PJER LA MIR-MULEN RUŽ ROMAN O ŽIVOTU ANRIJA DE TULUZ-LOTREKA
Tebi, Doli, u znak moje večite zahvalnosti i ljubavi. ZAVESA SE DIŽE 1 “ Mama, molim te, ne miči se! Hoću da nacrtam tvoj portret.” “ Šta, zar opet? Ali, Anri, pa juče si me portretisao.” Adela, grofica de Tuluz-Lotrek,spustila je ručni rad na krilo svoje krinoline, smešeći se na malog dečka koji je čučao pred njom na travi. “ Nisam se valjda promenila od juče? Još uvek imam isti nos, ista usta, istu bradu…” Njen je pogled preleteo preko razbarušenih crnih kovrdža, molećivih smeđih očiju, bezmalo isuviše velikih za malo srcasto lice, preko zgužvanog mornarskog odela, olovke, iskošene u žudnoj pripravnosti nad otvorenim blokom za skiciranje. Riri, njen najmiliji Riri! Njega je jedinog imala na svetu ,ali je zato on nadoknađivao sve, razočaranja, žalost, samoću… “ Zašto ne nacrtaš Danovu skicu? “ predložila mu je. “ Već sam ga crtao, dvaput.” Bacio je pogled na setera, koji je dremao pod stolom, sa njuškom među šapama. “ Osim toga, on sada spava, a kada spava, nema nikakvog izraza. Ipak bih više voleo da slikam tebe. Ti si lepša.” Ona je ozbiljno primila ovo naivno laskanje. “ Dobro, ali samo pet minuta, ni minuta više.” Dražesnim pokretom skinula je svoj baštenski šešir sa širokim obodom, otkrivajući glatku kestenjastu kosu, razdeljenu na sredini i zalizanu preko ušiju kao sklopljena krila. “ Još malo pa je vreme za našu vožnju. Žozef može da stigne svakog trenutka. Kuda ćemo danas?” On nije odgovorio. Olovka je već letela preko strane bloka. Bili su sami u tišini tog svetlog septembarskog popodneva 1872, okruženi nemim prijateljstvom starih i prisnih stvari, izdvojeni od sveta i srećni. Oko njih se prostirala zelena trava, sunce je lenstvovalo na nebu. Ptice su brbljale na ivicama svojih gnezda, ili žurile nekim svojim poslom. Kroz žućkasto lišće egipatske smokve, uzdizala se reckava silueta srednjovekovnog zamka, sa njegovim kulama, puškarnicama i uskim gotskim prozorima. Trenutak kasnije Stari Tomas, debeo i svečan u svojoj plavoj livreji, podigavši poslužavnik sa čajem, s izrazom ohole nadmoćnosti koji dolikuje dvoroupravitelju dednog starog i gospodskog doma, otišao je praćen Dominikom, koji je sa svoih 58 godina života i samo dvanaest godina službe bio u stvari još mladić. Nekoliko minuta docnije tetka- Armandina,koja nije bila ničija tetka, već neka dalja rođaka koja je pre sedam godina došla k njima u goste na nedelju dana, savila je novine, otmeno dunula kroz nos i izvinila se što mora da napiše nekoliko pisama, a to je u stvari značilo da ide malo da prodrema pre večere. Večeras će Žozef, kočijaš sa bujnim zaliscima, objaviti da je kočija gospođe grofice spremna. I danas će stari livrejisani sluga poslužiti jednostavnu ali svečanu večeru u mračnoj, hladnoj i suviše velikoj trpezariji, gde vise turobni gobleni i portreti namrgođenih predaka u oklopima. Posle slatkiša, mladi grof će sanjivo da se popne monumentalnim stepenicama u svoju spavaću sobu, gde će mu se tada
pridružiti majka.Ona će sesti na ivicu njegove postelje, pričaće mu o Hristu i o tome kako je on bio dobar dečak, o Jovanki Orleanki, o Prvom krstaškom ratu i kako je njegov pra-pra-pra-pra-pra-pradeda Rejmon IV, grof de Tuluz, vodio hrišćanske vitezove u Jerusalim i oslobodio Spasiteljev grob od zlih Turaka. Zatim poljubac, pa poslednji zagrljaj. Jedno sanjivo laku noć, mama. Pokrivač je povučen nagore, čaršav dobro ututkan.Bacajući još jedan, poslednji pogled, ona će se povući u svoju, susednu spavaću sobu. Jedna za drugom, svetlosti će se gasiti u prozorima. I još jednom će noć, kao što je to bivalo vekovima, raširiti svoj plašt preko zamka grofova de Tuluz. “Kuda ćemo danas? “ upita ona ponovo. “ Do stare ciglane ili do kapele svete Ane?” Dečak rasejano klimnu glavom dajući zvak da se slaže sa oba predloga. Neki bol kao da prelete preko njenog lica. Jadan Riri, on nije ni slutio da će to biti njegova poslednja vožnja. Još nije saznao da je život u stvari neprekidno opraštanje i da sutra ne mora da bude isto kao danas.Neće se više peti na čeze, neće se privijati uz nju dok ona prikuplja uzde, neće čavrljati dok se voze seoskim putevima, neće zadirkivati Žozefa, koji se, skrštenih ruku i nepomičan, vozi na zadnjem sedištu, neće postavljati hiljadu pitanja gledajući unaokolo svojim blistavim, žudnim pogledom. Prva okrutnost života. Prekida se prvi konac u gustom tkanju njihove prisnosti. Vremenom će se kidati i drugi, sve dok se jednoga dana tkanina ne rasplete i on, kao i svi dečaci, ne ode od nje… Na njenim usnama zadrhta uzdah. “ Ne miči se. “ zacvrkuta on. “ Baš sad crtam usta a to je najteže.” Njene oči se opet ispitivački zadržaše na maloj zgurenoj prilici, namrštene obrve, donja usna stegnuta zubima u nesvesnoj predanosti poslu. Od koga li je nasledio tu varljivu strast za crtanjem? I za nju, koja je znala njegove najskrivenije misli, bila je zagonetna ta tvrdoglavost, ta čežnja za naklonošću i pohvalama, ta glad njegovog malog srca koja ga je nagonila da odjednom prekine bučnu zabavu i baci se u njeno naručje. I to utoliko pre što je pokazivao vrlo malo smisla za umetnost. Ali, ne mari, i to će proći, kao i ona njegova poslednja odluka da bude pomorski kapetan… “ Jesam li ti pričala kako si hteo da nacrtaš vola monsenjeru nadbiskupu?” “ Onom starom debeljku koji dolazi ovamo za ručak?” “ Ne za ručak, Anri, nego na ručak. “ sada je govorila ‘strogim’ glasom koji je on tako dobro poznavao “ ne smeš da nazivaš monsenjera starim debeljkom.” “ Ali zar on to nije?… Zar nije… “ on podiže na nju svoje okrugle oči pune nerazumevanja… “ skoro isto tako debeo kao Stari Tomas? “ Jeste… Ali on je božji čovek i vrlo važna ličnost. Zato ljubimo njegov prsten i govorimo da, Vaša Milosti… ne, Vaša Milosti . “ “ Ali…” “ Uostalom, “ nastavi ona žurno da bi izbegla dalje raspravljanje “ to je bilo na krštenju tvoga brata Rišara…” “ Brata? Nisam znao da sam imao brata. A gde je on sada?” “ Vratio se na nebo. Živeo je samo nekoliko meseci.” “ Oh… “ Njegovo razočaranje bilo je iskreno,ali kratkotrajno. “ A zašto su ga onda krstili?” “ Zato što svako mora biti kršten da bi otišao na nebo.” “ A jesam li i ja kršten?” “ Naravno.” To je, izgleda, zadovoljilo njegovu radoznalost, i on se vrati svom crtanju. “ Znači, i ja ću otići na nebo kad umrem.”
U njegovom glasu nije se osećala neka naročita radost, nego samo čvrsto uverenje. “ Možda… Ako budeš dobar dečko i ako voliš Boga svim svojim srcem.” “ To ne mogu. Ne mogu ga voleti svim svojim srcem, pošto tebe više volim.” “ Ne smeš da govoriš takve stvari, Anri.” “ Ali, tako je! “ Njegove oči zadržaše se na njoj, pune detinjeg prkosa koji je razoružavao. “ Ja više volim tebe.” Ruku položenih u krilo, ona ga je posmatrala. Nikada on ne bi popustio u toj stvari. A osim toga, možda je bilo isuviše tražiti od jednog deteta da više voli Boga, koji ga nikad nije zaglio, nikad pokrio pred spavanje. “ Dobro. I ja tebe volim, Anri. “ reče ona, osećajući da dečko očekuje od nje ohrabrenje.“ A sad, nemoj više da me prekidaš, inače neću nikad moći da ti ispričam o tom volu. Dakle, bilo je to pre četiri godine, i ti si bio malo detence, od nepune tri godine…” Tihim glasom, punim nežnosti, pričala mu je o krštenju njegovog brata Rišara, koga se on uopšte nije sećao. Posle obreda nadbiskup je odveo goste u sakristiju da potpišu parohijski zapisnik. Tada je Anri, koji je dotle bio vrlo miran, počeo odlučno da zahteva da se upiše u veliku knjigu. Ali, dete moje, bunio se prelat, kako možeš da se potpišeš kad ne umeš ni da pišeš. Anri je na to ponosno odgovorio: Ja ću nacrtati jednog vola. Izgleda da ga priča nije mnogo zanimala, i on svečanim zamahom napravi poslednji potez olovkom. “ Evo!” Pružio je crtež uz pobedonosan osmeh.* *Lotrekovi izvanredni portreti koje je crtao kao dete,nalaze se danas u muzeju u Albi – prim.prevod. “ Vidiš, za manje od pet minuta!” Ona se oduševljeno pretvarala kao da se divi portretu. “ Divno! Zaista divno! Ti si pravi umetnik.” Spustila je blok za skiciranje na baštensku klupu. “ Hodi i sedi pored mene, Riri. Odjednom, on postade oprezan. Niko ga osim majke nije zvao Riri, a i ona samo u retkim prilikama. To je bila njihova tajna lozinka. To je mogao da bude znak visoke blagonaklonosti ,zato što je bio izuzetno miran za vreme mise, ili, na primer, zato što je brojao do sto, ali isto tako i znak neke važne, neprijatne novost. “ Tebi je sada sedam godina. “ poče ona kada se Anri privio uz nju. “ Već si veliki dečak. Voleo bi da budeš kapetan na nekom velikom brodu, zar ne? Da ploviš oko sveta i da crtaš lavove i tigrove i divljake?” On zbunjeno klimnu glavom, dok ga ona privuče bliže k sebi, kao da će time ublažiti udarac. “ Pa… vreme je da pođeš u školu.” “ U školu? “ ponovi on nejasno uznemiren. “ Ali ja ne želim da idem u školu.” “ Znam, mali moj, ali moraš. Svi mali dečaci idu u školu.“ Milovala je rukom njegove crne kovrdže. “ U Parizu ima jedna velika škola koja se zove Fontan. U nju idu svi dobri dečaci. Oni se zajedno igraju i zabavljaju. Oh, divno se zabavljaju.” “ Ali je ne želim da idem u školu!” Suze mu navreše na oči. Nije tačno razumeo šta je ona time mislila, ali je nejasno osećao da se njegov svet ruši oko njega: vožnje čezama,časovi sa majkom ili tetkaArmandinom, šetnje na poniju Tamburu, u pratnji Žozefa, posete konjušnicama i portreti konjušara, igranje žmurke sa Anetom po hodnicima zamka… “ Pst. “ Stavila mu je prst na usta. “ Dobar dečak nikad ne kaže ‘neću’ i ne smeš
da plačeš. Jedan Tuluz-Lotrek nikad ne plače.” Utrla mu je suze, obrisala nos, dok mu je objašnjavala da jedan Tuluz-Lotrek nikad ne plače, i ne slini, nego se uvek smeje i hrabar je kao pra-pra-pra-pra-prapradeda Rejmon, koji je bio vođ u Prvom krstaškom ratu. “ A osim toga, “ dodala je “ Žozef i Aneta idu s nama.” “ Idu li stvarno?” To je malo pomoglo. Aneta je bila mamina stara dadilja. Bila je vrlo mala, sa svetlim plavim očima i licem punim bora. Nije imala zuba, a toliko je uvlačila usne da je izgledalo kao da nema ni usta. Od jutra do mraka jurila je hodnicima zamka, a krila njene bele kapice lepršale su kao ptice. Kada je prela vunu u svojoj sobi, dozvoljavala je Anriju da sedi na njenoj šamlici dok je ona visokim sopranom pevala stare provansalske balade. I to što Žozef ide s njima malo ga je umirilo.On je oduvek bio tu, kao Stari Tomas, egipatske smokve u vrtu, portreti u trpezarije. Premda se retko osmehivao, bio je pouzdan prijatelj, a osim toga divan model za slikanje u svom šeširu sa kokardom, belim pantalonama i plavom kočijaškom kaputu. “ A to još nije sve.“ nastavi ona.“ U Parizu ćeš videti… Pogodi? “ Za časak je zadržala poslednji mamac. “ Videćeš tatu!” “ Tatu!” E, onda cela stvar izgleda sasvim drugačija! Tata je divan. Kad god je dolazio u zamak, učenje je bilo zaboravljeno, a dnevni raspored zanemaren. Život je postajao uzavreo, pun smelih podviga. I sam stari zamak kao da se trzao iz svog dremeža i odjekivao od lupe njegovih jahaćih čizama i zvuka njegovog zapovedničkig glasa. Išlo se u dugačke vožnje sa tatom koji je pucketao bičem i pričao uzbudljive priče o konjima i lovu i ratovima. “ Hoćemo li živeti s njim u njegovom zamku? “ Oči su mu ushićeno blistale. “ U Parizu ljudi ne žive u zamkovima.Oni žive u hotelima ili u lepim stanovima koji imaju balkone, sa njih se može videti sve što se događa na ulici.” “ Ali, mi ćemo živeti s njim? “ navljivao je on obazrivo. “ Da. U svakom slučaju, bar jedno kratko vreme. On će te voziti u Bulonjsku Šumu, ogromnu šumu sa jezerom na kome se ljudi klizaju zimi.Jer, tamo u Parizu zimi pada sneg. Vodiće te i u cirkus. Sa pravim lavovima i klovnovima i slonovima. Oh, ima toliko uzbudljivih stvari u Parizu. Vrteške pozorišta lutaka… Razrogačenih očiju, otvorenih usta, on je slušao, zaboravljajući da obriše suze koje su mu još podrhtavale na krajevima trepavica. Sledećih nekoliko dana u dvorcu je vladala uzbuna. Ljudi su jurili levo-desno kao guske u magli. Umesto da se igra s njim, majka je vodila duge razgovore sa Starim Tomasom, Ogistom, glavnim baštovanom, i Simonom, koji je radio u konjušnici. Hodnici su bili puni otvorenih kofera. Nije više bilo ni časova jahanja… A zatim, nedelju dana docnije, počelo je uzbuđenje oko odlaska. Doviđenja… Tapšanje po obrazu, gužva na železničkoj stanici, dok lokomotiva ispušta velike oblake pare kao bojni konj pred bitku. Zatim su otkrili u vozu kupe, sa tapetiranim klupama, mrežom za prtljag, i čudnim prozorima koji su klizili gore-dole. Tri oštra piska, lupa gvozdenih točkova, i stanica sa ljudima počela je da se kreće unazad. Uskoro je kraj njih kao munja promicala pokrajina Albi, drveće, reke, farmerske kuće sa krovovima od crepa koje on nikad ranije nije video. “ Vidi, mama! Vidi!” U početku uzbudljivo, sve mu je ubrzo postalo zamorno, a najzad dosadno. Zaspao je. Iduće čega je bio svestan bilo je da jure kroz pariško predgrađe. Prislonio je lice
uz prozor. “ Gledaj, mama. Pada kiša!” Visoke, četvrtaste, ružne kuće, prljave, sa krovovima pokrivenim škriljcem, i rubljem koje leprša na prozorima. Fabrički dimljaci iz kojih se diže dim. Provaljene ograde oko malih bašti obraslih korovom, što leže između kuća. Gomile starog gvožđa koje rđa na kiši. Po blatnjavim ulicama ljudi i žene kao mravi, zavijeni u kapute, jure pognutih glava.Umesto plavog neba Albija, pokrivač od prljavih oblaka. Kako je strašno ružan grad taj Pariz… Najzad, sa dubokim uzdahom olakšanja, lokomotiva je stala. Snažni ljudi u plavim radničkim odelima upali su u kupe, zgrabili kofere kao da su njihovi, i otišli natovareni. Majka je navukla rukavice, namestila kapu. Na peronu - more lica koja čekaju. A tamo, za glavu viši od ostalih, smeškajući se u svoju podrezanu bradu, vrlo lep u svom svetlosivom cilindru, sa belim karanfilom u rupici od kaputa, držeći pod rukom štap sa zlatnom drškom - tata! Kad nije primao goste u svojoj lovačkoj kućici,gostovao u zamku nekih prijatelja, išao u lov sa psima u Engleskoj, prisustvovao trkama u Lonšanu, Askotu ili Epsomu, lovio tetrebe u društvu nekog prijatnog vojvode, ili jelene u Orleanskoj Šumi, pijuckao šeri u Kafe de la Pe ili Pre Katelan, tapšao po obrazu, u foajeu Opere neku balerinu u kratkoj suknjici, ili se saginjao da poljubi vrhove prstiju neke dame, grof Alfons de Tuluz-Lotrek se odmarao od napornog života besposličara u svom stanu u Hotelu Pere, otmenom hotelu za stanovanje u blizini trga de la Madlen. Tu je živeo životom neženje, među svojim jahačkim trofejima, puškama,slugama, i svojim dragim sokolima, koje je držao u jednoj mračnoj, naročito za to udešenoj sobi. Otkako su mu stigli žena i dete, on je ćutke podnosio remećenje svojih navika i junački izdržavao taj napor. Vodio je Anrija u zimski cirkus, vozio se s njim kroz Bulonjoku Šumu. Zajedno su lutali velikim bulevarima, po vrtovima Tiljerija, i proveli celo poslepodne u Botaničkoj bašti, buljeći u majmune, tigrove i lavove koji su zevali. Večeras je grof nastavljao da ispunjava svoju očinsku dužnost. Obučen u grimizno večernje odelo, opruživši duge noge prema vatri, on je objašnjavao sinu šta to znači biti rođen kao Tuluz-Lotrek. “ I tako su, sine moj, Njegovo veličanstvo kralj i brat, tvoga čukundede, Pons, polako jahali posle lova kroz šumu Fontenblo, podsećajući se na srećne dane koje su proživeli u Versaju kada su bili mladi, i kada je Marija Antoaneta, koja je tada imala samo petnaest godina, dolazila da se igra s njima… Naravno, to je bilo pre one proklete Revolucije i vlade ološa…” Okrenuo se da uzme čašu sa rakijom koja je stajala pored njega. “ Odjednom, “ on malo gucnu i pogladi rukom brkove “ odjednom se konj, čukundedinog brata uplaši i zbaci ga na zemlju.” “ Oh!” Anri uskliknu sažaljivo, sedeći vrlo uzbuđen na ivici široke stolice presvučene crvenom kožom. “ Je l umro?” “ Ne, nije umro.” “ A je l' se povredio?” “ Ne, nije se povredio. Svakog jahača koji iole nešto vredi mora konj da zbaci dva-tri puta. Nije nikakva sramota pasti s konja.I meni se to desilo nekoliko puta. Sve to spada u igru, sine moj. Sve to spada u igru. Ali, znaš li šta je uradio brat tvoga čukundede kad je ustao?” “ Uzjahao ponovo konja?”
Grof odmahnu glavom. “ Ne. Otkopčao je pantalone i ispraznio svoju mokraćnu bešiku.” “ Hoćeš li time da kažeš , da je uradio piš-piš? U kraljevom prisustvu? “ zadihano upita Anri. “ Tako mi brade svetog Josifa, baš to je učinio. A zašto? Zato što je brat tvoga čukundede, Pons, bio lepo vaspitan čovek i uvek je radio ono što treba. On je znao dvorska pravila etikecije, a postoji jedno pravilo koje kaže da, ako padneš s konja u kraljevom prisustvu, moraš smesta da isprazniš bešiku. Smesta! Zapamti to, Anri. I zato, ako se kralj ikada vrati na presto i desi se da ti jašeš s njim, pa se tvoj konj poplaši i zbaci te, nećeš se ponašati kao glupi buržuj i znaćeš šta treba da uradiš.” Blistavim, jakim, belim zubima on se osmehivao na Anrija iza dima svoje večernje havana-cigare, i uživao u dečakovom pogledu punom obožavanja. Lepo je dete, ovaj Anri… Prilično plašljiv i naivan, i nakljukan veronaukom i sličnim glupostima, ali šta se drugo i moglo očekivati od jedne majke koja ide u crkvu svake nedelje i u čijoj se spavaćoj sobi nalazi klupica za molitvu. Treba ostaviti dete na miru još nekoliko godina, a onda će doći vreme da ga on uzme u svoje ruke i napravi od njega pravog džentlmena. “ Da, Anri, u tome je razlika između aristokrata i buržuja. Jedan aristokrat uvek zna šta treba da radi. A buržuj, s druge strane…” Anri je netremice posmatrao oca. Zar nije divan? Ima li iko pametnijeg, lepšeg tatu? I na ulici ljudi su se okretali za njim kada je prolazio vrteći svoj štap. Sve u vezi s njim bilo je za Anrija uzbudljivo. I to što živi s njim u tom hotelu, što sluša šta treba da radi kada ide na jahanje s kraljem, što sedi ovako posle večere kao odrastao čovek, umesto da ide u postelju pa makar se morao boriti da ostane budan… A ova soba! Nigde na celom svetu nema još jedne ovakve sobe. Jelenski paroščići i noge po zidovima ukrašenim hrastovim pločama, srebrne šolje na polici iznad kamina, puške ,uredno poređane u staklenom ormanu, i na sve strane slike konja. Mirisalo je na staru kožu, duvan i pustolovine. Kada poraste, i on će imati ovakvu sobu. I on će nositi štap sa zlatnom drškom, pušiti veliku cigaru i piti sve što tata pije. “ I tako je, pošto je učinio sve što je etikecija nalagala, brat tvog čukundede ponovo uzjahao na konja, i kralj i on su produžili razgovor o starim danima, kada su bili mladi.Naravno, kralj tada nije bio kralj. On se onda zvao grof d'Artoa. A znaš li zašto se zvao grof d Artoa?” Čekao je jedan trenutak, blistajući osmehom iz svoje kratke crne brade. “ Naravno da ne znaš. E pa, reći ću ti. Ali hoću da pažljvo slušaš.” Pomerio je svoje ogromno telo i srknuo još malo rakije. “ U stara, stara vremena, Francuska je bila podeljena na provincije. To su bile provincije Artoa, Šampanja, Burgundija, Akvitanija i druge. Na čelu svake provincije stajao je jedan velikaš. To je ponekad bio grof, a ponekad vojvoda, i zato su se provincije zvale grofovije ili vojvodstva. Pokekad je isti velikan bio i grof i vojvoda. Mi smo, na primer, bili grofovi od Tuluze i vojvode od Akvitanije. To je vrlo važno.” Zastao je, kako bi pustio da ta objašnjenja prodru u dečakov mozak. “ Nikad, nikad nemoj to da zaboraviš.Bili smo grofovi od Tuluze i vojvode od Akvitanije.” Uloga vaspitača bila je nova za grofa, i to ga je zabavljalo. “ Spava ti se, Anri?” “ Ne, tata.” “ Dobro.I bili smo ne samo grofovi od Tuluze i vojvode od Akvitanije nego i
grofovi od Kersija, Lovernje, Albe. Bili smo usto markizi od Narbone i Gotije, i vikonti od Lotreka. Ali, “ on prodorno pogleda Anrija, a glas mu svečano zagrme “ ali pre svega, dete moje, ne smeš nikada zaboraviti da smo mi sada i da ćemo uvek bit grofovi od Tuluze. “ Oči mu postadoše neobično blage. “ Danas sam ja starešina ovog doma. Jednog dana doći će red na tebe. A zatim na tvog najstarijeg sina, pa na njegovog sina, pa na sina njegovog sina… I tako dalje, dogod postoji Francuska.” Opazio je da se Anrijev pogled zamaglio. “ E pa,dosta je za večeras.Živ si zaspao. Smesta u postelju, sine moj. I ne zaboravi šta sam ti rekao.” Dete ustade. Dok je ljubio oca želeći mu laku noć, grof ga zadrža za časak. “ Biće od tebe snažan mladić, zar ne? “ osmehnu se on. “ Žozef mi kaže da si već dobar jahač. Odlično, sine moj. Tako mi brade svetog Josifa, ako ima išta što mi Tuluzi umemo, to je da jašemo! Idućeg leta doći ćeš u Luri da vidiš kako se lovi. Nikad nije rano da se nauče takve stvari. A da čovek stekne dobro držanje na konju, nema ničeg boljeg od lova na jelene.” Tokom sledećih nedelja Anri je saznao još više stvari o domu Tuluz, i učio je kakve razlike postoje u rodoslovlju plemstva. “ Vidiš, sine, ima grofova i grofova. Isto kao što ima vina i vina, konja i konja i, kao što ćeš doznati kroz nekoliko godina, žena i žena.Postojali su grofovi, mali plemići. To su bili beznačajni seoski plemići, sa malim zamkovima, koji nisu bili stariji od sto-dvesta godina. Postojali su i grofovi ogrtača. Bedni suci, magistrati i mali dostojanstvenici starog režima. Bilo je i tako smešnih osoba kao Napoleonovi grofovi, i još smešnijih, da se ne mogu opisati - papski grofovi! O njima se ne bi moglo reći ništa drugo osim da su uspeli da obmanu samo naslednice iz Čikaga.” “ Šta je to Čikago? “ upita Anri. “ To je jedan grad u Americi gde ubijaju svinje i udaju svoje kćeri za lažne aristokrate. A to je ipak šteta jer su Amerikanke, po pravilu đavolski lepe. Najzad, postojali su pravi grofovi, koji su, kao Tuluz-Lotrek, bili pravi feudalni suvereni gospodari. A ti su, dete moje, sasvim drugačiji par čakšira, kao što je imao običaj da kaže tvoj deda. To su bili pravi plemići, Vitezovi mača. Oni su upravljali svojim provincijama, delili pravdu, pisali zakone, živeli na svom dvoru, razmenjivali između sebe ambasadore i objavljivali ratove. Mi smo objavili rat čak i papi! A da bismo mu pokazali da se ne šalimo, počeli smo time što smo obesili njegovog ambasadora. Ali, tada smo bili najbogatiji, najmoćniji plemići u Francuskoj. “ Zar moćniji i od monsenjera nadbiskupa?” “ Nadbiskupa!…” U sobi odjeknu gromki grofov smeh. “ Pa, jedan Tuluz-Lotrek vredi koliko tuce nadbiskupa i još dva-tri kardinala pride. Tako ti brade svetog Josifa, ko ti je to rekao da je nabiskup važna ličnost?” “ Niko. “ brzo odgovori Anri. Kada nije pričao o domu Tuluza, grof Alfons je pokazivao Anriju svoje puške, dopuštao mu da ih stavi na rame kako bi se navikao na njih, raspravljao o lovu ili sokolarstvu , sportu koji je bio njegova glavna strast i u kome je on bio svetski poznavalac. A tada bi odjednom napustio taj svet srednjovekovne nauke, sokolarstva i lova, i pretvorio se u raskalašnog pariskog boulevardier-a*. Dok je prolazio, u belim kamašnama i pušeći cigaru, kroz hotelski hol zastrven tepisima, sobarice su mu se klanjale, muvajući se oko njega s divljenjem: Dobar dan, gospodine grofe. Ako su bile mlade i lepe, on bi ih potapšao po obrazu, ako su bile stare i ružne, on bi samo dodirnuo obod šešira i produžio dalje. *Naziv za Parižanina koji se kreće po lokalima velikih bulevara.
Međutim,uskoro se na grofu Alfonsu počela odražavati promena usled prisustva žene i deteta. Obrecivao se na poslugu, za vreme obeda jedva je progovarao koju reč. Prestali su razgovori o Tuluzima i časovi iz sokolarstva. “ Tvoj otac mora da misli o mnogim važnim stvarima, “ reče jednog dana grofica Anriju. “ Bojim se da mu mi smetamo.” To popodne odvezli su se do jedne kuće na bulevaru Malerb. Ulaz je bio popločan mramornim mozaikom, stepenice zastrte crvenim tepihom, a na svakom odmorištu na stepenicama stajale su palme u saksijama. Jedan ćelavi gospodin u redengotu odveo ih je na drugi sprat,otvorio vrata i povukao se u stranu da ih propusti. Anri primeti jedan ogroman hodnik koji se prostirao duž celog stana. Naravno, on nije nimalo ličio na divne hodnike u zamku, gde si mogao da se kriješ po ceo dan, ali je bio ipak dosta veliki za igranje. Ogroman kristalni luster još uvek je visio u praznom salonu. “ Zar su ga zaboravili oni ljudi koji su ovde živeli ranije? “ upita on. Pošto su zavirili u mnoge prazne sobe, njegova majka reče: “ Ovo će biti naš novi dom, Anri. Kako ti se čini, hoće li ti se dopasti?” On odgovori da će mu se dopasti, i to mnogo. Nekoliko dana kasnije preselili su nameštaj. Poslali su po stvari iz zamka. Anri je sa zadovoljstvom gledao kako se pojavljuju mnogi poznati predmeti. U majčinu sobu smestili su stolicu za ljuljanje i stari tepih na kome je on, teturajući se, prohodao, zatim pisaći sto od ružinog drveta, slike iz osamnaestog veka, a na policu iznad kamina mali sat od alabastera koji je on znao celog svog života. Ponekad mu je izgledalo kao da nije ni odlazio od kuće. Anrijev prvi dan u školi bio je ispunjen otkrićima i drhtavom strepnjom. Otac Mantoa, učitelj, počeo je čas recitujući Spiritus Sanstus. Kada je to završio, održao je mali govor, u njemu je poželeo dobrodošlicu dečacima koji su došli u Fontan, i pokušao da im utuvi u glavu koliko su oni povlašćeni time što će biti hrišćanski vaspitani i što će stupiti u uzvišeno područje znanja. A zatim je, bez mnogo buke, sišao sa katedre i počeo da diktira: Nebo je plavo… Sneg je beo… Krv je crvena. Naša zastava je plava, bela i crvena. Jednom je zastao da pogleda preko Anrijevog ramena: “ Vrlo dobro, dete moje, “ promrmljao je “ vrlo dobro!” Smešeći se, nastavio je da se šeta između klupa, ruku skrštenih na leđima, dok mu je mantija šuštala oko kolena More je plavo… Drveće je zeleno… Za vreme odmora Anri se našao sam. Kao što mu je majka rekla, tu je bilo mnogo dečaka. Oni su se igrali, trčali, vikali i zabavljali se. Ali, izgleda da su se svi oni međusobno poznavali, i očigledno nisu imali nameru da ga prime u igru. Čežnjivo je posmatrao kako se takmiče igrajući trule kobile, kada mu priđe jedan plavi, pegavi dečak u pantalonama do kolena i krutom okovratniku. “ Ti si ovde novajlija? “ poče on, zaustavljajući se na nekoliko koraka od Anrija. “ Da.” “ I ja sam.” Za trenutak su odmeravali jedan drugog tupim dečjim pogledom. “ Šta ćeš da budeš kad porasteš?” “ Pomorski kapetan.” “ A ja ću biti gusar. “ Plavokosi dečak stupi korak bliže. “ Da li bi voleo da budeš gusar, kao ja?” “ Ne znam. Šta oni rade?” “ Drže sablje u zubima, otimaju brodove i ubijaju svakog koga na njima
zateknu.” Pošto je počeo da se priseća pojedinosti iz pripovedaka, nastavio je dalje: “ A onda, kada to izvrše, otplove natrag na svoje ostrvo, zakopaju blago u pesak, igraju i piju rum.” Ova ideja ostavila je na Anrija neverovatan utisak. “ Možda bismo mogli da budemo na istom brodu? Kako se zoveš?” “ Moris, Moris Žoajan. A ti?” “ Anri de Tuluz-Lotrek.” “ Ala je to dugačko ime!” Obojica su koraknuli još bliže jedan drugom. Posle kraćeg ćutanja Moris upita: “ Koliko imaš godina?” “ Uskoro ću imati osam.” “ A meni je skoro osam i po!” Pobedonosna pauza. “ Odakle si?” “ Iz Albija.” “ Gde je to?” “ Daleko. Vrlo daleko. Ima donde skoro ceo dan putovanja vozom.” “ Pada li tamo sneg?” Utučeno, Anri je odmahnuo glavom. “ Ali ponekad ima snega na brdima.” “ U mom kraju sneg pada preko cele zime! “ reče Moris. Njegova pobeda bila je potpuna, ali on ipak ostade prijateljski raspoložen, njegove plave oči smešile su se sa pegavog lica. “ Hoćeš da se igramo?” “ Hoću.” “ Da vidimo ko brže trči! Te večeri Anri je dojurio majci u sobu i zadihano joj ispričao kako je našao jednog novog prijatelja i kako će biti gusar. “ Zarobljavaćemo brodove i ubijaćemo svakog na njima. A zatim ćemo igrati, svirati u harmoniku i sakrivati blago u pesak.” Otada je škola postala zabavna. I neki dečaci iz Fontana takođe su hteli da postanu gusari, a to je samo po sebi stvorilo solidnu osnovu za uzajamno razumevanje. Oni su ga primili u igru. Sada su odmori bili isuviše kratki. On je trčao i vrištao sve dok mu na licu ne bi izbio znoj. Pa čak ni časovi nisu bili tako rđavi. Otac Mantoa bio je zadovoljan. “ Vidi, mama! Vidi!” Toga dana otac Mantoa je, u prisustvu ostalih učenika, prikačio na njegovu mornarsku bluzu Počasni krst - lepu imitaciju krsta Legije časti načinjenu od emala i bakra. Ona ushićeno poče da okreće krst, i izjavi da nije još nikada videla tako lepu stvar. “ Ponosim se tobom, Riri “ ona ga zagrli, i zadrža ga dugo u zagrljaju. “ Oh, tako se ponosim!” Postepeno su se zamak, vožnje čezama,portreti, pa čak i jahanje na poniju Tamburu pretvorili u prošlost. Njegov život postao je ozbiljan, tačno određen, i počinjao je svakog jutra Žozefovim kucanjem na vrata. “ Sedam sati, gospodine Anri. Vreme je da se ustaje.” Prvo je bilo na redu brzo kupanje. Zatim žurno prelaženje u trpezariju, gde je, u beloj kapici i smeškajući se, čekala Aneta. Šolja čokolade koja se puši. Poslednji zalogaj kifle. Poljubac na brzinu. Kapa sa crvenom kićankom i ogrtač, zgrabljeni sa čiviluka. I najzad, tačno u četvrt do osam, trka niz stepenice zastrte crvenim
tepihom, dok ga Žozef, u polucilindru i crnom kaputu obučenom preko livreje, dostojanstveno prati na odstojanju. Anri i Moris postali su u međuvremenu nerazdvojni. Za vreme časova doturali su ceduljice jedan drugom, za vreme odmora igrali su se zajedno. Nedeljom su odlazili u park Monso,i tamo jurili za obručima i igrali se Indijanaca među stubovima malih grčkih hramova pored ribnjaka. Kada je padala kiša, igrali su se gusara po hodnicima u stanu,zarobljavali Žozefa, odvlačili ga na svoj brod i terali ga da zavezanih očiju hoda po dasci isturenoj u more. Probadali su sobaricu mačem, napadali kuvaricu i, pucajući iz drvenih pištolja, provaljivali u Anetinu spavaću sobu. Jednog kasnog popodneva, dok su se valjali po tepihu ispred kamina u salonu, sa licima još uvek namazanim izgorelim zapušačem, Moris iznenada reče: “ Šta veliš na to da ne budemo gusari, nego, umesto toga, kanadski traperi*? * Lovci na životinje s krznom “ Traperi? “ uzviknu Anri, zapanjen tom iznenadnom promenom njihovih planova. On je voleo da bude gusar, da ističe crnu zastavu, i da skače na palube engleskih brodova. “ A šta oni rade?” “ Jašu kroz neispitane prašume, love medvede i bore se s Indijancima. Živeli bismo u jednoj kolibi pored jezera.” Anri poče duboko da razmišlja o predlogu. Ne može se poreći da je zvučao primamljivo, a naročito izgled da ceo život provede sa Morisom. Ipak, da bi kolikotoliko istakao svoju nezavisnost, on stavi nekoliko primedbi, koje Moris odmah odbaci. Ubrzo se predao. “ U redu, postaćemo traperi, ali samo pod uslovom da živimo zajedno i da ne puštamo nikoga da dođe k nama. Nikada se ne smemo rastati.” “ Nikada! “ ponovi Moris. “ Kako da se osiguramo?” Dugo ćutanje, ispunjeno razmišljanjem. “ Ima samo jedan način.“ izjavi najzad Moris.“ Moramo da postanemo pobratimi. Tada ćemo biti vezani jedan za drugog na život i smrt. “ On je taj izraz pročitao u nekoj knjizi, i veoma mu se dopao. “ Šta veliš na to? Hoćeš li da budeš moj pobratim?” Anri vatreno potvrdi. “ A ti?” “ I ja hoću. Ali zapamti da je to za ceo život. Više se ne možeš povući. I možeš da imaš samo jednog pobratima. A to znači da, kad god se jedan od nas dvojice nađe u nekoj neprilici, drugi mora doći da ga spase.” To popodne, dok je martovska kiša šarala prugama prozorska okna, oni su iglom zagrebli ruku i izmenjali po jednu kap krvi.Ozbiljno su stisnuli jedan drugome ruku. “ Sada moramo da ponovimo svetu zakletvu “ reče Moris. “ Na život i smrt!” “Na život i smrt! “ ponovi Anri dok mu je srce jako udaralo. “ Pljunimo u vatru da bude još svetije!” Pljunuše. “ Sad smo vezani jedan za drugog na život i smrt “ reče Anri, srećno se osmehujući. “ Baš kao da smo braća, prava braća!” Tako prođe prva zima u Parizu. Na bulevaru Malerb kestenovi se osuše sitnim pupoljcima. Jednog dana, Anri zateče stan prepun kofera, zamotane tepihe, pokrivene slike i presvlaku navučenu na nameštaj. Pre nego što je i pomislio, škola se završila.
2 Raspust je pri kraju. Uskoro će doći vreme da se opet pođe u školu. Bilo je divno vratiti se u zamak, ponovo portretisati svakog, opet se igrati žmurke po vijugavim hodnicima, posećivati konjušnicu, jahati ujutru na poniju Tamburu i, naravno, pisati dugačka, zbrkana pisma pobratimu Morisu o zajedničkim kanadskim planovima. Sve u svemu, to leto bilo je puno poslova i vrlo prijatno. Početkom septembra otišli su ,mama, Aneta i on , u Seleran, mamin dom. Zvali su ga Dvorac de Seleran, iako je to bila samo velika četvrtasta zgrada sa zelenim kapcima, jedva dve stotine godine stara, koja je ležala na kraju jedne dugačke aleje jablanova. Kao i obično, deda ih je čekao, u svom belom odelu i panama šeširu, s osmehom koji je ličio na kiflu okrenutu nagore između pahuljastih zalisaka.Čim su se kola pojavila na drumu,on je zamahao maramicom i požurio niz stepenice, dok mu je zlatan lanac odskakao po trbuhu. Zatim je nastupila uobičajena gužva i uzbuđenje zbog dolaska: kočijaš je držao znojave konje, Žozef je trčao da spusti papuču za noge… poljupci… tapšanje po obrazu. Sutradan, čim je svanulo, deda je na prstima ušao u njegovu sobu. “ Ustaj, mladiću! Eto, i ptice su već davno ustale.” Seo je na ivicu njegove postelje. “Stani da te vidim.Hmmmm,dobro je! Možda si nešto malo bled.Nisi bio bolestan zimus, a?” “ Nisam, deda.” Molećivi pogled pojavi se u starčevim očima. “ Ti ćeš postati veliki i jak, zar ne, Anri? Kao tvoj tata?” Kakvo je to pitanje? Naravno da će postati veliki i jak. Svako to postane vremenom. Možda ne baš kao tata, ali svakako veliki i jak bar kao deda, koji je bio mali i debeo. Toga dan odjahali su zajedno u vinaru. S vremena na vreme Leons de Seleran bi zaustavio svoga konja i počeo da razgovara u dijalektu sa seljacima, poljskim radnicima, i seljankama koje su skupljale grožđe u vinogradu. “ Ovo je moj unuk “ blistao je on pokazujući na Anrija. “ Snažan mali lupež, a?” U vinari su ljudi i žene skakali bosi u ogromnim bačvama, kao Indijanci kad igraju ratne igre, i Anri ih je skicirao. Sledećeg dana odjahali su u žitnicu, pa onda u dvorište za živinu, zatim u mlekaru i konjušnice. Svuda je bilo predmeta sa skiciranje. Toanon, stari magarac, vuče puna kola đubreta,* pevci se šepure levodesno kao na štulama, guske, patke, ovce, krave… Uveče je velika kuća odjekivala od svirke i smeha. Priređivani su ogromni banketi, u začelju je sedeo deda, vrlo elegantan u crvenkastom redengotu i brokatnom prsluku, i trpao svakom hranu u tanjir, pričajući, smejući se,sekući meso, terajući goste da piju njegovo vino, njegovo divno seleransko vino, a na kraju obeda, zarumenjen i pomalo pijan, zaplićući jezikom nazdravljao je svima odreda. *Toanon, slikan vodenim bojama, kao i mnogobrojne druge studije ljudi i životinja sa farme čuvaju se danas u Muzeju u Albiju. - Prim. pisca. Anri se još osmehivao sećajući se tih srećnih dana u Seleranu,kad začu korake svoje majke. Ona uđe s pismom u ruci. “ Otac želi da dođeš u Luri, u lov “ reče mu svojim tihim, tužnim glasom. “ Ideš li i ti?” Ona ne odgovori odmah. Njene oči već behu izgubile onaj sjaj koji su imale u Seleranu. “ Ideš li?” Ona se naže i pomilova ga po obrazu.
“ Ne, mali moj, ali Žozef…” “ Onda neću ni ja! Neću, neću, i neću! Neću da idem bez tebe! Zašto nećeš da ideš? Zašto…” Ućutkujući ga, ona mu stavi ruku na usta. “ Pst! Dobar dečak nikad ne kaže neću. Tata hoće da ti postaneš odličan jahač kao on. Dobićeš lepo lovačko odelo, sa divnim ružičastim kaputom.I ne zaboravi, nikada ga ne smeš zvati crvenim, nego ružičastim. Ići ćeš u lov, upoznaćeš se sa prijatnim ljudima. I divno ćeš se zabavljati. Kada te predstavljaju nekom gospodinu, nemoj zaboraviti da se pokloniš i da kažeš milo mi je, gospodine,što sam se s Vama upoznao. A ako neka gospođa hoće da te poljubi,ne smeš da okrećeš glavu u stranu, kao što to obično radiš. I ne smeš zaboraviti da se očešljaš, opereš zube, pomoliš Bogu… Njen blagi glas stišao je njegove prigovore. On se postepeno predao uzbuđenju što će opet videti tatu i galopirati kroz šumu u lepom crvenom, ne, ružičastom, kaputu. Te noći sanjao je da je vođ u krstaškom ratu i da lovi jelene sa pra-pra-prapra-pra-pra pradedom Rejmonom i gomilom vitezova obučenih u ružičaste kapute po šumama Jerusalima. “ Ha, došao si, sine moj! Hodi da te vidim.” Već desetak minuta, Anri je u svom malom lovačkom odelu stajao neprimećen na pragu ogromne sobe ukrašene hrastovim gredama, pune gospode u čizmama i ružičastim kaputima, i gospođa u sjajnim cilindrima i dugim jahaćim suknjama, koji su razgovarali, smejali se i pili iz srebrnih pehara. Sada je stajao pred ocem, koji mu se u jahaćem odelu činio viši i strašniji nego ikada, i koji se osmehivao u svoju medići bradu, lupkajući se korbačem po čizmama. “ Okreni se. Nije loše, nije loše! Savršeno ti stoji! Molio sam tvoju majku da mi pošalje neko od tvojih odela. Ali, kosa ti je isuviše dugačka. Moraš reći majci da te potšiša kada se vratiš u Pariz. Ličiš na devojčicu s tim uvojcima! Ti svakako ne želiš da ličiš na devojčicu, zar ne?” Još uvek prigušeno se smejući, on uhvati Anrija za ruku, i odvede ga do jedne grupe gostiju koja je stajala pokraj vatre. “Ovo je, gospođe i gospodo, moj sin Anri. “ objavi on sa neusiljenom ceremonijalnošću. “ Smatrao sam da će mu koristiti ako pođe u lov i vidi kako se rade te stvari. Čovek nikad nije suviše mlad za učenje, a? “ On se malo sagnu i, pokazujući jednog po jednog gosta, produži: “Ovo je, Anri, gospođa vikontesa de la Tur-Žaklen… Ovo je gospođa baronica de Voban… Ovo je gospodin grof de Sent-Iv… A ovo je moj stari prijatelj, gospodin vojvoda od Dudovila. Njegov konj osvojio je Gran Pri prošle godine. On je predsednik Džokej-kluba, i zato treba da budeš ljubazan prema njemu, jer te inače neće primiti u klub!” Anri je očajnički pokušavao da se seti majčinih uputstava,ali mu ništa nije padalo na pamet. Osetio je kako mu je krv jurnula u obraze kada se nespretno poklonio i promrmljao nešto, očiju uprtih u vrhove svojih čizama. “ Malo je stidljiv! “ nasmeja se vojvoda. “ Ali to će ga proći, kladim se! Današnje dečake to brzo prođe.” Predstavljanje se nastavilo. “ Ovo je, sine moj, gospođa vojvotkinja de Roan… Ovo je gospodin markiz de Vilnev… A ovo je gospodin grof de…” Imena, imena, imena! Duga imena, tako teška za pamćenje… Osmesi, pokloni, rukovanje, tapšanje po obrazu… Ljudi i nisu bili tako rđavi, kazali bi dve-tri reči, pružili ruku i vratili se svom piću. Ali žene! One su se vrtele oko njega, saginjale se, dizale velove da ga poljube. Zar nije božanstven u svom malom ružičastom kaputu?…
Koliko ti je godina dragi?… Kakve divne kovrdže… Moraš ove zime doći da me posetiš u Parizu… I one su bez prestanka čavrljale, gugutale i dosađivale mu, provlačeći svoje prste sa dugim noktima kroz njegovu kosu. Poslušno, on je odgovarao Da, gospođo… Ne, gospođo… Meni je osam i po godina, gospođo, skoro devet… I prisećao se da ne sme okrenuti lice kada ga zagrle i pritisnu svoje crvene, depljive usne na njegov obraz… Tih nedelju dana koje je proveo u Luriju, Anri je bio vrlo zaposlen. Kad god bi mogao, odšunjao bi se u konjušnicu, hranio konje kockama šećera i nagovarao sluge da mu poziraju za portrete. Skicirao je pse, konje i gospođe u ženskim sedlima, sa velovima koji se lepršaju na vetru*. * Najveći broj crteža iz Lurija nalazi se u Muzeju u Albiju, oni su postali vrlo poznati blagodareći mnogobrojnim reprodukcijama. - Prim. pisca. I, naravno, učestvovao je u lovu. Video je psare kako zatežu uzice lovačkih pasa koji laju, konjušare kako pridržavaju konje pokrivene sjajnim ašama, koji kopaju prednjim nogama, dok se gospoda saginju i pomažu gospođama da se popnu u sedla. Naučio je da ćaska lovačkim žargonom, i upoznao je strogu etikeciju lova na jelene. Uz Žozefovu brižnu pažnju učestvovao je u lovu što je bolje mogao, preskakao niske žive ograde, gazio plitke potoke. Slušao je kako osmatrači signalima upozoravaju da je u blizini dozvoljeni jelen i posmatrao kako ga hajkači isteruju na čistinu. Naučio je kada treba da zaustavi ponija, a kada da skupi uzde i, uz brz udarac korbačem, jurne u besnu poteru. A na kraju, kada bi jelen bio potpuno iznuren, Anri je slušao turobne zvuke lovačkih rogova i posmatrao obred ubijanja. Ali kada je video kako zadihana životinja pada na kolena dok joj iz očiju teku suze, okrenuo je glavu u stranu i zaključio, u dubini svog srca, da ne voli lov na jelene. Bio je srećan kada je došlo vreme da se oprosti i vrati u Pariz. Otac Džems, novi učitelj, bio je vrlo strog i nije razumevao šalu. Svršeno je bilo sa došaptevanjem, prepisivanjem, doturanjem pisama ispod klupe. On je beživotno piljio u dečake preko svojih naočara, a sive oči na okruglom sjajnom licu bile su oštre i sve su primećivale. Ponovo je uveden strogi raspored. Žozefovo kucanje ujutru.Sedam sati, gospodine Anri, vreme je da se ustaje. Žurno kupanje, šolja čokolade koja se puši, kapa i ogrtač na brzinu zgrabljeni sa čiviluka, trka niz stepenice zastrte crvenim tepihom. Sad je svako veče morao da radi u dnevnoj sobi domaće zadatke,pri svetlosti lampe, dok je mama, u stolici za ljuljanje, čitala ili šila pored vatre, pomažući mu malo s vremena na vreme, da reši poneki teži zadatak. Kad bi na malom satu od alabastera izbilo devet, ona bi rekla: Dosta je za danas, mali moj. Vreme je da se spava. Zagrljaj, nežan poljubac. A zatim ,sanjiv, sa glavom punom aritmetike i latinskih glagola ,u postelju! Naravno, život se nije sastojao samo u poslu.Ostajalo je vremena i za igranje klikera i trule kobile za vreme odmora, a nedeljom za indijanski rat u parku Monso. Sa Morisom i ostalim drugovima iz Fontana, Anri je pušio indijansku lulu mira u podnožju Kornijeve mramorne grupe Napuštena, razapinjao šatore među žbunjem i skakao oko zamišljenih vatri. Spokojne dadilje u kapicama s trakama i starija gospoda koja su čitala novine trzala su se od dreke iskreveljenih Irokeza u kratkim pantalonama i krutim okovratnicima. Tako je prolazila i druga zima u Parizu, puna sreće i rada, kao i prva. Anri je napunio devet godina. Postao je pravi pariski đak i navikao se na graju
bulevara, zvonjenje tramvaja, beskrajnu reku kola, i žandarme koji se svađaju sa kočijašima. S vremena na vreme posećivao je oca u njegovom hotelu. “ Zašto ti i tata ne živite zajedno? “ upitao je jednog dana majku. “ Zato što je tata veoma zaposlen. “ odgovorila je ona brzo. “ Dakle, pričaj mi šta si danas radio u školi…” Postepeno, stan na bulevaru Malerb postao je njihov pravi dom.Otmena Crkva sv. Madlene,sa svojim nakinđurenim crkvenjakom i pozlaćenim tasovima za skupljanje priloga, zamenila je staru i dotrajalu katedralu u Albiju, i oni su se sada tamo vozili svake nedelje da posete Boga. Njegova majka je sklopila nekoliko poznanstava sa gospođama iz susedstva.Ponekad, kada bi se vratio iz škole, zatekao bi je sa gostima u salonu. Gospođa Prust, žena slavnog lekara, koji je stanovao nekoliko kuća dalje, dolazila je dosta često sa svoja dva sina, Marselom i Roberom. Ponekad bi i doktor svratio u posetu. Anri ga je smatrao vrlo pametnim, jer lekar nikad nije zaboravljao da mu čestita na njegovom Krstu časti. Te godine on se prvi put pričestio. Pripremajući se za taj značajan događaj, morao je da se podvrgne neprekidnoj verskoj obuci. Pre spavanja glasno je ponavljao Deset zapovesti i razne čine vere,nade, milosrđa i kajanja, i postao vrlo blizak sa Svetim Duhom,Svetom Trojicom,Devom Marijom, anđelima i arhanđelima, a usto još i gomilom svetaca, mučenika, devica, pustinjaka i svetih ljudi koji su, posle mučeničkog života na zemlji, sada uživali na nebesima u uzvišenoj dokolici. Što se tiče samog Boga, Anri je osećao prema njemu izvesnu skrivenu, veoma skrivenu rezervisanost. On je, neosporno bio vrlo moćan. Veronauka i Biblija bile su pune njegovih dela i veličanstvenih ostvarenja. Pa ipak, kada bi se podrobnije ispitalo, božje ostvarenje bilo je vrlo oskudno u poređenju s njegovim obećanjima. Nekoliko puta Anri ga je uljudno zamolio za dva-tri manja čuda, i svaki put ga Bog ili nije čuo ili je bio suviše zaposlen da bi ga zadovoljio. Na kraju, došao je do zaključka da je Bog veoma velikodušan i moćan, ali do krajnje mere obazriv kada su u pitanju darovi i njegova moć. On je ličio na ujkaOdona, koji je uživao glas basnoslovno bogatog čoveka, ali ipak nije nikada ništa slao za Božić osim čestitke. Opet je došlo proleće. Na bulevaru Malerb kestenovi pupoljci otvarali su se kao pohlepne male ruke. Grof je izrazio želju da povede sina na Konkur Ipik, parisku otmenu izložbu konja. I zato je sledeće nedelje, posle službe božje, grofica odvezla Anrija u hotel, učeći ga usput da pazi na svoje ponašanje, da se uzdržava od postavljanja pitanja, i da ne govori dok mu se neko ne obrati. “ Ukratko, želela bih da budeš dobar dečak. “ reče ona, ispravljajući nabore njegovog belog mornarskog odela. Kola se zaustaviše ispred vrata. Svojim mekim belim rukama ona malo popravi njegov široki slamni šešir i Krst časti pričvršćen na bluzi. Anri je brzo poljubi i iskoči iz kola. Sa vrata joj posla još jedan poljubac i mahnu rukom Žozefu. A zatim iščeze u hotelsko predvorje. Kada su ga uveli u očevu sobu, grof je baš vezivao kravatu pred velikim ogledalom. “ Sjajan dan, zar ne? “ osmehnu se on na Anrija iz ogledala. “ Vidim da ti je majka najzad podsekla kosu. Dobro je!” Zadenuo je beli karanfil u svileni zapučak, uzeo štap sa zlatnom drškom iz sluginih ruku, i lupnuvši se ovlaš po cilindru, pošao ka vratima. “Dogodine ćemo jahati kroz šumu,umesto da se vozimo ovako kao par iznemoglih starica,“izjavi on, dok su ih kola brzo vozila niz Jelisejska Polja. “ Jednom džentlmenu je mesto na konjskim leđima, a ne iza njih.” Anri je žudno posmatrao oko sebe. S obe strane, tekla je neprekidna reka raznih
kočija, viktorija, landaua i gospodskih fijakera. Konji, pokriveni satenskim ašama, obesno su se propinjali i udarali sjajnim kopitima o drvenu kaldrmu, što je zvučalo kao neprekidan pljusak. Njihova oprema blistala je na aprilskom suncu. Suncobrani i cvećem ukrašeni šeširi dama izgledali su kao svetle mrlje prema tamnim livrejama kolskih poslužitelja. “ Vidim da nosiš Krst časti “ primeti grof. “ Sjajno sine moj, sjajno! Tvoja majka mi je saopštila da si najbolji u razredu. “ On se popustljivo nasmeja. “ Ali nadam se da nećeš postati knjiški moljac! Knjige su dobre ako se ne pretera. Kao i crtanje… muzika… takve stvari su za žene. Ima važnijih stvari u životu.” S vremena na vreme on bi zaćutao da pozdravi dizanjem šešira nekoga od svojih poznanika, i u svakom pozdravu ogledalo se životno iskustvo velikosvetskog čoveka. Vojvodi i vojvotkinji de Roan, bez oklevanja dvorski pozdrav, sećanje na stari režim, bankarevoj kćeri koja se nedavno udala za aristokratu , uljudan, malo snishodljiv poklon, Sofiji Kroazet, glumici, koja je ponosito pokazivala svoj novi par konja ,veselo klimanje glavom uz značajno podizanje obrva. “ Uzgred budi rečeno, jesi li počeo da uzimaš časove mačevanja? Nisi? Dakle, sine moj, mačevanje je mnogo važnije od algebre ili Ciceronovih govora. Daje ti pravo da kažeš ljudima šta misliš o njima. A šta je s igranjem? Moramo i tu nešto da preduzmemo. Velike karijere pravljene su zahvaljujući iskusnom igranju.” Kada su kočije obišle Trijumfalnu Kapiju, on se naže i vrhom svoga štapa lupnu kočijaša po leđima. “ Do Pre Katelan-a, Fransoa!” I vrativši se na svoje sedište, a osmehom se ponovo okrete Anriju. “ Verovatno nikada nisi bio u Pre Katelan-u?” Osmeh mu postade širi i njegovi beli zubi zablistaše na suncu. “ Ne, sigurno nisi. Tvoja majka to ne bi dopustila. To je suviše frivolno za njen ukus… pretpostavljam.” Gomile dama u svetlim proletnjim haljinama i gospode sa zaliscima i cilindrima stajale su na travnjaku ili sedele za belim gvozdenim stolovima ispod prugastih suncobrana, pijuckajući aperitive ili poručujući ručak - kada su Anri i njegov otac ušli u zatvorenu, staklom pokrivenu terasu restorana. “ Jedan šeri, “ reče grof kelneru, svlačeći rukavice, “ a za mladog gospodina ružičasti grenadin*. *Osvežavajuće piće od nara Anri je uzbuđeno posmatrao prepunu dvoravu. Iza jednog zaklona načinjenog od palmi u saksijama dopirali su blagi zvuci laganog valcera. Sunce je prodiralo kroz zasvođene prozore u zlatnim magličastim zracima, svetlucajući na ivicama čaša i paleći raznobojne vatre na nakitu dama. Uprkos njenoj veličini, u okrugloj dvorani vladala je prisna atmosfera nekog aristokratskog salona. Muškarci su mahali jedan drugome, prilazili jedan drugome za sto u kratku posetu, dame su pružale ruke, prijatno se smešile, i pozdravljale poznanike. “ Vidiš li onog gospodina sa belom bradom, blizu prozora? “ šaputao je grof, naginjući se preko stola. “ To je Viktor Igo. Senator. Republikanac, naravno! Danas je svako republikanac. Čini mi se da on nešto i piše. Politika i književnost! Sirota Francuska, one će joj doći glave!” On ustade i odšeta do susednog stola. Anri je posmatrao kako se naginje i ljubi vrhove prstiju jednoj dami, smešeći se izmenjuje nekoliko primedbi sa njenim pratiocem. A zatim se vraća, isto onako naglo kao što je i otišao. “ Vidiš li onog gospodina sa četvrtastom bradom i monoklom? “ nastavi on gucnuvši šeri. “ Onoga koji razgovara sa onom vrlo lepom ženom? To je belgiski
kralj Leopold.” “Kralj! “ zagrcnu se Anri, okrećući se i buljeći u postarijeg gospodina. “ Ne bulji! Nepristojno je buljiti u ljude! Sem toga, on je ovde inkognito.” Grof se okrete kada mu se jedna ruka dotače ramena. “ Ah, dobar dan, Dudovil! Sećaš li se moga sina Anrija? Predstavio sam ti ga u Luriju. Doveo sam ga da oseti pariski život pre nego što posle podne krenemo na trke.” Anri žurno ustade i duboko se pokloni. Vojvoda se nasmeši na njega, potašpa ga po obrazu, reče nekoliko reči grofu i nehajno odšeta dalje. Trenutak docnije, neki drugi gospodin zaustavi se pored njihovog stola. Brzo! Skok… poklon… Čast mi je gospodine… da… Zatim je tata posetio neke ljude u dnu dvorane. Posle nekoliko minuta opet se vratio. “ Vidiš li onu gospođu sa dugim belim rukavicama? To je Sara Bernar, sine moj! Ona je sa svojim poslednjim… hm, hm… sa svojim rođakom.” Očevidno, cela stvar bila je u tome. Srkućeš šeri. Prijatelji dolaze da te posete… Prilaziš nečijem stolu, ljubiš vrhove prstiju nekoj dami, izmenjuješ dve-tri dosetke, i vraćaš se svom stolu.Ponovo gucneš šeri…Još nekoliko prijatelja te tapše po ramenu. “ A sad, hajdemo u klub na ručak. “ izjavi grof, bacivši pogled na sat. “ Sigurno umireš od gladi.” Trpezarija Džokej-kluba mirisala je neodređeno na vosak, staro drvo i havanaduvan. Stari kelneri, koji su govorili prigušenim glasom i zgrbili se posle tolikih godina klanjanja, tumarali su između stolova kao livrejisani duhovi. Posle slatkiša, grof je poručio svoj uobičajeni Napoleon-brendi. “ A sada, sine moj, “ izjavi on, pošto je iskapio ogromnu čašu koja je imala oblik lale “ imam tačno još toliko vremena da se presvučem, i onda krećemo na trke.” Palata Industrije, ogromna i gizdava relikvija Svetske izložbe iz 1855, nalazila se na Jelisejskim Poljima. Da bi opravdale održavanje te gigantske zbrke kipova, gipsanih korniza i kolonada, vlasti su je stavile na raspoloženje za različitu upotrebu. Tu se održavala poznata izložba slika i vajarskih radova francuskih umetnika - Salon, kako su ga nazivali, - veliki društveni događaj i san hiljada umetnika. Tu je takođe održavana i izložba stoke, dobrotvorni bazar, patriotske sabirne akcije, i vrlo odabran, vrlo otmen Konkur Ipik. “ Obrati naročitu pažnju na skakače preko prepona “ učio je grof Anrija kada su ušli pod staklenu kupolu gledališta, koje je za tu priliku bilo prepravljeno u padok, i uputili se u odeljenje rezervisano za članove Džokej-kluba. “ Obično jahanje može se naučiti, sine moj, ali jahači preko prepona se rađaju. Gledaj kako se saginju unapred kada njihov konj preskače preponu.” Zauzeli su svoja mesta u loži, i grof je podesio svoj dogled. “ U tome je tajna. Moraš pomoći konju, moraš ga takoreći, podići preko prepone. Jednom sam se opkladio da mogu na svojoj kobili Žino da preskočim fijaker, i tako mi brade svetog Josifa, to sam i učinio.” Iznenada je zastao, i uperio sočiva svog dogleda na jednu damu koja je sedela sama u loži prekoputa. “ Ostani tu, “ reče ustajući “ dok ja obiđem neke prijatelje.” Nagnuo se i pozvao jednog omanjeg, starog gospodina sa velikim trbuhom, koji je sedeo u prednjem redu loža marljivo crtajući nešto na jednom listu bloka. “ Gospodine Prensto! Budite ljubazni da pripazite na…” Pošto se čovek nije ni osvrnuo, grof povisi glas i zaurla: “ Ej, gospodine Prensto!
Hoćete li… “ On ljutito sleže ramenima. “ Oh, šta vredi! Gluv je kao top. Idi i sedi kraj njega, Anri. Ali ne pokušavaj da razgovaraš s njim. On je i gluv i nem. Možeš ga posmatrati dok crta. Savršeno slika konje. Zato mu i dozvoljavamo da sedi u klupskoj loži. Doći ću po tebe posle trka.” Gospodin Prensto pozdravi Anrijev dolazak radosnim osmehom ljudi koji nisu navikli da se traži njihovo društvo. On poče da prelistava svoj blok za skiciranje i pokaza Anriju svoje olovkom crtane studije konja. Uskoro su njih dvojica sedeli kao stari prijatelji, zadubljeni u razgovor pomoću klimanja glavom, osmeha i pokreta ruku. Za Anrija je to bilo jedno nezaboravno poslepodne, sa muzikom koja je svirala vojne melodije, lepim konjima koji skaču, poigravaju, galopiraju, kaskaju, dok gledaoci pljeskaju svaki put kad sudija pruži nekom srebrni pehar ili traku. Pored njega, stari slikar produžio je da crta, nesvestan buke koja ga je okružavala. Malo kasnije izvukao je iz džepa jedan mali blok. “ Voliš li da crtaš? “ napisao je na njemu. Anri je pročitao pitanje i odgovorio snažnim klimanjem glave.Na to mu je Prenstro smešeći se, pružio blok za skiciranje. Anri poče da crta par konja u kasu, dok ga je gluvonemi umetnik posmatrao sa blagim interesovanjem, koje se uskoro pretvorilo u iznenađenje, a najzad u pravo-pravcato zaprepašćenje. Nekoliko trenutaka buljio je s nevericom u dečka. Rukom drhtavom od uzbuđenja izvadio je blok iz džepa i žurno napisao: Ti crtaš savršeno! Podvukao je reč savršeno. To je bila prva stvar koju je Anri ispričao majci kada je te večeri rupio u njen salon, zadihan od trčanja uz stepenice, očiju još razrogačenih od doživljenih uzbuđenja. “ Mama, mama! “ zadihano povika zaboravljajući da je poljubi.” Upoznao sam se sa jednim starcem, pravim umetnikom, koji mi je rekao da savršeno crtam! To jest… nije rekao, pošto ne može da govori. Ali, napisao je na malom bloku. On je gluv…” “ Bože, kakva zbrka! “ nasmeja se ona privlačeći ga sebi. Nežno ga pomilova po kosi, osluškujući brzo kucanjenje njgovog srca ispod bele mornarske bluze. “ Prvo se izduvaj, mali moj, i poljubi me. Trčao si uz stepenice,je l' da? A sada mi pričaj o tome starcu koji ne može da govori. I počni od početka - od trenutka kada sam te jutros ostavila pred tatinim hotelom.” U jednom dahu ispričao joj je sva čuda koja su se dogodila tog dana. “ A zatim smo otišli u Pre Katelan, gde je bio jedan kralj inkognito “ brbljao je on s važnim izrazom na licu. “ On je bio sa jednom gospođom…” “ Znaš li šta to znači inkognito? To je baš ličilo na mamu da postavlja takva pitanja koja zbunjuju čoveka! Obeshrabren, odrečno je zamahao glavom. “ To znači da se čovek ne predstavlja pod svojim pravim imenom ili titulom jer se stidi onoga što radi ili društva u kome se nalazi.” “ Ali, ta gospođa je bila vrlo lepa! “ Svejedno! “ odgovori ona, presecajući tu opasnu diskusiju.” Šta si još radio?” Pričao joj je o ručku u Džokej-klubu, uzbuđenju za vreme trka, i o svom upoznavanju sa starim gluvonemim umetnikom. “ Na to je izvukao mali blok iz džepa na prsluku i napisao: Ti crtaš savršeno.” A pošto to na majku nije napravilo dovoljno jak utisak dodao je: “ Istina je, mama, istina! Čak je i podvukao savršeno.” “ To je vrlo ljubazno od njega! “ rekla je ona mirno. “ A šta si posle toga radio?” E pa, posle predstave otišli su u Ramplmajer. On je pojeo dva velika kolača s rumom i jedan od čokolade. Zatim su se vratili u hotel, gde se tata po treći put
presvukao. Ovoga puta u večernje odelo. Izgledao je vrlo lepo. Večerali su kod Laria. “ Otac je poručio fazana i bocu Šato Lafit-a. Rekao mi je da moram naučiti kako se poručuje prava vrsta vina. To je vrlo važno. Oh, i još nešto, mama! Moram da uzimam časove mačevanja i igranja. Tata kaže da je to važnije od Ciceronovih govora. A knjige su samo za žene.” To je tako ličilo na Alfonsa da govori takve stvari! Zašto se ljudi male pameti tako neumorno trude da ismeju znanje, a slave neznanje kao da je to teško postići? Naglas je rekla: “ Naravno, mačevanje i igranje su vrlo važni,ali pravi džentlmen, oh, zaista pravi džentlmen zna još mnoge druge stvari osim mačevanja i igranja! On čita Ciceronove govore, uči gramatiku i aritmetiku, i postaje vrlo učen. A sada… lepo me poljubi i u postelju!” Jedan trenutak zadržala ga je u zagrljaju, prislanjajući svoj obraz uz njegov. Njen dečko, njen Riri!… Niko ga neće pokvariti, pretvoriti u nekorisnog, uobraženog klupskog čoveka. Niko - pa čak ni njegov otac! “ A sada, gubi se! “ osmehnu se ona i potašpa ga po leđima. “ Doživeo si dosta uzbuđenja za jedan dan. I nemoj zaboraviti da se pomoliš Bogu.” Iduće jeseni nekako se našlo vremena i za časove mačevanja i igranja. Svake nedelje posle podne Anri je išao u školu gospodina Busikoa, gde je oblačio par crnih svilenih pantalona i tesni prsluk, i učio jednu od stvari koje mora da zna pravi džentlmen. Uprkos boji svoga lica, koja je podsećala na nekuvanu govedinu,gospodin Busiko bio je umeren čovek, ljubazan i skroman u svakom pogledu osim u odnosu na svoje brkove, na koje je bio preterano ali opravdano uobražen. Bili su dugi oko trideset eantimetara, ti brkovi, od jednog do drugog namazanog kraja, i uvijeni s obe strane njegovog beznačajnog lica kao dvostruki handžar. To mu je davalo izgled bezgranične snage i neke divljačke ali istovremeno privlačne muškosti. Kad god biste pomislili na gospodina Busikoa, niste mogli misliti ni na šta drugo osim na njegove brkove. Oni su bili najupadljiviji na njegovoj osobi. Kad bi podigao svoj mač na pozdrav, napeo grudi u dugom i teškom uzdahu i zagrmeo: En garrrrrde!*, gospodin Busiko je pružao prizor koji je vredelo videti. *(francuski) Spreman! Nasuprot tome, gospođica Aluet, upraviteljica Škole igranja za mladu gospodu i gospođice, bila je vrlo nežna, dostojanstvena usedelica. Bog ju je stvorio ružnom, a male boginje učinile su ostalo. Ali ona je govorila glasom slatkim kao šećer, i umela je tako da se osmehne, ne pokazujući svoje pokvarene zube, da se to smatralo vrhuncem uglađenosti. Dvaput nedeljno, uveče, Anri je odlazio kolima do gospođice Aluet, obično u pratnji svoje majke.Nezgrapno je koračao unapred i unatrag, klanjao se, ukočeno se smešio na male devojčice s mašnama i u uštirkanim haljinama, dok je u pozadini drnkao klavir, a gospođica Aluet, priviđenje u ljubičastom satinu, lupala rukama i objavljivala korake. O Božiću Anri je već umeo da igra, spotičući se, polku, kadril i škotsku igru. Njegova majka je zaključila da su praznici najzgodnije vreme da odgovori svojim mnogobrojnim društvenim obavezama time što će prirediti jedan mali prijem s igrankom. Spisak gostiju je sastavljan, ispravljan, proširivan… Bilo je pravo čudo koliko su ljudi mama i on poznavali. Razaslane su štampane pozivnice. Poručen je orkestar od četiri člana. Grof, u nastupu širokogrudosti, obećao je da će lično prisustvovati prijemu i pozajmiti dvojicu svojih ljudi i svog kuvara da pomognu pri posluživanju.
U tri sata salon je već bio pun. U četiri, gosti su još pristizali i počeli da prelaze u dnevnu sobu, koja je za tu priliku bila pretvorena u salon sa bifeom. Gospođa Prust je stigla veoma uzbuđena, izvinjavajući se opširno zbog odsustva svoga muža. U te lekare čovek nikada ne može da se pouzda! Uvek ih neko pozove u najnezgodnije vreme! Anri je pozdravljao svoje drugove koji su stizali u salon u pratnji svojih porodica. Izmenjali bi nekoliko učtivih reči, i buljili ponosito jedan u drugoga, zbunjeni zbog prisustva roditelja i nelagodno se osećajući u krutim nedeljnim odelima. Naposletku, orkestar je zasvirao kadril. Zažarenih obraza i ozbiljna lica, dečaci su pojurili svojim unapred određenim partnerkama, kruto se poklonili i navukli svoje bele končane rukavice. Pod blagonaklonim pogledom roditelja ozbiljno su izvodili korake koje su naučili kod gospođice Aluet.Uljudan aplauz bio je znak da je mučenje završeno. Kao jato ptica, mladež je prhnula iz sobe u odeljenje gde su ih očekivali sladoled, kolačići i ružičasti grenadin. Oko pet sati otpočeli su u hodniku indijanski ratovi. Potpuno zaboravljene, male devojčice su, naslonjene uza zid, zavidljivo posmatrale kako njihova braća i rođaci skalpiraju jedni druge. U pola sedam sve je bilo svršeno. “Jesi li se lepo zabavljao, Anri? “ upita ga majka malo docnije, te večeri. “Oh, mama, bilo je divno! Hajde da priređujemo zabavu svakog Božića!” “ Mislim da je to odlična ideja “ osmehnu se ona. Sutradan ujutru, Anri nije mogao da ustane iz postelje. 3 “ Glavobolja, a? Nevaljala, gadna glavobolja?…” Doktor se glasno smejao u svoju četvrtastu bradu. E pa oni će se već pobrinuti za tu glavobolju. Oteraće je… fiju! A i groznicu, i nju će oterati… fiju! Eto, baš tako… Praćen grofičinim pogledom, on je marljivo vršio pregled,zarađivao svoj honorar, ponašao se kao što je red da se ponaša kod bogatih malih bolesnika. Dok je govorio, izmerio je Anriju puls,pogledao mu u grlo, kucnuo ga po nogama i rukama, prislonio svoje hladno uho uz njegove grudi. Kao Indijanac, kada pritisne uho na zemlju da oslušne bat kopita u daljini, pomisli Anri sanjivo. Na kraju, lekar zatvori svoju crnu kožnu torbu i okrete se grofici. Sve to nije ništa, ništa ozbiljno. Ipak, izvesni mali simptomi ga zbunjuju. Da li grofica pristaje da on posle podne pozove jednog kolegu na konsultaciju? “ Nema razloga za uzbuđenje, gospođo grofice, ali čovek nikada ne može biti dovoljno oprezan, zar ne? Deca su tako osetljivi, složeni mali organizmi…” I kolega je imao četvrtastu sedu bradu. I on se šalio dok je merio Anriju puls, pogledao mu u grlo, pregledao jezik i prislonio uho uz njegove grudi. Pošto je završio pregled, i kolega je izgledao zbunjen. Posle kraćeg dogovaranja šapatom, dva lekara su se obratila grofici: “ Vaše je dete malokrvno, gospođo. Malokrvnost, naročito kada je udružena sa naglim rastenjem, dovodi ponekad do izvesnih pojava koje se ne mogu razjasniti. Ali, ne postoji ništa zbog čega biste morali da se brinete.Voda Ameli-le-Bena sasvim sigurno pomaže u takvim slučajevima malokrvnosti.” Oni se pokloniše, okrenuše na-levo-krug i,pošto su na vratima bezbroj puta ponovili posle vas, na kraju odoše. “ Iskreno govoreći, ne znam šta mu je, “ priznao je doktor Prust te večeri “ a dajem glavu ako iko drugi zna.” Sedeo je na ivici postelje, namrštena čela, i zamišno gladio bradu. Baš je maločas
doznao za Anrijevu bolest i, vraćajući se kući, svratio je na časak u prijateljsku posetu. Pošto je bio tako poznat lekar, mogao je sebi da dozvoli kaže istinu. “ Ne sviđa mi se ta groznica, “ mrmljao je za sebe, “ ne mogu da je razumem.” Vrlo nežno vratio je Anrijevu ruku natrag pod pokrivač. “ Pokušaj da spavaš, mali moj. San je uvek najbolji lek.” S osmehom, koji je više ličio na uzdah, on ustade i okrete se grofici. “ Vodite ga u Ameli-le-Ben “ sleže on ramenima. “ Vodite ga svakako. Možda su oni u pravu, možda je u pitanju malokrvnost. Voda može da pomogne. U svakom slučaju, ne može da mu naškodi.” Cele iduće nedelje krupni ljudi u plavim radničkim odelima trupkali su po stanu i na prstima ulazili u Anrijevu sobu. Oni su umotavali tepihe, pokrivali nameštaj, skidali zavese i slike, i odvozili na kolima kofere. Došao je tata, sa belim karanfilom na uobičajenom mestu, i bisernom iglom u širokoj kravati. “ Gledaj da što pre ozdraviš, sine moj. I ne zaboravi da treba da dođeš u Luri ove jeseni.” Nespretno mu je pružio jednu tanku knjigu u kožnom povezu. “ Doneo sam ti ovaj mali priručnik o sokolarstvu. Sigurno će te zanimati. Moći ćeš da ga čitaš dok se budeš oporavljao.” Došao je u posetu i upravitelj škole, osmehnuo se na Anrija, dao mu posvećenu medalju i, u ime Fontana, zaželeo mu skoro ozdravljenje. A, naravno, došao je i njegov pobratim, Moris, u pratnji svoje majke. “ Nećeš zaboraviti ono za Kanadu, je l' da? “ šapnuo mu je, ugrabivši trenutak kada su ostali nasamo. Zavaljen u jastuke, Anri je slabački klimnuo glavom. Pružili su ruku jedan drugome i ponovili svetu zakletvu, s mukom zadržavajući suze. Anri se s naporom podigao, oslonivši se na lakat, i pljunuo na pod da bi zapečatio zakletvu. Moris je obećao da će mu pisati svake nedelje. Kada je majka došla po njega, počeo je da jeca i grčevito se uhvatio za postelju. Morala je na silu da ga izvuče iz sobe. Grand-hotel u Ameli-le-Benu bio je skoro potpuno prazan kada su oni stigli.. Iz postelje, Anri je mogao da vidi bele vrhove Pirineja zaleđene u večnoj buri. Neka neodređena tuga lebdela je nad poznatom banjom,kao da je svaki bolesnik koji ju je ikada posetao ostavio u njoj svoj deo bola i tuge. Jedanput se osetio dovoljno jakim da večera sa majkom u trpezariji punoj pozlate i pliša, gde je nekolicina gostiju hrabro pokušavala da bude vesela. Posle večere neki su pokušali čak i da igraju. Ali oni su bili bolesni, teško bolesni, inače se ne bi nalazili tu u mrtvoj zimskoj sezoni. Ubrzo su se oteturali na svoja mesta, dok je orkestar i dalje svirao - za priviđenja. Novi lekari pregledali su Anrija. Isto kao njihove kolege iz Pariza, i oni su pravili šaljive primedbe, tapšali ga po obrazu, merili mu temperaturu i izgledali zbunjeni. Iza zatvorenih vrata dugo su se savetovali sa njegovom majkom, i ona se odatle vraćala bledih usana, izmučena lica. A zatim, iznenada, on je bio zdrav. Potpuno zdrav. Normalan. Groznica je iščezla - fiju! Zujanje u glavi - fiju! Bilo je to zagonetno ozdravljenje, varljivo kao i sama bolest. Opet se pojaviše lekari, uz oduševljeno keženje. Sve vreme oni su sigurno znali da će vode Ameli-le-Bena da ga izleče. Čudotvorne su, gospođo! Te vode su prosto-naprosto čudotvorne? Grofica je zaključila da će toplo sunce Rivijere ubrzati njegovo ozdravljenje. Već su se dogovorili kako će se vratiti u Pariz posle Uskrsa. “ Radiću dvaput više da stignem svoje drugove iz razreda. “ obećao je Anri. Napisao je dugo, oduševljeno pismo Morisu. Stigli su u Nicu neposredno po završetku karnevala. Konfeti su još ležali po
trotoarima, a šarene serpentine visile sa platana na aveniji de la Gar. Zimska sezona bila je na vrhuncu, u gradu su se nalazila najmanje tri ruska velika kneza, tu i tamo nekoliko zubatih lordova i američkih milionara, svi manje-više inkognito. U bašti Grand-hotela de Simije cvetale su mimoze, i njihov miris prodirao je u Anrijevu sobu. Kako je divno što je opet zdrav, što se budi osvežen, trči bos u maminu sobu, puže se na njen krevet i priča joj kako se dobro oseća, koliko je gladan i kako je divan dan za vožnju po Engleskom šetalištu. I doručak u lođiji njihovog stana bio je pravo uživanje, pored mame koja je na sebi imala belu satinsku kućnu haljinu i opet izgledala mlada i srećna. Mrlje sunca ležale su na podu od crvenih opeka, a ptice su cvrkutale dole na drveću… A u daljini, između palmi, svetlucao je Be-dez-Anž, kao da je neko rasuo pregršt dijamanata po plavom ćilimu. U deset sati stigao je novi učitelj. Bio je prijatan, i izgledao veoma gladan. Jednog dana ručao je s njima i samo što nije progutao svoj tanjir. Popodnevna vožnja sa mamom po Engleskom šetalištu bila je još jedno zadovoljetvo. Pored njih su promicala razna kola kočije, fijakeri, čeze kojima su upravljale lepo odevene dame, one su puckale bičem i coktale jezikom, dok su na zadnjem delu kočija, skrštenih ruku, ravnodušno sedeli kočijaši, koji su podsećali na idole u cilindrima. Kada bi se Anri vratio u hotel, oni bi predstavljali divan predmet za akvarel*. *Ovi rani akvareli mnogo su reprodukovani i spadaju među Lotrekova najpoznatija dela. - Prim. pisca. Iznenada, groznica se povratila. A s njom i zujanje u glavi. Bez prethodne opomene. Bez ikakvog razloga… Svršeno je bilo sa trčanjem izjutra, u maminu sobu, sa doručcima u lođiji, sa vožnjama po Engleskom šetalištu. Došao je novi lekar. Ovaj se nije šalio, ali je i on izgledao zbunjen, kao i ostali. I on je zatražio da dovede jednog kolegu na konsultaciju. Mrmljali su dugo nešto među sobom, klimali jedan drugome glavom, gladili svoje brade.Izrazita organska slabost, glasio je njihov zaključak. Jaka malokrvnost sa povratnom groznicom. Ništa ozbiljno, naravno, ali ipak nešto na šta treba pripaziti. Opet su preporučili banju. Ovoga puta Barež. I tako su Anri i njegova majka otišli u Barež.I tu se ponovilo sve ispočetka. Ubrzo po dolasku njegovo stanje se popravilo. Mogao je da šeta po hotelskoj bašti, da sedi sa majkom u parku, gde je svakog dana opštinska muzika priređivala koncert. A tada, opet bez opomene, pojavili su se isti nejasni znaci. Natrag u postelju… Propala je svaka nada da će se vratiti u Fontan i stići svoje drugove iz razreda. “ Mineralne vode u Plombijeru, gospođo grofice, prosto su čudotvorne “ rekao je doktor. “ Da, da, gospođo, u Plombijeru!” Otputovali su za Plombijer. Zatim je došao Evijan. A posle nekoliko meseci, Gijon. Zatim, natrag u Nicu. Posle toga, ponovo Ameli-le-Ben. Neko je predložio Lamalu-le-Ben, pa su i to pokušali. Onda, Gijon - po drugi put, Barež -po drugi put, Ameli-le-Ben - po treći put. Čim bi se javio i najmanji zračak nade, odlazili bi u slabo poznate, zabačene banje, još uvek nadajući se ozdravljenju. Ali čudna bolest svuda se ponašala na isti način.Posle kratkog poboljšanja dolazilo bi svaki put do sve dužeg pogoršanja. Uskoro je Anri bio primoran da najveći deo vremena provodi u postelji. Život se pretvorio u besciljno, turobno lutanje u potrazi za zdravljem, u niz hotelskih soba koje su ličile jedna na drugu, mnoštvo brižnih hotelskih upravitelja i zbunjenih lekara… Meseci su se produžili u godinu.
Zatim, u još jednu godinu. Kao brod koji nestaje na horizontu, škola Fontan povukla se u prošlost. Bulevar Malerb, stepenice zastrte crvenim tepisima, park Monso, indijanski ratovi, prijem s igrankom… sve su to bile samo maglovite uspomene. Jedina stvarnost bila je postelja, groznica, termometar, lekari, noćni stočić pretrpan bočicama s lekovima, i neprekidno zujanje u ušima. I, naravno, mama. Mama, bleda lica i umornih očiju, uvek kraj njegove postelje, osmehujući se, čuvajući ga, moleći se… Više od godinu dana Moris je pisao svake nedelje. Grčevito se držao njihovih kanadskih planova i potpisivao svoja pisma sa tvoj drug - traper i pobratim na život i smrt! Postepeno,njegova su pisma pristizala sve ređe. Na kraju, sasvim su prestala. O čemu je još imalo da se piše? Naposletku, došao je dan kada više nije bilo nijedne banje u koju bi mogli da odu, nijedne čudotvorne vode koju bi mogli da oprobaju, nijednog novog lekara koga bi mogli da konsultuju. Dve godine pošto su otišli iz Pariza, vratili su se kući u zamak. Puškarnice, kule, plesnivi miris, ogromni ukrašeni kamini, biblioteka sa tamnim poprsjima Tuluz-Lotreka koji su namrgođeno gledali iz svojih zlatnih okvira,ostali su isti. Sve je imalo isti izgled, osim tetka -Armandine, koja je kupila novu crvenkastosmeđu periku i izgledala deset godina mlađa. Bašta je bila puna leptira, vijugavi hodnici pozivali su na igru, a Tambur je još uvek čekao u štali. Ali, Anri je sada bio isuviše slab da jaše, da igra žmurke ili da hvata leptire.Bio je čak isuviše slab i da crta,olovka mu je izgledala teška kao olovo. Kada bi se prošetao od svoje sobe do terase, Žozef ili mama morali bi da ga pridržavaju ispod miške. U junu, međutim, zdravlje mu se toliko poboljšalo da su se veselo odvezli u Seleran. Za vreme puta brbljao je s Anetom i terao je da peva svoje provansalske balade. Na prednjem sedištu Žozef je veselo pucketao bičem.Proleće je bilo u punom jeku. Kroz prozor, livade koje su promicale izgledale su kao nedavno premazane zelenom bojom. Kao i obično, deda je čekao na tremu. Čim su se kočije pojavile, počeo je da maše maramicom i požurio niz stepenice, kao u starim danima. Ali jadni deda, kako se promenio! Ostareo, omršaveo, upalih obraza, u prsluku od brokata koji je visio na njemu.Pokušao je da se osmehne u znak dobrodošlice, ali kada je hteo da progovori, njegove usne zadrhtaše, glas mu se prekide, i za trenutak je izgledalo kao da će se srušiti i zaplakati. Sutradan ujutru, rano je ušao u Anrijevu sobu i, kao i običlo, seo na ivicu njegove postelje. “ Kako se osećaš jutros,mali moj? “ zašištao je promuklim glasom. “ Jesi li dobro spavao? Kako se osećaš?” Eto ga opet s tim njegovim pitanjima! “ Dobro mi je, deda. Šta misliš, da li bismo danas pre podne mogli da se odvezemo do vinare?” “ Kako da ne! Možemo da radimo što god nam se prohte. A mogao bi da poneseš i svoj blok za skiciranje.” Nešto malo starog obešenjaštva zazvoni u njegovom glasu. Nekoliko trenutaka govorio je veselo i žustro, glasnim šapatom. A zatim se iznenada nagao i zgrabio Anrija za ruku. “ Ozdravićeš, zar ne, mali moj? Biće ti sasvim dobro? Je l' da?” Reči su mu isprekidano navirale. Krupne suze, koje nije pokušavao da zadrži, skotrljale su se iz njegovih zapaljenih očiju i potekle s obe strane nosa. “ Molim te, mali moj, molim te!…”
Njegov glas se prekide, i poslednje molim pređe u jecaj. S očajničkim naporom stegao je usne i zaćutao posmatrajući dečka pogledom zamagljenim od suza, dok su mu se široke grudi nadimale od prigušenog bola. Ne, on neće nikada ozdraviti… Pogledajte samo to bledo lice, te slabe zglobove, te ogromne grozničave oči! To divno dete nije uopšte smelo da se rodi. Bilo je isuviše plemenite krvi, rođeno od roditelja koji su bili u bliskom srodstvu. Porodični lekar je bio neposredan čovek. Leonse, molim te, nemoj dozvoliti da se Adela uda za grofa Alfonsa. On joj je brat od tetke. Ali… bilo je isuviše primamljivo dobiti unuka koji će biti grof Tuluz-Lotrek i uz čije će ime, kao kod kraljeva, stajati redni broj…. “ Molim te, deda, nemoj da plačeš. Dobro mi je. Sasvim dobro!” Slabačak glas trže starog čoveka iz njegovih misli. “ Naravno da ti je dobro! “ Osmehnu se nasilu. “ Biće ti dobro. Za najkraće vreme opet ćeš biti na svom konjiću, i opet ćemo jahati.” Naglo se saže, poljubi svog unuka i istrča iz sobe. Boravak u Seleranu morao je naglo da se prekine. Anriju nije bilo bolje. Naprotiv, izgledalo je da mu se stanje pogoršalo. Dok su putovali natrag u zamak, on se privijao uz majku u nekom polusvesnom stanju, čas budeći se, čas padajući u san,s vremena na vreme otvorio bi oči i sanjivo se osmehnuo na nju, pokazujući rascvetale trešnje pored puta.Na sedištu prekoputa njih spavala je Aneta,klimajući glavom u kapici gore-dole, u skladu sa truckanjem kola. Predveče, nebo je postalo bledozeleno. U daljini, tamnosivi bregovi Albija ličili su na zgurene slonove. Tri dana docnije dogodila se nesreća. Biblioteka u zamku… Grofica traži neku knjigu po policama… Anri, na koga tog trenutka niko nije obraćao pažnju,ustaje sa stolice i bez ičije pomoći polazi nekoliko koraka prema njoj… Spotiče se, sasvim obično se spotiče na uglačanom podu… Jedan suh prasak, kao da je pukla grančica… Na svoje iznenađenje, nije više mogao da ustane… “ Noga je slomljena, gospođo grofice “ izjavio je lekar malo kasnije, dok je privezivao daščicu. “ Za mesec dana biće u redu, kao da je nova.” Posle mesec dana prelom nije zarastao. “ Vidite, gospođo grofice, to je jedan od onih složenih preloma za koje treba zvati specijalistu. U Barežu ima tih specijalista. A, razume se, topla sumporovita voda odlično pomaže. Nema ničeg boljeg od nje za sticanje otpornosti, a to je ono što dečku treba. On je slab, gospođo, vrlo slab, zbog toga noga nije ozdravila.” Ponovo su otputovali u Barež i, za divno čudo, doktorova su se predskazanja obistinila. Prelom je zarastao. Dva meseca po dolasku Anri je mogao da ustaje iz postelje, da skakuće po sobi na štakama. Uskoro je mogao da izlazi i u kraće šetnje. A tada … Nedelja poslepodne… Javni park sa svojim lepo uređenim lejama begonija… U kiosku, opštinska muzika svirala je Sambr i Mez. Žandarmi, pevušeći, sa palcima zadenutim za pojas, šetali su među svetom… Anrijeva štaka sa gumenim vrhom ostavljala je okrugle izdubljene tragove u pesku uredno oivičenih staza… Jedan šljunak, sitan šljunak,ne veći od zrna graška… Iznenada, nije više mogao da upravlja štakama, naglo se zaljuljao… “ MAMA!” Pao je glavačke… Ovoga puta bile su slomljene obe noge. Otada ga bolovi više nisu napuštali. Pulsirali su dan i noć, kljucali, jačali i slabili,
kretali se u njemu u talasima koji su se ponekad pretvarali u uragan patnje, od koga bi se njegovo lice zgrčilo, a oči postajale staklaste.On je imao ime za te krize: zvao ih je napadi. Oni su trajali otprilike jedan minut,a počinjali su drhtanjem ruku i cvokotanjem. Bol se postepeno povećavao,razdirao sve žile i tetive njegovih nogu i bedara, savijao mu kičmu, udarao u mozak, nadimao lobanju sve dok mu nije izgledalo kao da će prsnuti.Postepeno, muke su dostizale vrhunac, tada je njegovo telo padalo u neizdržljiv ropac, koji bi prigušio njegove jauke, pretvarajućn ih u krkljanje, dok bi mu se oči izvrnule u dupljama. Nekoliko trenutaka ležao bi bez svesti, iskrivljenih usta, noktiju duboko zarivenih u Majčine dlanove. Zatim, uz prodorne, munjevite drhtavice bol bi se stišavao. Oči bi mu oživele, vazduh pojurio u pluća, a stisak prstiju popuštao. Zamagljenih očiju osmehnuo bi se na majku, koja se naginjala da mu obriše pljuvačku s uglova usana. Napad je prestao. Bol se pretvarao u potmulo kljucanje, koje sada, u poređenju s onim mukama, nije, takoreći, ni osećao. Dok je polako padao u san, video je majku, koja ga je posmatrala sa bespomoćnim očajanjem.Ponekad bi izmenjali dve-tri reči, ponekad bi ga ona poljubila,pomilovala po čelu… A tada bi opet počinjala drhtavica, disanje bi mu se ponovo ubrzavalo… Opet su dolazili lekari, ali se sada više nisu smeškali.Donosili su sa sobom miris hloroforma i u rukama držali sjajne hirurške noževe. Oni su ga mučili, mučili, sve dok mu se kosa ne bi digla na glavi, a njegovo vrištanje zaustavljalo ljude dole u bašti. Na kraju više ne bi imao snage da vrišti i potonuo bi u milosrdnu nesvesticu. Jedino su se njegove usne i dalje micale monotono jecajući: Mama!… Mama!… Mama!… Posle četvrte operacije specijalisti su obavestili groficu da se nedostatak kalcijuma i drugih minerala u Anrijevim kostima suprotstavio njihovim naporima. “ Potrebno je da njegove kosti ojačaju… Mineralne vode u Roajanu, gospođo, najviše pomažu u takvim slučajevima… Opet su počela tužna lutanja. Roajan… Šatel Gijon… Mon Dore,.. Plombijer, ponovo… Barež, ponovo… Evijan, ponovo… Ali, sada su Anrijeve noge bile etegnute u gipsane kalupe.Putovanje je postalo mučna procedura, niz premeštanja iz nosiljke u nosiljku. Ono bi počinjalo dizanjem iz postelje uz pomoć bolničara obučenih u belo, zatim bi ga nosili niz hotelske stepenice za poslugu, do ambulantnih kola koja su već čekala, onda vožnja do stanice, unošenje u kupe. Posle mnogih časova, na nekoj sličnoj stanici, opet premeštanje u druga ambulantna kola,odvoženje u drugi hotel…prenošenje u drugu sobu, podizanje na drugu postelju… i sve to tako da bi opet naišao na onaj isti bol, koji ga je svuda čekao. Doktori su preporučivali čas ovo, čas ono… Jedan poznati hirurg izjavio je da su svi pređašnji lekari postupili nesavesno i navaljivao je da se kosti ponovo slome i izvrši nova operacija.Anri je podvrgnut novom mučenju, koje se pokazalo isto tako beskorisnim. Tri meseca poznati lekari primenjivali su nov,izvanredan način lečenja koji se zvao elektro terapija. Drugi su, opet, smatrali da će rezultat biti sigurniji ako se primeni masaža.Anrija su nosili u bazene pune tople sumporovite vode, a njegove noge i kukove masirali su stručni maseri, koji su, iako prekaljeni u poslu, okretali glavu u stranu da ne gledaju bol u dečakovim očima.Jedan specijalista bi prepisao ovo, drugi ono… Sve su isprobali, i ništa mu nije pomoglo. Postepeno, lekari su dolazili sve ređe i ređe.Često su pri odlasku mrmljali, ozbiljnog i učenog izgleda, zbrkane reči, a to je bio njihov način da priznaju poraz. Vremenom se, izgleda, i bol umorio i pretvorio u potmulo,bolno kljucanje, koje je za Anrija postalo sastavni deo života. Navikao se na društvo bola, kao što se neko ko živi pored mora privikava na udaranje talasa o obalu, jednog dana jače, drugog
dana slabije, ali večito. S vremena na vreme napadi su se ponavljali, ali, kako su prolazili meseci, postajali su sve ređi. Tako je prošla još jedna godina. Na kraju, Anri i njegova majka bili su primorani da shvate da nema nikakvih izgleda za ozdravljenje. Kao neko priviđenje pokriveno crnim velom, beznadežnost je stanovala u sobi, živela s njima. Oni su osećali njeno prisustvo, videli njenu senku bačenu preko postelje, izbegavali da se pogledaju u oči da ne bi pročitali misli jedan drugome. Anri je govorio sam sebi da nikada neće ustati iz postelje, da nikada više neće koračati. Kada bi se setio svojih štaka koje je upotrebljavao u Barežu, one bi mu izgledale kao bajni simbol jedne opojne i nedostižne slobode. Njegove će noge zauvek ostati u gipsu. Provešće ceo život u postelji, crtajući po tavanici zamišljene slike i učeći se, da pogodi koliko je sati po komadiću neba koji se video kroz prozor. A kada bi se ponekad setio Fontana, početka školske godine, Morisa, indijanskih ratova, to su sve bila tamna,nestvarna sećanja izatkana od samih snova. Spoljni svet je iščezao. Ostala je samo mama. Mama!… Njeno lice bilo je poslednje što bi video pre nego što ga savlada san, prvo što bi ugledao kada se probudi. Udaljeno, u tihoj očajničkoj molitvi… Sada mu je bilo četrnaest godina. Patnja je prevukla voštanim bledilom njegove obraze, istanjila njegov mali pravi nos, ali nije dirnula u mekoću njegove kože. On je potpuno prestao da raste otkako su otišli iz Pariza, pre pet godina. Još uvek je izgledao kao negdašnji učenik Fontana. Majka bi ponekad posmatrala njegove uske grudi, nežne zglobove, mršave ruke, i pitala se u sebi da li on neće večito ostati dete. Čudo se dogodilo u Nici. Ponovo su stanovali u Grand-hotelu de Simije, gde su i prvi put bili došli na oporavak. Ležeći u postelji, osećao je poznati miris mimoza koji se dizao iz bašte. “ Mama, mama! Prošle noći me nisu bolele noge! “ povika on jednog jutra kada je grofica ušla u sobu. “ I sada me ne bole i… “ on zastade, uplašen značajnošću vesti koju je imao da joj saopšti… “ i nemam jutros temperaturu.” “ Nemaš temperaturu! “ Znala je da je on postao stručnjak u pogađanju temperature, ali se više nije usuđivala da se nada. “ Otkud znaš? Ti nisi doktor.” “ Videćeš “ osmehnu se on. Pokušavala je da sakrije svoje uzbuđenje kada je bacila pogled na termometar. Bio je u pravu, nije imao temperaturu. Prvo jutro bez temperature, posle više od dve godine! Odlučno ona je obuzdala lupanje svoga srca… “ Moramo pričekati do večeras “ reče mirno, savladavši se. “ Šta bi voleo za doručak, mali moj?” Ni te večeri nije imao temperaturu. Sutradan ujutru, oči su mu bile bistre a lice sveže, i smešio se kada je majka ušla u sobu. “ Upadljivo poboljšanje “ izjavio je oprezno lekar posle nekoliko dana, kuckajući svojim zlatnim cvikerom o dlan da bi sakrio zabunu. Iduće nedelje ozdravljenje je napredovalo izvanredno,izvanredno, zaista! Prvi put su se pojavili izgledi da će prelom da zaraste. Pred kraj meseca, lekar je izjavio da bi trebalo skinuti gips. Još uvek se nisu usuđivali da poveruju, nisu smeli da izraze svoje nade. Samo su se gledali, smešeći se, i čuvajući u srcima svoju divnu tajnu. Došao je dan kada je lekar skinuo gips i izjavio da je lečenje završeno.Naravno, noge koje su slomljene na tako mnogo mesta nikada neće biti jake, ali će Anri moći da korača. Za to on jamči svim svojim ugledom. Anri će moći da korača. U početku na štakama. A zatim, docnije… ko zna? Pa, možda će čak ići normalno, kao i svaki drugi. U najgorem slučaju, moraće da nosi štap.
“ Da, gospođo grofice, vrlo čudno ozdravljenje “ ponovio je lekar, uzimajući svoju torbu i spremajući se da pođe. “ U međuvremenu, dečko ne sme ništa da radi osim da jede i da spava što više može. Pustite zagonetnu alhemiju mladosti da učini svoje i da vrati zdravlje i snagu njegovom iscrpljenom telu. Neće me mnogo začuditi ako uskoro počne ponovo da raste.” Kada je lekar otišao, Anri i njegova majka se jecajući baciše jedno drugom u naručje, mucajući reči bez veze, stežući se čvrsto, osluškujući ludačko lupanje svojih srca. Sada su dani leteli. Majka mu je čitala naglas. Igrali su čekers * na tabli položenoj na postelju, i mrštili se i ljutili pri svakom potezu, smejući se kao deca. Ili bi ga ona paduprla jastucima, donela mu pribor za crtanje i pozirala za nebrojene portrete. Nežno ga je nagovarala da pojede malo više piletine,još jedno parče hleba, još jednu kašiku jaja umućenih u mleku. *Vrsta igre koturićima na tabli Ponekad, posle podne, da bi prekratila vreme, ona se prisećala svog detinjstva, godina koje je provela u manastiru Svetog srca u Narboni. Jednog dana pričala mu je o svom prijateljstvu s Anželikom. “ Bile smo nerazdvojne, ali se ona, ubrzo pošto je izašla iz manastira, udala za jednog marinskog oficira. Nisam ništa čula o njoj već tolike godine… Što se tiče Anrija, on je živeo kao u snu. Njegove noge bile su slobodne i opet su se pokretale! Mogao je da crta, mogao je da se miče, išao je u šetnju! Niko, niko živi nije mogao da razume šta to znači!To je bilo nešto što se nije moglo iskazati rečima, nešto što se samo moglo ćutke posmatrati! Niko ne bi mogao da razume kakvo je to ushićenje kada čovek može da miče nožnim prstima, da savija noge, da oseća kako mu krv struji udovima… Kao ždrebe koje se valja po detelini, Anri se bacakao i prevrtao po postelji iz čistog zadovoljstva. Ali najlešpe od svega bilo je gledati mamu, ponovo srećnu i nasmejanu, tako srećnu da je ponekad zatvarala oči, kao da niko drugi nije imao prava da vidi njenu sreću. Kao što su lekari predskazali, Anri je ponovo počeo da raste. Ali to rašćenje bilo je ograničeno na gornju polovinu tela. Grudi su mu se razvijale, ramena širila, ali su noge ostajale nepromenjene -nežni, nerazvijeni udovi kao u deteta, bez malja i puni crvenih ožiljaka. S njegovog lica detinji izgled je iščezao kao maska koju je uklonila neka nevidljiva ruka. Glas mu je izgubio dečačku visinu. Njegov fino izvajani nos razvio se u bezobličnu mesnatu izraslinu sa velikim nozdrvama. Njegove usne su odebljale i postale skrletnocrvene, kao divlje meso. Vid mu je oslabio, te su mu propisali jaka stakla. Cviker okačen o svilenom koncu postao je deo njega samog: on je bio poslednja stvar koju je uveče ostavljao, prva stvar za koju bi se ujutru mašio. Njegovo lice, ruke i grudi pokrili su se crnim maljama. Nepunu godinu dana ranije ličio je na dete, sada je izgledao kao čovek. U svojoj žurbi, priroda je preskočila mladost. S užasom punim neverice njegova majka je posmatrala kako on postaje nakaza: pola čovek - pola dete. Na njena očajnička preklinjanja lekari su odgovarali da je neka podmukla bolest žlezda prouzrokovala to neuravnoteženo, jednostrano razvijanje. Na kraju su odmahnuli glavom, mrmljajući svoje žaljenje. Nauka, izjavili su oni, bila je bespomoćna. Prvi put, majka je izgubila hrabrost. Obuzela ju je panika. Bila se pomirila s tim da on bude invalid vezan za postelju, pa čak i hromo dete. Ali ne ovaj neobični, kratkovidi kepec smešan i žalostan u isti mah. Noću, kada bi Anri zaspao, ona je, nagnuta nad njim, grizući usne i boreći se sa suzama, ispitivala pogledom to nepoznato kosmato lice, ne bi li pronašla na njemu
neki trag onog divnog deteta, kakvo je on nekada bio. Zar je ovo moglo da bude njeno dete, njen Riri, koji je s njom jurio po livadama oko zamka ili se bacao u njen zagrljaj posle škole? Šta je učinio da zasluži ovako nešto? Pisala je grofu, i on je odmah došao. Kad je ušao u Anrijevu sobu, lice mu je bilo veoma bledo. Jedan trenutak stajao je na vratima ne mogući da progovori ni reči. “ Tata, “ povikao je Anri sa postelje “ moći ću da idem.Doktori su rekli da ću moći da idem! Vidi! Nema više gipsa!” Zbacio je sa sebe pokrivače. Grof ga nije čuo. Ko je taj stranac? Taj odvratni bradati kepec koji se smeši na njega iza svog smešnog cvikera? Ne, to ne može da bude njegov sin! Njegov sin, njegov jedinac, poslednji od njegove loze! “ Ništa me više ne boli. A doktor kaže…” Još uvek zbunjen, grof je pošao dva-tri koraka ka postelji. Za trenutak je posmatrao Anrija razrogačenim očima punim neverice. “ Moje siroto, siroto dete! “ zajecao je najzad. A zatim se naglo okrenuo i ukočeno napustio sobu. Posle nekoliko trenutaka zalupila su se ulazna vrata. “ Zašto je tata pobegao? “ zapitao je Anri majku kada se žurno vratila u njegovu sobu. “ Ti znaš kako se tata uvek žuri. “ Ona je nešto petljala oko jastuka. “ Ali, uskoro će se vratiti.” Anri je osetio da ga ona obmanjuje, i kada je posle nekoliko dana uzgred napomenula da je grof iznenada pozvan u Pariz, on je rekao samo: Tata je vrlo zaposlen čovek, zar ne? Jednog dana otvoreno ju je zapitao: “ Šta misliš, hoće li moje noge skoro početi da rastu?” “ Tvoje… tvoje noge? Naravno da hoće -vremenom. Bile su tako dugo u gipsu da je mišićima potrebno nekoliko meseci. Možda i godinu-dve… On je primetio njenu zbunjenost, i uzdržao se od daljeg zapitkivanja. Uskoro mu je bilo dozvoljeno da ustane iz postelje i da se sunča u lođiji. U daljini, Be-dez-Anž je sijao kroz lišće palmi, kao i pre šest godina. Opet je slušao cvrkutanje ptica i cvrčanje prvih cvrčkova. Dole, u bašti, vladala je velika živost jer je kraljica Viktorija boravila u hotelu. S vremena na vreme Anri bi spazio njenu zdepastu priliku zavijenu u crninu, kako se penje u kočije da ide u svakodnevnu šetnju. “ Doktor je kazao da ćeš za dve-tri nedelje dovoljno ojačati i da ćeš moći da hodaš. Tada ćemo smeti da se vozimo “ rekla je majka jednog dana. “ Potrebna su ti nova odela.” Pozvali su krojača, i obazrivo ga pripremili u nekoliko reči. Kada je stupio u sobu, on nije ničim odao svoje iznenađenje, osim što je malo podigao obrve. S licem nabranim u osmejak počeo je da uzima meru Anriju tako ravnodušno kao da ga svakog dana pozivaju da šije odela za mladiće atletskih ramena i kržljavih nogu. Uskoro su Anri i njegova majka počeli da se izvoze u brdovitu okolinu Nice. Truckali su se pored Grand Korniša, lutali mirišljavim, suncem obasjanim putanjama Kap Feraa. Anriju je izgledalo kao da se ponovo rodio. Žmirkao je očima od uzbuđenja iza svog cvikera. “ Vidi, mama, vidi! “ vikao je pri svakom novom prizoru. Ponekad bi ga sreća prosto gušila. Suze bi mu navrle na oči.Zgrabio bi majčinu ruku, držao je ili pritisnuo sebi na obraz. Jedanput su se odvezli čak do Mantona, odakle su mogli da vide rokoko-kupolu katedrale u San Remu, na italijanskoj obali zavijenoj u maglu.
“ Hajde da odemo tamo jednog dana, ti i ja “ reče on. “ Da odemo u Italiju.” Pri povratku, oboje su ćutali, isprepletanih prstiju ispod pokrivača u koji su umotali noge. Kada su prolazili kroz Bolije, zvonilo je večernje.U sutonu, crni čempresi su se ocrtazali prema plavkastom moru kao neke prilike s kapuljačama na glavi, zadubljene u molitvu. Počeli su da govore o povratku. Ali nijedno od njih nije želelo da se vrati u zamak. Tamo ih je čekalo isuviše uspomena. Jednog dana majka uđe u njegovu sobu i sede na ivicu postelje.Posmatrala ga je ruku skrštenih u krilu. On pomisli kako je nikad, čak ni u danima onih napada, nije video tako iscrpljenu, bledu i sasvim skrhanu. Njena sjajna ticijanska kosa postala je sivo-smeđa.Tamne senke, koje su bile znak nesanice, ležale su joj ispod očiju, a crte bola usekle se u uglovima usana. “ Riri “ promrmlja ona najzad. “ Doktori kažu da ti je sada dobro. Oni su učinili sve što je bilo u njihovoj moći. Ako želiš, možemo da se vratimo u Pariz…” Reč joj zastade u grlu. Kao slomljen cvet, ona se sruši na postelju i zari lice u pokrivač. Anri je video samo njen beli potiljak i leđa koja su se tresla od prigušenog jecanja. Prvi deo GLADNO SRCE 4 “ Ponosim se tobom, Anri.” “ Da li se - da li se zbilja ponosiš, mama?” “ Da, Riri, veoma se ponosim. “ Nežno ga je posmatrala sedeći pored kamina. Nije se promenio. Uvek će žudeti za pohvalama, “ ostaće isti onaj mali dečak koji je imao običaj da dotrči u sobu posle škole da bi joj pokazao svoj Krst časti. “ Iskreno govoreći, nisam verovala da ćeš uspeti da nadoknadiš toliko izgubljeno vreme.” “ Znao sam da nisi verovala, zato sam toliko i radio “ reče on uz vragolast osmeh. “ Ti sigurno znaš da sam samo za tvoju ljubav položio taj glupavi ispit. Ja lično ne bih dao ni groš za to da li ću ikad postati maturant ili neću.” Ubrzo po njihovom povratku u Pariz,pre šesnaest meseci, on se prihvatio tog bezumnog pokušaja.Za učitelja su uzeli gospodina Tetara, jednog riđokosog mladog naučnika koji je, u pravom smislu reči, sipao znanje kao iz rukava. Knjige su se nagomilale na stolu u sobi. Jedna pokretna polica pričvršćena je za stolicu na točkovima, kako bi Anri lakše mogao da dohvati ogromne latinske rečnike. Mesecima je vazduh podrhtavao od heksametara, istorijskih datuma i algebarskih funkcija. A sada je sve to prošlo. Toga dana Anri je dobio matursko svedočanstvo. “ Hodi i sedi ovde, “ nasmeši se ona, pokazujući mu svoju klupicu za noge “ kao što si obično činio kada si bio mali.” Lice joj se zamrači od bola dok ga je posmatrala kako se diže iz naslonjače i, oslanjajući se na štap sa gumenim vrhom, korača ka njoj. “ Gospodin Tetar me uverava da bi mogao pokušati da završiš i fakultet “ reče ona saginjući se k njemu kada je došao da se zguri kraj njenih nogu. “ Zar ne bi i ti to voleo? Knjige su velika uteha, možda najveća.” Da, knjige su zaista bile uteha i pravi blagoslov. One su mu pomogle da zaboravi samoću i gorko razočaranje koje ga je obuzelo kada je saznao da je njegov pobratim, Moris, otišao iz Pariza sa svojom porodicom, i da doktori nisu bili u pravu što se tiče njegovih nogu. Oh, naravno, kolica sa točkovima nisu više bila potrebna. Mogao je da ustane, pa
čak i da učini nekoliko nesigurnih koračaja uz pomoć štapa. Ali, to je bilo sve, i Anri je sada već bio siguran da mu nikad neće biti bolje. Znao je da mu noge više neće rasti, da nikad neće ozdraviti toliko da bi mogao normalno da ide, i da bol nikad neće prestati.Anri o tome nije govorio, ali je majka znala da je on toga svestan, čitala je to u njegovim očima. Knjige su mu pomogle da zaboravi, možda će mu pomoći i da živi… “ Knjige su verni prijatelji, “ nastavi ona “ i izvor trajne sreće.” Oklevajući, izložila mu je planove koje je tako brižno kovala poslednjih meseci: da živi marljivo učeći, povučeno, u uzvišenom društvu knjiga. Iznenada je zastala, videći da on odrečno vrti glavom. “ Ne, mama, “ odgovori “ neću pokušavati da diplomiram. Knjige su dobre, ali ja bih umro od dosade kad bih morao da provedem ceo život samo u čitanju.” “ Možda bi mogao da pišeš?” “ O čemu? Pre nego što počneš da pišeš, moraš živeti. “ Spazio je razočaranje na njenom licu. “ Oprosti, mama “ promrmljao je zamišljeno. “ Pa šta ćeš onda da radiš, mali moj? “ upita ona posle kraćeg ćutanja. “ Kako ćeš da provodiš vreme?” “ Ne znam. “Okrenuo je glavu i pogledao u vatru.” Moram da razmislim o tome.” Rasejano, ona ga je i dalje milovala po kosi. Bio je gladan života isto kao što je bio gladan ljubavi. Želeo je da živi, a nije ni sanjao koliko će život biti okrutan prema njemu. “ Anri, “ upitala ga je uozbiljivši se naglo “ moliš li se još Bogu?” On steže vilice. “ Ne, mama.” Očekivao je prekore s njene strane. Ali, pošto je ona ćutala, on nastavi: “ Nisam se molio od onoga dana u Nici, sećaš se, onoga dana kada si ti plakala. Tada sam zaključio da je bolje priznati da nema Boga nego pronalaziti razna objašnjenja i izvinjenja za tog Boga koji šiba one koje voli, a kažnjava i one koje ne voli, koji naređuje da nevini plaćaju za krive, i koji te je naterao da plačeš.” Polako je podigao glavu i pogledao je. “ Molim te mama, pokušaj da shvatiš. Ne mogu i dalje da se molim jednom Bogu koga ne mogu da razumem, niti da mu oprostim, niti da da cenim i volim.” Ona mu tužno uzvrati pogled. Jadan Riri! Sakat, ružan, stalno mučen bolovima, bez prijatelja, - izgubio je čak i onu utehu koju pruža molitva, ta jedina stvar koja bi mu pomogla da podnese svoju sudbinu. Možda preko jedne izvesne granice mladost više ne može da prašta… “ Razumem “ rekla je bezbojnim glasom. “ Ponekad je teško verovati u božju milost, ali ćeš uvideti da je još teže živeti bez Boga.” Te godine proveli su leto u zamku Malrome, koji je grofica bila kupila nešto ranije. Sumorna veličanstvenost zamka u Albiju oduvek ju je nekako pritiskivala, a posle Anrijeve nesreće postala je nepodnošljiva.U Malromeu nije bila nikakvih uspomena. Taj dvorac iz XVII veka, načičkan malim tornjevima i okružen starim drvećem, nalazio se u provinciji Žironde, nedaleko od Bordoa, u kraju punom vinograda i talasastih bregova koji su groficu podsećali na njen rodni kraj, Seleran. Anri je voleo Malrome i njegovu mirnu baštu opasanu zidom, sa kapijom od kovanog gvožđa,pošljunčenim stazama i lejama raznobojnih georgina. Odlazio je do štala, hranio konje mrkvom i brbljao sa konjušarem. Sedeo je na ivici ribnjaka oko koga su rasli krinovi i zamišljeno posmatrao kako zlatne ribice dostojanstveno vijugaju kroz tamnosmaragdnu vodu. Posle ručka dremao je u platnenoj stolici na maloj terasi iza kuće, gde su najčešće ručavali. Zadirkivao je tetka -Armandinu, koja
je bila došla iz Albija da provede s njima nekoliko dana, a ostala celo leto. Prepirao se s doktorom Mureom, mesnim lekarom, koji je ponekad dolazio na ručak.Vozio se u parohiju da igra čekers s opatom Sulakom, parohom iz susednog sela Sent-Andredi-Boa, i zavoleo je tog skromnog i ljubaznog sveštenika. U popodnevnim časovima vozio se sa majkom mirnim, prašnjavim putevima, Žozef je, opet u potpunoj kočijaškoj odori, sedeo na prednjem sedištu plavih kočija. Jedno veče, baš uoči njihovog polaska za Pariz, sedeo je Anri na terasi sa majkom i slušao monotono cvrčanje cvrčaka, uživajući u hladnom noćnom povetarcu. Odjednom se okrenuo k njoj. “ Mama, “ rekao je stidljivo “ želeo bih da postanem slikar.” “ Slikar! “ ote joj se iz grudi. Ta reč je odjekivala u njenom mozgu izazivajući sramne asocijacije. Izuzev nekoliko uvaženih akademika,slikari su bili raščupani, nemoralni boemi koji žive na mansardama Monmartra bednim životom za osudu, pijući apsint i slikajući gole žene. Oni su se nalazili na samoj ivici društva, kao i glumci, pisci, muzičari… Bilo bi sasvim razumljivo da slikarski poziv izabere za sebe talentovani sin nekog trgovca ni u kom slučaju jedan bogat mlad čovek iz otmene porodice. A pogotovu ne jedan Tuluz-Lotrek… “ Slikar! “ ponovila je. “ All, Anri…” “ Znam šta ćeš da kažeš “ upade joj on u reč,unapred pogađajući njene prigovore. “ Ali, ja nemam mnogo da biram. Šta mogu ja da radim, mama, iskreno govoreći, šta mogu ja da radim? A, s druge strane, oduvek sam voleo crtanje. Sećaš li se portreta koje sam slikao u zamku? I vola koga sam hteo da nacrtam monsenjeru nadbiskupu? Naravno, “ nastavi on brzo “ prva stvar koju moram da ispitam jeste - imam li uopšte dara. Mislio sam da bi gospodin Prensto -sećaš li se onog starog slikara s kojim sam se upoznao na Konkur Ipiku - možda hteo da mi da nekoliko časova crtanja…” Grofica je zamišljeno gledala u jesenju noć.Nekoliko časova crtanja ne bi mogli ništa da mu naude. Samo bi mu pomogli da zaboravi na svoju samoću, zaposlili bi ga. A to je bila najvažnija stvar - zaposliti ga nečim, zaposliti ga… Od samog početka razvilo se duboko i nežno prijateljstvo između postarijeg gluvonemog slikara i sedamnaestogodišnjeg bogalja. Sporazumevali su se klimanjem glave, mimikom, osmesima, a u slučaju potrebe i pisamcima naškrabanim na malom bloku. Iako sam nije bio veliki umetnik, Prensto je odmah zapazio neverovatan dar svog učenika i bio je iskreno zaprepašćen. Pa, taj dečak je kipteo od impresionizma! Sav se sastojao od boja, neposrednosti, originalnosti. To nije valjalo! Ljudi nisu tražili svetle, originalne slike, oni su želeli tamne, uglađene, pažljivo crtane slike, kao što su bile njegove sopstvene. Za svoje lično dobro mladić se mora ukrotiti, mora naučiti da slika ispravno, uspešno. Pre svega, svršeno je sa svetlim bojama! Crno, samo crno… Jednog jutra Anri je na svom stolu našao gipsani model konja koji se propinje, čist tabak hartije pričvršćen na crtaću tablu, i zbirku tanko zašiljenih ugljenih pisaljki. Veselo je seo za nogare i brzim potezima izradio skicu,koju je odmah pokazao svom učitelju.Ovaj je odobravajući klimnuo glavom, okrenuo model za nekoliko stepeni, i s osmehom se vratio svome poslu. Predveče je pod bio pokriven skicama pastuva koji se propinje, a Anri je, sevajući očima i gunđajući, završavao svoj dvadeset osmi crtež. Posle toga svakog dana nalazio po jedan gipsani model i novu hrpu crtaće hartije i ugljena.
“ Gospodine Prensto, “ prigovarao bi Anri s vremena na vreme, propraćajući molbu očajničkim pokretom “ hoćete li mi ikada dozvoliti da slikam?” Prensto bi zatresao glavom, i Anri bi se vratio svojoj crtaćoj tabli, prekidajući rad da bi dobacio brz, besan pogled učitelju, koji se pravio da ga ne primećuje. “ Konji! Konji! Konji! “ jadikovao je za večerom. “ Znaš li, mama, koliko puta mi je danas naredio da crtam jednog istog bednog konja?Trideset i sedam puta! Mogao bih već i u snu da crtam konje! I to ja, koji sam želeo da postanem portretist!” Ona mu je davala za pravo, nadajući se potajno da će se on umoriti i dići ruke od svega. Ali on nije digao ruke, već je uporno odlazio u atelje svakog dana. I tamo je, jednog jutra, opazio na svojim nogarima razapeto čisto platno. Na stolu, pored nogara, stajala je nova-novcata kutija sa bojama. Za njen poklopac je bila prikačena jedna ceduljica. Rene Prensto svom voljenom i darovitom učeniku. “ Oh, hvala, gospodine Prensto! “ On izrazi svoju zahvalnost jednim dubokim, izrazitim pogledom i rečitim mahanjem ruku. “ Zaista ne znam kako da vam se zahvalim.” Već je otvarao tube, i istiskivao sjajne trake boja na potpuno novu paletu. “ Ovo je čudno! “ primeti najednom namršteno, naginjući se ispitivački nad uredno poređane tube. “ Izgleda da nema nijedne žute… Ni zelene! Ni plave! Ni CRVENE!!!… Njegov glas se dizao pri svakom uskliku. Plamtećih očiju, on se okrete ka svom malopređašnjem dobrotvoru. “ GOSPODINE PRENSTO! Oslanjajući se na svoj štap, on se saže da pročita natpise. “ Slušajte samo! Mrka kao duvan! Asfalt-mrka! Kestenjasto- mrka! Vandajkmrka! Mahagoni-crvena! Pečena umbra! Sijena! Oker! Zelena zemlja! I, naravno, crna! Elefantin-crna! Čađavo-crna! Bilo bi dosta crne boje da se oboji cela jedna lokomotiva!” Svečano, kao advokat koji se obraća poroti, on pogleda svog učitelja. “ Kako očekujete od mene da slikam asfalt-mrkom i čađavo-crnom? Gospodine Prensto, kako ste mogli tako nešto da uradite?” Stari slikar izvuče svoj mali blok. Svetle boje su opasne, napisa on. Njih moramo upotrebljavati štedljivo. Rembrant je umeo da slika tamu tako da izgleda sasvim svetla. Uči se da i ti to postigneš. “Ali ja nisam Rembrant! “ bunio se Anri pošto je bacio pogled na ceduljicu. “ Neću da slikam kao Rembrant! Rembrant je jedan stari…” Ali Prensto se već bio vratio svojim nogarima. S uzdahom, Anri je istisnuo još malo vandajka na paletu i počeo da slika. Tako je proveo nekoliko srećnih nedelja. Vreme je brzo prolazilo u toplom, mirnom ateljeu, dok je zimska kiša udarala u prozore. Asfalt-mrka, vandajk-mrka i zelena zemlja možda nisu bile baš najuzbudljivije boje na svetu ali se čovek i njima mogao da zanima. Kao kada biste svirali klavir samo u niskom registru, što je još uvek bolje nego da uopšte ne svirate. Ovde-onde othramao bi Anri do nogara svog učitelja i dramatičnim pokretima i preklinjući pogledom tražio mrvicu svetle boje. “ Molim vas, gospodine Prensto, molim vas dajte mi malo žute! Potrebna mi je. Hodite da vidite!” Ne baš potpuno ubeđen, umetnik bi ustao, pogledao platno,vratio se svojoj kutiji za boje, izabrao jednu tubu i oprezno istisnuo jednu mikroskopski malu kap hrom-
žute boje na Anrijevu paletu. I opet bi izvukao mali blok. Žuta je najopasnija od svih boja. Treba da se upotrebljava samo s krajnjom obazrivošću - kao cimbalo u muzici Nežan osmeh prešao bi preko okrutlog,izbrijanog starčevog lica dok je Anri pažljivo čitao ceduljicu. Dva-tri sekunda mreža sitnih bora raširila bi mu se oko očiju. A zatim, odmahnuvši glavom, on bi se vratio svojim nogarima. Uoči Božića Prensto se ozbiljno razboleo. Iz postelje je napisao grofici da napušta Pariz. Što se tiče Anrija, mogao je da počne svoje akademske studije kao portretist, i zato bi trebalo da se upiše u neki poznati atelje, kao, na primer, kod profesora Bonaa. “ Zar ne bi više voleo da uzimaš časove kod kuće? “ predloži ona, sačekavši da Anri pročita pismo. “ Mogli bismo jednu od soba da prepravimo u atelje.” “ Ali, mama, “ bunio se on vatreno “ to ne bi bilo isto. Pomisli samo na preimućstva koja pruža učenje kod profesora kao što je Bona, jednog od najvećih portretista na svetu”. “ Da, ali zar nisi pomislio na to kako ćeš se nelagodno osećati u jednom takvom ateljeu, a pogotovu kad upadneš tamo usred školske godine?” “ Kako ću da postanem portretist ako se ne upišem u neki atelje? Ne mogu celog života da radim samo prema gipsanim modelima. A zatim, “ dodade malo tiše “ možda ću steći i prijatelje u ateljeu.” Čežnja koja se osećala u njegovom glasu natera joj suze u oči, ali ona prisili samu sebe da nastavi. “ Možda, “ reče sa sumnjom “ ali tu se izlažeš velikoj opasnosti. Mladi ljudi se po pravilu drže zatvoreno u svome krugu i ne mare nezvane goste. Osim toga, ti si vrlo stidljiv prema strancima, a ljudi često pogrešno shvataju stidljivost kao uobraženost. A zatim, još nešto. Ti mladići će, po svoj prilici, svi imati oko dvadeset godina, dok ti još nisi napunio ni osamnaest. Možda ih nećeš razumeti, a možda oni neće ni pokušati da razumeju tebe. Njen glas pređe u molećivo navaljivanje. “ Znam na šta misliš. “ Njegove ogromne mrke oči zaustaviše se na njoj pune duboke tuge, koja se tako često javljala u njima. “ I ja se bojim. Ali, ne mogu ostati kod kuće i večito se sakrivati, zar ne?” S rukama na leđima, profesor Leon Bona vršio je svoj nedeljni pregled, šetkajući između nogara i zastajkujući po katkad da baci pogled na platno nekog studenta. “ Portretisanje, “ govorio je on za vreme te šetnje, obraćajući se odeljenju “ nije samo najveći izraz u umetnosti već je, finansiski posmatrano, i najbolje nagrađeno. Da biste postali dobar portretist, morate da zapamtite ova osnovna pravila. Ako je vaš model čovek od akcije - general, industrijalac ili državnik - morate ga slikati u stojećem stavu i namrštenog,kako drži dva prsta zadenuta za prsluk, kao Napoleon! Ako je mislilac - naučnik, pisac ili crkveni velikodostojnik - onda ga slikajte u sedećem stavu, podnimljenog, sa misaonim izrazom na licu. Upućujem vas na svoj portret kardinala Lavižerija.” Drhteći od straha, Anri je sedeo pogrbljen na niskoj stolici na rasklapanje, praveći neodlučne poteze četkicom, zureći u model na podijumu, ocenjujući razmeru pomoću palca. Šta li će Bona sada da kaže? Hoće li opet da viče, da mu se ruga i da ga ismejava pred celim odeljenjem, kao što je to obično činio? “ Ali u svim tim slučajevima, “ nastavi akademičar šetajući kroz odeljenje “ tehnika je ista. Prvo podelite svoju sliku na kvadrate, pažljivo napravite prvobitnu skicu, a zatim ispunite osnovne senke umbrom. Umbrom, čujete li? “ ponovio je s iznenadnom žestinom. “ Ničim drugim. Neka impresionisti i oni hvalisavci nezavisni
uzimaju plavu ili crvenu boju za osnovne senke. Vi ćete upotrebiti umbru!” Najzad je stigao do Anrijevih nogara, prekinuo svoje predavanje i, zažmirivši očima, počeo da posmatra njegovo platno, dok je bez prestanka nervozno gladio svoju bradicu. Tišina puna očekivanja zavlada u ateljeu. Nedeljna zabava tek što nije počela. “ Da ti slučajno ne nazivaš to slikanjem? “ poče on svilenim ironičnim glasom. “ Ako nazivaš, moram ti reći da se varaš. “ A zatim,prasnuvši u ljutit grohotan smeh, dobaci: “ Znaš li ti kako ja to zovem? Svinjarija!” Zaurlao je na Anrija usred gromke veselosti ostalih studenata. “ Zašto tako uporno dolaziš ovamo? “ nastavi on kada se smeh malo utišao. “ Veruješ li zaista da će od tebe postati umetnik?Koliko puta moram da ti ponovim da su tvoji slikarski instinkti pogrešni, da uopšte nemaš dara, ni trunke. Da nemaš oko za lepo, već samo za ružno, da nikad nećeš moći da slikaš i da ćeš nam učiniti ogromnu uslugu ako ostaneš kod kuće i poštediš me mučenja da gledam te tvoje groteskne mazarije!” Produžio je da trlja bradu kao da hoće da nastavi, a zatim je, slegnuvši ramenima, naglo otišao dalje. Trenutak kasnije uzeo je svoj cilindar sa čiviluka, obukao kaput i izašao. “ Pet minuta odmora “ pevuckavim glasom objavio je redar pljesnuvši rukama. Devojka-model na podijumu oživela je i prebacila preko ramena prljavi ogrtač. Izvukla je odnegde novine, koje je počela da čita,čačkajući zube šibicom. Studenti su spuštali svoje palete na kutije sa bojama i šapućući se skupljali u male grupe, oko svojih nogara. Anri je nastavio da slika, s mukom zadržavajući suze. Nema više nikakvog smisla da i dalje dolazi ovamo,da se svake nedelje izlaže ruglu, da ga ismejava puna soba snažnih, neprijateljski raspoloženih studenata umetnosti. Mama mu je predočila da oni neće čak ni pokušati da ga razumeju, i, kao i obično, bila je u pravu.Oni su odbili sve njegove plašljive pokušaje da im se približi,jasno i uvredljivo dali mu na znanje da ga ne žele. Zašto - zašto ga toliko nisu trpeli? Da li zato što je bio bogalj? Ne, razlog nije bio u tome. Oni su mu zavideli na njegovoj mladosti, na skupocenom odelu i na tome što se svakog jutra dovozio u atelje u pratnji livrejisanog kočijaša. Za njih je on bio amater, jedan od onih bogatih maminih maza što se igraju umetnosti da bi im brže prošlo vreme. Kad bi oni samo znali!… Ali oni nisu znali, i bilo je besmisleno i dalje pokušavati. Bolje bi bilo da se preda. Možda, na kraju krajeva, ipak treba da pokuša da dobije diplomu, kao što je mama želela… “ Ne daj da ti to staro kopile ubije volju!…” Glas koji je zagrmeo iza njega trgao ga je iz razmišljanja. Okrenuo se na stoličici. Jedan vrlo visok mladić u otrcanom redengotu,kariranim pantalonama i sa širokom, lepršavom mašnom smešio se na njega. Anri ga je još ranije uočio među studentima zbog njegove ogromne visine, glasnog južnjački razvučenog govora i kovrdžave brade koja je kao crna pena pokrivala gotovo celo njegovo lice. “ Pusti ga nek se dere, pusti ga nek galami “ nastavio je snažni južnjak. “ Platio si školarinu, je l' da? E pa onda, šta te se tiče? Ne može da te izbaci, i ti možeš da mu pljuneš u lice. Uzgred budi rečeno, moje ime je Rašu - Anri Rašu. Šta misliš o tome da ručamo zajedno kod Agostine. A posle toga, ako budeš hteo, pokazaću ti svoj atelje. Nije ništa naročito, ali je iz njega divan pogled na groblje Monmartra. Jesi li ikada bio na Monmartru?” U Agostininom restoranu galama je bila na vrhuncu u trenutku kada su se Anri i njegov prijatelj probijali ka jednom stolu u uglu. Čupavi umetnici sa Monmartra u crnim plišanim odelima i ogromnim filcanim šeširima, nagnuti iznad svojih tanjira sa pilavom, dovikivali su se, mašući zgužvanim salvetima kroz vazduh zasićen
mirisom belog luka. Kao darežljiva Junona, jedna divna crnka vedrih očiju kretala se između stolova, a pratila su je dva verna vučjaka. Nesvesna sve te buke koja je vladala oko nje, ona je raznosila tanjire sa supom koja se pušila, šaleći se, prepirući se i smejući se svojim raskošnim smehom. “ To je Agostina “ šapnuo je Rašu, pokazujući u njenom pravcu kamišom svoje lule. “ Ona je ranije bila model.” U svojoj trideset i devetoj godini, Agostina Segatori postala je pojam na Monmartru. Kada je imala šesnaest godina, došla je u Pariz sa svoje rodne Sicilije, bosonoga, bez groša, i božanski lepa.Posle šest meseci postala je najviše traženi model u gradu. Uvaženi akademičari otimali su se o njene usluge i njenu blagonaklonost. Vajari su žudno posmatrali savršenstvo njenih kukova i udarali po svojim dletima sa novom usrdnošću. Dve decenije njene izazivačke grudi i klasični profil bili su glavno obeležje Salona, dok su njeni raskošni oblici u kostimima Dijane, Demokratije ili duha Marseljeze krasili bezbrojne javne trgove.Romantična po prirodi, ona je ostavila mnogo od sebe po raznim ateljeima u kojima je pozirala, i ohrabrila je svojim zagrljajima mnoge umetnike u časovima malodušosti. Kada je pre tri godine otvorila restoran, mnogobrojni zahvalni slikari ponudili su joj svoje usluge u znak sećanja na zajedničke kratkotrajne romane. Pošto nije mogla sve da zadovolji, zamolila je svakoga od njih da ukrasi jedne od daira, koje su visile na zidovima u besprekornom redu i po kojima je to mesto dobilo ime*. Broj tih uspomena bio je najbolji dokaz Agostinine velikodušnosti. Anri ju je posmatrao kako se brižno naginje nad jednim od svojih gostiju, nekim riđobradim vajarom, i poluglasno ga moli: Molim te, Roberto, nemoj da jedeš taj pilav. Stavila sam u njega beli luk, a ti znaš kako posle toga rđavo spavaš. Jedi umesto toga papričice. One će ti uzburkati krv, pa ćeš noćas iznenaditi i usrećiti svoju ženu, a? Propratila je svoju primedbu ljubazno ga gurnuvši laktom.A zatim, još uvek smešeći se, okrenula se dvojici studenata. “ A bambini**, “ svi studenti, bez obzira na godine i visinu, za Agostinu su bili bambini “ jeste li gladni, a? Strašno gladni? E pa, prvo ću vam dati supu. A onda jedan meravigliosissimo*** pilav! Pilav kakav još nikada niste videli! On je kao muzika! Kao da vam miluje stomak! “ * Agostinin restoran zvao se „Le Tambourin". ** (ital.) mališani *** (ital.) najsavršeniji Agostinini gosti su već bili navikli na njeno lirsko izražavanje. Ono je bilo sastavni deo nje, kao i talasava modrocrna kosa. “ I zatim ću vam dati…” “ Sve, sve što god ti hoćeš, “ saglasio se Rašu, koji je bio mrtav gladan. “ I inače uvek tako činiš.” Za vreme ručka malo je govorio, i mljackajući gutao ogromne zalogaje hrane. Anri je, međutim, bio isuviše uzbuđen da bi mogao da jede. To je mesto bilo divno. Nikada nije bio u tako čarobnom restoranu. Ti čudni mirisi, ta galama, svi ti slikari koji mlataraju rukama, dovikuju se preko sobe i prepiru se oko nečega. Jedan trenutak posmatrao je debeljuškastog starca ljubaznih očiju koji je pućkao garavu krivu lulu, razgovarajući sa nekim mladićem plave brade i nežnog lica… “ Onaj starac sa velikom belom bradom “ to je Pisaro “ reče Rašu, punih usta. “ On je impresionist. A onaj drugi je Teo van Gog. On radi u prodavnici umetničkih predmeta na bulevaru Monmartr.” “ Kada je primetio Anrijev netaknuti tanjir, zagrmeo je preteći: “ Merde aloris*, jedi taj pilav, inače će se Agostina razbesneti na tebe!” Posle ručka dva studenta odšetaše do obližnje ulice Ganeron, gde se nalazio
Rašuov atelje. “ Zar to nije divan izgled! “ uskliknu Rašu, odgurnivši vrata i pokazujući rukom panoramu nadgrobnih spomenika, mauzoleja i kipova rasplakanih anđela. “ Kao da živiš u odeljenju kipova u Luvru, zar ne? I nikad ne bi mogao da zamisliš kakav to utisak ostavlja na devojke. Naročito krematorijum. Smrtno ih uplaši i natera ih da postanu strasne. “ Pokazao je na jedan otrcan kauč prekriven imitacijom istočnjačkog pokrivača. “ Zato sam i stavio postelju tamo, odakle mogu da ga vide.” Rasejano pruživši svoju dugu majmunsku ruku, skinuo je sa eksera na zidu mandolinu i zasvirao poznatu baladu sa Monmartra Ah, kako ti umeš da voliš! *Vulgarna francuska psovka Postepeno, Anri se navikao da ručava sa Rašuom i da provodi popodne u njegovom ateljeu. Tu je slikao, pevao refrene slikarskih pesmica, posmatrao pogrebe koji su u svako doba dana prolazili ispod prozora, kucao se sa kočijašima mrtvačkih kola, grobarima i tehničarima iz krematorijuma koji su dolazili u atelje da poziraju, da s uživanjem popiju bocu običnog vina, i da se malo nasmeju, što im je bilo veoma potrebno. “ Znaš, “ primeti Rašu jednoga dana,posmatrajući ispitivački Anrija “ s tobom je u stvari sve u redu. Naravno, ti si još pravo dete, “ dodao je, gledajući dobrodušno druga sa visine svoje dvadeset dve godine “ ali zaista nisi glup. A usto umeš da crtaš! Iako ono kopile Bona kaže da ne umeš.” Anriju je takvo laskanje padalo kao melem na dušu. Zahvalnost prema tom rableovskom kolosu prosto ga je gušila. “ Oh, Rašu, kada bih mogao da ti kažem…” “ Umukni!” Tim gromkim uzvikom Rašu je davao na znanje mladiću da se među studentima gleda popreko na takve izlive osećanja. Prijateljstvo mora biti uvijeno u grubost i začinjeno grdnjom. “ Sva je muka u tome “ nastavi on, ne obraćajući pažnju na Anrijev zbunjeni izraz “ što si isuviše stidljiv, isuviše uljudan,i, dođavola, isuviše čist. Pogledaj samo svoje nokte! Merde alors, malo prljavštine nije nikada nikome škodilo. I još nešto. Treba s vremena na vreme da kažeš Merde alors, bogamu, pljujem ti ja u lice, kao što rade svi ostali. Onda ljudi neće misliti da si nastran.” Tokom idućih nedelje Rašu je učio Anrija žargonu, ponašanju i stavu pravih studenata slikarstva. “ Dakle, pretpostavimo da se ti i ja oko nečega prepiremo “ predloži on iznenada jednog blagog, oblačnog martovskog popodneva. “ Recimo, oko Rubensa, I ja kažem: Rubens je najveći slikar koji je ikada živeo. Šta bi ti odgovorio?” “ Rekao bih da ne znam.” Anrijev odgovor bacio je Rašua u očajanje. Nekoliko trenutaka gledao je u svoga prijatelja klimajući glavom. “ Ne, ne, ne “ rekao je najzad kao da se obraća nekom zaostalom detetu. “ Treba da kažeš: Rubens? Merde alors, pljujem ja tom tvom Rubensu u lice! On je probušena bešika! Obrisaću sebi stražnjicu tim tvojim Rubensom! Vidiš! Onda će svako razumeti šta si hteo da kažeš.” Svojim malim svinjskim očima nežno je posmatrao štićenika. Anri je osećao da ga ovim zaobilaznim putem njegov učitelj sprema za ulazak u studentski svet. I bio je u pravu. Jednog dana predveče Rašu kao uzgred reče: “ Hajdemo u La Nuvel. Hoću da te upoznam sa nekoliko svojih prijatelja.” La Nuvel je u stvari bila kafana La Nuvel Aten, zadimljeno sastajalište umetnika na trgu Pigal, a prijatelji su baš tri Bonaova studenta slikarstva - Fransoa Gozi, Luj
Anketen i Rene Grenije, koji su, kao i Rašu, živeli na Monmartru. Oni su očevidno pristali da se upoznaju sa bogatim amaterom samo da bi zadovoljili Rašua, koji je uživao ogromnu popularnost. Pozdravili su Anrija sa hladnom uzdržljivošću. Pošto su se lako poklonili, prestali su da obraćaju pažnju na njega i produžili dalje da diskutuju. Anri je, sa svoje strane, pijuckao pivo i nenametljivo ćutao. I čudnovato, baš ta njegova sposobnost da bude uzdržljiv razbila je, po svoj prilici, predrasude koje su oni gajili prema njemu. Pošto su bili okoreli brbljivci, žudeli su da ih neko sluša, da ih ma ko sluša. U Anriju su otkrili prijatnog slušaoca kome su mogli da pričaju svoje ljubavne podvige i svoje nevolje, koje su uvek bile finansiske prirode. Gozi je prvi iskoristio Anrijevo dobro materijalno stanje. Nešto manje od mesec dana posle njihovog upoznavanja u La Nuvel, on je prišao Anriju u ateljeu, za vreme odmora od pet minuta. “ Pogodi šta mi se desilo prošle noći? “ poče on s izrazom čoveka koji tek što je doživeo nešto vrlo važno. Gozi je bio mršav, upalih obraza, bezazlen, uobražen u svoj izgled, koji nije bio naročit, a skroman u pogledu svog talenta, koji je bio stvaran. Strast mu je bila da nosi svetle prsluke, na koje je trošio više nego što su mu dozvoljavali prihodi, i čvrsto je verovao da žene ne mogu da odole zavodljivim pogledima i namirisanoj bradi. Zbog toga je pred ogledalom stalno vežbao da zavodljivo gleda i kvasio svoju bujnu bradu kolonjskom vodom koja je mirisala na jorgovan. “ Baš sam se vraćao kući, “ nastavi on, ohrabren izrazom Anrijevih očiju “ i svratio u jedan mali bistro na uglu. I pogodi šta sam tamo ugledao? “ Jednu mladu ženu, tako lepu da čoveku prosto zastane dah, samu i uplakanu. Seo je pored nje i zapitao je za uzrok njenog bola. Jecajući, ona mu je priznala da ju je njena gazdarica izbacila iz sobe zbog neplaćene kirije. Gozi je bio prepun razumevanja i toplog saosećanja. Zavodljivi pogledi kojima ju je streljao i miris njegove brade koju je približio njenom licu stvorili su među njima uzajamnu privlačnost. Zajedno su napustili bistro i nekako se našli u Gozijevoj sobi, gde se njihovo tek napupelo prijateljstvo rascvetalo, takoreći smesta, u žarku ljubav. U toj nezaboravnoj ljubavnoj noći, Babet - tako se ona zvala pokazala se kao savršena žena, žena puna bezgraničnog razumevanja, razbuktale strasti i uzbudljive pokvarenosti. Bilo bi savršeno samo da nije jedne stvari: Babet je ušla u Gozijev život u najnezgodnije vreme. “ Vidiš, baš pre dva dana kupio sam ovaj prsluk “ pokazao je divan prsluk limunove boje. “ I tako…” Anri ga je razumeo. Diskretno je pružio jedan zlatnik od dvadeset franaka, koji je Gozi primio sa nekom mešavinom ustezanja i hitrine. Nedelju dana docnije došao je red na Anketena da zatraži pomoć od Anrija. “ Izgubio sam je. ” jadikovao je neutešno. “ Tako divnu devojku! “ Nasuprot Goziju, koji bi tada postao ogorčen, Anketen je počinjao da ceni svoje ljubavnice tek od trenutka kada bi ih izgubio. “ Nije trebalo da je vodim u Luvr!” Anketen je bio privlačan na svoj način,onako plav i raščupan.Midinete bi se osvrtale za tim mladim čovekom žute brade, sa ulubljenim cilindrom na glavi, koji je išao ulicom mlatarajući rukama. On nije imao uspeha sa ženama, baš zbog toga što je o njima gajio mnoge iluzije. Njihovo neznanje i glupost bi ga zaprepastili. Pokušavao bi da uzdigne intelekt svojih ljubavnica, kao što neki ljudi pokušavaju da uzdignu njihov moral - ali s istim rezultatom.On bi ih uzdizao intelektualno kada su prilike zahtevale da ćuti i brzo dela. Ili bi ih odvlačio u Luvr, u uzvišeni ambijent velike umetnosti, dok su one više volele da se na jednostavniji način zabavljaju kod
kuće. “ Da, izgubio sam je u sobi flamanskih primitivaca “ uzdisao je Anketen. “ Nikada više neću otići u taj prokleti muzej.” Kada se tako poverio Anriju, bilo mu je mnogo lakše. Nedelju dana docnije ozbiljno je uzdizao intelekt jedne mlade pralje s kojom se upoznao na nekoj igranci. Rene Grenije je poslednji prešao preko svojih predrasuda o Anriju. Ali i njegova uzdržljivost je postepeno prelazila u obazrivu srdačnost, a uskoro se pretvorila u pravo drugarstvo. Odveo je Anrija u svoj dvosobni stan u ulici Fonten. “ Vidiš li onaj prozor? “ rekao je, pokazujući preko dvorišta. “ To je Degaov atelje. Ponekad možeš da vidiš umetnika kako čita novine ili puši cigaretu.” Anri oseti da je najzad primljen. Imao je prijatelje, bio je srećan. Jednog junskog jutra profesor Bona je ušao u atelje s osmehom na svom trouglastom licu. Zbog obimnosti svog ličnog rada, izjavio je, prisiljen je da raspusti odeljenje. “ Ali ne bojte se. “ tešio je razdragane studente. “ Nagovorio sam jednog svog poznatog kolegu iz Akademije, profesora Fernana Kormona, da u oktobru napravi mesta u svom ateljeu za one među vama koji žele da nastave svoje studije.” Kada je odeljenje raspušteno, mladići su pobesneli od radosti. Na uglu trga Kliši, Fransoa Gozi se popeo na banderu i slao odatle poljupce svakoj ženi koja bi prošla. Rašu, stavivši ruke na potiljak, igrao je trbuhom uz Istonjačku muziku koju je na harmonici izvodio Anketen. Rene Grenije je baš počeo da skuplja priloge u šešir kada su dva žandarma sa zaliscima prekinula predstavu s obrazloželjem da je igra nepristojna i štetna po javni moral. “ Osim toga, ometate saobraćaj “ rekao je jedan žandarm uvijajući brk. “ Bogamu, kako bi to izgledalo kada bi svi redom počeli da izvode igru trbuhom na ulici?…” Sve se svršilo prijateljski,posle opširnog objašnjavanja uveravanja o rodoljublju, mlataranja rukama i poziva da zajedno popiju čašu vina. Posle bučnog ručka kod Agostine, studenti su otišli u kafanu La Nuvel, koja je u to doba bila takoreći prazna. Zajapureni, promukli od vikanja, u prilično poodmaklom stanju pijanstva od mnogih boca kijantija, izljubili su Terezu, razroku blagajnicu, koju niko nije poljubio još od rođenja, i oteturali se za svoj stalni sto, gde su se najzad umirili ne znajući šta dalje da čine. Tada je Rašu predložio da odu u javnu kuću. “ Božjeg mu boga! Ovo mora da se proslavi! “ zagrmeo je, treskajući pesnicom o mramornu ploču stola. “ Slušajte, znam jedno mesto ovde u blizini gde ima mnogo lepih devojaka. Lepe su kao slike, i nemaju ništa na sebi. Šta velite na to da odemo tamo i da se malo provedemo? “ Pobožno je dodao: “ Ne moramo da ležemo s njima u postelju. Možemo samo nešto da popijemo!…” “ To je di'na ideja! “ štucnuo je Anri. “ Hajd'mo!” “ Pa, sve je to lepo i krasno, “ reče Grenije “ ali koliko će to koštati?” “ Da, koliko? “ zapitaše u horu Gozi i Anketen. Iako su neprekidno pričali o devojkama i hvalili se svojim uspesima, oni su osećali neku nejasnu odvratnost prema ženama iz javne kuće i crvenim plišanim salonima gde su one obavljale svoj posao. “ Ko misli na novac kad je ovakav dan kao danas? Ja ću platiti piće “ uzviknu Rašu, koji bi uvek postajao rasipnik kada se napije. To je okončalo raspravu. Bučno su izašli iz kafane i natrpali se u jedan fijaker. “ Kočijašu! “ povika Rašu. “ Vozi do Sivog papagaja u ulici Stenkerk!
5 Idućeg oktobra Anri se upisao u odeljenje profeoora Kormona,i počeo drugu godinu studiranja slikarstva. Svakog jutra izlazio bi iz stana svoje majke, vozio se na Monmartr, gde se nalazio atelje,i oprezno silazio na uglu da ga njegovi drugovi ne bi videli kako izlazi iz kočija ili se podsmevali Žozefu, u njegovom šeširu sa kokardom i plavoj livreji. Oslanjajući se o svoj kratak štap sa gumenim vrhom, on bi se odgegao ka gomili studenata koji su mlatarali rukama i bazali po ulici, prepirući se i pušeći lule. Progovorio bi dve-tri reči sa Rašuom ili nekim drugim prijateljem, a kada bi izbilo devet, s mukom bi se odvukao na četvrti sprat, do ateljea. Sav zadihan, ušao bi u veliku čudnu salu punu razbacanih nogara, već zagrejanu gvozdenom peći koja je pucketala. Obesio bi svoj šešir i kaput o čiviluk i odgegao se, provlačeći se između nogara, do svoje platnene stoličice na sklapanje, koja se nalazila kraj podijuma za model. Zatim, spustivši štap kraj nogu, počeo bi da stavlja boje na paletu, posmatrajući na platformi Veneru, Dijanu, Ledu ili bilo koju drugu boginju koja je bila predmet za slikanje te nedelje. Uskoro bi se u sali stišao žagor glasova.Redar u ateljeu,Šlomberže,bivši narednik sa brkovima kao u morskog konja, dao je znak modelu da se skine i zauzme pozu.. I iduća tri sata Anri je zajedno sa tridesetak ostalih studenata piljio u model, gladio bradu, krivio glavu, merio razmeru palcem, razmahivao četkicom i izvodio sve pokrete i grimase koji su sastavni deo umetničkog stvaranja. Jedanput nedeljno profesor Fernan Kormon, član Akademije lepih veština, član Odbora za primanje u Salon, član Saveta Veća Narodnog muzeja, počasni član mnogobrojnih stranih akademija, nosilac Legegje časti, slikar ogromnih zidnih slika za banke i opštinske zgrade, portretist imućnih udovica i otmenih gospođa, autor nebrojenih vanredno uspelih aktova, scena iz harema i drugih slika za budoare posetio bi atelje i pregledao radove svojih učenika. Na vratima bi ljubazno pružio svoj svileni šešir, štap sa srebrnom drškom i žute rukavice Šlomberžeu, koji bi mu pomogao da svuče raskošan kaput postavljen krznom. Pošto bi se tako raskomotio akademik bi se pojavio, primetno smanjen u visini i obimu. Bio je to neprijatan, pomalo zgrbljen, mršav čovek srednjih godina, u modernom kaputu, kamašnama i sa širokom kravatom. Korakom kao u obazrive rode provlačio se on između nogara i počinjao da govori uglađenim, ravnomernim glasom, mašući svojim mršavim manikiranim šakama i zaustavljajući se s vremena na vreme da na platno nekog od učenika doda nekoliko veštih poteza četkicom, ili da stavi neku tehničku primedbu blagim, dobroćudnim, pomalo prezrivim tonom. Na tim nedeljnim predavanjima Anri je naučio da je lepota kamen temeljac umetnosti i da je umetnikov životni poziv da slika lepe slike. Naučio je da boja mora oprezno da se stavlja na platno i pažljivo gladi četkicom, da pozadina mora uvek da bude crna ili tamnomrka, a kompozicija slike bezuslovno trouglasta. Ali najviše je naučio o ženskim portretima. “ Ženski portret! “ objašnjavao bi Kormon,uvijajući svojim tankim rukama. “ Ah, mes amis*, kakvu veštinu, kakvu umetnost, kakvu moć zapažanja to zahteva!” *(franc.) Ah, prijatelji moji! Pošto, po pravilu, samo starije gospođe mogu da dozvole sebi da se portretišu, od slikara se zahteva da bude veoma galantan, a često i prosto-naprosto milosrdan. Srećom, većina žena ne zna kako u stvari izgleda i gaji najveće iluzije o svojoj pojavi, Dok su veoma nepristrasne kada su u pitanju godine i prvi znaci starosti kod njihovih najboljih prijateljica,one su iskreno ubeđene da baš one, zahvaljujući nekom naročitom daru prirode,izgledaju deset – a često čak i petnaest godina
mlađe nego što su u stvari. “ Zbog toga, “ opominjao ih je Kormon uz dvosmislen, prigušen smeh, “ sve što treba da radite jeste da otkrijete kakve iluzije ima vaš model o sebi i da ih prenesete na platno. Prema tome, treba ispraviti nos, nacrtati usta kao ružin pupoljak, povećati oči, osvežiti lice, izdužiti vrat, zaokrugliti ramena,istanjiti ruke, podići grudi, suziti struk i izostaviti sve bore, bradavice, mladeže i druge nedostatke. Treba obratiti ogromnu pažnju na takve stvari kao što su broševi, prstenje, ukrasi za grudi, dijamantske narukvice, slika treba da je prožeta dahom krajnje otmenosti, bogatstva i uglađenosti. Tada će model izjaviti kako je oduševljen upadljivom sličnošću koju je slikar postigao. To je put ka umetničkom i finansiskom uspehu. “ Nikada se ne bojte da ćete isuviše polaskati jednoj ženi “ završo bi Kormon. “ To je nemoguće postići!” I pored sve svoje prividne dobroćudnosti, svojih uzvika Ah, mes amis! i svojih ruku koje su se uvijale, profesor Kormon je bio podložan iznenadnim nastupima gneva. Najslabiji pokušaj originalnosti, najneznatnije kršenje pravila akademskog slikanja izazvalo bi kod tog ljubaznog, nestalnog kostura napade besa, prilikom kojih bi vrištao, prskajući oko sebe pljuvačkom: “ Možda ste zaboravili da sam ja član Odbora za prijem u Salon, ali ja vam neću dozvoliti da to zaboravite! Nastojaću da vaš rad ne bude primljen u Salon. To će vas naučiti da, kao što je red, poštujete umetnost i uputstva svog učitelja.” Obično bi krivac iščezao iz ateljea i, pošto je Salon bio za njega zatvoren, dizao ruke od umetničke karijere. Anri, potpuno ubeđen da je njegov slikarski instinkt pogrešan, suzbijao ga je pažljivo i istrajno. Uporno je bojio osnovne senke umbrom, gladio svaki potez četkicom. Njegova marljivost bila je tako očigledna da je to zapazio čak i Kormon, i ponekad ga nagrađivao prijateljskim tapšanjem po ramenu. “ Samo hrabro, Lotrek “ rekao bi mu. “ Ti nisi po prirodi talentovan, ali zato imaš mnogo dobre volje, slušaš moja naređenja i radiš marljivo. Samo hrabro! Vremenom ćeš možda naučiti da slikaš pristojno. A, ko zna? Jednog dana ćeš možda zbilja da izlažeš u Salonu.” Posle tih uzbudljivih reči on bi prišao idućem studentu,ostavljajući Anrija, zgurenog na maloj stolici, srca prepunog sreće. Posle časova on je ručavao sa svojim prijateljima kod Agostine,usred uobičajene paklene buke, brbljanja svojih kolega-studenata i uzbudljivih diskusija za susednim stolovima. Slušao je bezbrojna prokletsva koja su trgovcima umetničkim stvarima, kritičarima i akademičarima upućivali bučni članovi novoosnovanog Društva nezavisnih umetnika. Tu je video Žorža Seraa, poentilistu, mirnog mladića sa licem kao u anđela sa zaliscima, a telom razvijenim kao u grenadira, koji je sanjivo pušio lulu pijući svoju kafu. Renoara, umetnika asketskog izgleda, koji je slikao raskošne aktove. Kloda Monea, četvrtaste glave, četvrtastih prstiju, koji je izgledao kao imućan provinciski plemić iz Normandije, što je u stvari i bio. Jednom je opazio i Sezana, na jednom od njegovih retkih izleta iz Eks-an-Provanse, ručao je sam, neugledan i nepoverljiv. I tu je jednog nezaboravnog dana, Kamij Pisaro, impresionist sede brade, pozvao njega i njegove prijatelje da popiju kafu s njim i Degaom, u čijem je društvu ručao toga dana. “ Dakle vi ste studenti slikarstva, a? “ brbljao je slikar balerina “ Svi ste vi umetnici koji mnogo obećavaju, u to sam siguran. Željni da pružite svetu plodove svoga genija…” Anri je bio isuviše uzbuđen da bi osetio ili čak čuo sarkazam u tim primedbama.
Nedavno je video Degaove radove i u njemu se rodilo divljenje koje se graničilo s idolopoklonstvom.S obožavanjem je piljio preko stola u bledo lice uokvireno sedom bradom i izbrazdano ukrštenim linijama gorčine. Dega!… On pije kafu sa Degaom! Slikar je za trenutak nervozno okretao cigaretu, a zatim je odjednom prasnuo svojim odsečnim glasom: “ Zar ne shvatate da nemate nikakvih izgleda? Kakvu vam nagradu može da pruži umetnost? Slavu? U celoj istoriji umetnosti ima oko šezdeset velikih imena. S obzirom na to da je naš vek već dao Žerikoa, Domijea, Manea, Engra i Delakroaa, vaši izgledi da postanete besmrtni su - nula. Novac? Umetnost je najokrutnija…” “ Molim te, Edgare, “ umešao se Pisaro “ nemoj tako da govoriš. Ti obeshrabruješ ove mladiće.” “ Želeo bih da u tome uspem! Oni bi mi bili zahvalni celog svog života, “ Opet se obratio studentima. “ Umetnost je najokrutniji od svih poziva. Mogu da nabrojim oko pedeset umetnika koji zarađuju koliko jedan osrednji veterinar. A ostali, “ uperio je na njih svoj kvrgavi prst “ ostali umiru od gladi. I oni su bili slikari koji su nekada mnogo obećavali. Svaki moler u Parizu bio je nekad slikar koji je mnogo obećavao…” Bio se već zagrejao za tu temu kada ga prekide Agostina. “ Sinjor Dega “ reče ona, podarivši mu svoj najzanosniji osmeh. “ Šta hoćete? “ progunđa on preko ramena. “ Treba li vam nov model? Moja rođaka je baš stigla iz Palerma- divna ragazza*. “ Nije važno da li je lepa ili nije. Je li protestantkinja? “ Protestantkinja? “ uzviknu zaprepašćeno Agostina,” Madonna mia**, u Palermu nema protestanata! “ “ Još nešto. Kakvu zadnjicu ima vaša rođaka? Oblika kruške ili oblika jabuke?” “ Zadnjicu? “ promuca Agostina, zbunjena tim pitanjima.” Moja rođaka ima lepu zadnjicu, istu kao i svaka druga.” “ E, u tome grešite! Zadnjice se veoma razlikuju jedna od druge. Ako vaša rođaka ima zadnjicu oblika jabuke, neću ni da je vidim. Ali ako ima zadnjicu oblika kruške, pošaljite je u moj atelje sutra ujutru. A sada nas ostavite. Hoću da kažem nešto ovim mladim ljudima.” * (ital.) devojčica ** (ital.) Sveta Bogorodice! On se opet okrete Anriju i njegovim drugovima. “ I vi ćete umreti od gladi. “ Podsmevao im se sa jetkim uživanjem. “ Lutaćete ulicama probušenih đonova na cipelama,smrzavaćete se zimi u svom ateljeu, drhtaćete kada ugledate svoga gazdu. A mogli ste da budete srećni, cenjeni bankarski činovnici, policajci ili poštari.” “ Molim te, Edgare, “ zakuka Pisaro “ ti kršiš njihovo pouzdanje, njihovu veru u život.” “ Ne boj se! “ nasmeja se Dega grohotom. “ Pogledaj ta budalasta lica, to njihovo žestoko samopoštovanje. Svaki od njih misli da je Mikelanđelo. Ne, ja ih neću obeshrabiti, ali život hoće.” Ustao je i uzeo svoj šešir sa čiviluka. “ Želim vam svima prijatan dan.“ reče on brzo se poklonivši, i ode, praćen Pisaroom, koji je mahao rukama i bespomoćno se izvinjavao. “ Ne obraćajte pažnju… To je njegovo varenje… Uvek je takav posle ručka…” “ Matora šaljivčina ovaj Dega, zar ne? “ primeti Rašu, koji je prvi povratio svoju mirnoću. Time je verno izrazio mišljenje celog društva o razgovoru sa slikarem. Ispunjeni
nekom mešavinom uvređenosti i prkosa, studenti ustadaše i odgegaše se iz restorana. Kao i prve godine, Anri je provodio svoja popodneva u Rašuovom ateljeu, slikajući, pevajući i usavršavajući se u stilu i ponašanju pravog studenta slikarstva sa Monmartra. Predveče bi zajedno sa debelim južnjakom otišao u La Nuvel da se tamo nađu sa svojim prijateljima. On je sada bio, takoreći ,jedan od njihovih. Uživao je njihovo poverenje, pozajmljivao im novac, plaćao nebrojene ture piva. Kartao se s njima, plašljivo učestvovao u njihovim raspravama o umetnosti, pušio svoje prve cigarete, usudio se da najzad izgovori bogamu i pljujem ti ja u lice, i slušao njihova večita prepiranja o ljubavi i ženama - naročito o ženama. Kada bi došli na tu poslednju temu, njihovoj govorljivosti ne bi bilo kraja. U početku se pitao da li će im se jednoga dana ipak dosaditi da govore o devojkama. Sada je bio siguran da neće nikada. Predmet je, očigledno, bio beskrajno raznolik, bezgraničan. Žene žoje su imali. Žene koje zamalo što nisu imali. Žene koje su mogli da imaju. Osobine koje su tražili kod žena. Stvari koje su naučili od žena i stvari kojima su oni učili žene. Fiziologija žena i njena praktična primena u ljubavi. Veština kojom će se skršiti ženin otpor i osloboditi njena skrivena požuda. Kako treba postupati sa nevinim devojkama. Kako naterati žene da gledaju u čoveka požudno, da zaborave na uzdržljivost, da ječe i previjaju se u ekstazi! Troškovi oko žena. Opasnosti od žena. A najčešće, kako osvojiti žene… To postaje već prilično dosadno, mislio je Anri potajno. Video je njihove žene, i nije mogao da razume šta su oni nalazili na njima. Mršave pralje, sitnih svetlucavih očiju, koje su sreli na nekoj igranci, ili modeli koji su spavali u svakom ateljeu na Monmartru, ili midinete na samoj granici prostitucije. Većina tih žena nije bila lepa, neke nisu bile čak ni čiste. Nosile su haljine sašivene kod kuće, a oko vrata zečje krzno, srkale su čorbu i upotrebljavale jeftine i jake parfeme. A ipak, po rečima njegovih prijatelja, one su bile divne. Imale su neke tajne čari, i sakrivale u sebi bezdan neopisive razbludnosti. Sve je to bilo prilično zagonetno. On lično nije nalazio ništa u tim devojkama, niti bilo u kojim drugim devojkama za tu svrhu. Ove svoje misli zadržao je za sebe,zadovoljan što može da uživa u uzbuđenjima koje pruža kafana, u zveckanju tanjira, u monotonim glasovima kelnera u belim keceljama.Kada samo pomisli! Još pre nekoliko godina ležao je u postelji, sa nogama u gipsu, pomiren sa pomišlju da više nikada neće moći da ide. A pogledaj sada!… Ima devetnaest godina, omiljen je student slikarstva, pijucka pivo, raspravlja o Mikelanđelu ili italijanskim primitivcima, i sluša nepristojne priče o ženama! Sve je to bilo tako uzbudljivo da mu je ponekad stvarno bilo vrlo, vrlo teško da se u šest sati oprosti od drugova i vrati u tešku tišinu mamine sobe. Kada bi je samo mogao ubediti da mu dozvoli da iznajmi jednu sobu na Monmartru… “ Izvini, opet sam zadocnio. “ reče on jedne večeri kada je hramljući ušao u trpezariju. “ Trebalo mi je četrdeset minuta da se dovezem sa Monmartra. Saobraćaj je užasan…” “ Da si krenuo ranije, na vreme bi stigao na večeru. Uostalom, tvoji se časovi završavaju u podne, zar ne?” Ulazak devojke izvukao ih je iz te nelagodne situacije. Anri je pažljivo usuo malo supe u tanjir. “ A ti fijakeri su tako hladni. “ nastavio je kada su ostali sami. “ Jednog dana ću sigurno dobiti zapaljenje pluća.” Ona ga je posmatrala preko stola. Naravno, zapaljenje pluća! O, kako besmisleno surova može da bude mladost! Kako lako upotrebljava najnepoštenije oružje samo
da bi postigla svoj cilj? On je želeo sobu na Monmartru. Želeo ju je već dugo vremena. Opirao se koliko je god mogao, ali mladost je tražila mladost. Želeo je da bude sa svojim prijateljima, da ide svuda gde i oni idu, da se oseća slobodnim, odraslim. Koji mladić u njegovim godinama nije osećao to isto? On nije bio ni sebičan ni neosetljiv - samo mlad. “ Ti bi voleo da živiš na Monmartru, zar ne? “ reče ona mirno. Njena otvorenost izbaci ga iz sedla. Predviđao je da će morati dugo i okolišno da se trve s njom, a ona ga, eto, prisiljava da bude otvoren. “ Monmartr? “ ponovi on, pretvarajući se da je iznenađen, “ Nisam o tome razmišljao, ali, pošto si već spomenula, stvarno - to bi bilo mnogo zgodnije. Za moj rad, razumeš? Bio bih bliže ateljeu, i…” “ …i mogao bi da provodiš više vremena po kafanama sa svojim prijateljima “ dodade ona brzo, uz tužan osmeh. Hvala bogu, nije uopšte umeo dobro da laže! “ I mogao bi s njima da izlaziš uveče.” Uzaludno je pokušavao da bude prepreden sa mamom. Ona ga uvek prozre skroz-naskroz onim svojim mirnim očima. “ Da, mama, voleo bih da živim na Monmartru “ priznade on bez okolišenja. “ Nemam ništa protiv toga da tamo živiš, ali neću da živiš sam. Mogao bi da padneš i povrediš noge, a da ne možeš nikoga da zovneš u pomoć.” On je unapred očekivao njene primedbe. “ Eto, baš Grenije slučajno ima stan od dve sobe. Pričao sam ti o Grenijeu, zar ne? Star je dvadeset i tri godine i vrlo je ozbiljan. Baš pre nekoliko dana pitao me je da li znam nekoga ko bi s njim podelio kiriju.” “ Kako ono reče - pitao me je? “ Anrijeve uši pocrveneše. “ Ovaj, nije bilo baš tako, “ priznade on “ ja sam u stvari njega pitao.” Setan osmeh pređe preko njenog llca. “ Nikada ne pokušavaj da lažeš, Anri. Nemaš dara za to. Možeš da kažeš svom prijatelju da je stvar uređena.” Bio je veoma zbunjen ovako lakom pobedom. Možda je trebalo da odmah traži i svoj lični atelje. Ne. U toj stvari ona ne bi tako brzo popustila. Nije htela da on bude sam. Mora da pričeka još godinu dana, dok ne počne da radi svoju sliku za Salon. Tada će ona morati da pristane. “Hoćeš li time da kažeš kako ja mogu da iznajmim sobu i da živim na Monmartru?” upitao je, još uvek ne verujući u toliku sreću. Ona klimnu glavom. “ Da, Anri, možeš da živiš na Monmartru.” “ Hvala, mama! “ On naglo ustade sa stolice i poljubi je, “ Oh, hvala! Znao sam daćeš me razumeti. Jedan od prozora tog stana gleda na dvorište, i baš je prekoputa Degaovog ateljea. Zamisli, moći ću da gledam u Degaov atelje! “ “ A ko je taj gospodin Dega? “ upita ona ravnodušno. “ Dega! Mama, pa on je gotovo najveći živi slikar, eto ko je on. Da samo vidiš njegove balerine, njegove aktove, njegove pralje! Prošle nedelje smo Rašu i ja išli na njegovu izložbu u Diran-Rielu.” Grofica ga nije slušala. Znači, on odlazi… Život ga odnosi sa sobom. Kipeći od samopouzdanja i iluzija o samom sebi on polazi na veliki put. Sve njene nade da će ga zadržati, da će ga štititi od sveta - srušile su se u prah. Kako će pusto biti bez njega u ovom velikom stanu… Te večeri, kada je Anri legao, ona je krišom ušla u njegovu sobu. Dignuvši lampu u vis, ispitivala je njegovo jadno lice. Pogledom je polako klizila preko kontura njegovog tela ispod pokrivača. Kako je mali, kako je strašno mali! Nije mnogo veći
od onog živog, obesnog đaka kakav je nekada bio. Kako samo mirno spava! Čak ni povremeni trzaji bola koji su prelazili preko njegovog lica nisu ga uznemiravali u snu. Ne, bura još nije došla. On još nije bio ukaljan bludom Monmartra, kafanskim razgovorima, gledanjem golih modela.Ali vreme brzo leti. Uskoro će se njegovo srce probuditi, njegova čula zahtevati zadovoljenje. On će početi da traži žensko društvo, ljubav. Tada će mu istina o njemu samom pući pred očima. A onda, šta će onda da radi, oh bože, šta će onda da radi? “ Diži se, Grenije! Vreme je da se ustaje!…” Sanjivo cviljenje začu se iz susedne sobe. “ Merde alors, zar moraš tako da se dereš? Koliko je sati?” “ Vreme je da se ustaje! Skoro će osam. “ Bučno prskanje vodom iz plehanog lavora, pomešano sa veselim grgotanjem. “ Zadocnićemo na Kormonov čas! Ustaj!” “ Idi dođavola, i prestani da izigravaš foku u tom lavoru! Ne znam šta mi je bilo da ti izdam tu sobu!” Svakog jutra ponavljala se ista scena, i predstavljala deo zanosnog života na Monmartru, deo dnevne omađijanosti - buđenja u toj maloj sobi s uskim mesinganim krevetom, ormarom od belog borovog drveta i krnjim lavorom, osećanje da je nezavisan, odrastao i oslobođen Anetine brige, Žozefove pažnje i maminih očiju koje sve vide. I on je sad živeo na Monmartru, U staroj trošnoj kući, kao Rašu i ostali, nije više bio mamina maza, amater. Sada je zaista bio jedan od njihovih. Doručkovao je sa Grenijeom u bistrou i išao peške sa njim do ateljea. Nije više morao da zaustavlja kočije na uglu ullce kako bi izbegao peckanje svojh kolega-studenata, niti da u sred diskusija napušta kafanu i odvozi se u zagušljivu tišinu stana na bulevaru Maleib. Život je postao divan. Mogao je da provodi večeri sa prijateljima, da odlazi s njima u uzbudljive kafe-šantane pune neprijatnog zadaha. Ili u zanimljivi cirkus Fernando, gde su ljudi jeli pomorandže iz Španije dok su posmatrali akrobate umetnike na trapezu, jahačice koje u kratkim suknjicama jašu na neosedlanim konjima, dresirane pudlice i klovnove. Ili u Le Mirliton, jedan vlažan podrum zasićen dimom od lula i zadahom ustajalog piva, gde ste mogli da galamite koliko hoćete, da učestvujete u horskom pevanju patriotskih pesama i da slušate Aristida Brijana. A najlepše od svega bilo je to što je sada mogao da ide u L'Eli. L'Elize-Monmartr - L'Eli, kako su je svi zvali - bila je jedna velika, otrcana sala za igranje, jeftina, bučna i vesela. Kao fontana na trgu Pigal gde su se sakupljali slikarski modeli, ili napuštene vetrenjače koje su još uvek pružale svoja nepokretna krila, i L'Eli je oduvek stajala tu - kao spomen starih dana, kada je Monmartr još bio zabačeno, prosto seoce i pribežište razbojnika, lopuža i prostitutki iz glavnog grada, koji su umeli da cene njegovu usamljenost i odsustvo policije. Više od jednog veka L'Eli je bila strogo lokalna ustanova, koja je potpadala isključivo pod zaštitu sreza i nije imala nikakvih trgovačkih veza s ostalim svetom. Jedna za drugom generacije grizeta sa Monmartra dolazile su tu da igraju, da se vesele i da piju kuvano zašećereno vino,koje su u okrnjenim bokalima služili kelneri obučeni samo u košulje. Njihov smeh i šuštanje njihovih krinolina još uvek je lebdelo ispod starih greda tavanice. Isprepletani inicijali i probodena srca urezani u hrastovim stolovima, uglačani i pocrneli od godina, pričali su o davno prošlim idilama. Mesto je bilo puno duhova, ali to su bili prijateljski raspoloženi duhovi, koji su sve praštali. Za mlade pralje, krojačice, modele ili midinete koje su tu dolazile L'Eli je bio nešto više od običnog mesta za zabavu, to je bila začarana palata bajki i muzike gde su za nekoliko sua mogle da zaborave svoj bedni život i da u igri stišaju nejasne čežnje svoga srca. Tu su se osećale kao kod svoje kuće, i iskreno su bile ubeđene da
se mogu upustiti ma u kakvu vragoliju koja im padne na pamet,pošto je ono što su činile u L'Eli-u ostajalo između četiri zida i niko se u to nije mešao. Čiča-Čednost, bojažljiv starac s ružičastom ćelom, imao je nemoguću dužnost da tome mestu, da izvestan, makar i najslabiji izgled pristojnosti. U L'Eli-u Anri je pio kuvano vino, krišom crtao male skice,posmatrao svoje prijatelje kako se kočopere na podijumu za igranje, i mahao im kad god bi uhvatio njihov pogled, da bi im pokazao kako se i on divno zabavlja. Ponekad bi se ČičaČednost zaustavio kraj njegovog stola i, pijuckajući kuvano vino, jadao mu se. “ Te devojke sa Monmartra, gospodine, imaju morala koliko i mačke u februaru. Zato što su njihove majke i babe dolazile ovamo i ljubakale se ispod stolova, one misle da je ovo mesto njihova svojina i da mogu ovde da čine što god im je volja. Od onoga što se ovde dešava po skrivenim ćoškovima i u klozetu, verujte, gospodine, diže se čoveku kosa na glavi. A iz dana u dan je sve gore. Otkako je ona svinja Difur i on bi optužujući pokazao prstom u pravcu dirigenta - komponovao svoj odvratni kankan, sasvim smo ispustili dizgine. Devojke polude čim začuju tu muziku. Njihovi mali mozgovi prosto izvetre - pfff! Znate li šta rade? Odšunjaju se u klozet i svuku gaćice, eto šta rade! Pa kada dignu nogu - a vi znate kako visoko neke od njih mogu da podignu nogu - e pa… sve im se vidi! Strahota! Verujte mi, ceo puk anđela sa plamenim mačevima ne bi mogao da održi red na ovom mestu!” U L’Eli-u je Anri sreo La Guli, koja je često igrala sa Rašuom i s izvanrednom veštinom pratila ga u igri koju bi snažni južnjak improvizovao na podijumu za igranje. Ona je bila plavokosa osamnaestogodišnja pralja.Široka lica i debeljuškasta, nosila je kosu skupljenu u visoku punđu,koja joj je stršila na vrh glave kao ogroman palac. Njen razgovor se uglavnom sastojao od prskanja u smeh, grubih pokreta i pohotljivih primedbi glasno izgovorenih najčistijim uličnim dijalektom Monmartra. Ali kao igračici kankana nije joj bilo ravne. Imala je neverovatan osećaj za ritam i urođenu bestidnost pokreta, čime se izdvajala od ostalih igračica kankana.Za Anrija je ona bila vrlo privlačna, prototip pralja sa Monmartra koje, pošto su deset časova mučno savijale leđa nad koritom, troše svoj teško zarađeni novac da bi došle u L'Eli i na sav taj posao dodale još nekoliko časova trupkanja, skakutanja i igranja, a završile veče kankanom, najnapornijom i najzamornijom igrom koja je ikada pronađena. Između dve igre, Anrijevi prijatelji bi se vratili svom stolu.Brišući lice, sedali su, palili lule, žudno srkali kuvano vino, razgovarali, flertovali, ljubili svoje partnerke, koje su se raskalašno kikotale i slabo i pritvorno protestovale. Kolena su doticala tuđa kolena, ruke su lutale ispod stola. Čuli su se neubedljivi prekori: Nemoj to da radiš sheri*, ne ovde… A kada bi se začuli prvi taktovi sledeće tačke svi bi se opet skupili na podijumu za igranje, da ubrzo urone u vrtlog gomile. * (franc.) dragi. Ostavši opet sam,Anri je provodio vreme posmatrajući igrače koji su prolazili pored njegovog stola. U treperavoj, prigušenoj svetlosti slabih gasnih svetiljki starinska sala za igranje izgledala je kao obavijena nekom maglom boje ćilibara, kroz koju su zagrljeni parovi dolazili, vrteli se i nestajali kao priviđenja u snu. Muškarci -najčešće mladi apaši, sitni lopovi i početnici-podvodači ,igrali su vrlo ukrućeno i ravnodušno, kao što je tada bilo u modi, sa cigaretom nemarno prilepljenom na tankim usnama, ponositi na svoje majice, svoje ulepljene kovrdže, i preterano nakrivljene kape na napomađenoj kosi. Devojke su se naslanjale na svoje partnere, privijale se uz njih zatvorenih očiju, poluotvorenih usana, predajući se potpuno zanosu tih uzbudljivih zagrljaja. U L’Eli-u je Anri sklopio poznanstvo sa jednim vrlo visokim i mršavim čovekom
srednjih godina. Bio je dug skoro osam stopa od vrha svog cilindra do šiljaka lakovanih cipela.Ime mu je bilo Žan Renoden, ali je među ljudima na Monmartru bio poznat po svom nadimku Valanten bez kostiju. Bio je to imućan neženja, blagog glasa, dobroćudan usamljen čovek koji je imao tu nesreću da neverovatno liči na leš. Njegova glavna strast bila je - igranje. Nešto pre ponoći on bi izlazio iz kuće, žurio kroz mračne i puste ulice, i dolazio u L’Eli, gde je igrao kankan - najčešće sa La Guli -, a zatim iznenada nestajao. Anri je te časove provodio ne dosađujući se ni najmanje. Za njega je bilo uzbudljivo već samo to što sedi u toj prepunoj i bučnoj sali, posmatra igrače, crta, pijucka vino i smeje se šalama svojih prijatelja. Tačno u ponoć udarila bi cimbala, a odmah zatim začuo se tuš. Kankan! U istom trenutku, sa svih stolova gledaoci bi pojurili ka podijumu i okružili parove igrača, koji su stajali okretati jedno ka drugom, napeti, zadržavajući dah, devojke bi pridigle suknje, a muškarci uzdigli ruke, spremni da pljesnu. Orkestar bi zasvirao pomamni galop i u istom trenutku, kao navijene igračke, igrači bi naglo jurnuli, Devojke su skakutale, obesno se propinjale, i šuštale i tresle svojim suknjama, a muškarci koračali napred-natrag, pljeskali rukama, udarali se o butine, čučali, dizali se, izvijali se bestidnim i ekscentričnim pokretima i podsticali svoje partnerke uzvicima ohrabrenja. Blistavih očiju, raščupane kose, La Guli se pretvarala u pravi ljudski vihor, zabacivala je suknju preko glave, dizala noge u crnim čarapama, i uvijala telom kao da hoće da zbaci sa sebe bluzu. Znoj joj je curio niz lice, grudi su joj se ukrutile pod prilepljenom bluzom, mišići su se ocrtavali na belini njenih butina. Na zastrtoj platformi Difur je grčevito podsticao svoje ljude na sve veću i veću galamu, na sve veću i veću brzinu. Neka vrsta masovnog ludila obuzimala je igrače, gledaoce i svirače, i rasprostirala se po starom podijumu za igranje, te je izgledalo kao da se on ljulja iz temelja. Vazduh se prolamao od pljeskanja, lupanja petama, vike muškaraca nepristojnih primedbi posmatrača, i sve jače galame bleh-muzike, Sve brže i brže, igrači su nastavljali svoje okretanje i piruete,sve dok nisu postajali skakutavi, zavitlani simboli nesputanih pokreta i požude. Ljudi su se laktovima udarali o bokove, lupali kolena jedno o drugo, sastavljali i rastavljali butine slično razvlačenju harmonike, dok su se devojke, histerične, raščupane, iskrivljenih usana, očiju zatvorenih ili staklasto ukočenih, uvijale i poskakivale na jednoj nozi, dok su drugu držale za članak, dižući je visoko iznad glave i pokazujući na taj način najskrivenije delove svoga tela. A na kraju, uz završni tresak cimbala, padale su na pod kao pokošene, raširenih nogu, omlitavelog tela, pognute glave kao slomljene drvene lutke. U ateljeu, Anri je marljivo gladio crteže, suzbijao svoje pogrešne slikarske instinkte, i učtivo se smejao na Kormonove dosetke.Često je odlazio kolima na bulevar Malerb i pričao majci o sitnim događajima iz svakodnevnog života, o tome kako napreduje u slikanju i kako ga je prilikom poslednjeg obilaska Kormon pohvalio da je lepo složio boje na slici Venere koja se odmara. Pričao joj je kako posećuje galerije u društvu sa Rašuom, i kako je kod Busoa i Valadona sreo Tea Van Goga, upravnika slikarske galerije, prijatnog Holanđanina sa šiljatom riđom bradom. Pokušavao je da joj ulije malo svog oduševljenja za Degaa, malo svoje ljubavi za Monmartr, koja je rasla iz dana u dan. Opisivao joj je čari krivih, vijugavih ulica, jutarnju živost koja vlada u ulici Fonten kada on i Grenije odlaze u bistro na doručak, naherene stare kuće, pralje sapunjavih ruku, ulične prodavce, akrobate u prljavim ružičastim trikoima koji prostiru svoje ćilimčiće na trotoar… Ali, sve to bilo je teško opisati rečima. Monmartr se morao shvatiti, morao se doživeti.Mama to nije razumela. Oni su bili dva sveta koji žive zasebnim životom, mada jedan kraj
drugoga. Slušao je i dalje poveravanja svojih prijatelja i diskretno im pomagao kada bi se ukazala hitna potreba. Gozi je otkrio još jednu savršenu ženu, koja ga je ostavila posle tri nedelje, prikačivši oproštajnu cedulju na jastuk njihovog lit d'amour*. *(franc.) ljubavna postelja Mesec dana lutao je unaokolo govoreći s gorčinom o ljubavi, optužujući ceo ženski rod da je neveran, i zaklinjući se da će ga se odreći. Anketen je izgubio još jednu ljubavnicu u Luvru, ovoga puta u sobi italijanskih primitivaca, a Grenije je doživeo kratku i strasnu avanturu sa nekom loretom iz susedstva. Anri je čvrsto spavao uprkos škripi madraca i nejasnoj larmi koja je dopirala iz susedne sobe. Rašu je sa priličnim uspehom primamljivao u svoj atelje lakoverne midinete. U večitoj poteri za ljubavlju, on je stvorio neku vrstu sopstvene strategije munjevitog rata. Njegovo glavno oružje bilo je iznenađenje, njegov mamac - simpatičnost, a njegovo lovište - ulica. Sa šeširom u ruci i bezazlenim osmehom na maljavom licu, on bi se približio svom plenu. “ Oprostite, gospođice. Nije moj običaj da na ulici oslovljavam mlade dame, ali prosto nisam mogao da se obuzdam. Vidite, ja sam slikar, i baš sam počeo da radim na slici koju ću poslati za prijem u Salon - to je slika jedne Madone - i kada sam ugledao vaš izvanredni profil, neodoljivu lepotu vašeg lica…” Devet puta od deset to bi upalilo. Devojke bi pristale da poziraju za izmišljenu Madonu, i odlazile sa Rašuom u njegov atelje. A tamo ih je čekao izgled na groblje koji je navodio na blud, mandolina i boca kalvadosa ispod postelje. Ti kratkotrajni romani zadovoljavali su Rašuove potrebe i održavali ga u dobrom raspoloženju. Odmah posle polugođa jedan novi student upisao se kod Kormona i pridružio maloj grupi Anrijevih prijatelja. Pol Lika je bio vrlo privlačan, lenj i uravnotežen čovek, izuzev što je ponekad pravio iznenadne i neuračunljive ispade. Prilikom jednog takvog ispada,rešio je da postane slikar i da dođe u Pariz iz svoje rodne Normandije, napuštajući svoju imućnu i zbunjenu porodicu. Njegova žudnja za umetnošću usahla je još dok je bio u vozu, i on se upisao u atelje jedino da bi opravdao svoje prisustvo na Monmartru pred svojim ocem, pobožnim palanačkim bankarom, koji mu je svakog meseca poštom slao bednu sumu novca zajedno sa svojim prokletstvom. Likaov odnos prema ženama sastojao se iz sličnih ispada, koji su, na njegovo očajanje, uvek bili krunisani brzim i potpunim uspehom. Nije prošlo mnogo vremena a njegova mračna soba u ulici dez Abes sva je mirisala na pomešane parfeme raznih midineta, loreta i mladih pralja koje su je posećivale. Lakoća tih pobeda ispunjavala ga je užasom,jer je njegovo interesovanje za žene bilo isključivo sportskog karaktera, i trajalo je samo dok se u poteri za njima sukobljavao sa raznim teškoćama. Nikad nije bio srećniji nego kada bi predmet njegove naklonosti ostajao van njegovog domašaja.Pobeda je kod njega izazivala dosadu. Njegov nagon je slabio sa požnjevenim lovornkama. I tako se zima približavala kraju. Ledene februarske vetrove smenile su uobičajene martovske poplave, koje su pretvorile Senu u blatnjavu bujicu. Na ulicama i po krovovima topili su se poslednji ostaci snega i kao trome vodene zmije gamizali niz oluke. Došao je april, i doneo topao dah vazduhu, svetlozelene pahuljice kestenovima pored bulevara Kliši, bele talasaste oblake, i dosadne pljuskove koji su primoravali ljude da žurno traže zaklona pod kafanskim perdetima. A tada je granulo proleće. Sićušne travčice počele su da niču među kaldrmom na ulicama Monmartra. Pralje su pevale nad koritima, a žandarmi šetali sa palcima zadenutim za pojas, blago se osmehujući ispod uvijenih brkova. Za Anrija,
Monmartr nikada nije bio tako lep kao u proleće. Uzavreo od sreće, on je poluglasno pevušio, posmatrajući Degaa sa prozora svoje male sobe. U sumrak je zajedno sa svojim prijateljima traćio vreme na terasi kafane La Nuvel, pijuckajući pivo, brbljajući o umetnosti, treskajući pesnicom o sto, i vičući merde i bogamu, kao što dolikuje jednom pravom studentu slikarstva. I tako se u atmosferi ničim nepomućene sreće završila njegova druga godina studiranja. Malrome mu je izgledao vrlo miran posle raznih uzbuđenja doživljenih na Monmartru. Naravno, on se radovao što je opet sa mamom, što ponovo zadirkuje tetka-Armandinu, a posle podne se vozi u plavim kočijama i igra čekers sa opatom Sulakom. Ali ništa nije moglo da zameni ručkove kod Agostine, diskusije u La Nuvel, i bokale kuvanog vina kod L'Eli-a. Jedne večeri, pred kraj septembra, on reče majci: “ Iduća godina je poslednja koju ću da provedem kod Kormona, a zatim ću početi da slikam svoj prijemni rad za Salon. Biće mi potreban sopstveni atelje, mama.” Ona se ne usprotivi nijednom reči, držeći oči oborene nad svojim pletivom. “ Razumem “ rekla je. “ Kada se vratimo u Pariz, možeš da potražiš neki atelje.” 6 Broj dvadeset jedan u ulici Kolenkur nosila je jedna kuća na četiri sprata, sa zelenim kapcima i ljupkim gvozdenim balkonima. Nad njom je lebdeo turobni dah plemenitog pokušaja koji ne samo što nije uspeo nego nije nikada ni trebalo da bude preduzet. Sagradio ju je ubrzo po završetku Francusko-pruskog rata neki gospodin Levalije, dobronameran pariski kapitalist. Time je otpočeo plansku izgradnju jednog prostranog naselja, koje je trebalo da obezbedi otmene i prijatne stanove za izbiračke i uvažene bogate porodice. U početku su stanari bili oduševljeni svežim vazduhom Monmartra,kućom, raskošnim konforom, gasnim svetiljkama na svakom odmorištu stepenica, klozetom na svakom spratu, stanovima sa privatnim kupatilom - a takođe i uglađenom i ljubaznom nastojnicom, gospođom Mišelinom Lube. Međutim, nije potrajalo dugo a oni su otkrili sve rđave strane moralne atmosfere koja je vladala na Monmartru. Noću su morali da krče sebi put kroz rulju uličnih žena, koje su ih drsko hvatale pod ruku obećavajući im retka i žestoka zadovoljstva koja im njihove žene nikada neće moći da pruže. Neki od te gospode su stizali kući, a neki nisu. Počele su da izbijaju teške porodične svađe. Brišući suze krajičkom kecelje, gospođa Lube je posmatrala kako njeni stanari odlaze jedan po jedan - a ponekad i u grupi. Nekoliko meseci kuća je stajala prazna. Naslednici gospodina Levalijea, kapitalist, srećom nije doživeo propast svog poduhvata,poručili su gospođi Lube da snizi svoje moralne zahteve u odnosu na stanare, i da svako ko god hoće da plaća stanarinu može da se useli u kuću. I tako, kada je posle nekoliko dana jedna drolja sa Monmartra, sa perjanom boom oko vrata i šupljikavim čarapama, njišući kukovima ušla u njenu ložu i upitala za dvorišni stan na drugom spratu, gospođi Lube nije ostalo ništa drugo nego da uzme njen prljavi novac. Zatim se jedan slikar, neki riđokosi kolos uselio na četvrti sprat. I odmah se bacio na posao. Prvo je srušio zid između dve sobe s lica, i na taj način ih pretvorio u jedan ogromni atelje. Izbacio je sav krš na stepenice i tamo ga ostavio. Zatim je na spoljnom zidu probio jedan veliki prozor. Komadi maltera padali su na prolaznike. A kad bi mu oni zapretili pesnicom,on ih je odozgo pljuvao. Gospođa Lube je morala da se umeša. Nekoliko puta je lupnula na vrata. A kada su se vrata najzad otvorila,
pred njom je stajao u svoj svojoj veličini oznojeni umetnik, potpuno go, sa čekičem u ruci i bradom punom kreča. “ Magnifique, n'est-se pas?* “ zaurla on “ Sada mogu da slikam! Sada imam atelje!” *(franc.) Veličanstveno, zar ne? I taman je počeo da testeriše velike rupe na vratima kako bi imao više vazduha… kada ga je žandarm prisilno odveo. Od tada je kuća gospodina Levalijea bila nastanjena raznim sumnjivim, tipičnim monmartrovskim stanarima. Boje je nestalo sa zidova. Tavanice su se oljuštile. Bubašvabe su jurile kroz hodnike. Uzdišući, gospođa Lube je prestala da nosi svoju ukrašenu vunenu haljinu i kruti mider. Naučila je da zažmuri i da prima onakve stanare kakvi su dolazili, nadajući se uvek najgorem, u čemu se obično nije varala. Provodila je dane u svojoj portirskoj loži, čitajući novine i gajeći u saksiji zdravac, koji je iznosila na prozor čim bi osetila prvi dah proleća. Vodila je duge razgovore sa Mimi,žutom uličnom mačkom koja je bila njen jedini prijatelj i poverenik, Ugojila se,podbula u licu, i živela časnim usamljeničkim životom usred grešnog Monmartra. Tor jutra, oktobra 1885, stajala je pored kuhinjskog prozora i,sipajući belu kafu, gledala kako se iz utrobe noći koja polako nestaje rađa još jedan turoban i kišan dan. A takvo ružno novorođenče,bolesnog izgleda - mislila je ona - što se nje tiče, moglo je da se vrati pravo onamo odakle je i došlo. “ Kakvo je ovo mesto, ovaj Monmartr! “ uzdahnula je, klimnuvši svojim mlitavim podvaljkom. “ Kakvo je ovo mesto!…” Neko vreme stajala je nepomično, sa šoljom u ruci, gledajući kroz prozorska okna vlažna od kiše - ta debela žena okruglog lica,u ogromnoj mrkoj suknji, ogrnuta šalom kestenjaste boje. Seda kosa bila joj je smotana u jajastu punđu na vrh glave, a pogled je bio pun čežnje i zbunjenosti,kao u seljaka koji su prisiljeni da žive u gradu. Napolju je kiša monotono bubnjala po krovovima mansardi kapala niz fasade oronulih kuća žalosnim prljavim suzama, lila niz nastrešnice, žuborila kroz oluke, i vijugala između sjajnog kamenja, skupljajući se ovde-onde u vodena ogledalca izreckanih rubova. Na Monmartru je kiša bila nekako naročito turobna, gora nego ma gde u Parizu. Ona je bila pravo tečno očajanje, jad pretvoren vodu. Gospođa Lube je podigla šolju ispijajući i poslednju kap kafe uz oproštajni srditi pogled odgegala se do naslonjače pored prozora,gde je provodila najveći deo vremena i odakle je mogla da vidi sve što se događa na ulici. Stenjući, spustila se u nju, ututkala suknju oko kolena, nervozno namestila sebi jastuk iza leđa, dohvatila sa stola naočare sa čeličnim okvirom, i sa nekom vrstom prigušene ljutine šušteći raširila novine. Kao sve pariske nastojnice, i ona je žudno i pažljivo čitala novine. Toga jutra je na brzinu preletela preko članka o zemljotresu u Japanu, pokolju u Indiji, revoluciji u Peruu, još jednom balkanskom ratu, i prešla na zanimljivije stvari. Pročitala je prvi stubac članka o Velikoj svetskoj izložbi u Parizu koja će se održati kroz četiri godine, 1889, i za koju će se podići jedna ogromna gvozdena kula usred Pariza. Gvozdena kula, - nije nego! Nestrpljivo slegnuvši ramenima,okrenula je stranu i udubila se u vesti iz visokih krugova. Te vesti su obično pred njenim očima stvarale vizije veličanstvenih dvorana ili zimskih bašti punih palmi, u kojima neverovatno uglađeni aristokrati u večernjim odelima i neverovatno prefinjene otmene dame u taftanim haljinama sa šlepovima i rukavicama do lakata igraju zanosno valcer ili prosto šetkaju u divnoj dokolici. Ali tog jutra vesti nisu bile bogzna kakve. Ona je zgužvala novine na krilu i iz
džepa na kecelji izvukla brojanice. Čim je počela da mrmlja Ave Marija, misli su joj neodređeno poletele, a zatim nestale. Glava joj je klonula, brada se naslonila na šal kestenjaste boje. Zaspala je. Kada se probudila, kiša više nije padala. Niske vodenih kapi još uvek su visile sa nastrešnica, ali je već na više mesta provirivalo plavo nebo. Taman je htela da nastavi molitvu kada začu tandrkanje nekih kočija koje su se približavale. Razmaknuvši zavese, ona izviri na ulicu i ugleda jednog gospodina crne brade, u šeširu i kaputu, kako baš izlazi iz kočija oslanjajući se na kratak štap sa vrhom od gume. “ Vidi, Mimi, kepec, “ reče ona iznenađeno, buljeći u posetioca koji je prilazio. Ustade i otvori vrata na portirskoj loži. “ Šta želite, gospodine? “ upita neodređeno. Stranac učtivo skide šešir pljosnatog oboda, i ona primeti da mu je kosa kratka i uredno začešljana na jednu stranu. “ Hoćete li biti ljubazni da mi pokažete atelje sa stanom koji se pominje u oglasu istaknutom napolju? “ reče on. “ Naravno, gospodine. “ Odmeri ga dok je stajao pred njom, visok jedva četiri stope, vrlo uglađen, osmehujući se na nju iza svog cvikera. “ Ali to je na četvrtom spratu “ dodade sažaljivo, bacivši pogled na njegove noge. “ A stepenice su dosta strme.” “ Bogami, vidi se da su strme “ odgovori on, gledajući u stepenice na kraju hodnika. “ Ali, ipak, mogu li da vidim taj stan?” Gospođa Lube mu dobaci jedan pogled pun sumnje, pridiže suknju obema rukama, i poče da se penje.On je išao za njom, držeći se jednom rukom za ogradu, pomažući se štapom, uporno prisiljavajući svoje noge da podižu nesrazmernu težinu gornjeg dela tela. Dahtao je kada su stigli na četvrti sprat. Graške znoja svetlucale su mu na licu. “ Imali ste pravo “ reče on zadihano, pokušavajući da se osmehne. “ Zaista su strme!” Izvadio je maramicu iz džepa i obrisao lice. “ Kao da se čovek penje uz Alpe, zar ne? “ smešio se ljubazno. Ona primeti da ima divne zube i neobično velike tamne oči, sa čudno dečačkim izrazom. Sada tek vide da je vrlo mlad, uprkos bradi koju je nosio. “ Je li gospodin slikar? “ upita podozrivo. “ Ne. Još ne. Samo student slikarstva. “ Njegove debele crvene usne ostadoše razvučene u osmeh. “ Baš sam se upisao na treću godinu studija u atelje profesora Kormona, i spremam se da počnem rad na svojoj slici za Salon. Zato mi je potreban atelje.” Ona pogleda dole na njega, neodlučno. Mon Dieu*, zar još jedan umetnik u njenoj kući! Ali, možda će ovaj biti drukčiji? Izgleda tako mlad i mali, i tako je učtiv. A usto ima tako lepe oči. Možda neće praviti nikakve neprilike. *(franc.) Bože moj! Ona okrete ključ u bravi i otvori vrata. “ O-o-o-o-oh! “ On usliknu dugo i ushićeno. “ Pravi atelje!” Nekoliko trenutaka stajao je na pragu otvorenih usta, diveći se ogromnoj praznoj sobi, njenim svetlosivim zidovima, trbušastoj peći u sredini, i ogromnom prozoru koji je dopirao do tavanice. Zatim žurno othrama preko sobe i baci pogled na reckave krovove i dimnjake. “ Kakav divan izgled! “ reče on preko ramena. “ Po vedrom vremenu mora da se vidi i Notr Dam.” Onda se okrete i spazi uske, strme stepenice koje su vodile na jedan balkon ograđen gvozdenom ogradom. “ Mogu li da pogledam gore?”
“ Spavaća soba je levo “ uputi ga ona, dok se s mukom vukao uz stepenice. Videla ga je odozdo kako uzgredno baca pogled u malu sobu sa tapetama od hartije, i čula je kako kaže: Lepo, vrlo lepo! Otvorio je još jedna vrata i iznenađeno uzviknuo: “ Bože, kupatilo!” “ Da, gospodine, ova kuća je građena za pristojne, bogate ljude. A ne za ovaj ološ sa Monmartra! Ali, moram vam reći da klozet ne radi. Slikar je obično u njega bacao gips. Zamislite tako nešto! Ali na kraju hodnika ima jedan ispravan klozet i možete njim da se služite dok ne popravim ovaj. A ni kada ne radi. Ali, ako gospodin voli da se kupa, “ njen ton je nagoveštavao da se fini ljudi kupaju “ možemo i to da popravimo.” “Nije tako hitno, nije tako hitno “ odgovori on živo dok je silazio niz stepenice sa balkona. “ Ja ionako neću ovde da stanujem. Dolaziću samo da radim. Ja imam u ulici Fonten zajednički stan sa jednim prijateljem.” Njene sumnje se smesta povratiše. Gle ti njega - dva stana! Ko još ima dva stana… Silazak je protekao u tišini i naprezanju. Sa stahom ga je posmatrala kako savlađuje jednu po jednu stepenicu uz pomoć kratkog štapa. Sigurno će se jednog dana spotaći i slomiti vrat… “ Uzeću stan “ reče on čim su stigli u portirsku ložu. “ Jeste li sigurni da vam odgovara? “ upita ona, ne mogući da sakrije svoju strepnju. “ Te stepenice su prilično strme.” “ Oh, ne mari “ odmahnu on nehajno rukom. “ Naučio sam na stepenice. I atelje mi je na četvrtom spratu, a stepenice su skoro isto tako strme kao i ove. To je dobra vežba. Kolika je kirija?” “ Za godinu dana?” On potvrdno klimnu glavom. “ Četiri stotine dvadeset franaka “ reče ona, već spremna na uobičajene proteste i cenkanje. “ U redu. Kada mogu da se uselim?” Nju tako zaprepasti ovaj neočekivani pristanak da jednim Iš otera mačku sa stolice i ponudi ga da sedne. “ Kad god hoćete. Ali prvo moram da zapišem vaše ime u knjigu.”I ona poče da pretura po sobi tražeći spisak stanara. Kada ga nađe, sede za sto, namesti naočari i okrete se k njemu. “ Dakle, prvo vaše ime “ reče živo, držeći pero spremno iznad stranice. “ To je zbog policije, znate. Oni hoće sve da znaju.” “ Naravno. Tuluz. Anri de Tuluz.” “ Nisam vas pitala gde ste rođeni. Samo vaše ime.” “ Znam, ali ja se zovem Tuluz. “ Ona spusti pero. “ Tuluz nije ime, gospodine. To je grad… “ Njen glas je bio strpljiv, ali odsečan. “ Koliko mi je poznato, nema ljudi koji se nazivaju Pariz ili Marselj? Prema tome, recite mi svoje ime.” Ona uze pero i strpljivo čekaše. “ Rekao sam vam već, Tuluz “ pobuni se on. “ Šta ja mogu ako vi…” “ Vidim da gospodin voli da se šali “ procedi ona kroz zube. “ Mene lično ne bi se ticalo ni kad bi se gospodin zvao Napoleon ili Jovanka Orleanka, ali policiji se to neće mnogo svideti. “ Njeni prsti stegoše olovku. “ A sada mi recite svoje ime, gde ste rođeni, koje godine - sve redom.” On polako poče da diktira. “ Anri-Mari-Rejmon de Tuluz-Lotrek-Monfa. Rođen u Albiju, 24 novembra
1864…” Toga dana, kao i obično, gospođa Lube je spremila i pojela svoj skromni ručak, razgovarala sa Mimi, počistila stepenište, podsetila nekoliko stanara na kiriju, izgazila buba-švabe, i predveče upalila gasnu lampu i vratila se u svoju tapetiranu naslonjaču da čita novine. A tada je po drugi put toga dana začula zvuk kočija koje se približavaju. Opet je otvorila prozor i bacila pogled niz ulicu, na koju se polako spuštala tama. Njene oči začuđeno zakolutaše.Pa to nije bio običan fijaker!… Obični kočijaši ne nose šešire sa kokardom, bele pantalone i čizme. Znači, to su privatne kočije! Ko li je to, zaboga! S uzbuđenjem je posmatrala kako se zatvorene kočije zaustavljaju pred kućom i livrejisani kočijaš silazi sa svog sedišta da bi otvorio vrata. Jedna vitka seda gospođa izašla je napolje,rekla nekoliko reči kočijašu, pogledala ispitivački kuću, i ušla u hodnik. “ Molim, gospođo? “ reče ljubazno gospođa Lube, koja je umela na prvi pogled da oceni ko je prava dama. “ Šta želite?…” “ Mogu li da progovorim sa vama dve-tri reči? “ upita posetiteljka tihim glasom. Brzim pogledom gospođa Lube obuhvati bledo, otmeno lice ispod crnog šupljikavog vela, jednostavnu crnu haljinu, kratak ogrtač od samura, muf - takođe od samura. Ona ponudi nepoznatoj stolicu i podmetnu joj jastuče iza leđa. Zatim sede iščekujući, sa rukama u krilu. “Moj sin mi je rekao da je jutros iznajmio jedan stan. “ Vaš sin! “ zapanjeno reče gospođa Lube. “ Mislite onaj kepec… “ Reči joj izleteše pre nego što je stigla da stavi ruku na usta. “ Izvinite, gospođo, “ promrmlja ona nisam mislila…” Gospođine usne pobledeše. Za trenutak se na njenom licu pojavi izraz bezgranične patnje. “ Da, “ reče ona najzad “ to je moj sin. Slomio je obe noge kad je bio mali…” U tihoj portirskoj loži, osvetljenoj gasnom lampom, grofica poče da priča o Anriju. O čudnovatoj bolesti, slomljenim nogama, uzaludnim operacijama, napadima. S vremena na vreme gospođa Lube bi sažaljivo uzviknula. Društvena granica iščezla je između njih. “ Zato sam došla do vas “ završi posetiteljka. “ Molim vas, pazite na njega, hoćete li? Ako se ma šta dogodi, ako povredi noge, molim vas da mi odmah javite.” “ Ne brinite, gospođo, “ odgovori gospođa Lube, sada već otvoreno plačući i brišući nos velikom maramicom. “ Paziću na njega kao da mi je rođeni sin. Staraću se da mu atelje bude uvek uredan i topao, i da on obuče kaput kada je hladno vreme, i sve ostalo. I neću mu reći da ste dolazili. Znam kakvi su muškarci u tim godinama…” Dok je ispraćala Anrijevu majku kroz hodnik, ona upita: “ Pre nego što odete, molim vas recite mi svoje pravo ime. On je rekao da se zove Tuluz, ali ja znam da se šalio. Čak smo se i sporečkali oko toga. “ Tako je. Tuluz. Njegov otac je grof Alfons de Tuluz-Lotrek.” “ Grof! Znači - i on je grof?” “ Da “ odgovori posetiteljka umorno. “ Ali ne upotrebljava svoju titulu. Uostalom, te stvari tako malo znače.” Nekoliko trenutaka stajale su na vratima, jedna pored druge. “ Hvala vam, gospođo Lube “ reče grofica pružajući ruku. Gospođa Lube je gledala sve dok kočije nisu iščezle niz ulicu.Spustila se noć. Tu i tamo poneki prozor sijao je žutom svetlošću u maglovitoj tami. U daljini je neki voz, polazeći sa Severne stanice, zavijao kao ranjena zver. Tuga velikih gradova nadvila
se nad Pariz. Nekoliko dana docnije, stanovnici ulice Kolenkur zaprepašćeno su posmatrali jednu neobičnu pogrebnu povorku. Mršava i zaduvana kobila vukla je mrtvačka kola do vrha natovarena pletenim nameštajem, trima nogarima, stolom za Crtanje, visokim lestvama, i mnoštvom raznih stvari među kojima se nalazio i gipsani model Miloske Venere, u prirodnoj veličini, koji je štrčao iz kola kao leš koji se bori oživi. Na kočijaškom sedištu jedan bradati mladi džin puckao je bičem i pevao slikarske pesmice, prekidajući se po katkad da bi premestio svoju dugačku lulu i izmenjao dve-tri monmartrovske dosetke sa praljama i podbulim droljama koje su stajale na prozoru. Iza kola su išla, mlatarajući rukama, četiri neuredna mlada čoveka u otrcanim redengotima i sa lepršavim mašnama, U njima je, sa prozora svoje lože, gospođa Lube smesta poznala umetnike- slikare. Opazila je i svog novog stanara kako dahće za njima, žureći što više može. Kada su stigli do kuće, studenti su se okupili oko kola i počeli da odvezuju konopce koji su držali nameštaj, dok se Anri dogegao u portirsku ložu. “ Dobar dan, gospođo Lube “ reče on zadihano, skidajući svoj šešir i trudeći se da povrati dah. “ Nisam mogao da nađem stručne ljude za selidbu, pa su mi moji prijatelji ponudili pomoć. Ne brinite, bićemo vrlo mirni i pažljivi.” Trenutak docnije, cela kuća je odjekivala od lupe nogu, pesmica i bezobraznih izraza. Kao Indijanci, jedan za drugim, mladi ljudi su posrtali uz stepenice, noseći nameštaj na leđima, grebući zidove, udarajući o ogradu, dozivajući se s jednog sprata na drugi, i stvarajući neverovatnu galamu i zbrku. U ateljeu je Anri, u košulji i oznojan, hramao uzbuđeno po velikoj sobi, izdavao naređenja i nudio svoje usrdne ali beskorisne usluge. “ Ej Lotrek “ upitao je Lika s vrata, držeći zamotana platna ispod obe ruke. “ Gde ćeš s ovom starudijom?” “ Stavi bilo gde… Eno tamo, u onaj ugao. Ali pazi! Jedno od njih još nije suvo.” Lika tresnu slike i okrete se razgledajući sobu. “ To se zove atelje! Kad bi samo ona cicija, moj otac, pristao da mi da ovako nešto!” “ Možeš da dođeš i da radiš kod mene, ako ti se sviđa.” I sama pomisao na rad bila mu je odvratna, te izjuri iz sobe baš kada je Rašu teturajući se ulazio, povijen pod teškim stolom za crtanje. “ Merde alors! “ gunđao je,spuštajući sto na pod i ispravljajući se. “ Zar si morao da pronađeš atelje baš na četvrtom spratu? Zašto se nisi odselio na vrh Vandomskog stuba, kada si već bio na njemu… ili prosto uživaš da se penješ uz stepenice?” Još uvek teško dišući, on se s mukom dovuče do kauča, koji je već bio smešten ispod prozora, i sede. Nekoliko trenutaka gledao je unaokolo, odupirući se o kolena snažni rukama. “ Lepo mesto “ klimnu najzad odobravajući glavom.” Svetlost dolazi sa severa, i tako dalje…” “ Da li ti se zaista sviđa? “ Anri mu priđe i sede pored njega. Oseti želju da ga uzme za ruku, ali se seti da studentska etikecija zabranjuje i najmanje iskazivanje osećanja. “ Hvala ti što si nabavio mrtvačka kola.” Rašu prekide tu temu slegnuvši ramenima, produži da razgleda sobu, i najzad stenjući ustade. “ Bolje da krenem. Ima još dosta stvari da se donese.” Baš kada je prelazio prag, buka glasova koji su se svađali dopre sa stepeništa. Anri žurno izađe iz sobe.
“ Molim vas, nemojte da pravite takvu galamu! “ povika on, naginjući se preko ograde. “ Ovaj zametak Gozi uvredio je jednu moju poznanicu! “ drao se Anketen sa drugog sprata. “ Nazvao ju je starom vešticom.” “ Ja sam samo rekao “ odgovarao je Gozi iza nogara koja je nosio “ da su sve nastojnice stare veštice, a njegova devojka je bila nastojnica.” “ Jeste, bila je, “ pokušavao je da objasni Anketen “ ali je bila lepa. Dolazio sam u njenu portirsku ložu kada joj je muž odlazio da istovaruje ugalj.” Spustio je trokrilni paravan koji je vukao uz stepenice, i nagnuo se preko ograde da baci pogled dole na svog neprijatelja. “ Dođi ovamo, “ izazivao ga je “ dođi ovamo ako smeš, pa ću ti pokazati da li je Emili bila stara veštica. Ti, buljooki majmune, ti nikad nisi spavao s devojkom kao što je ona. Trebalo je samo da vidiš njene grudi: bile su - bile su kao od mramora!” Gozijev grohotan smeh odjeknu kroz celu zgradu. Pre nedelju dana našao je opet oproštajnu cedulju, ovoga puta prikačenu za kraj njegove sveže oprane košulje, i zato je sada bio sumorno raspoložen, ženomrzac. “ Tvoja Emili bila je kao i sve ostale! Stara babuskera, nabranog stomaka i grudi do pupka!” “ Do kolena! “ viknu Lika. “ Sedela je na njima “ predloži Grenije ispod pletene stolice koju je nosio na glavi. “ Koračala je po njima “ zagrme Rašu, silazeći niz stepenice. Sada su se svi smejali, ispunjavajući stepenište svojim obesnim galskim humorom. Vrata na hodnicima počela su da se otvaraju. Stanari su izvirivali, pridružujući se veselju. “ Za ime božje, umuknite! “ molio je Anri sa vrha stepenica, “ Gospođa Lube može da vas čuje. Ona je zaista čula, i njeno srce zakuca življe za njega što pokušava da poštedi njena ženska osećanja. Slikari su zbilja bili jedna neotesana i bučna rulja, ali on je drukčiji… Gozi i Anketen su se još svađali kada su ušli u atelje. “ Kažem ti da je Emili bila stvarno lepa “ reče Anketen pomirljivim glasom. “ I tako strasna! Nemaš pojma na šta me je sve navodila. “ On nasloni paravan uza zid i rukavom obrisa znoj sa čela. “ Na primer…” “ Znam, “ podsmevao mu se Gozi “ ona se uvijala i vrtela zadnjicom, zarivala ti nokte u leđa, ujedala te za vrat i govorila da ćeš je ubiti. Reči, matori moj, samo reči! Žene su hladne. Nisu one za to krive. Fiziološki su građene isto kao ribe.” Selidba se polako bližila kraju. Jedan po jedan, mladići su pristizali u atelje vukući noge, spuštali svoje terete opružali se na pod ili se bacali na kauč, duvajući, buljeći u ništa. “ Ovo je poslednja stvar “ zadihano reče Rašu, držeći čvrsto obgrljen gipsani model Miloske Venere. “ Teška je kao olovo, ova žena! Ali, prijatelji moji, kakva zadnjica, kakav gluteus maximus! Studirao sam je dok sam je nosio gore, i mogu da vam kažem…” “ Hoću svima da vam zahvalim “ poče Anri “ što ste mi pomogli…” “ Žedan sam! “ prekide ga Grenije. “ Mrtvačka kola su dole “ ponudi se Rašu. “ Mogu da vas odbacim do La Nuvel kada se budem vraćao na groblje. Predlog je odmah prihvaćen. Mladi ljudi ustadoše i staviše šešire na glave. “ Idite vi samo “ reče Anri. “ Ja ću doći malo docnije.”
Trupkanje njihovih nogu odzvanjalo je hodnikom. A zatim se zvuk glasova polako izgubio. U isprevrtanoj sobi zavlada tišina. Anri sede na ivicu kauča i osmehujući se pređe očima preko slika u neredu obešenih po zidovima, preko stolica naslaganih jedna na drugu, preko nogara, lestvica i Miloske Venere u uglu. Njegov atelje! Najzad je imao svoj sopstveni atelje… U njemu će biti srećan. Osećao je to. To je bila početna tačka njegove karijere. I kada bude postao čuveni portretist, nikada neće zaboraviti tu ogromnu sobu, sa trbušastom peći i ogromnim prozorom, balkonom, spavaćom sobom i kupatilom. Još uvek osmehujući se, on ustade sa kauča, stavi šešir, obuče kaput, baci poslednji blaženi pogled na sobu, i othrama, zatvarajući nežno za sobom vrata. Opazi da su lampe na stepenicama već upaljene. Dobra žena, ova gospođa Lube! Kako je pažljivo od nje što je zapali svetlost da on ne slomi vrat niz stepenice. Da, biće on vrlo srećan… La Nuvel je bila prepuna ljudi i dima kada je Anri otvorio vrata i krenuo ka stalnom stolu svojih prijatelja, koji se nalazio u dnu sale. Ali ni njegov dolazak nije bio dovoljan da prekine prepirku koja se razvijala između Gozija i Dnketena. Njih dvojica su još uvek buljili jedan u drugog preko čaša piva, sipajući uvrede i duvajući dim iz svojih dugačkih lula jedan drugome u lice. Anri sede na kožnu klupicu pored Rašua, obrisa cviker, poruči pivo i baci pogled po dvorani. Bilo je vreme za aperitive, vreme sveto umetnicima. Kelneri u belim keceljama žurili su između stolova, opasno balansirajući okruglim poslužavnicima na vrhovima prstiju. Napolju, na trgu Pigal, večernji saobraćaj dizao je buku sličnu pobesnelim talasima. Ona je prodirala u kafanu kad god bi se otvorila vrata, i nadjačavala je za trenutak razgovor i zveckanje tanjira o mramorne ploče na stolovima. Tu i tamo, studenti su raspravljali o umetnosti i ženama provlačeći prste kroz kosu, dok su se drugi kartali u napetoj tišini, držeći karte prislonjene uz grudi, i kockali se u večernje piće. Sredovečni boemi, u pantalonama umrljanim od boja i crnim ogrtačima, odmarali su se od dnevnog rada čitajući novine i pijuckajući apsint, ili su se skupljali u male grupe da kritikuju okrutnost trgovaca umetničkim predmetima, bezdušnost kritičara, i beskrajnu glupost publike, koja je odbijala da kupi njihove divne slike. Oko šest sati Anrijevi prijatelji su već bili dovoljno izvređali jedan drugog, izmenjali svoja gledišta o Veronezeu, Goji ili Delakroau i o tome na koji će način učiniti žene svojim robovima i izvući na svetlost dana ono što je najgore u njima. Popili su nekoliko tura piva, popušili mnogo ljutog duvana, i počeli da osećaju mali zamor. Tada je Lika objavio da ima sastanak sa Žili. “ Ona radi kod Cvetnog šešira. To je jedna od onih malih radnjica u kojima šešir staje pedeset franaka. Žili je vrlo lepa, ali nikako neće da popusti. Pokušao sam da je poljubim i - zamislite šta je uradila? Ošamarila me je! “ Njegov sportski nagon se probudio. Mogućnost poraza učinila je da mu oči zablistaju. “ Strahovito želim tu devojku “ dodade on odgurnuvši stolicu. “ Sirota devojka! “ uzdahnu Grenije. “ Ako i s njom budeš postupao kao s ostalima, bolje da odmah skoči u Senu.” Lika je hladnokrvno platio kelneru i stavio sitninu u džep. “ Pa šta biste vi hteli da uradim? Da se zaljubim? Žene su zanimljive samo dok se u njih ne zaljubite. Ako to uradite, onda ste propali. One postaju nesnosne i počinju da traže nekoga ko će ih zlostavljati. Takve su po prirodi. One vole da su poražene u ljubavi. Ako su imale neki nesrećan ljubavni doživljaj, misle i govore o njemu celog veka. A ako ste pažljivi prema njima, zaborave vas za nedelju dana. “ Bezbrižno Mahnuvši rukom, on im požele laku noć. “ Videćemo se sutra kod Kormona.”
Tada zavlada tišina. Likaov odlazak razbio je čaroliju. “ Odvratno je kako se žene lepe za njega “ zlobno primeti Gozi. Neko predloži da odu do Agostine, a zatim u L’Eli Predlog je razmatran nekoliko trenutaka, i najzad odbačen. “ Ne večeras “ reče Rašu. “ Umoran sam. Ona prokleta Miloska Venera bila je kao od olova.” Grenije ode, a malo posle njega Gozi i Anketen, zajedno još ceo sat Anri i Rašu su odsedeli sami za stolom, u ugodnoj tišini. “ Kako bi bilo da odemo i da nešto pojedemo? “ predloži Rašu iznenada, lupkajući lulom o ivicu stola. “ Gladan sam.” Vreme večeri je već bilo prošlo kada su stigli u restoran.Tamburen je bio prazan. Samo je jedan stariji gospodin s bradicom, glasno žvaćući jabuku, čitao novine naslonjene na bocu kijantija, a jedna plava ulična žena oštrih crta proždrljivo je srkala supu.Prijatna zagušljivost mešala se sa mirisom jela. Iza zavesa na vratima dopirao je zveket pranja sudova i ženski glas koji je pevušio italijansku ritornelu. Tek što su dva studenta sela, pesma se prekide i Agostina dojuri k njima. “ Madonna mia! Zašto ste tako zadocnili? Pomislila sam: Možda su bambini našli bolje mesto nego što je kod Agostine.” Ona je očekivala laskanje, te oni počeše da je uveravaju kako ih ništa ne bi moglo da odvuče od njenog kuvanja. Ona se skromno složi da Tamburen nije možda baš najbolji restoran na svetu, ali je daleko iznad svih onih šik pariskih restorana oko kojih se diže tolika galama. “ Znate li gde se na svetu najbolje kuva? U Palermu. Kakve vam porcije tamo daju! Za jednu liru možete da se najedete i napijete kao svinja. A kakvo je vino! Kakvi spageti! Dostojni da ih jedu anđeli! Ah, Palermo! “ Njeno lirsko raspoloženje je raslo dok su joj se divne oči zamaglile od uspomena. “ Sunce stalno sija u Palermu. A nebo je plavo kao Madonin ogrtač. A vazduh je kao miris…” Kada je završila slavopojke Palermu, otišla je u kuhinju, i vratila se smesta noseći dva tanjira supe. Dva prijatelja su natenane pojela večeru. Malo docnije onaj gospodon koji je jeo jabuku otišao je noseći novine pod rukom. Za svojim stolom, loreta je pušila cigaretu, promtrajući rasejano svoj lik u prozoru. Sa svoga sedišta, Anri je posmatrao lagane pokrete njene ruke, nemarno pućenje usana, lako širenje nozdrva dok je dim prolazio kroz njih. Plinska svetlost ublažavala je njene crte i bacala zlatne senke na njenu kosu. “ Jesi li izabrao šta ćeš da slikaš za Salon? “ upita Rašu iznenada. “ Prvo sam mislio na nešto iz Biblije. Znaš, Avram prinosi na žrtvu svog sina ili Mojsije udara u stenu. Ali, to je suviše teško.” “ Imaš pravo “ potvrdi Rašu, “ Suviše mnogo sporednih detalja!” “ A šta misliš o Ikaru? Znaš, to je onaj koji je pobegao iz Lavirinta i pokušao da leti voštanim krilima. To bi bila jedna dobra trouglasta kompozicija. Prikazao bih ga na steni, raširenih krila, u trenutku kad hoće da poleti.” “ Ne znam “ reče Rašu neodlučno. “ Niko nikad nije čuo za njega. Zašto ne uzmeš Veneru ili Dijanu? One su uvek dobre. Treba samo da odeš u Luvr, da kopiraš jednog Butea, da izmeniš nekoliko detalja i - gotovo!” Neko vreme raspravljali su o raznim temama prihvatljivim za sliku koja se šalje u Salon. “ Šta misliš o jednom pristojnom Raspeću? “ predloži Rašu, kada je Venera bila odbačena. “ I to je veoma zahvalna tema. A Luvr je pun Raspeća “ dodade on ohrabrujući. Nadugačko i naširoko raspravljali su o verskim temama. Žiri nije mogao olako
da odbije jedno Raspeće, ili Pijetu ili Mariju Magdalenu koja svojom kosom briše noge Spasiteljeve, ili Svetog Sebastijana koji svoje hermafroditske grudi izlaže oštrim strelama…” “ Našao sam! “ povika Rašu, tresnuvši pesnicom u nadahnuću.” Jedan dobar napad konjice! To je, matori moj, alsolutno isprobana prevara! Odeš prosto u Palatu Luksemburg, kopiraš jednog Detalja, promeniš dve-tri uniforme, i primljen si. Čak ćeš možda dobiti i bronzanu medalju “ završi on da bi ga primamio. I patriotske teme došle su na red da se ozbiljno pretresu. Ali, tehničke teškoće i ogroman broj sporednih detalja govorili su protiv njih. Iskreno razočaran, Rašu je priznao da bi jedan napunjen konj u prirodnoj veličini predstavljao priličnu smetnju u ateljeu. “ Naravno, “ ponudi on poslednju alternativu “ još uvek ostaje porodična tema.” “ Znam. Mala devojčica plače nad razbijenom lutkom ili Mali dečak krade pekmez? “ reče Anri sa prikrivenom ironijom. Rašuu se nije dopao takav ton. “ Merde alors, pa čega ima tako strašnog u Malom dečaku koji krade pekmez?” “ Ničega. Nema ničega strašnog ni u kolačima od blata, ili u tome što noću ukvasiš svoju postelju, ali ipak treba jednom da se uzdigneš iznad toga, zar ne?” “ U redu “ Rašu se predade. “ Ako tako misliš, onda je Ikar ipak najbolje rešenje. On je dostojanstven i klasičan. Ali zapamti, moraš dobro da ga ugladiš. Ti znaš šta Kormon misli o glađenju.” On primeti da ga Anri ne sluša. “ Šta to gledaš?” Anri pokaza glavom u pravcu lorete, koja je sedela zadubljena u misli za svojim stolom. “ Interesantno lice, zar ti se ne čini? “ šapnu on.” Jesi li primetio zelene senke na njenom vratu?” Kao da je osetila da se o njoj govori, ulična žena ugasi svoju cigaretu u tanjiru, protrese svoju perjanu bou i, ostavivši novac za ručak na stolu, lenjo išeta napolje. “ Šta je to s tobom? “ Rašu pogleda Anrija zloslutno se namrgodivši. “ Ništa, rekao sam samo da ima interesantno lice. To je sve. Bila bi dobar motiv za sliku. Neka lica su kao zid, druga su providna kao prozorska okna. Vidiš kroz njih. Ali, ostavimo to. Govorio si o glađenju Ikara.” “ Jednog dana stvorićeš sebi neprilike “ reče Rašu. Glas mu je bio oštar, a oči ozbiljne. “ Dođavola, zašto bi voleo da slikaš onu kurvu? Zato što ima zelene senke na vratu i lice providno kao prozorsko okno?…” “ Nisam to kazao. Kazao sam…” “ Umukni i pusti me da govorim! U redu, pretpostavimo da naslikaš tu devojku. Šta bi uradio s tom slikom? Prodao je? Kome? Izložio? Gde? Ko bi hteo portret jedne bludnice sa Monmartra?” “ Verovatno niko, ali bi ona ipak bila mnogo interesantnija za slikanje od tvog prokletog Napada konjice ili dečaka koji krade pekmez. Pa čak i od Ikara, što se toga tiče, Zar nikad nisi slikao prosto radi samog zadovoljstva da slikaš, samo zato što želiš nešto da izraziš? Kad sam bio dete, stalno sam slikao svoju majku, i dosađivao svima i svakome da mi poziraju.” “ A sada? “ Rašu je govorio s opasnom mirnoćom, kao advokat koji postavlja svedoku klopku. “ Sada više ne voliš da slikaš, je li tako?” “ Ne, ne volim! Mrzim! Sit sam tih idiotskih Venera i Dijana koje slikamo u ateljeu. Sit sam umbre u osnovnim senkama. Zašto kompozicije moraju uvek da budu trouglaste? I to prokleto glađenje. Ko je izmislio da svaki potez četkom mora
da se ugladi? Ko je to naredio? Je li to umetnost kada te stave pred svršen čin: ili ćeš raditi ovako ili - marš napolje?! Zašto ne mogu da slikam ono što želim, da stavljam plave ili zelene senke ako ih ja vidim kao plave ili zelene?Zašto ne mogu…” “ Zato što ne možeš! “ Rašuov glas odjeknu kao grom. “ Slikaćeš ono što Kormon želi da slikaš i onako kako on želi da slikaš. Inače se nikad nećeš pojaviti u Salonu. A ako se ne pojaviš u Salonu, ti znaš šta to znači. Možeš mirno da se oprostiš od umetničkog poziva.” “ U pravu si “ potvrdi Anri. “ Ne znam ni sam šta mi je. Ali, ne brini. Gladiću svog Ikara i ući ću u taj prokleti Salon, pa makar me to stalo glave.” Zvonce na vratima natera ih da se okrenu. Dva čoveka uđoše u restoran. Anri poznade Tea van Goga, upravnika Buso i Valadon galerije. “ Ali, ko je onaj drugi? “ upita on šapatom. Rašu sleže ramenima. “ Verovatno neka skitnica koju je on doveo na ručak.” Teov pratilac je bio čovek širokih ramena, aljkavo obučen u somotske pantalone umazane bojom i otrcanu plavu majicu, tesno pripijenu uz snažne grudi. Nije nosio šešir, a njegova neočešljana kosa padala mu je preko ušiju u crnim masnim uvojcima. Ulazeći,bacio je cigaretu na pod, preleteo svojim mutnim buljavim očima preko sobe, i mrzovoljnim izazivačkim pokretima, sa razmetljivošću svojstvenom mornarima, odvukao se do jednog stola. Teo van Gog primeti dva studenta, žurno se izvini i priđe im. “ Baš sam vas dvojicu želeo da vidim. Mogu li da sednem? On odgurnu stolicu i viknu preko ramena: “ Poruči šta hoćeš, Pol. Ja sam već večerao.” “ Ko je ono? “ upita Rašu. Teo se naže preko stola i spusti glas. “ Pol Gogen. Bio je preprodavac akcija, ali je napustio to zanimanje da bi postao slikar.” “ Baš je budala! “ uzdahnu Rašu ubedljivo. Teo zavrte glavom. “ Nije on jedini. I mome bratu je palo na pamet da postane slikar. On je radio od svega pomalo, a nije se ni za šta zakačio. Neko vreme mislio je da bude propovednik i da živi među belgiskim rudarima. Ni to nije dugo trajalo.” “ Koliko godina ima vaš brat? “ upita Anri naivno. Ali se odmah pokaja što je to pitao, jer Teo zbunjeno pocrvene. “ Trideset i tri! Suviše je star da počne da studira umetnost. Uostalom, ne znam da li će se i na tome zadržati ili neće. “ On malo zastade i pređe mršavom rukom preko crvene talasaste kose. “ Ali, on je moj brat i ja ću mu pomoći koliko god budem mogao. Pisao mi je da će doći u Pariz posle božićnih praznika, i ja sam ga upisao kod Kormona za drugo polugođe.” Njegov glas postade molećiv. “ Molim vas, budite ljubazni prema njemu. Nemojte da izvodite s njim uobičajene slikarske smicalice. On ima slabe živce i vrlo je osetljiv. Nemojte da pravite šale na račun njegovog akcenta i njegovih godina. “ Kako se on zove?” “ Vinsent. Vinsent van Gog. Lako ćete ga poznati. Ima riđu bradu, kao ja “ dodade on s osmehom. “ I, divan je čovek, samo kad ga jednom upoznate.” Idućeg dana Anri je otišao u radnju čiča-Tangija, u ulici Klozel, da kupi materijal za slikanje i poruči platno za svoju sliku za Salon. Ulica Klozel je bila bez sumnje najgore mesto koje se može zamisliti za jednu prodavnicu umetničkih predmeta. Pusta preko dana, ova aleja Monmartra oživela bi naglo u noćnoj tišini, kada bi postajala pribežište zlikovaca i prostitutki iz
susedstva, koji su umeli da cene potpunu pomrčinu koja je u njoj vladala. Ali Tangi, ubeđeni anarhist, nije hteo da se mrdne iz nje smatrajući da je umetnost izraz socijalne svesti i da je potrebno da se izlaže u proleterskoj sredini. Držeći se tog ubeđenja, on je pretrpavao mali izlog svoje plave radnje neuramljenim Sezanima, koje niko nije gledao. Tangi je sedeo iza tezge i sanjivo pušio lulu kada je Anri ušao. “ Ah, gospodine Tuluz, kakvo zadovoljstvo! “ povika on, dižući se da pozdravi jednu od svojih retkih mušterija koje su mu plaćale u gotovu. “ A kako je vaše cenjeno zdravlje ovih dana? “ Briga se ukaza na njegovom okruglom čekinjavom licu. “ A gospodin Rašu? Kako je njegovo cenjeno zdravlje? I gospoda Anketen, Gozi i Grenije, kako su njihova cenjena zdravlja? A zar ovo nije najodvratnije vreme koje postoji? Posao ne kreće s mrtve tačke. Umetnici ne mogu da slikaju jer svetlost nije dobra. Zato i ne kupuju boje i platno. Zato je posao na mrtvoj tački.Ali ne mari ništa, “ on spusti glas i baci brz pogled na vrata “ kada dođe revolucija, sve će biti drukčije. Sve dobre umetnike - a to su oni sa pravom socijalnom svešću država će obilno da potpomaže. A one druge, - njih ćemo postreljati.” To ga podseti na jedan događaj iz vremena Komune, tih burnih nedelja koje su došle posle propasti Drugog carstva i za vreme kojih je on odigrao jednu beznačajnu ulogu. Priča - koju je Anri čuo već nekoliko puta - trajala je nekoliko minuta. A tada Tangi pljesnu rukama sa živahnom preduzimljivošću. “ A sada, gospodine Tuluz, čime mogu da vas uslužim?” “ Potrebno mi je šest tuba prirodne umbre i četiri tube vandajk-mrke.” “ Šest velikih umbra i šest velikih vandajka. “ prihvati Tangi zvonkim glasom, kao da se obraća legiji nevidljivih pomoćnika koji melju boje. Iza zavese na vratima koja su vodila u zadnju sobu dopre do njih umoran ženski glas. “ Za gotovo ili na veresiju?” Tangi nije mogao da sakrije svoju zbunjenost. “ Ali, draga moja, naravno za gotovo. To je za gospodina Tuluz.” “ Hvala bogu!” Tor popodneva Anri je naručio i jedan ogroman komad finog platna visokog više od osam stopa i skoro isto toliko širokog. Tri dana docnije počeo je da radi na svojoj slici za Salon: Ikar oprobava svoja krila. Otada ga je i danju i noću progonio duh letećeg Atinjanina. Njegova karijera, ceo njegov život zavisio je od toga. Pošto bi ručao sa prijateljima kod Agostine, žurio bi u ulicu Kolenkur, zadihano se peo na četvrti sprat, besno navaljivao na umbru i pažljivo gladio. Kada ga je gospođa Lube prvi put videla kako se, sa paletom u ruci, penje goredole po lestvicama svojim nesigurnim nogama, zamalo što se nije onesvestila, i zaključila je da je poludeo. “ Zar ste baš morali da uzmete tako veliku sliku?” Nenametljivo, ona je prodirala u njegov život. Tek što bi počeo da radi, zakucala bi na njegova vrata i s umilnim osmehom zapitala sme li da pogleda vatru. Dogegala bi se u sobu, gurnula žarač u crvenkastu peć, pročačkala utalj i zatvorila vratanca, gunđajući kako pariski ugalj ne valja i ne daje baš nikakvu toplotu. Kada bi to završila, počela bi da se muva po sobi pod bilo kakvim izgovorom, sve dok je on ne bi ponudio da sedne. Odmah bi prihvatila ponudu. “ Ali samo jedan minut “ tvrdila bi, uvalivši se u pletenu naslonjaču. Ponekad bi mu pričala o gospodinu Levalijeu, ljubaznom kapitalisti punom ideala, kod koga je bila domaćica pre nego što je postala nastojnica njegove zlosrećne zgrade. Ponekad
bi mu čitala novine. Tako su prolazila popodneva. Anri se strpljivo peo gore-dole po lestvicama, bojio osnovne senke umbrom, gladio svaki potez četkice sve dok se boja ne bi uglačala i blistala na platnu kao satinska traka. Ali, ponekad bi ga taj dosadni poduhvat ipak smlavio. Koliko će mu još trebati da završi to glupo, lutkasto lice bezizraznih očiju, divnog prćastog nosa i devojačkih rumenih usana? I ta nemoguća voštana krila? Te istaknute mišiće? Te grudi kao bubanj? Odlučno, on bi se setio Rašuove opomene i škrgućući zubima nastavljao da radi prevlačeći četkicom i proklinjući svaki potez, svaku masnu senku, svaki santimetar tog glatkog žućkastog tela. A ponekad bi se i pobunio. Uprkos svojoj odluci, sišao bi sa lestvica, razapeo na nogare malo platno i počeo da slika neku scenu sa Monmartra. Pralju koja šeta ulicom Kolenkur sa pletenom korpom o ruci. Lice neke lorete koju je primetio na ulici ili u kafani. Scenu iz kankana koju je prethodne noći skicirao kod L’Eli-a. Kao nekim čudom, zamora bi nestajalo. Stari elan bi mu se vratio. A s njim i boje - zelena kao jed, sivkasto-plava, nežno-ljubičasta.Ponovo bi osetio uživanje što slika, koje je samo još pojačavalo prekorno prisustvo Ikarevo. Jedno poslepodne, baš kada je završavao malu scenu iz kankana, neko zakuca na vrata i u atelje uđe njegov otac. Gospođa Lube mu dobaci uplašen pogled i žurno iščeze. “ Tvoja majka mi je kazala da si iznajmio atelje, pa sam došao da vidim kakvo si to mesto pronašao za sebe. “ Ruku skrštenih na leđima, držeći ispod ruke štap sa zlatnom drškom,on je razgledao sobu. “ Nije loše, nije nimalo loše. Kuća je prilično zapuštena, ali na kraju krajeva, čini mi se da su sve kuće na Monmartru takve.” Odšetao je do prozora i zastao za trenutak, raširenih nogu, gledajući napolje. “ Lep izgled. Po vedrom vremenu sigurno vidiš dalje od Notr Dam. “ Okrenuo se, još jedanput preleteo očima po sobi. “ Da, na ovom mestu ćeš moći da mažeš koliko ti srce želi. Stalno si se oduševljavao crtanjem kada si bio mali. Možda ćeš jednom postati dobar slikar konja - kao jadni Prensto.” Uznemirenog srca, Anri je posmatrao svog oca, dirnut promenom koju je primetio na njemu. Svileni šešir, beli karanfil, kamašne - sve je bilo tu kao i ranije, ali je nešto na njemu ostavilo traga, nešto jače od godina koje su prošle. Njegov pogled bio je čudnovato ukočen, skoro divalj. Čudne priče su kružile o njemu. Jadni tata, tako je želeo da ima sina koji će s njim jahati, loviti jelene u Luriju… “ Gore je spavaća soba i kupatilo. Hoćeš li da ih vidiš, tata?…” “ Šta je ovo? “ uzviknu grof, ne obraćajući pažnju na Anrijevo pitanje i pokazujući štapom na nedovršenog Ikara. “ Moj rad za prijem u Salon.” “ A šta će mu, pobogu, ta smešna krila?” “ Dedal, njegov otac, napravio mu je par voštanih krila da leti preko mora. Ali on je leteo isuviše blizu sunca, vosak se istopio, i on se udavio. To je stara grčka legenda.” “ Jedan idiot manje na svetu! “ Grof sleže ramenima i okrete leđa slici. “ E pa, sad moram da idem. Milo mi je što vidim da si se dobro smestio.” Baš kada je hteo da krene ka vratima, njegov pogled pade na malu sliku kankana razapetu na nogarima. On dođe do nje, naže se, razgledajući taj prizor zavitlanih sukanja i podignutih nogu. “ Tvoja majka bi se prenerazila kada bi znala kakvo đubre slikaš “ primeti on, uspravljajući se. “ Obična pornografija. Zna se gde je mesto droljama, a svakako ne na slikarskom platnu.”
Slegnuvši ramenima, on pođe ka vratima. “ Ne mari. Sada je ionako sve svejedno.” U hodniku zastadoše za trenutak, gledajući jedan drugog kao da žele da premoste bezdan koji je zjapio između njih. Grof se prvi okrete. “ E pa, zbogom, Anri.” “ Zbogom, tata. Hvala što si došao da me vidiš.” Grof ne odgovori. Anri je iz hodnika posmatrao oca kako silazi niz stepenice. Početkom decembra, radosno božićno uzbuđenje obuzelo je Pariz izazivajući letimičan osmeh na namrgođenom licu zime. Igračke su preplavile izloge. Ljudi su gacali po blatu, natovareni paketima. Jednog jutra, za vreme uobičajenog odmora od pet minuta, Lika je prišao Anriju. “ Ona devojka, Žili…” “ Ona koja radi kod male modistkinje?” “ Da. Eto, neće ni da mrdne. Kaže da će je Bog kazniti ako popusti.” “ Pa zašto ne potražiš neku drugu? Ionako je ne voliš.” “ Nije stvar u tome. To je za mene sada postalo pitanje samopoštovanja. Sem toga, moja želja za njom pojačava se iz dana u dan. Kada bih samo mogao da joj poklonim neku sitnicu za Božić, možda bi mi dozvolila da je poljubim. A žene su vrlo čudne kada su u pitanju poljupci. To sigurno deluje na njihove jajnike ili jajovode, ili šta to one već imaju. Tek, kad ti jednom dozvole da ih poljubiš, počinju da razumevaju stvari. Baš pre neki dan video sam u jednoj starinarnici u ulici Provans jedan krzneni okovratnik…” S uzbuđenjem, Anri je otkrio da su njegovi prijatelji napravili za Božić planove u koje njega nisu uključili. Lika je bio zauzet malom Žili, midinetom otpornom kao dijamant. Grenije je pominjao nešto o sastanku sa jednom tajanstvenom mladom devojkom, u vezi s kojom je čuvao najveću tajnost. Rašu je prodao svoje Badnje veče nekoj staroj tetki koja mu je obećala jedan sjajan zlatnik od dvadeset franaka, ali posle ponoćne službe. Anketen se izgubio sa Žanetom,jednom od kankan-igračica iz L’Eli-a. Gozi je iščeprkao neku novu savršenu ženu - ovoga puta glumicu. To iznenadno rasturanje njegovih prijatelja potreslo je Anrija i pokazalo mu kako je nestalno to drugarstvo iz ateljea za koje je on uobražavao da je vrlo postojano. Još nekoliko meseci, i oni će napustiti Kormona. Njihova tesno povezana mala grupa će se rasturiti. Neće više biti veselih ručkova kod Agostine, raspravljanja u La Nuvel, večeri provedenih u L’Eli-u… Te nemirne misli prolazile su mu kroz glavu dok je na Badnje veče,sedeći u majčinoj sobi, setno posmatrao razbuktali panj.Svetiljka je stvarala na tavanici žutu elipsu, a na kaminu je mali sat od alabastera otkucavao vreme kao slavina koja kaplje. Napolju se sneg bešumno nagomilavao na prozorskoj dasci. S vremena na vreme, prigušeni zvuk saobraćaja i božićnog bučnog raspoloženja dopirao bi odozdo. A zatim bi opet u sobi bio samo mir i svetlost lampe. “ Kako napreduje Ikar? “ upita ga majka, prekidajući svoje pletenje. “ Jesi li zadovoljan?” “ Lepo napreduje. “ Draga mama, pokušavala je da pokaže neko interesovanje za njegovu umetničku karijeru. “ Osnovne senke su sve završene i lice je gotovo. Ali ima još dosta da se gladi.” Gledao je u nju dok je govorio. Njihovo postepeno otuđivanje lebdelo je između njih kao providna zavesa. Talas ljubavi zapljusnu ga. Jadna mama, kako mora da je usamljena! “ Čim se Salon otvori, možemo otići u Malrome “ reče on da bi je obradovao. “ A pošto ja završavam učenje kod Kormona, možemo i jesen da provedemo tamo. Pa
čak i da ostanemo do Božića.” Njen pogled je počivao na njemu, zamagljen od ganutosti. Hteo je da joj nadoknadi svoju sobu na Monmartru, večeri koje je proveo s prijateljima umesto da bude s njom. Želeo je da joj pokaže kako je voli. A pošto je bio Riri, hteo je to da učini na jedan veličanstven, neobičan, gospodstven način, bacajući joj pred noge nedelje, mesece svog elobodnog vremena - kao Alfons, koji je u restoranu ostavljao napojnice od sto franaka… “ Bojim se da Malrome neće biti naročito veseo ujesen. Posle oktobra pada mnogo kiše.” On je navaljivao, željan da se žrtvuje za nju. Vreme svakako ne može da bude gore nego u Parizu, a biće tako prijatno da se voze na ponoćnu službu u SentAndre-di-Boa. “ Mogli bismo da pozovemo opata Sulaka na božićnu večeru “ nastavi on. “ Molim te, mama, obećaj mi da ćemo ostati do Božića.” Njegov mazni glas izazva u njenom sećanju sliku malog dečka koji je na travi pred zamkom moli da mu pozira za portret! Nije se promenio. Jedan deo njega uvek će ostati detinjast. “ Videćemo “ klimnu ona glavom osmehujući se. Neko vreme pričali su o ateljeu koji će on da iznajmi iduće godine. Ne na Monmartru, naravno, nego u nekom mirnom aristokratskom kraju. “ Uzgred budi rečeno, “ primeti ona “ moraćeš da imaš domaćicu. Šta misliš o gospođi Lube? Po onome što si mi o njoj pričao, izgleda da je vrlo dobra žena.” Odlična ideja. Govoriće s njom čim Ikar bude primljen u Salon. Njegov pogled se opet vrati vatri. Lenjo je posmatrao male plave plamičke koji su kao sićušni igrači poigravali nad nezagašenim panjevima. Šta li njegovi prijatelji rade u tom trenutku? Da li je Lika najzad dobio svoj poljubac? Da li je Žili poklekla pred malim polovnim krznenim okovratnikom? Mora da je prijatno kad te ljubi lepa devojka… Majka ga je posmatrala preko svog pletiva. Bio je zbunjen, plašio se nečeg neodređenog. Do sada je bio isuviše očaran svojim otkrivanjem života da bi mislio na to da i sam treba da živi. Ali, sada se polako budio iz tog zanosa, u kome nije zahtevao ništa za sebe. Oslobađao se svoje zakasnele mladosti i čulne neosetljivosti. Još nije bio svestan toga, ali je ona to dobro osećala. Njegove oči gubile su svoju bistrinu. Vrela krv Tuluz-Lotreka počinjala je da vri u njegovim žilama. Ne. Bura još nije došla, ali se pripremala. 7 Božićni praznici su prošli, u stvari, ima otada već tri nedelje. Igračke su odavno iščezle iz izloga. Ko još gleda igračke posle Božića? Čak i serpentine i konfete sa proslave Badnje večeri bile su počišćene, ili ih je sprala u kanale kiša koja je padala poslednjih nekoliko dana. Ljudi su zaboravili svoje luckaste božićne osmehe i sentimentalne gluposti, i vratili se na posao. Anri se vratio Ikaru i svom monotonom, marljivom i bezbrižnom studentskom životu. Toga jutra sedeo je poslušno u Kormonovom ateljeu, zgrbljen na maloj platnenoj stoličici, radeći vredno na svojoj Dijani koja se kupa, mešajući boje za tonove mesa, posmatrajući anatomiju i ravnotežu boja, i bacajući s vremena na vreme pogled na debelu Mari* , koja je stajala ukočena i naga malo dalje, na podijumu za modele. *Jedna Lotrekovu studija “debele Mari”rađena u ateljeu,nalazi se u Muzeju u ŠtokholmuPrim.Pisca.
Sve je bilo kao i uvek. Peć je tiho brujala. Soba je bila topla, skoro pregrejana, ali to nije bilo neprijatno. Redar Šlomberže je čitao novine u uglu, čekajući na odmor od pet minuta.Studenti su stajali za svojim nogarima, prilazili im i odmicali se, saginjali se da potraže tube u kutijama i da istisnu boju na svoje palete. I, naravno, padala je kiša. Kišne kapi su umirujuće romorile sa neba, kao stado malih ovaca koje žurno trupkaju svojim sićušnim papcima. Da, sve je bilo isto kao i pre, ništa se nije promenilo - osim što ništa nije bilo kao pre i što se sve promenilo. Čudno, zar ne? Zašto li je sve bilo drukčije? Izbegavao je da misli na to. Nestrpljivo se malo izmakao na svojoj stolici da prouči sliku. Još malo umbre u osnovnu senku. Leva ruka treba još da se gladi… Da li će ikad biti kraja tom glađenju? Zašto je Kormon toliko insistirao na tome? I na toj prokletoj lepoti? Na kraju krajeva, on je bio pametan čovek, naravno, kopirao je Mikelanđela, El Greka, Halea i Velaskeza i morao je da zna da uzvišena umetnost, uzvišena lepota nije lepa. Eto, baš juče je opet trućao o lepim aktovima koje dobar slikar treba da slika. Žene lepe a drske, skromne a zavodljive! Grudi treba da zagolicaju maštu, ali ništa više. Karlica treba da izgleda devičanski, a ipak da skriva u sebi obećanje zadovoljstva. Stidni predeo treba da bude bez dlaka, po mogućstvu pokriven velom ili skriven nežno rukom, kao kod Ticijanove Venere. Da li je on verovao u sve te gluposti? Verovatno, jer je postajao sve netrpeljiviji i netrpeljiviji. Pre nedelju dana jedan student je ubacio malo crvenkasto-ljubičaste u boju mesa, i pomislili biste da je došao smak sveta! Impresionizam! Kazao sam vam da neću trpeti impresionizam u svom razredu! Možda ste zaboravili da sam ja jedan od članova Odbora za prijem u Salon? Student se više nije vratio. Šta bi mu to vredelo? Znao je da će Kormon odbaciti njegov rad. A bio je svestan toga da je, ako ne uđe u Salon, zapečatio svoju umetničku karijeru. Ali, dosta o tome. Natrag na posao. Gde li je ta prokleta umbra? Odabrao je čistu četkicu, omekšao joj vrh na dlanu, umočio je u umbru na paleti, i izvesno vreme se zadubio u dosadan posao da opreznim potezima stavlja boju na platno. A zatim opet poče da sanjari. Mislio je na Ikara koji ga čeka u ateljeu, i osetio kako ga obuzima gađenje pri pomisli da još jedno poslepodne mora revnosno da gladi. Da li će taj prokleti Atinjanin ikada biti završen? Uplaši ga žestina te promene u njemu samom. Šta se to dešava s njim? Znao je da će Ikar biti dosadan još kada je počeo da ga radi, ali je isto tako znao i da je to ključ za prijem u Salon i da ga mora dovršiti.Pa otkuda onda ta iznenadna odvratnost prema njemu, taj izliv umetničkog temperamenta? Šta se to, dođavola, dešava s njim? Čak i njegovi prijatelji su primetili tu promenu. Nešto nije bilo u redu. On, koji je obično spavao kao klada, sada se prevrtao, bacakao i buncao u snu. Grenije je to komentarisao. I te iznenadne promene u raspoloženju? Sada je bio na sedmom nebu, smejao se, brbljao kao svraka, a već idućeg trenutka želeo je da odjuri do mame, da zagnjuri glavu u njeno krilo, i da plače. Dakle, šta je to? Žili! Kao neka grešna tajna ovo ime se samo javilo u jednom kutku njegovog mozga i polako obuzimalo njegovu svest. Eto šta se s njim dogodilo! Pokušavao je da sakrije to od samog sebe, ali je bio svestan sve vreme. Ona mu nije dala ni trenutka mira od one večeri kada ju je, Lika prvi put doveo u L'Eli. Odjednom se pojavi pred njim, vitka, plava, nalik na La Primaveru - Primaveru preobraženu u midinetu, u nabranom šeširiću, velu sa tačkicama i jeftinom krznenom okovratniku koji joj je Lika poklonio za Božić. Ma kakva griža savesti da se javila kod nje, ona ju je očigledno ugušila. Sigurno ga više nije šamarala. Ne, sigurno nije. Njena ljubav prema tom običnom i lepom Normanđaninu ogledala se u svakom pokretu, u svakom pogledu, u potajnom traženju njegove ruke ispod stola.
Bilo je dirljivo – i pomalo nepristojno - posmatrati to potajno ljubakanje na javnom mestu, to potpuno i bestidno predavanje jedne pristojne devojke zahtevima svog srca i čula. Lika je imao pravo, poljupci su nekako uticali na žene… Te večeri oni su izmenjali dve-tri ljubazne reči. Dvaput se osmehnula na njega preko stola. Posmatrao ju je kako pijucka vino između dve igre, kako se smeje svojim lepim smehom, kako brblja o Cvetnom šeširu, o tome kako se tamo prodaju samo modeli – i to samo takvim mušterijama koje se dovoze kočijama - i kako je jedanput uslužila gospođu Saru Bernar. Dok je govorila, on je gutao njenu lepotu brzim, prikrivenim pogledima. Krišom je preletao očima preko nje, naslućivao mlade podignute grudi ispod bluze šivene kod kuće, plave malje ispod pazuha, toplu okruglinu bedara. Bilo je to novo i čudno osećanje, podjednako uzbudljivo i bolno – to tajno razmišljanje o ženi koja je tako blizu, a ipak udaljena i nedostižna kao zvezda. Tada se u njemu začela promena. Docnije, te noći, kada se vratio u svoju malu sobu, ona je došla. U snu, naravno, ali taj san je bio tako stvaran kao što samo život može da bude. Ležali su na kauču u njegovom ateljeu ispod ogromnog prozora. Pri svetlosti lampe njeno telo bilo je žuto kao ćilibar, a mestimice plavo kao ponoć. Njene bradavice pretvorile su se u dve divlje jagode, crvene i tvrde od žudnje. On ju je nežno milovao, ljubeći je svuda nasumice, prevlačeći prstima preko tople elastičnosti njenog mršavog trbuha, preko nežnih bokova. Iznenada, njihove su se usne dotakle, dah im se sjedinio. U ropcu uživanja, njeno telo se predalo, i oni su se sjedinili u uzdrhtalom naponu svojih pripijenih tela. Probudio se sav zadihan, osećajući neki nov zanos od koga je bio potpuno iscrpljen, neko savršeno zadovoljstvo koje nikada nije osetio niti znao da postoji. Čak ga i noge nisu više bolele. Nije bio siguran da li još sanja ili ne, i ležao je nepomično u svom uzanom mesinganom krevetu jedva se usuđujući da diše, isuviše zbunjen da bi ma šta mislio, isuviše srećan da bi mogao da zaspi, smešeći se u tami. Tako je to bilo svake noći. I preko dana je stalio bila uz njega, nevidljiva za ostale, ali za njega tako stvarna da nije znao da li još sanja kada bi se desilo da ona dođe u L'Eli ili La Nuvel. Osmehivala mu se sa uglačane tamne pozadine slike, uznemiravala ga dok mu je gospođa Lube čitala ili dok su se njegovi prijatelji prepirali i duvali dim jedan drugome u lice. Ponekad je bila razigrana, gotovo drska. Ponekad, gotovo nepodnošljivo nežna. Ponekad, mirna, okrutna. Ali, on je prava budala. Nije ga volela, i nikada ga neće voleti. Pa nije ga takoreći ni poznavala… Naglo se trgao i otresao tih misli, još jednom prisilivši sebe da posmatra sliku. Dobro, vrlo dobro… Leva ruka izgleda kao napunjena rukavica od svinjske kože. Kormonu će se mnogo dopasti.I te osnovne senke su divne. Solidna blatnjavo-mrka boja… Neodoljivo, njegove su se misli ponovo vratile na Žili. Ali ovoga puta, zahvaljujući beskrajnoj nestalnosti ljudskog uma, posmatrao je sebe sa podsmešljivom, bezmalo pokroviteljskom nepristrasnošću. Sve je u stvari bilo tako jednostavno i prirodno. Ništa se s njim nije dogodilo. Samo je želeo da vodi ljubav, da legne s nekom devojkom, - to je sve. Čudnovato je jedino što se ta želja kod njega nije ranije javila. Možda je njegova duga bolest imala neke veze s tim… A što se tiče Žili, jasno je bilo da je ona samo proizvod njegove uobrazilje, kao one divne žene koje se naginju preko pesnikovog ramena dok piše sonete. Ona je samo dala oblik njegovoj neodređenoj, bezobličnoj žudnji. Znači, trebalo je samo da nađe neku devojku, pravu devojku od krvi i mesa, i da vodi s njom ljubav. Vrlo jednostavno. Nije nimalo teško. Monmartr je prepun devojaka. Lakih devojaka, željnih da vole i da budu voljene, gladnih nežnosti, lepih šešira, lepih haljina i večera u dobrim restoranima. A, na kraju krajeva, i gladnih novaca.To nije problem, to nije nikakav
problem… “ Pet minuta odmora!” Glas redarov srušio je kule koje je Anrijeva mašta zidala u vazduhu. Povukao je poslednji potez četkicom, ostavio paletu, uzeo štap s poda i odgegao se do jednog mršavog riđobradog studenta u jeftinom plavom odelu od serža, koji izgleda nije primetio da je odmor, već je i dalje slikao sa nespretnom pažnjom početnika. “ Vi ste Vinsent van Gog, zar ne? Vaš brat je rekao da vas očekuje posle praznika.” “ A vi, vi ste Tuluz-Lotrek, je li tako?” Novi student je prestao da slika i upravio na Anrija svoje blistave šlave oči. “ Teo mi je pričao o vama.” “ Kada ste stigli?” “ Tek juče, ali sam već bio u Luvru.” On izgovori to ime tako ushićeno da Anri nije mogao da sakrije osmeh. Lice strančevo se smesta sledilo, a pogled postao tvrd. “ Zašto se smejete, zašto mi se rugate? Jesam li kazao nešto pogrešno?” “ Ne, ne. Oprostite mi, molim vas. “ Teo je imao pravo. Njegov brat je zaista bio vrlo osetljiv. “ Nisam se smejao vama. Samo sam pomislio da niste dugo čekali da posetite staro groblje.” “ Groblje? “ Vinsent se zbunjeno namrštio, ali je sledećeg trenutka već shvatio. “ Luvr “ groblje! To je vrlo smešno! Ha-ha-ha! O-ho-ho-ho!” Smeh ga je obuzimao, prekrivajući brazdama neobuzdane veselosti njegove ogrubele obraze, poigravajući jabučicom na mršavom vratu, kao vodopad slivajući se niz ramena, grudi i duge ruke. Njegova veselost je rasla i pretvorila se u promukao, šištav smeh. “ Groblje! Ha-ha-ha!! O-ho-ho-ho!. “ Previo se kao da ga je nešto zabolelo, i smeh je grunuo iz njega kao voda iz sunđera koji se cedi. Izledao je kao čovek koga je obuzeo demon smeha. Uznemiren, Anri je s nelagodnošću posmatrao tu bujicu radosti. Smeju li se svi Holanđani tako? U ateljeu studenti su prekinuli razgovor da bi posmatrali tu eksploziju veselosti. Sa podijuma debela Mari, koja je glačala nokte o rever svog crnog kimona, buljila je u njega. Najzad, njegov smeh se stišao u prigušeno krkljanje. “ To je zbilja bilo vrlo smešno! “ isprekidano reče on brišući oči. “ Kolossaal! Kako vi to kažete na francuskom? Epastrouillant!* “ On smelo izgovori tu reč, s onim uživanjem koje stranac oseća kada pokazuje kako dobro poznaje tuđ jezik. *Očigledno pogrešno upotrebljena francuska reč epatant - veličanstveno. “ Vi odlično govorite francuski “ reče Anri, nadajući se da njegova primedba neće da izazove kod Holanđanina nov napad smeha. “ Jeste li ga učili u školi?” “ Ne. Naučio sam ga kada sam pre mnogo godina bio u Parizu i pokušavao da postanem trgovac umetničkim predmetima, kao Teo.Neko vreme sam čak predavao francuski u jednoj maloj školi u Engleskoj. Nema ničeg boljeg nego poučavati druge kada čovek hoće da nauči neki jezik.” Plave iskre smeha pojaviše se opet u njegovim očima, i Anri uplašeno zadrža dah. “ Vi ćete svakako ručati s nama “ reče on brzo. “ Neizostavno morate da probate Agostininu kujnu. Posle toga, ako hoćete, možemo da odemo u moj atelje.” Ovoga puta novajlija nije prsnuo u smeh, već se samo osmehnuo u znak pristanka. Anri primeti da mu je osmeh veoma osećajan. Za vreme ručka svi su gnjavili Vinsenta, postavljajući mu hiljadu pitanja o Holandiji, vetrenjačama, kanalima, lalama, siru, i o tome kako se tačno izgovara njegovo ime, koje je u ušima tih Francuza zvučalo kao grogotanje. Ima li u Holandiji
ateljea kao što je Kormonov? Imaju li Salon i da li i oni moraju da glade slike i da bubaju anatomiju? A Rembrant? Je li video mnogo Rembrantovih slika? Je li video njegovu kuću u Amsterdamu - ili Roterdamu - svejedno gde, glavno negde tamo u Holandiji? A devojke, kakve su? Jesu li strasne? Umeju li nešto? Ili su glupave? Eto, recimo, na Monmartru devojke se prvo opiru, da bi vam malo docnije bile zahvalne što ste ih silovali. Što ste brutalniji, to vas više vole. Jesu li Holanđanke takve?… Sa pomešanim osećanjima studenti su gledali tog crvenokosog patrijarha, starog trideset i tri godine, koji je upao u njihovu sredinu i odgovarao na njihova pitanja svojim školskim, grlenim francuskim jezikom, posmatrajući ih plavim očima, magnetski privlačnim kao u kopca. “ Sigurno ste videli našu Mona Lizu u Luvru? “ reče Anketen, što je otmenije umeo. “ Remek-delo, zar ne? Neuporedivo umetničko delo. Samo je božanski Leonardo mogao tako da slika. To je najveličanstvenije delo na svetu i “ on pređe izazivačkim pogledom po celom društvu “ pljunuću u lice svakom ko kaže da nije tako.” Sa ljubaznim osmehom, on se opet obrati Vinsentu: “ Prošle nedelje bio sam u Luvru i dugo sam je posmatrao. Tako je savršena, tako plemenita, tako uzvišena da sam zaželeo da se bacim na kolena pred nju.” “ Pa što nisi? “ umeša se Anri, nemarno se osmehujući. “ I otkud znaš da je to najveličanstvenija slika na svetu? I, pre svega, otkud znaš da ju je naslikao baš Leonardo?” “ Otkud znam? “ Anketen se preteći namršti na Anrija. On je bio vrlo surevnjiv na svoju titulu najboljeg diskutanta u grupi.Svaki ko bi ga izazvao imao je sam da snosi posledice. On pogleda studente, smešeći se snishodljivo. “ Ovaj muvlji upljuvak bi hteo da zna otkud ja znam da je baš Leonardo slikao Mona Lizu! “ Tako je morao da se osmehuje Golijat kada je stao pred Davida. On se potkrepi jednim brzim gutljajem ružice, obrisa plave brkove salvetom, i tresnu pesnicom o sto. “ E pa, reći ću ti, slinavi idiote “ povika, buljeći u Anrija preko stola. “ Reći ću ti otkud znam da je Leonardo naslikao Mona Lizu! Ja to osećam, vidiš li? Osećam ovde, u svom srcu!” “ Nisam te pitao gde osećaš. Na kraju krajeva, i ja mogu osećati ovde, u svom srcu, da si ti glupak, ali to ne mora da bude tačno. Ili, možda jeste?…” Studenti prsnuše u smeh. Vinsent upali svoju kratku pravu lulu. Anketen pocrvene kao rak. On je računao da će smrviti protivnika prvim udarcem. “ A ovaj osmeh! “ prasnu on, setivši se odjednom. “ Čak i jednooki ljudski zametak kao što si ti morao je da primeti onaj drhtavi, varljivi osmeh njenih očiju koji čoveka dovodi do ludila. Ako kažeš da se ona ne smeje očima, pljunuću u lice!” “ Što se mene tiče, ona se može smejati i pupkom. Mene jedino zanima otkud ti znaš da je nju slikao Leonardo.” Nastade duža pauza, puna napetog iščekivanja. “ Pa to je bar lako! “ zabrekta Anketen, ponovo se dosetivši. “ Tehnika! Da, tehnika, matori moj! Potezi četkicom. Svako može odmah da pozna Leonardove poteze. “ On se zavali na stolici, očekujući da se protivnik zbuni. “ Odgovori mi na to, ako možeš.” “ E pa, slušaj, “ osmehnu se Anri “ i pokušaj, ako ikako možeš, da jedan minut misliš tim svojim mozgom kao u amebe. U Londonu postoji jedan muzej. Zove se Nacionalna galerija. To je, moglo bi se reći, njihov Luvr. U njemu oni imaju jednu verziju Madone na stenama, drukčiju od one koju mi imamo. Pretpostavlja se da ju je slikao Leonardo sa jednim od svojih učenika… Čekaj. Ne prekidaj me “ reče on
kada Anketen otvori usta. “ Niko nije uspeo da utvrdi koje je delove slikao Leonardo, a koje njegov učenik. Potezi četkicom bili su istovetni. Možda je učenik naslikao sve.” Anketen zapali lulu i poče da duva dim Anriju u lice, što je predstavljalo jedan od priznatih metoda ratovanja. Anri se zakašlja i otera dim rukom. “ Ja ću ti reći otkud znaš da je Leonardo slikao Mona Lizu, ako mi dopustiš.” “ Važi “ podsmešljivo reče Anketen, očaran ovom promenom. “ Reci mi!” “ Po maloj bakarnoj ploči pri dnu rama “ eto po čemu znaš. “ Anri se osmehnu na protivnika. “ Da, matori moj. Na toj maloj tabli stoji: Leonardo da Vinči. 1452 -1519. Eto otkud znaš! A da si našao Mona Lizu u nekom založnom zavodu, neuramljenu i prašnjavu, pomislio bi da je to još jedan od onih uspelih, veoma oštećenih i jako lakiranih renesansnih portreta i možda bi ga platio pet stotina franaka. “ To bih uradio kada bih imao pet stotina franaka! “ upade Rašu, sa strasnom željom u glasu. “ Ali u Luvru, “ nastavi Anri pošto su studenti prestali da govore o tome šta bi uradili kad bi imali pet stotina franaka “ oh, u Luvru je sasvim drukčije! Tu skidaš šešir, ideš na prstima, šapućeš kao da si u crkvi. Prolazeći, čitaš male bakarne pločice. Koređo… Rembrant… Ticijan… Rubens… Svaki put se u sebi pokloniš i prekrstiš. Kada stigneš do Mona Lize, ti si već ošamućen od tolikog odavanja pošte. Ne vidiš više jednu nepoznatu sredovečnu florentinsku domaćicu sa rukama skrštenim na stomaku, koja se smeška krajem svojih očiju. Vidiš Leonarda, legendarnog, romantičnog, učenog Leonarda, umotanog u svoju bradu i svoju genijalnost. Vidiš Firencu, Ponte Vekio, gospođe u brokatu koji sviraju na lautu, golubove, porodicu Medići - i dođe ti da padneš na kolena.” “ To je laž! “ zagrme Anketen. “ Vidiš genija, eto šta vidiš! Genije, jadni moj glupače, genije je kao dijamant. Poznaš ga na prvi pogled. Prosto ti bode oči! Vidiš ga jasno kada posmatraš Rembranta, Ticijana, Leonarda! To svako može da vidi!” “ Merde alors! “ povika Anri, a Rašu zablista, ponosan na uspeh svog učenika. “ Pa zašto onda to nije video muž Mona Lize? On je odbio portret, to svi znate. Sto mu paklenih gromova, ako je tako lako poznati genija, ako ti prosto bode oči, zašto ga onda nije video Lorenco di Medići? Zašto je naredio Leonardu da ilustruje jelovnike i crta maske za kostimirane balove umesto da ga pusti da na miru slika? I ako, kao što vi tvrdite, svako može odmah da vidi genija, zašto su se ljudi smejali Rembrantovoj Noćnoj straži i pustili ga da umre u bedi? A Vato, koji je morao da slika firme? A Tenije, koji je morao da proturi vest o svojoj smrti da bi prodao slike za nekoliko franaka? I Šarden, koji je zamenio sliku za jedan prsluk? Zašto njihovi savremenici nisu videli njihov genije kada smo mi u stanju da ga tako jasno sagledamo? Pa, kada smo mi tako pametni i pronicljivi u odnosu na stare majstore, zašto smo tako glupavo slepi kada su u pitanju živi umetnici? Otkud vi znate, na primer, da Sezan nije genije i da jednog dana neće stajati u Luvru pored vašeg božanskog Leonarda? “ Ko je to Sezan? “ utšta Vinsent. “ Niko “ dobaci Gozi uverljivo preko stola. “ Lotrek samo pokušava da se pravi pametan.” Rašu se pokroviteljski okrete Anriju. “ Možda ima nešto istine u tome što ti kažeš, ali otišao si isuviše daleko. Na kraju krajeva, svi znaju da Sezan ne zna da slika. Čak su ga se i impresionisti stideli. Oni su njegove slike vešali u ugao, gde niko nije mogao da ih vidi.” On pogleda prekorno ali nežno svog štićenika, tu maminu mazu od koje je on stvorio pravog studenta slikarstva.
“ Dođavola! Nije tako lako stići u Luvr! Kada tvrdiš da će Sezan jednog dana visiti u Luvru, govoriš kao dete. To je isto kao kad bi rekao da ćeš ti jednoga dana stići u Luvr!” Razgovor se opet vrati na Vinsenta. Davali su mu iscrpne i protivurečne savete o tome gde da kupi boje na veresiju, koje vrste fiksativa treba da upotrebljava za crteže ugljenom i gde može da kupi dobar, polovan priručnik iz anatomije. Ručak se završio besnim i opštim neslaganjem i žučnom diskusijom o tome koliko su korisni trouglasta kompozicija, ravnoteža boja i glađenje slika pri stvaranju jednog dela koje treba da bude primljeno u Salon. U bučnom razgovoru izašli su iz Agostininog restorana i razišli se na razne strane. “ Sve je ovo prilično zbrkano, zar ne? “ reče Anri, bacivši pogled na Vinsenta, dok su se peli ulicom Kolenkur.Njegov drug je nastavio da korača pognute glave, stežući čvrsto svoju mapu ispod ruke. “ Mislio sam da ću u Parizu imati prilike da naučim nešto o umetnosti i da postanem slikar “ reče on najzad. “ Sada više nisam tako siguran. Možda je Teo imao pravo, možda sam isuviše star.” Smeh je zamro u njemu. Izgledao je tako zbunjen, tako stran i izgubljen u toj ulici na Monmartru da Anri oseti sažaljenje prema njemu. “ Nemojte gubiti hrabrost, Vinsente. Smem li da vas zovem Vinsent? Ne dajte da vas zbune svi ti razgovori o trouglastoj kompoziciji i ravnoteži boja. U stvari, to nije tako teško kao što izgleda, “ I pošto se saučešće obično izražava obmanjivanjem, on dodade: “ Uskoro ćete nas stići.” Zastajkujući s vremena na vreme, peli su se vijugavom ulicom i najzad stigli u atelje, gde su zatekli gospođu Lube kako na balkonu skuplja u đubrovnik gipsane otpatke i mračno gunđa sama za sebe. “ Ti instalateri, gospodine! “ reče ona obraćajući se odozgo Anriju. “ Pogledajte šta su uradili! Da sam znala da će sve razlupati, nikada ne bih dopustila da se opravi ta kada!” Ona se pokloni Vinsentu, mahnu besno još nekoliko puta metlom,i pođe dole uskim stepenicama držeći metlu u jednoj, a kantu u drugoj ruci. “ Molim vas, gospođo, dozvolite da vam pomognem “ ponudi se Vinsent pružajući ruku da uzme kantu. Pokret je bio tako spontan i učtiv da ga ona pogleda iznenađeno. Osmeh joj zaokrugli obraze. “ Vi ste vrlo ljubazni, ali mogu i sama. A vas dvojica se lepo razgovarajte i zabavljajte.” Ona izađe, zatvorivši vrata za sobom. “ Osvojili ste srce gospođe Lube “ reče Anri vešajći svoj šešir i kaput o čiviluk. “ Videćete, kroz koji trenutak vratiće se sa šoljom čaja. Popijte ga, čak iako ne volite, i nemojte da se objašnjavate. Ja sam pokušao. To je isto kao kad biste se objašnjavali sa lokomotivom. A sada, hoćete li da mi pokažete svoje radove.” On priđe jednom dugačkom stolu i premesti lampu da bi napravio mesta za Vinsentovu mapu. “ Mogu li prvo ja da vidim vaše slike? “ Reče Holanđanin posmatrajući nedovršenog Ikara. “ Divna slika. Odmah se vidi da vrlo dobro doznajete anatomiju. Želeo bih da je i ja tako poznajem.” “ Treba samo zapamtiti jednu listu latinekih imena. Ako hoćete, možemo zajedno da učimo.” Bilo je nečeg čudnovato privlačnog u tom riđokosom strancu. “ Molim vas, slobodno dođite ovamo kad god hoćete. I nemojte nimalo da se usiručavate. Ja sam upotrebljavao Rašuov atelje dve godine.” Vinsent se okrete ka Anriju, ali mu pogled beše uperen negde mimo njega, kao
da je prikovan nekom unutrašnjom vizijom. “ Znate li šta bih ja radio kada bih umeo da slikam kao vi? Slikao bih seljake na poljima. Pokušao bih da prikažem njihov zamor, bol u leđima pred kraj dana, način na koji se ispravljaju usred brazde da bi rukom ubrisali znoj sa lica. Slikao bih seoska imanja,drveće, cveće, sunce. Upotrebio bih žutu boju, mnogo žute boje, velike. ogoomne žute mrlje! Žuto je božja boja, on je stvorio sunce žutim!” Njegova poslednja primedba bila je zaista neobična, i Anri ga pogleda iskosa prilično začuđeno. Da ovaj nije slučajno malo ćaknut? “ Bog možda voli žutu boju, ali Kormon voli mrku “ nasmeja se on. “ I zato treba da se snabdete vandajk-mrkom i prirodnom umbrom. Odvešću vas do čika-Tangija, gde možete jeftino da ih kupite. Šta vam je? “ upita on kada Vinsent žurno pređe preko sobe i uze malu sliku kankana. “ Oh, to je jedna mala slika devojaka koje igraju kankan u L’Eli-u. Odvešćemo vas tamo jedne večeri, možda još večeras.” “ Ovo je divno! Divno! Divno! “ povika Vinsent. U svakom uzviku zvučalo je sve veće oduševljenje. “ Ovo je nesravnjeno bolje od vaše velike slike! Ove devojže su žive. Prosto ih vidite kako iggraju, čujete muziku, osećate gomilu ljudi, i miris atmosfere na tome mestu. Joie'de vivre!* Zašto niste završili? *(franc.)Životna radost! “ Nisam imao vremena. Osim toga, moj otac kaže da je to obična pornografija.” “ Morate da je završite “ zapovednički povika Vinsent. “ Hoću, ovih dana. I nemojte toliko da se uzbuđujete. Ja sam mislio da su Holanđani hladnokrvni, ali vi ste svakako izuzetak koji potvrđuje pravilo. Ipak, milo mi je što vam se sviđa. I ja je volim, Stalno bih slikao takve stvari kada bih samo mogao.” “ A zašto to ne radite?” “ Zato što hoću da uđem u Salon, a to neću postići ako slikam igračice kankana. A sada, da vidim vaše crteže. Počinje da se smrkava.” Vinsent sa žaljenjem prisloni malu sliku uza zid, sede za sto i poče da razvezuje trake na svojoj mapi. “ Molim vas, ne zaboravite da sam ja početnik “ reče “ nikada nisam bio ni u jednom ateljeu, nikada nisam studirao slikarstvo. “ On pruži Anriju jedan izgužvan tabak hartije sa izvučenim linijama. “ Ovo je jedan od mojih prvih radova Kopija Milea, iz jedne knjige sa slikama.” Pružao je jedan po jedan crtež preko stola. “ Ovo su roterdamski ribari… Ovo je jedan stari tkač iz Nojnena… Ovo je Sien, jedna devojka koju sam poznavao… Ovo su seljaci iz Brabanta, ljudi koji jedu krompir, kako ih mi zovemo.” Kada je stigao do poslednjeg crteža, u ateljeu je bilo već mračno. “ Eto, to je sve.Šta mislite o njima? “ Glas mu je drhtao od strepnje. “ Mislite li da ipak mogu da postanem slikar?” Anri polako spusti crteže koje je držao u ruci.Jedan trenutak posmatrao je Vinsenta, zapanjen poniznošću tog pegavog čoveka, koji je u grozničavoj neizvesnosti buljio u njega preko stola. “ Zar vi zaista ne znate? Zaboga, Vinsente, pa vaši crteži su veličanstveni! Kako možete i najmanje da sumnjate u njih ili u sebe samog?” “ Da li vi zbilja tako mislite? Stvarno tako mislite? “ Vinsentov glas zadrhta od uzbuđenja kao da je nešto u njemu puklo. “ Da ne govorite tako samo iz učtivosti? Zar zaista smatrate da ja mogu da postanem slikar?” “ Da postanete? Ali, Vinsente, pa vi jeste slikar!” Na Vinsentovom licu se ukaza oduševljenje.
“ Hvala. Hvala, Anri “ promuca on. “ Vi ne znate šta to znači za mene. Bilo mi je potrebno da mi to neko kaže.” Neko vreme gledali su se preko stola, osmehujući se, ne znajući kako da iskažu svoja osećanja. “ Izgleda mi da ćemo postati prijatelji “ reče najzad Vinsent uz bojažljiv osmeh. “ I meni se čini “ potvrdi Anri. “ Tako sam srećan što ste došli u Pariz, Vinsente. Verujte mi. “ On bespomoćno sleže ramenima ne mogući da nađe reči, i ustade sa stolice. “ Hajdemo u La Nuvel na pivo!” Neko obazrivo zakuca na vrata. U sobu uđe gospođa Lube, noseći na poslužavniku dve šolje čaja, koji se pušio. Anri namignu Vinsentu. “ Šta sam kazao? “ prošapta on. Već nekako sredinom zime Anri primeti izvesnu promenu na svojim prijateljima. Još uvek su raspravljali o umetnosti i ženama pljuvali jedan drugom u lice, duvali dim iz lula i hvalisali se svojom pokvarenošću, razbludnošću i izvanrednom muškošću, ali se u toj razmetljivosti osećala neka nesigurnost, neka neodređena strepnja pred budućnošću, koja je izbijala u iznenadnim uzvicima žaljenja i sumornim uzdasima. “ Sećaš li se šta nam je ono staro kopile Dega rekao prošle godine kod Agostine? “ primeti Gozi jedne večeri. “ O tome kako umetnici umiru od gladi i idu sa probušenim đonovima. Nisam tome ranije pridavao nikakvu važnost, ali sada kada pomislim…” “ I ja “ uzdahnu Anketen za sebe. “ Kada pomislim da sam mogao da dobijem ono divno mesto u pošti!” Oklevajući, Gozi izvuče iz džepa jedan ilustrovani katalog raznog pokućanstva. “Ilustrovanjem kataloga zarađuje se strašno mnogo novaca, “ reče on sa izveštačenom razmetljivošću. Zatim pokaza prstom jednu činiju za supu. “ Ne možete ni zamisliti koliko plaćaju za jednu ovako malu stvar… Pa onda, postoje i zakloni za prozore. Neki ljudi vole da imaju slike na zaklonima za prozore.” Neko vreme su svi ćutali, obuzeti istim mislima. Želeli su da postanu umetnici. E pa, uskoro će i postati. A tada? Kako će, dođavola, zarađivati za život? Zabrinutost se osećala ispod tanke spoljne opne njihovog boemstva. Njihov zdrav instinkt francuskih malograđana opominjao ih je da se život ne sastoji u stalnom pijančenju kod L’Eli-a ili pijenju piva kod La Nuvel, da, Kormonove glupe Dijane ili Venere koje se odmaraju mogu da ih odvedu u Salon, ali ne predstavljaju nikakvu garanciju da će imati svaki dan šta da jedu. “ U kvartu Tampl “ reče Anketen kao slučajno “ živi neki čovek koji plaća dvadeset pet franaka za jedno Murilovo Vaskresenje, a dvadeset sedam za Rođenje. A usto kupuje sve što naslikaš.” Rašu saopšti da je podneo molbu za mesto pomoćnog nadzornika muzeja, druge klase. “ To je najniže mesto “ reče on sa patetičnom skrušenošću. “ Ali, kad te tamo prime, onda bar imaš hleba.” Nekoliko dana kasnije Grenije iznenada upita Anrija: “ Razumeš li se nešto u tapete?” Doručkovali su u malom bistrou u koji su redovno svraćali na svom putu za atelje. Napolju, ulica Fonten je vrvela od jutarnje živosti i odjekivala od vike trgovaca koji su gurali pred sobom kolica s robom,i od šaljivih masnih dosetki kočijaša. Domaćice u papučama i sa papilotnama na glavi svađale su se sa prodavačicama riba i birale glavice salate sa izrazom Hamleta koji se obraća lobanji. Starinari, koji su se poznavali po tome što su imali na glavi po tri naslagana šešira, izvikivali su svoje uobičajene rečenice, krpači pcelana zvonili su malim zvoncima, oštrači noževa, sa nogama na papučici, naginjali su se nad svoje točkove
iz kojih su letele varnice. Psi bez gazda tumarali su kroz gomilu. S vremena na vreme prošao bi poneki staklorezac, sa gomilom stakala na leđima, pun nade gledao u razbijene prozore i vikao svoje prastaro Viiiiiiiiii - trier!* *(franc.)Staklorezac! Anriju je taj prizor izgledao kao neka Rembrantova gravura koja je iznenada oživela, i taman je hteo to da kaže kad Grenije nastavi: “ Zanimljiv posao, to tapetiranje zidova. Donosi mnogo novca. A ima u njemu i mnogo umetničkog. Na primer, da li bi ti umeo da skiciraš dobre tapete?” “ Mislim da ne bih “ priznade Anri, žvaćući svoju kiflu. “ To je naročita veština.” “ Kakva veština, dođavola, to je umetnost! “ On se naže preko stola i reče tiše: “ Sećaš li se one mlade dame sa kojom sam se upoznao o Božiću? Zove se Lili. Ona je prava mlada devojka, a ne neka devojčura sa Monmartra koja spava sa svakim. Vaspitana je vrlo strogo. E pa, ona je luda za mnom, a njen otac ima radionicu za izradu tapeta. Proveo me je kroz nju i rekao da bih ja, sa svojim umetničkim iskustvom, bio za njega od neocenjive vrednosti.” Anri ga je posmatrao preko ivice šolje. Dobri, pametni Grenije! I on je shvatio da se život ne sastoji u grubim monmartrovskim šalama i igranju u L’Eli-u… “ Imaš potpuno pravo “ reče on kada je njegov drug završio svoje ispovedanje. “ Kažu da je ženidba divna stvar.” Te zime Anri se često viđao sa Vinsentom. Naslikao ga je kako sedi sa čašom apsinta*, slušao je njegovo optuživanje samog sebe, njegove političke govore, burne izlive tog uma raspaljenog misticizmom, alkoholom, bolešću i genijalnošću koja se budi. *Taj pastel nalazi se danas u Opštinskom muzeju u Amsterdamu. “ Prim. pisca. Privikao se na njegovu patetičnu skrušenost,nesiguran osmeh i uznemirujući smeh, na njegove napade oduševljenja i ćutljivo razmišljanje. U L’Eli-u je posmatrao tog bivšeg propovednika kako se muva sa midinetama po podijumu za igranje, kako se upušta u nespretno flertovanje sa mladim praljama, koje se kikoću zbog njegovog stranog naglaska, njegove trapavosti i njegovih narandžastih zalizaka. U La Nuvel ga je posmatrao kako neumorno pije apsint,razmahuje svojom kratkom lulom i izlaže svoje nejasne planove o jednoj umetničkoj koloniji. “ Bila bi sagrađena po uzoru na Furijeove falange. Mi bismo zajednički skupili sredstva. Čim bi neko od nas prodao sliku, predao bi novac…” Kad god su bili sami, uvek su se prepirali. Njihovu prisnost i duboko razumevanje još su podsticali ovi sukobi. Razlika u temperamentu i vaspitanju dovodila je do žestokih sudara, posle kojih su bili potpuno promukli, besni, ali još bolji prijatelji nego pre toga. “ Tvoja umetnička kolonija je ludost! “ gunđao je Anri. “ Vinsente, ti imaš neku bubicu u glavi. Zar ne znaš da umetnici ne mogu da žive zajedno? Zaključaj dva umetnika u jednu sobu, i oni će kroz nedelju dana jedan drugom preseći grkljan svojim slikarskim noževima.” Jedno popodne Vinsent ulete u atelje i objavi da mu je sinulo u glavi: postaće poentilist. “ O bože, ti poentilist! “ Anri prestade da radi Ikara i nasmeja se preko ramena na svog prijatelja. “ Prošle nedelje bio si impresionist, sećaš li se? Kao Renoar i Mone. “ Ali ovo sada je nešto drugo “ reče Vinsent sa zanesenim pogledom u očima. “ Sera je bio sinoć s nama na večeri, i dok smo jeli slatkiše objašnjavao je svoju teoriju. Kažem ti da je to rešenje svih problema slikarstva! A tako je jednostavno! Potrebno je samo da prostudiraš optiku, zakon prelamanja zrakova, trajanje svetlosnog uticaja na mrežnjaču…”
“ …i da radiš godinu dana na jednoj slici, kao Sera! Možeš li da zamisliš sebe kako stavljaš tačke na jedno isto platno godinu dana? I to baš ti, od svih ljudi.” Svađali su se čak i oko politike. “ Nije mi jasno kako jedan tako leptirasti idealist kao ti može da bude tako objektivan u svojim crtežima “ dobacio bi Anri u žaru diskusije. “ Po svim pravilima, trebalo bi da slikaš sladunjave sličice kao tvoj junak Mile, ali, hvala bogu, ti to ne činiš. Tvoji ljudi koji jedu krompir su prirodni. Vidi se da imaju pokvarene zube, da se ne umivaju često, da smrde kao vuga, i da su skroz-naskroz bedni.” “ Seljaci su oduvek bili bedni. Još je gore bilo u stara vremena, kada je kralj pljačkao njihove useve…” “ Gde si pročitao tu glupost?” “ To je istina!” “ Nije istina!” “ Jeste, istina je!” “ Ne, nije! Bogamu, idi u Luvr i pogledaj Bregelsa, Halsa, Tenijea, pa mi kaži da li njihovi seljaci izgledaju izgladneli! Pogledaj smo njihove stomake, njihove debele zadnjice! A šta rade ti tvoji siromašni seljaci koji umiru od gladi? Igraju pod drvećem, kljukaju se jelom, otvaraju burad vina ili jabukovače. A tek njihove žene! Okrugle kao prepelice, a grudi ne mogu da im stanu u prslučiće!” “ Pa Zašto su onda digli revoluciju?” “ Nisu je oni digli. Oni su se borili protiv nje rukama i nogama. Tvoja prokleta republika je izgladnela seljake kada je izmislila vojnu obavezu. Jedan kralj se nikada ne bi usudio da odvoji čoveka od njegove zemlje… Ali, zašto se mi upravo svađamo? Hajdemo do La Nuvel da odigramo partiju karata. Osećam da ću večeras imati sreće.” Ubrzo po njegovom dolasku u Pariz,Vinsentovo hronično nespokojstvo se povratilo. Nije mogao da izdrži težak rad u ateljeu. Umesto toga, razapeo bi svoje nogare u nekoj prljavoj ulici Monmartra, ili ostajao kod kuće, kod svoga brata, i slikao mrtvu prirodu - kaljave cipele ili romane u žutom povezu. Ponekad bi iznenada iščezao na dva-tri dana, da bi se pojavio mokar do kostiju, zgužvanog odela, zamršene riđe brade. “ Otišao sam da se nagledam drveća, “ živo bi izjavio. “ Ne mogu da dišem u velikom gradu. Gde sam spavao? Anri, ti si baš smešan čovek! Ne sećam se gde sam spavao. U nekoj kolibi kraj Sene. Kiša? E baš si smešan! Zar ne znaš da nama Holanđanima ništa ne smeta kiša? Vidi, Anri. Vidi šta sam uradio za ovo vreme…” Stidljivo, prosto izvinjavajući se, on bi se sagnuo i prislonio platno uza zid. Bilo je to nešto što je nabacao za tri sata. Neka mešavina Pisaroa, Delakroaa, Seraa, ali ipak sa snažnom ličnom notom. Sve je bilo naopako, a ipak veličanstveno. Ili bi se iznenada pojavio u Anrijevom ateljeu, sav zadihan od penjanja, sa mapom ispod ruke, i glave pokrivene okruglom krznenom kapom, koja mu je davala izgled nekog nastranog trapera iz Tenesija. “ Anri, moraš da me učiš anatomiji! Ja apsolutno moram da znam anatomiju ako hoću da budem dobar slikar! A kako ti se sviđa moja nova kapa? Kolossaal, zar ne? Vrlo je praktična. Zimi možeš da spustiš krajeve, pa ti ne zebu uši. “ Potegao bi dobar gutljaj ruma iz čuturice koja mu je visila o vratu, i uzdahnuo duboko i srećno. “ A sada, na posao! “ I čas bi počeo. “ Ovo, Vinsente, ovo je sternocleido mastoideus… A ovo je latissimus dorsi… Gluteus maximus je mišić na kome sediš… Glavne osobenosti kostiju glave su nastavci: koronoidni, kondiloidni, mastoidni i zigomatični…” Ne bi dugo potrajalo a Vinsent bi tresnuo svoj komad ugljena o zid.
“ Nema smisla! Nikada neću naučiti ta imena. Isuviše sam star, isuviše glup. Hajdemo na jedan stokvis.” Otišli bi u mali stan braće van Gog u ulici Laval, i Anri bi tu upoznao stokvis sa prženim lukom ili neku drugu holandsku poslasticu, a usto i veliki broj nepoznatih i vrlo brbljavih nezavisnih čije je slike Teo pokušavao da proturi u svojoj radnji uz Mesonijeove bakroreze i barbozonske pastorale, i koji su uzalud na sav glas grdili bezosećajni svet, mahali svojim izlizanim rukavima, i izjavljivali da su žrtve mračne i podle zavere. Tako je provodio Anri tu poslednju zimu svog studentskog života. Ali, to je bio samo spoljni izgled, varljiv kao i sve što se posmatra spolja. On je živeo u stvari dvostrukim životom. Krio je u sebi tajnu. Kako da nađe devojku? Toga jutra u ateljeu sve je izgledalo jednostavno. Ali kada bi se bolje pogledalo, nije bilo nimalo jednostavno. Prvo, gde da je nađe? L’Eli? Tamo su njegovi prijatelji najčešće nalazili devojke. Oni bi uvek iščeprkali neku krojačicu sjajnih očiju, ili neku mladu pralju željnu pustolovina i romana. Naterali bi ih da piju kuvano vino, igrali s njima i dok bi se vrteli po podijumu, pričali im kako su usamljeni i kakvu bi divnu noć ljubavi mogli da provedu zajedno. Pre ili posle - a često već prve noći - odvodili bi ih u svoju sobu, i ta bi stvar trajala nedelju-dve dana. Ali da bi čovek to postigao, morao je da igra. Dakle, to je otpadalo. Ulica? Naravno, ponekad ti se pruži divna prilika i na ulici. Svaka od njih to želi, govorio je Rašu, poznati specijalista za iznenadne prepade. Ako samo pokušaš dovoljno puta, obavezno ćeš na kraju uspeti. To je čista matematika… On je postigao, na očigled sviju, nekoliko pobeda na kratkom rastojanju između trga Pigal i trga Kliši. Ali da bi uspeo, moraš da prestigneš devojku. A kako ćeš da prestigneš bilo koga kada se sam jedva vučeš i moraš da zastaješ svaki čas da bi odmorio noge? A pretpostavimo da si je čak i prestigao, šta bi ona kazala kada bi pogledala naniže i videla te zadihanog, oslonjenog na štap sa gumenim vrhom. Dakle, i ulica otpada. Pa, šta onda ostaje? Javna kuća? Sivi papagaj u ulici Stenkerk, kuda je otišao sa svojim prijateljima onoga dana kada je Bona raspustio svoj atelje. Uske stepenice zastrte otrcanim tepihom koje vode u salon, na zidu reprodukcija Kleopatre u bojama, crveni plišani divani, zadah jeftinog parfema i golih tela. Devojke gole ispod tankih košulja ili šalova sa dugim resama. Njihove hladne ruke, obojene usne kao purpurne rane na njihovim licima. Smuči ti se i na samu pomisao da poljubiš takvu devojku, a kamoli da legneš s njom. Bile su smrdljive, podsećale su na javni klozet. Ne - sve, samo ne javna kuća. Sve drugo… Dakle? Dakle i dalje sanjariš o Žili, svlačiš devojke u mislima, crveniš svaki put kada neka midineta prođe pored tebe na ulici. Bacaš se po postelji, ječiš u snu, budiš se umoran, razdražen, tražeći razlog za svađu samo da bi malo umirio živce. Ali, živiš i dalje kako najbolje znaš i umeš. U ateljeu se gnjaviš oko neke proklete Venere ili Uspavane muze, i obuzdavaš se da ne prasneš kada Kormon naklapa o lepoti i glađenju slike. Radiš na Ikaru, piješ pivo u La Nuvel i kuvano vino u L’Eli-u. I tako ti nekako polazi za rukom da živiš od danas do sutra, sakrivajući svoju tajnu kao da je neka sramna bolest, i pošto nemaš nikoga kome bi se mogao poveriti - ćutiš. Možda će ta nova vrsta bola, ta drhtava glad celog tela najzad proći. Možda će se stvari urediti same od sebe, na neki način. U martu je Lika izjavio da se njegova želja za Žili polako gasi i da je se zasitio. “ Ona je dobra devojka i tako dalje, i u početku, kada me je odbila i ošamarila, bila je vrlo zanimljiva. Pružila mi je priliku da se zaista borim, i ja sam u tome uživao. Ali, dođavola,borbi je došao kraj, i ona bi mogla da uvidi da je došlo vreme rastanka. Na kraju krajeva, čovek može uložiti sve svoje snage da stigne na Severni pol, ali to ne znači da želi tamo da ostane celog svog života, zar ne?
Ohrabren saučešćem svojih prijatelja, opisivao je sa mnogo dosadnih pojedinosti kako Žili više nije ni za šta, kako je nerazumna i gnjavi ga stalnim dokazivanjem svoje ljubavi i neiscrpne nežnosti. “ Nikada ne biste verovali da je ta devojka bila nevina još pre tri meseca, a sada prosto luduje za tim stvarima! Jedva čeka da se svuče i skoči u postelju…” A sve to jasno dokazuje, komentarisao je dalje Rašu, da čim ženi jednom razmrdaš žlezde, ona počinje da liči na mačku u februaru i pretvara se u pravu tigricu. I eto, baš te vitke, prozirne plavuše najčešće te iznenade, dok žene sa očima kao u Kleopatre obično ne vrede ništa i pod jorganom su samo mlitave crnke. Ali što je najčudnije,vest o tome da Žili više nije u milosti kod svog ljubavnika i da se pretvorila u pohotljivu ženu učinila je da ona postane Anriju još bliža, još poželjnija i, ako je moguće, još stvarnija. Do tada je bila samo vizija, privlačna i daleka, a sada je postala žena od krvi i mesa, luda, putena i gladna ljubavi kao i on sam. Hiljadu ludih i uzbudljivih misli vrzmalo mu se po glavi. Pokušao je da se podsmeva tim svojim sanjarijama, ali kako može da se porekne nešto što se vidi, čuje i oseća? Jer, on je mogao da vidi ružičastu vijugavost njenih ušiju i luk njenih nozdrva, mogao je da čuje njeno šaputanje, da oseti gipkost njenih grudi pod prstima, vlažnost njenih suza i svilenu mekoću njene plave kose. Ona je postala trodimenzionalno prviđenje,bila je stvarnija od gospođe Lube, Kormona ili njegovih prijatela. Čudnovato kako nešto tako nestvarno kao što je pomisao može da pričini tako stvaran bol, kao kad igla poodire u meso.Ali, eto, on je zaista osećao taj bol, isto onako kao što je nekada osećao napade. Vreli talasi zanosa zapljuskivali su ga kao toplota peći. Dolazilo mu je da viče, da udara pesnicama o zid, da korača po sobi dugim ljutitim koracima. Da, to bi mu pomoglo - da hoda,da se hodanjem oslobodi te napetosti. Ali on nije mogao da hoda, jedva je mogao da korača, i zato je ostajao sklupčan na svojoj stoličici, spuštao paletu, skidao cviker, pokrivao oči rukama, - i video na svom dlanu Žili, golu i izazivačku, savijenu u klupče, kao sićušna zmija boje slonovače. Ponekad bi pomislio da će se, ako se preda, ako se slobodno zagnjuri u blato svojih misli - možda zamoriti i na taj način osloboditi te napasti, te žudnje, te nepoznate stvari koja ga je terala u ludilo. Učinio je i to. U mašti je kidao s nje odelo, cepao joj košulju s leđa, gurao je na postelju i bacao se na nju kao što se čovek koji umire od žeđi baca u neku blatnjavu baru, gnječio je njene usne, grizao usta, stezao je svojim grozničavim rukama, napadao na nju sa divljom brutalnošću sve dok ne bi izgubila svest i ležala na postelji kao topao, izmrcvaren leš. Ponekad je pomagalo, najčešće nije. I jedne večeri, kada više nije mogao da izdrži, odvezao se u pivaru Monsej na trgu Kliši. Iako je trg Kliši u stvari bio deo La Bit-e, na njemu nije vladala atmosfera Monmartra. Umetnici su se tu retko pojavljivali. To je bio bučan trgovački drum, načičkan dućanima i kafanama i ukrašen ogromnom statuom generala Monseja, koja je stajala usred trga kao džinovska šahovska figura. Onog trenutka kada je stupio u pivaru Monsej, znao je da je došao na pravo mesto. Bleštava i bučna kafana, namenjena prolaznim mušterijama. Nigde nijednog poznatog lica. I žene - svuda žene! Koja li će od njih biti? Ona plavuša u zelenom ogrtaču, ili ona punačka crnka sapeta u svom mideru? Bilo mu je svejedno, sasvim svejedno… Poručio je benediktin i igrao se visokom čašicom posmatrajući manevrisanje žena. Izgleda da je ceo postupak tekao po utvrđenom planu. Čovek bi ušao, seo za sto, poručio piće. Odmah posle toga prišla bi mu izazivačkim hodom neka loreta i
upitala ga koliko je sati. Ako bi eventualni kupac nešto progunđao i pokazao na veliki zidni sat, pregovori bi se naglo prekidali. Ali ako bi izvadio sat, stavio ga na uvo i s osmehom odgovorio da je četvrt do deset, ona bi sela pored njega, počela živahno da brblja o satovima i o tome kako su oni nepouzdani, i kako je jedanput zadocnila na voz - ili na neki sudbonosni sastanak - zbog toga što joj sat nije bio tačan. Na taj način stvorila bi se prijatna atmosfera i eventualnom kupcu bi se pružila prilika da proceni devojčine draži, da udiše njen opojan parfem i da oseti dodir njenih butina. U tom odsudnom trenutku dogodila bi se jedna od dve stvari. Ili bi čovek iznenada izjavio da čeka svoju ženu ili prijatelja i zamolio gospođicu da se gubi i prestane da mu dosađuje, ili bi joj ponudio piće. U ovom drugom slučaju smatralo se da je uvod završen, i otpočeli bi pregovori. Devojka bi se pripila uz njega, rasejano prevlačila prstima sa dugim noktima preko delova za koje je iz iskustva znala da su najosetljiviji, šaputala mu u uho kakav je ona znalac u ljubavi, kako se drži pravila da svakog potpuno zadovolji, i kako će sa tako privlačnim snažnim čovekom jedva moći da se obuzda i da ne počini najbezumnije ludosti. Kao poslednji mamac pomenula bi blizinu hotela, čiste i prijatne sobe, elastične dušeke, i potpunu diskreciju u vezi s tim događajem. Zatim bi na brzinu raspravili pitanje cene. Svi znaju da je njena cena oduvek bila dvadeset franaka. Nikada, nikada ona ne bi ni pogledala čoveka za manje. Ali kada je u pitanju on - zato što je tako privlačan i nekako je uzbuđuje svojim pogledom ona će…, eto, ona će to uraditi za petnaest. Na to bi eventualni kupac odgovorio grubim nedvosmislenim smehom. Za koga ga ona smatra? Za turista? Za Amerikanca? Pet franaka, to je njegova poslednja reč. On može da dobije koju god hoće devojku za pet franaka. Naravno da može, bunila bi se loreta, ali kakvu devojku? Staru vašljivicu, sa naboranim vratom i mlitavim grudima, koja to radi sa svakim. A ona je potpuno zdrava, i spolja i iznutra. Ali, eto, pošto je luda za njim i hoće po svaku cenu to da radi s njim, može je imati za deset franaka. Samo, nikada ne sme da zucne ni reč o tome, jer je inače njen ugled propao. Za vreme pregovaranja njene ruke su na svoj način potpomagale celu stvar, i eventualni kupac bi počeo da gubi nešto od svoje energije u cenkanju. U redu, pristaće na osam franaka. Devojka bi ga prekorno pogledala. Kao i svi zgodni muškarci, i on je cicija, ali ona, prosto-naprosto, mora da istera svoj kapric. U redu, osam franaka i dva franka napojnice… Pregovori su se bližili kraju. Oni bi iskapili svoje čaše, ustali i zajedno napustili kafanu.Posle dvadeset minuta ona bi se vratila, sveže napuderisana i narumenjena, i - sama. Anri je bio toliko obuzet posmatranjem tih susreta da se zaprepastio kada je primetio da već skoro sat sedi u kafani a nijedna devojka ne prilazi da ga upita koliko je sati. Obuze ga iznenađenje pomešano sa ljutinom. Šta je tim devojkama? Zar ne vide da je sam? Možda misle da je isuviše mlad i da nema novca? Njegov pogled se zaustavi na jednoj devojci kestenjaste kose koja je sedela podbočena za susednim stolom i zamišljeno pušila. Imala je svetle oči, tvrda usta i sjajnu kosu à la pompadour ispod šešira ukrašenog cvećem. Posmatrao ju je tako prodorno da je najzad okrenula glavu k njemu. On je porumeneo i stidljivo se nasmešio na nju, dok su mu se usne pokretale, nečujno pozivajući. Ona nije ustala, već je piljila u njega kroz dim svoje cigarete. Osećao je kako njen sjajni pogled prelazi preko njegovog lica, spušta se na njegov kratak štap sa gumenim vrhom, počiva jedan časak na njegovim nogama koje su visile na nekoliko santimetara iznad poda. Zatim je s istom ravnodušnom tromošću povukla još jedan dim i okrenula glavu. Od zaprepašćenja ga nešto steže u grlu. Dah mu zastade za trenutak dok je
buljio u nju sa nevericom, držeći čašicu prstima koji su drhtali. Znači, ona ga je odbila! Jedna drolja od deset franaka ga je odbila! Nije htela da je vide kako izlazi sa jednim hromim, zadihanim bogaljem. Dah mu se povrati i pređe u ubrzano dahtanje. Srce mu je lupalo u grudima, misli se kovitlale po mozgu. Nijedna od tih drolja nije ga htela. Zato mu nijedna nije prišla niti ga upitala koliko je sati. Možda ga nikada nijedna devojka neće hteti, možda će sve okretati glavu od njega… Dohvatio je svoj štap, skliznuo sa stolice i, ostavivši piće netaknuto, brzo izašao iz kafane. Sledećeg dana pošlo mu je za rukom da pobegne od istine i da, zahvaljujući nagonu samoodržanja, obmane sebe i smiri se za izvesno vreme. Devojka nije imala nameru da ga odbije… Očigledno je bila zadubljena u misli, očekujući nekoga… A druge? Bile su isuviše zauzete, one, pak, koje nisu bile zauzete prosto ga nisu primetile, eto u čemu je stvar. Bilo je suviše ljudi u kafani, suviše buke… Pretvarao se da veruje u to i trudio se da taj događaj u pivari izbriše iz sećanja. Pokušao je čak da uopšte ne misli na žene, i to mu je donekle pošlo za rukom. Sa strašću se bacio na posao. U ateljeu, njegove Venere i Lede su postale čudo od marljive uglađenosti, i Kormon je bio oduševljen. “ Vrlo dobro, Lotrek, vrlo dobro. Vi možda nemate slikarsku prefinjenost ili prirodan dar, ali ste dokazali da prilježnim radom može sve da se nadoknadi.” U svom ateljeu uporno je radio na Ikaru, ćaskajući sa gospođom Lube da bi izbegao tišinu, koja je odvodila njegove misli opasnim stazama. U La Nuvel je iznenađivao sve prijatelje svojom brbljivošću i razvedravao ih mnogobrojnim turama piva i izazivačkim razgovorom o umetnosti. Kada bi razgovor skrenuo na žene, svim silama se trudio da ne sluša. Noći su bile najteže. Snovi su ga mučili, onako bespomoćnog, zaspalog. Navikao se da čita u postelji sve dok, iscrpljen ne zadrema sa otvorenom knjigom na pokrivaču i neugašenom lampom na noćnom stočiću. Tako je prolazilo proleće, i jednog jutra njega probudi cvrkut lasta. On ustade iz postelje, dohvati štap i odgega se do prozora. Tu je stajao, bosonog, u dugoj vunenoj noćnoj košulji nalik na smešnog bradatog anđela. S osmehom je posmatrao ptice kako se igraju, trkaju, klize niz nevidljive oluke, proleću kao krilati kuršumi,i ispunjavaju dvorište svojim glasnim cvrkutom. Kakav divan dan! Kao stvoren za izlet, prošaputa on, i pre nego što je uspeo da se obuzda, jasna i nemilosrdna vizija pojavi se pred njegovim očima… Obala reke - možda Sene, ili Marne, ili neke druge, nepoznate, trome reke… Žili leži na travi pored njega, pretvarajući se da spava… Popodnevni zraci sunca probijaju se kroz lišće, šarajući njeno lice pokretnim svetlim pegama, koje on pokušava da poljubi… Sitni poljupci prelaze u ljubljenje, milovanje, posedovanje… Njena plava raspletena kosa liči na lokvu sunčane svetlosti na zemlji. Ruke su joj raširene, dlanovi okrenuti nagore, kao da je raspeta od zadovoljstva… Ekstaza ispod drveća… A zatim, mnogo kasnije, Žili se diže žurno ispravljajući suknju, zakopčavajući bluzu, vadeći travke iz kose, i praveći se kao da ju je sramota što su se tako rđavo ponašali. A on, smešeći se, bacajući krivicu na proleće, objašnjava joj da su izleti i izmišljeni baš zbog toga, a ne samo da bi ljudi gutali mrave u jelu. S naporom se otrgao od tih mučnih misli, okrenuo se od prozora i othramao do umivaonika. “ Diži se, Grenije! Vreme je da se ustaje!” Toga dana radio je Andromedu na steni, koja im je bila zadata te nedelje. Kormon im je ispričao staru legendu o princezi koju su njeni roditelji žrtvovali požudi jedne
strašne morske zmije, koja je širila strah i trepet po obalama njihovog kraljevstva. “ Zamislite, ako možete, užas koji je obuzeo tu divnu mladu devojku - u burnoj noći, nagu, prikovanu za stenu - kada je ugledala neman kako pliva prema njoj. To, prijatelji moji, tu pozu, taj trenutak dramatične lepote morate pokušati da uhvatite. Da biste to postigli, naslikajte uzdignute obrve, oči okrenute nagore, usta otvorena kao da neki nečujan krik izlazi iz njih. Ali, ne zaboravite da čak i u tom položaju Andromeda mora ostati zavodljiva, umetnički privlačna…” Anri je sa uzdahom pogledao debelu Mari, koja je stajala na podijumu za modele. Kako, dođavola, napraviti nju zavodljivom i umetnički privlačnom? Pogledaj to umorio, životinjsko lice, te čuperke grubih crnih dlaka ispod pazuha, ta mesnata bedra! Ali - još samo nekoliko nedelja i više neće biti Andromede, više neće biti glađenja … To poslepodne završio je Ikara. Sa suzama u očima gospođa Lube je posmatrala kako škraba svoj potpis u desnom uglu ogromnog platna. “ Divan je, gospodine Tuluz. Kao fotografija.” Bilo je prijatno imati njega za stanara. Uvek je bio tako učtiv i ljubazan i pun sitnih pažnji. A sada je svemu kraj. Iduće zime neće više biti ovde. Iznajmiće atelje u nekom otmenom kraju, a ne na ovom odvratnom Monmartru, punom proste svetine i uličnih žena. Biće pusto bez njega u toj ogromnoj kući. Neće više slušati njegove neravnomerne korake dok gegajući se prolazi pored njene lože, neće više moći da bdi nad njim, da mu donosi šolje čaja… “ Izgleda baš kao da želi da poleti s platna “ dodade ona, gutajući suze. Anri spusti paletu i s osmehom se okrete k njoj. “ Milo mi je što vam se sviđa, gospođo Lube. Znate li šta ću da uradim? Posle Salona poslaću je vama, pa možete da je obesite u svojoj loži. Da, da, ja to zahtevam od vas.” Opazi da se ona sprema da zaplače, i uze je za ruku. “ To će biti mala uspomena na sve što ste učinili za mene i na srećne časove koje smo proveli zajedno. Mi smo se divno zabavljali ove zime, zar ne, gospođo Lube?” Hteo je da je upita hoće li da dođe k njemu iduće zime i da mu vodi kuću. Ali, bilo je još isuviše rano. Prvo mora da bude primljen u Salon… “ Sada moram da odem do Tangija “ dodade on brzo “ i da poručim okvir. Šta mislite, treba li da obučem kaput? Napolju je prilično toplo.” Ona odjednom postade ona stara. “ Naravno da morate obući kaput, gospodine Tuluz. Zar ne znate da se ne sme verovati ovom pariskom vremenu? Sad je vrućina, a časak docnije već ste opasno nazebli…” Njene opomene su mu još zujale u ušima kada je izašao iz kuće i pošao niz ulicu Kolenkur. Sunce je bilo vrelo, nebo svetloplavo i vedro. Noge ga nisu bolele, a Ikar je bio završen - hvala bogu! Osećao se slobodnim, srećnim, bio je prepui neiscrpne nežnosti. Dobri stari Monmartr! Dobra stara smrdljiva ulica Kolenkur! Biće mu žao da je napustim, njene trošne kuće i prljave fasade, njenu dotrajalu kaldrmu, njene ljubazne stanovnike. Nedostajaće mu čak i njen zadah… Bio je to lak zadah, mešavina raznih mirisa od kojih nijedan nije bio prijatan: izgorela mast, đubre koje je nesmetano trulelo u mračnim hodnicima, i vlažan zadah siromaštva - istinskog, neromantičnog, vekovnog siromaštva. S vremena na vreme zastao bi da odmori noge, a zatim nastavio da ide otpozdravljajući rukom praljama, koje su izvirivale s poozora da mu doviknu komšiski pozdrav dok je žurno prolazio pored njih. Nije ih poznavao, ali je skidao šešir da im otpozdravi, i ta njegova pažnja ih je opčaravala. Pravi gospodin iako
kepec - uzdisale su one, vraćajći se svojim koritima. Pranje rublja kod kuće bila je jedina industrija na Monmartru dozvoljena samo zato što su se time izdržavale žene koje su bile suviše ružne, suviše stare ili suviše mlade da bi se pobrinule za sebe na neki lakši, prijatniji način. Sve žene sa Monmartra bile su rođene za taj posao, neke su ga radile celog života, većina je na njemu umrla. Počinjale su još kao sedmogodišnji devojčurci sa kikama, raznoseći rublje u tom kraju. Sa četrnaest godina su već sazrevale za korito. Deset sati dnevno - dva franka. Gnječile su, trljale, cedile, lupale prakljačom, trpele da im ceđ nagriza ruke, savijale se satima i satima nad kazanom koji se pušio, stojeći u blatnjavoj sapunici. I jednog dana bi pobegle, zaklinjući se da se nikada neće vratiti. Biti bludnica je divna stvar, tako lak posao posle pranja rublja. Ali, to nije večno trajalo. Dolazio je dan kad ih ni najgora javna kuća nije više htela da primi. Šta će sad? Kako će da zarade hleb? Nijedan tavan nije bio suviše mali, nijedan podrum suviše prljav za korito. I tako su se one vraćale zagušljivoj pari, ceđu, pogrbljenim leđima, prahljači… dok im ne dođe smrtni čas*. *Jedno od najboljih Lotrekovih dela je portret neke mlade pralje sa Monmartra koja čežnjivo gleda kroz prozor. (Kolekcija Dari) - Prim. Pisca. Na uglu bulevara Kliši Anri zaustavi neki prazan fijaker. “ U ulicu Klozel! “ dobaci on kočijašu. Čiča-Tangi je pušio lulu sunčajući se na pragu svoje radnje kada se fijaker zaustavio. Čim je ugledao Anrija, skočio je na noge, razmetljivo se poklonio i upitao za njegovo cenjeno zdravlje. “ Okvir, jedan okvir za vaš rad za Salon “ reče on mršteći se, nekoliko minuta docnije, kada je Anri najzad uspeo da mu objasni cilj svoje posete. “ Napraviću ga, ali prvo moram da vam objasnim svoj stav. To je za mene pitanje principa, a kada je u pitanju princip, ja sam kao kremen, ne popuštam ni santimetar. Kao anarhist, moram vam naglasiti da se ne slažem sa Salonom i svim tim kapitalističkim i buržujskim umetničkim manifestacijama. Po mom mišljenju, sve akademike treba postreljati! “ A tada se zavuče pod tezgu i diže se držeći u ruci četiri prašnjava kataloga sa modelima okvira. “ Evo! Izaberite.” Anri izabra jedan model, i Tangi zapisa dimenzije okvira na komadić hartije. Zatim dramatičnim pokretom stavi prst na usta, odšunja se do neke mape u uglu, i izvuče iz nje jedan japanski bakrorez. “ Nešto izvanredno! “ prošaputa on, držeći bakrorez kao da je posvećen. “ Utamaro, gospodine. Jedan Utamarov triptihon.” Na slici su bile prikazane tri gejše na obali mora… Jedna se češljala, druga klečala na pesku tražeći školjke, a treća rasejano posmatrala svetlucave talase. Bila je to neverovatno ljupka stvar, pravi naslikani žubor, muzika izražena linijama. “ Divan je “ reče Anrk, sedajući na stolicu i uzimajući bakrorez od Tangija da ga bolje pogleda. “ Koliko tražite za njega? “ upita malo posle. Tangi napravi uvređen izraz. “ Nije za prodaju. Samo sam hteo da vam ga pokažem. Te devojke su mi tako prirasle za srce kao da su mi rođene kćeri.” “ Ali, one nisu vaše kćeri, Tangi. One su mrtve već stotinu godina. Hajde, budite dobri i recite mi koliko tražite za njih?” “ Kazao sam vam da volim te devojke kao da sam im otac. Vi sigurno ne biste zahtevali od mene da vam prodam svoju rođenu decu, zar ne, gospodine Tuluz?” “ Ali, Tangi, pa one nisu vaše kćeri. Vi nemate dece.” “ Ne, to ne mogu da uradim! “ reče Tangi sa tragičnim pokretom. “ Tražite od
mene sve, ali…” Jedan umoran glas začu se iza njihovih leđa. “ Dvanaest franaka, ili četrnaest ako želite da se uokviri…” Tangi se munjevito okrete ka svojoj ženi, koja se dogega iz zadnje sobe, držeći u naručju gomilu boja u tubama. “ Shérie! Kako možeš da si takva? Jedan Utamaro, jedan Utamarov triptihon!” I ne gledajući ga, ona priđe tezgi i hladnokrvno poče da zamotava tube u stare novine. “ Ne obraćajte pažnju na njega, gospodine Tuluz. On nikada neće ništa da proda. Prošle nedelje je neko došao i upitao za Sezana - prvi kupac koji je to uradio, zamislite samo! - i Tangi je zatražio od njega deset hiljada franaka! Hvala bogu što sam ja bila tu i prodala ga za dvadeset pet franaka. Zamislite, samo tri male jabuke!” “ Žene ne umeju da cene umetnost “ praskao je Tangi,mlatarajući svojim kratkim rukama. “ One misle samo na novac, novac, novac!” Neko vreme muž i žena su se svađali sa žestinom svojstvenom ljudima koji su sigurni da se vole. Najzad su se poljubili i pomirili. “ Sada idi i odnesi ove boje gospodinu Dega “ reče ona gurajući mu paket u ruke. “ I nemoj tamo ceo dan da razgovaraš u kuhinji sa Zoe i da je ubeđuješ kako je odlična kuvarica i kako bi voleo da se oženiš njom!” Tangi uze svoj slamni šešir i otprati Anrija do fijakera. “ Među nama rečeno, žene su niža rasa “ reče on kada su malo odmakli. “ One ne cene najfinije stvari.” Anri se oprosti od njega i okrete se kočijašu. “ La Nuvel Aten “ i ne morate da žurite. On se zavali na sedištu i podiže glavu. Između krovova su se videli ružičasti komadići neba. Zalazak sunca nije se ni primećivao u velikim gradovima, dok je na selu bio tako divan i svečan.Njegove misli se vratiše na zalaske sunca u zamku Albija, pre mnogo godina.U magnovenju je video travu prošaranu senkama egipatskih smokava. Dana zaspalog pod baštenskim stolom, svoju majku nagnutu nad ručnim radom, i sebe pred njenim nogama, sa blokom za skiciranje u rukama. Mama, molim te ne miči se. Hoću da nacrtam tvoj portret. - Kako mu je sve to izgledalo daleko! Kod La Nuvel je zatekao svoje prijatelje kako razgovaraju o radovima za Salon. “ Ja šaljem jednog Prvog hrišćanina “ reče Rašu. “ Nikad nećeš pogrešiti ako izabereš versku temu.” Uz čašu piva, oni su diskutovali o ženama i raznim drugim stvarima, ali su se njihove nemirne misli stalno vraćale na budućnost. “ Kad bih morao sve da počnem ispočetka, bio bih apotekar “ reče Gozi. “ Svaki put kada se neko razboli, ti si sve bogatiji.” Zubni lekar, to je karijera! “ mudrovao je Anketen,ispuštajući oblak dima. “ Svaka usta su rudnik zlata.” Potajno su tražili krivca i nepravedno, kao što samo mladost može da bude nepravedna, napadali su zajednički Kormona što ih je naveo na taj nekoristan poziv. “Trebalo je da nas taj kurvin sin upozori na to da se ne može živeti od umetnosti, “ primeti Grenije, lupkajući lulom o sto “ umesto što je brbljao o onim svojim prokletim Venerama i Andromedama.” “ Andromeda! “ procedi Gozi kroz zube, imitirajući profesorov otegnuti glas. “ Ah, prijatelji moji, kakav dramatčan motiv!Zamislite užas koji je obuzeo tu sirotu devoku kad je ugledala morsku neman kako pliva prema njoj!”
“ A kada te siluje morska neman, onda si, bogami, svršio svoje “ nasmeja se Rašu, sa prizvukom stare šaljivosti. Ručali su kod Agostine, a zatim otišli u L’Eli. Za Anrija je to veče prolazilo kao i svako drugo. Pio je kuvano vino, posmatrao svoje prijatelje kako podskakuju na podijumu za igranje, mahao im kada bi sreo njihov pogled, i radio male skice. Bilo je već prošlo deset sati kada neka devojka vrteći se prolete pored njega u zagrljaju nekog prostaka obučenog u majicu. U polumraku koji je vladao u sali jedva je mogao da razazna njene crte, ali je naslutio da je mlada. Mlada i ludo zaljubljena u tog glupog, uobraženog uličnog mangupa. Iznenada, neobjašnjivo, pažljivo sagrađena zgrada njegovog mira sruši se u prah. Mozak mu uzavre, celo njegovo biće pobuni se protiv nepravednog udesa. Šta je on skrivio te ne može da igra kao njegovi prijatelji? Zašto ne može da obujmi neku devojku, zašto ne može da bude voljen, on - koji je tako očajnički žudeo za ljubavlju? Kakav je to zločin učinio, zašto je tako kažnjen? Zašto? Zašto? Dlanovi su mu se ovlažili, stegao je besno zube, celo njegovo telo se zgrčilo od neizdržljive želje i besa. Mora da ima devojku - svejedno koju. I t sada, ovog trenutka… Ne čekajući da se igra završi, izjurio je napolje, popeo se u fijaker. “ U pivaru Monsej!” Zašto baš u pivaru Monsej? Nije umeo da odgovori. To je bilo prvo ime koje mu je palo na pamet. Kafana je bila ista kao i one noći. Blistave svetiljke, kelneri koji žure ili stoje sa salvetom preko ruke, pazeći na svoje stolove kao turobni pastiri. Lorete lutaju i traže mušterije, pitajući koliko je sati. Poručio je apsint, umočio kocku šećera u čašu, dolio malo vode i iskapio. Liker nije stigao da se rastopi, i bio je gust i zejtinjav.Da, imaće jednu od ovih devojaka. Ovoga puta će da bude drzak, jasno će im dati na znanje šta želi. “ Još jedan apsint! “ reče nekoliko trenutaka kasnije kelneru koji je prošao. Sada se stolica pod njim ljuljala, mramorna ploča stola tonula je negde u dubinu. Ljudska lica u sali počela su da podrhtavaju, a zatvorene kugle gasnih lampi izgledale su kao paperjasta klupčeta žute vune. Osećao se neverovatno jakim i slobodnim. Bogalj - ko je bogalj? Ta on bi mogao da preskoči sto! Mogao bi da poleti kao Ikar! A kakvu tek snagu ima! Ako neko samo nešto zucne, ako se samo sumnjivo nasmeje, pokazaće mu on! Gurnuće ga, samo malo će ga gurnuti, i biće mu dosta… Neka punačka mlada loreta došla je i sela za susedni sto. Imala je svetlocrvene usne i lice kao u razvratne lutke. Prekrstila je nogu preko noge, zapalila cigaretu i izvukla jedno pismo iz svoje velike crne kožne tašne. Posmatrao ju je kako čita izgovarajući poluglasno svaku reč dok joj je dim upola zaklanjao lice. To je ona prava… Da bi joj uštedeo neprijtnost, sačekaće je napolju, zatim će se zajedno odvesti u njen stan… Naže se ka njoj. “ Gospođice, “ prošaputa “ da li biste hteli da popijete nešto sa mnom?” Ona podiže oči. “ Zar ne vidite da sam zauzeta? Kad bih ja imala takvo lice i takve trupce, otišla bih negde da se sakrijem.” I ona nastavi da čita pismo. Njene reči prostrujaše kroz njega kao električni udar. Za trenutak je pomislio da će umreti. Zatvorio je oči. Dakle, istina je… Čak ni drolja ga nije htela. Nijedna devojka ga nikada neće hteti. Uvek će ostati usamljen - uvek. Do tada je činjenica da je bogalj značila za njega samo bol u nogama, zadihanost, zastajanje u hodu, štap sa gumenim vrhom. A sada znači i to da nikada neće biti voljen, da nikada neće ići na izlet sa devojkom, da ga nijedna žena neće poljubiti iz ljubavi… E, tako mu brade
svetog Josifa, pokazaće im on da li može da nađe devojku! Pokazaće im da li i on može da dobije tu stvar koju svako u Parizu može da kupi za deset, pet, tri franka. Otići će u javnu kuću, da, u javnu kuću… Otvorio je oči. Devojka se premestila za drugi sto. Uzeo je štap i izašao. “ Vozi u ulicu Stenkerk, kod Sivog papagaja! “ doviknu on kočijašu. “ I požuri!” Kada se te noći vratio u svoju sobu, spustio se na malu stolicu kraj prozora i ostao tako, nepomično sedeći u tami, ruku stegnutih među kolenima, isuviše umoran da bi se svukao ili upalio lampu. Ne, nije bio u javnoj kući. Došao je samo do vrata… zamalo što nije pritisnuo zvonce… A tada ga je napustila hrabrost. Iza kapaka sa žutim prugama dopirala je prigušena buka mehaničkog klavira i zvuk smeha. On je zamislio prepun salon, pun ljutog dima, muškarce zajapurene od vina i požude, devojke izvaljene po klupama, izazivački i bestidno, i madam, koja kao neki groteskni idol sedi iza tezge. Šta bi oni kazali kad bi se on dogegao unutra? Možda bi se smejali, pravili grube šale na račun njegovih nogu i njegove želje za ženom? Ne, nikada neće otići na takvo mesto. Nije mogao, prosto nije mogao… Pa čak i ako sve ostane kao do sada, ako bude i dalje morao da se prevrće u snu i da sanja izlete i nage žene, - e pa dobro, prevrtaće se i izdržaće. Praznim pogledom posmatrao je nekoliko trenutaka Degaovu siluetu koja se kretala iza osvetljenog prozora. Zatim je preleteo očima preko osvetljenih žutih četvorouglova u dvorištu. Možda se neki par ljubi iza tih prozora. Pa, neka ih… U ovom trenutku, širom Pariza, stotina hiljada parova se miluje, njihove usne se žudno traže… Pa, neka ih… On je bogalj - patuljasti, groteskni bogalj. I nikada ga niko neće voleti. Anri, ti si bogalj. Ružni bogalj. Nikada nemoj to da zaboraviš… Očajanje odjeknu u njegovoj duši kao tužbalica. On oseti kako mu se vlažne suze kotrljaju niz obraze. Pokri lice rukama. Reči navirahu kroz jecaj. “ Mama, zašto me nisi pustila da umrem? 8 Zamak Malrome dremao je u opštoj obamrlosti toga avgustovskog popodneva. Bio je čas popodnevnog odmora, polja i vinogradi ležali su napušteni na suncu, a poljski radnici, lica pokrivenih šeširima, hrkali su u senci plastova. Vladala je potpuna tišina, vrućina i mir. Ali ta tišina u Malromeu nije predstavljala odmor koji će i ljudima i životinjama vratiti snagu i doneti uživanje. Bila je to teška omorina, kao u nekoj tužnoj zemlji iz bajke, mukla tišina jednog kraja u kome je život zamro, mir zaustavljenog vremena koji se spuštao na prostranu ograđenu baštu, sa njenim vijugavim stazama posutim peskom, lejama georgina, staklenim ribnjakom i kitnjastom gvozdenom kapijom visokom i crnom kao kapija na groblju. Na senovitoj terasi iza kuće Adela, grofica de Tuluz-Lotrek, sedela je posmatrajući Anrija, koji je u belom odelu i espadrilama, opružen na pletenoj stolici za ležanje, kao obično dremao posle ručka. Spavao je mirno, sa cvikerom nakrivljenim na nosu i jednom rukom položenom na grudi, dok mu je druga mlitavo visla sa strane. Njegove debele usne, crvene i vlažne, pokretale su se neprimetno pri svakom udisaju. Knjiga koju je čitao ležala je na kamenom podu pored čaše do pola napunjene limunadom. Najzad se vratio kući! Njegovo lutanje po svetu završilo se nesrećno, ali je sudbina ipak bila milostiva. Jadan Riri, u početku je bio očajan zbog neuspeha pri prijemu u Salon, ali je taj bol vidno slabio. Nije bio nespokojan, izgledao je zadovoljan, skoro srećan. Izjutra je šetao baštom, ponekad se vozio u parohiju da igra čekers sa opatom Sulakom, čitao je i mnogo spavao. Predveče su se izvozili zajedno u duge šetnje. Nikada se nije tužio da mu je takav život dosadan ili da mu
nedostaju prijatelji, nikada nije pomenuo Monmartr. Bio uvređen, duboko uvređen. Doznao je istinu o sebi. Možda se pomirio sa sudbinom. I odricanje predstavlja neku vrstu sreće. Iduće godine će možda opet da se vrati knjigama. One će ga zaštititi. Niko ga neće više vređati… Grofica opazi da se on pokrenuo, pa brzo obori oči. “ Jesi li lepo spavao? “ osmehnu se na njega, nameštajući naprstak. “ Probudila me je jedna muva, “ On joj uzvrati osmeh. “ Zbog čega, kada joj ceo svet stoji na raspoloženju, muva mora da sleti baš čoveku na vrh nosa? Uostalom, naspavao sam se. Koliko je sati?” “ Tačno dva i četvrt “ reče tetka-Armandina, i sklopi novine da bi pogledala na svoj sat. “ Anri, “ reče grofica posle kraćeg ćutanja “ da li bi voleo da provedeš zimu u Italiji?” “ Voleo bih mnogo. “ Draga mama, znala je da on umire od dosade i nudila mu je to putovanje da bi ga razonodila. “ Ali, zar se nismo dogovorili da ostanemo ovde do Božića?” U magnovenju se seti prošle Badnje večeri u maminoj sobi, kako ju je molio da provedu jesen u Malromeu, i kako je ona predlagala da zamoli gospođu Lube da mu bude domaćica. Zar je stvarno postojalo vreme kada je on verovao da će postati poznati portretist sa lepim ateljeom u nekom otmenom kraju? Bilo je to samo pre četiri meseca, a ipak mu je izgledalo tako nestvarno kao planovi o Kanadi koje je pravio sa Morisom. “ Sećaš li se kako smo se prepirali oko toga? “ reče on. “ Sećam se, ali ja se nikada nisam oduševljavala pomišlju da zimu provedem ovde. Malrome nije prijatan zimi. Šta misliš o italijanskoj Rivijeri?” “ Možda San Remo? “ reče on živo, srećan što neće morati više da se žrtvuje. “ Videli smo ga iz daljine, sećaš se, onog dana kada smo se vozili u Manton. Kažu da je tamo divno. Zatim možemo da nastavimo za Firencu i Rim. Voleo bih da vidim Mikelanđelovu tavanicu u Sikstinskoj kapeli. Kažu da se Rafael zamalo nije onesvestio kad ju je prvi put video. Šta misliš o tome da odemo do Rima?” “ Ne vidim zašto ne bismo otišli. Možemo da pođemo sredinom oktobra.” “ A zašto ne početkom, - ili već idućeg meseca?” Ona se osmehnu. Nestrpljivi, nagli Riri, bio je spreman da se spakuje i pođe istog trenutka! Isti Alfons, koji takođe nije podnosio nikakvo odlaganje. “ Dovoljno će biti ako krenemo petnaestog. Taman će početi jesenje kiše, pa će nam sunčani San Remo izgledati još lepši.” “ Pisaću večeras u Bordo da mi pošalju prospekte za putovanje. “ On se saže, dohvati čašu i isprazni je u jednu od saksija cveća koje su stajale na ogradi terase. “ Aneta bi se uvredila kada bi videla da nisam popio njenu limunadu. Ona izgleda, misli da sam ja sunđer.” “ To je njen način da iskaže svoju ljubav.” Tek što je to izgovorila kad se začuše laki koraci i Aneta u beloj lepršavoj kapici, pojavi se sa čašom u ruci. “ O, hvala vam, Aneta “ uzviknu Anri uzimajući svežu limunadu. “ Baš sam sad rekao kako vi pravite najbolju limunadu koju sam ikada okusio.” Stara sluškinja pričeka dok nije srknuo neželjeno piće, s obožavanjem se osmehnu na njega bezubim ustima, i iščeze. Anri opet isprazni čašu u saksiju. “ Iz ovog zdravca će početi da niču limuni.” On ostavi čašu na pod i uze knjigu. Jedno vreme se pravio kao da čita, ali mu
pogled odluta ka nebu, i on se zavali u svojoj stolici za ležanje. Da li je onaj oblak tamo neki nov oblak, ili je bio tu sve vreme? Oblaci su tako varljivi. Poneki od njih se pojavi na horizontu ne veći od zečjeg repa, i kada stigne iznad kuće veliki je već kao ledeni breg. Drugi se raspline u ništa. O oblacima bi se mogla napisati basna sa visokim moralnim naravoučenijem. Ima prijatnih oblaka koji se nadvijaju nad vama kao vesela lica klovnova, a ima ih koji se mršte i krevelje. Ima oblaka samaca, a ima oblaka sa porodicom, opkoljenih stadom oblačića… Lenjo je ispitivao pogledom letnje nebo. Kakav divan dan… Uz skriven osmeh seti se tih reči. To isto izgovorio je onoga jutra kada je posmatrao laste… On se seti kako je stajao bosonog pored prozora, i to izazva kod njega sećanje na onaj zamišljeni izlet sa Žili. Opet je video sebe kako ljubi pege svetlosti na njenom licu, ali ovoga puta ne dopusti da mu mašta nadvlada razum. Dosta je bilo… On je bogalj, a bogalji ne idu na izlete, ne ljube se pod drvećem, Oni sede kod kuće. Neki ljudi uspevaju da žive bez ljubavi, i on mora to isto da postigne, da zaboravi romantiku, poljupce na mesečini i sve te gluposti. Mora da zaboravi žene. Zar ga nisu ionako već skupo stajale? Zar ga nisu stajale Salona, karijere? Šta mu je bilo onog jutra u ateljeu? Po hiljaditi put se u svesti vraćao na to pitanje, ali bez odgovora. Šta mu je bilo da se usprotivi Kormonu? Nije znao, nije umeo da objasni, osim možda time što čovek, kad dostigne jedan određeni stupanj očajanja, kad dođe do jedne određene granice umora i malodušnosti govori stvari koje nikada ne bi ni pomislio da kaže, izgubi kontrolu nad sobom i takoreći poludi za izvesno vreme. On nije bio ispavan. Celu noć čuo je reči one bludnice iz pivare: Kad bi mala takvo lice kao vi i takve trupce, ja bi otišla da se negde sakrijem… Rđavo se osećao i imao je groznicu kada je došao u atelje, a zašto je uopšte došao tamo tog jutra - takođe nije mogao sam sebi da objasni. Još je u ustima osećao gorčinu apsinta. Oči su ga pekle i svrbele, a živci treperili kao pokidani mišići… Kormon se zaustavio pred njegovim nogarima i počeo da melje kao obično. Vrlo dobro, Lotrek. Vidi se da se mnogo trudite.Naravno, vi nemate u sebi slikarske prefinjenosti nemate prirodnog dara, ali ne može svako biti talentovan! n'est - ce pas*? Ma kog drugog dana, to bi mu bilo svejedno. Ostao bi i dalje na svojoj stoličici i krotko nastavio da slika! Ali toga jutra nije mogao! Nešto je buknulo u njemu. Spopao ga je iznenadni, neizdrživi bes. Hramajući gore-dole, očitao je Kormonu sve što misli o njegovoj slikarskoj prefinjenosti, lepim slikama i otmenim aktovima. Oh, divno se zabavljao pet minuta! Vikao je, rugao mu se, ismejavao ga… Zaista, bio je to savršen cirkus! I za sve vreme bio je svestan toga da uništava svoju budućnost, da vrši samoubistvo kao umetnik, ali mu je u tom trenutku bilo sve svejedno. Bio je to jedan od onih neobjašnjivih napada, od onih trenutaka ludila kada si došao do granice, kada za tebe više ništa ne postoji, i kada te se baš ništa ne tiče… * (franc.) Zar ne? On se okrete na stolici za ležanje i ugleda Žozefa, koji je dolazio na terasu sa malim srebrnim poslužavnikom u ruci. “ Neke kočije su na kapiji, gospođo grofice.” Ona uze posetnicu, pogleda je s uzvikom neverice, zatim, zaboravljajući svoju uobičajenu uzdržanost, skoči na noge. “ Gospode! “ uzviknu. “ Pa to je Anželika!” Anželika? Anželika? Ko je, dođavola, ta Aželika? I kakav je to način da dolazi u vreme popodnevnog odmora? A on, ovako u espadrilama i bez kravate! Natmureno se digao sa stolice, pošao za majkom, koja je već silazila ka tremu u pratnji veoma uzbuđene tetka-Armandine. Podigao je posetnicu sa stola i pročitao Gospođa baronica Andre de Frontenak. To ime nije za njega značilo ništa. Tek kad je bio na pola puta do trema sinu mu kroz glavu. Pa naravno! Anželika je bila mamina
školska drugarica iz zavoda Sveto srce u Narboni. Ona njena nerazdvojna školska drugarica koja se udala za nekog pomorskog oficira i otišla s njim na Martinik. Ili beše na Madagaskar? Kad je stigao do trema, jedne starinske kočije već su stajale ispred stepenica. Kočijaš skoči na zemlju, otvori vrata i spusti papuču za noge. U kočijama počeše da se miču neki velovi. Kao glava obazrive zmije, na pragu se pojavi vrh elegantne crne cipelice. Odmah zatim ukaza se jedna sredovečna, puna dama, obavijena crnim velovima, i uz lak krik sruči se grofici u naručje. “ Adela!” “ Anželika!” Zagrljaj je bio tako dramatičan i dirljiv da Anri nije ni primetio kada se na vratima kočija pojavila još jedna osoba: mlada devojka sedamnaestih godina (oceni on) u crnini obazrivo je podigla suknju do članaka stupivši na papuču. Dah mu zastade. Žili!… Ali se odmah trže. Naravno, to nije bila Žili… Žili je plavuša, a ova devojka je imala tamno-kestenjastu kosu. Osim toga, nije ni najmanje ličila na mindinetu. “ Moja ćerka, Deniza “ predstavi je baronica kroz plač. zabacujući svoje duge crne velove da bi u torbici pronašla maramicu. “ Rođena je u For-de-Fransu.” Deniza se dražesno pokloni i strpljivo primi grofičin poljubac u čelo. Sat docnije, Anri je slušao beskrajne uspomene iz manastira i upoznao rodoslovlje, iskušenja i nevolje porodice Frontenak za poslednjih dvadeset godina, jer je baronica bila neumorna u brbljanju. Govorila je neprekidno, zabacujući svoje velove, hladeći se maramicom, pijuckajući čaj i zavlačeći svoju punačku ruku u sevrsku činiju sa kolačima. “ A sada, kada je moj jadni muž mrtav, “ suze joj navreše na oči dok je stavljala keks u usta “ Deniza i ja smo same na svetu. “ Ona se okrete kćeri. “ Draga moja, zašto ne sviraš malo na klaviru gospodinu de Tuluz-Lotreku? “ I, okrećući se Anriju, dodade: “ Ona je odlična pijanistkinja.” Dvoje mladih pokorno ustadoše.Anri othrama do vrata i otvori ih da bi je propustio. Dok je svirala - a zaista je svirala odlično, bez uobičajene devojačke usiljenosti, posmatrao je sa sofe, ruku skrštenih na dršci štapa, njenu ljupku siluetu koja se ocrtavala, u sunčanoj svetlosti, prema prozoru iza njenih leđa. Pade mu na pamet da je njegova majka u mladosti verovatno bila veoma slična Denizi. “ Da nastavim, ili vam je dosta? “ upita ona iznenada, osmehujući se na njega preko velikog klavira. “ Čekajte! “ povika pre nego što je on uspeo da odgovori. “ Odsviraću vam svoj najmiliji komad. Od Sezara Franka, jednog savremenog kompozitora, ne baš tako poznatog. Tata je tako voleo taj komad. Često sam morala da mu ga sviram kada je bio kod huće. Zove se Prelid, Koral i Fuga.” Kad se utišao i poslednji akord, ona se okrete ona se na stoličici, držeći jednu ruku još uvek na dirkama. “ Vidim da vam se zaista sviđa. Tako mi je milo! To je zaista divna stvar, zar ne?” Ona ustade i sede pored njega na sofu. “ Žao mi je što smo tako upale kod vas, ali mama je bila prosto izvan sebe otkako nas je opat Sulak jutros posetio. Da bi o nečem razgovarala, ona je upitala za imena porodaca koje provode leto u okolini. Ne da bismo negde izašle - nezaboravite da smo u dubokoj žalosti, - ali videli ste kakva je mama… voli da priča… “ Oni izmeniše poverljiv osmeh, tako svojstven mladima kad ogovaraju roditelje. “ Kad je pomenuo da vaša majka živi na udaljenosti od samo četiri kilometra, pomislila sam da će mamu da udari kap! Jedva je uspela da ruča, i naredila je da se spreme kočije čim se digla od stola. Kako je to čudnovata slučajnost, pomislite samo, da se njih dve nađu
ovde posle toliko godina, zar ne? Ali, bojim se da smo vas uznemirile u popodnevnom odmoru. Videla sam vas iz kočija, izgledali ste besni kad smo stigle.” On poče da se zaklinje kako je, naprotiv, očaran njihovom posetom. Ona, smejući se, odgovori da mu ne veruje ni jednu jedinu reč. On se bunio sve više. Ona ipak nije htela da mu veruje. “ Vi ste vrlo nespretan lažov “ zadirkivala ga je. “ Ja mogu odlično da lažem, ako je samo potrebno.” “ Možda je laganje urođeno ženama “ usudi se on da primeti s osmehom. Na to razgovor skrete na laž uopšte, na prirodnu sklonost žena ka laži, šta se zahteva od dobrog lažova, kakva je razlika između stvarne laži i uobičajenih društvenih učtivosti, Deset minuta docnije bili su već stari prijatelji, i zvali se po imenu. “ Jeste li se izvozili u polje? “ upita je on. “ Okolina je vrlo lepa.” Ona smesta iskoristi priliku. “ Nismo nigde išle. Rekla sam vam da smo stigle tek pre nekoliko dana. Anri, šta mislite, da li bismo mogli da se vozimo zajedno? Na kraju krajeva, valjda i ljudi u žalosti imaju pravo da izlaze? “ I skoro neprimetno namignuvši, dodade: “ Na taj način uspeli bismo da se malo otkačimo od roditelja. A osim toga, naše majke su tako prisne prijateljice da smo mi u stvari kao rođaci, zar ne?” I tako je uveden nov običaj. Svako poslepodne Frontenakovi su dolazili u Malrome. Deniza i Anri su zajedno odlazili u duge vožnje, dok su njihove majke i Armandina sedele na terasi. Anriju je Denizin dolazak razbio tešku monotoniju leta i otkrio mu svu prijatnost drugovanja sa ženom, koju do tada nije poznavao.Ona je potpuno zaokupila njegovu svest, mučenu žalošću za propalom karijerom i izgledom na doživotno besposličenje. I još više: stišavala je nemir njegove muškosti koja se budila. Od samog početka, on je odbacio svaku pomisao na neku romantičnu vezu između njih dvoje, i trudio se da uživa u srećnoj slučajnosti Koja je dovela tu divnu mladu devojku u njegov usamljenički život.. Posvećivao je više vremena svom oblačenju, doterivao bradu s većom pažnjom, glačao nokte sve dok ne bi postali sjajni, hitno je poručio pismom od Pariske modne kuće za rublje tuce najfinijih lanenih košulja, objasnio Aneti da njegove pantalone moraju biti ispeglane kao oštrica brijača absolument comme un rasoir* - i počeo da nosi masivni zlatni prsten sa pečatom koji mu je majka poklonila za dvadeset prvi rođendan. Ali, on je sve to radio bez romantičnih zadnjih misli, prosto zato što je bio probirač, a Deniza cenila uredne mladiće. *(franc.) apsolutno kao brijač Za vreme doručka izmišljao je kuda će Žozef da ih vozi toga dana,vešto menjao plan vožnje i birao živopisne predele za izlete. Od opata Sulaka pozajmio je knjigu o istoriji toga kraja i pretvorio se u učenog i zabavnog vodiča. Kada bi posetili neko znamenito mesto, umeo je da objasni sve što se tamo događalo. Ako bi se vozili do lišajevima pokrivenih ruševina neke srednjevekovne tvrđave, znao je priču o gospodarima koji su je podigli. Pošto je to bila Akvitanija, zemlja kojom su stolećima upravljali njegovi preci, bilo je sasvim prirodno što su se u njegovim objašnjenjima javljala imena raznih grofova de Tuluz, na šta bi Denizine oči zasvetlele od divljenja. “ Kako mora da se ponosite što ste Tuluz-Lotrek “ primeti ona jednog dana kad su se vozili kući kroz tišinu ranog jesenjeg zalaska sunca. “ Mi, Frontenakovi, takođe smo poreklom iz ovog kraja, ali je porodični zamak već davno razoren. Za vreme revolucije, čini mi se. Možda su moji preci bili vazali vaših? Možete li da zamislite kako je moj pra-pra-pra-pra-pra-pra-deda odavao poštu “ on je bio očaran time što
ona upotrebljava starinske reči “ vašem pra-pra-pra-pra-pra-pra-dedi. Možda su zajedno išli u krstaške ratove?” Njihovo iskreno drugarstvo, slični ukusi i ovo društveno srodstvo stvorili su brzo među njima izvesnu prisnost. Ona nije bila midineta sa Monmartra, nego aristokratkinja, kao i on. Pripadala je njegovom svetu, imala iste tradicije, iste predrasude, isti zakon etikecije. Zbog toga mu je bila veoma bliska, skoro kao sestra, koju je toliko želeo da ima. Oktobar je doneo prve jake kiše, i vožnje su prestale. Ali oni pronađoše drugu razonodu, Slikao je njen portret. Ona je još uvek dolazila svako poslepodne, zaustavljala se na staklenoj terasi da pozdravi groficu i Armandinu, a zatim, dok je njena majka sedala kraj gospođa izvlačeći iz torbice svoje pletivo, ona bi odjurila gore u atelje. “ Dobar dan, Anri! “ povikala bi još iz hodnika, zadihana od penjanja, i počela da dreši kapu. “ Kako napreduje naše remek-delo?” Brbljajući, odšetala bi do ogledala, zagladila kosu, prešla rukama preko usana. “ Pa, dopadam li se gospodinu slikaru? “ Sela bi na mesto za model i zauzela pozu. Uz profesionalno mrštenje, Anri bi naređivao: “ Nakrivite malo glavu, Deniza… Ne toliko… Dobro. Spustite malo desno rame… Odlično. A sada pokušajte da sedite mirno jedan trenutak.” Kada bi se zamorila, on bi objavio deset minuta odmora i zazvonio za čaj. Brblljajući i smejući se, oni bi uništili brda keksa, dok je napolju kiša udarala u prozore a vetar tresao kapcima. Neka pljušti, neka urla! Ima li ičeg lepšeg na svetu nego biti tu, u ovoj pustoj sobi, dok panjevi pucketaju u kaminu - sa Denizom… Jednog dana, spustivši šolju na sto, ona ga naglo uhvati za ruku. “ Anri, “ prošaputa “ ne znam kako da vam zahvalim. Tako ste ljubazni. Ne, nemojte da se bunite! Da vas nisam srela, ne znam šta bi bilo od mene. Verovatno bih umrla od dosade. Vi ste najbolji čovek koga sam nkada upoznala.” “ Pa ja nisam ništa učinio, Deniza. “ To neočekivano odstupanje od njene uobičajene uzdržljivosti iznenadklo ga je, i krv mu je jurnula u lice “ Pa ja sam u stvari umirao od dosade dok vi niste stigli. Vi ste najslađa devojka koju sam ja ikada sreo.” Nekoliko trenutaka njegove oči su počivale na njoj, nežne i pune osećanja. Onda ju je živo lupnuo po prstima i dohvatao svoj štap. “ Ali od ovog uzajamnog laskanja vaša slika se neće završiti. Brzo popijte čaj, i natrag na posao, mlada gospođice!” Reči mogu da izazovu osećanja. Ta beznačajna epizoda, taj Denizin spontani izliv zahvalnosti pretvorio je njihovo prijateljstvo u potpunu prisnost. Nesvesno, melanholija jesenjeg doba pojačala je njihovu obostranu usamljenost i dovela do toga da njihovo druženje postane jedina oduška njihove mladosti. U zavodljivoj usamljenosti počeli su da se poveravaju jedan drugome. Ona mu je pričala o svom ocu, koji je nedavno umro od žute groznice za vreme borbi u Indokini, i koga je ona volela bezgranično, mnogo više nego majku, o manastiru, iz koga je tek izašla, i o smicalicama koje su devojke izvodile s kaluđericama, o For-de-Fransu, gde je rođena i o dadilji, kreolki, koja se u potaji bavila vradžbinama i terala je da nosi amajlije protiv uroka, o svom detinjstvu na ostrvima Tahiti gde je njen otac služio dugo godina. On je njoj, pak, pričao o svojoj bolesti, o svom pobratimu Morisu i kanadskim planovima, o godinama koje je proveo na Monmartru kao student slikarstva, o kafani La Nuvel, Agostini, i o tome kako je Rašu preselio njegov nameštaj na mrtvačkim kolima i kako gospođa Lube nije mogla da veruje da se on zove Tuluz Tuluz nije ime, gospodine, to je grad…
“ Da li vam nedostaje Monmartr? “ upita ga ona jednog dana. “ Nedostajao mi je neko vreme “ mnogo. Ali sada više ne.” To ie bila istina. Ravnodušno se sećao svojih ambicija da uđe u Salon i postane profesionalni portretist. Odbacio je sva svoja maštanja o ljubavnim doživljajima u ateljeu i izletima sa grizetama nežnih osmeha, kao maštanja jednog osećajno nezrelog i vrlo glupog mladića. Život je bio ozbiljan, život je bio dostojanstven. Skoro nesvesno počeo je da zamišlja sebe kao neku vrstu mladog deda- Selerana, staloženog, gospodskog farmera koji živi povučenim životom na svojoj zemlji, nadgleda radove, posećuje zakupce i pije s njima, vozi se u vinaru na lakim čezama, i posmatra žetvu. I tako postepeno stari, bez tuge i gorčine, u svom domu, okružen nežnošću i razumevanjem supruge i veselim dečjim smehom. Prilikom izbora te zamišljene supruge, njegove misli su se uporno vraćale na Denizu. Postepeno je prestajao da gleda u njoj neočekivanu razonodu jednog dosadnog leta, i video je kao buduću groficu Tuluz-Lotrek, svoju životnu drugaricu. I zajedno sa tom promenom nestajalo je njegovog duševnog mira. Ona je osećala naklonost prema njemu, u to je bio siguran. Ali da li je ta naklonost bila dovoljno jaka - nije se usuđivao ni da pomisli na ljubav! - da postane njegova žena? Istina, on je bio ružan i bogalj. Reči ulične žene iz pivare još su mu zvonile u ušima. Pa ipak, dešavalo se da se devojke udaju za bogalje. Posle svakog rata, mnoge od njih poklanjale su svoje srce bogaljastim,slepim, osakaćenim veteranima. Da li je i Deniza bila jedna od tih divnih, nesebičnih devojaka, ili je - kao svaka obična devojka - bila osetljiva samo na prijatno lice i lep spoljni izgled? Da li je ona shvatala da prava ljubav znači nešto više od kratke romantične zanesenosti, i da trajna sreća počiva na nečem jačem nego što je par čvrstih nogu i pravilne crte lica? Da li je dolazila u Malrome zato je čeznula da bude sa njim? Ili je dolazila prosto iz dosade, zato što joj je sa majkom bilo još manje prijatno nego s njim, i što zbog žalosti trenutno nije mogla da bude u društvu privlačnijih mladića? Kao lovac u zasedi, počeo je da vreba Denizu, zapažajući, tumačeći svaki njen pogled, svaki izraz, svaki pokret, svaki i najmanji znak njegovih osećanja prema njemu. Za gladno srce, svaki otpadak je hrana. Njegova svest je izgubila oštrinu zapažanja, uskoro je u njegovom smehu primetio nov, umilni prizvuk, njene najbanalnije primedbe sakrivale su u sebi nagoveštaje upućene njemu. Da, sigurno ga je volela mnogo volela, više nego ijednog od ljudi koje je do tada srela, rekla je to i sama. Bila je opsenjena njegovom titulom, njegovim bogatstvom. Pripadali su istom društvenom sloju. Zar je bilo potrebno još nešto za srećan brak? Zahvaljujući prastarom, uobičajenom ljudskom nagonu za samoobmanjivanjem, počeo je da pronalazi u Denizi one odlike koje je želeo da ona ima, i da veruje u sve ono u šta je želeo da veruje. Kao u onim danima kada se oporavljao od bolesti, obuzelo ga je varljivo, ushićeno likovanje, koje nije mogao da suzbije. Živeo je kao u nekom blistavom snu. Svet, čak i ovaj turobni novembarski svet, oživeo je od pesama koje je samo on mogao da čuje. Hteo je da sa svakim podeli svoju skrivenu sreću, sva lica oko njega morala su da budu nasmejana. On je i ranije bio dobroćudan,sada je postao razdragan, donosio sa sobom vedro raspoloženje, učio druge optimizmu. Ujutru je veselo pozdravljao Žozefa sa: Dobro jutro, Žozefe! Ako slučajno ne bi padala kiša, primetio bi: Božanstvena jesen, a? - Ako je lilo: Usevi će biti odlični dogodine. Za useve je najbolja jesenja kiša! - Za vreme doručka prekorevao bi ga zbog njegove sumornosti. “ Vi starite, Žozefe! Stari ste i sumorni!” “ Da, gospodine Anri. “ Stari sluga se spokojno kretao po sobi, otvarao ormane, vadio Anrijevo odelo.
“ Sva je nesreća u tome što se nikada niste oženili. Svaki čovek treba da se oženi. Muškarci nisu stvoreni da žive sami.” “ Da, gospodine Anri.” “ Jeste li ikada bili zaljubljeni?” “ Da, gospodine Anri.” “ Pa zašto se onda niste oženili?” “ Nisam je zaprosio.” “ Eto vidite! Niste bili dovoljno strasni, dovoljno poletni. Žene vole muškarce snažne, smele.” “ Da, gospodine Anri. Hoćete li da se kupate sada ili docnije?” Ali najviše od svega želeo je da usreći majku. Opazio je na njoj u poslednje vreme neku promenu.Ispočetka se radovala Denizinim dolasckma, podsticala ih da se voze u šetnje, ali poslednjih nedelja primetio je kako ga za vreme jela ispitivački posmatra preko stola. Stalno ga je podsećala na njihov plan da provedu zimu na italijanskoj Rivijeri. Naravno, ona nije znala, nije mogla ni da nasluti da se događa nešto značajno, nešto od ogromne važnosti… Deniza će se udati za njega. Uskoro će da je zaprosi… I tako jedne večeri kada su sedeli pored vatre u salou, on se zapanji kada grofica spusti svoj ručni rad u krilo i reče mirno: “ Anri, žao mi je što moram da ti kažem, ali ja sam naredila da se sve spakuje. Prekosutra krećemo za San Remo. Buljio je u nju, nem od zaprepašćenja. Nije moguće da je mama naredila da se pakuje, ne pitajući njega za savet, kao da je on još dete. “ Ali, ja još nisam završio Denizin portret “ progovori najzad. “ Žao mi je. “ Lice joj je bilo nepomično, glas hladan, sasvim drukčiji nego obično. “ Obećao si odavno da ćeš ga završiti. Već je dvadeseti novembar, a trebalo je da krenemo sredinom oktobra. Ne mogu duže da odlažem.” “ Ali zašto?Zar nije svejedno da li krećemo ove nedelje ili iduće? Ili idućeg meseca? Ili iduće godine? Niko nas ne očekuje tamo.” U trenutku kada je to izgovarao, jedna misao prolete mu kroz glavu. Ona je bolesna! Nazebla je u ovoj velikoj kući punoj promaje. Zato je i bila tako bleda, zato ga je toliko terala da što pre završi portret. Kao i uvek, nije ništa govorila, žrtvovala se čekajući da pođu kada njemu bude zgodno. Ljubav prema njoj zapljusnu mu srce. “ Oprosti, mama. Nisam znao. Naravno, krećemo odmah. Ali “šta misliš, možemo li pričekati još do mog rođendana? On je kroz četiri dana. Bilo bi mnogo lepše da ga proslavimo ovde nego u nekom stranom hotelu.” Ona ga pogleda ozbiljnim, nesigurnim pogledom. “ Ne znam…” “ Molim te, mama, molim te! “ Nesvesno, počeo je da govori onim glasom kojim se kao dete ulagivao kada je hteo nešto da postigne. “ Još samo četiri dana.” “ Pa dobro “ pristade ona najzad. “ Krenućemo posle tvog rođendana.” Uznemiren, Anri je srknuo poveći gutljaj šampanjca i popravio grudi na svojoj uštirkanoj košulji. Njegov rasejani pogled preletao je preko stola pokrivenog čipkanim čaršavom, na kome su stajale bele ruže u vazi iz Limoža, srebrn pribor za jelo, kristalni pehari sa kojih se nemo odbijala svetlost sveća, i vitke šampanjske čaše. Video je baronicu u njenoj najsvečanijoj haljini i sa ukrasom od perja, tetkaArmandinu, mlađu nego ikada, u novoj svetloj periki, majku, veoma lepu u crnoj somotskoj haljini, sa jednim smaragdom oko vrata, opata Suluka, čije je grubo lice bilo nabrano u osmeh, i koji je, kao i uvek, bio u staroj zakrpljenoj mantiji, Denizu, izvanredno lepu u beloj, duboko izrezanoj haljini od tafta - koja je ličila na venčanicu.
Ne vara li se on? Da li ga Deniza zaista voli toliko koliko on misli, toliko da bi se udala za njega. Poslednja četiri dana proveo je kao u agoniji. Nije je još zaprosio, prosto zbog toga što mu se nije pružila prilika da to učini. Kako je mogao da zaprosi devojku koja čavrlja, priča da će joj nedostajtati popodneva u ateljeu, odmori od petnaest minuta, čaj, kolačići, - priča kao da i ne sluti kako je on strašno uznemiren, kako umire od želje da je uzme za ruku i da joj kaže reči koje su mu već na vrh jezika. Cherie, znam dobro da se ne smem nadati da ćete me voleti,ali ja ću posvetiti ceo svoj život…Ko to tvrdi da su žene intuitivne? Ili je možda sve to samo maska? Možda ona krije svoja prava osećanja iza te prividne živosti. Na kraju krajeva, nije valjda mogao očekivati da će jedna skromna, uzdržljiva mlada devojka da brizne u plač, zar ne? Iskapio je čašu. Jedan od dvaju livrejisanih slugu smesta mu je ponovo napunio šampanjcem. Kako je divna Deniza večeras! Ta ramena! Kao čvrsto zategnuta kadifa! Pa odsjaj sveća u njenim očima! Kada bi samo mogao da je naslika onakvu kakva je sada. Ali, dođavola sa slikanjem! Hteo bi da je poljubi, da… Zamisli da se ljubiš sa takvom devojkom, otmenom, dostojanstvenom - a ipak vatrenom! Ali, zaboga, pa ona je njegova, ona mu pripada! Ona mu je jasno dala na znanje šta oseća prema njemu, da - jasno! Na primer, kako ga je samo uhvatila za ruku, kako je rekla: Vi ste najbolji čovek koga sam ikada srela. - Devojka kao ona ne govori takve stvari ako ne oseća nešto više - mnogo više! Neće on biti takva budala da ode pre nego što razgovara s njom, pa da je pri povratku nađe verenu za nekog drugog, i to samo zato što se stideo da je zaprosi! Opazivši da se majka sprema da ustane od stola,on žurno ispi svoju čašu šampanjca. Oseti kako ga obuzima prijatna vrtoglavica. Kad je dohvatio štap i krenuo, učini mu se kao da se pod ljulja pod njegovim nogama. Prešli su u salon da popiju kafu. Opat Sulak se oprostio. Dame su se sakupile oko vatre. Deniza se naže ka Anriju. “ Hoćete li da vam još jednom odsviram Prelid, “ znate, ono što vam se dopalo, ono što sam vam svirala prvog dana?” Sedeo je pored nje dok je svirala. U dnu sobe njegova majka je ravnodušno produžila da razgovara. “ Čovek prosto ne bi verovao da je prošlo samo tri meseca “ poče ona glasno da razmišlja kada je završila sviranje. “ Divno smo se zabavljali, Anri, zar ne? Sada je pravi trenutak…” “ Hajde da se izgubimo u atelje “ šapnu on. “ Sada?” “ Da, sada “ navaljivao je on tihim glasom. “ Važno je.” Kako je pametno od njega što je naredio da upale svetiljke i naloži vatra,mislio je on dok se bez daha, s mukom uteturao u sobu. Šampanjac ga je naglo oraspoložio. Ne, niko drugi se neće oženiti njom. Ovo mesto je kao stvoreno za prosidbu, ovo mesto gde su bili najsrećniji. Kada samo njegovo srce ne bi lupalo tako snažno… “ Šta ste hteli da mi pokažete? “ upita Deniza. “ Hodite, i sedite ovde na sofu.” Ona ga posluša. S okretnošću koja ga je i samog iznenadila, on se nađe pored nje, pribijajući je uz ivicu sofe. “ Očekivao sam trenutak kada ću moći da razgovaram sa vama “ reče on tihim, užurbanim glasom, kao da se boji da će ga neko prekinuti svakog trenutka. “ Vratiću se aprila. Čekaćete me, zar ne?” “ Naravno.”Razočarano ga je pogledala.Zar ju je zbog goga doveo ovamo?
“Kazala sam vam da smo iznajmili vilu na godinu dana,a naša žalost ističe tek krajem juna.” “ Nisam na to mislio. “ On se naže k njoj i zgrabi je za obe ruke. “ Mislim, hoćete li čekati na mene?” Ona ga pogleda, lako se namrštivši. “ Ne razumem. “ Glas joj je bio oštar, pun sumnje. On ugleda, u vrtoglavici, ponor koji je zjapio pred njim.Nekoliko užasnih trenutaka očajnički se borio sam sa sobom, pokušavao da se zaustavi dok nije dockan. Ali su dugo ponavljane reči već navirale iz njega. “ Cherie, znam dobro da se ne smem nadati da ćete me voleti, ali ja ću ceo svoj život posvetiti pokušaju da vas usrećim. Kunem vam se da nećete zažaliti što ste se udali za mene. Usrećiću vas. Videćete, radiću sve što budete hteli. Ići ćemo kuda god želite, radićemo sve što god hoćete. “ Strasno je poljubi u ruku. Ona je buljila u njega, opuštenih usta, isuviše zaprepašćena da bi se opirala, a na licu joj se sukobljavalo iznenađenje, sažaljenje i izvesna podsmešljivost zbog tako ogromne zablude. “ Ali “ ja vas ne volim, Anri. Nikada mi nije palo na pamet da vi…” “ Znam “ potvrdi on s razumevanjem. “ Znam da ne možete da se rešite, i da je trebalo prvo da razgovaram sa vašom majkom. Razumem. Samo sam želeo da pre polaska…” “ Ali vi me ne razumete! “ Ona poče da vlada sobom, glas joj se povisi. “ Vi me uopšte ne razumete! Ne volim vas! Žao mi je, ali -ne volim vas! Molim vas, pustite mi ruke.” Stvari su se tako brzo odvijale. U glavi mu se vrtelo od šampanjca. “ Ja nisam rekao da me volite. Rekao sam samo da osećate naklonost prema meni. Osećate je, zar ne? Sećate li se onoga dana kada ste me uhvatili za ruku i kazali…” “ Vi ste poludeli! Molim vas, pustite mi ruke, boli me.. Ja sam vam samo bila zahvalna za sve što ste mi činili. Nisam mislila ni na šta drugo. Nikada vas nisam volela i nikada vas neću voleti. Ludo je i pomisliti tako nešto.” Obuze je strah. On je počinjao da shvata. Oči su mu se širile, a usne podrhtavale. U svetlosti lampe njegova ružnoća je postajala monstruozna, gargoljska. “ Zašto je ludo? Zašto? “ Njegovo lice je postalo pepeljastosivo. Prsti su mu kao klešta stezali njene ručne zglobove. “ Zato što sam bogalj? Je li tako? Zato što sam bogalj.” Od bola pomešanog sa besom zaboravila je na strah.Okrenula se k njemu, plamtećih očiju punih suza. “ Jeste! “ povika ona. “ Jeste! Zato što ste bogalj i zato što ste ružni. Vi ste najružniji čovek koga sam ja ikada…” Nije dovršila. Iznenadnim pokretom on ju je privukao, kao pijavice upio svoje usne u njene. Vreme je prestalo da postoji. Kao u munjevitom snu osetio je njene vlažne usne, pokušao da joj na silu rastvori čvrsto stegnute zube. Osetio je kako joj se kičma izvila, grudi pritisle uz kruta prsa njegove košulje, a nokti zarili u njegove dlanove. Uz očajnički napor ona se istrgla i poletela ka vratima. Držeći ruku na kvaki, okrenula se, svesna da je on ne može stići. On se nije ni pomerio, sedeo je klonulo na sofi, piljio u pod, a bes ga je potpuno napustio. “ Vi odvratna, ružna budalo! Nijedna devojka se nikada neće udati za vas! Nikada! Čujete li, Anri?” Nozdrve su joj se širile, usta iskrivila od besne osvetoljubivosti. Polako je ponovila te reči, kao da je želela da svaku od njih posebno zabije u njegovo srce. “ Nikada! Čujete li? Nikada!”
Nije video kada je otišla, ali je čuo šum njenih užurbanih koraka na stepenicama, prigušene i uzbuđene glasove u salonu, glasno zvonjenje zvonceta, i, malo docnije, škripu točkova po vlažnom pesku druma. A zatim - više ništa, osim tišine, meke tišine koja ga je obavijala, crvenkasta i milostiva. A napolju je plakala noć. Nekoliko trenutaka nije osećao ništa. Baš ništa. Postepeno, kao pramenovi dima posle vatre, beznačajne, sitne misli počele su da proleću kroz prazninu njegovog mozga. Lupanje srca podsetilo ga je da vreme prolazi. Da li ljudsko srce kuca brže ili sporije od časovnika? Koliko je patnje potrebno srcu da prepukne i prestane da kuca? Uskoro će morati da siđe i da se nađe licem u lice s mamom. To tako liči na nju, što nije odmah dojurila gore da ga zapitkuje i prekoreva!Sigurno sedi dole u sobi pored kamina i čeka ga. Jadna mama, hoće li ikada moći da mu oprosti? Koliko joj je bola naneo! Pipajući, dohvati svoj štap i odgega se iz sobe, Sa vrha stepenica video je da majka sedi pored kamina, kao što je i očekivao, zagledana u plamen, s rukama skrštenim u krilu, i profilom nepomičnim kao da je isklesan iz kamena. On sede prekoputa nje, na stolicu koju je do malopre zauzimala baronica. Spusti štap na pod i ukrsti prste preko svilenog prsluka. Nekoliko trenutaka niko ne progovori ni reči. “ Ti si sve vreme sigurno znala, zar ne, mama, da ću ispasti budala? “ poče on, gledajući u plamen. “ Duboko, duboko u sebi i ja sam znao,bar mi se sada tako čini. Ali toliko sam želeo da verujem da Deniza nije kao ostale devojke, da će ona moći da me voli – da sam na kraju i sam poverovao u to. Ne možeš da zamisliš, mama, kako je lako obmanjivati sebe kada si bogalj! Postepeno umanjuješ svoju ružnoću, svoju hromost. Nisi ni svestan toga, a već zamišljaš sebe kao pristojnog mladića koji neprimetno hramlje, umesto nakaznog kepeca zakržljalih nogu, što u stvari jesi…” “ Molim te, Anri, molim te, ne govori tako!” “ Ali, ja jesam to, zar ne, mama? “ reče on, sve bešnji na samog sebe. “ Znaš li ti da sam ja, na Monmartru, dva puta išao u jednu jeftinu pivaru da nađem bilo kakvu ženu, i dva puta su me one odbile. Znaš li da nije prošao skoro nijedan dan da me nisu mučila priviđenja nagih žena, da sam se često trzao iza sna mokar od znoja? Sigurno to znaš, jer znaš sve o meni.Poznaješ me bolje nego što sam sebe poznajem. Kunem ti se da nikada nisam sam podsticao te misli. Naprotiv, terao sam ih od sebe. Ali one su se uporno vraćale, vraćale, vraćale.. sve dok mi se ne bi učinilo da ću poludeti.” Grofica je sedela nepomično. Na licu joj je igrao odblesak plamena. Zraci narandžaste svetlosti pružali su se duž nabora njene tamne haljine. “ I najzad, “ nastavi on posle kraćeg ćutanja,” jednog dana naiđeš na istinu o sebi. Imaš osećaj kao da si stao na zmiju. Ono što je učinjeno ne može više da se promeni, ali te bar izleči od ludosti. Eto, zašto, mama “ on je pogleda pravo u oči, “ moram da se vratim na Monmartr.” Vide kako joj usne i nehotice podrhtavaju, i kako grčevito steže pesnice. “ Oprosti mi, mama “ Reče tužno. “ Oprosti mi što sam ti opet naneo bol. Ali to je jedino rešenje. Ovo što se dogodilo večeras neizbežno se moralo dogoditi kad-tad. Dogodilo bi se u San-Remu, u Firenci, ili ma u kom drugom mestu. Deniza je tu samo slučajnost. Svaka druga devojka učinila bi to isto. To se može ponovo dogoditi kroz šest meseci ili kroz godinu dana. A ja neću da se ponovi - nikada! Samo na Monmartru biću u stanju nekako živim! A odande bar neću nikada imati prilike da ti nanesem bol kao večeras.” Ona sklopi oči. Dve suze lagano se skotrljaše niz njene obraze.
“ Bićeš usamljen na Monmartru, mali moj.” “ Ja ću svuda biti usamljen, mama. Sada to znam.” Dohvatio je štap s poda i dohramao do nje. Jedan trenutak stajao je pred njom. “ Molim te, mama, nemoj da plačeš. I meni i tebi je potrebna hrabrost. Ti znaš da nema drugog izlaza. Dolaziću često da te posetim…” Reči mu zastadoše u grlu. On se naže k njoj i poljubi je. “ I nikada nemoj da zaboraviš, “ šapnu joj na uvo “ ma šta se desilo, nikada nemoj da zaboraviš da te volim i da ću te uvek voleti svim svojim srcem.” Nije ni pokušala da ga zadrži. Imao je pravo. Nije bilo drugog izlaza. Posmatrala ga je kako hramljući prolazi kroz sobu i nestaje. Čula je lupu njegovog štapa koji se vukao po stepenicama, a malo docnije tresak vrata na njegovoj sobi. Njen se pogled vrati vatri, koja se polako gasila. Otišao je, i ovoga puta se neće vratiti. Varala se kada je mislila da će moći da ga zaštiti od sudbine. Sudbinom je upravljao Bog. Šta li će biti od Anrija? Bio je bogalj, ružan, gladan ljubavi i nepopustljiv.Šta li će da radi? Nije znala. Znala je samo jedno. On je njeno dete, a život će biti nemilostiv prema njemu. Ali, ona ga neće napustiti. Voleće ga, moliće se za njega i čekaće ga - do kraja. DRUGI DEO MARI ŠARLE 9 “ Gospodine Tuluz!” Pridižući suknju obema rukama, i otkrivajući na taj način par debelih članaka obučenih u pamučne čarape, gospođa Lube izlete iz kuće kao strela. Otkako je stigao telegram, ona je živela u strepnji pomešanoj s ushićenjem. Nešto strašno moralo je da se dogodi, čim se on vraća na taj odvratni Monmartr, ali - on se uglavnom vraća, a to je divno! Bila je tako usamljena bez njega. Celo jutro praskala je po svojoj portirskoj loži, nije bila u stanju da čita novine niti da prebira brojanice, i svaki čas je izvirivala kroz prozor. I eto, najzad je stigao! “ Gospodine Tuluz “ ponovi ona kada se fijaker zaustavio. “ Kako ste, gospodine Tuluz? Atelje je isti kao što ste ga ostavili. Naložila sam vatru, prijatno je unutra i…” Naglo je zaćutala. Nešto nije bilo u redu. Izgledao je isto kao i ranije, ali ipak ne isto. Njegove oči! U tome je stvar! Bile su veće, tamnije, i više nisu imale onaj veseli, dečački izraz. “ Jeste li dobro sa zdravljem?” On se osmehnu na nju toplim, tužnim osmehom, silazeći iz fijakera. “ Da, hvala, gospođo Lube. Osećam se vrlo dobro. Divno je što sam opet ovde. Nedostajali ste mi.” Kad su stigli na četvrti sprat, on otvori vrata i odgega se pravo ka prozoru. Stajao je jedan trenutak, naslonjen na štap, posmatrajući poznatu panoramu reckavih krovova i dimnjaka. Zimsko nebo je još nosilo tragove blage jeseni koji ga podsetiše na poslednje vožnje sa Denizom. On se okrenu, udahnu slab miris terpentina koji je još lebdeo u vazduhu. “ Divno je što sam opet ovde “ ponovi on. Još uvek smešeći se, pogleda platna na zidu, nogare, pleteni nameštaj, trbušastu peć, Milosku Veneru, koja je još uvek stajala u istom uglu gde ju je ostavio Rašu. Izgledalo mu je kao da se vratio među stare prijatelje. “ Od sada ću ovde da stanujem, gospođo Lube. A ne samo da radim. Ovo će biti moj dom, i nikada ga neću napustiti.”
Soba sa balkonom, sa svojim velikim prozorom i tapetama išaranim belim i žutim krasuljcima, bila je prijatnija nego što ju je on zapamtio. Stavio je jednu staru fotografiju svoje majke na noćni stočić, obesio na zid nekoliko skica iz Selerana i jednu požutelu fotografiju iz škole Fontan na kojoj su on i njegov pobratim Moris stajali jedan pored drugog, golih kolena i samouverenog izgleda. Dva dana docnije stigli su i njegovi koferi. Gospođa Lube je složila njegove košulje u fijoke i obesila odela u orman. Kada je video svoje peškire sa monogramom, mirišljave sapune i srebrni pribor za toaletu u kupatilu, počeo je da se oseća kao kod kuće. Da, čovek bi tu mogao da bude vrlo srećan. Otišao je da poseti Rašua. Nadao se da će ga zateći kako slika, ili svira u mandolinu, kako pije pivo sa starim prijateljima sa groblja, ili se zabavlja sa nekom midinetom. Umesto toga našao je jednog umornog, zabrinutog džina uvijenog u kaput, koji bulji u knjižurine iz istorije umetnosti u ateljeu hladnom kao led. “ Kao što vidiš, “ posramljeno se osmehujući Rašu skoči na noge “ bubam za ispit za tog prokletog nadzornika. Nikada ne bi mogao ni da zamisliš šta sve treba čovek da nauči da bi postao običan čuvar muzeja!” Nije više bio boem, nije se više smejao grohotom. U njemu se opet javio buržuj željan sigurnosti i ugleda. Nije ga više zanimalo đuskanje u L’Eli-u ili pijenje piva u La Nuvel. “ To možeš da radiš dok si student, ali od toga nemaš nikakve vajde.” Neko vreme razgovarali su o koječemu, pokušavajući da ožive nekadašnju prisnost. “ Znaš li da se Grenije oženio i da se Lika vratio u Normandiju?” Anri klimnu glavom. “ Pisao si mi o njima. Kako je Vinsent?” “ Oh, Vinsent je još uvek tu negde, loče apsint i dosađuje svima sa svojom prokletom slikarskom kolonijom i bratstvom među slikarima. Letos je priredio izložbu kod Agostine – potpuno neuspelu, dabome. Zaprosio je Agostinu. Naravno, ova mu se nasmejala u brk. Mio piccolo Vincente * , - ti već znaš kako ona govori -ti si ćaknut, ti si razzo!** Imaš bube u glavi! Među nama rečeno, mislim da ima pravo On je zgodan momak, ali mu ovde nešto fali. “ On se značajno kucnuo prstom u čelo. * (ital.) Mali moj Vinsente! **(ital.) lud Ne, Gozija i Anketena ne viđa često, iako obojica još žive na Monmartru. Svi su oni veoma zauzeti, veoma zauzeti borbom za hleob. Divna profesija, ta umetnost! Sve u svemu, leto je bilo dosadno i vrlo toplo. Ali, hvala bogu,jednog dana idući u atelje primetio je jednu devojku pred kapijom groblja na Monmartru. “ Ispričao sam joj svoju uobičajenu priču o poziranju za Madonu, i ona je progutala udicu. Nije naročito pametna i malo je gluva, ali je dobra devojka. Ima zlatno srce. Blagajnica je u nekom hotelu - tako bar ona kaže -, ali kod žena nikada ne možeš znati kad govore istinu. Nacrtao sam čak i njen portret - malu skicu na komadiću platna. Zaplakala se kad sam joj ga dao.” On se nežno osmehnu. “ Dobra je moja Berta.” Nekoliko trenutaka zamišljeno je ćutao, obgrlivši kolena svojim velikim rukama. “ A ti, šta ćeš ti da radiš?” “ Slikaću, verovatno. Šta bih drugo mogao da radim?” “ Ti bar ne moraš da se brineš kako ćeš zaraditi za život. Sada možeš da slikaš što god ti padne na pamet. Sećaš li se one lorete kod Agostine, one koju si hteo da slikaš zato što je imala providno lice i zelene senke na vratu?” “ Da. “ Anri zamišljeno klimnu glavom. “ Sada mogu da slikam sve moguće zelene
senke koje zaželim. U tome je prednost kad je čovek amater. Možeš da slikaš što god hoćeš. To se nikoga ne tiče.” Najednom nisu više imali o čemu da razgovaraju. Još uvek su želeli da budu prijatelji, ali se život isprečio između njih. Njihovi putevi su se razišli. Spone koje su ih vezivale oslabile su. Bili su stranci, sa mnoštvom zajedničkih uspomena. “ Treba da krenem “ reče Anri, ustajući sa kauča. “ Neću da te ometam u radu. Nadam se da ćemo se viđati s vremena na vreme.” Na vratima se rukovaše, sa zbunjenim osmehom na licu. Očima su se opraštali jedan od drugog. “ Viđaćemo se često pre nego što odem “ reče Rašu. “ Uzgred budi rečeno, čuo si šta se desilo sa Žili? Zar ne?” “ Nisam” “ Udavila se - otprilike nedelju dana posle tvog odlaska.” “ Gde je sahranjena?” Rašu sleže ramenima pokazujući time da nema pojma. “ Znaš kako ti je to. Bez novaca, bez bliže rodbine… A zaseban grob skupo staje.” Anri sačeka da stigne do prvog sprata. A onda sede na stepenice i tiho zaplaka. Veče u La Nuvel donelo mu je takođe puno razočaranja. “ Umetnost primenjena u trgovini, to je glavna stvar “ govorio je Gozi, mašući svojim izlizanim rukavima. “ Tu leži mnogo novca. Velika budućnost je u ilustrovanju kataloga, u plakatima… Čak i natpisi nad radnjama donose dobru paru - ako samo uspeš da dođeš do njih…” Anketen se hvalisao svojom sposobnošću da naveliko proizvodi religiozne slike. “ Za jedno Murilovo Vaznesenje potrebno mi je tri dana. Mogao bih da ga završim i za dva, ali svi oni prokleti anđeli oduzimaju strašno mnogo vremena. Jedno Hristovo rođenje zahteva četiri dana. Mnogo sporednih detalja, kao što vam je poznato.” Pokušavali su svim silama da budu veseli. Kopali su po prošlosti, izvlačili stare dosetke iz ateljea. Ali ubrzo su iscrpli sav inventar svog studentskog doba, koji im je nekada izgledao tako uzbudljiv. Pod prividnom hvalisavošću Anri je osetio njihov strah od budućnosti, žalost za proćerdanim godinama. “ Baš je to smešno,zar ne? “ Gozi se setno nasmeja. “ Znojiš se i robuješ da stigneš u taj prokleti Salon, a kad najzad stigneš, uvidiš da on ne predstavlja baš ništa pod bogom.” “ Polovina pariskih slikara koji ovog trenutka umiru od gladi bilo je primljeno u Salon “ tvrdio je Anketen. “ Dega je imao pravo, staro kopile! Umetnost nije profesija, to je jedna vrsta laganog samoubistva. Ali, bar ti nećeš nikada morati da se brineš… Od prvog trenutka osetio je da su oni iznenađeni zbog njegovog povratka na Monmartr i da mu nesvesno zavide. Naravno, on je mogao sebi dozvoliti da propadne na prijemu u Salon,još uvek će moći da maže što god hoće u svom divnom ateljeu, nikada neće morati da se brine za hranu, odelo, kiriju. On je bogat, a oni su siromašni. Ta misao zatrovala je njihove odnose, zbrisala godine drugovanja. Jednim velikim skokom unazad, on je opet postao bogati amater iz onih dana kada su učili kod Bonaa. Rastali su se zaklinjući se da će se često viđati, a svesni, u dubini duše, da neće. Vinsent se jedini iskreno obradovao što ga ponovo vidi. Njegove oči blistale su kao drago kamenje kad je ispružio svoju koščatu pegavu ruku. “ Nedostajao si mi, Anri. Imam toliko stvari da ti pričam. Hajdemo do nas da se malo založimo Teovim stokvisom.”
Njihovo duboko uzajamno razumevanje nije oslabilo i oni su proveli nekoliko srećnih večeri prepirući se kao nekada. Ali Vinsent je bio bolestan, izgubljen u svom sopsvenom vrtlogu. I on se promenio u toku poslednjih meseci. Nešto užasno, zastrašujuće vrilo je u njemu, i ponekad mu udararalo u mozak. “ Hoću da izađem odavde! “ vikao bi. “ Hoću da idem tamo gde ima sunca! Hoću da slikam sunce, polja…” Pariz mu beše postao nepodnošljiv. Hronični nemir oštetio je njegove nerve. Usne su mu se grčevito trzale. U izvesnim trenucima oči su mu postajale divlje, skoro ludačke ,oko njega je lebdeo dah nesreće koja se približavala. Jednog dana doteturao se u Anrijev atelje, pijan, unezveren, prokisao do kože. “ Misliš li ti da sam ja lud? “ zaječa on sa kauča, obuhvativši glavu rukama. “ Misliš li zbilja da sam lud? Misliš li da će da me zatvore? To popodne u radnji čiča-Tangija sreo je Sezana,i ovaj je, pošto je pregledao njegove slike, svojim unjkavim, razvučenim glasom izjavio: Zaista, gospodine, vi slikate kao ludak! Ta primedba uticala je na Vinsenta kao varnica ubačena u bure baruta. Posle tog događaja potpuno je izgubio spokojstvo. Pio je sve više. Kad bi došao u atelje, mlatarao bi rukama i stavljao primedbe bez veze ili bi počinjao da govori holandski. Njegovo mucanje postajalo je sve izrazitije, a iznenadni nestanci sve čsšći. Najzad, jednog sumornog februarskog dana otputovao je u Arl. Kad ga je Anri poslednji put video, bio je to alkoholičar crvenih očiju, koji se naginjao kroz prozor jednog kupea treće klase osmehujući se u svoju oštru bradu, i iščezavao u oblaku pare mašući rukom kao utopljenik. Posle nekoliko dana došao je red na Rašua. Pošto je položio ispit, naimenovali su ga za pomoćnog čuvara muzeja u Draginjanu, jednoj učmaloj, od sunca usijanoj varošici Provanse. Opet se Anri odvezao na stanicu i s usiljenom odvažnošću govorio beznačajne stvari koje se govore pri ispraćaju. Poslednja veza sa prošlošću bila je prekinuta. S očajničkom upornošću bacio se na posao. Radio je dva, tri, četiri platna odjednom, stajao je pred nogarima dok i poslednji zračak svetlosti ne bi iščezao iz ogromnog prozora, slikajući sve brže i sve sigurniji, dok mu je gospođa Lube čitala novine. U sumrak, međutim, usamljenost bi počinjala da mu šapuće, da ga muči.Usamljenost je satkana od uspomena. U ateljeu koji je postajao sve mračniji, uspomene su prodirale kroz zidove proticale mu ispred očiju, uvijale se oko njega. Da bi ih se oslobodio, stavljao je šešir na glavu i izlazio. Vratio se u La Nuvel i uvideo koliko tuđe može čoveku da postane mesto koje mu je nekada bilo veoma blisko. Ta kafana pre godinu dana tako uzbudljiva i prisna, sada je samo jedna bučna, strana krčma. Studenti su prekinuli svoje raspravljanje da bi ga pogledali, čudeći se zašto je još tu kada nije uspeo da uđe u Salon. Stariji slikari su bili isuviše zaneti svojim problemima ili igrom domina da bi ga uopšte primetili. Sa svoje dvadeset i dve godine i on je postao jedan od promašenih na Monmartru, za neke isuviše star, za druge isuviše mlad, a nezanimljiv za sve. Njegove večeri pretvorile su se u besciljno lutanje. Osetio je otrovnu gorčinu usamljenosti na mestima prepunim ljudi. Potpuno sam, išao je u razne kafe-šantane i u Cirkus Fernando, gde je posmatrao klovnove, jahačice u suknjicama, dresirane pudlice, akrobate u ružičastim trikoima. Čak je ponovo otišao i u L’Eli, La Guli je došla i posedela za njegovim stolom dva-tri minuta, a zatim je odjurila i potpuno zaboravila na njega. Čiča-Čednost mu je poželeo dobrodošlicu uz nove žalbe na ponašanje devojaka, i ispričao kako je jedan
strašan podnarednik iz Odeljenja za čuvanje javnog morala baš stigao na Monmartr. “ Zove se Patu, Baltazar Patu “ prošaputa on uplašeno. “ I nadam se da nikad nećete doći u sukob s njkm. Taj čovek je postao strah i trepet! Šunja se noću po kvartu tražeći ulične devojke bez dozvole - znate, bez one policiske dozvole koju moraju da imaju prostitutke. A pošto ne nosi uniformu, one ne mogu primetiti da je žandarm, te ih on taho hvata i šalje u Sen-Lazar. Ako samo dođe ovamo i zatekne devojke kako igraju bez gaćica, biće gužve, videćete…” Najzad su bučne, bezlične pivare na bulevaru Kliši postale njegovo uobičajeno pribežište. Tu je provodio beskrajne večeri, sa šeširom duboko natučenim na oči, dok su mu noge visile iznad poda a duša zevala od dosade. Sa svojim kratkim štapom pored sebe, sedeo je satima i satima, čitajući večernje novine, posmatrajući lorete na poslu, krišom crtajući, buljeći u svoje ružno lice koje se ogledalo u čaši, i čekao nešto… ni sam nije znao šta. Mama je rekla da će biti usamljen. E pa, zaista je i bio. Jednog dana poručio je konjak. Zatim još jedan, pa još jedan. I dogodilo se nešto neverovatno. Noge su prestale da ra bole. I još nešto - turobne misli su iščezle. Bogalj? Ko je bogalj? Pa on igra sa jednom divnom devojkom, i ona se privija uz njega, kao što su radile devojke u L’Eli-u… Naslanja glavu na njegovo rame, I zatvorenih očiju, sva se predaje,u čulnom zanosu, njihovom uzbudljivom zagrljaju… Sa potajnim ushićenjem otkrio je da je rođena pijanica i da je u stanju da slisti neverovatnu količinu pića bez naročito štetnih posledica. Ta činjenica pričinila mu je ogromno zadovoljstvo. Neki ljudi mogu da se penju na bregove ili da skaču na konju preko prepona od šest stopa. E pa eto, postoji nešto što on može da radi – može da pije! Piće je učinilo i nešto drugo. Ulilo mu je odvažnosti da savlada svoj užas i ode u javnu kuću. Ovoga puta odvezao se do vrata i odlučno zazvonio. Lukavo je izabrao baš to turobno, maglovito poslelodne, jer se nadao da će crveni plišani salon biti prazan, a devojke besposlene. “ Uđite, uđite. Požurite. “ Neka aljkava žena zapaljenih očiju davala mu je znak da uđe. “ Zar ne vidite koliko pljušti? “ nastavljala je, zatvarajući vrata za njim. Trenutan izraz koji prelete preko njenog prljavog lica pokaza da ga je poznala.“Jeste li dolazili ovamo jednom, pre dve-tri godine? Sa nekim prijateljima? Ja nikada ništa ne zaboravljam.” On potvrdi i tutnu joj u šaku srebrnjak, koji je držao spreman u ruci. “ E, ovo se zove napojnica! “ zašišta ona s poštovanjem. “ Kad bi samo bilo više takvih kao što ste vi, mogla bih uskoro da se povučem na selo. Vidim da ćemo nas dvoje postati dobri prijatelji.” Škiljila je u njega prijateljski, kao da oseća njegovu strepnju. “ Došli ste u pravi čas, “ prošaputa naginjući se k njemu “ gore nema nikog.” Iznenada, u njenom pogledu ukaza se sumnja. “ Iako ste kepec, vi valjda možete da obljubite ženu, a?” Kada on neprimetno potvrdi, vrati joj se njena stara srdačnost. “ Onda je sve u redu. Visok ili mali, star ili mlad “ to je za nas svejedno. L'amour*zbog toga smo mi ovde. Sada idite lepo gore, a ja ću pozvati devojke.” *( franc.) ljubav Grčevito stežući ogradu, on se odgega uz strme stepenice zastrte tankim tepihom i zadihano uđe u polumračan, prazan salon.Ništa se nije promenilo. Odmah je poznao tmnocrvete zavese na vratima, klupe presvučene izlizanim plišom iza obojenih gvozdenih stolova, mehanički klavir u uglovima, reprodukciju Kleopatre u kupatilu upljuvanu od muva, koja je visila između dva ogledala u pozlačenim
okvirima, miris pudera i ustajalog duvana. U sobi je vladala neka atmosfera spokojne prljavštine, ljigave ustajalosti močvare. On sede za sto, spusti mokar šešir pored sebe na klupu, i poče da čeka, dok mu je srce jako lupalo. Sve je išlo lakše nego što je očekivao. Na gornjem spratu zavlada neka užurbanost. Čuo je tresak vrata koja su se zatvorila, a zatim lupu žurnih koraka na stepenicama… Jedna devojka u paučinastom kombinezonu i ružičastim papučama sa visokim potpeticama banu u sobu. Kad ga ugleda, ona zastade kao ukopana, a osmeh joj se zaledi na usnama. Za trenutak nije bio svestan ničega osim tih uplašenih, ispitivačkih očiju. Iznenada, ona se okrete i pobeže. I pored toga što mu je srce lupalo, čuo je druge korake, prigušeno kikotanje, i uzbuđen šapat u hodniku. Jedna ruka razmače zavesu. Pet ženskih lica pojavi se u otvoru, i deset svetlucavih očiju zaustavi se na njemu. On oseti kako je pocrveneo. “ Bože, pa to je Anri!” Zaprepašćeno je posmatrao debelu crnku krupnih očiju kao u teleta, koja mu je prilazila dok su joj se ogromne grudi tresle ispod košulje. “ Vi mene ne poznajete, a? “ Široko se osmehivala stojeći pred njim. “ Ali ja vas poznajem.” Neki ostaci seoske svežine još su se zadržali na njenom okruglom licu. Neverovatno ga je podsećala na gospođu Lube - dvadesetpetogodišnju gospođu Lube u ljubičastoj košulji. “ Ja sam Berta. “ Nagla se preko stola s osmehom u buljavim očima, naglašavajući reči kao da odgovara na dečju zagonetku. “ Vaš prijatelj Rašu pričao mi je o vama.” Pre nego što je on uspeo da progovori, ona se okrete devojkama, koje su oprezno ušle za njom u sobu. “ Sve je u redu. On je slikar, radi slike kao moj chouchou*.” *(franc.) srce, zlato Izgledalo je kao da je tim sve objašnjeno. Zategnutost je popustila. Devojke su se sakupile oko stola. “ Ovo je Veronika “ poče Berta, pokazujući mršavu crnku isturenih zuba, koja je ličila na pokislog miša. “ Ona radi ovde od skora. Tek tri meseca.” Veronika ispruži mlitavu, ukočenu ruku. Zaustila je da nešto progovori, ali je Berta već pokazivala drugu devojku. “ Ovo je Suzana. Ona je iz Bretanje, kao ja.” Sve više uživljavajući se u ulogu domaćice, okrenula se jednoj visokoj ženi krupnih kostiju, goloj ispod žutog španskog šala. “ Ono je Đanina. Ona je Italijanka. “ Ton kojim je ovo rečeno jasno je pokazivao da je Đanina beznačajna strankinja o kojoj ne vredi govoriti. “ A ovo je Mineta “ završi ona, sedajući pored Anrija. “ Ona je ovde skoro isto tako dugo kao ja.” Devojke su se rukovale s njim i, bojažljivo se osmehujući zauzimale mesto oko stola, ljupko nesvesne svoje golotinje. Stvar se pretvarala u društveni događaj. Jedan kelner u papučama i košulji vukući noge uđe u sobu, sa prljavim salvetom zgužvanim u ruci. On mahinalno obrisa sto dok su oni poručlvali piće. Anri je nudio devojke turskim cigaretama koje je usput kupio, palio šibice, saginjao se da prinese plamen njihovim usnama. Pošto nisu bile naviknute na takvu pažnju, one su mu zahvaljivale napućenih usana, izveštačeno otmenim glasom. Potajno su bacale pogled na njegove noge, ispitivale kvalitet i kroj njegovog
odela, osećajući i nesvesno saučešće prema tom mladom bogalju, tako učtivom i lepo obučenom, koji je došao k njima zato što nije mogao da nađe sebi devojku. “ Vi slikate, gospodine? “ upita Veronika da bi započela razgovor. “ Sve vrste slika?” Berta joj smesta odgovori. I to nestrpljivo i s autoritetom. Naravno da radi sve vrste slika! Kad je neko umetnik-slikar, taj može da slika sve. “ Moj chouchou je mogao da naslika sve što mu padne na pamet. Mogao je da naslika nečiji portret kao ništa, samo ako mu se prohte. “ Pukla je prstima da pokaže kako su portreti bili sitnica za Rašua. “ Jednom, “ zamišljeno reče Đanina “ pozirala sam nekom slikaru. Austrijancu.” Imala je vlažne oči oivičene dugim trepavicama i pravilne crte llca, upropašćene debljinom. Sa svojom gustom raspletene kosom skupljenom u čvor nisko na potiljku, podsećala ga je na dostojanstvene rimske seljanke sa Pusenovih slika. Svojim jasnim venecijanskim glasom opisivala im je kako je taj austriski slikar, jedan postariji melanholičan čovek, spuštao paletu, ustajao s vremena na vreme da pomiluje njene grudi ili zadnjicu, i opet se vraćao svojim nogarima da načini nekoliko setnih poteza četkom. “ Govorio je da ga ja inspirišem “ završi ona. Suzana se zajedljivo pobuni. Ona nema ništa protiv toga da spava s nekim čovekom, ali nikada ne bi pozirala gola slikaru. Ne, to ne bi mogla da uradi. “ To je odvratno. “ Ispod čipkane košulje njene grudi su se tresle od poštenog gneva. “ To je prava reč - odvratno.” “ Ali ti to ne razumeš “ bunila se strpljivo Đanina. “ Slikar nije običan čovek. On te ne gleda kao muškarac. Nego više kao…” “ Kao lekar “ preseče je Berta odlučno. Njen doživljaj sa Rašuom stvorio je od nje autoritet za sva pitanja u vezi sa umetnošću. “ Nimalo se ne stidiš da svakog ponedeljka pokažeš svoju zadnjicu doktoru kad dođe da nas pregleda, zar ne? E pa i sa slikarom ti je ti je isto tako…” Ubrzo su se sve devojke umešale u raspravu. Anri je s osmehom posmatrao kako besno gledaju jedna drugu, srkući piće i puše njima strane cigarete sa zlatnim piskom. I te devojke nisu bile smrdljiva stvorenja, kao što ih je on zamišljao… Bile su dobre, prijatne, i izgleda da nisu obraćale pažnju na njegove noge. Kako je to jednostavno, kako je sve to neverovatno jednostavno! Koliko bi muka on sebi uštedeo da je samo ranije došao! “ Obično je pričao kako ste vi dobri…” On se okrete i vide da se Berta povukla iz razgovora i da ga posmatra. “ To je istina “ nastavi ona,osmehujući se svojim plavim buljavim očima. “ Dobri ste. I on je bio dobar, zar ne? Kako je samo svirao mandolinu! A kakav je glas tek imao! I onako ogroman, umeo je da bude vrlo nežan! Portretisao me je, znate. Pokazaću vam tu sliku.” Ona zaćuta, očiju zamagljenih od uspomena. “ Kako je on? “ upita malo posle, a Anrija dirnu podrhtavanje njenog glasa, koji je trenutak ranije bio tako grub i osoran. “ Imate li vesti od njega? Znate, on ne može da mi piše jer mu nisam dala tačnu adresu. Rekla sam mu da sam blagajnica u jednom pansionu. “ Ona obori oči. “ Nisam htela da sazna…” “ On je pomoćnik čuvara muzeja u Draginjanu…” Nije mu dopustila da završi. “ Muzej! On radi u muzeju? “ Naglo se okrenula devojkama, upadajući u njihov razgovor. “ Zar vam nisam kazala da je moj chouchou veliki umetnik? On čak radi u jednom muzeju!”
“ Jednom sam imala chouchou-a koji je bio šef odeljenja u Ministarstvu poljoprivrede “ hvalisavo reče Veronika, nadmeno dižući obrve. “ Govorio mi je da ga podsećam na njegovu ćerku.” Već se smrkavalo. Oktav, kelner, upalio je lampu i ponovo poslužio sve redom vermutom. Malo docnije, prve mušterije ločele su da pristižu. Nespretno su zauzimale mesto na crvenim plišanim klupama, izbegavajući da se međusobno pogledaju, gužvajući kape rukama. Jedna po jedna, devojke su ustajale i opraštale se. “ Doviđenja, Anri “ govorile su, pružajući mu ruku. “ Bilo je prijatno.” Posmatrao ih je kako lenjo prilaze ljudima, obavijaju im ruke oko vrata, i monotono mrmljaju ono profesionalno: Aiors, chéri, hoćeš li da mi platiš jedno piće? Neko je navio mehanički klavir. Noć se spustila na Sivi papagaj. Sada je još samo Berta ostala za njegovim stolom. “ Možda biste želeli da odemo gore? “ predloži ona prisetivši se zašto je došao. On potvrdno klimnu glavom i izađe za njom iz sobe. U toku sledećih meseci Anri je još uvek bio usamljen, ali miran - ponekad skoro srećan. Svraćao je u javnu kuću, obično posle podne. Na Bertin predlog odlazio je gore i sa drugim devojkama, i uvideo da su sve pune takta, iskusne, i da se trude da ga zadovolje. Njemu se dopadao miran način na koji su ga primale, njihova zahvalnost zbog izdašnih napojnica, i njihovo laskanje njegovoj muškosti. U njihovom zagrljaju nalazio je kratak ali potpun zaborav, i neku nejasnu osvetu. Neka su blagoslovene drolje, koje su mu nadoknadile prezrenje mladih devojaka! One su ga učile azbuci uzbuđenja, anatomiji uživanja. S njima je pronalazio skrovišta pohotljivosti i upoznavao hladan zanos čiste erotike, oslobođene romantičnih pretenzija. Među njima je čak našao i nešto prijateljstva. Kao i u danima kada je posećivao atelje, njegov dar za saosećajno slušanje mnogo mu je koristio. Vremenom, on je prestao da bude samo otmena mušterija i postao poverenik kome su one pričale svoj život, svoje patnje, nade i neprilike, stvarne i izmišljene. Ponovo je otkrio silnu potrebu većine ljudi da govore o sebi. Donosio im je parfeme, bonbone i turske cigarete, koje su volele. Zapisao je datume njihovih rođendana u svoju beležnicu i slao im tom prilikom korpe božolea i pastete od guščije džigerice. Postepeno je počeo da razlikuje ličnosti među tom bezličnom ženskom golotinjom. Suzana je imala dete, i slala je svaki zarađeni groš jednoj porodici koja je odgajala njenu ćerčicu, negde na selu. Đanina je bila lezbijka. Veronika se kladila na biciklističkim trkama i stalno gubila, iako je satima buljila u sportsku stranu novina. Mineta je provodila svoj slobodni dan u pozorištu, gde je gledala dirljive melodrame, koje je zatim prepričavala do najsitnijih pojedinosti tako da se svima dizala kosa na glavi. A onda, tu je bila i Berta, dobra, materinska Berta. Pričali su o Rašuu. Po hiljaditi put preživljavala je čarobne trenutke koje je provela u prljavom ateljeu u ulici Ganeron, Njen portret naslikan Rašuovom rukom - malo tamno platno koje je ona stavila u ogroman zlatan okvir - visio je u njenoj sobi na počasnom mestu, tačno iznad bidea. Taj portret! To je bila ikona, Mona Liza Sivog papagaja. Teško onoj mušteriji koja bi propustila da mu se divi! “ To je remek-delo “ izjavljivao bi Anri. Na to bi se njene volovske oči napunile suzama, a obrazi joj se zarumeneli od uzdržanog ponosa*. *Čuvena su dva Lotrekova portreta Gluve Berte, jedan je slikao u svom ateljeu, a drugi u bašti čiča-Foresta.” Prim. pisca.
Takav je bio njegov život kada je, nešto više od godinu dana po svom povratku na Monmartr, jedne večeri svratio u Le Mirliton. Voleo je taj prepuni, zadimljeni podrum tako duboko ispod nivoa ulice da nikakva buka nije mogla da privuče pažnju policije. Na jednoj maloj pozornici Aristid Brijan, u svom večitom crnom somotskom odelu, čizmama do kolena, i sa crvenim šalčetom oko vrata, baš je pevao jednu realističku baladu koju je sam komponovao, kada se Anri progurao do jednog malog stola u uglu i pozvao kelnera. “ Dupli konjak “ reče on šapatom, da ne bi razbio plačljivi zanos koji je bio obuzeo sve žene u sali. Čim su mu doneli piće, podigao je stolovatu čašicu i iskapio je jednim gutljajem. Nekoliko trenutaka ostao je nepokretan, zabačene glave, zatvorenih očiju, osećajući kako mu se bockava toplina tečnosti razliva kroz udove. Zatim je otvorio oči, zadovoljno se osmehnuo, i prešao jezikom preko ivice svojih brkova. Divna stvar, taj konjak, divna… Veselo se pridružio pljeskanju. Brijan, koji ga je primetio kad je ušao, osmehnuo mu se pozdravljajući ga, jer je - iako je bio pesnik - umeo da nanjuši dobru mušteriju čim je ugleda. “ A sada, “ reče pevač pošto je obrisao svoje ugojene obraze “ sa vašom dozvolom otpevaću svoju baladu Jedna iz Sen-Lazara. Drhtaj prođe publikom. Pratilac udari nekoliko sumornih akorda na malom klaviru. Brijanovo široko glatko izbrijano lice zateže se u masku snažnog patosa. On zabaci šalče i poče da peva. Jedna iz Sen-Lazara bilo je Brijanovo remek-delo. Svi - uključivši i njega samog složili su se u tome. Žalostivna melodija dirala bi u srce svakoga, a reči su bile tako lepljivo sentimentalne da lorete sa Monmartra nisu mogle da im odole. Kao i u ostalim Brijanovim realističkim baladama, i ovde se govorilo o jednoj uličnoj ženi, slatkoj devojci dostojnoj ljubavi. Koja je radila po bulevarima ne iz požude, lenjosti ili prirodne sklonosti ka bludu ne, ne, ne, - nego iz prevelike ljubavi. Uhvaćena bez knjižice - poznate crvene knjižice koju je policiska prefektura izdavala prostitutkama -, odvedena je u Sen- Lazar, užasan bolnički zatvor za ulične žene. Da li su se tada njene misli bavile nesrećom koja ju je snašla? Ne. One su poletele ka njenom čoveku, koji je sada ostao bez njene zarade i opravdano se brinuo za budućnost. Ko će da plaća njegov vermut i pomadu za kosu? U očajanju, uzela je pero u ruku i napisala mu tužno pismo, pismo obožavanja i utehe, puno pogrešno napisanih reči i nepokolebljive odanosti. Kako se brine o njemu, usamljenom i bez groša, dok ona mora bespomoćno da trune u toj prokletoj rupi! Ali courage, mon hommei * Uskoro će ona opet biti na slobodi, i kako će se veselo vratiti pod ulične svetiljke da nadoknadi izgubljeno vreme! *(franc)budi hrabar,čoveče moj Takva odanost, takvo poštovanje dužnosti podizalo je uličarenje na stupaš mučeništva i izazivalo kod ženskog dela slušalaca vrele suze samosažaljenja. Na pozornici, Aristid Brijan je urlao sve bučnije i sve tužnije, čvrsto stežući rukom svoj somotski kaput. Znoj mu je lio niz lice. Najzad je zalevao poslednju strofu: J' finis ma lettre en t'embrassant. Adieu, mon homme, Malgre qu'tu soy' pas caressant Ah! J' t'adore…* * Završavam pismo grleći te.
Zbogom, čoveče moj, Iako me nisi mnogo mazio, Ah, ja te obožavam… U tom trenutku sve lorete u sali, koje su s vremena na vreme dobijale po koji dobronameran ali bolan udarac od svojih ljudi, zajecale bi praštajući. Kako su dobro razumele tu drolju koja piše pismo! Jer, šta najzad mari nekoliko udaraca u zadnjicu kada se dvoje vole? Brijan je završio svoju pesmu usred burnog aplauza, praćenog šmrkanjem i plačem žena. On se poklonio, bolno se osmehnuo, sišao sa pozornice i prišao Anrijevom stolu. “ Mrtav sam “ uzdahnu, sručivši se sa svojih sto kila na klupu. Još uvek dahćući, pređe maramicom preko lica. “ Svaki put kad otpevam tu pesmu, potpuno sam iscrpljen. Isuviše se uživljavam u nju.” Anri se jedva uzdrža da se ne osmehne. Da li taj čovek stvarno veruje u ono svoje benavljenje? “ Smem li da vas ponudim pićem? “ upita on. “ Piće! Ne, ne, ne, gospodine. Naprotiv, ja hoću vama da ponudim piće. Da, da, ja to hoću. “ Odlučno se okrenu kelneru. “ Žak, još jedan konjak za gospodina!” Anrijevo iznenađenje zbog te nesvakidašnje velikodušnosti nije dugo potrajalo. Čim piće beše doneseno na sto, Brijan se poverljivo naže k njemu i tihim glasom saopšti mu da će Jedna iz Sen-Lazara uskoro biti štampana. “ Da. Najzad sam našao izdavača. Sada mi je potreban…” To što mu je bilo potrebno - njegovo ponašanje postajalo je sve poverljivije - jeste jedan mali crtež, jedna sitnica koja bi mogla da se upotrebi kao ilustracija na koricama nota. “ Palo mi je na pamet da biste vi, možda, hteli to da mi izradite. Ne nešto doterano. Samo jedan mali crtež, koji vam neće oduzeti mnogo vremena. Naravno, “ dodao je žurno “ ne bih mogao mnogo da ga platim. Ja sam pesnik, a vi znate kako vam je to s pesnicima. “ Molećiv uzdah, bespomoćno sleganje ramenima. “ Večito gladan, bez groša…” Kako izgleda, bio je potpuno smeo s uma činjenicu da je vlasnik jednog od najunosnijih kabarea na Monmartru. Govorio je sa tako ubedljivom iskrenošću da je Anri zaključio da je Brijan etvarno pesnik koji veruje u svoje izmišljotine. “ Molim vas, ne sekirajte se zbog novca “ reče on umirujući ga. “ Biće mi milo da vam učinim uslugu.” Nekoliko dana docnije doneo je crtež Brijanu, i ubrzo potpuno zaboravio taj događaj. S Anrijevim crtežem na naslovnoj strani, pesma Jedna iz Sen-Lazara postigla je iznenadan i nezapamćen uspeh. Brijan i njegovi izdavači obogatili su se zahvaljujući suzama uličnih žena, stanovnica javnih kuća, raznih protuva, prostitutki sa železničkih stanica i baraka, drolji iz pivnica, bludnica, žena iz polusveta i luksuznih kokota - kurvi najrazličitijih vrsta i cena, koje su našle sebe u onoj uličnoj ženi što piše pismo… Jedna iz Sen-Lazara je postala neka vrsta cehovske pesme tih žena, himna tog bludnog sveta. Anriju to nije donelo novaca, ali je promenilo njegov život. Uzvišeni i daleki umetnički svet, koji nikada ranije nije obraćao pažnju na tako nevažnu stvar kao što je naslovna strana nota, čudnovato se uzbudio zbog njegovog crteža. Gorak i dubok komentar o vekovnom problemu prostitucije… Crtež koji svedoči o neverovatnoj pronicljivosti i sigurnosti ruke jednog mladog i do sada nepoznatog umetnika…. Potrebno je da ljubitelji umetnosti s interesovanjem prate budući rad tog mladog, a ipak već majstorskog radnika…
Ubrzo je Brijan objavio još jednu pesmu.Naravno, opet se obratio ljubaznom slikaru koji je tako dobro razumevao pesnike. I opet je umetnička kritika uzbuđeno podigla obrve, i potocima mastila počela da piše o savršenom realizmu, o okrutnoj objektivnosti tog mladog i smelog umetnika. Ushićen tom visokom popularnošću, Brijan je uramio Anrijeve originale i obesio ih u svom kabareu, gde su izazivali prilično interesovanje. Sada su ga nepoznati ljudi pozdravljali na ulici. U glasovima pralja iz ulice Kolenkur osećao se nov prizvuk ponosa kada bi mu dovikivale pozdrav sa svojih prozora. Kelneri su na neki tajanstven način doznali njegovo ime, i uslužno se priklanjali da prime od njega porudžbinu. Naravno, gospodine Tuluz… Odmah, gospodine Tuluz… Još nešto, gospodine Tuluz?… Svakako da su i njegove izdašne napojnice imale udela u tome, ali je ponekad njihovo ulagivanje bilo iskreno. Kod Sivog papagaja drolje su šaputale svojim mušterijama da je onaj bradati kepec veliki umetnik, i kao dokaz pokazivale su naslovne strane nota prikucane na zid u njihovoj sobi ili zadenute za okvir ogledala. Iskrsavali bi odnekud škrti urednici kratkovečnih publikacija. Ima li on neki mali crtež, nešto makar šta čega bi mogao da se liši ili da im namacka za nekoliko minuta, a što bi oni reprodukovali u svom časolisu? Naravno, oni ne mogu to da plate. Časopis je tek osnovan, a početak je uvek tako težak… Ali docnije, oh, docnije!… Odmahnuvši dobroćudno rukom, Anri bi odbio pitanje novca i izradio crtež. Obično bi časopis propao posle trećeg broja. ali su drugi dolazili na njegovo mesto. Anrijev rad se pročuo i počeo da biva zapažen, iako mu za njega nisu plaćali. Zatim je došao red na trgovce umetničkim predmetima. Ne na one poznate, nego na one male, nepoznate, iz tamnih i plesnivih dućana u sporednim uličicama. Kucali su na vrata njegovog ateljea, još zadihani od penjanja, s osmehom kao kriškaka lubenice na prepredenim licima. Njihova strast, izjavljivali su oni, bila je u tome da otkrivaju mlade talente. Ništa ih nije više radovalo nego kada nekom nepoznatom mladiću koji mnogo obećava kao on,pruže priliku da se prikaže. Možda on ima neku sličicu, neku zaturenu sitnicu koju bi mogli da stave u svoj izlog? Smeškajući se, oni bi žurno odlazili iz ateljea s rukama punim slika za koje su zaboravljali da ostave priznanicu. “ Lopovi, gospodine Tuluz “ bunila se gospođa Lube, besna zbog tog pljačkanja. “ Ti su ljudi obični lopovi!” On ju je umirivao, uveravao da to nije nimalo važno.On se već zasitio tih slika. Samo su mu stvarale nered u sobi. Iznenada, došli su mu u posetu Gozi i Anketen. Da, videli su njegove crteže, ceo svet na Monmartru priča o njima, Kako li se tek iznenadilo ono staro kopile Kormon? Seća li se ateljea, debele Mari, Agostine?… To su bili dani a? Uzgred budi rečeno, kako je, dođavola, pronašao te časopise da mu štampaju crteže? Da li je morao da plati kritičarima da pišu o njemu? Kako bi bilo da došapne koju reč i o njihovom radu? Kako bi bilo da ovih dana predveče svrate na pivo u La Nuvel…? Zatim je jednog dana došao Pisaro. S izgledom boemskog pastira, doajen impresionizma ljubazno se poklonio gospođi Lube i stao pored peći grejući ruke. Da, one naslovne strane za pesme i oni mali crteži u časopisima su prilično zanimljivi. “ I Degau se sviđaju. On bi voleo da vas vidi, voleo bi da dođete na večeru iduće nedelje. Ponesite neke crteže. On će po svoj prilici, reći da su strašni, ali nemojte da mu verujete ni jednu jedinu reč.” Sada su se u kafanama ljudi koji dotle nisu ni obraćali pažnju na njega zaustavljali kraj njegovog stola. “ Izvinite, gospodine. Vi ste gospodin de Tuluz-Lotrek, je li tako? Dozvolite mi da
vam čestitam na vašem poslednjem crtežu. Magnifique! Superbe, apsolument superbe!* Takve finese, takva ekonomičnost linija! Da popijemo nešto, rekoste? Sa zadovoljstvom. Garcon, une absinthe!** Kao što rekoh, ja sam jedan od obožavalaca vaših radova. I ja sam slikar…” *(franc.) Veličanstveno? Divno, zaista divno! **(Franc.). Kelner, Jedan apsint! Ili vajar, ilustrator, graver, romanopisac, dramski pisac. Svi od monmartrovskog soja. Uvek uoči onoga dana kada će zapanjiti Pariz svojom novom slikom, svojim još nedovršenim romanom, svojom stihovanom tragedijom u pet činova. Većinom su to bili dobri mladići. Veličanetveni govornici širokih pokreta. Brade, pametne oči, prljavi nokti, pohabani cilindri, ogromni filcani šeširi, kaputi s izlizanim rukavima. Većina je imala preko trideset godina, neki i više od četrdeset, ali su se još uvek ponašali razmetljivo kao u studentskim danima, nejasno prkoseći životu, kao neka vrsta okamenjene mladosti. Još uvek su bili puni velikih planova, velikih nada. Njihova sreća samo što se nije okrenula nabolje… “ Ali ne mari, ne mari! Nije to više kao nekada. Sada imamo svoj sopstveni Salon i možemo da pokažemo svoj rad publici. Uzgred budi rečeno, Lotrek, jeste li član Društva nezavisnih umetnika? Ne?… To morate da postanete, apsolutno morate. Vi prosto ne pripadate Monmartru ako…” E pa, ako baš mora da se pridruži nezavisnima da bi pripadao Monmartru, onda, u svakom slučaju… Bilo mu je dosta usamljenosti. Želeo je prijatelje, kao u starim studentskim danima… Bučna gomila nezavisnih umetnika primila ga je s oduševljenjem. Njegovo čuveno ime, kao i njegova slava koja je počinjala da raste,učinili su ga odabranim regrutom. Ubrzo je bio izabran u Izvršni odbor, upravno telo društva. Naglo je postajao poznata ličnost na Monmartru. A zatim se jednog dana dogodila jedna od onih neverovatnih,melodramskih stvari koje se događaju samo u stvarnom životu. 10 “ Morise!” Stajao je tu, na vratima, u cilindru i kaputu, visok, plav,privlačan, sa zanosnim brčićima, pljunuti Teo Van Gog, Teo bez brade, ali s istim poštenim, ozbiljnim licem, istim plavim očima, strpljiv, veran i ljubazan. “ ANRI!” Ono što se zatim dogodilo nije bilo sasvim jasno, ali je gospođa Lube, koja je ispustila novine i posmatrala ceo prizor preko naočara, zaključila da je mali gospodin odjednom poludeo, dok je taj visoki mladić koji je upao u sobu svakako pobegao iz neke ludnice. Tek posle nekoliko minuta ispunjenih pokretima bez veze, pomamnim rukovanjem i prigušenim uzvicima, ona je bila upućena u tajnu. “ Gospođo Lube, ovo je gospodin Moris Žoajan, moj najstariji prijatelj, moj najbolji prijatelj, moj pobratim… Nismo se videli petnaest godina. Ja sam mislio da je on u Lionu, on je mislio da sam ja u Albiju, a sve vreme smo obojica bili u Parizu… Išli smo zajedno u školu, igrali se Indijanaca u parku Monso… Planirali smo da zajedno odemo u Kanadu i lovimo medvede…” Taj uvod, izgovoren u jednom jedinom dahu, sa licem koje je blistalo od sreće, nije joj mnogo rasvetlio celu stvar, ali ju je uverio da prisustvuje srećnom događaju. Smesta je shvatila uzbudljivo raspoloženje trenutka, briznula u plač, i izjavila da nema ničeg kao što je prijateljstvo, a gospodinu Tuluzu je svakako potreban jedan pravi prijatelj… Odjezdila je dole da donese dve šolje čaja i naterala mlade ljude da ga popiju pre nego što izađu, objašnjavajući im da je sada tek april, i da zima još nije sasvim
prošla, i da je vazduh još uvek podmukao, naročito ovaj odvratni noćni vazduh na Monmartru. Sat docnije u jednom mirnom restoranu, Moris je opisivao Anriju niz beznačajnih događaja koji su doveli do njihovog čudesnog sastanka. “ Prosto sticaj okolnosti! Kao što sam ti kazao, ja sam pomoćnik izdavača Ilustrovanog Pariza i danas posle podne otišao sam do našeg štampara sa nekim slogom za sledeće izdanje.Prolazio sam kroz odeljenje litografije, idući u slagačnicu, kad mi pogled pade na probni otisak jednog novog crteža. Odjednom primetih u uglu potpis Lotrek, i sinu mi kroz glavu da si to možda ti… Da si me samo video kada sam jurnuo! Bio sam tako siguran da si u Albiju da mi nikada nije palo na pamet da se raspitam u tvom bivšem stanu. Dakle, odjurih na bulevar Malerb,i nastojnik mi reče da tvoja majka još uvek tu stanuje. U dva skoka bio sam na drugom spratu i Žozef mi otvori vrata. Tvoja majka mi reče gde živiš i - evo me! Tako je, posle petnaestogodišnje odsutnosti, Moris ponovo ušao u Anrijev život. Bez ikakvog napora, staro fontansko prijateljstvo je opet oživelo. Pobratimi su provodili zajedno mnoge večeri, mnoge nedelje, sećajući se, raspravljajući, poveravajući se jedan drugome. “ Znaš, Anri, “ reče Moris jednog dana “ nisam ti kazao, poslednje dve godine pokušavam da nađem posao u nekoj umetničkoj galeriji. Voleo bih da se naučim trgovini i postanem trgovac umetničkim predmetima.” “ Trgovac umetničkim predmetima! “ S paletom u ruci, Anri se spusti na stolicu. “ Ti hoćeš da postaneš trgovac umetničkim predmetima kad za nekoliko godina možeš da postaneš izdavač najvećeg časopisa u Parizu! Ti si lud! Pa, to je skoro isto tako rđavo kao i da si slikar! Zar ne znaš da u Francuskoj svi slikaju, a niko ne kupuje slike? Zašto da ih kupuju kad mogu da izrade svoje sopstvene, koje im se mnogo više dopadaju?” I tako je prolazilo blago proleće 1888 godine. Anri je bio srećan, srećniji nego ikada. Njegovo zadovoljstvo je izgledalo potpuno. Iduća godina imala je da obeleži stogodišnjicu Revolucije i napada na Bastilju. Za uspomenu na te slavne događaje vlada je pripremala jednu od onih gigantskih Svetskih izložbi po kojima je Pariz s pravom bio čuven. Na pustoj ledini Marsovog Polja počeo je da se rađa čarobni grad iz Hiljadu i jedne noći , jedna nestvarna metropola belih gipsanih palata,harema i mošeja, mramorom popločanih pacija, vodoskoka od mozaika, minareta, tahićanskih kolibica sa krovom od palmovog lišća, hramova iz Kambodže, sela iz džungla Ubange, tuniskih bazara i alžirskih kazbi. Ajfelova kula je polako rasla, sve veća i sve vitkija iz nedelje u nedelju.Vojska radnika sitnih kao mravi milela je po čudovišnoj, čipkano-gvozdenoj građevini uperenoj u nebo kao prkosna strela. Novinski izdavači deklamovali su o njoj u superlativima.Neumorno su podsećali svoje čitaoce da je to najveća zgrada na svetu, viša od njujorškog Flatiron Bildinga Crkve sv. Petra, Obeliska u Vašingtonu, dvaput viša od Keopsove piramide, da su joj temelji ukopani četrnaest i po metara u zemlju, i da će biti potrebno dva miliona četiri stotine hiljada dvadeset i šest zakivaka da se povežu njene gvozdene grede. I Monmartr je bio srećan te godine. Ne zbog Izložbe, s kojom nije nameravao da ima ma kakve veze, nego prosto zato što je bilo proleće, što su žandarmi gledali kroz prste na mnogo štošta, a vrapci cvrkutali po kestenovima na bulevaru Kliši. Uskoro je došlo i leto. Na terasi La Nuvel umetnici čupavih brada pili su apsint i hladili se svojim ogromnim šeširima. Porodice su večeravale na malim balkonima svojih stanova, u dokolici razgovarajući preko ulice sa susedima. U ulici Kolenkur pralje su svojim sapunjavim rukama brisale znoj sa čela. Kočijaši su dremali na
bokovima fijakera, mlitavo držeći uzde u ruci, dok su njihovi konji, pod nemogućim slamnim šeširima sa rupama prosečenim za uši, strpljivo stajali pored trotoara i udarcima repa terali muve sa sapi. Takav je bio Monmartr u leto 1888, oaza smelog hedonizma* u viktorijanskom svetu, vesela parohija boemstva i bezbrižnih romana, poluseoski kraj na ivici Pariza gde su trešnje uporno cvetale na praznim placevima, ljubavnici se ljubili po kapijama, a mlade pralje igrale kankan iz čistog zadovoljstva, zato što su im noge bile razigrane a srca vesela. *Filozofski pravac koji zastupa da je zadovoljstvo cilj života Bio je to još uvek onaj stari Monmartr - raskalašan, zatvoren u sebe, sentimentalan. A uskoro je imao da umre. Anđeo smrti se već kretao među stanovnicima Monmartra, ali niko nije poznao da je to on, jer je imao obličje zdepastog čoveka sa retkom kosom i prosedim četkastim brkovima. U svom gotovo kupljenom kaputu i starinskom šeširu on je mogao da bude neki seljak u gradskom odelu, penzionisani birokrata, ili čak i policajac na odmoru. Bez žurbe, neprimećen, šetao se oko La Bit-e, s ugašenim pikavcem u ustima, zaustavljajući se s vremena na vreme da protrlja bradu i zamišljeno pljune u oluk. Anri se našao s njim lice u lice jedne večeri u L'Eli -u, kada je završavao jednu skicu kankana. Stranac je prišao njegovom stolu, uljudno se dotakao šešira. “ Moje ime je Zidler, “ reče on. “ Šarl Zidler.” Anri diže pogled. “ Milo mi je što smo se upoznali, gospodine Zidleru “ odgovori on, nastavljajući da crta. “ Moje ime je Tuluz-Lotrek. Hoćete li da sednete i popijete jedno kuvano vino?” Stranac se udobno zavali u stolicu. “ Ne, hvala. Već sam popio jedno. “ Spustivši na sto svoju pergamentsku ruku sličnu zamišljenom raku, jedan trenutak je posmatrao Anrija kako crta. A zatim reče: “ Dolazim ovamo već mesec dana…” “ Vi ste Alzašanin, zar ne? “ osmehnu se Anri, poznavši naglasak. “ Moj najbolji prijatelj je iz Miluza. Možda ga poznajete? Moris Žoajan?” Čovek odmahnu glavom. “ Rođen sam u Alzasu, ali ne u Miluzu. A osim toga, verovatno nisam imao prilike da sretnem vašeg prijatelja, osim ako nije bio siramašak kao ja. Već sa sedam godina zarađivao sam nasušni hleb u jednoj kožari. Bio je to težak posao, verujte mi, za jednog malog dečaka. Naučio sam da čitam tek kada sam napunio dvadeset godina.” Iza svog cvikera, Anri je posmatrao stranca. Bilo je u njemu nečeg čudnovato zapovedničkog, neke sakrivene energije, seljačke žilavosti, a usto i seljačke lukavosti. Šta li je on, dođavola, hteo i šta je tražio u L’Eli-u? “ Kao što rekoh, “ nastavi Zidler “ već skoro mesec dana dolazim ovamo svako veče i primetio sam da pravite male skice kankana. Zanima vas kankan, a? I mene.” Još uvek smešeći se, on se obazre oko sebe da bi se uverio da ga niko ne sluša. “ U kankanu leži silan novac.” “ U kankanu?” Zidler klimnu glavom. “ Mnogo novca. Ali samo za čoveka koji zna kako.” “ Šta kako?” Posetilac se tiho nasmeja na Anrijev zbunjen izraz lica. “ Kako da ga eksploatiše. Da ga pretvori u trgovinu, ako vam se to više dopada. I nemojte misliti da ne znam šta govorim.Ja sam pozorišni čovek. Dvadeset godina na tom poslu. Trenutno sam direktor cirkusa Hipodrom.”
Zvanično mu pruži svoju posetnicu. Na Anrija to ostavi jak utisak. Hipodoom je bio najveći cirkus u Parizu. Docnije te večeri, usred bučne ponoćne gužve u jednoj pivnici na Monmartru, Zidler izloži svoje planove. “ Da, “ reče on, spuštajući na sto svoje pivo i prelazeći rukom preko brkova na kojima se beše nahvatala pena. “ Evo već više od godinu dana kako tražim nešto novo. Nešto Drukčije. Nešto što će mi doneti milion.” “ Milion! Bože, da vam ne bude mnogo, a?” “ Ako je u pitanju samo koliko mi je potrebno za život, dosta mi je ovo što imam. Hoću milion ili ništa!” “ I kankan će vam doneti milion, tako rekoste?” “ Da,” potvrdi Zidler sa spokojnom sigurnošću. “ Kankan će mi doneti milion.” “ Pa, da popijemo nešto u to ime.” Ispiše čaše. Anri dade znak kelneru koji je prolazio. “ Još jedan konjak.” Zidler ponovo obrisa brkove nadlanicom, a lukav osmeh iskrivi mu usne. “ Ne verujete mi. Mislite da sam lud, zar ne? Ali, ja nisam lud. Kad to ostvarim, ceo svet će znati za kankan. Razmislio sam dobro o toj stvari, i ne vidim kako bih mogao da ne uspem! Pazite!” Brzim pokretom on odgurnu čašu s pivom. “ Idućeg proleća otvara se Izložba. Hiljade i hiljade ljudi sakupiće se u Parizu. Šta će oni da rade?” “ Posetiće Izložbu, verovatno.” “ Oh, naravno! Voziće se na vrh one kule koju sada podižu, zijaće u crnce, Kineze i ukrotitelje zmija. I u kamile i slonove. Ali šta će da rade osim toga? Kako će provoditi večeri?” Iz džepa na prsluku on izvuče pikavac i stavi ga nezapaljen u usta. “ Vidite, “ nastavi on premećući pikavac među zubima “ ljudi su čudni. Dosadno im je kad su sami. A ne umeju da pronađu sebi zabavu. Potrebno je da im to stvori neko drugi. Oni moraju da se zabavljaju. Oni žele zabavu. A zabava, gospodine, znači samo jednu jedinu stvar. Žene! Ako sam išta naučio za ovih dvadeset godina rada u pozorištu - naučio sam to. Glupo je, ali - takvi su ljudi. Eto zašto sam pomenuo kankan i zašto ću se na njemu obogatiti.” “ Možda imate pravo “ reče Anri s učtivom nevericom. “ Možda imate pravo. Mada se kankan igra već nekoliko godina u L'Eli-u i, koliko mi je poznato, još se niko nije od njega obogatio.” “ L’Eli! “ Zidler izbaci tu reč sa nestrpljivim podsmehom. “ Ne govorite mi o L’Eli-u! Kako možete i očekivati od bogatih ljudi, Engleza i Amerikanaca, da dolaze na takvo mesto. Mesto koje nema čak ni bar! Poznajem njegovog vlasnika, Deprea, taj nije stručnjak za revije. Nema ni pojma o tome. U stvari, on ne razlikuje svoj stomak od svoje stražnjice, da izvinite za izrazu. On sedi na zlatnom rudniku. Ali, čekajte. Pakazaću mu ja šta je mogao da uradi sa kankanom.” “ Kako?” Pitanje se zabode u Zidlerov mozak kao banderilo* u bok bika. *Malo koplje ukrašeno trakama kojim toreadori razdražuju bika “ Kako? Reći ću vam kako? Prvo ću uzeti u službu sve one devojke koje igraju kankan u L’Eli-u. Naročito onu plavušu, onu sa smešnom punđom.” “ La Guli?” “ Ne znam kako se zove, ali ta devojka ume da igra. Ona će biti senzacija. Zatim ću angažovati i dirigenta. A kad svi potpišu ugovor, sagradiću svoju sopstvenu zgradu. A ona će, verujte mi, imati bar. Bar, gospodine! Tu se pravi novac.”
“ Zavisi s koje se strane bara nalazite “ nasmeja se Anri. Zidler ga nije ni slušao, već je nastavio da izlaže svoje planove. “ Da biste zaradili novac, potrebno je da imate prirodno piće i dobrog barmena. Kao barmeni, žene su deset puta bolje od muškaraca, a ona na koju ja mislim vredi za sto ljudi. Posmatrao sam je dok radila, vešta je kao niko njen. Na prvi pogled poznaće pijanicu, onoga koji ne može da drži čašu u rukama, ili onoga koji će se rasplakati dok pije, ili onoga koji samo traži tučnjavu. A usto je i lepa. Kad samo zacvrkuće: Još jedno piće, m'sieu? niko ne može da joj odoli. A povrh svega toga, poštena je i vrlo vredna.” “ Gde je ta izvanredna osoba?” “ U Foli-Beržer-u. Zove se Sara i radi za barom. Uzeću tu devojku u službu pa makar morao da joj platim hiljadu franaka mesečno i deset procenata od zarade.” On zastade, zaprepašćen sopstvenom neopreznošću. “ Ne, ne deset procenata. Ali, ići ću do pet.” “ Kad je već reč o piću, šta mislite o još jednom pivu? Ja ću uzeti još jedan konjak.” Zidler zavrte glavom. “ Ne, hvala, gospodine. Ja nisam pijanica. Jedno pivo, to mi je dovoljno. Ponekad, kad sam neraspoložen, popijem rum. Ali, to je sve.” Anri poruči konjak, a Zidler produži da govori o svojim planovima. “ I neću imati samo dobar bar i dobrog barmena nego i dobru reviju.” “ Reviju? U sali za igranje?” “ Da. Ljudi ne mogu da igraju sve vreme, a kao što sam vam kazao, moraju da se zabavljaju. Uvešću stalnu reviju. I to ne na pozornici, kao kod Foli-a, gde vam je potreban teleskop da vidite noge devojaka. Nego usred podijuma za igranje, gde svi mogu da vide. A usto - kakvu reviju! Prvo - kao, recimo, predjelo - daću Ivet Gilber. Nikada niste čuli za nju?” Anri odmahnu glavom. “ Čućete “ reče Zidler. “ Zapazio sam je u jednoj maloj kafani,gde ne umeju da je cene. Kažem vam, ta devojka ima talent. Svoj sopstveni stil. Oborenih očiju i s izrazom nevine devojke koja pati od zatvora, ona peva nepristojne pesmice od kojih vam se diže kosa na glavi. Upoznaćete se s njom kad počnu probe. Dopašće vam se, videćete. Biće senzacija. Zatim ću pustiti goste da odigraju nekoliko igara, da bi se zagrejali i ožedneli. Posle toga, dok poručuju piće, daću im Ajšu. Ni Ajšu ne poznajete?” Ne čekajući Anrijev odgovor, on nastavi: “ To je jedna mala skitnica, ćutljiva kao što samo može biti. Ali kad počne da vrti zadnjicom i da igra trbuhom, natera vas da iskočite iz pantalona. Ta devojka ima pupak koji samo što ne peva Marseljezu! Posle Ajše, još malo igranja. A onda ću im dati Morelijeve, akrobatsku tačku koju sam koristio u Hipodromu. To je za žene u sali. Znate kakve su one. Vole da gledaju muškarce jakih mišića u ružičastim trikoima. To ih uzbuđuje. Onda još malo igranja, pa još nekoliko tačaka – do kankana. Morate priznati da kao finale ništa nije bolje od kankana.” “ Kankan privlači poglede “ priznade Anri. “ Ovde-onde privuče i pogled policije” dodade on s osmehom. Odmahnuvši rukom, Zidler odbi taj predmet razgovora. Iznenada ga obuze neka stidljivost. Njegovo lice pocrvene od zbunjenosti. “ Možda mislite da sam lud zato što vam ovako govorim.” Anri protestujući mahnu rukom. “ Možda mislite u sebi: Zašto li mi ovaj priča sve ovo? “nastavi Zidler. “ Najzad, ja
vas poznajem tek nepun sat. Ali, vidite, ja sam dugo prevrtao te stvari po pameti, a najzad dođe trenutak kad čovek mora nekome da ih kaže. Nekome za koga oseća da mu može verovati. Jeste li ikada osetili tako nešto: da prosto ne možete više da zadržite nešto za sebe, da morate to reći nekome, nekome za koga ste sigurni da će vas razumeti?” Oči su mu ozbiljno počivale na Anriju, i za trenutak njegov se pogled raznežio. “ Onog časa kada sam vas ugledao, ja sam to osetio, gospodine… ovaj, kako ono rekoste da se zovete?” “ Tuluz-Lotrek, ali me svi zovu Tuluz. To je kraće.” “ E pa, gospodine Tuluz, eto to sam ja osetio.” “ Zahvaljujem vam na poverenju, neću ga izneveriti. Gde ćete da sagradite svoj kabare?” “ Baš ovde na Monmartru.” “ Zar to nije malo s puta? Dosta je daležo od Izložbe.” “ Ne, gospodine Tuluz. Monmartr je pravo mesto. Razgledao sam ga, ima na njemu sve. Slikovito je, poročno, boemsko. Baš ono što turisti vole. Oni zamišljaju da su slikari romantični.” “ Većina slikara misli to isto “ nasmeja se Anri. “ Samo, jeste li pomislili na to da ima već mnogo lokala za igranje na Monmartru?” “ Ali nijednog kao što će biti moj, gospodine. Nijednog. Kažem vam da još nije postojao lokal kao što će biti moj, čak ni na Barbari Kostu u San Francisku. A tamo ima lepih mestašca, verujte mi. Moje će biti drukčije, jedinstveno. To će biti kombinacija bara, sale za igranje i javne kuće. Takva kombinacija se ne može prevazići. Čak i zgrada će biti drukčija. Imaće oblik vetrenjače. Zašto? Prosto - da bi bila drukčija. I biće obojena crveno. Sva će biti crvena, spolja i iznutra. Zašto? Zato što nema ni jedne jedine crvene zgrade u Parizu. A osim toga, crvena boja je odlična, naročito noću. Pod njom žene izgledaju lepe, a ljudi postaju žedni i zaljubljeni. A imaće i istinska krila koja se okreću, sa stotinama ovih novih električnih lampi iz Amerike. Crvene boje, naravno. Videće se sa petnaest kilometara daljine. Zar ne možete prosto da ih zamislite?” On zaćuta, i zagleda se u prazninu, videći u svojoj mašti purpurna, bleštava krila koja se okreću u noći. Zatim podiže čašu, iskapi je jednim gutljajem i obrisa penu sa čekinjastih brkova. “ Da, gospodine Tuluz, s obzirom na Izložbu koja se priprema, i na sve te engleske i amerikanske turiste koji će doći u Pariz, dajte mi sedam-osam meseci vremena i ja ću imati najpoznatiju salu za igranje u Francuskoj. U Francuskoj? Šta ja to govorim? U celom svetu! Kažem vam, ne mogu da ne uspem. Predvideo sam sve, do najmanje sitnice. Čak sam i ime već izabrao. Savršeno ime. Znate li kako ću je nazvati?” “ Nemam pojma. “ priznade Anri, prinoseći čašu sa konjakom usnama. “ Nazvaću je Mulen Ruž, gospodine. Zapamtite to ime Mulen Ruž. MULEN RUŽ ! 11 Drugog aprila 1889 godine francuska zastava se zalepršala na vrhu Ajfelove kule. Gospodin Sadi Kario, predsednik Republike,blistajući u večernjem odelu u deset sati pre podne, objavio je da je Velika svetska izložba zvanično otvorena. I milionima Francuza ispunio se san - da vide svet ne napuštajući svoj dom. Mesecima je masa ljudi tekla kroz sintetičku metropolu na Marsovom Polju, piljila u Tuarege pod plavim velovima, tkače ćilima iz Timbukta, sudanske evnuhe, dahomejske amazonke golih grudi, malgaške prinčeve išarane crvenom glinom, tahićanske lovce bisera, poglavice iz Konga, anamitske ukrotitelje zmija, vrače sa Martinika, celo jedno čovečanstvo koje je pevalo, lupalo u bubnjeve, vrtelo se - u
pareusima, turbanima, šešijama, tigrovskim kožama, pokrivačima za bedra, saronzima, kimonima i brokatnim sariima. Pariski đaci peli su se na leđa strpljivih slonova, a kikotave midinete jahale na kamilama i arapskim ponijima. Dame u tanjirastim šeširima, sa širokim i nabranim rukavima, probale su alžirske parfeme i kupovale tuniske narukvice, dok su im se muževi gubili u gomili i nekako se nalazili u šatoru induskih igračica. Iz Engleske je došao jedan debeljušan bon-vivant*,žabljih očiju, u belim kamašnama i kaputu sa svilenim reverima, i istog trenutka su srca u deset hiljada kokota zadrhtala pod krutim miderima. U svojoj četrdeset osmoj godini, Eduard, princ od Velsa, još uvek je bio enfant terrible** Viktorijinog dvora, ali je u Parizu bio kralj. Unuci onih sankilota koji su odrubili glavu svom kralju klicali su do promuklosti kad god bi ugledali tog dobroćudnog boulevardier-a sa cigarom u ustima, koji je imao sve one poroke koje je, po njihovom mišljenju, kralj smeo da ima. Kad je gospodin Edison,čarobnjak koji je napravio mašine što govore i uhvatio sunce u male staklene lopte, prešao Atlantik i odvezao se na vrh Ajfelove kule u letećoj kabini, oduševljenje je dostiglo histeričan vrhunac. Kao što su novine prorekle, u Parlz je navalio ceo svet. Sada se na kafanskim terasama govorilo svim jezicima. Kelneri i barmeni su naučili da jedan dolar vredi pet franaka, jedna funta dvadeset i pet,a jedna rublja četiri, jedna austriska krajcara samo dva sua, a holandski florin dva franka i pedeset santima. Kokote su se pretvorile u lingviste i saletale ljude čudnim idiomima: Vi Ongliš, Jes! Ongliš ljudi vrlo dobri, vrlo gentils***, ali London vrlo žalosna, vrlo triste****. Nema amour u London. U Paris, mnogo amour. U Pari žene vrlo lepi, vrlo strasni. Ja jako strasna sa gentil Onglišmen. Oh-la-la ! Platiš mene jedno malo piće, jes?… *(franc.) veseljak ** (franc.) dete koje svojim ponašanjem dovodi roditelje u neprliku. ***(franc.) ljubak, divan ****(franc.) žalostan Na Monmartru, Mulen Ruž je počeo da okreće svoja purpurna, bleštava krila, i Anri je postao njegov najverniji posetilac.Cele prethodne jeseni i zime posmatrao je kako oživljuje Zidlerova vrtoglava zamisao, i kako se stari cirkuski čovek pretvara u ljudski dinamo - radi šesnaest časova dnevno, nadgleda svaki detalj, penje se na skele, viče na radnike, bira tepihe i porcelan, upošljava nameštenike, upravlja probama, svađa se s trgovcima na veliko, grmi, šali se, žvaće svoju nezapaljenu cigaru. Njihovo poznanstvo se pretvorilo u iskreno prijateljstvo. “ Kažem vam, gospodine Tuluz, ne mogu da ne uspem! Mislio sam na sve, i s ovom Izložbom koja se otvara za nekoliko nedelja… Izvinite! Ej ti, tamo gore! Zamahni tom četkom! Bogamu! Misliš li da ti plaćam dva franka dnevno da bi hvatao muve? Da, gospodine Tuluz, kao što rekoh… Uzgred budi rečeno, kako vam se sviđa bar? Pravi mahagoni. Staje čitavo imanje, ali čekajte samo dok Sara stane iza njega! Jesam li vam već kazao da sam je dobio? Jesam! Nije bilo lako preoteti je od Foli-a, ali sam je dobio, najzad sam je dobio…” Kad li je samo spavao, kad li se odmarao? To niko nije znao. Svi oko njega izgledali su iscrpljeni.Tremolada, debeljušni sedi čovek, koji je nekada bio čuveni klovn a sada Zidlerov pomoćnik, satirao se od posla, brišući okruglo lice crvenom maramicom. U martu su počele probe usred lupe čekića,zveckanja i testerisanja, vike električara, oštrog mirisa boja. Anri je opet video La Guli, Sardin, Nini-pat-an-l'er, i druge lakonoge pralje koje je poznavao iz L’Eli-a. Zadihane i oznojene, skupljale bi se oko njegovog stola između igara, jer kankan sada više nije bno improvizacija, nego pravilna, disciplinovana rutina.
Ponekad bi se Zidler svalio na stolicu pored njega, premeštajući nezapaljenu cigaru s jednog kraja usta u drugi. “ Pa, kako vam se sviđa revija, gospodine Tuluz? Vidite uspeo sam da nabavim sve te devojke, a La Guli sam postavio na čelo grupe… Kažem vam da će to biti senzacija… A da vidite samo dok izađe moj plakat! Najlepša stvar koju ste ikada videli. Mnogo sam platio za njega, ali to će privući mase… Reklama, gospodine, u tome leži tajna… Izvinite… Ej ti, na balkonu! Nastavi da radiš… Izvinite… Ajša! Ajša, hodi ovamo! Šta ja to čujem o nekoj tuči između tebe i La Guli? Da ne misliš da je ovo neka rupčaga kao ona gde si do sada radila? Ako vas samo uhvatim da se opet bijete, znaš šta ću uraditi? Izbaciću vas obe napolje, nogom u stražnjicu… Ja želim da ovde vlada mir, razumeš li? Sad, natrag na svoje mesto i vežbaj… Uzgred budi rečeno, gospodine Tuluz, imate li slučajno neku malu sliku koju bih mogao da obesim u predsoblju? Nešto u crvenom tonu?” Posle otvaranja, Mulen Ruž je postao Anrijev dom. Poznavao je u njemu svakoga, mogao je da radi što god hoće. Pravila se nisu odnosila na njega. Iako se jelo nije serviralo na licu mesta, on je mogao da ga poruči, i priređivao je male večerinke kad god je želeo.Kankan-devojke su sedale za njegov sto i pričale mu o svojim ljubavnim doživljajima. Ajša je pokušavala da ga pridobije na svoju stranu u svojoj svađi sa La Guli, Sara, koja je radila za barom, držala mu je dugačke pridike o štetnosti alkohola. Tako se završilo to čudno proleće i leto 1889 godine. Parižani su se navikli na prisustvo stranaca i na Ajfelovu kulu u svojoj sredini, stanovnici Monmartra - na okretanje crvenih krila Mulen Ruž-a. U oktobru, turisti su počeli da se razilaze kućama. Mesec dana docnije, Izložba je zatvorena. Čarobni grad na Marsovom Polju istopio se sa prvim zimskim snegom.Egzotične palate ogolile su svoje bedne skelete od jeftine građe, i ubrzo su sasvim iščezle. Raznobojne gomile divljaka vratile su se na svoja ostrva, u svoje pustinje i džungle. Samo je Ajfelova kula ostala kao podivljala žirafa koju je neki cirkus zaboravio po svom odlasku. Pariz je opet postao ono što je i bio. Anriju je kraj godine doneo jedno pismo sumnjivog izgleda, sa stranim markama, koje mu je gospođa Lube pružila sa izvesnom strepnjom. “ Nije nešto rđavo, nadam se “ upita ona, ispipavajući ga. “ Niko nije umro?” “ Naprotiv! “ uzviknu Anri kad je pročitao pismo. “ Društvo dvadesetorice poziva me da izlažem u Briselu, u januaru.” Odjednom, ona postade oprezna. “ Znači li to da ćete morati da odete?” “ Naravno, gospođo Lube. To je velika čast.” “ Čast, hm! Zar oni nemaju slikara u Briselu? Mene se, naravno, ništa ne tiče ako gospodin želi da se muva po stranim zemljama. Gospodin je slobodan, slobodan kao ptica na grani. Gospodin može da ide u Kinu ili Afriku, ako gospodin to želi.” Njene stisnute usne, drhtanje njenog podvoljka izdavali su njen unutrašnji nemir. Iznenada, njena borbenost oslabi, suze joj navreše na oči. “ A zamislite… zamislite da vam se nešto desi? Recimo, da padnete… A vi, sami samcati među tim Bugarima.” Bilo mu je potrebno mnogo vremena da je ubedi da je Brisel svega nekoliko sati udaljen od Pariza, da Belgijanci nisu Bugari, da i oni govore francuski i imaju savršene lekare. “ Osim toga, gospodin Sera - znate ga, onaj visoki mladić što dolazi ponekad ovamo - takođe je pozvan. Zajedno ćemo putovati.” Opet je došlo veče uoči Nove godine, i Anri je sedeo sa majkom pored kamina.
To poslepodne poslao joj je cveće, bele ruže koje je volela i koje je platio preterano skupo. Za večerom su pokušavali da budu veseli. Pričao joj je o gospođi Lube, kako se, kad je prošlog meseca nazebao, pretvorila u ognjenog zmaja, smestila se pored njegove postelje, mučila ga vrućim oblozima. “ Skoro me je udavila u čaju, i čitala mi je Tri musketara.” Imitirao je njeno gunđanje i mrštenje,a mama se pravila kao da je to zabavlja. Zatim su prešli u dnevnu sobu da popiju kafu, i zapodenuli učtiv razgovor o vremenu, Aneti, Žozefu. Postepeno, njihov razgovor se ugasio u nekoliko nelagodnih primedaba. I tako su sedeli jedno prema drugom s obe strane kamina. Ona nagnuta nad pletivom, sa licem boje ćilibara pri svetlosti lampe, on u večernjem odelu, gledajući nepomično u vatru, tražeći neku sigurniju temu za razgovor. Otkako se vratio na Monmartr, njihovi odnosi postali su melanholična, beskrajno osetljiva igra koju su oboje igrali savršeno vešto. Pošto su živeli u različitim svetovima, intimnost je među njima postala skoro nemoguća. On je znao da ona ne odobrava,niti može da odobri njegov život, i taktično je izbegavao da o tome govori. Oni nisu prestali da se vole, postali su strani jedno drugom. A njihova ljubav, onako nerazoriva, samo je produbljivala gorčinu njihovog otuđivanja i patnju njihove usamljenosti. “ Oh, mama, jesam li ti rekao da me je Društvo dvadeseorice pozvalo da izlažem idućeg meseca u Briselu?” “ Zbilja? Divno! “ Ona se osmehnu na njega preko svog pletiva. “ Tako sam srećna zbog toga.” On ju je žalosno posmatrao kroz svoja debela stakla. Sirota mama, slatka mama, kako učestvuje u igri… Pokušava da izgleda očarana, iako nije ni očarana ni dirnuta, pa čak ni zainteresovana. Naravno, ona nema pojma šta je to Društvo dvadesetorice, ali i kada bi znala, to ne bi promenilo stvar. Bila je vrlo zbunjena njegovim grešnim životom na Monmartru i njegovim pijančenjem - naročito njegovim pijančenjem - te nije shvatila da je on počeo da se proslavlja… Da li je, na primer, uopšte videla naslovnu stranu iz Jedne iz Sen-Lazara? Pa njegove crteže u časopisima, njegove slike koje su počele da se viđaju u ponekoj radnji sa umetničkim predmetima, ili laskave stvari koje su kritičari pisali o njemu, - da li je išta znala o njima? Nikada nije rekla ni reči o tome. Možda će taj poziv iz strane zemlje ostaviti na nju neki utisak, možda će je ubediti da je on nešto više nego raspikuća sa Monmartra, da se njegov život ne sastoji samo u piću i lumpovanju u Mulen Ruž-u, da on radi, naporno radi… Vatreno joj je pričao o Društvu dvadesetorice. “ To je jedna grupa belgiskih umetnika koja svake godine poziva nekoliko stranih slikara da izlažu s njima.” Ono što je davalo njihovom pozivu toliki značaj bilo je to što su u prošlosti Dvadesetorica pokazala neverovatan smisao da odaberu ljude koji će docnije postati slavni. Ljude kao, na primer, Renoar, Vistler, Saržan, Roden… “ A ja sam najmlađi od svih koji su ikada bili pozvani “ reče on,očekujući pohvalu. “ To je zbilja divno.” “ Arsen Aleksandr, umetnički kritičar lista Le Figaro, napisao je članak o tome. Kazao je…” Dok je govorio, njegove nade su se rušile. Sve to nije ništa vredelo. Nje se nije ticalo šta je kazao Arsen Aleksandr, šta je značio taj poziv. Za nju će on uvek biti promašen čovek, koga ona voli, ali koji je ipak samo promašen čovek. Ona neće nikada zaboraviti da nije uspeo da uđe u Salon. Imala je predrasude svoje klase:
dobri muzičari završavaju Konzervatorijum, dobri glumci igraju u Francuskoj komediji, dobri pevači pevaju u Operi, a dobri slikari izlažu u Salonu. On proguta svoje razočaranje i nastavi da govori kako bi ispunio tišinu. Poslao je nekoliko slika na izložbu, među njima i portret gospođice Dilo. (Nije ni pomenuo, naravno, ostale portrete, portrete devojaka iz Papagaja koje je slikao pršlog leta…), Gospođica Dilo je jedva uvažena usedelica s kojom se upoznao preko gospodina Degaa. Ona daje časove klavira i živi sa svoja dva brata, takođe muzičara. Dezire, stariji svira fagot u Operi (tako – to zvuči sasvim pristojno!), a njegov brat svira flautu. Nedeljom uveče Diloovi priređuju kod svoje kuće intimne muzičke priredbe, na koje gospodin Dega redovno odlazi jer obožava muziku, a naročito Mocarta… Što je duže mogao, pričao je o Diloovim: kako je to divna, kulturna porodica, kakvi se sve zanimljivi ljudi mogu da sretnu na njihovim muzičkim večerima, koliko on uživa u tim večerima. Ona je na to rekla kako je srećna što on ima tako dobre prijatelje, kako je to ljubazno od gospođice Dilo što je našla vremena da mu pozira za taj portret A zatim je, kao zavesa, između njih pala tišina, tišina puna neizrečenih stvari. Još jedan sat se tako otegao, prekidan na mahove kratkotrajnim pokušajima veselosti. Mali sat od alabastera kucao je na kaminu. “ Lepo je od tebe, Anri, što si došao da provedeš sa mnom veče uoči Nove godine, ali znam da sigurno imaš još neke obaveze… i ne bih htela da…” Uz nežan poljubac, prošaputao je Srećna Nova godina, mama i otišao. Na ulici je zaustavio kočije koje su prolazile. “ Mulen Ruž ! “ povikao je, uronivši u kočije. Kada su krenuli, Anri se nagao da poslednji put pogleda majčin prozor, koji je nejasno svetlucao u tamnom prepletu kestenovih grana. Jadna mama, sama uoči Nove godine! Možda je trebalo da provede celo veče s njom? Ali šta bi to vredelo, oni bi samo nanosili bol jedno drugome… S uzdahom je zatvorio prozor, zabacio skute svog večernjeg ogrtača, smestio se u uglu. Dobro, on stvarno pije malo više, ali šta to mari? On ume da pije kao džentlmen. I može da prestane kad god hoće. Sem toga, alkohol mu ublažava bol u nogama, taj prokleti bol koji nikad ne prestaje… Ljudi ne razumeju… Razdraženo je otvorio prozor. “ Za ime božje, zar ne možete da vozite malo brže?” Čovekov glas dopre do njega kroz kišu. “ Trudim se što bolje mogu, m'sieu… Ceo svet je izašao večeras… Doček Nove godine… “ E pa, pokušajte da stignete tamo pre idućeg dočeka Nove godine!” Dok je dizao prozor, čuo je kako se kočijaš šištavo smeje, i nekako mu ta krepka veselost povrati raspoloženje, Na kraju krajeva svet i nije tako rđavo mesto kad kočijaši još uvek mogu da se smeju po kiši. Smejati se, u tome je bila tajna. Smejati se što je moguće više, misliti što je moguće manje. Kako je ono rekao La Brijer? Ne čekajte da budete srećni da biste se smejali, jer možete umreti a da se nikada ne nasmejete. Pametan čovek, taj La Brijer… Najzad su se kočije zaustavile uz ivičnjak ispred Mulen Ruž -a, koji je za tu priliku bio okićen vencima od crvenih električnih sijalica, dok su mu purpurna krila blistala u noći… “ Dobro veče, gospodine Tuluz… Dobro veče, gospodine Tuluz… Dobro veče, gospodine Tuluz…” Prijateljski mahnuvši rukom portiru, blagajniku i raznim službenicima, Anri je prošao kroz ulaz, ne gledajući svoju veliku sliku cirkusa koja je visila na zidu*. *Ta slika, „Fernando, prvak arene“, danas se nalazi u Umetničkom institutu u Čikagu. - Prim. pisca.
“ Srećna Nova godina, gospodine Tuluz “ široko se osmehivao Tremolada, gurajući staklena vrata koja su odvajala ulaz od foajea. “ Večeras ste poranili.” “ Priređujem malu večeru, pa sam došao da se uverim je li sve u redu. Dođite docnije da popijete nešto s nama.” “Pokušaću, ali večeras očekujemo veliku gungulu.A bila bi nam i potrebna. “ dodade tišim glasom. Oni izmenjaše značajan pogled. Mulen nije radio kao što su očekivali. Čak i za vreme Izložbe posao je često bio slab. “ E pa, pokušajte da dođete, ako možete.” Ušao je u salu za igranje. Tu je svetlost bila tako jaka da je morao da zakloni oči rukom. Pri prvom pogledu na salu čoveku je zastajao dah, i Anri još nikada nije ušao u nju a da ga nije ponovo zapanjila njena odvratnost i drečava ružnoća. Tu nije bilo nimalo one poetičnosti koja polako propada, kao u L’Eli-u, niti one otrcane prisnosti kao u starim kafanicama na Monmartru. Bilo je to novo, blistavo, službeno mesto za sastajanje stranaca, slično praznoj železničkoj stanici koja je za jednu noć pretvorena u koloseum za igranje. U dnu dvorane za igru, na drvenom podijumu, orkestar je već svirao. Ljudi su zauzimali mesta za stolovima koji su okružavali podijum za igranje. U čast Nove godine trobojne zastave od krep-papira bile su pričvršćene duž balkonske ograde i oko središnog lustera, što je mestu davalo izveštačeno svečan izgled. Anri je produžio hramljući ka baru od mahagonija, gde je Sara stajala nagnuta nad lavaboom, perući čaše, prema svetlucavoj pozadini od ogledala i boca sa raznim pićima. “ Ala ste vi poranili večeras! “ povika ona još izdaleka. Njeno ljupko lice, sa krupnim očima i ravnim crnim šiškama, ozario je osmeh. “ I već ste potpuno obučeni. Lepo izgledate u večernjem odelu. Zašto ste tako žurili?” On je stajao pred barom, zadihan, i pokušavao da se osmehne, držeći se rukom za ivicu tezge. “ Dajte mi jedan konjak “ isprekidano promuca. Ona spretno napuni malu stolovatu čašu i naže se preko tezge, pružajući mu je. “ Vidite, potpuno ste izgubili dah. Ne treba tako da žurite. “Posmatrala ga je kako brzo ispija konjak. “ I ne treba da pijete tako brzo.Od toga će vam izgoreti stomak.” On spusti čašu na tezgu, pope se na jednu od visokih stolica poređanih ispred bara. Odjednom je izgledao visok, njegova široka ramena bila su skoro u visini njenih. Mogla je da vidi odraz svog lica u staklima njegovog cvikera. “ Zaista, gospodine Tuluz, vi pijete isuviše brzo. Zašto ne pijuckate, kao svi ostali?” “ Bio sam žedan. “ On skinu cilindar i raskopča ogrtač. “ U stvari, još sam uvek žedan. Večerao sam kod kuće, pa se osećam utučenim. Ništa nisam popio od šest sati. “ Zapalio je cigaretu i dunuo u šibicu. “ Šta mislite o još jednom konjaku!” “ Šta mislite o jednoj lepoj čaši vode, ako ste tako žedni? Konjak vam neće ugasiti žeđ.” “ E, tu niste u pravu! Konjak gasi žeđ, potpomaže varenje, snaži mišiće, prečišćava krv, ispira jetru, golica bubrege,greje creva i razveseljava čoveka. Zato budite dobra devojka i dajte mi da pijem. I nemojte tako mrko da gledate. Večeras je doček Nove godine i… oh, kad već govorimo o tome, “ on potraži po svom ogrtaču i izvadi pljosnatu četvrtastu kutiju “ evo jedne sitnice za vas. Ne zato što je zaslužujute, da znate. Stalno mi držite pridike, uvek moram da molim za čašicu pića. Ali ja vas ipak volim.” “ Za mene? “ povika ona ushićeno,brišući ruke keceljom i uzimajući kutiju. “ Oh,
gospodine Tuluz, baš ste zlatni!” Dirnuta, nagla se preko tezge i poljubila ga u obraz. “ Oho, šta je to sad? Prosidba? Ponašajte se pristojno! A šta je bilo s tim pićem?” Ona se pretvarala da ne čuje i odmotavala kutiju. “ Divne su! Sa mojim monogramom! “ Radosno je opipala finu tkaninu.” A usto ručni rad!” “ Nekada su ljudi za Novu godinu poklanjali jedni drugima nokšire. Divne nokšire sa portretima poznatih ljudi naslikanim na dnu. Mi smo prefinjeniji, mi poklanjamo maramice. A sada, za ime božje, gde je to piće?” Tresnuo je dlanom o tezgu. “Usluga je nemoguća na ovom mestu.” “ Već ste popili jednu čašu “ reče ona, još uvek gledajući maramice. “ Alkohol vam ne čini dobro.” “ Kakav je to ton? Zar vi na taj način unapređujeta posao? A Zidler misli da ste savršen barmen. “ Neka čudna nežnost pojavi se u njenim očima. “ Ne tiče me se što drugi sagorevaju sebi utrobu, ali vi, gospodine Tuluz…” “ Pa kazao sam vam da piće ne deluje na mene.” “ To svi kažu.” “ Ali eto, u mom slučaju je to istina. Jeste li me ikada videli pijanog? Jeste li?” “ Ne “ priznade ona nerado. “ Ali, to ipak nije dobro za vas.” “ Ne vredi raspravljati se sa ženama! Za ime božje, hoćete li mi dati ili nećete…?” “ U redu “ napući se ona. “ Evo vam vaše piće. Na! “ Neljubazno mu je napunila čašu. On ispi, coknu usnama, i zadovoljno se nasmeja. “ Sada ostavite te maramice, pa da govorimo o poslu. Je li Druan poslao morske rakove?” “ Eno ih u hladnjači “ reče ona, još uvek dureći se. “ Dobro. A šta je sa šampanjcem?” Ona pokaza niz boca sa zlatnim grlićima koje su se hladile u srebrnim vedrima. “ Moe i Šandon, 1878. Kao što ste kazali.” “ Vi ste pravi dragi kamen, Saro.” On baci pogled na ogledalo iza bara, i opazi Zidlera, koji mu je prilazio klonulo, pognutih ramena, držeći nezapaljenu cigaru u ustima. “ Šta je to s vama, mon vieux?* “ povika Anri, okrenuvši se na stolici. “ Izgledate kao da ste sahranili svog poslednjeg prijatelja.I vama je potrebna jedna čašica. Brzo, Saro! Dva dupla ruma! *(franc.) Matori moj? Zidler se pope na stolicu i umorno se svali na tezgu. “ Ne umem to da objasnim “ promumla on zagledan u prazninu. “ Prosto ne umem to sebi da objasnim.” “ A šta to ne umete da objasnite? “ Anri mu prebaci ruku preko ramena. “ Postoje izvesne stvari koje ni ja ne umem sam sebi da objasnim. Kakva je to muka?” “ U tome je stvar što ni sam ne znam. “ On pogleda očajnički Anrija.” Sećate li se kako sam govorio: ne mogu da ne uspem, zaradiću milion? E pa, baš sam malopre pregledao knjige, i stvari ne idu kako treba. Ali ne mogu da protumačim zašto. Revija je dobra, muzika dobra, piće dobro, ljudima se dopada kankan, cene su umerene. Pa zašto onda sala nije puna svake večeri?” “ Večeras jeste “ umirivao ga je Anri. “ Pogledajte, ljudi naviru unutra.” Zidler sleže ramenima. “ Svi lokali su puni uoči Hove godine. Ne. Nešto tu nije kao što treba. Čak i za vreme Izložbe nije došlo ni pola od onog broja Engleza koji sam očekivao, i usto svega nekoliko Amerikanaca, A čovek ne može da drži jedan ovakav lokal bez Amerikanaca. “ Rasejano je okretao prstima čašicu. “ Suviše sam
bio uobražen, čini mi se. Nisam bio u pravu.” “ Ništa ne fali vašem Mulen Ruž-u, osim što ljudi ne znaju za njega.” Zidlerovo očajanje pretvori se u zlovolju. “ Za ime božje, pa šta taj narod hoće? Potrošio sam imanje na reklamu! Moji plakati nalaze se na svakom kiosku, na svakom pisoaru. Ne možeš ni kročiti a da ih ne ugledaš.” “ To je istina, ali ih ljudi ne vide.” “ Kako to mislite, ne vide ih? Zašto ih ne vide?” “ Zato što vaši plakati nisu plakati.” “ Ne razumem. Nacrtali su ih najbolji stručnjaci.” “ Ne tiče me se i da ih je crtao sam Mikelanđelo. Slika je lepa, ali to nije plakat.” Zračak opreznosti pojavi se u Zidlerovim očima. “ U čemu je razlika?” “ Razlika je skoro ista kao između topovskog pucnja i piska flaute. Plakat mora da bude upadljiv, originalan, čak i sablažnjiv.Mora da pada u oči, da zaustavi čoveka na mestu, da mu se upije u mozak kao krpelj psu u leđa. Vidite. Zidleru, šta pokazuje vaš plakat? Lepu devojku koja sedi na magarcu, glupo se smeje i pokazuje svoje noge. Kakve to veze ima sa vašim Mulen Ruž -om?” “ Pa, šta bi trebalo da radi? Širok osmeh razvuče Anrijeve usne. “ Pa, stari moj, to je jasno. Mora da igra kankan!” “ Kankan?!” Zidlerove oči kao da porastoše na njegovom licu. “ Tako mi boga, mislim da ste u pravu! Mislim da ste u pravu! Čini mi se da ste pronašli!” “ Devojka mora da šuška suknjama i da diže noge “ nastavi Anri, oduševljavajući se svojom idejom. “ A to mora da čini usred grupe gledalaca, da bi pokazala kako se to ponavlja svake večeri, i to ne na pozornici, nego baš na podijumu za igru, gde ljudi mogu sve da vide. Ona mora da…” On naglo zaćuta kad na Zidlerovom licu pročita šta ovaj misli. “ Ehej, stanite malo! Ako vi mislite ono što ja mislim da vi mislite, bolje da odmah zaboravite. Ja neću da vam crtam taj plakat, Ni govora! Ni kroz hiljadu godina… Nikada nisam napravio nijedan plakat, nikada nisam učio litografiju! Potrebne su godine da bi se naučilo crtanje na kamenu…” “ Čiča-Kota bi mogao da vam pokaže “ prekide ga Zidler, umiljavajući se, “ On je štampao i ostale plakate. On je vrlo ljubazan.” “ Ne tiče me se da li je on ljubazan. Neću da crtam vaš plakat.Mene ne zanimaju plakati. Nemam vremena, idem u Brisel idućeg meseca, a imam milion drugih stvari da posvršavam. Ne možete me nikakvim rečima niti delima… Pola sata docnije, pošto je uporno dokazivao kako ništa ne može da ga navede da izradi taj plakat, objašnjavao po hiljaditi put da nikada nije radio plakate, da ga litografija ne zanima, pošto se izvikao na Saru, koja je pridružila svoje molbe Zidlerovim, pošto je dokazivao, prepirao se, molio, umiljavao, cenjkao, praskao, udarao pesnicom o tezgu, i pretio da nikada više neće stupiti nogom u Mulen , Anri se najzad predao. “ To će biti božanstven plakat “ zacvrkutala je Sara kada je Zidler otišao, očiju punih suza zahvalnosti. Anri je besno pogleda. “ Bežite od mene! Voleo bih da vam zavrnem šiju.Već sam ga bio skoro ubedio, kad ste se vi umešali i kazali kako svi zastaju da bi pogledali moju sliku u predvorju.”
“ To je istina. Svi je gledaju.” “ Možda je gledaju, ali nije trebalo da mu to kažete. Zašto žene ne umeju da drže zatvorena usta?Vidite sada šta ste uradili. Moraću da odem i da vidim tog prohletog čiča-Kotela, da počnem da učim litografiju. Biće mi potrebno pet godina da završim taj plakat.” Pogledao je na svoj sat, rasejano ga navio, i spustio natrag u džep. “ Mislim da je najbolje da sada odem za svoj sto. Moji će prijatelji uskoro stići. Recite Gastonu da mi donese bocu konjaka. I bez pridike ovog puta! Zapamtite, nema konjaka, nema plakata!” Posmatrala ga je kako se hramljući udaljava od bara - smešna, patetična figura u večernjem odelu. “ Hvala na maramicama “ viknu za njim. “ I srećna Nova godina, gospodine Tuluz.” On zastade, osmehnu se na nju preko ramena. Za trenutak je osetila udar njegovog tužnog mrkog pogleda. Jadni ružni mali čovek, kako je očajnički pokušavao da zaboravi… Ljudi su se slivali u salu za igranje, ispunjavali hodnike, navaljivali na kružni balkon, stajali u prolazima, vrebali ispod oka neki prazan sto. Tu i tamo, neki veseljaci su stavljali na glavu šešire od hartije i trubili u kartonske trube, koje su dobili od direkcije. Prve serpentine su već fijukale kroz vazduh, opisujući ogromne lukove i strmoglavo padale u gomilu igrača koji su se vrteli. Za stolovima, žene su otkopčavale rukavice i razgrtale pelerine, dok su muškarci skidali kapute i zvanično saopštavali porudžbine kelnerima. Anri je zauzeo svoje mesto za dugačkim stolom koji se nalazio pored podijuma i već bio postavljen za večeru.Za jedan trenutak njegovu pažnju je privuklo neko društvo zarumenjenih i bučnih Amerikanaca koji su kelnerima objašnjavali udruženim francuskim jezikom da hoće najveću bocu šampanjca koju imaju u kući, i četiri najlepše devojke. “ Vi razumeti, garson? Četiri lajpi mali ženi. Oui, oui. Verlo lajpi. Oh-la-la! Vive la France!” “ Dobro veče, gospodine Tuluz. Evo konjaka. “ Gaston stavi bocu i čašu na sto. “ Sara je rekla da vam kažem…” “ Nije važno šta je rekla. Mogu već da pomislim. Kako vam je žena?” “ Malo bolje, čini mi se. Bio sam danas posle podne u bolnici, i ona mi je rekla da vam svakako zahvalim što ste je obišli. Izvinite, gospodine Tuluz. Svima se žuri noćas.” Anri ga je pratio pogledom dok je žurio ka stolu punom nestrpljivih gostiju. Napunio je čašu i lenjo počeo da broji blistave bele tanjire, mrmljajući redom imena svojih gostiju. Prvo, Moris, zatim drugi… Prijatelji sa Monmartra, kolege iz Izvršnog odbora, muktaši koji dolaze zbog rakova, šampanjca, besplatnog gošćenja… On popi konjak, iskapljujući ga odjednom, kao obično. Baš je maramicom brisao brkove kad ugleda Morisa kako žuri k njemu. Zapljusnu ga talas ljubavi prema tom lepom mladiću: koji mu je bio jedini pravi prijatelj. Kako je divno što je opet tu, što će s njim da dočeka Novu godinu… “ Izvini što sam zadocnio. “ Moris otkopča svoj večernji ogrtač i sede za sto prekoputa njega. “ Počeo je da pada sneg pa se saobraćaj ukočio. Sudario sam se na ulici sa Drajfusom. Sećaš li ga se? Upoznao si se s njim kod mene. Razgovarali smo samo trenutak. On je postao kapetan, i nada se da će biti premešten u Vrhovni štab ovih dana. Kazao mi je da se ženi na proleće.” “ Divno. Kako bi bilo da nešto popijemo? Pićemo šampanjac docnije.” “ Ne mogu ništa sad odmah. “ On značajno pogleda bocu konjaka na stolu. “
Vidim da si ti već počeo. Anri, na časnu reč, ne bi trebalo…” “ Molim te! Već sam čuo jednu pridiku od Sare. Dozvoli mi da se provedem uoči Nove godine.” Moris nerado klimnu glavom.“ U redu. “ Njegov pogled prelete preko stola. “Prava mala gozba. Ko će sve doći?” “ Nekoliko istaknutih osoba iz umetničkog i književnog sveta. Ako postaneš trgovac umetničkim predmetima… Kad već pomenusmo to, zašto ne odeš do gospodina Busoa?” “ Do koga?” “ Do gospodina Busoa. On bi mogao da te zaposli kao Teovog pomoćnika. Niko te ne može uputiti u trgovinu kao Teo, a mislim da bi on bio srećan kad bi našao nekoga ko će mu pomoći. Kad sam ga poslednji put video, jedva sam ga poznao. Izgledao je bolestan. Oženio se, a i dete mu je bilo teško bolesno. Pa onda još i onaj slučaj sa Vinsentom u Arlu, o kome sam ti pričao. Možeš zamisliti šta je to značilo za njega… “ Hvala ti. Otići ću do njega posle praznika. Je li, da nisi slučajno video članak u Figaro-u, o Društvu dvadesetorice?” Prekide ga dolazak jedne privlačne i očigledno vrlo uzrujane mlade dame. “ Jeste li videli Šarlija? “ upita ona, sevajući crnim blistavim očima. “ Kazao je da će biti ovde.” “ Doći će kroz koji minut. Sedite, Žermen, i popijte nešto.” Anri pokaza put Morisa. “ Ovo je moj prijatelj, gospodin Moris Žoajan. A ovo je, Morise, gospođica Žermen, Konderova… verenica.” “ Verenica! Divno! “ Ona se lako pokloni Morisu i sede. “ Ima taman toliko izgleda da se udam za njega koliko i za rimskog papu. Zašto i dalje spavam s tim lenjim, pijanim Englezom koji nije ni za šta, ne znam ni sama. To dokazuje koliko sam glupa.” Ona skide rukavice, podiže veo i nastavi bez predaha. “ Izišao je s onim svojim velikim, debelim prijateljem Englezom, onim što mu je kosa sva nakudravljena, a obrazi nafarbani kao u devojke…” Anri mahnu rukom Goziju i Anketenu, koji su se probijali kroz gomilu. Anketen je još uvek nosio onaj isti stari, ulubljeni cilindar koji je imao još kao student. Plava brada mu je bila kovrčava kao i pre, možda malo čupavija nego u stara vremena. Gozi je bio onaj stari - bled, mršav i zabrinutog izgleda. “ Brrr! Kakvog li vremena! “ strese se on prilazeći stolu. “ Cipele su mi potpuno mokre. Nazepšću skroz-naskroz.” “ Onda ih izujte “ predloži Žermen smesta. “ Ne mogu. Nemam čarapa.” On se rukova sa Morisom. “ Niste slikar, nadam se. Ako ikada budem imao dete koje hoće da postane slikar, zadaviću ga.” Za to vreme Anketen je duvao sneg sa oboda svog cilindra, zasipajući ledenom kišicom vratove dama za najbližim stolom. “ Ne mari “ veselo je objašnjavao. “ Samo malo vode.” Stiže i druga grupa gostiju, koju je predvodio Debuten, stari graver, u prljavom crnom ogrtaču koji se vukao po zemlji, sa dugačkom glinenom lulom koja je štrčala iz njegove divlje sede brade. “ Pozdravljam vas sve redom! “ zagrme on, klanjajući se duboko i brišući pod svojim otrcanim šeširom. Srednjovekovna učtivost spadala je u njegov stil, a rasla je uporedo sa stepenom pijanstva. Najzad je dostizala vrhunac kitnjastosti. “ Neka vam Bahus i Venera uvek budu vođe, a umetnički kritičari i trgovci neka se peku na večnom ulju! Amin!”
Anri namignu Morisu, dok se stari boem sruči na stolicu. “ Jelo! Najdivniji prizor na svetu! “ On zgrabi jednog od rakova koji su baš bili izneti na sto, i posmatraše ga zaljubljeno. “ Pogledajte te linije, te površine, te pregibe, taj žalosni izraz očiju! Kakvu bih samo gravuru mogao da napravim od njega. Pravog Rembranta, pravog Direra. Ali, ja sam suviše gladan, moram da ga pojedem! U sukobu između srca i stomaka, stomak uvek pobeđuje.” Pristizali su i ostali gosti, u parovima ili malim grupama, brbljajući. Moris je svima predstavljen, i žene su mu dobacivale laskave, stidljive osmehe. Ubrzo su svi jeli, pijuckali šampanjac, kidali klešta rakovima, dovikivali se preko stola. “ Ej, Lotrek, kako si to uspeo da te pozovu u Brisel? “ kreštao je Detoma sa dna stola. “ Zašto mene nisu pozvali?” Anrijev odgovor nije dopro do njega. “ U drugom činu, za moj komad je potrebno dvadeset slonova na pozornici! “ vikao je Buleval, pozorišni pisac. “ Brak treba ukinuti kao nemoralan i antibiološki…” “ Jeste li videli Renarovu izložbu u Diran-Rielu?...” “ …najvećeg slikara žena od Rubensa na ovamo…” “ Buše sudopera… Same karlice i zadnjice…” “ Ej, Lotrek, jesi li čuo da je Sera…” “ Moja sledeća slika biće mešavina Veroneza i Sezana…” I tako je to išlo sve dalje i dalje, usred sve veće buke, fijukanja serpentina, smeha za obližnjim stolovima, konfeta, promuklog kreštanja truba od hartije. Muškarci, podstaknuti jakom hranom i blizinom žena, govorili su široko razmahujući rukama, sa strašću ljudi kojima je razgovor postao poslednja obmana, jedini način da pobegnu od predosećanja neuspeha. S vremena na vreme zastajali bi da halapljivo progutaju ogroman zalogaj raka, da prinesu čašu ustima, ili bi ustajali da igraju, i već posle jednog trenutka vraćali se zajapureni i zadihani, spremni da upadnu ma u koju raspravu koja bi bila u toku ,ili su, u stanju prijatne razdraženosti, flertovali sa ljubavnicama svojih prijatelja, upuštali se u oprezna ali aktivna istraživanja ispod stola. Žene - bilo ih je osam -bile su tilične žene sa Monmartra, u bluzama sa nabranim rukavima i šeširima izrađenim kod kuće. Prihvatale su se mnogih stvari, ali nijedne sa nekim naročitim uspehom. Bile su slikarski modeli, statistkinje u mjuzikholovima, poluprofesionalne krojačice ili modistkinje, poluprofesionalne kokote. Zaljubljivale se ne baš razumno i jako, ali zato prilično često. Sada, kada su imale već blizu trideset godina ili brižljivo krile trideset i neku, bile su se odrekle svojih snova iz mladosti i koristile se onim što im je život pružao. Noćas, u toj prodornoj buci koja im je golicala čula i ublažavala tugu, one su se zabavljale. Zažarene, očiju sjajnih od šampanjca, sa ženskošću probuđenom usled dodira sa životinjskom raspuštenošću koja je vladala u sali, one su brbljale, smejale se,bacale serpentine, igrale, šapatom se neubedljivo bunile na pokušaje muškaraca, srećne što učestvuju u tom noćnom orgijanju, što im se opet neko udvara govoreći im kako su zanosna - i neshvaćena - stvorenja. “ Pogodi koliko mi je ona trgovačka lopuža ponudila za gravure?” “ Ali, shéri, reče ona svom mužu, “kako sam mogla da mu se oduprem? On toliko liči na tebe.” “ Nije istina da su najbolje stvari u životu besplatne, one su đavolski skupe…” Promukao od govora, malo ošamućen od pića, Anri dohvati ,bocu konjaka koja je stajala pred njim i mehanički napuni sebi čašu. Njegov pogled odluta ka društvu Amerikanaca, kojc su tužno pevali u horu Ženevijev, slatka Ženevijev, potpuno
zaboravljajući na četiri drolje za svojim stolom. Za barom, Sara, pretvorivši se u čudo od vrednoće, jurila je s kraja na kraj kao da svira neki džinovski ksilofon. Kelneri su žurili gore-dole kao navijene igračke kojima niko ne upravlja, držeći okrugle poslužavnike na vrhovima prstiju. U stalnom kreščendu, histerija je obuzimala salu što se više približavao čas Nove godine. Na podijumu za igranje žene su se pripijale uz svoje partnere, sklopljenih očiju, poluotvorenih usana, kao da se plaše nečeg nepoznatog. Vazduh, težak od ljudskog zadaha i gust od dima, bio je poprskan konfetama i išaran serpentinama. Da, to je zabava, to je život, tako se dočekuje Nova godina. Koliko je to lepše nego čamiti kraj kamina u maminoj sobi. La Brijer je imao pravo: Ne čekajte da budete srećni da biste se smejali… On ispi čašu, pređe svojim kvrgavim prstima preko brkova. Toplota alkohola obavi ga kao neki pokrivač. Tada opazi kako se Čarls Konder teturajući se približava stolu u pratnji nekog visokog, krupnog čoveka sa talasastom kestenjastom kosom koja mu je padala preko ušiju, sa oklembešenim glatko izbrijanim licem koje se u debelim podvoljcima slivalo u ogroman, širok okovratnik. Obojica su bila u večernjim odelima. Grudi na košuljama bile su im izgužvane, a cilindri nakrivljeni na glavama, Obojica su bila pijana. “ Evo tvog Šarlija! “ Anri dade znak Žermeni, koja beše dospela u stanje razneženog samosažaljevanja i olakšavala svom srcu na Anketenovom brižnom ramenu. Ona smesta skoči sa stolice sevajući očima. “ Svinja! Pogledajte ga! Zar vam nisam kazala da će biti pijan kao svinja?” “ Anri, sta'i d'uže “ preplitao je jezikom Konder sa britanskom ceremonijalnošću. “ Dozvoli mi da ti p'edstavim svog sta'og p'ijatelja Oska'a Vajlda*. Sav'šen pisac, i tome slično. Baš je stigao iz Londona… “ Napor oko predstavljanja potpuno ga je iscrpeo. Noge mu poklecnuše, i on se sruči na jednu stolicu. *Lotrek je izradio portrete skoro svih prisutnih te večeri. Njegov portret Boaloa nalazi se u Muzeju u Klivlendu. Portret Oskara Vajlda - rađen 1895 - čuven je u celom svetu. - Prim. pisca. “ Ah, Pariz! “ uzviknu pridošlica dok je udobno smeštao svoje ogromno telo. “ Jedini civilizovani grad na svetu.Pre dva dana sam stigao iznuren domaćim brigama - žena i dva dečaka, znate, - brbljanjem londonskih domaćica, svakodnevnim poslovima. I već počinjem da oživljavam. “ On se isprsi i duboko udahnu zadimljeni vazduh. “ Ovde, u ovom divnom Parizu, mogu da dišem, mogu da mislim… Hej, šampanjca!” Kroz dim svoje cigarete Anri je ispitivao njegovo lice.Složeno, a ipak providno, ono je odavalo unutrašnju borbu čoveka nezadovoljnog samim sobom. Grešne želje vrebale su iz njegovih uznemirenih, buljavih očiju. Usta, ovlaš narumenjena, bila su mala, napućena, ženstvena, ali čelo je bilo veličanstveno, kao od mramora, prekriveno nekom bezmalo carskom uzvišenošću. Želeo je da još malo sluša tog uznemirujućeg mada privlačnog stranca, ali ga je Anketen već zvao. “ Ej, Lotrek, zar nije onaj trgovac u ulici Martir prava lopuža?” Trgovac! Ta reč kao da izazva spontanu uzbunu za stolom. Debuten, Ibels, Gozi, Detoma - svi su imali muke sa trgovcima, i davali su sebi oduške sa vatrenim, skoro čulnim zadovoljstvom od koga su im iskakale žile na vratu i sevale oči. “ Dobijao sam dvadeset sedam franaka za jedno Vaznesenje, “ urlao je Anketen,” a sada mi taj prokleti Šajlok plaća samo dvadeset pet.Kaže da se religiozna osećanja gase. A vi i sami znate da je to laž. Uđite bilo u koju crkvu nedeljom.”
“ Puna je puncata!” Anri izmenja brz pogled sa Morisom. Ah, trgovci! To su vam bili pravi crvi umetnosti, lopuže koje su stekle bogatstvo da, bogatstvo - koristeći se genijalnošću i patnjama velikih slikara. Kako su samo uživali gledajući sjajnog, originalnog umetnika kako gmiže u očajnoj oskudici, u krajnjem siromaštvu! Već ionako živahan, razgovor je postao još vatreniji kad se i Buleval pridružio svojim žalbama protiv pozorišnih producenata. “ Ta vam je vrsta ljudi zaista za preziranje! Baš prošle nedelje direktor Francuske komedije odbio je tu čast da prikaže moj komad Hanibalova smrt. A znate li šta je taj rođeni idiot kazao?” Niko nije znao, a pisac je usred opšte ravnodušnosti nastavio svoje proklinjanje, koje je zvučalo kao neka vrsta bučnog kontrapunkta na hor tužbi protiv trgovaca umetničkim predmetima. “ Ej, Dižarden, “ povika Anri, koji se umorio od tih večnih žalbi “ kako napreduje posao s pornografijom ovih dana?” “ Odlično, žao mi je što moram da priznam “ zagrme Dižarden veselo. “ Cveta, kao svaki posao zasnovan na bezgraničnoj gluposti muškaraca.” On izvuče ruku ispod stola i okrete svoju plamenu bradu u pravcu Anrija. “ Sada pišem Tajne ljubavne memoare koje je trebalo da napiše Madam Pompadur, ali ih nije napisala. Jadna mala, bila je frigidna, ali u ovoj knjizi ona prosto pali krevetske čaršave. Knjiga će se prodavati kao prženi krompirići na vašaru. “ Sram vas bilo, gospodine Dižarden. Sramota!” Ovaj prekor uputila je Žoržeta, crnka divnih očiju, poznata u krugovima Monmartra pod imenom Ljudožder. Dižarden namesti svoj monokl na oko i odmeri Žoržetu pogledom kojim je uspeo da izrazi toplo priznanje njenim vidljivim čarima i krajnje preziranje njenih umnih sposobnosti. “ U pravu ste, gospođice, potpuno u pravu. Trebalo bi da se stidim samog sebe. Duh mi je kao u gorgonzole*. Smrdi. Ali, ja sam isuviše siromašan da bih dozvolio sebi da imam književnu savest. Pre dve godine odneo sam svom izdavaču jedan sjajan rukopis o prvim štampanim knjigama i mislima iz četrnaestog veka. Sutradan mi ga je bacio u lice. Otada pišem o ljubavi, i jedem redovno. Naravno, to je vrlo ograničena i pomalo dosadna tema. Na kraju krajeva, strogo uzevši, ljubav je nešto što počinje na jednom kraju pribora za varenje a svršava se na drugom.” *Vrsta italijanskog sira Pomilovao je hladni plamen svoje brade i uzdahnuo. “ Ali šta ja mogu kad je to jedina stvar o kojoj ljudi žele da čitaju. Naročito žene.” Na to dame podigoše bedem bučnih protesta. “ Žene ne čitaju bezobrazne knjige! “ cičala je Ponpon, ljupka krojačica koja ionako nije umela da čita. “ To rade ljudi! Uvek im je prljavština u pameti!” Te primedbe ugušiše razne diskusije koje su se vodile za stolom i dovedoše do opšteg raspravljanja o večno popularnoj temi - ljubavi. Čak i Buleval prekide svoje optužbe protiv pozorišnih izdavača, da bi izjavio kako žene nemaju uopšte pameti – ni prljave, niti ikakve druge. “ Umna hitrina prosečne žene ista je kao u nilskog konja koji drema u mulju kraj obale.” Debata je za trenutak bila prekinuta Debutenovom izjavom da ide da mokri. “ Jedan mig bešike važniji je i od kraljevskog naređenja. “ Dostojanstveno je iščezao u pravcu klozeta, sa šeširom zgužvanim na potiljku, dok se pelerina vukla za njim po podu.
Čim je otišao, borba između polova nastavila se sa novim žarom na obe strane. Žene su napadale niskim, nesportskim udarcima i prezrivim primedbama o muškoj ljubavnoj delatnosti. “ Govore o sebi kao da su svi Herkuli “ podsmevala se Žoržeta Ljudožder, očigledno izvlačeći zaključke iz ličnog iskustva. “ A posle malo rvanja dahću i brekću, te moraš da ustaješ iz postelje da bi im stavila mirisne soli pod nos.” Bilo je blizu ponoći. Sala za igranje postala je ogroman kazan u kome je ključala svetina. Na podijumu za igru, sada isuviše malom za toliki narod zbijen na njemu, igranje se pretvorilo u pomešani tutanj, zbrkano guranje leđima i zadnjicama.U tom opštem metežu trube od hartije su zvučale kao blejanje ovaca u buri. Na podijumu, Difur, dirigent, ljuljao se u kukovima, lupkao laktovima, mahao palicom. Anri napuni čašu, ispi je i zavali se u stolicu. Nastupio je divan trenutak kada su noge prestale da ga bole, kada je bol iščezao.Lica oko stolova postala su zamagljene šarene mrlje, brbljanje glasova slivalo se oko njega u nejasno zujanje… Da, tako se dočekuje Nova godina! Na kraju krajeva, život se i proživljava minut po minut, kao što jedeš grožđe zrno po zrno… Ako ti pođe za rukom da u zabavi provedeš svaki minut, svaki takav zalogajčić vremena, - pre nego što postaneš toga i svestan, ti u stvari provedeš u zabavi ceo život… Odjednom orkestar prestade da svira usred takta. Dirigent kucnu oštro palicom o pult, okrete se i ispruži ruke. “ Mesdames et messieurs! “ zatrubi on piskavim, odsečnim glasom koji je podsećao na kevtanje malog psa. “ Sada je tačno ponoć! U ime uprave Mulen Ruž-a, želim vam srećnu i uspešnu Novu godinu! Živela Nova godina!” Zatim se okrete natrag i kao da dobi nastup padavice. Orkestar zakrešta limenim glasovima. Pomahnitala gomila razlete se po sali. Ljudi su se ljubili, vikali, lupali nogama, rukovali se, kucali se čašama. Moris se naže preko stola. “ Srećna Nova godina, Anri! Za život i smrt!” “ Srećna Nova godina, Morise!” On natače na glavu neki smešan šešir od hartije, zgrabi jednu trubu sa stola i, naduvši obraze, dunu u nju iz sve snage. Nova godina je počela, 1890… Godina Mari Šarle. 12 “ Pa, kako je bilo u Briselu? “ Dega raširi salvetu preko grudi, uvuče manžetne i obazrivo, sa dva prsta, posoli veliku rožnatu kašiku punu salate. “ Kakva je bila izložba? Šta su rekli kritičari?” “ Sama izložba je uspela “ odgovori Anri. “ Ali kritičari! Šta sve nisu rekli!” “ Kritičari! “ Dega se piskavo nasmeja i okrenu se Kamiju Pisarou, koji ga je posmatrao preko stola, gladeći svoju dugu sedu bradu. “ Čuješ li, Kamij? Kritičarima se nisu svidele njegove slike. Zar ti to ne zvuči nekako poznato? Sećaš li se šta su pisali o mojim balerinama pre deset godina?” Te noći bio je odlično raspoložen. Ove nezvanične večere kod kuće bila su jedina razonoda u njegovom usamljeničkom životu. Njegovo veselo raspoloženje ispoljavalo se u nervoznim, ptičjim pokretima i bujici pesimističkih primedaba. Svako novo jelo izazivalo je nove zamerke. Kad je Zoe, njegova verna domaćica, uzanog, oštrog lica, iznela pečenje, on je baš predskazivao opšti potop i smak sveta. “ Prvo, sirće! “ reče on,dohvativši bočicu. “ Začinjavanje salate “ on baci pogled preko ramena da bi se uverio da je Zoe već u kuhinji,” je isuviše osetljiva operacija da bi se smela ostaviti na milost i nemilost neveštoj posluzi.” Sa važnom ceremonijalnošću on odbroja nekoliko kapi sirćeta na so i biber, i pomeša sve u jednu peskovitu masu.
“ A sada zejtin! “ Njegovi pokreti postadoše svečani,promišljeni. “ Kamij, kakvu salatu voliš? Sa dosta zejtina ili posniju?” “ Svejedno mi je “ nasmeja se Pisaro. “ Kakvu god hoćeš. Bože, koliko galame zbog jedne glavice salate!” Dega se okrete Anriju. “ Eto! Vidite! “ Reči mu izleteše uz grohotan smeh. “ Eto vašeg impresioniste! Nije u stanju da shvati kako čovek može da traći vreme i da razmišlja o začinjavanju salate!Pa, dobro je i onako kao što se do sada radilo! Sručiš so, ubaciš beli luk, preliješ zejtinom, pomešaš sve to, i eto ti salate! Svi impresionisti su isti! Zašto da se zamaraju sitnim stvarima kao što su crtanje i anatomija? Zašto da se naprežu? Zamrljaj malo boje, poprskaj ružičastim i plavim mrljama celo platno, nazovi tu zbrku une impression *, i eto ti! *(franc.) utisak “ De, de, Edgare, nemoj tako da se uzrujavaš! “ ukori ga Pisaro srdačno. “ Prosipaš salatu po celom stolu.” “ Ko se uzrujava? Ja sam savršeno miran! “ cičao je Dega razbacujući lišće salate levo-desno. Sa prkosnom, naduvenom ravnodušnošću on se okrete od svojih gostiju i obrati se Anriju. “ Pričajte mi o Briselu. Sigurno ste videli Svetu Gudulu i propovedaonicu Ferbrugen? Divne su, zar ne? Ali, jeste li imali prilike da odete u muzej i da proučite van Ajka? To, mladi čoveče, to vam je savršenstvo! Potpuno savršenstvo! Te ruke, te draperije! Jedino bi Bog mogao bolje da slika, ali ja, lično, u to sumnjam. A šta sam to čuo da ste se tukli u nekom dvoboju? Hajde, hajde, pričajte! Nemojte da sedite tu kao da nemate jezika.” Anri je očekivao to pitanje. Vest o njegovom dvoboju raščula se po celom Monmartru. “ Nisam se tukao u dvoboju, gospodine Dega “ reče on crveneći.” Jedino sam izazvao nekog de Grua. Nisam mogao da otrpim njegove primedbe o Vinsentu. To se desilo na oproštajnom banketu pri zatvaranju izložbe.” Dok je opisivao taj događaj, on se prisećao sjajne svečanosti, dugačkog stola prekrivenog belim čaršavom, svetlucavih čaša, sjajnih krutih košulja, žagora glasova koji se mešao sa potmulim zveckanjem noževa i viljušaka. Odjednom mu je pažnju privukao de Gru, bledunjavi plavi esteta koji je sedeo u dnu stola mašući rukom na kojoj je nosio prsten od ametista, i vrskajući govorio kako, po njegovom mišljenju, nije trebalo pozvati van Goga na izložbu. Pa, taj čovek je besni ludak. Odsekao je čak svoje rođeno uho! Što se tiče njegovog rada, pa - šta se i moglo očekivati od jednog stanovnika ludnice. Nekoliko trenutaka Anri je pokušavao da se savlada, ali je ubrzo gnev nadvladao njegovo strpljenje. “ Gospodine de Gru!” Njegova pesnica tresnula je o sto s takvom žestinom da su zazveckale čaše poređane po njemu. Čak su i kelneri stali kao ukopani, sa bocama šampanjca u vazduhu. “ Sama kukavica napada čoveka koji ne može da se brani. Sve velike ljude nazivale su manijacima takve budale kao što ste vi! Da je Vinsent ovde, on bi vas smoždio. Ili bi vam možda oprostio – ne znam. Ali ja sam njegov prijatelj, i ja vam neću oprostiti. Voleo bih da mogu da vas izazovem na dvobooj mačevima. Pričinilo bi mi zadovoljstvo da vam odsečem oba uha. Ali, ja mogu da povučem obarač, i…” “…i ako gospodin de Tuluz-Lotrek bude ubijen, “ povika Sera, skačući na noge,” ja ću preuzeti izazivanje!” U gužvi koja je zatim nastala de Gru je nešto nerazgovetno protestovao, ali ga je predsednik kluba prekinuo i isterao iz sobe.
“ I tako, “ završi Anri, okrećući se uz postiđen osmeh ka Degau “ kao što vidite, nije bilo nikakvog dvoboja. De Gru je bacio svoju salvetu na sto i izašao. Predsednik se izvinio u ime Društva. I tako se završio taj incident.” “ Divno! “ Dega je bio očaran. “ To me podseća na dvoboje u kojima su se ljudi tukli zbog Olimpije. Ustajali bi u zoru, odvozili se u Bulonjsku Šumu, i umirali od nazeba zbog te slike. Sećaš li se, Kamij? A šta li je s onom devojkom koja je pozirala za Olimpiju? Beše zgodan pupoljak, zar ne? Kako se ono, dođavola, zvaše?” “ Viktorin. Viktorin Meran. Danas je sigurno već staramajka. “ Imala je najdrskije grudi koje sam ikada video “ nastavi Dega, zagrevajući se uspomenama. “ I najlepšu zadnjicu kruškastog oblika. Po načinu kako se njihala jasno se videlo da je vrlo umešna… Bože, već je skoro osam? “ prekide se on pogledavši na sat. “ Rekao sam Diloovima da ćemo doći na njihov koncert posle večere. Klementina je obećala da će mi svirati Mocarta. Mocart! Ah, to je muzičar!” Završili su večeru. Anri je čestitao Zoi na slatku od pomorandži, i stara služavka je pocrvenela od zadovoljstva. “ Ja lično mrzim slatko od pomorandži “ mumlao je Dega dok su izlazili iz stana. “ Ali ona misli da ga savršeno pravi, i služi nam ga svakog dana u godini. Žene su neverovatno sujetne na svoje najsitnije uspehe, čak i na one izmišljene.” Pisaro ih je napustio na uglu ulice i, natukavši svoj okrugli crni šešir na oči, pošao je prema Severnoj stanici. Dega i Anri su peške prešli kratko rastojanje do ulice Frošo, gde su živeli Diloovi. Bila je olujna januarska noć, i vetar je u jakim naletima tresao prozorske kapke i brazdao blato koje je kiša napravila na kaldrmi. Još dok su se peli uz stepenice, začuli su duboke tonove Dezireovog fagota, pomešane sa lakim skalama flaute njegovog brata. Bilo je nečeg nemarnog, nečeg što je nagoveštavalo šumu u tim vragolijama koje su izvodila dva instrumeita, nečeg što je podsećalo na skakutanje mečke koja se igra sa mladunčićima u dubini šume. Zavlada tišina kada Dega pritisnu na zvonce. “ Uđite, uđite “ srdačno se osmehivao Dezire Dilo, otvarajući vrata. “ Stigli ste u pravi čas da čujete malo dobre muzike.” Sa svojim užasnim brkovima i nosem sa plavim žilicama, više je ličio na pijanog kočijaša nego na uvaženog fagotietu iz Opere. “ Klementina je u kuhinji, sprema kafu “ nastavi on, uzimajući kapute i šešire i vešajući ih u orman. “ Kafa se lepo slaže sa muzikom. A isto tako i pivo. Sećam se kako je za vreme probi Tanhojzera Vagner imao običaj da popije burad piva. Možete li da zamislite, naterao nas je da sto pedeset puta probamo tu prokletu operu, i šta smo dobili na premijeri - mućkove!” Neprekidno govoreći, on uvede svoje goste u zagušljiv salon pretrpan nameštajem, gde se već beše sakupilo nekoliko ljudi, baš u trenutku kad je i Klementina ušla uznemireno unutra, sa usedeličkim licem zajapurenim od vatre. “ Bože moj, “ jadikovala je ona, spuštajući poslužavnik na sto “ nadam se da će jadnik naći našu kuću! Napisala sam mu adresu, ali on je tako rasejan da će je verovatno zaboraviti! Uvek misli samo na muziku…” Ona primeti Degaa i Anrija. “ Ah, gospodine Dega, gospodine Tuluz, kako je lepo od vas što ste dotli po ovako pasjem vremenu.” Bila je zbunjena i uznemirena. Rasejano je zagladila pramen kose, bacajući pogled na sat pod staklenim zvonom koji je stajao na kaminu. “ Bože moj, već je devet sati! “ promrmlja sama za sebe. “ Sigurno se izgubio. E pa, hajde da nešto odsviramo. Počećemo Mocartovom sonatom koju sam obećala gospodinu Degau.” Taman se beše spremila da počne, kad se začu zvono. Njen brat žurno ode do
vrata, i vrati se u pratnji jednog zdepastog čoveka okrutna lica, koji se, izvinjavajući se, osmehivao između svojih pahuljastih sedih zalizaka. “ Mislili smo da ste se izgubili. “ Klementina požuri k njemu, ispruženih ruku. “ I bio sam se izgubio “ priznade starac, tresući njenu ruku. “ Znam da ste mi dali svoju adresu, ali sam je negde zaturio. Oprostite mi, moja dobra gospođice. U šezdeset i osmoj, znate,lako se zaboravljaju stvari… Ponekad zaboravim čaj i adresu svojih učenika. Ali dok sam tražio vašu kuću, dobri Bog mi je poslao jednu divnu Modulaciju- oh, tako divnu modulaciju! Jednu umanjenu septimu i malo obrnutog kontrapunkta. Zabeležio sam je pod fenjerom. “ Prekidajući njegovo izvinjavalje, Klementina ga uhvati za rukav kao da se boji da će pobeći, i predstavi ga svojim gostima. “ Gospodin Sezar Frank…” U tri sata ujutpu Anri je iscrpljen, mokar do kože, sedeo u jednom prljavom bistrou buljeći kratkovidim očima kroz prozor u nepoznatu ulicu, pitajući se gde li se nalazi i kako će se vratiti kući u taj šozni čas. “ Kako ću, dođavola, da nađem fijaker! “ gunđao je poluglasno, gledajući svoj lik u staklu. U stvari, i nije bilo važno. Ovo je bio lep mali ćumez, topao i miran - oh, tako miran - sa pucketavim gasnim lampama i kalendarima upljuvanim od muva, sa naslikanim lepim ženama u večernjim haljinama, koje piju vermut. Hvala bogu, kriza je skoro prošla! Bila je to teška kriza. I tako neočekivana! Sve je bilo vrlo prijatno. Klementina je svirala Mocartovu sonatu, lomnu kao zveket kristalnih čaša. Zatim je neko izneo violinu, a onaj gospodin Frank je prišao klaviru i pratio svoju sopstvenu sonatu. Ispalo je vrlo lepo, za divno čudo. A tada se dogodilo ono. Klementina ga je mazno zamolila da nešto odsvira.” Molim vas, gospodine Frank. “ Da bi joj učinio zadovoljstvo, on je pristao. I, dođavola, zasvirao je baš Denizin Prelid! A tada se sve vratilo. Čudnovato je kako čovek mesecima može da živi u miru, da skoro zaboravi da je ružan, bogaljast, kepec. I odjednom, tras! Ponovo te lupi pravo u lice! Iste one misli. Nikada nećeš normalno hodati, nijedna devojka te neće nikada voleti, uvek ćeš biti sam… On se okrete ka tezgi, gde je gazda šapatom razgovarao sa jednim podvodačem lasičjeg lica, u tesnom odelu i mrkom šeširu. “ Kako se zove ova ulica?” “ Ulica Lalije, gospodine “ odgovori vlasnik, uz ljubazan osmeh na goveđem licu. “ Jesmo li daleko od bulevara Kliši?” “ Ne, ne, gospodine. Na kraju ovog bloka skrenite ulevo, i već ste tu.” “ Hvala. Donesite mi još jedan konjak, molim vas.” On se opet naže i zagleda u tamnu noć. Kiša beše prestala da pada, ali je lepo mogao da čuje zavijanje vetra. Kakva noć! E pa, naći će valjda neki fijaker na bulevaru Kliši, i otići će kući. Posmatrao je jedan časak lepezasti plamen gasne lampe. Divna stvar! Teče, živi, podrhtava kao svetli leptir uhvaćen U paučinu. U uglu, jedna drolja u beloj cicanoj bluzi spavala je zgurena za stolom, licem zagnjurenim u ruke i praznom bocom vina pred sobom. Šešir joj beše pao na pod i ležao je u strugotini kraj njenih nogu. Disala je mirno, kao dete, i s vremena na vreme tiho sanjivo zahrkala. On ču kako vlasnik reče podvodaču: Izvini, molim te, vide kako lupajući nogama prilazi ženi, drma je za rame i čeka da se ona probudi. Ona se teško pokrenu, podiže svoje crveno lice prema njemu, i pogleda ga sa drhtavim osmehom. Čovek je nadlanicom udari preko lica. “ Prestani, Gel-de-Boa! Znaš da ne volim hrkanje. Osim toga, nije ni pristojno.
Idući put ću te izbaciti.” On se odvuče natrag do tezge. “ Izvini za ovaj prekid, “ reče on podvodaču “ ali moram da oržavam red na ovom mestu.” “ Naravno “ saglasi se čovek u mrkom šeširu. “ Naravno.” Sve se odigralo tako brzo da Anri nije odmah shvatio svu hladnu brutalnost tog prizora. A onda se razbesneo. “ Svinja, prljava svinja, kurvin sin! “ besneo je u sebi. “ Oh, da sam visok i jak! Da dohvatim tu životinju za vrat, da zdrobim pesnicom to debelo, glupo lice! Ali, istog trenutka drugo osećanje potisnu njegovu srdžbu. Još zbunjena udarcem, žena se nije pokrenula. Trljala je prstima obraz, gledajući rasejano praznu bocu. Njeno tupo lice bilo je sivo od pijanog umora. Bila je delić opšte ljudske bede. On brzo izvuče iz džepa olovku i parče hartije. Kad bi samo ostala tako jedan trenutak… Molim vas, ne mičite se… Grozničavo, olovka je jurila po hartiji. Za nekoliko sekundi životinjski profil je oživeo. Zamršena, raščupana kosa, staklaste, beživotne oči prikovane za bocu… Ali već je njegovo remek-delo iščezavalo, gubilo mu se ispred očiju. Žena se zaklatila, nagla se u stranu, očni kapci su joj se spustili. S tupim udarcem, ona se sručila na sto i čvrsto zaspala.* *Ta skica razrađena je u čuvenu sliku „Gueule-de-Bois", jedno od Lotrekovih remek-dela. - Prim. pisca. Platio je svoje piće. “ A ovo je za bocu vina. Dajte njoj.” Sačekao je dok nisu stavili pred ženu novu bocu. A onda se odgegao iz krčme. Zadrhtao je od hladnog vazduha. Podigao je somotski okovratnik na kaputu i s mukom krenuo ulicom, nagnuvši se nasuprot vetru, pridržavajući šešir rukom. Visoko na nebu lebdeći, zimski mesec je plivao između olujnih oblaka. Na uglu se osvrte ne bi li našao neki fijaker, ali je široka ulica, obično tako bučna, sada bila pusta i zloslutno tiha. Krenuo je dalje, odbacujući se unapred pomoću štapa, dišući glasno kroz usta. Znao je da na taj način može da pređe dvadeset, ponekad i trideset koraka bez zastajanja. Još dvadeset minuta, i biće u postelji… Već je bio prošao i Mulen Ruž, koji je stajao crn i miran kao ugljenisana razvalina. Probijao se napred i vukao se duž pustog bulevara, kad začu iza sebe šum lakih, trčećih koraka. Jedna devojka se stvori pored njega. “ Molim vas, gospodine “ molila je zadihanim šapatom. “ Molim vas, recite da sam s vama.” U tom trenutku začuše se drugi koraci. Ruka jednog čoveka pojavi se iz tame i ščepa devojku za lakat. “ Pokaži mi svoju dozvolu!” Devojka poče da ga udara, grebe, pokuša da ga ugrize za ruku.Čovek prigušeno opsova i surovo joj uvrnu ruku. Ona jauknu i savi se od bola. “ Dakle, “ reče on “ hoćeš li da pođeš? Ili treba ja da te prisilim da pođeš?” “ Pustite njenu ruku “ umeša se Anri. “ Zar ne vidite da je to boli?” Čovek se okrete. “ Video sam kako prilazi nekom čoveku a nema dozvole. Mora imati dozvolu za faćkanje po ulici. Uostalom, šta se to vas tiče? “ Kako je mogla da priđe nekome kad je bila sa mnom celo veče? “ Laž sasvim prirodno izlete iz njegovih usta. “ Celo veče? “ ponovi čovek podrugljivo. “ Ne pokušavajte da me nasadite. Kažem vam da sam je ja lično video. “ On zastade, a prizvuk poštovanja začu mu se u glasu. “ Vi ste gospodin Tuluz, zar ne?”
“ Jesam. I prijaviću vas policiji ako ne prestanete da uznemiravate ljude.” “ Policiji, to ste dobro rekli! Pa ja sam policija.” “ Otkud ja to mogu da znam? Zašto niste u uniformi? Pokažite mi svoje isprave!” Zlovoljno, čovek je pustio devojčinu ruku i počeo da otkopčava kaput. “ Ja sam narednik Baltazar Patu, iz Odeljenja za čuvanje javnog morala. Mi ne nosimo uniforme na dužnosti.” “ U redu. Verujem vam. Čuo sam sve o vama u L’Eli-u od Čiča-Čednosti. Pričao mi je da ste najsavesniji službenik u ovom kraju. Nama je svakako potrebno više takvih kao što ste vi.Ali, verujte mi, prevarili ste se u vezi s ovom devojkom. Ona je stvarno bila sa mnom cele večeri.” “ Ali kad vam kažem da sam je lično video, svojim rođenim očima.” “ Kako možete da budete sigurni u ovakvoj pomrčini? U stvari, baš sam malopre video neku ženu koja je odjurila u onom pravcu. “ On pokaza niz ulicu. “ To mora da je ona koju tražite.” “ Jeste li joj videli lice? “ Kako sam mogao? Projurila je pored mene.” Njegova sigurnost pokoleba Patua. “ Rekoste da je otrčala onim pravcem?” “ Da. Pobegla je u ulicu Fromanten. “ On se okrete devojci. “ I ti si je videla. Zar ne, shérie ?” “ Da, videla sam je “ promrmlja ona natmureno, još uvek trljajući ručni zglob. I pokazujući pravac pokretom glave, dodade: “ Otišla je dole, onuda.” Neodlučan, detektiv je uvrtao brkove, gledajući čas jedno, čas drugo. “ Ako je otišla ulicom Fromanten, verovatno je više neću uhvatiti “ gunđao je on za sebe. “ Izvinite što sam vas uznemirio, gospodine Tuluz. Ali, dobili smo strogo naređenje, razumete, zar ne? Neko mora da se brine o narodnom zdravlju i da pazi na te devojke.” “ Naravno! Potpuno vas razumem. E pa - laku noć, gospodine Patu.” On dade znak devojci. “ Hajde, chérie, pođimo. Već je dockan.” I oni krenuše ćuteći, osećajući na sebi policajčeve oči. Anri je žurio koliko god je mogao, čudno svestan devojke pored sebe, nekako neodređeno ljut zbog njenog elastičnog hoda. Zašto li se samo upleo u tu veštu izmišljotinu? “ Ej, zar ne možete da idete malo brže? “ navaljivaše ona poluglasno kada se on po drugi put zaustavi. “ Šta je to s vašim nogama?” Nije bilo ni saučešća, ni nagle promene osećanja,čak ni radoznalosti u njenom glasu, već samo nestrpljenja zbog zastoja. Njene primedbe ga razbesneše. Zar je to jedino što je imala da mu kaže? “ Ako ti se ne sviđa kako ja idem, zašto ne požuriš napred? On je sad već otišao. Ne moraš da ostaneš sa mnom. On te neće juriti.” Ona malo poćuta. “ Jeste li tako rođeni, ili šta je to s vama? “upita trenutak kasnije istim onim ravnodušnim glasom. “ Nekada sam poznavala jednog čoveka čiju je ruku zdrobila mašina. Taj je imao sreće, dobio je pet stotina franaka od osiguravajućeg društva. “ Ona baci pogled preko ramena. “ Molim vas, požurite.” “ Za ime božje, zar ne vidiš da žurim koliko god mogu, “ Bio je zadihan, te je jedva govorio. “ Kazao sam ti da sada možeš da ideš. On te neće juriti. Sad si van opasnosti.” “ Kako bih mu rado izbila zube. “ Ona progunđa te reči u osvetoljubivoj jarosti. “ Kako bih mu rado pljunula u usta.” “ Ali, on te je pustio, zar ne?”
“ Svejedno, on je pajkan, i ja bih volela da celu njihovu irokletu sortu tresnem u stomak! “ Njene reči su imale prizvuk fanatičnog a ipak bezličnog neprijateljstva, vekovne mržnje proganjanih prema goniocima. “ Ali vi ste ga prevarili. Teško je prevariti policiju “ reče ona iznenada, posle kraćeg ćutanja. “ Vi ste vešt čovek.” Glas joj je opet bio potpuno ravnodušan. Nije mu zahvaljivala niti laskala prosto je iznosila činjenicu da on vešt čovek. Stigoše do ugla ulice Kolenkur, i Anri zastade ispod jednog fenjera. “ Vidiš, eno jednog hotela. “ On pokaza kuglu koja je mutno svetlela nad vratima neke sive zgrade. “ Otvoren je preko cele noći,te možeš dobiti sobu.Imaš li novca?” “ Neću da idem u hotel “ natmuri se ona. “ Prvo, neće da me puste unutra ako mi dozvola nije u redu. A i kada bi me pustili, naplatili bi dvostruku cenu, a ujutru bi me prijavili policiji, samo da dobiju nagradu od deset franaka.” Prvi put je mogao da joj sagleda lice. Bila je plava, i mlađa nego što je mislio. Osamnaest godina, devetnaest najviše. U tami njene su oči bile zeleno-zemljane boje, danju verovatno svetlosmeđe, kao lešnik. Usta su joj bila pokretna, velika, nevešto namazana. Nije imala ni kape ni kaputa, a on nasluti da je naga ispod haljine. Ipak, izgleda da joj nije bilo hladno. Tanka materija bila je prilepljena uz njene isturene grudi, ističući njihove linije kao u grčkih kipova. Bila je čvrsta, prljava, gipka, opasna - i neverovatno poželjna. “ Stanujete li negde u blizini?” “ Da. Imam atelje malo dalje u ovoj ulici.” “ Pustite me da ostanem s vama. “ Prvi put se u njenom glasu oseti umiljavanje, i kroz Anrija prostruja neka milina. “ Neću da vam pravim nikakve neprilike, a ujutru ću da se izgubim.” Pogledala ga je poluotvorenih očiju. “ A ako me želite, možete me uzeti. Besplatno. Časna reč, neće vas stajati ni sua. Imate cigaretu?” On joj pruži svoju zlatnu tabakeru. Ona ju je razgledala, prevlačila prstom preko nje, i vratila je pošto je uzela cigaretu. “ Izgleda kao pravo zlato. Jednom mi je neki čovek poklonio par zlatnih minđuša, ali sam ih izgubila. Imate šibicu?” Anri kresnu šibicom, a ona se naže, zaklanjajući plamen rukama. “ Gospode,što ste ružni! “ promrmlja uvlačeći dim i posmatrajući ga kroz trepavice. Njemu nestade krvi iz obraza. “ Odlazi! “ zasikta on. “ Odlazi i ostavi me na miru! Ne želim te!” “ O, da, želite me.” Mirno je dunula u šibicu i počela da puši. “ Vidim vam to iz očiju.” “ Ostavi me na miru! “ Hramljući, on poče da se udaljava od nje. “ Ostavi me, ili ću te predati policiji.” Ona ga stiže u nekoliko lakih koraka. “ Šta ste se tako razbesneli? Samo sam pitala hoćete li da me pustite da spavam u vašoj sobi, i ništa više. Neću ništa ukrasti. A ako vam se sviđam, možete me uzeti. Ne smeta mi što ste bogalj. Ipak ću biti nežna prema vama. “ Opet onaj prizvuk umiljavanja. “ Videćete, umem da budem nežna, samo ako hoću.” On ne odgovori, već nastavi da se vuče uz tihu, pustu ulicu, izbegavajući barice koje su svetlucale na mesečini. Ona je išla pored njega, ispuštajući dim kroz nozdrve i zastajući kad god bi on zastao. “Ako imate atelje,onda ste sigurno slikar,”reče ona kada su se približili kući. “Poznavala sam nekog čoveka koji je slikao Kupidone na tanjirima za supu.”
Promakoše jedan za drugim pored lože gospođe Lube, i počeše da se penju uz stepenice. Gasna lampa je tiho šištala i stvarala po zidovima treperave šare svetlosti i senke. “ Zar ne zaključavate vrata? “ upita ga ona kada je pritisnuo kvaku. “ Zašto bih to radio? Nema šta da se ukrade. Pričekaj tu dok upalim svetlost. On se odgega kroz poznatu pomrčinu i upali gasnu lampu na stolu za crtanje. Ogromna soba ožive u ćilibarskoj svetlosti, koja otkri blistavu tavanicu, slike po zidovima, četvrtasti obris nogara. Usred sobe, peć se još ružičasto žarila. Njene oči lenjo obuhvatiše celu sobu. “ Ovo je velika soba. A peć još gori. Gori li stalno?” Ona se odvuče do prozora, sede na kauč, i potpuno ravnodušno poče da se svlači. Posmatrao ju je, još uvek držeći upaljenu šibicu među prstima. Prva žena koja provodi noć u njegovom ateljeu… Kako je samo ljupka! Čak su i uveličane senke njenih pokreta na zidu divne. Zašto ga toliko izaziva? Možda zato što mu nije zahvalila? Ne, izaziva ga svojom nehatnošću, svojim spokojnim uverenjem da je on želi. Otkud zna? Da li zbilja može da pročita u njegovim očima da je on želi? Nije bila tu ni pet minuta, a već se svlači kao da je u svojoj rođenoj sobi. Kod Papagaja devojke su brbljale dok su se svlačile, nazivale te chéri. Možda je to bila obmana, ali one su se bar pretvarale. Ova devojka se nije trudila čak ni da se pretvara. “ U šta buljite? “ reče ona, podižući svoje mačkaste oči. “ Zar nikada niste videli devojku kako se svlači?” Zatim skide pikavac s usana i zgnječi ga na podu. “ S obzirom na to da ste slikar, ne govorite baš mnogo “ nastavi pošto on nije odgovorio. “ Onaj o kome sam vam pričala, onaj što je slikao tanjire za supu, taj je stvario bio govorljiv. Stalno je pričao priče i smešne viceve.” On oseti žaoku ljubomore na tog umetnika kojk je umeo da je zabavi, na sve ljude koji su je gledali kako se svlači, koji su je imali. Koliko li je puta ovako svlačila čarape u prisustvu stranog čoveka, spavala u tuđim sobama , u tuđim posteljama – ta devetnaestogodišnja devojka? Ona ustade da bi skinula haljinu. Kao što je naslutio, nije nosila donju suknju. Hitro je skinula gaćice. Sada je stajala pred njim u tankoj košulji, obrubljenoj jeftinom čipkom. “ Gde je klozet?” Ne, neće joj dozvoliti da upotrebi njegovo lepo kupatilo. Neka luta kroz kuću, neka nazebe! To će je naučiti kako da se ponaša… “ Na kraju hodnika.” Njegov trijumf bio je kratkog veka. “Hoćete da kažete,na istom spratu?“ Od čuđenja izgovori te reči zadihano. “Ponegde čovek mora da pređe dva-tri sprata da bi stigao na to mesto.” On je pogleda. Po kakvim li je crvotočnim kućama i kroz koliko li je bednih hodnika tumarala? Otkad je prostitutka? Po svoj prilici,od detinjstva. “ Nećete da mi date šiblce, zar ne? “ upita ga ona neosetno oklevajući, s prizvukom molbe u glasu. “ Ne poznajem kuću.” “ Evo, uzmi lampu.” Istog trenutka zažali što je to rekao. Izgledala je jadna, dirljivo smešna stojeći tu u košulji, bosonoga. Ali, nije trebalo da se povodi za svojim nagonom, trebalo je da joj doda kutiju sa šibicama. To bi uradili drugi ljudi, onaj slikar i svi ostali… Tako bi postupali s njom - kao sa skitnicom i protuvom, što ona u stvari i jeste. Ne bi se ustručavali zbog nje. Ona nije bila navikla na ljubaznost, nije je razumela…
Bez reči, uzela je lampu od njega i prošla kroz sobu. Ostao je sam u plavičastoj tami. Ako požuri, stići će da se uvuče u postelju pre nego što se ona vrati… Tako neće videti njegove noge. Hvala bogu, kauč je bio razmešten za spavanje… On brzo odreši cipele, neuredno pobaca svoje odelo na fotelju. Tek što se uvukao u postelju, kad začu korake njenih bosih nogu. “ Već si u postelji? Bogami, niste gubili vreme, zar ne?” Ona spusti lampu na sto, skide košulju preko glave, “ Hoćete li da svetlost ostane upaljena?” “ Ne. Ugasi je.” Ona se naže, rukama zakloni staklo na lampi tako divnim pokretom da je čoveku prosto zastajao dah.U munjevitom deliću sekunde video je narandžasti obris njenog profila, oblinu njenog vrata, ružičaste bradavice na grudima, A onda je iščezla, ta nestalna slika u kobaltnoj tami sobe. “ Bojite se da vam ne vidim noge?” Žubor sarkazma u njenom glasu ga razbesne. “ Napolje! “ riknu on, tresući se od ljutine. “ Napolje, ti prokletnice! Uzimaj svoje odelo i vuci se odavde! Ne želim te. Nisam tražio od tebe da dođeš.” Oh, da je visok i jak! Da može da je udari posred lica, ili da joj uvrne ruku kao što je uradio Patu! “ Zar nikada nisi spavala sa bogaljem? Spavala si inače sa svim i svačim.” Ona mirno podiže čaršav i uvuče se u postelju. Osetio je njeno dugo, kadifasto telo uz svoje. “ Ne vičite tako glasno “ reče ona mirno. “ Probudićete sve u kući. Kazala sam samo da niste hteli da vidim vaše noge, i ništa više. Šta me se tiču vaše noge? Ne tiče mese što ste bogalj. Rekla sam da ću biti nežna prema vama ako me pustite da ostanem. A vi želite da ostanem, zar ne?” Njene reči su mu toplim dahom dodirivale vrat. Vrhovi njenih prstiju klizili su mu niz bedra. Njen glas se gubio u šaptanju. “ Videćete, biću nežna prema vama. Umem da budem nežna kad hoću.” Pridigla se skladnim pokretom gmizavca, podvukla ruku ispod njega, upila svoje usne u njegove. I odjednom nije postojalo više ništa osim njene nagosti koja ga je obavijala, i vlažnosti njihovih jezika… A visoko u prozoru, mesec. Kad se probudio, znao je po pucketanju vatre u peći da je gospođa Lube dolazila. Dolazila- i otišla.Tišina je bila puna njenih prekora. Napolju je mrzovoljna izmaglica curila niz prozorska okna. Još jedan turoban zimski dan. Oprezno je pokrenuo glavu na jastuku i bacio pogled na devojku kraj sebe. Spavala je sa rukom pod obrazom, poluotvorenih usana, jednom dojkom otkrivenom. Uprkos namazanim usnama i obrvama nacrtanim crnim krejonom, ona ga je podsećala na Klueove nevine devojčice. Kako samo mirno spava! Isto bi tako duboko spavala i u svakoj drugoj postelji… Ili na nekoj slamarici, ili na klupi u parku. Ili zgrčena u nekoj kapiji. Bila je navikla da spava svuda, kao što je bila navikla da luta noću mračnim hodnicima, da krstari ulicama bez šešira i kaputa. Slučaj ju je doveo ovamo na nekoliko časova, kao one zunzare što doleću leti u atelje. Uskoro će se probuditi, obući i otići. Kuda? Sam bog zna. Lutaće po kiši, vući će se smrdljivim ulicama, sakrivati se od policije, ručati jabuku koju je zdipila s nekih kolica. U sumrak će čekati u senci, nuditi se nepoznatim ljudima za pet, četiri franka - možda samo za postelju, samo za prenoćište, kao što je uradila i s njim. Večeras će je drugi čovek posmatrati kako se svlači, posedovaće njeno gipko, divlje
telo.Drugi čovek će osećati dodir njenih prstiju, otkriti uzbudljivu pokvarenost njenih usana. Ona će se dati s istom neobuzdanošću, istom pohotljivošću, kojom je i njega otrovala - bez ljubavi, bez nežnosti, prosto zato što je rođena pokvarena, što poseduje urođenu sposobnost za razvrat. Možda… možda… ako joj plati, ako joj dobro plati… Ne budi budala! Pusti je neka ide! Ona je drolja, samo jedna zla,jeftina, glupa drolja… Devojka kao ona može samo izazvati neprijatnosti. Sedeo je za svojim nogarima kad se ona probudila. “ Dobro jutro, “ dobaci joj sa svoje stolice, “ Jesi li dobro spavala?” Ona sede, obuhvati kolena rukama. Jednim zamahom glave zabaci s čela žuti pramen kose. “ Imaš cigaru?” Osetio je kako mu se vraća ljutnja. Zašto ne može da bude učtiva? Ne mari, uskoro će otići… Odgegao se do fetelje pored kauča, sa promišljenom sporošću dohvatio zlatnu tabakeru. “ Bolje bi bilo da ustaneš. Prošlo je podne, a ja imam posla…” “ Imaš šibicu? Pripalila je cigaretu, duboko udišući dim.. “ Radiš li ti sve ove slike? “ Njen pogled lutao je po zidovima. “ Šta radiš s njima? Prodaješ?” Vrhom svog štapa on podiže njene gaćice s poda i baci ih na postelju. “ Obuci to i ustaj. Moram da radim.” Ona se ne pomače i nastavi da puši. “ Dođavola! “ reče bacivši pogled kroz prozor. “ Opet pada? Jesi li ikad video toliko kiše?” Njeno podignuto lice kupalo se u sivoj dnevnoj svetlosti. Primetio je da su joj oči svetlokestenjaste, svetlije nego što je zamišljao.Senke u udubljenima njenih ramena i pazuha bile su sivkastomodre. Pade mu na pamet da je zamoli da ostane tako i dozvoli mu da je skicira, ali se uzdrža. “ Šta ti je to na glavi? “ nasmeja se ona, okrenuvši se. Bilo mu je neprijatno što ga je zatekla s tim smešnim šeširom, uprljanim od boja. “ To je moj šešir za rad. “ namršti se na nju. “ Brišem četke o njega. Jedna od mojih navika.” “ To je tako glupo.” On opet oseti kako mu nestaje krvi iz lica. “ Ako ti se ne sviđa, ne moraš da ga gledaš, A sada, budi ljubazna pa pokupi svoje stvari i odlazi. Patu te ne čeka dole, a ja bih voleo malo da radim.” “ Lako se razbesniš, zar ne? Neprestano vičeš, teraš me. Ne tiče me se tvoj šešir. Jedino si smešan u njemu, to je sve.” Pogleda ga veselo i izvi se u stranu da strese pepeo od cigarete na pod. “ Šta ti je tamo gore? “ upita, primetivši stepenice za balkon. “ Moja soba i kupatilo.” “ KUPATILO!” Kao munja skočila je iz postelje, jurnula ka stepenicama. Čuo je njene ushićene uzvike kada je ugledala kadu. Dotrčala je do ograde, nagnula se preko nje. “ Molim te, molim te dozvoli mi da se okupam. “ U njenom glasu osećala se plačljiva žudnja deteta koje moli da mu se da igračka. “ Lepo ću je oprati. Obećavam.” Neki slab, unutrašnji glas opominjao ga je: Odbij. Reci joj da se obuče i da ide. “ Ako baš hoćeš.” Izgledalo mu je kao da su se te reči same izgovorile, i one su mu ulile tajanstveno osećanje da u njemu živi neko strano biće, neko buntovničko ja nad
kojim on nema kontrolu. “ Ali ne gnjavi dugo “ dodade on neljubazno. “ Moram da radim. “ Pomažući se štapom, teško se podigao sa stolice i vratio nogarima. Čuo je šum vode koja teče, neko šuštanje i zveckanje po kupatilu, a trenutak docnije neku buku praćenu plotunom prostačkih psovki. Opet je dotrčala do ograde balkona. “ Molim te, dođi! Ne mogu da zatvorim slavinu. Voda će sve poplaviti.” Kada je stigao do kupatila, sve je bilo mirno. Ona je ležala u kadi, kikoćući se. “ Sve je u redu. Zatvorila sam. Znaš li da se nikada nisam okupala - mislim, stvarno okupala. U kadi.” Posmatrao ju je s vrata kako se pljuska po ramenima, kako mrda nožnim prstima, kako se gnjura dublje u vodu cičeći od čulnog zadovoljstva. Njeno ushićenje bilo je patetično: kao radost uličnog derana koji je prvi put zagazio u okean. Njena plava kosa, na brzinu prikupljena u punđu na vrh glave,davala joj je bezobrazan, detinjast izgled. Njene male, sjajne grudi bile su kao u tek sazrelog devojčeta. Izgledala je kao da joj je šesnaest godina.I opet ga je zaprepastila neusiljena ljupkost njenih pokreta. Jednom je podiga ruku da pridrži kosu koja joj se rasipala, i nekoliko trenutaka zadržala je stav jedne male, pompejske figurice koju je on skicirao u Luvru. Mlade kurtizane koje su išle u stabijanska kupatila verovatno su izgledale kao ona… Napetih mišića, uperio je pogled u nju. Jednu noć… Još jednu noć punu nje, njenih nervoznih udova,njenih sočnih usana… Ne. Ona je pokvarena, opasna… Ali kako može da bude pokvarena? Pogledaj je. Šesnaestogodišnji ulični mangupčić… Možda je u njoj ostalo još malo svežine, još malo skrivene nežnosti… “ Znam zašto mi nisi spomenuo svoje kupatilo. “ Sapunjala se ispod pazuha, prskajući se penom po grudima. “ Zato što nisi hteo da ga koristim i da vidim tvoje lepe stvarčice. Zato si me poslao da idem kroz hodnik prošle noći. Znam da me ne voliš. Stalno vičeš na mene.” Pogledala ga je kroz vlažne trepavice. “ Ali, ja sam bila nežna prema tebi, zar nisam? Održala sam reč. Svidela sam ti se, zar ne? Nemoj reći da nisam, jer sam ti se svidela. Da ne nosiš te naočari, imao bi divne oči. “ primeti uzgred. Čuo je njen glas kroz maglu svojih misli. “ Kakve to ima veze da li mi se sviđaš ili ne? “ Neće ga prevariti svojim laskavim pogledima i glupavim brbljanjem… “ Izvukao sam te iz neprilike, spavala si u postelji i okupala se. To si i želela, zar ne? Sada se obuci i ostavi me na miru. Moram da radim.” Okrenuo se da ode. S uživanjem, ona se zagnjurila dublje u toplu vodu. “ Ako hoćeš, “ njen glas se pretvori u umiljato predenje “ mogu večeras opet da dođem. I opet ću biti nežna prema tebi.” Iskušenje… Bilo je tu pred njim… jasno… sušilo mu je grlo,topilo kosti… Tako ono izgleda, tako zvuči.. U raju, zmija je sigurno govorila tako, tim mekim, ulagivačkim glasom. Reci joj - ne, reci joj - ne! vikao je onaj slabi glas u njemu. Ona samo hoće tvoj atelje, tvoje kupatilo, tvoj novac… Ali drugi glas, onaj buntovnički, takođe je progovorio. Još jednu noć… Još samo jednu noć… Dve-tri sekunde oba glasa su odjekivala, uz lupanje njegovog srca. Skinuo je cviker, polako obrisao stakla, oklevajući. “ Kako hoćeš. “ Slegao je ramenima odlučno,isuviše odlučno.” Meni je svejedno.” Sićušan plamičak zaigra joj u očima. “ Nisi mi rekao čak ni svoje ime. Ja se zovem
Mari. A ti?” “ Anri.” “ To je lepo ime.” Pružila je iz kade sjajnu ruku. “ Dodaj mi peškir, Anri.” Dva sata kasnije on je žurio niz ulicu Kolenkur, vešto zaobilazeći barice od kiše i pevušeći poluglasno svojim dubokim baritonom, kao što je činio uvek kada je bio srećan.Želeo je da skakuće, da se prevrće preko glave, da šalje poljupce praljama. Mari će se vratiti! Pre deset minuta otišla je rekavši: U sedam sati. Ne, neću zaboraviti. I videćeš, biću nežna prema tebi… Njene reči ostale su za njom, kao milovanje, dok je osluškivao njene lake korake koji su silazili niz stepenice. Tek tada je otkrio da je gladan kao vuk. Naravno, nije više mogao da se odveze do čiča-Kotela, kao što je imao nameru. Ionako je bilo suviše dockan. Osim toga, njegove misli bile su zaokupljene nečim zanimljivijim, mnogo zanimljivijim nego što je litografija… Zidlerov plakat će morati da pričeka, dabome, i dođavola s njim! Mari - tako jednostavno, divno ime! Večeraće s njim. Obećala je. Prvo je imao nameru da je odvede Druan-u, ali mu je sada pala na pamet bolja ideja. Večeraće u ateljeu. Njih dvoje sami, kao što rade ljubavnici u knjigama. Odlična večera, sa nekim zaista dobrim vinom. Šampanjcem? Zašto da ne? Šampanjac će je naterati da se smeje, da prći nos, da govori gluposti. I malo cveća, usto. Ništa ne može tako doprineti da jedno mesto bude prijatno, kao cveće. Videće ona kako to izgleda kada se s njom postupa lepo, za promenu, videće razliku između jednog džentlmena i onih grubijana koje je do tada poznavala. Jer, ceo problem je i bio u tome. Jadnicu su kinjili celog života. Smrznuta, gladna, uplašena. Nije ni čudo što je postala rđava. Čak se i psi prozle kada ih stalno tuku. Ljubaznost, to traže ljudi, to je potrebno svetu. Samo malo ljubaznosti. A on će joj to pružiti, učiniće da zaboravi sve one hladne noći, policiju, umetnika koji je slikao tanjire za supu, i sve ostale… Neverovatno kako se može pogrešiti pri ocenjivanju ljudi! Mislio je da je ona sebična, neosetljiva, glupa, a u stvari, ona to nije. Naravno da je neobrazovana, ali svako se rodi neobrazovan. Ona je stvorila oko sebe odbrambeni oklop. Ko ne bi postao takav kada bi živeo tim životom na koji je ona bila primorana? Ispod svega toga sakrivala se bistra pamet i dobro srce. Svoje mišljenje o njoj počeo je da menja ubrzo pošto joj je dodao peškir. S izvanrednom hitrinom - svi njeni pokreti bili su graciozni - iskočila je iz kade, obrisala se i, još uvek naga, počela je da češlja kosu,brbljajući sve vreme kao svraka. Imala je dar za podražavanje svojevrstan pariskim mangupčićima.Sa neverovatnom vernošću imitirala je Patua i njegov gromki glas. Držeći češalj iznad gornje usne, predstavljala ga je kako mumla kroz brkove: Ja sam narednik Baltazar Patu iz Odeljenja za čuvanje javnog morala. Mi ne nosimo uniformu na dužnosti. Ubrzo se smejao njenim đavolskim pokretima, njenim šalama ispričanim uličnim jezikom. Zvao ju je Mari, uzbuđen blizinom njene puti, njenom spokojnom drskošću dok je mazala usne, crtala obrve izgorelom šibicom. Čak su se i šalili na račun šešira za rad. Obučena samo u gaćice, namestila je umazani šešir nahero na svoju plavu kosu, i kreveljila se pred ogledalom. Bilo je smešno, bilo je divno… Večeras, kada se vrati, biće u novoj haljini. Oh, nije bilo lako naterati je da uzme novac! Rekla sam ti da me možeš uzeti besplatno, zar nisam? bunila se ona. Na kraju je priznala da joj je haljina otrcana, da bi rublju bila potrebna popravka. Šalili su se
na račun njenih gaćnca. Smele male šale - one koje ljubavnici dobacuju jedno drugom između osmeha i poljupca. Na kraju je primila novac, i on nikada neće zaboraviti njen izraz lica kada je ugledala novčanicu od sto franaka. Sto franaka!… Ona je stvarno počela da muca, da se guši. Sirota devojka, život je bio surov prema njoj, nije poznavala ništa drugo osim prljavštine i gorčine. Ali, on će sve to promeniti… Na bulevaru Kliši dozvao je jedan fijaker i odvezao se do Druan-a, gde je dao nalog da mu se pošalje večera. “ I ne zaboravite šampanjac. Moe e šandon 1878, Pošaljite u isto vreme i nekoliko boca konjaka.” Zatim se odvezao u cvećarnicu, kada je izašao iz radnje otpustio je fijaker. Baš kada se uputio u obližnju mlekaru, začuo je pored sebe dobroćudno mumlanje: “ Dobar dan, gospodine Tuluz.Gde baš vas da sretnem! Kakva slučajnost! A upravo sam mislio da dođem do vas da vas posetim.” To je bio Patu, onaj isti Patu koji je prošle noći uvrnuo ruku Mari i naterao je da jaukne od bola. Njegova srdačnost je, istina, izgledala iskrena, ali je bilo nečeg zloslutnog u njegovom iznenadnom pojavljivaju. Slučajnost, zaista! “ Zašto ste želeli da me vidite?” Opet dobroćudan osmek. “ Oh, ni zbog čega naročntog, gospodine Tuluz, baš ni zbog čega, Jeste li pošli da nešto prezalogajite! Gladni ste, a? Ništa ne otvara čoveku bolje apetit nego malo ljubavi. Mogu li da pođem s vama?” Ta mlekara je bila jedan u nizu zdravstvenih restorana koje je otvorila opština da bi suzbila alkoholizam i razvila potrošnju mlečnih proizvoda u nižim klasama. Jela su se sastojala od jaja,masla i sira, jedino piće koje se služilo bilo je mleko. Te ustanove su se ponosile svojom čistoćom, belo popločanim zidovima i atmosferom čestitosti koja je u njima vladala. Slabo posećeno u svako doba, mesto je u taj popodnevni čas bilo potpuno pusto. Seli su za jedan sto pokriven mramornom pločom, i Anri je rekao svoju porudžbinu jednoj uštirkanoj, aseptičnoj kelnerici. “ Bojim se, gospodine Patu, da mogu da vam ponudim samo čašu mleka.” Istim druževnim tonom detektiv je prihvatio ponudu.Natenane je skinuo šešir, stavio ga na stolicu pored sebe, i produžio da puni lulu. Izgledalo je kao da mu stoji na raspoloženju čitava večnost, i dok je Anri gutao svoj omlet on je nadugačko raspravljao o vremenu i Panamskom skandalu, koji je baš bio objavljen u novinama. Tek posle slatkiša on primeti uzgred, kao da mu je to baš u tom trenutku palo na pamet: “ E, znate li, gospodine Tuluz, dobro ste me nasamarili prošle noći. Za trenutak ste uspeli da me prevarite. Ona vaša pričica o drugoj devojci, koja je umakla u ulicu Fromanten, bila je, bogami, pametna ideja. Zvučalo je sasvim ubedljivo u onom trenutku.” On se slatko nasmeja, sabijajući palcem duvan u svoju lulu. “ Ali kada ste vi i vaša gospođica, “ ironija u njegovom glasu natera Anrija da digne pogled sa tanjira, “ otišli, počeo sam da razmišljam. Kako, rekao sam sam sebi, kako je mogao videti da ta devojka beži u ulicu Fromanten kad je bilo tako mračno da se nije mogao videti ni slon na deseg koraka? Baltazare Patu, prijatelju moj, rekao sam sam sebi, taj gospodin Tuluz je vešt čovek. On je od tebe napravio budalu. Prodao ti je bešiku umesto svetiljke - da izvinite za izraz.” Srknuo je malo mleka iz čaše i oblizao brkove. “ Dakle, gospodine Tuluz, vi ste mladi, i ja bih želeo da vam dam jedan mali savet.” Neka neprimetna promena osetila se u njegovom držanju. “ Nije trebalo da to
učinite. Zaista nije trebalo. Ne ljutim se što ste me prevarili, iako znam pouzdano da Mari nije bila s vama, kao što ste kazali, ali…” “ Otkud znate njeno ime?” Pokroviteljski osmeh pređe preko Patuovog lica. “ Mi imamo svoje načine da prikupimo obaveštenja.Nije teško doznati razne stvari o ljudima, samo ako čovek zbilja to želi.Docnije ću vam ispričati odakle znam njeno ime. Sada bih želeo da vas opomenem da ne petljate ništa s njom. Ona nije dobra, verujte mi. Ona je trula jabuka.Znam da je spavala kod vas prošle noći.U redu. Nema u tome nikakvog zla.Ali,nemojte je zadržavati kraj sebe.Izbacite je napolje.” Poslednje reči izgovorio je s oštrom, hirurškom odsečnošću. “ Izbacite je napolje!” “ Otkud znate da je ostala kod mene prošle noći?” “ Otkud? “ Opet onaj pokroviteljski osmeh. “ Pratio sam vas, eto otkud znam. Video sam kako ste oboje zaokrenuli u ulicu Kolenkur, gde vi stanujete. “ On učini jedan molbeni pokret rukom. “ I ne pokušavajte da mi kažete kako je spavala u Hotelu kod meseca, jer sam se ja raspitao. Oh, u redu! Nije nikakav zločin spavati s jednom devojkom, naročito kada je lepa kao ova. Svi smo nekada bili mladi i razumemo te stvari, ali…” On zastade, a osmeh mu iščeze s lica. “ Ne - želim - da - ona - bude - u - mom - rejonu.” Podvukao je svaku reč udarcem prsta o ivicu stola. “ Ona nema dozvole, nema pravo da faćka. Ona je jedna protuva. Možda je zdrava, a možda i nije. Mi moramo da pazimo na narodno zdravlje. Za to smo plaćeni. Molim vas, nemojte misliti da se mešam u vaše stvari, gospodine Tuluz, ali klonite se nje. Izbacite je napolje, poslušajte me, izbacite je. A ako neće da ode, samo pošaljite po mene. Ja ću se već pobrinuti za nju. Video sam stotine takvih kao što je ona.Te su rođene u sirotinjskom kvartu, sisale su porok sa majčinim mlekom. Rastu na ulici. Njihovi roditelji ih šalju u prošnju čim napune pet godina. Sa dvanaest, one se daju za pet sua po kapijama i pisoarima. Sa petnaest, počinju da faćkaju ulicama. Ali, neće da se registruju u prefekturi kao prostitutke i da dobiju dozvolu, zato što se boje da se javljaju dvaput mesečno u bolnicu Sen-Lazar na lekarski pregled. Osim toga, one misle da je to duhovito što faćkaju bez dozvole, hoće da vide koliko dugo mogu da nas vuku za nos. Sve je to lepo, ali ja ne želim da se ona muva ovuda.” Njegov glas opet zazvuča zloslutno. “ Šta ona radi na drugom mestu, to me se ne tiče, ali ako pokuša da radi svoj posao u mom kraju, ja ću je poslati u Sen-Lazar, sa preporukom za šest meseci zatvora. To će je smiriti.” Anri je gledao u vrh svoje cigarete. “ Izgleda da znate dosta stvari o devojci koju ste videli samo jedan minut u mraku. Da li vam je palo na pamet da se možda varate?” Oko policajčevih očiju zaigra osmeh. “ Ovog puta ne, gospodine Tuluz, ovoga puta ne! Znam sve o toj devojci. Ko je ona, odakle dolazi - sve. Sećate li se kada ste zastali ispod onog fenjera i kad vam je ona zatražila cagaretu? Vi me niste videli, ali ja sam bio na jedva deset metara iza vas. Kad se nagla da zapali cigaretu, dobro sam je pogledao i poznao njeno lice. Ne baš istog trenutka, ali sam rekao sam sebi: Baltazare Patu, prijatelju moj, ovu si drolju negde video. A onda sam se jutros odjednom setio. Otišao sam da malo ispitam stvar. I bio sam u pravu.” Uživao je u Anrijevom iznenađenom licu. Ponovo je napunio lulu i uvukao nekoliko šumnih dimova.
“ Da, bio sam u pravu.“ klimnu on glavom,rasterujući rukama oblak dima. “ Njeno ime je Mari Fransoaz Šarle. Rođena je u ulici Muftar. Niste čuli za ulicu Muftar, a? Pa, niste mnogo izgubili. Čak ni u kvartu Tampl nema takve ulice! Ona se nalazi usred kvarta vina i alkohola, gde vas smrad prosto guši.Tu je Mari rođena. Njen otac je punio boce u jednoj prodavnici ruma i, naravno, bio je pijanica. Njena majka bila je u mladosti sokačara, ali sada ima dozvolu da prodaje robu na kolicima. Mariina starija sestra Roza pobegla je od kuće kad joj je bilo šesnaest godina, i otišla da živi u kvartu Sebastopol, gde sam ja bio jedne vreme sa službom. Mari joj se pridružila posle dve godine. Kao što vam rekoh, bio sam tamo sa službom i zato sam se setio nje. Čovek mora da je primeti sa onom njenom gužvom plave kose i onim kosim očima. Ali ona je trula jabuka, uprkos svemu.” Nekoliko trenutaka petljao je nešto oko svoje lule pre nego što će nastaviti,kao da je hteo da se njegove reči dobro urežu u Anrijevu pamet. “ I tako sam jutros otišao da posetim svog starog prijatelja inspektora Ramlara, iz sebastopolskog Odeljenja za čuvanje javnog morala. Ispričao sam mu sve o Mari, naravno, imali su njen dosije. Živela je s nekim podvodačem, nekim Beberom, jednim od onih nasilnika koji se ne zadovoljavaju time što pumpaju devojke, nego vrše uzgred još i sitnije provale, a završavaju nekim ubistvom te im na kraju odrube glavu na giljotini. Dakle, ona je bila luda za tim Beberom. Stalno se muvala oko njega, pripijala se uz njega, plaćala mu piće i kupovala pomadu za kosu kad je imala novca. Prava raspaljena kučka. Jednog dana on ju je oterao.” S pogledom još uvek uprtim u vrh cigarete, Anri je pustio da te reči prolete kroz njega. Zašto ga je toliko bolelo što čuje od Patua sve te stvari? Znao je da je ona bludnica. Sada je znao da ima i tradicionalan, skoro klasičan okvir prostituke. Oca pijanicu, majku drolju, sestru sokačaru, i podvodača…Zašto ga je onda tako zabolelo kad je saznao da je volela tog Bebera, da se pripijala uz njega, kupovala mu piće i pomadu? Znači, imala je ipak srce, mogla je da voli… I naravno, izabrala je jednog kretenastog, snažnog grubijana. I to je bio deo njenog klasičnog okvira. Pa, zašto ga je onda to tako zabolelo, zašto je želeo da zagnjuri lice u ruke? Nije se tek valjda nadao da će se ona zaljubiti u njega? Nije mogao da bude tolika budala… “ Zašto ju je oterao? “ upita on, trudeći se da da rečima prizvuk obične radoznalosti. “ Zašto?” Patu prsnu u smeh. “ Zato što mu nije donosila dosta novca, naravno. Bila je isuviše mlada - tek što je napunila sedamnaest, isuviše zaljubljena da bi bila dobar pigeon*. Nije se unosila u posao. Želela je da se mota oko njega, kada je u stvari trebalo da bude na poslu i da traži miches**. Najzad je Beber izgubio strpljenje i oterao je. To je bilo pre dve godine, i možda se ona do danas malo opametila. Mada ja u to sumnjam. U svakom slučaju, jedna stvar je sigurna, ona se nikada više nije vratila u kvart Sebastopol. Ali ja neću da ona bude u mom kvartu. * (franc.) izraz za nekog ko dopušta da ga drugi čerupa ** (franc.) izraz javnih žena za mušterije On se naže k Anriju i neka neočekivana nežnost pojavi mu se u očima. “ Vidim da vas je zabolelo što ste čuli sve ovo, gospodine Tuluz, ali morao sam da vam dokažem da je ona trula jabuka. Jedan tako otmen gospodin kao što ste vi. “ On se nasmeja na Anrijev iznenađen pogled. “ Da, da, ja znam sve i o vama. Vidite, to nam je posao da znamo sve o svakome ko živi u našem kvartu. Ja čak znam ponešto i o gospodinu grofu, vašem ocu. O njegovim konjima, njegovim pticama, njegovom…” “ Pošto ste,izgleda, dobro obavešteni o svakome, “ reče Anri usiljeno se
osmehujući “ da li biste hteli da mi kažete imate li porodicu?” Patuovo lice se naglo promeni. Oštrina zenica, tvrda linija vilica, nagoveštaj brutalnosti u njegovoj četvrtastoj bradi - sve to kao da je odjednom omekšalo. “ Imam samo jednu ćerku, gospodine Tuluz, ali kakva je to devojka! Niko ne bi mogao da poželi bolju ćerku od moje male Eulalije! Kuva kao anđeo, sama šije sebi haljine, drži kuću u redu kao kutiju. Da samo vidite papuče koje mi je isplela!” Slika narednikova u pletenim papučama pojavi se Anriju pred očima. “ Vi ste vrlo srećan čovek.” Na njegovo iznenađenje, Patu uzdahnu i zavrte glavom. “ Bio sam, ali više nisam. Moja mala Eulalija se udaje. Naravno, ja nemam ništa protiv toga što se ona udaje, imajte to na umu. Ne, o tome nema ni govora. Njen verenik je dobar čavek. Raspitao sam se o njemu…” “ U to ne sumnjam.” Patu ne primeti ironiju, već oduševljeno nastavi: “ To je jedan fini mladić dobrog stanja. A ima pred sobom budućnost. Sada je čuvar u zatvoru Roket, ali je baš unapređen u odeljenje giljotine. To je mesto za ljude od poverenja. Pazite šta vam kažem, jednog dana će biti kapetan, možda inspektor.” On srknu još jedan gutljaj mleka i obrisa svoje raskošne brkove nadlanicom. “ Ali će meni ipak nedostajati moja mala Eulalija.” Anri nikako nije je mogao da oseti mržnju prema tom ubogom đavolu koji je srušio njegovu sreću.I on je, na svoj način, bio usamljen. On pusti dim kroz nos i dade znak kelneru. “ Hvala vam na svemu što ste mi ispričali o Mari. Slažem se s vama i žao mi je što sam vas prevario prošle noći. Voleo bih da ste je poslali u Sen-Lazar. Ako mogu na neki način da vam se odužim za nepriliku u koju sam vas doveo, biću srećan da to učinim.” “ Možete, gospodine Tuluz. “ Patuovo surovo lice porumene.” Već odavno želim da imam portret moje male devojčice. A sada, pošto se ona udaje, mogao bih, kada bih imao njen portret, da ga obesim iznad kamina. Pravio bi mi društvo.” Život je zaista pun ironije! Jedan čovek ti slomi srce, a ti mu zahvaljuješ slikajući portret njegove kćeri. “ Sa zadovoljstvom ću izraditi portret gospođice Eulalije. Dovedite je k meni u atelje kad god hoćete. “ On se osmehnu. “ Nije potrebno da vam dajem adresu. Izgleda da već sve znate o meni.” Kad se te večeri vratio u atelje, opazio je da je gospođa Lube poređala večeru po stolu. Boca šampanjca se hladila u vedru. Cveće se rascvetavalo u vazi. Soba je bila počišćena, peć napunjena, postelja razmeštena. Dobra gospođa Lube! Kakve su je sve misli morile, nije bilo teško zamisliti! Prosto ju je čuo kako prekorno cokće jezikom. E pa, sutra će sve biti zaboravljeno i oprošteno. Večeras, posle večere, on će oterati Mari… Patu je imao pravo. Ona je trula jabuka. “ Vidi!” Stajala je na pragu, obučena u jeftinu crnu somotsku haljinu, sa perjanom boom prebačenam preko ramena, kao što nose lorete. “ Pravi somot! Lepo je, a?” Pošla je k njemu preko sobe. Bila je već skoro ponoć. Pet sati sedeo je zgrbljen na ivici kauča, sa bocom konjaka kraj nogu, osluškujući svaki šušanj,osećajući kako mu srce počinje da lupa svaki vut kad se začuju koraci na stepenicama, ljuteći se sve više posle svakog razočaranja. Drolja, bedna drolja! Neće se ni vratiti! Kako li se u ovom trenutku
zajedno sa Beberom smeje hromom kepecu koji ju je spasao od policije! Jer, naravno, ona je otrčala pravo svom napomađenom podvodaču,pružila mu savijenu banknotu od sto franaka koju joj je dao onaj budalasti kepec… Gledao je netremice u nju, isuviše ljut, isuviše umoran - isuviše srećan da bi mogao da govori. Ona se vratila… “ Šta ti je? Jesi li bolestan?Zašto ne kažeš nešto? Ne sviđa ti se moja haljina? Kupila sam je jeftino od jedne prijateljice. “ Ona sede na kauč pored njega. “ Ali sam ipak morala da dam za nju pedeset franaka. Pravi somot je skup. Pipni ga.” “ Pedeset franaka za tu krpu? “ Srdžba mu se povrati zajedno s osećanjem olakšanja. “ Nisi platila ni deset franaka za tu haljinu! Ali, šta me se tiče! Da večeramo? Čini mi se da si rekla da ćeš doći u sedam?” “ Deset franaka! “ zapenuši ona. “ To pokazuje koliko se razumeš u haljine! Šta ti znaš o haljinama? Kod haljine je važan materijal. Pipni samo ovaj somot. “ Ona se pripi uz njega. “ Pipni! Možeš li to da dobiješ za deset franaka?” On je odgurnu od sebe. Ona se zatetura unazad i on oseti da je iznenađena jačinom njegovih ruku, njegovih ruku očeličenih pridržavanjem za stepeničnu ogradu. Odjednom zažele da bude sam, da spava, da je nikada više ne vidi. Zažele da se ona gubi, sa svojim lažima, svojim škripavim glasom, svojom jeftinom haljinom. “ U redu “ saglasi se umorno. “ Tako je, to je pravi somot i platila si za njega pedeset franaka. Ti si dobra devojka i srećan sam što si se vratila. Ali, ja sam razmišljao o svemu, i bilo bi najbolje da ti…” “ Zbog večere? Zato što nisam mogla da dođem na večeru? A ja sam se još nadala da ćeš biti srećan kad me vidiš u novoj haljini!Celo poslepodne lutala sam da nađem tu devojku, da bih kupila haljinu od nje. Zatim sam otišla da obiđem sestru. A ona je bila bolesna, zaista bolesna. Želela je da ostanem kraj nje, ali ja sam kazala da sam obećala…” “ Oh, prestani da lažeš! Nije važno. Ne tiče me se večera, ne tiče me se tvoja nova haljina, ni tvoja prijateljica, ni tvoja sestra… Samo me ostavi na miru, hoćeš li? Umoran sam. Želeo bih da spavam. Evo, uzmi ovo…” On se maši za unutrašnji džep, ali mu ona već beše obavila ruke oko vrata. Osetio je njene grudi, gipku napetost njenog struka. “ Ali istina je, kunem ti se! “ Usnama mu je dodirivala uvo. “ Kažem ti da sam otišla da vidim sestru, a ona je ležala u postelji, sa temperaturom. Čak sam joj dala i novac da pozove lekara. Ali nisam ostala. Ona je želela da ostanem, ali sam ja rekla ne i vratila sam se. Vratila sam se, zar ne?” Uzalud je pokušavao da je se oslobodi. “ Da, da “ mrmljao je umorno. “ U redu, vratila si se. Milo mi je što si se vratila. Milo mi je što si kupila tu haljinu, ali, molim te…” Protesti su mu zamrli na usnama omađijanim njenim poljupcem. Opet je osetio njen klizavi jezik, pregib njenih bedara. Zatvorio je oči. Cele noći borio se protiv nje i samog sebe. Po stoti put, usred vatrenih zagrljaja, počinjao je da se buni, čas ljutito zapovedajući, čas molećivo jecajući, najzad zbunjeno, sanjivo mrmljajući. Ali, ona ga nije slušala. Nametala mu je svoju nagost, podsticala njegovu strast svojom umešnom razuzdanošću. “ Sviđam ti se, a? “ prigušeno je šaputala u plavetnilu noći obasjane mesečinom. “ Mnogo ti se sviđam, a? Znam. Misliš da sam zgodna, zar ne? Srećan si što sam se vratila. Ne želiš da odem, želiš da ostanem, zar ne?” Najzad su, iscrpljeni, oboje utonuli u dubok san, isprepletanih udova, pripijenih usana, dok se njena kosa kao žuta svila rasula po njegovom ramenu. U zoru se probudio za trenutak, pogledao je kroz trepavice.
Ne vredi, ništa ne vredi… Nije važno šta je govorio Patu,ni šta je mislila goslođa Lube, ni šta se on zarekao, ni šta je ona bila, ni gde je bila do sada. Ništa nije bilo važno osim što je ona tu, pripijena uz njega. Što oseća topao pritisak njenog tela, što može da je miluje, da radi s njom šta hoće… Što će noćas opet biti njegova… Oči su mu se sklopile. Unutrašnja borba se završila. Kao sumrak koji pada na bojno polje, mir se spustio na njega – mir poraza. 13 Uselila se. Njegovo kupatilo bilo je prepuno njenih razbacanih drečećih stvari. Njen češalj, njene ukosnice i njen kolmajz, pomešali su se s njegovim graviranim priborom za toaletu. Upotrebljavala je njegove četke, njegovu glačalicu za nokte, njegov skupi sapun. Postepeno se navikao na male drskosti zajedničkog stanovanja: peškire umazane ružem za usta, zgužvane čarape na podu, miris pudera, rublje koje se povlači po nameštaju. Voleo je sve to. Prvi put u svom veku učestvovao je u tajnama intimnog života jedne žene. Gledao ju je kako se kupa, kako rumeni usne, izvlači krejonom obrve, kovrdža kosu. Bila je to kao neka druga vrsta posedovanja, skoro isto tako uzbudljiva kao i prva, to otkrivanje kulisa njene ženstvenosti. Ženu ne poznaješ dobro ako je nisi video kada se udešava. Prvi put je imao ljubavnicu. Ne - ne potpuno… “ Ako hoćeš da opet dođem, moraš da mi platiš. “ reče ona jednog jutra. On oseti da je na to nije podstakla toliko pohlepa koliko shvatanje prostitutke da za ljubav mora da se plati. Njeno telo bilo je roba koju je ona prodavala. Ono je bilo za izdavanje, na sat ili na celu noć, ali se ni u kom slučaju u njemu nije moglo uživati besplatno. “ Ako me hoćeš za celu noć, “ pročitala je odgovor u njegovim očima i u sebi brzo prelistala cenovnik, “ moraš da mi platiš deset franaka.” Kada joj je rekao kako želi da ona ostane kod njega i preko dana, pogledala ga je s nevericom. Zašto li on to hoće da ona ostane s njim? Niko nije nikada zahtevao od nje tako nešto. Pa, ako baš to želi… U labirintu njenog mozga odigralo se ponovo mučno sračunavanje. “ Onda moraš da mi platiš još pet franaka pride. “ Bila je spremna na cenkanje, i iznenadila se kada je on pristao bez reči. Sigurno je bogat… Po drugi put se razočarao nekoliko dana docnije. Žedeo je da je pokaže svojim kafanskim prijateljima, da se naslađuje njihovom zavišću. Ona razbi njegove iluzije. “ Neću da se upoznajem sa tvojim prijateljima. Zašto da slušam beskrajno blebetanje o umetnosti, koje čak i ne razumem?” Nije htela da ga prati u Mulen Ruž , niti da se pojavljuje s njim kod Druan-a. “ Neću da idem na ta šik mesta gde te kelneri gledaju s visine.” Otkrio je da nije imala u sebi nimalo ambicije,da nije želela da se popravi. San svake lorete - da nađe bogatog gospodina – nije se nikada javio u njenom mozgu. Ona je vodila poreklo iz sirotinjskog kraja i nije osećala nikakvu želju da ga se oslobodi. Shvatio je da je može imati samo onakvu kakva je, ili je izgubiti. Ona nikada neće promeniti svoje navike radi njega. Ako je hteo da je zadrži, morao je on da promeni svoje. I on je to učinio. Odrekao se svojih prijatelja, svojih aperitiva, svojih večeri u Mulen Ruž -u. Pošto nikada nisu zaspali pre zore, a ustali pre sredine popodneva - kada se kratak zimski dan već gasio -, on je napustio i svoj rad. Nije otišao čiča-Kotelu, nije završio sliku
koju je obećao Sari, zaboravio je na Zidlerov plakat. Prestao je da posećuje sastanke Izvršog odbora. Izbegavao je Morisa. Splet njegovih životnih navika kao da je rasplitala neka nevidljiva ruka. Njihova veza postala je skrivena, tajanstvena stvar koja nije dozvoljavala nikakva prijateljstva sa strane, nikakvu zabavu. Natenane bi se obukli, doručkovali odnosno ručali u nekoj prljavoj aščinici gde bi ih služio otrcani vlasnik u košulji i papučama, A najveći deo vremena provodili su u Karmen-baru, jednom prljavom sastajalištu podvodača i prostitutki, koje je nju podsećalo na zloglasne rupe u kvartu Sebastopol. Tu bi sedeli satima i satima, pušili, pili, jedva progovarali po koju reč, posmatrajući kako podvodači igraju bilijar, očekujući da padne noć. Zatim bi se odvukli natrag u atelje - jer je ona zahtevala da idu peške i odbijala da se vozi. Po hiljaditi put, za vreme tih prvih nedelja njihove veze, on se čudio zašto trpi nju, zašto trpi taj način života koji mu je ona nametnula. Šta je to sa mnom? pitao se ljutito. Odgovor je bio uvek isti. Želeo je nju - njenu pokvarenost,njenu pohotljivost, opojan i večito nov zanos njenog tela. Da on je zadržao, mora stalno da podnosi njeno prisustvo… Bilo bi opasno da je pusti od sebe.Ona je skitnica, lutanje ulicama leži joj u krvi. Mogla bi da sretne nekoga… Mogla bi da se više nikad ne vrati… U njoj je bilo neke tromosti, neke duhovne praznine koja ga je zaprepašćivala. Nije ničim mogao sebi da objasni razliku između njene lirske čulnosti, inventivnosti njenog tela, i tuposti njenog mozga, osim možda time što je bila rođena sa darom za blud, kao što se neki ljudi rađaju sa darom za muziku ili matematiku. Uzaludno je prebacivao sam sebi što je tako sramno popustio pred njenim zahtevima. Prvi put je otkrio u sebi crtu kukavičluka i naslutio prljavu niskost koja leži duboko skrivena u svakom čoveku. Naučio se popustljivosti upoznavši samog sebe. Međutim, on ne bi promenio taj način života ni za šta na svetu. Ona je bila njegova. Svaki delić njenog protegljastog i gipkog tela bio je njegov. Svake noći nanovo ga je uzbuđivao dodir njenih ruku,ukus njenih bradavica, milovanje njenog šiljatog jezika - sve te stvari koje mu je ona prodavala za petnaest franaka dnevno. Jednog martovskog jutra probudila se ranije nego obično. “ Imaš cigaretu?” Zagledala se kroz prozor, i ćuteći pušila neko vreme. Zatim je iskočila iz postelje i počela da se oblači. Dok je oblačila čarape, upita ga: “ Kako se otvara štedni račun? “ Očigledno je o toj stvari razmišljala već duže vremena. “ To je sasvim prosto. “ Prikrio je svoje iznenađenje zbog tog čudnovatog ispitivanja. “ Odeš u filijalu štedionice u ulicu Provans i kažeš blagajniku da želiš da otvoriš štedni račun. To ti je sve.” “ To je sve? Neće da mi postavljaju razna pitanja?” “ Ljudi ne postavljaju pitanja kada im daješ novac. Možda će te jedino upitati kako se zoveš. Da bi zabeležio u knjigu.” “ I ništa više? “ Prešla je prstima duž noge, učvrstila podvezicu iznad kolena, i sagla se da dohvati drugu čarapu. “ Ništa drugo neće pitati?” “ Ništa.” “ A mogu li da izvadim svoj novac kad god mi se prohte? “ Oprezno ga je posmatrala kroz trepavice. “ Kad god hoćeš.” Taj iznenadni nagon za štednjom novca bila je prva porodična crta koja se javila kod nje. Da li je moguće da će se najzad smiriti? “ Mogu li da znam zašto hoćeš da otvoriš račun?”
Ona nije odmah odgovorila.“Za moju dozvolu da prodajem robu na kolicima.“ Sećanje na gladno detinjstvo odjekivalo je u njenom glasu.” Majka mi je uvek govorila da iskoristim prvu priliku koja mi se pruži i da ostavim novac na stranu za dozvolu. Kad imaš tu dozvolu, ne možeš umreti od gladi.” “ Koliko staje? “ upita on nežno. “ Hiljadu pet stotina franaka “ reče ona, pokolebana veličinom iznosa. “ Ali važi doživotno. Kad je jednom dobiješ, ne moraš nikad više da vadiš drugu.” “ Koliko već imaš?” “ Skoro tri stotine.” On pomisli da joj da razliku, ali se uzdrža. Mogla bi da ga ostavi… “ Još malo pa ćeš sakupiti “ reče joj. Kad se vratila iz banke, bila je uzbuđena kao dete. “ Vidi! “ vikala je mašući knjižicom. “ A onaj čovek mi nije postavljao nikakva pitanja. Samo me je pitao za ime, baš kao što si rekao.” Tu je stajalo lepo napisano kitnjastim slovima – Mari Fransoaz Šarle. I suma. Cena njenih noći, turobnih časova provedenih s njim… “ Čestitam. “ reče on s usiljenim osmehom. “ Ako tako nastaviš, bićeš uskoro bogata žena.” Otada je štedna knjižica zauzimala vidno mesto u njenom životu. Nosila ju je uza se vadila iz torbice, držala u rukama. Govorila je o njoj, a tako je posredno počela da govori i o sebi. “ Jesi li ikada bio u ulici Muftar? “ upita jednog dana, sasvim neočekivano. “ Tamo sam se ja rodila…” Njene jednostavne reči oživeše sav trulež sirotinjskih kvartova, svu bledu niskost te gomile ljudstva žuljevitih ruku, bačvara, radnika koji pune boce, prodavaca u prljavim kožnim keceljama i potkovanim cokulama. Opisivala je tandrkanje kolica sa vinom, ukivanje čepova u bačve, vinski mutljag na kaldrmi, smrad vrenja u kacama pomešan sa smradom trulog đubreta. Pričala mu je o svom igranju sa drugim balavicama s kikama po vlažnim dvorištima, o noćima kada je gladovala i smrzavala se jer su njeni roditelji bili isuviše pijani da bi mislili na večeru, o šamarima koje je dobijala od majke, i batinama koje je vukla od oca i posle kojih su sledili napadi dvosmislene nežnosti. “ Prvo bi mi naredio da skinem gaćice, pa bi me išibao. A zatim, dok bih ja plakala u postelji, došao bi, poljubio me i molio da mu oprostim.” Iznenada bi zastala usred tog prisećanja, gledajući Anrija iskosa sa pakošću sirotinje prema bogatima. “ Ne znam zašto ti sve ovo pričam. Ti nikad nisi bio gladan, ti to ne možeš da razumeš…” On je nije terao da nastavi, a ona bi neočekivano, posle jednog sata ili nedelju dana, opet počinjala da mu se poverava. Bez ikakvog stida ili nekog osećanja krivice, opisivala je nespretne prolazne veze sa mladićima iz susedstva. “ Jedne subote uveče, “ bilo mi je tada četrnaest godina “ jedan čovek me je uveo u našu kapiju, iza stepenica. Bio je bačvar u istoj radnji gde je radio i otac. Bio je pijan, ali mi je ipak platio. Jedan franak. Za taj sam novac kupila traku za haljinu.” Posle neizbežne svađe, pobegla je od kuće da bi se pridružila sestri u kvartu Sebastopol. Tu, pod tutorstvom starije sestre, počela je da šegrtuje kao uličarka. Naivnim, duhovitim rečima opisivala je svoje oduševljenje zbog prvog šešira, prve čipke, čuđenje zbog tako lako zarađenog novca, uzbudljive večeri provedene u zloglasnim lokalima punim dima, prve valcere sa napomađenim prostacima.
“ Jednog dana srela sam Bebera. “ Oči joj postadoše sanjalačke. “ On je zaista bio lep i devojke su ludovale za njim.” A zatim, pošto joj je laž ležala u krvi, ona dodade: “ Ali ja ga nisam ni pogledala.” Najzad, pošto se potukla sa nekom devojkom - to je bila njena verzija - morala je da se čisti iz tog kvarta. Od tada je živela životom skitnice, lutajući po Parizu, jedući kada bi joj se pružila prilika, zavaravajući policiju, spavajući na klupama u parku, u tuđim posteljama. “ A tada sam došla na ovaj prokleti Monmartr, i ta riđokosa svinja bi me poslala u Sen-Lazar da se ti nisi pojavio. Ala si ga prevario one večeri.” Prvi put je u njenom glasu zazvučalo nešto kao zahvalnost. Gledala ga je sa mešavinom podsmešljivosti i sažaljenja.” Ti si ružan i ne možeš da ideš, ali si dobar. Bio si dobar prema meni.” Ti poslednji turobni martovski dani bili su najsrećniji od svih. Ubrzo je štedna knjižica izgubila za nju draž novine. Još uvek je odlazila u banku da stavlja uloge na štednju, ali je uzbuđenje prošlo. Prestala je da govori o sebi. Ponovo je pogledom preletala preko njega i ne primećujući ga.Mala pukotina u njenoj ravnodušnosti opet se zatvorila. Sa prvim znacima proleća neka se promena javi u njoj. Kao životinja koja se budi iz zimskog sna, i ona se prenu iz zimske obamrlosti. Postade ćudljiva, nemirna. Bojažljivo ju je posmatrao kako gleda kroz prozor, namrštenog čela, ili nepomično leži na kauču, otvorenih i staklastih očiju. Dosadno joj je, reče sam sebi obuzet paničnim strahom. Činio je sve što je mogao. Kupio joj je skupe haljine, divan proletnji šeširić, koji je bio poslan u neukusnoj kutiji sa ružičastom trakom. Ravnodušno je otvorila kutiju, jedan trenutak zadržala šešir u ruci, zatim ga je bacila u stranu. Počela je da se obrecuje na njega, postala je čudna, namerno mu terala inat. Ako su imali nameru da izađu, ona bi odjednom izjavila da hoće da ostane kod kuće. Pri povratku kući, kada bi čula njegovo naporno disanje, zahtevala bi da idu u neki drugi bistro – uvek udaljen. Gledala je u njegove noge, slala ga u beznačajne kupovine, grdila ga zbog njegove sporosti. “ Dođavola, zar ne možeš malo da požuriš?” On je još uvek pokušavao. “ Da li bi volela da se odvezemo u Versaj? “ upita je jedno poslepodne, sedeći kraj nje na kauču. “ Zašto?” “ Dvorac je pun zanimljivih stvari. Bašte su divne. Svež vazduh bi ti prijao.” Ona ne odgovori i okrete mu leđa. “ Možda bi volela da odemo u pozorište? Sara Bernar igra Damu s kamelijama u Renesansu… Možda bi volela da odemo u mjuzik-hol?” “ Neću nigde da idem s tobom. “ odgovori ona sa iznenadnom žestinom. “Misliš li da želim da me ljudi vide sa bogaljem?” On poblede i udalji se hramljući od nje. Dosada je pooštrila njenu skrivenu svirepost. Vređala ga je da bi se zabavila, da bi joj prošlo vreme. Nejasna klasna mržnja, prastaro neprijateljstvo siromašnih prema bogatima, podsticalo ju je da ga kinji, da vidi koliko će taj bogati bogalj, koji nikada nije osetio glad ni hladnoću, moći da otrpi od nje. Podsmevala se njegovom probiračkom ukusu, njegovoj navici da bude preterano čist. “ Cepidlako jedna! Voliš samog sebe? Ljudi koje ja poznajem ne bave se toliko umivanjem i četkanjem. Ali oni su pravi ljudi, a ne bogalji kao ti.” Znala je da će se na reč bogalj ,trgnuti, i počela je da je upotrebljava stalno, samo
da bi videla bolni trzaj na njegovom licu. Počeli su da se svađaju, i on je bio zapanjen bezumnom žestinom njene naravi. Nije ni pokušavala da dokazuje. Vikala je, pravila bestidne pokrete, dobacivala nepristojne reči. Njeni krici su mogli da se čuju po celoj kući. Vrata su se otvarala. Stanari su se skupljali na stepeništu da slušaju njene piskave bestidnosti. U svojoj portirskoj loži, gospođa Lube je plakala. Kada bi osetila da je njegovo strpljenje dostiglo granicu Mari bi se privukla do njega, molila ga za oproštaj, mamila ga na kauč. Brzo, jednim od svojih hitrih i ljupkih pokreta, raskopčala bi bluzu, podigla suknju. Kao treperavi tučak otrovnog cveta njen jezik bi klizio po njegovim usnama.I još jednom bi stara čarolija uspela. U vlažnom mešanju njihovih dahova on bi zaboravio svoj stid i svoju odvratnost prema njoj. Dan-dva bila bi vesela, umiljata, skoro nežna. Za vreme jednog od tih pokajničkih međučinova, zamolio ju je da mu pozira jedno popodne. Na njegovo iznenađenje, ona je to prihvatila s gotovošću. “ Moj portret? Pravi portret?” “ Da. A ako ti se svidi, pokloniću ti ga.” Odjurila je gore i ostala dugo vremena u kupatilu, šminkajući se i uvijajući kosu. Kada je sišla, imala je na sebi crnu somotsku haljinu - onu od pedeset franaka. Perjana boa bila joj je prebačena preko ramena. U prvom trenutku hteo je da joj kaže da se presvuče, ali se uzdržao.Njegov zahtev bi mogao da izazove novu scenu. Bila je ljubazna poslednja dva dana. Zahtevala je da se sama namesti. “ Profil mi je najlepši.” Zauzela je mesto na podijumu za model i popravila kosu.“ I ne zaboravi da mi napraviš sasvim mala usta.” Sva neusiljenost iščezla je iz nje. Ona, koja je bila po prirodi ljupka, pretvorila se u nespretan model. “ Težak je to posao sedeti mirno.” reče razdraženo posle izvesnog vremena. “ Zar ne možeš da slikaš malo brže? “ Zatim, kao da joj je to odjednom palo na pamet: “ Koliko plaćaš svojim modelima?” “ Retko kada uzimam profesionalne modele.Ali redovna cena je tri franka za jedno prepodne, pet franaka za ceo dan.” “ Onda moraš i meni da platiš “ dobaci ona preko ramena. “Tražio si da ti poziram, zar ne? Ja te nisam molila da me slikaš.Sam si kazao da hoćeš da me slikaš, i zato moraš da mi platiš iston kao nekom modelu.” Od svih njenih osobina najviše se gnušao te bludničke navike da odredi cenu za sve što radi, zato što mu je time oduzimala zadovoljstvo da joj daje novac spontano. Patu je imao pravo - ona je stvarno bila trula jabuka… “ Kazao sam da ću ti pokloniti sliku, zar to nije dosta? “ upita on umorno. “ A šta je bilo s novcem koji ti dajem svakog dana?” Ona se okrete sevajući očima. “ To mi daješ zato što ostajem s tobom. I, dopusti da ti kažem, ne bi našao mnogo devojaka koje bi ostajale s tobom ceo dan za pet franaka. Ako moram još i da radim, onda to moraš da platiš posebno. Tri franka.” “ Model pozira četiri sata da bi zaslužio toliko. Ti nisi pozirala ni jedan sat.” Ona skoči sa podijuma. “ Ako nećeš da mi platiš, onda neću da ti poziram!” Besno je prošla kroz sobu, potražila u torbici cigaretu,i vratila se da pogleda sliku. “ Ne liči na mene. Ja sam lepša od toga. Znala sam da ne umeš da slikaš. Onaj čovek što je slikao tanjire za supu, taj je bio pravi…” “ Oh, napolje! “ prasnu on. “ Ostavi me na miru! Vrati se njemu, idi kud hoćeš. Ne tiče me se!” “ A gde su moja tri franka? Sada nećeš da ti poziram da ne bi morao da mi platiš. Dužan si mi taj novac.”
Iz iskustva je znao da ne vredi ni da pokušava da se raspravlja s njom. Uzeo je tri mala srebrna novčića, bacio ih prema njoj. Ona ih je uhvatila u letu, spustila u nedra i krenula ka vratima. “ Kuda ćeš? “ viknu on za njom. “ Šta te se tiče? Kazao si mi da odem, zar ne? E pa, odlazim.Dosta mi je ovog mesta, dosta mi je tebe. Ako želiš društvo, bolje kupi sebi novo lice i par novih nogu.” Vrata se zalupiše. Posle jednog sata vratila se skrušena, osmehujući se. “ Oprosti mi, chéri. “ Skupila se kraj njegovih nogu, pritisla obraz uz njegovo koleno. “ Neću da se svađam s tobom. Stalni boravak u ovoj sobi ide mi na nerve.” Htede da je podseti koliko ju je puta terao da izađe s njim, ali oćuta. Šta bi sve to vredelo? “ Vidiš, nikada nisam ostala tako dugo na jednom mestu. Kad bih samo mogla…” “ Mogla šta? “ Tužno je milovao njenu plavu kosu. “ Kad bi samo mogla da izađem ponekad. Kad bi mi dozvolio da obiđem sestru. Ne bih više bila nervozna. I bila bih dobra prema tebi, zaista dobra…” Lagala je, naravno, ali šta je to marilo? Htela je malo da se šepuri po krčmama Sebastopola, da ponizi svoje bivše rivalke, da se pohvali štednom knjižicom, da se zluradim podsmehom priča o bogatom mishé-u koji luduje za njom. Izmicala mu je pomalo… Znao je da do toga mora doći jednog dana, ali je trenutno bio tako umoran da mu je bilo svejedno. Nije više mogao da izdrži te stalne prepirke. Imaće još uvek njene noći… “ Nije baš naročito zabavno živeti sa bogaljem. je li? “ reče on, gledajući je pogledom potamnelim od bola. “ Razumem. Idi i obiđi sestru ako baš želiš.” “ Ona skoči na noge, odjuri gore da stavi šešir koji joj je on kupio. Nikada ga nije nosila radi mene, pomisli on žalosno kada je sišla, ali ga je stavila radi svojih sebastopolskih prijatelja… “ Vratiću se rano,i videćeš, biću nežna prema tebi.”povika ona s vrata. “ Stvarno nežna.” On ne odgovori. Niz stepenice, njeni koraci su odzvanjali kao radosno lepršanje krilima. Sada se budila još pre podneva, oblačila se na brzinu, tražila od njega svoj novac, i odlazila. Vraćala se uveče, zajapurenih obraza, očiju sjajnih od preživljenih uzbuđenja. Dok se svlačila, sipala je bujicu providnih laži o časovima koje je provela pored sestrine postelje. Pošto nije bila pametna, zaplela bi se u svoje priče, omakla bi joj se po koja izdajnička reč o igranju, o raskalašnim skupovima po sebastopolskim krčmama, o posećivanju mesnih vašara i vožnjama na vrtešci. Iz njenog zbrkanog pripovedanja mogao je da zaključi da se divno zabavljala, obnavljajući stara poznanstva, lunjajući sa sestrom, rasipajući novac koji joj je on davao. Rekao bi dve-tri reči, postavio nekoliko pitanja, i pretvarao se da joj veruje. Odjednom je počelo da mu ostaje mnogo slobodnog vremena. Čudno se osećao što je opet sam u ateljeu, što ne vidi njenu opruženu priliku na kauču, što ne čuje njeno poznato Imaš cigaretu? Možda je ovako bilo bolje. Više se nisu svađali, a ona je još uvek dolazila uveče. Još je imao njene noći. Možda će je na taj način zadržati duže… Pokušao je da radi, i otkrio da je izgubio volju i naviku za radom. Nekoliko probnih skica za plakat Mulen Ruž-a svelo se na nesigurne, bezvoljne poteze olovkom. Tumarao je po ateljeu, dremao.
Jedno popodne začuo je stidljivo kucanje na vratima. Bio je to Baltazar Patu, u pratnji svoje ćerke. Ispostavilo se da je mala Eulalija u stvari jedna grozna devojka dugačkog nosa, maljave gornje usne, sa retkim crnim šiškama.Anrijevo srce zadrhta od sažaljenja prema onom mladom tamničaru koji nije ni sanjao šta ga čeka i koji će se oženiti tim strašnim primerkom žene. “ Došli smo zbog portreta. “ Patu je nervozno vrteo svoj šešir. “ To jest, ako vi nemate ništa protiv, gospodine Tuluz.” Na tri uzastopna sedenja Eulalija je pozirala, ukočena i ćutljiva, gušeći se stoički u svom prslučetu boje vina i krutom okovratniku*. *U katalogu Žoajan zapisano je da se čuvena slika „Ćerka policajca nalazi u kolekciji Bernhajm.Prim. pisca. Portret je detektiva uzbudio do suza. “ Nikada neću moći dovoljno da vam zahvalim, gospodine Tuluz. Obesiću ga iznad kamina, i on će me podsećati na moju malu devojčicu kada bude otišla od mene.” Pričao je Anriju o venčanju, koje je trebalo da se obavi u julu,i pozvao ga da dođe posle podne na prijem s igrankom, A kakvo će to biti venčanje! “ Doći će gospodin prefekt policije, “ Patu se zamalo ne prekrsti izgovarajući to uzvišeno ime,” a biće među zvanicama i nekoliko inspektora javne bezbednosti i šefova odeljenja.” Anri prihvati poziv, uspešno se pretvarajući da je očaran. Pri polasku, Patu se obazre unaokolo, nekoliko puta znalački dunu kroz nos i reče tihim glasom: “ Puder. Ona je još uvek ovde, a?” Anri klimnu glavom. “ Žao mi je što niste poslušali moj savet, gospodine Tuluz. “ Patu je zamišljeno sukao brk. “ Ta devojka nije dobra, ali ja vas razumem. Ponekad vam se tako neka žena podvuče pod kožu, i tada ste bespomoćni. Polovina ljudi po zatvorima dospela je tamo zbog neke žene. Strašno je biti zaljubljen u pokvarenu ženu.” Ćutao je nekoliko trenutaka, zatim je slegnuo ramenima. “ Uostalom, to je vaša stvar. Sve dok ne počne da radi u mom kvartu, ostaviću je na miru. Ali, zapamtite, na jednu vašu reč ja ću je smestiti u Sen-Lazar.” Pošto je završio Eulalijin portret, Anri je najveći deo vremena provodio van ateljea. Otišao je u dugo odlaganu posetu majci, koja nije uspela da sakrije patnju u očima. “ Molim te, Anri, molim te budi oprezan “ prošaputala je kad je odlazio. Ručao je sa Morisom, koji je primetio njegovu nervozu. “ Šta se desilo? Imaš li kakve neprijatnosti? Šta ti je? Bole li te noge? Brineš li zbog nečega? Neka žena?” Anri se zaklinjao da se nikada u životu nije bolje osećao,i pripisivao je svoj nemir preteranom radu. “ Uskoro će doći leto pa ću možda napustiti Pariz. Verovatno ću iznajmiti neku malu vilu negde na selu. U Dijepu, ili Truvilu, ili Arkašonu.” Ponovo je počeo da odlazi u kafane, gde su njegovi prijatelji još uvek bili zauzeti uobičajenim optužbama protiv trgovaca i kritičara, žudno čekajući da ugase žeđ, koju su morali da suzbijaju za vreme njegovog odsustva. Ubijao je vreme što je bolje mogao, i uvideo kako je teško ubiti ga. Postao je besposličar koji je dosađivao prijateljima svraćao na nekoliko trenutaka, a ostajao celo poslepodne. Satima je posmatrao kako Sera mala po platnu šarene tačkice sa kaluđerskom strpljivošću. Jedno popodne proveo je sa
Gozijem koji je bio pretrpan ilustracijama za kataloge, drugo sa Anketenom, koji je radio četiri Vaznesenja odjednom. Pronašao je Debutenov atelje i zatekao starog gravera uvijenog u prljav penjoar, neumivenog, poluslepog, nagnutog nad rastvor azotne kiseline. Lutao je kroz Luvr, studirao Lipija i Polajuoloa, posećivao dnevne pozorišne predstave i dremao u svojoj loži, hranio je kikirikijem slonove u Botaničkoj bašti i posmatrao lakrdije majmuna u kavezima. Provodio je duge časove u radnji čičaTangija, preturajući po njegovim mapama sa japanskim crtežima, poručujući tube boja koje mu nisu bile potrebne. Sa zahvalnošću je prihvatio poziv gospođe Tangi da dođe na večeru. “ Pred kraj meseca, “ reče ona “ kada večeri postanu toplije.” Tangi je pokazao dvorište iza radnje. “ Večeraćemo u bašti. Baš kao da smo na selu.” Posetio je Diloove, i tamo čuo da je na Sezara Franka naleteo autobus. “ Znala sam da će se to desiti! “ jadikovala je Klementina. “ Znala sam! On je bio isuviše rasejan. Umesto da pazi na saobraćaj, mislio je na svoju muziku, kao obično…” Otišao je ponovo čak i u Mulen Ruž, gde je Zidler došao da sedne za njegov sto i preklinjao ga da počne da radi plakat. “ Gospodine Tuluz,kada ćete izraditi taj plakat? Pogledajte,pola stolova je prazno.” I tako se to nastavljalo. Vozio se fijakerima, pio konjak, razgovarao, čak se i smejao, ali je sve to radio u nekoj vrsti transa, kao da posmatra stranog čoveka koji sve to radi. Otkrio je da može da raspravlja o slikanju, da se smeje ogovaranjima iz ateljea, dok u isto vreme razmišlja šta li u tom trenutku radi Mari… To je njegovom životu davalo neki zamagljen, nestvaran izgled, koji je iščezavao samo kada bi se ona vratila i kada bi je držao u svom zagrljaju. Jedne večeri došla je kipteći od uzbuđenja. Njena sestra, izjavi ona, najzad je ozdravila od svoje čudne bolesti. “ I znaš šta smo radile? “ reče ona sa izveštačenom spontanošću ljudi koji izgovaraju laž. “ Otišle smo zajedno u jedan bistro. Kako su samo svi bili srećni što je opet vide! Neki prijatelji su došli za naš sto, pa smo popili nekoliko čašica. Počela sam da im pričam o tvom lepom ateljeu, o kadi, tvojim lepim slikama. Nisu hteli da mi veruju, te sam im rekla da dođu i da se uvere svojim očima. Doći će sutra uveče, i napravićemo malu sedeljku…” “ Nećemo napraviti nikakvu sedeljku. Ne želim da tvoji prijatelji dođu ovamo. Ne želim da se upoznajem s njima.” Naglo se otrgla od njega. “ Misliš da si isuviše fini za moje prijatelje! Dozvoli da ti kažem…” “ Nisam to kazao. “ Umorno je odmahnuo glavom. “ Kazao sam samo da ne želim da se upoznajem s njima, i ništa drugo.” “ Čak ni sa mojom sestrom?” “ Ne, čak ni sa tvojom sestrom.” Video je iskrice ljutine u njenim očima boje lešnika, i znao je da je primirje pri kraju. Naplatiće mu se ona za to. Nešto u njegovom glasu opomenulo ju je da ne navaljuje. “ Kako ti kažeš. Mislila sam da bi ti to želeo. Ežen - to je Rozin chouchou* - hteo je da ponese harmoniku, pa smo mogli da igramo. Ali, ako ti nećeš…” *(Franc.) Ljubimac
Sedeljka nije održana, ali je ona počela da dolazi sve docnije. Stizala je jetka i natmurena, donoseći sa sobom miris bistroa i odjek harmonike iz krčmi gde je provodila popodneva. Kad bi je upitao gde je bila, postajala bi prkosna. “ Ne tiče te se gde sam bila. Kad ne želiš da moji prijatelji dođu ovamo, ne moram da ti pričam gde sam bila.” Ako bi izbegavao da joj postavlja pitanja, izazivala bi ga raznim izmišljotinama, sračunatim na to da probude njegovu ljubomoru. “ Kada sam se vraćala, pratio me je neki gospodin. Zaista elegantan. Namignuo mi je. Baš sam želela da pođem s njim.” Ili bi govorila o njegovim nogama. “ Kako si ih slomio?” “ Kazao sam ti već. Okliznuo sam se na podu.” “ Sigurno nešto nije bilo u redu s tobom. Dečaci stalno padaju, ali ne lome noge. Jesi li išao na štakama?” “ Jesam. Neko vreme.” “ Šta je radila tvoja majka kada si…” “ Prokleta bila, umukni! Umukni i vuci se napolje!” “ Eto, opet psuješ i vičeš. S tobom je teško složiti se. Samo sam govorila o tvojim nogama.” “ E pa, prestani da govoriš o njima.” Neumorno mu je dosađivala ili ga nagovarala da dozvoli njenoj sestri i prijateljima da dođu u atelje. To je bila jedina stvar u kojoj on nije hteo da popusti, i zato je to postalo bolna tačka među njima. Počela je da preti kako će ga ostaviti. “ Videćeš, jednog dana više se neću vratiti. Čekaćeš me, ali se ja neću vratiti. Šta ćeš onda da radiš? Vidiš, pobledeo si kao krpa. To ti se ne sviđa, a?” Počela je da traži sve više novca. “ Deset franaka nije dosta.Sada hoću dvadeset.” Posle nedelju dana bilo je trideset. Zatim pedeset. To što ga je tako stalno saletala zbog novca,uverilo ga je da se ponovo viđa sa Beberom. Sada su se mukama iščekivanja pridružile i muke ljubomore. Zašto ga je tako bolelo što mora da deli ono što nikada, nije ni bilo njegovo? Zar ona nije opšta svojina, prostitutka? Zar je važno da li ima ljubavnika, ili nema? Pokušavao je da samog sebe urazumi, ali je uvideo da ne može. Najzad su mu nervi popustili. Dobijao je napade zapenušenog, bespomoćnog besa. Izdirao se i on na nju, odgovarajući uvredom na uvredu. Njihove večeri pretvorile su se u pijane svađe, a njihove noći u sumorno orgijanje, kroz koje su davali oduške svojoj uzajamnoj ogorčenosti - u slepo traženje rukama i jezikom, sladostrasno gušanje koje je mrcvarilo njihova tela i dovodilo do kratkotrajnog, uništavajućeg sjedinjavanja, iz koga bi izronili zadihani, iscrpljeni - i neprijateljski raspoloženi kao i ranije. Kad Mari nije bila s njim, obuzimala ga je neka tegobna obamrlost, koja je i najmanji pokret pretvarala u strašan napor. Uspevao je nekako da se u toku dana okupa, obuče, ruča, ali je prestao da odlazi u kafane, nije se više viđao sa prijateljima, Njegovi istrošeni živci nisu više mogli da podnesu uličnu vrevu, brbljanje o kritičarima i trgovcima, graju po pivnicama. Ostajao je u ateljeu, izvaljen na kauču, s rukama pod glavom i bocom konjaka pored sebe, mrcvario se misleći na Mari, voleo je i mrzeo, kovao fantastične planove da je se oslobodi. Posle izvesnog vremena – i mnogih čaša konjaka - njegov um bi izgubio bistrinu. Mariina slika plovila bi, talasajući se ispred njegovih očiju. Bol bi uminuo. Ponekad bi zaspao.
Tako ga je jednog popodneva zatekao Moris. “ Premoren od posla, a? Znao sam odmah da ne govoriš istinu. Nije nimalo ličilo na tebe. Uvek si mogao da radiš više od svih koje sam poznavao. Sećaš li se Fontana? Pogledaj se!” “ Ostavi me na miru. Zašto nisi u kancelariji? Nije nedelja. Zašto nisi na poslu? Mislio sam da ne mogu bez tebe u uredništvu.” “ Sarkazam ti neće pomoći, mon vieux*! * (Franc.) moj stari Moris se mirno spusti u pletenu naslonjaču, baci šešir na sto i zapali cigaretu. “ Uzeo sam popodnevno odsustvo. Bio sam se zabrinuo za tebe. I neću otići dok mi ne kažeš šta je to s tobom.” “ Jesi li išao do gospodina Busoa? “Kad Moris odgovori potvrdno, on nastavi: “Kako je on?” “ Sasvim dobro. Imao si pravo, on se brine za Tea. Posao u galeriji ide sve slabije. On shvata da je Teu potreban odmor, ali nema sredstava da mu uzme pomoćnika. I tako je zapisao moje ime i rekao da će me potražiti ako nešto iskrsne - kao i obično. Ali,nisam došao ovamo da govorim o sebi. Došao sam da vidim šta to nije u redu s tobom, i neću otići dogod mi ne kažeš.” “ Zašto ne gledaš svoja posla?” “ Neću.” “ Idi dođavola i ostavi me na miru!” “ Kazao sam ti da neću. Ti jesi u neprilici, i možeš da me šalješ dođavola koliko god hoćeš. Neću ni da se mrdnem dok mi ne kažeš šta je to s tobom. “ On se naže, glas mu postade zapovednički. “ Moraš, Anri, moraš da mi kažeš. Ma šta to bilo, ne možeš ga držati tako zatvoreno u sebi. A kome ćeš se poveriti ako ne meni? Mi smo pobratimi, sećaš li se?” “ U redu! Šta bi hteo da znaš? Sreo sam jednu devojku. Zove se Mari. Ona je obična protuva… glupa, prosta, lažljiva varalica I protuva. I, “ on udahnu dug dim i ispusti ga kroz napućena usta “ i, ja ne mogu da živim bez nje. To je sve. Eto, sada znaš. Zadovoljan?” “ Jesi li zaljubljen u nju?” “ Zaljubljen? Ha! “ Reč se završi sleganjem ramena i isprekidanim sumornim smehom. “ Ko je govorio o ljubavi? Nisam kazao volim je, kazao sam ne mogu da živim bez nje. Jedan od razloga što je ovakva vrsta razgovora samo obično gubljenje vremena jeste i to što reč ljubav ima sto različitih značenja, i čovek nikad nije načisto o kome od njih govori. Volimo Boga, a volimo i palačinke, volimo majku, a volimo i svog psa, volimo Rembranta, a volimo i toplo kupanje. Ne, ja ne volim Mari, ako je to ono što te brine. Ne osećam želju da je držim za ruku na mesečini ili da joj pišem sonete. Ali volim njena usta, njene bradavice, način na koji se ona ljubi. A mrzim je - mrzim je kao što nikada nikog nisam mrzeo. Od trenutka kada sam je sreo, sve što je rekla, sve što je učinila dovodilo me je do besa. Njene prve primedbe…” Na svoje iznenađenje,govoreći ovako o njoj osetio je neko čudno olakšanje, bezmalo likovanje. Opisao je njihov susret u noći, epizodu sa Patuom, način na koji je rekla Gospode, što ste ružni! Ispod fenjera, njenu glupavost, njeno prostaštvo, njenu pohlepu - i opojnost njene puti. “ Nemoj me pitati kako čovek može da mrzi jednu ženu i da je želi u isto vreme. Ne znam. Ali jedno znam: mržnja je verovatno najjače od svih sredstava koja pojačavaju polni prohtev, a obljuba izvršena u žaru jarosti možda najuzbudljivija od svih.” Za trenutak se zagleda u tavanicu.
“ Jedina nezgoda u toj vrsti ljubavi je ta što ona ne gasi žudnju, ne donosi čoveku ni spokoj ni olakšanje, ništa ne rešava, i…” On sede, povuče dim, lagano usu sebi čašicu konjaka. “ …i polako te tera u ludilo.” Moris ga posmatraše kako ispija konjak i sačeka da spusti praznu čašu na dasku od prozora. “ Zbog čega je ona tako neodoljiva? “ upita on, sa zbunjenim pogledom svojih poštenih plavih očiju. Umoran i malo podsmešljiv osmeh zaigra oko Anrijevih usana. “ Znao sam da ćeš to pitati. I ja sam postavljao sebi to pitanje hiljadu puta, ali još uvek nisam našao odgovor.Vidiš, Morise,čim počneš da zadireš u seks, smesta gubiš tle pod nogama. Ne znaš gde si, ništa ne vidiš jasno, i ne sviđa ti se ono što si ugledao.Smatraš sebe za potpuno normalnog, najrazumnijeg čoveka na svetu, a odjednom otkriješ da bez nekog naročitog razloga možeš da postaneš sadista, napasnik, homoseksualac ili ma koji od onih manijaka koji posećuju maisons de spécialités*. Seks liči na one ogromne okeanske dubine gde uvek vlada noć i u kojima se kreću razna čudovišta.Zašto je Mari neodoljiva za mene? Mogu samo da ti ponovim - ne znam. Ona nije neodoljiva ni za koga drugog. Spavala je sa raznim ljudima od svoje četrnaeste godine, i niko nije nikada učinio neku glupost zbog nje.” On se neveselo nasmeja. “ Osim mene.” *(franc.) kuće specijaliteta Zatim se podiže na laktove i netremice zagleda u prijatelja svojim smeđim očima, koje su izgledale ogromne iza svojih stakala. “ Ona luduje za nekim prostakom, podvodačem, i ne može čak ni njega da navede da se zaljubi u nju! Pa zašto je onda neodoljiva za mene? Ne znam. Prvo sam mislio da je to možda zbog njenih ljupkih pokreta - ona ima neku urođenu plastičnu ljupkost u držanju koja me uzbuđuje. Kada živiš s njom, to je kao da živiš sa nekom Tanagra figurom. Ali, naravno, stvar nije u tome. Zatim sam mislio da je to možda zbog njene poročnosti, zbog izopačenosti sa kojom se podaje. Ona je otelovljeni seks, otelovljena ženstvenost. U njoj postoji neka vrsta poetične bestidnosti, neka ljigava privlačnost.” On iznenada zastade. “ Ima li ovo što ja govorim nekog smisla? Možeš li ti uopšte da me razumeš? A možda je to zbog njene ravnodušnosti. Onog načina na koji me gleda kao da me ne vidi i koji me dovodi do besnila. Ne očekujem od tebe da me razumeš jer ti nisi bogalj i nijedna te devojka nikada nije tako gledala. Ali, veruj mi, Morise, ako ima ičega dubljeg, složenijeg nego što je seks, to je ponos - ne društveni ponos, nego tvoj lični ponos, ponos ljudskog bića, Ona me gleda kao što bi ti gledao crva ili krastavu žabu, kao da sam ja neki smešan bradati stvor preobučen u čoveka. Postoji jedna vrsta podrugljive, uvredljive ravnodušnosti koja te može dovesti do ludila brže nego ma šta drugo. Jednom sam čitao izveštaj o prvom penjanju na Materhorn. Sedam puta je onaj čovek pokušavao da se popne na to strašno brdo, kako ga zovu Švajcarci. Kad je najzad uspeo, ljudi su ga upitali šta ga je nateralo da se vraća tamo iz godine u godinu, da stavlja svoj život na kocku hiljadu puta. A znaš li šta je on odgovorio? Zato što mi se ta kurvinska planina smejala. Eto, isto se tako ja osećam u odnosu na Mari. Prosto se razjarim kad vidim kako mogu da je imam, ali ne mogu da je nateram da nešto oseća za mene. Ona je postala za mene napast, fiksideja, oličenje ravnodušnosti, samilosnog prezrenja koje sam osetio kod bezbroj drugih žena.” Sumrak se uvukao u sobu. U ogromnom prozoru nebo je počelo da dobija purpurnu boju.
“ A sada? “ upita mirno Moris. “ Sada? Sada smo kao dva rvača zapletena u istu mrežu.Pozleđujemo se uzajamno što više možemo. Ona hoće da dovede ovamo svoje prijatelje i da im pokaže fenomen - bogatog kepeca koji joj daje pedeset franaka dnevno. Preti da će me ostaviti, ponižava me i muči na hiljadu načina. A sve što ja mogu to je da je mrzim i da je uzimam. Jer, između ostalog, obljuba je najveće poniženje koje se može naneti ženi i, kao takvo, pruža čoveku divnu mogućnost da se osveti i prezre.” Ćutali su nekoliko trenutaka. Kao ljaga, pomrčina je prekrivala sobu. “ Šta ćeš da radiš?” Anri sleže ramenima. “ Ne znam, možda će se stvari nekako urediti same po sebi. Ona će me po svoj prilici ostaviti jednog dana, i to će biti kraj. Ili ću ja, možda, na svoje iznenađenje, prikupiti toliko odvažnosti da je izbacim napolje… Ili ću je se možda zasitit… Ne znam… Prosto ne znam…” 14 “ To je moj novac! Ja sam ga zaslužila, zar nisam? Mogu da radim s njim šta hoću, zar ne? “Dobacivala mu je te reči, dok su joj oči bile dva blistava zareza. “ Naravno da sam mu ga dala. Ja ga volim, pa šta! Luda sam za njim. I da znaš da mu se vraćam i da nikada više ne želim da vidim to tvoje ružno lice.” Na stepenicama je počela da peva. Toga dana bio je nabasao na štednu knjižicu koja je stajala na polici u kupatilu, i video da je izuzela svu svoju ušteđevinu.Nesavladljiva ljubomora ga je obuzela. Uz bujicu psovki naredio joj je da se čisti, podigao štap na nju, i verovatno bi je i udario da se nije brzo sklonila u stranu. To je bilo pre dve nedelje. Sada je njegova ljutnja splasnula,namesto nje došla je patnja. Svaki sat donosio je novu mučnu čežnju. Oh, u početku je pokušavao da čestita sebi na odvažnosti, da uverava sebe kako je srećan što je se otarasio. Ali, nije pomoglo. Glad tela ne možeš utoliti samohvalama. Sećanje na njene male grudi, na njena podašna bedra, pretvorilo je njegove noći u pakao. Pretražio je lavirint sebastopolskih ulica u potrazi za njom, zavirivao u mračne bistroe. Provodio je večeri kod kuće, pijući, iščekujući, drhteći na svaki šum koraka. Sada je znao da se ona nikada više neće vratiti. Tog jutra-bio je dvadeset sedmi maj - sedeo je Anri na ivici svog kauča posmatrajući mali ćilim sunčane svetlosti na podu,kad začu napolju šum koraka. Još jednom, njegova besmislena nada uskrsnu. Ne, to nije Mari. Ovo su muški koraci - teški, potmuli i umorni. On brzo ustade, othrama do svojih nogara, poče da trpa boje na paletu. Neko zakuca na vrata. “ Napred! Kad su se vrata otvorila, njegov glas pređe u radostan usklik. “ VINSENTE! On ispusti torbu koju je držao u ruci, ščepa svoj štap. “ Kad si stigao? Koliko ostaješ? Hodi, sedi ovde na kauč da te vidim. Kako se osećaš?” Dok je govorio, njegove oči su munjevitom brzinom prenosile utiske mozgu. Da, to je Vensent, ali drukčiji Vinsent… Miran, zaplašen, sa tupim, progonjenim očima… Bez mape, bez čuturice sa rumom, bez svojih širokih pokreta… Jedan ispravan, pristojan Vinsent, samouverenog izgleda, u novom gotovom odelu koje mu je bilo isuviše tesno, i sa filcanim šeširom koji je bio isuviše širok. “ Dobro mi je “ reče Vinsent bezbojnim glasom. On sede. “ Milo mi je što te opet vidim, Anri. Stigao sam juče i proveo ceo dan sa Teom i Johanom. Znaš li da su svom sinčiću nadenuli moje ime?” Prvi put se osmehnu, skeptičnim, zanesenim osmehom koji je ozario njegovo
mršavo uznemireno lice. “ Da li bi to ikada pomislio? Nazvali su ga Vinsent - po meni! A što je to divna beba! Crvenokosa kao ja.” Još uvek smešeći se, napunio je lulu i bacio pogled kroz prozor “ Prijatno je na suncu, zar ne? “ Glas mu je zvučao udaljeno, kao da je tek ozdravio od neke duge bolesti. “ U Arlu je ponekad isuviše vrućina. Čini mi se da me je to sunce oteralo u ludilo.” “ Najzad ti se pružila prilika da upotrebiš žutu boju do mile volje, zar ne? “ reče Anri brz. “ Sećaš li se kako si hteo da upotrebljavaš žuto zato što je to božja boja, a ja sam ti rekao da Kormon više voli vandajk?” Prvobitne nelagodnosti je nestajalo. Stara prisnost se vraćala. Smešili su se jedan na drugog. “ Milo mi je što si se vratio, Vinsente. Mnogo sam mislio na tebe. Monmartr više nije bio onaj stari otkada si ti otišao… Sećaš li se Kormona? Sećaš li se sternokleido-mastoida i romboeidus majora?” “ Da. Bolje bi bilo da sam zimus dolazio u atelje, umesto što sam onako slikao kod kuće ili po ulicama. Moje znanje anatomije je još uvek bedno.” “ Dođavola s anatomijom! Sada počinješ da živiš. Najzad si stvarno našao sebe.” “ Da, verovatno sam se našao. “ Vinsent se zagleda u svoje koščate ruke. “ A to me zamalo nije ubilo. Ali možda je sve to bilo potrebno - sve, pa čak i ludnica… Anri, ne možeš ni da zamisliš šta to znači biti zatvoren u ludnici!” “ Ne govori o tome. Pokušaj da zaboraviš. Sada ti je dobro.” “ Ali ja hoću da govorim o tome. “ blago se usprotivi Vinsent. “ Možda ću onda prestati da mislim na to. Nije mi tako teško padala izolovanost, koliko neposredna blizina ludaka. Neki od njih budili su se noću uz strahovite krike, i mogao si da ih čuješ još dugo pošto su ih čuvari odvukli. Ponekad mi se činilo da i ja ludim…” U njemu kao da se podigla neka brana koja je zadržavala govor.Sipajući bujicu reči, pričao je Anriju o svom životu u Arlu, o časovima provedenim na poljima, pod suncem koje je pržilo, dok je on slikao sa besom koji je prelazio u neku vrstu ludila, kako se prašnjavim seoskim drumovima posrćući vraćao u grad, pri zalasku sunca, sa nogarima na leđima i još mokrim platnom u ruci. Zatim, Gogenov dugo očekivani dolazak, srećno drugovanje prvih dana, njihov zajednički put u Avinjon, zatim povratak u Arl, prve čarke, raspravljanja koja bi se izmetnula u svađe, izmirenja, uz apsint, u Kafe de la Gar, večeri u javnoj kući i nespretno sažaljenje bludnica. I najzad - rascep: čaša apsinta bačena Gogenu u lice, tuča, ubilački bes. Cimbala koja su mu treštala u glavi. Mozak koji je počeo da mu se vrti u lobanji… Kratkotrajno ludilo, u kome su mu se zidovi tresli pred očima, a pod ljuljao pod nogama. Brijač, odsecanje svog uha, mučan odlazak u javnu kuću, noću, sa jezivim poklonom od mesa zamotanim u novine. Zatim povratak u hotel, dok mu je krv još uvek curila niz vrat. Treštanje cimbala u njegovoj glavi sve glasnije, glasnije, glasnije… I, najzad, epileptičan napad. Klonuli pad na postelju. Cimbala koja polako iščezavaju u daljink… A onda tišina, mrak - mir… “ Ostalo i sam znaš. Teo je dojurio iz Pariza i uredio da me odvedu u ludnicu u Sen Remi, jer bi me inače zatvorili u državnu bolnicu ili prebacili brodom natrag u Holandiju. Kaluđerice su bile vrlo ljubazne. Dozvoljavale su mi da slikam u dvorištu. Dolazile su da posmatraju i prigušeno se kikotale između sebe. Ali bez ikakve zlobe. I tako su prolazili meseci. U ludnici čovek izgubi pojam o vremenu. A sada, evo me! Osećam se kao da sam se baš probudio iz nekog sna, i da nikada nisam ni napuštao Monmartr.” Anri mu nežno spusti ruku na mišicu. “ To i jeste bio san, Vinsente, ružan san. Ali sada ti je dobro. Sada si na pragu novog života.”
Vinsent se osmehnu svojim sporim, sumornim osmehom. “ Jesam, možda…” Jedan časak je ćutao. “ A ovde? “ upita zatim. “ Čega ima novog na Monmartru? Šta si ti radio?” “ Ja? “ Anri sleže ramenima. “ Meni se nikada ništa ne događa. Provodim vreme kako najbolje znam i umem. Slikam. Izradio sam nekoliko crteža za časopise, nekoliko naslovnih strana za pesme. Obećao sam čak i da ću izraditi jedan plakat. Ostaješ li neko vreme u Parizu?” Vinsent odmahnu glavom. “ Sutra odlazim u Over. Teov stan je ionako prepun…” “ Zašto ne ostaneš kod mene? Mogli bismo da radimo zajedno, kao što smo nekada radili. Ja sam sasvim sam - sada…” Vinsent stavi svoju ruku na Anrijevu. “ Hvala ti što me pozivaš, ali - bolje je da idem. Pariz mi ne prija.” On ustade sa kauča i priđe zidu. “ Smem li da pogledam tvoje slike?Nisam video nikakve nove slike već mesecima.” “ Naravno. Razgledaj sve što god hoćeš dok ja odem gore da se umijem. A onda ćemo zajedno na ručak. Kako bi bilo da odemo do Agostine?” Njihove oči se sretoše.Nekoliko trenutaka su se ćutke gledali, osmehujući se, misleći na prošlost. Prošlost tako blisku, a ipak tako daleku, tako strašno daleku… Agostina žurno izađe iz kuhinje, u pratnji svoja dva vučjaka. “ Vinćente! Carissimo* Vinćente! * (ital.) najdraži Zagrlila je Vinsenta, milovala ga i ljubila u obraze. Kad ga je najzad pustila, lice joj je bilo obliveno suzama. “ Tako sam srećna! “ jecala je, tražeći maramicu po nedrima. “ Mislila sam da vas nikada više neću videti! Govorila sam sama sebi: Vinćente, taj se nikada više neće vratiti! A ni vas, gospodine Tuluz, ni vas nisam videla dugo vremena. I došli ste baš sad kad su svi otišli a past ' asciutta* se ohladila… *(ital.)makarone u sosu Nekadašnji polet je još uvek bio tu, ali se i Agostina promenila. Obrazi su počinjali da joj venu. Srebrne niti protkale su njenu divnu crnu kosu. Jeli su mirno u pustom restoranu. Kad su završili, donela je bocu likera i sela kraj njih. “ Ovo je da proslavimo, “ reče ona, puneći tri čaše. “ Zove se la Strega. Najsavršeniji liker na svetu. Razgaljuje srce, “ zamišljeno je dodala. “ Šta se desilo, Agostina? “ upita Anri. “ Nešto ste tužni?” Njene lepe oči rasejano se zagledaše u daljinu. “ Hoću da se vratim kući, gde sunce stalno sija i gde je zemlja mrka i topla pod nogama. Hoću da gledam more i da posmatram talase kako se pene na suncu…” Najzad su se rastali od Agostine i popeli u fijaker. “ Savršen dan za vožnju “ crimeti Anri. “ Jesi li video Ajfelovu kulu?” Vozili su se bučnim ulicama, pored Opere, preko trga Konkord, i ušli u Jelisejska Polja. “ Bio sam zaboravio kako je divan Pariz “ reče Vinsent posle dugog ćutanja. “ Da, divan je - to je pozornica na kojoj su kulise bacile u zasenak glumce. Ponekad se pitam nije li arhitektura najuzbudljivija od svih umetnosti. Čak više i od muzike.” Videli su Ajfelovu kulu, Konsijeržeriju, četvrtasti blok Luvra zguren u daljini kao grifon koji leži na svom blagu, siluetu Notr Dam u obliku broda koji kao da se usidrio u srcu Pariza. Zatim su prešli Senu i besciljno lutali Levom obalom, u
fijakeru koji je odskakivao i škripao po kaldrmi tamnih, uskih ulica. Prolazili su pored sanjivih malih radnji, tihih bistroa, starinskih crkava uglavljenih između prljavih kuća. Pred njima su neočekivano iskrsavali mali trgovi, svaki sa fontanom koja je žuborila,bronzanim kipom nekog generala, četiri-pet platana i drvenom klupom na kojoj je sedeo penzioner sa bradicom, u šeširu i kaputu,čitajući novine. Po gdegde se mala vrteška tandrčući okretala pred grupom derana razrogačenih očiju. “ Hoćeš li da uđemo unutra? “ predloži Anri kada je njihov fijaker prolazio ispred jednog portala Notr Dam. Ušli su u ogromnu polumračnu lađu, koja je mirisala na tamnjan i na plesnivost vrlo starih građevina. Tu i tamo ženske prilike zaogrnute kapuljačama klečale su, ruku sklopljenih ispred usta. Iza jednog stuba neka mlada žena je tiho jecala. Anri baci pogled na Vinsenta, koji se beše zagledao u mali plamičak zapaljen pred jednim tabernaklom i neprimetno micao usnama, kao da razgovara s Bogom iza zlatnih vrata. Jadni Vinsent, pobedio je, ali se umorio… Divlja bujica njegove životne snage je oticala, oticala sve brže… “ Treba da idem na večeru kod Tangijevih,”reče Anri dok su izlazili iz crkve.”Hoćeš li i ti sa mnom? Oni će ti se obradovati.” Ulica Klozel bila je već puna večernje izmaglice kada se njihov fijaker zaustavio ispred čiča-Tangijeve radnje. Na zvuk zvonca stari meljač boja pojavi se na vratima. Kad spazi Vinsenta, on podiže uvis svoje kratke ruke.” “ Gospodin van Gog! Kakva radost, kakvo iznenađenje! On pritisne Vinsenta na grudi i, podižući se na prste, nekako je uspeo da poljubi Holanđanina u bradu. “ Sada je društvo potpuno.Stigli ste baš na vreme da okusite ragu s lukom!” Neprekidno brbljajući odveo ih je u kuhinju, gde je njegova žena zasukanih rukava i oznojena, kao zabrinuta veštica obletala oko jedne šerpe koja se krčkala. Posle novih radosnih usklika zbog Vinsentovog iznenadnog dolaska, tri čoveka otišla su u dvorište iza radnje. Tamo je sto već bio postavljen za večeru. “ Baš kao na selu, zar ne? Pomirišite vazduh! “ ushićeno se osmehivao Tangi, nadimajući grudi. “ A pogledajte moje drveće! “ On pokaza jednu čvornovatu lipu iskićenu opuštenim konopcima za sušenje rublja. “ Uvek sam govorio da čovek ne mora napuštati Pariz da bi uživao u prirodi.” Trenutak docnije pojavi se gospođa Tangi, noseći u rukama šerpu koja se pušila i koju ona stavi na sto. Večera poče. Ragu s lukom bio je proglašen za remek-delo. “ Ovo je najbolji ragu koji sam ikada okusio. Kako ga spravljate? “ povika Anri. “ Nije to ništa, “ zarumene se ona od ponosa. “ Samo stavite unutra nekoliko listića lorbera, malo žalfije,malo majčine dušice, malo peršuna, malo maslačka, malo ruzmarina, malo vlašca, nekoliko glavica luka… “ Sreća je blistala u njenim umornim očima. Anri opazi da Tangi nije skoro ništa okusio i da nije ni taknuo vino. “ Šta je to s vama, Tangi? Zar više ne volite vino?” Stari anarhist okrete k njemu svoje okruglo, čekinjavo lice i pogleda ga tužno. “ To je zbog stomaka, gospodine Tuluz. Boli me, a ne znam od čega. “ Govorila sam mu da ode do lekara, ali on je tvrdoglaviji od mazge, “ upade njegova žena. Ona ustade i poče da skuplja tanjire. “ Neću da mi neki buržoaski lekar zaviruje u stomak. To je kod mene pitanje principa, “ izjavi on odlučno. “ A sada, gospodo, pokazaću vam jednog divnog malog Hokusaja, koga sam pronašao pre neki dan…” “ Tangi, hodi da mi pomogneš oko sudova! “ viknu njegova žena iz kuhinje.
On obeshrabreno pogleda svoje goste, uzdahnu, i poslušno krenu prema kuhinji. Spustila se noć. Vazduh je bio blag. Dvorište je ležalo mirno i tamno, osim malog svetlog kruga koji je bacala lampa. Lipa je sada ličila na crn čipkasti crtež. Noćni leptiri su tromo lepršali oko svetiljke, udarali o vrelo staklo, padali na sto. Ubrzo bi se opet pomakli, zalepršali slabačkim krilcima, i počinjali sve ispočetka. “ I oni žele ono što ne mogu da dobiju.” sanjario je Anri. “ Tako je mnogo pisano o izvanrednom instinktu životinja, a pogledaj samo ove glupe noćne leptire…” “ Anri?” “ Šta je?” “ Dok si se oblačio, razgledao sam tvoje slike. Ona devojka, ona plavuša… Budi oprezan, pazi da ti ne upropasti život! Ne daj da te spreči u radu. “ On se tužno osmehnu. “ Ti si deset godina mlađi od mene, i još nisi kazao sve što si imao da kažeš. Izrazi sve to na platnu, jer možda niko neće nikada to reći ako ti sada propustiš. I ne dozvoljavaj da te jedna žena spreči u tome.” Anrija obuze iznenadno predosećanje da više nikada neće videti Vinsenta. Vinsent koga je on poznavao bio je već mrtav. Njegovo ružno-lepo lice imalo je izraz nekog novog spokojstva. Njegove plave oči kao da su bile uperene ka nekoj obali koja se približavala. Razgovarali su još dugo pošto su Tangijevi otišli na spavanje. Zatim su se ćuteći odvezli u Site Pigal, gde je stanovao Teo. Pred vratima Vinsent siđe iz kola i pruži svoju snažnu koščatu ruku. “ Vaarwel, mijn vriend. “ Poslednji put se osmehnu svojim bolnim osmehom. “ Na holandskom to znači Zbogom, prijatelju moj.” Zbogom? Znači, i on je znao da se više nikada keće videti. On zadrža za trenutak Vinsentovu ruku, pogleda još jednom to mršavo lice obraslo riđom bradom. “ Adieu, mon am.i “ reče hrapavim glasom. “ Adieu, Vinsente!” Venčanje male Eulalije ispalo je onako kako je to očekivao njen zaljubljeni otac. Prijem sa igrankom je naročito bio sjajan, s orkestrom od četiri člana pozajmljena iz Policiskog muzičkog društva. Bile su prisutne delegacije Odeljenja javne bezbednosti, Odeljenja za ubistva, Blagajne, Tajne policije, i mnoštvo inspektora i visokih činovnika.A usto - gospodin prefekt policije glavom! U zatvorenom prostoru pokazalo se da je taj bezmalo natčovečanski dostojanstvenik u stvari jedan ćelavi, blagi gospodin lepezaste brade u prugastim pantalonama i žaketu, koji je ličio na ceremonijal-majstora neke pogrebne ustanove. Održao je lepu besedu, ostao nekoliko trenutaka, i otišao, deleći papski blagoslov svojim potčinjenima, dok ga je Patu pratio, klanjajući se i mucajući. Na vratima je zastao da bi se rukovao sa Anrijem i izmenjao nekoliko prigodnih ljubaznosti. Čim je prefekt izašao, orkestar je grunuo jednu živahnu polku.Žandarmi su dohvatili svoje žene oko struka i počeda da poskakuju sa vojničkim žarom. Patu van sebe od ponosa i uzbuđenja, navaljivao je na Anrija da mu predstavi razne prisutne ličnosti. “ Gospodine grofe, dozvolite da vam predstavim kapetana Kiloa, iz Odelenja za ubistva. On je poslao dvadeset ljudi na giljotinu. Ovo je kapetan Gilge, Specijalista za krađe nakita… Ovo je Varden Ponžel, iz zatvora Roket…” Prijem se već bližio kraju kada se on vrati u pratnji jednog zdepastog čoveka, dobroćudnog lica. “ Gospodine grofe, ovo je moj stari prijatelj inspektor Rampar,šef Odeljenja za čuvanje javnog morala sebastopolskog kvarta.Znate,onaj o kome sam vam pričao…” I značajno namignuvši, on se udalji. Inspektor Rampar sede pored Anrija i poče da govori sa puno osećanja o Patuu, hvaleći njegovo poštenje i sposobnost.
“ Pomenuo mi je vaše interesovanje za jednu od Šarleovih devojaka, “ reče on, spuštajući glas. “ Verujte mi, dobro je što ste je se otarasili. Ništa ne valja ta devojka. Vratila se u moj kvart,ali je ja ne ispuštam iz očiju. Opet se spanđala s onim svojim podvodačem, i besposliči po ceo dan u onom bistrou u ulici de la Planšet. Ali, bolje bi bilo da pazi šta radi. Jedna greška, i gotova je.” Kad se Anri te večeri vratio u atelje, u slepoočnicama mu je bubnjalo. Pomrčina je bila puna glasova koji su šaputali: Ulica de la Planšet… Ulica de la Planšet… Ona je tamo… Idi, videćeš je… Možda ćeš moći da je dovedeš natrag… Satima se borio protiv nasrtljivih uspomena na njena drhtava usta, njeno pokretljivo telo. Sećao se njene aljkavosti, njene pohlepe, njene gluposti. Posle ponoći se predao… Ulica de la Planšet bila je jedan nečist prolaz, bolje rečeno jedan mračan jarak između dva reda crvotočnih kuća. Naredivši kočijašu da stane, on priđe bistrou i poče da pilji kroz zamagljene prozore, kroz koje je mogao da nazre nejasnu siluetu vlasnika koji je prao čaše za tezgom, i dva čoveka koji su se kartali. A tada ugleda nju! Sedela je uz Bebera, obraćajući mu se s molećivim izrazom u očima. Onim istim očima koje su umele da budu tako svirepe. Video je kako je grubijan gura, kako se izdire na nju, diže ruku kao da će je udariti. Ona je skrušeno klimnula glavom,nasmešila se plašljivo. Kako ljubav može da bude niska! On se vrati fijakeru. “ Molim vas, “ reče kočijašu “ hoćete li da uđete onamo i da potražite devojku po imenu Mari Šarle? Recite joj da neko napolju želi da razgovara s njom.” Čekanje mu je izgledalo beskonačno. Najzad u osvetljenim vratima poznade njenu vitku siluetu. “ Mari! “ pozva je napregnuto. “ Mari!” “ Oh, to si ti! “ Ona pođe prema njemu. “ Šta 'oćeš?” “ Hoću da mi se ti vratiš, Mari, “ molio je on, srećan što nije mogla da vidi stid u njegovim očima. “ Nisam bio u pravu. Molim te, vrati se.” “ Ne znam. “ peckala ga je ona. “ Dobro mi je i ovako, a mnoga bogata gosloda jure za mnom. Osim toga, ti se uvek dereš na mene.” “ Neću više, obećavam ti… Molim te, Mari!” “ Još nešto. Ako se vratim, moraš mi plaćati šezdeset - ne, sedamdeset pet franaka.”Ona je bila pobednik i diktirala je svoje uslove. “ Hoćeš li?… Onda me pričekaj tu za časak.” Otrčala je natrag u bistro, a on je čekao, utonuvši u sedište,pobeđen, bedan, prezirući sam sebe. Zaista, kako ljubav može da bude niska! Vratila se posle jednog trenutka. S praga je poslala poljubac svom ljubavniku, zatim je, zavitlavši suknjom, uskočila u fijaker. “ Ulica Kolenkur. “ reče on kočijašu. “ Znala sam da ćeš doći, “ šaputala je ona pripijajući se uz njega. “ Milo mi je što si došao, Anri. I ti si meni nedostajao.” Zar je bilo važno što ga tako laže? Zar je išta bilo važno? Sedela je kraj njega, i on ju je vodio natrag. Nastavilo se sve po starom. On joj je plaćao, ona je provodila dane napolju, vraćala se noću i bila nežna prema njemu. Ali nešto je bilo drukčije, i nije mu bilo potrebno dugo vremena da to primeti. Ona Mari koju je on poznavao bila je samostalna, skitnica, zagonetna i okrutna. Nova Mari bila je zaljubljena žena, koja je radila prema tuđim naređenjima. “ Nećeš mi verovati, “ reče ona nekoliko dana po svom povratku, “ ali one noći kada si došao da me vratiš Beber je govorio o tebi. Znaš šta mi je kazao?”
“ Ne, ne znam.” Nije bila bistra. Mogao je da primeti kako napregnuto mršti čelo dok deklamuje unapred naučenu laž. “ Kazao mi je da je sramota što sam se onako ponela prema tebi kada si ti uvek bio tako dobar, i da treba da dođem i da ti se izvinim.” Da, Beber je sigurno kazao nešto slično one večeri kad je podigao ruku da je udari. Sigurno joj je kazao da je budala što je izgubila jednog mishé-a koji je pljuvao pedeset franaka dnevno, i da je bolje da ga opet primami, ako misli sebi dobro… Posmatrao ju je. Nestalo je buntovničkog zabacivanja glave,prezrivog krivljenja usta. Ona je postala poslušna drolja koja je izvršavala ono što joj naredi njen podvodač - i to rđavo izvršavala. “ U redu, Mari. Nije potrebno da se izvinjavaš. Ja nisam bio u pravu. Na kraju krajeva, to je bio tvoj novac, tvoj bankovni račun, i ti si imala pravo da radiš s njim što god hoćeš.” “ Ne. Ja nisam bila u pravu, “ uporno je tvrdila ona. “ On je rekao da moram da ti se izvinim.” “ U redu. Možeš mu reći da si se izvinila. “ On napuni čaše. “ Ne govorimo više o tome.” “ Nikada se više neću svađati s tobom. Isuviše te volim da bi mogla da to činim.” “ Dobro. “ Posmatrao ju je preko stola. Nestalo je čak i odbleska iz njenih jasnih očiju. Smešila se na njega, bezuspešno ga obmanjujući. Jednog jutra, umesto da žurno ode, ponudila se da mu pozira. “ Čak i gola, ako hoćeš.” Tupa ravnodušnost njenog glasa ju je izdala. Mogao je lepo da čuje Beberov glas koji joj ukratko naređuje šta će da radi, stvarajući ratni plan zavođenja. “ Vidi! “ Ona zbaci pokrivač. “ Zar nemam lepo telo? Nijedne bubuljice, ili tako nečeg. A koža mi je stvarno glatka, a ne rapava kao kod mnogih devojaka. Pipni je.” Uhvatila je njegovu ruku, prevukla njom preko svojih bedara. “ A grudi su mi čvrste, zar ne? “reče ona, podižući njegovu ruku do svojih grudi. “Dopadaju ti se, zar ne? “ Da, Mari. Ti imaš divne grudi “ reče on blago, povlačeći ruku. “ Ali, zar ne misliš da je vreme da pođeš? Mogla bi da zakasniš?” “ Ne treba da mi platiš za poziranje. Poziraću ti besplatno.” “ To je vrlo ljubazno od tebe. Možda, drugi put… A sada bi bilo bolje da se obučeš.” Drugi put se dobrovoljno ponudila da raspremi atelje. “ Ja sam vešta u čišćenju. Majka me je obično terala da ribam pod. Kad bih imala malo voska, mogla bih da namažem nameštaj, da ga uglačam.” Neprijatno ga je trgla ta njena servilnost. Šta sve žena neće uraditi iz ljubavi! Okretao je glavu kada se pretvarala da se divi njegovim slikama, jer je i to bio deo strateškog podjarmljivanja isplaniranog u sebastopolskom bistrou. Laskaj mu, kaži mu da ti se sviđaju njegove slike, sigurno joj je rekao Veber. I ona se poslušno pokorila, da bi primila zasluženu nagradu - poljubac ili milovanje - zato što se divila slikama tog kepeca. Uradila je još i više. Iz ljubavi, ona se odrekla ljubavi, prestala je da viđa Bebera, osim jednom nedeljno, kad je tobože provodila dan sa sestrom. “ Znaš onog čoveka o kome sam ti pričala, onog za kojim sam ludovala, e pa… ne volim ga više. “ izjavila je jedne večeri. Njene crvene oči govorile su mu koliko ju je stajala svaka izgovorena reč. “ I neću više nikada da ga vidim. Tebe volim mnogo
više. Ti si pravi džentlmen.” Tada je prvi put postala njegova ljubavnica, živela s njim, kuvala male obede pozadi u kuhinji, radila sve ono o čemu je on nekada sanjao da će raditi. Predložila je da se upozna s njegovim prijateljima, da izlazi s njim, i on se divio sposobnosti odricanja koju je imala ta prostitutka, kao i tolike druge njoj slične žene.Šta ih je to teralo da se prihvataju i najnižih poslova,samo da bi zatim dale drugome nagradu stečenu svojim poniženjem? Odakle je dolazila ta žeđ za samoponižavanjem? Sada je bila neprestano s njim, dosađivala mu svojom nespretnom pažnjom. Ponekad bi se, ipak, zaboravila, utonula bi u neko sanjalačko ćutanje, a na njenom licu bi se javio neki nežan sjaj. Znao je da tada misli na svog čoveka, milujući ga u mašti, podnoseći mu na dar svoje dosađivanje, svoju jadnu lukavost. Bilo je nečeg kaluđerskog u njenoj strasti prema tom kretenastom grubijanu. Čak su i njeni pokreti izgubili svoju mačkastu gracioznost. Bila je otežala od te svoje ljubavi kao da je bremena. Promena u njenom držanju dovela je do promene i u njihovom seksualnom odnosu. Njihovo uzajamno neprijateljstvo začinjavalo je ranije njihove zagrljaje. Sada se ona pretvorila u marljivu prostitutku, željnu da ga zadovolji, Naprezala se, glumila ekstazu, ukrašavala svoj posao uzdisanjem i ljubavnim šaputanjem. “ Ti si divan ljubavnik, Anri.” Tišina. “ Rekla sam da si divan ljubavnik.” “ Bolje spavaj, Mari, Već je kasno.” “ Voliš li me?” “ Mnogo mi se sviđaš.” “ Nisam to mislila. Pitala sam te da li me voliš?” “ Ljubav znači tako mnogo stvari…” “ Ali ti mene voliš, zar ne? Zadovoljan si sa mnom? Ja sam nežna prema tebi, je l' da? Radim sve što ti želiš. Nikad nisam imao devojku kao što sam ja, tako dobru kao što sam ja? Reci da nikada nisi imao tako dobru devojku kao što sam ja.” “ Nikada… Skoro će da svane… Molim te, Mari, spavaj.” Osetio bi kako njene usne klize preko njegovih. “ Laku noć, chéri. Položi glavu na moje rame.” Kako bi bilo divno da su te reči bile iskrene! Ali one su bile lažne, i samo su zadavale bol… “ Laku noć, Mari.” Postepeno je shvatio da njegova želja za njom gasne. Ta naivna drolja koje se zasitio pobuđivala je u njemu neko nejasno sažaljenje. Njena svađalačka čulnost podsticala je njegov gnev i njegovu želju za njom. Sada je bila sunđerasta u svojoj poniznosti i nije se razlikovala od ma koje žene iz javne kuće. Učtivošću se često prikriva zamorenost od ljubavi. Kad je njegova žudnja počela da slabi, postupao je s njom sa naročitom ljubaznošću, koju je ona pogrešno protumačila kao dokaz da ga je uhvatila u svoje mreže. Kad bi joj pripalio cigaretu ili joj pomogao da zakopča bluzu, spazio bi blesak trijumfa u njenim očima. Nije joj kvario te iluzije. Bio je umoran, bio je željan mira. Njihov zajednički doživljaj bližio se kraju. On je želeo da se završi prirodno, mirno - kao kad trula voćka padne na zemlju. Na Veliku Gospojinu - jednog zaparnog avgustovskog dana - poklonio joj je par zlatnih minđuša. “ Pravo zlato?! “ povika ona, držeći na dlanu male karike. On potvrdno klimnu glavom. “ One noći kada sam te sreo, ispričala si mi da si
jednom imala par zlatnih minđuša i da si ih izgubila. Sećaš li se? Ove će ih zameniti.” “ Ali one nisu bile od pravog zlata.” “ Ove jesu. U slučaju potrebe moći ćeš da ih založiš.” “ Nikada! Uvek ću ih čuvati. Nikada ih…” “ Dobro.” odmahnu on umorno glavom. “ U svakom slučaju, probaj ih.Da vidimo kako ti stoje.” Posmatrao je kako ih provlači kroz uši, i pitao se u sebi koliko li će joj dugo Beber dozvoliti da zadrži tu skupocenu igračku. Na svoje iznenađenje, nije pri toj pomisli osetio ni najmanju ljubomoru. Neprimetno slegnuvši ramenima, vratio se svojim nogarima. I tako je poslednjih nedelja avgusta priznao sam sebi da se izlečio od nje. Obazrivo je počeo da smišlja kako da raskine njihovu vezu. Ovoga puta kraj mora da bude jasan, neopoziv. I, po mogućstvu, dostojanstven - ili bar pristojan. Kao rekonvalescent koji oprobava svoju snagu posle duge bolesti, izjavio je da je pozvan van Pariza i da će biti odsutan tri dana. “ Tri dana! “ uzviknu ona. Video je blesak ushićenja u njenim očima. Tri dana i tri noći sa Beberom… Ali se uzdržala. “ Žao mi je što moraš da ideš, “ s mukom je izgovorila. “ Ako želiš, ja čak neću ni da izlazim. Čekaću te ovde. Prosto ću sedeti ovde i čekaću te.” Smučilo mu se. Uveravao ju je da će mu biti milije ako ona provede tri dana sa sestrom, odlučno zahtevao da joj plati i za vreme svog odsustva, dodao tome još jednu pristojnu nagradu, i počeo žurno da se pakuje. Tri dana ostao je zatvoren u ateljeu, jeo hranu koju su mu slali od Druan-a, radio s uživanjem, skoro i ne misleći na nju. Bio je izlečen! A sada, još coup de grâce!* *(franc.) poslednji udarac, udarac kojim se neko dotuče Odjednom je otkrio kako je bolno i teško prekinuti bilo kakvu vrstu domaće zajednice, pa čak i one najlabavije. Shvatio je zašto mnogi nesrećni parovi više vole da vuku svoje neprijateljstvo kroz ceo život nego da se suoče s teškim iskušenjem i zamršenošću raskida. Njeno odelo, nekoliko stvarčica koje su joj pripadale, njene bedne toaletne sitnice još su bile rasturene po njegovim ormanima i kupatilu. To će sve morati da spakuje i da pošalje na neku adresu,po svoj prilici na adresu njene sestre. Zatim, bilo je tu i pitanje novca. Mora da učini neki završni gest, da joj preda neki oproštajni poklon. Naravno, nije joj ništa dugovao, ali je počeo da je žali tih poslednjih nedelja. Šta li će biti s njom? On je izbacuje. Beber će verovatno učiniti to isto čim prestane da mu donosi novac. Ona će se naći bez stana, bez novca, bez ljubavi. Šta li će onda da radi? Ona nema sposobnosti velike kokote, i po svoj prilici će se vratiti svom starom načinu života. Skrivenoj prostituciji po kapijama i tamnim ulicama… Zatim Sen-Lazar,dozvola, možda javna kuća… Docnije, kanal… A jednog dana - čamov sanduk, zajednički grob… Čekao je još nedelju dana. Zatim, jednog septembarskog popodneva kazao je ono što je pokušao da kaže one noći kada je došla sa haljinom od pedeset franaka. “ Mari, “ poče on mirno “ razmišljao sam o svemu, i smatram da bi bilo bolje ako prestanemo da se viđamo. Kaži mi kuda hoćeš da pošaljem tvoje stvari?” Buljila je u njega ne shvatajući. “ Misliš li time - da hoćeš da ja odem?” “ Molim te, pokušaj da shvatiš. Došla si ovamo na jednu noć, a ostala si sedam meseci. Bilo je vrlo prijatno, i ja sam ti zahvalan.Ali sada je došlo vreme da se rastanemo. Ne pravimo scene. Izvedimo to pristojno.” Izvadio je koverat iz unutrašnjeg džepa na kaputu.
“ Evo imam za tebe jedan poklon…” On zastade. Lice joj beše posivelo. Primetio je da se trese od glave do pete kao u groznici. Njena slaba pamet ne beše shvatila pravo značenje nesreće koja ju je zadesila, ali njeno telo - koje je uvek bolje shvatalo od njenog mozga - treslo se kao u životinje kojoj se prizbližuje smrt. Bilo je strašno posmatrati taj refleks organskog užasa koji je prethodio shvatanju. “ Bolje će biti da sedneš, Mari. “ reče on blago. Ona se ne pokrete. “ Ali šta - šta sam ti učinila? “ promuca kroz stisnute zube. “ Bila sam nežna prema tebi, zar nisam? Činila sam sve što si hteo… Čak - čak sam rekla i da ću pozirati gola, ako hoćeš… Da ću čistiti nameštaj…” Bedno se branila zamuckujući, trepćući s nevericom na njega, govoreći kao da ju je neko stegao za gušu. Posle svake rečenice prešla bi jezikom preko usana. On oseti kako joj je razum otupeo od užasnog osećanja da joj je učinjena nepravda. Ona se trudila, činila sve što joj je bilo rečeno, a sada je kažnjavaju! “ Ništa nisi uradila. “ umirivao ju je on. “ Bila si vrlo dobra. Ali ja prosto…” “ Eto! “ Uhvatila se za tu njegovu laž iz sažaljenja, tumačeći je pogrešno kao priznanje krivice. “ Vidiš, i sam kažeš da sam bila dobra!” “ Molim te, Mari, nemoj da…” “ Ali, sad si baš kazao da sam bila dobra! “ Za nju je to sve predstavljalo jednu nemogućnost, jednu protivurečnu aksiomu. “ Navedi mi samo jedan jedini primer kad nisam učinila ono što si ti…” “ Molim te, Mari! “ preklinjao je on. “ Ne svađajmo se.Objašnjavanjem se nikada ništa ne objasni. Recimo da je greška do mene.” Pružio joj je koverat. “ Evo tvoje dozvole za trgovinu na kolicima. Želela si je, zar ne? Evo je. Glasi na tvoje ime. Ne možeš da je prodaš, niti da je pokloniš, Sećaš li se, zbog nje si i počela da štediš?” Shvatanje je polako prodiralo u njen mozak. Mogao je to da vidi u njenim razrogačenim očima. “ Ali šta će mi on reći? “ Zaboravila je na Anrija, i u strahu jadikovala sama za sebe. “ Šta će on reći kad mu kažem da me više ne želiš?” Podigla je pogled i brzo kao plamen prislonila se uz njega pokretom ljupkog preklinjanja. “ Molim te, Anri, molim te! Nemoj me terati…” Očajanje joj je vratilo njene mačkaste pokrete, i celo njeno telo naglo se k njemu u stavu preklinjanja. “ Molim te, Anri… Sve ću učiniti… sve…” Reči se završiše bolnim jaukom. Oči joj behu postale ogromne, dve zelene dužice koje su plivale u staklastim lokvama suza. “ Sve što god kažeš… Sve što god hoćeš… “ ponavljala je. Govoreći to, ona kleče pred njega, zgrabi ga za ruku, obasu je vlažnim suznim poljupcima. “ Molim te, Mari, nemoj. “ Odvratio je pogled, nesposoban da izdrži taj prizor ljudskog očajanja. “ Molim te!” U svom samomučiteljskom raspoloženju ona ga nije slušala, nije ga čak ni čula, već je nastavila da mu ljubi ruku, mucajući rastrojeno reči bez veze. Zatim, prisetivši se odjednom, grozničavo raskopča bluzu, zdera ramenjače na košulji. “ Vidi, Anri, vidi! “ Pokazivala mu je svoje grudi, držeći ih obema rukama. “ Lepe su, zar ne? Govorio si da ti se sviđaju… Jednom si kazao da su divne… Voleo si da ih miluješ. Pa eto, možeš da ih miluješ, da ih ljubiš, da činiš sve što… sve…”
Anri nikada nije mogao da zaboravi onaj sat koji je zatim došao. Raščupana, lica oblivenog suzama, ona ga je preklinjala, dizala suknju, pokušavala da ga dovuče na kauč. Isprekidano jecajući, nudila se da mu kuva, pozira, pere, krpi odelo, riba pod… Pokrivši oči rukom, on je sedeo pogrbljen na stolici.I nehotice ga je podsetila na ono što joj je čitao o Madam di Bari na gubilištu.I ona je bila plavuša, i ona je vodila poreklo iz sirotinjskog kvarta,i ona je klekla pred dželata,ljubila mu ruke, razgolitila svoje grudi, molila za milost. Une minute, monsieur le bourreau! Encore une minute!* *(Franc.) Jedan minut, gospodine dželate! Još jedan minut? Odjednom, ona skoči na noge. Sada je bila škorpija, spremna da ubode. “ Mrzim te, da znaš! Uvek sam te mrzela, tebe i tvoje ružno lice i te tvoje zdepaste noge. Kržljavko, eto šta si ti. Krljavko i bogalj! Prokleti bogalj koji ne može čak ni da ide. Mrzeala sam te od trenutka kad sam te ugledala. Čak i kad sam govorila da te volim, mrzela sam te u sebi. Koža mi se ježila kada me dodirneš. Nikada se ne bi' vratila da nije bilo Bebera. On me je naterao da to učinim…” Prinela je svoje iskrivljeno lice sasvim uz njegovo. “ I još nešto! Milo mi je što si bogalj! Milo mi je, čuješ li? Milo! Milo!” Pakosno mu je bacala reči u lice, cerekajući ce piskavo, unoseći zlobu u svaku reč. “ A osim toga, ja neću da idem! Kako ti se to sviđa? Ne, neću da idem, a znaš li zašto? Zato što mi još duguješ novaca. Da, duguješ mi! Nemoj da tvrdiš da mi ne duguješ - kazao si da ćeš mi plaćati sto franaka dnevno, a davao si mi samo sedamdeset i pet. Prevario si me!…” Govorila je kao sumanuta, sa nesigurnom žestinom, bez ikakvog iskrenog ubeđenja ili logike, što je bilo tipično za nju. U početku joj je bio skoro zahvalan za tu njenu osvetoljubivost. To je olakšavalo celu stvar. Njegova odluka bila je sve jača posle svake uvrede.Najzad je pomenuo Patua. Još samo jednu reč, i Patu će doći i otpratiti je u Sen-Lazar. To ju je osvestilo. Zgurila se na kauču,pobeđena,iscrpljena, jecajući kao dete, nespretno zakopčavajući bluzu. “ Možeš da pošalješ moje stvari mojoj sestri. Uzeću ih odande.” On joj priđe, sede pored nje i uhvati je za ruku. “ Zar se ne vraćaš Beberu?” Ona zatrese glavom, i za trenutak njeno se lice pretvori u masku neizdržljivog bola. “ Ne mogu… On me ne voli, on voli jednu drugu devojku, riđokosu… On samo hoće moj novac…” “ Teško je to voleti nekoga ko tebe ne voli, zar ne? “ reče on tihim glasom. “ Ti i ja to znamo. Videćeš, posle izvesnog vremena čovek se navikne da bude sam… “ “ To nije istina, čovek se nikada ne može navići da bude sam… “ “ Možda ćeš jednog dana naći nekoga ko će biti dobar prema tebi…” Ona ga nije slušala, verovatno ga nije ni čula. Mehanički je popravila kosu, obrisala suze zglavkom ruke - detinjim pokretom koji ga je dirnuo. Zatim je ustala, uzela koverat koji joj je pružao, nije mu ni zahvalila. Kao automat izašla je iz sobe, ostavljajući vrata otvorena. Jedan časak slušao je njene teške korake koji su silazili niz stepenice. Odjednom, u ateljeu je zavladala duboka tišina. Muve su zujale u jednom snopu sunčane svetlosti. Miris njenog pudera još je lebdeo u vazduhu. Izvetreće za dva-tri dana… Oteturao se natrag do nogara, uzeo paletu i počeo da slika. 15 Atelje Umetničke litografije čiča-Kotela bila je jedna trošna šupa u dnu nekog
dvorišta popločanog ciglom, iza crkve Notr Dam de la Kroa, u kvartu Menilmontan. Nekada je to bila konjušnica,i još uvek se u prostorijama osećao slab miris konjskog đubreta,prijatno pomešan sa oštrim mirisom štamparskog mastila, azotne kiseline, gumarabike, duvana i kafe. Anri se predstavio i objasnio cilj svoje posete. Čiča-Kotel je pažljivo slušao, upirući pogled u debeli četvrtasti litografski kamen koji je ležao na presi. Crna domaća kapica bila mu je zaturena na potiljak, zamišljeno je uvijao retke duge pramenove koji su mu visili s brade i davali mu izgled kineskog mudraca ili starog jarca - Anri nije bio načisto koje od toga dvoga. “ Plakat, rekoste? Obećali ste gospodinu Zidleru jedan plakat…” “ U boji. “ dopuni Anri. “ …plakat u boji “ ponovi čiča-Kotel klimnuvši glavom. “ A ja sam zaključio iz vaših objašnjenja da se nikada ranije niste bavili litografskim poslom.Je li to tačno?” “ Tačno je.” “ Vi ne vladate ni najoskovnijim elementima te veštine?” “ Tako je.” Zavlada poduža tišina, za vreme koje je čiča-Kotel sukao svoju proređenu bradu. Anrijeve oči su lutale preko kamenja rasturenog oko šupe ili naslaganog uza zid, preko kantica štamparskog mastila,obijenog umivaonika u uglu, plavog emajliranog lonca za kafu koji je ključao na primusu. Ispred prozora stajao je jedan sto. Veliki prozor od mutnog stakla nalazio se na tavanici iznad ravnog ležišta prese za otiskivanje. Napolju, zarđali natpis nad vratima škripao je na nestašnom septembarskom povetarcu. Negde je pevala neka ptica. “ A kada, ako smem da pitam, nameravate da završite taj plakat u boji? “ upita čiča-Kotel, s nagoveštajem ironije u glasu. Prvi put on diže oči s kamena na presi i upravi ih na Anrija. “ Što pre, to bolje. Zidleru je hitio potreban. Uskoro više neće biti Mulen-a, ako se ja ne prihvatim posla.” “ Aha!” Za vreme pauze koja nastupi, Anri bi se mogao zakleti da je video kako čuperci njegave brade postaju sve duži od ljutitog cimanja. Najzad čiča-Kotel izroni iz svog razmišljanja. “ Pet godina bio bi umeren rok, po mome mišljenju izjavi on blagim glasom.” “ PET GODINA!” “ Verovatno i svih šest. Izgleda da vi ne shvatate da je litografija jedan od najsloženijih i najosetljivijih grafičkih procesa. A što se tiče hromo-litografije ili litografije u boji, tu je tehnika još teža. Možda će vas zanimati da čujete, na primer, da su za stvaranje Osvajanja Jerusalima, jedne čuvene litografije rađene kredom, bile potrebne dve godine rada i udruženi talenti svih stručnjaka Dej i Heg ustanove u Londonu.” On pogleda Anrija ispod oka. “ Vaš položaj je sličan položaju čoveka koji nema pojma o muzičkoj kompoziciji, a prihvatio se da napiše simfoniju. Moram da vam napomenem sve to pre nego što se glavačke bacite u taj poduhvat. Ako ostajete pri svome, i ako ste voljni da naporno učite i radite, ja ću vas sa zadovoljstvom poučiti.” “ Dobro. Kada počinjemo?” “ Smesta, ako hoćete. Skinite kaput i šešir i pripašite ovu kecelju. Najbolje je da počnemo s objašnjenjem da litografija dolazi od dve grčke reči: litos i grafein, što znači pisanje na kamenu. Pronašao ju je u osamnaestom veku jedan bavarski štampar, Alojz Zenefelder. To je genije, gospodine. Dakle, prvo što treba da znate kad hoćete da crtate na kamenu…”
Tako je to počelo. Prošao je septembar, zatim oktobar. Po bulevarima, jesenji vetar je otkidao poslednje žuto lišće sa kestenova i kovitlajući ga odnosio u kanale. Ali u Ateljeu umetničke litografije sve je bilo mirno. Rad se nastavljao dok je kiša bubnjala staklenoj tavanici. Svakog jutra Anri je dolazio, opasivao svoju plavu kecelju, i provodio dan pogrbljen nad kamenom učeći tehniku litografije kredom i osobine rastvarača. Ne potraja dugo, a on naredi da mu se donese nekoliko sanduka konjaka u šupu, i otkri da čiča-Kotel nema ništa protiv jednog dobrog gutljaja s vremena na vreme da suzbije ovu vlagu u vazduhu. “ Znate, čudno je to,” izjavio bi stari štampar muvajući se oko Anrija,” ali izgleda da vi imate neki urođeni dar za litografiju. Da li je stvarno nikada ranije niste učili?” Uskoro je Anri počeo da se upušta u eksperimente, da pronalazi nove vrste tehnike, uveliko odstupajući od uobičajenih metoda. Čiča-Kotel ga je posmatrao sa mešavinom čuđenja i straha. “ Mais non, mais non, mais non!* To ne smete da učinite!” * (franc.) Ali ne, ali ne, ali ne! “ Zašto?” “ Zato što se nikada nije tako radilo. Nijedan litograf nije uradio tako nešto.” Jednog jutra Anri je doneo četkicu za zube, zamočio je u litografsko mastilo i počeo da prevlači prstima preko čekinja, prskajući kamen bezbrojnim sitnim tačkicama. “ Gospode bože, šta to radite? “ jadikovao je čiča-Kotel, žurno prilazeći stolu. “ Pokušavam da na nov način prskam kamen.” “ Četkicom za zube? Mais non, mais non, mais non! To je nemoguće! Nijedan litograf nije nikada radio crashis četkicom za zube.” Anri se nasmeši na njega preko ramena. “ Izgleda da je moguće. Hoćete li i vi da pokušate? “ Obazrivo,stari zanatlija je uzeo četkicu, nagnuo se nad kamen i prevukao prstima preko čekinja. “ Izgleda da je stvarno moguće! “ mrmljao je začuđeno. “ Pa zašto onda to do sada nikome nije palo na pamet? Vi ste rođeni litograf, gospodine Tuluz. Da li zaista nikada ranije niste učili litografiju?” Jednog oktobarskog popodneva, kad je Anri prskao kamen, njegov prijatelj Moris upade u šupu, zadihan od uzbuđenja. “ Pogodi šta se desilo? “ povika on s praga. “ Tea van Goga je udarila kap, i odveli su ga u Holandiju! Gospodin Buso hoće da ja preuzmem upravljanje galerijom.” Od tada se Anri viđao sa Morisom svakog dana, ponekad i dvaput dnevno. Uveče, kad bi napustio šupu, nikada ne bi propustio da se odveze do galerije, gde je zaticao svog prijatelja u košulji, kako popisuje gomile slika i brda bakroreza, pregleda knjige, dovodi u red poslove firme koji su bili poremećeni usled Teove bolesti. Zajedno su večeravali, poveravali se jedan drugome i crpli snagu i zadovoljstvo iz uzajamnog prisustva. U ateljeu su se stvari odigravale vrtoglavom brzinom. “ Moram da požurim “ reče Anri kad mu je čiča-Kotel posavetovao da bude umereniji. “ Zidler prosto očajava.” On već beše postao pravi litograf, sa prstima prljavim od mastila i mrljama od krede na obrazima. Bio je savladao tehniku crtanja na kamenu, zavirio u tajne senčenja i slikanja tačkicama, i već je plovio kroz zamršenu hromo-litografiju. Čiča-Kotel se često odvajao od svoje štamparske prese da bi gvirnuo preko
njegovog ramena, sučući svoju raštrkanu bradu i mrmljajući mais non, mais non, mais non! Ali u njihovom odnosu javila se neka jedva primetna promena. On je pratio napredak svog učenika sa čuđenjem, bio je očevidac njegovih zaprepašćujućih crtačkih podviga, posmatrao nepogrešivu sigurnost njegove ruke, za koju kao da nisu postojale nikakve tehničke teškoće. To ga je uznemirilo. Ta pijanica, taj patuljasti bogalj bio je zaista vrlo čudan mladić. Da nije on, nekim slučajem, genije? Nešto posle Božića Anri saopšti čiča-Kotelu da će biti odsutan nekoliko dana. “ Osećam se spremnim da se uhvatim u koštac s tim plakatom.” Iduću nedelju dana proveo je u svom ateljeu sa La Guli i Valantenom. Tih dana nije uopšte izlazio, nije nikoga viđao osim svoja dva modela, nije takoreći ni spavao. Jeo je u svojoj sobi, rasejano gutajući ono što bi mu gospođa Lube donela, a ponajčešće sasvim zaboravljajući da jede. Danonoćno je ostajao za svojim stolom za crtanje, u stvaralačkoj groznici, prekidajući posao samo da bi upalio cigaretu ili napunio čašu konjakom. Pod je bio prekriven pikavcima i probnim crtežima za plakat, od kojih je svaki bio sve jednostavniji, sve smeliji, sve silniji od prethodnog, dok na kraju nije dostigao savršenstvo linija i optički efekat za kojim je težio. Kad je ponovo došao u šupu, pružio je čiča-Kotelu originalni akvarel. Stari litograf baci pogled na Valantenovu mrtvačku siluetu i obilje La Guliinog zavitlanog rublja i oseti kako mu se kruti brada i diže onih nekoliko dlaka na glavk. “ Ovo ne možete štampati!” “ Zašto?” “ Prvo, zato što u litografiji nikada nije bilo ovakvih boja…” “ Napravićemo ih.” “ A drugo, zato što ćemo, ako se taj plakat pojavi na ulicama, svi dopasti zatvora. Vi zato što ste ga izradili, ja zato što sam vam pomogao, Zidler zato što ga objavljuje, Levi zato što ga je štampao.” “ Dobro. A sada, na posao!” Prvo je bio na redu beskrajno težak zadatak da se nacrta naopako svaki detalj složenog originala. Posle toga došao je beskrajno senčenje kredom raznih hrapavih površina, slikanje tačkicama i ispunjavanje litografskim mastilom onih delova koje je trebalo štampati crnom bojom. Na to je otišlo mnogo dana upornog rada, usred atmosfere raznih predosećanja i stalnog proricanja nesreće. Najzad je kamenje bilo spremno za graviranje.To je bila čiča-Kotelova dužnost, koju je on izvršio uz najveće moguće egzibicije.Zadržavao je dah, sukao bradu, prizivao božansku pomoć Alojza Zenefeldera, pronalazača litografije. “ Jedan pogrešan potez, i sve je propalo! “ On smače svoju kapicu i počeša se po glavi. Pažljivo su nekoliko kapi azotne kiseline u rastvor gumarabike. “ Ako nema dosta kiseline, rastvor neće da nagriza. Ako ima suviše, fine linije će se lomiti. Naravno, ja računam s tim da ćemo morati ponovo da radimo dva-tri kamena…” Graviranje je dobro napredovalo, i uskoro otpoče i štampanje probnih otisaka. Čiča-Kotel je bio na granici ludila. “ Nema šartrez mastila, gospodine… I kakva je ovo zelena boja? Izgleda zelena, a nije. To je plava, žuta, ružičasta, siva - sve, samo nije zelena. Kako zamišljate da ja mogu da štampam takve boje?” “ Hajde da pomešamo mastila. Evo, da pokušamo… “ Najzad, jedne večeri Anri se doteturao u Mulen Ruž i svojim teškim korakom stigao do bara. “ Dobro veče, gospodine Tuluz. “ povika Sara čim ga je ugledala. “ Nismo vas odavno videli. Bože, šta je to s vašim licem? Na obrazima imate sve dugine boje.”
On je stajao pred njom, zadihan, držeći se čvrsto jednom rukom za ivicu tezge. “ Konjak, Saro “ reče isprekidano. Ona napuni jednu stolovatu čašu i naže se da mu je doda. “ Vidite, potpuno ste izgubili dah… I ne treba da pijete tako brzo. Izgoreće vam stomak.” On se pope na jednu od visokih barskih stolica. “ Kažite Zidleru da može da pošalje Levija po kamenje kod čiča-Kotela. Sve je spremno za štampanje plakata.” Ona ga pogleda svojim krupnim, blagim očima. “ Znala sam da ćete to ipak uraditi, gospodine Tuluz. Znala sam da ćete održati reč.” Dok se Anrijev plakat štampao, Društvo nezavisnih umetnika organizovalo je proletnju izložbu. Anri je savesno prisustvovao sastancima Izvršnog odbora, koji su se održavali u zadnjoj sobi jedne kafane na Monmartru. Jedne večeri Odbor već beše počeo da zaseda kada on uđe u zadimljenu sobu i ode da sedne pored Seraa. Predsednik, gospodin Diboa-Pile, ljutito je lupkao svojom kašikom o čašu apsinta i glasno opominjao na red, “ Mir, gospodo, mir! Setite se da smo na sednici. Naša pravila zabranjuju privatne razgovore za vreme sastanka, Molim vas, gospodo, molim vas…” Članovi Odbora su i dalje dobacivali jedan drugom dosetke, pozajmljivali šibice, palili lule, poručivali piće. Bespomoćno slegnuvši ramenima, gospodin Diboa-Pile spusti kašiku na sto,zavali se na kožnu klupu i poče i sam da vodi privatan razgovor sa svojim susedom s leve strane. “ Ovako ti to ide već čitav sat “ primeti Sera, dok je Anri otkopčavao kaput i skidao šešir. “ Nisi ništa propustio. “ Zatim filozofski dodade: “ Možda će se jednom i umiriti.” “ Dupli konjak “ doviknu Anri kelneru koji je prolazio. Dolazio je pravo s večere, i bio je u blaženom raspoloženju čoveka sa punim stomakom. “ Kako vaše tačkice? “ upita on, okrećući se svom prijatelju. “ Još uvek se preznojavam sa Cirkusom.”Staloženi mladić protrlja svoje obraze zarasle u bradu jednim pokretom koji je odavao strpljivu rezignaciju.” Kompozicija je strahovito teška, a ono unutrašnje osvetljenje je varljivije čak i od sunčeve svetlosti. U poređenju s ovom slikom moja Velika zdela bila je prava šala. Ako imate malo vremena posle sastanka, voleo bih da vam je pokažem.” Iznenada, predsednik ponovo poče da lupa kašikom. Ovoga puta nije ih više molio. Na njegovom tamnocrvenom licu izbiše pege od ljutine. “ Za ime božje, hoćete li da umuknete? “ zaurla on, sevajući jarosno očima ispod namrštenih obrva. “ Hoćete li da umuknete ili nećete? Počeću da kažnjavam novčano sve odreda!” Nešto slično redu uspostavi se u sobi. “ Tako je već bolje. “ frknu on, još uvek besno gledajući članove. Zatim se okrete jednom zdepastom čoveku u otrcanom odelu, koji ga je gledao s izrazom tužnog i uzbuđenog morskog konja. “ A vi, Ruso, možete sada da nastavite ono što ste počeli da govorite. Ali, tako vam boga, nemojte ponovo da držite govor.” Anri Ruso skoči na noge. “Gospodine predsedniče,“ otpoče on, poklonivši se u pravcu Predsednika, “gospodo i drage kolege. Pre sto godina, onog slavnog Četrnaestog jula…” “ Pređite na stvar. Na šta se žalite ovoga put možemo valjda da sedimo selu noć.”
Ruso ga uvređeno pogleda. “ Bilo je mnogo žalbi prošle godine zbog vešanja slika. Nisu bile dobro obešene. Bile su poređane bez obzira na svoju tonsku vrednost. Kako ćemo ostaviti neki utisak na kritičare ako nam slike nisu dobro obešene?Uzmite, na primer, moje slike, moje divne slike…” “ Dosta. “ preseče ga predsednik. “ Dosta ste govorili.” “ Ali, ja nisam završio!” “ Jeste. Završili ste. Oduzimam vam reč. Sedite.” Sera se probudi iz svoje ravnodušnosti. “ Ej, Ruso, a zašto vi ne preuzmete brigu oko njihovog vešanja? Biću srećan da se odreknem toga u vašu korist.” Taj predlog izazva buru protesta. “ Ne, ne, sedite, Ruso! “ vikao je predsednik. “ Vi večio stojite! “ Tresnuo je pesnicom o sto. “ Naš blagajnik,gospodin Pipinet,podneće nam finansiski izveštaj.” Nelagodna tišina zavlada u sobi kad se jedan čovek tužna lica diže i izvuče iz džepa malu crnu svesku. “ Žao mi je što moram da obavestim Odbor, “ on popravi zlatan cviker na nosu i iskosa pogleda članove preko njegovog okvira “ da je naša blagajna prazna. U kasi ima tako malo novca da o tome ne vredi ni govoriti. A neće biti ništa bolje sve dok izvesni ljudi ne počnu da plaćaju članarinu.” On sede usred napete tišine. Finansije su bile osetljiva tema. Da bi prekinuo nelagodnu situaciju, predsednik se upusti u slatkorečivi govor i zahvali gospodinu Pipinetu na njegovoj odanosti Društvu i na njegovom kratkom i jasnom izveštaju.Da, slikari se nekako prilično maglovito odnose prema novčanim pitanjima. Eto, zamislite, i on sam je smeo s uma taj dug. Prosto-naprosto, nekako mu je iščezao iz svesti. Ali, dovoljna je blagajnikova taktična opomena. Uskoro će blagajna biti prepuna. On se žurno okrete Anriju. “ Molim Odbor da sada pažljivo sasluša gospodina de Tuluz-Lotreka, koji vodi brigu o katalogu i koji će nam saopštiti rezultat svojih pregovora sa štamparom.” O tome nema bogzna šta da se kaže, obavesti Anri članove. Pregovori su prekinuti jer je štampar zahtevao da mu se plati za prošlogodišnji katalog pre nego što se lati izdavanja novoga. Možda bi bilo zgodno da se potraži neki manje koristoljubiv štampar? Opet predsednik priteče u pomoć. “ Novčano ludilo! Svi poslovni ljudi su obuzeti novčanim ludilom. “ besneo je on. Oni ne shvataju kakva je to čast za njih što štampaju katalog Društva. Možda ne bi bilo zgorega da se posluša predlog gospodina de Tuluz-Lotreka i da se potraži - prvenstveno u nekom udaljenijem predgrađu - neki manje pohlepan, manje ciničan štampar. Anri Ruso ustade. “ Sedite, Ruso! “ zagrme predsednik. “ Ali, gospodine predsedniče, ja…” “ Ne, ne, ne! Neću da slušam. Vi stalno govorite a nikada ništa ne kažete.” Posle toga sastanak je postao neverovatno poslovan. Brzo, jedna za drugom, primedbe su čitane i prihvatane, rešenja donošena, predlozi iznošeni, podržavani, usvajani. Jednoglasno je odobreno da se jedna cela soba posveti izložbi radova Vinsenta van Goga, u znak sećanja na holandskog slikara i njegovog brata. Sastanak se bližio kraju i predsednik je već stavljao šešir na glavu, kad jedan član podnese predlog da se izabere Žiri za prijem na godišnju izložbu Društva. U toku idućeg sata ne samo sastanak nego i celo Društvo nezavisnih umetnika bilo je na ivici propasti. Večno pitanje, sa žirijem ili bez žirija - o kome je tako često raspravljano privatno - nikada nije zvanično postavljeno. Treba li Salon nezavisnih
da ima svoj žiri za prijem, kao i zvanični akademski Salon? Treba li da se uzvisi, da zatvori svoja vrata raznim mazalima, šarlatanima, amaterima, ludacima koji mlataraju četkom? “ Ja podržavam predlog. “ dobaci Ruso, skočivši na noge. “ Samo jedan žiri za prijem, sastavljen od istaknutih članova ovoga Odbora, moći će da iskoreni te naivne, amaterske slike koje izvrgavaju ruglu našu izložbu i krnje njeno umetničko dostojanstvo.” Ovu predloženu meru podržao je iznenađujući broj prisutnih.Jedan za drugim, članovi su ustajali da izjave svoju saglasnost. - Tačno je… Naš Salon je prava lakrdija, cirkus… Ljudi dolaze na naše izložbe samo da bi se nasmejali… Ali, kad bi nam bilo dozvoljeno da odaberemo slike koje će se izložiti… Iza tih licemernih protesta krilo se njihovo dugo skrivano razočaranje, njihova glad za hijerarhijom i zvaničnim priznanjem. Oh, samo da postanu sudije! Da imaju vlast nad drugim ljudima, da budu elita, mandarini, aristokrati - negde, pa makar i u Društvu nezavisnih umetnika! “ Ja sam protiv tog predloga! “ povika Anri, lupajući štapom o mramornu ploču stola. “ I ja! “ ponovi Sera iza oblaka dima. Ta dvostruka izjava zaprepasti Odbor i izazva trenutnu tišinu. “ Istina je, “ nastavi Anri “ ljudi se smeju našim slikama,ali zar je to važno? Ljudi su se smejali Rembrantovoj Noćnoj straži i Maneovoj Olimpiji. Smeh je prvo čemu pribegavaju glupaci. Čoveku je lakše da se smeje nego da pokuša nešto da razume. Istina je da smo izložili i nekoliko strašnih mazarija, ali smo zato izložili i neke odlične slike koje inače ne bi imale prilike da se pokažu. Osim toga, ko smo mi, dođavola, da odlučujemo šta je dobro a šta rđavo u umetnosti? Poznato je da su slikari bili vrlo pristrasni pri ocenjivanju radova svojih kolega slikara. Mikelanđelo je potcenjivao Leonarda. David se podsmevao Vatou, Ektr Delakroau. Impresionisti su se stideli Sezana, a Sezan sada misli da niko drugi osim njega ne ume da slika! Zato, neka ostane po starom. Pružimo svakome priliku. Vreme će odlučiti koji je od nas veliki umetnik, a ko nije.Ako baš morate da imate neki žiri, neka to bude vreme.” Predlog je odbačen neznatnom većinom.Užurbano, predsednik je zaključio sednicu. “ Hajdemo odavde, “ reče on “ pre nego što se pojavi još neka budala sa novim predlogom.” Bila je već prošla ponoć kad je Anri otpratio Seraa do njegovog ateljea, da razgleda slike svog prijatelja. Jednog februarskog popodneva Anri je sedeo na visokoj stolici u jednoj sobi Paviljona grada Pariza, pomažući Serau da poveša Vinsentove slike za predstojeću Izložbu nezavisnih. To jest, on je čitao brojeve iz kataloga koji je držao otvoren na kolenima, dok je snažni mladi poentilist zakivao eksere u zid, stavljao zavrtnje na poleđinu okvira i obavljao najveći deo posla. “ Koji je ovo broj? “ upita Sera, s ustima punim eksera. “ Dvadeset osam. Čempresi. Malo više ulevo, Žorž.” Sera ispravi platno. “ Je li dobro?” Anri zažmiri iza svojih debelih stakala. “ Odlično. Hodi da pogledaš.” Sera se dovuče do Anrija, zapali lulu i stenjući sede na pod. Nekoliko trenutaka posmatrali su Vinsentovo platno. Sera zaklima glavom i uzdahnu. “ Proklet bio ako shvatam kako je on to radio. Optički je potpuno pogrešno, a cela stvar ipak blešti.” “ Zar ne liče na plamene zelene jezike? “ reče Anri, ispitivački posmatrajući
Vinsentove haotične čemprese, “ Kada čovek samo pomisli da je on bio u stanju da izradi ovakvu stvar za nekoliko sati! Znaš li da je on izradio skoro pedeset slika za osam nedelja provedenih u Overu. A želeo je da bude poentilist! Jadni Vinsent!” “ Pedeset slika za osam nedelja! “ ponovi Sera s nevericom. Odjednom poče jako da kašlje,lice mu postade purpurno, i on jedva uspe da posle nekoliko trenutaka povrati dah. “ Bolje bi bilo da obratiš pažnju na svoj kašalj, stari, “ reče Anri pogledavši ga. “ Bolest vlada na sve strane.” “ Izgleda da sam nazebao prošle noći u ateljeu. Peć se ugasila,a mene je mrzelo da je ponovo zapalim.” On pročisti grlo, obrisa usta maramicom. “ Uzgred budi rečeno, jesi li čuo da Gogen putuje idućeg meseca na Tahiti?” “ Zbilja? “ upita Anri paleći cigaretu. “ Bilo je krajnje vreme! Za poslednjih deset godina stalno je pričao o tim svojim prokletim kokosovim palmama i golim devojkama. Ali, videćeš, vratiće se on. Kao i pre nekoliko godana, kada je ono otišao na Martinik, sećaš li se? Mislio je da ostane tamo do kraja života, ali je pronašao da su leta isuviše vrela. Nije mu se dopalo ni da bude radnik na Panamskom Kanalu.” “ Priređuju mu oproštajnu večeru.” “ Siguran sam da će on dovesti i pleh-muziku na stanicu. Taj čovek ne može da izvede ništa jednostavno.” Sera podiže oči i pogleda ga iskosa. “ Ti ga ne voliš baš mnogo, a? “ osmehnu se on. “ Ne sviđa mi se ono što je uradio s Vinsentom u Arlu. Zamisli, zahtevao je da ga Vinsent zove Učitelju! I ne volim njegovo poziranje, njegove drvene cipele i vezene košulje. On ima talenta, ali smatram da nije ni upola onakav umetnik kakav je bio Vinsent. Jesi li video njegovog Jakova koji se bori s anđelom ? Izgleda kao da anđeo meri Jakovu puls. A njegov Žuti Hristos ? Sve te religiozne bretonštine nekako mi ne deluju iskreno. Nikako ne vepujem u finansijere preobraćene u primitivce. Ruso je možda glupak i dosadan čovek, ali verujem da je iskren. I da vidiš, neke od njegovih slika iz džungle su neobične - po mom mišljenju. Jesi li ih video? Ako hoćeš, možemo da odemo u njegov atelje jednog dana. Zaista ih vredi pogledati. Ali Gogen - ne znam. Uvek osećam kako taj čovek hoće da me zapanji, da mi pokaže kako je pametan. Njegova naivnost je nameštena. Ili bar ja tako osećam. A ako postoji išta što mrzim, to je lažna naivnost.” “ Možda on još nije našao samoga sebe “ usudi se da primeti Sera velikodušno. “ Možda “ sleže Anri ramenima. “ Možda će naći sebe na Tahitiju. Uostalom, vratimo se na posao… Broj dvadeset devet. Suncokreti…” Kad Sera htede da se podigne, on se presamiti obuzet novim napadom kašlja, još bešnjim od prethodnog. “ Grlo me đavolski boli “ reče on, kad je najzad mogao da progovori. “ Ne znam šta je to. Nikada se ranije nisam tako osećao.” “ Bolje bi bilo da ideš kući. Možemo dovršiti vešanje, i sutra. Hajde, istovariću te usput. Već je dockan, a znaš kako se tvoja majka brine.” Sera sutradan nije došao u Paviljon. Anri se odvezao na bulevar Mađenta, i saznao da njegov prijatelj leži s visokom temperaturom. “ Zaspao je “ prošaputa gospođa Sera, držeći prst na ustima.” Ovo je prvi put što je uspeo da zaspi. Ali doktor kaže da će mu za nekoliko dana biti sasvim dobro.” Desetog marta otvoren je Salon nezavisnih umetnika, i kroz otmene sobe Paviljona odzvanjao je smeh gomile. Anri Ruso, u redengotu i sjajnim potkovanim cipelama stražario je ispred svojih
slika, i upuštao se u razgovor sa svakim ko bi ih kojim slučajem pogledao.“Dozvolite mi da se predstavim.” On bi se poklonio iz struka. “ Anri Ruso, bivši narednik i carinik. Ja sam tvorac ovih izvanrednih slika. Pogledajte ono drvo! Kako je veličanstveno dekorativno, zar vam se ne čini? U isto vreme liči i na sunđer. Možete da ga kupite za dvadeset pet franaka. “ Zatim, malo tiše: “ Pa neka bude dvadeset dva!.. Dvadeset… Dobar posao. Ne? Osamnaest? Ne?” Vinsentove slike su ostale takoreći nezapažene, ali su se gomile uz grohotan smeh skupljale pred Seraovim radovima. Ta maglovita platna svetlucavih mora i mirnih predela proglašena su za najsmešnije slike na Izložbi. Izraz slikanje konfetima, koji je izmislio neki šaljivčina, postigao je istog trenutka neverovatan uspeh. Ali, slikar je bio pošteđen podsmeha i sarkazama.Natopljen znojem,lica pomodrelog od gušenja, dahtao je tražeći vazduha i borio se za život. Svakog dana Anri se odvozio na bulevar Mađenta,i dok je slušao novosti od gospođe Sera, mogao je da čuje šištavo, teško disanje samrtnika. Jednog dana, ona otvori vrata, pogleda Anrija zamagljenim očima, ne mogući da progovori ni reči. A onda pokri lice rukama i zatrese se od jecanja. Najzad obrisa prstima obraze umrljane od suza. “ Sad možete da ga vidite. “ reče slomljenim glasom. “ Umro je pre jednog sata.” Došavši tako brzo posle Vinsentovog samoubistva, Seraova smrt je ostavila na Anrija dubok utisak. Obojica su bili mladi, u punoj stvaralačkoj snazi - a obojica su sada mrtvi… Nekoliko dana posle sahrane, dok je Anri sedeo ispred svojih nogara slušajući monotoni glas gospođe Lube, Zidler upade u atelje sav nakostrešen od uzbuđenja. “ Baš dolazim od Levija. Završili su vaš plakat. Izlepiće ga noćas po celom Parizu. Sutra će osvanuti na ulicama. 16 “ Jeste li videli?” “ Jeste li videli?” “ Jeste li videli?” Ujutru, to je bio samo žamor, uveče - sve glasniji hor. “ Šta to?” “ Pa onaj plakat, naravno! Onu devojku što igra kankan…” “ To je sramota!” “ To je umetničko delo!” “ Svinjarija!” “ Remek-delo!” Došlo je to iznenada, bezumno, neodoljivo, ali je došlo! Pariz je bio uzbuđen! Pariz je bio zaprepašćen! Pariz je bio u groznici zbog tog plakata! Nalazio se svuda, čovek ga nije mogao izbeći ili zaboraviti. Skakao je na njega sa svakog zida, svakog kioska, svakog pisoara. Gomile su se skupljale pred njim, dobacujući nepristojne primedbe, ometajući saobraćaj. Žandarmi su molili, pretili, mlatarali rukama po vazduhu. “ Nom de Dieu,* zar nikada niste videli igračicu koja pokazuje stražnjicu? Allons!** Razilazite se, molim vas!” *(franc.) Za ime božje! **(franc.) Hajde! Ljudi su istezali vratove i žmirkali očima da bi pročitali potpis. A on je stajao tamo, u levom uglu: LOTREK. “ Lotrek!” “ Lotrek!”
“ Lotrek!” Ime je izletalo iz nebrojenih usta, po kafanskim terasama, nadleštvima, klubovima, berbernicama, radionicama modnih kuća, otmenim trpezarijama na Jelisejskim Poljima i krčmama u kojima su kočijaši srkali čorbu ne skidajući oka sa svojih fijakera. Novine su bile pune tog imena. Neki su izjavljivali da plakat pravo satansko delo, i zahtevali da se smesta ukloni s ulica. Drugi su tvrdili da je to prvi plakat koji je u isto vreme i umetničko delo. Građanske vođe i moralisti opominjali su da je čednost mladih Parižanki ugrožena, a dame nisu moge više da prođu ulicom a da ne pocrvene. Na drugoj strani, mnoštvo umetnika i kritičara diglo se u spontanu odbranu plakata. Jedno visokomoralno umetničko delo… Jedna hogartijanska satira morala ovoga fin de siècle *… Grafički epitaf jedne civilizacije na umoru… Plakat Mulen Ruž-a bio je tour de forse.** Valantenova silueta, na primer, bila je nacrtana kao što bi je nacrtao sam Holbajn. Taj turobni skelet u cilindru bio je kreacija dostojna umetnika Igre smrti. S tim plakatom, litografija se otrgla od štampanja etiketa za boce i omota za cigare, i zauzela mesto među grafičkim umetnostima. Gospodin de Tuluz-Lotrek izneo je umetnost na ulicu! * (franc.) kraj stoleća * *(franc.) veština Najzaprepašćeniji čovek u Parizu bio je Anri. Osećao se kao neko ko je bacio šljunak u jarugu i video da je pokrenuo usov. “ Ne razumem. Ne razumem zbog čega je sve ovo oduševljenje. “ poverljivo reče on Morisu. “ Pa, tvoj plakat je prilično sablažnjiv, moraš priznati.” “ Dođavola, pa takav i treba da bude plakat! Hteo sam samo da pomognem Zidleru da dovuče ljude u svoj prokleti Mulen. A ne da izazovem revoluciju!” “ Ručaj, i ne uzbuđuj se toliko. Šta misli tvoja majka o plakatu?” “ Ne znam. Nikada mi ga nije pomenula. Nisam siguran čak ni da li ga je videla. Međutim ta mi prokleta stvar zagorčava život.” “ Kako to?” “ Ne mogu više da radim. Ne znam otkuda ljudima moja adresa,ali mi dolaze u atelje u gomilama. Svako želi plakat – proizvođači midera, parfema, pomada za lice. Upravnici pozorišta, glumice, i bog te šta ko još.” “ Pa šta im ti kažeš?# “ Da idu dođavola. Svakog jutra gospođa Lube mi donosi hrpu pozivnica od ljudi za koje nikada nisam čuo.” “ Šta radiš s njima?” “ Vratim joj da potpaljuje njima vatru. A šta bi, po tvome mišljenju, trebalo da uradim?” “ Ne bi bilo zgoreg da otvoriš dve-tri. Mogao bi čak i da prihvatiš poneki poziv, i da se upoznaš sa nekim pristojnim ljudima, za promenu, umesto ovih baraba s kojima se družiš. Kad smo već na tome, imaš li nameru da ostatak života provedeš na Monmartru?” “ Naravno.” “ Zar ti se nije dosadilo da ideš u Mulen iz noći u noć? Zašto se ne družiš sa čuvenim, kulturnim svetom, umesto s tim skupom propalica sa Monmartra? Mogao bih da te predstavim Natansonovima. Gospođa Natanson je jedna od najlepših i najinteligentnijih žena u Parizu. Ona me je zamolila da te dovedem.” “ Neću nigde da idem. Potpuno sam srećan u Mulen-u. Svi me poznaju i svi su
ljubazni prema meni. Oh, uzgred budi rečeno, tamo igra jedna nova devojka, sa kojom bih voleo da se upoznaš. Zove se Žan Avril…” Već nekoliko godina Anrijevi odnosi s ocem bili su prilično zategnuti. Na majčino navaljivanje nastavio je da ide k ocu u zvanične i retke posete, prilikom kojih su se obojica trudila da prikriju svoju zbunjenost. Jednog jutra, ubrzo posle pojave plakata, njegov otac upade u atelje. “ Kako se usuđuješ? “ Grof beše pomodreo od ljutine. “ Kako se usuđuješ da potpišeš svoje ime na onom gnusnom plakatu za noćni lokal! Da nisi bogalj, izmlatio bih te zbog toga!” Anrijevo lice poblede. Slušao je o očevim napadima srdžbe koji su ponekad stvarno bili strahoviti. Nekoliko trenutaka ostade zgrčen od straha pred štapom sa zlatnom drškom, kojim je zamahivao grof. A zatim, odjednom, on više nije bio uplašen, već samo besan, i tresao se od oceubilačkog gneva prema tom kicoškom boulevardier-u koji je pretio da će ga istući. Tako mu brade svetog Josifa, i on je Tuluz-Lotrek, i - bio bogalj ili ne - neće nikome dozvoliti da tako s njim govori! On podiže oči. “ Ne verujem da ova poseta služi ma kakvom korisnom cilju. “ poče on s ledenom mirnoćom. Iza debelih stakala, njegove oči su gledale otvoreno, bez straha. “ Žao mi je što ti se ne sviđa moje delo. Žao mi je što ne mogu da jašem s tobom Jelisejskim Poljima. Znam kako ti teško pada moja nakaznost, ali mogu samo da te uverim da i meni pada isto tako teško. Nisam zahtevao da se rodim, i žao mi je što sam tvoj jedinac i poslednji od naše loze. Znam da ne misliš pohvalno o meni, ali nisam siguran ni da li ja mislim pohvalno o tebi. Ne bojim te se, tata. Nekada sam te obožavao, ali sada više ne. Mami i meni bila je potrebna tvoja ljubav, tvoje društvo, tvoje razumevanje. Bilo nam je očajnički potrebno, a ti si nas oboje izneverio. I zato, ako nemaš ništa protiv, završimo ovaj prizor i sklanjajmo se jedan drugom ubuduće s puta. Što se tiče mojih radova, potpisivaću ih onako kako ja hoću, jer su to moja dela i moje ime, pa čak ni ti to ne možeš da promeniš.” “ Delo! “ rugao se grof. “ Ti to nazivaš delom? “ On pokaza rukom platna na zidovima. “ Pornografsko đubre! Dobar izgovor za pijančenje i besposličenje po javnim kućama i noćnim lokalima!” “ Da, ja to nazivam delom! “ odvrati Anri. “ Ali otkuda bi ti to mogao da znaš? Kako možeš da poznaš šta je delo a šta nije? Ti nisi nikada radio. Ljudi našeg soja nikada ne rade. Rad je ropska stvar, dovoljno dobra za buržuje i bednike. Mi smo grands seigneurs*, Vitezovi mača! Mi smo iznad rada. Svet je još dužan da nas poštuje, iako mu ne dajemo ništa za uzvrat. Mi smo tako otmeni, tako plave krvi, rođeni od tako bliskih rođaka,tako prožeti ponosom i predrasudama da smo postali beskorisni, i jedino što nam ostaje jeste da kasapimo bespomoćne životinje ili da se šepurimo na konjskim leđima i, ako nas posluži sreća, da umremo viteški na nekom bojnom polju. Mi se zaogrćemo svojim slavnim imenom, kao da je neki naročiti uspeh prosto - roditi se. A u stvari, naš svet je umro sa Versajom i Marijom Antoanetom, i možda je trebalo da i mi umremo s njim. Ovako smo samo fosili jednog preživelog doba, zastareli isto kao dinosaurus, i otprilike isto toliko važni. Kažeš da se ja družim sa prostitutkama. Naravno, družim se. I ja sam im zahvalan što se druže sa mnom. Koje bi druge žene to činile? Kažeš da pijem? Da, pijem! Svakog dana sve više. Zašto? Zato što, kad pijem, zaboravljam na svoju ružnoću, svoju usamljenost, večni bol u nogama. Kako bi tebi bilo da si na mom mestu? Kako bi ti bilo da se vučeš ovako kao ja? Misliš li da bi ti bilo prijatno? Naravno, pijem. I ti bi pio da si na mom mestu. Svi mi imamo svoje pribežište. Mama ima svoje molitve, ti svoje sokole i konje. A ja - ja imam konjak! Šta bi ti hteo da radim? Da provedem život u stolici za
ležanje? Pokušao sam. Nisam mogao da izdržim. Ni ti ne bi mogao.” * (franc.) velika gospoda On zaćuta i pogleda u oca. Grof je stajao pred njim nepomičan kao kip. Njegove oči behu izgubile strogost i ljutiti sjaj. Izgledao je vrlo star, vrlo ponosit i vrlo usamljen. U jednom trenutku Anriju se učini kao da njegov redentot sa svilenim reverima nestaje, i umesto njega se pojavljuje zlatan šlem, oklop i četvrtasti štit Rejmona IV, grofa od Tuluze. Iza njega lepršali su se krstaški barjaci i ratne zastave sa geslima. Oklopi i mačevi blistali su na suncu, rzanje konja mešalo se sa zvucima truba… Vizije nestade. Ponovo je njegov otac bio pariski boulevardier sa belim kamašnama i širokom mašnom. Za časak Anri oseti da mu je vrlo blizak taj propali, nesređeni feudalni gospodar koji je rođen sa zakašnjenjem od pet vekova, u jednom svetu gde za njega više nije bilo mesta. Zaželeo je da ga uhvati za ruku, da mu kaže kako razume njega, njegov bol, njegov nezdravi ponos, njegovo jalovo obožavanje prošlosti. Zaželeo je da mu kaže da i on, bio bogalj ili ne, takođe pripada njihovoj kasti koja iščezava, da je i on jedan Tuluz-Lotrek. Ali, čemu bi to koristilo? Ništa nije moglo da se izmeni… “ Anri, ovo je kraj. “ Glas njegovog oca bio je hrapav, dalek. “Mi se više nećemo videti. Radi šta hoćeš, živi kako hoćeš, ali nikada nemoj da tražiš od mene pomoći, jer ti je ja neću pružiti.” “ Nisi mi je ni do sada pružao. “ reče Anri gorko. “ Neću je očekivati od tebe ni ubuduće.” Grof se dotače svog šešira, kao da se oprašta od nekog stranca,i ukočeno izađe iz sobe. Odjednom, Anri oseti neku hladnoću. Otetura se do stola i napuni čašu. Prošlo je već nekoliko meseci otkako se pojavio plakat, a Anri je još uvek živeo na Monmartru. “ Zar ti nije dosadio taj prokleti Mulen? “ pitao ga je Moris po stoti put. “ Zar ti se nije smučilo to isto mesto iz noći u noć, ti isti ljudi, to večito nagvaždanje o trgovcima i kritičarima? Ti si verovatno umetnik koji ima najviše uspeha u Parizu, a ipak tvrdoglavo ostaješ pri tome da živiš među propalima. Okružio si se gomilom hvalisavaca i prišipetlji, a mogao bi da se družiš sa najljupkijim, najkulturnijim i najpoznatijim ljudima u Parizu?” “ Sa gomilom dosadnih snobova koji bi samo piljili u moje noge…” “ Tvoje noge!Uvek te tvoje noge! Ti misliš da ljudi nisu u stanju da vide ništa drugo osim tvojih nogu. Nisi u pravu, Anri,kazao sam ti to već hiljadu puta. Na primer, pričao sam ti o Natansonovima, zar ne?Oni spadaju među najdivnije ljude sa kojima čovek može da se upozna. Već mesecima me Misja Natanson moli da te dovedem u njenu kuću. Ona je savršena pijanistkinja i veoma se interesuje za umetnost. Ima divnu zbirku…” “ Žene se ne interesuju za umetnost. “ Anri podrugljivo sleže ramenima. “ A najmanje žene iz visokog društva. Kada skupljaju slike, to je za njih samo opravdanje da bi skupljale slikare. One ne shvataju umetnost. To je samo poza, izgovor da bi mogle o njoj da ćaskaju! Osim toga, šta fali Mulen-u? Meni se on dopada. Volim galamu, svetlost, gužvu i zveckanje. Volim da brbljam sa Sarom i kankan-devojkama. Zidler već ne zna kako bi mi zahvalio. Šalje mi šampanjac za sto, ne dozvoljava mi čak ni da častim piće…” “ Posle svega što si za njega učinio, toliko može sebi da dozvoli.” “ Oh, prestani da mi dosađuješ! Zadrži svoje Natansonove, a ja ću zadržati svoj Mulen.” Ipak, uprkos tom žustrom opiranju, Anriju je Monmartr počinjao da biva
dosadan. On nije gajio nikakve iluzije o većini ljudi koji bi jurnuli ka njegovom stolu čim bi on ušao u kafanu. Ali, počela su da ga zamaraju njihova bombasta, večita uzajamna optuživanja. Kankan-devojke su se takođe promenile. Nije više bilo onog vragolastog mangupluka, kao u starim danima kod L’Eli-a. Za tri godine Mulen je od njih napravio samosvesne profesionalke i gramzljive kokote. Naglo uzdignuta plakatom do vrhunca slave, La Guli je s odvratnom naduvenošću nosila svoju krunu kraljice kankana. Uvrtela je sebi u glavu kako samo zbog nje gomile sveta svaki dan ispunjavaju noćni lokal. Jednom, za vreme izvođenja kankana, doviknula je princu od Velsa: Alors,* Vels, plaćaš li noćas šampanjac? Za Anrija, ona je prestala da bude oličenje plebejskog veselja na Monmartru. Slikarski ga više nije interesovala. Ali, bio je potreban niz dramatičnih događaja da najzad nadvladaju njegovu bolećivu privrženost i da ga, takoreći, izguraju iz tog kraja, za koji se zakleo da ga nikada neće napustiti. * (franc.) dakle Jedne večeri, jedna kankan-devojka izdahnula je na parketu dok je izvodila veliki rascep , a taj događaj ga je potresao više nego što se usudio da prizna. Nekoliko dana docnije, njegova dobra prijateljica Berta došla je sva uplakana u njegov atelje i ispričala mu da je neki čovek ubio jednu od devojaka. Policija je zatvorila Sivi papagaj. Tri dana ona je provela u Anrijevom ateljeu, sve dok nije našla mesto u nekoj javnoj kući u ulici d'Amboaz. Druge devojke su se rasprštale po celom Parizu. Anri je bio prisiljen da preuredi svoje seksualne navike. Sada je morao da se vozi mnogo dalje da bi našao ono što mu je ranije bilo tako blizu. Tek što se oporavio od tog udarca, kad mu Žan Avril reče da je našla neko sporedno zaposlenje u Foli-Beržer-u. Poslednji udarac došao je mesec dana kasnije. Te večeri Zidler je došao za njegov sto, žvaćući svoju uobičajenu nezapaljenu cigaru i trljajući ruke. “ Dakle, gotovo je! Potpisano, i tako dalje. Malopre sam prodao Mulen, gospodine Tuluz. Sećate li se kad sam govorio da ću zaraditi milion? E pa, zaradio sam ga! Ali nemojte misliti da ću se sada prosto povući i prebrojavati novac! Bože sačuvaj! Otvoriću jedan drugi lokal. Na Jelisejskim Poljima. Nazvaću ga Le Žarden de Pari. I vodim Saru sa sobom…” Anri se oseti isto kao onog davnog popodneva kad mu je majka saopštila da mora da ide u školu. Svet se oko njega srušio u prah. Bez Sare, bez Zidlera, Mulen više neće biti ono što je bio. Šta li će on da radi? Izradio je mnogo slika Mulen -a, i kazao skoro sve što je imao da kaže. Ubuduće bi se samo ponavljao. Možda je Moris imao pravo. Možda bi trebalo da izlazi, da se upoznaje sa drugim ljudima…” Te večeri posmatrao je kankan, ali nije pravio skice. Posle predstave zaustavio se kod bara da se oprosti od Sare, a onda od Gastona, svog najmilijeg kelnera. Pri izlasku rukovao se sa Tremoladom. Jedan trenutak se zadržao pred svojom slikom cirkusa, koja je visila u predvorju. A zatim je izašao. Kad su kočije počele da klize, nagnuo se kroz prozor. Crvena svetlucava krila okretala su se u noći, baš kao što je Zidler govorio da će se okretati. Pošto je bio sentimentalno raspoložen, zamišljao je da se okreću zbog njega, samo zbog njega, da njemu, okrećući se, šalju svoj blistavi pozdrav. “ Zbogom, Mulenu! “ Prošaputao je te reči i mahnuo rukom kao da se oprašta od starog prijatelja. “ Zbogom, Mulenu ! Još tiše, dodao je: “ Zbogom, Monmartru!” Nekoliko dana docnije Moris ga je odveo k Natansonovima. Na vratima je
livrejisani sluga prihvatio njihove šešire i rukavice i pomogao im da skinu ogrtače. Mladići su prošli kroz hol i zaustavili se na širokim stepenicama koje su vodile u salon. Čekajući da mu se povrati dah, Anri baci pogled na ogromnu sobu, prilično mračnu uprkos obilju svetiljki sa svilenim abažurima, na panjeve koji su buktali u mramornom kaminu, na veliki klavir koji je stajao u uglu i ličio na sanduk za harfu, na kadifeni nameštaj ukrašen resama,na rasturene grupe dama pokrivenih nakitom i u večernjim haljinama, i bradate gospode u bleštavim uštirkanim košuljama, koji su pijuckali šeri i ljubazno razgovarali. Sluge u belim rukavicama kružile su po sali noseći poslužavnike. Odjednom, Anri poznade Misju Natanson,ne zato što je bila najlepša od svih prisutnih žena, nego što je instiktivno osetio da ta raskošna soba mora da pripada njoj. Ona se izvini društvu, pridiže skut svoje haljine od ružičastog tafta i s osmehom, ispružene ruke, šušteći krene prema njima. “ Gospodine Žoajan,kako je to ljubazno od vas što ste došli i doveli svog prijatelja.” Zatim se okrete Anriju. “ Gospodine de Tuluz-Lotrek, najzad, dakle ipak… najzad! “ reče svojim tihim, slovenskim glasom. “ Vi to možda niste znali, gospodine, ali ja sam mesecima kovala zaveru i prelazila preko mnogo koječega da bih vas dovela ovamo. A sada, kad ste tu, ja ću vas monopolisati. Nemate ništa protiv, zar ne? I baci mu pravo u lice svoj osmeh, svoj neodoljivi osmeh… TREĆI DEO MIRJAM 17 Koliko vremena - koliko li je vremena bilo potrebno budali da joj se otvore oči? Da uvidi kako je sve bilo obmana, kako je sve bilo jedna svirepa lakrdija?… Oko pet godina. Izgovario je te reči glasno, uz tih isprekidan smeh. Eto, toliko mi je bilo potrebno. Za časak se potpuno predao blagom njihanju fijakera. Oko njega, avenija de l'Opera podrhtavala je od čangrljanja predvečernjeg saobraćaja. Jedna plava, upadljivo obučena glumica mahnula mu je rukom iz kočija. On je rasejano dodirnuo svoj svileni šešir, otresao pepeo od cigarete sa krznenog revera na kaputu, i nagnuo se napred. “ Kočijašu, nećemo do Veber-a. Molim vas, vozite u Galeriju Žoajan, ulica Forest 9.” Da, bilo mu je potrebno pet dugih godina da najzad shvati kako je sve to bilo samo jedna velika šala. Pet godina, prilično vremena… Ali, dođavola, sve je izgledalo tako stvarno u početku - ceo svet se, izgleda, bio zaverio da ga primora da zaboravi na to da je bogalj. Misja, na primer. Nije smela da se onako osmehuje na njega. To je bio osmeh pomoću koga je ona postizala sve što je htela - bila je isuviše pametna da bi se oslonila na svoju inteligenciju , osmeh koji je učinio da njen salon postane jedan od najpoznatijih u Parizu,i koji je primamio od suparničkih domaćica tako priznate i tako tražene ličnosti kao što su bili Zola, Klemanso, Anatol Frans… Zamislite kako je taj osmeh uticao na jadnog patuljastog bogalja! Udario ga je u pleksus, uznemirio mu srce, izbrisao i ono malo razuma što je imao, i odvukao ga u taj petogodišnji san! A kako je samo đavolski lepa bila te noći! Kada se udruže lepota,ukus i novac - a ona je imala sve troje, dobija se jedna užasna kombinacija. Ona je bila sušta elegancija, sušta otmenost i ljupkost, pobedonosna potvrda šta sve može novac da stvori kada ima od čega. Bogatstvo ne doliči svakome, ali je njoj dolikovalo. Na prvi
pogled bilo je jasno da ju je očešljao najskuplji frizer, da su sobarice obigravale oko nje dok se oblačila, i da su se postarale da svako dugme bude zakopčano, svaka kopča prikačena, da njena ružičasta taftana žaljina dolazi pravo od Vort-a ili Pakena i da je sigurno koštala brdo novaca. A on, pošto je tada imao dvadeset i sedam godina i pošto je bio takva vrsta čoveka sa takvim mislima u glavi, smesta je postao svestan da se ispod haljine nalazi skrivena privlačnost najfinijeg, najpenastijeg rublja koje se moglo kupiti za novac, pravi vrtlog alansonskih čipaka, a ispod rublja - bujno, glatko kao breskva telo plavuše u punom cvetu… Sada, kada je gledao unazad, uviđao je da ona nije smela da se tako osmehne na njega. To je bilo svirepo. To je bilo rasipanje - kao da topom gađaš zeca. Jedan učtiv, običan osmejak bio bi dovoljan. A i oni ljudi sa kojima se upoznao te večeri bili bi čovečniji da se nisu onako ljubazno ponašali prema njemu. Nisu smeli onoliko da hvale njegov plakat. Trebalo je da kažu: Mon Dieu, pogledajte ga, zar nije pravo strašilo! Pogledajte to lice, pogledajte te noge! To bi bilo čovečnije. Umesto toga oni su mu laskali, naterali ga da se oseća dobrodošlim - i još gore, da se oseća slavnim. Sećao se jasno svega što se desilo te večeri. Ko je bio prisutan,kako su dame bile obučene, šta su ljudi govorili, šta je on govorio, čak i šta je mislio. Sećao se zlatne i zelene trpezarije koja je ulivala ledeno strahopoštovanje, kao hol Francuske banke, ali koja je ipak, kad su počeli da služe pečene fazane, uspela da izgleda prijatna, bezmalo intimna. Sara Bernar, koja je sedela između Kloda Debisija i Oskara Vajlda, imala je belu haljinu od moarea i pegava ramena. Anatol Frans se ceremonijalno prepirao sa biskupom - jer, bio je prisutan i jedan biskup te večeri, jedan od onih crkvenih velikodostojnika iz visokog društva koji postaju kardinali. Bila je to prepirka puna osmeha, lakih poklona,preklinjućih pokreta - dvoboj šivaćim iglama… Klemanso je pričao svojoj lepoj susetki o Građanskom ratu u Americi: Li je bio sposobniji general, ali je imao samo oduševljenje, madame, Grant je imao puške… Sećao se čak i kako ga je zainteresovao ogroman soliter gospođe Gorcikov, i kako se pitao koliko li je težak i koliko staje… Kako je pomislio da su ljudi koji su nešto postigli, a svaki od njih za stolom postigao je nešto - kao celina zanimljiviji od promašenih ljudi, i mnogo manje zajedljivi… Da je inteligentnim ljudima potrebna pažnja lepih žena da bi dali od sebe ono najbolje…Da su mnogi ljudi bili duhoviti, ali je malo njih umelo da upotrebi tu duhovitost u pravi čas, i da je većina zaista dobrih dosetki došla na svet noću u tim otmenim krugovima… Kako je primetio da žene zaista izgledaju bolje u toaletama iz modnih salona nego u haljinama šašivenih kod kuće… Da veoma bogate žene - ako iole liče na ljudska bića - imaju neku sebi svojstvenu draž, i da novac ima izvesnu neosetnu, ali ipak stvarnu seksualnu privlačnost, te je možda zbog toga svaka midineta pokušavala da izgleda kao bankareva ćerka… Najjasnije se sećao Misje. Misje koja mu priča o Poljskoj, gde je rođena, o svom bratu Cipi, o tome kako mnogo voli muziku i balet, kako se divi njegovom plakatu i kako bi bila srećna - tu stupi u dejstvo poznati osmeh - kada bi on priložio nekoliko crteža za Belu reviju, jedan časopis koji je počeo da izdaje njen muž da bi je zabavio… Milo mi je što ste došli, Anri - ne ljutite se što vas zovem Anri, zar ne? Često, vrlo često… A tada je otkrio jednu krupnu stvar. Pa, i on spada među te prijatne ljude koji su uspeli! I on je ljubak, i on je uspeo! Bogalj - ko je bogalj? On je Lotrek, mladi i smeli umetnik! On je slavan! Slavan! Pariz mu je otvorio svoja vrata! Ići će svuda, videće sve, upoznaće se sa svima… Mogao je da ide kuda god hoće, bio je priman, tražen, slavan!
I on je zaronio u Pariz. Išao je svuda. Nije mogao dovoljno da se nagleda, dovoljno da skicira, dovoljno da se nasluša, da obiđe dovoljno mesta za jednu noć. Pošto je radio danju, morao je da živi noću. A da bi mogao da živi noću, nije spavao, a da bi mogao da izdrži bez sna, on je pio… Život se pretvorio u neprekidno penjanje i silaženje iz fijakera. Hej, kočijašu! Do Veber-a… U Englesku kafanu… U Irsko-američki bar, ulica Roajal!… Hej, kočijašu! Do Maksim - a !… Kočijašu, Eldorado !… Alhambra !… Ambasadori!… Pariska kasina!. Hej, kočijašu, Foli Beržer… Ne na glavna vrata, na ulaz za glumce - i to brzo! Kočijašu, ulica de la Beti broj 21. Pitajte nastojnika da li je gospođa Sara Bernar kod kuće… Kočijašu, u Palatu ogledala!… Kočijašu, na Velodrom!… Kočijašu, do gospođe Gorckkov, ulica Monten, broj 16… Do gospođe vojvotkinje de Klermon-Toner… Do gospođe princeze de Karamon- Šimej… Hej, kočijašu! Do Lari-a!.., Do Voazen-a!. U Srebrnu kulu !… Što je najčudnije, vrlo se slabo sećao tih pet mahnitih besanih godina:ostala je samo pregršt beznačajnih, nepovezanih sličica koje su se iz nekog razloga zadržale u njegovom sećanju, kao konfeti koje čovek nađe ispod okovratnika dva meseca posle maskarade… Kod Veber-a, u šest sati, sa Ciganima obučenim u crvene dolame koji se naginju nad svoje violine, i Šarlom, šefom sale, koji se dostojanstveno šeta između stolova… Bar kod Maksim-a. Žerar,glavni poslužitelj, sa monoklom, u plavocrvenoj livreji… Ralf, glavni barmen, pola Čerkez - pola Kinez, koji ga je obično oslovljavao sa Monsieur le Viconte-Marquis… Barovi, barovi, barovi… Devojke - plavuše,crnke,riđokose. Oblih bokova u haljinama koje su imale oblik peščanog sata, sa tvrdim osmehom namazanih usana koji kao da je bio zalepljen na njihovim lepim licima… Mlade žene sa starim srcima… fosforescentni slepi miševi pariskih noći… Glumice, stotine glumica. Poler Režan sa svojim kočijama koje su vukle bele mazge,Sara sa svojim mrtvačkim kovčegom postavljenim satinom, koji je namestila u podnožju postelje,Eva Lavalijer, Ana Held, Mej Milton, Ivet Gilber, Žan Grenije, Marsel Lender… Loa Faler, koja briše znoj s lica posle odigrane Igre vatre i priča mu o svojoj varošici u državi Ilinois,.. Mej Belfor, koja u spavaćici, sa mačkom u rukama, peva Imam jednu crnu mačkicu… Žan Derval, koja ulazi kod Maksim-a u dva sata ujutru vodeći svoju brijarkučku sa pojasom nevinosti iskićenim dragim kamenjem… Žan Avril, koja proždire prženi hleb sa sirom posle predstave, u kafani Riš, i priča mu: Anri, ovoga puta je to nešto sasvim drugo. On je tako sladak, tako nežan, tako pametan i “ tako snažan!… Pozorišne garderobe. Plave, ružičaste, zelene, sa rubljem bačenim preko nameštaja ili okačenim o paravan, umazanim peškirima zgužvanim između bočica sa šminkom… Takvih se stvari sećao. Devojaka kod Foli-a, koje jure iza kulisa posle svršene tačke, saplićući se o svoje duge šlepove, psujući poluglasno… Debisija, koji halapljivo guta kolače sa čokoladom i priča svoje doživljaje iz Rusije… Cimermana,koji trenira u pet sati izjutra, na ogromnom i praznom Velodromu… Sećao se kako je odlazio u šest sati izjutra čiča-Kotelu, opasivao plavu kecelju preko večernjeg odela, i laćao se novog kamena… Pa Morisa, koji klima glavom i govori mu: Radi ili se zabavljaj, Anri, ali, za ime božje, ne pokušavaj da izvedeš obe stvari odjednom… Gospođe Lube, koja ga nagovara da legne… Večera kod Misje… Vikenda provedenih u njenoj poljskoj kućici… Povratka u Pariz u četvropregu posle trka u Lonšanu… Veličanstvene trpezarije gospođe Gorcikov, sa slugama obučenim u kozačke uniforme… Jedne večeri provedene sa princom od Velsa u Le Žarden de Pari… I čega još! Tangija, koji umire od raka u bolnici La Pitije, i gleda ga upalim očima, staklastim od bola, pokušavajući da progovori… Ručka sa Morisom kod Drajfusovih,
nekoliko meseci pre nego što je izbigo skandal… La Guli i Ajše, koje stoje jedna prema drugoj u ponoć, na mostu iznad monmartrskog groblja, skaču jedna na drugu, udaraju se, grebu, grizu. A nekoliko dana docnije, La Guli - pobeđena, sa modricom na oku, izgrebanog lica -dolazi u njegov atelje i moli ga da joj naslika zavese za njenu šatru na Prestonom vašaru*. *Te zavese je La Guli prodala, a neki neznalački trgovac umetničkim predmetima isekao ih je, te im se izgubio trag za mnogo godina. Tek 1929, posle neumornog traganja, Luvr je uspeo da pronađe sve delove, koji su pažljivo restaurirani - Prim. pisca. Sećao se i smrti tetka-Armandine… A dva meseca docnije, putovanja sa mamom u Seleran, na dedinu sahranu. Velika kuća, nekada tako puna smeha, a sada tako tiha i beživotna… Neke kuće umiru sa svojim gospodarima… Čega još? Londona… Amsterdama… Opet Londona, ovoga puta sa Morisom. Kako je skicirao Vistlera u njegovom ateljeu u Čelsiju, večerao s njim kod Kriterion-a… Oskara Vajlda, klonulog na stolici, kako bulji u tepih očekujući da ga uhapse… Plovidbe do Lisabona… Lepe saputnice na brodu koja je išla u Dakar da se sastane sa svojim mužem… Madridasa ulicama punim ljudi u dva sata ujutru… Toleda i veličanstvenih radova El Greka… I kako je našao jednu devojku iz Papagaja u nekoj javnoj kući u Barceloni… Zatim se vratio u Pariz. Opet mjuzik-holovi, opet barovi, opet Hej, kočijašu!… Na jednoj zabavi kod Natansonovih posluživao je za barom u žaketu i sa britanskom vojnom zastavom umesto prsluka.Izmislio je jedan koktel, Zemljotres, i ponosio se svojim talentom barmena. Priređivao je večere na kojima je svojim gostima služio majmunsko meso, i stavljao zlatne ribice u boce s vodom… I slične glupe stvari. A pošto se osećao usamljenim i ogorčenim, bio je sve okrutniji prema sebi, pio sve više i više, pravio se upadljivim oblačeći ružičaste rukavice, košulju crvenu kao krv, i zeleni kaput skrojen od čoje sa bilijarskog stola. E pa, to je bilo uglavnom sve… Ne baš mnogo za pet godina. Cele nedelje, celi meseci nisu ostavili nikakvog traga. Mnogo pre nego što umre, čovek počinje da umire za samog sebe… A sada? Sve je išlo po starom. Prodao je svoja kola i šetlandske ponije. Nije se više oblačio kao komičar iz mjuzik-holova, ali samo zato što je bio isuviše umoran da bi izigravao klovna. Još uvek je posećivao pozorišne kulise i kafanske koncerte. Ali uglavnom iz navike, zato što nije znao šta drugo da radi. Još uvek je leteo s jednog mesta na drugo, spavao u fijakerima. I još uvek je bio sam.Sada je znao da ga nikada nijedna žena neće voleti, da svi ti divni osmesi nisu bili upućeni njemu, nego njegovoj umetničkoj slavi. Imao je samo trideset dve godine, ali je izgledao kao da ima četrdeset pet. Zdravlje mu je popuštalo, nije mogao da radi ni upola kao ranije. Ruka mu se tresla kad je uzimao čašu, tako da je morao da je pridržava drugom rukom. Konjak nije više pomagao njegovim nogama, i one su ga ponekad đavolski bolele. Koliko dugo će to trajati? Nije znao, a nije u stvari ni mario… Fijaker je skrenuo u jednu pustu pobočnu ulicu i zaustavio se ispred jedne skromne radnjice iznad koje je visio natpis sa zlatnim slovima Galerija Žoajan. Anri je sišao, gurnuo jednokrilna staklena vrata, i teškim korakom prošao kroz dve polumračne i prazne izložbene sobe. Kad se približio kancelariji, ugledao je Morisa kako sedi za stolom i piše. Zraci stone lampe padali su na njegovo ozbiljno lice, još jače isticali njegovu plavu kosu i brkove, pooštravali boru među obrvama izazvanu koncentracijom. Dragi Moris, kako je naporno morao da radi ovih poslednjih godina da bi otvorio tu malu radnju! Kako je ozbiljan i marljiv izgledao u svom redengotu! Moris diže oči sa stola.
“ Dobro veče, Anri - oh, mon Dieu, opet si pio!” “ Srknuo sam samo dva aperitiva - ovaj,recimo tri - i jedan na brzinu, usput. Nisam pijan.” “ Ne, nisi pijan, ali su ti oči krvave i imaš onaj izvestan izraz…” “ Mogu li da sednem? “ On se udobno smesti u jednu prostranu kožnu stolicu. “ Evo, “ pruži mu Moris natmureno novine, “ pročitaj šta kažu o izložbi dok ja napišem pismo.” “ Dolazeći ovamo, “ reče Anri i uze novine, “ prešao sam u pameti minulih pet godina i došao do zaključka da sam prekobrojan čovek, kao sveti Josif…” “ Umukni. Pusti me da napišem pismo.” “ …uludo sam straćio svoju mladost. I za sve to si ti kriv! Ne zaboravi da si me ti odveo u Misjinu kuću one noći…” “ Ja sam samo želeo da te upoznam sa nekoliko pristojnih ljudi… Za ime božje, pusti me da dovršim ovo pismo! Razgovaraću s tobom kroz koji trenutak. “ dodade on zloslutno. Anri zašuška novinama. “ Slušaj ovo! Prva samostalna izložba tog mladog i smelog umetnika, koja se otvara sutra posle podne u Galeriji Žoajan, obećava da će biti… I tako dalje, i tako dalje… Ti umetnički kritičari baš bi mogli s vremena na vreme da promene svoje epitete. Kad budem imao devedeset godina, još uvek će me zvati taj mladi i smeli umetnik. “ Devedeset! “ Moris potpisa pismo i stavi ga u koverat.” Nastaviš li tim tempom, bićeš srećan ako doživiš četrdesetu.” “ Pa ni Rafael nije doživeo, ni Koređo, ni Vato… A sad, dosta o tome! Vidim da si mi spremio neku pridiku, nije gore od začepljene pridike. Napred! O čemu je reč ovoga puta?” Moris se zavali na stolici, skrsti ruke na potiljku i poče da posmatra svog prijatelja. “ Ponekad se pitam da li možda ne sediš noću i ne izmišljaš nove načine na koje ćeš da uništiš svoju karijeru. Na primer: kakvu vrstu ugleda, po tvom mišljenju, stičeš time što si odveo na Bal u Operi onu ozloglašenu madame i predstavio je kao svoju tetku?” “ A, to! Prvo, gospođa Potijeron nije ozloglašena. Ona je oličenje diskrecije. Drugo, ona je izgledala vrlo pristojno te večeri. Treće, nikada nije videla Bal u Operi i umirala je od želje da ga vidi. Osim toga, mogla bi da mi bude tetka.” “ Ali ona to nije, i svi su to znali. I svi su znali da si nekada provodio nedelje u njenoj javnoj kući. Svi su o tome pričali.” “ Je l'? E pa, u svakom slučaju, ostavi ih neka pričaju.Zar ti ne znaš da je ogovaranje duša konverzacije i da većina ljudi ne bi imala o čemu da govori kada te ne bi ogovarala iza leđa? Zašto bi se ti brinuo kada se ja ne brinem? Ti vrlo dobro znaš, Morise, da bih, da nije Belog cveta, ja već odavno bio mrtav. Bog mi je svedok da je to jedino mesto gde mogu da se odmorim i gde me ljudi ostavljaju na miru, te mogu nesmetano da radim. Dobro, ja s vremena na vreme provodim nekoliko nedelja u javnoj kući. Šta se to koga tiče, i kakvo zlo ja činim? Berta, moja stara prijateljica iz Papagaja, tu je nastojnica. Devojke mi dolaze u sobu dok slikam, a hrana je odlična. Ne možeš ni da zamisliš šta sve čovek može videti kada živi u javnoj kući.” “ Mislim da mogu. “ nasmeja se Moris. “ Ne, ne možeš! I prestani da odmah pomišljaš na prljave stvari kao svi licemerni ljudi. Mislio sam na predmete za slikanje, na poze, izraze - stvari koje niko do sada nije slikao.” “ Znaš li kako su te kritičari nazvali? Velaskez bludnica.” “ Nisam znao, ali primam to kao kompliment. A sada slušaj, Morise, prestani za
časak da budeš tako zakopčan i bogobojažljiv i postani razuman. Moralno uzevši, nema nikakve razlike u tome da li slikaš golu ženu u ateljeu ili u javnoj kući, zar ne? Ali s umetničkog gledišta, razlika je ogromna. Kako da ti to objasnim? Razlika je kao između pantera u džungli i ispunjenog pantera u radnji.Jedan je slobodan, prirodan, divan, drugi je obična napunjena stvar, beživotna i groteskna. Na podijumu za modele, naga žena je samo žena koja nema na sebi odelo. Kad završiš sliku, dobio si uljanim bojama naslikano sredstvo za nadraživanje, prljavu dopisnicu koja će proći kao umetničko delo. U javnoj kući, naga žena postaje nesvesna sama sebe: kreće se slobodno, korača, stoji, sedi,proteže se kao što je verovatno Eva radila u raju. Čovek uvidi da žena nije obična vešalica za odelo koju srećeš na ulici. Ona je mekoput, neverovatno gibak dvonožac, sposoban da zauzme najrazličitije poze. Jesi li ikada posmatrao stomak žene koja se smeje? Ja jesam. Jednog dana Rolanda je pričala o noći provedenoj sa nekim čovekom koji je zahtevao da je obuče kao kaluđericu. Pričala je vrlo dobro, uz odgovarajuće pokrete i pantomimu.To nije bilo ni najmanje bezbožno, bilo je samo vrlo smešno, i devojke su se smejale kao lude. Ležale su izvaljene na mojoj postelji, neke poleđuške, neke potrbuške. Mogao sam da pratim njihovo reagovanje u poigravanju njihovog pupka,u podrhtavanju njihovih zadnjica. Cela njihova tela su se smejala. Čak i nožni prsti su im se savijali i grčili od smeha. Drugi put se, opet, sećam kako sam posmatrao zatezanje mišića na bedrima jedne žene, gušenje od koga joj se ukočilo lice kada joj je doktor Bušon rekao da ima sifilis. To je bila najbolnija stvar koju sam ikada video… Ali ti si trgovac, i to ne možeš da razumeš…” “ Dobro. Ja to ne mogu da razumem. Ali, kad misliš da su javne kuće tako divna stvar, zašto vešaš svoje slike iz javnih kuća u podrum, umesto da ih izlažeš zajedno s ostalima? Da bi poštedeo osećanja publike? “ dodade on s prikrivenom ironijom. “ Bože sačuvaj! Uglavnom da bih izbegao njihovu pohlepnu radoznalost. Hoću da ih pokažem samo nekolicini ljudi za koje smatram da su dovoljno inteligentni da ih razumeju. Osim toga, to bi moglo da da nezgodan publicitet Belom cvetu i da dovede gospođu Potijeron u nepriliku. Najzad, nije predviđeno da ona drži pansion za slikare. Neću da ponovim grešku koju sam učinio s onim plakatom za Mulen, privukao sam tako mnogo ljudi da je, na kraju, mesto postalo neizdržljivo i ja sam morao da odem. Volim Beli cvet baš ovakav kakav je. Uzgred budi rečeno, je li sve spremno dole? Bar, piće? Koliko su nabavili konjaka?” “ Dovoljno da zaplovi jedan ratni brod. Nadam se jedino da ti i tvoji prijatelji nećete dizati suviše veliku galamu, i da se ljudi neće trzati čudeći se šta se to dešava u podrumu.” “ Ne brini, bićemo mirni. Oni će dolaziti i odlaziti na zadnja vrata. Doći će i Misja. Bar mi je tako napisala. I Žan Avril je rekla da će prisustvovati. Ali, znaš ti, glumice, nikad se ne možeš osloniti na njih, osim kada im je potrebno. Ukupno ne očekujem više od dvadeset, dvadeset pet ljudi. Oh, zaboravio sam da ti kažem, pozvao sam Degaa on je rekao da ne bi došao na izložbu ni za šta na svetu. Mrzi miris ljudskih bića. To me je razočaralo jer sam se toliko radovao što ću mu pokazati svoje slike iz javne kuće. On bi ih razumeo. Nadao sam se da će povesti i Vistlera sa sobom.” “ Šta da kažem ako neko upita gde si? Kamondo, na primer. On je najpoznatiji skupljač umetničkih slika u Francuskoj. Možda će hteti da govori s tobom?” “ Kaži mu da sam bolestan. Kaži mu da sam mrtav. Tako je! Kaži mu da sam mrtav! Sigurno će kupiti nešto ako pomisli da sam umro. Jedan slikar vredi deset puta više mrtav nego živ.” “ A šta da radim ako on bude sa kraljem Srbije? Kamondo mi je kazao da će možda doći s njim, pomaže mu u stvaranju njegovih umetničkih zbirki. Ako kralj dođe i upita za tebe, hoćeš li se pojaviti iz tog tvog podruma?”
“ Zašto? Reci mu da siđe ako hoće da me vidi. “ Anri, ti si snob!” “ Reši se najzad. “ Anri se osmehnu. “ Prvo mi govoriš kako se ponižavam time što se družim sa bludnicama i vodim gospođu Potijeron na Bal u Operi. Zatim, da sam snob zato što neću da trčim gore da bih se ugaoznao sa tim tvojim balkanskim kraljem. Zašto bih to radio? Uostalom, već sam se upoznao s njim. Vrlo je ljubazan i tako dalje, ali ne vidim zbog čega bih morao da se penjem uz one silne stepenice samo da bih ga video.” “ Dobro, dobro! “ Moris klimnu umorno glavom. “ Uostalom, nisam o tome hteo s tobom da razgovaram. Zašto si, dođavola, onako natociljao gospodina DiranRijela?” Anri pršte u smeh. “ Oh, ispričao ti je?” “ Da, ispričao mi je! Ali on se nije smejao!” “ Šta je, po tvom mišljenju, trebalo da uradim? “ reče Anri, još uvek smejući se. “ Hteo je da dođe u moj atelje i da razgleda moje slike. Rekao sam mu neka dođe i neka ih razgleda. Da si samo video njegovo lice kad je stupio u Beli cvet i kad su devojke počele da ga začikuju. Ali, mesdemoiselles, ja sam ovde došao poslom… Ja sam oženjen čovek!” “ Shvataš li ti da je Diran-Rijel najveći trgovac u Parizu, i znaš li šta sve on može da uradi za tebe?” “ Šta može da uradi?” “ Ne izigravaj naivčinu. Dođavola, vrlo dobro znaš šta može da uradi za tebe. Umetnici padaju na kolena kad mu se obraćaju, a ti ga pozivaš u javnu kuću! Za ime božje, Anri, tiče li se tebe išta?” “ Vrlo malo. Žao mi je ipak zbog te Diran-Rijelove nezgode. I nadam se da neće naškoditi tvom poslovanju što se zna da si moj prijatelj. Ti znaš da ništa ne bih uradio što bi tebi naudilo. Samo sam hteo da pružim devojkama malo zabave. One je imaju tako malo. A sad, pričaj mi o izložbi. Očekuješ li veliku gužvu? Misliš li još uvek da ćeš prodati dve-tri stvari? Hoćeš li da ti izradim nekoliko slika sa cvećem? Ljudi uvek kupuju cveće.” “ Ne brini, prodaću već nešto. Ljudi postepeno shvataju da ti možeš da radiš i druge stvari osim plakata.Nadam se da će Kamondo doći. Ako on kupi nešto, onda si uspeo, Anri. On kupuje samo najbolje - Manea, Degaa, Renoara. I to ne otpatke, nego baš najbolja platna. Strašno mrzi da izdaje novac, ali će platiti vrlo mnogo za jedno dobro platno. Kažu da namerava da zavešta svoju zbirku Luvru… Šta ti je? Ti me ne slušaš? Zar nisi uzbuđen zbog svoje izložbe?” “ Naravno, “ reče Anri. rasejano. “ Strašno sam uzbuđen.” “ Ti si običan lažov. Nimalo te nije briga ni za tvoju izložbu,ni za Kamanda, ni ma za šta drugo. Nemoj da misliš, da ja ne znam zašto si priredio ovu izložbu.” “ Ti si moj prijatelj, zar ne? Na život i smrt! “ sećaš li se Pošto mi ne dozvoljavaš da ti novčano pomognem u poslu, najmanje što mogu učiniti jeste da te pustim da izložiš moje slike. Voleo bih samo da su one nekako komercijalnije, pa da zaradiš nešto novaca. A sada, kako bi bilo da odemo na večeru?” Moris je oklevao. “ Vidim, “ reče Anri uz tužan osmeh. “ Vodiš Rene na večeru i hoćeš da budeš sam s njom. I ja bih se isto tako osećao da sam na tvom mestu.” On se s mukom podiže na noge i stade ispred stola. “ Milo mi je što si najzad našao devojku, stari. I to još tako lepu! I tako zaljubljenu da je to već nepristojno. Ako se rešiš na ženidbu, ne zaboravi da želim
da budem kum tvom prvom detetu. E pa, laku noć, Morise. Doviđenja sutra.” Te večeri, za obedom, Moris i Rene razgovarali su o Anriju. “ Zar niko ne može ništa da učini za njega? “ upita ona. “ Bojim se da ne može. “ On zamišljeno strese pepeo sa svoje cigarete. “ On propada, umire od usamljenosti. Poznajem Anrija vrlo dobro. Niko nije nikada osećao takvu žeđ za životom , a on nije uopšte živeo. Neki ljudi ne mogu da žive bez ljubavi i on je jedan od njih. Do pre godinu dana, otprilike, još se nadao. Sada se više ne nada. Želja za životom ga je napustila.Šta može da se učini s čovekom koji se tako oseća?” Anrijeva dvostruka izložba otvorena je sutradan posle podne.Nešto posle četiri časa stigle su prve kočije. Kritičari su došli malo docnije, pokušavajući da izgledaju nenametljivo, a upinjući se u stvari, što su više mogli da ne ostanu nezapaženi, Sa kišobranima o ruci, šetkali su ispred slika kao generali na reviji trupa zastajući ovde-onde da pogledaju poneko platno, ili su stupali korak-dva unazad, krivili glave i beležili primedbe u svoje kataloge. U pola pet, mala galerija bila je prepuna. Ljudi su gledali slike, tražili poznata lica. Gospoda su istezala vratove između šešira dama da bi bacila pogled na slike. Moris, u prugastim pantalonama i žaketu, leteo je od jedne grupe do druge, tek koliko da se pokloni, progovori dve-tri reči, i izjavi žaljenje slikarevo, koji se iznenada razboleo. Predveče, grof Isak Kamondo i neki gospodin ratničkog izgleda u kaputu postavljenom krznom ušli su zajedno i odjednom je sobom prostrujao žamor. Onaj visoki, to je srpski kralj Milan… Znate, onaj što je pre nekoliko godina abdicirao… “ Veoma mi se sviđa ova slika. “ primeti Kamondo,zaustavljajući se pred slikom žene obučene kao klovn, koja je zatezala svoj mider. “ Ali gde je potpis? Ne vidim potpis. “ On prelete buljavim, kratkovidim očima preko slike. “ Ne kupujem ništa što nije potpisano. Sve slike u mojoj kolekciji su potpisane.” “ To je pametno, gospodine grofe! “ smešio se Moris, stojeći pored njega. “ Evo potpisa, u desnom uglu. I datum je tu. Nije potrebno da vam ukazujem na savršeni kvalitet ovoga dela, na sigurnost kompozicije, perfektnu skladnost boja…” “ Koliko staje?” “ Samo šest hiljada franaka.” Ljubitelj umetnosti se trže. “ Šest hiljada franaka? Slušajte, Lotrek je još uvek vrlo mlad…” “ I Rafael je bio mlad, gospodine grofe. Naravno, ima i drugih manje skupih slika na izložbi. Ali ovo je slučajno najbolje platno.” “ Pa ipak - šest hiljada franaka! Zaboga, pre tri godine kupio sam jednog Degaa za te pare!” “ A danas možete da ga prodate dvaput skuplje. Vaša zbirka, gospodine, je spomenik vaše poslovne oštroumnosti isto koliko i vaše ljubavi prema umetnosti.” Grof Kamondo je, teško dišući, ponovo počeo da razgleda sliku. “ Jeste li sigurni da je to najbolje platno? Nadam se da ste u pravu.” Tek posle sedam sati napustio je i poslednji gost galeriju.Moris se sjurio niz rasklimatane stepenice koje su vodile u podrum. Anri, sa čašom u ruci, ispraćao je Žan Avril do vrata. “ U redu, draga, videćemo se kod Le Riš-a posle predstave. Ali ako misliš da ćeš me nagovoriti da ti izradim plakat, unapred znaj - neću! Više ne radim plakate. Tu ima suviše posla.” Glumica mu posla poljubac i žurno izađe.” Dakle, Morise, kako je bilo gore? “ Anri podiže čašu. “ Jesi li što prodao? Izgdedaš srećan. Je li Kamondo dolazio? “ Srećan! Bogami, i jesam srećan. Kamondo je ne samo došao nego i kupio Ša-U-
Kao. Šest hiljada! Kralj je bio s njim, i takođe je kupio jednu sliku*. Uspeo si, stari! Ne kao crtač plakata, ovoga puta, nego kao slikar. Već planiram tvoju izložbu u Londonu. Tamo negde iduće godine. A zatim jednu u Njujorku. Ah, Njujork, tamo leže pare!” Prekide ga zvuk zvonceta na spratu. *Slika koju je kupio grof Kamondo bila je rađena na kartonu i danas se nalazi u muzeju Luvr. Ona koju je kupio kralj Milan bila je na platnu. I to je bio portret Ša-U-Kao, i u Žoazanovom katalogu zapisano je da se nalazi u kraljevoj zbirci. Otada je promenila vlasnika nekoliko puta. - Prim. pisca. “ Ko li je to sada, dođavola? Neka žena koja je zaboravila rukavice, kladio bih se.” On se žurno pope gore, usput hitro pripali gasnu lampu i otvori vrata dvojici gospode u cilindrima, koje je odmah poznao. “ Gospodine Dega! Gospodine Vistleru! Kakva čast! Ali, nažalost, svi su već otišli.” “ Zato smo i došli. “ preseče ga Dega, ulazeći u galeriju. “ Gde je Lotrek?” “ Dole, odmah ću ga dovesti.” Kada se Anri pojavi iz podruma, Dega i Vistler su stajali pred jednim velikim platnom Mulen Ruž-a - dve žene i tri čoveka koji sede za stolom*. *Ta slika Au Moulin Rouge,nalazi se danas u Umetničkom institutu u Čikagu-prim.Pisca “ Šta ste hteli time što ste naslikali lice ove žene zeleno? “ prodera se Dega iz daljine. “ Naravno, ja znam zašto ste to radili i imali ste pravo, ali čekajte samo da vidite šta će reći kritičari! Oh-la-la!.. “ On se naže i prinese nos bliže platnu. “ Skoro sam sasvim slep. Ne vidim mnogo, ali kosa ove žene je savršena.” “ Vrlo slična boji kose moje Devojke u belom.” primeti Vistler, stavljajući monokl. “Naročito se divim načinu na koji ste prikrili sve tragove napora. Sećate li se našeg razgovora prošle godine u Londonu? Treba sakriti napor. Dakle, mladiću, nikad nemojte zaboraviti…” “ Dakle, Džimi, “ prekide ga Dega, “ ne započinji opet jednu od svojih pridika. Nisi u Londonu. “ On počeša svoju kratku sedu bradu. “ E pa, Lotrek, pokažite mi ostale slike…” Više od jednog sata razgledao je slike dole u podrumu, stavljajući usput svoje uobičajene mrzovoljne primedbe. Pred sam polazak, on se naglo okrete Anriju. “ Koliko vam je godina, Lotrek?” “ Trideset dve, gospodine Dega.” “ Trideset dve! Tačno ste trideset i dve godine mlađi od mene! Kamo sreće da sam u vašim godinama znao ono što, izgleda, vi znate.I kamo sreće da sam imao toliko odvažnosti da provedem nekoliko nedelja u toj vašoj javnoj kući. Kakvo otkriće! Oči mu se zamagliše, a neka neobična blagost umekša mu glas. “ Stekli ste svoje mesto, Lotrek, stekli ste svoje mesto. Vi ste jedan od onih šezdesetak ljudi u istoriji slikarstva koji su imali nešto da kažu i koji su to kazali.” On se okrete na-levo-krug, nespretno obmota svoj šal i, u pratnji Vistlera, iziđe u noć. “ Kako bi bilo da večeramo zajedno? “ upita Anri kad je Moris po drugi put smanjio plamen u lampama. “ Ne mogu. Ne mogu večeras. Hoću da pošaljem pisamce kritičarima o tome kako je kralj Milan kupio jednu od tvojih slika. To je, stari moj, prava reklama!” Posle odlične večere, Anri je svratio u Foli Beržer i iza kulisa posmatrao finale prvog čina nekog komada zvanog Ljubav u Veneciji. Gondola od papir-mašea njihala
se ispod kartonskog mosta Rijalto, a jedan par pevao je u duetu o svojoj večitoj ljubavi, dok su se gerle - sa venecijanskim trorogim šeširima,crnim maskama na licu, i nešto malo odeće - slivale s mosta, izveštačeno paradirale duž rampe, sa rukama na kukovima, blejeći otegnuto: C'est l'amoooooour vé-ni-tien! C'est l'amoooour vénitien! Orkestar nabuja u završni krešendo i zavesa pade uz gromoglasan pljesak. Odjednom pozornica postade poprište krajnje zbrke. Mesečina se ugasi. Gondola prestade da se njiše, a ljubavnici se iskobeljaše iz nje ne progovorivši ni reči jedan s drugim. Gerle skidoše maske i žurno iščezoše među kulise, brbljajući među sobom. *(franc.) To je ljubav u Veneciji! “ Merde, ove visoke potpetice će me ubiti!… Jeste li ga videle, onoga sa licem kao u pudlice, u prvom redu? Taj me vodi posle predstave kod Maksim-a… Izlazeći iz Foli Beržer-a, Anri zaključi da mu je potrebna jedna čašica, i zaustavi se u jednom obližnjem bistrou koji je posećivalo pozorišno osoblje.Tu su glumci svraćali između činova da popiju kafe-kalvados i na brzinu popuše cigaretu. S vremena na vreme utrčala bi neka horistkinja umotana u muški kaput, zadihano poručila šolju vruće kafe, i odjurila natrag u svlačionicu. Dok je sladio drugi konjak, Anri se seti sastanka koji je ugovorio sa Polerom prošle nedelje. On stiže u Eldorado baš na vreme da vidi Dizezu kako stoji nasred pozornice, raskrečenih nogu i isturene brade, i kroz zube peva svoj poslednji bis. “ Mislila sam da ste zaboravili. “ povika ona dok je živahno ulazila u garderobu. Zatim sede i poče da skida šminku. “ Kako hoćete da vam poziram? Rekoste da je to za Le Riš? Dobro. Jednoj glumici je uvek potrebna reklama. Šta radite večeras? Kako bi bilo da nam se docnije pridružite kod Maksim-a?” Bila je već prošla ponoć kada je on završio skicu i izišao iz mjuzik-hola. “ Slušajte “ reče kočijašu. “ Moram da budem u kafani Riš za manje od pet minuta. Šta mislite, možete li to da izvedete? Posle ponoći kafana Riš bila je omiljeno sastajalište pozorišnog sveta. Dolazili su tu, mnogi od njih još sa šminkom na licu, da progutaju čorbu od luka, pojedu kajganu ili pržen hleb sa sirom, da se sastanu sa svojim posrednicima, prijateljima ili ljubavima. Na tom mestu vladala je zakulisna atmosfera zbrke i neceremonijalnosti. Glumice i glumci oslovljavali su se uzajamno preko stolova prijateljskim, profesionalnim ti, dovikivali primedbe o večernjoj predstavi, govorili s punim ustima. Poslovi su obavljani između sendviča,gutljaja piva, usred zveckanja posuđa, melodija poznatih pesama i neprekidnog brujanja večernjeg saobraćaja koje je dopiralo spolja. Novinski reporteri i pisci rubrika Priča se… prisluškivali su i pravili potajne zabeleške na svojim manžetnama. Kod Riš-a nije bilo ukrućenog ponašanja. Čak i priznate vedete, čija su imena stajala iznad ulaza u pozorište, zaboravljale su svoje novonaučene manire i opet se ponašale kao grizete ili skromne kokote kakve su bile pre dve-tri godine. “ Umirem od gladi! “ uzviknu Žan Avril. Ona prebaci svoj krzneni ogrtač preko naslona stolice i poče da svlači rukavice. “ Ne znam šta ćete vi da poručite, ali ja ću jednu čorbu od luka - ih! “ Ona puče prstima. “ Ne smem da jedem luk. Provešću noć sa… ovaj, umesto toga uzeću supu od sira, kajganu i kafu. A vi? “ Ona podiže svoj veo i pogleda Anrija preko stola. “ Šta ćete vi da uzmete?” Anri saopštgi kelneru njenu porudžbinu.“ A meni donesite samo jednu rakiju.”reče, otkopčavajući kaput postavljen krznom. “ Čekajte! “ Pokretom ruke ona zaustavi kelnera. “ Anri,morate da pojedete nešto! Nije ni čudo što ste sama kost i koža, ništa ne jedete. “ Ona se okrete kelneru. “ Donesite mu kajganu.” “ I duplu rakiju “ dobaci Anri preko ramena. “ A sada mi kažite šta će vam plakat.
Rekao sam vam da više ne pravim plakate. Pruži joj svoju tabakeru i nespretno kresnu šibicu. Ona primeti drhtanje njegovih ruku. “ Anri, morate prestati da pijete. “ Njeno sitno, lepo lice zabrinuto se namršti. “ Ne možete ovako da terate dalje. Šta hoćete time da postignete? Ništa ne jedete, već samo pijete, pijete, pijete!” “ O, Gospode, zar i vi! Ne mogu da sedim mirno desetak minuta i da se malo zabavljam, a da se ne nađe neko ko će mi držati pridiku.Dakle, slušajte dobro, mlada gospođo, ja vas mnogo volim, vi ste vrlo lepi, i mi smo prijatelji već dugo godina, ali ako još jednom pomenete da pijem, izbiću van te male biserne zube! Vratimo se plakatu. Vama nije potreban nov plakat. Onaj koji sada upotrebljavate je odličan.” “ Nije!” Podnimljena, gledala ga je natmureno. Niko neće moći da ga otrgne od konjaka. Ništa nije vredelo govoriti mu. “ Idem naproleće u London. Nastupam maja u Palasu, i potrebno mi je nešto što će naterati one Engleze da skoče na noge i dobro otvore oči. Molim vas, dragi! Radili ste plakate svima redom, a nikada niste ništa uradili za mene.” “ Osim dvanaestak portreta i ne znam ni sam koliko crteža.” “ Oh, šta će mi portreti? Meni je potreban plakat. Molim vas, Anri. Taj angažman u Londonu znači za mene sve. Ako postignem uspeh, moj menadžer misli da će moći da mi osigura nastup u Njujorku, iduće godine. Osim toga, vaši plakati donose sreću. Uzmite, na primer, Ivet Gilber. Mislite li da bi ona bila tamo gde je danas da vi niste izradili njen plakat? A Loa Faler? A Mej Milton? Pa ona mala irska drolja, Mej Belfort? Njen posao sastoji se u tome što se obučena u spavaćicu i s mačkom u rukama šeta po pozornici i zavija: Imam jednu crnu mačkicu! Imam jednu crnu mačkicu! Šta vam je smešno?” “ Ništa. “ smejao se on prigušeno. “ Samo sam pomislio kako bi mirno mesto bio ovaj svet kada bi žene prestale da ujedaju jedna drugu. A sad, “ nastavi on kada kelner spusti na sto duboku činiju,” zaboravite Mej Belfort i jedite supu dok je vruća.” Zažmirivši nežno, posmatrao ju je dok je sipala supu u tanjir. “ Prilično ste dug put prešli poslednjih godina, zar ne, Žan?Pomislite samo! Još pre pet-šest godina igrali ste u Mulen-u. A sada, u dvadeset devetoj, vi ste zvezda na vrhuncu slave.” Ona brzo diže pogled s tanjira. “ Nemam dvadeset devet, nego dvadeset pet godina.” “ Dvadeset pet? Kako je to moguće? Rekli ste mi da ste rođeni šezdeset osme.” “ Baš me briga.Ja imam dvadeset pet godina. “ S obezoružavajućim osmehom ona dodade: “ Imam dvadeset i pet već četiri godine, i nameravam da tu ostanem još neko vreme.” Bili su stari prijatelji, te se upustiše u neusiljen razgovor, sećajući se Mulen-a, Foli-a, Kasina de Pari, i drugih mjuzik-holova u kojima je Žan nekada radila na svom krivudavom putu ka slavi. Jeli su natenane, zastajali ovde-onde da mahnu u znak pozdrava ili upute neku primedbu poznanicima za obližnjim stolovima. “ Prošle nedelje išla sam na Monmartr sa nekim prijateljima.” Ona pričeka da kelner spusti tanjire sa kajganom na sto. “ Mesto se tako promenilo da ga skoro nisam - jedite ta jaja, Anri, čak iako niste gladni - da ga skoro nisam poznala. Nema nikog osim turista i stranaca.” “ Znam. Da nije gospođe Lube, odavno bih se odselio…” “ Evo one male protuve. “ šapnu Žan Avril, mašući prijateljski rukom ka Mej Belfort, koja je ulazila u kafanu u pratnji nekog gospodina bogataškog izgleda. “ U
društvu je sa svojim čekovnim računom.” Anri se i ne okrete, nego se zamišljeno zagleda u svoj tanjir. Da, Monmartr se promenio. Postao je surov i kosmopolitski. Postao je noćni lokal ne samo Pariza nego celog sveta, neka vrsta Pitsburga punog komercijalizovanog razvrata, gde su vlasnici salona i javnih kuća sa sve četiri strane sveta dolazili da nabave sebi robu. L’Eli je bio zatvoren, a isto tako i većina starih lokala. Umesto njih iznikla je gomila noćnih barova: polumračne krčme za izopačene tipove oba pola, boravišta kokainista i morfinista… “ O čemu razmišljate? “ upita ga ona. “ Jedite ta jaja.” Njen glas ga trže iz sanjarenja. “ Znate, Žan, “ reče on kao da razmišlja naglas “ kad bih sve morao da počnem ispočetka, ne verujem da bih izradio onaj plakat Mulen Ruž-a. Pomogao je Zidleru, ali je zato naneo i mnogo štete. Sećam se…” “ Gde li je Žorž? “ ljutito reče ona, bacajući nestrpljive poglede na sat. “ Kazao je da ćemo se naći posle predstave.” “ Žorž? Ko je to Žorž? Šta je bilo s Alberom?” “ Alber! Ne govorite mi o tom čoveku? Pričao je kako me voli, a za sve to vreme nastavljao je da juri s onom malom…” Slušao ju je, s osmehom u tužnim mrkim očima. Naravno, opet se zaljubila. Kako li je samo to izvodila? Kako je uspevala da se zaljubi svaka tri meseca u drugog čoveka, i to uvek potpuno iskreno? Nije bila koristoljubiva, za nju, ljubav je bila razonoda, pustolovina - nikada posao. Njen ukus je naginjao umetnosti i književnosti, te je stalno pronalazila ponekog pesnika, ili vajara, ili romanopisca, ili kompozitora koji je bio pun razumevanja, pametan, veran, strastan i bezuslovno siromašan. “ …Ali Žorž je drukčiji. On je pisac. Još ništa nije objavio, ali čekajte samo, uskoro će steći ime. Videćete!” Od zadovoljstva što govori o svom novom ljubavniku zažarilo joj se lice. Sitne bore u uglovima očiju nestale su.Ona je zaista izgledala kao da ima dvadeset pet godina… “ Oh, Anri, ovoga puta je to ono pravo! Drugi ne znače ništa za mene. Mislila sam da ih volim, ali ih nisam volela. Žorž se toliko razlikuje od ostalih. Njegov um je tako oštar i pronicljiv, a usto je tako jak, tako… krepak.” “ Mislio sam da ćemo doći do toga. “ osmehnu se on. “ Znate li, Žan, poznajem vas već dugo vremena i smatram vas za najbolju devojku koju sam sreo u životu, ali nikada nisam: mogao da budem načisto s tim - da li ste najnaivnija žena na svetu, ili nimfomanka.” “ Ali kada vam kažem da ga volim. Volim ga svim svojim srcem.Nameravam da se udam za njega.” “ Oho, budite oprezni!Na osnovu onoga što sam video, brak je jedan dosadan obed sa slatkišima na početku. Budite oprezni, Žan.Nemojte da učinite nešto za šta ćete se posle kajati! I obećajte mi da ništa nećete uraditi dok mi prvo ne kažete.” “ Obećavam.” Ona pripali cigaretu, duboko udahnu dva-tri dima i nastavi da puši neko vreme ćuteći. “ Anri, “ reče sa nekom iznenadnom nežnošću “ zašto toliko pijete? Zašto ubijate sebe tim prokletim konjakom?” “ Molim vas, Žan! “ Prvi put, neozbiljnost iščeze iz njegovog glasa. “ Znam da pijem suviše, ali tu ne možete ništa pomoći ni vi, niti iko drugi. Ne mogu da prestanem. Želeo bih da mogu, ali ne mogu.” Ona je zamišljeno grickala donju usnu, ispitujući njegovo ružno lice obraslo bujnom bradom, još ružnije usled bledoće obraza i upadljivo sjajnih nabubrelih
usana. “ Vi ste usamljeni, zar ne? “ nastavi ona, i on je pored sve buke mogao da čuje prizvuk sažaljenja u njenom glasu. “ Nemojte reći da niste, jer ste usamljeni. Tako ste strašno usamljeni da se to odražava čak i na vašem licu. Volela bih da…” Oči joj se razrogačiše i ukočeno zagledaše u jednu tačku. Njene male crvene usne se opustiše i poviše se u nečujnom uzdahu. “ Mirjam! “ uzviknu ona prigušeno. “ Mirjam… Kako se nisam ranije nje setila?” “ Šta to mrmljate?” “ Oh, ništa! Samo mi nešto pade na pamet.” Beše već prošlo dva sata, kada se pozdravio sa Žan Avril i njenim novim ljubavnikom i odgegao se iz kafane Riš. “ Kočijašu, do Maksim-a. “ On dade napojnicu mladom poslužitelju koji mu je doveo kola. “ I ne žurite!” Kada fijaker poče da klizi bulevarom, tihim i skoro pustim u to doba, on prebaci ćebe preko kolena, zavuče ruke u džepove kaputa, i zavali se u ugao. Hvala bogu, noćas nije hladno… Moglo je da bude đavolski hladno ponekad u tim fijakerima, oko tri, pola četiri ujutru… Dakle, eto ga ponovo u pokretu. Sada ide u Maksim, posle toga u Irsko-američki pab, ili Kod Ahila, ili na neko drugo mesto… Koliko li je hiljada kilometara prešao za poslednjih pet godina vozeći se ovako u noćne sate?… Možda je on bio prosto-naprosto nespokojan - jedan od onih ljudi koji ne mogu da izdrže na istom mestu? Kao Gogen… Gogen - i on je bio jedna od uspomena tih poslednjih pet godina… Gogen, obučen u svetloplavi redengot, sa žutim prslukom i belim rukavicama, koji se kočoperi po bulevarima, vrteći onaj svoj izrezbareni štap sa biserom na dršci… Neki stric mu je ostavio trinaest hiljada franaka, i ovoga puta, oh, ovoga puta će osvojiti Pariz na juriš svojim slikama sa Tahitija, svojim popodnevnim čajankama u ateljeu, i svojim polineziskim draguljima. Ali ga nije osvojio - i to je bila još jedna uspomena… Sreo ga je dve godine docnije, u dva sata ujutru u bistrou na Levoj obali. Bez rukavica, bez okovratnika, klonulog, sa čašom apsinta pred sobom. Posle nekoliko dana ponovo je krenuo ka svojim žutim obalama i golim devojkama,ali ovoga puta bez banketa, bez govora. Bio je bez prebijene pare, star skoro pedeset godina, pobeđen. Sve što je dobio za svojih trinaest hiljada franaka bilo je podsmevanje, bolest, slomljen članak na nozi i dovoljno uspomena da mu zagorčaju ostatak života. Jadni Gogen! I on je želeo nešto što nije mogao da dobije… Šta li sada radi?… “ Hej, m'sieu, stigli smo. Maksim. Zar ne čujete muziku?” Anri podiže pogled ka bleštavo osvetljenim prozorima na prvom spratu. Da, sviraju valcer… Dragi stari Rigo i njegovi Cigani! Dragi stari Maksim, sa svojim inkognito vojvodama, sa svojim sumornim bekrijama koji sede među bocama šampanjca i svojim cocottes de luxe. Zaista mu se nije išlo gore… Poler se neće ljutiti. Ustvari, nju nije bilo ni najmanje briga da li će on doći ili neće… Kako bi bilo da ode do Ralf-a… Ili u Irsko-američki bar?… Docnije, možda… Noć je bila blaga, zašto se ne bi još malo provozao?” “ Vozite dalje, kočijašu.” “ Kuda, m'sieu? Na neko određeno mesto…” “ Bilo kuda. Duž keja - ma kuda…” Opet oseti blago njihanje fijakera i nežne prste maglovite noći na svojim obrazima. Neko vreme vozili su se duž keja. Ponekad bi za časak ugledao svetlucanje Sene ispod svodova nekog mosta. Prešli su preko jednog malog pustog trga, tajanstvenog i romantičnog kao neka španjolska plaza sa zasvođenim prolazima i fontanama koje prskaju. Zar je ta srebrnasta pustoš, ta harmonija tišine zaista Pariz, onaj veseli Pariz iz prospekata?… S vremena na vreme spazio bi neku
pokretnu siluetu iza osvetljenog prozora, ili zgrčenu senku nekog beskućnika zaspalog na klupi, sa nogama umotanim u novine. Jednom je čuo odmereno koračanje dvaju žandarma koji su lenjo išli ukorak, dok su im glasovi odzvanjali kroz tišinu ulice. “ Mogu li da zapalim lulu, m'sieu? “ upita kočijaš preko ramena. “ Baš čovek nekako postaje usamljen kada se vozi ovako bez cilja.” “ Pušite slobodno. I ja ću da pripalim cigaretu. Hoćete jednu?” “ Ne, hvala, m'sieu. Ja lično pušim lulu. Pušim je otkako znam za sebe. “ On spusti uzde u krilo i poče da traži po džepovima. “ Lula je kao žena, moglo bi se reći. Čovek se navikne na nju. Ona vas zagreva i razgaljuje. A ne prepire se.” Ove primedbe ispuniše kočijaša nekom neobuzdanom veselošću.On pršte u šištav, prigušen, grčevit smeh, i Anri primeti uzgred kako su radost i žalost slične po svom odražavanju. “ Ako hoćete da čujete šta ja mislim, “ još uvek smejući se, čovek kresnu šibicu i nastavi da govori grickajući lulu, “ žene su kao sunđeri. Morate da ih pokvasite s vremena na vreme, inače ne valjaju.” Odbijajući velike oblake dima, on tresnu uzdama, coknu jezikom i iz čiste radosti poče da pucka bičem. Konj se strese i pojuri ponositim kasom. Anri baci cigaretu, zatvori oči i bez napora zamisli da je u Arkašonu, i da leži na palubi svoje lađice, licem okrenut suncu, slušajući kako talasi veselo udaraju o korito broda. Arkašon!… Leta provedena u Arkašonu - to su bile najsrećnije uspomene… Zaliv koji blista na jutarnjem suncu, zaliv miran kao ogledalo i ružičast pri zalasku sunca, zaliv na mesečini… Kroz nekoliko meseci biće opet leto…U međuvremenu, treba proživeti zimu… Hvala bogu, izložba je dobro počela… Ali, neće moći često da se viđa sa Morisom sledećih nekoliko nedelja – a usto, tu je bila i Rene. Dragane su imale preimućstvo nad prijateljima. Sasvim ispravno , ali vrlo neprijatno kada ste vi taj prijatelj. Posle praznika, moraće da izradi onaj plakat za Žan. Sitnica, ali je morao to da joj učini… U međuvremenu, šta će da radi sam sa sobom ovih idućih nekoliko nedelja?… Kako bi bilo da ode u Beli cvet ? Gospođa Lube se neće ljutiti. Znaće gde je on. Od nje čovek nije mogao mnogo da sakrije… Bila je skoro isto tako opasna kao mama… On otvori oči. Još je bio mrak, ali se malopređašnje crnilo proredilo u tamnosivu boju. Iz sredine Sene dizala se silueta Notr Dam sa svojim mnogobrojnim šiljcima. “ Kočijašu, u Beli cvet. Ulica de Mulen.” Ulica de Mulen bila je tako kratka, beznačajna ulica da nije ni bila ucrtana u većinu pariskih planova. Nikada se ništa nije događalo u ulici de Mulen, nikakav senzacionalan zločin iz ljubavi nikada nije narušio njen mir, nikakav istoriski pokolj nije zaprljao krvlju njenu kaldrmu. Napoleon, koji je gotovo svuda boravio jednom ili dvaput u toku svoje karijere, nije u njoj nikada stanovao. Sa svojim balkonima od kovanog gvožđa i dorskim stubovima, sive kamene kuće još su nosile tragove elegancije iz osamnaestog veka, i krile u sebi lavirint skromnih stanova u kojima su živele nepoznate, štedljive porodice. Jedna od tih kuća naročito se isticala kakvoćom svojih ukrasa i svojim aristokratskim izgledom.Bila je kapric nekog finansijera iz doba Regentstva koji ju je sagradio za jednu privlačnu mlekaricu i upotrebljavao kao pribežište od napornog posla i pažnje svoje odane ali ružne supruge. Posle finansijerove smrti pažljivi udes bdeo je nad ljupkom kućom i poštedeo je poniženja koja su se sručila na njene susetke. Nije bila podeljena na buržoaske stanove, i ostala je ono što je prvobitno i imala da bude. Une maison d'àmour*. Ali pošto su dani ludosti prošli, otmena palata sa svojim izvajanim grbovima, svojim anđelčićima sa rupicama na obrazima,svojim mramornim stepenicama i ogledalima
u spavaćim sobama - postala je javna kuća. *(franc.)kuća ljubavi Za vreme Drugog carstva Beli cvet je doživeo kratkrtrajni period procvata. Pošto se nalazio tako blizu Tiljerija, postao je najomiljenije sastajalište dostojanstvenika sa carskog dvora. Na njegovim plišanim divanima lorete drskih grudi pripijale su se uz blistave uniforme i igrale se zlatnim pletenicama generalštaba.Sa Sedanom, svemu je iznenada došao kraj. Nestalo je frivolnih komornika, nestalo je zaljubljenih ađutanata. Strogi i besprekorni republikanci, koji su se dočepali vlasti, mrštili su se na to gnezdo carskog razvrata. Bilo je reči i o oduzimanju skupocene dozvole, mada je madame kreštavo protestovala tvrdeći da su njene devojke spavale sa portretom gospodina Tjera pod jastukom i da su spremne, da u stvari žarko žele da republikancima pruže one iste prvoklasne usluge koje su pružale nerado i protiv svojih ubeđenja – onim cochons de bonapartistes*. * (franc.) bonapartskim svinjama Najzad su neki službenici odlučili da provere tačnost tih navoda i da podrobno ispitaju ceo slučaj. Došli su, ispitali su. Pojedinačno i nezvanično vraćali su se, ispitivali i dalje. Više se nije pominjalo oduzimanje dozvole. Kad je Anri ušao te noći u Beli cvet, zavirio je u salon tek koliko da mahne devojkama, koje su bile zauzete na razne načine, i da izmenja nekoliko reči sa Bertom, koja je sedela dostojanstveno za tezgom između dve gomile uredno složenih peškira. Saopštio joj je da namerava da provede nekoliko nedelja u kući,ona je srdačno prihvatila. “ Izgledate prosto užasno “ primeti ona, ostavljajući svoje pletivo i ispitujući ga očima punim neodobravanja. “ Izgledate kao mrtvac.” Ona prekide razgovor da bi dodala Adrijeni dva sveže oprana peškira i primila deset franaka u sitnom novcu koje mušterija odbroja na tezgi. “ Sve to jurcanje vam nimalo ne prija. “ nastavi ona kada su Adrijen i njen miche otišli. “ Hoćete li da vam pošaljem gore jednu od devojaka?” “ Hvala, Berta. Noćas ne. Hteo bih da se ispavam i da sutra ujutru rano počnem da radim.” On se pope uz spiralne mramorne stepenice do kancelarije gospođe Potijeron, da malo prijateljski proćaska. Zateče je nadvijenu nad računskom knjigom, sa Titijem, njenim psetancetom, zaspalim na krilu. Plakala je, i tragovi na brzinu obrisanih suza još su svetlucali na njenim otomboljenim obrazima. “ Dobro veče, gospodine Tuluz, “ reče ona, drhtavo se osmehujući na njega. “ Ostajete li malo ili ste samo svratili u posetu?” Gospođa Potijeron bila je jedna od grešaka prirode. Njena ružnoća bila je potpuna, nepopravljiva, neublažena nijednom vidljivom privlačnom crtom, njeno dobro srce bilo je izgubljeno u brdu teškog mesa, a oštar poslovni mozak sakriven iza jednog lica koje je neodoljivo podsećalo na njušku krmače. Mladalačke trake koje je stavila u kosu, nadajući se da će njima privući pažnju svog muža, uspele su da učine jedino da izgleda kao frivolna krmača* *Lotrekov portret gospođe Potijeron, njenog muža i kučenceta nalaze se danas u muzeju u Albiju. Prim. pisca. Anri je možda bio njen jedini prijatelj, i jedina osoba koja je bila u stanju da sluša nevolje te usamljene i strahovito ružne žene. “ Moj Aleksandar je dobar čovek, “ reče ona, završavajući priču o svom bračnom razočaranju. “ Veran je i otmen, ali kad dođe do onoga - vi shvatate na šta mislim,
gospodine Tuluz - on prosto ne može… Ne sviđam mu se, kako mi se čini.” dodade ona s uzdahom od koga se čoveku cepalo srce. Pošto je utešio gospođu Potijeron što je bolje umeo, Anri se pope u svoju sobu i leže u postelju. Čaršavi su bili sveži. Noćni povetarac lelujao je zavese na prozoru. Neko vreme osluškivao je prigušeni šum glasova i škripu posteljnih opruga iz susedne sobe. A zatim je zaspao. Probudio se mnogo docnije nego što je očekivao i iznenadio se kada je ugledao Elzu u svojoj postelji. “ Ne volim da spavam sama, “ objasni mu ona, “ a Lisi ima miché-a za celu noć. Pa mi je palo na pamet da dođem i spavam s vama. Elza-Bečlika bila je nekada vrlo lepa devojka, a i sada je ponekad lepo izgledala. Prema muškarcima je osećala tako potpunu ravnodušnost da se bez teškoća pokoravala njihovim najčudnijim zahtevima*. *Lotrekov portret Elze-Bečlike nalazi se takođe u Muzeju u Aloiju, - prim. pisca. Tog jutra izležavala se u postelji, pušila cigarete i posmatrala Anrija kako radi. U svom smeđem penjoaru podsećao ju je na kaluđera, reče ona. Kada se sagnuo da dohvati bocu s konjakom koja mu je stajala kraj nogu, ona primeti da nije zdravo piti. “ Ubiće vas jednog dana, “ reče mu, spokojno glačajući nokte. On se složi s njom da će se to verovatno dogoditi, ali pošto čovek svakako mora da umre, uzrok smrti je više teorisko pitanje. Ona nastavi da priča o Beču, o lepoti njegovih parkova, o čari njegovih letnjih pivnica, o vedrom raspoloženju njegovih stanovnika. S istom ravnodušnom neosetljivošću pričala je i o svojoj porodici, i pomenula uzgred kako ju je ujak silovao kada joj je bilo dvanaest godina. U njenom glasu nije bilo ni optuživanja ni prekora. Kada je Anri pogleda, mirno je češala nogu. “ Padaće kiša, “ predskazivala je. “ Kada me sevaju žuljevi, uvek pada kiša.” Neko vreme je veoma opširno pričala o tome kako je njen žulj neverovatno precizan barometar. Zatim, po nekoj nejasnoj asocijaciji misli, počela je da priča o ženama koje je volela i o ljudima koji su nju voleli. “ Sećam se jednog,” reče ona, ponovo glačajući nokte. “ Bio je ulanski kapetan. Mnogo mi se dopadao. Imao je običaj da me obuče u ulansku uniformu- sve osim pantalona -, i da me tera da vežbam pred njim. Bio je vrlo strog. Kad bih nešto pogrešila, strašno bi se naljutio. Ah, mein Gott*, kako bi se naljutio! Za kaznu bi me smesta degradirao. Prvo bi mi zderao kapu s glave i izgazio je. Zatim bi pokidao zlatne širite sa dolame… Poslednje što sam čula o njemu, bilo je da je zatvoren.” *(nem.) Bože moj! Najzad je otišla, ponavljajući svoje predskazanje o nastupajućoj promeni vremena. Rano posle podne i druge devojke počele su da navraćaju jedna po jedna u Anrijevu sobu. Ulazile su, umotane u nezakopčane penjoare, naduvenih očiju, neočešljane. Očajno zevajući od dosade, one bi mijauknule svoje Bonjour, Anri, pogledale slike i zastale za trenutak pored prozora gledajući dole na ulicu u nadi da će biti očevici nekog uzbudljivog događaja. Ali u ulici de Mulen se nikada ništa nije dešavalo, i stenjući od dosade one bi se sručile, zgrčile ili ispružile na postelju. Kleo izvuče paket karata i poče da proriče sebi budućnost. “ Dobiću pismo! “ uzviknu ona. “ Pa, šta mislite ko…” Prekide je Rolanda, dugonoga crnka s očima i njiskavim smehom nemirne kobile. “ Znate li, Anri, “ primeti ona zabacujući guste vitice, “ da izgledate kao pravipravcati kaluđer u tom penjoaru.”
“ Čudnovato, “ odvrati on s osmehom “ to mi je isto rekla jutros Elza. “ On ostavi svoju paletu na stranu i saže se da podigne bocu s konjakom koja je stajala kraj njega na podu. “ Možda je i trebalo da postanem kaluđer.” “ Nose li oni pantalone ispod mantije, “ upita Ivona, poznata pod imenom Truba zbog metalnog zvuka svog glasa, “ ili nemaju baš ništa?” One združiše svoje neznanje, i s velikim poštovanjem izmenjaše mišljenje o kaluđerskim redovima. Čisteći nokte, Lijana se naglas pitala da li čovek može da se moli Bogu sedeći, ili mora da kleči da bi mu molitva bila uslišena.Iz nepoznatog razloga to pitanje poremeti njihovo raspoloženje, i razgovor se izrodi u neverovatno pakosnu svađu. U roku od nekoliko sekundi one su vrištale jedna na drugu, siktale neprikladne i surove istine, besno sevajući očima, spremne da pređu na udarce. Elza, koja se vratila čim je čula galamu, usudi se da primeti da Boga nije baš mnogo briga da li se to radi ovako ili onako. Ta primedba ražesti Ivonu, koja je bila pobornik klečanja. Ona izruči more pogrda na Elzu, njenu izopačenost, njenu majku i njenu zemlju. “ Uostalom, Austrijanci, to su takoreći Nemci, zar ne?” Besno je dobacivala reči, sevajući očima kao da hoće da je smoždi. “ A znate li šta bi' ja uradila Nemcima? Ovo bi' im uradila! “ Uvredljivi pokret zapečati rečenicu. “ Ali, “ bunila se flegmatično Elza “ samo sam rekla da Bog…” “ Šta ti znaš o Bogu? “ Jednim pokretom ruke Ivona postavi između sebe i nje ogromno rastojanje. “ Tvoj Bog, taj ne ume čak ni da govori francuski! Osim toga, dozvoli da ti kažem…” Stojeći kraj svojih nogara, Anri je posmatrao besmislenu svađu između tih kaluđerica greha, koje su postale razdražljive zbog nedostatka sunčane svetlosti u svom životu, zbog trvenja koje donosi život u zajednici, i zbog beskrajnog ponavljanja ljubavnog čina bez ljubavi. Zapazio je njihove isturene brade i grudi koje su se nadimale, njihove ljutite iskežene usne. U korintskim ili rimskim javnim kućama kurtizane su se verovatno isto tako svađale… I brzo, sigurnim potezima, on ih je skicirao. Usred prepirke vrata se širom otvoriše, i Marsela utrča u sobu javljajući da su greškom čoveka koji pere rublje u Beli cvet poslani peškiri iz neke druge javne kuće*. * Lotrekov portret tog čoveka koji im je prao rublje nalazi se danas u Muzeju u Albiju. - Prim. pisca. “ Bogami, ja ih neću upotrebiti, “ prezrivo izjavi ona.” Mogla bi' još da navučem nešto. Upotrebljavaću svoje maramice.” Rasprava je smesta zaboravljena, i svi su s interesovanjem počeli da diskutuju o slučaju s rubljem, izuzev Kleo, koja se vratila svojim kartama. “ Tetka je jedina koja bi mogla da mi piše, “ razmišljala je,dok joj se na licu ogledala zbunjeiost. Rasejano je gurnula natrag grudi, koje joj behu ispale iz penjoara. “ Mada mi nije pisala već deset godina.” Zlovoljno dunuvši kroz nos, ona promeša karte i pozva Trubu i Elzu na partiju piketa utroje. Poziv je bio smesta prihvaćen, i tri žene utonuše u zaneto ćutanje. Nešto docnije to poslepodne uđe u sobu Marsela i, pošto je klimnula glavom svima redom, poče žurno da razgovara poluglasno sa Rolandom, koja joj je bila najbolja prijateljica. “ …a ja sam mu rekla E pa slušajte, jedna devojka mora da čuva svoje samopoštovanje. Onda je on počeo da mi priča kako ima sedam otvora - tako ih je on nazvao - na ženskom telu - po tome kako je govorio mogla si da vidiš da je neki
profesor i vrlo učen čovek - i da sam ja izabrala baš najgori da u njemu sačuvam svoje samopoštovanje. A ja sam mu rekla…” Još uvek je govorila kada Berta proviri u sobu i objavi da je skoro pet sati i da je večera spremna. Anri ostavi paletu, obrisa četke.Zatim napuni sebi još jednu čašu, pažljivo opra ruke i pođe za devojkama u trpezariju. Kao i obično, hrana je bila izvrsna. Aleksandar Potijeron je sam kuvao, ne toliko iz štednje koliko da bi prekratio vreme. On je bio čovek slomljena duha, i kroz kuvanje je davao oduške svojoj neutrošenoj energiji, a u isto vreme u njemu nalazio i utehu. Kad god bi mu neka od devojaka napravila kompliment, sumoran osmeh bi preleteo preko njegovog ćosavog lica i trenutan blesak javio bi se u njegovim mutnim, nepoverljivim očima. Za vreme svog boravka kod Belog cveta Anri je radio, pio konjak, spavao sa devojkama i pridržavao se kućnog reda. Devojke su se tako navikle na njegovo prisustvo da ga više nisu ni primećivale.Sa potpunom ravnodušnošću su se oblačile, svlačile, kupale, tuširale, umivale, češljale i uvijale kosu pred njim, i nesvesno mu otkrivale tajanstveni i prastari svet prostitucije, skoro nepromenjen od vavilonskih dana. Kao što čovek u manastiru može da oseti dubok duhovni podsticaj i da otkrije oduševljenje misticizma, tako je kod Belog cveta Anri istraživao najdublje mračne ponore ljudske seksualnosti. Slušao je brbljanje i svađu devojaka, posmatrao njihove izlive osećanja i perverzna milovanja*. *Poljubac, jedna od najčuvenijih Lotrekovih studija o lezbistvu, danas se nalazi u Luvru.- Prim. pisca. Slušao je ispovesti pune neverovatne naivnosti, ili pak pokvarenosti od koje je čoveku zastajao dah. Nailazio je na nepoznate pećine i provalije izopačenosti, a isto tako i na neočekivane mirne luke nevinosti u beskrajnim predelima ljudske duše. Pronikao je u neverovatno zbrkan labirint njihove etike.Razumeo je i tešio Adrijenu kada je jednog dana upala u njegovu sobu i, lijući gorke suze, ispričala mu kako je uživala u zagrljaju nekog mishé-a. “ Da, uživala sam! Uživala! “ jecala je u besu samooptuživanja. “ Ja sam obična kučka, drolja, niko i ništa! Ja sam deshonorée*! Šta li ću reći svome shoushou-u kada me iduće nedelje bude upitao da li sam mu bila verna? *(franc.) obeščašćena Slušao je kako za večerom gospođa Potijeron strogo lupla kašikom o sto i prekida svaki dvosmisleni razgovor jednim odlučnim: Molim vas, mesdemoiselles, setite se gde se nalazite! Prisustvovao je čak i lekarskom pregledu, koji se vršio ponedeljkom i koga su se one tako bojale, i uočio je njihovu drhtavu etrepnju dok su u redu čekale pred vratima sobe za pregled, te je nenadmašnom veštinom zarobio na platnu smešan patos i krajnju niskost prizora, kao što je ranijih godina verno hvatao agoniju bolničkih amfiteatara i surovu veselost Mulen Ruž-a i L'Elize Monmartr-a*. *La Visite, jedna od malobrojnih Lotrekovih slika iz javne kuće koja je bila privatna svojina, danas se nalazi u zbirci Čester Dejl. - Prim. pisca. Uveče uoči svog odlaska igrao je posle večere domine sa Aleksandrom Potijeronom. “ Žao mi je što odlazite, gospodine Tuluz, “ uzdahnu madamin muž. Bili su sami u trpezariji. Svetlost lampe koja je visila o tavanici davala je celom prizoru intimnost holandskih enterijera. “ U stvari, meni se ne ide, “ reče Anri. “ Ali, obećao sam jednoj prijateljici da ću
joj izraditi plakat.” Na Aleksandrovom širokom licu odrazi se sumorna zavist. “ Vi bar možete da izađete odavde kad god hoćete! Bilo je prijatno dok ste bili ovde, kao član porodice, moglo bi se reći. Čovek se zamori od sveg ovog ženskinja unaokolo. Prekrilile su celu kuću kao bubašvabe. “ On ponovo napuni Anrijevu čašu. “ Kako bi bilo da izađemo i nešto popijemo sa pajtašima?” Pajtaši su bili zadubljeni u igranje karata kada su te večeri Anri i njegov pratilac ušli u Kafe de la Patri. To su bila tri staložena sredovečna vlasnika javnih kuća iz susedstva, koji su se sastajali tu svake noći da nekoliko trenutaka odahnu i izmenjaju profesionalne novosti. Isto kao Potijeron, i oni su još pokazivali tragove neke bikovske lepote. Ali godine, tromi život kojim su živeli i poslovne brige ostavili su svoj pečat na njima. Svi su imali kese pod očima, bore od briga na čelu.Blizu pedesete ili već u pedeset i nekoj godini, oni više nisu ličili na one vesele podvodače kakvi su nekad bili. Gladili su zamišljeno brkove, trljali brade s izrazom ljudi od posla i odgovornosti.Sa svojim derbi-šeširima, iglama zabodenim u kravate i lancima od sata izgledali su kao uvaženi, imućni trgovci - ali ne baš vrlo srećni. “ Završićemo za jedan minut. “ reče Marijus, vlasnik jedne javne kuće iz ulice Monteskje. On učtivo pokaza rukom Anriju i Aleksandru dve prazne stolice kraj stola. Neko vreme igrali su ćuteći. Zatim počeše brzo da treskaju karte jednu za drugom, i igra je bila završena. Anri mu čestita. “ Opet ste dobili, Marijuse. Vi ste baš srećan čovek.” “ E, tu se varate, gospodine Tuluz.“ Marijusov glas bio je pun nezadovoljstva.” Znate li onu izreku Srećan u kartama, nesrećan u… E pa, nesrećan u poslu, to sam ja.” On ovlaži jezikom parčence olovke, zabeleži neke brojke na komadiću hartije. “ Vi mi, Filibere, dugujete dva franka i pedeset santima. A vi, Antoane, franak i pet sua.” Dužnici pažljivo izbrojaše novac, izvučen iz crnih kožnih novčanika. “ Malopre rekoste da sam srećan, “ okrete se Marijus Anriju dok je stavljao sitninu u džep prsluka. “ U stvari, pred vama je najnesrećniji čovek na svetu. Imali smo danas lekareku vizitu. I šta mi se desilo? Dva slučaja! Dve od mojih najboljih pigeons-a! Sada moram početi da im tražim zamenu. Nema kraja mukama u ovom našem poslu. Ta profesija nije više ono što je nekada bila. Na moju časnu reč.” “ To je zbog devojaka, “ izjavi Filiber bez oklevanja. “ One su se promenile. Nekada su bile poslušne, učtive, vredne, željne da doprinesu dobrom glasu kuće. A usto pune osećanja. Kad je umro Viktor Igo 1885, sećam se da su moje pigeons bile tako utučene da su stavile crni flor ovde i ovde - on pokaza na odgovarajuća mesta i te noći odbile su da izvode ma kakve spécialités.” “ A volele su svoju otadžbinu! “ potvrdi Antoan.” Na dan Četrnaestog jula nosile su trobojne podvezice i male plave, bele i crvene rozete na svojim - znate već čemu - da bi pokazale svoje rodoljublje. A danas? Danas su sve demokrate !” “ I to još nije sve, “ dodade Marijus. “ Nekada je devojka bila ili prava mlada devojka ili drolja. Znali ste na čemu ste. Danas, svaka midineta radi to kao sporedno zanimanje. U mojoj ulici stoji po jedna devojka ispod svakog fenjera. Eto, ta amaterska prostitucija nanosi štete profesiji. A zatim, još nešto. Policiski inspektori su kao mito uzimali samu robu, ili možda još litar-dva vina. A danas traže novac! Takve stvari smanjuju profit. Nećete mi verovati, gospodine Tuluz, ali bilo je vreme kada je čovek sa malom kućom- sa, recimo, šest pigeons-a - mogao da zaradi petšest hiljada franaka godišnje i da nakrivi kapu. U pedeset i petoj mogao je da se
povuče iz posla. Danas je srećan ako zaradi koliko mu treba za go život.” Uvrtao je pogruženo svoje brkove. “ Moji prijatelji ovde mogu da vam potvrde da sam ja, kako bi se reklo, self-made man* . Počeo sam posao ni od čega.Samo sa ženom i svastikom. One su se brinule za miehé-e, a ja sam radio mozgom. Naporno smo radili i štedeli svaku paru, i najzad smo sakupili dovoljno da kupimo jednu malu, jeftinu kućicu u ulici Svete Ane. Osim toga, gospodine moj, mi smo radili i radili. To moram da priznam svojoj ženi. Ona ima manje mozga nego buva, ali je nenasita što se posla tiče. Samo još jednog, chéri govorila bi mi kada sam je molio da se malo odmori. - Dozvoli da uzmem još samo jednog. Time ćemo isplatiti bide. Znate, volela me je i želela da postignem uspeh. Verujte mi, gospodine Tuluz, ljubav dobre žene je divna stvar…” * (engl.) čovek koji se uzdigao svojim trudom 18 Klimajući glavom s neodobravanjem, gospođa Lube izruči kantu uglja u peć. “ Da ste mi javili da se vraćate, “ žalila se ona “ spremila bih vam sobu i založila je.” “ Molim vas, ne budite tako natmureni, gospođo Lube. Kako sam mogao da vas obavestim? Bio sam na selu, u poseti kod jedne stare tetke.” Ista scena ponavljala se prilikom svakog njegovog povratka sa tih iznenadnih, tajanstvenih putovanja. Ona je znala gde je odlazio,pošto je izmamila obaveštenje od Morisa, i odavno je prestala da mu prigovara. Sve, sve je bilo bolje nego da onako luta noću ulicama… Ali je svojom zlovoljom uspela da prikrije zadovoljstvo što joj se on vratio, i da mu ujedno pokaže kako je nije prevario svojim izmišljotinama. “ Nema čak ni pošte tamo gde ona živi - duboko, duboko u šumi, “ nastavljao je on, ne obraćajući lažnju na njeno frktanje i puštajući sa sve više uživanja mašti na volju. “ Ona je bila bolesna sve vreme dok sam ja bio tamo. Proveo sam svaki trenutak kraj njene postelje.” Sa kauča joj se srdačno osmehnu, ali se ona pravila da ne primećuje. “ Ali su mi te tri nedelje na selu baš prijale, zar ne? Zar ne izgledam bolje?” Ona ga namršteno pogleda preko ramena. “ Bar niste onako bledi, kao što ste bili - i to je nešto. A nadam se da ste se malo i ispavali dok ste bili na selu… sa vašom sirotom bolesnom tetkom “ dodade ona sa teškim sarkazmom. “ Ali bi mi ipak bilo milije da ste mi javili da se vraćate.” Posmatrao ju je kako se petlja oko peći,a zatim reče umiljavajući se: “ Jesam li vam nedostajao bar malo, sasvim malo? Molim vas, ostavite tu peć i dođite ovamo da sednete pored mene.” Ona nadureno napravi dva-tri koraka. “ Sedite ovde, “ on je povuče za rukav, “ pored mene.” Buneći se i gunđajući ona sede pored njega na ivicu kauča. “ Mnogo je ljudi dolazilo dok niste bili tu. Ima i gomila pošte za vas, dole.” “ Oh, neka pričeka “ On sleže ramenima i izvuče jednu malu kutiju iz džepa.”Pogledajte šta sam vam doneo sa sela.” “ Ali, gospodine Tuluz, nije trebalo…” To se dešavalo svaki put, i svaki put bi on poremetio njenu strategiju strogih ukora. “ Nije trebalo! “ ponovi ona, uz poslednji prekoran pogled. Njeno lice se iskrivi u plačljiv osmeh kada odmota kutiju i kada joj pogled pade na broš sa kamejom. “ Baš nije trebalo… “ reče ona i po treći put, sasvim slabo. Glas joj se prekide, i otpoče uobičajeno pretraživanje mnogobrojnih džepova.
“ Evo, uzmite moju, “ reče on sa nežnim osmehom, pružajući joj maramicu. “ Ali kakva je to dobrodošlica? Vraćam se sa sela, donosim vam divan broš, a vi tu počinjete da plačete!” Ona je plakala, grcala, šmrkala, pritiskala maramicu na oči, s uživanjem ljudi koji su odavno bili na granici suza, i koji su u plaču nalazili jedinu utehu svom bolu. Zaboravivši na broš, posmatrala ga je s nemim očajanjem. Čoveku se prosto cepalo srce gledajući kako jedan tako divan mladić kao on upropašćuje svoje zdravlje tim odvratnim konjakom, lunja cele noći bogzna kuda,i dolazi uzoru kući podobro pijan i tako umoran da često nema snage ni da se svuče… Prošlog leta bio je obećao da će se dobro ispavati u Arkašonu, a umesto toga otišao je da se skita po tuđim zemljama. Dobila je srebrnu narukvicu iz Lisabona, vezeni šal iz Madrida, srebrnu kutiju iz nekog mesta koje se zove Toledo. A da mu se nešto desilo… Ali, zar je on za nešto mario? U očima mu se moglo pročitati da ne mari ni za šta, čak ni za život… To tako više nije moglo da ide dalje. Ako le bon Dieu* hoće da učini čudo, treba da požuri, jer će uskoro biti isuviše kasno… * (fran) dobri Bog “ Molim vas ne plačite, gospođo Lube “ reče on tihim, nežnim glasom. “ Znam na šta mislite, a to samo pogoršava stvari. Molim vas, ne plačite!” On potapša njenu slobodnu ruku i zadrža je nekoliko trenutaka u svojoj. A zatim sa razmetljivom odlučnošću ustade sa kauča i othrama do nogara. “ Gospođica Avril će doći otprilike kroz jedan sat. Ali molim vas, ostanite sa mnom dok ona ne dođe i ispričajte mi novosti. “ Dakle, svi su se porazboljevali u ulici… To odvratno parisko vreme, puno isparenja i pakosnih malih životinja, tako malih da se čak nisu mogle ni videti… Drolja sa drugog sprata pobegla je posle Nove godine ne plativši kiriju. Tako je to kad imaš takve ljude u kući! Sve je bilo otprilike isto kao i pre njegovog odlaska na selo… “ Da posetite svoju sirotu, staru, bolesnu tetku… “ reče ona sa slabim osmehom bolesnika koji ozdravlja. Pričajući, ona se smesti u svoju staru naslonjaču, ututka jastuk iza sebe i namesti naočari sa čeličnim okvirom. Zatim raširi novine, prelete brzo preko naslova, okrete list i uzviknu tako da je Anri pogleda preko ramena. “ Šta je bilo, gospođo Lube? Da vam nije pozlilo?” “ Ubistvo, gospodine Tuluz! Desilo se ubistvo u našoj ulici!” “ Gde?” “ Još ne znam.” Bez daha, ona poče da čita: ZAGONETKA KRVI I STRASTI NA MONMARTRU Hotel Kod Meseca , jedna prljava krčma u ulici Kolenkur,bio je poprište jednog od najsvirepijih ubistava u analima Monmartra. Prema izveštajima dobijenim iz Laboratorije naučne kriminalogije, zločin je izvršen pre nekoliko dana. Da bi zadovoljio naše čitaoce, gospodin Pipiton, stručnjak za zločine iz strasti, iako pretrpan poslom, ljubazno je odvojio malo svog skupocenog vremena da rekonstruiše, stopu po stopu, taj jezivi događaj. “ Quelle horreur*! “uzviknu gospođa Lube. *(franc.) Kakva strahota! Rekonstrukcija zločina, koju je izveo gospodin Pipiton, bila je oštra kao brijač u svojim zaključcima, logična u svojim motivacijama, a bogata u jezivim detaljima. Kada je Buš-de-San predala svoj mršavi noćni pazar, podvodač ju je izgrdio zbog njene lenjosti i zbog nedostatka elana. Žena je odgovorila kako se oseća isuviše
rđavo da bi imala nekog elana. U stvari, izrazila je žarku želju da se povuče iz posla. Ta je želja primljena s negodovanjem.Nastala je žestoka svađa, u toku koje je Kajet, poznat kao nasilnik, zgrabio nesrećnu ženu za vrat i zadavio je. Do sada mu se još nije ušlo u trag, ali su pariski žandarmi imali u rukama važne indicije, i hapšenje se moglo očekivati svakog trenutka. “ Nadam se da će ga uhvatiti i odseći mu glavu, “ naježila se gospođa Lube, skidajući naočari. Baš je htela malo opširnije da raspravlja o tome,kad neko zakuca na vrata, Žan Avril uđe u atelje šuškajući suknjama. “ Šta se to desilo? Ulica je puna žandarma. Mislila sam da neće pustiti moja kola da prođu.” Dok joj je Anri objašnjavao razlog te neuobičajene živosti, gospođa Lube se izvini. “ Skoknuću dole do hotela Kod Meseca da vidim mogu li nešto da doznam, “ reče ona. Jedan sat docnije, glumica je sišla sa podijuma za modele. “ Imate li nešto protiv da za danas prestanemo s poslom? Moram da idem na probu haljine kod Paken-a. Zašto ne pođete i vi sa mnom? Molim vas, “ navaljivala je ona “ uzmite šešir i kaput i pođite sa mnom.” Dok su se truckali niz ulicu Lafajet,njegovu pažnju privuče jedna divna korpa belih ruža koja je stajala u izlogu neke cvećarnice. “ Da zastanemo za trenutak? “ reče on,” Želeo bih da pošaljem ovo cveće majci.” On se ubrzo vrati iz radnje i pope se u kočije. “ Evo, ovo je za vas. Nekada ste voleli ljubičice. Sećate li se? Ali, možda ste postali isuviše otmeni za ljubičice sada, kada ste čuvena zvezda?” Ona zagnjuri lice u buket i udisaše miris cveća. “ Anri, vi ste zlatni “ reče dižući glavu i posmatrajući ga nežnim očima. “ Uvek mislite na druge.” Još uvek se bunio, tvrdeći kako ne razume zašto ga ona vuče Paken -u, kad se njihove kočije zaustaviše ispred čuvene modne kuće. Uniformisani sluga im otvori vrata. Odvedoše ih u jednu malu, okruglu odaju, zastrtu debelim tepisima i punu ogledala. “ Hoćete li da zamolite gospođicu Hajem da dođe ako nije suviše zaposlena ovog trenutka? “ upita Žan jednog pogrbljenog gospodina šiljate bradice, u prugastim pantalonama. Anri se već beše smestio na jednu sofu, gunđajući poluglasno, kad jedna upadljiva crnka u skromnoj crnoj haljini nečujno uđe u sobu.Bila je prilično visoka i kretala se sa nekom neusiljenom ljupkošću koja ga je podsećala na Mari Šarle. Njena tamna, sjajna kosa, razdeljena na sredini i smotana u punđu na potiljku, isticala je bledilo njenog ovalnog lica. Ali najprivlačnije na njoj bile su oči. Nisu bile potpuno crne -mrke kao kafa, oceni on, - blistave i prilično razmaknute, a njihova strogost protivurečila je strasnoj liniji usana. “ Bonjour, Žan. “ Ona je pozdravi sa neočekivanom prisnošću. “ Mirjam, ovo je gospodin de Tuluz-Lotrek.” Maneken se okrete k Anriju. “ Bila sam na vašoj izložbi, gospodine, “ osmehnu se ona, i on primeti da ima savršene zube, “ ali nisam imala baš mnogo prilike da vidim vaše slike. Bila je takva gungula.” Pogledi im se sretoše, i on u njenim očima ne spazi ni podsmeh ni sažaljenje, nego pre neko hladno procenjivanje. “ Žao mi je. Da sam bar znao…” Pa šta, i da je znao? Ona je verovatno bila u društvu nekog bogatog gospodina.
Svi manekeni imaju ljubavnike… Ali se Mirjam već beše okrenula ka glumici. “ Hoćeš li da probaš haljinu?” Na Anrijevo iznenađenje, Žan uzviknu: “ Mon Dieu, zamalo da zaboravim! Imam jedan hitan sastanak. Doći ću sutra.” Dve žene izmenjaše jedan brz pokret razumevanja. “ E pa, šta mislite o njoj? “ upita Žan Anrija dok su se vozili preko trga Vandom. “ Kako to da vas ona zove Žan?” “ Ispričaću vam docnije. Prvo mi recite šta mislite o njoj?” “ Ne mislim ništa. Ona je vrlo lepa devojka. Ali od kakve je to važnosti šta ja mislim o njoj?” “ Vi ste joj se svideli.” “ Otkud znate?” “ Kazala mi je.” “ Nije ništa slično spomenula. Kazala je samo…” “ Ona to nije rekla u mnogo reči, ali ja je poznajem.” On diže pogled na nju uz namršten osmeh. “ U čemu je stvar? Šta se kuje ovoga puta u toj vašoj lepoj glavici?” “ E pa, povela sam vas Paken-u jer sam htela da se vas dvoje upoznate. Znate, ja sam joj pričala o vama. Kazala sam joj ne samo ko ste vi nego i kakvim životom živite… sve dobro i zlo o vama.” “ A zašto ste to učinili, pobogu?” “ Zato što sam pomislila da biste vas dvoje mogli da postanete dobri prijatelji. Ona vam se divi.” “ Otkud znate?” “ Zato što dobro poznajem Mirjam, i što je uspeh stvar koju ona ceni najviše na svetu, a vi ste ga postigli. Samo, moram da vas opomenem, Anri, Mirjam je čudna devojka. Nekada smo stanovale zajedno i ja sam želela da ona ode na pozornicu. Predstavila sam je Braseru, i on se oduševio njom. Počeo je da je nagovara, da joj priča šta sve može da uradi za nju. A znate li šta je ona učinila? Zevnula mu je u lice. Da, ona je čudna devojka, i ja je stvarno ne razumem potpuno. Jevrejka je, mislim i da je siroče. Neverovatno je ambiciozna i zna šta hoće. U njenim planovima nema mesta za ljubav. Ona neće da se zaljubi u nekog mladića bez prebijene pare. Ona mašta o palati na aveniji di Boa, i svemu što ide uz to. I, ako se ne varam, ona će to jednog dana i postići. Trenutno, ona čeka svojih pet minuta, čeka da naiđe onaj pravi. A može sebi da dozvoli to čekanje jer ima tek dvadeset i jednu godinu. “ Kakve veze sve to ima sa mnom?” “ Rekla sam vam. Pomislila sam da biste vas dvoje mogli da postanete dobri prijatelji. Prijatelji, Anri. To dobro zapamtite. Samo prijatelji, i ništa više!” “ A u mome društvu bi se osećala sigurnom, “ reče on gorko. “ Ne postoji opasnost da će se zaljubiti u mene, je l' tako?” “ Pa-a… Jeste, u neku ruku. Ona traži drugarstvo, Anri, a ne ljubav. Možda vi ne verujete u to, ali ima devojaka koje uživaju u prijateljstvu jednog čoveka ne pomišljajući odmah da legnu s njim.” “ Hoćete da kažete kako bi ona htela da bude moj prijatelj? Da ide na večere, da odlazi sa mnom u pozorište - i tome slično?” “ Da. Naravno, na vama je da je naterate da vas dovoljno zavoli, pa da sama to zaželi. Ali, ona je spremna da pokuša. I još nešto. Ne očekujte da će to trajati večito. Jednog dana pojaviće se neki čovek i pružiće joj sve ono za čim žudi, a kada on dođe… Ali u međuvremenu, za šest meseci ili možda i godinu dana, pruža vam se prilika da uživate u društvu jedne divne devojke. Eto, Anri, to vam je sve. Prihvatite
ili odbijte. Ako imate i malo razuma vi ćete prihvatiti. Iduće nedelje, ako hoćete, otići ćemo zajedno do Riš -a, pa ćete imati prilike da je upoznate.” Poznao ju je čim je ušao u kafanu Riš te večeri. Opet je bila obučena u crno. Sedela je sa Žanom i Žoržom, nalakćena na sto, s jednom rukom prislonjenom uz obraz, i posmatrala svet oko sebe, očigledno očekujući njega i dosađujući se pomisli on. Ponovo ga obuze sumnja u uspeh Žaninih dobronamernih pokušaja. “ Oh, tu ste! “ povika Žan izdaleka, s očiglednim olakšanjem.” Gde ste se zadržali tako dugo? Već sam mislila da nećete ni doći!” On se pokloni pred Mirjam, rukova se sa Žoržom i izvini zoog zakašnjenja. Dok je poručivao pržen hleb sa sirom, Žan pokuša da pomoću svojih mršavih glumačkih sposobnosti malo oživi atmosferu za stolom. “ Žorž, “ poče ona smesta “ pričaj Mirjami i Anriju o svom romanu.Znam da ih to veoma zanima.” “ Vrlo rado “ pristade mladi pisac. “ To je jedna studija ljubomore u stilu Dostojevskog…” Njegova radost beše kratkog veka, jer Žan preuze reč i produži da opisuje zaplet romana. Činila je to s urođenim uživanjem, uz obilje beznačajnih pojedinosti, izostavljanja ličnih primedbi i uredničkih izmena, što je izazvalo mnogobrojne proteste uvređenog autora, u početku plašljive, zatim oštre, a najzad besne i bezobzirne. Uskoro su ljubavnici zaboravili na svoje goste i blaženo se izdirali jedno na drugo. Dok se prepirka nastavljala, Mirjam se okrete Anriju. “ Radite li neki nov plakat, gospodine?” “ Da, gospođice, radim plakat za Žan.” “ Da li je to vrlo teško?” Očigledno se trudila da zapodene razgovor, ali je bilo vrlo ljubazno od nje što se pravila da je to zanima. “ Nekad jeste, a nekad nije, gospođice. Sve zavisi od toga da li čoveka interesuje litografija ili ne. Ako ga interesuje, onda mu teškoće ne smetaju i plakat je privlačan posao. Ako ga ne interesuje, onda je to samo dugačak i smrtno dosadan rad.” “ Koji vam je od vaših plakata zadao najviše muka?” Nije mogao a da se ne osmehne na tako očigledno ispitivanje. “ Prvi, gospođice, “ odgovori on s malo podsmešljivom učtivošću. “ Onaj plakat što sam pre nekoliko godina izradio za Mulen Ruž .” “ Aha, sećam se. Plakat sa kankanom! Sećam se kako sam zastala da ga pogledam, idući na posao. Naravno, nisam mogla da ocenim njegovu umetničku vrednost, ali sam pomislila da je veoma upečatljiv. A plakat i mora da bude takav, zar ne?” Ruku skrštenih pod bradom, on ju je posmatrao dok je govorila, nesposoban da zaključi da li je njeno interesovanje iskreno ili se samo vešto pretvara. Žan je imala pravo: bilo je nečeg čudno zavodljivog u njoj. Sviđala mu se što je neusiljena, što bez ustezanja pominje da je zaposlena, što ima otvoren pogled. Naravno, možda je sve to bila samo vešta gluma jedne dvadesetjednogodišnje devojke koja je izbacila ljubav iz svog života i odlučila se da postane grande cotte. Bila je drukčija od ostalih - i zaista lepa. Pažljivo posmatrana izbliza, njena lepota izgledala je još veća. Zračila je nekom tek dostignutom zrelošću, toplom, raskošnom, pomalo istočnjačkom. “ Kada sam stigla u radnju gde sam tada radila, “ nastavi ona “ svi su o tome govorili. Za vreme ručka devojke su se prepirale oko toga. Tada sam prvi put čula vaše ime.” “ Bojim se da to nije bilo na neki naročito laskav način.Mišljenja o tom plakatu
bila su prilično podeljena. Velika većina ljudi smatrala je da je nepristojan. Iskreno govoreći, ja ne mislim da je bio, ali…” “ Ali vam je doneo slavu! “ Smešila se, sa sjajem divljenja u očima. “ Bogami, to ne znam, “ osmehnu se on odmahujući rukom “ ali znam da mi je stvorio toliko neprilika da sam skoro zažalio što sam ga uopšte izradio.” “ Da li vam je bilo potrebno mnogo vremena da ga izradite?” “ Nekoliko meseci. Naravno, tada još nisam imao pojma o litografiji.” “ Volela bih da upoznam litografiju.” Neobičnost te primedbe i žudnja u njenom glasu ponovo rasplamteše njegovu sumnju. Ona glumi… Sve te priče o plakatu Mulen-a bile su samo izmišljotina i izgovor… Možda da bi zadovoljila Žan, koja je bojažljivo pogledala na nju s vremena na vreme, ili da bi izgledala kulturna i naklonjena umetnosti… Ona po svoj prilici nije ni bila na njegovoj izložbi… “ Ne verujete mi, izgleda? “reče ona, primetivši njegovo ironično žmirkanje.” Vidim to na vama.” “ Naprotiv, gospođice, “ pobuni se on, uz osmeh pun otvorene neverice. “ Verujem vam iz dubine duše. Možda vas interesuje i etrurska grnčarija ili tajne metafizike. Dozvolite da vam čestitam. Pred vama leži život pun privlačnog učenja.” Ona obori oči i ne odgovori ništa. Kad je najzad progovorila, glas joj više nije bio vatren i mlad, nego uvređen a ipak bez protesta u sebi - glas bića koje je naviklo na razočaranja. “ Žao mi je što mi ne verujete, jer je to ipak istina. Ali potpuno shvatam da je moralo zvučati prilično čudno i neubedljivo kad jedna prodavačica priča o tome kako želi da nauči litografiju. Pa ipak, ja sam to mislila ozbiljno. Uvek me je sve interesovalo.” “ Ali zašto? “ upita on, ne više sarkastičan, nego iskreno iznenađen. “ Kako je moguće da vas interesuje tako nešto kao što je litografija?” Ona ga pogleda. “ Ne znam zašto. Rekla sam vam da volim o svemu da saznam. “ Osetila je da se pokajao i da moli za pomirenje. Bojažljiv osmeh joj se vrati na usne. “ Oduvek sam bila takva. Kad sam stanovala sa Žanom, ona je pravila šale na račun toga. Ja sam po prirodi radoznala, kako mi se čini.” “ Znate li šta se kaže za radoznalost?” “ Znam. “ Osmeh joj ozari lice, “ Kaže se da ožeže prste ali ja ne verujem. Negde sam čitala da je radoznalost početak mudrosti. Ne znam da li je to istina, ali bih ipak volela da nešto naučim o litografiji, i još uvek želim da mi o tome pričate.” “ Ali to će vam biti dozlaboga dosadno- “ ostajao je on neubedljivo pri svome. “ Neće. Zašto ne pokušate i ne uverite se? Hajde. Ubrzo ćete videti da li mi je dosadno ili nije.” “ Znam već. Zevnućete mi u lice. Ona se nasmeja. “ Oh, Žan vam je pričala o Braseru! Bože, interesuje me šta li vam je još govorila o meni? “ Zatim se naže i snizi glas. “ Među nama rečeno, ja mislim da mi Žan ne daje za pravo.” “ Zato što vas sve interesuje?” I on poče da joj priča o litografiji: o istoriji tog zanata,o razvoju raznih vrsta tehnike. S vremena na vreme nacrtao bi hitro poneki dijagram na stolnjaku. Govorio je, govorio, polako se prepuštajući zadovoljstvu što je monopolisao pažnju te čudne i lepe devojke. “ Kako bi bilo da odemo do Maksim”-a? “ upita Žan, koja se beše pomirila sa svojim ljubavnikom. Bilo je već prilično dockan. Ljudi su se razilazili, neki su dozivali kelnere i slali poslužitelje da im nađu kočije. Napolju je sneg prigušivao zvuk saobraćaja.
“ Ako nemate ništa protiv, ja bih otišla kući. “ Mirjam obuče svoj kratki ogrtač oivičen krznom i poče da zakopčava rukavice. “ Ne zaboravite da ja moram da budem u radnji sutra ujutru u devet.” “ Smem li da vas otpratim, gospođice?” Za vreme vožnje nisu mnogo razgovarali. Sada, kada su bili sami,on se nije mogao setiti ničega o čemu bi govorio. U jednom trenutku, kad je zrak ulične svetiljke u prolazu osvetlio unutrašnjost kočija, on je bacio brz pogled na njeno lice. Nije bila okrenuta k njemu, već je gledala spokojno kroz prozor. Ćutanje joj je dobro stajalo… Ili je možda zaboravila da je on prisutan, kao što je obično činila Mari… Pomisao na bezumnost Žaninog plana nametala mu se još upornije. Kako je moguće da se jedna takva devojka kao ona interesuje za njega? Uostalom, eto, izvršila je svoje dobročinstvo. Vraćala se kući, a nije čak ni predložila da se ponovo nađu. Kroz koji trenutak pružiće mu ruku i reći: Laku noć, gospodine. Ovo je bilo divno veče . Zatim će iščeznuti, i on je više nikada neće videti… Kočije se zaustaviše ispred jedne kuće u ulici de Peti Šan. Bila je to skromna trospratna zgrada, počađala od godina, sa časovničarekom radnjom u prizemlju. Njega začudi kako je mogla da živi u blizini ulice de la Pe sa svojom platom manekena. “ Naravno, “ reče ona kao da je pročitala njegove misli, “ ja u stvari i nemam stan. Samo jednu sobu pozadi iz dvorišta. Ali ima kamin, i kuhinju - ne baš veliku, ali dovoljnu za mene. Pozvala bih vas gore, ali se bojim da je već prilično kasno. Provela sam jedno vrlo prijatno veče, gospodine.” “ Meni je bilo još mnogo prijatnije, gospođice “ reče on ceremonijalno. “ Smem li očekivati da vas ponovo vidim?” “ Da li biste želeli da se nađemo sutra?” Njena neposrednost ga zapanji. “ Sutra?” “ Da. Mogli bismo da večeramo zajedno, ako hoćete. Ja završavam posao u šest sati.” U polumračnim kočijama mogao je da vidi samo nejasnu belinu njenog lica pokrivenog velom, i crvenu mrlju usana. Misli su mu se kovitlale po glavi. Da li - da li ona to misli ozbiljno? Možda samo pokušava da ispuni obećanje dato Žani? “ Jeste li sigurni da to želite?” Ovoga puta u njegovom glasu se oseti nežnost. “ Ne mislim samo na to da se ponovo vidimo, nego na celu stvar. Žan mi je rekla da vam je predložila da izlazite sa mnom. Vi to zbilja ne morate da činite. Ja ću potpuno razumeti.” Osetio je brz pritisak njenih prstiju u rukavicama na svojoj ruci. “ Sutra. U pola sedam. Na uglu trga Vandom.” Dve nedelje docnije Anri je čekao Mirjam na njihovom uobičajenom mestu, na uglu trga Vandom i ulice de la Pe, posmatrajući kroz kolski prozor reku saobraćaja i tamnu siluetu Stuba koja se u ranom zimskom sumraku uzdizala kao gigantska sveća. Bacio je pogled na časovnik. Ima da čeka još pola sata… Ne mari. Čekanje je moglo da bude vrlo prijatno kada čovek zna da ne čeka uzalud… Da će se ona kroz trideset minuta pojaviti na sporednom izlazu Paken -ovog salona i pohitati prema njemu osmehujući se, pridržavajući rukom šešir, dok joj se vitka pojava povija prema vetru… Mirjam, Nežno je pustio da mu se njeno ime kotrlja preko jezika. Mirjam… Za dve nedelje ona mu je pružila takvu sreću za koju nije ni slutio da postoji. Preobrazila je ceo njegov život. Pio je manje, mnogo manje. Ko traži piće kada je
srećan. Više nije lutao po barovima i mjuzik-holovima, nije više tumarao ulicama do zore. Spavao je, radio je. Mama je opet bila srećna, ili bar manje nesrećna. Moris se bavio kovanjem planova za izložbu u Londonu. A što se tiče gospođe Lube, ona je neprekidno slavila le bon Dieu.Činjenica da se njegovo čudo ispoljilo u obliku jedne lepe devojke nije ništa menjala u suštini, čudo je čudo, ma u kom obliku se javilo. Još deset minuta… Počeo je da motri na sporedan izlaz. Prvo su počele da izlaze midinete, prodavačice, pomoćnice, šegrti - svi oni bezimeni, bezlični atomi pariskih modnih kuća. Izvirale su iz mračne kapije kao učenice,u bučnim grupama, smejući se, tražile pogledom po trotoarima svoje ljubavnike, hitale k ljima, dizale se na prste da ih poljube, hvatale ih pod ruku i nestajale u gomili. Za njima su izlazile starije nameštenice: krojačice, crtačice modela, pripravljačice i one koje su dovršavale haljine. Njih niko nije čekao. Izlazile su u gužvi, nenametljivo, uvijene u rđavo skrojene kapute, žurile niz ulicu do prvog najbližeg autobusa ili konjskog tramvaja koji će ih odvesti njihovim udaljenim kućama u predgrađu i mršavim večerama. Zatim su nailazili nameštenici muškarci: oni koji primaju publiku, blagajnici, knjigovođe, ekspeditori. Izlazili su u polucilindrima, šalovima i kaputima, pokušavajući da liče na uvažene poslovne ljude, rukovali su se jedan s drugim kao da odlaze na šestomesečno putovanje, i razilazili se u raznim pravcima. Najzad su se pojavljivali manekeni, koje je čovek odmah mogao da pozna po njihovoj eleganciji i izveštačenom hodu. Zastajale su na kapiji, osvrtale se unaokolo, elegantne i ponosne, zakopčavajući rukavice ili nameštajući svoje boe, zatim su lenjo prelazile preko trotoara i, prihvatajući mušku ruku u rukavicama, iščezavale u kočijama koje su ih čekale. A tada ugleda nju. Nije zastala, kao što su radile druge, nego je žurno krenula pravo ka kočijama. “ Dobro veče, Anri “ povika veselo, sedajući pored njega. “ Čekate li dugo?” “ Samo dva-tri minuta, ali mi je milo što niste zadocnili. U Francuskoj komediji daju se Smešne precioze, pa sam uzeo karte. Mislio sam da biste možda voleli da idete u pozorište večeras.” “ Volela bih zaista. Nikada nisam bila u Francuskoj komediji.” On provuče glavu kroz prozor. “ Do Voazen -a!” Večerali su sa mladalačkim apetitom, ćaskali i smejali se mnogo, ne toliko onome o čemu su govorili koliko zato što su osećali da su srećni,te im je smeh sam dolazio na usne. Kao i obično, neprekidno su se prepirali. Od prvog dana svog poznanstva počeli su da zastupaju krajnja i suprotna gledišta o svemu, najviše zato da bi imali o čemu da razgovaraju. Te večeri Anri je otvorio diskusiju primedbom da se on, kao roajalista, ne slaže sa Vandomskim stubom. “ Kakva drskost od tog korzikanskog pustolova! Da stavi svoj sopstveni kip na vrh toga stuba, kao fitilj na vrh sveće! Znate li, Mirjam, narodi su neobjašnjivi isto kao i pojedinci. Oni trpe dobre vlade, ali se zaljubljuju samo u diktatore. Ukoliko su ovi gori - utoliko bolje.” Opazio je protest u njenim očima. “ Ne verujete? U redu, pogledajte samo. Napoleon je upropastio Francusku, pustio da joj isteče sva krv, poklao više ljudi nego svi kraljevi zajedno, a ipak je ceo Pariz njegov veliki oltar! Trijumfalna kapija, Invalidi, taj prokleti Vandomski stub, Obelisk. Eto, ne možete da napravite nijedan korak a da se ne sudarite s tim čovekom. Kao roajalist, ja sam time uvređen.” “ Ali, Anri, vi svakako ne mislite ozbiljno da ste roajalist, zar ne?” “ Naravno da jesam! Šta bih drugo mogao da budem? Kakvo je to pitanje? To je
kao kad biste pitali kardinala da li je papin pristalica.” “ Ne verujem vam, “ dobaci ona preko ivice čaše. “ Kako možete? Kako možete da branite te matore pokvarene kraljeve?” “ Prvo, oni nisu bili stari. Luj XV je postao kralj u petoj…” “ Dobro. Onda, te mlade i pokvarene kraljeve.” “ Ulažem protest! S poštovanjem dopuštam samo da kraljevi nisu bili ništa pokvareniji od vodoinstalatera, blagajnika, glumaca ili đakona. U stvari, neki od njih - nažalost, oni najgori - bili su zaista čestiti. Bar je jedan od njih, Luj IX, zvaničio proglašen za sveca.” Ona mu dobaci jedan izazivački pogled i za trenutak se zabavi jelom. “ A oni plemići, oni aristokrati! “ povika, ponovo stupajući u napad. “ Da nisu i oni bili čestiti? Ne, nisu! Oni su bili grubi, i drski, i potpuno obuzeti svojom sopstvenom važnošću.” On napravi širok, dramatičan pokret rukom. “ Moram da vam kažem, draga moja Mirjam, da je posluga gruba, a ne plemići. Videćete da je obično glavni sluga uobražen i drzak, a ne gospodar kuće. U zamku smo imali jednog dvoroupravitelja, Starog Tomasa , to je bio najveći snob koga sam ja ikada video.” On pogleda na sat. “ A sada, draga moja mala sans-culotte,* požurite jer ćemo inače zadocniti na prvi čin. *(franc.) sankilot, ime koje su 1789 god, aristokrati dali revolucionarima. Toga dana gledali su Molijerove Smešne precioze – sutradan odveo ju je na Diloovo muzičko veče, gde je osvojila sve redom - uključujući Degaa - svojom ljupkošću, lepotom i iskrenim uživanjem u muzici. Iduće večeri otišli su u la Renesans. Posle predstave Anri ju je odveo iza kulisa i predstavio Sari Bernar. Ali, sledeće veče proveli su u njenoj sobi pored vatre, on na sofi, pijuckajući rakiju, ona na podu, zagledana u plamen, obuhvativši kolena rukama. Bila je olujna februarska noć, puna vetra koji je u naletima šibao kišom prozorska okna, ali je u sobi bilo mirno i toplo. On se bio zadovoljno zavalio u jastuke, posmatrajući njeno lice rumeno od žara. Kako ona voli vatru!… Onog trenutka kada bi stupila u sobu, prva pomisao bila bi joj da zapali vatru. Celo veče pazila je na nju, igrala se njom, sedela uz nju što je bliže smela, prepuštajući se njenoj toploti sa čulnim, mačkastim uživanjem. Oboje su ćutali neko vreme. Jedna od najdragocenijih odlika njihovog prijateljstva bilo je to uzajamno uživanje u tišini. “ Jeste li srećni? “ upita on nežno. “ Prosto predem.” “ Uvek sam sumnjao da ste upola mačka.” Iako nije okrenula glavu, mogao je da primeti kako se lako osmehuje. Ponovo ih obavi tišina, isprekidana jedino zavijanjem bure napolju i pucketanjem razbuktalih panjeva. Lenjo je gladio bradu i polako razgledao sobu. Bila je mala, sa niskom tavanicom i oskudno nameštena. Zeleni tepih pokrivao je skoro ceo pod. Polica za knjige i drvorezi po zidovima davali su joj neku atmosferu učenosti. U njoj je vladala intimnost mesta u kome se mnogo živi, i on ju je voleo jer je bila tačno onakva kakvom je zamišljao njenu sobu, jer je bila deo nje - isto kao i njene kafeno-mrke oči, mali mladež na levom obrazu, njen običaj da sedi na podu,ili način na koji je rastavljala usne dok je slušala muziku. “ Anri,” reče ona iznenada “ pričajte mi o Drajfusu. U radnji devojke neprestano govore o tome. Ne znam da li je on kriv ili nije, ali bih volela da čujem nešto o tome. Pre svega, ko je on?”
“ On je Alzašanin. Rođen je u Miluzu, kao i moj prijatelj Moris. Stupio je u vojsku, postao artiljerijski kapetan, i jednog dana, pre četiri godine, iznenada je uhapšen, ispitivan, osuđen, degradiran i poslan na Đavolje Ostrvo, gde sada trune zbog zločina koji nije izvršio. “ Otkud znate da ga nije izvršio? Svi kažu da jeste.” “ Što je skoro dovoljan razlog da ubedi čoveka kako on to nije učinio. “ osmehnu se on. “ Ali, ima i drugih razloga.” Polako joj je pričao o tom tragičnom događaju: o zbunjenosti stručnjaka u vezi sa Drajfusovim rukopisom, o tajanstvenosti kojom je bilo obavijeno suđenje, o falsifikovanju dokaza, o krivokletstvu svedoka. “ Ne, Mirjam, “ završi on, ispijajući čašu i pružajući ruku ka štapu, “ on nije kriv. A ima još nekoliko poštenih ljudi u Francuskoj koji se bore da se popravi ta velika nepravda. Nadam se da će uspeti. Ali se bojim da to neće biti laka stvar.” Kad je polazio te večeri, ona uze lampu sa stola i isprati ga do uskog spoljašnjeg trema. “ Veče nije bilo baš tako zanimljivo,zar ne? “ reče mu kada su stigli do stepeništa. “ Obično sedenje pored vatre?” “ Lepše veče ne bih mogao ni da zamislim. Gotovo najlepše od svih koje sam do sada proveo. U stvari, ja sam strašno porodičan čovek u dubini duše, da znate… Hoću li vas videti sutra?” Posle neprimetnog oklevanja on dodade: “ Zar vam još nije dosadilo da vam oduzimam sve slobodno vreme? Zar još uvek hoćete da…” “ Pst! Sutra. Na istom mestu. “ reče ona brzo. Pogled njenih očiju pade na njega kao milovanje. On zažele da uhvati njenu ruku, da je zadrži dugo u svojoj. Umesto toga, reče skoro nečujno: “ Hvala, Mirjam.” Ona podiže lampu visoko iznad glave kad je počeo da silazi niz stepenice. Sažaljenje joj zamagli oči, i ona priguši jedan uzdah dok ga je posmatrala kako silazi, sporo i nezgrapno. U podnožju stepenica on zastade da bi povratio dah i malo odmorio noge. Jedan trenutak je gledao gore, u njeno ovalno lice okupano žutom svetlošću. Pun sreće, mahnu joj rukom. “ Bonsoir*, Mirjam. *(franc.) Laku noć! Kada je, petnaest dana docnije, predložila da u nedelju posle podne odu u Luvr, on se tvrdoglavo pobunio. “ Luvr! Ono staro groblje! Ko još ide u Luvr?” “ Ja.” “ Zar ne znate da u Luvr idu još samo turisti? Turisti i studenti umetnosti. Uveravam vas da na svetu nema ničeg mučnijeg od tih soba punih kipova, mumija, sarkofaga, izlomljenih komada mramora. To je kao skladište nekog ogromnog groblja. Te kilometarske galerije, sa hiljadama slika…” “ Ali, Anri, ja volim slike. Volim da ih razgledam.Volela bih da mi vi pričate o njima, da mi objasnite šta jednu sliku čini velikom.” “ Nemoguće! To je kao kad biste tražili da vam objasnim šta jednu ženu čini lepom. Nije istina da je velika umetnost jednostavna, ona je đavolski složena. Na kraju krajeva, zašto ne bi bila? Život nije jednostavan. Ljudski um nije jednostavan. Ljudsko srce svakako nije. Ni velika muzika nije jednostavna. Možda izgleda jednostavna, ali u stvari nije. Ni matematika nije jednostavna.” “ To je još jedan razlog više da me odvedete u Luvr iduće nedelje i počnete da me poučavate. “ reče ona sa šeretskim osmehom u svojim svilenim istočnjačkim očima. “ Ako je umetnost zaista tako teška, moraćemo da je proučavamo godinama!
Već nas vidim oboje kako, kao izlapeli starci, odlazimo svake nedelje u Luvr da gledamo Mona Lizu.” “ Ne pominjite mi tu florentinsku buržujku koja se usiljeno osmehuje!” “ Smatrala sam da je divna, ali ako se vama ne sviđa…” Popustljivost u njenom glasu nije uspela da sakrije njenu spokojnu sigurnost u ishod rasprave. Osmeh joj je odražavao mirno uverenje u pobedu, što nije izmaklo njegovom pogledu. “ Kazao sam ne idemo u Luvr, i kraj! “ izjavi on uz okret koji nije trpeo pogovora.” I ne pomišljajte na to da me možete nagovoriti, da me možete sputati svojom voljom, ili me obrtati oko malog prsta pomoću tog svog osmeha.” “ Ali, Anri, “ bunila se ona, izigravajući uvređenu čednost,” nisam se osmehivala na vas.” “ Onda ste se osmehivali na nešto drugo, a to je još gore. On joj pripreti prstom. “ Poznajem ja tu vrstu osmeha. I Misja se slično smešila. Zato, kao što vidite, ne vredi vam da trošite svoje osmehe na mene.” Bila je tako lepa sedeći tu na podu, sa odbleskom žara na kosi i jednoj strani lica, i vitkim nogama podvijenim ispod vunene suknje, da ju je nekoliko trenutaka posmatrao zaboravivši na šta je mislio. “ Kad kažem ne idemo u Luvr, onda ne idemo u Luvr - i ni reči više o tome!” Iduće nedelje otišli su u Luvr, a posle toga su redovno odlazili svake nedelje posle podne. Na njegovo iznenađenje, te posete bile su za njega jedno novo i prijatno iskustvo. Uživao je posmatrajući kako joj se oči šire kad ugleda neku širom sveta poznatu sliku, uživao je odgovarajući na njena pitanja, pokazujući joj tehničke detalje. Dok su šetali galerijama punim odjeka, oduševljavao se živom radoznalošću njenog hitrog i bistrog uma. Nesvesno, počeo je da joj priča o umetnosti, da objašnjava zašto je Rembrant veći od Petera de Hoha, a Fragonar veći od Natijea, da pokazuje šta je genijalnost, a šta obična veština. Jedne nedelje stajali su ispred Miloske Venere, bele i udaljene u bledilu tog martovskog popodneva. “ Lepa je, zar ne? “ prošaputa on. “ Mi o njoj ne znamo ništa drugo osim da ju je neki grčki seljak našao u jednoj pećini i prodao je francuskoj vladi za šest hiljada franaka. Jedini dobar posao koji je napravila naša vlada, osim, naravno, onih divnih slika koje je Napoleon pokrao po Italiji.Znate,” nastavi on posle male pauze, “ ona je toliko lepa da mi zaboravljamo koliko je strašno, strašno stara. Shvatate li da je ona starija od Pariza, starija od Cezara, starija od Hrista? Ponekad bih želeo da sveti Pavle nije nikada ni otišao u Atinu.” Neko vreme razgovarali su šapatom, polako obilazeći oko kipa koji se ponosito uzdizao, posmatrajući ga sa svih strana. “ Treba da pođemo “ reče on. “ Već je kasno. Videli smo egipatske bareljefe, grčke karijatide i feničanski mramor. To bi trebalo da zadovolji vaše kulturne želje za nedelju dana.” “ Ali, Anri, obećali ste mi da ćete mi pokazati Madonu Filipa Lipija. Sećate li se?” “ Oh, bože, vi nikada ništa ne zaboravljate! Ali, onda moramo da požurimo, uskoro će se muzej zatvoriti.” Popeli su se belim mramornim stepenicama na prvi sprat,prošli kroz četvrtasti salon i ušli u Salu od sedam metara. Soba je bila prazna. “ Imaćemo vremena samo za Lipija. “ On zadihano požuri ka slici jedne plave, izvanredno izrađene Madone, koja je posmatrala dete na svojim kolenima. “ Druge možemo da pogledamo iduće nedelje, ako hoćete.” Stajali su jedno pored drugog, ćuteći s puno poštovanja pred slikom.
“ Ovo je, Mirjam, izvanredna slika “ reče on najzad. “ Primećujete li kako svetlost zrači nekako ispod kože, kao da je osvetljava iznutra. To je zato što je Lipi stavljao oker kao podlogu. Veštačka zamisao, ali vrlo efektna. To stvara neku vrstu unutrašnjeg zračenja. Danas to radi svaki student, ali je u Lipijevo doba to bila novina. Zar ona nije eterična i zar ne liči na anđela? “ Oči mu zasvetlucaše. “ Kada je čovek ovako posmatra, nikad ne bi pomislio da se verovatno prži u paklu baš ovog trenutka. A i Lipi zajedno s njom. Bili su pokvaren par, to dvoje…” U reči ga prekide jedan uniformisani čovek, koji promoli glavu u sobu “ Zatvaramo kroz koji minut, mesdames et messieurs.” On izbaci te reči kao iz topa, baci jedan brz, zadovoljan pogled na Mirjam, zbunjeno pogleda Anrija, sleže ramenima, i odjuri. “ Umetnost strahovito mnogo duguje grehu. “ objašnjavao je Anri dok su on i Mirjam polako izlazili. “ Nekom čudnom slučajnošću, veliki umetnici su do danas naslikali veoma mali broj čestitih žena. Podsetite me da vam ovih dana ispričam roman Filipa Lipija i te lepe kaluđerice.” “ Kad stignemo kući - dok ja budem kuvala čaj.” Iduće nedelje nisu otišli u Luvr, nego u Salon nezavisnih, koji je bio otvoren te nedelje. Anri je upoznao Mirjam sa nekoliko članova Izvršnog odbora, i obradovalo ga je njihovo neskriveno divljenje. Zatim su počeli da obilaze sobu za sobom, gledajući na brzinu bezbrojne slike pored kojih su prolazili. “ Sada shvatate zašto slikari umiru od gladi, “ primeti on, dok su besciljno lutali kroz galeriju pretrpanu slikama. “ Umetnost je roba koje ima najviše, a koja je najnepotrebnija od svih. Samo budale, ili geniji, ili ljudi koji - kao ja - nemaju drugog izbora, mogu svesno da izaberu umetnost za svoj životni poziv.” Oni opaziše Anrija Rusoa,koji je stražario ispred svojih slika. U uglačanim cokulama i zakrpljenom redengotu, taj bivši narednik i carinski činovnik ostavljao je svojom pojavom jak utisak. “ Mirjam, ovo je moj stari prijatelj, gospodin Ruso. Ako ikada budete hteli da učite violinu ili da napišete neko teško ljubavno pismo, evo kome treba da se obratite. A uzgred, on je i izvrstan slikar.” Anri Ruso se pokloni iz struka, promrsi nešto kroz svoje opuštene brkove i, uzimajući Mirjam za ruku, odvede je do jedne velike slike čiji je naslov bio Karmanjola*. Za okvir je bila pričvršćena jedna cedulja na kojoj je stajalo: O Slobodo! Večno budi vođa onima koji svojim trudom žele da doprinesu slavi i veličini Francuske. * Pesma iz doba Francuske revolucije Vraćajući se u ulicu de Peti Šan, Anri je zasmejavao Mirjam svojom pričom o komičnim sednicama Izvršnog odbora. Postepeno, razgovor je došao i na Vinsenta i Seraa. “ Voleo bih da smo se onda poznavali. Vi biste ih sigurno zavoleli… Obojica su bili veliki umetnici, mada su se razlikovali kao dan i noć. Čini mi se da biste naročito voleli Vinsenta. Čovek nije mogao da ga ne voli, iako je bio čudan čovek. Sem toga, bio je demokrata kao i vi, pa biste se divno složili u pitanju pokvarenih starih kraljeva i bezobzirnih aristokrata. On bi se verovatno zaljubio u vas. Bio je prava budala, jadni Vinsent, i nije nikako uspeo da utuvi sebi u glavu da je nekim ljudima suđeno da žive bez ljubavi.” “ A šta je bilo s njim?” “ Ubio se…” I tako su prolazile nedelje. Svake večeri Anri je čekao Mirjam na trgu Vandom. Išli su u pozorište i Operu, na koncerte i u cirkus. Odveo ju je na zimski Velodrom, i ona je bila vrlo uzbuđena kad ju je predstavio velikom Cimermanu. Jednog dana
upitao ju je da li je ikada prisustvovala bioskopskoj predstavi. “ Mon Dieu, a šta je to?” “ Ni ja ne znam tačno. Neka vrsta predstave s aparatom za projekcije, kako sam ja razumeo, ali se slike menjaju tako brzo da izgleda kao da se ljudi kreću.” Prisustvovali su bioskopskoj predstavi u Indiskom salonu, u nekom suterenu na bulevaru Kapucina. Bio je to nezaboravan doživljaj od koga se čoveku dizala kosa na glavi, lokomotive su jurile sa platna, konji su galopirali pravo u salu, dok su ljudi vrištali od straha, skakali sa sedišta i padali u nesvest. S vremena na vreme večeravali su sa Morisom i Rene i provodili zajedno prijatne večeri, brbljajući ili kartajući se. Nedeljom pre podne ona bi ga često iznenadila svojim dolaskom u atelje,posmatrala ga je kako slika, sklupčana na kauču, s knjigom u ruci. Ona i gospođa Lube postale su dobre prijateljice, i dugo su nešto šaputale iza njegovih leđa. Malo-pomalo, njihovo prijateljstvo rascvetalo se u prisnost.On joj je pričao o sebi, o svojoj usamljenosti za vreme proteklih godina. Pričao joj je čak o Denizi, a jedne kišne večeri i o Mari Šarle. Postepeno, ona mu je uzvraćala poverenje, pominjući razne događaje iz svog detinjstva. “ Znate li zašto uvek želim da nešto naučim? Zato što nisam imala prilike kada sam bila mala. Nisam uspela da završim školu. Roditelji su mi bili isuviše siromašni, a kad je tata umro,stupila sam kao šegrt u jednu krojačku radnju. Franak dnevno. Bilo mi je tada trinaest godina…” Sažaljenje ga obuze kada ju je zamislio kao malog šegrta u prepunoj, neprovetrenoj sobi, zgrbljenu po deset sati dnevno nad dugačkim stolom,kako šije, bockajući svoje prste. Sa trinaest godina… Kako siromaštvo može da bude svirepo! “ Vi ne znate,Anri, šta to znači biti siromašan, stvarno siromašan. To nekako deluje na čoveka. Ispričaću vam jednom.” Toga dana nije više govorila, ali mu je mesec dana kasnije ispričala o svom ocu. “ Bio je crtač nakita. Još kao mlad došao je u Pariz iz jednog malog mesta u Poljskoj…” Bio je to plav čovek nežnog glasa, tuberkulozan, naivan i pobožan, vodio ju je u sinagogu u ulici Nazaret, i ispunio njeno detinjstvo poezijom Talmuda i setnim očajanjem hebrejskih pesama. Umro je posle duge bolesti, koja je progutala mršavu porodičnu ušteđevinu, i ostavio majku i dete bez groša. Godine koje su zatim došle bile su neprekidna mora puna nemaštine i kulučenja. Posle napornog rada u radionici provodila je večeri petljajući se oko štednjaka, ili pomažući majci da prišiva dugmad na rukavice.Večere su se sastojale od podgrejanih krompira i korica bajatog hleba raskvašenih u mlakoj vodi. A usto - večita sablast kućevlasnikova. Nije bilo praznika, ni izleta na obalu Sene, ni vožnji na vrteški, nije bilo igranja žmurki s ostalom decom. Pa ipak, ona je nekako ostala u životu. Mršava šiparica sumornih očiju postala je žena. Lepotani su počeli da je sačekuju pri izlasku i da je prate kući. “ A onda sam jednog dana srela Andrea i zaljubila se u njega. Bio je nadzornik u jednoj fabrici optičkih instrumenata. Bio je prijatan, tih. Imali smo isti ukus, istu religiju, iste nade. Mnogo smo se voleli. Toliko mnogo da je on, kada mi je majka umrla, zatražio da se udam za njega,i zamalo što nisam pristala! “ Glas joj se izgubi u tišini sobe, i ona se zagleda u vatru. “ Zašto? Zašto se niste udali za njega?” “ Zato što je bio siromašan. “Oštra odlučnost u njenom glasu ga je zaprepastila.”Bio je inteligentan, vredan, prijatan i lep, ali siromašan. I moj otac je
bio inteligentan i vredan, pa sam videla kakav je život pružio majci. I posmatrala sam ga kad je umirao. Slušala sam ga kako kašlje, i kašlje, i kašlje cele noći zato što nismo mogli da kupimo lek. I svaki put kad bih ga čula kroz zid, zagnjurila bih glavu u jastuk i klela se da više nikada u životu neću biti siromašna, klela se da ću učiniti sve samo da ne budem više siromašna. Eto zašto sam ostavila Andrea. Bez ijedne reči, bez ijednog pisamceta. Znala sam da ću popustiti ako ga ponovo vidim. I zato sam pobegla. Nikada ga više nisam videla. “ reče ona vrlo tiho. Došao je maj, i ponovo je nad Parizom lebdelo čudotvorno proleće sa svojom čarobnom lepotom starog kamenja koje je provirivalo kroz mlado lišće. Bulevari su procvetali od mornarskih kapa i svetlih suncobrana. U parku Monso ponovo je otvoreno marionetsko pozorište i nova generacija dece posmatrala je divlju bitku između Ginjola i Đavola. Ljubavnici su se ljubili po kapijama. Žan Avril, u pratnji svog ljubavnika, služavke, menadžera, dve pudlice i dvadeset šest kofera otputovala je za London usred neverovatne zbrke zaturenog prtljaga, telegrama koje je trebalo poslati u poslednjem trenutku, i poklona za srećan put, kao što je i dolikovalo ispraćaju jedne zvezde iz mjuzik-hola. Pre nego što je voz krenuo, glumica je uspela da nekoliko trenutaka ostane nasamo s Anrijem, u svom kupeu. “ Izgledate potpuno drugi čovek, “ reče ona, hladeći se rukavicama. “ Kako stoje stvari između vas i Mirjam?” “ Savršeno. Ona je sve ono što ste rekli da će biti, i još mnogo više. Nikada neću moći da vam se odužim za ono što ste učinili. Izradiću vam koliko god hoćete plakata.” Strasnost u njegovom glasu natera je da ga pogleda podozrivo. “Ne zaljubljujete se u nju, a?” “ Bože sačuvaj! Šta mislite o meni - da sam budala?” “ Setite se, Anri. Prijateljstvo i ništa više.” Te večeri odveo je Mirjam na Bramsov festival, koji je bio organizovan u znak sećanja na kompozitora, nedavno preminulog u Beču. Svirali su simfoniju Ce-dur, i Mirjam je zatvorenih očiju, sa rukama skrštenim u krilu, slušala grmljavinu zvučnih talasa.Posmatrajući je ispod oka, skicirao je u mašti njenu sliku, njeno lice zaneseno uživanjem u muzici, usne poluotvorene kao za poljubac, vitku liniju njenog vrata. Bio je to savršen trenutak koji je trebalo da sačuva, kako bi ga ponovo preživljavao kad ona bude otišla. Pri poslednjim akordima simfonije ona provuče svoje prste kroz njegove. “ Hvala vam, Anri, “ prošaputa. “ Kad god budem slušala ovu simfoniju, misliću na vas.” U kočijama opet spusti svoju ruku na njegovu. “ Bili ste vrlo dobri prema meni. Polako, njihovi se dlanovi dodirnuše a prsti isprepletaše s nekom nejasnom, gotovo nesvesnom čulnošću. Kada su ušli u sobu, ona baci ogrtač na stolicu i saže se da pripali vatru. “ Žao mi je što ja ne mogu to da učinim umesto vas. “ reče on sa sofe. Ona ništa ne odgovori, te on, da bi otklonio nelagodnu situaciju, nastavi živahnim tonom:”Pitam se šta li vi radite leti, kada je isuviše toplo da bi se ložilo.” “ Gunđam neprekidno i čekam da dođe jesen.Ja ionako mrzim leto. Pariz je strašan leti.”” “ Baš ni najmanje! Pariz je divan leti. Videćete. Vodiću vas na vašare. Ješćemo karamele i posetićemo svaku šatru. Svratićemo i do moje stare prijateljice La Guli, na Prestoni vašar. Plovićemo lađicom niz Senu i ručaćemo u malim kafanama gde svira harmonika. Vozićemo se u Sen Klu, u Versaj i…” “ Pa zar ne idete letos u Arkašon? “ upita ga ona iznenađeno.” Žan mi je pričala
da imate tamo svoju vilu i lađicu.” “ Ne, ovoga leta ne idem, “ reče on brzo. “ Imam isuviše posla.” “ Znate li, Anri, “ reče ona posle kraćeg ćutanja “ da ja nikada nisam bila van Pariza, da nikada nisam videla more?” “ Arkašon nije baš na samom moru, već leži u jednom zalivu. Najlepšem zalivu na svetu, po mom mišljenju. Zimski deo grada pruža se kroz borovu šumu, a letnji deo je blizu obale. Tamo je i moja vila, Vila Deniza. Njena terasa gleda pravo na zaliv. Ne možete ni da zamislite kako je tamo lepo izjutra, kad siđem na doručak: sunce, bela jedra jahti, deca koja se igraju na žalu. Posle doručka odlazim na jedrenje i plivanje sa Lorantenom. Taj Loranten, to vam je jedan divan primerak! U mladosti je bio mornar i lutao po svetu.Sada je ribar, ali samo preko zime. Leti se on i njegova žena, Marijeta,zaposle u nekom domaćinstvu. Naučio me je kako se jedri, i pre dve godine učestvovao sam u mesnoj regati. Možda vam nije poznato, ali ja sam autentični vlasnik jedne jahte, sa nekoliko osvojenih trofeja. A tek ono jutarnje plivanje!” Odjednom shvati da se zaneo sopstvenim oduševljenjem,i molećivo sleže ramenima: “ Ne verujte u sve ovo što vam pričam. Arkašon je samo jedna dosadna mala primorska varošica, kao i tolike druge. I ja neću ići tamo ove godine. Ne mogu da napustim Pariz. Obećao sam Klemansou da ću mu ilustrovati knjigu, a još nisam ni počeo da radim na njoj. Znate, verujem da bi vas ona interesovala. To je jedna zbirka kratkih pripovedaka o Jevrejima. Dao mi je tabake da ih pročitam. Doneću vam, ako hoćete.” Ona potvrdi klimnuvši glavom, skoči na noge i popravi suknju.” Idem da skuvam kafu. Da li vam se pije? Izgubi se u maloj kuhinji, i on je neko vreme slušao škripu mlina za kafu. Kako je malo potrebno čoveku da bude srećan. Vatra, kafa, devojka… Devojka kao ona. Kako je njena ruka bila meka i topla u kočijama… “ Večeras ste divno izgledali. “ doviknu joj on sa sofe. Ona izviri iz kuhinje. “ Hvala, gospodine. Bilo je krajnje vreme da mi napravite neki kompliment.” “ Vama nisu potrebni komplimenti ni od mene ni od bilo koga drugog. Vi sasvim dobro znate da ste vrlo lepi. Isuviše lepi, u stvari. Osim toga, čovek nikada ne može da kaže ženi nešto lepo o njoj što joj već nije bilo poznato.” “ Žena ipak voli to da čuje, “ odgovori ona smejući se, uz škripu mlina. “ Ali, da ste me videli jutros, vi biste se uplašili.” “ U to sam situran “ odgovori on istim šaljivim tonom.” Ali, večeras vam je nekako pošlo za rukom da izgledate vrlo lepo. Muškarci su vas merkali na koncertu, i mogao sam da pogodim šta su mislili.” “ Jeste li mogli? “ Opet začu žubor njenog smeha. “ A šta su to mislili?” “ Kako li grozno morate da izgledate ujutru!” “ Vi ste grozni.Mrzim vas! “Ona izviri na kuhinjska vrata i isplazi mu jezik. “ Žan je imala pravo. Kazala je da ste vi…” “ Nije važio šta je ona kazala,” nasmeja se on.” Nego, vidite li? Čim uhvatite ženu za reč i složite se s njom, ona vas omrzne, kaziva vas svakojakim imenima i plazi se na vas. Laskanje, eto šta traže žene. Laskanje, što više laskanja. Pri svem tom, čiljenica je da ste izazvali pometnju na koncertu. Žene kao vi predstavljaju javnu opasnost, i ne bi im trebalo dozvoliti da se kreću slobodno.” “ Ali ja nisam bila slobodna. Bila sam s vama.” I ranije su se ponekad upuštali u takvo zadirkivanje, ali je on večeras bio svestan neke skrivene nežnosti, neke nove, pomalo razuzdane prisnosti. “ Evo, popijte jednu čašicu. “ Ona spusti bocu konjaka i čašu na stočić. “ I to ne zato što ste je zaslužili, nego zato što sam ja jedna slatka, plemenita i dobrodušna
devojka, puna praštanja.” “ Uzeli ste mi reč iz usta, “ peckao ju je on. “ Samo, bojao sam se da ću uvrediti vašu urođenu skromnost. Srećan sam što vidim da smo istog mišljenja.” On uvuče glavu u ramena, tobože uplašen, kad ona otvori usta da protestuje. “ U redu, u redu, izvinjavam se. Vi niste ništa od svega toga. Nego, zar vam se ne čini da bi bilo pametno kada bih ja plaćao piće koje pijem? Polako vas guram u propast pijući ovoliki konjak.” “ Ne. I ako kažete još samo jednu reč…” “ Ali, Mirjam, vi mi ne dozvoljavate da vam kupujem poklone. Ne dajete mi da platim piće. Molim vas!” “ Ne.” “ Tvrdoglavi ste kao mazga. Slušajte, Mirjam, pokušajte da…” “ Ne. Još jednu reč - i ja odnosim bocu.” Ona ode u kuhinju, i smesta se vrati noseći dve šolje kafe. “ Pijte dok je vruća.” Zgurila se na podu pored vatre, podvukavši vitke noge pod crnu somotsku suknju. Izvesno vreme oboje su ćutali. Kako je poželjno izgledala večeras! Meseci nisu umanjili čar njenog prisustva, uzbudljivost njene lepote. Celog života sanjao je o devojci kao što je ona. Njoj se nadao u toku ovih minulih besnih, proćerdanih godina. A ona je sve vreme bila tu, u toj maloj sobi. Koliko li se puta vozio tom ulicom i ne sluteći da ona živi u jednoj od tih starih kuća. Da ju je onda sreo! Oh, to žaljenje za stvarima koje su mogle da budu… “ Zašto gledate tako u mene? “ upita ga ona, ne skidajući očiju s vatre. “ Otkud znate da vas gledam? Pored toga što ste slatka puna praštanja, plemenita i dobrodušna devojka, kao što rekoste, da nemate slučajno i oči na potiljku? Pretpostavljam da znate i šta sam mislio.” “ Šta ste mislili?” “ Ako baš hoćete da znate, pitao sam se da li ste stvarno tu ili sam vas ja izmislio. Imam odličnu maštu. Mogu da vidim stvari koje nikada nisu postojale, i da čujem stvari koje nikada nisu bile rečene. Ponekad se budim noću, pomišljajući da vi uopšte ne postojite i da se nikada nismo ni sreli. Oh, Mirjam, tako sam srećan što smo se sreli! Tako srećan i zahvalan!” “ Zahvalan - na čemu?” “ Na tome što živite, što ste pored mene, što mi dozvoljavate da sedim kraj vas, što puštate da vam budem prijatelj.” Ona se ne pomače. Kao da je nešto napregnuto iščekivala. Spusti šolju u krilo, pažljivo posmatrajući vatru. Lice joj je bilo nekako udaljeno, skriveno mislima. “ Anri, jeste li vi zaljubljeni u mene? “ Onaj šaljivi ton od pre nekoliko trenutaka beše iščezao. On oseti kako se zagrcnuo, i kako mu je čaša rakije zadrhtala u ruci. Napustiće ga… Bila je čudna celo veče. Isuviše dobra… Saopštiće mu da je bogati čovek koga je čekala došao… Ili je, možda, posumnjala da se on zaljubio… Izdao se onom svojom glupom primedbom kako se budi noću i razmišlja o njoj. “ Zaljubljen u vas? Kako vam je to palo na pamet? Naravno da nisam.” Svaka ćelija njegovog mozga bila je na oprezi. Ovoga puta mora da laže dobro, mora da laže neverovatno dobro… Mora, mora da je ubedi, inače će ga ona ostaviti… “ Mi smo dobri prijatelji. Uživam u vašem društvu. Ali ljubav - ne, Mirjam. Ne, hvala! Lekcija nije bila laka, ali sam je ja naučio, uveravam vas.”
“ Jeste li sigurni?” “ Siguran? Naravno, siguran sam.” Instinkt mu je nalagao da pribegne nestašnoj drskosti, da pokuša da je zbuni pitanjima, ironijom, izgovorom da se zabavlja. Ako se bude branio, propao je. “ Šta znači sve to? Neko igranje samoispitivanja? Vi žene ste toliko uobražene da ne možete ni pretpostaviti da jedan muškarac može da uživa u vašem društvu a da pritom ne izgubi svoje srce i ne zaljubi se do ušiju u vas. Žao mi je što sam vas razočarao, ali ja tražim samo prijateljstvo. Ostareo sam, izgleda mi. Ne osećam više želju za ljubavnim uzbuđenjima. Čeznem za mirnim vodama prijateljstva.” Polako mu se vraćalo samopouzdanje, obmanuo je sam sebe zvukom svojih reči, zamalo što i sam nije u njih poverovao. “ Kako bi vam se svidelo kada bih se ja odjednom okrenuo ka vama i rekao: Mirjam, jeste li zaljubljeni u mene? Dakle, ne govorimo više o tome. A sada, jadna moja odbačena ljubavnice, pustite me da na miru popijem kafu.” “ Dobro, “ reče ona. “ Verujem vam. Ali - ali, želite me, zar ne?” “ E-e, to je druga stvar! Ljubav je neka vrsta baruštine, neka emocionalna močvara. A pohotljivost je jedan normalan, prijatan, ispravan osećaj. Naravno da vas želim, draga moja Mirjam, kao što bih želeo i svaku drugu mladu i lepu ženu. Na kraju krajeva, vi u stvari i ne izgledate tako strašno - osim ujutru, naravno – a meni još nije devedeset godina. Zar ne bi bilo prilično uvredljivo za nas oboje kada bih ostao potpuno neosetljiv prema vašim očiglednim vrednostima? Ali, budite bez brige. Neću vas vezati i zapušiti vam usta da bih utolio svoju telesnu glad na vama. Ima mesta u Parizu gde se ta vrsta gladi na odgovarajući način zadovoljava.” “ Znam, “ nasmeja se ona. “ Žan mi je pričala.” “ Bože, tu bi ženu trebalo streljati! E pa, pošto sve znate, onda možete da budete mirni i uvereni da se neću iznenada baciti na vas i posle očajničke borbe podvrći vas svojoj volji - ako je to ono što vas je zabrinjavalo.” Pobedio je, uverio ju je. On ublaži svoju odbranu. “ Ne, Mirjam, “ reče, blago se osmehujući. “ Ja želim jedino da budem vaš prijatelj. Ne nadam se ničemu, ništa ne tražim od vas osim vašeg očaravajućeg prijateljstva. Znam da ćete jednog dana otići od mene, i spreman sam na to, ali do tada - dozvolite mi da ostanem vaš prijatelj.” Posmatrala je njegovo lice upornim, ispitivačkim pogledom. “ Milo mi je što to čujem, Anri. I ja želim da budem vaš prijatelj. I ja sam vama zahvalna. Više nego što mislite, više nego što možete i da naslutite. Žan vam je ispričala šta ja tražim od života. Vi znate da vas ne volim, a neću ni da vi mene volite jer bi vam to nanelo bola, a ja ne želim da vas pozleđujem. Hoću da vam pružim samo sreću.” “ Hvala, Mirjam, “ reče on hrapavim glasom.” A sada, pošto je sve tako lepo uređeno, mislim da je bolje da odem kući. Sutra je nedelja, a izgleda da će dan biti lep. Da li biste voleli da se provozamo do Versaja?” On spusti praznu čašu na sto i maši se rukom za štap. Pre nego što je uspeo da ustane, ona se u jednom skoku nađe kraj njega, približi svoje usne njegovim. “ Ne morate da idete, Anri.” 19 Još pre nego što je otvorio oči, znao je da je napolju savršeno letnje jutro, da je soba puna sunca, i da se iznad zaliva prostire zategnuto plavo nebo. Kroz otvoren prozor dopiralo je cvrkutanje dece koja su se igrala na obali, i uspavljujući šum talasa. Po slabom lelujanju vazduha on poznade da prepodnevni povetarac tek što nije počeo da piri, i da će jedrilice uskoro isploviti iz luke. Nije otvarao oči, već je nepomično ležao u postelji, osluškujući njeno mirno
disanje, upijajući toplinu njenog nagog tela ispruženog pored njega u umornom snu. To je bio onaj božanski čas koji svakom čoveku dolazi jednom u životu. Proziran, prelivajući se u duginim bojama, izazivao je tugu svojim žestokim zadovoljstvom. Taj čas je najzad došao i njemu tog letnjeg jutra, i on ga je proživljavao, svaki njegov dragoceni trenutak - sada… Niko nije mogao da bude srećniji nego što je bio on tih poslednjih nedelja. Ona mu je dala sebe. Ne iz sažaljenja, ne iz popustljivosti, nego s voljom, radosno, jednim paganskim gestom utehe.Želela je da mu nadoknadi sve - Denizu, Mari, duge godine samoće, ružnoću, bol u nogama, - da uravnoteži nepravednost života tim spontanim poklanjanjem sebe. Često je u prošlosti razmišljao o tome kako li se oseća čovek kada se u ljubavnom činu sjedinjuje sa lepom, inteligentnom i osećajnom devojkom. Sada je znao. Bila je to najuzvišenija ovozemaljska ekstaza, stvar zbog koje je Adam bio dovoljno mudar da izgubi raj… Ona je bila požudna, neobuzdana, jer seks i nije ništa ako nije požudan i neobuzdan. Nije mu odbila ništa jer je htela da on bar jednom u životu okusi potpunu ekstazu ljubavi a usto je bila od onih devojaka koje daju sve ili ništa. U izmešanoj svetlosti i senci njene sobe osvetljene vatrom iz kamina, i ovde, u safirnoplavom polumraku letnjih noći, dozvolila mu je da koristi i siluje njeno telo, da od nje uzme sve što hoće. Prvi put u životu blagosiljao je svoju putenu nenasitost, blagosiljao je skromne bludnice koje su ga naučile anatomiji zadovoljstva i ljubavnoj veštini. I on je njoj pružio uživanje – u to je bio siguran. Osećao je drhtanje njenoga tela, uvijanje njene kičme pod njegovim rukama. Spoljni izgled nije igrao nikakvu ulogu pri izvođenju ljubavnog čina. Ni mozak, ni slava, ni društveni položaj… Kada čovek dostigne izvestan nivo seksualnosti, kad se probije kroz konvencionalnost i pristojnost, ništa više nije važno osim čisto životinjske požude i seksualne izdržljivosti. Okruženi tamom, oni više nisu bili lepa devojka i ružan čovek, nego dve bezlične senke spojene u strašnom besnilu i želji da pruže uživanje jedno drugom. On je nikada neće zaboraviti, ali ni ona neće zaboraviti njega. Sećaće se ružnog kepeca koji ju je ljubio tako strasno i vešto. Sećaće ga se kada bude slušala Bramsovu Prvu simfoniju, kada bude išla u Luvr, ili se vozila pored Voazen-a i Vandomskog stuba. Negde u njenom mozgu, u njenom srcu, u njenom seksu on će i dalje živeti, biće deo nje, čak i kada se budu rastali. A rastaće se, sigurno. Odnosi kao što je njihov ne traju dugo. Život ih ne podnosi. Nešto se desi - i raskine ih. Nije ga volela, i u to je bio potpuno siguran. I nikada ga neće voleti. Dala mu je svoje telo, ne srce. Da je bio mlađi, budalastiji, možda bi se ponadao, kao što se ponadao onda u Malromeu. Ali ne sada, u trideset i trećoj godini, sa bradom koja već počinje da sedi. Jedna od stvari koju čovek nauči s godinama jeste neka vrsta rezignacije, neke mudrosti odricanja, nekog predavanja neminovnosti. On prestaje da želi mesec s neba. Što se tiče njega samog - bio je zaljubljen, očajnički zaljubljen i vrlo nesrećan zbog toga. Žalio je što nije uspeo da obuzda svoja osećanja, ali eto - nije uspeo. Samo, to je bio njegov lični problem, i on će se boriti s njim. Slagao ju je, i zato mora da plati. Kad dođe vreme rastanka, on će naći snage, pristojnosti da se udalji poklonivši se, i da je poštedi smešnog prizora ljubavnika koji lije suze i preklinje. Međutim, budućnost je bila još daleko. Mirjam je tu, pored njega. Imali su pred sobom još tri nedelje. Tri nedelje plivanja, jedrenja, ručavanja na terasi prošaranoj suncem. Tri nedelje letnjih noći… On otvori oči, oprezno se osloni na lakat, ispijajući njenu lepotu dugim, žednim gutljajima, govoreći joj o svojoj ljubavi nečujnim šapatom. Uguši svoju želju da joj
pomiluje otkrivene grudi, da poljubi meku površinu njenog vrata. Instinktivno se uzdrža. Njihova ljubav pripadala je noći… Pažljivo se izvuče iz postelje, obuče se i izađe napolje. U holu ga je čekao Loranten, obučen u jutarnju livreju, s mukom pokušavajući da izgleda kao zaposlen sluga. “ Dobro jutro, gospodine grofe. “ On zastade s pajalicom u vazduhu, i pozdravi Anrija mozaikom svog osmeha.” Lep dan kao stvoren za jedno malo jedrenje, “ primeti, uzdišući zamišljeno. Otkako je došla mlada gospođa, stvari više nisu bile kao nekad. Manje pića, manje muških razgovora, manje jutarnjih ribarenja. Gospodinu grofu su se druge stvari vrzmale po glavi tih dana, a ne ribolov, ali, iskreno govoreći, čovek nije mogao da ga osudi. Ta mlada gospođa koju je doveo iz Pariza bila je zaista nešto naročito. Lepa i ljubazna, a ne od one vrste koja diže nos, kao tolike druge… Ali i pored svega toga, žene uvek nekako poremete stvari. “ Povetarac je baš počeo, “ nastavi on kao slučajno, dok je brisao prašinu sa ograde stepenica. “ Šteta bi bilo da se propusti.” “ E pa, onda idite i spremite čamac “ osmehnu se Anri. “ Ja ću biti na terasi.” On sede i zapali cigaretu. Bele jedrilice krstarile su zalivom, prosecajući svetlucavu vodu. Na obali su deca vredno kopala po pesku, dok su majke, u penjoarima, plele ili čitale žuto ukoričene romane ispod velikmh suncobrana. Gospoda u slamnim šeširima i prugastim kupaćim kostimima kočoperila su se po obali pre nego što će se neustrašivo baciti u talase. Pojavi se Marijeta, sa širokim osmehom na okrutlom licu. “ Lep dan, hein*, gospodine grofe? “ reče, blaženo se smešeći i spuštajući poslužavnik na sto. “ Arkašon je divan leti… ali i zimi, “ dodade odano. * francuska upitna reč. Izmenjaše tiho dve-tri primedbe, da njihovi glasovi ne bi probudili mladu gospođu, koja je spavala gore u sobi. Utom Loranten proturi između dva stuba na ogradi svoje nasmejano lice kao u kulija. Nije više bio obučen u uniformu sobara, već je imao stari slamni šešir, otvorenu košulju i izbledele plave pantalone podvrnute do kolena. I naravno, bio je bos. “ Spremna je, m'sieu. Stoji vam na rasloloženju. Malo docnije jedrili su kroz zaliv. Anri, ispružen na palubi, uživao je u zracima sunca koji su ga nežno bockali po licu, dok je Loranten, s jednom rukom na krmi, razdrljivši svoje maljave tetovirane grudi na povetarcu, vodio razgovor. “ Znate li, gospodine grofe, onaj vrlo otmen par što se doselio u kuću s one strane druma? Nisu ni venčani, to dvoje. Ili, možda i jesu, s obzirom na to da mu ona onako nabija rogove… A ona gospođa, znate, ona što stanuje u vili Mon Plezir, dakle, sudeći po njenom rublju…” “ A šta vi znate o njenom rublju? “ nasmeja se Anri, podižući se. “ Lorantene, gori ste od svake babe. Šta radite dok vas ja plaćam da se starate o kući? Provodite vreme vireći kroz ključaonice?” “ Bog mi je dao oči, gospodine grofe. A posluga voli da prepričava.” Stari ribar izvuče bocu konjaka ispod sedišta. “ Kako bi bilo da gucnete malo pre nego što zaplivate, kao što ste nekada imali običaj?” “ Ne, hvala, ali vi možete da povučete koji gutljaj. Ionako biste to uradili iza mojih leđa. “ osmehnu se on. Stigli su do jednog pustog rukavca, koji je bleštao u polukrugu peščanih
sprudova i čempresa. Anri skide cviker, dodirnu nogama vodu, zatim, odupirući se rukama, odbaci se preko ivice čamca. Nekoliko trenutaka docnije izroni kod krme, sa kosom zalepljenom na čelu, dahćući, duvajući, dok mu se malo telo veselo praćakalo u providnoj zelenoj vodi. On mahnu rukom Lorantenu, ponovo se zagnjuri, izvede potpuni salto, i poče plivajući da se udaljava od čamca. “ Nemojte da idete suviše daleko. “ opomenu ga Loranten, potežući drugi gutljaj iz njegove boce s konjakom. Anri je plivao, pljuskao i bacakao se neko vreme. Najzad dopliva do jedrilice, zgrabi ribarevu koščatu ruku i izvuče se na palubu. Dok su se približavali obali, on opazi Mirjam, obučenu u belo, kako stoji na ivici keja i maše mu. Odgovori joj mahanjem, i u tom trenutku ga ponovo obuze ono isto raspoloženje od jutros, ali se sada njegova sreća uzdiže kao molitva sa njegovih usana “ Hvala ti, Bože, što si dozvolio da upoznam toliku sreću… Više te ne mrzim. Nikada te više neću mrzeti… Kad ona bude otišla, nemoj me pustiti da živim isuviše dugo… Ali sada, molim te, učini da vreme teče polako - sasvim polako… Išli su na jedrenje, išli su u ribolov. Ležali su na palubi zatvorenih očiju, lica okrenutih suncu, ruku koje su se doticale. Svaki čas su se smejali i govorili luckaste, besmislene stvari koje ljudi govore kad su srećni. Ručavali su i večeravali na terasi, vozili se kroz borove šume zimskog grada , traćili vreme po terasama malih kafana na obali, gutali poznate čuvene arkašonske ostrige i zalivali ih belim bordoom. Cunjali su po dućanima u kojima se prodaju pokloni i poslali gospođi Lube jednu porcelansku statuu svetog Franje koja je stajala u jednoj ogromnoj školjci na kojoj je bilo napisano Uspomena iz Arkašona. I opet bi noć pokrila tamom zanos njihovih zagrljaja, opet bi zora zaticala njihova tela u snu, iscrpljena od uživanja. Pred kraj avgusta, Moris i Rene došli su k njima na nekoliko dana. Posle večere dve devojke su razgovarale o modi dok je Moris izlagao svoje planove za budućnost. “ Sve je spremno za tvoju izložbu u Londonu. Gospodin Maršan, menadžer Galerije Gupil u Londonu, stavio te je na svoj spisak za proleće. Dve nedelje u maju. A zatim iduće godine - Njujork! Oh, postoji i neki gospodin Morau, koji ima galeriju u Drezdenu, i on bi voleo da izlaže tvoje radove. Prodaja zagarantovana, a sam plaća otpremu. Kažem ta, Anri, za pet godina tvoji radovi će dostići istu cenu kao i Degaovi!” Posle odlaska njihovih prijatelja, Anri i Mirjam su nastavili sa svojim lenjim navikama. Izvezli su se još dva-tri puta, ostajali uveče malo duže na terasi. Ali Mirjamino odsustvo beše skoro prošlo, i nad njima je već lebdela melanholija stvari koje se bliže kraju. Uveče uoči svog polaska za Pariz sedeli su jedno pored drugog, posmatrajući kako sunce zalazi na potpuno vedrom nebu. Nekoliko poslednjih kupača izvlačilo se s mukom iz talasa, brišući so sa očiju. Povetarac se beše smirio. Ona pruži svoju ruku i dohvati njegovu. “ Ovo je bilo najsrećnije leto u mom životu. Proveli smo četiri božanstvene nedelje i ja ih nikada neću zaboraviti.” Nije se usuđivao da progovori, iz straha da se ne oda. Budućnost je postala za njega neprekidna mora, a Pariz - suparnik sa hiljadu ruku koji čeka da je otrgne od njega. Ona se okrete k njemu. “ Mnogo, vrlo mnogo ste me usrećili,Anri. Htela bih da to znate.” “ I ja sam bio srećan, “ promrmlja on, gledajući u njenu ruku. “ Zato i mrzim što vidim da se sve bliži kraju.” “ Ali, ništa se ne bliži kraju. Biće isto ovako i u Parizu.” On zatrese glavom. “ Ne, neće. U Parizu ću vas viđati po fijakerima, u
restoranima. Nekoliko časova uveče. Nedeljom možda…” “ Ali, Anri, pa tako je bilo i prošle zime, a vi ste govorili da ste srećni. “ Njen pogled počivao je na njemu sa blagim prekorom. “ Sećate li se kad ste govorili kako treba da smo zadovoljni onim što imamo i kako ne treba da tražimo više?” “ Mislio sam da ne treba da tražimo ono što je nemoguće. Ali ovo bi bilo tako prosto.” “ Šta to?” “ Da provedemo jesen ovde, da se vratimo u Pariz posle Božića. “ Te reči mu neosetno izleteše, izazvane sentimentalnošću trenutka, dodirom njene ruke. On oseti kako joj se prsti zgrčiše. “ Oprostite mi, Nisam mislio…” “ Vi ste zaljubljeni u mene, zar ne? “ Ovoga puta to više nije bilo pitanje, već tvrđenje. “ Osetila sam to pre izvesnog vremena, ali nisam bila sasvim sigurna.” On klimnu glavom, zamoren iznenada svojim pretvaranjem, kao oni zločinci koji se neočekivano predaju prosto zato što su se umorili. “ Da, Mirjam, zaljubljen sam u vas. U stvari, još od prvog našeg sastanka. Voleo sam vas i onda kada sam se zaklinjao da želim samo prijateljstvo. Te noći sam dobro lagao, zar ne? Lagao sam prosto zato što nisam mogao podneti pomisao da vas izgubim. I od tada sam stalno lagao. Samo, nadao sam se da vi to nećete saznati ni opaziti, a bio sam se zarekao da vam sam to nikada ne kažem. Ali sada, pošto već znate, zar mi nećete dozvoliti da se brinem o vama?” On podiže glavu i pogleda je preklinjući. “ Znam da niste zaljubljeni u mene, ja to i ne očekujem od vas. Ali me volite, zar ne? Nećete li da mi pružite priliku koju biste pružili svakom drugom čoveku? Žan mi je ispričala šta vi tražite od života. Ja vam mogu dati sve to. Molim vas, Mirjam, molim vas…” Reči mu zamreše na usnama kada oseti da je ona izvukla ruku, “ Žao mi je što se to dogodilo. Strašno mi je žao… “ Glas joj je bio tih i tužan. “ Ne, ne ljutim se na vas što ste me lagali. Razumem. I ja bih to isto učinila. Samo mi je veoma žao, jer je to pokvarilo nešto što me je mnogo usrećilo, a nama je oboma bilo potrebno bar malo sreće. Nijedno od nas je nije imalo suviše.” Posle male pauze ona nastavi: “ Kažete da se ne nadate da ću i ja vas voleti. Varate se, Anri. Svaki onaj ko voli očekuje da bude voljen. Pa i vi. Ne poričite. Vi još uvek verujete da ću se ja, ako budete dovoljno ljubazni, dovoljno plemeniti, dovoljno strpljivi, najzad zaljubiti u vas. Sećate li se kad ste mi rekli da ste dobro naučili lekciju? Onda sam vam poverovala, ali sada znam da je nikada nećete naučiti. Nikada. Ići ćete kroz život ne gubeći nadu, očekujući večito da će vas neka devojka zavoleti, i uvek će vas čekati razočaranje i bol. Bol, dragi, kao ovaj koji vam ja sada zadajem. Vidite, vi i ja se u neku ruku nalazimo u istoj situaciji. Oboje žudimo za nečim što ne možemo dobiti, oboje žudimo za ljubavlju, a nijedno, je ne može imati. Ja, zato što sam je se odrekla, vi, zato što ste hromi i ružni.” Reči su ga pogađale s poraznom žestinom. U njenim ustima one su dobijale neku novu, beznadežnu nepobitnost. Iznenada, nebo postade sivo, vazduh leden, zaliv olovan. Ona je videla kako mu krv iščezava iz lica, ali je ipak nastavljala polako, promišljeno. “ Da, Anri, vi ste hromi i ružni. Proveli ste život pokušavajući da to zaboravite pokušavajući da naterate ljude da to zaborave, ali uzalud! Nemoguće je da vas ijedna devojka voli onako kako vi želite da budete voljeni. Kad bi to bilo moguće, ja bih vas tako volela, jer sam pokušala. Ali, ja vas ne volim i nikada vas neću voleti.” On otvori usta da je prekine. “ Ne, ne sada “ reče ona uz umoran pokret. “ A znate li zašto vas ne volim, zašto
vas nikada nisam volela? Zato što još uvek volim Andrea, čoveka o kome sam vam pričala, onoga koji je hteo da se oženi sa mnom. Da ste mi dali najlešpu palatu u aveniji di Boa, da ste mi dali haljine, krzna, nakit, ja vas ipak ne bih volela. Naprotiv, možda bih vas volela manje nego sada, možda bih sasvim prestala da vas volim. Vi ne biste više bili najbolji prijatelj koga sam ikad imala, postali biste bogati mladić koji može da plaća ono što dobija. Prestala bih da vidim vas, i videla bih samo vaš novac. A zbog toga vašeg novca, možda bih počela da vas mrzim. Ja želim sve te stvari, ali mogu da ih primim samo od nekoga prema kome ne osećam ništa -a ne od vas, Anri. Vi mi ne verujete, ali to je istina.” “ Ja vam sigurno ne bih mogla dati više nego što sam vam već dala,” nastavi ona,” a po svoj prilici dala bih vam manje. Ja lako mogu da postanem svirepa. Tako je lako biti svirep prema čoveku koji voli. On je bespomoćan. U meni ima prilično gorčine, i ja mogu da budem svirepa prema drugima isto kao što mogu da budem stroga prema sebi. Nanela bih vam bol, Anri, a ja to neću. Volim vas najviše što se može voleti bez zaljubljenosti, i hoću i dalje tako da vas volim. Novac bi samo zatrovao naš odnos, pretvorio bi nešto lepo u nešto ružno.” Neko vreme nepomično je posmatrala svoje ruke. “ A sada, šta ćemo da radimo? Prestaćemo da se viđamo, pretpostavljam. Ja sam se zarekla da ću to učiniti ako se ikada zaljubite u mene.” Ona se okrete prema njemu sa sumornim osmehom. U sumraku koji se sve više spuštao njene su oči bile dva tamna vira. “ Ali, vidite, i ja nemam snage. Tako vas volim, postali ste mi tako dragi da mi je mrska i sama pomisao da vas neću više videti. Bili smo tako srećni prošle zime. Sećate li se Luvra, naših večeri pored vatre, bioskopske predstave, kada se zamalo nisam onesvestila? Ja i dalje mogu da budem takva. Ali vi ne smete nikada, nikada više da govorite o ljubavi. To zavisi od vas, Anri. Molim vas, pokušajte.” Sunce beše iščezlo iza peščanog spruda. Dva čamca polako su klizila natrag u pristanište. Tišina noći već je lebdela nad zalivom. Vratili su se u Pariz. Kao što se bojao, život se isprečio između njih. Posle zajedničkog života u Arkašonu, bilo mu je teško da se viđa s njom samo na nekoliko trenutaka uveče. Umesto jedne Mirjam u prozračnoj belini ili polunage na palubi njegovog brodića, pred njim je opet bio šik maneken, sa šeširom i rukavicama, i licem nekako dalekim iza filigranskog vela. Pošto je morala da ustaje rano te joj je bio potreban san, ostajalo im je malo vremena za ljubav: seks, koji je za njih bio lagano uživanje u letnjim noćima, postao je žuran, slučajan događaj posle koga su oboje ostajali nezadovoljeni. Ali on je održao reč, nikada nije pominjao ljubav. Opet se svako poslepodne odvozio na trg Vandom, čekao usred meteža večernjeg saobraćaja. Opet su odlazili Voazen-u i Lori -u, smejali se i prepirali jedući palačinke, odlazili su na koncerte, slušali Karmen i Manon u Operi Komik, prisustvovali još jednoj bioskopskoj predstavi. I sedeli su pored vatre u njenoj maloj sobi u ulici de Peti Šan… On je neumorno pokušavao da bude onaj isti veseli prijatelj kao i prošle zime, ali se neka neosetna promena odigrala u njihovim odnosima. Nelagodnost je vrebala ispod njihove veselosti. Javljale su se iznenadne praznine ćutanja, koje su oni žurno popunjavali smetenim osmesima i naglim razgovorima. Njihovo prijateljstvo, tako prirodno još pre nekoliko meseci, pretvorilo se u veštu obmanu. Sada ga je ljutila masa sveta oko njih, nije više nalazio nikakvog zadovoljstva u tome da se pokazuje s njom na javnim mestima. Obuzimao ga je užas čim bi primetio da je posmatra neki lep čovek. Skoro ga je ljutila njena lepota, njena elegancija. Zbog toga što se bojao da ona ne sretne nekoga ko će je privući,
izbegavao je da je vodi Natansonovima ili da je upoznaje sa svojim otmenim prijateljima. Pozorišni ljudi nisu bar mogli da razgovaraju s njom… Što je jači bio njegov strah da će je izgubiti, to se više ponašao prema njoj kao vlasnik. Ako bi zadocnila, zamišljao ju je kako pokazuje neku duboko izrezanu haljinu nekom pohotljivom milionaru, a kad bi stigla, pitao bi je zašto je zadocnila. Čak i dok su sedeli pored vatre, sumnjao je u njene misli. Ona je osećala tu njegovu ljubomoru, i to ju je vređalo. Mnogo puta uhvatio je njen pogled kako, pronicljiv i tužan, počiva na njemu. Nesrećna ljubav je bolest koja je vrlo slična telesnoj bolesti. Ona napreduje i pogoršava se, ili se poboljšava i nestaje, nikada ne stagnira. Nedelje su prolazile, a Anrijeva jednostrana ljubav počela je da truje njihove zajedničke trenutke, da ubija radost koju mu je pričinjavalo njeno prisustvo. Proklinjao je sebe što se zaljubio, besno se prekorevao što joj nanosi bol. Pa ipak, čim bi se sastao s njom, činio bi opet sve ono za šta se zaklinjao da nikada više neće činiti. Otkrio je da je ljubomora, isto kao i želja, gluva prema savetima razuma, i da srce može da bude isti takav despot kao i put. Pomisao da bi ona mogla da ga ostavi nije mu davala mira. Drhteći, budio bi se usred noći,zamišljajući da je ona otišla. Odvozio bi se ujutru u ulicu de Peti Šan, samo da bi bacio brz pogled na nju kada izlazi iz kuće i ide na posao. Besan na samog sebe, počeo je opet da pije. Ali ne preterano, bojeći se da ona ne upotrebi njegovo pijanstvo kao izgovor da ga napusti. Kao i u doba Mari Šarle, vreme je prestajalo da teče kada nije bio s njom. Dani su izgledali beskrajni. Opet je počeo da se pojavljuje u kafanama Monmartra, gde je našao svoje bivše drugove zauzete večitim žalbama na Akademiju i slepu publiku koja ne ume da ih ceni. Opet je ubijao dosadu vozeći se besciljno kroz Pariz, ili svraćajući iznenada prijateljima. Proveo je jedno kišno poslepodne sa Debisijem, koji je radio na svojoj operi, posetio je Gozija i saznao da se njegov stari prijatelj iz ateljea ženi. “ Une femme parfaite, mon cher!* Lepotica. Neobično osećajna. Strašno temperamentna. I, da ostane među nama, izvrstan mali miraz…” *(franc.) Savršena žena, dragi moj! Otputovao je do Plezansa, gde mu je Anri Ruso pokazao svoja platna, svirao mu na violini i pročitao jedan dugačak govor koji je nameravao da održi na idućem sastanku Izvršnog odbora. Ponovo je pronašao starog Debutena u njegovom suterenu, i zatekao gravera kako nervozno korača po sobi u pocepanom penjoaru, sa sedom glavom obavijenom oblacima duvanekog dima i isparenjem azotne kiseline. “ Ha, mon cher Lotrek! Kakvo zadovoljstvo, kakvo divno iznenađenje! Izvolite, sedite. Da nemate slučajno pri sebi pedeset franaka, a? Očekujem prodaju dve-tri krupnije stvari, ali taj prokleti gazda…” Nije našao mnogo utehe u tim posetama. One su samo još pojačale njegovo osećanje usamljenosti. Svi su ti ljudi bili zauzeti svojim sopstvenim poslovima. Imali su svoje brige i nisu se interesovali za njegove. Zašto bi im se naturao? Nije imao pravog prijatelja osim Morisa, a Moris je bio zaposlen.Uostalom, šta bi i mogao da mu kaže? Da umire od ljubomore, užasnut na pomisao da će ga Mirjam ostaviti, i da je gubi zbog svoje gluposti. Jesen se bližila kraju. Oktobar se završavao u jadu punom vlažnih oblaka i nastrešnica koje su kapale. Jednog jutra Anri se probudi i nađe na noćnom stočiću malu kitu cveća i kartu od gospođe Lube, kojom mu je čestitala rođendan. Nekoliko trenutaka docnije, ona ulete u njegovu sobu, potpuno van sebe od
uzbuđenja. “ Srećan rođendan, gospodine Tuluz! Čik pogodite šta se desilo? Uhvatili su ga!” “ Koga? “ upita on, sedajući uz zevanje. “ Kajeta! Ono čudovište što je udavilo onu devojku prošle zime.” “ Bilo je krajnje vreme. Sada će biti godinu dana otkako ju je ubio.” “ Uhvatili su ga u Marseju. Zamislite samo, gospodine, u Marseju. Hiljade i hiljade kilometara odavde.” “ Ne baš hiljade, gospođo Lube, “ osmehnu se on. “ Oko osam stotina.” “ A znate li kako su ga uhvatili? “ nastavi ona, ne uznemirujući se. “ Pokušao je da proda jedan od njenih prstenova nekom zlataru, a taj je pozvao policiju.” Dok je doručkovao, Anri je saznao sve pojedinosti o Kajetovom hapšenju. Borio se kao lav . Popeo se na krov, bacao cigle na žandarme. Ali su ga na kraju saterali u ćoše, savladali ga i stavili mu lisice na ruke. “ Sada će ga dovesti u Pariz da mu sude. A ako mu ne odseku glavu, onda nema pravde na ovom svetu.” Kao što je uvek činio na svoj rođendan, i toga dana ručao je sa majkom. Primio je uobičajene čestitke od Žozefa i Anete, i od kuvarice i sobarice. Usrdno se trudio da učestvuje u pomalo usiljenom rođendanskom veselju i da izgleda očaran što je uspeo da dostigne starost od trideset i četiri godine. Počela je da pada kiša, i Mirjam još ne beše stigla kada se dovezao do trga Vandom. On zapali cigaretu, povuče nekoliko nervoznih dimova. Ručak sa majkom samo je pojačao njegovu zlovolju, njegovo samonezadovoljstvo. Jadna mama! Kakav je težak krst bio on za nju! Osećala je da nešto nije u redu. Plašila se. E pa, što se toga tiče, i on se plašio… Plašio se da će ga Mirjam napustiti, plašio se pića, plašio se budućnosti… gde li će biti na svoj idući rođendan? Mirjam će ga do tada već ostaviti. Samo zbog toga što je bila tako divna devojka nije ga još napustila, nije mu rekla da ide dođavola, i on, i njegova sumnjičenja, njegova ljubomora… Kroz prozor zamagljen od kiše posmatrao je kako poslednji nameštenici izlaze na sporedan izlaz. Zašto nije došla? Šta ju je zadržalo? Verovatno neki stari razvratnik koji se pravi kao da bira haljinu za svoju ženu… Čini joj razne ponude… Možda se ona osmehuje na njega, spuštajući njegovu posetnicu u nedra. Pa šta, i ako to čini? Šta se to njega tiče? Kakvo pravo ima on na nju? Zar je ona kriva što ga ne voli? Zar mu nije dala više nego ijedna druga? Ali, ne! Njemu to nije bilo dosta! Hteo je da ima i ono što mu ona nije mogla dati. Sve one sjajne ukrase ljubavi - reči, poglede, uzdahe, vekovima staro ludiranje ljubavnika po parkovima! A kada je već morao da bude takva budala i da se zaljubi, zar nije bar mogao to da zadrži za sebe? Ali, ne! Morao je da se izlane, kao neko smrtno zaljubljeno đače. On, u svojoj trideset četvrtoj godini! Onog jutra u Arkašonu, onog jutra kada je doživeo rajski čas, zakleo se da će je poštedeti smešnog prizora zbunjenog ljubavnika koji neće da se otkači. Zašto je onda muči? Zašto? Dođavola, zašto sve to čini? Zato što je voli. Eto zašto. Zato što je voli… Kad čovek voli, on prestaje da bude pošten, prestaje čak i da bude inteligentan. Misli srcem umesto mozgom, i pretvara se u svirepog, sebičnog idiota. Srce je mišić koji služi za pumpanje krvi, a ne za razmišljanje… “ Žao mi je što sam zadocnila, Anri.” Nije ni primetio kada je prišla, i nekoliko trekutaka treptao je na nju, ne videći je. “ Oh, to ste vi! “ uzdahnu najzad sa neverovatnim olakšanjem.” Mislio sam se… “ Vrlo mi je žao, naročito danas, na vaš rođendan. Ali, nisam mogla nikako da sprečim. Baš pred zatvaranje radnje došla je jedna od onih mušterija koje ni same ne znaju šta hoće, niti mogu da se odluče. Čini mi se da sam joj pokazala svaku
haljinu u radnji, a ona je na kraju kupila par rukavica. Uf, umorila sam se! “ Osmehnu se na njega kroz veo i uze ga za ruku. “ A vi, šta ste vi radili danas?…” Otišli su na večeru u La Tur d'Aržan i on je odlučno zahtevao da poruči šampanjac. Trudili su se svim silama da budu veseli, a uz pomoć šampanjca su to skoro i postigli. “ Moramo da proslavimo, “ reče on pošto su popili kafu. “ Kuda biste voleli da idete, draga?” “ Kući, ako nemate ništa protiv. Hajdemo kući, da sedimo pored vatre. Provela sam jedan užasan dan i strašno sam umorna. Osim toga, “ ona se na silu osmehnu klonulim osmehom, “ imam za vas jedno malo iznenađenje. Ispostavilo se da je to iznenađenje luksuzno izdanje Izbora japanskih bakroreza, povezano u safijan, sa njegovim grbom na koricama. Kao i uvek kad je bio duboko uzbuđen, nije mogao da progovori ni reči. Gušio se, prelazio prstima preko knjige i gledao u Mirjam suznim očima. “ Nije… nije trebalo da… “ izusti on najzad. “ Nisam znala šta da vam poklonim, “ reče ona, šćućurivši se pored njega na sofi. “ Vi imate sve. Najzad sam se setila šta ste govorili o japanskim bakrorezima, i kako vam se oni mnogo dopadaju. Našla sam ovo. Da li vam se sviđa, dragi?” “ Nije trebalo da to učinite, “ prekorevao ju je on nežno. “ Ovo je verovatno koštalo čitavo bogatstvo. Zašto mi niste poklonili nekoliko maramica?” “ Htela sam da vam dam nešto što ćete večno čuvati.” “ I hoću. Večno.” Razgovarali su šapatom, naslonivši skoro obraz uz obraz. Posle nekoliko trenutaka on se okrete i šapnu joj na uho: “ Hvala što ste bili tako strpljivi sa mnom… Ljubav je bolest… Proći će…” “ Mislite li vi to stvarno, dragi? “ Pogled joj je bio težak od žalosti i sumnje.”Mislite li?” To veče bilo je jedno od njihovih poslednjih radosti, mada je on i dalje činio sve što je mogao, razmišljao i pokušavao da bude čvrst prema sebi, a ljubazan i neusiljen prema njoj. Ali, on nije bio stoik niti glumac. Bol se odražavala na njegovom licu kao maska, preklinjao je iz njegovih ogromnih očiju. “ Zašto nastavljamo i dalje, dragi? “ uzviknu ona jedne večeri. “ Samo nanosimo bol jedno drugome.” On se tako vatreno pobuni, obećavaši da će se popraviti tako preklinjućim glasom, da ona najzad pristade da se i dalje viđa s njim, da mu pruža makar i ono malo gorkog uživanja što je nalazio u njenom prisustvu. I on ponovo pokuša, usrdnije nego ikada ranije. Isuviše usrdno. Prizor tog usiljenog veselja izgledao joj je još bedniji od prizora pređašnjeg očajanja. Uprkos obostranim naporima, pukotina između njih se proširivala. Trenuci koje su provodili bili su prepuni neizrečenih prekora i podozrivih pgleda. Za večerom je posmatrao svaki njen pokret, svaki pogled. U pozorištu, nije hteo da izađe u foaje za vreme odmora. Ponovo je počeo da joj postavlja pitanja. Još jednom ga je zamolila da prestanu da se viđaju. Još jednom ju je on preklinjao, još jednom mu je ona oprostila. Najzad je shvatio da se njeno strpljenje bliži kraju. Više nisu mogli da provedu nijedno veče nasamo bez mučnih scena. Uvideo je da će, ako želi da je zadrži još malo, morati da je deli s drugima, a verovatno i da je izgubi. Počeo je da je upoznaje sa svojim prijateljima iz otmenog društva. Zajedno su otišli na nekoliko soirées mondaines*. Odveo ju je Natansonovima, i Misja je ljubazno primila tu lepu i povučenu devojku koja je umela da se oblači, i znala kada treba da govori a kada da ćuti. Njihovo uzajamno dopadanje premostilo je
društveni ponor koji ih je razdvajao, razumele su jedna drugu i postale prijateljice. *(franc.) večernje zabave u visokom društvu Jedne noći Anri je pratio Mirjam na jednu od Misjinih večera. Sedela je u uglu kočija, kep od samurovine koji joj je poklonio za Božić bio je otkopčan, i otkrivao izrez njene crne haljine od moarea. Pomislio je kako nikada nije bila lepša nego tada, dok ovako zamišljeno gleda kroz prozor, i zaželeo je da joj to kaže, kao one večeri posle Bramsovog festivala. Tada se radovala njegovim komplimentima. Šalili su se, ona se kreveljila i isplazila mu jezik, Tada su bili srećni. A sada je sva prirodnost iščezla iz njihovog prijateljstva. Više se nije usuđivao da kaže šta misli, jer je mislio samo ono što nije smeo da kaže. “ Šta mislite, hoće li gospodin Klemanso i gospodin Zola doći večeras? “ upita ona kada su prešli Trijumfalnu kapiju. “ Vrlo verovatno, jer obojica vole dobru hranu, a uz to su upola zaljubljeni u Misju. Osim, ako ih, naravno, ne spreči ta prokleta Drajfusova afera. Pričao sam vam da su se obojica do guše zaglibila u taj posao, pokušavajući da dokažu kako je on nevin.” Ona naglo stavi svoju ruku na njegovu, što nije učinila već dugo vremena. “ Htela bih da vam kažem koliko sam vam zahvalna što mi pružate priliku da upoznam sve te slavne ljude.” “ Po mome mišljenju njima se pruža prilika, “ osmehnu se on, pokušavajući da obnovi nekadašnje udvaranje. “ Slavnih ljudi su pune ulice, ali lepe žene su retke.” Ona prihvati kompliment dižući pogled na njega. “ Nadam se da se Drajfusova afera bliži kraju. Ako je nevin…” “ Nemojte reći ako. On jeste nevin. Svaki dobronameran čovek može to da shvati.” “ Nadam se. U svakom slučaju, volela bih da se to uskoro završi, bilo ovako bilo onako. “ Ona malo zastade. “ Situacija u radnji postaje prilično teška. Ne znam koliko će još da me drže. Juče me je jedna od naših najboljih mušterija otvoreno upitala da li sam Jevrejka, a kada sam joj kazala da jesam, pozvala je poslovođu i rekla mu da više neće da dolazi u radnju. Pomislio bi čovek da sam ja prodala te planove Nemcima!” Njene reči ispuniše ga raznim protivurečnim osećanjima.Možda će mu dozvoliti da joj pomogne ako izgubi mesto… S druge strane, možda će sa više spremnosti prihvatiti ponudu nekog drugog čoveka… “ Ubeđen sam da vas neće otpustiti zbog jedne glupe babe. A čak i kad bi to uradili, ne bi vam bilo teško da nađete drugo mesto.” “ Nisam baš tako sigurna. Ni druge firme ne bi volele da zbog mene gube svoje mušterije. Uostalom, ja se nadam da će se ta Drajfusova afera svakako završiti, jednom za svagda…” Ništa se nije promenilo: mramorom popločano predvorje,sluga u belim rukavicama koji se klanja, salon u kome iznad kamina visi portret Misje u oblaku ružičastog tila, dame u haljinama sa dugim šlepovima i muškarci u večernjim odelima koji razgovaraju jedni s drugima… A ipak se sve promenilo. Vazduh je bio gust od nekog predskazanja, pritiskivao je naslućivanjem neke nesreće. Muškarci su bili ozbiljni i razgovarali su tihim glasom, žene kao da su izgubile svoju koketeriju. Senka Drajfusove afere lebdela je nad kućom. Zaustavivši se na mramornim stepenicama koje su vodile u salon, Anri i Mirjam začuše Zolu, koji je nešto čitao prigušenim a ipak gromkim glasom iz nekih hartija što ih je držao u ruci. Kad se i poslednje J'accuse* izgubilo u napregnutoj tišini, Anri poznade Klemansoov prigušeni smeh.
*(Franc.) Optužujem! “ Kad se ovo pismo objavi, draga moja Misja, izgubićete dva verna večernja gosta. Moraćete da nam šaljete naše porcije pečenih fazana u zatvor.” Misja Natanson požuri ka pridošlicama. “ Izvinite. Gospodin Zola nam je baš pročitao jedan svoj članak koji će se štampati u Oror-u.” Posle nekoliko trenutaka prešli su u trpezariju. “ A sada, “ reče Misja, obuhvatajući pagledom goste za stolom,” imam jednu molbu! Ni reči o Drajfusovoj aferi za vreme večere! Moj glavni kuvar preti da će dati otkaz. Kaže da samo uludo troši svoje sposobnosti, i da niko više ne ceni njegovu kuhinju. Pričajmo o slikarstvu, muzici, skandalima, ako baš želite, ali ni reči o politici! “ Zatim nastavi, okrećući se Anatolu Fransu, koji je baš razvijao svoju salvetu: “ Šta ste radili u poslednje vreme, mon cher, otkako ste član naše slavne Francuske akademije? “ Akademik duboko uzdahnu. “ Pisao, draga moja Misja, samo pisao! U mojim godinama rad je jedino zadovoljstvo koje preostaje čoveku, a verujte mi da je to najdosadnije od svih zadovoljstava.” Kao nekom čarolijom, vrati se ona ranija veselost Misjinih večeri. Muškarci su sipali duhovitosti, žene su se prisetile svog smeha. Anri se zabavljao jelom, ćaskao sa susedima, i slušao razgovor koji se odvijao za stolom. “ Žena, cher monsieur, može da bude divna supruga ili divna ljubavnica, ali je isuviše zahtevati od nje da bude i jedno i drugo istom čoveku…” “ Nikada ne pozajmljujte svoje knjige, draga moja Misja. Eto, ja sam napravio biblioteku od knjiga koje sam pozajmio od drugih…” “ Jeste li videli ovu novu majstoriju koju nazivaju automobilom?…” “ Naravno da je Isus oprostio onoj preljubnici! Nije bio njen muž!…” “ Jeste li primetili da ljubitelji modernih slika uvek uzimaju akademičara da slika njihov portret?…” Anri je krišom posmatrao Mirjam preko stola. Slušala je Žil Diprea, jednog žustrog čoveka bikovskog vrata, koji je zgrnuo jedno od najvećih bogatstava u Francuskoj. Očekivao je da će ga pogledati, ali je ona držala oborene oči, dok joj je na usnama lebdeo neprimetan, zagonetan osmeh. Hvala bogu, izgleda da joj je dosadno… Umesto nje, Žil Dipre uhvati njegov pogled i naže se prema njemu. “ Baš pričam gospođici Hajem o nekom Kajetu, podvodaču sa Monmartra, koji je pre izvesnog vremena ubio jednu od svojih devojaka. Izdaćemo o njemu jedno delo u sveskama, čim se završi suđenje i on bude pogubljen. Jeste li čuli za njega?” “ Da li sam čuo za njega?! Moja nastojnica priča o njemu već godinu dana. Čuo sam da je najzad uhvaćen i doveden u Pariz.” Dipre klimnu glavom. “ To je baš ona vrsta priče kakvu vole naši čitaoci, te sam dao jednom svom čoveku da malo iskiti događaje i napiše o tome jednu priču u nastavcima. Počećemo da je objavljujemo kroz tri meseca otprilike. Možda biste hteli da napravite jedan plakat za to?” “ Ne… ne verujem… “ reče Anri, koji nije očekivao tako nešto. “ Ja više ne radim plakate. Osim toga,kroz nekoliko meseci imam nameru da odem u London, na svoju izložbu.” Mirjam se osmehivala preko stola, i njemu se učini kao da je otkrio neki nagoveštaj ohrabrenja u njenim očima. “ Ali… čekajte! Možda ću ipak nekako udesiti. Čovek koji ide na giljotinu mogao bi da bude divan motiv za plakat…” Bio je odlično raspoložen dok su se kolima vraćali u ulicu de Peti Šan. “ Da, to bi bio upadljiv plakat, zar ne? Kažu da je da Vinči prisustvovao
pogubljenjima da bi skicirao lica osuđenika. Ne mislim time da sam ja jedan da Vinči… Najužasniji izraz straha koji je ikada prikazao jedan umetnik jeste u Mikelanđelovom Strašnom sudu u Sikstinskoj kapeli. To je lice jednog čoveka koji je saznao da je osuđen na pakao. Vidi mu se samo pola lica, ali vam se i od toga stvarno ledi krv u žilama. Ah, sada mi pade na pamet, zašto ste mi ono klimnuli glavom?” “ Nisam. Smešila sam se jer sam se nadala da ćete se prihvatiti tog plakata. Mogli biste da načinite od toga nešto izvanredno. Možda ćete me pustiti da posmatram kad budete izvlačili prvi otisak. Mislite li da će se čiča-Kotel buniti?” “ Bože sačuvaj! On će sukati bradu, češkati glavu, terati vas da poverujete kako radi najtežu stvar na svetu, ali će biti oduševljen. Uzgred budi rečeno, je li vam se dopao Dipre?” “ Ne baš mnogo.Pametan je, ali grub i strašno uobražen. Voli da se razmeće svojim bogatstvom. Sigurno mi je bar deset puta ispričao o svojim ergelama, trkačkih konja i svojoj jahti u Monte Karlu.” Kad se kočije zaustaviše ispred kuće,ona prebaci svoj ogrtač preko ramena i poljubi ga želeći mu laku noć. “ Divno sam se provela večeras, “ reče ona. “ Pozvala bih vas gore, ali je suviše dockan.” “ Naravno, “ klimnu on glavom, pokušavajući da prikrije svoje razočaranje. “ Onda sutra?” “ Ne ,ni sutra, Anri, ako nemate ništa protiv. Ove nedelje smo izlazili skoro svake noći, pa bih htela malo da se ispavam. Naći ćemo se prekosutra. Ne ljutite se, zar ne?” “ Naravno da se ljutim,” osmehnu se on. “ Strašno se ljutim, ali vas razumem.” Neće je videti dva dana , čitavu večnost… “ Laku noć, draga. U petak, na istom mestu.” Posmatrao ju je kako prelazi preko pločnika pokrivenog snegom i kako joj se suknja uvija oko članaka. Na vratima se okrete da mu još jednom mahne. A onda ostade samo noć, crna i prazna… U toku sledećih nedelja viđao ju je manje. S vremena na vreme ona je pronalazila poneki izgovor i odbijala da dođe na uobičajeni sastanak. Uprkos tome, on se odvozio na trg Vandom, posmatrao izdaleka Paken -ov izlaz, nadajući se i strepeći u isti mah da će je videti kako se sastaje s nekim drugim. Ali se ona nikada nije ni s kim sastala, i odlazila je pravo kući, Pa ipak, kad god je bio s njom, nije mogao da sakrije svoju sumnju, postavljao joj je pitanja, trudio se da je uhvati u protivrečnim iskazima. Najzad ona nije više mogla da izdrži. “ Ne možemo, prosto ne možemo da nastavimo dalje ovako! “ povika ona jedne večeri, pritiskujući dlanovima slepočnice. “ Ne bih dozvolila nijednom drugom čoveku da postupa sa mnom ovako kao vi!” “ Zato što me žalite, je li tako? Sažaljevate me zato što sam bogalj. Kažite! Kažite!” “ Prestanite! Prestanite, Anri, za ime božje! Vi ne znate šta govorite. Upropastili ste sve što je postojalo među nama Žao mi je što sam vas uopšte srela. Da, žao mi je. Neću višeda vas vidim!” Njene reči ga osvestiše. Lice mu preblede. “ Molim vas, Mirjam, molim vas, nemojte me terati! Ne bih mogao da živim bez vas. Vi ste sve što imam. Nikada vas neću ispitivati, nikada više neću sumnjati u vas. Ali molim vas, nemojte me terati!” Ona je očajnički gledala u njegove izmučene oči. Videla je drhtanje njegovih debelih usana, njegove jadne noge.
“ Dobro, “ zaječa najzad. “ Dobro. Pokušajmo još jednom.” I posle svega toga proživeli su još nekoliko srećnih trenutaka. Išli su ponovo u Luvr, gledali ponovo Milosku Veneru. Najzad joj je ispričao i onu priču o Filipu Lipiju i njegovoj Madoni. “ Zvala se Lukrecija Buti. Bila je Florentinka, mlada, plava, i kaluđerica. On je bio već sredovečan čovek i kaluđer-skitalica. Video ju je kad je slikao jednu fresku u kapeli njenog manastira, i zamolio je igumaniju da joj dozvoli da mu pozira. U toku poziranja zaljubili su se jedno u drugo, i kad je freska bila završena, pobegli su zajedno. I, kao što se to kaže u francuskim bajkama, imali su mnogo dece i venčali su se i živeli srećno još mnogo, mnogo godina.” Jednog dana on joj reče: “ Sećate li se one Klemansoove knjige? Najzad sam počeo da radim na njoj. Kao što sam vam pomenuo, to je zbirka kratkih priča o Jevrejima. Da li biste hteli da mi pokažete kvart Tampl? Nikada nisam bio tamo, a voleo bih da izradim nekoliko skica.” Za Anrija je ta vožnja kroz jevrejski kvart bila kao putovanje u neki stran, tajanstven svet smešten u srcu Pariza. Natpisi nad radnjama bili su hebrejski, a ljudi su govorili jezikom koji on nije razumevao… Mirjam mu je pokazala kuću u kojoj je odrasla u nemaštini i usamljenosti. Pričala mu je anegdote o mestima i ljudima koje je poznavala:o pekaru kod koga je kupovala maces za Pashu, o sinagozi u ulici de Nazaret, o opštinskoj zalagaonici gde je založila majčine minđuše da bi kupila lek. Ponekad bi u prolazu čuli zvuke violina koji su dopirali iz crnih rupčaga u blatnjavim ćorsokacima. Bacali su uzgredan pogled na rembrantovske enterijere, starinarnice, komisione radnje u suterenima, gde su pogureni starci sa crnim kapicama i u kaftanima sedeli zgureni u senci, lenjo sanjareći o nekoj Obećanoj Zemlji. Ručali su u malom restoranu koji je zaudarao na luk i prženu mast… Za vreme deserta pričala mu je jevrejske priče, i opet su se srdačno smejali, prvi put posle mnogo nedelja. “ Zašto ne bi uvek moglo da bude ovako? “ upita ona dok su se vozili kući. “ Bilo bi tako divno.” Jedne nedelje odveo ju je u Versaj. Dan je bio razigran, s iznenadnim naletima vetra koji joj je pripijao suknju uz bedra i pretio da će joj odneti nov slamni šešir. Posetili su Kraljeve odaje, Galeriju, ogledala, Kapelu, lutali kroz veličanstvene i tužne sobe. Najzad su se umorili od pozlate i raznih ukrasa, i izišli u vrt. Seli su na kamenu klucu i slušali ptice. “ Vidite li onaj prozor? “reče on, pokazujući svojim štapom sa gumenim vrhom.”To je Pompadurin prozor. Sedela je pored njega kada je umirala. Kao što znate, ona nije mogla da legne.” Pričao joj je priču o velikoj kurtizani koja je umrla u svojoj fotelji, sa veštačkim mladežima na obrazima, narumenjena, napuderisana, gledajući taj isti predeo koji oni sada gledaju. “ Divne li smrti! “ završi on. U jedno turobno martovsko praskozorje, Anri je prisustvovao Kajetovom pogubljenju. Skicirao je ubicu, ošišane glave, lica iskrivljenog od straha, u trenutku kada je prolazio popločanim dvorištem zatvora la Roket,i teturao se prema giljotini. Video je blesak čelika, mlaz krvi, poslednji blagoslov sveštenika. Posle jednog sata već je stajao zgrbljen nad kamenom u čiča-Kotelovoj šupi. Za nekoliko dana plakat je bio izrađen, i Mirjam je došla da vidi vađenje prvog kompletnog otiska. Sa veselim uzbuđenjem posmatrala je starog zanatliju kako premazuje valjke mastilom, gunđajući proriče nesreću, zatura svoju domaću kapicu na potiljak, namešta kamenje i najzad diže valjak svoje flah-mašine. “ Divan je! “ uzviknu ona, držeći plakat u ispruženoj ruci. “ Strašan je, ali divan!
Anri, vi ste zaista veliki umetnik!” Posle nekoliko minuta stiže i Žil Dipre, izvini se što je zadocnio, i obasu Anrija komplimentima. “ Ovaj vam je najbolji od svih do sada! Kad se vratite iz Londona, videćete ga na svakom zidu.” Krajem aprila, Anri je odveo Mirjam u Eranji, da provedu dan sa Kamij Pisaroom. Krenuli su iz Pariza ranim jutarnjim vozom, a docnije su prešli u jedan pilićar, koji se truckao, brektao,zaustavljao svaki čas bez ikakvog stvarnog razloga, i objavljivao svoj prolazak kroz učmala sela radosnim, bezbrižnim piskom. Pisaro ih je čekao na stanici, ličeći više nego ikada na nekog pastira iz Biblije sa svojim prostranim ogtačem koji se lepršao, svojim cokulama i okruglim šeširom Ručali su en famille* ispod napupelog kestena, dok su ih posluživala deca. Pri kraju obeda stari umetnik je zapalio svoju ogromnu savijenu lulu i, između dimova, prisećao se ranijih dana impresionizma, večeri u kafani Gerboa sa Maneom Degaom, Zolom, Sezanom, Renoarom, Vistlerom, žučnih diskusija o eksterijerima i plavim senkama, dugih godina siromaštva. Ali u zamagljenim očima starog slikara nije bilo gorčine. * (franc.) u porodičnom krugu “ Sve je to bilo davno, mnogo pre nego što ste se vi rodili, “ reče on, osmehujući se na Anrija preko stola kao neki milostivi stanovnik Olimpa, dok mu je lice bilo upola sakriveno dimom. “ Ponekad sam mislio da je trebalo da ostanem kod kuće, na Ostrvu svetog Tome. Oh, pade mi na pamet, dobio sam pismo od Gogena. Sada je u Markesasu, živi u kolibi, mnogo se muči, i umire od samoće. Jadni Pol! I on je jedan od onih ljudi koji ne mogu da se prilagode životu. Vinsent je bio isti takav. Oni nalaze mir samo u smrti.” Šetkali su kroz mali vrt obrastao u korov, zavirivali u majstorov atelje smešten usred gustog starog drveća. Vozeći svoje goste natrag na stanicu u svom skromnom jednopregu, on se odjednom okrete Anriju. “ Ako vidite Degaa, molim vas pozdravite ga. Više se ne viđamo od one nesrećne Drajfusove afere… Kakva šteta, zar ne, da se tako staro prijateljstvo raskine zbog jedne takve stvari! On misli da su svi Jevreji nemački agenti. S njim se ne može razgovarati. Siroti Edgar, nema baš mnogo sreće! Vid mu slabi, kao i meni. Usamljen je, i ima za društvo jedino svoju gorčinu. A gorčina je jadno društvo.” Što se više bližio dan njegovog odlaska za London, Anri je postajao sve ćudljiviji i nespokojniji. Neko nejasno predosećanje obuzimalo ga je pri pomisli da će ostaviti Mirjam samu u Parizu. Na tri dana pred polazak on otvoreno reče Morisu da neće da ide. Moris se zgranu na tu novost. “ Nećeš da ideš? “ Panika, a zatim ljutina preleteše mu preko lica. “ NEĆEŠ DA IDEŠ? “ zagrme ovoga puta. “ Jesi li poludeo?” “ Oni imaju moje slike, zar ne? To su i želeli, ako se ne varam? Oni sigurno neće mene da gledaju. Pa onda, zašto da idem?” “ Zašto da ideš? “ Morisove plave oči sevale su od besa “ E pa, da ti kažem zašto treba da ideš. Zato što sam ja radio više od godinu dana na toj izložbi. Zato što je tvoj dolazak objavljen preko novina. Zato što smo im obećali intervjue. Zato što se priprema večera u tvoju počast. Zato što su gospodinu Maršanu potrebna tvoja uputstva kako da obesi slike. I, na kraju, zato što će princ od Velsa…” “ Oh, dođavola! Zaboravio sam da će on otvoriti moju izložbu. Vrlo ljubazno s njegove strane.” “ Ljubazno! Gle ti njega! Gospode bože, šta je to s tobom, Anri? Ti izgleda nisi svestan časti koju ti princ ukazuje!” “ Časti! “ Sad je došao red na Anrija da pocrveni od ljutine.” E dakle, slušaj, Morise! Ja cenim prinčevu posetu kao prijateljski gest, ali kada je već reč o časti, voleo bih da znam ko kome čini čast? Tako mi brade svetog Josifa, Morise, znaš li ti
ko sam ja? Ja sam grof de Tuluz! Jedan Tuluz je bio vođ u Krstaškom ratu, a jedan moj rođak bio je engleski kralj još onda kada su Saks-Koburzi bili samo tirinški seljaci.” Bile su potrebne Morisove, Misjine i Mirjamine udružene snage da bi ga ubedili kako treba da ide. “ Dobro, “ pristade on preko volje. “ Ali, samo nedelju dana,” i ni dana više.” Mirjam ga je ispratila na stanicu, i sedela je s njim u kupeu do polaska voza. “ Samo nedelju dana, “ šaputao je on, napajajući oči njenom lepotom. “ Pisaćete mi, je l' tako? Zapamtite adresu. Kleridž, Grosvenor Skver. Ako vam budem potreban, draga, ako vam budem potreban iz bilo kog razloga, ma kakvog razloga, telegrafišite mi. Doći ću smesta.” Ćutali su nekoliko trenutaka, osluškujući u sebi kako otkucavaju poslednji trenuci. “ Kad se vratim, sve će biti drukčije, videćete… Ona se nije micala, izgledalo je kao da ne čuje šta joj on govori, samo je gledala u njega zamagljenim, dubokim pogledom, kao da bi htela nešto da mu kaže očima. “ Uskoro će doći leto, “ reče on, stežući je za ruku. “ Ići ćemo opet u Arkašon. Sećate li se zaliva, terase, naše male sobe… Bili smo vrlo srećni, zar ne?” Suze joj se neprimetno skotrljaše niz obraze. “ Da, vrlo srećni. Nikada neću zaboraviti.” Lokomotiva ispusti prodoran pisak. Uz zveket, voz zadrhta celom dužinom. “ Zbogom, Anri… “ Poljubila ga je u usta. “ Zbogom, draga… Ne zaboravite me…” Kad je voz polako krenuo, on je provukao glavu i ramena kroz prozor, mahao maramicom. “ Samo nedelju dana! “ dovikivao je prema beloj mrlji njenog lica koja je iščezavala u daljini. Zatim nije više mogao da je vidi, ali je stajao na prozoru, kose razbarušene od vetra, još uvek mašući, zagledan u prazninu. Galerija Gupil bila je jedna strogo luksuzna ustanova, i tu nije bilo šale. Siromašni i krotki su možda mogli da uđu u raj, ali svakako nisu imali pristupa u Gupil. Na prvi pogled strašni portir je umeo da proceni visinu čekovnog računa svakog posetioca koji bi se približio, i prema tome je njegovo ponašanje postajalo ponizno ili nepristupačno kao stena. Unutrašnjost je bila puna tišine i prefinjenosti. Trgovački metež Redžent Strita bio je prigušen debelim plišanim zavesama koje su zaklanjale vrata,a gruba dnevna svetlost morala je da se filtrira kroz brušena stakla tjudorskih prozora pre nego što je smela da se spusti na tamne slike koje su u pozlaćenim okvirima visile u galeriji. Svuda se osećala neka vrsta pročišćene i nepokolebljive dosade, neka atmosfera božanske čame, kao da je Umetnost živela između tih zidova pokrivenih baršunom, dosađujući se u beskonačnost. U polutami sličnoj onoj koja vlada u unutrašnjosti katedrale poslovi su obavljani ceremonijalnim šapatom, dok su službenici sa visokim okovratnicima, obučeni u prugaste pantalone i žakete, razgovarali o prodaji uz pokrete đakona u oltaru. Što se tiče mister Spensera Doson Maršana, direktora, on je bio takoreći nevidljiv za obične smrtnike, osim u retkim kritičnim trenucima kad je prodaja neke tamne, uglačane slike visila o koncu.Tada, i jedino tada pojavio bi se on iz svoje kancelarije, ružičastih obraza i neumoljiv, sa sjajnom ćelom koja je zračila dobroćudnošću i izvanrednom stručnošću. Sa prefinjenošću velike ljubavnice on bi obgrlio neodlučnog kupca, polaskao bi njegovom ja pogladio njegovu taštinu, zavrteo mu mozak raznim izrazima kao što su polifonija slikovnih tonova, skrivena sinteza hromatičnih vrednosti. Ta nejednaka borba završila bi se neminovno u
skrovitoj upravnikovoj kancelariji, kuda je slika u međuvremenu prebačena. Tamo, uz prijatan miris odličnog šerija i havanskih cigara, zbunjenom ljubitelju umetnosti bi se najzad otvorile oči: najzad bi shvatio umetnikove najskrivenije namere, otkrio bi neviđene lepote u platnu koje je hteo da kupi, unapred uživao u zavisti svojih prijatelja, i najzad potpisao ček. Gupil je obavio još jednu prodaju! Gospodin Maršan je bio u jednom od svojih najboljih raspoloženja kada se Anri tog jutra hramljući provukao kroz zavese na vratima njegove kancelarije. “ Nadam se da ste se dobro odmorili posle zamornog prelaženja Kanala, gospodine? Ako smem da se tako izrazim, izgledali ste prilično umorni kada ste stigli juče. Jeste li zadovoljni hotelom? Dobro. Sada možemo da pređemo na posao. Baš sam primio tovarni list, vaše slike će stići danas posle podne. Ne mogu da vam objasnim sa kolikim uzbuđenjem očekujem da ih vidim.” “ Zar ih niste videli? “ upita Anri iznenađen, “ Baš nijednu? “ Ne. Žao mi je što moram da priznam, ali nisam. Poznato mi je da ste se specijalizovali za pariski noćni život, ali se usuđujem da primetim da mali trag realizma neće ništa smetati, naročito kad dolazi iz Francuske… Hahaha! Ne ljutite se na moju malu šalu, zar ne? Znate, Pariz, veseli Pariz, i tome slično… Bio sam u Parizu 1889 na Izložbi, i mogao sam lično da okusim prijatnosti vašeg divnog grada. Kao što rekoh, već duže vremena osećao sam da naša galerija treba da se malo zainteresuje za savremeno slikarstvo. Jedna tako važna firma kao Gupil ne sme da stagnira i mora da pokaže univerzalno interesovanje za raznovrsne izraze umetničkih nastojanja, zar ne?” “ Svakako “ potvrdi Anri rasejano. “ Kad sam pročitao izveštaje o vašoj uspeloj izložbi u Galerigji Žoajan, prošle godine, i čuo da su Njegovo Veličanstvo kralj Srbije i jedan tako oštrouman skupljač kao grof Kamondo kupili vaša platna, odmah sam uvideo da firma Gupil mora da prikaže vaše radove Londonu. Smesta sam počeo da se dopisujem sa gospodinom Žoajanom, i moram priznati da sam bio izvanredno zadovoljan. Kratka biografska beleška koju mi je poslao o vama bila je naveliko reprodukovana u štampi, i izazvala je neobično interesovanje među ljubiteljima umetnosti. Ceo London će biti ovde u četvrtak - mislim, onaj London koji nešto vredi. Naravno, kad je jedan ađutant došao da me obavesti da je Njegovo Kraljevsko Visočanstvo milostivo pristalo da otvori vašu izložbu - a to je neuobičajena počast, gospodine, - znao sam da sam time učinio neocenjivu uslugu našoj firmi. A sada, gospodine, ako želite možemo da pregledamo spisak raznih zabava koje će se održati za vreme vašeg kratkog boravka…” Sledeće dane Anri je proveo u napregnutom vrtlogu aktivnosti. On je voleo London, veličanstvenost njegovih spomenika, urednost njegovih rulja. Bilo je prijatno opet videti Pikadili, Trafalgar Skver i Nelzonov spomenik - tako sličan Vandomskom stubu – sa njegovim pijedestalom od oholih lavova, voziti se dvokolicama, posmatrati bobije* u belim rukavicama i smešnim šlemovima, koji su izgledali kao igračke porasle do prirodne veličine, ići u goste Konderu, Rotenštajnu i drugim engleskim slikarima sa kojima se svojevremeno upoznao u Parizu. *Londonski saobraćajci Ali, njegovo zadovoljstvo bilo je pokvareno time što nije dobijao nikakve vesti od Mirjam. Bio je razočaran što nije zatekao njen telegram pri dolasku, ali je ubedio sam sebe da je ona pametna devojka koja šalje telegrame samo kad ima da javi hitne stvari. Očigledno, nije imala ništa hitno da mu javi… Ni iduća dva dana nisu donela nikakvih vesti, i njegovo nestrpljenje se pretvorilo u pravo mučenje. Zašto, zašto mu ne piše? Zašto mu nije zahvalila na cveću koje je naredio da joj se pošalje posle njegovog odlaska? Možda je bila isuviše zaposlena da bi stigla da mu piše?
Možda se razbolela? Njegova uznemirenost lebdela je nad njim kao neke čini. Novinari su morali da ponavljaju svoja pitanja za vreme intervjua, i dobijali su rasejane, skoro neuračušvive odgovore. Zdravice posle ručka u Čelzi-klubu dopirale su do njegovih ušiju kao zbrkano zujane. Zašto, oh, zašto mu ne piše? U jednom trenutku, Maršanova panika zbog krajnjeg realizma njegovih slika probudila je u njemu nadu da će moći da pobegne. “ Potpuno ste u pravu, “ složio se on oduševljeno. “ Isuviše su niske, isuviše brutalne. Prosto ne odgovaraju jednom ovakvom mestu. Podići će buru nepovoljne kritike. Osim toga, sumnjam da ćete obaviti i jednu jedinu prodaju. Kako bi bilo da povučemo celu stvar? Ja ću, naravno, nadoknaditi sve troškove.” Njegove nade se srušiše kada direktor odmahnu glavom. “ Sada je isuviše dockan, gospodine. Njegovo Kraljevsko Visočanegvo će doći. Kritičari će doći. Pozivnice su razaslane. Isuviše dockan! Sve što možemo da uradimo jeste - kao što kažemo mi Englezi - da stegnemo zube i da teramo dalje.” Na dan otvaranja, Anrijevi živci behu dostigli vrhunac napetosti. Još dva telegrama koje je poslao Mirjam ostala su bez odgovora. Isto tako i telegram upućen Morisu. Sada više nije bilo nikakze sumnje. Nešto se moralo desiti, nešto strašno se moralo desiti. Zašto je i dolazio u tu prokletu zemlju? Zašto je napuštao Pariz? Prošlu noć proveo je sam u hotelskoj sobi, kinjeći sam sebe tim pitanjima, dočaravajući sebi slike koje su ga nagonile da čupa kosu ili zagnjuri lice u ruke. Mirjam pokazuje duboko izrezanu haljinu nekom požudnom plutokrati, Mirjam večera kod Voazen-a sa nekim lepim i bogatim obožavaocem, Mirjam leži bolesna u svojoj maloj sobi i ne može da mu se javi, Mirjam, žrtva nesrećnog slučaja, leži na nosilima, hitno je prevoze u bolnicu, umire u nekom odeljenju… Bio je bolestan od uznemirenosti i goreo je od groznice kad je to poslepodne stigao u galeriju. Nije primetio korpe cveća ni činovnike u žaketima. Oslanjajući se na štap, hramljući je ušao kroz plišane zavese na vratima izložbene sobe. Bila je prazna, zagušljiva od mirisa gladiola, čudnovato tiha u atmosferi skoro nepodnošljivog iščekivanja koje je lebdelo nad galerijom. Da, nešto nije bilo u redu, trebalo je da ostane u Parizu…Bacio se na zelenu plišanu sofu. Ali, sutra će već znati šta je u stvari. Jedan voz polazio je za Dover u šest sati uveče i tako mu boga, on će biti u njemu! Ima taman toliko vremena da odjuri u hotel, da svuče ovaj idiotski žaket, i da se odveze na stanicu. Sutra će biti u Parizu… Nikada, nikada više neće preživljavati takve muke! Ako dogodine bude išao u Njujork, povešće i Mirjam sa sobom. Nikada, nikada, nikada je neće puštati iz vida… Zašto mu nije pisala?… To nije ličilo na Nju,- na devojku koja je uz beskrajne kubure uspela da pronađe onaj Izbor japanskih bakroreza za njegov rođendan… Kako je tužno izgledala onih nekoliko poslednjih trenutaka u kupeu. Kako tužna, i kako divna! Bože, ala je vrućina u ovoj sobi… Podigao je oči, koje su ga pekle od nespavanja, zavukao prst u okovratnik… Nema vazduha, nema ventilacije… Te proklete galerije su uvek pregrejane, čak i Morisova… Opazivši da još ima cilindar na glavi, on ga skide i pažljivo spusti na tepih, s temenom nadole. Zatim baci pogled na sat. Još skoro čitav sat čekanja! I sutra će čekati, ali će to biti srećno čekanje na njihovom uobičajenom mestu sastajanja. Mirjam! Dok je u mašti video kako se Mirjam pojavljuje na Paken-ovom sporednom izlazu i žuri prema kočijama, on se ispruži na sofu. Sad mu maše rukom, smeši se na njega kroz prozor kočija, lica ozarenog od radosti. Priča mu koliko joj je nedostajao i kako nije mogla da razume zašto on to nije primio njene telegrame, njena duga
pisma… Ali, sve to nije važno sada kada se on vratio, jer je ona, dok je bio u Londonu, otkrila da ga voli - da, voli ga… Ono što je počelo kao maštanje pretvorilo se u san. S osmehom na usnama, ruku skrštenih na grudima, spavao je, utoljavajući u snu čežnju svog srca. “ Monsieur! Sir! Kažem vam, to je sramota! Opomenuli su me da je on pijanica. Što nisam naredio da se pazi na njega! Bogamu, ti prokleti Francuzi…” U početku, Anri je bio svestan samo toga da ga neko drma, i čuo je neku bučnu galamu. Zatim je osetio pritisak ruke na ramenu. Neko je vikao uzbuđeno na njega. Otvorivši samo upola oči, on kao kroz maglu ugleda oko sebe gomilu sveta i Maršana, nagnutog nad njim, jednog novog Maršana, iskeženog, lica crvenog od besa. Žmirkao je, pokušavao da sedne, trljao oči. “ Izgleda da sam zaspao, “ promrmlja ošamućeno. A zatim se trže. “ Mon Dieu, le prince! “ “ Njegova Visost je bila i otišla! “ praskao je Maršan. “ Bila i otišla, čujete li?” Anri je buljio u njega, “ Zašto me niste probudili?” “ Zašto? Zato što je Njegova Visost izdala naređenje da vas pustimo da spavate.” Širok, glupav osmeh razvuče Anrijeve usne. Divan je čovek taj princ… To je vrlo pažljivo od njega… Još uvek smeškajući se posmatrao je svet oko sebe, a onda iznenada uzviknu “ Mon train! Mon train! Quelle heure est-il?* Koliko je sati? “ ponavljao je tražeći svoj sat. “ Cinq heures! Oh, mon Dieu!…**” Sada je bio sasvim budan, zgrabio je svoj cilindar s poda, dohvatio štap, i s mukom se ditao sa sofe. Na vratima se okrenuo, poklonio se ljudima. “ Mes excuses, mesdames et messieurs, mais j'ai un train à prendre…*** Moram da stignem na voz… Vous comprenne z, n'est-ce pas? C'est très important…****Veoma važno… Moje poštovanje, dame i gospodo… Izrazite moje žaljenje Njegovom Visočanstvu… * (franc.) Moj voz! Moj voz! Koliko je sati? ** (franc.) Pet sati! Gospode bože! *** (franc.) Izvinite, dame i gospodo, ali moram na voz… **** (franc.) Razumete, zar ne? Vrlo je važno… Još jednom se svima poklonio i otišao. Plišana zavesa na vratima lelujala se jedan trenutak, a zatim se umirila. Voz je jurio kroz pariska predgrađa. Već je u daljini ugledao poznatu siluetu Ajfelove kule. Podnimljen, posmatrao je kako telegrafski stubovi munjevito proleću pored prozora njegovog kupea. Pokušao je da ih broji, kako bi na nešto mislio, ali se pobrkao.Još pola sata, i biće u Parizu! Imaće dovoljno vremena da se odveze do kuće i da se umije pre nego što ode na trg Vandom. Iznenada, bez ikakvog prethodnog nagoveštaja, jedna misao blesnu u njegovom mozgu,a udarac je bio tako jak da je za trenutak buljio razrogačenih očiju, otvorenih usta, u svoj lik u prozoru. Budala, neopisana budala, zašto se nije toga ranije setio? Pa, naravno, to je rešenje! To je ono što je trebalo da učini onoga dana u Arkašonu, umesto što ju je vređao nudeći joj novac. Trebalo je da je zaprosi! Toliko je bio obuzet strahom da će je izgubiti, da nije ni pomislio kako bi venčanje bilo najsigurniji način da je nikada ne izgubi… Možda je ona to i očekivala, te je zato izgledala onako uvređena kad je pomenuo novac. Bila je u pravu, po sto puta u pravu! Novac bi samo uprljao njihovu vezu. Nije smeo da joj ponudi novac, nego svoje ime! Molim te, Bože, ne daj da bude isuviše kasno. Večeras, u njenoj maloj sobi, on će sve popraviti. Mirjam, reći će joj, molim vas dođite i sedite kraj mene. - Nekoliko trenutaka će oboje gledati u vatru, s rukom u
ruci. A tada, ozbiljno, blago, on će reći: Mirjam… Kako će joj dobro pristajati njegovo čuveno, starinsko ime! Mirjam, grofica od Tuluz-Lotreka… Ona će zauzeti svoje mesto među ostalim princezama sa egzotičnim imenima koje su bile udate za druge Tuluz-Lotreke. Sibila, princeza od Kipra… Ričilda, princeza od Provanse… Elvira, princeza od Kastilje… Voz je kloparao kroz stanične prilaze, i najzad se zaustavio uz drhtaj. On je već bio na peronu, gurajući se laktovima kroz svetinu.Na pola puta setio se da je zaboravio svoju putničku torbu u kupeu, ali se nije vratio. “ Ulica Kolenkur, dvadeset jedan! “ doviknu on kočijašu. “ I pet franaka napojnice ako požurite!” Kako je divno što je opet tu! Žandarmi sa zaliscima, elastičan hod žena, prodavci cveća, prugasta kafanska perdeta… Primetio je Kajetov plakat na zidovima, ali je bio suviše zauzet da bi mu posvetio više od jedne munjevite pomisli. “ Pričekajte “ reče kada su kočije stigle do kuće. “ Vratiću se kroz nekoliko minuta.” Gospođa Lube nije bila u svojoj loži, i njena odsutnost mu za trenutak pokvari raspoloženje. Nije bila ni u njegovom ateljeu, kao što je očekivao. Baš bi voleo da je vidi. Umesto toga, soba je bila mračna, peć nezaložena. U ogromnom prozoru, zalazak sunca brazdao je nebo crvenilom. Umio se, presvukao odelo, i taman je hteo da pođe kad začu trupkanje koraka gospođe Lube. Vrata se otvoriše. “ Uh, ove stepenice! “ dahtala je ona. “ Svakoga dana su sve strmije. Žao mi je što me niste zatekli, gospodine Lotrek. Išla sam u crkvu da…” “ Šta je, gospođo Lube? “ upita on oštro. Znao je da nešto nije u redu. Znao je to po njenom licu. Stajao je kao prikovan, ali je osećao kako drhti od glave do pete, kao što je Mari drhtala onoga dana… “ Šta je? “ ponovi on. Ona tek tada diže pogled na njega. Oči su joj bile razrogačene, suve i samrtnički tužne. “ Bolje sedite, gostgodine Tuluz.” To isto kazao je on Mari onoga dana.. Nije mogao da govori, samo je buljio u nju unezverenim pogledom, dok je vadila jednu kovertu iz džepa na kecelji. Od drhtanja su počeli da mu cvokoću zubi. Verovatno se tako oseća čovek kada umire… “ Gospođica je donela ovo onoga dana kad ste otputovali…” Otvorio je kovertu, približio pismo svojim kratkovidim očima. Večeras odlazim sa gospodinom Dipreom. Bolje je ovako, chéri… ZAVESA PADA 20 “ Konjak! Zaboga, Viktore, donesite mi još jedan konjak! I to brzo!” “ Izvini, Dodo “ reče Viktor čoveku koji je stajao pored tezge. “ Znaš kakve su te pijanice…” Okrećući se prema Anrijevom stolu, reče glasno: “ Pa, gospodine Tuluz, zar ne mislite da ste već dosta popili?” “ Vi, bedni prostače, donesite mi još jedan konjak, ili ću razlupati sve u ovoj…” Njegova rika se završi nerazumljivim mrmljanjem. Glava mu klonu, nakrivi se na jednu stranu i sa tupim udarcem pade na mramornu ploču stola. “ Možda se povredio? “ reče Dodo zabrinuto. “ Pijanice se nikada ne povrede. A ovaj pogotovu. Trebalo bi da je već odavno
mrtav, koliko je udaraca i padanja pretrpeo.” On pogleda preko ramena na klonulog Anrija. “ Vidiš! Zaspao je.” S uzdahom, sleže ramenima i obrisa čašu. “ Već godinu dana govorim mu da treba da promeni lokal. Ali jok, - on se stalno vraća. Nešto ga tišti. Ali ako ćemo pravo, svako ima svoje nevolje, zar nije tako? Dok ovako spava može još i da se trpi, ali kad se probudi, onda naopako! Ponekad hoće i da se tuče. A pogledaj ga samo. Da ga čovek dune, pao bi na nos. Ali on ne haje za to. Ponekad čita ono isto pismo po nekoliko puta, i plače kao malo dete. Mogao je već da nauči napamet svaku reč iz toga pisma, ali ne, on ga neprestano čita.” “ Verovatno neka devojka, “ razglabao je Dodo, skidajući svoj pocepani polucilindar da se počeše po glavi. “ Ništa čoveka ne može tako da upropasti kao devojka.” “ To je živa istina! “ složi se Viktor. “ A ponekad peva. To je najstrašnije od svega. Otkud samo takva glasine tome čovečuljku. Čuje se čak dole na ulici. A šta ja tu mogu da uradim? Ama, baš ništa! Zašto? Zato što je Patuov prijatelj. Znaš - onog riđokosog. A Patu je i meni kazao ono isto što je kazao i svim ostalim bistroima u našem kvartu ,Ako se njemu nešto desi - berite kožu na šiljak. Razume se, niko nije lud da se bakće sa šefom Odeljenja za čuvanje javnog morala, zar ne?” “ Dabome, “ složi se Dodo, koji je sada čačkao nos. “ Kažem ti,nikad kraja brigama. “ jadikovao je Viktor dalje nad svojom sudbinom. “ Svako ima svoje brige. “ tešio ga je Dodo, čeprkajući po drugoj nozdrvi. “ Da, ali ne kao ja! A od svih mojih briga ,” on ubedljivo pokaza palcem Anrija,”on je najveća. “ Absint! Absint! Gde je moj absint?” Anri se iznenada probudi i stade da lupa štapom po stolu. “ Šta sam ti rekao! “ uzdahnu Viktor. On priđe kraju tezge, bliže Anriju. “ Znate, ja imam samo neprilike sa Patuom…” “ Patu! To je jedna obična debela svinja, eto šta je on. Donesite mi absint, kad vam kažem. Ne! Hodite ovamo. Hoću da razgovaram sa vama. DOLAZITE OVAMO! “ zagrme on. Čovek se neodlučno, odgega do stola. “ Šta ste 'teli?” Anri ga posmatraše s napregnutom pažnjom. “ Pa, Viktore, nas dvojica smo stari prijatelji, zar ne? Vi ste neobično mudar i pronicljiv čovek. Nemojte poricati. To se vidi po vašem dopadljivom licu, vašim oštroumnim usnama, vašim bistrim očima. Dakle, Viktore, onako među nama, šta vi mislite o ženama?” “ Moje je lično mišljenje, ako baš želite da znate, da žene stvaraju samo neprilike. Uzmite moju ženu, na primer. Ona hrče, zviždi i govori u snu. Spavanje s njom, to vam je kao kad bi čovek pokušao da zaspi pored cele proklete Opere Komik.” “ To je strašno! Jeste li pokušali da joj zavežete jastuk preko lica? “ sažaljevao ga je Anri, sa neobičnim interesovanjem,svojstvenim pijanicama. “ Jedan moj prijatelj postupio je tako, i izlečio ženu. Ne samo što je prestala na hrče, već je prestala čak I da diše. A sada, odlazite i donesite mi još jedan absint, a zatim ćemo istinski da porazgovaramo…” Dok je govorio, bol od udarca širio se kroz njegovu glavu u kružnim talasima tupog mučenja. Nekoliko trenutaka buljio je u Viktora, kolutajući očima kao da pokušava da prati svoje uskovitlane misli. A onda mu je glava ponovo klonula na
stranu, i spustila se na rukav. Iznenada, osetio je kako mu se stužilo. Zavrtelo mu se u glavi i smrklo pred očima, pa poče prigušeno da stenje. Povraćalo mu se… Već je osećao gorčinu žuči. Ostao je onako zgrčen, ne usuđujući se da se makne, pokušavajući da zadrži dah. Zatim je pritisak u grlu malo oslabio, i on je počeo da diše slobodnije. Uz uzdah olakšanja, podigdo je glavu i napipao cviker. Uh, sad je već bolje. Rđavo varenje, svakako… Ali, on nije ništa okusio od doručka… Onda je glad! Tako je. Bio je gladan. Ikako nije osećao glad, ipak možda… Telo mu se ukrutilo, žuč se podizala do usta snagom šampanjca koji izbija iz otčepljene boce. Nasumce pipajući, on potraži svoj štap. S rukom na ustima otetura se ka klozetu. Kad je otvorio vrata, smrad ga je zaustavio za časak.Nekoliko trenutaka ljuljao se na ulazu, zatvorenih očiju,a zatim se sagnuo, presavio i pokušao da povraća. Od buke u ušima činilo mu se kao da mu puca lobanja. Kolena su mu klecala. Slobodnom rukom grčevito se hvatao za zid i održavao samo pritiskom prstiju. Grč je popustio, da bi se posle nekoliko trenutaka ponovo javio sa pojačanom žestinom. Zemlja se njihala, zidovi se naginjali prema njemu. Izbacio je ramena, grlo mu se steglo, a iz njega je dopirao piskav ropac. Ključ pljuvačke i žuči pokuljao mu je iz usta. Muka se stišala odjednom, a njegova pluća borila su se za vazduh. Nemoćno je prešao nadlanicom preko usana. Graške znoja slivale su mu se niz obraze i nestajale u bradi. Nekoliko trenutaka ostao je tako, povodeći se, u očekivanju da počne ponovo da povraća. Ali, bilo je već gotovo, te on sa naročitom pažnjom izvadi maramicu, obrisa usta, pređe njom preko obraza, zatim izbrisa nekoliko tragova pljuvačke sa revera na kaputu. Vrati se stolu hramljući, pokuša da podigne ruku, ali nije mogao. Pade preko stola, i sve mu se zamrači. Vreme prestade da postoji - vreme, bol i uspomene. Dugo je plovio u zaboravu, potpunom i bezličnom kao sama smrt. Zatim iz tog ništavila dopre do njega nekakav glas, jasan, pa ipak neverovatno dalek. “ Gospodine Tuluz! Probudite se, gospodine Tuluz!” Nije se micao. Toplina nečije ruke tako je prijala njegovom obrazu. “ Hajde, gospodine Tuluz, probudite se! PROBUDITE SE!” Glas je postajao sve jači i neprijatniji. Neko ga je drmao za ramena. Prisilio je sebe da podigne očne kapke, ali je mogao da nazre samo prignječeni vrh svog nosa i nežne crne malje na prstima. “ Hajde, priberite se, gospodine Tuluz. Vreme je da idete kući.” Podigao je glavu, poznao Patua u njegovom polucilindru i crnom kaputu. “ Oooooooo, to ste vi! “ On se glupo osmehnu. “ Da, to sam ja, “ Detektiv mu pruži šolju crne kafe. “ A sada popijte ovo, gospodine Tuluz. Sve je u redu.” “ Šta… vi…” Hteo je da kaže: Šta vi radite ovde? - ali su mu reči zamrle na jeziku. Očni kapci mu se spustiše, i snagom skršenog drveta glava mu opet klonu na ruku. Utonuo je ponovo u ništavilo, ali ovoga puta ostao je tračak podsvesne opreznosti, kao da je jedan deo njega ostao budan. Bio je svestan nekog nejasnog šaputanja, posle koga je došlo čudnovato osećanje da mu je telo podignuto ispod miške i poneseno. Onda je osetio hladnu vlagu zore koja mu je umivala lice i strujala kroz rukave zatim blago njihanje kočija u skladu sa ritmičkim udaranjem kopita. Klip, klop, klip, klop, klip, klap, - kao da džinovske kišne kapi padaju u limeni sud. Probudio se sredinom popodneva sa glavoboljom, odvratnim ukusom u ustima i neodređenim osećanjem neke krivice. Nešto se bilo desilo, ali šta? Zagnjurio je lice u jastuk, pokušavajući da povrati zaborav sna. Ali mehanizam svesti sada je bio u
pokretu, i san više nije hteo da dođe. Dobro, šta se to desilo? Stežući glavu rukama, buljio je u tavanicu, pokušavajući da rekonstruiše događaje od prošle noći. Napustio je atelje kasno posle podne, išao ulicom Kolenkur i… “ Oh, bože, opet sam zaboravio! “ uzdahnu on, besan na sebe zbog svoje zaboravnosti. Po treći put je zaboravio na zakazani sastanak sa Morisom. Moris, jedini od svih! To je već postajalo ozbiljno. Brzo je gubio sve svoje prijatelje. Misja je poslednji put bila besna. Nije pomoglo ni cveće, ni izvinjavanja… Domaćice ne vole prazne stolice za svojim stolom. Liče na polomljeni prednji zub… Eto šta radi konjak! Zbog njega je zaboravio… Od njega dobija i ove glavoblje, od kojih mu puca glava. Ali jedina stvar protiv glavobolje je opet gutljaj konjaka… Otišao je do stola, zgrabio bocu i napunio čašu.Alkohol je očistio skramu u njegovim ustima, opekao njegovo hrapavo zapaljeno grlo i naterao mu suze na oči. Ali, glavobolja je bila slabija. Još jedan gutljaj, i biće mu sasvim dobro. Skoro je bio ispio čašu, kad se začu kucanje na vratima. Nervi mu zadrhtaše od tog kucanja. “ Ulazite, zaboga, “ zaurla on. “ Ulazite!” Na pragu je stajao Moris, ozbiljnog lica, i gledao ga netremice. “ Šta si se ukipio? “ zagrme na njega Anri. “ Zar nikada ranije nisi video čoveka koji pije? “ Stid što je tako zatečen sa bocom i čašom u rukama, razbarušene kose, u zgužvanom odelu, udvostručio je njegovu ljutinu. “ Hoćeš li ući već jednom?” Želeo je da pohita prema njemu, da ga uzme za ruku, da ga moli za oproštaj, ali u njemu je planula uvređenost zbog toga što mu je prijatelj tako uredan, lep i ozbiljan. I Moris ga gleda isto onako prezrivo, zato što je malo više popio.Kao i gospođa Lube, kao i svi ostali u tom prokletom: licemernom svetu… “ Svakako želiš da znaš zašto nisam došao prošle noći?Imam sasvim opravdano izvinjenje. Sasvim opravdano. Nešto neočekivano… “ Bilo je lakrdijaški, odvratno što tako laže i viče na Morisa - na Morisa, svog pobratima, davnašnjeg prijatelja… Zašto mu on ne odgovara istom merom? Zašto se i on ne razljuti? “ Sigurno si došao da me špijuniraš, da vidiš u koje sam se doba vratio kući? Zaboga, reci nešto! Nemoj samo da stojiš tako i da zijaš!” On iskapi čašu, tresnu njom o sto, a zatim se vrati do kauča sitnim, nesigurnim koracima, i izvali se na njega. “ Nisam došao da raspravljam o prošloj noći. “ Moris nečujno zatvori vrata i pređe preko ateljea. “ Došao sam… a sad vidim da uopšte nije trebalo da dolazim. Žao mi je.” “ E pa, kad si već tu, šta želiš?” “ Jedna gospođa bi želela da je portretiraš. Tri hiljade…” “ Šta da radim sa tri hiljade franaka? Da kupim još konjaka? Uostalom, ja sam suviše zaposlen. Imam mnogo posla… Velike planove…” “ Dobro. “ reče Moris mirno. “ E pa, onda neću više da ti smetam. “ Zavlada neprijatna tišina. “ Zbogom, Anri.” Kad se vrata zatvoriše, Anri pokri lice rukama. “ Otišao je, “ promuca isprekidano, kao da je čuo za iznenadnu smrt svoga prijatelja. “ Kako sam mogao, kako sam samo mogao da mu to kažem? “ Oh, piće! Odjednom mu je sasvim jasno u svesti iskrsla epizoda iz Apolo-bara, prljavi klozet, podrigivanje, pijana neosetljivost, vožnja do kuće. Bože, kako je nisko pao! On, Anri, grof od Tuluze! Njegov otac je imao pravo. On je srljao ka brzom i bednom kraju. Oh, to piće! Ostao je zgrčen na kauču, sa glavom među rukama. Možda… Možda još nije
suviše dockan? Bilo je ljudi koji su prestajali da piju. Ali u istom trenutku dok su se te misli kovitlale u njegovoj glavi, bio je svestan sve jače želje za još jednom čašom. Samo jednom - poslednjom! Na samu tu pomisao usta mu se napuniše pljuvačkom. Ne, on ne sme da ostane ovde, sa svim tim bocama oko sebe. Mora da ode. Ali kuda? Svuda su krčme. Majci! U njenoj blizini biće siguran. Moći će da se odupre. Drhtavim rukama zaveza cipele. Moram da se oduprem… Moram da se oduprem… - Još uvek je u sebi ponavljao te reči kroz stisnute zube, kada je zazvonio na vratima majčinog stana.Vožnja je bila mučenje. Sve te kafane,ti barovi u kojima je mogla da se popije jedna, dve, tri čašice, koliko god hoćeš. Ali, uspeo je da se odupre. Putem se borio svakog minuta, svakog sekunda. A bili su to čitavi pukovi minuta, armije sekundi.Sada je najzad bio spasen! “ Milo mi je što si došao, Anri, “ progovori njegova majka iz naslonjače, kad je upao u sobu. “ Nisam te videla odavno, a želim da mi daš jedan savet. Ali prvo moraš da pojedeš nešto.” Ona se okrete prema Žozefu, koji je otvorio vrata. “ Donesite još jednu šolju i malo biskvita za gospodina Anrija, molim vas.” Čim su ostali sami, Anri ju je poljubio, zadržavajući usne na njenim obrazima kao da želi da upije malo od njene spokojne čvrstine. “ Oh, mama, “ šaputao joj je na uho, “ tako se dobro osećam ovde. Toliko si mi nedostajala!” Obgrlila ga je rukom i privukla ga bliže sebi. “ I ti si meni nedostajao. “ Osetila je vrelinu njegove kože, drhtanje njegovog tela. Jadni Riri! Bio je bolestan, patio je, bio je u neprilici, i došao je k njoj. Uskoro će stići do kraja svog besmislenog putovanja, svog putovanja u beznadežnost, i vratiće se - ovoga puta da ostane zauvek. “ Sigurno si umoran. Skini šešir i sedi na klupicu, kao što si nekada činio.” Vrata se otvoriše i uđe Aneta, tresući uzbuđeno svojom krilatom kapicom. Ona spusti šolju i plitku činiju, zgrabi Anrijevu ruku, poljubi je nekoliko puta, i najzad se sa krezubim osmehom odgega napolje. “ Jedi, Anri. “ reče njegova majka. On pohlepno strpa biskvit u usta. Majke su neverovatna stvorenja! Kako je samo pogodila da umire od gladi? Kako je bilo divno što je došao! “ I popij to dok je još toplo. “ reče ona, sipajući čaj u njegovu šolju. Kao munjeviti blesak, uspomena na Mirjam se vratila. To isto kazala je ona one noći, one noći posle Bramsovog festivala… Idući sat mu je brzo prošao. Popio je dve šolje čaja, pojeo sve biskvite, i sada je osećao kako ga hvata dremež pored tople vatre,bio je siguran u blizini svoje majke, dok ju je s osmehom slušao kako se pretvara kao da joj je potreban njegov savet šta da radi sa Anetom. “ Sasvim je ostarela i ogluvela. Svađa se sa kuvaricom i sobaricom dijalektom koji one ne razumeju, a obraća se Žozefu, koji je u šezdeset osmoj, kao da je neki mladić koji je stupio pre deset dana u službu…” A onda ga ponovo obuze ono isto. Počelo je time što su mu se napregli svi mišići. Oštra, tiranska žeđ pekla mu je grlo i igrala se njegovim nervima. Odjednom se soba ispuni bocama koje su se kovitlale. Glas njegove majke naizmence je slabio i postajao jači. Moram da se oduprem…Moram da se oduprem! “ govorio je sam sebi, obuzet strahom. Kao u danima najtežih napada, zatvorio je oči i zgrabio majčinu ruku. A onda, nesvesno, njegove usne stale su da se miču, izgovarajući: “ Mama, moram da popijem nešto. Osetila je samrtničku potrebu u njegovom glasu. Bez reči je ustala, žurno izašla iz sobe i vratila se skoro istog trenutka sa bocom konjaka u ruci.
“ Evo, Anri, pij. “ reče sipajući alkohol u njegovu praznu šolju. Zgrabio je šolju obema rukama i ispio tako pohlepno da se nešto pića prosula po njegovom kaputu. Smesta je osetio da mu je bolje. “ Oprosti mi, mama. “ Maramicom je upio konjak i obrisao usne. Zatim je podigao glavu i pogledao je u oči. “ Sada znaš.” “ Znala sam ja to već odavno. “ Ali ipak nisi znala “ prekide je on sa prizvukom stida u glasu, “ da pijem toliko mnogo. Uvek sam pokušavao da te zavaram, kako ne bi osetila konjak u mom dahu. U početku sam bio ponosit. Verovao sam da mogu da pijem kao gospodin. Piće mi je ublažavalo bolove u nogama i pružalo mi nešto čime sam mogao da se hvališem. Nadoknađivalo mi je druge stvari. Bar tako sam ja mislio. A sada mi više ne umanjuje bol u nogama, i ja se opjam. Opijam, mama, bedno se opijam. Juče mi je pozlilo u nekom bistrou, i morali su da me odnesu kući. Pola vremena ne znam gde sam bio i kako sam tamo dospeo. Više ne radim. Zaboravljam na sastanke. Izgubio sam skoro sve prijatelje. Pre nego što sam došao ovamo, posvađao sam se sa Morisom… Molim te, mama, pomozi mi! Odvedi me nekud. Bilo kuda… nekuda gde ima lekara. Čitao sam da se alkoholizam može izlečiti. Ja hoću da se izlečim. Sve ću učiniti, sve. Hajdemo u Barež. Ne, ne u Barež - u Evijan! Hajdemo u Evijan! Sećaš li se Evijana? Bili smo tamo jednom. Jedrićemo po jezeru…” Dok je govorio, posmatrala ga je očima koje se nisu dale obmanuti. Njegovo nestrpljenje bilo je patetično. Kako je neko mogao da bude tako razuman, a ipak slep? Jedan deo njega nije nikada odrastao. Uvek će živeti u obmani o svojim nogama, o sebi, o životu. “ Evijan bi bio savršen. Kad hoćeš da pođemo? “ upita ona, prisiljavajući sebe da učestvuje u njegovom oduševljenju? Možda je bio u pravu. Možda bi lekari mogli da mu pomognu uprkos njemu samom. “ Možeš li da se spremiš do sutra?” “ Naravno da mogu! “ Njegova vatrenost izazva samrtnički osmejak na njenim usnama. “ Mogu da se spremim za dva sata! Treba samo da se oprostim od Morisa i gospođe Lube Znaš li kad polazi voz , izjutra ili posle podne?” “ Mislim da mi je red vožnje u sobi. Ne, nemoj da ustaješ. Ti ne znaš gde stoji. Ni ja sama ne znam tačno gde je. Vratiću se odmah.” Ostavši sam, on nastavi da podstiče svoje oduševljenje. Evijan. Da, tamo će im biti divno… Zajedno će jedriti, odlaziti zajedno u duge vožnje. Predeo je divan. Oni… Nešto u njemu poče da se smeje - nekim bezvučnim, krtim smehom od koga se sledio, nekim žalosnim grohotom od koga se sav naježio. Budalo moja, zar zbilja misliš da se možeš tek tako odreći pića, a? Treba samo reći: Mama, povedi me u Evijan - i sve je u redu! Jedriti sa mamom - kako je to dirljivo! A šta ćeš da radiš kad počneš da čezneš za pićem, kada ti se grlo osuši a jezik otekne u ustima da čak ne možeš da progutaš ni svoju sopstvenu pljuvačku? Šta onda? A noću, kad ti bude potrebna žena, a tamo nema Belog cveta ? Šta ćeš onda da radiš? Da ideš na jedrenje? Po divnom jezeru? A pošto ne možeš da jedriš sve vreme, biće i dugih časova u stolici za ležanje na hotelskoj terasi, razmišljanja o veličanstvenim Alpima… Glupače, zar ne vidiš da je to Malrome, samo u drugom izdanju? Nisi mogao da izdržiš kad si bio mladić, a misliš da to možeš sada, kad si odrastao- i alkoholičar. Beži! Beži natrag na svoj Monmartr, i u svoje bistroe. Odlazi pre nego što učiniš nešto čime ćeš ponovo osramotiti svoju majku, i još jednom joj slomiti srce. Požuri! Požuri pre nego što bude isuviše kasno! Ustaj i beži! Beži pre nego što se mama vrati, pre nego što upadneš u klopku. On dohvati svoj štap i izađe iz sobe. Zatim, kao lopov, zadržavajući dah, izviri u predsoblje, žurno prođe kroz njega, krišom otvori ulazna vrata, i pobeže.
Gospođa Lube se prevrte u postelji i otvori oči, trgnuvši se.To je on - dobro je. Vraća se kući, ili, bolje rečeno, opet ga vraćaju kući. I, naravno, pijan je. Uvek je pijan. Ona se izdiže na laktove i napreže sluh. Vikao je na nekoga. Poznala je njegov glas, koji je dopirao s ulice, pomešan sa udaranjem kopita i škripom točkova po kaldrmi. Vikao je, drao se kao ludak, razbudivši čak i susede. On, koji je tako uglađen, koji je tako tiho govorio! Šta li je sad smislio. Šta je sad uradio? Bog zna u kakvom je sada stanju! Možda sa raskrvavljenim nosem, ili čvorugom na glavi! Verovatno sa iscepanim okovratnikom, kravatom koja visi preko kaputa, bez šešira. Sigurno je izgubio bar tuce polucilindara poslednjih šest meseci! Kako li je uopšte stigao do kuće… Ona zbaci pokrivače, zapali lampu i otvori prozor.Drhtala je u spavaćici od hladnoće te februarske noći, ali se nagla kroz prozor, osluškujući, držeći se za prozorsku dasku obema rukama. To je bio on, razume se. Trgla se, očajno zamahala glavom i počela da se oblači. Da nije bilo gospodina Patua, on nikada ne bi došao kući… Spavao bi na klupi u nekoj kapiji. Gde bilo, kao skitnica. Bilo bi mu svejedno! Otkako je dobio ono pismo, kao da je poremetio umom.Nije mario ni za šta, čak više nije češljao bradu niti čistio nokte. Odela su mu bila pocepana i puna mrlja, a jedino na šta je mogla da ga natera bilo je da se presvuče. On - on, koji je bio tako uredan dendi! A izgledao je tako bolestan i tako ostareo da ponekad skoro nije mogla ni da ga pozna. Njegovo lice, bledo kao krpa, i oči, dvaput krupnije od normalnih… To tako više neće moći dugo da traje. Nešto strašno će se desiti, i to uskoro. Zakopčala je svoju donju suknju oko struka, uvukla se u suknju i ponovo odgegala do prozora. Fijaker beše stigao do vrha brežuljka, i ona je mogla da raspozna razbarušenog Anrija, kako vitla svojim štapom. Njegova vika razlegala se kroz tihe ulice. “ Vi ste samo jedna riđokosa svinja, čujete li! Jedna prljava riđokosa svinja! To ste vi, Patu! Uvek zabadate nos u tuđe poslove. Zašto ne prestanete da mi dosađujete? Ja sam građanin. Imate li nalog za moje hapšenje? Zbog ovoga ću vas prognati na Đavolje Ostrvo!” Glas mu se izgubi u pijanom, nejasnom jadikovanju. “ Čujte, Patu, vi i ja smo stari prigjatelji. Nikada neću zaboraviti onaj dobar savet koji ste mi dali za Mari. Zar ne razumete da neću da idem kući? Tamo ima puno bubašvaba. Hajdemo nekuda, ja i vi sami, da nešto popijemo, a? Da porazgovaramo o svemu? Nećete? “ Glas mu se ponovo pretvori u prodoran urlik. “ Onda niste ništa drugo do obična svinja, gnusna žandarčina, riđokosa svinja!” Gospođa Lube je videla sa prozora kako se rve sa detektivom,pokušavajući da iskoči iz fijakera u pokretu. To je da čovek zaplače! Brzo se odgegala u kuhinju, sipala u šolju vrelu kafu. Zatim, vezujući svoj crveni vuneni šal oko ramena, požurila je na ulicu. Pomogla je Anriju da izađe iz kočija, držeći ga ispod ruke, dok je Patu plaćao kočijaša. Zajedno su ga malo vukli, malo nosili, gore do četvrtog sprata, položili ga na kauč i počeli da ga svlače. On se bunio, gurao ih od sebe, mlatarao rukama, ali su ipak uspeli da mu navuku noćnu košulju preko glave, da mu skinu cviker i strpaju ga u postelju. Postepeno njegova se vika stišavala u jednolično slinjenje, u neko rastrojeno jecanje, i najzad u nečujno micanje usana. Zaspao je. Ali oni se nisu usuđivali da ga napuste. već su sedeli pored kauča, razgovarajući šapatom. “ Ovoga puta nam nije zadao mnogo muke. “ primeti ona, gledajući ga zabrinutim očima.
“ Ne, nije. “ Pod mekom svetlošću, Patuovo koščato lice dobilo je izraz neke zamišljene sete. “ Nije povraćao kao juče.” Produžio je da gricka brkove, gledajući nepomično svoje skrštene ruke. “ Ali ako mislite da mu je šta bolje, varate se, gospođo Lube. Nije mu bolje. Sve mu je gore. Znam da ga volite, a i ja ga volim. Naslikao je portret moje male Eulalije, i meni ga je žao. Ali ovako duže ne može da traje. Nikad nije trezan, sa svakim hoće da se tuče, zadaje mi više muka nego tuce drolja. Prošle nedelje hteo je da bije jednog podvodača zato što je tukao svoju devojku! Srećom su moji ljudi stigli na vreme!… A, zatim, izvodi nemoguće stvari! Znate li šta je uradio sinoć? Odšunjao se sa Monmartra - ne daleko, samo do La Vileta - misleći da ga tamo nikad neću pronaći. Otišao je u neki bistro gde ga nisu poznavali i poručio sve vrste pića koje su imali - viski, rum, rakiju, vermut, apsint, kalvados, - pomešao sva ta prokleta pića i popio! Bilo bi dovoljno da ubije konja. A to je baš ono što on pokušava da učini- da se ubije?” Gospođa Lube stisnu usne i obori pogled, dok je Patu nastavljao,kao čovek koji želi da kaže svoje mišljenje i da svrši s tim. “ Nema smisla da se zavaravamo, gospođo Lube. Video sam mnoge pijanice, ali on nije pijanica - on je zanešenjak. Ubeđen sam u to. On je ćaknut! On je lud!” Lud! Ta reč preseče gospođu Lube. Držala je oborene oči da bi sakrila suze! Lud! Zar bi mali gospodin zbilja mogao da bude lud? Iskreno rečeno, čovek nije znao šta da misli. Uzimajući u obzir kakve je sve stvari radio u toku poslednjih nekoliko meseci - stvari za koje čak ni Patu nije znao - čovek nije mogao a da ne posumnja da je poremetio umom! Kad je ono, na primer, sipao kerozinsko ulje po celom ateljeu da pobije bubašvabe. Mogao je da zapali celu kuću! Pa onda kada je dovukao gore sve one sanduke peska da bi svom ateljeu dao izgled morske obale. Kako je samo bio radostan! Pogledajte, gospođo Lube, sada izgleda kao Arkašon. Pa ona užasna krastava žaba! Bog zna gde ju je pronašao. Mesec dana držao ju je u sobi, provodeći sve svoje vreme u pokušajima da ulovi muve za tog bednog stvora. Kako je samo voleo tu krastavu žabu! Mi smo slični, ona i ja. Vidite, gospođo Lube, ona je ružna. Niko je ne voli. Zato moram da budem dobar prema njoj . I ta prokleta mašina za veslanje, od koje je trebalo da mu porastu noge! Kako je jedan pametan čovek mogao da veruje u takve budalaštine? Ali on je verovao! To je garantovano, gospođo Lube, apsolutno garantovano! I veslao je, veslao, danju i noću! Obučen samo u gaće i majicu, dahćući kao lokomotiva, dok mu se znoj slivao niz lice. Veslaj bez prestanka! To je garantovano, gospođo Lube, apsolutno garantovano! Čoveku je dolazilo da se zaplače! Ali najgore od svega bilo je kad je bio miran, ispružen na kauču, i kada je prosto buljio, buljio u tavanicu, a jasno se videlo da misli na onu devojku! Čak i kad je bio pijan, on je sam sa sobom govorio o njoj… Primetila je da Patu gleda u nju, i podigla svoje uplakano lice prema njemu. U tom trenutku jedini šum koji se čuo bilo je Anrijevo disanje. “ Znam da vas boli što tako govorim, “ reče detektiv. “ Uveravam vas da se to i meni ne sviđa. Znam da je gospodin prefekt policije izdao naređenje da se pazi na njega, i svaki moj čovek iz patrole bdi nad njim. Ali, on uspeva da nam se izmigolji iz ruku. Počeo je da beži sa Monmartra.Ko zna šta li će sutra da uradi. Morate da javite njegovoj majci, pre nego što se dogodi nešto ozbiljno. Ako nećete vi, ja ću. Ali, lakše bi podnela obaveštenje od vas. Vi ste žena, i šta ti ga ja znam - bolje ćete znati šta treba da se kaže. Brada joj klonu na šal, a jecaj joj zatrese ramena. “ Nemojte to primati tako k srcu, “ reče on, tapšući je po ruci. “ To je za njegovo sopstveno dobro.” “ Strpaće ga u ludnicu, sa svim onim ludacima.”
“ U ludnicu? Oh, ne! Ne u ludnicu, gospođo Lube, u dom za oporavak! “ pobuni se on brzo. “ Ljude kao što je on ne vode u ludnicu. U nekom domu za oporavak oni imaju sav komfor, sve što im treba. To će biti samo za dve-tri nedelje…” Lice joj se malo razvedri, i ona ga pogleda kao da ćuteći traži od njega ohrabrenje. “ I izlečiće ga. “ dodade on. “ Zaista? Hoćete da kažete da više neće piti?” “ Ni kapljice. Ti lekari znaju svoj posao! Kroz nekoliko nedelja biće opet onakav kakav je nekad bio.” Ona poče da razmišlja o tome. “ I neće ga mučiti - neće ga tući ako učini nešto što ne valja? “ upita plašljivo. Patu smesta odbaci takvu pomisao. “ To ne rade u jednom domu za oporavak, gospođo Lube. Postupaće s njim baš kao vi i ja, samo što će usto znati tačno šta treba da rade. Davaće mu nešto od čega će da zaspi. I držaće ga daleko od boce.” “ I izlečiće ga?” “ Oni stvaraju čuda po tim domovima.” Izgleda da ju je to ubedilo, ali ipak još nije popuštala. “ Videću kako će mu biti sutra, pa onda, ako ne bude ništa bolje…” “ U redu, učinite tako, ali nemojte da čekate isuviše dugo. E pa, sada bih mogao i da krenem.” “ Imam malo kafe sa peći. Popićemo po jednu šolju pre nego što odete. A onda ću se vratiti da vidim kako mu je. “ Ona se teško podiže, naže se nad Anrija i pažljivo mu navuče ćebe sve do grla. “ Mirno spava. “ šapnu ona preko ramena. Izađoše jedan za drugim iz sobe što su mogli tiše, i počeše da silaze niz stepenice. Stigli su već na treći sprat kad začuše prodoran, ludački krik.U istom trenutku vrata od ateljea se širom otvoriše i Anri se u spavaćici dotetura do vrha stepenica, očiju razrogačenih od užasa. “ Gospođo Lube! Gospođo Lube! Gde ste? Vratile su se bubašvabe! Milioni bubašvaba!” Nije imao cviker, i pipajući je tražio gde je ograda. “ Milioni bubašvaba, gospođo Lube! Gde ste gospooooo…!” Peta mu se zakači za porub od košulje. Užasnuti, oni videše kako gubi ravnotežu, kako se grčevito hvata za zid i, još uvek vičući, glavačke pada nadole. Zatim čuše još samo tupe udarce njegovog tela koje se kotrljalo niz stepenice. 21 Dom za oporavak doktora Selamenja bio je smešten u aristokratskom predgrađu Oteja i uopšte nije ličio na ludnicu.To je bio jedan divan dvorac iz osamnaestog veka koji je pripadao prijateljici Marije Antoanete, princezi de Lambal, čiji je grb još uvek ukrašavao njegovu elegantnu, zaključanu kapiju. Sa svojim veličanstvenim vrtom, lepo negovanim lejama i izgledom sumorne spokojnosti, ličio je sasvim na neko raskopšo i tužno seosko imanje. A to je baš i bio, tvrdio je doktor Selamenj. Seosko imanje, utočište, pravo pustinjačko prebivalište za bogate pacijente koji su patili od živčanog ili umnog poremećaja. Za Anrija je to bilo odvratno mesto puno strave. U toku tri nedelje, koliko je tamo proveo, omrzao je blistavo čiste hodnike, nasmešene lekare i u belo obučene bolničare, tajanstvene sobe i njihova spolja zaključana vrata iza kojih su se čuli sablasni, neljudski glasovi. Kad bi pao mrak, to bi postajala kuća noćnih utvara, dvorac pun užasne tišine koju su razdirali jauci od kojih se čoveku ledila krv u
žilama, groblje na kome nije vladao spokoj smrti. Tog martovskog popodneva mrzeo je tu kuću svakom ćelijom svog mozga, dok se pretvarao da posmatra nebo kroz prozor svoje sobe, zagrađen debelim rešetkama. Kad bi samo mogao da zove u pomoć! Ali, ta zver, taj čuvar koji je sedeo tu žvaćući čačkalicu i čitajući novine, kazao bi jedino: Samo vi terajte! Vičite što god hoćete! Niko ne može da vas čuje! A to je bilo najstrašnije od svega. Kad je čovek jednom tu, niko više ne može da ga čuje, niko neće da ga čuje. On je mrtav - on je lud! Kad li će samo shvatiti, ti ugledni specijalisti bez mozga, da on nije lud? Pijanica - to jeste. Ali nije ludak! “ Rekoste li nešto? “ Čuvar ga je gledao preko novina. “ N-ne. To je verovatno bila ona žena prekoputa u hodniku.” Shvatio je da je mrmljao nešto sam za sebe. To ne valja. Ljudi ne treba da govore sami sa sobom, Ali, dođavola, još jedan mesec na ovom mestu - i on će početi da razgovara sam sa sobom, da postavlja pitanja i da na njih odgovara. Tri meseca - i on će se kleti da je Napoleon ili Sveti duh… “ Pitao sam se da li je neko dolazio danas da me poseti?” “ Nemam pojma. Uostalom, vama nisu dozvoljene posete.” Nije imalo smisla da se ljuti, da uverava taj matori ljudski zametak da je on potpuno pri svesti i da može da primi sve posete koje hoće. Ni doktor Selamenj ni njegovi asistenti to nisu mogli da uvide. Još prošle nedelje je pokušavao, ali su mu oni uvek uzvraćali istim blagim pogledom i istim nevinim osmehom koji ga je dovodio do besa. Naravno, vi ste pri svesti! Potpuno pri svesti! Uostalom, ovo i nije ludnica: ovo je pustinjačko prebivalište. Vama je potreban samo odmor - jedan dobar, dug odmor… Svi su mislili da je on lud, to im se moglo pročitati iz očiju. Ispitivali su ga. Kako ti lekari vole da ispituju! Oni su gori od advokata: u stanju su da sve naprave crnim. Izvukli su od sirote gospođe Lube priču o njegovoj spravi za veslanje, onu epizodu sa kerozinskim uljem, i peskom po podu. Iščeprkali su čak i ono kada se prerušio u prosjaka i napravio skandal pred vratima Diran-Rijel-a. Zatim sve o Belom cvetu , crvenim bubašvabama, o tome kako je zaspao dok je princ otvarao izložbu. Doznali su za kaput od zelene bilijarske čoje,crvenu košulju, ružičaste rukavice, majmunsku večeru - doznali su sve. Pronjuškali su sve, kao svinje kad riju tražeći tartufe. Na hartiji je sve to izgledalo strašno. A napisane latinskim rečima izgledalo je užasno. Kroz rešetke na svom prozoru posmatrao je nebo. Još se nije navikao na te rešetke, a ni na to da neprestano paze na njega, da mu naređuju, da mu daju šta će da proguta, da ide na slavanje u devet sati, da bude trezan - mada je već polako počinjao da se privikava na to da bude trezan. Ali, oni prvi dani, one prve noći nema reči kojima bi se to moglo opisati! Privezan za postelju, nesposoban da se pokrene, umirući za gutljajem pića… I bol u slomljenoj ključnjači. Zvao je, vikao, drao se i galamio, ali u toj kući je vikalo toliko ljudi… Sada više nije vikao, te ga, za nagradu, nisu ni vezivali. Nisu ga više smatrali za opasnog ludaka: položio je ispit bio je miran ludak. A sada se postavljalo pitanje: dokle će ga smatrati za mirnog ludaka i držati ga tu u toj kući? On beznadežno pređe rukom preko čela. “ Glavobolja? “ upita čuvar. “ Ne, ne. “ Anri brzo spusti ruku. “ Dobro mi je.Osećam se divno. “ On se okrete od prozora. “ Lep dan, zar ne?” “ Aha!” “ Zar ne bismo mogli malo da se prošetamo po vrtu. “ Čovek ga je posmatrao podozrivo. “ Šta ja znam. Mislim da bismo ipak mogli. Ali bez budalaština, hein?”
Tako ljudi razgovaraju sa vama kad smatraju da ste ludi. Sve što kažete oni tumače na svoj način, sa sumnjičenjem. Ako pređete rukom preko čela - boli vas glava i zbog toga ste ludi… Ako predložite šetnju po vrtu - imate nameru da se penjete na drvo ili da provalite kapiju… Ako zevate - ludi ste. Ako govorite - ludi ste. Ako ne govorite - opet ste ludi… “ Mislio sam samo da bi mi prijalo malo svežeg vazduha. “ reče on krotko. “ Ali, naravno, ako vi smatrate da ne treba da…” “ Mislim da možete. “ Čuvar se diže iz stolice za ljuljanje. “ Ali samo deset minuta.” Rano proleće smešilo se u lejama zelenkada, jorgovan samo što nije procvetao. Cvetovi - tihi i verni prijatelji nesrećnih bolesnika, mrtvaca… I drugi stanovnici te kuće, takođe u pratnji čuvara, šetali su besciljno ili sedeli na klupama. Jedna seda dama dostojanstvenog izgleda osmehnu se na Anrija, a onda se isplazi na njega. Bašta izgubljenih duša… Vinsent je imao pravo. Nije bila strašna izolovanost, već neposredan dodir sa ludacima… “ Mogu li da uzmem ovo? “ upita on, sagnuvši se da podigne jedno pero od šljuke. “ Šta će vam to?” Pa, da ga pojedem, naravno! Da prerežem grkljan njim! Tako bi odgovorio pre tri nedelje, ali sada je bio pametniji. Ta idiotska zver otrčala bi u kancelariju, ponovila njihov razgovor, a doktor Selamenj bi zavrteo glavom i coknuo jezikom… “ Mislio sam da bih možda mogao da crtam njim, “ reče on “ kada bih imao malo mastila i hartije. Često sam crtao, pre nego što sam dospeo ovamo.” Čovek se namršti, pogleda ga ispitivački, ali mu dozvoli da zadrži pero. Te večeri Anri je izradio svoj prvi crtež cirkusa. Prvi put su mu časovi brzo prolazili. Stojeći pored njega, čuvar ga je posmatrao oprezno, a onda, postepeno, sa nečim što se graničilo s interesovanjem… “ Vidim da ste često odlazili u cirkus, “ primeti on skoro ljubazno, “ I ja volim da idem u cirkus. Kad imam slobodan dan, često idem u Zimski cirkus. Volim umetnike na trapezu.” “ I ja njih najviše volim. Jeste li ikada videli Morelijeve?” “ Dobri su. Ali niko nije ravan Cupinijevima “ tvrdio je čuvar, prosto živnuvši. “ Cupinijevi mogu da naprave salto tri puta , a ne samo dvaput, kao Morelijevi. I to bez mreže…” Anri ga je podsticao da govori, laskao mu je, i dao mu crtež. Posle nekoliko dana pozvali su ga u kancelariju, gde je u društvu dva asistenta, zatekao doktora Selamenja, koji se blaženo osmehivao na njega preko ogromnog pisaćeg stola. “ Mi smo oduševljeni, prosto oduševljeni! “ poče lekar da pravi uvod, gladeći bradu. “ Uvek sam tvrdio da je vama potreban samo dobar odmor, i bio sam u pravu. Apetit vam se povratio. Pamćenje vam se vraća, a oni opasni simptomi, tako očigledni u doba kada ste došli ovamo, sada su skoro sasvim nestali. Proučili smo s najvećim interesovanjem male skice koje ste izradili. Molim vas, raspolažite slobodno našom bibliotekom ako su vam potrebne neke ilustracije za kopiranje.” “ Za kopiranje? Ali ja nisam…” “ To će vam pomoći da povratite pamćenje. Šta rekoste? Da niste kopirali ove crteže?” “ Naravno da nisam. Izradio sam ih po sećanju.” “ Nemoguće! U takvom stanju…” “ Takvom stanju! “ Anri se, ne razmišljajući, prodra na njega. “ Zar ne shvatate da nisam izgubio pamćenje? Bio sam alkoholičar, to priznajem, ali nisam izgubio
pamćenje. Pitajte me što god hoćete. Šta želite? Datume? Pitajte me, pitajte me bilo šta…” “ Naše bolesničke liste pokazuju…” “ Neka ste prokleti i vi i vaše bolesničke liste! Jesteli gluvi, jeste li slepi? Kažem vam da nisam izgubio pamćenje i da nisam ništa luđi od vas, nego samo pametniji! Za ime božje, zašto me ne podvrgnete ispitivanju? Kažem vam da sam pri čistoj svesti! Molim vas, verujte mi. Pri čistoj svesti, čujete li? Pri čistoj svesti!!!” Umoran i bespomoćan, on shvati da ih nije ubedio. Lica lekara bile su ledene maske neverice. Samo ludak viče da je pri čistoj svesti. “ Naravno da ste pri: čistoj svesti. “ Doktor Selamenj se osmehnu na njega svojim najsladunjavijim osmehom. “ Itekako. Potrebno vam je samo još malo odmora, to je sve. Nekoliko meseci…” “ MESECI? “ zaurla Anri. “ Meseci u ovoj ludnici! Sada sam siguran da hoćete da poludim! Ne želite da ikada izađem odavde! Hoćete da trunem ovde do kraja života! Kažem vam da sam pri čistoj svesti! Pitajte me, pitajte me ma šta… Dajte da vam nešto nacrtam… Pustite me da vam dokažem…” Još uvek je vikao, dok su ga dva krupna čuvara vukla napolje iz kancelarije. Kada se vratio u svoju sobu, bacio se na postelju, udarajući pesnicama po jastuku, jecajući, dozivajući majku. Mama. Mama! Sutradan, bio je miran. Nepokoren ali miran. Jedino bi ga tata mogao izvući odavde. On bi video da nije lud.Na njega ne bi mogli da utiču ti magarci doktori, njihove liste i priče o amneziji i opasnim simptomima. Posle podne pisao je ocu, podmitio čuvara da pošalje pismo i s puno vere stao da čeka grofov gromoglasan dolazak. Dani su prolazili. Nedelja dana… dve… tri… Otac nije dolazio. Anri je utonuo u utučenu ravnodušnost i provodio dane pored prozora sa rešetkama, ljuljajući se beskrajno dugo u svojoj stolici. Upao je u klopku, nikada se više neće izvući… Za divno čudo, lekari su tu njegovu setnu obamrlost tumačili kao poboljšanje. Njegovoj majci bilo je dozvoljeno da ga poseti. “ Ti shvataš, Anri, zar ne? “ promrmlja ona kada su ostali sami. “ Nisam imala drugog izlaza. Da te nisam dovela ovamo,vlasti bi te smestile u neki državni zavod.” On klimnu glavom, ne dižući pogled. “ Da, mama. Shvatam.” Želeo je da se privije uz nju, da je zamoli da ga odvede odatle, da joj kaže kako je normalan, ali to bi samo povećalo njene patnje. Koliko bi vredele njene reči posle onoga što su rekla tri dostojanstvena naučnika? Osim toga, ona je videla bolesničku listu… A zatim, možda on i jeste lud, pa sam nije toga svestan? Naposletku, kako čovek može da zna da nije lud? “ Ja sam ti vrlo zahvalan, “ nastavi on, gledajući u tepih. “ Učinila si to za moje dobro, kao i sve ostalo. A ja sam ti, za uzvrat, samo pričinjavao bol. Molim te oprosti mi, mama.” Ona ga zgrli, provuče prste kroz njegovu kosu, kao što je radila u dvorcu dok je on bio još dete. “ Budi hrabar, Riri. Budi hrabar…” Šetali su po vrtu, sedeli na klupi ispod rascvetalog drveta. Bezvučnim glasom odgovarao je na njena pitanja. Da, ključnjača mu je zarasla. Ne boli ga više… Da, pravo je čudo kako one noći nije polomio noge… Lekari su veoma usrdni i ljubazni… Oh, da, ovde je veoma udobno, dozvoljeno mu je i da čita… Ne, nije usamljen.
“ Opet su mi dozvolili da crtam. Tako mi prolazi vreme.” “ Pokušaj da budeš strpljiv. Imao si nervni šok. Pričekaj dok malo ne ojačaš. Dolaziću da te obiđem kad god mi lekari to dozvole.” Na kapiji, ona se saže da ga poljubi i prošaputa: “ Moli se, dete moje, ako možeš. Molitva ćeti doneti mir.” Posmatrao ju je iza kapije dok se pela u kočje. Žozefa nije bilo na prednjem sedištu. Nije želela da me on vidi, pomisli tužno gegajući se prema kući. Spas je došao od Morisa. Kad ga Anri ugleda kako stoji na pragu sobe, poče histerično da jeca. “ Ti! Kako si… Kako su te pustili… Kako…” “ Da, “ smešio se Moris, zatvarajući vrata iza sebe, “ lakše je doručkovati sa engleskom kraljicom nego ući u ovu prokletu kuću. Prema onome što mi je dole ispričao sekretar, nadao sam se da ću te zateći u ludačkoj košulji i tapetiranoj ćeliji, ali nemaš pojma kako je banknota od pedeset franaka u stanju da ubedi jednog slabo plaćenog sekretara. E pa, evo me. Ti mi ne izgledaš lud. Sedi na stolicu, da porazgovaramo. Nemamo mnogo vremena. Ispričaj mi sve. Novine su pune najfantastičnijih priča. Kako se to u stvari dogodilo? Nisam hteo da pitam tvoju majku. A što se tiče gospođe Lube, ona je potpuno van sebe, te nisam mogao od nje da izvučem ništa razumno. Plakala je sve vreme dok sam bio s njom. Imao si nastup delirijum tremensa, istrčao si na odmorište i pao niz stepenice - je l' tako?” U bujici reči Anri mu ispriča sve čega se sećao, opisa užas koji mu uliva ta kuća, vrištanje one žene prekoputa, i kako lekari poriču da je pri čistoj svesti. “ Vidi! “ povika on prišavši stolu i zgrabivši s njega snop crteža. “ Vidi! Prvo su kazali da sam ih kopirao. Čak i kad su uvideli da ih nisam kopirao -da nisam mogao da ih kopiram – i dalje su tvrdili da sam lud. Oh, Morise, kako da nateram te budale da uvide da nisam lud? Molim te, pomozi mi, Ti si moja poslednja nada. Pisao sam ocu. Nije mi odgovorio.” Moris je razgledao crteže, jedan za drugim. Najzad je pogledao svog prijatelja s širokim osmehom olakšanja na licu. “ Ako je jedan ludak izradio ove crteže, onda sam i ja lud! Te proklete novine zbunile su me malo, pa sam donekle sumnjao dolazeći ovamo. Znaš, pravio si dosta budalaština, s vremena na vreme. Ali ti nisi lud, i ja ću te izbaviti odavde. A sad, slušaj šta ću ti reći. Imam jedan plan, ali ne znam da li će uspeti. Ako ne uspe, pokušaću nešto drugo. Dotle ostani ovde, budi dobar kao anđeo i nastavi da crtaš. Javiću ti se kroz koji dan. Mogu li ovo da ponesem?” “ Naravno, uzmi sve što želiš.” Pred sam polazak, Moris zavuče ruku u džep. “ Evo nekoliko pisama koje sam uzeo kad sam bio kod gospođe Lube. Zbogom, Anri, i nemoj da kloneš. Seti se A la vie et la mort* . Izvući ću te odavde, pa makar morao da dignem u vazduh celu kuću!” *(franc.) Na život i smrt! Jedno od tih pisama nosilo je zaglavlje Ministarstva lepih veština. Sa suvom formalnošću službenih obaveštenja javljali su mu da je njegovo ime stavljeno na listu osoba predloženih za odlikovanje Legijom časti, koja će biti predata na potpis gospodinu Predsedniku Republike. Umoljava se da, čim to bude moguće, obavesti Odeljenje o svom pristanku, jer mu u protivnom orden neće biti dodeljen. To visoko odlikovanje daje mu se u znak priznanja za njegova istaknuta umetnička postignuća i usluge koje je učinio francuskoj umetnosti i kulturi. U trideset petoj godini, kada je većina umetnika još nepoznata i crkava od gladi po mansardama, njemu je ponuđena Legija časti! Čudni su bili ti neprekidni uspesi
u njegovom životu… Slava je bila jedina žena koja mu se neumorno bacala u zagrljaj… Treba li da primi? Naravno - ne. Naročito posle ovog skandala s njegovim zatvaranjem. Legija časti dodeljena ludom umetniku! Novine bi to jedva dočekale. Ne, bilo mu je već dosta reklame. I najbolje i najgore. Nije više želeo da vidi svoje ime štampano. Mami je to ionako svejedno. Ona je bila iznad sreće. Tata? Tata bi počeo da grmi nešto o toj blesavoj vladi koja kiti ordenjem razna mazala pornografskog đubreta. Ali Mirjam bi bila dirnuta. Ona se divila uspehu. Odjednom je ugleda u mašti, zgurenu pored vatre… Bilo je tiho zimsko veče, i tama je pritiskivala prozorska okna. Posle duge tišine, on je rekao: Oh, umalo ne zaboravih, draga, dali su mi Legiju časti. A ona se okrenula prema njemu, malo zadihana, očiju raširenih od ponosa… On se saže i obuhvati glavu rukama. Zar nikada neće prestati da misli na nju? “ Rđave vesti? “ upita čuvar, ulazeći s večerom na poslužavniku. “ Ne… ne “ uspravi se on. “ Ništa naročito.” Polako iscepa pismo i baci komadiće u korpu za otpatke. Moris je ponovo došao posle nedelju dana, u pratnji gospodina Arsena Aleksandra, umetničkog kritičara Le Figaro -a. “ Vidiš, poslušao sam tvoj savet, Morise, “ osmehnu se Anri, dižući se od stola da ih pozdravi. “ Radio sam.” “ Smem li da pogledam vaše crteže? “ upita kritičar, stavljajući zlatan cviker na nos. Izvesno vreme je ćutao. “ I to samo po sećanju, rekoste? “On skide cviker i poče da kucka po po dlanu.” Bez skica, bez prvobitnih crteža iz prirode?” Anri odmahnu glavom. “ Odakle mi? Sve moje skice su u mom ateljeu.” “ To je neverovatno! U stvari, ne mogu da se prisetim ni jednog sličnog podviga slikarske memorije u celoj istoriji umetnosti. Ako ste vi ludi, mogu samo da kažem da bih želeo da ima više ludih slikara.” Oni iziđoše u vrt. Anri, svestan da je pod prismotrom, uzdržavao se od svake šaljive primedbe i trudio se da mu odgovori budu bez duha - uzvišeno pametni. Predveče, kritičar je bio ubeđen. Doktor Selamenj je pročitao Aleksandrov članak za vreme doručka, i nije uživao ni u jednom ni u drugom. Eto, taj poznati umetnički kritičar, pošto je proveo celo poslepodne sa jednim umetnikom za koga se pretpostavljalo do je lud, pronašao je da je on potpuno pri čistoj svesti i na samom vrhuncu svog umetničkog stvaranja. Lekar beše potpuno povratio svoju staloženost, te je opet bio sušta blagost kad su uveli Anrija u njegovu kancelariju. “ Uvek sam govorio da je vama potreban samo mali odmor, “ poče on s očinskim osmehom, prekrstivši ruke na stomaku, “ a sada su činjenice dokazale da sam bio u pravu. Još jednom je u našem malom pustinjačkom pribežištu postignuto jedno čudotvorno ozdravljenje. Pa, kako se osećate sada, kao izlečeni? Potpuno izlečeni?” “ Vrlo dobro “ odgovori Anri najučtivije što je mogao. “ Naravno! “ gukao je lekar za duševne bolesti, postajući svakog trenutka sve širokogrudiji. “ Jedva ste se izvukli, ali ja sada smatram vaš slučaj uglavnom završenim. Još jedna velika pobeda medicinske nauke! Da li biste voleli da vam se dozvoli da primate posete? Da slikate i crtate koliko god želite? Čak i da se provozate - u pratnji, naravno. To bi bilo divno, zar ne? E pa, to ćete baš i raditi u toku sledeće dve nedelje…” Anri nije ni pokušao da dokaže kako bi želeo da ode smesta.U stvari, sada kad je bio siguran da je stekao slobodu, nije ni bio toliko nestrpljiv da ode. Šta će da radi kada ga puste? Opet stari život. Hej, kočijašu , mjuzik-holovi… Naravno, više nikada
u životu neće ni okusiti piće, nikada više neće kročiti u kafanu…Život će biti prilično dosadan… Salon njegovog odeljenja bio je pretvoren u atelje. Nabavljene su nogare. Moris uvek Moris - poslao je boje i platna. Sada, kada je vest o njegovom ozdravljenju bila objavljena, šarolika procesija posetilaca dolazila je na hadžiluk u Otej.Gospođa Lube stigla je prva, stilski neukusno obučena u crnu vunenu haljinu, ponosito noseći broš sa kamejom koji joj je on poklonio. Misja Natanson i nekoliko njegovih prijatelja iz visokog društva pijuckali su čaj u tom neobičnom i veštački udešenom ambijentu salona sa rešetkama na prozorima. Iz Belog cveta došli su gospodin i gospođa Potijeron, sa Bertom, svi veoma dostojanstvenog izgleda u pristojnoj crnini. Izvršni odbor Društva nezavisnih umetnika poslao je delegaciju, na čelu sa Anri Rusoom. Stari Debuten pojavio se na kapiji i s visine zahtevao da ga odvedu gospodinu grofu de Tuluz- Lotrek, mome intimnom prijatelju. Kao i uvek, njegov ulubljeni šešir bio mu je zabačen na potiljak, lula mu je visila na grudima, a na nogama je imao papuče. Dok je pružao vrataru prljavu posetnicu, boca konjaka iskliznu iz njegovog ogrtača i razbi se na zemlji. Uprkos njegovim protestima da ne razume kako se to moglo dogoditi, bio je smesta izbačen. Sa svoga prozora Anri je spazio starog gravera kako besno gestikulira jednom rukom dok drugom drži šešir, otimajući se, u svom ogrtaču koji se vukao po zemlji, između dva snažna služitelja. Došla je i Žan Avril u pratnji nekog visokog mladića sa strasnim konjskim licem i gustom crnom kosom. “ Ovo je Kristof, “ reče ona. “ On je kompozitor.” Posle nekoliko ljubaznih reči, Kristof izjavi da će pričekati u bašti. “ Zar nije divan? “ reče ona, paleći cigaretu. “ Veliki muzičar. Još ništa nije objavio, ali radi na jednoj operi. Zgražavam se kad samo pomislim da se umalo nisam udala za Žorža. Šta li sam samo nalazila na njemu? Bio je sasvim običan i bez ikakvog talenta.Onaj njegov roman bio je prava zbrka. Eh, bila sam prosto zaluđena, čini mi se. Ali Kristof… ah, Kristof, to je nešto drugo.” Posmatrao ju je, smeškajući se začuđeno. “ Draga, vi ste pronašli tajnu večite mladosti.” Razgovarali su neko vreme, oprezno izbegavajući da pomenu Mirjam. Ali su oboje osećali kraj sebe njeno prisustvo. “ Baš mi je žao što je tako ispalo, “ uzdahnu Žan, navlačeći rukavice. “ Imala sam najbolju nameru, uveravam vas. Htela sam samo da vi…” “ Nemojte da se jedite “ reče on blagim glasom. “ Vi ste mi dali jedinu sreću u životu.” Nekoliko dana pred otpuštanje Anriju je došla u posetu majka. “ Pa, Anri, “ reče ona, gledajući ga očima punim bola “ da li si napravio kakav plan? Šta nameravaš da radiš?” “ Ja… ja ne znam tačno, “ oklevao je, krijući oči. Kao i uvek, zapanjila ga je njena neposrednost. “ Vratiću se na Monmartr, verovatno. To je, izgleda, jedino što mogu da učinim. Želim da se vratim radu i izradim Morisov portret. Znaš li da još nisam slikao njegov portret? Čudnovato, zar ne? On nikada to nije tražio od mene, ali mislim da bi se obradovao.” “ Onda treba da uradiš, na svaki način. Moris je divan čovek.” “ Nemoj da misliš da ja to ne znam. Niko to ne zna bolje od mene. Nikad neću moći da mu se odužim za sve što je učinio za mene.” “ Ali, nisi mi kazao kakvi su tvoji planovi?” “ Kazao sam ti. Vratiću se na Monmartr… Posle toga – ne znam. Nisam pravio nikakve planove. Nekako mi izgleda da moji planovi nikada ne uspevaju. Moris je govorio o nekoj izložbi u Njujorku iduće godine. Možda ću moći da ga nagovorim da
pođe sa mnom. Bilo bi uzbudljivo obići Sjedinjene Države.” “ Ali, u međuvremenu, šta ćeš da radiš?” “ Kako to misliš? Slikaću, naravno. Ima još nekoliko stvari koje hoću da završim. U junu sam mislio da odem u Dijep ili Truvil. Neću da se vraćam u Arkašon. Sit sam toga mesta.” Pročitao je njene misli na bledom, umnom licu. “ Oh, razumem… Brineš se zbog mog pića, zar ne? Možeš biti mirna, mama. Nikad više neću okusiti piće. Nikada. Dajem ti reč.” “ Znam da tako misliš, Anri, znam da tako misliš, “ reče ona polako. Njen pogled počivao je na njemu, pun ljubavi, ali i saznanja. “ Za izvesne stvari imaš ogromnu snagu volje, ali za druge nemaš.I lako obmaneš sam sebe, iako možeš da budeš veoma strog prema drugima. Vidiš, u mnogim stvarima ja te bolje poznajem nego što sam sebe poznaješ,i vidim koliko si usamljen i duboko nesrećan zbog te devojke. Tvoja usamljenost će te prisiliti da potražiš razonodu. Postepeno ćeš se vratiti svom starom načinu života. Doći će iskušenje, a ti nećeš biti u stanju da mu se odupreš. Ne, dete moje, nećeš. Ti misliš da ćeš moći, ali nećeš.Tada ćeš se ponovo vratiti piću, da bi zaboravio. A onda?” Gledao je u zemlju i nije odgovarao. “ Onda, “ nastavi ona svojim mirnim glasom, “ onda ćeš početi da piješ neumereno, jer je i to u tvojoj prirodi. I, vrlo brzo ćeš se naći tačno onde gde si bio pre nego što si došao ovamo. Hoće li tvoj život biti neprekidno prelaženje od Monmartra do ove kuće,i natrag? Ja sam mnogo razmišljala o svemu tome. Ne bih imala ni trenutka mira kad bih znala da si sam na Monmartru, pa sam zamolila gospodina Vioda, jednog starog prijatelja naše porodice, da dođe u Pariz i živi s tobom. Pol je neženja, ljubazan i kulturan gospodin.Uvidećeš da je kao drug prijatan i pun razumevanja.” On lagano podiže pogled: “ Čuvar?” “ Da, Riri… Čuvar.” Više od godinu dana Anri nije okusio piće i uživao je u divnom zanosu pokajanja. Kao često napuštana ljubavnica koja ipak uvek oprašta, Vrlina ga je ljubazno dočekala i prihvatila na svoje devičanske grudi. Strasno joj je uzvratio zagrljaj. Mesecima se baškario u čestitosti. S uobičajenom žestinom svoje naravi odlučio je da će biti preporođeni grešnik, koji se kaje zbog učinjenih ispada, uživa u uzbudljivom igranju lotoa sa Polom Viodom i gospođom Lube, u dobrim stranama urednog života i blaženstvu čiste savesti. Kad čovek samo pomisli na milione ljudi i žena koji svoje zdravlje uništavaju pićem, na upropašćene porodice, na nevinu dečicu, žrtve naslednog alkoholizma, mislim da bi trebalo povesti jedan krstaški rat - svetski krstaški rat protiv alkoholizma… Njegovo preobraženje bilo je potpuno, sveobuhvatno. Čak su i niski prohtevi njegove puti zauzeli mesto koje zaslužuju. Ako bi ga ponekad nagon naterao da poseti Beli cvet , odlazio bi tek pošto bi dobio dozvolu od Pola Vioda, uz mnoge izraze žaljenja i s izgledom nekog ko mora da se izvinjava što ublažuje jednu nužnu i sramnu potrebu. U tom uzvišenom duhovnom stanju slikao je Morisove portrete, pored portreta raznih drugih ljudi. Sumorni, nesigurni radovi koji su podsećali na njegove studije iz ateljea. Slikao je i Rene, lepu modistkinju, njen nežni profil, njena griva plave kose koja kao da je buktala pod svetlošću lampe podstakli su njegov genije da stvori pred smrt jedan od svojih poslednjih remek-dela.Nije više bilo aktova, niti devojaka iz javne kuće, nije više bilo glumica. Vrlina ga je džala čvrsto u zagrljaju i postepeno
ga davila. Strogi i razmetljivi kritičari, koji su se nekada plašili od gnusne brutalnosti njegovih slika, klali su ugojeno tele da bi dočekali bludnog sina koji se vratio u naručje dostojanstvenih portretista. Sada, kad je bio poznat kao veliki umetnik, trgovci su se setili slika koje im je davao u bezbrižnoj mladosti. Upadljivo uokvirene, one su počele da ukrašavaju izloge poznatih umetničkih galerija. Falsifikati, mnogi drsko potpisani,pojavili su se na svetlost dana i prodavali se kao rad trideset šestogodišnjeg majstora.* *Falsifikati Lotrekovih slika, crteža, pa čak i plakata bili su tako česti da je Moris Žoajan napravio njihov spisak u svom katalogu umetnikovih radova. - Prim, pisca Kad bi - s vremena na vreme, a uvek u pratnji Vioda - seo na terasu neke kafane da popije bezopasnu limunadu ili šoljicu kafe, studenti slikarstva prekidali bi svoje prepirke da gurnu jedan drugoga laktom i ispod oka pogledaju tog bogalja sede brade, kao što je on nekada buljio u Degaa. Neki, najhrabriji, dolazili bi za njegov sto, a on bi im držao propovedi o umetnosti, marljivosti i ispravnom životu, sa nameštenom dobroćudnošću i uzdržanošću svojstvenom slavnim ljudima. Kao većina čestitih ljudi, i on je počeo da veruje u komplimente kojima su ga obasipali i da ozbiljno shvata samog sebe. Odbacio je nedostojan karton i upotrebljavao panel-ploče za svoje slike. Sada,kad je bio iscrpljen, upravio je pogled ka potomstvu. Na brzinu je počeo da radi gravure, izradio nekoliko bakroreza. Slava, njegova verna i nepokolebljiva ljubavnica, ponovo je zakucala na njegova vrata. Po drugi put su mu ponudili Legiju časti, i on je ozbiljno nameravao da je prihvati. Gospodin Predsednik Republike postavio ga, je za predsednika Odbora za plakate na Velikoj izložbi, koja je trebalo svečano da objavi dolazak čarobnog Dvadesetog veka. Sa izvanrednom ozbiljnošću pregledao je hiljade plakata i stavljao prigodne primedbe. Legenda se stvarala oko njega. Još za života, postao je slavan. Devetnaesti vek izdahnuo je u plačnoj tami jedne kišovite noći. Te večeri, dok je Mulen Ruž odzvanjao od urlanja kartonskih truba i mahnite veselosti raskalašnog dočeka Nove godine, Anri se vozio bulevarom Malerb u posetu majci. Za večerom je sipao bujicu protesta protiv njene stalne opreznosti, i bio donekle uvređen njenim suvim odgovorima. Smešila se na njega umorno, preko stola. Kosa joj je bila seda, usne blede. Trebalo bi da izgleda srećnija, pomisli on, ali valjda više i ne može da izgleda srećna. Kad su poslužili kafu, on primeti: “ Mama, zar ne misliš da bismo sada mogli da se oslobodimo Polove službe? On je vrlo dobar, i meni je vrlo prijatno da igram loto s njim i da odlazim u zoološki vrt. I ti si zaista imala pravo što si navaljivala da ga uzmemo kad sam napustio Otej… Onda sam bio neotporan i mogao sam lako da upadnem u svoje stare greške. Ali, sada sam povratio snagu volje, i on mi zbilja više nije potreban.” “ Možda…” U njenom glasu osećao se umor. “ Govorićemo o tome kroz nekoliko meseci.” “ Ali, mama, uveravam te…” “ Polu je potreban novac, “ slaga ona brzo, da bi završila raspravljanje. “ Oh, e pa onda…” 22 “ Molim vas, Viktore!” Kroz staklastu sivoću praznog bistroa glas je lebdeo kao preklinjući vapaj. “ Molim vas, dajte mi još jedan apsint. Samo jedan mali… Jecanje se pretvorilo u preklinjanje.
“ Molim vas, Viktore… Zar ne vidite da mi je potreban?”“ Njegovo bledo lice naboralo se u bednu grimasu. “ Daću vam dvadeset franaka… Sto franaka… Pet stotina franaka…” “ Oh, Gospode, te pijanice! “ zastenja Viktor. Gunđajući poluglasno, on uze bocu sa police iza svojih leđa i vukući noge priđe stolu. “ Na. “ On usu neki zeleni sirup i malo vode u praznu čašu. “ I, za ime božje, ostavite me na miru. To je poslednja čaša koju vam dajem. I to mislim ozbiljno, gospodine Tuluz. Poslednja…” Anri požudno srknu. Piće izazva spiralnu vrtoglavicu u njegovom mozgu. Pod se zatalasa. Mramorna površina stola poče da mu pliva pred očima. Strašno zujanje odjeknu mu u ušima. Za trenutak se njihao na stolici, pokušavajući da se osloni slobodnom rukom, zadržavajući dah, stežući grlo da zaustavi naviranje žuči u usta. Zar će opet da mu pozli? Postepeno, ravnoteža mu se povrati. Sto se učvrsti, pod prestade da se ljulja. Samo mu je mozak i dalje bio uskovitlan, ali on je sada bio takav skoro sve vreme. Oprezno, on stavi čašu na sto. Bez ikakvog razloga njegovu pažnju privukoše mlazevi kiše koji su se krivudavo slivali niz prozorsko staklo. Zapaljenim očima, žmirkajući, gledao je pustu ulicu. Zaista je padalo isuviše kiše u Parizu. Gospođa Lube je imala pravo, pariska klima je odvratna. Izgledalo mu je kao da je ceo njegov život protekao uz grgotanje oluka i kapanje vode sa nastrešnica. Siroti stari Viod! Mora da je prokisao do kože lutajući po ovoj kiši i zavirujući u svaki bistro na Monmartru. Nije bio rođen da bude telesni čuvar jedne pijanice. Zar nije znao da pijanica, u potrazi za pićem, postaje lažljivac i varalica? Trebalo je da mama najmi jednog čuvara iz ludnice. Istina, Viod će javiti Patuu, i u roku od deset minuta taj đavo će ga pronaći. Ponovo će ga strpati u fijaker i odvesti kući. Viod i gospođa Lube daće mu kafu, svući ga i strpati u postelju. Sutra će se on ponovo izvući, pod bilo kakvim izgovorom, i sve će da počne ispočetka. I sutra… I prekosutra… Svemu su krive uspomene. Na kraju su ga iscrple, dovele ga dotle da prekrši zadatu reč. Jednog dana osetio je da više ne može da izdrži nijedan minut sećajući se Mirjam. Njenog tela izvijenog od uživanja, njenih usta poluotvorenih za poljubac, njenih čvrstih bradavica… Ne može da otrpi pomisao da je otišla, da je možda baš u tom trenutku grli neki drugi čovek… Da ona možda uživa u njegovom milovanju… Toga dana prvi put je umakao Viodu i napio se. Nije se napio - pozlilo mu je. Eto, to je bila najveća ironija. Slagao je, slomio mamino srce, napio se da bi zaboravio - i otkrio da više ne može da pije! Dve čaše apsinta i - u klozet! Stomak se grči, oči kolutaju, usta pune žuči, a zidovi ruše na njega… I, eto, tako je to trajalo već skoro četiri meseca. Uspomene ga nisu napuštale, on je i dalje živeo… Postiđen, u neprekidnoj patnji… “ Mogu da ih uzmem, m'sieu ?” Poskočivši, on se okrete. Neka starica u ritama gledala ga je mutnim očima. Vlažni pramenovi sede kose visili su joj s obe strane lica. Mokri šal sa crnim resama prekrivao joj je grudi. “ Šta da uzmete? “ Žmirkao je zbunjeno na nju. “ Vaše pikavce, m'sieu. “ Ona pokaza na pepeljaru. “ Mogu li da ih uzmem? Ja to
prodajem.” Neka krajnja beznadežnost okružavala je tu ženu, kao da je stigla do kraja svega, i nije mogla da padne niže. To joj je začudo davalo izgled neke spokojne izdvojenosti, izvesnog prezrenog dostojanstva. Ništa je više nije moglo uvrediti, “ Naravno. Uzmite sve što hoćete.” On gurnu pepeljaru ka njoj i poče da pretražuje džeove. “ Evo, uzmite i ovo, “ reče, ispražnjujući svoju zlatnu tabakeru u njene šake. “ Možda biste želeli da popijete nešto? Molim vas, sednite. Šta hoćete?” “ Mogu li da dobijem malo ruma?” Ona sede, odreši šal i zagladi sedi pramen kose sa neočekivanom ljupkošću. “ Vi ste umetnik-slikar, hein? “ upita žmireći svojim suznim očima. “ Jesam. Ili, bolje rečeno, bio sam. Kako ste pogodili?” “ Slikare je lako poznati. Nekada sam znala mnoge slikare.” Ona sačeka da gazda spusti pred nju piće. “ A votre santé*, m'sieu.” “ A votre santé, madame. “ reče Anri, učtivo podižući čašu. *(franc.) U vaše zdravlje. Posmatrao ju je kako mućka rum u ustima, a zatim ga guta brzim pokretom glave. Ona spusti čašu na sto, obrisa usne nadlanicom i tiho se zakikota sama za sebe. “ Madame… Nazvao me je madame… Kikoćući se i dalje, oslonila se laktovima na sto i pogledala radoznalo Anrija. “ Ličio je na vas, “ reče ona. “ Učtiv, čak i u postelji. Pravi džentlmen. Možda ste čuli za njega? Mane.” “ Mane? Eduard Mane?'“ U trenutku ju je poznao. “ Vi ste Olimpija!” “ Da, tako me je on zvao. Ne znam zašto. Zovem se Viktorina, ali on je kazao: Ne, za mene si ti Olimpija! Možda ste videli onu sliku što je izradio?” “ Da li sam je video? “ On se nasmeja njenom neznanju. “ Ko tu sliku nije video? Svi su je videli! To je jedna od najpoznatijih slika na svetu!” “ Dizao je dosta galame oko nje! Da ste ga samo videli kako me je u ateljeu merkao od glave do pete. A ja sam ležala na sofi bez ičeg na sebi. Prvo je stavio ispod mene jedan veliki žuti jastuk. Zatim mi je zadenuo cvet u kosu. Ali, bilo je očigledno da mu se još ne sviđa. Onda je istrčao iz sobe, i vratio se sa malom crnom pantljikom. Ovo će biti dobro! smejao se. Ovo je baš ono što je potebno! – Znate već kakvi su slikari. Nikad im se ne zna šta misle. Dakle, zavezao mi je crnu pantljiku oko vrata, i tada je bio zadovoljan. Ne miči se , kazao je. A onda je stao da slika.” Olimpija! Ta nakazna, otrcana ruina! O kako je užasno, kako je neopisivo užasno to trošo raspadanje svega što živi? To nestajanje sve mladosti i lepote! Umetnost je zaista veća od života. Samo umetnost može da zaustavi vreme. Ona odgurnu stolicu. “ A sada moram da idem. Treba da skupim još pikavaca ako 'oću da jedem. Davali su mi po četeri franka za kilo, a sada mi plaćaju samo tri i po. Posao ide sve gore i gore. Eh, takav vam je život. Hvala na piću, m'sieu.” On joj tutnu u ruku jednu novčanicu. “ Uzmite. I nemojte da mi zahvaljujete. Molim vas, nemojte.” Ona pogleda novac bez pohlepe, čak i bez iznenađenja. “ I on je bio kao vi. Velikodušan…” Okrete se, prikupi šal oko ramena, i odvuče se iz bistroa Ostavši sam, on ispi svoj apsint. Ponovo začu talasasto zviždanje u ušima. Ponavo oseti grčeve u stamaku i treperenje nerava. Za trenutak, lice mu se iskrivi od bola.
Pred njim je stajala prazna čaša, prelivajući se u duginim bojama, kao otelovljeni mrtvi sarkazam. “ Stvari plaču, “ pomisli on “ ali se i smeju!” Ta čaša, taj pehar zla, smejao mu se. Zato što je s njim bilo svršeno… Nije više mogao da pije. Ali, druge će se žrtve uhvatiti u klopku, druge budale će primamiti to sanjivo i smrtonosno pribežište. “ Ti si otrov, apsinte “ promrmlja on glasno. “ Ti si otrov, i ja pljujem na tebe! On skupi malo pljuvačke na jezik, pljunu čašu, i udarcem nadlanice obori je uz tresak na pod. Napolju se smrkavalo i kiša beše prestala da pada. Jedan trenutak stajao je na trotoaru, ne znajući zašto je izašao i kuda želi da ide. Pogled mu je bludeo neodlučno ulicom, gore-dole. Da bi našao fijaker, treba da ode do ulice de Martir. Dobro. Šetnja neće trajati dugo, a zaposliće ga nekoliko trenutaka. Kada bude u fijakeru, odlučiće šta će posle da radi, gde će da provede veče. S pogledom prikovanim za tle počeo je da korača oslanjajući se teško na štap, zastajkujući pri svakom koraku da bi povratio dah. Zaokrenuo je iza ugla. Na svoje iznenađenje, našao se u ulici Klozel. S one strane ulice stajala je Tangijeva radnja, sa svojom plavom fasadom umivenom od kiše - prazna i tamna. Prešao je ulicu, priljubio lice uz izlog. Tezga za kojom je gospođa Tangi zamotavala tube sa bojama još uvek je bila tu, prekrivena prašinom. Po zidovima, gde su bile okačene Sezanove i van Gogove slike, izbledeli kvadrati davali su utisak avetinjske izložbe. Kako je sve bilo tiho - i kako mrtvo! Tangi drži japanski bakrorez vrhovima prstiju. Jedan Utamaro, gospodine… Jedan Utamarov triptihon… Gospođa Tangi se naginje nad svojim raguom s lukom… Vinsent se u bašti klacka na stolici, pušeći lulu… Svi su oni mrtvi, a kad svi umru, onda živi postaju duhovi… Šta traži on ovde u sumrak, gledajući u prazninu? Podigao je okovratnik na kaputu i nastavio svoju mučnu šetnju. Stigao je u ulicu de Martir kad je kiša ponovo počela da sipi, Naravno - nigde fijakera. Život je bio škola razočaranja, velikih i malih… Stresao se i produžio put. Kiša je rominjala bez prestanka kada je stigao na trg Pigal. Dobovala je po vrhu njegovo polucilindara, a poneka kapljica bi mu skliznula niz potljak. Ugledao je jedne kočije koje su stajale uz ivičnjak. “ Slobodan?” “ Oui, m'sieu. “ Kočijaš je prljavim prstom dotakao svoj šešir. “ Lepo vreme za žabe, hein? Kuda, m'sieu?” Anri se svali na sedište, stresajući vodu sa šešira. “ Kuda? “ ponovi kočijaš, prikupljajući uzde. “ Čuo sam! Za ime božje, pustite me da razmislim! Zar ne vidite da sam mokar do kože?” Kuda? U tome je bila stvar - kuda? Kuda želi da ide, kuda može da ode? Mozak mu je bio prazan. Trebalo bi da ode kući i da presvuče odelo. U stvari, nije ni trebalo da umakne starom dobričini Polu.Da li ga još uvek traži po kiši? Tako je to kad je čovek pijanica. Srlja napred, bez obzira na posledice. A posle mu je žao. Ceo život prođe mu u kajanju. Zbog onoga što je uradio. Zbog onoga što nije uradio. Zbog mame. Zbog gospođe Lube. Vioda. Sebe samog. Oh, dođavola sve! “ Vozite u Mulen ! “ doviknu on nasumce. “ „Mulen"? Ali, m'sieu, još nije otvoren u ovo doba. “ Izvinite. Vozite onda u L’Eli.”
“ Sad vidim da ste ovde stranac. Pa, L’Eli je već godinam! zatvoren, m'sieu,” “ Naravno! Mislio sam na nešto drugo. Vozite na Severnu Stanicu. “ dobaci on ne razmišljajući. Zatim izvadi tabakeru. Srećom, bila je u njoj još jedna cigareta.Kresnu šibicu, povuče neholiko dimova, izduva ih u dugim povijenim mlazevima kroz nozdrve. Dobri bože, u jednom trenutku pomislio je da nikada neće uspeti da upali tu prokletu stvar! Ruke su mu se tresle gore nego pre ludnice. To je truckanje kočija. Truckanje! Hoće li se ikada odučiti od toga da za sve traži opravdanje? Bio je gori od advokata. Oh, u redu, u redu, ruke mu se tresu. Pa šta je s tim? Izvesno vreme mirno je pušio, zatvorenih očiju, osluškujući tupi zvuk kopita po mokroj kaldrmi. A posle Severne stanice kuda da ide? Do La Nuvel? Tako je, La Nuvel Odavno nije bio tamo. Bilo bi prijatno ponovo videti to staro mesto… On otvori irozor i promoli glavu. “ Predomislio sam se. Molim vas, vozite natrag na trg Pigal. La Nuvel Aten…” Kad se kočije zaustaviše ispred kafane, nije hteo da uđe. Zašto da ulazi? Postariji buržuji koji čitaju novine, bučni studenti slikarstva prljavih noktiju, sredovečni boemi u somotskim kaputima koji pijuckaju liker, sanjare o novcu, zagledani u svoj promašeni život… I duhovi. Rašu, Fani, Žili, Vinsent, on sam… Leonardo… Pljujem ti u lice… Merde… Sve je prošlo… Vazduh je bio pun mrtvih reči. “ E pa, stigli smo! “ Kočijaš se nestrpljivo naže sa svog sedišta. “ Ovamo ste hteli da dođete, zar ne?” Nije ga čuo. Ne, nije želeo da dođe ovamo. Nikud nije želeo da ide. Nije znao šta hoće. Ništa nije želeo otkako… otkako je dobio ono pismo. Još uvek mu je bilo u novčaniku. E pa, lepo - ako ne želi da ide u La Nuvel, kako bi bilo da ode do Druan -a na jednu dobru večeru? Već satima nije ništa okusio. Ali, nije bio gladan. Boleo ga je stomak. Pa, za ime sveta, kuda će onda? “ Molim vas, kočijašu, terajte natrag na Severnu stanicu,”reče on izvinjavajući se. “ I vozite polako, molim vas.” Kočijaš sleže ramenima, a kola se uz trzaj odvojiše od ivičnjaka. A kako bi bilo da svrati do Natansonovih? Već mesecima nije video Misju. Kako je to lepo od vas, Anri , kazala bi mu ona. Gde ste se sakrivali? - Ali, ne bi bilo kao nekada. Zatvor i ludnica su dve stvari koje se nikada ne mogu zaboraviti sasvim. Uprkos svojoj volji, ljudi očekuju da ćeš početi da brbljaš koješta, ili da se valjaš po podu, ili da trpaš srebrno posuđe u džep… To je otkrio Vajld. Njegova prava kazna počela je tek pošto je bio pušten iz zatvora. Kako grub i nemilosrdan može da bude ovaj hrišćanski svet! Jadni Oskar, najzad je umro. Sad više nije morao da se onako podnaduo vuče iz jedne krčme u drugu i da prosjači piće. Izgledao je vrlo otmeno, skoro kraljevski, u svom jeftinom mrtvačkom sanduku, sa svojim brojanicama oko vrata i medaljom svetog Franje na grudima. Bez prstena sa skarabeom, bez zelenog karannfila. Ne, nije hteo da ide ni Natansonovima. Dobro, pa kuda onda?Nekud je morao da ide. Nije mogao do smrti da se vozi u tim tapetiranim sandučarama. Kako bi bilo u „Mulen"? Ne. Foli ? Eldorado ? Riš ? Maksim ? Možda u cirkus… Tamo je lepo. Akrobati, jahačice u kratkim suknjicama, dresrani slonovi. Ne, bilo mu je dosta toga. Gledao ih je suviše često, skicirao ih suviše mnogo puta. Čak ni klovnovi ga više nisu zabavljali. Kako bi bilo da ode u pozorište? Jedna prijatna loža, dobar komad? Sara igra Orlića u Renesansi… Pa da sedi celo veče sa Mirjaminim duhom iored sebe? Ne bi čuo nijednu reč komada. Činilo bi mu se da je vidi, pokušao bi da je uzme za ruku,
da govori s njom, da napravi još neki skandal… Setio bi se njenog pogleda one večeri kad su gledali Fedru. Kod Voazen -a, setio bi se načina na koji je kazala: Kako možete da branite te matore pokvarene kraljeve? U Francuskoj komediji, u koncertnim dvoranama, čak i u bioskopu, on bi video nju. Bila je svuda u Parizu. Bila je Pariz. A Beli cvet ! Tako je. Beli cvet. Tamo ga niko neće posmatrati… Aleksandar Potijeron, pajtaši , jadne drolje… Ali ne, ni tamo nije mogao da ide. Nije mogao da gleda njihove mlitave stražnjice, uvele grudi, umorna usta. One su kod njega izazivale sećanje na Mirjamine umiljate usne, njene vitke butine, način na koji je pritiskala obraz uz jastuk i okretala glavu u trenutku zanosa. I, tako, i s tim je bilo svršeno. Lepo! Nije hteo da ide u Beli cvet. Nije hteo da ide Natansonovima, u cirkus, u pozorište. E pa, kuda je onda želeo da ide? Kako će provesti veče? I sutrašnje veče? I večeri iduće nedelje? I idućeg meseca? I iduće godine? Kako? Kako? „ KAKO? “ povika u sebi. Lice mu se zgrči u iznenadnom napadu bola. Cigareta mu ispade iz prstiju. S prigušenim krikom baci se unapred i presamiti na sedištu, kao da je ranjen u stomak. Nekoliko trenutaka previjao se i stenjao kroz stisnute zube, noktiju zarivenih u dlanove. Postepeno, grčevi su prestali, ali je on ostao klonulo u istom položaju, nepomičan, skoro bez života, samo su mu se noge smešno klatile. “ Mama!” Reč se otkide u isprekidanom jecaju s njegovih usana. “ Mama! “ ponovi on, kao da će mu i sam zvuk njenog imena doneti olakšanje. Iz provalije svoje niskosti i kukavičluka zvao je nju. Jer, on će umreti… Znao je to, isto onako sigurno kao čovek koji je opazio prvi trag kuge na svojim rukama. Taj grč se i ranije javljao. Uskoro će doći drugi, sve češći i češći, sve bolniji i bolniji. Njegovo telo raspadalo se jer ga je godinama zloupotrebljavao. Kao da ga je neka ruka zgrabila za gušu kada je shvatio da će uskoro biti mrtav, da neće više imati oči da njima gleda, nozdrve da njima diše, da će srce prestati da mu kuca, i da će ležati pod zemljom, duboko pod zemljom, kako njegov smrad ne bi smetao živima. Čudna je to stvar - to saznanje čoveka da će umreti. On počinje da se oseća i da misli kao da je već umro, kao da je van društva i života. Odjednom, počinje da gleda na stvari drugim očima. Ono što je pre nekoliko trenutaka izgledalo važno, sad više uopšte nije važno. Zaboravlja mnoge ljude koje je poznavao, kao što i oni već počinju da zaboravljaju njega. Ali, s druge strane, neke stvari postaju jasne - zapovedničke. Prvo, ne sme da umre na Monmartru. Ne sme da se sruši u kanal na ulici, da padne u krčmi, ili u fijakeru. Jedan Tuluz-Lotrek ne umire na Monmartru! Drugo, moraju se iskupiti greške. Ne, ne prema životu. Život mu nije pružio utočište, te nije očekivao izvinjenje. Nego prema nekolicini ljudi koji su bili dobri prema njemu - dok je bio živ. Prema Morisu, gospođi Lube, Patuu, Berti… Sutra će se pobrinuti za to. Izviniće im se za sve neprilike koje im je stvarao, zahvaliće im za ono što su za njega učinili. Više nije bilo vremena za dela. Samo za reči - i novac… Ne Morisu i Patuu, naravno, mada je obojici bio potreban. Ali, novac je imao tako loš ugled, ljudi su ga često rđavo tumačili. Celog života ne misle ni o čemu drugom, robuju novcu, a kad im ga neko pokloni, vređaju se… Ali Berta će razumeti da to nije plaćanje, uvreda, brisanje duga. I gosiođa Lube će razumeti. Ona je bila stara žena i razumna u svakom pogledu.Znala je da bogati, isto kao i siromašni, mogu da daju samo ono što imaju. Nekoliko hiljada u koverti, rasejano zaboravljenih u njenoj portirskoj loži, omogućiće joj da svoje poslednje
godine provede u svom ljubljenom Šamberiju. Ona bi to primila kao običan gest kao broš sa kamejom, kip svetog Franje iz Arkašona, sve one male poklone koje joj je davao tokom godina. Kao jedan skroman gest zahvalvosti. Najskromniji, jer je tako malo stajao. Poslednji koji je još mogao da učini. Možda će poverovati da je i to jedno od čuda njenog bon Dieu. A tada, pošto to obavi, mogao bi pokušati da iskupi ono što je učinio majci. Kad bi samo mogao još malo da živi, da joj pokloni nekoliko meseci potpune, nepodeljene ljubavi, onda bi otišao potpuno zadovoljan… Kad bi samo mogao da joj objasni, da joj pokaže koliko žali, koliko mnogo žali zbog bola koji joj je naneo u toku tih dugih godina stradanja, dok ga je čekala! Nije mogao da vrati prošlost, nije mogao da ispravi svoje greške.Ali najmanje što je mogao da učini bilo je da je moli za oproštaj, da joj ponudi svoje smrvljeno, premlaćeno odbačeno srce. 23 Malrome je bio obavijen tamom, osim svetlosti u Anrijevoj sobi na drugom spratu. “ Nadam se da će noćas spavati.” Stari lekar pipao je Anrijev puls, gledajući groficu. “ Sada, ovako paralizovan, on se više ne muči mnogo. To je dobro.” On polako spusti na pokrivač beživotnu ruku i udalji se od postelje. “ Želeo bih da odete u svoju sobu, gospođo grofice. Vama je potreban san, a biće vam potrebna i snaga.” Na vratima se okrenu da se pokloni, i pročita pitanje u njenim očima. “ Teško je to kazati, “ promrmlja on, slegnuvši bespomoćno ramenima. “ Dva dana, možda tri. Možda manje. Mlad je. U trideset i sedmoj godini telo je spremno za borbu. Ipak, noćas će mu biti dobro. Doći ću sutra ujutru.” Gledao ju je pogledom još uvek punim ljubaznosti. “ Pokušajte da spavate. “ nagovarao ju je sa saučešćem. Dole ga je čekao Žozef. “ Kako mu je večeras, monsieur le docteur? “ upita on pomažući lekaru da navuče kišni ogrtač. “ Skoro isto. Ne znam kako je preživeo onaj napad. Ali, bojim se da neće dugo izdržati. Ima li novosti od oca?” Žozef odmahnu glavom. Stari lekar poče da silazi niz stepenice prema kočijama koje su ga čekale. “ Ako uopšte misli da dolazi, trebalo bi da dođe što pre.” S umornim uzdahom on podiže svoje krupno telo u laka kola. “ Pobrinite se da grofica ode da legne, “ reče on prihvatajući uzde. “ Laku noć, Žozefe.” Žozef je posmatrao kako njegova kola nestaju na stazi posutoj šljunkom. Čuo je škripu kapije koja se otvarala i slabi odjek bonsoirs-a izmenjanih u tami. A zatim je svuda zavladala tišina - ili, bolje reći, hiljadu prigušenih zvukova koji su bili sastavni deo tišine u noći obasjanoj mesečinom. Umorno je pošao uz stepenice. Grofica ga nije čula kad je ušao u sobu.Stajala je pored ogromne zasvođene postelje, gledajući svoje dete, urezujući u pamet još jednom sliku njegovog jadnog mršavog lica. Čupava proseda brada sakrivala je duboko upale obraze. Nozdrve su već imale samrtničko voštano bledilo. Oko upalih očiju crte bola svedočile su o mukama poslednjih nedelja. Na pokrivaču je ležala jedna ruka, koščata i bez života, a koža je bila zategnuta preko zglobova kao tanka, providna gumena rukavica. Vratio se, pružio joj očajni dokaz svoje ljubavi, u želji da popravi svoje greške. U
poslednjem izlivu svoje neobuzdane prirode, skupio je ceo jedan život obožavanja u tih poslednjih nekoliko meseci. Svaki pogled, svaki osmeh govorio joj je o njegovom kajanju, o njegovom žaljenju punom preklinjanja. A sada je trebalo da ode. Oh, zašto ne dolazi Alfons? On ne može, ne može da pusti svoga sina da tako umre, bez reči bez poljupca… Dva dana, možda tri, možda manje, kazao je doktor… Tako je bilo bolje. Dosta se mučio. Ako je bol pročišćavao, onda je Anri bio čist kao plamen. I s Bogom se bio izmirio. Smrt će biti milosrdnija prema njemu nego što je bio život. Kako je izgledao mali i bespomoćan u toj velikoj postelji. Tako mali kao u danima onih napada.Zar je ikada i bio išta drugo nego dete, bez obzira na sav cinizam - dete gladnog srca koje je žudilo za ljubavlju,a nije moglo da je dobije. Ma šta da je uradio, nikoga nije ojadio, nikoga osim sebe… “ Gospođo grofice…” Ona se okrete i ugleda Žozefa, koji je stajao iza nje. I on je posmatrao Anrija, a oči su mu bile vlažne. “ Doktor je kazao da bi trebalo malo da se odmorite…” Nekoliko trenutaka gledali su jedno u drugo, sjedinjeni u bolu. “ Imate pravo, Žozefe.” “ Ja ću ostati s njim, i ako se nešto dogodi…” Nagonski,zgrabila ga je za ruku. “ Hvala, Žozefe. “ U njenom šapatu osećala se zahvalnost za ceo jedan život neiskazane odanosti. “ Hvala vam na svemu.” Zora još nije bila svanula kad je Anri otvorio oči. U prozoru nebo je još bilo ljubičasto, ali se osećalo da je noć na izmaku. Zvezde su počinjale da blede. Nekada je to bilo vreme kad je govorio: Hajdemo kući, kočijašu, ulica Kolenkur, broj 21. I stanite usput kod prvog otvorenog bistroa… To je bilo vreme kad su se noćni kelneri i poslednje sokačare vukli kući, a prva piljarska kolica tandrkala preko kaldrme na svom putu za pijacu. Možda Mari sada gura jedna takva piljarska kolica? Možda spava na nekoj klupi? Svašta se moglo dogoditi za ovih jedanaest godina. Možda je već umrla? Tuga ubija na kraju, samo ubija lagano. Kako je kuća bila tiha! Lampa je gorela na noćnom stočiću. Žozef je dremao u stolici, Siroti Žozef, kako je izgledao star i oronuo sa svojom neobrijanom bradom, koja mu beše klonula na prsa, sa svojim koščatim rukama ukrštenim u krilu!U tim godinama ne bi trebalo da provodi noć na stolici. Trebalo je da dozvoli mami da uzme jednu noćnu bolničarku, kao što je želela. Ali ne, to je bio njegov način da mu pokaže svoju ljubav - kao da je neko mogao da posumnja u nju - to provođenje žalosnih noći na stolici.Mama je bila toliko umorna da je jedva mogla da se drži na nogama. Izgledalo je nemoguće da toliko umora i žalosti može da bude ispisano na jednom ljudskom licu. To je bio, možda, najteži deo umiranja, taj bol koji čovek nanosi onima koje voli, prosto time što je bolestan i što mu nije bolje. Kad bi bar mogao da im objasni da je sve dobro, da se više ne boji smrti, da želi da umre - ali i to bi ih zabolelo. Bilo bi divno da je umro za vreme onog napada, pre dve nedelje. Žozef sada ne bi dremao na stolici, mama ne bi bila tako umorna. Smrt je donosila olakšanje. Nada je u stvari iscrpljivala čoveka. Posle smrti ostajala je tuga - kod mame ona nikada neće proći -, ali je nestajalo napregnutosti. Živi su se vraćali svojim dužnostima, svojim brigama, svojim kajanjima, svam jelu, svom smehu. Mrtvi su postajali ono što jesu - mrtvi. Pa, ovako ne može da traje još dugo. Uskoro će on otići i prestaće da muči sve njih. Možda danas… Čak i njegovo ludo srce moralo je najzad da shvati da je uzaludno nastavljati dalje. Još mu je ostalo samo da prođe kroz agoniju, i svemu će
biti kraj. Kažu da počinje onda kad nastupi ropac… Čovek ulazi u život plačući, a napušta ga ropćući… Kakvog li poniženja! A kakvo je tek poniženje bila bolest! Uostalom, ništa više nije bilo važno. Pri kraju je nestajalo čak i taštine. On se više nije plašio smrti. Blizina nečeg, pa ma to bila i smrt, ne mora da izazove prezir - već prosto osećaj blizine. Želeo je da smrt već jednom stigne… Bio je spreman da pođe. Pomirio se s Bogom. Prvo, da bi usrećio mamu -ona je toliko molila za to. Ali, isto tako, čovek na samrti shvati mnoge stvari koje ranije nije razumevao. Želi smirenje i nadu, više ih želi nego istinu.Razum može ponekad i da dosadi. On svemu oduzima poetičnost. Nikad ne objasni ono glavno, ne rastumači nijednu istinski važnu stvar. A još manje pomaže čoveku dok ga raspinju bolovi, u trenutku kada umire. Umovanje vam je kao stajanje na vrhu prstiju. Sve je u redu dok je čovek mlad i pun snage, ali kad se umori i približi smrti, on čezne za širokom toplom posteljom vere. Potrebna mu je jedna ruka koja će mu pomoći da prekorači granicu. I, tako, jednom posle večere, nedelju dana pre napada, kad se mama povukla, on i opat Sulak izašli su na terasu. On je kazao: Gospodine opate, hoćete li, molim vas, da me ispovedite? - Bila je blaga letnja noć, a jablanovi su se na mesečini dizali uvis kao vodoskoci. I tu, uz dozivanje cvrčaka, ispovedio je svoj samovoljni i usamljeni život. Mulen, bistroe, javne kuće - sve. Čudno, sve je zvučalo neverovatno beznačajno - i ne baš tako grešno… Utonuo je u plitku lokvu sna. Kad se probudio, zora je svitala i nebo je postajalo ružičasto. Noć je odlazila, odnoseći sa sobom svoje zvezde. Negde je zakukurekao petao, a Žozef se pokrenuo na stolici, protrljao oči i pogledao Anrija, koji mu se smešio. “ Dobro jutro, Žozefe. Jeste li dobro spavali?” “ Izgleda da sam zadremao, gospodine Anri. Nisam hteo, ali…” “ Umorni ste. Znam. Svi su u ovoj kući umorni. Siđite u kuhinju i popijte šolju kafe. To će vam prijati.” “ Malo kasnije. Kuvarica još nije ustala. Još je veoma rano. Jeste li odavno budni, gospodine Anri?” “ Samo nekoliko trenutaka. Pridignite me, molim vas, Žozefe, i dodajte mi cviker.” Nežno, stari kočijaš mu je pomogao da sedne i pružio mu cviker. “ Mogu i sam. Još mogu da se služim jednom rukom.” “ Hoćete li da zatvorim prozor, gospodine Anri?” Anri se blago osmehnu. “ Niste se nimalo promenili. Sećate li se kad ste me budili da idemo u Fontan, a ja sam se pretvarao da hrčem? Hodite ovamo, “ prošaputa on. “ Sedite ovde, na ivicu postelje. Hoću da razgovaram sa vama.” “ Molim vas, gospodine Anri, nemojte. Doktor je kazao da…” “ Pst! Hoću da razgovaram sa vama dok još mogu. Sagnite se da biste mogli da me čujete. “ Blesak ljubavi pojavi mu se u očima kada se zagleda u kao pergament sasušeno, umorno lice. “Prvo, hoću da vam zahvalim na svemu što ste učinili… pst! Ne prekidajte me. Bili ste mi kao otac. Naravno, o vama će se starati do kraja vašeg života, ali ja bih ipak želeo da vam nešto dam, a jedine stvari kojih sam se mogao setiti, to su moj sat i tabakera. Znam da ne pušite, ali ih zadržite kao uspomenu na mene, hoćete li?” Oči mu se sklopiše, a glas se pretvori u prigušen, mučni šapat. “ A sada čujte šta ću vam reći, “ nastavi on, otvarajući oči s očajničkim naporom. “ Kad umrem, neću da mama ostaje dugo sama. Morate da pronalazite neke izgovore i da ulazite u salon i kada ona ne zvoni za vas. Pretvarajte se kao da ste
došli da podstaknete vatru, ili da vidite da li su zavese na prozorima navučene. I nemojte da šetate po kući sa tužnim licem, ponavljajući: Da, gospođo grofice… Ne, gospođo grofice. - Postarajte se da govorite nešto drugo, nešto veselo. Pokušajte da izgledate srećni. Pričajte joj o konjima, i pokušajte da je izvučete u vožnju kad bude lepo vreme.” Oči mu se opet zatvoriše, i neko vreme disao je teško i šišteći. “ Molim vas, gospodine Anri.” preklinjao ga je Žozef. “ Još nešto. Ona voli cveće, naročito bele ruže. Udesite nekako s Ogistom da uvek bude cveća po kući. Uvek… A sad idite dole. Kuvarica je verovatno već ustala…” On primeti da Žozef okleva, i sumoran osmeh zaigra mu oko usana. “ Ne brinite se. Neću umreti dok niste tu.” Toga dana Anri se osećao nešto bolje. Doktor Mure došao je ujutru, smešio se, površno obavio obred merenja pulsa, kao pravi savestan stari seoski lekar. U podne, Anri je uspeo da proguta nekoliko kašika supe. Došla je Aneta, stajala nekoliko trenutaka kraj njegove postelje, smešila se na njega svojim očima bez trepavica. Poljubila mu je ruku, tepala mu na provansalskom, a zatim je, uz jecaj, izletela iz sobe. I sobarica je došla da ga obiđe, i kuvarica. Ogist, baštovan, proturio je glavu kroz otškrinuta vrata, bacio na Anrija dug pogled, i iščezao. Posle podne je opat Sulak ćuteći sedeo kraj njegove postelje s rukama položenim u krilo svoje zakrpljene mantije. Kad je odlazio, načinio je znak krsta iznad postelje. A onda se vreme opet sklopilo, prazno, beskonačno. Kroz poluspuštene kapke sunce je šaralo pruge po podu. Ponovo su ostali sami - mama i on. “ Mama, koji je dan danas?” “ Nedelja, mali moj. Osmi septembar.” “ Žao mi je što si zbog mene propustila službu božju.” Ona stavi prst na usne. “ Pst! Nemoj da govoriš, Riri!” “ Dobro, mama.” Kao da je još jednom ugledao Barež. Barež, Nicu, Lamalu, Ameli-le-Ben. Noćni stočić pretrpan nekorisnim lekovima, bljutavi zadah bolesti koji se osećao u vazduhu. Ponovo je pohodio svoje detinjstvo. Pariz. Moimartr, atelje, La Nuvel, Izvršni odbor, Le Riš, ulica de Peti Šan, Natansonovi, čak i Arkašon… Sve je izgledalo tako strašno daleko, tako nestvarno. Možda je sve to i bio samo san, dug, dug san, iz koga se baš sad probudio, sede brade i upola paralizovan. A mama je još pored njegove postelje, ali je ostarela za vreme sna… “ Je li ti udobno, chéri?” Ovoga puta ona je progovorila, a njene oči su se smešile na njega na onaj stari, tako dobro poznat način. Oh, kako joj je blag glas! “ Jeste, mama.” Tišina. Posmatrao ju je kako plete. Mama, sa svojim večitim pletenjem. U dvorcu je vezla. Vezla je onoga dana kad je slikao njen portret i kad mu je saopštila da mora da pođe u školu… Pletivo je upotrebljavala kao lepezu, da bi sakrila svoje misli i tugu u očima… Šta li se dešava sa tim stvarima koje večito plete? Sa tim kratkim čarapicama, šalovima, dečjim pokrivačima? Verovatno ih je poklanjala nekom sirotištu. Neko nahoče će spavati ispod tog ružičastog pokrivača koji sada radi… “ Mama?” “ Da, chéri?” “ Šta je bilo sa Denizom? Da li se ikada udala?” “ Jeste. Za nekog pomorskog oficira. Sada imaju troje dece.” “ Znaš, mama, nisam imao nameru da…”
Ona opet stavi prst na usne. Znala je da je hteo da kaže kako žali ono što je učinio, što joj je naneo bol. Neko vreme pokušavao je da se seti dana koje je proveo sa Denizom,vožnji u plavim kočmjama, portreta, ali je uvideo da se jedva seća i njenog lica. Mogao je samo da se seti da joj je kosa bila kestenjasta, kao mamina. Vremenom su čak i uspomene umirale. Bilo je čudno što leži tako, očekujući da se smrt smiluje na njega, potpuno svestan, bez bolova, osim utrnulosti desne strane njegovog tela - tog dela njega koji je već bio mrtav. Bilo je to kao silaženje niz stepenice. Već je skoro ceo svet prestao da postoji. Eto, recimo - znao je da više nikada neće gledati jablanove u bašti, ruže-puzavice na terasi, oblake koji tumaraju nebom.Najveći deo Malromea bio je već iščezao. Nikada više neće se odmarati u svojoj stolici za ležanje. Nikada mu više biti potrebna odela, nikada više neće moći da se osloni na svoj štap sa gumenim vrhom koji je tako često proklinjao. Jadni mali štap, šta li će biti s njim? Možda će ga naslediti neko bogaljasto dete? Nikada više neće iscediti nijednu tubu boje, nikada više neće dotaći nijednu četku. Mrtvi ne slikaju… Možda u raju - U tome i jeste sva lepota vere, što ti dozvoljava da sanjariš možda u raju postoji neki Monmartr, neka La Bit. Zašto da ne? Kažu da tamo ima mnogo palata, možda ima i mnogo kvartova? Taj nebeski Monmartr verovatno se nalazi na samom kraju raja, kao neka vrsta predgrađa, neka vrsta trećerazrednog raja, gde Bog šalje ljude sa kojima ne zna šta da radi, a nema srca da ih pošalje u pakao. Slikari, kao Vinsent, Anri Ruso, Debuten, članovi Izvršnog odbora… Ljudi kao Agostina, Žili, Čiča-Čednost, debela Mari. Modeli, midinete ,lorete… Ljudi kao Gaston, Tremolada, Tangi, čiča-Kotel, Sara, pa čak i sirota La Guli… Jadne drolje koje su bile ljubazne prema njemu, Berta, koja je kazala Bože, pa to je Anri! - Ljudi kao gospodin i gospođa Potijeron, i žena Marijusa, onog pajtaša koja se mučila jer je želela da on uspe. Pa čak i Mari, jer je, kao Marija Magdalena, i ona volela, očajnički volela, a Bog nije mogao da pošalje nekoga u pakao zato što je suviše voleo… Ako je postojao neki takav raj, onda bi i on voleo da ode tamo. “ Mama!” “ Ne govori, mali moj.” “ Mama, ja te volim.” “ Znam. “ Oči joj se opet osmehnuše. “ I ja tebe volim, veoma mnogo.” “ To si mi isto kazala u dvorcu, onoga dana kad si me grdila zbog monsinjora nadbiskupa.” “ Molim te, ne govori.” “ Samo malo… Ne boli me kad govorim… Znaš onu knjigu Izbor japanskih bakrareza ? Molim te da je dobro čuvaš. A isto tako i moje slike… Ti si videla samo neke od njih, ali veruj mi, one nisu prljave. One su samo istinite, a istina je ponekad veoma ružna… Neka se Moris stara o njima. On zna, on razume… Stotine slika!Mnoštvo crteža,akvarela,litografija,skica ugljem, olovkom i mastilom… Ma šta budu ljudi mislili o njemu, ako uopšte o njemu i razmišljaju, nikada neće moći da kažu da je bio besposličar… To je samo dokazivalo šta se sve može postići kad čovek ima vremena na pretek. Nedelje, mesece, godane slobodnog vremena… “ Mama!” Video je kako diže prst do usana. Kao u danima svog detinjstva,počeo je da se mazi. “ Samo još malo… Pusti me da govorim još samo malo. Onda ću se smiriti. Jesi li ti uvek bila dobra kad si bila mala devojčica?”
Ona spusti pletivo u krilo. “ Ne uvek, Pravila sam razne budalaštine. Sva deca to rade. A sad, pokušaj da spavaš, mali moj.” On zatvori oči, i odjednom se nađe u Arkašonu, a Mirjam je stajala na obali pred vilom i mahala mu rukom. Stotinama puta mahala je ona tako rukom u njegovoj mašti. Ali u ovom trenutku bilo je to stvarnije nego ikada. Činilo mu se da oseća talasanje zaliva ispod brodića, toplotu tog letnjeg jutra i pored povetarca. Ali, sada prvi put nije osećao ni bol, ni čežnju, ni žaljenje. Njegovo srce najzad je našlo mir. Neko tiho zakuca na vrata. “ Telegram, gospođo grofice. “ prošaputa Žozef. “ Šta je to? “ upta Anri iz postelje. “ Telegram? Od tate?” Posmatrao ju je kako drhteći otvara kovertu, kako rumenilo nade iščezava s njenog lica. “ Ne, Anri. Od Morisa. Da ti ga pročitam?” Ona privuče stolicu postelji, tako da su im lica bila sasvim jedno uz drugo. Poče da čita. Vlada baš primila Kamondoovu kolekciju za Luvr. Ušao si, Anri… “ Luvr? “ zadihano upita on. “ Je li rekao Luvr? Odjednom, ona se otvoreno zaplaka, nagnuvši se nad njega, ljubeći mu obraze. “ Oh, draga, volela bih da sam te razumela… Nisam znala… Tako sam srećna zbog tebe… Tako strašno srećna…” “ Ponosiš li, se, mama?” “ Da, Riri, ponosim se, veoma se ponosim…” “ Luvr, pa to je bolje čak i od Salona, zar ne? Oh, mama, da si znala kako sam želeo da ti pokažem svog Ikara! Ali, ovo mi je nadoknadilo sve, zar ne? Luvr…” Njegov glas se prekide, pređe u grleno krkljanje. Usne su mu se i dalje micale, ali više nije mogao da govori. Sada je već skoro bilo jutro - a tata još nije dolazio. Aneta je klečala pored postelje, jecajući tiho, mrmljajući sama za sebe, pritiskajući brojanice na svoje upale usne. I mama je bila tu, nagnuta nad njim, šaputala mu, brisala znoj s njegovog lica, kao nekada… “ Još nije, mali moj… Još nije… Uskoro će stići. Budi hrabar, Riri… Budi hrabar…” Eto, tako izgleda umiranje. To teško nadimanje grudi, koje izlazi kao zadihan ropac, ta očajna hitrina mozga, sputanog u pobeđenom telu… Jednom, na Kanalu iskusio je slično osećanje dizanja i spuštanja. Iznenada bi mu se paluba izdigla ispod nogu, kao da brod pokušava da se otrgne od mora i poleti uvis. A čovek je osećao da i on lebdi naviše, naviše, kao na ljuljašci. Za trenutak, brod bi se zadržao na vrhu talasa, podrhtavajući od kljuna do krme, sa propelerima van vode, parajući penu. A onda bi se, uz iscrpljen, klonuli zveket, strmoglavio ponovo u dubinu. Umiranje je bilo isto tako. Vazduh bi jurnuo u pluća, i čovek bi se uzdizao. A kad je izlazio, čovek je osećao da tone. Oh, tata, požuri, požuri!… Još malo daha… Još samo malo daha… Pričekaj, smrti, pričekaj još malo! Nisam dugo živeo, zar ne? Kroz šištanje pluća dopro je do njega zvuk zvona koja su zvala na jutrenje, kukurikanje petla… Još jedan dan se rodio – lep septembarski dan, topao i sunčan, malo žalostan, skoro jesenji. Oči su mu bile zatvorene, a u mozgu mu se vrtelo. Jednog trenutka prestao je da diše i osetio kako pada u neku tamnu provaliju bez dna. A zatim njegavo srce još jednom uzdrhta. Vazduh zašišta kroz njegavo stegnuto grlo. U grudima, pluća su se pohlepno stezala i ponovo širila.
“ Hrabro, dete moje… Molim te. Riri, molim te… Sad će, sad…” Glas njegove majke doprao je do njega kao talasavo mrmljanje. “ Još malo daha za mamu… Još samo malo vazduha za mamu…” Pričekaj, smrti, pričekaj! Napolju se začu neki šum. On vide kako se lice njegove majke ukoči u agoniji iščekavanja. Zatim se ču poznata škripa kapije, a za njom sve jači zvuk kopita u galopu. Tata! Najzad je stigao… To tako liči na njega, da dođe na konju! Verovatno je izašao iz ekspresa u Bordou i, umesto da čeka na voz za Sent-Andre-di-Boa, on je iznajmio - ili kupio, šta ukrao - jednog konja i jahao celu noć, galopirajući drumovima obasjanim mesečinom kao neki legendarni vitez, prelazeći polja, preskačući žive ograde, poveravajući se instiktu životinje i svojoj sopstvenoj jahačkoj veštini. Eto to je tata uradio da bi stigao do postelje svog umirućeg sina - poslednjeg iz njegove loze! Odozdo dopre neko uzbuđeno mumlanje i grofov zapovednički glas. “ Jesam li stigao na vreme?” Skoro istog trenutka vrata spavaće sobe širom se otvoriše i grof pođe krupnim koracima ka postelji, razbarušen, sa blatnjavim čizmama i bičem u ruci. Još uvek zadihan, on se naže nad sina, lica skrhanog od bola. “ Anri… Anri, sine moj… “ Reči su se kotrljale sa njegovih usana u sve glasnijem jecanju. “ Oprosti mi… Kad bi samo znao koliko si mi nedostajao…” Poljubi ga u čelo i u jednom munjevitom deliću sekunde njihovi pogledi se stopiše u zajednički oproštaj. Oh, da samo tata nije čekao tako dugo! Da se samo posvetio svom bogaljastom detetu. Umesto toga, oni su proživeli živote odvojeno, obojica usamljeni, obojica škušavajući da zaborave. Ali sada je bilo isuviše kasno. Možda će njegova smrt zbližiti tatu i mamu. Oboje su već stari, oboje sami. Možda će, u znak sećanja na njega, sliti svoju samoću, spojiti svoj zajednički bol i završiti život zajedno. Grof se uspravi, okrete se svojoj ženi. “ I ti, Adela, pokušaj da mi oprostiš, “ reče on sa nekom novom blagošću. A zatim, koraknuvši unatrag, on pokaza na postelju. “ Priđi mu. On te traži.” Sada je ostala još samo mama. Njeno lice bilo je sasvim blizu njegovog, njene usne skoro su dodirivale njegove. Provlačila je svoje hladne prste kroz njegovu kosu, kao što je radila kad je bio dete, kad je želela da ga uspava. “ Spavaj, mali moj.” Suze su podrhtavale na njenim obrazima, a ipak se smešila. Ne, ne baš smešila, ali bila je srećna. On je to dobro video. I ponosna. On je nije razočarao. Sada je mogao da prestane da se bori. Ona ga više nije zadržavala… “ Spavaj, Riri…” I već se njeno lice, njeno ozbiljno, blago lice povlačilo u daljinu, postajalojeno nejasno i maglovito, mada je prva jutarnja svetlost prodirala u sobu. Ovoga puta, mrak je dolazio iznutra. Maman… Maman… Adieu, maman…
