PJER MENAR PISAC KIHOTA Silvani Okampo VIDLJIVO delo koje je ovaj pisac ostavio može se lako i brzo pregledati. Neoprostiva su, prematome, izostavljanja i dodavanja ih je izvršila gospođa Auri Bašelje u jednom varljivom katalogu koji je izvestan list - čija protestantska tendencija nije tajna - nesmotreno preporučio svojim sažaljenjadostojnim čitaocima, uostalom malobrojnim, i kalvinistima, ako ne franmasonima i obrezanicima.Istinski prijatelji Menarovi dočekali su taj katalog sa uznemirenošdu i čak sa izvesnom tugom.Reklo bi se da je to bilo juče kad smo se bili okupili pred konačnim mermerom među zlokobnimkiparisima, i ved Zabluda pokušava da potamni njegovu Uspomenu ... Zaista, kratka ispravka senamede.Znam da je vrlo lako poricati moj skromni autoritet. Ipak se nadam da mi se nede zabraniti dase pozovem na dva visoka svedočanstva. Baronica de Bakur (tokom nezaboravnih petaka na kojimasam imao čast da se upoznam s pokojnim pesnikom) bila je ljubazna da odobri redove koji dolaze.Kneginja de Banjoređio, jedan od najistančanijih duhova kneževine Monako (a sada Pitsburga, uPensilvaniji, posle svoje nedavne udaje za međunarodnog filantropa Simona Kauča), žrtvovala je»istinoljubivosti i smrti« (to su njene sopstvene reči) kneževsku uzdržljivost, koja je odlikuje, i u jednom otvorenom pismu objavljenom u časopisu Luxe isto mi tako daje svoju saglasnost. Verujemda te plemidke isprave nisu nedovoljne.Rekao sam da se vidljivo delo Menarovo može Iako pregledati. Pošto sam brižljivo ispitao njegove posebne arhive, ustanovio sam da one sadrže ove spise a)Jedan simbolistički sonet koji je objavljen dvaput (s varijantama) u časopisu Školjka (brojevi odmarta i oktobra 1899). b) Monografiju o mogudnosti da se izradi pesnički rečnik ideja koje ne bi bile sinonimi ili opisi odkojih se sastoji tekudi jezik, »nego idealni sporazumom utvrđeni pojmovi namenjeni isključivo pesničkim potrebama« (Nim, 1901).c) Monografiju o »izvesnim odnosima ili izvesnim srodnostima« između misli Dekarta, Lajbnica iDžona Vilkinsa (Nim, 1903).d) Monografiju o Characteristicainiversalis od Lajbnica (Nim, 1904).e) Jedan stručan članak o mogudnosti da se igra šaha obogati time što de se izbaciti jedan odtopovskih piona. Menar predlaže, preporučuje, raspravlja i završava time što odbacuje ovu novinu.f) Monografiju o Ars magna generalis od Rejmonda Lila (Nim, 1906).g) Prevod s predgovorom i beleškama Knjige o slobodoumnom izumevanju i veštini igre šaha odRuja Lopeza de Segura (Pariz, 1907).h) Nacrte monografije o simboličnoj logici Džordža Bola.i) Ispitivanje bitnih metričkih zakona francuske proze, propradeno primerima uzetim iz SenSimona(Pregledromanskih jezika, Monpelje, oktobra1909). j) Odgovor Liku Dirtenu (koji je poricao postojanje tih zakona), propraden primerima uzetim izLika Dirtena (Pregledromanskih jezika, Monpelje, decembar 1909).k) Rukopisni prevod dela la Aguja de navegar co/tos od Kveveda, pod nazivom Busola sku- pocenih.1) Predgovor za katalog izložbe litografija Karolusa Hurkada (Nim, 1914).m) Delo Problemi jednog problema (Pariz, 1917), koje hronološkim redom raspravlja orešenjima čuvenog problema o Ahilu i o kornjači. Dosad su objavljena dva izdanja ove knjige ;drugo nosi kao moto Lajbnicov savet: »Ne bojte se nimalo kornjače, Gospodine«, i vrada se naglave posvedene Raslu i Dekartu.n) Produbljenu analizu »sintaktičkih običaja« od Tulea (N.R.F., mart 1921). Sedam se kako jeMenar izjavio da su kuđenje i hvaljenje sentimentalne radnje koje nemaju nikakve veze s kritikom.o) Prepev u aleksandrincu Mornarskog groblja od Pola Valerija (N.R.F., januar 1928). p) Napad na Pola Valerija, u časopisu Listovi za ukidanje stvarnosti, od Zaka Rebula. (Taj napad je,u zagradi budi rečeno, tačno suprotan njegovom pravom mišljenju o Valeriju. I ovaj ga je upravotako i shvatio, te staro prijateljstvo ove
dvojice time nije bilo dovedeno u pitanje.)q) Jednu »definiciju« kneginje de Banjoređio, u »pobedonosnoj svesci« - izraz je od jednog drugogsaradnika, Gabrijela d'Anuncija koju ova gospa objavljuje svake godine da bi ispravila neizbežnezablude novinarstva i pružila »svetu i Italiji« vernu sliku svoje ličnosti, tako izloženu (upravo zbogsvoje lepote i svoje preduzirnljivosti) pogrešnim ili brzopletim tumačenjima.r) Ciklus izvanrednih soneta za baronicu de Bakur (1934).s) Rukopisni spisak stihova koji duguju interpunkciji za utisak koji proizvode. (Gospođa AnriBašelje navodi, isto tako, jedan doslovan prevod doslovnog prevoda Uvođenja u pobožni život odSvetog Fransoa de)Eto (pri čemu je izostavljeno samo nekoliko nejasnih prigodnih soneta za gostinski, ili nenasiti,album gospođe Anri Bašelje) vidljivog dela Menarovog, po hronološkom redu. Sad prelazim nadrugo: podzemno, beskrajno herojsko delo, kome nema ravna. Isto tako, avaj - jadne ljudskemogudnosti . nezavršeno. To delo, možda najznačajnije u našem vremenu, sastoji se od IX iXXXVII glave prvog dela Don Kihota i od jednog odlomka XXII glave. Znam da takvo tvrđenje sasvim liči na neku besmislicu ; opravdati tu »besmislicu« glavna je svrha ove beleške. (mao sam,isto tako, uzgrednu nameru da ocrtam lik Pjera Menara. Ali, kako imati smelosti pa se takmičiti sazlatnim stranicama koje — rečeno mi je — sprema baronica de Bakur ili Karolus Urkad • tananom inepogrešnom olovkom?)Dva teksta nejednake vrednosti podstakla su me da se latim tog posla. Jedan je filološkiodlomak Novalisov - onaj što nosi broj 2 005 u drezdenskom izdanju - koji skicira plan potpunog poistovedenja s određenim piscem. Drugi je jedan od onih parazitskih knjiga koje dovode Hrista naneki bulevar, Hamleta na Kanebijeru ili Don Kihota u Vol Strit. Kao svaki čovek od ukusa, Menar se užasavao tih nekorisnih maskarada, dobrih samo zato - govorio je - da pruže prostačkozadovoljstvo anahronizma ili (što je gore) da nas zadivi nedotupavnom idejom da su sva istorijskarazdoblja slična ili da su sva različita. Interesantniji, iako sadrži protivrečnosti i samo je površnoostvaren, činio mu se čuveni plan Dodeov: sjediniti u jednoj ličnosti Tartarena, Visokoumnog plemida i njegovog konjušara. . . Oni koji podmedu Menaru da je svoj život posvetio pisanju jednogsavremenog Kihota klevetaju njegovu slavnu uspomenu.On nije hteo da napiše nekog drugog Kihota - što je lako - nego upravo Kihota. Izlišno je dodavatida nikad nije pomišljao na mehaničko prepisivanje izvornika; on sebi nije postavljao za cilj da gakopira. Njegova divna ambicija bila je da ponovo napiše nekoliko stranica koje bi se. poklapale -reč po reč i red po red - sa stranicama Miguela de Servantesa.»Moja namera prosto zaprepašduje«, pisao mi je on iz Bajone 30. septembra 1934. »Konačnasvrha jednog teološkog ili metafizičkog postupkaspoljni svet, Bog, uzročnost, univerzalne forme- nije manje raniji i opšti nego moj obznanjeni roman. Jedina razlika je u tome što filozofiobjavljuju u prijatnim sveskama prelazne etape svog rada, dok sam ja odlučio da ih uništim.« Izaista, ne postoji jedan jedini list koji bi posvedočio o tome radu od nekoliko godina.Početna metoda koju je zamislio bila je relativno laka. Dobro poznavati španjolski, ponovonadi katoličku veru, ratovati protiv Mavra i protiv Turaka, zaboraviti istoriju Evrope između 1602, i1918. godine, biti Miguel de Servantes. Pjer Menar je proučio taj postupak (znam da je uspeo, da prilično verno barata španjolskim XVII veka), ali ga je odbacio kao suviše lak. Pre de biti kaonemogud, redi de čitalac. Dobro, ali poduhvat je, bio a priori nemogud, i od svih nemogudih načinada se kruniše uspehom ovaj je bio najmanje zanimljiv. Biti u XX veku popularan romansijer izXVII veka činilo mu se gubljenjem vrednosti. Biti, u neku ruku, Servantes i stidi do Kihota učinilomu se manje teško - prema tome manje interesantno - nego ostati i dalje Pjer Menar i stidi do Kihotakroz iskustva Pjera Menara. (To ubeđenje, uzgred budi rečeno, navelo ga je da isključiautobiografski predgovor. Uneti taj predgovor značilo bi stvoriti jednu drugu ličnost Servantesa -ali to bi isto tako značilo predstaviti Kihota kao proizvod te ličnosti, a ne Menara; ovaj, naravno,nije hteo da se koristi tom olakšicom.) »Moj poduhvat u suštini nije težak«, čitam na drugom mestuu njegovom pismu. »Bilo bi mi dovoljno da budem besmrtan da bih ga sproveo u delo do kraja.« Dali da priznam kako u
sebi često zamišljam da je uspeo i da čitam Kihota - celog Kihota - kao da jeMenar taj koji ga je stvorio? Pre nekoliko večeri, prelistavajudi XXXVI glavu - koju nikad nije pokušao da napiše - poznao sam stil našeg prijatelja i kao njegov glas u ovoj izuzetnoj rečenici:rečne vile, taj bolni i vlažni odjek. Ova uspela veza duhovnog prideva i fizičkog prideva podsedame na jedan Šekspirov stih o kome smo raspravljali jednog dana:Where a malignant and a turbanedTurk. ...(Gde jedan opaki i u čalmi Turčin ...)Zašto upravo Kihota? upitade naš čitalac. Ta naklonost, kod jednog Španjolca, ne bi bilaneobjašnjiva; ali ona to svakako jeste kod jednog simboliste iz Nima, po prevashodstvu obožavaocaPoa, koji je rodio Bodlera, koji je rodio Malarmea, koji je rodio Valerija, koji je rodio EdmondaTesta. Navedeno pismo osvetljava jednu tačku. »Kihot«, objašnjava Menar, duboko me interesuje,ali mi se ne čini, kako bih rekao, neophodan. Ne mogu da zamislim svet bez usklika Edgara AlanaPoa:
Ah, dear mind this garden was enchanted! ( Ah, dušo mila, začaran beSe taj vrt!) ili bez Pijanog broda ili Starog pomorca, ali se osedam sposoban da ga zamislim bez Kihota. (Govorim, naravno, osvojoj ličnoj sposobnosti, ne o istorijskom zračenju umetničkih dela.) Kihot je delo koje je moglododi i ne dodi, Kihot nije nužan. Mogu unapred da zamislim njegov sklop, mogu da ga napišem, ada ne upadnem u ponavljanje. U dvanaestoj ili trinaestoj godini pročitao sam ga možda od korica dokorica. Posle toga ponovo sam pažljivo pročitao nekolika poglavlja, ona koja u ovom trenutku nedu pokušati da napišem. Proučio sam, isto tako, i umetke, komedije, Galateju, nove primerke, radove, bez ikakve sumnje mukotrpne, Persila i Segismonda i Put na Parnas... Moje opšte sedanje naKihota, uprošdeno zaboravom i ravnodušnošdu, može se sasvim lepo uporediti s neodređenomranijom zamisli o nekoj nenapisanoj knjizi. Postoje ta zamisao jednom izneta (Što mi nikonepristrasan ne može osporiti), neosporno je da je moj zadatak teži nego Servantesov. Moj predusretljivi prethodnik nije odbijao saradnju slučaja: on je pisao besmrtno delo malo »na božjuveresiju« vođen snagom nepokretnosti jezika i stvaranja. Sto se mene tiče, ja sam se primiotajanstvenog zadatka da doslovno vaspostavim njegovo samoniklo delo. Mojom usamljetničkomigrom upravljaju dva potpuno suprotna zakona. Prvi mi dopušta da pokušam s varijantamaformalnog ili psihološkog tipa; drugi me prinuđava da ih žrtvujem »izvornom« tekstu i darasuđujem o tome uništavanju s nepobitnim razlozima ... Tim veštačkim preprekama treba dodati i jednu drugu, koja proističe iz prirode stvari. Pisati Kihota u početku XVII veka predstavljalo je poduhvat razuman, nužan, možda neizbežan; u početku XX, on je skoro nemogud. Nije uzalud proteklo tri stotine godina punih veoma složenih činjenica. Među kojima, da se ograničimo nanavođenje samo jednog: sam Kihot.Uprkos tim trima preprekama, Menarov Kihot u odlomcima je istančaniji od Servantesovog.Ovaj viteškim sanjarijama grubo protivstavlja jadnu provincijsku stvarnost svoje zemlje; Menar odabire kao »stvarnost« zemlju strasne Karmen iz doba Lepanta i Lope de Vega. Kakve bi sve»španjolade« taj izbor izazvao kod Morisa Baresa ili kod doktora Rodrigeza Larete! Menar ih,sasvim prirodno, vesto izbegava. U njegovom delu nema ni »ciganije«, ni konkvistadora, ni verskihzanesenjaka, ni Filipa II, ni -autos da fe- (Dramske igre koje su ranije izvođene u Spaniji na Telovo,slične srednjovekovnim »misterijama«. Naročito su in pisali: Lope de Vega, Servantes, Valdivijezo iKalderon.) On zanemaruje ili odbacuje lokalnu boju. Taj prezir ukazuje na jedno novo osedanje uoblasti istorijskog romana. Taj prezir izriče konačnu osudu nad Salambo. Ne manje zaprepašduje kad se razmotre pojedine izdvojene glave. Ispitajmo, na primer, glavuXXXVIII prvog dela, »u kojoj se raspravlja o zanimljivom govoru koji je Don Kihot održao ooružju i o književnosti«. Poznato je da Don Kihot (kao i Kvevedo u sličnom i po vremenu poznijemodeljku svog dela Vreme za svakoga) donosi presudu protiv književnosti i u korist oružja. Servantes je bio stari
vojnik: njegova presuda je razumljiva. Ali da Don Kihot Pjera Menara - savremenik izdajstva sveštenika i Bertrana Rasla - ponovo pada u te maglovite laži ! Gospođa Bašeljeje videla utome divno i tipično potčinjavanje pisca psihologiji svog junaka; drugi (potpuno lišenioštroumnosti) prepisivanje Kihota; baronica de Bakur - uticaj Ničea. Ovome tredem tumačenju(koje smatram nepobitnim) ne znam da li bih se usudio da dodam i četvrto, koje se vrlo dobro slažesa skoro božanskom skromnošdu Pjera Menara: njegova sa sudbinom pomirena ili ironična sklonostda širi ideje potpuno suprotne onima koje on zastupa. (Podsetimo se još jednom na njegov žestokinapad na Pola Valerija, u kratkovečnom nadrealističkom listu Zaka Rebula.) Servantesov iMenarov tekst istovetni su po recima, ali je drugi skoro beskrajno bogatiji. (Nejasniji, redi de onikoji ga potcenjuju; ali nejasnost je bogatstvo.)Upoređivati Menarovog i Servantesovog Don Kihota predstavlja otkride. Servantes je, na primer, pisao (Don Kihot, prvi deo, glava IX) :... istina, kojoj je mati istorija, takmac vremenu, skrovište dĕla, svedok prošlosti, primer i nauk sadašnjosti, opomena bududnosti. Napisano u XVII veku, proizvod »neznalačkog genija« Servantesovog, ovo nabrajanje predstavlja
prostu pohvalu retora istorije. Menar piše sa svoje strane:. .. istina, kojoj je mati istorija, takmac vremenu, skrovište dĕla, svedok prošlosti, primer nauk sadašnjosti, opomena bududnosti.Istorija, mati istine; misao koja zaprepašduje. Menar, savrernenik Viljema Džemsa, ne shvataistoriju kao traženje stvarnosti, nego kao njen izvor. Istorijska istina, za njega, nije ono što sedogodilo; ona je ono što mi mislimo da se dogodilo. Poslednje reči - primer i nauk sadašnjosti,opmena bududnosti - bestidno su pragmatične.Suprotnost između dva stila je isto tako žestoka. Menarov stil, koji teži da zvuči starinski- i koji je, kad se sve uzme u obzir, neobičan- nije bez izvesne usiljenosti. Nije isti slučaj i s njegovim prethodnikom, koji s lakodom rukujetekudim španjolskim svoga doba. Nema duhovne vežbe koja na kraju ne bi bila nekorisna. Jedno filozofsko učenje u početku predstavlja verovatan opis sveta; godine protiču i ono postaje obično poglavlje ako ne stav ili ime- u istoriji filozofije. U književnosti, ta konačna nemod još je poznatija. Kihot je kazao mi jeMenar - bio pre svega jedna prijatna knjiga ; danas je to izgovor za rodoljubive zdravice, zagramatičke visprenosti, za luksuzna neprilična izdanja. Slava je nerazumevanje, a možda i najgoravrsta nerazumevanja.Ove nihilističke konstatacije ne sadrže ništa novo; ono što je neobično, to je odluka koju je Pjer Menar iz njih izveo. Odlučio je, ide ispred taštine, koja očekuje sve trudove čovekove ; latio se jednog veoma složenog i a priori bezvrednog posla. Posvetio je svoje nemire i svoja bdenja tome da ponovo napiše na stranom jeziku knjigu koja ved postoji. Napisao je mnoge listove, uporno je popravljao i cepao hiljade rukopisnih stranica. ( Sedam se njegovih svezaka s kockicama, njegovihcrno precrtavanih mesta, njegovih posebnih štamparskih znakova i njegovog sitnog rukopisa. Voleo je da se u sumrak Seta predgrađima Nima; obično je nosio ca sobom svesku i palio njome veseluvatricu.) Nikome nije dopustio da ih razgleda i pobrinuo se da ga ne nadžive. Ja sam uzalud pokušavao da ih obnovim.Kad promislim, dolazim do zaključka da u »konačnom« Kihotu treba videti neku vrstu palimpsesta ( Rukopis na pergamentu s kojeg je u srednjem veku izbrisan prvobitan tekst da bi se nanjemu napisao nov.) na kome se moraju provideti tragovi - slabi ali ne nečitljivi - »prethodnog«rukopisa našeg prijatelja. Po nesredi, samo neki drugi Pjer Menar, zauzimajudi suprotan stav premaradu svog prethodnika, bio bi kadar da iskopa i vaskrsne te Troje...»Misliti, razlagati, izumevati (pisao mi je on, isto tako) nisu neprirodni postupci ; onisačinjavaju prirodno disanje inteligencije. Proslavljati slučajno izvršavanje te funkcije, gomilatistare misli ili tuđe misli, sedati se s nepoverljivim zaprepašdenjem onoga što je doctor universalismislio - znači priznati svoju nemod ili svoje varvarstvo. Svaki čovek mora biti sposoban za
sveideje, i ja pretpostavljam da de on to u bududnosti i biti.«Menar je (možda i ne hotedi) obogatio nesigurnu i nerazvijenu umetnost čitanja pomodu jedne novetehnike : tehnike svesnog anahronjzma i pogrešnih nadležnosti. Ta tehnika, koja se može primenjivati do u beskonačnost, poziva nas da čitamo Odiseju tkao da je ona poznija od Eneide, aknjigu Kentaurovrt od gospođe Anri Bašelje kao da je od gospođe Anri Bašelje. Ta tehnika puni pustolovinama najkrotkiije knjige. Pripisati Ugledanje na Hrista Luju Ferdinandu Selinu ili DžemsuDžojsu, zar to ne znači dovoljno obnoviti osrednje duhovne savete toga dela? Nim, 1939.
