TAJNI ZAPISNIK (1947 1948)
4. februar 1962. 1 Četvrtog februara 1962. godine, ujutru u sedam sati, kažu, nebeske planete će se naći u retkom položaju. Prilikom izlaska Sunca u znaku Vodolije, pored Sunca će biti Mesec, Merkur, Venera, Mars, Jupiter, Saturn. Tradicionalnih sedam planeta u jednom stelijumu. Tačno naspram ovog kolosalnog susreta biće Uran i Pluton, a tačno pod uglom od devedeset stepeni Neptun. Ovom položaju astrolozi pridaju različita proročanstva, a ni jedno od njih se ne može nazvati povoljnim. Vodolija je onaj zodijački znak u kojem se sada nalazi osovina našeg sveta. Od rođenja Isusa do četvrte decenije dvadesetog veka Zemlja se nalazila u znaku Riba. Sada, posle devetnaest i po vekova prelazimo u novi svetski mesec. Ovakav prelazak je uvek bio k rizan . I danas je. Sada ovaj stelijum iz šezdeset druge, kažu, još više ističe krizu. Događaj koji nas očekuje pojedinci dovode u vezu s atomskom bombom. Drugi situaciji pripisuju mesijanski značaj. Velika prednost našeg doba je da je prepuno skrivenih užasa i čovek bilo kuda da pogleda svuda vidi kako se beče na njega apokaliptična lica pojedinih vrsta smrti. Proročanstava ima dovoljno. Pretežna većina ljudi na površini svog života hita samo zbog toga da ne umre od gladi i da se ne smrzne, a u dubini podrhtava od nečega u čiju trezvenost nije imala prilike ni da se ubedi. Ćovek ne može da bude dovoljno oprezan s proročanstvima vezanim za vremensku fiksnu tačku stelijuma. Godina 1962, 1964, ili druga vremenska tačka kojaje očekivana i koja je izazivala strah, po svoj prilici će verovatno podbaciti. Uvek postoji neka naivnost dostojna poštovanja koja se ogleda u tome ako je neko sposoban da uhvati stvarno zbivanje samo kao vidljive i spektakularne događaje koji će uslediti. Reč je o modernoj varijanti nesvesnog kilijazma koji je u čudnovatoj suprotnosti s otvorenim ispovedanjem pragmatičnog ateističkog racionalizma. Dok zvanična nauka svu ljudsku živ o tn u delatnost svodi na svoj stva j edne životinjske rase i time želi celokupno postojanje da načini izračunljivim na papiru, čovečanstvo nikada nije bilo toliko praznoverno i verovalo u mogućnost imaginarnog kraja sveta. Baš i nije dostojno divljenja. Nije moguće dovoljno kratko živeti da čovek ne iskusi savršenu neaktuelnost pomoći u nevoljama. Izgleda da je svojstvo ovakvih vremena da se ne prepuštaju onima koji žele da ih poprave, nego onima koji ih stvarno potkopavaju. Složena mašinerija moderne civilizacije sjajno radi dokje lepo vreme. Čim nastane suša ili poplava ili liju kiše ili veje sneg, ispostavlja se da je sve neverovatno labilno. Započinje ljuljanje, i to ne u jednom ili drugom delu. Započinje ljuljanje celine. I institucije države rade samo u slučaju lepog vremena. Čim nastupi socijalni nemir, nezadovoljstvo, nepoverenje, nastaje kriza. Cela civilizacij a j e dobra u normalnim vremenima. Medutim, ona ne računa s mutacij ama i katastrofama. A ono što preti pri prelasku u Vodoliju, a naročito u stelijumu, to je baš ovakva nekakva m utacija ili katastrofa. Zbog ovakve nepredvidljive suše ili poplave ili nečega s čim civilizacija nije kalkulisala celo nj eno postoj anj e j e pod pretnj om. Čim je neko dospeo dovde, astrologija mu više nije potrebna. Delom zato jer pravim ključem ovog znanja danas raspolaže veoma malo ljudi i otuda čovek ne može biti dovoljno nepoverljiv prema proročanstvima, ali delom i zato jer je situacija upravo dovoljno jasna i bez astrologije.
Nije neophodna ni teorij a induske kali juge koja uči da živimo u poslednjem periodu tamnog razdoblja, njegovi su simptomi rasulo država i društava, svetski ratovi, socijalni pokreti, moralni debakli, nepoznate bolesti i činjenica da u društvujedva i postoji čovek koji je na sopstvenom mestu, s jedne strane nagomilani bogatstvo i moć, na drugoj, bespomoćno siromaštvo, surogati vere, lažni proroci i mnogo toga drugog. Astrologija, kali juga i slične teorije su objašnjenje baštine, a danas je sve to nedelotvorno i ovim metodama su nerazrešiva p itan ja našeg bića. Na ovom stepenu naše istorije, u eonu hrišćanstva, u periodu nauke, slobode i ličnosti ova baština je već nevažeća. Ranije se teorija razvoja nije učila ovako kao danas. Nije pretpostavlj an tok evolucije. Mislilo se da nigde nema glatkog prelaza u prirodi. Između pojedinih vrsta postoje očite problematične praznine. Danas se to objašnjava na taj način da su izumrle međuvrste. Nema šta, i to je lagodno gledište. Ranije su nešto inteligentniji govorili da je nastanak svake vrste skokovito očitovanje dugog gomilanja snage i duge pripreme. Takozvana mutacija. U odnosu na to porodično stablo živih bića odjednoćelijskih do čoveka nije smatrano j edinstvenim sistemom koji se uzdiže u uzajamnoj povezanosti. Za njih bi to bilo veoma apstraktno, doktrinarno. Stari su mislili da je bilo iznenadnih iskakanja i prestizanja, postojala su i privremena rešenja, čak i eksperim enti, postojale su greške i promašaji, neuspesi i veoma česta nazadovanja. Za ceo niz vrsta se tvrdilo da su retrogradne evolucije čoveka. Tako se zamišljalo da se jedan deo čovečanstva odvojio od ostalog, kao posledica neke mutacije, i nazadovao, a potom, umesto da razvojni zaostatak nadok nadi, sve je više zaostajao. Može se reći da je izvršio zaokret i opet uzeo pravac prema primitivnima. U Egiptu je govoreno za pavijana, u Iranu za zmiju i mrava da su odvojena ljudska grupa, koja se u choc en retour, u čudnoj nesvestici obrnula i trenutno se kreće u retrogradnom pravcu. Ova slika je mnogo dosetljivija i zanimljivija od moderne, detinjasto m ehaničke teorije razvitka koja je po mnogo čemu glupa i dosadna. Da i ne govorimo o tome koliko je istinitija. Vrsta nije konstantan činilac, nego neprekidan napor u pokretu prema nekom smeru. Darvin je naslutio nešto od toga. Samo što se sve vrste ne pokreću napred i ne pokreće se svaka u istom smeru i j ednoobraznom vremenu. Postoje one koje se polagano kreću, one koje se iznenada pokrenu, čak skoče. Postoje vrste koje stagniraju. Postoje one koje su u retrogradnom kretanju. Ovo mnoštvo simultanih vremena i pravaca i ciljeva i kretanja izgleda ozbiljnije i realnije od analogne moderne teorije razvitka savremene, monotone terorističoimperij alističke države koja ide u j ednom smeru. Stare ne smemo nipodaštavati. Bili su neizmerno pametni ljudi, u mnogo čemu pametniji od nas. Imali su veliku prednost nad nama što su mislili i na prilike kada vreme nije besprekorno. Računali su na mutacije i katastrofe. Znali su da prosečnim vremenima odgovaraju prosečne teorije. U kriznim vremenima, pak, neophodne su sasvim druge teorije. Tada treba dublje po segnuti i više smeti. Nevolja nam je za vratom. Biće šta bude. 3 Ako je u vezi s kosmičkom situacijom reč o mutaciji ili o katastrofi, onda se po pravilu obično poziva na Atlantidu koj a j e, navodno, pre dvanaest hilj ada godina nestala u okeanu, od danas do sutra. Međutim, Atlantida je bila juče, a svet nije od prekjuče. Ono po čemu su se stari opet isticali, to je galantnost u merenju istorije. Ne kao mi u pokoljenjima, možda vekovima, odnosno vremenskim milimetrima, nego u prostranim i prozračnim perspektivam a. Kada je bila reč o istoriji, egipatski, induski i kineski sveštenici nisu se libili da govore o stotinama hiljada godina.
Ako čovek hoće da razume mutaciju i njene mogućnosti, u svakom slučaju mora da prihvati istorijske perspektive brahmana. Samo tako će moći da razume sledeće. U Iranu, ako neko počini greh protiv neke individualnosti, morao je, za ispaštanje, da ubija zmije. A koje neko počinio greh protiv zajednice, morao je da uništava mravinjake. To je bila penitencij a. Ritual j e dovođen u vezu s tim da j e zmij a nekada bila čovek, ali čovek autokrata, samouveren i sebičan, ohol, tašt, bez saosećanja i bez mogućnosti uticaja na njega, bezdušan, ne milosrdan, zatvoren, egocentričan. Cela rasa je bila takva. Stari su za Ja isto tako znali, kao što i mi danas znamo, da je Ja zapravo matematička tačka, fikcija, praznina, ništa. Ja je površina, privid, odelo, veo, maska. Ko trajno živi u svetu Ja, on postaje ovakva površina. Zato je egoista tašt i taština čista spolj ašnj ost. Odvaja se od ostalog, postaje bezosećajan, zato je ohol i tvr doglav. Unutarnji svet se polako prazni i preostaje samo ono što je privid. Sve u svemu veo. Jedna jedina linija. Zmija. Ko svoje Ja smešta u centar, tome je centar prazan. Maska i jedna j edina linij a. Ako se zmij a gleda u oči, ona j e tačka, iz profila linij a. Ta tačka i ta linij a su prava slika Ja. Kao posledica neke mutacije, čovekJa, ta autokratska bezdušna maska, odvojio se od čovečanstva. Nije mu bilo teško da se odvoji. Ni onako ga ništa nije vezivalo za zajednicu. Sada je ostao potpuno prepušten sebi. Sve se to možda zbivalo tokom stotina hiljada godina, ali je postalo zbilja jednim potresom . Ukočio se u sopstvenoj maski, sve je više gubio svoje ljudsko obličje i uzeo ono koje odgovara njegovoj egzistenciji. To obličje je zmija. Zmija koja nije ništa drugo do samo površina, praznina bez centra. Maska i nepostojeća fikcija u centru. Jedina krpa odela, traka, veo, površina, linij a. 4 Ko bi u Iranu počinio greh protiv zajednice, morao je da uništava m ravinjake. Ovaj ritual je dovođen u vezu s tim što je država mrava nekada bila ljudska zajednica. Ova zajednica je, možda u strahu od smrti od gladi ili zbog nedostatka radosti s kojim je rođena ili podsticana nekim nepoznatim razlogom i strepnjom, izgradila organizaciju u kojoj je u centru rad. Ništa drugo osim rada. Nij e bilo pozorišta, nij e bilo poezij e, nij e bilo muzike, nij e bilo sporta. Mrav j e onaj ko nema slobodnog vremena. R adje postao j edenj e, pijenje, ljubav je obaveza. S tupim automatizmom raditi, vući drva, donositi vodu, zabiti, izložiti, skloniti, transportovati, s monomanijakalnom jednoličnošću raditi bez prestanka, instinktivno, prinudno, po navici, strasno, glupo, razbludno, ludo, neprekidno raditi i raditi i raditi. Kao posledica neke mutacije država rada se odvojila. Nije bilo teško da se odvoji. Za ostali narod i onako je ništa nije vezivalo. Nije imala muzike, samo ritam rada, nije imala poezije, samo radne zapovesti, nije imala religije i nikada nije pogledala u nebo. U zmijino Ja, u fikciju, u prazninu je utonula kao Ja, i kao individua i kao jedinka i jedina. M ravje kao država i zajednica i društvo utonuo i okrenuo se nazad. Istovremeno više miliona bića. Počeo je da se crni, izraslo mu je šest nogu, pipci i rilica, sve neverovatno praktično, saobraženo njegovom radu i odgovarajuće za njega, raspoloženje je izgubio i postajao sve sumorniji. Počeoje da se skvrčava i da hita i hita i hita kako bi jednom završio svoj posao. Međutim, posao je nešto što nigda niko nije završio. Postaoje ravnodušan prema humoru, umetnosti, radosti, slobodnom lutanju, odvikavao se od dobrog dubokog sna, od sedenja, od razgovora. Mrav kao cela država istovremeno se odvojio od čovečanstva i počeo da nazaduje u ovom neobičnom smeru, gde pre njega biće još nije postojalo i nije živelo. Grize, tegli, traži, slaže, diže, juri i juri i juri. Konačno se odvojio i od ljubavi. Ova drama g aje tako duboko potresla da svake godine mora d aje ponavlja i još i danas se zlikovački
i krvoločno na gomile ubijaju mužj aci, j edne nečuvene Vartolomej ske noći, mužjaci koji ne rade, samo vole. Zašto se grešnik, prema iranskom ritualu, morao podvrći ovakvom ispaštanju, sada više nije naročito teško shvatiti. Zaštoje onaj koji je počinio greh protiv individualnosti morao da ubija zmije? Zato štoje učestvovao u zm ijskom grehu, u egocentričnom grehu. U grehu koji je pre mnogo stotina hiljad a godina počinila idnividua i zbog čega je postala zmija. Zaštoje onaj koji je počinio greh protiv zajednice morao da uništava mravinjake? Zato što je učestvovao u mravljem grehu, što je bio sumoran i mrk, što je m onom anij akalno radio i trčao i bio užurban, poslovao, jurio i teglio. Učestvovaoje u grehu koji je jednom, pre mnogo stotina hiljada godina počinila j edna lju d sk a zajednica i pretvorila se u mrave. „Odbaciš čin, iz toga izraste vladanje. Odbaciš vladanje, iz toga izraste karakter. Odbaciš karakter, iz toga izraste sudbina.” Ne samo sudbina pojedinog čoveka. Celog čovečanstva. Ali stari su znali d aje još i pre čina postojalo nešto drugo, dublje od njega, mnogo dublje. Toje slika, misao, to je ideja. Stari su znali da ove slike ili misli poseduju neopisivu moć. Na zem ljinom šaru ideja je najveća moć i zato je slika najveća stvarnost. Danas se veruje da je moć revolverski metak. I otuda jedina stvamost. Stari su znali da revolverskom metku prethodi slika kojuje čovek stvorio, video o sebi. Ubica postoji pre revolvera. Pištolj ispaljuje čovek, i to ideja, magični dodir slike i misli. Slika proširuje i sužava i sneveseljava i oduševljava i izluduje i čini turobnim. Stari su se svesno bavili delovanjem slika na čoveka. Zato su znali da slika može odvojiti čoveka od čovečanstva i može ga začarati u zmiju, kao što je čarobna Kirka pretvorila Odisejeve drugove u svinje. Znali su da slika može odvojiti od čovečanstva cele narode i pretvoriti ih u neveseli vrvež mravinjaka. Slika označava kakve snage u sebi hrani čovek, kuda je i u kom smeru usredsređen, s kakvim stepenom toplote, kakve su mu želje, čega se plaši, šta zahteva, kuda ide, šta taji i čime se razmeće. Danas se ponovo saznaje da nema spoljne i unutamje stvamosti. Stvamost je ono što deluje. A ništa ne deluje tako duboko i iz veće dubine kao ideja. Čoveka ne vodi njegova inteligencij a, ni htenje, nego imaginacija. Danas se ponovo uviđa kakve su užasne opasnosti i posledice ako neko misli da su zanemarljive psihološke realnosti. Počinje da se shvata delovanje ideja i počinje da se shvata šta se zbiva s čovekom koji se pretvara u zmiju i šta se zbiva s onom državom koja se preobražava u mravinjak. Shvata se da njih nije začarao revolverski metak, nego su se preobrazili u sopstvenu sliku. U čoveku se može osiliti choc en retour, u obrnutoj nesvestici kada se čovek odvaja od sopstvenog bića, a da i ne zna kada i kako, i u svojoj tamnoj čaroliji pada nazad u daleke, zaboravljene predele postojanja. Ovaj choc en retour nastupa pri svakom potresu i jedan je od najvažnijih činilaca svake mutacije. Tada je veoma snažna usisna moć vrtloga. Mogu se usisati unazad hiljade bića, celi narodi, kao što su unazađeni mravi i zmije. 6 Novi život se prvi put uvek javlja kao ideja. Tada novi čovekjoš nevidljiv živi u svetu, kao opsenjujuća mogućnost, za trezvene savršeno neverovatno divljenje i fantastično uzbuđenje, izvrsnost i dostignuće, kao opasnost i različitost. T oje vreme inkubacije, period u kojem je slika tek ideal i zato je gotovo pod zabranom. Nema nikoga kome ideal neosetno ne bi smetao i baš zbog toga ga inficirao. Začarana slika koju čovek o sebi ima, naravno, s prim etno neskromnim preterivanjem. Izgleda da celo čovečanstvo nezakonito živi od predujma potpuno novog života i krišom štrpka od ovog još zabranjenog života. Zalud svakodnevni smisao to smatra bezumnim. Fanatike sled e naučnici, odnosno proročku monomanijakalnost sledi patos scijentične
egzaktnosti. Sada ne samo da to treba učiniti, nego je i dokazano da to treba učiniti. Čarobna slikaje sreća, ali je istovremeno uzor koji se sledi p o d tereto m obaveze i kazne. Čovekidealom zatvara sopstveni put s obe strane, iznutra time što samom sebi šapće mekim sanjivim glasom, spolja time što obećava veliku, javnu zaslugu. Nije sasvim nezanimljivo kakavje ideal današnjeg čoveka. Štaje to na što on s mukom prisiljava sebe i za čim istovremeno tako strasno žudi. Šta danas čini od sebe kada sanja i javno sebe odlikuje, kada sebe idealizuje, gotovo svesno, kao da već sluti da je pothranjivanje ove čarobne slike pouzdano prvi i pouzdano presudni korak prema ostvarivanju onog pouzdano sasvim novog života. Ideal je slika u koju želi da se preobrati i kad bi od njega zavisilo, već bi bio ona, kao što stvarno jeste. Odluka se dogodila. Prvu klicu novog života u toj čarobnoj slici već je oživeo. Sada sve zavisi koliko su povoljne okolnosti i koliko će se brzo i savršeno moći razviti ukupni organi neophodni za održavanje života stvaralačke klice ideala. Ovakvo vreme nošenja može biti v eo m a dugo, ali i sasvim kratko. Posmatrajući danas besprimerno povoljnu suštinu istorij skih okolnosti izgleda da j e na pragu rođenj e novog bića. Niko ne može da tvrdi da će ovaj novi život nastupiti kao iznenađenje. Samo dobro pogledajte slike Boša i Brojgela i setite se šta je Svift rekao o jahu, onda ćete valjda naslutiti one tajanstvene i preteće misli kojima se čovečanstvo mnogo stotina godina bavi s tako opojnom i okorelom radoznalošću. Ono biće koje čovek konačno želi da ostvari u punoj životnoj veličini i da ga učini moćnim činiocem istorije zemlje, mnoge stotine godina nosi ga u sebi s tajanstvenošću koja je dostojna divljenja. Toje kljuckalo u njemu dokje javno neprekidno govorio o utopijama i idealnom životu? To mu je bio ideal? Nameru je dobro skrivao. Kakvi smo mamlazi bili kada smo naseli razbludnim zavaravanjima! Nismo mislili na ono o čemu su idealisti već davno učili gotovo s govornice da ima ideala koji su smokvin list i njime čovek pokriva svoju sramotu. Znači obrnuto od onoga što govori. Ako nas idealisti i nisu ničemu drugom naučili, naučili su nas da se čuvamo moralista. Ne valj a živeti u državi gde se mnogo govori o istini. Tamo se čovek mora pripremiti i za užasnije stvari koje su gotovo izvan prirodne izdaj e. Ako neko dobro pogleda današnju umetnost, recimo nadrealističko slikarstvo ili roman ili poeziju ili sluša modernu muziku empirijski će zapaziti otvorenu identičnost između Bošovih grdoba i današnjih misli. Ceo život p u lsira iz j ednog j edinog središta. Ovo središte je nesvesno, ali zajedničko. Može se saznati j edino na taj način ako čovek istraži nesvesno i zajedničko ispo ljavanje. Umetnost kazuje tajne misli i strahove čoveka i za čim on žudi, od čega se plaši i čime se zanosi. Umetnost je ključ kojim se ideja ponovo može otvoriti time što skriva. Elementarna erupcija raspomamljene zlobe, svetska isprepletanost nerazrešivih raspri, uništavajuća razvijenost tehnike za m učenje čoveka, a uz sve to još i nečuveni virtuozitet rafinovanih metoda askeze, o svemu tome samo današnja umetnosti govori toliko jasno da jasnije i ne može biti. Grilparcer j e, izgleda, dobro video kad je rekao da se moderno čovečanstvo polazeći od humanizma preko nacionalizma uputilo ka bestijalizm u. Kao da za čoveka postoji samo jedno uživanje, uživanje u patnjama drugih, od čega je veće samo uživanje u sopstvenim patnjama. 7 Kada čovek samog sebe posveti sasvim novoj egzistenciji, on pravi biće koje bi precizno ponajbolje mogao da opiše Svift ili Brojgel. Takvog um etnika koji bi s pažnjom umeo da prati i da odmeri ovakvu vrstu preobražaja života danas, na žalost, nema. Današnja umetnost u poj edinostima prikazuje važne momente, ali za viziju celine ne raspolaže ni preciznošću znanja, ni dubokom snagom.
Svi znaci govore da u sledećem razdoblju vladajuće biće zemlje neće biti čovek. Ponajviše će ličiti na pticu, a veličinom i oblikom na orla lešinara. Pola ptica, pola insekt. Krila nisu od pera, nego do rožnjače, kada leti, zuji kao buba. Vrat i noge su prekriveni ovakvim slojem rožnjače i poseduje oštre, staklene kandže. U jatu živi više stotina, katkada hiljadu bića, ali bez bilo kakvog reda i vođstva. Između sebe ne podnose ni pametnije, ni moćnije. Neprekidno se glože, savršeno bez razuma, guraju se međusobno, čupaju i udaraju, bezrazložno se kljuju ili iz zasede nasrću jedni na druge, kidaju jedni drugima s bataka komade mesa i proždiru ga. Zbog toga je svako od njih gotovo uvek prepun krvavih rana. Kako rane, naravno, bole, bića su razdražena i neprekidno paze jedna na druge, čim jedno načini sumnjiv pokret, smatraju to napadom, nasrnu i zakrešte. On tada u besu počinje da udara krilima i da se brani, sumanuto se okreće, kukastim kljunom udara levodesno, bez obzira šta i koga dohvata. Sada i ostali obraćaju pažnju, nagrnu, zaklikću, nastaje strka, smesta se formiraju dve partije. Jedna drugu grdi i blati. Međutim, ne dolazi do napada, jer posle jednog trenutka partije se već i unutar sebe posvađaju i tako nastavljaju gloženja. Stotine pticainsekata poleti uz čegrtavu buku, ali ne naročito daleko. Sleti posle nekoliko milj a, jer im dojadi Iet i koliko god da su galamdžije, aljkave, prljave, koliko god da se raspomamljeno glože, isto toliko su lenje. Gde god se smeste, za nekoliko trenutaka sve požderu, životinje, mrave, vaši, miševe, gliste, žabe, listove, travu, lišće, koru i pupoljke s drveća. Za njima ostaje pustoš, pusta zemlja i kamen. Nijedna životinja ne može da im se odupre, jer koliko god su podle, jadne i pohlepne, toliko su krvoločne i gramzive. Slona i nosoroga isto tako razbucaju za nekoliko trenutaka, kao i lava ili krokodila. Nema đubreta koje ne prožderu, naročito grabeći jedne ispred drugih. Ako neka od njih već ne može da proguta zalogaj, želi da ga sakrije. Ostale su, pak, na oprezu i kad uhvate neku da skriva hranu, smesta navale na nju i raskrvare je. Mužjak je cementno sive boje, oglašava se krkljajućim glasom, otprilike kao motocikl ili mašinka. Ženkaje raspomamljeno šarena, umiljava se svojim crvenim, žutim, plavim, ljubičastim i zelenim rožnatim perjem, krešti isprekidanim falsetom, kljunom neprekidno češlja svoje peqe, kočoperno se nudi. M užjakje brutalan, nemiran, gnevan je i dahćući se mota zbog dobrog zalogaja i zbog ženke, napada, tuče se, gura se. Ženka, poput karakondžule, ako jednom uhvati mužj aka, neprekidno mu j e na vratu, grdi ga, vređa, uznem iruj e ga i dok ovaj spava, izvoljeva, roguši se, jadikuje, tuži se, ogovara, galami. Iako vrsta pripada insektima, ipak rađa žive mladunce. Mlade vaspitavaju tako što ih mužjak huška na ženku, a ženka na mužjaka, sve dok mali insekt zbog gađenja ne prevari oboje, pokrade ih i podvali im. Nova vrsta se naziva čirihau. Latinski, odnosno naučni naziv je chirihau communis. Poznato je više varijeteta: postoji europeus, africanus, asiaticus, americanus a i tu se razlikuje više podvrsta. Čirihau očigledno veruje da sve što on radi jedino je to trezven i razuman život. Sve što se može treba požderati, što se ne može treba sakriti od drugih a sva snaga koja pretekne koristi se za parenje i hrkanje. Jedina mogućnost opstanka j este sve odmah progutati i na ženku nasmuti, zatim kliktati i tući se. O predvođenju nema ni govora. Niko nikome ne veruje ni malo. Tako se ostvaruje potpuna j ednakost. Preživi j edino onaj koji je isto tako nem ilosrdan, zloban, podao, lupež i krvolok, podmukao, razbludan, zao, gramziv, nasilan, kao i ostali. Nikada se ne kupaju. Ranije je kod varijeteta germ anikusa postojao običaj kupanja tako da se na komandu čas ulazilo u vodu, čas izlazilo iz nje. Običaj je već zastareo. Ostale vrste su odomaćile drugačiji običaj, i to da izmet razmazuju jedni po drugima. Tako ih đubre prekriva u debelim slojevima, između prljavih fleka probija ranjivo, krvavo meso i kraste. Mnogi čirihau su prepuni čireva, mnogi imaju samo jednu nogu, jedno oko ili razbijenu glavu. Naročito je omiljen običaj da jedni druge
kljucaju u pregibe krila. Onda ne mogu leteti, zaostaju, drugo jato ih dograbi i rastrza. S takvim katkada ostaje i ženka, ali samo zato da bi dotukla svog mužjaka, pojela ga i opet se priključila svom j atu. Čirihau je veoma zadovoljan svojom trezvenošću. Veruje da je uspeo da savršeno pojednostavi svoj život na njegovu potpunu realnost. Toje stvarnost, ostalo je izvrdavanje. To je kvintesencija egzistencije, bez bilo kakvog suvišnog sentimentalizma. To je takozvana borba za opstanak, svi misle samo na sebe, obezbeđuju sebe, grabe za sebe koliko god mogu, svejedno je po koju cenu i kojim načinom. To je pametno, trezveno, umno, praktično. Ako neko priča drugačije, tai samo rafinovano štiti sopstvene interese i nekim lukavstvom želi to isto. Ćirihau to prozire. Život je u osnovi egoističan. Red i vlast bi služile da pojedinci dobro žive na tuđ račun. To je ukinuto. Kod njih nema laži. Svako i onako zna za druge da žele da žderu, da žderu i da se pare i da hrču, sve ostalo je savršeno nezanimljivo. 8 T oje čirihau. T oje ideal koji je vekovima negovan i nemo pothranjivan, čudo trezvenog osećanja stvamosti, novo biće istorije sveta, koje sada treba da se rodi, zajednički je produkt monomanijakalnosti fanatičnih proroka i eksperimenta racionalistirkih egzaktnih naučnika. To je slatki trijumf u čoveku kao životinjskoj vrsti, choc en retour, njegovom ponovnom zanošenju u ponor. To je sjajno jedinstvo mekog čarobnog sna i tvrde nužne stvarnosti željno iščekivane sreće i velike javne zasluge utopija. Na to se čovečanstvo pripremalo krišom, poričući svoj cilj i pred samim sobom, da kada ga dosegne da bi uživanje bilo što veće. I dokje s predikaonica propovedan moral i humanizam, savršen čovek i društvo, mnogo religije i znanja, čovek je naj iskrenij e, do srca uzbuđen mislio na ovo i to j e bilo u nj emu stvamost od koj e j e strahovao i koj u je tako žedno iščekivao, od koje se užasavao i kojom se opijao. Njome je pretio i mamio sebe, užasno dvostruko, čeznutljivo, i hoteći i ne hoteći, jer ono što čovek hoće, to odgume, ono što neće, to sebi privlači. Sada je konačno oslobođen. Ta humanost mu je već bila na teretu. Glupe i ograničene predrasude, ostatak starih vremena koji obavezuje na časno ponašanje bar po spoljašnjosti. Sada više nema stida, ako čovek u besu ždere i razbludno se svađa, sve je to u znaku borbe za opstanak, ako je zavidan i zao i drzak i laže i cereka se i klikće i krvoločan je, ako iz zasede preseče drugome grkljan, ako drugome oči namaže đubretom i ako rije po gnojnim čirevima. Nema više brige o smetnjama i pristojnosti, kakvo oslobođenje! I onako je to uvek bila stvarnost. Pa zar nismo uvek bili zveri? Čovek! licemerna laž, bigotna dvoličnost! Kako smo zahvalni idealizmu koji nas je svojim nadmenim idejama doveo dovde i proizveo u nama suprotnost, dokje s milošću govorio niko nije primećivao šta se stvamo zbiva. To je čirihau, istinito lice čarobne slike koja već vekovima živi u srcu čoveka koji radi i misli, čoveka koji je sada uspeo da se oslobodi. Morao je da usledi katastrofalan potres da bi se ovo biće ostvarilo. Možda bi bez ovog potresa duša morala da skriva ovo dete još hiljadu godina. Sada je odjednom iskočilo na očigled zadivljenog sveta, kao Atina Palas iz Zevsove glave. Aleluja čirihau! 9 Ova vizija nema verovatnosti, naravno. Ne zato što je svoje slike i zaključke uzela iz tradicije prema iranskom primeru, a smisao tradicije se izm en io danas, u hrišćanskom eonu. Nema verovatnosti, j er j e situacija mnogo teža od ove. Ono o čemu je reč u sadašnjem istorijskom trenu to je masovno nadiranje sile koja gazi i sve pretvara u nečovečnost, sile koju je isto tako teško izbeći kao i zaustaviti je. Kako? Postoji osetljivo biće koje vidi da se celi narodi suludom brzinom storpoštavaju ispod nivoa životinjskog bića i bez reči to podnosi? Ali postoji i tako glupo biće koje vidi da se celi narodi kao lavine kotrljaju s brda na koje su se peli stotinama
hiljada godina i poveruje, ako ono počne da zapomaže, lavina će stati? Svakako je reč o tome da se pretežna većina čovečanstva priprema da napusti krug ljudskog postojanja. Veliki deo naroda se odvaja i tone. Prirodno, ovo odvajanje oslobađa užasnu količinu fizičke i biološke i psihološke snage i ta količina snage zaista podiže uvis one koji ne potonu. Čovečanstvo se teko cepa na dvoje. Deo koji se stropošta pretvara se u jahu ili u robote ili čak u čirihau. Svejedno. Sub humano biće. Deo koji poleti pretvara se u poluduha, poludušu, poluanđela. A sredina ljudskog mesta, pak, ostaje prazna. Međutim, situacija je, prema ukupnoj verovatnosti, i od ovoga mnogo teža. Naravno, niko to precizno ne može znati, ali ako bi neko i naslutio, s ustezanjem bi govorio o tome. A na pitanje zašto, morao bi da odgovori: jer pojavu čirihaua ili drugog insekta treba smatrati takvim vremenom inkubacije kada samo biće, istina, još nije zaživelo, ali su veoma osetljive sile koje pomažu njegovo nastajanje, pa onoga ko kudi novo biće uništavaju. Što je sasvim prirodno. Ne može se nekažnjeno grditi još nerođeno dete pred roditeljima koji očekuju porod. Pogotovo onda ako je vreme trudnoće bilo tako dugo, oblik bića tajna od koje se tako strepelo i kada čovečanstvo od rađanja deteta tako izvanredno mnogo očekuje.
Prosto kao činjenicu još treba navesti da kod nas, kod novovekovnih Evropejaca umetnost ima sasvim drugu ulogu nego što je imala u davnini ili kod obojenih još i danas. N egdaje umetnik obuzdavao sile sveta. Sredivao ih i harmonizovao i mirio. Upravo zbog toga svako krupno ostvarenje stare um etnosti, kineske, grčke, toltečke, egipatske, jeste bilojedna vrsta orfike. Danas bismo mogli reći da je bilo klasično. Delo je kristal, sve dodirnute sile usklađuje u konačan oblik. Naša današnja umetnost nije kristal, negoje u znaku ponora. Naši umetnici prizivaju. Upravo zbog toga je naša umetnost u odnosu na staru klasičnu umetnost čarolija. Ona ne koči i ne usklađuje sile sveta, nego ih budi i oslobada svojim čarobnim formulama. Naša umetnost nije orfička, nego magijska. Muzika i poezija, slikarstvo i roman, prema tome, kod nas imaju sasvim posebnu važnost. Umetnost budi one sile koje upravljaju čovečanstvom. Umetnost je mnogo važnija od nauke, važnija od državne vlasti, važnija od morala ili religije. Umetnost je ključ kojim se ponovo može otvoriti ideja onome koga skriva. Umetnost govori o idealima, o onome što je u njima istinski zanimljivo. Jedino je umetnik održao vezu s transcendentnim silama. Jedini je vernik. A za veru znamo da može pomerati planine, odnosno ona priziva sile. Zbog toga vernik sada na autonoman način raspolaže time kakve će sile prizvati. Kojima da preda moć, koje da udalji, da izdigne, da oslobodi iz onog ponora čiji je mag umetnik. Ta činjenica je povoljna i nepovoljna. Povoljna zato što je u novovekovnoj Evropi umetnik bio čovek visokog reda. Izričita bi opasnost pretila da je prizvanim silama raspolagao, na primer, privrednik ili naučnik ili političar ili sveštenik, odnosno nevernik. Opasnost, pak, zato što umetnik, ne uzimajući u obzir sasvim izuzetne slučajeve, ni ne sluti ovu svoju sposobnost, niti ju je slutio. Malo je bilo ovakvih izuzetnih slučajeva; Rable, Servantes, Šekspir, Bah, Velaskes, Rembrant, Betoven, Sezan. Možda ih i nema više. Ostali m nogobrojni slučaj evi j edva i dolaze u obzir. I da je novovekovnu Evropu stvorilo ovih nekoliko umetnika, mi bismo živeli kao glasovi Bahovih fuga i članovi manastira Telema, kao Gete u Italiji. Bili bismo zdravi kao Sančo Pansa, posedovali Servantesov humor i bili strasni kao Betovenove sonate. Drugi umetnici su mogli biti veliki majstori i moglo ih je i biti mnogo, a mogli su prizivati sile kojima se nije moglo odupreti, ali s obzirom na više znanje, svi su oni bili šeprtlje. Nisu znali šta rade. Nisu znali kakvu čaroliju prizivaju na zemlju i kakve sile oslobađaju na naš život.
Moderna umetnost kao da nije ništa drugo do oživljavanje i apoteoza insekta. Umetnost priziva ponor, s čijeg bezdana, izgleda, budi najužasnije sile. Ove kržljave nemani Porfirije je nazivao elementarima. Kasnije su ih kabalisti zvali bastardima. Navodno, u najnižim slojevima preta sveta (odnosno astralnog sveta) živi ih na milijarde. Prema hebrejskoj tradiciji, oni su deca Nahaše, zmije sveta. Rastrojeni šljam, isteran i prognan iz svih krajeva sveta, dronjak i krpa od duše, bez inteligencij e i osećanja i samostalnog htenja, bespomoćan plen svoje sramne pohlepnosti za životom. Uopšte su savršeno neosetljivi na dobro i na zlo. Samo žele da žive, žive. Nisu celovita bića, samo su maglovit trag postojanja. Bezoblični, ako i nisu sasvim bestelesni, nesvesni, samo lutaju i puze vođeni instinktom naslućene žeđi. Neki ih opisuju na taj način što ih upoređuju s nevidljivim psihičkim bakterijama. Vladajuće stanje im je strepnja i podmulda požudnost. Ako se čovek ne brani od njih fizičkom i duhovnom čistoćom, zavlače se u hranu, u misli, u govor, u poljupce zaljubljenih, u majčino mleko, u molitvu. Kaljaju čovekovu fantaziju, razaraju harmonična prij atelj stva i brakove, huškaju narode jedne na druge, potpiruju mržnju, drsko se uvlače u slike sanjača i uneređuju čiste namere. Budući da su to nevidljiva bića s prozirnim telom i budući da ne znaju za poštovanje i stid, za njih su dozvoljeni svi putevi. Jedan jedini način postoji za odbranu od njih: svetlost. Sunčeva svetlost, smisao, moral, vedrina, smirenost, mir. Sve ono čega danas nema. Pantagruelska magij a. Tamo gde neko laže, zavidi, gde se zabranjeno pomisli ili čini, nešto skriva, tamo se pojavljuju na milione i preplavljuju čoveka i obuhvataju ga kao atmosfera, ubaštravaju se u njegov dah, u krv i u jetru i počinju da ga truju. Bastard se može prognati samo čistim mislima, dubokom meditacijom, čestitim postupcima, molitvama. Tada on n e m a moći. Ako bastard napadne neko biće, njega zahvata choc en retour, ponovna žudnja za tamom, opijenost ponorom. Ako se ovo biće ne odbrani na vreme, nazaduje u razvoju, kao iranskom čovekum ravu započinju da mu raste šest nogu, pocrni, skupi se i počinje da juri i juri i juri; kao iranskom čovekuzm iji sasuše mu se noge i ruke, istanji se, na kraju se ohladi i počinje da puzi na stomaku; kao čirihau izraste mu orlovski kljun, guče, galami, kida, krešti, ždere, podmuklo se gura, javlja se zavist, svađa se i prepun je prigušene mržnje. 12 ,,I doći će noć kada niko ništa neće m oći da učini.” Da li se m ože izbeći katastrofa? Sta će se dogoditi? I konačno, šta se m ože učiniti? I doći će noć kada niko ništa neće m oći da učini. Sveta Koleta je u jednoj viziji videla da duše padaju u pakao tako gusto kao što veje sneg. Gigantska hekatomba u odnosu na koju je M ikelanđelov strašni sud pristojna scena. Ko donosi ovu presudu? Svako sam. Postoji užasna opasnost ako čovek poriče nevidljivo i veruje da nevidljivo ne postoji zato što se ne može zapaziti. Opasnost je zato što se gubi orijentacijau ovom svetu i čovek sebe predaje tako najužasnijim silama sveta. I tome će uskoro doći kraj. Kažu da je duša bez nauke čim je proguta nauka.
R ečje ojednoj jedinoj stvari. Osloboditi se opijenosti ponorom. Ne ispuštati ruku svetlosti. Ne popuštati zamamnosti, ni dole, ni gore, ostati čovek. Kada ovakva katastrofa zapreti, više se ni onako ne može pobeći. Ako neko hoće da spasava kožu sopstvenog Ja, taj već počinje da odbacuje ekstrem itete, krv mu se hladi i uskoro počinje da gmiže. Ako neko veruje da se može sakriti u kolektivu, njemu već počinje da raste šest nogu, postaje crn i juri i juri i juri. Nije potrebna ni zmij a, niti mrav. Dobro j e biti čovek. Ako ipak usledi katastrofa, kao što se u slučaju Atlantide, pre dvanaest hiljada godina, odnosno juče i u drugim slučajevima, po svemu sudeći, često događalo, jer postoje loša vremena, postoje oluje, tajfuni i samumi i bujanje plima i zemljotresi i tada civilizacija obično podbaci i ako katastrofa ipak usledi, čovečanstvo zapljusne neka nepoznata opasnost, čovek ostaje čovek, ne
postaje podlac i ne pomera se sa svog mesta. Novoposvećivani Grci su jurili u more i zaranjali u veliku svetu vodu. To je bio ritual smrti i ponovnog rodenja. Halade mystai! u more mistagozi! U more posvećeni. Zaronimo i rodimo se ponovo. Sve dok smo ljudi, nemamo se čega plašiti. Naši su sunčeva svetlost i stvarnost smisla. Glavu ne možemo izgubiti ni u kakvom užasu. Treba ostati čovek, i ako dođe plima Halade mystai!
Apokaliptični monolog 1 Želeo bih da pojačam svoju budnost koliko god je moguće i da je nikad ne izgubim, kako bih u trenutku smrti mogao da proživim potpunu veličanstvenost ostvarivanj a duše. Ranije sam svake godine bar jednom, makar samo na nekoliko sedmica, morao da se povlačim. Veštačkim harmonizovanjem spoljnih okolnosti uspevao bih da stvorim onaj grčki mir na čijoj je površini blješatala smirena vedrina strahovite čari i kroz nju nije probijala vulkanska tutnjava kojaje bila ispod. Samo tada bih znao gde sam i šta radim. Na život se ne može navići. Srdito i čudeći se grozio sam se onih koji čak ni u detinjstvu nikada nisu osećali da se na život ne može privići, kao na vino, žene ili na Boga. N arkotike nisam koristio. Zbog toga je trebalo da živim strasno onako kao što se voli naga boginja. Ako se nisam dovoljno čuvao od spoljne privlačnosti, nije mi pretila opasnost od zamora, nego od vatre kroz koju se nije moglo proći bez teških opekotina. Odavno je nestala iluzija da živim u pouzdano omeđenom svetu. Stvarnost je magična i popušta pod i najmanjim pokretom čovekovog htenja. Zar nije užasno što se ostvaruju sve čovekove želje? Bio sam na sred okeana. I nestala je moja glupa nada d aje smrt uništenje. Mnogo godina nisam imao prilike da se smirim. Nisam mogao da priprem im meru. Morao sam da jurim, jurim, izgleda sve do potpune iscrpljenosti. Sada je ipak stiglo vreme. Stiglo je u osobenom vidu: kao umereno interesovanje slično hladovitom izvoru, bez pristrasnosti, kao istorijska radoznalost ko li behu preci ovog života. Izgledali su mi kao preci i očevi, kao uklonjene inkarnacije, kao sopstvena obličja koja su zamrla pre vremena, kao nepoznati prema kojima sam već bio nepoverljiv. U konstantnoj atmosferi smrti m inuloje sedam godina. Nada mnom su se nadnosile takve pretnje da sam s užasom preko glave preturao vekove za nekoliko sedmica i milenij e za godinu dana. Na koncu je usledio slom. Smrt me nije kosnula i zbog toga sam ovde. Otkako je u meni nastala svest o stranoj nepriviknutosti na život, postao sam još bezbrižniji, jer sam se našao u takvom životu koji uopšte nisam osećao kao svoj. On izvorno više nije pripadao meni. On je već tu kao j oš j edno j elo posle ručka, jelo koje nije bilo na jelovniku. Još je mnogo manje prinadležnost nego što je pre toga bio kada se ponekad, ipak, dešavalo da sam imao zahteve i postavljao pretenzije. Od tog trenutka nikada nije nestajala magična čudotvornost mog života. Život nije razumljiv sam po sebi. Zato što, kao što se negda govorilo, život ne obeležava prirodnost, nego čar. Živeti znači biti potresen, znači biti u besvesnosti, biti uzdrman, znači biti iščupan s korenjem, znači mučiti se i besneti zbog iznenađenja i divljenja, zbog bola i zbunjenosti, zbog užasa i radosti, zbog idiličnosti i straha, zbog patnje i uživanja. Ništa nije neprirodnije od života. Život je milost. A to sam sada saznao kada je on to zaista i postao. Ja sam ovde zbog milosrđa, što je gotovo slučajno i nesaznatljivo čudo. Sada su se okolnosti same od sebe uprostile. Nije ih trebalo veštački harm onizovati. Postale su jednostavne kao život sveca ili lude koji odaberu prosjačenje. Sva svoja zemna dobra izgubio sam i to tako mnogo da se nije moglo ni pomišljati na nadoknadu. Odustao sam. Zbog ovakve
egzistencije sanjasina konačno sam došao do vazduha. Više me ništa ne ometa da sa svojom boginjom živim u strasnoj ljubavi, toliko koliko god mogu. Tome je doprinelo i gotovo ludo zdravlj e koj e j e postaj alo veće, što j e opij enost bila dublj a. U ovo doba prvi put sam pomislio šta to znači ako čovek umre nepriprem ljen. Sa svojom amortizovanom inkarnacijom našao sam se u neobičnim odnosima. U njima ne bih uspeo da umrem. Oni bi jedino mogli umreti u m esto mene i da me ostave u škripcu. Sadaje situacija drugačija. Video sam kroz stara obličja, ali zato nisam prisan ni s novim obličjem. Budnost bih nazvao entuzijazmom prožetim blizinom smrti. Ne prilepiti se ni za šta što je sporedno i suvišno, pogotovo ni zu .šta što je posed i vlasništvo, što je zasluga i vrlina, superiornost i prevashodnost, prilika i uzrok za oholost i taštinu, ništa što j e više znanj a i prpošnosti i starmalosti, nikakvog tajnog skladišta i skrovišta, skrivenog blaga, štedne knjižice, osiguranja života i stovarišta životnih namirnica. Što čovek više ima, on je siromašniji. Sem zanosa sanjasina on nema ništa. T oje sada poslednje lice. Poslednje? Ne znam. Entuzijazam s kojim se može prestupiti preko praga i proživeti ispunjenje duše u svoj njenoj veličanstvenosti. 2 Iz poslednje svoje inkarancije izašao sam oprljen blizinom uništenja. Jednoje biti uništen a drugo umreti. Jedno je besmisleno i nesvesno se stropoštati u ništa a drugo budno prestupiti. Stvamost smrti prožima i najdublje slojeve egzistencij e. Tako trijumfalno, koliko ja znam, niko nije umeo da umre. Uzalud bi i bilo da se tome nadam uz svoje sadašnje sposobnosti. Ali bih voleo da doživim veliku svetlost, da ne umrem nespreman i ne slučajno. Sazreti. Ripeness is all. Šekspir kaže da najviše što čovek može postići jeste da sazri. Ako bude mek i krotak, prhak i sipak, ako ne beži, nego ide u susret onome čemu i inače mora da popusti. Paziti da čovek ne pogreši i da ne uzmakne kao oni koji u trenutku prestupa odbace život i ponovo se sklupčaju, kao oparano pletivo, koji umru i za trenutak prožive unazad ceo svoj život. T oje onaj ispit koji čovek preživljava u snu. Od bezbroj gluposti moderne psihologije jedna je od najvećih što san ispita smatra erotičnim snom. Šta je smisao nečega u erotici ako se čovek nije pripremio? Šta je smisao nečega ako ne ume da odgovori? Odnosno ako padne? Strah od impotencije? E rotski akt prosto nije ispit zato jer nikada nije prinuda, negoje pod znakom slobode. Drevne knjige mrtvih znale su o čemu je reč. U Egiptu je postojalo učenje da na pragu počinje ispitivanje čoveka, postavljaju mu se neuobičajena p itanja, na licu mesta mora da razreši prave zagonetke, da imenuje ex tempore bića koja nikada nije video, da prepozna poznanike koji su prerušeni, da nađe ispravan smer na čudnim putevima, da ne zaluta u lavirintu, da govori ča robne i magične reči. San zna da čovek položi ispit ako stupi preko praga. Ovde je obrazloženo ako je neko nespreman ili ako ne zna lekciju ili ako ne zna da odgovori. Jeste, ovde zaista ima smisla ako čovek padne ili ako prođe, stupa u viši razred ili ga šalju da ponavlj a ili j e položio ispit zrelosti. Ripeness is all. Jedini način pripremanj a j e da čovek pojačava svoju budnost i da se vežba kako je nikada ne bi izgubio. Drevni su to nazivali filozofij om i govorili da filozofirati ne znači drugo do pripremati se za smrt. U trenutku smrti čovekov se život za kratko vreme u punoj celini i odj ednom zaokruži. To bi trebalo tako zamisliti da svaki zalogaj hleba, svaka kap mleka, meso i voće, kolači i vino, voda i riba i povrće i supa i salata i slanina i sir, sve što je igda pojedeno i popijeno, one stotine i hiljade kilograma ili tona, ili buradi jela i pića odjednom dospevaju u moje biće i iznenada živim u prostoru kao da se sva ova hrana koju sam pojeo na neko vreme vratila u mene. Ali ne hrana, nego iskustvo. U tom trenu u meni se javlja, počev od prvog životnog iskustva u majčinoj utrobi
pa do smrti, svako predosećanje, slutnja, instinkt, želja, žudnja i strast, pojavljuje se svaki ukus koji sam ikada doživeo i svaki miris, i onaj koji sam osetio na majčinoj dojci, i onaj s usana drage, onaj s letnjeg pristranka u boriku, i onaj zadah iz rata među leševima koji se raspadaju, javlja se svaka reč koju sam čuo i rekao i pročitao i sećam se tačno i jasno svake knjige i rečenice, svakog lica koje sam video, javlja se svaka žena koju sam poželeo, vidim galebove iznad mora i bombardovan grad, mrtve vojnike i čujem Šumanov koncert u a m o lu i kapi kiše na površini vode, zavijanje sirene i noćni šapat južnog vetra, vidim Veneciju i Pariz, botanički vrt u letnje popodne i preživljavam uzbuđenja svojih napisa i misli, strahovanja i žuđene snove, sve, sve u isto vreme i odjednom i ucelo. Svetlost smrti prožima i naj skrivenij e slojeve postojanja. U tom trenu nema tajni. Stupam u takvo svetlo u kojem su isto tako vidljivi moji prljavi gresi kao i laži, podle namere, nepostojani, nemirni, slabi pokušaji prema dobru, stvarno dobro, glupo, smisleno, veliko i rdavo. Ovom kolosalnom generalnom istraživanju duše odgovara samo onaj ko može da izdrži nemilosrdnu moć svetlosti. Istinski može da umre samo onaj koji je na to pripremljen, koji je naučio lekciju i koji ume da odgovori. „Rem ekdelo: sve ono što sam bilo kada učinio, videti to i shvatiti u je d n o m trenu.” Kaže to osamdesetogodišnji Gete neposredno pre prestupanja preko praga. 3 Čovek nije misao, nego biće. A biće ne poznam ako ga ograničim, nego ako mu poznam ime. U generalnom sumiranju trenutka smrti, još pre nego što bi se moj život preobrazio u nešto drugo, pouzdano savršenije, on se ceo pojavljuje ujedno. Zato da bih bio u posedu svog ukupnog bića, da znam ko sam. Ako me pozovu, da znam da se odazovem. U tom trenu se javlja moje istinsko biće i pašće mi na um moje pravo ime. 4 U detinjstvu sam verovao da sam iskupitelj. To mi je bilo prvo ime. Moglo mi je biti tri godine. Bio sam u prilično teškom stanju. Znao sam da je Isus iskupio svet i tako je delo već obavljeno. To bezgranično kompleksno i duboko osećanje stvarnosti, o kojem sam razmišljao u trećoj godini, kasnije sam dostizao tek veoma retko. Znao sam da ne mogu ništa da učinim što ne bi imalo životnu važnost. U određenom pogledu Isusu sam prigovarao što je već delo izvršio. Ali bio sam dobronameran. Nisam bio ljubomoran na njega. Nisam mu zavideo zato što sam uvideo da je dobro obavio delo, ko zna, možda i bolje nego što bih ja. Naravno, istovremeno sam znao da je reč i o nečem drugom. To spada u ozbiljnu samoanalizu i j a, kao što rekoh, tada nisam želeo ništa da zabašurim. Hteo sam da ostavim neizbrisiv trag. Hteo sam delo čije će se delovanje širiti hiljadama i hiljadama godina i nikada neće minuti i ne može da mine. Hteo sam da učinim nešto krupno. Hteo sam da učinim nešto najkrupnije što čovek može uopšte da učini. Hteo sam da svoje biće za večita vremena urežem u lice sveta. To krupno je za mene bilo iskupljenje. Kada mislim na presudna iskustva svog života, osećam da iskupljenje za mene nije bilo sasvim isusovski akt. Hteo sam večni glas i vladanje. Ali u meni je postojao i instinkt umetničke besmrtnosti. Svakako neizbrisivo dejstvo. Mislim da je ta slika veoma bliska Bogu. Tražio sam koji je to čin kojim ću to za sebe ostvariti. Postoji samo jedan način, biti iskupitelj. Iskupiteljevo je besmrtno delo, večiti glas i vladavina svetom. Medutim, ako bih ostao na tome, bio bih veoma nepravedan prema trogodišnj em detetu. Misao o iskupljenju nije podsticala samo luda ambicija. Smesta sam otkrio onu konstantnu i uzaludnu atmosferu velikog spremanja koja je tako karakteristična za svet: neprekidno se sprema, ali
neurednost, prašina, prljavština ipak bivaju sve veće, sve je više čadi i gamadi. Sažalio sam se. Raspolagao sam silama kojima sam mogao da im pomognem. Neće niko, moram ja. Kada sam kasnije čitao Isusove reči, prepoznao sam svoje misli: Otići ću na nebo i povući sa sobom ceo svet. U četrnaestoj godini bio sam primljen u crkvu s ovom mišlju: Budi veran sve do smrti i tebi ću dati krunu života. Malo zatim sam smatrao da je zadatak isuviše krupan, ali bez napuštanja svog istinskog bića. Mislio sam da neću postati iskupitelj, jer je to previše. Ali hoću da postanem Jovan Krstitelj koji ide ispred iskupitelja i najavljuje n jeg o v dolazak. Nije bilo rezignacije i uzmaka. Mislio sam da postoji ljudska veličina i onaj ko stoji na vrhuncu, on je iskupitelj. Uvek stiže i postoji kada je neko dovoljno velik da to bude. Ako stvar drugome ne uspe, ja zadržavam svoje pravo i preuzeću delo. Za sada, međutim, povlačim se na skromnije mesto. Jovan Krstitelj je bilo drugo moje ime, u odredenom pogledu pseudonim. U četvrtoj godini želeo sam da postanem kaluđer. Još i danas vidim belo okrečenu ćeliju, u kojoj je nekoliko komada nameštaja u simfonično intenzivnoj atmosferi osame. Verovatno sam tamo živeo u mrkoj mantiji, prozor s rešetkama b io je okrenut na jug u manastirsku baštu, levo pored zida bila je postelja, desno orman i umivaonik, pored prozora sto i stolica. Oriban pod od mekog drveta bio je beo a ćelija savršeno bez prašine. Nisam bio slobodan među svojim igračkama i sestrama, nego u ovoj sobi. Ziveo sam zato da bih tražio ovu atmosferu. Ebner veli da je vaspitanje podivljali slon u prodavnici porcelana. Na k o n c u slučajno ostane i celo parče. I kada se vaspitanje okonča, čovek može da otpočne s lepljenjem polomljenog porcelana. Možda će završiti posao do kraja svog života. U moju prodavnicu porcelana provalilaje omanja životinja, ali je ipak, naročito kada sam pošao u školu, obavila prilično lep posao. Počev od ovog vremena pa do osamnaeste godine, samo se nejasno sećam svojih imena. Ne samo zato što je zver vaspitanja zveketala i što je u meni sve okrnjeno i porazbijano, sem onog najdragocenijeg. Stvar je postajala stravična kada n isam bio sklon da popustim ni za pedalj onim smrdljivim splačinama kojima su me svakodnevno i svakog trena, svakog časa, naročito u školi, umivali i koje su s naročitom naklonošću nazivali životnom stvarnošću. Primetio sam da deca isuviše lako i isuviše brzo popuštaju pred ovim krštavanjem unazad. To je religija p a ta k a v j esvet. Ni za trenutak nisam prihvatio držanje n a u č is in e d a s e pokoravašstvarnosti. Nikada nikome nisam poverovao d aje ta prljavština stvarnost. 5 Stvarnost je za njih bila nebo sa svim zvezdama, koje je zapravo cirkuska parada kosmičkog šarlatana, stvarnost je ljudsko telo koje je omaška nespretne neznalice, ženska lepota koja je mamljenje grabljivih zveri u klopku, ljubav k ojaje ništavna komedija. Stvarnošću su nazivali akojedni druge ukaljaju, ako popljuju sve što je čisto, ako nešto što j e j ednostavno krišom pre tovre u dvosmisleno, ako posumnjaju u poštenje, ako žmirkaju na ispolj avanj e toplog srca, ako ogovaraju strast, ako zavrću nosem zbog dubine, ako sve ono što je ozbiljno i svetlo obalave i obezvrede i omalovaže i ukaljaju. Ono što je bilo izvan ove stvarnosti, to je nezreli san dečurlije, takozvani idealizam. Plemićka razvratnost, građanska korupcija i resantiman rulje su sreću se u ovoj jednoj tački. Život su samo, kao ove splačine, bili u stanju da progutaju. Samo je opaka podlost imala stvarnost i životni plan je počivao na tome da su pravo na postojanje imali prevara i nasilje, to je bila takozvana sposobnost za život, razmetljivost, licemernost i štreberstvo. Ovo takozvano shvatanje sveta kao stvarnosti moderno društvo održava institucijom posebno organizovanom za ovaj cilj. Ta institucij a j e štampa. Svet je kao ldoaka, centralni zatvor, bordel i buvlja pijaca. Od čitanja novina sam se od detinjstva uzdržavao. U svom životu sam samo dva
puta kupio novine. Jednom 1915. godine, jednom 1940, oba puta za vreme rata. Želeo sam da informišem sopstveno biće o iznenadnim ratnim dogadajima koji su me se prisno ticali. Ne treba ni da kažem da su vesti oba puta bile lažne. Tada se u meni probudila neobična sumnja. Pomislio sam nije li ipak stvarnost ono štoje u mom detinjstvu i u umetnosti i što živi u čoveku koji boravi u blizini Boga? Možda su svi ljudi žrtve neke nečuvene svetske zablude? Moje mišljenje je osnažilo i to što ni blizu ni daleko nisam video ni jednog jedinog čoveka koji ne bi bio slomljen. U takvom slomu da je bio bankrotirao. U takvom slomu da je bio matiran. Jednostavno je bio takav da nije dolazio u obzir i zaista je bio izvan igre. Svi bez izuzetka. Već sam tada naslutio nešto od toga da je stvarnost magične prirode, odnosno da je realnost sakralna. Uopšte nije gnusnost ni kanalizacija ni ništavna komedija. Stvarnost Betovena i Homera i Šekspira i Dostoj evskog, Koroa i Fidije u o p šte nije takva, nije ni Isusova. Sećao sam se da ni moja nije bila takva. I kada je, posle okončanja vaspitanja, usledio svečani trenutak stupanja u život, otkrio sam nitkovluk. Stupanj e u život, naravno, nij e značilo ništa d ru g o do stupanj e u prlj avu razbludnost i izdaju i u crni moralni klovneraj. Svi napori da destruiram sebe, propali su. Postao sam melanholičan i neurasteničan. Moja stvarnost bila je prinudena da se ovako brani od njihove stvarnosti. Nisam mogao da izvršim samopožrtvovanje. U ovo vreme sam počinio mnogobrojna, zaista, tamna dela. Tek sam kasnije shvatio istoriju razvoja melanholika i ludaka i zločinaca. Niče zločinca smatra jedinim intaktnim čovekom modernog društva, koji još ima snage da protestuje protiv životnog poretka. Moje ime je u ovo vreme verovatno bilo sustanar. Lik Dostoj evskog, očajan i razvratan mladić. Znak moje duboke depresije b io je taj što se ničega nisam odricao. Ovaj sustanar, ova usamljena krtica, ova mračna podzemna skitnica loše savesti već je tada veoma mnogo znao. Jezike, nauku, nečuveno mnogo je čitao, poznavao je ljude, učio je i zanat, bio je kočijaš, putujući kalfa, pekarski šegrt i domaći sluga, imao je već nekih dve stotine muzičkih dela i više književnih rukopisa. Upecao se na jednu knjigu. Knjiga je govorila da i ne postoji hrišćanstvo. Pa zar ne! U prvom trenu ga je spopao bes. Prevaren je? Zatim me je obuzeo trijumf. Nema hrišćanstva. Svaka moja podlost je opravdana. I trogodišnje dete je odobravalo. Rekloje: zar ne, ipakje iskupitelj neophodan? Obuzela me je strast učenja koja je prevazilazila sve ljudske mere. Psihologij a, religija, filozofija, etnografija, poglavito primitivni narodi, sociologija, istorija, umetnosti, književnosti, drevnosti, srednji vek, istok, j ezici, m uzika, arheologija. Ovo vreme je opet potrajalo sedam godina.
Svoja prva muzička i književna dela ni danas dovoljno ne razumem. N astala su potpuno sama od sebe u petnaestoj godini. Za dve godine napisao sam stotinak muzičkih dela i hiljadu stranica. Nezamisliva delatnost i nezam islivo nizak nivo. Dela nisu imala nikakve veze ni s melanholičnim kaluđerom ni s Jovanom Krstiteljem, niti s iskupiteljem, ali ni sa sustanarom. Neobično neukusna dosada i mlaćenje prazne slame. Č ak i sladunj avost, otužnost, sve sama opšta mesta a pre svega neprijatna osrednjost. Da li sam imao poseban razlog da sebe gotovo svesno isključim iz igre? Nisam smeo sebe da uronim? Zašto? Medu mojim mladalačkim delima najviše je klavirskih koncerata. Ali u njima ni traga od mog pravog života. Stvaralačka prinuda se očitovala na elementaran način, ali na zastareloj malograđanskoj liniji, netaknutoj mojim životom. Sada, kada sam u biblioteci načinio salto mortale, ovo pitanje je isplovilo na površinu. Tragao sam za najintenzivnijim stilovima. Ali ono što sam ja pisao, ostalo je uvredljivo beznačajno.
Učiti. Još više učiti. Mislio sam, ako sebe do vrha nalijem znanjem, konačno će morati da se očituje. Šta? Šta li to treba da se očituje? Sve što sam učio preuzeo sam na sebe. Ništa nije ostalo objekt. Ja sam bio subjekt karakterologij e, primitivni i drevni i istočni čovek, sanskrt, Kinez, Egipćanin, Actek, Jevrej, Peruanac, Grk, srednj ovekovni čovek, piramida, kabala, eleusinska misterija, sankja, kvipu, aritmologija. Kontinenti i zemlje i razdoblja, svi su u meni postali country ofthe mind.. Mislim da sam ih dublje proživeo nego da sam tamo bio. Razboleo sam se od neljudskih napora. Bolest nije imala nikakav fizički uzrok, sem male prehlade. Javili su se najteži simptomi trovanja. Na kraju rekoše, alergija. Nedelju dana sam ležao s temperaturom od četrdeset stepeni. Imao sam fiksideju da idem „ispravnim” smerom. Baš tako, ispravnim smerom. Išao sam ka smrti. Posetio me je prijatelj. Prim etioje da napredujem obrnutog lica. Preneraženo je vikao i prodrmao me. Razumeo sam, ali sam neprekidno mislio: ta ja napredujem u dobrom smeru, ovamo je izlaz. Već sam video ulaz u onaj svet. Bio je kao Brojgelov predeo na slici Pokajanje apostola Pavla ili još bolje kao Čontvarijev Veliki kedar. Zatim sam se okrenuo. Nikada mi u životu ništa nije bilo toliko teško. Imao sam vizije. Osećao sam da se unutra bore dva bića. Trenutak kasnije nešto se u meni užasno zavrtelo i ja sam svojim očima video kako iz mene izleće kineski zmaj. Pohlepno i razočarano me je pogledao, svoj plen koji je bio prisiljen da ostavi. Ako bih ikada bio bolestan, opet bih voleo da to ovako bude. Bila je to alhemičarska bolest. Velika doza sumpora se nataložila u meni, on se zapalio i sve što je bilo đubre, izgorelo je. Lekar mi je rekao da mi je bolest produžila život za petanaest godina. Za vreme oporavka od šest sedmica kupao sam se u nasladi čistote ponovnog rcđenja. Sa psima sam se šetao po vrtu. Život na koji sam već bio navikao ponovo je postajao čudo. Opet sam mogao da zadrhtim u svakom trenu. To je bila četvrta inkarnacija. 7 Sledi vreme koje sam nazvao razdobljem repaganisation. Zbilo se to na južnom ostrvu. U zoru, u julu krenuo sam na obalu mora između takvih stena od kojih sam morao da uzmičem, jer su još uvek zračile jučerašnjom toplotom. Vazduhje već tada goreo. Posle kupanja sam se v ra ć ao kroz šumu, koja je plaminjala od izlazećeg sunca, i zakoračio sam u groblje. Nekoliko koraka od ulaza nalazio se rascvali ružičasti oleander. U ju tarnjim isparenjima morili su mirisi oleandra i četinara i mora. Lego sam pod oleander na mlaki mramor. Mogao je minuti sat, možda dva. Moglo je minuti pola sekunde. Ne znam. Nikada dublje nisam spavao i u onom trenu, kada sam iz vode sna izronio na površinu, osetio sam užasan i bolan ujed naslade tačno na srcu, ujed poput zmijskog, ali koji je bio raspamećeno uživanje, poput zlatnog bljeska, kao da sam za delić sekunde bacio pogled u vrt spasenih. Nisam ni naslućivao šta se zbilo. Jedino sam znao da je to bilo nešto za čije ponavljanje se ne može boriti. Savršeno beznadežno. Da sam ipak imao sasvim malih izgleda, mislim da bih, kao Faust, svoj život prodao zbog toga. Ovaj ujed naslade i uživanja koji razara srce nazivam paganskim blaženstvom . Bila je to posledica strasnog napora koji svet drži na strahovito blistavom prividu vela i cepa s njega dubine. Toje herojska idila. Toje, kao što Niče veli, Schein aus Tiefe, kada je neko dospeo u takve dubine da smirenj e nalazi samo u opseni površina. A posledica je užasna. Vulkanska tutnjava se provalila u dubini otkinutoj s površine. Međutim, privremeno je vladao opojni balans neizrecivog trijumfa izmedu vela i ponora.
Ako sam igda želeo da negde večito budem, to bi bilo u ovom paganskom blaženstvu. Ali, izgleda, i to je bilo malo. Nisam želeo da prerano budem srečan. Uznemirim se ako vidim čoveka koji i najmanju mrvicu lakomo grabi i u stanju je da gradi za sebe žalosnu sreću. Zbilo se da sam poput grešnika razorio pouzdano blaženstvo samo zato jer je za mene bilo maleno. Ono čemu sam se uvek čudio jeste izvanredno visoko mišljenje koje sam negovao o sebi, ona suluda mera samopoštovanja po kojoj sam sebe smatrao dostojnim i za najvišu sudbinu, po kojoj sam smatrao sasvim prirodnim svoju sasvim retku superiornost a za to vreme morao sam sa zadivljujućim čuđenjem da prezirem crnu gomilu, zato što je tako jadna i što ne drži sebe dostojnim nečeg višeg. Treba delati na hiljadu godina. A onda sam mislio da je ovih hiljadu godina onaj tren koji upravo jeste. U njega treba da se bacim. Tajna skoka u tren je salto imortale. To je besmrtnost. Kada sam našao ovaj stepen nesvesnosti, svoju privlačnu snagu je u tom trenutku izgubila svaka spoljna ambicija, isticanje, ljudsko poštovanje, glas, imanje, milost, autoritet, delovanje. Ziveo sam u zlatnom bljesku. Igrati na zategnutom svilenom koncu između pretnje tutnjave dubine i ludog blistavila površine. To je bila drhtava omama i životna opasnost dovedena do nepod nošljivosti. To je bilo nebesko plavo grčko ludilo, čarobna opsena m editeranskog mora, grčko obesmrćenje. 8 Poklonjenje učitelju! Poklonjenje zemnom obličju Nebeskog učitelja! Poklonjenje, trostruko poklonjenje! Nije bio čudan čovek. Po spolj ašnj osti sam ga prepoznao, bio je sukonačar. Ja sam onda bio pri kraju repaganisation. U trenu spasenja u meni je zaiskrila sumnja da sam bog. Sada je već ovaj hybris delovao. Bio sam kao okamenjena noć. Na dodir Učitelja, čirevi su mi se provalili. Zatim mi je rasekao stomak, otvorio lobanju, zavukao se u moje rane. Hiljaditi delić je tek učio i deset hiljada puta više znao. Razum mi je bio dovršen. Sve ono što je za pet hiljada godina upisano u moj mozak, akumulirao sam. Znanje nikada ne ostaje objekt. Svaku reč sam preuzeo na sebe. Ali ipak je nastala neka greška. Učitelj je rekao da je moje pravo biće u staklenom kovčegu. Sve vidi, čuje, zna, ali preko stakla. Nisam imao snage da razbijem kovčeg. On g aje razbio. Beše noć na kraju zime. Sam sam stanovao na pristranku. Tada sam sazn ao šta je razlika između smrti i uništenja. Cele noći sam lebdeo u predvorju nihila, u sivoj provaliji bez dna i bez krova. Molio sam se i preklinjao, navodio sam sve naučene i pročitane čarolije. Ništa nije pomagalo i niko mi nije odgovarao. Sutradan sam upitan: Da li te je strah od smrti? Rekao sam, ne, ne bojim se smrti, bojim se uništenja. Cvokotao sam. Učitelj se sjajno ponašao. Umesto da me teši, još više me je kaznio. Postao bih samoubica, samo da mi je ostavio taj izlaz. Ali i to mi je uskratio. Hteo sam da spalim svoja dela, ali je Učitelj s omalovažavanj em rekao: Toje samo druga vrsta sam oubistva. Nisam se mogao skriti. Na tibetanskom jeziku mogao bih reći da sam tokom dugih godina, usled svog gađenja od prljave stvarnosti, izgradio kilkhor od svojih najboljih snaga i da sam se identifikovao s njim. To je bio onaj ,,bog”, okamenjena noć. Učitelj je razbio idola. Medutim, ja sam toliko bio srastao s njim, da umalo i sam nisam propao s njim. Učitelj je znao, ali je rekao: Ne vredi živeti ni tako, kao larva. Da sam propao zaista ne bi bilo šteta. Ali ovako kad sam izdržao operaciju i oslobodio se vukodlaka, počeo sam da živim. Jer ovo do sada zaista nije bilo ništa. Međutim, ako ikada još jednom načinim od sebe idola, propao sam. Iz ovog kovčega samo se jednom može izaći. Pazi! Samo jednom.
U snu sam video lice svoga kilkhora. Beše crveno lice muškarca, oči zelene. Nikada nisam video tako izmučeno lice koje se stisnutih zuba, s deset noktiju zarilo u sebe. Beše to sumanuta luda, ali mu tajnu nisam otkrio. Verovatno je užasno patio, ali nije znao zašto. Ni ja nisam znao. Čini mi se da je nedostajalo sasvim malo pa da ovaj čovek načini nešto veoma krupno. Ali zaglavio se u ono sasvim malo. Nikada neću saznati šta je bilo to sasvim malo. Veoma sporo sam se oporavljao. Bio sam tako osetljiv da me je bolelo i puko postojanje sveta. Od glave do pete bio sam u ranama, ali već u čistim i zdravim ranama. Melanholij a j e nestala netragom. Neobično, u meni je sve više rasla svetlost. U ono vreme kada sam hteo da spalim svoja dela, sanjao sam da stojim pred tamnim, rembrantovsko mrkim zidom. Ispred zida je sta j ao Isus, takvog ga nikad i nigde nisam video. Nezamislivo snažan, s takvim kostima i mišićima da ga u prvom trenutku nisam ni prepoznao. Tek zatim sam shvatio da je to Isusovo Logos obličje. Najveća moć postojanja. U ruci mu knjiga i meni je pruža. S mukom užasno napaćene duše istiskuje iz sebe prvu kapljicu blagoslovenog znanja. 9 U međuvremenu morao sam da doživim još jednu inkarnaciju. Ipak sam pokušao izgradnju idola. Bilo je zabranjeno i isuviše opasno i zbog toga se nisam mogao odupreti. Srećom, bezuspešno. Izgleda da sam bio pod zaštitom. Toje bilo razdoblje istočne besmrtnosti, sedma sedmica, ali je trajalo samo šest godina. Jednu sam uspeo da uštedim. Izrazi kao što su iskupitelj, Jovan Krstitelj, sukonačar, pagansko spasenje, istočna besmrtnost, sasvim se mirno mogu koristiti. Ovo su reči koje isključuju one kojima je zabranjeno da od ovoga bilo šta razumeju, i to su one reči koje povezuju s onima kojima je to neophodno. Reći nešto drugo i više o ovome suvišno je. Istočna besmrtnost izvire iz nesporazuma, kao što većina inkarnacij a izvire iz nesporazuma, odnosno zbog nedostatka budnosti. I u mom slučaju bilo je tako. Da sam ostao veran detinjstvu, moja sudbina bi tekla glatko do veličanstvenog ispunjenja u trenutku smrti. Ali izdao sam sebe i zato sam morao sedmostruko da ispaštam. Obično se kaže, ne smeta, bar čovek uči. Nije netačno. Većina naučenog je bila suvišna. U odnosu na prvobitno znanje, svakako. I istočna besmrtnost. Posle posvećenja Učitelja počeo sam da rastem ne ujednom pravcu, nego u svim pravcima. Linija se preobrazila u loptu. U ovakvom loptastom rastu značenje vremena je sasvim drugačije. Ovde se čovek neprekidno dotiče s onim što je izvan vremena. U neprekidnom j e dodiru sa središtem. Sve je bilo u redu, ipak sam se bojao. Bojao sam se d aje radost zabranjena. Malodušnost! Bojao sam se da je krst patnja, čemer, užas, mrak, strepnja. Nisam ga hteo. Istokje drugo, mislio sam. Čitao sam Upanišade i Čuang Cea. Hteo sam da dosegnem besmrtnost cvrčka. Glas, rang, častoljublje, delovanje i ostalo već od repaganisationa nisam uzimao ozbiljno. Sada mi je bila potrebna slavna bezimenost. Osamljen planinski vrhunac i osmeh. Još nisam znao da su patnički Isus i ozareni Istus jedno. Ozaren može biti samo onaj ko pati. T oje smisao blistavog krsta. Vedrina je zbog toga tako čista, bez senke i zbog toga iskri, jer su u njoj radost i bol jedno. Ume da se smeši jedino onaj koji je ostvario ovu ravnotežu. Tada to jo š nisam razumeo. 10
Ni ovaj život nije minuo netragom. Jednog dana sam se sam vraćao kući i za tren se razbistrilo moje nesređeno držanje prema mojim delima, mada nisam bio zatečen nespreman, ipakje to bilo neočekivano. Onu šašavu izveštačenu komediju koja se praktikovala više nisam ni prezirao. Umetnik načini ogromnu reprezentaciju a u međuvremenu sam ostane traljav. Delo je velika parada. Samo autora ne čačkajmo. On je potonuo u konjukturi. Još od vremena herojske idile nikada nisam pisao o sebi izveštaj, nego sam živeo strast žudnje koja je bila izvan mene.
Umetnost izraza je nespretno sam odopadanje. Gledano s ovog stanovišta moji učitelji bili su najbolji. Niče naziva Ubershcopfung ono kada se neko ne zagleda u svoje ogledalo, nego priziva sopstveno savršenstvo. Druga vrsta pisanja ili umetnosti za mene nema nikakvog smisla. Neko ko me veoma voli šapnuo mi je u tom trenutku da je isto tako loše ostati privržen delu kao i kurtalisati ga se. Ako mu ostanem privržen, gubim svoj suverenitet. Ako ga se kurtališem, uobražen sam, ili rezigniran. Zašto pišem? Jer mi pisanje donosi takav stepen intenziteta koji bez njega ne mogu dosegnuti. Gotovo sve bitno naučio sam tokom pisanja. I sada sam zahvalan svojim delima što su me mnogo čemu naučila. Poštujem ih, jer su me uznela više nego što bih dospeo sopstvenom snagom. Biti im privržen? Nas dvojica, delo i ja, završili smo naš posao j edan s drugim. Podrug godine kasnije na dela se sručila zapaljena kuća i ona su uništena. Kad sada razmislim, potpuno shvatam san o Logosu i zašto je Isus meni pružio knjigu. Onda sam to tumačio tako kao da mi pruža slavu knjige. T oje loše. Sada vidim da mi je dao blizinu Logosa, znanje pisanja, što je viši stepen znanja. Kakvo oslobodenje! Više ne služim sopstvenim delima. To je više nego čuvena bezimenost. Više ne treba ni da se brinem samim tim što ne brinem o njima. Šta će biti ako je nešto završeno? A poslednji strah bio je sledeći. Učitelj mi je otkrio mogućnost potpunog oslobodenja. Mogu da okončam neprekidnu i uvek obnavljanu patnu. Od mene zavisi. I zbog toga je moj napor usmeren na izvršavanje tog zadatka. Napor se posle izvesnog vremena pretovio u grč. Počeo sam da strahuj em od povratka. Povremeno sam radio u naletima, izaći, izaći. Kao da sam bio na takmičenju. I kao što obično biva, napor je doneo suprotan rezultat. Ako čovek želi da pobegne, prouzrokuje veću opasnost od one ispred koje hoće da pobegne. U strahu od povratka uleteo sam u srdžbu Boga. Božja srdžba je opet izraz, kao iskupitelj, herojska idila ili istočna besm rtnost, namenjena je onima koj e pozivaj u, za ostale j e zabranj ena. Za mene je bilo nepodnošljivo da osmeh vrhunca čuvene bezimenosti doživi ovakav kraj. Svi mišići su mi se olabavili. Ispunjen sam bio teškim, znojnim, ljigavim bolom i bojao sam se, neprekidno sam se bojao. Strah se pretvorio u grčevit plač. Noću nisam smeo da legnem zbog straha, bio sam spreman na stalno bekstvo. Bekstvo? Kuda? Znao sam gde sam, jer sam onda već, zahvaljujući svom Učitelju, sve zano što ljudsko biće može da sazna. Znao sam da je ovo božja srdžba, koju Beme naziva vatrom koja guta i gori u središtu središta. Znao sam i to da ovde niko slučajno ne stiže. Onaj k o je ovde, on je sam stigao. O, veoma sam mnogo znao, ali mi ništa nije koristilo. To je najniža tačka ponora.
Za najkrupniju stvar još sam bio isuviše mekan. Da sam imao sigurnost trogodišnjeg deteta! Kako sam postao malodušan! Tražio sam grčku, tražio sam istočnu besmrtnost. Kako je to malo. Nisam bio dovoljno velikodušan da smatram sebe dostojnim svih besmrtnosti. Para venir a serlo todo, Sveti Jovan Krstitelj: dostići potpunost postojanja. Biti u posedu celine. bojao sam se ponovnog rođenja, ali nisam mogao da ga izbegnem. I sedma inkarnacija je morala da umre, užasnom mučeničkom smrću, morala je da propadne pod božjom srdžbom. Život se pojavio u svom punom blistavilu, u pravom obličju, kao milost. Više nema govora o opseni rajeva. Nestalo je svakog uzbuđenja. Sveje postalo sasvim jednostavno, gotovo bezbojno. Kao štoje jednostavna i bezbojna svetlost. Sada i za večito odbojati sve bojazni. Prikupio sam dovoljno iskustva u malim smrtima i već mogu da se priprem am za veliku smrt.
Ovaj zlatnibezbojni život nije očekivan poklon i milost. Nije trebalo izgraditi velikog čoveka, ni genija, ni istorijsko čudo, ni spomenik. Ovu bezbojnost i ovu j ednostavnost. U mojoj poslednjoj inkarnaciji privuklo me je sve što se moglo ubrojiti u imanje i posed. Nisam morao, kao bogat mladić, ništa da prodam. Bomba me je poštedela takvog zamora. Neću da budem ni predsednik, ni direktor, ni vođa, ni bogat. Moji ciljevi nisu tako maleni. Biti slobodan prosjak koji čak ne vodi računa ni da hoće nešto krupno, nema častoljublja, neće da zapoveda i ništa ne zna bolje od drugih. To je sanjasin. Dovde je stiglo rasulo započeto u mladosti. Ne želim da stvorim velika dela, nego da dosegnem samo postojanje tako da ga zračim onima kojima treba. Jer se još ne odričem da svet povučem sa sobom. Ako dospem gore, povući ću svet za sobom, to je imitatio Christi. U ovoj perspektivi smrt nije suviše značajna. Nisam napušten. U svakom trenutku osećam promisao. A ni ja nikoga ne napuštam. Do sadaje pisanje bilo najviši intenzitet postojanja. Sada je to postao dijalog. Razgovor s prvim čovekom. Da li je taj čovek svetac? Kakva glupa reč! Ako njime žele nekoga da uhvate. Iza veštačke strasti sledila je ljudska strast, jer bez strasti se, istina, može živeti, ali ne vredi. Kako je to neobično. Kakva je muka, iznenađenje, kakva sramota i patnja, zgranutost i odvratnost što to malobrojni vide, sem Njega i mene. Ima još uvek onih pred kojima sam postao omrznut, kao sablazan i zlotvor. Ume li ikada čovek da se oslobodi od slika koje je projektovao drugi čovek? Ui i to treba podnositi kao i ostalo? 12 Vidim nešto što je strano i užasno i čemu sam na čudan način svedok, gledalac i činilac. Na taj način što dok gledam, i delam i znam i sudim i jesam. Ali ono gleda mene, mene čini, mene zna, mene sudi, mene ima. A to dvoje je jedno. Ne vidim sebe u sosptvenoj svesti, nego u njegovom oku i ja sam samo ogledalo u kojem vidim kako ono mene čini i misli mene i prosuđuje nada mnom. U ovom trenutku j e j ednostrano svako naučno i umetničko korišćenje reči. Mistično? Sada odbacujem i tu reč. Konkretno. R ečje o elementarnom drevnom iskustvu. T oje otkrivanje elementarnih logosa koji nastaju u tom trenutku kada ih otkrivam. Logos je reč. Reč je moć koja oblikuje biće. Spoljnje? Unutarnje? Ima li smisla ovo pitanje? SenM arten veli da napolju treba učiniti ono što čovek unutra propusti. Otkrio sam sedam logosa, sedam reči, sedam ljudi, sedam lica, sedam imena. Sada kako razmišljam i govorim, čujem u sebi zanos govora o sebi i uživam u stanju opijenosti od Ja. Ako bih to zatajio, bio bih izdan i degradiran. Ovako, kada priznam, samo je pojačana snaga viđenja. A Ja? Ako je ono dobro da čovek s njim ubija, zašto ne bi bilo dobro da se njime opijem? Ni pred čim ne uzmičem. Ne poštujem naročito ni Ja, niti njegovu suprotnost. I u mom slučaju, kao i kod drugih, uvek zavisi od toga da li sam sklon da ga žrtvujem za nešto što je veće. Tom zanosu mogu da zahvalim što sam u svom životu pronašao primordijalan logos. Prvo i večito moje ime, možda ono k o jim će me osloviti prilikom prestupanja preko praga. Izgleda da sam zbog toga ostao dete. Zbog toga još uvek umem da se divim, zato umem da varam i zato sam ranjiv. Ako mi padne na um da na nešto budem ponosan, na to bih bio. Elementarno drevno iskustvo, od kojeg čovek živi, sopstveno je ime. Žiža egzistencije karaktera i bezvremene esencije. Čovekje u toj tački konkretan i istinit. Ostalo je samo inkarnacija. To je bio moj metod za izračunavanj e mog egzistencij alnog mesta. Samo konačne stvari vredi napisati. Biografija? kao one koje pripovedaju pripadnici vojske spasa po uličnim uglovima kada pevaju o istoriji svog preobraćenj a. To spada u krug književnosti. Voleo bih da uspostavim temelje nauke o svetinji života. To je ono što u sebi
nazivam hijeratikom. Voleo bih da pojačavam svoju budnost i da je nikada ne izgubim pa da u trenutku smrti mogu da doživim potpuno ostvarenje duše.
Arlekin D okje Romeo zaljubljen u lepu Rozalinu, malo je osetljiv, ali tačno se onako ponaša i govori kao ostali. U onom trenutku kada upozna Đulijetu, počinje da bunca. Govori neuobičajene reči i njih upotrebljava u čudnom značenju. Katkadaje bizaran, češće groteskan, j oš češće potpuno nerazum ljiv. Što lude voli, sve se luđe ponaša i govori. Njegov jezik kao da je iznenada skočio za jednu oktavu više od ostalih. Dok se Hamlet ne susretne s duhom svog oca, malko je turoban, ali se tačno onako ponaša i govori kao ostali. U onom trenutku kada vidi oca, počinje da bunca. I kakvo iznenadenje! U tom istom trenutku se ispostavlja da ne bucna on nego ostali, a on govori ispravno. Ostali nepodozrivo dalje koriste svoj jezik, lupetanja Romea i Hamleta s negodovanjem slušaju. Ali nas koji vidimo dramu s nepristrasnog mesta to više ne može prevariti. Sasvim dobro znamo da Romeo i Hamlet govore ispravno, a ostali buncaju i vrdaju. Znamo da zbog toga koriste neuobičajene reči u čudnom značenju, zbog toga se služe igrom reči, jer, kao što Šekspir veli, svet je iščašen i njihov jezik kao daje skočio za jednu oktavu više. 1 dok ostali i dalje nepodozrivo nastavljaju da buncaju i vrdaju, Romeo i Hamlet počinju da koriste reči tačno primerene situaciji. Kakvoj situaciji? Glupo pitanje. Pa onoj siutaciji koja jeste. Ostali od svega ne razumeju ni reči. Kakva stvar? Glupo pitanje. Pa ona stvar koja se događa. Ostali veruju da je ovde reč o opasnom, čak štetnom, čak zabranjenom pojačavanju opstanka. Ali nas koji posmatramo dramu s nepristrasnog mesta to više ne može prevariti. Sasvim dobro vidimo da se nije zbilo nikakvo pojačavanje. U o d n o su na Romea i Hamleta ostali su u nepostojanju. I u onom trenutku kada Romeo upozna Đulijetu ili kada se Hamlet susretne s duhom oca, odnosno kada svet postane iščašen, nepostojeći odjednom postaju postojeći. I kada postanu postojeći, počinju da govore i da koriste reči tačno primerene situaciji onako kao oni koji precizno razumeju stvar. Nije se zbilo nikakvo opasno, ni štetno, niti zabranjeno pojačavanje. Nije reč o bucnanju. Nije reč o tome da što su luđi, luđe govore. To samo ostali veruju. Mi koji dramu gledamo s nepristrasnog mesta znamo da ostali prosto nisu značajni, jedino su Romeo i Hamlet postojeći u drami. 2 Nikada nije bilo povoljnije prilike da se načini razlikovanje koje je već veoma davno trebalo učiniti. Postoji umetnost koja je geometrijska i razum ljiva, gotovo pitagorejska i klasična, ali svakako nadahnuta nekim redom, i shodno tome ona zrači merom i pouzdanošću i znanjem. Ova umetnost se može nazvati orfičkom, ne zato što ju je izmislio Orfej, nego zato što je njen najviši stepen u Evropi orfička grčka klasika. Orfička je konačno i egipatska umetnost, tibetanska, zbog mnogo čega kineska, toltečka, gotika i renesansa. Orfička umetnost je obuzdana umetnost. Veliki primer je istočnjačka jantra. Ona sreduje sile kojih se maši. Zbog toga je veliki cilj svake orfike harmonija. I zbog toga je razumljiva, geometrijska i proporcionalna i zato živi nadahnuta redom i zato joj je najviši stepen grčka klasika. U svakoj umetnosti pored momenta sredivanja i discipline i obuzdavanja, postoji i momenat prizivanja. T oje magijska umetnost koja povremeno p ro v ali i koja je gotovo sasvim pregazila orfiku u Evropi. Magijska umetnost ne obuzdava, nego upravo priziva. Nije razumna, nego
imaginativna. Ne živi u harmoniji, nego u zanosu. Ne traži sigurnost, nego entuzijazam. Oslobađa sile kojih se dotiče. Karakteristično delo je Božanstvena komedija, jedan od vrhunaca orfike. Od dna pakla do najvišeg raja sređuje i obuzdava sve sile. Karakteristično magijsko delo su Zli dusi Dostojevskog. T oje delo u kojem Stavrogin mirno razgovara s generalom, ali odjednom, bez bilo kakvog uzroka i povoda, u staje, prilazi generalu i ugrize ga za uvo. „Muzika je uopšte užasna stvar”, piše Tolstoj, ,,šta je ona zapravo? Ja ne znam. Šta je muzika? Šta radi? Kažu da muzika deluj e, užasno deluj e, ali uopšte ne podiže dušu. Ona ne deluj e na način uzdizanja ili unižavanja duše, nego deluje uznemiravajući dušu. Izgleda da pod delovanjem muzike podrazum evam nešto što ne razumem, da sam sposoban za nešto za šta, pak, nisam sposoban.” Ovim rečima Tolstoj obeležava Betovenovu magijsku muziku. Muzika d elu je na način uznemiravanj a duše. Ne na način uzdizanja ili unižavanja duše, nego deluje uznemiravajući dušu. M agijskaje, kao što je delo Dostojevskog magijsko delo. Ovo je umetnost koja uznemirava dušu, nasuprot umetnosti koja obuzdava dušu, magijska umetnost, nasuprot orfičkoj umetnosti, kad sam sposoban za nešto za šta, pak, nisam sposoban, kada razumem nešto što ne razumem. T oje magija. To je zanos i imaginacija i entuzijazam. Orfička umetnost sve stavlja na svoje mesto i uravnotežuje i disciplinuje i deluje uzdižući dušu, kao Pindareve ode ili Božanstvena komedija ili Betovenova fuga ili Partenon ili Rafaelova slika. Magijska umetnost je umetnost koja priziva dubine i koja razara ravnotežu, umetnost koja na uznemiravajući n ačin deluje na dušu, kao Faust ili Betovenova sonata ili slika Van Goga ili pozna skulptura Mikelanđela. Amblem orGčke umetnosti je kristal, magijske provalija. Orfička je ova rečenica iz Biblije: U početku stvori Bog nebo i zemlju. Magijska je ova Tolstojeva rečenica: Život tek onda počinje ako č o v e k ne zna šta će biti. Kada Romeo upozna Đulijetu i kada Hamlet susretne očev duh, odjednom i iznenada i u jednom trenu oni iz obuzdane situacije prelaze u uzrujanu situaciju. U trenu se menjaju uzajamni odnosi njihovog postojanja. Ne žive u kristalu, oni su u ponoru. Svet je iščašen, veli Šekspir. To je entuzijazam, imaginacija i zanos. Više nema reda. Razumem nešto što ne razumem. Život tek onda počinje ako ne znam šta će biti. Romeo i Hamlet su otkrili neku presudnu stvar. Ostali ljudi loše procenjuju i loše kalkulišu i pogrešno računaju i sužavaju i sasušuju i poriču. Šta? Glupo j)itanje. Ono što jeste. Izgleda da su Romeo i Hamlet poludeli. Ni govora. Život tek onda počinje ako čovek ne zna šta će biti. Postojanje ne deluje umirujuće. Uopšte ne deluje na uzdižući način, nego na uznemiravajući način. Iznenada veruje da je sposoban za nešto za šta, pak, nije sposoban. Nema više pouzdanosti i reda i discipline i harmonije i obuzdavajuće moći. Nasuprot tome zaista postoji b u n ilo i strast i postoji prizivanje i entuzijazam i magija i zanos. 3 Reč je o jednoj od najvažnijih figura ljudskog bića. Jedna polovina porekla ovog bića, recimo jedan od roditelja, recimo majka je zanos ponora. Druga polovina porekla, recimo drugi roditelj, recimo otac takođe se lako može naći kod Šekspira. Temeljna reč je vaulting ambition. Moglo bi se prevesti kao častoljublje ili častohleplje ili instinkt vlasti. U ovom ludilu se muče sva lica istorijskih drama, ali niko više od Ričarda III. I Magbeta. Ali isto tako Antonije i Cezar i Koriolan. Instinkt vlasti ima neobičnu logiku. Befehlen ist Seligkeit, kao što veli Gete. Neizrecivo uživanje ako čovek naređuje. Biti moćan. Opiti se od toga što se može naređivati. O tome bi mogao mnogo da priča Ričard III. Magbet još i više. Ako mu neko stane na put, ubije ga. Ali ako neko zna za ubistvo, i njega treba ubiti. Krv, krv. Još uvek postoji neko ko mu stoji na putu i ko nešto
zna i od koga se može bojati. Sve ih treba pobiti. To je vaulting am bition. Sada je već tako mnogo njih koji mu stoje na putu i tako je mnogo onih kojih se treba bojati, zapravo i ne može se ništa drugo nego neprekidno ubijati i naređivati ubijanja. To je instinkt vlasti. Ubija Dankana, ali, zato što ga je ubio, mora da ubije Banka i jer ga je ubio, mora da pobije celu porodicu Makdaf. Kad može da bude konačno siguran u svoju vlast? To je vaulting ambition. Timon Atinjanin je ona Šekspirova drama u kojoj u prvom činu Timon živi u ludilu vlasti, bogat je i uticajan i vlada i naređuje. Ali kada izgubi bogatstvo, svi ga u tom trenutku bez izuzetka ostavljaju. Timon Atinjanin je onaj Šekspirov lik koji vidi da nema nijedne ćelije na svetu koja nije prožeta žeđu za vlašću. A druga polovina drame, kada je Timon osamljen, napušten i siromašan, prezren, prosjak u šumi, nije ništa drugo do kritika ludila vlasti u svetu. „Sve je iskrivljeno, nema uspravlj enosti u našoj ružnoj prirodi, sem direktnog nitkovluka.” On živi u pećini, hrani se žilama i besni protiv vaulting ambitiona. To je kritika Magbeta i Ričarda III i Cezara. Timon je madman so long, now a fool tako dugo poremećen, sadaje lud. Timon je jedini mogući prelaz izmedu častoljublja i onoga što je s druge strane ambicije. Šta je to što je s druge strane ambicije? Tako dugo poremećen, sada lud. Jedini čovek koji je pobedio ludilo vlasti. Jedini čovek koji neobičnim rečima blagosilja one koji žive u svetu: the plague of company light upon you neka te spopadne kuga zajednice. „Jedina mi je dika što nisam ti.” Ako bi bio dovoljno čist, popljuvao bih te. Reč je o jednoj od najvažnijih figura ljudskog bića. Jedna polovina porekla ovoga bićaje zanos ponora. Druga polovina porekla bića je pobeda i obuzdavanje instinkta vlasti, „dugo poremećen, sada lud”. Instinkt vlasti misli da na vrhu sveta stoji tron Svemogućeg i hoće da zasedne u njega. Idiot. Zašto se luda cereka? Jer zna da Bog ne sedi na tronu. Tron postoji. Baština kaže da je Bog načinio tron prvog dana stvaranja u Arabotu, na najvišem nebu. Ali nikada nije seo u njega. Umesto sebe, sedmog dana posadio je u njega Sabat, praznik. Na celom zemljinom šaru to zna samo luda. Glupo častoljublje veruje da Bog sedi tako u plaštu i sa žezlom i naređuje, u uverenju d aje Befehlen ist Seligkeit. Samo častohleplje veruje da je najveće uživanje naređivanje na zemlji. Luda se cereka i ne može dovoljno da se tome naruga. Ako bi ludi ponudili tron, on bi stavio na glavu kapu s praporcima, kikotao bi se i na naslonu trona načinio stoj na rukama i isplazio se. Kakva nečuvena zabava posmatrati užurbane obešenog jezika kako se guraju i jedni druge lupkaju, izdajice i najmljene ubice koji su do kostiju pozeleneli od zavisti i ključaju od srdžbe, paklena je zabava cele takozvane istorije, sulude i raspomamlj ene borbe za tron, odnosno za vlast. Svetska vlast nije Bog, nego idol. Tron! Vlast! Možda će jednom Bog to i učiniti, za svoju zabavu, i da će nekoga posaditi na tron. M oždaje za tu ulogu odabrao A n tihrista. Biće pakleno komično, moći ćemo mu se smejati, samo ako izdržimo. Luda se smeje. Svi hoće da zasednu na tron, svi, svi, veruju da mogu biti diktatori i da mogu zapovedati. Befehlen ist Seligkeit. Ludaje izvan častoljublja. N aučioje odTimona prokletstvo d aje sve na ovom svetu krivo, samo je nitkovluk direktan. Ali luda ne besni. Luda je izvan ludila vlasti. Izvan istorije. Nenadoknadiv čovek. Jedinstven. Stari Lir to zna, i ni trenutak ne bi mogao opstati bez njega. Kada ga nema, smesta viče: Gde mi je luda? Gde je moje momče? Ej, kao da spava svet! Stari Lir zna da nema veće pouzdanosti nego biti u blizini takvog čoveka koji ne samo da neće da sedne na tron, nego se kikoće onima koji hitaju prema tronu. „Evo klovna, evo blaga”, veli Gete. Evo velikog skrivenog blaga, smeh idolima i obožavaocim a idola. Evo velikog i slatkog smeha onome razbesnelom ničemu štojeste instinkt vlasti. To je luda. „Nije to redak, momak, gospodine? He is
as good as anything and yet a fool.” Najredi momak na svetu i jedna od najvažnijih figura ljudskog života. Tačno isti kao i ostali a uz to luda. 5 Jedan od roditelja Arlekina, majka, jeste zanos ponora. Zivot počinje tek onda ako čovek ne zna šta će biti. Drugi roditelj Arlekina, otac, jeste sm ejanje instinktu vlasti. Dugo poremećen, sada je lud. Arlekin govori kao Romeo pošto je upoznao Đulijetu, kao Hamlet pošto je susreo duh oca. Izmenjeni su njegovi odnosi uzajamnog postojanja. Fabrikuje igre reči i koristi neobične reči u još neobičnijim značenjima i plazi jezik i pokazuje dugačak nos i zvecka kapom. Isti je kao i ostali a uz to je i lud. „Kakva šteta što luda ne može da kaže nijednu pametnu reč kada su pametni tako ludi.” Dosta. Vreme je da predemo na suštinu. Arlekin je jedna od najvažnijih figura ljudskog bića. I jedan od najređih momaka. Zašto? Jer je Arlekin paradoks? Ne. Potpuno pogrešno. Paradoks je logika Arlekinovog j ezika. Z ašto? Jer je paradoks? T oje opet premalo. Činjenica je: Arlekin je otkrio da j e paradoks logika postoj anj a. Pre svega on j e odustao od borbene situacij e. Ne učestvuj e u bici za vlast. Smej anj e j e, zaj edno s nedelatnošću ovog sveta, isto takav znak kao kapa s praporcima i šala i stoj na rukama. Arlekin nije ambiciozan. Od svega njemu je potrebno samo onoliko koliko pred njega padne. Arlekin ne obavezuje sebe ni imanjem, ni rangom, ni teorijom, ni jelom, ni pićem, ni nekakvim zanatom, niti znanjem. Nikome se ne klanja. Arlekin je slobodan. Zbog togaje jedna od najvažnijih figura bića i zato je redak. Smejanje je znak ove slobode isto kao igra reči i prevrtanje preko glave i kikotanje. Čovek koji je odustao od borbene situacije i koji na sred buvljaka sedne i usred besomučne strke drema, takav je čovek u paradoksalnoj situaciji. Na Tibetu kažu da je duh poput kamile. Ako je želite obuzdati, odjednom se razgoropadi na deset strana, ali ako je ostavite na miru, neće se ni pokrenuti. Logika duhaje paradoksalna, jer je logika postojanja paradoksalna. Niko ne sme da živi sam. Većina zbog toga pokušava da bude pristupačna, umiljava se, objašnjava, pogađa, laže, odnosno partikularizuj e i sekularizuje sebe. Zajednicu nije stvorio društveni instinkt, stvorile su je jedinke, u svom strahu od usamljenosti. Niko ne sme da živi sam. Izmišljaju se fantastično složena lukavstva kako bi se ljudi ticali jedni drugih. S deset noktiju se drže jedni drugih i u razmeri s tim se udaljavaju jedni od drugih astronomskom brzinom. Zar to nije neobično? Ako bi svi rekli da su sami, u tom trenutku strah bi nestao i u tom trenu bi se svi susreli u velikoj zajednici. Zašto? Jer je paradoksalna logika zajednice, kao što je paradoksalna logika usamljenosti i paradoksalna logika jezika, jer je paradoksalna logika postojanja. I duša je paradoksalna, jer u njenoj dubini nije zver, nego čista nebeska vatra. I istorija je paradoksalna, jer na početku početka se ne nalaze divljak i gorila, nego biće visokog duha. Elementi ljudskog bića i egzistenicje su intaktno čisti, kao prvi smisao i savest i ljubav. Ako načiniš nasilje nad svojom prirodom, priroda će ti se osvetiti. Ponižena priroda svakako će se osvetiti. Ako načiniš nasilje nad svojim duhom, neće ti se osvetiti. Poniženi duh ćuti, duboko ćuti, ni ne mrda, ne odgovara, ne progovara, ne daje znak i ne sveti se. To je njegova osveta. Zašto? Jer je paradoksalna logika duha. Arlekin živi u ovom paradoksu. Izvan istorije, odnosno u njenom središtu. Neuobičajeno ili što je istovetno u smislu paradoksalne logike, istovremeno u svakoj zamislivoj sudbini. Nema svoju karmu, odnosno za njega je otvorena svaka zamisliva karma. Prepared for all events spreman
na sve mogućnosti. Na nultoj tački ili na tački ključanja. Zašto? Jer je paradoksalna logika postoj anj a. Ako je neko zdrav, veseo, bezbrižan, ljudi su uplašeni. Uplašeni su ako se taj smeje i luduje i obilato jede i spava. Veruju ako neko dobro živi, njima neće ništa preostati. Veruju ako neko intenzivnije živi, njima će pripasti m a n je i ispred nekoga mogu poživeti život, kao što ispred njega mogu pojesti hleb. I zbog toga veruju da ovakvom čoveku treba zavideti i uništavati ga. Jer on živi živote stotina drugih. Naravno, upravo je obrnuto. Ako neko intenzivnij e živi, on oslobada takve sile koje i moj život produbljuju i uzdižu. Život ne nestaje. Život se ne može ispred drugih poživeti. Život se obogaćuje u onoj srazmeri u kojoj se rasipa. Što intenzivnije živim, time omogućavam intenzivniji život za više ljudi, time više ljudi može biti zdravo i bezbrižno i veselo. Paradoksalna j e logika života, jer je paradoksalna logika jezika i o sam e i zaj ednice i sudbine i duha. Da li je pesnički zanos prirodno stanje života? Jeste. Da li je strast ljubavi prirodno stanje života? Jeste. Da li je entuzijazam prirodno stanje života? Jeste. Zašto? Jer je paradoksalna logika postojanja. Da li je luda mudra? Da li je mudrac lud? Jeste. Kakva šteta što luda ne može reći nijednu pametnu reč, kada su pametni tako ludi. Nema pametnijeg bića od lude. Normalno stanje života je ludilo. Kristal se vrti poput ponora. Zapravo ispravno govori samo onaj ko bunca. Zbog toga je onaj koga je zahvatio instinkt vlasti i koji se bacio na život, izgubio celinu. I zbog toga onaj koji sedne na ivicu druma i drema, on dobija celinu. Život započinje tek onda ako čovek ne zna šta će biti. Postojanje ne deluje umirujuće. Zato je Bog načinio tron, ali mu nije ni na kraj pameti da zasedne u njega. Zbog toga se Arlekin cereka celokupnoj svetskoj komediji. U kojoj srazmeri neko hoće da podjarmi postojanje, ono mu se izmigolji iz ruku. A ako ga rasipa, ono pada pred njega u svom svojem bogatstvu. Svet to ne zna. Zbog toga Gete veli: die Welt ein einzig grosser Tot svet je jedan velika luda. Foolery does vvalk about the orb, like the sun, it shines everywhere ludilo slobodno šeta svetom, kao sunce što svuda svetli. Arlekin je, pak, j edini trezven čovek. Naravno, gde se pojavi ovakav čovek, smesta nastaje skandal. On nema pojma o paradoksalnom biću sveta. Sve u svemu, na osetljivim tačkama on oseća kao da nije sve u redu. Veruje, na primer, da je jako ono čega je mnogo, odnosno ne zna da što je nečega više, tim je slabije. Svet veruje ako mnogi kažu isto da je to istina. Na primer, ako su svi ludi, veruje d aje onaj koji je trezven toliko luda da ga treba premlatiti. Svet nema ni pojma o tome da je on, u odnosu na Arlekina, baš u takvom nepostojanju kao druge ličnosti drame u odnosu na Romea i Hamleta. Arlekin je postojeći, a ostali su u odnosu na njega nepostojeći. U doba izbijanja peloponeskog rata u Atini su započele velike pripreme. Ljudi su trčali ovamo, jurili onamo, vukli, skrivali, naoružavali se, selili, opraštali, v ik ali. Diogen, stari Arlekin, videći to počeo je da kotrlja svoje bure na glavnoj ulici. Deset koraka na jednu, deset na drugu stranu. Vanredno revnostno i brzo. Šta radiš, ludo? pitali su ga. Vidim, odgovorio j e Arlekin, svi se vredno pripremaju, ni ja neću da zaostanem. Logika postojanjaje paradoksalna. Kada je Bog stvorio čoveka, i sam je bio začuđen. Rekao je: stvarao sam ga tako da i u telu bude duhovan, a evo i u svom duhu je postao telesan (Bosije). Postojanje je istovremeno samom sebi subjekt i objekt. Zato je paradoks onaj momenat kojim čovek svoju ličnost može da načini sopstvenim objektom, jezik. Zato je jezik paradoks. Zato je paradoks Ja. Jajesam u svoje ime, ali ne zbog sebe. Nenadoknadiv sam i nezamenljiv. Bilo ko može bilo šta da učini umesto mene, ali niko ne može da postoji umesto mene i u moje ime ne
može reći dajeste Ja. Ali ako sebe zadržim samo za sebe, sebe sam izgubio i postojanje mi je izgubljeno. A ako samog sebe pustim, zadovoljan sam i postojanje mi je ispunjeno bogatstvom. Ne može se zamisliti mučniji skandal nego kada u svet častoljublja, u sred srede svečanih laži najmljenih ubica i izdajica stupi Arlekin. Zabezeknuli bi se svi Ričardi III i Magbeti i Cezari i Antoniji. Evo čoveka koji nema principa i nema takozvanog životnog cilja i ne želi da bude čestit građanin i baš ga briga za moral i ne poštuje ni bogate ni moćne. Neobičan čovek! K adaje Til Ojlenšpigel silazio s planina, plakao je jer je mislio da će morati da se penje, a kada se peo, smejao se jer je mislio na silazak. Šta raditi s ovakvom ludom? Aleksandar Veliki j e prišao Diogenu koji se sunčao i rekao mu: Poželi nešto, ispuniću ti želju. Stari Arlekin j e odgovorio: Makni se, ne zaklanjaj mi sunce. Izbace ga? Smeje se. Ne daju mu da jede? Smeje se. Rugaju mu se? Smeje se. Izmlate ga? Još više se smeje. Zatvore ga? Tek onda se istinski smeje. Ceo grad, cela zemlja me se plaši. I kraljevi i bradati savetnici i vojnici i policija i bogati, svi se plaše. Majke brzo sakrivaju kćeri. Sinovima naređuju da odu u sobicu. Naučnici se vrpolje, sveštenici okreću glave. Pravi skandal. Zašto? Dva velika Arlekina Evrope su Šekspir i Rable. Stari Pouis, veliki majstor ljudskog znanja našeg doba, od njega niko danas ne zna više o paradoksu postojanja i magijskoj prirodi, napisao je ogromnu knjigu o Rableu. Arlekin je zapravo, veli on, kosmička beba, maleno, novorođeno dete, kao mali H eraklo, koje ništa ne zna, a i neće da zna o logici ludačke košulje u svetu častoljublja. Za njega je jedna jedina stvar važna, da se naslađuje u zanosnom blistavilu, što i jeste život, i da uživa u njemu. Bez bilo kakve rezerve, bez prepreka i bez zabuna i komplikacij a i sramote. Da uživa i da ne dopušta uznemiravanj e u uživanju. Tajna malog deteta je što misteriju sveta vidi tačno onakvom kakva jeste, i za njega je potpuno suvišno sve što je takozvana filozofija, kojoj se podsmeva, i što je takozvana religija koju smatra ludilom. To je megalosauruska snaga i lepota pantagruelovskog života. T oje Rableova sakralna opscenost i nebeska profanost. To je entuzijazam apetita i saturnalija pijenja. To je nevina žudnja za uživanjem, jer je život sladak i divan. To je ono što Šekspir naziva midsummermadness, ludilo sna letnje noći. To je ono zbog čega je nama toliko potrebno dobrojelo i piće i poljubac i ljubav i dobro spavanje i toplota i cveće i šetnja i sunčeva svetlost, i zbog čega nam ne treba, uopšte nam ne treba strka, pogrbljenost od rada, laž, nadmenost, bradata nauka i religija požutelih pergamenata. Zbog toga nam je prvenstveno potreban mir, velikodušnost, vedrina, smeh, život bez predrasuda, i zbog toga nam ne treba džumbus, gungula, rat, podlost, princip i nasilje. 8 Neobičan spomenik nam je očuvan iz drevnog Egipta. Dvadeset dve slike koje se i danas koriste kao dvadeset dve karte u kartaškoj igri, dvadeset i jedna je obeležena slovima i brojevima od j edan do dvadeset i j edan. D vadeset i dve slike, tarot, znače dvadeset dva stepena starog egipatskog posvečenja. To su slike: kralj (moć vaulting ambition), točak (točak sudbine), sreća (kružno okretanje), žrtva, prestupanje preko velikog praga (smrt). U nizu slika poslednja je luda, bez slova i bez brojke. Luda, da, bez slova i brojke, kao što to i priliči pravoj ludi, poslednja kao neko ko je izvan igre, ko ne dolazi u obzir, samo ga tek tako treba pomenuti, radi celovitosti, j er je tu, neporecivoje tu. Arlekin. Još je lepo što je bio primećen. U Egiptu su ga još uzimali ozbiljno. Znanje posvećenja je da ljudska duša, kada je prošla svim putevima m ogućih carstava sudbine, stiže do nule, bez slova i bez brojke, do tačke izvan igre, do onoga koga se sve to tek toliko tiče što se tome smeje. Kome je celokupno postojanje midsummer madness. Možda nestašluk. U
svakom slučaju ponaša se veoma neučtivo i u stanju je da udari zvrčku kraljevima i da bude grub prema njima. Kada Stavrogin razgovara s generalom, odjednom ustaje, prilazi mu, i bez razloga i povoda, ugrize ga za uvo. Kada ludi govore velike mudrosti, on zvecka svojom kapom, a kada mu kažu da će mu ispuniti bilo šta bude poželeo, on odgovara: skloni se, ne zaklanjaj mi sunce. O Arlekinovom znanju ne govori samo egipatsko posvećenje. Jevanđelje takve naziva siromašnim duhom. Blaženi siromašni duhom, hoi ptochoi to pneumati, odnosno anije haruach. Zbog čega je luda na vrhuncu posvećenja u tarotu? Zato što nema znaka, nema brojke, nema slova? Zašto je izvan igre i ipak, ipak, zašto je najjači, jači od kralja ili od sudbine ili od smrti? Jer ludi stepen posvećenja, dvadeset i drugi, dostiže samo čovek koji se više ne boji ni da će skapati od gladi, ni da će biti ostavljen ili ponižen ili ismejan ili mučen ili zatvoren ili ubijen. U njemu nema nikakvog poštovanja prema talarima i ordenju i gomilama novaca. Luda se ne boji grdnje i snova, sablasti i proglasa i nabijenih pušaka i ne plaši se da će umreti ranije od onog vremena kada će i inače uslediti njegova smrt. Najviši stepen posvećenja tarota je luda koja se više ničim ne može zaplašiti. A Arlekin se zato ne plaši, jer je, kao što veli Pouis, pantagruelsko dete koje uživa bez srama i drhtanja u slatkoj opojnosti života, i ne dopušta da u tome bude uznemiren. Ovo megalosaursko dete nema pretenzija prema takozvanoj nauci i mudrosti. Blaženi siromašni duhom . Blaženi oni koji su siromašni i zbog toga imaju zahteve prema duhu, oni koji su gladni i žedni duha, a ne nauke ili mudrosti, nego neposredno i čistoduha. Zedni su nečega od čega žive. Što im daje snage, lakoće, svetlosti, vedrine, žara, strasti. Duh nije filozofija i nije teorija. Duh nije znanje i nije mudrost. D uhje svetlost sveta, svetlost koja se javlja kao neustrašivost, kao bezbrižnost, kao poverenje, kao ljubav, kao detinja ćud. A koje neko dosegao neustrašivost, odnosno ako se više ničega ne plaši, sam sebi je dovoljan da bude srećan. Kakva sloboda! Kakva bezbrižnost! Ne drhtati i ne brinuti, ne cvokotati ni pred nasiljem, ni pred oružjem. Međutim, to nije sve. Arlekin se boji, ali pored toga živi u stalnom zahtevu duha i iz tajnog izvora neprekidno dobija bezbrižnost i poverenje i vedrinu i raspo loženje, odnosno duh. Ovakav je čovek potpuno neupotrebljiv za ludilo vlasti. Bilo šta da kaže ili učini, to može biti samo skandal kao što je skandal ono što čine Hamlet i Romeo i Timon i Pantagruel i Tukstoun i Til Ojlenšpigel. Svi su u mučnoj nedoumici. Šta da im uradi? Prezir? Smeh. Batine? Smeh. Zatvor? Smeh. Ne boje se. Ne pridržavaju se pravila igre. Trebalo bi da drhte? Izvan igre su, ni slovom, ni brojkom nisu označeni. Ne kolebaju se zato što su odbacili svako tlo ispod nogu. Potpuno su se predali nesigurnosti, ili, što je prema paradoksalnoj logici postoj anj a istovetno, stoje na temelju čvrstom kao stena. Ćovekje moćan tek onda ako je ništa. Prokleta situacija. Naravno, ne za Arlekina, nego za svet. U žasnoje živeti ovako da neko u svakom trenutku, bez razloga i povoda, može da ustane i da zagrize uvo gospodina savetnika. Čak i uvo gospodina biskupa. Užasna je ova magijska paradoksalnost postojanja. Luda. Izgleda kao budala, bar po izrazu lica. Siromašan duhom . Ali se uvek smeje i bezbrižan je i poseduje neku nepobedivu snagu. Budala a ipak nije. On je siromašan duhom i njegovoje carstvo nebesko. Možemo ga susresti na kineskim i japanskim crtežima tušem i na drvorezim a. Katkada sedi sam, kao Pablo od Vilandolida, i smeška se preda se. Sigurno misli na nekog visokog državnog ili crkvenog velikodostoj anstvenika i zabavlja se na paklen način. Katakad samo dremka i time pokazuje da sve to za njega ne vredi ni da se naceri. Ima slučajeva kada se više njih skupe, raščupani i dronjavi, ćućore i kikoću se. Sigurno jedan nagovara ostale da organizuju juriš na
tron, da se probiju napred, da stignu sve do Arabita, da zbace Boga, da preuzmu svetsku vlast, da prigrabe bezmerno blago, da osnuju nepobedivu vojsku i da podjarme zvezde. I dok jedan s velikom revnošću objašnjava prednosti ove sjajne moći, druga dvojica gotovo da prasnu u smeh. Jedan od njih se konačno klanja pred drugim i kaže: Gospodine direktore! Ili kaže: Gospodine predsedniče! Samo je to nedostajalo! Prasne homerovski smeh. Vaše kneževsko visočanstvo! Kako si? Kako si, gospodine kralju? G ospode Bože, kako si? Guše se od smeha. Evo Franj e Asiškog u skromnij em obličj u i bližeg, tog blistavog čuda A rlekinadeteta. U Evropi nije bilo čoveka koji bi temeljnije bio oslobođen straha. Nigda nije bilo nikoga u kome bi dublje živelo poverenje i nežnost i zahtev za duhom i bezbrižnost, niko se nije manje plašio siromaštva, oskudice, smrti. Sveti Franja je čovek koji živi pod zahtevom duha, koji se smeška i razume jezik ptica i propoveda ribama. Šta propoveda? Može se zamisliti. Siromaštvo duha. Tajnu dvadeset drugog stepena tarota, nemojte biti brojke i slova, nego budite nule i istupite iz sudbine, jer ste ondajaki. Kao što Sofokle kaže: moćan samo sam onda ako nisam ništa. Nemojte imati sudbinu. Sudbina ne znači ništa drugo do sukobe. Ništa drugo do mrviti se i boriti se i razboleti se i ljutiti se i mrzeti. Imati sudbinu jeste put koji vodi u bitku za tron. A ko je upao u ludilo vlasti, izgubljen je. Sveti Franja je ribe učio filozofiji Tukstouna i Pantagruela. K akvaje ova filozofij a? Ako te sudbina premlati, podnesi to smireno i smej se. Podmetni leđa i kaži da ćeš se ti pre zamoriti udaranjem nego ja trpljenjem. Samo udri. Dok sudbina u besu ne vikne, kraljeve sam pobeđivala, a s ovom ludom ne mogu da izađam na kraj. 11 Nekoliko velikih dela umetnosti predstavljaju Arlekina, kao Pikaso, ili Šuman, ili Stravinski, ili Velaskez na d v a tri mesta. Klovn je sam i pogled mu je gotovo prazan. To je bespredmetan pogled koji je tako karakterističan za melanholiju, ne vidi ništa, odnosno baš vidi ništa. Ne boji se. Za to je on isuviše lud, odnosno siromašan duhom. Drugačije rečeno, bezbrižan je i nula. Nema od čega da se boji. Ipak se u njemu nalazi melanholija kao paradoksalni kontrapunkt njegovom smehu. Ovu zagledanost u ništa Pikaso je više puta naslikao, naročito u slikama Klovn u crvenom, Dva Arlekina i Tri m uzičara. Ali gotovo svaki istinski slikar je prvržen cirkusu, kao što su Šekspir i Molijer i Aristofan i ostali Arlekini pozorištu. Stravinski u Petruški daje ovaj klovnovski smeh duboko istaknut melanholijom, Velaskez ga slika u nekoliko svojih luda, Šuman govori o njemu u Kamevalu, u Leptirima, ali prvenstveno u Krajzlerijani i u Noveletema. Šuman je inače imao nekakvu teoriju da su u njemu zejedno luda i melanholik, dva bića u sebi nazivaoje Euzebije i Florestan. Arlekinova sezona su pokladi. Praznik princa karnevala, ili što je isto, Dionizija, to je magično i paradoksalno vreme godine kada se ljudi oblače u lude i igraju i smeju se i mnogo jedu i piju. To je karneval koji uznemiruje određenu dušu i dionizijski entuzijazam kada plane magijska paradoksalnost postojanja i jurne na ulicu, a iz ljudi provaljuje na elementaran način i kada je dopušteno da bez bilo kakvog razloga i povoda ugrizemo j edni druge za uvo. Geslo je Arlekinovo geslo: God is in his heaven all right with the vvorld. Dok je Bog gore na nebu, svet je u redu. Ali pod maskom. Lepo maskiran da ga niko ne vidi. A pod maskom se nalazi melanholija, kao što se ispod Euzebija nalazi Florestan i kao što se na licima luda Stravinskog i Velaskeza i Pikasa nalazi ukočena nenasmešenost. Logika postojanja je paradoksalna i zbog toga se iza smeha nalazi tuga od koje ona živi, a iza klovna se nalazi melanholija kao vatra i hrana vedrine. Melanholija nije strah i nije drhtanje i nije brižnost i nije strepnja. Melanholija je melanholija. Nemoguće ju je pomešati s nečim i ne može dalje, kao tajanstveno i neizrecivo ime. M elanholija je misterija lude. Ko nije tužan, nije prava luda. Ne zna da bude dovoljno sladak i dovoljno lak. Ne zna da bude kao Franja Asiški, ili kineska luda i Pantagruel i Til Ojlenšpigel.
Kako je to divno što je oboje zajedno u čaroliji paradoksa, istovremeno kikot i duboka tuga. Ko ne zna melanholiju ne može biti bezrižan, ne može da skače i da fabrikuje igre reči i ne može biti grub prema glupim kraljevima. Melanholija ga čini sipkim. To ga čini neustrašivim. To ga čini nulom. Jer moćan sam tek onda ako nisam ništa. Melanholija ga čini veselim i detinjastim i siromašnim duhom. Najveće čudo sveta je vedrina. Od toga je samo veće čudo što vedrina živi od melanholije. Najprimamljiviji paradoks postojanja. To je najviše znanje Arlekina. 12 Tajna dvadeset drugog stepena tarota, tajna lude s kapom od praporaca ne može se naučiti. Ko stigne do najvišeg stepena, on je slobodan i neustrašiv. Arlekinova misterija se ne može predati, svako treba sam da je dosegne ako za to ima dovoljno snage i odvažnosti. I ako je dovoljno gladan i žedan duha. Ne može se učiti ni znanje Pantagruela, ni Tila Ojlenšpigela, ni Nasradin Hodže, ni Diogena, ni Svetog Franje. Zašto? Jer je ovaj svet ovde u svoj svojoj celini instinkt vlasti i otuda je u krugu posedovanja. A Sveti Franja i Tukstoun žive u krugu postojanja. Ceo ovaj svet ovde zajedno s Ričardom III i sa svim kraljevima i biskupima i savetnicima živi zato da nešto ima, šešir ili mnogo novca, ili kariku u nosu. I filozofi, i umetnici, i herete, i devojke. Vlast, rang, glas, posed, kuća, novac, nakit, znanje, odelo. Zbog toga ako i postignu nešto, postaju veliki u posedovanju a svako posedovanje je učestvovanje u vlasti trona sveta. Ovi su svi geniji posedovanja. Arlekin pak pljuje na genije. Ako bi neko rekao da je Arlekin genije nasuprot ovome, rekao bi glupost. Postojanje nema genija. To je razlikovanje. A Arlekin pljuje na razlikovanje. Celina postojanja je stalno i savršeno otvorena za sve i svako živi od njega onoliko koliko hoće. Ovde nema smisla ono da ja imam više. Svako ima isto toliko i može da stekne koliko hoće. Zivot se ne može poživeti umesto drugog. Čak što intenzivnije živim, time činim dostupnijim i za druge intenzivan život. Takva je paradoksalna logika bivstva. Arlekin se odmah i uvek može prepoznati po tome što ima pouzdano ponašanje prema posedovanju. Nema nikakvog osećanja prema privatnom vlasništvu. Arlekin je sirom ašan. U Indiji ga zovu sanjasin. Na njemu je samo parče vreće, za pojasom jedno lonče. Zbog toga se ne može zaplašiti i zbog toga ga sudbina uzalud tuče, smo se smeje. Ništa se od njega ne može oduzeti, jer on sam se ne može oduzeti. Njegovo se postojanje ispred drugih ne može uzeti i ne može se poharati. Arlekin je sasvim smiren, jer ništa nema što bi mogao da izgubi. Sveti Franja je stupio u mističnu vezu sa siromaštvom. Svet je privatno vlasništvo pronašao na višem stepenu ludila. Kineske i japanske lude su raščupani i dronjavi kao Diogen i Tukstoun. Nigda još nije bilo niti će biti bogatog i moćnog Arlekina, jer k o je bogat i moćan, taj neprekidno drhti. Nema zabavnije lude od ovakvog drhtavka kada mu iz džepa uzmu komad metala, počinje da galami i da doziva policiju. Svi žive u krugu posedovanja, a ne, kao što tarot kaže, u krugu nule. Moćan sam samo onda ako nisam ništa. Postoj anj e j e, nekako, ovakav paradoks. Ludi pripada znanje i siromašnom duhom carstvo nebesko. Sanjasin je dronjavi i raščupani prosjak, bezbrižna i vesela luda, oni n em aju nikakvih pretenzija na one posede koji ostale primamljuju. K adje S o k ratA rlek in šetao atinskim bazarem i video mnoga jela, odela, nakita i svile, ovako se oglasio: koliko svega što meni nije potrebno. Tragedija je Jova što nije umeo da bude Arlekin kadaje sve izgubio, da ustane i da zviždućući krene drumom. Arlekin nije genije. Nije pored genija vladanja i znanja i umetnosti genije postojanja. Najčešće i ne zna šta je genije, kao Don Huan odAustrije, samo zija i ne razume zašto se pravi komedija od reči. Ako razume, kao Sveti Franja, sedne i smeši se i pridrema. Ili ako se susretne s dvojicom sebi sličnih, ćućore i kikoću se. Genije! Ista reč kao kralj. Ili biskup. Njegovo gospodstvo
Gospod Bog. Od ovakvih reči čovek počinje da se plaši. Onda je ipak bolje živeti u krpama i prositi. Dok Bog živi gore na nebu, svet je u redu.
Melanholija poznih dela 1 0 Betovenovim poslednjim kvartetima teško je govoriti ne zato što je u njima zazvučala najviša muzika za koju mi znamo, već zato što ova muzika nije prevodiva. Njen jezički pandan, međutim, može se pronaći tek na nekoliko skrivenih mesta umetnosti. To je svet drugog dela Fausta, Edipa na Kolonu, Šekspirove Bure. Kunst derFuge, stari Tolstoj i Sezan spadaju ovamo isto tako kao starac Platon, Heraklit i Lao Ce. Šta to odvaja kvartete od ranijih dela? Isto ono što odvaja Fedra od N om oa, Henrika IV od Bure 1Anu Karenjinu od Krojcerove sonate. I isto ono što ih odvaja od ranijih dela, spaja ih s poznim delima drugih stvaralaca. To je zagonetna analogija poznih dela. U poznim delima metafizika i slikarstvo, poezij a, drama i muzika govore o istovetnom svetu nezavisno od j ezika, razdoblj a, naroda i vremena. Tu se nalazi jezički pandan muzike, o Betovenovim poslednjim kvartetima gotovo je nemoguće govoriti na osnovu njegovih ra n ijih dela. Ali ne samo da se može govoriti o njima, nego i treba, ako čovek govori o delima starog Getea i Sofokla, starog Platona i Baha.
2 Pre svega pejsaž iz starosti. Sofokle ne opisuje Kolon. Sve u svemu samo kaže: O, predivno mesto sveta! Ipak, u celokupnoj umetnosti jedva da postoji bolje predstavljeno m esto . Više je to ravan predeo, viša mesta se uzdižu tek na ivici horizonta. Blago i široko zatalasane humke. Kolon je ovakva humka. Po njemu retko staro drveće a na ivici male šume šiblje, žbunje, trava i grmlje. S bežuljka puca pogled na ravnicu. Omanji salaši, nekoliko sela i sasvim daleko kao da je grad. Duboka i uravnotežena perspektiva. O, predivno mesto sveta! Gaj? Da, ali kakav gaj! Čak i ko nikada nije čuo za njega, stupivši u njega počinje da govori tiho. Miris vazduha je sasvim drugačiji. Čak i materija. Drveće tiho gori u ovom intenzivnom vazduhu. Gladak predeo, selbst der Gedanke gleitet ab, kao što kaže Gete: čak i misao sklizne s njega. Stoji tu neuhvatljivo i neproračunljivo, neshvatljivo i nepokretno. Nema u njemu n iš ta izuzetno. Ali, stupi u njega i naježićeš se. Kolon je sveti gaj u koji bogovi šalju Edipa da umre. Ipak, to je pre obesmrćenje nego smrt. „Bogovi opet uzdižu starca što pade kao mlad.” N eobičnoje što je Edip slep, a cela drama na Kolonu je prepuna pogleda. Tezej veli Edipu: Tvoja vidovita moć nikada nije grešila. Edip kaže: Sad već jasno vidim. A Ismena: U tome što veliš, vidovita moć govori. K adje Edip video, b io je rob svoje sudbine. Ovde na Kolonu slepac je počeo da vidi. „Sad već jasno vidim.” Ne samo sakralnu stazu koja vodi u smrt, ne samo svoju sudbinu, ne samo ljude, Ismenu, Antigonu, Tezeja. On stupa u svoj gaj obesmrćenja. Pita gde se nalazi. Ali po vazduhu koji mu struji preko lica i onako zna da je na Kolonu, gde će s njega sada neopozivo biti sprana mračna i krvava sramota života. Pejsaž iz starosti nije visoka i stenovita planina. Ona je za osamljene m udrace. A starac nije ni osamljen, ni mudar. Starac je star. Pejsaž iz starosti nije more. Ono je za strasnike, avanturiste, požudne. Nije šuma, jer je ona za askete, mistike, lovce. Nije pustinj a, j er j e ona za konjanike, razbojnike i pustinjake. Pejsaž iz starosti je gotovo prazan prostor, malo drveća, tek malko
uzdignuta humka, retke senke i bolno duboka perspektiva. Ubog, jednostavan, gladak, bez senzacij e i bez živopisnosti. Nikakvog skrivenog efekta. Ničeg teatarskog. Ali na ovom praznom, gotovo pustom, neobraslom mestu koje je bez efekta sasvim je drugačiji miris i materija vazduha i ko ovamo stigne, i nehotično govori tiho. Ovde se ne bi mogla podići kuća, selo, još manje grad. Na ovom mestu niko ne bi mogao da izdrži život. Ovde se ne može derati ni svađati se. Ništa nije toliko nemoguće kao što je vašar na Kolonu. Nije za čoveka. Mesto gori u temperaturi pojačanoj stalnim prisustvom višeg postojanja. O, predivno mesto sveta! Nikakva lepota, nikakva krasota. Ovaj gotovo prazan prostor je nemilosrdno trezven i potresno jednostavan. Ovo je pejsaž iz starosti u Betovenovoj muzici na Kolonu, u Sezanovim slikama na Kolonu, u Lao Ceovoj filozofiji. 3 Iz ranijeg života poneoje nekoliko dvosmislenih uspomena. Jedna od njih je Četiri sive žene. Nikada ga nisu napuštale, ali ne zato što su ga volele. Četiri sive žene nikoga ne vole. One su tek tu i uvek i nema mesta gde ga ne bi pratile. Ako je sam, ako je s dragom, ako je s prijateljima. I u snu se javljaju, neme senke, Beda, Briga, Bolest, Oskudica. I sada su ti negde. Nemaju moći, ali su tu, stajaće mu i pored groba i sa čulnom tugom i ravnodušnošću će gledati za njegovom dušom koja odlazi. Bilo je slučajeva da se borio s njima, iako je znao da je to beznadežno. Pokušavao je da ih otera. Tada je još bio mlad. Kasnije se privikao, ne na njih, nego na njihovo prisustvo. Još kasnije je žalio, ne sebe, nego njih. Šta hoće? Šta to neprekidno iščekuju? Zar je on tako sjajan plen da su one tako istrajno od ujutru pored njegove postelje i nepokretno stoje u pustoj sobi? Uvek čekaju. Šta? Nepodnošljivo je ovo strpljenje. Čekaju bez radoznalosti, istrajno, gotovo s opako ravnodušnim licem. Druga uspomena je da je bez recepta. Još sasvim rano su mu nudili na desetine recepata. Ovako ćeš biti bogat. Ovako ćeš biti srećan. Najbolja je čista čestitost. Vrlina na kraju trijumfuje. Znanje je moć. Ni jedan jedini nije ga privukao, više su mu bili smešni. Zatim su mu nudili rafinovanije recepte pod firmom nauke i religije. Mamili su ga komplikovanim blaženstvima. N ikada mu ni na pamet nije padalo da nasedne bilo kome. Bez recepta. O dbaciti upravljač i na okean! Ostali su čučali u luci i razbijali glave o tome ako eventualno ipak zaplove, po kojem će metodu da brode i kuda da putuju. Naravno, nikada nisu napustili luku. Sam bez recepta na okeanu. Bilo kuda da stigne, svuda je bio stranac, jer bi ga svuda smesta pitali kakav mu je recept. A on ga nije imao. Isklj učili bi ga i posmatrali. Mislili su da poseduje skriven tajanstveni recept i da ume da otvori sve skrivene riznice, samo neće to da oda. Stvar je na koncu postala dosadna. O staoje sam. Nekoliko žena se radoznalo šuljalo oko njega kako bi mu izmamile tajnu. Bilo je slučajeva da dopusti da ga prevare za nekoliko poljubaca. Naročito nije bilo zanimljivo. Zašto baš ove dve uspomene tegli sa sobom? 4 Raj Logosa je jedno od najintenzivnijih mesta celokupnog postojanja. Z o v e se takojer je čovek posle izvesne granice prinuden da pojača jezik u javnoj upotrebi i da opriše magijskim pojmovima. Raj Logosa je ovakav magijski pojam. Drugačije bi se mogao nazvati i obesmrćenjem reči. Njena suprotnost, pak, dostupnaje relativno lako. Suprotnost je ono što se uopšteno i prilično davno nazivalo književnost. Jezik književnosti je zapravo mrtav ili stran ili pozajmljeni jezik, odnosno nije jezik, nego ponajviše šifra, ponajviše sleng, odnosno terminologij a. Književnik je parazit pravog j ezika. Zbog toga je tako beskrajno siromašan rečima i zbog toga se prikazuje tako bogatim. Sve u svemu, ukupno nekoliko reči. Spolja su ove reči magijske, ali samo spolja. Volele bi da budu mantra, odnosno čarobne reči koje poseduju moć stvaranja smisla i rešavanja krize. Književnost odlikuje terminologij a, a ne
mantra, odnosno književnost nema smisla i stvarnosti se ne može ni približiti. K njiževnost je surogat j ezika i tačno dogovara zahtevima onih koji ili ne umeju ili neće ili ne smeju da žive pravim životom. Zaslepljujuća i prividno bogata upotreba reči u književnosti rezultat je složenog rafinmana. Književnik je zapravo nadrimajstor i to najopasniji. R u tin a mu je nadrimajstorska. Jezik mu je bljutav i neukusan. Muzike nema. Napadan je, veštački, pun trikova i razmetljiv. Književnost ne operiše pravim, nego veštačkim i lažmm rečima. Zbog toga deluje kao da je stil, mada je jedna vrsta nemuštog govora, kao i svaki sleng i terminologij a. A pravi stil je, pak, liturgija. Obesmrćenje reči je gotovo tačna suprotnost književnosti. T oje konstantno stanje jezika prožeto strahovitom i vrelom čarolij om, j ezika čiji kratki bljesak umetnici i filozofi nazivaju nadahnućem ili inspiracijom. Opojnost reči je jedno od najintenzivnijih mesta postojanja. Jedino sredstvo znanjaje reč. Stari Heraklit najviše zna o ovome mestu, on je živeo u ovom transcendentnom entuzijazmu logosa. O ovom entuzijazmu govori Origena u svojoj velikoj metafizici logosa. To je užasna vatra Jevanđelja po Jovanu kada kaže: U početku bješe riječ, i riječ bješe u Boga, i Bog bj eše rij eč. O, jeste, dok čovek reč ne shvata i ne živi, ne može shvatiti ni zašto je Isus nazvao Jovana, Petra i Jakova boanergesima, odnosno sinovima Grmljavine. Ali ako zna da su imali moć nad dušama i to posredstvom reči, a naročito ako čuje tutnjavu njihovih reči ,,U početku bješe riječ i Bog bješe riječ”, onda će odjednom razumeti, reči ne govore, nego prava snaga reči grmi. Boanerges je magični pojam. Logos koji izvire iz zanosa reči. Zanos rečima je jedna od najviših mogućanosti spasenja. U odnosu na čovekov prosečan način života, ovo stanje izgleda kao jedna vrsta ludila. Ima nečeg mahnitog u tome kada stari Sezan kaže: hoću da umrem dok slikam. Ko je okusio reč, moli se da prestupi prag u entuzijazmu logosa. Slika i skulptura i muzika, naravno, g o v o re iste takve mantre kao pesma ili misao. Mantra je čarobna moć stvaranja smisla i rešavanja krize. Ako čoveka zahvati zanos reči, poseduje neprepoznatljivo obeležje. To je veštačka raskalašnost. Ludilo strasnog rada, bolno i divno, mučno i blistavo, kao ljubav i bolest zajedno. Kao ljubav prepuna mučne strasti i kao bolest puna tamnog uzbuđenj a. Ko ne ume i neće da se odrekne ove raskalašnosti, ali kome se preteća i grešna tama pročisti, on stiže u Raj Logosa. To je jedno od najintenzivnijih mesta postojanja. To je posed magijske moći logosa. N ikakva rafinovanost. Nikakva rutina. Nikakva književnost. Nije parazit. P ostoje slučajevi kada je ekstaza logosa takva kao urlajuće mucanje. Heraklit kaže za Sibilu da je stenjala i uzvikivala neartikulisane reči i da su one imale smisao koji je govorio vekovima. Čovek u zanosu govori mantre, stvara smis love i razrešava krize, i u vlasti je tajanstvenog čina koji otvara svako tajanstveno mesto, otvara svako zatvoreno srce, razvezuje svaku nemost, svako gluvilo pretvara u čujnost, leči oduzete i kljaste, pokreće planine, smiruje oluje i pretvara vodu u vino. Entuzijazam logosaje jedno od najintenzivnijih mesta postojanja. 5 Nestani, čarolijo! To je oproštaj od obesmrćenja reči. Kada to Šekspir kaže u Buri, izlazi iz Raja Logosa. Bura je puna odbljesaka spasenja, ali samo odblj esaka, j er reči nemaju sjaj samostalne svetlosti. Svetlost je otupela. Ton postane siv, specifično i strahovito otupi. To je ton drugog dela Fausta i Kunst der Fuge, ali se nigde ne oseća bolje nego u Tao te đingu i u Betovenovim poslednjim kvartetima. Predahni, čarolijo znači da čovek anđele rajalogosa otpušta u miru. To je gotovo ometajući nedostatak zanosa, naročito posle usijanih mantri, posle potresnih uzbuđenja i uživanja koja sežu do kostiju, posle plamenog entuzij azma. Osnovni ton Betovenovih kvarteta je isti kao hor
staraca u Edipu na Kolonu, hor promukao i dubok, trošan i taman, to je šupalj glas u kome nema nikakve magije. Čarolija je prestala. O voje mesto intenzivnije čak i od malopredašnj eg. Ta bezbojnost od koje se ježi. Ako čovek ispravno živi, on raste u srazmeri svojih gubitaka. Odreći se. Odreći se i reči. Odreći se, kaže Lao Ce, ne znači ništa drugo do ostati ceo. Biti iskrivljen ne znači ništa drugo do postati prav. Biti prazan ne znači ništa drugo do postati ispunjen, biti rastrgnut ne znači ništa drugo nego se preporoditi. U tamnom tonu i ogoleloj bezbojnosti poznih dela ova je šuplja iskrivlj enost, ova je rastrgnuta šupljina tu stoji Edip kada kaže: Tek ako sam Ništa, onda sam Moć? Izgleda da se treba odreći i treba postati iskrivljen i prazan i rastrgnut i trošan i bezbojan i biti šupalj i siv. Tek onda sam Moć ako nisam Ništa? O, ništa lakše od toga, kaže Gete, ali od lakog ništa teže nije! U poznim delima to je gotovo bezglasno dubok i monoton bas, intenzivnij e mesto celokupnog postojanja čak i od rajalogosa. 6 Čuti to u izvođenju kvarteta i tako razumeti veoma je teško. Zašto? Jer su kvarteti obavezno književno obojeni kao Kunst der Fuge, Edip, Bura i ostala pozna dela koja se mogu javno prikazivati. Sasvim prirodno. Očito da ne bi bilo većeg skandala nego jednom prikazati a m o l kvartet u njegovoj bezbojnosti i užasnoj trošnosti, dronjavoj harmoniji i razbijenim zvukovima, gotovo nemim tonovima, prema istinskom sadržaju koji se u kvartetu i nalazi. Svima bi to bilo huljenje. A to bi i bilo. Jer nema takvog izvođača koji bi poznavao tako nezamislivu snagu bića poj ačani blizinom smrti u poznim delim a, kao što su to znali Betoven, Bah, Šekspir, Sofokle, Lao Ce. Nema ga, a ne može se ni zamisliti takav izvođač da ovde više nije reč uopšte o uživanju i iskričavim uzbuđenjima, o čaroliji i opseni. Čarolija je predahnula. Čovek živi u nikada nenadanoj slobodi, jer se oslobodio čak i najvišeg oblika magije. Odbacio ju je. U svakoj umetnosti, čak i u dubini najviše postoji malo kom edije, ma koliko bila mala. Sada je i ona nestala. Samo sam onda Moć, ako nisam Ništa? Ništa lakše od toga, ali od lakog ništa teže nije. Nema više omame i maske i parade. Svaki talog je sagoreo u biću koje je napeto konstatnim prisustvom smrti. Šta je preostalo? Pravo. To je pravo. O staloje i inače bilo smeće. Smeće i galama. To j e j edna vrsta tišine. Trebalo bi biti očaj an. Ali gde j e već očaj! Das Leere lernen, Leeres lernen? naučiti ono što je prazno, učiti prazninu? Schvveige still ćuti tiho. Oproštaj od čarolija. To je Kolon. Život nije šezdeset, osamdeset godina, nego večno postojanje i ne treba živeti tako da čovek na kraju bude uništen, nego tako da kad bi čak i hteo, nikad se ne bi mogao uništiti. Naučiti ono što je prazno, kao što kaže Gete. Održati samo ono što je pravo, kao što čine kvarteti. Predahni, čarolijo. Iskopneti i postati iskrivljen i odreći se. To je melanholija kasnih dela, koja je intenzivnije mesto čak i od Raja Logosa u celokupnom postojanju. 7 Opšte razumevanje izvanredno olakšava život. Prikazuje značajna područja postojanja. Razume se da su malo pretesna, ali su dobra baš za onoga ko ne želi da ode daleko, tek onako oko kuće, ponajviše koliko u dobru šetnju. Postoji zatim i nauka koja predstavlj anj e nastavlja i izvan poznatih područj a, ne preterano pouzdano i vanredno se praveći važnom, ali ipak. Tamo gde nauka zastane, umetnost dalj e nastavlj a. To j e mnogo divnij a i egzaktnij a karta, tu čovek retko doživljava razočarenje, ali je mnogo više prijatnih iznenađenja. Ali šta se događa onda ako čovek dospe na takvo mesto postojanja, gde pre njega još niko nije boravio? Jeste, šta se zbiva ako čovek čuje takve reči koje još niko nije čuo i niko nije izrekao i neizrecive su, ako vidi takve slike koje još niko nije video i koje se ne mogu naslikati i ima takve vizije i iskustva i takve snove i potrese koje niko ne poznaje i o kojima zalud piše i govori, i slika
ih, niko ne zna gde se nalaze i postoje li uopšte? Šta se zbiva ako čovek stigne na takvo mesto koje je na Ijudskoj karti nepoznato i ostane sam, savršeno bespomoćan i osamljen i sam? Tada od čoveka uzmiču čak i privrženici i počinju da sumnjaju i da se plaše. Toliko ga se plaše da ne smeju reći za njega da je jadan. Čak ni da je Iud. Ins Unbetretene, nicht zu betretende. Ins Unerbetete, nicht zu erbittende. Šta se zbiva ako čovek stupi tamo kuda je zabranjeno i šta se zbiva ako stupi tamo kuda se ne može stupiti? Kažu da je to smrt. Bela tama. Tamo živi tačno pored nje. Toliko pored nje da već vidi kao u susednu sobu. Odatle se već nešto čuje. Ne razume, ali ipak čuje. Gde se već može doviknuti. To je neumoljivo? Odande kuda je zabranjeno stupiti, navire hladnoća. Studena je to promaja, ali je tako neobična! Naježi se od nje, ali ga spopada takva vrelina da mu kosti počinju goreti. Rane? Trijumf? Radost? Pobeda? Razočarenje? Slom? Ništa. Život je tako stvoren da bilo koliko da je gorak, ma koliko da je uzburkan, ili mračan, bedan, ili prljav i zatrovan, u njemu postoji kap blagoslova, kap meda. Bez ove kapi slasti nije moguće živeti. Jedna jedina kap meda. Nema takvog podlog i pokvarenog i propalog i razvratnog čoveka u kome to ne postoji. A život nikada nije moguće toliko ukaljati da bi on izgubio ovu kap meda. Pretposlednj a kap meda u čovekovom životu jeste uživanje u ženskoj lep o ti. Pretposlednj a moć od koje nema odbrane. Poslednja je melanholija. Nemo i bolno uživanje nad neshvatljivom i nerazumljivom prolaznošću života. To je poslednja kap meda. Ta zagušljiva slast na pragu bele tame. M elanholija je poslednja kap prolaznosti, na karti postojanja, na granici nedokučivosti je poslednja stanica. To je ono mesto gde je stari Lao Ce još jednom i poslednji put viđen i prepoznat i gde je zamoljen da svoje znanje zapiše i gde je napisao Tao te đing. Za prikazivanje mesta postoj anj a ima samo j edan j edini način, a to j e reč. 8 Melanholija nije stvar raspoloženja, nije osećanje, nije psihičko stanje, nije bolest. Melanholija je krajnja stanica prolaznosti, poslednja, najzadnja kap meda života. To je krajnje uživanje i najzadnje saznanje. Ova slatka tuga je poslednja omama života i poslednji zanos čoveka, ovo je poslednja sigurnost i ovo je poslednja opasnost. Za opšte razumevanje strano i strahovito čudo, za nauku patološko čudo, za umetnost sakralno čudo. Ali za sve nedostižno čudo. Melanholija ima svoj jezik, najneizreciviji od svih jezika, svoje slikarstvo i muziku, koji se ponajmanje mogu naslikati i opisati od svakog slikarstva i muzike. Ima sopstvene vizije, sopstvene snove, potrese, sopstvenu osamu, bespomoćnost, strah, tajnu, poverenje, sopstvene rane i radosti i poraze. Ceo život zagnjuren u poslednju kap meda. Čovek zna da više nema, ovo je poslednje. To je pouzdana svest da je poslednje, to je melanholija. To je svest da nema više, u ovoj kapi se nalazi sve što je ostalo, to je melanholija. Izgleda da čak ni mučenje nikada nije bilo slade nego što je sada. Nikada nije bilo ovako primamljivo, tako beznadežno i uzaludno primamljivo a ipak tako potresno slatko. Gluvi skokovi i bezbojna pesma Betovenovih poslednjih kvarteta užasan je i poslednji napor. Još jedanput. Još jednom, pa nikad više. Nema više nikakve analogije s prethodnim. Ne može se upoređivati sa ranijim delima. Nema mnogo smisla. Ni onako niko neće razumeti i verovatno nikada niko neće razumeti. Nije to lepo, nije opsena i nema ničega što bi manje bilo uteha. Ali takva ga je navala prinude obuzela d aje morao poverovati kako nema ništa važnije nego to uraditi. Još ovo jedno. Još jednom i nikad više. Ne za nekoga ili za neke. Tek tako. Neka bude. Postojanje se može prikazati samo rečima. I brojka je reč, i boja je reč, i zvuk je reč. I slikarstvo i muzika su reč.
Sasvim precizno zna da bi ovako trebalo izraditi to raspoloženj e, ovako ga uobličiti, ovako završiti, ali ne radi tako. Iskrivljuje ga i preskače, tako da na kraju ostaju samo signali. Kakva praznina i pustoš! Tako je grčevito, trulo i šuplje kao deblo na Kolonu. Ko ga razume? Ja ne. Ja samo radim. Sigurno bih poludeo ako ne bih radio. Tek odjednom tresne u laganu i svečanu pesmu. Pa zar to nije ludost? Jeste. Najpre zderati s nje lepotu da bi treštala i kadje ogoljena, tek onda je dobra. U međuvremenu mu se javljaju groteskne vizije i mučno se ceri. Usred molitve vidi čudnog starca kako juri, pod pazuhom mu dva čaršava. Jedan tamnoljubičast, drugi narandžastocrven, a oba u dronjcima. Čuje da starac nešto viče, kao da kaže da ga sačeka. Čudan glas! Opisuje ga. Usred molitve. Vizija i običnost. Senilnost i infantilnost. Ničega se ne boji. Čak ni da usred molitve kočijaški psuje i da pljune u lice zaljubljene žene. Užas. Jednom kao da je bio čuo glas, veoma davno j edan j edini glas, i od kako ga je čuo, zna da se posle toga ništa novo ne može reći. Više ga nikakva nevolja ne može snaći. Ovaj glas ga je cepio protiv svakog neznanja i razočarenja, laži i nade, sanjarenja i avanture i čarolije, sna i želje i mudrosti i strasti. Kakvog smisla ima što je celog života negovao visoku lepotu i ukus, ozbiljnost i čist stil a sada pravi ovakve nezrele nestašluke? Smrvio je svoju celokupnu muzičku logiku. Stoji bespomoćno i razmišlja, ali se ne koleba i ne dvoumi. Radi dalje. 10
Vidljivo je to na slikama starog Sezana, postoji u drugom delu Fausta, u Tao te đingu, ali nigde toliko kao u poslednjim Betovenovim kvartetima. Kao da su sastavljeni iz parčadi koji ne pripadaju jedno drugom, čak su nabacani. Možda materijal nije hteo da se složi i starac ih je ipak prinudio da se nađu jedno pored drugog. Nasilno, nestrpljivo i uz strasnu žurbu. Na Sezanovim poznim platnima promiču raspomamlj ene i debele linije. Pukotine. Kao da je starac u svojoj nemotivisanoj srdžbi najpre lomio svoje slike i tako ih slikao. U Betovenovim kvartetima gomilaju se teme u svojoj nepovezanoj natrpanosti. Sve to, kao na Sezanovim slikama, izaziva utisak da je stara luda sada već zaista potpuno izgubila pamet i da hoće da skrpi na svaki način misli koje uopšte ne pripadaju jedna drugoj. Na svaki način, jeste, beleške i ideje, fragm ente iz korpe za otpatke, neprevrele ćefove. Glupo eksperimentisanje koje nema nikakve veze s umetnošću. Tek što nešto započne, odmah to napušta, udeva paradoksalne ideje s namerom da napetost kasnije doradi i razreši, ali sve ostavlja onako kakojeste i juri dalje. Ali i ne juri, pre će biti da besciljno i nepredvidljivo skače čas ovamo čas onamo, tako da u čoveku jedva da i bude šta drugo osim uznemirenosti i straha. Onaj ko ga sluša ne dolazi do daha i ne zna da li mu j e uvo odreklo poslušnost ili mu je um poremećen. (Been justed from your senses). Melanholija nije jednostavna. Uopšte nema složenijeg ni slojevitijeg stanja od melanholije u starosti. Čovek istovremeno doživljava sva razdoblja ne samo svog sadašnjeg života. Kao da su u pravu oni koji zastupaju selidbu duša. Prošle i sadašnje i buduće karme se gomilaju u melanholiji. Čovek simultano živi desetak sudbina koje jedva i pripadaju jedna drugoj, koje su različitog porekla, doba, zanimanja, rase, razvij enosti, temperamenta i odvijaju se istog časa i minuta i trena. Suludo bogatstvo i suluda složenost. Katkada se dve sudbine nadu jedna pored druge, jedna je tročetvrtinski andante u fism olu, druga alla breve con brio u gduru. Šta onda? Obe se istovrem eno oglašavaju. Kao mačija dreka. Da se poludi. Stari Sezan je bio egzaktan čovek. Nije ga mnogo brinulo ko ga koliko razume. Njemu je bilo važno da naslika ono štojeste, tačno onako kakojeste. Ako delovi ne pripadaju jedni drugima a stvari i vidno polje presecaju crne munje, onda to tako i treba prikazati da odgovara stvarnosti. Zgomilalo se deset ljudi i on vidi umesto deset Ijudi. Ni Betoven nije odbacivao stvarnost. Ako
postoji nagomilanost, onda ona postoji. Izgleda kao da je u suludoj brzini skrpljena od parčadi koji ne pripadaju jedni drugima. Nije o tome reč. Nikada on nije komponovao s toliko brižljivosti i prisustva duha. Ali takva stvarnost, tako nakrcana, izgleda tako razbijeno i između pojedinih delova sevaju ovakve brutalne crne munje. Sasvim heterogena materija, u njoj duše koje je bude i koje sujoš pospane, pametne i razvratne, zaljubljene i opijene, zločinci i fanatici, razbludni i pohotljivi i sve to istovremeno skriveno i neuhvatljivo. Postoje vremena kada izgleda kao da gomilanje odbacuje materiju celokupnog ljudskog postojanja. Ali nije. Ono što odbaci u tome je upravo neobično što svaki deo, odnosno svaka karma i svaka sudbina posebno ima svoj lični odnos i svaka je toliko najosetljivije dodirnuta i zainteresovana svojom sopstvenom ličnošću da je greška isključena. To nije nešto uopšteno. Ovde je uvek faktički o tome reč. Pa još i više. Ovde je sve istinski i faktički on sam. Ako je paradoks, onda jeste paradoks. Ako izgleda da su zgomilane beleške, onda tako izgleda. Ako izaziva strah, onda izaziva. Kao da je polom ljen? Nepovezan? Ipak je tako. 11 Hor staraca na Kolonu kaže: Užasno, stari, sve davne patnje probuditi iz sna! Za stanje melanholij e j e karakteristično što je dvojno. Naravno, nema nikakve veze sa šizoidnošću, jer nema nikakve veze s patologijom. M elanholija je poslednji blagoslov ljudskog života. Čovek u melanholiji neprekidno je bar u duploj situaciji i to objašnjava ono što treba da nazovemo čujnošću. Čujnost se nekada nalazi u kompoziciji dela. To je slučaj kvarteta u am olu, u Tao te đingu, u Edipu na Kolonu i u Faustu. Drugde u umetnosti probija više glasova, kao u Buri, ili u Kunst derFuge, ili kod Platona i Tolstoja i kada god probije, svaki put se dogodi da se obori celokupna egzistencija dela. Osnovni stepen, na koji se čuje pozno delo, obično je hor staraca na Kolonu, kolebljiv i bezbojan, promukao i monoton bas. Izgleda da je to ona osetljivost i naštimovanost koja je pogodna da obuhvati neizmerno moćniju snagu nego što je ljudska. Na ovom stepenu se čuje neki sablasno čist i oštro presečen glas. Katkada tek kao jedan udar. Katkada pod velom. Ako je udar, onda celo delo počinje da se ljulja. Ako je veo, čovek se prestravi, j er oseća da delo tone u veo. U drugom delu Fausta ovi se glasovi probijaju u velikom broju. U Buri je prvi pokretač Arijel a na pozornici se pojavljuju Ceres i Iris i vile i harpije i nemani. Ovi glasovi su vampiri, vile, kamenovi, ribe. Glas u Edipu na Kolonu prožima srazmerno sve ćelije utkane u delo. Izgleda kao da je ceo Edip čujnost i kao da ceo Edip negde nematerijalno lebdi u vazduhu. U a m o l kvartetu situacijaje sasvim neobična. Postoje jedinstveni i dugački delovi, naročito spori stavovi, koji stranu muziku koja dopire s nezam islivom koncentracijom prevode na jezik ljudske muzike. Od tona do tona, precizno od takta do takta, svaki akcenat, pojačanje, slabljenje, erupciju, b u jan je preinstrumentalizuje na jezik naše zemljske muzike. Sličnog ostvarenja nema u ljudskom svetu. Betoven je u ovo vreme već bio potpuno gluv i tako nije znao, nije mogao znati kakve glasove čuje. Tumačio ih je kao ljudske. Da još nije bio gluv, ovi glasovi bi mu sigurno razorili uvo. To nema nikakve veze s halucinacijom. Nije reč o viziji i snu i imaginaciji. To je očitovanje stvarnosti koja je neizmerno moćnija od čoveka. Das strakere Dasein, kaO što kaže Rilke: ako bismo u nju mogli potpuno prestupiti, naše biće bi se istopilo. I ako je već reč o snovima i halucinacijama i opseni i čaroliji, nema sumnje da je naš život čarolija, to je opsena i san i halucinacij a. We are such stuff as dreams are made of, kako Šekspir kaže u Buri: od one smo građe od koje je san. And our little life is rounded with a sleep. Jadni naš mali život pluta na sred okeana sna. Ovaj san u kome ovde živimo, to je naš sadašnji život i na ovo biće sna mi čujemo
stvarnost. Čaroliji je kraj. ,,Now my charms are all overthrown” (moja je čar isčilela). „This rough magie I heere abjure” (danas poričem ovu grubu magiju). Čarolija je najveća i od nje je veća samo stvarnost. I nije problem opsena, zemno bivstvo, ono ovde, ne privid, ne sudbina, ne slučajnost, život, ljubav, zanos, noć, tajna, kob, strast, ne! Problem je upravo prosto moćno bivstvo, druga strana, svetlost, stvarnost. To je teško. To je lako. O, ništa lakše od toga i od lakog ništa teže nije. 12 Ako je umetnik domašio insturmentalizaciju kojom može da preuzme p ra v u stvarnost, njegov posaoje okončan. Ne dom ašije svaki umetnik. Malo ih je , Sofokle, Gete, Rilke, Betoven, Tolstoj, Šekspir, Bah, nekoiika filozofa, Platon, Heraklit, Lao Ce. Domašili su je na kraju svog života i onda već znaju šta bi trebalo da učine. Znaju i s ovim znanjem neophodan bi im bio potpuno nov život kako bi i ostvarili ono što znaju. Stari Tolstoj u dnevniku i pismima pisanim na samom kraju života neljudski pati. Već zna. Šta? Zna ono što i Edip, da je ovaj život ovde mračna i krvava sramota. Spasao je poslednju kap meda i poslednji blagoslov i dom ašio znanje o istinskom životu i stvarnosti. U ruci mu je a osamdeset mu je godina. Šta ume od toga da ostvari? Da li da pokuša sebe da promeni da bi postao istinski? Da li da objavljuje istinski život? Kao stari Platon koji je isto kao i stari Tolstoj domašio znanje i kad ga je domašio, imao je osamdeset godina. Kao Gete. Kao Lao Ce. Već čuje glasove istinskog bivstva iz prave stvarnosti i sada bi trebalo da načini, ne delo, nego čoveka. Trebalo bi da načini istinskog čoveka i istinski život i trebalo bi da pristupi preobražavanju sveta i celo čovečanstvo bi trebalo naučiti na koji način se to može učiniti. Šta da radi? Da i dalje radi? Da i dalje živi u razvratu rada? Kao Sezan koji je rekao da hoće da umre dok slika. Stari Mikelandelo kleše skulpturu i napuštaje. Započinje drugu. I nju napušta. Betoven celokupnu stvarnost instrumentalizuje na ljudsku muziku. Rilke govori o moći bivstva anđela. Sofokle pita: da li sam samo onda Moć ako nisam Ništa? To je melanholija poznih dela. Zadobiti znanje i ne moći ga koristiti. Do sada je bio slep, ali sada, kao Edip, vidi jasno. „Sada već vidim jasno.” Izvan opsene je. Predahni, čarolijo. „Iščašen iz svog smisla” (been justled from your senses). Pohaban i posiveo, ali nikad nije imao takve moći kao ovakav prazan i razglobljen. Više se ničega ne plaši, jer se nalazi neposredno pred neumoljivom kapijom. U međuvremenu je život potrošen. Nema vremena za veću polovinu dela. Treba ići. Sada! Baš sada! Po rečima starog Tolstoj a j asno se vidi da on nije tako shvatio stvar. V ero v ao je da mora tražiti pravi život i kad ga nađe, treba da ga preda ljudima. Ljudima, jeste, svakome bez izuzetka. Da je mogao znati, ako ga nađe, nikom e ga ne može predati! Da je znao! Jer njemu nije bio potreban, njemu, Tolstoju, nego njima, ljudima, svakome od njih! Nije ga pribavljao za sebe. I sada mu ostaje u ruci. Toje melanholija poznih dela. Nikome ih ne može predati. Nikome, nikome na celom svetu. To je Kolon, predivno mesto sveta. Jadan, gladak, neživopisan, gotovo prazan prostor, bez lepote, bez slasti, nemilosrdno trezven i jednostavan.
Pitija 1 Apokaliptična poplava užasa koju je istorijsko čovečanstvo preživelo to k o m tri hiljade godina, nije bila besmislena. Treba patiti, to je sigurno. Ionako je uvek samo reč o tome vredi li ili ne vredi. Na pragu, danas, već se vidi da je vredelo. Na pragu, danas, u doba nezamislivog pojačavanja užasa i njegove gotovo uništavajuće zgusnutosti, mnoštvo ljudi je već našlo smisao patnje. Ne tako što su izrekli neku čarobnu reč i na njoj izgradili učenje o spasenju. Učenje o
spasenju, hvala lepo, mi ne bismo više. Ako istorijski užasi i nisu valjali, u svakom slučaju bili su dobri da se neopozivo razočaramo u učenje o spasenju. Pojavili su se prvi obrisi sakralnog subjekta. Jedini lek protiv istorijskih užasa jeste čovek koji je jači od svakog užasa. Ne učenje. Ponajmanje učenje o spasenju, odnosni univerzalni recept, program, plan i generalno spasenje. Posle svega što smo preživeli, ako bi neko nešto od ovoga još hteo da uzme za ozbiljno, bio bi prinuđen a zauzme mesto na granici kretenizm a i svesne prevare sveta koja zadire u okorelu zlonamernost. Smisao patnje jeste da treba živeti kao čovek koji može da izdrži ovaj užas. A takav čovek postoji. Takav nivo postojanja, takvo znanje i takav smisao, takva razm era, takva mera je postala moguća i vidljiva i ostvariva, koja je viša moć od svakog istorijskog užasa. To je sakralni subjekt. Blagoslovena kap koja je istisnuta iz hiljadugodišnjih muka. Smisao apokaliptičnih patnji. Ona zbog koga je vredelo sve to uraditi. Kao što se kaže, sudbina nije tako dobro vaspitan gospodin, kao biskup od Kenterberija. I kada operiše po svemu sudeći veoma retko primenjuje anesteziju. O toj činjenici neprekidno treba voditi računa. Mi smo danas, u našem veku, imali prilike da iskusimo šta znače operacije vršene bez injekcije. A po bolovima operacije mogli smo da zaključimo o njenoj težini i značaju. Treba patiti, to je sigurno. Samo je reč o tome vredi li ili ne vredi. Na pragu, danas je već vidljivo da je vredelo. Takav način i nivo postojanja, takvo znanje, takav smisao, takva razmera i mera su postali mogući i ostvarljivi, koja je viša moć od svakog istorijskog užasa. 2 Sakralni subjekt, ukoliko se to može videti po njegovim prvim crtama, gotovoje ujednakoj razmeri arhačino apokaliptičan i u potrazi za spasom. On je u svom biću stopio tri velika svetska razdoblja, zlatno doba, istoriju i iskupljenje. Zato je sakralan, zato je dijaboličan i zato je ljudski. Đavolski je pametan, magično grešan i jevandeoski čist. U njemu nema ništa od pokvarenog, sladunjavog i srozanog hrišćanstva. Ali niko od njega ne zna bolje da je anima naturaliter christiana. Zato u njemu nema ničega od scijentičnog stručnjaka, niti od teroriste morala. Od doba Napoleona političari pipkaju prema njemu. Eksperimentišu magijskim metodama, ali ni jedan od njih nije uspeo da uz arhaično i apokaliptično postojanje domaši i treće, spasenje. Bez Jevanđelja, pak, ne može se načiniti ni jedan jedini korak. Sve ostaje ljudsko i đavolsko, a da nije moglo postati sakralno. Zato prva pojava novog ljudskog obličja nije Napoleon, nego Gete. Osamnaesti vek je uveravao da ovaj čovek mora da bude enciklopedista. Devetnaesti v ek je dugo mislio da on mora biti naučnik. Potom revolucionar. Danas već znamo da je on i naučnik, i re volucionar, i osvajač, i pesnik, i filozof, i svetac. Biće takvih razmera koje smo poslednji put videli kod Empedokla. Međutim, Empedokle je potpuno arhaičan čovek koji ne razume istoriju i bori se s njom. Sakralnodijaboličan čovek ume da sjedini kolosalne razmere Lao Cea i Enoha i Orfeja s dem onskom glađu istorijskog čoveka i sa čistotom znanja anđela. Ovaj čovek se trenutno nalazi na području umetnosti i filozofije. Izaziva prilično veliku zbunjenost. Ne zna se šta učiniti s njim. Ako je slikar, on prestupa u muziku i poeziju, ako je mislilac, dopola je pesnik, dopola naučnik, ako piše muziku, naizgled je filozof. U vekje pomalo prorok i lekar, mag i luda. I kako je neobičan. Njegova tajna ipak nije u onome što radi, nego u onome kako postoji. Jedna vrsta posvećenosti. Kao blagotvorno prisustvo užasne moći, okean, kada se smeši i tajfun koji miluje. U prvom trenutku on kao da je bezbožnik. Iako je u svakom slučaju jakovljevska priroda, on se bori s anđelim a da bi video Boga. Što su veći kolektivna beda i dril i teror, on se sve brže i svesnije razvija i postaje sve jači. Na kraju, treba da bude zahvalan nasilju, jer ga ono čvršće utemeljuje. Neće ustuknuti od proročanstava, isto tako ni od matematike, kulta i mistike, a u svemu želi da bude egzaktan. Granice postojanjaje pomerio u nedogled. Nema mesta gde se ne
bi osećao pozvanim. Za sve je zainteresovan. Zato izgleda kao da je smeša deteta, mudraca i lude. Ništa mu nije više strano od povlačenja, kompromisa, plena i nasilja. 3 Živeti na onoj razini na kojoj čovek stvara ili misli, za sada je veoma teško. U svakom slučaju mora da bane nešto nepredvidljivo da bi čovek stvarno mogao da živi na onoj visini na kojoj umetnik stvara, pesnik, mislilac piše. Jeste, nešto neočekivano mora da provali da se ostvari ono što on misli, da draga i visoka moć napisanog prigrli uza se život i snaga mišljenja da ozari i prosvetli život. Kako bi divno bilo živeti na onom nivou na kojem čovek piše! I kakva je to razočaravajuća bespomoćnost kad čovek tresne s neba razm išlj anj a i to ne sedam puta dnevno, nego sedamdeset i sedam puta i zna da mora da umre ovakav kljoknut i bespomoćan i oslabljen, a ne u onoj divoti u kojoj razmišlja. Čovek neprekidno zaostaje iza stvarnosti svog života, iza stvarnosti svog razmišlj anj a. Ma koliko da se trudi, dahće i spotiče se, posrne i na kraju se zaguši i ne može dalje. Čovekov život kaska za njegovom umetnošću, bez i najmanje nade da bi je jednom mogao sustići. Ovde nije reč o drami idealnog i realnog. Ovde je reč o dve faktički date realnosti, ovako: o dve realnosti koje su u svakom trenutku date i prisutne, odnosno o istrošenoj dvostrukosti, gde se jedna od realnosti j avlj a za oktavu viša od druge, a druga gotovo da zamire od toga što je niža i što ne može da se uzdigne. Ali, čovekje razrešio dramu dve realnosti. Zna da je veoma teško živeti na onoj razini na kojoj razmišlja. U svakom slučaju mora da bane nešto nepredvidivo da bi zaista mogao da živi u onom carstvu i lepoti u kojem razmišlja. Međutim, nepredvidivo i neočekivano se u svakom trenutku tu i nalazi. Taj prodor neprekidno traje. To je potresnost. Toje pomoć. T oje ono treće u dve realnosti, ostvarenje kada se život može uzdići do razm išljanja. Kada se čovek faktički ostvaruj e. Čovekovo biće ne zauzima dve, nego tri ravni. Život je troglasan. M etafizičari kažu da je čovek telo i duša i duh. Zbog toga postojanje ima tri perioda, zlatno doba, apokalipsu i iskupljenje. Zbog toga čovek živi u tri sveta, u sakralnom, u dijaboličnom i ljudskom svetu. Nebo, zemlja i podzemni svet. Dva su fragment. Tri su kosmičko i univerzalno j edinstvo. Drama se razrešava u svetu troglasnosti. Pomoć. Potresnost. Ona treća stvarnost koja je neprekidno ovde, koja je nepredvidiva, nepredvidiva ali je ovde. Čovekuje veoma teško da živi na nivou na kojem razmišlja. Ali čovek treba da živi na onom nivou na kojem razmišlj a, j er i inače, i onako svako živi tačno u milimetar na onom nivou na kome razmišlja i razmišlja na onom nivou na kojem
Mora se primiti k znanju činjenica pojave sakralnodij aboličnog čoveka. Ovo biće govori i dela u stotinu znakova, ali iznad svega i pre svega: postoji. Danas je već neophodna namerana kratkovidost pa da neko ovog čoveka ne vidi kako se sve češće i u svesnijem i odvažnijem obliku pojavljuje u poeziji, muzici, slikarstvu, filozofiji. Stvarnost je agilna, ko je započeo da stvara svet prema svojoj slici, i nad apokaliptičnim silama istorije zadobiće moć. M eđutim , ono o čemu je u ovom trenutku reč nij e sakralni subj ekt, nego žena koj a nj emu odgovara. Kaže se, žena bi se prodala i đavolu, ali nij e sklona da odstupi od svoj e lepote ni za mrvicu. To j e tako i sasvim je ispravno. Čar ženske lepote, m eđutim , razume samo onaj ko zna da je bar njena polovina rezultat saveza s đavolom. Ne kao da bi bilo ko mogao imati ili ima bilo kakav prigovor protiv toga, izuzev puritanaca. U svakoj ženskoj lepoti ima nešto đavolsko, zbog toga toliko deluje na nas i zbog toga se ne umemo odbraniti od nje i zbog toga su se i andeli pobunili i
zaljubili u čovekove kćeri. Moramo znati da smo u neprekidnom dodiru s podzemnim svetom i ni za trenutak ne bismo mogli živeti bez pakla. Zenska magija lepote potpuno odgovara dijaboličkim strastim a muškarca i oboje su misterija koju sjajno shvatamo, a da je nismo ra zumeli. I to je u redu, jer ništa nije važnije nego da čovek bude u stalnoj vezi s nerazumljivim. O demonskoj prirodi ženske lepote potpuno su neobaveštene naročito samo žene, koje to i ne razumeju. Postoje čak i takve žene koje zbog ove magije imaju grižu savesti, magija lepote je izgubila meru. To je neoprostivo. S pojavom sakralnog subjekta mera je ponovo uspostavlj ena i zabuna na celoj liniji više nije moguća. Kao što muškarac svoje paklene strasti kontrapunktira eteričnim smislom i oboje održava skupa svojom ljudskom suštinom, i žena je prisiljena da svoju dijaboličku leptou kontrapunktira anđeoskom naravi i da je održava u ravnoteži sa svojom suštinom žene na zemlji. Na ovaj način žena može da bude slobodnija đavolica, j er j e dublje anđeo i isključivije žena. Rascvalo telo čija je tajna nevino srce. Beme kaže da je prvi čovek bio androgin. Muškarac i žena u jednom licu. Stvaralačka polna moć nije bila raspolućena. Ali muško biće prvog čoveka nije dopunjavala Eva, današnja žena, ta žena je bila Sofija, kao što Beme piše: „Devica nije stvorena i nije rođena i večna je: mudrost i kopija Boga.” Na drugom mestu: „Sofija je mudrost Boga i večita devica, nije žena, nego neukaljano i čisto biće, kopija boga.” Čovekovim sagrešenjem stvaralačka moć je raspolućena. „Adam je izgubio Devicu i dobio ženu... a Devica ga čeka da se preporodi i da ga opet primi.” Ove reči se ne mogu uzeti dovoljno ozbiljno. Ono o čemu ovde govori Beme, toliko je intenzivno i sažeto korektno, toliko je žarko aktuelno u svakom trenutku bitka, da ko to ne vidi i ne doživljava, on mora da je nesvestan istine pravog postojanja. U tome što Beme kaže nije važno što Eva, žena nije izvorno čovekova polovina i primordijalna dopuna stvaralačke p o ln e moći muškog bića, nego što je loša kopij a izvornog i njegova iskvarena kopija. Nije važno ako stvari i stoje tako. U Bemeovim rečima važno je biće Sofije, to je najvažnija vizija i otkriće celokupne istoije sveta. A Sofija nije neka malokrvna mentalna sablast. Sofija je mudrost i kopija Boga. Večna devica. Živo blistavilo. Neizreciva čarolija. Ćarobni sjaj mudrosti Boga, prema kojem je i sam Stvoritelj bespomoćan. I pošto je i on sam njoj izložen, može samo jedno, da se u nju zaljubi. Sofija je žena u koju je Bog zaljubljen. Ona je u živom obličju nepodnošljivo čarobno ogledalo svih elementarnih strasti stvaranja, otelotvorena stvarnost svih tajnih magija stvaranja. Sofija nije rođena. Nije stvorena, Sofija kao kvintesencija magičnog stvaranja dela, u je d n o m trenutku, neočekivano i nezamislivo, zablistala je i sa suludom čarolijom odjednom je bila tu na zaprepašćenje Stvoritelja. Kakav potres! Sofija je ta devica, to nestvoreno i nerođeno biće, mudrost, čistota, osmeh čarolije stvaranja, nezamislivo toplo i neshvatljivo uzbuđenje i blještavi nemir kojeg se ne možemo zasititi, kojeg se ne možemo nagledati ni s uplašenim zanosom napipati. Kao da to nije moguće i kao da nije nedopuštena opsena. Zabranjeno je ludilo i slepo pretrivanje i jedina mogućnost je da se od njenog bića žedno pije i pije. 6 Ko je Bemeovu Sofiju ma i za trenutak doživeo, zna da biti muškarac ne znači ništa drugo do biti žedan mudrosti Boga, što i nije ništa drugo do neprekidne zaljubljenosti u Sofiju, odnosno u svaku ženu bez izuzetka. Što se ova ljubav faktički ne može živeti, posledica je pokvarenosti sveta. Suština svakog muškarca i pečat njegove suštine jeste žeđ za Sofijinim smeškom, za smeškom kojim je zavoleo celokupnu veličnu Boga i u njemu se beskrajna moć preobratila u bezgraničnu lepotu. Pre nego što se Sofija pojavila kao čarolija iz magije Boga, a da se nije
rodila, a da nije stvorena, Stvoritelj je bio Jedno. Medutim, imaginacija je otelotvorena u stvaralačkoj traumi. To je bilo nepredvidivo. To otelotvorenj e j e Sofija. Međutim, njenom pojavom magična moć stvaranja nije prekinuta. Katastrofa raspolućenosti nije doživela krah. Rezultat je bio nezamisliv. Postojanje se udvojilo. Temperatura se odjeđnom udvostručila. Pojava kolosalnog lica i slike i bića, u kojem je stvaralačka moć raspolućena, nije snizila magični žar stvaranja, nego je njegovu intenzivnost baš udvostručila. Zato onaj ko govori da udvostručenj e stvaralačke moći vodi u nesvest, taj greši. Dvostrukost j e dovela do nepredvidivog pojačanja zanosa stvaralačke moći. Obrazac postojanja u našem svetu je istovetan, čak ako se on očituje i sasvim zastrt velom, meren prema našoj prirodi i našim proprocijama, ali još uvek dovoljno snažan da bude središte celokupnog bića. Naročito u sadašnjem trenutku kada nastaju prve konture sakralnog subjekta i novi muškarac već je počeo da nazire odgovarajuću ženu u apokalipsi istorije. O nezamislivoj moći ljubavi danas se mnogo govori, naročito u psihologiji. Ali se još uvek ne govori dovoljno. Pojedinci vele da se preuveličava značaj erosa. V erovatnoje nemoguće preuveličati značaj erosa. Govori se i o veoma staroj misli koja razdvaja eros i agape. Bez trošenja naročito mnogo reči na sporedna objašnjenja, kratko bi se moglo reći da se ovde javlja problem crvenog i plavog. Crveno nije ništa drugo do eros, dijabolička strast i čar pribavljena prodajom duše đavolu, a plavo je plava ljubav, zanos nebesko plave boje. Grci su stepen ovoga entuzijazma nazivali filo zofija, ljubav prema sofiji. Između crvenog i plavog postoji elementarna razlika, to dobro znamo. Ali nije rođen niko ko bi ih u samom sebi razdvojio, a takav se neće ni roditi. Smisao razlikovanja, pak, nije u tome. Čak ni u tome što današnji svet, navodno, fizičku strast želi da uravnoteži duhovnom. Zahtev nije protivteža, nego pojačavanje. Agape se zbog toga j ače j avlj a da bi eros postao još crveniji. Podzemnoj strasti sakralnog subjekta čar azurne Sofije odgovara ženi. Trijum falnom smislu muškarca crvena čar žene. Muškom plavom žensko crveno, muškom crvenom žensko plavo. To pripada povećanju nivoa postojanja, njegove nove mere, proporcije. Telesno nije više nejako u duhovnom biću, nego je upravo na višoj napetosti. Sofija nije bestelsna. Sofija je samo žena i upravo zbog toga samo telo. Jedna njena polovina je dobila čar iz pakla, druga polovina je osmeh blistavog plavetnila mudrosti. To je crvenoplava sakralno dijabolička žena. I konačno, u ovom slučaju nije reč o dve, nego o tri stvari. Nikada ne treba zaboravljati da je biće jedinstvo tela, duše i duha. I ljubav je trojna, nije samo eros, nije samo agape, nego je i seks. S pojavom Sofije udvostručenj e postojanja pojačalo je stvaralačku traumu do stvaralačkog zanosa. Plava strast poj ačava crvenu, crvena plavu. Svet j e tako načinj en da se tamo gde se napetost suprotnosti pojavljuje ne javlja nesvest u biću, nego potencirani entuzijazam. 8 Danas, faktički živa figura Sofije mogla bi se zvati Pitija. Ne zbog toga što raspolaže naročitim proročkim darom. Proricanje u ovom trenutku nije bitno, a možda nikada i nije bilo, naročito za one koje ne interesuje budućnost, j er znaju da će se i tada dogoditi tačno ono što se juče dogodilo i što se večito događa. Nije važno šta Pitija kaže o onome šta će biti, nego šta zna o onome što jeste. Pitija je bila Apolonova sveštenica u Delfima. Nedaleko od svetilišta je sedela na tronošcu iznad pećine iz čije dubine kuljaju isparenja, a omamljena Pitija govori reči koje razumeju samo
posvećeni. Pitijino znanje se može domašiti rečju „dodir”. O naje u dodiru sa silama. Ona je dotaknuta. D otaknuta je osećanjima i opažanjima i smislom. Ona ima osetljivosti da razume sile. To je u njoj vrednost. Reč „dodir” govori da Pitija dostiže Apolona, Apolon dodiruje Pitiju. Pitija je dotaknuta, ona je u dodiru s visokim postojanjem . Dodir doticaj osetljivost dodirivanje osećaj smisao opažanja vrednost. Toje carstvo Pitije žene. To je njeno isključivo znanje. Ona je dovoljno osetljiva da bude u dodiru sa smislom. To nije privilegija Pitijeduše. To je znanje te la d u še d u h a Pitije. Telo, to naj dragocenij e sredstvo, ne može se preskočiti. Ona je u dodiru telom. Telo joj dodiruju. Telo je opažanje i osetljivost. 9 Naša osteljivost je u prvom redu osetljivost za jezik. To je ljudska rečjezik. Pitija zna jezike bez reči. Ne sam ojezik očiju, pokreta, ne samo jezik prećutanih osećanja. Pitija zna jezik životinja, naročito ptica. Poznaje jezik svetlosti zvezda, šuma mora, šumora šuma, treperenje plamena, mirisa cvetova. Govori let orla, govore zvezde, talasi mora, krošnja hrasta. U Dodoni su bile žene koje su predskazivale po šuštanju Zevsovog drveća, ali ovde opet nije važno šta su proricale, nego što su govorile ono štojeste. Pitija zna da u pristrancima brda postoji mesto gde se uveče lagano spušta hladovit vazduh s visokih planina i ako se čovek postrance okrene pravcu strujanja, može čuti šta veli vetar. On govori neobično duge reči, s akcentima koji se jedva podižu i spuštaju, za tren prekida govor i ponovo ga nastavlja. Govor se ne može prevesti, ali i nema potrebe za prevođenjem, jer je po sebi savršen smisao. Stvar čulnosti. Ona je dotaknuta. Ako siđe do reke, na je d n o m mestu voda izgleda kao da ključa. Vrtlog navire iz dubine i govori. U tom govoru je mnogo glasova š, katkada r i 1, i ovim prostim j ezikom govori ono što se drugačije nikako ne može izreći. Tako govori let golubova na plavom nebu u letnje jutro kada izvode svoj let, kruže u visini i kada se okreću, a sunčevi zraci se odbijaju od njihovih krila. Tako govori plima na moru, u sanjivom ritmu dubokog disanja, gotovo spavajući, o tajni okeana i tako trepetom govore noću zvezde o beskrajnim svetovima. Ona je dotaknuta. Čuje kada pljusak pada po jezeru i kapi kiše šljapkaju po vodi kao vilinska deca. Sve je to stvar čulnosti. Oseća ako neko u daljini pomisli na nju, čak i k o je pomislio, čak i štaje pomislio. Oseća akoje viša sila dodirne svojom mišlju. Oseća vrelo hujanje bestelesnog zračenja, koje je istovremeno i hladovito, a liči na svetlost zvezda i na nadahnuće, istovremeno počinje da plamti od njega i da pada u zanos. 10
Pitija se od svih ljudi razlikuje po tome što je ona u dodiru sa znanjem koje smo zaboravili, ali koje je nezaboravno. Zapreteno, ali nije pokopano. Sa znanjem od kojeg se neprekidno udaljavamo i oko kojeg neprekidno kružim o. Ona je u dodiru s njim i ona jedina zna da ono što mi nazivamo opažanjem i što je jedina veza među nama i jedina između sveta i nas, i nije ništa drugo do izbledela kopij a izvornog neposrednog znanja. Negda je postojalo više i savršenije znanje od ovog, znanje koje nije imalo potrebe da ga vide i čuju i dodirnu, i više smo znali. Izvorno smo sve znali neposredno i neposredno smo živeli zajedno s celokupnom stvarnošću. T oje bilo postojanje kada su Adam i Sofija bili jedno, prvo biće androgin. „Mlad si i nevin kao što je Adam bio, oboje istovremeno”, piše Beme. „Adam je istovremeno mlad i nevin, savršena slika Boga. N osioje u sebi obe tinkture, vatru i svetlost.” Naravno, vatra označava crvenog erosa, svetlost je nebesko plavi agape. Pitij a j e j edino biće koje poseduje nezaboravno znanje da smo izvorno bili androginska bića i da smo neposredno živeli zajedno s vaseljenom i da smo večita androginska bića i da živimo zajedno s vaseljenom.
Umesto izgubljenog neposrednog znanja nastalo je ono što mi nazivamo čulnim iskustvom. Čovek zato vidi jer je slep i zato čuje jer je gluv. Kušanje je posledica neznanja kušanja. Ono što nazivamo čulnom delatnošću, to je zamrlost čula. Sve sam zaborav i udaljenost i pokopanost. Ceo ovaj naš život nastao je na mestu izgubljenog pravog postojanja. Zakopani smo duboko, duboko, zaboravljeni u bezgraničnoj svetlosti. Ali već znamo da je svet tako načinjen da tamo gde se suprotnost pokida, tu se snaga postojanja ne slama, nego se upravo pojačava. Na početku početka, kada je „razdvojeno nebo od zemlje”, odnosno kada su razdvoj eni muško i žensko, raspolućena stvaralačka polna moć, to j e udvostručilo moć bića. To je onaj trenutak kada se pojavila Sofija, a da nije rođena i da nije stvorena. To je trenutak rađanja ljubavi. To je zlatni trenutak stvaranja sveta. U ovom trenutku trauma stvaranja pretvorila se u blistavi zanos stvaranja. Crveni eros ne umanjuje plavi agape, nego mu udvaja snagu. Telo ne potkopava snagu duha, nego je potencira. I zato znamo da kada smo izgubili izvorno znanje i umesto njega dobili čula, to ne znači slabljenje, nego pojačavanje. V idje jedna vrsta slepila, ali slepilo čula je pojačan vid. Gluvilo uva je potenciran sluh. Čulno iskustvo je umnoženo znanje. Toje ono što Pitija zna. To je ono što je u Pitiji čulo, dodir, smisao, osećaj, osetljivost. Više od neposrednog znanja. 11 Za nas je Pitija u sadašnjem trenutku istorije prisutnost Sofije. Nije učenje, nije nauk o spasenju, nije častoljublje, nije vladanje svetom, nije religija. U snazi tigra B ogje stostruko prisutan. Pitija je tamno ogledalo Sofije, the charm of the dark, čarolija noći. Splendour vvithout rays, the shining shadovv. Blistava senka. Ali znamo da j e raspolućivanj em stvaralačke polne moći nastao ljubavni zanos, nezamislivo pojačavanje postojanja. Tamno ogledalo, čarolija noći, što je ženska lepota, nije slabija od prethodne, nego je upravo dvostruko jača. Ovakva noć nam se smeši iz ženske lepote, ono neznanje koje je pojačano znanje, slepilo koje je potenciran vid. Biti osetljiv. Više j e nego znanj e. 12 Sakralnodijabolički čovek govori i dela stotinama znakova i danas je već potrebna namerna kratkovidost pa da se ne primeti sve češće pojavljivanje ovakovog čoveka. Ženski pandan ovog sakralnog subjekta jeste Sofija. Danas ova Sofija živi među nama u figuri Pitije. Pitija je sakralnodijabolička žena koja nije ništa drugo do otelotvorenj e magične čarolije, dodirnuta stvaralačkom moći, najviše znanje, u vlasti zanosa čulnog iskustva. U udvojenoj čaroliji entuzijazma ljubav je strast uspostavlj anj a izvornog j edinstva. Svaka ljubav u sebi samoj vri ovim izvornim jedinstvom. Onoga koga je izgubila, odnosno koga ne može da izgubi, koji je ona sama. Svi smo androginska bića. Mlad i nevin, kaže Beme, kao što je bio Adam, oboje skupa. To danas već zna i psihologija. Paradoks ljubavi je što to oboje znaju a izgleda kao opsena da ih je dvoje, odnosno da su jedno pa ipak dvoje. U ovoj zabuni tako se bezgranično pojačava postojanje što je ranije za oboje bilo nezamislivo. Ukoliko sam muškarac, ja sam duh i stvaralačka moć ukoliko sam žena, ja sam duša i dodirnuta sam a oboje sam u ovom telu u kojem mogu da ostvarim duhovnu nebesko plavu snagu stvaralačke moći i crvenu vatru dodirnutosti. Sakralni subjekt je androginsko biće koje je zaljubljeno u izvornu ženu, u Devicu, u Sofiju i time u sebi samom priziva izvornog čoveka. Ovo znanje je ono što smo zaboravili, ali koje je nezaboravno. Čovek u samom sebi podzemnom strašću žene potencira kristalni smisao, đavolsku žudnju za uživanjem nevinom mesečevom ćudi i uranski duh rascvalim telom. Tako pojačava u sebi znanje i tako mu biće postaje sve intenzivnije. Tako priziva zanos magične čarolije, kako bi se u ovoj vatri, stvorivši izvorno jedinstvo, mogao roditi feniks, ptica duha i duše koja je večna. Sofija se nalazi u sakralnom
subjektu, kao što Pitija nosi u sebi sakralni subjekt. Tačka ključanja njihovog postojanja u sadašnjem trenutku istorije nije nauka, nije umetnost, nije religija, nisu učenja, naročito nisu učenja o spasenju, nije vladanje svetom . Čovek spolja čini samo ono što je unutra propustio, kaže SenM arten. Nauka, umetnost, vladavina, učenja znaci su propuštanja unutrašnjeg pos tojanja. Tačka ključanja našeg postojanja je što smo opet primili k znanju svoje primordijalno androginsko biće. Zbog toga se ponovo mnogo govori o nezamislivoj moći ljubavi, tako mnogo, ali još uvek nedovoljno. Sofija je otelotvorenje magijske čarolije stvaranja. Imaginacija u živom telu. Sofija je primordijalna vizija. Najpre je bila žena i tek zatim je nastao svet po njenom uzoru. Zena je iskonska pojava. Svet je njena kopija i njena slika, kao što je ona slika i kopija stvaralačke moći.
