П. П. Његош
Мисао Пламен божествени у ништавом храму, Каква те је судба у њему зажегла? Али си ти тјелу тјел у вје!но му!еније али тјело теби времена тавни"а? #аинствени закон закон какав вас сједини? Какво ли вам %раво ово својство даде? #о је смртну скрито, а ко знаде рашта? &н таину ову никад %розрет не'е.
$
Ако ми нијеси бесмртности свједок, а ти би! си мени и тирјанин (ути, којега би само судба судба нао%ака морала !овјеку рад му!ења дати, да му кратки дани и ништави живот у %роклетству грком и у %ла!у %ро+у. а, а, смр смртни би био био најгр ајгр++е ство створрење ење ако му нијеси ти вјесни"а %рава бесмртију душе вје!нога блаженства.
)*
)$
-лектризма %ламом ти !овјека %араш како муња свјетла у мра!нојзи мра!нојзи но'и што %олетом својим градоносни облак са (утош'у хитром бес%рестано кроји желе' своју свјетлост у мир усијати. Ње је лу!а слаба када сун"а није.
*
/ ти тако тако исто уси(аваш !ојка да свијетло жвизди у бездане !удесах, да открије јасно смртнијем о!има сва !удесах божја 0 таинствену та инствену књигу, у коју би смртни мога видијети без кон"а %ланове %о којим је рука свемогу'ег твор"а у бескрајни %ростор расула свјетове, свјетове, кȃ сиједа зима кад насије воздух брилијантним %рахом, %рахом, у коју би мог ȃ %раво видијети буду'ности своје каквост и судбину. 2о од ове тајне ви+е'емо нешто, алза гробом само3 ... .
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
4уду'ност је наша велика таина, 4уду'ност која се садржи у оним њедрима из којих је наше %роистекло би'е.
.
.
.
$
1*
1$
#војему %олету, иако је кратак, 5* ум грани"у ставит никако не може6 он с великим трудом са тобом у%рав(а кȃ корма! сустали у буру са ла+ом6 ти грани"у мо'и %ре+еш (уд (удске ске смјело. Колико Ко лико сам %утах, твојим огњем светим о%ит, тумарао %о %лавој %устињи траже' %рестол сјајни о"а вје!итости. 7 моме %олету безбројна сам сун"а, њина созвјездија налазио свуда, сва %ространа %о(а +е су засијана свјетлим шаровима како ка%(а бистре из тешка облака кад кроз лу!е сјајне %ред заходом сун"а %ос%у с8еру нашу. 7 њихову свјетлост и у редну те!ност !итȃ са сам м с вн внимањем та таину !удеса сахх, свудд сам %рестол сву %рес тол његов у свим свјетовима свје товима уздигнут гледао, гледао, али ми се свијет, од ког ког су сви други истекли свјетови, што се више дизах, да(е одми"аше. #и си ме водила у %релесна %о(а, +: смртнога би'е %роизникло негда од ништавог %раха во(ом свемогу'ом. Прах сам такви исто ја тежио смјело мојом руком смртном рад вишега !уда. уша ми је јако у груди стењала, блаженство гледе'и гледе'и ради нас створено т: %огрешком грдном вје!но изгуб(ено. & каква ме жалост жалос т с ужасом морила кад сам у %овратку %решао грани"у из бе бесм смрт ртно ногг ста стана на у %ре %редј дјел елее смр смрттне не.. #и си ме сводила у бездане бездане #артара6 #артара6 с тре%етом сам гледȃ ки%е'е ријеке, с тре%етом сам гледȃ мра!на !удовишта, с тре%етом сам гледȃ ужасне картине, са страшилом (удским злијем на%уњене, с тре%етом сам гледȃ бездне таме густе, које с јеком страшном б(уваху облаке дима и %ламена, "рна и смрад(ива, из жедне утробе, којима се храни "арство вје!не но'и %од сводом #артара. #артара.
5$
$*
$$
9*
9$
;*
;$
<*
& како сам тада би'е наше клео и са њиме исто душе бесмртије, кад сам разгледао ови мра!ни ужас, који је сотворен рад му!ења вје!ног, рад му!ења вје!ног несретњијех тварих3 & жалосни смртни зар је наша судба рад му!ења вје!ног нас створила да смо?
ме+у њима станем и %о!нем их %итат откуд су ми %остале и +е им је кона". Али све нијемо мимо мене иде, твори свету во(у, не даје отвјета. <$7 не!ем је зби(а све нама %одобноB свјетови се кре'у и свјетлости лију, а не знаду на!ин којим се окре'у, њин не знаду огањ како се заждио, не знаду %остања нити свога кон"а. Cна ли сиње море што мDни̑ тȃ лудо? =* Cна л вјетрина ишта шта безумно ху!и? Cна ли ишта смртни куд 'е и откуд је? Eедан знаде за све, он са знањем влада6 &н %ри!ине знаде, ми их не иштимо3 а му закон твори 0 %ут је дао сваком, =$ @вијетњаку исто кȃ свијетлом сун"у.
#и си ме водила %о земноме шару, који држи %ет(у не%ретржну јако од твојега лан"а у ком си свезана. /з једнога твога славо(убја само сва си мени твоја казивала дјела. >и(аде сам гледȃ олтарах твојијех, с којијех се негда дим свештени дизȃ, на које се негда трон горди ви сио времени кумира, тобом %оро+ени. @ве олтаре твоје, троне и кумире у %рах расијава време руком грозном. Aријеме је тебе враг заклети, вјелно оно ти с(едује, оно твоја дјела )** немилосно руши, оно тебе !ини ти си не%остојна, оно тебе !ини те данашњу светост %о%(увајеш сјутра. 2о и твоја сила могу'а је доста6 )*$ не гледају' %устош што вријеме !ини, дижеш нове ствари на развале %алих, #вом %ри%рав(аш врагу... да шта рушит има3 Кад ми заждиш душу ватром %оезије, тад у гимне славе к своме створите(у душа ми се то%и и заигра лира6 тад ми се %ојаве гомиле !удесах,
))*
))$
)*
)$
Ах мисли свештена, слатка %ишто душе, ти ме увјераваш, увјераваш јако да !асти"а јеси огња бесмртнога, )1* да имадеш својство са о"ем свијетах. Eер како он исто у бескона!ностима што свештеном миш(у скроји %лан битности и ре!е јојB F4уди3G и роди се би'е, тако и ти исто у маломе кругу, )1$ %одражају' свјету од ког си истекла, идеално ствараш, јер не мож на дјело. #о једно у мене надежду %ора+а да с бесмртним дусма хо'у уживати )5* блаженство вје!ито у свјетломе дому вје!ности, времена створите(а дивног. A 4е!у.
