Bela Hamvaš
PATAM Preveo s mađarskog Sava Babić
Sadržaj PATAM I Direktni moral i loša savest Čontvarijev veliki kedar „Teorija” i teorija Humanizam Nemačkarstvo Ajnpren supa Lajoš Sabo, ili jedini sistem Mesijanizam i diktatura Corona borealis Spaljivanje dela Krevet Naknadno opravdanje strasti doba Zeleno i ljubičasto Očekivanje Nastanak država Protektorat Fiziognomija D. J. ili posvećivanje Porudžbina Valdštajn-sonata Demosten Intervju Metapoezis Čalabrčak Gospoda Boga Klanjanje pred preporodom Besi Dosta tih priloga Tangi, ili mistika logike Sonata za dva klavira Disertacija o državnoj administraciji Dodatak o osrednjosti Three Points Orfej PATAM II PATAM III Predgovor za Zločin i kaznu Bezobzirni Životno delo Napomena uz Životno delo Pismo J. V. Trešnje brati Nikogović Pogovor o Nekogoviću Izmirenje
Čovek koji je otkrio pokidane niti čovečanstva panta
PATAM I (1958-1964)
Direktni moral i loša savest 1 Čovek nigde dospeo nije. Ko je netaknut, on je neobrazovan, ko je obrazovan, on je korumpiran. Pred netaknutim treba poreći obrazovanje, pred obrazovanim treba poreći netaknutost. Čovek nigde dospeo nije. Uopšte se ne bih mogao složiti s tim da to neko pripiše prinudi sveta koji je od nas nezavisan. Nezavisnim od nas se može smatrati slobodni pad, mada imam prigovor i protiv te definicije. Ali bih se odlučno protivio ako bi neko utvrdio da smo nevini u nastajanju sveta. Ja bih posumnjao ne samo u zdrav razum, nego i u poštenje čoveka koji bi doveo u sumnju da smo mi napravili i neprekidno pravimo ovaj svet. U odnosu na to da je svet ovakav kakav jeste, nisam sklon da prihvatim nikakve optužbe s bilo čije strane. Nije trebalo tako spremno pridoneti da to ovako bude, i ne treba tako spremno pridonositi da to ovako i ostane. Pokoravanje se gotovo nikada ne događa s odlučnošću. Ričard III je redak. Ričard III je čovek koji se odlučno unosi u to to be a Pillain - a sada ću biti nitkov. Ekonomski i socijalni interesi, na ovoj kaljavoj strmini koja jeste vreme, zauzimaju mesto u prvom planu, i mogu se zadovoljiti samo na uštrb moralnog kvaliteta. Prvi korak svako čini samo izuzetno i samo jednom. Nikad više. Razumljivo. Vidi da s prihodom kojim se približava egzistencijalnom minimumu može da se sakrije na beznačajnom mestu i eventualno može sačuvati i svoju netaknutost. A onda se mora odreći od toliko primamljivih dobara. Jer vidi i to da za svaku prednost, kojom prevazilazi socijalnu beznačajnost i egzistencijalni minimum, ne plaća radom, nego odustajanjem od svoje moralnosti. I tu nema izuzetka. Nije istina, bar za sada, da je osnova svake dobro zasnovane društvene situacije i prihoda odustajanje od moralnih vrednosti. Neosporno je, međutim, da svaki prihod pribavljen iznad egzistencijalnog minimuma i svaki pokušaj izlaska iz beznačajnosti ne zavisi od stvarnog radnog učinka, nego od prilagođavanja korupciji. Rad se uopšte ne plaća, ili ako se i plaća, plaća se veoma loše. Uopšte se plaća, i to katkada veoma dobro, prema tome koji stepen korupcije je čovek u stanju da realizuje. Izgleda da postoje samo dva slučaja - prihvatati siromaštvo, povući se u bezimenost i odustati od svakog častoljublja moći, ili pak to be a villain, i s dijaboličnom nostalgijom kroz sebe samog dopustiti slobodan protok silama demoralizacije. U svemu tome je tužno da ovaj čovek samo retko biva zločinac, najčešće je tek varalica i vetrogonja. Ono što čovek tako počini nije greh. U grehu, veli Bataj, uvek ima nešto zanimljivo. Ovo ovde je savršeno beznačajno. Greh ima svoju dubinu, od ovoga se čovek samo ukalja. Postoji i jadniji čovek od razbojnika, parazit. A onaj koji to čini, nosi u sebi slomljenu egzistenciju. Za nedarovitog čoveka to nije naročit potres. Nema šta da izgubi. Što je neko manji, što ima manje pretenzije, što manje uzima samog sebe ozbiljno, odnosno što je više žurnalista i što je više bez težine, on će mnogo lakše podneti korupciju. Mali dar će se razdrobiti i od njega neće ostati ništa drugo do rutina. Što je neko talentovaniji, pristajanje je sudbonosnije. Znak raspoznavanja visokog častoljublja jeste što ono sve drugo izvan istine podnosi veoma teško. Posle prvog koraka, ma koliko bio izuzetno načinjen, jedva je moguće zaustavljanje. Bezgranična je čovekova asimilaciona sposobnost. Hekel veli da čovek, ako ne sagori u pepeo, i na pakao bi se navikao za nekoliko sati. Put do najniže tačke se pređe za različito vreme. Ali ako egzistencija odustane od svoje netaknutosti, otpor postaje sve slabiji. Podlost postaje konstantan činilac dok se ne pretvori u neki izam. I onda svako, zavisno od toga da li se pripremio za korupciju kratkog ili dugog daha (eventualno uzimajući u obzir zahteve jednog sledećeg režima), primenjuje razne tehničke bravure života i može biti u ortodoksnom afinitetu s jednom spoljašnjošću (s kojom se obično vara), i
može se nadati da mu je večna poremećena zaslepljenost. Čak može da izigrava lažno pokajanje. Ako neko socijalno napreduje i ekonomski se uzdiže, savest ga obično ne teši. Savest je specifična monomanija. Čovek bi rekao da je ona u tačnoj opoziciji prema svetu. Nije pragmatična, pogotovo nije materijalistička, a povrh svega sve to uopšte ne krije. Nema u njoj oportunizma, nije ni realna, ni malo nije realpolitička, čak toliko da to već nije ni trezveno. Njen taktički osećaj je ništavan, blagostanje mnogo ne poštuje, da se slava i ne pominje. Savest se nikada ne prilagođava, ne može se ni prinuditi na prilagođavanje, i ako se čovek prilagođava, savest se u svakom slučaju suprotstavlja. Ko se pokori, nema dobru savest. To je sigurno. Loša savest je u prvom redu privatna stvar. Čovek je prinuđen da samog sebe opravdava pred svojom savešću. Treba da iznosi argumente za svoje prilagođavanje i samog sebe da odbrani nasuprot svojoj savesti. Ako se prilagođavanje i dalje nastavlja, produbljava se dijalektičko držanje zauzeto prema savesti, i čoveku je neophodna sistematska odbrana. U početku je bilo dovoljno ako je čovek izneo izgovore o preživljavanju. Kasnije se pak morao pozivati na porodicu. Na koncu počinje da izgrađuje takozvani pogled na svet. U mnogim slučajevima postaje religiozan. Poredak stvari je takav da čovek ne samo što laže, nego povrh toga mora i da dokaže kako je on u pravu. Nije reč o „neurozi za svakodnevnim hlebom”. Ako bi samo to bilo u opasnosti, lako bismo se međusobno razumeli. Pogledi na svet se ne grade u interesu istine, nego protiv loše savesti. Pogled na svet je „naučno zdanje u kojem čovek skriva svoju strepnju”. Čovek koji se prilagođava živi u uverenju da je njegova korupcija spolja nevidljiva. A nasuprot tome stoji činjenica da prva stvar koja se na njemu može zapaziti jeste baš korupcija. Već izdaleka, već s leđa, već po držanju i po koraku na svakome se može stopostotno zaključiti čak i kako je započeo svoju karijeru, dokle je dospeo i na šta se priprema. Naročito postoji jedan čovek koji sve to smesta zapazi. To je onaj čovek na čiji je račun počinjeno prilagođavanje. Loša savest provocira, i to moralno provocira onoga ko nije sklon prilagođavanju, i čoveka prisiljava na stanovište direktnog morala. Direktni moral nije projekcija loše savesti. Zaista postoje ljudi koji naspram korumpiranog prilagođavanja zastupaju moralnu osudu. Bilo ko da je, jedna stvar je pouzdana, ovaj čovek ne učestvuje u prilagođavanju. Da li je sam svesno odustao od sveta, ili je ispao zbog neumešnosti, neizvesno je. Činjenica je i da se upravo zbog toga morao odreći od dobara. Ali ne samo od dobara. Izvan sveta, odnosno izvan društva. Izgubio je ne samo nadu u ljudski život, nego i da živi s ostalima. I to da je u gubitku, hteo-ne hteo, mora o tome da vodi računa. Ko se prilagođava, on živi, ma koliko da je prljav život, on doseže dobra, ako i ima lošu savest, zajedno je s ostalima. Ko se ne prilagođava, bilo zbog odvratnosti, bilo zbog drugih razloga, isključen je iz zajednice, u apstraktnom je dijalogu, samo kao protivnik i tužilac. Ko se pokori, on prilagođavanjem odustaje od svoga bića i na koncu ga gubi. Ko se ne pokori, zadržava svoje biće, ali ne zna šta će s njim, jer je sam. Neko ili živi, i cena života je ukaljanost, ili ne želi da se ukalja, ali onda je prisiljen da se odrekne života. To je direktni moral i loša savest Neizmerna je udaljenost između loše savesti i direktnog morala. Loša savest živi u otimačini sveta. Direktni moral živi u napuštenosti od istine. Ima onih koji se sjajno osećaju u direktnom moralu. Uživaju u tome što su izvan i što mogu da sude. Naročiti je trijumf kada čovek može da škrguće zubima. Biti zapostavljen! Biti ugnjeten,
siromašan! Niko ne može da izdrži bez dubokih rana. Direktan moral je mesto odgajivanja pobune i revolucije. Svaki pobunjenik i revolucionar nalazi se na moralnom pijedestalu i to je u njemu direktni moral. Pokoravanje nije zločin, nego skandal. Ko se prilagođava, on nije zločinac, nego podlac. Zbog toga njegovo mesto nije pred sudom, nego uzbunjuje. Ovo negodovanje je klica pobune. Niko ne može da prođe a da ne kuje osvetu. Ako bukne osveta, revolucija je tu. Revolucija nije klica pobunjenika, nego korupcija pravi pobunjenika. Pobunjenik nije loša savest koju je probudila korupcija, nego razjarenost čoveka koji je lišen životnih dobara i isključen iz zajednice. Revolucionar misli da zbog toga što je neko bedan, istina može biti samo na njegovoj strani. Ali u onom trenutku kada revolucionar osvoji svet i sredi se, smesta zaposeda dobra i počinje da ih brani, loša savest se u njemu odmah budi i smesta provocira direktni moral. Nikada još nije protutnjala revolucija a da se to paradigmatično nije ponovilo. Uzalud ona i dalje objavljuje svoje ideje. Oglašavanje više nema ton direktnog morala, nego loše savesti. Ako revolucionar dođe na vlast, smesta se pokori svetu i sve počinje iz početka. Verodostojnost je obaveza da čovek samog sebe realizuje. Ovaj zadatak koristi sve životne snage, i rezultat je i tada ponajčešće fragmentaran. Užasno je, ali je tako. Ali bilo kako da je, to je slava života, bila i ostala. Ko se pokori, on ne prihvata verodostojnu obavezu (engagement authentique) čoveka. Neizvesno je zbog čega. Možda je zadatak isuviše krupan. Budući da je u svetu tako teško da čovek bude on sam, čovek se otiskuje u korupciju. Ako već ne može biti on sam, bar da proguta sve što može. Nije u stanju da prizna budući da je svet onakav kakav jeste, čovek je prinuđen da čini ustupke. Ali ustupa samo onoliko koliko je bezuslovno neophodno za održavanje života. U tome je nevolja. Ako bi ovako popustio svetu, smatrao bi to izuzetnim činom i dopustio bi da mu taj čin potone u ništa, a ostao bi on sam izvan toga i zadržao bi svoje izvorno mesto. Umesto toga on sebe poistovećuje sa svojim činom i počinje da ga brani. Nije u stanju da otvoreno laže, da zna za to i da to podnese. Jedini akt pokoravanja još bi imao opravdanja ako ne bi bio povezan s tehničkom praksom života na koju ga prisiljava loša savest, koja svoj čin korupcije počinje da opravdava pred samom sobom i kad taj čin ne bi pokušavala da prikaže kao ispravan uz uključivanje dijalektike pogleda na svet. Ko izda samog sebe, on se nikada neće osloboditi od onoga koji sve to vidi. Emanuel Munije geografiju čina obeležava s četiri tačke. Prema ove četiri tačke svaki čin je: 1. preoblikovanje spoljne stvarnosti, 2. oblikovanje ljudske ličnosti, 3. približavanje čoveka čoveku, 4. pojačavanje sveta vrednosti. Mereno ovim stepenima širine i dužine pokoravanje: 1. spoljni svet ne preoblikuje u pozitivnom, nego u negativnom smeru, odnosno ne čini ga čistijim, nego razorenijim, 2. pokoravanje demoralizuje ljudsku ličnost, 3. pokoravanje udaljava čoveka od čoveka, 4. pokoravanje ne pojačava vrednosti, nego ono što je za odbacivanje. To je ono što direktni moral najjasnije vidi: „pokoravanje izbacuje čoveka iz njegovog izvornog obličja i kompromituje krajnji rezultat života.” Pokoravanju to niko nikada ne može oprostiti. Od pokoravanja nikada neće niti može biti veličina. To je par excellence antitragična egzistencija, odnosno skandalozna egzistencija. Direktni moral je više ludilo. Nema ničeg ponižavajućeg do podneti kako pokoravanje svojom virtuoznom tehnikom života prekriva veliki životni put i kako stavlja ruku na dobra života, i kako
zaposeda mesto života, kao da je sve njegovo, i uzima deo od onoga odakle su svi drugi isključeni. U čoveku koji ne ume da se odbrani na odgovarajući način, pribira se otrov za deset hiljada inkarnacija. Osveta. Osveta je, kaže Niče, protest htenja protiv vremena. Svaki mučenik neka dobro promisli nije li ono osveta što u njemu deluje? „O, kad bi neko umeo da čoveka spase od osvete”! Pokoravanje izbacuje čoveka iz njegovog izvornog obličja i kompromituje rezultat života. Ali onaj ko se ne pokorava i ne prilagođava, održava svoju čistu savest i čuva svoju netaknutost i staje uz direktni moral, on postaje anđeo osvete. Direktni moral se narcisoidno pridržava svoje herojske i grčevite čistote. Direktni moral nije socijalan, nego egocentričan. Zbog toga, ako uzme maha, ne stvara zajednicu, nego revoluciju. Direktni moral, kao i loša savest, isključuje veličinu. Direktni moral je osrednji i demonski. Ko se pokori, on ukalja život. Loša savest je nemir ukaljanog života. Direktni moral je strah od života čoveka koji je isključen iz zajednice i lišen dobara. Pokoravanje je neoprostivo. Onaj koji se pokorio na kolenima treba da traži oproštaj od istine koju je povredio. Sve dotle se ne može vratiti domu. Direktni moral će se raspršiti tek onda ako bude pozvan da stupi u svet ljubavi, i stvarno u njega stupi. Tek tako će moći izbeći vatru pakla. 2 Reč svet se koristi u dva smisla. Prvi smisao je grčko kosmos, drugi je mesto gde živi čovek, ali mu to nije dom. S prirodom, odnosno s kosmosom, kao što se kaže, nema naročite nevolje, čak ni s vrućinom, s mrazom, s poplavom, sa zemljotresom. Ono s čime ima nevolje uvek je svet. Bilo je onih koji su, kad je posle bombardovanja izbila oluja i nebo grmelo, plakali od olakšanja. Prasak od grmljavine neba je tako umirujući u odnosu na bombe. Kako sam mogao da nagovorim sebe, pita Gabrijel Marsel, da prihvatim ovu suludu zbrku? Ono što je u svemu najčudnije jeste da je svet takav kao da se po sebi razume, još nema ništa što bi se manje moglo prihvatiti. Ne okolina, ne dalji razvoj čovečanstva, ne priroda, ne društvo, ne zajednica, ne država, ne ljudi, ne doba, ne civilizacija. On je od svega opštiji i veći, gipkiji i tvrđi, ali je od svega više tuđ i više nepoznat, više neprijateljski i više užasan. Ovde niko nije u svom domu. To je ono što posebno treba naučiti, jer čovek o njemu izvorno ništa znao nije. On je novorođenog dočekao na pragu, ali da je bio znao, nikako ne bi došao ovamo. Svet je ono što treba upoznati, već sasvim rano, u kolevci, ono što čoveka muči u porodici, ono što ga skoli u školi. Čovek nosi sa sobom sliku života koja rađa nastanak životne radosti, i ova slika je u svakome istovetna. Među nama nema razlike. Praslika koja se nalazi u nama o našem istinskom životu jednaka je u svima nama. To je ono što čovek ozbiljno uzima i čuva, što hoće i neguje, i što voli, i od koje ne bi želeo da odustane. Čovek se rađa s poverenjem da će mu ovo biti dom i da će sa zadovoljstvom živeti život koji je doneo sa sobom. Umesto toga verovatno u prvih pet minuta života primećuje da ga ne može živeti. Kao da je celokupna sila života skoncentrisana na to da nagrize i potkopa život u njemu, da ga destruira i zadavi, potisne i slomi. U doba velikih katastrofa nevolje s prirodom još nema, jer su one uvek elementarne. Ako proradi vulkan, ili naiđe talas poplave, tajfun, padne meteor, podzemni svet se neće pokrenuti. Ono zbog čega postoje nevolje s čovekom čak i u prostim stvarima jeste što nema takve malenkosti koja ne bi mogla pokrenuti podzemni svet. Pogled devojačkih očiju može izazvati takvo uzbuđenje koje može prizvati demone tame. Prirodna nesreća mine, čovek se smiri. Probuđeni demon, pak, ostaje. Jedino što čovek može da učini jeste da se prilagodi. Ali ako se prilagođava, nalazi se u opasnosti da izgubi svoje biće. „Ništa nije bliže samoubistvu od pokoravanja svetu, kako se ono u trenutku
otelotvori”. U kineskoj i japanskoj baštini poznavanje sveta je bilo posebno znanje. Običaj, dvor, ulica, kancelarija, moda, politika, karijera, ponašanje, ljubaznost, fraze. Svesno su znali da je sve to sasvim drugo, kao da je prirodno, kao kineski osmeh, u tolikoj meri da u prvom trenutku nehotično kod svakoga izaziva otpor. Nije teško naučiti običaj, nego baš taj običaj koji više nije običaj, već nešto drugo. Time ne samo da se ne pokriva ono ljudsko, nego je dovedena u zabludu i stvarna situacija, postoji u njoj nešto sto je nepodnošljivo uvredljivo što čoveka izbacuje iz njegovog ljudskog obličja. Jedna stvar je živeti i druga biti u svetu. To dvoje još niko nije pobrkao. Ko je načisto s tim šta je svet, on se čuva da s njim stupi u kontakt. Za Čuang Cea se priča da je odbio da bude ministar i nije prihvatio nikakvu službu. Mora se pribeći naročitom metodu da bi čoveka ostavili na miru. Treba izbegavati svaku upadljivost, treba ćutati, ne sme se izazovno oblačiti, ali čak ni lepo, ne sme se hraniti bolje nego što treba, udobno stanovati, sebe negovati. Samo tiho i daleko i jednostavno. Biti pustinjak, jogin, usamljen. Ipak. Ne možeš živeti kao zvezde. Gde se s jedne strane suočava glad za životom, s druge povređenost, s jedne strane karijera, s druge zavist, s jedne strane korupcija, s ruge osveta, s jedne strane podlaštvo, s druge pobuna - tu nastaje svet. Svet je napetost direktnog morala i loše savesti. Svet je ono mesto gde se sve pokvari. Dobre namere se smrve, loše postanu još gore. Još nije bilo veličine koja se ne bi deformisala. Ozbiljnosti koja se ne bi pretvorila u nevažno. Veliki filozofi. Religije. Sveci. Svet je mesto laži. Laž ovde nije moralno loša, nego je baza moralno lošeg. Nije greh, nego je nešto odakle nastaje greh. Što je naizgled slađa, ona je odbojnija. Kao chinoiserie, što je prijatnija, ona je podlija. U svetu je sve drugačije nego što jeste. Konfučije i Sokrat su tvrdili da sva nevolja dolazi otuda što su reči izgubile svoje izvorno značenje. Drugo misle i drugo znače. Svet je ono mesto gde reči gube svoj izvorni smisao. Kad bi se uspostavio njihov smisao, svet bi nestao. Laž nije greh, ne sukobljava se s moralnim zakonima, ali nije ni biološki defekt, i zbog toga se ne sukobljava s biološkim zakonima. Nalazi se između to dvoje, osobena i posebna teritorija kao što je i svet osobena i posebna teritorija između prirode i morala. Zbog toga ono što je lažno i pseudo i zabludno nije loše i nije bolest, nego falsifikat. To je ono zbog čega se može ponajviše patiti. Na specijalnoj teritoriji između greha i bolesti nema postavki i nema zakona. To je mesto egzistencije. To je mesto sveta. To je mesto između prirode i duha, mesto pokvarenosti i podlaštva na najosetljivijoj tački života. Pravo o svemu tome ne zna ništa. Krivični zakon se obara na grabljive zveri, i ne primećuje bakterije. Iako ono što kvari čoveka nije razbojnik. Niče kaže, i za njim odmah mnogi misle, da ono što se naziva grehom u savremenom stanju društva, sve je više konačna mogućnost ispada, očajni i neotesani pokušaj da bi se neko izvukao iz ove jame pokvarenosti, i da, pretpostavimo, po cenu ubistva pribavi jednu vrstu nove prirodne nevinosti, jer je čak i greh podnošljiviji nego živeti ćutke u ovom kalu i praviti se kao da je sve u najboljem redu. Grešnici su, kaže Niče, u današnjem društvu čisti ljudi, bar su oni koji najviše žude za čistotom, ali u svakom slučaju prosti mučki ubica je neizmerno čistiji od, recimo, političkog ili ekonomskog karijeriste, da o književnosti i ne govorimo, ili od javnog funkcionera, pogotovo ako neko pomisli kako je ovakav ubica nezgrapan, koliko je pošteno i dirljivo ograničen u odnosu na onoga koji zbog svoje karijere mora da smrvi i samelje i polomi u paramparčad sve ljudsko u sebi samom, i nema ćelije koja nije izgažena i popljuvana, i ništa
u njemu nije ostalo što se ne bi moglo kupiti, možda daleko ispod cene. Bilo iznenađujuće ili ne, ali u svakom slučaju je činjenica da na ovoj egzistencijalnoj sredini, između morala i biosa, o postupcima kaljanja života znaju samo narodi koji raspolažu visokom i razvijenom baštinom, samo Kina i Indija, Grčka i Rim, u novije doba Francuska i Engleska. Ako kultura uopšte ima definiciju, jedna bi mogla biti da li jedan narod ima meru ne samo šta je moralno dobro i loše, šta je zdravo i bolesno, nego i šta je ono što čisti ili kalja zajednički život. I ono što karakteriše život kulturnih naroda da su svesno sposobni da se brane od kaljanja. Da je u Kini i Indiji postojala za to egzistencijalna osetljivost, opštepoznato je, ali i to da je grčka i rimska književnost bila prepuna upozorenja da čoveku neposredna opasnost ne preti od greha, nego od egzistencijalne korupcije. Francuski moralisti, engleski satiričari nalazili su se na stražarskom mestu odakle su mogli paziti na čistotu života i svakoga su već prilično rano naučili kako da se odbrani od korumpiranog čoveka. A nekulturnost svakog naroda i doba označavalo je upravo to što je čovek bio nezaštićen - ne od grehova protiv kojih su nastupali paragrafi krivičnog zakonika - nego od podlaštva korumpiranog čoveka, i nije postojala mera za grubost i neuljudnost, za indiskreciju i nametljivost i licemerje i za onaj nitkovluk koji se teško može odrediti nijansama, koji su čovekov život mnogo dublje dovodili u opasnost od grehova. Nedostatak kulture u prvom redu znači da čovek ostaje bez odbrane naspram obešenjaka i gadova. Zajednica nije naučena da ih izoluje. Ljudi ih se plaše i popuštaju im, i pokunje se i uzmaknu, gotovo da im se dive. Moralnih zlodela ovde nema više nego kod drugih naroda. Ali je zastrašujući nivo života. Jer je greh tako brutalna povreda moralnog poretka, protiv koga ume da se bori svaki narod. Protiv egzistencijalne korupcije koja kalja život nekulturni narod je bespomoćan. On je beznadežno izložen malim lupežima i vetrogonjama, podmuklim nametljivcima i bučnim razmetljivcima, intrigantskim staretinarima i drskim nepoštenjačinama. Bivstvo ponajpre liči na živu vodu, bar utoliko što ne prima nikakvu prljavštinu, i u najkraće mogućem vremenu rastvori svaki otrov i preradi ga i neutrališe. Svojstvo izvora i planinskih potoka i jezera jeste ako u njih i upadne đubre, voda im se može piti već nekoliko koraka dalje, i posle nekoliko trenutaka dejstvo otrova nestaje bez traga. Bivstvo može da izdrži svaki kal, i sve u njemu postaje čisto. U Indiji reč sat znači bivstvo. Doslovno znači ono što jeste. Ali znači i dupke ispunjen sobom, ali i jednostavan i blistav, i znači i istina. Asat pak znači neistina i nepostojanje. Zato se kaže da onaj ko se uzdigne u krug bivstva, ne može više da počini ni greh ni grešku, ne može pomisliti i ne može reći nešto što je neumesno i što nije istina. U bivstvu je sve čisto i pravo i istina, i bivstvo sve što bi na njemu moglo naneti mrlje usisa kao vazduh paru, i on sam ostaje bez mrlja. Život je beskrajna mogućnost osetljivosti i ukaljanosti. Bilo gde da neko počini bilo šta što izazove poremećaj, smesta se sve zatamni. Može se osetiti na hiljadu kilometara i na hiljadu godina. U bivstvu se svaka prljavština rastvara, život ne može da rastvori prljavštinu. Tama i težina ostaju ovde, ostaje ovde ono s čime se čovek sudara, što se svali na čoveka, što mu zatamni pogled. Nema ništa ranjivije od ovog isparljivog i neuhvatljivog i lakog nečega što život jeste, i nije drastična povreda ono što život tako teško podnese, nego je to duga tortura podlaštva. Zato ništa nije opravdanije od straha za život. Ništa nije razumljivije od srdžbe proroka. Prorok ne prigovara imanju i slavi, vlasti i principima. Korupcija kvari onaj život koji svi zajednički žive, u kojem svi sudeluju, u kojem svako ima elementarne zahteve za čistotom, i za koji svi, koji su osetljivi na čistotu, treba da se boje. Strah za život preko određenog stepena može biti duševna bolest, sa simptomima goropadnog ludila, kao kod Jezekilja, Savonarole, Ničea. Ali treba imati loše oko pa strah za život pobrkati sa ljubomornošću za život direktnog morala. Nije to slepilo koje bi najradije izbrisalo svet iz bivstva. To je naivna privrženost primordijalnoj prirodi života, idili. Direktni moral nije zabrinut zbog života, nego je uvređen i želi da izbije na površinu, ljubomoran je na dobra i slavu i moć. Nije to častoljublje. Ko strahuje za sam život
(sakralnu radost, med, kao što kaže hindu kultura), on mrzi, ali mrzi bez srdžbe, ali ne zato što je skraćen, nego što je zatrovano zlatno doba. Svet je ono što smo do sada ovde napravili, i ono što - svi znaci na to upućuju - dalje pravimo sa samouverenom suludošću, nasuprot tome što gotovo svi koji su imalo inteligentni vide već kako veoma malo treba pa da nam se sve sruči na glavu. Jer budući da su sve teme izgubile svoj značaj, ostala nam je jedna jedina zajednička stvar za dogovor, kriza. Izvan toga sve ostalo je suvišno i beznačajno. Što je čovek višeg nivoa, izdaja je teža. Maleni, političari, novinari. Šta mogu da izdaju? Pa jedino ideju. Ali viši i još više. Kao što Helderlin kaže: Vergisst sich und sein Gott. Priroda morala nije da bude direktan. Nisam zato ovde da sudim bilo kome, nego da neposredno zajedno s njima živim. Sud sebi treba da izričem. Direktni moral treba odbaciti. Ali šta da radim s onim koji krišom stavlja ruku na dobra, nameće se i poput prostaka seda na prvo mesto? Ili je možda to ljudski, veoma, veoma ljudski, pokliznuti se i prodati i pogrešiti i prevariti se i nagoditi se i loviti prljave male poslove i laskati i dodvoravati se i ukaljati se, zatim se mučiti i raspravljati s lošom savešću i tužakati se i lagati i biti ciničan i sa svim tim zbijati šale i svemu okrenuti leđa i pobeći od svega, pobeći i poreći? I nečovečan je onaj koji monomanijakalno čuva i onako već sumnjivu čistotu, i od nje za sebe gradi uzvišenost i krunu? Nije li neophodan viši stepen jednostavne čistote srca, da čovek gotovo sa životinjskom nepokvarenošću, bezobrazno, koga god može ukloni od plena? Nije li potrebna za ovo nepoštenje pokornost koja je do sada bila nezamisliva? Ne može li se ona okorela korupcija smatrati potresno dečjom, i ako je ovo pokoravanje svetu zaista izdaja sakralne intimnosti čovekovog života, i nevernost svakoj igda netaknutoj uzvišenosti, nije li neophodna harizmatska nevinost da bi sve to čovek počinio? S obzirom na to da svako želi da živi, čak iznad svega i po svaku cenu želi da živi, i pravo na život i život, kao vrednost po sebi i najviše dobro jeste ona misao kojom su čak i takvi ljudi kao Gete i Niče razjarili celo razdoblje, vreme bi bilo postaviti pitanje - šta to zapravo znači živeti? Ono što čovek vidi, prilično je mutno, jedva da je nešto više od bezglavog guranja, s čime primordijalna priroda nema nikakve veze, jer ništa nije više od sulude pohlepe, sve pogledati i liznuti, cirkus i izložbu, operu i festival, i pozorište i fudbalsku utakmicu i defile, ali naročito modnu reviju i film, i u ovoj mnogostranosti kao da je reč o suprotnosti životu, ne živeti, odnosno više o tome da se uz pomoć ove raspršenosti savršenije zaboravi život. Da se više ne misli na njega. Zbog toga Hajdeger kaže da čovek danas u bivstvu zaborava (léthé) više i ne živi, nego žedni u stanju osobene žudnje za životom, nema ni mogućnosti da živi, i sve u čemu učestvuje tužni je surogat pravog. Kažemo da nas život narkotizuje. Život kao opijenost, duvan, morfijum, rakija, kafa. Dotle su dospeli jadni Faust i bedni Dionis. Nestala je normalnost života i hitro se treba pobrinuti za pseudodoživljaje kako čovek ne bi dobio duševnu bolest zbog gladi za životom. Kakve li bi se napetosti mogle uravnotežiti ako bi, pretpostavimo, neko zaista mogao da živi? Kakvi bi mu se snovi ostvarili? U kakvom je odnosu čovek prema životnom idealu poštarice koja bi samo jednom, jedan jedini put želela da nastupi u večernjoj haljini, ma i sa lažnom dijademom na glavi, ali uz zvuk truba, u nedostatku prestone dvorane može to biti i čaj u baru, kao Šekspirove kraljice? U kakvom je odnosu, na primer, s diktatorskim životnim idealom, kada on održava paradu, jer i nije to tako daleko od poštarice, samo su kulise sivlje i perspektiva surovija? Kakvi su zahtevi? Kakav ukus? Kakvo častoljublje? Kakav ideal besmrtnosti? Šta je ono što mu je manje od samog života? Ne živeti. Opljačkati život.
Samo se ne buniti. Samo nikakva plahovitost, nikakva simpatija i nikakva antipatija. Samo pogledati naokolo, ne s popravljačkom namerom, Bože sačuvaj! Tražiti smirene, mudre, jednostavne reči kako bi se umirili, čak se ne koristiti ni ironijom, ni saosećanjem, niti ljubavlju, kao što čovek posmatra eksperimentalne pacove kada im vatra kuge plaminja u crvenim očima. Ono što nazivamo svetom čista je avet i nonsens za ono biće koje boravi na zemlji samo kao turist. Spolja se ništa ne može videti od sveta. Možda je to kolektivna karma čovečanstva, odnosno posledica svega onoga što se nagomilalo u sudbini čovečanstva tokom mnogih stotina hiljada godina, i to prokleto nasleđe sada treba nositi. To je nasleđe koje je pribirano od početka začela. U svetu je logika nevažeća, ali je nevažeći i moral, čak su nevažeći i zakoni organskog života. Svet ima jednu jedinu logiku: jednom sam počinio nešto i moram da podnesem sve njegove posledice. Kao što Tora kaže, sedmostruko. Ili kao što nauka kaže: nasleđe. Ili kao što Buda uči: svaki naš čin i misao i pokret i reč neizbežne su posledice u ranijem životu počinjenog čina i misli i reči. Ono što se u svetu zbiva, govoreći jezikom alhemije, jeste kolosalna putrefactio, što znači kvarenje, raspadanje, vrenje, nadimanje, rastrojavanje, truljenje, crnjenje i rastakanje. Putrefakcija nije besmislena propast. To je ono stanje kada materija prirode, prima materia, razlaže svoj sklop i oblik, i rastače se kako bi se realizovala u novom i drugom sazdanju. Ono što dospe u svet smesta počinje da vri i da buja. Mi to u pogledu na nas nazivamo rastom i razvojem. Čovek u svom izvornom obliku novorođenčeta nabuja dvadeset puta, zatim nastaje novo vrenje, seks, kako bi se rastrojila nova bića, u međuvremenu unosi u sebe razne materije prirode da bi u njemu prevrele i na koncu ovo biće prestaje da postoji u ljudskom obliku, što se naziva smrt. Svet je alhemijska radionica, gde se priroda preobražava u nešto drugo, delom u predmet, delom - kao što vele alhemičari - u zlato, ako čovek načini naročite napore u interesu ovoga preobražaja. U svakom slučaju budalaština je smatrati svet konačnim mestom, i ako neko nije svestan šta treba da čini u interesu preobražaja, on će se bez traga izmešati i potonuti u đubrištu, i odreći će se svog apsolutnog bivstva. Svet je izgubio svoje obeležje doma, i čovek ovde može da boravi bez ozbiljnih zajedničkih veza samo kao posmatrač, i ono što se ovde zbiva može smatrati tek kao etnološku egzotičnost, što može biti čudno i zanimljivo u određenom pogledu, ali je zapravo potpuno beznačajno. Paradoks nauke. Pošto je politika stala na stranu sveta i priključila čoveka moći koja melje, i pošto je i religija postala moć anti-ljudskog sveta, izgledalo je da je nauka jedina koja će odbraniti čoveka od sveta. Posle nekoliko poslednjih stotina godina za to više nema nade. Nauka je isto tako egzistencijalno korumpirana kao politika i religija, i čovekov sin više nema mesta gde bi privio svoju glavu. Svet se osilio. Dva razdoblja evropske istorije: u prvom razdoblju vladao je direktni moral, i čovek je živeo u onoj osveti koju je u njemu probudilo trpljenje sveta. Svet je raskalašna bludnica koja čoveka zavede, opljačka, ismeje ga i napusti. Stari vek i srednji vek; u drugom razdoblju vladala je loša savest, jer se čovek pokorio i prilagodio i postao je svetovan, i otkrio je umetnost i nauku. Novi vek. Počinje treće razdoblje. Više nema ništa drugo do svet. Permanentni insult i tortura. Prošlo stoleće je stoleće luda. Helderlin, Šuman, Gogolj, Bodler, Mopasan, Van Grog, Niče. Danas više nismo u stanju da poludimo. Umesto toga mi smo bez doma. Ruski i srpski i nemački i rumunski i francuski i španski emigranti i disidenti. Najnoviji oblik bezdomnosti jeste kada čovek u sopstvenoj domovini više nema doma. Unutrašnja emigracija. Ko se ne pokori, on može da pređe u direktni moral i može postati pobunjenik i da ključa u
svojoj osveti. Nema drugog puta: direktni moral ili loša savest. Ko nigde nije, on je bez domovine. 3 Prvo delo krize je Kritika vremena Sjerena Kjerkegora, iz 1845. godine. Smisao studije je da danas ne živimo u svakidašnjoj krizi, koja traje od početka vremena, i koja je već normalno stanje čoveka. Ova kriza danas i ovde je izuzetna i jednokratna, apsolutna i poslednja. Ranije kriza nije bila tajna istorije. Svi su za nju znali, i čovečanstvo je svoj život uređivalo s obzirom na krizu. Danas i ovde, ne računajući izuzetke, za nju se ne zna, čak se i ne želi znati. Kjerkegorov izraz za čoveka koji živi svestan krize jeste egzistencija. Stvarni život, veli on, živi samo ova egzistencija. Ko to ne čini, skriva se pred svešću stvarnosti. Svoje biće zasniva na konstantnom zaboravljanju (léthé) krize, i upravo zbog toga tone u krizu. U stvarnosti učestvuje samo onaj ko je svestan faktičke situacije i sebe bez zaklona (alétheia) smešta u krizu. Prošlo je stotinu godina, i ono što od tada znamo o krizi, kao što to obično biva, možemo zahvaliti ne toliko čuvenim delima impozantnog obima, nego manjim i nepoznatijim delima. Čovek ono bitno ni ovaj put neće naći u knjigama Kajzerlinga ni Špenglera ni Sorokina, nego u nekoliko kratkih studija. Ovakvu malu studiju je napisao Martin Hajdeger, i rekao je da se već nalazimo iza krize. Ne kao da je neki očigledno sudbonosni događaj sve porušio, i počev od tada situacija je postala beznadežna. Pre će biti da smo neprimetno i uz zajedničku saglasnost počinili neopozivo, i ono što od tada živimo, preokrete prošlog stoleća, svetske ratove u sadašnjici, lažne države, tehnokratiju, nezaustavljivo socijalno-moralno-ekonomsko propadanje već se može smatrati samo kao automatsko odvijanje. Hajdeger zadržava Kjerkegorovu izvornu definiciju o držanju čoveka, kao što to čine Niče, Panvic i Genon. Ko svoje biće ne smesti u krizu, neizostavno je pseudoegzistentan. Što znači da onaj ko pred samim sobom iz bilo kojih razloga sakrije svest o krizi i ne izvuče posledice promena u odnosu na svoj sopstveni život, on je nesavremen, drugačije rečeno nebitan. Ne znači ništa. Samog sebe je izbrisao iz istorije. Istina, kriza je vanredno neprijatna, ali ako ispred svesti njenog užasnog prisustva dođe do skrivanja u iluzornu sigurnost, onda je to ono što Englezi nazivaju lonely crowd, ili kako Kami piše, l'homme absurde. Živeti kao da se ništa zbilo nije. Dalje brbljati o razvoju i o napretku nauke, praviti planove za ekonomski razvitak i za politički sporazum, reformisati obrazovanje, podizati nivo kulture, postavljati osnove nove kulture i ostali žurnalizmi. Neopozivost krize Hajdeger obeležava na taj način što je ukinuta razlika između rata i mira. Ono što jeste nije ni rat, ni mir. Recimo, ceo svet je u permanentnom stanju opsade. Rat može da bukne u svakom trenutku, ali ako i ne izbije, još je i gore. To se odnosi i na situaciju koja vlada među narodima. Situacija naroda sama po sebi jeste da oni žive u permanentnom prevratu. Svaki se narod nalazi između dva puča, jedan se dogodio, drugi se priprema. Ekonomski je permanentni državni krah. Porodica? Ni brak, ni slobodna ljubav. Kaste? Ni vladajuća, ni poslušnička kasta, nego ološ bez kasti. Ni zajednica, ni individua. Nema greha, nema bezgrešnosti, samo kal. Međutim, stvar je, kao što Kami kaže, mnogo teža, jer je rat, puč, krah, laž, nasilje, eksploatacija ranije - valjda za renesansne uzurpatore ili za tirane kao što su Luj XIV ili Fridrih II, ili carevi - sve je to bilo izuzetak, ma koliko da je bilo užasno, ali je jednokratno i nezakonito. Danas se sve to samo po sebi razume. Primljeno je k znanju i ustalilo se. Ništa nije zastarelije od negodovanja. To je danas apsolutno komično. Prosečno životno rešenje je sledeće: zatvoriti se i ne primati k znanju sve ono što postoji, i s odlučnim korišćenjem individualno ukazane situacije, uz cenu žrtvovanja istinitosti egzistencije, po mogućnosti na čvrstoj osnovi osigurati spoljne uslove sopstvenog života (man for himself). Zbog toga biti pobednik u životu, uz malo izuzetaka, znači potpun poraz. Kaže se da je više od svakog čuda svetaca ako neko danas može da podnese ono što jeste. Zbog toga Valeri nije u pravu kada nalazi utehu u tome, bilo kakva da je kriza, život ide dalje. Jeste, život ide dalje. Ali nepoštenje pseudoegzistencije može da dosegne takav stepen, koji je inače
već dosegnut, da život, kupljen po ovolikoj ceni, ne vredi ništa, čak je i gore od toga. Nečistota se može podneti samo do određene mere. Život toliko gubi sebe samog da više nije život, nego granični slučaj postojanja, specifično složen od zoološkog odgoja i demonske pomame, postojanja koje se, istina, može nastaviti, ali ne vredi. Čovek dobija svoj život. Mesto svoga bivstva u životu sam treba da odabere, lišen svakog uticaja, a i sam ga bira prema tome za šta je on sam dostojan. Tako su uzajamno povezani istinitost egzistencije, sloboda, častoljublje, ideal besmrtnosti. Ono čega se čovek prestraši u pseudoegzistenciji, u prvom redu nije životna laž, nego loše častoljublje, da se smatraju vrednim samo ove besmrtnosti jednog crvića. 4 U istoriji pobuna usledio je obrt u vremenu koje se ne može pobliže odrediti. Možda se to zbilo oko Dekarta, možda ranije, ili nešto kasnije, u svakom slučaju obrt je nesumnjivo postao prepoznatljiv po onom drskom tonu kojim su se ne mnogo potom koristili Volter i njegovi drugovi. Sve do tada se znalo za samo jednu mogućnost pobune, i to za pobunu protiv sveta. Konačno, u svim vremenima i na svim mestima svet je bio i ostao za čoveka tuđ i nesavladiv, i niko to nije ni mogao ni znao da primi, čak ni u slučaju ako je (to be a villain - odlučio da će biti nitkov) odlučno i bez ostatka hteo da se pokori. Za klasične pobunjenike, za Platona i Konfučija, za Budu i Heraklita, za jeretike i Savonarolu, i za čoveka koji ih je slušao, jedino je samo po sebi bilo razumljivo ako su direktni moral usmerili protiv sveta. Pobuna ima smisla samo nasuprot korumpiranom svetu, jer samo to ima osnove. Što se nazivalo: u ime istine. Izražavanje istine životno - tehnički nikada nije bio rentabilan poduhvat, zavisno od razdoblja manje-više opasno po život, ali ju je uvek mogao izreći samo čovek koji se našao u opoziciji prema svetu. Ovaj obrt sada, koji niko nije očekivao niti razumeo, bio je pobuna sveta. Nastala je beskrajno složena situacija. Korupcija se počela ponašati kao da je izigrana. Loša savest je počela da govori o istini. Sve je to daleko od toga da ga čovek može razumeti. Ništa nije gluplje, čak ništa nije bezobraznije nego kada korupcija nastupa u ulozi uvređene strane i počne da se poziva na svoja prava. Karakterističan primer za to jeste da događaji u istoriji ne slede jedni iza drugih, razlikujući se međusobno, jasno i logično, nego se gomilaju jedni preko drugih, i mešaju se u ovim velikim gomilama, menjaju uloge i međusobno se toliko prožimaju da se jedva mogu prepoznati, ili veoma teško, ili se uopšte ne mogu prepoznati. Paradigmu tradicionalnih pobuna dao je Dostojevski u Velikom inkvizitoru. Po mitu, Spasitelj se ponovo javlja na zemlji i narod ga prepoznaje. Vlasti sveta ponovo preti ona opasnost koja joj je pretila kada je on prvi put ovde boravio. Veliki inkvizitor hvata Spasitelja i baca ga u tamnicu. Noć pre spaljivanja, međutim, Inkvizitor dolazi kod njega u tamnicu i poziva ga da napusti zemlju. Ovo je svet, istini ovde nije mesto. Mit se egzaktno nalazi u znaku loše savesti i direktnog morala. Stav humaniteta u ovom slučaju samo je mogao biti, i bio je, zauzimanje stanovišta uz Spasitelja i protiv Velikog inkvizitora. Stav nije morao bezuslovno biti pobuna, ali se drugačije nije mogao realizovati. Čovek svoj animozitet prema svetu nikada nije mogao da pobedi, i niko nije mogao podnositi bez reči proterivanje istine sa zemlje. Ma koliko bilo nerazumno, ali čovek nije mogao da učini drugo do da se pobuni. Ono što se u svetu najteže može podneti jeste što neistina ima moć, a istina je nemoćna. Ono što je užasno jeste što istina ne ume da samu sebe realizuje. To je neprekidna strepnja u kojoj živi čovek, strepnja da će istina biti prognana sa zemlje i da će ovde ostati nezaštićeni. To je napuštenost od strane istine. To je smisao svake pobune. Međutim, mit Velikog inkvizitora je zastareo. Svet je uveren da je u pravu kada otera Spasitelja sa zemlje. Istina je dobra samo zato da probudi lošu savest u onome ko se ne drži istine (a zašto da je se drži kada mu ona ne obezbeđuje nikakvu prednost?). Istina pretpostavlja meru. Istina je uzvišena,
jednodušna, čista, prava. Ona beskrajno otežava život, naročito delatnost vođa. Da bismo živeli, nije nam neophodna istina. Ranije pobuna nije bila legitiman stav, ali je bila istorijski overeno držanje, koje, istina, nije oslobađalo, ali je opravdavalo time što se plašilo za čistotu života u korumpiranom svetu. Direktni moral je metod ove strepnje za život. U netaknutom obliku veoma je redak, uglavnom samo ljubomora i zavist prema životu (ressentiment) i zbog toga malo može da spasava, kao i pokoravanje. Jedino što pobunu može učiniti ljudskom na visokom stepenu jeste zahtev istine. Ako njega nema, onda je pobuna isključena iz života, ona je erupcija demonske razjarenosti očajnog čoveka koji živi napušten od istine. Svet u novijim pobunama pokušava da sebe pretvori u legitimno ponašanje, ili ako to nije moguće, bar da se istorijski overi. Mada niko nije prigovorio ovom pokušaju, i uopšte svi su se šćućurili, izgleda da poduhvat, bar do sada, nije bio uspešan. Svi znaci govore da je priznanje svetu prema ovome pokoravanju kao legitimnom ili autentičnom ponašanju, nonsens. Međutim, svet i dalje vrši postojani napor da se pokoravanje uključi kao prihvaćeno držanje. Činjenica je ako se protiv toga i nije digao glas, ali je korumpirano pokoravanje ostalo i dalje kao prezreno prilagođavanje i nitkovluk, koji se, istina, praktikuje iz prinude, ali koje treba, čak priliči, poreći, jer je teško oprati se od kala. Bilo s kakvim spasilačkim teorijama da se eksperimentiše unapred, prema budućnosti, kao što je evolucija, i bilo s kakvom odlučnošću da se unapred krivotvori istorija, još nije bilo uspešnog autentičnog prihvatanja sveta. Tokom minulih vekova čovek se bunio zbog toga što je Spasitelj odašiljan sa zemlje, kao biće koje samo izaziva suvišne teškoće. U novije doba čovek ćuti i žmirka, jer je navikao da se Spasitelj uvek šalje nazad, i to je ispravno - pa i inače, spasenje, istina! Dok je trebalo da posmatra proterivanje istine, čovek je škrgutao zubima, očajavao je nad bespomoćnošću istine, ali ako se i besno bunio, ostao je čovek. Sada kada Velikog inkvizitora priznaje kao legitimnog vladara sveta, makar i prećutno, mora da hoda četvoronoške. Pobuna sveta je nova koncepcija života koja je podrobno izrađena tokom poslednjih trista godina, i čiji je cilj da se čovek oslobodi optužbe za lošu savest, drugačije rečeno da se objavi oproštaj greha zbog pokoravanja. Podlost je na određenom stepenu prinuda kako bi se nekako opravdao nitkovluk svesti o krivici. Postoje oni koji kažu da se svet buni zbog gladi za životom. Glad za životom nastaje na taj način što čovek živi nelegitimnim životom, i zapravo on ne dobija manje, nego razvodnjenije i praznije. Ali postoje i oni koji tvrde da sve to nema nikakve veze s glađu i svet nije gladan, nego lakom. Uslov života nije postao hleb, nego bombona. Civilizacija bombona. Svet se ne buni zbog toga što gladuje, nego zato što je lakom. Sve je to onako kao što je u običnom svetu. Niko to ne uzima ozbiljno, pa ipak niko ne ume drugo da čini. Prezire to, pa ipak je pod njegovim uticajem, odnosno gnuša se i klanja se pred njim, na koncu se pobuni i istovremeno se pokorava. Prema definiciji Velikog inkvizitora mi treba da živimo napušteni od istine. Moramo uvideti da je istina nemoćna i da moć poseduje svet koji je prognao istinu sa zemlje. Nema istine, što Niče formuliše: Gott ist tot - Bog je mrtav. Novija formulacija je mnogo stroža. Od kako je Gott ist tot, na celom svetu se vidi nečuveno olakšanje što je konačno došlo vreme kada istinu, poštenje, moral ne treba više uzimati ozbiljno. Sve je to u slobodnoj praksi života, kao što se veli, samo smetnja. Loša savest se može smatrati bolešću i slabošću. Nauka. Ovako je sjajno! Time je razbijen položaj direktnog morala koji je hiljadama godina pretio svetu. Ovome još treba samo dodati da se svet ne poziva na istinu. Ono na šta se svet obično poziva jeste većina. Većina se pribavlja na taj način da onaj ko ne stane na stranu sveta, njemu su uskraćene
mogućnosti života, žigosan je kao pobunjenik i isključen iz društva. Mišljenje većine nema nikakve veze sa istinom, ali to mišljenje vrši funkciju istine u korumpiranoj zajednici. Situaciju komplikuje to što je većina - što je svet korumpiraniji, sve je manje istinit - samo politička većina, delom zavedena, delom prevarena, delom terorom i drugim političkim trikovima formirana, nasuprot pravoj većini to je blefirana većina na osnovu montirane statistike, odnosno demokratija. Nihilizam. Otrcana fraza. Čudno je kako naše formulacije za oznaku događanja za sve kraće vreme postaju zastrašujuće nevažne. U deceniji pre francuske revolucije krilatica je bila da je Volter bigot. Sredinom dvadesetog veka nihilista je već gotovo svetac. Ukinuta je svaka zaštita koja bi se mogla imenovati. Čovek je verovao da se može pobuniti samo na moralnoj osnovi. To je istina u pobuni, i jedna kap od nje ostaće i onda ako je istina sasvim apstraktna, čak i onda ako se iza nje krije ljubomora prema životu ili zavist prema životu (ressentiment). Ali ako se svet pobuni (pobuna protiv pobune), on više nije na moralnoj osnovi. Svako zna da ono što on govori, nije istina. Inače, kada ne govori istinu, on ne laže, bar ne potpuno. Ponekada izgleda da je idiot, ponekada da trabunja. Lebdi između fantazma i samoobmane. Dopola zabluda, dopola avet, malo fiks-ideja, malo drzništvo, glupost i bezobrazluk, rafiniranost i pobožnost. Ono što je povrh svega zaprepašćujuće jeste da pobuna sveta konačno ništa ne želi, i od onoga što ne želi ništa neće ni biti. Nije teorija ili moral, utopija ili revolucija ili teror. Sve to nema nikakvog smisla, sem što je svet svet, gde sve postaje plitko i poremeti se, gubi svoj oblik i suštinu, pokvari se i raspadne, postane kaša i pomije, što je isto tako besmisleno kao i ako se neko pobuni protiv sveta. Prototip pobunjenog sveta je profesionalni zločinac. Danas više ne živimo u znaku Velikog inkvizitora, nego profesionalnog zločinca. Vreme pojave profesionalnog zločinca ne može se tačno utvrditi. Prvi odlučujući korak je u svakom slučaju učinio Platon koji je u Državi vladaru dopustio laž. Teškoće Evrope uglavnom traju dve hiljade petsto godina. Osnova je bila: laž je dopuštena u zajedničkom interesu. Veoma brzo je otkriveno da to može da čini ne samo vladar, nego i svaki novinar, i u svakom slučaju je naknadno, bez izuzetka za svaku laž otkriveno da je učinjena u opštem interesu. Drugi korak je zasluga Makijavelija. Nije dopuštena samo laž u opštem interesu, nego i svaki zločin koji je u opštem interesu, a ponajviše izdaja, prevara, mučko ubistvo, trovanje, zatiranje naroda, i sve to ne nasuprot zakonu, izuzetno i jednom, i iz nužde, nego kao politička praksa. Najpre su nestale postojeće granice između državnika i zločinca. Kasnije su užasno počele da blede razlike između zločinca i raznovrsnih javnih funkcionera. Zločin je postao priznata i legalna režimska praksa, naročito posle dela (Reflexions sur la violence) Žorža Sorela, koji je sankcionisao i teorijski zasnovao ceo proces, i time je otvorio put pred značajnim profesionalnim zločincima dvadesetog veka. Sorel je načinio treći korak. Koji će biti četvrti, ne znamo. Ali po onome što čovek može da utvrdi po flziognomiji profesionalnog zločinca, i što se može iščitati sa ovog lica, verovatno dobro nije. Naročito ako čovek uzme u obzir kako se ovo subhumano lice rapidno rasprostire, i njegove karakteristične crte iz dana u dan iskrsavaju sve češće, ne samo na licima ministara i diplomata, bankara i vojnika, lekara i sveštenika, nego i na licima policajaca i konduktera, pa čak - kako se ove crte pojavljuju masovno - i na licima žena. Nema greške. Lice izražava tamu duše. Opakije je od svakog greha, jer je pokvareno. Već ne ume da čini dobro. Otpao je cinizam. Uznemireno je, požudno i opsceno. U svojoj podlosti već prevazilazi političke nikogoviće, i njegove prenapregnute crte razvuku se u cerekanje tek onda kad vidi nekoga da pati. Oči, oči su paklene, svetlucaju tamnim ljubičastim zracima očajne mržnje sopstvenog inferna. Život može da podnese užasne terete, ali pod njima se gotovo stropošta. Ovaj čovek ne zna za interese
i sebičnost, za korist i prednost, da se radost i ne pominje, on već i ne zna za drugo do za užasnu težinu prokletstva koja se u njemu skoncentrisala. 5 Didro kaže da glumac ne sme ništa da oseti od onoga što odigra. Što glumac bolje zna svoj zanat, sve će više biti lišen osećanja strasti. On ne sme da izgovori iskrenu reč, ne sme da načini neizveštačen pokret. U meri u kojoj je stvaran, u istoj toj meri je loš glumac i bez dejstva. Za ono što igra savršeno mora da zna, u svesno odmerenoj i promišljenoj perspektivi, sve što predočava, ali u tome ne sme da bude zainteresovana strana. Glumac ne želi da prikaže stvaranost, nego želi da izazove dejstvo. Svet je ono mesto gde stvar nije onakva kakva postoji, nego kako deluje. Čovek se u svetu ne procenjuje prema njegovom stvarnom životu, nego prema njegovom glumačkom učinku. Ne ono kako jeste, nego ono kako deluje. Čovek u svetu, hteo to ili ne hteo, mora biti filozof, i mora da napravi razliku šta je ono što stvarno postoji, i šta je ono što se takvim prikazuje. Nema neposrednosti. Svet je sagrađen na ovoj napetosti, i sve što je svetovno: religija, umetnost, nauka. Na tome počiva metafizika. Može se, i opravdano je, razgovarati da li se međusobno pokrivaju ili ne pokrivaju privid i stvarnost, ali niko ne sme da tvrdi da je ono što deluje stvarnost. Može biti saglasnosti između biti i izgledati. Ali je nema između biti i delovati. I u svetu ne živimo u stvarnosti, nego pod delovanjem. Logika sveta je drugačija nego logika stvarnosti. Zbog toga ono što kaže K. G. Jung potpuno je lažno, nije stvarnost ono što deluje (Wirklichkeit ist, was wirkt). Izgled može biti i veštački, i privid se može napraviti. Zašto? Za ljubav dejstva. Privid se prikazuje kao stvarnost. Zašto? Za ljubav dejstva. Ono što postoji uopšte nije delotvorno, ili ako jeste, ne pripada mu. Dejstvo je privid bez stvarnog prisustva? Šta je ono što deluje u dejstvu? Možda ono što deluje u dejstvu nije stvarnost, ali nije ni nepostojeće. Možda između stvarnosti i nepostojećeg postoji osobeno prelazno područje, koje nije ni stvarnost, niti je ništa, i za koje se ne može tvrditi ni da ga nema, ni da ga ima. Ono što deluje u dejstvu sasvim sigurno nije stvarnost, ali je delovanje u svetu snažnije od stvarnosti. Čoveku je neophodna naročita svest kako bi izbegao dejstvo, i u svetu je najteže prozreti splet delovanja. Svet ima žensku suštinu. Nikada nema u vidu stvarnost, uvek dejstvo. Žena ne obraća pažnju na ono što postoji, samo na ono kako deluje. Kao da nema drugog cilja do da stvarnost dovede u zabludu. U ovom obliku to nije ispravno? Jedino pitanje je kako deluje? Znamo da se žena identifikuje sa onim delovanjem koje proizvodi. Najčešće sa onim koje prikriva faktičnost, katkada pokazuje nešto čega nema. Ume da podnese nezamislive neudobnosti - kažu - zbog lepote. Ali velika većina žena ne ume da pravi razliku između lepote i dejstva. Ono što postoji za njih ume zadivljujuće da bude ništa. Istina, to ima veze sa umetnošću, ali je isključivije i strasnije, i ne želi ništa drugo do opsene. Zbog toga hindu baština kaže da je svet maja. Stvari u svetu ne žive u svom izvornom smislu, nego prema tome kako deluju. Što je delovanje jače od stvarnosti, razlog je u korumpiranosti svojstva sveta. Onaj ko izaziva dejstvo, ne mora bezuslovno biti nepošten, ali je fakat da je dobronamerno dejstvo veoma retko. Kažu da u celokupnom slikarstvu postoji jedna jedina slika koja prikazuje ženu tako da nije maha, da ne koristi svoje darove, da nije glumica uloge koju igra, a da ništa od toga nije stvarnost. To je Đokonda. Nije domaćica, nije majka, nije verenica, nije kurtizana. Žena kao žena. Isto tako su retke muzičke kompozicije, slike, pesme ili skulpture koje ne žele izazvati delovanje, ne koriste talenat umetnika, uloge su tek onda dobre ako njima ništa nije stvarno. Ništa nije kobnije za ženu nego kad se raskrinka njena praksa delovanja.
Jevrejska baština kaže da su čovekove kćeri u zlatno doba živele u nevinosti, jer još nisu umele da načine razliku između toga da li ih neko gleda ili ne. Posrnuli anđeli naučili su ih da se koriste svojim darovima i da ne budu žene, nego da počnu da igraju ulogu žena. Do tada su žene živele kao žene. Same Đokonde. Ne žele da deluju. Možda je gubitak ove nevinosti početak sveta. Uzrok pada je što sve drugačije izgleda nego što jeste. Tehnika delovanja. Odeća, značke, odlikovanja, pokreti, glas, ponašanje. Delovanje nikada nije samo od sebe. Delovanje je jedan od nižih valera umetnosti. Ako ga čovek primeni, radi nešto što nema veze sa umetnošću. Pa ipak, celokupna umetnost, poezija, muzika, filozofija, politika, javni život, kreće u smeru zadobijanja najvećeg dejstva. Nije spontano očitovanje. Na ovoj tački je lažno sve što dejstvuje. Čak se ne mogu izuzeti ni matematičke formule, jedino svete knjige. Šta se događa onda ako od nečega ne preostane ništa, - sem delovanja? 6 Teorija informacija polazi od toga da je čoveku sa stanovišta informacija neophodno brzo i kratko, obuhvatno i iscrpno, bogato i precizno obaveštenje u modernoj ekonomiji, u bankarskim i političkim, vojnim i medicinskim stvarima, u policiji, u zbivanjima vezanim za književnost i umetnost. Pretežni deo obično dobijenih informacija ne odgovara zahtevima. Ako čovek odmeri ovakva obaveštenja, mora da utvrdi da ona ponekad s jedne, češće s više strana, nisu egzaktna, ili nisu obuhvatna, nisu dovoljno iscrpna i nisu up to date. Prema teoriji informacija, prepreka za obaveštenje je šum. Ovaj šum se može javiti zbog preobimnosti, ako je informacija raspričana, zbog netačnosti, ako je kontura nesigurna, i drugde, ali naročito ako je informacija pod uticajem emocija ili ideologije. Ako je informacija i objektivno besprekorna, ona je nepouzdana zbog emocionalnog i ideološkog šuma koji se nalaze u njoj. Do sada je laž merena samo iz moralnog i logičkog ugla, i njime kao činjenicom samom po sebi, a s laži kao laži nije se znalo šta učiniti. Teorija informacija, možda, pružala je čoveku način da dokuči laž. Naime, laž je u prvom redu dezinformacija. Raspolaže svim spoljnim uslovima za to da bi se mogla smatrati verodostojnim obaveštenjem, i egzaktna laž njima i raspolaže. Precizna, kratka, sažeta, obuhvatna i iscrpna. Samo što nije istinita. Dezinformacija najradije ne bi proslovila ni jednu reč. Svojim ćutanjem bi sve potopila u ništa. Ili bi podigla takvu buku da se od nje ništa ne čuje. Takav je šum stanica za ometanje radija. To je najprostija dezinformacija. Ali muk ili buka ne mogu da preobraze ono što se zbilo u nešto što se nije dogodilo, i prinuđeni su da nešto kažu. Bar da podignu galamu. Međutim, ako stvarni fakat nikako ne mogu da uklone, prinuđeni su da pruže obaveštenje. Laž je dvostruki elemenat: uklanjanje pravog fakta i postavljanje nečeg drugog na to mesto. Ponekad se uspešno i bez traga uklanja pravi fakat, nekada se tek zamagli. Ovaj poslednji slučaj je providna laž kada se istina nazire kroz laž. Informacija poseduje egzistencijalnu posledicu, bilo kakva da joj je egzaktna objektivna tvrdnja. Ono što informiše, ono i transformiše. Informacija ide u smeru stvarnosti, dezinformacija u smeru zabune. Laž je namerno pogrešna informacija koja dovodi do zablude. Ona se može izraziti u formuli isto kao informacija. Osnova uspostavljanja formule jeste da je baza informacije entropija stvarnosti (potpuno saznanje stvarnosti), baza laži je dosezanje potpune neinformisanosti. Verodostojna informacija transformiše na taj način što saznajem više o stvarnosti, laž transformiše na taj način što manje saznajem od stvarnosti. Skriveni aksiom teorije informacija jeste da postoji nesumnjiva činjenica. U onom slučaju ako kao što kaže Niče - nema činjenice, samo interpretacija postoji, teorija pada.
Moguće je da logički i gramatički uopšte nema objektivne razlike između informacije i dezinformacije. Postojanje je zbog toga trebalo uzeti kako bi se njih dve mogle razlikovati. Sve ovo ne bi imalo nikakvog značaja ako loša savest pokoravanja i direktni moral pobune ne bi bili suprotstavljeni u svetu, ako loša savest ne bi bila neiscrpna u pritajivanju i skrivanju, u zavaravanju i prevarama, i direktni moral, bar za ono vreme dok se i sam ne bi pokorio svetu, i ne bi se borio protiv dezinformacija, i nasuprot tome stalno i istrajno ne bi zahtevao slobodne informacije. Interes pokoravanja je da sa svoje strane dezinformiše svet. Prirodno. Ko se pokorio, on treba da nadoknadi svoj moralni gubitak. Nadoknađuje na taj način što vrhuni, to jest laže. To je najvažnija defanzivna ratna operacija pokoravanja. Većinom simultano treba plasirati ne jednu, nego dve ili tri dezinformacije, i to da je dotični uvek bezuslovni pristalica sistema koji je upravo na vlasti, jer samo tako može da se dokopa koristi, ali istovremeno, pošto na svetu nema ništa odvratnije nego kad je neko privrženik sistema (čak ga i ne podnose u dobrom društvu), treba održati dezinformaciju da se pokorio samo zato da bi preživeo. Osnovna operacija životne tehnike pokoravanja jeste: ceriti se i istovremeno žmirkati. Iz početka je teško. Platon, Makijaveli i Žorž Sorel, osnivači modernog upravljanja državom, učili su da se sme lagati u opštem interesu. To je osnova svakog današnjeg vladalačkog akta: dopuštanje laži u opštem interesu. U baštini to je satjagraha: lagati se ne sme čak ni onda ako je u opasnosti dobrobit celog naroda. Moderna država je prisiljena da razvije dezinformativnu delatnost visokog stepena radi prikrivanja svoje političke nesposobnosti. Što je uprava lošija, sve je više laži u državi. Ranije se nazivao cenzurom onaj primitivni, krotki, ali konačno zastareli postupak koji bi jednostavno zabranio i prećutao informaciju. To se zbivalo još u onim vremenima kad bi nešto, ako je stavljeno na indeks, gubilo svoje dejstvo, i o tome je vodio računa tek najokoreliji direktni moral. Danas se državna zaštita - ne samo novine, radio, televizija, film, pozorište, književnost - profesionalno i sistematično bavi dezinformacijama. Pored toga, pokoreni svojom samostalnom delatnošću moraju da nastave laganje, jer iz umetnosti, nauke, ekonomije mogu dospeti u javnost samo na određen način preštimovane informacije. Ni izveštaj o vremenskoj prognozi više ne može biti prosto saopštavanje podataka, nego on mora da sadrži u određenom pogledu povoljne dezinformacije u odnosu na vlast. Danas su otprilike pouzdane samo informacije o kalendaru i o voznom redu. Moderna država mora čoveka da pretvori u subnormalnog kako bi uopšte mogla sa njim nešto da otpočne. Politička nesposobnost ne ume da vlada čovekom zdrave pameti. Ali da bi demoralizovala čoveka nije dovoljno da dezinformiše javno mnjenje u novinama i na radiju i drugde zaključno sa meteorološkim izveštajem. Svet treba potpuno preobraziti. To se danas i događa. Sistematsku dezinformaciju treba već započeti u osnovnoj školi. Moderna država treba da posveti toliku pažnju, brigu i trošak sistematski izgrađivanoj laži da sve to prevazilazi njenu moć. Dovoljno je pomisliti samo da, recimo u pedagogiji, sve nastavne predmete treba izmeniti u interesu ovog cilja. Ali ništa nije važnije do falsifikovati istoriju. O tome se brinu cele naučne institucije. Dete treba tako vaspitavati da uopšte i ne dođe do faktičkih podataka i da nema iskustva o stvarnosti, čak da verodostojnu informaciju smatra zlonamernom neprijateljskom propagandom, a stvarnost zastarelom i prevaziđenom fikcijom. Moderna država ne živi od eksploatacije rada naroda niti od podmuklog terora, nego u prvom redu od dezinformisanog javnog mnjenja. Državu nastalu u nepoštenju može da održi samo nepoštenje. 7 Dve hiljade petstogodišnje mišljenje Evrope, drugačije rečeno njena filozofija, opet drugačije rečeno njena ideja kojom usmerava svoj život, i konačno njen ideal besmrtnosti u odnosu na baštinu je razvodnjen i zbrzan, čak je privremen i improvizovan, samovoljan i provizoran. Baštinom se naziva verodostojna i univerzalna informacija o stvarnosti. Evropa se ne nalazi na temeljima baštine. Evropa
ne zna za verodostojnu egzistenciju, i to znači da su loše njene informacije o temeljnim faktima bivstva. Ono što je Evropa stvorila, od Sokrata i Platona, produkt je istorijskih zabuna, plod krize, u najboljem slučaju izveštaj o istorijskom stanju koji je nastao kao posledica pogrešne postavke egzistencije, a njegovo značenje je čak i od toga neznatnije. Naime, veoma velikim svojim delom on nije drugo do složen sistem obmane, samoodbrane i samoopravdanja pseudoegzistentnog čoveka. Pseudoegzistenciji odgovara pseudologija. U starom veku su postojale samo zablude, i u bilo kojem trenutku se moglo vratiti baštini, i zbivali su se mnogobrojni pokušaji povratka (Platon, više crkvenih otaca, Plotin, Marko Aurelije). Počev od renesanse jedva se i može videti nešto drugo do besomučno bujanje gomila pseudologija. Kao posledica pogrešne postavke egzistencije nastala deformacija se pretvorila u opštu dezinformaciju. Raspomamljene egzistencije koje zbog odbrane i opravdanja svoje korupcije s nečuvenom plodnošću i glagoljivošću grade sve kolosalnije pseudologije. Kvarna egzistencija i ne ume da gradi ništa drugo osim laži. Što je kvarnija, sistem joj je veći. Laž (dezinformacija) nije greh i nije logička greška, nego ontološka korupcija. Neozbiljnost, i to u prvom redu neozbiljnost pred smrću. Prevarena egzistencija i sistem laži pripadaju jedno drugom. Nema nijednog primera, i ne može se zamisliti nikakva mogućnost da neautentična egzistencija dođe do saznanja o stvarnim podacima postojanja. Što se Evropa sredinom XX veka našla tamo gde jeste, tome se posle svega ovoga niko ne može začuditi, pre bi se mogao silno iznenaditi da nije tu gde jeste. Suvišno je pominjati krizu. Treba reći tek toliko da neko ko danas i ovde smatra da je moguć dobronameran rasplet, taj može navući na sebe sumnju maloumnosti. Zakon je da onaj ko u svom životu iz bilo kojih razloga i u bilo kakvoj maloj meri odstupi od verodostojne egzistencije, on gubi mogućnost informacije o stvarnim podacima postojanja. Stvarno postojanje otvara se samo za verodostojnu egzistenciju. Pseudoegzistencija ne razume niti može razumeti temeljne činjenice postojanja. U saznavanju stvarnosti čovek jedino i isključivo može da sudeluje u srazmeri realizacije verodostojne egzistencije. Isključeno je da korumpirana egzistencija može da pribavi verodostojnu informaciju o stvarnosti. Pseudoegzistencija bezuslovno živi u pseudologiji, odnosno prevareni čovek bezuslovno živi u sistemu laži, i u njemu mora da živi. Put i metod koji vode iz sistema laži i istovremeno iz korumpirane egzistencije nazivaju se realizacija. Realizacijom se naziva zato što ovaj put i metod, koji vode ostvarivanju i veštini verodostojne egzistencije, mogu da saznaju realitet u svom realitetu. Niče nas je naučio da u svaki ideal unapred posumnjamo, i kako da dopremo do čoveka koji je ideal projektovao da bi prikrio samog sebe. Rückschluss auf den, der es nötig hat. Znamo da je sistem ideala (idealizam) pseudologija, ali znamo isto tako da su materijalizam i pozitivizam i racionalizam i ostali evropski sistemi isto takvi, odnosno nasilne operacije dezinformisanog čoveka, i upravo zbog toga su sistemi laži. Ono što bi sada bilo neophodno posle Ničea nije toliko da čovek odmeri gotov sistem, na primer onako kao što je Jaspers učinio kod Dekarta i racionalizma kad je ovu filozofiju izveo iz surovog i bezdušnog instinkta vlasti koji pati od istrošenog častoljublja. Sada bi u prvom redu bilo neophodno da čovek u pojedinim sistemima pronađe proton pseudos, prvu laž, koju je tvorac sistema sakrio pred samim sobom, ili ju je porekao, ili zaboravio. Prvi korak koji vodi prema samoubistvu. Ovaj prvi nitkovluk koji je samom sebi zbog nečega dopustio, ko zna zbog čega, gde je s nečim bio površan i zbijao šale i smatrao to oprostivim, ili gde je nešto postavio u središte, bilo zbog koristi, bilo zbog taštine, bilo zbog samodopadljivosti, a potom počeo da ga brani, i na ovaj prvi i temeljni kamen je postavio drugi i ostale, a zgrada je dovršena, ali više nije znao da li je ceo sistem izgrađen zato da bi se time odbranio jedan, samo jedan jedini tajni aksiom zasnovan na veoma duboko prikrivenoj laži. Bilo bi neophodno da čovek prati do kraja onaj proces kristalizacije, kada se od primordijalne laži gradi sistem i pogled na svet - naravno, što je laž dublja i pogubnija, tim je delikatnija u formulacijama - i da prati do kraja kako se raspada egzistencija, jer svi već znaju da
svaka laž razara ličnost. U svakom slučaju na ovom mestu bi trebalo pozvati u pomoć Bazilidesa koji upozorava na naročit oprez prema čoveku koji gradi ovakvu pseudologiju. Kako niko ne bi mogao da mu protivreči, kako niko ne bi pokazivao otpor prema onome što on kaže, kako se njegove teze ne bi dovodile u sumnju, kako se ne bi upustili u raspravu s njime. Sve to služi, kaže Bazilides, samo da bi dotični pribavio još delotvornije oružje i da bi promišljenijom strategijom branio svoje laži. Dospeva u još nedvosmisleniju suprotnost sa samim sobom i sa stvarnošću, i još više lišava sebe samog sopstvenog bića, i sve će dalje biti od stvarnih podataka. Laž sada više nije jednokratan i izuzetan akt, nego sistematična životna praksa, čak uglađena i virtuozna tehnika. Ni jednokratna laž se ne može zamisliti bez gubitka substancije. Ovo sada je već pojačano gubljenje čovekovog prisustva. Hegel. Čovek se zaprepasti koga on živi umesto samog sebe. Naravno, Bazilides je naivac starog veka kada veruje da se pseudologija može razviti u većim razmerama i sistematički samo ako se prvoj laži spolja suprotstave, i na taj način čoveka prinude na sistematičnu odbranu. Mi danas već znamo da spoljnje protivljenje nije neophodno. Pre nego što bi neko drugi mogao da primeti, čovek već zna da on laže i već počinje da se brani, i počinje da se sam od sebe skriva, u teorije i teze, i opravdava se. Ova monomanijakalna autovivisekcija, koju čovek sprovodi u sebi i sa sobom, jeste nasilna operacija. Tako od jednokratne i izuzetne laži nastaje ponašanje i tako nastaje sistem. Tako nastaje etos i sistem. Čovek lagano opkoljava sebe, odriče se elementarnog saopštavanja, odnosno govori samo njegova maska, stanovište, pogled na svet, filozofija. I njegov ton gubi sebe, i njegova artikulaciona baza zvuči lažno, što upućeno uvo smesta prepoznaje po tome što je ton prirodniji od prirodnog, neposredniji od neposrednog i mnogo ubedljiviji od ubedljivog. Ko je još neiskusan na ovom području, treba mu naročito preporučiti da ispita horizont značenja rečenica. Primetiće da dok je lažljivi glas falsifikat i dok odzvanja, istovremeno je gladak i ulaguje se, horizont rečenica je topao i plovi u opojnim pastelnim bojama, laska i mami, ne baš kao platno slikara, više kao prilog reprodukcije u boji u nedeljnim ilustrovanim novinama. Ako čovek laže uvek je ljubazniji od ljubaznog čoveka kakav on uopšte može da bude. U laži je čovek sve manje svoja supstancija, ono što kaže sve je više surogat. Ne! Čovek obično ne čeka dok ga ne napadnu spolja. Njegova savest ga prisiljava da sebe brani pred samim sobom. Neophodan mu je stalni i sistematski postupak dokazivanja da bi samog sebe podneo. Uzbudljivo pitanje, koje iskrsava na ovom mestu, jeste ono što se od Platona naziva dijalektikom, i što je istorijska tekovina evropske filozofije, ne liči li to opasno na raspravu na život i smrt čovekove savesti sa njim samim, i taj logički postupak, koji je kasnije nazvan dokazivanjem, ne treba li tu tražiti njegov izvor? Pitanje je već i zbog toga opravdano, jer ako neko nešto dokazuje, nikada ga neće ubediti nesumnjiva činjenica, nego će ga logička operacija oboriti na pleća. I dokazivanje, kao i dijalektiku, izmislili su Grci, ali ne Orfej, nego grecisti, odnosno pravnici, politički besednici i sofisti. Pogled na svet znači sistem laži, odnosno ne ponekad, izuzetno, nego da čovek promišljeno i sistematično, obrazloženo, istrajno dezinformiše sebe u jednom pravcu, i to ne iz interesa, nego kao posledica lažne pozicije koju je zauzeo u životu. Ono o čemu je reč nije ništa drugo do neozbiljnost onog građevinskog doprinosa koji se u Evropi naziva pogledom na svet, i što nije ništa drugo do utvrda centralne životne laži pseudoegzistencijalnog čoveka. Pogled na svet je za čoveka rezultat obaveznog poštenja, ako je već lagao, mora ostati pri svome, elementarno je poštenje da svoju laž odbrani od svakog napada. Žari zadržava za sebe pravo na laž. I neophodno je da čovek pojačava zahtev prema istini, i već samo zbog toga da bi drugima oprostio i da bi prema sebi bio još stroži. Lagati treba izuzetno, kako bi čovek uopšte mogao ostati pošten. Jezgro sistema laži nije uvek najlažljivija tačka egzistencije, ali je uvek ona tačka gde čovek najviše pati od sopstvene korupcije.
Konstantnost laži. Kao životne funkcije. Svet kao organizacija laži. Kao sistem dezinformacija. Kao praksa. Kao da je istinska egzistencija moguća samo po cenu izdaje sveta. Čovek veruje da nastavlja saznanja, mada samo traži zaštitu i opravdanje od svoje loše savesti. Moralno degradira sebe zbog takozvanog života. Klasičan izraz: kompromitovan posredstvom održanja opstanka. Lažan život. Pseudoegzistencija. Laž nije bezuslovna posledica pokoravanja. Ako čovek otvoreno prizna da laže, može da se spasi. Lažem radi svog života i dobara. Ali da mi ceo život ne bude laž, i da smisao onoga što činim ne ostane preda mnom skriven, radije ću priznati, već samo zbog toga da jasno vidim, i da mogu da ostanem pošten. Čovek u ovakvoj situaciji ne živi u samoobmani, i njegov sistem ostaje čist. Takvih slučajeva nema. Zajedno s pokoravanjem dešava se da čovek samog sebe dezinformiše o svojoj situaciji. Direktni moral i pseudologija. Teorija satisfakcije. Osveta, ressentiment. Demokratija. Socijalizam. Itd. Kada se pseudologija u tolikoj meri preorganizuje da se smisaono više ne može procenjivati, kad je osnažuje čak i to ako očito nije istina, postaje mit. Sve je više preteće pitanje da li će postati istina od onoga što svi lažu. Budući da je uzajamno povezano živeti istinito i govoriti istinu, ni laž, ni lažni život se ne mogu odvojiti. Međutim, lažna egzistencija i sistem laži se ne mogu odrediti uobičajenim kategorijama mišljenja. Moralni nisu ni dobri, ni loši, logični nisu ni istina, ni laž. Ali se ne mogu odrediti ni pojmovima biologije. Život je nešto specifično, i u laži on raste i ponekad izgleda čak i bolje. Pohotljivost života namučenog lažima. Nabujali od laži. Čovek je uvek stavljen pred ideal. U stvarnosti pak čovek ne stoji pred idealnim zahtevima, nego u svom bivstvu ili je u njemu, ili nije u njemu, i prema tome faktički je i stvarno ili punovredno postojeće biće, ili nije. To je postojeća razlika između solidnog, sigurnog, pravog života i nebitnog, beznačajnog, nesubstancijalnog života. To je razlika između egzistencije i pseudoegzistencije. Po Ničeu, ono što čovek drugome laže, zanemarljivo je ništavno upoređeno s onim što laže samom sebi. I danas, hvala budi psihologiji, svi znaci govore da živimo u doba procvata laži. Psihologija je ona disciplina, recimo anti-joga, koja ni iz daleka ne gađa, bar u praksi, ono što joj naizgled obezbeđuje pravo na opstanak, odnosno ni iz daleka nije poznavanje čoveka i metod samokritike, upravo obrnuto, ona uči čoveka kako da sebi nalaže o sebi samom mnoštvo laskavih stvari, i kako da o spoljašnjosti laže što kompromitovanija svojstva. Psihologija je disciplina sistematičnog samoobmanjivanja. Šta se zbiva u samoobmanjivanju? Pa čovek samog sebe dezinformiše o svom pravom biću. Svoju nečuvenu popularnost psihologija treba da zahvali tome što isporučuje gotove ne samo one tipologije kojima čovek za sebe samog može da izmišlja unutarnje i tajne izuzetnosti u neograničenom kvalitetu i meri, što je neko više zakržljao, tim pre. Danas čovek svoj ideal više ne uzima iz romana, nego su heroji psihologije, uzvišeni tipovi Frojda i Junga, Adlera i Roršaha i Sondija, ideali koje čovek pomoću laži usađuje u sebe. Ali psihologija liferuje komplikovanu igru samoopravdavanja, skrivanja i glumačkih produkcija, i trikove zapetljane samozaštite, i sofističke metode ponižavajućih sumnjičenja koja su okrenuta prema spolja. Psihologija je pobrala uspeh time što je na nezamisliv način usavršila tehniku samoobmane. Nismo suočeni s epskim, nego s psihološkim junacima koji svojom introvertiranošću i analitičnošću i uzvišenošću sami sebe lažu i uzduž i popreko. Naravno, s takvim čovekom, kao što veli Niče, preporučljivo je razgovarati samo zapušenog nosa, jer ne samo da s pouzdanim samozadovoljstvom izigrava pred samom sobom ulogu savršenosti, i s isto tako zasnovanim sažaljenjem prezire svakoga na koga projektuje negativnosti
svoje uloge, nego ovaj čovek više i ne može da greši, jer ono što on radi, to je nauka. Ovaj je čovek neizlečiv. Nije idiot. Pseudoegzistentan je. Nije opasan onaj koji laže po notama, nego onaj koji zna i bez njih, i improvizuje. U kome je psihologija već refleks. To su psihološki virtuozi koji su tehniku samoobmane već doveli do kraja. Tehnika samoobmane uvek je ispred tehnike samokritike. Ali ranije, još u doba religije i filozofije, bilo je nezamislivo ono što je danas: u razdoblju nauke svakodnevna je pojava da samoobmana ostaje neraskrinkana. Razume se, laž u ovom slučaju nije greh i nije bolest i nije logička greška. Laž je egzistencijalna nečistota, i to znači da čovek u prvom redu i pre svega ne kvari drugoga, nego samog sebe. S psihologijom je čovek prošao kao država koja je primetila da joj generalštab plaća neprijatelj. Psihologija je nastala tako što je tražen takav postupak za razrešenje laži koji će umeti da izdvoji iz čoveka sve - bilo svesne, bilo nesvesne - dezinformacije u pseudoegzistencijama i pseudologijama, i da ih učini neškodljivim. Onda se još verovalo u kritičke i samokritičke metode psihologije, i živelo se u uverenju da će se ovim metodom egzisencija i mišljenje moći osloboditi laži. Psihologija je najpre, znači, bila jedna vrsta dezinfekcije, operacija sprovedena u interesu unutarnje higijene, i uspostavljanja intelektualnog poštenja (Niče: intellektuelle Redlichkeit) i razrešavanje ukupnih dezinformacija. Preokret se zbio onda kada se ispostavilo, ako se psihologijom ne bavi autentična egzistencija, psihologija se smesta preokreće u svoju suprotnost, i umesto svoje kritičke i samo kritičke delatnosti pretvara se u postupak zamagljivanja i skrivanja. Za otprilike poslednjih stotinu godina to je bila najtamnija tačka u istoriji čovečanstva. Ako iza operacije prosvetljivanja ne stoji verodostojna egzistencija, sama se psihologija, za veoma kratko vreme, preobražava u tehniku skrivanja, i ne oslobađa od laži, nego postaje još jača odbrana laži. To se odnosi na psihoanalizu, na dubinsku psihologiju, na individualnu psihologiju, na sve kliničke psihologije i sisteme testova. Umesto da je čovek postao pogodan za raskrinkavanje dezinformacija, i umesto da je psihologija pokrenula u čoveku proces realizacije, ona je istim tim metodom osnažila čoveka u njegovim dezinformacijama, opravdala je njegovu korupciju, još je bolje skrila pseudos, ogradila ga je i iskopala šanac oko njega, psihološki ga je opravdala. U nekim psihologijama, naročito kod psihoanalize, ovaj proces je usledio vanredno brzo. Čak toliko da je danas psihoanaliza postala najpouzdaniji postupak skrivanja, i najdelotvornija tehnika pokrivanja, najsigurnija odbrana laži, najbolja dezinformacija, najdelotvorniji pseudegzistentni postupak za dovođenje u zabludu. Ista je ovakva sudbina, izuzev izvorne kjerkegorovske teorije, celokupnog modernog egzistencijalizma koji je na svom početku obećavao da će biti pouzdano razrešenje laži i metod za realizaciju. Danas se i egzistencijalizam preobrazio u tehniku pokrivanja s kojom se više ne prosvetljava pseudoegzistencija, nego u koju se čovek skriva i u njoj brani svoje falsifikate života. U ovom trenutku je egzistencijalizam u strateški najpovoljnijem položaju s gledišta da ume da odbrani čovekove životne laži. Ovo su otprilike uslovi u kojima je Evropa uspela da se približi apsolutnoj laži, odnosno kada iskrsava pitanje da li se istina može lagati? Naime, u pravu je tehnika laži u koju se pretvorila tehnika raskrinkavanja, ali tako što je u pravu onaj ko laže. To je tako visok i kompleksan stepen samoobmane od koje se odbija svaki pokušaj koji želi to da raskrinka. Naravno, nema takvog čoveka koji bi mogao slediti trag delatnosti samoobmane u svim njenim tananim treptajima, jer ono što je karakteristično za samoobmanu jeste da ona nije grub i upadljivo krupan pokret, nego upravo jedva vidljiv, nijansa, milimetarski pokret, kao što se crv miče. Međutim, nije to važno. Ono što je neophodno, i što je garancija, jeste da čovek sebe održava po mogućnosti na konstantnoj temperaturi intelektualnog poštenja (intelletktuelle Redlichkeit), i to je tako reći najviše što u ovom trenutku može dosegnuti ojađeni čovek od svoje pokorene loše savesti i od svog pobunjenog direktnog morala. Jedino pitanje modernog životnog poretka: kako čovek može da se oslobodi od onih laži koje je
izgradio oko sebe, koje je učvrstio u sebi, individualno, društveno, u svojoj muzici, u svojoj poeziji, i svome mišljenju, u svome procenjivanju, u svome viđenju. Lažni život i pseudologije koje izrastaju iz njega. Apsolutno lažan sistem koji nema ni jednu jedinu istinitu tačku. Koji je u sebi samom lišen protivrečnosti i ne može se narušiti. Dokaz apsolutno lažnog života i sistema opravdavanja. Jedna jedina laž.
Čontvarijev veliki kedar There's a tree of many one, kaže Vordsvort: ovde je drvo, jedno od mnogih. Isto kao i ostalo drveće, ali je ovo drvo neponovljivo i jedino u sjaju svoje individualnosti. Ono što je ranije bilo najvažnije, apsolutni duh, koji je uvek i svuda bio i biće i istovetan je; ono što je danas najvažnije, individualnost, koje nikada nije bilo i neće je ni biti, postoji samo ova jedna jedina, samo sada i ovde, nigde drugde i u ovom trenu i od svega se razlikuje. Čontvari je hteo da naslika ovu neponovljivu individualnost, koja se od svega drugoga razlikuje, i koja je u svom punom sjaju, i nije naslikao autoportret, nego usamljeni kedar na vrhu Libana. Kao što Van Gog nije naslikao autoportret, nego pletenu stolicu. Portret bi bio samo konfesija, samo roman. A ovo ovde je vizija. Vizija koja je apoteoza jedinstvenosti ličnosti u nadčovečanskom. Apsolutni duh je uvek bio gotov i gotov je i potpun, a čovek ga dobija gotovog i to je u njemu veliko. Svoju ličnost sam čovek mora da stvara, jer nje nigde pre nije bilo i nju ne dobija ni od kuda i to je u njemu veliko. Ali to ovako i nije dobro. Jer ono što dobijam gotovo i što je konačno, to se veličinom ne može meriti. Veličina je mera onoga što ja moram stvoriti. Apsolutni duh postoji. Ličnost je velika. Mera postojanja u arhaičkom dobu bila je apsolutni duh, danas je to ličnost. U odnosu na apsolutni duh ličnost je ekscentrična i egzotična, efemerna i momentalna, san i opsena. Ipak je ličnost velika i to ne zato što upućuje na apsolutni duh, nego što upućuje na izvornost. Nije sistem, nego slika. Nije arhitektura, nego ton. Ne poziva se na stvaranje, nego na tvorca. Evropljanin nije u znaku apsolutnog duha, nego u znaku velike ličnosti. Šta je više od ovo dvoje teško je ustanoviti zato što ako i znamo takav apsolutni duh koji je u znaku ličnosti, i takvu ličnost koja je u znaku apsolutnog duha, i ako je i razumemo, ne možemo je slediti. Izgleda uvek sve manja. Postajemo sve ličniji i sve više jedini, i naši susreti sve više se zbivaju u krugu jedinog i ličnog, tamo gde se svi razlikuju, ne tamo pak gde su svi istovetni. Čovek ne postaje čovekom time što je jedina istovetnost, nego time što ga nema u dva primerka. Apsolutni duh je nadličan. Otkrovenje je ono što govori. Ono po čemu ga prepoznajemo jeste da je nepokretan i nepokretljiv. Ništa ne radi, već postoji. Tu su na gornjem stepenu hijerarhije heruvimi i serafini, kao egipatske statue, kao Bude, kao vizantijski mozaici, kao ikone. Ova nepokretnost retko se može ostvariti. Znamo da se smirenost naše svesti može postići tek decenijskim vežbama i uz nečuvene napore. Kineski tao i induska joga uče nas kako se ovaj biološki mehanizam može usporiti, i katkada, najviše za nekoliko dana, zaustaviti. Ali onaj koji ne uči, neprestance, već i zbog svoje nemoći, čak se pokreće i za vreme spavanja, jer sanja. Ne može da stane. Tamo gde čovek stane, to više nije život, nego bivstvo. Nepokretnost ovde ne možemo da realizujemo. Postoji u nama nekakva slutnja, više negativna, o tome šta je bezistorijsko i bezvremeno, što je izvan razdoblja i večita sadašnjica, što je izvesnost i apsolut i znanje. Mi sami smo do guše u vremenu, u relativnosti i u trenu, delujemo i krećemo se, ne znamo, tek samo poznajemo, ne dosežemo, tek istražujemo. Apsolutni duh formira ovo bivstvo čija smo mi tek posledica. Formira bez pokreta, mi smo pak oni koje oformljuju i menjamo se. Apsolutni duh nije aktivan. Apsolutni duh vidi. I to viđenje zrači. Hebrejska baština ovaj svet, koji sve vidi i koji zrači ovim viđenjem, naziva olam ha-aziluth. To je svet emanacija. Što je duh bliži tome da bude nepokretan i da vidi i da viđenje zrači, tim je bliži apsolutu. Što je večno, i znanje i izvesnost. Evo kedra. Stoji nepokretan, kao heruvim, u olam ha-aziluthu i sve vidi i zrači. On je kao krajnji cilj tao i joge, više ne treperi, nego je izravnan i nema na njemu ni jednog treptaja, niti nabora. Već ne
sanja. To nije život, nego bivstvo. Kao egipatske statue i vizantijski mozaik. Stoji tu kao arhanđel koji ništa ne čini, nego postoji. Niče piše da je najviše ako kažem: hoću. A i od toga je više ako kažem: jesam. Jahve veli: eheje ašer eheje - bio sam koji sam bio, biću koji ću biti, jesam koji jesam. I ličnost apsolutizuje sebe, ali s time da samu sebe odvaja od svega i od svakoga. Absolutized by isolation, kao što piše Haksli. Ličnost deluje i kreće se i radi i realizuje. Svejedno je kako. U krajnjoj liniji samo jedno radi, ostvaruje sopstvenu sakralnu individualnost. Savršena ličnost ni u čemu nikome nije slična. Apsolutni duh razmišlja u analogijama, jer je za njega sve povezano i nema ničega što ne bi odgovaralo i nečem drugom. Ličnost razmišlja u razlikama i uvek bira ono što samo ona može da izabere, niko drugi. Ono što je analogija za apsolutan duh, dharma je za ličnost. U ličnoj sudbini čoveka dharma je zakon osvećene neponovljivosti. Indusi kažu da je bedni prosjak, ako ispunjava zakon svoga života, viši od bilo kog mudraca, moćnog i bogatog kralja, koji ga ne ispunjavaju. Ličnost je, u svojoj obesmrćenoj individualnosti, jedna među mnogima. Neproračunljiva po svojim putevima i večito u vremenu i u trenu, na svom mestu, ovde, u prostoru i vremenu, sada u narodu i u religiji, i u jeziku, i u vernosti zemlji i svojoj sudbini. Evo kedra. Stoji drvo, jedno od mnogih. Nema dva primerka. Drvo se apsolutizovalo svojom izolovanom jedinstvenošću. Nikome i ničemu nije slično. Sopstvenim vremenom raspolaže, sopstvenim mestom, stoji ovde, smešteno u svet, u narod i religiju, u vernosti svojoj zemlji i sudbini, u svojoj sakralnoj jednokratnosti. Ne zna šta je apsolutni duh i šta je objavljenje, šta je smirenost i mirno ogledalo jezera bez i jednog zapenjenog talasa. Ono što vidi nije odjednom sve, samo je jedina perspektiva, a i ona nije čista. Ni jednog trena ne zastaje, neprekidno radi na sopstvenom ostvarivanju, u ništa nema pouzdanja, neprekidno se koleba i bludi i obmanjuje se i greši i vara se, ali tako kao niko drugi, jedino on. I Van Gogova pletena stolica je jedina u apsolutu i apsolut u jedinstvenosti. Ali pletena stolica je humanija od kedra i društvenija i oslovljivija. Zalud bismo se obraćali kedru, kao i heruvimu. Čuje, ali se ne pokreće. Pletena stolica hoće, kedar postoji. Pletena stolica sanja i pati, kedar vidi. Pletena stolica je u životu, kedar u bivstvu. Pletena stolica potresa, hteo bih da joj priđem i pomognem, bar da je dotaknem, ili utešim, ili da je uhvatim za ruku. Kedar se uzdiže iznad mene u nedohvatljivoj visini, u njegovoj strašnoj smirenosti kao da su se Bog i svet odvojili od njega i kao da on sam stoji na vrhu Libana.
„Teorija” i teorija Razlika između „teorije” i teorije jeste kao i između pitanja i problema, ili između dosetke i misli. Dosetku ima novinar, misao pesnik. Pitanje ima političar, ili bankar, problem ima onaj koji je dospeo u egzistencijalne teškoće. Razlika između „teorije” i teorije nije u tome što je „teorija” provizorijum, a teorija neopoziva. Istina, „teorija” ne obavezuje. Ako ona zbog nekog razloga ne odgovara, načiniću drugu koja je isto toliko dobra, ili loša. Teorija se ne može zaobići. Teorija ima posledice, a pre svega ona se mora realizovati, inače nije teorija. Ko ne sledi svoju „teoriju”, to ništa ne znači, ko ne sledi svoju teoriju, on je neveran i laže. „Teorija” je uglavnom improvizacija, najvažniji znak raspoznavanja teorije jeste da je ona univerzalna, odnosno da je moralno i egzistencijalno aktivna. Pravo opstanka „teorije” jeste što nije praksa i nikada nije praksa, zbog toga je ona idealizam, ili materijalizam, ili su sve evropske filozofije redom „teorije”. „Teorija” je samo zbog toga „teorija”, jer nije praksa, i ne može to ni biti i ne može se realizovati, ostaje neostvareno i neostvarljivo apstraktna, pre kao manija i zabluda, lažna i irealna postavka koja to o sebi ne zna. „Teorija” postavlja u isti red stvari tako da su naoko srazmerne i dopadljive, ali bez sređivanja. Ona se naziva i pogledom na svet. Pogled na svet je šablon. Teorija stvara životni red, i zbog toga ako se ne realizuje, nema nikakvog smisla. „Teorija” gradi, ili bi bar htela da gradi; teorija zasniva, a zasnivati je više nego graditi. Čovek „teorije” više prepoznaje, teoretičar pre vidi. „Teorija” nije pokvarena teorija, kao što je dosetka kvarna ideja i pogled na svet iskvarena religija. Pojedini delovi „teorije” objavljuju prvenstvo „teorija”, drugi delovi prvenstvo prakse. U teoriji „teorija” i praksa nisu razdvojene. Teorija počiva na činjenici da ne postoji konstatacija koja ne bi imala egzistencijalnu težinu i moralne konsekvence. „Teorija” nema svoje mere, zbog toga ne ume da spaja ono što je apstraktno ili konkretno. Mesto „teorije” više je nauka i filozofija, mesto teorije je više umetnost i religija. Ko gradi teoriju, on mora da izmeni ceo svoj život. Savremeni čovek živi u provizorijumima. Dosetka i pitanje i „teorija”. On ima otprilike tri „teorije”: darvinizam, frojdizam i marksizam. Osnova darvinizma je, kao što je to objasnio Bertran Rasel, prosta zabluda. Darvin je projektovao u biološki proces osnovnu misao engleskih ekonomskih teoretičara osamnaestog veka, prema kojima priroda najkraćim putem i najjednostavnijim sredstvima nalazi najveću korist. Znamo da je pogrešno ovo shvatanje, prema kojem gazdovanje prirode počiva na ekonomskim osnovnim principima. Logika prirode uopšte nije ekonomska, naprotiv, ona je rasipnička, i zbog toga ne traži najveću korist, nego pruža neprekidno obilje (Bataj). „Teorija” Frojda i Marksa nije mučna zbog toga što je sablažnjiva, nego zato što iskrsava sumnja kako i ne želi ništa drugo do da sablažnjava. U njihovim tezama se krije maglovita namera da oni ne traže istinu, nego žele da čoveka ulove u nečemu. Verovatno su frojdizam i marksizam nastali zato da bi se povredilo građanstvo u njegovoj borniranoj udobnosti. Kad bi se istina, na bilo koji način, objavila, čovek bi podneo njenu neprijatnu suštinu, čak bi „teoriju” u određenom pogledu s olakšanjem i prihvatio. Ali Frojdov metod ne leči psihopatu, nego konstruiše neosetljivog idiota prema unutarnjim teškoćama, idiota koji je mnogo manje normalan nego što je bio bolestan. Marksova društvena „teorija” ne sređuje socijalne nemire, nego hoće da stvori takvu zajednicu koja ne želi ni da sazna prirodne zaplete. Čovek ne očekuje od istine da bude laskava, ali treba smatrati isključenim da ona ne bude ništa drugo do uvredljiva. I baš zbog toga da bi ovakva „teorija” imala opšte dejstvo, njoj je neophodan odgovarajući čovek. Ako neka „teorija” danas želi da postigne ovakvo opšte dejstvo, njen neophodni uslov jeste da se bar primakne onom nivou koji obično zastupaju dnevni listovi u svojim dodacima za Božić.
Humanizam U interesu primene državnog života na svim područjima čovečnosti koja se sve više razvija, naređujemo izgradnju autobusa - mrtvačnica i njihovu institucijalnu primenu; vlasti, odnosno proizvođača upućujemo da vozilo izgradi u što kraćem roku i da ga uključi u upotrebu. Autobusi se moraju proizvoditi u uobičajenim dimenzijama. U autobusu će biti jedna prostorija kojoj je pozadi priključen zatvoreni odeljak pogodne veličine za umivaonik i klozet, a spreda manja čajna kuhinja u kojoj se može spremiti jelo, kafa, čaj i sl. Autobus i kuhinja su priključeni na gasovod. Autobus je stambeno opremljen, raspolaže tepisima, zavesama i besprekornim osvetljenjem. Osuđenici na smrt imaju pravo da u autobusu provedu noć pre izvršenja kazne, i kako bi i poslednje trenutke života proveli u humanim uslovima, osuđenike treba ovim autobusima prevesti na mesto pogubljenja. Kada osuđenik pristigne u autobus, treba mu staviti na raspolaganje jelovnik kako bi on slobodno i po svojoj volji mogao da naruči za večeru raznovrsna jela i pića. Večeru mu treba doneti iz najotmenijeg restorana. Postojeća čajna kuhinja služi samo kao ispomoć. U autobusu mora postojati bife s raznim oštrim pićima, sendvičima, kolačima i desertima koji odgovaraju najvišim ukusima, koje osuđenik po volji može koristiti i bez ograničenja. U autobusu treba da bude radio, gramofon, televizor i bioskopsko platno. Osuđenik ih takođe može koristiti prema volji. Na raspolaganju su mu najnovji brojevi ilustrovanih i humorističkih listova, za gramofon mora biti obilje ploča s muzikom za igru. Uz već pomenute predmete u autobusu mora biti sto za ručavanje i sto za pušenje s tapaciranim stolicama i foteljama, sve izrađeno ukusno. Treba se pobrinuti da se vazduh u kolima dezodoriše. Na stolovima neka bude sveže nabranog cveća u vazama fine zanatske izrade. U autobusu mora da bude širok divan s prvorazrednim oprugama, koji se može zakloniti paravanom. Osuđenik ima pravo da na osnovu albuma s fotografijama izabere damu za noć koja odgovara njegovim zahtevima, i da noć provede s tom damom. Poslednje časove osuđenika država želi u svakom pogledu da učini prijatnim i želi da osuđenik još jednom okusi prava zadovoljstva života. Jednokratna nadoknada za damu može iznositi 100 (jedna stotina) forinti. Osuđenika u autobusu služi konobar u fraku, za barom ga opslužuje zgodna mlada konobarica. Osoblje za poslugu napušta prostoriju na zahtev osuđenika, i ne sme ga uznemiravati ni u intimnostima s damom, niti u odmaranju. Osuđenika ne mogu posećivati u autobusu ni članovi porodice, ni prijatelji, ni sveštena lica. Jednokratna upotreba autobusa iznosi 560 (pet stotina šezdeset) forinti. Vlast je dužna da ispostavi račun na ovu sumu zajedno s cenom pojedinih jela i pića i honorara datog dami, i da takav račun najkasnije u roku od osam dana uruči porodici osuđenika. Označena suma se knjiži u stavku opštih poreza.
Nemačkarstvo Početkom veka Valeri misli da u raznostrukosti moderne evropske civilizacije može da raspozna samo jednu jedinu monolitnost. Reč je o određenoj engleštini, ali on ne kaže šta pod tim podrazumeva. Možda da nam je kroj odeće engleski; možda da nam je mišljenje tako komercijalno; možda što smatramo korektnim ponašanjem onu specifično džentlmensku ravnodušnost koja ne gubi glavu čak ni onda kad vetar odnese s nje šešir. Razume se, Valerijeva tvrdnja je već i onda izgledala nesavremena, jer je prevaga nemačkarstva bila teška i pre pedeset godina. Kada iskrsne ovakvo pitanje, kao engleština, nemačkarstvo, obično se upućuje na pojam nacionalizma. Nacionalizam uopšte znači da se pojačava nacionalna crta, i da ljudska grupa odstupa od normalne humanosti. Nacija, ili narod je neka ustaljena i masovna pojava oblika deformacije, i oni koji su se deformisali obično su naročito ponosni na to. Pripadati naciji znači isto što i na istovetan način biti deformisan, proslavljati takvu deformisanost, a ostale prezirati. Ako odstupanje od normalnog poprimi kolektivne razmere i stabilizuje se, u svakom slučaju nastaje nešto poput religije, ili rase, ili naroda, ili nacije, ili klase, iznutra slava, spolja otrov, jed i komičnost. Satirična tema za nacionalnu, rasnu, klasnu samosvest. Ovaj put je, pak, reč o takvoj vrsti zajedničke deformacije ljudi koji masovno žive skupa, koja ne podrazumeva potpuno kolektivne kategorije nacije, ili rase. Nemačkarstvo je uvek pomalo mutno, u krajnjim svojim mislima je bilo neutemeljeno, do kraja nedomišljeno, ono istina je da je neprekidno tragalo za sobom, ali se nije pronašlo ni u neprekidnoj potrazi. Ova labilnost, nesigurna i bez korena, samu je sebe pokrivala preteranom ustaljenošću. Nemačkarstvo se, kažu, prepoznaje po redu, ali red nije istinski, više je samo pedanterija. Jer je pedanterija preterani red, osnova mu nije smisao, nego fiks-ideja. Sve plemensko je deformisano u odnosu na normalno i univerzalno humano. Ako se ovo deformisano biće razvije i ojača, može i da potisne normalnost, čak može i da dođe u sukob s normalnošću i univerzalnošću, a povrh svega u ovom svom deformisanom biću ono može biti posebno agresivno i netrpeljivo prema svakoj drugoj naciji, kao što stvarno i jeste. U nemačkom se sistematizovanju svakako pojavljuje poremećenost uma osobenog sklopa. Postoje dva stepena poremećenosti uma: prvi je monomanija istraživanja, drugi je napadno potvrđivanje rezultata. Biće koje je izgubilo svoje univerzalno svojstvo svakako je praznije i jadnije od normalnog; svaka nacija, klasa, rasa istorijska je epizoda, nesposobna je da živi čisto i celokupno, magla je koja se javlja u neozbiljnim preokupacijama i na koncu je poseban vid nonsensa. Posle raspada univerzalnog sveta srednjovekovne Crkve, od vremena od kada nema jedinstva čovečanstva, istorija Evrope se nalazi u znaku nacija, tu lekciju smo imali prilike da naučimo iz bezbroj primera. Nedvosmisleno je da je na početku novog doba nemačka reformacija bila ovakav nacionalni pokret, čija je najvažnija tekovina brisanje univerzalnog nadnacionalnog jezika i njegovo zamenjivanje narodnim jezicima. Time je ukinuta mogućnost univerzalne komunikacije među narodima. Ne samo zbog toga što ljudi iz drugih država nisu razumevali nacionalne jezike, nego naročito zbog toga što univerzalni pojmovi nisu mogli biti izraženi na nacionalnim jezicima. Uloga latinskog poglavito nije bila da praktično povezuje narode, nego da povezuje univerzalne pojmove neizrecive na nacionalnim jezicima. Latinski jezik je u srednjem veku ispunjavao zadatak univerzalne ljudske komunikacije. Znamo da reformacija nije bila usmerena protiv Crkve, nego protiv korumpiranog klera, ali znamo i to da je napad pogodio Crkvu i ako je u istoriji Evrope bilo tragičnih momenata, onda je ovaj bio takav, kao posledica napada gotovo je potpuno nestala snaga univerzalne Crkve čovečanstva, a moć klera je pak ostala gotovo netaknuta. Nacionalizmi mogu nastajati samo u svetu u kojem narode ne povezuje više jedinstvo univerzalnosti. U toj situaciji je nemstvo, kao i ostale nacije, neograničeno
moglo da razvije svoju nacionalnu osobenost bez bilo kakve više kontrole. Razvijanje nacionalnih osobenosti kod ostalih naroda nije bilo naročito štetno za strane nacije. Ono nešto što se naziva nemačkom sistematičnošću već je sredinom osamnaestog stoleća poprimalo sve više oblik paralize (Fridrih Veliki), od Hegela na ovamo opasnost je postala preteća, razvitkom nemačkog scijentizma, pak, ova je organizacija, koja se proširila na opstanak celog čovečanstva, podjarmila celu zemlju. U ovom trenutku nema naroda koji svoj način života ne bi oblikovao na temelju sistematičnosti koja je nastala iz osobenog sklopa poremećenosti uma nemačke nacije. Kao što je poznato, ova sistematičnost je nazvana naukom (scijentizmom). Teorije ove organizacije izbacile su iz prirodnog poretka život miliona autonomnih naroda. Primer za to je delovanje marksističke teorije na Ruse. Ali je izmenjena obrada zemlje i industrija, vojska i državna administracija, diplomatija i umetnost, društvena struktura i individualni poredak života na taj način što je sve premešteno na specifičnu scijentičku bazu. Konstruisani su pojmovi kao idealizam i materijalizam i pozitivizam i übermensch i pogled na svet i razvitak i rasizam i klasna borba, uz pomoć jedne očajne dijalektike, pojmovi za koje, ako ne po drugom, ono po njihovim posledicama (pokolj i lakrdija) prosečna trezvenost smesta zapaža da ih nije stvorio saznajni smisao, nego da su oni bornirane fiks-ideje jednog monomanijakalnog (pedantnog i arogantnog) klasifikovanja. Danas, u drugoj polovini dvadesetog stoleća nastala je takva situacija besprimerno delikatna i teška u svetskoj istoriji - za čije razrešenje ne samo da nema nikakve mogućnosti, nego po svim znacima u odnosu na nju nismo u stanju čak ni da jasno postavimo pitanje. Prvo zapažanje, koje treba postaviti jer se nalazimo u neizvesnosti, jeste da li je takozvani objektivni svet nauke nezavisan od ljudske ličnosti koja ga saznaje zaista postojeća stvarnost, ili je pak čista fikcija. Zapažanje treba postaviti, jer ako bi ovaj svet bio samo indiferentan, kao što bi svako očekivao na osnovu trezvenog uma, u svakom momentu njegova antihumana priroda ne bi bila agresivna prema čoveku. Međutim, to izgleda neosporno. Svet nauke kao da nije samo bezličan i bezegzistencijalan, niti je ravnodušan prema ljudskim vrednostima; svi znaci govore da ovaj svet ima određenu oštrinu uperenu protiv čoveka, kao da u tome ključa neka neskrivena mržnja, gotovo osveta prema humanom, i čija bi delatnost bila mučenje i kvarenje ljudskog života. Konstatacije nauke imaju primetnu nameru ozleđivanja, kao da nauka gaji naročit ressentiment prema čoveku. Zbog toga se svet nauke ne može nazvati prosto nužnošću, nije bezegzistencijalan, nego je antiegzistencijalan; nije ahuman, nego antihuman; nije objektivan, nego nemilosrdan, i prema ljudskim vrednostima gaji vidljivi animozitet. Razume se, sve je to neutvrdivo. Ali da su u svemu tome što se zbilo u poslednjih pedeset godina umešani prsti nauke kao najvažnijeg aktivnog činioca i inicijatora, i sve ono što se dogodilo, zbilo se u znaku nauke, to je opšte poznato. Nauka je najviši pokazatelj vrednosti. Nauka je najbolji posao. Nauka je apsolutni autoritet. Bez nauke nema fašizma, ni nacionalsocijalizma, ni komunizma, nema rata bojnim otrovima, niti bakteriološkog rata, nema rata u vazduhu ni motorizovanog rata; bez nauke nema krčenja prašuma, nema pljačkanja mora, masovnog ubijanja životinja, bez nauke nema ni Čeke, ni Gestapoa, ni Aušvica, ni tjurme; nema Katinske šume, Hirošime, Koreje, Mađarske, Tibeta. I što je neobično, kao da sve ovo i nije nehotična posledica nauke, nego kao da se u ovim jezovitim činjenicama suštinski očituje mržnja nauke prema životu. U drugoj polovini dvadesetog veka čovek živi u neprekidnoj strepnji, ne samo zbog toga što moć nauke u svakom trenutku može da uništi zemlju, nego još više zbog toga ako ova moć, čak i u slučaju da ostavi čovekov goli život, lišava čoveka njegovog normalnog načina života i srozava život na sve bezvredniju vegetativnu egzisteniciju koja nema nikakvog značaja, težine, lepote, istine, ozbiljnosti, svetlosti. U ovom trenutku više nema razlike između mira i rata, jer se ljudsko biće potpuno izgubilo u oba slučaja, zapravo je svejedno da li postoji ili ne postoji. U krajnoj liniji izgleda da svet koji je stvorila nauka nije dobronameran; cilj nauke nije saznanje, nego akt moći, i to nije svojstvo pojedinih disciplina (prirodne ili tehničke nauke), nego ova crta nauku kao nauku principijelno obeležava u svim
njenim vidovima. Naravno, postoje znakovi po kojima nauka ne stvara ovaj svet, nego otkriva ono što postoji, to jest svet odista postoji, odista je onakav kakvog ga nauka opisuje. To već i zbog toga mora tako da bude, jer se čovek neprekidno sudara s nečim izvan sebe i ovo spoljašnje izgleda neka uzajamno povezana stvarnost. A opet nedvosmisleno je da čovek, prema mišljenju filozofa koje treba smatrati ozbiljnim, nije u odnosu sa stvarima, nego sa sopstvenim pojmovima koje je stvorio o stvarima. Lako je, dakle, moguće da ono s čime se čovek sudara jeste svet čovekovih pojmova koji je u specifično okamenjenom obliku. Razume se, sve je to takođe neutvrdivo. Naše sposobnosti trenutno ne izgledaju dovoljne da bismo mogli da utvrdimo faktičku stvarnost takozvanog objektivnog sveta nauke, ili je on takva pojmovna konstrukcija na kojoj nema pukotine, i otuda on izaziva utisak uzajamno povezanog realiteta. U svakom slučaju sumnja postoji da snaga nauke nije u njenoj istini, nego u organizaciji. Njena snaga nije u tome što svojim pojmovima otkriva stvarnost faktičkog sveta, nego što su ovi pojmovi izgrađeni za prosečan ljudski razum u nezaobilazno zatvorenom i strogom sistemu. Prema tome, nauka ne polazi od saznavanja stvarnosti, nego se trudi da stvori takvu pojmovnu organizaciju koja nije usmerena na saznanje, nego na druge ciljeve, i čiji proboj u ovom trenutku izgleda nemoguć. Pojmovi i uzajamne veze su očvrsli, i ostvarili su građevinu veoma sličnu neminovnosti. U svakom slučaju postoji nešto u konstrukciji građevine što pobuđuje strahovanje. Nauka se smatra apsolutnim znanjem. Međutim, kad se neka misao apsolutizuje, uvek je sumnjivo. Znamo da su tokom istorije mnogobrojne pojmovne organizacije mislile za sebe da su konačno znanje, ali je u svakom slučaju usledio trenutak kada se ispostavilo da one nešto kriju. Poslednja ovakva organizacija bio je srednjovekovni klerikalizam, u ono doba vavilonska kula sagrađena od gnajsa, sa svojim strahovitim razmerama, i u svojoj neospornoj sigurnosti. Možda su u pravu oni koji misle da je klerikalna dogmatika bila baza sistema svetske moći srednjovekovnog sveštenstva; dogmatika nije bila u znaku istine, nego u znaku savršene organizacije. U onom trenutku kada se ova organizacija raspala i ispostavila činjenica da nema svoje istine, ceo sistem se sam od sebe raspao. Ali je moguće da su u pravu oni koji nauku smatraju za bazu jedne novije organizacije svetske moći, nauke koja je izgrađena po uzoru na srednjovekovnu dogmatiku, ali s usavršenim sistemom, izraslim iz antiklerikalnih i reformističkih pokreta posle gubitka istorijskog delovanja svešteničke svetske moći. Na ovaj način bi neskriveni antihumanizam i osveta koji se nalaze u nauci, i svakovrsni razjareni animoziteti izraženi prema čoveku dobili objašnjenje, jer je nauka zapravo antihrišćanstvo. Ali bi bilo razumljivo i to da su užasi scijentičke organizacije daleko premašili tako bogatu istoriju laži, nasilja i izrabljivanja klerikalne svetske moći, a povrh svega nauka je unela nešto novo u istoriju. Kao što A. Kami piše, u srednjem veku bilo ko da je, bilo gde počinio užasnu podlost, kralj, kardinal, papa, ministar, nikada to nije bilo ništa drugo do individualna samovolja i izuzetak, kojim je povređivan intaktni i humano čisti poredak sveta, ali nije oslabljivan; u novovekovnoj organizaciji svetske moći nepravda više nije izuzetak, nego legitimni akt koji nauka podupire, i nepravda se više ne skriva, nego scijentično opravdana, ona blistajući počinjava svoj zločin opijena znanjem koje poseduje. Jer ni za trenutak ne treba smetati s uma da moderne institucije vlasti, kao industrijska preduzeća, banke, diplomatija, policija, obaveštajna služba, državna administracija, vojska, partije, nisu izrasle neposredno iz društva, nego bez izuzetka protiv društva, po uzoru na neki viši sistem. Srednjovekovna dogmatika i novovekovni scijentizam su ovakve organizacije na višem stepenu, organizacije koje do krajnje crte prožimaju ljudski životni poredak, i oblikuju ga po svom uzoru. Nauku ne projektuje iz sebe društvo, nego se društvo izgrađuje prema organizaciji nauke. Uvek je najpre konstrukcija, potom delo. Savršenstvo organizacije scijentizma daleko premašuje srednjovekovni klerikalizam. U srednjem veku su postojale pukotine kroz koje ne samo da je mogao prodreti protest protiv nepravde vlasti, nego se i stalno probijao, i mogla se očitovati svetlost. Ovakvih pukotina nema u društvima izgrađenim prema organizaciji nauke, a ukoliko ih i ima, one postaju sve neznatnije. S obzirom na viši
nivo organizacije nauke, ovde se nikako ne može očitovati misao koja se ne slaže s organizacijom. Zidovi građevine postaju sve tvrđi, kolektivno i individualno biće se sve više scijentifikuje, sprema se da se bez ostatka upije u statistiku, u psihologiju, u sociologiju, u biologiju, u hemiju, i nastaje takva neprobojna organizacija koja čovekov poredak života zaista može da poremeti sve do ontoloških tačaka. U drugoj polovini dvadesetog veka je nesumnjivo najkrupnije pitanje prosvetljavanje nauke kao egzistencijalne laži. Svet u kojem u ovom trenutku živimo stvorila je nauka, ona ga organizuje i održava svojim školama, obrazovanjem, industrijom, državama, istraživanjima, administracijama, vojskama, fabrikama, bankama, bolnicama, umetnošću, štampom, mami nečuvenom budućnošću i napretkom, dok se čovečanstvo danas, ovde na zemlji sprema da potone u do sada nezamislivom bezdanjem ponoru prestrašeno i poniženo, iskvareno i podlo i ukaljano, međusobno nahuškano narodima i klasama i nacijama, raspomamljeno naoružanom mržnjom, i već s neskrivanom osvetoljubivošću, uz pomoć kolosalnih pronalazaka. U srednjem veku klerikalizam je prevario čoveka; obećavao je red, a ono što je pružio bila je laž, nasilje i izrabljivanje. Nauka se javila kao nosilac svetlosti, ali se ispostavilo da je tama koju je donela veća od prethodne. Egzistencijalna laž nauke počiva na tri postavke: 1. objavljuje da je njena snaga u istini, mada ta snaga ne pripada istini, nego jednoj organizovanosti visokog stepena; 2. objavljuje da je objektivna, to jest da njeno saznanje obeležava stvarna vernost, mada je bezlično indiferentna, antiegzistencijalna i antihumana; 3. objavljuje da uz nepristrasan smisao traga za istinom, mada svojim fiktivnim konstrukcijama pruža bazu sistemima svetske moći. Naravno, veoma je krhak sadržaj realnosti u ovim postavkama. Ali ako bi ih i obeležavala evidentna istina, ni onda ne bi imale značaja. U jednom sistemu nije presudan stvarni sadržaj istine u izjavi, nego kako se izjava može ugraditi u organizaciju, odnosno da li ona usavršava ili ne usavršava organizaciju. Jedna izjava može da izrazi i apsolutnu istinu, ali ako se ne može prilagoditi sistemu, ništa ne znači. A što je uža baza stvarnosti sistema, neznatnija je njegova sposobnost primanja istine. Tokom vremena sistemi gube svoju elastičnosti i sposobnost asimilacije, i nisu sposobni da prime nikakvu misao koja im je strana. Nemaju više sposobnost obnove. To je onaj trenutak kada jedan sistem zauzima negativan stav prema istini, odnosno kada se sistem egzistencije pretvara u egzistencijalnu laž. Svi znaci govore da je nauka stigla na ovu tačku; neće, ali i ne ume da primi podsticaj iz izvora koji je izvan njenog sistema, i nije sposobna ni za šta drugo do da održava u pogonu svoju automatizovanu organizaciju. Organizacija može da bude savršena čak i onda ako joj je svaki elemenat pogrešan; sistem može biti savršen čak i onda ako mu je svaka postavka laž. Jedan aparat može da radi savršeno čak i onda ako mu je svaki elemenat egzistencijalno savršeno falš. Zbog toga je jedna jedina stvar važna: aksiom. Ispitivati nešto drugo kao osnovni aksiom - besciljno je i besmisleno. Sistem egzistencijalne laži nije u stanju da primi izjavu koja je došla izvan sistema. Ne postoji izjava čiji je sadržaj apsolutna istina, kaže on. Svaka izjava ima značaj samo u odnosu na njenu organizaciju. Pokidana je veza sistema s istinom koja večito obnavlja egzistenciju. Između sistema i stvarnog sveta nastala je lažna komunikacija. Što znači da sve ono što kaže sistem poseduje lažni zvuk. U drugoj polovini dvadesetog veka nastalo je vreme kada je nedvosmisleno moguće utvrditi da je nauka, koja je srušila srednjovekovni klerikalni sistem laži, i sama postala sistem laži, u lažnoj je komunikaciji sa stvarnošću, odnosno u dijalogu čovek-svet više nema istine. Razume se, nauka nema načina da bude svesna ove činjenice; nema načina zbog toga jer nije reč o stvarnoj laži i postavci unutar jednog sistema. Laž je ugrađena u sistem, i obavlja funkciju, što se ne može raskrinkati. Ono s
čime je čovek suočen nije lažna izjava, nego proces falsifikovanja koji se rasprostire na celokupnu egzistenciju i sve prožima. Sistem egzistencijalne laži je lavirintski splet, unutar kojega više nema mogućnosti da se uverimo u istinitost ili neistinitost stvari, i ovde više ne postoji ništa drugo do mehanički rad, nezaustavljiva obmana, vrtoglavica, zabuna, izgovor, objašnjavanje, uveravanje, prevara, zagonetka i tajna Kao posledica lažne komunikacije nikakva vrsta humanog odnosa ne ostaje intaktan, lažni dijalog pseudoegzistencija čovečanstva, iz kojeg ne proizilazi ništa, ponajmanje je prirodna zajednica. I ono što zamenjuje zajednicu jedna je naučnička koncepcija zajednice, logor, partija, kasarna, vojska, komuna. Dok je svet ideja i politička moć nemačkog fašizma pobeđena u Drugom svetskom ratu, nemačka egzistencijalna organizacija koja je stvorila fašizam proširila se po celoj zemlji. Egzistencijalna organizacija se naziva nauka, i to je sasvim verovatno prava fizionomija i zaokruženost nemačke reformacije. Ono što se u ovom trenutku događa na zemlji, u industriji, ili u politici, u društvu, ili u ekonomiji, u umetnosti, ili u filozofiji jeste scijentizam i pod znakom je scijentifikacije koja se rasprostire na sve momente egzistencije. Fašizam je isto tako jedan od vidova ove naučne organizacije egzistencije kao i socijalizam, ili komunizam; banke i generalštabovi i univerziteti i klinike su pod istim ovim znakom. Stvaranjem egzistencijalne organizacije nauke nemačkarstvo je došlo u posed do sada nezamislivih razmera svetske moći, nemačkarstvo koje je, istina, poraženo (?) kao spoljašnji politički poduhvat, ali kao moć koja organizuje egzistenciju, ono na autonoman način neograničeno upravlja životom svih naroda na zemlji.
Ajnpren supa Kad bi čovek bio prirodno biće, njegova apsolutna hrana ne bi moglo biti ništa drugo do voće. Ali mi znamo da većom polovinom svoga porekla potičemo izvan prirode i svoja istinska ljudska jela sami moramo da spravljamo. Rafinirana suština jela održava korak s komplikovanošću našeg života i očito je izvesno da je pravi razlog mnogih zapleta u našem životu neko zbrkano jelo. Na osnovu toga mirno bi se moglo govoriti o sendvič-životu ili desert-životu. Ljudi koji žive na sendvičima i desertu potpuno su izgubili normalnost. Posle izvesne granice to više i nije život, već histerija. Ako čovek, na putu prema normalnom životu, traži osnovna jela, trezvenu i smirenu hranu, jedva će ih naći nekoliko. Normalan život je ono što je među jelima ajnpren supa. Ništa naročito. Bez senzacije. Daleko od toga da je neko voli ili ne voli. Čovek je može pojesti u svako doba dana, za doručak, za ručak, za večeru, toplu, mlaku ili hladnu. Brašno proprženo na masti ili ulju, i voda. Pitagorejci je znaju u dva vida, slanu, eventualno s kimom, kako je i mi jedemo, ili blago proprženo brašno preliveno mlekom, zaslađeno medom. I tibetanska čampa je jelo slične vrste, ali se brašno preliva čajem, a katkada se nasecka i loj. Ajnpren supa je jelo bez bilo kakve napetosti; ono što je u njoj naročito ljupko jeste da je blaga i obična. Samo se po sebi razume da je prvo jelo dojenčeta posle majčinog mleka upravo ajnpren supa. Ajnpren supa je kristalno čisto jelo od gladi, što otprilike znači da nije gurmanska hrana, i nije za oblizivanje, odnosno ona ne predstavlja uzbuđenje, nego je pripremljena za gladnog čoveka, i najbolja je s hlebom, i ako se hleb proprži, ili naročito ako se malko propeče na masti isečen na kockice, ona je izdašno, koncentrovano i sito jelo, čak toliko da čoveku, ako pojede dva tanjira, ništa više ne treba, jedino čaša poluslatkog vina. Normalno jelo, kao hleb, krompir, varivo, kuvani pirinač, slanina, hrana je koja ne može dodijati, jer i ne želi ništa drugo do da nahrani. Velika dela kuhinje, kao francuska salata, ili pečena patka punjena gunjama, eventualno pašteta, puna su zadnjih misli; kompleksna dela, višeslojna jela, i ne umeju sebe odjednom da izraze. Još niko nije pokvario stomak ajnpren supom. U svakom slučaju postoje žene, prilično retke, koje su sasvim svesne šta kuvaju; u ajnpren supi takvih žena može se odlučno otkriti ukus majke zemlje. Ona se ne može spravljati bez srdačne ljubavi. Većina, ako je supa gruba, brani se time što je to samo ajnpren supa. Kao da opšte mesto nije nešto najviše, kao da ono što je obično ne može biti viši stepen vrednosti. Ukus ajnpren supe najsrodniji je ukusu zrna mlečnog žita. Ako ga čovek okusi, sve je saznao o milini života. Među krivičnim delima nedvosmisleno je najteže krivotvorenje životnih namirnica. U njemu se, u određenom pogledu, skupa nalaze izdajstvo, buljenje, trovanje, prevara, laž, i to sve podmuklo i skriveno; odvratna šićardžijska pohlepa je zloupotrebljena, jer kad čovek ogladni, mora da jede. Koliko god da je užasno, ali je tačno ono što kaže Dostojevski: gazite me, tucite, ponižavajte, pljujte, samo mi dajte da jedem, da jedem. Od krivotvorenog jela postoji još samo jedna teža laž, lažno proročanstvo koje čoveka truje lažnim mislima. Plemeniti i pravi hleb smo gotovo već izgubili. Jedva i da ima većeg gubitka od toga, i zbog toga ni dubljeg bola. Ajnpren supa je tako prosta i skromna da nikome i nije palo na um da je falsifikuje. Možda i zbog toga što je tako jeftina, i ne isplati se. Naš položaj u svakom slučaju nije beznadežan; imamo još Bahovu muziku i palatu Piti, imamo Velaskeza i Helderlina, normalnost još nije sasvim nestala sve dok imamo svoju ajnpren supu, krompir i kuvani pirinač.
Lajoš Sabo, ili jedini sistem Lajoš Sabo je strasni čitač novina. Nema tako proste izjave za štampu koju ne bi mogao protumačiti s naročitim značajem. Izgradio je čak i teoriju o tome kako je čovekova informisanost pouzdana tek u slučaju ako sa stvarima održava neprekidan kontakt i do poslednjeg trenutka je obavešten o zbivanjima. Ovaj stav je samo delimično razumljiv prema bemeovsko-blejkovskom shvatanju, to see the world in a gram of sand, videti ceo svet u jednom jedinom zrncetu peska, večnost videti u jednom jedinom času. Za Lajoša Saboa celina neprekidno mora biti prisutna. U apsolutnom bogatstvu i neprekidnom aktualitetu celokupnog bivstva. Istorija sveta u dnevnoj vesti. Cela metafizika u intervjuu poslanstva. Ako čovek nešto ispusti, njegova informacija je manjkava, i proigrao je svoje pravo da razume ono što jeste. Ono što čovek treba da sagleda, uvek je celina. Stupnjevi industrijske proizvodnje nalaze se u neprekinutoj vezi s višom matematikom sve dok gotov proizvod ne izbaci mašina. Ako neko bilo koji elemenat istakne, on je počinio nepopravljivu grešku. Ovaj izraz precizno pokriva jevrejsku baštinu koja tvrdi da fizičkog rada nema bez pronalaska, pronalaska nema bez ekonomije, ekonomije nema bez fizike, fizike nema bez matezisa, matezisa nema bez metafizike. Svaki krajnji filozofski princip ima neminovnu posledicu u elektroindustriji i farmaceutskoj industriji, i svaki konkretni momenat sve do staklene čaše i futrole za naočari nastaje u metafizici. A od ove metafizike, pak, ne postoje dve. Jedna. Jedna jedina. Ako ih pretpostavim više, dovešću sebe u zabludu i počiniću grešku postvarivanja. Počev od početka postoji samo jedan sistem, nema ih više i nezamislivo je da ih bude više. Taj sistem je f-system (fix system). Svi za to znaju, čak po tome i misle i žive i rade i prosuđuju. Ne umemo nejedinstveno da prosuđujemo. Ko ne prosuđuje jedinstveno, on laže. Prosuđivanje je jedino koje obuhvata ukupno bogatstvo života. Nije dopušteno da budu dva stanovišta. I najbleđa nijansa izaziva krv. Jedinstvo čovečanstva je apsolutna činjenica. Ono što izgleda da narušava ovo jedinstvo neznanje je jednih za druge. Lajoš Sabo nije izgradio ovo heraklitovsko-bemeovsko-blejkovsko shvatanje, ovaj jedini i fiksni sistem. Nije napisao povezano delo koje bi bilo primereno značaju i srazmerama njegove filozofije, nema čak ni završene studije, i njegovo biće se očitovalo u rečima koje nikada beležio nije, uglavnom ih je samo govorio, ali su one zbog svoje težine ostajale u onima koji su čuli te reči. Ovakav čovek je redak u istoriji filozofije. Filozofi su obično nepodnošljivi brbljivci. Malo je autora poput Heraklita, Paskala ili Ničea. Ali ne znamo ni jednog jedinog koji jedva da je pisao, samo je govorio i jedino reči. Te reči su maitre-mot, odnosno osnovne reči. Moglo bi se reći i glavne reči. Ako čovek ovakvu reč razume, on nema osećanja nedostatka, i spreman je da se rado odrekne čitavih tomova. Konačno je i onako uvek reč o rečima. Znanje koje može da stane na jednu posetnicu. Nije fragment, jer je horizont značenja reči potpun. Otvara takvu perspektivu koja ne zahteva dalja tumačenja. Teškoća je uvek bila i jeste, kaže Hajzenberg, u formulaciji. Raspolažemo s nezamislivo mnogo iskustava, i u nama se nagomilala nečuvena količina znanja koja nema zadovoljavajuću formulaciju. I ono što je u filozofiji presudno, i što određuje smer, i što je takozvano otkriće, nikada nije neki fakat, nego u svakom slučaju formulacija jednog već znanog fakta. Čoveka poput Lajoša Saboa hindu kultura je nazivala asmagarbhaja. Rođen od stene, i od stene je tvrde kao kamen. Sam po sebi je bespomoćan i nem i nepokretan. Uvek treba da bude neko ili nešto, ko bi i što bi odlomilo parče od ove stene. Stenu treba osloviti. Treba je napasti. Treba je bombardovati. Zbog toga je neophodna bar novinska vest koja će ga svaki dan svojim novim informacijama rastresti. Postoje dela koja su nastala na taj način što ga je neko opsedao pitanjima i
prisiljavao na odgovore. Jedva da postoji ređi čovek od ovakvog kome toliko nedostaje svaka želja za oglašavanjem i za govor bez poziva. Sjajan u raspravama i u razgovorima i u pisanju pisama, i u dijalozima se blistavo ponaša, ali čim nema podsticaja, zanemi. Razmišljanje istupa iz atmosfere osame, zbog toga tako mnogo filozofija nosi na sebi karakterne crte nezdrave zatvorenosti koje su tako povoljne za fantazme, za sanjarenje, za monolog, parole intérieure. Kod Lajoša Saboa je dijaloški akt. Početak kod Lajoša Saboa nije isuviše dostojan pažnje. Počeo je posle Prvog svetskog rata s marksizmom i frojdizmom. U ono vreme to beše poslednji trenutak, mladi ljudi koji su ozbiljno držali do sebe, posebno u Istočnoj Evropi, svi su bez izuzetka postali žrtve marksističke i frojdističke epidemije. Učestvovao je i u socijalističkom pokretu, ali je posle izvesnog vremena bio prinuđen da prekine, u svakom slučaju zajedno s više svojih drugova, kao dosledan i dobronameran čovek (revolucionarna omladina) - ne samo sa zvaničnim socijalizmom, nego i s Marksovim učenjem. Sredinom dvadesetih godina su Marks i Frojd izgubili svoju istorijsku aktuelnost. Više nije bio poslednji trenutak. Jedno vreme je još kao otpadnik, zajedno s nekoliko prijatelja, ostao unutar socijalizma. Sve dotle dok marksizam nije postao neprijatelj slobodnog izbora života, odnosno dok se nije buržoazirao, i dok nije postao idejni zaklon za instinkt vlasti. Počev od tada samo se s lošom savešću moglo biti revolucionar, znao je da je to nepoštena i jeftina prevara, i da ne vodi nikuda. Već je veoma rano mnogo čitao. Iz biblioteke je nosio kući po osam-deset knjiga, vraćao ih još iste sedmice i uzimao novih desetak. Kada su ga pitali šta će mu tolike knjige, odgovarao je: kontrola. Dvadesetih i tridesetih godina ovoga veka više nije bilo dovoljno ako neko čita knjige. Trebalo je čitati literature. Ne po jedno delo, nego jednu disciplinu, od početka do kraja, svih sto pedeset-dvesta tomova, pravo, sociologiju, karakterologiju, istoriju filozofije, ekonomiju, kritiku biblije, antropologiju, teorijsku fiziku, istoriju slikarstva, teoriju umetnosti, logiku, etiku, pedagogiju. Za deset-petnaest godina pročitao je nekoliko hiljada knjiga. Neobično je da ovi ljudi koji su živeli na ovaj način, u bilo koju od nauka ili umetnosti da su stekli upućenost, njihov razvitak je uzajamno bio veoma sličan. Ne u pogledu na svet, nego baš u protivljenju prema pogledu na svet, čak još više u kritičkoj zasnovanosti otpora prema pogledu na svet i u nadmoći nad pogledom na svet, i još u nečemu što je mnogo važnije i od toga: u približavanju fundamentalnom ljudskom mišljenju. Nemci su govorili da je to Möglichkeit eines ursprünglichen Denkens (mogućnost fundamentalnog mišljenja). Genon piše da je to état primordial. Termin Lajoša Saboa je: osnovni stav. Ono što karakteriše ove ljude, koji su u dvadeset hiljada knjiga upoznali literature i discipline i nauke i umetnosti, jeste da su iz najrazličitijih smerova i intenziteta, ali su se probili do temelja ljudskog mišljenja. To je ono što držanje generacija dvadesetog veka između dva svetska rada čini tako sličnim aleksandrijskoj gnozi. U svakom slučaju, u ovim godinama je to razlika između ovoga čoveka koji ozbiljno pristupa sebi i čoveka koji ne želi ništa drugo do da bude podnošljivo obrazovan, ali još više da dobro živi. Jednom prilikom je Lajoš Sabo vodio raspravu s prijateljem (njegove su rasprave često trajale nedeljama) da li je prema ovakvom oportunisti ispravan stav mržnja ili prezir. Lajoš Sabo je smatrao prezir ispravnim. Istovremeno je jedna estetička egzistencija - u Engleskoj - zauzela stav odvratnosti: loathing much worse, than hatred - odvratnost je mnogo gora nego mržnja. Ono što još uz ovo treba dodati jeste da Lajoš Sabo ovakav stav nikada nije smatrao neopozivim. Lajoš Sabo je bio lojalan, naročito prema svojim protivnicima i neprijateljima (što ih više prezire, tim više), lojalan u svakom slučaju, i takav je i ostajao, i zadržavao je mogućnost da ga čovek preduhitri u bilo čemu. Stav Avgustina: i sa svojim neprijateljima tražim istinu. To je učenje Lajoša Saboa o relativnosti položaja. Što znači da pitanje položaja u svakom slučaju treba posebno ispitati, ni na jednoj liniji ne postoji nikakvo jednom i zauvek dato prvenstvo. Nema tako korumpiranog čoveka koji ne bi bio u stanju da u moralnoj akciji pretekne čak i jednog sveca.
Ne može se pobrojati ni polovina stanica preko kojih je prošao Lajoš Sabo tokom četiri godine. Verovatno su značajne: gnoza (Jene Henrik Šmit), logistika (Rasel, Karnap) i Vitgenštajn, matematika i egzistencijalizam (kada još nije bio moda), politika i ekonomija, teorijska fizika, istovremeno, razume se, aktuelni roman i lirika i dramska književnost. Napor pri svakom koraku da sačuva otvoreno prisustvo (offene Präsenz), i da samog sebe održava u najvećoj napetosti razdoblja. Ništa od toga nije važnije. Držanje određuje tako što čovek traži najveće otpore. Što je obaveza u pogledu na ozbiljnost. Ko traži mali otpor, ili gde otpora nema, on je oportunista. Lajoš Sabo je uvek živeo u okolnostima za koje bi bilo pijetizam tvrditi da su bile skromne. Najprostije je ako se odmah kaže da je to siromaštvo, i to veliko siromaštvo, dugo vremena beda, i to mučna beda, tako da je put do biblioteke i nazad prevaljivao samo peške, i kad bi ga negde pozvali, morao je da traži od prijatelja novac za tramvaj i za hauzmajstora. Godinama je živeo od drugih, a na optužbu da ne zarađuje i da ga izdržavaju žene, slegao bi ramenima. Stanovao je u mračnoj dvorišnoj sobi veoma neudobno, mučila ga je tuberkuloza, loše se hranio, imao je lošu odeću i nije mogao da popravlja zube. Ako čovek sve to doživi i ne uvredi se, razrešio je jedno od velikih pitanja života. Puštaju me da radim, govorio je, više od toga i ne želim. U eseju o Đezualdu Oldos Haksli piše kako su renesansni despoti držali divne kompozitore, suprotstavlja ih s modernim despotima, i zaprepasti se kakvoj muzici ovi daju prednost. Ali to još i nekako. Užas je potpun kad se vidi kakvi su ideali modernih diktatora, kakvi njihovi politički ciljevi, ali naročito kakvi su im savetnici. Možda je u pravu engleski estetičar kada kaže odvratnost. Čovek se užasne čak i od toga ako pomisli da se njegova mokraća meša u kanalizaciji s mokraćom ovakvih bića. O napredovanju nema govora, i nikada nije ni bilo. Lajoš Sabo nije želeo da stiče karijeru. Karijera zahteva određen postupak i životni poredak, a za njega ništa nije više strano od toga i nešto što treba izbegavati. Za to postoji naročita tehnika; jer sticati karijeru ne znači baviti se stvarima, nego njihovim delovanjem. Novinar, pesnik, političar, glumac, u jednoj nižoj kategoriji života. Jedva da postoji nešto karakterističnije, izgleda, za razdoblje od toga kako vlast, pogotovo u Istočnoj Evropi, nekoga uzdigne, nekoga zanemari, možda progna. Specijalno svako određeno i dosledno otvoreno razumno ponašanje, što je otvorenije, tim jače. Formulišući jezikom stoleća vlast izbegava darovitog čoveka, i daje prednost onome koji svojim poslušništvom naginje kompromisu, čak onome koji će počiniti izdaju za sitne privilegije, cenka se oko njih, štreberu i podlacu, odnosno onome koji je korumpiran, ako i ima dara. Verovatno je to glavni razlog što je moderno doba tako bespomoćno i neozbiljno. Bez obzira na politički stav partije, na shvatanje sveta i pravac, konzervativac ili revolucionar, liberal ili rojalista, potpuno je svejedno. U opštem ponašanju što se sposoban čovek ne samo zapostavlja, nego progoni, postoji doslednost. Ovaj čovek ne laska, ne voli da laže, nikoga ne podstiče na gluposti, stvari ne zabašuruje, ne obraća pažnju na samodopadljivost, ne želi da okoliša, i istinski ne veruje da je baš sadašnja vlada jedina pozvana da ostvari zadatke svetske istorije. Vlast kao da se samoj sebi dopada što zaobilazi sve one koji bi joj mogli koristiti, i bira štetne. Od svega ovoga se jedva može izvući druga pouka do da se ne priprema preživljavanje, nego propast. Sasvim je pouzdano da bi Lajoš Sabo bio fenomenalan šef generalštaba, sa svojom koncepcijom, energijom, nečuvenom preglednošću i korektnim prosuđivanjem. Diplomata koji pouzdano prozire mnogostruke komplikacije, na delikatnim mestima formuliše tako tanano i jezgrovito, svojim talentom za višu matematiku i lozinkama koje je preuzeo od Konfučija: Ujutru saznati istinu i uveče umreti. Sigurno da bi država, koja bi dvadesetih godina poverila vođstvo Lajošu Sabou, danas bila najuređenija država na svetu, ali ni jedna druga država ne bi mogla da se isključi izvan dejstva ovako stvorenog poretka. Sasvim je pouzdano da bi fašističko-nacističko-boljševički kolaps bio poprimio drugi smer. Po onim raspravama koje je provocirao i u kojima je sudelovao, čovek može da zamisli kako bi se on ponašao na međunarodnim vojnim, ili političkim, ili ekonomskim savetovanjima, što bi
bivao podstaknut sve težom situacijom, iz njega bi provaljivala slobodnom i elementarnom snagom istina čiste i jasne misli, umesto novinski opštih mesta, bez bilo kakve strasti, i na apsolutnom stepenu ključanja. Veliki uticaj na stvari ne bi bio povoljan za njega, nego u prvom redu za nas. U svakom slučaju bio je nenadoknadiv propust vlasti što u Lajošu Sabou nije otkrila čoveka koji je učesnik onoga znanja koje bi sve to ispravno razrešilo, onoga što je vlast ili loše rešila, ili bila prinuđena da ostavi nerešeno, i sve joj se na koncu sručilo na glavu. U međuvremenu narod je zalutao u lavirint i postao žrtva svih trenutnih obesti. U zimu 1945-46, uzevši za osnovu jedan svoj nacrt, kome je dao naslov „Biblija i romantika”, postavio je propozicije za određene formulacije. Od njih je verovatno najvažnija ona teorija u kojoj je postavio mogućnost uzajamne povezanosti laži, nasilja i eksploatacije. Lajoš Sabo je uopšte protestovao protiv apodiktičnih formulacija. Želeo je da svoje misli doda već izrečenom mnjenju. Govorio je u primedbama. Ovo mišljenje je njegova svesna disciplina. Inače nije polazio od problema koje postavlja literatura, nego je sa svakim pitanjem zasnivao savršeno nov odnos. Istorijski, društveno, ekonomski, politički, logički, psihološki teorija laž-nasilje-eksploatacija najznačajnija je teorija četrdesetih godina. Svojim značajem je primerice daleko nadmašila marksističku teoriju, jer je nezavisna od svakovrsnih teorija klasa. Zapravo se na ovoj misli može izgraditi jedina moguća socijalna patologija: razlikovanje između zdravih i patoloških društava. Ovu teoriju budućnost nikako neće moći zaobići ako ikada bude želela da stvori normalno društvo. Fakat je da od kada je ova teorija formulisana, ona se ne može zaobići. Onaj ko laže, u njemu živi instinkt razbojnika, i skriveni je ubica (der Mörder von Anfang, kao što definiše Lajoš Sabo). Bilo da je individua, bilo državna vlast Time je stavljena van snage prosta marksistička teorija koja je izgrađena na kapitalističko-socijalističkoj suprotnosti, i tvrdi da je opruga istorije klasna borba. Zalud sebe država naziva socijalističkom ili demokratskom, ako se nije obračunala s metodama laž-nasiljeizrabljivanje. Ova država je isto tako loša kao i bilo koja druga monarhija, ili feudalna država, ali je i od njih gora, jer joj je laž krupnija, prema tome prinuđena je da više eksploatiše i da primenjuje veće nasilje. Ne lagati (svadharma, kao što kaže hindu baština). „Ne lagati čak ni onda ako izgleda da od toga zavisi život celokupnog naroda”. Bezuslovna posledica svake laži jeste eksploatacija i nasilje. Da je Lajoš Sabo samo i aforistički razvio ovu teoriju, da ju je napisao i objavio, uspeo bi da ostvari jasnost u jednom od najhitnijih nepročišćenosti doba, kojom bi olakšao razumevanje svetske situacije. Jedva da postoji veća nevolja nego kad čovek neku društveno-političku situaciju ne prosuđuje ni prvobitno korektnim, ali konačno i zastarelim pojmovima. Ništa nije sudbonosnije od loše računice. Marksistička teorija klasne borbe nikada se valjano nije održala, ona nije odgovarala stvarnosti, jedno je vreme, međutim, u nedostatku nečeg drugog, uspevala da se održi. Od kako je takozvana kapitalistička država socijalističkija od socijalističke, socijalistička država je kapitalističkija od kapitalističke (humanost, blagostanje, slobodarska prava), od tada ova teorija stvara samo bezgraničnu zbrku i od svega niko ništa ne razume. Počev od Drugog svetskog rata marksizam postoji samo kao teorija zaklona za odbranu države, i to kao laž na kojoj počiva sistem nasilja i eksploatacije. Lajoš Sabo je rekao: socijalističke zemlje bi svaku sumu novca isplatile onome ko bi im rekao kako da se oslobode marksizma. Oko svoje pedesete godine odustao je od rada kojim se do tada bavio i odjednom preko noći je počeo da crta. Ovaj korak su mnogi protumačili kao neverstvo. Istina, pristalice su odobravale njegov postupak, ali s određenom zabrinutošću, jer nivo njegovih crteža, mada to niko nije priznavao, nije bio zadovoljavajući. Sam Lajoš Sabo je rekao da u svojim crtežima radi isto ono što i u svom razmišljanju. Ovo tumačenje je u svakom slučaju bilo umesno samo subjektivno. Bilo je onih koji su mislili da je iz njega provalio primordijalni svet muza. Ovaj preokret u drugoj polovini života potresao je sve koji su poznavali Lajoša Saboa.
U Evropi, pogotovo u novom dobu umetnost nije bila realizacija umetničkih vrednosti, kao što se učilo. Slobodno duhovno očitovanje, budući da nije našlo pribežište u metafizici, religiji, filozofiji, bilo je prinuđeno da se skriva na drugim mestima. Takvo karakteristično mesto bilo je ono koje se nazivalo mistikom, ali je veliki deo umetnosti postao mogućnost za ovakvo skrivanje. Evropsku muziku i slikarstvo, poeziju i dramu, pogotovo roman tumačiti na osnovu estetičkih kategorija znači isto što i sve to savršeno pogrešno razumeti. Budući da nije bilo mogućnosti da se duh slobodno očituje na sopstvenom mestu, on je ovde potražio nelegitimno skrovište, i umetnost je, koliko god je mogla, istina maskirano, ali je izricala prave misli čoveka. Nije uvek bilo mogućnosti da se neko slobodno očituje, ali ako se čovek oglasio, onda bi ga, prema običaju doba, katkada ili prezreli, ili progonili, ili zatvorili, bacili na lomaču, deportovali, ili samo prećutali. Takvih se poduhvata niko rado ne prihvata. Lajoš Sabo je to izdržao do svoje pedesete, i onda, kao i ostali Evropejci, i on je počeo da se bavi umetnošću, rekavši da čini isto ono što je i pre toga radio. Da i ne. Sasvim je pouzdano da istinski duh Evrope znače Servantes i Šekspir, Mikelanđelo i Monteverdi, Koro i Betoven, Bodler, Tolstoj, Van Gog i George, a ne zvanični pogled na svet. Međutim, umetnost nije legalno mesto za oglašavanje slobodnog duha, i zbog toga u celokupnoj duhovnosti Evrope postoji nešto nezdravo. Duh je indirektno prisutan u umetnosti, zapravo je o nečem drugom reč, a ne o onom o čemu je reč. Pored toga umetnost je uvek proslava života, a duh je više od života. Ako se duh ispoljava u umetnosti, izgleda kao da bi i duh bio život. Celo novo doba Evrope je žrtva ove zablude. Nikako ne treba verovati da Lajoš Sabo sve to nije znao. Ono što slobodni duh hoće da kaže, to je bez ostatka neprevodivo na jezik umetnosti. Umetnost naizgled više govori, u stvarnosti manje kaže. Umetnost je mesto sekundarnog logosa. Ona može biti dejstvenija, ali je uvek nemoćnija. To je lako uvideti u muzici i slikarstvu, teže u poeziji i romanu. Slobodni duh se ovde gotovo isključivo ispoljavao u umetnosti, ali tom ispoljavanju nedostajala je i nedostaje krajnja ozbiljnost. Lepota je istina, istinska lepota (beauty is truth, truth beauty) kaže Kits, ali ono što je lepota umetnosti, to je prožeto čarolijom života i medom i uživanjem (joy for ever), opijenost koja je nerazlučiva od života, koja nikada ne pokriva istinu, i ne može je pokriti, jer je istina više od zanosa i zadovoljstva i čarolije. Korak koji je učinio Lajoš Sabo, kada je napustio mesto logosa i postao umetnik, ne može se zadovoljavajuće protumačiti. Možda je to posledica duboke i neraščišćene situacije u njegovom biću. Ova situacija iskrsava kod onih koji, istina, nisu bili u stanju da formulišu svoj sadržaj, ali koji raspolažu veoma jasnim i oštrim i pouzdanim, gotovo dečjim instinktom istine, i koji su prebacivali Lajošu Sabo u da je neosetljiv za određene više vrednosti. Nesumnjivo je, kažu, da je Lajoš Sabo bio potresnu bitku kada je sred muka, u gotovo beznadežno mutnim, teškim i komplikovanim situacijama definisao istinu, i dospeo do krajnjeg oblika misli. Aura reči Lajoša Saboa apsolutno je čista, i na svakoj od njih se nalazi kap njegove patnje. Ali je nevolja mnogo dublje. Jedan njegov prijatelj i učenik, kada je izraženo strahovanje da Lajoš Sabo u samom sebi i nasuprot samom sebi nije obavio onaj kritički rad koji je bio neophodan, odgovorio je: Mišljenje o samom sebi? Treba razumeti samo jednu jedinu njegovu rečenicu — kakvo mišljenje o samom sebi! Da, upravo je to ono. Učenik je prikazao kao da je zahtev postavljen prema drugome unapred dokaz autentičnosti njegovog života. Mada je između zahteva Lajoša Saboa i njegove stvarne životne prakse postojala ona napetost koja se nalazi kod svakoga u Evropi. Moguće je da Lajoš Sabo nije ni primećivao tu napetost. Najkrupnija greška koja se uopšte može zamisliti. Mnogo pre za njegove sledbenike, nego za njega karakteristično je bilo ono strašno snažno kritičko držanje prema spolja, a nasuprot tome još izuzetnija nekritičnost prema samom sebi. Ali to još i nekako. Ali ovu kritiku koja počiva na nekritičnosti upotrebili su da bi opravdali samo sebe, i tako u sebi samima otvorili mogućnost za sistem laži. Jedan od pragrehova evropeizma jeste što je on postavljao zahteve drugima, koje sam nije umeo da ostvaruje. Ali ono što je gore od toga jeste što sopstvenu neostvarenost skriva u
zahtev koji postavlja drugima. Ko to otkrije, našao je Arijadninu nit u lavirintu evropskih pseudologija (Niče). Lajoš Sabo Ničeovim rečima meine heilige Lüge, moja sveta laž, naziva to naredbodavno držanje koje je usmereno prema spolja, čija je osnova da ono što se zahteva od drugoga samo on ume da ostvari, i zahtev prema drugom čoveku je tim nestrpljiviji što je za njega samog manje ostvarljiv. Ovo uviđanje učiniti i formulisati i neprekidno ga održavati budnim danas je, posle Ničea, elementarna neophodnost filozofije. Intelektualno poštenje (intellektuelle Redlichkeit) zahteva da čovek u sebi samom održi mogućnost laži. Sveta laž! - razume se, ovaj slučaj uopšte nije takve prirode da bi se književno lepo sročenom rečju mogao ukloniti, čak ovakva prijatna reč vanredno otežava stvar. Na ovom mestu, međutim, treba načiniti veoma bitnu razliku. Postoji prosta i jednokratna laž (Lüge) koja prsne po čoveku u žaru sudbine, ili koja izgleda (ako i ne čini) da trenutno olakšava pojedine situacije, i čovek u svojoj opijenosti, budući da je upušten, odnosno nije prisutan u stvarnom životu, ne može da je izbegne. Ali postoji dosledna i neprekidna laž koja zatruje egzistenciju (Verlogenheit). To je pseudoegzistencija. I to je leglo pseudologije. U prvom slučaju je laž akutna krivica, u drugom slučaju je hronična korupcija ugrađena u ustrojstvo života, korupcija koja je postala organska i funkcionalna. Gotovo sva evropska mišljenja su ovakvi dosledni sistemi laži izgrađeni za odbranu sopstvenih laži, i oni izviru ne iz snage duha, nego iz slabosti skrivanja duhovnog zahteva koji ne umeju da ostvare, i koji čoveka (i sistem) prikazuju u prividu takvog doprinosa koji ne pruža ništa verodostojno. Dopadati se samom sebi u krupnim idejama! U novije vreme ova trajna i sistematična laž zavladala je ne samo u filozofiji i religiji, nego u javnom životu, ali i u duhovnim disciplinama i u poeziji i u umetnosti, i ni blizu, ni daleko se već ne može ni videti drugo do sistem laži i pseudoegzistencija koja se u njemu krije. Jedna od polaznih tačaka Lajoša Saboa je mišljenje Ferdinanda Ebnera. Ebner teži prozirnosti egzistencije i oslobađanju od laži, dijaloškoj otvorenosti, odnosno zahteva obznanjenost. E pa ovaj čovek koji se tako teško obznanjuje i njegova dijaloški zatvorena asmagarbha, taj čovek rođen od stene, izgleda, bio je prinuđen da samog sebe, budući da drugog izlaza nije imao, zakloni Ebnerovom teorijom otvorenosti. Ebner kaže da čovek što je više obznanjiv, on je tim osetljiviji za najviši valer bića, za ljubav. E pa ovaj okamenjeni i za ljubav neosetljivi čovek nije video druge mogućnosti do da se skrije u Ebnerove zahteve, i da ovu situaciju zadrži za sebe kao svetu laž života. Ono što kaže SentEgziperi, važi u punoj meri: um vredi nešto samo u službi ljubavi. „Šta je čovek ako nema substancije? Ako je vid samo, i nije postojanje”? Svi znaci upućuju da nečuvena čvrstina i strogost i neumoljiva čistota reči Lajoša Saboa počivaju na tome što od drugoga zahtevam pod pretnjom smrtne kazne ono što sam ne umem da učinim. Ko mnogo traži, od njega treba mnogo tražiti, govorili su oni koji su od veoma visokih i ozbiljnih zahteva prema Lajošu Sabou vodili računa o ovom zadatku, i njegov umetnički preokret su tumačili na taj način da je on izbegavanje konačne realizacije. Beznačajniji čovek može da računa na opraštanje. Činjenica je, kažu, da Lajoš Sabo u više odista osetljivih i presudnih situacija nije umeo da odgovori zahtevima ljubavi i žrtve, i time je izazivao sumnju kao da je njegova filozofija bila teorija za pokriće njegove egzistencijalne krhkosti. Sve to, razume se, kazuje čovek koji mogućnost svake tačke optužbe, koju podiže protiv Lajoša Saboa, drži stalno otvorenom i za sebe samog, čak time što je istovremeno optužbu podigao i protiv sebe, ne smatra zaslugom, i ne želi da izbegne posledice dobro formulisanim izrazima.
Mesijanizam i diktatura (Post skriptum uz Lajoša Saboa) Verodostojna informacija o bivstvu postoji u svetim knjigama, ali nije realizovana. Mesijansko ponašanje se neće zaustaviti dok ne dosegne onaj stepen u kojem će na zemlji odbaciti uživanja, slavu, imanje, vlast, udobnost, spokojstvo, a na drugom svetu odbaciti blaženstvo i spasenje, ali se neće zaustaviti ni tada, postoji samo jedno častoljublje, služiti čoveku, i realizovati ono što se naziva carstvom duha. Jer život, ako bude prepušten sebi, prokurva se, i jedina zaštita od toga jeste duh. Ovo ponašanje, koje mahajana naziva bodhisatva, i prvi hrišćani hteli su otprilike to da realizuju. Odbiti ono što ne uzdiže čoveka i konačni poredak sveta, odbiti zemna uživanja, nebeska spasenja, i ako se dosegne oslobođenje, ne koristi se, ne zadržava se za sebe, uvek se iznova vraća, uvek se prihvata novi krah i poraz, patnja i lom. Svako živo biće odgovorno je za svoje spasenje i shvatilo je da je svako „stvarno odgovoran za svakoga - svako nosi grehe celog sveta”. Isklizli i lažni vid mesijanskog ponašanja jeste ako neko nađe misao, i odluči da u ime toga odjednom iskupi čovečanstvo, smesta i celo, ako ne može rečju, naredbom, ako ne ide ni tako, tamnicom i prinudnim radom i mašinkom, jer je i diktator mesija, vara na najnižem nivou. Ono što je u bodhisatvi razum, to je u diktatoru suludost, što je u bodhisatvi znanje i čistota, volja i pouzdanost i snaga, to je u diktatora manija i zbrka, fiks-ideja i razjarenost i nasilje. Što je u bodhisatvi služba, u diktatoru je vlast. Moderno doba se nalazi u znaku napetosti mesijanizma i diktature. To je jedino mesto odakle se naše biće može, sagledati jednim pogledom. To je naša veličina. Niče piše da je jedina mera veličine čoveka ko kakve suprotnosti može da podnese. „Ono o čemu jeste reč, osigurati prostor za protivrečnosti, čak i onda ako su one nepodnošljive za ljudski um, čak upravo zbog toga jer su nepodnošljive (Sent-Egziperi)”. Svi u sebi nosimo misao i dela kojima svakog čoveka možemo da iskupimo, i svi smo zbunjeni diktatorskim fiks-idejama i fantazmom, i besom isključivosti. Ako je bodhisatva trenutno najviši rang, nesumnjivo je najniži rang istorije sveta diktator, niži od izdajnika, lažljiv kao mučki ubica. Nije istina da svako mora od samog sebe da započne, i nije istina da treba početi od promene zajednice. Jedno je individualizam i psihologija, drugo je kolektivizam i vodi u sociološki lavirint. Ispravno je sledeće: postoji kratkotrajan i dugotrajan životni plan. Kratkotrajni je onaj koji se zbiva sada i smesta, svi odjednom i na komandu. To je diktatura. Postoji dugotrajni koji ne određuje vreme, jer njegov zadatak ne gleda težinu, ne brine za vreme, potrajaće dokle traje, ali se mora uraditi. Postoji i životni plan beskrajnog trajanja, to je žrtva ujedno i zauvek (F-system Lajoša Saboa). Tek je nedavno primećeno da je Evropejac tokom stoleća neprekidno podizao zahteve, ali mu ni na um nije padalo da odatle izvede zaključke u odnosu na sebe samog. Govorilo se o očaravajućoj uzvišenosti duhovnih ispoljavanja, za to vreme je čovek ostao isto tako jadan kao što je i bio. Filozofija se zaustavila u obliku zahteva ispoljenih prema drugima. Ništa od toga nije ispunjeno. Nezdrava i lažna situacija koja govori o budnim i otvorenim ljudima kada ovih ljudi nigde nije bilo. Evropska filozofija je bila istorija nerealizovanih ideja. U novije vreme je izgrađen ceo niz takvih metoda koji raskrinkavaju gore objavljene ideje, i time se čovek lišava svoje lažne uzvišenosti. Takvi metodi su u prvom redu Ničeov i Kjerkegorov, njihovim tragom između ostalih psihoanalitički, metod dubinske psihologije, sociologije saznanja, egzistencijalistički. Međutim, ovim teorijama ne samo što nije uspelo otkloniti teškoće, nego se situacija vanredno pogoršala. Ispostavilo se za moderne metode otvaranja bića da su pojačano pogodna skrovišta za odbranu korumpiranog čoveka. Skrivač se nigde ne može tako pouzdano smestiti
kao u teoriju koja zahteva i objavljuje otvorenost. Sredinom XX veka čovek je prinuđen da utvrdi da su dvosmislene njegove metode za čišćenje bića, i njegove teorije su istovremeno, kada izgledaju kao čistači bića, i sistemi laži kojima se razara biće. Preokret svetske istorije, o kojem smo svi pribavili saznanja, jeste da vidimo kako se idejom slobode najgrlatije hvališu upravo ona društva u kojima je tlačenje najveće, otvorenost zahtevaju najenergičnije oni koji su se najdublje skrili u svojoj laži. Trenutno je najteže razumeti u društvu kako se teror može tumačiti kao sloboda, odnosno kako se teror pomoću laži može preobratiti u slobodu, a u ličnom životu razumeti kako lažni život sebe naziva slavodobitnom istinom i koje su to teorije koje u ovoj operaciji pružaju čoveku pomoć. Činjenica je da danas u Evropi nema ni jedne teorije koja veoma visoke ideje ne bi umela da iskoristi za opako ugnjetavanje i nema teorije koja umesto otvaranja i ispoljavanja u čovekovom ličnom životu ne bi postala skrovište korupcije. Nema takve teorije istine koja ne bi bila sistem laži, nema takvog mesijanskog akta koji istovremeno ne bi bio diktatorski. Dve stvari ipak treba razlikovati, i dve se i mogu razlikovati. Apsolutna oznaka života izvan istine je neobznanjivost. Diktator koji na upućeno pitanje ne odgovara ličnim bićem, nego uvežbanim frazama svoje ideologije. Diktator ne čuje šta mu se govori, čak ne čuje ništa drugo izvan neprekidnog kloparanja svojih fiks-ideja i živi u automatskom ponavljanju svojih formula laži, zbog toga se ne može obznaniti u svojoj ljudskoj suštini. A bodhisatva zna da je prvi zahtev prema samom sebi spasavanje drugog čoveka. To je ono što se naziva žrtva. Za iskupljenje svakog čoveka neophodan je potpuno ceo drugi čovek. Žrtva je ova ponuda i pružanje i predavanje potpuno celog ljudskog života. Žrtva je ono što je pobeda čak i u porazu, i ako je krah, i onda je slavan. Delikatno je shvatanje da čovek može biti učesnik istine čistim razmišljanjem. Čovek mora da se unese svojim bićem. Mora da se preda svojim bićem. Ako čoveka ne održava čist život, ili bar napor ka čistoti, bezuslovno živi u laži. Držanje bodhisatve i diktatorsko držanje mogu se prisluškivati u ljudskom tonu. Prisluškivanje je pojam Lajoša Saboa koji ga je formulisao prema Ferdinandu Ebneru. Znači: ako stvarno slušam šta neko govori, po onome šta dotiče moje biće stopostotno mogu da utvrdim da li govori ideološki automat sistema laži, ili pak živa ljudska duša. Imanuel Munije piše: ako delatnost ima uspeha, nečista je, ako doživi krah , čista je, preuzimanjem na sebe ovoga konflikta znači autentično delovati. Eto, kako je teško autentično govoriti. A tek pisati. Diktatora prepoznajem po tome što ne ume da bude autentičan. Prepoznajem ga po tome što ne ume samo sebe da dâ, odnosno nesposoban je za žrtvu. Nesposoban je da čini dobro. Njegova delatnost je da nekim uvek novijim zahtevima preplaši čoveka, i ne voli ako se njegovi zahtevi ispunjavaju, radije ako se zbog neispunjavanja u čoveku budi podređenost i strah, i to čoveka ponizi. Bodhisatva pak: „Ne mogu da podnesem da čoveka kvare.” Bodhisatva je u znaku slobodnog prihvatanja života (présence en moi). Ne obrazovanje, ne podizanje duhovnog nivoa, nego zahtev prema samom sebi. U svom najvećem delu učenjem se ne može zameniti, i pisanje je ovde samo sekundarni fenomen. U ovom životu ništa nije uživanje ili ukras ili studija ili teorija. Značaj ima samo ono što je rođeno u oskudici i pod egzistencijalnom prinudom, ne za pisaćim stolom i u fotelji ili kafani. Prvi korak je odustati od osećanja sigurnosti i njegove zaštite. Gde je reč o zasnivanju osećanja sigurnosti, tu uvek preti opasnost da čovek svoj život zasnuje izvan istine, u instinktu vlasti. To više nije autentičan život, nego neprekidan zaplet agresivnosti i odbrane. Egzistencija nije verodostojna, i otuda je izgubila pravo na verodostojan sadržaj. Unutar obzorja svetske istorije nema nikoga ko bi mogao izdržati vlast. Još ponajdalje je stigao
Perikle koji se trudio da što manje suza izazove u očima ljudi. Vlast je posledica one desperatne ekstraverzije koja, budući da čovek svojom sudbinom nigde dospeo nije i ne može da izađe na kraj sa zadacima sopstvenog bića, hoće drugoga da prinudi na to što sam ne ume da učini. Osnova zahteva prema napolje jeste što se neko nasukao u sopstvenom životu. Vlast, imanje, slava nepregledno su područje očajne ekstraverzije, nije laž, nije jednokratna i prinudna laž, nego mnogo teže: lažna egzistencija, beskrajnost i splet laži, sistem nečistog i korumpiranog života, od čega postoji samo jedno što je gore, živeti u ovom svetu i od drugoga zahtevati čistotu na osnovu toga što je on već ispunio zahtev. Diktator ne može da stvori ravnotežu između aktiviteta i kontemplacije. Požuda prema spoljnjem svetu koja se u njemu pretvara u požudu za događajima, živi u divoti uzbuđenja poslednjeg trenutka, u njemu se rastače, u teorijama svakidašnjim koje sutradan više nemaju nikakvog smisla. Budući da nema čoveka koji bi mogao da izdrži vlast, slava života je upravo postala odricanje od vlasti. Pod vlašću se svako slomio, ne tragično nego nečisto, nije od toga nastala drama, nego skandal, jer vlast demorališe, i što je isključivija, sve više: power always corrupts, absolute power corrupts absolutely. Podizanje vlasti, imanja, slave ide u korak s propadanjem životnih vrednosti, i što je najneutešnije, budući da vlast, imanje, slava ne znače pravu ozbiljnost, pad je ovde uvek komičan. Svemu ovome treba pridodati teškoću koju je stvorilo društvo niskog nivoa, u kojem je veličina lažna i groteskna, nivo častoljublja neozbiljan i realitet poseduje samo korupcija. Otprilike u celoj Evropi, ali u Istočnoj Evropi isključivo. Diktatura se može ostvariti u društvima niskog nivoa, u kojima se ne ume načiniti razlika između stvarnosti i sistema laži.
Corona borealis Deni De Ružmon je napisao knjigu o zapadnoj avanturi čovečanstva. Predmet knjige je svetska kriza, i nije gora, nije ni bolja od drugih stotinu, ili hiljadu sličnih. On veoma elegantno primenjuje takozvanu kulturnu morfologiju tipa Špengler-Frobenijus-Sorokin-Tojnbi, i ono što se u Evropi zbilo za vreme dve hiljade godina, posmatra iz ove perspektive. Nauk je da jedna kultura umire, druga se rađa, odnosno prelaz je u svakom slučaju neprijatan, ali većih nevolja nema. Postoji u ovom shvatanju neka nezdrava odbojnost, čovekov život se meri hiljadama godina kad on ne živi hiljade godina, nego, recimo, sedamdeset, i ono što je za njega važno nije jedno stoleće, nego pet minuta. Ako neko razmišlja u ovakvim srazmerama, i iz perspektive milenijuma smatra čoveka insektom, ne može se iznenaditi što se čovek stvarno oseća insektom, uz bagatelno, degenerisano samopoštovanje života i s destrukcijom svesti o besmrtnosti. Zapadna civilizacija je avantura, kaže De Ružmon. Avantura je, kao što znamo, hazardna i privremena i nepouzdana. Avanturista je neozbiljan. U svakoj drugoj kulturi postoji neka stabilna veličina. Ono što je ovde nastalo, nije solidno. Čak i genijalni ljudi uvek samo improvizuju. Kao da bi bilo značajno samo ono što je nestalo. Pesnički i slikarski i filozofski i muzički avanturisti. Možda su bili u pravu Solovjov i njegovi ruski savremenici, Evropu je karakterisao ekskvizitni imoralitet. Avanturista improvizuje. Bez obzira na to šta je bilo i šta jeste, on započinje novo, što može biti talentovano i zanimljivo i uzbudljivo, ali ništa više. Od Platona do Bertrana Rasela, od Homera do T. S. Eliota i od katakombi do Iva Tangija. De Ružmon relativizuje Evropu, i ova samorelativizacija ako i nije bolja, svakako je poštenija od glupe teorije razvitka koja živi u uobraženju da se čovek neprekidno uzdiže, i svaki trenutak je automatski savršeniji nego što je bio prethodni. Kulturna morfologija ne meri Evropu prema verodostojnom tekstu bivstva (svete knjige), nego je upoređuje s drugim kulturama. U slučaju ako je kultura realitet, a ne scijentifična fiks-ideja uhvaćena u vazduhu, naših dve hiljade godina bi se mogle postaviti uz Kinu, Indiju, Egipat. Samorelativizacija nije objektivna, nego egzistencijalna operacija, ne želi da stvori red u podacima, nego želi da raščisti čovekovu situaciju. Evropa, kaže De Ružmon, nije apsolutna avantura, nego je avantura u odnosu na arhaičke i istočne civilizacije. Une grossière erreur de calcul, nečuvena graška u računu. Što se ne može ispraviti, ne može se ni spasiti. O tome je Genon rekao sve što je bitno. Dve hiljade petstogodišnji platonizam, i sve njegove posledice, izmišljena država sunca, utopija, falanster, socijalizam, celokupno idealizam, drugim rečima cepanje na dvoje stvarnosti i ideje sveta. Evropa je počev od Grka uvek bila fantasta uma. Jung kaže da je jedini uzrok našeg pada Wissenschaftliche Rationalismus, scijentifični razum. Um kao fiks-ideja. Um kao psihoza. I ne interesuju me katedrala i freska i simfonija koje je stvorila, nego patnja koju je izazivala i izaziva. Ovakva knjiga, kao što je De Ružmonova, ili u novije doba knjige Kamija, Jaspersa, Hajdegera, Vajta, ali naročito ranije Panvica, Genona, ne mogu izmeniti situaciju u Evropi. Možda je Niče u pravu kad je došapnuo konzervativcima da krajnji razvitak ne treba sprečavati, nego pospešivati, ne sme se zaustavljati ono što propada, treba ga šutnuti, kako bi brže nestalo. Jedina stvar koju ovakva knjiga može da učini, prilično ih je, jeste da u nekoliko sazrelih ljudi probudi glad za takvu uviđavnost koja je verovatna mogućnost za opstanak čovečanstva. Za onaj opstanak koji je tako sumnjiv, vidi Jaspersovu Atomsku bombu, ili Kamijevog Pobunjenog čoveka. Nikada ovde u Evropi duhovno zreliji nije dolazio do reči, tokom vremena je njegov uticaj sve više slabio, dok zreliji nije postao najpre sumnjiv, zatim prognanik, na koncu društveni neprijatelj. Junak istorije je general, dendi, profesor univerziteta, bankar, ali naročito Don Žuan. Svi znaci govore da se katastrofa može izbeći samo u tom slučaju i isključivo u tom slučaju ako usled ovih dela zreliji čovek dođe do reči.
Evropejstvo je tek od skoro postalo realan pojam, i to u onom misliocu u kojem je kulminirao izvorni greh, avanturizam, u Ničeu, i u kojem se sve, kao što to obično biva u trenutku ostvarenja, okreće protiv njega samog. Niče do sada nije bio vidljiv, prosto zbog toga jer je ceo horizont ispunjavao Niče. Kao što Tomas Man kaže, ono što je dvadeseti vek u malom uradio svojim ratovima i revolucijama i krizama, sve se to u monumentalnim razmerama već ranije odigralo u Ničeu. Posle mnogostrukih povoda tek smo krajem Drugog svetskog rata dospeli na takav stepen kada se o Ničeu može reći nešto znatno, do tada, od onoga što se o njemu tvrdilo, jedino je važan bio citat, ono što je Niče rekao. Sada je već vidljivo da je duhovna nezrelost Evropljanina dosegla svoj vrhunac u Ničeu. Niče je avanturista, borac, heroj, homerovski junak, političar, odnosno kšatrija. Što znači da nije duhovni čovek, nije čist, nije smiren, nije konačan, nije intelektualni čovek, odnosno nije brahman, i o svom verodostojnom postojanju ne zna ništa. Avanturista je posrnuli vitez. Vladajući karakter Evropljanina je da je on kvarni kšatrija. Time je raskrinkana Evropa u kojoj je počev od Grka vladao ratničko viteški avanturista, ne snagom svoga duha, nego svojim talentom i srećom, i u kojoj čovek duha nije dolazio do reči, jer u srednjem veku ni crkvena vrhovna vlast nije bila duhovna vladavina, nego svetovna skrivena u religiozne forme, odnosno ratničko-političku vladavinu. Maks Šaler je savršeno definisao situaciju kada je rekao: evropska istorija je sudbonosno zbivanje koje se u svakom dobu ponavlja, slobodno duhovno ispoljavanje kler je ugušio u srednjem veku, a u novom veku nauka i država. Brahman i kšatrija su dva naziva kasti u hinduskoj baštini. Brahman je sveštenik, lekar, učitelj, filozof, asketa, svetac. Kšatrija je vladar, aktivni političar, sudija, vojnik. Brahman je kontemplativan, kšatrija je aktivan čovek. Za to što je neko brahman, ili kšatrija, nije presudno nasleđivanje, ali ni vaspitanje, ni temperament, ili karakter, ali ne ni konstelacija. Brahman živi u ljudskom statusu apsolutusu, a to znači da on realizuje osnovni stav humanog, u jednoj vrsti bezvremenosti je iznad stvari, i drži se verodostojnog teksta postojanja. Kšatrija je istorijsko biće u lavirintu vremena, i živi u strastima doba. Brahman je čovek duha, kšatrija je čovek akcije. Brahman vodi kšatriju brigom duha, kšatrija se pak večito buni protiv prevlasti brahmana. U Evropi od Grka nije bilo duhovne kaste. U arhaičkim vremenima Orfej je, kasnije Pitagora, pokušao da izgradi takvo društvo koje bi vodio čovek duha. Ova namera je doživela krah zbog otpora ratničkog viteškog plemstva. Kasnije je Platonova Država bila bleda i nakaradna kopija ovog drevnog poduhvata. U srednjem veku je crkvena vladavina bila samo prividno brahmanizam, jer nikad duhovnu vladavinu nije ni mogla razlikovati od svetovne vlasti, niti su se mogle međusobno razdvojiti, i od sveta se nije mogla odreći. Srednjovekovni klerikalizam (pseudo-crkva) samo je bio dobar za to da kompromituje hrišćanstvo, dok je hrišćanstvo, kao religija, tako reći iščezlo. Sredinom dvadesetog veka pozitivnija je situacija istorije spasenja u boljševizmu, nego u hrišćanstvu, jer je on svojom antihristovskom aktivnošću dotakao dublji religiozni realitet nego bilo koja druga nevernost postojećeg hrišćanskog klerikalizma. Čovek koji živi bez duhovne kaste živi u društvu bez glave. Budući da nema života bez glave, umesto duha trebalo se pobrinuti za nešto drugo. Takav duhovni surogat bio je kod Grka filozofija, u srednjem veku religija, u novom dobu nauka. Filozofija, religija, nauka nisu duh, nisu status apsolutus, nisu iznad stvari i vremena, nego su plodovi istorije, nisu verodostojni tekstovi postojanja, nego trenutni pokušaj u žaru vremena, improvizacija, privremena, nepouzdana, labilna, neozbiljna avantura. Serije evropskih kriza (istorija), metež, zbrka, ratovi, pokolji, na koncu kriza koja se širi na celu zemlju, jedini uzrok svega toga jeste što nema duhovne kaste, odnosno pouzdanog vođe. Zbog toga je čovek izložen samovolji drskijih, ili podlijih, nasilnijih ili opakijih avanturista. Što se za Ničeovu filozofiju otvorila perspektiva, značenje se krije otprilike u tome. Takav čovek kao Niče, može biti pun viteških vrlina, u svakom slučaju odvažan i otmen, bezuslovno plemenit, pošten u svim okolnostima, veran, čistih ruku i čista srca. Sve su to vrline kšatrije. Jer su za kšatriju
karakteristične divne i naočite vrline. A sve to nema nikakve veze s duhom koji ni malko nije naočit. Ovakav čovek je fenomenalan vitez, ali je intelektualno slab. Vitez je na području duha avanturista. Niče je sebe zaista i nazivao avanturistom, ali sasvim na avanturistički način, ponosno, i od toga je napravio vrlinu. I sa ovoga gledišta je bio visoko iznad drugih, na primer Dekarta, Lajbnica, Kanta, Hegela. Kondotjerska samodopadljivost. Niče je počinio grešku u Heraklitovom tumačenju, Heraklit je bio vasileus, što na jeziku arhaičkih Grka znači sveštenik-kralj, odnosno vladajući brahman. On je živeo u šestom veku pre Hr., u ono vreme kada se drevni poredak konačno počeo raspadati od Kine do Sicilije, odnosno kada je započela današnja kriza koja se primiče kraju. Genon ovo doba naziva krajnjom fazom kalijuge. Lao Ce u Kini, Zaratustra u Iranu, Jeremija u Judeji, Pitagora i Heraklit u Evropi još jednom su rekapitulirali na pragu tamnog razdoblja znanje, baštinu, koje podseća na verodostojni tekst postojanja, u uverenju da će time moći da zaustave propast. Znamo da poduhvat nigde nije uspeo. Heraklitovo učenje jeste da je svet za neposvećenog i za čoveka ne-duha, u takozvanom životu i sudbini, u društvu i prirodi, neprekidno promenljiv i zaslepljiv svet snova, maglovit i iluzoran i relativan. Međutim, irealan je svet čoveka koji svakodnevno drema nerazbuđen i letargičan, svet koji se raspršuje i koncentriše, koji raste i propada, talasa se gore-dole. Stvarnost vidi samo razbuđen i posvećen čovek, koji otkriva u svetu ono što je stabilno i konstantno, logos, smisao koji je večno nepromenjen i nepromenljiv. Heraklit nije sam otkrio ovu misao. Karakteristično mišljenje je za Evropu, čak i za novo doba, čak i za devetnaesti vek da su arhaički vasileusi za vreme šetnji izgradili samovoljnu individualnu takozvanu filozofiju, kao kad bi to ovde radili, eventualno s ciljem da je izlažu javnosti. Heraklit je napisao ono znanje, i položio ga u Artemidin hram u Efezu, koje su brahmani znali hiljadama godina, i što su znali i bez toga da ga jedni od drugih uče u Iranu i u Egiptu i u Indiji i u Kini. U svojoj nesumnjivoj čistoti sačuvana je samo hinduska baština. Da bi čovek danas stvarno umeo da bude prisutan, mora da se vrati bar pet hiljada godina unazad. Kvintesencija učenja jeste advaita. Advaita nije dvojstvo, odnosno Echad, kao što su Jevreji govorili i hen panta einai, kao što je pisao Heraklit. Sve je jedno. Središte, jedinstvo bivstva, smisao sveta, logos. Celokupno drevno doba je počivalo na ovom brahmanskom znanju. U jezgru večito promenljive prirode nepromenljivi smisao koji upravlja svim i svakim, - u maja svetu opsena bezvremeni-večni-apsolutni atman, jedan, Puruša, koji posmatra očaravajuću igru prakriti, - besmrtni duh u životu koji se rađa i nestaje, - u ljudskom svetu aktivni i delatni vitez - u društvenoj istoriji intelektualni čovek koji je iznad vremena, brahman. Ali to je ono što je teško razumeti. Bez posvećenja ne može se razumeti da promena s nepromenjenošću, maja s atmanom, pokret s nepokretnošću, večna vatra s postojanim kristalom bivstva nije dva, nego Jedan. Advaita. Hen panta einai. Niče je naseo na neznanje devetnaestog veka, i Heraklita je tumačio kao filozofa večne promene, nezaustavljivog kretanja, panta rhei, i nije razumeo apsolut, središte, logos, ali naročito nije razumeo kako je večna vatra Jedno s logosom. Lišio je sebe mogućnosti da razume Heraklita, ali naročito da sazna za verodostojan tekst bivstva. Ničeova koncepcija bivstva je lažna, odnosi se samo na život, na prirodu, na svet kšatrije, na istoriju. Po svojim posledicama se ne može ispraviti, što nikakvi smelost i otmenost, čista ruka i vatra, nadahnuće i moćna strast, plemenitost ne može nadoknaditi ni zameniti, ne spasava nikakva viteška vrlina, kratkovidost, zabuna, neposvećenost, nizak duhovni nivo, promašaj, nezrelost, što je oprostivo nauci, i stoleću, ali Ničeu nije. Celokupna drevna baština, tako i Herkalit, i Parmenid, Orfej i Pitagora, kao i hebrejska i egipatska, iranska i kineska i hinduska metafizika polaze od osnovnog razlikovanja koje je jedini mogući temelj misli o jedinstvu: to je znanje o nepokretnom i nepromenljivom večnom postojanju (u hinduskoj metafizici: sat), i o prolaznoj opseni koja kao da je nastala samo zato da bi nestala (u hinduskoj
metafizici: bhava rupa). Oboje se nalazi svuda i sačinjava celinu, bez toga nema jedinstva (hen, advaita, echad). Poslednji čovek u Evropi koji je živeo ovim osnovnim stavom, bio je Empedokle, i ta misao je poslednji put zaplaminjala kod Plotina, jer ono što je zatim usledilo, više nije baština, i otuda nije bilo znanje koje izvire iz univerzalnog osnovnog stava, nego individualna intuicija, i zato je samovoljna mistika, ili filozofija. Sat je stalnost koja je izvan svake promene, supstancijalno postojanje, jedina i konačna i suštinska stvarnost. Ono što izgleda izvan Sata, bhava rupa, samo je prelaz, proticanje, što se zapravo ne može smatrati nepostojećim, zato se kaže da nije ni stvarnost, niti nestvamost. Izgubljeno je ono što je za čoveka u Evropi značio sat. Nestala je stabilnost čovekovog postojanja, čovek je potonuo u prolaznost. Ova odvojenost od stvarnosti, opsenjujući protok koii se pretvorio u bezsupstancijalnost od Grka naovamo je nazivan istorija. Što je zaošijani vrtlog rađanje-nestajanje, pojavljivanje-gubljenje, glaszaborav. Umesto divinalne zakonitosti bivstva (sat) demonska anarhija istorije (bhava rupa). Jer istorija sama po sebi nema smisla. Komešanje razjarenog aktiviteta. Odbacila je sa sebe disciplinu apsoluta. Neodgovorna strasna delatnost. Mada se neprekidno pokušava da se ova istorija osmisli, odnosno da se u poplavi akcija bar naknadno obmanom uvede cilj, u svim slučajevima se ispostavlja da je sve to puka pretpostavka. Hinduska baština ovu operaciju pretpostavljanja naziva adhjarupa, i kaže da je najveća greška koju može počiniti mišljenje ako čovek u neki niz događaja samovoljno projektuje nepostojeći smisao, i konzekventnim prikazuje nešto što je savršeno besmisleno, i što nije ništa drugo do promena i samo promena. To je život praznog bivstva. Nevažno i bezoblično koprcanje. Karakteristično je za avanturu da se nalazi izvan svakog vida zakona. Jedina konstanta u ovoj poplavi anarhije jeste životna glad, „ova besna i razjarena strast koja se u svojoj borbi za opstanak rađa iz razvijene požude”. Živeti sada znači samo što više. I što brže. Prisa de vivir más - pohitaj da živiš što više. Moderni čovek prihvata dva autoriteta koji opravdavaju, čak proslavljaju u ovom trenutku ovu zaošijanu poplavu života, odnosno istoriju, Getea i Ničea, te dve savršeno nebrahmanske lutalice. Brahman nije klasa i nije društvena i nije politička kategorija. To je znanje o obliku nepromenljivog izvornog reda čovekovog bivstva, i duhovni rang koji sledi iz znanja. Sudelovanje u primordijalnom ljudskom znanju dobijenom od predaka. Na početku je bilo delo, kaže Gete, i nevolja je što su to svi, pa i Niče, ozbilno prihvatili. Gete nije bio pouzdan u proceni stvari, i ako bi ga napustilo nadahnuće, ono što bi rekao obično bi ostajalo sofistika koja zvuči dopadljivo. Nije raspolagao verodostojnom informacijom o bivstvu, samo je bio genijalan, nije bio prosvetljen. I to se u pojačanoj meri odnosi na Ničea. Iskupiti se može samo onaj ko do poslednjeg trenutka ne odustaje od delatnosti, kaže Gete, ali je to Ničeu malo. Neodgovorno je slavio onaj aktivni život koji nije znao za svet, poricao je i odbijao kritiku i kontrolu. I Gete, i Niče su središte čovekovog bića videli u individualnom obličju, što je samo drugi izraz za samovolju. Aktivitet, nemir, putovanja, poduhvati, otkrića, studije, uvek novo. Životni valeri: originalnost, talenat, individualnost. Sve sam provizorijum, senzacija, iznenađenje, sve sama lutanja, pohlepe, takmičenja, očajna ekstraverzija. Suluda strka čoveka koji se raspomamio u aktivnosti, čoveka u kojem iritirano častoljublje besni komplikovanom taktikom agresije i defanzive. Na koncu, sve veći protest protiv svesti, protiv buđenja iz automatizma delatnosti, u kojem kontemplaciju zamenjuje narkotik. Iz ove preterane aktivnosti i ne može nastati ništa drugo nego što je nastalo, razdor, krvoproliće, nasilje, ugnjetavanje, glad, beda, mučilište, pogubljenja, proganjanja, tamnice, ukratko i jednom rečju: istorija. Delatnost u ovom svom obliku jeste ludačka poremećenost (abhimana), opijenost životom koji se odvojio od svoje dopunske polovine, od razmišljanja koje nije delatno, ne ume da stane i da se osvesti i da dobije perspektivu i da razmotri i računa i odmeri, samo raditi, juriti, hitati, tražiti, izgubljeno vreme, prazan trenutak, izgubljeni dani, godine, strepnja, panika,
sudbina rasturena u ništa. U Evropi je nezamisliv muda čovek, i to ne zato kao da ovde ne bi bilo talentovanih ljudi koji bi raspolagali neophodnim duhovnim sposobnostima, nego upravo zbog toga što je ovde bilo samo talenata i genija, ali oni nisu imali osnovu, nije bilo normalnosti i niko nije znao da prvi uslov mudrosti nije biti genijalan, nego apsolutan čovek, odnosno normalan. Mudrost je stabilnost ponašanja. Mudrac stoji na čvrstoj tački. Evropa je sklona da mudraca posmatra sa saosećanjem, kao nekoga ko je nagrabusio zbog svog častoljublja i sada je načinio kompromis. Okretanje slomljenog čoveka prema unutra. Mudrac je slab čovek koji ne dejstvuje, samo razmišlja. Samo se onaj može iskupiti, kaže Gete, ko do poslednjeg trenutka ne odustaje od svoje delatnosti - wer strebend sich bemüht. Nasuprot tome, početak mudrosti je da će se iskupiti samo onaj ko zaustavi svoju delatnost i istupi iz takmičenja, smiri nemir, odustane od originalnosti i talenta i postane normalan čovek, i time napusti sve privremeno, sve što je zanimljivo i uzbudljivo i novo, i očajnu ekstraverziju obrne za sto osamdeset stepeni, svoju volju poveže sa razumom i svoj život vrati izvoru, divinalnoj zakonitosti nepromenjenog bivstva, jedinoj i konačnoj i istinitoj stvarnosti, da realizuje večno ljudsko osnovno stanje, echad, edvaita, hen panta einai. Evropa nema mudrog čoveka i zbog toga nema temelja ni ozbiljnosti. Zbog toga je ovde sve privremeno i ne samo da je avantura, nego to i želi da bude i dovodi u sumnju da postoji nešto drugo do provizorijum (dijalektika), da postoji drugo do trenutnost, individua, koprcanje, istorija, i da postoji drugi čovek do onaj koji živi s mačem u ruci, i da postoji drugi čovek koji razjareno hoće što više, i poriče da postoji konačno i pouzdano znanje, i da postoji u ljudskom životu normalnost koja se može realizovati. Ono što je karakteristično za čoveka koji živi u istoriji jeste njegova nesposobnost za nepristrasno razmišljanje oslobođeno plahovitosti. Mišljenje je napad, osvajanje, bitka, oružje instinkta vlasti. Wille zur Macht. Od tada već znamo i to da ovaj instinkt vlasti nije ništa drugo do Jainstinkt, volja volje, kao što kaže Hajedeger, specifično ludilo samoposedovanja moći Ja-instinkta koji ne zna da hoće drugo do sebe sama. Evropa ne zna ni jednu misao koja izvire iz nepristrasne misli oslobođene plahovitosti, i otuda niko ne može da zamisli da se može razmišljati bez mržnje. U istoriji je misao udar neke kulminacije plahovitosti. Kao da čin ne bi mogao eksplodirati, slomio se i kao misao se ispoljio pritajenim putem. Naravno, znamo da je Bataj bliži stvarnosti: toute action fait d'un homme un être fragmentaire - čin od čoveka pravi fragment. U Evropi je potonulo u zaborav ono što je kod Rimljana još bilo obaveza, čovekov razum neka ne trpi uticaj njegove plahovitosti. Onda se još znalo da onaj ko je samo aktivan, on je pun mržnje, i da je to čovek nečist. Baština kaže da je znanje oslobođenje. U Evropi se kaže da je znanje moć. U Indiji „znanje je oslobođenje” (dnjana moksa), ili reč hrišćanstva: „poznajte istinu, i ona će vas osloboditi”, izgovorena je zbog toga da bi čoveku bilo saopšteno nešto što je naročito važno u interesu njegovog ličnog bivstva, sudeći prema tržištu - najviše moguće, najvažnije. Ne odnosi se na religiju, ni na spasenje, ne obećava nagradu na drugom svetu, nije vrlina, nije slava, s tim nemaju nikakve veze ni društvo, ni moral. Čoveku je - i to svakom čoveku - neophodno znanje kako bi jasno video svoje sudbinske linije, da bi mogao da razlikuje stvari, da nauči nešto što drugi zna, ali ne on, da očisti svoj život i samog sebe uzdigne, i da u samom sebi realizuje sve više vrednosti, odnosno da se oplemeni, i konačno da svojim znanjem pribavi ono što je apsolutno, slobodu. Misao da je znanje moć u Evropi nije bila program koji je unapred postavljen, i koji je docnije dosledno realizovan. Ali nije bila ni neko ponašanje koje je lebdelo, i odjednom tek je postalo svesno onoga smera koji je odavno sledila. Na početku novog veka, kada je misao bila izrečena, znalo se za oblik znanja koji je formulisala baština („znanje je oslobođenje”), i mada je dugo vremena bila nevažeća, njen privid se ipak održao. U svakom slučaju, počev od ovog vremena misao da je znanje moć, i da je cilj svakog znanja da poveća moć, postala je opšta u tom smislu što je ova moć ubrzo primenjivana na svim linijama, moć nad bićima i silama zemlje, prirode, fizike, hemije, moć na području biosa, psihe, društva, države, religije, zašto? Zbog vlasti. Pobediti. Istražiti, izračunati,
ispipati, raskrinkati, otkriti, upoznati, doznati kako bi se sve to podjarmilo. Sile i materiju i zakonitosti i rastinje i životinje i minerale, a pogotovo i naročito čoveka. U Kini, Indiji i Egiptu hiljadama godina ranije su se znala sredstva i postupci, ali nikome nije padalo na pamet da ih iskoristi za ciljeve vlasti (kompas, para, barut, štampanje knjiga). To ne može da protumači razlika koja postoji među kulturama. Inače je i bolje ako čovek ne istražuje pravi smisao reči kultura. Pojam kulture je jedan od idola scijentizma, kao što su „priroda” ili „život” ili „istorija” ili „država” ili „razvitak”. Ovde i nije reč o malenim idolima, nego o krupnim idolima. Početkom novoga doba pseudo-Crkva se srušila, prividno jedinstvo se iscepkalo na nacionalizme, počeli su da vladaju kondotjeri i despoti pojedinih naroda, u državama su se pojavili avanturisti. Krenula su otkrića u fizici i geografiji i u hemiji i u medicini, i pojavili su se teorijski avanturisti, nezavisne i samovoljne filozofije, poslovni avanturisti počev od talijanskih gradova preko Frankfurta do Londona i Amerike, milijarderski avanturizam, političke avanture od Bordžija i Kromvela do Napoleona i modernih diktatora. Rezultat svakog otkrića i pronalaska i dostignuća, i svakog koraka načinjenog u znanju bio je da je vlast jačala i postala isključivija. U klasičnoj definicija Lajoša Saboa: laž, nasilje i eksploatacija. Peruansko zlato i istočno-indijski začin i para i barut, hemija i fizika i otrovi i teorije i matematika, Hegel i milijarde i generalštabne škole. Znanje je moć, i sve veća moć s ekonomskim i pravnim znanjem i birokratijom, s poznavanjem tehnike napada i odbrane i s diplomatijom, i sa špijunskim i policijskim sistemom i s poslovnim poduhvatima i s psihologijom. Savez nauke i politike nasuprot svim bićima zemlje, koje konačno želi da smrvi, i želi da život na zemlji preuredi u pogon kojim će upravljati pritiskom na dugme. Naravno, ništa nije razrešeno, čak se u sve užasnijoj meri udaljavamo od poretka razrešavanja. Taj grossière erreur de calcul, gruba greška načinjena u računu, o kojoj govori De Ružmon koja ne samo da pojačava zabunu i maglu i krizu, nego izaziva ceo niz sve novijih zbrka i magli i kriza. Zaustavljanje, ili vraćanje je iz časa u čas sve beznadežnije. Evropa je stigla do države užasa i do atomske bombe, koja je krajnji rezultat procesa „znanje je moć”. Sada je kulminiralo ono što je započelo s novim vekom, i narod zemlje čeka cvokoćući zubima kada će se vlasti prohteti da primeni znanje i da istrebi čovečanstvo. Pouzdano je da u „znanje je moć” delatna sposobnost nije um, ako se i može pobrkati s umom, i s njim se i neprekidno meša. Nesumnjivo je da je nečuveno pojačana lucidnost, ali sličnosti se nigde i nikakve ne mogu pronaći u baštini čak ni u tragovima. Nije Hindusko manas, što Genon prevodi kao sens interne, i što otrpilike znači intuicija, nije budhi, što se nikako ne može primaći čak ni duhu. Jevreji su govorili o khohmi i binahi, prvi je um univerzalne perspektive, na grčki se prevodilo kao sofija, drugi je um raspoznavanja. Ne poklapa se ni s grčkim episteme, niti s nus. Ali se ne poklapa ni s latinskim ratio, jer je sadržina racija apsolutna logičnost. Obeležje ove sposobnosti toliko je i u takvoj meri lucidnost da nije čudo ako je narod Pariza za vreme revolucije pao ničice pred njim i obožavao ga kao boga. Vedanta na više mesta pravi razliku između dubokog sna, sna, budnosti i „četvrtog” (turijam). Čovekov um je u dubokom snu potpuno nesvestan, u snu su svesnost i nesvesnost stopljene na osoben način, budnost je dnevna svest, a četvrto (turijam) je stanje uma sublimirano asketskim vežbama i meditacijom, budnost (vidja). U evropskom novovekovnom instinktu vlasti aktivna sposobnost je svakako jedna vrsta dnevne svesti, ali isključivo dnevna svest aktivnog muškarca koji bezuslovno isključuje iz sebe svakovrsno žensko, dečja i staro, i ograđuje se od sna, spavanja i mašte. Ali ako je i dnevna svest odraslog i aktivnog muškarca, ona je i onda u suprotnosti s umetnošću, s religijom, s poezijom, s filozofijom, čak prema njima pokazuje neprijateljski stav. Neobično je što ona nije talenat, pre je energija, nije lična, nego impersonalna i nadoknadiva. To je energija koja deluje u bankaru, inženjeru, vojniku, preduzetniku, u poslovnom čoveku, političaru, trgovcu, naučniku, i to danju, u struci, kao što se kaže, u praksi, odnosno u aktu moći.
Na početku novog veka bilo je već očevidno da je vlada koja je sebe proglasila konačnom i večnom, i koja je obećavala potpuno rešavanje svih pitanja bivstva, postala ne samo neuspešna, nego se pretvorila u sistem laži. Fakat preobražaja u sistem laži znači da onaj ko se oglašavao, nije uzimao to više ozbiljno, nego je sve koristio za obmanu sveta, i načinio od toga osnovu za sistem vlasti (laž, nasilje, eksploatacija). Situacija je bila slična situaciji sredinom XX veka: kao što je i danas socijalizam postao obmana sveta, i ni na pamet mu ne pada rešavanje pitanja bivstva, samo jedno želi, praktičnu vlast. Na početku novog veka svaki čovek zdrave pameti znao je to baš kao što zna danas u odnosu na socijalizam. Naravno, nikome nije padalo na pamet da zbog izdavanja istine srednjovekovne religije treba pozvati na odgovornost određene krive ličnosti, i da se uvidi da su misao, duh, ideja sama ostali nepromenjeni kakvi su i bili, kao i danas, na izdajnike niko ne misli, nasuprot tome odbacuju istinu. Dekart polazi od toga da je propao predak koji je kler proglašavao za univerzalan i konačan i klerikalizam, kao pseudologija, postao je neodrživ. Gde je dakle i kakav je onaj poredak koji je zaista univerzalan i konačan? Kakav je to princip na kojem se može izgraditi takav vladajući sistem koji će se odupreti svim vremenima? Dekart je karakteristično Evropljanin, odnosno kšatrija (avanturista), koji je uveren da će se sa sređivanjem vlasti razrešiti svako pitanje ljudskog životnog poretka. Temelj klerikalizma nije pouzdan. Ovakav sistem ne može biti trajan. Izgledalo je da je slabost vladavine klera bio religiozni humanizam, vera, kompleksni stav ljubavi. Jedan konačni princip vlasti trebalo bi da to zanemari. Dekart je uzeo za uzor kler, ali ne onakav kakvim se on predstavljao, i u kakvoj se ulozi pred svetom, s predikaonice samodopadljivo javljao, nego kakav je stvarno bio: potpuno ravnodušan prema religioznom humanizmu, veri, ljubavi, nepristrasan, samo je kao instinkt vlasti, jedino što je prihvatao ozbiljno bio je strogo njegov interes, iz kojega mu je nedostajalo žensko, dečje, zrela strast, san, poezija, strast, lepota, idila, zlatno doba. Osnova sistema laži klera jeste što se on pred svetom prikazivao kao sluga sakralnog (žrtva); a zapravo ništa drugo nije primao ozbiljno do svoje interese moći. Srednjovekovni kler i moderni socijalizam i s ovoga stanovišta su savršeno slični. Jedna od najvećih laži ljudskog bivstva jeste kada profani interes vlasti igra ulogu sakralne žrtve. Dekart je prihvatio borbu protiv sistema laži klera, i izgradio je praksu bez strasti koja je suprotstavljena humanizmu, lucidnost, koja je despirituelizovana i indiferentna i nasuprot je univerzalnom ljudskom, lucidnost koja je svojstvo dnevne muške svesti u svakodnevnom naporu, pojačano prisustvo duše, s bezličnim računom, a naročito s isključivanjem svega što je izvan života i iza života i iznad života, i sa sužavanjem bivstva na puki zemni život. Lucidnost ima samo životnu kategoriju, nema kategoriju duha, zbog toga nije univerzalno humana, zbog toga u njoj nema ženskog ni dečjeg, niti zrele strasti, i nema imaginacije, mašte, sna, umetnosti, religije, nema u njoj morala, i naročito nema ljubavi. Ova ekstremna lucidnost jednom je već bljesnula u Evropi pre hiljadu i po godina kada se raspao grčki mit, ali onda je čovek postao samo ciničan i frivolan. Grčki ukus ga je sačuvao da ne bude korumpiraniji. Cinizam i frivolnost helenizma jeste očajna posledica koja se osećala nad raspadom večnog reda, ali su grecisti mogli tonuti zbijajući šale sa svojim bivstvom. Na početku novog doba potres je bio opasniji. Srednjovekovni sistem laži toliko je duboko ranio čovečanstvo da je ono moglo pomišljati u svom očajnom besu samo na izgradnju jednog savršeno nereligioznog sveta i sveta koji je odlučno za uživanje života. Sa ovoga gledišta Dekartova koncepcija je zapravo rezultat traume, i sve ono što su sledeći vekovi mislili, nastalo je iz ove traume. U poslednja četiri stoleća značenje svake savremene teorije nije zavisilo od toga da li je bila istinita ili nije, nego od toga koliko je radikalno i u kojoj meri davala glasa animozitetu podhranjivanom protiv srednjovekovnog klerikalizma. Celokupna novovekovna fizika i astronomija bile su zapravo osveta Bibliji. Potpuno nezavisno od toga da li su teorije odgovarale stvarnosti, ili nisu odgovarale, dejstvo takozvane nauke zavisilo je od toga koliko je uspevala da kompromituje sliku sveta klerikalizma. Kasnije u slučaju jednog Kanta, ili Darvina, ili
Hegela, ili Frojda, jedva da je i preostajalo nešto drugo do cerekava zluradost koja je uspevala da raskrinka srednji vek, a i socijalizam nije ništa drugo do mrzešljivo pljuvanje na poreklo, odnosno na hrišćanstvo, a ni materijalizam nije ništa drugo do osveta srednjovekovnom spiritualizmu. Hipoteza o poreklu od majmuna nije ništa drugo do grimasa na misao o božanskom poreklu, i bez toga se uopšte i ne može razumeti, i u toj hipotezi nije važno da je ona fakat, nego da vređa. Celokupno mišljenje novog veka određuje što je ono anti-religija i anti-klerikalizam i anti-hrišćanstvo. Životni poredak određuje to što odbacuje svaku duhovnu disciplinu, i što se brutalno uživa u životu. Celokupnu nauku određuje to što je ona anti-baština (Genon). Iza svake misli, svakog pronalaska i svake teorije i svakog otkrića nalazi se ressentiment pothranjivan protiv srednjovekovnog hrišćanstva, odnosno celokupni novi vek zapravo u krajnjem rezultatu determiniše hiljadugodišnji sistem laži klera. Nema tu ništa novo, ovih četiri stotine godina iste su kao što su bile, samo sa obrnutim predznakom. Ništa originalno čak ni na području laži, nasilja, eksploatacije, ponavljanja izdaje i dostave, inkvizicije i spaljivanja knjiga, cenzure i lomače i tamnica masovnih pokolja. Evropska kriza je stigla do vrhunca u Ničeu, što otprilike znači da je smisao dve hiljade godina njene istorije postao vidljiv u Ničeovoj filozofiji: 1. Srednjovekovna religija je obećavala jednom i zauvek rešavanje svih pitanja bivstva; međutim, nije se ni pokušalo rešavanje, jer oni koji su to obećali nisu religiju ni uzimali ozbiljno, umesto toga iskoristili su je za organizovanje svetske moći. Religija nije bila u rukama duhovne (brahman), nego viteške (kšatrija) kaste, a za viteze je pak svako pitanje pitanje vlasti. 2. Na početku novog veka raskrinkan je sistem vlasti klera, i to na taj način što je jedna vrsta visoke lucidnosti prosvetlila srednjovekovni -sistem laži. 3. Kod Ničea se, međutim, ispostavilo da je u onoj ekstremnoj lucidnosti, koja se posle pada religije umesto klera poduhvatila rešavanja pitanja bivstva u novom veku, delovao isti takav instinkt vlasti kao u srednjovekovnoj pseudo-Crkvi; oni koji su, se praktično bavili lucidnošću, takođe nisu ozbiljno pristupali rešavanju pitanja bivstva, i nauku nisu koristili za zasnivanje konačnog poretka života, nego za pribavljanje vlasti („znanje je moć”). Lucidnost je, isto kao i religija, bila u rukama viteške kaste, a znamo da je za viteza svako pitanje bivstva problem vlasti. 4. Lucidnost koja je stvorila nauku smatrala se saznanjem, ali se ispostavilo da ni prvobitno nije to bila; pod izgovorom da izrađuje istraživački metod Dekart je tragao za temeljem apsolutne svetske moći sasvim po uzoru na sistem moći srednjovekovnog klera, ali na novoj osnovi; težište u nauci nije palo na saznanje; nego na uspešnost moći posredstvom principa koje je izradila nauka i pribavljenog znanja, drugim rečima od samog početka snaga novovekovne lucidnosti nije bilo saznanje, nego instinkt vlasti (Wille zur Macht). 5. U prvoj fazi krize, krajem srednjeg veka otkrivena je pseudologija religije; u drugoj se za lucidnost ispostavilo da je isti takav metod vlasti kao što je bila i nauka, i od onoga što je obećavala (sloboda, humanizam, socijalna pravda, ekonomski i politički red itd.) ne samo da ništa nije sposobna da realizuje, ali nema ni nameru da bilo šta od toga ostvari, a na koncu je nastao tačno takav sistem laži kakav je u srednjem veku bila pseudoreligija. 6. Sredinom dvadesetog stoleća, međutim, kriza je mnogo teža nego što je bila krajem srednjeg veka, jer svakovrsna čvrsta baza izgleda razrušena, i ne može se videti duhovna iscrpenost, prvo: kao posledica saveza znanja i moći lucidnost je postala takva sila za uništavanje života protiv koje nema nikakve zaštite ni blizu, ni daleko, drugo: činjenica da lucidnost, koja sebe naziva sposobnošću za saznanje i prosvetljenje, ipak ne predaje svoju moćnu situaciju svesna svoga pada, prisiljava sebe na sve očajnije napore, jer svoj sistem laži hoće da zadrži do kraja; njena obećanja u ovo vreme već su prinuđena da se koncentrišu na to ako sada, u ovom trenutku, ništa od njenih objavljenih namera još nije ostvareno, one će postepeno
sigurno biti realizovane u budućnosti. Odrednica: razvoj. To je najteža posledica krize sredinom dvadesetog veka, konstantno izbegavanje konkretne i trenutne situacije, čak njeno zabašurivanje, upućivanje na budućnost, odnosno bekstvo u budućnost (Flucht ins Vorne); ova histerija razvoja obeležava ne samo Ničeovog nadčoveka (Übermensch), nego svaki evolucionizam. 7. Jedina realna snaga u krahu jeste naspram krize doba preduzeti otpor i pobunu, koji su, međutim, potpuno bezoblični i uzajamno nepovezani, raštrkani i nesređeni, individualni i subjektivni, i ako imaju težine (poezija, muzika, slikarstvo, metafizika), zapravo je njihov uticaj vanredno malen, jer čovek na ovom mestu isto je tako varijanta avanturiste kao i svako drugo ponašanje u Evropi. Nije napisana fenomenologija lucidnosti, ali ako bi neko pokušao da zadatak obavi s konvencionalnom evropskom spremom, samo bi dospeo tamo gde se i sada nalazimo, naličje pro i kontra animoziteta. Treba poći s druge strane. Beme kaže da je lucidnost Stemengeist. Što znači da joj je poreklo ozvezdani kosmos, i organ je znanje koje se odnosi samo na zemaljsku egzistenciju ljudskog bića. Sa nivoa je koji nije biološki, nije psihološki, nije spiritualan, ali s osobinom preta-sila prodire u biološke i psihološke i spirituelne ćelije, utiče na sposobnosti, i kao preta-sile uopšte, teži prevlasti i autokratiji. Preta je reč hinduske baštine i imenuje onaj krug bivstva koji se u Evropi naziva astralnim. Pretasila posredstvom fizičko-biološko-psihološko-spirituelnih svojstava usmerava čovekovu sudbinu. Kategorija sudbine ne sme se pobrkati s biološkim, psihološkim, socijalnim, moralnim, duhovnim kategorijama. Znanje koje je baština prikupila o ovim silama ugradila je u astrološki sistem. Zajedničko svojstvo svih preta-sila jeste da pri raspadu čovekove zemaljske egzistencije ova jednostavna i konkretna otelotvorenost takođe se rastura i sile se ponovo stapaju u preti, isto kao i materijalna telesnost u fizički svet. Prema tome lucidnost je sposobnost čije je područje delovanja, a otuda i krug saznanja, isključivo zemaljska egzistencija. Zbog toga treba razlikovati znanja lucidnosti od znanja bivstva koje se odnosi na krug izvan granica zemaljskog života, i organa toga znanja (hebrejski: khohma, hinduski: budhi, grčki: pneuma) već i zbog toga, jer lucidnost nije sposobna za ovakva znanja koja se rasprostiru izvan granica života. Sve ono što lucidnost misli i može da misli obeležava nedodirljivost činjenice bivstva koje se nalaze izvan i iznad života. Ona zastaje na granici metafizike, zbog toga je prinuđena da poriče metafiziku. Poseduje tek „teoriju”, ali nema svoje teorije. Bez pozadine, zapravo vidi bez dubine. Zato je ekstravertirana, zato se kreće tako lako i pouzdano na području spoljnjeg iskustva, i zato je u stanju da razume unutrašnje samo kao spoljašnje. Psihološko znanje lucidnosti je lažno, jer pojave duše vidi ekstravertirano. Neobično je da ono što nije empirijsko, za nju je okultno, a okultizam faktički postoji samo od kako postoji lucidnost. Jer ona nema improvizacije, nema dubine, nema pozadine, nema lica, nema ličnosti, nema ontološke težine. Čovek bilo šta da kaže sa stanovišta apsolutnog bića, nema nikakvog značaja, bilo da je istina, bilo da nije. Hinduska baština ovo znanje koje ne dotiče čovekovo istinsko biće naziva aparavidja. Svetlost uma normalnog čoveka je kompleksna, i u saznavanju sudeluju duh, mudrost, intuicija, razum koji razlikuje, unutarnji osećaj, mašta, anamneza. Lucidnost je u odnosu na ovu kompleksnu inteligenciju bezlična i veštačka, apstraktna i sterilna. To joj je prednost, i tajna njene snage, uspešnosti. Ona je zatvorena prema gore i prema dole i s obe strane. Zato može da bude egzaktna. Ali je zato ravnodušna prema svim vreliostima. Samo sam fakat. A opet zbog toga ona dehumanizuje i despirituelizuje i istovremeno kad je nečuveno jasna, nije trezvena, kada je dosledna, istodobno je mehanička i kada je razumna, ona je neprirodna. Izgleda da u njoj deluje račun kome nedostaje normalnost. Stvari ne gleda okom i u prirodnoj svetlosti, nego kroz dvogled i mikroskop, i veštački hiljadostruko pojačanu ali svetlost laboratorije, i milionskom povećanju. Ono što vidi fenomenalno je precizno, ali čovek uvek podozreva da nešto nije u redu. U onom što govori ne ispoljava se red, nego pod velom pedantnog sistema nešto sasvim drugo, što ni malo nije umirujuće.
Njeno znanje nikada nije potpuno, ali pogotovo nije radikalno, jer je dospelo samo do određene granice. Nije je moguće ne priznati, ali se protiv nje ne može protestovati. Paradoksalna je priroda ekstremne lucidnosti: trijumfalno je svojstvo i defekt. Sa strane saznanja se ne može napadati, ali je spirituelno bezuslovno negativna. U onom što lucidnost kaže, ona je u pravu, ali ono što radi, štetno je. Pitanje je da li postoji ovakav paradoks. Svi znaci govore da postoji. Inače bi nezamisliva bila jasnost i uspešnost zasenjivog znanja, istovremeno do sada neiskušana patnja pretežne većine čovečanstva, i kriza u koju je ovo znanje povuklo čovečanstvo. Iza slave i prokletstva znanja i tehnike, iza neograničene vladavine modernih sistema vlasti i otpora protiv nje nalazi se ovaj paradoks. Ekstremna jasnost nenarušivog saznanja koje je bezuslovno nemoralno i nehumano. Užasno je pozitivna snaga lucidnosti kojom svoje znanje uvećava i pretvara ga u moć, i moć sprovodi grozno svojim pouzdanim aparatom, istovremeno je još užasnije što je ta lucidnost u svakom svom aktu zločin počinjen protiv čovečanstva. Kako je moguće da ono što čovek zna, zbog čega je istrajan i što radi na osnovu ovoga znanja, da je to zlodelo? Ekstremno lucidan čovek je Evropljanin novog veka, odnosno pokvareni vitez, karakterna crta avanturiste je velika inteligencija koja je zapravo slepa. Lucidité aveugle. Ovoga čoveka ne treba tražiti. Počev od grčkih heroja i pesnika i filozofa u prvim redovima evropske istorije nalazi se ovaj čovek. Mnogi su zaboravili da je istorija isključivo i samo posledica nedostatka mudraca. Gde postoji mudrost, tu nema drame, nema pada, nema sukoba, nema borbe, nema istorije, jer um mudrosti razrešava zablude, neprilike, greške, nejasnosti, plahovitosti. Istinskom znanju nije neophodna delatnost. Zbog toga je zlatno doba, nasuprot tamnom razdoblju, bez događaja i bez istorije. Čovek slepe lucidnosti je rimski državnik, srednjovekovni sveštenik, vitez, kralj, novovekovni osvajač, pronalazač, filozof, političar, preduzetnik, naučnik, istraživač, umetnik. Oštrog oka, pravog pogleda, siguran je i hitar. Spreman uvek i za svako delo. Pojačanog prisustva duha bez suzdržavanja će se svom snagom obrušiti na ono što hoće i što želi da postigne. Nedoumica nema. Ruka mu je koščata i tvrda. Živi u napetoj spremnosti, podstaknut demonizmom, uvek biti aktivan. Razrogačene oči, strka, grčevite ruke idu jedno uz drugo, to je prisutnost animoziteta. Uvek protiv nekoga i nečega; ne ume da misli ako ne može da napada. Živeti znači biti plahovit. Pojava novog doba koja je ponajmanje razumljiva jeste zašto čovek pokazuje teško shvatljiv, čak u izvesnim slučajevima potpuno neshvatljiv otpor prema elementarnoj spirituelnoj stvarnosti, zašto postaje lunatik (Heraklit) i uspavan (Vedanta), odnosno zašto oslepljuje svoju budnost, i zašto ga pospanost čini ovako teškim slučajem, i čak i na apsolutno nesumnjivim tačkama zašto se pridržava ovoga traljavog znanja. Čoveku slepe lucidnosti najbitnija je crta da čak i u nedvosmislenom slučaju želi da izdrži uz svoj nizak stepen znanja. Zbog toga je slep. Patološka i pervertirana ekstraverzija je samo jedna od posledica ovakvog ponašanja.
Avanturizam je sredinom dvadesetog veka kulminirao u ponašanju koje odvaja sebe ne samo od svih presudnih pitanja egzistencije i njenog univerzalnog značenja, nego se izdvaja i iz istorije, i čovek lišen svesti baca se u ono što je baš u tom trenutku aktuelno, u takozvanu situaciju (egzistencijalizam, situacionizam). Uveren je ako se što više zatvori od bivstva, njegovo prisustvo u sada biće intenzivnije. To je najnoviji korak životne strategije avanturiste. Praksa, rutina, virtuoznost, prisustvo duha, sport, diplomatija, poslovi, politika, poezija, slikarstvo, muzika samo su područja improvizacije, provizorijuma, pojačavanja lucidnosti kako bi on uzeo svoj deo iz takve situacije, odnosno kako bi opljačkao životni sadržaj situacije, odbacujući bilo kakve ograde i disciplinu, na ovom očajnom stupnju gladi za
životom on svesno stupa u moral insanity. That's more than dying (D. Tomas). De Ružmon piše da je to révolte contre l’amour de Dieu et du prochain - pobuna protiv Boga i protiv ljubavi čoveka. Ne ostaje ništa drugo do požuda nagog ja. Tačan opis nepristrasno okorelog ponašanja nalazi se kod Dostojevskog u liku Stavrogina. U ovoj neljubavi slepa lucidnost se pretvara u ludilo, drhtavo uzbuđenje čoveka koji živi u permanentnom zločinu nalazi se na nivou genijalnosti; i jadnija, nedarovitija i bleđa varijanta ovoga ponašanja u hiljadama primera vri po velegradovima sveta, kao diplomate, umetnici, lekari, novinari, bankari, vojnici, univerzitetski profesori, sveštenici, ali naročito kao političari i naučnici, u kojima se celokupna ljudska sudbina pretvara u egoistički eksperiment, odnosno u izbezumljenu avanturu, morbidan blef koji se u razularenoj pomami tetura iz jedne situacije u drugu. Bataj piše da u svakom trenutku života, čak i u patnji postoji neko neobjašnjivo uživanje, ono „što ni suze ne mogu da dosegnu” (Vordsvort). Potresno je da se ovo uživanje danas gubi. Njegovo mesto zauzima naročito sramna glad za životom, i čovek sve manje uživa, više je u specifičnom uzbuđenju koje je potpuno nebitno i prazno, i više nigde nema meda života. 1. Nema takozvanog objektivnog utvrđivanja činjenica, i najjednostavnije utvrđivanje činjeničnog stanja ima svoj metafizički sadržaj. 2. Svaka izjava je bezuslovno jedan stav nekog duhovnog sistema. 3. Duhovni sistem se realizuje kao sistem vlasti. 4. Tvrdnje lucidnosti obeležava animozitet pothranjivan protiv srednjovekovnog hrišćanstva. 5. Ono što je lucidnost stvorila u prvom redu nije istraživački metod, nego duhovni sistem koji hoće da postavi temelje apsolutne moći. 6. Lucidnost prosvetljava sve, izuzev sebe same. 7. Pozadina lucidnosti je okultna, i ovo okultno ponašanje pokazuje da nije načisto sa sopstvenom demonskom prirodom, ne zna da život ne sređuje, nego ga razara, ne uzdiže, nego ga muči, i ne oslobađa, nego ga podjarmljuje, i na koncu ga ne hrani, nego eksploatiše. 8. Materijalizam je duhovni sistem okultne prirode lucidnosti; ako čovek oduzme materijalizmu da je nastao iz animoziteta pothranjivanog protiv klerikalizma, i to ga održava, od njega ne ostaje ništa drugo do zbrkana fikcija. 9. Lucidnost je po uzoru na srednjovekovnu pseudologiju izgradila sistem laži, i od svih duhovnih sistema poznatih u istoriji najviše se on primiče totalnoj laži. 10. Cilj totalne laži jeste da celokupno čovečanstvo, sve do najmanjeg elementa njegovog života dovede u zabludu, i da ga pretvori u puko sredstvo vlasti. 11. Kao što je u srednjem veku osnova sistema vlasti bila religija, u novom dobu je osnova sistema vlasti nauka. 12. Duhovni sistem iskorišćen u interesu prakse vlasti bezuslovno se pretvara u sistem laži. 13. Zajednica dovedena u zabludu posredstvom laži dehumanizuje se, degeneriše, u modernoj varijanti postaje subegzistentno plebejska: usled prakse vlasti stvorene posredstvom ove lucidnosti nastao je mob (hinduski: avama, odnosno rulja izvan kasti). 14. Lucidnost ne razrešava krizu, nego je prouzrokuje. 15. Sredinom dvadesetog veka prvi i jedini glavni neprijatelj čovečanstva je ekstremna lucidnost. Na pitanje kako da čovek razreši evropsku krizu, postoji odgovor. Od do sada formulisanih mišljenja najozbiljnije je ono K G. Junga, koji je rekao: teškoćama datim
u sadašnjosti čovek će samo u tom slučaju moći da se suprotstavi ako mu lična organizacija bude bar toliko savršena kao što je kod lucidnosti. Defekt lucidnosti jeste što isključuje. Pojačana dnevna muška svest koja isključuje dete, ženu, mudrost starosti, ali isključuje i spavanje, san, i isključuje religiju, umetnost i metafiziku. Posledica ovakvih isključenja može biti samo abnormalnost. Ko želi da prevaziđe lucidnost, u prvom redu treba da realizuje u sebi najvišu moguću lucidnost, i onda je dopuniti svim onim što je lucidnost isključila, time samog sebe učiniti univerzalnim, i utemeljiti se u celovitosti. Samo će tako moći da se realizuje spavanje, san i posle dnevne budnosti onaj stupanj svesti koji Vedanta naziva četvrtim (turijam), što je budnost (vidja). Budnost je sublimirana i univerzalno prosvetljena svest koja je osetljiva, univerzalna, otvorena i pozitivna, odnosno brahmanizovana svest čoveka. Budnost nije negativna ni u kojem smeru i odnosu. Sve što je postalo budno svoga bivstva i što postoji ne može se opozvati ni ukloniti, to pripada ozbiljnosti igre sveta. Viteza, avanturistu treba prihvatiti i prosvetliti i uzdići, ne odbiti. Cilj nije veliki istorijski trijumf, nego prosto, blisko i lako - biti normalan. Tisapalkonja, 19. januar 1962.
Spaljivanje dela Skriveni egzistencijalni aksiom evropskog bivstva verovatno je hebrejsko nasleđe da čoveka greh srozava, dobročinstvo uzdiže. Prema istočnoj baštini svejedno je, dobro, ili loše, svaki čin opterećuje, jer se sve više utkiva u svet i ometa rasplet. Dva stava zavise od različitosti znanja o konačnim stvarima. Evropejac želi da dosegne spas. Spas je još uvek život. U baštini čovek zna da spas nije konačan i nije savršeno stanje, večna sreća nije večita i nije potpuno oslobođenje, tek je posledica zasluga. Čovek ponovo mora da se vrati iz raja. Čovek baštine želi da se potpuno očisti od života, želi da ostvari koncentrovano i čisto bivstvo. Ne želi blaženstvo, nego oslobođenje. Ko želi da realizuje oslobođenje, on mora da ukine svaku vrstu delanja. Delatnost je antiproces oslobođenja. Stav u konačnim stvarima određuje životni poredak do poslednjeg i najmanjeg momenta. Evropa se čak ni u večnosti neće i ne ume da odrekne života, i ono što je s druge strane želi kao život. Zato on ima životnu žeđ, zato ima istoriju, zato uvek živi korak ispred ili kasnije nego što se stvarno nalazi, odnosno ima budućnost i prošlost, ali sadašnjost nema, zbog toga pravi umetnost i filozofiju i nauku, zato obožava prirodu, zato živi u matrijarhatu, zbog toga je religiozna. Zbog toga su moć i glas ropstva u imetku. Zbog toga sve što Evropejac živi privremeno je, improvizovano, trenutno, relativno, uslovno, lakoumno, kratkovido, besmisleno, neozbiljno. Zbog toga je aktivan. Aktivnost najvišeg reda jeste stvaranje umetničkog dela. Kliment Aleksandrijski je na samom početku Evrope zabrinuto postavio pitanje: da li da čovek piše knjige? Da li da gradi sistem, nešto što je po svojoj objektivno trajnoj suštini iznad svega sumnjivo? Jedno je pak sigurno: vojskovođu iznova prizivaju njegove dobijene ili izgubljene bitke, i kralja ponovo prizivaju suze koje je izazvao svojom vladavinom, no i radostima, i obućara priziva svaki ekser koji je ukucao u đon cipele, i zemljoradnika svako posejano zrno i svaki zamah motike, i radnika svaka obrađena osovina, ali ništa ne opterećuje čoveka toliko, i ništa nema takvu karmatičku težinu kao umetničko delo, slika ili filozofija, crkva ili skulptura, pesma ili sonata. Čin povlači čoveka za sobom. Kuda? U posledice. Koje se ne mogu izbeći. Kakva nepodozrivost, čak beskrajno više, zatamnjeni smisao kad se neko raduje svome umetničkom delu, joy for ever, kao što kaže Kits, ne zna kakav teret preuzima na sebe u jednom sledećem životu, ako već u sadašnjem neko ne mora da se sruši pod ovim teretom, i ne priziva nazad slikara svako oko koje pogleda sliku, i misao koja čita pesmu. Vedanta priča o pustinjaku kome je više stotina godina, on ne može da umre u svojoj pećini. Tamo gore na planini, kaže, živi stari orao, on me se seća, ubijte ga kako bih se mogao osloboditi. Uništenje dela je patos kojim se želi podići istorijski prestiž autora. Obično se uništavaju slabija dela koja i nisu sigurno slabija. Da ona što preostanu sva budu savršena. Taština koja imponuje. Malarme. Naivna je ženska čarolija kad se poveruje da se promenila smeđa žena prefarbana u plavušu. Dejstvo, dejstvo. Kao da je istoriograf javnost umetničkog dela, ili bar publika. Kakva skromnost! Umetničko delo je urezalo sebe drugde, u prvom redu u onoga ko ga je napravio. Zalud spaljivanje. Teret ostaje. I dela koja su se izgubila i našla ispod ruševina. Posle Helderlinove smrti, znamo, dugo vremena je potpaljivana vatra u kuhinji preostalim hartijama. Iza hazardne anarhije svetske istorije nalazi se zakon čija se ni jedna jedina jota ne može izbeći. Delo spaljuje onaj ko ga ne prihvata, povlači ono što je načinio, i veruje da se može povući. Ali teret ostaje. Mora ga sada podnositi, i ne može ga izbrisati. Jedino što može da učini jeste da bez svedoka kaže, gle, ono što sam uradio, nije uvek bilo dobronamerno. Uticalo je častoljublje, povukao me zanos, ponekada je bilo u meni čežnje, ali je mnogo lukavštine, trikova. Ne smatram se vrednim teatralne smrti na lomači kako bih još i time teret pojačao. Ne mogu ga se osloboditi. Budući da će i
tako ostati teret moga bivstva, jedino je ispravno ako ga prihvatim, i spreman sam da podnesem posledice čak i onda, kao što džajna veli, ako to potraje i preko osamdeset i četiri hiljade života.
Krevet Oldos Haksli je izračunao da se krug tišine godišnje smanjuje za trinaest i po kilometara. Već nije daleko ono vreme, veli, kada će tišina potpuno nestati sa zemlje. Biće srećan onaj kome će ponekad poći za rukom da uživa u polučasovnom spokojstvu Himalaja ili okeana. Krug prisnog sve je manji. U zlatno doba uživanje je bilo u tome što je cela zemlja bila intimna, kao voćnjak. Zbog toga Tora zlatno doba naziva rajskim vrtom. Docnije je bilo vladara koji su pokušavali da u svom carstvu sačuvaju rajski mir. Takav je bio kineski car Ji i sasvim sigurno faraon Ehnaton. Čudno je što je s nestankom intimnosti zlatnog doba i čovekovo biće postalo srazmerno smeteno. Kao da između mira i tišine postoji neka uzajamna veza koje do sada nismo bili svesni. Ne može se precizno znati u kojoj je meri krug postajao sve uži. Još nedavno je bilo nekoliko spahijskih poseda, a zatim samo salaši, zamci, ili cvetne bašte, lovačke kućice usred šume, ili svetionici na hridinama. Bilo je i onih koji su želeli da spasu makar svoju sobicu. Poslednja stanica prisnosti je krevet. Toliko je preostalo od raja. Čovek je sebe sama prognao sa zemlje, ali ovo maleno mesto u zapećku, gde se može skriti da proživi malo života zlatnog doba, ako napolju i brekće motor, u komšiluku zavija radio, unutra nemir nije nestao, sat neprekidno kucka i savest je uzburkana, ali čovek se može omotati posebnim omotačem, može leći na jastuk, kao negda što je u letnje popodne stavljao glavu u hladovinu na stomak tigra ispod mirisne smokve. Koordinatni sistem našeg života je stub i krevet. Stub je put prema gore, nesalomljivo prema gore, budnost i trezvenost i svest i obdan. Stub drži nebo na zemlji, ili, što je isto, zemlju na nebu. Razmišljati znači biti uspravan i povezivati zemlju s nebom. U krevetu biti znači biti vodoravan, spavati i smiriti se u izjednačenosti. Zagnjuriti se opet u noć, u majku, otkuda i potičemo, rađati se svakog dana, postati stub, a uveče ponovo biti horizontalan u metamorfozi od koje ništa nije prirodnije ni zagonetnije. Stub znači individuu, krevet znači utopiti se u opšte. U bračnim parovima, kada spavaju u jednom krevetu, izmenjuju se njihove esencije, muškarac i žena se međusobno prožimaju (inkvaliraju, kao što kaže Beme) u zajedničkom spavanju i postaju sve sličniji, odnosno sve individualniji, kao što Sen-Marten piše: u spajanju se odvojiti i u odvajanju se spojiti, distinguer pour unir. Ako se čovek noću probudi ne ume ni razliku da načini između sebe i onoga s kim spava. Ništa nije razumljivije od brige s kojom je čovek stvorio krevet, kako je iznad njega sagradio zaštitu, jer je kuća ljuska kreveta, kako je tokom hiljada godina izmišljao opruge, madrace, prekrivao krevet belim čaršavom, namestio na njemu jastuk od čijanog guščijeg perja, jorgan, ili pokrivač, ili dunju, i nema ništa razumljivije od kulta kojim se posteljina pere, rolja i pegla, ujutru se stavlja na prozor na sunce i na vetar. Svet je rupaloka, kao što kažu Indusi, mesto gde stvari jesu. Ali ako čovek stupi u kuću, smesta zna u kakvim su odnosima ukućani sa zlatnim dobom. Većina kuća i stanova takvi su da se ne može ni sesti, ni jednog jedinog prisnog mesta, ima tu pomodnosti, razmetanja, higijene, samo prisnosti nema. Krevet je nestao, ostao je samo ležaj, ne može se održati ni svadba, ni roditi, niti umreti. Od spavanja je ostao samo biološki akt. Živimo bez intimnosti, stan je konačište, biti u domu je sentimentalizam. Kajitske smo egzistencije, putujemo, ali niko ne zna kuda i nema putovanja, samo promet. Spavamo na ulici a zavese na prozorima izlozima navlačimo verovatno samo zbog lažnog stida.
Naknadno opravdanje strasti doba Misao Evrope je gotovo u celini naknadno opravdavanje svagdašnjeg duha doba i strasti doba. Opšte poznate filozofije i koncepcije prirodnih nauka, ekonomije i društvene teorije ne vide ništa izvan tački ključanja istorijskih lutanja, i o njima zaslepljeno razmišljaju. Dekart je pošao od antipatije koju je gajio prema religiji, i svojom teorijom želeo je da postavi temelj jednog nenarušivog sistema, mada znamo da i nije bilo reči o religiji, nego o moćnoj praksi klera, i Dekart nije ni hteo da stvori filozofski sistem, nego temelj za jednu drugu, pouzdaniju praksu vlasti. Marks je pošao od animoziteta prema jednoj zamišljenoj kapitalističkoj klasi (ressentiment prema imovini, osveta bogatima), i želeo je da sredi pitanje vlasništva ukidanjem klasa, mada znamo da klasa nije ni bilo, a vlasništvo uopšte nije ekonomsko pitanje. Špengler je pošao od krize koju je otkrio Niče i koja je postajala sve oštrija, i tešio se time da jedna takozvana kutlura propada, ali da će na njeno mesto stupiti nova. Sve ove ideologije su na koncu pseudologije, rezultati su pseudoegzistentnog stava koji je zauzet u odnosu na tačku ključanja istorijskog trenutka, teorije o pojačavanju krize ispod vela misli za rešavanje krize, takve zablude koje izvan istorijskog trenutka i ne vide ništa. U drugoj polovini dvadesetog veka, danas, sem Genonovih dela, među više stotina hiljada postoje ukupno dva dela, knjiga Martina Bubera o hasidima i serija o zenu D. T. Suzukija, koja nisu naknadno opravdavanje, i za zablude istorije ne traže izvinjenje, nego upravo pokreću obračun sa strastima doba i realizaciju konačnog životnog poretka. Moglo bi se reći da su svi drugi samo „teorija”, jedino su ova dvojica teorija. Ali bi se moglo reći i tako da su goleme gomile teorija, polazeći od istorijskog trenutka, ostajući u krugu istorije i u žaru istorije, puki eksperiment političke egzistencije (kšatrija); jedino knjige o hasidima i zenu su brahmanski (verodostojno duhovni) akti, odnosno nisu dela čoveka uslovljenog strastima, nego čoveka koji stvarno zna šta se događa i šta treba da čini. Politička (istorijska) egzistencija u svakom slučaju je pod uticajem neke istorijske strasti i uvek je pragmatična, odnosno bez poznavanja daljih uzajamnih veza, često ih namerno prećutkujući, najbliže praktično rešenje naziva istinom. Iako znamo da je čovekovo bivstvo tako celovito, u njemu se može stvoriti red tek posle otkrivanja fundamentalnih činilaca. Sve što se događa funkcija je čovekovog osnovnog stanja. U čisto istorijskom vremenu nema rešenja; s vremenom i u vremenu ovakva teorija se raspada, najčešće već u onom trenutku kad je smišljena, ona je nevažeća. Brahmanska egzistencija započinje time što likvidira istorijske strasti, i izgrađuje bazu nezavisnu od strasti, bazu za koju znamo da nezavisno od ovakvog naroda i doba i kasti i religije i civilizacije postoji samo jedna u celokupnom čovečanstvu (Lajoš Sabo: f-sistem). To je ono što treba nazvati status apsolutus humanog, odnosno to je čovekovo osnovno stanje. Prvo: sredinom dvadesetog veka u savršeno iskvarenom životnom poretku uopšte nema nikoga čiji bi se život mogao ostvarivati na ovom stepenu korumpiranog bivstva, i zbog toga na celoj zemlji ne živi čovek čiji sadržaj života ne bi bio protest protiv danas postojećeg životnog poretka. Ova tvrdnja se odnosi i na prividne izuzetke koji ga na prvi pogled prihvataju, većinom zbog toga jer to za njih obezbeđuje određenu sasvim trenutnu prednost. Nema veće opasnosti no izmiriti se s pokvarenošću i u korumpiranim okolnostima biti zadovoljan, sem još jedne, zadovoljiti se zadovoljenošću. Drugo: prvi uzrok korumpiranog svojstva pokvarenog životnog poretka čovek uzalud traži u istoriji. Svaka kriza ukazuje na jednu raniju, na koncu se gubi pre začetka početaka, u nekoj tamnoj tački. Prvi uzrok korumpiranog životnog poretka jeste posledica ovoga događanja, koji se religioznom terminologijom naziva prvobitni greh, ali koji uopšte nije religiozne prirode, nego je ontološki događaj, odnosno nešto što je usledilo u egzistenciji: kvarež i propast koje je čovek počinio. S gledišta raščišćavanja i
razumevanja postojanja istorijskog čoveka ništa nema presudniji značaj od uviđanja da treba u sebi održavati budnu svest o grehu. To je elementarna pretpostavka autentičnosti ljudske egzistencije. Mišljenje može biti verodostojno samo onda ako se vodi računa o svesti o krivici (Kjerkegor: strepnja). Treće: u odnosu na sadašnju istoriju nedvosmisleno je da se od srednjeg veka ispoljavao tako nečuven otpor protiv hrišćanstva zbog pokušaja bekstva od svesti o grehu. Celokupno novo doba izgrađeno je na namernom poricanju činjenice greha, to se ispoljava u onoj veštački gajenoj moralnoj i egzistencijalnoj indiferentnosti koja je stvorila nauku, apoteozu bezličnosti. Moderno doba je toliko uspelo da zabašuri misao o grehu da je on postao ili podsticaj, ili skandal, dok ga biologija prikazuje kao organsku grešku, a sociologija ga izvodi iz društvenog sklopa. Paskal kaže da je zanemarivanjem misli o sagrešenju potpuno nemoguće čak i razumevanje elementarnih pojava u fizici (u novije vreme: Hejzenbergova fizika, Gedelova matematika). Svi napori psihologije usmereni su, veli Buber, da likvidiraju svest čoveka o grehu (loša savest, strepnja, briga), i zaključuje da ako se nasuprot ovoj činjenici ipak zamagli (izanalizira) svest, sam greh uopšte nije nestao. Posle gotovo stogodišnje prakse psihologije nedvosmisleno se ispostavilo da čovek ne postaje harmoničniji primenom metoda psihologije, nego se više razvija njegova tehnika skrivanja. Rezultati psiholoških postupaka jesu da se čovek ne budi, nego se još dublje skriva od buđenja. Umesto da se otvori i raskravi, uz pomoć ovih metoda on nauči da se još bolje skriva. Do sada se iz nekoliko nepodozrivih, uz pomoć analize snova, još moglo izmamiti nešto na svetslost dana; tragom analitičara i metoda testa oni su se već sada duboko skrili ispod svesti snova, njihovo biće katkada se više ne javlja ni u snovima. Za ove ljude će sasvim sigurno biti potrebno naročito dunuti u trubu za vreme strašnog suda da bi se probudili. Ono što je čovek naučio u psihologiji jeste da se ne skriva u kompleksima, nego javno. To je loga iz koje se čovek ne može izmamiti. To je analiza. Broj žrtava psihologije je veoma veliki. Ko je prošao kroz proces psihologije, ne vidi jasnije suštinu svoga bića, čak je naučio da okrene leđa verodostojnosti bivstva, i da ga potopi i da zabašuri svest o teškoćama bivstva. Tako je nastao ontološki idiot koji je karakterističan za moderno doba i koji cerekanjem nad svim poteškoćama egzistencije misli da je situacija jednom i zauvek sređena, samo zbog toga što je uklonjena (analizirana) svest o grehu, a s tim u vezi naravno i ispravljena svest o obavezi. Ovaj psihološki uškopljeni čovek ispada i iz zajednice i izvan je ljudskog bratstva. Egzistencijalizam je dalje razvio metode psihologije. Dok je objavljivao otvoreno bivstvo (neskrivanje pred bližnjim Ti), čoveka je naučio da se u otvorenosti skriva, i da se od otvorenosti brani jednom prevlasti; da u egzistencijalitet skriva svoju pseudoegzistenciju. Sasvim je malen broj filozofa (Gabrijel Marsel, Bataj, Kami, Hajdeger) koji su otkrili ovu opasnost. Većina autora, kao Sartr, opsenjujućom tehnikom prave vratolomije, dok svako bitno pitanje bivstva ostaje netaknuto. Relativizovati, biologizovati, sociologizovati, psihologizovati, moralizovati, egzistencializovati fakat greha. Svest o grehu katkada uspe da se zamagli, odnosno dovede čoveka u zabludu o pravoj stvarnosti. Rezultat: razuzdana religija, stupidna nauka i zločinačka politika. Situacija: bez svesti o iskvarenom bivstvu, s tupim i u maglu skrivenim nemirom i iritiranom savešću nema drugog puta do takozvane loše zemnosti, ali je i to besmisleno, jer je izgubilo težinu. Četvrto: u novije doba, otprilike nekih stotinu godina, naročito na višoj liniji intelektualnosti, sve je češća pojava bekstva u istočne religije i metafiziku, i skrivanje u njih, u uverenju da njima nedostaje misao o prvobitnom grehu, i da je ovako s istočnjaštvom konačno razrešen problem greha. To ne samo da je izdavanje hrišćanstva, nego je potpuna neobaveštenost o stvarnoj situaciji. U istočnoj metafizici (Indija, Kina, Iran) nalazi se misao o prvobitnom grehu isto kao i kod Jevreja, kod hrišćana i
muslimana, samo se ona ne shvata kao moralna, nego kao intelektualna korupcija, odnosno kao zamagljenost, zabluda, pospanost, lunatičnost razuma. Isto kao i kod arhaičkih Grka ili u kabali, i ispravljanje greha i ovde, i tamo, svuda je obavezno. Isto takav pokušaj bekstva je i najnoviji primitivizam, od Rusoa naovamo, tzv. povratak u prirodu, kod crnaca, Indijanaca. Ovaj eksperiment nije samo zabluda. Kao posledica Rusoovog sentimentalizma pretpostavljeno je da primitivci žive u praštanju, u početnoj nevinosti, i bolećivost prošlog veka načinila je ideal od necivilizovanosti. Misao je naročito bila štetna u umetnosti. Znamo da primitivci ne žive u drevnoj nevinosti, nego u stanju degenerisanosti veoma davnih civilizacija, upravo zbog toga njihova egzistencija nije manje korumpirana od evropske, nego je na još korumpiranijem stepenu. Inače, ako su primitivci nešto poneli sa sobom iz civilizacije od koje su se odvojili, onda je to svest o prvobitnom grehu i nema tako zakržljalog plemena koje o tome ne bi posedovalo svest. Peto: svako ljudsko bivstvo, na bilo kojem stepenu, neizostavno je civilizovano. Svaka civilizacija je veštačka, odnosno nije prirodna. U tom veštačkom stanju bezuslovno pati priroda. Treba postaviti pitanje, postoji li civilizacija, drugačije rečeno, postoji li veštački stvoreni red koji ne pritiska prirodu, nego sve ostaje na svom mestu i slobodno može da se razvija? Konačno: ima li čovek svest o izvornom životnom poretku koji je postojao pre počinjenja prvobitnog greha? Zna li čovek za verodostojno postojanje? Čovek zna za izvorni poredak. Ta svest se otkriva u hrišćanstvu, u Vedi, u Taou, u orfici, u kabali, ali u nekom obliku je čuva svaka drevna baština. Ova svest je zapravo sadržina svetih knjiga. Baština nije mit i nije religija. Baština je znanje o osnovnom stanju, o grehu počinjenom na začetku vremena i o uspostavljanju osnovnog stanja, odnosno o ispravljanju greha. Šesto: uspostavljanje osnovnog stanja nije psihološki, nije društveni, nije biološki, nije religiozni, nije filozofski zadatak, nego jednostavan i konkretan i neposredan zadatak. 1. Održavati budnim svest o grehu; ispravljanje je obavezno za sve. Svako neka odradi onoliko od prvobitnog zajedničkog greha čovečanstva koliko može, i to, kao što hindu baština veli, ihamutrarthaphalabhogaviragah - bez i najmanje nade za nagradu u sadašnjem životu i u životu na drugom svetu. Na ljudskom nivou nema oslobađanja od greha; neka svaki čovek bude iskupitelj svakoga čoveka; bodhisatva, sufi, hasid, jevanđelje. 2. Osnovno stanje treba održati u svim pojedinostima, i saznati ga i probuditi svest o nadmoći izvornog, normalnog nad istorijskom egzistencijom; teorijski rad. 3. Istupiti iz istorije, ostvariti status absolutus lišen razjarenosti vremena u svojoj obestrašćenosti (verodostojno duhovni, brahmanski zadatak). Treba prihvatiti svaki momenat koji je u službi renormalizacije; religija, umetnost, filozofija. Odbaciti svaki momenat koji radi protiv uspostavljanja izvornog normalnog stanja (neverstvo sveštenstva, izdaja nauke, politička laž-nasilje-eksploatacija). Univerzalnost (jedinstvo ličnosti i zajednice), egzistencijalitet (identičnost misao-reč-čin). Brahmanska egzistencija stoji vertikalno u odnosu na istoriju.
Zeleno i ljubičasto (Predavanje) Poznato je da su osnovne boje renesansnog slikarstva plava i crvena. Mnogi znaju da su ove dve osnovne boje ovako zajedno u nekoj uzajamnoj zavisnosti s najvažnijom suštinom renesanse. Nije to samo interna činjenica istorije slikarstva, ovaj put to nisu dve komplementarne boje, nisu ni suprotnost. Bitna je poruka, plava je, recimo, jedna vrsta spirituelnosti a pored nje ili nasuprot njoj ili ispod nje ili u njoj, jedna vrsta vitalne strasti. Duh i meso, u određenom pogledu samosvest i krv. Nešto što nezadrživo nadire i nešto što tu nezadrživost zaustavlja. Moguća je definicija i apoteoza telesnosti, u svakom slučaju trijumf što postoji krvavo crveni život i moćniji od njega, nebesko plava svest. Slike renesanse ne ponavljaju večito plavu i crvenu, i ako bi neko načinio statistički pregled koliko je slika izgrađeno na ovim bojama, lako je moguće da bi plavo-crvene slike ostale u manjini. Možda nisu plavo-crvene čak ni velika i bitna dela, slike Rafaela i Mikelanđela. Pa ipak, to je ono što one žele da kažu, to je u njima radost koja nadire i konačno smirenje. Drevno slikanje, naročito pojedinih naroda na vazama i keramičkim posudama, naročito u određenim razdobljima, koristi kao osnovne boje crnu, crvenu i belu. Inače izgleda da je crvena ona boja koju ne mogu izbeći ni jedno vreme niti i jedan stil. Nije naročito teška odgonetka arhaičkog cmocrveno-belog trojstva. To je razumljivo po duhovnosti naroda koji pravi vaze. Crno je podzemno, haotično skladište, priroda nije gotova, ali su otuda punije i gušće njene zalihe energije, iz kojih istupaju stvari da bi se uobličile. Crno je, rekli bi Grci, apeiron, pojava koja prethodi uobličenju sveta. Crveno je ovde, kao i drugde, boja života. Belo je pak iznad crvenog na visini isto onakvoj na kakvoj je ispod njega crno. U Judeji se govorilo da su to tri majke, alef, mem i šin. U Indiji, tamas, rađaš i satva. U alhemiji poreklom iz Egipta sal sulfur i merkur. U svakom slučaju to su tri stepenice koje život mora načiniti. Razume se da ni slikarstvo ne može reći ništa drugo do ono što ljudi misle u tom vremenu i prostoru. Osnovne boje modernog slikarstva su zelena i ljubičasta. Pod modernim treba razumeti slikarstvo posle francuskog impresionizma, ono koje su pripremili Sezan i Van Gog, dakle nastalo na samom početku dvadesetog veka. Ove dve boje ovako jedna pored druge prilično iznenađuju i na brzinu su teško i shvatljive. Ranije bi se sigurno smatralo da povređuju dobar ukus. Naročito među umetnicima koji su se držali tradicije. Stvar, međutim, ni malo nije izazovna, ili skandalozna. Čovek bi za trenutak mogao pomisliti ono što je Pikaso rekao, stavljam ih jednu pored druge pa neka rade šta im je volja. Neka bilo ko pogleda karakteristično zeleno-ljubičastu Matisovu sliku, recimo jedan prozor, na kojoj je naspram enterijera bledoljubičastog nameštaja i zavese postavljeno svetlozeleno more izvan prozora. Neka pogleda ženski ljubičasti šešir na zelenom travnjaku. Ili jednu sliku Klea na kojoj se smenjuju zeleni i ljubičasti kvadratići. Ne izaziva se utisak proizvoljnosti, i kao u doba renesanse, sigurno je, ako veliki deo slika i ne dotiče ovu napetost boja, ipak je na neki način svuda prisutna zeleno-ljubičasta boja. Prvo pitanje koje treba postaviti jeste kuda je nestala ona crvena bez koje nije moglo ni jedno jedino doba niti stil. Možda je izbledela u ljubičastu. Pomerila se s jedne strane duginog spektra na drugu. Po tome više ne znači život i krv i strast. Nije verovatno. Napetost boja nije privilegija slikarstva. U onom trenu kada se otkrije o čemu je reč, smesta će postati komponenta ženske mode, zelena haljina i ljubičasti šal, javljaju se zeleno-ljubičasti meblštofovi, počinju je koristiti plakati delikatnijeg ukusa. Na ovim bojama se zasnivaju tapete, otmene prodavnice pakuju svoju drogerističku i kozmetičku robu u hartiju ovih boja, kao i čokoladu i fino rublje, isto kao što simfonijska muzika ne ostaje povlastica muzičara, jer od preuzimanja ove muzike žive opera i opereta
i šlager, i uskoro će je, samo na veoma niskom nivou, svirati vergl i zviždukaće se na ulici. Ljubičasta uopšte ne odgovara crvenoj, i zelena ne odgovara plavoj. Ove dve boje ovako jedna pored druge govore nešto sasvim drugo od onoga što bi se na osnovu tradicije moglo pretpostaviti. Zelena je po svoj verovatnoći prirodna boja. Ako moderni slikar slika zelena lica i zelene životinje, time ističe njihovu prirodnost. Ova priroda, međutim, ne liči ni na jednu prirodu minulih razdoblja. U zelenoj ima neke izvesnosti. Jedna je od boja koja se ponajmanje može pomeriti. Istovremeno najviše smiruje. Oni koji imaju preosetljive oči nose zelene naočari. Zeleni sto znači staloženu smirenost pregovora. Duševni bolesnici se šalju u zelenu sredinu. Zeleno je dakle stabilnost i njegovo delovanje je stabilizaciono. A istovremeno je teško i sirovo, u određenom pogledu varvarsko. I čovek u tome ne nalazi ništa čudno ako samo pomisli koliko je nečuveno veliko oduševljenje modernog doba prema takozvanom prirodnom načinu života. Pre pedeset godina dame su se kupale u ogradicama, obučene u kostime koji su bili do ispod kolena i s gornjim delom krojenim do članaka, zakopčanim do grla, s rukavicama, sa šeširom i sa suncobranom, ali se kupanjem nazivalo kada su se ovako odevene brčkale u vodi do kolena. Danas unuke ovih dama miljama plivaju dubokim vodama u bikiniju. Ono što je onda radilo nekoliko rusoista osobenjaka danas je opšteprihvaćeno, zimi su zaposednuta snežna brda, leti šume i vode, logoruje se na otvorenom, jede se sirova hrana od koje se pre spravljala samo čorba i varivo. Eto vitaminskog čoveka. Ništa nije savremenije od sunčanja, od divlje preplanulosti lica i tela. Istovremeno ekspedicije istražuju mitove i umetnost i običaje primitivaca, drugi pribiraju narodne bajke i narodne pesme, čak izvrsni umetnici uče od slikarstva i vajarstva Indijanaca i crnaca i cele škole zahvataju od narodne muzike. Ali ako je nekome i to malo, neka se priseti kakva je danas moć materijalnog, bez obzira da li je u pravu ili nije, ekonomske misli i materijalizma. Sve to, samo po sebi razumljivo, povezano je sa zelenim. Još bi se smelo rizikovati da se s njim poveže stabilan i smiren karakter, što u svom stilu izražavaju znatne građevine. Još ni jedna arhitektura nije želela toliko da bude nepokretna. To, međutim, nije renesansa i nije apoteoza tela. Ova divlja zelena više je glad za životom. Najvažnija posledica sirove prirodnosti i primitivnog materijaliste jeste neometano uživanje života. Svako doba je na neki način obuzdavalo uživanje života. Nikada se nije smela uskratiti svaka viša spirituelna kontrola i obaveza, disciplina i moral, i ma koliko se želelo neometano uživati u radostima života, postojala su predomišljanja, odnosno bilo je nešto što je još važnije. Danas ga nema. Za prirodni život bezbrižno će se žrtvovati uzvišenije. Život je najviša vrednost. Ovo sirovo, čulno, varvarsko i materijalno nešto što je izbujalo sa zelenog, sve je sami instinkt i vegetacija, i postoji da bi ga čovek ispio do dna. To je pomalo ludilo. Veoma je teško od toga se otrezniti. Staro je učenje da probleme bivstva još niko rešio nije. Jedino što se može učiniti jeste da čovek razvojem prevaziđe probleme. Zeleno je bezlična boja. Zbog toga danas u svakom očitovanju zelene strasti postoji neka neumitna hladnoća i nemilosrdni mir, koji se mogu iskusiti u bićima ispod čoveka, u bilju, u životinjama, naročito u gmizavcima, i to što su niže ispod čoveka, ova ravnodušnost prema višim vrednostima tim je veća. Ono što se danas ovde očituje, to nije samo nečovečna ravnodušnost prema vrednosti i klanjanje instinktu, nego povrh toga se još i samom sebi po tome dopada. Glad za životom je nečuveno pojačala erotske žudnje i potrebe. To je ona crta koju i sadašnjici puritanci najplahovitije osuđuju. Bitan znak raspoznavanja ove erotske masovne groznice, međutim, jeste što i nije erotska, nego je više seksualna. Erotika je socijalna strast koja spaja ljude, seksualnost je prirodno primoravanje. Mnogi su i mnogo puta govorili već da seksualnost malo veze ima s erotikom, još manje s ljubavlju, jer seksualnost nije lična. Nije naklonost koja je vezana isključivo za jedno jedino ljudsko biće. Ovaj subhumani hladni grč je animalitet modernog doba, koji takođe pripada karakterologiji zelenog.
Sve što vidimo samo je poređenje, rekli su mnogi i mnogo puta, i naivno je stvari smatrati onakvim kakve se prikazuju našim čulima. Hermes Trismegistos sačuvao je hiljadugodišnja znanja u svom učenju da ono što je gore odgovara onome što je dole a ono što je dole odgovara onome što je gore. Međutim, svesnost nije jača strana slikara. Postoje još samo dvojica koji su manje svesni od njega, pesnik i muzičar. Od iskrslih momenata tokom tumačenja zelene boje ni jedan ne spada među svesne. Duboko su zakopani ispod praga razdoblja, i doba ne karakterišu svesne misli, nego upravo ove ispod praga koje i nisu misli, više su strasti, još tačnije mahnitosti. Mogle bi se nazvati i fiksidejama. Ali se nikako ne mogu smatrati jasnim i obrazloženim odlukama, nigde, čak ni u nauci ni filozofiji, ponajmanje u umetnosti. Osvešćivanje se javlja tek kasnije i započinje onda kada opadne žar mahnitosti. A i onda se javlja samo u nekoliko ljudi, pre u misliocima i svecima, gotovo nikada ne u političarima, jer je osobenost savremene mahnitosti da su sva područja života prezdravila od nje, a u životu države ona pak i dalje traje. Razlaganje teorije o saglasnosti ovaj put nije moguće. A što se tiče toga kako to da ono što je gore saglasno je onome što je dole, dovoljno je ovoliko: osetljiviji ljudi su pre otprilike stotinu godina počeli da primećuju da među stvarima postoje određene uzajamne veze s kojima naša misao neprekidno operiše, pogotovu onda ako se koristi poređenjem. Ta uzajamna povezanost naziva se analogijom. O tome je u poeziji prvi govorio Bodler u pesmi Correspondances. Docnije je Rembo napisao sonet o samoglasnicima. Kaže da je a crno, e belo, i crveno, u zeleno, o plavo. Kasnije se tim pitanjem počela baviti i nauka, i princip analogije je primenjen u raznim disciplinama. U osnovi ovih korespondencija nije racionalna nego neka druga vrsta logike, koja se, međutim, mogla slediti u svim vremenima i od svakoga isto kao i racionalna. Analogija čak ima isto tako egzaktne zakone kao i racionalna uzajamna povezanost. Nikome ne pada na um da kaže za nešto da je tesno kao nebeski svod, strasno kao golub, za crvenu boju da je pitoma i smirena. Planinskoj slici uvek odgovara monumentalnost, moru beskrajnost, lepotici cvet, strasti vatra, hrabrosti lav. Korespondencije plave i crvene, zelene i ljubičaste treba shvatiti prema ovakvoj logici analogije. Ljubičasta nije ona boja koja osvešćuje zelenu strast. U šumi gustih krošnji, još bolje među borovima, u zatišju ispod krošnji često se hvata laka ljubičasta izmaglica, ona čini raspoloženje uzvišenim. To je ona jedna jedina prilika kada se u prirodi susreću zelena i ljubičasta. Inače su plava i crvena jedna drugu pretpostavljale u renesansi, bilo jednu ispod druge, bilo jednu iznad druge, bilo jednu u drugoj. Među zelenom i ljubičastom nema ovakve veze koja se pretpostavlja. Zaista je onako kao što je Pikaso rekao, stavljene su jedna pored druge pa neka rade šta im je volja. Jedina uzajamna veza između dve boje je što zelena znači niži stepen toplote života, vegetativni, degradaciju energije u odnosu na čoveka. Dokaz za to je što nije erotska, nego seksualna, nije slobodna, nego varvarska, nije snažna, nego sirova. Ljubičasta je pak neprirodna visoka eteričnost. Zelena još nije ljudska, ljubičasta je s druge strane ljudskog. Zelena je isuviše materijalizovana, ljubičasta je magična. Zelena je senzualna, ljubičasta okultna. Između njih je pak naročit lom koji ne prolazi tako da bi simetrično razdvajao dve boje. Obe imaju drugi registarski broj i jedna prema drugoj nemaju odnos. Ljubičasta boja se pre javila u muzici nego u slikarstvu. Već je u prošlom veku celu Evropu zahvatilo iznenadno čuđenje kada su se prvi put oglasili meki i prozračni svetloljubičasti zvuci Debisija. Pre toga niko nikada nije čuo nešto slično. Meka muzika koja se rasipa, nepravilna i neuhvatljiva, koliko je prijatna toliko je i strana, više je narkoza nego muzika, više je omama nego radost. Uvo naviklo na strogu muzičku konstrukciju i srazmernu izgrađenost, koje je toliko umelo da se divi arhitektonskim lepotama muzike, odjednom je bespomoćno tragalo za uzajamnim vezama forme. Ranije je sonata građena pomoću traverza, sada je između motiva lebdela paukova mreža, često čak ni ona. Sasvim naročita muzička logika, ne može se tvrditi da je bez svake razložne veze, ali s takvom osobenom razložnošću koja je prigušenija od svih dosadašnjih. Otpilike u isto vreme je
izgrađena matematička logika Bertrana Rasela, koja se uzdiže na ulazu u dvadeseti vek i bez koje se vek ne može ni zamisliti s nečuvenom teorijskom fizikom, teorijom atoma, automatizacijom, kibernetikom i teorijom informacija. Ova matematička logika zalazi u isti onaj svet praskozorja i slutnje kao i muzika Debisija. Ljubičasta je svakako granično područje, do polovine je još vidljiva, a od druge polovine već nevidljiva boja, kao što se o postavkama matematičke logike još može misliti, ali više nisu zamislive, i kao što se Debisijeva muzika, ili docnije i još više Britnova, pre može sanjati nego čuti. U svakom slučaju stoleća su minula da bi se ljubičasta boja koristila u slikarstvu. Tako na primer, u pejsažima i žanr-slikama celog velikog holandskog slikarstva ljubičasta se nigde ne može naći, i ovde je obeležje celog slikarstva savršeno nepoznavanje ljubičaste. Granično područje koje se dodiruje s magijom, ovo sablasno naziranje ljubičaste je i užasno. Ranije ne samo što nije koriščena, nego je, sudeći po svemu, čak i izbegavana. U prvom trenutku izgleda da je ona karakterisična boja raspoloženja, kapriciozna boja koja se negde, na nebitnom mestu, javlja u deliću trena i istovremeno i nestaje, sasvim je površinska i prolazna i gubi se, jer nema nikakvog sadržaja ni substancije. Ali ako nestane, ima značenje. Značenje ljubičaste je daljina, ali neizvesno je nadčulna neizvesnost, u kojoj ništa nije uhvatljivo i gde ništa nije materijalno, nego je sve delovanje, i to delovanje daljine. Jedna vrsta polutame, ali ne polutama nastajanja oblika, nego razaranja, ne ono što prethodi, nego ono što sledi potom, uvek potom, preko granice. Misao matematičke logike ili atomske fizike prestupila je preko svih dosadašnjih granica, u nesigurne i nezamislive daljine, ali njena perspektiva koja se nazire s druge strane čulnog još je uvek bliža normalnom shvatanju ljudskog smisla nego ono carstvo koje se takođe otvorilo početkom dvadesetog veka. Teorijska i primenjena psihologija, kaže Oldos Haksli, neurologija, biohemija i farmaceutska hemija ostvarile su ogroman napredak u poslednjih nekoliko godina. Početkom dvadeset prvog veka teorijski naučnici ovih disciplina sakupiće nečuvenu masu znanja, a praktičari će pak izmisliti bezbrojne puteve primene u interesu onih koji će ih dobro platiti. U to vreme će vlade morati zapošljavati isto toliko psihologa, parapsihologa, neurologa, farmaceuta, sociologa i hatha-jogija koliko danas hemičara i fizičara i inženjera. U kolosalnim laboratorijama rade komisije za psihičku energiju i one će ukinuti naše demodirane metode vladavine s masovnim ubistvima i ostvariti konačnu domestikaciju i podjarmljivanje čoveka. Današnje naše smešne i grube propagandne metode zameniće glajhšhaltna psiho-farmakookultna tehnika. A istovremeno ćemo gutati pastile koje pojačavaju naše sposobnosti. Špijuni i detektivi budućnosti radiće s takvim stepenom delovanja koji je nama danas nezamisliv. Tajna policija će postati sveznajuća i baš zato svemoćna. Imali smo već versku revoluciju, političku, industrijsku, ekonomsku, nacionalnu revoluciju. Ali će naši potomci utvrditi da je sve ono što je bilo pena na okeanu zaostalosti u odnosu na psihološku revoluciju prema kojoj tako žestoko napredujemo. To će tek biti revolucija! I ako je pregrmimo, čovečanstvo zaista više neće imati teškoća. Zelena je boja drveta života. Drveta života čija je pomamna pljačka sada postala strast doba. Ali i boja gladi za životom je zelena, kao izviđača i kupača, nudista, turista, potrošača sirove hrane, privrednika, sputanog uživanja u životu i materijalizovanosti. Ljubičasta je nadhumana boja, boja atomske fizike, parapsihologije, okultizma, narkotika. U svakom slučaju je karakteristično da je jedna ispod nivoa normalnog ljudskog bića, a druga je iznad tog nivoa. Zelena je pristupačnija i shvatljivija, vegetativna i animalna baza, abnormalno svrgnuta, degradirano humana. Ljubičasta kao gornja granica spektra je isuviše pojačano humana, može se domašiti samo uz velike napore, ali se već teško može slediti tuđinski, često jezivi krug. Ove dve boje uopšte nisu kao plava i crvena u renesansi, gde madone sede i svi znaju da boja njihove odeće znači apoteozu njihovog bića. Zapravo ni u zelenom ni u ljubičastom nije reč o čoveku. Žena odevena u zeleno-ljubičasto nije madona, nego kurtizana s gmizavačkom čulnošću i okultnim demonizmom. Za čoveka nema mesta ni u jednoj ni u drugoj. Boje
dehumanizovanog sveta. Postaje razumljivije ono što veli Bertran Rasel, da u istoriji sveta još nije bilo vremena kada bi čovek toliko patio kao danas. Mislioci našeg veka mnogo su govorili o sutonu kulture, o kraju istorijskog razdoblja, o krizi kada će biti likvidirane sve vrednosti minulog vremena. Većina zamišlja da je ovaj proces takav kao kada čovek menja stan, u svakom slučaju ne bez svake neudobnosti selidbe i ne bez uzbuđenja, ali većih nevolja nema. Veruje se da će novi stan čovečanstva biti lepši, pogotovo komfoniji i moderniji, sa svim aparatima za održavanje domaćinstva, frižiderom, televizorom, uređajem za ljuštenje krompira, eventualno sa zimskom baštom. U početku će biti neobično, ali čovek brzo asimiluje viši nivo i nema nikakvog razloga da prema budućnosti bacamo zabrinjavajuće poglede. Ono što nam je pružila analiza zelenog i ljubičastog nije naklonjeno ovom optimizmu. Zeleno je veoma lepa boja, ali, između ostalog, boja je nezrelosti, i čoveku se ne laska kad mu se kaže da je zelen, mlad i zelen. Samo neka neko posluša Cantatu profanu Bele Bartoka, najdivnije zeleno remekdelo minule polovine stoleća, tu himnu-provalu varvarskih instinkata, koji odbijaju svako piće, samo žele, kao jelen, da piju vodu sa svežeg planinskog izvora. U ovom delu jedva da i ima drugih boja sem zelene i takvih kao pokrenute šumovite planine, kao prašuma koja peva. Sve je to bilo umesno zbog razmekšanog i pospanog građanstva koga je muzika htela da prodrma i kome prinosi vodu sa svežeg izvora. Ali probuđeno varvarstvo preti humanom, ne time što ga ozdravljuje, već time što ga ukida. Umetnici koriste motive Indijanaca i Australijanaca, i možda je to bila ona pozna i prefinjena ekstravagancija civilizacije. Ali muzika i crnačka plastika, primitivno slikarstvo i nudizam, presna hrana i obožavanje instinkata prirodne divljine i materijalna glad za životom stvorili su nov svet. Ovaj zeleni svet pak ne disciplinuje neka viša kontrola, nego jedna nečuvena i neuhvatljiva sila koja se odigrava u okultnom i koja izgleda neobična i strašna, ta novija varijanta uma, koja je stvorila automatizaciju i nikada očekivani razvoj hemije, atomsku fiziku i parapsihologiju, i zbrisala dosadašnju predstavu o ljudskom životu, i stvorila potpuno novu osnovu. Krize koje postoje između istorijskih razdoblja obično nisu neškodljive. Vidimo. Uopšte ne liče na to kao kad se iz stana koji nam je odavno dodijao selimo u moderniju kuću. Ne odvajamo se od stana, nego od sopstvene kože. Jedna stvar je svakako čudna. U normalnim vremenima, kada jedna civilizacija već uvežba svoj mehanizam i sistem radi, čovek nema načina da spolja osmotri svoj način života. Do guše je unutra i ne vidi napolje, a preko izgrađenog i zatvorenog horizonta niko ne može da baci ni jedan jedini pogled. U kriznom vremenu, međutim, između dva razdoblja, kada čovek zapravo još nije prispeo tamo, ali ni ovde više nije, može da pogleda izvan sebe. Zelenoljubičasto razdoblje sa svojim varvarizmom i hiperscijentizmom izgleda užasno. Reči su nešto opasno, one vode ka laži, ili ka velikim stvarima. I boje su tako opasne, i dve boje su u stanju da otkriju jedno celo razdoblje.
Očekivanje Očekivanje je ako se na mestu gde čekamo ništa ne dogodi. Prostor i vreme sačinjavaju celinu, ali u očekivanju je ova celina poremećena. Kao da je čovek u euklidovskom prostoru gde nema vremena. Sve je stalo, jer tren koji treba da usledi, kasni. Karakteristično je prazan. Lišen svesti. Nema bezbrižnog očekivanja. Čovek čeka da poraste, čeka na verenicu, čeka kraj rata, nema trena u kojem negde ne bi bilo, otvorenog ili skrivenog, očekivanja, a izgleda kao da se ničega ne možemo prihvatiti. Čeka se izlazak sunca. Čovek živi u bezumnoj delatnosti, kako ne bi morao da čeka, da čeka, ali uzalud. Svet nije večno kretanje, jer postoji očekivanje. Vreme i očekivanje su uzajamno zavisni, ali ne na taj način što očekivanje postoji u vremenu, nego vreme postoji u očekivanju, kao da je čekanje od ranije i veće, a da se vreme rastače i tone u čekanje. Čovek uvek stoji na nekom pragu. Čekati dok konobar ne donese supu, popeti se na voz i čekati dok ne stignemo. Dobro bi bilo jednom da naš život organizujemo prema egzistencijalnim kategorijama. Retke su psihološke i biološke i socijalne i logičke kategorije. Ono u čemu stvarno živimo jeste zabuna, strepnja, ravnodušnost, uzbuđenje, strah, zanos, dosada (lice ništavila je ono što svako zna). Ono što je za nas važno jeste tražiti, žuriti, smiriti se. S obzirom na to šta čovek čeka, jedva se nešto ispuni, a što je neočekivano, po pravilu nije ono što čeka. Očekivanje nema lica, moglo bi se čak reći da je očekivanje ono što čeka na lice. Svaka slika je razlivena, a u toj poremećenoj antiviziji lebdi, kao kad u mutnoj vodi otvorimo oči i ne vidimo ništa drugo do bezobličnosti. Tamo gde stojim još nije to. Uskoro. Možda odmah, možda ko zna? Drugo sam čekao? Najčešće. Svejedno zbog čega, jer sam bio fantasta, ili. Stagnacija. Već znam šta je tamnica, dugo čekati i stajati na pragu i živeti u toj intenzivnoj praznini. Vrlina očekivanja je strpljenje. Budisti vele da je tako velika vrlina da će strpljivi u svom sledećem otelotvorenju biti veoma lepi. Može se i otići, i nekako provesti vreme, ali to više nije to, a čovek, ako se zabavlja, raseje sebe i rasejan je. I ne obraća pažnju. Čak ne može ni da se naspava. Dok nema ispunjenja, nema smirenja. Samo je jedno, sakralno očekivanje - i ako neko čeka na svoju potvrdu u predsoblju kancelarije na klupi, nalaze se i u njemu, ako mu od kokaina trne lice, i čeka vađenje zuba, i ako čeka u redu za hleb, i ako čeka na autobus. Mogla bi se uspostaviti hijerarhija ko šta čeka. Većina čeka platu. Ali u tome postoji sakralno nestrpljenje, jer ako je daleka, dalje čeka na sledeću, jer ova nije to. U jednom mestu, razrešavajući vreme, lebdeti između otapanja u okean i lične vekovnosti. Život se proširi, drugo je značenje stvari i zbivanja. Nešto što je nadrealno. Otvaranje sveta, i prizor da je iznutra prazno. Izgleda da nam je ceo život iščekivanje, i samo zato delujemo, jer smo nestrpljivi i verujemo da ćemo to aktivnošću brže postići. Čovek je sve delatniji što teže može da podnese očekivanje. Čekati nešto što će nas osloboditi i smiriti i zadovoljiti, na nečiji dolazak i na njegovu reč. U dubini našeg bića je glad, odnosno nedostatak, i to na celoj liniji, u materijalu i u prirodi, glad za životom, glad za suprotnim polom, ali naročito glad za rečju i svetlošću. Odustati od svake delatnosti, i čekati. Šta je to kad je očekivanje zaludno, i više nema šta da se čeka? Čovek čeka da ne bi morao više ništa i nikoga da čeka, da ne mora da stane i da se zagleda u bezličnu tamu, nema više praga i predsoblja i tamnice i zurenja, ne mora svakih pet minuta pogledati sat tamo gde se ništa ne događa a neće se ni dogoditi. Dok sedim kod berbera i čekam, beznadežno sam se izgubio, besmisleno, nejasno sam ispario u praznini, bez sadržaja, bez substancije i istine, a trag svega toga je ostao ovde u meni, umorna teška rupa i zakrpa, bezbojna i besplodna slepa rana. Svako očekivanje je manjak, ali je sakralno očekivanje istinsko i zato ima svoju muziku. Čujem mu približavanje. Bez njega se ostala čekanja ne mogu ni podneti. Smem li da budem nestrpljiv? Ne čekam li zalud? Miran sam, jer sebi odobravam i znam da imam vremena? Nema ničeg gorkog i nema propusta? Manjak ostaje manjak, rana rana, rupa i zakrpa, ali od čoveka ne ostaju samo razvaline.
Nastanak država Dolina se sužava, i putnici, sa daleke zemlje, treba da prođu kroz tesnac. Mnogo je putnika, javaljaju se trgovci, mnogo je trgovaca, javljaju se razbojnici, mnogo je razbojnika, javljaju se policajci, radi ozakonjenja policajaca javljaju se činovnici, radi zaštite činovnika javljaju se vojnici, mnogo je vojnika, pojavljuju se kurve, radi proslavljanja kurvi javili su se pesnici.
Protektorat Janaka je, kao što piše u Upanišadama, gradio kuće pored puteva i uživao ako bi putnici kod njega konačili i jeli njegovu hranu. Sličnu belešku iz srednjeg veka u Evropi našao sam samo jednu i to o nekome koji je imao isto ovakvo častoljublje. Međutim, slučaj se, ovaj poslednji, pominje samo uzgred, kao neobična ludost, jer u to vreme to već nije bilo normalno, niti za ugled. U svakom slučaju za savremenike se već moraju dodati dve opaske. Prva je da kuće izgrađene pored puta nisu bile hoteli ili restorani, i kralj Janaka konačište i hranu nije davao za novac, i pored toga nije bio lud. To govori o sasvim drugom shvatanju svojine. Druga je da to nije pobožna izmišljotina. Ove dve opaske su, u svakom slučaju, dovoljna bruka za modernog čoveka, ali se mora dodati da u svetu gde nešto, ako nije brutalni šićar, smesta zvuči kao sladunjava priča s naravoučenijem. A bruka nije u tome što je u nama izumrlo osećanje Janake, nego što nismo skloni ni da poverujemo u ono što je on radio. Opaska je zato važna jer iako je oskudna, ipak pruža uvid u život koji se naziva zlatno doba. Naravno, Upanišade su pisane već u doba kada shvatanje svojine Janake, koje proizilazi iz njegovog ponašanja, nije bilo opšte, već samo individualna vrlina, a opet bilo je sasvim razumljivo. Moglo je biti usamljen slučaj, ali je pisca podsećalo na prastaro doba. Onda je sećanje na zlatno doba bilo životnije, ne kao danas kada naše pojmove gotovo potpuno inspirišu slike želja. Zlatno doba nije bilo takozvana kultura. Kultura - reč je napola obmana, napola scijentifikovana fiks-ideja. U doba Upanišada još se znalo da je zlatno doba bilo stanje sakralne anarhije, gde postojanje ne reguliše zakon i institucija, nego sreća u savršenstvu. Kralj Janaka je gradio kuće pored puta da bi namernici kod njega konačili i od njegove hrane jeli. Iz ovakvog shvatanja vlasništva čudesno nedostaje misao o borbi za opstanak. Navikli smo da se vlasništvom obezbeđujemo. Ima onih koji vele da celokupno naše moderno bivstvo počiva na ovoj vladajućoj samoobezbeđenosti. U toj samoobezbeđenosti najdelotvornije oružje je vlasništvo. Moj novac je moja tvrđava. Ono što je u ponašanju Janake za nas tako neverovatno jeste da ne samo što daje, nego s lakoćom daje svoje kuće svima koji banu, i gord je što kod njega konače i jedu od njegovog jela. Vlasništvo je njegovo vlasništvo, ali je u svemu tome najbitinija crta da ga on daje, i tome se raduje. Ni traga samoobezbeđenosti. Janaka ne živi u borbi za opstanak, nego sasvim drugde. Bertran Rasel odbacuje misao o borbi za opstanak kao društvenu i istorijsku pokretačku silu, čak i kao biološki prirodni zakon i tvrdi da je Darvin ovu misao preuzeo iz engleske utilitarne ekonomije osamnaestog veka. Darvinizam nije ništa drugo do na biologiju (ili, ako vam se više dopada, na filozofiju prirode) primenjena takva ekonomska teorija, čija je osnovna misao korisnost. Činjenica je da ima i onih, kao Bataj, koji propovedaju suprotno gledište. Ono što karakteriše ekonomiju prirode nije gledište korisnosti, i nije za najmanje najviše. Sve u svemu, to je kasno građanstvo. Priroda nije štedljiva, nego upravo obrnuto, bezumni je rasipnik. Najveći nitkov u društvu villain - nije razbojnik i nije ubica, kaže Rasel, nego onaj koji slaže paru na paru. Za prirodu nije karakteristično sitničavo razmišljanje građanske štedljivosti, nego nezamisliva darežljiva i velikodušna rasipnička raskoš. Na ovaj način Janaka se pobliže može razumeti. Ono što ima on ne čuva, i ne obezbeđuje za sebe i ne skriva pred drugima da bi sam požderao. U najvećem broju slučajeva nemaština nije prirodna. Verovatno i nije rezultat lošeg gazdovanja, nego pretežno rezultat gramzivosti. Skrivanje dobara koje priroda pruža. Gramzivost ne postoji zato da bi se čovek najeo, nego zbog straha od smrti od gladi. Ekonomija je ono područje na kojem je snaga duha neminovno najmanja, a snaga stvari najveća. Ekonomija se definiše i na taj način da je ona karakteristično mesto gde se sam duh predaje.
Nesumnjivo je jedno od najvećih duhovnih ostvarenja ako neko spiritualizuje ekonomiju. Moć stvari je velika i, sem nekoliko svetaca, nije bilo nikog živog koji bi se mogao suprotstaviti ovim moćima. A ništa nije fatalnije nego podleći stvarima. Od toga je fatalnije samo jedno: od podleganja stvarima načiniti religiju (pogled na svet). Zajedno sa čovekovim bivstvom je data činjenica da je objekt uvek pod znakom pitanja. Objašnjenje: ono što postoji uvek je nepouzdano, jedino je pouzdano da jesam. Stvari su sakralne, sacer je pak ambivalentna misao, znači i da je sveta i dobra. Znači pomoć. Genon veli, intervencija. Ali stvar je strahovito pod znakom pitanja i ako nije uzvišena, onda je ništavna, ako nije sveta, onda je demonska, ako nije intervencija, onda uništava i ako nije pomoć, onda je opasnost. Ako je čovekov odnos s objektom ispravan, onda je dobar i znači pomoć, ako je neispravan, onda je demonski. Vlasništvo je odnos prema objektu. Vlasništvo je dobar odnos prema stvarima i ako je to tako, onda one znače pomoć, ako je vlasništvo loš odnos, onda su one demonske. Ako stvar lično pripada nekome koji je odgovoran za nju i koji je drži u vlasti time što je vezuje za sebe, odnosno slobodno se i s radošću odriče od nje i prepušta je drugima, onda stvar služi i dobra je i uzvišena i pomoć je i radost. Ako je stvar postala nezavisna od čoveka, ako za nju niko nije odgovoran, niko ne vlada njome, ali je ljubomoran i čuva je i skriva i zadržava za sebe, time daje stvari nedopuštenu moć nad sobom i onda stvar demonski vlada čovekom. Govoriti o zajedničkom vlasništvu je glupost. Ono što nije lično vlasništvo, bez gospodara je, a demonska je stvar bez gospodara, nevezana posredstvom ljudske ličnosti. Stvar mora biti nešto čime jedan čovek pomaže drugome, kao kralj Janaka, koji je gradio kuće pored puta da bi putnici kod njega konačili i jeli od njegovog jela. Dođite i jedite. Težina ekonomskog pitanja. Pretežnoj većini ljudi vanredno pada teško da se brine o sebi. Mnogo ih je koji uopšte ne umeju da brinu o sebi. Rad? - nije istina. Čovek voli da se igra, ne da radi. Ekonomija je nešto sasvim suprotno igri, duhovno veoma skromna delatnost, u uživanju gotovo ništavna. Za nju je potrebna posebna sposobnost, koju je u doba baštine obavljala posebna kasta, vaišija, koja je uživala u ekonomskoj delatnosti i čiji je zadatak bio izdržavanje čovečanstva. Zlatno doba: protektoralna ekonomija. Uzimam u zaštitu svakoga ko je slabiji od mene, i stavljam se pod zaštitu svih koji su snažniji od mene. Misao o borbi za opstanak je nepoznata. Stvar bezuslovno pripada nekome, i to onome koji je daje. To je pojam vlasništva. Ispravna misao o vlasništvu ne počiva na pravednoj podeli, nego na bogatstvu prirode iz čega proizilazi velikodušnost. Čovekovo vladanje stvarima. Osnovno ekonomsko stanje. Istorija: borba za opstanak. Demonska priroda stvari. Vlasništvo: lično ili zajedničko vlasništvo: nasilje ili tzv. pravedna podela. Pobediću i opljačkati svakoga koji je slabiji od mene, i sakriću se ispred onih koji su od mene jači. Stvari vladaju čovekom. Štednja, gramzivost, strah, osiguravanje, odbrana, isključivanje iz vlasništva, prikupljanje, skrivanje ispred drugih. Tri stepena vladavine stvari: prvi je prosto razbojništvo i otimačina, oboriti, oduzeti; drugi, udruživati se i štiteći se međusobno, zadržavajući određen spoljni privid, različitim zahvatima plaštiti ljude i doći do šićara; treći, organizovano, s državnim aparatom, pod zaštitom zakona, silom vlasti pljačkati. Prethodni stepen u odnosu na stepen koji sledi nevin je i primitivan i naivan. Cilj odmah pada u oči i zbog toga je necivilizovan. U određenom smislu poštenije je nekoga klepiti i opljačkati nego poslovnim trikovima ga neprekidno cediti, a opet poštenije je držanje fabrikanata i akcionarskog društva nasuprot eksploataciji državnog terora. Prethodno je nezgrapnije, ali otvorenije ponašanje,
upravo zato što je slabije, izgleda poštenije i u svakom slučaju simpatičnije. Potonji stepeni pak u odnosu na prethodne promišljeniji su, organizovaniji, finiji. Takav je demokratski kapitalizam u odnosu na drumsko razbojništvo, i čudovišna država u odnosu na demokratsku banku ili na industrijsko preduzeće. Čudovišna država već je i ideološki zaštićena, izgrađena na složenoj pseudologiji, s organizovanom policijom i doušnicima, s prividom parlamentarne zakonitosti, pod zaštitom izglasanih zakona i naredbi. Viši stepen razbojništva u odnosu prema nižem administrativan je i birokratski, teorijski opravdan, čak je i naučno obrazložen. Moderna ekonomija, od otprilike tri hiljade godina, pod znakom je vladavine stvari. Da bi se demonska karakteristika ekonomije zatamnila i sakrio korumpirani pojam vlasništva, težnja je sledeća: pribavljanje vlasništva na nižem stepenu je pljačka, na srednjem stepenu je poslovni profit, na višem pak zvanična eksploatacija - sve se to želi odvojiti od svoje anarhične suštine i pretvoriti u delatnost zločinačkog udruženja koje je zaštićeno vlašću, čak zakonom. Pre stotinu godina Kjrekegor je izrazio shvatanje o načinu života gde ljudi svakih pet minuta moraju vaditi novčanike, i bilo gde da čovek uđe, svuda je najvažnije mesto kasa. Postoji samo jedan nečasniji čin života od ovakvog plaćanja, i to onaj koji opravdava ovakvo plaćanje, i opravdanje ne samo što podupire zakonom, nego ga čak pretvara u nauku. Naravno, u Kjerkegorovo doba još je bilo nade da će socijalizam, koji je tada nastajao, stvoriti neki red na području ekonomije. Socijalizam je, međutim, istorijski produkt i o ekonomskim osnovama nema pojma. Hteo je da postigne tzv. pravednu podelu dobara, ali nije ni započeo jer je znao samo za pojam korumpiranog vlasništva. Danas, stotinu godina kasnije, znamo da je socijalizam izazvao dosad nepoznatu ekonomsku krizu u životu čovečanstva. Socijalizam je nastupio sa zahtevom i pretenzijom da će ukinuti izrabljivanje prikriveno u demokratskom kapitalizmu i da će ekonomska pitanja jednom za svagda razreštiti u znaku pravde. Zbog toga su dobronamerni ljudi sa svih krajeva sveta bili pristalice socijalizma. Došavši na vlast, međutim, u tom trenutku se ispostavilo da je u pravu bio Anatol Frans u Buntovnim anđelima. U naše vreme, kada opozicija preuzme vlast, ne zna drugo da čini do isto ono što i oborena vlada, samo još gore. Ako je životni poredak istovetan, promena činilaca unutar njega jedva da znači nešto. Socijalizam ne samo da nije likvidirao pljačku koja počiva na pojmu korumpiranog vlasništva, nego je uveo u život višu i finiju, organizovaniju i teoretski zasnovaniju administrativnu eksploataciju koja po beščašću čak i ne liči ni na jedan robovski period za koji istorija zna. Zato je centar današnje krize u socijalizmu. Razočaranje u socijalizam u dvadesetom veku bitniji je događaj i od svetskih ratova. Danas već znamo da otuda ništa neće proizići. Socijalna misao danas je već svetska prevara i čak ideološka zaštita jedne maksimalne eksploatacije, tačno ista onakva kakav je bio klerikalizam u srednjem veku. Samo još teža. Socijalizam je ustao protiv svetske prevare klera i jedini mu je cilj bio likvidacija eksploatacije, koju je učinio bezgraničnom i isključivom. Državni socijalizam ne napreduje u smeru protektorata, mada su to svi očekivali, i to je bio zahtev čovečanstva za pravdom. U tome ga je sprečio pogrešan i iskvaren pojam vlasništva. Pod izgovorom pravedne raspodele socijalizam je dobra prisvojio i nije rekao dođite i jedite, nego tačno isto ono što i klerikalizam i kapitalizm, išao je na ruku zločinačkog udruživanja. Zašto? Jer je pošao od stvari i situaciju je hteo stvarima da reši. Protektorat je gospodar stvari. Zašto? Jer je za njega znak raspoznavanja vlasništva to što ga se u svakom trenu može odreći i može ga predati. Zato ume da živi sa stvarima. Svet je u svakom, čak i u ovom današnjem opljačkanom stanju dovoljno bogat da bi se protektorat mogao ostvariti u bilo kom trenutku, i za to objektivnih prepreka nema. Gramzivost nikada nije u stanju tako da prikrije svetska dobra pa da od njih ne dospe svakome. Ako čovek može da se oslobodi traume od smrti od gladi (štednja), već je načinio prvi korak na putu ka ukidanju demonske
vlasti stvari nad njim samim. Socijalizam polazi od nepodnošljive misli da dok je jedan čovek sit, ima lepo odelo, stanuje u toploj kući, drugi je gladan i u krpama je i zebe. A otuda je stigao do zaključka da dobra treba oduzeti od onih koji ih poseduju, i treba ih podeliti. Sve je kulminiralo u siromaštvu i nemaštini zato što su dobra oduzeta od vlasnika. Zbog toga je baza socijalizma imoralna i demonska. Imoralna je jer mu je opruga akcije osveta i zavidljivost, demonska zato jer se još više pojačavala moć stvari nad čovekom. Jači štiti slabijega. Bogatiji izdržava siromašnijeg. Zato postoji vlasništvo. To je protektorat. Ono što od toga odstupa pravo vodi ka razbojništvu. Uz to se mora izdržati čvrsto kao stena. Ovo danas, ovako kako jeste, poimanje je vlasništva koje počiva na demonskoj materijalnosti i na eksploataciji koja odatle sledi. Odbrana od razbojnika još ima šansi. Odbrana od klerikalnih i kapitalističkih zločinačkih udruženja već je teža. Nemoguće je braniti se od ideološki izgrađene i državne eksploatacije. Utemeljen na pogledu na svet i na scientizmu, proglašen za razvoj i napredak i zato izgrađen na sistemu laži - sistem eksploatacije danas, u socijalizmu mnogo je nepodnošljiviji nego što je bio pre socijalizma, jer se ispostavilo da je čovek naspram zlotvora koji je došao na vlast potpuno bespomoćan. Ništa nije tužnije od trijumfa u zlu. Danas se već vrlo dobro vide, nasuprot sakralnoj anarhiji zlatnog doba, krupni obrisi demonske anarhije. Za povlašćenike zločinačkih udruženja više nema delikta koji ne bi mogli počiniti. I što je egzistencija korumpiranija tim je neophodnija odlučna laž koja će je u humanom zaštititi. Što je razbojnik više pritegnut, biće sve drskiji. Od nekoga vremena uobičajeni vid moralne zaštite postalo je bezočno hvalisanje bestidnošću. Jer delikt ne samo što treba počiniti, nego ga treba i opravdati i to opravdati ne samo vlašću, nego ga finim i slatkastim frazama prikazati u nadmoćnosti, čime se nitkovluk pokriva pomoću laži. Takav čovek više nije običan zločinac, kao što kaže Dostojevski, nego poseban tip demonske korupcije; društvo postaje neobičan sklop tamince, bordela i ludnice, gde se zbog napretka i savremenosti pljuje po svemu, a ponajpre po sebi. Malro navodi odnekuda, ali ne kaže od kuda: „Najveća zagonetka nije što je čoveka slučajnost bacila negde usred materije i zvezdanog kosmosa; nego što smo mi u tom zaorbljeništvu u sebi probudili takve misli koje su dovoljno moćne da posumnjamo u ništavnost našeg života.”
Fiziognomija Plemeniti se pre nalaze među patničkim licima, a neplemeniti među licima uživalaca. Patnike nije teško prepoznati, jer su to izdužena i asimetrična i izbrazdana lica, lica starog Tolstoja, El Grekova lica, privlačna su, jer u njihovoj ružnoči ima veličine, jer život nije radost. Lica uživalaca su mekana i trošna, jedini im je oklop uklanjanje onoga što ih sprečava u debljanju. Pre je to zadnjica nego lice, jer je slepo i bucmasto, kao lice Sanča Panse, i Luja Filipa na crtežu Domjea. U poslednje vreme se pojavilo i izbrijano lice. Zapazio ga je Lisjen Romje oko 1920, i rekao da je to lice Cezara i roba. Nemilosrdnost i pokunjenost. Nikada odvojeni, uvek zajedno, a uvek tako da je jedno pomešano s drugim. Znamo da nema oholosti bez ponižavanja, niti moćničkog instinkta bez ropskog nagona. Nije nevolja u tome što postoji jedan politički diktator, mada ni to nije naročito prijatno, nego što živimo u samoj diktaturi, u autobusu dikatura konduktera, kod kuće kućepazitelja, na poslu šefova, na ulici policajčeva. Zašto postoji diktatura? Jer nema samodiscipline. Zašto postoji Cezar? Jer su svi robovi oholi u podlaštvu i podli u oholosti. Na ulicama gradova osamdeset je takvih na stotinu, ali i u unutrašnjosti ih je sve više, čak i među ženama i decom, ljudi ne uzimaju ovo lice da bi se ostvarili, nego se ostvaruje samo onaj koji ima ovakvo lice. Bilo je predvidljivo. Već od kraja prošlog veka, od Ničea, i ko je razumeo Mereškovskog i Panvica i Genona, nije začuđen. Sem naivnosti koja se tome čudi. Veruje se, dobro nije dovoljno. Započela je vera u beščašće. Neverovatno je kako je ta vera brzo očvrsnula i rasprostrla se, i kako je bila olakšanje, kakvo oslobođenje. Bilo je onih koji su se stideli, ali oni su pronašli da je 'konačno oduvek tako bilo, samo što se nije priznavalo iz licemeija. Danas smo bar pošteni u tome što priznajemo svoje beščašće. Već i Grci - govorili su ponosno. Rehabilitacija pokvarenjaštva. Nauka to radi u teorijskim raspravama na hiljadama stranica, država svojim naredbama, ostali pak onako kako znaju i umeju, cerekajući se. Rehabilitacija životinje. Nije da se ne sme i ne može biti pošten, i da se ne sme reći istina. Sve to nije samo smešno, nego je i zastarelo. U početku niko nije smeo o tome da govori i svi su se pravili kao da drugi o tome ništa ne znaju. Kasnije otvoreno. U početku podmuklo, kasnije drsko. Sve je to moderno, odnosno prosvećeno i oslobođeno, konačno i realno. Sva inteligencija se počela usredsređivati na podlost. Najpre na licima generala i generalštabnih oficira, bankara i ministara, a odmah zatim i na licima novinara i advokata, knjigovođa i činovnika, profesora, lekara i inženjera, a smesta potom i na licima poštara i kolportera i trgovačkih kalfi i konobara. Potresno je pak, iako to ovi sažaljenja dostojni prevareni ljudi još ne znaju, ali već naslućuju, da je krahirala i ova vera u poživinčenje. Ništa njome nije postignuto. Verovalo se da dobro nije dovoljno i da je potreban nitkovluk. Ispostavilo se da nitkovluk ni toliko nije dovoljan. Zašto je nemilosrdan i zašto je ponizan? Hoće više od života? Uživalac žedan života je mali lupež, lakom i oblaporan tihi lopov koji krišom mažnjava zalogaje ispred drugih i zadovoljno se cereka licem okruglim kao mesec? Ali lupež danas više ne uživa u onome što je ukrao, jedino ako ne uživa što je to maknuo ispred nekoga. Još nedavno je bilo važno "ne da on ima, nego da drugi nema". To je bilo razdoblje zavidljivosti života, to jest socijalizma. To vreme je prošlo. Pljačkaš i opljačkani su jedno. Dželat i osuđenik. Ništa nije savremenije nego pod ovim okolnostima govoriti o čoveku novog istorijskog razdoblja. To je bilo razdoblje Velikog inkvizitora. Veliki inkvizitor bio je do sada najkrupnija laž istorije. Fabrikovati ideje samo zato da bi se čovek mogao ugnjetavati i da bi se mogao izrabljivati. To je već prošlost. Na mesto Velikog inkvizitora danas je već stupio aparat. Rešenje je izvanredno. Više ne treba ni propovedati. Nije potrebna ni ideologija. Aparat je bez odgovornosti, bezličan i neuhvatljiv, bez ideja, bez slave. Prednost mu je što automatski uništava čovekovu svest i ponos. Tako postaje u istom
trenu dželat i robijaš, odnosno diktator i prognanik. Isti čovek. Jedno bez drugog nema. Recimo jednostavnije da je to bolest ljubavi i poricanje ljudske zajednice. U prometu su užasne teorije krize koje prete različitim mogućnostima propasti, i kao da se nadmeću koja će izmisliti grozniji smak za čovečanstvo. Ono što je u ovim teorijama čudno jeste to što je istinito užasno priviđenje koje ih inspiriše, više nego što su istinite sve druge teorije, pa čak i one koje su međusobno protivrečne. Da bi se stvari razumele nije potrebno mnogo govoriti. Dovoljne su tri rečenice. Katkad dve. Možda jedna.
D. J. ili posvećivanje Prvi stepen posvećivanja niko ne postiže sam. I ostale prilično teško. Kasnije, ako učenik iskazuje poštovanje prema učitelju zbog pomoći prilikom prvih koraka, učitelj ne može prihvatiti ovo poštovanje. Učenik ništa ne duguje učitelju, kaže on, ono što je postao, postigao je sopstvenim snagama. Međutim, bez učitelja se ove snage, verovatno, ne bi probudile. Ako je između njih dvojice stvar i ostala nerešena, učenik je neće zaboraviti, on je dužan učitelju. Na početku evropskog doba Sokrat je delatnost učitelja nazvao babičenje. Ne kao da je Sokrat znao šta je posvećivanje, i kao da je svoje učenike posvećivao. Babica je osoba koja zna šta se događa. Zaista je onako kako kaže učitelj, učenik ne duguje ništa. Ali je zaista onako kao što kaže učenik, bez babice ne bi nikuda stigao. Posvećivanjem se naziva onaj jedini akt ili proces, kada čovek probija sužene granice svoga života, i uspostavlja u sebi manje-više celokupnost svoga bivstva. U čovekovom životu postoji neka bespomoćnost, on je sapet. Naročito u kasnim civilizacijama. Sapetost nije dovoljno precizan izraz. Čovekov život se istovremeno i zamagli, čak i zamuti, osiromaši, potone, ukruti se i postane opustošen. Gubi izvornu svetlost i lepotu, čistotu i svojstvo celokupnosti. Prema tome posvećivanje proširuje i uzdiže i uvodi nove snage, sve otvara, stvara jedinstvo i red. Posvećivanje je, recimo, proces uspostavljanja normalnosti. I mada uspostavlja normalno stanje, posvećivanje je ipak prilično opasan korak koji ne može svako da podnese, i što čovek živi u kasnijoj civilizaciji, sve mu je teže. Sve je manje ljudi koji mogu izdržati normalnost, i sve je više onih čije je prirodno stanje neurednost, tama, grč, zbrka, i koji su potpuno nepogodni za svetlost i red i uzdizanje i proširivanje, takvi čak i potpuno propadaju. Posvećivanje u ovim situacijama zamenjuje neko sasvim lažno znanje. Danas je to dopola racionalistički, dopola okultni takozvani pogled na svet, ili filozofija, ili nauka. Više od toga moderan čovek ne može da podnese. Pogled na svet, filozofija, nauka ne smeju se smatrati objektivnim formama, nije ih stvorila stvarna zabluda, nego nečisti razum. Susret s učiteljem ne može se uporediti ni s jednim drugim događajem u čovekovom životu. Šanse za to su sve manje. Susret s ovakvim čovekom pruža mogućnost da se shvati kako je svet mnogo veći no što to mogu razumeti naša čula. Čovek stiče pojam o tome da je svet samo jedan od mnogih i samo fragmentarno nevidljiv, odnosno čovek stiče pojam o primordijalnom bogatstvu bivstva. Postaje učesnik takve egzistencije u kojoj se reči oglašavaju svojom punom akustikom. Kada čovek vidi uzajamnu vezu između stvari i smisla. Otvara mu se šira i svetlija perspektiva jednog neopozivog života. Pucaju okovi sapetog života, ostvaruje se jedan izvorniji oblik slobode, i čovek ume da uvede u svoj život moć egzistencija viših od njegovog života. To je takvo podizanje ontološkog nivoa koji je zapravo veoma jednostavan, jer je ovaj život potpun u odnosu na njegovu dosadašnju degradiranu i razorenu suštinu. Posvećivanje je proces koji uspostavlja normalnost, i on ne može drugačije da uspe nego da postoji neko ko će pomoći čoveku da prestupi preko praga. Preko praga čovek sam mora da prekorači. Rezultat je specifičan. Ne menja se ništa. Čovek ostaje jadan, i dalje se zbunjuje, glup je, korumpiran, pravi greške. Ipak. Ipak se sve izmenilo. Posvećivanje je žarilo klin između zabludelog čoveka koji živi svoj svakidašnji život i čoveka koji vidi egzistenciju pod punim osvetljenjem, ali tako da to nisu dva čoveka, jer su upravo sada u ovoj svojoj dvojnosti postajli jedno. Za oznaku ovog stanja svesnost je premalo. Nije reč o svesti. Naime, čovek nešto zna što ranije nije znao, ali nije važno znanje, nego budnost. D. J. bi se ponajviše mogao uporediti s Menonovim robom. U Menonu Platon priča kako, prema starom Sokratu, u krajnjoj liniji svako sve zna, a sve zapravo zavisi od toga da li se seća ili ne seća. Radi dokaza svoje teze prikazuje da Menonov rob poznaje Pitagorinu teoremu. Naravno, i bez znanja ko je bio Pitagora, i kakva je istorija otkrivanja teoreme. D. J. je poznavao celokupnu baštinu, grčku,
indusku, jevrejsku, kinesku, iransku, egipatsku, a da nije znao da je induska, ili egipatska i da nije znao šta je baština. D. J. je znao i ono što kaže Genon, da se u našem dobu prilazi samo bledom i klonulom obliku ove baštine koja je postala sholastička. Nemamo ključ za njeno pravo razumevanje. Zašto? Jer ne znamo da živimo životom koji bi nas učinio sposobnim za izvorno razumevanje. Ovo sholastičko znanje je ono koje Indusi nazivaju tantra, kasno knjiško znanje, zakržljalo u odnosu na izvorno. D. J. je znao da postoji izvorna drevna baština, ali i da samo tantru umemo da dokučimo. Ovu tantru je spojio s najnovijom evropskom psihologijom, naročito s Jungovom dubinskom psihologijom. Njega nije zadovoljavala Frojdova psihoanaliza, i to ne samo zato što je uska i što pokušava samo da prosvetli erotski život, nego zato što joj je prilično nizak oslobodilački nivo. Jedinstvo tantre i dubinske psihologije je prvi i jedini poduhvat nekoga da sjedini evropske metode i metode drevne baštine. Sjedinjavanje se nije zbivalo na papiru, i ne u radnoj sobi za pisaćim stolom i ne u biblioteci. Brak D. J. se raspao, materijalno je propao i pretio mu je duševni slom, i sve to gotovo istovremeno. Kao što je rekao, cela njegova inkarnacija dospela je u pogubnu opasnost kao posledica nagomilavanja karme. Nagomilavanje karme je ona kriza kada elementi različitih predznaka i stepena postaju neusaglasivi u psihi. Istočnom terminologijom bi se moglo reći da je istovremeno aktuelno više inkarnacija. Današnja primitivna evropska psihodijagnostika zna samo za pojedine deliće ove krize i naziva je šizofrenijom. Nagomilavanje karme predstavlja više šizofrenih komplikacija, nabacanih jedne preko drugih, koje ne prete rascepljenjem, nego potpunim rasulom i raspadom. U svojoj stešnjenosti, D. J. je, podsećajući se egipatskih i grčkih i hindu mitova i Tore, započeo s meditacijama. Etinger kaže da čovek ume da razreši izuzetne duhovne zadatke, međutim, nije sposoban za jednu stvar, ne može da održi spoljašnjost modernog života, da zarađuje hleb, da živi u društvu, i da istovremeno radikalno likvidira svoje unutarnje teškoće. Za to je neophodna samoća. D. J. je prihvatio ekstremno siromaštvo i oskudicu, i tokom godina nije se bavio ničim drugim do svojim unutarnjim procesom. Njegova joga bila je smireno i udobno sedenje, pravilno disanje i koncentracija. Nije to činio zato što je očekivao senzaciju. Prisiljavala ga je oskudica. Uspeo je da otkrije određene stvari i želeo je da ih dublje razume. Dospeo je do Junga. Otprilike tokom jedne decenije u sebi je izradio sistem arhetipova, tako što je arhetipove postavio u paralelu s pojmovima tantre, a osnovne pojmove tantre je, pak, preveo na jezik moderne psihologije. Izvukao je one krajnje konsekvence za koje Jung nije znao, ili nije smeo da zna, i za koje nije bio sposoban ni jedan evropski psiholog. Sasvim je izvesno da je najveći podvig ljudskog života, čak i ako nekoga vodi učitelj, kada unutarnji proces želi da se obračuna s poremećajem ljudske duše koji je sličan ludilu (abhimana). Ako nema učitelja, podvig je gotovo nemoguć. Kad ga se neko ipak poduhvati, on rizikuje potpunu poremećenost. Spopadnu ga sile koje je probudila dubinska svest. Tone se u ludilo, samoubistvo, pokvarenost, zločin, manijakalnost. D. J. se više puta nalazio na ovoj tački. Svaki korak je činio u krajnjoj nuždi. Posle izvesnog vremena usledio je period snova. Jedan od najpresudnijih koraka bio je početak ozbiljnog prihvatanja svojih snova, beležio ih je i postepeno razumevao. Kad je do toga dospeo, u meditacijama se pokrenuo niz vizija. Niz je otkrio Postanje u arhetipskim slikama i one su na neobično izuzetan način bile srodne s Bemeom, poneke s Upanišadom i Kabalom. O tome on, naravno, ništa nije znao. Gotovo svaka vizija je značila takav potres da je svaki put mogao sačuvati zdrav razum tek uz najveće napore. Vizije su obično energizovani arhetipovi čija je naročita tendencija da progutaju čoveka. Jedini metod odbrane je takozvano kontrapunktiranje: pronaći simetričnu suprotnost arhetipa, oba postaviti u napetost, odnosno najtajanstveniji smisao jednog otkriti u drugom. Nije imao krupnijeg potresa nego kada je u dvojstvu Hristos-Satana otkrio istovestnost Iskupitelj-Iskušitelj. U sred unutarnjeg procesa, u jednom snu stupio je na put koji je bio oivičen drvoredom visokih jablanova, i pošao njime. Put je bio prav, i što je dalje napredovao, put je izgledao sve beskrajniji. Znao je već da korača dobrim putem, to je Put prav kao strela, kao što se kaže na Tibetu, ali i to da
put, bar u ovoj otelotvorenosti, nije konačan. Nije se pomirio s tim. Probudio je radoznalost u sebi kako bi dosegao konačni cilj, odnosno kako bi do temelja prosvetlio svet duše. Zbog toga je doživeo užasan kontraudar. Pred njim se otvorila takva tama zbog koje mu se razum našao blizu raspada. Morao je da shvati da je u oholosti postavio isuviše velike zahteve svojim snagama. Dugo je potrajalo dok nije u sebi osnažio suprotnost oholosti, pokornost, i s njom zajedno osnažio i uviđavnost koja se zadovoljava postignutim znanjem. D. J. je opisao svoju viziju postanja, koju je doživljavao periodično tokom više godina, i beleške je sačuvao. Nije ih bilo mnogo, otprilike 30-40 stranica, uglavnom tačke za podsećanje, nabrajanja, odrednice. Jedno vreme ga je obuzimala misao da sve to obradi i opiše. Kasnije je rukopis spalio, jer je rekao da je sila, koja ga je navela da načini beleške, bila tamna sila. Počev od tada nikada je više nije pominjao. Možda je bio u pravu. Ali ako i nije bio, vizija postanja mu je otkrila takav svet koji bi u rukama današnjeg čoveka značio naročitu opasnost, jer je budio takve moći prema kojima je današnji čovek potpuno nezaštićen. Zbog toga je ćutanje o viziji obavezno. Potom je smesta tražio i našao dodir s malenim krugovima, gde se čovekova duša očituje u svom najjednostavnijem, gotovo detinjem vidu. Najviši nivo koji je dosegao bio je hrišćanstvo svetog Jovana (blagost, bogougodnost, strpljenje). Nije trebalo da se odriče napetosti unutarnjeg procesa, a pogotovo ne znanja koje je pribavio tim procesom. Rekao je za sebe da je ispunjen takvim znanjima i sposobnostima koji ga čine posebno obeleženim čovekom. Nosio je to s dostojanstvom i pokornošću. Zalud se skriva u svoje siromaštvo, rekao je, u skromnost i nepoznatost. Postoje sile koje ga, istina, lično ne poznaju, međutim znaju za njegovo postojanje, i neprekidno ga traže i njuškaju za njim. Znaju kakav stepen svetlosti se u njemu krije, zato neće prezati ni od kakvih sredstava kako bi ga uništile. Nije se plašio za sebe. Nego za znanje koje je pribavio i kojem je pružio mogućnost života u konkretnom čoveku. Zbog toga je 1944. godine pobegao iz Mađarske. Čovek ne može počiniti veću grešku nego što ju je D. J. počinio smatrajući svoj unutarnji proces okultnom magijskom praksom, a ono što je govorio mistikom. Mada teorija D. J. i nije scijentistička parapsihologija, D. J. ju je nazivao prosvetljenjem duše, drugom prilikom otkrivanjem duše. Evropejac je veoma snažan u prirodi, u nižem sloju (itamas, kao što Indusi kažu), veoma je snažan u gornjem (indusko satva), ali je vanredno slab u srednjem, u duši (indusko radžas). Istina s preterivanjem, ali se može tvrditi da se ceo psihički svet Evropejaca nalazi ispod praga svesti. D. J. je situaciju evropske duše jednom uporedio s prividno mrtvom prelepom princezom koja je zatvorena u stakleni kovčeg, i rekao je da se on poduhvatio razbijanja sanduka i oslobađanja princeze. Imao je jedan san, oko sredine unutarnjeg procesa, kada mladi vitez pozove devojku i njih dvoje zaplešu. D. J. je znao da ples intelekta (vitez) i srca (devojke) znači očitovanje celine duše u životu. Inače ono što se danas naziva okultnim nije ništa drugo do kontrapunkt racija, odnosno nema okultnog bez racionalnog, ni racionalnog bez okultnog. Antiprirodan čovek, čak na patološki način racionalizovan čovek, u svojoj drugoj polovini na patološki način mora biti okultan. D. J. je iskoračio daleko izvan toga da hi ostao u tako primitivnom škripcu. Razum se ne plaši ničega skrivenog i maglovitog i mutnog, i ne zatvara se pred njima. Topneuma panta ereuna, kaže Pavle: razum istražuje sve. D. J. zauzima stanovište razuma. Prestupa preko suprotnosti religije dobro-zlo, vrlina-greh. Realizovao je najviši arhetip-tantru, onaj koji je realizovao i tibetanski lama, ništa ne uzima ozbiljno, sem ono što pojačava i proširuje znanje, ili ga sužava i smanjuje. Oslobađa ili sputava. Sređuje ili razara. Uzdiže ili obara. Razlikovanje moralno dobrog i zlog vodi u religiju, a religija u psihičku inflaciju, i čovekova se ravnoteža poremeti. Kao što Čuang Ce ili Heraklit odbacuju razbojnika, ali isto tako odbacuju i sveca. Budnost je jedina. Dnjana moksa, kao što Šankara kaže: saznanje je oslobođenje. Budući da je D. J. religiozno i moralno ravnodušan, nema svesti o grehu, nema lošu savest, ne želi ništa da ispravi, nije zahvalan, nije nezahvalan, ne ispašta zbog prošlosti i ne želi ništa drugo do da
razume i otkrije i osvetli i razreši. Što znači da sve ono što je ikada učinio, ne samo u ovom, nego u svakom otelotvorenju, prihvata s potpunom budnošću. D. J. kaže da svaka duša zajedno sa svojim kosmosom, zasnovanim na sopstvenim zakonitostima, kruži u bivstvu, sama, zatvorena sa svih strana. Što otprilike odgovara induskoj dharmi. Istovremeno, međutim, kaže, ako duša, što je karakteristično za većinu slučajeva, ostane u ovom zatvorenom svetu, i ni jednom se ne probije prema drugoj duši, i s njom ne nađe dodir, sudbonosno će ostati sama na drugom svetu u tamnici noći kosmosa, bez pomoći i povezanosti, moraće da luta u osami bez zajednice. Ovaj zatvoreni kosmos je svet manije i hirovitosti, užasnih snoviđenja i fiks-ideja, čak i onda ako su ove fiks-ideje genijalne. Čovek postaje realan tek onda ako stupi u zajednicu s drugim čovekom. D. J. je, kao što je rekao, veoma veliki teret nosio u svojim ranijim inkarnacijama, ali sada, pre konačnog potonuća još jednom mu se pružila prilika da pribavi svetlost. S neverovatnom istrajnošću se borio za tu svetlost, i odbacio je udobnost i korist i sigurnost i prijatnost. Život je pozornica za borbu s nevidljivim silama. Duboko je prezirao one koji uživaju u životu. Oni se nezadrživo survavaju u dubinu, i ako se ne osveste, raspršiće se u ništa. D. J. želi potpunu prosvetljenost svake inkarnacije. Saznati šta je bilo, šta se zbiva i šta će se dogoditi s ovim kosmosom koji je on sam. Ne spasenje. Ne večno blaženstvo. Čak i oslobođenjem se može nazvati samo u Jovanovom smislu. Oslobođen je ko sazna istinu. Jedva se i može zamisliti veća razlika od one koja postoji između današnje, recimo, prosečne evropske filozofije i teorije D. J. U Evropi tako reći nema ništa što ne bi bilo proračunat nastavak ranijeg mišljenja i zbivanja i škola. Ono što D. J. kaže, potpuno je nov početak. Ono o čemu govori nije rečeno na osnovu onoga što je čuo i naučio i na temelju prethodnih znanja. Sopstveno i lično iskustvo, ali ni ono nije tek onako uopšteno, na osnovu neke zavodljive vizije, nego iz krajnje prinude, uvek ono što mu je trenutno pomoglo i što je shvatio u svojoj strepnji. Nije imao vremena za akademska i principijelna istraživanja, i nije o njima ni vodio računa. Niz ličnih i prostih kriza, teškoće kojima se filozofija obrazovanih ljudi samo divi, ali od toga ne razume ni jednu jedinu reč. Karakteristično je na koji je način on analizirao kinesku raspravu o tantri Zlatni cvet. Tada je vodio ogorčenu bitku s energijama koje su se probijale iz dubinske svesti, i uzalud je tražio čvrstu tačku. Zlatni cvet znamo u dva prevoda. Jedan je Riharda Vilhelma, koji je od njega načinio analitičku psihologiju, s Jungovim predgovorom, i potpuno ga je pogrešno razumeo. Drugi prevodilac je Andre Preo, koji je znao da je pred njim mahajana-budistički spis, i dokučio ga je na osnovu Pradnjaparamita, Vadžračedika i Gandhavjuha. To su knjige budističke baštine o stazi pravoj kao strela. Učenje glasi da je konačno i savršeno stanje bivstva šunjata, odnosno praznina. Ona je prava egzistencija. Jedina baza je ništa. Čvrsta tačka je nepostojanje. D. J. je to razumeo jer je upravo tražio jedinu čvrstu tačku. Razumeo je, jer u tom trenutku i nije imao drugog izbora, ako je želeo da se održi, morao je da razume. Zlatni cvet znači da sve dok čovek polazi od traganja, uvek nalazi nešto, mora naći nešto. A dokle god nešto postoji, dotle je čovekova situacija beznadežna. Počinje da se budi tek onda kada odbaci stvarni svet. Kao što Mojsijeva knjiga kaže: Dosta tih priloga. Svako „ima” je nepouzdano. Jedino pouzdano je da jesam. A opet i to treba odbaciti. Jer ako neko samog sebe doživljava kao živog koji je izolovan od drugih i od celine bivstva, sve dotle je prinuđen da sebe samog shvata kao analogiju spoljnih stvari. Gledajući iz apsoluta ja sam nepostojeći. Gledajući iz samog sebe ja sam jedina stvarnost, ja sam sve, i postojeći, i sveta nigde nema. Subjekat je ništa, odnosno praznina, šunjata. Jednom se, u vezi s jednim snom, povela reč o Direrovoj slici Vitez, đavo i smrt. D. J. ju je smatrao primerom remek-dela zena. Vitez nastupa protiv đavola i smrti. Po njemu se vidi da će ih oboje pobediti. Šta će se dogoditi ako pobedi svoje protivnike? Ostaće sam? Sam i upravo zbog toga je to tek polovina puta, i to još lakša polovina. Jer treba da nestane i sam vitez. Pobeda je potpuna tek onda ako na slici nema nikoga i ničega. Ako je ostvareno ništa, praznina.
Ali stvar se nije okončala ni ovim korakom, i tako Direrova slika postaje potpuni primer zena. Kad čovek u sebi otkrije i realizuje apsolutno ništa, i u tom stanju zastane, ostane. Postigne takozvanu blaženost. Ostane u raju. Čoveka uhvati sopstveno spasenje i on je izgubljen, jer duhovno savršenstvo, koje je za sebe izborio, želi da zadrži za sebe. Od toga mora odustati. I ništa treba poništiti. To je mahašunjata ili šunjata-šunjata. Po tantri to je držanje bodhisatva. To je ono kada se neko odrekne i najvišeg duhovnog ranga, čak ni njega ne zadrži. Zašto? Čovek ne sme da ostane u stanju blaženstva, u savršenom oslobođenju, i ne sme da uživa u svom oslobođenju. Mora da se vrati u svet i samog sebe sa svim svojim znanjem da stavi na raspolaganje i u službu onih koji nisu oslobođeni. Konačno oslobođenje čovek individualno i posebno ni onako ne može postići. Samo je Evropa u zabludi da čovek može sam, odvojen od ostalih postići konačno spasenje, i da sam prosto izađe iz bivstva. Sve dok na svetu postoji ma ijedan neiskupljeni čovek, dotle se ničije oslobođenje ne može realizovati. Oslobođenje celokupnog čovečanstva događa se odjednom. Zbog toga bodhisatva odbacuje ne samo pogrešnu, nego i nemoralnu težnju da se neko sam na svetu i individualno oslobodi ostavljajući sve druge na cedilu. Sve to, naravno, nema veze s religijom. D. J. kaže, dok duša kruži u bivstvu, da reši zadatak koji je dat njenom biću, uvek preuzima drugo telo i drugi duh. Ovaj zadatak je jedini i jednostavni nalog čovekove ličnosti. Bosje kaže da je Bog čoveka i fizički stvorio za duh - i eto, on je i duhom postao telesan. Ono što kod Bosjea zvuči kao duhovita retorika, tome je D. J. zapravo povukao sve konsekvence. Naše realno biće živi u tri sveta, koja nazivamo telom, dušom i duhom. Kao što Beme tvrdi, nikada ni na kakvom stepenu bivstva nema čoveka bez tela-duše-duha. D. J. je suprotstavljen otkrivalačkoj psihologiji neugodnog Evropejca, zbog toga odbacuje i Frojda, koji je prepun zluradosti i ressentimenta, i prihvata Junga. Ne želi nikoga da hvata u nečemu, i neće da traga za samozavaravanjima i da otkriva prevare. Metod D. J. jeste što objavljuje više sile koje prosvetljavaju arhetipove. Arhetip nije slika, nije zvuk, nije supstancija, nije čak ni središte sila. Verovatno da za njega nema drugog izraza osim izraza logos. Odnosno smisao. Smisao koji je prisutan nezamislivom silom i istrajnošću, drugačije rečeno čulno je nevidljiv. Arhetip je, prema iskustvu D. J., posmatran istovremeno iz tantre i dubinske psihologije, ista ona konstanta u svetu duše kao i ideja u svetu duha. Konstantnost ideje je kao kod kristala, ili kod zvezde stajaćice. Priroda arhetipa je bezgranična metamorfoza. Nikada arhetip ne živi u istovetnom obliku u dva čoveka. Odvažnost može uzeti oblik bojažljivosti, može biti kukavičluk, može biti oprez, može drskost, i obrnuto. Nevinost može biti opaka. Otmenost može biti prostačka. Rasipništvo može biti tvrdičluk, ali može i štedljivost, kao i zavist što može biti velikodušnost, i zahvalnost može biti osveta. U ponašanju arhetipa uz to nema nikakve logičke doslednosti. Ako se u jednom trenutku odvažnost pojavi kao opreznost, u sledećem se može očitovati kao lukavost, a u narednom kao odlučnost. Sve ono što je D. J. mislio i rekao ima naročitu ontološku težinu, jer nije imitacija, nije škola, nije raspra i dijalektika i dokazivanje. Izvire iz dubokih zakona jednog života, verodostojno je, jer se u svakom njegovom elementu nalazi celina. Učitelj, veli, nije neophodan zbog toga da bi on naučio čoveka nečemu što on ne zna. Jedan od najvažnijih arhetipova čoveka jeste logički intelekt, a s njim gotovo uvek skupa idu oholost, obest i taština. Učitelj je čovek pred kojim se treba pokloniti. On je neophodan da bi čovek u sebi probudio pokornost. Ko za to nije sposoban, ko ne ume da bude učenik, on će u najvažnijim stvarima ostati laik i egzoterik. Potpuno prosvetljenje duše nije mit. Primeri baštine, Patandžali, Kapila, Buda, Sankara, zen, sufi, hasidi, Ekhart, Kuzanus, Beme su upravo oni koji razrešavaju mit. Apsolut je čist i proziran. Ova čistota je pojam krajnjeg jedinstva koje nema mesta ni u religiji, ni u psihologiji, ni u logici, ni u egzistencijalizmu, to je ono što nema mesta u životu, što se oglašava preko zemaljskih granica
egzistencije, i odnosi se na potpunu celovitost, prelazi preko kontura konkretne sudbine, iz jednog života ulazi u drugi. Ljubav je više od života. Tisapalkonja, 25. jul 1961.
Porudžbina Akademija nauka je od vlade dobila sledeći prepis koji je potpisao predsednik države i uputio strogo poverljivo na ruke predsednika Akademije: Poručujemo od vas sistem laži koji će omogućiti da u ovim sadašnjim teškim okolnostima upravljanje državom bude pouzdanije od dosadašnjeg i otuda i mnogo uspešnije. Vi ćete utvrditi ukupnu sumu prihoda i način plaćanja, vlada neće propisivati uslove. Tehnika laži moderne države vanredno je primitivna, i uopšte više ne odgovara današnjim vremenima. Postalo je nesumnjivo da se Gebelsov metod, u koji su se vlade toliko pouzdavale, nije pokazao uspešnim. Princip metoda, ako se bilo koja teza mnogo puta i često ističe, s naglaskom, snažnim tonom, preteći i dobronamerno, u povoljnim bojama i stavljajući u izgled određene prednosti, posle protoka izvesnog vremena ta teza postaje solidna baza države, odnosno takozvana istina. Kao što znate, mi smo naše teze isticali već tokom više generacija na celokupnoj liniji društvene i naučne i umetničke prakse, s određenom energičnošću i isključivošću, uz posebnu brigu bdeli smo nad tim da se ne jave druga mišljenja, i strogo smo postupali s onima koji su skretali, pa i nasuprot tome naše teze nisu bile pouzdane baze, odnosno naše laži nisu postale istina. Prema Pavlovljevoj definiciji, ove teze nisu postale bezuslovni refleksi. Raspršio se Gebelsov san: često treba ponavljati i onda će se u to poverovati. Na žalost, naše teze nisu postale bezuslovni, pa čak ni uslovni refleksi, u svesti građana su se našle u posebnoj kategoriji kao laži vlade, i izgleda da se od laži nikada ne može napraviti istina, čak ni uz pomoć strogih postupaka, niti uz puno uključivanje državne vlasti. U ovom trenutku izgleda da ako narod i jednoglasno bude izglasao neku tezu, ni iz daleka ne znači da on tu tezu prihvata. Drugačije rečeno, svojstvo istine neke teze uopšte ne zavisi od broja glasova koju je ona dobila. Istina nije statističko pitanje. Celokupno čovečanstvo može da laže nešto, od toga neće nastati istina. Pitanje je, kao što vidimo, sledeće: može li se istina lagati? Tvrdnja poseduje veoma teške posledice. Prva od njih je da je demokratski princip, odnosno samoupravni princip naroda doživeo totalni krah. Ispostavilo se da demokratija nema nikakve veze sa samoupravom naroda, nego je ona laž moćne manjinske grupe državne uprave. Narod je potpuno nezavisan od toga da li je neka teza istinita, ili nije, čak i nezavisno od ličnog mišljenja, glasače u pravcu pritiska vlasti, odnosno na laž vlasti odgovor je laž naroda. Ovo osobeno područje međusobne prevare naziva se politika koja je, i po opštem mišljenju, najpodlije mesto čovekovog postojanja svih vremena. Naša je situacija: ako oblik vladanja nije demokratski, nego autokratski, nije ni malo povoljniji, jer narod ni tada, nezavisno od ličnog mišljenja i ubeđenja, ne popušta pred pritiskom vlasti. Morali smo otkriti da država na ovaj način ne može stvoriti trajnu čvrstu bazu za vladanje. Svi znaci govore da i najprostiji građanin poseduje određeno saznanje, s kojim je rođen, o principima na koje se ne može uticati, ovi principi se ne menjaju ni pod kakvim pritiskom, i do sada su se pokazali mnogo jačim od bilo kakvog pritiska vlade. Uzalud je vlada mnogo puta i često isticala bilo šta, uz naglašavanje i silu, ovi principi nisu nestali, čak se nisu ni poljuljali, jer su, Pavlovljevim jezikom, uslovni refleksi i zato se ne mogu ukloniti, i to je ono što se naziva istinom. Vlada smatra da je veoma važno i hitno da se prostudira pitanje: da li je ono nešto, što se obično naziva istina, odista realna stvarnost, ili je, pak, vanredno tvrdoglava fikcija; odnosno može li se otkriti da je ovakva naizgled apsolutna istina u društvu realitet ili se bilo koja druga teza može pretvoriti u istinu? Za vladu je uvek predstavljalo naročitu teškoću pridržavanje uz određene moralne naznake i tumačenje poteza uz pomoć moralisanja. Veoma je komplikovana stvar postaviti akte vlade tako kao da su istina. Izgleda da je vlada prinuđena da podnosi bezuslovnu moć istine. Mada je za vladu veoma skupo izdržavanje institucija za prevaru i zapošljavanje lica čija je jedina
delatnost da aktivnost vlade predstavljaju stanovništvu kao akte istine, ipak u ovom trenutku nije reč o ovom sasvim administrativnom pitanju. Interesovanje je principijelnog karaktera. Nedvosmisleno se može utvrditi da ako vlada prevari građanstvo svojim primamljivim tezama, i dalje želi da tako osigura svoje samovlašće, građanstvo takođe vara vlast, jer tezama ne veruje i prihvata ih samo prividno, iz određenog interesa. Vlada se pravi kao da vlada u interesu naroda, narod se pravi kao da joj to veruje. Već je veoma opasno i to ako vlada ponekad, kao što Platon dopušta, laže, ali postaje sve izvesnije da nema veće opasnosti nego ako vlada ne ume i ne čini ništa drugo, samo laže, odnosno ako cela državna uprava počiva na laži. Inače fakat što vlada svoju vlast održava, za to može da zahvali samo jednoj jedinoj okolnosti. Građanstvo vrlo dobro zna šta je istina, ali zna i to ako se postavi na stranu istine, postaće neprijatelj vlasti, i ta istina, suočena s vlašću, neće ga odbraniti, istina mu neće dati hleb, neće ga spasiti ispred progona, neće ga osloboditi tamnice, niti će ga zaštititi na sudu. Istina je napustila čoveka. To je jedini razlog zbog čega se građani pretvaraju kao da se klanjaju pred vladom. Oni znaju šta je istina, ali znaju i da ih istina neće pomagati u postizanju neposrednih životnih ciljeva, jer je čovek u prvom redu uveren da „ipak treba živeti”. On žrtvuje istinu da bi dobio dobro zaposlenje. Vladavina ne počiva na čvrstim principima, nego na ljudskom kukavičluku i nitkovluku. Zbog toga je sasvim sporedno da li su teze vlade monarhističke ili demokratske ili diktatorske. Snagu vlasti osigurava čovekova nemoć u istini i vlast je sve jača što je veća čovekova nemoć u istini. Veoma je redak čovek koji se rado pokorava. Malo je okorelih ljudi, ne valja poricati istinu, i opšte je poznato za ove ljude da su socijalno negativna bića, ali je isto tako redak čovek koji ne žrtvuje istinu, i bez obzira da li je to povoljno ili nepovoljno za tok života, istrajava uz istinu i ne pogađa se, radije prihvata siromaštvo, zanemarivanje, proganjanja, poniženja. Ovaj čovek je načisto s tim da ga istina neće izvući iz škripca, ali to ni ne želi. Sadržaj njegovog života nije da ga istina, zato što istrajava uz nju, nagrađuje raznim prijatnostima života, nego je to, bez obzira na posledice, jednostavno vernost prema istini. Užasno je živeti napušten od istina, i bez daha sa strahom gledati kako laž trijumfuje, i kako korumpirani čovek uživa u pozitivnostima života, a uplitanje istine kasni, kasni i stalno kasni, i ništa se ne događa, podlaštvo se pojačava, i čovek počinje da živi u uverenju da je istina puka fiks-ideja, a on je idiot i fantasta i živi u izvitoperenom grču dok sklapa oči i uzdiše: istina. Veran sam tebi, ne treba da me nagradiš, ne treba da me uzdigneš i spasiš i načiniš pobednikom, ako si me i napustila, ja te neću ostaviti i veran sam tebi. Vlada ne smatra da će se broj ovih vernika istini povećavati u najbližim vremenima. Naprotiv. Sve je više i biće sve više onih koji će, u svojoj napuštenosti od istine, samo zato da bi dobili posao i da bi mogli živeti, biti prinuđeni da stupe među prividno pokorne, i vlast zna da to prividno pokoravanje, makar koliko da je prividno, već je laž, i vlada je na dobitku. Čovek je postao korumpiran, i nevernost prema istini sve se teže može spasti, čak ako se čovek najčešće poziva na porodicu, potpuno je izgubljen. Jer je nonsens da neko živi intaktnim životom u laži prividnog klanjanja vladi. Javno primati nagrade vlade za vernost, tajno biti veran i istini, toga nema. Vlada smatra, budući da su se njene sadašnje laži otrčale i postale nesavremene, da su još do nedavno razglašavane idejne teze postale puke fraze, akt pokoravanja više ni za koga ne predstavlja naročito uzbuđenje, on je ne samo smešan, nego je i dosadan. Čovek koji se pokori, tim aktom više nije ukaljan, i moralno nije ponižen, nije dovoljno degradiran u svom ljudskom dostojanstvu. Zato je neophodan novi sistem laži koji primenjuje opakije metode obmanjivanja, i koji čoveka čini mnogo nečasnijim nego do sada i time olakšava i obezbeđuje vladavinu, jer što su građani korumpiraniji, vlast je sve čvršća. Inače se vlast ne zadovoljava time što joj se narod pokorava, njoj je potrebno da je i slave. Naročitu teškoću predstavlja što raste organizovanost ljudi otpora, i oni se sve delotvornije brane
od sistema laži vlade. Strah da je ravnodušnost već veoma velika. Upravo zbog toga vlada poziva Akademiju nauka da izradi takav sistem laži, koji bi bio noviji i umesto današnjeg mlakog i oslabljenog sistema (razume se, samo tako što ovaj noviji u krajnjoj liniji ne bi bio ništa drugo do onaj redefinisani stari koji su na nedopušten način deformisale dosadašnje vlade). Uslovi ne postoje. Može biti monstruozan, u trideset tomova, može sadržavati protivrečnosti, može biti nerazumljiv, nedosleđan, glup, sulud, što više, tim bolje. Mora se učiniti da pokoravanje bude sve teže, jer danas već, posle nekoliko cinično izdeklamovanih fraza, svako ima pravo da potvrdi svoju vernost režimu. Takva situacija mora da se ukine. Vlada ne određuje vremenski rok, ali želi da podvuče, s obzirom na težinu situacije, da je narudžba hitna, što je pre moguće, i to urađeno na strogo naučnim osnovama.
Valdštajn-sonata Valdštajn-sonata je trijumf trozvuka. Akord koji teoriju harmonije naziva trozvukom počiva na takvoj logici koja je najbliža muzičkom osnovnom stanju. Valdštajn-sonata jedva da prestupa izvan ovog osnovnog trojstva, a ako i prestupa, čini to samo zato da bi se on vratio još s većim akcentom. Zbog toga je delo u svakom momentu besprimerno stabilno i jasno. U Betovenovoj muzici mnogo je lakoće i ljupkosti, humora i mnogo je bukolike miline; vedrine, međutim, nema. Ovo je jedino delo koje je glatko kao srebro i bezoblačno. Francuzi ga nazivaju zorom (Vaurore). Naziva se i Ganimed. Ganimed je najlepši mladić na zemlji koga je Zevs doveo na Olimp da bi na gozbama nektarom nalivao pehare bogova. Grčka aluzija je i inače prirodna. Sve same bele stene, plavo more i još plavlje nebo. Valdštajnsonata je više grčka nego Geteova Ifigenija, ta prijatna i ukusna krivotvorina. Ovo ovde nije geteovska Grčka, više je helderlinovska, gotovo ničeovska. Betoven sigurno nije mislio na Edipa, ni na Antigonu, pa ipak od Sofokla naovamo tragika nikada nigde nije blistala tako, i sudbina nigde nije bila uzvišenija. Ako je Ifigenija jonska, Valdštajn-sonata je sigurno dorska, beli mramor kao sedam korintskih stubova. Nikakve tajne, nikakve tame, nikakve zabune, nikakve konfesije. Nikakve psihologije. Nema pravdanja u bednom uverenju da je čovek nevin. Naprotiv. Znati ono što jeste, bez pobune i očaja, učešće u apsolutnoj činjenici blistavog bivstvovanja. Završna tema prvog stava sonate je u E-duru, na kraju stava vraća se na F-dur i f-mol. Sve je u četiri takta. E-dur je jedno obrtanje osnovnog trojstva a potom naizgled jednostavni pasaž niza od dvadeset osam šesnaestina E-dur skale u tri manja luka. Čovek uzalud motri pouzdane interpretatore Betovena, Edvina Fišera, Gizekinga, Bakhausa. Savesno odsviraju ono što beleže note. Ni jedan ne shvata da je pasus uzdah, antigonski uzdah, o, tümbos, o, nümpheion. U Betovenovim sonatama se može naći taj uzdah na više mesta, uvek u završnim delovima. Na samom kraju prvog stava sonate u d-molu, u prvom stavu Hammerklavier-sonate. Na kraju prvog stava poslednje sonate pak nedvosmisleno i u savršeno izrađenom obliku. - O, rako moja, o, svadbena posteljo moja. Biti znači patiti. Ko izbegne znanje, izgubljen je u beskrajnom bekstvu od stvarnosti. Ništa lakše nego prebaciti na druge, na nasleđe, na društvo, na okolnosti. Nije istina. Čovek ne može da umakne, jedino se izgubi čistota. J’ai fondé sur l’abîme, kao što kaže S. Dž. Pers. Ko to ne učini, izdaće blaženstvo. Slagaće raj ili bar utopiju. Vikend sudbina. Gde je sreća najveća kazna. Biti jednostavan i jasan, beli mramor, plavo nebo i još plavlje more, bezoblačna usamljenost u potresnom blještanju iznad provalije, što bivstvo jeste, čovek udiše punim plućima sabijeni prostor, kako Heraklit veli, vatrenog daha koji kroz život i deset hiljada eona gori u patnji dok se ne vrati ponovo u Jedno. Ni jedan izvođač ne zna, ni blizu, ni daleko, šta se zbiva. Zvuci očaravajuće lete, jedan izvođač više koristi pedalu, drugi manje, jedan bogatije senči, ni jedan ne uzdiše. Ne od olakšanja, ne od bola. Ovde to nije osećanje. Potpuno je bez suza, nije tužno i nema ništa od onoga da sam daleko od svega toga. Čovek sedi na obali svog života, kao da sedi na obali mora. Sedi tamo i duboko uzdiše i meša se zvuk, kada udahne vazduh kroz nos pa ga izdahne, s monotonijom talasa, tek da bi tišina bila još veća. Elle se durimo en la orilla - devojče je zadremalo na obali. Niti boli niti oslobađa. Niti pita niti čeka. More zato postoji da bi se ovako sedelo na njegovim obalama i uzdisalo bez zapreke, bez molbe, bez zahvalnosti, bez molitve, ovako oči u oči s onim što jeste. Biti ispunjen nečim u čemu nema nikakve smrti. Na šiblju oko moje pećine danas su i bodlje drugačije nego što su juče bile. Šta je to novo otelotvorenje? Isuviše sam se navikao, ako se oglasim, samo odjekuje zid moje pećine. Sada okean odgovara.
Demosten Mladi Demosten, kao što vele, imao je vrtoglavicu, ramena su mu se trzala, ruka bacakala, mucao je i grčevito kašljao. Ali umesto da postane pisar u nekom brodarskom preduzeću, pripremao se za besednika. Ako je neko šanatan u obe noge, hoće da pobedi u trkama na olimpijadi. Nema talenta? Šta mari, načiniće ga. Izgleda, gde je čovek faličan, snaga mu je upravo tamo. Posle izvesnog vremena Demosten se više nije trzao i nije mucao. Nije se kretao i nije govorio kao neko ko nikada nije imao problema s ramenima i jezikom, nego kao bogalj koji svoje rečenice i pokrete pravi od zamuckivanja i bolesti. Nije bio rođen za besednika, nego za ubogog crva, i sada, kada progovori, dvoranom odjednom zavlada tajac. Verovatno da čoveka talenat samo zbunjuje. U najvećem broju slučajeva brutalna je prinuda. Delom greh predaka, delom ognjeni pečat zvezda. Samo je u sasvim retkim slučajevima oslobođenje, u pretežnom delu je ropstvo, čak zbog toga u talentu gotovo uvek ima nešto komično. Smešno je videti čoveka, gordog i pobednika, koji je gord na nešto što i nije njegovo, i pobedio je nečim sa čime nema nikakve veze. Demostenu nije bio nužan talenat. Dovoljno je častoljublje. Ako mu bude potreban talenat, napraviće ga čim mu zatreba, i ako mu se ne dopadne, napraviće drugi. Sve je to s njim rođeno i veoma opipljivo, nema tu ni mrvice magičnosti i, konačno, sve mu je to tek tako palo na glavu. Ne treba mu. Pretpostavivši da ima besednički talenat, istucao bi ga u avanu i prah bi razvejao u morskom zalivu. Bolje je ono što on napravi. Demosten je prezirao ono mnoštvo političara i pesnika i bacača diska koji oholo šetkaraju trgom kao da su sami načinili svoje sposobnosti. Demosten je postao neko kakvog ne samo što nije bilo, nego je bio ispunjen preprekama da bude to što je želeo biti. Svi su oni paraziti. Žive gotovanski od svoga talenta. Čovek počinje tamo kad stvara nešto što ne postoji. Od ništa postati nešto. Ne tražiti najmanje, već najveće otpore. Jedino vredi napraviti ono što je nemoguće. Besan je na muktadžiju koji živi od toga što eksploatiše svoj talenat, na onoga ko sjajno računa pa druge premunta, ko otkriva prijatne melodije, ko izvrsno imitira skiku praseta i neopaženo krade novac iz džepova drugih. Sve sami talenti, pesnik i džeparoš i političar. Demosten je u Atini dobio naziv zmije otrovnice (arges). Nepodnošljiv je onaj koji je nadmen zbog nadmoći i izuzetnosti talenta, nemoguće je ne šinuti ga kao guja prisojkinja. Talenat je opijenost duha. Jedino sam onda budan ako sam niko, kao što je Sofokle pisao: jedino sam onda neko ako nisam niko. Docnije Pavle: moja snaga u slabosti dolazi do punog izražaja. Hotan asthenó tote dünatos, ako sam slab, onda sam jak. Plotin kaže da zbog osećanja nedostatka želi da stvori lepo. Samo ono čega nema, i nikada ga ni nije bilo. Ono što je istinsko u meni, to je nedostatak i glad i nesavršenstvo. Gete: das Unzulaengliche ist produktiv. To je užasna produktivnost nedostatka. Niče je i ovde grešio kada pravi razliku između dela nastalih iz punoće života (aus Fülle) i nemaštine (aus Not) pa kaže da je istinsko delo samo ono koje je nastalo iz punoće. Obratno. Samo je istinsko ono koje je rođeno u nemaštini. Glad je važna. Prepuni smo gladi, i kada se čovek rodi, sama je glad, glad majke i oca, ljubavna glad, materijalna glad, glad za svetlošću, glad za vlašću, glad za slavom, glad za imetkom, glad za uživanjem, glad za Bogom. Sve ostalo je laž. Dok se čovek ne pomiri s tim da je ništa, piše Simon Veil, dotle su mu potrebni idoli. Opojni idol talenta je prvo lice jednine. Ja. Talenat je teret. Ono što nije ispoljivo u prednosti je nad onim što se ispoljilo. Tao. Wu-hsien. Puruša. Nepostojeće je jače od postojećeg. Nevidljivo, veli Heraklit, jače je od vidljivog. Prava snaga je praznina, sunjata, kao što uči mahajana, hajin, kako kabalisti pišu. Duh je tamo gde ničega nema. Sve što jeste nastalo je ex nihilo. Svet je stvoren iz tog ništa, iz tog blistavog nepostojanja, od kojega nema čistijeg ni snažnijeg ni tvrđeg niti praznijeg. Jevanđelje uči da je blažen onaj ko je siromašan duhom, jer je otklonio svoju omamljenost i živi samo od svoje žeđi, tom svarljivom radoznalosti. Beme sveti duh naziva heilige Gier, sveta žudnja. Nema
čoveka koji bi podneo svoj talenat i ne bi izginuo u slepilu, i ako neko dostigne bilo koji stepen veličine, njega ne smemo poniziti time što ga ljudi smatraju talentovanim. Ništa nema tužnije nego videti nekoga ko se predaje svom talentu, i ništa nije više ponižavajuće nego kad neko ništa drugo ne radi već uvežbava svoj talenat. Nije samo nečasno; neukusno je. Ono čega nema ima veću snagu nego ono što postoji. Svako zdravlje je jedna vrsta gladi, svaka bolest je jedna vrsta čemera. Demostenovski život znači uzeti na sebe glad i nedostatak, sve što je negativno, „ceo teret nemira”. Sve mogu da zahvalim svojim gresima, veli Bengel, ali najviše trenutku kada pomamna žudnja u meni razbudi čistotu. Talenat ne treba da negujem, nego treba da tražim zaštitu protiv njega. Treba živeti od onoga i ono treba živeti čega nije. Niko se ne može braniti time što je nemoguće. To je ono mesto gde je sve moguće. Naravno, Demosten je Grk, odnosno moderan čovek, i veruje u delo, recimo u besmrtnost čovekovog dela. Ne zna da je život apsolutna pozitivnost, a opet sve ono što se tokom života zbiva negativno je u celosti. Ovde je ono mesto gde zastanka nema, nema nikakve krajnosti, i ne samo što je bezuspešnost, nego se nikada ne može načiniti nekakav korak koji bi bio uspešan, čak gde je jedini uspeh bezuspešnost, jedini uspeh pad, i jedini trijumf lom. Jedini smisao dela je što povratno deluje na čoveka dok ga radi, i pročišćuje čoveka i osvešćuje i osvetljava. Uvek je sporno da li delo deluje i na druge, i kako. Ako se već čovek uz njega uspeo, delo bi se moglo i spaliti, kada bi vredelo, ali je najbolje o tome i ne voditi računa, svako neka čini s njim šta ga je volja, ili neka ga pokrije prašina zaborava. Ništavno je ono što stvaram. Postoji samo ono što jesam i sačuva se ono što ostaje. Samo je bivstvo pozitivno, ono što izgleda da postoji van bivstva, negativno je. A protiv toga nema nikavog leka, i nikoga i ništa nema na koga bi i na šta bi se moglo računati, i nema mesta gde bi se od toga moglo sakriti. Demosten je moderan čovek, jer ako je i odbacio talenat, zadržao je častoljublje. Dobro je video da trening talenta ponižava čoveka, ali častoljublje nije umeo da unizi. Mogao je da od čoveka koji se trza i muca načini besednika, ali ne i da pogazi žeđ za slavom, i da zaista ne bude ništa. Ako je hteo da pobedi i najveći otpor, hteo je da pobedi. Nije bio u stanju da prihvati poraz. Častoljublje je jedna vrsta očaja. Častoljublje nije ništa drugo nego ne moći podneti da je čovek nemoćan i jadan i da mu ne može pomoći ni talenat, ni znanje, ni obrazovanje, ni inteligencija, niti slava. Sve je to negativno i služi samo da bi prikrilo jedino pozitivno, za šta Sofokle kaže, jedino sam onda neko ako nisam niko. Pavle: ako sam slab onda jesam ja, i kao što Jevanđelje kaže: blaženi koji su prosjaci duha. Talenat je opijenost duha. Ali je častoljublje opojnije od talenta. Ali ako iko, on je mogao smoći snage i reći: rođen sam kao kukavni crv, i sada svojim talentom držim u vlasti celu Atinu pa ipak ću ovaj talenat razvejati kada je bura najjača, neka mu prah raznese po pučini. Izgleda da je to ono čega se najviše užasavamo, da se slomimo i padnemo i pobedimo se, i da zaista ne budemo drugo do ništa. I najviše strahujemo da će nam život biti poraz, i slom. Častoljublje je onaj očaj koji se i danju i noću besomučno bori protiv toga da se čovek ne razori i da se održi u nekom prividu, kao praksa talenta, i da trijumfuje u delu. Biti Evropljanin znači ne znati ono što zna sufi ili kaluđer zena, hebrejski prorok ili orfički hodočasnik, bilo ono što zna jednostavni hindu vanaprašta i sanjasin. Zaista biti slomljen i pasti i priznati nemoć i prihvatiti poraz. Nije talenat potreban. Ali častoljublje je još manje potrebno. Jedini je rezultat bezuspešnost, jedini uspeh poraz, jedini trijumf lom. A sve to znati i prihvatiti i živeti ne u očaju, i ne škrgućući zubima, i ne slomljeno, nego smireno u svetlosti ispoljene istine, i s olakšanjem. Ništa ovde nije konačno, nema zastajanja, ovde ništa ne ostaje. Sve ono što se tokom života zbilo ili se može zbiti, rezultat, talenat, uspeh, delo, osobenost, u celosti je ništavno. Jedino je sam život pozitivan, život koji je zaista proživljen, odnosno bivstvo koje je istinsko i pravo, i ka kojem put vodi preko poraza i pada. To nije odricanje od života. To je ono kada se čovek odriče svega što nije život. Već samo i zbog toga jer ono što karakteriše naš život, to je divna bezuspešnost svakog našeg čina, i krah svakog našeg pokreta dok je još u svom
začetku. Jedini stav za koji Mojsije kaže: dosta tih stvari. Častoljublje je očaj, što čovek unapred zna, jer treba da ga pobedi, desperatni napor da ipak pobedi i bude uspešan i da stvara i da bude nešto i neko, bekstvo ispred svesti da čini bilo šta, ništavno, izuzev jednog jedinog, da sve napusti i da se povuče i da se izgradi, i da praktikuje pokornost. Jedino se u stvarnosti može utemeljiti onaj čovek koji prođe kroz poraz i bez laži prihvati slom. Ako ne pobegne od mrvljenja, nego primi k znanju savršenu bezuspešnost, posle potpunog brukanja u uspehu i poniženja u častoljublju, podnošenjem pogruženosti i razočarenja i uvređenosti, opljačkan, prevaren, ignorisan u apatiji će spoznati: to je onaj prag koji se mora prestupiti. Orfička grčka tragedija ovaj prag naziva katarza, očišćenje. Demosten je moderan čovek, odnosno nema ničega od čega bi se toliko plašio koliko od priznanja poraza. Delom je u uverenju da biti poražen znači propasti, delom pak, uvek će radije izabrati propast nego slom, jer propast, kakva god bila, samo je društvena moralna kategorija, i iz propasti postoji izlaz pa bio čovek ma kakva pijanica, razvratnik, pohotljiv, raskalašan, prljav, ili otmen, namirisan, dobrih manira, obrazovan, pomodan, nadmen. Radije propasti i biti robijaš ili intelektualni ološ, nego stvarno biti osramoćen. Ništa nije komičnije nego kada propali čovek izigrava pobednika. Veličina čoveka ne nalazi se u talentu i inteligenciji i uspehu, već u tome u kojoj meri ume sve to da prevaziđe. Paskal. Odnosno Paskal, jedini čovek u našoj blizini koji je shvatio kakva je veličina u hotan asthenó tote dünatos - ako sam slab, onda sam jak. On je znao da se veličina ne meri po rangu istorijskog i društvenog uspeha, nego po tragičnoj egzistenciji koja se pročistila u katarzi, egzistenciji koja je pogažena i ispljuvana, i koja je, prestupivši preko praga, našla svoj istinski dom. Demosten je to još mogao znati, jer je još mogao videti u alegoričnim slikama tragedija čerečenje orfičkog Dionisa. No, naravno, gde je već bio Dionis na agori, i gde Orfej! Čak je i Sokrat, kad beše već sve izgubio, hteo da pobedi, bar u istini da pobedi. Nije bio u stanju da kaže kako je poražen. Nije znao šta znači biti napušten od istine. Demostenovski način života najveći je mogući stupanj koji može dosegnuti moderan čovek. Preko toga može samo zajedno s hrišćanstvom, ali znamo da je Kjerkegor bio u pravu, hrišćanstva nema. Sve to što se ne odnosi na puko i golo bivstvo, pripada ničemu. Nevažeće je sve što je talenat, produkcija. Ono što preostane, to je čovekovo biće. Samo se čovek može pročistiti i prosvetliti i probuditi i to je jedini dobitak i konačni smisao da je za život rođen. U Demostenovo vreme ovo znanje je tek samo tragedija. Ono što je bilo izvorno prirodno životno pravilo normalnog čoveka postalo je misterija. Teškoća je što se o čovekovom istinskom domu, prema kojem vodi put preko loma zemaljskog boravišta i taj put otvara čovekova propast, ne može zapravo ništa reći, jer pada izvan onoga što se jezikom može imenovati, i može se spoznati samo simbolima umetnosti, religije i metafizike. Hindu baština ovu spoznaju naziva pradnja. Pradnja je centralna operacija koja je neraskidivo integrisana u ljudski smisao a istovremeno i beskrajno diferencirana, operacija koja poseduje sopstvenu logiku. Prvi i najvažniji znak raspoznavanja ove logike jeste paradoks. Uz pomoć ove intelektualne operacije saznajem da je lom ozdravljenje, što se na jednoj strani završava na drugoj se otvara, što je napuštanje to je dobitak, što je tragika to je idila, što je preteća mračna propast to je istinski dom. To znanje je izgubljeno za modernog čoveka. Do loma će još stići Helderlin i Bodler. Šuman i Van Gog će se zaglaviti u njemu, kao i Tolstoj, Dostojevski i Gogolj. Ali ne umeju da ovladaju padom, i ne znaju da ga se ne treba plašiti, i ne treba bežati ispred njega i ne izvlačiti se i zabašurivati, nego ga treba shvatiti kao dubinu bivstva i zaroniti u njega kao u more. Moderan čovek je celu civilizaciju gradio da bi ovaj korak ispred sebe prikrio. Čudno, ali srećni su postali klonuli, melanholici, grešnici i buntovnici, jer oni bar osećaju pretnju i imaju iskustvo ujeda stvarnosti, kako to naziva Gabrijel Marsel. Moderan čovek je stvorio novu kategoriju, nebitnost, život u kojem je svejedno da li jeste ili nije, mlakost koja je prema Jevanđelju dobra samo da bi se ispljunula.
Intervju Nije pristojno ako neko bez pitanja govori o samom sebi. Ovaj put, budući da želim da govorim o sebi, i nema ko da me pita, ali želim da zadovoljim pristojnost, treba da postavljam pitanja sebi. Mučno stanje, i kao obično, kad čovek želi da ga olakša, biva još teže. Da stvar ne bi pružila priliku za nesporazum, osećam kako se ustručavam korišćenja prvog lica jednine. Čudim se onome ko takvo Ja ume da izgovori s naglašavanjem neophodnog ponosa, iako to čuđenje nije bez suzdržanosti. Sumnjičavost ne mogu prigušiti nekakvom samoobmanom. U razgovoru još i kojekako, ali pred javnošću, čak i ako neko napiše Ja, uvek je sporno da piše onaj koji piše. U mom slučaju, prvo lice jednine ne umem da izgovorim bez potpune ironije, a još manje da ga napišem. Kao da za sebe samog kažem da sam gospodin. Kada sam saznao za hasidsku priču, posebno sam bio zadovoljan. Neko kuca i rabin pita: Ko je? Ja sam, glasi odgovor. Rabin tada negodujući podigne glavu i kaže: Ko je to, izuzev Boga, ko za sebe sme reći ja? Možda je Ja iz onih vremena kada smo još bili bogovi. Danas, čini mi se, reč se sme koristiti samo u prenosnom smislu. Pitanja koja samom sebi želim da postavim mnogo su realnija nego da mi ih postavlja novinar. Intervju je umetnički žanr u formi istine, ali u onom obliku kako se upotrebljava on je pseudo-dijalog, i kao što proizilazi iz prirode novina, nezgrapan je i indiskretan. Novinar postavlja nepostojeća pitanja. Katkada odgovor dolazi pre nego pitanje, pitanje pre nego odgovor. Novinar gleda ono mesto gde je namaz boje najdeblji. Mada ozbiljnost ima samo ono kada neko dotiče osetljivo mesto, gde je čovek ponajmanje osigurao sebe. U ovakvim slučajevima je povoljna osamljenička situacija. Osamljen je onaj čovek koji ima pojačane zahteve za zajednički život. Osama znači da čovek u sebi samom odigra ono što bi zapravo trebalo da odigra zajedno s drugima. Isključivanje odbrane i javnosti, takve javnosti koja ne privlači, čak odbija, i to ne veličinom zahteva, nego takvih zahteva kojih se gnušam. Osama znači isto što i ne činiti ustupke. Sebe samog održati sa manje samozavaravanja, a i s preostalima se po mogućnosti obračunati. Recimo da takav čovek voli da razmišlja. Nezamislivo je da je čovek sposoban za takve napore samo zato kako ne bi razmišljao. Ljudi s kojima sam se dobro osećao čistotu su učinili poželjnom. Pa ako izgleda da je život bez neprilika moguć samo uz samozavaravanje, čistota je pak moguća samo bez samozavaravanja. Inače mora da postoji život, sećam ga se, koji je i pravi i bez neprilika. Počnimo s konstantnom razdraženošću. Čime obrazlažete vašu razjarenost protiv svakoga i svačega, onih i onoga koji su imali i imaju uspeha? - Za to mnogo mogu da zahvalim ressentimentu. Smem da rizikujem da kažem da bez ovoga besa ništa ne bih postigao. Čak ni u razumevanju sopstvenog bića. Dugo se moj život gradio na osveti. Ne znam da li sam uspeo da se konačno obračunam. U pokazanoj zavisti prema čuvenima, bogatima i moćnima nema ničeg vanrednog. Mislim da je to najopštiji i najdublji instinkt zajedničkog života. Nema ni u tome da zavist, prema kompenzacionoj psihologiji, uvek dobija oblik nekog pozitivnog ideala. I u meni se sređivala i izgradila se u sistematsku teoriju i dosledan stav. Ressentiment se jedino tako može održati ako se uverenje da je čovek u pravu pretvorilo u ubeđenje, a povrh svega je u dubini očvrsnuo skriveni aksiom: ja sam istinski čovek. Laž nije u tome što kažem, nego u tome što za sebe lažem pravo na istinu da bih je izrekao. Bio sam pseudoegzistentan. Pseudoegzistencija ni za trenutak ne može da živi bez samozaštite laži. Ako se ova laž, koju neprekidno treba braniti novim lažima, izgradi, postaje pseudologija. Težište zabune ne pada na to da drugog dovedem u zabludu, nego da samog sebe zbunim. Niče je u pravu, ono što drugima lažem ne može se ni uporediti s onim što lažem samom sebi. Za odbranu svoje pseudoegzistencije izgradio sam sistem laži u kojem sam, u interesu skrivanja moje
uvređenosti i ljubomore ne samo već prema čuvenima i bogatima i moćnima, nego i prema svakoj slavi i bogatstvu i moći, pozivajući se na nešto uzvišenije, zauzeo agresivan stav. Nazivam to sistemom laži zbog toga jer je, kao što rekoh, bio istinit, ali ja tako nešto nisam smeo da kažem. To se naziva plaćati menicom bez pokrića. Nikada nisam postavio pitanje na šta se odnosi zavist, da li na to što je neko postigao uspeh nepoštenim putem, ili pak samo na to što je postigao uspeh. Zahtevati nešto za šta sam nisam sposoban, nepošteno je, a nepoštenje može da otruje život ako se neko prikaže kao da ga je on sam unapred ostvario. To je upravo bio moj slučaj. Žudnju za slavom-vlašću-imanjem nisam pobedio u sebi, čak me je grizao očajni bes, jer ništa od toga nisam uspeo da postignem. Nisam napadao zbog toga što sam otkrio da je uspeh za osudu, nego iz osvete, jer ništa od toga nisam dobio. Bio sam na najboljem putu da slažem sebe samog i ceo svoj život. U krajnjoj liniji živeo sam kao i svi koje sam poznavao, s izuzetkom nekoliko ljudi koji se mogu prebrojati na prstima jedne ruke. Ako u ovome nema ničega vanrednog, šta je ono što je vanredno? - Što sam otkrio ovaj splet samozavaravanja, i što sam mogao da ga primenim na sebi. Istina je sama po sebi nebitna, i ako je ne pokriva čovekova lična istina, ona to i ostaje. Ne mora se biti bezuslovno zao, može se biti i beznačajan. To je ono što je obično, demonska osrednjost koja je bezlična i bezindividualna i beznačajna. Nisam bio grešno lažan, bio sam prosečan, varalica i vetrogonja. Nisam živeo u paklu, nego u splačinama. Nisam zločinac bio, nego nečist. Udaljio sam se od živih i od mrtvih. To je užasna osrednjost. Ništa nije običnije nego zahtevati - ne ono što čovek ne ume da učini, nego - ono za šta veruje da neprekidno čini. Demonska je osveta, zavist, ressentiment, ljubomora, jer se uspeh ne želi postići naporom, nego prizivanjem pakla. Biti osrednji znači činiti ono što i bezbrojna većina, lagati, na laži izgrađivati životni poredak, i na toj osnovi se dopadati samom sebi i pozivati na odgovornost svakoga zbog njegove nemoći, čije skrivanje sebi samom obezbeđuje izuzetno pravo za presuđivanje. Realizacija? - Realizacija znači da pre nego što drugom postavim zahteve, najpre ću sam da ih ispunim. Najveći neprijatelj je lažju opovrgnut čovek? - Jer on svoj život pokvari u samom sebi i u svima koji dođu s njim u dodir. Laž postoji zbog toga jer „ovde se ništa po sebi ne razume, sve se mora reći”. Osobeno je, ali izgleda kao da bi život bio ono što se od egzistencije može izreći. Jedina i nenadoknadiva i nenadomestiva važnost onoga što čovek kaže jeste da to bude verodostojno. Verodostojno je ono s čijim izricanjem čovek ume da održava korak. Na onom mestu gde čovek laže, ostaje osamljen i zatvoren. Ispada iz zajednice, više nije dijaloška ličnost, nego „ja”. Heraklit veli da je ahiinos koji ne živi u stvarnosti, nego u svojim fantazmima. Što je fantazam, irealno je, što je irealno, prazno je, što je prazno, nebitno je, što je nebitno, demonsko je. Nezamisliva većina čovečanstva, hoi polloi, kao što piše Heraklit, živi u ovoj demonskoj beznačajnosti. Čim se čovek izdvojio i postao neoslovljiv i ostao sam, laž u njemu, budući da nema otpora, ni samoodbrane, kreće ka nečuvenom razvitku. Gradi sistem laži. To je pseudologija. Realizovati znači isto što i razoriti pseudologiju, i život izgraditi na stvarnosti. Stvarnost ovde u ovom trenutku znači otvoriti se u jeziku i iskazati. Neka ne bude ničega što se ne bi moglo izreći, i da budem otvoren za svako pitanje. Aléthés, istinit i verodostojan i otvoren i nepokriven, kao što su govorili Grci. Prvi korak? - Nije teži od ostalih. Ali samo zato što čoveku ni ne pada na pamet da ga učini. Već sam davno govorio o realizaciji, i o tome da treba ostvariti jedinstvo života i duha, i treba se obračunati, pre nego što načinim prvi korak, sa falsifikovanjem života koji izvire iz samoobmane. To je bilo vanredno. Bilo je to, mada sam znao da postoji istinit život, da postoji jedinstvo životnog dela, istovetnost reči i čina, ali nisam znao da od toga ništa nisam ostvario, i nisam ni pomišljao na to da bi to trebalo ostvarivati. Našao sam ceduljče, na njemu napisano nekoliko reči, olovkom, prosto nabrajanje, osetljive tačke
moje pseudoegzistencije. Nije me spopao stid da sam raskrinkan. Moj anđeo čuvar koji je napisao ceduljicu nije želeo da me postidi. Prost list hartije kao onaj što ga pišu deca pre Božića da bi ga stavila u prozor. Znane su mi bile osetljive tačke. Prenerazilo me je što se i spolja tako dobro vide. Kao lažju opovrgnut čovek, i ja sam bio u uverenju da svoje grehove samo ja znam. Osećao sam se kao Andersenov kralj, mislio sam da sam sjajno odeven, mada sam bio nag. Ono što sam pročitao beše nežno, i malko tužno. Ne beše poziv. Nikakva prinuda. Morao sam da se pokorim. Težina prvog koraka. Najpre je trebalo prekinuti vezu s glađu za životom. Poništiti potpunu poistovećenost sa životom. Tada se život u čoveku prestravi, i misli da će ga lišiti njega samog. Tek kasnije shvata da mu ništa nije oduzeto; svetlost, red i uzdizanje pružaju do tada nepoznato zadovoljstvo. Čovek se rađa gladan. Glad za vlašću, glad za imanjem, glad za slavom, glad za ženama, glad za opijanjem, i od svih najmanje utaživa sama glad za životom, jer je ponajmanje konkretna. Ja sam od onoga što je u meni nepostojeće, praznina, ništa, bez čega ne mogu da živim, što hoću, ali čega nema. Kakav je smisao ako čovek gori u vatri gladi, ako gori u vatri slave, častoljublja, žudnje za novcem, žudnje za ljubavlju? Životom se ne može zasititi, jer se ne može zasititi nedostatkom i požudom i prazninom. Čini mi se da je uživanje u životu moguće samo po cenu zatvaranja od nečega višeg. Zakon života nije u njemu samom, nego za stepen više, i ono što je samo život, to je praznina, nedostatak, nepostojanje, ništa. Glad za životom ne opada s godinama, jedino kao posledica istrošenosti u čovekovom trajanju nastaju pukotine i tanje se omotači njegovog Ja i otuda u čoveka prodiru neki drugi zraci i elementi koji čoveka prisiljavaju na užasne preobražaje. Da li je pisanje vanredna situacija? - Da, jer se tu ništa ne podrazumeva, tu sve treba izreći. Kao da je napisana partitura životne simfonije. Svaku laž najpre tu treba izreći, i svaku laž tu treba ispraviti. Tu se događa da čovek padne s visine, i samo živi, ništa drugo. Tu se događa ponovno uključivanje, odnosno realizacija. Tu se zbiva izdaja i neverstvo i falsifikovanje života, i tu treba da se uspostavi jedinstvo. Jer postoji samo jedna jedina supstanca, mogu je nazvati duh, anđeo, duša, svaka je od njih, i ni jedna. Postoji jedna jedina supstanca, i budući da je više važnih stepeni otpalo i trajno prekinuto, izgleda da ih je više. U pisanju se događa prekid, i u pisanju opet treba ostvariti uzajamno povezano jedinstvo. Napetost pisanja i života postala je nepodnošljiva na početku dvadesetog veka. Strindberg je, posle Ničea, hteo da razreši stvar tako što je rekao: ne umem to da učinim, pa neću dalje da propovedam. U prvi mah, ako i izgleda nisko, bar je pošteno. Međutim, to je loše, jer pisanje srozava na svoj nivo, umesto da samog sebe uzdiže do pisanja. To je ponajviše konfesionalno i neodrživo. Konstantan činilac ne može biti čovek, život, Ja. U tom slučaju bi pisanje bilo tek izraz, ali ako je pisanje izraz, izraz života, onda je onaj koji piše pajac, kao što Niče kaže, nur Narr, nur Dichter, odnosno samo pesnik, samo luda. Po Dž. Eliotu, pisanje čoveku omogućava da očaj nad sopstvenim Ja poveže s onim zadovoljstvom koje ga sjedinjuje sa životom izvan njegovog Ja. Ovu fenomenalnu definiciju samo bih utoliko mogao ispraviti da čovek, pošto poveže očaj koji oseća nad sopstvenim Ja, on se ne nalazi izvan njegovog Ja, nego u dubini njegovog bića. To je ono na čemu stoji, to je stvarnost čoveka, njegov život je na tome sagrađen, na tome počiva sve njegovo ljudsko. Nenarušivi i apsolutni temelj. Pisanje bez laži i ljudska egzistencija bez laži se međusobno pokrivaju, i istovetan je zadatak realizacije osnovnog ljudskog stava. Genon, Lajoš Sabo, Kjerkegor, Niče? - Ne samo oni. Svaka knjiga koju sam pročitao, i svaki čovek koga sam poznavao, svako putovanje koje sam načinio, i svaka šetnja obalom mora, ili reke, i jutro i veče i u galeriji i na koncertu. Pisanje za mene znači s kakvom ću vernošću izvorni tekst preneti u note, i koliko ću ja sam od toga ostvariti,
kakav ću napor načiniti u njegovom ostarivanju. Genon kaže da se izvorni tekst postojanja jednom i zauvek nalazi u svetim knjigama. Tekst je, kao što vidim, verodostojan, ali nije konačan. Konačan postaje onda ako se njime neprekidno hranimo, i ako ga svojim životom posvedočavamo. Po Lajošu Sabou, sve je rečeno, samo to još treba učiniti. Izmišljanje? Izvornost? Niče je o tome rekao svoje mišljenje. Tekst ima svoj original, odakle ga čovek prepisuje. Taj izvorni tekst sve su sami znaci. I ume da ih razreši samo onaj ko je postao osetljiv i ta osetljivost nije pitanje nadahnuća, nego etosa. Za to ne treba talenat, nego istinitost, biti istinit je prva pretpostavka da bi neko saznao istinu. Genon je jedino rekao da postoji verodostojan tekst egzistencije. Niče i Kjerkegor su rekli da samo treba živeti čistim životom. Pokušao sam da to dvoje spojim, da na osnovu verodostojnog teksta egzistencije ostvarim u sebi samom izvornu čistotu. Međusobnu ugradnju drevnog doba i sadašnjosti. Ko danas želi da bude prisutan, on svoje korene treba da pruži nazad bar za deset hiljada godina. Da bi neko bio svetac, nužno je da ima naročite sposobnosti. Prema talentu treba biti oprezan. Laž je tako duboko preplela maj život da je iz ove kvarne egzistencije put mogao da vodi pravo u svetost. Želeo sam solidnost, onu koju svako može da razume, bez bilo kakve naročite sposobnosti. To je normalno. To je realizacija teksta verodostojnog bića. Svako ume da bude normalan. To je prosto, to je ono gde nema atrakcije ni opsene, što je prozirno i verodostojno. Onaj koji sam bio, takav i jesam, ali kakav jesam, nisam bio uvek. Svoju lažju opovrgnutu egzistenciju nosim sa sobom, ne mogu da je se oslobodim, a možda i ne smem. Ne ostavljam je na cedilu, jer sam joj potreban. Ali više nisam onaj. Ono što bih želeo da realizujem to je vernost mestu i vremenu, dobu i narodu, ali budući da se to ne može ostvariti u evropskom smislu, realizovati drevnu i istočnu jednostavnost i čistotu, sve to ne u teoriji, kao što je činio Genon, i ne kao subjektivan heroizam, kao Kjerkegor i Niče, jer Genon nema egzistenciju, samo duh, Kjerkegor i Niče imaju samo egzistenciju, ali nemaju objektivan stabilitet. Za život treba naći verodostojan tekst, za tekst treba naći egzistenciju koja realizuje. Mislio sam da će biti vremena, u najboljem slučaju možda nekoliko godina, kada ću moći da prekinem pisanje, i sebe isključivo posvetim realizaciji. Svi znaci govore o tome da nikada neću moći bez pisanja, jer se rešavanje izvornog teksta egzistencije i napora učinjenih za realizaciju zbiva u delatnosti pisanja. Samo posredstvom pisanja dospevam do sila koje su neophodne za ispunjavanje zadatka. Ako bih se mogao osloboditi pisanja, moja egzistencija bi postala arhaičkija, i tako autentičnija. Ovako sam sada prinuđen da više budem Evropejac nego što želim. To je odricanje od delovanja. Rezignacija? - Nije uopšte. Ko se vratio u normalno, ili je bar na putu povratka, on je istupio iz onoga što se u Evropi naziva istorijom ili istorijskom slavom, i ponovo je postao onakav kakvi su očevi i majke i Samarićani, čija veličina nigde nije zapisana, ali su veći od Cezara. Za mene slava u Liru ne pripada kralju, onom fantasti, za koga, čim se pojavi, već znam da će posrnuti, i da se neće zaustavljati sve do najdubljeg dna ludila. Slava pripada Kentu, koji je u celom pozorišnom komadu jedini normalan čovek, veran, čist, jednostavan, biblijski, kao hleb, poseduje apsolutnu verodostojnost. Za mene je Kent autentična humana egzistencija, nikakvog junačenja, nikakve istoričnosti, nikakve hirovitosti. Istorija znači biti zabeležen u sećanju čovečanstva. Prilično nizak stepen slave. Kentova slava je zabeležena u višem sećanju od čovekovog, tamo gde se beleže očevi i majke i Samarićani. Ne znam kako su ih nazivali. Čuang Ce ovu slavu naziva čuvena bezimenost. Biti upamćen u večnom sećanju. Jevreji su govorili: ime mu je zapisano u knjizi života. I ako se nečije ime izbriše iz knjige života, to je teže nego da umre, jer postaje neslavan. Junaci istorije su ovakvi neslavni ljudi, licemerne i podle lude, i malo njih zaslužuje da se od njih ogradi. Ljudska istorija je u odnosu na pravu nepostojanje. Spisak grehova, odstupanje od normalnog. Kako se može zamisliti da oni koji su ostali jednostavni i čisti, za njih se nikada nije saznalo, i niko to i nije primetio, imena vernih nisu zapisana među
licemere, krvoloke i podlace, i nisu ostala negde gde je njihov ostanak konačniji i blistaviji nego u ljudskoj istoriji? Kako se može zamisliti da su se izgubili za nas, i za čovečanstvo, upravo oni, i što je preostalo to je smeće besramnih zločinaca? Ostalo je sve što je prolazno, i izgubilo se ono što je večito? Postoji sećanje koje vodi računa o istinskoj slavi. To razdvaja Evropu i pravi baštinu: Evropljanin, počev od Grka, želi da bude besmrtan u istoriji, sanjasin, sufi, tao, zen, drevni hrišćanin, hasid čuven u bezimenosti. Ko ukleše svoje ime u istoriju, za mene on ostaje u nižoj kategoriji. Samo glas, samo karijera, samo uspeh. Moja razjarena srdžba i zavist i osveta prema ovome omogućila mi je da nađem knjigu života, onu u koju se zapisuju jednostavni, oni koji ostaju nepoznati u istoriji, ali su zadobili slavu egzistencije. Doći će trenutak kada će se rasturiti listovi ljudske istorije, i izgoreće u vatri istine. Istovremeno će se otvoriti knjiga života. Možda se to naziva strašnim sudom, kada će svako dobiti mesto koje mu u večnosti pripada. Maleno je častoljublje ostati u istoriji prolaznosti, moje je častoljublje bilo više, hteo sam da ostanem u sećanju večnosti. Nema cenkanja. Glas, imanje, vlast, uspeh i ostvarenost u istoriji ranije i izuzetno još nisu omogućavali slavu u sećanju večnosti. To dvoje se danas međusobno potpuno isključuju, jer glas nije posledica više vrednosti života, nego je rezultat planirane delatnosti koja je potpuno nezavisna od vrednosti, više i nije glas, samo karijera. Ovakvih izuzetaka danas nema ni deset. Tri od njih su: Gandi, Albert Švajcer, Sent-Egziperi. Ljudski život je nenadoknadiv, ali se ipak uvek ponašamo kao da postoji nešto što je više od života. Jedini pojam istorije jeste slava. Slava nije posledica ispunjenja, nego ponašanja. Ali i nije posledica. Čovek ili ima ili nema slavu. I ima je ako otkrije da postoji nešto što je više od života, i ako život daje za to više. Glas se može napraviti, i za to postoji posebna tehnika. Slava znači stupiti u večno sećanje. Na svom glasu čovek sam radi, i svoje ime sam ureže u istoriju. Slava je kada se čovekovo ime upiše u knjigu života. Može se u istoriji posrnuti i slomiti i zgubiti i nestati, ali zadobiti čuvenu bezimenost tako da o njoj na zemlji ne zna ni jedan jedini čovek. Istorija je ružna, neukusna i lažna knjiga, naročito od kako je proglašena za nauku, odnosno od kako je postala kao i Zolini romani. Sve više gubi svoj značaj, jer u nju ne ulazi ni jedan ozbiljan čovek, i iz nje ispadaju svi verodostojni događaji, i ono što ostaje jeste nizanje nitkova, skandala, šala i krahova. Odnosno, istorija ne beleži ono što se zbilo, jer se to ispušta, ili zataji, nego raskrinkava nebitnosti ljudskih zbivanja. Za mene mera onoga što ja činim i mislim, a pogotovo što živim i pišem, nije ljudsko zbivanje. Hoću da ostanem više. Tokom svoga života nigde se niste valjano održali? - To je jedno od najosetljivijih mesta i veoma je tačno. Nikada nisam bio koristan član društva, posao koji mi je poveravan, nikada nisam dovršavao, svoju platu nisam zasluživao, i bilo je vremena kada sam od toga čak želeo da načinim vrlinu. Ne može se, kao u romanima, pozivati na pokvarenost društva. I lako bi bilo tvrditi da je to sitan greh na kolosalnom smetištu, što danas jeste svet. To je zabranjeno. Prost svakodnevni rad za svakoga je obavezan, i niko se ne može opravdavati privilegijom talenta. Činjenica je da sam mogao da radim samo isključivo na uštrb svakodnevnog posla, krišom, i bio sam prinuđen da živim od ovog moralnog deficita. Ne branim se time da posao koji sam radio nije bio priznat poziv, i ovde, naročito danas, svi žele da budu dobro plaćene sluge, naprotiv, što je još i više, bio je i legitiman i traži objašnjenje. Nije žalba, opis sa lica mesta. Nije opravdanje ni to što su ostali radili još manje, samo su krali bogu dane, ogovaranjima, čitanjem novina, užinom, odnosno službovanjem. Čitao sam i pravio izvode i beležio za sebe, dok su svi ostali sabotirali konvencionalnim metodama. Nije opravdanje, čak ni olakšavajuća okolnost, što sam u svim vremenima bio nepogodan za egzaktan posao bilo kakve vrste. Jasno mi je snažno asocijalno obeležje toga, jer znači da posao ne umem da uzmem ozbiljno. Ne bih voleo kad bi se to shavtilo konfesionalno. Znao sam za to, i uvek sam to znao. Uvek sam iznova pokušavao da pobedim ono što umetnlk i filozof nazivaju
širokogrudošću biografija, jer to nisam smatrao znakom raspoznavanja genijalnosti, i nisam želeo da na toj osnovi pribavljam za sebe zadovoljstvo. Prava je situacija što najčešće nisam ni primećivao šta propuštam i kakve obaveze zanemarujem. Ako bih primetio, odlučio bih da ću početi od sutra. Grozio sam se sebe što mogu da učinim samo ono što je za mene značilo uživanje u životu. Posao koji je trebalo obaviti bio je prilično niskog nivoa, ali je to u ovom slučaju svejedno. Više puta sam obmanjivao sebe da sam socijalno tako neupotrebljiv kao čvornovato drvo Čuang Cea. Ali sam znao da nisam neupotrebljivo beskoristan, nego nevaljalac. Kada sam sebe prinudio da uvežbam svoje socijalne obaveze, osećao sam kako gubim sebe. Ne smeta, izgubiću sebe, ali ću to uraditi. Ipak nisam mogao da uradim. Koliko god puta da sam rukovao blagajnom, nikada nisam imao dobar saldo. Čas je bilo više, čas manje novaca. I kada bih obratio više pažnje, greške su se samo množile. Nisam umeo da to prihvatim ozbiljno? Da li sam nepouzdan? Površan i nemaran. Loš građanin. Na ove nedostatke nije teško graditi isuviše velike zahteve prema spolja. Sem izuzetne dve godine, nikada nisam živeo, niti sam mogao živeti, potpuno predan svom radu, samo od ostatka, katkada od pola sata, ponekad od desetak minuta, katkada od jednog popodneva, koje sam krao. Zbog toga je u osnovi moje egzistencije konstantna neraščišćenost i nečistota. Nisam ni umeo da se suočim sa stvarima, obuzimala me je loša savest, i nisam bio sposoban ni za šta drugo osim da parazitski živim od svoga talenta. To je prvi znak raspoznavanja subegzistencije, parazitizam na njoj samoj (na konstelaciji). Komplikacija nije retka, i biće sve češća? - Sedamdeset godina, ali većinom dnevno samo sat-dva, katkada ni toliko, često ništa. U okolini gde je čovek sa svojim poslom sumnjiv, ali je uvek protiv propisa. I ako je taj posao strastven, još je sumnjiviji. Treba naučiti da to nije razlog za pobunu, nego ga smatrati atmosferskom pojavom. Ali naučiti kako ne upasti u rezignaciju ne sme da bude ono s čime će se čovek pomiriti. Čovek postaje budžaklija, jede i pije i živi u budžaku, skriva se da ga bar ostave da jede, ili pije, onako kako mu prija, u ćošku kafane, ili u žbunu, da može da bude sam sa svojim jelom. Ko živi u budžaku, kako mu se drugi ne bi upetljavali, on krade drugima vreme, tačno je suprotnost sanjasinu kome je osama njegova sopstvenost života, nije bekstvo niti loša savest. Sanjasin se ne krije, nego stupa u šire formulisan život. Hitno treba osnovati instituciju, ako neko želi da istupi iz delatnog života, bilo nekoliko sedmica, bilo nekoliko meseci, bilo konačno, neka ima usamljenu ćeliju u manastiru, u planini ili na obali, i da ga tamo ne muče ni radijom, ni kaluđerskim propisima. Po nevolji sam postao budžaklija, bio mi je težak dodir sa svima, samo zato što sam krišom morao da kradem vreme za sopstvene zahteve. Život u budžaku se može pretvoriti u duševnu bolest, na koncu čovek počinje da zavidi drugome na svakom trenutku sopstvenog života, sve hoće da zadrži za sebe kako bi se sladio u svom zapećku. Sve je to par excellence dvadeseti vek. - Što se tiče karakteristike čoveka dvadesetog veka, to je, posredstvom Ničea, nečuveno pojačana životna svest koju nije bio u stanju da poremeti ni fašističko-boljševički atak. Šta podrazumevate pod životnom svešću? - Ona koja ne odlaže stupanje u besmrtnost za posle smrti, nego ga započinje sada i ovde. Za mene je to most koji povezuje drevno doba i ovaj vek. Čovek je večni ideal besmrtnosti. Ranije se život žrtvovao za spasenje na drugom svetu. Kasnije se spasenje drugog sveta žrtvovalo životu. Tako je raspolućen život i drugi svet. Neocenjivost života se sastoji u tome što onome koji to zna večnost se otvara u svakom trenutku. Za to su znali samo drevni ljudi. Za večnost se ne treba boriti, ona se ne zaslužuje dobrim delima, jer to nije nagrada, nego fakat. Treba je zapaziti. Ona je uvek tu i za svakoga. U onom trenutku kada jedno odbacim zbog drugoga, gubim oboje. Nije li to isuviše raširen stav? - Sigurno, ali „meni je jedan više od deset hiljada”. Nisam demokrata i ne verujem da ispravno
zavisi od broja glasača. Neograničena većina i ne zna šta joj treba. Fašističko-boljševički pokušaj je eksperiment za ostvarivanje totalne laži života. Ono što on kaže, i ono što čini, ne dotiče se ni u jednoj jedinoj tački. Krajnja faza evropskog idealizma, poslednje poglavlje platonizma kada se kida i poslednja nit između teorije i prakse. Kada reči lebde daleko iznad života, i one nisu ništa drugo do ideali koji se ne mogu realizovati, jer i ne postoje zato da bi se realizovale, nego da bi sakrile podlost. Fašizam-boljševizam ne smatra ideale ostvarljivim, nego ih shvata kao taktiku koja služi za skrivanje zločina. Ako neka duhovna konstrukcija lebdi iznad života, nepovezana sa životom, kao posebna ideja, a da ne prožima život, nije prosto praznina, nije ništa, nije indiferentna spiritualnost. (Überbau). To ne postoji. Ideja tada već postaje teorija za pokrivanje, pseudos, koja preuzima ulogu sistema laži, i demonizuje život, odnosno truje ga. Zbog toga fašizam - boljševizam zvanično objavljuje slobodu, i čovek u stvarnosti živi kao osuđenik. Niče? - Ono što je Niče rekao može se smatrati radikalnim pranjem egzistencije. Živeti život oslobođen laži. Niče je zastupao kritiku resantimana. Kritika koja izvire iz resantimana pouzdana je samo u slučaju ako čovek resantiman podigne iznad svesti. Čovek mora da zna da u njemu deluju zavisnost i osveta, jer samo tako on jasno vidi. Nije dovoljna kritika, neophodna je i kritika kritičara. Ko je to učinio, u njemu se tamni i raspomamljeni otrov preobražava u smisao. Kritični stav prema korumpiranoj civilizaciji ne može se smatrati bezuslovnom istinom… - Može biti mnogo gori od korupcije. Svako neka sam potraži primer, i videće da jedva i postoji nešto drugo sem primera. Čak i Tolstoj. Čovek započinje na taj način što sprema osvetu protiv onoga koji je na putu njegovom častoljublju, zatim sprema osvetu protiv grupe, pa protiv klase, zatim protiv celog društva, protiv države, protiv doba, protiv civilizacije, protiv čovečanstva. Ova osveta je u poslednje vreme jedini pokretač istorije. Ne znaju za njega. Zbog toga je najopasnije postaviti pitanje u kakvom je odnosu čovekovo mišljenje, odnosno veličina čovekovog životnog dela sa njegovom stvarnom istinom i čistotom i egzistencijom i verodostojnošću. Sve to postaje aktuelno … - Sredinom dvadesetog veka u ljudima kao što su Panvic, Baltazar, Berđajev, Bulgakov, SentEgziperi, Kami, Simon Veil, Bataj. Prešao sam šezdesetu kada sam mogao da pružim takvo književno ostvarenje kao što je bilo koji od pomenutih mogao da pruži u svojoj tridesetoj. Osećao sam da sam u odbacivanju svakojakih pseudoegzistentnih obličja dosegao određene pozitivne rezultate. To je ono što ja nazivam, po Ničeu, pojačana životna svest. Ne ostaviti na cedilu život, čak ni zbog samog života. Pribaviti autentičan glas. Autentičan glas poseduje onaj ko se u sebi obračunao s pseudoegzistencijom. Naravno, biti pisac… - Ne priznajem pisanje kao zanimanje. Pisanje nije ni talenat, kao da je neko dobar slikar, klavirista ili džeparoš. Postoje u logosu snažniji i slabiji ljudi. Ko je u logosu snažniji on je zapravo slabiji, toliko slab da je žedan logosa. Ništa nije komičnije nego kad neko u formular, u rubriku zanimanje upiše da je pisac. Snaga u logosu je autentična egzistencija. Zanima me definicija autentične egzistencije. - Autentična egzistencija je ona koja postoji. Za mene postojati znači biti u krizi. Ovaj stav je obavezan od Kjerkegora. Kao da se danas zbilo, jedva da sam bio minuo dvadesetu, kada mi je u biblioteci, ni sam ne znam kako, došla do ruku Kjerkegorova studija Kritika vremena. Nema društva, nema države, nema poezije, nema filozofije, nema religije, ono što postoji pokvarena je i lažna zbrka. Tačno je tako, pomislio sam. Ali to je nekada moralo da započne. Počeo sam da tražim tamnu tačku. Proton pseudos, odnosno prvu
laž. Tada sam bio u krizi, i od tada nisam iz nje izašao. Otkrio sam da je danas moguće postojati samo ako se kriza prihvati u svoj njenoj celini. Napredovao sam unazad od sredine prošlog veka do francuske revolucije, do prosvetiteljstva, do racionalizma, do humanizma, preko srednjeg veka do Grka, do Jevreja, do Egipćana, do primitivnih. Svuda sam nalazio krizu, ali je svaka kriza ukazivala na još dublje vreme. Tamna tačka je još dalje, još ranije. Počinio sam karakteristično evropsku grešku, tražio sam tamnu tačku izvan sebe, mada je ona bila u meni. Centar krize svako nosi u sebi. Kriza ne znači drugo do biti u krizi, odgovarati, birati, odvajati se, prihvatati. Znači prisustvovati, i ne skrivati se i ne zaglađivati i ne zbijati šale i ne bežati nikuda, ni u teoriju, niti u pogled na svet, niti u poeziju, niti u religiju. Prihvatiti znači znati da je tamna tačka, prva laž u meni samom. Zajedno sa životom dat je i med života koji svemu prethodi, kao što Đataj veli, neobrazloženi i neobrazloživi i neprinuđeni na obrazloženje praznik, smeh, ples, orgija, koji se podruguju sopstvenom koncu, materijalu, moralu, to je životni med koji je „tako duboko da ga suze ne dosežu”. I u tom medu, tamo gde je najslađi, i gde je u njemu najviše uživanja, i gde je najgušće zlato meda, tamo u središtu, tamo je ona tamna tačka, i u gorkom i mučnom metežu tamne tačke, i u osami i strahu noći, patnji i nemiru, tamo gde je najdublje, tamo se nalazi med. Kao što uči tao, u sredini belog je crna tačka, u sredini crnog je bela tačka. Drevni ljudi su sve to znali. Belo i crno je jedno. Tamna tačka i med su jedno. U središtu života smrt i u središtu smrti život i oboje je jedno. Advita, kao što kaže hindu kultura. Hen panta einai, kao što piše Heraklit. Geografska situacija… - Istočna Evropa. Prva od tri stepenice Evrope je Sredozemlje. Ne samo prirodna, nego i duhovna klima. To je orfejski svet. Bivstvo muza. Bezbojna svetlost. Druga je bleđa, belo-žuta svetlost koja se naziva Zapad. Treća je još maglovitija, već je zelenkasto-plava, kao da je ispod vode, provincija, Istočna Evropa. Nije izvor svetlosti, nego odsjaj. Bitno svojstvo joj se samo po sebi ni ne može razumeti. Za mene je Istočna Evropa Rilke i Kasner, Šagal, Kandinski, Kle, Bartok, Kafka. U odnosu na čoveka Mediterana i Zapada oni su deca zato što su naivni, ali i nezreli. Biti odrastao u prvom redu znači da je čovek ugrađen u zajednicu. U Istočnoj Evropi nema istinskog socijaliteta, i zbog toga nemamo u šta da se ugradimo, i zbog toga živmo u labavom prividu, gde nema ni ličnosti, ni zajednice. Rilke, Kasner, Kle i ostali, budući da nemaju faktične okoline, prisiljeni su da pružaju više nego što to zapravo mogu. Ova neprilika nigde nije vidljivija nego kod Rusa. Solovjov, Florenski, Mereškovski, Berđajev, univerzalniji su više nego što je opravdano i više nego što je dopustivo, kao i svako istočno-evropsko delo, nauštrb pojedinosti, egzaktnosti i naročito baštine. Čovek tu ne vidi nijanse, dela su celovitija, ali i nisu celovita, samo su površno urađena. Čovek je tek odjednom tu, bez bilo kakvih prethodnika (predaka, baštine), i liči na siroče, ili na golaća. Nigde ne pripada, nema sledbenika, izvan je ljudske društvene zbrke, kao što se Francuzi ne mogu zamisliti jedni bez drugih, ovi ovde se ne mogu zamisliti jedni s drugima. Svakome neprekidno preti opasnost propasti. Duhovni poduhvat ima obeležje samovolje, i u ovoj samovolji zaista nešto postoji, jer se poduhvat nalazi na granici potpunog besmisla. Ne obraća se Zapadu, jer on sam ulazi u poduhvat, ne obraća se Istoku, jer ovde za njega nema zahteva. Ovde treba primeniti jači glas, ali ono što je ovde jače više je grubo, neotesano, necivilizovano, sirovo i otuda oslabljeno. Nisam ničiji ni potomak, ni predak, ni preduslov, ni drug, ni ogledalo, ni protivnik. Na Zapadu složenost spoljašnjosti civilizacije odgovara jednostavnosti života, ovde je spoljašnjost jednostavna, život je nečuveno komplikovan, kao u nekom crnačkom selu. Nema organa kod kojega bi se saznale vrednosti, i to je teže nego da se greši, jer se ostaje beznačajan. Čovek ovde živi u zaboravu. Pobliže… - Još je teže. U Mađarskoj nema častoljublja, nema slavoljublja, jedino postoji individualna realizacija. U odnosu na to nema slave, čak ni glasa, jedino popularnost. Stvar se smesta može
prepoznati. Slava se ne može realizovati. Slavu čovek može imati samo zavisno od moći i imanja. Glas se može realizovati, ali većinom samo za krupne banknote. Popularnost je dobar prihod u sitnišu. Gornji nivo je politika, prema tome očitovanje je žurnalističko, u poeziji, u slikarstvu, u vajarstvu, u filozofiji. Duboko ispod mere prosuđivanja, i to je beznačajno ne samo za Evropu, nego i za Mađarsku, svejedno je da li postoji ili ne postoji. Kad bi je uklonili, nikome ne bi nedostajala. Okruženje laži je postalo prirodno, i ovde, ako to čovek uzme ozbiljno, može samo jedno, da neizrecivo pati. Između žmirkanja korupcije i aljkavih sekti. Kritika je pritužba i negodovanje, najviše psovanje. Najbolji su nevaspitani i ako iz nekoga provali prostakluk, nazovu ga genijem. Većina prihvata stanovište o kojem Dostojevski kaže: ritajte me, ritajte, ali mi dajte da jedem. Zašto ne govorite o metodama poniženja? - Počelo je na taj način što je čoveku dopušteno da govori stojeći, i ako je bio u nevolji, mudrovali su ili citirali Jevanđelje. To već pripada prošlosti. Psihološki poniziti čoveka znači probuditi u njemu osećanje manje vrednosti. Bitno je da se prekine bratstvo sa čovekom. U poslednje vreme se usavršava tehnika ponižavanja. Ako čoveka najure, on razmišlja kako da to iskoristi u interesu svoje karijere. Samopoštovanje je zamrlo. Sve same sluge. Moguće je samo jedno stanovište, ono Simon Veil, koja piše da čovek ne može da oprosti onome ko ga ponizi, ali treba imati u vidu da se tada ne događa poniženje, nego se pojavljuje pravi nivo čoveka. Godina 1956? - Šta se danas ovde događa, znamo. Godinu 1956. je izdala celokupna književnost, cela štampa, muzika, slikarstvo, umetnost, društvo, nauka, politika. Zašto su je izdali? Zato što ipak treba živeti. Niko nije smeo da pogine kao radnici i studenti i deca pod ruskim tenkovima. Pesnik, pisac, vajar, muzičar, slikar, lekar, profesor, inženjer, ministar, vojnik, seljak, radnik. Još nikada narod nije bio ovako napušten. Nikakav imetak, glas, moć ne vrede toliko koliko je za sve ovo sada trebalo platiti. Nema život te dubine ni uzvišenosti koje se ne bi srušile pod ovom izdajom. Posle godinu dana već su tako živeli kao da se ništa dogodilo nije. Kao da u ovom jadnom i korumpiranom, bednom i pokvarenom, nečistom i podlom narodu jedanput, jedan jedini put i jedino, na celoj zemlji samo jednom nije zablistala istina, i kao da je odjednom i jednoglasno nisu izrekli svi koji ovde žive, nasuprot dvestostrukoj premoći vlasti. Ko je to izdao, on već nije jadan i nije podlac i nije korupmiran i nije bedan. Žive dalje i pevaju i slikaju i drže besede i podučavaju. Zar se zaista ništa nije dogodilo? Već godinama razmišljam o tome, ako još ikada istina dođe do reči u istoriji, šta li će reći o tom vremenu koje je usledilo posle 1956. godine, o ljudima koji su komponovali muziku, i izlagali slike, i igrali na pozornici, zadovoljno jeli i pili, umesto da su škrgutali zubima. Više je ne-pisati, nego pisati. Umesto da su se povukli pa da kopaju, ili seku drva, slađi su im bili karijera i novac. Najpre sam pomislio da će današnja imena ostati samo zato da bi ih čak i posle hiljadu godina pljuvali. Ali isuviše dobro poznajem Mađare. Smesta su počeli da izmišljaju opravdanja, počeli su da se sašaptavaju o tome koliko pate, dok su trpali u džepove zamašne sume, mučenici koji se goje na guščjem pečenju. Smem se kladiti da će ih istorija zabeležiti kao martire, taj šugavi i prostački ološ, jedni druge slave, i jedni druge uvode u istoriju, oprezno među Berženjija i Čokonaija, Petefija, Bartoka, Contvarija, Aranja i Kemenja, umesto da budu prikazivani u panoptikumu kao užasni primeri: evo onih kojima su bile važnije svilene mašne od 1956. godine. Kao da bi se moglo smatrati životom to kako oni žive, kao da bi poezija i muzika i drama bili to što oni rade, kao da bi se pod ovim uslovima moglo živeti baš kao u kancelariji ili u fabrici. Naravno, ipak se mora živeti. Veoma teško. Ali ako je jako teško, pa jako je teško. Sakriti se i zaćutati, prihvatiti se nadničarenja, i stegnuti zube, i ne buniti se, odnosno baš se buniti, i ne popuštati, i živeti u prokletom i razjarenom grču, i ne popuštati. Gde je danas to ime, izvan zatvora, koje nije prekriveno kalom?
„Nema ništa sveto što ovaj narod nije obeščastio, ni srozao na podlo sredstvo, pa i ono što je među varvarima ostalo nebeski čisto, ovi lukavi divljaci teraju u vidu zanata, a drugo ništa i ne znaju. Tamo gde čovek bude ponižen, on već i ne zna drugačije da živi do za svoj interes, da traži sopstvenu korist, i u njemu nema više srca, čak i onda ako praznuje, ili ako voli, ili ako se moli” (Helderlin). Opravdaće ih. Opraće ih, ući će u leksikone, u književnost i u istoriju kulture, kao oni koji su ostvarili visoke estetske vrednosti. Kakva li će to istorija biti? Mene to ne zadovoljava. - Koliko puta sam već ispričao. I u Rusiji se dogodilo ono što i drugde, i svuda gde se odigrala revolucija. Revolucija levičarskog demokratskog bratstva nije umela da se održi, i kao u Atini i u Rimu i u Londonu i u Parizu revolucija demokratskog i oslobodilačkog jedinstva pretvorila se u ličnu diktaturu i despotizam desničarskih privilegija. To se zbilo u Rusiji sa Staljinom. To je ono što se obično ne zna, čak ono za šta se nije smelo znati. U Rusiji je od 1924. godine fašizam, odnosno desničarska diktatura, i ona se smesta može prepoznati, i smesta se može utvrditi po svim znacima. Levičarska je samo laž koja to stanje čini podnošljivim. Ta laž je preneta ovamo posle rata, i pedeset i šeste se protiv te laži podigao „narod rođen za bič i jaram”. Ali u Mađarskoj se događa uvek isto. Svejedno je kakav je ovde režim. Zbog onih krvavih splačina koje su ovde tekle do pedeset i šeste, ne može se boljševizam pozivati na odgovornost, i ono što se od tada zbivalo, ni za to ne odgovara režim. Narod je u ime ljudske pravde ustao protiv boljševizma. Da je revolucija pobedila, ni onda se ništa drugo ne bi dogodilo, osim onog što jeste. Istina je da se boljševizam usled revolucije potvrdio kao raspomamljeni nitkovluk, ali se i dalje zbivalo ono što i pre hiljadu godina u Aranjevim Ciganima iz Nadide. Glavni princip: svako želi da zasluži ono što dobija prvog, i pothranjuje takve principe pogleda na svet koji mu osiguravaju platu za sledeći mesec. Ne živimo od rada, nego od laži. Puko prisustvo jednog jedinog ovakvog bića truje život hiljada ljudi. Ono što se zbiva u Mađarskoj nema nikakve veze sa boljševizmom, kao što ono iz dvadesetih godina nije imalo veze sa hrišćanskim nacionalizmom, docnije s fašizmom. Moje gnušanje prema pokornima bilo je tako snažno da ako bih se u principu i saglasio s njima, ni za šta na svetu ne bih stao među njih, da me slučajno ne pobrkaju s njima. Ovde se ništa ne može svaliti na bele ili na crvene. Sve je bilo naklonjeno nitkovluku, i ničega drugog i nije bilo do nitkovluka. Da je revolucija pobedila, ni onda ne bi drugačije bilo, naprotiv. Tada bi bili došli Mađari. Ovaj nivo je, međutim, već odavno za mene nevažeći. Fašizam-boljševizam je sužavanje ljudske egzistencije, kao što je takva i cela politika. Suženi čovek postaje primitivan, zbog toga danas počinjemo da ličimo na divljake. Jedino je važno proširivanje čoveka. Sužavanje donosi srozavanje, proširivanje uzdizanje. Meni je svaka politika premalo. Čak mi je i umetnik malo, i pesnik je malo. Malo je njih u svetskoj književnosti izdrilalo da budu pesnici. Da sam bio pesnik, propao bih, kao što su i drugi propali u lakoumnim produkcijama. Meni je čak i svetac malo. Istinsku evropsku liniju Evrope, apostola Pavla, Avgustina, Paskala, Ničea, egzistencijalnu liniju subjektivnne konfesije hteo sam da povežem s apsolutnom ljudskom baštinom, Vedanta-mahajanatao-Kabala-orfika, i hteo sam da konačno i neopozivo utemeljim ljudski život. I to ne kao teoriju, nego kao faktički poredak života. Zbog toga održavam vezu sa svim namerama koje žele da ostvare duhovne kaste, s pitagorejcima, sa Crkvom, s prerafaelitima, s gregorijancima, protivnik sam svih sekularizacija, kao što su klerikalizam, demokratija, socijalizam. Vidim da je u vama delovao resantiman života. Zbog toga što vam nije zadovoljeno častoljublje, svetili ste se društvu, narodu, teorijama, nauci, imućnima, moćnima. Ali vam je sve to bilo malo. Maksimum resantimana je ako se nezadovoljeno častoljublje u ime nečega višeg osveti samom životu. - Čini mi se da se stvarno tako zbilo. I ne znam postoji li teži slučaj trovanja. Odbaciti samo čoveka ili narod ili doba ne govori o posebnoj razjarenosti. Čak ni ako ih skupa nagriza. Dokrajčio sam. Mislio sam da tamnu tačku nađem u životu. Kao opravdanje prihvatio sam Baderovo određenje,
tim pre jer ono zaista pokriva stvarnost, da je život sam po sebi prazan i nebitan, i nije ništa drugo do žudnja za suštinom. Ta glad života prema sebi samom, koja je karakteristična za Evropu od samog početka, koja je uništila Grke i Rimljane, upropastila srednji vek, s elementarnom snagom je buknula u novom dobu, da bi konačno kulminirala u ljudima kao što su Gete i Niče, i da bi žeđ i žudnja za slavom potisnuli sve ostalo. To je za mene bila tamna tačka, prvi uzrok svakog kvareža, naravno, u prvom redu u meni, i tu glad sam morao da prosvetlim dok nisam shvatio da nisam život, nego sam tamo gde sam više no život, je suis plus que ma vie, kao što veli Gabrijel Marsel, i gde sam više, to je u meni težina bivstva, i to je ono što odzvanja u svakom mom životu, i istovetno je u svakoj mojoj inkarnaciji, i što zbog pukog života ništa ne smem da žrtvujem, jer ko to učini, proigrao je svoje biće. Naći i probuditi i realizovati jezgro živog bića iza života najveće je ostvarenje koje čovek može dosegnuti. Može li se to dogoditi i po cenu zatiranja života? - Niti se život može poreći zbog bivstva, jer onda dospevam tamo gde i srednjovekovna askeza. Niti se bivstvo može poreći zbog života, jer ću se naći tamo gde je danas čovek. Oba slučaja su pseudo-egzistentna. Život i bivstvo se mogu razdvojiti samo po cenu laži. Prvi živi u izmučenom životu kao asketa, i uz pomoć užasnih samoinkvizitorskih vrlina, lažima se prebacuje u blaženstvo. Drugi je u opovrgnutoj spritualnosti i opijen je biološkim uživanjima. Ipak… - Veća težina je pala na drugi, jer je on aktuelan. Osnova današnjeg poretka života jeste da čovek porekne biće koje je u njemu više od života, i preda ga pukom životu. Dajem za život nešto što je više od života. Savest smesta protestuje. Pokreće se optužba i opravdavanje. Najveći deo evropskih teorija su dijalektike laži, u kojima ni optužba ni odbrana nisu istiniti. Sve više treba lagati. Porast laži čovek može da podnese samo srozavanjem svoga nivoa egzistencije. Za laž je potrebna tama. I u Evropi je laž pojačanog proslavljanja života po cenu poricanja egzistencije postala isključivi trijumf i univerzalni zločin. Onaj u kome život trijumfuje veoma je blizu raspada svojih duhovnih sila. Život u sirovom stanju jeste žudnja i glad i nedostatak i žeđ za samom sobom. Taj život je spavanje. To je divlji i neoplemenjeni život. Hrišćanski neiskupljen. Po baštini neposvećen. U očajanju sam bio da se u životu ceo svet preobražava u život. I duh je život. Što je više i uzvišenije od života izgleda kao da se pretvorilo u život, s izuzetkom jedne tačke. Zaista sve biva vegetativno i organsko i zemaljsko i biološko i prolazno, ali celo ovo prolazno biće, nedodirnuto spiritualnim bivstvom, nosilac je onoga bića koje je samo izvan života. Njegova vrednost i bezvrednost je onolika kolika je intenzivana prisutnost spiritualnog bića, divinalnog subjekta. Ako se život prepusti sebi, njegova se glad usmerava na njega samog, on ne vidi drugo do sebe samog, i žeđ ga očarava. Praznina je žedna praznine. Glad za životom nije životna glad, nego glad za glađu. Provizorijum, strka, požuda. Lepo, zamamno, sirensko, pokvareno, podlo, fenomenalno, otužno, obmana, jadno, blistavo, nerazumno. Ako čovek samo živi, nije ništa drugo do subegzistentan. Nije pravi živi stvor. Ako nije kalemljen, ako nije oplemenjen, ako nije iskupljen, ako se nije probudio. Subegzistentni čovek živi ispod stvarne životne linije. Za njega nema duha, nema istine, kao da je samo dopola rođen, luta srozan u život koji ne živi, i veliki deo stvari za njega je nevažeći. Normalno stanje subegzistentnog čoveka jeste resantiman (životna zavidljivost). Prepun je instinkata koji svoj cilj postižu na taj način što pokreću podzemlje. Zavist, otrov, mržnja, osveta. Ipak, šta je to kada čovek kaže život? - Žeđ, žurba, žudnja, nebitnost, prolaznost, promena, praznina, prelaz, ništa koje guta sebe sama, to je njegova ništavnost i njegova nebitnost, to je njegova vrednost, to je njegova dubina, to je njegovo bogatstvo, to je njegova lepota. On je jednom i nikad više, i on je sada, uvek poslednji trenutak, i neponovljiv i neproduživ. On je nenadoknadivo jednom, i ovde u ovoj prolaznosti neprolazan, u ovom
jednom on je opšti i večiti. Njegova telesnost je mlaka, njegov miris je jasmin, njegova materijalnost je kadifena. Odjednom prolazi i nestaje ono što je neprolazno i besmrtno. Nema ga. I u toj propasti večito ostaje u svojoj vekovečnosti ukusa meda. Što je istinski život večno je, kao što su Grci govorili, poput Arijadne koja je kao stajaća zvezda dospela na nebo i tamo je milionima godina, kao Orion i Andromeda i Persej i kako Niče kaže, život, ako je pravi, večni, … tiefe, tiefe Ewigkeit. Jedina neprolaznost. Paskal kaže da je priroda kopija večnoga. Život odgovara onome što je bivstvo, provala onoga što je u neprolaznosti obelisk i piramida i katedrala. Kao što Heraklit uči, neprekidna promena i večiti logos sa svojim nepromenljivim svetom jedno je. Kao što je hindu kultura zapisala, maja koja zasenjuje i rastače se istovetna je s besmrtnim atmanom. Pitanje, koje već odavno želim da postavim, jeste kako je moguće da od izvesnog vremena svaki čovek zdrave pameti, u kome živi intelektualna čistota, zauzima stav protiv onoga što se zbiva, i suprotstavlja se nauci, umetnosti i politici i životnom poretku, i opozicija je svemu što postoji? - Jedno objašnjenje je teorija gvozdenog doba baštine, hindu kalijuga. Genon veli da je njena završna faza započela oko šestote godine pre Hrista, i nezaustavivo napreduje prema konačnom raspadu čoveka i zemlje i sveta. Svi znaci na to navode, čovekovo duhovno srozavanje, nečuveno množenje naroda, eksploatacija prirodnih sila, propadanje država, i već stabilni i permanentni rat. Drugo objašnjenje je da je u čoveka na početku posađeno seme, čak je rođeno s njim, zlatnog doba i raja i da je uspostavljanje potpunog i visokog života (realizacija Božije države) nepobediva moć. Put realizacije zlatnog doba je negativan. Što znači da su redom iskušane sve mogućnosti i svaki pokušaj, koji nije potpomagao ostvarenje zlatnog doba, redom je propadao. Svaki pokušaj mora da propadne, na koncu će ostati jedan jedini koji treba ostvariti. „Moje carstvo grade moji neprijatelji”, kaže Gospod. Ne žele. Niko ne želi. Boje ga se i užasavaju. Ali sve ovako kako jeste doživelo je slom, i odbačeno je sve što nije istinsko biće. Na koncu će se morati ostvariti pravo. Fakat je da je danas na zemlji sve negativno i zločin i nitkovluk, kal i tama, izuzev jednog, onog jednog koje je suprotstavljeno sa celinom životnog poretka sveta. Zbog toga je danas svakovrsni takozvani optimistički zločin i popuštanje laži, svaki sporazum s naukom, s politikom, s moralom, s religijom - svetogrđe. Moguće je jedno jedino stanovište, suprotstaviti se i odbaciti i osuditi, izuzev intelektualne čistote koja od svega ovoga ne prihvata ništa. Svako cerekanje je bezobrazluk i izdaja. Verodostojna egzistencija: suprotstavljanje. Rešavanje svetske krize nije istorijsko pitanje. Glupost je pretpostaviti da ćemo se lepo razvijati sve dok se sve ne razreši. Kriza postoji zato što se ne realizuje osnovno ljudsko stanovište. Udaljili smo se od istine. Realizacija je jedan jedini tren. Presudni tren celokupnog čovečanstva. To je ono što sam tražio. U mom životu, tako siromašnom spoljnim rezultatima, probuđena osveta i zavist, razjarenost i otrov prinudili su me da svoju slavu tražim na onom mestu gde se može naći konačnost života. Zbog toga sam morao da povežem ono što je Evropa živela - Avgustin, Paskal, Niče - s onim što je u svetu uvek postojalo, počev od začela, Vedanta, mahajana, Kabala, sufi, tao, orfika. Niko i ništa ne može izostati. Ono što kažem ne treba da se pojavi u knjigama, nego da se realizuje u radionici i u kuhinji i u postelji i u vinogradima. Danas ne postoji ništa drugo do suprotstavljanje bez ostatka. Ko popusti, sumnjiv je. Ko nešto prihvati, on je podmitljiv, i počiniće zločin. To je ono što se već ne može razumeti evropskim pojmovima, i ne može se drugačije ostvariti, osim ako se otkrije osnovno gledište, ljudski status absolutus, svete knjige. Šta ste od toga do sada postigli? - One godine koje sam do sada proveo smatram samo prvim žednim snalaženjem. Drugačije i nije moguće, jer osnova, sistem i škola nedostaju, što na zapadnim stranama postoji, ali je tamo duh mekši, i korupcija veća. Sebe smatram učenikom. Neophodno bi mi bilo dvadeset, možda četrdeset godina da
u većim bibliotekama sveta izradim svoj plan rada. Trebalo bi još i da naučim nekoliko jezika, a više njih da usavršim. Bar bi trebalo u krupnim potezima da se pozabavim kineskim, japanskim, toltečkim, persijskim, egipatskim, arapskim, s više crnačkih i indijanskih i australijskih narečja. Svaki jezik zna nešto što zna samo on, niko sem njega. Temeljno i konačno bi trebalo da naučim sanskrt, hebrejski i grčki. U bibliotekama Bazela, Pariza, Londona, Rima, Kalkute, Pekinga, Kjota tražio bih određene tragove, bez ulaženja u pojedinosti. Zatim bi usledilo samo učenje. Za to bi namenio sto pedeset godina, i mislim da bi dnevno morao da radim po deset sati kako bih bio pripremljen. Odmor su klavir, galerije i kupanje u moru. Neophodno bi mi bilo pedeset godina za putovanja, i to ne tako da na jednom mestu ostanem tri dana, nego bar godinu dana. Potom bih se već usudio da druge učim, jer bi bilo bar nešto što bih pouzdano znao. Nesavestan je ko tako ne radi. Učio bih petnaestdvadeset mladića, koje bih ja sam pozvao sa svih strana sveta, i stotinu godina bi bilo dovoljno da se proveri da li su se moje misli pokazale uspešnim, ili nisu. Već bih se osećao dovoljno sigurnim da formulišem svoje delo. U mojoj četiristotoj godini započela bi realizacija dela uz pomoć učenika. Ništavno je onih šezdeset-sedamdeset godina, što stoje na raspolaganju čoveku da bi razvio svoje duhovne snage. Više puta sam posezao za računicom, i video sam da i pod povoljnim uslovima ovo neto vreme ne iznosi više od dva-tri sata dnevno, odnosno ukupno pet godina. Zbog toga ne iznenađuje da ono što se obično uradi za to vreme jeste diletantizam. Zbrzana dela, nasilni postupci, nezasnovane misli, prenagljeni i samovoljni sistemi. Za to vreme čovek ništa ne ume da nauči ozbiljno, čak ni da postavi pitanja, ne vidi uzajamne veze, više ih samo izmisli, čini glupe greške. Moguće je da je to jedan od razloga što oni koji su se smatrali ozbiljnima nisu načinili sistem, i čak su se čuvali i od krupnih dela. Umetnost, religije, države, nauka improvizacije koje nisu do kraja domišljene. U svakom pitanju zadržavam za sebe pravo na da i na ne u vreme kada sam već upoznao stvar. Sada ni ne znam, niti ne ne znam. Učim. Izrada takvog životnog poretka koji čovečanstvo može da prihvati i da ostvari bez poricanja svakog pozitivnog rezultata. Nema više razjarenosti. Život koji je pretrpeo poraz postigao je ove unutarnje rezultate. Ima li smisla ova vivisekcija? - Ne umem drugačije da se branim od svoje egolatrije. Na onom stepenu laži, na kojem sam proveo veliki deo života, odbacio sam naivnu i ubilačku sebičnost. Visok stepen laži sam dosegao na taj način što sam otkrio laži sveta, u međuvremenu sam u pozadini, podmuklo budio prema sebi samom onu uvijenu sumnju da sam se ja očistio od te laži. Moja egolatrija, veličanje idola Ja, budi i održava veru prema samom sebi, zato sve i ovde odbacuje jer živi u istini. Sebičnost nije samoljublje. Naprotiv. Nisam voleo sebe, nego sam živeo u samoobožavanju, u međuvremenu sam svakoga, u prvom redu samog sebe varao time da u meni nema nikakvog idola. Za odbranu ovakve laži visokog reda treba pribaviti kolosalno znanje. Prikupio sam ga. Živeo sam u spletu obožavanja idola i strategije laži koja je nastala za odbranu idola, i moje značenje je bilo što sam lagao iz veće dubine nego svi koje sam poznavao, i ako sam imao razloga za prezir, onda je to bio taj što sam potcenjivao one koji su zastajali na nižem stepenu laži i zadovoljavali se primitivnijim nivoima. Poštenije sam prezirao jer su bili prozirniji. Znam da nema značaja ona nedvosmislena činjenica što moja ni bliža, ni dalja okolina nije dopuštala „da budem ja sam”, i nisam imao načina da realizujem istinu svoga bića. Ne bi bilo časno kad bih se na sve to pozivao, jer je ta situacija svima bila dana. „Niko nije doprineo da zadobijem istinu svoga ljudskog bića”. Ali to nije opravdanje. Energiju koju sam upotrebljavao za laž mogao sam da upotrebim i za istinu. Sebičnost nije samoljublje, nego čudna ludost, nezavisna i od instinkta, i od smisla, sastavljena više od infernalnog, od straha, kukavičluka, očaja, oholosti, ali naročito od fiks-ideja, i sebičnost isključuje samoljublje. Ako čovek voli samog sebe, već je u dobitku, jer ume da voli. Paskal kaže, ljudi se po svojoj prirodi međusobno mrze. Treba dodati, u prvom redu
sami sebe? Nema specifičnijeg ludila nego kao kada mrzim istinu. Šta smatrate najvećim nedostatkom vašeg života? - Odnosno šta je to zbog čega treba da se vratim, ponovo da se otelotvorim? Kako bi to bilo zgodno. Čovek se javlja u novoj inkarnaciji kako bi nadoknadio propušteno. Misao o ponovnom otelotvorenju nikada nisam umeo da shvatim drugačije do kao poređenje. U prenesenom smislu znači nešto što ne razumem. Ipak, ako bih se ponovo inkarnirao? Veoma kasno sam razumeo šta je ono u čemu su neizmerno više iznad mene jednostavni mali ljudi. Znaju nešto što ja ne znam. U njihovom biću postoji sjaj koji meni nedostaje. Bliži su najvišem, i u odnosu na njih tako sam malen sa svim svojim pribranim uzvišenostima. U prvom redu ne mislim na svece u kojima je tako mnogo sakralnog i tronutog licemerja, ali ni na majke koje glupo i manijakalno vežbaju talenat majčinstva. Postoji jedna vrsta bezbrižnog smeška koji viđam na licima samo onih koji vole. Lao Ce kaže da je najpouzdanije mesto ako čovek sebe obezbeđuje ljubavlju. To znam. Postoji onaj ko me čuva i pod čijim krilima mogu smireno da se smešim. Ali postoji jedan smešak koji je više od toga, pripada onome ko sam voli. Slavoljublje je jedna vrsta očaja, kažu. Očaj pak znači nedostatak ljubavi. Zbog toga su strka i čovek kao „strela ispaljena u noć”. To rajsko lice, lice koje voli, bez straha i brige, bez odbrane i taktike i strategije. Bez sebičnosti, koju tako duboko prezirem, ali preko koje sebe ne mogu da prevedem. Ne znam da ostvarim ono što to čini suvišnim. Nečisto Ja to i ne može da razume. Razumem, ali samo razumem i klanjam se pred njim. Ljubav nije bezuslovno žrtva. Ali bilo šta da čini, pretvara se u ljubav. Istovremeno je i znam i ne znam, obavešten sam o njenom prisustvu, ali u meni ne ume da oživi. Postoji neko iz čijeg bića rajska toplina zrači. Ništa upadljivo, nikakvo strahovanje, najprostije što postoji, i dok je nisam razumeo, ništa nisam znao. Razumem. Sve razumeti. Kažu, nema razrešenja velikih egzistencijalnih pitanja. Jedino je moguće prevazići ih razvojem. To je viši nivo, gde se pitanje stapa s drugim, i postaje njegov deo. Dugo sam to verovao. Sada znam da postoji rešenje bez ostatka, svako pitanje je razrešenje bez manjka. Mislim, zbog toga treba da se vratim.
Metapoezis Poezis znači majstorska delatnost, a Grci su tom rečju označavali rad umetnika. Poezis je ona aktivnost koja se ne odnosi neposredno na biološki život, nego prevazilazi celishodno držanje u prihvaćenoj borbi za egzistenciju. U onome što je poetično ima nekog viška, a taj višak je ono što je važno. U onome što umetnost čini ne samo da ima idealiteta, nego upravo kao da je smisao delatnosti ovaj idealitet. Otuda majstorska delatnost stvaranja umetnika nije ono što je čovek, već ono što je iznad čoveka, i nije ono što je život, već ono što je više od života, i ne ono što je priroda, već ono što je više od prirode. Ono što je umetničko nije samo majstorsko ostvarenje, već majstorsko ostvarenje onoga u čemu se ispoljava višak bivstva, kako to Niče kaže, ne Schöpfung, već Überschöpfung (ne stvaranje, već stvaranje iznad sebe sama), odnosno ne poezis, već metapoezis. Izgleda da ovo metapoetičko držanje predstavlja karakternu crtu distinkcije celokupnog čovekovog bivstva. Treba odmah dodati da je misao o potpunom interesu i korisnosti svake aktivnosti unutar ljudskog postojanja fantazam, sasvim pouzdano fantazam nekoga koji nikada nije video šta čovek radi kada kopa ili bere pasulj, ili krpi rublje, ili peče slaninicu, i nije video da svaki pokret svakog čoveka karakteriše potpuno otvoreni cilj, da to bude dobro, što opet odgovara nameri ugrađenoj u čovekovo bivstvo da postiže meru koja daleko nadmašuje takozvanu praktičnu svrsishodnost. U čovekovom bivstvu ne postoji praktična aktivnost koja je potpuno usmerena na korisnost. Ona je određeni idealitet, koji je u delatnosti umetnika apsolutan, nalazi se i u tome kako neko meša zapršku. Čovek radi nešto da bi bilo ono čega još nema: da se ostvari nešto što je nepostojeće i nalazi se samo u čovekovom idealu, nešto što je u odnosu na prirodu višak, jer nije iz fizičkog sveta, nego iza njega, i nije biološki život (sa stanovišta biološke delatnosti života nije ni shvatljiv), već prožima biološki život i uzdiže život iznad njega samog. Ovaj ljudski čin ipak nije individualan i izolovan i prepušten sam sebi, on je karakterna oznaka svevremenog ljudskog poretka života. Nikada nije puko održavanje života, već uvek i u svakom slučaju i bez izuzetka od svega više. Ljudsku delatnost u borbi za opstanak ne karakteriše korisna svrsishodnost, već smisao. A smisao je u tome što u ljudskoj delatnosti sledi neki sveukupni ljudski red, koji ovde ne postoji, nego čeka da bude ostvaren. Umetnost je onaj oblik ljudskog metapoetičkog držanja koji potpuno ignoriše korisnu svrsishodnost u borbi za opstanak i svojom delatnošću ništa drugo i ne želi do da ostvari red smisla, da izgradi takvo uređenje egzistencije koje odgovara njegovom ukusu i potrebama i vrednostima i zahtevima. Metapoezis nije pod znakom ideja, već pod znakom vita nuova. Umetnost ne sledi ideje, već ostvaruje čovekov apsolutni i konačni i potpuni život. Vita nuova nije realitet; vita nuova je istinskija od realiteta. Onaj koji bira samog sebe, bira život, prirodu i svet, on može živeti u stvarnosti, ali je to tek slepa produktivnost, taj čovek samo vežba svoj talenat. Onaj koji bira samog sebe, bira samo ogledalo i ostaje daleko od istine. Lontana come in uno specchio, daleko kao u ogledalu. Umetnost polazi od toga da čovekovo biće nema objekt koji bi imao odgovarajuću potpunu vrednost. Umetnost je ona delatnost koja stvara svet potpune vrednosti koji odgovara ljudskom bivstvu. To je metapoezis. Metapoetički svet nije realan, nego hiperrealan. Sadržaj metapoezisa je postojeća koncepcija koja je svakom data zajedno s egzistencijom i nalazi se u ljudskoj egzistenciji, koncepcija o konačnom obliku i uređenju čovekovog bivstva. Ljudski hiperrealitet je sistem sa osobenim zakonitostima koji je u svakoj umetnosti isti: stil, ritam, proporcija, mera, hijerarhija i poredak bitnih vrednosti. A osobenost je pak sledeća: ljudsko biće se oseća dobro jedino u prirodi uzdignutoj do umetnosti, ali samo onda ako je priroda u potpunosti izdvojena iz kruga prirode i metapoetički preobražena za čoveka. Nije nam dobro u prirodi, nego u umetnosti. Ali je čudno, kao da je i sama priroda potpuno spremna za život samo u tom slučaju, i onda oseća sebe ako je čovek umetničkim bivstvom uzdigne
do sebe. Ovo nema nikave veze s onim što se uopšteno naziva kulturom. Ono što kultura čini, to je većim svojim delom samo korisno i svrsishodno, a u kulturi priroda (kao i čovek) uglavnom pati. Metapoetički preobražena priroda je oslobođena i srećna, što je više umetnička, tim je srećnija. Kako može biti srećna jedna kineska vaza, ili peruanska izatkanica, mramor na kapitelu Partenona u Atini! Smeštanje u svoj konačni dom živa je želja i u zrncetu peska. Cela zemlja žudi za vita nuovom, jer nema oblutka koji ne bi želeo život potpune vrednosti. Metapoezis je kada čovek ne izražava sebe, nego stvara ona: što je od njega više: umetnost, kada čovek sebe uzdiže iznad sebe. Samo tako se ostvaruje njegovo bivstvo. I priroda očekuje od čovekove umetnosti da je on uzdigne do sebe u vita nuova.
Čalabrčak Gospoda Boga Jun je crveni mesec. Kao što je maj zelen i avgust zlatno žut. U junu cvetaju bulke. Crveni Duhovi, kada se Sveti Duh pojavljuje na zemlji u obličju crvenog plamenog jezika. Mesec crvenog voća, trešnje, višnje, jagode, maline, ribizle. I tome se ne može dovoljno načuditi, to nije požudno i podivljalo crveno. U ovom voću nema ničeg izazovnog, naprotiv, sve sam smeh. Vedro je to i dečje crveno, boja prvih plodova godine. U junu treba jesti. Otprilike na pola kilograma potpuno zrelih jagoda treba uzeti 150 grama šećera u prahu. Opšte je mišljenje da je voće i šećer najbolje rasporediti po slojevima, i jagode malko prignječiti, samo da bi više soka pustile. Kad je to spremno, treba sve preliti s dvesta grama pavlake. Količina može biti malo veća ili manja, prema ukusu. Treba se suzdržavati od preterivanja. Mnogi daju prednost skorupu, ali oni ne razumeju suštinu jela. Jun nije mesec prožet šećerom, nego mesec nežno svežeg i blago kiselkastog voća. Pogrešna je primena skorupa. Kasnije, krajem meseca dopuštena je već njegova upotreba uz šumske jagode, a postoje i oni koji s malinama, naročito uz sveži kompot od malina, pripremljen sa sutlijašem, nisu u stanju da jedu ništa drugo osim skorupa. To je u redu. Ali skorup s jagodama upućuje na pogrešan ukus. Pogrešan ukus vodi pogrešnom vrednovanju, a ono pogrešnom načinu života, zbog toga tako nešto treba izbegavati. Može se staviti sloj jagoda, pa sloj šećera i sloj pavlake jedan iznad drugog, i voće tek da se malko načne. Drugi ostavljaju celo voće i pavlaku stavljaju na vrh kako bi curila, rastopila šećer i izvukla sok iz jagoda. Na dnu posude skupi se napitak ružičaste boje i najispravnije je ako ga čovek, pošto je pojeo jagode, uzme onakvog kakav je, ne jedući ga kašikom, nego ga popije. To je savršen završetak čalabrčka. Grešni čovek jagode s pavlakom stavlja u frižider i neprirodno ih rashladi. Protiv toga se najodlučnije mora protestovati. Ispod određene temperature voće gubi od svoga ukusa isto kao i vino. Prava mera je hladovina podruma, ili što je isto to, čovek posudu - zapravo idelna je keramička posuda, metalnu treba odbaciti - može da spusti u bunar i da je ostavi nekoliko sati. Najbolje je jagode pripremati od svežeg jutarnjeg branja pre podne oko deset sati, i čuvati ih na hladnom do popodne do tri, pola četiri. Jer klasično vreme za jedenje jagoda s pavlakom jeste kada podnevna toplota malo popusti i vazduh postane lakši, odnosno oko pola četiri. Kada se Gospod Bog probudi posle dremuckanja nakon ručka, tada jede jagode za čalabrčak. Postave se na senovitu terasu, iznad stola se navila grana oraha, tu on jede malom kašikom, pre nego što opet krene u vinograd. Jer ako neko ne zna, Gospod Bog obavlja rad najvišeg reda na svetu, odnosno on je vinogradar. Posle čalabrčka, smirena stomaka i raspoloženja, zadene rafiju za pojas, stavi makaze u džep, uzme motiku i krene među čokote, da bi posekao nepravilne lastare, povezao loze koje su se izvukle, i gde naiđe na korov, on ga iskopa.
Klanjanje pred preporodom Ova misao je sasvim lična, i ne mogu ni da zamislim koliko je drugi mogu slediti. Iz dana u dan se često susrećem s nečim što ne razumem, i to me nerazumevanje obespokojava, jer se razumevanje i zatvara i sklanja ispred tog nečeg, a istovremeno ga zahteva. U svakom slučaju zna nešto što ja ne znam. Ne govori o njemu i ne može se navesti na ispovest. Budući da sa svoje strane živi u neprijatnom neznanju, sve što čini nečuveno je dosledno, naročito u svojoj nedoslednosti, ali od sebe nikada ne odstupa. Svi znaci govore da sebe ne poznaje isto onako kao što ga ni ja ne poznajem, a za to nema ni mogućnosti, i svoju nerazumljivost smatra samu po sebi razumljivom. Oslanjam se na dve opaske. Jedna je Ničeova, on kaže da je žena ono što je u čovekovom životu spavanje. Autora druge opaske ne znam, navodi je beznačajna knjiga, ne znam od kuda. Veli da žena u braku preporodi muškarca. Iz jedne od mnogih perspektiva, svet je otelotvoren u ličnost iz gomile bezličnih sila. Ličnosti ljudi, životinja, biljaka, minerala, atoma, gde je na niskom stepenu ličnost zaista neznatna, dok na gornjem stepenu znači svest dostojnu pažnje i sposobnost (slobodu) opredeljivanja. Jer od vremena teorije kvanta znamo da se sloboda nesumnjivo može konstatovati na određenom stepenu i u fizičkim telima. Više filozofskih pravaca tvrdi da je jedinstvo gomile bezličnih sila i otelotvorenje u ličnost privremeno i prolazno, i da će se raspasti zajedno sa okončanjem života. Na istoku je takav pravac sankhja ili budizam, na zapadu prirodne nauke. Drugo shvatanje tvrdi da je ličnost preegzistentna, i da će se održati i posle konca života. To se učenje više odnosi na religiju i metafiziku. Na osnovu onoga što sam uglavnom naučio iz svetih knjiga mislim da muškarac sabira u sebi bezlične stvaralačke sile. To je baština. Žensko biće, kao što to kazuje Vedanta, Tora, tao, sankhja, privlači u sebe bezlične snage obnove, i otelotvorenje je preporoda bezličnih sila. Zato Niče može da kaže da žena u životu čovečanstva igra istu ulogu kao i spavanje. Čovek se za to vreme preporodi. Zbog toga nepoznati autor kaže: kad se u braku spoji muškarac sa ženom, žena ponovo rađa muškarca, jer on učestvuje u silama obnove. Vanredna prednost ove misli jeste što je jedno od opštih mesta, i nema u njoj ništa izvorno. Stvaranje je jednokratno očitovanje snage, ujedno i zauvek sređivanje buknulih moći sveta. Stvaranje je jedno i okončano. Svet, međutim, ne samo da je gotov, nego u toj svojoj okončanosti se ponovo rađa u svakom trenu. Druga polovina sveta je neprekidno očitovanje sila preporoda. Stvaranje i obnavljanje, što je dvoje, i što je jedno. U svakom slučaju neobično je da ono što Heraklit kaže o svetu koliko se to slaže s ovim dvojstvom, odnosno jedinstvom snaga maskulina i feminina. Svet je neprekidno isti i u svakom trenu drugačiji. Vatra bukne s merom i s merom se gasi. Opstoji i od početka je istovetno ono što gori u večitoj promeni. Svet se mora stvoriti, i svet se neprekidno mora obnavljati. Ako čovek domišlja nešto do apsolutnih granica smisla, uvek se susreće s Heraklitom. Sa svim ovim psihologija nema nikakve veze. Nema veze ni biologija. To je metafizika, na kojoj počivaju psihologije i biologija, i metafizika je njihov smisao. Sve što je analogno sa ženskim bićem ima svojstvo obnove. Zato priroda u jesen zamire da bi se u proleće mogla obnoviti. Mesec opada zato da bi mogao rasti. Sunce zalazi zato da bi moglo izaći. Smrt postoji zato da bi bilo rađanja. Prema svetim knjigama to je maja ili prakriti ili teh ili jin ili kali. Dolazi novo, i uvek novo. Čudna je to čarolija, od koje dobijamo nesvesticu, ali iz nje muškarac može da vidi, žena nikada. Iz preporoda se žena ne budi, jer sama sebe ne poznaje, nema ni zahteva da se upozna, čak i protestuje protiv toga. Žena je nesvesna same sebe, i takva hoće i da ostane. Recimo, refleksija žene je ogledalo. Ogledalo je, pak, najveća čarolija, u njemu nema samospoznaje, jedino zanos sobom. Ono što nazivamo ženskom lepotom verovatno i ne liči na istinsku lepotu. Lepota žene je bogatstvo i divota života koji nije ostvaren u svetu. Zato i jeste uzbudljiv, jer je tek obećanje.
Većinom se nešto od njega jedva i realizuje. Istinska lepota postoji sama za sebe. Ženska lepota je zbog obnove. Ne mogu da je odvojim od delovanja koje čini, kao što i nije moguće. Nije lepa, nego neodoljiva. Bez toga je stvaranje nemoćno i nevažeće. Ova vatra i uzbuđenje dokaz su da ne postoji samo bivstvo, nego i život, ne samo konstantnost, nego i promene, ne samo lepota, nego i čarolija. Sankhja prirodu i promene i život naziva igračicom. Zato fenomenalna definicija Antala Serba da je apsolutna žena nadtelesno telo nije važeća. Žena se čak mnogo manje može identifikovati sa svojom telesnošću nego muškarac. Telesnost pripada svetu stvaranja. Žena je pre odeća, naravno, odeća onako kako je ona tumači, odeća igračice, kako Alen kaže: istinska žena nije razodenuta, nego odenuta žena. Odeća koja je latica cveta. Moda koja se neprekidno obnavlja, opsena, igra, uloga - suvereno su carstvo žene gde se očituju snage obnove. Ali žena nikada sebe nije pobrkala sa svojom telesnošću, i njena taština je zato istinska taština, jer telo za nju nije ja, nego delo. Sve što je u vezi s telesnim za ženu je ritualno, puder, boja, kozmetika, ali ništa toliko koliko kosa, ta apsolutna simbolika neprekidnog porasta. Večita tema vajara i slikara je obnovljena žena koja izlazi iz kupatila. Obnavlja se svake četiri sedmice. Grčki mit veli da je Hera svake godine ponovo dobijala nevinost. Treba misliti da žena ni izdaleka nije ono koncentrovano erotično biće kakvim ga predstavlja psihologija i biologija i loša poezija. Ne zavisi preporod od erotike, nego erotika od preporoda. Žena je srazmerno često neerotska, čak antierotska. Jer je istina da je odnos majke i dece erotski, i kuvanje, domazluk, briga o porodici se ne mogu zamisliti bez erosa. Ali, i u ovoj stvari je presudan, kao i u celokupnom ljudskom životu, ideal besmrtnosti. Ideal besmrtnosti je ona podsvesna misao koja prožima celokupnog čoveka od momenta začeća i upravlja njime. Muškarac je besmrtan u stvorenom svetu. Žena u svom preporodu. Majka, ljubavnica, supruga, muza, mudrost (sofija, hohma), igračica, čarolija, lepota, telo, nadtelesno telo, objavljenje preporađanja. Stvaranje stoji naspram ničega, jer svako stvaranje je stvaranje od ništa. Žena ne zna šta je to ništa. Žena stoji nasuprot haosu, otuda uzdiže svet kako bi ga preporodila. Otuda je opasnost za muškarca zaglibljivanje u ništa, što je neplodnost; opasnost za ženu je zabludelost u haosu, što je demonsko. Crna i đavolska igračica koja ne preporađa, nego uništava, jeste indijska Kali. Stvaranje ima nešto što samo ono poseduje, samo i jedino, ima ime. Obnova je bezimena, zbog toga je žena proleće, rast meseca, miris, odeća, igra, pesma, cvet, čak i onda ako je duhovna obnova i ponovno rađanje u znanju i mudrosti. Besmrtnost u preporađanju, ne kada žena posluje, nego kada sanja. Simon Veil kaže da čovek kada jede ne hrani samo sebe samog, nego i sve generacije koje za njim slede. Ova misao je pre svega tačna, ali spada među malobrojne misli koje je samo žena mogla izreći, jer potiče iz ženskog znanja.
Besi (Šigaljevizam) Besi je delo Dostojevskog u kojem autor samog sebe oponaša, ali verovatno ne zato što mu je opala inspiracija, nego zbog nečega drugog. Kod manjih je to uobičajena stvar, ali se događa i velikim majstorima. On se ne zadovoljava time da jednostavno bude Rus, nego počinje da se rusifikuje, kao što to na drugi način radi u Poniženima i Mladiću. Ponaša se kao da je sopstveni epigon. Besi znače isto što i đavoli ili opsednuti ili razjareni, u svakom slučaju oni u kojima besne demonske sile.1 „Razrušiti temelj ljudske zajednice” „neophodno je da se čovek preobrazi u podlu, gnusnu, plašljivu, surovu životinju”, i da se „navikne na svežu krv”. - „Potpaljivati, vršiti mučka ubistva, denuncirati, lagati, stvarati legende” -, „dopustiti pijanstvo, klevete, bludničenje” „biće neophodno da se odrubi nekoliko stotina miliona glava” -, „razoriti stara vremena a da na njihovo mesto ne dođu nova.” Već u samim Rusima ima neke oslobođenosti. U odnosu na Evropu u svakom slučaju mnogo je manje parališućih principa. Ne toliko uviđanje gluposti svakovrsnih delatnosti, mnogo više onaj visoki cinizam, onaj izazovni i drski ton kojim se to formuliše tako da to ima snagu kao huljenje. Svako zaslužuje kišobran, veli Dostojevski, i time smo odredili minimum ljudskih prava. Eto, kakva formulacija dostojna divljenja koja pored evropskih idealizama zvuči kao blasfemija. To je ono rusifikovanje što se dopada bigotnom ateizmu fanatičnih sekti. „Potpirivaćemo pobunu, ali najkraći put za to: preplaviti zemlju ateizmom”. U poslednje vreme samo Rusi umeju da počine greh, ostali jedino prave gluposti. Naravno, počiniti greh može samo religiozan čovek, a za greh znati: prilično je stepen religije. Ovaj greh je svestan i provokativan, zapravo je glup, ali je religija na presudnim tačkama uvek glupa, i to je njena snaga. To je program svesnog zločina koji je agresivan i skandalozan. U čoveku on dirne nešto pa se odjednom prestravi i odobrava, odobrava radikalnu iskrenost, i prestravljuje se od toga u kakvu podlost vodi to „dobro”. Svesno počinjen greh zapravo je stav vernika, vera koju on izriče: ka cilju u životu ne vodi dobro, nego zlo. E pa, činimo zlo. Budimo zločinci. Krupan moderni događaj jeste da greh više nije bolest, nije ludilo, nije izvitoperenost ni organska nesavršenost, nego je stvarno greh, i ne može se zabašuriti nikakvim biologizmom ni psihologijom ni moralom. Greh je zaista ono što religija kaže, odnosno kaljenje i gnusoba ljudske ličnosti. Kod Rusa je to utoliko više što su oni i u tome samodopadljivi, i razmeću se kao da je to posebna istaknutost, bestidnost, i psujući uz to pokazuju, recimo, pljuvanjem Bogu u lice. Ova nečuvena sloboda više se ne brine za smisao, nego se s uživanjem utapa, kao da je opijena grehom, u kaljanje instinkta Boga i ljubavi prema čoveku („Bog Rusa je već uzmakao pred rakiještinom”.) Dostojevski je opsednutost kao svetski program izložio u jednom od svojih likova, u učenju Šigaljeva. Šigaljev je otkrio jednakost, kaže. Teorije Platona i Mora i Furnijea, i ostalih utopista puka su sentimentalnost u odnosu na njega. Ako se šigaljevizam ostvari, onda „svako će posmatrati druge, i obavezan je da o njima podnosi dostave” - , „svi su robovi, ali su u ropstvu jednaki” - , „prvo što treba učiniti jeste da se na niži nivo postave obrazovanje, nauka, talenat” „izuzetni talenti nisu potrebni” ,”čim postoji porodica, ljubav, talenat, smesta se javlja želja za vlasništvom” -, „želje ćemo istrebiti” , „robovi su obavezni da budu jednaki” jedna desetina raspolaže slobodom i neograničenom moći, ostali gube svoju individualnost, žive u drevnoj nevinosti, u rajskom stanju, kao krdo, i moraju da rade -, „bez despotizma nikada nije bilo slobode, ni jednakosti” -, „Šigaljev je pošao od najneograničenije slobode, i dospeo u najneograničeniji despotizam”. Naravno u praksi se to realizuje na taj način što svi bez izuzetka uz izbezumljeni napor hoće da pripadaju onoj jednoj desetini, zbog toga vrše izdaje, prevare, nitkovluke, prijave, jedino da bi
pripadali toj grupi odriču se smisla i istine i ponosa („danas više niko ne živi svojim umom”). Razume se „katkada je potrebna promena”. „Svakih trideset godina oni počinju da uništavaju jedni druge, samo da im ne bi dosadila jednoličnost.” Dosada je aristokratsko osećanje, a to ne sme da se raširi. Šigaljevizam se ostvario, uspeo je preko očekivanja, praviti se Rus bilo je mnogo uspešnije nego što bi bilo, na primer, ostati jednostavno Rus. Sada je svako prinuđen da to uvidi otprilike sto godina posle njegovog nastanka. Samo na jednom mestu mu je neophodna dopuna, treba probuditi i budnim održati uverenje: najviše dobro je život - život je jedino dobro, - ništa nije veće i više - odnosno treba utvrditi veru života koja se s oduševljenom suludošću drži prolaznosti, valera životinjskog života, pomamno ratuje protiv besmrtnosti i nadživotnih vrednosti i misli o drugom svetu. Jer ako je čovek zatvoren u ovaj čisti i prazni život, u ovaj život koji traje jednu godinu, ili pet minuta, i kao da su nadživotne sile isključene (ako ga pretvore u racionalistu, ili ateistu), u njemu će se bezuslovno razviti životna glad, za rakiju i za cigarete, za salamu i za sendviče počiniće proneveru i prevaru i izdaju, i osećaće se obaveznim da bude podao i nepošten i nizak, i sve koji mu stoje na putu pogaziće, za još pet minuta, za još jedan sendvič i za jedan sladoled. Račun je dobar. Da bi se razorio temelj ljudske zajednice, a da potom ništa ne usledi, zaista to treba uraditi. Kad već počne da se razvija, treba naslutiti da će od toga nastati nešto veliko, nešto veoma veliko. Možda raj. Neprekidno se krećemo prema njemu. To je ideja razdora. Acheronta movebo - pokrenuti donji svet. Jer ono što je nužno jeste pretvoriti čoveka u podlu, gnusnu, plašljivu, surovu zver, i nužno je odrubiti stotinu miliona glava. Uništiti ranija vremena a da na njihova mesta ne dođu nova. Ništa neće uslediti. Ali to ništa je najvažnija stvar. To je onaj elemenat u kojem se šigaljevizam gnezdi. Praksa koja nema svoju teoriju. To je onaj čiji je sadržaj kišobran, odnosno cigareta i rakija i sendvič. Za razaranje temelja najpouzdaniji je put širenje religije života (ateizam, nacionalizam). Ničeovim rečima: najmanji čovek. Spašena gnjida u sendvič-svetu. Ono što imponuje u ovom šigaljevizmu jeste potpuni nedostatak sposobnosti za samoobmanjivanjem. To je radikalni i blasfemni cinizam u odnosu na koji je bedan sentimentalizam sav razjareni nitkovluk koji je do sada počinjen u istoriji. Znamo, pretežno je hipokrizija ono što se naziva civilizacija, i kad se počne istraživati iskrenost i prirodnost, civilizaciji je kraj. „Razaranja starih vremena a da na njihovo mesto ne dođu nova”. Ono što je u šigaljevizmu očaravajuće, to je ofanziva i provokativna besramnost. Za Diogena se kaže da je na trgu Atine javno polno opštio sa svojom draganom. Šigaljev izmetom premazuje sve što je do sada za čoveka ozbiljno bilo. Iz očajanja. Očajanije kao što Dostojevski kaže. „Šigaljev je krenuo iz očajanja i vratio se na isto mesto”. Otprilike stotinu godina posle Šigaljeva možemo reći: Prvo: najvažnija težnja svakoga ko postoji jeste da sraste u jedno. Beskrajna je različitost da se ostvari beskrajno jedinstvo, kao što kaže Herderlin, to je anti-Šigaljev. Ovom srastanju danas je najvažnija prepreka vlast. Vlast se umeša u proces srastanja, i uvek iznova razara jedinstvo koje želi da se ostvari. Ova vlast je dugo živela kao lična samovolja. To je bilo doba Velikog inkvizitora. Veliki inkvizitor je sprečavao nastanak zajednice, i to tokom stoleća. Danas su već diktatori (inkvizitori) nesavremeni. Ostvarivanje jedinstva sprečava bezlični pogon. Zbog toga je danas najvažnije pitanje istorije organizacija. Organizovati znači razoriti faktičke životne veze, i umesto njih uvesti fiktivne i protivživotne razpiere. Kako se ne bi mogla integrisati ljudska zajednica koja uvek iznova želi da se ostvari. Drugo: jasnost u mišljenju koja se ukleštila između primarnog instinkta i smisla, jasnost čije je neobično svojstvo da je slepa (lucidité aveugle, slepi um). Ova neprirodna jasnost je neprijatelj života, odnosno ona kvari život i pustoši i ruši i troši. „Ovo je jeftina i retko popularna nauka”, veli Dostojevski, „ali i prava nauka je u istoj službi”. Ova slepa lucidnost (njeni oblici kao racionalizam, utopizam itd.) sužava i potiskuje i pljačka život. Eksploatisati šumu, more, dubine zemlje, rad čoveka. Čovek eksploatiše i samog sebe. Slepa lucidnost
korumpira život, ponajviše kao filozofija i pogled na svet i nauka, odnosno kao takozvana istina. Treće: odseći transcendentne žile i krunu životnog stabla, i samo zadržati biološki život, svu snagu usredsrediti na život, izgraditi uređaje koji računaju samo na život, podsticati glad za životom, opravdati požudu, jer je život uživanje, ovde treba postići sve, sada, celinu. Evo tri kritične tačke: bezlični pogon koji sprečava srastanje zajednice, slepa lucidnost koja sebe smatra pametnijom od uma i besramna glad za životom koja ne želi drugo do da u svemu uživa. U ovom trenutku ove tri tačke su još odvojene, težište svake od njih nalazi se na različitim delovima zemlje, bezlični aparat verovatno u Kini, slepa lucidnost na više mesta, glad za životom u Americi. Ali svi znaci upućuju da će se njih tri susresti, i tada ćemo stupiti u poslednji stadijum svetske krize. Možda će se to dogoditi u Rusiji gde je tlo već dobro pripremio šigaljevizam. Postoji verovatnoća da će sjedinjavanje biti međunarodno, recimo, kao anti-organizacija ili bolje pseudoorganizacija ujedinjenih nacija, međunarodni savez bankara, razbojnika, terorista, gangstera, ideologa. U Drugom svetskom ratu sedam sila se borilo, i unapred se moglo videti da će od njih ostati samo dve koje će akumulirati sve nitkovluke svih ostalih. Tako se i dogodilo. Međutim, borba između dve sile nije rešena, jer čim jedna načini nov korak u podlaštvu, druga ga smesta asimiluje. Rasplet posle svega može biti samo da konačni korak neće načiniti država ni narod, nego naddržavna međunarodna organizacija. Neposredno posle rata još je bilo moguće sprečiti njegovu realizaciju, danas više nije. U međuvremenu svi pokazujemo bezobrazno licemerje, i uvređeni smo što postoji šigaljevizam, da je on samo formulacija životne prakse kojom već odavno živimo, i nije nam ni na kraj pameti da je prekinemo.
Dosta tih priloga (Analiza sakralnog) Mali Poljak, rođen krajem maja hiljadu devetsto četrdeset prve, sada ima dvadeset godina. Roditelje mu ubiše u ime neke pravde, beba ostade u senu, u štali, krčmar ne imaše srca da ga probode vilama. Kasnije, pak, više nije znao da li da se kaje ili ne. Jednom sam slično lice video u vozu. Strah se nalazi u očima: između napada i bekstva, spremnost na oboje. Ove oči se nisu bojale, više su blenule i čekale. Nikada nisam video nezgrapnije iščekivanje, mislim da su čekale Mesiju, i iščuđavale se što on još nije stigao, a ovamo, po apsolutnom računanju, već je odavno morao biti ovde. Ljudi nisu bili zanimljivi, predeli još manje. Dečak nije gledao oko sebe, niti je pogledao kroz prozor. Ruke je bio položio na klupu, seo na njih i klatio se, ali ne zbog igre, više da bi nečim privremeno prekratio vreme. Očito da nije školovan, zanat nije učio, niti će ikada. Stvari mu nisu važne. O sutrašnjici ne razmišlja, porodicu neće da zasnuje, niti kuću da izgradi, ne štedi, niti čezne da će jednog dana. Niko ga nije voleo, a ni on nije voleo nikoga, sem tog jednog. Po ovom dečaku sam naslutio onog Poljaka koji živi u blizini Bresta pod plavim nebom, među omorikama i vranama. Ali Poljak je još osamljeniji. Možda i ne zna šta je to železnica, jedino šta je glad, vaši i dronjci. Kod krčmara, gde je odrastao, odnos prema njemu nije bio lošiji nego prema rođenoj deci, ali im je bio na teretu. Mi smo ovde danas svi na teretu jedni drugima. Čak i bez mržnje, jedino dosada, dosada. Dete zna da je suvišno i većina dece želi zbog toga da bude korisna. Biće bolji nego što jesu. Tako nastaju štreberi. Bivaju poslušni, čisti odlikaši i dobri građani. Bar da se pobune. Pričalo se da su pristigli vojnici, svejedno u kakvim kapama, pokupili su mnogo ljudi po selu. Saterali su ih u dvorište krčme, jer je tamo bio visok zid. Oterali su ih put šume, niko se više nije vratio. Krčmareva žena je govorila onim tonom, kako je ona dobra. Veoma je teška konstelacija krajem maja hiljadu devetsto četrdeset prve. Samo za nekoga znam koji se rodio kritičnog dana, i umro je još kao beba od nepoznate bolesti. Izgleda, nije mogao da izdrži. Tada je bila zlatna konjunkcija u sazvežđu Bika i oko njega ogroman stelijum. To je takva mogućnost izbijanja koncentrisanog ludila što mi tek sada počinjemo da shvatamo kada je već kasno, i kada se pripremamo za još veću mogućnost. Ovi ljudi uopšte nisu sposobni da se raduju, ali ni da pate mnogo. Pri rađanju prežive takav potres da ne znaju ništa drugo nego da očekuju olakšanje od nebeskih sila. Jer ovi ovde? Šta se može poželeti od njih? Postoje veoma moćni ljudi, ali niko ne zna šta je važno. Šta znaju? Čuvati se da ne otpadnu. A onaj koji se čuva da ne otpadne, već je otpao. Zlatna konjunkcija je susret Jupitera i Satuma, zapravo Mesijina konstelacija, poznata kuća u doba rođenja Hrista u znaku Riba bila je u tačnoj opoziciji s tačkom rođenja i dvedeset stepeni naspram linije Sunce-Mesec. Pravilan krst. Mesija je ono biće koje se otelotvoruje iz veoma visokih sfera, koji zna nešto za šta čovek nije sposoban. Zlatna konjunkcija je konstelacija žrtve. Nečuven znak pitanja, jer ako čovek istraje u žrtvi, ništa neće imati od života, ali njemu pripada slava. A ako pak želi sreću, moć, slavu, mora izdati žrtvu, i dobiće sve ono što hoće, a slavu će izgubiti, i u visoke sfere, gde je otelotvoren, nikada se neće moći vratiti. Tada je susret obuhvatao stelijum Merkura, Venere, Marsa i Urana. Svetski značaj se može videti ako se pogleda šta se zbilo u drugoj četvrtini četrdeset prve. Vojni pohod protiv Srba, Grka, napad na Krit, Afriku i Rusiju. Ko ne shvata da je to bezumlje, izazvaće sumnju prema sebi samom da nije čiste pameti. Svet je u nepopravljivom stanju propadanja. To se nedvosmisleno može utvrditi ne po tome što se čini zlo, nego po tome kako se veruje u zlo. Ljudi ne samo da se mire s pouzdanjem u uspeh zla, nego mu se raduju prljavom radošću, i žmirkaju očima, i tonom kojim kažu: stvarnost. Beskoristan je svaki
napor koji hoće da spreči katastrofu. O njoj se samo priča. Šta hoće? Stvari. Pokušao je da zamisli krajnji rezultat, ali na nekoj tački, upravo tamo gde mu je postajalo jasno, mozak bi mu uvek zastao. Ne kao poplava. Ne vatra. Ne takozvano spoljnje. To čovek radi i mogao bi da sve zaustavi u pretposlednjem trenutku, ali ne. Efikasna protivsnaga sve ubrzanijeg propadanja nalazi se u svakoj ruci, i ne koristi se. Nema više sudbina. Ne postoji nada. Postoji samo ono što se čini, i njegove posledice. Čovek je najpre uništio moć spoljnih sila, kao što je stekao znanje za sopstveno obuzdavanje. Samo shvatiti. Samo intelektom umesto celim bićem. Samo razumeti, ne ostvariti. Stvari, uvek stvari. Mojsije je u pustinji hteo da postavi šator Gospodnji, i objavio je da svi donesu šta god mogu, i prikupljena je kadifa i svila, zlato i srebro, premnogo. Na kraju je Mojsije rekao nestrpljivo i srdito: dosta tih priloga. Konačno nešto što nije stvar. Kao žena koja radije daje svoje telo, da ne bi sebe morala dati. Najlakše je nešto novcem iskupiti, a sebe samog potpuno zadržati za sebe. Ljudi se skrivaju jedni od drugih, i svoj život krišom samo uživaju. Nikome ništa. Pronaći budžak i tu sam sve za sebe posisati. Jedino što bi moglo zaustaviti propadanje, jedino je, ali njegovo ostvarivanje traži žrtve, i treba ga se odreći. Samo se ne odreći. Niko nije voljan, i zato je iz sata u sat sve lošije. Svako povlači sa sobom sve ostale. Zastati? Niko neće. Baš on? I baš sada? Čuo je kada ljudi razgovaraju o zbivanjima, jer ljudi i ne govore o drugome nego samo o zbivanjima. Ko je odveden. Ko je ubijen. Nestalo je krompira. Hleb je loš, ali preksutra ni takvog više neće biti. Već stižu; Koji? Kada? Zašto? Ovo zlo se ne može ni ostvariti, srpovodi se jedino zato da bi dobro bilo upropašćeno. Možda je loše samo zato jer ne znam šta se zbiva. Naravno, perspektive, ako neko zna perspektive onda je odmah dobro. Napredak. Ali znamo šta se zbiva, veoma dobro znamo, jer znaju samo oni koji su u tome. Uvek preostane neka malena iskra da nije besmisleno. Ko zna? Nešto uvek sprečava da se sve ne odbaci. Možda je on kukavica i ne sme da izvuče sve posledice. Možda ne vidi jasno. Može se pretpostaviti da je sve to samo podsticaj? Sve dok je neko jednostavno u pravu, radije je tih, skroman i ćutljiv. Čim počne da laže, fenomenalno je blagoglagoljiv, reči mu bujaju, a smicalicama i bogatom krasnorečivošću opravdava sebe. Odjednom postaje domišljat i nadahnut, s bogatstvom dokaza i s ubedljivom silinom. Ono što jeste pouzdano ne može se znati, jedino ko je to što ja jesam. Ako je ovo mračno doba sudbina i ako je ona neopoziva, jedino što mogu učiniti je da sačuvam čistotu svoga života. To je izvesno kao smrt. Ako ima izlaza, jedino je u tome što se sopstvenom čistotom priziva čistota sveta. To je još izvesnije. Čovek je izgubio osećaj prema važnosti. Kakva žrtva za goli život! Koliko prljavština za cigli zalogaj. Koliko izdaja. Kraj? I onako je svejedno. Vele da je život od svega jači i da ide dalje. Jeste, ali kako! Vernost prema zemlji ima smisla samo dotle dok ona ne bude osveta nad onim što je više od života. Kada neko spozna šta je više od života, neće propasti ono nadživotno, nego život. Zbog toga je svaki kompromis nerazuman. Gnusna je svaka žrtva koju čovek čini za puki život. Nikome ne priznajem kompetentnost u pitanjima života, sem Spasitelja. Ni od poniženja, ni od zapostavljanja, ni od prezrenja ili podsmevanja, ni od gladi, ni od gubitka slobode, niti od dronjaka ili vaški ne patim toliko koliko od sopstvenih laži. Ali ovo ja koje jesam, nisam ja sam, nego osobeno biće koje živi u opuštenoj nezavisnosti, neko ko je prirodan, a nema neprirodnijeg od njega. Nikada ga neću prihvatiti, a ni za trenutak ne smem da ga se odreknem. U kobnom sam očaju nad njegovom nepopravljivošću, a nužna je i neprekidna kontrola, inače će postati karijerista ili će zavideti diktatorima. Kako je to čudno što ovo ja ne može bez mene, ogledalo sam mu i on je ogledalo meni. Vidimo se jedan u drugome, nepogrešivo i neodvojivo, i moram da ga prihvatim, iako bih voleo da ga se oslobodim, nosim ga sa sobom preko granica i naročito sam mu privržen, iako ga ne volim. Ne smem da ga izdam. Jevanđelje to kaže, i ako čovek
pomisli na to, ne ume da čini ništa drugo nego da pred nevidljivim jedino živim padne ničice i nariče. Nije važno šta je ono što će biti, nego šta je ono što jeste. Kroz ovo ovde svako mora proći da bi onamo stigao. Gde? Svaka duša mora kušati meso, veli apostol. Jedino je važno da čovek bez izneveravanja sveta baci jedan jedini pogled na obećanu zemlju bar s njenih granica. Protiv onoga što jeste on ne protestuje. Ne požuruje kraj propadanja, ali ga i ne zadržava. Nisu važne godine, nego težina tame koja pritiska čoveka. Tu pak ne može biti olakšanja i ne sme ga biti, to pripada propadanju. Ni glupa blagonaklonost, niti smak sveta, ali najmanje pametan biti. Svakome treba dati što je njegovo, ali đavolu ništa. Nema smisla poveravati nekome važne stvari ako on ne odgovara preduslovima. Nije nužna pouka; ni obrazovanje, ni škola, niti knjige. Ogromnu snagu sam izgubio da bih prikupio ovu zastrašujuću informisanost u nebitnosti. Nije znao šta je glupa i zastarela stara nauka, koja je dosadna kao Zolini romani, što je novija, ona je drskija, ponizno služi zastrašujućem snu i teroru, ali već i od nje postoji novija, samo nauka, bez obzira na sve ostalo, i njoj smo predati zajedno sa našim jadnim životom. Stvari. Nije znao šta je umetnost, bilo stara, bilo nova, s njenom rafinovanom razbludnošću. Ni religija koja i ne zna ništa drugo do da kukumavči. Niti misao koja se misli zato što je bolesna. Opet stvari. Kakav je ovo svet? Um je tajna. Kuda vodi? Nikoga ne poznaje koji ne bi ništa drugo radio već samo vodio računa o onome što nije njegovo. Cipele, odelo, zar su moji? Pogleda kartonsku kutiju u kojoj su košulja, čarape, maramica, sapun. Moji? Ne treba. Sem sebe, nikoga i nema ništa. Ipak je najbolje ako čeka. Praznih ruku, ništa mu nije neophodno. Čeka. Stvar mu ne treba. Očekivanje kada još nema ni stvari, ali još nema ni ono na šta čeka. Čak ni svojim gresima nije privržen, ni to njemu ne pripada. Pali su mu na glavu kao i ovi lažni roditelji ovde, ova krčma, štala, rad i sapun. Naravno, sve dok čovek ovde ne vidi da je sagrešenje pojam bivstva koji sve drugo određuje, ništa ne razume, ništa, čak ni muve. Ne ume da postavi sebe u podnošljiv odnos prema svetu, jer ona težina koja pritiska svet nije gravitacija, nego greh čovekov, i da bi dosegao čistotu, sve mora da odbaci, sve, čak i život, čak i blaženstvo. Ne preostaje drugo do napor za ostvarenje nebeskog carstva. To je ta čudna zabuna pomagati drugima a i meni samom je potrebna pomoć, govoriti o čistoti, a i sam sam nečist. Sramota. Ni reč ne prozboriti, samo čekati. Veličanstvenost Boga je u tome što on nije stvar, nikako nije stvar i nije uhvatljiv i nije vidljiv, nije predvidljiv i nije dostižan i nije prinudan i nije mahinalan i nije obmanljiv i nije zastranljiv, i onaj ko ostane u stvarima nikada do njega neće dospeti, i taj ga nikada ni naslutiti neće. Suština stvari je da su one prazne. Vladavina stvari. Pokoravanje ničemu. Tamnica načinjena ovde naziva se svetom. Užasava se misli da dospe u ovaj svet kao dobar čovek, naročito kao svetac. To je još teže nego biti bogat. To je stupidna i razvratna religija. Čovek i ne ume ništa drugo do da se sakrije, i da samog sebe halapljivo proguta. Štreberstvom postići nebesku sreću. Biti dobar. Fuj. I raj je tamnica, tamnica srećnih, sa svim unutrašnjim i spoljnim konforom, sa stalnim uslugama blaženstva, a uz to i sa čistom savešću. Kolosalan logor gde se serviraju stvari. Čovek gori u ništavilu. Pokoriti se stvarima, zatim se pozivati na porodicu i na decu, i da se ipak mora živeti, nitkovluke činiti s prljavom vernošću za domovinu i čovečanstvo. Čudno. Zašto se stvarnost naziva misterijom i zašto se čovek, koji je saznao stvarnost, naziva mistikom? Niko te neće moći iskupiti sve dok sam ne budeš čist - i onda?
Tangi, ili mistika logike Pisci teorije umetnosti, i to ne baš oni najlošiji, tvrde da veliki deo slikara, i to baš onaj najbolji, tokom celog života, u bezbrojnim variranjima slikaju jednu jedinu sliku. Kao što i muzičari i pesnici pišu jedno delo. Po svoj prilici zbog toga što značajan umetnik nikada ne slika sliku, i ne piše sonatu, nego stvara jedno jedino delo. U slučaju Iva Tangija to će smesta zapaziti čak i laik. Tangijeve slike uopšte nisu ni portreti, ni mrtve prirode, ni žanr-slike, više su nalik pejsažima, bar su to po perspektivi. Predeli su nepoznati, čak strani; Mario bi rekao da ove slike, kao autentična umetnička ostvarenja, ne žele da održe nikakav odnos s realnošću. Prednji plan slike zaposedaju obličja, čoveku ponekad izgledaju kao sprave neshvatljivih namera koje su dopola bića, možda mrlje, eventualno samo dronjci, kao posledica neobične metamorfoze oni su izgubili svoje biološko svojstvo, u njima je stopljeno živo biće, sprava i geometrija. U svakom slučaju oni se u izvesnoj meri nalaze izvan kruga koji mi nazivamo životom. Instinkt na području života verovatno ima istu ulogu kao i gravitacija u fizici; to je bespomoćnost koja se najteže pobeđuje. Bespomoćnost koja se pojavljuje kao nezaustavljiva aktivnost. Bespomoćnost koja sve ovde održava u pokretu. S Tangijevih slika kao da je nestala ova bespomoćnost; kao da na ovim slikama nema životnog instinkta, ili se nalazi na nekom sasvim drugom mestu, a ne tamo gde je obično na slikama. Naime, na ovim slikama nema pokreta. Priroda vidljivih objekata sasvim je fiktivna, oni stoje nepokretno u svom sopstvenom posebnom realitetu, zatvoreni u apsolutni mir. Ali ako su stvari fiktivne, a i mir je fiktivan, ovo bivstvo neodoljivo uverava, i ovaj hiperrealitet fascinira i onoga koji inače ništa od svega ne razume. Slikanje nije pravilno, istovremeno je očaravajuće egzaktno; na svakoj slici se nalazi i nešto od fotografije, ako ne drugo, ono apsurdno obeležje (Breton). Kao da to nešto i ne bi bilo gola stvar (praslika objekta, nešto), eventualno činjenica kao činjenica, nego definicija stvari kao logički akt. Nešto slično je nedavno iskrslo u umetnosti: Kandinski je na početku veka Šenbergovu muziku nazvao čistom operacijom mozga. I ova stvar po sebi, ova definicija stvari nalazi se u takvoj perspektivi za koju svi, koji su ikada videli sliku Tangija, znaju da je moguća, možda, samo daleko izvan sfera zemlje, u zvezdanom svetu merenom svetlosnim godinama. Zbog toga je Marsel Žan nazvao Tangija slikarem Mlečnog puta. Sterilna monumentalnost, kao što mi zamišljamo kosmos izvan zemlje. To je svet koji se u slikarstvu razlikuje od svih dosadašnjih vizija sveta. Na Tangijevim slikama su nepokretnost i tišina. Neobično, jer su moderne slike vanredno muzikalne, i tokom cele istorije nema slikarstva koje bi bilo muzikalnije od sadašnjeg. I Tangijeve slike su muzikalne na veome visokom stepenu, ali koliko su nepokretne, toliko su bezglasne. S poneke slike (naročito s velikih plavih platana) može se čuti jedan jedini gluvi ton koji nestaje i zamire, koji odjekuje u neizmerno pustom prostoru, pre je to samo eho, kao daleki bruj u magli, noću na moru. Izgleda da je od kolosalne galame jedino to preostalo. Većina slika pak ne oglašava ni toliko, nego kao što i priliči istinskoj slici, postoji samo, nemo, ništa više. Sasvim izvesno su to neme slike, čak su više neme nego egipatske. Sadržaj Tangijevog slikarstva je stišano uzbuđenje. Uzbuđenje je verovatno najhitnija egzistencijalna činjenica našega života, jer je opštepoznato da čovek ne traži dobro, ni radost, ni uživanje, nego u svim okolnostima - bez obzira na uživanje ili patnju - traži uzbuđenje. Zbog toga se u središtu našeg života ne nalazi častoljublje, ni uspeh, niti strast slave, moći, imetka, nego glad života za samim sobom, ono što se u novije doba naziva libido. Na Tangijevim slikama se u prvi mah ne vidi uzbuđenje. Ali se ono tamo potpuno nalazi, samo što nije ono što je bilo onda kada je još bilo uzbuđenje, nego je u novom obliku, obuzdano i zamuklo. Nestala je svaka strepnja. U životu je najjača
snaga glad za životom, od nje je veće samo jedno: obuzdavanje ove gladi za životom. Najveća vatra je vatra života, od nje je veće samo obuzdavanje vatre života. To je ono što Kata upanišada naziva tapas. To je vatra samosavlađivanja. Stvari gore, ali više ne u vatri libida, nego u vatri samopregora; čovek gori, ali više ne u vatri uzbuđenja, nego u vatri savladavanja uzbuđenja. Kod Tangija akt obuzdavanja nije joga, ni askeza, niti odricanje od života, a ni samopregor, nego akt umetnika koji saznaje smisao. Slika Tangija je ovaj trenutak kada je čovek pobedio moć uzbuđenja, i više nema nadražaj žeđi. Uzbuđenje želi da sve opipa i isproba, i ako već nije moguće sve progutati, bar da se lizne. Ali postoji i uzbuđenje višeg reda, pobediti pohlepu za životom. Ztiog toga je na ovim slikama grobni muk i grandiozna pustoš. Osamljeno specijalno častoljublje Tangija ne izgleda kao da želi da likvidira libido. Na ovim slikama, ako i ne odavno, ali već izvesno vreme sve se u većoj meri javljaju prepoznatljivi znaci nove tehnike života. Ovi znaci su slični u raznim umetnostima, filozofiji i ponekim naukama. Umetnik je otkrio, prvi je gotovo pouzdano bio Bodler, da libido-umetnost ne zadovoljava. Libidom nazivamo glad života prema sebi samom, glad koja je potpuno slepa: libido-umetnošću pak nazivamo onu umetnost koja glad za životom nepodozrivo prihvata kao jedinu činjenicu bivstva, ni ne sluti da postoje druge mogućnosti, i slavi glad za životom. Sadržina ovakve životne umetnosti većinom je valer struggle-for-life, odnosno sugestija takvog stava koji povoljno utiče na čoveka u njegovoj takozvanoj borbi za opstanak. Ova umetnost uvek ima delom narkotičko, delom terapeutsko obeležje, ali u svakom slučaju ona dopinguje. Prema ovome umetnost postoji da bi život učinila lepšim. Zbog toga ono o čemu je ovde reč postoji da bi se u životu postigao trijumf, da bi pravedni pobedili, da bi zli bili kažnjeni, i da bi ljubavnici bili srećni. Važno je da svako dobije neki plus od života. Dobro je ako čovek postane sposobniji za borbu, ali ako je moguće treba uticati povoljno i na probavu. Treba veličati instinkte i predstave koji spadaju u krug bioloških realnosti, kao ljubav, moral, zajedništvo, porodica, domovina, narod, klasa. To je krug vegetativno-animalno-socijalno-kulturne realnosti. Ova umetnost u svojoj celini ne zahteva viši nivo od biološkog života, i ponaša se kao da naš život nesmetano protiče u horizontalnom talasanju, i kao da uopšte ne postoje pitanja čoveka koja se uzdižu u vertikalnom smeru. Otkriće modernog umetnika bilo je da se delo koje spada u ovakav krug libido-umetnosti ne može podvrgnuti estetičkom sudu. Njegov splet pitanja jeste da reši neku poremećenost života, ili da nešto ukloni, osigura bekstvo, ili skrije, eventualno da nadoknadi nedostatak, da izrazi želju, u svakom pojedinom slučaju i bez izuzetka samo zbog toga da ublaži glad za životom i da dođe do više života. Životna umetnost u svom naivnom obliku, kao što su dečji crtež, ili pesma, kao đačka poezija, kao ženski dnevnik, nema oslonca u umetničkim zahtevima. Ali je činjenica da smo stalno preplavljeni hiljadama romana i slika, pesama, drama i skulptura i muzičkih dela nastalih iz ovakvih životnih interesa. Životni interes, odnosno puki izraz libido-funkcije umetnika i zadovoljavanje libida publike. U krajnjoj liniji strogo privatna stvar. Ako delo ostane u fioci, gde mu je i mesto, nema nikakvog problema. Ali ako nastupi s umetničkim pretenzijama, ispostavlja se da je čisto klinički nalaz, ponajviše biografska ilustracija koja izveštava o sanjarenjima i povredama, ali svako od tih dela nastaje da bi autor njima opravdao svoje pravo na više života. Naravno, sve ovo ne spada u umetnost, nego u psihologiju. Psihologija se bavi osećanjima, željama i povredama i sanjarenjima, nedostacima i osetljivostima duše. Ovakvo delo je za psihologiju temelj dijagnoze: karakterologija utvrđuje mnoga obeležja; terapija može da otkrije određene psihotičke tipove, i može da bude podsticaj za njihovo lečenje. Ovakvo očitovanje može biti zanimljivo, čak uzbudljivo, individualno, čak ekstravagantno, u najvećem broju slučajeva darovito. Može biti sve, samo ne jedno: ne može biti umetnost. Da bi jedno delo bilo umetnost, malo je čak i blistav dar. Umetnik mora da prestupi preko praga, i to da zaustavi glad života prema njemu samom, i mora da ukine proslavljanje životne gladi. Svaki
pravi život započinje višom kontrolom samog sebe. Ono što postoji pre toga, ne računa se, nije doraslo. Prag preko koga treba prestupiti jeste obračun s libidom. Kaže se da se kontrolna sila koja obuzdava libido i koja određuje granice gladi života prema samom sebi ne razlikuje od libida. Zapravo i ovo je isti taj libido, ali na višem stepenu, sada deluje kao funkcija koja se obara na sebe samu. Ovakvo gledište zastupaju cele škole. One uče da se uz određenu disciplinu libido može okrenuti protiv sebe, i tada, mada jednim delom može ostati životnoj gladi i dalje elementarnom snagom služiti slepo instinktima, drugim delom se oslobađa i postaje samokontrola. Na tome počiva joga. Od čoveka zavisi u šta će uložiti veći deo svoga libida, da li u libido ili u obuzdavanje libida. Druge škole smatraju da slepu glad života prema samom sebi ne može da obuzda libido, nego samo kvalitativno viša sila (spiritus, pneuma, duh). Tako uče Upanišade. Tapas, vatra samopregora, od samog postanka je drugačiji od životne gladi jer nije slep, nego on vidi i budan je, svetlost je i nikada se ne može pomešati ni pobrkati s vatrom života. Častoljublje moderne umetnosti hoće da prestupi preko praga libida, želi da stvori takva dela koja ne zadovoljavaju biološke životne zahteve, i njihov sadržaj nije slepo proslavljanje života. Svaki pravi život počinje višom kontrolom samog sebe. Praviti umetnost nije uživanje. Chaque oeuvre est un exemple de renoncement - svako umetničko delo je primer odricanja. Ne mogu se slepo doživljavati uzbuđenja i praviti umetnost. Posle prestupanja preko praga prestaje krug delovanja psihologije; ono što se psihološki može odgonetnuti nije umetnost. Umetnost nije u službi interesa života. Je ne veux rien d’humain (Malarme). Nije potrebno ništa ljudsko. Ono što stvara libido može biti veoma značajno u animalno-socijalnom svetu, kao čulna ili moralna ili svetonazoma ili nacionalna ili politička idejnost, ali kao umetnost, ne dolazi u obzir. Umetnost prikazuje realitet koji je viši od života, onaj koji je viši od prirode, od sveta, od života. Zbog toga nema uzbuđenja na Tangijevim slikama. Kao da nema životnog instinkta. Nisu psihološki nalaz. Fascinantna nepokretnost. Nema želje, nema strasti, nema osećanja, nema zbrke, manjka, nadoknade, instinkta, gladi. Sve to ostaje ispred praga. Ovde nema ničega drugog od egzaktne definicije arhetipa stvari. Kao što se kaže, intérieure métaphysique. „Čista delatnost uma”. Halabuka je nestala. Snovi su destilovani. Čisto logički red prosvetljen i uzdingut do realiteta. To i ostaje. To je privlačna i jeziva vizija, ni malo nije prisna, ni umirujuća, više sablasno rashlađena atmosfera, nema nikakve zabune, jer je jedino bitno videti jasno. Onaj specifični proces, koji se u modernoj umetnosti ispoljava kao dosledna antipatija prema životu, nema veze, ili jedva da ima veze s otporom iskazanim protiv društva. Više je nego prirodno što umetnost ne prihvata moderno društvo u bilo kojem obliku, ali stvari ne ostaju na tome. Umetnost nije društvena kritika, niti je u bilo kom svom obliku ikada bila pobuna protiv sveta. Umetnik nije suočen sa subegzistentnim čovekom (koji živi ispod praga), nego nastavlja saznajnu i ostvarljivu delatnost kojom zasniva temeljnije zakone egzistencije (vrednost, razmera, red, mera, ritam) nego što je društvena svakodnevica. Iz daljine to svakako izgleda kao antagonizam u odnosu prema svetu. Međutim, smisao likvidiranja životne gladi u umetnosti jeste da umetnik nađe zakone konačnog poretka sveta i da taj konačni svet ostvari u svom delu. U umetnosti u prvom redu nije reč o odbijanju društvene svakodnevice, nego o tome da se umetnik nasuprot društvenoj svakodnevici poziva na hiperegzistentno biće. Na ovoj tački umetnost pokazuje određenu srodnost s religijom. Znamo da religija hiljadama godina postojano i dosledno protivreči socijalno-biološkom poretku života. Naravno, to se ne zbiva na emocionalnoj osnovi, nego je u posedu višeg znanja. Svet i religija se nikada međusobno nisu podnosili. Svi znaju u čemu je religija u pravu, i u čemu nije. Stav umetnosti, pak, ne može se pobrkati sa stavom religije, jer, istina, i umetnost i religija se pozivaju na poredak sveta koji je viši od svetovnog, ali umetnost nikada ne poriče svet i ne odbacuje ga, nego ga prosvetljava i uređuje, kao što
se kaže, od vegetativno-socijalnog sveta umetnost stvara svet muza. Od kako je Rudolf Panvic našao i raščistio pojam muza nema sumnje da sve ono što nazivamo matezisom i geometrijom, arhitekturom i muzikom, poezijom i metafizikom počiva na istovetnom primordijalnom principu poretka. Postoji attitude centrale, takav centralni stav ljudskog razuma, kao što piše Valeri, koji, ako ga čovek dosegne i zauzme, pruža podjednaku mogućnost saznanja svakovrsnih poduhvata i svih operacija umetnosti. Stav o muzama je taj attitude centrale; stav čija je baza obuzdavanje slepe gladi života prema sebi samom. Ako čovek uspe da obuzda libido, umeće da realizuje attitude centrale, i tako se za njega otvara mogućnost saznanja hiperegzistentnog sveta. Međutim, stav o muzama nije samo temelj saznanja i umetničkih poduhvata, nego i morala i religije i svekolikog životnog poretka koji postoji u svesti konačnog poretka sveta i ljudskog bića, i čini napore da se realizuje ovaj konačni životni poredak. Ono što nazivamo svetom muza jeste apsolut, odnosno anamneza prema izvornom svetu, i zato je moguće da u svim vremenima i kod svih naroda postoji u svim visokim umetnostima, moralu, religiji nešto istovetno, i to je praslika primordijalnog sveta. Čak se ne može reći ni da je sve počelo u slikarstvu. Bodler i Mane su bili savremenici, i prve svoje skandale požnjeli su otprilike istovremeno. Počeli su ovako da definišu sliku: „Ravna površina koju u određenom poretku prekrivaju boje.” Definicija je bila objava rata. Kosa akademije se nakostrešila put neba. Ispostavilo se da slikarstvo više ne pretenduje da preslikava stvari. Na tezu koja se koristi od Grka da je umetnost imitacija prirode - umetnici su odmahivali glavom. Prerafaeliti su tvrdili da za uzor organizovanja ljudskog bivstva mi i ne uzimamo takozvanu stvarnost, nego umetnost (poredak sveta muza), stoje naše bivstvo višeg reda, takav odnos je izričitiji. Umetnost zrači silama koje su iznad prirode. Ne imitacija, nego realizacija poretka koji je na višem nivou od materijalnog sveta. Pesma je sklop takvih rečenica koje prizivaju apsolutni logos. Pesma koristi reči u njihovom pravom značenju. Nije to samo sada tako, oduvek je tako bilo. Od Bodlera i Manea je proteklo stotinu godina, od tada je izgrađena teorija, i ona nas uči da je početak umetnosti ako neko prekorači preko vrednosti strasti i instinkta. „Ono što se naziva stvarnost nema nikakav odnos s umetnošću”. Umetnost prosvetli stvarnost i uredi je i uzdigne. Čime je uzdiže? Svojim nadahnućem. Šta je nadahnuće? Povezanost s onim natprirodnim bićima koja je orfička Grčka nazivala Muzama. Muza prenosi snage bivstva višeg reda. Sredinom prošlog veka je nekoliko engleskih pesnika, slikara i teoretičara izgradilo životni poredak na dobro zasnovanoj teoriji, kojim su želeli da odrede granicu sve većoj aljkavosti industrijalizovanog čovečanstva. To je bilo udruženje prerafaelita, u najnovijim vremenima prvo takvo svesno mesto stava muza gde je shvaćeno kako je neukus sila koja razara život, i kako je neukus jednak s imoralnošću, ili s onim što religija naziva grehom. Udruženje se trudilo da uspostavi ukus. Pesnici su svoja dela štampali sopstvenim slovima, na papiru koji su sami izrađivali, sami su tkali materijal za svoju odeću i rublje, prihvatali su nameštaj koji je izrađen samo ručno, odbijali su sve fabričke proizvode. Udruženje prerafaelita je želelo da bude prva ćelija zajednice muza, ono je htelo da proširi umetnički životni poredak na celu zajednicu, da ostvari jednu vrstu bratstva ljudi, i želelo je da realizuje ispravnu podelu dobara prema socijalnoj pravdi. Prema prerafaelitima, čovek treba da se odvikne da je ovaj svet ovde stvarnost. Priroda je nesavršena, istorija je bez fantazije, realitet je nespretan. Čovek poseduje takvo znanje i moć kojima može da sazna poredak apsolutnog bivstva, i ume da izgradi svet. Što je do sada uvek radio naopako, još nije dokaz protiv ovoga shvatanja. Humano se može prepoznati po obeležju da misao koja ga vodi uvek potiče s one strane prirode. Umetnost je svesno uzdizanje sveta kako bi čovek ostvario konačni univerzum. Predmeti umetnosti nisu iz sveta, kao što ni vrednosti ljudskog života nisu od ovoga sveta, nego iz višeg bivstva. Ove vrednosti postojale su i postoje od samog početka, ne treba ih otkrivati, samo iščitati. Apsolutni svet (svet muza), stvarnost je koja postoji od početka. Ona živi u svakom čoveku i svako je se seća i bez učenja i uvek je prepozna. Svet muza, međutim, nije antirealnost
prirode, nego je hiperegzistentna stvarnost koja je nezavisna od nje. I veza koja postoji između ljudskog razuma i izvorne realnosti nije uobražavanje ni sanjarenje, nego čisto stanje razuma. Čisto, odnosno nije poremećeno vegetativno-socijalnim svetom i oslobođeno je libida. Počev od trenutka kada čovek može da obuzda svoje želje i strasti, pohlepu i glad, i samog sebe uzdigne na viši stepen (oslobođen žeđi za životom) egzistencije, njegov život usmerava ova pročišćenost razuma. Čovekovo biće ovako kako se nalazi u prirodi, u istoriji i u društvu, nije ništa drugo do egoizam očaja. U ovom krugu svaka je misao i svaka delatnost bezuslovno lažna. Egoizam je stav u zabludi. Borba za opstanak. Socijalni, biološki, vegetativni krug života. Osnova poretka muza je broj. To je pravovernost redukovana na metematiku. Na muzama broja počiva ritam, razmera, red, mera. Sve su to zahtevi sistematizacije višeg sveta. U muzama je apsolutna muzika stvari. Svet muza je svet matriksa postojanja. Moderno doba zna i za drugo udruženje muza, za krug Štefana Georgea. Ovo udruženje ne menja teoriju prerafaelista koja se odnosi na umetnost, nego je osnažuje i ume da kaže nešto više. Zabranjeno je razdvajanje čoveka i dela. Delo obavezuje. Prvi uslov bivstva muza jeste istovetnost reči i čina. Gde ima odstupanja između života i dela, tamo nije reč o umetnosti, nego se tamo životna glad pokriva sredstvima preuzetim od umetnosti. Delo se u ovom slučaju ne može meriti zakonima muza, ono je prosto kompenzacija libida, odnosno psihološki nalaz, prema njemu treba postupati kao prema umetnosti neodraslih ili umobolnih, ne može se podvrgnuti estetičkom sudu. Stabilna teza moderne umetnosti jeste da moderna poezija nije poezija uzeta u smislu starije poetike, nego, kažu, poezija poezije (metapoezis), i moderno slikarstvo je slikarstvo slikarstva, muzika je muzika muzike. Specifična definicija znači da se izmenila orijentacija poezije. Ona ne želi više da se bavi nečim kao što su erotika i priroda, porodični instinkt, dom, religija, kolektivne emocije, a ni slikarstvo više ne želi da slika mrtve prirode, ni pejsaže, niti portrete, odnosno umetnost više ne smatra sebe izrazom socijalnog i psihološkog sveta. Takozvani realitet, koji je ranije - pa i inače - bio samo simbolika kod velikih umetnika, uklonjen je, a životni instinkt u delu se ne podnosi. Umetnost je ostvarila neposrednu vezu s hiperegzistentnim svetom (svetom muza), i njegovu stvarnost daje bez simbola prirodnog i socijalnog sveta. Zbog toga se govori o čistoj poeziji (poésie pure), o čistom slikarstvu i čistoj muzici. Moderni umetnik stvarnost ne prikazuje u jednoj šumi, ili licu, nego izostavljanjem prirode. Prisustvo prirode u delu nije ništa drugo do prisustvo slepe žeđi za životom. U delu pak nije sklon da podnese nikakvu žeđ za životom (libido). Umetnost je objavljenje sveta muza. Ništa je se drugo ne tiče. Ranije je umetnost bila apoteoza života. To je sada prestalo. Umetnost nije uživanje u životu. Ono što je otelotvoreno u umetnosti ne može se interpretirati socijalno, ni biološki, ni psihološki, jer umetnost s tom stvarnošću i nije u vezi. Umetnost ne proslavlja život, i ne uživa u životu. Ni stvaranje umetnika nije uživanje, nego intenzivnija tehnika života od uživanja u životu, a preduslov za to je upravo istupanje iz socijalno-psihološkog života. Umetničko stvaranje je viši stepen pripremanja za smrt, ili, što je isto, neposredno učešće čoveka u višem nivou bivstva od svetovnog života. Svest o muzama izvan umetnosti probudila se krajem prošlog veka i u nekim naukama, najotvorenije u svakom slučaju u francuskoj critique de la science. Ova škola je - prvo Poenkare, docnije Le Roa, Mejerson i drugi -smatrala nepodnošljivim u nauci nezasnovane takozvane ogranične teorije pozitivizma. Škola je zahtevala takvu naučnost koja je bila sklona da da verodostojnost tezama koje su raspolagale samo korektnom bazom (otvorenim aksiomom). Poenkare je počeo da rešava pitanje skrivenih aksioma na najdelikatnijem mestu, u matematici; docnije je Rene Genon do savršenstva razvio ovaj metod u svojoj knjizi o infinitezimalnom računu, i osvetlio skrivenu pozadinu pogleda na svet celokupne matematike novog doba. Naučna se kritika, međutim, ubrzo raširila na celinu prirodnih nauka, i mnogi su došli do rezultata da ove discipline, uz malo izuzetaka, operišu sa zadnjim mislima koje ne priznaju. Aksiomi pozitivističke nauke služe skrivenim životnim interesima,
odnosno ti aksiomi u svoj celini nisu u znaku istine, nego libida. Nauka u svom pozitivističkom vidu uopšte nije nauka, nego proizvod socijalne istorije determinisan dobom i društvom, proizvod koji ne istražuje istinu, nego opravdava trenutni životni poredak. Ova tvrdnja prva je zatražila u modernom dobu da naučna teza ne bude izraz socijalno-biološkog instinkta, nego da definiše zakonitost realiteta koji je viši od života, oslobođen interesa. Kao neposredna posledica francuske naučne kritike nastala je čista logika koja je želela da jednom i zauvek kodifikuje zahteve korektnog naučnog mišljenja. Istraživanju istine treba da prethode osvetljavanja raznih skrivenih preduslova. U nauci nema mesta za socijalne i psihološke i istorijske moćničke i emocionalne preokupacije. Ljudski um ume da iskorači izvan života. A zadatak uma nije da služi životu, nego upravo da obuzda životne instinkte u interesu saznavanja bivstva višeg reda. Moderna umetnost i naučna kritika otkrile su da čovek zagnjuren u svoju svakodnevicu živi u specifičnom životnom grču; iz slepe žeđi za životom u atmosferi socijalne svakodnevice čovek ne ume da istupi, i u ovom krugu ima i može imati saznanja samo i jedino o svojoj biološkoj egzistenciji. Moderna umetnost i naučna kritika vide da čovek u ovom krugu sa svojim degradiranim umom ne pribavlja niti može pribaviti bilo kakvo iskustvo o stvarnosti. Glad života prema samom sebi je slepa, i zbog toga čovek ne primećuje da živi među zabludama i lažima bivstva. Ako je častoljublje umetnika i filozofa da istupe iz ovoga subegzistentnog (ispod praga) života, da prosvetle svoju egzistenciju, i da pribave verodostojno obaveštenje o stvarnosti, moraju se suprotstaviti gladi za životom, i moraju da se oslobode životnog grča. Moderna umetnost i filozofija naučne kritike uspeli su da stupe preko praga subegzistencije, i da saznaju poredak bitnije stvarnosti nego što je život. Zbog toga su moderna umetnost i filozofija morale da zauzmu stav protiv života, i ovaj stav je stvorio moderno čisto slikarstvo i čistu poeziju i čistu muziku i čistu logiku. Sve se to zbilo u znaku obračuna sa skrivenom slepom glađu za životom. Moderna umetnost je razrešila grčeve koji su se nalazili u čovekovom socijalno-psihološkom spletu, i počev od ovoga trena svako delo, koje ostaje u svetu slepe gladi za životom, beznačajno je kao umetnost, ništavno kao filozofija. Takvo delo koje zadovoljava ili opravdava glad za životom ne može se smatrati umetnošću, ono jedino može biti neki društveni ili politički ili psihološki akt, koji se nalazi izvan estetičkog prosuđivanja, može se vrednovati na socijalnom ili psihološkom nivou, ne na umetničkom. Kao posledica otkrivanja sveta muza izmenio se vrednovanje u umetnosti. Sam život sa svojim istorijsko-društvenim obeležjem jedva je podnošljivo stanje. „Država ludila jedina je na zemlji u kojoj vredi stanovati, a čovekovo biće je toliko ništavno da je lepo samo ono čega nema”. Rivijera kaže: „Umetnost uvek pruža neočekivanu pomoć, boravak u zemnom životu ona čini apsurdnim.” Poezija brojeva. Osnovna misao Malarmeovog Igitura: ne izvršiti ni jednu aktivnost a da čovek ne ostane čovek. Ono što je irealno znak je da je iznad sveta, i zbog toga je već simpatično (nadrealizam). U delu je najbitniji bljesak munje logike. Čista egzistencija (l'être pure). Umetnost ne trpi da je mere prema stvarnosti. U ovoj atmosferi Pučinijeva opera je libido koji zaudara pohotljivošću; Vagnerova je muzika glupa komedija; građanski roman pornografija; lirika okean sirupa. Gde se ne javlja viša realnost od života, sa gledišta umetnosti znači kao da je ni nema. Slikom se može nazvati samo ona u kojoj nema ni malo libida (apstrakcija). Poezija je ono odakle je nestala slučajna, tesna i nedostojna suština stvarnosti (Malarme). Egzistencija muza je ona koja opijena od geometrije živi u opojnoj egzaktnosti. Primer očitovanja ekstatičnog stava čistog razuma na početku veka svakako je bila matematička logika Bertrana Rasela, i otuda proizašla logika koja uz radikalno prosvetljavanje skrivenih preduslova obezbeđuje čoveku izlaz iz socijalno psiholoških zabluda. Matematička logika je nezamisliva bez umetnosti i poezije koje su joj prethodile, kao što su umetnost i poezija nezamislive posle logike bez logike. Reč je o takvom stupnju svesnosti koji su umetnost i filozofija dosegle istovremeno, odjednom i uz uzajamnu pomoć. Ako su i bile nezavisne u uzajamnom delovanju, paralelno, međusobno se ukrštajući, pa ako uvek i nisu znale jedna za drugu, bar su se uzajamno
slutile i pretpostavljale. Ovaj specifični stav modernog razuma, koji je na svim linijama radikalno odbacio podivljali, glupi i irealni socijalno-istorijski životni poredak, i gradio na poretku brojeva, na sistemu, na geometriji, na meri, na srazmerama, odnosno na svetu prožetom čistim razumom, Rasel ga je nazvao pitagorejskim. Pitagora je samo drugi izraz za svet muza, odnosno da je svet orfički. Područje moderne filozofije i umetnosti je granično područje. Uvek su granična područja bila važna. Ali su dobila naročitu važnost u ovom dobu kada - kao što se kaže - u muzici nema ništa drugo sem krajnosti, avangarde ili kiča; avangarda koja se u znaku čiste egzistencije (l’être pure) probija ka nepoznatom i neostvarljivom, i kič koji služi subegzistentnom socijalnom svetu, i tone u slepoj gladi za životom, zbog toga je neozbiljan i ne dolazi u obzir. Međutim, granična područja su naročito opasna mesta. Eto odmah čistog broja; što se broj više javlja u preosvetljenom obliku, tim više napušta svoju apstraktnu čistotu. Gubi svoju sterilnu i apstraktnu suštinu, jednom linijom na isuviše apstraktan način se pretvara u mit. Vidi matematiku Fregea. Tu su osnovne geometrijske slike, na primer trougao. Što mu je definicija više egzaktna, u njegovom značenju se na neodgonetljiv način javlja neki čudan besmisleni višak, i ona simbolika koja po prirodi pripada njegovom sadržaju, sve više se osnažuje. Pored toga što je trougao geometrijski oblik, znači još ceo niz drugih stvari, što sledi iz kompleksnog osnovnog značenja trougla. Ludvig Vitgenštajn se poduhvatio izrade savršeno razumnog jezika koji će moći da formuliše s konačnom preciznošću. Isti onaj poduhvat u filozofiji koji je Malarme pokušao da sprovede u poeziji. Vitgenštajn je utvrdio da određenu maglu, koju je nazvao metafizikom, nije moguće ukloniti iz jezika. Jezik ne samo da prožimaju metafizički smisao, nego je metafizika inficirala za sebe i sklopove gramatike. Otuda je nemoguće savršeno razumno saznanje uz pomoć jezika. U čistoj logici se zajedno s apstraktnom i sterilnom izradom javlja i nešto drugo. S porastom svetlosti razuma kao da se pojačava i druga svetlost, koju, budući da se razlikuje od svetlosti razuma, obično smatramo tamom, ali to je zapravo mistična svetlost. Za Bertrana Rasela, tvorca čiste logike, kaže se da ga „ljudske stvari nikada nisu zadovoljavale”. I want certainty. „Žudim za izvesnošću u onom smislu u kojem ljudi obično žude za religioznom verom”. Njegova strast je bila matezis, i paralelno s njom razumevanje onoga što jeste mistika. Svom biografu je rekao: „Pre nego što umrem moram naći načina da izrazim ono nešto esencijalno što se u meni nalazi, i što još nikada nisam izrekao, ono nešto što nije ni ljubav i nije mržnja ili saosećanje ili ravnodušnost, nego istinski dah života, svetlost koja je stigla odnekud iz daljine u čovekov život, nestrasna golema moć ne-ljudskog sveta.” To je obeležje boravka među krajnostima graničnih područja koja se slivaju; osobeno mesto moderne umetnosti i filozofije. Preosvetljeni prostor bez senki. „Ljudske stvari me nikada nisu zadovoljavale”. I want certainty. Obračun sa žeđi za životom. „Je ne veux rien d’humain”. Granično područje koje od ništa deli linija tanja od vlasi. Ažurna provalija neba, kao što kaže Bodler. „Ništa nije tako lepo kao nepostojanje”. La pureté du non-être. Čistota nebića (Valeri). Maljević ga je naslikao u obliku praznog belog kvadrata na ogromnom belom platnu. Bespredmetno i bezimeno i neuhvatljivo. „Umetnost je sredstvo duha kako bi on sebe samog umnožio u ničemu”. Granično područje, nazvano čistim smislom, prostire se neposredno pored ovoga nebića. Prostor krajnosti, smeša dvostruke svetlosti, do krajnosti pojačanog smisla i začetka mistike, kao da je jedna od ove dve svetlosti postala tama one druge, razum mistici, mistika razumu. „Istinska svetlost bića”. Obe su istovetne po tome što su „stigle odnekud iz daljine”, što nisu ljudske, što su s granice nebića, i što su pojave „nestrasne i goleme moći ne-ljudskog sveta”. To je preosvetljen prostor bez senki, u kojem se apstraktna i sterilna svetlost logičkog smisla neodvojivo stapa daleko na granici u širokom bezdanu sa uzvrtloženom svetlošću mističnog bića. Izgleda da ova dvostruka stopljena svetlost dotiče čoveka. I izgleda, ako čista logika Rasela i Vitgenštajna ima ovakav afinitet za mistiku, postaje razumljivo zašto je uvek i u svim vremenima mističare privlačila logika i matematika: Plotina, Ekharta, Kusanusa, Bemea.
Slikarstvo Tangija nije na graničnom području nebića u ovom dvostrukom beskraju, ono više lebdi, kao da prizor treba tek malko samo mrdnuti, on bi bez ostatka nestao u nepostojanju i ništa od njega ne bi preostalo. To je izuzetna napetost slika na granici dvostruke osvetljenosti logike i mistike. To je uzbuđenje bezgranično višeg reda postignuto po cenu obuzdavanja životnih uzbuđenja društvene svakodnevice, uzbuđenje discipline i reda i mere i broja, čija je pojava u užasnoj neosenčenosti fiktivnog prostora, mesto gde se već i podrhtavanje zaustavilo. U pustoj nemosti transparentno naziranje predmeta i boja koji uzajamno propuštaju svetlost i biće. Tišina koju prožima beživotna praznina. „Čistota nebića”. Plavetnilo neba je život kod svakog slikara; na Tangijevim slikama azur je provalija, velika plava jama nebića (Malarme). Nikakvog žara, jedino žar logike; nikakve emocije, nikakvog oduševljenja; nema određenih kontura, jedino mistično egzaktna oštrina, nema fiksnog mesta, jedino ono što fiksira metafizika. Intérieure métaphysique. Sterilni fantazam i apstraktna misterija. San i geometrija. U svakom slučaju najviši stupanj dosegnute spremnosti na smrt u modernoj umetnosti.
Sonata za dva klavira Uskoro će biti zanimljivije ono što se bude pisalo o modernom slikarstvu nego samo slikarstvo. Situacija je slična i u muzici. Genon naše doba naziva dobom komentara, u smislu što nismo sposobni da stvaramo verodostojne tekstove. Naša je snaga u tumačenju. Moderno slikarstvo i muzika su izvrsni primeri kako komentar uopšte može da bude bolji od umetničkog dela. Nastala je ona retka situacija kad se primarna inspiracija nalazi u shvatanju, delo može biti i sporedno, jedino je zato stvoreno da bi postojalo ishodište. Stav ne znači nedostatak pokornosti iskazan prema delu, pre znači bezuslovnu ozbiljnost pokornosti iskazanu prema zanemarivanju kroz delo. Obično se ne dovodi u pitanje pravo na postojanje dela, ali svi znaci govore da mi često imamo uzvišeniji pojam o delu i od samog umetnika i ne znamo za takvo umetničko ostvarenje, pogotovo moderno koje bismo prihvatili bez rezerve. Pitanje verodostojnosti uzimamo mnogo strožije. Nije dovoljno stvarati dobra dela. Potrebno nam je više. Treba živeti verodostojnim životom. Stekli smo pojam o tome da nas delo obavezuje na apsolutan način. Bilo kako da je delo savršeno, bez autentične egzistencije ono je prevara. To je jedino pitanje moderne umetnosti. Delo Ernea Lendvaija o Bartoku, kao verodostojan komentar, na prvi pogled nije baš srećno, jer ono na diletantski način, karakterističan za one koji, uz loš stil, muzikalno obeležje jednog dela žele da usmere ne njegovu gramatiku, svojim pojmovima tražeći muzičke učinke. On ovako karakteriše stavove sonate za dva klavira: presahnuće dubinskih sila, nasuprot tome prizivanje primitivnomagijsko-varvarskih predstava kako bi one razvalile vrata sveta. Govori o prirodnom principu, i tvrdi da Bartok želi da prizove animističko doba. Sve je to opšte mesto, i ako neko nešto slično kaže s espressivo akcentom različitim od govornog jezika, nije ni ukusno. Međutim, veći deo Lendvaijeve knjige bavi se onim razmerama i merama na kojima je sazdana sonata, i nalazi strogi red u prividnoj samovolji i razuzdanosti. A potom je naročito značajno otkriće da ovaj sistem nije ad hoc teorija koju je kompozitor primenio na jedno jedino delo, nego imanentna zakonitost muzike. Ovaj put nije reč o pentatonici ni o Šenbergovoj skali od dvanaest tonova, niti o atonalnosti. Ostaće nerešeno da li je to Bartok koristio svesno ili nije, ali se u sonati javlja izgradnja takve teorije međutonova, i obrisi takve harmonije i oblika koji se svojom pravilnošću izgleda nedvosmisleno poklapaju s osnovnim principima pitagorejske geometrije. Poznato je da je temelj orfičke (pitagorejske) zlatne teorije upravo zlatni presek. Lendvai u ovome delu nalazi zlatni presek, i korak po korak pokazuje da je celo delo dosledno na preseku sagrađeno. Analiza pokazuje da je Bartok uspeo da se razračuna, bar u svoja dva najznačajnija dela, Sonata za dva klavira i Muzika za žičane instrumente, udaraljke i čelestu, sa svojim predrasudama o pentatonici folklora, ali i da u novijoj tehnici kompozicije načini takav korak za koji nije niko bio u stanju. Značaj koraka jeste da naspram prihvaćenoj muzici u prošlom veku zapravo nije neophodna nova teorija za univerzalniju formulaciju muzike; ceo sistem zakona ovog univerzalnog muzičkog jezika postoji, i gotov čeka već više hiljada godina. Moglo bi se formulisati i tako da muzički status absolutus nije nestao, nego da može biti, ako i ne lako, ponovo otkriven. Kako da osnovni muzički stav uklopi u sebe skalu od sedam stupnjeva, Šenbergovu skalu od dvanaest tonova, sve takozvane narodne nizove tonova i atonalnosti. To je zadatak teorije muzike koji čeka rešenje. Posle Lendvaijevog dela nedvosmisleno je da se psihološka ili sociološka tumačenja muzike mogu smatrati zastarelim. Muzika nije individualni, ili kolektivni izraz. Muzika je prvi oblik reda koji istupa iz haosa, prva artikulacija, sistem koji se nazire ispod vela tonova, koji još nema svoj logos, i otuda još ne ume da govori. Osnova svake prave muzike jeste bol činjenice života, odnosno verodostojna muzika je tragična muzika, ali ona to ne ume da izrazi i zbog toga toliko liči na plač deteta. Veličina muzike se nalazi u neodoljivoj nespretnosti. Ona je protest protiv toga da se čovek potpuno probudi. Jer haos i red sačinjavaju celinu, i čovekovo mesto u bivstvu jeste da od tamnih i
razjarenih sila, s geometrijskim umom s kojim je rođen, stvori svetao i sređen svet, i ono što ne odgovara, ili se zamorilo, baci nazad u jamu. Muzika je zazoreli logos, ona zna za ritam, za meru i sistem, i ako je za nju konačan izraz sveta, upravo zato što nema svoj logos, ostaje nerešena. Muzika dotiče, ali ne obznanjuje. Ovaj dodir neposredno dotiče samo malo ja, ne veliko. Muzika gradi, ali ne postavlja temelj. Kad bi postojala samo muzika, ne bismo imali pojam o celini. Muzika je samo trajanje, kao što je slika samo trenutak; muzika je samo uho, kao što je slika samo oko, jezik je oboje. Zbog toga muzika zna samo za prvu idilu, za poslednju ne zna. Muzika je znak, simbol, formula, aritmos koji se oglasio; kao što su Grci govorili, onaj ko svira, on broji. Naravno, muzičko brojanje je beskrajno kompleksnije od matematičkog brojanja, i najjednostavnija pesma prolazi kroz takvu aritmološku operaciju koju ne može da sledi ni savršeni kibernetički računar, sigurno zbog toga što je muzički ton kibernetički neprimetan kvalitetni računar nije u stanju da ga izmeri. Upravo je zbog toga nonsens moderna muzika iz računara. Bartokova dela su nesrazmerna, u njima je bitno manje muzike nego otpora koji iskazuje protiv razdoblja. U ovom pogledu je Bartokov stav potpuno istovetan s ostalim ozbiljnim evropskim kompozitorima, čak je istovetan sa stavom bitnih slikara i vajara i pesnika, kao da je iskazan otpor protiv razdoblja bio važniji i od umetnosti, čak kao da umetnost postoji samo da bi održavala ovaj otpor (budući da je on potpuno nestao u ostalim odnosima, i velika većina se predala korupciji razdoblja), i da odbrani istinu humanosti. U muzici je verovatno Brams bi poslednji autor koji je živeo i mogao da živi potpuno u svetu muzike. Potom je u umetničkim delima sve više bilo otpora i sve manje muzike. Značenje dela počinje isključivo da odlučuje Stav kakvo stanovište zauzima autor u pojačanoj napetosti korupcije i istine; stanovište određuje ne samo muzički sadržaj, nego formu i stil, i harmoniju koja je užeta za osnovu. Moguće je da je u pravu onaj ko tvrdi da se otprilike stotinu godina muzika vrti oko pitanja disharmonije. Disharmonija, danas je već poznato, nije individualna samovolja autora (htenje novog po svaku cenu), eventualno namerna sablazan (epater), osveta korumpiranom društvu. Disharmonija, čak i kakofonija delom nije ništa drugo do ogledalo društvenog bivstva, kojim čovek u društvenom bivstvu zapaža isključivo disharmoniju i kakofoniju, ali je i znak odbojne kritike autora, kojom on iskazuje neprihvatanje i radikalno ga odbacuje. Naravno, teorija disharmonije je dublja, jer u novijim muzičkim delima ne iskrsavaju samo istorijska pitanja, nego se ispoljavaju i do sada nedirnuti slojevi bivstva, recimo, probijanje bivstva ispod sveta trozvuka, u tolikoj meri da u modernoj muzici sredinom dvadesetog veka nema kakofoničnijeg akorda od trozvuka. U umetnosti, i to u poeziji, u slikarstvu, u vajarstvu, čak i u filozofiji, mogu se razlikovati dve faze suprotnosti prema razdobljima - potpuno u jednoj liniji i jednoznačno: prva je suprotstavljenost građanstvu - i ona je koketirala sa socijalizmom, i s njim je zajedno napredovala; druga, pošto je socijalizam došao na vlast i ispostavilo se da je istinu života izdao još i više nego građanstvo - suprotstavljenost i socijalizmu. Sredinom devetnaestog veka znalo se za jedan jedini životni poredak, za građanski. U građanstvu se pomešalo prosvećeno sveštenstvo, posrnulo plemstvo, trgovci-zanatlije-seljaci, i radnici. Ideal građanina je dvosoban, trosoban ili četvorosoban stan, komforan, danas već opremljen aparatima, stalni i dobri prihodi, pomodno odevanje, broj soba je retko veći, češće je manji, a ako je veći, nije zbog stvarnih potreba, više zbog razmetanja i histerije. U novije vreme tu spada i radio, koji je uključen od ujutru u šest pa do jedanaest noću, televizija, automobil i vikendica. Pre uslov života, nego život, i građanin živi zato da ostvari ove uslove. Naravno, pozorište, ali pre operata, još bolje orfeum, ali još više bioskop. Što manje obavezuje, tim bolje. Zbog toga je dobar bestseler, jer je samo moda. Samo ne uzimati ozbiljno. Ukus? Ponajpre snobizam. Važno je da mu se ne remeti njegov
spokoj. Spokoj se naziva i mirom, ali sve se drugačije naziva. Zbog toga se kaže da je liberalizam, ali je to zapravo troma, plašljiva i pohlepna korupcija. Sve je pospano i mekano, bezoblično i parazitsko, bornirano i licemerno. Kao loše provetravana dvorišna soba zbog čijeg podnošenja je docnije pronađen izlet. Ali je pre planinski vazduh postao ustajao nego svež građanski. Otpor zauzet prema građanstvu odvijao se u četiri glavna smera: razaranje tradicionalnih formi, muzika za decu, narodna muzika, primitivizam. Priroda otpora u muzici je ista kao i u slikarstvu, zajednička baza je podivljalost (les fauves). Ona se pokazala najdelotvornijom. Stvar ni malo nije ličila na Tacitov stav u Germaniji, koji je naspram rimskoj pokvarenosti postavio moralnu nadmoć necivilizovanih Germana. Ovde je bila reč o oslobađanju instinkta (Frojd). Varvarizam je bio i ostao isprobano sredstvo sablažnjavanja (epater); cela evropska muzička baština je preko noći bila ukinuta, svaka harmonija i forma je smatrana prevarom. Pustošenje forme i harmonije jeste ispoljavanje ljutite kritike protiv građanskog načina života, čija je posledica neobična: umetnik se u ime jednog zahteva kolektiva pobunio protiv postojećeg kolektiva, ali je time isključio sebe iz stvarnog kolektiva, i kao što kaže Adomo, postao je reprezent nepostojećeg društva. Zbog toga je realitet umetnikove ličnosti pretrpeo tako težak poraz u zajednici. A pobuna, pak, u većini slučajeva jedva da je i bila šta drugo do nezrelo poigravanje s varvarizmom, odnosno samo sablažnjavanje. Tacit je u Germaniji tražio povratak Rima čistog morala; inicijatori ovoga modernog varvarstva Ruso i Tolstoj čak nisu ni želeli praštanje, jedino su žudeli da se oslobode prijatnosti civilizacije. Pokušaj na celoj liniji je uspeo samo kad atrakcija, ne kao faktički životni realitet, jer i nije mogao uspeti. U poeziji, kod slikara, u muzici ali i u celini društva - budući da egzistencijalna baza nije bila jasna - nije uspostavljen primordijalni status humanog, nego se javio rafinovani, koketni varvarizam prožet korupcionim elementima kasne civilizacije, za koji se već u trenutku rađanja ispostavilo da je mnogo gori od građanskog. Ovaj atak u društvu, pokretnut u ime varvarizma (Niče), vodio je prema posledicama na koje niko nije računao, ali kad su primećene, već je bilo kasno. Muzika za decu kod Šumana pre je san o jednoj pogrešno protumačenoj poeziji; kod Debisija je salonska forma; kod modernih autora je doktrinarna i školska. Ako neko nije načisto s krajnjim principima, zapravo i ne može znati šta želi. U umetnosti, razume se, nije neophodno bezuslovno logički raščlanjeno analitičko znanje, ali je tim neophodnije da umetnik svojom imaginacijom zna više o situaciji o kojoj je reč, nego bilo koja logička analiza. Nonsens je dečje naivno dočaravati društvo, ideja je, međutim, otvorila takav povratak unazad koji je paralelan s primitivizmom i varvarizmom, i s razaranjem temelja civilizacije. Muzika za decu stavlja sebe nasuprot ideji o zrelosti, i zbog toga znači takvu regresiju koja je već jednaka s napuštanjem dosegnute svesnosti. U svakom slučaju postoji takva regresija koja se neprekidno dopunjava sopstvenom progresijom, i dva suprotna pokreta održava skupa i zajedno trenutak egzistencijalne, centralne i aktuelne suštine. Posezanje u početak (početak je najvažniji Bartokov pojam) istovremeno može biti predujam za konačnu potpunost (kod Bartoka to i jeste). Istovremeno kad je početak, i poslednje je, jednovremeno prisutno uzajamno prožimajućeg regresivno progresivnog i progresivno regresivnog kretanja. Ono što je u početku i na posletku i u svakom trenutku dato, ali skriveno, to je status absolutus humanog, onog osnovnog ljudskog stanja koje je u zrelom Bartoku prisutno gotovo neprekidno, ali uvijeno, katkada se i probija (Sonata za dva klavira, Cantata profana, više malih klavirskih dela), i samo zato ne postaje njegov isključivi stav, jer Bartokova imaginacija nije bila u stanju da se oslobodi jakog uticaja modernog scijentizma. Nesumnjivo, Bartok je počinio grešku kada je, da bi teorijski zasnovao svoju muziku, vanredno težište postavio na naučne metode folklora, i time je u svom delu obezbedio veći udeo scijentizma nego što bi bilo dopustivo. U Bartokovoj formulaciji narod je univerzalno-ljudsko jedinstvo (nasuprot građanstvu), čuvar suštinskih sadržaja života, odnosno on u narodu oličava takav kolektiv koji zapravo i konačno može biti samo potpuna humanost iz koje se niko ne može isključiti. U ovoj naučnosti Bartokova muzika samo retko nije doktrinarna. Postoje teorijska znanja koja ostaju
uvek muzička (Brams). Kod Bartoka je znanje tuđe muzici, čak je antimuzičko. Njegova narodna muzika je u znaku egzaktnosti (ne vernosti), tragovi se mogu osetiti na celoj liniji. Njegova zbirka narodnih pesama ima muzejski karakter. Nije ono čemu je namenjena, tek zbirka primera i herbarijum. Klinički nalazi i modeli narodnih pesama fotografisani pod laboratorijskom temperaturom. Inspiracija, koju odavde uzima, poučna je i profesorska, i njegov varvarizam često nije ništa drugo do očajni pokušaj da prodre kroz ovu pedanteriju i da on sam na koncu dođe do reči u svom stvarnom biću. Umetnost ne iskazuje teze pravog društvenog reda, jer joj to nije zadatak, ali kazuje oblike i opšte principe reda čovekovog života, s tim da stvara veze s takvim snagama realiteta na čijoj osnovi se može realizovati red ljudskog postojanja na svim područjima. To je ono što se danas naziva pitagorejstvom, ali znamo da izvorna teorija nije Pitagorina, nego se vezuje za Orfejevo ime. Suština orfike: iznad sveta sirovog životnog instinkta u borbi za prirodni opstanak nalazi se logos (aritmos) apsolutnog, čistog, prosvetljenog sveta uma, i najuzvišenija sposobnost čoveka jeste da svojim umom prepozna misli koje se nalaze iznad reda prirode, i da ume da ih realizuje svojom delatnošću u materijalnom svetu, u društvu, u ljudskom životu, u duši, u moralu. Na tome počiva kultura. Različite baštine su na razne načine nazivali ovaj red uzdizanja prirode. U Indiji to je devajana. U judejskoj baštini to je malkut ha-samajim. U ranom hrišćanstvu je nazvano Božijim carstvom. Kod Platona, nesumnjivo u iščašenom obliku, to je Država. U lažnom i komičnom obliku novog doba Evrope javlja se kao racionalna utopija (socijalizam). U doba prevlasti građanstva vladalo je uverenje da je otpor umetnosti iskazan prema postojećem redu u vezi s revolucionarnim preobražajem društva. Verovalo se da se nalazimo na pragu promena veoma povoljne perspektive, i ono što je novo, što struji u antigrađanskoj umetnosti, to je paralelna pojava revolucionarnoj promeni. Naravno, ovo gledište ne ukazuje na naročitu inteligenciju. Trebalo je da mine otprilike trideset godina dok se umetnici nisu razočarali na celoj liniji, i uvideli da je socijalizam ostavio čovečanstvo nepopravljivo na cedilu i to na mnogo neoprostivi način nego što je to učinilo građanstvo. Ako ništa drugo, bar je sigurno da je „diktatura profita nad kulturom” (mada je socijalizam objavljivao upravo suprotno) bilo ono zbog čega su umetnici okrenuli leđa socijalizmu. Razdoblje pre Prvog svetskog rata bilo je veoma mučno doba za socijalizam. To je bilo ono vreme kada je umetnost išla zajedno sa socijalizmom: to je bila avangarda. Tada ju je podsticala osveta prema sveštenstvu i plemstvu. Ali su vremena posle toga bila još mučnija, jer se u novonastalom društvenom poretku socijalizam pokazao kao nemoćan, i - kao što je to postalo jasno kao dan - samo zato da bi osigurao svoju vlast, nije umeo da učini ništa drugo do da stvori jednu vrstu srednjovekovne strahovlade koja je u Evropi bila sasvim prevaziđena. U onom trenutku kada se videlo, budući da umetnost nije sklona da popusti od svoje imanentne humanosti, socijalizam je postao opasniji protivnik nove (avangardne) umetnosti čak i od građanstva, jer u totalitarnim društvima umetnost više ne može ni da čami, nego mora da nestane. Od umetnosti se zahtevalo da veliča hrišćanske laži degradirane u socijalizam, ali i onda samo tako ako su na plebejskom nivou. Socijalizam je umeo da se rve s novcem građanstva i s njegovom političkom moći, ali nije umeo da se nosi s građanskim poretkom života. Bio je bespomoćan prema građanskim životnim idealima. Svako suštinsko uređenje u socijalizmu je ostalo netaknuto, izuzev što bi građanin dao polovinu svoga života samo kad bi mogao biti plemić, celokupna životna težnja plebejca jeste građanski životni nivo. Promena nije krupna. On već obrok od tri jela ne jede u trpezariji, nego jednu činiju jela pojede za kuhinjskim stolom. Ne radi se osam sati, nego deset i dvanaest, i to za četvrtinu nadnice. Ako je u jedinstvu sistema život-bivstvo, koji je naše biće, vertikalna tendencija jača, naš individualitet je u porastu, i naš kolektivitet nestaje, inicijativa u zajednici pripada individui, što znači da pripada instinktu svetlosti, slobodi, bogato nijansiranim razlikama; ako je horizontalna tendencija jača, nestaje naš individualitet, reč pripada kolektivu, što znači da pripada instinktu noći, podsvesti,
monolitnosti, uopštenosti. Jer bilo da je reč o individualnom, bilo o kolektivnom ispoljavanju života, očituje se isti sistem jedinstva život-bivstvo. U jedinstvu našeg bića nužno su uzajamna dva pravca, i jedan bez drugoga su apsurd. Vertikalna tendencija stalno prevazilazi horizontalnu, horizontalna pak vertikalnu, ali nikada toliko da ona druga ne bi mogla da nadoknadi zaostatak, i da ne izjednači razliku, s tim da onu drugu opet prevaziđe. Individua, budnost, svetlost, maskulinum, delatnost sačinjavaju celinu kao kolektiv, podsvesno, tama, femininum, spavanje. Kinezi to nazivaju večnim ritmom tao i teh. Ako je vertikalna tendencija jača, traje vladavina istaknutih individua; ako je horizontalna jača, to je stapanje u zajedničko. Međutim, danas je ova teorija neprimenljiva. Izjednačenje je isključeno. Sklad čoveka sa samim sobom postao je laž. Mario kaže da je najranjivija tačka umetnikovog dela tamo gde se poklapa sa zajednicom. Nemoguće je utopiti se u društvo bez ograde. Vera, poverenje, vedrina, red, mir mogući su samo kao laž. Zbog toga je prevaga u muzici na disharmoniji. Zbog toga je danas svaki optimizam političko slepilo. Nemoguće je da čovek bude jednog mišljenja sa samim sobom. Stvari kao što su demokratija, um, nauka nemaju nikakvog značenja, čak toliko da nije nužno nikakvo njihovo opovrgavanje, niko u njih ne veruje, ponajmanje onaj ko se njima bavi. Ima onih koji smatraju da bi se prosvetljenjem situacije mogla razviti tragična umetnost. Ne bi se razvila ni u slikarstvu, ni u poeziji, ni u muzici, ni drugde, niti kod Bartoka. Sve što je on umeo da učini jeste da se vine nazad do najbliže visine u muzici, do Betovenovih poslednjih kvarteta. Bartokovi primeri nisu bili najbolji. Listova umetnost je bila umetnost naučena pred ogledalom, kao i Vagnerova. Sve to jedva da ima veze s muzikom, jer sve zavisi kako zvuči. Debisi je sa svojim harmonijama palmovog gaja više parfem nego muzika. Na koncu, Stravinski sa svojim poučnim infantilizmom („infantilizam je stil kraha”) i tehnikom ma—fait, koja opsenjuje time što pokvari stvar virtuoznom bravurom (Adomo). Pogrešna je cela pobuna umetnosti, jer je u znaku odmetnika, a ne vita nuova. Zbog toga je moderna muzika samo u određenom delu muzika, većim delom je protest protiv doba. Bartok je - izuzev u Muzici za žičane instrumente, udaraljke i čelestu, ali još više u Sonati za dva klavira - jedva uspevao da podigne glavu iz strasnog suprotstavljanja organizovanom kriminalu. Za modernu muziku jedva da je i ostalo nešto drugo do strepnje i agresije. I kod Bartoka je jedina tema bezuspešna bitka s demonima. Uzalud, jer se demon može obuzdati samo u jednom slučaju, ako se otkrije i imenuje. Svaka umetnost poseduje svoje posebno znanje o tome kako da sputa sile tame. Odagnati ih može samo jezik. U trijumviratu moderne umetnosti može se zapaziti, kod Džojsa manje, kod Stravinskog više, kod Pikasa neprekidno, da je tu u suštini reč o nečem drugom a ne o umetnosti. Moguće je da odatle dolazi ona istrajna i opšta nesimpatija koja se oseća prema delima umetnika. Čovek uzalud hoće da izbegne ovo fascinantno dejstvo dela, jer su ona načinjena s neodoljivom bravuroznošću virtuozne tehnike, a umetnost nema nikakve veze s ovim delovanjem. Dela Džojsa, Stravinskog i Pikasa nisu umetnička dela, nego objave moderne ekstremne lucidnosti. Detinjstvo je Faustov Mefisío. Mladost je Stendalov Žilijen Sorel, još je samo častoljublje i sanjarenje o novim mogućnostima veličine. U zrelo doba stupa kod Dostojevskog, s Ivanom Karamazovom, još više sa Stavroginom. Potom slede ne toliko diktatori, koliko njihovi inspiratori iza paravana, slede teroristi i diplomate i naučnici. Arhetip je Ludvig Vitgenštajn, taj nedvosmisleno najlucidniji um moderne logike. Modernizam postoji od Vitgenštajna. Mišljenje je tu prestupilo graničnu liniju koja se nalazi između besprekorno organizovanog uma i ludila sterilnog racija, liniju preko koje je, po cenu da čovek sebe isključi iz dodira s presudnim životnim činjenicama, indiferentno, na ledu držano prisustvo uma u stanju da radi s neizmerno višim stepenom dejstva nego do sada. Modernizam je započeo ovim otkrićem, i od tada je postao ekstremna lucidnost modernih industrijskih preduzeća i armija, administracija i političkih partija, ali naročito baza drednautizovanog
državnog aparata (koji radi na pritisak na dugme). Dodir posredstvom presudnih životnih činjenica Vitgenštajn je nazvao metafizikom, i on je izložio da je to najvažnija prepreka egzaktnom saznanju i na njemu zasnovanoj modernoj praksi. Moderna lucidnost je ekstremna, ali slepa (lucidite aveugle). Istinu ona nema, upravo zbog toga samu sebe može da usredsredi na potpuno rešavanje svojih zadataka. Ali ni ne zahteva istinu, jer je u interesu njenog cilja jedino važan egzaktan rad njenog ego-sistema. Budući da je sebe oslobodila ograničenja istine, ne ume, ali nije ni u stanju da načini razliku između preciznog postavljanja jedne matematičke formule, preciznog uništenja grada od sto hiljada stanovnika i preciznog izrabljivanja jednog stomilionskog naroda. Slepa lucidnost je dijabolično bezumlje, protiv čijeg ostvarenja trenutno ne postoji odbrana u životnoj praksi, jer jedino što bi moglo biti odbrana jeste budna normalnost, ona pak nije ostvarljiva. Zbog toga je bezuslovna moć terorista i naučnika, i zbog toga je neodoljivo dejstvo akrobatske tehnike kao što je tehnika Pikasa i Stravinskog. Za uspostavljenje verodostojnog (autentičnog) bivstva, kao što se kaže, postoji jedna jedina prepreka, despotizam (autoritarna vlast). Džojs, Stravinski, Pikaso ne nalaze se u ovome antagonizmu na strani verodostojne egzistencije, nego pod izgovorom umetnosti, oni uz virtuozno znanje izazivanja dejstva, s tehničkim znanjem koje besprekorno funkcioniše sprovode autoritarnu moć. Zbog toga se gubi granica kod jedne Pikasove slike, recimo kod Gemike, između političkog terorističkog akta i naučnog otkrića. Nije reč o umetnosti, ni o upravljanju državom, niti o naučnom istraživanju, nego o virtuoznom ostvarenju demonskog intelekta. To je modernizam. Omamljena je kritika koja se odnosi na sprirutelnu i moralnu indiferenciju moderne ekstremne lucidnosti. Ne zato što ne poseduje osnovni stav (nije u stanju da vidi jasno), i trudi se da uhvati na zločinačkom delu demonski um u politici i privredi, u društvu i nauci, i da predstavi kako bi to bio kjuč za uspostavljanje reda na delimičnim prostorima, ili bi mogao da bude. Zato se međusobno nezavisno govori o političkoj i ekonomskoj i društvenoj i naučnoj i sveto-nazornoj i religioznoj i drugoj krizi. Nauka, um, demokratija čine celinu, čak u tolikoj meri da ako čovek pomiluje samo jednu od njih, sve ostaje na svom mestu. Modernizam ne ostavlja netaknuto ni najmanje mesto čovekovog bivstva. Humani životni poredak želi da ga pretvori u racionalizovan radni pogon koji radi bez smetnji. Istina, čoveka treba ubediti da je to sve ispravno. Sredstvo ubeđivanja je, kao što znamo, ideologija. Među modernim ideologijama nema ni jedne koja ne bi bila sistem laži pseudoegzistentnog čoveka. Kritika modernizma je zbog toga omamljena jer kritika pseudoegzistentnog stava ne vodi njenom prosvetljenju, nego jednom sistemu laži i tehnici laži koji su mnogo rafinovaniji od prethodnog. Spolja se ne može otkriti nikakva pseudoegzistencija, jedino može da se započne s priznanjem egzistencije, i da se izvrši obračun ad interna. Beskorisna je kritika koja dolazi spolja, jer čovek laž povlači iz govora svoga biča. U ovom trenutku još nema tako jasne i energične kritike protiv koje on ne bi bio u stanju da postavi kompleksniji sistem laži i da se povuče iza novije ideološke odbrambene linije, izgrađene zamršenijom tehnikom, i da se tamo sakrije. Osobenost korumpiranog bića i korumpiranog mišljenja koje otuda sledi jeste da prosvetljavajuća kritika, koja dotiče sve dublje smeštenu laž, stavlja u pogon skriveni aparat korupcije koji se sve manje može raskrinkati; drugačije rečeno i još jednom isto to: što je kritika bitnija, ona više prisiljava korumpiranog čoveka na sve rafiniraniju odbrambenu tehniku laži. Prirodna je ova defanzivna strategija korumpiranog poretka života i njegova spremnost na stalni uzmak. Veliki deo njegovog bića čini strah od raskrinkavanja, i zbog toga život mora da organizuje ka odbrani svog lažnog bića. Čovekov život sasvim sigurno nema presudnijeg koraka do da pribavi saznanje o nečuveno kompleksnoj organizaciji tehnike skrivanja, i da svoje beskrajno skrivanje prosvetli beskrajnom budnošću kako bi se uspostavila autentičnost čovekovog netaknutog bića, ili da od sopstvene i tuđe korupcije odradi koliko god se može. Postupak ne može biti drugačiji osim da nasuprot svome i tuđem lažnom biću čovek postavi primordijalnu istinu i njome prosvetli sebe. To je
metod jevanđelja. Svako sam mora to da učini. Niko ne može da proživi čovekovu smrt, niko se drugi ne može obračunati sa čovekovim korumpiranim svojstvom, niko drugi umesto čoveka ne može uspostaviti istinu njegovog bića. Jedna odbrana od budnosti, uspešan postupak u tehnici skrivanja, jeste da se smer prosvetljavajuće kritike odvrati od pravog cilja, kako se ona ne bi odnosila na suštinska pitanja. Novo doba u Evropi je veoma bogato u izradi ovakvih odbrambenih sistema. Na početku novog doba, kasnije u prosvetiteljstvu, kada je pokušana likvidacija sistema laži klera, kler se povukao nazad u Crkvu, i prikazivao kao da je religija razorena, Crkva je gotovo izgubila autoritet, a kler je preostao i klerikalizam kao metod svetske moći (duhovne sile iskoristiti za politička zbunjivanja, odnosno za podjarmljivanja), proširio se na celu zemlju, i od tada se vlast može održati samo uz pomoć duhovnih sistema (ideologija). Najnovija varijanta na ovom području jeste da nasilje održava svoju moć skrivajući se u misli socijalne pravde. U građanstvu koje se raspadalo u prošlom veku rasturile su se i pobrkale kaste, ali Marks nije postavio pitanje kolektivne konfuzije, nego je konfuziju projektovao u pseudoideologiju klasne borbe i on je, istina, delimično likvidirao klasnu borbu, ali se zbog toga još više pojačala konfuzija. Na području hijerarhije egzistencije zabuna nastala kao posledica racionalističkog ateizma uspešno je zabašurena na taj način što je pažnja prebačena na jednu fiktivnu teoriju razvoja (promenljivost vrsta, darvinizam). U demokratijama je popustio primarni androgin odnos polova, ali Frojd nije to pitanje postavio u središte, nego seksualnost. U istraživanju prirode preokreta koji se javio u svetskim razmerama nije otkrivena jedina moguća baza jedinstva, osnovno stanje koje povezuje sve ljude (etat primordial, status absolutus), nego je započela raspra o prolaznosti raznih kultura (kulturna morfologija, Špengler, Frobenijus, Tojnbi). Naravno, dok se ranije kritika korumpiranog životnog poretka događala u ime jedne evidentne istine, uz inicijativu ličnog rizika i odgovornosti, jedna od karakteristika pseudokritike u prošlom veku bilo je što se ona javila kao nauka. Smeštanje u nauku potvrdilo se kao apsolutno pouzdana tehnika skrivanja. Zakon je izbugio svoju težinu. Konačna reč ne pripada zakonu, nego nauci. Kada je socijalizam hteo da se sakrije od napada i kada je poželeo da osigura za sebe savršeno zaštićenu poziciju, nazvao je sebe naučnim socijalizmom. Nauka kao sistem laži ekstremne lucidnosti. Bezuspešna je kritika ekstremne lucidnosti, otuda je beznadežno oslobođenje od vlasti demonizma, i izbegavanje teškoća postaje sve manje moguće, jer demonske sile, budući da ih njihova lucidnost osposobljava za to, prodiru i u najzatvorenije privatne krugove čoveka, i čovekovo biće u njegovoj celokupnosti stavljaju pod svoju kontrolu. Izgleda da je ostala jedna jedina mogućnost, ako se čovek odrekne svoga ja. Znamo da se kolektiv i individua ne mogu razdvojiti; vertikalna zajednica je ja, horizontalna jedinka je kolektiv. Međutim, u krajnjem slučaju čovek može da opozove svoju vertikalnu tendenciju, da ugasi svoju individualnost, i da se skrije u kolektiv. Moderni kolektiv nema svoju analogiju u istoriji; kao što nemaju analogiju individue ekstremne lucidnosti, teroristi, naučnici, moderni generali, diplomate, i umetnici poput Džojsa, Stravinskog, Pikasa. Suvišno je nabrajanje epigona. Ovi su ljudi u svojoj besprimernoj individualnosti pokidali kolektivne spone, i gotovo su potpuno likvidirali svoje horizontalne srazmere. Otuda, naročito sada, lucidnosti se iz titanskih razmera, društveni dodir je sasvim labav i nesiguran, kao da se nalazi na vrhu nedosegnutih stubova nezavisno od bilo kakve zajednice. Temelj nije solidan, i ova slava ne izgleda trajna. U svakom slučaju danas je tako, i dopuna ovog pokreta u društvu kao puki statistički podatak u mnoštvu ljudi jeste užasno bekstvo od individualnosti i leganje potrbuške na nivo horizontalne mase. Bilo koji oblik modernog kolektiva (narod, nacija, rasa, klasa) nije organska celina. Neuporedivo veća množina ništa nije razumela od agresivnog poživinčenja i od energičnog idiotizma, samo je glupo patila. Stotine miliona poniženih i povređenih, lišeni svog humanizma, suludo su odbacili svoju individualnost,
šćućurili se i sakrili u neprepoznatljivu masu. Odrekli se svoje humane egzistencije. Kao što Breht kaže: ich will ja gar kein Mensch sein - uopšte i ne želim da budem čovek. To je izvorište modernih kolektiva. Za prosek više nisu bili rešivi zadaci individualnog života. Većina ljudi nije bila u stanju da podnese težinu svoga ja. Zbog toga moderni kolektiv nije društvo, nego raka prepuna trupla „ja” koji su sami sebe ugasili. I drugi kolektivi su slični, prvenstveno fašistički i komunistički. Za raku je karakteristično da je svejedno koliko mrtvaca se nalazi u njoj. Ako ih je više, mesto je tesno, i manje ga ima po glavi. Ali je to još uvek bolje, pogotovo lakše, nego se upustiti u rizik individualnosti. Ovde bar nema kritike, nema pobune, nema revolucije, ovde nema privilegija, nema častoljublja, sve je monstruozno i bez humora, vođstvo u svojoj smirenoj neodgovornosti s dosadom sluša superlative zvaničnih lažova, i sleže ramenima na blefiranja s kojih se cedi krv. Dva istorijska kolapsa koji su usledili za poslednjih dve stotine godina mogli bi se muzički izraziti na način da se zajedno s građanstvom pojavio kič, zajedno s plebejstvom se pojavila muzička laž. Za kič znamo od ranije, i o njemu znamo otprilike sve što treba. Jedino bi trebalo dodati da je kič delo izrađeno sredstvima umetnosti (slika, muzička kompozicija, pesma, skulptura itd.), delo koje nema verodostojnu egzistenciju i otuda je u celini prevara. U prirodi kiča se ne nalazi želja da čoveka prevari, verovatno zato što bi za prevaru bilo neophodno malo uma, kojim kič uopšte ne raspolaže. Zbog toga je on tako karakteristično građanski. Kič može da nastaje na relativno razvijenom stupnju, kao što to nije redak slučaj u modernom dobu. Većina dela kiča nije nepoštena, samo je bez ukusa i glupa. Nikada ne mogu dosegnuti meru umetnosti, jer su pravljena kao roba za uživanje, ostaju iluzija, igra, privid, odnosno nisu ozbiljna. Par excellence su umetnička vrsta građanstva, jer su to dela koja su neodgovorna i ni na šta ne obavezuju (plašljiva su i troma). Kič nema veze s orfikom, odnosno s realitetom poretka koji se nalazi iznad prirode. Njemu nedostaje elemenat prosvetljenja (saznanja) koji je obavezan za umetnost. Zbog toga je kič beznačajan, i potpuno je svejedno ko ga je načinio, on postoji, gde je, izgubljen je, ili nije ni urađen. Činjenica muzičke laži još nije objavljena, mada od kako se sa svih strana sveta razležu politički marševi i pesme i kantate i simfonije pisane u slavu terorirsta, trebalo bi da već bude aktuelno. Napabirčene po otrcanim, uglavnom demodiranim šlagerima, melodije i harmonije isključivo građanskog porekla bile bi obavezne da čoveka naštimaju na optimizam, jer se teror ne zadovoljava narkotizacijom, on zahteva stvarni idiotizam. Iza sladunjavih akorda pretnje, šećer i atmosfera pogubljenja, što obeležava razliku između zahtevane i stvarne situacije, marširati veselo i u poletnom ritmu između baraka koncentracionih logora, i poigravajući od radosti mahati zastavom prema vešalima. U odnosu na zadatak rekviziti za ovakvo delo prilično su jadni, nivo se jedva diže iznad bučnog finala prosečne bečke operete, pre će biti da ostaje ispod nje. Ali su vašar i vergl nepošteni, fortissimo, kako se ne bi čulo stenjanje izmrcvarenih. To je sasvim nov korak u istoriji muzike. Laž u jeziku traje već odavno, i čovek je već naučio da oslušne razliku između istine i laži. Do sada je poštovana dečja priroda muzike. Za sada ne možemo smatrati muziku očitovanjem koje nije spontano, i još nismo naučili da se branimo od egzistencijalno lažne muzike. Uopšteno samo znamo šta je dobra i šta loša muzika, ali nema formulisanog kriterijuma. Do sada nije bilo reči o istinskoj i lažnoj muzici. Lažna muzika nije apstraktna muzika; ona je samo jedan ekstremni oblik protesta protiv doba (kao apstraktno slikarstvo), ona se grozi da bilo šta dotakne ovde, i veruje da će ostati čisto samo ono što je fiktivno. Muzička laž koristi sakralnu nespretnost muzike i dečju suštinu u artikulisanom logosu kako bi čoveka namamila u klopku, i da bi ga navela na takvo priznanje i izjavu, čak na aktivnost, koji znače brisanje istine humane egzistencije. Sigurno je da je muzička laž najopakiji oblik od svih laži, jer čoveka demorališe s najnezaštićenije strane. Istina muzike je najosetljivija, upravo zato što je muzika naivnija od svake umetnosti, i zato što je najbliža korenima humanosti. Muzička laž ometa izgrevanje ljudskog logosa, lišava ga mogućnosti izlaska iz haosa.
Granična linija između kiča i laži gubi se u najvećem broju slučajeva. Izgleda zbog toga jer - kao što su mnogi protumačili u novije vreme - nema bitnijih razlika između građanskog društva i socijalizma. Oba počivaju na plebejskom životnom poretku, i socijalizam je zapravo kasna građanska pojava. Osnova građanskog društva jeste humana kulturna ideologija koja skriva nasilje, profit i laž. Bloh razlikuje dijalektičku i matematičku muziku. Osnova teorije jeste odvajanje ritma i melosa i Adorno nasuprot ekspresivnoj dinamičkoj muzici govori o muzici raščlanjenog ritma. Prvo je melodija, pravo neprekidno muzičko trajanje, drugo je bubanj, podela vremena na jednake razmere. Ranije je Panvic svoju teoriju izgradio na razlici između vokalne i instrumentalne muzike, u smislu da karakteristika vokalne muzike nije ništa drugo do melos; u instrumentaciji to može biti potisnuto u pozadinu, a opet i instrumenti su ili pevački, ili ritmički. Ogromna prednost klavira jeste što jedinstveno obuhvata melos i ritam. Bilo kakobilo, nijedno od njih ne može da opstane samo, izuzev solo bubnja, i po svoj prilici zato konfučijanska kineska baština veli da je stvaranje sveta započeto udarcem u bubanj. Delo Muzika za žičane instrumente, udaraljke i čelestu građeno je na ovoj osnovnoj napetosti, gudači znače vokalni espressivo, udaraljke matematički ritam. U sonati dva klavira preuzimaju melos, ali je ugrađen zvuk udaraljki. Vokalna i instrumentalna suprotstavljenost javlja se u velikim razmerama u Cantati. Cantata profana je verovatno jedino delo koje se ozbiljno može uzeti posle hora devete simfonije sa gledišta jedinstva vokalne i instrumentalne muzike. Stravinski u modernoj muzici potpuno potiskuje dinamički espressivo elemenat; a Šenberg ga upravo ističe. Bartok želi da stvori ravnotežu, zato kažu da je otvorio mogućnost jedne nove vrste klasike (Lajbovic). Sonata kreće tim putem, ali je zadatak mnogo veći nego što se u prvom trenutku može zapaziti. Ono što je u muzici vokalno, pesma i melos, istovremeno je ekspresivno i dijalektično, legato, isto ono što je u matematici kontinuum, u geometriji horizontalno, isto to drugde femininum, opet drugde kolektiv, homogenost i noć, podsvesno i opšte. I konačno je kontinuum melosa analogija onoj poslednjoj stvarnosti koju nazivamo bivstvom, i koja je horizontalno i homogeno trajanje neprekinutog toka, trajanje koje je neograničeno večno. A ono pak što je u muzici instrumentalnost i ritam, to je istovremeno tempo, bubanj, ples, staccato, i to je u geometriji vertikalno. Drugde se to naziva maskulinum, opet drugde individualitet, ili heterogenitet, dan, svest, međusobno razdvojenim jedinicama, i to je analogija onoj krajnjoj stvarnosti koju nazivamo životom, jer je život individualizivana razlika u vremenu. Nalazimo se u sistemu jedinstva bivstvo-život i ne nalazimo se, jer bi trebalo da budemo u zlatnom preseku jedinstvenog sistema, i zbog posledica korupcije nismo tamo, istovremeno i u vremenu, i iznad vremena, u ograničenom životu individualizovanog bića i u beskrajnom trajanju bivstva. Osnovni pokret našeg bića jeste heraklitovska relacija: otvoreno i beskrajno bivstvo preoblikujemo u individualizovani život, i zatvoreni individualni život otvaramo u beskrajnom bivstvu. Od onoga što je stvorila Evropa verovatno je da je najviše muzike; a opet je sasvim izvesno da od onoga što je stvoreno u muzici najviše je sonata. Muzika je u prednosti među svim ostalim duhovnim delatnostima, jer joj nije neophodan dokazni postupak. Muzika je lišena logosa. Muzika radi s evidencijama. Prednost i mana, jer ona time isključuje sebe iz one intelektualne delatnosti čiji je osnovni smisao da dokazuje. Jedino je sonata ona forma koja, istina, ne dokazuje, ali je na svoj osoben muzički način dijalektična. Sonata znači muzičku univerzalnost. Nema forme koju nije stopila sa sobom, najpre samo ples i pesmu, kasnije dve forme najvišeg reda, fugu i varijaciju, ali ni tu se nije zaustavila kod čistih muzičkih propozicija. Zbog toga sonata ima tri dela: ekspoziciju u kojoj postavlja propozicije; deo razrade kada sprovodi propozicije same i upoređuje ih međusobno; reprizu kada se, posle zaključenja dijalektičkog postupka, ponovo javljaju propozicije nedvosmisleno i
ubedljivo, potpuno prosvetljene u svim svojim pojedinostima. Što i inače odgovara ljudskoj logici (orfici). Neobično je, inače se samo po sebi razume, da je muzička misao, to je karakter glavne teme, drugačija na početku sonate nego na njenom kraju: u ekspoziciji je eventualno duhovita ili duboka ili privlačna, ili raspolaže drugim estetičkim kvalitetima, ali je na istom nivou s ostalim temama; posle razrade, budući da je učestvovala u procesu specifičnog sazrevanja, svojim značenjem daleko nadrasta ostale, raspliće se ceo niz skrivenog smisla, otvara se i pročišćava, i na određeni način postaje transtonantna, kao da kroz nju zvuči nešto izvan muzike, prolazi kroz promenu, čiju temu ni varijacija, niti fuga ne umeju sebi da podrede. To je slobodna dijalektika dela razrade sonate. Svojstvo sonate nije lirsko, ni emocionalno. Priroda forme sonate nije linearna, kao pesme, ili plesa. Sonata je sistem, i kada glavna tema zazvuči u zrelom obliku, prosvetljena, s otvorenom transtonancijom, ona u tom sistemu zauzima nedvosmisleno centralno mesto. Transtonancija je najhitnija u ovoj promeni: svaka umetnost započinje time što ume da prevaziđe samu sebe (metapoezis). Moderna muzika nije sačuvala mnogo od klasične forme sonate. Nestali su tonaliteti; teme se ne mogu odmah prepoznati; nema određenih propozicija; misli se ponekad i ne vraćaju, ponekad se samo upućuje na njih, ponekad su izmenjene ili su u ritmičkim formulama; gubi se granična linija između ekspozicije, razrade i reprize, i kao da se cela sonata preobrazila u jednu jedinu razradu, gde je dat predujam za poznavanje teme, i gde izostaje kao suvišno izvlačenje konsekvence, i treba je pogoditi. Međutim, nešto je prepoznatljivo na određen i nesumnjiv način, to je atmosfera sonate, slobodna dijalektika. Sistem sonate. Ne može se uporediti ni sa kakvom pesničkom vrstom, nije lirika, više je proza, dramska je, ali bez uloge lica, jer propozicije ne ostaju individualno samostalne, nego se stapaju ujedno, sažimaju se, zgušnjavaju u formule, menjaju svoj dimenzionalni položaj, skrivaju se, a da ni u čemu ne odustaju od svoje esencijalnosti. Moderna muzika je izbegavala formu sonate (u početku uverena da je ona rekvizit građanskog razdoblja). Radije je pisala svite, pesme, plesne forme, balete, i vratila se preklasičnim formama. Komponovani su koncerti za klavir i violinu, simfonije s jednom vrstom metoda parafraza, ali vladala je suzdržanost što se sonata tiče. Bartok se tek kasno vratio sonati. Sasvim izvesno kada je njegovo mišljenje stiglo do sistema, i kada za izradu konačnog smisla nije nalazio druge mogućnosti, i konačno kada je dospeo do tačke da mora napustiti nezrelo slavljenje života, i da započne tumačenje (muzičko saznanje). Ostale forme manje-više zadovoljavaju se osnovnim muzičkim jezikom; rečenice sonate se ne mogu formulisati na muzičkom jeziku opšte upotrebe, one zahtevaju viši nivo. Kao što bi Malarme rekao: un sens plus pur aux mots de la tribu. Na koncu pak trebalo je izvući sonatu kao najglavniju formu, jer samo sonata obezbeđuje proboj u višu muzičku realnost, zbog svoje osobenosti forme, budući da je upravo prodor u transtonanciju obeležje karaktera sonate. Sonata obezbeđuje takvu mogućnost izrade muzičke misli za koju druga forma ne zna; sonata za dva klavira je urađena tehnikom koja se u novije doba naziva totalnom izradom.
Disertacija o državnoj administraciji 1 Mnogi su državu nazivali Levijatanom. Levijatan je, zna se, čudovište koje proždire hiljade ljudi. L'état c'est le crime, kaže Kami, država je zločin. Ovakve formulacije nanele su mnoge nevolje. Mnogi su se strasno počeli baviti izmišljanjem teorija protiv države, i ukidanjem nevolja koje se pripisuju državi. Čak i dobronamerni su masovno nasedali na revolucije i na zavere, na atentate i na anarhizam. Uz ono naročito odlučno slepilo koje je uvek bilo karakteristično za one koji su pravili neke ludorije, počinjali da razaraju državni poredak, ali i oni koji nisu dovoljno pazili na sebe bili su masovno istrebljivani. Izbila je beskrajna i veoma krvava kavga oko pitanja koja je država loša i koja je još lošija. Novi razlog za ubistva. U međuvremenu je metež postajao sve veći. Pobune nisu poštedele ni jednu državu sveta. Danas smo otprilike tamo da konzervativci, ali i revolucionari, aristokrate, ali i demokrate, monarhisti, ali i republikanci ne zijaju jedni u druge baš pametnim izrazom na licu, i pitali bi jedni druge nešto, kad bi samo znali šta. Naročito su ganuti revolucionari. Razočarani revolucionar je moderan fenomen. Poduhvatio se velikog spremanja, i nered je postao još veći nego što je igda bio. Nikakva republika nije se pokazala bolja od Levijatana. V. K. Torndajk2 tvrdi da je naziv loš. Levijatan nije država. Suluda politička kavga koja traje više stotina godina potpuno je besmislena, i ako se ova bitka ovako produži, možemo računati samo na težu situaciju. Levijatan nije ni političko pitanje. U svakoj državi funkcioniše organizacija za koju je baš karakteristično da je apolitična zbog toga što je ona spremno sredstvo svakog političkog pravca. Može biti pod političkim uticajem, ali to nije njena suština. Politika, bilo kakva da je, uvek je prepuna očajnih sanjarija i rafiniranih nezgrapnosti. A ovu određenu organizaciju, pak, karakteriše jedna jedina stvar, systematic violence, odnosno sistematsko nasilje. G. Torndajk je naslov za svoje delo uzeo iz Hamleta, gde je reč o brljavljenju kancelarije. Autor Levijatana vidi u kancelariji. Prošlo je trideset godina od objavljivanja studije. Za to vreme je ovo pitanje dobilo ogromnu literaturu, osnovana je nauka o činovništvu3, predmetom se bavi međunarodno naučno društvo4, koje izdaje časopis5, i povremeno organizuje kongrese6. Poslednjih sedmica je inicijator ove nauke, V. KL Torndajk objavio ogromno delo kao rekapitulaciju7. Istraživače je, kaže autor u uvodu, uspeo da ubedi da će počiniti zabludu onaj ko se bude bavio pitanjima vlade, i pobrka državu s administracijom. Država je corpus, odnosno telo, fizički rasprostrta stvarnost koja ima svoju teritoriju, istoriju, ustav, jezik, naciju. Kancelarija je, pak, bezlični skup čija je organizacija nezavisna od države. Moguće je zamisliti da kancelarija organizovana u nekoj državi bude premeštena u drugu državu. Za to je bilo dosta primera u istoriji. Vizantijsku birokratiju je preuzelo mnogo srednjovekovnih država, pored ostalih i Rusija, i posle pada Vizantije ona je još uspešnije funkcionisala u Stambolu pod Turcima. Oblik države ne preobražava birokratiju. Državna uprava je nepromenjena i u monarhiji i u republici. I za to ima dovoljno primera. Osvajačka država osvojenim narodom upravlja njegovom sopstvenom vlašću. I usred revolucionarnih promena ona je sasvim ista, administracija služi kralju isto kao i jakobincima. Državni korpus drži vojsku protiv spoljnje sile. Do sada je izgledalo da državna uprava nije ništa drugo do civilna vojska okrenuta prema unutra. Pogrešno, treba to raspršiti. Stvarno i na mnogo mesta, tamo gde je administracija vanredno ojačala, ne zavisi administracija od države, nego država od administracije. Ovde se takođe pokreće proces administracizacije koji se može razlikovati od politike (governmentalization). To je stvorilo kinesku, vizantijsku, peruansku, japansku i rusku carsku birokratiju. Birokratija je autonomna organizacija unutar države, ona unutra sprovodi vlast prema
sopstvenoj samovolji. 2 U sledećem delu g. Torndajk se bavi analizom administrativnog akta8. Osnova njegovog polazišta je delo Lorenca Tajga9. Lorenc Tajg je, kao što znamo, prikupio pesme egipatskih, haldejskih, kineskih, peruanskih, asirskih, vavilonskih grčkih, rimskih, srednjovekovnih, vizantijskih, engleskih, nemačkih, ruskih, japanskih činovnika, i napisao uz zbirku obiman predgovor. Mnogi ovu knjigu smatraju standardnim delom činovničke nauke. Poznato je i to da je autor nekoliko pesama podrobno analizirao, pored ostalog, i egipatsku „Odu specifikaciji”, pretkolumbovsku peruansku pesmu „Saslušanje kod gospodara”, talijansku „Izvod iz matične knjige”, rimsku „Popis stanovništva” i modernu nemačku pesmu „Grafikon”. Po L. Tajgu, glavna karakterna crta činovničke poezije u svim razdobljima istorije i bez izuzetka kod svih naroda jeste sentimentalnost i bestijalnost. U poeziji činovnika je stalni motiv da se činovnik, posle stroge primene zakona i važećih naredbi i pravnih propisa u toku dana, vraća kući i daje pun mah svojim osećanjima. Što se toga tiče u zbirci je najkarakterističnija pesma upravnika jednog koncentracionog logora, Nemca. Njemu služi za primer Himler, krvoločni ministar, koji u kancelariji potpisuje naredbe o gušenju ljudi, a uveče kod kuće uzima violinu i svira najnežnije Šubertove pesme. Upravnik logora s punim žarom recituje Getea, Šilera i Merikea. Inkvizitor u kancelariji vojvode od Mantove je posle rada pisao petrarkističke sonete „vilinskoj dragani” i „anđeoskoj zaručnici”, i divi se svom gospodaru koji, vraćajući se s pogubljenja, ne može da odoli da na ulici ne dograbi devojku i da je ne izljubi. G. Torndajk u principu odobrava anlizu L. Tajga, ali je smatra blagom. Verovatno je, kaže on, da ove dve emocije na zadovoljavajući način tumače poeziju. Međutim, egzistencija činovništva se time ni približno ne može odrediti. Autor se poziva na vrsnog stručnjaka ove nauke, na Konstana Šarpenta10, i svoje sudove želi da zasnuje ne njegovim istraživanjima. K. Šarpent u jednom poglavlju svog kapitalnog dela piše da je crta koja uopšte obeležava činovnički akt, plaisir de tourmenter le peuple, odnosno uživanje u mučenju naroda. Kako bi zasnovao svoj sud, V. K Torndajk konstruiše istorijsko-filozofsku teoriju, i želi da se razlikuju tri razdoblja. Prvo razdoblje naziva borbom protiv vukova. To je u određenom pogledu drevno doba kada su čoveku neprijatelji divlje životinje i moć prirode, naročito atmosferske prilike, odnosno sve što spolja preti njegovom biću, i protiv čega je neophodna uspešna fizička odbrana. Ova životna teškoća se može rešiti jednom i zauvek najjednostavnijim sredstvima. Prema autorovom mišljenju tekovine ovoga razdoblja su kuća i oružje. Naziv za drugo razdoblje je bitka protiv horde. Ovaj rat se više ne vodi između čoveka i prirode, nego između čoveka višeg reda i čoveka nižeg reda, dakle bitka se već rešava unutar humanog kruga. Suprotstavljeni su: civilizacija i varvarstvo. Ovo razdoblje se proteže duboko u istoriju, i tek je u najnovije vreme sasvim ukinuto, izgleda uz konačnu pobedu civilizovanog čoveka. Početak trećeg razdoblja je neizvestan. G. Torndajk smatra verovatnim da je bitka veoma starog porekla, ali se zaoštrila tek u najnovije doba. Obeležje doba je bitka protiv moćnika. Zabluda je ono što se naziva klasnom borbom. U mnogobrojnim slučajevima možemo da primetimo kad su najureni kralj i aristokratija, i prema teoriji bitka je trebalo da prestane, zadržala se napetost između vlasti i potlačenih, čak se i pojačala. Borbu unutar društva ne može da ukine nikakva forma države, baš naprotiv, izgleda, nikada borba nije bila tako ogorčena kao u takozvanim socijalističkim državama. Uzrok, međutim, nije politički. Žores kaže da su pobunjenici u palati vlade (Les revoltes sont aux Tuilleries). Ljudi trenutno ne raspolažu uspešnim oružjem protiv moćnika. Palata vlade je mnogo opasnija za čovečanstvo nego što su to bili vukovi, ili horda. Čovek je protiv njih mogao da povede borbu uz potpuno uključivanje humanog, protiv vlade, pak, nema takve mogućnosti, jer mu ona upravo parališe humanost. Kako? Tako što primenjuje teror, eksploatiše i laže. Ako trojni savez koji čine
nasilje, eksploatacija i laži dođe na vlast, formiraju se tri bazične administracije: policija, poreska uprava i štampa. Budući da se čovečanstvo od davnih vremena istrajno borilo protiv nasrtanja donjih sila, uz saglasnost svih ljudi, i stvorilo civilizaciju, sada treba da promeni front, jer sile koje stvara život ne dolaze odozdo, nego prete odozgo. Ranije je Bernar Usar tome posvetio knjigu dostojnu pažnje11, i Luis Hadson je gotovo stigao do konačnih formulacija12. Postavlja se pitanje kako je moguće da je civilizacija stvorila svoj zakonik, i svako lice koje počini bilo kakvo kvarenje života može da pozove na odgovornost, a sada je bespomoćna prema moćnicima? Ono što su u prošlosti za čovečanstvo bili vukovi i horda, danas je to administracija. Međutim, to je samo polovina stvarne situacije. Administracija zločin ne prikazuje kao kvarenje života, nego kao pravo i istinu i zakon, i odozgo ga potčinjava legalnim aparatom. I to je ono što grdno komplikuje stvar. Jedva da postoji išta mučnije do biti pod vlašću nedarovitog čoveka koji je u pozicionoj prednosti. Institucija koja je nastala da bi služila životu, odjednom se okrenula protiv života. Zbog toga ono što Usar naziva falsifikatom odozgo poseduje dva lica. Prvo je filantropsko cerekanje, koje se iskazuje prema javnosti i koje želi da potvrdi da je zaštitnik čoveka, drugo je uživanje u patnjama namučenog čoveka, što je zapravo bitno. Lorenc Tajg ovo dvojstvo naziva sentimentalnošću i bestijalnošću. U odnosu na ovo zver i varvarin su sasvim nevini, jer su od njih zaštitu pružali kuća i oružje, ali sada je vlast u samoj kući i oružje je u njenim rukama. Usar se poziva na Sen-Žista, prema kome nema veće radosti od mučenja naroda (c’est une chose hereuse de tourmenter le peuple). Neobično je, primećuje L. Hadson, dok je Sen-Žist govorio ove reči, istovremeno je svoju teoriju pisao Markiz de Sad koji je opravdavao gotovo pesnički, ali u svakom slučaju u književnoj formi, svet osećanja napaćenog života. Gubilište je za mene, veli De Sad, vrhunac uživanja. Ovde, međutim, nije reč o elementarnoj bestijalnosti vukova i horde, nego je to podlaštvo koje je stvorila visoka civilizacija. Prema Luisu Hadsonu, ova nova opasnost ima dva znaka raspoznavanja. Prvi, ona funkcioniše kao organizacija svetilišta. Zbog toga je situacija trenutno nerešiva, čovečanstvo je nemoćno prema kvarenju života koje dolazi odozgo. Autor navodi ceo niz slučajeva iz kineske, peruanske, egipatske, muslimanske, srednjovekovne istorije. Svi ti slučajevi potvrđuju da čovek određenih svojstava svoj instinkt razbojnika, svoju osvetoljubivost, zavist i nemilosrdnost nije mogao da praktikuje u normalnoj građanskoj situaciji, ali kad je postao policajac ili pretpostavljeni, mogao je slobodno da vrši zločine. Nije slučajno i nije izuzetak što državnu administraciju preplave zavidljivi i podmukli, štreberi i podlaci, potkazivači i lažovi. Čovek se začudi što pod ovakvim uslovima zločinci nastavljaju privatnu praksu na svoju bradu, i što prihvataju rizik sukoba sa zakonom kada kao službena lica iste ove podlosti mogu da počine uz pomoć vlasti. Druga okolnost je još bitnija. A to je, prema L. Hadsonu, što državana administracija ne samo da dozvoljava mučenje naroda, nego je činovnička praksa neodvojiva od prakse mučenja naroda. Administrativni akt je sam po sebi ono što se naziva kvarenjem života. 3 Ne znamo prvi korak, veli g. Torndajk, koji vodi ka državnoj administraciji. Prvi činovnik je, pretpostavljamo, mogao biti lični sekretar vladara i njegovo područje delatnosti sasvim izvesno bilo je pisarsko. Administracija je nezamisliva bez hartije. Ovaj pisar, ili sekretar vodio je računa o vladarevim prihodima i imanju. Dužnost mu je bila da vodi beleške i u komplikovanijim stvarima da pruži preglede. Na to upućuje egipatska pesma „Oda specifikaciji” koja ističe izvanredan značaj delatnosti činovnika. Pesma kaže da bi vladar bez njega bio neobavešten i o svojim najjednostavnijim stvarima ne bi znao koliko ima ovaca, koliko žita, platna, zlata. Specifikacija je sveznajuća. Sastavljanje prvog zvaničnog spisa, kaže B. B. Holoubard13, po svom značaju doseže najviši civilizacijski akt, i prvi spis pračinovnika je prvi korak svake nauke i književnosti i poezije. Prva pisana dela nisu bile pesme i nisu bile religiozne postavke. Prva slova je stavio na hartiju činovnik
državne administracije14. Opšte je poznato da se mnogi suprotstavljaju shvatanjima B. B. Holoubarda. Titus Paragon15 je postavio upravo suprotnu teoriju i nju su prihvatili istaknutiji istraživači. Po T. Paragonu, prvi činovnik, uzet u modernom smislu, zaista je mogao biti vladarev lični sekretar, i radio je kao evidentičar poseda i prihoda, jer se tokom istorije sveta uvek muvao oko javnih novčanih sredstava. Čak u tolikoj meri da je on postavljao tezu: gde se pojave javna novčana sredstva, smesta se tu stvori administracija. U istoriji državne administracije uvek su za kancelarije bila povoljna ona razdoblja kada su javna novčana sredstva dolazila u prvi plan. Kad je vladao privatni kapital, činovništvo je nazadovalo. Javna novčana sredstva su moć birokratije, to je najvažnija teza Paragona16. Dva Francuza su napisala obimnu knjigu17 kojom su želeli da pruže potpunu moguću analizu činovnika i s tog gledišta delo je najvažnija načelna prethodnica g. Torndajka. Autori takođe polaze od pretpostavke ličnog sekretara. Prihvataju Paragonovu hipotezu, koja ističe vezu kancelarije i javnih novčanih sredstava, ali je smatraju marginalnom. Praktični zahtev, kažu, koji je stvorio situaciju za pračinovnika, ne sme da se preceni. U svakom slučaju u veoma davnim vremenima, i u situacijama društava mnogo višeg reda, može se zamisliti ovakav činovnik, ali je mnogo verovatnije da je zvanje ličnog sekretara vršio neki kraljev rođak ili uticajan čovek iz njegove okoline. S obzirom da je položaj imao poverljiv karakter, lice za taj posao je moralo biti dobro ispitano. Isključeno je da je na ovo mesto mogao da bude postavljen čovek kome priliči docniji naziv službenik. Francuski autori tvrde da se čovek koji u istoriji ima ulogu činovnika pojavio tek onda kada se društvo starog doba već počelo raspadati. Nije nemoguće, čak je verovatno, kaže se u jednom poglavlju knjige, da je - kao što to obično biva - društvo u doba opadanja sklono formiranju takvih institucija koje ne služe društvu, nego ga potkopavaju. Lorenc Tajg u svojoj čuvenoj recenziji knjige francuskih autora18 načinio je od toga celu teoriju. Državna administracija kao negativna društvena funkcija, najvažniji je činilac u razaranju društva. Shvatanja L. Tajga su kasnije i drugi prihvatili, a usvojio ga je i g. Torndajk19. Prema ovome pračinovnik uopšte nije istovetan s činovnikom koji će nastupiti kasnije tokom istorije. Činovnik, kao službenik državne administracije, javlja se samo tamo gde se vladar otuđuje od naroda, odnosno narod od vladara. Instituciju državne administracije stvara uzajamno nepoverenje. Ličnost koja se uklinila između naroda i kralja, i bilo kakvu delatnost da je vršila, s obzirom na njen položaj, morala je da ističe sopstveni krug delatnost. G. Torndajk je pojavu nazvao delokrugom patosa. To je glavna karakterna crta svakog pravog činovnika. Istinski činovnik se u svakoj prilici može prepoznati po specifičnom samozadovoljstvu, on s naročitim ponosom prima k znanju što isključiviji moćnički karakter svoje delatnosti. Delokrug patosa, kaže g. Torndajk,20 u obrnutom je odnosu prema pozitivnim intelektualnim i moralnim svojstvima čovekovog karaktera. Visok delokrug patosa u svakom slučaju upućuje na ograničeni intelekt i narušeni karakter. Ovim odnosom su se inače podrobno pozabavili i drugi, između ostalih i Pol Savetje21. 4 Položaj pračinovnika učvrstila je pojava delokruga patosa. On je znao da tek onda može ostati na svom mestu između vladara i naroda ako se prikaže da je neophodan i pred narodom i pred vladarem. Dok je javno igrao ulogu posrednika, tajno se trudio da pokvari odnos između vladara i naroda. Položaj kancelarije je jačao u srazmeri u kojoj je slabio odnos vladara i naroda. Sve veći porast uzajamnog otuđenja nalagao je neophodnost sve više kancelarija i sve više činovnika. P. P. Savetjeu22 treba zahvaliti za analizu delokruga patosa na području koje standardni autori do tada nisu udostojili pažnje. Delokrug patosa stvara u kancelariji lestvicu činova. Ona se, naravno, ne sme pobrkati ni s hijerarhijom, ni s rangovnim nizom. Kasnije će se ispostaviti da je osnova hijerarhije organska, a činova samo organizaciona. Tu nastaju oznake spoljne odeće i značke na
uniformi. Čovekov život u istorijskim društvima trošio je neshvatljivu snagu i vreme u borbi za značke na uniformi. Milioni ljudi žude za višim činovima i za višim titulama. U modernim vremenima to znači da se do njih može stići samo preko mnogo predsoblja, u predsobljima stražare sekretari i sekretarice, koji se bore protiv propuštanja ljudi. Što šef ima veći službenički čin, on je tim odmereniji, glas mu više prašti, lice mu je nehumanije i gluplje i samouverenije. Iz vizantijskog doba, iz vremena cara Justinijana sačuvana je pesma kancelarijskog pisara23 čiji je naslov „Iščekivanje u predsoblju”. Pesma opisuje predsoblje, pre svega natpise. Glasan razgovor je zabranjen. Ne ometajte bukom rad činovnika. Svako mora čekati u tišini. Čekajte svoj red. Svakoga puštaju po redu dolaska. Strogo je zabranjeno kucanje na vratima. Ne šetajte. Bat koraka ometa činovnika. Razgovor je zabranjen. Činovnik obožava reč zabranjeno. Činovnik izlazi iz sobe. Pod miškom mu svežanj hartije, time označava da je zauzet sređivanjem važnih poslova i da žuri u drugu kancelariju. Dugo gleda naokolo, uživa u situaciji. U predsoblju muškarci i žene, stari i mladi, dronjavi i dobro odeveni. Jedna žena ljuljka svoju bebu, pored nje još dva deteta. Činovnik joj prilazi i upozorava je da deca moraju ostati tiha, inače će preduzeti mere i poslužitelji će je smesta udaljiti. Da, da, do sada je sve bilo u redu. Činovnik se obrecne na jedno dete da se dobro ponaša, dete se preplaši i zaplače. Majka ga drhteći smiruje, ali mališa sve jače plače. Činovnik joj naređuje da smesta napusti predsoblje. Pogleda naokolo. Starac oborene ćelave glave. Pored njega muškarac u punoj snazi, u uglu vilica trza mu se mišić. Zagleda se u gornji ugao sobe i na njemu nema ništa ljudsko. Njegove su crte izgubile životnu snagu od sulude dosade. U drugom uglu žena prekrštenih ruku, tupa, dremucka. Čekati, čekati. Mlađi muškarac i devojka. Dozvola za brak. Ne gledaju jedno drugo. Kad bi trebalo da sede ovde jedan dan, zamrzeli bi se i nikada ne bi sklopili brak. Činovnik klima glavom. Moć kancelarije. Rođenje, bolest, brak, siromaštvo, porez, smrt, kancelarija je svuda prisutna. Bez hartije nema života. Ljudi dolaze zbog hartije i čekaju. Ovde se može samo čekati. Sve ostalo nestaje. Unutra sede činovnici i ogovaraju i žvrljaju u ludoj dosadi. Dobro bi bilo izaći na sunce. Čak se ne mogu ni baviti nečim drugim, jer je tu potkazivač, ne mogu nešto da čačkaju, ne mogu da dremaju. Jedino mogu da jedu, dugo, dugo da žvaću koru hleba, veoma lagano, da ogovaraju, ponekad izađu, po pola sata borave u klozetu ili u drugoj kancelariji, i grde svoga šefa. Ljudi bez reči čekaju u predsoblju i zijaju u prljave zidove. 5 U poglavlju knjige o karakterologiji činovnika prikazano je nekoliko znamenitih tipova kao što su štreber, doušnik, anonimni dostavljač pisama, korumpirani, ambiciozni, lenština, danguba, drznik, uobraženi, razmetljivac, čovek paragrafa, servilni, kunjalo, pedantni, mrzovoljni, intrigant, indolentni i ostali. G. Torndajk tvrdi da sve njih ne smemo smatrati za posebne tipove. Sve su to karakteristična svojstva činovnika i u nekoj kombinaciji svaki od ovih tipova nalazi se u svakom činovniku. Svoje mišljenje on zasniva na zanimljivoj analizi A. K. Reina24. Ove analize istražuju elemente megalomanije sto dvadeset visokih činovnika s grafološkog stanovišta. Megalomanija nije ništa drugo do strah od raskrinkavanja malenkosti. Ovaj polaritet značajno dolazi do izražaja u potpisima činovnika. Prepoznatljiva linija megalomanije vodi u nečitljivost (skrivanje). Prvo se slovo po pravilu razraste, izukršta do neprepoznatljivosti i uzdigne visoko. Ostala slova slede iza prvog u iznenadnom nagibu, slova su naškrabana, na koncu je linija poslednjeg slova povučena prema dole. Primitivna samodopadljiva ograničenost je nesumnjiva, ona ne može da dovede u zabludu iskusnog grafologa. To je nedostatak samopouzdanja, neobrazovanost, neukus, servilnost. Egzistencijalni stav činovnika je ressentiment. Tako je nazvan skriveni instinkt osvete, i to je srž uživanja u mučenju naroda. Kada su deljena duhovna svojstva, činovnik je verovatno loše prošao. Sasvim je prirodno da zbog toga mora da se sveti. Ova osveta je osnovni stav činovnika. G. Torndajku stoji na raspoloženju neiscrpna poezija činovnika i za svaku svoju tezu može da
navede dokaza koliko god želi. Nalazi sjajne primere za peruanskog servilca, za kineskog korumpiranog tipa, za egipatskog čoveka paragrafa, za vizantijskog i vatikanskog intriganta, za japanskog dangubu, za nemačkog ambicioznog tipa. Činovnici, kaže g. Torndajk, nemaju humora. U celokupnoj činovničkoj lirici nema ni jedne pesme u kojoj bi se javila makar bleda nijansa vedrine. 6 Žene su, kaže g. Torndajk, mnogo bolji činovnici nego muškarci. Pedantnije su i indolentnije, servilnije i mrzovoljnije, više je u njima ressentimenta, tromije su i naročito su više šterberi. Žene su uopšte nesposobne da razmišljaju i rade bez plahovitosti. Zbog toga uvek treba da se bore s teškoćama kada su prinuđene da se obuzdaju, ili rafinuju plahovitost. Sentimentalnost i bestijalnost žene potpunije realizuju, i one mogu biti iskrenije u uživanju u mukama naroda. Katkada vidimo potresne primere s kolikom prilježnošću praktikuju ovu svoju delatnost. K. Sarpent je vršio istraživanja na ovom području, i u svom delu referiše o zanimljivim rezultatima. Tamo gde činovnik treba da pokaže odbojnost, grubost, zlobu, nemilosrdost i podlost, s naročitom naklonošću se zapošljavaju žene, i to, kao što se kaže, rezultati su izuzetno dobri. Zbog toga je najbolji sekretar na svetu sekretarica. Tvrdoglava ograničenost, što je karakterna crta mnogih žena, sjajno je primenljiva u kancelarijama. U takmičenju za delokrug patosa muški činovnici su srazmerno veliki karijeristi, tako da kod njih karakteristična činovnička svojstva mogu biti drugostepena. Naročito doušništvo i štreberstvo, pedanterija, ogovaranje, mržnja. Uzdižući se magarećim lestvicama karijerista napušta svoje osobine, kako bi ih zamenio svojstvima još nižeg reda, kao što su oholost, drskost, razmetljivost, i tome slično. Žene su retko karijeriste i otuda svoje činovničke instinkte mogu neometano da iživljavaju. Ništa ne izgleda prirodnije, piše K. Šarpent, kao države mrava i pčela. Radilice nisu mužjaci, nego degenerisane ženke. Mužjaci nisu sposobni za bornirano strpljenje i prostu monotonu mehaničnost, kao ove bespolne amazonke. Nisu pogodni za glupu pedanteriju na kojoj su izgrađene ove države, ni na jednolično i večito ponavljanje uvežbanih pokreta, koje bestrasno obavljaju mravi i pčele bez bilo kakve nijanse slobodnog instinkta i igre, kao što vode ljubav oni koji su pod psihoanalizom, neutralisane ženke od kojih su oduzeti zanos i deca i porodica, i za njih ne ostaje ništa drugo do kancelarija. Ako budućnost zaista ide u smeru činovničke tfržave, njena baza će sigurno biti bespolna ženka, i samo ona može biti. Samo bestrasnost sterilizovane amazonke može održati društvo koje će se preobraziti u potpunu državnu administraciju. 7 Tri su bazične institucije: policija, poreska uprava i štampa. Administracija se koristi ovim trima institucijama u interesu svog održanja, i to nasiljem, izrabljivanjem i laži. Tri akta se nikada posebno nisu javljala u istoriji i bilo koji od njih da se javio i u bilo kojem društvu, druga dva su već bila tu. Izgleda da se organizaciono najkasnije razvila štampa, u doba demokratije, posle francuske revolucije. Ali K. Šarpent25 upućuje na ulogu pračinovnika čija je najvažnija delatnost da dovede u zabludu kralja u odnosu prema narodu i narod u odnosu prema kralju. Drevna funkcija štampe: uzajamno dovođenje u zabludu kralja i naroda. To je prvi uslov prava na postojanje svake kancelarije26. Na ovaj način prvi korak drevnog činovnika je korak štampe, odnosno zabuna. Dnevni list je već kasni i tehnizovani vid ove činovničke prafunkcije. Državna administracija, kaže g. Torndajk, razvijena u novije doba na osnovama recentnih rezultata nauke, nije ništa drugo do prakancelarija koja je nabujala do kolosalnih razmera, gde ulogu jednog jedinog prasekretara27 igra više hiljada činovnika. Kancelarija živi u veštačkoj pukotini koja je nastala između naroda i vladara. Tokom vremena je ova pukotina toliko proširena da narod nije ni video svog vladara, niti vladar svoj narod i između njih je prekinuta svaka veza. Kancelarija je u vladaru budila lošu savest, i narod je podbadala protiv vladara. Delatnost kancelarije je od samog početka protivzakonita, jer je ona poremetila prirodni poredak društva. Kao
posledica nepoverenja koje je nastalo posredstvom kancelarije narod je prognao vladara, i sada vlast ima ono ministarstvo koje je počinilo izdaju. Kakva su politička uverenja ove uprave, uglavnom je svejedno, Insolence of office (brljavljenje kancelarije)28 istovetno je svakom političkom stavu. Zbog toga stvarima ne presuđuje teorija države, nego administrativna organizacija. Kancelariji je pošlo za rukom da razori primordijalnu zajednicu naroda, i da stvori veštačku zajednicu29. Sada to više nije izvorno organsko narodno zajedništvo, nego organizovanost kolektiva. Kao posledica drevne štampe, odnosno prve delatnosti prakancelarije nestao je vladar, i na njegovo mesto je stupio Levijatan. Smisao svake delatnosti štampe treba videti u tome što ona razara prirodni društveni red. Unutar društva štampa razvija funkciju laži. Laž postoji zbog nasilja, i nasilje zbog laži. Nema štampe bez policije, ni policije bez štampe. Nasilje postoji zbog izrabljivanja, izrabljivanje zbog nasilja. Nema policije bez poreske uprave, ni poreske uprave bez policije. Da bi kancelarija postojala i fukcionisala neophodne su tri delatnosti. U normalnom stanju društva, ako kralj počini neku nezakonitost, uvek je on bio u znaku samovolje, i to je bio greh podlog vladara. Isti ovaj akt je sada postao, posredstvom kacelarije, regulisana i uređena praksa. To je ono otprilike, kaže g. Torndajk, što se može nazvati razlikom između monarhije i republike. U društvu bez kralja država zapravo nestaje i društvo ne živi u zajedništvu, tek u kolektivnosti. Nije više narod, nego masa. U društvu bez kralja ne vlada ustavna vlast, nego kancelarija. 8 Ovde treba pomenuti Sen-Oranovo delo30 koje s naročitom snagom želi da stvori jasnost gustoj isprepletenosti. Sen-Oran polazi od toga da su istraživanja uzroka krize u društvu stari više hiljada godina, ali se svi oni na osobit način odnose na organizam društva, a ne na njegovu organizaciju. U bici od više hiljada godina protiv vukova i horde organizam je izdržao na svom mestu, i stvorio je visok nivo humanizma. S organizacijom Sen-Oran, međutim, uopšte nije zadovoljan. Pozivati se na potlačenost navodi na ograničenost, veli - citirajući Simon Veil - na ugnjetenu klasu takođe. Toga uopšte nema. Ono što postoji, i o čemu treba da se govori, jeste ugnjetačka zbrka koja postoji u društvu (structure oppressive de la societe). Zajednički život ima neku bespomoćnost, koja je u društvima veća ili manja, ali ona se ispoljava u tome što vrši pritisak na pojedine ljude. Od kako se ispostavilo da zajednički životni poredak ni izdaleka ne ugrožavaju toliko zločini koje su počinile jedinke, koliko institucije, bilo kakav da je razlog njihovog nastanka, od tada pitanje treba postavljati na sasvim drugi način. Postavljanje pitanja za jasno saznavanje stvari jeste kako se može izbeći, čak potpuno ukloniti demoralizatorsko dejstvo institucija koje odozgo deluju na razaranje zajednice i ometaju životni poredak. Sen-Oran kaže da iza postojeće društvene organizacije postoji jedan jedini skriveni aksiom koji odražava pogrešno svojstvo organizacije. Ta nepriznata osnovna teza jeste da je kancelarija organizacija neophodna za održavanje života naroda. To je ono što zahteva kritiku. Ovakve teze podložne kritici ne samo da postoje, nego smo ih stalno činili u istorijskom žaru zbog intelektualne lenjosti ili zbog zablude, i naše mišljenje je prepuno skrivenih aksioma. Predstavnik jedne starije, kratkovidije i ograničenije škole, recimo neki pozitivista, tvrdio bi da neke nepriznate, čak skrivene teze postoje u interesu moćnika. Opasno razmišljanje koje uvek traži namernog grešnika i nevinu žrtvu. A moderne države ništa ne spasava, a ni one koji razglašavaju ovu teoriju. Tlačenje, pak, ne vrši država, niti klasa, i pogotovo ne svesno. Ugnjetavanje je jedno od svojstava društva. Jedna od osobenosti organizacije. Organizacija ga vrši odozgo, zajedno s aktivitetom vlasti, izgleda zajedno s upravljanjem, i od njega se ne može odvojiti tako da se nešto od ovoga diktatatorskog terora umeša u najjednostavniju administrativnu delatnost. Trenutno izgleda da ovu structure oppressive (ugnjetačka zbrka) održava administracija. Mogli bismo reći i da ugnjetavanje vrši kancelarija. Sen-Oran tvrdi da dok je na čelu države bio kralj, bilo je mogućnosti za korenita rešenja. Država je imala svoj prirodni centar iz kojeg bi se organizacija mogla izmeniti. Od kada narodi žive u
demokratskoj republici, oni su bez centra, i tlačiteljska bespomoćnost društva ne može se ukloniti nikakvim protivmerama. Republika je karakteristično obezglavljeno društvo, više nije organizam, tek organizacija. Demokratija je karakterističan oblik države terorističke manjine. Ova se država održava na osnovnoj laži što se teror manjine ostvaruje slobodnim izborima većine. U ovoj svesnoj zabludi manjina ima potrebu za organizacijom koja održava ovu zabludu, odnosno koja laže, ali ako laže, ona već teroriše, i ako teroriše, već izrabljuje. Drugim rečima, životni uslov manjine je kancelarija. Zbog toga je u demokratijama započeo neslućeni proces počinovničenja, i proširuje se na sva područja. U monarhijama obično postoje dve vrste tlačenja: uz pomoć oružja ili novca. Republika, pak, tlačenje vrši funkcionalno, kao normalnu i zakonsku administrativnu delatnost. To je značenje i zadatak kancelarije u republici. Kancelarija zamenjuje oslabljenost i nepouzdanost političara. Pre se postavljalo pitanje kako da živimo bez milosti, sada je pitanje kako da živimo bez istine - piše Kami. Sada se ispunjava Zoresova misao, u novoj i konačnoj formulaciji: danas su na tronu nihilisti. Les nihiliste aujour-d’hui sont sur les trones. 9 Jedno značajno principijelno poglavlje V. K. Torndajk vezuje za teoriju Sen-Orana, i dograđuje. Društva izgrađena na organizmu i na organizaciji odnose se jedno prema drugom kao porodica prema vodu vojnika. Porodica je apsolutna zajednica. Takve su zajednice pleme, selo, u mnogo slučajeva grad, u svakom slučaju drevni polis, država-grad. Moglo bi se reći da je to realna životna zajednica. To je organizam koji ima jedinstvenu i zajedničku funkciju života, čovek unutar njega u celini prirodno i po prirodi pripada tamo i njegov je nezamenljivi organ. Ono što je karakteristično za organizam jeste da su organi u svojoj delatnosti u skladu što se podređenosti i samostalnosti tiče. Unutar organskog društva nema napetosti između zajednice i jedinke. Čovek je istovremeno socijalan i autonoman, član društva i individua. On u organskom društvu živi u unanimitetu31. Za organizaciju je karakteristično da nije organska, nego, kao što se kaže, racionalna. Racionalizam se ne sme brkati s razumom. Racionalizam je ono što je u Evropi novog doba postalo opšte, i koji nema nikakve veze s umom. Jung kaže da je degradaciju čoveka na biće mase obavio naučni racionalizam koji je zaustavio autonomnu delatnost čoveka, i pretvorio ga u puki statistički podatak organizacije. Organizacija ne raste iznutra, nego se sklapa spolja, i to nikako zbog toga da bi ljudi u njoj neposredno živeli skupa, nego u ubeđenju da neko drugi to zna bolje. Organizacija je nastala protiv unanimiteta. Organizacija je poništenje organskog. Ovo društvo je irealno, jer unutar organizacije ne postoji zajednica, ali nema ni jedinki. To je zapravo nepostojeće društvo. Drugačije se naziva i utopijom. To je samo privid države, izvan zajednice, i bez zajednice, u apstrakciji. To je kancelarija.32 Drugim rečima to je teorija pritiska na dugme. Činjenica da oni koji se bave upravom umeju ozbiljno da prihvate teoriju označava žalosno sniženi nivo na kojem se kreće razmišljanje ovih ljudi. Pritiskom na dugme ne mogu se čak ni ovce goniti. Međutim, ovi činovnici žive u takvom svetu snova da oni, kao za komandnom tablom automatizovanog fabričkog pogona, sede pored raznih dugmadi i poluga, i više miliona ljudi funkcioniše prema tome kakve se boje sijalica pali na komandnom zidu. Dejstvo ideala tehnike, odnosno racionalizovanog društva. Pritisak na dugme, i u celoj državi svi stoje mirno. Kao Bizmark, koga su pitali kakva je nemačka državna administracija, a on je odgovorio: Sada je deset sati i trideset minuta, u svim školama Nemačke uči se da je najbolju armiju u istoriji sveta organjzovao Fridrih Veliki. S jednog jedinog mesta, jednim jedinim migom može se upravljati celim narodom. Svi idu u korak, isto misle i isto govore. Ako postoje dve vrste mišljenja, eto nevolje. Politička bespomoćnost. To je ideal moderne uprave. Više ništa. Članovi porodice i plemena ne mogu se izdvojiti i ne mogu se zameniti, jer je to harmonično jedinstvo elemenata koji su saglasni. Prava zajednica počiva na tome da je čovek koji živi u njoj
jednokratan i jedini. A za kancelariju je karakteristično da je čovek tek funkcija, može se premestiti s jednog na drugo mesto, jer je on kolektivni mehanizam koji je sastavljen silom od elemenata koji nisu međusobno saglasni. Postoji organska država i postoji neorganska država. G. Torndajk se ne bavi organskom državom, jedino kaže da je to arhaička država. Na pitanje kako je pokvarena drevna organska država, suvišno je odgovarati. Starine su to same rekle. „Ono što ljudi nazivaju upravljanjem, nije upravljanje nego razaranje”. „Ko se umeša u prirodni život države, i ko pokuša da njome upravlja spolja, uništiće je”. „Ne upetljavati se, nego bdeti nad njom”. „Ne nagrađivati i ne kažnjavati i ne rukovoditi”. „Ako viša vlast vrši moć, država propada”. „Što je više zabrana i propisa, narod je siromašniji, što je više oružja, narod je nespokojniji, što je više naredbi, veća je zbrka, što je više zakona, više je lopova i pljačkaša” (Lao Ce). Međutim, između organske i organizovane države u istoriji živi takav osobeni vid države u kojem, istina, već postoji administracija, odnosno viša vlast već vrši svoju moć, kako kaže Lao Ce, i donosi svoje zakone. Delatnost ove administracije ipak nije u onom smislu kvarilac života kao što je postala kasnije. Ovim vidom treba se baviti potpuno zasebno. Pretpostavka g. Torndajka jeste da u onom procesu, čije poreklo nije dovoljno raščišćeno, ali je nezaustavljivo kvarilačko, procesu koji je u moderno vreme - ne zna se zbog čega - nazvan razvitkom, uspešno je ostvareno nužno rešenje koje upravljačku aktivnost u načelu svodi na minimum i obavlja ga podnošljivo. To je ono rešenje kada administriranje vrši viteško-upravljačka kasta. Dvostruka je garancija da će delatnost kaste, koliko god je to moguće, biti pozitivna: prvo, što je kšatrija (odnosno kraljevska kasta) po prirodi otmena, svoj moralni rang uzima ozbiljno, drugo, što je ona pod kontrolom i uticajem duhove kaste (brahmani). U tradicionalnoj državi je, prema Reneu Genonu, uprava zajednički zadatak duhovnog autoriteta (autorité spirituelle) i izvršne vlasti (pouvoir temporel). Ova dopola organizovana, dopola organska tradicionalana država funkcionisala je sasvim različito kod raznih naroda, ali činjenica je da je njen položaj svuda postao kritičan samo u onom periodu kada je posrnula snaga brahmanske kaste, i kad je izvršna moć viteško-upravljačke kaste ostala bez duhovnog autoriteta. Ova faza istorije je vidljiva u Atini posle ukidanja kraljevstva. Uzalud Platon čini napore da spase državu. Platon je kšatrija, i nije brahman, zbog toga njegove misli, iako su dirljivo lepe, naivne su, nisu životno sposobne, i zbog toga su neostvarive. Nikada još sam kšatrija, bez duhovnog autoriteta nije umeo da vodi državu, još manje da je spase od propasti. Atina je postala plen idnividualne i kolektivne samovolje (tiranija i demokratija). Kod drugih naroda je još živela tradicionalna država, najdalje u Japanu, ali uglavnom po spoljašnjosti, ne u tradiciji, nego u konvencionalnosti, organsko se raspalo, i svuda se preobrazilo u organizaciju. Celokupna literatura o administraciji svuda govori o istovetnim formulacijama vezanim za kancelariju i činovnike, kao o jednoj pojavi civilizacije. Jedan jedini autor samo smatra neophodnim da načini određenu veoma uvažavajuću razliku pozivajući se baš na tradicionalnu državu i na kšatrijsku kastu. G. Torndajk ovo razlikovanje i preuzima s naročitim naglaskom, i ne stiže dovoljno da upozori koliko je opasno uopštavanje na ovome području. R. Sasi33 tumači da je administracija, kao posledica raspada društva i pometnje kasti, istina zadržala karakter kancelarije i njena izvorna priroda narušavanja života samo je rasla tokom vremena. U sve težoj krizi, pak, najčešće sasvim zbog razloga preživljavanja mnogo je bilo ljudi koji su bili prinuđeni da prihvate kacelariju, onih na koje se ne može primeniti naziv činovnik, jer su po svom temperamentu zapravo kšatrije, i mnogo su sačuvali od otmenosti i moralne korektnosti svoje kaste. Kšatrija je viteški i kraljevski karakter. Um mu nije jaka strana, ali je požrtvovan i hrabar, uvek čistih ruku, najvažnija njegova vrlina uvek je bilo poštenje. Ideal kšatrije je heroj. Zato viteza koji je dospeo u administraciju, koji kancelariju nije odabrao zbog uživanja u mučenju naroda, nego dobronamerno, ili zbog nemaštine svakodnevne kore hleba, ne smemo pobrkati s „fanatique obscur”, kako R- Sasi definiše činovnika. S ovim izuzetkom se
čovek susreće sporadično i sve ređe. Sudbina izuzetka je gotovo tužna u svakom slučaju. Ako je kšatrija slabiji, potisnu ga i isključe. Ako svoju delatnost dobronamerno vrši s velikom energijom, sukobljava se s kancelarijom i dospeva u tragičnu sudbinu. Istorija je zabeležila mnogo ovakvih slučajeva. Dovoljno je ako se pozovemo na Miltijada i Temistokla. Ovakvi krupni karakteri se kasnije sve ređe javljaju, i intaktni karakter u kancelariji biće naivni i komični Don Kihot. Ovaj Don Kihot u modernoj kancelariji poslednji je predstavnik tradicionalne organske države. 10 Izvorna administracija države nije bila bezlična činovnička organizacija, nego organski održavana delatnost kraljevske kaste u interesu reda u društvu. Na veoma uočljivoj tački istorije, u Evropi se našao neko ko je vojvodu načinio činovnikom. Kasnije su se već sami vladari hvalisati da su oni prvi činovnici države. Taj neko je Makijaveli, on je početak demoralizacije u renesansi proširio na državnu teoriju. Bilo kakva surovost da se događala unutar države do tada nije bila službeni, nego samo politički akt, odnosno nije bila sistem nego izuzetak i samovolja. Počev od ovog trena surovost se preko zvanične funkcije preobrazila u legalnost. Makijaveli je vojvodu posvetio novom metodu praktikovanja vlasti. Dopuštao je sve što je pre toga izbegavao svaki vladar koji je malo držao do sebe, i što su koristili samo despoti. Makijaveli je uputio vojvodu u zadovoljstvo koje se oseća prilikom mučenja naroda, i oslobodio ga svih zapreka koje su stajale na putu takvoj praksi. Makijavelizam se zbog toga može nazvati obrnutim taoizmom. To je ono kada kralj ne bdi, nego se umeša. Kad već nema pravde, samo nagrada i kazna. Država je sada mesto gde vladaju zabrane i propisi, gde se gomila oružje, i donose naredbe. Država je tamo gde je narod siromašan i nemiran, i gde sve više raste zbrka, i gde je najvažnija delatnost vladara uživanje u mukama naroda. Vojvoda koga Makijaveli podučava očigledno je kšatrija koji je još dobronamerni viteški i kraljevski karakter, i koji ne bi počinio ništa što bi se protivilo njegovoj otmenosti i moralnoj korektnosti, njegovim herojskim idealima života. Vojvoda ni ne sluti šta je to kancelarija. Kad bi znao, verovatno bi se potrudio svom snagom da je ukine. Makijaveli ga uči da je kralj šef kancelarije. Državu treba pretvoriti u kancelariju, onda se njom uspešnije može upravljati. Vojvoda je glup čovek. Više puta je bilo reči o tome da kraljevskoj kasti um nije jača strana. Vitezovi nisu dobri mislioci, nego istaknuti karakteri. Zbog toga vojvoda ne primećuje da Makijaveli, kada govori o državi, zapravo misli na kancelariju. Stupnjeve prevare već znamo iz istorije. Prvi korak je da kralja učini nepoverljivim prema narodu. Usadio mu je strah od naroda. Naučio ga je nagradama i kaznama. Probudio je u njemu lošu savest. Poučio ga je da zna samo za sluge, i da bude nepoverljiv prema slobodnim ljudima. Narod treba da kontroliše, da poveri stvar špijunima koji će referisati o tome šta radi narod i o čemu govori. Prikazati mu kao da je država kolonija. Zapravo država živi u neprestanom unutrašnjem ratu, jer je narod u svakom trenutku spreman za pobunu. Jedino je važno otkriti krivce i poraziti ih. Treba pojačati policiju i poresku upravu, i treba angažovati agente koji će širiti povoljne vesti o vladaru. 11 Ranije se, kaže g. Torndajk, pitanje ovako postavljalo: zbog čega se individui nešto zabranjuje, na primer da udari čoveka, a to isto se u kolektivu zvanično može učiniti? Sama stvar je neusmnjivo imoralna, i upravo zbog toga zajednica je činjenica koja se može raskinuti. Imoralna je i onda ako je počini individua, i onda ako je zvanično počini kolektiv. Sam akt se ne menja. Prebijen čovek je prebijen čovek bilo ko da ga je prebio. Otkud to da se zakonski inače zabranjen postupak može počiniti u navodnom interesu zajednice? Lažno svedočenje se kažnjava, istovremeno kancelarija, zajedničkog interesa radi, lažno svedoči protiv nekoga, pa ga čak i osude. Znamo da se zabranjuje vezana prodaja robe i njeno poskupljenje, pa ipak se to i zvanično čini. Krivotvorenje hrane se oštro
kažnjava, istovremeno se uspostavljaju cele institucije koje se zvanično bave falsifikovanjem životnih namirnica (naravno pod nazivom hemija za životne namirnice). Lažno rasuđivanje, klevete, svesne lažne sudske presude, opšteg interesa radi, ne samo da se čine, nego ih treba zvanično činiti. Primena mučiteljskih sredstava smatra se uopšteno bestijalnošću, ali ih policija neprekidno primenjuje. Učitelj se kažnjava ako zapreti razuzdanom derištu, ali policija ispitivanje uhvaćenog čoveka započinje na taj način što ga premlati. Pitanje je veoma staro. Već je Platon dozvoljavao državi da laže u opštem interesu. A mi znamo da laž nikada ne nastupa sama i da ide zajedno sa ugnjetavanjem i nasiljem. U svakom slučaju uspeli smo državu da odvojimo od državne uprave. Država se ne sme pobrkati s kancelarijom, jer je država organizam naroda, a kancelarija je organizacija vlasti. Država je prirodni unanimitet (unanimite jednodušnost), a kancelarija je razaranje zajednice u interesu olakšanja vladavine i antiživotna kolektivna organizacija. Kada je znači reč o tome da se zbog navodnog opšteg interesa čini zločin, već znamo da će ga počiniti kancelarija i surovost i razbojništvo, prevara i trovanje, mučenje ljudi i laž i pljačka jesu nešto što kancelarija zvanično čini, kaže: opšteg interesa radi, ali mi već znamo da je to u interesu kancelarije, što uopšte ne pokriva opšti interes, nego upravo suprotno, protivno je svakoj zajednici. Znajući sve ovo, pitanje sada treba ovako postaviti: Na koji način je moguće otkrivanje temelja stupidnosti, što je jedina mogućnost da se zaštiti čovek od razaranja zajedništva koje dolazi odozgo? Odnosno kako paralizovati delatnost autonomne desocijalizatorske organizacije koja deluje unutar društva, i kako se njena razarajuća delatnost života može opet preobraziti u brigu o životu? 12 G. Torndajk razlikuje tri tipa moderne države. Prvi je politička država, drugi je akcionarsko društvo, treći je birokratska država, zavisno od toga da li je baza države nasilje, eksploatacija ili laž. Paradigma političke države je država tipa Fridriha II. Uvijeno ili otvoreno ali uvek diktatorska. Na njenom čelu je jedna jedina ličnost, ali ponekad organizacija vlasti, partija ili drugi zaverenici. Za ovaj oblik države je karakteristično da je veoma oskudna u idejama, ne vodi mnogo računa o javnim obmanama, i ekonomska pitanja su drugostepena. Postoji u njoj izvesno puritansko obeležje, jednostavna je i sirova, ne vodi računa o suprotnom mišljenju, ne pravi kompromise sa svojim neprijateljima, nije pomirljiva, ne prihvata savete, za to je isuviše ograničena. „Čovek iz prirode stupa u nasilje, iz nasilja u moral”. Država nasilja uvek je i bezuslovno moralna, ili, što je isto, hipokritska. Politička država posle izvesnog vremena tako opusti da i sam vladar počinje da zeva. Je suis las de regner sur les esclaves - užasno mi je dozlogrdilo da vladam robovima - kaže Fridrih II na samrtnoj postelji. Glavna institucija ove države je policija. Svaki službenik je policajac. Državnu administraciju samo tanka nit odvaja od terora. Državni poredak tipa Fridriha II nije politička ideja, nego savesno ovlašćenje samovolje. Ni jedan je narod ne može izdržati duže vreme, jer vlast zna samo za jednu vrstu kolektiva, kasarnu, i jednu vrstu jedinke, diktatora. Međutim, uticaj demoralizatorske vlasti odozgo tako je grub i težak da čovek nauči da izbegava njene neotesane poteze. Naravno, nema mnogo skrovišta. Ali je najvažnije, ostala mu je privatnost. Jer ovaj oblik države nije toliko destrukcija individue, već zajednice. Ono što je privatno ostaje u zapećku. Najvažniji zadatak kancelarije jeste da preseče sve socijalne i organske niti, jer priznaje samo veštački složenu organizaciju za legitimno društvo. Gubi se prirodna kastinska hijerarhija i na njeno mesto stupaju magareće lestvice, čije činove vidljivo nose policajci. Vidi: Peru, Vizantija, Kina, Japan, Rusija. Odlikovanja imaju veliki značaj. Pravi život u političkoj državi se održava u šaputanju. Javni jezik je krut i beživotan, siv, tužan, strog, silogističan. Ovaj oblik države traži uvođenje novog pojma. Taj pojam je politički klerikalizam. Pod političkim klerikalizmom podrazumeva se takav sistem u kojem svetovna vlast želi da se osigura presijom
duhovrih sredstava. Ovakve degradirane duhovne istine pretvorene u sredstva postale su ideje i religije državne administracije. Diktator ne preuzima odgovornost za surovosti, i svoje mere svaljuje na religiju i na ideju, i njih čini zbog toga odgovornim. Zbog toga je sveštenstvo veoma značajan činilac države, naravno obrnuto od onoga kako je bilo u tradicionalnoj državi. Ovde upravljačku kastu (izvršnu vlast) ne vrši brahman (duhovni autoritet), nego politička kasta upućuje čoveka duha na njegovu idejnu službu. Politička država je uvek uzurpacija. Diktator preuzima vlast posle državnog udara i zadatak političkog klerikalizma jeste da udar naknadno idejno i religiozno opravda. Drugi tip organizovane države jeste država akcionarsko društvo. Ono što je u političkoj državi teror, ovde je to korupcija. Praslika političke države je kasarna, a države akcionarskog društva bordel. Ovde više nema šaputanja. Svako može da drži govore koliko god ga je volja. Politička država štiti zajednicu, što samo znači da je destruira. Akcionarsko društvo štiti jedinku, odnosno destruira jedinku. U novije doba je joj onome koga zaštite. Nema ovde ničega što ne bi moglo biti zaštićeno ili prodano. Posle nekog vremena u akcionarskom društvu nastaje takva buka da se čovek mora povući u sanatorijum. Najvažnije je mesto poreska uprava. Državnu administraciju samo tanka nit deli od buvljaka. Ni jedan narod to ne može da izdrži duže vreme, i od svog zamora odmara se u političkoj državi terora. Mnogi govore da je tamnica prijatnija od bordela. Između privatnog i javnog života nema mnogo razlike, svi su u neprekidnoj strci. Međusobni odnos ljudi određuje konkurencija. Budući da se sve može kupiti, isto tako može se kupiti i politički uticaj. Čovek u ovom društvu gubi svoje individualno obeležje i postaje ekonomska funkcija. Ova država je u svakom slučaju republikanska i to demokratska. Demokratija znači da onaj koji ima više novca, on je bezobrazniji. Istorija je relativno retko realizovala potpuno činovničku državu (office state), kao da je ovu privilegiju čuvala za dvadeseti vek. U Peruu, ne zna se tačno koliko godina, u Kini i Japanu pod određenim carevima, u Vizantiji već posle Justinijana, pa gotovo sve do pada Konstantinopolja, čovek je u carskoj državi gotovo trajno mogao videti manje-više realizovan oblik ove države. Potpunu realizaciju je ometalo još relativno mnogo životnih elemenata u društvu, koji su iritirali demoralizatorski aktivitet. G. Torndajk kaže da su u tim vremenima društvo toliko ispunjavale religiozno-metafizičke ideje da se ova vrsta kvareži nije primala u zajednicu. Samo u modernom dobu je mogla imati šansu činovnička država kada je nastanku države prethodilo ono pojačano zatamnjenje uma koje je kasnije zvanično nazvano prosvetiteljstvom. Činovnička država se samo mogla realizovati tragom racionalizma, odnosno tragom mišljenja iskvarenog scijentizma. Izvan prosvetiteljskog, intelektualnog i moralnog demoralizatorskog uticaja, posle suludog terora makijavelističke države i gustog spleta laži koji je nastao posredstvom političkog klerikalizma, u društvu je postalo vladajuće stanje čemera i protesta i gnušanja, što obično preplavi zajednicu, kada se odlučuje „neka dođe bilo šta, samo ovo ne”, i to stanje u istoriji obično prethodi najtežim pogrešnim koracima. Činovnička država nastaje iz očaja društva lišenog morala i uma. To stanje se inače naziva nihilizam. Politička država je kolektiv stavila u prvi plan i potisnula individuu. Kod akcionarske države je obrnuto. Naravno, svaka od njih je upropastila ono što je podržavala. Činovnička država ne priznaje ni individuu, ni kolektiv, samo veštački organizovane desetine, koje više nemaju nikakvog organskog obeležja, i ne čine organsku celinu, nego okupljaju samo pragmatično-racionalno. Kancelarija je negativna socijalna funkcija, odnosno uništava ono što podržava. Individualni i zajednički život se potpuno raspao i cela se država pretvorila u jednu jedinu kolosalnu kancelariju. Do sada se nismo plašili nihilizma, jer smo verovali da nema nihilističke države, i da se u takvoj državi ne može živeti. Sada vidimo da postoji nihilistička država. To je ona gde ni za šta više nema sankcija. Ne postoje konačni principi. Naizgled postoji nekakav zvanični pogled na svet, ali zapravo zulumćari neka jača samovolja sve dok ne bude oborena i onda zulumćari poredak u nasilju, laži, eksploataciji i pretvori se u tečno stanje, gde više niko ništa ne prihvata. Reči i akcije funkcionišu bezlično i gluvonemno, na odgovornim mestima po pravilu se nalaze pajaci, ali niko ne zna čiji pajaci,
ali i oni iznenada nestaju u provaliji, dolaze drugi, pa i oni nestaju. Ništa nije stalno, sem činovničkog užasa. Ranije detinje, takozvano duhovno-istorijsko shvatanje, razume se i bez otkrića prave prirode ove organizacije, samodopadljivo je uživalo u ideji suprotstavljanja individue i kolektiva govoreći da jedna organizacija društva voli jedno a druga drugo. Danas već znamo da postoji i takav oblik države koja nikome nije naklonjena, i koja demorališe sam humanizam. Činovnička država nije ni individualistička, ni kolektivistička. Ovoj državi više ne priliči ni oznaka činovnička, čije je jedino zadovoljstvo mučenje naroda. U činovničkoj državi učesnik ovoga uživanja je samo izuzetan čovek, i sve je izuzetniji i sve ređi. Jer što neko zauzima višu poziciju, njegova situacija je labilnija. Činovničku aktivnost na određenom stupnju još je na neki način trebalo moralno opravdavati. U ovom kasnom obliku to već nema značaja. Izgleda da se državna administracija u celini preobrazila u permanentni zločin. Lorenc Tajg, koji je sa zapanjujućom prilježnošću sakupljao pesme činovnika svih naroda i doba i državnih oblika, razočarano utvrđuje da poezija u činovničkoj državi još jedno vreme tinja, ali u posebnom vidu. Poezija je funkcija javne kancelarije. I pesnik se pretvara u činovnika, i ne sme da piše ništa drugo sem ono što se dopada kancelariji. Posle izvesnog vremena pesniku se smuči i sve napusti, i pesme pišu samo najservilniji, uglavnom dela koja čak nisu pogodna ni za propagandu. A propaganda je prvi korak ka paklu, kao što piše Kami: le premier pas vers l'enfer. L. Ingersol, američki generalštabni oficir, koji je opisao istoriju iskrcavanja 1944. godine, piše da u Nemačkoj najmračniji fenomen nije bio koncentracioni logor. On je kao simptom velikog bestidnog ludila. Ne, najmračniji fenomen je bilo pokoravanje. Oni koji su se pokorili živeli su običnim životom i dobili su stan. Oni su se prilagodili i zgasli zbog neke privilegije, boljeg položaja, prihoda, novca. Stručni sociolozi možda mogu da razjasne ovaj proces, kako se dokrajčila ova moralna degeneracija. Srozavanje ljudskog lika u ovom društveno-političkom sistemu užasava. A L. Ingersol je sve to video u ratu, u izuzetnim okolnostima. Onda nije ni naslućivao kakvi su ti pokorni u pacifikovanoj sredini, već kao građanska bića, okupani, odeveni u dobro skrojena odela, s dobrim prihodima. Nije ni naslućivao kakvi će ljudi biti kada odnosi postanu blaži, i šta to znači ako se konsoliduje štreberstvo i laskanje, a na pokornoga počnu da padaju zlatne kiše povlastica i nagrada i poklona i velikih premija šta će biti kada izdaja postane konvencionalna, kad je ona već promućurnost i spretnost i elastičnost i rezultat dobrog njuha, i šta znači ovako konsolidovan zločinac ugrađen u društvo. Ali podlaštvo ima i dublji stupanj. To je kada zgasli štreber stenje u ropstvu i među izdanim ljudima se prikazuje, zbog loše savesti, kao da zajedno s njima pati, kao da i njega proganjaju, sašaptava se s njima i vajka se i krši ruke, eto, istina i poštenje i sloboda, naročito sloboda. U ovoj situaciji uvek treba računati s tim da je nepoštenje na strani činovničke države. Od kako postupci jedinki koje su počinile razaranje života ne mogu ni doći u obzir pored opštih laži, organizovanih razbojništava, samovolje, odvlačenja i mučkih ubistava koja je počinila država, od tada je mera teškoća sasvim drugačija. Drugačija je i zbog toga jer je tokom istorije, istina, bilo mnogo zločinaca, bilo kao kraljevi, bilo kao crkveni dostojanstvenici, bilo kao uzurpatori, koji su uveliko počnili zločin razaranja života, ali uvek ostajali u znaku individualne zablude. Činovnička država nije zabluda, nego sistem, i to onako kako za sebe tvrdi, jedini ispravni sistem, i trudi se iz sve snage da ga teorijski opravda i dokaže. Znaju li najviši rukovodioci kancelarije da je to tako? Jedno vreme nisu znali i do tada su imali izgovor. Prema današnjem stanju stvari već znaju, i još uvek imaju opravdanja. Nisu u stanju da rade drugačije. Upravo zbog toga ko god im se pokori, bilo koji da je razlog, gori je od činovnika. Kancelarija ne može činiti drugo do ono što čini, čovek, međutim, može bar toliko što neće stati uz nju. I prividno pristajanje je pristajanje. I ko je stao uz kancelariju, već iz daljine i sleđa se može prepoznati, po cipelama i kaputu, po pokretima i koraku i držanju glave, i kako na ulici gleda izloge. Ne može se pogrešiti.
U činovničkoj državi najosetljiviji kolektivni organ sud pretvara se u administrativni akt. Sudski postupak se uprošćuje, svaka krivica je počinjena protiv kancelarije, i jedan je sudija, kancelarija. Na presudu kancelarije nema žalbe. Pazi se na privid zakonitosti, ali svako zna ono što zna. Ako je izgubljeno pravosuđe, izgubljen je i ceo narod. Nekoliko akata kancelarije, nekoliko spisa, i za koga god požele, gotova je optužba, presuda i izvršenje. Sudija nije policajac, kao u političkoj državi, nije korumpiran, kao u akcionarskoj državi, nego je činovnik koji bezlično donosi presude prema uputstvima odozgo. Lečenje se pretvara u državnu administraciju. Lekar je činovnik koji ispunjava formulare. Stanovništvo je prema rejonima izdeljeno po institucijama. Oni tu masovno čekaju ispred ordinacija, dok ne stignu pred lekara, čija je činovnička obaveza da svakodnevno za vreme radnog dana izleči određen broj bolesnika. Bolnice i sanatorijumi su obavezni da određen broj bolesnika tretiraju mesečno i godišnje. Ako se čovek razboli, ne dolazi u zdravstvenu ustanovu, nego u kancelariju. Ali ako ide u školu, i onda ide u kancelariju. Ako kupuje, i prodavnica je kancelarija. Ako putuje, železnica je kancelarija. Gostionica je kancelarija. Konobar je činovnik, kao i kondukter ili prodavačica. Pozorište je kancelarija, glumac je činovnik, orkestar je kancelarija. Kancelarija je nauka, i, naravno, književnost. Delo pisca je kancelarijski akt. Ono čemu treba služiti jeste kancelarija, ono što treba dokazivati jeste da vlada blagostanje, pravda i sloboda, naročito sloboda. 13 U državi kancelariji ostvaruje se poseban oblik uverenja koji otprilike određuje pojam centrizma krivice. Ništa nije prirodnije pod ovakvim uslovima nego da ljudi žive s lošom savešću. U bilo kojem trenutku i zbog bilo kojeg postupka mogu se optužiti, uhapsiti, ispitivati, i mučiti sve dok - samo da ih dalje ne muče - ne priznaju nepostojeće zločine, i onda sledi egzekucija. Ali da i činovnik ima lošu savest, i to je prirodno. Savest kancelarije od samog početka je loša i nikada nije čista. Centar života je krivica, jedan deo ljudi ide pokunjen i oborenog pogleda, drugi stalno motri šta rade i šta govore drugi. Jedan baš kao i drugi misli na isto, ko je krivac, kad će ga dograbiti i zašto, i šta će biti posledica. Zdravo društvo živi u jednodušnosti (unanimitet), što znači da biću svakoga čoveka ne samo što je dozvoljeno samorazvijanje i praktikovanje sposobnosti, nego on u zajednici dobija i potporu za svoju delatnost. Ovo sada je u nekom vidu potpuna bezdušnost (bezličnost), monolitnost u tom pogledu što svako mora da laže, i da se plaši i da se skriva i da podozreva zbog nepostojećih krivica koje mu se u svakom trenutku mogu pripisati, krivice koje su dominante društva, i od kojih je čoyak prisiljen da se neprekidno brani. Nečisto i morbidno opšte osećanje prema kancelariji najpogodnija je prilika da se ona obruši na bilo koga. Svako je ukaljan. To je atmosfera kolektivnog kriminalizma, gde je gotovo nemoguće da neko očuva svoju čistotu, ili je već može održati samo svojim sasvim izuzetnim pravom. Čovek bi pomislio da je opšte osećanje društva pod ovakvim okolnostima potišteno i sivo. Ne, osećanje je razdraženo i plahovito. Kancelarija ne voli unutrašnji mir. Samo kad vlada gurnjava i kavga, mržnja i razjarenost. Samo ako vlada razdor i zbrka. Cilj je da vlada nemir, da se na svakog a i u svako doba može obrušiti. Samo ako su svi krivi, ako su ukaljani i hoće da pogaze one koji koračaju pored njih. Razlog je sporedan. Kasnije će svako naći razlog. Važna je primarna pažnja. Da ne žive jednodušno. Da ne bude zajednice. 14 U jednom od načelnih poglavlja knjiga upućuje na dva dela Osborna Vestinghausa. Ovaj autor zauzima značajno mesto u nauci o činovnicima, i vanredno je uticao na produbljivanje istraživanja. Pisac razlikuje dve kategorije života. Jedna je isto tako neophodna kao i druga, ali između njih ipak postoje temeljne razlike. Prva je u znaku have or not to have (imati ili nemati), i odnosi se na sve što
je vlasništvo i osobina, predmet i posed, odnosno na sve što čovek ima i može. Druga je u znaku to be or not to be (biti ili ne biti) i odnosi se samo na jedno, na egzistencijalno postojanje nezavisno od čove-kovog stvarnog obeležja. Druga je ontološki primarna, prva je biološki nužna. Prva je da jesam. Ali da jesam, za to mi je neophodna biološka baza, hrana, odeća, zaštita, sigurnost, i hiljadu drugih stvari. Dve kategorije (što je inače Gabrijel Marsel već davno protumačio rečima être et avoir) međusobno se dopunjuju u normalnom ljudskom životu, jer egzistencijalno postojanje prirodno raspolaže pretpostavkama života. Čim se u društvu pojavi i najmanja zbrka, nastaje specifično pomeranje, čovek je prisiljen da svoj način života gradi ili na ontološkom postojanju ili na stvaranju biološke baze. Oboje ne može skupa. Stupidni pozitivizam tvrdi da je bitna samo biološka baza, čak pokušava da porekne ontološko postojanje. Nasuprot tome fakat je da je čovečanstvo u mnogim primerima odbacilo biološke osnove zbog ontološkog postojanja, čak svaki ljudski život višeg reda počiva na tome da je čovek zbog porodice i ideje i domovine i ubeđenja u stanju da podnese siromaštvo, progone, ropstvo, smrt. Jedno od najhitnijih obeležja humanog jeste što ono više ceni ontološku kategoriju od biološke, čak onoga ko zbog biološke žrtvuje ontološku kategoriju smatra niskim i imoralnim čovekom. Nasilje i izrabljivanje u državnoj administraciji, kaže O. Vestinghaus34, uvek su bili lakše podnošljivi nego laž. Kad je kancelarija pljačkala i hapsila čoveka bilo je mnogo lakše podneti nego kada je lagala. Kancelarija je nasiljem stizala do vlasti, eksploatacijom do imetka. I vlast, i imetak spadaju u biološku kategoriju, ako su i elementarni preduslovi života, samo su preduslovi, ne život sam. U onom trenutku kada kancelarija baci oko ne samo na vlast i imanje, nego i na istinu, čoveka želi da liši ne samo biološke, nego i ontološke mogućnosti života. Laž je na ovaj način atentat na čovekovo ontološko postojanje. U modernoj fazi državna administracija ne samo da pljačka i hapsi čoveka, nego ga gura u izmišljene teorije prema kojima je sve ovo istina, budućnost, razvoj, dobrobit čovečanstva, pravo, duh, kultura. Iz istorije znamo da je baš bilo mnogo vladara gramzivaca i zulumćara, srebroljubaca i krvoloka. Međutim, to nikada nije moglo da se pretvori u sistem, i upravo je zbog toga ostala netaknuta čovekova ontološka istina. Uporedimo Džingis-kana ili Sulejmana ili jednog renesansnog kneza ili Luja XIV s modernom kancelarijom. Istorijskom tiraninu bili su dovoljni novac i vlast. Modernoj kancelariji potrebna je i istina. Imanje i vlast upoređeni s istinom zapravo su apstraktni. Istina je uvek konkretna. Izrabljivanje i nasilje tiče se čovekove kože. Laž je pitanje savesti. Nekoliko kineskih careva je eksperimentisalo s uvođenjem laži koja se objavljuje iz kancelarije i koja je obavezna za sve, a to je primenjivala i inkvizicija na kraju srednjeg veka. U ovim slučajevima, međutim, to još nije bio sistem. Ranije se iza ovakve laži još mogla naći malena iskra dobronamernosti. Tek kad je ojačao politički klerikalizam, i tokom vremena u XIX veku se pretvorio u administrativni klerikalizam, i kada su teoretičari podrobno razradili više diktatorskih sistema laži, na koncu kada je rasrkinkana očigledna zločinačka suština kancelarijskog postupka, i više se nije moglo lagati samo svesno i s lošom savešću, tada se situacija toliko raspomamila da je iščilela i poslednja mrva dobronamernosti. Na taj način je istina dospela u delokrug državne administracije, i šta je istina, određivala je kancelarija. Svaka pojedinost laži izgrađena je na jednoj jedinoj temeljnoj laži. A to je, kao što je već bilo reči, da se teror manjine prikazuje kao slobodan izbor većine. Prema tome svako preduzimanje mera je volja naroda. Laž u ovome društvu ne deluje kao izuzetna mera nego kao ugrađena funkcija. Zbog toga Kami kaže da smo ranije živeli bez milosti, sada je pitanje kako da živimo bez istine. Druga knjiga O. Vestinghausa35 postavlja interno pitanje moderne administracije. Činovnička diktatura je već duže vreme u teškom položaju. Autor se bavi pitanjem apsolutne kazne, odnosno question of the absolute punishment. Na užas državne administracije ispostavilo se da do sada primenjivane najstrože kazne ne odgovaraju visokim zahtevima kancelarije. Znamo za dve ovakve
krajnje kazne, koncentracioni logor i pogubljenje. Bilo jedna, bilo druga: više nisu dovoljno oštre. Obe skupa, na žalost, ne mogu se primeniti. Ako se protiv nekoga podigne optužba, i protiv njegove se porodice pokreće postupak, i za krivicu koju je ličnost počinila protiv kancelarije odmazda se vrši i na srodnicima. Zbog toga je običajno pravo administracije postalo ako neko bude osuđen, niko od članova porodice ne može dobiti zaposlenje, ili su i srodnici bili deportovani. U značajnim slučajevima na očigled optuženog lica mučeni su njegova supruga i deca. Svi su ovi slučajevi tek prigodno smišljeni, ne mogu biti konačno kodifikovani stavovi administracije. Napori moderne administracije usmereni su da dosegnu konačne rezultate na području apsolutne kazne. 15 U uvodu u pesme činovnika Lorenc Tajg se, istina, bavi administrativnim jezikom36, međutim, ovom predmetu najpodrobnija istraživanja je izvršio Arnold Beserholm.37 Već pomenuti B. B. Holoubard takođe nastavlja analizu, a pitanju posvećuje bitno poglavlje i K. Šarpent, tako da je tlo dovoljno pripremljeno za g. Torndajka. Teoriju Lorenca Tajga znamo. Jezik kancelarije je sentimentalan prema spolja, a zapravo je bestijalan.38 Zvanični koncept prikazuje kao da je donet u interesu čoveka, ali je zvanično korektno samo onda ako muči čoveka. Ovaj jezik smesta dobija prepoznatljivo obeležje. Specifični jezik totalitarnog učenja, kaže Kami, uvek je sholastičan ili birokratski. (Le langage propre aux doctrines totalitaires est toujours scolastique au administratif). Beserholm pitanju pristupa sa sasvim druge strane. Po njegovom mišljenju praizvor jezika je jezik muza. Zbog toga se kaže da je maternji jezik čovečanstva poezija. Bez obzira što su ga izvrsni filozofi (R. Panvic) nazvali jezikom muza, nema u njemu nikakvog očitovanja višeg duha. Znamo da su svete knjige čovečanstva, Tora isto kao i Upanišade, ili Tao te đing, pisane tim jezikom. Takvi su najstariji metafizički sistemi, i najveći zakonici, kao Mojsije ili Manu, ili Hamurabi. Ako je neko želeo da sklopi veliki zakonik, on je morao da primeni naročitu plemenitost jezika, i kao poslednji pokušaj za ovakav slučaj jeste primer Napoleonovog kodeksa. Ništa nije udaljenije od toga kao sholastika i kancelarija. Činovnik ne samo da nije muzina, nego je upravo anti-muzina egzistencija. Iz do sada rečenoga, iz višestruko i dobro zasnovanih misli već se odavno ispostavlja da je kancelarija protiv onoga što je unekoliko više i otmenije, čistije i estetičnije od nečeg najobičnijeg. Zvanični administrativni jezik ne treba posebno okarakterisati. Svi znaju da je on grub i suv. Međutim, najvažnije je da on ne ume da izrazi ono što želi da kaže. Kancelarija nikada ne ume da nešto nazove pravim imenom. Krstari i zaobilazi, gomila užasno mnogo reči, predmet hoće da uhvati gomilom sporednih rečenica, ali uvek nekako promaši, i od namere egzaktne formulacije ispostavi se nekakva besmislica. Ovaj neotesani neukus je znak prepoznavanja zvaničnog rukopisa. Njegova glupa sumornost izaziva neraspoloženje i srdžbu. Ako zdrav čovek pet minuta sluša birokratski jezik, on oseća neodoljivu prinudu da ubaci u njega neku sočnu bestidnost. U društvu gde se osilio birokratski jezik, ali u narodu još postoji otpor, razvija se socijalna atmosfera za vic. Vic je jezik koji se oslobodio kancelarijske moći. On je uvek razuzdan, vedar, oštro kritičan, strog, objektivan, nepristrasan i human. Pod terorom u vicu živi pravo javno mnjenje. Stepen muza u vicu, razume se, prilično je nizak, odnosno njegov duhovni kvalitet je u znaku aktuelnosti. Kao i satire. Posle mesec dana on je već glup. Ali on u zanemeloj zajednici održava živ dijalog i bledi je znak živog zajedništva u kolektivnosti pretvorenoj u pustinju. Kada državna administracija postane jedini vladar, jezik kancelarije je proklamacija. O tome je Ortega i Gaset napisao čuvenu studiju Prononciamiento. To je proklamacija. Plakatirana naredba. Kancelarija misli da se može upravljati komandama. Samo treba da naredi i onda nema drugog posla, jedino da se komanda izvrši. Zbog toga kancelarija ne može da ostavi društvo u njegovom organskom
obliku. Ono što se naziva komunitetom (porodičnom zajednicom) njime se ne može upravljati preko plakata. Društvo treba preorganizovati na desetine i vodove i čete. Zapovednik izdaje uputstva i odred automatski funkcioniše. Zbog toga tamo gde je administracija baza države, jezik postaje komanda. 16 Prikaz jezika državne administracije ne bi bio potpun ako se ne pomene studija M. K. Eksetera39, koju je podneo na kongresu za nauku o činovništvu, i koja je objavljena i u godišnjaku. Autor polazi od toga da je na području štampe radio označio novo razdoblje. Do tada je državna administracija dospevala do čoveka samo posredstvom slova, dakle samo preko očiju, oči se, međutim, mogu i zatvoriti. Radio je omogućio da se administracija približi čoveku preko mnogo sugestivnijeg čula, i čovek ne može da zatvori uvo. Po pukom tonu pojedinih državnih radio-stanica sasvim pouzdano se može utvrditi stupanj laži kojom se oglašava državna uprava. Jednostavniji i suvlji, objektivniji i smireniji glas svedoči da je država sklona da primi ozbiljnije određene stvarne činjenice. I najmanje odstupanje od ovog pukog informativnog glasa, koji je malko siv i monoton, ali teži egzaktnosti, prema patosu i retorici, ili čak i prema lirici označava da država ima lošu savest. Pojava osećanja je uvek sumnjiva. Što je glas s radija više oduševljen, laž je veća. Ovaj put ne govorimo o rečima i o stilu. Već odavno i svi znamo šta znači ako radio priča o čovečnosti i kulturi, o miru i bratstvu. To je onda skrivena muzika štampe. Ton je konkretniji od svega drugog. Postoje države koje s naročitom ljubavlju zapošljavaju žene kao spikere. O ulozi žena u državnoj administraciji već je ranije bilo reči, i čuli smo da određene veoma visoke valere podlaštva samo žene mogu da ostvare na zadovoljavajući način. Domišljatost žena na području mučenja ljudi gotovo je neiscrpna. Blaži i muzikalniji glas žena došao je do izraza na radiju. Postoje države čije su spikerke i dosegle zahteve koje postavlja vlast. Njihov slatki glas sve gušće leti kroz vazduh. Ovaj glas laska, malko se koleba od tronutosti kao da je očaran onim što govori. Kao da i ne može da poveruje sasvim u celu fenomenalnu i blistavu stvarnost koju razneženo saopštava. Kao veštica iz bajke koja Ivicu i Maricu mami očaravajućim rečima ispred kućice od medenjaka. Kao zabavljačica koja umiruje dečicu da će odmah dobiti hleb s puterom i medom, i da će tada sve biti u redu. Glas podrhtava i prigušen je, inspirisan onim što govori. Ovaj glas ima neki opojni miris, neka je rafinovana omama. Krem od banane s pavlakom i malagom. Toliko je pristojan da bi ga čovek najradije popljuvao. Glas je sama čeznutljivost i potresnost kada najavi da su krivci dobili dostojne kazne. Kada govori o tome da je vlada podigla cene, gotovo da zaplače. Tronut je, ali pazi da ga osećaji ne povuku, i da se ne udavi od zagrcnute divote blaženstva. I sve to sa sentimentalizmom provincijske učiteljice ili loše glumice studentkinje pozorišne akademije, i s proračunatim cinizmom ostarele kurve. Ovaj glas saopštava najnovije vesti o svim svečanim nitkovlucima, zvučno i meko kao umirujući radosnu vest, da smo konačno, konačno eto i to postigli, s mnogo šećera, s nepristrasnom okorelošću, to je onaj glas koji ne ume da bude objektivan, i koji s bujnim emocijama kazuje najnovije zločine inkvizicije, ali zna da će mu njegovi slušaoci i to oprostiti. Gde se na radiju čuje ovaj glas, znamo da u državi nema jezovitog užasa koji ne bi bio počinjen. To je glas koji svojim uspavljujućim tonom može da kaže svaki užas i da ga prikaže kao spasenje. Tinejdžer govori svojom jednostavnošću i lakom pometenošću, onim tonom uspavanke koja ne ubeđuje svojim sadržajem, nego simfonijskim zvučanjem. Ubeđuje nas da život u kome sada učestvujemo više i nije stvarnost, nego jedna vrsta poezije i ako se vlada održi ostvariće se rajski vrt. Zbunjenost u glasu svakoga ubeđuje. Ovom glasu se ne može ne verovati. On je više nego objektivan. To je eutanazija laži. To je sodomski glas. Dok se čovek poziva na razum, nema veće nevolje, jer on prozire podlost. Nema odbrane od pokvarenosti srca. 17 Sve ovo što sada sledi - kaže g. Torndajk u istaknutom poglavlju svoje knjige40 - ne može se
dovoljno jednostavno izraziti. Naslov poglavlja je sasvim verovatno aluzija na stih Džona Kitsa, gde pesnik govori o ogromnom uživanju (joy for ever). Pesma je izvorište takve neprolazne radosti. Cilj svakog umetničkog dela jeste da svetu pruži jednu čašu uživanja koja će večno potrajati. O tome govori Šiler u odi o radosti, a o tome se ori hor Betovenove Devete simfonije. Niče kaže da sve ono što susrećemo hita u prolaznost, samo radost želi da živi večno - will tiefe, tieffe Ewigkeit. Prema učenju Upanišada, ovaj život je med za svako biće. To je jedina pozitivnost u našem životu. Sve ostalo bismo smesta napustili, samo ne ono što je otvaranje cveta, osunčano more, lepa devojka, dobro vino, dete, prijateljstvo, pesma, slika, ljubav, vedrina, slatko grožđe. Uživanje je u nama adilton najskrivenije svetilište. Uživanje nije stvar mozga, nego srca. Zbog toga za davne ljude najdublje u čoveku nije bio mozak, nego srce. Med, madhu, ne žudi za njim um, nego srce, koje zna da postoji zlatno doba i raj i spasenje, kao što postoji mlak vetar i zrelo voće i pesma i smeh. Najviše što čovek može da uradi jeste da pribavi uživanje, i jedini ispravan život jeste pribaviti uživanje što većem broju ljudi, i što veće uživanje. Zbog toga je najveći stepen čovekove egzistencije spasitelj koji će čoveku doneti večno blaženstvo, koji će pomiriti rasrđenog Boga sa čovekom, i koji će u čovekovo srce umesto straha od kazne usaditi radost ljubavi. Razveseliti srca. Hasidi uče da se kapije predvorja za molitvu na nebu otvaraju, ili zatvaraju, prema tome kako se čovek duboko moli, ali kada poleti molitva radosti, širom se otvaraju sva vrata predvorja. I najveće prokletstvo života grešnog čoveka jeste da je sam život koji je sam med, madhu, izgubio svoju čisto uživalačku suštinu, da ume biti gorak i slomljen, mutan i prevreo, taman i otrovan. Zbog toga je dobro stostruko i hiljadostruko pribavljati radost. I čovek bi ovako i sada još mnogo više trebalo da živi zato da pribavi radost, i samo radost. I kao da i ne bi bio zao i grešan, samo patnik, onaj koji više ne ume da pribavi radost ni sebi ni drugima, pogotovo od kako je bogočovek otkrio izvor uživanja za svakoga u pustinji patnje, i svako iz njega može da pije koliko god želi. Kao da postoji samo jedan jedini greh, ne radovati se, i ne pribavljati radost. Jedino je svetogrđe narušiti sakralnu radost života, i probuditi patnju u srcima, i zagorčati u njemu postojeću kap meda. Tkanje našeg života je tkanje duže, i za nju je, kao na kristalnu rešetku, prirasla misterija našeg tela, i telo nije ništa drugo do radost duše, ali sve što telo dodirne, dodiruje dušu, i zbog toga ono što budi patnju, ono ranjava svetost duše. 18 Ako pojedinci narušavaju radost, treba to smatrati izuzetkom, a i jeste izuzetak, u svakom slučaju, čak i kad neko počini to unapred smišljeno, iz tamnog poriva. U sledećem trenutku čovek se pokaje zbog učinjenog, i ponekad sve može i ispraviti. Kao što se u najvećem broju slučajeva i kaje, i pokatkad i popravi. Za institucionalno rušenje radosti nema opravdanja. Niko ne može osloboditi odgovornosti takvu organizaciju čiji je cilj: umešati se u život čoveka pod izgovorom da će ga tako olakšati, odnosno da će mu pribaviti zadovoljstvo, ali s prećutnom namerom da čoveka svesno namuči. Uživanje u mučenju naroda nije običan zločin koji neko počini omamljen survavanjem s visine čovekovog dostojanstva. Sistematičan rad i praksa, smišljeni polako i hladno, proizvod su promućurnosti i intuicije, sistem koji počiva na iskustvu generacija. Nije se našao niko ko bi opisao istoriju mučenja. Bio bi to dostojan i prikladan zadatak nekog modernog učenika Markiza de Sada, koji bi opisao zašto su moćnici zapošljavali s naročitom ljubavlju baš kineske dželate, i kakvim su oni znanjem raspolagali. Ko bi po muzejima pribrao sredstva za mučenje, nimberšku verenicu i klupe s ekserima, vrelo kamenje i raspinjanje na točak, i uzeo u obzir olovne komore, sibirske rudnike, koncentracione logore i gasne komore. Možda ovakvu zbirku vlast ne bi rado gledala, jer bi pružila uvid u metode vlade, i nepodozrive bi osvestila kakva praksa krije odozgo objavljivani humani svet ideja. Znamo da naša nauka nikada nije spavala, i gomilala je svoja iskustva, i inkvizicija bi posramljeno primila k znanju koliko ju je prevazišlo moderno doba. Ni jedna od srednjovekovnih fantazija, koja se bavila mučenjima paklenih đavola, nije pronašla ni jedan jedini od policijskih
metoda dvadesetog veka. To nije kancelarija. To je brižljivo čuvana tajna kancelarije, koja se krije, i od koje u svakoj kancelariji, čak i u najnevinijoj, postoji nešto u izgledu, jer svuda mogu tražiti neki papir, i već može da iskrsne neka sumnja, i nema te kancelarije gde se protiv bilo koga ne bi pojavila neka sumnja. U narušavanju radosti, međutim, u demonskom mučenju ljudi činovnici pakla, đavoli su časniji, jer oni priznaju da su tu zato da bi krivce mučili. Međutim, činovnicima je poverena gomila ljudi, čije stvari treba srediti u državnoj administraciji koja je neodbranjivo i opako rafinovana. Kada bi delo činovnika vizantijske kancelarije „Iščekivanje u predsoblju” bilo osamljeno ili tek redak i izuzetan slučaj, čovek bi duboko ćutao. Ali znamo da svakog dana u mnogo hiljada gradova i sela postoji mnogo stotina hiljada predsoblja, gde sede stari ljudi i žene i majke s decom i mladi pre venčanja, i čekaju, i zidovi su prekriveni tablama zabrane, i izlazi činovnik, i pogleda naokolo, s punim delokrugom patosa, i zadovoljno vidi lica obuzeta torturom iščekivanja, i sive oči lišene ljudskog svojstva, sa srozanošću u bezradost, i vidi da se guše u ludilu dosade, i zna da unutra činovnici s istom tom dosadom žvaću jedan jedini zalogaj kore hleba samo zato kako bi što duže čekali oni iz predsoblja. Prilazi ženi koja čeka s decom, i upozorava je takvim glasom da se njeno dete uplaši i rasplače, a činovnik onda udalji majku. Nije to osobenost vizantijskog činovnika. U milionima predsoblja odvija se ovakvo kaljanje ljudske radosti. Možeš mu govoriti o medu i cveću, o ljubavi i o zvezdama, i o molitvi radosti, pred kojom se širom otvaraju vrata svih nebeskih dvorana. Ovo ovde je kancelarija, ovde je govor zabranjen, i ne sme se kucati, i treba čekati sve dok unutra činovnik grize koru, i zija kroz prozor, i treba potonuti u vlažnu prazninu dosade, i treba potonuti u paralizovano i tamno nepostojanje, i treba podnositi da se osmudi srce žedno radosti, i sve to bez apelacije vlastima, s hiljadugodišnjom tradicijom, u ime viših interesa, kao poredak i disciplinu i zakon i pravo i istinu. 19 U poslednjem poglavlju crnog romana kancelarije g. Trondajk kaže da vanredna teškoća nije što se sistem državne uprave u tolikoj meri osilio, niti pak što je u tolikoj meri namnožio tip čoveka činovnika. Sve je samo kvantitativno dejstvo koje, ako je i ozbiljno, nije nepobedivo. Teškoća nije u sistemu, niti u broju zastupnika, nego što je kancelarija arhetipska egzistencijalna kategorija, i u ovakvim kategorijama nemamo načina da menjamo humanim sredstvima, jer su one zasnovane u višoj realnosti. Nasuprot višoj realnosti, ako smo je već svojim delima i mislima izazvali, mi smo bespomoćni. Viša realnost koja kvari čovekov individualni život naziva se grehom. U životu individue postoji lek od greha. Ovaj lek se uopšteno naziva religija. Međutim, u društvu nema načina za kajanje i preobraćanje, za molitve i asketski život i ispovedanje i sakralnu praksu religije. To je bila i biće temeljna razlika između individualne i društvene egzistencije. Svaka visoka vrednost našeg života je individualna vrednost, svaka misao i akt višeg reda jesu individualni misao i akt, jer je spas individualni spas, ne društveni, i društvo postoji zbog čoveka, ne čovek zbog društva. Zbog toga dok se ne pojavi ono ljudsko biće koje će svojim posebnim sposobnostima preuzeti na sebe život zajednice, i moć više realnosti koji kvari život razbije u samom sebi, i time oslobodi narod, i zajedno s korenima iščupa kvarež života iz zajednice, sve do tada je društvo izloženo kvarežu. Ono što se naziva kancelarijom, to je pojava ovakve demoralizatorske antiživotne i razorne arhetipske egzistencijalne forme u ljudskom društvu, odnosno ovakav - raširen na celo čovečanstvo zajednički zločin. Određenije: kancelarija je mučenje života. To je ono što Hamlet naziva insolence of office (brljavljenje kancelarije). Po svojoj konstelaciji kancelarija je bezlična. Nikada činovnik nije izvršio nešto u svoje ime, na svoju odgovornost, rizikujući sebe samog ili uključujući se svesno i lično. Kancelarija je pogonski akt. Ne može se uhvatiti u čoveku. Sam postupak je prazan i bezličan. Ko je u službi kancelarije, on je bezličan i neuhvatljiv. Radi se u nečije ime, a taj ne postoji. Apstraktni „red”, „disciplina”, „organizacija”, „ideal”, „pravo”, „istina”. Činovnik nema svoj pogled na svet, a ne možemo se dovoljno sačuvati od ljudi koji nemaju svoj pogled na svet. Oni nemaju stav,
nemaju morala, nemaju mere. Odgovornost preklizi s jednog čoveka na drugog, s jedne kancelarije na drugu. Pa ipak! Ipak bezličnost u nekome kulminira. U onome koji prihvata ovu bezličnost, ko realizuje u sebi ovu arhetipsku formu egzistencije. Taj čovek je inkvizitor. Sam činovnik. Znamo kako ga je naslikao Dostojevski. Ne bez bilo kakve prethodnice. Kancelarija se gubi u inkvizitoru kao da ga je prevazišla. Ali se u začetku još dobro vidi. To je revizor. To je ona prilika u kojoj on konstantno živi ovde među nama. On sve revidira. Inkvizitor je redak, pre je samo književna formula. S revizorom se svi mi susrećemo svakodnevno. Nije to baš Gogoljev revizor, nego je krut i nemilosrdan, hladan i ravnodušan, međutim, on je pre svega nehuman funkcioner, naredba, paragraf, propis. U njemu je suviše elemenata antihrista, pogotovu onako kako to zamišlja Solovjov u kojem je um blasfemija i znanje religija struke. On će prognati radost i smeh i udobnost i lepotu, slobodnu igru i vedrinu. Izgradiće i održati komandu i tamnicu, teror i koncentracione logore. Ovde ne važi stvarnost. Samo ono na čemu ima pečat i potpis. I on će - kada se pojavi svetac svetaca i kad zakuca srce naroda - baciti sveca u tamnicu. On će potom svecu objasniti da je najbolje ako se vrati na nebo. Ako tako ne učini, biće prinuđen da ga pogubi, kao što ga je pogubio jednom i deset hiljada puta, i kao što će pogubiti patničku istinu uvek, koliko god puta se bude ovaplotila i oglasila. To je ono što protiče ispod vlasti kancelarije, odozgo, moćnom rečju, obezličavanje kako bi čovek postao funkcija, odmenljiv i zamenljiv, i gubi svoju jednokratnost, i tone u svoju nekvalitetnost i bezimenost, zajednica se raspada, i čovečanstvo se preobražava u organizacije vojske i koncentracionih logora, kojima se komanduje pritiskom na dugme, rad rada, besmislen i besciljan mehanizam koji je večito nezadovoljan. 20 Ekonomska situacija mehanizovanog društva ne može se razumeti neposredno bez posebne studije, i to ne zbog njene složenosti, nego zbog apsurdnog svojstva. Stručnjak se na svakom koraku susreće s takvim situacijama koje protivreče svakom trezvenom umu, i on se zamisli nad tim kako uopšte može da opstane država. Već i sama činjenica izgradnje zvanične ekonomije počiva na planu. Plan je apstrakcija, jer država uopšte ne uzima u obzir svoje ekonomske sposobnosti koje treba da ostvari, odnosno ono što „postoji”, nego konstruiše ono što „treba”, i to bez obzira da li to zaista treba ili je pak to iskočilo iz neke fiks-ideje. Gotovo celokupan plan je izgrađen u vazduhu. Ova nečuvena razlika, čak protivrečnost, koja postoji između umnog i racionalnog, nigde se ne može tako neposredno iskusiti. Dok je država raspolagala ranijim zalihama i ekonomskim rezervama, bilo iz perioda monarhije, bilo iz perioda republike, do tada nije bilo veće nevolje. Ali parazitska organizacija države-kancelarije nigde se tako nedvosmisleno ne raskrinkava kao na području ekonomije. Čim se iscrpi sposobnost ostvarivanja investicija, zasnovane na individualnom kapitalu ranijeg doba, i država sve prisvoji i proćerda što je prikupljeno u trezvenim vremenima, kancelarija stiže u krizu, jer se ispostavi da joj je ekonomska sposobnost ostvarivanja minimalna. Ekonomski sistem kancelarije je nonsens. Jedina stvaralačka sila kancelarije jeste eksploatacija radne snage. E. D. Hal s nekoliko primera potvrđuje da je u onim državama, gde je manja uloga kancelarije, plata veća, cena industrijskih proizvoda manja. U državama pak, gde je uloga kancelarije veća, upravo je obrnuto od onoga što objavljuje propaganda, plata je niža, cena industrijskih proizvoda je veća. Zalud eksploatiše radnika, zalud dobija jeftine sirovine, država je zapravo uvek pred krahom. Autor postavlja pitanje koji je uzrok ove pojave. To je najvažnije poglavlje knjige. Budući da su u državi-kancelariji sva sredstva za proizvodnju i veliki deo sirovina državna svojina (nije opšta svojina), a trgovina i industrija i poljoprivreda pak zvanična preduzeća, kancelarija je prinuđena da kontroliše sirovine i proces rada. Ova kontrola po važnosti sve prevazilazi. Što je eksploatacija isključivija, kontrola, prirodno, mora biti delotvornija. Broj kontrolora, i širina njihovih ovlašćenja nezamisliva je za nepodozrivije nacionalne ekonomiste.
Prema računanju E. D. Hala41 jedan peni stvarnog državnog prihoda opterećuje kontrolni trošak od pet penija. Četiri penija deficita radnik zarađuje svojim radom, naravno, on za svaki svoj rad koji vredi pet penija dobija platu od samo jednog penija, ali za svaku životnu namirnicu ili industrijsku robu ili uslugu, koji vrede jedan peni, on plaća pet penija.42 Ova zaprepašćujuća potcenjenost nadnica, i još zaprepašćujuća visina cena neophodnih artikala objašnjenje je za nacionalnu ekonomiju. Kontrolu, razume se, obavlja sama kancelarija. Prema autorovoj računici, na dve glave privrednih proizvođača pada jedan kontrolor, odnosno dva čoveka zato da bi ih jedan kontrolisao. To je značaj revizionizma u državi-kancelariji. Kažu da kancelarija ne izdržava dobrovoljno kontrolore. Kao posledica kancelarijske demoralizacije moralni nivo je u državi toliko pao, i kao posledica niskih nadnica oskudica je u pojedinim slojevima tako velika da bi, bez velikog broja i velikog ovlašćenja revizora, krađe, pljačke, pronevere, prevare, ali naročito izbegavanje posla i danguba poprimile takve razmere da bi proizvodnja bila sasvim obustavljena.43 Jedno poglavlje je beletrističko, i navodi ceo niz događaja. Ove priče govore o potpunom raspadu osećanja vlasništva. Na primer, izgubi se ceo železnički transport, naročito zimi, ogrev. U prodavnicama životnih namirnica kupci se varaju rafinovanim trikovima zakidanja na meri, i kupac, kad to vidi, ili nadigne dreku, što nema nikakvog smisla, ili slegne ramenima, jer zna da je plata prodavca mala, i mora da krade. Ali prevara je najčešće zvanična. Zvanično se falsifikuje mleko, brašno, konzerve, sir. Škartnim materijama razblažuju nadeve i peciva. Naročito u robi, i u takozvanim kvalitetnim artiklima korist je ogromna, petsto i osamsto i hiljadu procenata. I nasuprot svemu tome sistem se bori s najvećim teškoćama. Deo o troškovima kontrole pruža uvid u sistem kancelarije. Prosečni prihod revizora nije veliki. Oni takođe pripadaju sloju izrabljivača. Stavka je velika zbog toga, jer je ogroman broj revizora. Međutim, revizori su takođe pod kontrolom, a i ovi glavni revizori su pod kontrolom, i postepeno slede kontrolori sa sve većim ovlašćenjima. Pored toga, postoje i leteće komisije koje se pojavljuju na prepad i nastupaju s inkvizitorskim stavom. Policija takođe raspolaže pravom kontrole. To ne znači samo da policajac raspolaže neograničenom vlašću u prodavnicama koje su u njegovoj nadležnosti, i da je zato poslovođa prinuđen da stalno pruža različite privilegije policajcu, nego da su poslovođa i policajac u međusobnom dosluhu protiv kupaca, i nasuprot stanovništvu čine jedinstven front. Eksploatacija počinje time što čovek uzme šolju mleka i zemičku. Budući da je proces ugrađen u državu, pre treba računati na njegov porast, nego na opadanje.44 Sve su to, naravno, statističke igre, i one ne pružaju ni slutnju o opštem raspoloženju nastalom pod delovanjem samovolje zvaničnih nadnica i samovolje cena, raspoloženju koje ne zna za ove podatke, ali ima o njima tamnu slutnju. Kancelarija zna za ovo opšte raspoloženje, i pojačava pritisak. Presija pak potpiruje još veću ogorčenost u eksploatisanim ljudima. Društvo sanja o odnosima zarada u akcionarskoj državi. Postoji i gore od bordela, žudnja za bordelom. A kad potom ceo sistem počinje da škripi, otprilike posle svakog periodičnog plana kada se ekonomska iscrpenost prevrši, kancelarija podigne vrednost novca, nadnice obori i želi da stvori tabulu razu, što znači da državni krah zaustavi na papiru. Sada jedno vreme opet ide. Po pravilu do kraja sledećeg planskog perioda. Izmišljaju se novi prihodi, razume se, s time što su ekonomski produktivni slojevi još jače opterećeni, odnosno proširuje se sistem kolonija. 21 Knjiga g. Torndajka, kao i ostala gavernološka dela, ne pruža rešenje. Čovek je uspeo da nađe način za odbranu od vukova i varvarskih hordi, i da izgradi civilizaciju. Pobedio je neprijatelje koji dolaze spolja i odozdo. Protivsredstvo za uništavanje života, što dolazi odozgo, nije našao. Po svemu sudeći u ovom slučaju stvar je mnogo teža nego što je bila ranije. Čovek je po prirodi nezaštićen od onoga što dolazi odozgo. A uz to, ono što je gore istovremeno je i unutra, odnosno centralno je. Šta to
znači, pita g. Torndajk, kada razaranje počinje da deluje iznutra, odnosno kada pustošenje života teče kroz sam organizam? I, kaže, to nije ništa drugo do ono što se naziva bolešću. Znamo da je bolest, treba utvrditi dijagnozu. I ona je spremna. Priroda bolesti dobila je nedvosmislenu potvrdu u celom nizu knjiga ozbiljnih autora. I lek? Kao i u mnogim slučajevima, veoma mnogo znamo o našim nevoljama a nemamo pojma šta će ih ukinuti. Znamo da je činovnik postavio svoju nogu u procep između naroda i vladara. Kancelarija počiva na uzajamnom nepoverenju, a znamo da je egzistencijalno pitanje činovnika da proširi ovaj procep, a ovo nepoverenje treba da održava i pothranjuje. Činovnik je lakoverni narod ubedio da vladar vrši nasilje, da eksploatiše i da laže. Lakovernog vladara je ubedio da je narod podbunjljiv, gramziv i sklon kriminalu. Od svega toga nije tačna ni jedna jedina reč. Nasilje, laž i eksploatacija ne karakterišu delatnost vlasti, nego kancelarije. Na javno mišljenje imaju uticaja samo autori kao Makijaveli, koji je potpirivao nepoverenje. I posle toga sledi Sorel. G. Torndajk se veoma podrobno bavi Žoržom Sorelom, njegovom jedinstvenom ulogom koju je imao u razvijanju moderne države-kancelarije. Sorel je otac moderne države. On je izložio da u vladanju nisu presudni stavovi pogleda na svet i principa i politike. Sve je to propaganda i slepilo, upućeni su samo protivniku. Bitno je stvaranje jednog takvog pravnog izvora koji upravljanje vrši nezavisno od političkih principa. To je kancelarija. Kancelarija je zapravo neograničena praksa oslobođene, čak pravno sankcionisane prinude. Tri su stadijuma moderne države: Platon je dopuštao laž, Makijaveli je dopuštao eksploataciju, Sorel je dozvoljavao nasilje. Neobično je da niko nije primetio proces., Nije se našao niko ko bi vladaru i narodu osvetlio pravu situaciju. Uspostavljanje poverenja nije uspelo. Sve je više rasla provalija između vladara i naroda, i u njoj se smestila kancelarija, koja je sve više dolazila do uticaja i prema dole i prema gore, dok se na kraju nije osamostalila u državi-kancelariji, i više nema odgovornosti ni prema gore, ni prema dole. Prema gore ne, jer vladara nema, prema dole ne, jer je organizam naroda rasturen, i umesto njega je uveden veštački racionalizovan kolektiv. Ono što se u državi-kancelariji naziva narodom, irealna je zajednica, nije ni društvo, nego apstraktni racionalni kolektiv. Ljudska delatnost je dehumanizovana automatizovana neorganska funkcija. U ovom irealnom kolektivu čovek više nema svoju psihologiju, tek refleksologiju. Ranije se govorilo o dve vrste kolektiva, o narodu i o masi, a da se uz pomoć pozitivnih socioloških metoda samo maglovito može otkriti stvarna situacija. Očito je da se pod narodom podrazumevala organska zajednica, a pod masom dezorganizovani ološ. U masi je oslabilo socijalno, kasnije se potpuno raspalo. Masa nije socijalno jedinstvo, nego iz pravog društva izdvojeno nešto kao excrementum. Krajnje stanje je rulja. Nema hijerarhije, bez kasti i bez klasa, što induska baština naziva avama. Prateće pojave mehanizovanog kolektiva jesu pad biološkog, moralnog, umnog, estetičkog nivoa. Srozava se civilizacijski nivo životne delatnosti. Međutim, čovek ne tone na životinjski nivo, nego postaje specifična vrsta demona, s osvetom i otrovom, sa zavišću i s krvoločnim, pljačkaškim i gramzivim instinktom. Jedan od autora naivne sociologije iz prošlog veka, Le Bon, učio je da je čovek u kolektivu izgubio kvalitete uma i morala i ukusa, i da je degradiran. Le Bon nije znao da ne degradira svaki kolektiv. U organskoj životnoj zajednici čovek se nalazi u svom domu i njegovi kvaliteti se pročišćavaju i pojačavaju. Čovek samo u kvarnom kolektivu gubi svoje vrednosti. U mehanizovanom kolektivu se uklanja prirodna životna delatnost i zamenjuje se veštačkim funkcijama. Ovaj akt A. Kami naziva crime rationel, jer je racio čovekova sposobnost istrgnuta iz čovekove inteligencije, i to ono svojstvo koje razvija antiživotnu delatnost. Kancelarija i racio su neodvojivi. Kancelarija je izgrađena na racionalnoj osnovi. Organizacija kancelarije je paradigmatično očitovanje racionalizma. Racio ne podnosi ni organsku socijalnost, ni autonomnu individuu. Racio govori naviklim frazama i skraćenicama. Razara krajnje pribežište organskog životnog reda, porodicu, prisiljava ženu da se zaposli, odnosno funkcionalizuje je, prisiljava decu u racionalizovane pedagoške
kalupe, i tamo ih kondicionira na robotsku disciplinu homunkulus egzistencije. Ali na određenom stupnju ni rad više nije potreban. Kancelarija ne voli korektnog radnika, više voli skitnicu i pijanca, prostituisanog i zločinca, odnosno ne voli one koji su se moralno osamostalili od racionalne mašinerije, već samo one koji se mogu bilo kada prevariti. Nisu potrebne verne sluge, ko je veran, on već poseduje vrlinu, i zbog toga je sumnjiv. Potreban je onaj koji se u bilo koje vreme može uhapsiti. Nastankom kancelarije u društvu se zbila organska greška, koja je poput bolesti uzela maha, i u ovom je trenutku, izgleda, neispravljiva. To je ona tačka u kojoj čovečanstvo kreće u propast, što je posledica njegovih sopstvenih razornih sila koje struje odozgo i iznutra. Naročito zbog toga što je kancelarija postala autonomna organizacija na modernom stupnju istorije, i ona razara i državu. To je krajnja tačka. Država je izvorno organizam. Sada, na ovom stupnju neorganizovanosti treba da nestane. Država je moralno i istorijsko i jezičko i tradicionalno jedinstvo. Kancelarija mora da smrvi i državu, i kada se svaka funkcija u državi, obrazovanje, zdravstvo, trgovina, umetnost, putovanje, ishrana, rađanje dece, tehnika, poljoprivreda, sport pretvori u administraciju, i politika će biti administrativni resor, praksa prevare naroda. Kao objavljenje, predstava opere, i ništa drugo nije neophodno sem državna administracija. Danas smo već na takvom nivou da je kancelarija prerasla državu. Ono što je od jednog naroda vidljivo, to je gola organizacija. Aktu vlade ne prethodi principijelno obrazloženje. Fabrički momenat, ništa drugo. A šta je ispravno, ne presuđuje um, ali ni samovolja, ni malena, teroristička grupa zaverenika u ime većine, nego racionalizovani bezlični mehanizam. Pod ovim okolnostima u praksi se zapravo može smatrati da je država ukinuta. 22 Čak i u bolu postoji specijalna svetlost. Ona postoji u samom životu. U onoj sferi postojanja, koju nazivamo zemaljskim životom, radost je najviši stupanj spiritualnosti. Radost najdublje u čoveku, kao što Vordsvort kaže, too deep for tears. Tako je duboko da je suze ne dosežu. Joie, joie, pleurs de joie kaže Paskal. U Midrašu piše da će Mesija doći tek kad se osuše sve suze. U radosti se čovek oslobađa potpuno i savršeno, čoveku ništa drugo ne treba, ništa, samo to, samo radost. A u državi-kancelariji falsifikuje se hleb i vino i hrana, i jednom gluvonemom i paralizovanom fiks-idejom poretka falsifikuju se novinske vesti i istorija, sadašnjost i prošlost i budućnost, s tim da u ovoj stvarnosti, ukaljanoj lažnim idealima, više ništa nije istina. Deca u školama uče o ovoj degenerisanoj i tamnoj stvarnosti, ona se obavezno objavljuje u govorima i knjigama. U odnosu na to ništavan je svaki rat i svaka revolucija. Demonska brutalnost rata bar ne laže, nego pošteno besni, nemilice kasapi, izaziva glad i epidemiju, bedu i oskudicu. Ali ovo ovde bezglasno i planski truje, s racionalnom i programskom svešću, i s naredbama i rezultate svoje delatnosti opravdava statistikom. Niko ne može ni da mrdne, i ne može ni usta da otvori. Svako je sputan bezuslovno obaveznom naredbom poslušnosti, i proklamovanom postavkom da je ovo jedino ispravno. To je mirno uništenje. Čovečanstvo nikada nije bilo bliže spoljnoj tami, gde nema ništa drugo do plača i škrguta zuba. Mnogo se priča o krizi svetske politike, isuviše, dok narodima celog sveta najveća opasnost ne preti od neprijatelja. Unutrašnji je uzrok katastrofalnih teškoća koje sve više rastu. Ne suprotnost sirotinja-bogataši. Ne klasna borba. Ne vlast i ugnjetavanje. Ne oblik države. U svakoj državi unutrašnja organizacija neosetno sve isključivije upravlja životom naroda, organizacija koja se parazitski nametnula narodu, i dok se ona razrasta, narod propada. Klinički se ne može lečiti oslabljenost moralnosti i ukusa, poštenja i istine, inteligencije i časti. Terapija zaraženog duhovnog organizma? Zapleti se koncentrišu i rapidnim tempom napreduju prema zasićenosti. Ostaje jedno jedino rešenje…
Dodatak o osrednjosti Ako se u detetu, piše Plotin, ne pojavi nikakav dar, i ako izgleda da je ono nepodobno za ozbiljniji poziv, roditelji kažu da će biti najbolje da ga daju na zanat. I danas se tako radi kao i pre hiljadu sedamsto godina. S tom razlikom što su nekada bili načisto sa osrednjošću zanatlije. Danas netalentovani, ne toliko svojim pretežnim brojem, više zbog prirode moderne civilizacije, sami sebe smatraju elementom održavanja čovečanstva. U ovom trenutku nije reč o opasci Bernara Šoa koji je, s uobičajenom duhovitošću i uobičajenom neozbiljnošću, smatrao da je čovek budućnosti tip šofera. U ovom trenutku zbog moći tehnike zahteva se onaj koji se obično naziva tehničarem. Što je samo drugo ime za zanatliju. Među zastupnicima ljudskog duha tehničar nema ulogu niti će je ikad imati. Ali danas su prenakrcane tehničke škole i tehnički fakulteti, jer čovek bez sposobnosti, na osnovu onoga što tu nauči, najlakše stiže do unosnog zanimanja. Ovaj čovek određuje nivo razmišljanja i stil života i ukus i moral i raspoloženje. Najlakše stiže do životnih dobara. Taj čovek postiže takozvani uspeh. Sada nije reč o tehnici. Ono o čemu je reč jeste tehničar. A. Pero45 kaže da je tehnika puerilna, karakterističan proizvod mašte tinejdžera. Svako ima manje-više razvijeno tehničko razdoblje, ali kod normalnog čoveka ono nestaje u osamnaestoj godini. Posle dosezanja duhovne zrelosti tehnička mašta zanima samo čoveka koji ne raspolaže višim kvalitetima. Šteta je, kaže A Pero, govoriti o realizaciji naročito velikih vrednosti u vezi s tehnikom. Iza cele tehničke civilizacije nalazi se onaj ideal Žila Verna prema kome bi svet trebalo organizovati onako kao kapetan Nemo svoj „Nautilus”. Ako duhovno valorizujemo avion na mlazni pogon za sto putnika, moramo uvideti da on ne vredi više od ringišpila, pre će biti manje. Velika je literatura tehnokratije, ali je neupotrebljiva, kaže E. B. Valas46. Za mišljenje svakog autora presudna je nekakva simpatija ili averzija, kao da je u ovom pitanju nemoguće zauzeti nezainteresovano stanovište. Tehnika se našla u žiži napetosti pogleda na svet. Spiritualisti je principijelno i bezuslovno odbacuju isto kao što je materijalisti uzdižu. Evropska filozofija ne raspolaže, niti je ikada raspolagala nepristrasnom merom kojom bi bez preokupacije mogla da odredi značaj tehnike. Bez obzira na nekoliko izuzetaka, naši filozofi su istoriju strasti formulisali tek kao dobro-loše, ali nije bilo nikoga ko bi je odozgo mogao videti. Evropska filozofija je u znaku talentovane ličnosti, ali nije u znaku apsolutnog duha. Za istinu treba više nego biti zanimljiv čovek. Mirča Elijade tvrdi da je htonički ritam zemlje prilično spor, i tehnika je ubrzavanje ovog ritma. Čovek preuzima ulogu vremena. Ono što fizičkogeološko-hemijski život zemlje stvara tokom više hiljada godina, čovek to svojom tehnikom može eventualno da učini za nekoliko trenutaka. Čovek topi metale, čisti ih od elemenata koji tamo ne spadaju ili ih smišljeno meša s drugim elementima, oblikuje ih i izrađuje oruđa. Skraćuje prirodne procese, i sve postiže za kraće vreme. Eto jedne od zanimljivih teorija Evropljanina, koja koliko god da je duhovita, isto toliko je neozbiljna. Naime, autor ne kaže najbitnije. Šta je cilj ovoga skraćivanja. Zašto čovek preuzima ulogu vremena i zašto ubrzava proces? Čovekov stav prema prirodi može biti trostruk. Prvi je metafizički koji svako zrnce prašine prirode hoće da uzdigne i oplemeni. Za nas ovaj primordijalni stav čuva, budući da je savršeno nestao i iz istorijskih religija, baština alhemije. Alhemija želi da svet pretvori u zlato, odnosno svakim atomom želi da ga uzdigne u neiskvareni i neprolazni svet duha. Drugi stav je očinska briga čoveka o prirodi. Arhaičke kulture izviru iz ove brige. Gde su zemljoradnja i stočarstvo još netaknuti, tamo ovaj duh živi. Treći stav je postao opšti s nestankom arhaičkog doba, i to je eksploatacija prirode. Ako čovek danas vidi rudnike, iskrčene prašume, opljačkana mora, pobijene životinje i primitivne narode, i milijarde civilizovanih robova koji kuluče, nema nikakve sumnje šta se ovde zbiva. Za kratko vreme u
prošlom veku se učinilo da će socijalizam ostvariti potpunu promenu životnog poretka, i svi su bili uvereni da će ukinuti ovu eksploataciju. Desilo se obrnuto. Socijalizam je isto tako evropska teorija kao i sve druge, nije rešenje krize, samo je proizvod krize, odnosno ne ume odozgo da uhvati stvar, jedino s velikom mukom formuliše teškoće. Umesto da ostvari radikalno rešenje, on je samo pojačavao pljačkanja, a svoj zločin uz to još opravdavao glupom ideologijom. Postoje i oni koji rušilačku prirodu tehnike smatraju prinudnom posledicom prenaseljenosti. Inače ova suluda pljačkaška ekonomija ne bi imala nikakvog smisla. Autor47 se divi uobičajenim statistikama užasa koje svi znamo: koliko nas je bilo na zemlji 1800, koliko 1900, koliko će nas biti 2000. Tajno se nada da će atomski rat, ili neka epidemija prorediti naše redove. Ako se tako nešto ne bude zbilo, situacija će biti beznadežna. Kroz nekoliko stotina godina na zemlji će na jednom kvadratnom metru živeti po četiri čoveka, odnosno imaćemo taman toliko mesta da možemo samo stajati kao u tramvaju. Ovi ljudi, kaže G. B. Bejling, imaće tako visoku socijalističku ideologiju u odnosu na koju je današnja prost varvarizam, jedino što neće imati šta da jedu. Nedvosmisleno je pljačkaško obeležje tehnike. Međutim, ova pljačka je prinuda koja se mora produžiti, jer nas je mnogo. Ako bismo produžili normalno gazdovanje, više od pola čovečanstva bi pomrlo od gladi. Pronalazak je, veli autor, funkcija popularnosti. Strepnja koju izaziva sve veća brojnost stanovništva prinuđava čoveka da stvara nove pljačkaške mogućnosti, i da date mogućnosti eksploatiše bržim i uspešnijim metodama. Ako bi broj stanovništva zemlje pao na godinu 1800, tehnika bi bila ukinuta u osamdeset procenata, već i zbog toga što nas ne bi bilo dovoljno da održavamo industrijska naselja u kojima je zaposleno mnoštvo ljudi, i gusto raslojene grane zanimanja. Kibernetika bi nestala isto tako kao i najlon i konzerve od ananasa. Naravno, stvari se mogu i obrnuti. Uopšte nije tako sigurno da je ustanovljenje pljačke prouzrokovano prenaseljenošću. Lako je moguće da je eksploatacija koja je postala opšta, odnosno svesno odgajivanje sluga - samo da bi bilo što više radnika, i da bi rad bio što jeftiniji - izazvalo ovakav ogroman prirast stanovništva. Izgleda da tako organizovana pljačkaška privreda želi da sve objasni popularnom prinudom, a da to nije ništa drugo do slabo opravdanje. Čovek ne može da bude dovoljno oprezan prema takvoj teoriji koja neku kriznu životnu pojavu pripisuje spoljnim uzrocima, i želi čoveka da oslobodi obavezne odgovornosti. Prvi uzrok je uvek čovek. Odgovornost treba prihvatiti ne samo zbog poštenja, nego jer je to tako razumno, tako postoji mogućnost da čovek svojom voljom promeni situaciju koju je izazvao. Ima i takvih autora48 koji pokušavaju da svedu tehnokratiju i birokratiju na zajednički imenitelj. U životno pogubnoj mehanizaciji između njih dvoje zaista postoji nešto zajedničko. Neko bi mogao reći da su birokratija i tehnokratija, da su obe nusprodukt modernog utopizma. Autor starijom smatra administraciju, ali štetnijom tehniku. U svom demoralizatorskom dejstvu danas rade u zadivljujućoj saglasnosti, kao da je obema cilj istrebljenje života. Dž. V. Alington je inače od duhovitije vrste žurnalista koji je zapazio razorno dejstvo na život ove dve moderne pojave, ali on nije primetio funkcionalnu razliku između administracije i tehnike. Administracija je uvek pitanje humanog, napetost organizma i mehanizma. Cilj administracije jeste poremećivanje sreće. Tehnika je samoubilački pokušaj. Prirodna posledica čovekove delatnosti, kako bi za što kraće vreme pribavio što više, jeste dvostruka: jedna je da se život ubrza, druga da postane sve prazniji. E. B. Valas ovu pojavu naziva loss of life-essence49, gubitkom životnog sadržaja. Uvek što više za što kraće vreme. Što dalje za što kraće vreme. Za što kraće vreme istrčati ili isplivati sto metara. Što dalje baciti koplje. Skočiti što dalje, što više. Podići što veći teret. To je moderni heroj. Koliko cigla naređa stahanovac za jedan sat. Brzina automobila je dvesta kilometara na sat, vozova takođe, avioni lete brzinom zvuka. Jedan čovek rukuje s trideset mašina, drugi s četrdeset. Treba zracima ubrzati razvitak biljaka. Na manjem prostoru treba više proizvesti. Na manjem prostoru smestiti više ljudi. Kreveti na sprat, na dva sprata. Iskoristiti
prostor, vreme, materijal, snagu, energiju. Ovaj grandiozni idiotizam naziva se racionalizmom. Racionalizam je metafizika pljačkanja života. Što brže neko istrči sto metara, tim sve to manje ima smisla. Postoje takvi uspesi koji su potpuno apsurdni. Racionalizam je sjajan primer za to kako nešto može biti razumno i istovremeno potpuno besmisleno. Na što manjem prostoru zasaditi što više šećerne repe. To je razumno. Iskoristiti. Što brže. Još niko nije postavio pitanje šta se događa s onim vremenom koje čovek uštedi kada nešto uradi brže? Za ovu pojavu zbunjivanja koristi se reč proizvodnja. Jasno je kao dan da je reč o pljački. Sejati dva puta godišnje. Odgajivati krompir od pet kilograma. U severnom polarnom krugu izvršiti prilagođavanje pomorandži i banana. Skratiti postupke fabičke proizvodnje. Za najkraće vreme najkraći put. To je ono što Mirča Elijade naziva ubrzavanje ritma prirode kada čovek preuzima ulogu vremena, i diktira brži tempo. Želi da brže ispliva sto metara, ali ne zna šta da učini s vremenom koje je prištedeo. Sasvim je izvesno da M. Elijade nije muzikalan čovek, i ne zna šta je razlika između ritma i tempa. Ritam imaju priroda, život, mišljenje, umetnost, kucanje bila dato zajedno sa životom. Mehanika uvek ima tempo. Mašina je automat. Nikada se ne mogu pobrkati ritam i tempo. Ako se umesto ritma primeni tempo, rezultat je loss of life essence, gubitak sadržaja života. Ples poseduje ritam, vojnički korak tempo. Ritmično je lupanje srca, metronom otkucava tempo, čak i onda ako je njihova brojna vrednost istovetna. Racionalističko mišljenje je skraćeno i ubrzano mišljenje iz kojega su se izgubile esencije života. Racionalizam je bezumni tempo u istom mestu, tempo koji nema nikakvog smisla koji bi se nekako mogao nazvati. To je moderna strka i rekord i uspeh, brzina, pohlepa za životom, i hitati, i ždranje i žurba i opijenost i gubljenje esencija kada je čovek već samo egzistencija u Ničemu. U svakoj civilizaciji, kaže Peron50, postoji stepen koji se može nazvati spirituelnim minimumom, i svi znaci govore da je taj minimum u svim civilizacijama istovetan. Uspešan život je moguć samo iznad ovoga minimuma. Ako čovek dosegne tačku mržnjenja, njegov život više ne usmeravaju duhovne sile, već pseudospirituelne prinude, koje znamo po psihičkim stanjima slaboumnih, nedoraslih, primitivnih, psihopata, i koje govorni jezik nazivaju fiks-idejama. A. Peron tvrdi ako se čovek spušta na spirituelni minimum, jer gubi kontrolu nad samim sobom, može postati plen svake abnormalnosti. Abnormalnost je upravo u tome što čovekom upravlja fiks-ideja umesto razumni duh. Uopšte uzev, netalentovan čovek se može prepoznati po tome što su njegovi sadržaji života pseudospirituelni. Netalentovanost je zapravo jedna vrsta duhovnog minimuma. Život društva zavisi od bogatstva talenata u njemu. Raspad društva započinje nestankom talentovanih. Racionalizam je zapravo fiks-ideja koja je nastala iz sprirtuelnog minimuma evropske civilizacije na početku novog veka. Plod ove pseudospirituelne prinude jeste tehnika, un rêve défaillant, omamljen san. Šta sanja ovaj san? Romane Žila Verna. Vazdušne brodove i avione i telegrafe bez žica i radio i televiziju, rakete i let na mesec, putovanje vatrenom rekom u središte zemlje, elektromagnetizam izlučen iz vazduha, i sunčevu energiju koja se može pohraniti u konzervu. Kapetan Nemo sedi u svom „Nautilusu”, dvanaest hiljada metara ispod morske površine, sam. Podmornica ima električnu centralu, svakovrsne bleštave svetlosti. Ima sopstveno grejanje. Sopstvenu proizvodnju kiseonika. Kapetan pritisne jedno dugme, i nevidljive orgulje zasviraju Bahovu Misu u h-molu. Pritisne drugo dugme, i televizija prikazuje Hamleta. U međuvremenu kapetan ogladni, pritisne treće dugme, i ulazi sto s ručkom od osam jela i s vinom iz Bordoa. Pritisne četvrto dugme, i kroz teleskop iz neposredne blizine posmatra Mesec i Veneru i Jupiter. Pritisne drugo dugme, podmornica kreće, podiže se na površinu mora, opet novo dugme, „Nautilus” dobija krila, uzdiže se u vazduh i doleće na vrh Mont Everesta. Kapetan Nemo sedne na palubu i puši na lulu, gleda kako planinom besni orkan, u međuvremenu pritisne dugme, i na stolu se nađe časa svežeg grejpfruta. Uvek samo mora znati koje dugme treba da pritisne. Kapetan Nemo pomno pazi na to da ako želi da čuje nedeljnu propoved u Vestminsterskoj opatiji, ne sme pritisnuti ono dugme na koje će biti automatski ispaljeno iz brzometnog topa četrdeset granata u minutu. Kapetan Nemo je kolosalan, jer on sve to uzima veoma
ozbiljno, i kune se u teoriju pritiskanja na dugmad. Sve je on to sam pronašao i izgradio. Ako to opčara šesnaestogodišnjeg dečaka, razumljivo je, jer to je njegov svet. Ako zrelog čoveka, onda je to un rêve défaillant. Međutim, ako to postane celokupna civilizacija, onda je ona kolektivna umobolja. A ako se pak kolektivna umobolja priprema za rat, i sprema taktičko oružje, onda je to ono što se može nazvati samoubistvom. Kapetan Nemo je opasan protivnik. Ne zato što je pametan, nego upravo zato što je nečuveno ograničen i sulud i netalentovan. Jer je osrednji, jer nije odrastao, i nema ni pojma o vrednostima humanog. Njega jedino zanima koje će dugme pritisnuti. Kad bi bio đak, još bi bilo mogućnsti da sazri. Ali on je odrastao muškarac, i otuda je situacija beznadežna. Kapetan Nemo živi ispod spirituelnog minimuma, i nije mu ni jasno šta radi, kao đaku koga opije uspeh što mu je pošlo od ruke da razvije hlor - i otruje celu kuću. U novije vreme je za osrednjeg čoveka pronađeno ime homo faber. Homo faber znači zanatlija. To je onaj za koga Plotin kaže da je nepodoban za ozbiljniji poziv. Ako neko hoće da razume ovakvog čoveka, treba da se obrati judejskoj baštini. Ova baština uči da je delo savršeno samo ako prođe kroz četiri stupnja. Delo nastaje u sferi potencije (azilut), kao mogućnost i misao. Odatle stupa u virtuelni svet (berijah), to je prva stepenica realizacije. Zatim se mora oformiti (jecirah), na koncu pak treba da bude fizički gotovo (asijah). Homo faber živi isključivo i samo u ovom poslednjem, četvrtom krugu. Bavi se samo onim što rukama i fizički treba uraditi. Ono što se obično danas naziva pronalaskom, to je takav zakržljali rad koji ne razume duhovne faze, zbog toga je tako i nezgrapna naprava. Zbog toga je najveći deo mašina čudan i groteskan. Mašina nije načinjena da bude predmet zadovoljstva koji će večno trajati (joy for ever), kao umetničko delo. Svaka mašina liči na gnoma, jer je puki fabrikat. Homo faber je ovakav zbrljavljeni čovek. Rad mašine je zastrašujući, istovremeno komičan. Mašina je glupa. Ništa nije toliko smešno kao gledati večito ponavljanje pokreta, kako mašina izbacuje iz sebe limene slonove. Budući da svaka stvar nije samo ona sama, nego istovremeno simbol i znak nečega drugog, treba postaviti pitanje čega je mašina simbol? Mašina je simbol racionalne funkcije, one ljudske sposobnosti koja se nalazi ispod duhovnog minimuma, o kojoj je maločas bilo reči, da je to osrednjost, odnosno bespomoćnost. Budući da se mašina kreće samo u krugu fabrikacije, ona fabrikuje nešto što se može fabrikovati, izvan toga ništa. Zbog toga je svako tehničko delo samo naprava kao gramofonska ploča, fotografija i reprodukcija. Mašina ne stvara, nego ponavlja. To je ono što je u njoj toliko nečuveno komično, jer život zna sve, sem jednog, da ponavlja. Mašina se nalazi izvan vremena. Nema svoje metafizike. I ako bi neko upitao šta je metafizika ove nemetafizičnosti, trebalo bi odgovoriti da se ovde pojavljuje strah od vremena. Čovek je uspeo da stvori nešto što nema svest o prolaznosti. Ovo delo je, međutim, idiot, na žalost, i ne zna ništa drugo do da do kraja vremena govori jedno te isto. Što ne zna za smrt, to ne živi. Mašina nema svesti o krivici, nema savesti, nema religije. Tehnika je, recimo, ineptia mysterii. Zbog toga je u krajnjoj liniji okultna pojava. Čoveku je mašina mila zbog toga što je pokorna. Prednost mašine nad čovekom jeste što nema pretenzije na slobodu. Ideal diktatora jeste mašina. Mašina je samo praksa, bez bilo kakve teorije. Ali znamo da je praksa iskvarena teorija. Mašina je manifestacija racija, tehnnika je manifestacija racionalizma. Mešanje u procese prirode njihovim ubrzavanjem ili skraćivanjem. Jedna vrsta veštačke prirode i antiprirode, tamo gde su stvari nepredvidljive, jer nema životnog vremena. Tehnika je pokušaj da čovek živi bez žrtve. Mašina je mila onome čoveku koji živi u uverenju da mu je na zemlji dom. Mašinski sentimentalizam (električna stolica). Tehnika je trijumf spoljnjeg sveta, odnosno tehnika je dokaz da i najraspomamljeniji fantazmi imaju veću realnost od spoljnjeg sveta. Ko na spoljnjem svetu gradi, degradira humano. Tehnika je desakralizacija ljudskog rada. Smirujuća osobina tehničke civilizacije uklanja tragiku. Već postoje samo nesreće.
Sakralni i profani rad. Nema plodnog rada bez valeur liturgique (M. Elijade). Nema posebno sakralnog i profanog rada. Rad je realizacija snova. Osrednji snovi (romani Žila Verna, tehnika). Budući da ju je nadahnuo strah od vremena, tehnika je obezbeđenje od prolaznosti. Iluzija. To je ideal mehaničke besmrtnosti. Nikada nezamisliva postvarenost. Tehnika je opijenost duha. Tehnika je pronalazak, nije produktivnost. Tehnika je odbrana od opasnosti genijalnosti. Zanatlija se skriva u zanat, kako se ne bi morao baviti ozbiljnim poslovima. Zbog toga je tehničar gluvilo spirituelnog. Tehničar ima deformisan osećaj stvarnosti. Tehnika i bespolnost. Hermafroditska mašina, ni ne začinje, ni ne rađa. Ekskrementira. Infernalni karakter mašina. Tehnička civilizacija, i narkotici. Improduktivnost mašina. Mašina je projekcija onog subspirituelnog sloja, što jeste instinkt i refleks, baza mašine je Pavlovljev svet. Mehanizovano priviđenje iz snova, kao utopija.
Three Points Belingovo delo Trozvučje nastalo je u drugoj deceniji ovoga veka, u doba ekspresionizma, ali čistota njegovih linija zapravo pripada pedesetim godinama. Bilo je to prvo vajarsko delo posle kojega su mogli slediti Trostruko raščlanjivanje jedinstva (Dreigeteilte Einheit) Maksa Bila i Three Points (Tri tačke) Henrija Mura. Predmet forme sva tri vajarska dela nalazi se na graničnom području plastike, geometrije i matezisa, i predstavljaju neposrednu posledicu vraćanja u jedinstvo brojke tri. Dvojka je narušena jedinica. Trojka je posle narušavanja novo jedinstvo nastalo na novim osnovama, jedinstvo koje je, izgleda, definitivnije od svoje prvobitnosti. Razlika između jedinice i trojke je što u jedinici izvan jedinice nema ništa; trojka je takvo jedinstvo koje pokazuje i sklop jedinice. U jedinici jedinica je ukupno jedna; u trojci je sistem. Najjednostavniji sistem u smislu što je stvarno najviše jednostavan. Belingovo delo je toliko muzičko da i onaj koji ne zna naslov ne može ni za trenutak misliti ni na šta drugo do na otvaranje zvukova posle trozvučnog akorda i novog susreta glasova u takvoj ravnoteži da je od tog trenutka ona nenarušiva. Koncepcija Maksa Bila je više psihološka. Trostruko raščlanjivanje jedinstva prikazuje jednu vrstu centroverzije; prema spolja i prema unutra okretnut stav (ekstraverzija i introverzija) u znaku je razilaženja dvojstva; centroverzija (okretanje prema centru) poremećenost trojstvom obuhvata u novo jedinstvo. Delo Henrija Mura Tri tačke je geometrijski oblik koji se završava u tri vrha igle. One se sastaju u jednoj jedinoj tački. Tačka spajanja se ne vidi. Ona je između tri vrha igle u praznom prostoru tako što sva tri vrha iz sva tri smera pokazuju ovu tačku. To je ona. To je tačka. Čak bi naziv skulpture umesto Tri tačke mogao biti i Jedna tačka. Ta jedna u kojoj se tri sastaju i pretvaraju se u jednu. To je neopisivo. Tri tačke su zapravo najbliže slici Stvaranje iz Sikstinske kapele. Adamovo telo leži dovršeno, ali još beživotno; Gospod pruža ruku i kažiprstom gotovo dodiruje Adamov prst. Životna iskra iz bića Boga Stvoritelja preskače u ljudsko telo. Kao što Platon shvata duh kao iskru koja iskače iz nepojmljivog i beskrajnog bivstva i koja preskače u razum ljudskog bića i pali svetlost. Duh o kojem Plotin piše: „Obuhvata sobom sve što je besmrtno, celo božanstvo, celinu duše; obuhvata pak kao večni mir, jer zašto da traži promenu kada je u njemu sve na svom mestu, i šta da traži kada svim tim raspolaže? Ni razvoj ne želi, jer je savršenstvo… i budući da u njemu nema ništa što ne misli, njegovo razmišljanje nije traganje, nego posedovanje. Blaženstvo duha nije izboren rezultat, jer je od večnosti sve i celina, istinska vekovečnost… Duh je ono što jeste i uvek je to što jeste, nikada nije ono što će biti, jer jeste i u budućnosti, i ne prolazi jer je u njemu sve neprolazno.” Mikelanđelo je u Stvaranju prikazao iskakanje iskre duha iz kažiprsta Gospoda. Gospodov prst ne dodiruje Adamovu ruku. To je napetost. Nevidljivo je ono što iz Stvoritelja preskače u čoveka. Ni bljesak duha na susretu tri vrha igle u Murovom delu Tri tačke nije primetan, ali svi znaju šta se zbiva. To je ono što kaže Platon, svetlost se pali u ljudskom razumu. U svakom slučaju mesto za Tri tačke trebalo bi da bude u kružnoj mermernoj prostoriji s kupolom, posebno izgrađenoj za ovo delo, gde bi skulpturu trebalo postaviti u sredinu, i kad bi neko bio pred sudbonosnom odlukom svoga života, mogao bi sesti ispred skulpture, pogledom se udubiti, i učestvovati u nečemu što je besmrtno, što nema nužnosti ni promene, niti razvoja, što je uvek ono što jeste, i u čemu je sve neprolazno.
J. V. ili realizacija Dobro, slugo dobri i vjerni! u malom bio si mi vjeran, nad mnogijem ću te postaviti; uđi u radost gospodara svojega. Matej, 25; 23 J. V. je napustio roditeljski dom kad mu je bilo osamnaest godina, ali verovatno da niko nije bio dalje od bludnog sina. Biblijski sin je tragao za principima života, i počinio je neverstvo prema drevnom životnom poretku. Ovde se upravo dogodilo suprotno, porodica i okolina su postali neverni, i mladić više nije mogao da nastavi takav život. Ova pobuna početkom veka nije bila retka, jedino jeste stav koji je odabrao J. V. Pobunjenici su većinom postajali revolucionari. J. V. je smislio da se spusti za klasu niže, i da se izdržava zemljoradnjom. To je jedini rad koji je još ostao čist. I ništa nije važnije od čiste životne baze. Isklučeno je da može biti uspešan život koji se održava nečistim radom. J. V. je želeo da pođe od zemljoradnje kako bi mogao da ostvari puniji život. Tek je relativno kasno uspeo da načini razliku između baštine i religije, i zbog toga je bio uveren da je religiozan čovek. Međutim, velika razlika je između dva osnovna stava. Postoji mnogo religija, jer su one tvorevine istorije, oblici životnog poretka doba i naroda, u mnogim slučajevima pravdanja i sistemi laži. Religija je prirodni produkt, baština je čovekov status apsolutus, ona je u svakom dobu i kod svakog naroda jedna i istovetna i neprolazna. J. V. je najpre verovao da u hrišćanstvu, izdanom i gore i dole, i spolja i iznutra, treba da traži i realizuje prvobitni jevanđeoski život. Ali su ga već veoma rano zainteresovale gnostičke teorije, potražio je, našao i održavao je dodir s pokretom Kepeš, u duhu Henrika Jenea Šmita. Dvadesetih godina ovoga veka svi oni u kojima je bilo ozbiljne častoljubivosti, i koje nisu zadovoljavali tada vladajući pravci, dublje su se orijentisali prema gnosticima, nego prema zvaničnoj literaturi, da univerzitet i ne pominjemo. Ova generacija, izuzev karijerista, prihvatila je značajan uticaj Smitovih gnoza. Suvišno je objašnjavati razloge. Sve ono što je čovek mogao da nađe u dvadesetim godinama, pogotovo mladi čovek koji se informiše, i što su mogli da pruže univerzitet, zvanična nauka i literatura i filozofija, ili je suludo korumpirana politika, ili još luđi scijentizam bez duha. J. V. se istovremeno odrekao mesa, jedno vreme se hranio samo sirovom hranom, i bavio se vežbama za disanje. Značenje vežbi za ishranu i za disanje i za ostale discipline sasvim je drugo u Evropi, nego na Istoku, pogotovo nego što je ranije bilo na Istoku. Sem neznatnog broja izuzetaka, cilj askeze ovde nije bio podizanje nivoa ljudskog života nego realizacija viših vrednosti bivstva. Vladajuća sila u Evropljaninu počev od Grka jeste žeđ za životom. To je ono što Indusi nazivaju kama, Buda trišna, Beme Sucht i Gier, to je ono što K. G. Jung naziva libido. Čovek je ovamo došao da uživa. I ceo život Evropljanina se odvija unutar libida. Žeđ i požuda i potraga i strka i otimačina, i što čovek više proždere i pribavi i probavi, samo je još više gladan. Žeđ za životom može da primi, i poprima, hiljade i hiljade oblika. Protej u grčkom mitu. Ali je uvek pohlepa i požuda i glad. Libido uvek ostaje libido, uvek je Sucht i Gier i trišna i kama. Bilo kakva da je praksa, nikada neće biti ništa drugo do žeđ za životom. Zato askeza u Evropi nije metod koji pribavlja više sile od života i uvodi u ljudsku egzistenciju moć duha. U Evropi nikada nije bilo učitelja, možda tek mističara i filozofa. Mistika i filozofija su čiste teorije, koje ne umeju same sebe da realizuju. Uglavnom nisu ni ostvarive. Askeza u Evropi jeste žeđ za životom koja se suprotstavila samoj sebi, drugim rečima samozavaravanje. Nije askeza nego samomučenje. Nije metod za pribavljanje duhovnih sila, nego mučenje života. Ista ona glad za životom koja se spolja očituje u ratovima i krvoprolićima i u nasilju i u inkviziciji, a prema unutra u asketskom gutanju samog sebe. To je bes pohlepe života protiv sebe sama. Posledica nije očišćenje čoveka, nego besmisleno unesrećenje života. Protejska sposobnost libida je da se okrene
protiv sebe, ali i tada je glad za životom, samo sebe samog troši. Libido nikada neće postati spirituelnost. Ako neko ostane unutar žeđi, može sebe da smrtno izmuči bilo kakvim rafinovanim metodama, samo libido muči libida, i od toga neće biti ništa. U velikom broju ljudi žeđ za životom živi tako što sebe štiti i neguje i mazi i pazi, i pribira godine, i obezbeđuje sebe, i lovi uživanja, jedino što se možda trudi da druge isključi iz ovih uživanja, kako bi njemu što više preostalo. Ali ako krene putem samopregora, glad za životom će obrnuti protiv samog sebe i svoja uživanja će naći u tome što će mučiti sebe samog. Dok čovek ostaje u krugu života, libido može da poprimi sva obličja, i poprima ih, čak i oblik kojim uništava sebe, samo zbog toga da bi utažio svoju žeđ za životom, ako ne u prijatnosti, ono bar u muci, ako ne u uživanju, ono bar u bolu, ako ne u dobru, ono bar u zlu, ako ne u radosti, ono bar u patnji, ako ne u mučenju drugoga, ono bar da optuži samog sebe, ako ne u inkviziciji i u krvoproliću, ono bar da samog sebe muči. Baština kaže da ono što mi nazivamo duhom nije neprijatelj života, već njegov prirodni gospodar. Kao što Zaratustra uči, otac života je onaj ko ne muči život, onaj ko se brine za život, ko neguje život i uzdiže ga i sređuje i čisti i prosvetljava, i ko život vodi u procvat, bez bilo kakvog mučenja, što ga time prožima. Asketika baštine ne piše da život treba lišiti njegovih radosti, nego da ga treba uzdići u krug gde sila veća od života svojim uzvišenijim znanjem ume da se pobrine o lepoti života. Na početku J. V. nije umeo da načini razliku između samomučenja i prave askeze. Nije imao učitelja koji bi mu pomogao da prestupi preko postojećeg praga između žeđi za životom i duha. Nedostatak učitelja (baština) koban je za celu istoriju Evrope, i u odnosu na sudbinu svakoga čoveka. I u samopregornim postupcima u J. V. je uvek bilo suvišne patničke perverzije. Zbog toga je tokom celog života tražio šta je ono što je još žeđ za životom, i negativna, krvožedna i destruktivna disciplina, i šta je ono što je već duhovna sila, moć koja se brine i prosvetljava i uzdiže. Potrajalo je gotovo četrdeset godina dok nije pribavio znanje kojim je mogao da razlikuje oplemenjivanje života od štetnog i zaraznog samomučenja. J. V. je dugo išao putem kojim i svi pre njega i s njim. Konačno je obuzdao razjarene životne instinkte koje je loše primenjivala samodisciplina. Po svemu sudeći, bez vodstva učitelja za posvećivanje on je pronašao jedini metod realizacije, i to da čovek započinje od najmanjih stvari. Od najmanje mogućih. Takva sasvim malena stvar je molitva izrečena pre jela. Čovek sedne, izgovori u sebi moltivu, i na taj način ostvari vezu sa spirituelnim silama. Pozitivan rezultat ovakve veze jeste što se telo i duša smire. Čovek se opusti, mišići i nervi i organi popuste od svoje napetosti. Ništa nije važnije nego da se stomak smiri pre jela. Čovek ne proždire hranu, i ne prisiljava stomak na takav zadatak koji će on loše obaviti, ili uopšte i neće da ga obavi, olakšava rad kiselinama i čini ih ravnomernim. Posledica ždranja je neuredan izbor kiselina. Čovek će uraditi dobro ako pred ručak posedi nekoliko trenutaka u tišini, odmori noge, opusti kičmu, olabavi napregnutost ramena, stavi ruke u krilo ili na sto, i nekoliko puta duboko udahne. Ovakvo smirenje pre jela sasvim je malena stvar koja, ako je čovek propusti, može imati, i ima, teške posledice u probavi, i baš zbog toga u raspoloženju, kao i u svakoj zbrzanosti i prenagljenosti. I od malene je manja stvar kako čovek drži motiku, kako korača, odnosno na koji način se oslanja na noge za vreme rada, kako se oblači ili pere, gde započinje pranje, od glave, od stomaka, ili od nogu, gde glava, vrat, čelo, lice ili oči. Kretanje ima veliki značaj. Nikada ne hitati. Ništa nije grublje od žurbe - kaže Emerson. Bez preterivanja. Žustrost ublažiti. Nikakvog uzbuđenja. Uvek polaziti od najjednostavnijih stvari. Pogled i držanje glave. Ko je ovladao najmanjim stvarima, on je realizovao jednu vrstu svetosti. Posvećenje je - po Dostojevskom - kada se u jednom fokusu skoncentrišu sve bitnosti života. Istovremeno tada u krug života prodiru spirituelne sile, obezbeđujući trajan uticaj duhovnim snagama na čovekovu egzistenciju od raspoloženja i mišljenja sve do obrazovanja ćelija, i tako u čoveku nastaju mogućnosti ostvarivanja spirituelnih vrednosti. J. V. nije prošao kroz ovako jednostavan potres posvećivanja. A opet svoj je život umeo da načini jednim jedinim procesom posvećivanja, jer je u najmanjim stvarima iznova otvarao sebe duhovnim silama. Svoj život je smatrao mestom realizacije
najviših vrednosti bivstva. Proste stvari. Kako i kad i šta da jedem, kako i koliko i gde da spavam, kada da idem na sunce, i kad u hlad, koliko da ložim, u kakvoj vodi da se perem, u hladnoj, u ustajaloj, u mlakoj, u toploj. Sve je to u službi moga života. Glad za životom (libido) ne može da se požali, jer nije uskraćena. Ali čovekom ne vlada glad za životom, nego čovek glađu. Čovek nema bešnjeg protivnika od stomaka koji mora da drhti od oskudice, i nema ljućeg protivnika od mišića i nerava i creva i bubrega i ćudi i seksa i grudi, koji moraju voditi računa o nepravilno primenjenim neprirodnim propisima askeze. Ako je čovek obezbedio dejstvo za duhovne sile, mirno se može odreći svake askeze. Ako čovek svoje biće stavi pod protektorat spirituelnih sila, može se smiriti. I smiriće se. Ogromna opasnost evropske askeze jeste što se ona gotovo u svim slučajevima pretvara u individualnu potragu za spasenjem. Žeđ za životom u tom slučaju preuzima oblik žeđi za spasenjem. Kao što misli um zamračen religijom da svako zemno odricanje obezbeđuje čoveku poziciju na drugom svetu. Kao da postoje dve vrste bivstva, zemaljska i ona na drugom svetu. Za baštinu postoji samo jedno bivstvo, i ono se otvara u onom trenutku kada ga čovek bude svestan. Ne treba se odreći zemnih stvari, nego treba realizovati organizaciju života posredstvom duhovnih sila. Prava askeza nije metod za zadobijanje sreće na drugom svetu (religija - Evropa), nego otvaranje čoveka za duhovne snage, ovde i sada i zauvek. Askeza nema nikakve veze s individualnim spasenjem. Jedino što je važno jeste da što dublje prožme kroz sebe spirituelnim sadržajima prirodu i život i svet. Mesto za J. V. u svetu je ono opasno i usko granično područje, koje je poput vlasi kose između tela i duše, između duše i duha. Važna su uvek granična područja. Mesta gde se stvari preobražavaju, gde se transformišu i inkvalalodiraju (Beme), odnosno gde se uzajamno prožimaju, i gde od tela postaje duša, i od duše duh, i od duha duša i telo. Postoji jedno jedino pravilo: ono što se nalazi dole, treba ga uzdići, i porožeti ga i prosvetliti onim što se nalazi gore. Spiritualizovati bazu, i do korena uvesti duh. Ta delatnost nije magija i nije mistika. Jednostavan zanat, odnosno znanje i praksa (ars - techné). U tome kako postupa J. V. nema nikave tajne, nikakve zagonetke, jer kako čovek jede i spava i hoda i sedi i kopa i plevi i kosi i pere se i odmara se i čita, nema ni malo zagonetke. Stvari jedino onda imaju značaj ako su realizovane. Odnosno ako su postale stvarna životna praksa. Za ono što postoji nije presudno da li je moralno dobro ili loše, nego da je bitno - stvarno postoji ili je nebitno - odnosno nema ga. A bitno će biti onda ako gornje umem da donesem dole, i umem tu da ga primenim, i umem da iz njega razvijem život, a da bih više umeo da donesem dole, najpre donje moram da uzdignem. U slučaju J. V. prema tome su vodili vegetarijanstvo, vežbe disanja i regulisanje načina života. Odatle su proistekli smireno raspoloženje, odricanje od dobara, obračun sa glađu za životom, pitomost, strpljenje, mir, tišina. Ono što je u svemu ovome teško jeste da to ne bude izazovno i ograničeno i agresivno, odnosno da ne bude sekta i propoved i misionarstvo. Prepuni smo neostvarivih zahteva upućenih drugima. Zadovoljstvo je videti čoveka i živeti sa čovekom koji ne želi da propisuje drugima, već hoće da sopstvene stvari dovede u red. Tisapalkonja, 23. juli 1961.
Orfej 1 Orfej, Hesiod i Homer su tri silazna stepenika baštine, bez obzira kako su tri pesnika jedan iza drugog vremenski sledili. Zbog toga Malarmeova primedba da je Homer upoređen s Orfejem već zabluda, istorijski možda nije tačna, ali je suštinski istinita. Hindu baština u Mahabharati je zajedno očuvala tri stepenika. Prvi je himnička poezija drevne duhovne kaste, što odgovara grčkoj orfičkoj poeziji. Drugi je mit, koji je analogija hesiodovskih dela, iz prelaznog stepena duhovne i viteške kaste. Treći je čist ep, viteška junačka pesma, s bledom metafizikom bivstva i sa slavljenjem života. Prosvećeni vitez je sve takve delove iz Mahabharate, kao što su Bhagavadgita, Anugita ili Mokshadharma, i sve što je mogao spasiti iz brahmanskih drevnih vremena, zaista i spasao. U Grčkoj je između Orfeja, Hesioda i Homera bila tolika provalija da je jedinstvo neprepoznatljivo. Lako je moguće da su Grci seleći se na Balkan stigli ili bez duhovne kaste ili tek s ostatkom brahmanske kaste, i orfička poezija nije ništa drugo do pokušaj grčkog naroda, već posle doseljavanja, da stvori duhovnu kastu. Jedna kasnija zabeleška Orfeja naziva prvim teologom među Grcima. Kako se odigravao ovaj pokušaj, teško da se može otkriti. Verovatno su to egipatski i feničanski, haldejski i iranski uticaji, možda još i udaljeniji. Kliment Aleksandrijski tvrdi da je celokupna grčka misao istočnog porekla. Što otprilike znači da su Grci pokušali da zasnuju duhovnu kastu pod uticajem Azije. U svakom slučaju orfiku ne treba smatrati poezijom u modernom smislu, nego je treba smatrati baštinom. I bez obzira na strani uticaj, jezgro orfike je, nasuprot tome što se njena analogija nalazi gotovo u svakoj baštini, savršeno izvorno. Genon piše da je orfika jedna od najdrevnijih i najdubljih baština čovečanstva. Orfej nije uspeo da stvori duhovnu kastu. Svetsko vreme je bilo isuviše kasno da bi bilo on ili njegovi sledbenici Pitagora, Empedokle - s uspehom izveli ovakav poduhvat. Orfej je jedinstvo čovečanstva želeo da zasnuje na misterijama. Jer ono što se naziva orfikom zapravo je brahmansko posvećivanje. Ono što je prikupljeno pod Orfejevim imenom - i vezano za njega, pesme i fragmenti potpuna je baština s ezoterijom, metafizikom, učenjem o blaženstvu, kosmogonijom, antropologijom, mitom, učenjem o društvu, aritmologijom. Po nama, sve je to u odlomcima. Ova baština nikada se nije raširila u Grčkoj kao univerzalna duhovnost. Pitagora je kasnije pokušao da ostvari isto to na drugi način. Empedokle se u mnogome vratio Orfeju, ali je zbog prirode doba ostao samo na višim ravnima, do nižih nije prodro, odnosno slavu je imao, uspeha ne. Platonov poslednji pokušaj sasvim je moderan. On već ne želi da osniva, nego da spasava, i to ne čovečanstvo, nego državu. Platon nije arhaička ličnost u takvim razmerama kakvim je raspolagao Orfej, niti poseduje proročku svetlost koja je okružavala Empedokla. Poslednji orfičar je Plotin, čija je veza s Orfejevim svetom oskudnija od svih njegovih prethodnika, ali je tim dublja. Preko Plotina orfička koncepcija je stigla do Dionisija Areopagita, a preko njega do srednjovekovnog hrišćanstva, do Erigena Skota i Kuzanusa, a stigla je u sufi, odnosno u islam i kabalu, do španskih Jevreja i preko ovih intelektualaca u novi vek Evrope, sve do Rusa Solovjova, Berđajeva i anglo-američke logistike. 2 Znamo za tridest tri Orfejeva dela, međutim, svako od njih poznajemo samo po fragmentima. Ova dela su pesme. Neke govore o bilju, o fizici i astronomiji, o astrologiji, moralnom učenju i eshatologiji. U jednoj je opisan silazak u Had, u drugoj očišćenje duše. Samog Orfeja su nazivali anaks, odnosno iskupitelj. Prema pokolenjima bio je pesnik i muzičar, lekar i zvezdoznanac, prorok, mislilac, matematičar i osnivač vere. Verovatno se ubrzo pretvorio u mit, drugačije rečeno, izgubio je svoju istoričnost i zauzeo ontološko mesto u realitetu višem od istorije. To je zapravo znak postanka,
odnosno razvoja prema središtu, kada čovek iz aktuelnog sveta stupa dublje, u virtuelno, iz virtuelnog još dublje, u svet potencija. Da je Orfej prevalio ovaj put, o tome svedoči njegov silazak u onaj svet. Svaki katabazis opisuje silazak u svet potencija. U arhaičkom vremenu nije retkost da ljudi koji su se uzdigli iznad svog istorijskog bića postanu arhetipske ličnosti. Gube svoju egzistencijalnu stvarnost i pretvaraju se u esencijalne simbole. U pokolenjima se zbog toga budi sumnja da ovakvi ljudi nisu istorijske, već izmaštane figure pa i da nisu živele. Istorijsko biće Orfeja već je Aristotel doveo u sumnju, što znači da već ni Aristotel nije razumeo na koji način se živi čovek pretvara u nadljudski simbol. Što moderna nauka to ne razume, prirodno je. Ako se čovek i njegovo delo pretvore u mit, -gube lično obeležje, a pokreće se i neobičan proces. Mit sebi privlači svako delo, čak svaki čin i svaku misao, koji održavaju neku srodnost s nadljudskim simbolom. Dok mit živi, dotle raste. Kriterijum onoga što je stopio u sebe i što je sadržaj mita, više nije da li se to zaista zbilo, nego koliko obogaćuje i proširuje jedinstvenost mita. Verodostojnost mita je drugačija od istorijske verodostojnosti. Za istoriju je jedino važno da li se nešto zbilo ili nije. Mitski realitet gleda da li je nešto istina ili nije. Lako je moguće da autor jednog broja sačuvanih dela nije Orfej, ali zbog njihovog karaktera svi ih smatraju orfičkim. Očito je da ako delo i nije pisao Orfej, nadahnuće i koncepcija su orfički. Svako zna da se to događalo u slučaju Lao Cea, Čuang Cea, Mojsija, proroka, Bude, Zaratustre. 3 Zato definisanje orfike nije teško jer je njeno očitovanje nezamislivo bogato. Orfej nije drevni polihistor koji je raspolagao mnogovrsnim znanjima. U svemu što je orfejevsko postoji sklad. Ovaj sklad nije moguće odrediti. To je ono što je istovetno u grčkoj arhitekturi i u versifikaciji pesama i u skulpturama, ali nigde nije tako očito kao u geometriji i u tragedijama i u filozofiji. To je jedina misao koju su Grci nazvali megisté musiké, odnosno najviša muzika. Ako je kod Grka i postojala klica veličine sasvim pouzdano preuzeta od prirode, znamo da talenat koji daje priroda sam po sebi nije dovoljan. Uvek je presudno šta će čovek načiniti od prirode. A na onom što su Grci načinili nalazi se jedinstven pečat, otkriće misli centralnog reda ugrađenog u čoveka i svet, onoga reda koji se naziva kanon. Tačke gde se susreću umetnost i mit i nauka. Ali ovu podudarnost orfika nije videla iza stvari. Jedinstvo se nalazi u središtu stvari, odnosno na površini stvari. Ta površina je oblik. To je metaxü tuton (središte svega), arché - mesé - telé - (početak, središte, krajnji cilj). To je nomos, zakon. To je logos - smisao. Ono što se nalazi na površini stvari, to je u njima najdublje. Lice je očitovanje nevidljivog. Smisao sveta zrači sa lica sveta. To je jedinstvo dubine koju niko ne može otkriti (borboros) i površine koju svi mogu osetiti (panteleia). Najpregnantnije očitovanje ovoga viđenja i znanja jeste geometrija koja je egzaktan sistem simbola svakog postojećeg elementarnog reda. Istovremeno suština i predstava. Jer geometrija ne postoji samo u svetu. Apsolutnoj suštini sveta odgovara i geometrija ljudskog mišljenja. Video je to i Paskal kada je govorio o geometrijskom umu. Zbog toga je forma pura, čist oblik, čista slika nije ništa drugo do čista ideja, a to je geometrija. Ako čovek ispravno misli, misli geometrijski, jer geometrija otvara temeljne simbole poretka postojanja. Po Platonu, bogovi geometrizuju. Suština čovekovog mišljenja je simbolizacija. Iskustvo duha preobraća u simbole. Svaki naš pojam simbol je nečega što se naziva stvarnost, odnosno središte je neke površine. U tome je srodnost pradrevne orfike i moderne logike. Međutim, razlika je suštinska. Orfika - neposredno i primordijalno misli istovetnim i univerzalnim i primarnim simbolima u poeziji, moralu, arhitekturi i vajarstvu. Logika pak čini pokušaj da modernu misao sekundarno orfikalizuje, zbog toga je sve što moderni čovek radi površno i privremeno. Osnovni stav orfike je nadljudsko znanje koje se ne može unazad svesti na drugo do na methé aiónios, večni zanos, po čijem prisustvu se smesta prepozna svaka baština. Logistika je bez zanosa i
apstraktna i racionalna, nije neposredna, nego se može unazad svesti na istorijsku situaciju mišljenja, po čemu se pak sve što je moderno smesta može prepoznati. 4 Orfika je duhovna i bez naglašavanja, i materijalna je, i bez stavljanja u prvi plan. Izaziva radost i bez posebne namere, i bez doticanja dubina patnji. I u najmanjem predmetu ume da vidi najveći, u jednom pokretu ruke kretanje planeta. Svesna je nepromenljivog reda i pravila ugrađenih u čoveka, i zna da ovaj red, čak ako je i najstrožiji, nikada ne povređuje život, jer nije u znaku prinude, nego slobode. Umetnička je i bez posebne namere. Postoji u njoj egzaktno znanje i bez njene posebne želje. Na onome što učini nalazi se pečat lepote, zbog toga što ističe ono što je u stvari najdublje. Uvek je razmera i saglasje, ali nikada na uštrb bogatstva i napetosti. Uvek je u punoj raznovrsnosti stvarnosti, ali uvek je jedinstvena. Individualna je, ali nije samovoljna. Univerzalna je, ali nije obična. Odnos dela i celine je brojčan, ali nije beživotan, jer je broj u njoj ritam. U svetu nema ništa što bi bilo ona sama, jer je sve postojeće simbol nečega, ako ne drugog, ono sopstvene suprotnosti, a ona se u njoj krije. Izgleda da raste kao kristal ili bor, ali joj je svaki pokret svestan. Ne donosi nikakvu korist, ipak se bez nje ne može živeti. Ako kaže da ništa nije manje prirodno nego biti prirodan, misli da je neprirodnija nego biti neprirodan. Njena vedrina se nalazi u ozbiljnosti, ozbiljnost u vedrini. Ono što vidi sve je simbol, neponovljivo jedan. U jednoj kaplji ostvariti večnost, u jednoj misli sveznanje i u jedninom delu svemogućnost stvaranja sveta. Umetnik je mislilac, mislilac je umetnik, jer je misao čulnost duha, kao što je čulnost najdublja misao duha. Bića su otelotvoreni bogovi, kao što su bogovi oduhovljena bića. Nema posebnog bivstva i života, nema posebno zemlje i drugog sveta. Večnost se nalazi u svakom trenutku života, i nestaje u svakom trenutku da bi se opet pojavila. Život iznova nastaje svaki dan, i snova nestaje, i to svakodnevno ponovno započinjanje i završavanje života u večitoj meni nepromenljivo je i nepokretno jedino Jedno. 5 Hebrejska baština razlikuje četiri momenta u stvaranju. Četiri razdoblja i četiri sveta. Svet je na hebrejskom olam i istovremeno znači specifično mesto i vreme, ali znači i sferu sveta i večnost, kao i grčki aion. Prvi momenat je olam ha aziluth, primordijalno očitovanje, svet emanacije, pre raznolikih manifestacija, prvih zračenja. Aziluth je stanje stvoritelja u prvom trenutku stvaranja, pre nego što će izreći: Neka bude. Drugi momenat je olam ha berijah, čiste praslike, ideali, stvaranje savršenog sveta, odnosno duhovnog sveta. Treći momenat je olam ha jecirah, to je svet uobličavanja, konstrukcije, razmere, oblika, brojke, prva vaseljena, raj, svetlost, red, osnova, elementi, jedinstvenost. Na kraju, četvrti je olam ha asijah, aktivno stvaranje, realizacija materije, doterivanje, tehničko rešenje, svet čina. O samom aziluth-u ništa se ne može reći. Ako se svaki stvaralački pokret i u čoveku ne bi zbivao u analogiji prema stvaranju sveta, i ako on ne bi bio ponavljanje onog prvog u mikrokosmičkim razmerama, ako ne bismo pribavili o njemu iskustveno neposredno saznanje, ne bismo ni znali da postoji. Aziluth je aión potencija, i to potencija koja počiva u nepostojanju, on prelazi prag postojanja u berijahu i u svetlosti se pretvara u virtuelnu ideju. Međutim, time je čovek izrekao sve što može znati o ha berijahu. Ova dva sveta poznaje svaka baština. Ali svaka baština samo upućuje na njih, već i zbog toga jer aziluth, berijah, jecirah i asijah ne samo da su jedan iza drugoga, nego i jedan u drugome, i nikada ne postoje jedan bez drugoga. Treći momenat, jecirah, nalazi se u središtu svake baštine. To je ono što Tora kaže da je Jahve stvorio svet prema broju, meri i težini. O tome govore Ji-Đing i sankhja i Kabala i Egipat i Iran. Taj svet je Orfejev svet. Kod njega je napetost haosa i kosmosa: stvaranje u aziluthu je počivanje sveta u nepostojanju, a kosmos je sređeni svet. Ideja sređivanja je brojka. Srž
svake baštine je aritmologija. Orfej piše himnu brojki i veli: arithmoi de te pont'epeoiken. Broj je otac svega postojećeg. Na toj misli Orfej gradi najgrandiozniju aritmologiju. Aritmologija znači sakralni matezis. Sakralni matezis pak je onaj u kojem se izvorni kvalitet i kvantitet broja još nije razdvojio, kao što se to zbilo u modernom sekularizovanom pojmu broja. Ali postoje bitne razlike između ostalih predanja i orfike. Orfej kaže trias kata panta metrusa - tri je mera svih stvari. Celim nizom brojeva vlada trojka. Pantón archei ton arithmon hé trias. Zbog toga i broj ima tri svoje strane, količinu, kvalitet, i ritam. U trenutku nastajanja orfički broj je već oblik. U trenutku rađanja orfička matematika već je i geometrija. U trenutku rađanja geometrija je već igra. Već je pokret i živo telo, skulptura i zgrada, ritmičan govor, odnosno poezija, napev i muzika, čak i razmišljanje, što je najdublja muzika, megisté musiké. Ono što na kraju hebrejska baština naziva asijah, kod Orfeja znači poiésis. To je rad, pravljenje, realizacija, to je ostvarivanje mere (logos). Poiésis završava stvaranje. Poietes je dete bogova (hoi theon paidés poiétai). Reč je tek kasnije rezervisana za pesnika, izvorno je značila umetnika, čoveka koji stvara delo. Orfika je, kao što je to Orfej odredio, „teorija o suštini i snazi i činu brojki”. Ali ovde teorija ne znači teoriju nego viđenje stvarnosti. Kasnije samo Plotin upotrebljava theorein u ovom istom smislu. Imaginacija, - životna fantazija - viđenje suštine. Orfika, kao i svaka drevna baština, polazi od primordijalne koncepcije sveta, ali jedino se kod Orfeja izvorno jedinstvo sveta raspada na dugine boje, na matezis, geometriju, igru, muziku, skulpturu, arhitekturu, učenje o blaženstvu, moral, pozorište, mit sve do zemljoradničkih poslova i najjednostavnijih zanatskih radova, i tu se svaka ljudska delatnost pretvara u sakralno delo stvaranja sveta. I jedino se kod Orfeja ugrađuje u jedinstven i smisaon red sve što čovek stvara, i kod njega svako ljudsko delo upućuje nazad na izvor, na srazmere sveta, na pravilo, na, univerzalni i jedini sistem. Moderna matematika je u nečuvenoj pometnji, jer, najpre, ne može ni da definiše broj, što i ne bi bila nevolja, ali i ne zna šta je broj. Drugo, ne može da izađe na kraj s problemom kontinuuma brojeva, treće, broj može da shvati samo poput slike, a ne poput lica. Iz orfičke teorije već znamo da je broj principijelna mera i smisao (logos), koji je od početka ugrađen u svaki momenat postojanja, čak sve postojeće je izgrađeno na njemu kao na temelju. Ne onaj koji je nekad slušao muziku, video zgradu, nego onaj koji je shvatio šta je posuda koja se stavlja na vatru, šta je štap koji se odseca s drveta, šta je kristal, šta biljka, šta atomi, šta kosmički sistem, taj samo zna da je najveći zakon koji vlada svetom ova mera, ova srazmera koja određuje granicu stvari i zbog toga forma, istovremeno povezivanje stvari koje su međusobno i najudaljenije, i zbog toga ritam. Moderna matematika se služi sekularizovanim brojem, ona ima saznanje samo o količini broja. Ovaj broj nema zadovoljavajuće određenje, jer je tek fragmenat realnog broja, i zapravo je nonsens. Broj nije samo formalna mera, nego i sadržaj, i ne samo sadržaj, nego i pokret, jer broj nije samo mera prostora, nego i vremena. Zato se svet može izraziti brojem, kao što su pokušali da ga izraze Maksvel ili Ajnštajn. Broj je količina i kvalitet i ritam. Ko je nekada video igru zna da se noge i ruke i glava i bokovi pokreću u geometrijskim linijama, lukovima i trouglovima, krugovima i parabolama. Geometrijske slike odgovaraju muzičkoj geometriji, a srazmere u brojevima ne samo da se uvek mogu izraziti, nego kada čovek igra, on isto tako broji kao i ptica kada peva i biljka kada se razvija u određenim razmerama sledeći primordijalni red brojeva ugrađen u svet. Određeni brojevi boje cvetove odgovarajućim nijansama, i brojevi određuju odgovarajući miris iz skale mirisa. Treba primiti k znanju da svet nije slučajan, nego razumno i svesno ostvarenje. Moderna matematika, pošto operiše sa čistom količinskom koncepcijom broja, ne razume kontinuitet koji postoji među brojevima. To je prirodna posledica broja pretvorenog u sofistiku. Ne postoji prelaz iz jednog broja u drugi, jer između dva postoji polovina, pa opet polovina od toga, opet polovina i tako dalje i matematika od jedan nikad ne stiže do dva. To su već i Grci znali, ali su se smejali tome. Dok čovek bude smatrao broj statičkim i racionalnim kvalitetom, nikada ni neće stići od
jedan do dva. Broj je kvantitet i kvalitet i ritam, forma i sadržaj i pokret, odnosno matezis i geometrija i igra. Time napetost slike i lica postaje razumljiva. Slika je geometrijska forma. Broj je prvo otelotvorenje oblikotvorne snage sveta (one snage koju hebrejska baština naziva jecirah). Ali broj ponovo bude otelotvoren, i to u geometriji tako da se preko geometrijske slike neposredno može videti njegova izvornost, broj. Međutim, geometrija još pripada svetu čistog ideala (jecirah). Da bi broj postao živo biće, da bi bio izrađen (asijah), kristal ili biljka, životinja ili čovek, još jednom treba da se otelotvori. To je treća inkarnacija - lice. To je Orfejevo ensómatózis. Orfika je takva koncepcija broja u kojoj se nalazi oblik, to jest gde je forma smisao broja. Ako lice uklonim, ostaje slika (tüpos), ako sliku uklonim, ostaje brojka. A opet jedno bez drugog ne postoji. Brojka ne samo da sebe samu reguliše, nego i odnos brojke i slike, čak i slike i lica, i vreme inkarnacije. Arithmoi de te pant’epeoiken, odnosno brojka sve reguliše. Lice isto tako ima svoju geometriju kao što geometrija ima broj. Ne postoji ništa na svetu čime ne bi upravljao broj. Muzika je brojanje, i moral je brojanje. Hieros arithmos, sakralna brojka se nalazi u svakom atomu. Što je neki čin punovažniji i što je bolji iz dalje perspektive, odnosno što je bliži jedinom i večnom činu, tim je višeg moralnog reda, njegovo mesto u hijerarhiji je više i otuda je bliži onome što jeste Jedan. Jedan je osnovni stav brojke. Jedan je ona brojka koja je rođena u aziluthu i bez promene se nalazi u carstvu berijaha i jeciraha i asijaha, a svuda zadržava svoje mesto i svuda ostaje jedan. Monas, kaže Orfej, autothen nus. Autonomni razum. Jedan je iznad svega postojećeg, piše na drugom mestu. A u moralu ono što je trenutno dobro, raspadljivije je i prolaznije, bezvrednije je, njegova brojka je manja, sićušnija je i bliža je nepostojanju. Zbog toga, veli Kasner, muzika ima moral. Ali i moral ima muziku. Zbog toga ono što je lice može se prevesti na sliku, budući da sve što je umetnost može da se prevede na moral, a moral je prevodiv na umetnost, zato postoji veza između lepote i vrline, lepote i greha, postoji lep čin, a istina je lepa (beauty is truth, truth beauty, kao što kaže Kits), jer sve postojeće je u međusobnom odnosu posredstvom broja, broj je metaxü tuton, središte svega. 6 Orfika je brahmansko posvećivanje, ono u šta uvodi jeste svet kao image pure, slika bez mrlje i transparentna i čista. Kristalu broja u ovom svetu najbliža je hindu baština. Jedva ponešto iz modernog sveta, nekoliko dela Baha i Betovena, nekoliko apstraktnih slika (Kandinski, Mondrijan), nekoliko pesama (Malarme, Giljen). Na istoku jantra. Orfika je jedna vrsta paravidje, odnosno iz nadljudskog izvora zahvaćeno znanje o kanonu života i sveta i vremena. Kanon je onaj red koji se ne može razoriti, a takav pokušaj se ne dotiče sveta, ali ako čovek hoće da ga razori, kobno je po njega, pokušaj razaranja uzvraća mu udarac, njegovo bivstvo se pretvara u nezakonito, moralno se sunovraćuje, a duhom propada, razum mu se zamrači i tone u bedu. Kada god čovek ili čovečanstvo prestupi pravila ovog jedinog sistema, neumrljana čistota se ne zamuti u stvarnosti, nego u čoveku. U poslednje vreme toliko smo se navikli na ovu opustošenu sliku da se veruje kako je svet uvek bio ovakva image confuse kakvog ga danas vide nezakonita nauka, nezakonita umetnost, nezakonito društvo. Kanon znači jedini sistem. Hindusi nazivaju kalijuga, tamno razdoblje, orfičari gvozdeno doba ono vreme kada se svet za čoveka a i on sam pomrači, i gde se još u postojanju poremete najčistiji i broj i duša. Moderni svet je ovakav image confuse, bilo da se pogledaju prirodne nauke, bilo muzika, bilo matematika, logika, društvo, slikarstvo ili filozofija koja je najviša muzika, megiste musike. Postoje orfičke egzistencije koje u sebi i svojim delima čuvaju nezamrljanu sliku, nema ih mnogo, dva-tri pesnika, slikara, vajara koji možda više slučajno i srećom vide zakone kanona. Postoji i nekoliko mislilaca, možda tek dvojica, Panvic i Kasner, koji su po svom biću i viđenju orfičari. Panvic je jedini koji je u modernom dobu s jasnoćom, koja seže do korena bića, video i razložio orfički poredak sveta ili u njegovom jeziku poredak sveta muza. Panvica nisu zbunile prirodne nauke, niti moderna umetnost, niti
filozofija, čak jedva i Niče, i izgradio je sistem koji je u Orfejevom svetu jedini psüchopompos. Jedina zamagljenost Kasnera (ne može se tačno odrediti, da li zbog tehnike predstavljanja ili karaktera viđenja) jeste što povlači suštinsku graničnu liniju između brojke i lica, koja razdvaja arhaički svet identiteta i moderni svet ličnosti, i tako razara jedinstvo. Kasner je uveren da image pure ne postoji bez image confuse, i jedno je drugom pozadina i smisao i senka i misterija. Za Kasnera su svet stvaranja i iskupljenja dva sveta. 7 Drugi stepenik brahmanskog posvećenja je sudbina duše u svetu i to bi se moglo nazvati padom âme pure i njenim kaljanjem, zatim preokretom (metanoia) i očišćenjem (katharzis) i povratkom u izvorno neumrljano i čisto stanje. Veći deo Orfejevog dela bavi se sudbinom duše. Na početku početka kada je duša iz tame nepostojanja (nüx) preko praga stvaranja stupila u svet i otelotvorila se, sledila je zakon svog života, jer otelovljenje nije značilo pad. Neobično je što Orfej reč hülé, koja se kasnije prevodila kao gruba i teška materija, koristi u sasvim drugom značenju. Hülé je neverovatno bogato nijansiran pojam telesnog, na čijem je gornjem stepenu nektar, nebeska i božanska materija. Iranski haoma, hinduski sôma, hebrejski manna. U zlatnom dobu čovek je živeo u ovakvom nektarskom telu, u najplemenitijoj i najčistijoj materiji. To je matière pure koja odgovara âme pure, telo bez mrlje i materija bez mrlje. Povijanjem vremena, međutim, materija je postajala sve teža i gušča, a otelovljenje je za dušu bivalo sve više kazna. U zlatnom dobu nije bilo potreba za takvim ljudima koji znaju put očišćenja. Svi su od početka bili čisti. Što je čovečanstvo dublje ulazilo u gvozdeno doba, u tamu, sve su veći značaj dobijala bića koja su učila oslobađanje. Suština duše je brojka, živa brojka koja samu sebe pokreće. To je živa brojka koja o svetu i sebi čuva čistu sliku bez mrlje, jer se našla u sve besmislenijem haotičnom kruženju (küklos geneseós), koje se na hindu naziva samsara. Duša može samo na samu sebe da računa, na duh koji je u njoj, na vatru poznanja (pneuma noéton pür). Ako čovek sačeka da život iz njega iščili i nečist stupi u drugi svet, mora da se vrati, a sve dotle mora iznova da se otelovljuje dok se ne probudi. Jer posle smrti Momos, Tužilac, u Hadu ne zna za milost i progoni nazad u samsaru. Samo poznanje oslobađa. Dnjána moksa, kao što se kaže u Indiji. Duša mora da prođe kroz katarzu. Mora da se spusti u podzemlje po sopstvenu dušu, kao što se Orfej spustio po Euridikinu, po polovinu svoje duše utonule u tešku i tamnu materiju. To je suština orfičkih misterija. Onaj ko sopstvenu dušu oslobodi ispod vlasti Hada, ko sile noći, mraka, greha, kala pobedi strasnim htenjem svetlosti, taj može biti pogodan da i druge zabludele izvede na put svetlosti. A ko je Phanes, nadzemno božanstvo, preporođeno u znaku Svetlosti, taj se još može osloboditi u ljudskom telu i životu (kao u Indiji dživan—mukta). Ko pak to ne postiže, a čistotu je ostvario, posle smrti, kao što uči i Vedanta, naći će se na Mesecu među čistim dušama. Mesec je simbol raja za spasene. 8 Najteže je shvatiti da čovek treba da operiše s takvom metafizičkom koncepcijom broja u koju mogu da stanu nauka o društvu i psihologija i moral. S muzikom i igrom, s umetnostima i fizikom nema teškoća. Svako će smesta uvideti da u ovim krugovima vlada brojka, odnosno kanon, jedini sistem. Mesta za anarhiju nema. Kosmologija se lako može aritmologizovati. Antropologija teže. Teže je shvatanje teorije brojeva morala, društva. Teže je zato što ovde već treba raditi više operacije teorije brojeva. Verovatno da je osnovni broj duše sedam. Brojka pokreta. A verovatno da je osnovni broj društva četiri. Četvorka je za orfičare bila brojka istine, drugom prilikom su rekli da je četvorka matični broj. Aritmologija zapravo znači naći osnovni kvalitet brojke. Postoji jedno jedinstvo, dvojno, trojno, četvorno jedinstvo. Četvorno je poslednje. Pet je već previše. Četvorno je jedinstvo čovečanstva. Unutar četvornog postoje dva para suprotnosti, materija i duh, individua i zajednica. To
su oni zadaci koje mora da reši čovek koji živi u zajednici. Ima onih koji četvorku dovode u vezu sa četiri kaste baštine. Otuda postoje četiri razdoblja, zlatno, srebrno, bakarno i gvozdeno doba. Ona odgovaraju duhovnoj, viteškoj, ekonomskoj i robovskoj kasti. Matematička struktura stvari, kaže jedan moderni mislilac, to je ona forma kojom možemo obuhvatiti oblik i pokret sila u prekomernoj anarhiji i razumeti ih. Treba dodati da čovek ume da ostvari jedini sistem. Priroda ne pravi skokove, ali se ona ni ne kreće neprekidno. Priroda čini aritmologijske pokrete i oni ponajviše nalikuju igri. Igra je i skok, i tok, jer je istovremeno i ritmična i geometrična. Ništa nije igrolikije od pokreta kako se pupoljak otvara, raste list ili cvet. Ništa nije igrolikije od pokreta kristalizacije minerala. Igra talasa okeana. Igra sunčevih zraka namreškanom vodenom površinom. Disciplina i moral igre. To je u njoj red i pravilo i kanon. Jer sve što je tačno ima moć nad neredom. Jaoj vremenu kada je nered jači od reda. Red, onaj koji ostvaruje stvari, red koji nije mehanički, nego igrolik, kao što ni pokret duše nikada nije mehanički, nego ritmičan. Zima i leto, desno i levo, gore i dole, dan i noć. Onaj ko stvara državu njemu je kanon suštinski drugačiji, nego onome ko gradi crkvu. Vođenje države uvek je ličilo na onu muzičku delatnost kojom se bavi dirigent na čelu orkestra ili hora. Partitura je jedini sistem. Vođenje države je propalo u onom trenutku kada dirigent nije dirigovao jedini sistem, nego svoju samovolju. U tom trenutku su se raspolutili politika i moral. Ili, što je isto, dirigent je izdao kanon. Počev od tog vremena voditi državu znači na račun naroda gomilati nemoralne nestašluke, prepredeno lagati, izvrtati džepove građana, a za one koji protiv svega toga protestuju graditi ogromne zatvore. Politika se pretvara u jedno poglavlje kriminalistike. To je otvoreno poricanje jedinog sistema. Voditi državu isto je takva delatnost muza kao pisati pesmu ili muziku. Isto je takva orfika kao geometrija i pozorište. Svet je slep bez muza, kaže Pindar. Voditi državu znači realizovati istinu. Jedinstvo istine i vlasti je osnova zajedničkog života. Veliki je onaj čovek koji istini pribavi važnost, kaže se u Kini, jer istina bez moći nema važnosti, ali vlast bez istine nema svetlosti. I dalje: Misliš da se zbog svetlosti velikan mora pretrgnuti od posla? Ne treba ni da se podigne s počivaljke. U svetu postoji red, i ako se red poremeti, to je greška moćnika. Najviši moral nije aktivan, i u svetu sve dolazi na svoje mesto, kao što ni najviša muzika nema glasa i svi žive u miru. Shvatio sam. Na velikom putu nema nikakve zagonetke. Delovanje neba je biti dobar, delovanje zemlje je izobilje, delovanje čoveka je red. Svima je nužna samo jedna jedina stvar, istinski živeti. Bezbolno sjedinjavanje najrazličitijih veza, to je suština muzike. Pravedno i jednostavno živeti, to je suština morala. Poslednja faza mračnog razdoblja započela je kada su se politika i moral razdvojili, ili, što je isto, kada je vlast ostala bez pravde. Od tada vlast ne želi narodu dobro. Macht ist bose, kako kaže Burkhart, vlast je zla. Više ne deluje po jedinom sistemu, nije u znaku drevne slike sveta bez mrlje i nije geometrijska, nego mutna, samovoljna, nepravilna i ukaljana, nije više od muza, dakle slepa je, nepravedna, zbog toga mora da izaziva razdor i nesreću i mržnju. 9 Estetička egzistencija nije neizostavno suprotnost ili niži stepen orfike. Kjerkegor o estetičkom stadijumu govori kao o duhovnoj maloletnosti koja prethodi moralnom i religioznom stadijumu. Kod normalnog čoveka završava se najkasnije u tridesetoj. Estetička egzistencija je neženja, nije muž jedne žene, nego se udvara svima, Don Žuan, zavodnik, pomodar koji se užasava običnog, i ni u čemu ne ide do kraja, ne treba mu čaša, samo kapljica, ne jede, samo lizne. Ne smemo ga pobrkati sa svakodnevnim čovekom koji ne zna ništa drugo do da zadovoljava svoje zoološke instinkte. Estetičar je čovek sa zahtevima, a što je korumpiraniji, sve je pretenciozniji. Neozbiljnost je kod njega estetički valer, jer bi voleo ako je život igra da je on virtuoz igre. Zbog toga je dendi i erotičan, gurman i
anarhista, neusiljen i svesno nemoralan. Zapravo je pohlepan, ali se samo oblizuje, to je u njemu askeza. To je otmenost. Po pravilu skuplja porcelan, ćilime ili bronzu, ali je svakako bibliofil, samom sebi laska da ima ukusa, ali samo je probirljiv i histeričan, tašt i feminizovan. Prave osetljivosti nema. Namerno ne prima k znanju i svesno izbegava i ne primećuje sve što bi ga ometalo u uživanju. Jer je on samo zato tu da bi uživao. A zapravo ni o čemu se ne može razgovarati s njim, jedino o njegovim doživljajima. Ničega se toliko ne plaši kao kada nešto treba uzeti ozbiljno. Pomutilo bi njegov mlaki smešak. Otuda mu ne treba lepota, nego prijatnost. Ne more, nego kada, po mogućnosti s mirisima, ali to kod njega nije civilizacija, nego perverzija. Uvek je sekundaran, ogledalo, refleks, eklektik i epigon. Žudnja se javlja samo u onima koji se boje života. Užasava se svega što je konačno i jednoznačno. Obožava aperitive i modne žurnale i Oskara Vajlda. Otuda bilo život, bilo delo, ništa ga ne obavezuje, a sve to nema nikakvih posledica. Njegova slika sveta je karakteristično image confuse. Obalavi istoriju sveta, a ništa od nje ne ume da realizuje, i ostaje samo konferansije. Nije slobodan, tek samovoljan. Nije nadmoćan, o stvarima samo zbija šale. Estetičku egzistenciju živeti znači ne biti svestan opasnosti života. Ne samoljublje, tek sebičnost. Esteta meša nesvest sa zanosom. To je ona obeznanjenost (orfika je naziva pathé) koja je u poznoj Grčkoji u Rimu ostala rafinovanost, ali s ukusom. Estetička egzistencija je tek u građanskom XIX veku postala karakteristična figura nevernog očajanja, koja još pojačavanjem svetovnosti želi da spase nekoliko krhotina od polomljenih lepota života. Bila je himera, ali će bivati sve manje i manje, čak joj je i virtuoznost oslabljena. Jedino histerija raste. U perverziji više nema stila, zbog toga je izgubila istinsku privlačnu snagu i njena amoralnost je već jedna vrsta moral insanity. U dvadesetom veku je anahroničan i komičan fino obučeni gospodin koji se zanosi varvarizmom, kune se u crnačku plastiku, i zasenjen anarhijom, lagano i jalovo iščezava u dvorišnom stanu sporedne ulice. 10 Za vreme večernjeg lunjanja mladi Japanac nabasa na svog prijatelja, obraduju se jedan drugome, odluče da se jednim kolima zajedno vrate kući. Dva mladića sednu u kola, i bez posebnog dogovora, obojica vade svoje flaute, i dok kola voze prema kući, sviraju u duetu. Kola se zaustavljaju pred kućom i kuća se pokreće pod tonovima muzike. Žene hitaju po svoje laute i citre da bi muzikom dočekale muziku, zabruje mnogi instrumenti, kroz otvorene prozore i vrata navire muzika. Stari domaćin oslušne, vadi iz ormana svoju flautu, ne može da odoli da ne učestvuje u koncertu. Svirajući na flautama dvojica mladića ulaze u kuću, a kuća odjekuje, iz svakog ugla svake sobe dopire muzika, i bez međusobnog podsticanja, poneseno i radosno. Kao da se upravo na ovom mestu i u ovom času ostvarilo ono što je Orfej objavljivao, kosmos aoides, raspevani kosmos. Jedna od najblistavijih orfičkih egzistencija u istoriji sveta jeste faraon Ehnaton, u čijoj kući, kao što je zapisano, sve cveta, cveta svako živo biće, cveta svaki stub i skulptura, a u bašti svako zrnce peska cveta. Ehnaton je hteo da sa zemlje jednom za svagda progna sve što je mračno i mutno, sve što je beda i patnja, jer je znao tamo gde postoji lepota odatle beže demoni. Hteo je da ostvari carstvo sreće. Hteo je ovde na zemlji da stvori čistu sliku postojanja, da ponovo uspostavi zlatno doba, da izgradi jedini sistem. Nikada niko nije postojao u kome bi entuzijazam kanona bio dublji i strasniji. U znaku drevne poezije, po primeru jedine čiste slike hteo je da načini religiju i zakon, moral i odeću, običaje i ishranu, zdanja i obrede. U istoriji sveta Ehnaton je bio onaj čovek, piše Brested, koga je dotakao najviši duh, i čija je težnja bila da i najmanji delić stvaranja smesti u konačni red večne lepote. To i nije bio život, nego zanos, methé, kao što je rekao Orfej, methé aiónios, zanos sveta. Sve na svetu se zbiva zbog lepote, kaže Dionizije Areopagita. U lepoti se sve sustiče i sjedinjuje. Lepota je sklad večnog reda. Prvi je razlog blistanja sveta, to je ona reč koja priziva množinu stvari. Ne zna za nedoumice i prolaznost, rađanje i smrt, večno je jednaka i nepromenljiva, nalazila se na početku sveta, nalaziće se i na kraju sveta, kao mera i praslika (paradeigma) sveta. Lepota stvara sklad
i prijateljstvo i zajednicu. Orfička egzistencija u ovom istorijskom času: Dante Gabrijel Roseti, Viljem Moriš, Džon Raskin i oko njih okupljeni slikari, pesnici, arhitekte i mislioci. Pokušali su nemoguće kada su čoveka iz sred srede moderne industrije hteli da vrate u jednostavnost, društvo redu, hteli su da oplemene ukus, da podignu zahteve, da očiste mišljenje. Misao engleskih prerafaelita nije se raširila, ali je sigurno da pokret nije pao na dobu, nego je doba palo na prerafaelitima. Za savremenog čoveka to je bilo mnogo i prejako. Ne neosteljivost prema lepoti. Ona je ovde već isuviše niska i aljkava, zapuštena i neuredna, gruba i otupela, nedisciplinovana i nečista. Još jednom je vatrom buknuo red muza. Prerafaeliti su bili poslednji koji su božansko u svetu videli i u drvenoj kašiki i u čarapi, u ključevima i loncima. 11 Orfej je hteo da zasnuje duhovnu kastu, ili, što je isto, hteo je da gradi čovekovo bivstvo na jednom sistemu, ali zbog kasnog tamnog razdoblja namera već nije mogla biti uspešna. Međutim, orfika je bila isuviše krupna da bi bez traga nestala iz sveta, i njeno zračenje može da se oseti još tri hiljade godina docnije, iako sasvim drugačije nego što ju je Orfej izvorno zamislio. Jer ne da nije verovatno da je ova posledica bila Orfejeva namera, ali to sasvim izvesno nije želeo. Kao i svaka drevna baština, ni orfika ništa ne želi da izgradi. Prva i poslednja reč svakog brahmanskog posvećivanja jeste da se ljudski svet smatra prolaznim, most kojim treba proći, stanje mesa koje svaka duša mora da isproba, ali se ovde ne može konačno nastaniti. Znamo iz Orfejevih pesama i docnije iz Empedokla da su oni telo (sôma) smatrali tamnicom (séma), a učili su da na zemlju dospeva samo ona duša koja se poremeti i odvoji od večnosti. Nema tu šta da stvara. Jedini joj je zadatak u Indiji i Kini, u Tibetu i Egiptu i Arabiji da se ukine. Postoji jedan jedini pravac, nazad. Ipak se iz orfike na karakterističan način razvilo nešto što je potom postalo osnova bića cele Evrope, na kraju, pak, celog nastanjenog sveta. To nešto je vera u sakralnu i iskupiteljsku suštinu umetničkog dela. Vera u besmrtnost dela. Vera da je delo (poiézis - ostvarenje) s određenog i bitnog stanovišta više od života (metapoiézis). Nešto u šta čovek utkiva ono što je u njegovom biću najveće i najdragocenije, najuzvišenije i najčistije. Neobična ludost. Stvaranje dela, ona univerzalna izrada (jecirah), ona univerzalna poetska delatnost čovečanstva kojom se stvara muzika i država, mašine i alati, to je sve ono što se razvilo kao nehotična posledica namerne duhovnosti, i što je tokom istorije, počev od Grka pa do danas, određivalo karakter života u Evropi. Od tada Evropa živi u sakralnoj i iskupiteljskoj religiji dela. Delo je postalo jedna vrsta karmajoge, jedna vrsta samoporicanja i samodiscipline i odricanja od sveta za delo u interesu dela, samo za delo i jedino za delo, a osnovno pravilo toga jeste da je prvo i prvo delo, i sam čovek sledi tek potom. Delo je postalo mera čovekovog života. Ono što čovek radi. Ali pred kojim se i on sam klanja. Što je više od čoveka, i što uzdiže čoveka do sebe i prosvetljuje ga i oslobađa. Stvarati delo znači proći kroz katarzu, jer će se čovek okrenuti (metanoia), opseni okrenuti leđa i pogledati u stvarnost. Čovek dublje živi u samom delu nego u sebi. Za estetičku egzistenciju delo je ogledalo i iživljavanje, taština i obeznanjenost, instinkt, žudnja, sofizam, samovolja. Za orfiku nešto u čemu samo sebe ostvaruje na višem stepenu (metapoiézis). Svako bi trebalo da ga obožava, kad ne bi bilo primetno ludilo. Stvoriti delo. U rasulu i nedisciplini koji traju dve hiljade i petsto godina red je jedina i poslednja baza da čovek živi u zanosu svoga dela, i jedino i poslednje u šta još veruje, i za šta se čovek može žrtvovati preostalim žarom dopola ohlađenog srca. Delo je jedan oblik večnosti. Možda poslednji. Delo je slava. Delo je poslednja mrvica sakralnog bivstva. Znamo da poiezis odgovara trećem i četvrtom stepenu stvaranja sveta, onome što hebrejska baština naziva uobličavanjem (jecirah) i izrada (asijah). Ova dva stepena nemaju nikakvog smisla bez prva dva (aziluth i berijah). Zaista nemaju. Vrednost ove zasenjive produkcije, koju je čovečanstvo stvaralo i stvara u ludilu dela, gotovo je ništavna. Bezbrojne slike i skulpture, zgrade i mašine, napevi i pesme i
teorija i muzika u krajnjoj liniji, ako se ne povežu sa dva gornja stepena stvaranja sveta, savršeno su beznačajne, sve u svemu civilizacija, kao da ih i nema, jer apsolutna pitanja postojanja čovečanstva i ne dotiču. Ono što je u orfičkoj baštini poiezis, to je samo ezoterija baštine. Ono što život eventualno čini prijatnijim i socijalnijim i udobnijim, ponajviše estetskijim, sve je to spoljna stvar i sa ezoterijom nema nikakve veze. Nije u službi iskupljenja. Iskupljenje za koje je Orfej znao i izrekao ga. Ono što nazivamo umetnošću i poezijom, naukom, filozofijom i religijom, spoljni krug je orfičke baštine. Celokupna obuzetost delom jedna je od posledica orfike, i to ne najpovoljnija, nego sekundarna posledica. To se već vidi i po tome kakve je razmere poprimila manija dela i na kakvom nivou se našla i, konačno, kakva je dela ostvarila. Pogrešno razumevanje i nerazumevanje Orfeja već je započelo kod Platona. Gotovo celokupno razmišljanje Platona kreće se u spoljnjem krugu, a to ništa bolje ne odaje od sve njegove grandiozne himere Države i Zakona. Plotin se vraća izvoru, ali onda za to gotovo da i nije bilo raspoloženja. Šta je potom usledilo; sve ređe je iskrsavanje osamljenika, ali dela i opet samo dela. Ispunjavanje individualne častoljubivosti, estetičke i misaone bravure, izuzeci i egzotičnosti. Svet se ne menja. Osnova sveta je bio jedini sistem, a nikada neće biti drugačiji. Ali ako se zamagli vizija čiste slike o jedinom sistemu nastalom u čoveku, kanon, mera preciznog bivstva u njemu će se poremetiti, posledice su nepredvidljive, čovek će propasti, izgubiće svoj ukus, podivljaće u gomili, umom će potamniti, i ako se ne osvesti, kao što Empedokle kaže, otrezni od svojih grehova, kao što opet Empedokle kaže, potonuće u tamnokosom haosu i krvavom razdoru.
PATAM II (1964)
❖ Retka su dela koja bude ono prisno spokojstvo praštanja koje je teško nazvati drugačije do idila. Nekoliko Koroovih slika, Helderlin, Midsummer night, Vordsvort. Bah, Mocart. I čovek je može probuditi, i pejsaž, katkada i maleni predmet (kineski porcelan), možda metafizika (Vedanta), ili jedan jedini zvuk iz susedne sobe ili vrta. Praštanje nije bezuslovno početak, detinjstvo i drevnost, u njegovom otkrivanju nema nikakve nostalgije. Pre je to svest o nečemu što je bilo i pre početka, i nije minulo i neće minuti i ne može nikada minuti, i ne samo da traje, nego održava sve što se od tada zbilo i što postoji. Upoređeno s našim životom to je bivstvo. Kada se javi u čoveku i delu, u pejsažu i zvuku, svako zna da mu je dom zaista ovde. Idila je u prvom redu poredak. U svakom slučaju mera; koliko vredi čovek, delo, stvar, ispostavlja se onda ako ih postavim na početak. Živim ispravno onda ako sebe neprekidno kontrapunktiram s početkom. Najveći uspeh moga života sasvim pouzdano jeste što sam došao do svesti o ovom poretku. Ne bez podsticaja. Jakob Beme, Raselova matematika, Malarme i njegova škola, Plotin, Kabala, sankhja, aritmologija Ji Đinga, ali ponajviše Rene Genon i Rudolf Panvic, bez kojih nigde ne bih dospeo. Primordijalni poredak sam nazvao orfikom, jer sam ga kao svesno izgrađen sistem našao u baštini Orfeja. Geometrija, grčka arhitektura i muzika i skulptura, Hipokrat, metrika i arhaička metafizika (Heraklit, Parmenid, Empedokle). Orfika je za mene anamneza primordijalnog poretka, kao neizbrisivo sećanje na egzistenciju pre rođenja (pre istorije) koje živi i koje se nalazi u svakom čoveku. Ako je ovo sećanje samo žudnja, ne valja. Ispravno je samo ako je budna i aktivna realizacija, delatnost ostvarivanja izvornog stanja, u prvom redu u samom čoveku, renormalizacija. To je metafizička delatnost ljudskog bivstva, koja se očituje u velikoj umetnosti, religiji, u istinskoj nauci, u moralnom stavu, u jednoj jedinoj metafizici, i ono što je najvažnije, u životu budnog i čistog čoveka, bez čega nema ništa ni od prethodnog. Reines Herzens zu sein. Primordijalni poredak nije nestao zato što se ne može opažati. Najispravnije je ako ga čovek definiše kao što to čine sufi, hasidi, zen, Jakob Beme: tu je, u svetu i u nama, nalazi se u stvarima i u duši, bio je i biće, ali je čovek na specifičan način u sebi samom izbrisao svest o tome, i time kao da je izgubio početnu jednostavnost - i otuda i poredak svoga života. Čovek zna za poredak, ali ga zaboravlja, i u njegovoj realizaciji ometa samog sebe, i po nevolji ne ume ništa drugo osim da razara čak i svoj život umesto da ga održava u redu; ova paradoksalna prinuda se naziva sagrešenje, ili srozavanje, opšti naziv je korupcija. Čovek zna i ne zna. Siguran je kako treba da čini, ipak ne čini, a hoće da učini, ali je nesposoban za to. U hindu kulturi se kaže da je to poremećenost slična ludilu (abhimana). Budnost bude degradirana, i čovek postaje mesečar (avidja). Znam da je to ono, ali sam nemoćan, kao što piše Pavle. A Paskal: znam šta treba da činim, ali nisam u stanju. Mislim da se ovo koprcanje između svetlosti bivstva i bespomoćnosti ljudske volje, ova opijenost kada vidim ali za to nemam snage, to se naziva religijom. U ovoj situaciji postoji istinski samo jedno: Bog. Jadan čovek je religiozan. Ovaj jad je po Paskalu ljudsko dostojanstvo. Idila je analogija prisnog spokojstva večnosti, ovde i sada. Od nje se ostvaruje koliko želim. Ako neko stupi u neku kuću, po tome kako su raspoređene stolice i sto, postelja i orman zna da li ljudi koji tu stanuju žive u idili ili poremećeno. Svakome se u očima vidi šta zna o idili, i koliko je živi. Ne živeti idilu znači nesreću. Kad neko pređe preko granice, on zna šta je u toj zemlji ostvareno od idile. Ono što čoveka dvadesetog veka toliko prestravljuje jeste pomaman nasrtaj anti-idile na red i mir, na srazmere i prisnost. Životinje se bolje sećaju idile; ne poriču svoju srodnost s anđelima; ali još više ptice, cveće i zvezde. Idila je životni poredak čistog bivstva; svejedno je kakvo je znanje čuva, tao ili hrišćanstvo. Čovek idile se ne sme pobrkati s onim veselim (gemütlich) bićem koje, istina, isto tako ne voli da pohita, čuva se preterane aktivnosti, ne podnosi loše raspoloženje, radije sedi, raspravlja, prijatno je,
smeška se i pijucka. Ovo gemütlich biće, međutim, većinom ima stomačinu. Ono je srozalo svoje zahteve, i ne živi u idili, nego u banalnosti. Ništa ne zna o intenzivnoj geometriji orfičkog poretka koji je u muzici i duši i moralu tako čist i proziran kao u brojevima. Gemütlich je karikatura čoveka idile. Postoje neosetljivi na idilu, svađalice i brbljivci, netaktična i nametljiva bića, koja ni za trenutak nisu u stanju da sednu i zaćute i da gledaju drugima u oči. Njihov pogled skače, glas vibrira i uvek hitaju. Ništa nije tako daleko od idile kao što je žurba. Idila je naša praslika o bivstvu; u svakome je spremna namera da ponovo preuzme osnovno stanje. Znam za osnovno stanje, znam i da sam se u početku korumpirao. Paskal piše da onaj ko nema znanja o ovoj korupciji, on ne razume ni zašto pada kamen koji je bačen u vis. Ali znam i za to da se idila može ponovo vaspostaviti. Ljudski život se može renormalizovati. I znam da je u svkom čoveku najsnažniji instikt ponovo uspostavljanje idile u njemu samom i u svetu. ❖ Središte našeg bića, kaže Beme, tamni je, hladni i sirovi bes; tu u sebe zatvorenu razjarenost naziva centrum naturae, suština prirode. Ona hoće da ostane u sebi samoj, i hoće da ostane jedino i zauvek za sebe samu, ali je sve to egoizam, samouništenje, i ako neko u svoje središte postavi ego, ostaje u zapanjenoj strepnji, gori u gorkoj i jetkoj vatri straha od drugog. To je usijanje u noći koje je sledilo, kao što piše Beme, tamna vatra, jer je ego središte sveta, i pakao. Najdublji krug Danteovog Pakla, sagorevanje u ledu, mesto Satane. Svaka ga egzistencija nosi u sebi, Bog, priroda, svet, čovek. Ova istrajna i uporna volja koja se zaustavila u sebi samoj pre početka, obavijena sopstvenom tamom i škrgutom zuba, ova gimzavost koja neće ništa izvan sebe, i sve isključuje kako bi ostala samoj sebi do beskrajne beskrajnosti. U početku se otvorila ova tama zatvorena u samu sebe, noć se rastvorila, i to je ono što se naziva svetlost. Hladnoća je probijena, i zajedno sa svetlošću javila se toplota koja rastapa. Razjarenost zatvorena u sebe samu pretvorila se u vedrinu i objavljenje, simpatiju i ljubav. Ono što je ranije želela da sačuva jedino i zauvek za sebe samu u ledenom grču, sada predaje opušteno i blago. Ono što je bila gorka razjarenost, postaje žrtva, bes - simpatija; tvrdoglavost - saosećanje; povezanost i solidarnost; isključivost - razumevanje i ujedinjenje. Analogija božanstva koje je zatvoreno u sebe sama i koje ključa u sopstvenom gorkom uništenju jeste noć, zima, mraz, egoizam, bes, srdžba, divljina, zavist, gramzivost, požuda, ubistvo, rat, razdor, mržnja. Analogija božanstva koje pobeđuje sebe sama i istupa iz sebe jeste svetlost, razum, poredak, povezanost, leto, toplota, blagost, ljubav, mir, idila. Biće božanstva, kaže Beme, razlikuje se od svakog drugog bića po tome što svoju prirodu, tamnu i ljuto razjarenu samoživost u svakom trenutku i bez ostatka i zauvek može promeniti u topli i svetli smisao. To dvoje u njemu nikada se ne nalaze odvojeno. Tama Boga je svetlost u svakom trenutku beskraja. Ne postoji divljina koja se ne može obuzdati. Nema rata koji se nije razrešio mirom. Nema ledenog pakla koji se nije promenio u Edenski vrt. Tama je tu, ona postoji, ali više nije tama, nego sunčeva svetlost. Onaj ko želi da ostane za sebe sama, on mora sebe samog da se odrekne. Biti zatvoren i ispoljiti se, oboje istovremeno, zbog toga Kuzanus božanstvo naziva coincidentia oppositorum (podudarnost suprotnosti). Priroda, svako biće, bar svojom polovinom i grčevitom privrženošću sebi samom ushićeno je u svojoj divljoj srdžbi, zbog toga se ovde smenjuju zima i leto, dan i noć, metež i red. Ono što je u svemiru od vekovečnosti jedno, čovek je razdrobio na dvoje. Jakob Beme je jedini čovek u Evropi koji je na orfičkom stanovištu. Ne poznaje grčku orfiku, nego jevrejskog Mojsija. Ali nema suštinske razlike između grčke, jevrejske, hindu, kineske, iranske orfike. Svaka od njih uči da je haos prisutan u božanstvu u svakom beskrajnom trenutku, ali pošto je svoje biće oslobodio grča i uzdigao ga u žrtvu ljubavi, haos je preobratio u kosmos, metež u red, kao što Mojsije kaže, razorenu tamu (tohu vabohu) je preobrazio u sređeni univerzum sveta.
Orfikom treba zvati znanje o sređenom univerzumu sveta, ono što se očituje u matezisu, u geometriji, u muzici, u visokom slikarstvu i vajarstvu i u moralu i u metafizici, i čija je jedina baza: osnovni ljudski stav, a to nije ništa drugo do kopija božanskog bića (njegova slika i sličnost s njim), znanje da neko, bilo ko, stvori svetlost od tame, ljubav od mržnje, žrtvu od razjarenosti, rešenje od grča, ispoljavanje od skrivanja. Ako se haos probije kroz kosmos i poremeti ga, to se naziva demonskim. Metež se probija kroz red. Razjarenost se probija kroz vedrinu. Demonsko je volja za upornom privrženošću prema samom sebi, koja zrači kroz svetlost otvorenog smisla. Hladna tama koja zamagljuje i sleđuje toplotu svetlosti. Biti demonski znači biti nesposoban za žrtvu, ne umeti uvideti, razumeti, popustiti, dati, ne biti blag, ne živeti mirno. Znači ostati razoren i uzburkan u noći primordijalnog haosa. Demonsko je kada tamne sile ledenog pakla neobuzdano prodru kroz poredak kosmosa. Kada neko ne ume da razori grč u sebi samom, čovek je skriven potonuo i ostao u mutnoj dubini. To je tamni bes koji nije preobražen u svetlost. To je tvrdi i gorki i opustošeni pakao koji je samog sebe isključio iz sveta svetlosti. Kabala veli da ovo biće posle smrti dograbi ledeni pakao, i ono na drugom svetu cvokoće u tami, i gori u vatri ciče zime, što jeste haos. Orfika je jedino znanje koje zna za preobražaj tame u svetlost, ona zna da pobedi razjarenost, i demone ume da otera nazad na njihovo legalno mesto u smislu poretka sveta, u dubinu zemlje, gde budu vezani i gde takvi moraju da služe svetlosti i poretku. Međutim, nije to pitanje. Za nas i danas pitanje je da li postoji i da li je moguć čovek koji je u samom sebi pobedio i obuzdao demona doba, i svezao ga pod zemljom, i time otvorio mogućnost ovpga poduhvata i za sve druge. Postoji li danas čovek koji je bes diktatora i inkvizitora u samom sebi otkrio i osvetlio, i konstatovao u sebi samom laži i podmuklosti, prljavštine i podlosti većih i manjih demona, i svu tu tamu koju je našao i video u sebi samom umeo da preobrazi u čisti i svetli poredak i u zlato i u smisao. Ako takav čovek postoji, čak i ako ga ne poznajem, i ako ga nikada i neću upoznati, i čak ako mu ne mogu sesti ispred nogu, i ne mogu da ga slušam, ja sam umiren. ❖ Ostaće zagonetka istorije novog doba kada je, ko je i zašto je odstupio od osnovnog stanja čovečanstva, i kada je započeo besciljno da luta istorijom. Možda, čak je verovatno, da je to neko ko je, bilo zbog ograničenosti, bilo zbog drugog defekta, osnovno stanje smatrao religioznim mitom (svešteničkom laži). Možda je bio uveren da prvi temelj vasione, Edenski vrt treba tražiti negde u minulom drevnom dobu, na primer u stotinu hiljaditoj pre Hrista, na određenom mestu, na primer pored Eufrata, i pošto je to izgledalo neverovatno, odbacio je misao. Čovek od tada, poričući svoje osnovno stanje, to jest poričući bazu svoga bivstva luta svojom započetom i nedovršenom istorijom. Od kako je odstupio s temelja, čovek ne može da nađe put kojim bi se vratio svom domu. Evropa je pustolov i eksperimentator. Pustolovina i eksperiment se nazivaju istorijom. Novovekovni Evropljanin je lavirintska egzistencija. Baština počiva na trojnom luku: znam za osnovno stanje, za korupciju koja je usledila na početku početka, i za renormalizaciju, to jest za vaspostavljenje legalnog i pravilnog reda u postojanju čoveka, zajednice, prirode. Time što je čovek na početku novog veka izgubio svoje osnovno stanje, bio je prinuđen da od onoga što je preostalo, polazeći od korumpiranog čoveka i prirode, stvori novo merilo. Novo merilo je nazvano racionalizam; nasuprot ontološkom poretku orfike ovo je samo istorijski i iskustveni privid reda utemeljen u vremenu, reda koji ne samo da ne zna za status absolutus (za to nije sposoban, jer za to svako i uvek mora znati, i zna), nego izbegava orfički poredak. Ali bilo da je izbegavanje ili nešto
drugo, osnovno stanje je izostavljeno iz računa, i želi da ostvari sopstveni imaginarni (racionalni) poredak. Poredak racionalizma je fiktivan. I na koncu, iskrsava pitanje nije li mišljenje koje se naziva racionalizmom jedno od onih demonskih očitovanja koja se javljaju u vidu određenog poretka, ili su to zapravo demonske sile koje razaraju poredak i prizivaju tamu, odnosno one su provala drevne noći pre početka. Događaji koje je izazvao racionalizam i najnovija istorijska situacija (XX vek) čine ovo pitanje opravdanim. Pogotovu pak, ako i ne planski, ono zaprepašćuje dosledan pohod da se bez ostatka obračuna s orfikom. Lavirintska egzistencija je lutanje čoveka koji je izgubio bazu po anarhiji istorije, u bivstvu koje je postalo nelegalno, gde postoji samo prirodni život, i čovek živi u ovoj opseni bez čvrstog temelja lišen svoga normalnog bivstva. Nezadovoljavajući je protest protiv racionalizma: Ruso, čija je svaka misao, ako je i nespretna, za vaspostavljanje idile, naravno nije idiličan, samo je sentimentalan. Idealizam romantike. Suludi trud moderne umetnosti da dospe iz istorije u arhaično doba i do primitivaca, do takozvanog naroda, i dece, gde se još ipak nazire idila, samo je emigracija u najrazličitije fantazme kao otpor prema diktatorima i tehnici i utopijama i teorijama pritiska na dugme. Za određivanje našeg bića lavirintska egzistencija je u određenom pogledu zastarela definicija. Još je odgovarala dobu Hegela, Kjerkegora, Amiela, Hebela, Šumana, Bramsa. Danas smo mnogo više šizofreni, integralni ili dezintegralni, naš identitet je čvrst ili nesiguran, Odnosno danas smo svi bez izuzetka kliničke egzistencije. Nemamo sudbinu, usud, nemamo napore, ljubavi, samo imamo svoju psihologiju. Ništa nije tako daleko od geometrije kao psihologija; od idile ništa nije tako daleko kao klinika. Treba postaviti pitanje: zašto je psihologija izbrisala pojam osnovnog stanja (normalnosti), i zašto je morala da ga izbriše? Više njih je pokušalo da odgovori na pitanje, i podozrevaju da psihologija želi da likvidira vanredno neugodnu i kompromitujuću (smatra se reziduumom) početnu korupciju, i njenu svest, ono nešto što religija i moral nazivaju grehom. Klinika je umesto greha uvela pojam bolest. Ona ipak ne kompromituje toliko. Za greh čovek odgovara svojom ličnošću, bolest se može prišiti nekom nigde nepostojećem fantazmagorijskom mehanizmu. Naravno, greh nije nestao. Nisu nestale osnovne činjenice bivstva. Danas smo dospeli u situaciju kada psihoza počinje da bude upravo tako kompromitujuća kao greh. Svima je poznato da se ortodoksni frojdizam preobrazio u jevrejsku fašističku sektu, i rezultat delovanja ove sekte - analiza - znači isto što i nečistota. Osećanje krivice se ne može likvidirati. U svakoj takozvanoj nauci postoji neizbrisivo mesto, i vrši istu funkciju kao u religiji: održava budnom neuništivu svest o početnoj korupciji. Ako postoji greh, postoji osećanje krivice, postoji strepnja, postoji strah, skrivanje, laž, izdaja, kleveta, sumnja, optužba, podlost. Baš zbog toga je mnogo umesnije ako zadržimo pojam greha. Onda još možemo da govorimo o sainteté du crim, čak i o crimes glorieux (Lotreamon), možemo citirati Lutera (tapfer sündigen) i Bengelta, prema kome nam je neophodan greh, jer bez njega se u nama nikada ne bi probudila luda žudnja za čistotom. Trenutno se nalazimo u kliničkoj egzistenciji. Trebalo bi da se pomirimo s time da su Platon i Plotin, Avgustin i Anselmus, Kuzanus i Servantes, Šekspir i Betoven, zajedno s ostalima, bili šizofrenici, nasuprot drugima koji su ili epileptičari ili paranoici. ❖ Psihologija je područje povređenih subjekata, i prvi korak koji treba načiniti jeste priznavanje ozleda. Obično se to ne događa. Orijentacija psihologije samo u najređim slučajevima vodi ka naporima učinjenim zbog normalnosti, najčešće ostaje pseudoegzistentni sistem laži. U ovom sistemu se čovekova psihoza višestruko kompenzuje, na kraju je psiholog u stanju da probudi takav privid
nadmoćnosti koju ne samo što brka s imunitetom u korupciji, nego i s tim što sme da se poduhvati lečenja bolesnika. Zbog toga je jedino pitanje klinike psihologija psihologa. Pitanje je: onaj ko je tačno takav povređen subjekt kao pacijent, kako on, kao posledica lečenja, postaje teže povređen od bolesnika. Takav čovek koji je u nepovoljnoj situaciji neizlečiv, ali u velikoj većini je, kao posledica pseudoegzistentnog stava, postao paradigma poremećenosti uma opasnog po zajednicu. Nesumnjivo je da lekar pre odstupa od normaliteta nego bolesnik. Jung je u svojim poznijim godinama video kakve opasnosti nosi psihoterapija. Svoje pseudoegzistentne komplikacije lekar projektuje na pacijenta, sopstveni teži slučaj želi da likvidira u lakšim i jednostavnijim slučajevima svojih pacijenata. U međuvremenu sopstvene povrede prenosi na bolesnika (übertragtung), i time bolesnika u tolikoj meri inficira da on to ne izdržava, niti može da izdrži. Očito je da pacijentu nije neophodan lekar, nego lekaru pacijent. Naravno, ne zbog toga da bi se bilo koji od njih dvojice izlečio, nego da bi obojica proživela nove senzacije bolesti. Psihologija ne traži moralitet, nego uzbuđenja. Ponajviše se to odnosi na sistem testova. Kad bi se time vredelo baviti, moglo bi se utvrditi koji sistem testova je izgrađen na kojoj pseudoegzistentnoj problematici. Interesovanje za psihologiju već samo po sebi govori o pojačanoj povređenosti. Što je čovek korumpiraniji sve je više prinuđen da svojim instinktom usvoji onaj tehnički postupak kojim bar svoje ozlede može da prikrije, što znači da svojom slabošću može zadobiti moć nad drugima. Moć jakih je podnošljiva, moć slabih koji se predstavljaju jakima nepodnošljiva. U krajnjoj liniji, u psihologiji je reč o jednoj jedinoj bolesti, o odstupanju od normaliteta, i ako neko ne počne od priznanja ozleda, nego od kompenzacija, mora postati pseudoegzistentan. Ali ako bi neko bio uveren da bi psihološkoj orijentaciji trebalo da prethode i vrhunske analize egzistencije, neizostavno bi pogrešio. Pre svega zbog toga što su i psihologija i egzistencijalizam lavirintsko mišljenje, ali više zbog toga što je egizstencijalizam opasnije područje čak i od psihologije ukoliko raspolaže razvijenom tehnikom koja izbegava suštinu, vodi još manje prozirnom sistemu laži. Svi znaci govore da u današnjoj opijenosti smislom ne umemo da načinimo ni prvi korak koji bi vodio nazad u vaspostavljanje normalnosti, jer nismo sposobni čak ni da uvidimo konačnije i više postojanje od biološkog života. Uvereni smo da ako čovek prihvati kategorije više od života, i realizuje ih, skraćuje svoj život. Spirituelni nivo se postiže samo po cenu žrtvovanja života. Zbog toga ništa nije karakterističnije za razum savremenog čoveka kao strah od svetlosti, a za njegovo delanje pak nema karakterističnijeg od straha od istinitosti. Čovek veruje da je na dobitku ako uspe da ne misli, da se sakrije u konvencije, da laže; veruje da je pobedio ako je druge zbunio i prevario, jer biti korektan nije praktično, treba se čuvati od govorenja istine, a zloba ima ogromne prednosti nad čistotom. ❖ Nije nebitno, ali je u svakom slučaju drugorazredno. Čovek radi zato da bi obezbedio što više i što veće mogućnosti za život koji je stvarno život. Umesto toga: sve što čini, čini zbog potrepština. Potrepština nije nebitna, ali je sporedna. Ona je samo uslov za život. Stvari. Uvek stvari. Tehnika. Smeštaj. Stvaranje okolnosti. Veruje se da život treba nešto, imanje, novac, zaposlenje, rang, odeća, kuća, slava, automobil, vlast, vila, kao da bez toga ne bi bilo života, i da se ne bi mogao započeti. Najpre se uvek treba obući. Kao da ne postoji čist trenutak kada čovek sedi ispod drveta, čak je suvišno i da povremeno stavlja trešnju u usta, ili da prinosi čašu vina, i nema ništa drugo izvan života, bez transmisije i smeše, bez žene i pesme kosa, i bez sećanja. Nije doživljaj. Čak nije ni uživanje. Mislioci tvrde da kada je život istinski život, ispunjen samim sobom, na neki način postaje više od sebe samoga. Niko ne zna kako. Postoji i teorija koja kaže da ono što je više od života, što prožima život, viša je substitucija, i to je bivstvo. Nije naslada ni uživanje i nije radost i nije sreća. Jer je više, kap od onoga što postoji od večitih vremena. Bez potrepština se ništa ne može postići, pa ipak nema veze između potrepština i života. Zato se
kaže da čovek može da egzistira mnogo godina, a da ne živi ni jedan jedini minut. Neko može da stvori mnoštvo uslova, imanje, novac, vlast, slavu, rang, čak da ima ukus i znanje i sposobnost. Može da putuje, da čita, da ide na izložbe i koncerte. Užasan promet, ali se ništa ne događa. Sve ostaje na uslovima. Nema puta iz potrepština u život. Lao Ce ima apsolutno stanovište. On kaže da čovek ne mora ni da korakne iz svoje sobe, a može da prokrstari celu zemlju, može je upoznati, sve može da vidi, sve da nauči, i sve da doživi. Lao Ce potrepštine smatra savršeno suvišnim, i odbacuje ih. Da bi čovek živeo punovrednim životom, stvari mu nisu nužne. Ne brkati potrepštine sa životom! Ne biti uveren da pribavljanje potrepština već znači i donosi život. Potrepština nije nebitna, ali je sporedna. I put i most iz potrepština ne vodi u život. Čovek može godinama da eksperimentiše, može da sluša razgovore, niko nikada ne govori ni o čemu drugom - samo o uslovima. Čak i ljubavnici jedva. Možda deca, ali retko. Uvek samo fudbal, moda i margarin. Raditi, uvek nešto raditi kako bi nečega bilo, i ne dolazi do reči ono što jeste. Na koncu se sve gubi u tome što se radi da se zaradi novac, veći stan i više nameštaja, veća udobnost i više zabave, i automobil, neka zavesa, luster, otputovati, i zadivljujuća prekomerna delatnost vodi ka sve većem i većem broju želja. Što je veći arsenal potrepština, sve više raste glad za životom, jer je sam život sve suvoparniji i čovek je sve žedniji. Zahtevi neprekidno rastu, svaki dan više najlona i vitamina, magnetofona, televizora i frižidera. Uvek je potrebno nešto bez čega se ne može ni početi. Postojanje potrepština nije legalno. Bilo je vremena kada se svaka stvar posebno uvodila u život, i bila je ozakonjena time što je njeno mesto u životu jednom i zauvek označeno. Čovek je onda još bio gospodar stvari. To se zvalo kult. U kultu su sto, stolica, ćilim, krevet, potkovica, stremen, lonac služili čoveku, i bili su obavezni da mu služe. Sada život služi stvarima, čije je postojanje nelegalno. Stotine i hiljade novih stvari, čak ako se i ne uzimaju, nameću se, bez dozvole i bez pitanja. Ovo ovde više i nije život, nego lutanje između stvari - kao što hindu kultura kaže: samsara, ne stvarno prisustvo, nego opsena. Još ne tako davno umetnik je bio jedini koji nije živeo za stvari, i čiji rad nije bio u službi stvari. Ali je potom i umetnički rad postao stvar, i umetnost potrepština. Ako bismo danas uklonili polovinu umetničkih dela, zaista nam ne bi nedostajala. Margarin i frižider. Rad nigde nije čist trenutak života. Stvari, briga. Potrepštine su neophodne, jer čovek strepi; iz ove strepnje beži u rastrzanost (razonoda), što je samo drugi vid službe stvarima. Jedan milenijum se može zabavljati a da čovek istinski ne živi ni jedan jedini minut. Čisti trenutak je onaj koji stvari ne poremete. Kada je život neposredno život, i od koga se ne može odreći. Ništa ne želim da znam, samo što je važno. Izvan onog jednog jedinog koraka koji čovek ume da načini od rođenja do smrti, i što nije ništa drugo do sazrevanje sirovog života (materia prima), ništa drugo nema ni smisla, ni vrednosti. Svako to zna. Korak se ne može meriti svetlosnim godinama, niti infinitezimalno, jer to nije daljina, nego preobražaj, ali nije transflguracija, već transubstancijacija. Spoljnih znakova nema. Ne uspeh, ne cilj, ne rezultat, ne biti pobednik, ne srećan, ne mudar. Ono što se zbilo u čovekovom životu ipak se nije dogodilo bez svedoka. Ima svoju publiku, jedno jedino biće, ali je i to dovoljno. Čovek nema sredstva kako bi samog sebe premerio. A sasvim pouzdano zna da neko negde i na neki način drži u evidenciji ono što je on učinio ili nije učinio, i to veoma egzaktno, i uz poznavanje svih skrivenih momenata. Jedan jedini korak koji prevali čovek do preobražaja, o kojem od svih ljudskih nauka govori samo alhemija, maglovito i zamuckujući. Jedini prevaljeni korak, bilo u svetlosnim godinama, bilo infinitezimalno, u kojem, istina, cela težina bivstva pada na život, ali na neobičan način. Život ostaje život, prelazan i varav, i ništa drugo, samo život, ali je, s druge strane, istinski život, nije okolnost, nije uslov, nije ono što pruža i omogućava, nije stvar. Život je ono blistavo usijanje nebića koje čovek neprekidno konstatuje od trenutka kad se rodio, i kojem je bespomoćno privržen i po cenu gaženja i kaljenja i pomračenja, i kojem mora biti privržen, i ni za trenutak ne može od njega da odustane, čak
ni da ga umanji. A život ipak nije dom, samo gostoprimstvo; dom je s druge strane. „Odbacivši klimave stvari, to jest proizvedene stvari, treba ostati nepokolebljiv.” ❖ U novije vreme se tvrdi da se individua mora prilagođavati kolektivu u svim okolnostima i bezuslovno. Bez obzira da li je sadržaj istine na jednoj ili na drugoj strani, i bez obzira da li postoji suprotstavljenost, čak i bez obzira da li postoji nešto kao individua i kolektiv. I moderna psihologija se oslanja na ovaj tajni aksiom. U krajnjoj liniji ni to nije ništa drugo do nonsens koji je obznanjen posredstvom kolektivne politike: svaku jedinku treba iskoreniti kako bi preostala samo zajednica. Čovek, kaže teorija, živi u prvom redu u društvenoj realnosti. Društvena realnost je - kao što svi znamo - ono što Etinger naziva sensus communis, to je zajednička svest o elementarnim i apsolutnim istinama bivstva ljudi koji zajedno žive. Ali svi mi takođe znamo da se ova situacija promenila već veoma davno, od početka istorije. A psihologija ne želi da se čovek prilagođava izvornom sensus communis, nego deformisanom konvencionalnom sistemu laži u svagdašnjem društvu. I to ne s nekog ozbiljnijeg, već s čisto praktičnog gledišta. Ako čovek želi sreću i napredak, da živi takozvanim harmoničnim životom, eventualno da pravi karijeru, da stekne i malo imanje, mora da se izmiri s konvencionalnim sistemom laži. Kao što se davno govorilo, svet treba prihvatiti onakvim kakav jeste. Znak za svet je inače u kineskom identičan sa znakom za smeće. Ako čovek ne načini kompromis, na svakom koraku će se sukobljavati sa zajednicom, i treba da se sukobljava. Lako je moguće da će postati psihotičan i da će navući duševnu bolest. Treba se prilagođavati. Oportunizam je obavezan. Ako čovek želi da ostane psihološki zdrav, mora da žrtvuje svoju moralnu intaktnost. Zar nije neobično? Da bi čovek živeo tek u osrednjem blagostanju i u podnošljivim prilikama, i da bi održao svoju ravnotežu, mora biti mangup. I sve je to učenje psihologije kao nauke. Naravno, ima dosta onih koji ne žele - ili se bar prave kao da ne žele sreću, napredak uopšte ne žele, odbacuju harmoničan građanski život, prosto kao da se čuvaju od karijere, odriču se imetka, čak i boljih prihoda, iako možda nerado, ne prihvataju društveni realitet, i ističu neprilagodljivost. Celokupna moderna umetnost je u tome znaku. To je umetnost neprilagodljivosti, slikarstvo, lirika, roman, skulptura, muzika. Odbijanje saradnje s konvencionalnim sistemom laži društva. A opet znamo koliko bi bili iznenađeni umetnici i pesnici i kompozitori kad bi društvo ozbiljno primilo njihovu objavu rata, i potpuno prekinulo vezu s umetnošću, ne bi kupovalo slike slikara, ne bi ni štampalo pesme pesnika. Dok su u ekstremnoj suprotnosti s društvenom realnosti, moderni umetnici ne samo da žive sopstvenu građansku egzistenciju, nego se veoma dobro slažu s konvencionalnim sistemom laži, i još ga u izvesnom smislu i štite. Pre svega zato što žele s nečuvenom odlučnošću da steknu priznanje, i neka društvo bude korumpirano koliko god hoće, oni žele da budu slavni u tom društvu. Jedva da postoji paradoksalnija situacija od napada na sistem laži, i u tom jurišu napisati knjigu, potom udobno živeti od prihoda knjige. A ako sve to ne uspe, proklinjati. Egzistencijalni sadržaj evropske umetnosti ovoga razdoblja bezgranično je jadan, i Leontijev ne govori zalud o njenom ekskvizitnom imoralitetu. Jung se celog života zaklinjao na prilagodljivost (Anpassung), i bez izuzetka je svaku abnormalnost svodio na nedostatak prilagodljivosti. Tek sasvim kasno, oko osamdesete godine, primetio je da se stvari ne slažu. Društvena realnost je protkana korumpiranim i fantastičnim elementima, moralno je sasvim negativna, a što se pak tiče njene sadržine, potpuno je nepouzdana. Upravo zbog toga dok je prilagodljivost naivna, samo je nižeg reda i komična. Ako neko otkrije iza određene granice korumpirano svojstvo konvencionalnog sistema laži, pa se ipak prilagođava, to je zločin koji je čovek počinio protiv sebe samog. To je moralna nečistota koja potkopava ozbiljnost ljudskog života. Jung se sada okreće na suprotnu stranu. Uzrok duševnih smetnji nije manjak, nego baš
preteranost prilagodljivosti, i to je uzrok pojave masovnog psihološkog abnormaliteta u ovom dobu. Odbijanje prilagođavanja odvodi u pobunu i suprotstavljanje zajednici, čiji je rezultat duševna bolest; prilagođavanje pak vodi u oportunizam, čiji je rezultat korupcija, odnosno druga duševna bolest. Lepa klopka. Više nego što može da podnese psiholog. Činjenica je da je naše biće tek u drugom redu društveno, i društveni život je za čoveka uvek bio sekundaran, a i ostao je. Koren našeg bića i bivstva jeste istina, i čovek samo zato može da laže, i da se srozava i da bude korumpiran, jer bilo šta da radi i govori i misli, svoje biće i bivstvo ne može da odvoji od istine. Čoveku je omogućeno da porekne istinu, ali nijedan trenutak ne može da živi bez istine. Učenje o prilagođavanju moderne psihologije zapravo je pokušaj da se naučnim sredstvima razoruža pobuna protiv konvencionalnog sistema laži. Sistem laži ne zavisi od građanske ili od socijalističke organizacije društva. Socijalizam je pre nekih stotinu godina nastupio s tim da će laž potpuno likvidirati. Od tada smo se mogli uveriti da se to nije zbilo, naprotiv, ako je to moguće, laž još dublje prožima socijalističko društvo. Dok je u novijem razdoblju živela vera u društvo istine, pobuna protiv konvencionalne laži nije značila krizu. Međutim, kada se ispostavilo da je novim proglašena socijalistička zajednica korumpiranija čak i od prethodne, pobuna je postala opšta, i od tada je svaka vrsta teorije prilagođavanja izgubila ozbiljnost. Teorija prilagođavanja danas nije ništa drugo do scijentistički pokušaj kako bi se time razoružao iskazani otpor prema društvu. S ovoga gledišta se psihologija preobrazila gotovo u policijski postupak, koji želi da ublaži pobunu, i prilagodljivom - ako on spremno postupa prilikom pritiska na dugme - nudi mirniji i udobniji način života koji je više građanski i s više prihoda. Iza teorije prilagođavanja nalazi se ukrotitelj životinja. Za ljubav udobnog života treba ćutati o korupciji. U modernom svetu nema paradoksalnije pojave od istine kao pobune. Snažna integracija s istinom je u svakom slučaju prepreka za prilagođavanje. Nesposobnost za prilagođavanje je, pak, razlog za neuspeh života, za čovekovo siromaštvo, ranjivost i zapostavljenost. U ekstremnom slučaju čak može biti i pad, s druge strane za pad se ne lepi kal. Neobično je, ali izgleda da lom na ovoj tački nije poraz, pre njegova suprotnost, i kao da je pobeda prljava, i da je uspeh sramota. ❖ U Atini, kao što se priča, gde god bi se pojavio stranac, svojim otmenim, elegantnim i spokojnim vladanjem, tihim i skromnim govorom, ukusnim i suzdržanim odevanjem izazivao bi divljenje. Gospodine, pitali su ga, ko ti je bio učitelj? Gde si naučio sve to prevashodstvo? Zasluga ne pripada meni, odgovarao je stranac. Dugo sam živeo u bedi i među nitkovima, gde sam uglavnom po ceo dan slušao kako psuju i bestidno proklinju haramije i mučke ubice, džeparoši i drumski razbojnici, sve ljudi koji su živeli u kalu i koji su bili pokvareni da je za mene bilo nemoguće da ne činim i govorim suprotno od onoga što su oni činili i govorili. Danas iz svetskih ratova i koncentracionih logora nisu izašli sveci. Po svemu sudeći to je ono što najdublje obeležava sredinu dvadesetog veka. Svako moje pregnuće ka svetlosti izaziva suprotstavljanje. Da li su moguća ovakva razdoblja kada kolektivnu atmosferu ispunjavaju takve sile koje svakoga i potpuno lišavaju uzvišenih mogućnosti ispunjenih istinom i lepim životom? Sve što postoji govori protiv čistote. A za one koji su izašli iz ovih ratova i logora u masi je najteža patnja, patnja samoga života, jer život nije rezultat, uspeh, ostvarenje, uživanje, nego nerazjašnjiva čistota samosvojne svetlosti koja je iznad svakog smisla, koja u beskrajnosti i beskrajno samu sebe želi. Ali oni moraju da je ukaljaju. Drugačije ne mogu da je podnesu. Ali to se mora poreći. U savremenom i civilizacijskom razvoju nastao je nov stepenik, već se smatra da je dominantan nitkovluk koji je uzavreo u ovoj besramnoj gladi za životom. U ovom
trenutku nema nikoga ko se bar na jednom jedinom bitnom mestu ne bi priključio onima koji ne sapliću čoveka u pokušaju da živi svojim pravim životom. Doslednost kolektivne pomame sateraće nazad svakoga ko želi da istupi, poput stranca iz Atine, iz rulje nikogovića. Istina čovekovog života, međutim, ne rešava se na ovoj razini. Pravi čovekov dom i njegovo istinsko biće nalaze se u svetu i u dobu izvan pada i ukaljanosti. Razdoblje može mnogo toga da iskvari u čoveku, ali je veći greh onoga koji to dopušta i na taj način postaje saučesnik u grehu kaljanja sakralnog života. Greh počinjen protiv sebe samog jeste ako se i za trenutak dvoumimo u svetinju života i ako smo uvereni da naše istinsko biće razara neka nepoznata sila. Zabranjeno je skrivati se od saznanja da ja sve mogu da prodam, ali sebe samog ne. Ako se neko ipak sakrije i za ukaljanost okrivljuje drugoga, skrio je nešto što ne dopušta da se takne, čak opravdava to i objašnjava, kao da je ono što spasava, i čemu nema spasa, tajni smisao njegovog života. Hajdeger kaže da je istina prosvetljenje skrivanja. U razdoblju laži bivstva to je aktuelna formulacija. Laž će tek onda nestati ako čovek sebe samog oslobodi od prinude skrivanja, i ako bude umeo da pogleda u oči spostvenu savest. Ne znam zašto su Jovan Krstitelj, Tereza, Avgustin, Lojola ostali tamni na krajnjoj tački? Plašili su se za svoj život od jedne vlasti, čiju su demonsku suštinu bili prozreli, ali su joj se zbog slabosti ipak priklonili? Samo niko da ne kaže da su se priklonili zbog prinude! Šta je prinuda? Da se treba odreći? Sve se rešava time da li ću ostati veran istini svog bivstva, ili ću popustiti silama prilagođavanja; izbegavam veličanstveni pad pobednika u istini kako bih ostao malen u sramu kompromisa, ali ću preživeti. Učitelj nas tome nije učio. Preživeti! Po bilo koju cenu, ali preživeti! Živeti? Kao da se to još može životom zvati! Velika je laž svetaca. Da bi spasili sebe, poriču ono što je u njima najbolje. Slične stvari kod drugih ne dolazi u obzir. Protiv sopstvenog života počinili su izdaju kojoj su dali tako lepo ime, žrtva. Spašavam nešto što više život nije, već samo njegov biološki automatizam. Nisu verovali samima sebi da istinu na ovoj krajnjoj tački može izreći samo čovek, da prestaju ideja, služba, pokornost, zajednica, poslušnost, i da moraju da prestanu zbog održavanja života. Jedino je to ono što je potrebno. Celokupna sudbina može postati prepreka da čovek samog sebe dosegne u svetlosti; celokupnost izgrađena s beskrajnom upornošću i pohlepom, s obazrivošću, s brižnošću i tvrdoglavošću izgrađena biografija, ciljevi, ishodište, obrasci i uspomene, užasna priprema za veličinu, to je ono što treba napustiti. To je ono po čemu treba uvideti da ništa ne obećava, i da je moguće da to zaista i nije ništa drugo do slom, krah i razdrobljenost i rasturenost u nepostojanju. Slepo i gluvo melje onu sudbinu s kojom nema nikakve veze, samo mu je ona ostala na vratu prilikom rođenja, ali je sebe zalepio uz nju i nije u stanju da je napusti. Maleni o tome ništa ne znaju. Raduju se što postoji nešto što im diktira i ne moraju ničim da razbijaju glavu. Kako treba upropastiti život? Tako što čovek hoće da učestvuje u odigravanju svog životopisa, i ne može da postane slobodan i živ, jer mora da produkuje - mora da ima častoljublje i da se istakne i da se umeša u stvari. Život treba upropastiti tako što se sudbina zadrži za sebe, i u njoj se konačno udavi. Sufi, zen, joga, hasidizam kažu da su ideja, rad, rezultat, stvaranje negativni, i život se može upropastiti ako čovek izvan bivstva zaboravi da napusti i jednu jedinu semenku slačice. ❖ Teško da se može počiniti veća greška nego kada neko ozbiljno uzme neozbiljnog čoveka. Neozbiljan čovek nije onaj koga ja ne uzimam ozbiljno, nego onaj koji samog sebe ne uzima ozbiljno. Znak neozbiljnosti jeste što on svakodnevnu korupciju uzima za gotovu situaciju, prilagođava joj se, i otežava je time što s njom šuruje. Prilagođavanje korupciji može biti posledica pomračenja egzistencije; šurovanje je znak takve egzistencijalne laži koja stoji na putu ne samo svoje istine, nego istine svakog čoveka. Neozbiljnost i suprostavljanje neozbiljnosti zauvek će ostati sporno. Niko se ne može uhvatiti na
delu, jer neozbiljnost nije jednokratan akt, nego (većinom) privremeno namenjen, ali ustaljen zbog površnosti, kasnije se pretvorio u rezultat konačne odluke (stav). Ne može se dokazati, jedino se može priznati, jer se ne može zapaziti (sem po fiziognomiji), jedino za nju zna savest (ali ona baš zna). Sa stanovišta strasti za istinom čovek može bilo šta reći, jer svoju beskrajnu obmanu želi da prosvetli beskrajnom budnošću; ali se tim istim može ulepšati pad kako bi čovek, koliko može, spasao svoj život kraha. Čak je moguće oboje istovremeno, jer smo svoju psihološku nevinost konačno izgubili, a svi živimo u lavirintu egzistencijalnih laži. Jednokratna, prigodna i stvarna laž zapravo jedva i da ima značaja. Sve u svemu olakšanje životne tehnike, čovek čak i prezire onoga kome laže, jer ne može da podnese stvarnost. Sasvim je drugo biti pseudoegzistentan, odnosno živeti u permanentnoj obmani sveta i sebe. U prethodnoj situaciji čovek nije u stanju da otkloni demonske upade, ali mesta upada uglavnom zarastaju. U drugoj situaciji čovek je pod stalnim demonskim uticajem, i to ne samo da ne prima k znanju, nego upravo na toj osnovi, što je to slagao, i zajedno s laži i skriva ga, i samog sebe ističe kao pravog, zahteva za sebe pravo na istinski život, i u ime toga polaže pravo na više sile i višu vrednost svog bića. Ako sredinom dvadesetog veka uopšte postoji karakteristična egzistencijalna situacija za celokupno čovečanstvo, onda je to ko je u kolikoj meri nezaštićen od neozbiljnosti, koliko ne primećuje njeno prisustvo. Otuda živi lažnim životom obmanjujući sebe i svet, ili mu je ipak poznato njegovo sopstveno pseudoegzistentno svojstvo, i svoje biće zato uzdiže u budnosti kako bi se obračunao sa svojom neozbiljnošću. ❖ To je ono s čim se ne mogu složiti. To je ono zbog čega se stidim ako bih ovde i jedan jedini trenutak mogao biti srećan. Treba živeti ovde zajapurena lica prepušten neistini, i ostavljen od istine. Gledati kako nikogovići mogu zbijati svoje krvave šale, i ništa im se neće dogoditi. Prostaci zulumćare, i niko na njih neće udariti. Ostali se pak zlopate, i mogu biti proganjani, iako svi podjednako čeznu za dobrima lepog života. Položili su temelj zakonu od laži i zločina i rasprostrli ga na ceo svet, i celo čovečanstvo cvili, ali se ništa ne događa. Dopuštena je kvarež. Treba živeti ovde prepušten neistini, i ostavljen od istine. Započinje kao pobuna. Usred srede neistina ostavlja na cedilu. To je očaj napuštenosti od istine. Ne kao da bih želeo da trijumfujem zbog sebe, dok nitkovi grabe životna dobra, ne kao da čekam nagradu za poštenje. Istina nema šansu. Ona ni prstom da mrdne za čoveka koji je istinu preuzeo kao svoju stvar. Ali ako je velika opasnost, hita spasilac. Kada se očaj nad istinom već pretvori u pobunu, treba reći: ako me i napusti, ja je neću ostaviti. Treba mi, i od toga nema izuzetka. Napusti me, ja te neću napustiti, i moja vernost pripada tebi. Jahve elohim emunatcha. Prvo je u svakom slučaju znati. Čovek neka sebe ne zavarava, jer je istina za njega dostojnija, dobio je pravo na prijatniji život. A važno je: neka bude bilo koliko ostavljen, bez obzira da li ga istina prihvata ili ne prihvata, da li mu pomaže ili ne pomaže, ja prihvatam, veran jesam i ostajem. Ostavlja me? Moguće. Ja je ne ostavljam. Moja vernost njoj pripada. Po sopstvenoj odluci i bez bilo kakvog očekivanja i zahteva za uzvraćanjem, moja vernost njoj pripada. Dok se čovek buni, i očekuje pomoć istine, i budući da pomoć ne stiže, živi u napuštenom očajanju, dotle središte njegovog bivstva nije u njemu samom. To je jedna vrsta opijenosti, i opijenost je uvek loša, čak i ako je opijena istinom. Man soli nicht verfallen sein, selbst nicht in Gott. Ne biti opijen, ponajmanje Bogom. Ako umem da izrazim da moja vernost njoj pripada, zadobio sam ponovo svoju autonomiju. Više ne čekam da me ona voli, ja volim nju. Više ona ne odgovaira za mene, nego ja odgovaram za nju. Samog sebe sam ponovo postavio na večno mesto koje mi priliči, isključio sam sebe iz opijenosti istinom, i ponovo sam stupio u središte svoga bivstva. Ako me istina i napusti, to je njena stvar; moja je stvar da je ne napustim i da joj ostanem veran, bez upliva, i nezavisan i slobodan, bez nade u privilegije i nagrade, po sopstvenoj odluci.
A ono što zatim više i nije neobično, nego se samo po sebi razume jeste, kada sam saznao za svoju napuštenost i vraćajući sebe samog u središte svoga bivstva, svoju sam vernost osnažio zakletvom, i magla napuštenosti je počela da se rastura. U noći svetluca neko bivstvo, ne oglašava se, ali već znam ako me je i napustila, ona postoji. Ako me je istina ostavila na cedilu, moja jedina odbrana je da joj ostanem veran. ❖ Izgleda da je potpuno nemoguće složiti se sa, u ovom trenutku, važećim društvima i institucijama, religijama i teorijama, podrazumevajući i ličnosti poslednjih četiri stotine godina. Budući pak da svako poseduje svetu laž u čije ime iz dana u dan odlaže da izvuče korenite posledice koje proizilaze iz nemogućnosti saglasnosti, niko ne odustaje od života, nego se pravi kao da nešto čeka (to je sakralno iščekivanje u napuštenosti od istine). Kasni otvoreno zaoštravanje suprotnosti koje proizilazi iz nesaglasnosti, čovek čak i krije to što se ne slaže, samo zato što je privržen životu, i želi da dobije bar još jedan dan - i još jedan dan, kao očajni general koji je već opkoljen, ali još veruje da će nastupiti nemoguće. Naravno, sveta laž većinom nije sveta, nego korumpirana, i očekivanje nije sakralno, nego podmuklo skrivanje u nekom zapećku, i čovek nije privržen životu, nego šećerlemi. Zbog toga se čovek doba nalazi u znaku prevarenog (pseudoegzistentnog) života, on istinu svoga života izdaje kao surogat, ali ga ipak smatra boljom zbog svoje bespomoćnosti i kukavičluka, nego da se od svega odjednom odrekne. Saglasnosti nema; aktivnost je paralisana, očekivanje je besmisleno, a opet život koji je dobijen jedva da i vredi nešto, jedino, možda, ono što je krišom od njega zadržao i što će se na kraju ubajatiti. Igra se već odavno ne vrti oko toga da li je sadržaj naše egzistencije stvaran ili nije; niko nije toliko pomerio pameću pa da ovo što jeste i što danas postoji sme da nazove životom pune vrednosti. Ono o čemu je danas reč već je korak koji potom sledi, posle nepriznavanja gubitka života. Kakvim se trikovima nadoknađuje ono što je izgubljeno, ili smatrati to za nešto zbog čega vredi nastavljati, ili bar podnositi. Zbog toga je komedija, koju čovek igra radi sve bezvrednijeg života, sve nerazumnija, ali nije smešna, pre je tužna u onom trenutku kada čovek posle primanja k znanju fakta neozbiljnosti počinje da protestuje protiv primanja k znanju. Komedija je odrednica za život koji je postao neozbiljan. Pojačana laž je kada čovek više ne živi, ali izigrava komediju, i to ne zbog toga da bi spasao istinu svoga života, nego da bi, potonuvši u laž, održao privid istine, i da ne mora da prizna njen gubitak. Izigravati komediju zbog toga znači samo živeti u toliko potenciranom sistemu laži koji - budući da se samo bivstvo neopozivo izgubilo - tek želi da održi privid da je sve u redu. Karakteristično područje komedije nije društvo kako bi neko verovao, gde je čovek po svojoj prirodi na sceni, nego vita privatissima, jer, kao što Niče kaže, ništavna je čovekova laž prema spolja u odnosu na ono šta on laže samom sebi i prema unutra. Komedija je u prvom redu to što čovek ćuti o saglasnosti koja je postala nemoguća. Pokušava da se prilagodi da bi možda ipak. Preda se, objasni kako nema nikakvih problema, oduvek je tako bilo, možda se cereka, i ako je veoma drzak, kaže da je to razvoj. Komedija nije falsifikat bivstva, ni pseudoegzistencija koja se već stabilizovala u dobu, nego lavirintski sistem opravdanja izgrađen za dokazivanje lažnog života. Komedija ne počiva na tome što u društvu (sociološki) i u samima sebi (psihološki), i otvoreno, u mišljenju lažemo, nego što ovoj laži pripisujemo obeležje istine, a povrh toga, ako neko sme da dovede u sumnju ovo obeležje istine, čak i negodujemo. Laž se zbiva u uverenju da njome branimo istinu našeg života, iako, naravno, svako zna da tom odbranom sebe osnažujemo u laži. Situacija se pak ne može izbeći, jer se u lavirintu ne može reći istina. Komedija je kada se pravimo kao da je naše slagano bivstvo bilo istinsko, i kao da to nikada nije bilo, i da nije ni moglo biti drugačje. Komedija je
održavanje privida da je stvar ozbiljna, zbog čega je važna, mada već svi znaju, sama se po sebi razume činjenica da sve ne vredi ništa. Zbog toga kada svojim ogromnim aparatom sociologija, psihologija, istorija, religija, moral, filozofija počnu da raskrinkavaju komediju, i prikažu da naš javni i privatni život, naše ponašanje i držanje jesu neozbiljni (pseudoegzistentni), i na toj tvrdnji grade teorije visoke poput kula, i sam celokupni scijentifički arsenal postaje neozbiljan i nebitan, odnosno postaje komedija. Trenutno, recimo, to je najznačajniji korak; za nauku, koja otkriva komediju, ispostavlja se da je tačno isto takva komedija. Bilo ko da, bilo kakvom metodom, u bilo kakvom sistemu želi da ščepa čoveka u egzistencijalnoj laži, metod i sistem smesta gube svoju autentičnost i istinitost, i sam postaje komedija. A sve to zbog toga jer smo lavirintske egzistencije, i lutamo u nebitnom. Iznad svega želimo da održimo vrednost života, a već smo odavno prestupili granicu s čije druge strane je život još bio u stanju da podnese težinu laži upravo u interesu življenog života. Gubi se autentičnost, o istini, suštini i lepoti da i ne govorimo. Njegov neozbiljni i prazni i mutni i bezvredni nivo bivstva srozava se na minimum, gde je, bilo kako bilo, zapravo svejedno, gde ništa ne znači ništa. Ako čovek ne odustane od svog života, mora da zadobije komediju. Biti komedijant ili verodostojan: šta znači nositi se s ovim pitanjem ili ne nositi se? Besmislenost koja nema istinu ne može se prozreti, i baš zbog toga ovde prestaje svaka mogućnost pitanja o istini. A bez istine nema ničeg drugog, sem obmane, deklamacije, prevare, zbunjivanja, uloge i maske. ❖ Socijalistički agitatori su uveravali da su sva prethodna klerikalna i feudalna i građanska društva falsifikovala životne namirnice, odeću i ostale industrijske proizvode, vladavina je počivala većinom na lažima parlamenta, ljudska veličina je bila prevara. Stvar nije mogla stajati baš sasvim tako, jer znamo da nije bilo tako. Kao posledica manje-više slobodne konkurencije u ranijim društvima jedva se i proizvodila loša tkanina, veštačko vino, falsifikovane životne namirnice, industrijski i zanatlijski škart, jer ih je bilo teško prodati. Špekulanti su možda i hteli da tako urade, ali ih je konkurencija prisiljavala da se pridržavaju propisa o korektnoj proizvodnji. A ni ono što se zbivalo u parlamentu nije bilo bezuslovno bezočna laž, što ne znači da za to nije bilo sklonosti, već zbog toga što je uvek postojala opozicija koja je, mada iz osvete, raskrinkavala vlast. Merilo ljudske veličine, ako i ne sasvim, bio je sensus communis i zbog toga potpuno prazno i izmišljeno slavno ime nije moglo biti dugovečno. Socijalisti su, pak, verovali agitatorima i otuda su bili u zabludi što se minulih vremena tiče. Međutim, to još i ne bi bila krupna nevolja. Ali, socijalizam nije doneo preokret kao što je obećavao i kao što su svi od njega očekivali. On nije ukinuo falsifikovanje, laž i prevare, nego se unapred osećao oslobođen - budući da su i ostali tako radili - krivičnih dela, pa je falsifikovao prehrambene proizvode i pića, pravio škart tkanine i cipele i bofl robu. To je činio isključivo uporedo s tim što se u parlamentu nije čulo ništa drugo do laž, i zajedno s tim što je slava postala privilegija miljenika vlade (uglavnom onih koji se ne ističu ni u kakvom pogledu, jadne i beznačajne boliničarke i stolarski pomoćnici i mehaničarski šegrti, samo zato jer su bili beznačajni), po kojima su nazivane ulice i škole, kojima su podizani spomenici i koji su isticani za uzore. Gubljenje istinske veličine, odnosno istinske vrednosti moglo bi se formulisati i tako da je iz društva nestalo zlato. Socijalističko društvo nije ukinulo klerikalnu, feudalnu i građansku korupciju, nego u ubeđenju da se društvom ne može drugačije upravljati do korupcijom, korupciju je načinilo opštevladajućom. Povrh toga je ukinuta i bilo kakva zakržljala građanska sloboda govora, jer sve što je socijalizam činio, moralo se zvanično smatrati ispravnim. Moralo se konačno odustati od zakonite zaštite koja je politički ranije postojala. Neugodan čovek se, u interesu zajednice, mirno mogao ukloniti (deportovanje, radni logor, internacija, zatvor, pokretanje optužbe). Time su laž, nasilje i eksploatacija, koji su se nalazili u ranijim društvima, ali nisu bili isključivi, i protiv kojih su huškali
socijalistički agitatori, postali apsolutno vladajući sistem socijalističkog društva. Budući da nije uspelo ostvarivanje istine, preostalo je samo jedno: osveta istini. Ako ne uspe promena ovog stava, teorije krize će biti u pravu, i čovečanstvo je izgubljeno. Posle pobede fašizma, 1945. godine socijalisti su obukli uniformu fašista, i to što su bili odlučniji socijalisti, vernije su kopirali reči i ton i pokrete fašističkih oficira i terorista, uvereni da to bezuslovno ide zajedno s preuzimanjem vlasti; time su dali za pravo etnolozima koji kažu da prema lovcima na glave odeća i oružje i odsečena glava pobeđenog neprijatelja prenosi snagu protivnika na pobednika, i moć se tako preliva magičnim putem. Socijalizam je preuzeo od fašizma ceo sistem organizacije vlasti, čak i magične pojedinosti prakse, nosanje slika vođa, marševa, pozdravljanje podignutom rukom, zastave, denunciranje, značke, velike nagrade i namrgođena lica. To jest, posle građanskog društva socijalizam nije doneo ništa bitno novo, nije izmenio građansku korupciju, čak ju je i pooštrio time što ju je preobrazio u jedino vladajuću. Svaka okolnost koja je u normalnosti smislena postaje magijska u dekadentnim društvima. Magija je zatamnjenje smisla kao glavnog principa; magija počiva na tome da se na stvari i sudbinu i na događaje može uticati određenim stavom i jezičkim formulama. Čovekov govor i njegovo delovanje u određenoj su vezi sa silama koje upravljaju čovekom, i na njih je moguće uticati određenim rečima i delima. Čovek može da se odrekne znanja o ovim vezama, ali bez ovih veza nije u stanju ni da mrdne. Kad neko ne vidi ispravno razmeru ljudskog i nadljudskog, prinuđen je da vidi pogrešno, ali mora da vidi. To pogrešno viđenje se naziva sujeverje. Ako se čovek ne vezuje za smislene i jasne sile, vezivaće se za broj dugmadi i za crne mačke. Primitivni (zakržljali) narodi žive u magijskoj praksi, i što su dalje od normalno humano organizovanog društva, sve veći značaj pripisuju magijskim aktima i formulama, barjacima, amblemima, parolama. Čovek koji živi u magijskoj praksi uveren je da će imati sreće ako prvo obuje levu cipelu, ako sretne odžačara, ili uveče vidi pauka, može mirne duše da kupi loz, ali ako pauka vidi ujutru, čeka ga velika briga. Takva praksa postoji, ali u normalnim okolnostima ona ne postaje bezuslovna. Magijska praksa u modernim društvima gotovo je opštevladajuća. Sujeverje, ako čovek transcendira u pogrešnom pravcu. Nema legalnih principa, postoje parole koje su čarobne formule. Kida se veza sa realnošću, i čovek živi u obmani. Moderno društvo je već odavno izgubilo smer, ali još raspolaže znanjem o ispravnom putu. Socijalizam je izbrisao znanje o transcendenciji u ispravnom smeru, umesto smislene prakse uveo je u život magijsku, time je društvo vratio nazad u zakržljalost, i otvorio put prema primitivizaciji. Primitivni narodi ne žive u jasnoj prostoti početka, nego u slomljenosti posle života u visokoj duhovnosti. Nije pouzdano da je moguće zaustaviti čovečanstvo na ovom putu, jer ne gubi se samo sam red, nego nestaju svest i znanje o redu, i primitivizacija se obično smatra razvojem. Oblačenje neprijateljske odeće je na prvom koraku komedija koja je dok izgleda zabavno smešna. Posledice komedije su smešne. Krajem Prvog svetskog rata otprilike, u prvoj fazi potresa gotovo na celoj zemlji jatimice su nastupali ljudi koji se nisu poduhvatili realizacije pojedinih istorijskih zadataka, nego su sebe predstavljali kao prototip naroda i rase i klase i nacije, i s tim obrazloženjem nisu zahtevali ispunjenje istorijske uloge, nego su tražili viši rang. Takva ličnost u Mađarskoj je Deže Sabo, čija se komedija mogla pratiti iz neposredne blizine. Tačno tako su se ponašali svi ljudi različitih diktatorskih sklonosti koji su drugde nastupali. Pojavljujući se kao prototipovi klase ili rase ili nacije, oni nisu želeli materijalu korist, ni slavu, pa čak ni političku moć, to jest nisu želeli društvene privilegije. Ovim ljudima je socijalna privilegija bila malo, i premalo. Time što je ova ličnost sebe proizvela u kolektivni fenomen, zahtevala je bezuslovnu pokornost, bezuslovni autoritet i strahopoštovanje, i da se njenoj volji svi podrede smesta i bez pogovora. Čovek je sebe imenovao sakralnim subjektom. Sve što je rekao i činio unapred je i bezuslovno bilo svetinja. Deže Sabo je tada preuzeo ulogu nacionalnog šamana, a i od tada je bivalo takvih ličnosti, u svakom slučaju s tišim glasom, ali s još prepotentnijim zahtevima. Primitivnoj zajednici nisu potrebne umne
vođe, nego čarobnjaci. Kao što je više njih utvrdilo, zato što zajednicom ne vladaju svetle, nego mračne sile. Čarobnjak sebe ne meri niti odmerava individualnim, nego kolektivnim kategorijama, i nikada se ne sme smatrati normalnim čovekom, nego kolektivnim arhetipom koji razmišlja i dela u ime celog naroda, akumulira snagu i sposobnost naroda, i simbolično označava narod u jednoj jedinoj ličnosti. Svaki diktator je neko ko poseduje višu moć, nije čovek, nego reprezent kolektiva. Iz gledališta to može biti ubedljivo, iz blizine je prilično komično. Već i zbog toga što je ovakav kolektivni arhetip koji se javlja u individualnom vidu nadmena fantazmagorična himera. U humanim društvima je veoma redak ovakav način razmišljanja u arhetipovima, a karakterističan je za primitivne zajednice. Uz to ide i magijska praksa. U krajnjoj liniji šamanizam, onaj šamanizam s kojim se u poslednje vreme, ne sasvim bez osnove i razloga, mnogi bave. Ko politički posmatra, potpuno pogrešno shvata diktatore i njihovu istorijsku ulogu. Politička moć je samo jedna i sužena oblast za delatnost ovakvih pseudosakralnih subjekata. Diktator ima bezuslovnu vlast nad svim nivoima privatnog i javnog života, on usmerava naučna istraživanja, određuje stil umetnosti, običaje, mišljenje, veru, zakone, i to sam on, jedino svojom enuncijacijom, i nepogrešivo. U svemu što kaže i čini postoji nešto od tajanstvenog podrhtavanja uzvišenog bića (mysterium tremendum), njegovo biće je ovde među nama strašno nerazumljivo i predstavlja čudo. To je naličje sakralnog koje prozire društvo normalne ljudskosti, i koje ismejava, ali od koje je potpuno nezaštićeno jedno primitivno društvo, budući da živi u magijskoj atmosferi. Hitler je sam stvorio magijsku atmosferu koju je najpre učvrstio kao podlu mitologiju, a zatim je nastupio kao heroj mita. Od tada se ova praksa raširila po celom svetu, i sem nekoliko naroda koji još žive u baštini evropske civilizacije, sve države sveta žive pod vlašću šamanskih arhetipova, čak i onda ako su ovi šamani skriveni duhom već izumrlih arhetipova, ili ako ulogu arhetipa ne vrši ličnost, nego neki komplot. Zbog toga ne zadovoljava formulacija da su ovi diktatori sve sami avanturisti i politički zločinci. Ovakvi ljudi sprovode demonsku magiju nad narodima koji nisu obuhvaćeni humanim načinom života, koji su u razvoju krenuli unazad, i zato se ne mogu braniti od ovakvih arhetipova. ❖ Ako čovek psuje, ne čini to samo zbog toga što su stvari neposlušne. Za sada ne raspolažemo zadovoljavajućim objašnjenjem o psovanju. U svakom slučaju i pouzdano mantra (magijska formula) priziva sile, i ako već ne mogu da pomognu, bar se svete, i time što se neposlušna stvar proklinje, ona je kažnjena. Psovanje oslobađa demonske sile. Stvari bi trebalo da su poslušne, i čovek se vrlo dobro seća bivstva u kojem su stvari zaista i bile poslušne; kada je čovek još posedovao moć koja mu je obezbeđivala neograničenu vlast nad stvarima. Čovek ponajmanje može da podnese neposlušnost stvari. Nepodnošljivo je ako on nešto ispusti, ono padne, ako dotakne vrelo gvožđe, opeče ruku. Čovek ulaže kolosalne napore da bi ponovo vaspostavio svoju moć, i civilizacija, nauka, tehnika konačno i nisu ništa drugo do pokušaj ponovnog zadobijanja bezuslovne moći kojom je izvorno raspolagao, ali ju je izgubio. U onom bivstvu, kojeg se čovek seća, između humanog i poretka stvari reč (jezik) je imala takvu posredničku ulogu da su stvari izvršavale izgovorenu reč. Jezik je izvorno morao posedovati prirodu mantre, ali je ona sasvim pouzdano bila legalna. Čovek je kasnije (kao posledica korupcije) želeo da nelegalno koristi stvari, i zbog toga stvari nisu bile poslušne. Civilizacija, nauka, tehnika, pak, ne traže legalnu primenu stvari, nego čine napor da pronađu metod kako da iskoriste stvari za svoje nelegalne ciljeve. U ovom procesu cilj magijskih mantri (danas obično čarobne reči u vidu matematičkih formula) nije korišćenje stvari prema osnovnom poretku načelu, nego bezuslovno podjarmljivanje stvari. Stvari ne prestaju da protestuju, i odupiru se. Čovek na višem stepenu uvek izmišlja nove formule za podjarmljivanje, a na nižem stepenu, ako mu se stvar odupire, on psuje. Većinom grdi Boga (druga formula traži pomoć Boga), jer je uveren da ga je Bog lišio moći nad
stvarima. Kao posledica početne korupcije, čovek je moć izgubio zbog svoje greške, i konačno može je ponovo zadobiti tek u jednom jedinom slučaju, ako ukine korupciju i vaspostavi ljudsku normalnost i vrati se u opšti poredak sveta. Naravno, pod stvarima ne treba podrazumevati samo metal i kamen i vazduh i vodu. Nije verovatno da će njihovo podjarmljivanje biti uspešno, ali su mogući delimični uspesi, samo da bi na koncu krah bio što veći. Stvar nad kojom je čovek izgubio vlast jeste stvar-svet ljudskih veza, množina odnosa privatnog i kolektivnog ljudskog života. I to je neuporedivo teže, čovek više nije gospodar odnosa i istinski ni ne sluti šta se zbiva. Nov razlog za psovanje. Stvari su neposlušne. Slede sopstvene zakone, i ne izvršavaju čovekove zapovesti. Po svemu sudeći čovekovi zahtevi nisu legalni. Nisu zahtevi poretka, nego samovolje. Zbog toga čovek ne traži kako da uspostavi legalnost svojih zahteva, nego hoće da realizuje svoju samovolju, i to po svaku cenu. To je ono što se naziva nasilje. Psovanje je čarobna formula demonskog nasilja. Potpuno je besmisleno i besciljno, kao i svako demonsko očitovanje. U stvarima nužno i uvek postoji osvedočeni otpor prema humanom. Postoji jezik koji čuva ovo znanje. U nemačkom Gegenstand, što znači predmet, i stvarno znači otpor. Slično je i značenje reči objectum. Međutim, stvar nije zlonamerno neutralna, mnogo pre je samo glupa na veoma teško dokučiv način. Zaista, jedva da postoji gluplja stvar nego da predmet, koji nije poduprt i nije obešen, sigurno pada. Celokupna tehnika je izgrađena na ovoj nepomerljivoj gluposti. Pored toga, mnogi se usuđuju da to nazovu zakonitošću prirode. Opasnost je u tome da ako humano onemoća i stvari budu tako otrgnute, biće već sasvim svejedno šta ko misli i kaže i čini. Anonimno samovoljno vrtloženje, koje se ne može slediti, i čije otkrivanje i opis zahteva beskrajan niz reči i vremena. ❖ Spoljne okolnosti su me, srećom, sprečile da vam odgovorim na poslednja tri pisma. Da sam vam pisao, samo bih vas zbunio. Ovako ste mi mogli saopštiti, potpuno i bez prekida, sve što ste želeli. Nemamo isto mišljenje. Vi zastupate stanovište konvencionalne svetlosti u Evropi, divite se Editi Štajn, o kojoj inače ništa nisam čuo, ali pred njenom čistotom moram da se poklonim, na osnovu onoga što vi pišete, i klanjam se rado, iako me njen primer ne može zadovoljiti. Sada nije reč o strahovitom i potresnom sakralnom dodiru svetaca. Ko pred njim ne klekne, njemu je teško pomoći. Ja sam nepoverljiv prema evropskim svecima. Ne samo zbog toga što zamenjuju samo svoju volju, pa otuda svetlost kod ovih bića ako je i visokog reda uvek izaziva utisak uzvišene licemernosti. Delaju pod prinudom, čak ako tu prinudu vrše sami nad sobom, pa i ako je prinuda i očaravajuća. Nisu slobodni ljudi. Kod mnogih je svetaca svetlost samo fiks-ideja. Maska i manija. To je pak samo psihološka i egzistencijalna kritika. Apsolutna greška jeste ona koju im prebacuje Čuang Ce kada kaže da sveca treba prezreti isto kao razbojnike. Ja za sebe to ovako formulišem: evropski sveci imaju pogrešnu, isključivo religioznu predstavu o normalnom čoveku, i ono što svojim životom realizuju odstupa od normalnosti isto kao i razbojništvo, samo na suprotnoj strani. Priznajem, isto tako ne bih voleo da živim sa svecima kao ni s haramijama. Smetali bi mi savršenstvom koje je izazovnije što više izgleda skromnije, i egocentričnije je što više izgleda požrtvovanije. Zbog toga smatram umesnom sumnju takvih ljudi koji mistiku svetlosti dovode u vezu s groznom sebičnošću. Sada ne govorim ni o gotovo opštem grču spasenja kod svetaca, jer bi me ispitivanje ovoga motiva daleko odvelo. Ako vas interesuje, sve je o ovoj temi rečeno u Brihadaraniaka upanišadi. ❖ Uvek sam se čudio što Crkva nije proglasila za sveca Klimenta Aleksandrijskog, Origenu, Kuzanusa, Paskala. Docnije sam to smatrao razumljivim samim po sebi. Ovi su ljudi odabrali manje
atraktivan put. Meni je lako da o tome govorim, jer sam gotovo od detinjstva ovako razmišljao: otkud to da je ljubav (hrišćanstvo) koja izgleda najbesmislenija i najsentimentalnija, i najapsurdnija u uspehu prosečnog čoveka, zaista jedno jedino moguće ozbiljno resenje života. Ona je najudaljenija od sentimentalizma, a na koncu je, pak, jedino ona razumna, čak u tolikoj meri da ko ne živi njome, ne može se ni smatrati normalnim, i nisam sklon da takvog smatram za nešto drugo do za izvitoperenog čoveka, čak za umno poremećenog. Ukratko, apsurdan je svaki život izvan hrišćanstva. Reč je o razumu. Čuvstva su verovatno hrišćanska od samog početka. Anima naturaliter christiana. Ali promena volje kod svetaca nije ispravno rešenje. Ispravan put jeste: početi od razuma. Ispravan i jedini i najteži. Jer kao što - izgleda - u čuvstvu postoji nešto izvorno hrišćansko, u razumu postoji nešto izvorno pagansko. U mojim učiteljima koji nisu bili proglašeni za svece, tokom cele mladosti me je zanimala ta misao, nalazio sam ovo razumno hrišćanstvo. Zbog toga se za mene kasnije javio jedan jedini protivnik, racionalizam, ponovna paganizacija Evrope, i zbog toga su mi vođe postali Jakob Beme, Viko, Sen-Marten, Paskal, Bader, u novije vreme Genon, Mariten, Cigler, Kjerkegor. Idem dalje. Zbog toga sam bio prinuđen - budući da me Evropa ne zadovoljava - da se obratim Indusima i Jevrejima i Kinezima, i tako sam otkrio baštinu, osnovno stanje koje obuhvata celokupno čovečanstvo, i tako sam u ovom osnovnom stanju našao u središtu svakog ljudskog bića znanje o apsolutnoj normalnosti. Treba otpočeti od oslobađanja razuma. Čuvstvo i volja su sami po sebi slepi. Najpre treba osloboditi razum, kao što to čini istočnjačka metafizika. Treba naučiti da se vidi. Čoveka koji je oslobodio razum Evropa naziva mudracem, ali ja protestujem protiv takvog naziva. Ovaj čovek, na koga mislim, uopšte se ni po čemu ne izdvaja i ne razlikuje od drugih. Čak nema ni poseban naziv. Kao što Čuang Ce kaže, to je stanje znamenite bezimenosti. Biti jednostavan. Biti normalan. Dok su ostali samo delimično ovde, ovaj čovek je u potpunoj celovitosti. Zašto? Jer je normalan. Jer se centar razuma nalazi u osnovnom stanju. Tu se nalazi fundamentum absolutum. Svaki voljni i osećajni život ima svoju tamu. Pre jednu vrstu opsednutosti. Protestujem protiv svega što degradira budnost. Prema apostolu Pavlu, osnovna reč volje je vera, a razuma viđenje, I ne treba živeti u veri, nego u viđenju. Vera je samo religija; viđenje je bivstvo u istini. Jovanov centralni pojam je ova istina, on Sveti duh naziva duhom istine (pneuma tés alétheias). Čovek samog sebe svesno i budno treba da načini sličnom bogu. Sveci čuvstva i volje zastanu u vremenu i dobu, i često se tu i razdrobe. Razumna čistota normalnog čoveka nalazi se izvan vremena, jer ju je on stekao, onoliko koliko je mogao, od svetlosti začetka početka. Ne verujem ni u šta drugo do u svetlost. Misao da je ljubav jedini ispravan način života samo zato prihvatam, jer je ona jedino razumna. Nonsens je ono što se nalazi izvan nje. Beme kaže za proroke da oni žive u historisches Wahn (istorijsko ludilo). Sveci takođe. Pokornost, žrtva, predavanje, strpljenje i ostale ojačane vrline nisu ništa drugo do nečuveni napor da se održi u ravnoteži konačno srozano svojstvo sveta, to jest da se razreši istorijski zadatak. Zadržati svet da se ne otkotrlja u pakao. Razum je fiksna tačka bivstva. Kako u mojim rečima ne bi ostalo tame, još treba da dodam: mahajana budizam daje naziv bodhisatva čoveku koji drugostepenim pitanjem smatra oslobođenje volje i čuvstva. Naziv bodhisatve je stran, sam čovek nije, jer je ovaj čovek zastupao verodostojni poredak života i u prvom razdoblju hriščanstva. Kasnije je iz ovoga poretka života, njegovog srozanog vida, nastala gnoza, još kasnije mistika. Dela i emocije jedva i dolaze u obzir. Jedno je važno, vaspostaviti normalno stanje sveta. Bez toga se ne može načiniti ni jedan jedini korak. Kad neko pribavi znanje o primordijalnom držanju (ljubav), mora ga održavati budnim u sebi. I to bez obzira na stepen oslobođenosti čoveka. (Uporedite da je primordijalno humano držanje ljubav i da danas ukupno čovečanstvo gradi na misli o borbi za opstanak. Kakav suludi mrak razuma!) Bodhisatva posle buđenja ima jednu obavezu: svoje znanje o normalnosti čoveka mora održavati budnim. Bez obzira kakav je stupanj oslobođenja on sam
realizovao. Bodhisatva preuzima zavet ako on i dosegne potpuno oslobođenje, odbiće spasenje, i uvek će se vraćati u život, prihvatiće patnju, pad, lom, smrt, samo zato da bi održao svetlost razuma. Ne dobročinstva, ne milosrđa, ne saosećanja. Ovaj čovek uopšte ne vodi računa o svojoj svetosti, i hoće da ostane poslednji u oslobođenju. Izvornu sličnost s Bogom želi da vaspostavi u celokupnom bivstvu, pre nego što se on sam vrati Bogu. Bodhisatva je veoma daleko od sveca uzetog u evropskom smislu, već i zbog toga što bodhisatva nije religiozan čin ni kategorija, i nije izuzetak, i ne odnosi se na jedan jedini istorijski život, nego je metafizičko držanje, važeći i obavezan životni poredak za svaki moj život (za moje celokupno postojanje) i za svakog čoveka. Ono što je za mene nesaglasno: lični doprinos svetog života, odnosno strasti spasenja, ili realizacija životnog poretka koji je jedini razuman, normalan i za svakoga obavezan. To dvoje ne može zajedno. Svetac nije univerzalno, već individualno poricanje života, i zbog toga ne spada u krug razuma i poretka, nego samo u viši red. Uvek je jednokratan, individualan, uvek vezan za sposobnost, uvek izuzetak. Nije razuman, samo veliki. Normalan čovek se smešta u univerzalnom poretku, dar mu nije potreban, bilo ko može da ga preuzme i da ga živi, nije višeg reda, nije individualan, nije jednokratan, nije izuzetak, nego je opšte pravilo. ❖ Narcis je ugledao sebe u vodi potoka i - priča se - strahoviti odraz njegove slike ga je toliko očarao da se više nije makao od potoka, i da je poremetio umom. Od tada se i stanje, kada je neko očaran sopstvenom slikom, naziva narcizmom. Cvetovi su obično ženskog roda (izuzev jasmina), samo je narcis, taj vitki, beli cvet muškog roda, i kao da ova demonska crta pripada skrivenim gresima muškog duha. Jer, izgleda, niko ne sme samom sebi da cveta. Žene se u ogledalu i ne dive same sebi, nego kontrolišu opšte delovanje ženstvenosti, dopadanje, i od samog početka su u ljubavi sa svojom slikom u ogledalu u poređenju s kojom je muška ljubav tek surogat (vidi Malarme: Irodijada). U magijskoj paralizovanosti Narcisa nema ljubavi. Hajdeger piše da je gledanje u ogledalo refleksija, odnosno povratak u prethodno stanje, ali ono što čovek vidi, nije odraz neskrivene istine; slika u ogledalu nije prosvetljenost skrivene stvarnosti. Ona uvek ostaje opsena, blještava i pod velom; ponajmanje razumljiva sama po sebi, ona nema nikakve verovatnoće u svojoj beznačajnosti, pa ipak jedva da postoji nešto što bi po dejstvu bilo trajnije. Upravo u tom hitrom i varljivom odrazu, kada se ustukne pred tim da sam taj stranac ja, i u svojoj začuđenosti više ne mogu da se oslobodim od nepojmljivog identiteta. Ljudska egzistencija započinje od suprotstavljenosti samoj sebi. Tek onda počinjem stvarno da živim ako mogu da se uhvatim u koštac sa samim sobom. Pogled u ogledalo se nalazi najdalje od saznavanja sebe. Onoga koga mi pokaže ogledalo, taj ne samo što nije ja, nego je morbidni reprezent moga bića. Ogledalo meni sučelice ne postavlja mene, nego ogledalo. Zadivljenost duha samim sobom je neizbežna i zabranjena. Zbog toga Rilke protestuje protiv čitanja napisa o sebi, budući da se nikada nije pomerio ispred ogledala. Zbog toga ne prihvata sliku drugih o sebi, jer ne može da podnese da ga neko uznemiri u viđenju sebe. To je višedimenzionalno samozavaravanje moderne pseudoegzistencije. Autobiografija je narcistička umetnička vrsta, kao i autoportret. Uvek ispod oka. Autobiografije Avgustina, Rusoa, Getea, autoportreti Velaskeza, Sezana, Van Goga. Sve je konfesija, a svaka konfesija je bezlična. Autobiografija je beskrajna dijalektika samozavaravanja, opijen svojim ogledalom, poremećenim umom samo gledati sebe samog. Omamljenost duha. Pogrešna svest o besmrtnosti. Prikazivanje se može zbivati samo u znaku metapoezije kada čovek sebe slika u uzvišenoj mogućnosti (Direrov autoportret u liku Hrista). Zbog toga konfesija nije očitovanje, nego demonsko samodopadanje, nije istina, nego čarolija. Velika opasnost slikarstva je izlaganje
(egzibicija), kao raskrinkavanje opijenosti duha, narcistički akt u kojem čovek ne vidi i ne može da vidi drugo do ogledalo. Umesto da slika samog sebe, on pruža neprosvetljenu čaroliju, jedna luda koja se opila sopstvenim likom, u neukusnoj omami prikazivanja sebe samog. Narcizam nema tema izvan sebe. On živi od toga što svoju sliku iz ogledala ponovo projektuje u sebe. On je neka od varijanti zadivljenosti samim sobom. Ali je ponajviše samoironija, na višem stepenu narcizma viši vid samomaženja koji se ne može savladati ni raskrinkati, jer očitovanje istine prikazuje okončanim, kako niko ne bi smeo da je takne, i da je drugi prosvetli. Otuda se on, skrivajući se u omami slike iz ogledala, nadnosi nad potok i u ogledalu vode gleda Narcisa. Lepom ženom se naziva ona koja ume da pruži viši pojam o telesnosti. Biti žena je inače zanimanje koje ispunjava celokupnu egzistenciju. Žena koja izvan sopstvene ženstvenosti traži druga prava daje za manje ono što je veće. ❖ Prosvetljenim se naziva onaj ko probije granice ljudskog života i učestvuje u svetlosti koja je višeg porekla od života. Svako ima „teoriju”, teoriju samo malen broj, ali dok je ona sasvim teorija, zatvorena je u sebe, lebdi odvojena od života, većinom iznad života. Da bi teorija bila ostvarena, što znači da se ostvari zamišljeni životni poredak, treba načiniti odlučan korak. Odrednica je: realizacija. Korak se u arhaičkom dobu nazivao posvećivanjem. Posledica posvećivanja jeste što čovek raspolaže moći nad takvom silom koja teoriju može da prebaci u životnu praksu. Znamo za trenutak prosvetljenja Bude i Ničea. Buda sam priča kako se posle asketskih vežbi u svetom gaju probudio u nirvani. Niče više puta govori o svom prosvetljenju koje se zbilo na SilsMaria, na visini od osam hiljada stopa iznad svega ljudskog. Budimo načisto da ovde i ovaj put nije reč o književnom delu, ni o proročkoj viziji, niti o umetničkoj ili drugoj produkciji. Ono što se ovde zbiva jeste zasnivanje životnog poretka. U oba slučaja. Nije religija, nije nauka, nije umetnost. Životni poredak je i temeljniji od svih, jer sadrži sve. Slučajno se može naći istina, ali niko ne može biti slučajno istinit. Ovaj put je upravo to ono o čemu je reč. Biti istinit u značenju istine. Ništa drugo nije važno. S Budinim prosvetljenjem započinje novo poglavlje baštine, hinajana i mahajana, kineski i japanski zen, tibetanska askeza, nešto o čemu Šakjamuni nije ni mislio, i nije ni smeo da misli, i nije ni mogao da misli, pa ipak je izviralo iz jednog jedinog svetlog trenutka, kao da je neko milijardama ljudi za hiljade godina stvorio novu bazu zemlje, i novo sunce kako bi je svojom svetlošću osvetljavalo i zagrevalo. Iz Ničeovog prosvetljenja ništa nije usledilo. Kada teorija prodre u životnu praksu, u baštini je to kao oslobođenje. Opšta i zajednička stvar čovečanstva. Svaka reč i korak Budin važeći su i obavezujući za sve ostale. U Evropi nema učenika, jedino postoje epigoni. Čovečanstvo nije u znaku univerzalnog oslobođenja (iskupljenja), nego u znaku takmičenja u kojem svako želi da bude prvi. Jednokratni postupci koji su za sve druge nevažeći. Kao da i nema egzistencije, samo situacija. Individualni uspeh. Ko sam ne dohvati svetlost, taj je izgubio svetlost. Jedan čovek ne učestvuje u delu drugoga, samo uživa u njemu, i imitira ga (eventualno krade). Jedan čovek se ne koristi rezultatima drugoga, ponajviše ih eksploatiše. Nema predaka ni potomaka. Nestala je prisnost zajedničkog rada, jer je individualan napor načinjen zbog oslobođenja. Svako započinje na samovoljnom mestu, pa ako i okonča, nema posledica. Ako prosvetljenje važi i za drugoga, nikada nije bez rezerve. Jednog čoveka ne može da sledi drugi čovek. Zašto? Ne treba da se bezuslovno držimo imena Bude i Ničea. Dve ličnosti mogu biti Ramakrišna i Paskal. Mogu biti Jadžnjavalkja i Kuzanus. Ono što kaže Buda ili Ramakrišna ili Jadžnjavalkja, to ne samo da je rečeno svakome, nego time što je rečeno svako je istinski pozvan, i pozvan je da se oglasi.
Ne mogu to da izbegnem. Nema sporednog gledišta, a pogotovo ništa ne ostaje skriveno. Prosvetljenje jeste kada neko samog sebe potpuno prosvetli i tu prosvetljenost bez ostatka saopšti drugome i želi je i kod drugoga. Ne očekuje istinu, nego istinski život. Ne da kaže istinu, nego da bude istina. U generalnoj konfesiji baštine čisto biće (svetac) samo sobom otvara celinu bivstva za svakog čoveka. Od onoga od čega je Buda stvorio svetlost za stotine miliona, od toga je Niče poludeo. Paskal, Kuzanus mogu biti uzvišeni i potresni u Evropi, Jovan Krstitelj, Avgustin, Tereza mogu biti ljudski i duboki, uvek postoji neka nepodudarnost između onoga što se kaže i onog čoveka koji govori. Ne preterivanje, ne uloga, ne laž, ne sitničarstvo, ne samoobmana, ne senka ili kal ili neukus ili ljubomora, ne nisko prilagođavanje dobu ili istorijskoj situaciji. Ovaj čovek nema nešto što Buda ima. Znam, ako Buda nešto kaže, zaista je tamo gde jeste, i vidim. Kuzanus, Paskal, Niče, Jovan Krstitelj, Tereza, Kjerkegor, Avgustin? Autentičnost koje nema u Evropi upoređenoj s baštinom. Ovaj nedostatak autentičnog životnog poretka mišljenje i religiju i nauku Evrope čini fantazmom koji nema istinitosti, i iza kojega većinom žive malecni crvi, tašta i gramziva bića, mušičava i otrovana, bića koja se ničega toliko ne plaše koliko radikalnih konsekvenci sopstvenih misli. ❖ Formulacija mora da bude precizna kako ne bi pružila priliku za nesporazume bilo na jednoj, bilo na drugoj strani. Po svemu sudeći započelo je sudskim procesom Galileju. Kler je trebalo da izgubi proces, jer sveštenstvu je bilo dozvoljeno da bdi samo nad ljudskim spasenjem, a ni njegovo znanje, niti moć nisu obuhvatali stvari prirode. Upravo zbog toga sveštenstvo nije bilo nadležno da se umeša u tu raspravu da li se Sunce vrti oko Zemlje ili obrnuto. Utvrđivanje prirodnih činjenica nema nikakvog uticaja na pitanje spasenja. Čovek može da živi uzvišenim i duhovno znatnim životom bez obzira na to što zna o gravitaciji. Za ispravnost načina života presudno je moralno i religiozno ponašanje, a na to uopšte nema dejstva ni uticaja znanje o tome kako kruže planete u astronomskom sistemu. Nenadležno je bilo uplitanje klera što je dovodilo u sumnju iskustvene činjenice, kao što je i kasnije bio nenadležan kada je, u ime nauke, na osnovu utvrđenih astronomskih ili fizičkih ili bioloških ili psiholoških fakata izvlačio dalekosežne, pogotovo negativne kosekvence koje su se odnosile na spasenje. Kler je trebalo da zauzme stanovište da istraživanje u prirodnim naukama ne spada među zadatke sveštenstva. Nauka se kreće u nižem krugu znanja. Rezultati njenog kruga znanja nemaju duhovni značaj. Međutim, kler je slučaj Galileja zaoštrio do problema moći. U to doba sveštenička (duhovna) kasta već odavno nije raspolagala inteligencijom koja bi mogla napraviti razliku između višeg i bitnog znanja (hindu: paravidja) i prirodnog iskustvenog znanja (aparavidja). Kler je tada već uzurpirao Crkvu i vladao svetom. Kler je trebalo da izgubi proces protiv Galileja, ne na toj osnovi što se nasuprot utvrđenim činjenicama prirodnih nauka pozivao na Toru, mada Tora nigde ne uči astronomiju, nigde ne kaže da se Sunce okreće oko Zemlje ili Zemlja oko Sunca, budući da je Tora paravidja, odnosno znanje koje se odnosi na bitna pitanja ljudske sudbine a kretanje, ili nepokretnost Zemlje je iskustveno pitanje. Posle procesa Galileju u Evropi su načinjene (s izuzetkom dva-tri mislioca) dve greške. Prva je što je kler pobrkan sa Crkvom, odnosno nije zapaženo da je duhovno jedinstvo zajednice i institucije čovečanstva kler iskoristio za svoju častoljubivu svetsku moć. Crkva je prema tome napadana na celoj liniji, izjave su dovođene u sumnju, povedena je borba protiv religioznih i moralnih teza i protiv poretka života, drugim rečima raskomadano je duhovno jedinstvo Evrope, i demoralizovana je Evropa. Druga greška je isto toliko važna: isto kao ni kler, Evropa nije bila u stanju da načini razliku između primarnog i sekundarnog značaja znanja (paravidja i aparavidja), i dok se ranije pozivala na
objavljenje i u beznačajnim prirodnim stvarima, sada fizičkim i biološkim i psihološkim faktima želi da potvrdi slobodu ljudske volje, besmrtnost, pitanja vrline i greha. Ono što je odredilo opšti smer mišljenja - pogotovu karakter onog smera koji je samog sebe voleo da naziva naukom prosvećenosti - sledećih vekova posle procesa Galileju nije, čak uopšte nije bilo traganje za istinom, nego proširenje pukotine koja je naneta procesom Galileju, i širenje pobede dobijene na procesu. Cilj je još jednom tresnuti i šutnuti Crkvu, otcepiti od nje još jedno parče, još jednom u nju zagristi, još jednom joj se podsmehnuti i još jednom se na nju oboriti. Celokupno prosvetiteljstvo, naravno na čelu s Volterom i enciklopedistima, bilo je u znaku ove pakosti. Kasnije je traganje za istinom Darvina, Marksa, Frojda, Fojerbaha, Drevsa (Drews) bilo prilično drugorazredno. Jedna jedina stvar je bila bitna, zbog koje su se i dopali masovno većini: razoriti Crkvu kako bi konačno ovu masovnu većinu lišili opterećenja spiritualne i moralne i religiozne obaveze, da je razreše od tako užasnog pritiska hrišćanstva, da se istinski oslobode svakovrsne discipline za anarhična uživanja u životu i da u ljudskom bivstvu ne bude važno ništa drugo do gutanje dobara koje nudi život, život smatrati uživanjem i pljačkati ga. To je oprostivo autorima koji su se kretali na nivou žurnalizma, takvima kao što su Darvin, Fojerbah, Marks, Frojd, Drevs. Isključeno je da se ova pakost može oprostiti Ničeu koji je u određenom pogledu postao glavni protagonista ove pakosti, poruge, jurišanja protiv popovskih laži, ograničenog ateizma, razjarenog antihrišćanstva, bezočne, lažne, glupe i podrugljive kritike objavljenja, i konačno one zaslepljenosti da puke vrednosti života pomeša s apsolutnim vrednostima bivstva, čak ih pobrka, pa čak da smatra višim vrednosti života od vrednosti bivstva. „Presudno je ono što je korisno za život”. Ili: „Istina je ona vrsta zablude koja za određenu vrstu ljudi najbolje osigurava uspeh.” Ni Niče nije umeo da pravi razliku između paravidje i aparavidje. Čak je pokušao da ovde, u ovom životu učvrsti i apsolutizuje svakovrsne vrednosti, to jest načinio je pokušaj za poremećenost uma time što je pokušao da utopi duhovno znanje visokog reda u praktično i prirodno znanje, drugačije rečeno više u niže. Crkvu nisu razorile istine koje je otkrila prosvećenost. Prosvećenost nije našla istinu, ali je nije ni tražila, jer nijedna jedina delatnost karakteristično prosvećenog mislioca, ponavljam i naglašavam, nijedna jedina delatnost nije bila traganje za istinom, nego osvetnički ratni pohod protiv Crkve i hrišćanstva i religije i spiritualnosti, i svaka misao (uz sasvim malen broj izuzetaka) izrečena za poslednjih četiri stotine godina nije nastala u znaku traganja za istinom, nego iz osvete nad Crkvom. Upravo zbog toga s gledišta fundamentuma absolutuma sve se može smatrati ništavnim, kao da niko ništa nije ni rekao. ❖ Maleno je naše znanje, ili bolje rečeno raspolažemo mnoštvom pogrešnih teorija, i onome nečemu što nazivamo naukom, svaka je radnja loša. Zato je mogla nastati zabuna da se čovek od životinje razlikuje samo u stupnju, ili, što je isto, čovek ima nešto količinski više nego životinja. Opšte je verovanje da čoveka koji se srozao sa svog egzistencijalnog ranga treba nazvati životinjom; na tome se zasniva darvinizam koji uči da između čoveka i životinje nema prekida, i frojdizam koji veruje da se psihičke teškoće mogu otkloniti uvođenjem životinjske razuzdanosti. Na ova pogrešna učenja naseo je i Niče, a od ostalih je samo utoliko bolji što se od gluposti koje izgovara više puta i očigledno i sam uplaši. Danas, kada se srozava opšti nivo humanog bivstva na celoj liniji, ništa ne izgleda izvesnije do da ne padamo nazad na bivstvo simplifikovanijeg i nedužnijeg životinjskog stepena, nego je upravo ono sasvim strano životinjskom, beskrajno je složenije i razornije, bivstvo koje upropašćuje humano i ne približava se životinji, nego se od nje udaljava. Ova nova kategorija se od Kjerkegora obično naziva demonskim. Ispod egzistencijalnog nivoa humanog ne nalazi se životinjsko, već demonsko. Ako
čovek padne s nivoa ljudske egzistencije, neće postati životinja, već demon. Ovaj demon ostaje human, samo razoren, srozan, pokvaren, moralno i intelektualno sve više podlo i tamno human, to jest demonsko uvek ostaje ljudsko, samo degradirano ljudsko. Brihadaraniaka upanišada kaže za znak raspoznavanja ljudske egzistencije: žrtva je životinja. Bivstvo je ljudsko onda ako biološki život instinkata neprekidno stoji (gori) u žrtvi, i žrtvovanje života predstavlja ono što jeste humano. Za ljudski život je karakteristično da je uvek više od života, i mora biti više. Obrnuto nije tako. Ako instinkti - kao što se danas zbiva - žrtvuju ljudsko za biološki život, čovek se ne srozava na životinjski nivo, nego na jednu vrstu neurednosti, ne među oštre životinjske instinkte, nego u podzemnu tminu, i ne povraća se sebi u životinjskom bivstvu, nego gubi svoju suštinu, postaje jadan, podlac, vetrogonja, nitkov, čak sebe samog može potpuno da izgubi. Ali pored toga je još više i kobnije ako čovek za svoj biološki život žrtvuje smisao i moral i poredak, ne doseže čak ni biološki život, jer je to za demona karakteristično, on toliko razori svet i sebe samog da onaj ko prvi mora propasti u ovom rasulu jeste on sam. Za čoveka nema neobuzdane životinje. Za čoveka nema oslobođenog životinjskog bivstva. Kad se razori ljudsko osnovno stanje, čovek ne postaje životinja, nego korumpiran čovek. Ispod pale ljudske egzistencije ne otvara se rusoovski ili darvinovski ili frojdovski ili tolstojevski ili ničeovski rajski nedužni svet životinje bez pitanja, nego pakao demona. Naša egzistencija je vezana za humano bivstvo, a humano ima poredak bivstva koji se ne može promeniti. ❖ Ako postoji prabiljka i prajezik, i ako postoji ljudsko osnovno stanje, postoji i praglas. Zbog toga muziku kosa i slavuja svako može da meri prema praglasu, kao i u čemu je i koliko Mocartova muzika srodna slavuju, Betovenova kosu. Sada nije reč o tome da čovek u junu, posle malo kiše, u bašti, prema sumraku, sluša večno istovetno trotaktno kliktanje šafranskog seva mužjaka žutog kosa, kliktanje koje ne može dosaditi sve do kraja sveta. Ptičja muzika je prodor u transcendenciju, ali bez i jednog koraka iz konkretnog života i bez napuštanja života. Glas ptice nosi sa sobom celokupnu zemlju. Ljudska muzika se uvek odeljuje od sveta. Na dreku mužjaka ženka se javlja sitnim, isprekidanim, pomalo bezobličnim, gotovo alogičnim tepanjem, na to mužjak opet zaklikće, i ženka opet, specifično ženskim glasom, kao da suvišno ističe svoju beznačajnost, iznova zacvrkuće. Kad se to ponovi dva-tri puta, čovek dobija utisak da je svedok porodične kavge, i već čuje svađu kojom se raščišćava atmosfera, svađu koja je u ljubavi nezaobilazan uslov pomirenja. Biti heroj znači ostati veran sudbini. Prihvatiti patnju, borbu, slučaj, smrt, greh. Ako to neko svesno u sebi učini, i preuzme na sebe, on stupa na neki viši stupanj, sam želi da sve reši, ili bar preuzima vođstvo, ne pouzdava se ni u koga izvan sebe, jer je nemoguće na bilo koga računati u ovome svetu. To je samopouzdanje heroja koje se s njim rađa. Život heroja je potpuno nezavisan od njegovog uspeha. Slava većine heroja je u njihovom padu. Oni su unapred uračunali tragiku. Ali to je tako ispravno. Nesumnjivo je to najlepši život, oblikom, svetlošću, ne zato što je najatraktivniji, nego što je od svih ostalih blistaviji. Sasvim pouzdano je nezreo, i to će i ostati. Heroj je uvek neodrastao, kao Ardžuna i Ahil. Biti heroj znači boriti se, i to bezuspešno. Zbog toga je herojska egzistencija tragična. Sanjati znači utopiti se u celinu bez ostatka. Hajdeger je Mocarta nazvao Božijom lirom. S te lire se razleže muzika u kojoj nema otpora. Zna za svoju predanost, i njegova muzika zapravo nije ništa drugo do dalje predavanje onoga što je on primio. Nigde se ne sudara, čak se i ne dodiruje. Pored herojske trube crnog kosa slavuj započinje tek kad se sunce skloni, i peva noću. Muzika ptica je više muzika od muzike ljudi; većom svojom polovinom muzika ljudi je govor. Zbog toga se kaže da je ljudska muzika nesavršen logos. I što je muzika viša, sve se više približava
ptičjoj. Ptici nisu ni potrebni glasovni sistemi niti glasovni nizovi. U jednom jedinom glasu ona ume da se raduje i da očajava, da drhti i da klikće, u jednom glasu ona je opojna i požudna, jeca, zove, razočarava se, igra se i moli, svesno i u ekstazi. I na svemu onome što peva, kao što kaže Gabrijel Marsel, nalazi se trag ujeda stvarnosti. Ptica u svom glasu i svojim glasom ništa međusobno ne razdvaja. Betovenova muzika je prepuna herojskih motiva kosa. Izazovno herojstvo koje sve sile poziva na borbu. U Mocartovoj muzici, bez uključivanja čovekovog bića, oglašava se bivstvo kao san, o prvom stanju sveta kada se svetlost i tama još nisu razdvojile. Kos se izdvojio iz sveta, i suprotstavio, probudio i rodio. Slavuj ne želi da se probudi i rodi. Jevreji objavu praglasa nazivaju bath gol. Izgubljen je ključ potpunog razumevanja izraza; danas se obično-prevodi kao glas nebeske devojke. To je onaj glas u kojem se zajedno nalaze grmljavina i šum kapljica kada u zatišju padaju po morskoj površini, plač deteta, glas proroka, pasija po Mateju i vašarska harmonika, uzdah i kloparanje točkova pulman-vagona. ❖ Zapeo sam na pola puta. Postigao sam da ni u šta ne budem upućen, ni za šta stručan, ali nisam uspeo da budem kvrgava vrba Čuang Cea koju niko ne može da koristi ni za šta. Uvek sam bio loš građanin, jer od aktuelnih kategorija nisam se prilagođavao ni građanskim egzistencijama, ni boemima, ni revolucionarima. Od uobičajenih životnih rešenja meni su od početka sva bila lažna, zajedno s njihovim kompenzacijama koje su za mene bile dosadne i neukusne. Najhitnije što sam našao u sebi jeste netačnost, u smislu povređene egzaktnosti, određene demonske drugostepenosti čija je posledica površnost, lakoumnost, nedvosmisleni kukavičluk i duhovna pohotljivost (eklekticizam). To je rezultat netačnosti i površnosti i prenagljenosti. Obično bih radije nešto ostavljao nego što bi mi radost pričinjavalo nalaženje. Bilo mi je na teretu. Nikada nisam dobro obavljao posao koji mi je bio spolja zadat. Kasnije, posle pedesete, namerno sam usredsredio svoju snagu na tačno izvršavanje obaveza, ali nije bilo slučaja da ih ne propustim. Bilo je bolno, iznova sam počinjao. Nisam se skrivao u nasleđe, konstelaciju, strukturu i druga teorijska opravdanja kako bih sebe opravdao. Neozbiljnost se nalazi u središtu joge moga života, ali i tu sam je preskakao. Znao sam da biti egzaktan znači odreći se genijalnosti, ali i da je egzaktnost moralni kvalitet. Meni bi ovo poslednje bilo neophodno. U jednom trenutku sam napustio rafinovano skrivanje i kamufliranu dijalektiku laži, ali više zbog toga što mi je ukus postao tananiji i što je poraslo moje častoljublje. A sve naročito fragmentirano, i kao par excellence moderan čovek u aljkavim veličinama surogata. Nije bilo u meni strpljenja kako bih bio veran svom višem biću, ali nije bilo u meni ni etosa kako bih se tog bića odrekao. Uspeo sam da ništa bolje ne saznam, ali nisam uspeo da to priznam do krajnje tačke. Nikada nisam imao nevolje s onim što znam, jedino s onim što jesam. Zbog nečega svako mora da se vrati. Između lakoumnog sveštenika i pokajničkog vetrogonje kao nevernik koji sanjari u svojoj melanholičnoj nevernosti, i virtuozni lažov koji ni pokajanje ne prima ozbiljno. ❖ Ne zna se tačno ko je tvrdio da u mađarskom jeziku reči i rečenice dolaze u poretku njihove važnosti. Bitnije dolazi napred, jer se akcenat nalazi na početku rečenice. Taj verovatno nije bio Mađar. Našu teoriju jezika pravili su Nemci, ili je svakako načinjena pod uticajem nemačke filologije. Red reči u rečenici ne može biti samovoljan. Samo kad je prosečna temperatura u poeziji viša, poredak određuje sloboda koja odgovara stepenu toplote. Što je vatra veća, sme se sve više. Kad žara nema, neprecizan red reči - jer je neopravdan - ostaje retoričan i patetičan. U ovom slučaju rečenicom ne vlada poredak, nego plahovitost. Pogrešna je tvrdnja da se akcenat rečenice nalazi napred. Ta tvrdnja se ničim ne može opravdati.
Naprotiv, najvažnija je poslednja reč: zaključni akord gde se rešava smisao i gde rečenica postaje neopoziva. Zbog toga je na kraju mesto predikata. To je poslednja reč. Završetak. Kao konkluzija u matematici i logici, kao poslednja scena u drami, kao završna reč na skupu, kao pouka u basni. Predikat pomeren prema napred poremeti ravnotežu rečenice. Osnova konstrukcije nije gramatika, već uzbuđenje. Spokojstvo se gubi i dolazi pod uticaj atmosfere. Što je predikat više pomeren prema napred, sve se više približava uzviku, gde reči nisu u logičkom poretku, nego su poremećene prema buknuloj strasti. Nije to aljkavost, nego ludi krik. Novine ne kažu da je vlada pala, nego: pala je vlada. Zašto? Jer klikće od senzacije. Kada se predikat nađe napred, to - jer se koristi vanredan red reči uznemirava i izaziva uzbuđenje. U staloženo sazdanoj rečenici koja sadrži ozbiljnu izjavu predikat, kao stvarno težište izjave, nalazi se na poslednjem mestu. Loša poezija, novinarstvo, kuhinjski jezik, iznenadna i nepoštena beseda, nepromišljena improvizacija prepoznaju se po tome što ne govore, nego se deru i recituju i agituju. Gramatičku vrednost rečenice određuje precizan red reči, a njegov znak raspoznavanja jeste što rečenicu - sem ako nema nekog naročitog razloga za odstupanje - zaključuje predikat. Svaka rečenica predstavlja takve terazije gde se na prvom tasu nalaze delovi rečenice pod upravom subjekta, a na drugom je sam predikat koji održava ravnotežu. Predikat je imenitelj rečenice. Red reči u poeziji određuje temperatura nadahnuća. Plemenitost proze precizna gramatika. Između njih dvoje nalazi se ono što nije ni ovo ni ono, brbljanje bez reda i težine, vašar, vika, zbrka, ulica, reklama, senzacija, bilo da je rečeno, bilo da nije, ništa ne znači. ❖ Martin Buber tvrdi da intenzitet našeg života ima tri stupnja. Prvi je kad neko živi u krugu neposrednog objavljenja. Tako su živeli Buda i Muhamed i Bal Šem Tov. To je mit. Legenda je slabija. Čovek ne živi u svetu objavljenja, nego u uspomeni na njega. Treći stupanj je sumnja, zaborav, kritika, poricanje. Stupnjevi se mogu obrnuti. Može se poći od kritike, i uzdići se u legendu, odnosno u uspomene. Sve zavisi samo od toga da li čovek može da se zagnjuri u onu dubinu gde se uspomene nalaze zajedno. Znam da je to moguće. I odatle je moguće uzdizanje do mita, i čovek može biti svedok neposrednog objavljenja. I to je moguće, jer svaki čovek čuva u sebi uspomenu o svakom zbivanju u svetu, i u večnosti bira onoga učitelja koga je najviše zavoleo. Načiniti neposredno objavljenje? To je najveći poduhvat čovekovog bivstva. Niko u Evropi nije mogao da izvrši ovaj zadatak, sem Jakoba Bemea. Pod objavljenjem treba razumeti učenje o verodostojnom životu. ❖ Čovek se može vratiti samo tamo gde je već bio. Najpre sam se iz novog doba vratio u hrišćanstvo, a da se nisam odrekao zajednice sa novim dobom, niti prihvatanja njegovih teškoća, pa smatrao sam ga dostojnim mržnje i pobune protiv njega, i nikada ga nisam toliko prezreo da bih ga hvalio. Potom sam se iz hrišćanstva vratio u baštinu, tamo gde se i hrišćanstvo nalazi kod svoje kuće, među Jevreje i Induse, Kineze i Egipćane, među Indijance i Grke, tamo gde se rodilo i hrišćanstvo, tamo gde su svaka misao i običaj, ritual i ideja, zakon i znanje toliko slični da se mogu zameniti, i sve što postoji još je međusobno sasvim blisko. Potom sam se iz baštine vratio u osnovno stanje, na temelj, u status absolutos, a da se nisam odrekao bilo novog doba, bilo hrišćanstva, bilo baštine, sve sam doneo sa sobom i vratio na njegovo mesto, i vratio sam se u bivstvo, a da nisam porekao život, tamo gde ništa nije slično, i nije srodno, i ne može se zameniti, nego je jedno, tamo gde ništa nije nepravilno, nego je normalno, upoređeno s njim sve ostalo je relativno i slučajno i prolazno, gde suprotnosti čine celinu, i spolja i iznutra je isto,
vatra i voda se nalaze jedna u drugoj, jer je središte, jedino, bivstvo, nepokretnost i večnost. ❖ U sedamnaestom i osamnaestom veku mnogi su i mnogo lupali glavu o razlikama među ljudima, i racionalistička grmljavina francuske revolucije o jednakosti nastala je po svoj prilici iz ovog mozganja. Jednakost je pljačka jedinstva, kaže Sen-Marten. Loša je osnova racionalističkog računa. On računa s jednakošću, mada u ljudskom društvu nije reč o realizaciji jednakosti, već jedinstva i uvek o njegovom ponovnom ostvarivanju. Jednakost je moguća samo s potpuno kvantitativnim činiocima. To postoji u apstraktnom prostoru matematike, nigde drugde. Nedvosmisleno je osoben zakon postojanja živih bića da svako biće u svakom slučaju (sasvim pouzdano po analogiji s jedinstvom višim od sebe) živi kao u sebe zatvoreno i samostalno jedinstvo, izdvojeno, posebno, što je svakome vidljivo i za sve ustanovljivo. Kada se živa bića raspadnu ili srastu, ne nastaje neka indiferentna gomila, nego novo kvalitativno jedinstvo unutar koga činioci nisu jednaki, već različiti, isključivo zato što se ujedinjuju u drugo jedinstvo. A uslov jedinstva jeste da se elementi međusobno razlikuju. Kad bi elementi bili jednaki, čovek ne bi umeo da ih razdvoji. Ideja jednakosti je stvorila ovu konfuziju, i ova zbrka isključuje jedinstvo. Stvorena je jednakost, a time je opljačkano jedinstvo. Moderno društvo jednakosti, to jest demokratija, počiva na pogrešnoj kalkulaciji racionalista. Demokratija je nespretnost, o socijalizmu da i ne govorimo. Neprekidno sprečava sebe u tome što je jedini uslov normalne egzistencije. Zakon života živih bića jeste jedinstvo; jedinstvo zavisi od različitosti autonomnih elemenata. Demokratija je konfuzan vid socijalnog. Nije reč o jednakosti, a ne može je ni biti, jer u krajnjoj liniji i zapravo svi misle na jedinstvo, ali kao posledica loše kalkulacije o jednakosti veruju da jedinstvo ostvaruju jednakošću. Međutim, jednakost je pljačka jedinstva. Tamo gde demokratija želi u ime jednakosti da likvidira razlike koje postoje među ljudima ne primećuje da uklanjanjem razlika (ujednačavanjem) stvara metež. Pospešivanjem jednakosti društvo uvek postaje konfuznije. Ova potpuno zbrkana formacija naziva se socijalizam, čiji je smer sledeći: kako bi društvo bilo homogeno, treba iskoreniti sve razlike. Čovek želi, i oduvek je želeo, jedinstvenu zajednicu, integrisano društvo, unutar kojega se sjedinjuje svaki činilac (narod, kasta, jezik, klasa, religija, grupa, individua) potpuno zadržavajući svoje razlike i osobine, zbog toga što se mogu integrisati samo na pravi način diferencirani činioci. Ne može se stvoriti jedinstvo od elemenata koji raspolažu preklopljenim granicama i nerašćišćenim konturama, to jest neautonomnom egzistencijom. Trenutno, za društva na višem stupnju nije karakteristična demokratija, nego međusobna bliskost elemenata društva i raščišćenost odnosa, odnosno integrisano svojstvo zajednice. Društva na nižem stepenu socijalnog su dezintegrisana, neraščišćeni su odnosi između klasa i kasta i jezika i nacija, činioci se ne povezuju, organizam je bez pravila i bez reda. Veze nisu izgrađene, individue ne žive u unanimitetu, nego su međusobno nepoverljive, međusobno se ne poznaju i plaše se jedna druge. Sve su to znaci raspoznavanja dezintegrisanog društva. Ujednačavanje ekonomskih razlika ne čini društvo više integrisanim, to jest ujednačeni prihod ne skraćuje razdaljinu među ljudima. Ali razdaljinu ne skraćuje ni proširenje političkih prava. Još manje integrisano društvo stvara jednopartijski sistem. Moderne diktature su ekstremno dezintegrisana društva, gde ne samo da nema jedinstva, nego u interesu lakšeg ostvarivanja političke moći posebno se motri na to (državna bezbednost) kako se ne bi integrisale grupe i individue i mišljenja. To su narodi koji žive u pseudosocijalitetu gde se sprovodi svesna socijalna dezorganizacija protiv ostvarivanja jedinstva. Gde se integracija često sprečava terorom. Šteta je eksperimentisati s prepredenim teorijama, ali je još veća šteta primenjivati teror. Ključ je prost, čak i nisu potrebni tomovi. Celokupno znanje može da stane u desetak redaka. Reč je o proizvodnji homogene gomile (mase) kojom se upravlja pritiskom na dugme uz potpuno
ukidanje diferencijacije u modernim demokratskim društvima. Ako je negde moguće zapaziti pljačku jedinstva, onda je ona ovde svakome vidljiva. Što je društvo uniformisanije, i što se više ukidaju razlike među ljudima, ono je sve više dezintegrisano, i sve je udaljenije od jedinstva, odnosno od normalne društvene egzistencije. S obzirom na opšti duh i ustrojstvo društva, ono može biti socijalno (integrisano), ali i socijalno oslabljeno (dezintegrisano). Socijalno je društvo koje potpomaže diferencijaciju osobina svojih individua, i ustrojstvo tome i služi; socijalno oslabljeno (dezintegrisano) je društvo čije ustrojstvo postavlja smetnje u razlikovanju, vrši uniformisanje, održava privid jedinstva, zapravo samo sebe dezintegriše ujednačavanjem. Naravno, kolektivna samospoznaja je teška. Mnogo teža nego lična samospoznaja, jer poseduje manje i prostije zakone. Po Lao Ceu samo jedan: ne umešati se. Ko uradi, pokvari. Ko hoće da popravi, uništi. Neznalice neprekidno deluju. ❖ Malo znamo o normalnom čoveku, ali jedno sasvim pouzdano, da se njegova individualna različitost ne sukobljava s opštom, nego dopunjava. Danas je nedostižna. Danas se treba suprotstaviti individualnom i opštem, zbog toga nema ni normalne individue, ni kolektiva, samo korumpirano ja, i rulja. Individualna različitost i opštost zato se međusobno dopunjuju u normalnom čoveku jer to tako sledi iz životne koncepcije normalnog čoveka. Naša je životna koncepcija kratkoročna. Zaključuje se na granici biološkog života, i mi smo zatvoreni u svoj život. Ovde treba uraditi i postići sve. Vreme je kratko i granica uska. Posledica viševekovnih loših informacija je nasedanje na zabludu da zajedno sa životom nestaje naše biće, i otuda najveći deo našeg postojanja nismo izgubili, jer ga čovek ne može izgubiti, nego smo ga zatamnili u našoj svesti. Sve ovde i smesta; hitati, i što god se može požderati i prikupiti i opljačkati, požudno i razjareno i podmuklo. U dugoročnoj koncepciji života ne treba hitati. Ima vremena. Danas računamo na minute, možda na dane. Za Budu je vreme bilo sasvim drugo. On kaže da je bivstvo poput kamene kocke široke hiljadu koraka, dugačke hiljadu koraka i visoke hiljadu koraka, i ako je neko svakih hiljadu godina pomiluje mekim platnom, kocka će se pre strošiti, nego što će bivstvo nestati. Postoji ovakav dugoročni život. Postoje žene na čijem licu se vidi da su se pripremile na beskrajnu brigu o životu, i samo se smeškaju na biološkoj granici života. Počev od trenutka buđenja, bodhisatva prima k znanju činjenicu beskrajnog života, i zna da delo konačnog oslobođenja čovečanstva treba nastaviti do bezgraničnih vremena u sve novijim i novijim otelotvorenjima. Naravno, ovo je simbol. Kao što je i svako novo otelotvorenje simbol beskrajnog trajanja života koji otvara sve granice, života koji se otvorio u bivstvu. Život niže vrste, pak, zatvoren u biološke granice ne zavisi od toga što je kratak, nego što je u ovoj kratkoći prinuđen da bude nebitan. Život postaje i može postati substancijalan samo u beskrajnosti. Što je dugoročniji tok koncepcije života, tim je manje Ja i mase. Tim se manje međusobno isključuju individua i kolektiv, U beskrajnoj otvorenosti se ne sukobljavaju individualno i opšte. Imamo obilje vremena i prostora, biće za svakoga, svi se možemo smestiti, svako može bez povrede da bude on sam, ne treba se bojati i skrivati i lagati i pribirati i žderati i hitati. ❖ Bez obzira na manje prekide, u Evropi je mir potrajao od Napoleona do svetskog rata, s druge strane ovaj mir - izuzev nepodozrivih o kojima inače nikada ne treba voditi računa - niko nije umeo (niti je bio sklon) da primi ozbiljno. Ne kao da je pretio rat. Mnogo pre, jer je korumpirano svojstvo mira učinilo poželjnim - ne baš rat, ali pouzdano - da dođe do konca ovo grozno i idiotsko razdoblje. Izbijanje rata 1914. godine i ruska revolucija 1917. zato su izazvali takvo ushićenje, jer se verovalo da će uspeti oslobođenje od ove korupcije. U kvarnom miru čak je i đavo izgledao kao oslobodilac.
Naravno, mir od dvadesete do četrdesete postao je još više korumpiran. Danas, u trećem miru situacija je bitno drugačija: čovek jednoznačno čezne za mirom, ili za ratom, jer ovo ovde nije nijedno, kao što kaže Hajdeger, a odmah potom i Kami tako ubedljivo razvija ovu misao. Naime, mir nije kad topovi ne govore, ni kad gruvanje ne remeti čoveka koji se u svom podlaštvu zaštitio tišinom. Mir ima jednu jedinu osnovu, i ako mir nije izgrađen na istini, on će bezuslovno i pouzdano u svakom slučaju ponovo biti narušen. Upravo zbog toga nema sporazumnog ili kompromisnog mira ili mira koji se održava uz pomoć policije; i da ne bude mir ne mora bezuslovno da bude rat. Enoh je najtežu posledicu korupcije čovečanstva video u tome što uk estin eiréné, za njega nema mira. Što se tiče neposredne budućnosti, umni ljudi proriču da rata neće biti, ali će užasna nepravednost, koju u saradnji održavaju ne-ratno i ne-mirno stanje, na koncu postati nepodnošljiva. Ovu primenu ratne pomame na mirne odnose Solovjov očekuje u dvadeset i prvom veku, posle dvadesetog veka koji je protekao u znaku ratova. Međutim, mogućnost za tu realizaciju već postoji, iako potpunu realizaciju još sprečava nekoliko ljudi. Trula omamljenost, koja je obeležavala mir građana prošlog veka nasuprot sadašnjici (kada se teror pakuje u svetloplavu bolećivost), mogla je biti prijatnija. Naročito je mogla biti prijatnija za moćnike, jer bi onda mogli da primenjuju tehniku kamufliranih postupaka za skrivanje svojih zločina. Danas je to gotovo potpuno isključeno, jer čovek vičan nitkovlucima prozire smicalice vlasti, iako s letargijom može da prihvata nepravdu. Zbog toga je danas svaka težnja za mirom postala sumnjiva, jer mir drugačiji od Solovjovog, podlost uvijena u sladunjav teror i razvratno blagostanje, potpuno je nemoguć, i čovek stoji, u srcu mu skrivena žudnja za osvetničkim ratom, više želi rušenje sveta do crne zemlje, nego trajno održavanje svoga mira. Nema pravednog rata, ali ima mira čija je nepravednost veća od rata, i tada čovek ludo čezne za ratom. Danas bi rat značio kobno uništenje; mir je verovatno mučniji, i naročito nagoveštava radikalnije srozavanje. ❖ Gete kaže da oko ima prirodu sunca: jer ono što hvata svetlost i samo treba da je od svetlosti. Wer Gott erkennt, muss selber göttlich sein. Međutim, to nije poslednja reč koja se može reći o oku i koju treba reći. Izgleda da je Žohar ona knjiga koja sve zna o oku. Iz oka gotov, završen i potpun svet gleda na kosmos, i nazad na samog sebe; jer ono što vidi celinu stvarnosti i treba samo da bude potpuna celina stvarnosti. Ono što u oku nazivamo vidom, samospoznaja je sveta u čoveku, i samospoznaja čoveka u svetu. Janus koji vidi i prema unutra i prema spolja, i vid se nigde ne može zaustaviti, vidi preko svih granica, i ne samo u beskraj, nego i beskraj. Kosmos gleda čoveka, i čovek kosmos, pogled i uzvraćen pogled stapaju se u oku, jer je svet čovekov Gegenwurf, kao što kaže Beme, čovek je projektovana kopija sveta i svet čoveka. Svet je uvek poredak. I oko je logički i etički i estetički sistem, jer videti znači odmeravati i vrednovati i sistematizivati i odlagati, i vid je smeštanje u sistem. Sistem koji gleda iz oka, vidi u svakog čoveka, jedini je i neponovljiv, budući da je u bivstvu sve individualno. Sistem koji vidim, i koji se međusobno gleda, istovetan je sa svakim, budući da je u bivstvu sve uzajamno. Beskrajno ogledalo, ogledalo u ogledalu, jedan čovek u drugome, jedinka u zajednici, čovek u svetu, i obrnuto. U središtu svega jeste oko koje vidi i meri i upoređuje sa sistemom postojećim od početka, koji je sistem sazdanog bića, i zbog toga s tajnama bića, koje otkriva, i s njegovim očitovanjima, koje skriva, sa svetlošću, koju dobija od Sunca, i koju daje Suncu. Sistem se precizno može iščitati u oku i iz oka; ali ne specijalno iz njegovih osobina, nego iz nepokrivenosti koja se utopila u jednu višu dimenziju i zgusnuta se u znak viđenja. Potpuno probuđeno otvoreno oko. Laž (prevareni život) potpuno se može razumeti samo iz oka. Laž nije prisustvo demonske raspomamljenosti, nego prikrivanje demona zbog nečega. Zbog toga je teško lagati, jer oko ne ume da se skrije. Kad čovek hoće da vidi, oko mora da otvori, i ako je oko već otvoreno, pod svim uslovima mora da otkrije ono što je skrivalo, to jest čovek otvaranjem pokazuje da je oko zatvorio. Okom vidimo, i okom smo viđeni, sistemom koji se nalazi u očima zatvaramo oči, ali onda ne vidimo i ne
možemo da vidimo. Ko se skriva, on bezuslovno mora da vidi toliko manje sveta koliko se sakrio. Lažna egzistencija mora da vidi falsifikovan svet. Stvarnost i istina su uzajamno zavisne, stvarnost vidi samo istinski čovek. Istinitim nazivamo onaj sistem koji zna da otkrije stvarnost. Ko se sakrije, on je sebe isključio iz istine. Oči koje se skrivaju poremete svoje viđenje, ne vide čisto, i što neko više laže, tim vidi manje. Oko vidi u sistemu: jedne oči u sistemu tamnice, druge u sistemu bordela, u sistemu vašara, u sistemu dečje sobe, statistike, dvojnog knjigovodstva, grafikona. Neverovatno je malo čistih očiju koje vide u sistemu mora i zvezdanog neba, i žive kao braća drveća. Razoreni sistemi, oči zastrte velom, slomljene u laži života jedva i vide nešto drugo do novac. Verovatno ne vidimo ni najočiglednije činjenice, jer naša lažna egzistencija apriori zatamni naše viđenje. Šta je ono što postoji? Preplet čovek-svet, ja—ti, jedno je oko drugoga, gledaju se međusobno, dva sistema koji jedan drugog, jednog u drugom vide i odmeravaju, i sami o sebi govore sve do poslednje reči, što neprikrivenije tim bolje otkriva drugog u onome što sam o sebi kaže, i u onome što u drugome vidi, i kakav svet nosi u sebi, i prema tome u kakvom svetu živi. Istovetno je ono što oko vidi, i što u oku vidim. ❖ Ispravno držanje po svemu sudeći nije nestrpljivo negodovanje što je svet na onom stupnju korupcije na kojem se nalazi, što je ta korupcija u porastu, i što se istina života sve više gubi. Ispravno se sasvim pouzdano ponaša onaj ko se potrese kad vidi da se posle mnogo hiljada godina vladavine razbojnika istina ovde još uvek nalazi bar u tragovima; začudi ga što onaj koji ipak čini napore radi istine, i time provocira javnu sablazan, nije iskorenjen. I ovako kako jeste nedvosmisleno je gotovo čudo i mora da za to postoji neki jednostavan razlog. Kabala uči da se svet još održava, jer na zemlji živi četrdeset pravih ljudi. Iz sensus communisa izgleda - istina se ne može ukloniti. Poznatp je da je sensus communis znanje i svest o osnovi ljudskog bivstva, koje se nalaze u svakom čoveku. Zbog toga se korupcija sama po sebi ne može održati. Ona se bezuslovno mora pozivati na istinu. Bilo koliko da je nezgodno, istina ne može nestati. Indusi kažu: sat - što znači istina i postoji, to jest postoji samo što je istina. Život koji se danas smatra važnim, nije vrednost po sebi. U novije vreme, naročito od Ničea, traje pokušaj da život sa sebe odbaci sve i da ostane kao jedina vrednost. Pokušaj toliko nije uspeo da u ovom trenutku nema misli koja bi trajnije propala. Čoveka koji živi korumpiranim životom akceptiranim posredstvom takozvanog sveta (istorija, konvencionalni sistem laži), i samog sebe stavlja pod zaštitu ugodnih ideja, treba smatrati čovekom lažnih života (pseudoegzistentan život). A treba ga smatrati takvim, jer ne laže izuzetno i zbog slabosti, jednom, nego neprekidno, i svoj život gradi na ovoj permanentnoj laži; ali i zbog toga što nije stvarna činjenica, nego ga je zavelo sopstveno biće. Egzistencija i pseudoegzistencija u svom postojanju nisu jednake vrednosti. Bilo koliko se ustručavamo, neko će to, ranije ili kasnije, morati da kaže. A dva čoveka nisu jednake vrednosti u jednom konačno formulisanom bivstvu. Naravno, ovo bivstvo nije spasenje, i nije drugi svet, i nije večni život. Sve su to naivne reči religiozne nespretnosti. Čak je pitanje i da li uopšte postoji ovakvo konačno bivstvo. Mogućnost konačnog bivstva je otvorena, i ostaje otvorena, upravo zbog toga nemamo nikakvog saznanja o konačnim posledicama ni istine ni korupcije. Ostaje sumnja da 1. ovo konačno bivstvo nije ništa drugo do fantazmagorična zadovoljština onih koji su nastradali u životu. Jedna okorela vlast ranije je idealu rekla amin, uz veliku ceremoniju i bezbroj laži je osveštala lakovernost kako bi, zasnivajući je na tome, održala svoju vlast. Ali istovremeno ostaje sumnja
2. da se poricanjem konačnog bivstva tu smestila druga, novija okorela vlast koja želi da odvrati čoveka od spasenja i drugog sveta i večnog života samo da bi ga lišila mogućnosti zemaljskog života, da konačno stavi svoju šapu na čoveka, i da bez smetnji sprovodi svoju iznad svega nitkovsku vlast. Egzistencija i pseudoegzistencija u svome postojanju nisu jednake vrednosti. S obzirom na istinu postojanja, egzistencija je u prednosti, što ne znači ništa drugo nego da se ova prednost ne može zameniti za svetovne povlastice. Povlastice su: glas, imetak, vlast itd. S obzirom na životna dobra, pseudoegzistencija je u prednosti, što ne znači da do svetovnih dobara stiže po cenu odustajanja od svoga bića. A zašto sadržaj istine čovekovog života bezuslovno stoji na putu pribavljanja svetovnih dobara, i zašto bezuslovno mora da odustane od istine svoga bića da bi pribavio svetovna dobra, to je nesumnjivo najuzbudljivije pitanje ljudskog bivstva. Naravno, može se pretpostaviti da istinoljubivi život i pribavljanje životnih dobara bivaju međusobno suprotstavljeni kao posledica neke greške, to dvoje se zapravo ne isključuje. Vernost istini i pribavljanje dobara konačno zbivaju se u međusobno nezavisnom prostoru. Egzistencijalno bivstvo ne treba neizostavno da bude na gubitku u svetovnim stvarima; pribavljanje dobara je moguće ne samo za korupciju. Ovakvo verovanje u svakom slučaju postoji. Obično se smatra da neko što je više korumpiran pribavlja sve više dobara, a što je više veran istini, sve manje dobara. Međutim, sve su to tek verovanja, ništa više. Između egzistentnog i pseudoegzistentnog čoveka, pak, postoji nepomirljiv i uzajaman antagonizam. Čovek pravednog života prezire korumpiranog (zbog njegovog držanja) i zavidi mu (zbog dobara); korumpirani čovek mrzi egzistenciju pravednika (zbog njegove intaktnosti) i boji ga se (jer je u postojanju višeg nivoa). Ali je najvažnije da je verodostojan svakodnevni čovek u svim vremenima potvrđivao suprotstavljenost, postaje sumnjiv i izgleda da gotovo isključivo sebe štiti, želeći da stvari zabašuri, i zbog toga nije dobronameran. Treba prihvatiti antagonizam egzistencije i pseudoegzistencije. Pitanje stvarnosti konačnog postojanja ostaje otvoreno. Međutim, pitanje je na ovoj tački mnogo složenije. Izgleda da ima ljudi koji su u otvorenosti i ne odlučuju; ima ljudi koji zauzimaju konačno stanovište. A izgleda da oni koji ne odlučuju, ostajući u otvorenosti i otvoreni, mogućnost konačnog bivstva drže nerešenim. Drugi ga zaključuje, pa ili kaže: postoji, ili kaže: nema ga. A to već znači zauzimanje stanovišta u egzistenciji, ili u pseudoegzistenciji. Pravedno bivstvo se u svakom slučaju može prepoznati po otvorenosti, lažni sadržaj bivstva po zatvorenosti. Biti egzistentan znači biti otvoren i nezaklonjen, pseudoegzistentan, pak, znači ostati skriven i zatvoren. Jovanovo jevanđelje istinu označava rečju alétheia, što znači - nasuprot laži i zatvorenosti i skrivanju - istinu i nezaklonjenost i otvorenost. Nepouzdano je znanje o konačnom postojanju, samo bivstvo je otvoreno, čovekovo držanje u bivstvu je nezaklonjeno. Zbog toga baština kaže za bivstvo da ono nije cilj, nego put (tao, via, veritas, vita). O konačnom (verodostojnom) bivstvu svako raspolaže znanjem koje je s njim rođeno. Uvek je sporno, zbog toga je nerealizovano, čak je to ono što treba realizovati, čak od čije realizacije zavisi istina ljudskog života, jer realizacija ili nerealizacija ovoga bivstva presuđuje da li je čovek egzistentan (aléthés, nezaklonjen, otvoren, istinit), ili je pseudoegzistentan (zatvoren, skriven, živi u samoodbrani, lažan). Konačno bivstvo je objektivno, ali se ne može dokazati, verovatno je evidentno. Vrednost postojanja ljudske egzistencije zavisi od bića projektovanog u ovaj neuhvatljivi okeanski svet. Ponavljam i naglašavam, ovo bivstvo nema nikakve veze s drugim svetom, ni s večnim životom, niti sa spasenjem. Unutar otvorenog postojanja nema nikakve granice niti razlike između života i drugog sveta, života i spasenja. Mere našeg života su loše, zbog toga je loša i mera za sveca, jer je svetac
višeg nivoa i izuzetan samo u vrlinama, a ne u postojanju. Ali zato što je višeg nivoa i izuzetan, on nije normalan. Ali je normalno konačno bivstvo, i otvoreno je neprekidno za sve. Svetost je samo religija. Lažno je rešenje religije koje se odnosi na konačno bivstvo, jer merom strašnog suda primenjuje i stavlja u izgled deus ex machina kada čoveka meri na osnovi njegovih grehova i dobročinstava, a ne na osnovu težine njegovog bivstva. Vrlina je važna, ali nije dovoljna. Religija je istinita, ali je premalo. Istinu ne rehabilituje ontološki, samo je naznačava kao volju višeg bića. A istina je, pak, ugrađena u postojanje i najviša stvarnost održava postojanje. A istinski život je tek onda apsolutan kada je sam po sebi neprikosnoven i bez svakog božanskog autoriteta, i kada se pred njim Bog klanja. Ono što nazivamo istinskim životom, to se poklapa s konačnim bivstvom, i zbog toga on ima vrednost po sebi. Poklapa se s onim konačnim bivstvom koje nikada ne može biti drugo do nesigurno. Budući da svako ima neposrednu i nedokazano evidentnu svest o ovom bivstvu, i budući da ipak svi ostaju u nedoumici o njemu, moguća je vernost i nevernost istini, i neizbrisiva svest o krivici koja ide uz nevernost, koja je prinuđena da se ludo krije iza osnovne laži bića da bi se i lažnim sadržajem bivstva prikazala kao istinita. U letargiji napuštenosti od istine čovek se baca na ono što mu je još preostalo od njegovog pravog bivstva. Uživanje u dobrima života nije surogat, pogotovu nije surogat istinskog bivstva; ali ništa ne vrede dobra pribavljena po cenu napuštanja istine bivstva, jer letargija u istini (očajanje u napuštenosti) ne zna za pravo uživanje. Dobra postoje, ali uživanje u njima nije čisto. ❖ S obzirom na to da mi za sebe danas ne možemo tvrditi da smo zdrave pameti, bilo bi bar dobro znati kakvo je mišljenje normalnih ljudi o onome što se zbilo na zemlji za poslednjih pedeset godina. Gandi je umro. Sent-Egziperija su Nemci oborili zajedno s njegovim avionom. Jedini živi autentični čovek, Albert Švajcer, pošto je pre trideset godina izložio svoje misli, izgleda da smatra najispravnijim da se i ne oglašava. U svakom slučaju već mnogo ranije, ali nedvosmisleno od Prvog svetskog rata, naš život poprima takav vid koji se već ne može objasniti nikakvom uvežbanom filozofskom kategorijom. Protutnjala su dva svetska rata, tuce revolucija, cela grupa nacija je postala samostalna, gotovo isto toliko ih je doživelo robovsku sudbinu, videli smo kako su se rušile dinastije, videli smo građanske ratove i strahovlade, i čudno je, ali u svemu što se zbivalo nije se pojavljivala čak ni nijansa nekakve veličine. Među ličnostima svetske istorije u poslednjih pedeset godina nije bilo ni jedne jedine na čiji pomen imena bi bljesnule oči čoveka i probudila se u njemu želja da na nju liči. I to ne zato što smo nepošteni ili cinični, i ne zato što je većina tih ličnosti bila pustolov i zločinac. Sva istorijska zbivanja bez izuzetka su se nalazila izvan moralnog prosuđivanja, i dela tih ličnosti jedva da se mogu okvalifikovati kao zločini. Nešto drugo se tu zbilo, ne greh. Na nimberškom procesu, gde se sudilo fašističkim vođama, pojavilo se to nešto, ali ga je tek malen broj ljudi primetio. Fašisti u prvom redu nisu bili zločinci; to se danas već veoma dobro vidi, ako ni zbog čega drugog, a ono po tome što su ovakva bića i drugde živela i žive, i možda su vršila i vrše još groznije zločine. Posle procesa pak vladajuća praksa nemačkog fašizma se proširila po celom svetu, čak toliko da već danas jedva da postoji narod i država koji bi se mogli održati bez pouka izvučenih iz praktične vladavine koju je uveo fašizam. A onaj ko ne čini tako, mora da ćuti, i da se pravi kao da je sve u najboljem redu. Za sva ona nedela zbog kojih je pogubljen Hitlerov generalštab, danas - novi nirnberški sud - trebalo bi hitno da podigne optužnicu protiv nebrojeno državnika i ministara i generala. A danas nema mogućnosti za uspostavljanje takvog suda, jer je hitlerizam opšta praksa. Osobe se radije otruju ili ustrele ili dobiju nož u leda, eventualno okončaju život u nekom policijskom mučilištu, ali i ako ne bude tako, to im se može dogoditi svakog trenutka, i one to vrlo dobro znaju. Pored svega, međutim, danas je broj otvorenih nedela visoko iznad proseka neizmerne poplave prljavih podlosti; u određenom pogledu neko upadljivo nedelo je za nas gotovo olakšanje, ali ono
svakako obeležava vrednost kojoj se milioni podlaca ne mogu primaći. Raširilo se takvo držanje i način života i uviđanje, čak je postalo gotovo isključivo, prema kojem su istorijska zbivanja tokom proteklih pedeset godina ne samo dopuštena, nego su ona sama po sebi razumljiva, kao što se kaže, ona su istorijska nužnost. Naravno, sve je pripremljeno uz pomoć čuvenih teorija prošlog veka (zasnovano na pogledu na svet) pošto se došlo do konstatacije da je čovek nastao na osnovu prirodnog odabiranja. Ako treba da bude zdrava životinja, čovek mora da odbaci moralne prepreke, i ako ističe interese svoga naroda ili klase, mirno može da pljačka i laže i ubija, i u ime humanosti za tren oka može sa zemlje da ukloni grad s više stotina hiljada žitelja. Sve to nedvosmisleno liči na katastrofu, ali, kao što je o tome već malopre bilo reči, na takvu katastrofu u kojoj nema traga nikakve veličine, u kojoj nema nikakve ozbiljnost, nikakve tragike, nikakve krivice, no ima mnogo vičnosti u infernalnoj atmosferi, specijalne prljavštine koja se ne može opravdati ni time što čovek o njoj ništa ne zna, jer se i ne opravdava, nego živi životom koji gotovo da i nije ništa drugo do otvoreno i namerno, čak unapred smišljeno i izazivno permanentno povređivanje humanog. Pojam greha je zapravo zastareo; čovek prisno živi u neposrednoj blizini takvih sila od kojih se do sada užasavao, i koje je skrivao i poricao i progonio; a danas je ovde vičnost u nepoštenju dosegla tako fenomenalno virtuozan stupanj, tehnika života se toliko ustalila i postala tako opšta, što do sada nije bilo zabeleženo. Početkom dvadesetih godina je Lav Šestov tvrdio, uzimajući za osnovu pouke Prvog svetskog rata i nekoliko revolucija, da katastrofa koja je u toku nije tragična, nego skandalozna. Priroda skandala, kao što znamo, nije pristupačna za estetičko, ili logičko, psihološko, ili sociološko vrednovanje. Skandal je sasvim drugačiji. Ova kategorija je za nas potupno nova. Moguće je da je ona u izvesnom smislu konstrukcija egzistencijalne drame. Svi znaci navode na to da se u ovoj dramskoj situaciji mrvi poredak života koji je čovečanstvo do sada poštovalo. Zbog toga je tako neizrecivo bolan. Fakat skandala je izvan moralnog ili umetničkog, religioznog ili društvenog prosuđivanja. Stoji pred nama kao kolosalna bestidna činjenica s kojom ne znamo šta da činimo. Trenutno vidimo tek toliko da junaka skandala ne možemo meriti tradicionalnom skalom vrednosti, jer junak skandala nije grešan, nego uprljan. Zbog toga mu nedostaje veličina svake vrste. Veličina u grehu jeste što ona očekuje oproštaj, i greh i jeste oprostiv; skandal je bezobrazan, i on pljuje na oproštaj. To je ona prljavština koja je obeležavala optužene na nirnberškom procesu, i ova drska, zlobna i gadna niskost obeležava junake skandala koji su se od tada javili, i u poređenju s njima običan zločin je ljudska vrednost dostojna pažnje. Grešnik se slomi, drznik isplazi jezik. Na zapadu gangster, na istoku terorista, na koje svi mi počinjemo sve opasnije da ličimo. Od Prvog svetskog rata naš se život sve više protkiva skandalom, odnosno, recimo, svetska istorija počinje da su guši u skandalu. U katastrofi nema nikakve lepote, nikakve ozbiljnosti. Potpun nedostatak potresne katarze. Ali je u katastrofi sve više rafinovano nemoralnog uzbuđenja koje ne razrešava, nego upravo obrnuto, postaje sve zamršenija, dok nas na kraju ne proguta septička jama. Svetska istorija u ovom vidu, kao hronika skandala, danas već za svaki dan čuva poneku besramnu prljavštinu. Protiv toga se za sada još možemo prijatno pobuniti, kao da se krijemo u licemerju da je čovek u svemu tome potpuno nevin, još se može odbraniti, ili što je naročito za većinu - zadovoljština, pa eto, dotle smo stigli, već je i licemerje suvišno. Kao posledica okultnog i opscenog prodora sila koje kvare život nastao je novi idealizam, ta apoteoza podlaštva, koji se može prepoznati po dve crte: - prvo: pošten čovek je slab čovek, poštenje je hipokrizija, svetac ima loše zube i ne ume da grize. Istina je fantazam. Pozivanje na čast je bezobrazluk. Svaka čistota je sumnjiva, to je onaj čovek koji je svoju prljavštinu sakrio. Ko se od kala zgražava, on je fanatik. Igrajmo otvorenim kartama, budimo bestidni i besramni. Ako se neko nad tim skandalizuje, zreo je za nervnu kliniku. Čovek je uvek bio takav, i istorija sveta je užasna. Što je izgledalo uzvišeno, laž je licemernih varalica; - drugo: strahopoštovanje pred drskima i podlima i prostacima, zavist što oni smeju da budu podli,
diviti se onome koji je bezočniji, i pokunjiti se pred onim ko je brutalniji i okoreliji. „Najbolji posao je izdaja”. Znamo da je to posledica temeljne iskvarenosti ljudskog postojanja. Očitovanje ove iskvarenosti u prvom redu nije zlodelo. Greh je već grub simptom; u ovom trenutku je drugostepen. Greh ne računa na pobedu. Sada je reč o iskvarenosti bivstva koje je postalo pobednik života, i to uz saglasnost najšire javnosti. Možda je pravi skandal ako neko učestvuje u slavi života, a kalja život. Činjenica je da se to može dogoditi, i događa se, to je skandal. Pobeda korupcije nad čistotom bivstva; to je ono što nije postojalo u izvornoj koncepciji bivstva; i to je ono što je potpuno ljudsko delo. Po svemu sudeći to je pravi smisao suđenja Hristu. Bogočovek nije živeo zbog toga da bi ukinuo greh, nego da nas nauči da se branimo protiv iskvarenosti bivstva. To rade sve svete knjige. U korumpiranom bivstvu je nepodnošljiva bezuslovna i prepotentna moć prljavštne nad čistotom. A ono što se danas zbiva: put ka pobedi u životu već je gotovo isključivo svesno kvarenje bivstva. Skandal je što je život plen onih koji ga kaljaju. Ostalo je bez odgovora pitanje istorije sveta kako to čovek može da izdrži i na što je sposoban samo zbog toga da bi izbegao pružanje odgovora na ovo pitanje. Jevanđelje kaže da greh nije bezuslovno kvarenje bivstva; Isus je primao i grešnike i razgovarao s njima. Krivični zakonik je sasvim disciplinski propis društva, i ni ne dotiče činjenicu korumpiranog bivstva. Isus se družio s bludnicama i carinicima. Daleko izvan zakona sabbata i propisa: ne bludniči — trebalo je ovde nešto novo formulisati, da čovek ne osvaja život onda ako poštuje zakon, nego ako ne takne ništa prljavo. Ako ne živi u skandalu. Ako čovek izbegava iskvarenost bivstva, ko zna, možda će greh potpuno nestati. Edenski vrt i Raj i idila Zlatnog doba praslike su istinskog bivstva čoveka, i idilu ranjava greh, ali se rana leči patnjom okajavanja. Pravi i izvorni čovekov instinkt, koji je doneo sa sobom, jeste da zemlju pretvori u svoj konačni dom; skandal je ono što razara život, skandal, metež i pohotnost i darmar, licemernost i prostakluk, teror i deportacija i koncentracioni logor. Ako se idila ukalja i potkopa i popljuje, i ako sve to postane permanentno držanje, i ako ovo držanje postane jedini pouzdani način koji vodi ka vrednostima života, i ako bez kaljanja bivstva i bez mračnog saveza s tajnim silama čak i nasušni hleb postane sporan, onda je to skandal. Može se neprekidno živeti u skandalu, uprljan opscenim silama, ali je u tom slučaju otpala mogućnost realizacije idile i kao posledica oslobađanja sila koje kvare bivstvo gubi se svest o fundamentalnom ljudskom poretku života. Svete knjige predlažu korenito rešenje. Kažu da se ne sme brinuti o trijumfu korumpiranog života. Ne treba hteti moć, slavu, imovinu. Ko želi da ostane čist, mora da se odrekne. Ako neko želi da pobedi, to će se samo pretvoriti u skandal. Čist život pati i lomi se, pa nek pati i nek se lomi, još je uvek mnogo bolje od podlaštva. Čovek ostaje čist. Gde? U raju, odnosno u bitnom postojanju, kako kažu svete knjige, u blaženstvu. To je pad u životu. To je tragika. Ali ako neko radi obrnuto, žrtvuje blaženstvo za pobedu u životu, to je skandal. Teškoća je, naravno, u tome što do onih kojima bi ove misli bile neophodne, one i ne stižu. Postoji veoma mnogo razumnih ljudi i oni su napisali relativno mnogo razumnih knjiga koje su saglasne u bitnim tačkama. Ali moćnici, izgleda, ne čitaju dobre knjige, i tako sve stiže do onih koji to već i inače znaju. Nema načina da se zainteresovani suoče s nekom istinom? Ili je možda za njih isključena mogućnost osvešćenja u pomami svetske katastrofe. Ako bi bar za trenutak pomislili na nešto drugo, a ne samo na svoju razjarenu fiks-ideju, zavrtelo bi im se u glavi i ne bi umeli da nastave? Za papu Lava X se kaže da je pomilovao vreće novca koje su se gomilale u riznici, prepune kese od priloga vernika, i da je rekao: „Dobre prihode nam donosi legenda o Hristu”. To je skandal. To je pobožni cinizam karakterističan za moderne moćnike, kojima ideja socijalne pravde donosi isto tako dobre prihode. Razume se, papino držanje je pomalo boemsko u odnosu na moderne moćnike, kao što je držanje Kromvela ili Kalvina ili Robespjera neobuzdanije nego današnjih silnika koji uživaju u tome da nekoga, ko im je do juče bio prijatelj, uhvate, napune mu usta izmetom i u lice mu se pomokre. Čovek nepojmljivo pati. Pati zato što ne ume da bude čist. Kukavica je za to da bi mogao da
živi istinskim životom. Nisko i podlo očajanje, ne tragedija. To je skandal. ❖ Za poslednjih pedeset godina na raznim mestima zemlje delimično se više puta ponovilo zbivanje koje se sada zapaža u razmerama čovečanstva. Istorija ide sudbonosnim smerom, a pouzdanu katastrofu koja će uslediti nisu u stanju da primete ljudi koji je vode zbog svoje specijalne paralizovanosti, pod uticajem neke uporne i izvitoperene, očigledno potpuno neosnovane nade (pogled na svet). Katastrofa je do određenog roka mogla da se izbegne. Mogućnost je propuštena, ali je još uvek bilo prilike za rešenje. I ona je propuštena, ali je ostalo nekoliko mogućnosti. Na koncu je usledio slom. Niče kaže da život čoveka upropašćavaju nerešena pitanja. Katastrofe u životu čovečanstva izazivaju nerešena pitanja. U Prvom svetskom ratu mogli smo da vidimo sjajne paradigme ruske carske i nemačke ćesarske vladavine i slučaj Habzburške monarhije. Posle rata sklopljen mir jedva da je nešto rešio, naprotiv stvoren je niz novih nerešenih pitanja i njihova posledica mogao je biti samo novi rat. Sa okončanjem Drugog svetskog rata sva pitanja bez izuzetka ostala su nerešena, i sada nerešena pitanja dva svetska rata čekaju rešenje sve ovo vreme, i verovatno uzalud. Toliko su se nagomilala nerešena pitanja da izgleda red može da napravi samo tabula raza. Da li na to čekamo? Jer se svako unapred odrekao onog etnosa koji bi uz strpljenje i prisutnost duha mogao istrajnim radom iz dana u dan izvršiti konačno raščišćavanje. Nemamo tako snažnog čoveka. Živimo u izoštrenoj situaciji, budući da su stvari već davno sazrele da sopstvene posledice mi sami automatski izvedemo, i kao da više ništa ne bi trebalo čekati da usledi jedan konačan događaj (svi znaci govore da ni malo nije povoljan). Međutim, do poslednjeg trena uvek postoji jedina mogućnost. Živimo u sve većoj napetosti nagomilanih zbivanja, čija je perspektiva neizvesna, ali koja nedvosmisleno znači opasnost. Preteća koncentracija stvari neopozivo usmerena ka konačnom razvoju ispunjava nas nemirom koji nagoveštava najgoru slutnju. Veliki deo čovečanstva je u stanju da očajnim narkoticima uspostavi svoju ravnotežu - zamenu za izgubljeni normalni život - u ovoj iz dana u dan sve nepodnošljivijoj napetosti, i umesto pravim životom, živi u omamljenosti. Ne želi ništa da zna, želi još jednu čašu džina (votke). Mera zdravlja istorijskih razdoblja uglavnom je seks; u kojoj meri nestaje mogućnost normalnog života, seksualnost se pojačava. Za usijanost nerava ništa nije karakterističnije od razvrata. Seks ume da predviđa. Bezbrojne pojave na svim tačkama zemlje nedvosmisleni su znak da smo na pragu mogućnosti poslednjeg događaja (Prust: Sodoma i Gomora). Valeri tvrdi da život ide dalje, bilo šta da se dogodi. Činjenica je da živa voda, na bilo koji način da je zaražena, za veoma kratko vreme neutrališe otrove, i sama se pročisti. Činjenica je da život, kao živa voda, uništi svaku prljavštinu; životu nije potrebna dezinfekcija. Ne treba ga prati, sam sebe pere. Život je ona sveta devica koja svaku gnusobu pretvara u zlato. Koliko god se slomljen i prljav čovek uveče vrati kući, kao da u noćnoj tami neka bela sila ispere iz njega svu prljavštinu, ujutru život u njemu može biti kao kristal. To je mirakulum života. Čovek ne zna kome treba da zahvali što od ovoga nije dobio samo deo nego sve. Ali izgleda kao da je voda života ovde, danas, izgubila nešto od ove sposobnosti obnove, i prljavština se sve više nagomilava, nečistoća koja se u nama taloži, i u nama se javlja strašna strepnja šta će biti ako se ovako nastavi i stignemo na tačku kada nema dalje. Preskočene su sve mogućnosti za popravljanje, živimo usred površnog i trenutnog kompromisa, u rešenjima u koja niko nema poverenja, i sve to ima toliko značaja što smo dobili jedan dan, eventualno tek jedan sat, možda samo pet minuta, ali ni to više nije čisto. Situacija se tumači težnjama vlasti, ali to ne valja. Već je objašnjavanje izbegavanje rešenja. Stvari nisu definisane, upravo zbog toga nema izvlačenja posledica. Čeka se dok stvari same sebe definišu, i stave nas pred svršen čin. Dok posledice same sebe ne izvuku. Ali ako čovek odlaže rešenje, stvari se u krajnjem trenutku opuste, i počinju da se stropoštavaju. Sada je već kasno. U poslednjih
pedeset godina bili smo svedoci nekoliko ovakvih zbivanja; sada ovo preti celini. Počev od trenutka kad je već zapravo trebalo da usledi krajnje zbivanje, uvek prođe neko vreme i za to vreme bar ostaje otvorena jedna jedina mogućnost. To je određeno razdoblje strpljivosti koje takođe poznajemo iz bliske prošlosti. Trenutno živimo u ovom vremenu strpljivosti, prilično drhteći, znamo da je već minuo čas u kojem je trebalo da usledi zbivanje, zbivanje se još nije dogodilo, i mi iščekujemo cvokoćući. Naravno, u ovom iščekivanju se može živeti hiljadama godina. A ima onih koji proriču da ako uspe da se izbegne otvoren sukob između krajnosti, koji bi valjda značio brzu propast, onda sledi veoma sporo razdoblje sačinjeno od neprekidnih popuštanja, čiji će jedini zadatak biti očuvanje države. Svaka država na celoj zemlji zatvara se ekstremno u svoj konzervatizam, odluka se pomera iz dana u dan, uvek se odlaže, uvek kompromis, važnost po mogućnosti da ne bude duža od nekoliko sati, u međuvremenu čovek se dalje napinje i strepi, nad glavom mu se gomilaju propusti, nemir sve više raste, ali je sve prigušeniji, uzbuđenje pod velikim pritiskom, jer su stvari sazrele za katastrofu, ali uvek postoji jedina mogućnost, i ništa ne rešiti, samo izbeći. Milionske armije će stajati jedna naspram druge stotinama godina, u strogoj pripravnosti, očekujući naređenje za otvaranje vatre, ali ni jedan metak neće ispaliti, i čas će suprotstavljene strane pristupiti pregovorima, čas ih prekidati, katkada će odlaziti na jednogodišnje odsustvo, i odlagati konferenciju. Uvek samo onoliko da im se stvari ne bi sručile na glavu, ali u tome je njihovo znanje nezamislivo virtuozno, samo polako, sasvim lagano, samo ne odlučiti, samo stvarima ne pogledati u oči, samo ne rešiti, samo bez bilo kakve otvorenosti, samo ne izvući nikakvu konsekvencu, izbegavati i propuštati i odlagati, nipošto ne rešavati, ostajati u neizvesnosti i u nedoumicama, pa nek košta koliko košta, ostaviti otvoren put prema jednoj jedinoj mogućnosti. ❖ Izgraditi teoriju koja će prosuditi korupciju (demonsku moć razdoblja), otkriti je i osvetliti, organizovati sile s obzirom na humanost svih vremena, i tako pružiti ne samo ličnu zaštitu, i ne samo održati budnost, nego pružiti nadu za uspostavljanje bivstva lišenog korupcije.
PATAM III (1965-1966)
Predgovor za Zločin i kaznu Roman Dostojevskog Zločin i kazna nije simbolično delo. Verovatno i nije ništa drugo do istorija o jednom studentu. Student bi hteo da uči, ali nema novca, i zbog toga ubija odvratnu babuskeru. Ubistvo pokušava da motiviše tako što svoje siromaštvo stavlja nasuprot staričinim kesama sa novcem, i tako to prikazuje kao nepravdu. U tome zaista nešto i postoji. Mladić koji želi da uči pati se u nemaštini, a istovremeno gramziva babetina se nasadila na svoje rublje, to zaista nije u redu. A opet da Rodion Raskoljnikov ubije ženu i opljačka njene rublje, tek nije u redu. To zna i student, čak svako zna. Činjenica je da je nepravedna ova podela novca. Ali je činjenica ako bude ubijen zelenaš i njegove kese oduzete, nepravda ne postaje pravda, čak obrnuto, postaje zločin. Ubistvo sa pljačkom se ne može predstaviti kao akt kojim se deli pravda. I Dostojevski deli to stanovište, a zajedno sa njim i svaki čovek zdrave pameti koji je pročitao roman. ❖ Zločin i kazna nije simbolično delo, pa čak ni maglovito ne upućuje na opštije značenje od onoga o čemu pripoveda. Samo baš sama misao. To je toliko karakteristično za sredinu devetnaestog veka koji se trudi da shvati zbivanje francuske revolucije i Napoleona. Treba dodati, pod uticajem Stendala i Balzaka. To je bilo vreme kada je bila pobrkana veličina i karijera. Jer ne treba zaboraviti da je Napoleon bio karijerista, karijerista darovitiji čak i od Julija Cezara, i u njegovom razumevanju je uvek izazivalo zbrku to što nisu umeli da u njemu razdvoje veličinu od karijerizma. Karijerizam se može definisati tako što je on častoljublje koje ne bira sredstva, i zbog toga je nečastan. Što bezuslovno treba razlikovati od krupnih ambicija. Veličina ima svoj stil, karijera tek uspeh. Veličina je igra, karijera je pitanje sređivanja. Ali ono što je najkrupnija razlika između to dvoje jeste što je veličina bez ogledala (ne dopada se samoj sebi), a karijera je nezavisna od darovitosti, nedarovitosti, i sasvim zavisi od primene tehnike realizacije. Zbog toga se ne može reći da je karijera osrednja veličina, nego samo da je karijera nitkovluk. Sasvim je izvesno da je to ono što ni Stendal, ni Balzak nisu primetili. Oni o kojima je reč u ovim delima, svi su junaci doba, izgleda da žude za veličinom, mada su karijeristi. Bez stila. Genijalan čovek u stendalovskom smislu može počiniti bilo kakav zločin, a la Napoleon, ako naknadno može da ga opravda, eventualno delom. Jezikom Dostojevskog: u interesu karijere darovitog studenta babetina se može ubiti. U vremenu koje prethodi ubistvu Rodion Raskoljnikov je ovakva stendalovska figura, on je uveren da se u interesu karijere bez daljnjeg mogu tresnuti sekirom po glavi bogate babuskere. Tada je započelo razdoblje koje obeležavaju dve crte: sjajan um - i da mu pripada moral insanity. ❖ Više od pola veka od Dostojevskog Teodor Drajzer je napisao Američku tragediju. Ovaj roman postavlja potpuno isto pitanje: da li se sme ubiti zbog karijere? Drajzer izvlači zaključak da usled nepravednog uređenja društva za ubistvo nije odgovoran čovek, nego društvo. Oštrica stvari se u to doba odbacivala ovom stereotipnom frazom, a to znam tim bolje jer se tako danas uči i u školama. Pre ubistva Rodion Raskoljnikov je nedvosmisleno bio stendalovski junak tipa Žilijana Sorela, eventualno neka Balzakova figura, odnosno karijerista toga doba koji je zarad karijere bio spreman da počini napoleonovska zlodela. Posle počinjenog ubistva stvar se izmenila. Raskoljnikov bi na drajzerovsku postavku mogao samo da sleže ramenima, zapravo i on je nečim sličnim hteo da se izvuče iz škripca, ali je to bilo još na teorijskom nivou, pre nego što je ubio babu. A sada? On je kao pas koji je spreman da ugrize, zubi su mu izkeženi, i on pita: Mnogopoštovano Društvo, priđi samo bliže, ne boj se, pogledaj. Šta je ovo? (Pokazuje ruku). Znaš li šta je ovo? Reći ću ti, ovo su dve ruke.
Ovim rukama sam ubio. To vi nećete ukloniti s mene. Vi tvrdite da je društvo loše uređeno, i zbog toga sam ja morao da ubijem babu zelenaša. Za to je društvo odgovorno. Jer je nepravedno što je podela novca… - ostalo znamo. Vidite, kada bih ja celu stvar mogao da vratim na početak, ja bih odsekao obe svoje ruke. Ali ne mogu. Ubio sam, i sada ne mogu ništa drugo nego da za to primim odgovornost, otići ću da izdržavam katorgu. Dvadeset godina? Pa dvadeset godina. Ali tebi zabranjujem da širiš o meni vesti prema kojima ja želim da odgovornost svalim na nepravedno uređeno društvo. Ova nepravednost postoji nezavisno od moje stvari, i ona u ubistvu može imati nekakvu, ali veoma daleku, pre samo principijelnu ulogu. Ali ako moja ruka prizna ubistvo, moj jezik ne sme da joj protivreči, jer ja onda, molim vas, neću samo da odsečem svoju ruku, nego treba da iščupam i svoj jezik, jer bih lagao. Nije društvo, nego ja sam. To što vi govorite bezobrazni je i kukavički sofizam. Odgovornost ne snosi društvo, nego bez obzira na nepravdu, odgovornost ja zadržavam za sebe, i ništa od nje ne svaljujem na druge. Ubica sam, i ponosan sam što mogu to ovako glatko da priznam. Nasuprot tvome mišljenju, poštovano Društvo, molim te da to primiš k znanju jednom i zauvek, sram te bilo, i smesta mi se gubi ispred očiju. ❖ Naravno, danas bi značilo izvanredno olakšanje kad bi neko napisao roman u kojem junak ubija staru vešticu i opljačka je, upiše se na fakultet, i zviždućući diplomira. Lepo se odeva, budući da ima mnogo staričinog novca, zalazi u odlična društva, posećuje pozorišta, koncerte, izložbe, i na koncu se ženi milionerkom, engleskom ledi. Bio bi greh protiv Boga da je ostavio novac u prljavoj sobi babe zelenaša. Ali bi naročito bila nenadoknadiva šteta za čovečanstvo kad bi propala ovakva darovitost. Jer je junak postao naučnik svetskog glasa, profesor univerziteta, ugledni političar. Zajedno sa porodicom živi u svojoj vili na Rivijeri, njegov imetak je uložen u najbolje deonice, po njegovim sobama se nalazi nekoliko izvanrednih Matisa, čak i jedan Sezan. Kao što se vidi, ovaj gospodin je uspeo da potpuno ukloni nepravednost društva. Mislim da bi roman ohrabrio hiljade sitnih karijerista, i kao što psihologija kaže, svaki od njih bi postao samosvestan, bez smetnji bi se nametao i popularisao sebe, bilo kao glumac ili žurnalista ili pesnik, političar, advokat ili profesor medicinskog fakulteta, slobodnije bi mogao biti štreber, žlica, potkazivač, što manji prljavi obešenjak, tim bolje. Kao što smo naučili iz Balzakovih dela. Biti sposoban za podlost radi ostvarivanja karijere. Starica je padala na um i Šekspiru, tim pre što starica svakome padne na pamet. Kako bi zgodno bilo ubiti je, uzeti joj novac i napraviti karijeru. Šta bi bilo kad bismo mogli da ubijamo zbog karijere? Magbet i Ričard III su pokušali, prošli su otprilike kao Raskoljnikov. Šekspir je o tome verovatno dugo razmišljao, što se vidi na Koriolanu. Koriolan je čovek koji u znaku čiste veličine odbija podle metode karijere. Napoleon je od onda, nema sumnje svojim smicalicama manjeg stila, srozao nivo, jer je u Šekspirovim junacima još bilo stila. Veličina je postala karijera, recimo da je od ubice postao grošićar, ukus se srozavao, čovek je postajao sve skromniji, već nije hteo da vlada, tek da otvori banku. Posle Napoleona sledi Rastinjak. ❖ Posle Stendala i Balzaka ljudska srca su iznenada počela da se raznežuju. Društveno uređenje je loše, i za grehove koji se počine u ovom nepravednom društvu treba suditi sasvim drugačije. Zbog dobrodušnosti i osećanja pravde počeli su da opraštaju razbojnicima, jer oni svoja nedela nisu počinili zbog požude za životom, nego zbog nepravednog uređenja. Čak se formiralo uverenje da su zatvori puni, nevinih ljudi. Počelo se praštati varalicama i proneveriteljima, i onima koji su lagali za novac, i koji su počinili male prljave podlosti. Usled nepravednog uređenja društva počinju se razumevati i opraštati krivična dela i podlaštva. Kao na primer, najpre samo takvi državni prevrati kao što je onaj
Napoleona III, kasnije već i takvi kao Musolinijev i Hitlerov, i ostalih. Ili eventualno takve karijere kao što su one američkih milijardera. Krivice nisu počinile dve ruke. Nije bilo karakterističnijeg stava u odnosu na doba nego što je saosećanje prema uličarkama. Neizvesno je da li je to zbog sentimentalnosti. Iz one sentimentalnosti koja je tako prirodno dopunila građansku gramzivost. I od tada je gornji stepen humanog plakanja nad sudbinom dame s kamelijama. Naravno, kurtizana je u svakom vremenu bila u ključnoj situaciji, znamo od Dostojevskog koji o njoj govori u Zločinu i kazni, kada Raskoljnikov, u ime patnje čovečanstva, pada ničice pred njom i plače. Ali znamo i od apostola Jovana koji priča kako grešnica beži Hristu ispred onih koji je kamenuju. Samo što je baš teško pobrkati grešnicu i sanktpeterburšku uličarku sa damom s kamelijama. Grešnica i uličarka su sasvim u znaku veličine, dok je dama s kamelijama u znaku karijere. Onamo je reč o višoj čistoti nad grešnim životom; ovo ovde je žudnja za životom. Onamo žena postaje čovek pred kojim je do poslednjeg trenutka otvorena mogućnost očišćenja; ovo ovde je mondenska stvar. ❖ U razdoblju pobune protiv nepravednog uređenja društva, prirodno, ništa nije bilo pomodnije od bolećivosti nad sudbinom siromašnih. Siromašan čovek je dobar čovek, bogataš je loš čovek. Zbog toga se svako trudi da za najkraće vreme pribavi imanje. Podnet je ceo niz predloga o tome kako da se ukine ovo siromaštvo, a od svih njih je najvažniji onaj da se oduzme novac od onoga koji ga ima mnogo i da se da onima koji nemaju. Neka sve bude zajedničko. Ili ne? Ako se suprotstave babe zelenaši, novac im se može oduzeti i silom. U ime društva. U slučaju potrebe, u ime društvene pravde, bogati se mogu i ubijati. Na taj način se može oduzeti zemljišni posed, fabrika, trgovina, zlato, srebro, s ljudi se može svući odeća i sazuti cipele, iz usta im se može izvaditi zalogaj. Neka konačno zavlada pravda. Svojina, naravno, nije prosta stvar. Upravo zbog toga zanos onih koji su utvrdili da su se konačno našli oni koji smeju da dirnu u svojinu, taj njihov zanos je mogao biti ublažen. Prema mome saznanju, razbojnici već hiljadama godina diraju svojinu, ali - služi im na čast - čine to bez bilo kakve teorije. Uz činjenicu da svojina postoji, uvek se i neizbežno prideva nešto nepravedno. Čovek i još nešto, što je nepouzdano da mu pripada ili ne pripada, slepljeni su skupa. Recimo to tako da se pitanje svojine može rešiti samo tako ako je se čovek svesno odrekne. Nikakav drugi način za to ne postoji. Jer ako mi oduzmu kapu, i odnesu je u nepoznat kraj, bez obzira na to što je drugi nosi, kapa ostaje moja. To je svojstvo svojine, ona ostaje lična svojina sve dotle dok čovek ne raskine taj odnos po sopstvenom nahođenju. Krug svojine se može suziti. Ako je krug svojine manji od kruga čovekovih životnih zahteva, to je siromaštvo. Kome nije obezbeđena životna sigurnost, on je prinuđen da je zaštiti svojinom. Zbog toga Genon svojinu naziva intervencijom, uplitanjem odozgo, čijim posredstvom čovek bude pomognut spoljnim stvarima, i tako mu je ispomognut sopstveni život. Znamo da smo svi upućeni na svojinu. Svojina je znači stvarna osnova koja nam je bezuslovno neophodna u interesu ličnog obezbeđenja našeg života. A obezbeđenje našeg ličnog života, kao što je poznato, iznad svega je labilno. Svojina je odbrana, i ko mi oduzme svojinu, lišava me moje odbrane. Lako je izmisliti teoriju. Da se svojina u društvu nepravedno deli uopšte nije ispravno. Podela svojine je nepravedna, ali ako se svojina oduzme, tada ne nastaje pravda. Naprotiv, kao što se ispostavlja iz slučaja Raskoljnikov, nastaje zločin. Bilo ko da ga počini, i bilo na kakvoj teorijskoj osnovi, bilo jakobinac, bilo Napoleon, bilo Žilijen Sorel, bilo Rodion Raskoljnikov, bilo neki državni savet. ❖ U to vreme, naravno tragom osamnaestog veka i revolucije, govorilo se da će biti izvršena pravedna podela svojine u ime zajednice. Danas već znamo da je Raskoljnikov u pravu. Delo izvršava ono nešto. Šta? Dve ruke. Zajednica ne dela, i otuda ništa ne uzima u zajedničko vlasništvo. Znamo da
ne postoji nešto što bi bilo društveni akt. Ništa se ne počini zajednički, stvari uzimaju u vlasništvo komplotni članovi. Znate li ko su oni? Dve ruke. A potom, umesto da iščupaju svoj jezik, komplotni članovi razglase da je to bilo u službi društvene pravde. Čin zajednice. Naučili smo u dvadesetom veku da zajednice ne čine ništa, sve urade dve ruke. A onda se svojim bezobraznim i kukavičkim sofizmom pozivaju na zajednicu. Celokupnu demokratiju dvadesetog veka obeležava ovaj sofizam kako zaverenici neznatne manjine uspevaju da svoju volju prikažu kao mišljenje većine. ❖ Izraz krivično delo - zato što je malog radijusa - naravno, uopšte nije pogodan da označi ono što se ovde događa. Raskoljnikovo ubistvo je krivično delo, ali mnoštvo sitnih ili krupnih nitkovluka koje je počinio Napoleon i romaneskni junaci Stendala ili Balzaka, dela koja eventualno mogu biti i mračnija od prethodnog, nisu zločini, čak se ne sukobljavaju ni sa kojim zakonom, iako znamo da su mnogo teži. A počinioci nisu uhapšeni, naprotiv, načinili su karijeru. Odlučna ofanziva karijerističkih laži i kleveta upućenih protivnicima, ili zelenaštvo pohlepne stare veštice, ali i tušta i tma sitnih reči i postupaka, zbog zavidljivosti ili osvete, odnosno zbog gladi za životom, nečasnost i laž i izdaja i falsifikat ne mogu se izvesti na sud. Nedostaje pojam koji veliko i otvoreno nedelo povezuje s opštim stepenom svakodnevnog nepoštenja koje do neba vapi i odvratno je (i većinom iz njega izviru krupni zločini). Nedostaje reč koja zajedno s krupnim zločinom označava nedela prljavih i podlih crva, na primer i lik licememih fariseja, i koja ne dopušta da se oni stvarno odvoje od radnji koje se sukobljavaju s krivičnim zakonom. Ovaj izraz većeg radijusa jeste: kvarenje bivstva. Bez obzira ko, u kojim okolnostima, na čiji račun, zašto je počinio nešto rečju, delom, mišlju, postupkom, čime vređa i kalja ono bivstvo čiji smo svi mi zajedno učesnici, kvarenje bivstva jedinstveno kaže o čemu je reč. Reč je o kvarenju bivstva. Ili kako Jevanđelje kaže, ne samo oko za oko, ne samo ne kradi, ne ubij, ne poželi tuđu ženu, nego je kvarenje života i to ako baciš bludan pogled na tuđu ženu, ako nekog kudiš, potkazuješ, ako nekog odaješ, ako ga se odrekneš, ako baciš oko na tuđu svojinu, ako bolesnika ostaviš pored puta, ako gladnima ne daš da jedu, ako odrpancu ne daš odeću, i ako se u tebi probude osveta i zavist, ako sakriješ nešto što bi drugome bilo neophodno, ako bilo koga dovedeš u zabludu, jer time kvariš bivstvo drugima, i svakom drugom i sebi i celini. To je kvarenje bivstva koje je Jevanđelje saznalo i otkrilo. Ne do neba vapijuća i krvava zlodela. Nego i jedva primetne, prljave podlosti koje činimo iz trena u tren. Kvarenje bivstva se proširilo na celokupnu egzistenciju, i rešiće i sudbinu svake generacije koja sledi time što ona ovde i sada stvara čistotu ili nečistotu bivstva, jer svakim momentom svoga bića stvaramo ovo bivstvo koje se rasprostire na svaku buduću egzistenciju. U odnosu na kvarenje bivstva greh je tek moralno loš, krivično delo je pravni izraz, društvena krivica. Kvarenje bivstva je ontološka korupcija, unutar koje nema razlike, možda tek stupnjevi, između pljačke ili ubistva ili prevare ili laži ili izdaje i zlog pogleda, bilo s kakvim namerama da je počinjen, jer vređa i kalja zajedničko bivstvo svim živim bićima. ❖ Kada je Raskoljnikov ubio staricu, on je počinio kvarenje bivstva, naravno, i starica je svojim zelenašenjem živela u kvareži bivstva. Ali kada je Ras-koljnikov rekao da je žena zgomilala novac, i da je to nepravda, i zbog toga ga od nje treba oduzeti, počinio je novo kvarenje bivstva. Ko tvrdi da je društvo nepravedno uređeno, i da čovek ima pravo da na ovaj način vrši pravdu, čini kvarenje bivstva. Kada je Napoleon u interesu svoje karijere varao i primenjivao trikove, i lagao, i nasamario koga god je mogao, kao Žilijan Sorel kada je u interesu svoje karijere bez ljubavi zavodio nepodozrive devojke, počinili su kvarenje bivstva. Ali i svako ko sme da prihvati da je za nedela odgovorno društvo zbog svoje nepravde, takođe čini kvarenje bivstva. Ko svoju ruku stavi na nečiju svojinu još pre nego što se ovaj nje odrekne, počinio je kvarenje bivstva, i to bez obzira kakvom teorijom želi da opravda svoj
čin, čak ako se dotični poziva na nepravednu podelu dobara, počinio je još dublje kvarenje bivstva. ❖ Zločin i kazna sačinjavaju celinu. Međutim, kvarenju bivstva ne pripada kazna, nego ispravljanje. Ko počini kvarenje bivstva, on je dužan da moli čovečanstvo za oproštaj i da ispravi kvarenje. Jer je kazna novo kvarenje bivstva, gubitak slobode, gubitak života, gubitak imovine. Poredak se time ne vaspostavlja. Kazna je odmazda, što je novi poremećaj ravnoteže. Ravnoteža sveta poremećena usled kvarenja bivstva može se samo onda uspostaviti ako neko ko je počinio nedelo izvrši njegovo ispravljanje. Paganska je ideja o grehu i kazni. Učenje Jevanđelja je da nema greha, ubistvo i pljačka se ne mogu odvojiti od laži i klevete, od gramzivosti i žudnje za životom. Čak je kvarenje bivstva i to ako nekome kažem raka - da je lud. Kvarenje moga, tvoga, našeg bivstva, kvarenje je univerzalnog bivstva, budućnosti, i poredak se ne vaspostavlja ako se kvarilac kazni, nego samo ako se kvarenje ispravi. To je jedini prihvatljivi ljudski stav. Nema u tome ništa izvanredno. Ono što kaže Hrist mogao bi reći svaki čovek kad bi bio dovoljno čist i jednostavan. ❖ U novije doba se raširilo mišljenje da socijalizam i hrišćanstvo zapravo žele isto. Šta to žele? Ukinuti nepravedno uređenje društva, pravedno rasporediti prava i dobra, kako gramzive starice ne bi skrivale novac od studenata koji žele da uče. Poistovećivanje hrišćanstva i socijalizma, naravno, nije ništa drugo do krupna, jasna i zaslepljujuća ludost razdoblja. Socijalizam je nastao u onim napoleonovskim vremenima kada se više nije umela načiniti razlika između veličine i karijere, i počelo se verovati da se u interesu karijere može hrabro počiniti svakakvo kvarenje bivstva, jer društvo svojim nepravednim uređenjem ne može sprečiti genijalnog čoveka u njegovoj realizaciji, i čovek ima pravo da sebe realizuje. Sme li se počiniti nekorektnost zbog sopstvene realizacije? U doba nastanka socijalizma na ovo se pitanje odgovaralo da sme. Razume se, nije se primećivalo da ono što čovek postiže nije veličina, nego karijera. To je tajna razuzdanosti Napoleona, i svih kasnijih diktatora. Pozivajući se na nepravedno uređenje društva, manji ili veći komploti su prigrabili vlast u svoje ruke, i počeli da objavljuju socijalizam. To dobro treba upamtiti, i treba održavati na površini pamćenja: tamo gde se u poslednje vreme javlja pozivanje na zajednicu, tamo se u svakom slučaju neki komplot (zavera, zločinačko udruživanje) poziva na zajednicu, a njega uglavnom nigde nema, jedino je i samo zbog toga da samog sebe opravda, i da sopstvenu volju predstavi kao mišljenje većine (kao da je ono što većina kaže, samo zbog toga jer je većina, bezuslovno ispravno). Uređenje društva na ovaj način nedvosmisleno je nepravedno i jeste kvarenje bivstva. Ali time što socijalizam oduzima prava i dobra, ne nastaje pravda, nego novo kvarenje bivstva. Zalud želi da ovu svoju delatnost predstavi kao služenje pravdi, čak kao ostvarivanje konačne pravde. Kad se novac nalazi kod starice, ne valja. Ali ako se novac oduzme od nje, još je mnogo gore, to jest to je viši stepen kvarenja bivstva od prethodnog. Taj fakat ne možemo da izmenimo. Bez obzira da li kvarenje bivstva počini student Raskoljnikov, ili neka organizaciji i aparat, i bez obzira na koju se društvenu teoriju pravde pozivali. U Raskoljnikovom biću se očigledno javljaju posledice kvarenja bivstva. Zastrašujuće je koliko ubistvo deformiše biće ovoga simpatičnog mladića. Govori se da ako se ovakvo kvarenje bivstva počini zajednički uz saglasnost kolektiva, nema tragova ovoga užasnog oboljenja. Biće Raskoljnikova je poremećeno, postaje kao besan pas, povlači se u ćošak, cvili, mrzi sebe, histeriše, besni, zaista ne izaziva utisak da je služio pravdi, i time mu je otvoren put za blistavu karijeru. Šta je to? - pitate. Molim vas, to je iskvareno bivstvo. Nesrećni student! Zajednice koje su počinile socijalističko kvarenje bivstva kao da pate od sličnog oboljenja. Morbidna mržnja, zavist, razjarenost požudnog slavoljublja, izdaja, štreberstvo, ogovaranje, razdor. Pre socijalizma, u
buržoaziji društvo je prilično loše. U socijalizmu je još mnogo gore. Mada ne postoji nešto kao kolektivna savest i svest o krivici (međutim, kolektivna histerija, izgleda, postoji), zajednica je ipak takva kao da svi žive pod pritiskom, zla lica podmuklo namiguju jedna drugima ispod oka, i kao da je svako ukaljan, sigurno je da neće biti uspostavljen nikakav red, i u pokvarenoj egzistenciji neće biti ostvarena nikakva zajednica. Vladajući tip je dobrog uma, karakterom je grozan. Šta je to? - pitate. To je pokvareno bivstvo. Nesrećno društvo! ❖ Zločin i kazna Dostojevskog nije simbolično delo. Roman je istorija o studentu Raskoljnikovu koji zbog novca ubija staricu, i svoje ubistvo motiviše time što kaže da je on na to imao pravo zbog nepravednog uređenja društva. Roman ne upućuje ni na kakvo drugo značenje, pa ipak… I Dostojevski je, kao i drugi savremeni značajni ljudi, iz sredine prošlog veka suprostavio misao društvene nepravde dvema vladajućim teorijama koje se odnose na ukidanje nepravde, u slučaju Rusa slovenofilstvu i socijalizmu. Iz prve je kasnije nastao fašizam, iz druge komunizam. Slovenofilstvo, kao i ostali nacionalizmi, želelo je da stvori red u istorijskoj svesti o pozvanju jednog naroda i u njegovom jedinstvu. Dostojevski je ovu istorijsku svest o pozvanju shvatio na taj način što društvenu pravdu treba zasnovati na hrišćanstvu. Pozvanje ruskog naroda je da ostvari ovaj zadatak. Upravo zbog toga je Dostojevski morao da se suprotstavi drugom svatanju, odnosno socijalizmu, kao što mu se kasnije zaista i suprotstavio (vidi: Zli dusi). Nesumnjivo da starica živi u kvarenju bivstva. Njeno kvarenje bivstva jeste iskorištavanje nepravednosti društva i bavljenje zelenaštvom. Ali ako student opljačka novac starice, svakako će počiniti još teže kvarenje bivstva, i neće ukinuti nepravednost društva, čak i ako sjajno dovrši studije, napravi karijeru i kupi vilu na Rivijeri. Za svoje delovanje socijalizam može da zahvali tome što dopušta kvarenje bivstva, odnosno on oduzimanje vlasništva priznaje kao akt pravde. To se onda svakome veoma dopadalo. Dve hiljade godina traju protesti protiv Jevanđelja jer ono nije voljno da dopusti ovako prijatno rešenje, pa čak ni da se za nekog drugog čoveka kaže da je raka. Ne dopušta da se gotovanski živi i eksploatišu tuđa dobra, niti bilo kakvu pravnu osnovu da se nešto slično počini pozivajući se na nepravedno uređenje, i ne dopušta da se bilo šta može oduzeti od drugoga, čak ni šibica, pa čak ni onda ako siromašni talentovani student od te cene hoće da završi studije, čak ni onda ako time želi da ukine nepravednost društva. U interesu pravde ne može se počiniti nepravda. To je bezobrazan i kukavički sofizam. I greh je za ovaj postupak zastarela religiozna reč, savršeno nevažeća, jer izgleda kao da je to stvar povređenog i povreditelja. Međutim, ono što se ovde zbiva zajednička je stvar svih nas, jer nas sve podjednako oštećuje i ranjava i kvari ako je bilo ko opljačkan ili pokraden ili mu je svojina konfiskovana, i ako to preuzme zajedničko vlasništvo, a povrh svega onda se to nazove društvenom pravdom. Zbog toga je socijalizam kvarenje bivstva. Nasilno oduzimanje vlasništva ne može se prikazati kao akt pravde. Jer onda ne možemo prosloviti ni jednu jedinu reč kad kasnije Hitler i Staljin deportacije i masovna ubistva i uništavanje naroda prikazuju kao karitativne postupke. ❖ Da sa socijalizmom nešto ne valja znao je svako i znalo se oduvek. I to ne onako uopšteno da postoje njegove manje greške koje se mogu ukloniti. Princip socijalizma je sasvim loš, jer sistematski i načelno želi da napravi karijeru na kesama starice. To je nekakva misao iz romana Stendala i Balzaka, uverenje da se u interesu karijere može počiniti kvarenje bivstva. Poverovati u to govori o poremećenosti uma. Ali je poremećenost uma potpuna ako čovek poveruje da se time može služiti istini, i da se može operisati teorijom da to čini zajednica sama u ime zajednice. Prisvojiti? Oduzeti od starice kese s novcem? Ko? Zajednica? Društvo? - Ruke. Jezik. Uvek jezik. Koji bi najbolje bilo da
iščupa umesto što mu čovek dozvoljava da objašnjava. Po svemu sudeći socijalizam nije došao da služi društvenoj pravdi, nego je stvorio sistem vlasti malih komplota koji su noviji i rafinovaniji od prethodnih (organizovaniji, više su aparati), gde je nepravda neizmerno veća nego ranije. Vidi kod Dostojevskog: Zli dusi. Socijalizam je takav sistem vlasti koji čoveka time što ga lišava lične svojine - pretvara u roba. Čovek bez svojine je prinuđen da živi u ropstvu, čak ni u svom umu ne nalazi osnove, jer razbojništvo teorijski sprovedeno do kraja (vidi: Zli dusi) čak i teorijski lišava čoveka njegovih protivdokaza. Socijalizam nas je naučio samo jedno. Koliko god da je jadno, uvek je bolje podnositi nemaštinu i siromaštvo, nego biti razbojnik, ili se priključiti razbojničkom komplotu, i na višem stupnju, uz teorijska obrazloženja, pozivajući se na nepravedno uređenje društva, opljačkati onoga ko mi se upravo našao na putu. Fakat da su se mašili svojine nije umanjio nepravdu, nego ju je uvećao. ❖ Greh je - pojam hebrejske baštine koji je preuzela srednjovekovna hrišćanska religija - takav reziduum koji za obeležavanje onoga što postoji i nije pogodan. Ako čovek zadrži pojam greh, mogu nastati na stotine takvih slučajeva, kao što Raskoljhikov, gde, eto, razbojnika ubice koji je zapravo na sasvim izuzetan način pošten čovek; eto trijumfalnog cara koji je na sasvim izuzetan način podlac, i karijerista; eto uvažavanog građanina koji je gramzivac i lakom tip; eto slavnog pesnika koji je odlučan izdajnik, a povrh toga vetrogonja i lažov; eto revnosnog prvosveštenika koji je stvoren za tamnicu. Sve je to zbog toga jer greh treba povezati s kaznom, inače stvar nema nikakvog smisla. Greh postoji samo onda ako je posledica kazne. Ako nema kazne, greh je nevažeći. A to ovako nije istina. Čovek može sasvim da potone u kvarež bivstva, i može sasvim u kvarežu bića ako ne počiniti takozvano krivično delo, neće mu se ništa dogoditi. I to je ono što je za Jevanđelje nepodnošljivo. Ne grehovi, nego ljudi pokvarenog života. Jevanđelje ne posmatra krivično delo, nego da li čovek živi u iskvarenom bivstvu ili ne živi. Ne traži pojedinačne grehe koji mogu biti počinjeni ili ne, nego kakav se napor čini (vidi grešnicu) u sred srede iskvarenog bivstva radi njegovog popravljanja. Greh ostaje greh i kvarež bivstva, i to se ne može zabašuriti i ne sme se. Ali rana koju je greh naneo telu bivstva može se izlečiti ispravljanjem. Izuzetak je jedan jedini, onaj koji Jevanđelje naziva grehom počinjenim protiv Svetog Duha, i koji bi se mogao definisati na taj način da je to izdaja bivstva, zlo predstaviti kao dobro, gnusno kao privlačno, nepravdu kao istinu, u našem slučaju onu činjenicu da su dve ruke ubijale i pljačkale, jezik lagao, ali čovek to svaljuje na nepravdu društvenog uređenja. Pojam kvarenja bivstva pruža mogućnost čoveku za to da on, pretpostavimo, u svetskim razmerama izravna unutarnje i spoljne razdore. Savez naroda na zemlji ima jedan jedini zadatak, paziti na čistotu života naroda. Bilo gde, iz bilo kakvih razloga, bilo kakve prirode da je počinjeno kvarenje bivstva, ne primenjivati kažnjeničku odmazdu ili represalije (novo kvarenje bivstva), nego uvesti ispravljanje. Ne samo međusobnim odnosima među narodima, nego i naročito u unutarnjim stvarima naroda koji takođe pripadaju svetu. Ne može biti skrivanja. Raščišćavanje unutrašnjih poslova stvar je celokupnog čovečanstva. Nečasnost znači opasnost i za sve druge narode. Zabrana uplitanja u unutrašnje poslove jedan je od onih bezobraznih i kukavičkih sofizma o kojem je već bilo reči. To je ono što omogućava kvarenje bivstva, i štiti zmijsko klupko. Savez naroda može u interesu intaktnog bivstva čovečanstva da ukine državna uređenja koja kvare bivstvo. Pre svega su takvi fašizam i komunizam. Usled jednog terorističkog i diktatorskog i korumpiranog i gramzivog i finansijski nezasitog državnog uređenja nemoguće je intaktno biće ostalih naroda. Isključeno je da bilo koji narod sam od sebe odabere teror, diktaturu, eksploataciju, laž kada mu se otvara mogućnost života pod humanim zakonima. Isključeno je da bilo ko ima međusobno različita mišljenja o normalnoj ljudskoj egzistenciji, i da se toga odriče zbog neke fantazmagorije. Ko od toga skrene, ne treba ga kazniti, nego ga obavezati na ispravljanje.
❖ Uvođenje pojma kvarenja bivstva ukida razliku između individualnog i zajedničkog bivstva, jer se tako ne može razdvojiti individua i kolektiv, nego ono što se može razdvojiti i što treba odvajati jeste intaktna i korumpirana egzistencija. Kvarenje bivstva nikada neće počiniti zajedno više ljudi uz opštu saglasnost, nego uvek samo jedine dve ruke. Odgovornost je lična. Društvo se ne može pozvati na odgovornost za nedela. To što društvo nešto, bilo šta da uradi, bezglavo je ništa. Ta misao je socijalni nestašluk. Uvek dve ruke. Zabranjeno je da se odgovornost razvodni u opštem. Društvo nikoga nikada ne prisiljava da počini nitkovluk, ni Raskoljnikova, ni Napoleona, ni diktatore, ni staricu zelenaša. Nema takve nepravde koja se može ispraviti samo novim kvarenjem bivstva. Što student nema novca za studije to nije razlog da ubije zelenaša. Što je raspodela svojine u društvu nepravedna to nije razlog da se sve oduzme. Znamo da ideju o podeli svojine nije sugerisala trezvena uviđavnost, nego bolećivost da je siromašan čovek dobar čovek, bogataš zao čovek. Uslov za ostvarenje ekonomske pravde uopšte nije ovakav sentimentalni tamjan. Poznato je da je sentimentalnost nešto opasno, njena unutrašnja strana je bestijalnost. Krvoločni diktatori su uvek bili sentimentalni ljudi. Ali ako je pobuna u državi, to još nije razlog da se ljudi međusobno ubijaju. Sve to nije greh, nego stalno kvarenje bivstva, kaznom se ne može srediti. Kvarenje bivstva koje treba ispraviti, i to ne društveno, jer društvo ne odgovara ni za šta, ono nije svesno biće, ne raspolaže razumom i savešću. Zločin i kazna nije simbolično delo, jer po oznakama ne upućuju izvan sebe, i samo je istorija studenta Raskoljnikova. Ipak izgleda da je Dostojevskom palo na um i nešto opštije, na primer, kako to stoje stvari sa nepravednim uređenjem društva, i s tim u vezi s odgovornošću za dela s prebacivanjem ove odgovornosti na društvo, i šta je to greh i kazna, i da li zadovoljava pojam greh, ili ne zadovoljava, i ne treba li za ovu veoma čupavu stvar, greh i kaznu, primeniti neki konačniji i zgodniji izraz, i kad se već nađe takav izraz, šta bi bilo ako bismo pojam kvarenja bivstva primenjivali i izvan individualne životne sudbine na društvene i istorijske odnose, i šta bi se ispostavilo ako bi uz pomoć ovoga pojma čovek pokušao da premeri ovaj socijalizam, ili već šta je, i malo ga otvorio i zavirio u njega, ne samo zato što je čovek radoznao, i što bi voleo da sazna kako odzvanjaju bučne reči u stvarnosti, nego i zbog toga da u ovoj besprimernoj zbrci, koja jeste ovde, vidi malko jasnije.
Bezobzirni (Demon i idila) Bezobzirni je takozvano obično biće, i to u takvom smislu da je stvarno običan, svakodnevan, ogrubeo, odnosno nevaspitan i bezobziran. Bezobzirni koji i ne sluti šta je to otmenost, ne da nije velikodušan, o tome nema ni govora. Ne ume niti da prašta, niti da se izvinjava. Bezobzirnost je umanjena sposobnost za zajednički život; većinom potpuna nesposobnost. S ovakvim bićem život je teži, jer ono nema osećanja za humanu zajednicu. Prijatelja nema, rođaka nema, porodice nema, i ako ih praktično ipak ima, tim gore, jer nema prave povezanosti. Ne prihvata jednakost s drugim čovekom. Postavlja zahteve za privilegije, smeta, navali na činiju s jelom. Sebe samog izdvaja od drugih. Iz bezobzirnosti. Ali da je to bezobzirnost, nema pojma. Zna da nešto nije u redu, ali je ta ličnost uverena da nije ona uzrok tome, nego ostali. Međutim, nikada ne stiže dotle da to uvidi. Baš zbog bezobzirnosti. Nalazi se iznad kritike. Njena ličnost je nedodirljiva. Svaka kritika bi bila nepravedna, čak uvredljiva. Neka mutna predstava o izuzetnosti koja je takođe bezobzirnost. Samo ona ima pravo da sudi. Verovatno je granični slučaj u ljudskom društvu, neko ko je na ivici, dopola već izvan zajednice. Bezobzirnost je u svakom slučaju uvredljiva, i to ne vređa nikoga lično, nego povređuje spokojstvo zajedničkog života. Bezobzirnost prema drugima vređa i mene. I to nije ono kao kad me očepe ili umesto da me pozovu po imenu, dreknu na mene, hej, ili halo. To je beznadežan slučaj. Beznadežan? - strašno je nešto slično i izustiti. Jer šta to znači beznadežan? To znači da ovde još i ide nekako, ali, recimo, na drugom svetu nema nikakve šanse. Na drugom svetu, odnosno u konačnom postojanju. Tamo gde čovek zapravo jeste. Beznadežan, jer izbegava sopstveno prosvetljenje, i tako nema nikakve mogućnosti za očišćenje. Zbog toga on reč ja u svakoj rečenici koristi dva puta. Ne iz sebičluka jer nije sebičan. Bar da jeste. Prema sebi isto tako nema obzira kao i prema drugima. Ono prema čemu ima obzira jeste fiks-ideja i plahovitost. Nema biča koje bi manje bilo dostojno ljubavi. A formula za to je: gde god dođem, mene svi vole. I tronuto dodaje: Ja sam već takva ličnost. Bezobzirni je usamljen i nag, i bilo šta da uradi, ostaje nag, i sam. U neprekidnoj napetosti i bez bilo kakve pomoći. Mora da se pripremi za odbranu. Naravno, odbranu duž cele linije treba razdvojiti od onoga što se naziva zaštita. Ljubav se ne može obrazložiti, i to ne zbog ovoga, ili onoga, nego zato što obrazloženje nije potrebno, odnosno ona je činjenica data zajedno s egzistencijom, ali opet ljubav razrešava čovekovu osamu i obavija čoveka. Ljubav je zaštita. Pored toga što ljubav jeste ljubav, ona je zaštita, i jedina istinska zaštita protiv toga što jesmo ovde na svetu, nagi i osamljeni. Nemoguće je živeti bez zaštite; odbrana je pak zaludna, jer neki deo mene uvek ostaje nepokriven, i moram da ga pokrivam. Očajan je pokušaj živeti bez ljubavi. Ne biti voljen i ne voleti, većinom je laskanje ili podmićivanje. Takav čovek bi zapravo voleo ako bi se za njega reklo da je nesrećan. Onda bi ga barem sažaljevali, i kroz ovu rupicu bi se mogao zavući kod drugih. Ipak nešto. Odahnuo bi zato što je on nesrećan. Ništa drugo do nesrećan. To je ono čime može da odagna pažnju, odnosno spasonosna okolnost. Zbog toga je običan i nevaspitan, zbog toga bez ljubavi, i isključivo je zbog toga osamljen, zbog toga nag i cvokoće i strepi i skriva se, jer je nesrećan. A opet, bilo bi užasno kad bi se ispostavilo da nije nesrećan. Kad bi se ispostavilo da ovde nisu strani uzroci, da deluje možda i neka nepravda. I stvarno je i konstantno užasno kad pomisli da se približava trenutak u kojem će se to ispostaviti i da neće moći da izbegne njegov dolazak. Uzalud rasteže vreme, sve je samo teže, a u tamnoj sobi još se više plaši. Jednom će se ispostaviti da nije nesrećan nego bezobziran, i da su njegovi gresi beskrajno teži od svih onih skupa koje je neprekidno pozivao i poziva na odgovornost. Jer na koncu krajnji je i konačni slučaj koji se naziva neoprostivost. Odnosno što bi on mogao da oprosti, i to u prvom redu sebi samom. To je: brižljivost u kvarenju života. Ne prosto kvarenje, i nije
jednokratno i nije neprekidno i nije slučajno i nije izuzetno. Pažljivo i brižljivo, znalački i savesno neprekidno kvari, bez obzira da li život pripada njemu ili nekome drugome, neutaživo i nepobedivo kvarenje svega što jeste život, što on svrdla i potkopava, ranjava i truje, razara i ne zna ništa drugo nego da se brani, tuži se sumnjiči, optužuje i naravno kvari. Ne iz sebičluka. Sebičluk je bar nečastan. Biti sam i nag znači isto što i biti bedan. Ovu kategoriju bivstva svako neposredno zna. S bedom se samo jedno može učiniti, priznati je i podnositi. Obično se kaže da to ume samo dobra religija. Međutim, religija ovoga bednika samo reprezentuje. Hoće da bude dobar kada uzima pričešće, ali bi najradije primio vino iz posebnog kaleža. Brani se, uvek se brani. Nečistoća je njegova fiks-ideja. Higijena i lekar i žudnja za lekovima. Sterilnom pripisuje takav značaj kao da je čistota sama. Zašto se oseća ukaljan? Uvek skriva neku prljavštinu? Preterana higijena je bekstvo od stvarnog očišćenja. Zašto nema idilu. Jer nikada nije bio dete. Ne ume da bude prisan. Zbog toga je njegovo prisustvo tako ženantno i neprijatno, naravno, i za njega samog. Kad bi jednom moglo biti tako da on sam nije prisutan! Opasna uzburkanost. Beda koja se ničega ne plaši koliko da će biti otkrivena. Svi će je videti. Oholost je kraj. Za čoveka koji je svoje biće zasnovao na tome da se krije jedva da postoji veća katastrofa. Čovek nikada ne može biti toliko usamljen, i nikada toliko nag kao na sramnom stubu kada ga javno ponižavaju. Da bi čovek mogao podneti ponižavanje, treba mnogo, kao da samo treba piti iz svetog izvora koji se naziva izvorom izmirenja. Ima li išta međusobno udaljenije nego što su bezobzirnost i izmirenje? Ako gleda čovek pogrbljen, oborene glave i pogleda kojim krišom vreba, ima se utisak da nosi zabranjen teret, možda tamnu uspomenu donetu iz prošlog života, što možda i nije istina, jer su se kod njega pobrkale granice između istine i neistine. I konačno, ništa nije pouzdano, ne zna se da li se zbilo ili nije, pa i ono što se moglo dogoditi zaboravlja za veoma kratko vreme. Jedino fiks-ideja i plahovitost. Događaj koji se zbio pre dvadeset godina u njegovoj se uobrazilji pobrka s fantazmom na koji je pomislio pre pet minuta. U svakom slučaju ne veruje da postoje činjenice. Samo plahovitosti. Naravno, zbog bezobzirnosti. Činjenica je ipak nešto solidno, i postoji u njoj vernost. Ne veruje činjenicama, verovatno, jer misli da može zabašuriti da je on zaista on; odnosno da je on onaj kakvim se prikazuje i čiju ulogu igra na pozornici života. Ne zadovoljava se samim sobom. Možda je on onaj koji i ne postoji. I, recimo, obrnuta Vedanta: iz bivstva ne uklanja opsenu i zadržava stvarnost, nego briše stvarnost i zadržava opsenu. Samo zato da bi mogao ostati skriven. Za njega postoji samo psihologija. Njegove osnovne reči su duševnost i duševno stanje. Kao da je to njegova izuzetnost. I time kao da želi da porekne i svoju dušu, ili da je bar dobro prikrije, kako je niko ne bi video. Moderna psihologija u našem životu zamenjuje poznavanje ljubavi. Vivisekcija umesto živog srastanja u ljubavi. Zbog toga danas nema zajednice, tek kolektivnost. Živimo bez privlačnosti. I gotovo je nemoguće sve to izbeći, jedino što je moguće jeste patiti od svega toga. Umesto bratstva - analiza, umesto poznavanja čoveka - ubijanje. E, to je bezobzirnost. Bezobzirnost psihologija spasava od pogleda na sebe samog, i uči ga rafinovanim metodama kvarenja života. Jer su strah i teror povezani, i što se neko više plaši, on je sve raspomamniji terorista. Glas bezobzirnog se prepoznaje po tome što se plaši, a istovremeno i zaplašuje. Ako je ravnodušan, i onda je kao budilnik. Ali obično ili laska ili vređa. Bezobrazno pecka (ja sam sada mio), ili grubo vređa (služim istini). Laska onome koga se plaši, vređa onoga koga se ne boji. Ali i ono što se njemu kaže nije u stanju da shvati drugačije. Uvek plahovitost Ne ume ni da se odluči da li da se boji ili da plaši. Ali ipak najradije kvari. Ima strašne oči kada istodobno uzmiče i mrzi. To oko koje žudi za kvarežom, naročito levo oko, koje je manje nego kod drugih i postavljeno je niže i osovina mu je iskošena, to je oko furije. Mrzi jasne pozitivnosti, prozirnu dušu, vedrinu i humor, prisnost i idilu. Niko ga nikada još nije video da tek onako sedi i smeška se i raspravlja. Pogotovu da pevuši. U njegovoj kući sve je neudobno i izaziva ženiranje, čak se ne može pošteno ni sesti. Za njega ne postoji vrt obasjan suncem, namreškana voda, vedro nebo. Raspoloženje treba uzburkati. Nema bića koje je manje idilično. Idila je početak svakog zajedničkog
života. Neosetljivost za radost? Ne. Tamo gde vidi radost, lice mu pozeleni, najradije bi je zgazio. Deformisane crte, stenjanje, težina, muka, suze, novembar i sumorna jutra. Uvek ono što je morbidno. Užas od erotike. Odlučno i očajno protestovanje protiv onoga od čega bi nekada mogla nastati nekakva sreća. Uvek tuga, nečista tuga, oseća se kao učesnik u svakoj smrti, sasvim pouzdano zato što bi bio voleo da u njoj aktivno učestvuje, da ubija, treba na neki način da opravda sebe, onaj koji je ubio nije bio on, ali budi u sebi sumnju da je ipak bio on, i to je veliki trijumf. Kvarenje života, bar u mislima. Ubijati, razarati, pustošiti, pustošiti. Izazvati zagonetku da je on, odnosno nije on, i što je manje, još je više. I zbog toga optužiti drugoga, samog sebe smatrati žrtvom, zbog toga biti kivan na drugog, i prebacivati drugome. Kivnost, prebacivanje, dobro prikriveni, odnosno pozivati se izazovno, uz obrazloženje postavljeno vidljivo, koliko pati zbog tuđih grešaka, svetiti se zbog toga, ali sakriti osvetu, zbog skrivanja osećati grižu savesti, ali to prebaciti na drugoga, poricati prebacivanje, i od svega toga smisliti optužbu protiv drugoga, jer je on sam dobar. Ako je na jednom kraju sveta idila, na drugom je demon. Zbog toga ako je bezobzirni antiidiličan, bezuslovno je demonski. Demonsko se može prepoznati po plahovitisti, po fiks-ideji i po strci. I po tome čemu se suprotstavlja, i čemu je neprijatelj, i šta mora da kvari: dete, red, vedrinu, veselu jednostavnost, prisnost, humor. Svoju snagu dobija iz saveza s mračnim silama. Demonsko ne misli, nego ima fiks-ideju, ne oseća, nego je plahovito, nije delatno, nego je u strci. Demonizuje svoju okolinu, ali to nije naivno ubistvo, jer bi tada jedino bilo zločinac; u toj situaciji čak je i loša savest tek prazno razmetanje. Kvarenje života je neoprostivo. To je rezultat poverljivog zajedništva s demonima, što se čak ne može ni priznati. Demona bezuslovno i uvek treba poricati, zbog toga čovek ne može da živi u svesti demonskog saveza. Demonizam je jedino moguć kao skrivanje. Zbog toga se demon ničega toliko ne boji kao svetlosti. Na suncu mora da nestane. Bezobzirni se sve dublje skriva pred suncem. Nesposoban je za odnos ja - ti Demon nema svoje ti U svojim unutarnjim monolozima pere sebe od svojih samooptužbi, raspravlja, utvrđuje svoju istinu, i sve prebacuje na druge. Uvek je drugi kriv. Obično loše spava. Noću drži odbrambene besede. Nevolja je što im ne veruje. Nema olakšanja za druge. U tim očajnim besedama njegovi demoni mu došaptavaju delotvorne reči koje koristi danju i njima napada. Nabijen je optužbama i pozivima na odgovornost, od kojih nema odbrane, jer u njima ništa nije istina. Ne živi među istinskim ljudima, nego među utvarama. Prijatelj mu je onaj koji ga vara i iskorišćava. U njega ima poverenja. Ono što se njemu događa nije istinski događaj, nego stravična drama, samog sebe brka sa svojim demonskim došaptačem, bolestan je i postoji samo jedan jedini izlaz. Da, biti bolestan. Kad ne bi bilo tako, odnosno kada kvarenje života ne bi svalio na bolest, već bi odavno bio prosvetljen, drugačije ne bi izdržao. Svest o bolesti je pouzdano sklonište. Bolest je privilegija. Na nju se uvek može pozvati. O da, neophodan je pojačan obzir. Ne sme se napadati. Ne sme se kritikovati. Ali on pak može da kritikuje i napada. Može biti običan, nevoljen, može biti jadan, može imati fiks-ideje, može biti razdražen, plahovit, može da živi u strci, može da vređa, može imati napade, može da se baci na zemlju, da mrzi, da spletkari, da truje, da se boji, može da sprovodi teror, može da bude marljiv u kvarenju života - može biti bezobziran. Instinkti kvarenja bivstva, koji se u čoveku zgusnu kao autonomni kompleks, nazivaju se demonima. Naravno, to je neka moderna definicija, u celini psihologija. Trenutno nema bolje. Međutim, demon se ne može uhvatiti psihologijom. On je mnogo vazdušastiji, pa ipak mnogo konkretniji od onoga što ova definicija kaže. Pre svega demon nema lica. Ne može mu se pogledati u oči. Ne može se naterati na priznanje. Ne zbog toga što laže (skriva se), bilo zbog instinkta, bilo zbog nedoslednosti koja je za njega karakteristična, nego ono što ima nije lice, nego sistem, organizacija i aparat određenih sila koje razaraju život, ali ne poprimaju oblik. On ne može imati prednost, jedino zbrku. Duboko se upija u čoveka, tako duboko da nepodozrivom izgleda kao da i ne može postojati izvan života, i kao da je jedna od osobenosti bića razaranje bivstva. U novije vreme psihologija je u to
ubeđena, veruje da je životni instinkt zapravo instinkt smrti. Ovaj put, pak, nije reč o smrti, nego o kvarenju života, i to dvoje se ne sme pobrkati. Izgleda da je život nekakvo čudovište koje guta samo sebe, kada nestane, uništava sebe samog. Himera koja samu sebe počinje da uništava kada se rodi i kad počne da živi, i sama sebe guta sve dotle dok za nas ne postane ništa. Prema ovome je glavni zadatak života kvarenje života. Ali nije to užasno. Sam život je himera, to znamo. Užasno je što se počinju gomilati sile koje uništavaju život, i postaju samovlasni sistem iznad života, i preuzimaju vlast nad životom. Život ima dva lica, dete i furija. Oba su uvek odvojena. Redak je slučaj da dve stvari nemaju negde dodirnih tačaka. Ali dete i furija se nikada ne susreću. Ne mogu ni da se susretnu, jer dete živi u idili, i ako ima nešto što furija mrzi, i čemu zavidi, i na što je ljubomorna, i što hoće da razori i uništi i otruje, to je upravo idila. Ako postoji neko koga demon bezuslovno i uvek želi da pokvari, to je dete. Demon nema detinjstva, možda ga je izgubio, možda je tako rođen. To je bezobzirni. Jer idila je upravo obzirnost i nežnost. Zbog toga je tako jednostavna i jasna i smirena i vedra. Demon je onaj koji posredstvom sebe samog nema dodira s Rajem. On nije poneo sa sobom miris Raja, i taj miris, kao med svoga bivstva, ne čuva u sebi. Idila nije dobro. Agatos, kao što kažu platonisti. Dobro je osobeno, ali i ono je jedna vrsta demonskog. Čovek dobrim izaziva zlo, svecem razbojnika. Popravljati znači uništavati, uči tao. Nepodnošljiva dobrota! Idila, biti dete. Dete nije sladunjavo. Dete nije dobro. Idila je ono u čemu se razgoreva bivstvo u ledenoj vatri slepog i tamnog stvaranja i preobražava u blagu i blistavu toplu svetlost. Gde iz brutalne razjarenosti zablista nežna pitomost. Svet nije pozornica bitke dobra i zla. Kolosalna koncepcija bivstva jeste da u celovitom i potpunom bivstvu dobro i zlo jesu jedno i isto; to je ono kada hladna vatra leda zrači kao toplota svetlosti. Demon je ono protiv čega se hiljadama godina bori dobronamerno čovečanstvo, i što želi da omete zakonom i samodisciplinom, moralom i askezom. Ali kroz šta se demon uvek probija. Otkuda ta užasna moć? I šta se može učiniti? Izgleda, samo jedno, ono što verodostojan čovek kaže: ne suprotstaviti se. Ali to nije pasivnost. Nesuprotstavljanje je pouzdanost i uzvišenost. Propustiti. Postati ništa. Postoje uspomene na Budu koje predstavljaju prazan tron. Ne slabost, nego nežnost. Ne popustljivost, nego pomirenost. To je ono što hindu kultura naziva razrešenje u bivstvu. To je kineski tao. Što ne znači rastakanje ličnosti, nego da se gusto jezgro sila koje razaraju bivstvo u čoveku rastapa u pozitivnosti bivstava. Što jeste idila. Hindu kultura to naziva nirvanom. Jevreji to nazivaju Avramovo krilo. Što je po religijama blaženstvo, i nema tako zakržljalog naroda koji za to ne zna, a misao čuva i racionalizam u sažaljenja dostojnom obliku, i naziva je utopija. Demon se u svakom slučaju i smesta može prepoznati. Kvarenje bivstva se ne može počiniti pokatkad i malko. I ne može se sakriti. Ko ne živi u idili, on bezuslovno živi izvan nje. Izvan nje, što znači nasuprot njoj, u zbrci kvareža. Dete nije nevino. Dete živi, kao što bi rekao Bataj, u svetu izlazećeg sunca. Budno je, i otvoreno prema celokupnom bivstvu, i prihvata ga. Postoji ono što postoji. Ništa mu ne treba dodavati, niti mu oduzimati. Uvek je celina. Kasner piše da je dete potpuna i prava ličnost. Zato i zna sve da prihvati, jer je ono samo celina. Potpuno i istinsko svojstvo ličnosti počiva na svesti iz zlatnog doba. Nije korumpirana, nigde nije trula, ništa joj ne nedostaje, svoju oštricu nije izgubila, njena svetlost, miris, aura su nepovređeni. Jer je dete ličnost, svaki njegov odnos jasan je i jedini, prema roditeljima, prijateljima, anđelima, lutki i cipelama. Dete nije stvar životnog doba, ono može biti umetnik, mislilac, žena i svetac. Ono što je najdublje i najtajanstvenije, ponajmanje se može sakriti. Izgleda da je Beme u pravu, očevidno je misterija. Zaodenuta stidom, bez oslonca. Kineska i indijska baština i Kabala uče da je čuvar praga između demona i idile žena. Gospodarica demona koja - kao što se govorilo u srednjem veku - raspolaže vanrednim znanjem, i ume da zgazi glavu zmije. U njenom biću, pod osobenim i visokim dejstvom, zagonetna razjarenost demona može
da se preobrati u idilu. Žena živi s demonom u prisnosti, i bezuslovno vlada silama koje kvare život. Ali ako ih ne obuzda, pušta ih na čoveka. Pokvarena žena raspolaže užasnom moći koja je jača od svakog znanja i svakog morala i svakog zakona. Korumpirana žena nije grešna, nego demonska. Neodoljivi prodor kvarenja života, koji svojom samovoljnošću briše svako spokojstvo, protiv kojega čovek uzalud pokušava da se odbrani preciznim načinom života. Nema trezvene i pouzdane ravnoteže koju neće narušiti i koju neće ismejati. Žena je čuvar zlatnog doba, i ko naruši zlatno doba, žena pusti na njega podzemni svet, žena koja je u poverljivoj i bludnoj prisnosti s demonima, kako kaže Vergilije. Muškarac svojim častoljubljem lomi u sebi dete, žena svojim demonskim kvarenjem života. Ne kao da želi da poremeti idilu. Ovde nema kao da. Stvarno je razara. Zašto? Da bi vladala? Zbog samog kvarenja. Šta je upravo demonsko. Samo da ne bude idile, samo da bude poremećaj, uzburkanost, mržnja i razdor i krv, plahovitost, fiks-ideja i strka. Šarenilo, blud i laž. Demonsko jezgro je sve jezgrovitije i tvrđe. Središte čovekove gladi za životom prema samom sebi jeste Ja, koncentisani život. Žeđ. Čak i onda ako razori biće čoveka još više. Bestidno i besramno i podlo i nacereno. Od svih očitovanja demona najopakiji je koketni demon. Demon je suprotnost milosti. U srednjem veku se govorilo da priroda nije konačno mesto čoveka, jer je naš svet pun demonskih sila. Zbog toga čovek ovde i ovako nikada ne može biti čovek u svome domu. Ovo ovde nije idila. Svojom delatnošću čovek treba da realizuje stanje milosti. Međutim, realizacija milosti ne zavisi od čoveka. Milost je upravo ono što se samo dobiti može. Ipak, niko je ne dobija niti je može dobiti, ako na to nije spreman. Kada je spreman? Ne odupirati se. Izmirenje. Samo ne demonsko kvarenje života. Samo dete. Izraz za to je pokajanje, što su Grci nazivali metanoia, Jevreji tešuvah, latinski conversio. Zapravo znači preobraćanje. Okrenuti leđa demonskoj aktivnosti, obrnuti se od kvarenja života i vratiti se u detinjstvo, i otkriti da čovekovo bivstvo može biti celo i čisto samo u idili. Preokret je pobrkan s religijom, ali nema nikakve veze s religijom, već i zbog toga što su za ovaj korak, nezavisno od religije, znali svi narodi sveta u drevna vremena. Vratiti se onome što je u čoveku čisto i jednostavno. Knez Miškin i Aljoša Karamazov Dostojevskog predstavljaju ovakve pokušaje proterivanja đavola i zasnivanja života na detinjstvu. Jer ono što demon ne zna to je preobraćenje. U tolikoj meri da demona treba nazvati nesposobnim za preobraćenje. Demon je nemir i uzbuđenje u idili. Njemu su nepodnošljivi red i svetlost. Njegov elemenat su bes i pljuvanje, buka i bezobzirnost, i od toga se on ne može odvojiti. Ako se korumpirani čovek, umesto da bude kao dete, suprostavi intaktnom bivstvu i kvari ga, to se naziva demonizam. Demonizam nije moralna, nije psihološka, nije egzistencijalna, nego ontološka kategorija, jer dotiče samu egzistenciju u njenom intaktnom ili korumpiranom svojstvu. Suprotstavljanje se nikada ne zbiva svesno, ali se nikada ne događa bez pristanka, bez nagovora. Ali je nagovor već i sam demonski. Nije pitanje svesnosti ili nesvesnosti, već čistote ili nečistote. Odreći se demonizma znači ukinuti suprotstavljenost s intaktnim bivstvom i vratiti se (metanoja) prema izvornom smeru bivstva. Središte demonskog čoveka je Ja, ali ne zbog egoizma, demonski čovek ne voli samog sebe, već je pohlepan na samog sebe. Oseća da je prikraćen, manje mu pripada, i zbog toga počinje da zahteva sve više. Zašto mu nije dovoljno? Uvek je gladan. Jer nema idilu. Kvarenje života nije instinkt, već bes i ludilo. Kvari ono čega je žedan, i lomi ono što želi da dosegne. To je demonsko. Za demonizam nisu važeći ni psihologija, ni biologija, ni filozofija, ni moral. On je specifična smeša zlodela i pomame, počiva izvan kruga matematičke verovatnoće, neočekivan je, iznenadan i izazovan, istovremeno kvarenje i osećanje zluradosti zbog kvarenja. Vidljiv je u trenu i već ga nema; čovek posegne za njim, ali je nestao; počinje da ga istražuje, ali on već nije to. Vidljivo svojstvo se poziva na ono što nije vidljivo, ali ga iznutra održava; ali pozivanje izaziva zabunu, jer iznutra se ne nalazi to, i pozivanje vodi u prevaru. Sve je demon. Istovremeno postoji i nema ga. Nije iracionalan, nego falš. Istovremeno ličan i bezličan. Doslednost razuma je krhkija od fiks-ideje, vatra osećanja je slabija od plahovitosti, snaga delatnosti je manja od strke. U korumpiranom bivstvu čovek je sve dotle igračka
demona dok mu ne okrene leđa. Zbog toga su u korumpiranom bivstvu demonskim silama natopljeni život i sudbina i zajednica, zajednički život, ljubav, brak, prijateljstvo, umetnost, filozofija, razum i zbivanje; na svakoj tački stvarnosti demonska žarišta razvijaju svoju moć.
Miraž Malo je naših kniga čiji značaj doseže ma i osrednja dela kineske ili arapske ili hindu baštine. Evropa se ukopala u istorijska uzbuđenja, i ne može ni da dospe do svojih pitanja opstanka. Stvarnost i ne dotiče, jedino joj je zanimljiva. Zbog toga je bezvredna. Među malim brojem ovih knjiga bila bi La Rošfukoova kad bi joj temeljna reč bila ispravna. A temeljna reč je: sebičnost. Nema veće nevolje nego kad neko temeljne reči shvata u njihovom nepravom značenju. La Rošfuko pretpostavlja da je sebičnost samoljublje. U tome je saglasan s konvencijom Evrope koja traje dve hiljade godina. Smatra da je ljubav nešto što i nije ništa drugo do nagon majmunice. Licka svoje mladunče i kljuka ga slatkišima. Naravno, ovakva majka katkada i pojede svoju decu, ponekad učini i nešto ružnije, što je znano pod nazivom brižnog vaspitanja. La Rošfukoova definicija je: Bog je kaznio čoveka zbog njegovog prvobitnog greha i zbog toga mu dopušta da od svoga samoljublja načini idola koji će mu potom razoriti svaki tren njegovog života. Voljenom biću ja ne želim samo dobro, nego i ono što je njemu dobro, i što ja znam. Sebičnost naime želi dobro za Ja, ali ne sluti šta je istinski dobro. Ljubav je kada nečije egzistencijalne teškoće preuzmem na sebe da bih život učinio lepšim. Zašto? Jer ga volim. Ljubav nije histerija. Nije smeša razmažene sentimentalnosti i bestijalnosti, kao što je La Rošfukoova sebičnost. Samoljublje nije sebičnost. Sebičnost je čovekova glad za životom prema sebi samom. Moramo uzeti na znanje da ne živimo u samoljublju nego u gladi za životom. U delu Bekstvo od slobode Erih From s uzornom jasnoćom razlaže ovu misao. Sebičnost nije samoljublje, veli on. Sebičnost je jedna vrsta neutoljive pohlepe, sebičnjak se samo sobom bavi, sve u strahu da neće dobiti dovoljno i da će nešto propustiti, prožet zavišću prema svakom kome je pripalo više. Zbog toga sebičnjaku nedostaje pouzdana osnova svesti, samopoštovanje. Samo se zanosi sobom, samo mazi sebe, opčinjen je sobom. Narcizam? Možda i jeste. U svakom slučaju nedostatak ljubavi. Moderni Evropejac živi u ovoj samopožudi i samozanosu, čije je jedino uživanje sebe sama opljačkati i iz sebe iscediti za sebe svaku nasladu i progutati je. Sebičnjak živi u torturi životne žeđi a demon sebičnosti pokazuje se moćnijim i od najmoćnijeg u čoveku, od erosa. Nema takve ljubavi, kaže La Rošfuko, koju ne bi nadjačalo koketiranje. Radost koju pruža drugi čovek i drugi pol ne može se meriti sa uživanjem koje sam sebi pruža. Koketiranje žrtvuje drugoga samom sebi, ljubav - sebičnosti. Ja, ja. Sebičnost koja samu sebe i druge odmah pljačka za životno uživanje. Sve meni, progutati i požderati, a povrh toga, budući da ono što radi nije dobro, sve skriva složenim mehanizmom, jer, kao što La Rošfuko piše: „Svoju podlost dopušta da bude prikazana samo pod osvetljenjem kakvo ona sama želi.” Samoljublje je dopušteno, čak obavezno ponašenje. Čovek treba da voli sebe. Nezasitost sobom je pak zabluda. Samoljublje samo po sebi hoće da uspostavi i očuva intaktnu suštinu bića; sebičnost prihvata život i u ovoj datoj korupciji, bilo kakav da je, halapljivo će ga prožderati, jer u životu, na osoben način, uvek ostaje nešto od prvobitne nesvarljive opojnosti meda s ukusom vina. La Rošfuko naziva samoljubljem nešto što je zapravo i stvarno glad čoveka prema sebi samom, jer je svako naše uživanje vezano za telo, odnosno za naše Ja. Svi koji su pročitali i jednu jedinu rečenicu iz Maksima i refleksija znaju da je savršena ova analiza demonske gladi za životom prema sebi samom u delu La Rošfukoa. Što znači da je među pretežnim istorijskim i književnim improvizacijama u Evropi formulacija ovog dela konačna i verodostojna. Jedino što umesto reči samoljublje u celoj knjizi treba staviti izraz glad za životom prema sebi samom; reči sebičnost treba vratiti pravo značenje i ni za trenutak se ne sme upasti u grešku pa videti da u sebičnosti tinja ma i jedna jedina iskra ljubavi. Sebičnost je demonska glad čoveka prema samom sebi, po svemu sudeći prvi uzrok bludnje našeg korumpiranog bića. Ni Čuang Ce, ni Patanđali, ni Haladž ne bi pobrkali pojmove samoljublja i gladi prema samom
sebi. Onaj ko poseduje makar i površne pojmove o iskonskom poretku sveta, neće načiniti takvu gršku. Naprotiv. Sebičnost, odnosno glad prema životu u Evropi je težak greh, bio i ostao od samog početka pa do naših dana. Beše samo jedan jedini mislilac koji nije počinio ovu grešku, Jakob Beme. Gier (otprilike kao kama u hindu baštini), odnosno žudnja ne mora bezuslovno da kvari bivstvo. Osnova našeg bivsta nije jednoznačna, nego paradoksalna; uvek živimo među suprotnostima i protivrečnostima; uvek među dvosmislenostima. Žeđ prema životu se ne sme bezuslovno smatrati stranputicom. Najviši stepen postojanja, veli sufi, čovek doseže goreći besnim plamenovima u ovoj elementarnoj pohlepnosti. To je ono što islam naziva miraž. Jer Boga želi i telom, kao Haladž ili Rabija. Čovek želi da ga okusi i miris da mu udahne, zbog toga sufi saznanje o Bogu naziva sočnim saznanjem (marifa). Ako čovek želi da stekne pojam o tome kakvo je to saznanje, ne treba da čini ništa drugo do da ovu marifu uporedi sa saznanjem moderne nauke. Saznanja moderne nauke imaju ukus gipsa. Onako kako sufi saznaje, to je sjajno i vatreno i ukusno poput slatkog grožđa. Kakav je to miris? Kao lavandula? Kao bor ili lovor? Na krajnjem stupnju saznanja, kada se miraž ostvaruje i duša sjedinjuje na vrhuncu, opojnost je takva kao kod izuzetne ljubavi u izuzetnim trenucima. U Evropi je bilo i onih koji su ovako znali da tumače saznanje u znaku Jevanđelja; većina ih je međutim, uzmakla pred čistunskim popovima. Ostalo je nekoliko pesnika, Milton, Helderlin, Vordsvort, Kits. Čula mi služe zato da Boga saznam i prstima i jezikom i nosom i ušima. Jer žeđ (Gier, kama, trišna, libido) je ono što je u meni bilo neutaženo, i ostalo je neutaženo, i nikada se ne može ugasiti. Glad za životom se ne može utoliti. Glad za životom znači da sam rascepljen, i da moram jesti i piti, i da moram udahnuti, i moram progutati. Zbog toga Beme veli da Sveti Duh (penuma hagion) nije ništa drugo do sakralna požuda. A to opet zavisi od pravilnog tumačenja reči. Evropa nije prevazišla glad prema sebi, zbog toga već dve hiljade godina i ne postoji ništa drugo nego, na jednoj strani, raspomamljena glad za uživanjem, a, na drugoj, uništavajuće poricanje sopstvenog Ja. Jer askeza koja samu sebe mori i nije ništa drugo do jedan oblik Ja-gladi, kao što ni glad za životom nije drugo do samoodricanje. U torturi pohlepe živimo lakomi prema uživanju. Zbog toga istorija Evrope i nije drugo do napor za vlašću, za posedom, za produžetkom života, za luksuzom, za uživanjem, a istovremeno poricanje života i uništavanje i mučenje Ja. U škripcu između potpunog odricanja od života i neobuzdane žeđi za životom. Kao da nas naša sveta knjiga ne uči da je jedno isto tako loše kao i drugo. Svet treba uzdići, ili ako vam se više dopada, treba ga produhoviti, i to tako da mu ne poričemo ni jedno jedino zrnce prašine. Loše je postavljeno pitanje: da li za svet ili protiv njega. Ispravno treba pitati: šta je to što je manje od života i šta je to što je više od njega? I kao da čovek pre nas hiljadama godina nije raspolagao ovim znanjem koje se naziva sočnim saznanjem, jer čovek može da živi visokim životom i može da zadrži med života s ukusom vina. Ono što hindu baština naziva kama, Latini Libido, ono što je za Bemea Gier. Raspomamljena žeđ za životom, kao prirodna moć, nema predznaka; nastaje kvarenje bivstva samo onda ako se završi rad Ja, postaje sebično, žedno samog sebe i kvariće bivstvo i onda ako je to svetovna glad za životom, ali i ako je kaluđerska askeza i mučenje. Sve za mene. I patnju. I uživanje, i blaženstva drugog sveta, s halapljivim jedenjem i jurnjavom i sa trostrukim bičem. Od samog početka u Evropi je to znalo mnogo ljudi. Ali ako je i bilo mnogo onih koji su raspolagali snagom prosvetljenja, niko nije znao što je oživotvorenje. Karakterističan je slučaj La Rošfuka. Jasno vidi. Jasno kao Platon ili Avgustin, bilo koji srednjovekovni mistik ili svetac, kao moderna psihologija ili egsistencijalizam koji prosvetljenje egzistencije (Existenzerhellung) smatra tako važnim. I jeste to. Samo što je ovo prosvetljenje premalo. Prosvetljenje u najvećem broju slučajeva obasjava čoveka očajnom logikom samospoznaje, ali ništa više. Istinski zadatak počinje posle prosvetljenja. Stečeno je saznanje od koga se čovek užasava, jer mora da se užasava. A opet zna da tim saznanjem nije stekao ni slutnju o autentičnom biću, samo je spoznao sopstvenu korumpiranu suštinu, a ništa nije mogao ostvariti od svog istinskog bića. Evropa poseduje više ispravnih metoda
osvetljavanja, ali ne poseduje metod realizacije. Evropa započinje onim Sokratovim pitanjem da li se vrlina može naučiti? Znanje o vrlini i praksu vrline, koji su pre toga bili jedno, ona je razdvojila. U baštini ovakvo pitanje ne postoji. Baština pruža apsolutni životni poredak u kojem se misao ne može odvojiti od njene realizacije. Baština je poredak sveta pre stvaranja (preegzistencija), koji je bio istovetan i važeći, jeste i biće za svaki svet i za svako bivstvo. Pisani spomenici ove baštine su svete knjige (Veda, Tao, Orfej, Tora, Jevanđelje). Za ljude koji ovako pitaju, kao Sokrat, otvara se pukotina između misli, reči i čina, prelaz i istovetnost nisu neposredni. Da bi čovek iz teorije stupio u praksu, neophodan je nov podsticaj. To je podsticaj realizacije koji je u Evropi izostao. Ova kriza započinje kod Platona. Evropsko mišljenje već dve i po hiljade godina ne radi ništa drugo osim što prosvetljava čoveka. Ali nije sposobno za oživotvorenje. Oživotvorenje je miraž. Put uzdizanja. Ascencio. Ascende teipsum. Uzdigni sebe. Ako se uzdignem na nebo, ceo svet ću podići za sobom. Nebrojeni niz konfesija, sve sama samopriznanja iz kojih ne sledi ništa. Misao postoji, bez odgovornosti. Užasna težina neostvarenog života. Ono što ne podignem, to mene pritiska. Jer uspeo život ne zavisi od toga šta je čovek priznao, nego da li je izvršio onaj preokret (tešuvah, metanoia, conversio) bez kojeg istinskog života nema. Premalo je prosvetljivanje egzistencije. S konfesijom najviše što čovek može jeste da bude samo bolji. Najjeftinija je stvar biti dobar, od nje je samo jedno jeftinije, biti loš, a i od toga je još jeftinije - biti nikakav. Raspolažemo obiljem znanja o tome koliko baština izbegava opasnosti gladi za životom i poricanja života, antagonizam dendija i askete. Znamo i zašto. Bilo da gutam uživanja, bilo da mučim sebe, uvek ostajem unutar kruga pohlepe prema sebi samom. Sve je to svet moga Ja. Skučen, jedna jedina tačka. Zemno uživanje, ili vanzemaljsko blaženstvo. Svet dati za drugi svet ili drugi svet za ovaj svet. Ovo ili-ili je za baštinu (zen, sufi, hasidi, joga, Jevanđelje) znak presečenog života. Bodhisatva se ne odriče ni jedne jedine kapljice mora, ni jednog jedinog kamenčića Himalaja, da se i ne pominje što ne napušta ni jednu jedinu dušu. Za bodhisatvu postoji samo ceo svet i celina bivstva. Ona ne želi svoje blaženstvo. Ni hasidi, ni sufi, a znamo da to ne želi ni onaj koji je učestvovao u posvećivanju Jevanđelja. Žeđ za blaženstvom ima samo religija, ima Evropa, što je žeđ za uživanjem, samo je premeštena na drugi svet. Baština nije religija, nego znanje o apsolutnom redu postojanja. Čovek Jevanđelja se okreće od gladi za životom i za blaženstvom (metanoia, tešuvah), kreće putem uzdizanja i ceo svet uzdiže sa sobom. Više nema ni govora o Ja. Zadržavam ono što je dobro u uživanju života i zadržavam ono što je dobro u samoporicanju, jer bez askeze nema uzvišenog života. Bodhisatva odbacuje sopstveno blaženstvo; bezbroj puta bi se moglo stupiti u nirvanu, ali se uvek vraća, opredeljuje se za patnju bivstva, eventualno da bi se oslobodilo nekog crva. Dok bivstvovanje ne načinim savršenim, nema mira za mene i ne mogu da predahnem nigde i ni u čemu. U svome Ja, u religiji, u zemnim uživanjima, u blaženstvu čovek živi osobenim životom, zatvorenim ponašanjem koje je iznuđeno. Jednom vrstom ropstva. Svaka religija je tamnica. Saloni su tamnice. Prvi korak ka oslobođenju, veli Haladž, bekstvo je iz usamljenosti. Evropa je usvojila poseban oblik ovog zatvorenog ponašanja. Naziva se sistemom, bar ga je Kasner nazvao sistemom. Platon i Aristotel grade ovakav sistem. I od hrišćanstva je načinjen ovakav sistem, Toma Akvinski je od Jevanđelja izgradio ovakav sistem, filozofije su ovakvi sistemi, nauke, države, teorije, društva, narodi, vojske, industrijska preduzeća, pogledi na svet. Znak za prepoznavanje; sistema u tome je što postoji u njemu uvek bar jedna tačka gde se stvari ne slažu. A u toj tački se potom sve surva. Nema krpeža i nema popravki. Sve je beznadežno i mora se odbaciti. A drugi sistem je isto tako loš, treći još mnogo gori. To je sistem, bilo da je pogled na svet, bilo religija, bilo društvo. Baština nije sistem, nego red. Red se može prepoznati po tome što sebe sama neprekidno popravlja. Sistem je organizacija, red je organski. Ako sistem negde nije dobar, a uvek se ispostavi da negde nije dobar, on se raspada. Ako red negde nije dobar, on sebe sama ispravlja. Baština nije sistem, nego red, u svim oblicima koje znamo, kod Kineza, Indusa, Jevreja i Grka. Red nije zatvorena i
statična građevina, nego otvoren smer i put. Mahajana je velika staza; sufi sebe naziva tariga, staza; Tao znači put; „Ja sam put”. Put uzdizanja. Miraž. Evropa je imala i ima sistem, red nije imala i nema. Među sistemima jedan je lošiji od drugoga. Čovek ne stiže da ih odbacuje. Svuda slepa doslednost, bez obzira na sve ostalo, nemoćni da sebe same koriguju kao državni i društveni i religiozni i filozofski sistemi, redom su se rušili i rušiće se. S užasnim silogizmima i savršeno bez logike. Monomanijačke i fiksne ideje. Svi su oni plod gladi svedene na sebe samu, koja ne vidi dalje od sopstvene fiksne ideje i koja sebe još zamišlja kao samoljublje.
Životno delo Čovek mora da ostvari delo iz sebe samog, kako bi večito u njemu živeo. Ali delo mora ostati otvoreno; kako bi ga prihvatio onaj koji hoće u njega da stupi. Delo može biti kuća, možda slika, možda država. Ahil nije pisao pesme, pa ipak niko ne može reći da nije ostvario delo, svojim činom delo herojskog života. Sveci. Delo treba razlikovati od atrakcije. Delo je načinjeno od materijala ljudskog života, kao da je jedini, gust i konačan oblik onoga što će nestati; atrakcija je bravura koja se može naučiti i ponavljati. U atrakciji nedostaje čovek. Hindu baština delo naziva karma, nečim što od trošnosti nestaje, ali ostaje. Atrakcija nije opus, samo akt, bez ranga i bez veličine. Delo je nešto što postoji, što je više od života i život se za njega mora dati. Ne zato da bi ostalo, nego zato da bi postojalo. Ali večito da postoji. Svaka cigla u životnom delu staje odricanja nečega u životu. Uživati u životu, istovremeno izgraditi delo, toga nema. Ne popušta od svoje okorele vernosti i zato delo prebacuje čoveka u konsekventnost nezavisnu od života, u bivstvo izraženo na višem nivou, u srazmerama koje daleko prevazilaze mere tog Ja i samog sebe, više se ponavljajući od sebe sama. Karma je koncentrisan oblik svih misli, reči i postupaka čoveka, u moćnijem prostoru od života i s posledicama koje se ne mogu otkloniti; jedino što je moguće jeste likvidirati karmu. Likvidacija karme (životnog dela), međutim, takođe je delo. To delo se u Indiji naziva nirvana, u Arabiji fana.To je konačno delo; spoljnih znakova nema, trajnost mu je apsolutna. Čovekov život prevazilazi sebe samog i u koncentrisanim izvodima se slaže u sferama koje liče na život; ipak u drugom vidu i s drugačijom silom povratno deluje na život, i oblikuje život prema sopstvenoj slici. Znamo da život nema cilja; ima smisao. Smisao, pak, sam čovek smešta u sebe time kakav život smatra dostojnim sebe. Ako život ostaje ispod određene mere, besmislen je; ako prestupi meru, i sam život počinje da bude delo. Svesno se gradi, i jednoznačno, ne može se uopšte razumeti kao biološki život, nego kao muzika, poezija ili metafizika. Jer životno delo ima osobenu logiku, nezavisnu od biološkog života. Ova logika nije intenzivno učestvovanje u prirodnim dobrima života, već veličina. To dvoje se ne može usaglasiti. Veličina života na nivou čistog uživanja smatra se izdajom, jer sa svoje strane drži za važeću neumoljivo višu vernost. Imam pravo da živim psihološki ili socijalni život, nivo veličine, međutim, smatra to nevernošću prema životnom delu. Iako mnoge stvari govore protiv, čovek je prisiljen da životno delo smatra lično svojim. Istina, uz ustručavanje da li je bivstvo, koje delo predstavlja, Ja ili, ako je Ja njegova esencija, neko daleko iznad Ja. Jedan putnik je rekao za Partenon da umetnost za njega uopšte nije potresan prizor, prema tome nije lepota. Činilo mu se da se mesto, tačno ono mesto gde je Partenon izgrađen, izdiže iz svoje okoline i bar za jedan korak je više u svom postojanju. Teško je to obrazložiti, još teže se može dokazati. Arhitektonski sve je korektno. Greška ili savršenstvo. Ovako kako ovde stoji ovaj hram, kao da je viši nego što jeste. Izgradnja dela zbiva se protiv čoveka; to je takvo stanje kao kada od nekoga (koji sam ja i nisam ja) sa zagonetnog mesta dobijam odgovor, ne na pitanje šta treba da kažem i šta treba da učinim, nego kako treba da živim. Istinsko delo je posthumno. Dok stvaralac živi, i delo je u opseni koja je svakom živom data prinadležnost zajedno sa životom. Jer dok neko živi, ima samo život, tek kad umre, pretvoriće se u sudbinu. Tema životnog dela pak zaključena je i gotova i sudbinska. Postoje dela koja pet minuta pre
smrti mogu biti značajna; pet minuta potom nigde ih nema. Dela za koja stotinu godina niko nije znao, i odjednom kao da su danas nastala. Ne sme se videti prednost u onome u šta je čovek stavio svoj život. Među velikim delima nema razlike u godinama. Svako delo veliko je istodobno. Svako veliko delo stalno je prisutno. Svako veliko delo je moj savremenik. Grci su izradu životnog dela nazivali poezis, jednostavno pravljenjem. I za hebraizam samo je jecirah. Možda zato što u toj izradi niko nije stajao njima nasuprot. Danas i mi, kada pravimo životno delo, stojimo nasuprot sebi samima; delo nije stvaranje, nego ponovno stvaranje nas samih iznad sebe. Nije poezis, nego meta-poezis. Možda je Grcima i Jevrejima život ovakav kakav jeste bio dovoljan da načine delo. Mi sami sebe treba da uzdignemo iznad sebe. Über, kao što reče Niče. Realnost životnog dela je nadrealnost. Ono što je život, privremeno je i bezoblično. Sudbina mora biti konačna, završena, zaključena, bar jedan korak više od života, kao Partenon. Skok iz života u delo. Životno delo je metapoezis, čovek sebe samog gradi iznad sebe za beskonačnost. Od ovoga životnog dela treba razlikovati delo koje je u odnosu na život predimenzionirano, delo koji je većinom namerna zabuna kako bi čovek izgledao veći nego što jeste. To je atrakcija. Ono što je ispunjeno moćima višim od života, ostaje; atrakcija se raspada zajedno sa životom. Atrakcija se ne izgrađuje od permanentnog žrtvovanja života, upravo zbog toga nije prolaznost alhemijski preobražena u konačni smisao; atrakciju priređuje čovek, više samo radi delovanja. Možda radi još nečeg manjeg. Čovek urasta u delo kao u svoje konačno otelotvorerije; atrakcija jedino može poslužiti da bismo se skrili iza nje. U dobrom delu slučajeva delo i atrakcija se lepo mogu razlučiti, čak i unutar jednog ostvarenja dokle je delo i odakle počinje atrakcija. Atrakcija prikazuje neku izvanrednu varijantu čoveka; delo prikazuje normalnog čoveka. Znak izvanrednosti je usiljeni ton koji je falš. Trik, bravura, zaslepljenost je rezultat određene prevarantske virtuoznosti čije je ime stil. Autentično delo nema stila. Apsolutno delo su svete knjige (objavljenje). Delo koje je postalo svetovno nazivamo književnošću. Jezik svetih knjiga je autentičan jezik. Jezik književnosti je sofistički. Donja granica sofistike jeste žurnalizam. Autentičan jezik je istina, sofistika je pod znakom zanimljivosti. Znak žurnalizma je senzacija. U arhaičkom razdoblju čovek nije morao sam da traži delo, nego ga je dobijao kao zadatak. To je bilo ono vreme kada su život oblikovala velika kolektivna dela, takozvane kulture. Nepouzdano je kada je, po mišljenju mnogih sredinom drugog milenijuma pre Hrista, stvaranje životnog dela postalo individualan zadatak. U svakom slučaju bilo je to u vezi s religioznim zbivanjima što je čovek tražio svoje spasenje individualno, a ne u kolektivu. Od tada je stvaranje individualnog životnog dela u vezi s mišlju lične besmrtnosti, i sakramentalni je akt. Činjenica je da pored značaja individualnog životnog dela sve više opada značaj kolektivnog. Individualna dela, kao što su prorok, svetac, kralj, heroj, pesnik i ostali, dobila su svoj oblik. Kolektivistički pokušaji postajali su sve beznadežniji, i danas je već nemoguće i zamisliti spasenje unutar neke kolektivne kategorije, naroda, kaste, klase, nacije, religije. Čovek verovatno i nije u stanju da se bez ostatka utopi u bilo koji kolektiv. Kulture
više ne postoje, a izgradnja nove kulture je nonsens. Nema religija, naroda, klasa. Postoji jedan jedini kolektiv, čovečanstvo rasprostrto po celom svetu, i u toj zajednici spasenja (životno delo) je individualno. Danas kolektiv nudi čoveku degradirano i po vrednosti niže spasenje, koje prihvata samo biće delimično lišeno ljudske suštine, ali i tada samo pod prinudom. U ovom trenu kolektiv je prepreka ostvarivanja individualnog životnog dela. Od vremena pojave hrišćanstva čovek isključivo sam prosuđuje kakvo spasenje smatra dostojnim i kakvo će delo stvoriti od sebe, i gde hoće u večnosti da se nastani. Autentičan uzor čoveka dvadesetog veka nije državnik, general, milijarder, naučnik, slikar, nego biće kakav je Albert Švajcer. Čak i onda ako onih atraktivnih ima ogroman broj, a ovakav je samo jedan jedini. Jedan je više od deset hiljada, kaže Heraklit. Ljudska suština životnog dela. Albert Švajcer je životno delo formulisao jezikom jevanđelja, jer ovako će svi smesta razumeti i reći: hrišćanstvo nije učilo o opraštanju grehova, niti o vaskresenju, nego da čovek treba da izgradi carstvo božije. To je ono životno delo koje je obavezno za svakog čoveka posebno i za celo čovečanstvo ukupno i koje moramo ostvariti, jer ako to ne učinimo, neopozivo ćemo propasti. Carstvo božije univerzalno je životno delo čovečanstva i individualno svakog čoveka, zapravo smisao ljudske istorije, koja stupa na mesto raspalih kultura i utapa u sebe narode, nacije, klase, religije, naročito međusobno odvojene individue, sve u znaku univerzalnog jedinstva i početno postajanje zlatnog doba na višem nivou ostvaruje kao konačno bivstvo u konačnom vidu. Stvar je veoma jednostavna: dok su na zemlji istrebljivani narodi, Švajcer je u prašumi lečio ljude, i dok je na zemlji besnelo besprimerno podlaštvo za što veći imetak i za što više vlasti, on je radio da bi mogao kupovati lekove za svoje bolesnike. Nešto jednostavnije zaista ne postoji. Čak nema potrebe ni za genijalnošću, tek treba biti jednostavan normalan čovek. Temelj svetih knjiga je red. Red je samo jedan, preegzistentni, što znači da je bio i postoji pre nego svet. Red sebe samog iz sebe reguliše, neprekidno uređuje i drži u redu. Metafizički red (Indija, Kina), objektivni red kosmosa (Orfej), religiozni etici red (Iran, Judeja), red ljudskog bivstva ovde i u večnosti (Jevanđelje). Kada se izgubi svest o redu, nastaju sistemi. Sistem je ono što želi da bude red, ali ne može, nešto se negde uvek zgreši i na toj tački propadne. Ovu misao je ovako formulisao Rudolf Kasner. Jezik reda prepoznatljiv je po tome što ne dokazuje (nije sofistički), nego izjavljuje (objavljenje). Istorijske države i društva, religije i pogledi na svet i filozofije nisu u znaku reda, nego sistema. U Evropi, izuzev nekoliko izuzetnih mislilaca, građeni su samo sistemi. Samovoljne misli s nedoglednim (sofističkim, dijalektičkim) nizovima dokaza koji se bar na jednom mestu pokažu neodrživim i raspadnu se. Dok danas živimo na ruinama svih porušenih sistema. Ako je misao neophodno dokazivati, veli Vovnarg, znači da je loše formulisana. Moralisti nije potreban složen postupak da bi rekao što želi. Kad bi tako bilo, od svakog Šamforovog epigrama mogao bi se sagraditi takav sistem kao što je Kantov. Moralista želi autentičan jezik. Moralista je svetovni prorok (Montenj, Sebastijan Frank, Erazmo, Paskal, Kjerkegor, Lihtenberg, Niče). Ono što zahteva, postoji. Nema potrebe za sistemima. Dovoljna je jedna jedina rečenica. U onom obliku u kojem živi, bivstvo je kvarno, prepuno nedostataka, jama i rupa i pukotina i nizbrdica, i antagonizmi se međusobno pritiskaju. Nema smisla izbegavati protivrečnosti, graditi ravan i prijatan svet čija veća polovina nije istinita. Ono što je autentično u Evropi, to nije rekao sistem Tome Akvinskog, Dekarta, Kanta, Hegela, nego moralisti. U svakom slučaju sistem je slika aparata vlasti. O aparatu vlasti, pak, znamo da je u svakom
slučaju porobljivač bivstva. Sistem stoji na putu ostvarivanju reda. Sistem karakteriše završenost jednom za svagda, a red beskraj. Sistem je grč; red je smisao. U redu postoji sve; iz sistema uvek nešto izostane. Svaki sistem je pedantan i zbog toga je bez humora. I otuda je komičan. Red je u svakom trenu drugačiji, pa ipak je uvek isti. Red je uvek otvoren; sistem je zatvoren i pruža najpovoljnije mogućnosti za skrivanje. U sistemu čovek opširno dokazuje; većinom ono što je neodrživo. Dokazivanje u sistemu je odbrambena taktika čoveka koji se skriva. Oblik mišljenja reda je epigram. Epigram je otvoren, i ne dokazuje. Tao-te-đing, Linji, Heraklit, Vedanta, sankhja, grčki mudraci, Talmud, moralisti. Ako neko odjednom napiše vjše nego što može stati na jednu posetnicu, ne govori istinu. Sakralni red je tiha svakodnevica. Mera stvari u sistemu je čovek (sofistika). Zbog toga je nužno dokazivanje. Sofistička dijalektika je neumesno mešanje u apsolutni red bivstva; epigram je akt razmišljanja višeg reda. Ko je svestan reda, tome nije potreban sistem (tao). Sistem je oblik očajne anarhije, a od svih je najočajnija utopija. Moderni epigram je spéculation sans sanction (Valeri), neodgovoran lov na mogućnosti. Da bi se književnost mogla odbraniti od brljivosti, ona stvara osobena jezička uzbuđenja. Apsolutni sistem (théorie pure) ne govori ništa, jedino dokazuje. Ovi postupci (metodi) golih dokaza samih za sebe osnova su aparata. Birokratija, tehnika, nauka, državna moć, industrijska organizacija, automatizacija, mašinizam, teorija pritiska na dugme. Sistem kvarenja bivstva. Baza sistema je princip, princip je fiks-ideja, fiks-ideja vodi u teror. Apstraktna arhitektura. Slepa racionalizacija. Tamnička filozofija: šta da bude racionalan pravilnik zatvora, koja je to ideologija koja će život u zatvoru učiniti prijatnim. Razlika. Rusija: samo kolektivni zatvor. Amerika: svakome sopstveni zatvor. Čovek ima obavezu prema delu. Niko svestan dela ne može imati obzira prema praktičnim gledištima, recimo životnim i ambiciznim gledištima. Treba da se držim doslednosti za koju niko ne može reći da je njegova, ali koju niko ne može poreći. Ako čovek živi u višem redu stvarnosti dela, svestan je postojanja takve moći koja je u odnosu na sile u njegovom biološkom biću beskrajno veća, i čista je ludost i to ako sebe s njima identifikuje, kao i to ako se ne identifikuje. Razlika je u tome što ako dam svoj život, samo ću patiti, ako delo poreknem, uprljao sam se.
Napomena uz Životno delo Slepa i neizlečiva manija delatnosti Evrope bila je, a i danas je, prepreka da čovek ovde razume osnovne reči drevnih i istočnih svetih knjiga. Ovakve osnovne reči, ne govoreći ovog puta o ostalima, u prvom redu izržavaju najviše stanje koje je dostižno za žoveka. To je u sankhji puruša-prakriti, u Vedanti atman i nirvana, u jogi nivriti, šunijata u Budinim govorima, vu-vei u taou. Razumevanje nije bilo moguće, jer su ove reči od samog početka u Evropi bile tumačene delatnošću, dovođene su u vezu s nedelanjem, pa tako i prevođene. Bili su u uverenju da ono što nije delanje bezuslovno mora biti nedelatnost, odnosno pasivnost. To je na ovaj način elementarna greška. Greška je bila u starom veku, u celom srednjem veku (mistika), u novom veku (kvijetizam). Zbog ovog nerazumevanja propala je jedna od najdubljih evropskih duhovnih težnji, soledad. Jednostvno, nije se ni znalo šta se hoće, ponajmanje je to znao, naravno, Molinos, spiritus rector soledada. Osnovne reči drevnih svetih knjiga nisu za nas razumljive ako im pristupamo s mišlju delatnosti, nego s mišlju na životno delo. Veran prevod reči vu-vei nije nedelanje, ili neaktivnost, nego uzdržavanje od izgradnje individualnog životnog dela. Navriti u jogi ne znači pasivnu svest koja je bez ostatka pacifikovana, nego poravnavanje nemira takve svesti koju čovek budi u sebi izgrađivanjem životnog dela. Nirvana ne znači nepostojanje, prazninu i ništavnost, nego konačno čisto i prozirno stanje ograničenja individualnog životnog dela. Jer uništenje životnog dela jeste apsolutno očuvanje bića. Životno delo uvek ostaje objekt, a kad je objekt onda pripada svetu, prolazan je, promenljiv, opsena; ako se ne objektivizira, biće ostaje u apsolutnom postojanju. Ove osnovne reči u svetim knjigama usmeravaju izgradnju životnog dela, odnosno oslobađanje od tereta dobrih i loših postupaka delatnosti. Delatnost sudbu tka. Désoeuvrement, kako precizno i lepo kaže francuski izraz; rasturanje životnog dela ili likvidacija ili slično. U svakom slučaju nezainteresovanost u stvaranju životnog dela, koja nije ni delatnost, niti nedelatnost, kako uči Bhagavadgita: ni prakriti ni navriti. A ako nije ni ovo no ono, onda je sasvim pouzdano plevljenje zametka karme, i u svakom slučaju takva delatnost koja umesto da gradi, razara, odnosno umesto da akcijom i rečima i mislima stvara mogućnosti za noviju ljudsku sudbinu, razara sva nova u uvek novija tkiva i preplete sudbine, koji su se nagomilali, prosvetljava ih i ukida. Tkanje sudbine, aktivnost, kod Kineza teh, kod Indusa šakti, u sankhji prakriti, to je aktivan, roditeljski, ženski elemenat koji tka život; jer analogija stvaranju životnog dela je rađanje. Kad je reč o rušenju životnog dela, svete knjige vele: likvidacija dela žene (šakti, prakriti, teh). Uz to treba ukinuti talasanje i nemir svesti; što je jedini cilj Patanđalijeve Joga-sutre: čita viriti nirodah. To je težnja budizma, šunjata, mahašunjata, velika praznina. Ne rast karme, nego njeno rušenje. Razaranje početka svake vrste. U Evropi bi se reklo likvidacija istorije, i istupanje iz istorije. Ako bi pak trebalo delovati, to bi se činilo bez ličnog doprinosa. Ako bi trebalo govoriti, govor je ne-govor. Ako se razmišlja, misao je ne-misao. Pušta se da sile preko mene plave svet, ali ja niti sam saglasan niti sam nesaglasan. Zato je savršeno prikazivanje Bude prazan tron. Zato je savršen Budin govor govor cveća kada je hodočasnicima pokazao struk cveća i nije ni reč proslovio. Rušenje životnog dela je takvo delo koje je rušenje one delatnosti čija je posledica da se u čoveku gomilaju mogućnosti novije sudbine, nastaju novije sklonosti, nezadovoljene želje, žudnje, ciljevi, požude, nerešena pitanja, nepopustljivost, mržnja, zavidljivost, ljubomora, častoljublje. Sve je to rezultat žeđi za životom, koja u beskraj želi da produži život. Odnosno, kad se nezadovoljene želje i žudnje poistovećuju sa sobom, s nosiocem instinkata, s induvidualnim Ja. U tom stanju, koje hinduska i kineska baština nazivaju nirvana i vu-vei, čovek razara svaku vrstu poistovećenja s individualnim Ja. Onaj koji deluje nije on, nego neka moć u njemu koja deluje kroz njega. On sam je prazan. Zato Genon
veli da oslobođenje nije stanje koje je iznad čoveka, nego je od čoveka veće zbivanje u ne-prostoru i ne-vremenu, u kojem delatni element nije ljudska individua, to jest, ne zbiva se u poistovećivanju s Ja. Ona je izvan individualnosti, značajno je što nije samo izvan individualnosti, nego i ruši individualnost. A ono, pak, što ostaje jeste: Praznina, nirvana, ništavilo, šunjata, mahašunjata. Zato što se raspala veza između aktivnosti i ljudskog bića, rezultat aktivnosti i njen trag gomilaju se u ljudskom biću i ne okupljaju se u čoveku i u njemu se ne izgrađuje novija sudbina, odnosno njegovo životno delo. Životno delo: praznina. Ne-delo. Jedino pouzdano i nesumnjivo i večno i konačno. Čovek je odbacio svaku vrstu identifikacije, i zadržao je samo jednu jedinu, identifikaciju s prazninom. Jedinu identifikaciju koja, budući da je svaka druga identifikacija sa aktivnošću ili mišlju ili rečju ili delom pogrešna, kriva i lažna, ova je stvarno identična i istinita. To je ono što Genon naziva identité suprême: to je identifikacija s gornjim stepenom postojanja. Savršeno životno delo je ne-delo. Ne može se projektovati izvan, nego je rezultat realizovan u ljudskom biću. Iz ovoga ne-dela više se ne može isplesti sudbina. Delatnost za ostvarivanje ovoga dela nije gradnja, nego neprekidno predavanje i razaranje, sve dok ne ostane ništa, i onda predavanje još i ovoga ništa i predavanje i samog predavanja.
Pismo J. V. Stapanje bez ostatka s bezličnim božanstvom i lično fizičko vaskrsenje za mene su uvek bile dve stvari. Znamo da je to suprotnost Istoka i Zapada, odnosno drevnog doba i istorijskog perioda. Mereškovski ju je definisao, smesta sam prepoznao da je to ono i rekao sam: mora postojati takva egzistencija gde je to dvoje jedno. Tim pre, jer ako bi bilo dvoje čovek ne bi mogao da izdrži. Ipak je dvoje, jer ako se čovek očisti i postane proziran, i bez ostatka se stopi s duhom Boga stvoritelja, nikako se ne može izmiriti s tim ako čovek potone u smrt, bledunjavo svetli u nepouzdanom, smanjenom postojanju, pa i fizički vaskrsava, i posle strašnog suda zauzima svoje večito mesto. Jedno drugo bezuslovno isključuje; zbog toga je izvesno da je to dvoje jedno. Uvek sam bio uveren, a i danas sam, da sam ovim dvema mislima, koje se međusobno isključuju, dotakao najdublju tačku našeg bivstva. Ono što se ne može objasniti različitostima kulture, niti promenama istorijskih razdoblja; sve je to plitka nauka. Jer ako posle života i ima bezbroj mogućnosti - kao što uči baština - a ovo su samo dve od bezbroj mogućnosti, sigurno je da se postavljanjem ove misli cepa sama egzistencija. Pocepano bivstvo pokazuje dvoje: potpuno upijanje u božansko bivstvo i trajnost ličnog bića u beskraju. Baština u svakom slučaju kaže nešto što se može naći u mahajani isto tako kao i sufiju, orfici i hrišćanstvu. Čovek sazreo da se oslobodi zemnog života ne prepoznaje se po tome što istupa iz života i ostale ostavlja na cedilu. Uopšte ne. To čak ne rade ni sveci. Čovek bi mogao da istupi iz života i mogao bi da zauzme svoje konačno mesto na osnovu zasluga za koje se izborio; ali on to ne čini. Vraća se u život, otelotvoruje se i prihvata sudbinu da aktivno učestvuje u oslobađanju slabih duša. To je ono biće čijim posredstvom mi, zabludeli, stižemo do svetlosti, bez čega bi naš položaj ovde bio beznadežan. Ne zbog sebe samog. Ono u čemu ovde može imati udela veoma je malo, neznatno, gotovo opsena, zaista jedva i da predstavlja nešto, velikim delom je neurednost i tama, neukost, ali je uglavnom patnja. Nije došao zato da uživa. Specifično je da je život med; ali ništa više. Nema nikoga ko se ne bi opio životom, ali čak i oni koji ga smatraju jedinim ostaju nezadovoljeni. Ovo biće sve to zna, ali se vraća da oslobodi nekoga ili neke. Vraća se iznova i uvek. Postoji ponovno stapanje u beskonačnosti; postoji smrt u prokletstvu ili u blaženstu; postoji ponovno otelotvorenje kako bi se osvetlila tama koja se nalazi u sudbini duše; postoji povratak kako bi drugi bili oslobođeni. Sve to nije razdvojeno. Sve je isto to. Religija sa svim tim nema nikakve veze. Sve je to pre religije. To je baština. Hrišćanstvo u svom izvornom obliku, kako je objavljeno u Jevanđelju, nije religija, nego baština i to po svoj prilici onaj temelj baštine koji bez ostatka izriče smisao bivstva. Isus je otelotvorenje bića Boga, pojavio se ne da nagradi ili kazni čoveka, nego da ga oslobodi, da razbije kapiju smrti i da otvori više stepene bivstva. S pojavom hrišćanstva nenadano je obezvređeno ono što nazivamo: život. Užasan strah od ništavnosti života. A život nije ništavan. Život je opsenjujući fenomen zanosa, ali je prilično nizak stepen u odnosu na više svetove koji su otvoreni bivstvu. U Evropi je potrajalo više stotina godina dok ona nije prebolela posledice obezvređenja, ali nikada više nije bilo moguće vaspostavljanje života kao jedine vrednosti. Ma koliko prividno da tako izgleda, ni danas nije tako. Kapija prema višim nivoima bivstva je otvorena i čeka raskriljena. Uživanje života bez smetnji događa se samo uz lošu savest. Zbog toga svaka misao, reč i čin, koji izviru iz puke gladi za životom, nije niša drugo do potpuno zatvaranje od celokupnog bivstva, upravo zbog toga i jeste protivnost duhu. Kvarenje bivstva. Srednji vek je bio protivnost duhu, ne u znaku onoga što je učio, nego u znaku onoga kako je izdao ono što je učio. Protivnost duhu, međutim, još nije najveća nevolja; u evropskom novom veku pojavila se stranost duha. Pod različitim imenima, kao racionalizam, kao nauka, kao materijalistički pogled na
svet. Stranost duha ne napada, bar ne otvoreno kao neprijateljstvo duha; potkopava, kleveta, sumnjiči, neutralizuje, razvija indiferentnost, izmišlja teorije, poziva se na um. Stranost duha otuđuje čoveka od svega što je ozbiljno u egzistenciji i uči čoveka da jednom živi, ovde i sada, i zbog toga je najispravnije ako sve poždere. I moderna evropska glad za životom teža je nego što je bila helenskorimska, jer nije nevino paganska. To je korumpirano pijanstvo jetkog čoveka protiv hrišćanstva i osveta hrišćanstvu. Poreknuto je sve izvan samog života, i to na naučnoj bazi. I iz toga je nastala dna uobraženost koja je počela da bude uverena kako može nepovređena da skoči s tornja. Naravno, duh nije ono najviše. To je samo ono najređe i najtananije agregatno stanje koji možemo domašiti, stanje koje može da prožme i može da prosvetli ono grublje i gušće. Čovek evropskog novog doba postao je stran duhu i neutralisao je hrišćanstvo. Ali ga nije neutralisao onaj koji je napadao hrišćanstvo (nauka), nego onaj koji se izdavao za hrišćanina, mada nije bio, čak je upravo živeo u stranosti duha kao bilo ko drugi. Hrišćanstvo su kompromitovali hrišćani. Hrišćanstvo je izgubilo sav svoj uticaj. Hrišćanstva, kaže Kjerkegor, nema. Naravno, to nije tačno. Hrišćanstvo je danas isto ono kao kad su bile izgovorene reči Jevanđelja, samo što je čovek u svojoj otuđenosti duha, kako bi mogao da živi i bez zapreka uživa u životu, poverovao da je ono popovska prevara, možda bedna zabluda. Šta je hrišćanstvo? Otvaranje prema celini bivstva. Što i indijska ili kineska ili iranska ili grčka orfička baština, ali u određenom pogledu sve one skupa, jer ni jedna baština ne ume da stopi u sebe sve ostale, samo hrišćanstvo. Hrišćanstvo je osnovno stanje svake baštine. Šta se to danas zbiva? Obezduhovljeno zatvaranje od potpunosti. Danas je život isključiva mogućnost egzistencije. A život je neograničeno uži od cele egzistencije. Misao o uništenju posle smrti do krajnosti je uzbuđivala čoveka. Čovek se baca na život kao na jedinu mogućnost, plačka ga i cedi i krade. I eto uzroka osiromašenja, iskvarenosti, zatamnjenosti, razdora, pohlepe, sunovrata, propasti. Ovaj rezultat kako je ovde formulisan ne smatram ničim drugim do gnozom. Kad bi ovo samo ovako bilo, bio bi vredan pokušaj, ako je hrišćanstvo kao religija već neopozivo izgubljeno (i jeste izgubljeno), da se s druge strane, ono još pokuša spasiti kao baština. Ne, nije opravdano. Nije to strategija, ako je kao religija propalo, pretvoriti ga u baštinu i podići ga na rang. Hrišćanstvo kao religiju baciti beštiji istorije. Za mene u tome nije bilo nikakvog nasilja, nikakve prepredenosti, niti bolećivosti. Treba računati na ličnu neostvarljivost, ali održati vernost prema otkrivenoj istini i podnositi reči kao što su irealan, fantasta, mistik, fanatik, neživotan, religiozan, zaslepljen, neozbiljan, nesavremen, sektaš i luda. Pitanje svakako treba postaviti: ako je hrišćanska religija propala, jer je propala, to je nesumljiva činjenica, ima li smisla da neko izgrađuje takvu teoriju pomoću koje bi se još mogla spasiti rafinovanim mudrovanjem? Ima li smisla tvrditi da je samo religija propala, ali hrišćanstvo nikada nije bila religija, i pad nije ni dotakao suštinu hrišćanstva? Hrišćanstvo je objavljenje osnovnog stanja postojanja, a to ne može propasti, jer je to saznanje istine našeg svevremenog bivstva. Činjenica je još da je hrišćanstvo, pored svega, bilo religija potlačenih i siromašnih i neukih, a danas je hrišćanstvo stameno samo kod duhovno razvijenih i intelektualno viših ljudi, i to stamenije nego igde. Istovremeno oni intelektualno i kastinski niži vratili su se paganstvu. Tu su misao izneli Rene Genon i Leopold Cigler i sasvim je pouzdano da je to ona misao koja je, počev od sredine dvadesetog veka, najozbiljnija, s obzirom na njenu težinu i značaj. Razlika između Genona, Ciglera i onoga što sam ja mislio bila je što su oni raspolagali mnogo većom spremom od mene; ja sam morao mnogo da pronalazim, morao sam da koristim intuiciju, često da naslućujem, preterujem, da bivam površan, ishitren. Genon i Cigler su živeli životom modernih evropskih mislilaca, u građanskim životnim uslovima, raspolagali su dobrim bibliotekama, materijalno su bili obezbeđeni, sa slobodnim mogućnostima putovanja, intelektualnim radom, bez
moralnih i materijalnih pretnji. Ja sam bio prinuđen da se izložim takvom životu koji se nalazio oči u oči na bojištu sa stranošću duha. Mana. Ali naročito prednost. Budući da nisam prihvatio ponuđeni život, morao sam da se povučem iz zajednice strane duhu, usred situacija opasnih po život, morao sam da živim u sasvim prividnoj zajednici, radeći poslove koji nagrizaju duh, samo zbog egzistencijalnog minimuma, inače osamljen, suštinski dolazeći u dodir samo s nekoliko prijatelja (od kojih me je većina tokom vremena izneverila zbog manjeg ili većeg nagradnog dobitka). Bio sam spreman da iz svog stava izvedem sve posledice do najjednostavnijih praktičnih pitanja, da stvorim poseban način života, da se lično uhvatim u koštac sa silama koje kvare bivstvo i da ono što sam naučio iz baštine, kao ispravnost, prihvatio ozbiljno, i da svoje misli zaista ugradim u svoj život, da ne ostanem za pisaćim stolom (kada pisaćeg stola uopšte nisam ni imao), i da se ne zadovoljavam mišlju, odnosno da je ostavljam u njenom stanju ideje, nego da je zaista primenim, i ako to nije bilo moguće, da se povučem iz svake vrste aktivnosti. Naročito da se dosledno uzdržavam od načina života stranog duhu, da ne učestvujem u modernom kvarenju bivstva, i najhitnije: isključiti neograničenu i besramnu glad za životom. Šta je to? Egzistencijalizam? Nedvosmisleno pod time podrazumevam da sam isprobavanje teorije morao da vršim na samom sebi. Dosledno sam morao da je pretvorim u životno delo, da ono što mislim u određenoj meri pretvorim u životno delo, da ono što mislim u određenoj meri pretvorim u svoj stav i snagu koja formira bivstvo. Ako čovek to ne čini, teorija je ništavna. Ako neko nešto zastupa a to ne izvršava, govori pseudologiju (sistem laži), a sam on je, pak, pseudoegzistentan (živi lažnim životom). Primeri su sistemi laži i njihovi autori tokom istorije. Genon i Cigler i drugi koji su stvarali slične teorije nisu konkretno stali oči u oči s modernim kvarenjem bivstva, odnosno oni su u svom ponašanju ostajali građani (naučnici, istraživači, pisci). Recimo da su se srozali nazad u zastareli životni poredak devetnaestog veka, kao trenutno većina ljudi širom zemljine kugle. Jer dvadeseti vek nije uspeo da se probije iz građanskog životnog poretka, bar do sada. Građanski način života, koji je u znaku životnog standarda, prepoznatljiv je po tome što je sklon da zbog hrane, zbog stana, zbog plate, zbog konfora prihvati svaku vrstu kompromisa, ali najviše duhovni kompromis. Boljševik je pokušao da se probije iz građanstva, ali je stigao samo do pljuvanja, potom do kompromisa zbog životnog standarda i tako se ponovo srozao u laž zbog egzistencije. U svom egzistencijalnom održanju postao je isto toliko kompromitovan kao građanin. U drugoj polovini dvadesetog veka, kod naroda koji su živeli u komunističkim režimima, raširila se jedna vrsta boljševizma zasnovanog na skaskama, čija je jedina osnova zavidljivost na blagostanju, sve ideje su mu građanski ideal, zbog toga je, razume se, sumnjičav i oportunista. Sve ostalo je po starom, američka i pariška moda, reklame, komforna civilizacija, kolektivna putovanja i reprodukcija. Jedan jedini čovek je umeo da se hvata u koštac s građanstvom, umetnik, ali je i on dospevao samo do boemstva, odnosno ostao je u krugu samovlje i parazitizma. Tolstojeva veličina se u svojoj punoj celovitosti iskazuje na ovome mestu. Građansko mišljenje za Tolstoja tvrdi da piše fenomenalne romane, a razglašava teorije za ludake. Odnosno, što je u njegovim delima atrakcija, tome se divi, a ono što ima nezgodne posledice, to se tumači kao nespretni fanatizam. Ništa nije toliko karakteristično za građanina kao onaj trenutak kad mu je dirnut komfor, on započinje da kudi. Tolstoj je pripadao onima koji su otkrili da je hrišćanstvo snaga koja formira bivstvo, a znamo da je u trenutku njegove realizacije najveći protivnik građanski životni standard. U celokupnoj našoj novijoj istoriji (sem Džona Raskina) Tolstoj je bio jedini značajan čovek koji je bio blizak apostolu Petru, onoj jevanđeljskoj vernosti koja je nedvosmisleno bila nespretnost, ali nespretnost kao sveca, jer se u presudnim trenucima pokazao kao stena, i to bez i trunke patosa, čak je imao odvažnosti da ono što misli realizuje sve do svakodnevnog načina života, sve do odevanja i ishrane, i to s jednostavnošću dečije duše, čemu građani nisu stizali da se dovoljno nasablažnjavaju. Tolstoj je bio nespretan, ali to nije značilo ništa, jer je znao da je jedino pitanje ljudskog bivstva kojim
snagama služi i koje snage poštuje i kojim snagama je veran. Sve drugo izvan ovoga ne znači ništa. Tolstoj je znao da je glupost ono što se danas radi. U prvom redu zbog toga što stvari i ne radimo zbog njih samih, nego isključivo zbog toga kako se ne bi ostvarilo nešto dobro i ispravno. Kako se ne bi ostvarila istina, ali se to ne može izbeći. Svako delo, bilo pozitivno, bilo negativno, služi realizaciji istine. Ono što se danas zbiva jeste suludi pokušaj da se realizuje suprotno od dobrog. Kao da viša vlast - dok protiču sadašnji događaji - kaže: moje carstvo grade moji neprijatelji. Oni koji me poriču i ponižavaju i pljuju i uteruju u laž i ismevaju. Jer sve lažno, mračno, prljavo, podlo i besmisleno što se zbiva sada - i već od pre mnogo hiljada godina postepeno, ali izgleda u sve bržem ritmu, dolazi do kraha, i jedno iza drugog stavlja sebe van snage, jer pokušavaju da se realizuju, ali se ispostavlja da su neprilagodljivi i da propadaju. Na koncu preostaje jedna jedina mogućnost, red, čistota, mir i radost. Tu jedinu mogućnost trebalo bi i ostvariti zato što je sve ostalo postalo nemoguće. To je ostalo jedino što još nije isprobano. Naravno, najbolje bi bilo kada bi čovek odmah odustao od svojih pokušaja kvarenja bivstva, i kad bi uvideo da njima samo upropaštava sebe samog. Neće. Mada niko neće moći da spreči ostvarivanje. Nema nikakve nade da će se kvarenje moći ustaliti. Postoji samo jedan put. I na koncu čovek bi trebalo da postane pametan, zaista bi trebalo da želi svoju dobrobit i trebalo bi da razume sopstvene interese. Ko veruje da se može održati ovo mnoštvo ludih nitkovluka, taj nije više čiste pameti. Ne treba činiti ništa drugo, samo razumeti glas Jevanđelja. Nije to nešto kako bismo mi učinili i činimo, čak ni onda ako sve promislimo od samog početka. Ono što Jevanđelje kaže, kaže s takvog mesta odakle se odjednom sagledava celina, jednim jedinim pogledom, recimo s vrhunca sveta. Ko to razume, može da načini razliku između toga šta je ljudska reč i šta je objavljenje. Nisam mogao otići, ali ne bih ni otišao da budem asketa, vanaprasta, šumski pustinjak. Nije bila reč o srednjovekovnom poricanju života, nego o vaspostavljanju čistote života. Bez askeze nema ozbiljnosti; ali je askeza kao program mučenje života. Nisu stavljeni na kocku sopstveni spas i oslobođenje, nego traženje takvog puta koji vodi ka oslobođenju. Ako čovek samo na sebe misli, onda i kontemplativni život isto tako može biti kvarenje života kao i razvrat. Treba raditi na delu oslobađanja tako da čovek primenjuje na sebi samom istinu koju je našao, da sebe samog sve više prosvetljava i da tako ne prestaje da pokazuje ovaj put u sve jasnijoj i jednostavnijoj formulaciji. Jer Jevanđelje nije sladunjavo učenje, već najumnije, čak najkorisnije od svih vladanja. Zašto? Zato što Jevanđelje otvara bivstvo iz veće dubine nego indijska, kineska, jevrejska, grčka baština, s tim što, istina, ostavlja netaknutim njihove istine (ni jedna se jota ne može izgubiti!), ali dotiče ono mesto koje povezuje sve baštine. Jevanđelje želi da realizuje poredak života u ljubavi. Ljubav nije osećaj, nije bolećivost, nije izuzetno stanje, nije svetinja, nije uzvišenost; ljubav je izvorno normalno stanje postojanja. Osnovno stanje svakog postojanja. Ali nije prvo, već drugo stvaranje, odnosno stanje iskupljenja, jer je delo drugog stvaranja veće od prvog, ali bez mogućnosti razdvajanja od drugog. Tako uči teologija (Bader). Teologija je neophodna, jer u istini i čisti razum želi da uživa. U pomamnoj difuziji stvaranja ljubav stalno održava uzajamnu pripadnost i jedinstvo. Ljubav je u matematici ono što je beskrajna integracija u beskonačnoj diferencijaciji. Ljubav je ono što su ljubav i majčinstvo u tamnom i vrelom animalitetu. Ljubav je jedinstvo porodica i naroda i nacija. Ljubav sve nivoe bivstva stvara u jedinstvu uzajamnosti. Ljubav je radnja bivstva u kojoj stvaranje u ludoj množini bogatstava realizuje red i srazmeru i lepotu i istinu na taj način što povezuje i spaja i srašćuje i uravnotežuje i prožima. Ljubav nije patos nego normalnost. Ljubav je ono zašto ne znaju indijska (izuzev bhakti), kineska, jevrejska, grčka baština. Ljubav nije zanos, već otrežnjenje. Jer ljubav postoji, duša treba da se spoji sa svojim Bogom, i to ako se neko probudio, zadržavajući svoje lično biće, ako je proveo život u polusnu, bezlično, tako da ponovo usni u Bogu i stopi se s njim. Osećam se obaveznim da odgovorim na pitanje šta me je prinudilo da dospem do kraja ove misli. Kakav se moj interes nadovezuje na to da hrišćanstvo ne otkrivam kao religiju, već u pojačanom
smislu kao baštinu - i u tome kao objavljenje o osnovnom stanju svevremenog bivstva - i da pokušam da ga realizujem koliko mi sposobnosti dozvoljavaju. Ovakve stvari nisu pogodne za naročite praktične prednosti. Živeo sam nasuprot svojim individualim životnim interesima. Drugačije rečeno: posmatrao sam samo ono što mi je bilo od koristi. Misao mi je nanosila i nanosi isti teret kao i drugima. Sprečavanje neograničenog iskorišćavanja života i otuda i uživanja. Verovatno da me ova namera nije mogla voditi, niti me je vodila. Preostaje častoljublje, reći nešto što još niko rekao nije, ili što ih je reklo malo njih, ali ni oni dovoljno jesno i nedvosmisleno. U drugoj polovini dvadesetog veka najhitnije pre svega i iznad svega ostaloga bilo je razumevanje baštine - i početak njenog otkrivanja. Pojedine baštine, njihove uzajamne veze, i jedinstvo koje se u vremenu i u prostoru rasprostiralo na celokupno čovečanstvo. Otkriće tog događaja je nedvosmisleno slava; razlikujući ga i odvajajući i suprotstavljajući onome što se naziva uspehom. Naime, uspeh prohuji na društvenom nivou, a pretpostavka slave je, kao što kaže Kasner, da čovečanstvo ima sakralnu istoriju. Verovatno sam želeo da učestvujem u slavi. Misao o baštini omogućila je otkriće pogrešnog svojstva dosadašnjih kolektivnih kategorija. Postoji samo jedna jedina verodostojna zajednica: čovečanstvo. Narod, nacija, klasa, kasta, religija, pogled na svet isključivo unutar njih, ne kao nešto što razdvaja, nego kao znak bogatstva i množine, ali samo u slučaju ako su podređeni misli univerzalnog čovečanstva. Baština nije istorijsko uzbuđenje, niti društvena revolucija, niti osnivanje religije. Prvo njeno obeležje: konačno spokojstvo istine. Baština ne revolucioniše; revolucija je propala, ali je propao i konzervativizam. Propao je i srednjovekovni mrak, ali je propalo i prosvetiteljstvo, propala je i romantika, ali je propalo i razočarenje. Međutim, ništa tako neopozivo nije propalo kao život, život u građanskoj formulaciji, kao komfor i uživanje i kompromis i nauka i darvinizam i cilj i psihoanaliza. Sve je to potpuno nesavremeno i zastarelo. Propala je pobuna protiv Evrope i propala je izdaja Evrope bilo budizmu, bilo Grcima, zajedno sa crnačkom i indijanskom i egipatskom umetnošću, umetnošću Maja i Acteka, i više nema egzotizma. Ali na to mesto ne stupa nešto novo, već staro. Propale su sve veličine koje su do sada učestvovale u istoriji, naročito genije, političar, diktator, bankar, sveštenik, dendi, pesnik, umetnik. Preostao je samo svetac, specifično preobražen, kao najprirodniji čovek, koji je čovek što se samo po sebi razume, odnosno jednostavan je, normalan čovek koji se suzdržava od svakovrsnog isticanja i privilegije. Ni to nije novo, nego staro, veoma staro, s početka vremena. Nikakva sekta, nikakva fiks-ideja, nikakav racionalizam, nikakva nauka, nikakva estetika, nikakvo miropomazanje, nikakva kultura, već takav čovek koji je kralj među narodom preobučen u lažno odelo i to među takvim narodom gde je svako kralj.
Trešnje brati Napis o branju jabuka nastao je ranije. Trešnje brati sasvim je nešto drugo, već i zbog muzike. U oktobru, kada se jabuke beru, može sojka da zakrešti, katkada se oglasi svraka, inače je u bašti tiho. Što se mene tiče, u junu se neću ni popeti na trešnju, sve dok u komšijskom grmlju ne zapeva slavuj. Pripada joj. Ovaj svet ovde oko nas, kao što Bader kaže, nije izvorno ostvarenje, nego njegovo polomljeno obličje. Zbog toga su ovde najlepše tragične sudbine i ruine. Ali znamo za izvorno ostvarenje i jednom sam o njemu doživeo iskustvo. Na Jugu, kada sam jednog jutra ležao na beloj steni, ispod rascvalog oleandera, i kroz duge svilenkaste iglice borova alepskih svetlucao je zlatni azur mora. Glas mog slavuja nalikuje ovome zlatu, tako je loman i težak i mirisan. Samo ukus potpuno zrele trešnje koja blista u grimizu nalikuje mu. Kažu da je pesma slavuja ljubavni poj. Sigurno nije. Ako se probudim u doba sunčeva izlaska, oči ne otvaram, uvom potražim poj ptice i slušam; po glasu znam da je nebo vedro, a na istoku je nekoliko belih paperjastih oblaka, trava je rosna, čokoti vinove loze započinju cvetanje, sitne mušice već su popale po lozi, i blagi jugoistočnjak pirka. I još mnogo više. To je ono što Orfej naziva kosmos aoides, raspevani svet. Čovek nije kadar za ovu muziku, možda Mocart, samo je ton kod njega, naročito kad je najlepši, već ruina i tragedija. Dole u gradini junačka pesma kosa. Jato senica, čižak, kukavica i svraka krešti, kao mali doboš. Svega toga nema u doba berbe jabuka. Kada uberem i poslednju trešnju, simfonija je završena. Vinova loza je precvetala, zri malina, ribizla i breskva. Već prethodni dan voćka se obiđe više puta kako bi se utvdilo koliko su trešnje zrele na pojedinim granama, i gde treba berbu započeti. Moj je princip, ne koristiti merdevine ako je moguće. Merdevine znače uplitanje koje remeti odnos između voćke i mene. Primetio sam da ni voćka ne voli merdevine. Naročito trešnja. Trešnja je najosetljivija od svih voćaka. Rast njenih grana je takav da se među njenim račvama uvek može udobno smestiti. Najčešće nudi mesto za sedenje, katkada i naslonjač. To sam već primetio u detinjstvu. Na najgornjim spratovima krošnje postoje veoma dobra odmorišta, tu može čovek da se smesti, da gleda naokolo, uvek je na domašaju nekoliko trešanja koje se mogu ubrati i pojesti. Postoji i mogućnost da se koštica uzme u ruke i da se ispali pritiskom između dva prsta. I to sam naučio još u detinjstvu. Koštica trešnje može daleko da se ispali, do susednog drveta, čak i dalje, ako je sreće. Grane jabuke obično ne pružaju udobnost. Ne može se zasesti u njenim rašljama, a nasloniti se nije moguće uopšte. Jabuka je od ružine vrste, u svakom slučaju sujetna, ne brine se ni o čemu izvan sopstvene lepote. Trešnja liči na idealno biće. Šamfor veli da je idealno biće lepo vaspitano dvanaestogodišnje dete. Najbolje bi bilo, nastavlja on, ovakvom biću poveriti sve prestole na zemlji. S gledišta udobnosti drugo drvo ne dolazi u obzir. Možda još šljiva. Sećam se iz detinjstva nekoliko šljiva koje su me gostoljubivo prihvatale među svoje grane. Orah retko, iako tako izgleda. Orah o sebi ima naivnu gigantsku fantaziju, i voli da preraste sebe samoga. Popeti se na te džinove najčešće je teško, a odmoriti se među njihovim granama gotovo je nemoguće. Najveća razlika između berbe jabuka i trešanja jeste što čovek u oktobru u podne, ako je iole trezven, jede kriške jabuke s orasima i medom. Jabuku je najbolje već rano ujutru iseći, preliti medom, da bi do podne pustila dovoljno soka. Večernji meni je čorba od zeleni i pečeno kestenje s moštom. Jun, razume se, nema ovako bogat jelovnik. Ima, međutim, nešto što upravo traje toliko kratko, i upravo je tako neponovljivo i nezamenljivo poput kestenja - čorba od graška. Onaj ko želi da živi po savršenom načinu ishrane, taj se rano ujutru penje na trešnju, najede se trešanja, zatim, dok rosa nije sasvim isparila, nabere graška, stavi ga na senovito mesto i prekrije maramom, kako bi u podne, kad dođe vreme za pripremu čorbe, grašak bio još savršeno svež. Grašak treba brati rano ujutru
zato što se ispred kasnije sunčeve žege tako mogu spasti sveže jutarnje esencije. Čovek je istovetan s najvišim duhom u onome što majstor Ekhart naziva iskrom duše, a to je, kao što Indusi uče, pravo biće čoveka, atman, nije stvoreno, već od vajkada postoji i neprolazno je. Ali čovek je i stvor, rođen je i umreće. A ako je stvor, ne može opstati sam po sebi. A čovek je znak ropske prolaznosti, da bi opstao, mora u sebe unositi snagu, odnosno mora se hraniti. A opet, ono što pojede i popije, to nije ništa drugo do Brahman kao što kažu Indusi. Jer hrana je Brahman, uče Upanišade. Jelo je Brahman; pri tome se mora ostati. Zbog toga su važna čula. Ono što je moj učitelj Džon Kauper Pouis pisao u odbranu čula, to sam naučio i sledim do poslednjeg slovca. Verovatno da u celokupnoj svetskoj književnosti nema ništa potresnije od scene gradonačelnika Girda, u Pouisovom romanu Romansa u Glestonbariju, kada on na uskršnju nedelju stavlja pod pazuho ogroman hleb, naliva u bokal vino, odlazi u vrt pod procvalo drveće, klekne, odvaljuje komadeške hleba, trpa ga u sebe i preko njega pije vino u velikim gutljajima, a u međuvremenu misli na vaskresenje, i suze mu se slivaju u potocima. To je sećanje na poslednju večeru Gospodnju. Za mene je ovaj čovek grandiozan prikaz neutažene brahmanske gladi, mnogo više nego bilo kakvo samozatajivanje. Zapravo Kinezi su u pravu, sve treba pojesti, što god se može. Ja sam nepoverljiv prema onima koji birkaju. Probirljivost, pak, smatram za histeriju. Ustežem se da priznam, ali postoji jelo kojie nikada nisam mogao, pa ni danas ne mogu da pojedem, to je skorup s uzvarenog mleka. Ova odbojnost sigurno je znak neke temeljne korupcije mog bića. Teška greška u karakteru i u sklopu, odstupanje od normale, ali tu ništa nisam mogao da izmenim. Hijerarhija, naravno, postoji i čovek ima pravo da izgradi subjektivni poredak vrednosti. Niko od mene ne može zahtevati da maline sa šlagom stavim u istu ravan sa škembićima. Ali sve treba pojesti, što god se može. A onaj čija su čula zdrava, taj zaista i pojede sve što se može pojesti. To je normalno, i za mene je to pravi čovek, i na zemlji i van nje. Okusiti. Beme gradi svet od ukusa. Često mislim na ovu analogiju, dobro bi bilo sagraditi svet od mirisa cveća, naučiti šta znači narcis, ljubičica, cvet vinograda, cvet višnje, divlja ruža, zova, maslina, imela, kokotac, lavandula, a šta znače mirisna drveća, jela i lovor. Ni jabuke se ne mogu brati ako čovek dođe sa strkom. Kasner strku naziva prenapregnutošću. Za njega je ona najžalosnija u životu našeg doba. Gijen je ovako karakteriše: pohitaj da živiš. Sam život se rasipa u nepostojanje. Nervoza, užurbanost, vremenska panika. Što se mene tiče, ja bih zadržao izraz strka. To je ono što ide uz moderno varvarstvo rada. Istorija rada je istorija korupcije bivstva. Svoj hleb zaradi u znoju lica svoga. Kakvo prokletstvo! I ništa se ne može izmeniti. Sreće u radu nema. A zadovoljstvo u radu samo je jedno, ako radim da svet i sebe samog usmerim na izvorno mesto, i da ih učinim ponovo normalnim. Kako je sada, nije to ono. Ovo sada je narkotik, bekstvo, samoubistvo, bes, jarost, ludilo. A ako hajka dalje ne ide, čak treba i nešto lagati. Bolje da i ne kažem. Kada izgradnja spoljnjeg sveta počiva na rušenju unutarnjeg. Trenutno to je ono, čini mi se, od čega čovek najviše pati. Prisiljen je da radi nešto čime sebe, uz velika naprezanja i s koncentrisanom pažnjom, uz potpuno angažovanje svojih sposobnosti i znanja, čak i iznad njih (prenaprezanje), rasipa u ništa. Ni jabuke se ne mogu brati varvarski, u strci i pomami. Iz ruke isklizne najlepša, padne i ošteti se. A trešnje uopšte nije moguće brati kada je čovek u strci. I ne treba raditi suprotno od onoga što čovek čini kada radi. Ne. Branje trešanja pripada drugom načinu života. Onom gde nema nervoze, ni žurbe, ni prenapregnutosti, niti što više za što kraće vreme. Gde nema strke. Branje trešanja nije spokojstvo. Nema nikakve veze s varvarskim radom. Da bi čovek umeo da bere trešnje, treba da bude jednostavan, odnosno normalan. Inače samo užurbano grabi, i bolje će uraditi ako ode na fudbalsku utakmicu. Branje trešanja je zanimanje koje je savršeno oslobođeno uzbuđenja. Kad se čovek dobro smesti na vrh krošnje, korpu okači na pogodno mesto, na dohvat ruke, kuku, kojom spoljne ogranke može da prikuči, položi lepo duž grane, ima vremena za sve. Može se diviti predelu, bilo vrtu ispod sebe, čije je lice odavde odozgo sasvim drugačije, kao da je anfas sa susednim drvećem. Može da zapali cigar duvana, da sluša slavuja, ili kosa, i da posmatra kako blista sunčeva svetlost na smiraju
iza uskovitlane pene ledeno-kristalnih oblaka. U međuvremenu oprezno hvata trešnje za vrh peteljke, povlači ih u smeru suprotnom od prvca rasta, kako bi lakše popustile, i odvojile se bez nasilja. Plodove stavlja u korpu, dve po dve, tri po tri trešnje, onako kako mu dolaze pod ruku. Nije preporučljivo hvatati odjednom više od tri, jer to plod bolno oseti. Za vreme berbe trešanja na vrhu krošnje došao sam do iskustva koje nisam stekao ni za vreme sviranja na klaviru, ni za vreme pisanja, ni za vreme razmišljanja, niti za vreme putovanja. To je iskustvo slobode. Jer kako ni u jednoj drugoj delatnosti nisam do toga došao, morao sam pretpostaviti da nisam ni umetnik, ni pisac, ni avanturista, niti mislilac. Po svoj prilici ja sam jednostavan čovek koji se oseća i zna da je slobodan u jednostavnim životnim okolnostima i uslovima. O slobodi jedino mogu reći da nije ni prijatna, niti neprijatna, ali je više prijatna. Nikakvog traga uzbuđenju. Osećao sam se potpuno otvorenim i to beše dobro, sasvim dobro. Kao da sam nekom mogao pogledati pravo u oči. Stvari me nisu ni sprečavale, niti izbegavale, a nisu ni iščezavale. Najprostije rečeno, svaka stvar je bila ono što jeste, i bila je tamo gde jeste. U svemu beše neke geometrijske nepokolebljivosti. Sloboda je ranije za mene značila potpunu nezaprečenost; to, naravno, nije bila sloboda, nego samovolja; sada znam da biti slobodan nije ništa drugo do biti pouzdano svestan onoga što jeste i gde jeste, i znati kako se treba kretati između stvari. Eno, korpa visi na grani, kuka leži pored nje, ako ovaj grozd trešanja želim da domašim, moram ovde stati kako bih bez rizika mogao ubrati plodove i staviti ih u korpu. Korpa je inače prilično ispunjena, treba da siđem, da je ispraznim u veliku korpu koja se nalazi pored stabla, jer inače bi se trešnje ovako nagnječile, i brže pokvarile. Svest da nisam ni umetnik, ni mislilac, ni pisac, niti nešto drugo, nego da sam jednostavno čovek, ispunila me je neobičnim zadovoljstvom. Osećao sam se oslobođen čudnih uzoraka, a to je doprinelo razumevnju sopstvene slobode. Nikakva produkcija. Nikakva senzacija. Nikakva prinuda. Ništa što odudara od poretka, odnosno ništa abnormalno. Već i po tome što iskustvo nije bilo iznenadno oslobađanje, odnosno potres. Jednostavno, bilo je tu, ne kao pojava, nego kao prisustvo. Ne kao da sada mogu činiti što hoću, ne ushićeno kao što piše apostol Pavle: meni je sada već sve dopušteno! Sloboda je uzbuđenje samo dotle dok je nema, dok je nešto u čoveku što mu zabranjuje; čim se sve mogućnosti otvore i nestanu otpori koje je čovek pokazivao prema samom sebi, ona odjednom postaje jednostavna. Ako posebno ne pribavimo saznanje o njoj, nećemo je ni primetiti. Po svoj prilici u pravu su oni koji kažu da bi zemlja sasvim lako mogla postati raj, samo je mi pretvaramo u pakao. Čudno je da sam u detinjstvu, kad mi se nešto ne bi dopalo, ili me je diralo, ako bi možda došli neki ljudi koje nisam voleo, bežao na trešnju, čak i onda kada plodova na voćki već odavno nije bilo. Leti, ili u jesen, zaseo bih sasvim na vrhu u naslonjač i za kratko vreme se smirio.
Nikogović Početkom dvadesetih godina, odmah posle svetskog rata Hofmanstal je primetio da se građanin pretvorio u Svakogovića (Jedermann). Profil građanina nikada nije bio naročito oštar, izuzev slučaja genija koji, naravno i nije bio ništa drugo do građaninov protest protiv sebe samog, ređe prerastanje sebe. Ranije se sveštenik mogao razlikovati od kuvara. Granice su, počev od ovog trenutka, počele da se potpuno gube. To je izgledalo kao kada se probuše kutije s bojama i sve se boje pomešaju. Ili kada se kompletan ručak saspe u kantu. Svakogović je nastao u ovakvom periodu splačina. U čoveku je još bila neka nijansa karaktera, ali više samo kao dekoracija. Svejedno je ko je ko. Svakogović misli da karakter nije ni važan. Bitno je da nađe svoj račun. Ljudi su postali zamenljivi. Uglavnom i žene. Jer Svakogović se može oženiti Svakogovićkom. Brak je onakav kakav je. I društvo je onakvo kakvo je. I država. Samo bi posao morao biti bolji od ostalog ali konačno i on je onakav kakav je. Posle Drugog svetskog rata Svakogović je samo ponegde na zemlji preostao, u Švedskoj ili Švajcarskoj, balzamovan, inače je nestao. Svakogović je bio pojava demokratije, a izgubio se i ostao bez karaktera ali još je imao, ako i ne lice, ono bar karikaturu. Još je umeo da bude zavidljiv, gramziv i intrigant, lukav, i znao je zadrhtati, iako već nije imao pojma šta to znači, ali je sve to još nazivao: dosta licemerja, budimo ono što jesmo. I još više, tako je to uvek bivalo tokom istorije. Jer je Svakogović bio snob, pozivao se na istoriju, kao pravi građanin, zbog toga mu je bila neophodna genijalnost. Svakogović je verovao u talenat, u tom smislu je Osnivao institute za ispitivanje talenta, gde je vajar bivao upućen za pekara ili obrnuto, jer i to je svejedno. Posle Drugog svetskog rata pojavljuje se onaj koji nije bio važan. U odnosu na to ni jedno mesto više nije bilo stabilno. Čovek koji je došao posle Svakogovića, to jest Nikogović, već nije lice, ali više nije ni karikatura. Najviše shema. I to retko. Već samo kostim, uniforma, ali i to je tek izgovor. Uglavnom samo značka koju nosi u zapučku, jer je član fudbalskog tima ili partije. Čovek se tetovira kao pored Konga. Da bi se međusobno mogli razlikovati, numeracija je postala opravdana, baš kao u logorima za internirce. Žene su se pretvorile u crteže modnih listova, ali ni to nije bilo važno. Ranije su humoristički listovi bili puni karikatura kraljeva i predsednika. Bilo je vladara koji su sakupljali svoje karikature, i bili ponosni na njih, jer su sve to smatrali kao znak svoje popularnosti. Delom je tako i bilo. Ako im se humoristički listovi nisu podsmevali, ministri su bili uvređeni. U periodu Nikogovića nije da nema karikatura zato što je vlast bez humora i što bi joj moglo pasti na pamet da zatvori karikaturistu, nego zato što su državnici i ministri zapravo nepostojeća bića, bez lica, više i nisu maske, i nisu karikature, nego ništa ne znače. Kao što ih juče nigde nije bilo, ni sutra ih neće biti, čak ih ne treba ni zaboravljati, jer nikada i nisu značili nešto. Kada se skine tabla ulice koja je po njima dobila ime, izgubiće se u nepostojanju. Za Svakogovića je karakterističan kompromis. S njim se još moglo pogađati. Otpor više nije pokazivao ni u jednom smeru, cene su, međutim, manje-više bile čvrste. To je još bio period štrebera. Ko li ono beše štreber? Može mu se suprotstaviti onaj koji ne samo što nije štreber, nego je upravo na suprotnoj strani od njega. Mogao bi se nazvati herojem. Za heroja je zakon neminovnost drugačiji nego što je uobičajeno. Specifičan ali čvrst fakat, koji nazivamo realnost, pred njim, ali samo pred njim, popušta, ono što je za nas zid od kamena, za njega je najviše elastična membrana, i u stanju je da je toliko zateže koliko je neophodno njegovom poduhvatu. Za velike stvari potreban je veliki prostor. Jer se realnost može rastegnuti. Za primer nam odmah može poslužiti Heraklo, ili Gandi. Nije to kao putovanje, kada čovek pođe od kuće, svet se otvori i što je dalje stigao, perspektive su sve veće. Na putovanju se samo razmiču zavese koje se nalaze jedna iza druge, jer sve je samo prizor, ne sloboda. U junačkoj sudbini pri svakom koraku se raspadaju slojevi bivstva, i ne javljaju se drugi pejsaži kao u panorami. Otvaraju se nepoznate mogućnosti, ljušte se kore, nije dovoljno zuriti s palube broda, uvek
treba nešto učiniti, uvek treba nekuda prekoračiti, gde opet treba nešto učiniti, s potpuno nepoznatim posledicama. Junački život nije povlastica Herakla. Grci su smatrali za heroje ratnike, kraljeve, umetnike, mislioce, lekare. I ne samo čoveka koji se zbog svoje krivice mora slomiti. Heroj je onaj, veli Seneka, koji se ne može pobediti; najviše ubiti. Onaj kome uspe da bude jači od svoje sudbine bar u velikom trenu svog života. Onaj koji ostvari veličinu, bez obzira da li će tada propasti ili neće. Realnost nije krajnja granica ni za štrebera. Međutim, ova realnost nije, kao u životu heroja, kameni zid, nego neka rastegljiva materija, katran, ili nešto podobno. Štreber se ne bori s realnošću, nego se u nju uvlači. Realnost nije važeća ni za štrebera; neminovnost nije ni za njega. Za malene stvari maleno mesto treba, tek da može da se ugura. A posle, ako mu pođe za rukom, biće bezobrazan, i počeće ostale da izgurava. Gura se, i to do onih od kojih nešto očekuje. Heroja i štrebera povezuje častoljublje; isto ono što ih i razdvaja. Častoljublje heroja kulminira u žrtvi, što znači da i konačno plaća sobom. To je otmenost herojskog života. Zbog toga je heroj plemenit čovek. Jer je žrtva: znati da postoji nešto što je više od života i dati život za to više. Herojski život je završeno delo, čak i onda ako je on slomljen. Štreber se ne lomi, najviše je moguće da nagrabusi. Štreber se ne može ubiti, najviše što je moguće jeste da se zgazi. Žrtva? - ne pada mu na pamet. Malene prednosti. Realna politika. Što jeftinije, tim bolje. Ako ima uspeha, drzak je, i ne propušta da se pozove na svoje zasluge. Štreber je bez dostojanstva i zato je nemoguće da njegova tragika bude bar komična. Nije dramatičan i, što je bitno, nema sukoba. Štreber je bez suprotnosti, verovatno da se čak ni nečastan ne bi odvažio da mu se usprotivi. Ne pogleduje oko sebe, i ne vidi šta ko kaže o onome što on čini. A to je isto kao kad bi čovek rekao da je ispod mere. Takav je čovek koji se najviše približava nebitnosti. Samo se probija napred, i to je tačno obrnuto od proboja heroja. I realitet štrebera se proširuje, jer u blatu tvrdoglavo puže, ali pošto je ispod mere, nikada se ne može reći da je zadovoljan. Šta može? Može činiti i može govoriti šta god hoće, beznačajno je, samo je jadno što se ljudski život i na to može proćerdati. Nikogović ne zna za otpor i zbog toga je u razdoblju Nikogovića ukinuta svaka vrsta kompromisa. Nema od čega da se odustane. Zato nema pogađanja. Nema više konflikata. Ranije je još značilo teškoću to što su ljudi morali da biraju između zločina i laži. Posle Drugog svetskog rata zločinac je već suviše određen, u izvesnom pogledu bio je dramski karakter zato da bi bio prihvaćen. Pravi zločin postao je prilično redak. Ali ni to više nije bilo kompromitujuće; ako uspe, zavide mu, ako ne, sležu ramenima. Bio je nespretan. A opet je i sama drama ukinuta, jer sukob uglavnom znači naprezanje za dobro. Umesto drame došao je skandal. U skandalu čovek ne propadne, nego se uprlja. Događaj drame je naprezanje, događaj skandala je raskrinkavanje (frojdizam). Centar drame je krivica, centar skandala je sramota. U razdoblju Nikogovića, međutim, više nema ni skandala, jer čovek živi u kalu. Nema srama, jer su svi unapred ukaljani. Čudno je da ono što je učinio Musolini, ili Hitler, iako izgleda kao velika ljaga, nije skandal od kojeg se diže kosa na glavi, nego od toga što se zbilo nije ništa bilo, to jest ostala je rupa, jama i praznina, iz toga ništa nije usledilo, i u čoveku nije ostalo ništa drugo do užas i gađenje. To se u još većoj meri odnosi na epigone diktatora. Jer u razdoblju Nikogovića preuzimanje i primena vlasti ne znači naročitu teškoću. Kao ni karijera. Relativno lako savladiva veština koja je u priručnicima tako precizno opisana, kao i postupak spravljanja nitroglicerina. Karijerizam je metodičan postupak koji moderan ekstravertiran Evropejac u glavnim crtama primenjuje kao uobičajeni način života umesto joge i drugih spirituelnih metoda. Jer važna je samo spoljašnost. Afirmisati se. U interesu svoga cilja i Evropejac je prinuđen da bude asketa, jer bez samoodricanja ništa se ne može postići, pregaranje se međutim, ne događa, zbog onoga što je više od života, nego zbog onoga što je manje od života. To je laž. Ono što Evropejac postiže svojom tehnikom afirmacije, nije slava, možda uspeh, nije veličina, možda poznatost, nije delo, možda atrakcija. Za karijeru postoji recept. Najvažnija stavka je, kao što znamo, besramnost. Nedostatak obraza.
Nitkovluk je potreban za to. Zato su postali moćni diktator, besramnik, policajac, doušnik, šef ureda; besramnost, odnosno bezobrazluk je preduslov da ljudsku suštinu neko može primiti kao ništavnost. Koga si kompromitovao? Nikogovića. Sam pred sobom ni onako ne znači ništa. Jedino poštenje. Nikogovića u odnosu prema poštenju karakteriše nepoverenje. Veruje samo u prevaru. U razdoblju Svakogovića poštenje je bilo komično. Ismevano je, ne zato što je moralni valer, nego što je odlika i obraz i čvrstina, nešto što postoji. Za Nikogovića poštenje je prevara. Može se zamisliti samo kao šala. Inače se stvari u razdoblju Nikogovića mogu podneti jedino u obliku vica. Vic nije humor, nije satira, nije ironija. Vic nije u korespodenciji sa smešnim, nego s neozbiljnim. Nikogović je onaj koji će zbijati viceve sa svojim životom. Važno je oduzeti stvarima oštricu. Velike stvari nazvane malim rečima. Bagatelizovati. Javni život je već razumljiv samo kao vic. Privatni život još i mnogo više. Nije komično, nego neozbiljno. Tačno onako kako to predstavljaju humoristički listovi. Izgleda da smo sa sobom doneli ništa od kojega smo načinjeni. Nikogović ne nastaje tako što se čovek zgrčio, obimom postajao sve manji, na koncu tačka, pa je onda i ona nestala. Čovek je postajao sve tečniji, substancija mu se razređivala, na taj način mu se obličje raspalo, bivajući sve praznije i nebitnije. Nikogovićstvo je zapravo beznačajnost, nema ličnost, svoje Ja, ponašanje, samosvesnost, jer je sve to Nikogović delimično napustio, a delimično izgubio; nikogovićstvo je ono gde bi nekoga trebalo da bude, ali nema nikoga. Ne pod uticajem nečega spolja. Nikogović hoće jedno, da živi; ali šta pod tim podrazumeva, znamo već. Nikogović je jedan od junaka Dostojevskog, biće koje živi u velegradskoj tmini, u kanalizaciji, prljavi asketa tričavosti, mračni svetac podlosti koji besumučno razjeda u sebi sve ono što još može biti ljudsko, a pobesnela tričavost kod njega je još slava, suprotno s kasnijim kod kojih je kaljanje po sebi razumljiva konvencija, i prihvaćeni svakodnevni način života, kao jutarnje kupanje i ispeglana košulja. Stanovnik kanalizacije izraz je najvažnijeg pojma modernog Evropejca, realnosti. Realnost je zbirni pojam pojave stvorene posredstvom korupcije bivstva, recimo, realnost su splačine u kojima živimo. Za stanovnika kanalizacije, međutim, to je još trijumfalno otkriće, i očajno se cereka sebi kada se razmeće svojom obscenom egzistencijom i svakoga pljuje, on je tako glup da nije u stanju to da uvidi. Tada još niko nije smeo da pomisli na totalnu izdaju. Ni stanovnik kanalizacije nije smeo da poveruje da će demonsku suštinu čoveka degradiranog u Nikogovića tako brzo izgubiti, i da će ona postati ne samo obična, nego i obavezna, čak normalna. Danas bi sasvim pouzdano uzeo k znanju, s licem koje gori od srama, da je izgubio svoju izuzetnu poziciju, jer je njegova velika vizija, biće redukovano na nultu tačku, postala opšta. Nije bila dovoljno unižena. Nije bio dovoljno niko. Bio je gord što plazi jezik. Nešto slično danas više ne postoji. Nema više skandala. Nema više samopoštovanja. Samo postoji hazard, i svako može biti oduvan. Drugi predak Nikogovića je agitator. Jer agitator ne objavljuje neki program pogleda na svet, nego nezavisno od svakovrsnih programa onespokojava i remeti i uznemirava čoveka, bolje reći budi puku uzrujanost, i buni čoveka bez cilja i smisla. Agitator ne saopštava teze i misli, nego lišava čoveka njegove sigurnosti, čak ravnoteže, čak mira. Teza je samo izgovor. Svejedno je zašto se čovek buni, samo nek se buni. Agitator ne veruje u ono što govori, a što je još specifičnije, on i ne govori da bi mu se poverovalo, ali i ne laže i ne zavodi, i nikoga neće da prevari, nego budi bes i zavidljivost i srdžbu i krvoproliće. Zašto? Sigurno ne zbog toga što kaže. Zbog nemira, zbog uzrujanosti, zbog puke pobune da bi bio nered i preokret, ali onda čak ni to, ni uzrujanost, da ne bude ništa. Nikogović je inače nastao, kao pokušaj masovnog rešavanja egzistencije, iz socijalne gladi. Preduslov da se ostvari Nikogović jeste da se čovek dobrovoljno odrekne svoje supstancije. Stepeni su sledeći: građanska osrednjost (idol talenta, genije), bilo ko - svejedno ko - laž- obezsupstancijalnost niko. Opšte je poznato da je mešanjem i raspadom kasta u prošlom veku zapravo nestala zajednica. Postojeće društvene formulacije bile su surogati zajednice i u nedostatku zajednice u čoveku je morala
da nastupi socijalna glad. Anarhička samovoljnost, što individualizam jeste, nije bila održiva. Zajednica se mora naći; glad je nepodnošljiva. Naravno, ako u istoriji navale gorući nedostaci, nema vremena za mirna rešenja. Smesta. Upravo se to zbilo. Zbog toga je nacionalizam, socijalizam, fašizam, komunizam očajni improvizovani pokušaj, i nije istinski, nego pseudosocijalan. Nijedan ne računa na čoveka; samo neka bude kolektiv. Čovek je niko. I čovek je to prihvatio pod prividom da živi zajedno. Naravno, nije to bio izbor, nego bekstvo. Ne potraga za prirodnom zaštitom, nego skrivanje. Kolektiv Nikogovića je totalna država, kao što je baza totalne države da čovek bude niko. Ne osrednji, ne bez ponosa, ne svako, ne lažov, ne neozbiljan, nego niko koji ne znači ništa, samom sebi ne znači ništa. Nikogović se ipak mora pridržavati totalitarizma, jer ako ne bi tako bilo, čak ni biološki ne bi mogao opstati. Totalna država bar laže, bar eksploatiše, bar internira, i bar kaže da se razvija. Totalnu državu nije načinio Nikogović, kao što Nikogovića nije načinila totalna država. Oboje su nastali odjednom iz onog aparata iz kojeg potiče moderna birokratija, industrijsko preduzeće, banka, vojska, tehnika, i čija je baza racionalistička nauka. Jer je nauka stvorila pojam bezličnog aparata sveta. Moderna država je nastala iz naučne misli onikogovljenog totalnog svetskog pogona. Biti Nikogović znači živeti u aparatu. Skriti se u organizaciji, egzistenciju podkraduckavati za sitna životna uživanja, dok čovek u međuvremenu ostaje neprimetan. Da mu ipak nešto pripadne, ako bi eventualno hteo da zadrži i skrije nešto. Ali ponajčešće ni ne dospeva do njega. Dikator nije izuzetak. Diktator nije vladar, nego jedna od funkcija aparata, i ako bi želeo da bude slobodan, aparat bi ga u tom trenu odbacio. Socijalno je ukinuto. Postoji samo aparat. Kao što je ukinuta individualnost, i postoji samo Nikogović. Hajdeger - a gotovo istovremeno i Kami - kaže da je za vreme koje je usledilo posle Drugog svetskog rata karakteristično ne-mir i ne-rat, nešto bezočno i beskarakterno. Između te dve stvari čovek ne može da načini razliku. Jer ne može da načini razliku između istine i laži. To je ono čime se koriste totalne države i što zloupotrebljavaju, istina, laž, svejedno. U razdoblju Svakogovića granice su se prelivale, u razdoblju Nikogovića nestale su. Postoji samo pogon. U pogonu su zajedno istina i laž, kao mir i rat, bez razlike. Istinom se naziva ono što trenutno obezbeđuje protok u pogonu. Sutra će biti drugačije. Prekosutra će onaj ko to izgovori biti zatvoren. Kao što u nauci nema istine, postoji samo statistička verovatnoća. Aparat mora da radi. Razlikovanje istine i laži, nesavremeno je. Ne postoje pitanja o istini, samo postoje administrativna i organizaciona pitanja. Ono što se naziva naučnošću nije ništa drugo do pojačavanja one teze da je svet bezlični aparat. A ako se ljudsko bivstvo podredi aparatu, čovek gubi svoju supstanciju. Nikogović čak i nije loš. Najpre je bio lakouman, odnosno neozbiljan. To se zbivalo još onda kad se odupirao čistoti i istini, kada je još, recimo, bio racionalista i ateista, i sipao viceve, jer je to bar bio idiotizam. Onaj koji je kasnije za nešto ovako, primena odgovornosti ili ozbiljnost, smatrao primenljivim cerekanje, konačno je postao zastareo čovek. Zašto? Laž je tehnika afirmacije. Zašto od svega toga praviti krupnu stvar? Bazu za sud je konstruisala nepristrasnost nauke. Kasner veli da će nauka okončati u kolosalnoj laži. Greši. Nauka je pošla od kolosalne laži, od toga da je vasiona aparat. Nikogović je stanovnik ovog vasionskog aparata. A ta činjenica i nije tragična, nije ni komična, jer nema u njoj drame, čak nema ni skandala, i nije ni sramna i nije ni vic, puka činjenica.
Pogovor o Nekogoviću U svakom slučaju, po pravu na sramotu, postoje mnogo naučnika, umetnika, sveštenika i filozofa koji protestuju protiv totalnog nikogovićstva. Od broja naravno, ništa ne zavisi; stvar ne zavisi od toga koliko ih je. Pre od toga, piše Genon, što su težnje nejake i delimične. Čovek pokušava da u razdoblju Nikogovića spasi svoju humanu suštinu, čak i da pripremi neku vrstu duhovne restauracije. Nekogović je većinom nezavisan od nauke, umetnosti, religije, filozofije. Jer naglasak nije na produkciji, nego na intaktnosti ljudske ličnosti. Nekogović, bez obzira na kojem području, suočen sa Nikogovićem želi da zadrži ozbiljnost svoje ljudske suštine, i ma koliko nejako i delimično, kao što piše Genon, priželjkuje uspostavljanje legalnog i normalnog načina života. Nekogović hoće u sebi da sačuva, ukoliko je moguće, supstancijalnu suštinu ljudskog bića, i ako ne mora, nije štreber, ni karijerista, ali ni Svakogović. Otuda, ako i nije sasvim Nekogović, ipak je Nekogović, a ne Nikogović. Ne zato što je naučnik. Nauka je verovatno izgubljena; kao što prirodne nauke kvare bivstvo, kao što su duhovne nauke aleksandrinizam. Nauka je mesijanizam građanina, jer on od naučnika očekuje da iskupi svet. Proleter, pošto nigde ništa novo ne ume reći, preuzima ovaj mesijanizam, naduvava ga i gomilom privilegija zatrpava naučnika, u uverenju da se iskupitelju mora obezbediti velika plata. Životni ideal proletera nije mnogo novca, kao što je bio ideal građanina, nego velika plata. Proletera inače ne treba pobrkati s Nikogovićem. Proleter, ako je i primitivan, legitimna je kasta, i ima svoje apsolutno mesto u društvu isto kao i brahman ili vitez ili ekonomska kasta. Nikogović je pak šljam izvan kaste, avama, kao što kaže hindu baština, ili, kako ga Genon naziva: cadavre psychique. Nekogović je nezavisan od toga što je umetnik. Karakteristično je da je značaj Klea, Mondrijana, Šenberga, Bartoka, Malarmea, Rilkea, Mura, Brankuzija samo manjim delom u njihovom delu, više je u njihovom prihvatanju odgovornosti za delo, u naporu za uspostavljanje legalnog i normalnog načina života. Kao i kod izuzetnih naučnika. I kao kod sveštenika, ili filozofa, koji su, bez obzira na religiju ili pogled na svet, učesnici tog istog napora. Budista Suzuki i hebraista Buber i katolik Pšivara stoje na istoj liniji s Maritenom ili Ciglerom ili Šestovom i Berđajevom i Garbijelom Marselom. I istovetni su u tome da su delimični i nejaki. Nekogović nije punovažna ličnost. Nekogović tek što je Nekogović, nije sasvim Nikogović. Uvek je pod sumnjom i nesiguran, jer izvan njemu sličnih na druge se ne obazire. To je bila taktika građanstva, bilo ko da bilo šta bitno kaže ili komponuje, slika ili piše, svejedno. Indolencija. Prećutati. Ućutkati ako je moguće. Genije je idol, ali bi najbolje bilo s njim učiniti ono što je kasnije totalitarizam činio, ako je genije mnogo brbljao, mrak bi ga progutao za zaštitu države. Evo odmah i slučaja Alfreda Vebera, koji je razotkrio aparat, mada ne u meri koja bi bila poželjna. Više samo kao pojam, naučnički. Otkriće nije imalo nikakvih posledica. Oldos Haksli bi rekao zato što državnici danas ne čitaju dobre knjige. Današnji državnici su nepoverljivi prema onima koji se dive dobrim slikama, čitaju dobre pesnike i slušaju dobru muziku. Kao što su dobri slikari i kompozitori nepoverljivi prema državnicima. Ko je u pravu? Nedvosmisleno slikar, jer ako on i nije od velikog značaja, bar je Nekogović, a državnik je pak Nikogović. Alfred Veber oseća nostalgiju prema drevnom velikom i čvrstom i integralnom načinu života kao što je bio kineski, hindu, iranski, hebrejski, egipatski i orfički grčki. Ovaj način života zastarelim naučničkim jezikom naziva se kulturama, i na osnovu toga sadašnji trenutak istorije ne može se smatrati ničim drugim do krizom kulture. Naravno ovo je već odavno iza nas. Početak Evrope su kaže Veber, Termopili, gde je malena grupa ljudi zadržala persijskog kolosa, i izginula, ali je odbranila slobodu Grka. Smisao bitke je sledeći: postoji nešto što je više od života i zbog tog više i život treba dati. To je baza evropskog načina života. Slava Evropljanina. Posle Termopila hrišćanski mučenici, srednjovekovne sekte, Hus, Đordano Bruno u svakom slučaju su
održavanje intaktne suštine ljudske ličnosti, čak i onda ako se mora i život dati. Ono što se danas zbiva to su obrnuti Termopili. Pretežna većina čovečanstva za čist i puki život, bio on ma kakvo sramotno ropstvo, prodala bi svoju slavoljubivu slobodu za što bolje pare. Sa svojom slobodom, razume se, i slobodu drugih. Ako se čovekov život odvoji od njegove čvrste tačke, raspada se i ponovo zakržlja. U onom trenutku kada je Evropejac izdao svoju slobodu, izgubio je i ozbiljnost. Umesto slobode došao je aparat. Umesto termopilske egzistencije došao je Nikogović. Današnji činovnički i tehnokratski aparat, vlast i rad i privatni život, to jest pretvaranje celokupnog načina života u aparat, samo se tako može shvatiti ako čovek zna da je nastao po cenu izdaje slobode, a ta je izdaja tekla i teče već vekovima, i ako zna da je protiv toga, podjednako i na istoku i na zapadu, veliki deo čovečanstva prestao da protestuje. I u svom nikogovićstvu čovek je prisiljen da iz dana u dan sve više odustaje i od svog biološkog bivstva, a u tom svom nikogovićstvu danas je već zadovoljno smiren. Onaj ko život daje za više od života, slobodan je, onaj koji to ne čini, najpre je sluga, zatim Nikogović. Genon kaže da je pokret bivstva u svakom slučaju antinomičan, i zato paralelno s aparatom, pored okoštavanja, teče i raspadanje. Istovremeno mehanizovanost i rasturanje, kao istovetne pojave. Više kod onoga ko hoće da ostane Nekogović; ko ne želi biti Nikogović, on mora s dve strane da se brani, i da bude pozitivan, mora se otvarati i očvršćavati. Gde se Nikogović mehanizuje, tamo se otvara, gde se Nikogović raspada, tamo očvršćava. Jer čovek manje-više nosi u sebi intaktno biće, i to svako bez izuzetka. Ali u održavanju egzistencije pretežna većina kompromituje sebe. Zbog vlasti, zbog imetka, zbog slave prlja svoje izvorno biće. Najviše zbog častoljublja. Zbog sasvim malo, i uvek zbog sve manje. Mehanizuje se i u toj istoj meri, apsorbuje se u raspadu. To je nikogovićstvo. Aparatizovano i nultifikovano. Punovažne egzistencije nema, i sve je teže zamisliva. Nikogović ne zna ništa drugo do da unese svoje individualne sposobnosti i svojstva i darovitosti. Zato ostaje Nekogović, ne baš Nikogović, ali tek Nekogović. Nema saznanja o spirituelnosti koja „nije vidljiva, i nije nadljudska, nego je veća od čoveka”. Ono što Nekogović pokušava da ostvari to je „direktno produžavanje individualnosti”. Nije to ono što je potrebno. Nije religija, nije spasenje. Nije nauka, nije umetnost, nije muzika, nije filozofija, ne osnova svega toga. Ono što je potrebno jeste usavršavanje čovekovog bivstva, i to uz pomoć ostvarivanja sila iz većeg sveta nego što je čovekov, kao što Genon piše, jer je ostvarivanje „realizacija operacije božanske reči” (opération du verbe divin). Ova delatnost nije nadljudska, nego nadindividualna. Biti sposoban za prijem verodostojnog duhovnog delovanja. Da bi to mogao učiniti, čoveku je neophodan preokret koji seže do korena: početno i večito i apsolutno ponašanje čoveka, ka osnovnom stanju. To je ono stanje kada je čovek u svesnoj i budnoj komunikaciji ne sa nadljudskim silama, nego sa silama koje su iz većeg sveta od čovekovog. Ono što hindu baština naziva vidja.
Izmirenje Autentično mišljenje mora da proishodi iz sadašnjice. Stvarno prisustvo, međutim, nije dovoljno. To je tek situacionizam. Moderno mišljenje čini značajnim to što na savremenost primenjuje univerzalnu ljudsku meru. Mera je baština, odnosno svete knjige. To je kraj one sofistike koja je započela pre dve hiljade i petsto godina. Jer mera svih stvari nije čovek. Mera stvari je znanje čovečanstva o postojanju, znanje koje je uvek postojalo, i danas postoji, ali za većinu ljudi je zapreteno, neostvarivo, kao što kažu Beme i Genon, za to je ponekad znala tek poneka usamljena, pokatkad manja zatvorena zajednica. Ova mera, kao normalno ponašanje, nalazi se u svakom čoveku; to se naziva osnovno stanje. Specifičan, jedini napor modernog mišljenja u Evropi jeste da čovek pokuša da bude svestan osnovnog stanja i njegovog vaspostavljanja. Šta je zastarelo? Pre svega je zastarela misao da se poredak može pronaći, i da se prema njemu može čovekov život preobraziti, može se stvoriti nova egzistencija, nova kultura, promeniti istorija, može se izgraditi nova religija, novo društvo, nova filozofija. Zastareli su pojmovi pogled na svet i filozofija i religija i ekonomija i istorija, kultura. Od njih se jedino može izgraditi sistem, a mi, pak, znamo da nema ispravnog sistema. Ni jedan sistem nije važeći. Poredak se, pak, ne može pronaći, jer je on u svim vremenima i na svim mestima istovetan i dat, i to zajedno sa svetom i postojanjem. Poredak baštine je preegzistentan, odnosno postoji od početka začetaka, i svet je nastao od misli poretka. Zastarela je vlast jedne kaste, bilo svešteničke, bilo viteške, bilo građanske, bilo radničke, zajedno s pripadajućom organizacijom života; jer čovek ne živi u fantazmagorijskom kolektivu, nego u društvenoj hijerarhiji, i uvek je živeo u njoj, i u održavanju poretka zdrave zajednice mora da učestvuje svaka kasta. Loša je vlast jedne kaste. Bilo koje kaste. Još je gora vlast bez kasti. Zastareo je pojam naroda, nacije, rase kao zajednice sposobne za život, jer je on klica za nadmetanje i za razdor, za ljubomoru i za nemir, za glupi ponos i za intrige i za laži. Zastareo je onaj pojam politike koji ne izjednačava suprotnosti u mržnji kasta i naroda, nego ih potpiruje i održava. Zastarela je religija, jer od razlika uverenosti u objavljenja stvara razdvojene i neprijateljske zajednice; mnoštvo uverenja ne stvara anarhiju, nego je znak bogatstva duha. Sveštenstvo je religiju prodalo totalitarnoj vlasti, viteška kasta je vlast prodala za novac, građanstvo je obilje zemaljskih dobara prodalo za tričave i bedne životne ciljeve; proletarijat, koji se pokazao neproduktivnim u stvaranju svog osobenog životnog poretka, nije bio sposoban ni zašta drugo osim za ostvarenje građanskih životnih ideala na još nižem nivou, umesto obnarodovanog oslobođenja doneo je teror rada, i ropstvo. (Čovek gubi čistotu svog bića onog dana kada postaje sluga.) Zastarela je nauka koja nije autentično saznanje, nego ideologija totalne građanske prakse, kasnije proleterske vlasti. Ta nauka liferuje one ideje i sredstva uz čiju pomoć je lakše i pouzdanije vršiti nasilje nad čovečanstvom, eksploataciju čovečanstva i skrivanje stvarnosti. Gde je neprijatelj? Neprijatelj je aparat. Nije ga bilo lako otkriti. Gotovo svi su znali da je neprijatelj vlast koja kvari život, već i zbog toga što su skoro svi patili od istovetnih uzroka. Međutim, tamnu tačku su tražili u tehnici, mnogi u državi, u ekonomiji, u prirodnim naukama. Aparat je univerzalni sistem kvarenja
bivstva, koji se očituje na svim područjima ljudskog bivstva, u tehnici, u državi, u nauci. Karakteristika mu je što je bezličan. Javlja se kao životni poredak, i to kao racionalnost čija je prednost što se lako može realizovati, jer je praktična i korisna. Javlja se kao trezvena mudrost koja pojednostavljuje i olakšava stvari. Pogrešno i zbog površnosti su se mašine smatrale i smatraju neprijateljem, jer postoji uverenje da je mehanizacija suština. Mehanizacija je, međutim, čisto spoljni momenat; aparat je kvarenje. Mehanizovanje je posledica aparata. Organizacija koja stupa u pogon pritiskom na dugme. Jer tehnika nije autonomna koncepcija, nego, - naročito u svom modernom obliku, kao raketa i atomska tehnika, prisluškivanje, veštački mozak — sredstvo aparata za kvarenje bivstva. Najjače područje vlasti aparata i nije tehnika, to je samo očevidna pojava praslike aparata; najveća vlast je birokratija. Industrijsko preduzeće, banka, partija, vojska, nauka. Gde je život neorganski preobražava se u organizaciju, odnosno aparat diriguje čovekom. Ranije se aparat i nije mogao otkriti; finansijski, vojni, politički aparati ogromnih razmera nastali su posle Drugog svetskog rata. Aparat još nije sasvim povezan univerzalni i jedninstveni sistem kvarenja bivstva, ali već šezdesetih godina ovoga veka svi znaci govore da se proširio na celokupno nastanjenu zemlju i na područje celog bivstva u znaku demonskih mračnih saveza. A ono što je najvažnije, postalo je nedvosmisleno da to ne radi niko, nego nastaje, kao što se kaže, kao nesavladiva moć nezavisna od ljudske želje. Prethodno, u doba Velikog inkvizitora kvarenje bivstva se još zbivalo na inicijativu ljudi. To je bilo vreme religiozne (klerikalne) i političke apsolutne vlasti. Od tada je izgrađen totalitarizam, tehnika i nauka, tri institucionalne aktivnosti aparata za kvarenje bivstva. Jer je zaduženje Velikog inkvizitora bilo da se umeša tamo gde se pojavi svetlost, i da je ugasi. Aparat je realizovao takav sistem koji je unapred sprečavao pojavu svetlosti, čak je pronalzio formule za proslavljanje mraka i ropstva, i zauzimao jedinstven teorijski ratni položaj protiv netaknutog i autentičnog bivstva, koji je obavezan, pod životnom pretnjom, da bude uključen u narušavanje bivstva. Za onoga koji je bio izvan narušavanja bivstva nije bilo hleba. Veliki inkvizitor je bio estetički korumpiran, i građanstvo je još sačuvalo nešto od ove mondene korupcije. Totalitarna korupcija pripada rulji. Onamo je čovek još svako, ovde niko. Naravno, one ideje koje realizuje čovek ne izmišlja sam. Misli koje usmeravaju život zrače s natprirodnog nivoa bivstva, zbog toga se događa sasvim retko da ih može dokučiti tek jedan jedini izuzetan čovek; saznanje o njima pribavlja više ljudi, daleko jedni od drugih, potpuno nezavisni jedni od drugih. Nešto slično kaže i Platon kada govori o idejama. Ideje koje utiču na ljudsko bivstvo dobijamo s višeg, prvenstveno šireg nivoa bivstva, i te ideje upravljaju našim životom. Naše prirodno biće je samo organ u zemnoj realizaciji ideja. Čovek samo odlučuje kakvu će silu primiti u sebe i u kojoj će je meri realizovati. On ne može da menja prirodu i svojstvo sile. Zbog toga su zločini protiv života, ubistvo, rat, pogubljenje, ne samo nepravedni, nego potpuno nerazumni, jer oduzimaju čoveku život zbog takvog čina čiji se podsticaj ne nalazi u čoveku. Sam život je nedužan, i ništa drugo, kao med, kako veli Vedanta. Nezavisno od života u čoveku zrači ideja, misao, i čovek dela pod njenim nadahnućem ili prinudom. To je jedan od najznačajnijih delova učenja baštine; zajedno s tim što baština uči na koji način treba međusobno razlikovati misli i ideje, i otkrivati ih prema njihovoj prirodi. To je diakrizis pneumaton, razlikovanje duha, o kojem govori Jevanđelje. Diakrizis pneumaton je bilo znanje duhovne kaste, kako čovek da razvije štetne i povoljne duhove, da povoljne primi, a štetne da ne pusti u sebe. Ovu sposobnost je duhovna kasta u Evropi izgubila veoma rano, u drugom veku posle Hrista, i to ju je izgubila zato što je kler prihvatio u sebe sile vlasti, i što je u sebi otvorio mogućnost za ideju svetske prevlasti. Od tada se živi u katastrofalno pogrešnom antropološkom shvatanju da ono što čovek kaže i čini i misli i objavljuje i realizuje, da je to individualni pronalazak čoveka. Ono što je međusobno suprotstavljeno na duhovnom nivou to nikada nije čovek naspram čoveka, nego pod dejstvom viših sila otelotvorena misao naspram misli, i ne treba uništiti čoveka, nego treba poznavati onaj postupak kojim se može i mora obesnažiti štetna misao.
Aparat ne potiče od čoveka, nego je realizacija više misli. Aparat nigde nije ravan čoveku, i niko ne može u punoj meri da se identifikuje s njim. Uzaludna je primena nasilja prema idejama koje se realizuju prema višem uticaju. Samo je brahman (duhovna kasta) raspolagao znanjem kojim raspoznaje neispravno, i nasuprot njemu ume da probudi ispravno, i u stanju je da obesnaži neispravno. Kao što Jevanđelje uči, ne sme se suprostaviti zlu. Štetna je borba protiv zla, jer prisiljava zlo na odbranu i time ojačava njegovu poziciju. To je znanje starog Tolstoja. I Gandijevo znanje. Ne odupreti se. Zračiti štetnost i odgovarajuću, ali svetlu i čistu silu, i onda će štetno nestati (satjagraha). Ono što se zbiva danas tačno je obrnuto. Čovek ne ume da razlikuje ideje, obezbeđuje slobodno delovanje štetnih sila, i ove su se sile zgusnule u jedinstvenu organizaciju koja se raširila po celoj zemlji. Nema duhovne kaste, nema brahmanskog znanja. Nestala su znanja gnostika, koja su oni još posedovali. Nepoznata je diakriza, prvosvešteničko znanje. Sme li se izmiriti? Uzrok nevolje je rano izmirenje. Ne prihvatam nikakvu zajednicu koja danas postoiji. Ni narod, ni naciju, ni kastu, niti klasu, ni rasu, ni religiju, ni pogled na svet. Jedina zajednica, čiju važnost za sebe primam, jeste zajednica svetaca, Crkva. Jedinstvo čovečanstva u znaku Jevanđelja. Biti sam jeste ludilo, ali pre biti lud, nego korumpiran. Kler, vojska, industrija, banka, nacija, država, univerzitet, socijalizam, fašizam, komunizam, mondeni građanin, čak mondeni proleter udružili su se u jedan jedini aparat za narušavanje bivstva u okviru kojeg se nalazimo u permanentnom ratnom stanju. Što se naziva borbom za opstanak. Ne priznajem taj životni poredak, i smatram ga nelegalnim. Spremnost na rat je spremnost na ubistva. Ili kompromis. U stvarnosti je kompromis rešenje slabog čoveka, ako nema ručka, onda bar mrvice. Rezultat je pseudo-pacifikovani čovek, zbog malih uživanja suludo juriti u rasipanje do propasti. A o svemu, pak, duboko ćutati, praviti se kao da je prolazna zabuna, i tešiti se time da je, konačno, uvek tako bilo kroz istoriju. Protiv toga je moguć samo jedan jedini stav: najodlučnija suprotstavljenost i beskompromisnost na svakoj tački. Anatema. Nema izmirenja. Čovek treba za sebe da rezerviše celu zalihu mržnje sveta, kako se ne bi dao, i kako ne bi bio sposoban da popusti. U ovoj mržnji mora biti radikalna čovečnost čoveka. Razjarenost je moje izmirenje. Ne trpim nigde, u nikome nikakvo kvarenje bivstva. Na mestu čuda Aparat je čudo. Sasvim je sporedno što se naziva realnim. Danas već, kažu, nema čuda. Ali postoje. Čudo je ono što se naziva realnim. Nema u njemu vere? Ma postoji. Vera u smeće. Aparat je čudo, jer je čudo kako čovek, koji u svom sređenom i normalnom i verodostojnom postojanju hoće da učestvuje u dobrima života, može da stvara takve pretpostavke i okolnosti u kojima do ovih dobara ili ne dolazi, ili doseže od njih malo samo po cenu srozavanja u podlaštvo. Čudo je, jer postoji upravo suprotnost od onoga što čovek želi da realizuje. Nedvosmisleno je prljavo i gnusno čudo, čudo zablude, slepila, imoralnosti, nemira, prostakluka, laži, kvareži, zločina, neozbiljnosti, tričavosti, ponovo bez obzira da li se to naziva realnošću. Čudo, jer je ovaj svet ovde obrnuto od onoga za čim čovek žudi, pa ipak je tu, u sugestivnoj opseni, pokriva i guta bitnu stvarnost i razrešava je svojom čarolijom. Bezuslovno je čudo, jer čovek želi da živi intaktnim životom, a stvarno živi iskvarenim bivstvom; što se prirodnim putem ne može protumačiti. To je loše čudo. Samo unutar njega može nastati misao o borbi za opstanak. Stvarnost je, pak, briga o opstanku. To je normalno. Samo unutar lošeg čuda je moguća spremnost za ubistvo ili kompromis, i moguće je o svemu ćutati, i može se lagati.
Simon Veil kaže da je loše kada se život odvoji od svojih korena, i manjeviše, to je kao smrt. Život je prekriven i zatamnjen i otrovan, i čovek u zlu ostaje sam i bez potpore, i što je najužasnije, duša je nesposobna za ljubav i napuštena je. Ali to je malo. U zlu ne strada samo ljudski život. Od zla odjekuje celokupan svet. Zlo je napad na egzisteciju. Zbog toga je svetskih razmera. Zlo nije greh, ono je mnogo dublje i moćnije. Zlo je kvarenje bivstva koje doseže svaku tačku na svetu. Prekriva svet i zamračuje ga i pokušava da ugasi ukupnu svetlost postojanja. Ne stojim naspram čoveka. Istina i svetlost u meni nalaze se nasuprot tamnim silama čuda koje kvari bivstvo, i izmirenje s njima je zabranjeno. S čovekom se treba izmiriti. Čovek živi u čudu opsene, i oduvek je u njemu živeo, u čudu dremka u polusnu, ne može potpuno ni da se probudi, sem brahmana, duhovnog bića. Jevanđelje uči o izmirenju sa živim čovekom, ali nikada ni pedalj nije popuštalo kvarežu bivstva, i smatralo ga je nelegalnim. Čemu uči hrišćanstvo? Hrišćanstvo nije religija. Religija je istorijskog i društvenog i duhovnog porekla, s dogmatikom i svešteničkom organizacijom i obredima. Hrišćanstvo je učenje o ponašanju u normalnom bivstvu. Postoji dijalektičko oslovljavanje. Kao da međusobno govore zatvoreni sistemi. Obično raspra, jer niko ne odustaje od svoje zatvorenosti. Reč je o problemima. Ratuju teze, i žele da pobede jedna drugu. Tvrdnje i dokazi. Čovek se ugradio u teze i sisteme. Jezik je postao dijalektički logos, zapravo izvan čoveka. Ljudi ne razgovaraju jedni s drugima, nego se bore apstraktne teze. Postoji egzistencijalno oslovljavanje u kojem nema sistema, ni problema, ni dokaza, a nema ni stvarnog pitanja. Stojim naspram čoveka. Jezik je ovde egzistencijalni logos. Stojimo oči u oči, i otvorili smo se, i dodirnuli jedan drugoga. Nezaklonjeni smo, i jedan i drugog prosvetljujemo svojim rečima. Zajedno smo. Isus nikada nikoga nije oslovio dijalektički, i nikada nije govorio o stvarnim pitanjima, i nije raspravljao, i nije dokazivao, nego je uvek doticao suštinu čoveka. Ne argumenti. Ne odbrambeni sistem. Ne pitanja; ne grešan, ili nevin. Sada tebi govorim, otvorio sam ti se, i otvori mi se. Pusti me u sebe, kao što ja tebe puštam u sebe. Jevanđelje je egzistencijalni logos, i ne uči na tezama, nego oslovljava čoveka. Čoveka koji je nezaklonjen i otvoren i jednostavan, i koji odgovara na oslovljavanje, odbacuje odbrambenu zatvorenost. Jevanđelje egistencijalni logos naziva alétheia, to jest istina, jer aleteja istovremeno znači i istinu i neprikrivenost. Ko nije prikriven, on je otvoren, to jest proziran, na koncu istinit. Ko se zatvara od prozirnosti, on se ne otvara, umesto njega počinje da govori teza, princip, pitanje, argument, on raspravlja, i on je dijalektičan. Potpuno prozirnim bićem Jevanđelje naziva dete. Dijalektički arhetip zatvorenosti jeste farisej koji se skriva kad čuje oslovljavanje, i na reč odgovara tezom, i dokazuje i raspravlja i brani se i izdvaja se, jer farisej (perisum) na hebrejskom znači izdvojeni. Farisej uvek nalazi izgovor da se izdvoji, i da ne mora da bude zajedno s drugima, i gradi sistem, odnosno tamnicu, bilo da je to zgrada ili država ili teorija, i u to se zatvara. Jevanđelje oslovljava čoveka u njegovoj egzistenciji, tamo gde je dete i što je ostalo neiskvareno u svakome i to uvek i pod svim uslovima. Ko se otvori i odazove, on je aléthés, odnosno nezaklonjen, odnosno istinit. Ko se zatvori, on je dijalektičar, ostaje u životnoj laži i izdvojen, sam i za sbe, i odbija poziv. Ko se od poziva skriva, njega ni Isus ne može otvoriti. Egzistencijalni logos jedini danas razrešava aparat U mišljenju, u umetnosti, ali naročito u živom govoru. Jer egzistencijalni poziv budi dete, izvorno biće čoveka (Genon: état primordial, Beme Urstand), i otvara se put povratka na osnovno stanje egzistencije. Istina (aleteja, nezaklonjenost) razara aparat.
Šta da činimo? Ne možemo činiti ništa drugo osim da se odazovemo pozivu i da dalje pozivamo. Odlučno, nedvosmisleno, jasno, prosto, korenito, na svim tačkama, bez kompromisa se suprotstaviti besramnom čudu. Ne čoveku, jer u svakome živi autentičan i istinit čovek, al-insân al-kâmil, kako ga naziva sufi, on ne može da bude uništen nikakvim kvarežom, i nema tame iz koje nije u stanju da se probudi. S čovekom se treba izmiriti. Opraštanje i pomirenje su obavezni. Ali nije dopušteno nikakvo spokojstvo da se čovek pouzda u korupciju, i da mu se svest zatamni aparatom, i da se ponaša tako kao da je sve u redu, i da porekne i prećuti tamu, ili čak da gradi teorije za njenu odbranu. Šta znači izmiriti se? Nikako ne znači opraštati kvarenje bivstva. Nećemo tako daleko ići. Znači da više nema straha. Razjarenost prema silama koje kvare bivstvo ostaje i dalje, čak se pojačava. Ali treba primiti k znanju da kvarež bivstva nema šanse. Sve ovo ovde je improvizacija i privremeno je, hazardno i neozbiljno. Aparat samo može jedno, da uništi čovečanstvo. Ali bilo šta da se dogodi, ljubav prema čoveku je obavezna, i to s istom onom odlučnošću s kojom - dok traje kvarenje bivstva, samo traje na jednom jedinom malom prostoru - treba održati nepomirljivi otpor. Time što se čovek odazove pozivu, ili se zatvori pred njim, samom sebi sudi. Na koncu vremena, kažu, vraća se početak.
Čovek koji je otkrio pokidane niti čovečanstva 1 Bela Hamvaš saopštava sledeću misao: ako neki čovek, zarobljen u pećini, otkrije istinu i ne može nikome da je saopšti, istina nije izgubljena, ona traje i živi, i naći će svoj put. Ova misao je utešna, iako do realizacije takve istine mogu proći decenije i vekovi. Ali svako ko računa na realizaciju istine ne sme se držati pojedinačnog ljudskog roka, već mora misliti na vekove i čovečanstvo. Tako i delo Bele Hamvaša sa zakašnjenjem stiže do ljudi, ali ipak stiže; krivica nije Hamvašva, on je svoje delo ostvario; mi ga nismo otkrili, nismo ga objavili, odnosno objavljuje se tek posle niza propuštenih godina. Pored mnogih eseja objavljenih po časopisima i listovima, izvesnog broja prigodnih izbora i ponovljenih preštampavanja, konačno su dostupna tri Hamvaševa kapitalna dela: roman Karneval, pisan 1948-1951, objavljen tek 1985. godine; studija-monografija Scientia sacra I, napisana 19431944, objavljena tek 1988. godine; Patom 1-111, zbirka eseja, pisana od 1958. pa do 1966. godine, objavljena tek 1992. (I) i 1993. (II-III). Za nas, savremenike Bele Hamvaša, sve su to „tek” objavljivanja, kada značajna dela velikog autora nisu mogla da stignu do nas, kao što još nisu dostupni njegovi rukopisi neobjavljenih dela. Ali, samo zakašnjenje od trideset, četrdeset, pedeset ili šezdeset godina zaista ne znači mnogo, pogotovo za buduće generacije, jer istina, ponovo otkrivena istina B. Hamvaša namenjena je celokupnom čovečanstvu, vekovima koji slede; zbog toga takva istina ne kasni, uvek stiže na vreme da bi bila jednom realizovana. I pored toga što svi rukopisi Bele Hamvaša nisu objavljeni, već se sada s izvesnom pouzdanošću može reći da je za razumevanje dela B. Hamvaša najznačajnije njegovo ostvarenje Scientia sacra, čiji je drugi deo, na žalost, ostao nedovršen, ali ni dovršena poglavlja još nisu objavljena; ali konačnu sumu, čak testamentarnu poruku predstavljaju eseji njegove poslednje završene knjige Patam I-III. Pogotovu za ljude ovoga veka navikle da svuda traže i vide istorijski razvitak, pa i individualni razvoj i promene kod jednog stvaraoca tokom njegovog života, poslednje delo B. Hamvaša je naročito privlačno kao njegova konačna istina o svetu u kojem je živeo, ali i kao poruka koji su smerovi, mogući pravci daljeg ljudskog života na zemlji. Zbog svega toga ovo delo starog i mudrog Hamvaša ima poseban značaj i može podstaći na višeznačne analize. 2 Bela Hamvaš je neodoljiv pisac. Patam je najpažljivije organizovana zbirka eseja; kompozicija knjige bi se lako mogla meriti s nekim romanom, čak s pesmom. Nije uopšte teško zamisliti da Patam sledi strukturu soneta, na primer. Patam I tada predstavlja dva katrena, sledi zlatni presek, zaokret, Patam II je prvi tercet, dok je Patam III drugi i rekapitulacija u poenti. Čak bi se s ovog stanovišta mogao prilično pouzdano analizirati raspored svakog eseja unutar zbirke: „sonet” se razrasta, uspostavljaju se analoške veze i poklapanja, oscilacije uzleta i opadanja se smenjuju… Treba takođe zapaziti, s istog kompozicionog stanovišta, smenjivanje tema, krupnih problema, velikih pitanja i malenih, sitnih zapažanja koja služe za predah (Direktni moral i loša savest, Čontvarijev veliki kedar, „Teorija” i teorija, Humanizam, Nemačkarstvo, Ajnpren supa…). I tako dalje. I kad raspravlja o najtežim i najkomplikovanijim pitanjima, Hamvaš ostaje neodoljiv pisac. On prosto uvlači čitaoca u raspravu, pažljivo dozira dokaze, ali ostaje pisac koji ni jednog trenutka ne želi da bude dosadan: ustupak čitaocu je sam način izlaganja, oblik esejističkog „pripovedanja”, ali drugih popusta nema; Hamvaš će čitaoca osvojiti i dovesti ga do kraja eseja, bez patetike će mu saopštiti svoju misao o svetu. Hamvaš ne izlaže samo svoju misao, on traži za nju gnezdo, oblik kojim će je saopštiti i time, uz
intelekt, angažovati i čula čitaoca, i izazvati utisak i doživljaj teksta. Ako neko i ne bude sasvim ili do kraja shvatio svojim umom pisca, ipak će biti njime očaran i razumeće ga, učiniće mu se da ga sasvim shvata, i, ako je tako, zaista će ga i shvatiti i predati mu se s potpunim poverenjem. Uz svest da je Patam ipak poslednje završeno Hamvaševo delo, ovi eseji pružaju bogatstvo mogućih čitanja i ispitivanja. Moguće ih je upoređivati s ranijim esejima i drugim delima Bele Hamvaša. I tada sledi iznenađenje za ispitivača naviklog na istoričnost i uobičajeni individualni rast jednog stvaraoca i mislioca. Naime, negde od 1930. godine Hamvaš se nije menjao, pogotovo nije imao prelomnih zaokreta: jedino je stalno bivao sve precizniji i određeniji, upotpunjavao je svoj osnovni stav o čoveku i životu. Za divno čudo, poznog Hamvaša ćemo smesta prepoznati po ranom Hamvašu. Rani esejista Hamvaš već ima izgrađen osnovni stav, samo što nije sasvim precizno razvijen, katkada nam se može učiniti čak i da je „naivan”. Kasnije će pojedinostima upotpuniti i produbiti svoje poglede, zaokružiti znanje o svetu i bivstvu. Hamvaš s lakoćom i neočekivano progovori direktno o sebi i u nekom eseju. Ali je svakako u tom pogledu najdragoceniji Intervju (Patam I): u nedostatku sagovornika i prijatelja istog nivoa, Hamvaš se odlučuje na oblik intervjua da bi direktno odgovorio na najhitnija pitanja koja su iskrsla na njegovom intelektualnom putu, pa i u savremenom životu. Naravno, sve njegove tvrdnje mogu se proveriti i dokazati u njegovim delima. I saznajemo da je krajem tridesetih godina, kada je već okončao ispitivanje evropske filozofije i kulture, podrazumevajući i stare Grke, zaplovio prema filozofijama bliskog i dalekog Istoka. Pretpostavka, naslućena i zabeležena mnogo ranije, o pokidanim i zaboravljenim vezama koje su negda povezivale čovečanstvo, pokazala se sasvim razložnom: svete knjige čuvaju znanje koje je čovečanstvo, pre svega Evropa, odbacilo i zaboravilo. Otkrivanje ovih pokidanih niti znači za Hamvaša pronalazak stabilne linije oko koje se sve može okupiti i čime se sve može saznati i protumačiti, samo na sasvim drugačiji način nego što je to činio evropocentrični čovek. Današnjem Čitaocu se još mogu učiniti pretencioznim neke Hamvašove tvrdnje, pogotovo one o njegovoj ličnosti, ali nikako onima koji razumeju njegovo delo, kao ni budućim čitaocima. Mi svi živimo u pseudoegzistenciji, u lažnom životu, tvrdi Hamvaš. On sam traži izlaz u povezivanju istinske linije Evrope s Istokom. „Hteo sam da konačno i neopozivo utemeljim ljudski život”. Linija sveti Avgustin, Paskal, Niče meko se spaja sa drugom, starijom linijom Vedanta, mahajana, Kabala, sufi, tao, orfika. „Ono što kažem ne treba da se pojavi u knjigama, nego da se realizuje u radionici i, u kuhinji i u postelji i u vinogradima”. Najkrupniji zadatak: „Naći i probuditi i realizovati jezgro živog bića iza života, najveće je ostvarenje koje čovek može dosegnuti”. Sve je toliko zapušteno i poremećeno da za početak realizacije Hamvaš navodi rokove koji su mnogo duži od pojedinačnog ljudskog života: posle izrade plana tek sledi učenje od sto pedeset godina, zatim sledi podizanje učenika, opet stotina godina… I posle četiri stotine godina takvog rada mogla bi započeti realizacija tako zamišljenog dela kojim bi se izgradio istinski životni poredak čovečanstva. Eseje Patama moguće je čitati i uz poznavanje prethodnih Hamvaševih dela. Hamvaš oduvek poklanja ogromnu pažnju kulturi i proizvodima kulture. Kod njega je sve povezano. Takozvani razvoj, pogotovo kasnije u Evropi, pojednostavio je i podelio na segmente bogato isprepletanog života: iz religije je izvedena filozofija, iz filozofije nauka, celina je razbijena, ideološki je izvršena izolacija pojedinih delova koji više nisu međusobno povezani, pa i ne znaju jedni za druge. Sveštenik, filozof, naučnik dele i izoluju, umetnik, pogotovo pesnik pokušava da svet obuhvati u celini i u svoj svojoj složenosti. Zbog toga je umetnik, naročito pesnik onaj čuvar celovitosti sveta koji održava veze sa svim silama, i ne može se racionalno svesti samo na jedan segment sveta. Njegov svet je tvorački, sličan Bogu. Rani Hamvaš često poseže za pojedinim umetnostima i umetnicima, i pomoću pojedinih autora i njihovih dela tumači svet. I koliko god da je svaka umetnost samo specifičan pristup celokupnom svetu - Hamvaš nikada ne govori izolovano o pojedinim umetnostima -, moguće je pratiti kako je rani
Hamvaš saglasan s poznim, s esejima iz Patama. Kad on govori o muzici, onda gotovo da i nema razlike između Tužbalice (1943, šest i po taktova indijanske tužbalice iz amazonskih prašuma), Bartoka (1946) i Sonate za dva klavira iz Patama I. Kao da su sva tri teksta pisana u isto vreme, uzastopno. I ne samo ovi tekstovi, nego i svi ostali o muzici, ili oni gde se pominje muzika, predstavljaju jedinstven i neprotivrečan pogled kojim se dubinski saznaje i tumači jedan umetnički fenomen, ali u svom njegovom bogatstvu i raznolikosti, no nikada ne sama vrsta umetnosti, nego ona u sklopu s celokupnim svetom. Ako nekoga uopšte ne interesuje muzika, ipak će sa strašću i zadovoljstvom čitati Hamvaševe eseje o muzici, čak će mu se možda desiti da i ne primeti da je reč o muzici, jer se preko umetnosti muzike tumači, na još jedan način, ukupan svet. Isti je slučaj i s likovnim umetnostima, slikarstvom i skulpturom. Hamvaš je posredstvom umetnički oblikovanih predmeta tumačio i ranije svet, napisao je niz eseja u kojima je gotovo vizionarski tumačio društva, odnose u njima i sistem njihovih vrednosti. Kao da raspolaže ogromnom stručnom literaturom, Hamvaš piše o estetici peruanskih vaza, o kamenovima Inka (1934), o indijanskim izatkanicama (1939), o Stounhendžu (1940); a u Patamu I dva sveobuhvatna eseja: Zeleno i ljubičasto i Tangi, ili mistika logike, i opet gotovo da i nema nikakve razlike između ranijih i novijih eseja, sve je jedinstveno obuhvaćeno od drevnih predmeta do savremenog slikarstva, ali opet ne izolovano nego u ukupnom svetu. Nije drugačiji slučaj ni s poezijom, ni s romanom, niti s drugim umetnostima; kao da je Hamvaš oduvek znao sve, samo što je u pojedinim trenucima bio sklon i da zapiše svoju misao i da nas uvede i posveti u ono što je njemu bilo savršeno jasno. Ali takvo znanje je moguće zato što Hamvaš raspolaže ukupnim znanjem, vizijom do koje je došao i potvrdio je analizom čovečanstva i njegovih civilizacija preko najznačajnih ostvarenja. Umetnost je onda važna jer se po njoj može videti celina društva, ali i celinu društva valja otkriti u njenoj neporemećenosti koja gotovo nigde više i nije prisutna, niti se može naći u čistom stanju. Pa ipak, treba primetiti da Hamvaš, iako daje veoma visoko mesto pesniku, misao o njemu se za nijansu izmenila. Kao umetniku-stvaraocu uopše, Hamvaš određuje visoko mesto za pravog pesnika koji je jedini ostao da brani i održava celokupnost sveta, dok su svi ostali skliznuli u pseudoegzistenciju. Najizrazitiji takav esej je Poeta sacer (1943), gde je, raspravljajući o primerima pesnika Hajnea, Getea, Helderlina, visoko odredio mesto Helderlina koji natkriljuje svoja dva velika savremenika upravo po tome što se svesno odrekao mnogih stvari da bi odbranio poeziju kao činioca koji sve u sebi spaja i ne priznaje nikakvu korumpiranost. Nije drugačija situacija ni u Patamu, ali je naglašeno da su i pesnici, kao i drugi umetnici, korumpirani u društvu, a za primer velikog pesnika Hamvaš sada uzima Orfeja kao poslednjeg velikog sakralnog pesnika čije je delo iskupiteljsko (esej Orfej). Ni ovaj put nema nikakvih protivrečnosti u pristupu i mišljenju Bele Hamvaša, jedino se zapaža da je on nešto strožiji; isuviše je malen broj velikih pesnika koji nisu korumpirani, koji nisu izdali sveti krug poezije, jedinu vezu između ljudi i božanstva. Ali umetnička dela su veoma pogodna, zbog toga što ih svi znamo, da se na njima ekspliciraju stavovi o smislu i značenju čovečanstva, o čoveku koji nije budan i dalje tone, o grehu u koji srlja čak i ako ne zna za njega, o opštoj korumpiranosti i težnji za spasenjem kroz pojedinačni napor ili uz drugog čoveka kao učitelja. I tada Hamvašu može dobro da posluži roman (Fragment o teoriji romana, 1948) ili Dostojevski (Besi [Šiljegelizam] iz Patama I, Predgovor za Zločin i kaznu iz Patama III). Ali mnogo su bitnije dubinske analize društva sve od drevnih vremena, no naročito analize naših vremena koja još uvek traju. Iz ovih analiza proizilaze, kao njihovi prirodni delovi, i analize umetničkih dela, i zbog toga nema nikave protivrečnosti u Hamvaševim tekstovima. Uostalom kako bi i moglo biti nesklada i protivrečnosti u Hamvaševoj misli kad sve proizilazi iz njegove prevrele ličnosti koja i ujedinjuje sve ono što je on napisao i zapisao. U tom pogledu je iz Patama I ključni esej Direktni moral i loša savest; on na nov i još celovitiji način objedinjuje Hamaševu ranije izloženu misao o
našem svetu. Hamaševi eseji iz Patama mogu se čitati i sasvim samostalno kao autohtona dela koja predstavljaju vrhunac svetskog eseja, dela u kojima je prirodno stopljena i misao i oblik saopštavanja. A to se odnosi na svako Hamvaševo delo, čak i ono najsloženije i najteže, kao što je Scientia sacra, ali ponajpre na eseje. I to na sve eseje. Analiza bilo kog eseja iz Patama mogla bi to pokazati, ali je najcelishodnije ukazati na čarobni preplet esejističkih tkiva u omanjem eseju koji fnema za predmet takozvanu veliku temu. Takvi eseji su Ajnpren supa, Krevet, Očekivanja, Čalabrčak Gospoda Boga, Trešnje brati. Hamvaš je više puta pisao o jelima i vinima, a Ajnpren supa je jedan od malenih esejističkih bisera. Iako je reč samo o ajnpren supi, u eseju se nalazi istovremeno i celokupan svet i ceo Hamvaš. Čovekovo poreklo je, kaže Hamvaš, većim delom izvan prirode pa on sam mora da spravlja svoja jela; po tome kakva jela spravlja i kako se hrani može se prepoznati čovekov život; ajnpren supa je jedno od tih jednostavnih i dobrih jela; najteže krivično delo je krivotvorenje životnih namirnica; i na kraju druge strane sledi hamvaševska poenta, malena tema je vraćena u veliki kontekst cele civilizacije: „Naš položaj u svakom slučaju nije beznadežan; imamo još Bahovu muziku, i palatu Piti, imamo Velaskeza i Helderlina, normalnost još nije sasvim nestala sve dok imamo svoju ajnpren supu, krompir i kuvani pirinač.” Odjednom, ali ne kapriciozno, za ljubav vatrometne poente, na istom nivou su se našli ajnpren supa, Bah, Velaskez i Helderlin, krompir i pirinač, palata Piti. Pa kako onda ne isprobati i okusiti tu ajnpren supu, ako je nikada ranije nismo jeli?! Zbog svega toga Hamvaša je najbolje čitati bez ikakvih prethodnih znanja, prepustiti se piscu i njegovoj misli, čitati ga i upijati kao beletristiku, biti otvoren čitalac na koga će tekst delovati odmah na jedan način a na drugi, produbljeni - malo kasnije, naknadno, kad se spoje doživljaj teksta i njegova noseća misao. Treba zavideti onima koji još nisu otkrili ove eseje. 3 Prosto je neverovatno koliko je Bela Hamvaš aktuelan i neophodan tumač ovog sadašnjeg trenutka u ovom ovakvom našem svetu, a verovatno i vremena koje će uslediti. Ni za trenutak nećemo posumnjati da pogađa suštinu onoga što nas upravo brine, ali on problem obuhvata, definiše i kad ga tako saznamo, gotovo nam je lakše. Najbolje je poslužiti se citatima: „Nedostatak kulture u prvom redu znači da čovek ostaje bez odbrane naspram obešenjaka i gadova. Zajednica nije naučena da ih izoluje. Ljudi ih se plaše i popuštaju im, i pokunje se i uzmaknu, gotovo da im se dive. Moralnih zlodela ovde nema više nego kod drugih naroda. Ali je zastrašujući nivo života. Jer je greh tako brutalna povreda moralnog poretka, protiv koga ume da se bori svaki narod. Protiv egzistencijalne korupcije koja kalja život nekulturan narod je bespomoćan. On je beznadežno izložen malim lupežima i vetrogonjama, podmuklim nametljivcima i bučnim razmetljivcima, intrigantskim staretinarima i drskim nepoštenjačinama” (Direktni moral i loša savest). Ali Hamvaš ne ostaje na definisanom problemu, zaranja i traži račvanje u prošlosti, dolazi do sledećeg saznanja: „Evropa se ne nalazi na temeljima baštine. Evropa ne zna za verodostojnu egzistenciju, i to znači da su loše njene informacije o temeljnim faktima bivstva. Ono što je Evropa stvorila, od Sokrata i Platona, produkt je istorijskih zabuna, plod krize, u najboljem slučaju je izveštaj o istorijskom stanju koji je nastao kao posledica pogrešne postavke egzistencije, a njegovo značenje je i od toga neznatnije. Naime, veoma velikim svojim delom on i nije drugo do složen sistem obmane, samoodbrane i samoopravdanja pseudoegzistentnog čoveka. Pseudoegzistenciji odgovara pseudologija.” Odatle, ali u drugom eseju (Lajoš Sobo, ili jedini sistem), sledi pogubna posledica organizacije države: „Zalud sebe država naziva socijalističkom ili demokratskom, ako se nije obračunala s metodama laž-nasiljeizrabljivanje. Ova država je isto tako loša kao i bilo koja druga monarhija ili feudalna država, ali je i od njih gora, jer joj je laž krupnija, prema tome prinuđena je da više eksploatiše i da primenjuje veće nasilje. Ne lagati čak ni onda ako izgleda da od toga zavisi život celokupnog naroda. Bezuslovna
posledica svake laži jeste eksploatacija i nasilje.” Hamvaš polazi iz Evrope, odlazi na Istok i na razlikama opet odmerava Evropu. Jedan od njegovih zaključaka glasi: „U Evropi je nezamisliv mudar čovek, i to ne zato kao da ovde ne bi bilo talentovanih ljudi koji bi raspolagali neophodnim duhovnim sposobnostima, nego upravo zbog toga što fje ovde bilo samo talenata i genija, ali oni nisu imali osnovu, nije bilo normalnosti i niko nije znao da prvi uslov mudrosti nije genijalan, nego apsolutan čovek, odnosno normalan” (Corona borealis). Uvek je reč dakle o normalnom, pravom čoveku koji nije korumpiran, o svojstvu čovekovom kojim je on negda raspolagao i kojem treba da se vrati. I Patam II predstavlja sumu Hamvaševog razmišljanja o društvu i čoveku u njemu. Reč je o svojevrsnoj rekapitulaciji svega što je Hamvaš i ranije mislio i govorio, samo je sada u ovaj luk na jednom mestu okupio ceo takozvani razvoj evropske civilizacije. Oblik saopštavanja ovaj put kao da je ustupak svima onima koji su se razvijali i školovali na liniji od ranog pozitivizma pa do kasnog marksizma (znači Evropljanima) da bi mogli pratiti još jednom, ako im ranije nije bilo jasno, skraćeni i pregnantni kurs o takozvanom „razvoju društva”. Pa iako je u pozadini istorija, ipak je i ovo pravi Hamvaš, naročito upečatljiv kad je reč o analizama savremenog društva. Jedan od tih nalaza glasi: „Ujednačavanje ekonomskih razlika ne čini društvo više integrisanim, to jest ujednačeni prihodi ne skraćaju razdaljinu među ljudima. Ali razdaljinu ne skraćuje ni proširenje političkih prava. Još manje stvara integrisano društvo jednopartijski sistem. Moderne diktature su ekstremno dezintegrisana društva, gde ne samo da nema jedinstva, nego u interesu lakšeg ostvarivanja političke moći posebno se motri (državna bezbednost) kako se ne bi integrisale grupe i individue i mišljenja. To su narodi koji žive u pseudosocijalnom gde se sprovodi svesna socijalna dezorganizacija protiv ostvarivanja jedinstva. Gde se integracija često sprečava terorom.” Na koga se odnosi ovaj nalaz? - Na Srbiju, na Rumuniju, na Slovačku, na Hrvatsku, na Mađarsku?! Naravno ne samo na njih, nego na celokupno društvo, Hamvaševa misao je univerzalna i dubinska. Isto tako je moguće na marginama Hamvaševog dela neprekidno ispisivati konkretna imena ličnosti iz trenutnog političkog i javnog života, kao da su prema njima sadašnjima nastali Hamvaševi „snimci”. Čitaoci iz raznih država, kultura, nacija ispisali bi na margini uvek drugo ime uz ovakav Hamvašev nalaz: „Svaki diktator je neko ko poseduje višu moć, nije ni čovek, nego reprezentant kolektiva. Iz gledališta to može biti ubedljivo, iz blizine je prilično komično. Već i zbog toga što je ovakav kolektivni ahretip koji se javlja u individualnom vidu nadmena fantazmagorična himera. U humanim društvima je veoma redak ovakav način razmišljanja u arhetipovima, a karakterističan je za primitivne zajednice. Uz to ide i magijska praksa. U krajnjoj liniji šamanizam, onaj šamanizam s kojim se u poslednje vreme, ne sasvim bez osnove i razloga, mnogi bave. Ko politički posmatra, potpuno pogrešno shvata diktatore i njihovu istorijsku ulogu. Politička moć je samo jedna i sužena oblast za delatnost ovakvih pseudosakralnih subjekata. Diktator ima bezuslovnu vlast nad svim nivoima privatnog i javnog života, on usmerava naučna istraživanja, određuje stil umetnosti, običaje, mišljenje, veru, zakone, i to samo on, jedinom svojom enuncijacijom, i nepogrešivo.” Ali ne treba lokalizovati nešto što je univerzalno, već samo konkretizovati u čitalačkoj svesti: jer će takve ličnosti nestati sa scene, niko za njih neće ni znati, a Hamvaš će i dalje biti aktuelan. Ali ipak, igra konkretizacija toliko je privlačna i toliko je ličnosti koje bismo mogli ispisati na marginama, da uz javne ličnosti treba upisivati i onu drugu kategoriju, prijatelje, poznanike, komšije, jednostavno zato da bi se videlo kako je Hamvaševo delo ovako tek još univerzalnije i kako s lakoćom obuhvata ne samo dve kategorije ljudi, nego i celokupan život. 4 Jedan od najtežih perioda Hamvaševog života (iako ih je bilo više, gotovo ceo život mu je protekao u nepovoljnim stvaralačkim uslovima), upravo je period kada je nastajala zbirka Patam. Gledano naknadno, nama se može učiniti da su najteže godine Bela Hamvaša bile produktivno
najplodnije: za vreme rata kada je u tri maha pozivan u vojsku i bio na frontu, nastala je Scientia sacra (1943-1944); kada je najuren s posla napisao je grandiozan roman Karneval (1948-1951) i radeći kao pomoćni fizički radnik na hidroelektrani daleko od Pešte i biblioteka okončao je zbirku Patom (19581966). Činjenice tako govore, pa ipak sve to nije tačno: Bela Hamvaš je bio svestan svoga poslanja, on je znao da će napisati i okončati svoje zamašno delo, čak je govorio ako ne bude mogao drugačije, delo će završiti i na grudobranu rova. Tragično je što je takav stvaralac živeo pod tako nepovoljnim uslovima, pa je morao da uloži mnogo više energije kako bi realizovao svoje delo, i što bi pod drugačijim uslovima ostvario svoje delo ne samo lakše, nego bi napisao i još poneku knjigu. Za nas je dragocena svaka stranica Bele Hamvaša, mi bismo voleli da je ostvario još poneko delo; on je ipak ostvario svoj opus. Mi se vajkamo i kukamo što nam već odavno nije dostupno celokupno delo Bele Hamvaša, iako moramo biti svesni, ako smo istinski poznavaoci ovoga opusa, da na osnovu samo malog broja stranica treba da otkrijemo, naslutimo i prihvatimo put koji je naznačio Bela Hamvaš. Kao što znamo za Heraklita i na osnovu iskidanih odlomaka i delova rečenica. Istina se ne može ni zabašuriti, niti uništiti. U budimpeštanskom časopisu Holmi (februar 1993) čitamo izvrstan esej Engleza Ričarda Rortija Hajdeger; Kundera i Dikens. Raspravljajući o romanu i o potrebi suprotstavljanja teorijskih i antiteorijskih tradicija između Istoka i Zapada, autor kaže: „U našoj informisanosti o Istoku naročito veliku pomoć bi predstavljalo za nas, filozofe Zapada ako bismo bili obavešteni o takvim istočnim kulturnim tradicijama koje su se podsmevale istočnoj filozofiji. Ne mislim na komiku radionice (onako kao na primer kao što se Platon podsmevao Protagori, Hjum prirodnoj teologiji, Kjerkegor Hegelu ili Derida Hajdegeru), nego na to kada filozofiju izvrgavaju komici takvi ljudi koji i pored truda nisu u stanju da slede mišljenje neke filozofije, odnosno oni koji i ne pokušavaju da održe korak s jednim načinom mišljenja. Ne treba obratiti pažnju samo na japanske Hajdegere, indijske Platone, kineske Hjumove, nego i na kineske Sternove i indonežanske Rablee. Nisam dovoljno obrazovan pa da mogu da kažem da li zaista ovi poslednji postoje, ali i pored svega se nadam i čvrsto verujem da oni postoje. Negde na Istoku su sigurno živeli ljudi koji su s uživanjem parali tkanje koje su tkali sveci i mudraci” (str. 244). Da li će mađarski čitalac moći da se pomiri s ovim primamljivim mišljenjem, zasnovanim na klackavoj ravnoteži. Izvrsni i podsticajni Rorti je evropocentrični filozof, bez obzira na ogroman napor koji ulaže, u načelu, da bi shvatio i druge, ovde Istok: on Istoku nameće modele Zapada; bežeći od jednog, on traži isto to! Mađarski čitalac, kao i prevodilac ili urednik, mogli bi da se pozovu na Hamvaša i rešenje je jasno: Istok ima svoju filozofiju koja nije isto što i filozofija Zapada, odnosno Evrope. Ona veza prave evropske linije sa Istokom, s njegovom baštinom koja se ne menja, sve je obuhvaćeno. Ne individualna filozofija u evropskom smislu. Mađar bi to već mogao da zna, on ima Hamvaša, ali još ne zna; ali kada će za Hamvaša saznati izvrsni Rorti, i kada će moći da se koristi njegovim delom? (U istom broju časopisa nalazi se i esej Ferenca Fehera Roman i progonstvo; autor se poziva na ovaj isti esej Rortija, ali ne na Hamvaša!) U časopisu Kortarš (Budimpešta, 1993, br. 6, jun, str. 72-89) objavljena je rasprava okruglog stola o putevima i šansama građanskog razvoja u Mađarskoj, petnaestak učesnika navode i pozivaju se na značajna imena, između ostalih, s dobrim razlozima, i na Ištvana Biboa i Šandora Maraija, savremenike Bele Hamvaša, ali ne pominju niti pomišljaju na samog Hamvaša. Svi oni znaju za Hamvaša, poneki, verovatno, poštuju i cene njegovo delo, ali da su se samo pozvali na Hamvaša i uključili ga u raspravu, razorili bi samu temu o kojoj raspravljaju. I Bibo i Marai su ličnosti izuzetnog formata, ne samo što imaju ostvareno delo, nego su svojim životom i postupcima ostali visoko moralne ličnosti, nisu skliznuli u korumpiranost; jasno je da mogu poslužiti kao uzor i svojom biografijom i svojim delom. Te dve krupne ličnosti su takođe bile isključene iz mađarske kulture, gotovo isto kao i Hamvaš. Ali i Bibo i Marai se vraćaju i lako integrišu u kulturu kojoj organski, pre svega, i pripadaju. A Hamvaš ne, ili veoma teško i polako. Zašto?
Nije li to zbog toga što je Hamvaš izrekao veoma teške reči o Mađarima, Mađarskoj i društvenom razvoju posle rata i posle 1956. godine? Dovoljno bi bilo navesti njegovu analizu stanja posle 1956. godine (Intervju, Patam I), ali, s druge strane, ne sme se onda smetnuti s uma ni njegova tanana studija Pet genija! A opet šta su sve Bibo i Marai rekli o Mađarima i Mađarskoj, Marai u Dnevnicima, pa im to ne sprečava povratak i normalnu integraciju u kulturu svoga naroda. Bibo je bio i Hamvašev prijatelj! Reč je o nečem drugom: Bibo i Marai su Evropejci, izuzetne ličnosti ali Evropejci. Njih s lakoćom prihvata mađarska kultura upravo zbog toga. Hamvaš je, nema dvojbe, pošao i izrastao iz mađarske i evropske kulture, ali ih je visoko nadrastao. Zbog toga kao da se teže integriše u mađarsku kulturu, univerzalan je, pripada celom svetu; retko govori o specifično mađarskim problemima, ali Mađari takođe pripadaju svetu o kojem tako duboko razmišlja Hamvaš. Univerzalnost u današnjim vremenima izgleda kao mana, i ta Hamvaševa osobina otežava i privremeno odlaže njegov povratak i značajnije delovanje. 5 Hamvaš je veliki zagovornik humora; za njega je humor ne samo jedno od najhitnijih svojstava čoveka, već i put kojim se mogu savladati sve nedaće, gotovo sve. Zbog toga on često koristi humor u svojim delima, a često i piše o njemu. Ne znamo za Hamvaševe fotografije na kojima se on smeje, ali ga po nekim njegovim delima možemo zamisliti u položaju Bude koji se zadovoljno i razuzdano smeje ne samo licem, nego i celim telom. O humoru je Hamvaš pisao i u Fragmentu o teoriji romana, ali je još bitnije da je izvanrednim humorom prožet i roman Karneval, ali i drugi njegovi romani (Silvester, U određenom pogledu, Naime). I Katalin Kemenj skreće pažnju na bitan elemenat humora u romanu Karneval Ali zbog prirode teme, u esejima Patama humor gotovo da i nije moguće uključiti: humor je životna pojava i njegovo prirodno mesto je u romanu, u dodiru različitih ličnosti, raznih shvatanja i njihovih sukoba. Razume se, Hamvaševi eseji su povezani s njegovim romanima: čitalac će biti zadivljen kako ideje iz eseja prelaze u romaneskno tkivo, a da ne ostaju puka ilustracija, nego poprimaju intenzivan i autohton život. Samo znalac Hamvaševih ideja i eseja može da otkriva veze i istovetnosti. Recimo u Patamu I je objavljen esej Dodatak o osrednjosti, u kojem se Hamvaš duhovito i atraktivno obara na tehničku civilizaciju i njene skalamerije, koje se ne mogu ni upoređivati s otkrićima duha. A onda se treba prisetiti onoga čudesnog pronalazača iz Karnevala koji celog veka usavršava svoj tehnički pronalazak mašine koja radi dvadesetak operacija, ali ih uvek sve pobrka i upropasti izazivajući humor i bufoneriju. Ali i među esejima Patama postoji jedan, i to najobimniji, u kojem je došao do izražaja Hamvašev izuzetni, razuzdani i poražavajući humor. I to u eseju s veoma ozbiljnom temom. Jer bi se gotovo moglo i smelo tvrditi da humor razara esej i ozbiljnu temu. I to je tačno, samo ne i kad Hamvaš nađe ton za esejistički oblik. Reč je o eseju Disertacija o državnoj administraciji Hamvaš se poduhvata da napiše studiju o novoj disciplini koja se javila u naučnim krugovima Evrope, o državnoj administraciji, i zasniva obiman rad, koji je, razume se, izgrađen na istorijskom razvoju državne administracije, sledi podela na periode, od egipatskih faraona pa prema našem dobu. Navodi se obimna naučna aparatura, brojne fusnote, izdanja studija na engleskom, nemačkom i francuskom jeziku; citiraju se zbornici s kongresa naučne asocijacije koja se bavi ovim problemima, specijalistički časopisi, čak se koristi i trotomni antologijski izbor poezije činovnika. Savršen, akribičan i utemeljen pregled istorije razvoja administracije i činovništva, krupna međusobna neslaganja naučnika, diskusije, dokazi i protivdokazi… Ukratko, veoma ozbiljan esej čije se ideje mogu podsticajno dalje koristiti, kao, recimo, ona o strahu čovekovom od elementarnih sila, pa strahu od drugih plemena i ljudi, do straha od ljudi iz svoje neposredne blizine. I odjednom, posle pedesetak strana, tekst se prekida, ostaje nedovršen!
Malo je neobično što Hamvaš tako pomno beleži literaturu, što su česta njegova pozivanja na druge autoritete, jer veoma je malo tekstova kod kojih nailazimo na fusnote, kad je reč o Hamvaševim esejima. Ako se provere citirani autori i njihova dela objavljena u Londonu, Beču, Cirihu, Berlinu, Parizu, Oksfordu, Hajdelbergu, lako će se otkriti sjajan humor, ironija i lepa prevara. Ceo tekst, ma koliko bio konzinstentan, podsticajan, zapravo je podsmevanje istorijskom pristupu koji sve može da dokaže, podsmevanje nauci koja o svemu može ubedljivo da raspravlja, podsmevanje uobičajenom i jalovom evropskom pristupu koji raspravlja o ničemu i dokazuje ništa, a sve izgleda potaman i čvrsto. Prefinjena ironija i to u obliku parodiranja naučne rasprave. Pa ipak, treba još jednom naglasiti: Hamvaš čak i pod tim uslovima pruža podsticajne ideje svojim čitaocima, nije sve svedeno na obezvređivanje, čak ni pod uslovom kad je namera humor, ironija, parodija. 6 Upoređujući Evropu s drugima, pre svega s Istokom, ali i sa civilizacijama Srednje Amerike, Hamvaš je precizno otkrivao zaturene elemente jedinstva celog čovečanstva. Njegov nalaz je nedvosmisleno jasan: jedan od krupnih problema Evrope je nedostatak učitelja i ne uvođenje u posvećivanje. Hamvaš kaže: „U Evropi nikada nije bilo učitelja, možda tek mističara i filozofa. Mistika i filozofija su čiste teorije koje ne umeju same sebe da realizuju. Uglavnom nisu ni ostvarive. Askeza u Evropi jeste žeđ za životom koja se suprotstavila samoj sebi, drugim rečima samozavaravanje. Nije askeza nego samomučenje. Nije metod za pribavljanje duhovnih sila, nego mučenje života” (J. V. ili realizacija). Treba dodati da su čak mnogi evropski jezici izgubili značenje reči „učitelj” koje sada znači učitelj u osnovnoj školi, pa koriste, moraju da koriste danas istočnjački termin „guru”. Već i po malopređašnjem citatu jasno je da se Hamvaš ne može svrstati u mističare, ali može u izvanredne poznavaoce koji su proučili mistiku. U istom eseju (iz Patama I a pisan je 1961. god. u Tisapalkonji, na gradilištu) kada govori o pokušaju J. V. (koji je stvarno postojeća ličnost) da sam izvrši odvajanje od korumpiranog društva i da stigne do posvećivanja i realizacije, Hamvaš ustanovljava: „Na početku J. V. nije umeo da načini razliku između samomučenja i prave askeze. Što se podrazumeva samo po sebi. Nije imao učitelja koji bi mu pomogao da prestupi preko postojećeg praga između žeđi za životom i duha. Nedostatak učitelja (baština) koban je za celu istoriju Evrope, i u odnosu na sudbinu svakog čoveka.” Hamvaševo delo, pored ostalog, stiže evo i uspeva da izvrši opoznelu nadoknadu u Evropi: Hamvaš više nije živ pa da lično otvori svoju školu i da bude vođa i učitelj, ali je ostvareno njegovo delo koje po mnogim svojstvima može da preuzme ulogu takvog učitelja. Hamvaševi eseji su pisani tako jednostavno i jasno da mogu biti rukovodstvo (učitelj, guru) mnogim osetljivim čitaocima, pomoć u samostalnom traganju za rešenjima, za putem, za izlaskom iz korumpiranosti, u pokušaju da se nađe spas koji je uvek pojedinačan i individualan. S ovoga stanovišta bi trebalo ispitati vrednost Hamvaševih tekstova, i eseja i romana. Ali treba ponoviti da su njegovi tekstovi jednostavni i pitki, lako se prelivaju u čitaoca i osvajaju ga, samo što treba videti kako je Hamvaš stigao do takve jednostavnosti i prohodnosti, pogotovo onda kada govori o veoma složenim i dubokim problemima koje ne samo što je teško shvatiti, nego ih je još teže razjasniti, a da ne dođe do pojednostavljenja i uprošćavanja. Hamvaš je najpre sve prefermentirao za sebe, pa tek onda i za svoje čitaoce, učenike. Možda višeslojnost Hamvaševa u romanima i nije tako neobična, evropski čitaoci su navikli i na romane o kojima se beskrajno može raspravljati, a da se nikada ne dođe do opšte saglasnosti i jedinstvenog zaključka. Ali Hamvaš je veliki majstor eseja. U pojedinim esejima, na primer, neprekidno se variraju i ispisuju gotovo iste rečeničke konstrukcije, a da tekst ni za trenutak ne daje utisak takvog ponavljanja. Rečenica je čista i jasna kao i sama Hamvaševa misao. Mogu se nabrajati čak i nizovi Hamvaševih tekstova koji predstavljaju antologijske uzore.
Hamvaš, umetnik i mislilac, uskoro će dobiti sledbenike i učenike, uskoro će steći zasluženo priznanje, ne svih, samo određenih krugova i slojeva, uskoro će postati autor koji će se najčešće citirati i koji će se pozivati u pomoć kao neoboriv dokaz za neku tezu. Živeli smo u istim decenijama s Belom Hamvašem, neće nam verovati da ga nismo lično poznavali, da nismo shvatali veličinu njegovog dela. Sudeći prema prvim predznacima, posle stogodišnjice rođenja Bele Hamvaša (1997) - sledi vreme Bele Hamvaša i delovanje njegovog dela. Sava Babić Jul 1993.
Endnote 1
Roman se kod nas prevodi pod naslovom Zli dusi (Prim. prev.) 2. W. C Thorndyke: The Insolence of Office (Brljavost kancelarije), London, Salvator Press, 1931. 3. Konrad Pysch: Prinzipien der Beamtenwissenschaft (Prinicipi nauke o činovništvu), Wien Zurich Bern, 1948, I-II. 4. Internationale Gesellschaft zur Förderung der Beamtekunde (Međunarodno naučno društvo za istraživanje činovništva). 5. Vierteljahrsschrift für Soziologie der Behörden (Tromesečnik za sociologiju vlasti), Wien Zurich Belin. 6. Kongress der Geselschaft zur Förderung der Beoamtekunde (Kongres društva za istraživanje činovništva), 1948, 1952, 1955, 1958. 7. W. C. Thorndyke: The Anatomy of the Government (Anatomija administracije), London, Salvatore Press, 1960 8. W. C. Thorndyke: Nav. delo: The Definition of the Official Act (Definicija administrativnog akta). 9. Lorenz Teig: Beamtengesänge. Amstlyrik in der Weltgeschichte (Pesme činovnika. Lirika kancelarije u istoriji sveta), Berlin, 1955,I-III. 10. Constant Charpente: Essai sur l’outrage (Studija o sramu), Paris, Ed. Colin. 1952. 11. Bernard Oussard: La falsification par le haut (Falsifikovanje odozgo), Paris, Chapelle, 1942. 12. Lewis Hudson: Brigands in the Sacristy (Razbojnici u svetilištu), London, Sandy and Son, 1948. 13. B. B. Hollowbarde: The Public Document (Javni dokument), Oxford, Hausehold Library, Number 6. 14. B. B. Hollowbarde: Nav. delo 15. Titus Paragon: Behörde und Fledermaus (Vlast i slepi miš), Heidelberg, 1955. 16. Paragon: Nav. delo 17. P. P. Souie - B. Capaud: La sociologe de l'employé subalterne (Sociologija podređenog činovnika), Paris, Monmartre, 1957. 18. Lorenz Teig: Abgrund der Geschichte (Provalija istorije), Vierteljahrsschrift fur Soziologie der Behörden, XIII tom. 19. W. C. Thorndyke: Nav. delo 20. W. C. Thorndyke: Nav. delo 21. Pierre Paul Savetier. Le Corpophage, Pariš, Presse Uoite, 1958. (I na nemačkom: Der Dreckfresser) 22. Pierre Paul Savetier. Nav. delo 23. L. Teig: Bearntengesänge, I tom 24. A. C. Rain: Analysis of Hundredtwenty Autographs of High Officers (Analiza sto dvadeset potpisa visokih činovnika), Kongresni godišnjak, XI tom. 25. C. Charpente: Servitude, terreur, mensonge 26. Mark-Aurel Schulze: Der Uresekretaer (Drevni sekretar), Vierteljahrsschrift, IX tom 27. Što se tiče ovoga vidi još V tom kongresnih materijala Društva za činovničku nauku, gde se više predavanja bavi prasekretarom. 28. W. C. Thorndyke: Nav. delo, The tree big monsters (Tri velika čudovišta), 29. G. Bookseller Community and Collectivity (Zajednica i kolektivnost), London, Chatam, 1952. 30. Louis Saint-Oran: La legislation a rebours (Naličje zakonodavstva), Paris, Tapias, 1954.
31. G. Bookseller Community and Collectivity. Zajedništvo živi u zajedničkoj jednodušnosti, kolektivitet u rasutoj mnogodušnosti. 32. W. C. Thorndyke: Nav. delo, The Office-state (Država kancelarija) 33. Rudolphe Sassu: Le fanatique obscur, Paris, 1953 34. Osborne Westinghause: How to make truth in the modern society? (Kako se pravi istina u modernom društvu?), London, Chief and Comp. 1957. 35. Osborne Westinghouse: Guillotin or Concretation Camp? The great question of the government (Giljotina ili koncentracioni logor? Veliko pitanje moderne državne administracije). London, Chief and Comp. 1959. 36. L. Teig: Nav. delo. 37. A. Besserholm: Das Nilpferd in der Konditorei (Nilski konj u poslastičarnici), XXX, The Public Document, Zurich, 1956. 38. T. S. Brooch: The sentimental officer (Sentimentalni činovnik), Kongres - XIX tom. 39. M. C. Exeter Sweet voice flies throught the ether (Slatki glas leti kroz vazduh), Kongresni godišnjak, 1958. 40. W. C. Thorndyke: Nov. delo, Suffering for ever? (Patnja zauvek?), 41. E. D. Huli: Economie statement and structure of the bureaucracy (.Ekonomske osnove i struktura činovničke vlasti), London-Cape town-Sidney, World-crisis Series, Vol. 27,1959. 42. E. D. Huli: Nav. delo 43. E. D. Hull: Nav. delo, The Control police (Zvanična kontrola), 44. E. D. Huli: Not-Boccaccio-stories of an economic nonsens (Nebokačovske priče iz jedne apsurdne nacionalne ekonomije) 45. Arnold Perron: Un Rive défaillant, Paris, Metteur, 1957. 46. E. B. Wallace: The World of the Mediocrity, London, Pencil and Stone, 1959. 47. G. B. Balling: Malthus and Edison, Book of the recent times, No. 12, London, 1955. 48. George William Allington: Technocracy and Bureaucracy, Diseases of the modern human life, New York, Ontario, 1956. 49. 50.
