Politike Odrzivog Razvoja Januar 2009 Completed

UNIVERZITET U NIŠU Fakultet zaštite na radu

Slobodan Milutinović

POLITIKE ODRŽIVOG RAZVOJA

Materijal sa predavanja

Niš, 2009

Predgovor Početak novog Milenijuma za Republiku Srbiju bio je više nego traumatičan. Uz sve izazove kojima je svet u celini bio izložen, uz traganje za pravim putem razvoja u uslovima kada se odlučuje da li če nivo siromaštva biti smanjen ili povećan, kada raste međunarodni terorizam, kada se možda nepovratno iscrpljuju prirodni resursi i kada nivo zagađenja preti da ugrozi ljudsku vrstu u celini, Srbija vojuje svoje bitke – da sačuva svoju teritorijalnu celovitost, da promeni sistem vrednosti nasleđen iz (predugo zadržanog) nacionalizmom opterećenog peroda i da se izbori sa problemom siromaštva i niskog životnog standarda stanovnika. Opredeljujući se u ovakvom trenutku na nacionalnom nivou za strategiju održivog razvoja kao doktrinarni pristup budućem razvoju, Srbija pokazuje veliku odgovornost i prihvata teške izazove za koje će joj trebati mnogo snage i znanja. Ova knjiga predstavlja pokušaj da se na teorijskom nivou doprinese podizanju nivoa tog znanja. Da bi se u praksi sprovele politike održivog razvoja, moraju se poznavati razvojne doktrine i njihova evolucija – u političkom, ekonomskom i društvenom smislu. Pametni uče na tuđim greškama, ne ponavljajući ih. Ali pametni takođe moraju i da predviđaju budućnost i da se bore da joj idu u susret. Zbog toga ova knjiga uz kritičku reminiscenciju razvojnih doktrina u prošlosti nudi i svojevrstan pogled u budućnost. Knjiga nastaje kao deo jednog šireg sagledavanja politika održivog razvoja i kao deo plana da se studentima univerziteta u Srbiji ponudi dodatna literatura iz ove oblasti. Planiranje i sprovođenje održivog razvoja nije kratkoročni posao i ne može se završiti naprečac i u kratkom vremenskom roku. Za očekivati je da će upravo ti studenti, za koje je ova knjiga napisana, biti kreatori i nosioci politika održivog razvoja u budućnosti. Ukoliko im ova knjiga bude koristila u tim momentima, onda će njena svrha biti ispunjena. U Nišu, na Božić 2009. godine Autor

2

Sadržaj Indeks slika ..................................................................................... 7 Indeks tabela ................................................................................... 9 Spisak skraćenica .......................................................................... 11

UVOD.............................................................................. 13 Šta su politike održivog razvoja? .................................................... 13 Struktura knjige ............................................................................ 14

MITOMANIJA I IDEOLOGIJA RAZVOJA .......................... 17 Ko „održava“ čiji „razvoj“?............................................................... 19 Pravo na razvoj .............................................................................. 22

DEKADE RAZVOJA.......................................................... 25 Period ekonomskog rasta (1950 – 1960) ......................................... 27 Decenija preispitivanja svrhe razvoja (1960 – 1970) ....................... 35 Decenija integracije ekonomskog rasta i društvenih ciljeva (1970 – 1980) ............................................................................................. 45 „Neoklasična kontrarevolucija“ (1980 – 1990)................................. 59 Decenija „novog rasta“ (1990 – 2000) ............................................. 70 Posle 2000 ..................................................................................... 81

ŽIVOTNA SREDINA I RAZVOJ – IZAZOVI U XXI VEKU ...... 93 Ekonomski dispariteti i politička nestabilnost................................ 94 Siromaštvo................................................................................... 100 Neuhranjenost ............................................................................. 103

3

Bolesti.......................................................................................... 109 Marginalizacija ............................................................................. 111 Rast stanovništva......................................................................... 113 Potrošnja...................................................................................... 116 Potrošnja energije i globalna energetska pitanja ........................... 119 Klimatske promene ...................................................................... 123 Gubitak prirodnih resursa ........................................................... 127 Gubitak biodiverziteta .................................................................. 130 Antropogeno zagađenje................................................................. 134 Rastući nedostatak vode .............................................................. 138 Problemi u urbanim naseljima ..................................................... 144

POGLED U BUDUĆNOST ................................................ 147 Model koji se zasniva na jačanju tržišta ....................................... 152 Model koji se zasniva na jačanju politika...................................... 153 Model koji se zasniva na jačanju bezbednosti ............................... 155 Model koji se zasniva na jačanju održivosti .................................. 156

ODRŽIVI RAZVOJ.......................................................... 159 Koncept održivosti ........................................................................ 160 Ideja održivosti .........................................................................................161 Održivi razvoj kao etički koncept ..............................................................164 Da li postoji razlika izmežu održivosti i održivog razvoja? .......................168 Ka definiciji održivog razvoja....................................................................170 Osnovne ideje na kojima se bazira koncept održivog razvoja ..................177

Sistemske postavke održivog razvoja ............................................ 177 Ekonomska održivost: maksimizacija prihoda uz održanje istog nivoa ili uvećavanje prirodnog kapitala.................................................. 179 Društvena održivost: održanje stabilnosti društvenih i kulturnih sistema ........................................................................................ 191

4

Održivost životne sredine: održanje elastičnosti i uravnoteženja bioloških i fizičkih sistema ........................................................... 199 Održivi razvoj kao interakcija tri stuba......................................... 202 Održivi razvoj kao politički koncept.............................................. 206 Principi održivog razvoja............................................................... 211 Procena održivosti ........................................................................ 222 Metodologija procene održivosti ............................................................... 225

ODRŽIVI RAZVOJ U ZEMLJAMA U TRANZICIJI.............. 229 Zaštita životne sredine, održivost i tranzicija ................................ 231 Nasleđe iz komunističkog perioda............................................................ 231 Novi pritisci u periodu tranzicije ............................................................... 232 Pozicija Srbije ........................................................................................... 237

Kako do održivog razvoja u zemljama u tranziciji?........................ 239 Određivanje prioriteta i strateško planiranje ........................................... 242 Integracija politika žaštite životne sredine u ostale sektorske politike .... 247 Rešavanje problema zagađenja ............................................................... 249 Usklađivanje zakonodavstva iz oblasti zaštite životne sredine sa pravnim tekovinama EU ......................................................................................... 251 Unapređenje upravljanja životnom sredinom .......................................... 254 Osavremenjivanje proizvodnje sa aspekta zaštite životne sredine.......... 260 Demokratsko učešćče............................................................................... 261 Društveno odgovorno poslovanje ............................................................. 262 Usklađivanje fundamentalnih društvenih vrednosti sa konceptom održivog razvoja ..................................................................................................... 264

UMESTO ZAKLJUČKA ................................................... 267 Gde ide globalna ekonomija... ...................................................... 268 … i da li će sve to doneti stvarnu sreću pojedincu? ...................... 270 Neophodnost strateškog pristupa................................................. 271 Indeks.......................................................................................... 273 Napomene.....................................................................................277 Reference ......................................................................................307

5

6

Indeks slika Slika 1.

Doktrina razvoja: osnovne međusobne veze (Thorbeke, 2007)......................................................... 26

Slika 2.

Međusobni uticaji stanovništva, kapitala, resursa i zagađenja u modelu granica rasta ............................ 56

Slika 3.

Model granica rasta (levo) i model održivog sveta (desno) (Meadows at al, 1972) ..................................... 56

Slika 4.

Srednji godišnji rast per capita 1970 – 2000 .................. 72

Slika 5.

Broj neuhranjenih u milionima stanovnika po svetskim regionima u periodu 2001 – 2003. (FAO, 2006) ........................................................................ 105

Slika 6.

Rast svetske populacije (u milijardama) od početka Nove ere (Milutinović, 2005)......................... 114

Slika 7.

Energetski intenzitet u nekim zemljama Evrope – podaci za 2003. godinu (IEA, 2006; World Bank, 2006)) ....................................................................... 121

Slika 8.

Normalizovana odstupanja srednje godišnje temperature u Srbiji u periodu 1951. – 2006. godine (AZŽS, 2007).................................................. 126

Slika 9.

Ekološki otisci po svetskim regionima (http://www.footprintstandards.org/) ...................... 129

Slika 10.

Veze između biodiverziteta, klimatskih promena i blagostanja ljudi (The Royal Society, 2007) ............... 131

Slika 11.

Raspodela ukupne količine vode na Zemlji i količine koja se može koristiti za potrošnju............... 139

Slika 12.

Prosečna potrošnja vode po stanovniku .................... 140

Slika 13.

Procentualno učešće poljoprivrede, industrije i domaćinstava u različitim delovima sveta (FAO, prema Rodgers at al, 2008)....................................... 141

Slika 14.

Modeli razvoja do 2032. godine (IPCC, 2000) ............ 152

Slika 15.

Od leksičkog ka substancijalnom određenju održivosti .................................................................. 162

Slika 16.

Koncept održivog razvoja u Bruntland izveštaju........ 172

Slika 17.

Sistem održivog razvoja (Dallal Clayton at al, 1994) ........................................................................ 174

7

Slika 18.

Različiti tipovi kapitala, blagostanja i njihovi odnosi (OECD, 2001) ................................................182

Slika 19.

Stubovi održivog razvoja ...........................................203

Slika 20.

Društveno ekonomski sistem i njegove komponente..............................................................205

Slika 21.

Piramida procene održivosti (Milutinović, 2006) ........225

Slika 22.

Zemlje u tranziciji .....................................................230

Slika 23.

Antropogena emisija CO2 u periodu 1980. - 2005. prema podacima OECD-a .........................................233

Slika 24.

Emisija ugljendioksida po stanovniku (u kilogramima) u nekim zemljama u tranziciji (podaci za 2000. godinu) ...........................................234

Slika 25.

Proces tranzicije i njegovi efekti na mogućnosti ostvarivanja održivog razvoja (Baker, 2006) ..............236

Slika 26.

Shema procesa strateškog planiranja održivog razvoja ......................................................................244

Slika 27.

Proces izrade Nacionalne strategije održivog razvoja Republike Srbije i nacionalni strateški dokumenti koji su korišćeni......................................246

Slika 28.

Ulica Gangti u Baotou, gradu u severozapadnoj Kini, zakrčena radnicima koji na biciklima putuju na posao u lokalnu čeličanu (Magnum Photos). ........269

8

Indeks tabela Tabela 1.

Milenijumski ciljevi razvoja UN ................................... 85

Tabela 2.

Ko koliko troši? (Smith & Jalal, 2000)....................... 117

Tabela 3.

Interakcije između stubova održivog razvoja (Ekins, 2000) ........................................................................ 204

Tabela 4.

Karakteristike pojedinih konceptualizacija održivosti (Baker at al, 1997, prema: Baker, 2006) ... 208

Tabela 5.

Principi održivog razvoja, definisani Deklaracijom o zaštiti životne sredine i razvoju (završni dokument Rio konferencije) ....................................................... 213

Tabela 6.

Vodeći principi politika EU za održivi razvoj.............. 218

Tabela 7.

Principi održivog razvoja u Nacionalnoj strategiji održivog razvoja Srbije .............................................. 220

Tabela 8.

Matrica kriterijumskih polja (Milutinović, 2006) ....... 224

9

10

Spisak skraćenica

AIDS

Sindrom stečene imunodeficijencije

AZŽS

Agencija za zaštitu životne sredine Srbije

BDP

Bruto domaći proizvod

BIH

Bosna i Hercegovina

CCR

Pravilo konstantnog kapitala

CIA

Centralna obaveštajna agencije Sjedinjenih Američkih Država

DDE

Dihlorodifenildihloroetilen

DDT

Dihlorodifeniltrihloretan

EEA

Evropska agencija za zaštitu životne sredine

EECCA

Istočna Evropa, Kavkaz i Centralna Azija

EESI

Institut za proučavanje životne sredine i energije

EPA

Agencija za zaštitu životne sredine Sjedinjenih Američkih Država

EU

Evropska Unija

FAO

Organizacija Ujedinjenih Nacija za hranu i poljoprivredu

G8

Grupa osam najrazvijenijih zemalja

GATT

Opšti sporazum o carinama i trgovini

GSUN

Generalna skupština Ujedinjenih Nacija

HABITAT

Program Ujedinjenih Nacija za ljudska naselja

HDI

Pokazatelj ljudskog razvoja

HIV

Virus humane imunodeficijencije

ICIDI

Nezavisna komisija za probleme međunarodnog razvoja

IDS

Institut za studije razvoja Univeriteta u Eseksu

IEA

Međunarodna agencija za energiju

ILO

Međunarodna organizacija rada

IPCC

Međudržavni panel o klimatskim promenama

IUCN

Međunarodna unija za očuvanje prirode

11

MCR

Milenijumski ciljevi razvoja

MIT

Masačusetski insitutu za tehnologiju

MMF

Međunarodni monetarni fond

ODA

Zvanična razvojna pomoć

OECD

Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj

PCB

Polihlorovani bifenili

RIVM

Nacionali institut za javno zdravlje i zaštitu životne sredine Holandije

SAD

Sjedinjene Američke Države

SEE

Jugoistočna Evropa

SSS

Strategija za smanjenej siromaštva u Republici Srbiji

ten/$

Tona ekvivalenetne nafte po jedinici ostvarenog BDP, izraženoj u dolarima

UN

Ujedinjene Nacije

UNCED

Komisija Ujedinjenih Nacija za zaštitu životne sredine i razvoj

UNCHS

Program Ujedinjenih Nacija za ljudska naselja (HABITAT)

UNCSD

Komisija Ujedinjenih Nacija za održivi razvoj

UNCTAD

Konferencija Ujedinjenih Nacija za trgovinu i razvoj

UNDP

Program za razvoj Ujedinjenih Nacija

UNEP

Program zaštiteživotne sredine Ujedinjenih Nacija

UNESCO

Organizacija Ujedinjenih Nacija za obrazovanje, nauku i kulturu

UNFCCC

Prva okvirna konvencija Ujedinjenih Nacija o klimatskim promenama

UNICEF

Fond Ujedinjenih Nacija za decu

UNRISD

Istraživački institut za društveni razvoj Ujedinjenih Nacija

WCED

Svetska komisija za životnu sredinu i razvoj

WRI

Svetski institut za resurse

WTO

Svetska trgovinska organizacija

WWF

Svetski fond divljine

12

UVVO OD D Poslednjih pola veka karakterisala je mešavina pesimizma i optimizma vezano za dalje mogućnosti razvoja. “Zelena revolucija” donekle je otklonila maltuzijanske pretnje i najugroženije zemlje, kao Indija, postigle su uspehe u obezbeđivanju dovoljnih količina hrane za stanovništvo. Ali populacioni bum, u kombinaciji sa relativno sporim rastom produktivnosti u proizvodnji hrane (pre svega žitarica) u devedesetim, ponovo je razbuktao diskusije o tome da li će hrane na planeti biti dovoljno. Neki inovativni pristupi problemima razvoja, kao na primer brazilska politika substitucije uvoza, imali su uspeha u početku, da bi potom zapadali u teškoće. Sa druge strane, najvidljiviji uspesi u brzom ekonomskom razvoju, koji se uglavnom vezuju za “istočnoazijske džinove” i koji su veoma brzo posle meteorskog uspeha beležili nagli pad, postavili su nova pitanja vezana za politiku razvoja i doveli do toga da mnoge privrede u tranziciji “uspore” svoja nastojanja da u potpunosti i brzo odgovore na izazove tržišta.

Šta su politike održivog razvoja? Još od objavljivanja izveštaja Svetske komisije za razvoj i zaštitu životne sredine 1987. godine (WCED, 1987), poznatijeg kao „Bruntland izveštaj“, pojam održivog razvoja postajao je sastavni deo vokabulara u praksi razvojnog planiranja i političkog odlučivanja. Od sredine devedesetih godina prošlog veka kontekst održivog razvoja počinje da uključuje sa jedne strane jasno razgraničenje ekonomske, društvene i komponente zaštite životne sredine, a sa druge strane njihovo

Uvod

simultano dejstvo i sinergetski efekat. Međutim, ovaj iskorak često nije bio praćen kriterijumima i preporukama kako sagledavati svaku od navedene tri komponente. Najčešće se radilo o pokušaju da se dostigne pristup po kome sve tri dimenzije moraju biti podjednako integrisane u idealni model i po kome se izbegavaju usaglašavanja i moguće „trgovine“ između međusobno suprostavljenih ciljeva. Bruntland izveštaj održivi razvoj definiše kao „razvoj kojim se ide u susret potrebama sadašnjosti tako da se ne ugrožava mogućnost budućih generacija da zadovolje svoje sopstvene potrebe“. Politike održivog razvoja obuhvataju institucionalne mere i mere i aktivnosti u oblasti zaštite životne sredine kojima se štiti sistem životne sredine, ekonomski sistem i društveni sistem kao jedinstvena celina, kao i skup principa ekonomske i društvene održivosti. Institucionalne mere obuhvataju oblasti dobre vlasti, pristupa informacijama, botbe protiv korupcije i nadzora nad sprovođenjem mera i aktivnosti. Mere i aktivnosti u oblasti zaštite životne sredine odnose se na integrisanje dimenzije zaštite životne sredine u programe i projekte razvoja u fazi programiranja ili projektovanja, ako i na monitoring postizanja ciljeva u ovoj oblasti. Mere u oblasti ekonomske održivosti odnose se na različite sektore – energetiku, šumarstvo, poljoprivredu, vodopriverdu, i druge. Mere u oblasti društvene održivosti obuhvataju smanjenje siromaštva, rodnu, kulturnu i socijalnu politiku, saradnu sa civilnim sektorom, i druge. Ukoliko se želi da razvoj bude dugoročno održiv, politike ekonomske i društvene održivosti moraju biti usklažene sa institucionalnim i aranžmanima, merama i aktivnostima u oblasti zaštite životne sredine Na ovom mestu neophodno je naglasiti da će se ova knjiga baviti praktičnim politikama (engleski policies) mnogo više nego politikom (engleski politics). Praktične politike se definišu kao koncepti ili pravci aktivnosti koje su usvojili pojedinci, grupe ili vlade (uključujući i skup principa na kojima se ovi koncepti zasnivaju) da bi na osnovu njih donosili odluke.

Struktura knjige Pre nego krenemo u raspravu o doktrinama razvoja u prošlosti i danas i pokušamo da definišemo onu koju bismo mogli (bar uslovno) nazvati održivom, pokušajmo da definišemo 14

Politike održivog razvoja

šta bi ta doktrina trebalo da oslikava. Svi procesi razvoja odvijaju se u postojećem okruženju globalnih promena i moraju biti usaglašeni sa njima. To se, pre svega odnosi na četiri osnovna aspekta globalnih promena u postfordističkoj eri (Milutinović, 2006d): evoluciju fundamentalnih društvenih vrednosti, jačanje tradicionalne politike zaštite životne sredine, odnos prema prostoru i energiji i ulogu međunarodnih regulatornih institucija. Suprotno prirodi, ima mnogo dokaza da ljudske zajednice danas uglavnom teže da humane ekosisteme zadrže u “predklimaksnom” stanju ekološke sukcesije, unutar koga su prihodi od proizvodnje i brzina promena visoki, ali izostaje stabilizirajući efekat biološke raznovrsnosti. Stalni zahtevi za sve većom proizvodnjom i potrošnjom koji karakterišu modernu ekonomiju ugrožavaju napore prirode da se kreće ka maksimalnoj zaštiti i adaptivnim strategijama (Milutinović, 2004). Ova knjiga ima za cilj da odgovori na sledeća pitanja: Kako je tekla evolucija razvojnih doktrina u proteklih šest decenija (od perioda posle II Svetskog rata do danas) i koliko su uspešni bili napori da se na globalnoj sceni promovišu principi ekonomske efikasnosti u razvoju, jednakosti i socijalne pravde i održivosti? Kako je (i da li je) koncept ekonomskog rasta kao jedini pokazatelj razvoja zamenjen integrativnim konceptom održivog razvoja? Kakva je bila uloga države u planiranju i implementaciji razvoja u različitim periodima i do koje mere je ta uloga ervoluirala u modernim konceptima razvoja? Na koji način su principi zaštite životne sredine uticali na koncepcijske postavke razvoja u prošlosti i kako utiču danas? Kakva je budućnost razvoja na globalnom nivou i koji faktori će uticati na formiranje budućih razvojnih strategija? Da li je koncept održivog razvoja „karika koja nedostaje“ u ovom trenutku i da li i na koji način međunarodna 15

Uvod

zajednica i nacionalne države mogu preokrenuti neodržive putanje razvoja ka željenim (i proklamovanim) ciljevima – ekonomskom razvoju, smanjenju siromaštva, zaštiti životne sredine i većoj društvenoj pravdi za sve? Knjiga se sastoji od sedam delova. Prvi deo bavi se pojmom razvoja, pravom na razvoj i svim nedoumicama koje prate savremene promene u sagledavanju ovog pojma. U drugom delu detaljno se obrazlaže geneza doktrinarnog pristupa razvoju od završetka II Svetskog rata do danas, uz analizu odnosa prema životnoj sredini koje su preovladavajuće koncepcije razvoja imale u svakoj od dekada razvoja. Šta nas može očekivati u budućnosti kada je razvoj u pitanju, obrazlaže se u trećem delu. Četvrti deo knjige bavi se razlozima zbog kojih se predhodni period može okarakterisati neodrživim, kako u pogledu zaštite životne sredine, tako i u pogledu ekonomskih i društvenih uslova. Peto poglavlje pokušava da definiše održivi razvoj i principe na kojima se ovaj koncept zasniva. U šestom delu obrazlažu se specifičnosti razvoja zemalja u tranziciji i njihove mogućnosti da se razvijaju održivo.

16

MIITTO OM MA AN NIIJ JA A II IID DE EO OL LO OG GIIJ JA A R RA AZ ZV VO OJ JA A Pitanje zašto neke zemlje idu putem razvoja, dok druge za njima zaostaju, gotovo da briše granicu između ekonomije i političke teorije. Problemi vezani za razvoj, ili stagnaciju, jesu u isto vreme i politički i ekonomski. Promene u ekonomskoj politici, uz nerešen problem nedemokratskih institucionalnih struktura, ne mogu proizvesti dugoročni prosperiteti. No, šta u stvari podrazumeva pojam razvoja? U leksikografskom smislu razvoj predstavlja proces najširih bioloških, društveno-istorijskih ili individualnih promena kao rezultata prelaza iz nižeg u viši nivo oblika života. Rozemberg i Birdzel pod razvojem jednostavno podrazumevaju prelaz društva iz stanja siromaštva u blagostanje (Rosemberg i Birdzell, 1993). Razvoj predstavlja dinamičan proces povećanja nivoa zadovoljenja ljudskih potreba, pri čemu se kako ljudske potrebe same po sebi, tako i modaliteti i mogućnosti njihovog zadovoljenja menjaju u vremenu. Termin "teorija razvoja" odnosi se na polje intelektualnog istraživanja koje se javlja nakon drugog svetskog rata i povezano je s političkim projektom razvijanja zemalja juga (od kojih su mnoge u to vrijeme dekolonizovane), aktivnom intervencijom razvijenih, industrijskih zemalja severa. Kada se govori o razvoju kao paradigmi, često se ovaj pojam neopravdano poistovećuje sa pojmom ekonomskog razvoja. Ekonomski razvoj predstavlja rast kapaciteta ekonomije (lokalne, regionalne, nacionalne, ...) da stvara bogatstvo za stanovnike zajednice i da time unapređuje njihov kvalitet života kroz povećanje zaposlenosti, realnih zarada, vrednosti lične imovine, obima i kvaliteta usluga, itd. Ekonomski teoretičari

Mitomanija i ideologija razvoja

koriste i kategoriju društveno – ekonomskog razvoja, koja je po svom sadržaju složenija od kategorije ekonomskog razvoja. Osim promena u obimu i strukturi proizvodnje, društveno – ekonomski razvoj obuhvata i promene u odnosima između ljudi u proizvodnoj sferi i društvenom životu, uključujući ekonomske i političke procese demokratizacije društvaii. Pre nego nastavimo, neophodno je osvrnuti se na esencijalno značenje razvoja u političkoj ekonomiji. U tu svrhu biće načinjena mala digresija. Razlog za to je što se značenje razvoja, kako u teoriji, tako i u praksi, širilo sa protokom vremena od kraja II svetskog rata. U ranim pedesetim godinama XX veka konvencionalno mišljenje izjednačavalo je razvoj sa rastom bruto domaćeg proizvoda i bruto domaćeg proizvoda po stanovniku. Industrijalizacija je bila osnovni preduslov za razvoj. Kako je vreme proticalo, fokus je pomeran sa nivoa industrijalizacije na efikasnost industrijalizacije. Osnovna predpostavka bila je da ekonomski rast i ekonomska efikasnost ne samo da su neophodan, već i dovoljan uslov za unapređenje kvaliteta života. Bilo je, doduše, još tada usamljenih glasova koji su ovu opšteprihvaćenu mantru dovodili u pitanje, ali su ovakva mišljenja u velikoj meri ignorisana od strane vodeće ekonomske misli. Postoje brojni dokazi da i danas ekonomski rast predstavlja najznačajniju meru razvoja koja se koristi u svetu. U ranim sedamdesetim fokus se donekle menja: mnogi ugledni ekonomisti sugerišu uvođenje novih indikatora kojima bi se pratio razvoj – smanjenje siromaštva, nejednakost i nezaposlenost, po njima, itekako utiču na kvalitet života kao osnovni cilj razvoja. Oni smatraju da razvoj mora da doprinese boljim životnim uslovima i da osigura ispunjavanje osnovnih ljudskih potreba za sve – ne samo hrane i odeće, već i stana, zdravstvene zaštite i obrazovanja. Ovakva tumašenja otvorila su novu oblast u teoriji razvoja, koja je nazvana humanim razvojem. Početak devedesetih godina XX veka još više je proširio horizonte razvoja. Dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Amartija Sen razvio je koncept razvoja kao slobode: razvoj je proces širenja stvarnih sloboda koje ljudi uživaju u cilju svog ekomonskog blagostanja, društvenih mogućnosti i političkih prava (Sen, 1999). Ove slobode nisu samo konačni cilj razvoja, one su, pre svega, instrument da se do razvoja dođe. I, što je veoma značajno, postoji značajna međusobna povezanost 18


između ovih sloboda. Političke slobode pomažu u promociji ekonomske sigurnosti. Društvene mogućnosti podržavaju učešće u ekonomskim aktivnostima. Ekonomsko blagostanje je preduslov za razvoj društvenih odnosa i utiče na uvećanje političkih prava. Dakle, različiti aspekti slobode međusobno su uvezani i podržavaju jedno drugo. Svrha razvoja je, konačno, da stvori milje koji običnim ljudima omogućava da imaju dobar život. Stoga razvoj mora da obezbedi svim ljudima prava, mogućnosti i sposobnosti koje su im potrebne da donesu svoje individualne odluke na najbolji mogući način.

Ko „održava“ čiji „razvoj“? Čini se da je razvoj kao paradigma oduvek bio u fokusu. Zbog njega je dolazilo do kriza, on je uzdizao ili obarao političare, donosio Nobelove nagrade ili osporavanja ekonomistima, uticao na životne odluke običnih ljudi. Iako se istorija društveno ekonomskog razvoja može pratiti od pamtiveka, druga polovina dvadesetog veka je onaj period kada metodološke, tehnološke i političke promene jasno počinju da ocrtavaju linije razvoja i da utiču na doktrinarni pristup ovoj pojavi. Različiti ekonomski trendovi, globalizacija, ali i rastuća svest o neophodnosti zaštite životne sredine uticali su da razvoj postane koncept oko koga se lome koplja na unutrašnjem planu država, ali i na planu međunarodnih odnosa u svetu. U prvi plan dolaze pitanja definisanja nove razvojne koncepcije, pitanja za koga razvoj, kakav razvoj, kako ga ostvariti, sa kojim sredstvima ga ostvariti? I, kao prvo i najvažnije pitanje, zašto razvoj? Pokrajac (1998) o tome kaže: Ma koliko se ovo pitanje činilo retoričkim, ono sadrži duboki, gotovo metafizički smisao, jer se odnosi ne samo na postojeće generacije, već isto tako, ili pre svega, na one koje će tek doći. Malo ko bi mogao ili smeo osporavati da je najvažniji cilj svakog razvoja ljudske vrste, ma gde živeli njeni pripadnici: u razvijenim ili krajnje nerazvijenim delovima Planete, opstanak. Ovom metacilju mora biti sve podređeno, pa teko i ekonomski rast kao što je njemu, opet, podređen na primer veliki deo naučnog i posebno tehnološkog razvoja. Drugim rečima, konceptualizacijom održivog razvoja legitimizuje se „subordinacija ekonomskih aktivnosti društvenim ciljevima i vrednostima“ (K. Polany), nego i samom biološkom opstanku. (Pokrajac, 1998)

19


"Održivost da - održivi razvoj ne" - tako glasi kritika upućena stalnoj kombinaciji dva koncepta - održivosti i razvoja. Razlog kritike su predrasude prema konceptu razvoja. Često se može pročitati da želja da se razvoj kombinuje sa održivošću predstavlja paradoksiii. Dok održivost pripada „ekološkom“ pogledu na svet, pojam razvoja potiče iz već davno prevaziđenog mehanističkog pogleda na svet. Po Fritjofu Kapri (Capra), poznatom fizičaru i zagovorniku pogleda na svet kao na jednu celinu, neophodna je promena svesti i sistema vrednosti. Ova promena je već počela, ali još uvek nije dovedena do kraja. U oblasti nauke promena je počela početkom 20. veka izuzetnim otkrićima u fizici. U društvenoj oblasti Capra vidi ekološki pokret i pokret žena kao nosioce ovih promena. Osnovni problem na putu ka održivom razvoju po Kapri je naše nastojanje da zadržimo sliku sveta koja je već prevaziđena, mehanističku sliku života koja se bazira na Njutnovoj fizici. Ovu prevaziđenu paradigmu Kapra je u svojoj uticajnoj knjizi „Prekretnica“ („The Turning Point", 1982) okarakterisao na sledeći način: Slika sveta ili paradigma koja se sada lagano povlači vladala je našom kulturom nekoliko vekova i tokom ovog perioda je imala jak uticaj na celi svet. Ona sadrži nekoliko ideja i pretpostavki vrednosti - između ostalog i stanovište da je univerzum mehanicistički sistem koji se sastoji od materijalnih delova, sliku tela čoveka predstavljenog kao mašina, predstavu života u društvu kao stalne borbe za održanje egzistencije, veru u neograničeni materijani napredak koji može da se ostvari ekonomskim i tehnološkim porastom, i na kraju, ali ne i manje bitno da društvo u kojem je sve što je žensko uvek podređeno onom što je muško proizilazi iz prirodnih zakona. Svi ovi principi su se tokom poslednje decenije pokazali kao veoma ograničeni i hitno im je potrebna radikalna promena. (Capra, 1982)

Za početak, korisno bi bilo postaviti postojeće viđenje održivog razvoja u širi kontekst razvoja, kako bi se videlo gde se ova dva koncepta preklapaju, a gde dolazi do diskontinuiteta. 20


Iako je termin “razvoj” u svakodnevnoj upotrebi već više od 200 godina, teoretičari se slažu da se početak savremenog viđenja razvoja može povezati sa bivšim američkim predsednikom Harijem Trumanom (Harry Truman). U svom inauguracionom govoru 20. januara 1949. godine on je ovako govorio o problemu globalnog razvoja: Moramo poraditi na snažnom novom programu korišćenja naših raspoloživih naučnih dostignuća i industrijskog napretka radi unapređivanja i rasta nerazvijenijih područja… Starom imperijalizmu – eksploataciji radi inostranog profita – nema mesta u našim planovima… Veća proizvodnja je ključ prosperiteta i mira. A ključ veće proizvodnje je šira i stroža primena modernih naučnih i tehničkih saznanja. Harry S. Truman, Inaugural Adress, Washington DC, 14 March 1961

Mnogi se slažu da je ovim programskim govorom započeo novi imperijalizam, koji će karakterisati drugu polovinu dvadesetog veka. U svakom slučaju, uz novog američkog predsednika, inaugurisan je i termin „nerazvijeni“, čime je dve trećine svetske populacije odvojeno od takozvanog zapadnjačkog društva, društva blagostanja. Rođen je Treći svet i sledećih pedesetak godina biće posvećeno više ili manje uspešnim aktivnostima da se on razvije, ali i podčini različitim uticajima. Trebalo je od njih načiniti sliku u ogledalu zapadnog društva, često ne vodeći računa o lokalnim specifičnostima. Nema sumnje da ekonomski mit predstavlja skrivenu infrastrukturu savremenog sveta. Pri tome se pod „mitom“ u ovom slučaju ne podrazumeva ono što ova reč označava u svakodnevnom govoru – nešto što je veštački stvoreno, isfabrikovano. Ekonomska mitomanija odnosi se na nekritičko prihvatanje ekonomskih istina. Istorija sveta sve češće se vidi kao ekonomska istorija, pre nego kao herojsko dostignuće čoveka (herojski mit), ili kao postignuće božje ruke (religiozni mit). Niti je društvo ujedinjeno oko verovanja u savršenstvo humanih sistema koji se zasnivaju na razumu, na čemu se zasniva demokratski, odnosno naučni mit.

21


Šta god proizilazilo iz ekonomskog mita, tri karakteristike su evidentne: njegov ideal je rast; način rasuđivanja mu je horizontalan (što znači da se zasniva na računanju, pre nego na evaluiranju); medijum koji koristi su slike i brojevi – medijum koji prevazilazeći jezičku barijeru može objasniti zašto je ekonomski mit prvi stvarni globalni mit. Ili, kako je to objašnjavao Džon Majnard Kejns:

Ideje ekonomista i filozofa politike, bilo da su u pravu ili ne, mnogo su moćnije nego što se misli u široj javnosti. Svetom ustvari vlada nešto drugo. Praktični čovek, koji za sebe smatra da nije podložan intelektualnim uticajima, obično je rob nekih loših ekonomista... Siguran sam da je moć stečenih interesa o velikoj meri preuveličana u poređenju sa rastućim uticajem ideja... Ali, pre ili kasnije, postoje ideje, a ne stečeni interesi, koje su odgovorne za dobro ili zlo... (Keynes, citirano u Kambur, 2005)

Ako se ovakva vizija tumači iole ekstremno, praktična politika je rob ideologija koje se menjaju i evoluiraju, i u skladu sa njima se menjaju i uverenja. Možda je ovakav zaključak previše ekstreman, ali se svakako može tvrditi da način na koji se prilazi političkim pitanjima podrazumeva predubeđenja i okvire. U tom smislu ideje i ideologije ocrtavaju način na koji vidimo svet i kreiraju ekonomsku politiku. Kako se životna sredina uklapa u ekonomski sistem koji generiše razvoj? U neoklasičnoj ekonomskoj teoriji, a i unutar liberalne ekonomske misli makroekonomija se smatra sistemom koji daje pravac i čega je sve ostalo deo, uključujući ekosistem. Životna sredina nije deo cirkularnog toka koji obuhvata ekonomske subjekte, već se posmatra kao statični i neograničeno dostupni sistem. Resursi, dakle, nisu krucijalni faktor proizvodnje, zbog toga što se rast prvenstveno posmatra kao rezultat inputa kapitala i rada.

Pravo na razvoj Generalna skupština UN decembra 1986. godine usvojila je Deklaraciju o pravu na razvoj (UN, 1986) kao instrument postizanja međunarodne saradnje i rešavanja međunarodnih 22


problema ekonomske, socijalne, kulturne i humanitarne prirode, kao i sredstvu promovisanja i ohrabrivanja poštovanja ljudskih prava i osnovnih sloboda bez obzira na rasu, pol, jezik ili religiju. Šta je pravo na razvoj? U članu l Deklaracije kaže se: ... pravo na razvoj je neotuđivo ljudsko pravo na osnovu kojeg svako ljudsko biće i narodi imaju pravo da učestvuju, doprinose i uživaju ekonomski, socijalni, kulturni i politički razvoj u kome sva ljudska prava i temeljne slobode mogu biti u potpunosti realizovane. (UN, 1986)

Ovo pravo, saglasno Deklaraciji, uključuje pravo na puni suverenitet nad svojim prirodnim resursima, pravo na samoopredelenje, zaštitu pojedinca kao apsolutnog beneficijara, učešće u odlučivanju, jednakost i poštovanje principa prijateljskih odnosa i saradnje između država, i stvaranje povoljnih uslova za kontinuirano uživanje drugih građanskih, političkih, ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava. Po svojoj suštini, pravo na razvoj sadrži elemente individualnog i kolektivnog ljudskog prava. Sam proces razvoja treba shvatiti u kontekstu osnovnih potreba i funkciji postizanja socijalne pravde. Osnovne potrebe podrazumevaju zadovoljenje osnovnih potreba, dakle poštovanje elementarnih ekonomskih i socijalnih prava, dok socijalna pravda podrazumeva pravednu distribuciju rezultata razvoja. U ovom kontekstu pod resursima kojima se determiniše razvojni proces i koji u isto vreme čine razvojne ciljeve, podrazumevaju se obrazovanje, zdravlje, hrana, stanovanje, zapošljavanje, pravo na pravičnu zaradu i drugi. Podjednaka mogućnost pristupa ovim resursima leži u osnovi ispunjenja i poštovanja prava na razvoj (Bjeković, 2003). Danas je, međutim, očigledno da razvoj za sobom ostavlja i čak na neki način stvara velike prostore siromaštva, stagnacije, marginalnog položaja i isključenosti iz društvenog i ekonomskog progresa. Poslednjih decenija nejednakost raspodele svetskog kapitala postala je još veća: osamdesetih godina su od 84 nerazvijene zemlje 54 doživele pad bruto domaćeg proizvoda po glavi stanovnika; u 14 zemalja taj pad je 23


iznosio oko 35 procenata; po podacima godišnjeg izveštaja Programa za razvoj Ujedinjenih Nacija (UNDP, 2001), više od 1,2 milijarde ljudi (nešto manje od četvrtine svetske populacije) živi u apsolutnom siromaštvu ili, drugim rečima, ima prihode manje od jednog dolara dnevno, a 2,8 milijardi živi od samo dva puta veće sume (UNDP, 2001). Prema istom izveštaju, 46 procenata apsolutno siromašne svetske populacije živi u podsaharskoj Africi, 40 procenta u južnoj Aziji, a 15 procenata na Dalekom istoku, u pacifičkom regionu i Latinskoj Americi. Međutim, između 1993. i 1998. godine procenat ljudi koji žive u apsolutnom siromaštvu pao je s 29 na 24 procenta Po izveštaju Svetske banke za 1995. godinu, grupa siromašnih zemalja, u koju spada 85,2 procenta svetske populacije, poseduje samo 21,5 procentata svetskog kapitala, a grupa bogatih zemalja u kojima živi 14,8 procenata svetskog stanovništva poseduje 78,5 procenata svetskog kapitala. Prosečna afrička porodica danas troši manje nego što je trošila pre 25 godina. Po podacima Svetske Banke, afrički kontinent je jedini na kojem je između 1970. i 1997. godine opala proizvodnja hrane (World Bank, 1998).

24

DEEK KA AD DE ER RA AZ ZV VO OJ JA A Izbor i usvajanje strategije razvoja – koja po svojoj suštini nije ništa drugo do skup više ili manje međusobno povezanih i konzistentnih politika – zavisi od tri osnovna kriterijuma (Thorbeke, 2007): preovladavajućih ciljeva razvoja, koji, sa druge strane, bivaju izvedeni iz opšteprihvaćenog sagledavanja procesa razvoja i njegovog definisanja; konceptualizacije postojećeg stanja, imajući u vidu postojeće teorije, hipoteze, modele, tehnike i praktičnu primenu; postojećeg sistema dostupnih podataka kojima se dijagnostifikuje stanje, mere performanse i testiraju hipoteze. Slika 1 prikazuje međusobne veze i međuzavisnosti koje postoje između (1) teorija i modela razvoja, (2) ciljeva, (3) sistema podataka i merenja performansi i (4) politika razvoja, institucija i strategija. U svakom trenutku vremena ili u svakom pojedinom periodu ova četiri skupa elemenata su u međusobno zavisnoj vezi. Tako, sa slike se jasno može videti da postojeće stanje, koje je prikazano u donjem delu slike kroz teorije i hipoteze razvoja i odgovarajuće modele, utiče na definisanje ciljeva razvoja, ali u isto vreme takođe trpi uticaj izbora ciljeva i paradigmi razvoja, koje društvo ili njegova elita smatraju objektivnim. Na sličan način, praćenje razvoja odgovarajućim sistemima podataka i meranje performansi direktno zavisi od usvojenih (postojećih) teorija, hipoteza i modela razvoja, ali u isto vreme utiče na nihovu eventualnu promenu (prateći njihovu uspešnost ili neuspešnost) i na formiranje novih modela. Konačno, izbor politika i strategija

Dekade razvoja

razvoja zavisi od preostala tri skupa elemenata: ciljeva, teorija i podataka, kako je to prikazano na slici 1.

CILJEVI RAZVOJA DEFINISANJE RAZVOJA

TEORIJE I HIPOTEZE RAZVOJA

MODELI I TEHNIKE RAZVOJA

POLITIKE I STRATEGIJE RAZVOJA

SISTEMI PODATAKA I MERENJA PERFORMANSI

PRAKTIČNA PRIMENA Slika 1.

Doktrina razvoja: osnovne međusobne veze (Thorbeke, 2007)

Koncepcije razvoja u svetu menjale su se u tokom vremena. U periodu pre Drugog svetskog rata ne mogu se uočiti jasne zakonomernosti odnosa prema politikama razvoja, što je uglavnom uslovljeno kolonijalizmom kao dominantnom premisom u međunarodnim odnosima prema zemljama trećeg sveta. U kasnim četrdesetim godinama dvadesetog veka, kada dolazi do značajnog otklona od kolonijalne politike i stvaranja nezavisnih država na tlu Azije i Afrke, rastu i razvojni apetiti u nerazvijenom delu sveta i potrebe za kreiranjem novih razvojnih politika i doktrina, kako na nivou država, tako i na nadnacionalnom nivou. Kraj Drugog svetskog rata označio je početak novog režima u međunarodnim odnosima, ali i početak napora novih nezavisnih država u nerazvijenom delu sveta ka razvoju. Razvojni koncepti u ovim državama u tom periodu 26


praćeni su evolucijom od simbiotskog ka autohtonom rastu, od politika zavisnosti od kolonijalnih centara ka više-manje nezavisnim politikama razvoja. Od tog doba doktrinarni pristup razvoju menjao se u relativno pravilnim desetogodišnjim vremenskim razmacima, tako da se može govoriti o dekadama razvoja unutar kojih je koncepcija razvoja u svetu evoluirala. Međutim, unutar svake od dekada razvoja može se pokazati da važe međusobne veze i međuzavisnosti, prikazane u osnovnom konceptualnom modelu. Na određeni način, međusobne veze između ciljeva razvoja, teorija i modela, sistema praćenja, hipoteza i strategija određuje usvojenu doktrinu razvoja u datom vremenskom periodu.

Period ekonomskog rasta (1950 – 1960) Međunarodno okruženje. Kraj Drugog svetskog rata doneo je mnoge promene na globalnu scenu. Mnogo novostvorenih država sticalo je političku nezavisnost kroz proces koji se veoma često podvodi pod „dekolonizaciju“. Političke elite u tako stvorenim novim državama snažno su podržavale ekonomsku i društvenu modernizaciju, prateći putanju razvoja kroz ubrzanu industrijalizaciju po uzoru na razvijene industrijalizovane države. U takvom scenariju Sjedinjene Američke Države su izrastale u vodeću političku i ekonomsku silu zapadnog industrijalizovanog sveta i, za razliku od situacije sa kraja Prvog svetskog rata, prihvatile su ovakvu ulogu. Svet je bio podeljen na dva međusobno konfrontirana bloka i na sceni je bio hladni rat između dve supersile – SAD i Sovjetskog Saveza. Ovakav novi scenario uslovio je i novi skup političkog mišljenja, prioriteta i praktičnih politika. Stvara se koncept Trećeg sveta, a rađanje ovog termina u političkom mišljenju vezuje se za francuskog demografa Alfreda Sovija (1952). Zemlje takozvanog Trećeg sveta nisu pripadale ni zapadnom ni Sovjetskom bloku. Uz to, u akademskim i političkim krugovima počinje da se formira ekonomija razvoja kao nova disciplinaiv. Sa druge strane, tokom ove i naredne decenije Sovjetski Savez i zemlje istočnog bloka u razvojnom pogledu predstavljale su uspešnu alternativu ekonomskim strukturama bivših kolonijalnih zemalja. Bio je čest slučaj da mnoge nerazvijene zemlje u Africi i Aziji koje su dobile nezavisnost posle rata 27

Dekade razvoja

imaju jasne aspiracije ka usvajanju socijalističkog modela razvoja sličnog Sovjetskom. Kako su zemlje Latinske Amerike još ranije dobile nezavisnost od Španije i Portugalije, njihove težnje su se ogledale u smanjenju dominacije i nezavisnosti od tržišnog uticaja Sjedinjenih Američkih Država, što je uticalo na rastuću državnu kontrolu nad privredom i uvođenje različitih oblika trgovinskih barijera. U takvom ambijentu je 1944. godine u Breton Vudsu održana Međunarodna monetarna i finansijska konferencija, čiji je cilj bio da se obezbedi obnova razrušene Evrope, ali da se, istovremeno, formiraju institucije koje će podržavati stabilnost i razvoj privreda svih zemalja, na osnovama kejnzijanskog modelav. Ekonomija razvoja je pedesetih godina dvadesetog veka nosila snažan pečat kejnzijanske teorije i želje da se, otklanjanjem loših posledica nesavršenog liberalnog modela i oslanjanjem na interventne mere države, unapredi razvoj privreda siromašnih zemalja i razorene Evropevi. U tom cilju su osnovani Međunarodna banka za obnovu i razvoj - Svetska Banka, kao razvojna institucija i Međunarodni monetarni fond (MMF), kao institucija koja treba da pomogne održavanju monetarne stabilnosti. Ekonomska doktrina. U ekonomiji razvoja u ovoj deceniji dominira linearno – fazni model razvoja Waltera Rostoua (Rostow). Karakteristike ovog modela su da: Proces razvoja posmatra kao seriju sukcesivnih faza ekonomskog rasta kroz koje moraju proći sve države; Ekonomski rast moguće je postići odgovarajućim kvantitetom i kombinacijom štednje i investicija, a za zemlje i razvoju odgovarajućim kvantitetom i kombinacijom štednje, investicija i međunarodne pomoći; Zemlje u razvoju moraju proći put ekonomskog rasta koji su već prošle razvijene zemlje; Razvoj je sinonim za brzi, agregatni ekonomski rast. Jasno je, dakle, da u ovom periodu ekonomski rast postaje vodeći cilj politika u novoformiranim nezavisnim državama u svim delovima sveta. Taj cilj je predložio 1944. godine W. Artur Luis (W. Arthur Lewis), a 1947. je unet u Povelju Ujedinjenih Nacija. Široko je bilo prihvaćeno mišljenje da će se kroz ekonomski rast i modernizaciju samu po sebi 28


prevazići jaz između razvijenih i nerazvijenih, kao i prateći efekti društvene i dohodovne nejednakosti. Rast bruto domaćeg proizvodavii je bio osnovni cilj politika, dok se za druge ekonomske i društvene ciljeve podrazumevalo da su usklađeni sa ovim pokazateljem, ako već iz njega ne proizilaze. Prihvatanja rasta BDP kao istovremeno cilja i načina ostvarivanja višeg nivoa razvoja direktno je bilo izazvano konceptualnim stanjem ekonomije i društva u pedesetim. Investicije su predstavljale osnovni metod dostizanja razvojnih ciljeva. Tada dominantni kejnezijanski pristup ekonomiji, po kome je upravljanje potražnjom ključni korak u ostvarivanju ekonomskog rasta, inspirisao je vodeće teorije razvoja. U domenu ekonomije razvoja izdvaja se u ovom periodu nekoliko teoretskih pristupa: ‘veliki potisak’ (RosensteinRodan, 1943), ‘balansirani rast’ (Nurkse, 1953), ‘linearna teorija razvoja’ ili ‘ulaganje u održivi rast’ (Rostow, 1956) i ‘hipoteza kritičnog minimalnog napora’ (Leibenstein, 1957)viii. Zajedničko svim pomenutim teorijskim pristupima je izjednačavanje rasta sa razvojemix i posmatranje razvoja u nerazvijenim zemljama kao procesa diskontinuiteta sa predhodnim periodom, koji mora biti praćen velikim i diskretnim investicijama spolja. Teorija velikog potiska naglašava značaj ekonomije obima i razvoja bazične industrije (uglavnom kroz investicije koje dolaze kao razvojna pomoć u cilju da proizvedu efekat multiplikacije u nacionalnoj ekonomiji nerazvijenih), dok je princip ulaganja u održivi rast zasnovan na predpostavci da je neophodan minimalni odnos investiranja u bruto domaći proizvod da bi se dostigla stopa rasta dohotka viša od stope rasta populacije (tako da je rast dohotka po glavi stanovnika pozitivan). Sa druge strane, hipoteza kritičnog minimalnog napora insistira na povećanju investicija koje bi moglo da bude „okidač“ kumulativnog procesa unutar koga će indukovane sile koje utiču na rast dohotka postati dominantne u odnosu na sile koje utiču na smanjenje dohotka. Čini se da su sve navedene teorije, na kojima se bazirala velika investiciona aktivnost u pedesetim, bile pod uticajem relativno uspešnog ekonomskog modela rasta primenjenog u Sovjetskom Savezu između 1928. i 1940. godine, koji se zasnivao na investiranju u industrijalizaciju i bazičnu industriju. Oslanjanje na agregatne modele nije bilo uslovljeno samo razlozima postojećeg stanja u ekonomiji i društvu, već i dostupnim sistemima praćenja, koji su se u to vreme skoro 29

Dekade razvoja

isključivo oslanjali na nacionalni dohodak. Disagregatne informacije u obliku input-autput tabela sreću se u razvijenim zemljama tek oko 1960. godine. Preovladavajuće strategije razvoja u pedesetim logično proizilaze iz teoretskih koncepata o kojima je govoreno. Industrijalizacija je smatrana motorom razvoja, koji će „povući“ ostale ekonomske sektore. Sektoru industrije je data dinamična uloga, nasuprot sektoru poljoprivrede, koji je uglavnom smatran pasivnim i u mnogim slučajevima diskriminisan u strategijama razvoja. Postojalo je mišljenje da će industrija, kao vodeći sektor, pružiti nove mogućnosti zapošljavanja populacije koja se bavila poljoprivredom, povećati zahteve za hranom i sirovinama i time pospešiti poljoprivrednu proizvodnju (pre svega onu koja proizvodi inpute za industriju). Industrijski sektor je izjednačavan sa visokom produktivnošću investicija, nasuprot poljoprivredi, tako da je ogromna većina investicija išla u industriju. Sa druge strane, neophodni kapital za investicije u rast industrijske proizvodnje trebalo je da dođe iz tradicionalne poljoprivredne proizvodnje. Brojni su primeri koji ukazuju na neku vrstu diskriminacije poljoprivrede u odnosu na industriju u ovom periodu. U velikom broju zemalja cenovna politika je bila takva da su veštački održavane niske cene hrane u odnosu na cene industrijskih proizvoda. Razlozi za to nalazili su se kako u „izvlačenju“ resursa iz poljoprivrednog sektora, tako i u osiguravanju jeftinog „goriva“ za narastajuću urbanu radničku klasu, čime je vršena preraspodela dohotka u korist industrije i u korist urbanih sredina u odnosu na ruralne. Još jedna od mera diskriminacije odnosila se na smanjenje alokacije javnih resursa (kako u pogledu kapitalnih investicija, tako i u pogledu tekućih troškova) ka poljoprivredi, kao i nedostatak podsticaja za razvoj institucija u ruralnom sektoru i aktivnosti koje su vezane za razvoj sela. Razvojna pomoć, koju u ovom periodu razvijene zemlje počinju da usmeravaju ka nerazvijenim i koja se uglavnom odnosila na pomoć u hrani, dodatno je podsticala ovakvu politiku: hrana dobijena kroz različite oblike razvojne pomoći bila je jeftina i lako dostupna, što je smanjivalo napore državne politike da razvija poljoprivrednu proizvodnju. Slične matrice razvoja u ovom periodu prate i zemlje Istočnog bloka. Većina ovih zemalja pravila je planove za opsežnu industrijalizaciju, od kojih se naročito očekivalo da stvore "novu i veliku potražnju proizvoda teške industrije". 30


Centralizovano državno planiranje i, naravno, presudna uloga države, obojena ideologijom socijalizma, karakteriše rani razvojni period u Istočnoj Evropi. Mada obično nisu uspevali da ostvare svoje ciljeve, ovi rani planovi svakako su doprineli posleratnom oporavku. Do 1948. česka industrijska proizvodnja dostigla je nivo iz perioda 1935. - 1938. U tom trenutku italijanska proizvodnja je još zaostajala za 12 procenata u odnosu na predratnu stopu, francuska za 16, a holandska za 28 procenata. Štaviše, Istočna Nemačka, uprkos tome sto je Poljskoj dala glavnu industrijsku zonu i što je bila teško pogođena otplatom ratne odštete, brže se oporavljala od Zapadne Nemačke. Ako se te okolnosti uzmu u obzir, drzavno planiranje pokazalo se veoma uspešnim u oživljavanju privrede na izdisaju. Međutim, posle 1947. ekonomsko planiranje u Istočnoj Evropi postalo je ambicioznije i sa više primesa staljinizma, zbog stavljanja naglaska na tešku industriju na uštrb drugih sektora. Ovo je, delimično, bilo posledica hladnog rata. Nemilosrdno insistiranje na proizvodnji čelika i razvoju teške industrije otpočelo je zbog rata za koji je Moskva svojim satelitima rekla da ga mogu očekivati za tri ili četiri godine. Pre 1948. samo je Titova Jugoslavija donela potpun petogodišnji plan, ali on je bio tipičan po svojoj ambicioznosti industrijska proizvodnja trebalo je da se poveća ni manje ni više nego pet puta u odnosu na predratni period, dok je, dotad preovlađujući, poljoprivredni sektor trebalo da donosi ne više od trećine ukupnih prihoda. U razvijenijim zemljama ovako veliki porast bio je nemoguć, ali česki petogodišnji plan iz 1949. predviđao je porast od 60 procenata u industrijskoj proizvodnji, a najveći deo investicija bio je namenjen teškoj industriji, narocito mašinskoj. Istočnonemački, mađarski i rumunski planovi bili su slični po svojoj megalomaniji. Dok su radnici podsticani da misle kako grade novi proleterski Eldorado, seljaci su obično bili opterećivani visokim porezima i prinudnom predajom svojih proizvoda. Cene poljoprivrednih proizvoda su pale, dok su cene fabričkih proizvoda porasle. Istovremeno, fabrike su popunjavane radnicima, od kojih su mnogi dovedeni iz unutrašnjosti da bi živeli u privremenim naseljima od baraka i bili podvrgnuti strogoj fabričkoj disciplini i stalnom povećavanju "proizvodnih normi". Međunarodne organizacije koje su se bavile razvojem nisu u ovom periodu značajnije odstupale od vodeće ekonomske misli. Ujedinjene Nacije razvoj su posmatrale skoro 31

Dekade razvoja

isključivo kao ekonomsku kategoriju, što pokazuju tri najznačajnija izveštaja UN iz ovog perioda (UN, 1949; UN, 1951a; UN, 1951b). U svakom od njih prisutan je Kejnezijanski pristup – kako doći do pune zaposlenosti, imajući u vidu sveža sećanja na period Velike depresije iz tridesetih. National and International Measures for Full Employment (UN, 1949) se može smatrati pionirskim poduhvatom kojim se definišu globalni uslovi i politike za ostvarivanje pune zaposlenosti u nerazvijenim zemljama (Toye i Toye, 2004). Zasnovan je na „ekstremno kejnezijanskom“ pristupu, sa osnovnim naglaskom na povećavanju tražnje i veoma je kritikovan da ne uvažava prave potrebe nerazvijenih (Toye i Toye, 2004). Kritički pristup, koji se uglavnom zasnivao na neuvažavanju realnosti u nedovoljno razvijenim državama, unekoliko je uticao na naredna dva izveštaja: u izveštaju Measures for the Economic Development of Underdeveloped Counties: Report by a Group of Experts Appointed by the Secretary-General of the United Nations (UN, 1951a) naglašava se da upravljanje tražnjom u nerazvijenim zemljama nije jedini način pospešivanja razvoja, već da ove zemlje moraju da razvijaju štednju i investicije, kako bi se povećao ekonomski rast. Uz to, po prvi put se govori o nekim neekonomskim preduslovima za ekonomski rast: stabilnoj i demokratskoj vlasti, reformama zemljišne politike, edukaciji i zdravlju, itd. U strateškom smislu, razvojne politike u pedesetim kojima se favorizovala industrijalizacija oslanjale su se na substituciju uvoza, pre svega za robu široke potrošnje i trajna potrošna dobra. Uz male izuzetke, u nerazvijenim i zemljama u razvoju širio se spektar politika substitucije uvoza, počev od restriktivnog sistema izdavanja dozvola, protekcionističkih nameta kojima se štiti domaća proizvodnja, sistema različitih kurseva valute, do raznih fiskalnih mera. Ovako koncipiran pristup razvoju, koji se sve više zatvarao u nacionalne okvire, vodio je ka velikom broju zatvorenih nacionalnih privreda sa neefikasnim industrijama. Ne može se, međutim, reći da naglasak na investiranju i modernoj urbanoj industriji, zasnovanu na supstituciji uvoza i razvoju fizičke infrastrukture, sam po sebi predstavlja retrogradni i neželjeni pristup razvoju. Ovaj proces pomogao je otpočinjanju industrijskog razvoja i značajno je učestvovao u rastu sektora proizvodnje koji u uslovima nerazvijenih i zemalja u razvoju do tada nisu bili prisutni. Od modernizacije u 32


proizvodnji gotovo sve zemlje imale su koristi. Uz to, u nekim slučajevima ovakav pristup dovodio je na kratak rok do uspostavljanja željene ravnoteže u platnom bilansu. Međutim, dugoročna politika diskriminacije uvoza imala je i dugoročne posledice na platni bilans, čineći ga na duge staze negativnim. Uloga države. Evidentno je da je politika u celom dvadestom veku bila snažno oblikovana kontroverzama vezanim za odgovarajuću veličinu i snagu države (Fukujama, 2007). Od samog početka veka uloga države raste pod uticajem ratova (Prvog i Drugog svetakog) i međuratne ekonomske krize. Minimalnu liberalnu državu, koja je karakteristična za Veliku Britaniju i SAD, polako zamenjuje mnogo centralizovanija i aktivnija država, karakteristična za kejnezijanski tip ekonomije, ili za totalitarne režime. Uvode se novi porezi i funkcionisanje države postaje skuplje. Posle II svetskog rata značajnija uloga države ogleda se u dva potpuno različita tipa: „totalitarna“ država, koja u potpunosti negira takozvani civilni sektor (bila ona levo ili desno orijentisana) i socijalna država, koja se razvija u većini zapadnoevropskih demokratskih društava, uvećavajući svoju potrošnju. Nasuprot potrošnji države od 10 procenata početkom veka, državna potrošnja u socijaldemokretskim državama nordijskog tipa (Švedska, Norveška, itd) u sedamdesetim dostiže preko 50% bruto društvenog proizvoda. U ovoj deceniji evidentno je da vlade (pre svega nacionalne) predstavljaju osnovne nosioce razvoja i razvojnih politika. Koreni za ovakvo sagledavanje uloge vlade leže u teorijama razvijenim od strane klasičnih ekonomista u premaršalijanskojx eri (W. Arthur Lewis, Rosenstein Rodan, Nurkse, Singer, Leibenstain i drugi). Vlade su smatrane najvećim preduzetnicima, čiji je zadatak da preuzmu aktivnu ulogu u prevladavanju strukturalnih i koordinacionih imperfekcija u razvoju, kroz preduzimanje različitih mera: subvencionisanje i koordinacija investicionih aktivnosti, pa čak i direktno investiranje iz budžeta, uz mere kojima će se smanjiti pritisak ovih aktivnosti na inflaciju. Preduzetnička moć je još uvek nedovolja za samostalne zahvate (pre svega u rastućoj industrijalizaciji), što znatno ograničava, između ostalog, absorpcionu snagu država da efikasno realizuje stranu razvojnu pomoć. Rešenja se traže u preduzimanju investicionih 33

Dekade razvoja

zahvata koje finasira država iz budžeta, ali je to najčešće praćeno inflatornim pritiscima i protekcionističkim merama države. Životna sredina. Stanje životne sredine u periodu posle Drugog svetskog rata bilo je logična posledica vladajuće ekonomske doktrine ubrzanog razvoja i industrijalizacije, ali i nasleđa prošlosti u razvijenim državamaxi. Problemi sa urbanim zagađenjem i nemilosrdno trošenje neobnovljivih resursa u ovom periodu u potpunosti su društveno prihvatljivi. I ne samo to: urbano zagađenje u prvim decenijama dvadesetog veka postalo je simbol rastućeg prosperiteta i pune zaposlenosti, da bi tokom velike ekonomske depresije pred Drugi svetski rat fabrički dimnjaci i otpad iz velikih fabrika bukvalno značili obezbeđen posao i hranu na stolu. Kako se posle rata ekonomska situacija iz dana u dan poboljšavala u industrijalizovanim zapadnim zemljama, stanje životne sredine se dramatično pogoršavalo. Ratna ekonomija je dovela do povećanja produktivnosi, pune zaposlenosti, ali i do novih, viših nivoa zagađenja. Posleratna ekonomija donosi veću potražnju za stanovima, automobilima i ostalim potrošačkim dobrima i zagađenje životne sredine se nastavlja. Materijalni tokovi u ekonomiji kojima je održavan ekonomski rast ukazivali su na to da u budućnosti raspoloživost resursa može doći u pitanjexii. Zabrinutost zbog iscrpljivanja rasursa prvo se ispoljila kroz nove pokrete konzervacije u SADxiii, čiji je cilj bilo očuvanje stečenog blagostanja. Naime, paralelno sa pojavom i rastom potrošačkog društva, prvo u Sjedinjenim Američkim Državama, a vrlo brzo i u Evropi oporavljenoj od rata, počinju da se javljaju i prvi pokreti koji negiraju potrošačko društvo i zalažu se za zdraviju životnu sredinu. Srednja klasa u amerikom društvu, pre svega u ruralnim provincijskim oblastima, postaje svesna opasnosti koje po životnu sredinu nosi potrošačko društvo i počinje da se bori da svoj neosporni ekonomski napredak nadogradi zdravijim životom u manje zagađenim gradovima. Zagađenje postaje sve više društveno neprihvatljivo. Krajem ove decenije počinje da se javlja i pojava suburbanizacije – u potrazi za zdravijim načinom života i manjim zagađenjem životne sredine pripadnici više i srednje klase u razvijenim društvima (pre svega u SAD), napuštaju zagađene centre gradova i beže na periferiju. 34


U drugim delovima sveta situacija je takođe zabrinjavajuća. Komandna privreda praćena visokim ekonomskim rastom i ubrzanom industrijalizacijom u zemljama realnog socijalizma počinje da prouzrokuje ubrzanu devastaciju prirodnih resursa i enormno zagađenje. U Kini je ovaj period obeležen snažnim trendom rasta stanovništva i velikom gladi, možda jednom od najvećih kriza hrane u svetskoj istoriji. Nezavisno od navedenog, u pedesetim godinama dvadesetog veka razvoj i zaštita životne sredine još uvek idu svojim putevima, ne uvažavajući međuzavisnosti koje između njih postoje. Začeci pokreta za zaštitu životne sredine i nove teorijske postavke u nauci tek stidljivo i u naznakama ukazuju na ono što će se desiti u narednim decenijama.

Decenija preispitivanja svrhe razvoja (1960 – 1970) Međunarodno okruženje. Kada su Ujedinjene Nacije 1962. godine (posle predloga predsednika SAD Kenedija u govoru pred Generalnom Skupštinom UN 1961., kada je predložio da šezdesete budu „decenija razvoja“) publikovale izveštaj pod nazivom „Decenija razvoja: predlog akcije za prvu deceniju razvoja (1960-70)“ (UN, 1962), još uvek je bio prisutan optimizam vezan za napore u pospešivanju razvoja iz pedesetih. Sveprisutna urbanizacija je bila prihvaćena kao ključni faktor uspeha u siromašnim zemljama. Za njih je ona značila, pre svega, poboljšanje životnih uslova stanovnika, što je u suštini bio neoboriv argument za prihvatanje ovakvog koncepta. Rast bruto nacionalnog proizvoda je u ovom periodu ostao mera uspeha u razvoju, prateći industrijalizaciju u ekonomskoj sferi i očekivanja da će sa njom nastupiti unapređenje društvenog blagostanja. Međutim, za države na južnoj hemisferi, za koje je smanjenje siromaštva i obezbeđenje osnovnih socijalnih usluga kakve su postojale na razvijenom Severu bilo prevashodni zadatak, ovakva unapređenja nije bilo lako ostvariti. Tadašnji generalni sekretar Ujedinjenih nacija U Tant u svom govoru na otvaranju zasedanja Generalne skupštine UN istakao je da „... razvoj nije samo i jedino ekonomski rast, već rast plus promene“. U akademskim krugovima sve češće počinje da se postavlja pitanje svrhe razvoja. Veliki argentinski ekonomista Raul Prebiš (1901 - 1986), na primer, piše: 35

Dekade razvoja

... Postavljamo sebi pitanje: razvoj, ali razvoj sa kojom svrhom? Svrha razvoja je da društveno integriše one velike mase stanovništva koje su ostale iza procesa ekonomskog razvoja. Ako do toga ne dođe, razvoj nije kompletan i biće nepravičan. To je osnovni problem Latinske Amerike, koji se na ovaj ili onaj način mora rešiti. Pre trideset godina mogli ste da kažete: ’U redu, da pričekamo nekoliko decenija; ovakav proces razvoja će postepeno dovesti do unapređenja za celokupnu populaciju’. Ali to se nije dogodilo. (Prebisch, 1971)

„Predlog za akciju“ je zbog toga pokušao da podcrta značaj postizanja balansa između ekonomskog i društvenog razvoja, ukazujući da: ... problem nedovoljno razvijenih zemalja nije jedino rast, nego celokupni razvoj. Razvoj podrazumeva rast, ali praćen promenama. Promene moraju biti društvene i kulturne, uz ekonomske, i kvalitativne uz kvantitativne... Ključni faktor mora biti unapređenje kvaliteta života ljudi. (UN, 1962)

U tekstu „Predloga za akciju“ citiraju Ekonomskog i socijalnog saveta UN:

se

i

zaključci

Jedna od najvećih opasnosti u politici razvoja leži u tendenciji da se materijalni aspekti i neproporcionalni značaj poklanjaju rastu. Konačni cilj na taj način može biti zaboravljen zbog preokupacije sadržajem. Ljudska prava mogu biti podcenjena, a ljudska bića sagledana samo kao instrumenti proizvodnje, pre nego kao slobodni pojedinci za koje se blagostanje i kulturalne prednosti ovom proizvodnjom kreiraju. Uočavanje ovog problema treba da ima prednost na d formulisanjem ciljeva ekonomskog razvoja i metoda pomoću kojih se do tih ciljeva dolazi. (UN, 1962)

36


Pozivanje na ljudska prava i kulturalne prednosti ukazuje na novi, širi aspekt sagledavanja razvoja, mada se u periodu sedamdesetih ne mogu još uvek naći primeri doslednog sprovođenja ovakve politike u praksi. Razvoj još uvek predstavlja traganje za dostizanjem ekonomskih i u manjoj meri društvenih ciljeva. Godinu dana kasnije (1963.) Ujedinjene Nacije formirale su Istraživački institut za društveni razvoj (Institute for Social Development - UNRISD) kao deo pokušaja da se osigura da planiranje ekonomskog razvoja bude usklađeno sa društvenim ciljevima. Međutim, u narednih nekoliko godina pokušaj da se insistira na društvenim ciljevima razvoja doživeo je neuspeh. Ekonomski rast se nastavljao, ali potreba da se smanji glad i siromaštvo, kao i da se unapredi zdravstvena zaštita (pre svega novorođenčadi i dece) bili su sve veći, što su uviđale i Ujedinjene Nacije. Dakle, ekonomska dimenzija razvoja bila je dominantna, dok su ostale mere kojima se postiže napredak u razvoju postajale sve očiglednije i potrebnije. Klasične teoretičari razvoja davno su utvrdili da je ekonomski rast posmatran u dugotrajnom periodu nelinearni proces. Sam proces karakteriše postojanje multistabilnih ekvilibrijuma, od kojih je najznačajnija zamka niskog nivoa zarada. Posmatrajući zemlje u razvoju uhvaćene u ovo zamku, uočava se da se sam proces razvoja zasniva na niskom nivou fizičkog kapitala, kako produktivnog, tako i infrastrukturnog, i biva vođen uz nizak nivo akumulacije i Maltuzijanski rast populacije. Dokazuje se da je industrijska proizvodnja uzročno povezana sa tehnološkim unapređenjima, čime se uvećavaju tehnološki i novčani eksterni troškovi. Međutim, greške u koordinaciji dovode do sistematski nižih prihoda od investicija i profita, od onih koje su očekivani i koji bi mogli da budu realizovani uz koordinisane programe investicija. Nekoordinisano investiranje ne dozvoljava realizaciju maksimizacije profita i, uz niske zarade, koje umanjuju nivo štednje i agregirane tražnje, kao i uz eksplozivni rast populacije, hvata u zamku ekonomije koje započinju razvojni proces uz nizak nivo zarada i kapitala. UNRISD je 1970. godine objavio novu publikaciju koja je nazvana „Međunarodna strategija razvoja“ i koja je za cilj imala uspostavljanje novog oblika integrisanog razvoja koji vodi 37

Dekade razvoja

računa o globalnoj međuzavisnosti resursa, tehnologije, ekonomskih snaga i drugih parametara koji utiču na društvene promene. U isto vreme Ujedinjene Nacije donele su rezoluciju kojom se države članice pozivaju da usvoje zajednički (unifikovani) pristup razvoju i planiranju, koji bi osigurao dostizanje nekoliko jasnih ciljeva: sve društvene grupe trebalo bi da imaju koristi od razvoja, sve nacije i grupe unutar nacija trebalo bi da kroz forme društvenih promena, učestvuju u razvoju, razvoj bi trebalo da promoviše društvenu jednakost i razvoj bi trebalo da ispuni humane potencijale. Uspeh u dostizanju ovakvo definisanih ciljeva, uz jasnu kritiku predhodnih dostignuća razvoja i pokušaja na međunarodnom i nacionalnom nivou, zavisio je od prihvatanja u zajednicama i od toga da li su teoretski i doktrinarni stavovi praćeni jasnim i praktičnim strategijama kojima će biti implementirani. Nažalost, ovakve akcije su uglavnom izostale. Ekonomska doktrina. Iako se i u ovoj deceniji teorijski pristup razvoju i dalje prati linearno – fazni model iz pedesetih, koncepcijski gledano, šezdesetim godinama dvadesetog veka dominira analitički okvir koji se zasniva na ekonomskom dualizmu. Doktrinarni pristup razvoju u pedesetim u potpunosti je ignorisao povratnu spregu koju poljoprivreda ima na razvoj industrije, ostavljajući poljoprivredi pasivnu ulogu kao potencijalnom generatoru novog zapošljavanja i ne uvažavajući u dovoljnoj meri ulogu „poljoprivrednog viška vrednosti“ u razvoju moderne ekonomije. Ovaj trend nastavlja se i u šezdesetim. Podrazumevalo se da smanjenje proizvodne radne snage u poljoprivredi neće biti praćeno značajnim smanjenjem poljoprivredne proizvodnje sve dok god postoji mogućnost proizvodnje hrane (od strane novozaposlenih radnika u industriji). Na taj način ohrabrivan je ekonomski dualizam proizvodnih radnika i poljoprivreda polako svrstavana u sekundarnu delatnost koja prati industrijsku proizvodnju. Ekonomski dualizam je postepeno dobijao nove, sofisticiranije oblike, a međusobna zavisnost funkcija moderne industrijske proizvodnje i prateće poljoprivredne proizvodnje u procesu razvoja sagledavana je u ekonomskim modelima. 38


Prateći sektor (najčešće poljoprivreda) mora da obezbedi resurse za industrijsku proizvodnju, koja sa druge strane mora da bude osposobljena da ih absorbuje. Međutim, niti je proces obezbeđenja resursa od strane pratećeg sektora samog po sebi bio dovoljan, niti je industrija bila sposobna da ga absorbuje sama po sebi, kako bi razvoj išao uzlaznom putanjom. Bilo je neophodno uspostaviti aktivnu matricu međuzavisnosti između sektora kako bi se prevazišle zamke simplificiranog pristupa zasnovanog na ubrzanoj industrijalizaciji iz pedesetih. Jednostavno više nije bilo moguće jedan sektor (pa bila to i moderna industrija) predpostaviti razvoju drugog. Razvojne politike nisu mogle da prenebregnu navedene činjenice, tako da tokom ove decenije dolazi do promene u gledanju na ulogu poljoprivrede u razvoju. Umesto da se poljoprivreda posmatra kao pasivni sektor, čija je primarna uloga da obezbedi resurse za povećanje rasta u industriji i donekle za modernizaciju same poljoprivredne proizvodnje, u drugoj polovini ove decenije počinje da se prihvata stav da poljoprivreda svoju ulogu u obezbeđenju resursa na najbolji način može da odigra kao aktivan partner moderne industrije. Konkretno, tok resursa od industrije ka poljoprivredi može se u ranim stadijumima razvoja smatrati najznačajnijim za generisanje rasta poljoprivredne proizvodnje i produktivnosti u poljoprivredi, koja će dalje dovesti do novih transfera iz poljoprivrede ka modernoj industrijskoj proizvodnji. Dakle, poljoprivreda kao prateći sektor dobija podsticaje u razvoju da bi pozitivno uticala na razvoj primarnog sektora, ne čekajući da razvoj primarnog sektora bude dovoljan da utiče na razvoj poljoprivrede. Ili, metaforički rečeno: „Ne bi trebalo čekati da zlatna koka umre od gladi pre nego počne da nosi zlatna jaja“ (Thorbeke, 1969). Koncept ekonomskog razvoja tokom ove decenije još uvek se u najvećoj meri bazirao na rastu bruto nacionalnog proizvoda kao osnovnom cilju. Veza između rasta i platnog bilansa je postala jasnija. Kako se bližilo kraju decenije, sve ozbiljniji problemi vezani za nezaposlenost u nerazvijenim i zemljama u razvoju nametnuli su problem nezaposlenosti kao samostalnog cilja koji je u istoj ravni sa rastom bruto nacionalnog proizvoda. Prateći ovakvu konceptualizaciju, preovlađujuće strategije razvoja u ovoj deceniji mogu se svrstati u nekoliko kategorija. Prva grupa strategija prati neoklasične recepte i može se podvesti pod koncept „fajntjuninga“ i „realnih 39

Dekade razvoja

cena“. Instrumenti na kojima se zasnivaju ove strategije obuhvataju cenovnu politiku (uključujući poresku i politiku subvencija), prevazilaženje tržišnih imperfekcija i politiku realnog kursa. Očekivanja su bila da će ovakve mere dovesti do usklađivanja proizvodnih aktivnosti i inputa, kao i do izbora odgovarajućih tehnika, i na taj način povećati zaposlenost. Druga grupa strategija u osnovi se zasniva na strukturnom prilagođavanju, naglašavajući značaj međusektorskih povezanosti. Uvode se mere koje se zasnivaju na alokaciji investiranja i postojećih javnih transfera prema različitim sektorima, kako bi se izbalansirao njihov rast. Preciznije, u poslednjim godinama ove decenije poljoprivredi se daje mnogo veći značaj i aktivnija uloga u procesu razvoja, time što se povećavaju ulaganja javnog sektora, uz manje diskriminatorsku cenovnu politiku u poljoprivredi. Takva politika trebalo je da dovede do rasta proizvodnje u poljoprivredi, što bi dalje uticalo na povratak sredstava u ostale ekonomske sektore. Ovakava politika dale je dobre rezultate u nekim zemljama u razvoju – na primer, u Južnoj Koreji i Tajvanu se u ovom periodu poljoprivreda pod uticajem javnih investicija naglo razvija i utiče na povrat sredstava i konsekventni razvoj industrije. Uloga države. U ovoj deceniji nastavlja se jačanje etatističkog koncepta u razvoju. Država je još uvek najznačajniji nosilac razvoja i investicija. Na istoku se uz nesumnjive uspehe u etatističkom konceptu komandne privrede javlja i značajna neefikasnost, što je karakteristično za državu kao titulara vlasništva. Državni sektor raste i u zapadnoevropskim državama blagostanja, preteći da uruši dotadašnje uspehe u ekonomiji. Jačaju i teorije države koje se nadovezuju na Hajekovu teoriju, povezujući totalitarizam i moderne države blagostanja (Hayek, 1956). Životna sredina. Povećanje obima međunarodne trgovine, bolje komunikacione mreže, rivalstvo između dve supersile, kao i počeci osvajanja svemira uticali su u šezdesetim godinama XX veka na jačanje svesti o jedinstvenosti planete, odnosno o Zemlji kao „jednom svetu“. Američki ambasador Adlaj Stivenson 1960. godine govori u Ujedinjenim Nacijama o Zemlji

40


kao svemirskom brodu „koji zavisi od svojih ranjivih zaliha vazduha i zemljišta“. Podizanje temperature u javnosti vezane za probleme u životnoj sredini, započeto u prethodnoj deceniji, nastavlja se i u ovoj nesmanjenom žestinom. Pokreti za zaštitu životne sredine jačaju svoj uticaj. Uz njih, počinje da jača i uloga nauke o zaštiti životne sredine i razvoju. Napredak u analitičkim tehnikama omogućio je hemičarima koji se bave pojavama u životnoj sredini da detektuju štetne materije u vazduhu, vodi i hrani, postižući veliku tačnost i uspevajući da dokažu kontaminaciju i tamo gde ona nije bila vidljiva. Mogućnost da se ovakve koncentracije otkriju i dokažu, uz nemogućnost da se predvidi ili dokaže njihovo štetno dejstvo po zdravlje samo je stimulisala mnoge spekulacije u medijima, tako da se ova decenija može okarakterisati kao decenija rastućeg pesimizma o budućnosti životne sredine. Može se reći da ovakvo stanje utiče i na ekonomiste, koji počinju da sagledavaju razvoj, resurse i životnu sredinu iz sasvim drugačijeg ugla. 1966. godine ekonomista Kenet Bolding je u svom poznatom radu „Ekonomija dolazećeg svemirskog broda Zemlje“ iskoristio sliku svemirskog broda da ukaže na pitanja materijalnog rasta (Boulding, 1966, repr. 1992). Bolding analizira preovlađujući ekonomski model koji favorizuje rast proizvodnje i ekonomski uspeh meri količinom proizvoda koja se može proizvesti koristeći inpute – sirovine i energiju – i količinom autputa koji odlaze u nešto što se može nazvati „rezervoarima zagađenja“. Ovakva mera uspeha bila je moguća „ukoliko postoje neiscrpni rezervoari iz kojih se mogu obezbediti materijali i u koje se može odložiti zagađenje“. Ovde se govori o ekonomiji „otvorenog sistema“, koja obilno eksploatiše resurse, u velikom obimu koristi energiju i uvećava proizvodnju ne misleći na sutrašnjicu. Bolding ovakvu ekonomiju naziva „kaubojskom ekonomijom“, ukazujući na taj način na „nemarno, eksploatišuće, romantično i nasilno ponašanje, koje je karakteristično za otvorena društva“ (Boulding, 1966, repr. 1992). Na ovom mestu Bolding uvodi „ekonomiju svemirskog broda“ koja se razvija u zatvorenom sistemu sa konačnim granicama – biosferom – unutar kojih se cikličnim tokovima održavaju zalihe i koji zavisi od energije Sunca:

41

Dekade razvoja

... Ekonomija je postala jedinstveni svemirski brod u kome ne postoje beskonačne rezerve bilo čega, kako za ekstrakciju, tako i za zagađenja i u kome zbog toga čovek mora pronaći svoje mesto u cikličnom ekološkom sistemu koji je sposoban da, koristeći energetske inpute, u kontinuitetu proizvodi od onoga od čega ne može pobeći. (Boulding, 1966, repr. 1992)

Uprkos elitističke i tehnokratske metafore koju nosi upoređivanje ekonomije sa svemirskom brodom, dve ideje koje Boldingova metafora nosi bile su široko prihvaćene u narednim decenijama: prva - da su resursi deo sistema koji ima konačne granice i druga – ideja očuvanja kapitalnih zaliha. Jedan od rezultata ovakvog prihvatanja bio je i taj da zbog daljeg iscrpljivanja resursa i povećanja otpada u ranim sedamdestim godinama XX veka ideologija ekonomskog rasta počinje da bude široko kritikovana u naučnoj javnosti. Za mnoge na razvijenom Severu Boldingov svemirski brod postao je vidljiva činjenica onda kada su uvideli da eksplozivni rast stanovništva na Jugu predstavlja značajan ograničavajući faktor u celokupnoj svetskoj ekonomiji. Nekako u isto vreme američki ekonomist Nikolas Đorđesku – Regen objavio je knjigu pod nazivom „Zakoni entropije i ekonomski proces“ u kojoj je postavio tezu da je „ekonomski proces u osnovi entropijski i da su zakoni entropije dominantni u odnosu na proces i u odnosu na njegov razvoj“ (Georgescu – Roegen, 1971). Odlika interakcije ekonomskog procesa i prirodnog okruženja prema Đorđesku – Regenu je da njome ne upravljaju zakoni mehanike, već termodinamike, naročito zakon entropijexiv po kome količina slobodne energije koja može biti transformisana u mehanički rad opada s vremenom. To je nepovratan proces koji kulminira "smrću energije". Tehnološki napredak koji se i dalje zasniva na korišćenju fosilnih goriva, kao i u vreme parobroda i parnih mlinova, znači da čovečanstvo bazira svoje blagostanje na resursima koji imaju visoku entropiju i koji su ograničeni (mineralni resursi) na račun resursa sa niskom entropijom (energija Sunca). Ekonomske aktivnosti ubrzavaju proces entropije, dodajući konstantni entropijski pritisak na životnu sredinu. Primenjujući zakone termodinamike, Đorđesku – Regen ukazuje da ekonomski procesi niti „kreiraju niti troše energiju, već samo transformišu nisku u visoku entropiju“. 42


Ekonomski razvoj zahteva bolje korišćenje niske entropije i zbog toga zavisi od više ekonomske efikasnosti. Ekonomska ekspanzija – ekonomski rast – uvećaće nivo transformacije niske u visoku entropiju, ali neće uvećati njenu efikasnost. Zbog toga ekonomski razvoj ne može biti uspešan ukoliko ne postoji uvećanje koristi koje dolaze od korišćenja niske entropije. Dakle, objašnjenje ekonomskih procesa zakonima termodinamike pretpostavlja da ekonomski procesi mogu da proizvodu nesagledive posledice zbog višestrukih interakcija s prirodom. Ilustracije radi, iscrpljivanje zaliha neobnovljivih prirodnih resursa (na primer nafte ili ruda metala) narušava ili menja kvalitet drugih resursa (na primer vode ili obradivog zemljišta), primenjujući na njima ritam eksploatacije čije će posledice osetiti generacije koje dolaze. Zakon entropije podseća da će budućim generacijama ostati narušeno prirodno okruženje, koje će njihovim potrebama odgovarati verovatno manje nego ono koje smo mi nasledili, što predstavlja teorijsku podlogu za koncept održivog razvoja razvijen u narednim decenijama. Sa druge strane, u ovoj deceniji jača teorijska podloga i svest o rastućem narušavanju uslova u životnoj sredini. Rejčel Karson objavljuje 1962. godine uticajnu knjigu „Tiho proleće“ (Carson, 1962), u kojoj pokazuje negativne uticaje pestcida na životnu sredinu, a pre svega na populacije ptica. Osim jasnih dokaza o negativnom dejstvu pesticida, Karsonova iznosi optužbe na račun tada moćne hemijske industrije za širenje dezinformacija u javnosti, ali i političara koji iz različitih razloga nekritički prihvataju argumente krupnog kapitala. Knjiga je imala ogoman medijski uticaj i ne samo da je uticala na donošenje zakona kojim se u SAD zabranjuje upotreba DDT-ja, već je pokrenula rasprave u javnosti o pitanjima materijalizma i tehnološke kontrole nad prirodom. Danas je jasno da „Tiho proleće“ ima veliki značaj za artikulaciju ekologije kao subverzivnog subjekta, iako naredne decenije nisu donele očekivanu „zelenu revoluciju“, koja je bila priželjkivana od strane sve brojnijih dubinskih ekologaxv. Istovremeno nauka o zaštiti životne sredine u ovo vreme počinje da se bavi i pitanjima koja se tiču koliko samih tema vezanih za resurse i životnu sredinu, toliko i ekonomskih aspekata ranjivih odnosa između bogatog Severa i siromašnog Juga. Jasno je da rast populacije u nerazvijenim zemljama 43

Dekade razvoja

počinje da izmiče kontroli, što podstiče rasprave u naučnoj i široj javnosti, bazirane na neomaltuzijanskim strahovimaxvi. Knjige kao što je „Populaciona bomba“ Pola Erliha postaju popularni bestseleri (Erlich, 1968). Erlih je tada kao uticajni profesor na Stanfordu već bio pod uticajem „zelenih“ ideja i rastućeg Siera kluba. On dokazuje da rast stanovništva u zemljama trećeg sveta, izazvan do neke mere ekonomskim neprilikama, može u jednom trenutku dovesti do ugrožavanja baze resursa na svetskom nivou. Nejednakosti će u ovakvom svetu nastaviti da rastu, iako će kako siromašni, tako i bogati verovatno osećati posledice masovne gladi, nasilja i ekološke destrukcije. U ovom pravcu ide i upozorenje:

Jasno je ne možemo ostati van uticaja sudbine naših prijatelja sa drugog kraja lepog broda Zemlje. Ako njihov kraj broda bude potopljen, mi ćemo morati da živimo sa slikom njihovog utapanja i da slušamo njihov vrisak. (Erlich, 1968)

Knjiga je prodata u tri miliona primeraka i doživela 22 izdanja. Ovom knjigom, ali i svojim radovima u narednim godinama (zajedno sa svojom suprugom En i Piterom Rejvenom), Pol Erlih se pozicionirao kao jedan od najznačajnijih predstavnika bioinvajrmentalizma, koji u ovoj deceniji ima sve više pristalica u razvijenom delu sveta. Kada su 1968. godine objavljene slike koje su napravili članovi posade Apola 8, nazvavši Zemlju plavim zamorčetom, bilo je jasno da zabrinutost za životnu sredinu nastavlja da raste u razvijenim zemljama. Medijski su sve više bile praćene ekološke katastrofe širom sveta, a pre svega u bogatim industrijski razvijenim državama. 1967. godine dolazi do izlivanja velike količine sirove nafte blizu obala Velike Britanije zbog potapanja supertankera Torrey Canyon. U SAD prelomni momenat vezuje se za ekološku katastrofu na reci Cuyahoga u blizini Klivlenda u SAD, izazvanu industrijskim zagađenjemxvii. Iste 1968. godine Generalna skupština UN po prvi put raspravlja o pitanjima zaštite životne sredine, a UNESCO organizuje Međuvladinu konferenciju o racionalnom korišćenju i zaštiti biosfere, na kojoj počinje da se diskutuje o pitanjima održivosti. Pokretu nevladinih organizacija koje se bave 44


zaštitom životne sredine 1969. godine priključuje se i novoosnovana grupa „Prijatelji Zemlje“ (Friends of the Earth), koja će kasnije postati veoma uticajna u globalnom pokretu zaštite životne sredine. Kulminacija građanskog aktivizma je prva proslava Dana zemlje u Sjedinjenim Američkim Državama aprila 1970. godine, kada se na organizovanim demonstracijama protiv zagađenja okupilo dvadeset miliona građana. Iste godine Vlada SAD oformila je Agenciju za zaštitu životne sredine (Environmental Protection Agency – EPA), a kanadska nevladina organizacija Greenpeace po prvi put je dospela na naslovne strane zbog svojih protesta protiv podzemnih nuklearnih proba.

Decenija integracije ekonomskog rasta i društvenih ciljeva (1970 – 1980) Međunarodno okruženje. Krajem šezdesetih godina dvadesetog veka već se široko uviđa da paradigme razvoja u predhodnom periodu, zasnovane prevashodno na rastu bruto nacionalnog proizvoda ne daju dovoljno uspeha i dovode do ozbiljnih problema u razvoju u najvećem broju zemalja takozvanog „trećeg sveta“xviii. Ovi problemi su brojni i mogu se svrstati u nekoliko kategorija: Rastući nivo i sve šira svest o značaju nezaposlenosti u najvećem broju zemalja u razvoju; Jačanje tendencija nejednake distribucije prihoda unutar država i, saglasno tome rastući nivo društvene nejednakosti; Održavanje, ili čak povećanje broja ljudi koji žive u uslovima siromaštva, odnosno čiji su prihodi i standard života ispod minimalnih normativa; Nastavljanje i ubrzavanje migracija iz ruralnih delova u urbane centre, što dovodi do problema u njihovom funkcionisanju;

Sve nepovoljnija međunarodna pozicija najvećeg broja zemalja u razvoju zbog pritiska negativnog platnog bilansa, međunarodnog zaduživanja i nemogućnosti da se servisira strani dug.

45

Dekade razvoja

Zemlje u razvoju, suočene sa ovakvim problemima, najčešće pribegavaju merama kojima se utiče na ujednačeniju društvenu raspodelu i smanjenje apsolutnog siromaštva, na račun agregiranog rasta društvenog proizvoda per se. Uz to, izlaz se traži najviše u smanjenju nezaposlenosti (ili povećanju zaposlenosti) i to u tradicionalnim sektorima. Ekonomska doktrina. Do sredine osamdesetih rast bruto nacionalnog dohotka kao jedini i sveobuhvatni cilj razvoja bio je u velikoj meri (ako ne i univerzalno) napušten. Predpostavka da agregirani rast predstavlja sinonim za ekonomski i društveni razvoj, ili da će osigurati postizanje svih ostalih ciljeva razvoja postaje široko kritikovana i, čak, odbačena u mnogim krugovima. Robert Maknamara, koji je, posle vođenja Ministarstva odbrane SAD u periodu eskalacije rata u Vijetnamu, 1968. preuzeo vođenje Svetke Banke, pisao je 1972. godine: Svakako da bi nam bilo lakše da nastavimo da verujemo da ne postoji konflikt između brzog ukupnog rasta i odgovarajućeg unapređenja prihoda siromašnih. Ali, nažalost, u stvarnom svetu u kome živimo, dokazi potvrđuju da taj konflikt postoji. (McNamara, 1981)

Godinu dana kasnije, u poznatom govoru u Najrobiju, on je zvanično potvrdio da Svetska Banka počinje svoju borbu sa apsolutnim siromaštvom. Kasnije je Banka zajedno sa Institutom za studije razvoja (IDS) pri Univerzitetu Saseks predložila strategiju redistribucije uz razvoj (Chenery et al., 1974). U osnovi ovog strateškog pristupa je zamena agregirane funkcije rasta smanjenjem siromaštva u preferentnoj funkciji blagostanja. Razvoj se bazira na povećanju investicionih transfera u projekte (uglavnom javne, ali ponekad i privatne) koji su namenjeni smanjenju siromaštva. Ohrabruje se redistribucija društvenog bogatstva, pre svega kroz redistribuciju dobiti u korist siromašnih. Kako je najveće siromaštvo po pravilu prisutno u ruralnim oblastima i u neformalnim urbanim naseljima, strategija je prvenstveno insistirala na uvećanju produktivnosti malih poljoprivrednih 46


proizvođača i otvaranju malih preduzeća i zanatskih radnju u neformalnom sektoru urbanih sredina. Međunarodna organizacija rada (ILO) krajem sedamdesetih godina razvija Svetski program zapošljavanjaxix koji upućuje na činjenicu da bi prevashodni cilj razvoja trebalo da bude povećanje standarda života za siromašne kroz povećane mogućnosti zapošljavanja. U teoriji se ovaj pristup naziva „pristupom osnovnih potreba“xx. Stvara se čitava generacija novih mogućnosti za razvoj produktivnosti, kako bi se unapredilo stanje siromašnih. Promena paradigme razvoja i njegovo sve češće shvatanje kao procesa koji mora u isto vreme da ispuni dva cilja – ekonomski rast i smanjenje siromaštva, simultano je uticala i trpela uticaje većeg broja konceptualnih i empirijskih sagledavanja. Prva grupa uticaja vezivala se za integralni ruralni razvoj i razvoj poljoprivrede. Razrađen je veliki broj studija na mikro i makro nivou koje su pružale objašnjenja za fiziologiju i dinamiku promena procesa tradicionalne poljoprivredne proizvodnje. Druga grupa mišljenja koja su u osnovi konceptualnog „raskida“ sa predominantnim strategijama razvoja u prošlosti odnosi se na pitanja neformalnog sektora i njegove uloge u povećanju zaposlenosti. Iako su ova pitanja s vremena na vreme aktuelizovana i u prošlosti (na primer u Gandijevim raspravama o ulozi indijskih radnika u tradicionalnoj tekstilnoj industriji), ona postaju dominantna tek posle izveštaja Međunarodne organizacije rada sa pomenutog projekta u Keniji (1972). Primećeno je da je u nerazvijenim i zemljama u razvoju neformalni sektor relativno efikasan, dinamičan i najčešće veoma diskriminisan, usled tržišnih imperfekcija ili neadekvatne regulative, a da, sa druge strane, predstavlja značajan potencijal za razvoj i generisanje novog zapošljavanja. Pored navedenog, ILO, Svetska Banka i druge globalne organizacije ponudile su i druge, alternativne strategije za povećanje zaposlenosti, pravedniju raspodelu i unapređenje položaja siromašnih, poput korišćenja odgovarajućih radno intenzivnih tehnologija, sagledavanja odnosa obrazovnog sistema, tržišta rada, zapošljavanja i distribucije dohotka, i druge. U ovom periodu sve veći značaj pridaje se međuzavisnosti ekonomskih i demografskih varijabila u odnosu na determinante migracija selo – grad. Mnoga istraživanja, pre svega na mikro nivou, pokušala su da dodatno objasne vezu obrazovanja, ishrane i parametara zdravstvenog stanja sa 47

Dekade razvoja

ukupnim fertilitetom, mortalitetom dece i, pre svega, natalitetom. Rezultati istraživanja ukazivali su na kompleksnu prirodu uzročno posledičnih veza između rasta populacije i ekonomskog razvoja. Sa druge strane, inicijalna formulacija Haris-Todaroxxi modela iz 1970. godine pokrenula je čitavu seriju empirijskih istraživanja procesa migracija. U osnovi, migracije su objašnjavane kao funkcija razlika u nivou prihoda usled veće mogućnosti zapošljavanja u urbanim sredinama. Pregled doktrinarnog pristupa razvoju ne bi bio potpun ako se ne bi pomenuo neo-Marksistički pristup nerazvijenosti i teorije zavisnosti. Bit ovih teorija leži u tome da je nerazvijenost u osnovi plod raspodele moći u svetu, pre svega u sferi trgovine, pri čemu su zemlje u razvoju marginalizovane i svedene na puke isporučioce sirovina za industrijalizovane ekonomije razvijenih zemalja. Neokolonijalni sistem eksploatacije od strane krupnog domaćeg kapitala, potpomognutog stranim, smatrao se nastavkom predhodnog kolonijalnog sistema. Ovakav pristup bio je radikalan, ako ne i revolucionaran po svojoj prirodi. On je pozivao na sveobuhvatnu i masivnu redistribuciju dobara, njihovo podržavljenje i eliminaciju privatnog vlasništva, kolektivizaciju i rešenja koja se baziraju na lokalnim znanjima, tehnologijama i organizacionim formama. Situacija u međunarodnoj politici bila je, dakle, „zrela“ za različite inicijative vezane za odnose u razvoju. Rastuće nezadovoljstvo dominantnim modelom ekonomskog rasta, pre svega u zemljama u razvoju, uticalo je da Ujedinjene Nacije (UNEP i UNCSTAD) u Kokojoku (Meksiko) 1974. godine organizuju konferenciju pod nazivom „Strukture korišćenja resursa, zaštite životne sredine i razvoja“, na kojoj je usvojena Kokojok deklaracija. U njoj se naglašava da svrha razvoja „ne bi trebalo da bude razvoj stvari, već razvoj čoveka“ i da „svaki proces razvoja koji ne vodi ispunjavanju osnovnih potreba, ili, još gore, vodi njihovom narušavanju – predstavlja parodiju razvoja“ (________, 1975). U Deklaraciji se takođe kritikuje destruktivni uticaj postojećih modela razvoja na različitost lokalne i tradicionalne ekonomije i kulture. Naglašava se neophodnost da siromašne zemlje povrate svoje samopouzdanje u planiranju sopstvenog razvoja i traže se radikalne ekonomske, društvene i političke promene koje će to omogućiti.

48


Kokojok deklaraciju je sledio izveštaj koji je 1975. godine sačinio Dag Hamaršold Institut iz Upsale u Švedskoj, pod nazivom „Šta sada? Drugačiji razvoj“. Ovaj izveštaj je pomogao da se formuliše pristup osnovnih potreba, prvi put razvijen od strane Međunarodne organizacije rada koju godinu ranije. Za razliku od koncepta koji je zagovarala Međunarodna strategija razvoja na početku ove decenije, ovaj izveštaj je mnogo više bio usmeren ka traženju efektivnih mera koje treba preduzeti: hitno ispunjavanje osnovnih potreba siromašnih, pre nego usaglašavanje postojećih modela razvoja sa novostvorenom situacijom. Svetska Banka je prihvatila ponuđeni koncept i počela da ga implementira kroz pomoć nacionalnim vladama za podršku siromašnih u ruralnim područjima. Međutim, početne uspehe zamenili su problemi u funkcionisanju programa podrške, izazvani kako promenama u međunarodnom okruženju, tako i nespretnim rukovođenjem i neuvažavanjem lokalnih specifičnosti. Pogoršavanje finansijskog stanja u siromašnim zemljama, kombinovano sa sve većim krizama u njima, uticalo je da Ujedinjene Nacije krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih obrazuju tri nezavisne komisije sa zadatkom da analiziraju postojeću krizu i predlože rešenja. Prva od njih bila je Nezavisna komisija za probleme međunarodnog razvoja (ICIDI), koja se najčešće sreće pod nazivom „Brantova komisija“ (prema tadašnjem nemačkom kancelaru Viliju Brantu, koji ju je vodio). Obrazovana je 1977. godine, nekoliko meseci po objavljivanju Svetske strategije očuvanja. 1980. godine Brantova komisija publikovala je izveštaj pod nazivom (Sever – Jug: Program opstanka“ (North— South: A Programme for Survival). U izveštaju se naglašava da je politika razvoja zasnovana isključivo na ekonomskom rastu doživela neuspeh: ... nada da će brži ekonomski rast u zemljama u razvoju sam po sebi koristiti širokim masama siromašnog stanovništva nije se ispunila. (...) Nije prihvatljiv ni jedan koncept razvoja koji nastavlja putem kojim se na glad i patnju osuđuju stotine miliona ljudi. (ICIDI, 1980)

Naglašava se, takođe, da više nije u pitanju izolovana kriza ili krize, već mogućnost opstanka. Ako se ne nađe rešenje, 49

Dekade razvoja

nagomilani uticaji gladi, ekonomskih promašaja i katastrofa u životnoj sredini mogli bi da prouzrokuju terorizam, ratove i haos. Izveštaj takođe odbacuje koncept razvoja zasnovan na „preovlađujućoj filozofiji koja je dominantno materijalistička“ (ICIDI, 1980). Naslanjajući se na Kokojok deklaraciju, u izveštaju Brantove komisije kaže se:

Svetski razvoj nije samo ekonomski proces... Novim generacijama nisu potrebna samo ekonomska rešenja, njima trebaju ideje koje će ih inspirisati, nade koje će ih ohrabriti... njima treba vera u čoveka, u ljudsko dostojanstvo, u osnovna ljudska prava; vera u vrednosti pravde, slobode, mira, međusobnog poštovanja, u ljubav i darežljivost, u razloge pre nego u silu. (ICIDI, 1980)

Prema Brantovom izveštaju, razvoj je premalo pažnje poklanjao kvalitetu rasta i premalo je uvažavao različite kulture i tradicije:

Statistički pokazatelji rasta ne uzimaju u obzir najvažnije elemente društvenog blagostanja, individualnih prava, ili vrednosti koje se ne mogu meriti novcem. Razvoj nije samo prelazak iz grupe siromašnih u grupu bogatih, od tradicionalne ruralne ka prefinjenoj urbanoj ekonomiji. On sa sobom nosi ne samo ideju ekonomskog boljitka, nego i višeg ljudskog dostojanstva, sigurnosti, pravde i jednakosti. (ICIDI, 1980)

Međutim, Brantov izveštaj ne sadrži konkretne predloge kako da ciljevi poput „ljudskog dostojanstva, sigurnosti, pravde i jednakosti“ budu ostvareni. Umesto toga, autori izveštaja insistiraju da su ekonomski rast i industrijalizacija – dakle procesi koji su po njima najviše doprineli degradaciji, nesigurnosti, nepravdi i društvenoj nejednakosti i koji su pretrpeli najviše kritika u analizi dotadašnjeg modela razvoja – suštinski i najbitniji ukoliko se teži unapređenju životnog standarda siromašnih.

50


Bez obzira na to, značaj izveštaja Brantove komisije je što su jasno izdvojeni i analizirani nedostaci dotadašnjeg modela razvoja. Neke nerazvijene zemlje su verovatno i same doprinele svojim problemima u razvoju, preambiciozno planirajući i čineći neke ekonomske greške, ali je u najvećem broju slučajeva osnovni razlog neuspeha razvojnih politika u zemljama u razvoju bio spoljni faktor, oličen u svetskoj recesiji, visokim kamatnim stopama, padu cena osnovnih izvoznih proizvoda ovih zemalja i protekcionizmu razvijenih država. Sve ovo je bilo van kontrole nerazvijenih. Brantov izveštaj naglašava da su ovakva kretanja uticala ne samo na loše razvojne rezultate u nerazvijenim i zemljama u razvoju, već i na stagnaciju razvijenih država, koje nisu bile u stanju da koriste tržišta zemalja u razvoju. Zbog toga je neophodna nova međunarodna politika strukturnog prilagođavanja, koja će osnažiti saradnju razvijenih i nerazvijenih (uključujući Sovjetski Savez i Kinu)xxii. Jedna od značajnijih međunarodnih inicijativa takođe nastaje u drugoj polovini osamdesetih: okrugli sto severa i juga (North South Round Table - NSRT) i Program alternativnih strategija razvoja i životnih stilova, pod vođstvom Ričarda Džolija 1978. godine okupio je 120 poznatih lidera i političkih teoretičara iz zemalja industrijalizovanog severa i nerazvijenog juga, kako bi se uspostavio dijalog o tematici razvoja i međunarodnim odnosima u oblasti razvojnih politika. Postignuti uspeh omogućio je organizaciju samita u Kankunu 1981. godine na nivou šefova država i vlada. Samit je naglasio potrebu da se uspori tempo rasta i nivo modifikacije životnih stilova u razvijenim industrijskim državama i da se traga za novim putevima razvoja nerazvijenih i zemalja u razvoju. Sa druge strane, inicijative poput ove odvijale su se uz različite i uglavnom nepovoljne ekonomske i političke događaje. Prvi naftni šok 1973. godinexxiii ozbiljno je ugrozio globalnu ekonomiju i mnoge zemlje u razvoju i zemlje zavisne od uvoza nafte nisu mogle da se oporave. Osećaj ekonomske nesigurnosti i usporavanje ekonomskog rasta u mnogim državama uslovio je jačanje fenomena neo-protekcionizma. Određeni broj zemalja počeo je da se suočava sa ekonomskom stagnacijom i inflacijom - potpuno novim fenomenom koji je nazvan „stagflacija“. Ovakva kretanja u globalnoj ekonomiji dodatno su u prvi plan izbacila izneverene nade vezane za razvoj, jer se sve više dolazilo do zaključka da nema gotovo 51

Dekade razvoja

nikakvog unapređenja položaja siromašnih u nerazvijenim zemljama. Nezaposlenost je rasla, i čak i kada je bilo poboljšanja ekonomskih parametara, pre svega rasta, koristi od ovakvog poboljšanja nisu bile raspoređene podjednako na celokupnu populaciju. Sa političkog stanovišta, mnoge mlade demokratije u nerazvijenim zemljama bile su izložene pritisku, a kasnije i zamenjene vojnim huntama ili diktatorskim režimima. Konzervativizam jača i kod najrazvijenijih: 1979. godine Margaret Tačer postaje predsednik Vlade Velike Britanije, a ubrzo potom Ronald Regan postaje predsednik SAD, donoseći mnogo rigidniju i konzervativniju politiku u međunarodne odnose i smanjujući izglede za dijalog između razvijenih i nerazvijenih. Alfred Hiršman, jedan od pionira ekonomije razvoja na najbolji način je sintetizovao osećaj zbunjenosti i fragmentiranosti u ovim godinama: Sve je više izgledalo da napori da se dostigne rast, bili oni uspešni ili ne, nose sa sobom porazne prateće efekte u političkoj realnosti, od gubitaka demokratskih sloboda i pojave autoritarnih, represivnih režima, do različitih vrsta ugrožavanja elementarnih ljudskih prava. (Hirschman, 1981 [1979]).

Uloga države. I u ovoj deceniji nastavlja se trend jačanja države, ali jačaju i kontraverze oko njene stvarne uloge. Ideološki predznak u velikoj meri uticao je da razvoj države ide u tri različita pravca u sedamdesetim: u zemljama Istočnog bloka jača „totalitarna“ država realnog socijalizma, sa neograničenom moći države, skupom birokratizovanom državnom administracijom i rigidnom ekonomskom regulativnom, u industrijalizovanim zemljama zapada (takođe) jača uticaj države kroz širenje njenih funkcija i delokruga, što dovodi do znatnog uvećanja troškova države (do polovine BDP u SAD i čak 70 procenata u nordijskim socijaldemokratijama) u određenom broju zemalja u razvoju kroz jačanje nedemokratskih („neopatrijamonijalnih“, kako ih naziva Fukujama) režima, jača državna moć oličena u povećanju 52


sredstava za funkcionisanje samog režima i suverena, korupciji i neracionalnom trošenju strane pomoći. Zajedničko za sva tri pravca je da se sve veći deo BDP kanališe kroz državni sektor, i da se povećava udeo državne regulative i zaštite. Sa druge strane, u ovoj deceniji javljaju se ili počinju da jačaju multilateralne i međunarodne organizacije koje su stvorene da preuzmu određene funkcije vladavine od nacija – država. Samo po sebi, ovo se moglo smatrati pozitivnim trendom u globalnom razvoju, da ne postoji velika šarolikost u institucionalnim kapacitetima i sposobnostima ovih međunarodnih organizacija. Neke od njih su veoma uspešno uspostavljale međunarodne standarde i pravila, utičući značajno na globalnu efikasnost, dok su se druge (uglavnom političkog karaktera) pokazale slabim da redukuju legitimitet država – nacija u određenim oblastima i prebace ga na međunarodni nivo. Životna sredina. U političkom smislu početak sedamdestih donosi promene u sagledavanju veza između zaštite životne sredine, razvoja i društvenih odnosa (pre svega u međunarodnoj politici). 1971. godina može se smatrati godinom kada Ujedinjene Nacije menjaju svoj pogled na globalne probleme zaštite životne sredine: ona više nije istrgnuta iz ostalih problema i počinje da bude sagledavana u kontekstu razvoja. Rezolucija Generalne Skupštine UN po prvi put direktno povezuje ova dva koncepta, naglašavajući da „planovi razvoja moraju da budu jasno komaptibilni sa ekologijom i da adekvatni uslovi životne sredine mogu na najbolji način biti osigurani promocijom razvoja, kako na nivou država, tako i na međunarodnom nivou“ (Rezolucija GSUN 2849, 1971: 311– 312))xxiv. Zemlje u razvoju iskoristile su ovu rezoluciju da ukažu na dve stvari: prvo, da je zagađenje širom sveta prevashodno prouzrokovano od strane (nekih) visoko razvijenih zemalja, i da stoga najveću odgovornost za finasiranje mera za uklanjanje ovog zagađenja imaju upravo ove zemlje; i drugo, da mnogi problemi u zaštiti životne sredine u zemljama u razvoju nastaju baš kao rezultat njihove nerazvijenosti. Uz to, zemlje u razvoju isticale su da države moraju uvažavati suverenitet nad resursima, da mere zaštite životne sredine ne smeju ugroziti pravo na razvoj, niti imati negativan uticaj na međunarodnu 53

Dekade razvoja

trgovinu i transfer tehnologija u nerazvijene zemlje ili razvojnu pomoć. Rezolucijom je zahtevana dodatna finansijska pomoć, uz onu koja je već bila zacrtana Međunarodnom strategijom razvoja i posebno je naglašeno da rastuća briga za zaštitu životne sredine u razvijenim državama ni na koji način ne sme da ugrozi razvojne ciljeve nerazvijenih. 1972. godine u britanskom listu „Ekologist“ objavljen je članak „Šematski plan za opstanak“ („Blueprint for survival“), (The Ecologist, 1972) sačinjen na osnovu istraživanja tima sa Masačusetskog instituta za tehnologiju (MIT) pod vođstvom Denisa i Donele Midous (Meadows). Ovaj članak smatra se prelomnicom u naučnom shvatanju veze zaštite životne sredine i razvoja i početkom rastuće kampanje podizanja javne svesti o neophodnosi koncepta održivog razvoja. Po prvi put je jasno i nedvosmisleno od strane eminentne naučne institucije rečeno da nastavak globalnog trenda razvoja može voditi „slomu društva i nepovratnom remećenju sistema na planeti koji podržavaju život, moguće i do kraja veka“. U trenutku kada se pojavilo, ovo mišljenje je bilo direktno suprostavljeno dominantnoj ekonomskoj dogmi o tome da je osnovni cilj razvoja kontinuirani ekonomski rast. „Šematski plan za opstanak“ navodi šest razloga protiv (The Ecologist, 1972): tehnologija oštećuje prirodne ekosisteme i dovodi do potrebe za novom tehnologijom koja će sanirati nastale štete; industrijski razvoj utiče na rast stanovništva što dovodi do zahteva za novim radnim mestima, a to, imajući u vidu dominantne društvene vrednosti, znači potrebu za novim rastom; vlade se oslanjaju na ekonomski rast kao način da se prevaziđe problem nezaposlenosti; potreba poslovnog sektora da stvara višak vrednosti za buduće investiranje takođe favorizuje rast; uspešnost vladajućih struktura meri se njihovom sposobnošču da podižu životni standard i bruto domaći proizvod; bez ekonomskog rasta moglo bi da dođe do urušavanja poverenja u ekonomiju, što bi moglo da dovede do sloma društva.

54


Nasuprot tome, stabilno društvo zahteva (The Ecologist, 1972): Smanjenje ugrožavanja životne sredine; Maksimalno očuvanje materijala i energije – drugačije rečeno, ekonomiju zaliha umesto ekonomije tokova; Društvene sisteme unutar kojih ljudi mogu da uživaju, a ne da moraju da trpe uslove u kojima žive. „Šematski plan za opstanak“ je tipičan primer zelenog radikalizma, koji zagovara politiku „nultog rasta“, ekonomiju samodovoljnih resursa, u kojoj se energija štedi, resursi recikliraju, razvijaju se nove tehnologije sa nižim stepenom uticaja na životnu sredinu, poštuju se prava na opstanak biotičkih sistema i društvo postaje decentralizovano, manje urbano, uz poštovanje prava ruralnih zajednica i njihovo ohrabrivanje da svoj interes nađu u poboljšanju kvaliteta života pre nego u gomilanju materijalnih vrednosti. Ubrzo potom od strane istih autora objavljena je knjiga "Granice rasta" (Meadows i sar., 1972) u kojoj je prikazan globalni sistemski model kojim se opisuje kako ljudsko stanovništvo stupa u interakciju sa životnom sredinom i ekonomijom. Knjiga je bila deo šireg projekta Rimskog klubaxxv, međunarodne naučne i političke organizacije. Model upotrebljava pet promenljivih: stanovništvo, hranu, industrijalizaciju, neobnovljive resurse i zagađenje (slika 2). U svim scenarijima populacionog i ekonomskog rasta stanovništvo i industrijalizacija su ubrzano rasli i potom snažno opadali, što autori opisuju kao "skok i kolaps". Rezultati ove studije bili su slični Erlihovim. Za Donelu Midous i njen tim granice rasta su vezane za kapacitet podnošenja životne sredine i ove granice se mogu primeniti na ekonomski rast, meren rastom bruto nacionalnog proizvoda, za koji se može predpostaviti da će dovesti do istovetnog rasta potrošnje resursa. U zaključku „Granica rasta“ kaže se da

... najverovatniji rezultat (dostizanja granica rasta) biće naglo i nekontrolisano smanjenje populacije i industrijskih kapaciteta. (Meadows at al. 1972)

55

Dekade razvoja

Slika 2.

Međusobni uticaji stanovništva, zagađenja u modelu granica rasta

Slika 3.

Model granica rasta (levo) i model održivog sveta (desno) (Meadows at al, 1972)

56

kapitala,

resursa

i


Da bi se dodatno osvetlili argumenti za i protiv „granica rasta“, o čemu se sve više govori u ovoj deceniji ne samo među ekonomistima, nego i u društvu uopšte, neophodno je, pre svega, zapitati se o kakvoj vrsti ograničenja se govori i za kakav rast su ova ograničenja neophodna? Na početku treba svakako primetiti da se granice rasta u ovom kontekstu odnose na ekološku i društvenu dimenziju, dok se u pogledu ekonomskog rasta granice ne postavljaju tako izričito: rast potrošnje resursa kao materijalnih inputa u proizvodnju, rast same proizvodnje, meren bruto nacionalnim dohotkom, rast ljudskog blagostanja kao rezultata ekonomskih aktivnosti, pa čak i rast biomase kao rezultat prirodne regeneracije obnovljivih resursa ne dovode se u pitanje. Kao i predhodne neomaltuzijanske teorije (pre svih „Tiho proleće“ Karsonove i „Populaciona bomba“ Erliha) i model granica rasta izazvao je bujicu kritika. Neke od njih su na stanovištu da bi ljudska moć inovacije i dovoljan fond resursa mogli u dovoljnoj meri unaprediti tehnologiju proizvodnje hrane, recikliranje resursa i kontrolu zagađenja tako da se predupredi pojava "skoka i kolapsa" i da se obezbedi siguran održivi rast populacije, hrane i industrijskih proizvoda po osobi [Cole i sar., 1973]. Nezavisno od kritika kojima su stanovišta granica rasta izložena do današnjeg dana, može se reći da ona predstavljaju utemeljenje jednog novog, bioinvajromentalističkog shvatanja razvoja. Uprkos kritikama, pojedini političari u razvijenim zemljama Zapada bili su pod uticajem pomenutih neomaltuzijanskih teorija, a počeo je da jača i pritisak javnosti. Konferencija Ujedinjenih nacija o zaštiti životne sredine održana u Stokholmu 1972. godine predstavlja značajnu prekretnicu zbog toga što je ukazala na rastući javni interes u razvijenim društvima vezan za negativne uticaje industrijalizacije. Precizno govoreći, Stokholmska konferencija je bila rezultat rastućih preokupacija javnosti industrijski razvijenih zemalja kumulativnim uticajima porasta populacije i povećane mobilnosti. Na mnogo načina proces pripreme Stokholmske konferencije predstavljao je idealan okvir za potajno prisutnu borbu između industrijalizovanog Severa i nerazvijenih i zemalja u razvoju, koja traje do današnjeg dana. Kada su organizatori konferencije počeli da tragaju za okvirom konsenzusa među 113 zemalja učesnica pokazala su se velika 57

Dekade razvoja

neslaganja između zacrtanog pravca zaštite životne sredine koji su zagovarala industrijska društva i političkih perspektiva i prioriteta nerazvojenog dela sveta. Interesantno je da je tada još uvek jak “istočni blok”, koji se kasnije povukao iz procesa pripreme konferencije, pokušao da i u zaštitu životne sredine “ubaci” ideološke razlike, rečima da je “zagađenje bilo proizvod kapitalizma, i da, sledstveno tome, ove zemlje nemaju problema sa zagađenjem” [Bretton, 1994]. Nasuprot problema vezanih za industrijalizaciju koji su bili prisutni na razvijenom Severu, nerazvijene i zemlje u razvoju označile su borbu protiv siromaštva kao svoj urgentni zadatak u sprečavanju degradacije životne sredine. One su ukazale na relaciju između povećavanja siromaštva i uništavanja prirodnih resursa kroz eroziju zemljišta, smanjenje površine pod šumama, desertifikaciju i smanjenje vodnih resursa. Do kompromisa koji je na neki način zadovoljavao oba suprostavljena stanovišta došlo se na pripremnom sastanku u Foneu (Švajcarska, juni 1971.), koji je prethodio potpisivanju Stokholmske deklaracije [Stockholm Conference, 1972]. Podpisivanjem ovakve deklaracije, razvijene zemlje prihvatile su stav nerazvijenih i zemalja u razvoju da zagađenje izazvano procesima industrijalizacije u razvijenim zemljama prouzrokuje ograničenja u razvoju nerazvijenih i smanjuje njihove mogućnosti industrijalizacije. Druga značajna koncesija od strane razvijenih bilo je priznanje da je osnovni uzrok problema u životnoj sredini u nerazvijenim zemljama siromaštvo, a ne industrijalizacija i da ekonomski razvoj ovih zemalja može da bude podsticajan za smanjenje problema u zaštiti životne sredine. Uz to, prihvatanje insistiranja nerazvijenih da okosnica sporazuma bude nacionalni suverenitet omogućilo je da one odustanu od odbijanja da se u budućnosti pridružuju multinacionalnim sporazumima koji bi usmeravali njihove strategije razvoja, ali i otvorilo puteve za pružanje pomoći u razvoju i stvorilo uslove za značajnu novčanu pomoć nerazvijenima (Milutinović, 2004). Uz 26 principa ponašanja i odgovornosti u Stokholmskoj deklaraciji, koji su doneti da budu osnova za kasnije multilateralne sporazume i zakonodavstvo, na Stokholmskoj konferenciji usvojen je i Akcioni plan sa 109 preporuka u tri oblasti: procena stanja životne sredine, upravljanje sistemom životne sredine i institucionalne mere podrške. Na bazi ovog akcionog plana započeto je sa globalnim monitoringom i 58


upravljanjem u životnoj sredini i formiran je Program zaštite životne sredine Ujedinjenih Nacija (UNEP). Ako se uspeh Stokholmske konferencije meri u stepenu ispunjenosti zacrtanih principa i preporučenih akcija u narednim decenijama, onda se slobodno može reći da ova konferencija nije uspela. Principi nisu postali osnova za promenu međunarodnih propisa, mnoge od 109 preporuka nisu ispoštovane, a UNEP nikada nije postao agencija koja ima institucionalnu snagu da koordinira globalne aktivnosti na polju zaštite životne sredine. Zapravo, UNEP se i u današnje vreme još uvek bori da sebi osigura poziciju kakvu imaju neke druge organizacije zadužene za probleme razvoja unutar sistema Ujedinjenih Nacija. Međutim, Stokholmska konferencija ima veliki značaj, pre svega u tome što je uspešno iskristalisala probleme koji su uticali na globalnu politiku zaštite životne sredine do 1972. godine. Ona je bila dobar forum za artikulaciju različitih pogleda na suštinu krize u životnoj sredini, pre svega razlika između razvijenih i nerazvijenih, i za postizanje kakvog – takvog kompromisa, kao osnove za buduće akcije na polju zaštite životne sredine na globalnom nivou (Milutinović, 2004). Uz to, Stokholmska konferencija je po prvi put jasno ukazala na potrebu razvoja skupa pravila koji će kasnije prerasti u međunarodnu legislativu u zaštiti životne sredine.

„Neoklasična kontrarevolucija“ (1980 – 1990) Međunarodno okruženje. U međunarodnim ekonomskim odnosima dolazi do značajnih poremećaja. Zaduženost zemalja u razvoju postaje ekstremno visoka, kao rezultat enormnog zaduživanja u predhodnoj decenijixxvi. Ovo se manifestuje rastućim budžetskim deficitima i deficitima u platnom bilansu sa inostranstvom u najvećem broju zemalja u razvoju i u nerazvijenim državama. Finansijska kriza u Meksiku 1982. godine brzo je dobila obrise prave „epidemije“ i počela da se širi na ostale zemlje u razvojuxxvii. Uz to, dolazi do recesije u određenom broju razvijenih zemalja i do porasta kamatnih stopa. Veličina dužničke krize je bila takva da je zapretila da, bar za izvesno vreme, dovede u pitanje do tada uspostavljeni međunarodni finasijski sistem. Kao rezultat ovakvih promena, ali i zbog promena u ekonomskoj doktrini u pravcu 59

Dekade razvoja

neoliberalizmaxxviii, početkom ove decenije znatno se smanjuje strana razvojna pomoć za nerazvijene i zemlje u razvojuxxix. I preokret se dogodio! Kejnezijanska ekonomska doktrina, na čijim postulatima je i nastajao koncept „države blagostanja“, polako je bila razjedana razornim posledicama inflacije, koja poprima globalne razmere. Menja se preovladavajuća ekonomska doktrina, a sa njom i praktične ekonomske politike. Neoliberalne ideje o deregulaciji i nesputanom delovanju tržišnih zakona, dobijale su na značaju. Ekonomski uspesi koje postižu nove vlade okrenute ka neoliberalnom konceptu i delovanju „nevidljive ruke tržišta“ (“Reganomika” u SAD i “Tačerizam” u Velikoj Britaniji, kako ih naziva Cvjetičanin) polako postaju uzor vladama zemalja u razvoju, dok glomazne i trome komandne privrede istočnoevropskih i centralnoevropskih zemalja gube trku u globalnoj utakmici. Pripremljen je teren za pad Berlinskog zida i rušenje bipolarnog sveta. U takvim uslovima menja se i vodeća ekonomska politika bretonvudskih međunarodnih finansijskih organizacija: umesto Maknamare na čelo Svetske banke dolaze Klausen i Ana Kruger, čineći zaokret od kejnezijanske ka neoliberalnoj orijentaciji. Često se u interpretacijama o prelasku na tržišnu orijentaciju u politici i praksi razvoja u osamdesetim govori kao o ideološkoj pobedi. Na ruku ovakvim tumačenjima ide činjenica da u zemljama G8 na vlast po pravilu dolaze konzervativci i pod njihovim uticajem međunarodne finansijske institucije počinju da šire ideologiju „tržišnog fundamentalizma“ kroz polituku strukturnog prilagođavanja i često nametnute reforme u zemljama u razvoju, o čemu će biti reči u daljem tekstu. Sa nestankom bipolarnog sveta posle sloma sovjetskog socijalističkog sistema, pobeda Zapada je bila kompletna, što je uticajni sociolog Frensis Fukujama trijumfalistički obznanio svojom knjigom „Kraj istorije“. Po njemu, sva značajna pitanja su rešena za svagda i zapadna ideologija slobodnog tržišta je trijumfovala. U međunarodnoj politici u ovoj deceniji uočavaju se još neke značajne promene, koje će posebno uticati na dešavanja u poslednjoj deceniji dvadesetog veka. Krajem decenije kineska privreda prelazi na tržišni sistem, beležeći začetke ubrzanog ekonomskog rasta, koji će biti sve veći u narednim godinama. Ekonomski rast se beleži i u Indiji posle dugog perioda stagnacije. Na drugoj strani, u Japanu po prvi put u 60


posleratnom periodu dolazi do usporavnja ekonomskog rasta i krize, što neki tumače kao približavanje kraju perioda ekonomskog rasta u razvijenim zemljama. Ozbiljne regionalne krize pogađaju Podsaharsku Afriku. Uzrok nije samo dužnička kriza – decenije pogrešnih poteza u vođenju razvojne ekonomije, posebno u poljoprivredi, praćene visokim populacionim rastom dovode do masovne gladi i epidemija, a pojava AIDS-a doprinosi multiplikovanju problema. „Informatička revolucija“ se nazire, a ekonomska i politička globalizacija počinje da dominantno utiče na razvojne politike. Ekonomska doktrina. U ovakvim uslovima veoma brzo se menjaju osnovni ciljevi razvoja u svetu: postizanje uravnoteženog platnog bilansa prema inostranstvu i budžetska stabilnost postaju sami po sebi ciljevi, ali i preduslovi za ponovno uspostavljanje obrazaca ekonomskog razvoja i borbe protiv siromaštva. Na taj način dužnička kriza je ovu deceniju pretvorila u „deceniju izgubljenu za razvoj“ (Singh, 1993). Dakle, pre nego nastavi putanjom razvoja, takozvani „treći svet“ morao je da napravi red u sopstvenoj kući i preduzme bolne mere ekonomske stabilizacije i strukturalnog prilagođavanja. Kao rezultat dužničke krize u Meksiku, Turskoj i Brazilu, komercijalne banke u razvijenim državama praktično su prestale da odobravaju kredite svim zemljama u razvoju. Tako su zemlje u razvoju postale potpuno zavisne od MMF-a i Svetske Banke i svoj ekonomski opstanak morale su da grade na kreditima ovih institucija. Koristeći ovakvu situaciju, MMF i Svetska Banka počinju da odobravanje povoljnih kredita (pre svega za održanje makroekonomske stabilnosti zemalja u razvoju) uslovljavaju institucionalnim i ekonomskim promenama neoliberalnog tipa (smanjenje uticaja države, liberalizacija tržišta i spoljne trgovine, „politika stezanja kaiša“ u unutrašnjoj ekonomiji), zasnovanim na „Vašingtonskom konsenzusu“xxx. Napredak u metodologiji sakupljanja i obrade podataka u ovoj deceniji, kao i interesovanje javnosti uslovili su značajno uvećani obim informacija i statističkih podataka o različitim dimenzijama razvoja i individualnog blagostanja. Uz nove podatke o zaposlenosti, proizvodnji, poljoprivredi i rastu stanovništva, istraživačima i nosiocima političkog odlučivanja postaju dostupna sveobuhvatna istraživanja o prihodima i 61

Dekade razvoja

troškovima domaćinstava u mnogim zemljama u razvoju. Iako ovakva istraživanja rade nacionalna tela zadužena za statistiku, ona su sve više unifikovana i inicirana (i plaćena) od strane Svetske Banke. Životni standard pojedinca počinje da se meri (dobar primer za to je Istraživanje o životnom standardu Svetske Banke). Ovo se može smatrati kvalitativnim pomakom, jer po prvi put kao osnova za značajne odluke na makro nivou mogu da posluže kvantifikovani podaci koji se izvode iz obima i dubine siromaštva, karakteristika siromašnih domaćinstava i distribucije dohotka u odnosu na različite kategorije stanovništva. Sa druge strane, unifikacija metodologije i podataka (iako u ovoj deceniji još uvek u začetku) sve više dozvoljava poređenje pojedinih zemalja u razvoju. Strategija razvoja iz predhodne decenije, koja se zasnivala na redistribuciji uz razvoj i ispunjenju bazičnih potreba, u ovoj deceniji zamenjena je, dakle, strategijom strukturnog prilagođavanja. Osnovni politički cilj vlada zemalja trećeg sveta postaje makroekonomska stabilnost, a metodologija za njeno ostvarivanje ulazi u fokus razvojnih politika, počev od politike smanjenja platnobilansnog i budžetskog deficita. Obzirom na činjenicu da stabilizacija sama po sebi znači eliminaciju ili smanjenje neusklađenosti između agregirane tražnje i agregirane ponude, kako na unutrašnjem, tako i na spoljnom planu, od strukturnog prilagođavanja se zahtevalo da smanji neusklađenost cena i ostale strukturalne neusaglašenosti koje su težile da održavaju ponudu ispod željenog nivoa. Mere strukturnog prilagođavanja na polju ekonomije najčešće su se sastojale od devalvacije nacionalne monete, liberalizacije cena i trgovine i institucionalnih promena na nivou sektora (Thorbeke, 2007). Uz to, strategija strukturnog prilagođavanja podrazumevala je orijentaciju ka izvozu i međunarodnom okruženju, tržišnu oprijentaciju i striktno poštovanje tržišnih mehanizama i minimizaciju uloge države. Da bi se ostvarila konkurentnost izvoza nacionalne ekonomije, trebalo je modernizovati industrijsku proizvodnju, što se najčešće postizalo uvozom tehnologije iz razvijenih zemalja, ali i investirati u ljudski kapital i podizanje nivoa znanja proizvodnih radnika. Smatralo se da će samosvojni putevi razvoja nacionane ekonomije, koji su bili karakteristični za određenu nacionalnu privredu u prethodnom periodu, na ovaj način biti ubrzani a ne usporeni, što često nije bio slučaj. Ne treba izgubiti iz vida, takođe, da proces globalizacije u ovoj 62


deceniji počinje naglo da jača i da utiče na nacionalne privrede i međunarodne ekonomske odnose. Uloga države. Kulminacija „neoklasične kontrarevolucije u ekonomskom razvoju“ (ovaj termin često primenjuje Irma Adelman) pod uticajem „politika realnih cena“ i „samodovoljnosti tržišta“xxxi uticala je da se država sve češće proglašava zlom! Prema ovom neoliberalnom shvatanju, država je pre problem per se nego rešenje problema nerazvijenosti. Sa jedne strane, intervencije države su nepotrebne, jer će liberalizacije trgovine dovesti do novog razvoja, obezbediti ekonomiju obima i industriju načiniti konkurentnijom. Dokazivalo se da će veća unutrašnja marketizacija dobara i usluga, uključujući i javna dobra, učiniti razvoj efikasnijim i efektivnijim. Govorilo se da su vlade glomazne, korumpirane, da u njima sede činovnici koji primaju mito za poslove koji su vezani za vladine intervencije na tržištu i da one često usporavaju ili uništavaju korisne tržišne inicijative, pretvarajući ih u neproduktivne i loše investicije. Štaviše, diskreciono pravo države da interveniše na tržištu kroz regulativu, poreze i carine, supstituciju i kvote, uvećava troškove privatnog preduzetništva, apsorbuje veliki deo bruto nacionalnog proizvoda i vodi značajnoj ekonomskoj neefikasnosti. Dakle, smanjivanje uloge države u ekonomiji je neophodno ako se želi brži i efikasniji razvoj. Pod uticajem ideoloških promena u zapadnom svetu (a pre svega već pominjanih promena administracije u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Državama), nerazvijene zemlje su ohrabrivane, ako ne i uslovljavane da se oslanjaju na sile tržišta i tržišne mehanizme i da državnu intervenciju i, uopšte, aktivnosti države svedu na najmanju moguću meru, kako u privredi, tako i u ostalim oblastima. Ovakva politika u osnovi je bila kontradiktorna, što je kompromitovalo pojedine aspekte strategije strukturnog prilagođavanja. Uspešno sprovođenje politika prilagođavanja zahtevalo je jaku državu i jake vladine institucije. Na primer, potreba za značajnijom uloge države u oblasti obrazovanja, kako bi se šire osetili društveni efekti i nadomestio manjak ulaganja u obrazovanje od strane privatnog sektora, bila je direktno suprostavljena smanjivanju uloge države kao agenta koja u osnovi leži u politikama strukturnog prilagođavanja. Sličan primer kontradiktornosti u političkom delovanju vezuje se i za smanjenje platnobilansnih deficita, uz 63

Dekade razvoja

istovremenu liberalizaciju trgovine, pre svega kroz ukidanje trgovinskih barijera i smanjenje i harmonizaciju carina i poreza. Ovakve mere neizostavno dovode do povećanja uvoza, što znatno otežava primarni cilj – smanjenje platnobilansnog deficita. Uz to, uspešno sprovođenje ovako dizajniranih i ponekad konfliktnih mera zahteva jaku državu, čime se ponovo vraćamo na početak začaranog kruga. Uz navedene ekonomske promene, izazvane krizom u međunarodnim ekonomskim odnosima, od samog početka ove decenije vidljiva je snažna protržišna i antidržavna retorika u stručnoj, političkoj, ali i medijskoj sferi. Na taj način se stvara plodno tlo za postepeno odbacivanje koncepta međudržavne pomoći za razvoj nerazvijenih, kako bi se ova oblast prepustila privatnoj inicijativi. Reganova administracija od samog početka svoj konzervativni stav koristi da kritikuje međunarodnu pomoć, naglašavajući da ona ugrožava slobodno tržište i razvoj privatnog sektora u zemljama u razvoju. Tako je dužnički mač nad glavom nerazvijenih postao najveća brana u eliminaciji siromaštva, a kreditori iz razvijenog sveta (kako iz javnog, tako i iz privatnog sektora) dobili odlučujuću ulogu i neograničenu moć. Period „zle države“ je, nasuprot očekivanjima, znatno usporio razvoj svetske privrede. Došlo je do recesije u Japanu, Evropi, i najzad u Sjedinjenim Državama. Smanjivanje uloge države bilo je, takođe, i jedan od razloga za postepeni prelazak sa politika unapređenja ekonomskog rasta na politike borbe protiv inflacije. Usporen je razvoj svetske trgovine i počele su da se uvećavaju trgovinske barijere u zemljama u razvoju. Kamate su bile u porastu, mnoge zemlje su devalivirale nacionalne valute, a one koje su bile zavisne od uvoza nafte, ponovo su bile izložene naftnom šoku na tržištu. Životna sredina. Kriza u životnoj sredini je rasla: dogodili su se Bopalxxxii i Černobilxxxiii, katastrofa tankera Ekson Valdez, Sjedinjene Američke Države i zapadna Evropa suočile su se sa pojavom kiselih kišaxxxiv, a Brazil, Azija i centralna Afrika sa ekstenzivnim krčenjem tropskih šuma, što je dodatno snažilo pokrete za zaštitu životne sredine. Neki od problema poprimali su globalne razmere (smanjenje ozonskog omotača i efekat staklene bašte, pre svih), ali ništa manje nisu bile tragične ni posledice suša ili poplava u Aziji i Africi, koje su dovodile do 64


gladi na širokim prostorima. Pritisak javnosti inicirao je nove akcije na nivou vlada, tako da su potpisivane nove konvencije u zaštiti životne sredine, pre svega na regionalnom nivou (Konvencija iz Osla o kontroli odlaganja otpada u morima, Helsinška konvencija o kontroli zagađivanja Baltika, Pariska konvencija o kontroli uzroka zagađivanja zemljišta, Akcioni plan za Mediteran o kontroli zagađenja mora i Bazelska konvencija o prekograničnoj kontroli opasnog otpada). Nastale su nove agencije na multilateralnom i bilateralnom nivou, koje su donosile nove standarde ponašanja i nove međunarodne finansijske instrumente u zaštiti životne sredine. Centralno pitanje vezano za ovaj period je kako se vodeća politička i ekonomska misao odnosi prema problemima u životnoj sredini. Sa jedne strane, politička i ekonomska misao u razvijenim državama Zapada prevashodno se bavila odnosom tržišne ekonomije i zaštite životne sredine. Neoklasični ekonomisti probleme u životnoj sredini prevashodno vide kao jednu vrstu nesavršenosti tržišta i nazivaju je negativnim eksternalijamaxxxv. Nesavršenost tržišta u osnovi se odnosi na one slučajeve kada tržište samo po sebi nije u mogućnosti da efikasno vrši alokaciju resursa. Negativne eksternalije se javljaju onda kada tržište ne uračunava uticaj ekonomskih aktivnosti na one koji nisu direktno uključeni u te aktivnosti. Jedna od najčešće pominjanih negativnih eksternalija je upravo zagađenje. Iako postoje načini za čistiju proizvodnju, preduzeća često biraju manje čiste načine proizvodnje zbog njihove niže cene. Tada dolazi do tržišne greške, odnosno nemogućnosti tržišta da efikasno funkcioniše, jer svi stvarni troškovi proizvodnje (troškovi proizvodnje plus troškovi zagađenja) nisu uzeti u obzir kod formiranja cene proizvoda. Na primer, u tom slučaju troškovi zaštite zdravlja (prevencije zagađenja i lečenja bolesti koje zagađenje izaziva) i troškovi uklanjanja zagađenja su „eksternalizovani“ i ne padaju na teret preduzeća koje ih stvara, već na teret države ili građana u širem smislu. Često do negativnih eksternalija dolazi usled nemogućnosti da se troškovi u životnoj sredini kvantifikuju odgovarajućim monetarnim merilom. U sistemima slobodnog tržišta mnogi neoklasični ekonomisti smatraju da su negativne eksternalije relativno retka pojava i da se u slučajevima kada one postoje problem može rešiti odgovarajućom regulativom, poreskom politikom ili nekim drugim ekonomskim merama. 65

Dekade razvoja

Ovakvo shvatanje životne sredine od strane neoklasičnih ekonomista nije iznenađujuće, imajući u vidu da su osnove neoklasičnog ekonomskog modela nastale u vremenima kada je izgledalo da su prirodni resursi i mogućnosti za apsorpciju zagađenja neiscrpne. U nerazvijenim i zemljama u razvoju preovlađuju drugačiji tonovi. Prisutna je visoka doza nepoverenja u tržišne mehanizme, nezadovoljstvo međunarodnim ekonomskim odnosima i, posebno, odnosom razvijenih prema nerazvijenima. Sve ovo se jasno ocrtava u pomenutoj Kokojok deklaraciji. U njoj se naglašava da loša distribucija resursa i preterana potrošnja od strane bogatih stvara osnovu za nesposobnost čovečanstva da ispoštuje „unutrašnje granice“ zadovoljenja osnovnih ljudskih potreba i „spoljne granice“ resursa planete. Deklaracija naglašava da:

... rešenja ne treba tražiti u automatskoj primeni tržišnih mehanizama. Tradicionalno tržište čini resurse dostupnim onima koji ih mogu platiti pre nego onima kojima su oni stvarno potrebni, čime se stimuliše veštačka potražnja, povećava otpad iz proizvodnih procesa, a resursi se ne vrednuju prema svojoj pravoj vrednosti. (_____, 1975)

Podsetimo da je prethodnu deceniju u pogledu napora da se pitanja razvoja i zaštite životne sredine posmatraju integrisano u velikoj meri obeležila Stokholmska konferencija. I mada sam termin održivi razvoj nije eksplicitno korišćen u Stokholmskoj deklaraciji, ideja održivosti je visila u vazduhu tokom narednih godina. Do 1980. godine, kada je Svetska unija za očuvanje (World Conservation Union – IUCN)xxxvi objavila „Svetsku strategiju očuvanja“ (World Conservation Strategy – WCS) (IUCN, UNEP, WWF, 1980), ovaj termin je bio već dovoljno poznat i prihvaćen u naučnim krugovima, a sam koncept je postao neizbežni deo rasprava o očuvanju životne sredinexxxvii. U samom dokumentu po prvi put se zvanično pominje održivi razvoj, definisan kao „integracija očuvanja i razvoja kako bi se osiguralo da promene na planeti stvarno obezbede opstanak i blagostanje za sve ljude“ (IUCN, UNEP, WWF, 1980; deo 1.2). Strategija definiše razvoj kao 66


„modifijaciju biosfere i primenu ljudskih, finansijskih, živih i neživih resursa u cilju zadovoljenja ljudskih potreba i unapređenja kvaliteta ljudskog života“ (IUCN, UNEP, WWF, 1980; deo 1.3). Međutim, takve modifikacije biosfere predstavljaju pretnju ukoliko resursi nisu efektivno očuvani. Svetska strategija očuvanja jak naglasak daje konzervaciji, koja se definiše kao „upravljanje ljudskim korišćenjem biosfere na način koji dovodi do najvišeg stepena održive koristi za sadašnje generacije, uz očuvanje mogućnosti da se odgovori potrebama i aspiracijama budućih generacija“ (IUCN, UNEP, WWF, 1980; deo 1.4)xxxviii. Svetska strategija očuvanja završava se poglavljem koje se zove „Ka održivom razvoju“. U njemu se naglašava da se razvoj i očuvanje odvijaju u istom globalnom kontekstu i da su problemi koji ih prate i koji moraju da budu prevaziđeni kako bi bilo koji od ovih procesa bio uspešan, identični. Kao osnovni uzroci koji dovode do uništavanja staništa izdvajaju se siromaštvo, pritisak rasta stanovništva, društvene nejednakosti i uslovi međunarodne trgovine koji su protiv interesa siromašnih zemalja. Definišu se prioritetni zahtevi, aktivnosti koje moraju preduzeti države i međunarodne organizacije i zahteva se nova međunarodna strategija razvoja koja bi obezbedila smanjenje nejednakosti i osigurala dinamičniju i stabilniju svetsku ekonomiju. Svetska strategija očuvanja ukazuje da održivo korišćenje resursa nije u suprotnosti sa pristupom razvoju koji se zasniva na pristupu osnovnih potreba, koji je u predhodnoj deceniji (posle Stokholmske konferencije, i pod uticajem Međunarodne organizacije rada) promovisan u vodeću doktrinu razvoja: Očuvanje je suštinski kompatibilno sa rastućim zahtevima za „razvoj koji je okrenut čoveku“, kojim se osigurava šira distribucija koristi na celokupno stanovništvo (bolja ishrana, zdravlje, obrazovanje, dobrobit porodice, veće zapošljavanje, veća sigurnost primanja, zaštita od ugrožavanja životne sredine); koji obezbeđuje bolje korišćenje ljudskog rada, sposobnosti, motivacije i kreativnosti; i koji je osetljiviji na kulturno nasleđe. (IUCN, UNEP, WWF, 1980; deo 20.6)

67

Dekade razvoja

Svetska strategija očuvanja je pružila konceptualni osnov za sledeću artikulaciju održivog razvoja, donetu u okviru Svetske komisije o zaštiti životne sredine i razvoju (World Commision on Environment and Development – WCED), poznate i kao Bruntland komisijaxxxix. U svom izveštaju iz 1987. godine pod nazivom “Naša zajednička budućnost” (Our Common Future) (WCED, 1987) Brutland komisija prvi put uvodi održivi razvoj kao standard za međunarodni razvoj. Značaj ovog dokumenta je trojak [Reed, 1996]: WCED je efektivno uspostavila odgovornost sadašnjih generacija za osiguranje mogućnosti za razvoj budućih generacija, tako što će zaštiti životnu sredinu i prirodne resurse; Na prvo mesto je stavila smanjenje siromaštva u zemljama u razvoju kao centralnu tačku oko koje se gradi strategija održivog razvoja, i Vratila je održivost u kontekst međunarodnog ekonomskog poretka, prepoznajući i uvažavajući potrebu za reorganizacijom međunarodne trgovine i protoka kapitala, kao i osiguranja većeg uticaja nerazvijenog dela sveta na međunarodne ekonomske odnose. U suštini, Bruntland komisija je promovisala kompleks normi koji je u duhu Kejnezijanskog liberalizma u međunarodnom ekonomskom poretku, dakle liberalizma koji podrazumeva tradicionalne oblike Kejnezijanske intervencije sa akcentom na zaštitu životne sredine (Bernstein, 2001). U isto vreme eksplicitno definisani ciljevi zaštite životne sredine trebalo je da budu inkorporirani u nacionalne politike razvoja i politike međunarodnih institucija, kao što su UNCSTAD, Svetska Banka ili GATT, da bi se osiguralo da ekonomski poredak u svim aspektima odlučivanja uvaži zabrinutost za životnu sredinu i spreči pristup „razvoja po svaku cenu“. Nije se promeno duh podrške Kejnezijanskom liberalizmu koji je postojao u Brandtovom izveštaju – globalna ekonomija i dalje treba da počiva na slobodnoj trgovini kao osnovnom motoru ekonomskog rasta. Međutim, prihvataju se selektivne intervencionističke mere kojima se omogućava nerazvijenim državama da dođu u poziciju iz koje će imati veće koristi od liberalnih ekonomskih institucija, ili bar neće trpeti štete od slobodnog tržišta. Komisija je predložila smanjenje trgovinskih barijera u razvijenom delu sveta, smanjenje 68


stvarnih kamatnih stopa kako bi se olakšao položaj zemalja pogođenih dužničkom krizom i proširenje trgovinskih sporazuma u cilju omogućavanja globalnog ekonomskog rasta. Sa druge strane, podržano je povećanje finansijskih sredstava koja se u vidu pomoći plasiraju od strane međunarodnih razvojnih banaka i državnih fondova razvijenih zemalja, nadoknađivanje šteta nastalih usled cenovne politike za raznovrsne artikle, jačanje povlašćenog položaja zemalja u razvoju pred multinacionalnim korporacijama i omogućavanje lakšeg transfera tehnologija kroz olakšavanje uslova za zajednička ulaganja i uključivanje u programe istraživanja (WCED, 1987). Izveštaj Bruntland komisije posebno se osvrnuo na ulogu Svetske Banke i Međunarodnog monetarnog fonda u reformskim procesima. Naglašeno je da kako interne procedure ovih organizacija, tako i kriterijumi za odabir moraju bitri promenjeni, kako bi se u njih ugradili troškovi i ciljevi zaštite životne sredine i socijalni troškovi i ciljevi. Uz to, nacionalne politike u svim zemljama, bilo da su razvijene ili nerazvijene, morale bi da krenu u pravcu očuvanja resursa. Ako se uporede Stokholmska deklaracija i „Naša zajednička budućnost“, verovatno će se doći do zaključka da je ovaj drugi samo logičan nastavak prvog. Osnovne norme koje su usvojene u Stokholmu – suverenitet nad resursima, pre svega – ispraćene su i u Bruntland izveštaju. Ono što je novo, odnosi se na viši nivo sinteze ciljeva zaštite životne sredine i razvoja (upravljanje dostizanjem oba cilja počiva na istim osnovama i na istim normativnim utemeljenjima, a ekonomski rast je centralni cilj). Uz to, Bruntland izveštaj vrlo eksplicitno promoviše potrebu otklona od neoliberalnog modela (kroz Kejnezijanski intervencionizam) u procesu pomoći zemljama u razvoju. “Naša zajednička budućnost” je, neosporno, jedna od prekretnica u teorijskom i analitičkom smislu. Najveća slabost izveštaja Bruntland komisije, sa druge strane, bili su “recepti” kako da se dodje do poboljšanja. A te preporuke bile su veoma ombiciozne i nalagale nacionalnim vladama i međunarodnim agencijama za razvoj da svoje uobičajene politike razvoja zamene praksom održivog razvoja. Naglašavajući da godišnja stopa rasta od 3 do 4 procenta u razvijenim zemljama predstavlja osnovni ekonomski preduslov za smanjenje siromaštva u nerazvijenim i zemljama u razvoju, WCED je predložila multiplikaciju ekonomskih aktivnosti u svetu 69

Dekade razvoja

faktorim pet do deset, što bi svakako dovelo do povećanja dohotka po glavi stanovnika za 3 procenta u svim zemljama, bile one na Severu ili Jugu (Milutinović, 2004). Uz ovakav zahtev za enormnim ekonomskim rastom išla je i preporuka za “promenu kvaliteta rasta”. Brutland izveštaj naglasio je potrebu da se izvrši preraspodela blagostanja u korist nerazvijenih, kako bi se smanjilo siromaštvo. Međutim, ovako radikalna preporuka bila je ublažena stavom koji se protezao kroz celi izveštaj da transformacija ka održivom razvoju ne zahteva fundamentalne promene u postojećoj distribuciji blagostanja, potrošačkih navika, životnog standarda ili karaktera rasta u razvijenim i nerazvijenim zemljama. Uz to, Brutland izveštaj nije ponudio odgovor kako izaći na kraj sa postojećim podelama na međunarodnom i državnom nivou, koje je trebalo rešiti. Uz sve nedostatke, može se reći da, za razliku od Svetske strategije konzervacije, Brutland Komisija uspeva da nametne održivi razvoj kao standard prema kojem će se meriti uspešnost politika i razvojnih aktivnosti vlada i međunarodnih organizacija u nastupajućem periodu. “Naša zajednička budućnost” čvrsto je uspostavila konceptualnu i političku osnovu na kojoj su Ujedinjene Nacije gradile uspeh Konferencije o životnoj sredini i razvoju u Rio de Žaneiru (Milutinović, 2004). Iste 1987. godine usvojen je Montrealski protokol o materijama koje podstiču razgradnju ozona. Kao odgovor na sve konkretnija saznanja o negativnom dejstvu „ozonske rupe“ u atmosferi, konkretizovani su predlozi Bečke konvencije tako što je postavljeno kvantitativno ograničenje emitovanja ugljendioksida i halogenih materija. Sledeće godine UNEP i Svetska meteorološka organizacija ustanovljavaju Međudržavni panel o klimatskim promenama (IPPC), koji će u narednijm godinama izrasti u najuticajnije nadnacionalno telo u oblasti koja sve više postaje globalna pretnjaxl.

Decenija „novog rasta“ (1990 – 2000) Međunarodno okruženje. stabilizacija i prilagođavanje Dok je najveći broj zemalja azijskih zemalja pogođenih 70

U prvoj polovini ove decenije su još uvek bili dominantni ciljevi. Latinske Amerike, kao i nekoliko dužničkom krizom, prolazilo kroz


bolne procese strukturnog prilagođavanja kako bi se postepeno vratilo na put razvoja, ukupna slika na globalnom nivou još uvek je bila siva – stagnacija, prevashodno zbog nepovoljne situacije u zemljama podsaharske Afrike i zemljama u tranziciji u istočnoj Evropi. U osnovi ekonomskih problema u ovim zemljama bili su problemi na političkom nivou – slabe i korumpirane vlade i nedovoljni institucionalni kapacitet državne administracije. Takozvanoj međunarodnoj zajednici, oličenoj u nadnacionalnim institucijama uključenim u procese razvoja, postajalo je sve jasnije da su najvažniji uslovi za uspešno strukturno prilagođavanje i povratak razvojnim procesima u pomenutim delovima sveta upravo fundamentalne i duboke institucionalne promene kojima bi se smanjila korupcija i omogućio uspešni prelazak iz socijalističkog sistema komandne privrede u tržišnu ekonomiju. Pri tome se kao uzor ovakvim promenama najčešće navodio uspešni primer institucionalnih i političkih promena u zemljama Istočne Azije (Hong Kong, Indonezija, Japan, Malezija, Singapur, Južna Koreja, Tajvan i Tajland)xli. Uspeh „južnoazijskog čuda“ ekonomisti vezuju za činjenice da su sve navedene zemlje stavljale na prvo mesto makroekonomsku stabilnost, sprovodile politiku ujednačavanja raspodele rezultata privrednog rasta na sve segmente stanovništva (besplatno niže i srednje školovanje, besplatnu osnovnu zdravstvenu zaštitu i sprovodenje zemljišne reforme) i manje koristile uvoznu zaštitu od svih drugih zemalja u razvoju. U drugom delu sveta takođe dolazi do dramatičnih promena. 1989. godine padom Berlinskog zida završava se era komunizma u Sovjetskom Savezu i Istočnoj Evropi i skoro preko noći ekonomije bivših socijalističkih zemalja odbacuju centralnu plansku privredu i ulaze u turbulentne vode tranzicije ka tržišnoj privredi. Iako se može reći da neke od ovih privreda (uključujući i bivšu Jugoslaviju) nisu u svim aspektima sledile sovjetski model u prošlosti i, samim tim, imale krhke temelje za razvoj tržišne privrede, evidentno je da je period tranzicije doneo bolne zaostatke u razvoju i humanom napretku. Međutim, druga polovina devedesetih (tačnije leto 1997.) donosi suočavanje sa ozbiljnom finasijskom krizom upravo u zemljama Istočne i Jugoistočne Azije, što je kao rezultat imalo oštar preokret u do tada pozitivnom trendu smanjivanja siromaštva u ovom delu sveta (mada ne konsekventno u državama „južnoazijskog čuda“, koje su se pokazale jakim i 71

Dekade razvoja

otpornim). Društveno ekonomski uslovi se u isto vreme drastično pogoršavaju u bivšim sovjetskim republikama u kojima smanjenje siromaštva u najširem smislu, uključujući unapređenja zdravstvene situacije, ishrane, obrazovanja, pristupa informacijama i dobrima i učešće u odlučivanju, ponovo postaje osnovni cilj razvoja. Srednji godišnji rast per capita po regionima u periodu 1970 - 2000 -4,00

-3,00

-2,00

-1,00

0,00

1,00

2,00

3,00

4,00

5,00

1970 - 1980

1980 - 1990

1990 - 2000

Podsaharsk a Afri k a

Istočna Azi ja

Južna Azi ja

Ce ntralna i Južna Am e ri k a

Sre dnji Istok

Istočna Evropa

Zapadna Evropa

Se ve rna Am e ri k a

Industri jali zovane ze m lje

Države u tranzi ci ji

Ze m lje u razvoju

Sve t (uk upno)

Slika 4.

72

Srednji godišnji rast per capita 1970 – 2000


Navedeni događaji i regionalne krize kao rezultat su imale dovođenje u pitanje Vašingtonskog konsenzusaxlii. Veliki broj zemalja u Istočnoj i Jugoistočnoj Aziji je bio pogođen oštrom deregulacijom bankarskog sektora i tokovi kapitala nisu bili u potpunosti pod kontrolom slabih centralnih banaka. Međunarodni monetarni i finasijski sistem, još uvek zasnovan na prevaziđenim bretonvudskim pravilima, zahtevao je značajne popravke i usklađivanje sa trenutnim stanjem u međunarodnim ekonomskim odnosima. U različitim delovima sveta počinju da jačaju pokreti protiv globalizovane korporativne poljoprivrede i sve masovnije upotrebe biotehnologije u poljoprivredi, koji tokom godina izrastaju u ozbiljne pokrete protiv globalizacije i negativnih trendova u smanjenju siromaštva, a za očuvanje životne sredine. Do tada uglavnom usitnjeni i marginalizovani pokreti počinju da se udružuju u globalne alijanse, stvarajući moćne antiglobalističke mreže. Prvi vidljivi uspeh ovakvog udruživanja je propast Treće ministarske konferencije Svetske Trgovinske Organizacije (WTO) u Sijetlu 1999. godine. Sazreva saznanje da je solidarnost između različitih grupa – akademske zajednice, planera, poslenika zaštite životne sredine i potrošača – neophodna kako ovakvi oblici otpora rastućim nejednakostima u svetu i ugrožavanju životne sredine ne bi bila marginalizovani ili polarizovani (kroz animozitet između „običnih građana“ i „informisanih naučnika“) i kako bi se podigla temperatura u javnosti i ovi problemi nametnuli kao značajni. U ove aktivnosti uključuju se u poslednjoj deceniji dvadesetog veka mnoge grupe u svim delovima sveta – od malih, lokalnih aktivista, do moćnih nevladinih oprganizacija i organizacija za zaštitu životne sredine, koalicija i neformalnih grupaxliii. Oštrica napada usmerena je ka multinacionalnim korporacijamaxliv, nacionalnim vladama i međunarodnim razvojnim institucijama (pre svega grupi G8xlv, MMF i WTO). Pre 1990. godine civilno društvo, oličeno pre svega kroz uticajne međunarodne nevladine organizacije (Grinpis, WWF, i druge), bilo je fokusirano na jačanje svoje uloge u formalnom odlučivanju, kao i na probleme koji svoje korene imaju u nacionalnim politikama. Globalni pokreti se po svojoj prirodi iskazuju kroz različite forme. Oni mogu biti inicirani idejama i akcijama koji se javljaju na jednom delu sveta i kasnije prenose u druge države (tako je, na primer, pokret za zaštitu ljudskih prava u SAD bitno uticao na studentski pokret u Evropi šezdesetih). Proces može da bude i obrnut – eksterni konflikti se prenose na 73

Dekade razvoja

nacionalni nivo (primer za to su protesti protiv nacionanih vlada koje su nekritično prihvatale nametnute politike strukturnog prilagođavanja (Tarrow & della Porta, 2005). Ono što je bilo novo u protestima početkom devedesetih, odnosilo se na činjenicu da su ovi protesti bili usmereni ka međunarodnim institucijama, pre svih prema Međunarodnom Monetarnom Fondu, Svetskoj Banci i Svetskoj Trgovinskoj Organizaciji i da su bili koordinisani od strane globalnih mreža za međunarodnu pravdu. Ekonomska doktrina. U ovoj deceniji nastavlja se dalji rad na konceptima razvoja iz prethodne, one se šire i dalje dopunjuju. Težište se sa ekonomskih modela prenosi na važnu debatu o ulozi države nasuprot ulozi tržišta u ekonomskom i društvenom razvoju. Jasnija uloga institucija kao pretpostavka uspešnog razvoja postaje sve više kritična kako se probija novi globalni pristup političkoj ekonomiji po kome su institucije (i politike koje one kreiraju) u najvećoj meri egzogene (formirane po matrici koju je potrebno pratiti na globalnom nivou, dakle bez preteranog uvažavanja nacionalnih specifičnosti). Kao kontrapunkt ovakvoj tvrdnji, mnogi teoretičari zagovaraju teoriju endogenog rasta, koja se bazira na specifičnim potrebama na nacionalnom (ili regionalnom) nivou i podrazumeva specifični institucionalni kontekst. Teorija endogenog rasta vezuje se za američkog nobelovca Roberta Lukasa i nastaje na kritici neoklasišnih teorija rasta iz osamdesetih, tragajući za izvorima dugoročnog ekonomskog rasta. Prema neoklasičnim teorijama, rastući BDP po stanovniku predstavlja privremeni fenomen koji je posledica bilo kratkoročnih prilagođavanja rada i kapitala (i njihovog međusobnog odnosa), bilo promena u tehnologiji. Ako nema tih promena, ili podsticaja rasta iz strane razvojne pomoći, nacionalna privreda će težiti nultom rastu, odnosno razvoj dugoročno neće biti održiv. Sa druge strane, razvijene zemlje Zapada imale su i imaju dugoročni rast, iako nisu imale nijedan od navedenih podsticaja dugoročno. Ova nesavršenost neoklasičnih teorija naziva se rezidual i na nju se koncentrišu teoretičari endogenog rasta. Objašnjavajući strukturu ukupnog faktora produktivnosti (odnosa kapital - rad) i to što nizak nivo ovog pokazatelja nije doneo viši nivo investicija (pre svega u zemljama Latinske Amerike i Afrike), ali i odsustvo novog stranog kapitala u državama koje su sledile mere strukturnog 74


prilagođavanja, pobornici teorije endogenog rasta rešenje nalaze u niskom nivou investicija u ljudski kapital (pre svega kroz obrazovanje), infrastrukturu i istraživanje. Osnovne preporuke ove teorije svode se na aktivniju ulogu javnih politika kroz direktne i indirektne investicije u ljudski kapital i ekonomiju zasnovanu na znanju. Na taj način se (na mala vrata) amnestira država kao aktivni učesnik procesa razvoja, iako se teorija endogenog razvoja skoro u potpunosti zasniva na osnovnim postavkama neoklasične teorije rasta. Kao specifični odgovor na uočene probleme u razvoju nerzvijenih zemalja, javlja se u ovom periodu koncept socijalnog kapitalaxlvi, koji upotpunjuje do tada već prihvaćeni koncept humanog kapitala. Ukoliko je pojedinac društveno isključen, marginalizovan ili sistematski diskriminisan, on se ne može osloniti na podršku društvenih mreža koje su mu u tom slučaju nedostupne. Ako nema ovakve marginalizacije pojedinac će lakše pristupati mrežama i organizacijama u društvu, crpeći iz njih individualnu korist koja doprinosi ukupnom razvoju (na primer pomoć pri zapošljavanju, mikrokredite, i drugo). Povećanje socijalnog kapitala siromašnih domaćinstava na taj način postaje veoma važna pretpostavka za smanjenje siromaštva. Voma važan teorijski doprinos na početku ove decenije je i koncept humanog razvoja, koji se zasniva na činjenici da rast mora da zadovoljava ljudske potrebe kako bi zaista bio prihvaćen kao ,,razvoj”. Ovaj pristup, na koji je uticao rad o sposobnostima i pravima dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju 1988. Amartija Sena (Anand & Sen, 1994), razvio je Program za razvoj Ujedinjenih Nacija (UNDP) i ilustrovao ga primerima u svojoj godišnjoj publikaciji „Izveštaj o ljudskom razvoju“, koja je prvi put izdata 1990. Kao indikator razvoja uvodi se pokazatelj ljudskog razvoja (Human Development Index – HDI). HDI agregira pokazatelje trajanja života, znanja i životnog standarda, sa željom da se direktno meri blagostanje pre nego da se usredsredi na sam prihod. Kao što je već pomenuto, deceniju „novog rasta“ u velikoj meri je obeležila pojava takozvanog „zamora u razvojnoj pomoći“ (aid fatigue), koji se ogledao u apsolutnom smanjenju izdvajanja razvijenih za pomoć nerazvijenim, odnosno razvojne pomoći (Official Development Assitance – ODA)xlvii. Ovaj trend smanjenja došao je u prvom redu kao rezultat snažne borbe unutar međunarodnog tržišta i izraženog skepticizma u odnosu 75

Dekade razvoja

na mešanje države (kako države donatora, tako i države primaoca razvojne pomoći) u produktivne sektore, kao što su poljoprivreda i industrija. Na smanjenje je takođe uticao i rastući strah da će međunarodna pomoć dovesti do jednog oblika zavisnosti država primalaca i na taj način proizvesti istu vrstu negativnog uticaja kao što, na primer, ima socijalna pomoć u razvijenim državama onda kada obeshrabruje primaoce da sami privređuju. Usvajajući sve navedene činjenice, svetska zajednica krajem ovog perioda počinje da menja opšteprihvaćena shvatanja o poželjnim modelima razvoja, polako usvajajući Postvašingtonski konsenzus, Konsenzus iz Kopenhagena, ili Santjago konsenzusxlviii, odnosno paradigmu po kojoj nije dovoljno sve razvojne inicijative bazirati samo na globalnim integracijama. Neophodno je svet posmatrati holistički i u osnovi intervenisati na otklanjanju unutrašnjih slabosti svakog pojedinačnog državnog ekonomskog sistema i države u celini kako bi se stvorili i ojačali njeni unutrašnji kapaciteti da se uključi u globalnu utakmicu. Uloga države. Nekoliko istovremenih promena uticalo je da tokom ove decenije dođe do ponovnog sagledavanja optimalne uloge države u ekonomskom razvoju.

76

Ekonomisti i političari shvatili su da su rezultati rasta u najvećem broju zemalja u razvoju tokom osamdesetih bili katastrofalnixlix.

Nasuprot nezadovoljavajućim performansama rasta u većini zemalja u razvoju, u državama Istočne Azije i nekim od država Južne Azije, u kojima su vlade konstantno imale veliku ulogu u razvoju, situacija je bila znatno bolja. Uprkos nepovoljnom međunarodnom okruženju u ovim godinama, navedene države bile su u stanju da održe i u nekim slučajevima čak i unaprede svoje razvojne performanse. Njihove vlade su politiku supstitucije uvoza uspešno zamenjivale politikama promocije izvoza, razvile skup protržišnih institucionalnih i političkih reformi, nastavile da investiraju u infrastrukturu i povećanje nivoa ljudskog kapitala i bile u potpunosti uključene u direktnu i indirektnu promociju politika industrijskog razvoja u određenim sektorima industrijel.


U razvijenim državama Zapada snažile su političke ideje koje su se protivile neoliberalnom zaokretu iz osamdesetih, ukazujući na posledice do kojih je on doveo - sporiji rast i povećanje nezaposlenosti, ali i negiranje uloge države u politici razvoja. Demokrati su zamenili republikance u Sjedinjenim Američkim Državama, laburističke vlade dolazile su na mesta konzervativnih u mnogim evropskim državama, a rastao je i međunarodni uticaj Japana, čija je vlada uvek imala veoma veliku ulogu u ekonomiji.

Različita iskustva vezana za uspeh tržišnih reformi tokom prethodne decenije naterala su međunarodne institucije zadužene za razvoj da shvate da su im za promociju reformi, pa bile one i protržišne, neophodne posvećene i sposobne vlade. U suprotnom, sve reformske aktivnosti će nailaziti na otpore pojedinih interesnih grupa unutar društva, kao i potencijalnih gubitnika usled reformskih poteza. Tako je fokus polako prebacivan sa minimizacije uloge vlada ka osposobljavanju vlada da budu efektivnijeli.

Uzimajući sve navedeno u obzir, u drugoj polovini ove decenije počinje da se razvija „Revizionistička“ škola ekonomskog razvoja, koja se često naziva i „Postvašingtonskim konsenzusom“. Ova škola zagovara dinamičnu i fleksibilnu mešavinu uzajamnih uticaja države i tržišta, u kojoj vlade zemalja koje prate putanju razvoja imaju značajnu ulogu u investiranju, finansiranju investicija, formiranju i podizanju nivoa ljudskog kapitala, podizanju tehnološkog nivoa, stvaranju i razvoju institucija i promociji institucionalnih reformilii. Primarna uloga države u obezbeđivanju javnih dobara se ne može osporiti. Uz to, neki tvrde da je deo te uloge i podsticanje industrijskog i tehnološkog razvojaliii. U tom smislu zagovornici ponovnog jačanja uloge države u ambijentu protržišnih reformi tragaju za načinima uvećanja kapaciteta vlada i vladajućih struktura, kako bi mogle da formulišu i primene razvojne politike, odnosno da stvore strukturu sposobne i poštene birokratije neophodne za sprovođenje reformi. Dok je debata o poželjnoj mešavini (i udelu) stepena državne intervencije i oslanjanja na tržište još uvek veoma živa, dve teorije – neoinstitucionalna i teorija javnog izbora – 77

Dekade razvoja

pomogle su u razjašnjavanju do koje mere država može da utiče na dostizanje ciljeva razvoja. Ovaj uticaj sprovodi se na različite načine:

obezbeđenjem makroekonomski i mikroekonomski podsticajnog okruženja za efikasne ekonomske aktivnosti,

obezbeđivanjem institucionalne infrastrukture – prava svojine, mira, vladavine zakona i pravnog poretka – koja ohrabruje dugoročno investiranje, i

osiguravanjem osnovnog obrazovanja, zdravstvene zaštite i infrastrukture koja je neophodna za odvijanje ekonomskih aktivnosti (Commander at al., 1996).

Institucionalni kapacitet, sa stanovišta preduzetnika, sa druge strane zavisi od pretpostavki kakve su, na primer, previdljivost vladavine prav(il)a, percepcija političke stabilnosti, nivo kriminala koji ugrožava pojedinca i svojinu, pouzdana pravna zaštita i nivo korupcije (Brunetti et al. 1997). Iako to može izgledati suvišnim, razvojna ekonomija je na ovaj način „okrenula“ pun krug, vrativši se na stanovište klasičnih ekonomista da vlade moraju imati stratešku ulogu u ekonomskom razvoju. U prvoj deceniji XXI veka očekuje se i empirijska provera ovakvog stanovišta, mada političke prilike (pre svega povratak na političku scenu konzervativaca i regionalni sukobi na Balkanu i u državama bivšeg Sovjetskog Saveza) ne idu u prilog zagovornicima ove škole mišljenja. Životna sredina. Decenija je počela loše: rat u Persijskom zalivu 1991. godine odneo je hiljade života, a požari naftnih postrojenja i miliona barela nafte nad celu Zapadnu Aziju nadvili su guste oblake dima. Postoje podaci da je izgorelo 67 miliona tona sirove nafte, a posledice po životnu sredinu ovog dela sveta bile su katastrofalneliv. Rast protesta protiv globalne neoliberalne politike dodatno je stimulisao potrebu za novim sagledavanjem nadnacionalne politike zaštite životne sredine. Kada su sredinom devedesetih započeli veliki globalni protesti protiv neoliberalne politike bazirane na Vašingtonskom konsenzusu, došlo je i do promene u pokretima koji su se zalagali za zaštitu životne sredine. Dodatno jačaju međunarodni pokreti za zaštitu životne sredine, ali i pokreti koji se bore za socijalna i 78


ekonomska prava siromašnih i socijalnu pravdu. Ovo je već decenija komunikacija i mnogo je lakše ujediniti nacionalne ekološke organizacije u jedinstvenu međunarodnu mrežu. Sve ono što su Ujedinjene Nacije i druge međunarodne organizacije uradile na polju zaštite životne sredine i razvoja u prethodnoj deceniji, jačanje transnacionalnih nevladinih organizacija i njihovog uticaja, ali i rastuća pažnja javnosti vezana za probleme u životnoj sredini doveli su do jasno izražene potrebe da se na najvišem nivou definiše politika budućeg globalnog održivog razvoja. Konferencija Ujedinjenih Nacija o zaštiti životne sredine i razvoju (UNCED), poznata još kao Samit o planeti Zemlji, održana juna 1992. godine u Rio de Žaneiru (Brazil) bila je najveća od svih ikada održanih konferencija Ujedinjenijh Nacija. Prisustvovalo je blizu 10 000 zvaničnih predstavnika iz oko 150 zemalja, uključujući i 116 nacionalnih političkih lidera. U formalnom smislu konferencija u Riu bila je veoma značajna. Na njoj su usvojene Svetska konvencija o klimatskim promenama, Konvencija o biodiverzitetu i Povelja planete Zemlje, dogovoren je skup principa koji bi u narednom periodu trebalo da budu poštovani od strane 176 nacionalnih vlada – potpisnica, usvojeni su značajni dokumenti (Okvirna konvencija UN o klimatskim promenama i Konvencija o biološkom diverzitetu), kao i akcioni program za održivost, nazvan Agenda 21, i uspostavljen je institucionalni mehanizam unutar sistema Ujedinjenih Nacija konstituisanjem Komisije za održivi razvoj (UNCSD). Ovome treba dodati i činjenicu da je Rio konferencija predstavljala kulminaciju prethodnog perioda intenzivne kampanje podizanja nivoa značaja problema zaštite životne sredine i razvoja među političkim faktorima na najvišem nivou (Milutinović, 2004). Konferencija u Riju se može posmatrati kao trenutak kada je međunarodna zajednica formalno prihvatila koncept održivog razvoja kao standard za određivanje uspešnosti dostizanja ciljeva razvoja, kako na razvijenom Severu, tako i na nerazvijenom Jugu. Polazeći od poznate perspektive razvijenog dela planete, pristup Konferencije je bio da se unutar tražene projekcije razvoja sa naglašenom komponentom zaštite životne sredine istaknu osnovne ravojne potrebe, karakteristične za zemlje u razvoju i nerazvijene. Međutim, konceptualna mreža održivog razvoja koju je predlagao UNCED i koja se zasnivala na većoj pažnji koju treba pokloniti promeni ekonomskih 79

Dekade razvoja

odnosa Severa i Juga, nije u osnovi bila u suprotnosti od osnovne zamisli koju je deceniju pre toga imala Bruntland komisija i koja se zasnivala na premisama “nastavljanja rasta”. Dokaz za ovakvu tvrdnju je pristup održivom razvoju koji imaju razvijene zemlje, pre svega evropske, i koji se zasniva na “nastavljanju rasta” i tehnološkim inovacijama kao jednom od strategijskih stubova održivog razvoja (Milutinović, 2004). Sledeći uspeh Rio konferencije, mnoge međunarodne institucije počinju da propagiraju i podstiču održivi razvoj (OECD, Svetska Banka i druge). Finasiranje napora na nacionalnom nivou za podsticanje zaštite životne sredine i politika održivog razvoja, osim ovih organizacija, preuzima i Globalna podrška životnoj sredini – GEF, novoosnovana organizacija pod pokroviteljstvom sistema UN. Problem klimatskih promena u drugoj polovini ove deceniji počinje da preuzima primat u međunarodnoj agendi zaštite životne sredine. Jača uticaj Međudržavnog panela o klimatskim promenama (IPCC), koji posle prvog Izveštaja o klimatskim promenama (1990) nastavlja da objavljuje izveštaje 1995. i 2001. godine. Kao rezultat Prve okvirne konvencije UN o klimatskim promenama (The UN Framework Convention on Climate Change - UNFCCC), koju je u Riju potpisalo 155 zemalja, na Trećoj konferenciji o klimi u Kjotu (Japan) potpisan je 1997. godine Kjoto protokol. Ovim protokolom industrijske države su se obavezale da će zajedničku emisiju šest najvažnijih štetnih gasova smanjiti za najmanje pet procenata u odnosu na nivo emitovanja štetnih gasova iz 1990. godine, i to u periodu od 2008. do 2012. godine. Protokol sadrži i mehanizme implementacijelv, kao i sistem kontrole ispunjenja ovih obaveza. Uz to, odlučeno je da se osnuju fondovi iz kojih će se podržavati projekti zaštite klime u zemljama u razvoju. Kjoto protokol se generalno smatra značajnim prvim korakom prema stvarnom režimu smanjenja globalne emisije gasova staklene bašte, kojim bi se mogla stabilizovati njihova koncentracija u atmosferi: države koje su prihvatile Protokol prihvatile su i obavezu da u svoje zakonodavstvo ugrade njegove ciljeve i mehanizme, uspostavljeno je tržište „toplog vazduha“; rastao je i još uvek raste broj preduzeća koja svoje investicione odluke usklađuju sa zahtevima Kjoto protokola. Gotovo istovremeno sa potpisivanjem Kjoto protokola (do 2007. godine potpisalo ga je preko 140 zemalja), počinje i akcija njegovog osporavanja. Predvodnik ove akcije su 80


Sjedinjene Američke Države, koje u svojim obavezama koje bi prihvatile potpisivanjem vide značajno ograničenje za svoj razvoj. Njima se odmah posle Kjoto konferencije pridružuju Australija, Ruska Federacija (koje su ratifikovale sporazum 2007. i 2005. godine), Kina i Indija (koje još uvek nisu ratifikovale Kjoto protokol). Naime, propisane obaveze su najznačajnije za grupu od 35 najrazvijenijih zemalja, koji su i najveći zagađivači (za zemlje EU je predviđeno smanjenje od 6,2 procenata, dok za SAD i Japan ovo smanjenej iznosi 8,7 procenata). Međutim, obaveza smanjenja emisije gasova ima direktan uticaj na smanjenje privrednih aktivnosti u državama koji ovu obavezu prihvate, što je i osnovni razlog njihovog odbijanja. Evropska komisija je procenila da će smanjivanje emisije gasova za, u proseku, 1,5 odsto na godišnjem nivou dovesti posle 2012. godine do smanjenja privrednog rasta u EU za 0,5 do 1,5 procenata do 2025. godine. Bez obzira na to, zemlje EU su ratifikovale Kjoto protokol 2002. godine.

Posle 2000 Međunarodno okruženje. Unipolarni svet, koji je uspostavljen posle pada Berlinskog zida, doživljava početkom XXI veka značajne, pre svega geopolitičke promene. Rast cena sirove nafte na svetskom tržištu u ovoj deceniji poprima razmere koje mogu ugroziti međunarodni ekonomski poredak. Krajem 2007. godine cena barela sirove nafte dostigla je po prvi put psihološku granicu od 100 dolara. Ovim rastom pogođene su sve svetske privrede, a pritisak najviše osećaju SAD, u kojima su sredinom ove decenije prisutni elementi recesije. Tome doprinosi i krah hipotekarnih kredita, uticaj ratnih avantura u Avganistanu i Iraku, kao i neki drugi događaji u međunarodnoj politici. Sve se to odražava na vrednost dolara, koja u drugoj polovini ove decenije pada na najniži do tada zabeleženi nivo u odnosu na svetske valute. Kina i Indija u pogledu privrede i politike ulaze među borce u teškoj kategoriji. Reč je o privredama koje u poslednjoj deceniji imaju izuzetno visoke stope privrednog rasta i koje se ubrzano približavaju društvu razvijenih zemalja. Kineske rezerve u čvrstoj valuti danas iznose preko hiljadu milijardi dolara, a u Indiji sektor visoke tehnologije raste velikom brzinom i skokovito. Obe zemlje su već priznate nuklearne sile 81

Dekade razvoja

koje razvijaju i okeansku vojnu flotu. Takvo njihovo jačanje je najava multipolarne ere u svetskoj politici. 11. septembra 2001. godine islamski teroristi su serijom samoubilačkih napada (od kojih je najveći bio udar dva oteta aviona i rušenje Svetskog trgovinskog centra u Njujorku) ne samo ugrozili Sjedinjene Američke Države, nego i značajno uticali na ukupnu svetsku politiku. Napadi su bili osuđeni širom sveta, a mesec dana kasnije SAD su povele koaliciju međunarodnih snaga u Avganistan u potragu za snagama AlKaide. Mnoge države su uvele stroge anti-terorističke zakone i preuzeli korake da preseku finansiranje terorizma, uključujući i zamrzavanje bankovnih računa koji su bili pod sumnjom da se koriste u finansiranju terorizma. Pored ovoga, 11. septembar je značajno uticao na međunarodne ekonomske i političke odnose. Njujorška berza je zabeležila najveći pad od ekonomske recesije tridesetih godina prošlog veka. Ovaj događaj upozorio je na veliku opasnost od terorizma u savremenom svetu, dok su teroristički napadi koji su usledili u Londonu i Madridu narednih godina još više uticali na međunarodnu političku scenu. Terorizam je postao velika pretnja razvoju. Posle traumatičnog zaostajanja izazvanog tranzicijom, Rusija se sredinom prve decenije XXI veka konsolidovala u ekonomskom smislu, vraćajući ugled jednog od najznačajnijih igrača u globalnoj utakmici. Rusija se na svetsku scenu vratila prevashodno zahvaljujući nafti i gasu. Rast cena energenata krajem devedesetih dao je Moskvi polugu za promociju sopstvene spoljne politke, a predsednik Putin nesumnjivo ima ambiciju da svoju zemlju svrsta u grupu zemalja takozvanog „novog sveta“ (uz Indiju, Kinu i Brazil), što predstavlja značajan zaokret u odnosu na politiku približavanja Zapadu iz devedesetih. Evropska Unija je uvećala broj svojih država članica na 30 ulaskom Bugarske i Rumunije u EU. Iako je Evropska komisija sredinom 2006. godine ocenila da su koristi od tog širenja imale i nove i stare članice Evropske unije i da je do širenja došlo u pravom trenutku, upravo kada se EU morala da se suoči s rastućom konkurencijom iz Azije, Indije i Kine, sve je veći skepticizam u državama – takozvanim EU 15 članicama, vezan za buduće širenje EU. Problemi u funkcionisanju koji su se pokazali prilikom pokušaja da se usvoji novi Evropski Ustav, uz sve veće ekonomske probleme u najrazvijenijim državama 82


članicama, dodatno su podstakli uvek prisutne evroskeptične stavove. Uprkos svemu (ili baš zbog svega što se događalo), početak XXI veka bio je obeležen ponovnim snaženjem ekonomskog rasta. Od 2003. do 2007. godine svetska ekonomija je rasla po stopama koje su bile značajno veće od zabeleženih krajem prethodnog milenijuma, zahvaljujući pre svih rastu u Kini i Indiji, ali i rastu u najnerazvijenijim zemljama i zemljama u tranziciji. Iako se nekoliko prošlih decenija vodila velika borba za povećanje ugleda i ingerencija Ujedinjenih Nacija, čini se da u ovoj deceniji njihova moć nije nikada bila manja. Rešavanje svetskih kriza, što bi trebalo da bude osnovna ingerencija „svetske vlade“, oličene u Savetu Bezbednosti UN, još uvek se prepušta velikim silama i njihovim jednostranim odlukama. Drastičan primer koji dokazuje ovu tvrdnju je uloga Saveta Bezbednosti u rešavanju krize na Kosovu. Problemi zaštite životne sredine nastavljaju da zaokupljaju pažnju međunarodne javnosti, ali sve više postaju i teme diskusija na najvišem nivou. Globalno zagrevanje i problem klimatskih promena je sredinom ove decenije i zvanično postao tema broj jedan, objavljivanjem Šternovog izveštaja i održavanjem Konferencije na Baliju. Ekonomska doktrina. Na početku novog Milenijuma nisu se pojavile „velike nove ideje“ vezane za ekonomski razvoj. Prve godine XXI veka obeležavaju pokušaji da se izvrši kritička evluacija i konsolidacija koncepata i tehnika koji su obeležili kraj prethodne decenije (Thorbeke, 2006). I pored toga, vidljiva je promena u gledanjima na političku ekonomiju razvoja i ulogu insititucija. Koreni su joj u prethodnoj deceniji, a u ovoj se učvršćuju stavovi da je pravednija distribucija prihoda i blagostanja ne samo konzistentna, nego i da podupire ekonomski rast. Nove teorije političke ekonomije povezuju povećanje nejednakosti i smanjenje rasta, dokazujući ovu uzročno posledičnu vezu kroz sledeće (Thorbeke, 2006): Povećanje nejednakosti utiče na sigurnost svojine; Povećanje političke i društvene nestabilnosti vodi ka većem riziku i nižem nivou investicija;

83

Dekade razvoja

Politike redistribucije prouzrokovane nejednakostima u primanjima obeshrabruju one koji poseduju kapital da investiraju i akumuliraju resurse; Nesavršena kreditna tržišta vode smanjenju investicija u zemljama u razvoju, a pre svega smanjenju investicija u povećanje humanog kapitala; Povećanje društvenih nejednakosti uglavnom pogađa srednju klasu koja nestaje. Ovo ima veliki uticaj na povećanje fertiliteta, što izaziva značajne negativne efekte na ekonomski rast. Nova politička ekonomija razvoja sve više pažnje posvećuje ulozi institucijalvi. U ovoj deceniji nedvosmisleno je prihvaćen stav da razvoj direktno zavisi od kvaliteta institucija. Institucije igraju glavnu ulogu u proceni troškova i dobiti, zbog toga što postojane institucije doprinose manjim troškovima transakcije. One takođe obezbeđuju sigurnost zajedničkim pravilima komunikacije kao i sankcionisanjem prekršioca ovih pravila. To omogućuje učesnicima da brže i sa manje troškova donose odluke, pošto ne moraju da budu obazrivi u slučaju neizvesnosti. Ovaj racionalni pristup je izgrađen na pretpostavkama da su institucije organizacioni instrumenti koji služe za integraciju individualnih i kolektivnih interesa. Pregled institucija na mikro nivou objašnjava uticaj brojnih mehanizama, ali ne pokriva u potpunosti sve procese na makro nivou. Dakle, veza rast – nejednakost – siromaštvo postaje opšteprihvaćeno mesto u teoriji razvoja. Rast je neophodan (ne i jedini) uslov kako bi došlo do razvoja. Ali ukoliko inicijalna distribucija prihoda i blagostanja nije izvršena na principima jednakosti, ne samo da će rast biti niži, već će i uticaj rasta BDP na nivo smanjenja siromaštva biti značajno manji. Na taj način nejednakost postaje specifični „filter“ kroz koji se prelama veza ekonomskog rasta i smanjenja siromaštva. Uz inicijalnu distribuciju prihoda, struktura rasta ima veliki uticaj na smanjenje siromaštva. Svetska Banka se u svoj „Izveštaju o razvoju u svetu za 2006“ (World Development Report 2006, World Bank, 2005) zalaže za to da nema nikakve potrebe da se u planiranju razvoja ide nauštrb bilo ekonomskom rastu (efikasnosti), bilo smanjenju siromaštva (jednakosti). Osnovno pitanje je identifikovati institucije i politike koje vode takvom

84


rastu koji podstiče smanjenje siromaštva. Fransoa Burginjon, potpredsednik i vodeći ekonomista Svetske Banke o tome kaže:

Jednakost je komplementarna sa obezbeđenjem dugoročnog prosperiteta. Veća jednakost je dvostruka dobit za smanjenje siromaštva. Ona teži da održi ukupni razvoj, ali i donosi veće mogućnosti za najsiromašnije grupe u društvu. Fransois Bourguignon, citiran u (World Bank, 2005).

Ciljevi i dometi razvoja u ovoj deceniji su dalje prošireni. Kao što je već rečeno, sve više je ono čemu se teži vezano za unapređenja u pogledu humanog razvoja, smanjenje siromaštva i veća jednakost u raspodeli. Na Milenijumskom samitu održanom u Njujorku septembra 2000. godine, lideri 189 zemalja članica UN usvojili su Milenijumsku deklaraciju u kojoj su navedene osnovne vrednosti na kojima treba da se zasnivaju međunarodni odnosi u XXI veku: sloboda, jednakost, solidarnost, tolerancija, poštovanje prirode, podela lvii odgovornosti . Generalni sekretar UN je, u septembru 2001. godine, u okviru svog izveštaja pod nazivom “Smernice za implementaciju Milenijumske deklaracije UN” promovisao MCR, sa odgovarajućim indikatorima i zadacima koje svaka zemlja članica UN treba da ostvari do 2015. godinelviii. Milenijumska deklaracija sugeriše nerazvijenim zemljama i zemljama u razvoju u kojima je prisutan problem siromaštva i isključenost naročito osetljivih grupa, odnosno regiona, da usvoje i primene nacionalne strategije razvoja sa ambicijama kako bi se postigli postavljeni Milenijumski ciljevi. Tabela 1.

Milenijumski ciljevi razvoja UN

1. Iskoreniti krajnje siromaštvo i glad

U periodu 1990-2015 prepoloviti procenat ljudi čiji su prihodi manji od 1$ dnevno U periodu 1990-2015 prepoloviti procenat ljudi koji pati od gladi 2. Postići univerzalnost osnovnog obrazovanja

85

Dekade razvoja

Do 2015. godine osigurati da sva deca, dečaci i devojčice podjednako, budu u mogućnosti da dovrše svoje osnovno obrazovanje 3. Promovisati jednakost među polovima i dati veća prava ženama

Eliminisati razlike među polovima po pitanju osnovnog i srednjeg obrazovanja ukoliko je moguće do 2005, a na svim nivoima obrazovanja najkasnije do 2015. 4. Smanjiti smrtnost dece

U periodu 1990-2015 smanjiti smrtnost dece starosti ispod pet godina za dve trećine 5. Poboljšati zdravlje majki

U periodu 1990-2015 smanjiti majki/porodilja za tri četvrtine

stopu

smrtnosti

6. Izboriti se sa HIV-om/AIDS-om, malarijom i ostalim bolestima

Do 2015. zaustaviti širenje i započeti iskorenjivanje bolesti HIV-a/AIDS-a Do 2015. zaustaviti širenje i započeti iskorenjivanje malarije i drugih ozbiljnih bolesti 7. Osigurati održivost prirodne sredine

Integrisati principe održivog razvoja u politiku i programe države i okrenuti proces propadanja prirodnih resursa u suprotnom smeru Do 2015 prepoloviti procenat ljudi bez trajnog pristupa ispravnoj pijaćoj vodi Postići značajno poboljšanje životnih uslova barem 100 miliona stanovnika sirotinjskih četvrti do 2020. godine 8. Razviti globalno partnerstvo za razvoj

Dalje razvijati otvorenu, regulisanu, predvidivu i nediskriminativnu trgovinu i finansijske sisteme. Uključuje opredeljenje za dobro upravljanje, razvoj i smanjenje siromaštva, kako na nacionalnom tako i na internacionalnom nivou. Posvetiti se rešavanju posebnih potreba najnerazvijenijih zemalja. To uključuje izvoz koji je oslobođen tarifa i kvota, pojačano otpisivanje duga prezaduženih siromašnih zemalja, poništavanje oficijelnih bilateralnih 86


dugova i veću pomoć za razvoj zemljama koje su posvećene smanjenju siromaštva. Posvetiti se rešavanju posebnih problema zemalja bez izlaza na more kao i malih ostrvskih zemalja u razvoju. Posvetiti se rešavanju dužničkih problema zemalja u razvoju na jedan sveobuhvatan način putem nacionalnih i međunarodnih mera usmerenih na održivost duga u dužem periodu Razviti i primeniti strategije za pristojne i produktivne poslove za mlade u saradnji sa zemljama u razvoju Obezbediti pristup osnovnim lekovima u zemljama u razvoju, kao i njihovu priuštivost, u saradnji sa farmaceutskim kompanijama Iako je prerano suditi o uspehu ili neuspehu projekta Milenijumskih ciljeva razvoja, preovladava mišljenje da su neki od njih postavljeni suviše visoko i d a zbog toga ne postoje garancije da će biti dostignuti u predviđenom vremenu Ujedinjene nacije su u svom izveštaju iz 2007. godine dale mešovite ocene globalnim nastojanjima da se milioni ljudi spasu ekstremnog siromaštva. Broj ekstremno siromašnih stanovnika sveta, sa milijardu i 250 miliona ljudi u 1990. opao je na 980 miliona u 2004. godini. Južna i jugoistočna Azija postigle impresivne rezultate, stopa siromaštva u subsaharskoj Africi opala je za 6 procenata, ali je u zapadoj Aziji više nego udvostručena. Generalni sekretar UN optužio je po ko zna koji put razvijene zemlje da nisu ispunile svoja obećanja da će pružiti adekvatnu pomoć siromašnim zemljamalix. Strategija razvoja u prvoj deceniji XXI veka u velikoj meri direktno zavisi od ubrzavanja globalizacije svetske ekonomije, što je jedan od najvidljivijih trendova danas. Ključno pitanje nije da li globalizacija kao trend postoji i da li će dalje jačati, već u kolikoj meri je postojeća forma ekonomske globalizacije prilagodljiva nacionalnim procesima ekonomskog rasta uz strukturnu trnsformaciju, neophodnim ako se želi održivi ekonomski rast uz smanjenje siromaštva. Ima sve više teoretičara koji smatraju da, nasuprot ustaljenoj tezi konvergencije prihoda, globalizacija može dovesti do takvih uslova raspodele svetskog dohotka, ali i raspodele na nacionalnim nivoima, koji mogu usporiti prisutni trend 87

Dekade razvoja

smanjenja siromaštva u svetu (Nissanke and Thorbecke 2006). Saglasno tome, nosioci odlučivanja moraju sačiniti i primeniti aktivne strategije razvoja koje ne samo što će doneti boljitak u razvoju, nego će i preduprediti negativne efekte koje mogu prouzrokovati sile globalizacije. Globalizacija nije samo mogući dodatak (ili okvir) za nacionalnu strategiju razvoja. Nije dovoljno da vlade preuzmu aktivnu ulogu u liberalizaciji trgovine, kretanju kapitala i deregulaciji privrede i da onda pasivno iščekuju delovanje Vašingtonskog Konsenzusa i tržišnih sila globalizacije koje bi ih „pogurale“ na staze bržeg razvoja. Mnogo je bolje uz aktivnu liberalizaciju preduzimati istovremeno i aktivne nacionalne politike razvoja (Thorbeke, 2006). Globalizacija nudi velike potencijalne koristi za one države koje odluče da se aktivno strateški uključe u procese globalizacije. Samo, ove koristi ne dolaze po automatizmu i nisu ni na koji način garantovane. Pasivna liberalizacija može dovesti do marginalizacije. Neophodno je istovremeno jačati institucije (koje uvažavaju proces globalizacije) i investirati u sopstvenu privredu (a u nerazvijenim i zamljama u razvoju to se najčešće odnosi na investiranje u poljoprivrednu proizvodnju, kako bi se dostigla ona tačka iza koje je moguće uspešno nastaviti transformaciju celokupne ekonomije).

Životna sredina. Novi milenijum započinje intenzivnom aktivnošću međunarodnih organizacija (Ujedinjenih Nacija, pre svih) na koncipiranju jasnog, relevantnog i održivog okvira za razvoj, što je kao rezultat imalo usvajanje Milenijumskih ciljeva razvoja. Na istom sastanku reafirmisani su i ciljevi zaštite životne sredine, kao neodvojivi segment svetske politike razvoja. Zaključeno je da se „...u upravljanju svim živim vrstama i prirodnim resursima mora pokazati mudrost, u skladu sa principima održivog razvoja. Jedino na taj način se nemerljiva bogatstva koja nam je darovala priroda mogu očuvati i preneti našim naslednicima. Postojeći neodrživi obrasci proizvodnje i potrošnje se moraju menjati u korist buduće dobrobiti, naše i naših naslednika“. Na ovaj način reafirmisana je politika održivog razvoja, usvojena na konferenciji u Riju, čija dostignuća do ovog perioda nisu mogla da se ocene prelaznom ocenom, Štaviše, 88


mnogi su zaključke iz Rija smatrali deklarativnom politikom, koja u praksi nije zaživela. Prilika da se procene dotadašnji rezultati u sprovođenju i da se, eventualno, predlože nove mere za implementaciju bila je druga Konferencija UN o zaštiti životne sredine i razvoju, održana 2002. godine u Johanesburgu. Ako je prva konferencija u Riju bila prvenstveno posvećena inauguraciji koncepta održivog razvoja, konferencija u Johanesburgu bavila se, pre svega, implementacijom ovog koncepta. Učesnici konferencije ponovo su bile vlade, ali i nevladine organizacije i poslovni sektor. Procenjeno je da bez učešća sva tri sektora održivi razvoj nije moguće ostvariti. Potpisano je mnoštvo bilateralnih ugovora sa ciljem pronalaženja novih fleksibilnih efikasnih mehanizama za implementaciju. Jedan od osnovnih zaključaka, koji će dalje rukovoditi sve aktivnosti vezane za zaštitu životne sredine i razvoj bio je da su neophodni mnogo efikasniji institucionalni aranžmani i mehanizmi za implementaciju, tako da je odlučeno da se ojača Komisija za održivi razvoj UN, kao i da se dodatno potencira uloga Nacionalnih strategija održivog razvoja kao mehanizama za ostvarivanje globalne politike na nacionalnom nivou. Konferencija u Johanesburgu veliku pažnju je posvetila obrazovanju za održivi razvoj, predlažući Ujedinjenim Nacijama da deceniju od 2005. do 2015. godine proglase „Dekadom obrazovanja za održivi razvoj“ u svetu. U pozadini Svetkog samita u Johanesburgu i napora UN da usklade ciljeve razvoja i zaštite životne sredine, problem klimatskih promena nastavlja da zaokuplja pažnju naučnika, ali sve više postaje i predmet šire rasprave u javnosti. Javljaju se i respektabilna imena svetske nauke koja prevashodno pod uticajem neoliberalnih ekonomskih ideja i politike SAD delimično ili potpuno negiraju prognoze Međunarodnog panela o klimatskim promenama o ugroženosti planete. U takvoj situaciji pojavljuje se u svetskoj političkoj i naučnoj javnosti Šternov izveštajlx (Stern, 2006), kao nezavisna društveno ekonomska analiza problema klimatskih promena, problema koji će obeležiti prvu deceniju XXI veka. U ovom izveštaju grupa naučnika koju je predvodio ser Nikolas Štern zaključuje:

89

Dekade razvoja

Naučni dokazi su sada neumoljivi: klimatske promene predstavljaju veoma ozbiljne globalne rizike i zahtevaju trenutni globalni odgovor... Koristi od snažne, pravovremene akcije daleko premašuju troškove. (Stern, 2006)

Osnovni zaključak koji se nameće posle čitanja Šternovog izveštaja za naučnike koji se bave klimatskim promenama, kao i za one koji su pratili rane znakove upozorenja od opasnosti globalnog zagrevanja, nije bio iznenađenje. Ali u uticajnim akademskim krugovima vodeće ekonomske doktrine ovaj tekst od 700 strana izazvao je iznenađenje i različite reakcije. Štern je pokazao da ako bi se nastavilo sa postojećim ekonomskim politikama (business-as-usual), odnosno ako se ne budu preuzele politike za smanjenje emisije ugljenika, koncentracija gasova staklene bašte u atmosferi već 2035. godine dostigla bi dvostruke vrednosti u odnosu na koncentracije iz preindustrijske ere. Srednja temperatura na Zemlji zbog ovoga bi porasla za više od 2°, a ako bi se i tada nastavilo sa postojećim pristupom u ekonomiji, postoji 50 procenata šansi da do kraja XXI veka temperatura porast za punih 5°, donoseći čovečanstvu katastrofalne promene u funkcionisanju prirodnih ekosistema i uslovima života. Naglašava se da ljudske aktivnosti dovode do „rizika od značajnih poremećaja ekonomskih i društvenih aktivnosti, po svojoj ozbiljnosti sličnih velikim ratovima i ekonomskim depresijama u prvoj polovini XX veka“ (Stern, 2006). Procenjeni porast temperature prouzrokovaće „radikalne promene u fizičkoj geografiji sveta koje kogu voditi ka ogromnim promenama u humanoj geografiji – gde ljudi žive i kako žive“ (Stern, 2006). Ekonomski model koji je Štern koristio ukazuje da štete koje prouzrokuje business-as-usual ekonomski pristup mogu dovesti do smanjenja globalnog BDP od 5 procenata, ukoliko se u obzir uzimaju samo tržišna preračunavanja, i čak do 11 procenata, ako se u u proračun ubace i eksternalije (u ovom slučaju vrednost zdravstvenih troškova i šteta u životnoj sredini). Ako se pokaže da je osetljivost klime na promene nivoa ugljen dioksida veća od pretpostavljene u modelu, ova smanjenja će biti i veća (7 i 14 procenata). Štete će biti mnogo značajnije za siromašni deo sveta. Ove procene, zasnovane na komplesnim modelima, predstavljale su do tada 90


najpesimističnije procene od svih poznatih ekonomskih scenarijalxi. U izveštaju se, takođe, pokazuje da štete mogu u velikoj meri biti izbegnute, ili da mogu biti manje, ukoliko se preduzmu aktivnosti na smanjenju emisija. Radikalni pristup Šternovog izveštaja pokrenuo je, naravno, bujicu kritika u naučnoj javnosti. Neoliberalni ekonomisti dokazivali su da, iako klimatske promene predstavljaju ozbiljan problem, Šternove pretpostavke o tome da će ekonomske koristi od smanjenja emisija biti daleko veće od troškova koje mere smanjenja emisija podrazumevaju, jednostavno nisu tačne (Lomborg, 2006). Zamerena mu je, takođe, fascinacija samo klimatskim promenama, o čemu Lomborg u Wall Street Journal piše:

Suočeni sa ovako alarmantnim predlozima, trošenje jednog procenta svetskog BDP, ili 450 milijardi dolara koliko svake godine treba utrošiti na smanjenje ugljeničnih emisija izgleda kao dobra investicija. U stvarnosti, prema projekcijama UN samo delom tog novca – 75 milijardi dolara godišnje - rešili bi se najvažniji problemi u svetu. U ovom trenutku svakome bismo mogli da obezbedimo vodu za piće, sanitaciju, osnovnu zdravstvenu zaštitu i obrazovanje. Zar to nije bolje? (Lomborg, 2006)

Tokom 2005. godine počinje da se raspravlja o budućnosti Kjoto protokola, koji je obuhvatio period do 2012. godine. Uspesi, ali i neuspesi u implementaciji uticali su da se počne govoriti o alternativnim pristupima, i opcijama koje neće biti samo prost nastavak započetih aktivnosti. Više nego ikada od ratifikacije Okvirne konvencije UN o klimatskim promenama 1992. godine bilo je moguće o problemu klimatskih promena i o rizicima koje one nose raspravljati i dogovarati se na različitim forumima (ukljućujući Konferencije G8, regionalne i bilateralne susrete). Klimatske promene tako postaju svetski problem broj jedan. Na Baliju u Indoneziju održana je krajem 2007. godine Konferencija Ujedinjenih Nacija o klimatskim promenama. Konferenciji je prethodio sastanak Ujedinjenih nacija u Beču na kome je konstatovano da napredak u sprovođenju ciljeva Kjoto protokola nije dovoljan i da ukoliko se želi izbegavanje katastrofa na čiju mogućnost ukazuje novi 91

Dekade razvoja

izveštaj IPCC, uključujući ozbiljne suše i poplave u različitim delovima sveta, najrazvijenije zemlje (uključujući i nove džinove Kinu i Indiju) moraju dodatno smanjiti emisije gasova staklene bašte na 25 – 40 procenata u odnosu na nivo 1990. godine. Koristeći pre svega pogodan trenutak u međunarodnoj javnosti kada je problem klimatskih promena postao najviši prioritet, konferencija na Baliju trebalo je da dovede do novog sporazuma između država, kojim bi se postavili novi ciljevi, definisale buduće akcije i načini finansiranja, proceduralni i organizacioni aspekti – jednom rečju uslovi koji će dovesti do „novog Kjoto sporazuma“. Iako u trenutku pisanja ove knjige još uvek nije moguće u potpunosti analizirati potencijalne uspehe i uticaj konferencije na Baliju, čini se da je istrajavanje Ujedinjenih Nacija i velikog broja zemalja uspelo da „slomi“ predstavnike razvijenih (pre svih SAD) i da ih primora na kompromis u pogledu klimatskih promena. I dok je sigurno da su klimatske promene kao paradigma narušavanja uslova u životnoj sredini u prvoj polovini prve decenije dvadesetprvog veka zauzele vodeće mesto na svetskoj agendi kao i da je šira javnost postala potpuno svesna problema, to se ne može reći za rešenja. U ovom trenutku nedostaju odgovori na osnovna pitanja – koje rešenje je najbolje, ko će ovakvo rešenje prihvatiti, a ko će biti protiv, koliko će ovakvo rešenje koštati i, konačno, kakvu korist će najbolje rešenje stvarno doneti čovečanstvu. Nesumnjivo je da će pravac u kome se bude kretala debata o ovim pitanjima u svetskoj naučnoj, stručnoj i političkoj javnosti biti određen nivoom i dubinom javne svesti o postojanju problema. Biće, takođe, veoma značajno otkriti šta javnost ustvari želi (pri čemu će ove želje morati da budu iskazane, ali i praktično pokazane kroz matrice ponašanja).

92

ŽIVOTNA SREDINA I RAZVOJ – IZAZOVI U XXI VEKU Skoro da ne postoji dan kada u dnevnim novinama nema neke uznemirujuće i dramatične vesti o nekom događaju koji je u vezi sa krizom u životnoj sredini, bilo da se on već dogodio, ili nas tek očekuje. Jednoga dana to je priča o globalnom zagrevanju i promenama klime, sutradan o rastu broja stanovnika na planeti, zagađenju vazduha ili iscrpljivanju prirodnih resursa. Šta tek reći o problemima siromaštva i rastuće nejednakosti u savremenom društvu? I ono što običnog čoveka može najviše da zabrine je činjenica da u najvećem broju ovih dnevnih vesti vidi sebe kao nekog ko je suprostavljen prirodi: uvek smo mi, pojedinci, građani, oni čiji životni stilovi i etički stavovi ugrožavaju buduće generacije i njihovo pravo na kvalitetan život. Trošimo previše. Želimo da vodimo prvoklasan život. Nije nam bliska briga za jednakost u svetu. MI smo odgovorni za zabrinjavajući disbalans između čoveka i prirode. MI zagađujemo naše gradove, nebo i vode. Ako MI ne promenimo način razmišljanja, podsećaju nas da će Zemlja postati veoma negostoljubivo mesto za život nas i naših potomaka. Uz sve to, postoje i neki drugi koji žele da žive poput nas, da se razvijaju i bogate. A... ... to je veoma neprijatno. Kina i Indija postaju bogatije. I čini se da njihova nova srednja klasa želi sve one stvari koje i mi

Izazovi razvoja u XXI veku

želimo: automobile, veš mašine, čak i meso. Ovde na zapadu moramo da se obuzdamo da ne kažemo: „Stanite. Vi ne možete da živite kao mi. Planeta to ne može da izdrži. I naši novčanici to ne mogu da izdrže. Da li ste videli cene nafte?“ Gideon Rahman, „Ne možemo da nastavimo da jedemo kao do sada“, Financial Times, 2. jun 2008.

Ovo poglavlje govori o NEODRŽIVOSTI. O neodrživosti u načinima života, obrascima razvoja, korišćenju prirodnih resursa i, uopšte, odnosu prema prirodi.

Ekonomski dispariteti i politička nestabilnost Početak XXI veka bio je obeležen, između ostalog, ponovnim snaženjem ekonomskog rasta. Nekoliko godina uzastopno (tačnije od 2003. do 2007.) svetska ekonomija je rasla po stopama koje su bile značajno veće od zabeleženih krajem predhodnog milenijuma. Ekonomije zemalja u razvoju i zemalja u tranziciji beleže očekivano više stope rasta (6,5 i 7,2, respektivno), dok i dalje najviši rast imaju ekonomije Kine i Indije. Projekcije govore da će Kina u periodu do 2020. godine beležiti prosečan godišnji rast od 6,6 procenata (čime će na kraju perioda svoje ekonomske performanse uvećati za 162 procenta), dok će prosečan rast bruto društvenog proizvoda u Indiji u istom periodu biti nešto manji (5,5 procenata) (Winters & Yusuf, 2007). U odnosu na zabeležene stope rasta u poslednjoj deceniji XX veka i na početku novog milenijuma, ovo je znatno usporeniji rast, mada još uvek veoma visok i to u dužem vremenskom trajanju. Predviđa se, takoće, da će prosečni rast i u ostalim delovima sveta zadržati robusnih 3,2 procenta godišnje. Zemlje u razvoju bi mogle da, posle perioda od tri decenije – od početka sedamdesetih godina, ponovo stabilizuju svoje stope ekonomskog rasta negde oko 4 procenta godišnje u proseku, dok bi prosečne vrednosti za nerazvijene zemlje bile i značajno veće. Međutim, ekonomske nejednakosti između razvijenih i nerazvijenih i zemalja u razvoju, oličeni u bruto društvenom proizvodu po stanovniku, ostaju ogromne. Ukoliko bi razvijeni deo sveta u ovom trenutku prestao da se razvija, a zemlje Latinske Amerike i podsaharske Afrike nastavile svoj razvoj po stopi koju imaju danas, do izjednačavanja Latinske Amerike sa razvijenim zemljama došlo 94


bi 2177. godine, a Afrika bi morala da sačeka do 2236. godine (UNDP, 2006)! Sa druge strane, primetno je da se od 2006. godine globalne ekonomske perspektive pogoršavaju i da postoji veliki rizik da se finansijska kriza koja je počela u SAD krizom otplate hipotekarnih kredita prenese na preostali deo sveta. „Rizici zaraze su veoma visoki“, ocenio je početkom 2008. godine Dominik Štros-Kan, generalni direktor MMF. Ovakva situacija primorala je međunarodne finansijske institucije da revidiraju svoje procene ekonomskog rasta u budućnostilxii. Ekonomski rast u zemljama u tranzicijilxiii na početku dvadesetprvog veka bio je visok i doveo je do izvesnih poboljšanja u kvalitetu života. Sa porastom bruto društvenog proizvoda i indeks humanog razvoja u siromašnijim SEE i EECCA zemljama konstantno beleži porast, mada je uočeno da dalji rast BDP u većim i bogatijim zemljama u tranziciji ne utiče u istom obimu na rast indeksa humanog razvoja (ovo je karakteristično za Rusku Federaciju, Kazahstan, Ukrajinu i Azerbejdžan) (EEA, 2007b). Pozitivan uticaj ekonomskog rasta na kvalitet života je ograničen sposobnošću države (i društva u celini) da omogući pravedniju raspodelu rezultata ovakvog rasta na sve društvene grupe i sve kategorije stanovništva. Nažalost, u gotovo svim zemljama u tranziciji produbljuje se jaz između bogatih i siromašnih i danas je on mnogostruko veći nego što je to bilo u doba realsocijalizma. Na primer, u Rusiji je 1991. godine na 20 procenata najsiromašnijeg stanovništva otpadalo 12 procenta nacionalnog dohotka, dok je 20 procenata najbogatijih koristilo 31 procenat dohotka (EEA, 2007b, cit. Simai, 2006). Do 2003. godine ovaj jaz se značajno produbio i petina najsiromašnijih koristila je samo 6 procenata, dok je petina najbogatijih koristila skoro polovinu nacionalnog dohotka (47 procenata) (World Bank, 2006). Ekonomska situacija u Srbiji na početku XXI veka unekoliko se razlikovala od onoga što je tipično za privrede u tranziciji. Posle demokratskih promena krajem 2000. godine Srbija je krenula u promene političkog, društvenog i ekonomskog sistema. U ekonomskoj sferi ključni poslovi su bili vezani za prelazak sa ratne na mirnodopsku privredu i dostizanje što viših stopa rasta, kako bi se zemlja što pre rešila siromaštva. Reforme koje su sprovođene od 2001. su sledile ta dva cilja, mada brzina, dubina, zahvat i konzistentnost reformi nisu bili ujednačeni. Nešto više je postignuto u domenima 95


privatizacije, poreza, berze i hartija od vrednosti, monetarnoj i bankarskoj sferi, a nešto manje u reformi države, tržišta rada, restituciji, reformi penzijskog i investicionih fondova. Ništa nije urađeno u restituciji i privatizaciji javnih i javnih komunalnih preduzeća. Iako je reforma bila umerena i imala mešovite rezultate, Srbija je u perodu 2000. – 2006. ostvarila značajne stope rasta, u proseku 5,2 procenta; smanjena je inflacija sa trocifrene u 2000., na jednocifrenu u 2006.; povećana su ulaganja, povećan je dotok direktnih stranih ulaganja. Neki problemi su ostali i tražiće rešenje u narednim godinama. Nezaposlenost nije značajnije smanjena i još uvek je najviša u Evropi, siva ekonomija je prepolovljena ali je još uvek na visokom nivou, liberalizacija unutrašnjeg tržišta dovela do stabilizacije transakcija, snabdevanja i cena, ali država još uvek kontroliše oko 45% cena, inflacija je višestruko snižena ali je još uvek visoka i jedna od dve najviše u Evropi u 2006., spoljnotrgovinska liberalizacija u 2001-2002. je bila znatna, ali ju je 2004-2005. pratila deliberalizacija, tj. povlačenje nekih dobrih mera iz 2001-2002. U celini se može reći da su reformama u periodu 2001-2006. ozbiljno načeti neki važni socio-ekonomski problemi, a da u periodu 2007-2015. deo njih čeka na definitivniju stabilizaciju, a deo na početak rešavanja. I u periodu koji sledi orijentacija na snažan privredni rast mora ostati okosnica ekonomske politike. Ekonomisti se slažu da je teško u ovom trenutku predvideti koliko su ovakvi trendovi stabilizacije (visokog) ekonomskog rasta u nerazvijenim i zemljama u razvoju dugoročni i do kada će trajati. Čini se da je simultano dejstvo nekoliko povoljnih faktora (visoke cene pojedinih berzantskih roba, niske kamatne stope, ponovo zahuktavanje razvojne pomoći i oslobađanje od tereta dugovalxiv) uticalo na povećanje rasta i da bi izostanak bilo kog od pomenutih faktora mogao isto tako da utiče na ponovnu stagnaciju. U takvim okolnostima dalji rast u nerazvijenim zemljama zavisio bi, prevashodno, od njihove unutrašnje sposobnosti da iskoriste „dividende“ postojeće pozitivne konjunkture za investicije u dugoročni ekonomski razvoj. Održavanje postojećih trendova rasta na širem prostoru (uključujući nove „džinove“ – Kinu i Indiju, oporavljenu Rusku Federaciju i zemlje u razvoju) dovešće do smanjenja siromaštva na globalnom nivou, ali, sa druge strane, prouzrokovaće veću

96


potražnju za resursima, pre svega za sirovom naftom, i samim tim rast njihove cene. Međutim, po mnogim merilima u svetu je danas veoma prisutna neravnomernost u raspodeli i potrošnji dobara i ova neravnomernost stalno rastelxv. Često se u literaturi, ali i u medijima barata činjenicom koja je 1999. godine objavljena u Izveštaju Programa za razvoj UN o humanom razvoju da na globalnom nivou jedna petina najbogatijeg stanovništva koja se nalazi u razvijenim zemljama koristi više od četiri petine dohotka, dok petina najsiromašnijeg stanovništva koristi jedva nešto iznad jednog procenta. Ubrzo po objavljivanju ovog izveštaja pokazalo se da je je ova kalkulacija napravljena korišćenjem metode konverzije putem valutnih kurseva, te da je metodologija bila pogrešna, jer drastično potcenjuje bogatstvo siromašnih zemaljalxvi. Ali podaci su neumoljivi i pokazuju da je neravnomernost u raspodeli itekako prisutna: 20 procenata najbogatijih koristi 46 procenata svetske proizvodnje mesa i ribe, 58 procenata ukupno proizvedene energije, 74 procenta od ukupno instaliranih telefonskih priključaka i 87 procenata automobila (UN, 1998). Bruto domaći proizvod 48 najsiromašnijih zemalja (četrvtina sveta) manji je od zajedničkog bogatstva trojice najbogatijih ljudi na ovoj planeti. Analiza istorije širenja jaza između bogatih i siromašnih zemalja pokazuje da su 1820. godine razvijene zemlje bile tri puta bogatije od siromašnih, 1913. godine jedanaest puta, 1973. godine 44 puta, a pre petnaest godina, 1992. – neverovatnih 72 puta. Još porazniji podaci dobijaju se ako se analiziraju godišnja izdvajanja za određena potrošna dobra i ovi podaci uporede sa izdvajanjima za one prioritetne oblasti kojima bi se smanjile nejednakosti u raspodeli. Na prelazu iz XX u XXI vek godišnje se u svetu za poboljšanje obuhvata osnovnim obrazovanjem u zemljama u razvoju i nerazvijenim zemljama dodatno trošilo oko 6 milijardi dolara, za poboljšanje uslova vodosnabdevanja i kanalisanja otpadnih voda približno 9 milijardi dolara, za unapređenje reproduktivnog zdravlja žena u najugroženijim državama oko 12 milijardi dolara i za poboljšanje zdravstvene zaštite u nerazvijeneim zemljama 13 milijardi dolara (UN, 1998). Sa druge strane, u isto vreme samo godišnja prodaja sladoleda u Evropi beleži obrt od 8 milijardi, u SAD se godišnje proda kozmetičkih proizvoda za 8 milijardi, ukupan promet hrane za kućne ljubimce u SAD i Evropi 97


godišnje iznosi 17 milijardi, u Evropi se za godinu dana popije alkoholnih pića za više od 100 milijardi, a na vojnu opremu se u svetu potroši 780 milijardi dolara (UN, 1998). Podaci koje je objavila Svetka banka za 2003. godinu pokazali su da se, uprkos brojnim naporima UN i drugih međunarodnih finansijskih organizacija, stanje vrlo sporo menja u korist siromašnih (World Bank, 2005). Najveći broj najsiromašnijih zemalja nazadovao je u mnogim aspektima na više ili manje sličan način. Osnovni razlog je, pre svega, nasleđe predhodnog perioda i leži u činjenici da su industrijalizovane zemlje Zapada u periodu posle II svetskog rata do danas konstantno povećavale nivo svog bruto nacionalnog proizvoda, dok je sličan efekat izostao u nerazvijenim i zemljama u razvoju, posebno u poslednje dve decenije XX veka. Samo nekoliko država iz ove grupacije dostiglo je značajnije stope rasta u navedenom periodu. Uglavnom se to može reći za pomenute dve najnaseljenije azijske države, Indiju i Kinu. Imajući u vidu činjenicu da u ove dve države živi skoro trećina svetskog stanovništva, ukupan pokazatelj ekonomskog dispariteta na svetskom nivou počeo je da opada. Ako bi se Kina i Indija izostavile iz izračunavanja, videlo bi se dohodovna nejednakost ne samo da zadržava trend porasta na svetskom nivou, već je taj trend još više uvećan. Ovakve putanje razvoja bile su u skladu sa konvencionalnim ekonomskim mišljenjem, o čemu je bilo reći u predhodnim poglavljima. Nametnute i nedovoljno osmišljene politike strukturnog prilagođavanja, uz otvaranje unutrašnjih tržišta i smanjenje uloge države kao ekonomskog agenta tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka ne samo da nisu dovele do smanjenja dispariteta između bogatih i siromašnih, nego su uh postepeno povećavale. Dohodovni jaz između industrijalizovanih i zemalja u razvoju nije nastao u ovom periodu – mora se reći da je on postojao još u šezdesetim godinama – ali se u osamdesetim i devedesetim produbljivao. Iako su sve zemlje imale svoje posebne razvojne priče i epizode, podaci pokazuju da je od 106 nerazvijenih i zemalja u razvoju tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka skoro polovina imala kraće ili duže periode u kojima je njihov godišnji rast premašivao 2 procenta. U osamdesetim se broj ovih zemalja smanjuje na 20 procenata, a broj zemalja u kojima tokom pet ili više godina nije zabeležen ekonomski rast porastao je na 40 procenata (UN, 2006). Rezultat ovih 98


dispariteta bio je dugoročni uticaj nerazvijenim i zemljama u razvoju.

na

uslove

života

u

Ekonomisti nemaju nedvosmislen odgovor na pitanje šta precizno definiše uspeh ili neuspeh u ekonomskom rastu jedne države. Mnogo novijih studija ponovo otvara ova pitanja i ukazuje na kompleksnost ekonomskog rasta kao procesa. Sve pomenute studije slažu se u jednom: kada se govori o uspehu u razvoju jedne države, neophodno je osim ekonomskih faktora sagledati i istorijske i institucionalne preduslove. Ovakva analiza morala bi da se usredsredi na ograničenja kao što su nemogućnost da se privuče domaći ili strani investicioni kapital, nizak nivo ljudskog kapitala i tehnoločkih mogućnosti, slabosti u strukturama vlasti i lošem funkcionisanju institucija koje regulišu tržište ili omogučavaju funkcionisanje javnih i društvenih servisa. Značaj i relevantnost ovih ograničenja razlikuju se od zemlje do zemlje. Osim navedenog, neophodno je imati na umu i uticaj poremećaja u ekonomskim sistemima izazvanih sukobima na razvoj. Nažalost, ratni sukobi su jedno od obeležja savremenog sveta. Čest je slučaj da ograničene ratne sukobe izazivaju naoružane grupe u želji da kontrolišu vlade, teritorije ili resurse. Ovakvi sukobi uništavaju pojedine države ili regione, prouzrokuju prinudne migracije i zaostajanje u ekonomskom razvoju. Kraj hladnoratovskog perioda doneo je i mnogo opasnije ratove – pre svega rat u Iraku, za koji se u velikom delu sveta okrivljuju Sjedinjene Američke Države. Ako se dublje analiziraju ratovi u poslednjih dvadesetak godina, videće se da je u najvećem broju reč o sukobima oko teritorije, a najčešće oko teritorije bogate prirodnim resursima. Ono što je nedvosmisleno u pogledu nestabilnosti obeležilo početak novog milenijuma svakako je porast teoririzma, kako u pogledu intenziteta, tako i u pogledu posledica koje donosi. Napad islamskih teorista na Svetski trgovinski centar u Njujorku pokazao je svu ranjivost industrijalizovanih zapadnih zemalja i ugrozio ne samo njihovu bezbednost, već i ekonomske potencijale. Sigurno je da će naredne decenije biti obeležene, između ostalog, borbom protiv međunarodnog terorizma, što svakako može dovesti do sporednih efekata zatvaranja nacionalnih ekonomskih sistema, sukoba niskog intenziteta i ponovnog uspostavljanja barijera u međunarodnoj trgovini i pomoći nerazvijenima. Razvoj će u takvom okruženju biti znatno otežan. 99


Siromaštvo Mnogo je dokaza o razmerama ekstremnog siromaštva u savremenom svetu. Blizu jedne milijarde ljudi u svetu može se smatrati ekstremno siromašnimlxvii, ako se za granicu siromaštva usvoji jedan dolar po stanovniku dnevno. Više od 800 miliona ljudi u svetu je gladno, a preko 100 miliona školske dece nije u mogućnosti da zbog siromaštva pohađa osnovnu školu. I konačno, svake godine više od osam miliona ljudi u svetu umre zbog toga što su previše siromašni da bi nastavili da žive. Po kriterijumima Svetske Banke blizu 2,6 milijarde ljudi u svetu, odnosno dve petine svetskog stanovništva, može se smatrati siromašnim. Ali siromaštvo nije samo igra brojeva. Problem svetskog siromaštva je problem velikog broja ljudi, žena i dece koji se susreću sa nepremostivim preprekama u ispunjavanju svojih osnovnih ljudskih prava i ostvarivanju individualnih potencijala. Kada su Ujedinjene Nacije 1948. godine usvojile Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, države potpisnice su svojim potpisima proklamovale da svi ljudi imaju prava na obrazovanje, rad, zdravstvenu zaštitu i blagostanje. Međutim danas su milioni ljudi širom sveta do te mere ugroženi siromaštvom da jednostavno ne mogu iskoristiti svoja osnovna ljudska prava. Siromaštvo se može naći u svim delovima sveta, ali je najočitije u zemljama u razvoju. Osim najugroženijih zemalja u Podsaharskoj Africi i delovima Azije, siromaštvo je značajno prisutno i u zemljama u tranziciji. Iako se i u ovim zemljama situacija lagano poravlja, procenat siromašnih je i dalje veliki, posebno u zemljama bivšeg Sovjetskog saveza i u na Balkanu. Na primer, u Jermeniji je broj siromašnih 2004. godine iznosio 43 procenata (što je za 12 procenata manje u odnosu na 1999. godinu). Pored sličnosti sa zemljama u tranziciji i zemljama u razvoju, siromaštvo u Srbiji ima i mnoge specifičnosti. Ono je prvenstveno posledica dramatičnog pada BDP (sa 2 696 dolara po stanovniku u 1990. godini na 1 035 dolara u 2000. godini, bez Kosova i Metohije), kao i dohotka tokom devedesetih godina. Pad društvenog proizvoda i standarda građana, hiperinflacija, rast nezaposlenosti i drugo posledice su raspada bivše SFRJ, međunarodne izolacije i sankcija, ratova i bombardovanja Srbije. Ekonomske aktivnosti su drastično smanjene usled desetogodišnje opšte političke i društvene 100


krize. Teško ekonomsko i socijalno stanje otežano je velikim prilivom raseljenih lica čiji broj od 750 000 je u pojedinim godinama dostizao i do 10 procenata ukupnog stanovništva. I danas je broj raseljenih i dalje vrlo značajan, oko 480 000. Siromaštvo u Srbiji koncentrisano je u tradicionalno nerazvijenim područjima na jugu i jugoistoku zemlje, a posle devedesetih pojavilo se i u sasvim novim područjima. Siromaštvo je veće u seoskim nego u gradskim sredinama. U ruralnim područjima jugoistočne i dela zapadne Srbije ono čini 25 procenata ukupnog broja siromašnih odnosno 14 procenata ukupnog stanovništva. Siromaštvo je vrlo izraženo kod starih osoba, raseljenih lica, osoba sa invaliditetom, kod dece, Roma, neobrazovanih i nezaposlenih. Veza između nezaposlenosti i siromaštva je najdirektnija, tako da je jedan od glavnih uzroka siromaštva velika nezaposlenost. Vlada Republike Srbije je krajem 2002. godine pristupila izradi Strategije za smanjenje siromaštva (SSS). Strategija polazi od siromaštva kao višedimenzionalnog fenomena koji, pored nedovoljnih prihoda za zadovoljenje osnovnih životnih potreba, podrazumeva i aspekte vezane za ljudska prava kao što su mogućnost zapošljavanja, odgovarajući stambeni uslovi, adekvatan pristup socijalnoj zaštiti, zdravstvenim, obrazovnim i komunalnim uslugama. Strategijom za smanjenje siromaštva postavljen je cilj da se siromaštvo u Srbiji prepolovi do 2010. godine, odnosno da se eliminišu najizraženiji oblici siromaštva posebno prisutni u nerazvijenim područjima i koncentrisani među socijalno najugroženijim grupama. Prema Drugom izveštaju o implementaciji Strategije iz 2007. godine (Vlada Republike Srbije, 2007), broj siromašnih u Srbiji opao je na 8,8 procenata u 2006. godini. Oštrina siromaštva iznosila je 0,8 procenata, što ukazuje da je broj ekstremno siromašnih veoma mali. Najznačajnija (svakako ne i jedina) mera za smanjenje siromaštva u zemljama u razvoju je ekonomski rast i, kao što je pokazano, ohrabruju podaci u poslednjoj deceniji. Procenjuje se da bi broj siromašnih u zemljama u razvoju pri postojećim stopama ekonomskog rasta mogao na globalnom nivou da bude smanjen na 10 procenata, ukoliko se ostvare zacrtani Milenijumski ciljevi razvoja. Svi pokazatelji ukazuju da mere koje se preduzimaju na ostvarivanju Milenijumskih ciljeva razvoja počinju da daju rezultate i da ekstremno siromaštvo opada na globalnom planu. U svom izvještaju iz 2004. godine, 101


objavljenom na kraju dvodnevnog sastanka s Međunarodnim monetarnim fondom, Svetska Banka je objavila kako se stopa siromaštva u svetu smanjivala u prve četiri godine novog veka. 2004. godine 985 miliona ljudi u svijetu živelo u ekstremnom siromaštvu, za razliku od milijarde i 250 miliona u 1990. godini. Opada broj siromašnih koji preživljavaju sa manje od dva dolara dnevno, iako se procjenjuje kako je 2,6 milijardi ljudi, što je gotovo polovina stanovništva razvijenih zemalja, i dalje živelo ispod tog nivoa u 2004. godini. Značajne zasluge zbog pomaka nabolje uglavnom se pripisuju Kini i njenoj kampanji protiv siromaštva. Uz to, stopa ekstremnog siromaštva značajno se smanjila i u istočnoj Aziji. U drugim delovima svijeta dobri privredni rezultati i nizak nivo siromaštva rezultirali su rastom stanovništva. U podsaharskoj Africi broj siromašnih se nije značajno povećao, obzirom da je 2004. godine u ekstremnom siromaštvu živelo 298 miliona ljudi, što je otprilike jednako kao i 1999. godine. I posle svega, zašto je ekstremno siromaštvo još uvek tako „žilav“ problem? „Siromašni su siromašni zbog toga što na njih deluje nesavršenosti tržišta i zbog toga što na njih deluju loše politike“, kažu profesor Ravi Kanbur sa univerziteta Kornel i vodeći ekonomista Svetske Banke za region Južne Azije Šantajanan Devarajan (Devarajan & Kanbur, 2005). Kada tržište dobro funkcioniše, ekonomski sistem proizvodi ishode koji su efikasni, ali ne moraju biti pravični. Kada tržište ne funkcioniše dobro, ekonomski sistem generiše neefikasne ishode, koji takođe nisu pravični. Dakle, tržišni sistem koji ne radi dobro mogao bi teorijski biti poboljšan tako da proizvodi „veći kolač“ i da se taj veći kolač pravednije raspodeljuje. To je „tržišna greška“! Ako bi se takvi (teorijski, naučni) zahvati mogli sprovesti od strane dobronamernih, dobro informisanih i kompetentnih političkih struktura, tržišnu grešku bi bilo lako otkloniti. U stvarnom svetu, međutim, političke strukture često nisu dovoljno kompetentne, niti dobro informisane, a čest je slučaj i da nisu dobronamerne! Pokušaji ovakvih vlada da otklone tržišnu grešku (ili greške) ponekad imaju kontraefekat – ishodi koje proizvode ovakvi ekonomski sistemi često su još neefikasniji i dovode do novih nejednakosti. To je politička greška! U životima običnih ljudi tržišne greške i loša politika su podjednako prisutne. Za siromašna seoska domaćinstva u mnogim zemljama u razvoju imati hrane na stolu svakoga dana 102


predstavlja najznačajniji životni izazov. Čest je slučaj da se ovakva domaćinstva sele iz svojih sela ka obodima šumskih područja, kako bi izbegli siromaštvo uslovljeno nepovoljnim klimatskim faktorima i nedostatkom obradivih površina. Kako bi stvorili obradivo zemljište u novim staništima i obezbedili prihode i hranu za svije porodice, oni krče šume, uništavaju prirodna staništa i time doprinose klimatskim promenama i promenama u životnoj sredini. Iz njihove perspektive kratkoročni problemi dnevnog opstanka mnogo su važniji od bilo kojih globalnih problema (Vosti, 1995). Ovo je klasični primer povezanosti siromaštva i životne sredine. Iako siromašni seljaci u ovom slučaju imaju koristi od uništavanja šuma, oni ne snose troškove ovog uništavanja i u najvećem broju slučajeva nisu ni svesni da svojom aktivnošću proizvode troškove koje društvo u celini mora da podmiri. Isto se može reći i za druge oblike narušavanja životne sredine – salinizaciju, eroziju zemljišta, preterano korišćenje zemljišta, posebno onog sušnim podrušjima – koji su prouzrokovani siromaštvom. Ovakva narušavanja je obično teško i gotovo uvek veoma skupo „lečiti“. Ako se pogledaju osnovni uticaji na standard siromašnih, kao što su obrazovanje, zdravstvena zaštita i socijalno i penzijsko osiguranje, postoje dobri razlozi da se prihvati teorija po kojoj tržište samo po sebi neće omogućiti zadovoljavajući nivo ovih važnih komponenti životnog standarda za siromašne. To se upravo i događa u praksi. Postoje obimni dokazi da je obrazovni nivo, zdravstvena i socijalna zaštita među siromašnima nezadovoljavajuća. Problem je tim pre veći što uz tržišnu grešku postoji i problem nedovoljne informisanosti. Tim pre što tržišna greška u sektorima kakvi su, na primer, tržište kapitala i kredita, direktno utiče na tržišnu grešku u obrazovanju, zdravstvenoj zaštiti i sistemu socijalne sigurnosti (Devarajan & Kanbur, 2005).

Neuhranjenost Svetski ekonomski forum u Davosu 2008. je u svom izveštaju “Globalni rizici 2008” označio sigurnost snabdevanja hranom jednim od četiri najveća izazova svetske ekonomije u budućnosti. Dugoročni i kratkoročni uticaji – od populacionog rasta, promene životnog stila (u načinu ishrane), klimatskih promena i sve većeg korišćenja useva namenjenih ishrani za 103


proizvodnju biogoriva – mogli bi da dovedu do nestabilnijih i dužih perioda visokih cena hrane. Posledice, naročito za siromašne zajednice, mogle bi da budu nesagledive. Cene hrane povećavaju se svuda u svetu. Ovo povećanje u periodu od 2005. do 2008. godine iznosilo je 83 procenata, dok su za poslednje dve godine (od marta 2006. do marta 2008.) cene osnovnih žitarica za ljudsku ishranu – kukuruza, pirinča, soje i pšenice – porasle za 95 procenata. Globalne rezerve hrane su 2007. godine bile najniže za poslednjih 25 godina. Još nije sasvim jasno da li je reč o periodičnoj krizi u mreži ostalih rizika ili se radi o fundamentalnoj promeni koja postavlja pitanje hrane u centar globalnih rizika u godinama koje dolaze. Prema procenama Organizacije za hranu i pojoprivredu Ujedinjenih Nacija (FAO) 842 miliona ljudi u svetu patilo je od neuhranjenostilxviii u 2006. godini (FAO, 2006). Broj neuhranjenih je, međutim, u padu: u odnosu na 2003. godinu opao je za 12 miliona. Najveći procenat od ovog enormnog broja otpada na zemlje u razvoju – preko 96 procenata, dok je u zemljama u tranziciji ovaj broj iznosio blizu tri procenata. Konačno, neuhranjenih ima i u razvijenim zemljama – blizu 9 miliona. Uprkos činjenici da broj neuhranjenih opada, ima mnogo razloga za brigu: svet nije ni izbliza dostigao ciljeve koje je sam sebi podstavio na Svetskom samitu o hrani, održanom u Rimu 2006. godinelxix. Tada je veoma ambiciozno isplanirano da se do 2015. godine prepolovi broj neuhranjenih u svetu. Nasuprot tome, u zemljama u razvoju ovaj broj gotovo da uopšte nije smanjen: smanjenje od 3 miliona u odnosu na početak devedesetih je zanemarljivo! Paradoksalno je da je tokom sedamdesetih godina prošlog veka broj neuhranjenih opadao po stopi od 37 miliona za desetogodišnji period, a tokom osamdesetih od čak 100 miliona za deset godina. Još gora slika se dobija kada se iz ove statistike izdvoje podaci za Kinu, koja je znatno smanjila broj neuhranjenih stanovnika u posmatranom periodu (za oko 7 procenata). Tada se može videti da je broj stanovnika koji pate od hronične gladi u nerazvijenim i zemljama u razvoju zapravo rastao! Danas je sasvim jasno da sa postojećim trendom smanjenja broja neuhranjenih u zemljama u razvoju od 6 miliona godišnje nije moguće dostići zacrtane ciljeve. Ukoliko se želi približavanje cilju postavljenom na rimskom samitu, ovaj broj ne bi smeo da bude manji od 22 miliona. Situacija je 104


još teža ako se zna da samo trećina od 97 zemalja pomenutih u izveštaju FAO stvarno smanjuje broj neuhranjenih – ostale zemlje se još uvek bore da zaustave njihov porast. Razloge za navedeno treba tražiti koliko u vodećim razvojnim konceptima koji su se ostvarivali u ovim decenijama (pri tome se u najvećoj meri misli na prelazak na neoliberalni model), toliko i u eksplozivnom rastu stanovništva i ubrzanoj urbanizaciji, promeni životnih stilova izazvanoj ubrzanim ekonomskim rastom u Kini i Indiji, klimatskim promenama i sve većim zauzećem poljoprivrednih površina uzgajanjem sirovina za proizvodnju biogoriva.

Slika 5.

Broj neuhranjenih u milionima stanovnika po svetskim regionima u periodu 2001 – 2003. (FAO, 2006)

Da li sve ovo znači da se ostvaruju neomaltuzijanske projekcije o globalnoj gladi? Čini se da ipak to nije slučaj. Čak i pri očekivanjima da će broj stanovnika u svetu kontinuirano rasti u narednih nekoliko decenija, svi proračuni govore o tome da će glad i pothranjenost biti pod kontrolom i da će moći da budu iskorenjeni. Biotehnološka revolucijalxx koja je u toku 105


može biti jedan od najznačajnijih faktora na putu ka održivoj proizvodnji hrane u svetu. Kada se govori o hrani i ishrani u svetu, neophodno je, međutim, ovo pitanje sagledati iz dva ugla. Prvi izazov je ukupna proizvodnja hrane. Na koji način se u svetu može proizvesti dovoljno hrane kako bi svi stanovnici imali adekvatnu nutritivnu vrednost dnevno i kako to izvesti na način koji će biti ekološki i ekonomski održiv? Drugi izazov je distribucija. Čak i ako je ukupna proizvodnja hrane adekvatna potrebama (ili ako to postane), kako da dovoljno hrane bude dostupno stanovnicima nerazvijenog dela sveta tako da i najsiromašniji ne budu gladni? Iako su ova dva pitanja veoma povezana međusobno, hajde da pokušamo da na njih posebno odgovorima. Ekonomski rast u pojedinim zemljama u razvoju, posebno u Kini i Indiji, doveo je do velikih promena na globalnom tržištu hrane. Stotine miliona ljudi koji žive u te dve zemlje su postali srednja klasa koja sada može da priušti da kupuje ne samo veću količinu hrane, već i veću količinu uvozne hrane. Količina hrane koja je potrebna da bi se zadovoljila potreba sve bogatijeg srednjeg sloja društva, doprinosi nepredvidljivim kretanjima cena hrane na tržištu. U izveštaju Međunarodnog saveta za žitarice iz 2007. godine navodi se da se očekuje da zalihe žitarica opadnu na najniži nivo u poslednjih 30 godina. Izvozna cena pšenice skočila je za čak 25 odsto u septembru 2007., što rezultira povećanjem cena u čitavom svetu. Cene soje su na istorijski visokom nivou, dok su kafa i kakao znatno skuplji nego decenijama ranije. Cene hrane u avgustu 2007. u Kini skočile su za 18 odsto u odnosu na prethodnu godinu, što inflaciju podiže na najviši nivo u poslednjih 10 godina. U Indiji nije zabeležena inflacija, ali su zvaničnici ipak zabrinuti rastom cena hrane. Nekoliko faktora utiče na rast cena: vremenski uslovi, koji se mogu dovesti u vezu sa klimatskim promenama, povećanje potrošnje, što je povezano sa rastom broja stanovnika i njihove kupovne moći, kao i ekonomske nestabilnosti i povećanje cena nafte. Dodatan podsticaj cenama daje jačanje zainteresovanosti investicionih fondova za poljoprivredne sirovine u svetlu slabljenja globalnih tržišta akcija i obveznica, zbog čega oni sirovine smatraju pogodnim za ulaganje svog kapitala. Uz sve navedeno, klimatske promene se kao ogromni tamni oblak pretnje nadvijaju nad svetskom proizvodnjom hrane. Svetka organizacija za hranu i poljoprivredu FAO 106


procenjuje da u zemljama u razvoju 11 procenata poljoprivrednog zemljišta može biti ugroženo klimatskim promenama, uključujući smanjenje proizvodnje žitarica u 65 država (FAO, 2005). Najnovije analize (pre svih Štarkov izveštaj) pokazuju da će više temperature koje se mogu očekivati u narednim godinama, uz salinizaciju zaliha slatke vode zbog podizanja nivoa mora izazvanog klimatskim promenama, poplava i suša, ugroziti poljoprivrednu proizvodnju u zemljama koje umaju nisku nadmorsku visinu. To su upravo zemlje u kojima živi najveći broj siromašnih. U Indiji bi produktivnost poljoprivredne proizvodnje po ovom scenariju mogla da opadne i do 40 procenata do 2080. godine. U Africi, u kojoj četiri od pet stanovnika živi od prihoda iz poljoprivrede, ovo smanjenje moglo bi da iznosi u proseku 30 procenata, dok bi u nekim državama, kao što su Senegal ili Sudan, proizvodnja mogla biti prepolovljenalxxi. Posledica toga mogao bi da bude prelazak sa tradicionalnih kultura žitarica na proizvodnju pirinča, kao manje osetljivog na povišenu toplotu. Kriza u poljoprivrednoj proizvodnji ne bi mimoišla ni razvijene – njene posledice iskusile bi i Sjedinjene Američke Države i zemlje Latinske Amerike. Po ovom scenariju današnji značajni izvoznici žitarica (kao, na primer, Brazil), više ne bi bili u situaciji da u potpunosti podmire ni sopstveno tržište. Danas se sve češće govori o dodatnoj opasnosti za obezbeđenje dovoljne količine hrane na svetskom tržištu: proizvodnji biogoriva. Korišćenje poljoprivrednih useva za proizvodnju biogoriva u svetu raste. Ovaj rast često prate subvencije od strane država, da bi se smanjile emisije gasova i (češće) da bi se smanjila zavisnost od uvoza goriva. Predviđa se da će do 2010. godine površine na kojima se u SAD gajio kukuruz biti smanjene za 30 procenata na račun gajenja sirovina za proizvodnu bioetanolalxxii. Nagli i rekordni porast cena nafte na svetskom tržištu može da ubrza ove procese, što bi na duži rok moglo da utiče na globalno tržište hrane i da dovede do nestabilnosti cena osnovnih poljoprivrednih proizvoda. Ovo bi posebno pogodilo zemlje koje uvoze žitarice i moglo bi da doprinese povećanju broja gladnih na planeti. Da li se na svetu može proizvesti dovoljno hrane za svakoga? Nedvosmislen odgovor je: da! Može se proizvesti dovoljno hrane i to na obradivim površnama koje su i danas kultivisane, bez dodatnog širenja obradivog zemljišta. O tome postoje evidentni naučni dokazi. Činjenica je da se u svetu još 107


sredinom sedamdesetih godina XX veka proizvodilo dovoljno hrane za minimalne zahteve istrane stanovništva. Ovo se, naravno, kosi sa uvreženim shvatanjima i predviđanjima da nema dovoljno obradivih površina za proizvodnju hrane i da će u budućnosti morati da se kultivišu dodatne površine (uglavnom na račun kršenja tropskih šuma) uz katastrofalne posledice po životnu sredinu. U stvarnosti se, međutim, događa nešto drugo: siromašni seljaci u nerazvijenim zemljama prinuđeni su da vrše kultivaciju parcela koje nisu pogodne za poljoprivrednu proizvodnju – prostore izložene eroziji, degradirana semiaridna zemljišta i granice tropskih šuma na kojima nije pogodno gajenje žitarica. Ukoliko se poveća investiranje u modernu poljoprivrednu proizvodnju kroz primenu naučnih dostignuća i moderne tehnologije u zemljama u razvoju, povećala bi se i efektivnost u proizvodnji hrane. U svetu ne postoji manjak obradivih površina, postoji samo manjak investicija u moderne tehnologije proizvodnje hranelxxiii. Imajući sve ovo u vidu, postavlja se logično pitanje: zašto uz sve navedeno još uvek ima mnogo gladnih u svetu? Jedan od odgovora svakako je politika razvijenih, koji, štiteći sopstvenu poljoprivrednu proizvodnju, decenijama povećavaju trgovinske barijere i subvencionišu domaće farmere. Uticajni vašingtonski Međunarodni istraživački institut za politiku hrane u svom izveštaju iz 2007. godine navodi da "svet koji se suočava sa manjkom hrane treba da trguje više, a ne manje". Međutim, u tekućim trgovinskim pregovorima u okviru Svetske trgovinske organizacije, i SAD i EU oklevaju da smanje finansijsku podršku svojim farmerima i redukuju trgovinske barijere za strane poljoprivredne proizvode, što je jedan od glavnih razloga dugotrajne stagnacije pregovaračkog procesa. Direktor Svetske organizacije za hranu i poljoprivredu FAO Žak Diuf u svom uvodnom izlaganju na Svetskom samitu o hrani, održanom u Rimu 2008. godine rekao je da je „... sistemsko rešenje problema osiguranja dovoljne količine hrane u svetu povećanje proizvodnje i produktivnosti u nerazvijenim zemljama koje imaju manjak hrane“, naglašavajući pri tome da se tragične političke i društvene posledice povećanja cena hrane u svetu mogu preduprediti partnerstvom između dela sveta koji ima tehnologiju, finansijske kapacitete i organizacione veštine i dela sveta koji ima zemljište, vodu i ljudske resurse. Pomoć nerazvijenima od 30 milijardi dolara godišnje bila bi dovoljna da se problemi neuhranjenosti i nedostatka hrane rešavajulxxiv. 108


Bolesti Iako se može činiti da je briga o zdravlju danas postala imperativ broj jedan za stanovništvo u svetu, podaci govore da je i pored očiglednih poboljšanja opšte situacije zdravlje stanovništva i dalje izloženo brojnim postojećim, ali i novim rizicima. Kancer i kardiovaskularne bolesti ostaju vodeći uzroci smrti širom sveta (kancer sa blizu 13 procenata i kardiovaskularne bolesti sa 30 procenata svih smrti u 2007. godini). Savremeni način života pogoduje nastanku ovih opboljenja i procene Svetske zdravstvene organizacije predviđaju da će njihov broj rasti: na primer za ukupan broj smrti od kardiovaskularnih oboljenja predviđa se rast sa 17,6 miliona u 2005. na skoro 20 miliona u 2015. godini. I pored uvreženog mišljenja da su bolesti srca bolesti savremenog razvijenog dela sveta, podaci pokazuju nešto drugačiju sliku – blizu 80 procenata svih letalnih slučajeva kardiovaskularnog sistema zabeleži se u nerazvijenim i zemljama u razvoju. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku vodeći uzroci smrti u Srbiji su bolesti sistema krvotoka (56,8 %), tumori (18,8%), simptomi, znaci i patološki klinički i laboratorijski nalazi (6,14%), povrede, bolesti sistema za disanje (3,98%), trovanja i posledice delovanja spoljnih faktora (3,6%). Visoko učešće kardio vaskularnih i malignih oboljenja u strukturi umiranja posledica je nepravilne ishrane, pušenja i alkohola, a spoljni uzroci ukazuju na neodgovarajuću zaštitu, kako na radu, tako i u kući. Savremeni način života, mobilnost ljudi i međusobna povezanost uticali su da se u svetu drastično poveća opasnost od infektivnih bolesti, kao i pretnji po zdravlje povezanih sa toksičnim i radioaktivnim izloženostima. U izveštaju Saveta za ekonomska i društvena pitanja Ujedinjenih Nacija iz 2001. godine napominje se da ...ekonomska globalizacija igra ulogu u generisanju novih zdravstvenih rizika usled prenošenja transmisionih bolesti, uključujući kako infektivne (bolesti koje se prenose hranom, infekcije otporne na lekove, pandemski grip i seksualno prenosive bolesti svih vrsta), tako i neprenosive bolesti srodne životnom stilu (povezane sa pušenjem, ishranom, saobraćajnim povredama, zagađenjem i profesijom)“ (Economic and Social Council, 2001)

109


Infektivne bolesti se danas šire mnogo brže nego bilo kad kroz istoriju, jer je i pokretljivost stanovništva veća. Broj putnika koji koriste avionski prevoz svake godine raste (u 2006. godini, na primer, bilo ih je više od 2,1 milijarde). Pojava epidemije u bilo kom delu sveta danas je samo „par sati leta“ udaljena od bilo kog drugog svetskog regiona, zahvaljujući razvijenom avio saobraćaju. I ne samo što se brže šire, nego su infektivne bolesti same po sebi postale mnogo „brže“: u sedamdesetim godinama prošlog veka otkrivalo se približno jedan do dva novootkrivena uzročnika epidemija godišnje, dok u današnje vreme prema podacima Svetske zdravstvene organizacije postoji preko četrdeset novih bolesti, nepoznatih prošlim generacijama. U poslednjih pet godina registrovano je preko 1100 epidemija u svim delovima sveta. Ponovo su registrovani slučajevi kolere, žute groznice i infektivnog meningitisa, za koje se smatralo da su iskorenjene ili pod kontrolom. SARS i ptičiji grip su naterali međunarodnu zajednicu da na najviši nivo podigne mere zaštite od epidemija, ali i da ponovo razmišlja o tome da infektivne bolesti predstavljau realnu pretnju po opstanak čovečanstva i ekonomske aktivnosti. Epidemija HIV-a ostaje još uvek nerešen problem za čovečanstvo. Krajem 2006. godine prema podacima Svetske zdravstvene organizacije HIV-om je bilo zaraženo blizu četrdeset miliona ljudi u svim delovima sveta. Samo u toj godini zabeleženo je 4,6 miliona novih slučajeva, od kojih je pola miliona mlađe od 15 godina. Menja se i geografska distribucija zaraženih, tako da je u Zapadnoj Evropi broj zaraženih sa 42 na milion stanovnika u 1998. godini porastao na 74 u 2006. Visok trend rasta beleži se u Baltičkim zemljama, Južnoj i Jugoistočnoj Aziji i Latinskoj Americi. U Srbiji je zabeležen opadajući trend obolelih od AIDS-a (broj se kreće oko 12 na milion stanovnika). Rizici u životnoj sredini (klimatske promene, uništenje statosferskog ozona, gubitak diverziteta, promene u hidrološkom sistemu i u snabdevanju pitkom vodom, degradacija zemljišta i poremečaji u sistemima za proizvodnju hrane) odgovorni su za skoro četvrtinu ukupnog globalnog opterećenja oboljenjima i za više od trećine svih oboljenja u siromašnim delovima sveta, kakav je podsaharska Afrika, na primer. Procenjuje se da skoro 13 miliona smrtnih slučajeva godišnje može biti sprečeno time što će se životna sredina 110


učiniti zdravijom. Popsebno su ugrožena deca: trečina svih oboljenja kod dece mlađe od pet godina izazvana je poremećajima u životnoj sredini, najčešće zagađenjem vode i vazduha. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije svake godine bi se prevencijom rizika u životnoj sredini mogli spasiti životi blizu pet miliona dece starosti do pet godina u zemljama u razvoju. Iako postoje brojni dokazi o tome da je sigurnost hrane svuda u velikoj meri povećana u poslednje vreme, još uvek postoji veliki rizik od mikrobiološke i hemijske kontaminacije hrane i njenih posledica po zdravlje ljudi. U nerazvijenim i zemljama u razvoju poremečaji u životnoj sredini osnovni su uzroci dijareje, infekcije gornjih disajnih puteva i malarije. Bolje upravljanje ovim rizicima sprečilo bi 40 procenata novih slučajeva smrti od malarije, 41 procenat smrti od infekcije disajnih puteva i čak 94 procenta smrti od dijareje, što su osnovni uzroci smrti kod dece u nerazvijenim zemljama. U isto vreme, neke nove opasnosti po zdravlje o kojima se nekada nije ni razmišljalo, postaju realnost – na primer zloupotreba patogena u terorističkim akcijama (setimo se samo pisama sa bakterijom antraksa početkom XXI veka).

Marginalizacija Reč marginalizacija izvedena je iz reči margina, i označava nešto što se nalazi na rubu, odnosno nešto što je zapostavljeno. Margine se ovde odnose na prostor slobode u smislu njenog opsega i samoodređenja pojedinca. Biti marginalizovan znači biti ograničen u smislu opsega i slobode delovanja, kao i prava na samoodređenje. Marginalizacija se u društvu najčešće ispoljava kroz isključivanje, diskriminaciju, ali i kroz izolaciju pojedinaca ili društvenih grupa. U savremenom svetu problem marginalizacije može se posmatrati iz dva ugla. Na makro nivou postoji marginalizacija pojedinih svetskih regiona, izazvana istorijskim nasleđem, ekonomskim zaostajanjem, ali i rastućom globalizacijom i trgovinskom barijerama koje sprovodi razvijeni deo sveta. Afrika se najčešće uzima kao eklatantan primer ekonomske marginalizacije. Kada se govori o globalizaciji, uvek se pod sumnju stavlja sposobnost afričkih država da iskoriste ekonomske pogodnosti slobodnog tržišta i, pre svega, svetske trgovine. Podaci govore da se udeo Afrike u svetskoj trgovini 111


smanjuje (sa 5,5 procenata u 1975. na 2,5 procenta u 2002. godini). Ovo je jedan od dokaza marginalizacije Afrike, mada u ekonomskoj literaturi postoje pokučaji da se ovakva situacija objasni različitim razlozima. Svetska Banka je 2000. godine prikazala podatke o tome da isključenost iz globalne trgovine košta Afriku 70 milijardi dolara godišnje, imajući u vidu smanjenu diversifikaciju proizvodnje i smanjenje tržišta tradicionalnih poljoprivrednih proizvoda. Drugi, ne manje opasan trend marginalizacije je onaj koji se ogleda na mikro nivou, prisutan je u svim društvima i prati sve matrice razvoja. Pojedinci ili pojedine društvene grupe u procesu razvoja bivaju diskriminisani zbog njihove smanjene moći i podređenog položaja. U ovom slučaju marginalizacija se može ispoljavati kao stvarna ili anticipirana. Stvarna marginalizacija se može pokazati objektivnim pokazateljima, odnosno kvantitativnim podacima. Savremeni svet ne može negirati postojanje velikog broja marginalizovanih društvenih grupa: beskućnika, stanovnika geta u urbanim naseobinama, siromašnih stanovnika ruralnih naselja, ljudi sa niskim primanjima, invalida ili izbeglica. Oni su priznati kao marginalizovane društvene grupe i potrebna im je posebna društvena pažnja i pomoć kako bi se na minimum sveo njihov stepen margializacije. Sa druge strane, postoje takođe pojedinci koji se subjektivno osećaju marginalizovanim. Mnoge društvene, kulturne ili religijske grupe osećaju na razne načine efekte marginalizacije, ali se ovaj osećaj ćesto ne može kvantitativno meriti. Marginalizacija se najčešće iskazuje podjednako u svim svojim oblicima – kao ekonomska, politička ili društvena, mada postoje slučajevi da pojedini oblici nisu prisutni, ili nisu očigledni. Tako, jedna zajednica ili društvena grupa može osećati efekte društvene ili kulturne marginalizacije, iako je ekonomski dovoljno jaka. Ovo je u savremenom svetu čest slučaj sa etničkim ili religioznim manjinama. Međutim, ima i primera da pojedine etničke manjine predstavljaju značajnu političku snagu, iako su ekonomski marginalizovane. Iz dosadašnjeg razmatranja moglo bi se zakljućiti da je problem marginalizacije prevashodno ekonomski, društveni i politički problem i da efekti marginalizacije manje utiču na procese u životnoj sredini, nego na ekonomske i društvene procese. Nasuprot tome, Blajki i Brukfild pokazuju da postoji povratno dejstvo marginalizacije na društveni, ali i na sistem 112


životne sredine (Blaikie & Brookfield, 1987). Marginalizacija je, po njima, koncept koji objedinjuje margine poznate u neoklasičnoj ekonomiji, ekologiji i političkoj ekonomiji, vodeći istovremenom i rastućem osiromašenju ljudi i degradaciji zemljišta u siromašnim područjima. Iz ugla neoklasične ekonomije margine označavaju ograničenja proizvodnje pri kojima povećanje ulaznih kompoenenti (rada, kapitala, itd) dovodi do smanjenja izlaznih vrednosti po jedinici ulazne vrednosti u proizvodnju. U ekologiji se marginama označavaju ekosistemi koji su nestabilni, osetljivi na promene, ili se sporo obnavljaju od uticaja. Politička ekonomija pod marginalizovanim zajednicama podrazumeva zajednice bez značajne društvene moći, snage na tršištu ili u političkim procesima. Blajki i Brukfild pokazuju da procesi u kojima se društveno i politički marginalizovani pojedinci nalaze u ekološki marginalizovanom prostoru i ekonomski marginalizovanoj društvenoj poziciji kao rezultat imaju povećane zahteve za marginalnom (i sve više ograničenom) produktivnošću ekosistema. Rezultat ovakvih procesa će biti da pojedinci i grupe vrše konstantan pritisak na ekosisteme (iskazan u najvećoj meri kao pritisak na zemljište kroz krčenje šuma, upotrebu pesticida, itd), čime se iscrpljuju granice produktivnosti zemljišta. Na taj način se ulazi u začarani krug društvene degradacije i degradacije životne sredine. Dobar primer za ovako kompleksno dejstvo marginalizacije je poznati slučaj gladi u Nigeriji 1966. – 1970. godine.

Rast stanovništva Broj stanovnika Zemlje nastaviće da raste vrlo dinamičnom stopom u decenijama koje dolaze, mada je globalna stopa fertiliteta i dalje u silaznom trendulxxv. Stručnjaci za demografiju predviđaju da će stopa rasta stanovništva u periodu do 2050. godine opasti u odnosu na 1,2 procenta godišnje, zabeleženih u 2000. godini. Osnovni razlog ovog opadanja trebalo bi da bude smanjenje fertilitetalxxvi. Međutim, u istom periodu ukupan broj ljudi u svetu narašće sa 6,4 na 9,3 milijarde. Uz to, svetsko stanovništvo postaće starije u proseku, jer će očekivano trajanje života na rođenju porasti sa 65 na 76 godinalxxvii.

113


Postoji jasna saglasnost demografa u svetu da nagli rast svetske populacije uglavno potiče od (skoro) dramatičnog pada smrtnosti u svetu kao rezultata bolje dostupnosti hrane, medicinskih usluga, čiste vode i sanitarnih uslova (Chiras, 1998). To sa druge strane znači da ovaj rast nije uzrokovan činjenicom da ljudi u nerazvijenom delu sveta imaju sve više dece. U ranim pedesetim godinama ovog veka žene u zemljama u razvoju rađale su prosečno šestoro dece, dok danas ovaj broj iznosi manje od troje (UNDP, 1999). Ili, kako je slikovito rekao jedan od konsultanata UN „...nisu ljudi počeli da se iznenada razmnožavaju kao zečevi, oni su samo prestali da umiru kao muve!“ (konsultant UN Peter Adamson, citiran u (Lomborg, 2001)).

Slika 6.

Rast svetske populacije (u milijardama) od početka Nove ere (Milutinović, 2005)

Promene u demografskim pokazateljima bitno će se razlikovati u zavisnosti od stepena razvijenosti svetskog regiona ili države. Projekcije pokazuju da u razvijenim zemljama (osim SAD) praktično neće biti demografskog rasta! Celokupno povećanje broja stanovnika u svetu – gotovo 99 procenata biće rezultat povećanja u zemljama u razvojulxxviii. Uz to, raskorak između prosečne starosti stanovnika industrijalizovanih zemalja i zemalja u razvoju i dalje će se povećavati, pri čemu će Evropljani i Severnoamerikanci 114


postajati sve vremešniji (očekivano trajanje života bi se moglo povećati sa 75 na 82 godine u proseku), a zemlje u razvoju sve mlađe. To bi moglo prouzrokovati značajne ekonomske posledice. Regionalni disparitet u broju stanovnika i njegovom rastu može imati ogromne efekte na veze stanovništva, resursa i životne sredine. Kako stanovnici manje razvijenih zemalja budu usvajali životne standarde industrijski razvijenih zemalja, potrošnja energije i ostalih dobara po stanovniku će rasti, dovodeći do povećanja efekata na životnu sredinu (Milutinović, 2004). Interesantno je pratiti demografske promene u Srbiji poslednjih godina. Karakteristična za ove prostore je pojava prinudnih migracija i njen uticaj na trendove urbanizacije. Prema poslednjem popisu stanovništva u Srbiji zabeleženo je smanjenje broja stanovnika za oko 83.000lxxix. Ovo smanjenje uglavnom je raspoređeno ka centralnoj Srbiji i ka seoskim područjima, dok mnoge gradske celine i u ovom periodu beleže izvestan porast broja stanovnika. Porast je najočitiji u gradovima u kojima ima veliki broj izbeglica (gradovi u blizini granice sa Hrvatskom i BIH - Apatin, Sombor, Bačka Palanka, Užice). Međutim, i u ovim opštinama se smanjio broj seoskog stanovništva. Slično je i u Pančevu, Lazarevcu, Šapcu, Vranju, Novom Pazaru, Gornjem Milanovcu... Nekada veliki industrijski centri beleže značajan pad broja stanovnika, kako na gradskom, tako i na seoskom području (Bor, Subotica, Jagodina, Prijepolje, Požarevac, Kruševac). Još jedna od karakteristika je i povećanje broja stanovnika u prigradskom opštinama Beograda i smanjenje u opštinama centralnog gradskog jezgra. Očigledno je da su iz centara gradova ljudi odlazili u inostranstvo, a izbeglice iz bivših republika naseljavale prigradska naselja [Milutinović, 2003]. Reproduktivno ponašanje stanovništva Srbije, slično situaciji u evropskim državama, karakteriše manji broj živorođenih nego što je potrebno za prosto obnavljanje stanovništva. Pri aktuelnim uslovima smrtnosti dovoljan nivo fertiliteta za zamenu generacija iznosi 2,1 dete po ženi, a on je danas u Srbiji za 25% niži od tog nivoa. U 2004. godini stopa ukupnog fertiliteta bila je na nivou 1,57 živorođene dece po jednoj ženi, a neto stopa reprodukcije je iznosila 0,74. Uz to, stanovništvo Srbije prema svim obeležjima može se svrstati u grupu izrazito starih populacija. Udeo mladih je nizak i opadajući, dok je udeo starih visok i stalno rastući. Popisom iz 115


2002. godine registrovano je 1 177 miliona mlađih od 15 godina. Istovremeno, broj starih (65 ili više godina) je iznosio ukupno 1 241 miliona. To je prvi put da je popisan veći broj starih od broja mladih, na šta ukazuje i vrednost indeksa starenja (odnos starih i mladih) koja je prešla granicu od jedan.

Potrošnja Postoje brojni dokazi da danas potrošnja na globalnom nivou nije održiva. Potrošnja u svetu u celom prošlom veku rasla je velikom brzinom. Od sedamdesetih godina XX veka globalni nivo potrošnje (kako javne, tako i privatne) rastao je po relativno stabilnoj godišnjoj stopi od 3%, šireći na taj način jaz između regiona, kao i između država unutar regiona. Krajem prošlog veka ukupan obim potrošnje dostigao je neverovatnih 24 000 milijardi dolara, duplirajući cifru u manje od 25 godina (od 1975). Ekstenzivna potrošnja sirovina i energije uticala je na narušavanja u životnoj sredini – pojavu zagađenja, generisanje velikih količina otpada, ugrožavanje ekosistema i klimatske promene. Želja da se troši nije ništa novo. Ona postoji kroz celu ljudsku istoriju. Ljudima su resursi neophodni da bi preživeli. Međutim, potrošnja postaje sve veća onda kada su ljudi ingeniozno otkrili načine pomoću kojih mogu svoje živote učiniti lakšim i lagodnijim, ili pomoću kojih resurse mogu efikasnije koristiti. Ova otkrića pratile su i želje da se otkriveni načini kontrolišu od strane nekog. Tako su načini potrošnje rasli tokom vremena uz svesrdnu pomoć onih koji su ih kontrolisali. Sve to je dovelo do ogromnih narušavanja životne sredine kako bi se održali uspostavljeni načini kontrole i dispariteti do kojih su oni dovodili. Potrošnja se može definisati u okviru nekoliko naučnih disciplina – ekonomije, fizike, zaštite životne sredine, ekologije, sociologije... Fizički koncept transformacije materijala i energije pruža osnove za definisanje praktične vrednosti potrošnje: ona se definiše kao ljudska aktivnost kojom se vrši transformacija materijala i energije. Upravo u tome leže i opasnosti po životnu sredinu koje potrošnja nosi: u kom obimu će transformisani materijali ili energija biti dostupni za upotrebu u budućnosti, ili koji koliko će negativno uticati na biofizičke sisteme tako da

116


oni ugrožavaju ljudsko zdravlje, balgostanje ili druge stvari koje za čoveka imaju određenu vrednost? Tabela 2.

Ko koliko troši? (Smith & Jalal, 2000)

Žitarice Mleko Meso Papir Fertilizatori Cement Bakar Gvožđe i čelik Aluminijum Neorganske hemikalije Organske hemikalije Automobili Komercijalna vozila Stanovništvo Ukupana energija Električna energija

Udeo razvijenih zemalja (%) 48 72 64 81 60 52 86 80 86 87 85 92 85 24 75 79

Udeo zemalja u razvoju (%) 52 28 36 19 40 48 14 20 14 13 15 8 15 76 25 21

Odnos SAD/Indija (per capita) 6 puta više 4 puta više 52 puta više 115 puta više 6 puta više 7 puta više 245 puta više 22 puta više 85 puta više 5 puta više 0,28 320 puta više 102 puta više 0,28 35 puta više 40 puta više

Ovakva definicija upućuje na to da razumevanje procesa potrošnje i odlučivanja uključuje tehnološke i ekonomske izbore i procese, na primer izbor energenata koji dovodi do najmanjih direktnih i indirektnih troškova. To će takođe zahtevati vrednosno prosuđivanje koje nije uvek implicitno izraženo u količini novca. Moraju se, na primer, vrednovati kategorije kao što su značaj šumskih zasada za društvo ili druge prirodne ekosisteme. Vrednovanje potrošnje mora da uključuje sve zainteresovane strane u lancu – proizvođače, distributere i potrošače. Na primer, količina utrošene energije i transformisanog materijala da bi se napravio automobil i količina goriva neophodna da se automobilom pređe određena distanca moraju da budu jednako važni kao što su važni broj prodatih automobila na tržištu i ukupan broj pređenih kilometara. Broj i struktura stanovništva u određenoj državi ili regionu značajno utiču na nivoe i načine potrošnje. Ukoliko se, na primer, smanjuje natalitet uz istovremeno povećanje odnosa radno aktivnog u odnosu na nezaposleno stanovništvo, što je 117


gotovo po pravilu slučaj u zemljama u razvoju, izvesno je da će se nivo potrošnje po glavi stanovnika povećavati. Ako su, uz to, porodice manje (sa manjim brojem dece), potrošnja po detetu će se dodatno povećavati. To je na prelazu iz XX u XXI vek veoma uočljivo u zemljama sa velikim brojem stanovnika i koje ujedno imaju i velike stope ekonomskog rasta – Kini i Indiji. Sa druge strane, u okruženjima industrijalizovanih zapadnih zemalja, koje u dugom periodu imaju pozitivan ekonomski rast i koje su predvodnice globalizacije razvija se potrošačka kultura mladih, dovodeći do izražene potrošnje dobara koji se ne mogu smatrati esencijalnim za ljudsko bivstvovanjelxxx. Uz to, menja se rodna dimenzija potrošnje: žene sve više preuzimaju kontrolu nad potrošnjom. Evidentno je, takođe, da sa izraženim starenjem stanovništva u zapadnim zemljama raste i nivo potrošnje. Ovi ljudi, zahvaljujući razvijenim sistemima socijalnog staranja i zdravstvene zaštite, imaju kupovnu moć koja je na zavidnom nivou i u mogućnosti su da prate nove potrošačke navike, često diktirane medijskim kampanjama. Da li je današnje društvo, zasnovano na potrošačkim navikama koje diktira ekonomija razvijenih, održivo? Odgovor se nazire na samom početku ovog poglavlja, u rečima Gideona Rahmana. Problem potrošnje i potrošačkog društva nije izolovan i nije problem sam po sebi: on se mora posmatrati u kontekstu porasta broja stanovnika, ekonomskoj orijentacijji ka efektivnosti pre nego ka jednakosti u distribuciji i u preovlađujućim društvenim vrednostima. Ili, kako navodi Džared Dajmond, autor čuvene knjige „Kolaps: Kako društva biraju da propadnu ili uspeju“: Kada bi nekim slučajem došlo do toga da zemlje u razvoju iznenada uspeju da se izjednače sa razvijenim delom sveta, imajući u vidu sadašnje nivoe potrošnje to bi izgledalo kao da na svetu ima 72 milijarde ljudi. Neki optimisti dokazuju da se može održati svet sa devet milijardi ljudi. Ali nisam još sreo nekog dovoljno ludog da pokuša da dokaže da se može održati svet sa 72 milijarde. Još uvek često obećavamo zemljama u razvoju da samo ako usvoje dobre politike – na primer institucije poštene vlasti i slobodnu tržišnu ekonomiju – oni će takođe biti u prilici da uživaju u prvoklasnom životu. Takva obećanja su nemoguća i okrutna:

118


i mi danas imamo teškoće da održimo prvoklasan život za samo jednu milijardu ljudi. (Diamond, 2008)

Potrošnja energije i globalna energetska pitanja Cene nafte beleže vrtoglavi rast u drugoj polovini prve decenije XXI veka i dostigle su vrednost od 140 dolara za barel u 2008. godini. Neke renomirane konsultantske kuće (Goldman Saks, na primer) predviđaju da je to samo početak i da ova cena može u vrlo kratkom roku dostići i 200 dolara po barelu i nastavit da raste! (BBC News Online, 2008). Procenjuje se da je „okidač“ najnovijeg rasta cene nafte na svetskom tržištu povećana tražnja, posebno u najvećim zemljama u razvoju – Kini i Indiji. Ako se nastavi ovakav trend potražnje, Međunarodna agencija za energiju procenjuje da će potrebe za energijom u svetu dostići do 2030. godine nivo koji je za trećinu veći od sadašnjeg i da će 45 procenata od tih potreba ići u Kinu i Indiju (IEA, 2007). Iako se potražnja povećava, ponuda ostaje ista (oko 85 miliona barela dnevno, koliko se danas prosečno proizvede sirove nafte u svetu), što podiže cenu u nebesa. Zašto se ne povećava proizvodnja? Jedan od razloga je svakako to što je za početak iskorišćavanja novih nalazišta nafte potrebno da prođu godine (čak i decenije) priprema i što je to veoma skupo za države u kojima se procenjuje da ima novih nalazišta. Međunarodna agencija za energiju je izračunala da je za zadovoljenje projektovanih energetskih potreba neophodno u budućnosti investirati blizu 22 000 milijardi dolara, što je nešto manje od polovine svetskog bruto društvenog proizvoda u 2006. godini! Neke analize idu još dalje i govore o tome da se u ovom trenutku nalazimo na gornjoj granici mogućnosti crpljenja „crnog zlata“ i da će proizvodnja dalje opadati. Iako je ove tvrdnje teško proveriti u praksi, jasno je da percepcije tržišta (ne samo nafte, već i svih ostalih roba i usluga) jasno računaju sa ovom mogućnošću. Oni koji odlučuju u svetu počinju da brinu o energiji onda kada njena cena značajno poraste. Tako je bilo tokom sedamdesetih (prva energetska kriza) i osamdesetih (druga energetska kriza). Međutim, čini se da ovo što se dešava u drugoj polovini prve decenije XXI veka nije isto. Za to postoji 119


jedan jednostavan razlog: u prošlom veku problem klimatskih promena nije bio tako očit kao danas. Sve ono što se u svetu dešava vezano za klimatske promene upučuje na dve različite vrste anksioznosti u pogledu globalne energetske budućnosti. Prva je vezana za ono o čemu je bilo reči – kako obezbediti dostupnost energetskih izvora. Druga anksioznost odnosi se na borbu sa klimatskim promenama kroz redukciju gasova staklene bašte, u čemu energetski procesi imaju odlučujuću ulogu. Teorijski, oba problema odnose se na istu stvar. Vodeće svetske ekonomije morale bi da pronađu nove i čistije energetske izvore, što bi im omogućilo smanjenje zavisnosti od fosilnih goriva. U praksi stvari nisu tako jednostavne. Problem je to što novi oblici čiste energije onakvi kakvi su danas ne predstavljaju dovoljne alternative fosilnim gorivima – ni po ceni ni po količini. Skoro celokupni transportni sistem u SAD, na primer, još uvek zavisi od nafte. Dugoročna perspektiva jedino je održiva ako se ovakva zavisnost smanji. Problem je u tome što je kratkoročna perspektiva izgleda da se pronađe što više nafte po što nižoj ceni. To je bilo više nego očigledno na samitu grupše najrazvijenijih zemalja G8 u Tokiju u proleće 2008. godine, posvećenom pronalaženju novih međunarodnih sporazuma o klimatskim promenama. Na marginama političkih rasprava o tome da li će novi sporazum uključiti nove velike potrošače – Indiju i Kinu (što je zahtev razvijenih zemalja), bili su očigledni napori svih da osiguraju pristup fosilnim gorivima u budućnosti, dakle onom izvoru o kome su govorili kao o najvećem uzroku zagađenja.

120


600 500 400

Tona ekvivalenetne nafte po milion dolara BDP (vrednost iz 2000)

300 200 100

Irska Italija Danska Grčka Austrija Velika Britanija Španija Albanija Nemačka Francuska Norveška Holandija Mađarska Hrvatska BiH Slovenija Evropski prosek Belgija Poljska Švedska Makedonija Rumunija Češka Republika Finska Estonija Bugarska Belorusija Ruska Moldavija Srbija Ukraina

0

Slika 7.

Energetski intenzitet u nekim zemljama Evrope – podaci za 2003. godinu (IEA, 2006; World Bank, 2006))

Situacija slična onoj u svetu beleži se i u Srbiji. Prema podacima Energetskog bilansa Srbije za 2008. godinu, u 2007. i 2008. godini rasla je ukupna potrošpnja kako primarne, tako i finalne energije. Od ukupne potrošnje primarne energije veći deo (oko 58 procenata) obezbeđuje se iz domaće proizvodnje u kojoj dominira proizvodnja niskokaloričnog uglja. Iz uvoza se obezbeđuje oko 42 procenta od ukupno potrebne primarne energije, a u strukturi neto uvoza dominira uvoz sirove nafte i naftnih derivata, zatim prirodni gas, ugalj, te gotovo neznatno električna energija (domaća proizvodnja električne energije gotovo u potunosti zadovoljava potrebe). Generalno gledano, Srbija je siromašna energentima – domaće rezerve nafte i gasa su male (proizvodi se samo 19 procenata sirove nafte, a ostalo se uvozi), a u strukturi proizvodnje energije dominira niskokalorični lignit. Nezadovoljavajuća je i situacija sa korišćenjem obnovljivih izvora energije – u 2008. godini u ukupnoj potrošnji energija proizvedena iz obnovljivih izvora 121


(uključujući i hidroelektrane velike snage) iznosila je 6 procenata, iako se procenjuje da su mogućnosti Srbije i do 25 procenata. Najveći problem u strukturi potrošnje energije je veoma niski energetski intenzitetlxxxi (potrošnja primerne energije za proizvodnju jedinice BDP), po čemu smo neslavni rekorderi u Evropi. Industrija Srbije je, na primer, 2002. godine ostvarivala novostvorenu vrednost u visini od samo polovine vrednosti iz 1990. godine, ali je potrošnja finalne energije bila na nivou od 60 procenata, a energetski intenzitet na nivou od 120 procenata onog iz 1990. godine. U odnosu na svetski prosek (190 ten/$), srpska industrija ima tri puta veći energetski intenzitet (540 ten/$)! Najneefikasnije se troši električna energija - da bi se u Srbiji stvorio jedan dolar bruto domaćeg proizvoda, potroši se oko tri kilovat-sata struje, što je skoro devet puta više od proseka evropske petnaestorice (dvostruko više nego u Rumuniji, ili čak trostruko više nego u Hrvatskoj i Mađarskoj). Geopolitička trvenja oko energije nastavljaju se dakle nesmanjenom žestinom. Razvijene zemlje insistiraju na činjenici da vodeće zemlje u razvoju postaju značajni emiteri gasova staklene bašte i da moraju biti uključeni u nove aranžmane vezane za smanjenje emisija. Sa druge strane, zemlje u razvoju su veoma nervozne pri samoj pomisli da moraju da smanjuju svoje emisije, jer bi to značajno ugrozilo brzi ekonomki rast i stvorilo novu nezaposlenost. Dogovaranje ide veoma teško i ne treba očekivati da će do sporazuma doći brzo. U međuvremenu zahtevi za novim izvorima energije će rasti – Kina kao vodeća ekonomija u razvoju nastojaće da na međunarodnom planu kroz snažnu diplomatsku ofanzivu obezbedi energetska partnerstva sa uglavnom Afričkim državama, a kod kuće će nastaviti da otvara nove termoelektrane, podižući nivo globalnog zagrevanja skoro svakodnevno. Sjedinjene Američke Države će se deklarativno zalagati za čistu energiju, ne smanjujući svoju potrošnju i zavisnost od fosilnih goriva sve dok to ne bude ekonomski neisplativo. Evropska Unija će doprinositi energetskoj stabilnosti nešto više od pomenutih država, uz primetne tenzije sa Rusijom, koja će nastaviti da se pozicionira kao vodeća energetska sila u Evropi. A gasovi staklene bašte će i dalje ugrožavati klimu.

122


Klimatske promene Robert Korel, polarni istraživač i član Međuvladinog panela o klimatskim promenama (IPCC) u londonskaom Gardijanu zapisao je u oktobru 2007. godine: U poslednjih 10 000 godina živeli smo u relativno stabilnim klimatskim uslovima koji su omogućili ljudskoj vrsti da se razvije. Za sve to vreme, kroz povremene periode zagrevanja i „malo ledeno doba“, prosečna temeparatura se menjala u granicama od jednog stepena. Sada smo svesni mogućnosti da uskoro te promene budu između 2° i 6°. Mi jednostavno ne znamo kako će svet izgledati na tim temperaturama. Velikom brzinom se uspinjemo ka prostorima koji su izvan bezbedne zone za čovečanstvo, a nemamo pojma o tome da li ćemo u njima moći da živimo. Robert Corell, The Guardian 5. oktobar 2007.

Šternov izveštaj o mogućim posledicama klimatskih promena iz 2007. godine, pomenut u predhodnim poglavljima, podigao je temperaturu u međunarodnoj javnosti i politici gotovo do tačke usijanja. Stručnjaci Instituta za proučavanje životne sredine i energije EESI predviđaju da je „gotovo izvesno“ da će do 2050. godine suše, nedostatak hrane i poplave dovesti do masovnih pokreta stanovništva iz pogođenih oblasti, što bi moglo da ima za posledicu preko 200 miliona izbeglica (Abbott, 2008). Najveći problemi mogu se očekivati tamo gde je se geografski „dodiruju“ regioni naseljeni mnogobrojnim i relativno siromašnim stanovništvom i regioni u kojima žive bogati – na primer Meksiko i Sjedinjene Američke Države, Severna Afrika i Južna Evropa, ili Jugoistočna Azija i Australija. Kako dolazi do gasova staklene baštelxxxii, koji se smatraju najvećim uzročnikom klimatskih promena? Antropogeni uticaj je ovde presudan. Metan koji se oslobađa u uzgajanju stoke i proizvodnji pirinča, ali i sa deponija otpada i iz septičkih jama i sistema, čini blizu 15 procenata antropogenih efekata koji utiču na globalno zagrevanje (Stern, 2006). Postoji i povratni efekat: ukoliko kao rezultat zagrevanja dođe do topljenja polarnog leda, količina metana če značajno porasti. Još šest procenata gasova staklene bašte otpada na azotne okside, uglavnom od veštačkog žubriva. Preostali i 123


najveći deo odnosi se na ispuštanje ugljen dioksida. Najveće količine ovog gasa rezultat su sagorevanja fosilnih goriva. Najodgovornije za sagorevanje velikih količina fosilnih goriva i podizanje nivoa ugljendioksida u atmosferi za 37 procenata u odnosu na preindustrijsko doba su svakako najbogatije države. Međutim, u poslednjoj deceniji njima se pridružuju već dosta puta pominjane velike zemlje u razvoju – Kina i Indija, pre svih. Kao visoko zavisne od energije proizvedene od uglja (Kina sa 70 % i Indija sa 56 % ukupno proizvedene energije), ove dve zemlje postaju najveći emiteri ugljen dioksida. Kina je dostigala dosadašnjeg rekordera Sjedinjene Američke Države po ukupnoj količini oslobođenog ugljen dioksida tokom 2008. godine, mada je ta količina skoro četiri puta manja ako se gleda po stanovniku. Najveći izvor emisije ugljendioksida je svakako sagorevanje fosilnih goriva, ali značajne količine ovog gasa (po nekim procenama između 15 i 20 procenata) u atmosferu dospevaju i kao rezultat deforestracije. Nekontrolisana seča prašuma sa jedne strane smanjuje njihov potencijal da apsorbuju velike količine ugljendioksida, dok sa druge strane znatno utiče na lokalne klimatske uslovelxxxiii. Jednom rečju, ljudske aktivnosti su veoma zaslužne za povećanje nivoa gasova staklene bašte u atmosferi. Mogu se očekivati ogromni uticaji klimatskih promena na ekonomske aktivnosti u svetu. Šternov izveštaj zaključuje da ukoliko se dogodi nepovoljniji scenario, nepreduzimanje mera u vezi sa smanjenjem gasova staklene bašte i borbom sa klimatskim promenama može svetsku ekonomiji koštati čak 20 procenata gubitka globalnog bruto domaćeg proizvoda. U poređenju sa ovakvim gubicima, anticipirana cena aktivnosti koje bi efektivno mogle da deluju na klimatske promene od jednog procenta BDP godišnje izgleda veoma prihvatljiva. Mada o globalnom zagrevanju još uvek ne postoji čvrst naučni konsenzus, njegove posledicu se mogu videti u gotovo svim svetskim regionima. Ozbiljne naučne studije govore o crnim predviđanjima: nestaće oblasti umerene klime, a sa njima ogromne obradive površine, tropska i pustinjska zona će se proširiti, izmeniće se ciklus godišnjih doba, izumreće velik deo živog sveta, a poremećeni sistem monsuna i drugih vetrova izazvaće nezamislivu seriju katastrofalnih nepogoda. Život na kopnu će postati nepodnošljiv, ali će globalno zagrevanje znatno narušiti i morske ekosisteme. Već u današnjim 124


uslovima okeani godišnje apsorbuju 2 340 miliona tona ugljendioksida iz atmosfere, što podiže Ph vrednost morske površine i ubija plankton, bez koga nema života u moru. Iako se predviđanja klimatskih promena često vezuju za porast prosečne temperature na Zemlji, jasno je da će postojati velike regionalne varijacije i da će pojedini kontinenti, regioni i države biti izložene većim posledicama, dok će u nekim regionima klimatske promene doneti i određene koristi, pre svega u poljoprivredilxxxiv. Nesumnjivo je da će se u takvim uslovima bitno izmeniti i slika ljudske civilizacije. Toplija klima pogodovaće razvoju novih patogena i suočiti svet sa pogoršanom zdravstvenom situacijom. Promene u pravcu duvanja dominantnih vetrova mogle bi da prouzrokuju ozbiljne vremenske nepogode, a u kombinaciji sa podizanjem nivoa mora i velike poplave, dok bi u tropskim i suptropskim regionima moglo da dođe do velikih suša. Pretnja o kojoj se najviše govori u vezi sa klimatskim promenama mogla bi da bude podizanje novoa mora, koje bi ugrozilo veliki broj gradova na morskoj obali, ali i one koji se nalaze u deltama velikih rekalxxxv. To bi takođe uništilo linije komunikacije, bazičnu infrastrukturu, energetsku mrežu, ali i imovinu i životne perspektive velikog broja stanovnika pogođenih oblasti. Čak i nacije koje ne bi bile direktno ugrožene podizanjem nivoa mora i ekstremnim vremenskim uslovima i katastrofama, pretrpele bi velike gubitke. U isto vreme, svet koji bi tada imao mnogo više stanovnika i mnogo manje prirodnih resursa i funkcija životne sredine, našao bi se pred velikim izazovom da obezbedi tri ključna resursa za preživljavanje: hranu, vodu i energiju. Nažalost, klimatske promene ne mimoilaze Srbiju. Klimatološke analize pokazuju da je posle 1998. godine prosečna temperatura u Srbiji izašla iz opsega normala i ušla u opseg toplog vremena. Kao odraz procesa globalnog otopljavanja poslednja decenija je najtoplija u Srbiji. Prema podacima Republičkog hidrometeorološkog zavoda Srbije, godišnje temperature više od normale za period 1961. - 1990. godine javile su se u 14 od poslednjih 19 godina; 9 je bilo toplo, 3 izrazito toplo, dok je 2000. godina bila ekstremno topla. Intenzitet porasta temperature u periodu 1991. - 2006. je višestruko veći od trenda po podacima iz perioda 1951. - 2006., 3.09 i 0.84 °C/100 sukcesivno.

125


Slika 8.

Normalizovana odstupanja srednje godišnje temperature u Srbiji u periodu 1951. – 2006. godine (AZŽS, 2007)

Onaj ko želi da razume ekonomiju u kontekstu zaštite životne sredine (i u vezi sa tim u kontekstu razvoja društva), mora svoje razmišljanje da usmeri u pravcu koji doskora nije bio preterano korišćen: ka ideji zajedničkog dobra. Danas se čini da značajan deo zajedničkog dobra čovečanstva čini globalni kapacitet atmosfere da apsorbuje gasove staklene bašte, a da pri tome ne dođe do kritičnih efekata po klimu. Pre nego što je čovečanstvo ušlo u period industrijske revolucije, ovaj kapacitet nije se uopšte dovodio u pitanje, štaviše, o njemu se nije ni govorilo. Postojao je balans između emisije metana dobijenog viševekovnim sagorevanjem drvne mase i drugim prirodnim procesima u životnoj sredini i prirodne apsorpcije. Ovaj balans je ozbiljno narušen različitim ljudskim aktivnostima. Sve više naučnika koji se bave problemom klimatskih promena počinje da kao jedino moralno prihvatljivu alternativu zastupa onu po kojoj bi razvijeni deo sveta do 2050. godine bio u obavezi da smanji svoju emisiju ugljendioksida za neverovatnih 90 procenata (odnosno 6,7% na godišnjem nivou), kako bi ostavio prostora za zemlje u razvoju, čije bi smanjenje bilo mnogo usporenije. Neki čak daju za pravo zemljama u razvoju da u narednih deset godina nastave da u manjoj meri povećavaju stepen korišćenja fosilnih goriva, u kom periodu bi 126


(uz tehnološku pomoć razvijenih) izvršile neophodne pripreme za transformaciju svog energetskog sektora. Posle tog perioda one bi bile u stanju (i u obavezi) da na godišnjem nivou smanjuju svoje emisije po stopi od 6% (Goodwin, 2008). Ovo naizgled nije neka velika razlika – 6 % u siromašnim naspram 6,7 % u bogatim državama – ali bi to vodilo ka konvergenciji i jednakosti. Ako bi se ovaj plan sproveo u delo, prosečna potrošnja fosilnih goriva po stanovniku u razvijenim zemljama bi 2050. godine bila ne više od dva puta veća od potrošnje u zemljama u razvoju, što je mnogo manje od razlike koja danas postoji. Ovde se opravdano postavlja pitanje realističnosti ovakvog scenarija, kako u političkom smislu, tako i tehnološki. Danas se sve više dolazi do zaključka da ne postoji dominantni tehnološki pristup koji bi rešio sve probleme emisije gasova staklene bašte, već da se mora kombinovati više različitih pristupa. Konzervacija bi mogla bitno da doprinese sa polovinom smanjenja količina gasova od sagorevanja fosilnih goriva, ali je neophodno da preostala polovina bude rezultat uvođenja ovnovljivih izvora energije. Sve ovo bi bilo izvodljivo jedino uz znatno uvećan stepen transfera tehnologije od razvijenih ka nerazvijenima u odnosu na ono što danas postoji. Jedino na taj način se može osigurati da se ekonomski razvoj u zemljama u razvoju zasniva na efikasnim i održivim oblicima energije. Što se tiče političke ostvarivosti, čini se da bi siromašne zemlje oberučke prihvatile ponuđeni scenario, koji se zasniva na mnogo većim obavezama bogatih. Sa druge strane, jasno je da zemlje u razvoju neće prihvatiti alternativu, odnosno ono što može biti ponuđeno u zamenu ako industrijalizovani deo sveta ne pristane na ovakav scenario. Drugim rečima, jedini kompromis bio bi davanje jasnih garancija da budući međunarodni dogovori vezani za klimatske promene idu u pravcu konvergencije emisija po glavi stanovnika.

Gubitak prirodnih resursa U vreme borbe za nezavisnost Indije Gandiju je postavljeno pitanje da li misli da njegova zemlja treba da sledi britanski model industrijskog razvoja. Njegov odgovor je snažno odjeknuo u svetu koji je u to vreme počinjao da razmišlja o 127


prirodnim resursima i zaštiti životne sredine: „Britancima je trebalo polovina svih resursa na planeti da postignu svoj prosperitet. Koliko planeta bi trebalo Indiji?“ Problemi vezani za korišćenje resursa neraskidivo su vezani sa problemima rasta broja stanovnika, ekonomskog rasta i, uopšte, budućnosti čovečanstva. Prvobitno izražene strepnje u izveštaju Rimskog kluba „Granice rasta“ iz 1972. godine (o čemu je bilo govora u predhodnim poglavljima), koje su se odnosile na apsolutna ograničenja količina osnovnih neobnovljivih resursa (ruda metala i drugih mineralnih sirovina), tokom godina su prerasle u nešto drugo. Već tada je ovakva pesimistička projekcija bila kritikovana, uz argumente da će otkrivanje novih ležišta prirodnih resursa, razvoj tehnologija za njihovu ekstrakciju i preradu i razvoj substituta i tehnologija reciklaže nadomestiti iscrpljivanje postojećih prirodnih resursa. Niko, međutim, nije mogao negirati da problem nekontrolisane ekstrakcije neobnovljivih prirodnih resursa postoji i danas je fokus rasprave o održivosti prirodnih resursa usmeren umesto na apsolutna ograničenja količina neobnovljivih resursa, na probleme vezane za ekološke uticaje obnavljanja resursa. Prošla decenija bila je najproduktivnija kada se govori o proizvodnji čelika u svetu. Ubrzani razvoj u zemljama u razvoju (pre svih Kini i Indiji) uticao je na povećanje tražnje. U 2006. godini proizvedeno je 65 procenata više čelika nego što je prosek za predhodnu deceniju, dok je rast proizvodnje u Kini, koja je najveći proizvođač čelika u svetu, bio neverovatnih 314 procenata. Za razliku od čelika, proizvodnja aluminijuma beleži znatno manji porast od samo šest procenata u 2006. godini u odnosu na prosek predhodne decenije. Iako je rast primarne proizvodnje aluminijuma usporen u odnosu na period 2002. 2004. godina (kada je bio najveći), čini se da se geografska distribucija proizvodnje menja i da se ona polako iz razvijenih seli u zemlje u razvoju (Kina je danas najveći proizvođač aluminijuma, ali su značajni izvoznici Južna Afrika, Bahrein i Brazil). Tradicionalni proizvođaći – SAD, Kanada i Australija smanjuju proizvodnju, ali povećavaju udeo reciklaže. U SAD se dve trećine aluminijuma proizvede recikliranjem. Ovo je tim pre značajno što se osim na korišćenju boksita za proizvodnju aluminijuma troši ogromna količina električne energije (skoro tri procenta ukupne proizvodnje struje u svetu).

128


Sa aspekta zaštite životne sredine zabrinjavajući je i porast proizvodnje drvenih oblica (drveta za ogrev i repromaterijala za drvnu industriju koji se dobija sečom šuma). U 2005. godini u ove svrhe posečeno je više od 3,5 milijardi kubnih metara drvne mase (pola kubika po glavi svakog stanovnika na Zemlji)! To je povećanje od 2,3 procenta u odnosu na predhodnu godinu, što je znatno više od prosečnog povećanja u predhodnim godinama. Rastuće cene nafte na svetskom tržištu odrazile su se i na povećanu tražnju za ogrevnim drvetom. Za održivo gazdovanje šumamam svuda u svetu veliki problem predstavlja nelegalna seča. Procene Svetskog instituta za resurse (WRI) su da se godišnje ilegalno poseče drvne mase u vrednosti između deset i petnaest milijardi evra, od čega tri milijarde otpada na tržište Evropske Unije.

10

Ekološki otisak (hektara po osobi)

9 8

SEVERNA AMERIKA

7

EU-25 PREOSTALE EVROPSKE DRŽAVE SREDNJI ISTOK I CENTRALNA AZIJA LATINSKA AMERIKA AZIJA I PACIFIK

6 5 4

AFRIKA

3 2 1 326

454 349 270

535

3.489

848 Broj stanovnika (u milionima)

Slika 9.

Ekološki otisci po svetskim (http://www.footprintstandards.org/)

regionima

Danas postoji mnogo analitičkih formulacija i metoda za određivanje nivoa antropogenog uticaja na potrošnju resursa. Jedan od najčešće koriščenih je ekološki otisaklxxxvi. Ekološki otisak je mera antropogenog uticaja na ekosisteme Zemlje. 129


Njime se upoređuju potrebe humane populacije sa kapacitetom invajronmentalne regeneracije. Ekološki otisak predstavlja površinu biološki produktivnog zemljišta i površinu mora potrebnu da bi se regenerisali resursi koje ljudska populacija troši i da bi se apsorbovao otpad koji nastaje u procesima trošenja resursa, imajući u vidu postojeće tehnologije i praksu upravljanje resursima. Ovaj način procene uticaja ljudskih aktivnosti na životnu sredinu je široko prihvaćen kao ilustracija pritiska koji se vrši na životnu sredinu i kao mere za međusobno upoređenje – na nivou pojedinca, zajednica, država ili svetskih regiona. Uz postojeće obrasce potrošnje (na nivou 2005. godine) čovečanstvu bi bilo potrebno 1,39 zemljine površine, ukoliko želi da obezbedi da buduće generacije žive u najmanju ruku kao današnja (Venetoulis & Talberth, 2006)! Ekološki otisak je najveći u razvijenim zemljama, gde višestruko premašuje ovu vrednost.

Gubitak biodiverziteta Naučnici procenjuju da danas na Zemlji ima između deset i trideset miliona biljnih i životinjskih vrsta. Biodiverzitetlxxxvii ima veliki značaj za opšte ljudsko blagostanje (Millenium Ecosystem Assessment, 2005). Ovaj značaj ogleda se u pružanju servisa ekosistema, uključujući regulaciju klime na planeti. Postoje jasni dokazi da očuvanje biodiverziteta ima neprocenjiv značaj za smanjenje uticaja klimatskih promena i zaštitu i unapređenje društvenog blagostanja. Sa druge strane, sve više se govori o tome da bi globalni napori koji vode smanjenu klimatskih promena mogli imati neželjene posledice na gubitak biodiverziteta i, posledično, na umanjenje budućih mogućnosti odgovora na klimatske promene. Klima, biodiverzitet i blagostanje su međusobno povezani. U poslednjih nekoliko stoleća ljudske aktivnosti značajno su promenile lice planete i ovaj period se često u literaturi naziva antropocenom (Crutzen and Stoermer, 2000). Samo u poslednjih pedeset godina sa lica Zemlje nestalo je blizu 300 000 vrsta, što znači da je gubitak biodiverziteta bio brži nego ikada ranije kroz istoriju ljudske vrste. U XX veku pod uticajem ljudskih aktivnosti brzina istrebljivanja živih vrsta je hiljadu puta veća nego što je to bilo ranije. Broj jedinki 130


pojedinih vrsta u mnogim sistemima se smanjuje: ugroženo je 40 procenata koralnih grebena, izgubljeno 35 procenata površina pod mangrovomlxxxviii i ugroženo 80 procenata prašuma. Procenjuje se da je u ovom trenutku ugroženo 12 procenata vrsta ptica, 23 procenata vrsta sisara, čak svaka treća vrsta riba i svaka četvrta vrsta četinara. Nažalost, stručnjaci predviđaju da će se ovakav trend nastaviti, ako ne i ubrzavati u budućnosti. Rezultat toga je da se klima na Zemlji menja, pojedine biljne i životinjske vrste nestaju mnogo brže nego što je to bio slučaj u prošlosti i mnogi ekosistemi od kojih zavisi život na planeti bivaju nepovratno degradirani.

Slika 10. Veze između biodiverziteta, klimatskih blagostanja ljudi (The Royal Society, 2007)

promena

i

Kako ekosistemi i njihovo globalno stanje određuju biogeohemijske i biofizičke procese kojima se reguliše celokupni sistem funkcionisanja Zemlje, moguće ekološke i klimatske posledice gubitka biodiverziteta sve više zaokupljaju pažnju naučne i stručne javnosti. Nastavljanje gubitka biodiverziteta može ugroziti dugoročnu sposobnost ekosistema da regulišu klimu, može ubrzati globalno zagrevanje i voditi ka dodatnim i potencijalno ireverzibilnim promenama sistema na Zemlji. Gubitak biodiverziteta i degradacija ekosistema trebalo bi, saglasno tome, da predstavljaju jedan od najznačajnijih 131


izazova za one koji odlučuju o sudbini planete i ljudi na njoj u budućnosti. Osnovni faktori koji dovode do gubitka biodiverziteta mogu se svrstati u nekoliko grupa: (1) promene staništa, (2) pojava invazivnih autohtonih vrsta, (3) zagađenja, (4) rast broja stanovnika i (5) preterna eksploatacija. Većini vrsta neophodno je neporemećeno stanište – nezagađeno mesto za pronalazak hrane, vode, skloništa i partnera. Ljudske aktivnosti su odgovorne za narušavanje statusa staništa širom sveta. Kako bi zadovoljio svoje potrebe za staništem i ekonomskim aktivnostima, čovek krči šume, isušuje močvare, preorava prerije i stepe, vrši ispašu stoke na nekada nenarušenim pašnjacima, a da se pri tom hiljade međusobno povezanih biljnih i životinjskih vrsta koje žive na tim staništima zamenjuju jednom vrstom žitarica ili jednom vrstom drveća, odnosno monokulturama. Ljudska naselja se prostorno šire, zauzimajući prirodna staništa. U Sjedinjenim Američkim Državama od preko 1,4 miliona kvadratnih kilometara prvobitne prerije sa visokom travom danas je preostao samo jedan procenat. Velike količine vremena, energije i novca se kasnije troše da bi se održali ti neautonomni ili poluautonomni ekosistemi (monokulture) od neprekidne masovne invazije oportunističkih vrsta biljaka (korova), mnogih insekatskih vrsta koje se pojavljuju kao štetočine, kao i čitavog niza drugih patogenih vrsta (gljive, virusi, bakterije) koje uzrokuju niz oboljenja na biljkama koje se uzgajaju. Namerno ili slučajno, ljudi često donose biljne ili životinjske vrste na nove teritorije, gde one imaju malo ili uopšte nemaju prirodnih predatora koji regulišu brojnost njihovih populacija. Ove invazivne vrste – takođe nazvane „alien“, introdukovane ili egzotične vrste – važe za drugi po opasnosti faktor gubitaka u biodiverzitetu, odmah posle uništavanja staništa. Na primer, invazivne vrste su odigrale značajnu ulogu u remećenju statusa 35 do 46 procenata od svih vrsta koje se trenutno smatraju ugroženim u SAD. Invazivne vrste mogu takođe da naruše cikluse u kojima se javljaju požari, kruženje nutrijenata, hidrološke i energetske rezerve ekosistema u koje se unesu. Sa druge strane, više ljudi na planeti istovremeno znači i veći broj izmenjenih i narušenih staništa, viši nivo zagađivanja, veći nivo prekomerne eksploatacije bioloških resursa i veći broj 132


invazivnih i introdukovanih vrsta. Zagađenje koje se javlja u mnogim formama – izlivanje nafte, kisele kiše i kisele magle, toksične hemikalije u veštačkom đubrivu i pesticidima, otpadne vode, deponovanje otpada kako iz urbanih tako i suburbanih područja - može momentalno da izazove smrt organizma ili može da ga oslabi, utičući na njegovu mobilnost i sposobnost za reprodukciju. Pesticidi, kojima se želi kontrolisati brojnost nekih insekatskih vrsta, štetočina poljoprivrednih kultura istovremeno eliminišu i mnoge vrste insekata oprašivača, uključujući populacije domaće medonosne pčele, što za uzvrat može da izazove smanjenje roda useva. Otpadne vode koje se ulivaju u reke, jezera i obalne ekosisteme izazivaju negativan efekat na ceo akvatični ekosistem. Naročitu brigu izazivaju hemikalije koje izazivaju probleme žlezda sa unutrašnjima lučenjem kao što su DDT, DDE i PCB. Ove supstance oponašaju ili utiču na rad normalnih hormona u živim organizmima. Abnormalije u razmnožavanju su otkrivene kod aligatora, galebova i lososa izloženih visokim nivoima hemikalija iz pesticida i životinjskih hormona u njihovom okruženju. Posebnu pretnju po biodiverzitet danas predstavlja preterana aksploatacija kao rezultat privrednih aktivnosti. Aktuelni intenzitet seče šuma preti da eliminiše mahagoni i druge vrste drveća kojima je potrebno mnogo godina da izrastu i budu spremne za reprodukciju. Deset milijardi dolara je godišnja vrednost svetske trgovine divljim vrstama, koje se koriste za ljubimce, narodnu medicinu, gurmansku ishranu, dekorativne objekte i ostalo. Sve ovo ugrožava slonove, nosoroge, nilske konje i živopisne korale, tropske biljke i ptice, medvede, pande i tigrove. Svake godine potrošači u SAD kupe oko 12 000 jedinki primata, 2,5 miliona orhideja, 200 000 živih ptica, 2 miliona gmizavaca, 250 miliona tropskih riba i veliki broj produkata divljih životinja. Pri tom blizu jedne četvrtine trgovine divljim vrstama počiva na krivolovu. Prema izveštaju Evropske agencije za zaštitu životne sredine (EEA, 2007), biodiverzitet u Evropi je u opadanju i nastavljanje gubitaka ekosistema započeto u predhodnom periodu i dalje predstavlja veliki problem. Prema postojećem stanju i trendovima koji se mogu pratiti, vrlo je teško očekivati da će se ostvariti zacrtani cilj da se prepolovi gubitak biodiverziteta u Evropi do 2010. godine. Najveći pritisci na biodiverzitet dolaze od širenja urbanih naselja (odnosno 133


takozvane „urbane rasplinutosti“), razvoja infrastrukturnih koridora, acidifikacije, eutrofikacije i desertifikacija, kao i od preterne eksploatacije. U izveštaju se posebno podvlači negativan uticaj pretvaranja zemljišta u poljoprivredno, ali i rastući uticaj klimatskih promena, pre svega u obalnim područjima i alpskom basenu. Regioni u kojima je biodiverzitet najugroženiji su Mediteranski basen, Kavkaz, planinski regioni u Centralnoj Aziji i Anadolija u Turskoj ka granici sa Iranom. U Srbiji se pritisak na biodiverzitet najčešće odražava na šumske ekosisteme i posebno osetljive ekosisteme (akvatične ekosisteme – močvare i vlažna staništa, stepe i visokoplaninska staništa). Uzroci povećanog pritiska, koji nastavlja da ugrožava biodiverzitet su slični kao i u kontinentalnoj Evropi – razvoj infrastrukture, urbanizacija i prenamena korišćenja zemljišta, ali se sve češće kao uzrok javlja i razvoj turizma, pre svega u planinskim područjima. Ono što je karakteristično za ugrožavanje biodiverziteta u Srbiji je i neplanska i često nelegalna šumarska aktivnostlxxxix i nelegalna izgradnja. Kada je brzina gubitaka umerena, postoji mogućnost da se razviju različiti mehanizmi kojima se prisroda brani. Niko u ovom trenutku ne zna šta će biti rezultati ovakvog povećanja brzine iskorenjavanja biljnih i životinjskih vrsta. Ono što se zasigurno zna jeste da su se ekološki sistemi u svetu održavali kroz veoma kompleksne procese i višestruke međusobne veze između velikog broja različitih biljnih i životinjskih vrsta. Stoga se može predpostaviti da ubrzanje gubitaka biodiverziteta može dovesti do kolapsa pojedinih ekosistema, što bi stvorilo velike probleme u poljoprivredi i ugrozilo snabdevanje hranom za veliki broj ljudi. Ovakve projekcije ne uzimaju u obzir druge faktore koji su prisutni – na primer globalno zagrevanje - i koji dodatno mogu uticati na pogoršanje situacije u snabdevanju hranom.

Antropogeno zagađenje Problemi zagađenja (pre svega u industrijalizovanim zemljama Zapada) pokrenuli su sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka pitanja zaštite životne sredine i održivog razvoja, o čemu je bilo reći u predhodnim poglavljima. Jačanje invajronmentalizma poklapa se sa shvatanjem da se uticaji na životnu sredinu ne mogu više smatrati izolovanim problemima 134


države ili regiona u kome su nastali. Od tada je prošlo više decenija, a problemi zagađenja su se samo uvećavali. Između 2000. i 2007. godine emisije u atmosferu ugljeničnih gasova od sagorevanja fosilnih goriva porasle su za 22 procenta na oko 8,2 milijarde tona (Worldwatch Institute, 2007). Od ovog enormnog povećanja najveći deo otpada na Kinu (57 %), i Indiju (8 %), dok SAD učestvuje sa 4 procenta, a cela Evropa sa samo 3 procenta. Međutim, i pored kineskog dramatičnog povećanja emisije ugljeničnih gasova, još uvek je količina po stanovniku u SAD četiri puta veća od odgovarajuće količine u Kini. Ima mnogo različitih izvora zagađenje vazsuha, ali se kao najznačajniji izdvajaju saobraćaj i industrijski izvori. Najveći industrijski izvori aerozagađenja u svetu su termoelektrane, posebno one koje sagorevaju ugalj. Termoelektrane zagađuju vazduh ispuštanjem ugljeničnih, sumpornih i azotnih oksida, ali i jedinjenja žive i čađi i pepela. Energetska zavisnost pojedinih gusto naseljenih zamelja od sagorevanja fosilnih goriva preti da nivo zagađenja vazduha veišestruko uveća u budućnosti- Kina, na primer, planira da do 2012 godine gradi sto termoelektrana gosišnje, kako bi zadovoljila svoje narasle apette za energijom potrebnom za razvoj. Ovakvi poduhvati praćeni su mnogim negativnim efektima u samoj Kini, ali i u celom regionu: sredinom devedesetih godina prošlog veka došlo je do smanjenja prinosa u poljoprivredi Kine za 4,3 procenta zbog acidifikacije zemljišta i taloženja pepela, zabeležene su ekstremne vremenske nepogode (poplave, nevremena i suše), zbog kojih je umrolo 2 300 ljudi, raseljeno preko 13 miliona i pretrpljena ekonomska šteta od blizu 24 milijarde dolara. Emisije iz saobraćaja su takođe sve veće zbog povećanja broja vozila i frekvencije drumskog i avio saobraćaja. U Evropi je, na primer, prevoz robe u drumskom saobraćaju u protekloj deceniji porastao za blizu 50 procenata, dok je porast avio saobraćaja bio 67 procenata. To je uslovilo porast emisija azotnih oksida za 55% i ugljenmonoksida za čak 75%. Mnoge supstance koje se ispuštaju u reke i druge vodotokove kao svoje krajnje odredište imaju mora i okeane. Oko 60 procenata otpadnih voda koje dospeju u Kaspijsko more se ne prečišćava, ovaj procenat u Latinskoj Americi i Karibima je 80, dok u Indopacifičkom i Afričkom regionu dostiže i svih 90 procenata. Samo Sjedinjene Američke Države svake godine ispuste u vodotokove više od 3 200 milijardi litara 135


neprčišćenog otpada (Halweil, 2007). Okeane danas najviše zagađuju hemikalije, otpad iz domaćinstava i otpadne vode iz atmosferske kanalizacije gradova na obali, dovodeći do njihove eutrofikacije. Azotna jedinjenja, fosfor i drugi nutrijenti poreklom iz đubriva, otpada sa farmi stoke i iz kanalizacionih sistema pogoduju razvoju fitoplanktona u okeanima. Kada ugine, fitoplankton se taloži na dnu okeana i tu postaje hrana bakterijama, koje koriste kiseonik iz morske vode. Povećanje fitoplanktona i bakterija dovodi do takozvanih „mrtvih zona“, bez dovoljno kiseonika u vodi, pa samim tim i bez mogućnosti za morsku faunu da u njima živi. Procenjuje se da danas ovakvih „mrtvih zona“ ima preko 200 u svetskim morima i okeanima, najviše u Meksičkom i Bengalskom zalivu, Arabijskom, Baltičkom i Istočnokineskom moru. Mora i okeani se zagađuu i mehanički: procenjuje se da danas njihovom površinom „plovi“ oko 30 000 komada plastičnih otpadaka po svakom kvadratnom kilometru – kesa, upaljača, delova pakovanja, pelena itd (procena UNEP-a). Ovo ugrožava faunu okeana i fizički, jer predstavlja svojevrsne „klopke“ za morske ptice, sisare i kornjače. Nažalost, povećava se i nivo zagađenja koje dolazi od onih koji direktno koriste površinu mora i okeana za stvaranje profita. Više od 200 velikih prekookeanskih turističkih brodova dnevno ispušta svoj neprečišćeni otpad direktno u okeane. To nije mala količina kako se može činiti: svakoga dana jedan ovakav brod generiše 114 000 litara otpadnih voda iz toaleta, 825 000 litara ostalih otpadnih voda, sedam tona čvrstog otpada, 57 toksičnih hemikalija i 26 500 litara uljnog taloga (Halweil, 2007). Za blizu 60 procenata zemalja danas u svetu problemi upravljanja otpadom i zagađenja koje otpd prouzrokuje predstavljaju najveće probleme u životnoj sredini. HABITAT procenjuje da se od ukupne količine čvrstog otpada koja se generiše u velikim gradovima sakuplja i na deponije odlaže između 25 i 55 procenata. Prema podacima Programa za razvoj UN neadekvatno upravljanje otpadom krivo je za smrt blizu pet miliona ljudi godišnje. Više od polovine čvrstog otpada generiše se u razvijenom delu sveta. Prosečni amerikanac napravi svake godine 0,75 tona čvrstog otpada. Ovaj odnos je još ubedljiviji kada se govori o toksičnom i opasnom otpadu, generisanom uglavnom u industrijskim postrojenjima: od ukupne godišnje količine u svetu (blizu 375 miliona tona), industrijalizovane zemlje 136


proizvedu 90 procenata. Ako se ovome dodaju podaci Worldwatch instituta da trenutno na Zemlji postoji uskladištenih 80 000 tona radioaktivnog otpada, jasno je da problem zagađenja otpadom spada u najakutnije svetske probleme. Svi svetski regioni suočeni su sa problemima degradacije zemljišta u sušnim područjima, poznatim kao desertifikacija. Sušna podrušja su poznata kao fragilna, odnosni podložna degradaciji zemljišta zbog preteranog korišćenja u poljoprivredne svrhe i drugih oblika neadekvatnog upravljanja. Sušna područja podložna desertifikaciji premašuju 45 procenata ukupnog produktivnog zemljišta u svetu, od čega sedam procenata otpada na aridna, 30 procenata na semiaridna i 18 procenata na zemljišta u suvim subhumidnim oblastima (Bot at al, 2000). Najviše ih je u Severnoj Aziji (istočno od Urala) – 95 %. U sušnim oblastima živi 1,7 milijardi ljudi, odnosno 38 procenata ukupnog svetskog stanovništva. Drugi pojavni oblik degradacije zemljišta je njegova acidifikacija, odnosno povećanje kiselosti. Osnovni uzrok acidifikacije zemljišta je natropogneo zagađenja vazduha, koje se preko kiselih kiša prenosi na zemljište. Zemljišta čini je pH faktor manji od 5,5 smatraju se nepogodnim za poljoprivrednu proizvodnju. Sreću se najčešće u vlažnim tropskim područjima, ali sve češće i u regionima sa dominantnom subtropskom klimom. Smatra se da četvrtina zemalja u svetu ima problema sa acidnim zemljištima. Osim desertifikacije i acidifikacije, zemljište je u mnogim oblastima ugroženo antropogenim zagađenjem, ili zagađenjem iz poljoprivrede. Prema podacima Svetske organizacije za hranu i poljoprivredu (FAO), procenat nepovratno degradiranih zemljišta u svetu dostigao je 6 % (blizu 8 miliona kvadratnih kilometara(, dok se još 20 procenata od ukupnog zemljipšta može smatrati degradiranim. Na evropskom tlu ova proporcija je još nepovoljnija: 12 procenata veoma degradiranog zemljišta, uz 36 procenata degradiranog. Srbija spada u grupaciju zemalja kod kojih je degradacija zemljišta jako izražena, pre svega zbog erozije. Hemijska kontaminacija kao glavni uzrok degradacije zemljišta, prisutna je najviše u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza, ali i u Španiji, Belgiji i Grčkoj. Veoma je značajno uočiti jasnu vezu između siromaštva i zagađenja. Siromaštvo prouzrokuje rizike u životnoj sredini 137


koji ugrožavaju svakog pojedinca: osim nedostatka ćiste vode za piše i sanitarnih uslova, stanovnici u siromašnim zemljama u razvoju često su izloženi različitim vrstama zagađenja, a da uz to nemaju dovoljno mogućnosti da se sa ovim rizicima bore. Kako uglavnom nisu u mogućnosti da priušte čiste izvore energije, siromašni zavise od sagorevanja uglja ili biomase za potrebe domaćinstva. Njihove kuće se u mnogo slučajeva nalaze u blizini prometnih saobraćajnica, smetlišta, ili industrijskih postrojenja. Visok nivo urbanizacije veoma pogoduje pogoršanju uslova života siromašnih slojeva stanovništva, izlažući ih dodatno opasnim ili toksičnim polutantima. U najvećem broju zemalja u razvoju zakoni i regulatorne institucije za zaštitu od zagađenja još uvek ne postoje, ili su neadekvatni, što omogućava nekontrolisano zagađivanje uz nedovoljnu svest o posledicama. Štaviše, mnoge supstance zabranjene zbog svojih efekata u razvijenim zemljama, u slobodnom su prometu i čak se proizvode u nerazvijenim zemljama, često za izvoz u razvijene. Rezultat svega toga su neprocenjivi efekti po ljudsko zdravlje, izazvani zagađenjem na radnom mestu, u kući i na otvorenom prostoru.

Rastući nedostatak vode Bližimo se vremenu kada će potreba za vodom premašiti zalihe. Nakon toga prestaje razvoj, počinje borba za vodu, a postoji čak i opasnost od ratnih sukoba. Stručnjaci tvrde da se zvona na uzbunu ne oglašavaju bez razloga. Godišnja potrošnja vode u svetu stalno raste. Zbog toga što se izvori čiste vode ne uvećavaju, već se usled korišćenja, zagađenja i klimatskih promena, velikom brzinom smanjuju, a broj stanovnika osetno raste, Svetska komisija za vodu upozorava na to da bi do 2025. godine dve trećine stanovništva moglo da se suoči s ozbiljnim nedostatkom vode. Količina vode na Zemlji je nepromenljiva. Od ukupne količine vode, koja se procenjuje na blizu 1,4 milijardi kubnih kiometara, samo 0,01 procenat otpada na vodu koja nije slana, lako je dostupna i nalazi se na površini Zemlje u rekama i jezerima. Petina vode koja se koristi širom sveta dobija se crpljenjem podzemne vode.

138


Slika 11. Raspodela ukupne količine vode na Zemlji i količine koja se može koristiti za potrošnju

Značaj vode je evidentan u svakom promišljanju zahteva za održanje na planeti. Voda predstavlja fundamentalni uslov života i ljudskog opstanka, ali, uz to, u velikoj meri utiče na ekonomske aktivnosti (kako na proizvodnju, tako i na potrošnju) i društveni razvojxc. Do nedostatka vode dolazi kada zahtevi za vodom, generisani demografskim rastom, premaše lokalne nivoe snabdevanja, odnosno ponude (Turton & Warner, 2002). Kada govori o nedostatku vode, Sekston (Sexton, 1992) razlikuje apsolutni i ekonomski nedostatak. Do apsolutnog nedostatka vode dolazi kada nepostojanje odgovarajuće tehnologije ograničava snabdevanje vodom. Ekonomski nedostatak vode odnosi se na ekonomski izbor obezbeđivanja vode, pri čemu je neophodno široko učešće svih nivoa društva u procesu obezbeđivanja i distribucije (Johnson-Welch, 2000). Učešće svih ima veliki značaj za dolaženje do pogodnih i prihvatljivih rešenja za upravljanje vodnim resursima i dugoročnu održivost takvih rešenja.

139


Slika 12. Prosečna potrošnja vode po stanovniku

Jedan od Milenijumskih ciljeva, usvojen na Milenijumskom samitu je i smanjenje broja ljudi koji imaju zdravu pitku vodu za polovinu do 2015. godine. Samit o održivom razvoju u Johanesburgu 2002. godine proširio je ovaj cilj, dodajući mu i stvaranje odgovarajućih sanitarno – higijenskih uslova. Iako je broj ljudi koji imaju zdravu pitku vodu i sanitarne uslove života povećan u odnosu na devedesete godine prošlog veka, procenat onih koji nemaju zdravu pitku vodu (17 procenata svetskog stanovništva) i sanitaciju (40 procenata) praktično je nepromenjen zbog porasta broja stanovnika. Danas oko 1,2 milijarde ljudi na svetu nema čistu vodu za piće (od ćega je, prema procenama UNICEF-a 425 000 dece), a sve rapidnije smanjivanje količina zdrave pijaće vode biće jedan od najvećih problema XXI veka. Svetski eksperti procenjuju da će do 2050. godine gotovo dve milijarde ljudi živeti u zemljama koje imaju ozbiljnih ili čak nerešivih problema da obezbede dovoljno novih izvora vode za zadovoljavanje potreba stanovništva, poljoprivrede i xci industrije . Tako je, na primer, Egipat primoran da uvozi više od 50 procenata neophodne hrane jer nema dovoljno vode da je 140


sam proizvede. Poljoprivreda je najveći potrošač jer u nekim svetskim regionima koristi i do 70 puta više vode za proizvodnju hrane nego što se ukupno potroši u domaćinstvima za kuvanje ili pranje. U Tajlandu je za dnevnu proizvodnju hrane potrebno potrošiti 2 800 litara vode po stanovniku - 40 procenata za uzgoj žitarica, 20 procenata za proizvode životinjskog porekla i ostalo za proizvodnju voća, povrća, šećera i ulja. Italijani dnevno potroše 3 300 litara vode po stanovniku, polovinu od toga za proizvodnju šunke i sira, a drugu polovinu za proizvodnju testenina i hleba. Podaci UN pokazuju da je za proizvodnju samo jednog hleba potrebno 550 litara vode, što je sitnica u poređenju sa 15 000 litara vode koliko je potrebno potrošiti da bi se proizvelo 100 grama mesa.

Slika 13. Procentualno učešće poljoprivrede, industrije i domaćinstava u različitim delovima sveta (FAO, prema Rodgers at al, 2008)

Svođenje broja ljudi bez odgovarajućih uslova – pitke vode i sanitacije – na polovinu ne samo što bi ispunilo jedan od Milenijumskih ciljeva razvoja, već bi znatno doprinelo ostvarivanju ostalih ciljeva. Manje dece bi umiralo od bolesti uzrokovanih lošim kvalitetom vode, više žena bi moglo da se 141


posveti drugim radnim aktivnostima, smanjilo bi se siromaštvo i osnažile ekonomske i društvene mogućnosti pojedinaca. Ono što najviše zabrinjava je činjenica da u zemljama u razvoju svake godine umre 2,2 miliona ljudi, većinom dece, od bolesti koje su posledica nedostatka čiste pijaće vode, neadekvatne zdravstvene zaštite i loše higijene. Dok se u dvadesetom veku broj stanovnika utrostručio, potrošnja vode se ušestostručila! Trenutna potražnja za vodom na globalnom nivou procenjuje se na deset procenata ukupne količine obnovljivih vodnih resursa u svetu, od čega je polovina već potrošena. Projekcije govore da će se u naredne dve decenije potrošnja vode udvostručiti, ali će i dalje biti dosta ispod kritičnog odnosa potrošnje u odnosu na preostale resurse (40 procenata). Međutim, ukoliko potrošnja vode po stanovniku na globalnom nivou dostigne potrošnju koju danas imaju razvijene zemlje, Svetska organizacija za hranu i poljoprivredu (FAO) procenjuje da će do 2025. godine biti potrošeno 90 procenata dostupnih rezervi vode (FAO, 2000). Kako je najveći „potrošač“ vode upravo poljoprivredna proizvodnja, ove projekcije se zasnivaju na dve predpostavke: dupliranje produktivnosti poljoprivrede po jedinici koriščenja vode i nepromenjena efikasnost u korišćenju. Da li je svet na pragu ere „ratova za vodu” u kojoj će reke, jezera i izvori postati objekti od vrhunskog nacionalnog značaja oko kojih će izbijati novi konflikti ili će problem nedostatka vode konačno ujediniti ljude u potrazi za racionalnim i dugoročnim rešenjem? Čini se da svetska geopolitička situacija već ukazuje da ovakva prognoza nije nerealnaxcii. Istraživanje koje je 2001. godine obavljeno na Državnom univerzitetu u Oregonu pokazalo je da je u poslednjih 50 godina voda bila presudni uzrok 507 konflikata između dve ili više zemalja na svetu. Strah od „ratova za vodu” pojačan je podacima da u nekim regionima, kao što je Bliski istok, čak 90 odsto pitke vode prelazi nacionalne granice, pa tako svaka kap vode koju iskoriste na primer turski seljaci, znači kap manje za seljake u Siriji. Klark i King navode tri moguća scenarija za buduću situaciju sa vodom (Calrke & King, 2004): Ako se nastavi sa postojećim načinom razvoja, može se očekivati povećanje u potrošnji vode od 39 procenata do 2035. godine. To bi znaćilo iskorišćavanje 5 270 kubnih kilometara vode svake godine, u odnosu na 3 800 u 142


1995. Verovatna posledica bila bi nestašica hrane i pogubne posledice po ekološke uslove na Zemlji. Ukoliko bi se ostvario scenario razvoja uz manje uštede, odnosno ukoliko bi industrijalizacija u zemljama u razvoju nastavila da se odvija po stopama kakve postoje danas, potrošnja vode u poljoprivredi, industriji i domaćinstvima porasla bi za 13 %, odnosno na 4 300 kubnih kilometara godišnje. Čak i ako bi se u ovakvom scenariju dogodila značajna tehnološka unapređenja (pre svih navodnjavanje u sušnim oblastima), može se sa velikom sigurnošću očekivati nedostatak hrane. Čak i scenario koji podrazumeva substancijalne promene u kojima se voda troši mnogo produktivnije i uz bolje upravljanje (efikasnije tehnologije navodnjavanja, štednja u kućnim uslovima, itd), doći će do rasta potrošnje. U ovakvim uslovima mora se pribeći i dodatnim načinima obezbeđenja vode – sakupljanje kišnice sa velikih površina krovova bi mogao da bude jedan od efektivnih i jeftinih načinaxciii. Veoma je značajno unaprediti integrisano upravljanje vodnim resursima, kako bi se u ovom scenariju obezbedilo ispunjavanje osnovnih ljudskih potreba, ali i potreba ekosistema. Jedna od tržišnih mera efikasnog upravljanja vodnim resursima u savremenom svetu je uvođenje ekonomskih cena vode. Ovakva mera je u skladu sa jednim od bazičnih principa održivosti – zagađivač / korisnik plaća. Sa druge strane, protivnici ovakvih mera navode da je voda osnovno ljudsko pravo i da se ljudima mora obezbediti nezavisno od toga da li mogu da je plate. Bez obzira na to, industrija pitke vode u svetu raste neverovatnom brzinom, očekujući da uskoro dostigne godišnji promet od 1 000 milijardi dolara. Još jedan od problema u ekonomiji vode kao prirodnog dobra u poslednje vreme zaokuplja pažnju javnosti: trgovina „virtualnom vodom“. Ekonomski bogate, ali vodom siromašne države kupuju vodu iz drugih država u vidu hrane. Neki ekonomisti smatraju da bi ovo moglo da bude deo rešenja za nedostatak vode, dok drugi smatraju da je ovakav način repavanja problema pun kontroverzi. Po njima, ruralno (i uglavnom siromašno) stanovništvo, kako u zemljama uvoznicima, tako i u izvoznicima hrane nemaju gotovo nikakve

143


koristi od ovog procesa i to bi moglo da utiče na pogoršanje ekonomskih i društvenih uslova u kojima oni žive. Svi se danas uglavnom slažu da je neophodno pronaći rešenja za problem nedostatka vode u svetu, pre svega u zemljama u razvoju i u siromašnim zajednicama. Neophodno je postići saglasnost u stavovima i ponašanjima koja bi omogućila vladama i javnosti da razviju sinergije koje vode održivom upravljanju vodnim resursima.

Problemi u urbanim naseljima Urbanizacija je jedan od najznačajnijih fenomena današnjeg sveta. Centar za ljudska naselja Ujedinjenih nacija (UNCHS) podvlači da je danas rast gradova i urbanizacija seoskih područja proces koji se ne može zaustaviti zbog globalnog uticaja ekonomije zasnovane na tehnologiji, industrijskoj proizvodnji i servisnim aktivnostima [HABITAT, 2001]. Odnos svetske populacije koja živi u urbanim naseljima raste velikom brzinom i svetski ekonomski, društveni, kulturni i politički procesi sve više se odigravaju unutar i između svetskih sistema (organizacija ili udruženja) gradova. UNCHS zaključuje da samo određeni broj zemalja ima snage da se bori protiv rastuće urbanizacije koja dovodi do niza neželjenih posledica u svim domenima: počev od problema sa vodosnabdevanjem i kanalizacionim sistemima gradova, do prevencije zaraznih bolesti. Već danas deset miliona ljudi godišnje umire u gusto naseljenim urbanim područjima zbog nezadovoljavajućih uslova života prouzrokovanih stanovanjem u nehigijenskim uslovima. Oko 600 miliona ljudi širom sveta su beskućnici ili žive u uslovima koji mogu ugroziti njihove živote (Milutinović, 2004). Početkom dvadesetog veka u urbanim naseobinama živelo je 150 miliona ljudi, što je predstavljalo tek negde oko pet procenata ukupne svetske populacije. Kako se dvadeseti vek bližio kraju, urbana populacija se uvećavala i dostigla blizu tri milijarde, odnosno skoro polovinu populacije na Zemlji. Azija, na primer, danas ima 143 grada sa preko milion stanovnika i u njima živi 47,5 % ukupnog broja svetske populacije koja naseljava milionske gradove. Više od polovine svetskih megalopolisa koji imaju više od 8 miliona stanovnika (tačnije 13 od 23) takođe se nalazi u Aziji. 144


U prvoj decneiji XXI veka može se uočiti nekoliko osnovnih urbanih trendova. Prvo, uprkos mnogim predviđanjima, usporava se stopa rasta broja stanovnika u mnogim gradovima nerazvijenog dela sveta. Najveći gradovi u ovim državama u poslednje dve decenije rastu mnogo sporije nego što je to bio slučaj u osamdesetim godinama dvadesetog veka. Drugo, svetom mnogo manje dominiraju megalopolisi nego sto su bila predviđanja naučnika. Manje od pet procenata ukupne svetske populacije živelo je 1990. godine u megalopolisima. Predviđanja da će gradovi kao što su Kalkuta i Meksiko Siti rasti do nivoa gigantskih konurbacija sa 30 do 40 miliona stanovnika nisu se ostvarila. Treći trend koji se može zapaziti odnosi se na vezu urbanih promena i promena u ekonomskoj, društvenoj, političkoj i kulturnoj sferi. Treba reći da ova veza još uvek nije dovoljno jasna. Paradoks je da neki veliki gradovi sa rapidnim povećanjem broja stanovnika uprkos tome pružaju dobre životne uslove, mnogo bolje nego sto je to slučaj u mnogim malim gradovima. Danas se jasno mogu uočiti neke tendencije vezane za budućnost urbanih naseobina u trećem milenijumu. Pre svega, progresivna urbanizacija u svim delovima sveta je izvesna. Sa druge strane, očekuje se da interakcija između urbanizacije i globalizacije nastavi da raste. Globalizacija je višestran proces koji države, gradove i ljude nagoni na sve jače međusobne veze kroz ubrzavanje tokova dobara, usluga, kapitala, tehnologija i ideja. Svetski gradovi u ovom procesu imaju vodeću ulogu, posebno u sferi globalne ekonomije. Uz sve navedeno, kao četvrti, veoma značajni pokazatelj budućnosti urbanizacije može se navesti nastavljanje trenda pomeranja moći i odgovornosti sa nacionalnog na nivo lokalne vlasti i civilnog društva. Ovaj proces započeo je devedesetih godina dvadesetog veka kada se došlo do saznanja da tradicionalni modeli urbane vlasti u novom okruženju ubrzane urbanizacije ne mogu da ponude rešenja za postojeće i nove probleme koji su se javljali. Šta je to što danas karakteriše gradove gotovo u svim delovima sveta? Nezaposlenost u urbanim sredinama ostala je visoka. Ovo donekle objašnjava sveprisutni fenomen urbanog nasilja i kriminala. Urbana infrastruktura pati od neadekvatnog održavanja i nedostatka ulaganja, što se može 145


zapaziti čak i u razvijenim zemljama. Na primer, čak i takvi gradovi kao što su Čikago ili Vašington imaju problema sa sistemima odvođenja otpadnih voda, dok gradovi američke Istočne Obale imaju konstantan problem sa sistemima za napajanje električnom energijom. Naravno, u gradovima nerazvijenog dela sveta ovi problemi su mnogo očitiji. Loša infrastruktura u gradovima prouzrokuje mnogo problema vezanih za vodosnabdevanje, sanitaciju i saobraćaj u gradu. Od toga najviše strada najsiromašniji deo stanovništva. Problemi zaštite životne sredine, pre svega aerozagađenje, zagađenje voda i buka, sve su očitiji u mnogim gradovima, pre svega u zemljama u razvoju. Rastući društveni konflikti, kao što su veliki broj beskućnika i kriminal, pogađaju mnoge gradove. Ovi konflikti delimično se javljaju kao rezultat sve veće potražnje za radnim mestima kojih nema dovoljno, a drugim delom ih prouzrokuje liberalizacija protoka ljudi u globalnom okruženju i na mikro nivou.

146

PO OG GL LE ED DU UB BU UD DU UĆ ĆN NO OS ST T Svet današnjice je u snažnom zagrljaju globalizacije. Ekonomske, tehnološke, političke i ekološke mreže obavijaju Zemlju, polako bacajući u zaborav vrednosti nacionalne države, suvereniteta, kulturnog identiteta. Sa završetkom hladnog rata, liberalizacijom trgovine u svetu i rastućim uticajem multinacionalnih korporacija, ekonomski uticaji nastali u pojedinim delovima sveta prelivaju se u druge regione. Komunikacijske mreže poput telefona, televizije i interneta doprinele su da informacije postaju dostupne gotovo istovremeno kada i nastaju. Rastuće svetsko stanovništvo postaje zavisno od iste brze hrane, „blokbaster“ filmova, istih potrošnih dobara i globalne kulturne ponude. Preovladavajuće shvatanje razvoja se menja u relativno pravilnim vremenskim intervalima: dominantne ideje se odbacuju i posle nekog vremena ponovo aktueliziraju. Primeri za to su brojni – značaj koji se daje unutrašnjim i eksternim faktorima koji utiču na razvoj, uloga tržišta i uloga države, ciklične promene razvojnog optimizma u razvojni pesimizam i obrnuto. Ponekad se čini da na smenjivanje ovih ciklusa utiče i pomodno prihvatanje ili neprihvatanje ekonomskih ili političkih teorija, koje odlučujuće utiče na postojeće političko okruženje. Pre četrdeset godina postojalo je opšte prihvatanje Kejnezijanskog pristupa, da bi pre dvadeset godina on bio odbačen od svih i zamenjen neoliberalnim. Da li je kontekst održivog razvoja još jedan od takvih pomodnih teorijskih koncepata? Iz više razloga, čini se da ovo nije pravo pitanje. Možda bi bilo korisnije postaviti neka druga pitanja, da bi se dobio odogovor na gornje. Kako će u postojećim okolnostima (pre

Pogled u budućnost

svega ekonomskim, društvenim i političkim) globalna zajednica osigurati zdraviju i napredniju, sretniju ekološku budućnost? Da li bi vlade i globalne organizacije trebalo da drže pod kontrolom trendove globalizacije? I kako da to izvedu na najefektivniji način? Da li globalno društvo treba da se zasniva na tehnološkom napretku, režimima, nadnacionalnim vladama ili lokalnim zajednicama? Danas je prisutno mnogo različitih vizija o tome kako svet treba da ide napred i sve su one bazirane na radikalno različitim objašnjenjima o uzrocima i posledicama uspeha ili neuspeha u razvojnim naporima i problemima u životnoj sredini. Zasnivajući svoja gledišta na sopstvenim naučnim istinama, svaka od ovih globalnih perspektiva razvoja nudi svoje „recepte“: Tržišni neoliberalixciv zagovaraju reforme koje će omogućiti nesputano funkcionisanje tržišta. Oni svoju viziju zasnivaju na ekološkoj efikasnosti, dobrovoljnim oblicima korporativne odgovornosti i većoj tehnološkoj saradnji. Institucionalisti zagovaraju reforme koje bi omogućile globalnu saradnju i jače institucije. Njihova vizija se zasniva na novim i boljim režimima u životnoj sredini, organizacionim promenama na globalnom nivou i naporima da se ojača kapacitet država da upravljaju promenama u životnoj sredini. Bioinvajronmentalisti zagovaraju reforme kojima bi se zaštitila priroda od ljudskog uticaja. Za njih su rešenja niže stope rasta stanovništva i potrošnje, kao i nova ekonomija koja se zasniva na etici i održivosti, koja je statična i stabilna i koja je dizajnirana tako da sačuva svetsku prirodnu baštinu. Za neke od njih, ovo se može osigurati u saradnji sa novim i snažnijim institucijama (i tu se vizija bioinvaronmentalista podudara sa vizijom institucionalista). Za druge, podčinjavanje ljudskog instinkta da troše ekološki prostor zahteva prinudu i vrhovnu vlast – oni često govore o „svetskoj vladi“. „Zeleni“ zagovaraju reforme kojima bi se umanjile nejednakosti i dostigla ekološka pravda. Čovečanstvo bi moralo da stvori takve ekonomske institucije koje bi se oduprle globalizaciji. Nova globalna politička ekonomija mora da osnaži lokalne zajednice, lokalnu trgovinu i

148


proizvodnju, kao i da uvažava prava žena, siromašnih i marginalizovanih društvenih grupa. Koliko su ove vizije međusobno kompatibilne? Tržišni neoliberali kritikuju predložene institucionalne reforme, izražavajući svoju zabrinutost da će proces globalizacije biti ugrožen jačanjem uloge države i nadnacionalnih regulatornih tela i organizacija, što može uticati na usporavanje ekonomskog rasta. Po njima, preveliko mešanje u zakone tržišta, iako može imati dobru nameru, može dovesti do njegove neefikasnosti i usporiti napredak u pravcu boljih uslova u životnoj sredini. Neoloberali žele manji uticaj vlada i skeptični su u pogledu funkcionisanja globalnih institucija, kao što su Ujedinjene Nacije. Mnogi od njih takođe izražavaju sumnju u uspeh globalnih ugovora u životnoj sredini, dokazujući da ima mnogo slučajeva da se unutar ovih ugovora odstupa od pravila Svetske trgovinske organizacije, koja bi trebalo da budu osnova svetskog ekonomskog poretka. U isto vreme neoliberali antiglobalističke predloge „zelenih“ i bioinvajronmentalista smatraju pogrešnim i potencijalno opasnim po globalno blagostanje. Zaustavljanje ekonomske globalizacije po njihovom mišljenju može pre dovesti do većih narušavanja u životnoj sredini (zbog uticaja siromaštva, koje bi u tom slučaju bilo u porastu), nego njen dalji rast. Štaviše, po neoliberalima bioinvajronmentalisti i „zeleni“ su neopravdano nepoverljivi u pogledu korisnosti novih tehnologija, za koje neoliberali smatraju da mogu sprečiti štete u životnoj sredini koje bi nastale zbog nastavljanja trenda ekonomskog rasta. Oni se slažu sa „zelenima“ da rast stanovništva nije kritičan problem, kao što veruju bioinvajronmentalisti, ali je njihovo objašnjenje drugačije: ekonomski rast je ključni mehanizam koji će olakšati probleme rasta populacije. Mnogi neoliberali se slažu sa „zelenima“ kada sumnjaju u uspešnost globalnih institucija, ali njihove zahteve za promociju lokalizma smatraju pogrešnim, jer će dovesti do protekcionizma i endemskog siromaštva. Sa druge strane, „zeleni“ i bioinvajronmentalisti se u nekim pitanjima skoro ne razlikuju. I jedni i drugi neoliberalna tržišna rešenja smatraju pogrešnim: protiv su otvorenih globalnih tržišta i veoma su skeptični u pogledu uspešnosti protržišnih mera na globalnom nivou; ne veruju u uspeh dobrovoljnih korporativnih mera, dokazujući da, na primer, 149

Pogled u budućnost

standardi ISO 14000 nisu u praksi uspeli da doprinesu transferu čistih tehnologija i zaštiti životne sredine. Slažu se i u tome da je opasno osloniti se na to da će nauka stvoriti nove tehnologije, koje na duge staze mogu uvećati probleme u zaštiti životne sredine, pre nego ih rešiti. Ali, iako su protiv velikih, globalnih tržišta, „zeleni“ se ne protive tržišnim rešenjima baziranim na regionalnim i, pre svega, lokalnim tržištima (približavajući se time neoliberalnom shvatanju tržišnih rešenja). Što se tiče odnosa ideja koje propagiraju institucionalisti, „zeleni“ i bioinvajronmentalisti o njima govore kao o čaši vode kojom se pokušava gasiti požar. Globalni ekonomski sporazumi, po njima, uticali su veoma malo na stvarno rešavanje problema. „Zeleni“ i bioinvajronmentalisti se, međutim, ne slažu zbog čega je do toga došlo. Bioinvajronmentalisti smatraju da je moć globalnih institucija preslaba da bi bila efektivna. Za razliku od njih, „zeleni“ tvrde da usmeravanje na globalne institucije predstavlja pogrešnu strategiju, zbog toga što se u ovim institucijama teško može osetiti uticaj onih koji su najugroženiji promenama u životnoj sredini, čime se doprinosi da ovi sporazumi ne budu efikasni. Kako se sve ovo odražava na globalnu politiku i, pre svega, na politike održivog razvoja? Mnogi će se složiti da se vodeće politike, kako na globalnom, tako i na nacionalnim nivoima danas uglavnom zasnivaju na neoliberalnom ili na institucionalističkom pogledu na svet. Moćne globalne ekonomske institucije (Svetska Banka, Međunarodni Monetarni Fond i Svetska Trgovinska Organizacija, pre svih) i u ekonomskom smislu vodeće države (najpre SAD, ali i Australija, Novi Zeland, Japan i Kanada) usvojile su više – manje tržišno liberalni koncept razvoja i sa skepsom prihvataju (ili uopšte ne prihvataju) uticaj globalnih institucija u oblasti zaštite životne sredine. Svi oni snažno podržavaju dalju ekonomsku globalizaciju. Zahtevi Svetske Trgovinske Organizacije za daljom liberalizacijom trgovine poljoprivrednim proizvodima i liberalizacijom investiranja i stalni zahtevi MMF i Svetske Banke za uvođenjem politika strukturnog prilagođavanja predstavljaju klasične primere koji potvrđuju ovu tezu. U isto vreme u svetu se sve više uvode i proširuju globalni režimi zaštite životne sredine, čime se izgrađuje (zasad još uvek preslaba) globalna vlast u oblasti životne sredine. Ove pokušaje podržavaju organizacije iz sistema Ujedinjenih Nacija (UNEP i 150


UNDP) i neke od najmoćnijih evropskih država, mnoge zemlje u razvoju i ponekad Kanada. Politike koje predlažu „zeleni“ i bioinvajronmentalisti još uvek se mogu smatrati samo nedovoljno prihvaćenim alternativama na globalnoj političkoj sceni. Šta bi moglo da se očekuje u budućnosti? Naučnici se trude da razviju scenarije koji bi sa jedne strane bili realni, a sa druge strane u dovoljnoj meri operativni da posluže za formiranje odgovarajućih praktičnih politika. Iz mnoštva futurističkih scenarija izdvaja se prognoza Međuvladinog panela o klimatskim promenama (IPCC) iz 2000. godine (IPCC, 2000) (slika 14), na osnovu koje su Program za zaštitu životne sredine UN (UNEP) i Nacionali institut za javno zdravlje i zaštitu životne sredine Holandije – Istraživanja za čoveka i životnu sredinu (RIVM) razvili četiri razvojna modela u buduće tri decenije (UNEP & RIVM, 2003): model koji se zasniva na jačanju tržišta; model koji se zasniva na jačanju politika; model koji se zasniva na jačanju bezbednosti; model koji se zasniva na jačanju održivosti.

151

Pogled u budućnost

ODRŽIVOST, PRE SVEGA Materijalni prosperitet uz brigu o globalnim i regionalnim diapartitetima u razvoju i zaštiti životne sredine Tehnologija nije sama sebi cilj, već sredstvo da se zadovolje društvene potrebe Vlade su efektivne na svakom od nivoa, postoji princip subsidijarnosti i jača uloga UN Komunikacija i trgovina će pomoći u uspostavljanju „globalne kulture“, ali uz korišćenje jasnih pravila

GLOBALNO

TRŽIŠTE, PRE SVEGA Materijalno bogatstvo je ključni faktor za ljude i vlade Tehnologija je tržišno vođen motor ekonomskog rasta Uloga vlada je samo da uspostave pravila igre i sistem pravosuđa i odbrane Komunikacija i trgovina će pomoći u uspostavljanju „globalne kulture“ Intenziviraće se trendovi globalizacije, liberalizacije i privatizacije

Motivi: Svetska dostignuća, matrijalno bogatstvo, konkurencija, okrenutost ka spolja, preuzimanje rizika, optimizam u vezi uloge tehnologije

Motivi: Orijentacija na šire shvaćen kvalitet života, saradnja i orijentacija ka spolja, nespremnost da se preuzmu rizici, optimizam u pogledu ljudske prirode

„SVEMIRSKI BROD ZEMLJA“

„SAMO JEDNA ZEMLJA““

EKONOMSKI RAST

DRUŠTVO / ZAŠTITA ŽIVOTNE SREDINE

Motivi: Nacionalni, etnički i kulturni ponos, autoritet i vlast, fatalizam u vezi glopbalizacije, skepticizam u vezi uloge tehnologije

Kulturni identiteti i tradicionalne vrednosti su dominantne vrednosne orijentacije Sumnja se u tehnologiju kao motor promena Jaka uloga nacionalnih vlada, uključujući mešanje u tržište Uloga vlada je da uspostave pravila igre i sistem pravosuđa i odbrane Protekcionizam i dovođenje globalizacije u sumnju Pluralizam u oblicima vladavine, ekonomskim režimima, upravljanju resursima, itd...

SIGURNOST, PRE SVEGA

„MAJKA ZEMLJA“

REGIONALNO / LOKALNO

„MOJA ZEMLJA“

Motivi: Orijentacija na šire shvaćen kvalitet života, lokalna saradnja i orijentacija ka spolja, nespremnost da se preuzmu rizici, optimizam u pogledu ljudske prirode Materijalni prosperitet uz brigu o globalnim i regionalnim diapartitetima u razvoju i zaštiti životne sredine Tehnologija nije sama sebi cilj, već sredstvo da se zadovolje društvene potrebe Vlade su efektivne na nacionalnom i regionalnom nivou, ali ne i na globalnom nivou Komunikacija i trgovina uvažava lokalnu i regionalnu kulturu i lokalne prednosti

POLITIKE, PRE SVEGA

Slika 14. Modeli razvoja do 2032. godine (IPCC, 2000)

Model koji se zasniva na jačanju tržišta Model se zasniva na pretpostavci da će veći deo sveta usvojiti vrednosti i očekivanja koja danas postoje u industrijalizovanim zapadnim zemljama. Blagostanje nacija i optimalna uloga tržišta i tržišnih sila prevagnuće nad društvenim i političkim programima razvoja. Naglasak će biti na daljoj globalizaciji i liberalizaciji u cilju podizanja korporativnih vrednosti i dobrobiti korporacija, uz uspostavljanje novih preduzeća i ljudskih naselja. Pojedinci i zajednice će biti podržavani i ohrabrivani da ulažu (čitaj plaćaju) da bi se osigurali protiv (ili otklonili posledice) 152


problema u društvu i u životnoj sredini. Naučne i etičke institucije, građani i udruženja potrošača pokušaće da uspostave rastući korektivni uticaj, ali će biti prevladani ekonomskim imperativima. Uloga države, planera i zakonodavaca u regulisanju društva, ekonomije i životne sredine biće potisnuta rastom potreba. Kao rezultat svega navedenog, mnoga pitanja koja se postavljaju na prelasku iz XX u XXI vek ostaće bez odgovora i postavljaće se i 2030. godine. Ovaj model nudi (IPCC, 2000): Veoma visok ekonomski rast, pri čemu će doći do brzog približavanja industrijalizovanih i neindustrijalizovanih zemalja, zahvaljujući dinamičnom razvoju preduzetništva i ukidanju barijera u protoku kapitala i rada i trgovinskih ograničenja kao rezultatu masivnog transfera tehnologija; Ekonomski prosperitet kroz dve do tri generacije sa elita širi se na celokupnu populaciju, smanjujući postojeće nejednakosti između regiona; Predviđene korelacije između prihoda, željene veličine porodice i zdravstvenih servisa dovode do usporavanja rasta stanovništva, tako da 2050. godine broj stanovnika iznosi 9 milijardi, a 2100. opada na samo 7 milijardi; Vodeći trend potrošnje ide prema brzoj hrani, potrošnji mesa u ishrani i zapadnjačkim načinima života; Visok nivo inovacija, brži protok kapitala i prelazak na ekonomiju usluga omogućavaju postepeno smanjenje energetski i materijalno zavisnih ekonomskih aktivnosti; Povećanje prihoda pojedinaca utiče na povećanje spremnosti ljudi i vladajućih struktura da rešavaju probleme u životnoj sredini (aerozagađenje u gradovima, industrijsko zagađenje voda, icsrpljivanje resursa), a sve je to omogućeno internalizacijom eksternih troškova kao glavnim instrumentom.

Model koji se zasniva na jačanju politika Prema ovom modelu vlade će na nacionalnom nivou preduzimati akcije koje će doprineti dostizanju društvenih i ciljeva zaštite životne sredine. Koordinirane akcije koje će biti 153

Pogled u budućnost

usmerene ka zaštiti životne sredine i protiv siromaštva uspostaviće balans sa politikom ekonomskog razvoja po svaku cenu. Troškovi zaštite sredine i društvenog razvoja, kao i koristi koje će biti dobijene iz ovih aktivnosti biće ukalkulisani kroz praktične politike, regulatorne mreže i procese planiranja. Sve ovo će biti olakšano fiskalnim merama i podsticajima, kao što su porezi na emisije i oslobađenje od poreza za one koji uvode mere zaštite i društveno odgovornog ponašanja. Međunarodni sporazumi u formi „mekih zakona“ i drugih instrumenata koji se tiču životne sredine i razvoja će ojačati i biće integrisani u nacionalna zakonodavstva, ali uz poštovanje lokalnih specifičnosti i uz konsultacije na međunarodnom nivou. Na ovaj način do 2032. godine postojeći neodrživi trendovi razvoja i snage koje na njih utiču bili bi stavljeni pod kontrolu. Međutim, napredak po ovom modelu bio bi veoma skup za čovečanstvo, a uz to ne bio došlo do promene u načinu života, što bi dalje uticalo na rast potreba za vodom, hranom, prostorom i drugim resursima. Ovaj model nudi (IPCC, 2000):

Umeren ekonomski rast, praćen mnogo sporijim približavanjem industrijalizovanih i zemalja u razvoju, sa ad-hoc bilateralnim sporazumima o trgovini protoku kapitala, kao i o kretanju radne snage;

Aktivne politike vlada kojima se ekonomski prosperitet širi u okviru regiona;

Usporavanje rasta stanovništva (do nivoa od 10 – 11 milijardi u 2100. godini) kao rezultat povećanja individualnih prihoda, edukacije žena, programa planiranja porodice i poboljšanja zdravstvene zaštite;

Orijentaciju na kvalitet života, što će u kombinaciji sa prelaskom na ekonomiju usluga zbog iscrpljivanja resursa na regionalnom nivou i u kombinaciji sa regulatornim ograničenjima i finansijskim olakšicama voditi ka smanjenju potražnje za energijom i materijalno intenzivnom proizvodnjom;

Kako ljudi postaju sve otvoreniji i svesniji potrebe za održivijim oblicima razvoja, vlade će biti u mogućnosti da efektivnije rešavaju probleme u životnoj sredini, pri čemu će se koristiti regulativni instrumenti i ekološki porezi kao osnovni politički instrumenti.

154


Model koji se zasniva na jačanju bezbednosti Ovaj scenario se zasniva na pretpostavci da će postojeće nejednakosti i dispariteti u svetu prevladati i u budućnosti i da će sve više dolaziti do konflikata. Društveno – ekonomske i napetosti u životnoj sredini dovodiće do sve većih protesta i akcija koje su usmerene protiv postojećih struktura vlasti. Bogatije i snažnije društvene grupe i države usredsrediće se na samozaštitu, stvarajući enklave u kojima će zadržati sve beneficije blagostanja. Ovakva zatvorena ostrva blagostanja pružaće izvestan stepen bezbednosti i ekonomske koristi zajednicama koje su im u neposrednom okruženju i koje od njih zavise, ali će u potpunosti isključivati mase ostalog stanovništva. Sistemi društvene regulacije i socijalne sigurnosti će se polako urušavati, ali će sile tržišta nastaviti da deluju i izvan ovih ostrva blagostanja. U atmosferi rastućih društvenih, ekonomskih i drugih tenzija, kao i rastućeg narušavanja životne sredine i endemskog nasilja, doći će, između ostalog, do velikih talasa izbeglica. Do 2032. godine biće postignuta krhka stabilnost, ali će još uvek ostati uzroci koji mogu da dovedu do sloma čovečanstva. Ovaj model nudi (IPCC, 2000):

Ekonomski rast na postojećem industrijalizovanim zemljama, ali i ekonomskog rasta u zemljama u razvoju:

nivou u usporavanje

Usporavanje demografske tranzicije u zemljama u razvoju, što će dovesti do povećanja broja stanovnika na planeti na 14 milijardi u 2100. godini;

Velike disparitete u ekonomskom prosperitetu između svetskih regiona, ali i unutar njih;

Orijentaciju prema lokalnim ili regionalnim faktorima proizvodnje (rad i resursi), organizacije, tehnologije i trgovine, kao i formiranje regionalnih blokova;

Sve veću dominaciju ekonomije resursa unutar pojedinih regiona i uticaj resursa na razvoj (kako ekonomski, tako i demografski), što može dovesti do velikih problema u životnoj sredini u tim regionima;

Sve manje vrednovanje materijalnog prosperiteta kao osnovne društvene i individualne vrednosti, jačanje tradicionalnih vrednosti i sve veće oslanjanje na religiju. 155

Pogled u budućnost

Model koji se zasniva na jačanju održivosti Saglasno ovom modelu, kao odgovor na izazove održivosti jačaće nova paradigma zaštite životne sredine i razvoja, podržavana novim vrednostima zasnovanim na jednakosti i novim institucijama u društvu. Preovladaće novo, vizionarsko gledanje na svet i probleme u njemu, pri čemu će doći do radikalnih promena u načinu na kojem ljudi stupaju u interakciju sa drugim ljudima i sa svetom uopšte. Ovo će stimulisati i osnažiti politike održivosti i odgovorno ponašanje korporacija. Jačaće saradnja između vlada, građana i društvenih grupa u odlučivanju o problemima koji su od zajedničkog interesa. Postićiće se saglasnost o tome šta je neophodno uraditi da bi se zadovoljile osnovne ljudske potrebe i ispunili individualni ciljevi bez kompromitovanja drugih i bez ugrožavanja prava budućih generacija na razvoj. Do 2032. godine još uvek neće biti dostignuta održivost, ali će se svet kretati u dobrom pravcu i taj pravac neće moći lako da bude napušten. Ovaj model nudi (IPCC, 2000):

Visok ekonomski rast sa umereno brzim približavanjem razvijenih i zemalja u razvoju, uz kontrolisano uklanjanje trgovinskih barijera i takođe kontrolisano uspostavljanje toova kapitala i radne snage;

Aktivne mere vladine politike kako bi se ekonomski prosperitet širio na što širu populaciju;

Porast prihoda domaćinstava uz mere obrazovanja žena, planiranja porodice i primarnu zdravstvenu zaštitu dovešće do usporavnaj rasta stanovništva (9 milijardi u 2050. i pad na 7 milijardi 2100. godine);

Naglasak na kvalitetu života ubrzaće prelazak na ekonomiju usluga i ekonomiju baziranu na znanju, što će u kombinaciji sa regulatornim ograničenjima i finansijskim olakšicama voditi rapidnom smanjenju zahtevima za energijom i materijalnih ekonomskih aktivnosti;

Kako ljudi postaju sve otvoreniji i svesniji potrebe za održivijim oblicima razvoja, vlade će biti u mogućnosti da efektivnije rešavaju probleme u životnoj sredini, pri čemu

156


će se koristiti regulativni instrumenti, ekološki porezi i razmena iskustava kao osnovni politički instrumenti.

157

Pogled u budućnost

158

O OD DR RŽ ŽIIV VII R RA AZ ZV VO OJ J U drugoj polovini dvadesetog veka kolektivna pažnja i aspiracije ljudi u svetu zaokupljale su četiri glavne teme: mir, sloboda, razvoj i životna sredina. Miru, za koji se smatralo da je postignut po završetku II svetskog rata, ubrzo je zapretila trka u naouružanju između velikih sila. Tokom hladnog rata održan je globalni mir, ali je bilo dosta lokalnih sukoba, često potpomognutih od strane supersila. Iako se može reći da broj i intenzitet ovih sukoba nije u porastu početkom XXI veka, još uvek ima regiona u kojima oni postoje i koji su ugroženi neposrednom ratnom opasnošću. Sloboda je neposredno posle II svetskog rata podrazumevala borbu za oslobođenje od kolonijalnih vlasti, da bi vrlo brzo prerasla u težnju ka demokratskoj vlasti, borbu za ljudska prava, prava žena, manjina i ugroženih. Konačno, jedno od predhodnih poglavlja pokazalo je u kolikoj su meri pitanja razvoja i zaštite životne sredine uticala na formiranje politika u svetu. Iako su se tokom vremena njihova značenja i definicije menjale, mir, sloboda, razvoj i zdrava životna sredina ostali su i danas ciljevi od najvišeg značaja. Kako su stasavale i rasle pretnje po ostvarivanje bilo koga od ovih ciljeva, tako su se javljali i pokušaji da se oni precizno definišu, pretvore u ostvarljive i merljive indikatore kojima bi se pratili i međusobno povezivali. Sporadične pokušaje naučnika, vizionara i entuzijasta tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka zamenjuju institucionalizovani napori nadnacionalnih tela, pre svih Ujedinjenih Nacija. Održivi razvoj, kao koncept koji međusobno povezuje dva od četiri navedena cilja – razvoj i

Održivi razvoj

zaštitu životne sredine – jedan je povezivanja.

od primera ovakvog

U predhodnim poglavljima dosta pažnje poklonjeno je istorijskoj reminiscenciji okolnosti i preduslova koji su uticali na formiranje koncepta održivog razvoja. Ovo poglavlje pokušaće da detaljnije opiše sam koncept.

Koncept održivosti Još u uvodu ove knjige jasno je naglašeno da je održivi razvoj na neki način postao svojevrsna „mantra“ kada se govori o problemima vezanim za budućnost ljudskog roda, vezano, pre svega, za narušavanje uslova u životnoj sredini. Ideja o tome da bi trebalo da živimo „održivo“ danas je postala opšteprihvaćena u naučnim diskusijama i medijskim raspravama o životnoj sredini. Često ćemo čuti od stručnjaka i ekoloških aktivista da su trendovi o kojima govore „neodrživi“. Zašto je ideja o održivosti u poslednjih deceniju ili dve postala tako značajna? Jedan od razloga sigurno je i to što je retorički i leksički ovaj termin mnogo moćniji i bolje zvuči od sintagme „usklađen sa zahtevima zaštite životne sredine“. Briga o zaštiti životne sredine nema dugu istoriju i još uvek nije bezrezervno prihvaćena u nekim krugovima, ali javno priznati da ne brineš dovoljno o tome da tvoji postupci ne budu neodrživi zvuči pomalo jeretički i intelektualno sumnjivo. Naravno da ovo nije pravo objašnjenje, naprotiv. Posle svega, sam termin „održivost“ je mnogo mlađi od savremenih pokreta zaštite životne sredine, kao što je pokazano u predhodnim poglavljima. Kao i kod svih velikih tema koje zaokupljaju čovečanstvo, cela priča o održivosti i održivom razvoju insistira na argumentu budućnosti, proizvodeći u isto vreme osećaj sveobuhvatnog saglasja, ali i kontroverzi. Svi će verovatno biti saglasni da treba izbeći način života koji uništava kapitalne zalihe na planeti, utiče na to da buduće generacije budu siromašnije ili uništava životne uslove, stvarajući predpostavke da ljudi u budućnosti budu manje zdraviji nego što su danas. Sa druge strane, koncept održivosti je još uvek praćen kontroverzama – još uvek je teško sa današnjim znanjima i u dinamičnim uslovima koji u svetu vladaju u potpunosti sagledati sve veze između različitih faktora u životnoj sredini i njihovog uticaja na ekonomske i društvene tokove. Ako je jasno 160


da se društveni i ekonomski razvoj ne mogu odvojiti od (uglavnom negativnih i ugrožavajućih) procesa koji se odigravaju u životnoj sredini, kolika je „relativna težina“ ekonomskih procesa u odnosu na ono što ugrožava naše okruženje? Možemo li da podređujemo štete u životnoj sredini ekonomskoj dobiti? Da li postoji mogućnost substitucije između prirodnog i stvorenog kapitala, ili postoji kritični nivo prirodnog kapitala koji mora ostati očuvan? Da li smo i koliko odgovorni prema budućnosti i budućim generacijama? Do kog nivoa sadašnje generacije treba da žrtvuju svoj način života i svoje potrebe? Da li je zaštita životne sredine i prirodnih resursa usmerena ka daljem ostvarivanju blagostanja ljudi, ili proizilazi iz nezavisnog i suštinskog sagledavanja vrednosti prirodne sredine? Da li se koncept društvene pravde zasniva na zaslugama ili potrebama? Šta zapravo označava kvalitet života i da li je ekonomsko blagostanje dovoljan indikator za njegovo merenje? Sva ova pitanja se odražavaju na nedoumice u definisanju i konceptualnom određenju održivosti, odnosno na pojašnjenju koncepta koje bi bilo lako pretvoriti u konkretnu političku akciju. Zbog toga političke diskusije o održivosti i održivom razvoju u poslednjih desetak godina pomalo liče na dosetku Vudija Alena o tome da hitno treba pronaći okvir pomoću koga možemo koncept pretvoriti u ideju!

Ideja održivosti Engleska reč „sustainable“, odnosno „održiv“ izvedena je iz latinskog sus tenere, što znači „držati uspravno“xcv. U englekom jeziku ova reč se koristi od 1290. godine (Redclift, 1993), ali etimološko značenje same reči povezano je sa koliko interesantnim, toliko i značajnim implikacijama vezanim za njenu upotrebu. Prema de Vrisu, „održavati“ može značiti „podržavati željeno stanje nečega“, ali i „podneti neželjeno stanje“ (de Vries, 1989)xcvi. Glagol „održavati“ nosi sa sobom konotaciju pasiva, za razliku od prideva „održiv“, koji implicira aktivnu konotaciju. „Održivost“ je kao termin i nastala unutar ekologije, označavajući mogućnost ekosistema da vremenom održe određenu populaciju, da bi tek kasnije dodavanjem konteksta „razvoja“ i formiranjem sintagme „održivi razvoj“ fokus analize sa životne sredine prešao na društvo. Danas se može reći da osnovni fokus održivog razvoja predstavlja društvo i njegova potreba da uključi brigu o životnoj sredini u 161

Održivi razvoj

sagledavanje društvenih promena, pre svega kroz promene vezane za ekonomske funkcije (Baker, 2008). Ovo ne mora da bude samo lingvistička igra, ako se imaju u vidu pomenute kontorverze oko saznajnog aspekta koncepta održivog razvoja. Naime, određeni naučni krugovi smatraju da je održivi razvoj jedino korisno posmatrati kao koncept, zbog toga što on u sebi kombinuje ideju preskriptivne akcije sa naučnim saznanjima koje se zasnivaju na naučnim principima koje treba braniti. Pozivanje na naučne principe je osnova za racionalne ljudske aktivnosti, što je u osnovi poruke zaštite životne sredine. Sa druge strane, takozvano „zeleno shvatanje“ je u osnovi mnogo više redukcionističko i tešnje se vezuje za konkretne probleme.

SUSTAINABILITY = ODRŽIVOST Sustain - održavati

Ability - mogućnost

ODRŽAVATI MOGUĆNOST budućih generacija da zadovolje svoje potrebe

MOGUĆNOST = Kapital (+ različitost?)

Slika 15. Od leksičkog ka substancijalnom određenju održivosti

Istovremeno, ima mnogo dokaza da je sama ideja održivog razvoja rođena kao rezultat intelektualne neophodnosti, ali i političke neophodnosti i da je izrastala na neophodnosi rešavanja problema koje je moderno društvo sâmo stvaralo, uključujući u određenoj meri i strah od nauke. Ovakav pledoaje naslanja se na predpostavku da je ideja održivog razvoja, pre svega, ideja koja u osnovi ima poboljšanje kvaliteta života ljudi i da se priroda i životna sredina u ovom slučaju koriste kao ogledalo svih negativnih pojava koje se u ovom trenutku događaju u društvuxcvii. Stoga se slobodno može reći da je model održivog razvoja izazov za konvencionalne oblike razvoja, koji razvoj vide prevashodno kao modernizaciju na globalnom nivou u skladu sa zapadnim shvatanjima (kvaliteta života, tehnološkog razvoja, pa i etike potrošačkog 162


društva). Teorija modernizacije zasniva se na tvrdnji da što je društvo više strukturno specijalizovano i diferencirano, to je ono modernije i progresivnije (Pepper, 1996). Dakle, da bi bilo modernizovano, društvo mora da postane tehnički sofisticiranije i urbanizovanije i da više koristi tržište za distribuciju dobara i usluga. Modernizacija sa sobom takođe nosi i društvene promene, uključujući razvoj predstavničke demokratije, mobilnosti, ali i slabljenje tradicionalnih elita, porodice i zajednice, jer u njenim korenima leži individualitet, samodokazivanje i razvoj pojedinca (Baker, 2008). Ne može se pobeći od mnoštva činjenica da modernizacija takođe utiče i na transformaciju životne sredine, često veoma negativno. Osnovno značenje održivosti je mogućnost da se nešto produži više – manje beskrajno u budućnosti. Održivost je, dakle, karakteristika procesa ili stanja koje može biti održano na određenom nivou bez ograničenja roka. U predhodnom poglavlju pokazano je da čovečanstvo uz dominantni postojeći način života, proizvodnje i potrošnje u poslednjih nekoliko decenija polako iscrpljuje ovu mogućnost. Način života predstavlja kompleksni skup vrednosti, ciljeva, institucija i aktivnosti i podrazumeva etičku, društvenu, ekonomsku i dimenziju životne sredine. Iako se može steći utisak da današnja briga vezana za neodrživost u sadašnjosti uglavnom obuhvata kompleks problema vezanih za zaštitu životne sredine (klimatske promene, iscrpljivanje prirodnih resursa, zagađenja i slično), jasno je da je način života u sadašnjosti neodrživ i sa etičkog, ekonomskog i društvenog aspekta. Pri tome postoji niz pitanja na koja treba naći odgovore. Na primer, ako se govori o životnoj sredini, pitanje je u kojoj meri se može održati njen doprinos dostizanju ljudskog blagostanja i ekonomskih aktivnosti koje do njega vode. Ako je reč o društvu, osnovno pitanje je da li su i koliko održive najvažnije društvene institucije i da li postoji zadovoljavajući nivo društvene kohezije. Kada se govori o ekonomiji, pitanje je u kojoj meri današnji nivo ekonomskih aktivnosti kojima se kreira ljudsko blagostanje može biti održiv u budućnosti. Konačno, postavlja se i vežno etičko pitanje, koje utiče na sve ostale dimenzije održivosti: da li ljudi koji danas naseljavaju planetu u dovoljnoj meri uviđaju vrednosti drugih ljudi i drugih formi života na Zemlji, kako onih danas, tako i onih koje će biti u budućnosti? Da bi se pronašli putevi koji vode do održivosti i do ostvarivanja politika održivog razvoja, neophodno je poznavati 163

Održivi razvoj

mnoge naučne discipline – ekologiju, biologiju, geologiju, ekonomiju, sociologiju, etiku, političke nauke, matematiku, fiziku, hemiju, statistiku i tehničke nauke. Stoga ne čudi da ni danas nema univerzalno prihvaćene naučne istine o tome šta se zapravo misli kada se pojmovno određuje održivi razvoj. U mnoštvu različitih definicija mogu se pronaći one koje pokušavaju da obuhvate što širi spektar problema i njihovu međusobnu zavisnost, ali i one koje se jasno približavaju pojedinim pomenutim naučnim disciplinama. Ako se pođe od činjenice da sveobuhvatna kriza, o kojoj je bilo govora u predhodnim poglavljima, uglavnom svoje korene ima u sve bržem iscrpljivanju resursa, održivi razvoj se najšire može definisati kao način da se postigne najveća moguća dugotrajna korist po čovečanstvo, uzimajući u obzir troškove koje sa sobom nosi degradacija životne sredine. Pri tome se vrlo često koristi sintagma „neto koristi“, koja označava meru korisnosti, umanjenu za troškove degradacije životne sredine. Ovako definisana, neto korist se definiše u najširem mogućem smislu, uključujući ne samo ekonomske pokazatelje (povećanje prihoda, smanjenje nezaposlenosti i siromaštva), već i zdrav(ij)e životne uslove. Dakle, održivi razvoj po svojoj suštini ne teži ograničavanju razvoja po svaku cenu, već razvoju koji bi bio obazriv, kako bi se postigli bolji i pogodniji uslovi da nešto bude očuvano. Očuvanje ili konzervacija u ovom slučaju posmatra se kao „alat“ u procesu razvoja, koji je od velike koristi u zaštiti interesa budućih generacija. Njen cilj nije da postoji sama po sebi, već kao nešto što se vrednuje samo ako je u funkciji poboljšanja uslova života postojećih i budućih generacija. Dostizanje ovako kopleksnog zahteva moguće je jedino ako se prirodni resursi i usluge koje pruža zdrava životna sredina adekvatno vrednuju i ako imaju svoju cenu, što u današnje vreme uglavnom nije slučaj.

Održivi razvoj kao etički koncept Prošao je ceo vek od kada je veliki ekofilozof Aldo Leopold ukazao na veliku nekonzistentnost u postavkama pokreta očuvanja životne sredine: „Oni ne definišu šta je dobro, a šta loše, šta su čije obaveze, ne pozivaju na žrtvovanje, niti zahtevaju promenu postojeće filozofije ili vrednosti“. Umesto 164


toga, u pozadini ovih pokreta leže interesi (Euston & Gibson, 1995). Slično se može reći i za današnje rasprave o etičkim dimenzijama održivog razvoja. Sve što je na planeti živo, ima želju da živi. Univerzalni moralni principi podrazumevaju kao jednu od osnova život u zajednici. Naše pojedinačne težnje da živimo i stvaramo sopstveni boljitak moraju se uklapati u prava drugih da ostavaruju to isto. Ti drugi su nam potrebni i mi ih na određeni način vrednujemo, bilo da se radi o živom ili neživom svetu. Vrednujemo ih uglavnom u svetlu našeg sopstvenog blagostanja. Međutim, „drugi“ imaju svoje sopstvene vrednosti i dostojanstvo, bez obzira na to da li su nama lično važni, ili ne. Dakle, samim tim što predstavljamo ljudsku vrstu, mi živimo uz osećaj da imamo obaveze prema drugima i da je za to neophodan osećaj solidarnosti. Neophodno je razvijati obaveze pravednosti u međusobnim vezama, ali i pravde kao vrline, upotpunjene empatijom i saosećanjem. Ovakve moralne obaveze zasnovane koliko na naučnom razumevanju međuzavisnosti različitih oblika života, toliko i na religijskom iskustvu, predstavljaju neophodnu osnovu za utemeljenje održivosti. Način na koji društvo koristi životnu sredinu u prvom redu zavisi od preovlađujućih svetonazora i vrednosti tog društva, njegove percepcije funkcionisanja sveta i statusa ljudskih bića i drugih životnih formi unutar njega. Verovatnije je, na primer, da će sekularni, antropocentrični pogled na svet dozvoljavati različitije načine „upotrebe“ životne sredine i viši nivo njene destrukcije, nego što će to biti u svetu u kome je razumevanje Zemlje i svih njenih životnih formi podređeno religijskom svetonazoru. Održivost kao etički koncept zasniva se na postavkama invajronmentalne pravde: relativnim pravima svih živih formi, pravima budućih generacija i pravima sadašnjih generacija da imaju koristi, dele, ili jednostavno bivstvuju u onome što podrazumevamo pod životnom sredinom. Održivost životne sredine, kao jedan od stubova održivog razvoja, crpe svoju snagu iz činjenice da blagostanje i mogućnosti ljudi i svih živih bića koji će tek živeti u budućnosti ne bi trebalo da budu žrtvovani za račun sadašnjih prednosti populacije koja živi na Zemlji. Ono što takođe treba uzeti u obzir je činjenica na koji način društvo vrednuje životnu sredinu i odlučuje o njoj. Ako je životna sredina vrednocvana pre svega kao ekonomski resurs, onda će i tehnike ekološko – 165

Održivi razvoj

ekonomske valuacije biti najznačajniji uticajni faktor kod odlučivanja. Jasno je da u savremenom društvu norme invajronmentalne pravde veoma zavise od društvenih normi ekonomske i društvene pravde. Ako ne postoje, ili su na niskom nivou građanska prava, veoma je verovatno da se neće poštovati, ili čak neće ni postojati prava zaštite životne sredine. To ukazuje da su održivost i demokratija u tesnoj vezi. Štaviše, ako kreiranje ekonomskog blagostanja nije ravnomerno raspoređeno na sve pojedince i društvene grupe, skoro je sigurno da ni dostupnost invajronmentalnim dobrima i uslugama takođe neće biti podjednako dostupna. Ovo je direktno u vezi sa održivošću i time se na najbolji mogući način može objasniti činjenica da je siromaštvo najveći neprijatelj životne sredine. Objašnjavajući etičku utemeljenost koncepta održivosti, Pecej (Pezzey, 1992a) primećuje da je jedna od najuspešnijih ljudskih osobina, za koju se vezuje moralna snaga čoveka, sposobnost da sarađuje i bude lojalan grupama. Iz toga on izvodi zaključak da onda kada neodrživost postane nešto što se od svih percipira kao dovoljno velika pretnja za čovečanstvo, prihvatanje održivosti kao etičkog imperativa zavisiće od spremnosti ljudi da unaprede lojalnost pojedinačnoj društvenoj grupi ili naciji na nivo lojalnosti ljudskoj vrsti u celini, kako u onoj koja živi danas, tako i onim generacijama koje će tek doći. Ekocentrični pristup ide i dalje, primenjujući etički imperativ održivosti ne samo na ljudsku vrstu, već i na druge žive vrste i to ne samo u meri u kojoj one potpomažu održanje ljudske vrste. Ako se želi definisati filozofija održivosti, neophodno je održivost ustanoviti kao moralnu vrednost samu po sebi (Euston & Gibson, 1995). Sve ono što je do sada rešeno u ovom poglavlju ukazuje na održivost predstavlja imperativ sadašnjosti i da je osnovna odgovornost ljudske vrste danas da osigura da prirodni i humani sistemi na planeti ostanu u stanju koji će omogućiti njihovo dalje funkcionisanje u budućnosti. Putokazi za dalje aktivnosti, kako javnog, tako i privatnog (individualnog) sektora, mogu se grupisati oko nekoliko osnovnih etičkih i moralnih vrednosti: Briga za buduće generacije Poštovanje ekološkog integriteta 166


Odgovornost za očuvanje sistema na planeti Povratak pravednosti Poštovanje zajednice Posvećenost demokratiji i građanskom učešću Briga za buduće generacije Briga za buduće generacije, kao što je već bilo reči, leži u osnovi filozofije održivosti i predstavlja shvatanje da nije dovoljno obezbediti prosperitet sebi i svojim neposrednim potomcima, već oslušnuti šire zahteve koje pred sopstvenu generaciju stavlja neizvesna budućnost, kako živog, tako i neživog sveta. U praksi to znači da odluke koje se donose danas moraju da u većoj meri vrednuju rizike koji mogu da se ispolje u budućnosti. Poštovanje ekološkog integriteta Održivost zahteva poštovanje prirode – njene evolucije, sistema za održanje života i živih organizama – uključujući sve njene međuzavisnosti, sposobnosti samoobnavljanja, različitosti, estetske vrednosti i osetljivosti na promene. Nije dovoljno da mi, kao ljudska vrsta, samo prepoznajemo koliko zavisimo od prirode. Poštovanje prema prirodi podrazumeva i prepoznavnje njenih suštinskih vrednosti, njenih vrednosti samih po sebi. Odgovornost za očuvanje sistema na planeti Očuvanje sistema na planeti zahteva upravljanje ekonomskim i društvenim procesima koje u svakom trenutku odražava brigu za održivost. To podrazumeva delovanje koje je usklađeno sa zahtevima zaštite životne sredine. Povratak pravednosti Pravednost kao moralna vrednost sama po sebi neodvojiva je od održivosti. Društvena pravda se zasniva na posvećenosti brizi za opšte dobro, koja je šira od brige za sopstvenu porodicu i najbliže. Principi društvene pravde naglašavaju da svi članovi društva moraju biti uključeni u brigu za i ubiranje plodova od korišćenja dobara i da institucije u društvu moraju biti tako struktuisane da to omoguće na najbolji mogući način. Da bi ovakve vrednosti mogle da se smatraju preovlađujućim, neophodno je osigurati Potpuno učešće, odnosno mogućnost da svaki pripadnik društva učestvuje na odgovarajući način u procesima 167

Održivi razvoj

odlučivanja u društvu, a posebno u odlučivanju vezanom za ekonomske aktivnosti. Obezbeđenje osnovnih potreba, odnosno uspostavljanje standarda „dovoljnosti za sve“. Prvo treba obezbediti ispunjavanje osnovnih potreba za svakoga, a preostala dobra moraju se distribuirati prema određenoj meri jednakosti, koja je za društvo prihvatljiva. Poštovanje zajednice Pod zajednicom se podrazumevaju međusobne veze između pojedinaca koji dele iste interese i želje i koji najčešće žive na istoj teritoriji. Zajednica iziskuje uravnoteženje između individualne inicijative i lojalnosti interesima šire grupe, ali i između lojalnosti grupi i lojalnosti globalnim interesima. Zdrave, harmonične i dobro organizovane zajednice imaju presudan uticaj na ostvarivanje održivosti i ispunjenje individualnih zahteva. Posvećenost demokratiji i građanskom učešću Posvećenost participativnoj demokratiji i građanskom učešću je suštinski element održivosti. Upravljanje održivim razvojem, kako sa nivoa vlasti, tako i od strane drugih institucija, zahteva uključivanje svih zainteresovanih strana u analizu i donošenje odluka. To je jedini način da se ispoštuju često međusobno suprostavljeni interesi šire zajednice, interesi životne sredine i interesi budućih generacija.

Da li postoji razlika izmežu održivosti i održivog razvoja? Ova dva termina često se u praksi upotrebljavaju kao sinonimi i između njih se ne pravi razlika, što može dovesti do pogrešnih tumačenja bilo jednog, bilo drugog. U osnovi održivi razvoj opisuje proces kojim se dolazi do konačnog (normativno određenog) cilja održivosti. Održivi razvoj je put kojim se ide, odnosno proces kojim se ispunjavaju zahtevi neophodni da bi se postigla održivost. Dok je održivi razvoj put ka održivosti, održivost je stanje definisano kriterijumima koji se koriste da bi se opisali ciljevi održivosti.

168


Iako ovakva distinkcija izgleda logična, ona nije uvek jasno određena, kako u teorijskim postavkama, tako i u praksi planiranja održivog razvoja. Za to postoje dva osnovna razloga: Imajući u vidu navedenu distinkciju, održivi razvoj bi se mogao smatrati dinamičnim konceptom, za razliku od održivosti, koja bi predstavljala statični koncept. Međutim, održivost sama po sebi predstavlja evolucionarni koncept koji nema fiksne, već promenljive ciljeve u vremenu i prostoru (zavisno od konkretnih uslova za koje se definiše) (Proops et al. 1996). Razlika koja bi se mogla izvući iz prikazanog tumačenja ukazivala bi na to da održivost (kao stanje) ima jasno definisane ciljeve, dok ih održivi razvoj (kao proces) nema. Ovo nije sasvim tačno. Biti na putu održivosti, odnosno sledti održivi razvoj, znači ispunjavati određene kriterijume koji su izvedeni iz ciljeva održivosti. Neophodno je definisati te ciljeve i iz oba koncepta izvući kriterijume, kako bi se stvorile merljivi indikatori i bilo u stanju da se proceni da li je proces razvoja održiv, odnosno da li je određeno stanje do koga je doveo taj razvoj održivo. Iako se radi o dva odvojena skupa kriterijuma, oni često koincidiraju. I za održivost, i za održivi razvoj može se reći da predstavljaju normativne koncepte: održivost, na osnovu postavljenih ciljeva i održivog razvoja u smislu traganja za „pravim“ putem, pri čemu ne postoji „jedna i samo jedan“ pravi put, već više njih koji vode ka održivosti; održivost je pravac (Faber et al., 1995). Održivi razvoj pruža kriterijume za određivanje i planiranje ovog pravca. Sve se ovo može uporediti sa kompasom, kod koga je sever ekvivalentan sa održivošču i, zavisno od toga sa koje tačke polazimo, do severa možemo doći različitim putanjama, menjajući pravac u skladu sa početnom pozicijom i okolnostima na putu. Tako, ako se predpostavi da put ka održivosti može jedino biti uspešan ako se ispune kriterijumi za održivi razvoj, onda se oba termina mogu koristiti kao sinonimi, tako da svaki od njih opisuje različite aspekte istog procesa, odnosno; održivost ukazuje na normativne ciljeve na kojima se koncept zasniva i na evaluaciju u datom momentu (dakle, daje trenutnu sliku), dok 169

Održivi razvoj

održivi razvoj opisuje proces ili putanju koju društvo mora da usvoji ukoliko njegovi pripadnici žele da društvo bude održivo.

Ka definiciji održivog razvoja Već je naglašeno da se koncept održivosti zasniva na vezi između ekonomskog razvoja, kvaliteta životne sredine i društvene jednakosti. Kao što je u predhodnim poglavljima pokazano, osnovne postavke ovog koncepta po prvi put se pojavljuju u svetskoj naučnoj, stručnoj i političkoj javnosti na Stokholmskoj konferenciji 1972. godine. Međutim, trebalo je da prođe punih petnaest godina do usvajanja prve zvanične i do danas najčešće korišćene definicije održivog razvoja: u izveštaju Komisije UN o životnoj sredini i razvoju (takozavne Bruntland komisije) „Naša zajednička budućnost“ iz 1987. godine održivi razvoj se definiše kao: ... razvoj kojim se ide u susret potrebama sadašnjosti tako da se ne ugrožava mogućnost budućih generacija da zadovolje svoje sopstvene potrebe. (WCED, 1987)

U osnovi ove definicije mogu se prepoznati dva osnovna koncepta: koncept potreba koji zagovara postizanje ili očuvanje prihavatljivog životnog standarda za sve i koncept ograničavanja (ili ograničenja) kapaciteta životne sredine, uslovljenog dostignutim nivoima u tehnološkom razvoju i društvenoj organizaciji (WCED, 1987). Koncept potreba je osnova za unutargeneracijsku jednakost, dok je koncept ograničenja osnova za međugeneracijsku jednakost. Princip unutrgeneracijske jednakosti označava da distribucija troškova zaštite životne sredine i koristi od razvoja treba da bude raspodeljena na sve nacije, društvene grupe i pojedince podjednako. Unutargeneracijska jednakost u globalnoj politici prisutna je u većoj meri od sedamdesetih godina XX veka kao debata „Sever – Jug“, o čemu je bilo reči u predhodnim poglavljima. Princip 170


međugeneracijske jednakosti označava da sadašnja generacija ima obaveze prema budućim generacijama da očuva resurse i funkcije životne sredine. U daljem tekstu ova dva principa će biti dodatno obrazložena. Ideja održivog razvoja je proizvod modernizma i održivi razvoj na različite načine odgovara na probleme xcviii modernizma . Prvo, održivi razvoj uvodi koncept potreba u kontekst razvoja, kako bi se rešili problemi alokacije resursa u prostoru i vremenu (i na osnovu toga se u nekim elementima približava marksističkoj filozofiji razvoja). Bavljenje potrebama ilustruje esencijalistički diskurs koji „okružuje“ održivost. Problem alokacije u vremenu, između „sada“ i „kasnije“, između sadašnjosti i budućih generacija, centralni je problem kojim se diskurs održivog razvoja bavi. Međugeneracijska jednakost, na način kako se upotrebljava od strane ekonomista druge polovine dvadesetog veka, poziva se na preferencije i izbor budućih generacija koje još uvek nisu rođene. Na taj način, međugeneracijska jednakost se koristi kao proširenje neoklasične ekonomske teorije (Redclift, 1993). Činjenica da objašnjenje međugeneracijske jednakosti ima krucijalnu ulogu u gotovo svakoj teorijskoj postavci ekonomije zaštite životne sredine danas, ukazuje na ograničenja koja postoje unutar neoklasične paradigme kao osnove za stvaranje ekonomke politike. Društva u prošlosti i danas prepoznaju međugeneracijsku jednakost na različite načine, što ima svoje implikacije u naukama kao što su antropologija i filozofija. Međutim, samo je ekonomiji ostavljeno da raspolaže sa izborom budućih generacija kao sa parametrom koji se implicitno mora ugraditi u metodološki diskurs, čineći pitanja zaštite životne sredine veoma podložnim ekonomskom tretmanu. Održivi razvoj takođe teži da pruži odgovore na probleme alokacije u prostoru: alokacije resursa između „ovde“i „negde drugde“. To su problemi unutargeneracijske jednakosti, posebno između različitih društava i između Severa i Juga, kojima se često posvećuje mnogo manje pažnje. Umesto da se daju odgovori na ova pitanja, mnogo se više pažnje posvećuje budućim troškovima razvoja unutar razvijenih društava, na taj način što se u prvi plan postavlja zadovoljenje budućih potreba kao osnovni zahtev, pre nego da se raspravlja o načinu na koji se zadovoljenje tih potreba u sadašnjosti vrši „na račun“ i o trošku drugih. 171

Održivi razvoj

KONTEKST ODRŽIVOG RAZVOJA U BRUNTLAND IZVEŠTAJU OŽIVLJAVANJE RASTA • Promena kvaliteta rasta: učiniti ga manje materijalnim i zavisnim od energije, kao i pravednijim u odnosu na distribuciju uticaja koje ima. • Ispunjavanje osnovnih potreba za zaposlenjem, hranom, energijom, vodom i sanitacijom. • Uvažavanje ekonomskih zakonitosti i zaštite životne sredine prilikom odlučivanja.

STANOVNIŠTVO I LJUDSKI RESURSI • Svođenje rasta broja stanovnika na održivi nivo. • Stabilizacija broja stanovnika na nivou koji je usklađen sa postojećim resursima. • Rešavanje demografskih problema u kontekstu smanjenja siromaštva i obrazovanja.

SIGURNOST U PREHRANJIVANJU • • • • • • •

Rešavanje problema koje u životnoj sredini prouzrokuje intenzivna poljoprivreda. Smanjenje netržišnih davanja u poljoprivredi i zaštitnih mera u razvijenim zemljama. Podrška poljoprivrednim proizvođačima. Povezivanje poljoprivredne proizvodnje sa zaštitom životne sredine. Promena trgovinskih odnosa u korist malih proizvođača. Rešavanje nejednakosti u mogućnosti pristupa i distribuciji hrane. Otpočinjanje zemljišne reforme.

GUBICI BILJNIH I ŽIVOTINJSKIH VRSTA I GENETSKIH RESURSA • Očuvanje biodiverziteta iz moralnih, etičkih, kulturnih, estetskih, naučnih i medicinskih razloga. • Zaustavljanje uništavanja tropskih šuma. • Izgradnja mreže zaštićenih područja. • Osmišljavanje međunarodnih konvencija o zaštiti vrsta. • Finansiranje zaštite biodiverziteta. • Očuvanje i poboljšanje baze prirodnih resursa.

ENERGIJA • • • • •

Uspostavljanje sigurnih i održivih načina snabdevanja energijom. Omogućavanje zemljama trećeg sveta održivo povećanje primarne energetske potrošnje. Osiguravanje da ekonomski rast bude manje energetski intenzivan. Razvoj alternativnih energetskih sistema. Povećanje energetske efikasnosti, uključujući odgovarajuća tehnološka rešenja i cenovnu politiku.

INDUSTRIJA • Proizvoditi više sa manjim utroškom. • Pomoć ekološkoj modernizaciji u industriji. • Prihvatanje odgovornosti za životnu sredinu, pre svega od strane multinacionalnih korporacija. • Veća kontrola prilikom izvoza opasnih materija i otpada. • Omogućavanje stalnog toka bogatstva iz industrije kako bi se pokrile osnovne ljudske potrebe. • Reorijentacija tehnologije i upravljenje rizikom.

LJUDSKA NASELJA I KORIŠĆENJE ZEMLJIŠTA • • • •

Borba sa nekontrolisanim urbanim rastom. Rešavanje problema koje donosi urbanizacija. Razvoj strategija u urbanim naseljima. Osiguranje adekvatnih urbanih servisa kod urbanog razvoja.

Slika 16. Koncept održivog razvoja u Bruntland izveštaju

172


Značaj, čak i prvorazredni, intergeneracijske jednakosti jasno se može ilustrovati mestom koje ona ima u definiciji održivog razvoja koja je korišćena u Bruntland izveštaju – „ ... razvoj koji uzima u obzir potrebe sadašnjosti na taj način da se ne ugrozi mogućnost budućih generacija da ostvare svoje sopstvene potrebe“. Ova definicija jasno implicira da „potrebe“ mogu biti izdvojene iz samog procesa razvoja, da one nisu deo razvoja i da im se mora pristupiti nezavisno (Redclift, 1993). Međutim, iskustva kroz koji je čovečanstvo prošlo u poslednjem veku (a delimično prolazi i danas) ukazuju da se stvari nisu dešavale na ovaj način. Deo odgovora zašto je tako leži i u različitom definisanju potreba i njihovom relativizovanju. Tako definisanje potreba zavisi od toga ko konstruiše definiciju: neoklasični ekonomisti definišu potrebe kao preferencije, za marksiste potrebe su istorijski determinisane, antropolozi smatraju da su potrebe definisane u zavisosti od društvene grupe kojoj pojedinac pripada, radikalni demokrati smatraju da su potrebe diskursivne, a fenomenologisti da su one rezultat socijanog konstruktivizma. Dugo je u nauci bila prisutna relativistička pozicija kada se govorilo o potrebama – one su smatrane istorijski determinisanim, promenljivim u vremenu i vezanim za našu mogućnostda ih zadovoljimo. Svako društvo definiše potrebe na svoj način, ali i razvija kompleksne mehanizme kojima definiše stepen ispunjenosti potreba. Sa druge strane, sve su češća stanovišta koja potrebe smatraju konstantom koja nije podložna dejstvu vremena – dakle potrebe su aksiomatski date i definisane. Savremeni zeleni pokreti podržavaju ovo stanovište. Možda je na ovom mestu najbolje pozvati se na Klod Levi-Štrosa, koji kaže: ... kulture ... za nas znače mnogo aktivniji razvoj onda kada idu u istom pravcu kao i mi sami, a mnogo su stacionarnije onda kada slede drugačije putanje ... (Levi- Strauss, 1958)

Dakle, kulture izgledaju nepromenjive samo onda kada način na koji se ostvaruju ljudske potrebe unutar njih nije onakav kakvim ga mi znamo, i kada za procenjivanje napretka ne možemo upotrebiti kriterijume koji su za nas uobičajeni. Bruntland definicija održivog razvoja predstavlja normativni koncept koji uključuje standarde ponašanja koje 173

Održivi razvoj

treba ispoštovati ukoliko ljudska zajednica teži ka zadovoljenju sopstvenih potreba preživljavanja i blagostanja. Definicija uključuje tri osnovne komponente – ekonomsku, društvenu i komponentu zaštite životne sredine – koje čine temelj održivog razvoja. Šta je dublje značenje svake od ovih komponenti biće detaljnije objašnjeno u narednim poglavljima. Na ovom mestu treba podsetiti samo na osnovne odrednice svake od tri pomenute komponente, onako kako ih je još 1993. godine definisao Mohan Munasing (Munasinghe), vodeći ekonomista Svetske Banke: Ekonomska održivost: maksimizacija prihoda očuvanje ili uvećavanje zaliha prirodnog kapitala;

uz

Društvena održivost: održanje stabilnosti društvenih i kulturnih sistema; Održivost životne sredine: održanje elastičnosti uravnoteženja bioloških i fizičkih sistema.

DRUŠTVENI CILJEVI

LOKALNE NACIONALNE

POLITIKE

GLOBALNE

D

D

EKONOMSKI CILJEVI

P D

CILJEVI ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE

P – potpuna integracija D – delimična integracija

INSTITUCIONALNI I ADMINISTRATIVNI ARANŽMANI

Slika 17. Sistem održivog razvoja (Dallal Clayton at al, 1994)

174

KULTURNE VREDNOSTI

MIR I SIGURNOST

i


Sve tri komponente su međusobno povezane i međuzavisne i zbog toga zahtevaju da sve što se preduzima na polju razvoja bude u skladu sa svakom od njih ponaosob. Dakle, neophodno je donositi integralne odluke kojima bi se ostvario balans između ekonomskih i socijalnih potreba ljudi i regenerativnog kapaciteta životne sredine. U suštini održivi razvoj je proces promena unutar koga su eksploatacija resursa, usmeravanje investicija, orijentacija tehnološkog razvoja i institucionalne promene u harmoniji i omogućavaju korišćenje sadašnjih i budućih potencijala kako bi se zadovoljile ljudske potrebe i aspiracije (WCED, 1987). Prema pomenutom izveštaju Bruntland komisije, koncept održivog razvoja kao svoj konačni „proizvod“ ima (uglavnom političke) odluke, koje se zasnivaju na političkoj volji vlada kao ključnih nosioca odlučivanja u sferi ekonomije, društvenog razvoja i životne sredine. Osnovni cilj održivosti je da sačuva funkcije i karakteristike kompleksnih i otovorenih sistema u svetu na duge staze, što se eksplicitno može izvesti iz WCED definicije održivog razvoja. Postoji, dakle, snažna (pre svega) politička saglasnost oko ove definicije, odnosno saglasnost oko političkih zahteva koje pred nosioce odlučivanja i javnost stavlja ovakav koncept. Sa druge strane, ima mnogo manje ili više utemeljenih kritika koncepta održivog razvoja koji je promovisala Bruntland komisija. Uticajni Tim O’Riordan nazvao je ovu najpoznatiju i najcitiraniju definiciju održivog razvoja „zavodljivim pojednostavljenjem“ (O’Riordan, 1988), koje ne pruža dovoljno informacija o tome šta održivi razvoj u praksi uključuje, koje vrste obavezivanja (i čijeg) su neophodni preduslovi i kolika će biti cena za sve toxcix. Herman Deli naglašava da je „[Bruntland definicija] veoma jasno odredila ciljeve [održivog razvoja], ali je sam termin ostao dosta neprecizno određen kako bi se mogao iskoristiti kao početna pozicija za politički uticaj“ (Daly, 1996). Osim toga, WCED definicija se može činiti pomalo kontraveznom u smislu da pojedini osnovni termini i relacije nisu detaljno analizirane. Na primer termin "potreba" koji u tu svrhu nije ograničen na univerzalno primenljivu definiciju osnovnih potreba, već - što postaje mnogo uočljivije kada se uvede u razmatranje fraza "potrebe i aspiracije" - podrazumeva različite interpretacije ovakvih "potreba” zasnovane na kulturnim matricama i individualnim očekivanjima. Uz to, problemi vezani za predviđanje budućeg razvoja (dugotrajni 175

Održivi razvoj

uticaj današnjeg nivoa zagađivanja životne sredine, budući tehnološki razvoj, potrebe budućih generacija) otvaraju nove kontroverze. Kada se govori o konzistentnoj strategiji održivog razvoja, to podrazumeva sledeće: unapređeno zadovoljavanje ljudskih potreba, prevashodno kod ljudi koji do danas nisu bili u prilici da zadovolje svoje osnovne potrebe, na taj način da se osigura ispunjavanje potreba budućih generacija u meri u kojoj se danas mogu sagledati te potrebe [Hain, 1996]. Ima, međutim, mišljenja da ova neodređenost u definisanju može biti i prednost, jer, iako govori o striktno normativnom konceptu, dozvoljava kreativnost, imaginaciju i inovativni pristup u implementaciji koncepta u celini. Sam koncept održivog razvoja figurira kao okvir koji se može i mora prilagoditi konkretnim činjenicama i uslovima pod kojim će biti pretočen u političku akciju i implementiran (Spanenberg, 2000). A njegova najveća vrednost je u tome što „dozvoljava da se postigne visok nivo saglasnosti koji podržava osnovnu ideju da je kako moralno tako i ekonomski pogrešno tretirati svet kao ’biznis u likvidaciji’“ (Daly, 1992). Stoga, iako diskusija o tome šta to treba da bude „održano“ sprovođenjem koncepta održivog razvoja nije u potpunosti bezrazložna, ono što bi trebalo da zaokuplja veću pažnju je pitanje šta treba da bude urađeno da bi se do toga došlo. Uslovi za dostizanje održivog razvoja neće biti drugačiji bez obzira koja definicija bude usvojena i ispraćena, ukoliko se pod uslovima budu podrazumevale mogućnosti, sposobnosti i pogodnosti, pa održivi razvoj treba sagledavati kao koncept koji dozvoljava i omogućava, pre nego kao zadati način promena (Pearce, 1998). Dakle, održivost bi trebalo da bude stanje pri kome će održanje funkcija prirodnih i društveno – ekonomskih sistema u svetu, kao i njihov dalji razvoj biti garantovani. Razvoj će biti održiv ukoliko se život ljudske populacije može odvijati u dalekoj budućnosti, omogućavajući dalji razvoj kulture, zasnivajući se na principima unutargeneracijske i međugeneracijske jednakosti, demokratije i garantujući dostojanstven život i odgovarajuće učešće u postojećim institucijama (obrazovanju, zaštiti zdravlja, informisanju, i drugim) svakom pojedincu. Održanje funkcija u ovakvoj definiciji podrazumeva da se efekti ljudskih aktivnosti zadrže unutar prihvatljivih granica, kako ne bi ugrozili različitost, kompleksnost i funkcionisanje sistema zaštite životne sredine, koji podržavaju život na planeti. 176


Osnovne ideje na kojima se bazira koncept održivog razvoja Održivi razvoj se može smatrati „krovnim konceptom“, koji objedinjava i sistemski uobličava više različitih ideja. Danas postoji saglasnost o tome da u osnovi koncepta održivog razvoja leže sledeće osnovne ideje: Integracija zaštite životne sredine i ekonomije: ekonomski razvoj i zaštitu životne sredine potrebno je integrisati kroz proces planiranja i implementacije. Orijentacija ka budućnosti: jasno definisana briga vezana za uticaje koje postojeće aktivnosti imaju za buduće generacije. Zaštita životne sredine: smanjenje zagađenja i stepena uništavanja životne sredine i zaštita živog sveta. Jednakost: saglasnost o neophodnosti ispunjavanja osnovnih potreba siromašnih u sadašnjosti i jednakost između generacija. Kvalitet života: priznanje da ljudsko blagostanje čini nešto više od ekonomskog rasta i prosperiteta pojedinačno. Učešće (participacija): priznanje da održivi razvoj zahteva rekonstrukciju institucija, tako da one omoguće da se čuje glas celokupnog društva prilikom odlučivanja. Svaka od nabrojanih ideja može se posmatrati kao poseban konceptualni okvir. Način na koji se razume svaka od osnovnih ideja i, posebno, način na koji se nekoj (ili nekim) od njih daje prioritet u odnosu na preostale, određivaće različite interpretacije održivog razvoja kao krovnog koncepta.

Sistemske postavke održivog razvoja Održivi razvoj podrazumeva, pre svega, razvoj potencijala u društvu. Analiza održivosti svoje polazište, saglasno tome, mora da ima u analizi samog društvenog sistema i njegovoj dekompoziciji na odgovarajuće podsisteme (Milutinović, 2006): Individualni razvoj (sloboda pojedinca i ljudska prava, ravnopravnost, individualna autonomija i 177

Održivi razvoj

samoodređivanje, zdravlje, pravo na rad, društvena integracija i učešće, specifična uloga polova i klasa, materijalni standard života, kvalifikacije, specijalizacije, obrazovanje odraslih, planiranje porodice i života, odmor i rekreacija, umetnost) Socijalni sistem (razvoj populacije, etnički sastav, distribucija dobara i klasna struktura, društvene grupe i organizacije, društvena bezbednost, zdravstvena nega, pomoć starijim licima) Upravljački sistem (vlade i administracija, državne finansije i poreska politika, političko učešće i demokratija, rešavanje konflikata (nacionalnih, internacionalnih), politika ljudskih prava, populacona politika i politika migracija, pravni sistem, kontrola kriminala, politika međunarodne pomoći, tehnološka politika) Infrastruktura (naselja i gradovi, transport i distribucija, sistem snabdevanja (energije, vode, hrane, dobara, usluga), odlaganje otpada, zdravstvene usluge, komunikacije i mediji, mogućnosti za obrazovanje i usavršavanje, nauka, istraživanje i razvoj) Ekonomski sistem (proizvodnja i potrošnja, monetarna i fiskalna politika, trgovina, rad i zaposlenost, dohodak, tržište, međuregionalna trgovina) Resursi i životna sredina (prirodna sredina, atmosfera i hidrosfera, prirodni resursi, ekosistemi, vrste, trošenje neobnovljivih resursa, apsorpcija otpada, reciklaža materijala, zagađenje, degradacija, očuvanje kapaciteta) Svi navedeni podsistemi se mogu objediniti u tri grupe: humani sistem, sistem podrške i prirodni sistem. Analiza njihovog potencijala uzima u obzir: Individualni potencijal kao potencijal koji je odgovoran za individualne akcije kao (na primer proizvodnja i mogućnosti za individualni razvoj) i predstavlja rezultat tradicije i kulture, kao i društveno- političkih i ekonomskih uslova. Društveni potencijal označava usklađenost sa društvenim procesom, način iskorišćenja te usklađenosti u cilju ostvarivanja dobiti celog sistema. Stroge kulturne komponente određuju društvene veze i odnose, što 178


uključuje aspekte kao što su: poštenje, poverenje, sposobnost i efikasnost. Organizacioni potencijal se manifestuje kroz rad i standarde vlade, administracije, privrede i menadžmenta i od suštinskog je značaja za efikasno korišćenje resursa (prirodnih i ljudskih) i za postizanje dobiti celog sistema. Infrastrukturni potencijal označava akcije izgradnje strukture kao što su: gradovi, putevi, sistemi vodosnabdevanja, škole i univerziteti, koji predstavljaju osnovu za sve ekonomske i društvene aktivnosti. Proizvodni potencijal ekonomskog sistema uključuje aktivnosti proizvodnje, distribucije i marketinga i obezbeđuje podatke o svim ekonomskim aktivnostima. Prirodni potencijal predstavlja aktivnosti korišćenja obnovljivih i neobnovljivih izvora materija, energije i biosistema, uključujući i kapacitete za apsorpciju i regeneraciju otpada. Tri sistema: humani, prirodni i sistem podrške, odgovaraju trima kategorijama koje se najčešće koriste u analizi celog sistema: humani kapital, izgrađeni kapital i prirodni kapital. Samo oni sistemi koji su zdravi i u dovoljnoj meri razvijeni mogu doprineti održivosti.

Ekonomska održivost: maksimizacija prihoda uz održanje istog nivoa ili uvećavanje prirodnog kapitala Prvi pokušaji da se koncept održivog razvoja preciznije odredi bili su pre teoretski, nego praktični. Oni su se usmeravali pažnju na ekonomsku dimenziju i dimenziju zaštite životne sredine. Iz ekonomske perspektive neki od prvih pokušaja (Pearce at all, 1990) ukazivali su na potrebu da nijedna generacija u budućnosti ne bi smela da ima lošije uslove života nego što ih ima postojeća. Drugim rečima, društvo ne sme dopustiti da tokom vremena opada nivo blagostanja po glavi stanovnikac. U stvarnosti situacija često izgleda potpuno drugačije. Države imaju svoje periode rasta, ali i recesije i blagostanje njihovih građana u periodima recesije stvarno opada. Ako se pogleda ekonomska istorija upravo onih 179

Održivi razvoj

država koje se mogu smatrati najrazvijenijim – zemalja OECD – lako je zaključiti da one beleže nizak, ali konstantan prosečan rast BDP od 1 do 2 procenta u poslednjem veku, ali je takođe dobro poznato da je i u ovim državama bilo perioda opadanja nivoa blagostanja tokom ovih godina. Zato je suština ovakve definicije da nivo blagostanja budućih generacija u proseku ne bi trebalo da bude niži nego što je danas. Pojedini ekonomisti održivost na najjednostavniji način definišu kao uslov da se neopadajući nivo ekonomskog blagostanja projektuje u budućnosti bez vremenskog ograničenja (Pezzey, 1992). Ovo je osnovni preduslov ostvarivanja pravila konstantnog kapitala (constant capital rule – CCR)ci. Ovakvo posmatranje održivosti i održivog razvoja kao procesa karakteristično je za ekonomiste okupljene oko Svetske Banke u poslednjoj deceniji XX veka. U to vreme Svetska Banka je pokušavala da izbalansira tri dimenzije održivosti – ekonomsku, društvenu i zaštitu životne sredine. Saglasno tome, Munasing održivi razvoj definiše kao: ... pristup koji dozvoljava stalno unapređenje kvaliteta života uz niži intenzitet korišćenja resursa, pri čemu će se budućim generacijama ostaviti nesmanjene ili čak uvećane zalihe prirodnih resursa i drugih vrednosti. (Munasinghe & Lutz, 1991)

Razmotrimo na trenutak šta je to što određuje sposobnost posmatranog dela humane populacije da unapredi svoje blagostanje ili korist? Ekonomska teorija je davno dala odgovor na ovo pitanje: kvalitet i kvantitet kapitalnih vrednosti, odnosno kapitala koji u tom trenutku postojicii. Prvobitni koncept kapitala proširen je u odnosu na pristupe klasičnih ekonomista uvođenjem pojma stvorenog kapitala (KM), koji obuhvata proizvedena dobra, zgrade, infrastrukturu, ali i informacije i finansijski kapital, humanog kapitala (KH), koji obuhvata znanje i veštine ljudi (o čemu je bilo reči u predhodnim poglavljima) i prirodnog kapitala (KN). Prirodni kapital odnosi se na tradicionalno definisane prirodne resurse, kao što su nafta ili gas, šume, zemljište i zalihe svega onoga što pruža životna sredina – čist vazduh i voda, ali i na sposobnost životne sredine da dugoročno održava svoje zdravo funkcionisanje. 180


Videli smo već da moderne teorije razvoja uz ova tri pojavna oblika kapitala dodaju i četvrti: društveni kapital (KS), kao meru društvenih interakcija i veza između pojedinaca, između institucija (uključujući i institucije vlasti) i između pojedinaca i institucijaciii. Pirs (Pearce) socijalni kapital žargonski naziva „lepkom“ koji društvo drži zajedno i bez koga društvo samo po sebi nije održivo (Pearce, 1996). Iako danas postoje relevantni pokušaju da se ovaj oblik kapitala egzaktno meri i iskazuje, jasno je da je reč o nečem što je teško merljivo na tradicionalan način na koji se mogu kvantifikovati ostali oblici kapitala. Bez obzira na to, lako je dokazati da kako kroz istoriju razvoja, tako i u današnje vreme različita društva sa približno istim nivoom stvorenog, humanog i prirodnog kapitala mogu imati potpuno divergentne putanje i bitno različite rezultate u razvoju, gledano sa aspekta ekonomskog i društvenog razvoja, što se može pripisati različitom nivou socijalnog kapitala. Društva koja postižu veće uspehe u razvoju po pravilu nisu izložena konfliktima između društvenih grupa, načini odlučivanja u njima su mnogo više zasnovani na širokom učešću i uticaju javnosti i generalni nivo poverenja između učesnika u ekonomskim procesima je višiciv. Postoje još dva vrlo bitna faktora, bez kojih diskusija o kapitalu kao osnovi održivog razvoja ne bi bila potpuna. Prvi je brzina tehnoloških promena, koja je u neposrednoj vezi sa nivoom znanja ili veština. Ukoliko je ova brzina veća, sve posmatrane kapitalne zalihe imaće brži protok unutar posmatrane grupe. U tom slučaju smanjenje kapitalnih zaliha biće manje značajno, jer će tehnološki napredak na neki način kompenzovati njihov gubitak (Pearce & Atkinson, 2002)cv. Drugi bitan faktor svakako su promene stanovništva. Iako postoje brojni dokazi kroz istoriju da je rast stanovništva uticao na povećanje blagostanja unutar populacije kroz stimulisanje tehnoloških promena, čini se da je u današnje vreme ovako ekspozivan rast o kome je bilo reči u predhodnim poglavljima jedan od „krivaca“ za smanjenje kapitalnih zaliha, pre svega prirodnog kapitala. Povećanje broja stanovnika utiče na potrebu za novim poljoprivrednim površinama u svetu, a one se dobijaju uglavnom krčenjem šuma. Brza i nekntrolisana urbanizacija takođe utiče na bitno smanjenje prirodnog kapitala. A ako se zna da se svaki oblik razvoja, pa i održivi razvoj, meri povećanjem blagostanja po glavi stanovnika, onda je jasno da će rast broja stanovnika značiti i sve veće potrebe za priozvodima i uslugama, makar samo da se zadovolji 181

Održivi razvoj

postojeći nivo blagostanja po stanovniku. Dakle, koliko god se može reći da tehnološke promene doprinose većoj efikasnosti kapitala, isto toliko se može sa potpunim pravom tvrditi da povećanje broja stanovnika u svetu doprinosi smanjenju nekih kapitalnih zaliha i čini održivi razvoj manje izvodljivim poduhvatom.

PRIRODNI KAPITAL

DRUŠTVENI KAPITAL

EKONOMSKO BLAGOSTANJE

HUMANI KAPITAL

LJUDSKO BLAGOSTANJE

STVORENI KAPITAL

BDP

POLITIČKI, INSTITUCIONALNI I PRAVNI ARANŽMANI

Slika 18. Različiti tipovi kapitala, blagostanja i njihovi odnosi (OECD, 2001)

Uvedimo sada princip međugeneracijske jednakosti u razmatranje ekonomskog preduslova održivosti: svaka generacija trebalo bi da generacijama koje iza nje dolaze ostavi zalihe produktivnog kapaciteta u formi kapitalnih vrednosti (kapitala) i tehnologije, dovoljnog da održi na istom nivou ili uveća blagostanje i nivo koristi po glavi stanovnika (Pearce & Atkinson, 2002), odnosno: dK ≥ 0, dt

182

pri čemu je K = K M + K H + K N + K S


što znači da promena ukupnog kapitala (odnosno njegove realne vrednosti) u jedinici vremena ne sme biti negativna vrednost. Ukupne zalihe kapitala obuhvataju zbir navedenih (stvorenog, humanog, društvenog i prirodnog). Implicitna predpostavka pravila konstantnog kapitala je da je moguća supstitucija jedne vrsta kapitala drugom. Na primer, zalihe prirodnog kapitala mogu se smanjivati u onoj meri u kojoj se na račun tog smanjenja uvećavaju zalihe neke druge vrste kapitala (obićno stvorenog). Drugim rečima, ukoliko je eksploatacija prirodnih resursa – prenamena zemljišta, korišćenje mineralih sirovina, korišćenje energenata – usmerena ka izgradnji objekata namenjenih proizvodnji, odnosno jačanju proizvodne funkcije društva, ovakav proces se može smatrati održivim. Ovakvo shvatanje održivosti poznato je kao slaba održivost. Međutim, lako se može pokazati da se neki oblici kapitala mogu smatrati drugačijim od ostalih, odnosno na neki način „specijalnim“. Prirodni kapital najčešće nije moguće zameniti nekim drugim oblikom kapitala zbog njegove ograničenosti i zbog činjenice da ne postoje supstituenti za pojedine oblike kapitala. Slično se može pokazati i za društveni kapital. Jasno je da u tom slučaju uslov održivosti postaje drugačiji – promena svakog oblika od pomenutih kapitalnih zaliha ponaosob ne sme biti negativna u vremenu. Tada se govori o jakoj održivosti, odnosno: dK ≥0 dt

i

dK N ≥ 0, dt

što označava ekološki jaku održivost (Pearce & Atkinson, 2002), ili: dK ≥0 dt

i

dK S ≥ 0, dt

što označava društveno jaku održivost (Pearce & Atkinson, 2002). Distinkcija između jake i slabe održivosti jedan je od osnovnih razloga zašto danas postoji mnogo različitih definicija održivog razvoja i zašto diskusija o tome šta ovaj koncept obuhvata još uvek traje u naučnoj i stručnoj javnosti. Od početne ushićenosti samom idejom održivog razvoja u poslednjoj deceniji prošlog veka, kada je izgledalo da koncept 183

Održivi razvoj

slabe održivosti predstavlja potpuno ostvarivu viziju i spas za ugoržena prirodna dobra, danas je sve više veoma kompetentnih mišljenja da je to nedovoljno i da više nema vremena za moguću supstituciju kapitalacvi. Pri tome, naravno, treba biti višestruko oprezan i izbeći zamku poistovećivanja ekološki jake održivosti (koja podrazumeva neopadajući nivo prirodnog kapitala) sa održivošču u celini. Razmotrimo, na primer, slučaj izgradnje autoputa kroz prirodni predeo koji ima svoju ekološku vrednost: kombinujući materijale iz prirode i energiju (prirodni kapital) sa ljudskim radom (humani kapital) i radom mašina (stvoreni kapital) na ovaj način se uništava lepota prirodnog predela (opet prirodni kapital). Sa aspekta slabe održivosti, ovaj proces se može smatrati održivim, jer povećanje stvorenog kapitala nadomešćuje gubitke prirodnog kapitala. Sa druge strane, nije ispunjen uslov ekološki jake održivosti: prirodni kapital se smanjuje. Razmotrimo sada situaciju u kojoj se odustaje od izgradnje ovog puta iz razloga zaštite životne sredine. Prirodni kapital će biti očuvan, ali će se smanjiti proizvodna mogućnost regiona zbog lošijih transportnih uslova i niže stope ekonomske kompetitivnosti. Na taj način se smanjuje stvoreni kapital, a dugoročno verovatno i humani kapital, što opet navodi na zaključak da uslov jake održivosti nije ispunjen. Vratimo se nakratko na diskusiju o tome šta je, ustvari, održivost. Nema sumnje da je osnovni koncept održivosti kao neopadajućeg nivoa zaliha produktivnog kapaciteta široko prihvaćen još od izveštaja Bruntland komisije. Međutim, do danas se iskristalisalo pet različitih tumačenja ovog konceptacvii: Utilitaristički pristup, po kome se održivim smatra stanje u kome bilo korisnost, bilo nivo potrošnje tokom vremena ne opada. Kao rodonačelnik ovakvog pristupa često se navodi Robert Solou (Solow) iz svog ranog perioda, koji na osnovama Raulsove (Rowls) teorije moralne pravde i u najboljoj tradiciji ekonomskog utilitarizma navodi da svaka generacija ljudi mora imati podjednako pravo na ubiranje koristi od prirode, odnosno koristiti resurse i usluge koje pruža životna sredina, te da se samo obrazac privrednog razvoja koji to omogućava u toku neograničenog perioda vremena može smatrati održivim (Pešić, 2002)cviii. Očigledno je da ovako definisan utilitaristički pristup ima veliko uporište u konceptu 184


međugeneracijske jednakosti i da je veoma uticao na formiranje WCED definicijecix. Osnovno metodološko pitanje koje se postavlja kod tumačenja utilitarističkog pristupa je kako egzaktno meriti agregirani nivo korisnosti. Mnogo je lakše meriti nivo potrošnje i preko njega izražavati nivo korisnosti, tako da je utilitarisatička teorija modifikovana u radovima Hartvika (Hartwick), definišući održivost kao neopadajuću potrošnju čovečanstva tokom vremenacx. Na osnovu gornjeg, formulisano je Hartvikovo pravilo: “Potrošnja može ostati konstantna, ili se povećavati, pri čemu se smanjuju neobnovljivi resursi, ukoliko se renta od tih resursa reinvestira u reproduktivni kapital”cxi (Hartwick, 1977)

Dakle, onda kada je moguća substitucija različitih tipova kapitala, investiranje rente od iskorišćavanja resursa u reproduktivni kapital omogućava konstantnu potrošnju, što opet vodi ka nultom neto investiranju. Kasnije je Solou dokazao da je Hartvikovo pravilo jedan od uslova održivosti i da društvo koje investira agragiranu rentu od iskorišćavanja resursa u reproduktivni kapital time čuva svoj kapacitet da održi konstantni nivo potrošnje (Solow, 1986). Pristup po kome se održivim smatra stanje pri kome se resursi koriste tako da buduće proizvodne mogućnosti čovečanstva ostanu očuvane. I ovaj pristup vezuje se za Soloua i smatra se razradom predhodnog. Po njemu, nemoguće je razmišljati o nivou korisnosti koji će pojedini prirodni resursi pružati budućim generacijama, jer su i preferencije budućih generacija za nas nepoznate. Zbog toga treba održati proizvodne mogućnosti današnje generacije, odnosno uvećavati intelektualni i stvoreni kapital postojeće generacije. Jasno je da i ovaj pristup podrazumeva substituciju različitih vrsta kapitala (Pešić, 2002). Pristup po kome se održivim smatra stanje pri kome zalihe prirodnog kapitala ne opadaju u vremenu. Očigledno je da se ovakav pristup bazira na principima 185

Održivi razvoj

jake održivosti i da se prirodni kapital „proglašava“ specijalnim. U osnovi ovakvog pristupa leži jasna kritika konvencionalne ekonomske misli, po kojoj su pojedini oblici stvorenog kapitala gotovo savršena zamena za prirodni kapital i po kojoj je proces supstitucije reverzibilan: ekonomija koja stvara zalihe stvorenog kapitala, kojima se u potpunosti kompenzuje gubitak prirodnog kapitala, može se smatrati ekonomijom koja koristi prirodni kapital održivo. Međutim, vremenom je postalo jasno da su mogućnosti međusobne supstitucije različitih vrsta kapitala znatno manje no što se ranije smatralo i kako se zalihe prirodnih resursa troše, mogućnosti supstitucije će postajati sve manje. Dakle, razvoj ne sme da umanjuje zalihe pojedinih prirodnih resursa. U uticajnoj knjizi Blueprint for a green economy Pirs (Pearce), Berbije (Barbier) i Markandija (Markandia) naglašavaju da „... prirodna kapitalna dobra ne smeju opadati u vremenu. Svaka generacija mora naslediti sličnu prirodnu sredinu.“ (Pearce at all, 1989). Za to postoji više razloga: (1) prirodni resursi uglavnom se mogu smatrati nesubstitubilnim; (2) možda je supstitucija prirodnog kapitala moguća danas, ali ne možemo biti sigurni da će biti moguća i u budućnosti; (3) postoji asimetrija između pojedinih vrsta kapitala u pogledu ireverzibilnosti – gubitak prirodnog kapitala je najčešće ireverzibilan (jednom kada resursi biljnih ili životinjskih vrsta budu nestali, nestali su zauvek); (4) postoji problem jednakosti – siromašnima treba prirodni kapital ukoliko žele da dostignu održivost svoje zajednice; (5) postoji velika doza nesigurnosti o tome koja je to količina prirodnog kapitala koja je kritična (najbolji dokaz za to su nesaglasnosti oko klimatskih promena koje su prisutne u naučnoj javnosti danas). Deli (Daly) dolazi do sličnih zaključaka, koristeći različite predpostavke: Održanje ukupnog kapitala (prirodnog i stvorenog), koje se može nazvati „slabom održivošću“, zasnovano je na pretpostavci o održivosti kapitala od prirodnih resursa u proizvodnji. Nasuprot tome, „jaka održivost“ bi zahtevala održanje zaliha stvorenog i prirodnog kapitala ponaosob, bazirano na predpostavci da oni ustvari nisu zamenljivi jedno drugim, već komplementarni (podvukao S.M.) u najvećem broju proizvodnih funkcija.

186


(Daly, 1992a)

Postoji još jedan razlog zbog čega nije uputno zamenjivati prirodni kapital nekom drugom vrstom kapitala (a pre svih stvorenim) – dinamičan odnos između različitih vrsta kapitala. Stvoreni kapital, koji je nastao na bazi korišćenja prirodnog i humanog kapitala (korišćenjem prirodnih resursa i znanja i veština ljudi da ih prerade) može, ukoliko nije pod kontrolom, dalje produkovati neslućene mogućnosti za još veću potrošnju zaliha prirodnog kapitala. Pristup po kome se održivim smatra stanje u kom se resursi koriste tako da donose održivi prinos, ili prirast. Na primer, Robert Repeto usmerava svoju diskusiju o održivom razvoju na „...uvećanje dugoročnog blagostanja“. U svojoj knjizi iz 1986. godine Repeto naglašava: Osnovna ideja održivosti leži u tome da sadašnje odluke ne bi smele da budu u suprotnosti sa izgledima da se održe ili unaprede životni uslovi u budućnosti. To podrazumeva da bi trebalo upravljati ekonomskim sistemom u današnjem vremenu na takav način da prinose (podvukao S.M.) od naših resursa treba očuvati. (Repetto, 1986)

Pod „resursima“ Repeto u ovoj definiciji podrazumeva prirodne resurse, tako što ih posmatra kao nešto što je ograničeno. Prinos je u ovom slučaju kapacitet obnavljanja prirodne sredine i stvorenog kapitala, uvećan za kapacitet širenja koji se može ostvariti. Kao i kod mnogih drugih ekonomskih teoretičara, povezanih sa „mejnstrim“ kursom Svetske Banke, tako se i ova definicija održivosti bazira na ekonomskom kriterijumu. Slično održivost definiše i Dejvid Pirs:

Održivi razvoj zasniva se na tome da je (1) razvoj podložan skupu ograničenja koji održavaju prinose od resursa na

187

Održivi razvoj

nivoima koji nisu iznad stope prirodne regeneracije i/ili stvorene stope regeneracije i da (2) životna sredina može biti „rezervoar za otpad“ u onoj meri u kojoj stopa odlaganja otpada ne bi smela da pređe stopu prirodnog ili stvorenog asimilativnog kapaciteta ekosistema. (Pearce, 1988)

Interesantno je pogledati o kakvim se stopama regeneracije radi u gornjoj definiciji. Ponekad je lako kvantifikovati stopu prirodne regeneracije ili stvorenu stopu regeneracije i predstaviti je matematički: ako sa X1 obeležimo količinu biomase koja se dobije iskorišćavanjem šuma u određenom vremenskom periodu, a sa X2 količinu biomase koja se prirodno regeneriše rastom šuma ili koja se stvori pošumljavanjem, onda je uslov održivog šumarstva X1 < X2 . Lako je zaključiti da se ovakav pristup zasniva, pre svega, na eksploataciji obnovljivih resursa. Ukoliko se želi generalizacija na sve resurse iz korpusa prirodnog kapitala, dolazi se do problema heterogenosti: gotovo je nemoguće upoređivati prinose koje daju obnovljivi i neobnovljivi resursi (Pešić, 2002). Pristup po kome se održivim smatra stanje u kome je zadovoljen minimum uslova elaastičnosti i uravnoteženja ekosistema. Ovakav pristup se u velikoj meri približava invajronmentalnom shvatanju održivosti, koji će detaljno biti obrazložen kasnije. Ako pogledamo sve pobrojane pristupe, jedno od pitanja koje se svakako ne može izbeći je u kojoj meri je održivi razvoj kompatibilan kao kontekst dominirajućoj neoklasičnoj ekonomskoj misli, koja se zasniva na efikasnosti tržišta. Iako će o tome više biti reči u narednim poglavljima, treba naglasiti da se neki od problema mogu uspešno rešavati kroz efikasnost tržišta, ali i da postoji značajan broj problema koji zahtevaju primenu standarda minimalne sigurnosti, kako bi se zaštitili krucijalni resursi i funkcije životne sredinecxii. Majkl Tomen (Toman) sugeriše da moguća ozbiljnost i ireverzibilnost ekoloških šteta treba da bude osnovni parametar kod odlućivanja koji od navedenih pristupa treba primeniti u ekonomskoj evaluaciji održivosti: 188


Koncept standarda minimalne sigurnosti može se upotrebiti kod brige za međugeneracijsku jednakost, ograničenje resursa i uticaje ljudi. Standard minimalne sigurnosti postavlja društveno determinisane, mada nedovoljno određene, linije podele između moralnih imperativa da se očuvaju i unaprede prirodni sistemi resursa i slobodne tržišne utakmice ... Prateći standard minimalne sigurnosti, drušptvo bi preduzimalo akcije koje mogu dovesti do toga da uticaji na prirodnu sredinu budu ispod određenog nivoa koštanja i ireverzibilnosti. Osnovna kod pristupa standarda minimalne sigurnosti je uloga javnog odlučivanja i društvenih vrednosti. Standard minimalne sigurnosti različito će definisati ekolozi i ekonomisti, zavisno od moralnih sudova o tome kakvi su moralni imperativi i na koji način se vrednuje diskontovanje. (Toman, 1995)

Ovakav koncept, premda u osnovi gradi putanju ka približavanju neoklasičnoj ekonomskoj misli, ujedno čini i značajan otklon od nje. Neoklasična ekonomija ne poznaje kategorije „moralnog imperativa“, „javnog odlučivanja“, ili „formiranja društvenih vrednosti“, na kojima Tomen insistira kao na parametrima odlučivanja. U njoj je tržište jedini regulator u alokaciji resursa, a kod postojanja tržišne greške uloga regulatora je namenjena vladi. Dakle, koncept održivog razvoja se ne može smatrati kao „proširenje“ standardne neoklasične ekonomske analize i mora se posmatrati kao nezavisni koncept, sa nezavisnim normativnim i društveno determinisanim procesima odlučivanja. Imajući navedeno u vidu, ekonomska komponenta održivog razvoja mogla bi se svesti na nekoliko grupa zadataka, koje treba izvršiti u strukturalnom prilagođavanju nacionalnih ekonomija [Reed, 1996]: Strukturalno prilagođavanje u sferi makroekonomskog upravljanja: o promišljena fiskalna politika; o održavanje balansa prihoda međunarodnom prometu;

i

rashoda

u

o održavanje nivoa spoljnog duga koji se može servisirati. 189

Održivi razvoj

Borba protiv siromaštva: o intenzivne ekonomske mere zapošljavanja kojima se povećava zapošljavanje siromašnih slojeva stanovništva, odnosno najugroženijeg sektora; o primena takve monetarne i finansijske politike kojom se osiguravaju bolje proizvodne i marketinške mogućnosti za male preduzeća i seljake; o usmeravanje nacionalnog dohotka ka unapređivanju proizvodnih mogućnosti najsiromašnijih slojeva stanovništva; o stvaranje zakonskih mogućnosti i fondova za zadružna i kooperativna preduzeća. Poljoprivredna proizvodnja: o usmeravanje ekonomske poljoprivrednoj proizvodnji;

politike

prema

o ohrabrivanje trenda snabdevanja stanovništva hranom koja se proizvodi u okruženju; o investicije zemljušta;

javnog

sektora

o bolje upravljanje navodnjavanjem;

u

unapređenje

vodotokovima

i

o pošumljavanje. Uloga države: o kao ekonomski agent: prilagođavanje uloge države radu u oblastima u kojima je ona efikasnija od privatnog sektora i u kojima može da omogući optimalno učešće privatnog sektora; o kao “menadžer” javnog blagostanja: unapređivanje administrativnih i regulatornih funkcija vlade u oblastima u kojima se zahteva zaštita javnog interesa, kao i uspostavljanje standarda ovih funkcija; o kao garant društvenog razvoja: obezbeđivanje društvenih dobara i servisa, kao i servisa zaštite

190


životne sredine korišćenju.

i

jednakosti

u

njihovom

Ugrađivanje troškova zaštite životne sredine u cenu proizvoda i usluga: o eliminacija prepreka u postojećoj cenovnoj politici tako da se omogući uključivanje društvenih troškova i troškova zaštite životne sredine u cenu; o uključivanje ovih troškova u fizibiliti studije novih projekata; o uzimanje u obzir troškova koji proizilaze iz degradacije životne sredine i trošenja resursa kod izračunavanja bruto nacionalnog dohotka i u budžetskom sagledavanju i reinvestiranje ovih kapitalnih troškova; o prikazivanje troškova zaštite životne sredine u strukturi spoljnotrgovinskog bilansa.

Društvena održivost: održanje stabilnosti društvenih i kulturnih sistema Osim ekonomskih parametara, na kvalitet života bitno utiču i društveno – kulturni uslovi. Društvena održivost (često nazivana i promocijom održivog društva) odnosi se na sposobnost društva da sa jedne strane stvori i održi neophodne uslove za ostvarivanje nivoa blagostanja u cilju samoreprodukcije društva, a sa druge strane na dominantni osećaj društvene neophodnosti da se ohrabruje socijalna kohezija i integracija (Ekins, 2000). Drugim rečima, društvena održivost podrazumeva način života usaglašen sa granicama koje nameće zaštita životne sredine, ali istovremeno povezan sa idejama socijalne pravde i jednakosti. Pored zahteva ispunjavanja osnovnih ljudskih potreba za svakog pojedinca, kao i društvenih i kulturnih potreba, društvena održivost obuhvata etička pitanja, politiku u formi regulative i zakona, okvir za međugeneracijsko i unutargeneracijsko odlučivanje, kao i kulturni kontekst odlučivanja. Mora se reći da je od tri pobrojane dimenzije održivog razvoja – ekonomske, društvene i zaštite životne sredine – 191

Održivi razvoj

koncept društvene održivosti najslabije teoretski „potkovan“. Pokazatelji o tome šta je društveno održivo, a šta nije, uglavnom su rezultat praktičnog sagledavanja uzročno – posledičnih veza i dominirajuće politike. Tako danas nailazimo na definisanje društvene održivosti kao sistema društvenih standarda, kao održivosti institucija u društvu, ili kao pitanja demokratskih prava i sloboda. Uz to, često kod ovakvog definisanja nedostaje veza društvene održivosti sa ostale dve dimenzije održivosti – ekonomskom i invajronmentalnom. Jedan od razloga je svakako činjenica da se od definicije društvene održivosti očekuje da poveže zaštitu životne sredine i društvenu jednakost, što predstavlja veliki izazov, kako sa teoretskog, tako i sa praktičnog aspekta. Još veći problem predstavljaju nastojanja ljudi koji se bave održivim razvojem da pojedinim dimenzijama održivosti daju veću specifičnu težinu, svodeći celokupni koncept samo na ekonomsku, društvenu ili invajronmentalnu dimenziju. Hodž i Hardi (Hodge & Hardi, 1997) naglašavaju u vezi sa tim da bi održivost društvenih i ekoloških sistema trebalo da bude jednako značajna u ukupnom konceptu održivosti: Generalno gledano ideja održivosti je u postojanju nekih neophodnih i poželjnih karakteristika pojedinaca, zajednica i organizacija, kao i ekosistema koji ih okružuju, u dugom vremenskom periodu (neograničeno). Postizanje napretka ka održivosti zbog toga zahteva održanje i eventualno unapređivanjekako humanog, tako i blagostanja ekosistema, pri čemu to neće biti na račun onog drugog. Ideja izražava međuzavisnost između ljudi i sveta koji ih okružuje. (Hodge & Hardi, 1997)

Teškoće oko konceptualnog određenja društvene održivosti proizilaze takođe i iz činjenice da nije jasna razlika između njenog analitičkog, normativnog i političkog aspekta i da je čest slučaj da kod definisanja i operacionalizacije koncepta društvene održivosti pojedinac ili institucija moraju dati prioritet jednom od navedenih aspekata. I sam termin „društveni“ ima veoma široku i višeznačnu konotaciju, koja sama po sebi nosi kako analitičko, tako i normativno značenje. Ono što se može zaključiti iz obrazlaganja ekonomske održivosti, ili još više ono o čemu će biti govora kada se obrazlaže održivost životne sredine jasno ukazuje da koncept 192


razvoja iz šezdesetih godina XX veka više nije dovoljan – razvoj je na početku novog veka usko povezan sa samom reprodukcijom društva. I to se svakako tiče same suštine društva, to jeste duboko problem društvenih nauka, a ne samo pitanje kojima bi se bavile prirodne nauke. Nije više dovoljno poštovati ekološke zahteve i standarde, moraju se uz to analizirati i društveni procesi koji oslikavaju interakciju i veze društva sa onim što podrazumevamo pod „prirodom“. U svetlu toga postavlja se pitanje kako društvo može regulisati i menjati procese i strukture da bi osiguralo osnovni zahtev održivog razvoja prema Bruntland definiciji – da omogući mogućnosti razvoja budućim generacijama? Prema Brandlu, ključni aspekt održivosti je upravo veza između društvenih i sistema životne sredine, koja mora da omogući da sistem ne bude destabilizovan (Brandl, 2002). Ovakav analitički aspekt društvene održivosti ne treba, međutim, shvatiti kao pokušaj da se ispostave zahtevi za minimalnim nivoom socijalnih prava i da se oni konfrontiraju sa ekonomskim zakonitostima (pre svega onim iz arsenala neoklasične ekonomije), ili sa ekološkim principima kao sastvaniim delom društvenih nauka. Suprotno tome, analitički aspekt društvene održivosti morao bi da bude usmeren ka tome da pomogne razmatranju onih društvenih struktura i procesa koji utiču na vezu društva i prirode. Ako znamo iz čega je u osnovi nastao sâm koncept održivosti, jasno je da je uključivanje envajronmentalne dimenzije društvenih procesa bio jedan od ključnih momenata za njegov nastanak i razvoj. Sve ovo doprinosi da se održivi razvoj kao koncept polako „seli“ iz ekskluzive prirodnih u okrilje društvenih nauka, zauzimajući svoje mesto u proučavanjima društvenih procesa koji utiču na međuzavisnost društva i životne sredine: Tako održivost životne sredine počinje da bude usko povezana sa onim što bi trebalo da budu „unutrašnji“ problemi društvene strukture, kao što su socijalna pravda, rodna ravnopravnost i politička participacija (...) Na ovaj način, održivost opisuje teme istraživanja koje su u osnovi društvene, virtualno se obraćajući unutrašnjim „procesima“ pomoću kojih društva rukovode materijalnim uslovima sopstvene reprodukcije, uključujući društvene, ekonomske, političke i kulturne principe koji uslovljavaju distribuciju resursa životne sredine. (Becker et all, 1999)

193

Održivi razvoj

U isto vreme održivost uvodi skup normativnih obaveza u problematiku razvoja. Iako je analitički aspekt društvene održivosti veoma značajan, njen normativni aspekt se može smatrati imperativnim: neophodno je uspostaviti standarde o tome kako bi naše društvo trebalo da se razvija i čemu treba da teži poželjni društveni razvoj. Vratimo se ponovo na Bruntland definiciju održivog razvoja - razvoj kojim se ide u susret potrebama sadašnjosti tako da se ne ugrožava mogućnost budućih generacija da zadovolje svoje sopstvene potrebe. Ovakav koncept je po svojoj suštini globalni i uspostavlja vezu između ispunjavanja potreba siromašnih u svetu i smanjenja zahteva za posedovanjem bogatih. Ali, gde je granica kada potrebe prestaju da budu potrebe i postaju zahtevi za posedovanjem? Jasno je da ova granica nije svuda ista i da je u najvećoj meri određuju društvo i kultura posmatranog mesta. Međutim, ako govorimo o osnovnim potrebama, u najvećem broju kultura one su iste ili slične: izdržavanje, zaštita, briga, razumevanje, uključenost, kreativnost, slobodno vreme, identitet i sloboda (Pepper, 1996). U prethodnom poglavlju videli smo u kojoj meri zapadna, industrijalizovana društva troše više od osnovnih potreba. Razlog treba tražiti u tome što se u ovim društvima razvoj još uvek razume kao stalno rastuća potrošnja. U društvenom smislu, koncept održivog razvoja kao jedan od ultimativnoh ciljeva ima promenu potrošačkih obrazaca u razvijenom delu sveta. Sa druge strane, diskurs održivog razvoja u osnovi ima antropocentrični pogled na svet i zasniva se na premisi o postizanju višeg nivoa ljudskog blagostanja. Više od obične brige za preživljavanje, održivost je preduslov za dostizanje što je moguće boljeg kvaliteta života svakog pojedinca. Iako u biti održivosti leži međugeneracijska jednakost, odnosno osiguravanje uslova za kvalitetan život budućih generacija, od ne manjeg značaja su i uslovi života ovde i sada, za sve ljude, a pre svega za one koji nisu u prilici da osiguraju životni standard dostojan vremena u kome žive. Može li se jednoznačno definisati ljudsko blagostanje? Jasno je da koncept blagostanja predstavlja apstrakciju koja se odnosi na sve ono što se može proceniti prilikom evaluacije životne situacije ili bitisanja pojedinca. Prvobitne 194


konceptualizacije blagostanja bile su utilitarističke, svodeći ga na lično zadovoljstvo. Osnovno merilo blagostanja u ovom slučaju je nivo ekonomske moći, odnosno bogatstva. U jednom od predhodnih poglavlja videli smo da osamdesetih godina XX veka počinje da jača koncept multidimenzionalnog sagledavanja ljudskog blagostanja, koji obuhvata ispunjenje osnovnih životnih potreba, ali i znanje, prijateljstvo, samopotvrđivanje, integritet, ekonomsku sigurnost, slobodu, zdravlje i korišćenje slobodnog vremena pojedinca. Kolekcija Izveštaja o humanom razvoju (Human Development Reports), koje su 1990. godine počele da publikuju Ujedinjene Nacije uticala je na promene u sagledavanju parametara blagostanja. U naučnoj javnosti najveći uticaj do danas ima konceptualizacija blagostanja koju je dao nobelovac Amartija Sen. Po njemu, blagostanje se zasniva na individualnoj mogućnosti izbora, koja obuhvata različite kombinacije „funkcionisanja“ koje osoba može da ostvari i od kojih osoba bira odgovarajuću. Najznačajnije mogućnosti za dobar život su po Senu adekvatna ishrana, koja omogućava dug i zdrav život, pismenost i stanovanje. Osim njih, pokazatelji koji utiču na mogućnost pojedinca da učestvuje u društvenom životu, na primer pol ili rasa, takođe imaju veliki značaj kao determinante kvaliteta života. Industrijska društva Zapada često se nazivaju potrošačkim društvima, pre svega zbog činjenice da je prihvaćeno da u ovim društvima potrošnja u najvećoj meri doprinosi blagostanju ljudi. Sledstveno tome, osnovni cilj politike ovih zemalja dugo je bio (a i izvesnoj meri to je ostao i danas) rast bruto društvenog proizvoda. Značaj koje ove zemlje pridaju potrošnji ne utiče negativno samo na životnu sredinu. On takođe predstavlja i ozbiljan društveni problem. Dominantni društveni cilj da se poveća individualna potrošnja nije po svojoj prirodi usmeren na jačanje društvene kohezije, posebno ne u ekonomskom sistemu koje često trpi uticaje cikličnih recesija i rastućih nejednakosti. I dok je rast u industrijalizovanim zemljama neekonomski, kako ga naziva Herman Delicxiii, dotle se rast u siromašnim zemljama, u kojima se BDP sastoji uglavnom samo od hrane, odeće i stana, može smatrati ekonomskim u punom smislu te reči. Hrana, odeća i stan su apsolutne potrebe, a ne relativne potrebe – želje za posedovanjem. Na taj način posmatrano, ne čine li se opravdanim neki stavovi koji dolaze 195

Održivi razvoj

od dependentista i iz društvenih i ekoloških pokreta u Africi i Aziji koji zagovaraju ograničenje rasta u bogatim državama (gde on postaje neekonomski) kako bi se koncentrisali resursi koji su potrebni za stimulisanje rasta u siromašnim državama (gde je on još uvek ekonomski)? Globalno društvo (oličeno u ovom slučaju u institucijama Vašingtonskog konsenzusa) takve težnje i zahteve odbija, priklanjajući se još uvek neoklasičnom pristupu u ekonomiji, koji negira koncept neekonomskog rasta. A rezultat svega je siromaštvo. Siromaštvo uvek predstavlja ekonomski problem, kako na nivou pojedinca, tako i zbog činjenice da negativno utiče na produktivnost u ekonomiji. To je ujedno i etički problem, jer često izaziva akutno stanje patnje i može da bude rezultat socijalnih nepravdi. U skoro svim zemljama u razvoju, ali i u nekim industrijalizovanim državama relativno (a često i apsolutno) siromaštvo je rastući društveni problem, zbog svog uticaja na društvenu sferu i, konsekventno, na društveni osećaj nesigurnosti koji preti da umanji efekte blagostanja onih koji nisu siromašni. Osećaj identiteta i društvene svrhe postojanja kod velikog broja ljudi, slično ekonomskim primanjima, proističe u velikoj meri iz njihove zaposlenosti. Rastuća nezaposlenost, međutim, ne samo da vodi u siromaštvo, već i u gubitak nekih osnovnih društvenih vrednosti, što često više utiče na nezaposlene – nezaposlenost je u korelaciji sa smanjenjem zdravstvenih sposobnosti, mentalnim stresom i problemima u porodici. Nezaposlenost nije samo gubitak ekonomskih resursa zbog smanjene produktivnosti nezaposlenih. Ona je i društveno destruktivna i na nivoima koji su danas prisutni na primer u zemljama Balkana, svakako je društveno neodrživa. Društvena dimenzija održivog razvoja često se zanemaruje kada se govori o budućnosti, ili se u najboljem slučaju o njoj govori kao o okviru unutar koga se traže najbolji uslovi za ostvarivanje ekonomske i dimenzije zaštite životne sredine. Razloge za to treba tražiti u činjenici da unutar društvenih nauka još uvek nema jasne saglasnosti o tome koji su kriterijumi za procenu ostvarivanja društvene održivosti. Činjenica je da od sve tri dimenzije održivog razvoja – ekonomske, društvene i dimenzije zaštite životne sredine – društvena dimenzija još uvek izgleda najmaglovitije u pogledu opšte usvojenih kriterijuma šta je održivo, a šta nije. Zbog toga 196


kriterijume koji su prikazani u daljem tekst treba shvatiti kao listu koja nije zaključena: Ispunjenje osnovnih potreba: Minimalno zadovoljavanje osnovnih ljudskih potreba za hranom, stanovanjem, zdravljem i oblačenjem, kao i osiguranje od osnovnih rizika (bolesti, invalidnost) mora biti garantovano svim članovima društva. Sigurnost izdržavanja: Svim članovima društva mora se obezbediti sigurnost da mogu da žive od svoga rada od poslova koji sami izaberu. Jednake mogućnosti: Svi članovi društva moraju imati jednake mogućnosti u pogledu obrazovanja, zapošljavanja i pristupa informacijama. Društveni resursi: Mora se jačati tolerancija, solidarnost, mogućnost društvene integracije, orijentacija ka društvenoj sigurnosti, i potencijal nenasilne kontrole konflikata, kako bi se garantovala društvena kohezija. Demokratsko učešće: Svim članovima društva mora se obezbediti jednaka mogućnost da učestvuju u demokratskom odlučivanju i demokratskom društvu. Samoodređenje: Svim članovima društva mora se garantovati pravo samoodređenja i pravo na životne stilove koje sami izaberu. Neki od navedenih kriterijuma određuju nešto što se u politici već izvesno vreme naziva „društvom mogućnosti“. Ovakvo društvo ohrabruje participaciju, otvorenost, transparentnost i odgovornost, omogućavajući svim građanima da budu deo procesa javnog odlučivanja. Često se u planiranju održivog razvoja i njegove društvene komponente održivo društvo poistovećuje sa društvom mogućnosti, čime se gubi značaj individualnog razvoja i na neki način u drugi plan stavlja koncept osnovnih potreba. Društvena održivost, uz institucionalne predpostavke društva mogućnosti, mnogo više je usmerena ka kvalitetu života, mogućnosti obezbeđenja pojedinca i njegove porodice da živi od svoga rada, socijalnoj sigurnosti i individualnom doprinosu opšem dobru. Zbog svega navedenog društvena dimenzija održivog razvoja zahteva aktivnu političku participaciju svih sektora društva i odgovornost vladajućih struktura široj javnosti kod donošenja osnova socijalne politike, uključujući, između 197

Održivi razvoj

ostalog, probleme društvene jednakosti i veličine populacije. U praksi bi to trebalo da bude usko povezano sa podizanjem nivoa znanja lokalnog stanovništva o ovim problemima i osnaživanja društvenih grupa da samostalno kreiraju svoja sopstvena rešenja i utiču na svoj životni standard. U cilju ostvarivanja društvene komponente održivog razvoja, neophodno je, dakle, preduzimanje sledećih akcija (Milutinović, 2004): Ostvarivanje jednakosti u distribuciji: o

Stvaranje institucionalnih mehanizama za redistribuciju društvenog bogatstva, proizvodnih mogućnosti i budućih investicija, kako bi se osiguralo učešće siromašnih u aktivnostima koje donose zaradu i njihov jednaki pristup društvenom bogatstvu i proizvodnim resursima;

Društveni servisi: o

Obezbeđivanje osnovnih društvenih (stanovanje, sanitacija i voda za piće) za sve;

dobara

o

Unapređivanje društvene infrastrukture tako da se garantuje obrazovanje i osnovna zdravstvena zaštita;

o

Osiguravanje podjednakih mogućnosti dobijanja pravne pomoći, zapošljavanja, kreditnih i finansijskih mogućnosti za siromašne.

Rodna ravnopravnost: o

pružanje jednakih mogućnosti ženama da se uključe u aktivnosti u kojima se stvara dohodak, obrazovne aktivnosti i zdravstvenu zaštitu;

o

uspostavljanje jednakog pravnog statusa ženama koji im omogućava pravo na svojinu i kreditiranje.

Stabilizacija populacije: o

stvaranje adaptivnih strategija stabilizacije broja stanovnika i pružanje usluga planiranja porodice kako bi se osiguralo da broj stanovnika ne ugrozi kapacitet podnošenja ekosistema.

Politička odgovornosti i participacija: o

198

uspostavljanje jasnih i transparentnih mehanizama odgovornosti prema kojima se vlada smatra


odgovornom javnosti u pogledu društvenih i ekonomskih pitanja od nacionalne važnosti, kao i pitanja razvoja i zaštite životne sredine; o

osiguravanje postojanja konsultativnog procesa i participacije svih društvenih grupa u formulisanju nacionalne politike razvoja i u njenom sprovođenju, kao i u kreiranju i sprovođenju pojedinih razvojnih programa i projekata.

Održivost životne sredine: održanje elastičnosti i uravnoteženja bioloških i fizičkih sistema U vreme kada ekonomija nije imala ovakve dimenzije kakve ima danas, asimilativni kapacitet životne sredine činio se neograničenim. Predhodna poglavlja pokazala su kako je čovečanstvo kroz bolne procese učilo suprotno – da su kapaciteti životne sredine u pogledu njenih resursa, ali i u pogledu mogućnosti asimilacije otpada ograničeni. Činjenica da je kapacitet životne sredine bio relativno veliki onda kada je ekonomija bila relativno mala uslovila je da ekonomske teorije, koja su u to vreme nastajale i koje se po pravilu bave samo onim čega nema dovoljno, nisu uzimale u obzir kapacitete životne sredine kao ograničavajuće faktore. Konvencionalna ekonomija ih, nažalost, veoma malo uvažava i danas, uporno dokazujući da još nismo dostigli granice ekonomskog rasta. Osnovni princip održivosti životne sredine posmatrane kroz prizmu međugeneracijske jednakosti je reverzibilnost. To znaći da generacije koje dolaze moraju biti u mogućnosti da uz razumne troškove eliminišu štete po životnu sredinu koje smo mi prouzrokovali. U biološkim i ekološkim procesima elastičnost sistema predstavlja njegovu sposobnost da apsorbije poremećaje u sistemu. Gubitak elastičnosti vezuje se za graničnu vrednost iza koje dolazi do promene u sistemu koja prouzrokuje nepovratni gubitak (primer za to su emisije gasova koje imaju dugotrajno zadržavanje u atmosferi, desertifikacija zemljišta, gubici biljnih ili životinjskih vrsta zbog zagađenja, itd). Uravnoteženje sistema je, sa druge strane, njegova sposobnost da nastavi da ispunjava svoju funkciju onda kada je izložen spoljnim ili unutrašnjim poremećajima i šokovima. Ekosistem se smatra uravnoteženim ako parametri koji upravljaju odnosima između komponenata u sistemu ostaju 199

Održivi razvoj

nepromenjeni posle poremećaja. Uravnoteženje sistema se meri sposobnošću održanja organizacije u toku i posle poremećaja. Dakle, sistem koji može da posle poremećaja ne doživi katastrofalne diskontinualne promene stanja, već zadrži raniji vid organizacije, smatra se da ima svojstvo uravnoteženosti (Perman, Ma i McGilvray 1996, prema Pešić, 2002). Za ilustraciju uravnoteženja životne sredine može se navesti primer funkcionisanja jezera: u normalnim uslovima koncentracija različitih hemijskih supstanci i broj jedinki pojedinih živih vrsta u njemu može biti promenljiv u različitim vremenskim intervalima. Ove fluktuacije mogu dozvoljavati ili čak pospešivati stanje stabilnosti jezera, mereno nekim agregatnim pokazateljima – na primer jezero može biti oligotropno. Sposobnost da jezero zadrži ovakvo stanje u periodu kada je izloženo perturbacijama naziva se ekološkim uravnoteženjem. Samo onda kada fluktuacije dovode do strukturnih promena – na primer kada površina jezera bude preplavljena algama – može se govoriti o prelasku u drugo stanje stabilnosti. Održivost životne sredine može se posmatrati iz dva različita ugla. Prvi je manje ambiciozan i odnosi se na održivost procesa i sistema u prirodnoj sredini (na primer sistema klime ili šumskih ekosistema). Drugi, ambiciozniji, odnosi se na rešavanje problema u životnoj sredini, kako bi se omogućilo nesmetano funkcionisanje društvenih procesa i institucija. Herman Deli (Daly) definisao je održivost životne sredine pomoću dva pravila (Daly, 1996; Daly and Cobb, 1989): Izlazno pravilo: Emisije otpada trebalo bi da prate asimilativni kapacitet životne sredine, bez neželjenog narušavanja budućeg kapaciteta apsorpcije otpada ili drugih značajnih servisa. Ulazno pravilo: o Obnovljivi izvori (na primer šume, riblji fond, itd): stopa iskorišćavanja obnovljivih resursa ne sme biti veća od kapaciteta regeneracije prirodnih sistema koji ih generišu. o Neobnovljivi izvori: stopa iskorišćavanja neobnovljivih resursa mora se održavati ispod istorijske stope na kojoj su ljudskom invencijom i investiranjem razvijeni obnovljivi substituti, 200


saglasno Serafijanovom pravilu kvaziodrživosticxiv. Procentualni deo prihoda od iscrpljivanja neobnovljivih resursa mora se alocirati za obezbeđenje održivih substituta. Ekins definiše održivost životne sredine kao održavanje značajnih funkcija životne sredine (Ekins, 2000). Pod funkcijama životne sredine podrazumeva se „kapacitet prirodnih procesa i komponenti da omoguće dobra i usluge koje zadovoljavaju ljudske potrebe“ (De Groot, 1992). Ovi „prirodni procesi i komponente“, sa druge strane, predstavljaju zalihe i tokove koji proizilaze iz prirodnog kapitala, koji se mogu nazvati ekološkim kapitalom. De Grot (De Groot) identifikuje 37 različitih funkcija životne sredine, deleći ih u četiri grupe: regulacione, proizvodne, karijerne i informativne. (De Groot, 1992). Za razliku od njega Ekins sve funkcije životne sredine deli u tri grupe (Ekins, 2000): Obezbeđivanje resursa za ljudske aktivnosti. Apsorpcija otpada od ljudskih aktivnosti. Obezbeđenje usluga životne sredine nezavisno od ljudskih aktivnosti ili povezano sa ljudskim aktivnostima. Kako raste broj stanovnika na Zemlji i stepen njihovih aktivnosti, funkcije životne sredine sve brže postaju kompetitivne jedna sa drugom. Nemoguće je istovremeno ispoštovati sve funkcije kod donošenja odluka i prilikom izbora onih koje će biti uvažene, neke od funkcija životne sredine bivaju izgubljene (u smislu da „izabrane“ funkcije postaju skuplje za troškove onih koje nisu izabrane). Životna sredina tako postaje ekonomski faktor: ona je nezaobilazni „sastojak“ ljudskog blagostanja, njene funkcije postaju deficitarne, a njihova upotreba kompetitivna. Izbor funkcija životne sredine na taj način postaje ekonomski izbor (Ekins, 2000). Održivost životne sredine podrazumeva sledeće aktivnosti [Reed, 1996]: Održivo korišćenje resursa: o

ograničavanje potrošnje obnovljivih prirodnih resursa na nivo koji omogućava njihovu regenraciju;

o

dostizanje takvog nivoa potrošnje neobnovljivih resursa koji neće biti veči od mogućih količina njihovih substituta. 201

Održivi razvoj

Ograničenje zagađenja: o

smanjenje aerozagađenja, zagađenja vode, toksičnog otpada, time što će se emisije polutanata ograničiti na one koje životna sredina može da absorbuje.

Prirodni kapital: o

obezbeđenje regulatornih i tržišnih mehanizama takvih da osiguraju da konstantnu količinu prirodnog kapitala u budućnosti;

o

vođenje nacionalne politike i planova za implementaciju koji će uvećati količinu i kvalitet prirodnog kapitala.

Princip predhodne zaštite: o

izbegavanje preduzimanja aktivnosti koje mogu imati potencijalno negativni uticaj nepoznat u trenutku planiranja, jer postojeći fond znanja nije dovoljan da se posledice predvide.

Institucionalna mreža: o uspostavljanje jasnih i dostižnih pravnih i regulatornih standarda za privatni sektor kako bi se zaštitio integritet životne sredine i pomoglo u njenom unapređivanju.

Održivi razvoj kao interakcija tri stuba Koncept održivosti, kakvog ga je originalno definisao Bruntland izveštaj i, kasnije, dokumenti usvojeni na Rio konferenciji, zahteva integraciju ekonomskih, društvenih, invajronmentalnih i – nešto što se često ignoriše – institucionalnih aspekata razvoja, odnosno aspekata koji se vezuju za „dobru vlast“ (slika 19). Kada se sa naučnih konceptualizacija „siđe“ na politički orijentisan diskurs i na konkretne mere za ostvarivanje održivog razvoja, često se ovi aspekti nazivaju „stubovima“, ili „dimenzijama“ održivog razvoja. Operacionalizacija koncepta dakle zahteva da pojedinačni stubovi budu jedan sa drugim povezani i da se ove veze konkretizuju. Za razliku od takozvanog jednostubnog modela, kod koga se prioritet u odlučivanju daje dimenziji zaštite životne 202


ZZaaššttiittaa žžiivvoottnnee ssrreeddiinnee

Drruuššttvveennii rraazzvvoojj D

Ekkoonnoom msskkii rraazzvvoojj E

sredine, a održivi razvoj treba da u osnovi pomogne očuvanju ekoloških sistema i resursa neophodnih za funkcionisanje ekonomije i društvenog životacxv, model sa tri stuba (slika 17) se danas može smatrati opšteprihvaćenim. U ovom modelu sva tri stuba održivog razvoja imaju podjednak tretman, saglasno predpostavci da ljudske potrebe ne mogu biti uspešno ispunjene ako se jedino obezbedi ekološki stabilna i zdrava životna sredina, već je uz to neophodno istovremeno raditi na dostizanju ekonomskih i društvenih ciljeva u društvu. Uz očuvanu i zdravu životnu sredinu, ekonomske, društvene i kulturne vrednosti posmatraju se takođe kao resursi koje treba očuvati za buduće generacije.

D Doobbrraa vvllaasstt Slika 19. Stubovi održivog razvoja

Razmotrimo na ovom mestu međusobni odnos tri stuba održivog razvoja – ekonomskog, društvenog i zaštite životne sredine. Jasno je da odnosi u društvu mogu biti društveno neodrživi (na primer oni koji vode u građanski rat) nezavisno od ekonomskih ili faktora životne sredine. Takođe, u nekim 203

Održivi razvoj

slučajevima alokacija resursa može biti ekonomski neodrživa (na primer ona koja vodi budžetskom deficitu), bez obzira na društvene i faktore životne sredine. Slično tome, nivo ekonomskog rasta može biti neodrživ iz čisto ekonomskih razloga – povećanje inflacije ili deficit u platnom bilansu, ali proizvodeći i kombinovane efekte ekonomske i društvene neodrživosti: povećanje nejednakosti u primanjima ili podrivanje društvenih struktura koje obezbeđuju društvenu koheziju – porodice i zajednice. Konačno, neodrživost životne sredine, iskazana kroz neodrživo iskorišćavanje resursa, svakako je direktno povezana sa ekonomskim rastom, odnosno ekonomskom neodrživošću. Jedan od načina prikazivanja kompleksnosti interakcija koje postoje između stubova održivog razvoja je matrica prikazana u tabeli 3 (Ekins, 2000). Tabela 3.

Interakcije između stubova održivog razvoja (Ekins, 2000)

Stubovi održivosti Invajronmentalni

Ekonomski

Društveni

Etički Briga za buduće generacije; Briga za floru i faunu Stavovi o siromaštvu ili o raspodeli prihoda

Uticaji na održivost InvajronmenEkonomski talni Prirodne Zagađenje katastrofe

Korišćenje resursa

Ekonomski uticaji (inflacija, platni deficit,...)

Društveni Sistem vlasnikih prava

Društveni uticaji (socijalna kohezija)

Stavovi o porodici ili o pravnom sistemu

Bez obzira na to što je trostubni model predložen još u Bruntland izveštaju danas široko prihvaćen, postoje i mišljenja da ni on nije potpun i da se može dopuniti novim „stubovima“ – kulturno-estetskim, religiozno-spiritualnim ili političkoinstitucionalnim. Kritikama je izložena i činjenica da se dimenzijama održivog razvoja daju različiti prioriteti i da je društveni razvoj često indiferentan u odnosu na preostala dva 204


stuba (to se moglo videti i kod razmatranja društvenog razvoja u ovoj knjizi). Osnovni razlozi za to leže sa jedne strane u činjenici da društvena jednakost u stvarnom svetu generalno ne postoji, da su ekonomski argumenti mnogo efikasniji kod ubeđivanja i pregovaranja, ali i u tome da davanje istih prioriteta kod sagledavanja svake od dimenzija razvoja predstavlja problem političkog odlučivanja. Postoje, uz to, i neka konceptualna pitanja vezana za jednakost koja još nisu u potpunosti rešena: pre svega, šta se pod jednakošću podrazumeva? Kako u praksi postići jednak značaj svake od tri dimenzije? Konačno, koja su to mesta preklapanja u okviru kojih se može postići balans?

DRUŠTVO Stanovništvo Životni stilovi Kultura Društvena organizacija

ŽIVOTNA SREDINA Atmosfera Hidrosfera Zemljište Biodiverzitet Minerali

EKONOMIJA Poljoprivreda Domaćinstva Industrija Saobraćaj Usluge

Slika 20. Društveno ekonomski sistem i njegove komponente

Jasno je, dakle, da se međusobnim vezama i uticajima između tri navedene dimenzije (stuba) održivog razvoja mora posvetiti posebna pažnja. Ciljevi održivog razvoja su neosporno multidimenzionalni i to čini problem balansa između ciljeva 205

Održivi razvoj

koji su vezani samo za jednu od dimenzija značajnijim. U stvarnom svetu može se naći niz primera koji ilustruju značaj izbalansiranosti ciljeva. Na primer, kako se postaviti u situaciji kada obezbeđenje adekvatnog nivoa ishrane stanovništva i snabdevanja vodom (pokazatelj društvenog razvoja) zahteva promene u strukturi zemljišta zbog kojih će doći do negativnog uticaja na biodiverzitet (pokazatelj razvoja životne sredine)? Šta ako se pokaže da su čisti izvori energije (pokazatelj razvoja životne sredine) znatno skuplji i utiću na povećanje siromaštva stanovništva (pokazatelje društvenog razvoja)? Kome od ovih ciljeva dati prednost? Nažalost, u stvarnim životnim uslovima veoma retko možemo izbeći ustupke. Samo jedan od ciljeva može se „maksimizirati“ u datom trenutku. Još je Ričard Norgard (Norgaard) zaključio da je „nemoguće detaljno definisati održivi razvoj u njegovom operacionalizovanom smislu i do nivoa kontrole koji podrazumeva logika modernizma“ (Norgaard, 1994). Drugim rečima jako izražena normativna priroda koncepta održivog razvoja (o čemu je bilo reči) čini težim anlitički pristup ovom konceptu.

Održivi razvoj kao politički koncept Mnogi analitičari danas smatraju da je održivi razvoj najizazovniji politički koncept razvijen do sada. Ono što se nalazi u samoj bîti koncepta održivosti, a što se može smatrati nekom vrstom etičkog imperativa, je da se svakome na svakom mestu i u svako vreme obezbedi mogućnost da vodi dostojanstven život u društvu koje je poštovano. Ovakav zahtev za višim kvalitetom života podrazumeva uključivanje pristojnih životnih uslova, društvene kohezije, pune participacije i zdrave životne sredine (WCED, 1987). Političke osnove održivosti usko su povezane sa procesom produbljavanja demokratije i građanskog društva, kao i sa težnjama da se pojedinci u potpunosti uključe u proces razvoja. Pri tome treba razlikovati dva nivoa na kojima se ovaj proces demokratizacije i jačanja građanskog društva odvija: na mikro nivou radi se o demokratizaciju društva, dok se na makro nivou radi o demokratizaciji države. Demokratizacija društva podrazumeva jačanje društvenih organizacija, redistribuciju resursa i informacija ka društvenim 206


sektorima koji po pravilu nisu u mogućnosti da ih dobijaju, pomoć ovim sektorima da povećaju svoje analitičke kapacitete, kao i obučavanje za odlučivanje. Demokratizacija države, sa druge strane, postiže se otvaranjem državnog aparata za civilnu kontrolu, doslednim sprovođenjem fer izbornog procesa i uključivanjem koncepta odgovornosti u javne aktivnosti. Oba procesa – demokratizacija društva, kao i demokratizacija države - u suštini su politički izazovi. Jedini način da oni budu uspešni je da se odvijaju kroz stvaranje saveza između različitih društvenih grupa. Politike zasnovane na

koje

vode

održivosti

trebalo

bi

da

budu

integraciji ekonomskih, društvenih i institucionalnih ciljeva, kao i ciljeva zaštite životne sredine u sveobuhvatnu strategiju koja će očuvati najznačajnije interese svake od navedenih dimenzija; uvođenju ili reafirmaciji normativne orijentacije ka jednakosti u distribuciji unutar i između država kroz ekonomske, trgovinske i druge politike, i širenju političkih mogućnosti koje uključuju interese slabije razvijenih regiona i budućih generacija. Teško se danas u svetu može naći neko ko je u prilici da odlučuje, a ko će se otvoreno suprostaviti ovako deklarativnom definisanju političke odgovornosti za budući razvoj. Međutim, kada se dođe na polje konkretnih akcija kojima bi ovakav politički koncept mogao da bude implementiran, skoro je sigurno da će biti mnogo različitih, najčešće suprostavljenih gledišta. U predhodnim razmatranjima bilo je dosta reči o proliferaciji značenja samog koncepta i njegovih definicija, uz naglasak na činjenicu da ova raznolikost ni u kom slučaju ne podriva sam koncept, već da reflektuje kompleksnost koja mora biti prisutna kada se kombinuju razvoj i zaštita životne sredine. Ovaj nedostatak konsenzusa oko jednoznačnog i jasnog određenja održivog razvoja predstavljao je izazov i za različita politička mišljenja, jer je dozvoljavao (i dozvoljava) različitim grupama sa takođe različitim (ponekad konfliktnim) interesima da različito tumače koje su to najbolje političke opcije za sprovođenje održivog razvoja. Najbolji primer za to je divergentan stav razvijenih i nerazvijenih zemalja, iznet još na Konferenciji u Riju, odnosno na samom početku „političkog 207

Održivi razvoj

života“ koncepta održivog razvoja, o čemu je bilo reći u predhodnim poglavljima. Ono što se može činiti još značajnijim kod sagledavanja stvarnog političkog uticaja održivog razvoja je jednostavno pitanje: da li je održivi razvoj politički koncept? Mnogi teoretičari dokazuju da se održivi razvoj može smatrati političkim konceptom u istoj meri kao demokratija, sloboda, ili socijalna pravda (O’Riordan, 1985; Lafferty, 1995). Za sve ovakve koncepte karakteristično je da imaju široku političku prihvaćenost „na prvu loptu“, ali da kod njihove razrade u osnovne ideje ili mere i aktivnosti za postizanje dolazi do nerazumevanja ili različitih tumačenja. Prema Lafertiju, ovakvo tumačenje održivi razvoj čini u osnovi spornim konceptom (Lafferty, 1995), u istoj meri kao i demokratiju ili slobodu. U liberalnim demokratijama rasprave oko svih navedenih koncepata osnova su političkih borbi vezanih za ekonomski i društveni razvoj, jednom rečju za promene. Raznolikost političkih opcija povezanih sa održivim razvojem može se videti u tabeli 4 (Baker at al, 1997, prema: Baker, 2006). Svaka vrsta u tabeli odnosi se na različite aspekte održivog razvoja, dok su u kolonama tri dominantna koncepta održivosti – idealni model, često nazivan i veoma jakom ili dubokom održivošću, jaka i slaba održivost. Poslednja kolona prikazuje normativni koncept kontrole zagađenja, koji se samo uz veliko natezanje može povezati sa invajronmentalnom komponentom održivog razvoja - u suštini ovo je prikaz postojeće prakse kontrole zagađenja, prisutne u velikom broju zemalja, koja se lako može okarakterisati neodrživom. Tabela 4.

MODEL ODRŽIVOG RAZVOJA NORMATIVNI PRINCIPI

208

Karakteristike pojedinih konceptualizacija (Baker at al, 1997, prema: Baker, 2006)

Idealni model

Jaka održivost

Slaba održivost

Principi iznad praktičnih rešenja (participacija, jednakost, rodna ravnopravnost, pravda, zajednička

Principi kao deo mađunarodnog prava i međudržavnih aranžmana

Deklarativna posvećenost principima

održivosti

Kontrola zagađenja

Pragmatski pristup koji nije zasnovan na principima

Politike održivog razvoja i podeljena odgovornost)

TIPOLOGIJA RAZVOJA

Ispunjavanje Promene u potreba, a ne želja; obrascima i nivoima potrošnje; Biofizičke granice diktiraju razvojne potrebe

Prelaz sa rasta ka nematerijalnim aspektima kao ciljevima razvoja;

Ponovna upotreba i Eksponencijalni reciklaža potrošnih rast, zasnovan dobara; na delovanju tržišta Upravljanje proizvodnim ciklusom

Neophodnost razvoja nerazvijenih ODNOS PREMA PRIRODI

PROSTORNI FOKUS

Priroda ima Održavanje Substitucija suštinsku vrednost; kritičnog nivoa prirodnog prirodnog kapitala i humanim biodiverziteta kapitalom; Ne dozvoljava se alternacija; Korišćenje resursa biodiverziteta Striktni limiti upotrebe resursa, uslovljeni smanjenjem broja stanovnika

Eksploatacija resursa;

Bioregionalizam;

Globalizacija;

Naglašena lokalna ekonomska samodovoljnost, ali (Absolutna) lokalna u kontekstu globalnog tržišta; samodovoljnost

Početni koraci ka lokalnoj ekonomskoj samodovoljnosti; Neznatno kretanje ka smanjenju moći globalnog tržišta

Marketizacija dobara;

Priroda ima upotrebnu vrednost

Preseljenje proizvodnje u države sa manjim nivoom regulative

Pravična trgovina VLAST

Decentralizacija političkih, društvenih, pravnih i ekonomskih institucija

Partnerstvo i podela Neke odgovornosti institucionalne između različitih reforme i inovacije; nivoa vlasti;

Principi "dobre vlasti" TEHNOLOGIJA

Radno intenzivne, pogodne zelene tehnologije;

"Ekološka modernizacija" proizvodnje;

Promene u globalnoj regulativi

Gotova tehnološka rešenja;

Državna regulativa zagađenja, zasnovana na kontroli i kažnjavanju

Kapitalno intenzivne tehnologije;

Mešovite radno i

209

Održivi razvoj

INTEGRACIJA POLITIKA

Novi način vrednovanja rada

Mešovita radno i kapitalno intenzivna tehnologija

Integracija praktičnih politika ZŽS;

Integracija ZŽS na sektorskom nivou;

Principijelni prioritet ZŽS NAČIN POLITIČKOG DELOVANJA

Institucionalizacija Indikatori održivog normi održivog razvoja; razvoja kroz stalnu socijalizaciju i smanjenje potreba Veliki broj političkih načina delovanje;

Demokratska "Bottom-up" struktura i kontrola participacija; zajednice;

Participacija

Borba sa zagađenjem;

Automatizacija proizvodnje

Upravljanje zagađenjem kao preuzeto rešenje

"Zeleno" planiranje Začeci koordinacije i projektovanje između raztličitih sektorskih politika

"Zeleno izveštavanje" ODNOS CIVILNOG DRUŠTVA I DRŽAVE

kapitalno intenzivne tehnologije

Indikatori zaštite životne sredine;

Konvencionalno izveštavanje

Pro-tržišni politički mehanizmi;

Dobrovoljnost učešća

"Top-down" inicijative;

Dijalog između države i ekonomskih interesa

Otvoreni dijalog Ograničeni dijalog kako bi se došlo do između civilnog poželjnog modela sektora i države; budućnosti Učešće elita

FILOZOFIJA

Ekocentrizam

Antropocentrizam

Ovde svakako treba napomenuti da se različita konceptualna tumačenja održivog razvoja (u ovom slučaju od idealnog modela do slabe održivosti) kreću između dva filozofska shvatanja o životnoj sredini i, posledično, prirodi – ekocentrizma i antropocentrizma. Vrednosti koje ima priroda u različitim društvima, kulturama i istorijskim periodima, ali i na individualnom nivou, variraju duž ove zamišljene linije, od antropocentričnog ka ekocentričnom shvatanju sveta. Antropocentrizam vrednost životne sredine shvata samo u kontekstu onoga što ona može da pruži čovečanstvu kao neku vrstu usluge. Suprotno tome, ekoncentrizam životnu sredinu sagledava kao vrednost samu po sebi i podrazumeva da između 210


ljudi i životne sredine mora da postoji partnerski odnos zasnovan na raciprocitetu. Ova dva ekstremno međusobno udaljena filozofska tumačenja imaju značajne implikacije na kreiranje i sprovođenje politika održivog razvoja. Ekocentrični pristup usredsređuje se na nivo zajednice (najčešće najniži nivo teritorijalne organizacije, ili čak nivo porodice), forsirajući lokalna rešenja koje su zasnovane na lokalnim znanjima, sa prevashodnim ciljem da se održi ili unapredi društveno i blagostanje zajednice, sa mnogo manje brige o harmoničnom korišćenju prirodnih resursa. Antropocentrični pristup zasniva se na mogućnosti uspešne manipulacije prirodom i životnom sredinom u interesu i na korist čovečanstva. Iz predložene tabele 4 može se videti da se dva u ovoj knjizi najviše pominjana konteksta održivog razvoja – jaka i slaba održivost – nalaze negde na liniji koja ide od ekocentrizma ka antropocentrizmu. Beker (Baker) navodi da kada se razmatra održivi razvoj nije pametno praviti preoštru podelu između antropocentrizma i ekocentrizma (Baker, 2006), pozivajući se na to da u osnovi svakog teorijskog određenja održivog razvoja leži ljudski interes i ljudsko blagostanje. Iako se održivost zasniva na zaštiti prirodnih resursa, ova zaštita je u funkciji čoveka: prirodni resursi se štite kako bi obezbedili ljudsko blagostanje. Mnogo je korisnije različita konceptualna određenja smeštati duž zamišljene linije od antropocentrizma ka ekocentrizmu.

Principi održivog razvoja Kako je koncept održivog razvoja dobijao na značaju, krećuči se od političkog idealizma i akademskih rasprava ka onome što čini ekonomsku i političku realnost, javljale su se i različite ideje o tome kako se ovaj koncept manifestuje u praksi. Operacionalizacija koncepta, odnosno usvajanje mera i preporuka praktične prirode, značilo je da sâm koncept mora postati što specifičniji i da se moraju definisati uloge pojedinaca i institucija u obezbeđenju održivosti ekonomije, društva u celini i životne sredine. To je neobično težak zadatak, imajući u vidu sve navedene kontroverze oko samog koncepta, ustupke koje svaka od dimenzija održivog razvoja mora da prihvati kod definisanja principa, praktičnih mera i aktivnosti i različite poglede na uloge pojedinih zainteresovanih strana. 211

Održivi razvoj

Kao što je već naglašeno, Deklaracija iz Rija, zajedno sa Agendom 21, može se smatrati početnom pozicijom za definisanje onih karakteristika održivog razvoja koje ga odvajaju od drugih paradigmi razvoja. Ova interpretacija održivog razvoja ističe dva ključna principa: integraciju ekonomskih, društvenih i prioriteta u zaštiti životne sredine i široko učešće zainteresovanih strana u procesu razvoja. Prvi od navedenih ključnih principa („integracija“) označava da se održivi razvoj zasniva na balansu između ekonomskih, društvenih i ciljeva zaštite životne sredine prilikom odlučivanja u društvu. To uključuje svesnost o pozitivnim i negativnim ekonomskim, društvenim i invajronmentalnim posledicama bilo kakve promene praktičnih politika, identifikovanje tačaka neophodnog kompromisa onda kada je korist u jednoj ili više sfera praćena gubicima u preostalim sferama, kao i korišćenje pogodnih mera za ublažavanje negativnih uticaja. Drugom principu („široko učešće“) pridaje se jednako veliki značaj u Agendi 21. U poglavlju 23 se kaže da je „jedan od osnovnih preduslova održivog razvoja široko učešće javnosti u odlučivanju“. Daljim razvojem ova dva klučna principa može se pokazati da se održivi razvoj zasniva na sledećim predpostavkama: Izbalansirana razmena između čovečanstva i životne sredine: težnja ka ekvilibrijumu energetskih i materijalnih tokova između ljudskog društva i prirodnih ekosistema. (Holistički) sistemski pristup: uočavanje povratne sprege i cikličnih procesa u društvu, baziranih na ekosistemskim zakonitostima i teoriji kompleksnih sistema (teoriji haosa). Dugoročnost i odgovornost za budućnost: proširivanje vremenskog horizonta odgovornosti sa sadašnje na buduće generacije, uključujući efikasnost investiranja i promenu mentaliteta. Efikasnost i očuvanje prirodnih resursa.

212


Inovativnost i inventivnost: težnja da se dalji razvoj bazira na novim i poboljšanim tehničkim rešenjima i novim društvenim i institucionalnim aranžmanima. Pravičnost i jednakost. Povezivanje lokalnog i globalnog: uočavanje veza i uticaja koje održivost na lokalnom nivou ima na globalne promene, kao i uticaja globalnih promena na održivost u loklanim zajednicama. Integracija ekonomske politike i politike zaštite životne sredine. Zajednička, ali podeljena odgovornost: zajednička odgovornost, pravedna raspodela. Predostrožnost: izbegavanje promena koje mogu dovesti do nepopravljivih štetnih posledica. Pristup „zagađivač / korisnik plaća“: svako je odgovoran za posledice do kojih dolazi zbog ektivnosti koju preduzima. Imajući u vidu dva ključna principa – integraciju i učešće, ali i političke, ekonomske i društvene uslove u kojima je održana Rio konferencija, u Deklaraciji o zaštiti životne sredine i zazvoju, usvojenoj kao jedan od završnih dokumenata ove konferencije navedeno je 27 principa održivog razvoja (tabela 5). Tabela 5.

Principi održivog razvoja, definisani Deklaracijom o zaštiti životne sredine i razvoju (završni dokument Rio konferencije)

Princip 1

Ljudska bića su u centru brige za održivi razvoj. Ljudi imaju pravo na zdrav i produktivan život, u skladu sa prirodom.

Princip 2

U skladu sa poveljom Ujedinjenih nacija i principima međunarodnog prava, zemlje imaju suvereno pravo da eksploatišu svoje sopstvene resurse, poštujući svoju sopstvenu politiku zaštite životne sredine i razvojnu politiku, a takođe imaju odgovornost da obezbede da aktivnosti koje se obavljaju u okviru njihove pravne nadležnosti i kontrole, ne prouzrokuju štetu za životnu

213

Održivi razvoj

sredinu drugih zemalja ili područja izvan granica nacionalne pravne nadležnosti. Princip 3

Pravo na razvoj mora biti ostvareno tako da se u istoj meri zadovolje potrebe razvoja i zaštite životne sredine i sadašnjih i budućih generacija.

Princip 4

Radi postizanja održivog razvoja, zaštita životne sredine mora činiti sastavni deo procesa razvoja i ne može se razmatrati odvojeno od njega.

Princip 5

Sve države i svi ljudi moraju sarađivati na bitnim zadacima iskorenjavanja siromaštva, što je neophodan zahtev kada se radi o održivom razvoju, da bi se smanjile razlike u životnom standardu i bolje zadovoljile potrebe većine ljudi u svetu.

Princip 6

Posebna situacija i potrebe zemalja u razvoju, pre svega najmanje razvijenih i onih čija je životna sredina najviše ugrožena, moraju imati poseban proiritet. Međunarodne akcije u oblasti zaštite životne sredine i razvoja treba, takođe, da se odnose na interese i potrebe svih zemalja.

Princip 7

Zemlje moraju da sarađuju, u duhu globalnog partnerstva, na čuvanju zaštiti i obnavljanju zdravlja i celovitosti ekosistema Zemlje. Zbog različitog doprinosa globalnoj degradaciji životne sredine, zemlje imaju zajedničku, ali različitu odgovornost. Razvijene zemlje priznaju svoju odgovornost za održivi razvoj, imajući u vidu kako pritisak njihovog društva na globalnu životnu sredinu, tako i tehničke i finansijske resurse kojima raspolažu.

Princip 8

Radi postizanja održivog razvoja i višeg kvaliteta života svih ljudi, države treba da smanje i eliminišu one oblike proizvodnje i potrošnje koji nisu u skladu sa održivim razvojem, a takođe, da unaprede odgovarajuću demografsku politiku.

Princip 9

Zemlje treba da sarađuju na jačanju postojećih sopstvenih kapaciteta za održivi razvoj unapređenjem naučne komunikacije kroz razmenu naučnih i tehničkih znanja i putem podsticanja razvoja, prilagođavanja, širenja i transfera tehnologija, uključujući i nove, kao i inovativnih tehnologija.

Princip 10

Pitanja zaštite životne sredine se najbolje rešavaju uz učešće svih zainteresovanih građana na odgovarajućem nivou. Na nacionalnom nivou, svaki pojedinac mora imati odgovarajući pristup informacijama koje se

214


odnose na životnu sredinu, a koje poseduju javni organi vlasti, uključujući i informacije o opasnim materijama i o aktivnostima u njihovoj društvenoj zajednici, a takođe, svaki pojedinac mora imati mogućnost da učestvuje u procesima odlučivanja. Zemlje moraju olakšati i podsticati razvijanje svesti uz učešće javnosti, tako što će obezbediti da informacije budu svima lako dostupne. Mora se obezbediti efikasan pristup pravnim i administrativnim postupcima, uključujući i nadoknadu štete i pravni lek. Princip 11

Zemlje moraju da donesu efikasne zakone o zaštiti životne sredine. Standardi koji se odnose na zaštitu životne sredine, ciljevi upravljanja i prioriteti treba da odražavaju stanje zaštite životne sredine i razvoja na koji se odnose. Standardi koji se u nekim zemljama primenjuju mogu za druge zemlje, naročito za zemlje u razvoju, da budu neodgovarajući i da dovedu do neopravdanih ekonomskih i društvenih troškova.

Princip 12

Zemlje treba da sarađuju na unapređenju otvorenog međunarodnog ekonomskog sistema koji bi doveo do ekonomskog rasta i održivog razvoja u svim zemljama, kao i do boljeg rešavanja problema degradacije životne sredine. Mere tržišne politike za svrhe zaštite okoline ne treba da budu sredstvo za samovoljnu i neopravdanu diskriminaciju, ili za prikrivena ograničenja međunarodne trgovine. Treba izbegavati jednostrane akcije za rešavanje problema zaštite životne sredine van područja nadležnosti zemlje uvoznika. Mere za rešavanje prekograničnih i globalnih problema zaštite životne sredine treba, što je moguće više, da budu zasnovane na međunarodnom konsenzusu.

Princip 13

Zemlje treba da donesu nacionalne zakone koji se odnose na odgovornost i odštetu žrtvama zagađenja i na druge štete po životnu sredinu. Zemlje, takođe, treba da sarađuju bez odlaganja i odlučnije u donošenju budućih međunarodnih propisa koji se odnose na odgovornost i odštetu, kada aktivnosti u okviru njihove pravne nadležnosti ili kontrole, prouzrokuju dejstva štetna za životnu sredinu u područjima izvan njihove nadležnosti.

Princip 14

Zemlje treba efikasno da sarađuju na odvraćanju ili sprečavanju premeštanja i transfera u druge zemlje svih aktivnosti i materija koje prouzrokuju jaku degradaciju životne sredine ili su se pokazale štetnim po zdravlje ljudi.

215

Održivi razvoj

Princip 15

Da bi se životna sredina zaštitila, zemlje moraju, u skladu sa svojim mogućnostima, u što većoj meri primenjivati preventivne mere. Ako postoji pretnja od nepovratne štete, nedostatak potpune naučne izvesnosti ne sme biti razlog za odlaganje mera za sprečavanje degradacije okoline, pri čemu mere moraju biti efikasne sa gledišta troškova.

Princip 16

Nacionalni organi vlasti treba da nastoje da podstiču internacionalizaciju troškova zaštite životne sredine i korišćenje ekonomskih instrumenata, imajući u vidu pristup po kome zagađivač treba, u principu, da snosi troškove zagađenja, poštujući interese javnosti, a bez narušavanja međunarodne trgovine i investiranja.

Princip 17

Ocenjivanje uticaja na životnu sredinu, kao nacionalni instrument, mora se preduzeti za određene aktivnosti koje mogu imati značajan štetan uticaj na okolinu, a o kojima odlučuju nadležni nacionalni organi vlasti.

Princip 18

Zemlje moraju odmah da obaveste druge zemlje o svojim prirodnim katastrofama ili drugim opasnostima koje mogu prouzrokovati iznenadna štetna dejstva na životnu sredinu u tim zemljama. Međunarodna zajednica mora učiniti sve da oštećenim zemljama pomogne.

Princip 19

Zemlje moraju unapred i pravovremeno obaveštavati potencijalno ugrožene zemlje o aktivnostima koje mogu imati značajno štetno prekogranično dejstvo i dostavljati im odgovarajuće informacije, a takođe se moraju konsultovati sa tim zemljama u ranoj fazi i uz izraženo poverenje.

Princip 20

Žene imaju vitalnu ulogu u upravljanju zaštitom životne sredine i razvoju. Stoga, njihovo potpuno učešće je veoma važno za postizanje održivog razvoja.

Princip 21

Kreativnost, ideale i hrabrost omladine celog sveta, treba mobilisati za stvaranje globalnog partnerstva, radi postizanja održivog razvoja i obezbeđenja bolje budućnosti za sve.

Princip 22

Domoroci, starosedeoci i njihove zajednice, kao i druge lokalne zajednice, imaju vitalnu ulogu u upravljanju zaštitom životne sredine i u razvoju zbog svojih znanja i tradicionalnog načina života. Zemlje moraju priznati i pravno podržati njihov identitet, kulturu i interese, a takođe omogućiti njihovo efikasno učešće u postizanju održivog razvoja.

216


Princip 23

Moraju se zaštititi životna sredina i prirodni resursi ljudi koji su ugnjeteni ili su pod dominacijom ili okupacijom.

Princip 24

Ratovanje je u svakom slučaju destruktivno u odnosu na održivi razvoj. Stoga, države moraju poštovati međunarodno pravo kojim se obezbeđuje zaštita životne sredine u vreme oružanih sukoba i saradnje u kasnijem razvoju.

Princip 25

Mir, razvoj i zaštita životne sredine su uzajamno zavisni i nerazdvojni.

Princip 26

Zemlje moraju sve svoje nesuglasice u pogledu zaštite životne sredine da rešavaju na miroljubiv način i odgovarajućim sredstvima u skladu sa poveljom UN.

Princip 27

Zemlje i ljudi treba da sarađuju, u duhu partnerstva i uz postojanje poverenja, pri ostvarivanju principa ugrađenih u ovu Deklaraciju i u budućem unapređivanju međunarodnog prava u oblasti održivog razvoja.

Maja 2005. godine Evropska komisija u svojoj „Deklaraciji o vodećim principima održivog razvoja“ (Declaration on Guiding Principles for Sustainable Development) cxvi opredelila se za četiri osnovna cilja politike održivog razvoja, imajući u vidu vrednosti Evropskog društvenog modela, promovisanog Lisabonskom strategijom i Strategijom održivog razvoja EU iz 2001. godine: Zaštita životne sredine: poštovanje ograničenja prirodnih resursa na planeti i osiguranje visokog nivoa zaštite i unapređenja kvaliteta životne sredine, kao i prekidanje veze između ekonomskog rasta i degradacije životne sredine. Društvena jednakost i kohezija: promovisanje demokratskog, inkluzivnog, kohezionog, zdravog, bezbednog i pravednog društva, uz poštovanje osnovnih prava i kulturnih različitosti. Ekonomski prosperitet: promovisanje ekonomije koja omogućava visok životni standard i punu i kvalitetnu zaposlenost unutar Evropske Unije. Ispunjavanje međunarodne odgovornosti: odbrana stabilnosti demokratskih institucija svuda u svetu, 217

Održivi razvoj

bezbednosti i slobode, kao i aktivno promovisanje održivog razvoja u svetu. Da bi se ostvarili navedeni principi, neophodno je slediti politike definisane u dokumentu ”Nacrt deklaracije o vodećim principima održivog razvoja“ (Draft Declaration on Guiding Principles for Sustainable Development – EC COM(2005) 218 final), prikazane u tabeli 6: Tabela 6.

Vodeći principi politika EU za održivi razvoj

Promovisanje i zaštita osnovnih prava

Postaviti ljudska bića u centar politika EU promovisanjem osnovnih prava, borbom protiv svakog vida diskriminacije i doprinosom smanjenju siromaštva svuda u svetu. Unutar i Ispunjavati potrebe postojećih generacija tako međugeneracijaska da se ne ugrozi mogućnost budućih generacija jednakost da ispune svoje potrebe u EU i drugde. Otvoreno i Garantovati građanska prava pristupu demokratsko informacijama i ostvariti dostupnost pravde. društvo Razvijati odgovarajuće kanale učešća i konsultacija za sve zainteresovane strane i udruženja. Uključivanje Omogućiti učešće građana u odlučivanju. građana Promovisati obrazovanje i javnu svest o održivom razvoju. Informisati građane o njihovom uticaju na životnu sredinu i mogućnostima da njihov izbor bude održiviji. Uključivanje Omogućiti socijalni dijalog, korporativnu poslovnog sektora i društvenu odgovornost i javno privatna socijalnih partnera partnerstvakako bi se unapredila saradnja i zajednička odgovornost u ostvarivanju održive proizvodnje i potrošnje. Koherentnost Promovisati koherentnost između svih politika politika i vlast Evropske Unije i koherentnost između lokalnih, regionalnih, nacionalnih i globalnih aktivnosti kako bi se povećao njihov doprinos održivom razvoju. Integracija politika Promovisati integraciju između ekonomskog, društvenog i invajronmentalnog sagledavanja tako da su međusobno koherentni i da podupiru jedno drugo u potpunosti koristeći instrumente bolje regulative, kao što su balansirana analiza uticaja i konsultacije zainteresovanih strana.

218


Korišćčenje najboljeg dostupnog znanja Princip predostrožnosti

Princip zagađivač plaća

Osigurati da se politike razvijaju, procenjuju i implementiraju na bazi najboljeg dostupnog znanja i da su ekonomski jasne i troškovno efektivne. Koristiti pristup predostrožnosti svuda gde postoji objektivna naučna nepouzdanost kako bi se izbegle moguće štete po ljudsko zdravlje ili životnu sredinu i preuzeti preventivne aktivnosti. Osigurati da cene predstavljaju stvarne troškove proizvodnje i potrošnje po društvo i da zagađivaći plaćaju za štete koje prouzrokuju po ljudsko zdravlje i životnu sredinu.

Dakle, Evropska Unija podrazumeva razvoj koji se predpostavkama:

pod održivim zasniva na

razvojem sledećim

Održivi razvoj je snažno povezan sa stimulisanjem ekonomskog rasta. Ovakav stav zasniva se na postavkama ekološke modernizacijecxvii i poseban značaj daje ekološkoj efikasnosti, na kojoj se baziraju krakoročne i dugoročne kompetitivne prednosti industrije u EU. Na ovaj način EU pokušava da odvoji ekonomski rast (kao osnovni cilj evropske politike ustanovljen Lisabonskom deklaracijom) od degradacije životne sredine. Održivi razvoj prevashodno zavisi od međusektorskih politika. Ovakav stav proizilazi iz činjenice da stalni novi pritisci na životnu sredinu najčešće poništavaju koristi od uvođenja nove regulative, odnosno od normativnog pristupa u razvoju. Zbog toga se EU opredeljuje za upravljački pristup koji kombinuje regulativu sa drugim oblicima političkog delovanja, kao što su dobrovoljni sporazumi. Promovisanje održivog razvoja je odgovornost svih. Ovakav stav proizilazi iz osnovnog shvatanja podele vlasti na različite nivoe u EU – od nadnacionalnog nivoa same Evropske Unije, preko nacionalnog, regionalnog i lokalnog nivoa. Politike održivog razvoja moraju da budu efektivne na svakom od pomenutih nivoa vlasti. Ovaj stav se takođe odnosi i na podelu odgovornosti između društvenih i ekonomskih aktera i njihovu spremnost da 219

Održivi razvoj

sagledavaju posledice svojih aktivnosti po životnu sredinu i da menjaju svoje ponašanje u skladu sa tim. U skladu sa navedenim razvijen je i koncept invajronmentalnog građanskog društva, koji podrazumeva da građansko društvo ne nosi sa sobom samo prava na zdravu životnu sredinu, već i preuzimanje obaveza za funkcionisanje životne sredinecxviii. Održivi razvoj ima društvenu dimenziju i povezan je sa problemima zaštite zdravlja i bezbednosti hrane. Socijalna pitanja su uvek bila u fokusu evropskih društava (za razliku od, na primer, SAD), tako da je i održivi društveni razvoj posebno izdvojen kao veoma važan za Evropu. Pitanja bezbednosti hrane i zaštite zdravlja istaknuta su kao najvažnija u Šestom akcionom programu zaštite životne sredine, dok je u narednom, Sedmom akcionom progrmau ovome dodat još čitav niz pitanja od značaja. Promovisanje održivog razvoja je povezano sa rešavanjem globalnih problema u životnoj sredini. Pri tome se posebno potenciraju problemi klimatskih promena i zaštite biodiverziteta. Promovisanje održivog razvoja je moralna obaveza. Za odbranu ovakvog stava uglavnom se navode dva razloga. Prvo, evropska društva su značajno doprinela današnjim problemima u životnoj sredini svojim procesima ekonomskog razvoja u prošlosti. Drugo, činjenica je da Evropska Unija obuhvata visokoprosperitetne države, sposobne da predvode procese rešavanja krize u životnoj sredini. Na sličnim principima zasnovana strategija održivog razvoja Srbije (tabela 7). Tabela 7.

i

Nacionalna

Principi održivog razvoja u Nacionalnoj strategiji održivog razvoja Srbije

Međugeneracijska solidarnost i solidarnost unutar generacija

220

je

Zadovoljiti potrebe sadašnjih generacija bez ugrožavanja prava budućih generacija da zadovolje svoje potrebe. Solidarnost unutar generacije postići demokratski usaglašenom raspodelom raspoloživog prirodnog i stvorenog


Otvoreno i demokratsko društvo – učešće građana u odlučivanju Znanje kao nosilac razvoja

Uključenost u društvene procese

Integrisanje pitanja životne sredine u ostale sektorske politike

Princip predostrožnosti

Princip zagađivač / korisnik plaća, uključenje troškova vezanih za životnu sredinu u cenu proizvoda

kapitala, na način koji obezbeđuje osnovne ljudske potrebe za sve društvene grupe. Garantovati građanska prava, obezbediti pristup informacijama i osigurati dostupnost pravde. Obezbediti odgovarajuće konsultacije i učešće građana u donošenju odluka. Braniti stabilnost demokratskih institucija na osnovama mira, bezbednosti i slobode. Promovisati prosperitetnu, inovativnu, konkurentnu i ekološki efikasnu ekonomiju zasnovanu na znanju, koja obezbeđuje visok standard života i punu i visokokvalitetnu zaposlenost. Promovisati obrazovanje i razvijanje javne svesti o održivom razvoju. Promovisati punu integraciju građana u društvo, podsticati jednake mogućnosti za svakoga, promovisanjem ljudskih prava, posebno rodne ravnopravnosti, borbom protiv svih oblika diskriminacije, afirmativnim merama za marginalizovane grupe i smanjenjem siromaštva. Razlike i polarizaciju među članovima društva treba svoditi na najmanju moguću meru i stalno se boriti protiv socijalne isključenosti i siromaštva. Promovisati integraciju ekonomskih, socijalnih i ekoloških pristupa i analiza, te podržati korišćenje instrumenata kao što je strateška procena životne sredine. Podsticati socijalni dijalog, društveno- odgovorno poslovanje i javno-privatno partnerstvo. Zahtevati očuvanje prirodne ravnoteže u okolnostima kada nema pouzdanih informacija o određenom problemu. Svaka aktivnost mora biti planirana i sprovedena na način da prouzrokuje najmanju moguću promenu u životnoj sredini. U slučaju mogućih i značajnih uticaja na životnu sredinu, preduzimati preventivne aktivnosti, osobito u situacijama ugrožavanja dobrobiti ljudi i životinja. Internalizovati troškove vezane za životnu sredinu, odnosno uključiti troškove uništavanja životne sredine u ekonomske troškove zagađivača/korisnika, primenom principa zagađivač/korisnik plaća. Na taj način se postiže pokrivanje pune ekonomske cene u koju ulaze troškovi proizvodnje, upotrebe i odlaganja proizvoda u toku čitavog njegovog

221

Održivi razvoj

Održiva proizvodnja i potrošnja

životnog ciklusa. Poštovati uravnotežene odnose u eksploataciji prirodnih resursa i obezbediti visok nivo zaštite i poboljšanja kvaliteta životne sredine. Smanjiti zagađenje životne sredine i promovisati održivu potrošnju i proizvodnju, tako da ekonomski rast ne uzrokuje proporcionalni porast degradacije životne sredine.

Procena održivosti Procena održivosti je instrument evaluacije i optimizacije usmeren ka integraciji održivog razvoja u proces strateškog planiranja i odlučivanja u svim sektorima. Njome se procenjuju društveni, ekonomski i uticaji na životnu sredinu političkih1 projekata i/ili strategija, otkrivaju ciljevi koji su međusobno u konfliktu i uvodi optimizacija u najranijoj mogućoj fazi. Procenom održivosti generalno je obuhvaćena procena političkih programskih i konceptualnih projekata i/ili strategija pre njihove realizacije u smislu ex ante evaluacije. Procena se usredsređuje na strateške, planske i programske nivoe dokumenata i može se primenjivati na evaluaciju projekata i aktivnosti u najširem opsegu sektorskih politika. Svrha procene održivosti je da podrži političke procese koji osiguravaju poštovanje svake od tri komponente održivog razvoja – zaštitu životne sredine, ekonomsku i društvenu komponentu. Postizanje zadovoljavajućih parametara za svaku od pomenute tri komponente procenjuje se nivoom zadovoljenja kriterijuma za procenu održivosti (Milutinović, 2006): Imajući u vidu odgovornost za životnu sredinu kao ciljnu dimenziju komponente zaštite životne sredine, razvoj je održiv ako su staništa za ljude, životinje i biljke zaštićena i ako se vodi računa da i buduće generacije mogu koristiti prirodne resurse. To znači da o

1

Područja od značaja za prirodu i biodiverzitet treba da budu zaštićena;

Pod pojmom „politički“ podrazumevaju se praktične politike (engl. Policy).

222


o

Potrošnja obnovljivih resursa treba da se održava ispod nivoa regeneracije ili prirodne obnove;

o

Potrošnja neobnovljivih resursa treba da zadržana ispod nivoa potencijalnog substituentnih obnovljivih resursa;

o

Svaki uticaj emisija ili toksičnih materija na prirodno okruženje ili ljudsko zdravlje treba da bude sveden na bezbedan nivo;

o

Uticaj akcidenata u životnoj sredini treba da bude redukovan i rizik po životnu sredinu može biti prihvatljiv samo u meri da u najgorem mogućem slučaju ne postoji permanentna šteta po životnu sredinu.

bude rasta

Imajući u vidu ekonomsku efikasnost kao ciljnu dimenziju ekonomske komponente, razvoj je održiv ako je očuvan kapacitet za ekonomski razvoj. To znači da o

Nivoi dohotka i zaposlenosti treba da se održavaju i da rastu, uz uvažavanje njihove pravedne distribucije u smislu različitih društvenih grupa i geografske raspodele;

o

Treba omogućiti produktivnom kapitalu, zasnovanom na društvenom i ljudskom kapitalu, da se uvećava, ili, u najmanju ruku, održava i da doživi kvalitativna unapređenja;

o

Ekonomska konkurentnost i inovativni kapacitet treba da se unapređuju;

o

Tržišni mehanizmi treba da predstavljaju osnovnu ekonomsku determinantu, uz uvažavanje faktora tražnje, eksternih troškova i ekternalizacije troškova;

Javnim sektorom ne treba upravljati tako da se budućim generacijama ostavljaju dugovi (kako u monetarnom smislu, tako i u smislu njegove nedovoljne zaštite ili održavanja). Imajući u vidu društvenu solidarnost kao ciljnu dimenziju društvene komponente, razvoj je održiv ako promoviše solidarnost i blagostanje ljudi. To znači da o

Zdravlje i bezbednost ljudi treba sveobuhvatno zaštićeni i promovisani;

da

budu

223

Održivi razvoj

o

Treba obezbediti obrazovanje, omogućavajući time individualni razvoj i identitet;

o

Treba promovisati kulturu, zajedno sa zaštitom i razvojem društvenih vrednosti i resursa koji čine društveni kapital;

o

Jednaka prava, jednakost i sigurnost pred zakonom treba da budu garantovani za sve, sa posebnom pažnjom na jednaka prava žena i muškaraca, jednaka prava i zaštitu manjina i poštovanje ljudskih prava;

o

Treba promovisati solidarnost unutar generacija, kao i globalnu solidarnost.

i

između

U svrhu operacionalizacije kriterijuma za procenu održivosti, neophodno je definisati kriterijumska polja, kao operativnije kriterijume za različite faze procene održivosti (tabela 5): Tabela 8.

Matrica kriterijumskih polja (Milutinović, 2006)

Zaštita životne sredine

Ekonomski razvoj

Društveni razvoj

Biodiverzitet

BDP per capita

Obrazovanje, sposobnost za učenje

Klima

Efikasna infrastruktura i usluge

Zdravlje, blagostanje, sigurnost

Emisije

Nivo investiranja

Sloboda, nezavisnost, individualnost

Dugoročno održivi nacionalni dug

Identitet, kultura

Prostorno planiranje i zaštita kulturnog nasleđa Voda Materijali, organizmi, otpad Energija Tlo, fertilitet Rizici u životnoj sredini

224

Efikasnost resursa Konkurentnost Potencijal radne snage Inovativnost, istraživanja Regulatorni okvir

Vrednosti Solidarnost, zajedništvo Otvorenost i tolerancija Društvena sigurnost, stepen siromaštva Jednake mogućnosti, jednakost, participacija


Slika 21. Piramida procene održivosti (Milutinović, 2006)

Metodologija procene održivosti Procena održivosti sprovodi se na tri nivoa: Analiza relevantnosti; Analiza uticaja; Procena i optimizacija. Analizom relevantnosti određuje se do koje mere je strateški, planski ili programski dokument relevantan ciljevima održivog razvoja. Na osnovu rezultata ovog koraka odlučuje se o tome da li je potrebno detaljnije analizirati dokument i odrediti njegove uticaje i efekte tih uticaja na svaki od pobrojanih kriterijuma i kriterijumskih polja, za šta se koristi analiza uticaja. Po izvršenoj analizi uticaja, vrši se procena kroz upoređenje odnosa povoljnih i nepovoljnih uticaja na pojedine kriterijume i kriterijumska polja i optimizacija kroz balansiranje ovih uticaja i usaglašavanje. Analiza relevantnosti. Analiza relevantnosti ima za cilj da se identifikuju značajne mogućnosti konflikta između kompoenenti održivosti unutar strateškog, planskog ili programskog dokumenta (na primer, konflikti između zaštite životne sredine i ekonomske komponente). Zbog toga se kod sprovođenja ove analize akcenat daje na one aspekte koji su od najvećeg značaja iz perspektive održivog razvoja. Relevantnost 225

Održivi razvoj

se može određivati primarno na osnovu kvalitativnih i, ako je to moguće, kvantitativnih aspekata. Analiza relevantnosti se sprovodi kroz dva proceduralna koraka: Predstavljanje subjekta; Utvrđivanje relevantnosti za održivost. Predstavljanje subjekta analize relevantnosti Bekgraund, ciljevi, mere i uticaji Cilj opisivanja subjekta je da se stigne do jasne shematske i modelske predstave intencija, mera, stejkholdera i uticaja unitar strtegije, plana ili programa, kao i veza između njih. Preporučuje se upitreba shematskog predstavljanja uzročno posledičnih veza. Uključiti posebno sledeće informacije: o

Bekgraund i cilj strategije

o

Koje osnovne i posredne podrazumeva strategija?

o

Kakvi se sveukupni uticaji mogu očekivati?

o

Na koji način je strategija-plan-program uključen u praktičnu politiku?

o

(Najznačajnije) mere i aktivnosti strategijom – planom – programom

o

Da li se strategija-plan-program može razložiti na pojedinačne mere ili grupe mera i aktivnosti?

o

Da li se i kako pojedine mere mogu ukratko karakterisati?

o

Koja od mera se može povezati sa ostvarivanjem kojeg od deklarisanih ciljeva (kauzalitet)?

očekivane

rezultate

predviđene

Analiza stejkholdera

226

o

Na koje se sve stejkholdere odnosi strategija-planprogram?

o

Kakve promene ponašanja u targetiranoj grupi treba ostvariti?

o

Na koje stejkholdere se strategija-plan-program ne odnosi direktno, a oni mogu biti pogođeni?


o

Na koji način se može izvršiti diferencijacija stajkholderskih grupa (na primer po rodu, društvenom statusu, itd.)?

o

Neželjeni efekti

o

Može li strategija-plan-program proizvesti neželjene efekte?

Uzročno – posledične veze (lanci kauzalnosti) unitar strategije-plana-programa Utvrđivanje relevantnosti Uspostavljanje uzročne veze strategije i kriterijuma održivosti

između

posmatrane

Koristeći matricu kriterijuma za procenu održivosti (ili matricu kriterijumskih polja, ukoliko se to timu čini primenljivijim), vrši se bodovanje relevantnosti strategije-plana-programa za svako od kriterijumskih polja (0 – nema relevantnosti, 1 – mala relevantnost, 2 – srednja relevantnost, 3 – visoka relevantnost). U ovom koraku se ne određuje pozitivan ili nezativan uticaj, već samo postojanje ili nepostojanje uticaja. Kvalitativna procena relevantnosti Na relevantnost strategije-plana-programa za održivi razvoj ne utiču samo moguće uzročno – posledične veze, već i drugi faktori: o

Da li postoje značajni ciljevi koji su u konfliktu sa nekom od tri komponente održivog razvoja (na primer poboljšanja i unapređenja unutar jedne prouzrokuju negativne efekte unutar druge komponente)?

o

Da li se negativni efekti mogu očekivati unutar oblasti u kojima je situacija ionako loša?

o

Da li će sprovođenje strategije-plana-programa suziti moguća polja delovanja ili aktivnosti budućim generacijama ili dovesti do negativnih posledica u budućnosti koje je teško ili nemoguće ispraviti?

o

Da li strategija-plan-program nosi sa sobom rizik ili veliku neizvesnost?

o

Da li postoji prostor za optimizaciju strategije-planaprograma koja će na najmanju moguću meru svesti

227

Održivi razvoj

ciljeve koji su u konfliktu? prostor veliki ili mali? o

Ako postoji, da li je taj

Da li se mogu očekivati efekti koji nisu ograničeni samo na područje za koje se strategija-plan-projekat donosi (na primer efekti na globalnom planu)?

Projekat je relevantan za održivi razvoj ako postoji najmanje srednja uzročno – posledična veza između dve komponente održivosti i ako postoji značajan konflikt između najmanje dve kompoenente održivosti. Stepen relevantnosti je veći ako je, uz to, odgovor na jedno (ili više) pitanja u kvalitativnoj proceni relevantnosti pozitivan.

228

OD DR RŽ ŽIIV VII R RA AZ ZV VO OJ JU U Z ZE EM ML LJ JA AM MA AU UT TR RA AN NZ ZIIC CIIJ JII Od trenutka kada je došlo do sloma komunističkog režima 1989. godine, istočnoevropske zemlje zakoračile su u težak i kompleksan period tranzicije. Ovaj proces uključivao je, pre svega, političku demokratizaciju države i društva, kao i prelazak na tržišnu ekonomiju. U početku se kako u samim zemljama postkomunizma, tako i na Zapadu smatralo da je dovoljno usvojiti političke i ekonomske modele zapadnoevropskih zemalja i da će to u razumnom vremenskom periodu obezbediti potpuni napredak ka zapadnim ekonomskim i političkim sistemima. Danas, posle skoro dve decenije tranzicije u Istočnoj i Jugoistočnoj Evropi, jasno je da je tranzicija daleko od prostog linearnog procesa i da kopiranje uspešnih zapadnih demokratija kako u političkom, još više u ekonomskom pogledu nije dovoljno. Ima više razloga za to: pre svega, kroz sâm proces „usvajanja“ novih institucija vlasti u tranzicionim zemljama, ove zemlje su vršile svojevrsnu adaptaciju ovih institucija, kako bi one bile primerene uslovima koji u zemlji postoje. Dobar primer za to je veoma raznolika situacija sa položajem, moći i stapenom autonomije novih institucija za upravljanje zaštitom životne sredinem (najčešće Agencija za zaštitu životne sredine), koje su skoro sve zemlje Istočne Evrope formirale u različitim periodima tranzicije. Uz to, treba imati u vidu da se tranzicija ne odvija na prostoru i u okruženju koje je u poptunosti novo i neopterećeno, već da uključuje kompleksni zadatak preformulisanja starih društvenih i ekonomskih relacija. Novi, kapitalistički sistem morao se graditi na ostacima njihovih starih i ruiniranih komunističkih sistema. Štaviše, morao ih je

Održivi razvoj u zemljama u tranziciji

u dobroj meri i koristiti, jer nije raspolagao ničim drugim. Za ilustraciju ovih ograničenja najbolje je uzeti proces privatizacije, koji se bitno razlikovao od zemlje do zemlje.

Slika 22. Zemlje u tranziciji

Treći i možda najočitiji koloplet ograničenja odnosi se na razlike između država u tranziciji i regiona. Iako se najčešće Istočna i Jugoistočna Evropa i zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza na neki način izjednačavaju prilikom diskusija o problemima tranzicije, početne pozicije, unutrašnji kapaciteti i istorijske i geopolitičke okolnosti bitno variraju od zemlje do zemlje. Kao prvo, mora se uzeti u obzir različitost kulturnih, religijskih i etničkih predpostavki, kako između zemalja, tako i na nacionalnom nivou. Različite zemlje su kroz istoriju bile součene sa različitim iskustvima sa komunističkim režimima, iskazujući viši ili niži nivo legitimiteta komunističke vlasti. Sa tim u vezi je i različiti nivo industrijalizacije i stepen centralizacije političke i ekonomske vlasti. Zemlje bivše Jugoslavije imale su decenijama viši nivo autonomije od Sovjetskog uticaja u odnosu na zemlje „lagera“. Međutim, i unutar samog „lagera“ bilo je značajnih razlika, pa se tako, na primer, iskustva Mađarske i Bugarske u pogledu industrijalizacije i ekonomske centralizacije znatno razlikuju. Konačno, nisu sve socijalističke zemlje imale istu sudbinu političkih promena. U baltičkim zemljama, kao i u zemljama takozvanog Višegradskog sporazuma (Poljska, Mađarska, Češka i Slovačka) promena vlasti nastupila je više 230


manje kao rezultat „plišanih“ revolucija i one su veoma brzo došle do jedne vrste političke stabilnosti, za razliku od, na primer, država Balkana. Razlikovao se i stepen prihvatanja promena od strane javnosti. Balkanske države su se dugi niz godina suočavale sa niskim nivoom prihvatanja tranzicije kao neminovnog procesa (kako od stane vladajućih elita, tako i od strane javnosti), a ratovi na prostoru bivše Jugoslavije znatno su uticali na to da sâm proces tranzicije teče usporeno i uz velike žrtve. Svi navedeni razlozi uticali su na to da se danas, posle skoro dve decenije, teško može naći jasna nit koja bi objedinila iskustva svih tranzicionih zemalja. Zbog toga se sintagma „ekonomije u tranziciji“ mora shvatiti uslovno, pre kao regionalno - teritorijalna, nego kao društvena i ekonomska odrednica.

Zaštita životne sredine, održivost i tranzicija Nasleđe iz komunističkog perioda Predhodna razmatranja ukazala su na to da su u rpošlosti oba dominantna društveno–ekonomska sistema – kapitalizam i sovjetski socijalizam – egzistirala uz naglašenu disharmoniju sa principima globalnih ekosistema. Teorije na kojima su se zasnivala ova dva sistema (neoklasična ekonomija i marksizam) u velikoj meri su ignorisale neke osnovne istine o vezama ekosistema i ekonomije. Na ovom mestu pozabavićemo se ukratko nasleđem koje je komunistički period razvoja ostavio zemljama u tranziciji. Komunističke vođe u zemljama lagera tokom perioda hladnog rata postavile su sebi zadatak da dostignu globalnu moć i na taj način otvare supremaciju nad zapadnom ideologijom i ekonomijom. Jedan od načina da se to ostvari je bila ubrzana industrijalizacija u zemljama sovjetskog bloka. Idologizacija teške industrije i centralna planska privreda imala je prioritet nad proizvodnjom robe široke potrošnje i stvaranjem uslova individualnog prosperiteta građana. Ovakav pristup razvoju bio je zasnovan na obimnom i nedovoljno kontrolisanom trošenju prirodnih resursa. Još 1930. godine Sovjetski Savez je kao jedan od najvećih izazova socijalizma 231


proklamovao „veliku transformaciju“ prirode za račun ubrzanog industrijskog rasta. Komunistički planeri su životnu sredinu posmatrali kao neograničen izvor resursa, bez vrednosti same po sebi. Jadan od pokazatelja ovakve politike bila je niska cena energije, koja je u u gotovo svim komunističkim zemljama bila na nivou od 20 – 25 % stvarne cene, što je doprinelo velikoj potrošnji energije po jedinici BDP. Sve ovo rezultiralo je činjenicom da su zemlje Istočnog bloka tokom decenija sovjetskog perioda postale zemlje sa najvećim problemima u životnoj sredini u svetu. Po mnogim pokazateljima zagađenja (posebno onim koji se odnose na zagađenje vode, vazduha i toksičnog otpada) zemlje Istočnog bloka biler su na začelju u svetskim razmerama. Do kasnih osamdesetih godina prošlog veka nivoiu zagađenja vode i vazduha bili su po nekoliko puta veći od onih u zemljama Zapadne Evrope i višestruko veći od zemalja koje su po svom nivou razvoja uporedive sa onim u Istoćnoj Evropi. U međunarodnim razmerama govorilo se o „crnom trouglu“ – terotoriji današnje Češke Republike, Poljske i Slovačke, ali i o visokim nivoim zagađenja u slivu Dunava. Veliki delovi Sovjetskog Saveza i drugih zemalja Istočnog bloka imali su kontaminirano zemljište, probleme sa bolestima izazvanim poremeđajima u životnoj sredini, dok su mineralni i šumski resursi nemilosrdno iskorišćavani, ne vodeći računa o kapacitetu podnošenja životne sredine.

Novi pritisci u periodu tranzicije Danas, posle skoro dvadeset godina perioda tranzicije najveći broj postkomunističkih zemalja i njihovih u većoj ili manjoj meri oporavljenih privreda ponovo crpi resurse i jača industrijsku proizvodnju, ne vodeći previše računa o održivom razvojucxix. Neoklasični ekonomisti uglavnom veruju da tranzicija ka tržišnoj privredi omogućava ostvarivanje koristi za životnu sredinu. Visoko zagađeni sektori, kao teška industrija ili energetika, kroz restruktuiranje i ekološku modernizaciju trebalo bi da budu u stanju da ispune ekološke standarde u budućnosti. Uvođenje realnih cena energije tzrabalo bi da ohrabri energetsku efikasnost i na taj način smanji emisije zagađivača. Uvođenje principa „zagađivač plaća“ i „korisnik plaća“, uz privatizaciju i odgovarajuću politiku cena inputa i 232


autputa, trebalo bi da smanji potrošnju resursa i generisanje otpada. Zastarele tehnologije i industrijska postrojenja kroz nove investicije trebalo bi da budu zamenjene savremenim, čime bi se dodatno smanjilo zagađenje životne sredine. Tome u prilog ide činejnica da su marginalni troškovi investicija u životnu sredinu u zemljama u tranziciji mnogo manji nego u industrijalizovanim zemljama Zapada. Mnoge od ovih predpostavki ispunile su se kroz proces tranzicije, pre svega u zemljama Centralne Evrope (Češka Republika, Slovačka, Poljska, Mađarska) i u Baltičkim državama. Stanje životne sredine je unapređivano onom brzinom kojom su zatvarane stare i neefikasne fabrike i nivo zagađenja je smanjen za više od 40 procenata (Sachs, 1995). Međutim, posle prvih uspeha, situacija se dalje nije bitno poboljšavala. Mnogi trendovi sa kojima se u početku nije računalo uticali su na to da posle početnih uspeha dođe do stagnacije. Vovk navodi neke od njih (Vovk, 2003):

Slika 23. Antropogena emisija CO2 u periodu 1980. - 2005. prema podacima OECD-a

233


Slika 24. Emisija ugljendioksida po stanovniku (u kilogramima) u nekim zemljama u tranziciji (podaci za 2000. godinu)

Ekonomske teškoće. U prvim godinama tranzicije sve zemlje su iskusile veliki pad ekonosmkih aktivnosti. BDP je opadao u rasponu od 18 procenata u Poljskoj i Mađarskoj, do čak 60 procenata u Litvaniji i Ukrajini. Smanjenje štetnih emisija u ovom periodu išlo je ruku pod ruku sa povećanjem nezaposlenosti, siromaštva i društvenih frustracija. Jaz između bogatih i siromašnih postajao je sve veći, nastavljajući da se povećava do danas. Strukturne promene u ekonomiji. U nekim postkomunističkim zemljama zagađenja nisu opadala u onoj meri u kojoj su opadali nivoi ekonomskih aktivnosti. U Rusiji, na primer, emisije ugljendioksida i sumpordioksida u periodu 1990. – 1997. opale su za 37 procenata, čađi za 34 procenta, a azotnih oksida za 29 procenata, dok je BDP opao za čak 42 procenta (French, 1990, citirano u Vovk, 2003). Slična matrica mogla se pratiti i u nekim drugim zemljama u tranziciji, što ukazuje da je intenzivnost zagađenja, odnosno emisija po 234


jedinici BDP, ustvari rasla. Razlozi za to leže u samom procesu prilagođavanja nacionalnih ekonomija novostvorenim uslovima: u tranziciji je potrebno postići rezultate što brže, a to je obično praćeno liberalizacijom spoljne trgovine, padom realnih zarada i smanjenjem moći domaćeg tržišta. Zbog svega navedenog prvo opadaju oni sektori koji proizvode robu široke potrošnje i u kojima je nivo zagađenja ionako niži od „težih“ industrija i energetike. Uz to, rani periodi tranzicije praćeni su nedoslednošću u primeni propisa od strane ekonomskioh subjekata i tolerisanjem ove pojave od strane vlasti iz prostog razloga što je prvi cilj i jednih i drugih prosto ekonomsko preživljavanje. Problemi u ostvarivanju regulatorne funkcije. Iznorisanje sprovođenja zakonske regulative iz oblasti zaštite životne sredine bilo je, dakle, karakteristično za rane faze tranzicije. Striktno sprovođenje propisa verovatno bi zatvorilo i ono malo industrijskih postrojenja ikoja su radila, ali i uticalo na druge ekonomske aktivnosti (energetiku i poljoprivredu, pre svih). Kroz sprovođenje tržišnih reformi, vlast se kroz privatizaciju polako povlačila iz ekonomije kao regulator ekonosmkih aktivnosti, ali se time povlačila i iz nadležnosti regulacije uticaja na životnu sredinu i korišćenje prirodnih resursa. Povećanje energetske inztenzivnosti. Energetska intenzivnost je u nekim zemljama u tranziciji rasla kao rezultat povećane zavisnosti od industrijske proizvodnje u teškoj industriji. To je posebno bilo evidentno u Rusiji, Ukrajini i Srbiji. U Ukrajini je ovo povećanje bilo za više od 50 procenata između 1990. i 1997. godine (Vovk, 2003). Kako su postkomunističke zemlje i pre perioda tranzicije važile za „šampione“ u energetskoj neefikasnosti, promene su samo intenzivirale ovaj problem. Zemlje Centralne Evrope su bitno smanjile svoju energetski intenzivnost, ali su i dalje znatno iznad nivoa koje ima zapadna Evropa. Nažalost, čak i u poređenju sa zemljamama u tranziciji Srbija ima veoma nepovoljnu vrednost energetske intenzivnosti i to je jedan od najbolnijih problema u ostvarivanju održivosti kd nas. Odgovarajuća politika realnih cena energije, kao najpouzdaniji regulator ekonomske efikasnosti i način da se smanji energetska intenzivnost, donosi sa sobom 235


rizike poremećaja u društvenoj sferi, što svakako predstavlja veliki izazov u ostvarivanju održivosti. Poseban problem predstavljalo je finasiranje troškova zaštite životne sredine. Kroz ceo komunistički period ovo finansiranje je bilo vršeno izdvajanjima iz budžeta i manjim delom od taksi i naknada za korišćenje prirodnih resursa i zagađenje životne sredine. Sa opadanjem ekjonomskih aktivnosti skoro da je nestalo novca dobijenog od taksi i naknada, a osiromašeni budžeti više nisu mogli da finasiraju čak ni održanje postojećeg stanja, da se ne govori o neophodnoj modernizaciji.

TRANZICIJA Stari društveni, ekonomski i politički modeli; Nasleđeno stanje u životnoj sredini (pozitivno i negativno); Adaptacija; Članstvo u EU; Modernizacija na nivou pojedinih sektora;

Pozitivno: Novi instrumenti i institucije vlasti u oblasti zaštite životne sredine; Veće učešće Bolji zakoni

Negativno: Novi pritisci na životnu sredinu Problemi sa integracijom politika životne sredine Nepovoljni društveni uslovi za ostvarivanje održivog razvoja Prihvatanje Zapadnog modela potrošnje

Slika 25. Proces tranzicije i njegovi efekti na ostvarivanja održivog razvoja (Baker, 2006)

mogućnosti

Sektori životne sredine koje su bili najviše pogođeni navedenim razlozima svakako su upravljanje otpadom (kako komunalnim, tako i industrijskim i toksičnim), remedijacija kontaminiranog zemljišta, kontrola zagađenja i zagađenje voda. Ako se šire gledaju sva tri stuba održivog razvoja, situacija je još drastičnija. Povećao se jaz između bogatih i siromašnih, donoseći novi veliki talas siromaštva u pojedinim zemljama u tranziciji. Dramatično je porastao stepen kriminaliteta. Kriza u 236


ostvarivanju društvenih servisa uslovila je pojavu davno iskorenjenih bolesti i povećanje broja dece koja ne pohađaju osnovno školovanje. Pojavila se takozvana „siva ekonomija“.

Pozicija Srbije U Srbiji je proces tranzicije započet paralelno sa ostalim državama Centralne i Istočne Evrope, donošenjem Programa ekonomskih reformi od strane tadašnje Vlade SFR Jugoslavije. Doneti su i izmenjeni brojni zakoni koji su označavali raskid sa dotadašnjim samoupravnim socijalističkim sistemom. Međutim, neslaganja u političkom vrhu sa programom tranzicije koji je predstavljao osnovu za ostvarivanje ekonomske efikasnosti kao uslova za razvoj socijalne sfere, poštovanje ljudskih prava i izgradnju demokratskih odnosa u društvu, doveo je do raspada SFR Jugoslavije, ratnih sukoba i, posledično, usporavanja i potpunog prekida procesa tranzicije. Međunarodna zajednica je sredinom 1992. godine uvela ekonomske sankcije tadašnjoj SR Jugoslaviji. Zbog ratnih dejstava ogroman broj izbeglica nastanio se u Srbiji. Vrtoglavo je rasla inflacija, da bi početkom 1994. godine dostigla neverovatnih 313 563 558 procenata. Monetarni sistem se raspao, preduzeća su ostala bez obrtnih sredstava, a građani bez dinarske i devizne štednje. BDP je 1994. godine bio prepolovljen u odnosu na 1990. godinu, da bi se u periodu od 1994. do 1998. godine veoma sporo povećavao (za 8,7% u celom periodu, odnosno po prosečnoj godišnjoj stopi od nešto manje od 1,4%). Kao posledica bombardovanja, 1999. godine BDP je dodatno smanjen za 34,3% u odnosu na prethodnu godinu, dok je u 2000. u odnosu na 1999. godinu opao je daljih 16,8%. U 2000. godini BDP je bio manji za 70,0% u odnosu na 1990. godinu! Prosečna plata u 2000. godini je iznosila 95 evra, i bila je manja za 83% u odnosu na 1990. godinu. Stopa nezaposlenosti je stalno rasla. Ekonomska i socijalna prava su bila dramatično ugrožena, a nivo njihovog ostvarivanja bio je izuzetno nizak. Krajem 2000. godine, u Srbiji je ponovo započet proces tranzicije ka tržišnoj ekonomiji, izgradnji adekvatnih institucija i demokratskih odnosa u društvu. Na početku, akcenat reformi je bio na liberalizaciji cena i spoljne trgovine, uz makroekonomske reforme radi ostvarivanja stabilizacije. Cene 237


se postepeno liberalizuju u energetici i u komunalnim uslugama, sa ciljem da se dođe do ekonomske isplativosti ovih usluga. Liberalizacija spoljne trgovine je omogućila dobru snabdevenost tržišta. Međutim, nizak obim izvoza, i pored dinamičnog rasta, doprinosi porastu spoljnotrgovinskog deficita. Reforme u monetarnoj sferi, bankarskom sektoru i ukupnim javnim finansijama rezultirale su smanjenjem godišnje stope inflacije sa 91,8% u 2001. na 10,1% u 2004. godini. Postoje brojni dokazi da je stanje životne sredine u Srbiji pre raspada bivše države, ratnih dejstava, međunarodnih sankcija i NATO bombardovanja 1999. godine, bilo bolje nego u većini drugih evropskih zemalja. Nivo očuvanja biodiverziteta bio je među najvišim u Evropi. Uz sve zajedničke probleme bivših komunističkih država, navedene u predhodnim razmatranjima, koje su svakako bile prisutne i u Srbiji, može se reći da je najveći udeo u degradaciji životne sredine doneo upravo period posle 1980. godine. Tehnologije koje su se koristile u ovom periodu davno su zastarele, objekti i oprema su bili amortizovani, a infrastruktura neophodna za očuvanje životne sredine nije postojala ili se nije održavala. Proizvodnja je, bez obzira na tip vlasništva, pretežno zasnovana na intenzivnom korišćenju prirodnih resursa (železara i topionice, cementare, površinski kopovi, termoelektrane, naftne rafinerije, livnice, hemijska industrija, namenska industrija). Zbog prevelikog udela neobnovljivih goriva (uglja za termoelektrane i industriju, kao i nafte za drumski i vazdušni saobraćaj), Srbija je, pored nesigurnosti u pogledu dugoročnog snabdevanja energijom, suočena sa velikom degradacijom životne sredine. Nasuprot tome, obnovljivi izvori energije nedovoljno se koriste. Ovakvom stanju u najvećoj meri doprinose veliki zagađivači - saobraćaj, energetika i industrija kojma se u poslednje vreme pridružuje rastući broj sitnih prerađivačkih radionica, koje, blagodareći nesprovođenju zakona, nekažnjeno povećavaju pritisak na životnu sredinu i neobnovljive resurse Srbije. Kao posledica toga, divlje deponije komunalnog i industrijskog otpada niču na sve strane, zagađujući vodu, zemljište i vazduh. Poseban problem predstavljale su loše politike upravljanja prirodnim resursima. Sa jedne strane ništa nije učinjeno da se promeni stav nasleđen iz socijalističkog perioda da priroda i njena bogatstva treba da prvenstveno služe 238


privrednom i društvenom razvoju i da potčinjavanje prirode predstavlja imperativ društva, dok je sa druge strane privredni razvoj još više zavisio od prirodnih resursa. Sve to dovelo je do visoke intenzivnosti upotrebe prirodnih resursa i energije i niske efektivnosti transformacije autputa i efektivnosti utilizacije prostora i geografskih vrednosti (Jantzen & Pešić, 2004). Dakle, stanje životne sredine i uticaj ekonomskih aktivnosti na životnu sredinu pratilo je slične matrice karakteristične za tranzicione zemlje, bez obzira na navedene specifičnosti Srbije koje ostale zemlje u tranziciji nisu imale.

Kako do održivog razvoja u zemljama u tranziciji? Tranzicija ka tržišnoj privredi onako kako je tekla u zemljama Centralne i Istočne Evrope, zahvatala je sve značajne političke, ekonomske, društvene i druge institucije, utičući između ostalog i na korišćenje i upravljanje prirodnim resursima. Za ovaj segment tranzicije najznačajniji su bili sledeći mehanizmi: Osnovne formalne i neformalne institucije: svojinska prava nad prirodnim resursima i odnos prema društvenim i invajronmentalnim vrednostima. Institucije društva koje uči: strategije reflektivnosti, harmonizacija interesa i regulacija konflikata, jačanje samoorganizacije, učešća i inovativnosti. Instrumenti javnih politika: invajronmentalne, poljoprivredne i regionalne politike, uključujući politike ruralnog razvoja o odgovarajuće strukture za njihovo ostvarivanje (na nacionalnom i lokalnom nivou). Instrumenti međunarodne politike i institucionalni aranžmani: regulativa EU, međunarodni sporazumi, evropski koncept održivog razvoja i supranacionalni pokreti. Jedan od značajnijih tranzicionih mehanizama, sa velikim uticajem na ostvarivanje održivosti, svakako su vlasnička prava i privatizacija. Za to ima više razloga: vlasnikih prava nad različitim (Re)distribucija komponentama prirodnih resursa predstavlja jedan od ključnih problema, imajući u vidu njihovo korišćenje, a 239


pre svega prekomerno korišćenje (Hanna & Munashinghe, 1995). Ključno je na koji način će ova prava biti distribuirana, zbog činjenice da zainteresovene strane po pravilu imaju suprostavljene interese kada se radi o korišćenju i očuvanju resursa. Za to ima dosta primera u zemljama u tranziciji: u Poljskoj je pokrenuta oštra debata o tome da li treba dozvoliti privatizaciju i korišćenje zaštićenih područja za poljoprivredne aktivnosti. Druge zemlje, kao Bugarska, susrele su se sa problemom prekomerne kontaminacije zemljišta koje je trebalo privatizovati i naknada koje je zbog toga trebalo isplatiti predhodnim (predratnim) vlasnicima. Jasno i potpuno definisanje prava vlasništva nad prirodnim resursima od velikog je značaja za njihovo korišćenje. Ako je u pitanju zemljište ili voda, dobro definisano pravo vlasništva uticaće u velikoj meri na stepen njihove zaštite. Međutim, nije samo važno da li je vlasnička struktura dobro definisana, već i na koji način se ostvarivanje prava vlasništva može sprovesti u praksi. Kapacitet struktura za ostvarivanje vlasničkih prava na način koji će obezbediti zaštitu životne sredine uvek zavisi od pouzdanosti države i njenih institucija. U procesu tranzicije menja se celokupni vrednosni sistem. Promene ekonomskog i društvenog sistema vrednosti, između ostalog, donose i različita očekivanja od korišćenja prirodnih resursa u budućnosti. Danas se na osnovu iskustva zemalja koje završavaju svoj proces tranzicije može govoriti o četiri faze kroz koje se menja preovlađujuća percepcija korišćenja resursa. To će biti prikazano na primeru odnosa poljoprivredne proizvodnje i zagađenja životne sredine, koji navode Luteken i Hagedorn (Lütteken and Hagedorn, 1998). Prva faza predstavlja period centralno planirane ekonomije pre političkih i ekonomskih promena. Poljoprivredna proizvodnja se bazira na državnoj svojini, kolektivnim gazdinstvima i centralnom planiranju. Cene poljoprivrednih proizvoda su niske i zbog toga je neophodno subvencionisati inpute, što dovodi do visokog nivoa korišćenja inputa i visokog nivoa negativnih uticaja na životnu sredinu. U drugoj fazi, koja se podudara sa prvim godinama tranzicije, dolazi do kraha kanala marketinga, kako za inpute, tako i za plasman, kao i do urušavanja zakonskih i institucionalnih struktura neophodnih za bilo koji vid ekonomske aktivnosti. Stare strukture su 240


uništene, a nove tek treba izgraditi. Ovu fazu karakterišu institucionalne promene, liberalizacija, restruktuiranje i (obično) inflacija. Sistem subvencija se ukida ili bitno smanjuje, kao i tražnja na tržištu, što dovodi do nepovoljnog odnosa inputa i autputa. Ovakva nepovoljna ekonomska klima utiče povoljno na životnu sredinu: pritisci na nju se smanjuju. Životna sredina dobija svojevrstan „predah“, ali to je ujedno i vreme da se sagledaju posledice predhodnog perioda. U trećoj fazi, koja se karakteriše uspostavljanjem novih pravila u ekonomiji i društvu i formiranjem novih institucija, sistem životne sredine je još uvek pod smanjenim pritiskom. Hronični nedostatak kapitala još uvek ne dozvoljava da se ekonomske aktivnosti brzo oporave, što bi uticalo na ubrzano korišćenje resursa i uticaje na životnu sredinu. Ono što karakteriše ovu fazu je ponovno „otkriće“ da problem zaštite životne sredine postoji. U predhodnoj fazi razvoja nije se uopšte razmišljalo o životnoj sredini, ona nije predstavljala prioritet. I u ovoj fazi životna sredina još uvek ne predstavlja prioritet, ali sazreva shvatanje da će ovi problemi u bliskoj budućnosti biti od ključnog značaja. Još uvek uglavnom ne postoje snažniji unutrašnji podsticaji održivom razvoju, iako se izolovano javljaju pritisci od novih pokreta zaštite životne sredine, ili pokušaji naučne javnosti da se nosioci odlučivanja animiraju za probleme održivog razvoja. Ono što je veoma značajno u ovoj fazi su pritisci međunarodne javnosti – strateško opredelenje za evropske integracije nosi sa sobom neophodnost usklađivanja zakonodavstva i institucija sa već uspostavljenim pristupom održivosti u EU, a potpisuju se i obavezujući međunarodni sporazumi. Tranzicija se završava četvrtom fazom, koju karakterišu uspostavljene politike zaštite životne sredine, institucije i sistemi upravljanja prirodnim resursima i životnom sredinom. Ekonomija je resruktuisana, odnos ponude i potražnje uspostavljen i nivo korišćenja inputa u proizvodnji mnogo efikasniji. Smanjuju se i pritisci u društvu, siromaštvo i nejednakost. Nažalost, ponovo je uspostavljen pritisak na životnu sredinu i stepen zagađenja se povećava. Ova faza tek treba da usledi u najvećem broju zemalja u tranziciji. Drugim rečima, zemlje u tranziciji ne moraju se smatrati ugroženim od neodrživih politika razvoja kratkoročno (bar ne u onoj meri kao što je to slučaj u drugim svetskim regionima), ali je od velike važnosti da se dugoročno uspostavie politike održivosti. Ova činjenica samo naizgled može da prija uhu prosečnog građanina i, pre svega, uhu onoga ko donosi 241


političke odluke. Kada se govori o ekonomskoj, društvenoj i invajronmentalnoj održivosti, najveća „zamka tranzicije“ je upravo činjenica da na kratke staze situacija nije tako loša. Naime, kada se proces tranzicije završi, kada se uspostave nove institucije i nove politike, biće veoma teško promeniti uspostavljena pravila ako ona ne budu usklađena sa konceptom održivosti. Predpostavka da postoji „zamka tranzicije“ u ostvarivanju održivog razvoja ukazuje na još jedan problem prisutan u zemljama u tranziciji. Činjenica je da na krilima povećanja globalne javne svesti o klimatskim promenama, iscrpljivanju prirodnih resursa i neophodnosti dalje zaštite životne sredine i u ovim zemljama šira javnost sve više brine o problemima neodrživosti i prepoznaje održivi razvoj kao izazov budućnosti. Međutim, u svesti ljudi još uvek se nedovoljno povezuje održivi razvoj sa potrebom kompleksnih promena u ekonomskoj, društvenoj i političkoj sferi. Ukoliko se rešenja za probleme neodrživosti razvoja ograniče na oblast zaštite životne sredine i prirodnih resursa, postoji realna opasnost da ona budu neizvodljiva sa ekonomskog, društvenog ili političkog aspekta, ili čak destruktivna po ove oblasti. U tom slučaju se sa velikom sigurnošću može predpostaviti da ni ciljevi invajronmentalne održivosti neće biti ostvareni. Integralni pristup održivom razvoju, koji će omogućiti balans sva tri stuba i neophodne kompromise između međusobno suprostavljenih ciljeva je više nego igde u svetu potrebno uspostaviti u zemljama u tranziciji.

Određivanje prioriteta i strateško planiranje Nizak nivo odgovornosti za životnu sredinu predstavlja veliki problem za vlasti u zemljama u tranziciji. To je jedan od osnovnih uzroka zašto se ne sprovode politike i zakoni u ovoj oblasti. Jedini način da se prevaziđe ovaj problem je kreiranje efektivnih i efikasnih strategija i institucija. Neophodnost strateškog planiranja održivog razvoja naglašena je još u Agendi 21: Vlade, tamo gde je to opravdano u saradnji sa međunarodnim organizacijama, treba da usvoje nacionanu strategiju održivog razvoja... Ova strategija treba da bude

242


razvijena na osnovu različitih sektorskih, ekonomskih, društvenih i politika i planova zaštite životne sredine koji postoje u zemlji i sa njima harmonizovana. Agenda 21 – UNCED 1992, član 8.3

Iako se u međunarodnoj zajednici očekivalo da vlade i države odmah počnu sa izradom strategija održivog razvoja, to se nije dogodilo. Ponovni poziv usledio je na 19. Specijalnom zasedanju Generalne Skupštine UN, održanom 1995. godine. U završnom dukumentu vlade se potivaju da do 2002. godine završe posao na izradi nacionalnih strategija, u kojima će se definisati nadležnosti i odgovornosti svih zainteresovanih strana. Konačno, u Planu implementacije, usvojenom na II knferenciji o održivom razvoju u Johanesburgu, ovaj poziv poprimio je oblik ultimatuma kroz insistiranje da se neodložno otpočne sa izradom nacionalnih strategija održivog razvoja, kako bi njihovo sprovođenje otpočelo 2005. godine. Često se zaboravlja da strategija održivog razvoja nije samo dokument koji se usvoji u određenoj instituciji (Vladi, skupštini, ili jedinici lokalne samouprave). Strategija održivog razvoja u istoj meri predstavlja i proces traganja za vizijim i rešenjima održivosti u zajednici. Ona predstavlja ... međusobno usaglašeni skup participativnih i stalno unapređivanih procesa analiza, razgovora, jačanja kapaciteta, planiranja i investiranja, kojim se teži ostvarivanju kratkoročnih i dugoročnih ekonomskih, društvenih i ciljeva zaštite životne sredine jednog društva, kroz pristupe koji se međusobno podržavaju gde god je to moguće i kojima se rukovodi ostvarivanju balansa kada to nije moguće. OECD DAC, 2001

Dakle, strateško planiranje održivog razvoja je stalni i adaptivni proces strateških i međusobno usaglašenih akcija, odnosno: ... razvoj i učvršćivanje vizije kroz konsenzualni, efektivni i iterativni proces; postavljanje skupa ciljeva, identifikacija načina kako će se oni postići i nadgledanje tog postignuća kao putokaz za sledeći krug ovog procesa u kome svi uče. Dalal-Clayton & Bass, 2002

243


Strateško planiranje održivog razvoja, shvaćeno kao proces, podrazumeva velike promene u načinu razmišljanja, delovanja i kontrole, odnosno u načinima sprovođenja vlasti: ... način vladavine koji se menja od »grandioznih šema planiranja« ka adaptivnim strateškim procesima, od autoriteta ka kompetentnosti, od gole hijerarhije ka kombinaciji hijerarhije i umreženosti, od kontrole ka nadgledanju, evaluaciji i povratnoj sprezi i od apsolutnih znanja ka učenju. Steurer & Martinuzzi, 2003

LIDERSTVO

Strateški pristup Posvećenost i usmerenost Ugrađivanje međugeneracijskog principa Ugrađivanje principa međuzavisnosti

NADGLEDANJE Praćenje napretka ka ostvarivanju ciljeva Razumevanje trendova Učenje i adaptacija

Koordinacija Sa budžetskim procesom Sa ostalim strategijama Sa drugim nivoima vlasti

Participacija

PLANIRANJE Zakonske osnove Institucionalne osnove Politička podrška i procena

Stvaranje institucija Građenje poverenja

IMPLEMENTACIJA Odgovornost Finansiranje Mešavina političkih inicijativa

Slika 26. Shema procesa strateškog planiranja održivog razvoja

Neophodnost jačanja odgovornosti za zaštitu životne sredine u zemljama u tranziciji jedan je od najvažnijih zaključaka Ministarske konferencije „Životna sredina za Evropu“, koja je 2003. godine održana u Kijevu u okviru istoimenog procesa. Na ovom skupu države učesnce saglasile su se o potrebi da se unaprede rezultati i efektivnost u svim fazama regulatornog procesa: projektovanju, uvođenju 244


neposredne odgovornosti, nadgledanju sprovođenja i evaluaciji. Usvojen je dokument „Vodeći principi reforme institucija za sprovođenje zakonske regulative u oblasti zaštite životne sredine u tranzicionim ekonomijama EECCA“ (OECD, 2003). Zemlje učesnice su se takođe saglasile da unaprede svoje učešće u multilateralnim sporazumima u zaštiti životne sredine. „Vodeći principi...“ bave se unapređenjem odgovornosti kroz uvođenje odgovarajućeg sistema usmerenog ka stvaranju referentnog modela za dugoročnu reformu vlasti u oblasti sprovođenja zaštite životne sredine, unapređenju saradnje i razmene informacija između svih uključenih aktera, uključujući vladine institucije, zakonodavnu aktivnost, nevladine organizacije i javnost u celini, kao i donatorske organizacije i obezbeđivanju mogućnosti i resursa za samostalnu procenu uspešnosti i regionalna istraživanja. Sledeći zaključke Kijevske konferencije, na VI Ministarskoj konferenciji održanoj u okviru procesa „Životna sredina za Evropu“ u Beogradu 2007. godine, ponovo je istaknut poziv na razvoj nacionalnih programa, strategija i planova implementacije, podregionalnog i regionalnog partnerstva, kako bi se uvažili obrasci održivog korišćenja resursa i održive proizvodnje i potrošnje i ekonomski rast rzdvojio od degradacije životne sredine. Vlada Republike Srbije usvojila je Nacionalnu strategiju održivog razvoja Republike Srbije maja 2008. godine. Nacionalna strategija održivog razvoja Republike Srbije razvijena je kroz široki konsultativni proces u periodu od 2005. do 2008. godine kao rezultat obaveze koju je Savezna Republika Jugoslavija prihvatila na Svetskom samitu o održivom razvoju u Johanesburgu 2002. godine, ali i kao jedan od neophodnih koraka koji Republika Srbija mora da pređe u procesu pridruživanja EUcxx. Međutim, Strategija nije samo dokument vođen zahtevima pridruživanja, ona daje i odgovore na pitanje kako život u Srbiji učiniti kvalitetnijim, sadržajnijim i bogatijim, vrednijim življenja. Ona nije namenjena Evropi, ona je pre svega namenjena Srbiji, sa željom da se život svih građana učini kvalitetnijim.

245


Slika 27. Proces izrade Nacionalne strategije održivog razvoja Republike Srbije i nacionalni strateški dokumenti koji su korišćeni

Cilj Nacionalne strategije održivog razvoja je da dovede do ravnoteže tri ključna faktora, odnosno tri stuba održivog razvoja: održivog ekonomskog rasta i privrednog i tehnološkog razvoja, održivog razvoja društva na bazi socijalne ravnoteže, i zaštite životne sredine uz racionalno raspolaganje prirodnim resursima, spajajući ih u jednu celinu podržanu odgovarajućim institucionalnim okvirom. Kao nacionalne prioritete Nacionalna strategija održivog razvoja Republike Srbije definiše: Članstvo u Evropskoj Uniji; Razvoj konkurentne ekonomski rast;

tržišne

privrede

i

uravnotežen

Razvoj i obrazovanje ljudi, povećanje zapošljavanja i socijalnu uključenost; Razvoj infrastrukture i ravnomeran regionalni razvoj; Zaštitu i unapređenje životne sredine i racionalno korišćenje prirodnih resursa.

246


Nacionalna strategija održivog razvoja Republike Srbije ima više posebnih ciljeva, koji dodiruju brojne ekonomske sektore i razne sfere društvenog života. Počev od povećanja energetske efikasnosti, šireg korišćenja obnovljivih vidova energije, smanjenja upotrebe sirovina i dematerijalizacije privrede, uvođenja «čistije» proizvodnje i održive potrošnje, boljeg iskorišćenja prostora, preko smanjenja broja socijano isključenih osoba, podnošljivije raspodele tereta tranzicije, uvođenja fleksibilnijeg sistema obrazovanja, do afirmisanja zdravog i ekonomičnog životnog stila, očuvanja prirodnih i kulturnih vrednosti, te zaštite od posledica mogućih globalnih ekoloških rizika, sve to predstavlja posebne ciljeve ovog dokumenta. Nacionalna strategija održivog razvoja Republike Srbije predviđa niz sektorskih strateških ciljeva u oblasti zaštite životne sredine, promovišući skup ekonomskih i regulatornih instrumenata za održivo korišćenje prirodnih resursa i smanjenje šteta u životnoj sredini, ali i naglašavajući potrebu za posvećivanjem veće pažnje životnoj sredini i kvalitetu života uopšte, posebno u oblasti utvrđivanja ekonomske politike. Imajući u vidu ključni značaj procesa evropskih integracija za Republiku Srbiju, jasno je da Strategija mora da poveže proces utvrđivanja sektorskih politika sa unapređenjem stanja životne sredine. Evropskim iskustvom, nedvosmisleno je dokazano da očuvanje kvaliteta životne sredine ne protivureči ekonomskom rastu i razvoju, jer bez zdrave privrede nema ni zdrave životne sredine, a važi i obrnuto. Činjenica je da najveći dao aktivnosti na unapređenju životne sredine ima šire efekte, jer je reč o investicijama u energetiku, saobraćaj, poljoprivredu, komunalnu infrastrukturu, javno zdravlje, itd. Otuda predviđene troškove za unapređenje stanja životne sredine treba posmatrati kao investicije u razvoj, sa višestruko pozitivnim eksternim efektima, u smislu implemetacije novih tehnologija, povećanja zaposlenosti i kvaliteta radne snage, te rešavanja socijalnih problemacxxi.

Integracija politika žaštite životne sredine u ostale sektorske politike Ostvarivanje politika održivog razvoja u velikoje meri se zasniva na uvođenju određenih principa ćija će praktična 247


primena voditi proces političkog odlučivanja. Tako, neophodno je uvesti i koristiti dugoročno planiranje, uvažavati principe jednakosti, ali i koristiti mogućnosti za ostvarivanje međunarodne saradnje. Jedan od principa koji se deklarativno vrlo lako prihvata, ali ga je u zemljama u tranziciji izuzetno teško ostvariti u praksi je integracija aspekata zaštite životne sredine u ostale sektorske politike. Ovaj princip odnosi se na integraciju zaštite životne sredine u ciljeve politika i opnkretne mere i aktivnosti u druge sektore – energetiku, polljoprivredu, i druge. Još u Bruntland izveštaju kao jedna od ključnih poruka istaknuta je neophodnost integracije politika zaštite životne sredine u ostale sektorske politike: Sposobnost da se izaberu održive političke opcije zahteva da se ekološke dimenzije praktičnih politika sagledaju istovremeno kada i ekonomske, trgovinske, energetske, poljoprivredne i druge dimenzije, u okviru istih razvojnih dokumenata i u okviru istih nacionalnih i međunarodnih institucija. To je institucionalni izazov od najveće moguće važnosti u devedesetim.

(WCED, 1987) Ima najmanje dva značajna razloga koja podržavaju integraciju politika kao princip i kao praktičnu meru za ostvarivanje održivog razvoja. Prvo, postoji široka saglasnost da sa na taj način proces političkog odlučivanja i vođenja politika čini mnogo racionalnijim, na taj način što se negativne posledice ugrožavanja životne sredine sagledavaju u najranijoj fazi i mogu se preduprediti ili umanjiti na najlakši mogući način. Slično tome, pozitivni uticaji na životnu sredinu najlakše se mogu maksimizirati. Drugo, mnogi se takođe slažu da sa tim da je u normativnoj sferi neophodno dati prioritet problemima zaštite životne sredine u odnosu na ostale (tradicionalne) sektorske politike i ostvarivanje čisto ekonomskih ciljeva. Međutim, koliko god se razlozi za uvođenje principa integracije činili jasni i poželjni na globalnom i nacionalnim nivoima, mnogo je kompleksnije i teže sprovesti ih na nivou konkretnih sektorskih politika. Već je bilo reči o tome da iako postoje mnogi primeri da se na ovaj način postiže situacija kada dobija i životna sredina, ali i sektor unutar koga se praktične politike sprovode, još uvek je mnogo više primera da 248


je neophodno vršiti kompenzaciju („trejd-of“) između ciljeva koji se odnose na pojedine stubove – ekonomski, socijalni i stub zaštite životne sredine. To vrlo često može biti kompleksno i politički kontraverzno. Bez obzira na to, zemlje u tranziciji imaju posebno veliku odgovornost da uspostave kulturu integracije zaštite životne sredine u ostale sektorske politike, upravo zbog činjenice da u prošlosti ovakav pristup uglavnom nije postojeao ili se nije odvijao na zadovoljavajući način. Ukoliko se različiti politički akteri dovedu za isti sto, uvećava se i nivo ekspertize koji oni pojedinačno donose i ukazuju se veće mogućnosti da se zajednički dođe do rešenja koja će biti prihvatljiva kako sa stanovišta pojedinih sekotra, tako i sa stanovišta zaštite životne sredine. Čak i ukoliko takve mogućnosti ne postoje, u ovakvoj konstelaciji lakše je doći do rešenja koja neće biti međusobno kontradiktorna. Konačno, napori da politike budu integrisane svakako će voditi ka savremenijim i transparentnijim političkim opcijama, omogućavajući svim učesnicima da budu informisani na pravi način.

Rešavanje problema zagađenja I pored toga što se danas može reći da zemlje Istočne i Jugoistočne Evrope u odnosu na razvijene evropske države imaju mnogo veći procenat neiskorišćenih površina sa bogatim biodiverzitetom i nezagađenom prirodom, gotovo sve od ovih zemalja ugrožene su nasleđenim problemima visokog nivoa zagađenja – visokim nivoom aerozagađenja, zagađenja voda i zemljišta, i neadekvatnim postupanjem sa industrijskim otpadom (uključujući opasan i nuklearni otpad). Činjenica je da su sve evropske države, pogotovu najrazvijenije zemlje Evropske Unije prošle kroz period velikog zagađenja sličan onom kroz koje danas prolaze zemlje u tranziciji. Međutim, razvijene zemlje su još od perioda sedamdesetih godina prošlog veka počele da menjaju svoju zakonsku regulativu, usvajajući politike i strategije zaštite od zagađenja i modernizacije u oblasti zaštite životne sredine. Ne može se reći da u istim godinama slične politike nisu postojale u zemljama Istočne i Jugoistočne Evrope, ali je najveći problem bio u njihovoj implementaciji. Kapacitet ovih zemalja da se efektivno bore sa problemima zagađenja nije bio dovoljan, najćešće zbog hroničnog nemara u održavanju infrastrukture neophodne za 249


zaštitu životne sredine (Baker, 2006). Preduzeća su morala da daju prioritet ostvarivanju određenih kvota u proizvodnji, dok im je dostizanje standarda u zaštiti životne sredine bilo od sekundarnog značaja, a država kao jedini poslodavac tolerisala je zagađenje koje je u tom procesu stvarano. Privredni rukovodioci su gotovo uvek bili iz partijske nomenklature, povezani sa lokalnim elitama, što im je omogućavalo da krše propise, a često su sami zagađivači bili oni koji kontrolišu stanje u životnoj sredini. Ukoliko žele da svoj razvoj u budućnosti baziraju na politikama održivosti, zemlje u tranziciji iz temlja moraju promeniti svoj odnos prema zagađenju životne sredine. Najveća unapređenja mogu se očekivati u sektorima energetike i industrije. Može se reći da promene u ova dva sektora (posebno u energetici) predstavljaju test koji će pokazati da li i na koji način proces tranzicije može da doprinese ostvarivanju politika održivog razvoja. Proces pridruživanja Evropskoj Uniji u velikoj meri je baziran na promenama politika zaštite životne sredine. U energetskom sektoru Evropska Komisija pred zemlje u tranziciji u procesu pridruživanja postavlja sledeće zahteve (CEC, 2001): Uspostavljanje efikasne, efektivne i pravedne energetske politike; Stvaranje unutrašnjeg procesa liberalizacije;

tržišta

energije

i

ubrzavanje

Povećavanje zaliha nafte; Restruktuiranje ili zatvaranje postojećih postrojenja koja rade na čvrsta goriva; Promocija energetske efikasnosti i uvođenje obnovljive energije; Promocija kogeneracije (kombinovanih sistema dobijanja električne energije i zagrevanja); Razvoj mera energijom;

kojima

će

se

smanjiti

potražnja

za

Osiguranje nuklearne bezbednosti. Dostizanje ovako definisanih ciljeva zahtevaće od zemalja u tranziciji (uključujući i one koje su već postale članice EU) smanjivanje energetskog intenziteta u ekonomiji (na nivou od 1 procenat godišnje), znatna ulaganja u modernizaciju 250


energetskog sektora i koliko god je to moguće prelazak na obnovljive izvore energije (u prvom redu na korišćenje hidropotnecijala). Na ovaj način bi nivoi zagađenja (vazduha, pre svega) mogli da budu smanjeni, čime bi se doprinelo dostizanju ciljeva Kjoto protokola. U sektoru industrije takođe se moraju promovisati mere za smanjenje zagađenja. U procesu tranzicije postoji snažan sinergetski efekat između ekonomskog restruktuiranja i unapređenja u sektoru zaštite životne sredine, a to se pre svega odnosi na proizvodne procese u industriji. Ne treba zaboraviti mere kojima se rešava problem nagomilanog zagađenja nasleđenog iz prošlosti. Iz ranijeg perioda ostale su nasleđene opasnosti za životnu sredinu hemijska i petrohemijska industrija i metalurgija u mnogim zemljama u tranziciji. Održivi razvoj nije moguće dalje planirati i sprovoditi ukoliko se ne preduzmu mere sanacije i remedijacije ovih „crnih tačaka“ po životnu sredinu i to je prvenstveno zadatak države.

Usklađivanje zakonodavstva iz oblasti zaštite životne sredine sa pravnim tekovinama EU Usklađivanje zakonodavstva je osnovna obaveza koja se postavlja pred države koje žele da se pridruže Evropskoj Uniji. Usklađivanje zakonodavstva podrazumeva da države koje pretenduju na članstvo u EU moraju prilagoditi svoje zakone, podzakonska akta i procedure tako da se njima postigne isti efekat koji ima korpus Evropskog zakonodavstva koji se nalazi u acquis communautairecxxii. Proces usklađivanja zakonodavstva je kontinuiran proces i ne završava se prijemom u EU. Tim pre usklađivanje zakonodavstva u predpristupnoj fazi predstavlja mogućnost za državu akcesora da organizuje svoje institucije i usvoji procedure, kao i da obuči administraciju za svakodnevne procese i odgovornosti koje ih očekuju u donošenju i sprovođenju zakona usklađenih sa pravnim tekovinama EU. U ovim procesima od neobične važnosti su tri osnovna zadatka za državu akcesora: Kao prvo, da usvoji novu ili promeni postojeću zakonsku i podzakonsku regulativu, kao i procedure koje su u 251


skladu sa relevantnim zakonima EU i istovremeno u potpunosti inkorporirani u nacionalni regulatorni sistem. Ovaj proces se naziva transpozicijom. Iako države akcesori imaju značajno diskreciono pravo da izaberu odgovarajuće nacionalne mehanizme koji će im omogućiti da idu u susret zahtevima EU u zaštiti životne sredine, ovo diskreciono pravo je donekle ograničeno osnovnim principima zakonodavstva EU. Kao drugo, da obezbedi postojanje odgovarajućih institucija i neophodni budžet, kako bi se ovakvo zakonodavstvo uspešno sprovodilo, odnosno da obezbedi implementaciju. Poslednje, ali ne manje važno, da obezbedi neophodnu kontrolu i sistem sankcija, kako bi se zakoni uspešno i u potpunosti sprovodili (nametanje primene). U skladu sa principima na kojima se zasniva Agenda svaka od država akcesora ima obavezu da ugradi acquis communautaire u svoj pravni sistem i da saglasno tome uskladi svoju administraciju. 2000cxxiii,

Šire gledano, zakonodavstvo EU pokriva: Posledice: na primer, konrolu buke od procesne opreme, kontrolu emisija iz motornih vozila, kontrolu opasnih hemikalija u nekim potrošnim dobrima, kretanje otpada, kontrolu opasnih hemikalija prilikom proizvodnje, trgovanje zaštićenim vrstama, itd. Aktivnosti ili proizvodne procese koji mogu imati uticaje na životnu sredinu ili zdravlje: na primer izgradnju, rad industrijskih postrojenja, odlaganje otpada, zaštitu prirode. Zaštitu kvaliteta životne sredine: na primer kontrolu opasnih supstanci u vazduhu, vodi ili zemljištu, korišćenje zemljišta, očuvanje resursa ili prirode i biodiverziteta. Procedure i proceduralna prava: kao što su analiza uticaja, pristup informacijama i uključivanje javnosti. U procesu pridruživanja celokupna zakonska i podzakonska regulativa za koju se može smatrati da ulazi u korpus usklađivanja i koja se definiše u Sporazumu o pridruživanju, mora biti zvanično usvojena do dana 252


pridruživanja. Zakonodavstvo, međutim, može sadržati i dodatne rokove za usklađivanje pojedinih procedura, kao što su, na primer, priprema planova kontrole zagađenja, proglašavanje zaštićenih ili osetljivih područja i usklađivanje pojedinih granica emisija ili standarda kvaliteta životne sredine. Saglasno Odluci Saveta Evrope o principima, prioritetima i uslovima Evropskog partnerstva sa Republikom Srbijom (2008/213/EC, od 18. februara 2008)cxxiv kao jedan od kratkoročnih prioriteta u oblasti zaštite životne sredine definisano je ubrzanje usklađivanja zakona i standarda sa pravnim tekovinama EUcxxv. Nacionalnim programom za integraciju u Evropsku Uniju, koji je Vlada Republike Srbije usvojila Oktobra 2008. godine, predviđene su značajne aktivnosti u pogledu usklađivanja zakonske regulative u oblasti zaštite životne sredine sa pravnim tekovinama EU. U predhodnom periodu započet je proces usklađivanja nacionalnog zakonodavstva sa pravnim tekovinama EU, pre svega usvajanjem četiri sistemska zakona, ali i donošenjem drugih zakona i podzakonskih akata. Izveštaj Evropske Komisije o napretku Republike Srbije u procesu Evropskih integracija iz novembra 2008. godinecxxvi naglašava da je u periodu od predhodnog Izveštaja (za 2007. godinu) bilo neznatnog napretka na polju životne sredine u Srbiji. Pored već pomenutih problema sa naposrednom primenom analize uticaja na životnu sredinu i strateške procene uticaja, pre svega na lokalnom nivou, Evropska komisija naglašava da nije usvojen Nacionalni program zaštite životne sredine, da nije uspostavljena nacionalna administrativna struktura za sprovođenje Kjoto protokola i da Skupština Srbije još uvek nije ratifikovala Arhusku konvenciju. Nikakav napredak nije postignut ni na planu zaštite vazduha, zaštite prirode, zaštite od buke, hemikalija i genetski modifikovanih orgaizama. Posebno se naglašava problem upravljanja otpadom i nedostatak usvojene zakonske regulative, ali i planova upravljanja otpadom na nacionalnom i lokalnom nivou. Situacija u upravljanju zaštitom voda ocenjena je nezadovoljavajućom, pre svega zbog podeljene nadležnosti između ministarstava i njihove slabe međusobne saradnje. Određeni napredak se konstatuje na polju kontrole industrijskih zagađenja i upravljanja rizikom (donošenje 253


propisa, registra postrojenja i bolja saradnja sa Evropskom Agencijom za zaštitu životne sredine). Sa druge strane, beleži se izvestan napredak u jačanju administrativnih kapaciteta za upravljanje zaštitom životne sredine, pre svega na nacionalnom nivou (formiranje i kadrovsko jačanje Ministarstva za zaštitu životne sredine i prostorno planiranje, bolja organizacija i finansijsko jačanje inspekcije), ali i na lokalnom nivou (usvajanje lokalnih planova zaštite životne sredine u određenom broju opština). Međutim, kao veliki problem konstatuje se nedovoljan institucionalni kapacitet, ljudski i tehnički resursi na lokalnom nivou, kao i slaba koordinacija lokalnih vlasti sa republičkim u oblasti zaštite životne sredine. Kao jedan od najznačajnijih nedostataka u procesu usklađivanja nacionalnog zakonodavstva u oblasti zaštite životne sredine sa evropskim pravnim tekovinama Drugi pregled stanja zaštite životne sredine (EEC, 2007), koji je 2007. godine usvojila Ekonomska komisija za Evropu Ujedinjenih Nacija (UNECE) naglašava nedostatak strategije za približavanje zakonodavstvu EU, što komplikuje uvođenje novih zakonskih rešenja. U međuvremenu, oktobra 2008. godine Vlada Republike Srbije usvojila je Nacionalni program za integraciju u Evropsku Uniju (NPI) (Vlada Republike Srbije, 2008), kojim se definišu obaveze Vlade i pojedinih ministarstava u procesu Evropskih integracija i aktivnosti koje bi trebalo preduzeti. Ovaj dokument može se smatrati svojevrsnim akcionim planom kojim se detaljno utvrđuju rokovi i nosioci aktivnosti kod usklaživanja nacionalnog zakonodavstva sa evropskim pravnim tekovinama. U Republici Srbiji nije urađena procena troškova usklađivanja sa acquis u oblasti životne sredine, međutim Ministarstvo zaštite životne sredine započelo je maja 2008. godine projekat razvoja Strategije za usklađivanje propisa o životnoj sredini (Environmental Approximation Strategy - EAS), koja bi trebalo da obuhvati i procenu troškova i koristi od usaglašavanja sa pravnim tekovinama EU o životnoj sredini.

Unapređenje upravljanja životnom sredinom Jačanje tradicionalne politike zaštite životne sredine, koja je već uspostavljena kao deo postfordističke sheme mora 254


imati prioritet nad ostalim političkim opcijama. U situaciji u kojoj se napušta orjentacija ka standardizovanom, kao osnovna odlika fordističkog koncepta, i sa sadašnjom pozicijom vlasti kao nekog na koga padaju svi eksternalizovani troškovi zaštite životne sredine, potrebno je stvoriti nove koncepte i otvoriti nove perspektive smanjivanja tih troškova. Fleksibilnija proizvodnja i naučni i tehnološki napredak može biti odgovor na ovakve izazove. Tehnološka unapređenja svakako mogu smanjiti eksternalizovane troškove zaštite. Sa druge strane, fleksibilni tehnološki procesi pružaju veće mogućnosti od standardizovane masovne proizvodnje za uvođenje ekonomskih mera kojima se rešavaju problemi odlaganja otpada, zaštite vazduha i voda i kojima se uvode mere racionalnije potrošnje energije. Minijaturizacija u proizvodnji, smanjenje proizvodnih viškova, transportnih tokova, bolja komunikacija i protok informacija mogu značajno uticati na očuvanje resursa. Iako na prvi pogled može izgledati da se globalizacijom uvećavaju transportne potrebe, to može delimično biti nadoknađeno povećanjem cena energije, već pomenutim mogućnostima da se transport substituiše savremenijim načinima komunikacije, ali i monetarnim i finansijskim merama kojima se pomaže nacionalnim ekonomijama u krizi (kreditne linije za strukturalno prilagođavanje, na primer). Sistem upravljanja životnom sredinom objedinjuje skup mera i aktivnosi kojima se organizacije i institucije podstiču da ispituju eventualna štetna dejstva svojih aktivnosti i usvoje sistemski pristup smanjenju ili eliminisanju takvih dejstava kroz sprečavanje zagađenja, obuku zaposlenih i poboljšani nadzor nad upravljanjem. Primena sistema upravljanja životnom sredinom treba da se usmeri na neprestano poboljšanje cele organizacije kad je reč o njenim ekološkim učincima. Iz mnoštva procedura i alata koji omogućavaju unapređenje upravljanja životnom sredinom i koje je neophodno utvrditi i dograđivati u zemljama u tranziciji izdvajaju se: Strateška procena uticaja Strateška procena uticaja na životnu sredinu vrši se radi identifikacije, opisa i vrednovanja mogućih značajnih uticaja planova i programa na životnu sredinu u fazi njihove pripreme. Ključni značaj imaju oblasti u kojima se pripremaju i donose planovi i programi i činjenica da ti planovi i programi predstavljaju okvir za buduće razvojne projekte za koje je propisana obaveza izrade procene uticaja na životnu sredinu. 255


U Srbiji postoji zakonski okvir za stratešku procenu uticaja na životnu sredinu i odgovarajuće procedure koje se više – manje sprovode. Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu ("Službeni glasnik RS", broj: 135/04) odnosi se na procenu uticaja planova ili programa razvoja i svih njihovih izmena na životnu sredinu, kada ti planovi i programi predstavljaju okvir za buduće razvojne projekte za koje je obavezna izrada procene uticaja na životnu sredinu. Sa druge strane, postoje i značajni problemi u sprovođenju navedenih propisa. Za sprovođenje postupka procene uticaja određenih planova i programa na životnu sredinu zadužen je organ lokalne samouprave nadležan za pripremu plana, odnosno programa. Nadležni organ lokalne samouprave za zaštitu životne sredine daje mišljenja na predlog odluke o strateškoj proceni, odnosno nepristupanju strateškoj proceni uticaja plana na životu sredinu i daje saglasnosti na izveštaj o strateškoj proceni uticaja, bez koje plan ne može biti upućen Skupštini opštine ili Skupštini grada. Drugim rečima, odluku o sprovođenju strateške procene uticaja donosi organ skupštine opštine nadležan za poslove prostornog planiranja, po pribavljenom mišljenju organa zaduženog za poslove zaštite životne sredine. Praksa u sprovođenju Zakona o strateškoj proceni uticaja pokazala je da su ovakva rešenja izazvala određene probleme, vezane pre svega za nezadovoljavajuću međusektorsku saradnju unutar opšinske ili gradske uprave. Nadležni organi zaduženi za prostorno i urbanističko planiranje odluku o potrebi izrade strateške procene uticaja donose uglavnom na osnovu planiranih namenama površina u okviru definisanih granica plana, najčešće bez definisanih konkretnih sadržaja, ili pak položaju predmetnog prostora u okviru zaštićenog prirodnog dobra, zaštićene okoline nepokretnog kulturnog dobra ili područja posebne namene. Donetoj odluci retko prethodi analiza posmatranog prostora, identifikacija postojećeg stanja životne sredine i mogućih značajnih uticaja planiranih sadržaja na posmatrani prostor i njegovo okruženje, a koji, kao elementi za donošenje odluke, moraju biti prikazani u programu za izradu urbanističkog plana. Zbog toga je teško pratiti ostvarivanje kriterijuma za ocenu, koji su dati u Zakonu. Dodatne teškoće predstavlja nedovoljna stručna i kadrovska osposobljenost organa zaduženih za planiranje i za zaštitu životne sredine u malim opštinama. Iako se čini da napori koje 256


nadležne institucije na republičkom nivou preduzimaju kako bi se gradovi i opštine osposobile za adekvatnu primenu ovog Zakona daju određene pozitivne rezultate, strateška procena uticaja na životnu sredinu još uvek nije u dovoljnoj meri na lokalnom nivou prepoznata kao mehanizam koji lokalnim samoupravama daje velike mogućnosti da zaštite životnu sredinu i prirodne resurse na svojoj teritoriji. Postupak, koji se često shvata kao birokratski i u velikoj meri administrativno upravni, ne doprinosi na pravi način ostvarivanju mera predhodne zaštite životne sredine. Procena uticaja na životnu sredinu Procena uticaja na životnu sredinucxxvii je preventivna mera zaštite životne sredine zasnovana na izradi studija i sprovođenju konsultacija uz učešće javnosti i analizi alternativnih mera, sa ciljem da se prikupe podaci i predvide štetni uticaji određenih projekata na životnu sredinu. Kao i kod strateške procene, i za procenu uticaja na životnu sredinu u Srbiji je razvijen odgovarajući zakonski okvir i procedure. Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu ("Službeni glasnik RS", broj: 135/04) odnosi se na ekološku procenu na nivou projekta, sa ciljem da obezbedi donosioce odluka, sa informacijama o životnoj sredini pre nego što se donese odluka, da bi se osiguralo uzimanje u obzir svih efekata projekata koji imaju verovatnoću značajnog uticaja po životnu sredinu (listu projekata za koju je obavezna procena uticaja i kriterijume za odlučivanje o potrebi procene uticaja za projekte za koje se može zahtevati procena uticaja propisuje Vlada Republike Srbije). Zakon je usaglašen sa direktivnom Saveta Evrope 85/337/EEC („EIA direktiva“), kao i njenim izmenama i dopunama iz 1997. i 2003. godine. Pored ovoga, Vlada Republike Srbije usvojila je odgovarajuće podzakonske akte (uredbe i pravilnike), koji bliže određuju pojedina pitanja u procesu procene uticaja na životnu sredinu. U izveštaju Evropske Komisije o napretku Republike Srbije u procesu Evropskih integracija iz novembra 2008. godine konstatuje se da u Srbiji raste svest o značaju i ulozi analize uticaja na životnu sredinu i strateške procene uticaja na životnu sredinu, ali da nije u potpunosti osigurana primena u praksi ovih postupaka. Navodi se, takođe, da je neophodno unaprediti saradnju između ministarstava kod ocene projekata i izdavanja dozvola. Posebno se ukazuje na nedostatak 257


neophodnih kapaciteta, svesti i specifičnih znanja u jedinicama lokalne samouprave za primenu analize uticaja na životnu sredinu i stratešku procenu uticaja i pored obuka koje je za ovo organizovalo nadležno Ministarstvo. Eko-menadžment totalnim kvalitetom Eko-menadžment totalnim kvalitetom je koncept koji predstavlja kombinaciju principa eko – menadžmenta i upravljanja totalnim kvalitetom (TQM). Principi na kojima se zasniva ovakav integrisani koncept upravljanja uključuju prepoznavanje potreba korisnika (kako kupaca, tako i interesnih grupa u zajednici, uključujući ekološke pokrete, ali i onih koji donose i staraju se o izvršenju zakona i standarda poslovanja), kontinualno unapređivanje procesa (proizvodnje, poslovanja, društveno odgovornog ponašanja,...), pravovremeno, kvalitetno i efikasno obavljanje poslova uz prepoznavanje i eliminisanje uzroka narušavanja životne sredine, kao i sistemski pristup u poslovanju. Saglasno tome, eko-menadžment totalnim kvalitetom podrazumeva postojanje akcionog plana za vođenje procesa kontinualnog unapređenja. Standardi iz grupacije ISO 14000 “ISO 14000” naziv je za seriju standarda što se odnose na sistem zaštite životne sredine. Cilj ovih standarda je uspostavljanje opšteg okvira na nivou preduzeća za upravljanje sistemom zaštite životne sredine. Serija standarda ISO 14000 namenjena je harmonizaciji zahteva koji se postavljaju preduzećima širom sveta u pogledu sistema upravljanja zaštitom životne sredine. Na stvaranje ove serije standarda uticala je rastuća zabrinutost javnosti u vezi s uticajem koji industrija ima na životnu sredinu, kako lokalno, tako i na svetskom nivou. Javnost traži da preduzeća u celom svetu preuzmu odgovornost za svoje aktivnosti. Međutim, javnost nije jedini zagovornik zaštite životne sredine. Mnoga preduzeća su takođe prepoznala ovu potrebu i pomogla stvaranje standarda serije ISO 14000. Pored ostalog, preduzeća su time želela da preduprede formiranje paralelnih državnih propisa u ovoj oblasti, jer oni često umeju da budu neusaglašeni sa međunarodnim kretanjima i veoma opterećujući za preduzeće. Međunarodni standard ISO 14001 - Sistemi upravljanja zaštitom životne sredine - Zahtevi sa smernicama za upotrebu (2004) je, dakle, dobrovoljna inicijativa u oblasti upravljanja životnom sredinom, zasnovana na međunarodnim standardima 258


kojima se definišu strukturni pristup ekološkoj odgovornosti i nadležnosti za pojedine procese. Međunarodni standardi iz grupacije ISO 14000 razvijeni su da pomognu organizacijama da na najmanju moguću meru svedu uticaje koje njihovo delovanje ima na životnu sredinu i da svoje delovanje usklade sa postojećim zakonima i regulativom. Ovi standardi obuhvataju zahteve za uspostavljanje politika zaštite životne sredine, određivanje uticaja proizvoda, aktivnosti i usluga na životnu sredinu, planiranje i programiranje ciljeva i merljivih indikatora u oblasti zaštite životne sredine, određivanje konkretnih načina sprovođenja kojima se dostižu ovi ciljevi, kao i postupaka nadgledanja i merenja dostizanja ciljeva. Izdavanje sertifikata za ovaj standard podrazumeva da je data kompanija uspostavila postupke kojima se obezbeđuje da se njene radne operacije obavljaju na ekološki prihvatljiv način. Samim tim se pretpostavlja da organizacija koja ima efektivan sistem upravljanja životnom sredinom u svemu postupa po zakonskim i drugim propisima i pravilima. Iako je primena standarda serije ISO 14000 dobrovoljna, mnogi veliki kupci uslovljavaju svoje dobavljače da moraju da poseduju sertifikat za sistem upravljanja zaštitom životne sredine, isto kao što se to desilo kada je publikovana serija standarda ISO 9000. Razlog je jednostavan: eminentna multinacionalna kompanija ne može dozvoliti narušavanje svog imidža, tako da poslovanje sa dobavljačima koji se ponašaju neodgovorno prema životnoj sredini – a to znači i prema društvu - ne dolazi u obzir. Stanje u oblasti primene standarda ISO 14000 u Srbiji ne može se smatrati zadovoljavajućim. Prema istraživanjima Smart Kolektiva (Smart Kolektiv, 2006), samo 10 procenata preduzeća u Srbiji primenjivalo je standarde iz grupacije ISO 14000 u 2006. godini. Ocena životnog ciklusa (Lyfe Cycle Assessment – LCA) Svaki proizvod ima izvestan uticaj na životnu sredinu u toku životnog ciklusa i ovo je potrebno imati u vidu kada se predlažu i usvajaju proizvođačke specifikacije (standardi proizvoda), kao i svi drugi po životnu sredinu značajni faktori. Za ocenu uticaja proizvoda na životnu sredinu, saglasno standardu ISO 14040 koristi se metodologija ocene životnog ciklusa. Ovaj koncept omogućava procenu cene izbora materijala, proizvodnje, distribucije, eksploatacije, prerade i 259


odlaganja proizvoda. Dakle, procenjuje se celokupni životni ciklus. Danas postoje softverski alati koji formiraju matrice čiji koeficijenti predstavljaju stepen sprege veličina kao što su: cene materijala, proizvodnje, testiranja, eksploatacije, ponovne upotrebe, održavanja, rastavljanja, reciklaže, s jedne strane, i spiska uticaja na okolinu (energija, masa, otrovnost, retkost i sl.), s druge. Na osnovu takvih matrica dolazi se do informacija koje omogućavaju propisivanje skupa materijala i komponenata koje će biti korišćene u proizvodnji. Mehanizmi čistije proizvodnje ''Čistija proizvodnja'' predstavlja koncept uključivanja aktivnosti sprečavanja zagađenja u proizvodni proces, uključujući i konstrukcione elemente proizvoda. Sprečavanje zagađenja počinje od proizvodnog lanca, smanjenjem količine otpada na izvoru, odgovarajućom konstrukcijom proizvoda, njegovom proizvodnjom i pakovanjem. Čista proizvodnja zahteva fundamentalne promena u celokupnom proizvodnom lancu i odražava kompletno novu filozofiju proizvodnih preduzeća - onoga što industrija misli o svojim proizvodima i kako planira proizvodnju. Ciljevi čistije proizvodnje su: očuvanje sirovina i energije; smanjenje količina i toksičnosti svih emisija i otpada iz proizvodnih procesa; smanjenje ekološki štetnih dejstava u okviru čitavog ciklusa proizvoda – od ekstrakcije sirovine, preko upotrebe, do konačnog odlaganja; i uključivanje elementa posebne brige za životnu sredinu u koncipiranje usluga i njihovog pružanja.

Osavremenjivanje proizvodnje sa aspekta zaštite životne sredine Paralelno sa aktivnostima na sanaciji istorijskog zagađenja i unapređenju upravljanja sistemom zaštite životne sredine, neophodno je u zemljama u tranziciji raditi na modernizaciji proizvodnih procesa i uvođenju novih tehnologija koje imaju niži stepen narušavanja uslova u životnoj sredini i iskorišćavanja prirodnih resursa. Već je bilo govora o tome da 260


se u proteklih nekoliko decenija nije mnogo vodilo računa, niti ulagalo u ovakve tehnologije i da je to jedan od razloga narušenog stanja životne sredine. Privatizacija, pre svega velikih preduzeća u oblasti bazne industrije i energetike osim novih vlasnika donela je i nove obaveze i potrebe za ulaganjima u savremene tehnologije. Postojeća iskustva u zemljama koje su već prošle proces tranzicije i postale deo Evropske Unije ukazuju na dijametralno različite pristupe: u nekim slučajevima novi vlasnici (pre svega multinacionalne kompanije iz Zapadne Evrope) znatno su poboljšali stanje tehnologija i umanjili stepen zagađenja, dok je u drugim slučajevima to izostalo. Čini se, nažalst, da je u Srbiji (ali i u Bugarskoj i Rumuniji – novim članicama EU) bilo mnogo više ovih drugih slučajeva. Iako se osavremenjivanje proizvodnje sa aspekta zaštite životne sredine uglavnom vezuje za napore na nivou samih preduzeća, veliku ulogu u ovom procesu ima i država kroz propisivanje i kontrolu normativa i standarda, ali i kroz razvoj stimulativnih mera koje bi ohrabrile privredne subjekte za ulaganja u zaštitu životne sredine. Država, takođe, mora da stvori odgovarajući ukupni ekonomski ambijent (odgovarajuća makrekonomska, cenovna i poreska politika, stimulativna kreditna politika, itd) u okviru koga će preduzećima biti lakše da podnesu velika ekonomska ulaganja koja prate osavremenjivanje tehnoloških procesa.

Demokratsko učešćče Proces tranzicije je osim promena u vlasničkoj strukturi doneo i velike promene u političkim i društvenom odnosima. Formiranje političkih partija i novih institucija (između ostalih i u oblasti zaštite životne sredine) donelo je mogućnost da se briga za zaštitu životne sredine kanališe kroz demokratsku proceduru i unutar demokratskih institucija. Demokratizacija i politička modernizacija omogućila je i da problemi u životnoj sredini postanu transparentniji i podložniji sudu javnosti. Decentralizacija, koja neminovno prati proces tranzicije, dala je nove nadležnosti loklanim vlastima, ali im nametnula i nove odgovornosti, kojima veoma često nisu bile dorasle. Održivi razvoj u svojim osnovama ima premise demokratske participacije. Samim tim, ova dva procesa se 261


međusobno podupiru: niti je moguće promovisati održivi razvoj u zatvorenom i netransparentnom sistemu u kome caruju korupcija i društvene nejednakosti, niti je moguće boriti se protiv ovih pojava ako se ne promovišu principi održivog razvoja i skladnog odnosa prema ekonomiji, društvenim pojavama i životnoj sredini. Dosadašnje inicijative u oblasti demokratskog učešća u procesima zaštite životne sredine u zemljama u tranziciji baziraju se u velikoj meri takozvanoj „Sofijskoj inicijativi“. U okviru procesa ''Životna sredina za Evropu'', trećoj konferenciji održanoj u Sofiji (1995), usvojen je dokument ''Sofijske inicijative'', u kome je kao jedan od prioriteta definisana potreba povećanja učešća javnosti u pitanjima koja se tiču životne sredine. Sledeći ovu inicijativu, na četvrtoj Ministarskoj konferenciji, održanoj 1998. godine u Danskom gradu Arhusu, usvojena je Konvencija o dostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenju odluka i pravu na pravnu zaštitu u pitanjima životne sredine, poznatija kao Arhuska konvencija. Konvencija obavezuje države članice da učine dostupnim informacije od značaja za životnu sredinu, omogući predstavnicima javnosti da učestvuju u donošenju odluka i obezbedi im adekvatnu pravnu zaštitu u slučaju nepoštovanja ovih prava. Pored toga, odredbama Konvencije teži se ukidanju državnog monopola u oblasti životne sredine, tako što se građanima i nevladinim organizacijama omogućava pristup informacijama i aktivno učešće u različitim procedurama od značaja za životnu sredinu i time ih dovodi u poziciju partnera u ovim procesima. Vlada Republike Srbije je u decembru 2007. godine usvojila Predlog zakona o ratifikaciji Konvencije o dostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenju odluka i pravu na pravnu zaštitu u pitanjima životne sredine i na taj način se pridružila velikoj porodici evropskih zemalja koje su u svoj pravni sistem ugradile odredbe Arhuske konvencije.

Društveno odgovorno poslovanje U svetu u kome živimo veliki deo stvarne moći je u rukama kompanija, a oni koji imaju najveću moć imaju i najveću odgovornost za funkcionisanje ekonomskog, društvenog i sistema zaštite životne sredine. Društveno 262


odgovorno poslovanje predstavlja dobrovoljni koncept poslovanja po kome preduzeća i institucije koji ga usvajaju svesno i dobrovoljno nadilaze svoju primarnu funkciju sticanja i raspodele profita, i nastoje da pozitivno utiču na svoje radno, društveno i prirodno okruženje (Smart Kolektiv, 2006). Ovaj koncept se zasniva na svesti o novom položaju i značaju koje kompanije imaju u globalnom društvu i odgovornosti koje iz njih proizlaze. Zbog svega navedenog, društveno odgovorno ponašanje je jedan od preduslova za ostvarivanje ciljeva održivog razvoja. Društveno ostalog:

odgovorno

ponašanje

obuhvata,

između

Kvalitet proizvoda i usluga po fer cenama; Pravovremeno i dostupno informisanje potrošača o svim rizicima vezanim za proizvodnju i proizvode; Etičnost poslovanja; Pravedan odnos prema zaposlenima; Smanjenje rizika i povećanje bezbednosti i zdravlja na radu; Obezbeđenje stabilnosti poslova; Zaštitu životne sredine; Ulaganje u opšte dobro zajednice kroz filantropske aktivnosti; Sigurnost da se ne koristi dečiji rad. Države Evropske unije u poslednjih desetak godina pristupaju društveno odgovornom poslovanju strateški, dugoročno planirajući metode i instrumente za njegovo sprovođenje. Očekivanja da se korporacije aktivnije uključe u rešavanje globalnih pitanja kao što su klimatske promene, neravnomerni razvoj i siromaštvo u svetu, ali i vidljiva kriza liberalnog modela kapitalizma intenzivirali su nastojanja u EU da se korporativnom odgovornom poslovanju nađe odgovarajuće mesto kako u praksi poslovanja, tako i u odgovarajućim politikama na nacionalnom i globalnom nivou. Danas se može reći da društveno odgovorno ponašanje predstavlja jedan od osnova evropskog socijalnog modela, i da umnogome doprinosti evropskoj politici održivog razvoja, ali i ostvarivanju Lisabonske strategije. 263


Kao i u drugim zemljama u tranziciji, društveno odgovorno ponašanje predstavlja novinu u Srbiji, iako ga sve veći broj privrednih subjekata usvaja kao sopstvenu poslovnu filozofiju. U ovom trenutku se ne me govoriti o društveno odgovornom ponašanju kao široko prihvaćenom modelu, ali su trendovi ohrabrujući. Sa druge strane, uvođenje društveno odgovornog ponašanja prate značajne teškoće: istorijsko nasleđe u zemljama u tranziciji bremenito je uzajamnim nepoverenjem između privatnog i javnog sektora i korupcijom. Javnost, koja je u razvijenim zemljama imala veliku ulogu u pokretanju inicijativa za društveno odgovorno ponašanje, u zemljama u tranziciji još uvek nema formirane stavove o ovom procesu, jer ga ne poznaje dovoljno. Uz to, uticaj javnosti i građanskog društva ionako nije veliki.

Usklađivanje fundamentalnih društvenih vrednosti sa konceptom održivog razvoja Proces promene fundamentalnih društvenih vrednosti, novi stilovi života i novi modeli potrošnje moraju se uspostaviti kao dugoročni procesi. Iako je globalizacija tržišta i komunikacija dovela do ubrzanja procesa transformacije tradicionalnih kultura, transformacija predominantnih sistema odvija se mnogo teže. Fundamentalne promene životnih stilova i načina proizvodnje u tradicionalnim industrijski razvijenim društvima mnogo je teže postići, dok nove industrijske države, učeći na nedostacima ovih destruktivnih životnih stilova i otkrivajući njihove nedostatke, polako postaju vodeći faktori postfordističke globalne ekonomije. To se, pre svega, odnosi na neke zemlje Jugoistočne Azije i na njihovo forsiranje konvencionalnih oblika ekonomskog rasta kao odgovor na izazove kulturne dominacije zapadnih društava. Kompetitivnost njihovih privreda u velikoj meri se može objasniti onim što se sve više naziva “vrednosni razlikama Istočne Azije”, a što svoje osnove crpe iz mešavine konfučijanstva, kapitalizma i čvrste vladine kontrole, uz zadržavanje autoriteta porodice, zajednice i države. Sa druge strane, u državama nekadašnjeg realnog socijalizma sa padom Berlinskog zida pale su i formalne barijere za dalje inovacije i uspostavljene su sile tržišta. Može se očekivati da, posle prevazilaženja početnih teškoća i ove zemlje postanu kompetitivni činioci globalnog tržišta. Rastuća globalna kompetitivnost potenciraće u budućnosti značaj 264


inovacija i ubrzavaće proces inoviranja u privredi i društvu, što neumitno vodi ka ubrzanju svih društvenih i ekonomskih procesa. Dakle, teško je očekivati da u dogledno vreme dođe do usporavanja ovih procesa, kao jednog od preduslova ostvarivanja održivog razvoja. Zbog toga “početnu poziciju” za željenu transformaciju životnih stilova i vrednosti ne treba tražiti u usporavanju društvenih i ekonomskih procesa. Mnogo je delotvornije tražiti je u odnosu prema radu, čiju promenu donosi prelazak iz fordističke u postfordističku eru. Potpuna zaposlenost, garantovana od strane države, vrlo brzo postaje stvar prošlosti čak i u industrijski razvijenim državama. Tržište rada postaje fleksibilno, ali se javlja i alternativno tržište rada kroz samozapošljavanje, veći značaj malih i srednjih preduzeća i preduzetništva uopšte. U zemljama u razvoju ovaj proces strukturalne adaptacije praćen je devalvacijom formalnog rada (kroz smanjenje realnih zarada) i izvesnim porastom vradnosti neformalnog rada (kroz razne oblike preduzetništva, pa čak i onog u “sivoj” zoni). Ono što se može i mora učiniti kako bi ovaj proces transformacije pogodovao stremljenjima održivog razvoja svakako je produbljivanje pristupa ekološke transformacije života unutar društva, uključujući promene u očekivanim potrebama. Posle velikih promena u ekonomskoj i društvenoj sferi obično dolaze i promene u konceptu kulturnih potreba, što treba iskoristiti kao mehanizam za uspostavljanje novih navika u potrošnji. Naravno, ovo je dugoročan proces, praćen frustracijama i nesnalaženjima (Milutinović, 2006d).

265


266

UM ME ES ST TO OZ ZA AK KL LJ JU UČ ČK KA A Razvoj u poslednjih trideset godina beleži neobično veliki napredak. Dužina životnog veka i u zemljama u razvoju porasla je za više od 20 godina, stopa smrtnosti dece je prepolovljena, a procenat dece kojima je obezbeđeno osnovno obrazovanje dupliran. Proizvodnja i potrošnja hrane porasla je za oko 20 procenata više nego što je rast stanovništva. Poboljšanja nivoa zarada, zdravstvene zaštite i obrazovanja teže da u neku ruku zamagle postojeći nesklad u razvoju koji postoji među različitim delovima sveta. Napredak je uočljiv i u rastu demokratske participativne vlasti, što je praćeno poboljšanjima u sferi tehnologije i komunikacija. Novo oblici komunikacija omogućili su međusobnu razmenu iskustava o procesima nacionalnog razvoja i zajedničke akcije usmerene na savladavenje globalnih izazova. Ne umanjujući ovaj značajni nivo napretka, mora se reći da postoje i značajna ograničenja u razvoju i duboko ukorenjeni negativni trendovi. Ovo se odnosi na: ekonomske disparitete i siromaštvo; uticaj bolesti kao što su sida i malarija; prekomernu potrošnju resursa u industrijalizovanim zemljama; doprinos klimatskim promenama; zagađenje životne sredine u mnogim pojavnim oblicima, uključujući uticaj intenzivne poljoprivrede, uništavanje prirodnih resursa i gubitak šumskog fonda, drugih staništa i biodiverziteta. Trendovi i neophodni odgovor na njih na nivou međunarodne zajednice predmet su stalnih rasprava. Negativni trendovi i kompleksni, dinamični i zbog toga teški za praćenje međuodnosi između njih, predstavljaju široki spektar izazova za nacionalni razvoj u svim državama, bez obzira na postojeći nivo ekonomskog razvoja. Države su se saglasile kroz procese kao što je Svetski samit o životnoj sredini

Umesto zaključka

održan u Riju 1992. godine da dalji razvoj treba da bude održiv. To doslovno znači da države budu u stanju da ostvaruju pozitivne ekonomske i društvene trendove razvoja, ne ugrožavajući pri tome životnu sredinu i na način koji narednim generacijama pruža iste mogućnosti i koji omogućava uporedni pristup u svim delovima sveta. Gde ide globalna ekonomija... Jasno je da će se svet u narednim godinama bitno promeniti. Ukoliko se nastave trendovi i tendencije zabeležene u poslednje dve decenije, u svetu će se podići nove globalne sile - prvenstveno azijske države Kina i Indija. Kina će imati 1,4 milijarde, a Indija 1,3 milijarde stanovnika. Ako je 20. vek bio vek Amerika, onda će 21. vek biti vek Azije. Kombinacija celovitog i visokog ekonomskog rasta, širenje vojnih kapaciteta i ogromna populacija proizvešće rapidni porast ekonomske i političke moći obe zemlje. Kina će, kako kaže većina predviđanja, u bruto nacionalnom dohotku prestići sve zapadne zemlje pojedinačnocxxviii, dok će Indija biti na nivou ili će prestići pojedine evropske ekonomije. Zbog svoje brojne populacije, Kina i Indija neće, međutim, dostići potrošački standard da bi bile na nivou velikih silacxxix. Osnovna neizvesnost je da li će se Kina i Indija ponašati na kooperativan ili na takmičarski način sa drugim zemljama u svetu. Pojaviće se i druge zemlje koje će promeniti boju dosadašnje "globalizacije". Brazil će dostići ekonomije evropskih država, izuzev onih najvećih, a to će se isto desiti i Indoneziji. Veliki broj kompanija posteće globalne, ali je izvesno da će one u svojoj orijentaciji postati više "azijske", a manje "zapadnjačke". Takve korporacije koje će u svemu nadrasti sada postojeće, biće u rastućem trendu van kontrole bilo koje države i biće glavni agensi promena, širenja tehnologije, buduće integracije svetske ekonomije podržavanja napretka u svetu. Sve veći broj njih biće lociran u Kini, Indiji ili Brazilu. Za to vreme Severna Amerika, Japan i Evropa mogu samo kolektivno da dominiraju međunarodnom političkim, ekonomskim i finansijskim institucijama, globalizacija će neminovno sve više dobijati nezapadni karakter, toliko da će u popularnoj kulturi globalizacija 2020. biti izjednačena sa Azijom u usponu, smenjujući sadašnju asocijaciju sa "amerikanizacijom".

268


Slika 28. Ulica Gangti u Baotou, gradu u severozapadnoj Kini, zakrčena radnicima koji na biciklima putuju na posao u lokalnu čeličanu (Magnum Photos).

U rastućoj globalnoj ekonomiji narašće potrebe za sirovinama kao što je nafta. Ukupna potrošnja energije porašće za oko 50 odsto u naredne dve dekade, što je više nego kada se uporedi sa periodom 1980 - 2000. kada je potrošnja energije porasla za 34 odsto. Potreba za energijom iz regiona, kao što su Kaspijsko jezero, Venecuela ili Zapadna Afrika, uključuje i rizik političke nestabilnosti. Tradicionalni naftni izvori na Bliskom istoku suočiće se sa rastućom nestabilnošću. Tako snažna konkurencija za resursima, verovatno praćena velikim smetnjama u snabdevanju naftom, biće jedna od ključnih neizvesnosti narednih dekada. Velika potreba za prirodnim gasom u Evropi će dovesti do jačanja regionalnih odnosa sa Rusijom i Severnom Afrikom, a što je zasnovano na zavisnosti od snabdevanja gasom. Prema predviđanjima CIA iz 2005. godine, Rusija ima mogućnosti da osnaži svoju međunarodnu ulogu zbog svoje pozicije kao velikog izvoznika nafte i gasa. I pored toga, Rusija će se sresti sa nekoliko demografskih kriza koje će uslediti zbog niske stope rasta, loše medicinske nege i potencijalno 269

Umesto zaključka

eksplozivne situacije epidemije AIDS. Nestabilnost sa juga, iz regiona Centralne Azije i Kavkaza, praćena islamskim terorizmom i lokalnim sukobima najverovatnije će se preliti u Rusiju. Ovi faktori će ograničiti obim u kojem Rusija može da bude globalni igrač, ali Moskva će ostati važan partner za etablirane sile kao što su Amerika i Evropa, ali i za one koje će se tek pojaviti - Kinu i Indiju. … i da li će sve to doneti stvarnu sreću pojedincu? Novine su dans svuda u svetu pune članaka koji analiziraju bruto domaći proizvod, zapošljavanje, berzu, kamatne stope, stepen poverenja potrošača, poreze i druge ekonomske pokazatelje. Na televiziji čujemo da porast BDP od šest procenata obezbeđuje svetlu budućnost, zdravu ekonomiju i blagostanje za svakog od nas. To je sasvim sigurno do izvesne mere tačno. Ne postoji vlada u svetu ćiji prvi cilj nije rast bruto društvenog proizvoda. Ali, da li ćemo i u kolikoj meri mi, građani i građanke biti srećniji zbog toga? Svrha ekonomije trebalo bi da bude obezbeđenje održivog blagostanja svakog pojedinca. Ovako definisan cilj objedinjuje materijalno blagostanje, ali isto tako i sve druge kategorije koje blagostanje podrazumeva. Problem nastaje onda kada poželimo da odredimo šta ustvari utiče na blagostanje pojedinca i na koji način. Danas postoji čitav niz istraživanja koja se bave „naukom o sreći“ i koja pokazuju da je konvencionalno ekonomsko poistovećivanje količine novca i nivoa potrošnje sa individualnim blagostanjem pogrešno, ili, u najmanju ruku limitirano. Psiholog Tim Kaser (Kasser) u svojoj knjizi iz 2003. godine „Visoka cena materijalizma“ (Kasser, 2003) ukazuje da su, na primer, ljudi koji su usredsređeni na materijalnu potrošnju kao način da dođu do sreće u suštini manje srećni i da ćešće obolevaju kako od fizičkih, tako i od mentalnih oboljenja. On naglašava da je materijalna potrošnja iznad realnih potreba oblik psihološke „brze hrane“ koja vas trenutno zadovoljava, ali uvek vodi u depresiju. Jedan od najcenjenijih istraživača determinanti sreće, ekonomist Ričard Esterlin eksperimentalno je pokazao da se kvalitet života i blagostanje nalaze u potpunoj korelaciji sa zdravstvenim statusom, nivoom

270


obrazovanja i bračnim stanjem, a da je mnogo manje korelirano sa materijalnim primanjima (Easterlin, 1974; Easterlin, 2003): Ljudi donose odluke podrazumevajući da će ih viša primanja, komfor i moguća dobra učiniti srećnijim, propuštajući da primete da će to dovesti do hedonističkog prilagođavanja i društvenog upoređivanja, uvećati njihove aspiracije do približno istog nivoa na kome su njihova primanja i ućiniti ih manje srećnim nego što su bili. To dovodi do toga da mnogi pojedinci provedu neproporcionalno vreme svojih života radeći da zarade novac, zapostavljajući život u porodici i zdravlje, oblasti unutar kojih aspiracije ostaju u velikoj meri konstantne iako se spoljne okolnosti menjaju i unutar kojih uspeh pojedinca ima mnogo dugotrajniji uticaj na sreću. (Easterlin, 2003)

Britanski ekonomist lord Ričard Lajard (Layard) ide još dalje i zaključuje da postojeće ekonomske politike ne uvećavaju sreću i da bi „sreća trebalo da postane cilj politika i da bi napredak nacionalne sreće trebalo meriti i analizirati u istoj meri kao i BDP“ (Layard, 2005). Konačno, postoje brojni i nedvosmisleni dokazi da prirodni sistemi u velikoj meri doprinose ljudskom blagostanju. Neke od činjenica koje potkrepljuju ovu tvrdnju mogu se naći i u ovoj knjizi. Između ostalog, Robert Kostanca (Costanza) procenjuje da godišnja netržišna vrednost ekosistema na planeti iznosi enormnih 33 hiljade milijardi dolara, što je više nego ukupni globalni bruto društveni proizvod (Costanza at al, 1997)!

Neophodnost strateškog pristupa Dostizanje održivosti nacionalnog razvoja zahteva strateški pristup, koji je dugoročan i koji integrisše ili objedinjava različite procese razvoja, kako bi oni bili onoliko sofisticirani koliko su izazovi razvoja kompleksni. Strateški pristup na nacionalnom nivou uključuje: Povezivanje dugoročne vizije sa srednjoročnim ciljevima i kratkoročnim akcijama 271

Umesto zaključka

“horizontalne” veze između sektora, takve da postoji koordinisan pristup razvoju; “vertikalne” prostorne veze, tako da lokalne, nacionalne i globalne politike, razvojne aktivnosti i vlast budu podrška jedno drugom, i partnerstvo između vlasti, biznisa i zajednice, jer je problem previše kompleksan da bi ga neka od ovih grupa rešila samostalno radeći. Nema sumnje da različiti pogledi na budućnost i moguće politike održivog razvoja postoje i da se menjaju u vremenu. Ne postoji jasno prihvaćen globani trend, opšteprihvaćena objašnjenja globalnih pojava koja se ne mogu dovesti u sumnju, kao ni saglasnost oko rešavanja problema. Na izbore koje moramo da načinimo u skoroj budućnosti utiču globalni uticaji, ponekad pozitivni, ali i negativni, sveobuhvatni, ali i oni koji to nisu. Svi se slažu da promene u životnoj sredini na globalnom nivou postoje i da će u budućnosti značajno uticati na čovečanstvo. Razumeti ove velike i značajne promene znači, takođe, priznati da su u prošlosti načinjene greške u analizama, politikama i individualnim preferencijama. U jednom momentu čovečanstvo će jednostavno biti prinuđeno da se opredeli za svet koji više neće biti gust splet političkih, društveno ekonomskih i ekoloških kompleksnosti i neizvesnosti, tražeći jednostavno rešenje – predvidljivo, pravično i bezbolno. Takvo rešenje će i sve naše pojedinačne nedoumice učiniti manje neizvesnim. Da li ćemo jesti voće koje se uzgaja u našem okruženju na tradicionalan način, ili banane iz Ekvadora? Da li ćemo kupiti jeftinu haljinu proizvedenu u Kini? Da li ćemo na posao ići automobilom ili javnim prevozom? Da li ćemo ukljućiti lampu da bismo uveče čitali? Onda kada budemo znali prave odgovore na ova i ovakva pitanja, moći ćemo da potražimo i odgovore na mnogo kompleksnija pitanja budućeg razvoja.

272

Indeks

A Agencija za zaštitu životne sredine Sjedinjenih Američkih Država · 11, 45 Agencija za zaštitu životne sredine Srbije · 7, 11, 127 AIDS · 11, 61, 86, 111, 250

Evropska Unija · 9, 11, 81, 82, 109, 217, 218, 219, 220, 238, 240, 243, 244, 245

G GATT · 11, 68 Generalna skupština Ujedinjenih Nacija · 11, 53 Grupa osam najrazvijenijih zemalja · 11, 60, 73, 91, 121

B BDP · 11, 12, 29, 52, 53, 74, 84, 90, 91, 96, 101, 123, 125, 181, 196, 224, 232, 234, 237, 250, 251 Blagostanje · 153 Bosna i Hercegovina · 11, 116 Bruntland izveštaj · 7, 13, 69, 173, 174, 203, 205 Bruto domaći proizvod · 11, 12, 29, 52, 53, 74, 84, 90, 91, 96, 98, 101, 123, 125, 181, 196, 224, 232, 234, 237, 250, 251

D DDE · 11, 134 DDT · 11, 43, 134 Deklaracija o pravu na razvoj Ujedinjenih Nacija · 22 Deklaraciju o pravu na razvoj · 22 Društveni razvoj · 224

E EECCA · 11, 96, 241 Ekonomija razvoja · 28 Ekonomska doktrina · 28, 38, 46, 61, 74, 83 Ekonomski rast · 28, 37, 60, 96, 107, 156 Ekonomski razvoj · 17, 43, 224 Ekosistem · 200 Evropska agencija za zaštitu životne sredine · 11, 96, 134

H HABITAT · 11, 12, 137, 145 HIV · 11, 86, 111

I industrijalizacija · 55 Industrijalizacija · 18, 30 Institut za proučavanje životne sredine i energije · 11, 124 Institut za studije razvoja Univeriteta u Eseksu · 11, 46 Istraživački institut za društveni razvoj Ujedinjenih Nacija · 12, 37

J Jugoistočna Evropa · 12, 96, 244

K Kejnezijanska · 32, 60, 68, 69, 254, Komisija Ujedinjenih Nacija za održivi razvoj · 12, 79 Komisija Ujedinjenih Nacija za zaštitu životne sredine i razvoj · 12, 79

273

M Masačusetski insitutu za tehnologiju · 12, 54 Međudržavni panel o klimatskim promenama · 7, 11, 80, 91, 124, 152, 153, 154, 155, 156, 157 Međunarodna agencija za energiju · 7, 11, 120, 122 Međunarodna monetarna i finansijska konferencija · 28 Međunarodna organizacija rada · 11, 47 Međunarodna strategija razvoja · 37, 49 Međunarodna unija za očuvanje prirode · 11, 66, 67 Međunarodni monetarni fond · 12, 28, 61, 73, 96, 151 Milenijumski ciljevi razvoja · 12, 85

N Nacionali institut za javno zdravlje i zaštitu životne sredine Holandije · 12, 152 Neoklasična · 3, 59, 190 Nezaposlenost · 52, 97, 146, 197 Nezavisna komisija za probleme međunarodnog razvoja · 11, 49, 50

O OECD · 7, 8, 12, 80, 181, 183, 233 Organizacija Ujedinjenih Nacija za hranu i poljoprivredu · 7, 11, 105, 106, 107, 109, 138, 142, 143 Osnovne potrebe · 23

P PCB · 12, 134 Pokazatelj ljudskog razvoja · 11, 75 Pokreti za zaštitu životne sredine · 41 Populaciona bomba · 44, 57 Pravilo konstantnog kapitala · 11, 181 Program za razvoj Ujedinjenih Nacija · 12, 24, 75, 96, 115, 152 Program zaštiteživotne sredine Ujedinjenih Nacija · 12, 48, 59, 66, 67, 70, 137, 151, 152

274

Prva okvirna konvencija Ujedinjenih Nacija o klimatskim promenama · 12, 80

R Razvojne politike · 39 Resursi · 22, 179

S Siera · 44 Siromaštvo · 3, 101, 102, 138, 197 Sjedinjene Američke Države · 12, 27, 33, 34, 35, 43, 44, 46, 52, 60, 73, 81, 82, 89, 92, 96, 98, 108, 109, 115, 118, 121, 129, 133, 134, 136, 151, 220 Strategija za smanjenej siromaštva u Republici Srbiji · 12, 102 Svetska komisija za životnu sredinu i razvoj · 12, 13, 68, 69, 171, 176, 186, 207 Svetska trgovinska organizacija · 12, 73 Svetski fond divljine · 12, 66, 67, 73 Svetski institut za resurse · 12, 130

T Tiho proleće · 43, 57 Tona ekvivalenetne nafte po jedinici ostvarenog BDP, izraženoj u dolarima · 12, 123 Treći svet · 21

U Ujedinjene Nacije · 9, 12, 22, 23, 32, 35, 36, 44, 53, 79, 80, 83, 85, 87, 89, 91, 98, 99, 115, 137, 142, 152, 171, 217 Uloga države · 33, 40, 52, 63, 76, 154, 191 UN · See Ujedinjene Nacije, See Ujedinjene Nacije UNCHS · 12, 145 UNCSTAD · 48, 68 UNESCO · 12, 44 UNICEF · 12, 141

Z Zakoni entropije · 42

Zaštita životne sredine · 5, 178, 218, 224, 231 Zelena revolucija · 13 Zemlje u razvoju · 28, 46, 53, 95 Zvanična razvojna pomoć · 12, 75

275

276

Napomene Džon Pauelson u svojoj knjizi „Vekovi ekonomskog preduzetništva“ (University of Michigan Press, 1994) primećuje da „ ... nažalost, ekonomisti se čvrsto drže svoje teritorije, odbijajući da priznaju da ekonomski razvoj nije isključivo ekonomski fenomen, već pre rezultat dobrih i funkcionalnih političkih institucija, odgovornih divergentnim društvenim interesnim grupama“.

i

Savremeni procesi ekonomske i političke demokratizacije društva obuhvataju decentralizaciju u ekonomskom odlučivanju unutar nacionalne privrede, decentralizaciju u upravljanju preduzećima uz participaciju zaposlenih, politički pluralizam i jačanje uloge civilnog sektora u upravljanju razvojem zajednica. ii

„Održivi razvoj pokušava da pomiri ove suprostavljene interese i ima za cilj da istovremeno maksimizuje ekonomske i koristi po životnu sredinu. Ovo je terminološka kontradikcija zbog toga što su održivost i razvoj zasnovani na veoma različitim i često nekompatibilnim pretpostavkama. Održavati znači podržati izvana, snabdeti nečim što je neophodno; tu se radi o staranju, o konceptu koji je davno prevaziđen u razvoju, koji predstavlja akt kontrole, često nasilan, organizovan i vođen od strane nacionalne države, međunarodnih institucija i poslovnih korporacija koje rade po načelima moderne nauke Zapada“ (Visvanathan 1991) iii

Zapravo, ekonomija razvoja kao disciplina javlja se krajem četrdesetih godina dvadesetog veka sa fokusom na istraživanje problema ekonomske transformacije nedovoljno razvijenih zemalja koje treba voditi država, zbog neuspeha tržišta i potrebe bržeg i drugačijeg razvoja u odnosu na dotadašnji, prevladavajući, liberalno-tržišni. Evidentan jaz između razvijenih industrijskih zemalja i pretežno poljoprivrednih ekonomija u nedovoljno razvijenim zemljama, postavio je pred ekonomiju razvoja izazove iznalaženja načina razvijanja zemalja juga. iv

Kejnezijanska ekonomija je ekonomska teorija koja se zasniva na idejama britanskog ekonomiste XX veka Džona Majnarda Kejnsa (John Maynard Keynes). Ova teorija promoviše mešovitu ekonomiju u kojoj državni i privatni sektor imaju značajnu ulogu, donoseći značajne razlike u odnosu na klasične ekonomske teorije, pre svega na laissez-faire ekonomiju (ekonomska teorija koja se zasniva na mišljenju da tržišta i privatni sektor funkcionišu dobro kao samostalni entiteti, nezavisno od državne intervencije). Kejns ukazuje na značaj agregirane tražnje kao pokretačkog ekonomskog faktora, pre svega u periodima ekonomske krize, zalažući se za značajniju ulogu državnih politika za podizanje tražnje na makro nivou kao pokretača ekonomskog rasta, ali i za ulogu države u smanjenju nezaposlenosti i inflacije. v

vi Pokušaji adekvatnog odgovora na slom (nakon dugotrajne agonije) tzv. laissez-faire kapitalizma datiraju još iz vremena velike ekonomske krize krajem dvadesetih godina prošlog veka. Tada nastaje “kontrolisani kapitalizam” (Pečujlić, 2003), koji se u kapitalističkim zajednicama javlja u tri različita oblika: u SAD kao “new deal”, u Japanu kao “zaštitnički” a u zapadnoj Evropi kao “socijalni” kapitalizam. Bez obzira na izvesne razlike,

277

ono što je zajedničko za sva ta tri oblika reformisanog kapitalizma jeste briga za šire slojeve stanovništva. Oni i čine osnovu na kojoj se država blagostanja kasnije razvila. Bruto domaći proizvod (BDP ili GDP) je vrednost koja označava ukupnu produkciju roba i usluga, ostvarnu u nacionalnoj ekonomiji, bez obzira na vlasništvo. To podrazumeva da BDP uključuje vrednost produkcije stranih lica (kompanija) u zemlji, a isključuje aktivnosti firmi u vlasništvu domaćih rezidenata u inostranstvu. BDP predstavlja ukupno stvoren domaći dohodak. vii

Svi navedeni modeli svoje korene imaju u modelu Haroda i Domara. Harod-Domar model, razvijen tridesetih godina XX veka, sugeriše da štednja omogućava stvaranje fondova koji se koriste za finasiranje investicija. Saglasno tome, stepen rasta ekonomije zavisiće od (1) nivoa štednje i (2) produktivnosti investicija, odnosno odnosa potrebnog kapitala i novostvorene vrednosti.

viii

ix Taj cilj je predložio 1944. godine W. A. Luis, a 1947. je unet u Povelju Ujedinjenih nacija. Luisov diktum iz 1955. “Najpre treba napomenuti da je naš predmet rast a ne raspodela" odražava uobičajeni naglasak na ekonomskom rastu koji je prenesen na celokupno polje mišljenja o razvoju. Pol Baran, daleko najuticajniji razvojni ekonomista među levičarima, pisao je 1957. o političkoj ekonomiji rasta i definisanog rasta, odnosno razvoja kao uvećanja proizvodnje materijalnih dobara po glavi stanovnika. Volter Rostov, koji je imao daleko najveći uticaj na institucionalno mišljenje i javnost, predstavio je 1960. svoj “nekomunistički manifest" kao opis etapa ekonomskog rasta, pretpostavljajući da ta pojedinačna promenljiva može da okarakteriše celokupno društvo.

Maršalov plan (čiji je tačan naziv ERP – Program za oporavak Evrope) bio je prvi veliki plan koji je vlada Sjedinjenih Američkih Država razvila i finansirala u cilju ekonomskog i svakog drugog oporavka evropskih zemalja posle II svetskog rata i smanjenja komunističkog uticaja na tlu Evrope. Nazvan po tadašnjem američkom državnom sekretaru Džordžu Maršalu, plan je počeo da se ostvaruje 1947. godine i u naredne četiri godine za njegovu implementaciju utrošeno je preko 13 milijardi dolara, kako u novcu, tako i u tehničkoj pomoći. Postignuti su značajni uspesi: osim Nemačke, sve obuhvaćene zemlje dostigle su nivo razvijenosti koji su imale pre rata još u toku implementacije plana, a u naredne dve decenije nastavile su da se razvijaju veoma eksplozivno.

x

xi Još je Džon Stjuart Mil (John Stuart Mill, 1806 - 1873), istaknuti liberalni ekonomista XIX veka, uočio da rast proizvodnje može biti ostvaren na račun narušavanja životne sredine:

Nije dobro za čoveka da u prisustvu svoje vrste u svako doba bude prinudno očuvan. Svet u kome ne postoji usamljenost je veoma loš ideal. Isto tako, ne bi bilo nikakvo zadovoljstvo razmišljati o svetu u kome nije ostalo nikakve spontane aktivnosti prirode... Ako Zemlja mora da izgubi veliki deo svoje prijatnosti koju ima zbog neograničenog rasta blagostanja i stanovništva, iz prostog razloga da se omogući podrška brojnijem, ali ne boljem i sretnijem stanovništvu, ja se iskreno nadam u ime potomstva da će taj rast biti stacionaran mnogo pre nego što ga na to natera neminovnost.

278

(Mill, 1904) Ekonomisti resursa tradicionalno su zaokupljeni optimalnom potrošnjom resursa, pri čemu se termin „optimalno“ odnosi na maksimizaciju profita od prodaje za onog ko poseduje resurse, ili za društveno blagostanje koje se može izvući od njihovog korišćenja. Pri optimalnom stepenu potrošnje, zalihe resursa i potražnja za njima u jednom momentu će se približiti nuli. Sa gledišta privatnog vlasnika ključno ekonomsko shvatanje je da bi unutar tržišta koje perfektno funkcioniše stepen potrošnje trebalo da bude takav da cena resursa bez cene njihove ekstrakcije (koja se često naziva rentom) raste po istoj dinamici po kojoj rastu kamate. U ekonomiji je ovakvo shvatanje poznato kao Hotelingovo pravilo. Smisao Hotelingovog pravila se može jasno videti. Ako renta na resurse raste mnogo sporije nego što rastu kamate, njihova cena će padati i vlasnik će težiti da ih se oslobodi. To bi dovelo do porasta rente sve dok se ona ne izjednači sa nivoom kamata. Ako renta raste brže od kamata, desiće se suprotno: ljudi će želeti da kupuju zalihe resursa, što će dovesti do povećanja njihove cene i do usporavanja rasta rente, ponovo težeći da se ona izjednači sa kamatama. xii

xiii Pokreti konzervacije su politički i društveni pokreti koji teže očuvanju prirodnih resursa, uključujući biljne i životinjske vrste i njihova staništa. Konzervacija se od environmentalizma razlikuje po tome što teži da momentalno zaštiti prirodne resurse kako bi ih ljudi dalje koristili u budućnosti. Prvi konzervacionistički pokreti javljaju se u XIX veku u SAD i Indiji, nakon objavljenih naučnih radova u Nemačkoj i Francuskoj (pre svega radova Aleksandra fon Humbolta). Pionirima ovih pokreta smatraju se Džordž Perkins Marš u SAD i Gilford Pinčot u Velikoj Britaniji i Indiji. Njihove aktivnosti vezivale su se za zaštitu šuma. Početkom dvadesetog veka konzervacionistički pokret deli se u dve kolone: na prave konzervacioniste, predvođene Pinčotom, čiji napori su usmerne ka utilizaciji prirodnih resursa i protekcioniste, koji zagovaraju potpuno očuvanje prirode i njeno korišćenje u svrhu rekreacije, uživanja u prirodi i naučnih istraživanja. Predvodnik protekcionističke struje bio je Džon Mjuir, osnivač uticajnog Sjera kluba. Savremeni konzervacionistički pokreti oživljavaju u šezdesetim godinama XX veka, šireći se na sve delove sveta i jačajući svoju unutrašnju organizaciju u okviru civilnog sektora.

Entropija (od grčkog έντροπή, "obrt ka unutra") je veličina stanja koja se može posmatrati kao mera za "vezanu" energiju nekog zatvorenog materijalnog sistema, tj. za energiju koja se, nasuprot "slobodnoj", više ne može pretvoriti u rad. Entropija je težnja sistema da spontano pređe u stanje veće neuređenosti, dakle, entropija je merilo neuređenosti sistema. Sa etropijom se neprekidno srećemo u svakodnevnom životu. Svako je video knjigu kako padne sa stola pri čemu se njena kinetička energija pretvorila u toplotu i malo ugrejala podlogu na koju je pala. Ali niko nije video da knjiga sa poda poleti na policu uz spontano hlađenje poda. U prvom slučaju entropija sistema raste a u drugom opada. Svi spontani procesi se odigravaju u smeru porasta entropije. Normalno, niko nas ne sprečava da knjigu podignemo i vratimo u policu. Ali tada smo smanjili entropiju na račun rada koji je izvršen podizanjem knjige. A da bi se došlo do te energije xiv

279

morala je da poraste entropija na nekom drugom mestu pri čemu je ukupan rezultat porast entropije u svemiru. xv Interesantno je da su najveći kritičari „Tihog proleća“ bili upravo ekonomisti i politički teoretičari iz zemalja trećeg sveta. Njihove kritike svodile su se uglavnom na dokazivanje da smanjenje upotrebe ili potpuno izbacivanje pesticida znatno smanjuje razvojne potencijale nerazvijenih, onemogućavajući ih da rastuće stanovništvo ishrane i da podignu njegov ekonomski kapacitet. xvi Zabrinutost zbog kapaciteta podnošenja na Zemlji ima dugu istoriju. Pišući krajem XVIII veka, engleski ekonomista Tomas Maltus (Malthus, Thomas Robert, 1766 - 1834) uočio je da stanovništvo raste brže od rasta poljoprivredne proizvodnje. U svom "Eseju o principima stanovništva" ("Essay on the Principle of Population", objavljen prvi put anonimno 1798, drugi put 1803. kao dopunjeno izdanje pod imenom Maltusa) autor primećuje da broj stanovnika raste po geometrijskoj, a proizvodnja hrane koju to stanovništvo koristi po aritmetičkoj progresiji. Prema teoriji Maltusa rast stanovništva bio bi ograničen nedostatkom zemljišta koje je neophodno za proizvodnju hrane. Ljudi su, prema tome, osuđeni na bedu i siromaštvo, ako se ne bi preduzele mere za ograničavanje rasta stanovništva (moralno uzdržavanje, kasno stupanje u brak, nesklapanje brakova). U odsustvu tih mera prirodne nedaće (glad, ratovi, kuga) svešće stanovništvo na nivo postojećih životnih sredstava.

22. juna 1969. godine došlo je do požara na raci Cuyahoga u Klivlendu. Požar je ugašen veoma brzo, ali je izazvao materijalnu štetu od blizu pedeset hiljada dolara, pre svega na železničkom mostu preko reke. Gorela je nafta i zapaljive supstance koje su ispuštale fabrike u Klivlendu i koje su plivale po površini reke. Iako ovo nije bio prvi takav požar i šteta je u poređenju sa predhodnim požarima na reci bila relativno mala, jedan članak u uticajnom Njujork Tajmsu uzburkao je javnost. Novine su izveštavale o stanju reke i uslovima koji su do požara doveli: „Kakva reka! Čokoladno braon boje, zamašćena, sa mehurićima koji izlaze na površinu od gasova ispod vode, ona curi pre nego teče. Stanovnici Klivlenda se šale da ’niko ko padne u reku neće se udaviti, nego će se razložiti’“. Savezna služba za kontrolu zagađenja jasno je konstatovala da ’... u reci Cuyahoga ne postoje vidljivi znaci života, čak ne postoje ni niže forme kao što su pijavice i gliste koje se obično nalaze u mulju u truleži’“. Za ovakvo zagađenje okrivljena je industrija u Klivlendu, odnosno nasleđe eksplozivnog rasta privrede u ovom gradu tokom devetnaestog i dvadesetog veka, kada gotovo da nije ni postojala kontrola zagađenja. Klivlend i njegovi stanovnici postali su tako predmet ismevanja širom SAD, iako su gradski zvaničnici još pre požara za sanaciju reke izdvojili sto miliona dolara. Ovaj požar je uticao na podizanje svesti o problemima u zaštiti životne sredine ne samo u Klivlendu, već širom Sjedinjenih Država i pomogao da se na federalnom nivou 1972. godine usvoji Zakon o zaštiti voda (Clean Water Act). xvii

Istorija odnosa između bogatih zemalja "Severa" i siromašnih zemalja "Juga" je istorija nepravednosti. Forme nepravednosti su se menjale: od direktnog iskorišćavanja i tlačenja tokom kolonijalnog perioda, preko indirektnog iskorišćavanja nakon postizanja nezavisnosti u poslednjoj xviii

280

trećini 20. veka, do marginalizovanja siromašnijih zemalja u današnjoj eri globalizacije. Ova nepravednost se zadržala i do danas, a manifestuje se time da se siromašne zemlje nazivaju "zemljama u razvoju". Na taj se način govori da se radi o (dosad) nerazvijenim zemljama kojima (u principu) stoji otvoren put razvoja. Razvoj u ovom smislu znači dostizanje stepene razvoja kakvog imaju industrijske zemlje Severa i postizanje ovog cilja (u idealnom slučaju) brže i bolje nego što je to bio slučaj sa industrijskim zemljama Severa. xix

1969. godine Međunarodna organizacija rada (ILO) započela je zajedno sa Institutom za studije razvoja Svetski program zapošljavanja, finansirajući tri značajne misije u Kolumbiji, Šri Lanki i Keniji. Izveštaji koje su ove misije podnele isticali su da uprkos visokim pokazateljima ekonomskog rasta i ubrzanoj industrijalizaciji nezaposlenost i nerazvijenost ostaju na veoma visokom nivou, koji dostiže 20% ukupne urbane radne snage. Ne samo da je nezaposlenost ostala visoka, nego je njen nivo nastavio da se uvećava. Visoka nezaposlenost je, sa druge strane, uticala na nejednakosti u ekonomskom rastu: vlasnici kapitala (bogati) i oni koji su posedovali znanja i veštine potrebne za kapitalno intenzivne i procese razvoja iza kojih je stajala vlada (obično je to bila birokratska i profesionalna radna snaga iz srednje klase) postajali su bogatiji, dok nekvalifikovana radna snaga nije osetila napredak u svom položaju zbog uvećanih performansi ekonomskog rasta. Kvalifikovani i polukvalifikovani radnici koji su pronašli radna mesta u modernizovanoj industriji postajali su pripadnici srednje klase, dok su nezaposleni i nekvalifikovani radnici, kao i oni koji su bili zaposleni u sektorima sa niskom produktivnošću (pre svega u poljoprivredi i servisima, ali i u malim preduzećima koji su proizvodili na tradicionalni način) ostajali daleko ispod granice siromaštva. Misija u Kolumbiji posebno je insistirala na ograničenom značaju ekonomskog rasta za poboljšanje životnih uslova siromašnog dela stanovništva. Sve navedene misije uticale su na promenu dotadašnjeg načina razmišljanja u kojem je dominantna komponenta razvoja bio nacionalni dohodak, ka pitanjima kompozicije i distribucije nacionalnog dohotka (Arndt, 1987). Nekoliko godina kasnije ILO je započela program za ispunjenje osnovnih potreba, koji je dao osnove za značajnu sintezu izvršenu na konferenciji u Ženevi 1976. godine (ILO, 1976, 1977). xx U jednom od pratećih dokumenata Pristupa otvoreno se priznaje da razvoj neće eliminisati glad i bedu i da je izvesno da će on, suprotno tome, pogoršati nivo “apsolutnog siromaštva" jedne petine, a možda i dve petine populacije. Pristup je predložio ideju neposrednog suočavanja sa zadatkom ispunjavanja ovih potreba, umesto očekivanja da se on ostvari kao rezultat procesa razvoja. Za dve ili tri godine predlog je postao pomodan. Naročito je bio privlačan za Svetsku banku, jer je izgledao kao prirodni produžetak njenih eksperimenata sa “ciljnim grupama", započetim 1973. kada je njena strategija razvoja počela da se usmerava na seosku sirotinju i sitne farmere. Pristup su takođe promovisale brojne vlade i eksperti. On je sa jedne strane karakterisan kao “univerzalno primenljiv", dok je istovremeno bio dovoljno relativan da bude “specifičan za pojedinačne države". Zadovoljavanje osnovnih potreba stanovništva svake zemlje odredilo je 1976. prvi i glavni deo Programa za delovanje tripartitne svetske konferencije o zapošljavanju, raspodeli prihoda i društvenom progresu i međunarodnoj podeli rada.

281

xxi Haris – Todaro model je ekonomski model koji se koristi u ekonomiji razvoja za objašnjenje nekih problema koji se odnose na migracije selo – grad. Osnovni rezultat modela je da se odlučivanje o migracijama zasniva na očekivanim razlikama u prihodima uzmeđu sela i grada, a ne na stvarnim razlikama u plati. To ukazuje da migracije selo grad u kontekstu visoke urbane nezaposlenosti mogu biti ekonomski racionalne ako je očekivani prihod u gradu veći od očekivanog prihoda na selu. Migracije sa sela u gradove će se povećavati (a) ako se povećavaju zarade u gradu, pa time i očekivani prihodi, (b) ako se smanjuje nezaposlenost u gradu, ćineći da očekivani prihod budu veći, (c) ako se povećava broj novootvorenih radnih mesta u gradu, (d) ako se smanjuje poljoprivredna proizvodnja, pa samim tim i prihodi na selu. Migracije dovode do povećanja gustine gradskog stanovništva, ali i do nezaposlenosti u gradovima onda kada tempo migracija pređe tempo otvaranja novih radnih mesta. Tada mnogi migranti završavaju u neproduktivnim zanimanjima i u neformalnom sektoru. Međutim, iako migracije mogu da dovedu do nezaposlenosti i jačanja neformalnog sektora, ovakvo ponašanje je ekonomski racionalno i prema Haris-Todaro modelu dovodi do maksimizacije koristi.

Ideja o uspostavljanju novog svetskog ekonomskog poretka nije bila nova. Ona se po prvi put sreće još u deklaraciji Pokreta nesvrstanih država sa sastanka u Alžiru 1974. godine, koji je iniciran svetskom naftnom krizom godinu dana ranije. U Deklaraciji i Akcionom planu traži se zaštita cena primarnih (prevashodno poljoprivrednih) proizvoda, pravo nedovoljno razvijenih zemalja da izvrše eksproprijaciju stranih kompanija, kao i da se uvedu novi međunarodni propisi za registrovanje stranih kompanija kojima će se štititi domaća proizvodnja. Generalna Skupština UN vrlo brzo je usvojila ovu Deklaraciju na šestom specijalnom zasedanju iste godine i na predlog Meksika donela Povelju o ekonomskim pravima i dužnostima, kojom se afirmiše suverenitet, autonomija i nemešanje kao suština novog međunarodnog ekonomskog poretka. Međutim, napori koje su u vodećim međunarodnim organizacijama (pre svih u Ujedinjenim Nacijama) bili preduzimani od strane nerazvijenih, u praksi su bili efektivno zaustavljani od strane razvijenih industrijskih država, da bi krajem sedamdesetih pod uticajem ovih poslednjih novi svetski ekonomski poredak bio skinut sa dnevnog reda globalnih ekonomskih odnosa. xxii

xxiii Prva naftna kriza u svetu započela je odlukom članica Organizacije arapskih zemalja izvoznica nafte (OAPEC) da zbog rata sa Izraelom (Yom Kippur War) prestanu sa izvozom nafte u zemlje koje podržavaju Izrael u sukobu sa Egiptom i Sirijom. U osto vreme, zemlje članice OPEK-a dogovorile su se da podignu cene sirove nafte, pošto su neuspehom završeni njihovi pregovori sa sedam najrazvijenijih zemalja u vezi cene nafte. Zbog zavisnosti industrijalizovanih zemalja od uvoza sirove nafte i vodeće uloge OPEK-a u snabdevanju globalnog tžišta, cene sirove nafte su počele vrtoglavo da rastu i da erodiraju ekonomije skoro svih zemalja. xxiv Uz navedeno, rezolucija oslikava političke i razvojne ciljeve Grupe 77 razvijenih država. Kao odgovor, Velika Britanija i SAD glasale su protiv rezolucije, dok su sve ostale razvijene zemlje, ali i zemlje Istočnog bloka bile uzdržane, što nije sprečilo usvajanje rezolucije dvotrećinskom većinom.

282

xxv Rimski klub je međunarodna nevladina nezavisna organizacija osnovana 1968. godine. Cilj ove organizacije je „produbljivanje svesti u vezi sa specifičnostima drštvenog razvoja u epohi naučno-tehničke evolucije“. Okuplja 100 naučnika, društvenih radnika, direktora međunarodnih privrednih organizacija, novinara i umetnika iz raznih zemalja sveta. Broj članova je tačno određen i nepromenjljiv. Rimski klub se od svog početaka koncentriše na jednoj strani na studije i objašnjavanje granica rasta, nacionalizaciju globalnih kriznih procesa i raskole sadašnjice koji su posledica raskola između čoveka i prirode, i na drugoj strani na traženje socijalno prihvatljivih načina i sredstava za njihovo rešavanje. Svojom kritikom “divljeg rasta” i zalaganjem za “manje rasipan rast” i za “civilizovanje rasta”, Rimski klub je na globalnom planu nagovestio značajan obrt u tradicionalnom poimanju društvenog razvoja. On upozorava da se budućnost razvoja sudbinski vezuje za demografski, energetski i ekološki faktor.

Bilo bi previše pojednostavljeno izdvojiti samo jedan uzrok za izbijanje svetske dužničke krize. Ona je posledica niza događaja u drugoj polovini dvadesetog, ali isto tako i odnosa u svetskom ekonomskom sistemu. Jednim od glavnih događaja koji su doveli do masovnijeg zaduživanja smatra se izbijanje svetske energetske krize 1973. godine, o čemu je već bilo reči. To je imalo višeslojne posledice. Mnoge nerazvijene zemlje nisu više mogle iz svojih tekućih prihoda kupovati dovoljno nafte (kao glavnog energenta) za nastavak istog ritma privrednog razvoja. U isto vreme zemlje izvoznice nafte počele su zarađivati velike iznose koje su ulagale u strane komercijalne banke. Sve se to poklopilo s finansijskom krizom u Sjedinjenim Američkim Državama zbog budžetskog deficita, što je dovelo do pada vrednosti dolara. Komercijalne banke, suočene s velikim prilivom kapitala kojeg su morale angažovati, nudile su visoke kredite s povoljnim, ali promenjivim kamatnim stopama. Sniženje unutrašnjih kamatnih stopa kao mera stabilizacije u razvijenim zemljama prouzrokovalo je rast kamata na inostrane kredite, pa su one u osamdesetim premašile neshvatljivo visokih 20%. Novi udarac bila je energetska kriza i skok cena nafte krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, kao i pad cena mnogih drugih sirovina (zbog pada tražnje izazvanog recesijom) čiji je izvoz bio glavni izvor prihoda većini zemalja dužnika. Najveći deo prihoda od izvoza (i do 70%) trošen je na naftu. U tim okolnostima mnoge zemlje počele su zaostajati u izvršavanju svojih kreditnih obveza. Jedini izlaz bilo je podizanje novih kredita, ali ovaj put ne za strateška ulaganja (u infrastrukturu, obrazovanje, zdravstvo ili privredu) već za otplatu dospelih obveza, pre svega kamata. Na taj način stvarala se takozvana dužnička spirala, koja je ruinirala privredu zemlje dužnika. xxvi

Početkom svetske dužničke krize smatra se 1982. godina kada je Meksiko obnarodovao da više nije u stanju da otplaćuje svoje dospele kreditne obveze, a uskoro je to učinilo još nekoliko zemalja. Međutim, taj događaj je značio samo izbijanje u javnost jednog problema koji se već neko vreme zahuktavao i bio dobro poznat i glavnim svetskim kreditorima i njihovim poverenicima, u pravilu nerazvijenim zemljama. xxvii

Neoliberalizam se javlja osamdesetih godina dvadesetog veka kao desna politička i ekonomska teorija koja predstavlja antipod socijaldemokratskoj xxviii

283

državi blagostanja i kejnezijanskoj intervencionističkoj ekonomskoj politici. Bazirajući ideje na laissez-faire kapitalizmu 19. veka i na radovima Mizesa i Hajeka, pobornici neoliberalima glorifikuju slobodno tržište kao najboljeg i jedinog regulatora, uz odbacivanje ideja socijalne pravde i solidarnosti. Neoliberalna logika slobodnog tržišta zasniva se na (a) vladavini tržišta (smanjenju uticaja vlada na najmanju moguću meru; liberalizaciji međunarodne trgovinu i omogućavanju slobodnog protoka kapitala, novca i usluga); (b) smanjenju javnih izdataka za socijalnu pomoć, školstvo i zdravstvo, kao i za pomoć siromašnima i komunalne potrebe; (c) deregulaciji (smanjenju državne regulacije u bilo kojem pogledu ili smeru koji bi mogao ugroziti profit); (d) sveobuhvatnoj privatizaciji; (e) eliminisanju koncepta ''javnog dobra'' ili ''potreba zajednice''; ovi koncepti se zamenjuju konceptom ''individualne odgovornosti'' čime se prebacuje krivica na siromašne za njihovo stanje. Ideja da razvijene zemlje OECD pomažu razvoj manje razvijenih izdvajajući jedan procenat bruto nacionalnog dohotka, koja je u periodu od završetka Drugog svetskog rata do 1975. godine kako – tako realizovana, u ovoj deceniji praktično je napuštena. Razvojna pomoć u 1992. godini smanjila se na 0,7 procenata, da bi u 2000. godini pala na četvrtinu procenta nacionalnog bruto proizvoda zemalja OECD. xxix

Vašingtonski konsenzus je razrađen krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina i on je prvobitno bio namenjen za zemlje Latinske Amerike. Sadržina politike Vašingtonskog konsenzusa bila je izložena prvo u radu Džona Vilijamsona sa Instituta za međunarodnu ekonomiju 1989. godine, ali se može naći i kasnije u Izveštaju Svetske Banke o siromaštvu u svetu iz 2000. godine. Tri noseća stuba Vašingtonskog konsenzusa su fiskalna strogost, privatizacija i liberalizacija tržišta. Prema ovom dokumentu samo oštra finansijska disciplina uz deregulaciju i liberalizaciju privrede dovoljna je da eliminiše stagnaciju i inicira ekonomski rast. Deset osnovnih stavova Vašingtonskog konsenzusa, koji treba da budu osnovni principi kojima treba da se rukovode vlade u vođenju ekonomske politike, svode se na sledeće: (1) Finansijska disciplina - deficit budžeta ne sme da bude veliki i on se mora pokrivati bez korišcenja inflatornih poreza. (2) Prioriteti u državnim rashodima - država rashode treba preorjentisati iz oblasti važnih sa političkog stanovništa, na sfere sa vecim efektima. (3) Poreska reforma. potrebno je širiti poresku osnovicu i snižavati poreske stope. (4) Finansijska liberalizacija. Osnovni prioritet u ovoj oblasti jeste insistiranje na tržišnim kamatnim stopama. (5)Devizni kurs - potrebno je imati jedinstven devizni kurs koji ce obezbediti spoljnotrgovinsku konkurenciju. (6) Liberalizacija trgovine - vancarinska ogranicenja treba zameniti carinama čija stopa treba da se smanji i kreće u rasponu 10-20%. (7) Direktne strane investicije treba ukinuti sve veštacke barijere i inostrane firme treba da imaju iste uslove kao i domaća preduzeća. (8) Privatizacija - državna preduzeća treba privatizovati. (9) Deregulacija preduzetništva i jačanje konkurencije - treba otkloniti sva ograničenja koja otežavaju pojavu novih firmi ili ograničavaju konkurenciju. (10) Pravo vlasništva - zakonima treba obezbediti sigurnost vlasništva bez velikih troškova za njegovu zaštitu. xxx

xxxi Osamdesete godine karakteriše, pored ostalog, shvatanje da međunarodna trgovina ima jak povratni uticaj na razvoj. To je, ustvari,

284

nastavak neoklasične škole mišljenja, bazirane na principu „dati pravo cenama“. Neoklasišni teoretičari trgovine (Kruger i Bagvati, pre svih), koji u ovom periodu dominiraju u naučnim krugovima ekonomije razvoja, dokazuju da međunarodna trgovina može obezbediti zamenu za nisku domaću tražnju. Po njima, osnovna stvar koju moraju preduzeti nacionalne vlade kako bi nacionalnu ekonomiju učinile autonomnom i održivom je uklanjanje trgovinskih barijera. Prema ovoj teoriji („tržište je dovoljno“) rezultat će biti brzi ekonomski rast zasnovan na izvozu. Komparativne prednosti države, saglasno Heker – Olinovoj teoremi, učiniće ostalo. Vlade bi takođe trebalo da uvedu realne cene („dati pravo cenama“) uklanjanjem subvencija i neekonomskih faktora, kako bi se uticalo na odgovarajuće kretanje kapitala između sektora, ohrabrilo prihvatanje novih tehnologija i uvećala akomulacija kapitala. Na ovaj način programi unutrašnje i spoljne liberalizacije tržišta trebalo bi da budu dovoljni za postizanje dvaju ciljeva: održivog ekonomskog rasta i strukturnih promena. U praksi se pokazalo da je to moguće u periodima u kojima je domaća agregirana tražnja bila niska. Međutim, onda kada se pokaže da su inputi kao što su transport i energija neophodni da bi moderna domaća proizvodnja bila efikasna, međunarodna trgovina ne može obezbediti uslove za „veliki potisak“ pomoću koga bi se ekonomija podigla u tolikoj meri da izađe iz zamke ekvilibrijuma niskog nivoa i na taj način obezbedi idealnu supstituciju vladinih investicija u infrastrukturu i sa njom povezane investicione programe. Nesreća koja je 1984. godine zadesila Junion Karbidovu fabriku pesticida u Bopalu (Indija) dovela je do smrti 8 000 osoba, dok je ozbiljne posledice pretrpelo još 150 000 ljudi. U atmosferu je ispušten toksični gas sastavljen od MIC-a, cijanovodonika, monometil amina, ugljen monoksida i drugih hemikalija. Ostala je zabeležena kao najteža industrijska nesreća, od čijih posledica žrtve umiru i danas. Nezavisna međunarodna medicinska komisija za Bopal procenila je da je od 1994. godine do danas oko 50 000 osoba ostalo delimično ili potpuno nesposobno od posledica nesreće. xxxii

U noći između 25. i 26. aprila 1986. godine došlo je do eksplozije u nuklearnom reaktroru u ukrajinskom gradu Černobil. Do katastrofe je došlo usled ljudske greške. U incidentu je kontaminirano 150 000 kvadratnih kilometara na području Ukrajine, Belorusije i Rusije, zračenju je bilo izloženo najmanje sedam miliona ljudi, od kojih je, prema podacima britanskih naučnika, umrlo ili će umreti između 30 000 i 60 000. Od bolesti disajnih organa, krvotoka i nervnog sistema obolelo je oko 70 000 ljudi u kontaminiranim zonama, a broj obolelih od raka štitne žlezde porastao je 10 puta od 1986. godine. Stručnjaci smatraju da je nivo radioaktivnog zagađenja toliko visok da će u toj zoni normalan život biti moguć tek za oko 500 godina. xxxiii

Termin “kisela kiša” označava vrstu zagadjenja, a u hemiju ga je polovinom 19. veka “uveo” škotski hemičar Robert Angus Smit (Smith). Kisele kiše su padavine koji imaju veću kiselost (manje pH) od uobičajenih kiša koje padaju u nezagađenim regionima Zemlje. Uzrok pojave kiselih kiša je aerozagađenje. Dokazan je njihov negativni uticaj na biodiverzitet (pre svega na šumska staništa), ali i na izgrađenu sredinu. xxxiv

285

xxxv Eksterni troškovi zaštite životne sredine nastaju zbog toga što ne postoje, ili su nedovoljno definisana svojinska prava upotrebe resursa životne sredine – ovi resursi se tretiraju kao besplatna dobra. Nobelovac Ronald Coase je o ovome pisao još 1960. godine. Po njemu, problem eksternih troškova je moguće rešiti jasnom zakonskom delineacijom prava svojine, tako da se konflikti u životnoj sredini mogu razrešiti pregovorima između privatnih vlasnika. U praksi veoma teško striktno definisati pravo vlasništva nad prirodnim resursima zbog političkih i drugih razloga. Na primer, kakav bi se sistem privatnog vlasništva mogao uspostaviti nad atmosferom ili ozonskim omotačem u stratosferi? Čak i kada bi to bilo moguće, degradacija ovih prirodnih resursa pogodila bi mnogo ljudi, tako da bi transakcioni troškovi koji bi bili obuhvaćeni pregovorima bili toliko veliki da bi ove pregovore učinili nemogućim. Dakle, pristup prava vlasništva u rešavanju problema eksternih troškova, iako teorijski dobar, u praksi najčešće nije moguć.

Svetski savez za očuvanje (The World Conservation Union) je najveća i najznačajnija mreža za konzervaciju. U njenom radu učestvuje danas 83 države, 110 vladinih agencija, više od 800 nevladinih organizacija i preko 10.000 naučnika i eksperata iz 181 države širom sveta. Sedište ovog saveza je u Glandu u Švajcarskoj. Formirana je 1948. godine kao Međunarodni savez za zaštitu prirode (IUPN) po završetku Međunarodne konferencije u francuskom gradu Fontenblou, a 1956. godine promenila je ime u ono koje i danas nosi. xxxvi

Svetska strategija očuvanja (The World Conservation Strategy - WCS) bila je rezultat zajedničkog napora Programa za zaštitu životne sredine UN (The United Nations Environment Programme - UNEP) i World Wildlife Fund (WWF), koji su zajednički finansirali izradu dokumenta i bili uključeni u implementaciju. xxxvii

xxxviii Konzervacija ima tri osnovna cilja: (1) održavanje suštinskih ekoloških procesa i sistema koji podržavaju život; (2) očuvanje genetske različitosti i (3) osiguravanje održivog korišćenja vrsta i ekosistema. xxxix Bruntland komisija, ili kako je njen pravi naziv, Svetska komisija za zaštitu životne sredine i razvoj (The World Commission on Environment and Development - WCED), svoje ime duguje predsedavajućoj, Norveškoj ministarkii inostranih poslova Gro Harlem Brundtland. Ustanovljena je odlukom Ujedinjenih Nacija 1983. godine kako bi se bavila pitanjima rastuće zabrinutosti zbog „ubrzavanja uništavanja životne sredine i posledicama tog uništavanja na ekonomski i društveni razvoj“. Prilikom uspostavljanja ove komisije, Generalna Skupština UN naglasila je da su problemi u životnoj sredini globalne prirode i da je zajednički interes svih naroda da se uspostave politike održivog razvoja.

xl

Osnovni zadatak IPCC je da na osnovu rezultata monitoringa i istraživanja koja se sprovode u okviru Globalnog klimatskog osmatračkog sistema i Svetskog klimatskog programa kojima koordinira Svetska meteorološka organizacija, na objektivan, otvoren i transparentan način sprovodi usaglašenu ocenu naučnih, tehničkih i društveno-ekonomskih informacija relevantnih za razumevanje naučnih osnova rizika antropogenih

286

promena klime, potencijalnih uticaja tih promena i opcija ublažavanja klimatskih promena i adaptacije na izmenjene klimatske uslove. Od svog osnivanja do danas, IPCC je objavio tri višetomna sintezna naučno-tehnička izveštaja (1990., 1995., i 2001. godine). U pripremi je Četvrti sintezni naučno-tehnički izveštaj koji će biti obajavljen 2007. godine. Pored toga, IPCC je objavio veliki broj Specijalnih izveštaja, Tehničkih dokumenata, metodologija i uputstava, koji su međunarodno prihvaćeni i primenjuju se u praksi u nacionalnim meteorološkim službama, organima nadležnim za implementaciju Okvirne konvencije UN o promeni klime i njenog Protokola iz Kjota, naučno-obrazovnim institucijama, privrednim delatnostima i nevladinim organizacijama. Jedna od najinteresantnijih ekonomskih tema u poslednjih pedeset godina svakako je bio ekstremno brzi rast osam zemalja Južne Azije, koji je Svetska banka čak najpre zvanično nazivala „južnoazijskim čudom“ [WB, 1993], a kasnije im dala ime HPAE (High Performance Asian Economies). Ovih osam zemalja razlikuju se, naravno, po nivou dohotka i realizovanom životnom standardu, ali im je zajedničko to da su sve sledile ofanzivnu izvoznu strategiju i da su kao rezultat ostvarivale stope privrednog rasta koje su daleko premašivale svetske standarde. Među njima su se najpre, skoro odmah posle Japanskog čuda iz pedesetih godina, izdvojila »četiri tigra«, kako se uobičajeno nazivaju Hong Kong, Singapur, Južna Koreja i Tajvan. Uspeh ovih zemalja nije izbledeo ni do kraja prošlog veka, te je velika finansijska kriza, koja je pogodila ove zemlje leta 1997. godine, pokazala da su po mnogim kriterijumima privrede ovih zemalja zaista veoma snažne. xli

xlii Otvorena kritika ispravnosti politike koje su MMF i Svetska Banka vodile u odnosu na razvojne politike u poslednjoj deceniji dvadesetog veka došla je i od strane ekonomiste svetskog glasa, nekadašnjeg potpredsednika i glavnog ekonomiste Svetske banke Džozefa Štiglica (Joseph Stiglitz), koji smatra da su mere u duhu Vašingtonskog konsenzusa prilično pojednostavljene. Kina je zanemarila ove preporuke i postigla zavidan uspeh, Rusija ih je prihvatila i doživela fijasko. Pokušavajuci da objasni faktički neuspeh ruskih reformi pre 2000. godine, Štiglic dolazi do zaključka da se osnovni problem nalazi u "prekomernom verovanju ekonomskim modelima uzetim iz udžbenika, koji mogu biti uspešni pri obuci studenata, ali se na njih ne treba oslanjati pri savetovanju vlade koja pokušava da izgradi tržišnu privredu" (Stiglitz, 1999). Ideološka odluka ruskih reformatora da što pre raskinu sa prošlim režimom dovela je do uništenja skoro svih formi organizacije društvenog života. Izgradnja novih institucija, koje bi bile adekvatne tržišnim uslovima, vršena je u Rusiji metodom "šok terapije" i nekritičnim kopiranjem zapadnih obrazaca, koji se u ruskim uslovima nisu pokazali, ni približno, efikasnim kao na Zapadu. Profesor Džefri Saks (Jeffrey Sachs), direktor harvardskog Instituta za međunarodni razvoj u svom intervjuu listu “Dani” (br 207, maj 2001) kaže „Iako [vašingtonski konsenzus] ima dobrih dijelova, on u cjelini ne uvažava realnu situaciju u kojoj se nalaze različiti dijelovi svijeta. Vašingtonski konsenzus, u osnovi, nerazvijenima govori: Napravite brze reforme, ne očekujte puno pomoći od nas, a ako to napravite uspješno, desit će vam se dobre stvari!

287

On je napravljen sa ciljem da smanji zahtjeve siromašnih zemalja za finansijskom pomoći. Iza njega stoji ideologija da odgovornost za reforme leži isključivo na siromašnim zemljama i da bogati nemaju obavezu da im u tome pomognu. To je moja interpretacija Vašingtonskog konsenzusa. Ali, ja vidim da mnogi dijelovi svijeta imaju upravo užasne probleme sa njim, bilo zbog velikih dugova, bilo zbog epidemija razornih bolesti, ili su predaleko od bogatih, ili je infrastruktura nedovoljno dobra. Stoga, mislim da je Vašingtonski konsenzus bio nerealističan u smislu očekivanja Zapada”. Poznat je slučaj koalicije preko 200 organizacija (među kojima su bile organizacije za zaštitu prava žena, za promociju društvene solidarnosti, političke, društvene i ekonomske pravde, organizacije mladih, sindikati i organizacije za promociju razvoja), pod nazivom „50 godina je dovoljno: Mreža SAD za ekonomsku pravdu“. Ova koalicija je u Sjedinjenim Američkim Državama, ali i na međunarodnom planu bila aktivna u pokušajima da se promeni ukupna politika i programi strukturalnog prilagođavanja Svetske Banke i Međunarodnog monetarnog fonda. Sam naziv „50 godina je dovoljno“ odnosi se na pedeset godina politika razvoja u Africi, za koje je koalicija dokazivala da su u potpunosti bile pogrešno upotrebljene i da su kao rezultat imale ukupne uslove života koji su bili lošiji nego pre pedeset godina. Pored ovoga, aktivan i uspešan je bio i neomarksistički pokret otpora Zapatista, koji je nastao u meksičkoj pokrajini Čapas (Chiapas) i kasnije se proširio na gotovo celu Latinsku Ameriku. Njihov slogan je bio sličan – „Basta ya!“ (Dosta!), a program im je bio jednostavno profilisan kroz 11 reči: „Trabajo, Tierra, Techo, Pan, Salud, Educacion, Democracia, Libertad, Paz, Independencia, y Justica“ (posao, zemlja, stan, hleb, zdravlje, obrazovanje, demokratija, sloboda, mir, nezavisnost i pravda). xliii

xliv Pokret Zapatista, naglašava: „Kada smo ustali protiv nacionalnih vlada, videli smo da one ne postoje! Postojale su samo multinacionalne korporacija, koje su prikriveno vladale zemljama u razvoju“.

Grupa 8, ili skraćeno G8, predstavlja međunarodni forum vlada Kanade, Francuske, Nemačke, Italije, Japana, Rusije, Velike Britanije i SAD. Ove zemlje u globalnoj ekonomiji zajedno učestvuju sa preko 65 procenata (iako obuhvataju samo 14 procenata stanovništva) i objedinjuju najrespektabilnije vojne potencijale (sedam od navedenih osam država nalazi se na sedam vodećih pozicija u svetu po vojnoj snazi) i gotovo celokune aktivne potencijale nuklearnog oružja. xlv

Socijalni kapital je grupa specifičnih odlika društvenog života, posebno onih koje omogućuju međusobnu saradnju i solidarnost (Fukuyama, 2000). Veoma često, socijalni kapital je definisan kao svojstvo društvene strukture, kao građanska participativnost (ili ‘gustina’ odnosa među članovima zajednice), koju odlikuje rasprostranjeno međusobno poverenje, kolektivne akcije i pridržavanje normi (Portes, 1998; Brehm, Rahn, 1997). Za razliku od drugih tipova kapitala, socijalni kapital nije otelovljen u pojedincima, nego u njihovim međusobnim odnosima. Drugim rečima, on je odlika svakodnevno upražnjavanih kolektivnih akcija. Popularnost koncepta socijalnog kapitala u društvenim naukama pre svega proističe iz njegovih pozitivnih društvenih efekata i razvojnog potencijala. Shodno tome, opadanje nivoa socijalnog kapitala u zajednici, ili njegovo ograničavanje na xlvi

288

manje društvene grupe predstavlja signal za brigu o integrisanosti šire zajednice i koherentnosti njenih razvojnih ciljeva. Socijalni kapital je postao sinonim za pozitivne efekte kulture, t.j. neformalnih normi i institucija (Cvejić, 2002), na rast i razvoj. U tom smislu, socijalni kapital se obično tumači kao spontani razvoj socijalno korisnih normi i institucija, i to je tačka na kojoj se on najviše približava vrednostima kao kulturnom okviru društvene akcije (Putnam, 1993). Veličina socijalnog kapitala se empirijski obično meri preko rasprostranjenosti generalizovanog poverenja (poverenje u druge ljude, društvene grupe i sl.), poverenja u institucije i nivoa građanske participativnosti (brojnost i aktivizam NVO i društvenih pokreta). xlvii Uprkos upozorenjima stručnjaka, svake godine se smanjuje iznos kojim razvijene zemlje pomažu one koje to nisu. Ovim vidom pomoći, ustanovljene 1968. na Generalnoj skupštini UN predviđeno je da razvijene zemlje izdvajaju 1% BDP za sanaciju ovih problema. Ambiciozno zamišljen projekat nikada nije ovaploćen u praksi, niti projektovana brojka dosegnuta. Čak se neprekidno smanjivala tokom osamdesetih, da bi 1993. iznosila manje od 0,34% u proseku država koje je izdvajaju. SAD su u smanjivanju pomoći za nerazvijene prednjačile, smanjivši pomoć sa 9,37 na 6,9 milijardi dolara, što iznosi 0,09% američkog BDP. Očito je da politička situacija u svetu nakon urušavanja sovjetskog bloka nije doprinela povećanju kvota pomoći koje razvijene zemlje ovim povodom daju siromašnim (jer jednostavno više ne strepe od izvoza komunizma u te zemlje) i više se ne smatra moralno nepodnošljivom činjenica da pedeset miliona stanovnika Zemlje godišnje umire od posledica neuhranjenosti.

Na samitu u Santjagu 1998. godine vlade Latinske Amerike i Kariba založile su se za dostizanje tri osnovna cilja u obrazovanju, što je kasnije poslužilo kao osnova za definisanje zaključaka Milenijumskog samita UN 2000. godine. Ta tri cilja su (1) dostupnost kvalitetnog osnovnog obrazovanja za sve do 2010. godine; (2) dostupnost kvalitetnog srednjeg obrazpvanja za najmanje 70 procenata mladih do 2010. godine i (3)mogućnosti za permanentno obrazovanje za celokupnu populaciju. Kako bi se postiglni ovi ciljevi, države moraju obrazovanju dati visok prioritet, ne samo podižući ga na nivo najvišeg političkog cilja, već i u smislu izdvajanja za obrazovanje od strane države. Na samitu je konstatovano da se u zemljama Latinske Amerike i Kariba za obrazovanje izdvaja samo 5 procenata BND (u Srbiji je u 2006. godini ovaj procenat bio mnogo niži – ispod 3 %). xlviii

1990. godine grupa političara Latinske Amerike i Kariba, predstavnika međunarodnih razvojnih agencija i pripadnika akademske zajednice učestvovala je na konferenciji u organizacijia Instituta za međunarodnu privredu iz Vašingtona. Cilj je bio da se proceni napredak zemalja Latinske Amerike i Kariba u sprovođenju reformi ekonomske politike posle dužničke krize u osamdestim. Kao zaključak ove konferencije, Džon Vilijamson naglašava da „ ... ‘Vašington’ definitivno predstavlja konsenzus (bar za one koji su na konferenciji prisutni) u pogledu deset osnovnih mera koje treba preduzeti. Ali, uz jedan jedini izuzetak (zaštita ljudskih prava), politički recepti iz ‘Vašingtonskog konsenzusa’ ingnorišu moguću ulogu koju institucionalne promene mogu da imaju u ubrzavanju ekonomskog i xlix

289

društvenog razvoja u regionu; one se umesto toga fokusiraju na fiskalnu dsciplinu, liberalizaciju trgovine i investicija, deregulaciju domaćeg tržišta i privatizaciju javnih preduzeća“. Pre nego što je započela azijska finansijska kriza, mislilo se da je upravo mešavina institucija i politika koje su usvojile istočnoazijske države i koja je dovela do istočnoazijskog privrednog čuda onaj model koji može pomoći drugim zemljama u razvoju i da je taj model ili bar neke njegove delove moguće preslikati na sve druge zemlje u razvoju. Finasijska kriza koje je nastupila donekle je unela skepsu u ovakva shvatanja, iako, to se mora reći, samo „privredno čudo“ nije bilo mit. U svakom slučaju, oslanjanje na aktivnosti države u promovisanju industrijskog razvoja u predhodnim decenijama kao dela državne politike u nekim istočnoazijskim državama (pre svih u Južnoj Koreji) u ovoj deceniji potpalo je pod sumnju i pretrpelo oštre kritike u naučnoj javnosti. Neke od ovih kritika oslanjale su se na stav da je postignuti (impozantni!) rast mogao da bude i veći da se država nije preterano mešala u ekonomiju. Drugi su dokazivali da iako su preduzete mere države na planu industrijske politike pozitivno uticale na privredni rast, ovakve mere implicitno zahtevaju jaku državu, element koji uglavnom nedostaje u drugim delovima Trećeg Sveta. l

li Time se otvara prostor za stvaranje novih odnosa ne samo između razvojnih agencija (na primer Svetske Banke) i vlada, već i unutar samih zemalja. Bitni naglasci su da zemlja, a ne samo vlada, bude "na mestu vozača". "Nijedna institucija, bilo domaća ili međunarodna, nema monopol na mudrost i imperativ je potpuno prihvaćanje značenja i konsekvenci alternativnih politika" (Stiglitz, 2002).

Čak i ortodoksni zastupnik neoliberalne ekonomske doktrine Milton Fridman u svom komentaru iz 2001. godine napominje da bi deceniju ranije imao samo tri reći za zemlje u tranziciji iz socijalizma u kapitalizam: „privatizujte, privatizujte, privatizujte“. „Ali pogrešio sam.“ nastavlja on, „Ispostavilo se da je vladavina prava verovatno važnija osnova od privatizacije.“ (Iz intervjua sa Miltonom Fridmanom, (Fukujama, 2007)). lii

liii

Program „Eureka“ Evropske unije, kao i serija vojnih programa u Sjedinjenim Drzavama mogu se opisati kao primeri takve industrijske politike. liv Prema nekim podacima, uginulo je između 15 i 30 hiljada primeraka ptica. Dvadeset procenata obradivog zemljišta i polovina od ukupnog broja koralnih sprudova u Persijskom zalivu je kontaminirano. U atmosferu je otišlo 2,1 miliona tona sumpor dioksida.

Tri Kjoto mehanizma su: (1) trgovanja emisijama (poznato još i kao tržište ugljenijaka – carbon market), „mehanizam čistog razvoja“ (Clean Development Mechanism – CDM) i zajednička implementacija (Joint Implementation - JI). Ključni implementacioni alat svakako je prvi od navedenih – trgovanje emisijama – koji bi presudno treblo da dovede do smanjenja emisija gasova staklene bašte širom sveta. Obim međunarodnog trgovanja emisijama gasova u 2006. godini dostigao je 30 milijardi dolara i predviđen je njegov rast u narednim godinama. Ostala dva mehanizma su bazirana na projektnim aktivnostima i njihova predviđena uloga je da lv

290

doprinose prvom mehanizmu. Mehanizam zajedičke implementacije predviđa zajedničke projekte razvijenih i nerazvijenih (mahom tranzicionih) zemalja, dok CDM omogućava investiranje u projekte održivog razvoja kojima se doprinosi smanjenju emisija u zemljama u razvoju. Institucije uključuju mehanizme koji olakšavaju ili sprečavaju donošenje odluka političkih učesnika. Institucioanlno uređenje dalje doprinosi (pozitivno ili negativno) na primenu zakonskih normi od strane vlasti kao i poštovanje ovih normi od strane ostalih učesnika. Termin institucije se koristi u sociologiji da bi opisao nešto što pomaže pojedincima da olakšaju odlučivanje u svakodnevnom životu nuđenjem orijentacije kada se tumači kao akcija drugih i definiše jednu funkciju u određenom socijalnom kontekstu. Sociolozi ističu da samo kroz institucije, socijalne aktivnosti postaju korisne, normativne, kvazi-automatske, permanentne (stalne), i predvidive. Oni ističu da te institucije određuju vrednosti i da otuda određuju razvoj društva. “U pravu, institucija predstavlja skup pravnih normi koje se odnose na jedan isti društveni odnos ili grupu istovrsnih odnosa. U teoriji država i sociologiji pojam institucije kao društvena tvorevina ima različito mesto zavisno od shvatanja date škole. Društvo, pogotovu savremeno društvo, ima bezbroj institucija, tj. relativno trajnih i formalnim pravilima regulisanih odnosa među ljudima koji se uspostavljaju povodom vršenja neke delatnosti usmerene na ispunjenje nekog cilja, a povodom čega se uspostavlja i određena organizacija.” (Politička Enciklopedija, 1975: 345). lvi

147 šefova država i vlada i 189 nacija u ukupnom broju obavezalo se Milenijumskom deklaracijom Ujedinjenih Nacija da pravo na razvoj za sve sprovedu u delo. Oni su se saglasili da je napredak zasnovan na održivom ekonomskom rastu, koji se mora usredsrediti na siromašne, sa fokusom na poštovanju ljudskih prava. Cilj deklaracije je da se promoviše „sveobuhvatni pristup i koordinisana strategija, koji istovremeno uzimaju u obzir mnogobrojne probleme na najširem frontu“. Okvir od 8 ciljeva, 18 specifičnih zadataka i 48 indikatora kojima se procenjuje napredak u pravcu ostvarivanja Milenijumskih ciljeva razvoja usvojeni su konsenzusom eksperata Sekretarijata Ujedinjenih Nacija, Međunarodnog monetarnog fonda, OECD-a i Svetske Banke. lvii

Srbija je jedna od zemalja potpisnica Milenijumske deklaracije UN, čime je preuzela obavezu da Milenijumske ciljeve UN prilagodi uslovima na nacionalnom nivou i definiše svoje Milenijumske ciljeve razvoja. Vlada Republike Srbije usvojila je Nacionalne MCR 2006. godine (Vlada Republike Srbije, 2006).

lviii

Generalni sekretar UN Ban Ki Mun kaže u izveštaju o realizaciji Milenijumskih ciljeva razvoja iz 2006. godine da od 2004. godine nije bilo značajnog povećanja u donacijama članica Komiteta UN za pomoć razvoju, koje su namenjene siromašnim zemljama. Prema njegovim rečima zbog toga je čak i zemljama sa dobrom upravom onemogućeno da ispune Milenijumske ciljeve razvoja. Prvi čovek svetske organizacije takođe je ocenio da bi članice Grupe 8 industrijalizovanih zemalja trebalo da realizuju svoja obećanja da će udvostručiti pomoć Africi do 2010. godine. lix

291

lx 2005. godine britanski kancelar Gordon Braun (Brown) zadužio je ser Nikolasa Šterna (Stern) da izvrši analizu i rukovodi sačinjavanjem kompleksnog izveštaja o ekonomiji klimatskih promena, koja bi poslužila kao osnov za nacionalnu politiku razvoja. Štern je veoma poštovani i poznati ekonomist: bio je vodeći ekonomist Svetske Banke, zamenik britanskog ministra finansija i vodeći kreator ekonomske politike u Velikoj Britaniji. Ovakva biografija nije ukazivala da će njegov izveštaj biti radikalan u svom pristupu u odnosu na vodeću (neoliberalnu) ekonomsku misao.

Čak i predviđanja Vilijama Nordhausa sa Jejla, za koga se ne može reći da predstavlja perjanicu neoliberalnog ekonomskog mišljenja, ali mu se ne može osporiti autoritet u oblasti ekonomije klimatskih promena, bila su znatno optimističnija. lxi

Međunarodni monetarni fond procenio je u proleće 2008. godine da će globalni poslovni gubici koji su posledica krize subprimarnog kreditnog sektora u Americi dostići i 945 milijardi dolara. U svom izveštaju o globalnoj finansijskoj stabilnosti u 2008. MMF navodi da se kriza proširila i izvan američkog subprimarnog sektroa i da preti tržištima u drugim državama, uz procenu da su šanse da kriza u SAD dovede do globalne recesije 25 odsto. Ekonomski rast u zoni evra u 2008. godini MMF prognozira na samo pola procenta, i 1,9 odsto u 2009. godini. lxii

Pod zemljama u tranziciji u ovom razmatranju podrazumevaju se zemlje Jugoistočne Evrope (SEE), kao i zemlje Istočne Evrope, Kavkaza i Centralne Azije (EECCA). lxiii

Međunarodna humanitarna organizacija Oksfam, sa sedištem u Velikoj Britaniji, krajem 2004. godine optužila je najbogatije države sveta da krše dato obećanje o povećanju pomoći siromašnim zemljama. Oksfam je, naime, iznela tvrdnju da će zbog tog razloga u zemljama Trećeg sveta oko 45 miliona dece umreti tokom narednih 10 godina. Milioni dece koja, između ostalog, i sopstvenim radom izdržavaju čitave porodice, plaćaju svojim životima zbog ogromnog jaza između bogatih i siromašnih zemalja. Oksfam još tvrdi da kako najbogatije zemlje sveta postaju sve bogatije, da one tako sve manje odvajaju za pomoć siromašnima. Danas, na primer, najimućnije nacije daju srazmerno polovinu pomoći od one koju su izdvajali tokom šezdesetih godina prošloga veka. Ne amnestirajući od odgovornosti ni vlade siromašnih zemalja koje su takođe delimično odgovorne za takvo stanje stvari, ta humanitarna organizacija je apelovala na Veliku Britanija da iskoristi svoje predsedavanje u Grupi 8 i ubedi ostalih sedam članica da među prioritete uvrste i iskorenjivanje svetskog siromaštva. Oksfam je takođe zatražila da G8 otpiše dugove siromašnih zemalja i da udvostruči pomoć koju im daje, jer bi to bilo i u interesu bogatih. Nadu da će se nešto na tom planu možda zaista i početi da menja daje odluka Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda da 2005. godine otpišu dugove najsiromašnijim zemljama, pri čemu je zapravo reč o usvojenom predlogu G8, sa samita u Škotskoj. Pol Volfovic, direktor Svetske banke, čak je najavio da je “otvoren put ka kompletnom rešenju dužničkog problema”, uz tvrdnju da je sa tim sporazumom „pokrenuta i akcija“. lxiv

292

lxv Na primer, 1950. godine prosečna plata u Etiopiji bila je 16 puta manja nego prosečna plata u Evropi, ili SAD. Sredinom prve decenije XXI veka, odnosno pedeset godina kasnije, procečni Etiopljanin je 35 puta siromašniji od prosečnog Evropljanina!

Kada se dohoci konvertuju preko PPP (pariteta kupovne moći) dobije se bitno drugačija slika: od jaza najbogatije i najsiromašnije petine od 74:1, dobije se 16:1. Ovaj izveštaj UNDP je došao pod udar kritike, posebno zato što su sve vodeće međunarodne ustanove, od OECD, MMF i drugih, već preporučile PPP sistem kao neku vrstu zlatnog standarda za svrhe međunarodnih komparacija dohodaka i analize siromaštva. Komisija za statistiku UN UNSEC je u svom izveštaju nazvala korišćenje monetarnih kurseva od strane UNDP „materijalnom greškom“ koja „fundamentalno iskrivljuje pogled na dati problem“. lxvi

Prema definiciji Ujedinjenih Nacija, siromašnima se smatraju osobe koje su lišene načina života, komfora i dostojanstva, koji se smatraju norrmalnim u društvu u kojem žive. Ekstremno ili apsolutno siromaštvo podrazumeva život pojedinca sa manje od jednog dolara na dan, što znači da on nije u mogućnosti da ispuni svoje osnovne potrebe za osiguranje preživljavanja. Relativno siromaštvo se definiše kroz uslove života pri kojima su prihodi porodice ispod nacionalnog proseka. Strategija za smanjenje siromaštva Republike Srbije siromaštvo definiše kao kao višedimenzionalni fenomen koji, pored nedovoljnih prihoda za zadovoljenje životnih potreba, podrazumeva i nemogućnost zapošljavanja, neodgovarajuće stambene uslove i neadekvatan pristup socijalnoj zaštiti, zdravstvenim, obrazovnim i komunalnim uslugama. U ostale ključne aspekte siromaštva ubrojeni su i neostvarivanje prava na zdravu životnu sredinu i prirodna bogatstva, pre svega na čistu vodu i vazduh. Po Anketi o životnom standardu iz 2007. godine, u Srbiji su siromašna bila sva domaćinstva čija je potrošnja po potrošačkoj jedinici bila manja od 8 883 dinara. lxvii

Svetska organizacija za hranu FAO pod neuhranjenošću podrazumeva uslove u kojima pojedinac konzumira hranu energetske vrednosti koja je konstantno ispod energentskih zahteva ishrane neophodnih za održavanje zdravog života i ispunjavanje lakih fizičkih aktivnosti.

lxviii

lxix Podsetimo da je i jedan od Milenijumskih ciljeva da se prepolovi broj ljudi koji pate od gladi.

Biotehnološka revolucija je u ovom trenutku na samom početku i smatra se da njeni efekti i najveća dostignuća u biološkim naukama povezanim sa informatičkim dostignućima tek predstoje u XXI veku. Nastaviće se i povećati istraživanja u medicinskim i tehnologijama javnog zdravlja, remedijaciji životne sredine, poljoprivredi, biozaštiti i srodnim disciplinama. Sa jedne strane, biotehnologija bi mogla da postane „karika koja nedostaje“ u ujednačavanju razvijenih i zemalja u razvoju, šireći dramatične ekonomske i koristi u zdravstvenoj zaštiti prema onima kojima je to najpotrebnije. Mogući pronalasci u biomedicini bi uticali na ograničenje širenja epidemije HIV-a i tako pomogli u rešavanju postojećih žarišta humanitarne krize u podsaharskoj Africi, ali i sprečavanju potencijalnih uticaja na ekonomski rast u zemljama u razvoju kakve su Kina i Indija. lxx

293

Istraživanja u biotehnologiji omogućila bi i veću bezbednost razvijenih zemalja, pre svega od uticaja terorističkih napada (primer za to su ogromna ulaganja u takozvani Homeland Security u SAD). Sa druge strane, koliko god širenje biotehnologija znači posredno bolji kvalitet života, ono može dovesti do značajnih pretnji po bezbednost. Biotehnološke informacije postaju dostupnije, tako da mogu doći do njihove zloupotrebe. Danas postoji opravdan strah od zloupotrebe bioloških agenata, kako u terorističkim akcijama, tako i kao biološkog oružja i čini se da će ovaj strah rastu u budućnosti, ukoliko dođe do pogoršanja političke situacije i geopolitičke nestabilnosti. Konačno, biotehnološka istraživanja ponekad nose sa sobom značajne etičke nedoumice: na primer, istraživanja stem ćelija mogu biti zloupotrebljena za kloniranje živih organizama. Preko 95 procenata poljoprivredne proizvodnje u Africi zavisi od padavina. Simulacije pokazuju da će 80 000 kvadratnih kilometara poljoprivrednog zemljišta u podsaharskoj Africi, koje se u ovm trenutku ne može svrstati u produktivno, imati koristi od klimatskih promena, ali da će u isto vreme 600 000 kvadratnih kilometara danas pšroduktivnog poljoprivrednog zemljišta postati ozbiljno ugroženo. lxxi

Američka vlada subvencioniše proizvodnju bioetanola, što će za posledicu u 2008. godini imati smanjenje proizvodnje kukuruza namenjenog ishrani u SAD za trećinu. Procenjuje se da će ovo dovesti do smanjenja tržnih viškova na svetskoj pijaci. Časopis „Ekonomist“ (The Economist, decembar 2007.) navodi podatak Svetske banke po kome je za proizvodnju etanola za jedno punjenje rezervoara prosečnog džipa potrebna količina kukuruza koja je dovoljna za ishranu jedne osobe za period od godinu dana! lxxii

Sa druge strane opravdano je zapitati se koliko hrane je dovoljno? Specijalizovana agencija UN za hranu i poljoprivredu FAO procenjuje da bi za svakog pojedinca trebalo obezbediti najmanje 2 300 kalorija dnevno, kako bi se obezbedila adehvatna ishrana. FAO ovu količinu naziva „prosečnim dnevnim nacionalnim zahtevom“. Ukoliko se želi ići ka ujednačavanju životnih stilova stanovnika u nerazvijenim zemljama sa razvijenima, ovaj zahtev raste na blizu 3 000 kalorija dnevno. Kada se sve ovo pomnoži sa brojem stanovnika na planeti, koji bi mogao da se stabilizuje na 9,3 milijarde u narednom periodu, onda bi ukupni dnevni zahtevi za hranom iznosili blizu deset miliona milijardi kalorija. lxxiii

Pomoć u poljoprivredi koju razvijene zemlje daju nerazvijenima opada konstantno u poslednjim decenijama – sa 8 milijardi dolara u 1980. na 3,4 milijarde u 2005. godini. Istovremeno, udeo koju pomoć poljoprivrednoj proizvodnji čini u ukupnoj razvojnoj pomoći u istom periodu opao je sa 17% na 3 %. lxxiv

Projekcije svetskog stanovništva govore da će sredinom XXI veka na Zemlji biti između 8 i 12 milijardi stanovnika. Najnovije dugoročne prognoze Ujedinjenih Nacija pokazuju da će veličina svetskog stanovništva biti između 6 i 18 milijardi u 2100. i između manje od 4 milijarde i 27 milijardi 2150. godine (Milutinović, 2004). Efekti stanovništva na životnu sredinu biće mnogo umereniji ako budući rast prati nižu krivulju i zadrži se na nivou broja iz 1998. godine, ali ova varijanta je malo verovatna. Budući rast lxxv

294

populacije zavisiće od nivoa fertiliteta u najvećim regionima sveta. Apsolutna vrednost fertiliteta (TFR) u manje razvijenim zemljama opada od 6,2 u pedesetim godinama ovog veka na oko 3,4 u 1997. godini. Projekcije UN smatraju da će TFR opadati do vrednosti od 2,1 u 2050. godini, ali ovo će uključiti drastično opadanje u najsiromašnijim zemljama. Mnogi demografi očekuju opadanje fertiliteta u manje razvijenim zemljama, ali ova pojava će zavisiti od brojnih društvenih, političkih i ekonomskih faktora koji će usloviti motivaciju i mogućnost da se ograniči broj članova porodice. Veličina fertiliteta je značajno manja u industrijski razvijenim zemljama. Sredinom devedesetih srednji TFR bio je 1,4 deteta po jednoj ženi u Evropi, 1,9 u Severnoj Americi i 1,5 u Japanu. Projekcije UN predviđaju da će ovaj broj rasti u pomenutim zemljama dok ne dostigne vrednost od 2 u 2050. godini. Neprofitna naučno istraživaćka organizacija Population Reference Bureau predviđa smanjenje stope fertiliteta na globalnom nivou sa petero dece po svakoj ženi pedesetih godina prošlog veka, na 2,8 deteta danas, a očekuje se da će se u dolazećim godinama smanjiti na manje od 2,5 deteta po svakoj ženi. lxxvi

Smanjenje fertiliteta i mortaliteta dovešće do dramatičnog starenja stanovništva. Po scenariju srednjeg fertiliteta, broj stanovnika starijih od 60 godina porašće sa 10% na 31% ukupnog svetskog stanovništva između 1995. i 2150. godine (Milutinović, 2004).

lxxvii

Broj stanovnika u Africi trebalo bi da se više nego udvostruči između 1995. i 2050. godine, sa 720 miliona na 2 milijarde, dok će broj stanovnika Latinske Amerike porasti sa 477 miiliona na 810 miliona. U isto vreme u Aziji će doći do porasta od 3,4 milijarde na 5,4 milijarde. Nasuprot tome, očekuje se da broj stanovnika Evrope opada u ovom periodu i to sa 728 miliona na 638 milona, zbog niske vrednosti fertiliteta i starenja stanovništva. Za ilustraciju ove tvrdnje, Karl Hob (Haub) iz Population Reference Bureau navodi primere Japana i Nigerije, zemalja koje su danas vrlo blizu po broju stanovnika – 137 miliona u Nigeriji, 128 u Japanu. No, do 2050. godine Nigerija će imati trostruko brojnije stanovništvo - 307 miliona, prema japanskih 100, odnosno 22 posto manje nego danas. lxxviii

Dugoročno opadanje prirodnog priraštaja u Centralnoj Srbiji i Vojvodini poprimilo je neželjene tokove krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina 20. veka. Negativan prirodni priraštaj beleži se kontinuirano u Vojvodini od 1989, a u Centralnoj Srbiji od 1992. godine, i traje i danas. Prema podacima za 2005 . godinu broj umrlih u Srbiji (bez KiM) veći je od broja živorođenih za više od 34.5 hiljada, što rezultira negativnom stopom prirodnog priraštaja od –4.6‰. Slično je i po makro celinama. U Centralnoj Srbiji broj umrlih veći je za više od 23.5 hiljada od broja živorođenih, a stopa je iznosila –4.3 na 1000 stanovnika. U Vojvodini je apsolutni prirodni priraštaj bio na nivou od preko –11 hiljada, a stopa prirodnog priraštaja – 5.5‰. lxxix

Ljudi u razvijenim zemljama neosporno imaju osećaj da nešto nije u redu sa potrošnjom u njihovim društvima. Međutim, oni najčešće ne koriste termin prekomerna potrošnja da bi ovaj osećaj opisali. Ovde će biti prikazani neki rezultati istraživanja koje je u SAD za račun Merck Family

lxxx

295

fondacije izvršila Harwood grupacija (Harwood Group, 1995). Istraživanje je imalo za cilj da prikaže obrasce potrošnje u SAD i posledice koje ona ima na društvo i životnu sredinu. U zaključku se kaže da Amerikanci generalno veruju da materijalizam, pohlepa i sebičnost sve više dominiraju javnim životom i ponašanjem svakog pojedinca. Ove snage imaju veoma negativno dejstvo na tradicionalne vrednosti porodice, na odgovornosti i osećaj pripadnosti zajednici. Ljudi ne žele da odbace materijalne ciljeve, ali žele da imaju veći osećaj izbalansiranosti u svojim životima. Istraživanje je takođe pokazalo da mnogo ljudi veruje da su njihove vrednosti – odgovornost, porodični život i prijateljstvo – u suprotnostima sa vrednostima ostalih amerikanaca. Ljudi su već tada (1995. godina) bili veoma zabrinuti za budućnost. „Američki san“ se sve više zasnivao na kupovini, materijalnoj dobiti, a mnogo manje na otvaranju mogućnosti. Deca su usvajala lekcije potrošačke kulture: 86 procenata ispitanika odgovorilo je da su mladi usredsređeni na kupovinu potrošnih dobara, dok 58 procenata opisuje mlade Amerikance kao veoma materijalistički opredeljene. Međutim, istraživanje je takođe pokazalo da su ljudi ambivalentni kada se pomene mogućnost promena u njihovim životima i u društvu. Oni žele finansijsku sigurnost i komfor, u isto vreme izražavajući duboke nematerijalne aspiracije za sebe i za društvo. 82 procenta Amerikanaca se slaže da najveći broj njih kupuje i troši mnogo više od onoga što im je potrebno. Oni povezuju životnu sredinu sa ovim procesima, ali samo na veoma generalan način, naslućujući da je prosperitet stvoren ovakvim ponašanjem neodrživ. Energetski intenzitet je pokazatelj koji govori o energetskoj efikasnosti, odnosno sposobnosti privrede i društva da energetske resurse uspešno transformiše u ekonomske i socijalne vrednosti koje čine društveno blagostanje. On predstavlja količinu ukupno utrošene energije da bi se stvorio određeni deo bruto domaćeg proizvoda kao mere ekonomske aktivnosti u državi. Što je energetski intenzitet manji, to je stepen energetske efikasnosti viši. lxxxi

Efekat staklene bašte je izraz za zagrevanje planete nastalo poremećajem energetske ravnoteže između količine zračenja koje od Sunca prima i u svemir zrači Zemljina površina. Ovaj efekat predstavlja rezultat povećanja količine zračenja koje ne može od površine Zemlje da bude emitovano u svemir, već ga atmosfera upije i postane toplija. Atmosfera Zemlje upija deo (oko 30%) energije koju Sunce direktno emituje, dok ostatak (zračenje manjih talasnih dužina) pada na tlo i zagreva ga, a tlo potom emituje infracrvene zrake (manjih talasnih dužina) koji, u normalnim okolnostima, uglavnom odlaze u svemir. Međutim ukoliko u atmosferi postoje gasovi koji upijaju ovakvo zračenje, doći će do povećanja temperature atmosfere. To se dogodilo sa atmosferom Zemlje u poslednjem veku. Gasovi staklene bašte su vodena para, ugljen dioksid, metan, azotni oksidi, sumpor heksafluorid i CFC.

lxxxii

Na primer, prema podacima objavljenim u časopisu "National Geographic", rušenje šuma u Nigeriji, Gani i Obali Slonovače izazvaće dve decenije velike suše u centralnoj africi, uz prateću masovnu glad i oskudicu. lxxxiii

296

lxxxiv U avgustu 2008. godine u rumunskim novinama pojavila se vest da će zbog klimatskih promena u bliskoj budućnosti biti moguće gajenje tropskog voća u južnim i jugozapadnim delovima Rumunije!

Otapanje lednika i rast nivoa mora potopiće priobalna područja i sva manja ostrva – podizanje nivoa mora od jednog metra, predviđen do 2050. godine, potopiće gradove poput Venecije i Sankt Peterburga, ali i čitavu Okeaniju, Bangladeš, Holandiju, sliv reke Po u Italiji, američke obale i druge niske priobalne oblasti, dok su neka tropska ostrva u južnom pacifiku već danas raseljena zbog potapanja. lxxxv

Analza ekološkog otiska upoređuje ljudske zahteve prema okruženju (prirodnoj sredini) sa mogućnošću biosfere da regeneriše resurse i pruži usluge. Mere pomoću koje se ovo upoređenje vrši je površina biološki produktivnog zemljišta i površina mora koja bi bila neophodna za proizvodnju resrsa neophodnu populaciji i apsorpciju otpada koje ta populacija proizvede. Ova sveobuhvatna anailza može se vršiti na nivou pojedinca, grada ili regiona, države i sveta u celini. Takođe, moguće je ekološke otiske računati za proizvodne procese, ali i za vožnju atomobila. Autori ekološkog otiska su Matias Vakernagel i Vilijam Ris, a po prvi put u akademskoj javnosti objavljena je 1992. godine. Ekološki otisak po stanovniku je odlična mera za poređenje potrošnje i životnih stilova između država ili regiona i proveru da li je postojeći način života i potrošnje u zajednici održiv na duži rok. Jednostavnost i ilustrativnost rezultata omogućava da njihov uticaj na nosioce odlučivanja bude značajan. lxxxvi

Pojam biodiverziteta uveden je pre dvadesetak godina, na predlog ekologa, u terminologiju koja se tiče globalnih aspekata životne sredine. Pod biodiverzitetom se podrazumeva raznovrsnost života i svih njegovoh formi, nivoa i kombinacija, (Brennan i Withgott, 2005). Biodiverzitet obuhvata nekoliko organizacijskih nivoa: genetski, specijski i ekosistemski, od kojih svaki ima svoj, kako prostorni tako i vremenski kontinuitet na planeti. Pod genetskim diverzitetom podrazumeva se raznovrsnost nasledne strukture između jedinki koje pripadaju istoj vrsti – intraspecijski varijabilitet morfoloških, fizioloških i funkcionalnih svojstava. Specijski diverzitet podrazumava sveukupnost organskih vrsta na našoj planeti od nastanka života pa do danas – interspecijski varijabilitet u vremenu i prostoru. Postoje veoma različite procene o ukupnom broju organskih vrsta na Zemlji, ali ih je do danas opisano i klasifikovano oko 1,5 milion, od čega nešto više od milion životinjskih i oko 500 hiljada biljnih vrsta. Trenutnom sistematikom vrsta životinja, biljaka, gljiva, i mikroorganizama svakako nije obuhvaćen njihov stvarni broj, jer se po nekim procenama na našoj planeti nalazi oko 100 miliona vrsta (Pimm et al., 1995.). Pod ekosistemskim diverzitetom podrazumeva se raznovrsnost iznad specijskog nivoa, odnosno raznovrsnost staništa, životnih zajednica, ekosistema i predela - makro i mikro- populaciona interaktivna raznolikost.

lxxxvii

lxxxviii

Mangrove su tip vegetacije koja se razvija na muljevitim terenima zaliva, laguna i ušća reka u tropskim oblastima, a koju karakterišu uglavnom zimzelene drvenaste biljke. U oblastima umerenog pojasa na ovim terenima se nalaze slane močvare. Kao i u svim drugim ekosistemima, i u

297

mangrovama se svi ekološki faktori odlikuju istovremenošću, tako da su svi ključni za razvoj vegetacije. Među posebno važne koji najviše utiču na oblike životnih formi svake vrste koja nastanjuje mangrovu, ističu se povećana koncentracija soli, nedostatak kiseonika (uslovljen velikom produktivnošću) i kretanje vode, odnosno plima i oseka. lxxxix Zbog nedovoljno definisanih odnosa u upravljanju šumskim fondom i zaštićenim prirodnim dobrima, kao i velike centralizacije, često dolazi do nerazumljivih odluka vezanih za šume. Poznat je slučaj masovne seče šuma u Jugoistočnoj Srbiji, posebno u oblasti Vlasinskog jezera. xc Na svetskom nivou približno 67 procenata vode koju ljudi koriste odlazi za potrebe poljoprivrede, u najvećoj meri kroz navodnjavanje. Industrija troši oko 19 procenata, a domaćinstva oko 9 procenata (WRI, 2000).

Ove procene nastale su nakon petogodišnjeg globalnog istraživanja u kome je učestvovalo 700 eksperata i oko 150 institucija. Istraživanje je pokazalo da je procena iz 2000. godine da će do 2025 godine trećina svetskog stanovništva biti suočena sa ozbiljnim nedostatkom vode bila previše optimistička, jer se to dogodilo već 2005. godine. Sada se procenjuje da je oko 800 miliona ljudi koji u svetu žive u ruralnim područjima siromašno upravo zbog toga što nedostatak vode onemogućuje normalan život i ekonomski rast. xci

Konflikti oko preostalih zaliha traju decenijama između pojedinih afričkih i azijskih država. U poslednje vreme, situacija se drastično pogoršava, što ne deluje nimalo optimistično, naročito za zemlje Bliskog Istoka. Izrael, Jordan i Palestinska autonomija u velikoj meri zavise od reke Jordan, čiji glavni deo toka sada kontroliše Izrael. Tel Aviv je Palestincima uveo velika ograničenja za potrošnju vode. To je jedan od osnovnih problema koji se razmatra u okviru mirovnog procesa na Bliskom Istoku. Planetarno otopljavanje može dodatno smanjiti količinu vode u ionako ne previše nabujalom Jordanu, što će za posledicu imati dalje zaoštravanje odnosa između Arapa i Jevreja. Sličan problem postoji i između Sirije i Turske, koja kontroliše gornji tok Eufrata i odavno planira izgradnju brane. Ostvarenje ovog plana značajno bi smanjilo količinu vode koja dospeva na teritoriju Sirije. S druge strane Eufrata Sirijci su već izgradili branu, što je pokvarilo njihove međudržavne odnose s Irakom, koji takođe zavisi od ove reke. Zbog zaštite prava na korišćenje vodenih resursa oseća se napetost između Kine, Indije i Bangladeša. Reka Bramaputra u prošlosti je više puta bila povod za ratove između Kine i Indije, dve najveće vojne sile. Indija je još 2000. godine optužila Kinu da joj nije dostavila informacije o stanju ove reke pred otvaranje klizišta na Tibetu, koja su izazvala poplave u severo-istočnoj Indiji i u Bangladešu. Istovremeno, kineski predlozi za skretanje toka Bramaputre izavali su opštu zabrinutost u Nju Delhiju. Oko prostranog basena reke Okovango spore se vlasti Bocvane, Namibije i Angole. Sukobi oko vlasništva nad Nilom, najdužom afričkom rekom, uskoro mogu nastati između Egipta, Sudana i Etiopije. Ukoliko Etiopija dobije veći udeo u vodnim resursima Plavog Nila, manje vode bi ostalo Egiptu, smeštenom u donjem toku ove reke. Egipatske stručnjake zabrinjava i što je Beli Nil, koji protiče kroz Ugandu i Sudan, značajno "oslabljen" pre nego što stigne do Sinajske pustinje. xcii

298

xciii Samo frankfurtski aerodrom sa svoga krova sakupi 16 miliona mubika vode godišnje. Ova količina vode upotrebljava se kao tehnička voda – za održavnaje higijene i za tehnološke potrebe.

Najpoznatiji predstavnici tržišnih neoliberala u oblasti zaštite životne sredine danas su svakako Bjorn Lomborg i Džulijan Sajmon. Lomborgova knjiga „The Sceptical Environmentalist“ (Lomborg, 2001) predstavlja bestseler protržišnog pogleda na probleme zaštite životne sredine. xciv

xcv

Interesantno je da latinska reč sa istim korenom „sustentatio“ strpljenje!

xcvi U ekonomiji životne sredine pojam održivosti počinje da se javlja i dobija na značaju onda kada se u šumarstvu, ribarstvu i podzemnim vodama počinje govoriti o količinama „maksimalne održive seče“, „maksimalnih održivih prinosa“ i „maksimalne održive količine ispumpane vode“. Koliko drvne mase možemo poseći, a da i dalje imamo šumu koja raste? Koliko ribe možemo izloviti, a da ribarstvo i dalje nesmetano funkcioniše kao privredna grana? Koju količinu podzemne vode možemo ispumpati, a da na kraju perioda eksploatacije imamo dovoljne zalihe podzemnih voda? Čak i onda kada su količine ispod predviđenih maksimalnih, to još uvek nije garancija da ekosistem funkcioniše održivo – dostizanje održivog stanja komponenti ne garantuje održivo stanje sistema u celini, već je potrebno sagledati i međusobne veze i uticaje koje pojedine komponente u sistemu imaju na funkcionisanje celine. xcvii Redklif naglašava: „Iako se u odbrani ideje održivosti sve više pozivamo na druge kulture i druge epohe, ona bi trebalo da bude jasno definisana kao proizvod specifičnog skupa događaja, počev od ideje progresa i svega onog šti se povezuje sa prosvetiteljstvom Zapadne Evrope. Naša želja da održivost objasnimo pozivajući se na društva u kojima ovaj koncept nije prisutan prevaziđena je i istorijski i intelektualno. Kao što se može pokazati, ona nosi sa sobom ozbiljne implikacije po ’globalne’ strategije razvoja, koje osiguravaju nastavak ekonomske hegemonije industrijalizovanih država Severa. ’Globalizacija’ problema zaštite žvotne sredine i rešenja koja se predlažu danas odražavaju kontinuitet istorije kolonijalnog i postkolonijalnog mišljnja povezanog sa idejom ’razvoja’ koja postoji na ravijenom Severu. Istorije ’razvoja’ i ’održivosti’ kao komplementarne, proizvod su diskursa modernizma.“ (Redclift, 1993)

U svojoj klasičnoj studiji koja se bavi idejom zaštite životne sredine, Klarens Glaken dokazuje da je „vezivanje ideje progresa sa limitiranošću životne sredine proizvod post-enlajtment razvoja“. (Glacken 1973). Činjenica je da su vodeći mislioci evropskog enlajtmenta, kao što su Kondorse, Gudvin ili Maltus, razvili koncept kapaciteta podnošenja, ali da nisu uzeli u obzir uticaj promena u žIvotnoj sredini koje su izazvane ponašanjem ljudi. U kasnom osamnaestom veku čak i najradikalniji teoretičari uzimali su kao početnu predpostavku stabilnu fizičku sredinu kao osnov za ljudski napredak. Zemlja može da bude uređena „kao vrt“, ali teoretičari enlajtment mišljenja nisu sagledali da „narušavanja životne sredine kao rezultat delovanja ljudskih naselja mogu pred čovečanstvo postaviti teške izazove u budućnosti“ (Glacken 1973). Glaken svoju tvrdnju upotpunjuje ukazujući na elemente koje su mislioci u ranom devetnaestom veku ignorisali: xcviii

299

Kraj osamnaestog veka donosi zapadnoj civilizaciji ujedno i kraj epohe koju je karakterisala veza čoveka sa prirodom. Ono što je sledilo je potpuno drugačiji poredak, na koji su uticaj imale teroja evolucije, specijaliaciji u procesima sticanja znanja i ubrzavanje procesa transformacije prirode. (Glacken, 1973) Ova tri elementa – teorija evolucije, specijalizacija u nauci i ekonomski razvoj koji će krenuti veoma brzom uzlaznom putanjom tokom devetnaestog veka – definišu kontekst unutar koga će održivi razvoj postati veoma značajan. Takođe, ova tri elementa definišu i kontekst modernizma i svojevrsnih ljudskih (ili „unutrašnjih“) ograničenja koji su se pred razvoj postavili. „Možda je samo pitanje vremana kada će metafora održivosti postato u toj meri konfuzna da postane beskorisna, odnosno da postane ’crna kutija’ u koju će se smestiti svi ideološki konflikti koji opterećuju savremeni invajronmentalizam“, pisao je 1988. godine O´Riordan xcix

Neopadajući nivo blagostanja je pre princip koji se zasniva na jednakosti u vremenu, nego na efikasnosti. Održivost je potencijalno u suprotnosti sa konvencionalnom analizom troškova i koristi zbog toga što odbija mogućnost da se veća neto korist u sadašnjem vremenu može osigurati na račun budućnosti, odnosno zbog toga što insistira na tome da mora postojati odgovarajuća kompenzacija u takvim slučajevima. Stoga se i neki pokušaji da se modifikuje kost – benefit analiza tako da bude usklađena sa principima održivosti ne mogu smatrti prihvatljivim. c

Pravilo konstantnog kapitala kao preduslov održivog razvoja uvode Hartvik (Hartwick, 1978) i Solou (Solow, 1986), naglašavajući da ukoliko ne postoje posebni razlozi za izdvajanje pojedine vrste kapitala, uslov održivosti je da vrednost agregiranog nivoa kapitalnih zaliha ne bude manja od postojeće u budućnosti. Drugim rečima, možemo trošiti sve ono što potpada pod prirodni kapital (na primer, prirodne resurse, ili stvarati zagađenja) sve dotle dok gubitke nadoknađujemo poverćanjem zaliha stvorenog kapitala. Često se ovo pravilo poistovećuje sa konceptom „slabe održivosti“, o čemu će detaljnije biti reči. ci

Ovakvo shvatanje može se pratiti još od teorija ekonomskog rasta iz sedamdesetih godina XX veka i objašnjeno je u predhodnim poglavljima. cii

O konstituensima svaka od četiri nabrojana tipa kapitala, kao i njihovom međusobnim odnosima u procesu obezbeđenja osnovnih ljudskih potreba i kvaliteta života opširnije je pisao Robert Kostanca (Costanza at all, 2007). ciii

Putnam je 1993. godine pokazao da je jedan od pokazatelja koji objašnjava bolje ekonomske performanse severa Italije u poređenju sa jugom postojanje mnogo većeg broja dobrovoljnih udruženja. Fukujama je nekako u isto vreme dokazao da uspešne zajednice i kompanije karakteriše prisustvo resiprociteta i poverenja. Iako se danas u literaturi može naći civ

300

dosta kritika na račun Putnamovog koncepta socijalnog kapitala, niko ne spori da poverenje i građanska kooperacija imaju značajan pozitivan uticaj na ekonomske aktivnosti. Ovaj uticaj može biti još snažniji ako se, na primer, smanji stepen društvene isključenosti. Suprotno tome, snižavanje nivoa socijalnog kapitala može biti uzrok društvenim poremećajima, oličenim u porastu kriminala, nasilja, kraha porodice, itd. Naravno, nije svaki tehnološki napredak koristan. Na primer, za hlorofluorokarbonate (CFC) dugo se smatralo da predstavljaju najznačajnije tehnološko unapređenje u proizvodnji aerosola, sa veoma širokom industrijskom primenom, pre svega u rashladnim sistemima. Danas se zna da ova jedinjenja uništavaju ozonski omotač i da su jedan od najvećih krivaca za globalno narušavanje životne sredine. cv

Ovakva tumačenja dolaze i od onih koji su tada snažno zastupali koncept slabe održivosti. Na primer, profesor Konrad Ott je na Konferenciji o održivom razvoju u Bazelu 2006. godine izneo zanimljivu teoriju da neispunjavanje preuzetih obaveza iz Rija posle više od decenije minornih uspeha pomera fokus sa slabe na jaku održivost, da je to sada opravdano kako sa etičkog, tako i sa ekonomskog aspekta i da se vreme koje će biti potrebno da čak i koncept jake održivosti „zastari“ i bude zamenjen idealnom održivošću (što podrazumeva i Dalijev nulti ekonomski rast) više ne meri decenijama, već godinama (presonalna komunikacija autora). cvi

cvii

Prema (Pešić, 2002).

U literaturi se ovaj model često citira kao Dasgupta-Heal-Solow ili DHS model, pozivajući se na radove Dasgupte, Hila i Soloua (Dasgupta & Heal, 1974), (Dasgupta & Heal, 1979) i (Solow, 1974). cviii

Robert Solou je svoju teoriju objavio u časopisu Review of Economic Studies maja 1974. godine, odnosno pre objavljivanja izveštaja Our Common Future. cix

Hartvik je dokazao da države koje u najvećoj meri zavise od neobnovljivih prirodnih rasursa, ako što je nafta, moraju reinvestirati dobit od eksploatacije tih resursa ukoliko žele da održe konstantnu potrošnju tokom vremena. Hartvikovo pravilo se veoma odrazilo na političke i ekonomske prilike vezane za eksploataciju nafte u Norveškoj, Holandiji i Velikoj Britaniji, gde je bilo velkih pritisaka da se dobit od eksploatacije prirodnih resursa troši, radije nego reinvestira. Naslanjajući se na Hartvikovo pravilo, Solou je par godina kasnije dokazao da je to sine qua non za održanje kapitalnih zaliha.

cx

cxi Izgleda kontradiktorno povezivati povećanje potrošnje sa ostvarivanjem održivosti. Štaviše, ekonomska optimalnost, koja se bazira na maksimizaciji postojeće vrednosti potrošnje, naizgled je potpunoj suprotnosti od održivosti i jedini način da optimalnost bude komaptibilna sa održivošću je da u budućnosti potrošnja opada i teži nultoj vrednosti. Uprkos tome mnogi ekonomski teoretičari pokušavali su da na neki način kombinuju optimalnost i održivost, pre svega posmatrajući utilitaristički dobra i usluge koje pruža životna sredina (kao inpute u proizvodnji), ali i naglašavajući da je održivost dodatni otežavajući faktor za ekonomski rast. Kako sagledavanje optimalnosti i održivosti vodi različitim percepcijama politike,

301

izvesno je da u konkretnim slučajevima odlučivanja u javnim politikama jednom od ta dva diskursa mora biti data prednost. Ima mnogo razloga zbog kojih se u konkretnoj ekonomskoj politici može sumnjati u stav da je optimalnost dominantna u odnosu na održivost. Pre svega, primetno je da optimalnost često nije osnova javnih politika. Postojanje država blagostanja nije optimalno, niti su to socijalna pravda i ljudska prava. Drugo, proračunavanje stvarne optimalnosti nije moguće zbog teškoća u evealuitranju zaštite životne sredine. Konačno, čak i onda kada kada se kvantifikuje optimalnost, može doći do potcenjivanja šteta u životnoj sredini, jer cene prirodnih dobara u budućnosti mogu biti znatno više nego što su danas. (Ekins, 2000). „Standard minimalne sigurnosti“ prvi je u nauku uveo Cirjaki-Vontrup (Ciriacy-Wantrup) 1952. godine, proučavajući ugrožene vrste. On je identifikovao mogućnost „preteranih gubitaka“ usled degradacije životne sredine, naglašavajući da je „... značajni cilj očuvanja izbegavanje mogućih preteranih gubitaka – bez obzira na malu mogućost da do njih dođe – priznavanjem mogućnosti umerenih gubitaka – bez obzira što je takva mogućnost verovatnija“. Ovo bi se omogućilo ako bi se kao pravilo odlučivanja koristio minimax kriterijum, koji uvodi minimizaciju maksimalnih mogućih gubitaka. Primena ovog kriterijuma na resurse koji su kritični navela je Cirjaki-Vontrupa da predloži standard minimalne sigurnost kao cilj politike očuvanja (odnosno onoga što bi se danas moglo podvesti pod politiku zaštite životne sredine): „Standard minimalne sigurnosti očuvanja se dostiže izbegavanjem kritične zone koja predstavlja one fizičke uslove, nastale usled ljudske atktivnosti, koji bi učinili neekonomičnim zaustavljanje ili inverziju iskoriščavanja“ (Ciriacy-Wantrup, 1952). Ovakva ideja izgleda da je bila previše revolucionarna za ekonomiste toga vremena, tako da nije naišla na preteranu pažnju. Tek posle četiri decenije Bišop (Bishop) aktuelizuje pristup standarda minimalne sigurnosti, stavljajući ga u kontekst održivog razvoja (Bishop 1993). cxii

Herman Deli (Daly) uvodi pojam neekonomskog rasta, kritikujući koncept „razvoja oličenog u globalnom rastu“ – koncept koji se od sredine osamdesetih forsira kroz politiku Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske Banke. On navodi dva razloga protiv ovakvog shvatanja: prvi je vezan za ekološku održivost, a drugi za društvenu jednakost. Po prvom, ograničenja u životnoj sredini pretvaraju ekonomski rast u „neekonomski rast“, koji kroz svoje „nusprodukte“ uvećava troškove i više nego što uvećava korist. „Makroekonomija nije ultimativna Celina, ona je Deo veće Celine – ekosistema“, piše Deli. Ako makroekonomija raste po svojim fizičkim dimenzijama (proizvodima), taj rast se ne odigrava u beskonačnom prostoru. On se odigrava unutar ograničenog ekosistema, proizvodeći pri tome moguće troškove (zagađenja, isrpljivanja resursa, ograničenja funkcija životne sredine). Ovi troškovi su često viši od dodatne koristi, međutim o tome nemamo podatke, jer merimo samo korist, a ne i troškove. Štaviše, ukoliko troškove i merimo (kroz davanja za sanaciju šteta), oni se ne oduzimaju od BDP, već mu se dodaju! Drugi razlog je vezan za društvene uslove nejednakosti u distribuciji. Rast ne može uvećati relativna primanja svakog pojedinca. Kako je siromaštvo ili bogatstvo funkcija relativnih cxiii

302

primanja pojedinaca, to rast postaje beskoristan kao mera za izražavanje siromaštva (Daly, 2002). Serafijevo pravilo, nazvano tako po ekonomisti Svetske Banke Salahu El Serafju (El Serafy), datira iz 1989. godine. To je normativno pravilo za izračunavanje kvazi-održivosti koja pripada neobnovljivim resursima, kao što su fosilna goriva, minerali, i drugo. Prema Serafijevom pravilu, vlasnicima ovih resursa pripada deo od njihovog iscrpljivanja kao prihod. Ostatak se mora reinvestirati kako bi stvorio prihod kojim bi se zamenio deo kapitala nestao iscrpljivanjem resursa. cxiv

Ekonomski i društveni aspekti su kod ovakvog pristupa relevantni jedino u onoj meri u kojoj „ekologizacija“ društvenog razvoja mora da bude u isto vreme i ekonomski i društveno kompatibilna. Evidentno je da je Bruntland izveštaj veliku pažnju posvetio ekonomskim i društvenim ciljevima kao predpostavkama za unapređenje životne sredine, naglašavajući, pre svega, prevenciju siromaštva u zemljma u razvoju. Sa druge strane, institucionalni aspekti u mnogo slučajeva imaju odlučujuću ulogu kod implementacije strategija održivog razvoja i razvojnih strategija uopšte. Invajronmentalni razvoj kao preduslov održivosti životne sredine ima, dakle, za cilj između ostalog smanjenje na minimum proizvodnje supstanci koje ugoržavaju životnu sredinu, minimizaciju zagađenja, eksploataciju resursa, ali i ono što se može nazvati „korišćenjem životne sredine“. Kako bi se ovakvi ciljevi operacionalizovali, razvijeno je mnogo različitih koncepata koji pokušavaju da identifikuju do koje mere se koriste resursi životna sredina od strane različitih društvenih ili teritorijalnih entiteta (država, regiona, itd) i da na kraju generišu zaključke o tome na koji način ova „upotreba životne sredine“ može biti distribuisana sa većim nivooom jednakosti. Najpoznatiji od ovih koncepata su, svakako, izračunavanje „ekološkog otiska (Wackernagel & Rees, 1995) i koncept „invajronmentalnog prostora“.

cxv

Ova Deklaracija Evropske komisije usvojena je kao deo procesa revizije Strategije održivog razvoja Evropske Unije.

cxvi

Ekološka modernizacija predstavlja reformski orijentisanu školu mišljenja u invajronmentalnim i društvenim naukama koja je u poslednjih nekoliko decenija stakla mnogo pristalica među naučnicima i političarima u Evropi, Sjedinjenim Američkim Državama, Japanu i u drugim krajevima sveta. Zagovornici ekološke modernizacije naglašavaju da je poželjno i u nekim slučajevima moguće da se društva razvijaju u isto vreme i eonomski i socijalno, a da istovremeno očuvaju životnu sredinu. Pomaci na ovim planovima mogući su uz korišćenje tehnoloških unapređenja koja pomažu da se smanji potrošnja resursa kroz povećanje efikasnosti (na primer kroz prevenciju zagađenja ili smanjenje otpada), uglavnom time što će se eksternalije nastale u jednom procesu proizvodnje koristile kao sirovine za druge procese. Kao najbolji primer ovakvog pristupa često se navodi industrijska ekologija. Neki oblici ekološke modernizacije prilagođeni su interesima privrede i mogu predstavljati dobru stategiju promena u biznisu zbog toga što se oslanjaju na sva tri stuba održivosti – ekonomski, društveni i invajronmentalni, dok istovremeno teže očuvanju slobodnog tržišta. Sa druge strane, ovakav pristup je najčešće suprostavljen pristupu koji imaju ekološki pokreti koji slobodnu trgovinu i liberalno organizovanje poslovnog cxvii

303

okruženja smatraju delom problema neodrživosti i uzrokom degradacije životne sredine. Uloga države u ekološkoj modernizaciji je višeznačna – ona bi trebalo pre svega da obezbedi tržišne uslove koji će dovesti do tehnoloških unapređenja kroz kompetitivni proces, ali i da reguliše procese kojima će preduzeća biti ohrabrivana da svoj otpad vrate nazad u proizvodnju novih proizvoda ili pružanje novih usluga. Dobar primer za to je način na koji se kompanije koje proizvode automobile u Nemačkoj primoravaju da prihvate korišćene automobile koje su proizveli na kraju njihovog veka eksploatacije. Ekološka modernizacija, sa druge strane, trpi bujicu kritika. Najčešća je da korišćenjem ovakve filozofije neće doći do željenog nivoa zaštite životne sredine jer ekološka modernizacija samo teži da očuva postojeći kapitalistički način proizvodnje koji neminovno dovodi do degradacije. Često se za ekološku modernizaciju kaže da predstavlja samo kozmetičke promene i da ne donosi suštinske promene. Sumnja se da jedino tehnološke inovacije mogu obezbedti očuvanje resursa i bolju zaštitu životne sredine, tim pre što se regulacija ostavlja samim privrednim subjektima. Navode se primeri tehnoloških umapređenja koje je danas moguće primeniti sa aspekta tehnologije, ali se ne primenjuju šire iz drugih razloga (automobili koje pokreće hidrogen, na primer). Najveće kritike, međutim, odnose se na činjenicu da ekološka modernizacija dalje produbljuje nejednakost na globalnom nivou i ne rešava nagomilane probleme prouzrokovane siromaštvom. Nažalost, čini se da ovaj princip još uvek ostaje samo deklarativno zalaganje Evropske Unije. Da nije tako, do danas bi bilo učinjeno mnogo više na iskorenjivanju potrošačkih navika u visokorazvijenim evropskim društvima. cxviii

Na primer, ruska naftna kompanija svakoga dana proizvede količinu nafte približno jednaku onoj koja je dospela u okean prilikom katastrofe tankera Ekson Valdez.

cxix

Imajući u vidu činjenicu da je održivi razvoj prepoznat kao ključni razvojni koncept Evropske Unije, Povelja EU zahteva od svih država članica, a samim tim i država kandidata, da integrišu održivi razvoj u sve sektorske politike, tako da se integralno dostignu ekonomski i društveni ciljevi, kao i ciljevi vezani za zaštitu životne sredine. U tom smislu, uz uspešnu primenu programa Vlade, Republika Srbija će se naći u naprednoj fazi evropskih integracija, u kojoj će se od nje zahtevati da bude u stanju da, primenom Strategije održivog razvoja, uskladi rešavanje problema u oblasti životne sredine i prirodnih resursa sa kontinuiranim ekonomskim rastom i razvojem društva. Stoga se može reći da Strategija održivog razvoja predstavlja vodič za put ka članstvu u Evropskoj Uniji.

cxx

Primera radi, investicije u unapređenje životne sredine u energetici, ne samo da će unaprediti kapacitete za proizvodnju i prenos energije, već će imati snažno dejstvo na naučno-stručne instucije, na građevinarstvo, na metaloprerađivački sektor, mašinogradnju itd. Investicijama u unapređenje upravljanja vodnim resusima rešiće se, pored ostalog i mnošto socijalnih problema, stvoriće se preduslovi za povećan izvoz hrane i intenzivan ruralni razvoj. Eliminacijom olovnog benzina u Srbiji ne samo da bi se eliminisale emisije od oko 300 tona olova godišnje u atmosferu, već bi se stvorili cxxi

304

pozitivni zdravstveni efekti, spečilo zagađivanje poljoprivrednog zemljišta teškim metalima, unapredila proizvodnja i tržište motornih vozila. cxxii Acquis communautaire se satoji iz direktiva, regulative i odluka usvojenih na bazi različitih Evropskih sporazuma, koji zajednički čine osnovno zakonodavstvo Evropske Unije. Ovo je naziv koji se koristi da opiše sve principe, praktične politike, zakone i ciljeve koji su dogovoreni unitar EU. Acquis communautaire uključuje sve Sporazume, legislativu Zajednice, sve zakonske principe i interpretacije Evropskog Suda Pravde, sve međunarodne sporazume potpisane od strane Evropske Komisije i deklaracije i rezolucije Saveta Ministara. Kod usklađivanja domaćeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU nije dovoljno samo da se formalno prate acquis communautaire, već je neophodno da ono bude u potpunosti u duhu evropskih principa.

cxxiii

Agenda 2000 je akcioni program, usvojen od strane šefova država i vlada EU na Konferenciji u Berlinu 26. marta 1999. godine, čiji je osnovni cilj da ojačaju praktične politike EU i da obezbede budžet EU za period 2000 – 2006 u svetlu pridruživanja novih država. Odluka Saveta Evrope Od 18. februara 2008. godine o principima, prioritetima i uslovima Evropskog partnerstva sa Republikom Srbijom uključujući i Kosovo prema Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija od 10. juna 1999. i o ukidanju Odluke 2006/56/ES (2008/213/ES). cxxiv

cxxv

Ibid. Prilog 2: Prioriteti Republike Srbije.

Serbia 2008 Progress Report, Communication from the Commision to the European Parliament and the Council, COM(2008)674 final. cxxvi

Procena uticaja na životnu sredinu ima dugu istoriju u razvijenim zemljama. Zemlje tadašnje Evropske Ekonomske Zajednice (EEZ), današnje Evropske unije (EU), podstaknute američkim iskustvom, brzo su procenile značaj Procene uticaja i pokrenut je petogodišnji istraživački projekat (19751980), koji je pokazao niz prednosti i sugerisao neophodnost uvođenja Analize uticaja na životnu sredinu (Environment Impact Assessment) u zakone zemalja članica. Nakon petogodišnjeg usaglašavanja Savet ministara EEZ usvojio je Direktivu 85/337/EEC o obaveznoj proceni uticaja određenih javnih i privatnih projekata na životnu sredinu i zemljama članicama ostavio period do 1988. godine da zahteve iz Direktive obavezno ugrade u svoje zakonodavstvo. Danas je procena uticaja na životnu sredinu, u većini razvijenih i zemalja u tranziciji prihvaćena kao preventivni instrument upravljanja kvalitetom životne sredine. Izražena je tendencija da EIA postane sastavni deo politike razvoja i prostornih planova. Usvajanjem, od strane određenog broja zemalja članica UN konvencija o proceni uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu (E/ECE/1250) 1991. godine, Analiza uticaja postaje neizbežni instrument međunarodne politike koji prati ekonomski razvoj i zaštitu životne sredine, jer definiše obaveze i postupke zemalja članica. Ukoliko se posumnja da planirana aktivnost u jednoj od zemalja može imati negativne posledice na susednu državu, potrebno je tražiti njeno odobrenje za planiranu aktivnost.

cxxvii

305

Konsultantska kuća Prajsvoterhaus Kupers (PricewaterhouseCoopers) u svom izveštaju „Svet 2050. - pogled na perspektive razvoja brzorastućih tržišta“ iz 2006. godine iznosi predviđanja da će već 2025. godine Kina stići Sjedinjene Američke Države, a za sledećih 25 godina, dakle 2050. njen bruto domaći proizvod biće za gotovo trećinu veći od američkog. Na sredini ovog veka Kina će imati BDP od blizu pedeset hiljada milijardi dolara, a SAD oko 38.000 milijardi USD. Treće i četvrto mesto na listi najjačih svetskih ekonomija zauzeće dve danas takođe zemlje u razvoju - Indija, sa 34.000 milijardi USD, i Brazil sa 10.000 milijardi USD. Uopšte, prognoze govore da će zemlje koje se danas obuhvataju pojmom tržišta u razvoju ekonomski napredovati znatno brže nego razvijene zemlje.

cxxviii

Prajsvoterhaus Kupers u već pomenutom istraživanju navodi da kada se pogledaju podaci o bruto domaćem proizvodu po stanovniku, i dalje će ostati značajne razlike u korist najrazvijenijih zemalja. Ali i tu će razlike biti sve manje. Samo jedan primer: danas je BDP po stanovniku Amerike dvadeset puta veći nego Kine; 2050. godine biće svega četiri do pet puta veći. cxxix

306

Reference

___________ (1975). „The Cocoyoc Declaration“, International Organization, Vol. 29, No. 3, Abbott, C. (2008). „An Uncertain Future: Law Enforcement, National Security and Climate Change“. Briefing Paper, Oxford Research Group. http://www.oxfordresearchgroup.org.uk/publications/briefing_papers /pdf/uncertainfuture.pdf (visited 08.06.2008)

Adelman, I. (1999). „The Role of Government in Economic Development“. Working Paper 890. Department of Agricultural and Resource Economics and Policy, University of California at Berkeley Anand, S & Sen, A. K. (1994). “Sustainable Human Development: Concepts and Priorities,” Occasional Paper No. 8, Human Development Report Office. New York: United Nations Development Programme. Arndt, H. W. (1987). Economic Development. The History of an Idea. London: The University of Chicago Press. AZŽS (Agencija za zaštitu životne sredine Republike Srbije) (2007). Indikatori životne sredine u Republici Srbiji: kratak vodič. Beograd: AZŽS Baker, S. (2006). Sustainable Development. London: Routlidge.

307

Baker, S., M. Kousis, D Richardson, S. Young (1997). The Politics of Sustainable Development: Theory, Policy and Practice within the European Union. London: Routlidge. Bandy, J. and J. Smith (2005). „Introduction: cooperation and conflict in transnational protest“, in J. Bandy & J. Smith (eds.), Coalitions Across Borders: Transnational Protest and the Neoliberal Order. Oxford: Rowman and Littlefield. BBC News Online (2008). “Oil price ‘may hit $200 a barrel’”, 7 May 2008. http://tinyurl.com/5bw7a (visited 08.08.2008) Becker, E., T. Jahn & L. Stiess (1999). „Exploring uncommon ground: sustainability and the social sciences“. In Becker, E. and Jahn, T. (Eds.): Sustainability and the Social Sciences, A Cross-Disciplinary Approach Integrating Environmental Considerations into Theoretical Reorientation. London: Zed Books. Bernstein, S. (2001). The Compromise of Liberal Environmentalism. New York: Columbia University Press. Bishop, R. (1993). „Economic Efficiency, Sustainability and Biodiversity“. Ambio, Vol. 22 No. 23. Bjeković, S. (2003). “Razvoj, ekonomska i socijalna prava, životna sredina”. U Vučinić, Spajić – Vrkaš i Bjeković (Ur.) Ljudska prava za nepravnike.. Zagreb: Istraživačkoobrazovni centar za ljudska prava i demokratsko građanstvo i Centar za ljudska prava Univerziteta u Podgorici. Blaikie, P., H. Brookfield (1987). Land Degradation and Society. London and New York: Methuen and Co. Ltd. Bot, A., F.O. Nachtergaele and A. Young (20000). „Land Resources Potential and Constraints at Regional and Country Level“. World Soil Resources Reports 90. Rome: FAO. Boulding, K (1966). “The Economics of the Coming Spaceship Earth”, in J. Hardin (ed) Environmental Quality in a Growing Economy, Johns Hopkins University Press. Reprinted in A Markandya and J Richardson (eds) (1992) The Earthscan Reader in Environmental Economics, London, Earthscan. 308

Brandl, S. (2002). „Konzepte sozialer nachhaltigkeit im deutschen diskurs“. In Ritt, T. (Ed.): Soziale Nachhaltigkeit: Von der Umweltpolitik zur Nachhaltigkeit? Wien: Arbeiterkammer Wien, Informationen zur Umweltpolitik 149. Brehm, J. and W. Rahn (1999). Individual-Level Evidence for the Causes and Consequences of Social Capital. American Journal of Political Science 41. Brennan, S., Withgott, J., (2005). „Biodiversity and Conservation Biology“. In Environment; The Science behind the Stories. San Francisco: Pearson. Brunetti, A., G. Kisunko and B. Weder (1997). ‘Economic Growth with “Incredible” Rules: Evidence from a Worldwide Private Sector Survey’. Background paper for World Development Report (1997). Washington, DC: World Bank. Capra, F. (1982) The Turning Point: Science, Society, and the Rising Culture. Simon and Schuster Carati, P., G. Lo Cascio (2006). Sustainable Development Policies in Europe. The Fondazione Eni Enrico Mattei Note di Lavoro Series: Nota di lavoro 152.2006. http://www.feem.it/Feem/Pub/Publications/WPapers/default.htm (visited 02.08.2008)

CEC – Commission of the European Communities (2001). Communication from the Commision to the Council, the European Parliament, the Economic and Social Committee and the Committee of the Regions on the Sixth Environmental Action Programme of the European Community, „Environment 2010: Our Future, Our Choice“: The Sixth Environmental Action Programme. COM(2001)31 FINAL, Luxembourg: Office for Official Publications of the European Communities. Chenery, H., M. S. Ahluwalia, C.L.G.Bell, J. H. Duloy and R. Jolly (1974). Redistribution with Growth: Policies to Improve Income Distribution in Developing Countries in the Context of Economic Growth, London: Oxford University Press.

309

Chiras, D.D. (1998). Environmental Science: A System Approach to Sustainable Development. Belmont, CA: Wadsworth Publishing Company. Ciriacy-Wantrup, S. (1952). Resource Conservation: Economics and Policies. Berkeley, CA: University of California Press. Clapp, J. and P. Dauvergne (2005). Paths to a Green World. The Political Economy of the Global Environment. Cambridge and London: The MIT Press. Clarke, R. & J. King (2004). The Water Atlas. The New Press Coase, R.H. (1960). „The Problem of Social Cost“. Journal of Law and Economics, 3. Cole, H. S. D, C. Freeman, M. Jahoda and K. L. R. Pavitt (eds) (1973). Thinking about the Future: A Critique of “The Limits to Growth”, London: Chatto & Windus Commander, S., H. Davoodi and U. J. Lee (1996). ‘The Causes and Consequences of Government for Growth and Wellbeing’, background paper for World Development Report (1997), Washington, DC: World Bank. Connelly, J., G. Smith (2003). Politics and Environment: From Theory to Practice. Second Edition. London: Routlidge. Costanza, R. at all (2007). „Quality of life: An approach integrating opportunities, human needs, and subjective well-being“. Ecological Economics 61. Costanza, R., R. D'-Arge, R. Groot, et al (1997). „The value of the world's ecosystem services and natural capital”. Nature 387. Costanza, R., B. Patten (1995). „Defining and Predicting Sustainability“. Ecological Economics 15. Crutzen, Stoermer (2000). International Geosphere Biosphere Programme Newsletter 41. Cvejić, S. (2002). „Neformalna privreda u post-socijalističkoj transformaciji: »Siva ekonomija« u Srbiji 90-ih“, u Bolčić, S., A. Milić, (ur), Srbija na kraju milenijuma. Beograd: Institut za sociologiju. Dalal-Clayton, B., S. Bass (2003). Sustainable Development Strategies. A Resource Book. London: Earthscan 310

Daly, H. (1992). Steady-State Economics (2nd edition). London: Earthscan. Daly, H. (1996). Beyond Growth: the Economics of Sustainable Development. Boston, MA: Beacon Press. Daly, H. (2002). „Sustainable Development: Definitions, Principles, Policies“. In M. Keiner (ed): The Future of Sustinability. Dordrecht: Springer. Daly, H., R. Goodland (1992). An Ecological-Economic Assessment of Deregulation of International Commerce under GATT. Washington DC: The World Bank. Dasgupta, P., G. Heal (1974). „The optimal depletion of exhaustible resources“. Review of Economic Studies 41. Dasgupta, P., G. Heal (1979). Economic Theory and Exhaustible Resources. Cambridge, U.K: Cambridge University Press. De Groot, R. (1992). Functions of Nature. Groningen: Wolters— Noordhoff. De Vries, H. (1989). „Sustainable resource use. An enquiry into modeling and planning“. Ph.D. Dissertation, Univ. Groningen. Devarajan, S., R. Kanbur (2005). A Framework for Scaling Up Poverty Reduction, With Illustrations from South Asia. Overview contribution to an edited volume prepared by the South Asia Region of the World Bank. http://www.arts.cornell.edu/poverty/kanbur/DevarajanKanburAug0 5.pdf (20.05.2008)

Diamond, J. (2008). “What’s Your Consumption Factor?”. New York Times, Jan 2, 2008 Doherty, B., T. Doyle (2006). „Beyond Borders: Transnational Politics, Social Movements and Modern Environmentalisms“. Environmental Politics, Vol. 15, No. 5, 697 – 712. Ecologist, The (1972). Blueprint for Survival, Harmondsworth: Penguin Economic and Social Council (2001). Report on the World Social Situation. New York: United Nations

311

EEA - European Environmental Agency (2007a). Europe’s environment: the fourth assessment. Copenhagen: European Enviromental Agency. EEA - European Environmental Agency (2007b). „Sustainable consumption and production in South East Europe and Eastern Europe, Caucasus and Central Asia“, EEA Report, No 3-2007 EEC

- Ekonomska komisija za Evropu – Komisija za programsku politiku u oblasti zaštite životne sredine (2007), Pregled stanja zaštite životne sredine – Republika Srbija – Drugi pregled, Njujork i Ženeva: Ujedinjene Nacije

Ehrlich, P. R. (1968). The Population Bomb. New York: Sierra Club–Ballantine. Ekins, P. (2000). Economic Growth and Environmental Sustainability: The prospects for green growth. London: Routledge. El Serafy, S. (1989). „The Proper Calculation of Income from Depletable Natural Resources“. In Environmental Accounting for Sustainable Development, eds Y. J. Ahmad, S. El Serafy, and E. Lutz. Washington, DC: The World Bank. Escobar, A. (1995). Encountering development: The making and unmaking of the Third World, 1945-1992. Princeton, NJ: Princeton University Press. Esteva, G (1992). “Development”. In W. Sachs (ed): The Development Dictionary. London and Atlantic Highlands, NJ: Zed Books. Easterlin, R. (2003). „Explaining happiness“. Proceedings of the National Academy of Sciences. Vol 100, No 19. Easterlin, R. (1974). "Does Economic Growth Improve the Human Lot?" In P. David and M. Reder (eds.): Nations and Households in Economic Growth: Essays in Honor of Moses Abramovitz. New York: Academic Press. Euston, S., W. Gibson. (1995). „The ethic of sustainability". Earth Ethics 6.

312

Faber, M., F. Jöst, R. Manstetten (1995). „Limits and perspectives of the concept of sustainable development“. Economie Appliquée 48. FAO - Food and Agriculture Organization of the United Nations (2005). FAO Committee on Food Security, Report of 31st Session FAO - Food and Agriculture Organization of the United Nations (2006). The State of Food Insecurity in the World 2006. Rome: FAO. French, H. (1990). „Green Revolutions: Environmental Reconstruction in Eastern Europe and the Soviet Union“. Worldwatch Paper 99. Washington, D.C.: Worldwatch Institute. Fukujama, F. (2007). Građenje države. Upravljanje i svetski poredak u dvadesetprvom veku. Beograd: Filip Višnjić. Fukuyama, F. (1992). The End of History and the Last Man. New York: The Free Press Fukuyama, F. (2000). „Social Capital and Civil Society“. IMF Working Paper 213; http://www.imf.org/external/pubs/ft/seminar/1999/reforms/fukuya ma.htm (visited 26.06.2007.)

Georgescu-Roegen, N. (1971). The Entropy Law and the Economic Process. Cambridge: Harvard University Press. Glacken, C. (1973). Traces on the Rhodian Shore. Berclay, MA: University of California Press. Goodwin, N. (2008). „An Overview of Climate Change: What does it mean for our way of life? What is the best future we can hope for?“. Global Development and Environment Institute Working Paper No. 08-01. HABITAT (2001). Cities in a Globalizing World: Global Report on Human Settlements. London: Earthscan Publications. Halweil, B. (2007). Ocean Pollution Worsens and Spreads. Worldwatch Institute Vital Signs. http://www.worldwatch.org/node/5474 (visited 13.08.2008)

Hans-Boeckler-Foundation (Ed.) (2001). Pathways towards a sustainable future. Düsseldorf: Setzkasten. 313

Hartwick, J. (1977) „Intergenerational Equity and the Investing of Rents from Exhaustible Resources“. American Economic Review, 67. Hartwick, J. (1978). „Substitution Among Exhaustible Resources and Intergenerational Equity“. Review of Economic Studies, 45. Harwood Group, The (1995). Yearning for Balance: Views of Americans on consumption, Materialism, and the Environment. Takoma Park, MD: Merck Family Fund. Hayek, F. A. (1956). The Road to Serfdom. Chicago: University of Chicago Press. Hein, W. (1996). „Postfordism and Sustainable Development within the Global Context“. In: Deucher, E., Jahn, T., Moltmann B. (eds.): Development Models and World Views. Frankfurt: Societats Verlag. Hirschman, A. O. (1981 [1979]). “The Turn to Authoritarianism in Latin America and the Search for Its Economic Determinants”, in Albert Hirschman, O. (ed.) Essays in Trespassing. Economics to Politics and Beyond. Cambridge: Cambridge University Press, originally published in David Collier (ed.), The New Authoritarianism in Latin America, Princeton, Princeton University Press, 1979: 61–98. Hodge, R., P. Hardi (1997). „The need for guidelines: the rationale underlying the bellagio principles for assessment“. In Hardi, P. and Zdan, T. (Eds.): Assessing Sustainable Development. Principles in Practice, Winnipeg, Manitoba: International Institute for Sustainable Development. Hotelling, H. (1931). „The Economics of Exhaustible Resources“, Journal of Political Economy. Vol. 39 No. 2. Huntington, S. (1993). „The Clash of Civilizations?“. Foreign Affairs, LXXII. IEA - International Energy Agency (2006). Energy Balances of OECD Countries (2006 edition) and Energy Balances of Non-OECD Countries (2006 edition). Paris: IEA. http://data.iea.org/ieastore/default.asp. (visited 10.08.2008)

314

IEA - International Energy Agency) (2007). Outlook 2007. Paris: IEA

World Energy

ILO - International Labour Organization (1976). Employment, Growth and Basic Needs: a One-World Problem. Geneva: ILO. ILO - International Labour Organization (1977). Meeting Basic Needs. Strategies for Eradicating Mass Poverty and Unemployment. Geneva: ILO. IPCC (2000). A Special Report of IPCC Working Group III: Emmisions Scenarios. Summary for Policymakers. Intergovernmental Panel on Climate Change. http://www.ipcc.ch/pdf/special-reports/spm/sres-en.pdf 27.12.2007.)

(visited

IUCN, UNEP, WWF (1980). World Conservation Strategy: Living Resource Conservation for Sustainable Development. Gland: International Union for Conservation of Nature and Natural Resources. Jantzen, J., R. Pešić (2004). “Assessment of the Economic Value of Environmental Degradation in Serbia”. Final Report. Environmental Capacity Building Programme 2003An EU funded project managed by the European Agency for Reconstruction. Johnson-Welch, C., B. Alemu, T. Msaki, M. Sengendo, H. Kigutha, A Wolff (2000). „Improving Household Food Security: Institutions, Gender and Integrated Approaches”, International Center for Research on Women Publication. Jolly, R. (2005). “The UN and Development Thinking and Practice”. Forum for Development Studies, No. 1-2005. www.unhistory.org/reviews/FDS_Jolly.pdf (visited 26.06.2007.)

Jörissen, J., Kopfmüller, J., Brandl, V., Paetau, M. (1999). Ein Integratives Konzept nachhaltiger Entwicklung, FZ Karlsruhe Research Reports, FZKA 6393, Karlsruhe. Kaluđerović, LJ., S. Milutinović, A. Popović, M. Milenković (2005), “Analiza nekih pokazatelja održivog razvoja u opštinama Srbije”, Zbornik radova, Naučni skup “Zaštita radne i životne sredine u sistemu nacionalnog i evropskog obrazovanja”, Niš, 20.-21. oktobar 2005. 137 – 142. 315

Kanbur, R. (2005). The Development of Development Thinking. Public lecture as the V.K.R.V. Rao Chair Professor at the Institute for Social and Economic Change, Cornell (visited University. www.people.cornell.edu/pages/sk145 26.06.2007.)

Kasser, T. (2003). The High Price of Materialism. Cambridge, MA: MIT Press. Klauer, B. (1999). „Defining and Achieving Development“. International Journal of Development World Ecology 6.

Sustainable Sustainable

Lafferty, W. (1995). „The implementation of sustainable development in the European Union“. In J. Lovenduski and J. Stanier (eds): Contemprary Political Studies I. Belfast: Political Studies Association of the UK. Layard, R. (2005). Happiness: lessons from a new science. London: Penguin. Leibenstein, H. (1957). Economic Backwardness and Economic Growth. New York: Wiley. Lomborg, B. (2001). The Skeptical Environmentalist. Cambridge: Cambridge University Press. Lomborg, B. (2001). The Skeptical Environmentalist. Cambridge: Cambridge University Press Lomborg, B. (2006). „The Stern Review“. Wall Street Journal, 2. novembar, 2006. Lustig, N., O. Arias, J. Rigolini (2002). Poverty reduction and economic growth : A two-way causality. Sustainable Development Department Technical papers series. Washington D.C.: Inter-American Development Bank. Lütteken, A., K. Hagedorn (1998). „Transformation and environment: Perspectives for Central and Eastern European countries“. In G. H. Peters, G. C. van Kooten & G. A. A. Wossink (eds.): Economics of agro-chemicals, Proceedings of a symposium of the International Association of Agricultural Economics, Wageningen, The Netherlands, 25th-27th April 1996, Aldershot, Hampshire, Ashgate. McNamara, R. S. (1981). The McNamara Years at the World Bank. Major Policy Addresses of Robert S. McNamara 316

1968–1981. Baltimore, MD: The John Hopkins University Press. Meadows, D. H., D. L. Meadows, J. Randers and W. W. Behrens (1972). The Limits to Growth, London: Pan Books. Mill, J. S. (1904). Principles of Political Economy With Some of their Applications to Social Philosophy (6th edn, 1st edn 1848). London: Longmans, Green & Co. Millennium Ecosystem Assessment (2005). Ecosystems and Human Well-being: General Synthesis. http://www.millenniumassessment.org/en/Synthesis.aspx (20.05.2008)

Milutinovic, S. (2007a), “Sustainable Development in Serbia”, in R. N. Pati & O. Schwarz – Herion (eds.), Sustainable Development: Issues and Perspectives, New Delhi: D. K. Printworld (P) Ltd. Milutinović, S. (2007b), Priručnik za participativnu analizu stanja opštine u procesima strateškog planiranja održivog razvoja u Srbiji. Beograd: Stalna konferencija gradova i opština. Milutinović, S. (2006). „Metodološki pristup proceni održivosti razvoja”. U S. Milutinović (ed.): Lokalni odživi razvoj: izazovi palniranja razvoja na lokalnom nivou. Beograd: Stalna konferencija gradova i opština Milutinović, S. (2006a), Prirucnik za razvoj vizije opštine u procesima strateškog planiranja održivog razvoja u Srbiji. Beograd: Stalna konferencija gradova i opština. Milutinović, S. (2006b). “Kako (i zašto!) do lokalnog održivog razvoja”. U Lokalni odživi razvoj: izazovi planiranja razvoja na lokalnom (ed.) S. Milutinović. Beograd: Stalna konferencija gradova i opština. 5 – 14. Milutinović, S. (2006c). “Metodološki pristup proceni održivosti razvoja”. U Lokalni odživi razvoj: izazovi planiranja razvoja na lokalnom (ed.) S. Milutinović. Beograd: Stalna konferencija gradova i opština. 37 – 50. Milutinović, S. (2006d). “Umesto zaključka: lokalni održivi razvoj – preduslovi, institucije, akcije”. U Lokalni odživi razvoj: izazovi planiranja razvoja na lokalnom (ed.) S. 317

Milutinović. Beograd: opština. 169 – 180.

Stalna

konferencija

gradova

i

Milutinović, S. (2005b). “Urbani razvoj: ka održivosti ili ka postizanju balansa”, Zbornik radova, Naučni skup “Zaštita radne i životne sredine u sistemu nacionalnog i evropskog obrazovanja”, Niš, 20.-21. oktobar 2005. 131 – 136. Milutinović, S. (2004). Urbanizacija i održivi razvoj. Niš: Fakultet zaštite na radu. Milutinovic, S. (2004a). „Performance Measurement in Serbian Local Government: Future Improvements or another Urban Governance Fiction?“. Proceedings, International symposium on post-communist cities “Winds of Societal Change: Remarking Post-Communist Cities”, (eds.) S. Tsenkova, Z. Nedovic-Budic. University of Illinois, UrbanaChampaign, USA, June 18th 2004. Milutinovic, S. (2004b). Lokalna Agenda 21: Uvod u planiranje odrzivog razvoja. Beograd: Stalna konferencija gradova i opština. Milutinovic, S., LJ. Kaludjerovic, A. Popovic, M. Milenkovic (2005). “Local sustainable development strategy in Serbia”, Proceedings, Symposium with International Participation: Environment for Europe, Belgrade, May 2005. Milutinović, S. (ed.) (2003). Lokalna agenda 21 u mojoj opštini: Osnovni vodič za nosioce odlučivanja. Beograd: Stalna konferencija gradova i opština Jugoslavije Milutinovic, S. (2003a), “Introducing Performance Measurement to Local Administration in Serbia: Options and Possibilities”, in Zeljko Sevic (ed.), Gauging Success: Performance Measurement in South Eastern Europe, Budapest: Local Government and Public Service Reform Initiative. Milutinović, S., M. Đukanović (2001). “Uloga lokalnih vlasti u implementaciji održivog razvoja – primer grada Niša”. U Lokalna samouprava u planiranju i uređenju prostora i naselja, (eds.) V. Šećerov, M. Pejić, Beograd: Asocijacija prostornih planera Srbije. 169 – 176. Munasinghe, M., E. Lutz (1991). „Environmental – Economic Evaluation of Projects and Policies for Sustainable 318

Development“. World Bank Working Paper 42. Washington, DC: World Bank. Nissanke, M. & E. Thorbecke (2006). „Channels and Policy Debate in the Globalization–Inequality–Poverty Nexus“, World Development, 34, 8. Norgaard, R. (1994). Development Betrayed: The End of Progress and a Coevolutionary Revisioning of the Future. New York and London: Routledge. Nurkse, R. (1953). Problems of Capital Formation in Underdeveloped Countries. New York: Oxford University Press. O’Riordan, T. (1988). „The Politics of Sustainability“. In: Turner, R. & Kerry (eds.): Sustainable Environmental Management. London: Belhaven Press. O’Riordan, T. (1985). „What does sustainability realy mean? Theory and development of concepts of sustainability“. Sustainable Development in an Industrial Economy. Proceedings. Cambridge: UK Centre for Economic and Environmental Development. OECD DAC (2001). The DAC Guidelines: Strategies for Sustainable Development: Guidance for Development Cooperation. Paris: Development Cooperation Committee, OECD OECD – Organisation for Economic Co’operation and Development (2001). Sustainable Development: Critical Issues. Paris: OECD Publishing. OECD – Organisation for Economic Co’operation and Development (2001a). The Well-being of Nations. The role of human and social capital. Paris: OECD Publishing. OECD – Organisation for Economic Co’operation and Development (2003). Guiding Principles for Reform of Environmental Enforcement Authorities in Transition Economies of EECCA. Paris: OECD Publishing. Omann, I., J. Spangenberg (2002). „Assessing Social Sustainability: The Social Dimension of Sustainability in a Socio-Economic Scenario“. 7th Biennial Conference of the

319

International Society for Ecological Economics. Sousse (Tunisia), 6-9 March 2002 Pearce, D. (1998). Ecological Economics: Essays in the Theory and Practice of Environmental Economics. Cheltenham: Edward Elgar. Pearce, D. (1996). „Is sustainable development compatible with a free market?“. CSERGE Working Paper PA 96-02. London: The Centre for Social and Economic Research on the Global Environment. Pearce, D. (1988). „Optional Prices for Sustainable Development“. In: Collard et all (eds.): Economics, Growth and Sustainable Development. London: MacMillan Press. Pearce, D., A. Markandya, E. Barbier (1989). Blueprint for a Green Economy. London: Earthscan. Pearce, D., E. Barbier, A. Markandya (1990) Sustainable Development. London; Earthscan. Pearce, D., G. Atkinson (2002). „The Concept of Sustainable Development: An Evaluation of Its Usefulness Ten Year After Bruntland“. CSERGE Working Paper PA 98-02. London: Centre for Social and Economic Research on the Global Environment. Pečujlić, M. (2003). Planetarni kentaur – dva lika globalizacije. Beograd: NSPM Pepper, D. (1996). Modern Envoironmentalism: An Introduction. London: Routledge. Pešić, R. (2002). Ekonomika prirodnih resursa i životne sredine. Beograd: Poljoprivredni fakultet Univerziteta u Beogradu. Pezzey, J. (1992). „Sustainable Development Concepts: an Economic Analysis“. World Bank Environment Paper No. 2, Washington, DC: World Bank. Pezzey, J. (1992a). „Sustainability: an Interdisciplinary Guide“. Environmental Values, Vol. 1 No. 4. Pimm, S. L., G. J. Russell, J. L. Gittleman and T. M. Brooks, (1995). „The future of biodiversity“. Science 269.

320

Pokrajac, S. (1998). „Dugoročno održivi razvoj“. U Kvalitet životne sredine i ekonomski razvoj, zbornik radova. Niš: Fakultet zaštite na radu. 64 – 68 Portes, A. (1998). Social Capital: Its Origins and Applications in Modern Sociology. Annual Review of Sociology 24: 1-24 Prebisch, R. (1971). Latin America: A Problem in Development, Hacket Memorial Lecture, Institute of Latin American Studies, The University of Texas at Austin. Proops, J., Faber, M., Manstetten, R. and Jöst, F. (1996). „Achieving a Sustainable World“. Ecological Economics 17 (3). Putnam, R. (1993). Making Democracy Work. Princeton, NJ: Princeton University Press. Redclift, M. (1993). „Sustainable Development! Needs, values, rights.“ Environmental Values, 2. Reed, D. (1996). ‘Sustainable Development’, in D. Reed (ed), Structural Adjusment, the Environment, and Sustainable Development. London: Earthscan Publishing Repetto, R. (1986). World Enough and Time, Successful Strategies for Resource Management. New Haven, CT: Yale University Press. Rodgers, P., K. Jalal, J. Boyd (2008). An Introduction to Sustainable Development. London: Earthscan Rosenberg, N., L. Birdzell (1993). Kako se Zapad obogatio. Zagreb: Cesarec. Rosenstein-Rodan, P. N. (1957). „Notes on the Theory of the Big Push“. In Howard, S. Ellis (ed.) Economic Development for Latin America. Proceedings of a Conference held by the International Economic Association, London: MacMillan, 1961. Rosenstein-Rodan, P.M. (1943). „Problems of Industrialization of Eastern and South-Eastern Europe“. Economic Journal 53. Rostow, W. W. (1960). The Stages of Economic Growth. A NonCommunist Manifesto, Cambridge: Cambridge University Press. 321

Rostow, W.W. (1956). „The Take-Off Growth“. Economic Journal 66.

into

Self-Sustained

Royal Society (The) (2007). Biodiversity-Climate interactions: adaptation, mitigation and human livelihoods. Report of an international meeting held at the Royal Society 12-13 June 2007. Sachs, J. (1995) „Economies in Transition: Some Aspects of Environmental Policy“. Environment Discussion Paper 1. Cambridge: Harvard Institute for International Development Schumpeter, J. (1976). Capitalism, Socialism and Democracy. London: George Allen and Unwin. Sen, A. (1999). Development As Freedom. Oxford: Oxford University Press. Sexton, R. (1992). „The Middle East Water Crisis: Is it the Making of a New Middle East Regional Order?”. Capitalism, Nature, Socialism 3 (4). Singh, A. (1993). „The Lost Decade: The Economic Crisis of the Third World in the 1980s: How the North Caused the South.s Crisis“, Contention 3. Smart Kolektiv (2006). Poslovne perspektive o društvenoj odgovornosti preduzeća – Stavovi i prakse u Srbiji i Crnoj Gori. Beograd: The World Bank. http://www.unescochair.ns.ac.yu/sr/docs/poslovnePerspektive.pdf

Smith, D., K. Jalal (2000). Sustainable Development in Asia. Manila: Asian Development Bank. Solow, R. (1974). „Intergenerational equity and exhaustible resources“. Review of Economic Studies 41. Solow, R. (1986). „On the Intergenerationl Allocation of Resources“. Scandanavian Journal of Economics, 88. Spangenberg, J. H. (2000). „Sustainable Development, Sustainble Consumption. From Catchwords to Concepts and Measurements“. INES Workshop on Sustainable Development Concepts. Kaliningrad. Stern, N. (2006). The Economics of Climate Change. The Stern Review. Cambridge: Cambridge University Press. http://www.hm-

322

treasury.gov.uk/independent_reviews/stern_review_economics_climat e_change/stern_review_report.cfm (visited 29.12.2006)

Steurer, R. & A. Martinuzzi A (2003). Sustainable Development in an enlarged Union: Linking national strategies and strengthening European coherence. Good Practice Guide. http://www.nachhaltigkeit.at/lisstra

Stiglitz, J. (1999). „Whiter Reform? Ten Years of Transition“. World Bank Annual Conference on Development Economics. Washington D. C., April 29 – 30, 1999. Stiglitz, J. (2002). "Participation and Development: Perspectives from the Comprehensive Development Paradigm", Review of Development Economics 62. Stockholm Conference (1972). Only One Earth: An Introduction to the Politics of Survival. London: Earth Island Štiglic, Dž. (2004). Protivrečnosti globalizacije. Beograd: SMB Tarrow, S. and D. della Porta (2005). „Transnational protest and social activism“, in S. Tarrow & D. della Porta (eds.), Transnational Protest and Global Activism. Oxford: Rowman and Littlefield. Thorbecke, E. (2007). „The Evolution of the Development Doctrine, 1950-2005“. In Mavrotas and Shorrocks (eds.): Advancing Development: Core Themes in Global Economics. Palgrave Macmillan. Thorbecke, E. (ed.) (1969). The Role of Agriculture in Economic Development, New York: Columbia University Press. Toman, M. (1995). “The Difficulty in Defining Sustainability”. In R. Krishnan, J. M. Harris and Neva Goodwin (eds): A Survey of Ecological Economics. Washington, D.C.: Island Press Toye, J. and R. Toye (2004). The UN and Global Political Economy: Trade, Finance and Development. Bloomington: Indiana University Press. Turton, A. & J. Warner (2002). „Exploring the Population / Water Resources Nexus in the Developing World”. In: Finding the Source: The Linkages Between Population and Water. Washington DC: A Woodrow Wilson International

323

Center for Scholars Environmental Change and Security Project. UN – United Nations (1949). National and International Measures for Full Employment. New York: United Nations. UN – United Nations (1951a). Measures for the Economic Development of Underdeveloped Counties: Report by a Group of Experts Appointed by the Secretary-General of the United Nations. New York: United Nations. UN – United Nations (1951b). Measures for International Economic Stability. New York: United Nations. UN

– United Nations (1953). “The Determinants and Consequences of Population Trends: A Summary of the Findings of Studies on the Relationships between Population Changes and Economic and Social Conditions”. Population Studies, No. 17, New York: UN, Population Division, Department of Social Affairs.

UN – United Nations (1962). The United Nations Development Decade: Proposals for Action, New York: United Nations. UN – United Nations (1986). Declaration on the Right to Development. General Assembly resolution 41/128 of 4 December 1986. UNDP - Human Development Report (2001). Making New Technologies Work for Human Development. New York: Oxford University Press UNDP - United Nations Development Program (1999). Human Development Report 1999. UN Development Program, http://www.undp.org/hdro/99.htm (20.05.2008)

UNDP - United Nations Development Program (2007). Human Development Report 2007/2008, Fighting Climate Change: Human Solidarity in a Divided World. New York: UNDP. UNEP and RIVM (2003). Four Scenarios for Europe. Based on UNEP's third Global Environment Outlook. UNEP/DEIA&EW/TR.03-10 and RIVM 402001021. UN – United Nations (1998). The State of Human Development. United Nations Development Report. New York: UN UN – United Nations (2006). World Economic and Social Survey 2006: Diverging Growth and Development. New York: UN 324

UN – United Nations (Ed.) (1993), Earth Summit: Agenda 21, the United Nations programme of action from Rio, United Nations, New York. Venetoulis, J., J. Talberth (2006). Ecological Footprint of Nations: 2005 Update. Oakland, CA: Redefining Progress. Visvanathan, S. (1991) „Mrs cosmos“, Alternatives 16/3.

Brundtland's

Vlada Republike Srbije (2008), integraciju u Evropsku Uniju

Nacionalni

disenchanted program

za

Vlada Republike Srbije (2007). Drugi izveštaj o implementaciji Strategije za smanjenje siromaštva u Srbiji. http://www.prsp.sr.gov.yu/download/Drugi_izvestaj_o_implementacij i_SSS_2_8_2007.pdf

Vlada Republike Srbije (2006). Nacionalni Milenijumski ciljevi razvoja u Republici Srbiji. http://www.prsp.sr.gov.yu/download/MDG%20Serbia%2006%20SRP SKI%5B1%5D.pdf (visited 16.12.2007)

Vosti, S. (1995). „The Role of Agriculture in Saving the Rain Forest“. 2020 Vision Brief 9. Washington, DC: International Food Policy Research Institute. Vovk, V. (2003). „Sustainable Development for the Second World: Ukraine and the Nations in Transition“. Worldwatch Paper 167. Danvers, MA: Worldwatch Institute. Wackernagel, M. and W. Rees (1996). Our Ecological Footprint: Reducing Human Impact on the Earth. Gabriola Island, BC: New Society Publishers. Wade, R. (1997). „Greening the Bank: The Struggle over the Environment, 1970–1995“. In John Lewis and Richard Webb, eds., The World Bank: Its First Half Century, vol. 2, 611–735. Washington, DC: Brookings Institution Press. Wallerstein, I. (1979). The Capitalist Cambridge: Cambridge University Press

World-Economy.

WCED - World Commission on Environment and Development, The, (1987). Our Common Future, Oxford and New York: Oxford University Press

325

Winters, L. A., S. Yusuf (eds)(2007). Dansing with Giants: China, India and Global Economy. Washington DC: The World Bank and The Institute of Policy Studies. (visited 10.08.2008.)

World Bank, The (1998). African Development Indicators. Washington, DC: The World Bank World

Bank,

The

(2005).

World

Development

Indicators.

http://devdata.worldbank.org/wdi2005/Table4_10.htm (15.12.2007)

World Bank, The (2005a). World Development Report 2006. Washington, DC: The World Bank World Bank, The (2006). World Development Indicators, GDP per capita (constant 2000 international dollars) and Population. World Bank, The (2006a). 2006 World Development Indicators Online. Washington, DC: The World Bank. http://publications.worldbank.org/ecommerce/catalog/product?item _id=631625 (visited 10.08.2008)

Worlwatch Institute, The (2007). Vital Signs 2007 – 2008. Washington, DC: Worldwatch Institute. WRI

326

(2001). World Resources 2000-2001: People and Ecosystems: The Fraying Web of Life. Washington, DC: WRI

Politike Odrzivog Razvoja Januar 2009 Completed

Recommend Documents