini agresiju, svi su protiv jednog, dok se kod sistema ravnoteže snaga, savezi formiraju unapred. Treće, kolektivna bezbednost je bila osmišljena da bude globalna i univerzalna, bez neutralnih država ili *free rider* Ako bi veliki broj država bio neutralan, ”koalicija dobra” bi izgledala slabo i njena sposobnost da odvrati ili kazni agresora bi bila smanjena.
ПРЕТПОСТАВКЕ ЗА ФУНКЦИОНИСАЊЕ СИСТЕМА КОЛЕКТИВНЕ БЕЗБЕДНОСТИ: У систему такође стреба да постоји већи број подједнако моћних држава, да би антиагресорски савз функционисао Међу државама не треба да постоје такве разлике које би их ометале да се супротставе агресору Примена оружане силе мора бити забрањена (осим права на индивисуалну или колектицну самоодбрану) Треба да постоји јасна мерила о томе шта се може оквалификовати као агресија Притицање у помоћ жртви агресије треба да буде обавеза других држава Пошто је принуда забрањена, мора да буде осигурана могућност да се оправдани и законити захтеви остваре ненасилним, мирним путем
ПРИМЕЊЕНИ СИСТЕМИ КОЛЕКТИВНЕ БЕЗБЕДНОСТИ ДРУШТВО НАРОДА УЈЕДИЊЕНЕ НАЦИЈЕ
ДРУШТВО НАРОДА Uprkos tome što su kritičari zvali Vilsona utopistom, on je verovao da bi organizovanje meĎunarodne bezbednosti mogao biti praktičan pristup svetskoj politici. Znao je da samo sporazumi i ugovori na papiru neće biti dovoljni; potrebne su organizacije i pravila kako bi sporazumi bili primenjeni. Zato je Vilson polagao tako mnogo vere u ideju Lige naroda. Moralna snaga je bila značajna, ali je vojna sila bila neophodna da je podrži. Bezbednost je morala da bude kolektivna odgovornost. Ako bi se sve neagresivne države udružile, premoć bi bila na strani dobra. MeĎunarodna bezbednost bi bila kolektivna odgovornost u kojoj bi neagresivne države obrazovale koaliciju protiv agresora. Mir bi bio nedeljiv.
Kako države mogu da stvore takav novi sistem kolektivne bezbednosti? Prvo, pravnom zabranom agresije i ofanzivnog rata. Drugo, odvraćanjem agresije putem formiranja koalicije svih neagresivnih država. Ako bi se svi obavezali da priteknu u pomoć svakoj državi koja je žrtva bilo gde u svetu, onda bi premoć bila na strani neagresivnih snaga. Treće, ako odvraćanje ne uspe i doĎe do agresije, sve države bi se saglasile da kazne državu koja je počinila agresiju. Ova doktrina kolektivne bezbednosti ima odreĎenih sličnosti sa politikom ravnoteže snaga u smislu da su države pokušavale da odvrate agresiju obrazovanjem moćnih koalicija, a ako odvraćanje ne bi uspelo, bile su voljne da koriste silu.
Doktrina kolektivne bezbednosti bila je obuhvaćena Paktom Lige naroda, koja je sa druge strane bila deo ugovora kojima je okončan I svetski rat. Nekoliko članova Pakta Lige naroda su naročito značajni. U članu 10. države su se obavezale da zaštite sve članice od agresije. U članu 11 svaki rat ili pretnja ratom proglašeni su brigom svih država. U članovima 12 i 15 države su se složile da svoje sporove podvrgnu arbitraži i da tri meseca nakon neuspele arbitraže ne ulaze u rat. Član 16, ujedno i najvažniji, kaže da bi svaki rat koji ne poštuje procedure Lige naroda, o smatran ratom protiv svih članica. Država koja bi započela rat bi bila odmah podvrgnuta ekonomskim sankcijama, a Savet Lige naroda bi mogao preporučiti dalje vojne mere.
Ovo tvrdo zvuči, ali su postojale i nejasnoće. Sve članice su morale da se saglase da se primeni kolektivna bezbednost. Tako je svaka država imala pravo veta. Kada su države potpisale Pakt, one su se obavezale na poštovanje člana 16, ali je u praksi ostajalo na državama da odluče koju vrstu sankcija će primeniti i kako će ih sprovesti; one za to nisu odgovarale nikakvoj višoj vlasti. Stoga Liga naroda nije bila korak ka svetskoj vladi u kojoj bi viša vlast mogla da obaveže države članice. Ona nije bila kraj anarhičnog sistema država, nego prvenstveno napor da države kolektivno disciplinuju one članice sistema koje krše pravo.
Mandžurski neuspeh Etiopski debakl II svetski rat
УЈЕДИЊЕНЕ НАЦИЈЕ Ukoliko je cilj Lige naroda bio da spreči Prvi svetski rat nakon samog dogadjaja, cilj UN od 1943.-1945. godine je bio da spreči Drugi svetski rat. 49 država se sastalo u San Francisku kako bi potpisale Povelju koja je uključivala novine kako bi se otklonili nedostaci Lige. Pretnja ili upotreba sile su stavljene izvan zakona, osim u slučaju samoodbrane ili kolektivne bezbednosti. Za razliku od sistema ravnoteže snaga XIX veka, agresivno korišćenje sile je sada bilo nezakonito za svaku zemlju koja je potpisala Povelju UN. Svako korišćenje sile je moralo da bude ili u samoodbrani, kolektivnoj samoodbrani, ili radi kolektivne bezbednosti.
Osnivači UN su stvorili i Savet bezbednosti sastavljen od pet stalnih članica i rotirajućeg dela nestalnih članica. Savet bezbednosti se može posmatrati kao koncept ravnoteže snaga XIX veka integrisan u okvir kolektivne bezbednosti UN. Savet bezbednosti, prema Glavi VII Povelje, ima pravo usvajanja obavezujućih rezolucija. Ukoliko se pet velikih sila policajaca ne slože, svaka je imala pravo veta, što je delovalo kao osigurač u protivpožarnom sistemu nekog domaćinstva. Bolje veto koji sprečava požar, nego kuća koja izgori u ratu protiv velike sile.
Tokom Hladnog rata, sistem kolektivne bezbednosti UN nije funkcionisao Dve decenije tokom Hladnog rata komiteti UN su pokušavali da definišu agresiju. Izašli su sa pravilom koje nije mnogo vredelo: spisak aktova agresije je bio praćen zaključkom da bi Savet bezbednosti mogao da odredi da i drugi akti takoĎe čine agresiju. Čak i kada je korišćena vojna sila, Savet je mogao da ne proglasi da je bilo ikakve agresije. Tako da je, što se tiče Ujedinjenih nacija, agresija bila počinjena onda kad tako kaže Savet bezbednosti. Sve je zavisilo od konsenzusa u Savetu bezbednosti, a to je bila retkost tokom Hladnog rata.
Iako se prvobitne doktrine kolektivne bezbednosti ne uklapaju onako precizno kako se nekad mislilo, bila bi greška odbaciti meĎunarodno pravo i Ujedinjene nacije. Oni su deo političke realnosti anarhičnog sistema država. Greška je biti suviše ciničan ili suviše naivan u vezi sa meĎunarodnim organizacijama i pravom. Države ne žive samo po zakonu, ali ne žive ni u potpunosti bez njega.
ПРОБЛЕМИ СА ФУНКЦИОНИСАЊЕМ СИСТЕМА КОЛЕКТИВНЕ БЕЗБЕДНОСТИ ПРОБЛЕМ МЕЂУНАРОДНИХ ИНСТИТУЦИЈА УОПШТЕНОЏОРЏ Ф. КЕНАН-ИНСТИТУЦИЈЕ КАО СТАТИЧНА ФОРМА И МЕЂУНАРОДНА ПОЛИТИКА КАО ЈЕДНА ДИНАМИЧНА ОБЛАСТ ЖИВОТА ПРОБЛЕМ ”МАЧА“ И ПРОБЛЕМ “КЕСЕ” ЛИЧНИ ИНТЕРЕСИ И ОПШТЕ ДОБРО ПРОБЛЕМИ САВЕЗА И ОДНОСА МЕЂУ САВЕЗНИЦИМА РЕЛАТИВНИ И АПСОЛУТНИ ДОБИЦИ ПРОБЛЕМ СУВЕРЕНИТЕТА И ПРОБЛЕМ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА ШТА БИ БИЛО ДА НЕМА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА, ДА ЛИ БИ СВЕТ БИО БОЉИ? ПРОБЛЕМ ПРОМЕЊЕНИХ ОКОЛНОСТИ КОЛЕКТИВНА БЕЗБЕДНОСТ У ”СЕНЦИ АМЕРИЧКЕ МОЋИ“ Da li će kolektivna bezbednost UN biti osnova za novi svetski poredak? QUO VADIS?
Девет неотклоњивих недостатака замисли и система колективне безбедности
(Џон Миршајмер)
За државе је тешко а често и немогуће да направе разлику између нападача и жртве у једном међународном сукобу. Колективна безбедност подразумева да је свака агресија неоправдана, а с друге стране постоје услови када је победа у сукобу против суседа агресора оправдана Поједине државе су из историјских или идеолошких разлога блиски пријатељи, те је мало вероватно да ће се придружити коалицији против властитих пријатеља. Постојање историјских непријатељстава у односима између чланица неког међународног система у великој мери усложава његову делотворност Државе често имају склоност да изврдавају учешће у равномерној расподели трошкова и терета заустављања и кажњавања агресије и агресора Тешкоће се јављају и у напору да се осигура брзи одговор агресији због непостојања жеље држава да се укључе у радње којима би се сукоби предупредили Државе су невољне да учествују у колективним акцијама због извесности прерастања локалних у међународне сукобе Поштовање суверенитета држава отежава доношење одлука код појединих држава којима би се оне моментално придружиле коалицији против нападача; и Замисао и систем колективне безбедности садрже једну унутрашњу противречност: употреба војне силе се сматра за “одвратан чин” а, ипак, државе морају да се ослоне на њу с циљем одбране од агресије.
ЛИТЕРАТУРА: Pol Kenedi, Uspon i pad velikih sila, CID Podgorica, Službeni List SRJ, Beograd, 1999 Henri Kisindžer, Da li je Americi potrebna spoljna politika – u susret diplomatiji XXI veka, BMG, Beograd, 2003 Džozef Naj, Kako razumevati međunarodne sukobe-uvod u teoriju i istoriju, Stubovi kulture, Beograd, 2006 Хенри Кисинџер, Дипломатија, Верзалпрес, Београд, 1999 John J. Mearsheimer, The Tragedy of Great Power Politics, W. W. Norton, New York, 2001 Vojin Dimitrijević, Radoslav Stojanović, Međunarodni odnosi, Službeni list SRJ, Beograd, 1996 Chris Brown, Understanding International Relations, Palgrave, London, 2005, Third Edition Thomas J. Christensen, “China, the U. S. – Japan Alliance, and the Security Dilemma in East Asia”, in: G. John Ikenberry, Michael Mastanduno (eds.), International Relations Theory and Asia- Pacific, Columbia University Press, New York, 2003 Тукидид, Пелопонески рат, превод Душанке Обрадовић, Просвета, Београд, 1999 Robert D. Kaplan, Warrior Politics-Why Leadership demand pagan Ethos, Random House, New York, 2002 Хенри Кисинџер, Обновљени свијет-Метерних, Кастлерау и проблеми мира 1812-1822, Накладни завод Матице Хрватске, Загреб, 1976 А.Лерој Бенет, Џејмс К. Оливер, Међународне организације-начела и проблеми, Политичка култура, Загреб, 2004 Kenneth N. Waltz, Theory of International Politics, McGraw-Hill, Inc., New York, 1979 Kenet N. Volc, Čovek, država i rat, Barbat, Zagreb, 1998 G. John Ikenberry, Ed., America Unrivaled – The Future of the Balance of Power, Cornell University Press, Ithaca, NY, 2002 T. V. Paul, James J. Wirtz, Michel Fortman, Balance of Power- Theory and Practice in the 21st Century, Stanford University Press, Stabford, Ca., 2004 Stephen M. Walt, “Keeping the World “Off-Balance”: Self-Restraint and U. S. Foreign Policy”, in: G. John Ikenberry, ed., America Unrivaled- The Future of the Balance of Power, Cornell University Press, Ithaca, 2002, pp. 121-154 John A. Vasquez, Colin Elman, Eds., Realism and the Balance of Power, Prentice Hall, New Jersey, 2003 Christopher Layne, “The Unipolar Illusion Revisited, The Coming End of the United States’ Unipolar Moment”, International Security, Vol. 31, No. 2 (Fall 2006), pp. 7–41 Robert A. Pape, “Soft Balancing against the United States”, International Security, Vol. 30, Summer 2005, pp. 7-45.
ХВАЛА НА ПАЖЊИ
