Pamela Redmond Satran
Mlađa (Younger)
Mojoj ćerki, Rori Satran
Prvo poglavlje Umalo nisam zakasnila na trajekt. Bila sam uplašena. I nervozna. Nisam umela da se snađem u toj skupini mladih ljudi koji su žurili ka trajektu, našoj vezi sa Njujorkom. I to ne samo Njujorkom već i samim centrom grada i dočekom Nove godine. Što sam više razmišljala o tome, to su mi se više znojili dlanovi, a noge klecale baš kao i onda kada sam se popela na vrh Empajer stejt bildinga i pokušala da pogledam dole. Što bi rekla moja ćerka Dajana – srce mi je sišlo u pete. Trebalo je da se okrenem i vratim kući, u moje mirno predgrađe – vatromet bih ionako bolje videla na TV -u – ali nisam mogla da izneverim Megi, koja me je po toj hladnoći čekala na Donjem Menhetnu. Megi, moja stara i dobra prijateljica, nije volela mobilne telefone. Baš kao ni kompjutere, automobile, a ni to da za doček ostane u Nju Džerziju. Sa šesnaest godina Megi je roditeljima, inače zakletim katolicima, priznala da je lezbijka, otisnula se u svet i počela da se bavi umetnošću. Bila je vrlo odgovorna. I zbog toga nisam mogla odustati u poslednjem momentu. Šta sam drugo mogla nego da priđem bliže i suočim se sa sudbinom. Makar sam bila prva u redu za ukrcavanje na sledeći trajekt. Veče je bilo veoma hladno, ali nisam odustajala. Trudila sam se da zadržim poziciju i ne dopustim da neko stane ispred mene. Većinu tih klinaca koji su zajedno sa mnom stajali na pristaništu poznavala sam još dok su bili u vrtiću. Tada se dogodilo nešto neobično. Dok sam stajala i branila moju teritoriju, zapravo sam poželela da odem do grada – ne samo da bih udovoljila Megi već i samoj sebi. Videvši odsjaje sve te raznobojne svetlosti Menhetna na tamnoj površini vode, pomislila sam da je Megi bila u pravu. Doček Nove godine u Njujorku bio je baš ono što mi je trebalo. Promeni nešto, kazala mi e. Uradi ono što nikada do sada nisi učinila. Zar me nije baš to što sam uvek radila sve ono što se očekivalo od mene – smotreno i ispravno – nije dovelo do ludila koje sam sada osećala? Jeste, a niko više od mene nije želeo promenu. I kada se spustila rampa na trajektu, pojurila sam napred. Bila sam odlučna
u tome da prva zakoračim uz stepenice, da pre svih stignem do palube, odakle ću moći da gledam svetla Njujorka. Po glasovima rekla bih da su mi bili za petama, ali prva sam se uhvatila za metalnu šipku na ogradi. Čvrsto sam je stisnula i pokušala da dođem do daha. Začuo se zvuk brodskog motora. Miris benzina ispunio je luku, ali, uprkos tome, duboko sam udahnula punim plućima dok smo se odvajali od obale. Evo me, pomislila sam: živa sam i zdrava i idem u susret noći u kojoj je sve moguće. Tek tada sam primetila da sam bila sama na palubi. Svi ostali tiskali su se u kabini, čija su stakla bila zamagljena od daha tolikog broja ljudi. Očigledno da se jedino ja nisam uplašila hladnoće, malo vetra, malo prskanja ledene vode – dobro, malo više više prskanja – usled kretanja broda koji se poput metalnog džina borio sa talasima. Isplatilo se, s obzirom na prizor. Uživala sam u pogledu na Kip slobode i svetla grada. Dok sam sve jače stiskala metalnu šipku i čestitala sebi na neverovatnoj hrabrosti, brod je sve više usporavao. Motor je prestao da radi i u momentu mi se učinilo kao da smo stali usred luke. Baš kada sam se zapitala da li je to značilo da ćemo potonuti ili da ćemo napraviti pauzu nasred vode, brod se ponovo pokrenuo. Okrenuo se i krenuo dalje. Nazad u Nju Džerzi? Možda je i kapetan, baš kao i ja, imao nedoumice u vezi sa dočekom Nove godine na Menhetnu. Ali ne. Kada se okrenuo i zauzeo kurs, brod je nastavio ka gradu. Sada sam pogledom ispraćala veliki sat i pristanište Hobokena i mračnu luku Nju Džerzija. Pogledala sam preko ramena u osvetljenu, zamagljenu kabinu broda pred kojom se pružao pogled na Njujork. Bila je toliko puna da nije bilo šanse da uđem. Na hladnoći i potpuno sama, bila sam okrenuta Nju Džerziju. Moja životna priča. Pola sata kasnije, podruku sa Megi, lutala sam ulicama, ljuta na sebe što sam obula visoke potpetice. Zavidela sam prijateljici na njenim zelenim, dubokim i udobnim čizmama. U farmerkama i dugom kaputu, koji je ličio na vreću za spavanje, nesmetano je koračala pored mene. Na glavi je imala kapu sa motivima leopardovog krzna, ispod koje su joj sa ušiju visile minđuše i plišani šal oko vrata. „Jesmo li blizu?“, pitala sam je nabadajući na štiklama. „Hajde“, rekla mi je i odvukla me sa prepunog trotoara Zapadnog
Brodveja u mračnu sporednu ulicu. „Idemo prečicom.“ Zastala sam, uplašeno gledajući duž tamne i prazne ulice. „Neko će nas silovati.“ „Ne budi tolika kukavica“, nasmejala se Megi i povukla me za sobom. Lako je njoj to reći: Megi od osamnaeste godine živi u velikom gradu, još od onog vremena kada se moglo prespavati na klupi u parku. Imala je svoj stan, čitav jedan sprat preuređen u atelje, u kojem je živela i stvarala skulpture žena od žice i tila. Život u Njujorku učinio ju je jačom, za razliku od mene, koja nisam otišla dalje od nežne mame iz predgrađa, osigurane primanjima svog muža. Ili bolje rečeno, novcem svog bivšeg muža. Srce mi je uznemireno tuklo u grudima dok me je Megi vukla niz mračnu ulicu. Umirivala me je jedino slaba svetlost u daljini koja je iz nekog razloga imala ružičast odsjaj. Kada smo stigle do izloga iz kojeg je dopirala, bilo nam e jasno i zbog čega: u izlogu je stajao neonski natpis Madam Aurora. Svetlost je dodatno pojačavala zavesa puna roze i narandžastih staklića koja e visila uz izlog. Iza tih perlica nazirao se lik žene koja je, glavom i bradom, mogla biti upravo madam Aurora. Na glavi je imala turban zlatne boje, ispod kojeg su virili pramenovi sede kose. Sa usana joj je dimila upaljena cigareta. Iznenada je pogledala ka nama i pokretom glave pozvala nas unutra. Na izlogu je bila zalepljena reklama „Novogodišnje želje za samo 25 dolara“. „Uđimo“, pozvala sam Megi. Oduvek sam volela zamišljanje želja i proricanje sudbine, tako da nisam mogla odoleti toj prilici. Sem toga, želela sam da se sklonim sa hladnoće i odmorim umorna stopala. Megi je imala izraz lica sa kojeg se čitalo: „Mora da si skrenula s uma.“ „Hajde“, ponovila sam. „Biće zabavno.“ „Zabavno je uživati u ukusnoj večeri“, rekla mi je Megi. „Zabavno je ljubiti nekoga na koga se pališ. Nije Nije zabavno rasipati novac na nekakva gatanja.“ „Hajde“, molila sam je baš kao kada je molim da sasluša dok joj čitam horoskop ili kada je molim da zamisli želju. „Ti si ta koja me je učila da bi trebalo da uradim nešto neplanirano.“ Megi je oklevala, što je meni dalo snage da zakoračim i otvorim vrata madam Aurorinog lokala. Tada joj nije preostalo ništa drugo nego da krene za mnom.
Unutra je bilo toplo i puno dima. Mahnula sam rukom u znak pozdrava madam Aurori, ali nju je to izgleda podstaklo da uvuče još jedan dim i izduva ga pravo meni u lice. Sa nevericom sam pogledala u Megi, a ona je samo slegnula ramenima. Nije me ni okrznula pogledom. Ja sam bila ta koja nas je uvukla unutra; ona neće učiniti ništa da nas izbavi odatle. „Dakle, draga“, rekla je madam Aurora i konačno izvadila cigaretu iz usta. „Koja je tvoja želja?“ Koja je bila moja želja? želja? Nisam očekivala da će mi tek tako pljunuti to pitanje u lice. Mislila sam da će mi pre toga možda pogledati u dlan, da će baciti karte ili nešto slično. „Pa“, zbunila sam se, „imam li pravo samo na jednu želju?“ Madam Aurora se nasmejala. „Koliko god želiš, za 25 dolara po želji.“ Zaista, svako bi pomislio da nije u redu imati više od jedne želje. Još jednom sam pokušala da uhvatim Megin pogled. I dalje je tvrdoglavo gledala na drugu stranu. Zažmurila sam i pokušala da se koncentrišem. Šta je to što sam mogla poželeti pre svega? Da se moja ćerka Dajana vrati iz Afrike? Zaista sam to želela, ali svakako je trebalo da se vrati do kraja meseca, tako da bi to bila uzalud potrošena želja. Da se zaposlim? Naravno. Kada me je muž napustio, bila sam toliko odlučna u tome da sama sebe izdržavam da sam, umesto alimentacije, zahtevala vlasništvo nad kućom. Narednih šest meseci provela sam ponižavajući se na razgovorima za posao u izdavačkim kućama. Niko, barem mi se tako činilo, nije želeo da zaposli četrdesetčetvorogodišnju ženu koja ima tačno četiri meseca radnog iskustva, ne računajući puno radno vreme koje je provodila u ulozi majke. Pokušavala sam da ih uverim da sam tokom prethodnih dvadeset godina čitala sve što mi je došlo pod ruku i da bolje od bilo koga znam šta prosečna žena iz predgrađa – a svaka od njih je ličila na mene – voli da čita. Ali niko nije mario za moje iskustvo i čitalačke veštine. Izgleda da su u meni videli samo sredovečnu domaćicu sa zastarelom diplomom, čije su korice bile smeštene među dečjom lektirom za osnovnu školu. Nisam bila kvalifikovana za urednika i, mada sam bila spremna da prihvatim i mesto asistenta, niko nije bio zainteresovan. Nisu mi otvoreno rekli, ali svi su mislili
da su me pregazile godine. „Želela bih da budem mlađa“, rekla sam. Po izrazima lica madam Aurore i Megi reklo bi se da sam to izgovorila preglasno. Madam je prasnula u smeh. „Šta će ti to u životu?“, pitala me je. „Sve brige, za koga ćeš se udati, šta će biti sa tvojim životom... To je suludo!“ I Megi se oglasila: „Hoćeš da kažeš da ponovo želiš da proživiš svu tu neizvesnost? Sada kad konačno možeš da središ svoj život?“ Nisam mogla da verujem da su me obe napale zbog toga. „Samo hoću da kažem da bih, da sam malo mlađa, nešto mogla da uradim drugačije“, pokušala sam da pojasnim. „Da malo bolje razmislim o prioritetima, da malo ozbiljnije poradim na karijeri...“ Ali Megi je već odmahivala glavom. „Ti si ono što jesi, Lajza“, rekla mi e. „Poznajem te od tvoje šeste godine. Čak i tada si sve druge stavljala ispred sebe. Pre nego što bi krenula napolje, morala si se uveriti da su ti plišani medvedići bili uredno složeni. Kada smo krenule u srednju školu i kad je glavna okupacija svima bila to da izgledaju što bolje, jedino si se ti dobrovoljno prihvatila toga da guraš okolo paralizovanu devojku u invalidskim kolicima. A kada se rodila Dajana, postala je tvoja najveća i edina briga.“ Morala sam priznati da je bila u pravu. Možda sam morala da napustim posao u Džentiliti u Džentiliti presu kako presu kako ne bih izgubila bebu, ali, kad se Dajana rodila, ostala sam kod kuće jer je to bila moja odluka. A kada je odrasla, ubeđivala sam sebe kako nije vreme da se vratim na posao, jer je to možda baš bila godina kada ću konačno ponovo zatrudneti. Istina, Dajana je bila centar mog sveta. I sada sam želela to da promenim? Poželela sam da vratim vreme i upišem Dajanu u obdanište, postanem zaposlena mama ili možda da uopšte nemam Dajanu? Naježila sam se od same pomisli na to. Kao da je sama ta misao mogla baciti senku na moju ćerku, moje majčinstvo, ono najvažnije u životu. Nikada ne bih mogla poželeti da je nema, da propustim svaki momenat proveden sa njom.
Ali gde sam tu bila ja? Da li me je tolika posvećenost detetu koštala života? Pravi razlog tome što sam poželela drugačiju sebe u mladosti je bila želja da drugačija dočekam starost: spokojnija, jača, sposobna da viknem iz sveg glasa i dobijem ono što želim. „Šta će to onda biti?“, pitala me je madam Aurora. „Želim da budem hrabrija“, odgovorila sam. „I još ako biste možda mogli da uradite nešto sa mojim celulitom...“ Megi je zakovitlala očima i poskočila. „Ovo je smešno“, rekla je i zgrabila me za ruku. „Hajde, Lajza. Idemo.“ „Ali nije mi se ispunila želja“, rekla sam joj. „A ja nisam dobila novac“, dodala je madam Aurora. „Baš šteta“, odgovorila je Megi. „Idemo odavde.“ Megi je koračala brzo. Pokušala sam da je zamolim da uspori, ali, umesto da me posluša, hodala je sve brže i očekivala od mene da je pratim. Moja umorna stopala nisu izdržala. Morala sam da stanem, a ona se vratila nekoliko koraka do mene. „Daj mi svoje čizme“, rekla sam joj. Zbunjeno me je pogledala. „Ako misliš da nastavimo da hodamo ovoliko i ovakvim tempom, moraćemo da zamenimo obuću.“ Megi je pogledala u moje noge i prasnula u smeh. „Tebi treba i više pomoći nego što sam mislila“, kazala mi je. „O čemu ti to?“ „Videćeš.“ Već je počela da izuva zelene čizme. „Gde me vodiš?“ Uvek sam imala poverenja u Megi, kao mog ličnog vodiča kroz Njujork. Odmalena sam je, bez pogovora, pratila gde god je želela da me odvede. Te večeri mislila sam da ćemo otići na večeru u neki otmeni restoran. Ali, kada sam se osvrnula oko sebe i videla samo niske kućice i ne tako otmenu četvrt, obuvajući njene čizme, zapitala sam se šta ima na umu. „Idemo kod mene“, rekla mi je.
„Zašto?“ „Videćeš.“ Čak i na štiklama hodala je brzim korakom, ali makar mene više nisu bolele noge. Odahnula sam kada smo konačno izašle iz pustare koja je delila Malu Italiju od kraja u kojem je Megi živela. I njen kraj je nekada ličio na pustaru, ali u proteklih nekoliko godina to se promenilo. Te večeri ulice su bile pune ljudi, a u svim restoranima i pabovima više nije bilo slobodnog mesta. Ne bih imala ništa protiv da smo svratile u bilo koji od njih – umirala sam od gladi – ali Megi je bila neumoljiva. „Posle ćemo izaći“, rekla mi je. „Posle čega?“ čega?“ Zagonetno se nasmejala i ponovila frazu koja je postala nešto poput mantre: „Videćeš.“ Popele smo se stepeništem na peti sprat, do njenog potkrovlja. Zahvaljujući satima provedenim na spravi za vežbanje, to mi nije palo teško kao nekada. Nakon čitavog života provedenog u kući, počela sam da vežbam er je to bilo jedino što mi je prijalo posle godinu dana konstantnog stresa. Kao posledica dugogodišnjih dijeta, kilogrami su nestali, a možda i od dva do tri sata svakodnevnog vežbanja. Za nekoga ko dolazi iz predgrađa, gde se nameštaj iz Poteri Barna smatra Barna smatra vrhunskim, Megino potkrovlje bilo je pravo iznenađenje. Bila je to ogromna prostorija, koja je zauzimala čitav sprat, gde je svetlost dopirala kroz prozore sa sve četiri strane sveta. U samom centru od ukupno trista kvadrata nalazilo se nešto nalik na šator od jarkocrvene svile – plakar. Sve što je imala od nameštaja bili su ogroman metalni krevet, takođe jarkocrvene boje, i stilska fotelja presvučena ljubičastim plišom. Bilo je to jedino mesto gde se moglo sesti, ako ne računamo parket, isprskan bojama. Ja ga nisam uzimala u obzir. „Dobro“, rekla je Megi odmah nakon što je tri puta okrenula ključ u bravi. „Da te vidim.“ Ali iznenađenu promenama u njenom potkrovlju, mene nije držalo mesto. Sve njene skulpture i ogromna žena od žice, sa grudima enormne veličine i lepršavom suknjom, kitnjastom poput novogodišnje jelke, bile su pomerene u edan ćošak koji je ličio na zatvor za umetnine. Centralni deo Meginog radnog prostora bio je ispunjen nekakvom građevinom od cigala velikom kao frižider.
„Šta je ovo, pobogu?“, pitala sam je. „Nešto novo, na čemu trenutno radim“, rekla je Megi. „Hajde, skini kaput. Hoću da vidim šta si obukla.“ Tada sam se konačno probudila. Kad god je želela da me odmeri, to nije izašlo na dobro. Još od vremena kada smo bile dovoljno odrasle da možemo same da se obučemo, želela je da promeni moj stil odevanja, što se meni nije dopadalo. Ne želim da zvuči pogrešno, Megi je imala odličan stil. Ali odličan za nju, nju, ne i za mene. Osedela je još u ranoj mladosti i svake godine njena frizura bila je sve kraća, a kosa tršavija. Na sve strane virio je poneki čuperak. Što joj je frizura više ličila na mušku, to su joj minđuše bile ženstvenije i upečatljivije. Te večeri akcenat je bacila na viseće minđuše zelene boje. U telu, koje je još bilo u dobroj formi i imalo proporcije tinejdžerke, Megi je nosila duh Francuskinje. Volela je da uklapa neuklopive delove garderobe – te večeri to su bile izbledele farmerice, koje je nosila dok e još bila u srednjoj školi, krem košulja sa čipkastom kragnom i ešarpa sivozelene boje – što je na njoj uvek izgledalo savršeno. Kružila je oko mene, češkala bradu i odmahivala glavom. Uhvatila se za ranflu širokog džempera koji sam imala na sebi. „Odakle si izvukla ovo?“, pitala me je. „Gari ga je nosio“, priznala sam. Ostavio je dosta svoje garderobe kada me e pre godinu dana napustio zbog zubarke. Zadržala sam je, jer sam dugo nakon njegovog odlaska bila ubeđena da će mi se vratiti. I nastavila da je čuvam, jer je prvih nekoliko meseci plaćao dažbine za kuću u kojoj sam živela sa njegovom odećom. „Dronjav je“, rekla mi je Megi. „A suknja?“ Tu suknju sam zaista volela. Bila je iste bež boje kao džemper. Uska u kukovima i do kolena, bila je neverovatno seksi u odnosu na sve ostalo što sam oblačila proteklih dvadeset godina. „Dajana ju je nekada nosila“, izgovorila sam ponosno. „Nisam mogla da verujem da mi dobro stoji.“ „Naravno da ti dobro stoji!“ viknula je Megi. „Kao grana si! Dođi ovamo!“ Okrenula me je i pokušala da me gura napred. „Gde me vodiš?“
„Želim da se pogledaš.“ Gurala me je kroz potkrovlje sve dok nismo stale ispred ovalnog ogledala uokvirenog zlatnim ramom, baš onakvog sa kakvim je razgovarala zla veštica u Snežani i sedam patuljaka. „Ogledalce, ogledalce“, rekla sam i nasmejala se, očekujući da će Megi prihvatiti šalu, ali ona se samo blago nasmejala ne prestajući da zuri u moja ramena. „Ozbiljno“, rekla mi je pokazujući bradom na ogledalo. „Reci mi šta vidiš.“ Prošlo je mnogo vremena otkako sam sa entuzijazmom gledala sebe u ogledalu. Ponekad, pogotovo dok je Dajana bila mala, prolazili su dani da se ne pogledam u ogledalu. A onda kad sam se, tokom godina, ugojila, kada mi e kosa posedela i pojavile se bore oko očiju, nisam ni imala želju da se ogledam. Videla sam sebe kao odraslu, sredovečnu ženu sa prekomernim oblinama. Prosečnu, ali nimalo privlačnu i seksi. Svaki put kada bih videla svoj odraz u izlogu ili staklu automobila, bila sam šokirana činjenicom koliko sam se ugojila i ostarela. Sada, spremna da se suočim sa svojom slikom u ogledalu, da se odmerim, prvi put u godini u kojoj mi se život okrenuo naopako, nisam imala isti utisak. Podigla sam bradu i okrenula glavu u stranu. Stajala sam gordo, sa osmehom na licu. „Tako je“, rekla je Megi. Uhvatila je moj široki džemper i s leđa ga zategla preko mog sada mišićavog stomaka i grudi. „Šta vidiš?“ „Vidim...“ rekla sam pokušavajući da pronađem prave reći. To jesam bila a, ali neka verzija mene bez deteta, bez muža i svih godina koje su mi narušile stari sjaj. „Sebe“, konačno sam izgovorila sa nevericom. „Da!“, povikala je Megi. „To jesi ti! Lajza koju sam poznavala i volela sve ove godine, a koja se nije videla od suvišnih kilograma i silnog nezadovoljstva.“ „Nisam bila nezadovoljna“, usprotivila sam se. „O, kako da ne“, dodala je Megi. „Kako nisi bila nezadovoljna? Tvoj muž nikada nije bio uz tebe, ćerka ti je odrasla i otišla od kuće, majka ti je bila na samrti. Šta si imala?“ Kao da me je ubola. „Imala sam kuću koju sam održavala“, rekla sam.
„Majku, o kojoj sam se brinula. I to što je Dajana odrasla i otišla na studije ne znači da joj više nisam potrebna.“ „Znam“, Megi je pokušala da ublaži svoje reći, „ne mislim da je beznačajno to što si radila. Hoću samo da uvidiš koliko sada svežije izgledaš. Koliko mlađe.“ „Mlađe?“ iznenadila sam se i opet se pogledala u ogledalu. „Jednim delom zbog kilaže“, kazala je Megi i zamišljeno gledala u ogledalo, „ali ima tu još nečega. Kao da ti je pao nekakav teret s leđa. Sem toga, ti si oduvek bila mladolika. Sećaš se onda, kada smo maturirali, ti si bila edina koja bi mogla da dobije glavnu ulogu u dečjem filmu. Pa čak i kada si napunila tridesetu, mnogo nakon što si dobila Dajanu, morala si da pokazuješ dokumenta da bi ušla u bar.“ „Ne verujem da bi me sada legitimisali.“ „Možda, ali možeš da izgledaš mnogo mlađe nego što imaš godina.“ „Kako to misliš?“ „S ofarbanom kosom, malo šminke, drugačijom garderobom, mislim da bi, kunem se da bi izgledala kao da ti je tek dvadeset!“ Megi je zvučala veoma euforično. „Zato sam te izvukla iz one vudu rupe! Jedino nas dve možemo učiniti da tvoji snovi postanu stvarnost.“ Nasmejala sam se. Ona je obično bila ta koja je isticala, kako je umela da kaže, pokretačku snagu pozitivnog mišljenja. Ja sam pre zamišljala želje gledajući u zvezde ili duvajući svećicu na rođendanskoj torti i bila ona što je verovala u Pepeljugu, Diznijeve crtaće, koje sam bezbroj puta odgledala sa Dajanom u krilu, i u ono „ako isto sanjaš više puta, san će ti se ostvariti“. Umesto osmehom, Megi mi je uzvratila pogledom punim vere u ono što je rekla. „Znači, ti misliš“, konačno sam progovorila, „da bih se mogla podmladiti samim tim što ću misliti da izgledam mlađe?“ „Ne samo time“, samo time“, rekla je. „ Ledi „ Ledi klerol malo klerol malo će nam pomoći u tome. Pa, da počnemo.“ Dok sam sa plastičnom kesom za đubre, obmotanom oko naslaga raznoraznih hemikalija na glavi, sedela na ljubičastoj fotelji i grickala hladno parče pice, što je trebalo da predstavlja večeru, Megi mi je odala tajnu. Želela je da ima
bebu. „Šališ se“, rekla sam joj pokušavajući da ne zinem od iznenađenja. Izgleda da sam je uvredila. Toliko da bi jedino dobra šala mogla da me izvadi. Od kada znam za sebe, družila sam se sa Megi. Nikada do tada ni najmanje nije bila zainteresovana za decu i majčinstvo. Dok sam ja ljuljuškala lutke i mazila se sa plišanim igračkama, Megi se vukla po podu i pokušavala da pronađe novu tehniku crtanja prstima. Kada sam ja oberučke prihvatila da čuvam tuđu decu kako bih zaradila džeparac, Megi je kosila travnjake, pomagala ljudima da izgrade moralne vrednosti – bilo šta, samo da ne bi čuvala sedmoro mlađih braće i sestara. Uvek je govorila da je u mladosti promenila toliko pelena da joj je to dovoljno za čitav život. A sada, u četrdeset četvrtoj, iznenada je promenila mišljenje. „Šta se dogodilo?“, pitala sam je. „Ništa se nije dogodilo. Verovatno sam shvatila da sam dovoljno dugo bila dete. Spremna sam da odrastem i postanem majka.“ „Ali beba“, rekla sam. Kada živiš u predgrađu, potpuno je normalno da budeš okružen decom i drugim majkama – deca u kući do naše danonoćno vrište, mlade mame u supermarketima bore se sa decom kako bi namirnice ostale u korpi... Nakon toliko godina želje za drugim detetom, zavidljivih pogleda u trudnice ili majke sa decom koja su bila jedno drugom do ušiju i iščekivanja nečeg što bi udvostručilo moju kilažu, konačno sam se popela na drugi stepenik, odakle sam na decu gledala kao na tigriće i medvediće koji su neodoljivo slatki, ali ih je bolje posmatrati iz daljine. Kroz staklenu ogradu. Trudila sam se da ne iznesem Megi svoje sumnje i kažem joj da je dete u njenim godinama, posle toliko života bez obaveza, bila gora ideja od one kada joj je palo na pamet da obrije glavu. Uhvatila sam je za ruku nalik na ruku stolara koji godinama obrađuje drvo i žicu. „Znaš“, rekla sam joj najnežnijim mogućim glasom, „dete zahteva mnogo truda i odricanja. Ustajanje usred noći, nošenje dupka uz i niza stepenice, pelene, plač...“ „Odrasla sam uza sve to, sećaš se?“, uzvratila je Megi i povukla ruku sebi. „Naravno“, rekla sam joj. „Ali tada si pomagala majci; nije sve bilo na tvojim plećima. Živiš u kraju gde nema puno dece, tvoji prijatelji nemaju
decu, tvoj život se ne uklapa u tu priču. I nije dovoljno samo imati dete – treba razmišljati o obdaništu, izdacima koji te čekaju kada to dete odraste. Kada to dete pođe na fakultet, ti ćeš biti u penziji.“ „To je to, zar ne?“, rekla je Megi uvređeno. „Misliš da sam prestara za tako nešto?“ „Jesi!“, prasnula sam. „Obe smo prestarele za tako nešto!“ „Mislila sam da ćeš ti, pre nego iko drugi, nakon svega što si preživela dok nisi rodila Dajanu i svih onih godina tokom kojih si pokušavala ponovo da zatrudniš, razumeti moju želju za detetom“, rekla je Megi, a oči su joj zasuzile. Popustila sam kada sam se prisetila svih tih muka. Ali isto tako prisetila sam se i koliko je imati bebu, pa čak i u gostima, bilo naporno i zahtevno; koliko ti života oduzima; koliko je roditeljstvo iscrpljujuće i onda kada imaš dvadeset godina, a ne četrdeset kao Megi i ja. „Razumem“, rekla sam joj i pokušala ponovo da je uhvatim za ruku. „Ali ponekad u životu dođeš do tačke kada na nešto jednostavno moraš zaboraviti. Kada je prekasno da razmišljaš o tome.“ Znam da je to, kako bi Dajana rekla, bilo okrutno od mene. Ali Megi i ja smo se, još u četvrtom razredu, zaklele da ćemo uvek jedna drugoj reći ono što zaista i mislimo – bez zadrške – čak i onda kada smo sigurne da druga strana to ne želi da čuje. Kada je trebalo da se udam za Garija, četiri meseca nakon što sam ga upoznala ispred Bakingamske palate, na dan venčanja princeze Dajane i princa Čarlsa, rekla mi je da sam luda ako mislim tako mlada da se udam. Zatim kada sam nekoliko meseci kasnije zatrudnela, baš kao i princeza Dajana, Megi nije skrivala da je užasnuta, pogotovu kada sam odlučila da napustim posao. Iako je Megi obožavala moju ćerku, pokazivala je neslaganje sa mojom odlukom time što joj je slala neprikladne haljinice iz Pariza, što ju je jednom godišnje vodila na izložbe i u restorane koji nisu bili mesto za decu i bila iznenađena time što Dajana nije volela da jede meso jegulje. Od dana kada sam izvela Dajanu iz bolnice, uporno me je pitala kada ću se vratiti na posao. Sada je ona iznenađeno gledala u mene, pogledom koji mi je bio veoma dobro poznat. To je bio pogled što je uvek prethodio rečima koje nisam želela da čujem. „Misliš, isto kao što je tebi prekasno da se vratiš u izdavačke vode?“,
pitala me je. „Kao što je za tebe prekasno da započneš karijeru? “ Sada sam ja bila ta koja se borila sa suzama. Bio je red na Megi da se okrene i stisne mi ruku. „Ne verujem baš“, dodala je. „Ja ne mislim da mislim da je prekasno za tebe. To je poenta priče. Mi nismo dve starice koje bi trebalo da skinu proteze i odu u starački dom. Još mnogo vremena je pred nama. Daj, molim te.“ * * *
Nije mi dozvolila da se ponovo pogledam u ogledalu dok sve nije bilo gotovo. Oprala mi je i isfenirala kosu, čitavu večnost me ulepšavala svojom šminkom, obukla mi izazovan veš i uvukla me u uske farmerice. Kao da smo se vratile u mlade dane kada smo razmenjivale garderobu i šminkale jedna drugu. „Odakle ti sve te devojačke stvarčice?“, pitala sam je. „Lezbijka sam“, rekla je, „nisam muškarac.“ Naprskala mi je nekakav parfem na vrat i odmerila me. „Dobro je“, rekla je i zadovoljno klimnula glavom. „Mislim da si spremna.“ Još jednom me je odgurala do ogledala. Kunem se, u prvi mah nisam prepoznala samu sebe. Okrenula sam se pomislivši da je neko, u momentu moje nepažnje, ušao u atelje. Neko plave kose. Neko seksi. I neko veoma mlad. „Ne mogu da verujem“, izgovorila sam iznenađeno trepćući. Megi se nasmejala. „Dala bih ti dvadeset dve“, zapevušila je. Uporno sam zurila u ogledalo. Megi mi je na najbolji mogući način ispunila želju – nije me podmladila, ali mi je vratila stari sjaj i učinila me drugačijom. Žena u ogledalu donekle je ličila na mene, ali je istovremeno izgledala onako kako ja nikada nisam izgledala u stvarnom životu. Kada su mi stvarno bile dvadeset dve, završavala sam studije o Džejn Ostin i sestrama Bronte na Maunt Holiok univerzitetu, kosu sam stalno vezivala u rep i nosila široku garderobu, a naočare sa debelim staklima klizile su mi niz nenapuderisan nos. Kada mi je bilo dvadeset četiri, bila sam majka tek
prohodalog deteta, i dalje sam vezivala kosu u rep, nosila naočare i istu garderobu, samo tada još većeg broja, koja je mirisala na pelene. U dvadeset osmoj ponekad sam umela da učinim neverovatan napor i na predstavu u obdanište odem u širokom džemperu i helankama. Ovako sigurno nikada nisam izgledala: uglađeno, plave kose, sa ružem na usnama, dubokim dekolteom, pametno i pomalo nevaljalo. „Ko je ona?“, prošaputala sam. Ali Megi, koja je bila zauzeta gledanjem na sat, nije me čula. „Još malo pa će ponoć“, rekla je. „Vreme je da novu tebe izvedemo u svet i stavimo te na probu.“
Drugo poglavlje Bar na ćošku bio je prepun ljudi. Još mnogo njih obletalo je okolo, pokušavajući da uđe. Visoka elegantna žena stajala je na vratima i jedino je mahnula Megi i meni da uđemo. „Pali se na mene“, šapnula mi je Megi na uvo. „Nadam se da zbog mene neće pomisliti da si zauzeta.“ „Zna da si strejt.“ Iznenađeno sam pogledala u Megi: „Kako ona to zna?“ „Vidovita je“, nakreveljila se Megi. A zatim dodala: „Ne, draga. Možeš obuti motociklističke čizme, obuti melisa eteridž majicu, majicu, a opet ćeš izgledati strejt. To je prosto do pojave.“ Megi je počela da se probija kroz gužvu. S vremena na vreme izvijala je vrat i podizala glavu kao da je nekoga tražila među svim tim ljudima. „Koga želiš?“, pitala me je. „Želim?“ Mora da sam izgledala više šokirana nego što sam bila kada je Megi tako slatko prasnula u smeh. „Da poljubiš!“, viknula je. „Da li vidiš ikoga koga bi želela da poljubiš u ponoć?“ Tolike godine provela sam u braku da nisam mogla ni da razmislim o odgovoru na to pitanje. Prošlu Novu godinu Gari i ja smo dočekali na večeri kod naših prijatelja Martija i Kejti. I baš kao i uvek, Gari je bio taj kojem sam se prvo okrenula. Nije mi palo na pamet da će mi u ponoć reći da želi razvod. A nisam ni sanjala da ću sledeće Nove godine u ponoć poljubiti totalnog neznanca, u restoranu, usred Menhetna. I onda sam ga ugledala. Stajao je pored šanka, nezainteresovano slušao priču nekog mršavog riđokosog tipa koji je sedeo pored njega i uz blag osmeh lutao pogledom po prostoru. Duža, izrazito crna kosa isticala je njegovu belu put. Bio je srednje visine i građe, ali izuzetno širokih ramena. Oči su mu se smejale kao da je upravo čuo neki dobar vic i jedva čeka da ga ispriča nekome.
Okrenuo se, kao da sam naglas povikala da bi ga mogao ispričati baš meni, i pogledao me pravo u oči. Nasmejao mi se, pa ni meni nije preostalo ništa drugo nego da uzvratim osmehom. Imala sam utisak kao da se dugo znamo. Kao da smo stari prijatelji, ljubavnici koji su ostali drugovi, a sad se sreli među toliko ljudi. Riđokosi je tada rekao nešto i moj izabranik se okrenuo. „Njega bih poljubila“, rekla sam Megi. „Koga?“ „Onoga što stoji za šankom“, kazala sam. „Pored onog riđokosog. Onog sa neobičnom frizurom.“ Tada me je ponovo pogledao, a Megi je počela da me gura u tom pravcu. Tog momenta buka je odjednom utihnula i iznad šanka su zasvetlela dva velika ekrana. Na njima se pojavila slika Tajms skvera i sat koji je odbrojavao vreme do ponoći: manje od pet minuta. „Savršeno!“ viknula mi je Megi na uvo i nastavila da me gura. „Piletina.“ Zastala sam. „Kako to misliš?“ Pokušavala sam da ga pogledam a da on to ne primeti. Nisam mislila da je srednjih godina, ali ne ni da je student. „Sigurno ima dvadeset i neku“, izgovorila je Megi i nastavila da me gura. Pocrvenela sam. „Ja bih pre rekla trideset i neku.“ „Nema šanse. Hajde da proverimo možeš li da prođeš!“ Da li da nastavim? Ili da vrisnem i pobegnem u noć? Megi mi je jednim pokretom rešila dilemu. Gurnula me je toliko jako da sam umalo završila u zagrljaju gospodina Vesele Okice. „Oh“, izgovorila sam kada su mi grudi dodirnule ispeglanu košulju. Miris njegovog vrata ispunio mi je nozdrve. „Izvini. Moja drugarica...“ „Sve je u redu“, rekao mi je. „Ionako sam se pitao da li ću imati prilike da ti se približim toliko da porazgovaramo. Izgledaš mi poznato. Da se nismo već negde upoznali?“ Nismo, sem ako ne svraćaš na fitnes blizu moje kuće u Nju Džerziju ili ukoliko ne posećuješ sastanke Houmvud sastanke Houmvud garden kluba, kluba, htela sam reći. A opet, kako je moguće da me zna odnekle kada nikud nisam izlazila nisam izlazila – u svakom slučaju ne u izdanju u kakvom sam stajala pred njim. „Deset“, svi su počeli da broje uglas. „Devet, osam...“
„O, ne“, rekla sam. „Ne?“ Bio je iznenađen. „Ma...“ Tik iza sebe mogla sam da osetim Megi kako, poput makroa, čeka naš poljubac. U isto vreme želela sam taj poljubac i plašila ga se. „Pet, četiri...“ Bojala sam se da poljubim nekoga nepoznatog, mislim da stvarno poljubim nekoga zaista zaista nepoznatog, prvi put za dvadeset tri godine. Plašila sam se da neću umeti. Strahovala sam jer je bilo jasno da nas sekunde dele od poljupca i zato što je on verovatno još puzao kada sam poslednji put bila u sličnoj situaciji. Začula se cika, vriska. Gledala sam ga poput preplašenog zeca koji se našao oči u oči sa lisicom. Pomalo sam se i osetila poput lije. Gledao me je, a oči su mu ponovo sijale onim istim veselim sjajem. Tad sam shvatila da sam zaboravila na strah od odlaska u grad, razmišljanja o ostvarenju želja i prolazak kroz Megin tretman. Prethodnoj godini došao je kraj. Taj momenat značio je kraj najmučnije godine mog života – godine u kojoj me je muž ostavio i umrla mi majka, a ćerka se preselila na drugi kraj sveta. Sve je to sada bila prošlost. Po nepisanom pravilu, predstojeća godina morala je biti bolja. Ispunio me je nekakav osećaj radosti i olakšanja. Široko sam se osmehnula i pogledala ga, što mu je dalo dovoljno hrabrosti da se savije i spusti usne na moje. Zapravo, osećaj je bio nepojmljivo dobar. Njegova gornja usna našla se tačno između mojih, dok me je donjom lagano dodirnuo ispod usana. Njegove su imale ukus šećera; kao da sam osetila i poneko zrno. Kad smo se konačno razdvojili, rekla sam ono što mi je prvo palo na pamet: „Hvala.“ Nasmejao se. „Nema na čemu, samo da znaš da je trebalo potruditi se.“ Osetila sam kako mi obrazi gore. „Samo...“, izgovorila sam, „samo sam mislila...“ „Nije važno“, rekao je i nežno spustio prst na moju usnu. Nagnuo se i izgledalo je da će me ponovo poljubiti. „Ne!“, vrisnula sam i ustuknula.
Bio je zbunjen. „Ne?“ „Nisam zainteresovana za vezu.“ Ponovo se zasmejao. „Nisam ni ja“, rekao je. „Nisi?“ „Ne“, ponovio je. „Samo što sam raskinuo veridbu.“ „Samo...“, pitala sam, „sada?“ Osmehnuo se. Gledao me je pravo u oči, što mi je prijalo, i što je u isto vreme bilo veoma neuobičajeno za muškarce. „Pa, u junu“, kazao mi je. „Shvatio sam da ne želim da se ženim, ne još. Ne žuri mi se sa obavezama, plaćanjem stana, brigom oko deteta...“ „Baš tako“, rekla sam mu. Svuda oko nas ljudi su se grlili i čestitali jedni drugima. Crnokosi muškarac prišao mi je bliže i gutao me tamnim očima. „Ozbiljno? Većina devojaka koje sam upoznao pobegla je kada sam to rekao. Otkačile su me istog trena.“ „Da, mislim da je to zaista pametno razmišljanje“, odgovorila sam mu. „Sada možeš da uživaš u slobodi, istražuješ, radiš sve što želiš i trebalo bi da iskoristiš to. Ne treba nikuda da žuriš.“ Isto to rekla sam i ćerki Dajani, koja je ozbiljno shvatila moj savet i odselila se hiljadama kilometara daleko od mene. Nešto mi je govorio, ali bila sam toliko okupirana mislima o ćerki da ga ništa nisam čula. Sve što sam čula bilo je „Vilijamsburg“, a on je očito čekao na moj odgovor. „Sva ta čudna odela“, izgovorila sam kada sam se prisetila Dajanine ekskurzije u osmom razredu. Začuđeno me je pogledao. „Znam jedan odličan klub u kojem bi trebalo da e mnogo tiše nego ovde. Hoćeš li da odemo tamo?“ Nisam mogla da verujem. „Da idemo čak u Virdžiniju?“, pitala sam ga. „Večeras?“ Nasmejao se i odmahnuo glavom. „Mislim na Vilijamsburg u Bruklinu. Tamo stanujem.“ „Ohhh“, rekla sam. Odjednom sam se osetila kao da sam na glavi nosila kapu i lanenu kecelju oko struka.
„Onda? Hoćeš li da idemo?“ Da li sam želela da odem? Pa naravno da bih poželela da odem da sam bila onakva kako sam izgledala. Mogla sam majka da mu budem. Mada, nisam imala srca da mu to kažem i upropastim mu godinu u koju je tek zakoračio. Gde je Megi sada kad mi toliko treba? Osećala sam njeno gurkanje po ramenu sve do ponoćnog poljupca. Nakon toga joj se izgubio svaki trag. Konačno sam je ugledala pored ulaza, kako lepoj krupnoj devojci šapuće nešto na uvo. Teško da bih od nje imala neke pomoći. „Mislila sam da ne želiš novu vezu“, rekla sam mu. „Nije to veza“, kazao je. „Samo... samo...“ „Provod za jednu noć?“, pitala sam ga. „Nisam zainteresovana ni za tako nešto.“ Nisam bila zainteresovana, zar ne? „Ne“, odgovorio mi je. „Mislim, ako bismo se i spanđali...“ Slegnuo je ramenima i pogledao u pod. Zatim me je ponovo pogledao u oči. „Vidi“, rekao mi je, „dopadaš mi se. To je sve. Želeo bih malo bolje da te upoznam.“ Oklevala sam. „Možda ti se ne bi dopalo.“ Prišao mi je bliže, tek toliko da probudi nervozu u meni. „Zašto ne dopustiš da sam to prosudim?“ Osetila sam neke čudne leptiriće u stomaku koji su mi opasno uznemirili srce. Skrenula sam pogled sa njegovih očiju na usne, a zatim malo niže. Nije bilo teško zamisliti njegova gola ramena. Godina bez ikakvog seksa, godina tokom koje sam se sprijateljila sa vibratorom koji mi je Megi uvalila unapredila je moju maštu. Kada sam već postala ekspert u tome da pomoću elektronske spravice doživim orgazam kad god sam bila raspoložena za to – mada je nikada ne bih uporedila sa ljudskim bićem – mogla sam napokon imati i nešto živo pored sebe. Osetila sam njegove ruke na bedrima. Kako me nežno privlači sebi. Ali tada je zazvonio veliki gvozdeni sat iznad šanka – petnaest minuta nakon ponoći – i vratio me u stvarnost.
Setila sam se reći što sam čula od nekoliko momaka, a koje sam i sama želela da izgovorim. Samo što niko ne bi poverovao u to. Tada mi se činilo da bi to bilo ispravno reći. „Veruj mi“, rekla sam mu i iznenada osetila da čvršće nego ikada stojim na nogama, „nisam ja za tebe.“ Umesto da ga te moje reći odbiju, upozorenje ga je samo još više zaintrigiralo. Kad bolje razmislim, to je uvek budilo istu reakciju kod mene. „Daj mi da pogledam tvoj mobilni telefon“, kazao je. „Neću ti dati broj telefona.“ „Samo mi dozvoli da pogledam telefon.“ Ispružio je ruku. Telefon mi je bio u prednjem džepu uskih farmerica u koje me je Megi uvukla. Bez puno razmišljanja, izvadila sam telefon iz džepa i pružila mu ga. „Opa“, rekao je kada ga je otvorio, „imaš tetris.“ To mi je loše zvučalo. Kao da nešto nije bilo u redu sa telefonom. Mora da je primetio zabrinutost na mom licu, pa je pojasnio: „To je jedna od najstarijih video-igrica. Time se bavim. Dizajniram igrice. Ili makar pokušavam.“ „Oh“, izgovorila sam. Bilo je to još jedno buđenje i povratak u realnost. „Još... studiraš?“ „Ovog proleća idem u Tokio, u školu dizajna“, rekao mi je. „Zapravo, već sam diplomirao i zajedno sa zaključkom da nije vreme za ženidbu doneo sam i odluku da odložim i stalan posao. A ti?“ „Šta ja?“ „Čime se ti baviš?“ „Uhhh“, izustila sam. Pitala sam se da li su pranje veša, brisanje prašine i pranje sudova bili vredni pomena. „Trenutno ničim bitnim.“ „Znači, još studiraš?“ „O, ne“, odgovorila sam. „Odavno sam završila školu.“ Ubeđivala sam sebe da nema ničeg lošeg u nedorečenosti. Bilo bi loše da slažem. „Pa jesi li... putovala?“ To je donekle bila istina. Klimnula sam glavom. „Pomalo.“
„Možda u Francusku?“ „Nešto slično.“ Pa govorila sam ja da mora postojati još neko ko neko ko misli da bi se Nju Džerzi mogao uporediti sa Francuskom. Počeo je da stiska dugmad na mom telefonu. „Šta to radiš?“ „Unosim moj broj telefona u tvoj imenik“, rekao mi je. „Inače, zovem se Džoš.“ „Lajza“, predstavila sam se. „Liza?“ „Ne. Lajza.“ „Dobro, Lajza. Izaberi jedan broj od jedan do trideset jedan.“ Prvo mi je na pamet pao, po slobodnoj proceni, broj njegovih godina. „Dvadeset pet“, izgovorila sam. Nasmejao se. „Zar nisi mogla da izabereš neki manji broj?“ O bože, nadam se da nije manje. „Ne“, odgovorila sam. „Dobro.“ Nastavio je da pritiska tipke. „Videćemo se dvadeset petog anuara.“ „Misliš?“ „Da. Namestio sam ti alarm da te podseti. Popićemo piće u... reci gde.“ „Šta ako ne želim da popijem piće sa tobom?“ „Imaš dvadeset pet dana da razmisliš o tome. Ako odlučiš da ne izađeš sa mnom na piće, uvek možeš da otkažeš. Hajde, izaberi restoran.“ Jedino mesto kojeg sam mogla da se setim bio je često posećivan restoran Gilberto, Gilberto, odmah iza ugla izdavačke kuće gde sam nekada davno radila. To je ujedno bio i poslednji put kada mi se pružila prilika da posetim neki restoran u gradu. Uhvatila me je panika pri pomisli da Gilberto Gilberto možda više i ne postoji, ali Džoš je rekao da tačno zna gde je to mesto, uneo adresu restorana i vratio mi telefon. „Ne znam da koristim alarm na telefonu“, upozorila sam ga. „Ne moraš ništa da radiš“, rekao mi je. „Dvadeset petog, u četiri sata, čućeš alarm, a telefon će te obavestiti o svemu što treba da znaš. Videćemo se.“
Treće poglavlje Zvonjava telefona probudila me je iz dubokog sna. Prvo što sam pomislila, onako polusvesna zbog lošeg sna posle duge noći i čudnog svetla u Meginom potkrovlju, bilo je to da se uključio alarm koji me podseća na sastanak sa Džošom. Sanjala sam ga. U snu sam ga želela, a nisam mogla da ga dodirnem. Telefon je uporno zvonio. Konačno sam uspela da se razbudim – vrat mi se ukočio od spavanja na ljubičastoj fotelji – i pronađem telefon u džepu onih istih uskih farmerica, koje su sada bile bačene na pod. Kada sam se javila, sa druge strane se čulo samo pucketanje i baš kada sam htela da prekinem vezu – učinilo mi se da sam u daljini čula glas moje ćerke Dajane. „Mama“, rekla je. „Mamice? Jesi li tu?“ „Tu sam, srećo“, odgovorila sam, već potpuno budna. Dajana nije često imala priliku da pozove. Najbliža govornica bila je udaljena deset kilometara od sela gde je bila smeštena kao dobrovoljac mirovnih snaga. Uprkos uvreženim ubeđenjima, još su postojala mesta – mnogo mesta – na kojima su mobilni telefoni i internet bili van dometa. „Čudno mi zvučiš“, rekla je Dajana. Provukla sam ruku kroz kosu i setila se svega što se dogodilo prethodne noći. Moja transformacija kao delo Meginih ruku, odbrojavanje u baru... Ustala sam sa fotelje, otišla do ogledala i pogledala se. Onako bez šminke, oš sam i zaličila na onu staru Lajzu, ali plava kosa i nova frizura učinile su čudo. Čak i u tim jutarnjim satima, tek što sam se probudila, izgledala sam mlađe. No moja ćerka to možda ne bi mogla da razume. Baš kao prolazno iskustvo sa cigaretama, nekoliko pijanstava i seks sa nekoliko potpuno nepoznatih ljudi, to nije bilo ono što bih podelila sa Dajanom. „Ja sam“, uveravala sam je. „Jesi li dobro?“ „Dobro sam, mama“, obratila mi se glasom koji je trebalo da znači da ne treba da je pitam za finansije. Naravno da je bila dobro. Odrasla je i više nije trebalo da brinem za nju.
„Dobro je“, rekla sam. „Ostaješ u gradu samo jedan dan?“ Zavladala je toliko duga tišina da sam pomislila da se veza prekinula, ali tada se Dajana oglasila: „Ne. Bila sam nekoliko dana u Maroku sa još nekoliko kolega. Mislim da sam ti pričala o tome.“ Kao da mi je opalila šamar. I sama je bila svesna toga da mi nije pričala ništa o tome. Želela sam da Dajana dođe kući za Božić, a ona me je odbila rečima da ne može da uzme slobodne dane jer se njena misija uskoro završava, da to što je praznik u Sjedinjenim Američkim Državama ne znači ništa tamo gde je ona, da neke potrebe i obaveze ne znaju za praznik i tako sve dok nisam počela da joj se izvinjavam što sam bila toliko sebična i što sam joj ponudila novac za kartu. Govorila sam sebi da ne treba započinjati svađu s njom. Nije bilo potrebe, er će uskoro ponovo biti kod kuće i sve će to već proći. „Zaboravila sam“, rekla sam joj. „Kako je bilo?“ „Ne slušaš i ne pamtiš ono što ti kažem“, kazala mi je. „Ne znam zašto te uopšte zovem.“ O, bože. Bila je takva otkako smo se njen otac i ja razišli. Iako je on bio taj koji je otišao, Dajana je bes iskaljivala na meni. Možda zbog toga što je bila bliža meni, što je znala da joj neću zameriti. Januara prošle godine, dve nedelje nakon Garijevog odlaska, umesto da se vrati na fakultet, Dajana je objavila da se dobrovoljno prijavila u redove mirovnih snaga i da odlazi u Afriku. Nakon tolikih godina ljubavi i privrženosti – nikada joj ničega nije manjkalo – Dajana me zove sa drugog kraja sveta da bi se svađala sa mnom. „Meni je drago što si pozvala“, uzvratila sam joj. „Jedva čekam da te ponovo vidim.“ Opet je usledila tišina. Mislim da joj je trebalo neko vreme da pronađe nešto loše u tim mojim rečima. „Pa, moraćeš još malo da pričekaš“, konačno je progovorila. „Rešila sam da ostanem ovde još nekoliko meseci.“ Dah mi je zastao u grlu. Uspela sam sve da prevaziđem – strah, brigu, preteranu želju da bude uz mene fizički i emotivno – time što sam govorila sebi da se vraća u januaru. A sad mi se sve vratilo i zajecala sam. U suprotnom kraju sobe Megi je skočila sa velikog metalnog kreveta, a na drugoj strani veze Dajana je negodovala. „Kako možeš da mi otežavaš?“, pitala me je. „Imam svoj život i živim ga onako kako hoću. To što vi svi želite da živite život tako što ćete sedeti u tom
Nju Džerziju ne znači da je to dovoljno dobro i za mene.“ Umirila sam se. Megi je sedela na krevetu i gledala me zabrinuto. Podigla e ruku kao da me je želela pitati o čemu se radi. Morala sam joj okrenuti leđa kako ne bih ponovo briznula u plač. „Mama?“, prozborila je Dajana. „Jesi li tu?“ „Ovde sam.“ „Znam da možeš naći sebi nekakvu zanimaciju. Imaš svoju baštu, klub ili šta god. Kada sam već ovde, jednostavno želim da ostanem malo duže. Možeš to da razumeš, zar ne?“ Naravno da sam mogla da je razumem. Nisam mogla da razumem zašto je morala biti tako gruba prema meni. „Dajana“, pozvala sam je, „ako želiš da ostaneš, naravno da treba tako i da uradiš. Samo sam malo razočarana, to je sve.“ „Vidiš, u tome i jeste problem“, kazala je moja ćerka. „Mislim da nemaš prava da budeš razočarana. Umesto što sediš i čekaš da se vratim, mogla bi da se pozabaviš svojim životom.“ Tada sam već jedva disala. I zaista nisam mogla da progovorim ni reč. „Slušaj“, rekla mi je, „ovaj razgovor će te koštati – ili tatu ili već koga – gomilu para. Nisam sigurna koliko ću dugo još ostati. Sigurno još nekoliko meseci. Nadam se da ćeš moći to da preboliš.“ „Mmmmram-hmmmm“, bilo je sve što sam uspela da izgovorim. „Dobro. Pozvaću te opet čim budem mogla. Volim te.“ Htela sam reći da i a volim nju, ali veza se prekinula. Stajala sam neko vreme pre nego sam se okrenula ka Megi, koja me je pogledala, skočila iz kreveta i u jednom koraku stigla do mene i zagrlila me. Nisam više mogla da izdržim. Jecala sam na njenom ramenu. Nije me pogodilo to što se Dajana neće vratiti još neko vreme. Naravno, bilo mi je žao, ali mogla sam da izdržim još koji mesec, koliko je planirala da ostane. Ono što me je bolelo bilo je to koliko smo se udaljile u svakom smislu i koliko mi je bilo teško da doprem do nje. „Dobro je“, tešila me je Megi i mazila po leđima. Zagrlila me je i slušala dok sam joj prepričavala šta se dogodilo, šta mi je Dajana rekla i kako sam se osećala zbog toga. Kad sam se konačno primirila, odvojila se od mene i primorala me da je pogledam u oči. „Znaš“, kazala mi je, „ko zna zašto je to dobro.“
„Kako to misliš?“ „Priča koju si sinoć započela“, pojasnila je Megi, „možda će ti pomoći da lakše preboliš.“ „Sa onim tipom?“, rekla sam, „nisam ja tu ništa...“ „Ne pričam o njemu“, prekinula me je Megi, „mada bi i on mogao biti deo te priče. Mislila sam na tvoj novi, mladalački izgled. Opusti se i pusti da vreme radi za tebe.“ „Misliš da se uverim koliko još dvadesetpetogodišnjaka mogu da upecam i izmamim im poljubac?“ „Ako misliš da se pretvaraš da si neku godinu mlađa“, kazala je Megi, „moraćeš prestati da koristiš izraz upecati.“ upecati.“ „Šta ima loše u pecanju u pecanju?? „Zastarelo je.“ „Čekaj malo“, rekla sam joj. „Ko kaže da želim da se pretvaram da sam mlađa?“ „Slušaj me“, izgovorila je Megi. „Ono što se dogodilo sinoć u baru nije beznačajno. Što se mene tiče, izgledaš fantastično, nikad bolje. I Dajana pozove i kaže ti da se neće još vratiti. To je odlična prilika! Ništa te ne sprečava da nastaviš da se provodiš, da tražiš posao, pa i, zašto da ne, izađeš sa nekim...“ „To bi bilo nečuveno.“ „Nečuveno? Sama si kazala da želiš da budeš mlađa. Moraš da nađeš posao, želela ti to ili ne.“ „Želim“, uveravala sam je. „Dobro onda. Biće lakše ako si žena koja umesto četrdeset četiri ima dvadeset osam godina.“ „Ne volim da lažem“, rekla sam joj. „Možda mogu obući usku garderobu i staviti na sebe kilogram pudera, ali i dalje ću ostati ona ista. Zašto je bitno koliko imam godina?“ „Upravo to“, istakla je Megi. „Zašto bi uopšte morala da kažeš četrdeset četiri, dvadeset osam ili već koliko god godina da imaš? Ne moraš da izgovoriš istinu, niti ima potrebe da slažeš.“ Klimnula sam glavom. „Tako je.“
„Ako izgledaš mlađe i ljudi pomisle da jesi, zašto im ne bi dopustila da poveruju u to?“ Nastavila sam da klimam glavom, ali teoretski smo se vratile na početak. „Mislim“, započela je Megi i povela me do improvizovane kuhinje kako bi nam pripremila kafu, „kada odeš na razgovor za posao i kažeš im da imaš četrdeset četiri godine, mogli bi da pretpostave štošta što ne mora da ima veze sa istinom, je li tako? Na primer, da su te pregazile godine, da si ispala iz štosa, da nisi spremna za inovacije.“ Morala sam priznati da je bila u pravu. „Pa šta ako i pomisle da ti je dvadeset i neka“, nastavila je Megi, „biće im draže kada poveruju u ono u šta ih ti budeš ubedila: da ne bežiš od učenja, da si zadovoljna početničkom pozicijom i da ti ne smeta ako ti je šef nekakav uobraženko.“ „Ali ja nemam dvadeset i neku.“ „Oni to ne moraju da znaju“, Megi je bila uporna. „Zapravo, ne bi ni trebalo to da pitaju. To je diskriminacija.“ „Zar se ne sećaš onoga što nas je učila sestra Mirijam Džervejz?“, pitala sam je. „Greh je prećutati.“ „Ne pitaj, ne govori.“ „Greh, greh. Greh, greh.“ „Ma daj, Lajza. Prestala si da budeš katolik još onda kada si se venčala pod jarmulkom.“ Ulovila me je. Uprkos godinama provedenim u školi za obrazovanje katolika, prestala sam da odlazim u crkvu kada sam počela da studiram, a udajom za Jevrejina potpuno sam zapostavila svoju veru. I mada je Gari, kada se Dajana rodila, tražio da prihvatim njihovu veru kako bi ona bila čista Jevrejka, nisam pristala. U poslednjih godinu dana čak sam i pokušala da se vratim crkvi, jer mi je trebalo duhovne snage i osećaja da pripadam negde. Problem je bio u tome što protestantska zajednica koju sam posećivala nije baš dorasla crkvi. I pošto se nisam osećala niti kao unitaristkinja, niti kao protestantkinja ili prezbiterijanka, a nisam mogla ni da se odreknem katolicizma, okrenula sam se onome što mi je u životu bilo najvažnije: brak, dete, pa čak i razvod. To je ono što me je najviše brinulo u vezi sa Meginom idejom o skrivanju
godina. Nisam umela, niti sam mogla da podnesem laž. U isto vreme, ako bih izbrisala godine, onda bih to učinila i sa svima koje sam volela. „Dakle, trebalo bi da se pretvaram da uopšte nemam ćerku?“, pitala sam e, popela se na fotelju i obmotala crveni saten oko ramena. „Da nikada nisam bila u braku, da nisam živela u svojoj kući?“ „Ne moraš se uopšte pretvarati“, rekla mi je Megi. „Nećeš se sigurno svake večeri vraćati kući Gariju i Dajani. Nećeš voditi dvostruki život. U stvari, uopšte ne bi morala da se vraćaš u Nju Džerzi i objašnjavaš bilo šta svom komšiluku i prijateljima. Mogla bi da izdaš kuću na nekoliko meseci i preseliš se kod mene...“ „Uh-uh-uh“, kazala sam joj. „Mislila sam da si izjavila da si solo letač.“ Megi je imala nekoliko dugih veza, ali nijednoj partnerki nije dozvolila da se useli. Nije volela da deli čak ni hotelsku sobu. Nasmejala se. „To je nešto što nameravam da promenim“, pojasnila je, „pošto planiram da postanem majka.“ „A vežbaćeš na meni?“ „To bi za obe moglo da bude korisno.“ Sam bog zna šta je Megi mogla da dobije od toga što će naučiti da deli životni prostor sa drugim živim bićem pre nego što to teoretsko dete dođe na svet. Kad čovek malo bolje razmisli, možda sam i mogla pripomoći. „Znači, ti misliš da bi trebalo potpuno da se promenim i postanem neko drugi?“, pitala sam je. „Gledaj na to kao na dobijenu ulogu u predstavi. Igraš dokle god možeš – nabavi sebi novu garderobu, potraži posao – pa neka traje dokle traje.“ „A šta ako se stvarno zaposlim? Tada će ta takozvana predstava postati realnost.“ „Mislila sam da si rekla kako bi više rizikovala i kako bi malo više gledala sebe – da možeš da vratiš godine“, izgovorila je Megi baš kada je espreso počeo da curi iz aparata. „Vidiš, tačno sam znala da to kod tebe nije moguće.“ „Moguće je.“ „Onda uradi kako sam ti rekla“, nastavila je Megi. „Hajde. Baš da vidim.“
Četvrto poglavlje Stajala sam u redu sa mladim devojkama – stvarno mladim. Svaka je u ruci držala sivi i čekala svoju priliku da porazgovara sa mladim vlasnikom navodno ekskluzivnog restorana koji je trebalo da se otvori na Menhetnu. Mora da nas je bilo oko pedeset. Svaka se borila za mesto konobarice i, koliko sam mogla da vidim, nisam imala nikakvih šansi. Možda jesam bila plava, možda jesam bila mršava, možda ću proći – ako niko ne primeti bore oko očiju – kao da mi je dvadeset i neka. Ali sve te žene bile su sa neke druge planete, gde velike grudi i uski kukovi idu na isto telo, gde su zubi beli kao sneg, a stopala otporna na visoke potpetice. Ja, običan smrtnik, umalo nisam sela na go beton. Umela sam da se osmehujem, mogla sam da ostavim dobar utisak, znala sam čak i da uvijam kukovima kao većina njih, ali nikako nisam uspevala da naviknem noge na visoke potpetice. „Gospođa Grin?“, prozvao me je vlasnik sa licem poput tinejdžera. „Lesli Grin?“ Pošla sam ka njemu trudeći se da hodam kao da letim. Bio je to četvrti intervju u istom danu, nedelju dana otkako sam odustala od svih izdavačkih kuća – svih sem Džentiliti presa, presa, gde sam nekada radila, a gde su me prethodne godine odbili, ne jednom, već dva puta. Iako je Džentiliti bio kompanija u kojoj bih se najradije zaposlila – izdavao je meni omiljene naslove, a njegov osnivač, gospođa Vitni, bila je moj idol – plašila sam se da će me prepoznati ili da će me odbiti po treći put. Ili i jedno i drugo. Nakon što sam odustala od izdavaštva, bacila sam se na regionalne i komercijalne časopise, odnose sa javnošću, advertajzing i sve drugo što mi je palo pod ruku. Svuda me je čekala ista priča. Svi su tražili nekoga sa iskustvom. Nekoliko njih mi je ponudilo mogućnost da volontiram kako bih stekla iskustvo, i to naravno bez nadoknade, ali ja to sebi nisam mogla priuštiti. Te nedelje tražila sam mesto konobarice. Naredne bi verovatno trebalo da apliciram za mesto utovarivača u supermarketu – ali, ukoliko budem morala
da radim tako nešto, radije ću ponovo imati četrdeset četiri, makar neću morati da nosim visoke štikle i niko mi neće blenuti u grudi. „Lajza“, ispravila sam ga i dodala mu biografiju. „Zovem se Lajza.“ Gledao me je kao da nikada do tada nije čuo to ime. „Znaš“, pokušala sam da pomognem, „kao Lajza Mineli.“ Samo se blago osmehnuo. „Da li bi pristala da promeniš ime?“, pitao me je. Možda ukoliko bi mi u zamenu ponudili glavnu ulogu u filmu vrednom Oskara. Ali tek tako? Ipak, zaintrigirao me je pitanjem. „Šta biste predložili? Kako bih se zvala?“, upitala sam ga. „Lesli?“ „Ili Liza“, rekao mi je. „Ili možda Larisa. Ili, znam: Lara!“ „Kao u Doktoru u Doktoru Živagu“, Živagu“, izgovorila sam. „Lara je seksi“, nastavio je ne obrativši pažnju na moje poređenje. Ili ednostavno nije razumeo. „Ovo je nešto poput madam Mejflauer?“, pitala sam ga. „Znaš, imala je čitavu listu imena za svoje devojke, imena koja su joj zvučala seksi. Ili ih tada nisu nazivali seksi imenima. Verovatno su jednostavno bila lepa.“ lepa.“ Bledo me je gledao, a ja sam pokušavala da ostanem isto tako mirna. No zapravo nisam više mogla da izdržim ta sranja. Taj momak – čije ime sam pročitala na Guglu pre nego sam došla sa pogrešnim predubeđenjem da je znanje važnije od opasnog imena – smatrao je sebe nekakvim majstorom kulinarstva. Ali šta bi, pitala sam se, jedno derište u farmerkama veličine 26 uopšte moglo da zna o kuvanju? Verovatno bi stavio biber u sladoled. To bi bilo nešto potpuno novo, ali da li bi bilo jestivo? Nedostajala mi je moja kuhinja. Bez obzira na to što sam bila sama i uprkos izgubljenim kilogramima, i dalje sam spremala svoja omiljena jela, postavljala tanjire od najboljeg kineskog porcelana i iznosila srebrni escajg koji je baka donela iz Italije, palila sveće i puštala tihu muziku. Nekoliko nedelja, koliko sam kampovala kod Megi ne bih li se zaposlila pre nego što izdam kuću, pokušala sam da kuvam i za nju, ali ona je do večeri bila okupirana poslom. Srkala je instant supu sa knedlama, iz šolje za kafu, i po ceo dan zurila u ogromnu tvorevinu od cementa i cigala.
„Veoma me zanima spremanje hrane“, rekla sam geniju u pelenama, s namerom da razgovor vratimo na planetu Zemlju. Zevnuo je. „To je lepo. Jesi li ti glumica?” „Ne“, odgovorila sam. To mu je privuklo pažnju. Studirao me je podignutih obrva. „Ne želiš da radiš u kuhinji, zar ne?“, pitao me je. „Jer i ne primam žene za rad u kuhinji.” To je bilo protiv zakona! Odmahnula sam glavom, ali taj oblik javne diskriminacije olakšao mi je muku oko prikrivanja godina. Kao da mi je čitao misli, pitao me je: „Lara, koliko imaš godina?” Da sam razgovarala s nekim drugim, možda bi mi to pitanje i prijalo. Možda čak ne bih ni slagala. Ali njega sam pogledala pravo u oči i odgovorila: „Šesnaest.” Konačno malo smeha. „O, duhovita si. Razumeo sam. U redu. Pokaži mi sise.” Očekivala sam da će se neko zasmejati, ali nikoga nije bilo u blizini. Samo e on sedeo i čekao. „Mora da se šališ”, rekla sam mu. Mirno je sedeo i očigledno bio ozbiljan. Podsetila sam sebe da mi zaista treba posao. Pitala sam se šta bih uradila da zaista imam dvadeset dve ili dvadeset sedam godina. Napravila bih šalu od toga? Možda bih mu i pokazala i smejala se kad god bih se kasnije setila toga? Ili bih se, poput devojaka iz MTV video-spotova koje je Dajana gledala i naslovnih strana muških časopisa, skinula i ne bih pridavala posebnu važnost tome? Ali to nisam bila ja. Bez obzira na to koliko šminke imala na sebi, nikada neću biti tako mlada i nikada neću moći da razmišljam kao te nove generacije. Međutim, počela sam da osećam malo više samopouzdanja. „Kakve veze imaju moje sise, kako si ih nazvao, sa mojom sposobnošću da budem dobra konobarica?“, pitala sam ga. Odgovorio je: „Ne možeš ni da zamisliš.“ Htela sam da uđem u raspravu s njim, ali, kad sam malo bolje razmislila, bio je u pravu. Sve što je potrebno da dobiješ posao i postaneš uspešna konobarica koja dobija dobar bakšiš jeste da budeš lepa i seksi. To će
verovatno biti jedno od onih mesta gde ni kafu ne bih mogla da popijem. Nije imao nameru da me zaposli, bez obzira na to da li ću obnažiti grudi ili ne. Nije čak imao ni najmanju želju da ih vidi – želeo je samo da me ponizi. Pa to je prevršilo meru. Istrgla sam mu biografiju iz ruku. Nisam želela čak ni papir da ostavim. „Ne želim da radim za vas“, rekla sam mu. „I ime mi je Lajza.“ Kada sam izašla na ulicu, noge me više nisu bolele. Nošena besom, hodala sam sve brže. Nisam više mogla da podnesem borbu za poslove koje zapravo nisam želela, niti da budem ono što nisam. Ako će mi mladalački izgled pomoći da pronađem dobar posao, onakav o kakvom sam sanjala, kakav sam nekada davno imala u Džentiliti u Džentiliti presu, presu , možda je trebalo da nastavim sa tom maskaradom. Ali do tada, biti mlad pokazalo se mnogo gore nego biti star. Dok sam hodala, pomislila sam da bi možda ipak trebalo da odustanem. Bila sam iscrpljena od spavanja na Meginoj fotelji, od toga da se moram pokriti preko glave kako bih se sakrila od svetla jer ona radi do kasno u noć. Potrošila sam novac koji nisam imala na garderobu koju nisam imala prilike da obučem. Želela sam da se vratim svojoj kući. Mada. Mada, ostalo mi je da okušam sreću u Džentilitiju. Džentilitiju. Mogla sam da biram između mogućeg neuspeha u Džentilitiju u Džentilitiju i i sigurne propasti ukoliko se vratim u Nju Džerzi. Sa te tačke gledišta bila sam sigurna da bi trebalo da se vratim Džentilitiju. Ako ništa drugo, pokazala bih Megi da umem da budem jaka i da sam samouverena. Baš tako sam se i osećala dok sam prolazila pored zgrade Džentiliti presa. presa. Istina, na sebi sam imala garderobu prikladnu za posao konobarice – crvenu svilenu košulju i prugastu crno-belu mini-suknju, plus kompletnu šminku. Možda je trebalo da odem do Megi i presvučeni se. Ma ebi ga. Sve se to uklapalo u moje trenutno raspoloženje. Pola sata kasnije, obraza crvenih od brzog hoda, sedela sam u kancelariji Džentiliti presa, presa, u Odeljenju za ljudske resurse. Sve mi se činilo poznatim. Dobro je da nisam imala neko zvučno ime. Biografija mi je bila manje-više ista kao i prvi put. Izostavila sam dvadesetogodišnje iskustvo u volontiranju. Umesto moje u Nju Džerziju upisala sam Meginu adresu, a umesto fiksnog broja navela sam broj mobilnog telefona. Molila sam boga da na razgovor
odem kod nekog asistenta umesto kod Sare Čen, šefice odeljenja. Nisam imala sreće. Poželela sam da se stopim sa podom kada sam videla dobro poznato lice gospođe Čen kako mi nasmejano i ljubazno prilazi iz hodnika. Pružila mi je negovanu ruku. Ustala sam i obratila pažnju da li me je prepoznala. Sara Čen je bila premlada da bi me se sećala iz vremena dok sam radila. Prvi put smo se upoznale februara prošle godine, tek što sam obrisala suze posle rastanka sa Garijem i nakon Dajaninog odlaska u Afriku. Ušla sam u Džentiliti u Džentiliti u sakou konfekcijskog broja 52, kupljenom sedam godina ranije, i očekivala da će me odmah vratiti na posao koji sam napustila kada sam ostala u drugom stanju. Čak i kada se intervju završio dvadesetak minuta kasnije, čak i kada je gospođica Čen, kako se tada predstavila, rekla „čućemo se“ pre nego što je pomenula platu i radno mesto, svakog dana očekivala sam njen poziv. U junu, pošto mi se do tada nije javila, vratila sam se u istom sakou – doduše tada malo širem – i maramicom u ruci jer su mi se znojili dlanovi. Rekla sam joj da me možda nije dobro razumela prethodnog puta. Nisam svratila u Džentiliti Džentiliti da bih ih videla. Došla sam jer sam tražila posao urednika, jer mi je bio potreban posao. potreban posao. Znam da sam izgledala kao izgledala kao neko ko nema posao, ali imala sam iskustva u organizaciji i rukovođenju. A knjige, naročito ženski klasici, koji su bili njihova specijalnost, nisu se promenile, zar ne? Tada je Sara Čen bila direktnija. I prvi put bilo joj je jasno da sam došla zbog zaposlenja. Nažalost, sva radna mesta bila su popunjena. Možda bih mogla naći neko mesto u izdavaštvu da sam... Ali od tada nisam imala priliku da ponovo okušam sreću u toj oblasti. Izdavaštvo, rad sa piscima, rečima, bilo je nešto u čemu bih uživala. Sve drugo bilo bi gubljenje vremena. Tada sam tako razmišljala. Sara Čen zastala je usred rukovanja i pogledala me iskosa. „Jesmo li se već negde upoznale?“ pitala me je. Mogla sam sve da priznam. Da sam se preselila, da je to treći put da sam tu i da očigledno nisam naučila šta znači ne. Ili sam mogla na sve da gledam, kako Megi reče, kao na ulogu u predstavi. Bez laži, tačno, ali mogla sam se poigrati do izvesne granice. „Ne znam“, odgovorila sam i pogledala je u oči. „Jesmo li?“
Tokom prethodnog razgovora imala sam utisak da me nije ni primetila. Da e poput mnogih mladih poslovnih žena registrovala samo: stara, debela, domaćica. I time zavesa pada istog trena. Skupila je usne, iskrivila glavu i zamišljeno me posmatrala. „Veoma ste mi poznati.“ „Kao i vi meni“, rekla sam i pokušala da oponašam njen izraz lica. „O, pa“, rekla je odustajući od daljeg razmišljanja, „dođite i ispričajte mi nešto o sebi.“ Ovog puta delovala je zaista zainteresovano. Pitala me je za obrazovanje u vezi sa književnošću i razlozima zbog kojih želim da se zaposlim u Džentilitiju. Džentilitiju. Sve što sam joj rekla bilo je manje-više slično onome što sam ispričala – dva puta – prethodne godine, samo je ovog puta ona zaista slušala. A i ja sam imala više iskustva u razgovorima. Umesto što sam ranije insistirala na mestu urednika, ovog puta sam pokazala interesovanje za sve poslove u vezi sa izdavaštvom. Gospođa Čen lupkala je olovkom po mojoj biografiji i rekla mi da mi može ponuditi nešto u marketingu, što bi me možda zanimalo. Marketing? Naravno! Obožavala sam Obožavala sam marketing, ili sam tako mislila, ako sam uopšte (taj deo nisam izgovorila naglas) znala šta to znači. Naravno, porazgovarala bih i sa Teri Džordan, direktorkom marketinga. Prateći Saru Čen kroz hodnike i odeljenja, iznenadila sam se koliko se, posle toliko godina, ništa nije promenilo – nabolje. Bila sam tu tokom sedamdesetih, u vreme kada je rasla čitalačka groznica, kada Džentiliti nije Džentiliti nije stizao da izda onoliko primeraka koliko su se prodavala dela velikih ženskih klasika. Sada više niko ne čita u toj meri i to se očigledno odrazilo na poslovanje. Nisu zamenili izlizane tepihe, pa čak ni boju uniforme. Sve je bilo isto kao i onda dok sam ja tu radila. Izmenila su se samo lica zaposlenih. I ne samo izmenila, bila su mlađa, mlađa, ali tako je bilo i u moje vreme. Izuzetak je bila samo sedokosa vlasnica firme, Florens Vitni, kojoj sam ovog puta u prolazu klimnula glavom. Gospođa Vitni za mene je i dalje bila boginja i vizionar, puna inspiracije za sve zaposlene. Bilo mi je drago što sam je tog puta videla samo nakratko. U suprotnom, možda bih kleknula pred nju, iskazala joj poštovanje i tako se odala. Prostor ispred kancelarije Teri Džordan, namenjen zameniku i asistentu,
izgledao je prilično pust. Stolica je očigledno služila za gomilanje odbačenih knjiga, a sto je bio pun prašine. To je bio dobar znak. Žena mora da je vapila za asistentom. Loš znak bila je Teri Džordan lično. Jedno rukovanje bilo je dovoljno da shvatim zbog čega ta žena nema asistenta. Zašto je bilo moguće doći sa ulice i završiti u njenoj kancelariji. Sve oko nje odisalo je strogošću. Od kratke zalizane kose i crnog sakoa do tankih usana. Gospođa Čen jedva je čekala da izađe, kao da me je poput svežeg mesa bacila u kavez sa lavovima. U glavi mi se javio Megin glas: „Ne dozvoli da te zaplaši!“ Ali prekasno. Već sam bila prestravljena. Još od kada mi je stiskom ruke slomila sve koščice, otkako sam videla fotografiju njeno troje male dece na stolu gde sem tri oštro zarezane olovke nije bilo ničega. Sve tri bile su uperene u mene. „Zašto misliš da bi mogla raditi za mene?“, nije okolišala Teri. Usta su mi se osušila. Jer koliko god bila teška za saradnju, nećeš tražiti da ti pokažem gole grudi? Jer je taj posao odlična šansa da započnem život kakav zaista želim? „Budi hrabra, pričaj iz stomaka“, setila sam se Meginih reći. Ali moj stomak reagovao je isto kao kada bi se Gari nakon napornog dana vratio s posla. Kad god je bio nervozan, uvek me je napadao, baš kao i Teri, a a sam uplašenim glasom pokušavala da izvučem iz njega šta se zapravo dogodilo. „Šta je to što bi zadovoljilo vaše zahteve?“ pitala sam je. „Pa“, rekla je Teri, „taj neko bi morao da bude potpuno odan poslu. Muka mi je od onih devojaka koje zbog grčeva ili kijavice ne dolaze na posao.“ „Bila sam zdrava u poslednjih dvadeset godina“, uveravala sam je. Čudno me je pogledala. „Ne smeš kasniti, takođe“, nastavila je. „Ja dolazim pre osam, iako to ne očekujem od tebe, ali želim da budeš ovde pre devet.“ „Svakog jutra ustajem u šest“, rekla sam joj. „Još otkako...“ Htela sam reći da, otkako se Dajana rodila, ustajem rano. Ali to nije bila dobra ideja. „Ja ustajem svakog jutra u pola pet“, rekla je za slučaj da ustajanje u šest sati smatram prednošću. „Tada vežbam i završavam kućne poslove pre nego što probudim decu i krenem na posao.“
Zamislila sam tu sliku u glavi – devojčica, oko šest godina starosti, bez prednjih zuba i smeđe kose vezane u rep; trogodišnji ili četvorogodišnji dečak sa urednim razdeljkom koji liči na malog političkog kandidata; i bucmasta beba čiji pol nisam mogla da odredim. Po Terinoj vitkoj liniji, teško da bi neko rekao da ima troje dece. „Petkom radim u kući na Long Ajlandu“, nastavila je Teri, „ali, da me ne shvatiš pogrešno, ne igram se sa decom i ne proveravam imejl na svakih pet sati. Zaista ozbiljno radim.“ Zamislila sam njenu spavaću sobu sa ogromnim radnim stolom i mnoštvom elektronske opreme koja svetli i zuji, nešto poput svemirske stanice. Da li njen muž ostaje kod kuće i čuva decu? Ili je ona bila ta koja je zapovedala čitavom vojskom kućnih pomoćnica i dadilja. Bilo je teško zamisliti Teri Džordan u obavljanju svakodnevnih kućnih poslova. „Dakle, deo tvog posla“, saopštila mi je, „bio bi da uključiš dovoljno ušiju, očiju i ruku da ovde sve funkcioniše kad mene nema. Razumeš?“ Rekla je „mog posla“. Da li to znači da sam primljena? „Sada mi“, kazala je, „daj svoje viđenje marketinga u Džentilitiju. u Džentilitiju.““ Očigledno je želela da proveri da li sam uopšte kvalifikovana za taj posao pre nego što me zaposli. Uhvatila me je nespremnu. Bilo je nedopustivo pričati o mojim marketinškim iskustvima u Džentilitiju. Sem Džentilitiju. Sem toga, i dalje mi nije bilo potpuno jasno šta to u stvari znači. Ali poznavala sam poslove Džentilitija poslove Džentilitija,, a prošla sam i kod Florens Vitni. Pratila sam rad kompanije, sve te godine, pratila sam štampu i sve ono što su izdali. Sem toga, kao dugogodišnji urednik sajmova knjiga u Dajaninoj školi, član biblioteke i dva čitalačka kluba, znala sam mnogo toga u vezi sa pakovanjem i prodajom knjiga. „ Džentiliti izdaje Džentiliti izdaje neke od najčitanijih izdanja koja su ikada bila napisana ženskom rukom“, krenula sam oprezno. „Uvek postoji tržište“, prećutno sam čestitala sebi na izboru reči, „za Džejn Ostin i sestre Bronte. “ „Da, da“, rekla je Teri odmahujući rukom. „Ali to je usko tržište, a mi želimo da ga proširimo. Šta treba da uradimo? “ „Uhhhh... “ Uplašila sam se da ću reći nešto pogrešno, da ću sve uprskati, da ću izgubiti priliku za posao. Uplašila sam se i od Teri Džordan, da će me pojesti preko stola. Ali ćutanje je svakako bio svakako bio pogrešan potez. Ukoliko makar
kažem ono što mislim, ako ne kao poznavalac marketinga, onda bar kao verni čitalac, možda postoji neka minimalna šansa da budem u pravu. „Ima mnogo toga na šta bi trebalo obratiti pažnju“, rekla sam. „Slika današnje žene idealizovana je i mnogo više seksi. Njena garderoba, telo – devojke misle da, ako ne izgledaju kao Paris Hilton, nisu dovoljno lepe. “ I sama sam, u proteklih nekoliko nedelja, radila nešto što mi do tada nije ni padalo na pamet. Kupovala sam sa Megi novu, drugačiju garderobu, koja je bila uska – pravljena za tinejdžere – i bih otkrivala više nego za sve moje godine. Osećala sam da moram da istaknem svoju ženstvenu i profesionalnu stranu. Umesto da se i dalje plašim, moram biti ambicioznija i potrošiti mnogo novca kako bih zaradila nešto malo. I koliko god da sam dobro složila sve te kockice, nisam mogla da nađem posao. Teri je odmahnula glavom. „Kakve to ima veze sa marketingom?“ Umorila sam se. Nisam bila sigurna da sam zapamtila ono što sam htela da kažem. „Mislim da se klasika više ne može prodavati sa istim, zastarelim koricama“, rekla sam joj. „Znate, uvek iste pastelne boje i portreti devojaka prošlog veka. Da bi se privukla pažnja mladih devojaka, morate ući u njihov život, obojiti ih u jarke boje, uzbudljivije...“ Tada je Teri tako odmahnula glavom da joj se kosa razbarušila, što sam do tada smatrala nemogućim. „Hoću da razumeš jedno“, rekla mi je Teri, „ja sam ta koja unosi nove ideje u ovaj posao. Možeš li to da podneseš?“ Bez reći sam klimnula glavom. „Da li bi bila zadovoljna time da kopiraš, šalješ faksove i kuvaš crnu kafu bez šećera?“ Ponovo sam klimnula glavom. „Dobro“, rekla je Teri, ustala i – hvala bogu – nije mi pružila ruku da mi ponovo slomi kosti, „vidimo se u ponedeljak ujutru.“ Nisam se smirila dok nisam ušla u ženski toalet. Nekome možda to nije bilo pravo mesto za to, ali ja sam baš tamo preživela takve emocije da mi je srce umalo stalo. Baš tamo sam otišla i onda, posle ručka, kada me je Gari zaprosio i kad sam saznala da sam trudna. Na istom tom mestu umalo nisam
izgubila bebu. Doduše, ovog puta bila sam srećna, puna poleta i entuzijazma zbog konačnog zaposlenja. „Da“, prošaputala sam i sklopila ruke. Prigušeno sam se nasmejala, uskliknula i podigla pesnicu uvis. Osećala sam se odlično. Počela sam da igram. To sam uradila i kada me je Gari zaprosio. U istom okruženju šepurila sam se pevajući u sebi našu pesmu Elvisa Kostela Red Kostela Red Shoes. Sho es. Uvek Uvek ću se sećati toga kao jednog od najsrećnijih trenutaka u životu. A eto, ponovo sam osetila istu sreću. Zanjihala sam se u ritmu taktova koje sam čula u svojoj glavi: „Crvene cipele, anđeli žele moje crvene... CRVENE CIPELE...“ Mora da sam pevala malo glasnije jer, kada sam otvorila oči i pogledala se u ogledalu, videla sam da neko stoji iza mene i posmatra me sa osmehom na licu. „Lep dan?“, pitala me je i nije skidala osmeh sa lica. Prišla je da opere ruke. Bila je tako nestvarna, kao duh. Imala je svetlosmeđu kosu i belu put koja e izgledala još belje u kombinaciji sa potpuno crnom garderobom. „Upravo sam se zaposlila ovde“, rekla sam joj. „Stvarno?“, upitala je uzdignute obrve. Oči su joj bile boje zelenog žada. „Šta ćeš raditi?“ „Radiću kao asistentkinja u odeljenju marketinga“, izgovorila sam u ednom dahu. Zurila je u mene neko vreme, a osmeh joj je nestao sa lica. „Nećeš valjda raditi za Teri Džordan?“, konačno je progovorila. „Hoću“, odgovorila sam. „Oh.“ Glas joj je potpuno utihnuo kao da se uplašila da nas neko ne prisluškuje. Srce mi je u momentu preskočilo. „Šta nije u redu?“ „Ništa“, kazala je. „Verovatno će sve biti kako treba.“ „Šta?“ insistirala sam. Posmatrala me je i verovatno se pitala da li ću moći da podnesem ono što e nameravala da mi kaže. „Pa“, počela je govoriti i osvrnula se oko sebe, što e trebalo i ja da učinim, a onda nastavila šapatom, „otpustila je poslednje tri
devojke koje su radile za nju.“ „Stvarno?“, rekla sam. I mada sam svašta doživela među ta četiri zida, nikada se raspoloženja nisu menjala tom brzinom. „Mislim da se poslednja nije zadržala ni čitav dan.“ „Je li moguće?“ Osetila sam kako mi se ramena sležu, a srce udara o pod. „U čemu je problem?“ „Gospođa Vitni – znaš, ona je glava kuće – očigledno je ubeđena da nema bolje od Teri Džordan. Ali to ne misle i oni koji rade za nju. Poznato je da je veoma zahtevna, ali i bezobzirna.“ „Bezobzirna?“, ponovila sam i istog časa pomislila na moje male tajne. „Kako to misliš?“ „Ne znam detalje“, slegnula je ramenima. „Radim u uredništvu.“ „Uredništvu“, uzdahnula sam. „Tamo sam i ja zapravo želela da se zaposlim.“ „Tako bi mogla mnogo brže da napreduješ u poslu“, kazala je, „ukoliko preživiš Teri Džordan.“ Toliko duboko sam udahnula da je izdah, čini mi se, trajao čitavu večnost. Tokom prethodnih godinu dana preživela sam razvod, odlazak jedinog deteta i majčinu smrt. Uzdigla sam se jača, hrabrija i spremnija da se suočim sa novim nedaćama. „Ne znam“, bilo je sve što sam uspela da izgovorim. „Ne brini“, rekla je devojka i spustila mi ruku na rame. „Pobrinuću se za tebe.“ Slučajna prolaznica pobrinuće se za mene? Nasmešila sam se sa nevericom. „Inače, ja sam Lindsi.“ „Lajza. “ „A“, rekla je, „kao Lapira ili Hjuber.“ Došlo mi je da je poljubim. „Neko drugi bi kazao ’kao Lajza Mineli’“, rekla sam joj. „Ja nisam kao drugi“, odgovorila je. „Ali ipak ću biti tvoj Džoel Grej.“ Tada je nestala niz hodnik Džentiliti presa presa i ostavila me da se borim sa
nervozom i uzbuđenjem.
Peto poglavlje Moj dom u Nju Džerziju izgledao je strano i daleko kao da sam bila odsutna godinama, a ne samo nekoliko nedelja. Stajala sam na trotoaru – samo ispred moje kuće bio je pun leda i snega – i gledala u kuću kao da sam se vratila sa dugog putovanja. Sve je – drveće, veliko dvorište oivičeno drvenom ogradom, crni saloni, bela stolarija i topla cigla bež boje – bilo mirno, baš kao na koricama romantičnog romana Dom. romana Dom. Stari gospodin Radek čistio je sneg ispred svoje garaže. Kada me je ugledao, zastao je i mahnuo mi. Baš zbog toga proteklih nedelja nije mi se vraćalo kući. Nisam želela da objašnjavam novu frizuru, novi stil oblačenja, šta sam radila u gradu, jesam li se vratila za stalno. Ali gospodin Radek samo mi je mahnuo, nije izgledao nimalo radoznalo. „Zdravo, Dajana“, pozdravio me je. Dajana. Pomešao me je sa rođenom ćerkom. Mlađe komšije, sa oštrijim vidom, ne bi bile tako lako prevarene. I ukoliko je neko od mojih prijatelja iz komšiluka bio kod kuće, čekalo me je mnogo objašnjavanja. Elejn Petročeli i njen muž Džim, s obzirom na to da su im deca odrasla, ispunili su svoj san i otišli u Italiju na godinu dana, a moja prijateljica Lori, na neki način podstaknuta mojim razvodom, konačno je, nakon dugogodišnjeg nesrećnog braka, napustila muža i vratila se u svoje rodno mesto. Umesto da ga osvestim, samo sam mahnula gospodinu Radeku i krenula napred. Bilo je skoro nemoguće otvoriti vrata od silne pošte koja me je dočekala u hodniku. U kući je bilo ledeno jer sam isključila grejanje kada sam pošla u nešto što se izrodilo u najduži novogodišnji vikend sa Megi. Sada je trebalo da sredim kuću tokom vikenda i spremim je za izdavanje. U agenciji koju sam pozvala rekli su mi da bi neki ljudi trebalo da se dosele u Houmvud ili da renoviraju svoju kuću i da će im trebati polunamešten stan na mesec ili dva. Planirala sam da podignem stvari na tavan, smestim auto u garažu i preselim se kod Megi na dva meseca. Ali, dok sam stajala u hodniku, redom sam gledala svaku sitnicu koju sam volela – reckasti kalaj, izvađen iz kante za smeće gospodina Radeka, akvarel irskih brda, poklon drugarice iz kluba čitalaca koja je preminula od raka
dojke, prvo pismo što mi je Dajana poslala iz kampa („Volim te kao što džem voli palačinke“), koje sam uramila i okačila na zid, i sve što sam poželela bilo e da zagrlim tu zemlju i zauvek ostanem na njoj. Kako mi je uopšte moglo pasti na pamet da se preselim na promaju u Meginom potkrovlju, da sama lutam frigidnim (u svakom smislu te reći) gradskim ulicama, pored tako predivnog doma? Pokrenula sam se i počela da radim sve ono što sam inače radila kada bih ušla u kuću kako bih pobegla od takvih misli: okačila sam kaput, uključila grejanje, pregledala poštu, stavila vodu za čaj, naslagala u ložište grančice koje su uredno bile složene u korpi pored kamina u dnevnoj sobi. Megi je imala svoje skulpture, ali to – ti dekorisani zidovi, plavo i belo posuđe složeno u staklenoj vitrini, bogata zbirka knjiga i tamni uglačani podovi – to je bilo moje umetničko delo. Odmah nakon Dajaninog rođenja, Garijevi roditelji pomogli su nam da kupimo kuću. Bio je to deo dogovora: ja sam morala da napustim posao, da ležim u krevetu i održavam trudnoću, a Garija, koji je radio na tome da postane veliki pesnik, čekala je unosna karijera. Garijevi roditelji ponudili su se da nam kupe kuću pod uslovom da Gari upiše stomatološki fakultet, što je bila njihova želja. I pre nego što je obećao da će im ispuniti želju i otišao da studira poeziju na Oksfordu, znao je da neće biti po njihovoj volji. Ali kasnije je promenio mišljenje. Nisam želela da zbog stomatologije žrtvuje svoju ljubav prema poeziji, ali na kraju nisam imala izbora. Dugo nakon što je krenuo sa studijama i praktičnim radom, Gari nije odustajao od pisanja. A onda se toliko predao studijama – njegova specijalnost bili su prelomi zuba i koren zuba – da je odustao od pisanja. Umeo je da kaže kako je izlečiti koren zuba isto što i napisati dobru pesmu: složeni poduhvat u kome bi i najmanji detalj mogao da pretvori bol u zadovoljstvo. Možda u tome i jeste bio problem: previše je zavoleo stomatologiju. Divila sam se kako mu je to pošlo za rukom, ali u dubini duše mislim da je lagao sebe i da je bio ogorčen na roditelje, mene, pa čak i Dajanu, što smo mu nametnuli takav način života. Kao što je Gari prihvatio i zavoleo stomatologiju i ja sam zavolela posao domaćice i posvećene majke. Sada vidim da sam i ja osećala istu ogorčenost zbog toga. Kako se pokazalo, uz preteći pobačaj, Dajanino prevremeno rađanje, osetljivo zdravlje, više bezuspešnih pokušaja da ponovo zatrudnim – i nisam tako loše živela i uživala sam s istim zanosom kakav je nekad bio
rezervisan za proučavanje Džejn proučavanje Džejn Ejr. Uživala sam čak i u spremanju kuće: skidanju starog linoleuma sa podova, krpljenju napuklih gipsanih ploča, šivenju zavesa za prozore od starog rebrastog stakla. Kasnije, kada smo došli do malo novca, uredila sam novu kuhinju koja se savršeno uklopila uz kuću. Kuća i Dajanino odrastanje bili su moja glavna preokupacija. Gari je radio po čitav dan i meni je prepustio sav posao oko uređenja – kao i vaspitanja deteta – što mi je odgovaralo dok nisam shvatila koliko naši životi nemaju dodirnih tačaka. Provodili smo ugodne večeri u zajedničkoj kući, a živeli smo na različitim planetarna. Srž problema bila je u tome što su nas romantičan susret u Londonu i prvih nekoliko uzbudljivih nedelja doveli u zabludu da bismo mogli provesti čitav život zajedno. Kraljevsko venčanje imalo je isti uticaj na još mnogo drugih ljudi. Znala sam da nisam bila srećna, ali mislila sam da, posle dvadeset godina braka, i nije moglo biti drugačije. Mnogi brakovi naših prijatelja nisu se razlikovali od našeg. Retko smo imali seks, još ređe bili otvoreni jedno prema drugom, ali nismo se ni svađali. Sve je to nekako bilo prihvatljivo; nisam bila nezadovoljna životom i nisam imala nameru da ga ostavim, jer nisam verovala da me je tamo negde čekalo nešto bolje. Ali Gari je za sebe pronašao nešto bolje u Džini, svojoj stomatološkoj sestri. Znam da je to kliše, no gde ćeš upoznati nekoga ako ne na poslu. (A kada nemaš posao, kao što ga ja nisam imala, gde bi uopšte mogao nekoga da upoznaš?) Ja sam bila povređena, ponižena, ljubomorna, besna – ali mi je isto tako u dubini duše laknulo. Gari mi je u neku ruku učinio uslugu time što me e naterao da promenim svoj život kad već nisam bila dovoljno jaka da to sama učinim. Uistinu, više sam se potresla kada je Dajana otišla u Afriku i kad mi je godinu dana ranije umrla majka. Nekoliko poslednjih godina majka je bolovala od Alchajmerove bolesti. Na kraju me nije ni poznavala, ali nema ničeg tako konačnog kao što je smrt i, kada je umrla, prvi put u životu osetila sam se potpuno samom. Sela sam, kao i mnogo puta pre toga, ispred kamina i prepustila se uživanju u čaši belog vina i čitanju časopisa koji mi je grejao krilo. Svetu sam možda izgledala kao neko nov, ali u tom udobnom okruženju bila sam ona
stara: opuštena, uplašena idejom da napustim to moje toplo gnezdo. A ipak, sam pokušaj da se vratim u mlađe dane zahtevao je više avanturističkog duha i vere u budućnost, očekivanja neočekivanog, na šta ću morati ponovo da se naviknem. Priviknem se i saživim se sa tim kao da sam vampir i kao da je ovo moja sveža krv. Sledećeg popodneva, do suza iznemogla od posla i nošenja teških kofera kroz hladne ulice, vratila sam se kod Megi. Ona je bila okupirana svežim betonom i novom hrpom cigala, ali je skinula gumene rukavice i kecelju, i poletela mi u zagrljaj kada sam ušla. „Šta se desilo?“ pitala me je. „Nisam sigurna da to mogu.“ „Šta se dogodilo?“ „Nedostaje mi moj dom. Nedostaje mi moje dete. Bože moj. Koliko mi nedostaje mama.“ Počela sam da jadikujem, a Megi me je privukla sebi i zagrlila me. Mazila me je kao malo dete, a ja sam jecala i balavila na njenom ramenu. Dok sam oj kvasila košulju, palo mi je na pamet da mi je ona tokom protekle godine bila jedina podrška. „Dobro sam“, konačno sam progovorila. „Samo me“, onda sam zastala i duboko uzdahnula, „muči sumnja.“ „Sumnja?“ ponovila je. „I strah.“ Megi je oklevala. „Šta te muči? Sumnja ili strah?“ „I strah i sumnja.“ „Pričaj“, rekla je. „Brine me ova uloga mlađe. Mislim, možda i izgledam izgledam mlađe, ali da li realno mogu biti mlađa?“ biti mlađa?“ „Ne moraš da budeš“, rekla mi je Megi. „U tome i jeste čar nove tebe: izgledaš kao devojka, a razmišljaš kao iskusna žena. To te čini savršenom.“ „Ali šta ako me razotkriju?“, pitala sam je. Megi je uzdahnula kao da je želela reći „stvarno si kreten“. „Ko će te
razotkriti?“, pitala je. „Pa šta onda? To je samo šala, zar ne?“ „Ne baš“, odgovorila sam. „Zaista mi je potreban posao. Plata. Ako ne uspem u tome, mogu lako izgubiti i kuću.“ „Pa šta ako je i izgubiš?“, nastavila je Megi. Kao da mi je lupila šamar. „Megi, možda si ti davno zaboravila na Nju Džerzi“, rekla sam joj, „ali ja oš tamo živim. Volim moju kuću.“ „Dobro, dobro“, tešila me je Megi. „Zasad je ovo tvoja kuća.“ Pogledala sam oko sebe. Kampovala sam na plišanoj fotelji, ali, pošto sam se zapravo uselila, trebalo mi je nešto udobnije. Ako i dalje budem spavala na fotelji, vrat će mi uskoro biti potpuno ukočen i neće mi pomoći ni frizura ni šminka da izgledam mlađe. „Mislim da će mi biti potreban krevet“, pomenula sam joj i setila se udobnosti mog širokog dušeka i posteljine od egipatskog pamuka. Zadovoljan osmeh pojavio se na Meginom licu. Pozvala me je da krenem za njom i odvela me do svilenog šatora koji joj je služio kao orman. Podigla e platno koje je zamenjivalo vrata. U šatoru gde su nekada bile police, pune njenih krpica, stajao je krevet, prekriven crvenim satenom. Čak je smestila i komodu pored ležaja. „Šta je ovo?“, pitala sam je. „To je tvoja soba“, pojasnila je Megi. „Mislila sam da ti ovo služi kao orman.“ „Tako je. Ali ispraznila sam ga i uvukla konopac ispod vrata da bi imala svetla.“ Kada je Megi u pitanju, to je bio ogroman ogroman pomak. Ne samo da mi je dozvolila da se uselim već mi je i ustupila sopstveni prostor. Otkako je napustila mnogočlanu porodicu i osamostalila se, nije nikome dozvoljavala da joj uzurpira i narušava privatnost. Ali izgleda da je meni poželela dobrodošlicu. Samo, morala sam se uveriti da to čini od srca. „Megi“, kazala sam joj i sela na krevet, „jesi li sigurna da ovo želiš? Bojim se da ću ti smetati.“ „Želim“, odgovorila je odlučno. „A i sada, kad imaš svoj crveni šator, biće nam lakše kada padne noć. Baš sam preterala sa ovim novim poslom.“
„Još mi nisi otkrila tajnu te tvorevine“, rekla sam joj. Otkako sam došla, po obliku se nije moglo nazreti šta je stvarala. Samo je ređala cigle i od veličine fudbalske lopte tvorevina je postepeno poprimila oblik veš-mašine. „Eksperimentišem“, kazala je. „Sa čim?“, bila sam uporna. Uzdahnula je i podigla pogled ka tavanici potkrovlja. „Kravljim srcima“, kratko je odgovorila. „Molim?“ „Bojala sam se da ćeš biti zgrožena. Ideja mi je da kravlje srce obložim betonom i smestim ga u kutiju od cigle, koja će svakako samo ličiti na kutiju, a zapravo će kriti tajnu – imati srce, pesnički rečeno. Znaš, kao što je Šopenovo srce zaliveno betonom i smešteno u stub varšavske crkve.“ „Nisam to znala.“ „Naravno, Šopenovo srce nije tajna“, nastavila je u zanosu da priča o svojoj umetnosti. „Zanimljivo je to što će moja kutija odisati snagom. Možda se neće videti odakle ta snaga dolazi, ali to nešto organsko, iznutra, daće joj posebnu čar.“ Mora da sam izgledala veoma nepoverljivo, baš kako sam se i osećala, jer me je Megi konačno pogledala i rekla: „To ima veze sa trudnoćom. Kao što i žena u sebi krije život koji je čini drugačijom.“ Uvek sam imala odličnu ocenu iz engleskog i baš zato se nisam usudila da oj kažem kako nisam razumela šta je želela reći. Ali tada sam pomislila da je Megi možda pričala o sebi. „Hoćeš da mi kažeš“, srce je počelo da mi lupa, „da si...“ „Ne, ne“, rekla mi je, a lice joj je postalo još crvenije nego što je bilo zahvaljujući odsjaju crvenog šatora. „Ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne. Ali podsetila si me da ti kažem nešto što moraš učiniti za mene. Ove nedelje idem na prvu inseminaciju, a ti bi trebalo da budeš moj partner.“ „Rekla si doktoru“, prekinula sam je, „da sam ja tvoj...“ „Ne“, odgovorila je. „Ne, ne, ne. Moj doktor veruje da inseminacija bolje uspeva kada pored sebe imaš nekoga koga voliš. Kao, nakon intervencije bi mi prijao ugodan razgovor. A ti si mi neko najdraži koga ovog trenutka imam
pored sebe.“ „Oh“, progovorila sam i zamislila nas kako ispijamo šampanjac i smejemo se – oprezno, naravno – u slabo osvetljenoj sobi za ispitivanje. „U redu. Naravno. Kada će to biti?“ „U utorak, u deset ujutru.“ „U utorak ujutru! To će mi biti tek drugi dan na poslu. Teri Džordan ne bi mi dala slobodan dan taman da lično treba da idem na inseminaciju. Zar to ne može biti uveče? Ili makar za pauzu za ručak?“ „Ne odlučujem ja o tome, već moje telo“, objasnila je Megi. „Tako kaže moj doktor. Moralo bi biti ujutru.“ „Oh, Megi“, kazala sam joj i nežno je uhvatila za ruku. Pri samoj pomisli na to da kažem Teri Džordan da bih morala da zakasnim, zamislila sam je kako, sa bičem u ruci, zamahuje preko stola. Ili, realnije, kako mi hladnokrvno saopštava da sam otpuštena kao i mnoge druge pre mene. „Zar ne postoji neka druga mogućnost?“ Megi je odmahnula glavom. „To je to. A s obzirom na moje hormone, to bi možda bila moja jedina šansa.“ Tokom cele protekle godine ja sam bila ta kojoj je trebala Megi. I sve to vreme bila je tu za mene. Usred noći odgovarala je na moje telefonske pozive i razgovarala sa mnom o Gariju, sve vreme stajala pored mene tokom majčine sahrane. I sada je, prvi put, ona molila mene za uslugu. „Naravno“, rekla sam joj i stegla joj ruku. Pred očima mi se vratila slika pobesnele Teri. Izbrisala sam je iz glave. „Ne brini. Smisliću već nešto.“
Šesto poglavlje „Lajza!“ Samo što sam se vratila na stolicu, Teri me je ponovo pozvala u kancelariju. Tako je bilo tokom čitavog jutra. Požurila sam do njenog stola. „Kafa mi se ohladila“, izgovorila je bez podizanja pogleda sa stola. „Ali upravo sam je sipala.“ Nije prošlo ni dve sekunde. „Čak sam je ubacila u mikrotalasnu da bi bila vrela, baš kao što volite.“ Ta žena je pila tako vrelu kafu da su joj usta verovatno bila u ranama. „Vrelina iz mikrotalasne ne može da bude kao i prava“, kazala je Teri. I dalje ne podižući pogled, uzela je šoljicu i bacila je u mrežastu korpu za smeće – mislim pravu, ne papirnu šolju, punu kafe, što je počela da curi po podu. „Moraćeš ovo da počistiš“, rekla mi je Teri. „I donesi mi drugu kafu.“ Dok sam iz kancelarije iznosila korpu iz koje se cedila kafa, podsetila sam sebe da sam sama tražila posao za nekoga ko ima malo manje godina. Ko može da bude poslušan, skroman i zapravo mlad, a ne kao ja. Ali i ja sam bila odlučna u tome da se promenim – a zapravo i jesam bila drugačija. Moje godine učinile su da postanem prisebnija, da izgradim stav i da se ne bojim naglas da kažem svoje mišljenje. To je bio duh kakav sam želela da prenesem u tu novu, mlađu sebe. No, kako mi se činilo, moja nova šefica ni pet para ne bi dala za to. Ona je želela asistenta koji bi bio ćutljiviji i poslušniji od Pepeljuge. Govorila sam sebi da ja to mogu. Ako sam mogla da dobijem taj posao, mogla sam biti i dovoljno pametna da ga i zadržim, po ma koju cenu. Teri Džordan je možda bila naporna, ali činjenica je da je bila mlađa, sa mnogo više obaveza i da je bila mnogo veći kreten od mene. Ali mogla sam se izboriti sa tim. Počela sam da pravim drugu kafu. Stavila sam malo više kafe u filter, zagrejala vodu do ključanja i sačekala da sve iscuri u šoljicu kako bi Teri
ovog puta dobila vruću i jaku kafu. Tada sam nabacila osmeh na lice i odnela oj kafu. „Dođavola“, promumlala je. „Samo što sam je napravila“, rekla sam i pitala sam se gde sam pogrešila. „Ne, to je zbog izveštaja“, pojasnila je. „Kao i svi izdavači, želimo da pridobijemo čitateljke, a ni drugi ni mi nemamo ideju šta se zapravo traži.“ To mi je bilo pomalo smešno, jer bi baš Teri Džordan lako mogla da se svrsta u „čitateljke“. Bila je majka i supruga, živela je u predgrađu i svaki sv aki dan oj je bio ispunjen obavezama poslovne žene i domaćice. I, po svoj prilici, volela je knjige. Ali iz nekog razloga čitalačku publiku je videla kao njih, njih, nekoga ko je bio drugačiji od nas koji nas koji smo se bavili izdavaštvom. „Mislim da oni žele isto što i mi“, rekla sam joj, „knjigu koja će ih držati budnim i posle prve stranice pročitane nakon napornog dana. Onu vrednu dodatno potrošenih petnaest ili dvadeset dolara, a da to za promenu ne bude novac potrošen na uživanje u ručku sa dobrom drugaricom. Koja će ih, na nekoliko sati, odvući od svakodnevnog života. Vrednu pomena na književnim večerima – što je možda jedino veče kada izlaze bez muža i dece – zabavi i uživanju jednom u mesec dana.“ Nisam ni znala da ću toliko toga imati da kažem na tu temu, ali nakon nekoliko decenija provedenih uz knjigu i prisustvovanja književnim večerima, imala sam dobro izgrađen stav. Nastavila sam da pričam, a Teri je samo sedela i ćutke me posmatrala. „Mi se ne bavimo izdavaštvom“, rekla mi je. „Nas ne treba da interesuje kvalitet i sadržaj teksta.“ Osetila sam da sam pocrvenela. Ono o čemu sam pričala očigledno nije imalo veze sa marketingom. „Naš posao“, rekla mi je Teri naglasivši svako slovo, „jeste da knjigu stavimo u ruke čitalaca. A niko još nije smislio pravi način za to: ni putem interneta, ni tokom sajmova, a ni u samim knjižarama.“ „Možda bismo mogli da ponudimo popuste“, bubnula sam. Pogledala me je kao da sam govorila na korejskom. „Znate, ako knjiga u maloprodaji na akciji košta osamnaest dolara, u veleprodaji se može ponuditi po petnaest za one koji kupe više od osam primeraka.“
Teri je pogledala u stranu. „U mojoj grupi čitalaca uvek se gledalo i na cenu“, pokušala sam da objasnim. „Želeli smo nove naslove, ali smo uvek gledali da to ne bude previsoka, pa čak ne ni prodajna cena.“ Tada je počela da odmahuje glavom. „Ne interesuje me šta radi nekakva osiromašena asistentkinja ili njene drugarice, klinke iz kluba čitalaca“, precizirala je. „Naša ciljna grupa jesu ozbiljne porodične i poslovne žene.“ Zaustila sam da objasnim, ali onda sam shvatila da bih time razotkrila sebe. „Mislila sam da sam bila jasna kada sam ti rekla da sam ovde ja ta koja unosi inovacije u poslovanju“, naglasila je. „Isto tako mislim da si se ti složila sa tim. Jesi li se možda predomislila?“ Stisnula sam usne, odmahnula glavom i naterala sebe da se koncentrišem na anđeoska lica dece koja su se smešila unutar rama, jedini dokaz da je Teri Džordan ljudsko biće. „Onda, dobro“, rekla mi je. „Gospođa Vitni sazvala je sastanak osoblja danas u tri. Ne vidim razlog da njemu prisustvuju i asistenti, ali tako je ona htela. Tvoj jedini zadatak biće da popuniš prazno mesto na stolici.“ Podigla je šoljicu i srknula gutljaj kafe koju sam joj skuvala. „Uhhh“, rekla je pljujući u šoljicu. „Ovo je odvratno. Ako misliš da zadržiš posao, moraćeš naučiti da kuvaš kafu.“ Kad sam ušla u ogromnu kancelariju gospođe Vitni, zajedno sa svim zaposlenima – bilo nas je oko pedesetak – držala sam se po strani, iza ostalih asistenata i izabrala stolicu u samom ćošku, daleko od fotelje gospođe Vitni. Izvadila sam rokovnik i spustila glavu, zahvalna na tome što mi je Megi ostavila duge šiške koje će mi pokriti lice ako to bude bilo potrebno. Savila sam glavu i dopustila da mi šiške prekriju lice, ali i pored toga, kada su se svi smestili, ućutali i kad je sastanak konačno počeo, primetila sam da gospođa Vitni uporno gleda u mene. Izgledala je potpuno isto kao nekada. Bila je visoka i dominantna i kada je sedela u svojoj fotelji. Kosa joj je bila kratka i seda. Imala je rupice na obrazima i u trenucima kada se nije smejala. Za gospođu Vitni kao da je vreme stalo pre dvadeset godina kada sam radila za nju. Čak je nosila sličnu
garderobu – verovatno istu – kao i onda kada sam poslednji put prisustvovala sastancima: lakovane crne cipele, biseri, vunena bordo haljina koja bi se uklopila u svaki stil oblačenja u poslednjih četrdeset godina. To što se nimalo nije promenila učinilo je da se i ja osećam razotkrivenom kao da sam i ja ostala ona ista Lajza od pre dvadeset godina. Nije skidala pogled sa mene i nisam mogla a da joj se ne osmehnem. Poželela sam da mogu biti ono što jesam i ponadala se da će mi uzvratiti osmehom koji bi značio da me je poznala. Florens Vitni bila je moj idol i bila sam joj desna ruka, asistentkinja-urednica za koju je verovala da će daleko dogurati. Oduvek sam sanjala o tome da dobijem drugu priliku da ispunim njena očekivanja, da joj pokažem da nisam zakazala, da sam samo bila na malo dužem neplaćenom odsustvu. Ali gospođa Vitni samo je zbunjeno skrenula pogled. Nisam bila sigurna da li sam zbog toga bila razočarana ili mi je laknulo. Pogledala sam ka vratima baš kada je u kancelariju ušla Lindsi, mlada urednica koju sam srela u toaletu onog dana kada sam dobila posao. Bila je još bleđa nego tada. Ponovo je bila obučena u crno. Osmehnula mi se i sela na poslednju slobodnu stolicu. „Do sada ste se svi već upoznali sa novim rezultatima prodaje“, iznenada e progovorila gospođa Vitni. „Poražavajući su.“ Ljudi su se promeškoljili na stolicama. „Ima li neko nešto da kaže u vezi sa tim?“, pitala je nervoznim glasom. Jedan od muškaraca, koji su bili u manjini, usudio se da progovori. „Kriza...“ „Da, da, kriza je“, rekla je gospođa Vitni i odmahnula rukom. „Naravno da to jeste problem. Šta ćemo uraditi povodom toga?“ „Iznesi rešenje, a ne problem“, setila sam se njenih reći što su bile kao mantra u vreme dok sam poslednji put radila u izdavačkoj kući gospođe Vitni, zasnovanoj na najprodavanijem feminističkom traktatu, Zašto muškarci moraju umreti. umreti. Umesto da se uči na greškama, čitavo osoblje bilo je istrenirano da razmišlja o rešenju problema. Takav pristup bio je veoma produktivan, pogotovu kada imaš posla sa razmaženim derištem, nesposobnim stolarom koji ti popravlja krov ili dokumentom čija je važnost istekla pre dve godine. Ohrabrena time što me gospođa Vitni nije prepoznala, podigla sam ruku.
„Možda bismo mogli da usmerimo marketing ka čitalačkim klubovima“, izgovorila sam. Svi su pogledali u mene. Teri je bila besna. „Lajza želi da kaže“, prekinula me je Teri, „da čitaoce danas muče cene knjiga. Žele nove naslove, ali ne žele da plate punu cenu.“ Gospođa Vitni je klimala glavom. Osetila sam kako mi obrazi gore dok sam slušala Teri kako me ponižava, ponavljajući moje reći. „Moja ideja je“, rekla je Teri, „da ponudimo popust na veću količinu – recimo dolar ili dva na kupljenih osam ili više primeraka. Mogli bismo pokrenuti veb-sajt namenjen čitalačkim grupama i na njemu svakog meseca nuditi nove naslove koji će biti na akciji.“ Makar je taj deo bio njena ideja. „To je veoma interesantno“, rekla je gospođa Vitni. „Ali ne znam da li bi to bilo rešenje i za klasike koji su široko zastupljeni u ponudi.“ Ponovo sam podigla ruku, ali ovog puta Teri je jednostavno nastavila da govori. „Više nego ikada morali bismo raditi na tome da privučemo pažnju mlađe populacije“, rekla je Teri. „Slikama privlačnih i seksi žena današnjice – zamislite na primer Paris Hilton. Mislim da bi trebalo promeniti korice...“ Tada se začula nekakva muzika. Glasna, digitalna verzija pesme Here Comes the Bride. Svaka priča bila je prekinuta i svi su se osvrtali tražeći krivca – da li se to negde krio radio, da li se to neko šalio? – sve dok se nije javio momak koji je nevolje Džentilitija nevolje Džentilitija pripisao pripisao ekonomskoj krizi. „To je nečiji mobilni telefon.“ Svi su se osvrtali po sobi. Ko bi na sastanak poneo mobilni telefon? Uključen telefon? Nekoliko žena počelo je da proverava svoje torbe, a muškarci su gurali ruke u džepove svojih jakni ili pantalona. Svi telefoni bili su isključeni. Bila sam sigurna da to nije mogao biti moj telefon, jer moje zvono je zvučalo drugačije. Sem toga, nakon četiri zvona uključila bi se govorna pošta. Ali, pošto se pesma nastavljala sve glasnije i glasnije, a svi su do tada već proverili telefone, i ja sam izvadila telefon iz tašne kako bih dokazala svoju nevinost. Telefon je svetleo. Vibrirao je. I kako više nije bio na dnu tašne, Here
Comes the Bride drečala Bride drečala je toliko glasno da se moglo zaplesati. „O, bože“, procedila sam. Tog momenta osećala sam se kao da mi je neko zario kolac posred srca. „Izvinjavam se.“ Pritisnula sam dugme za prekid veze. Ništa se nije promenilo. Muzika se nastavila. Dok su svi pogledi bili uprti u mene, prinela sam telefon uvetu. „Halo?“, javila sam se nervozno, očekujući da ću čuti Dajanin ili Megin glas. Niko se nije javio. Na telefonu je sada svirao svadbeni marš. „Halo?“, ponovila sam i ponovo pritisnula dugme za uspostavljanje veze. „Halo?“ „Za ime boga!“, povikala je Teri. „Izlazi! Odmah!“ Da li je me je to isterivala iz prostorije ili s posla? Da li sam to oborila rekord i postala asistentkinja sa najkraćim stažom u odeljenju za marketing? Obrazi su mi goreli. Ustala sam i borila se za svaki korak ka vratima. Kada sam već skoro izašla, Lindsi je ustala i pošla za mnom. „O, bože“, rekla sam joj. „Kako sam se obrukala.“ Uzela mi je telefon. „Znam šta je“, rekla mi je. „Imam isti takav.“ Znalačkim prstima pritisnula je neku dugmad i muzika je konačno, hvala bogu, prestala. „Uključio ti se alarm. Očigledno bi večeras trebalo da popiješ piće sa nekim ko se zove“, pogledala je u telefon, „Džoš?“ Džoš. Preplavila su me sećanja. Novogodišnja noć. Momak kojeg sam poljubila. Koji je programirao moj telefon tako da se uključi alarm dvadeset petog da me podseti na sastanak u Gilbertu. Odmah Gilbertu. Odmah tu iza ćoška. „Pa, ko je Džoš?“, pitala me je Lindsi. „Tvoj dečko?“ „O, ne“, rekla sam, „ne, nikako.“ „Neko s kim izlaziš?“ „Ne baš“, kazala sam. „Čak sam i zaboravila na dogovor. Očigledno.“ „O“, začudila se Lindsi. „Pa dobro. Mislim, htela sam te pozvati da večeras izađeš sa mnom i mojim dečkom na piće da proslavimo tvoj prvi dan na poslu.“
„Volela bih“, rekla sam joj. „Ali nakon ovog ispada sa telefonom, bojim se da će to biti i poslednji. Pogotovo kada budem rekla Teri da mi sutra treba slobodan dan zbog pregleda koji sam zakazala pre nego što sam počela da radim.“ „Ne brini zbog toga“, umirivala me je Lindsi. „Reći ću dečku, jer zaista želim da ga upoznaš, da sredi to sa Teri.“ „Šta on tu može da uradi?“ našalila sam se, „da joj zapreti batinama?“ „Ne, blesice“, nasmejala se Lindsi. „On joj je šef. Ted je urednik našeg odeljenja. Ali nemoj nikome reći. Naša veza trebalo bi da ostane tajna.“ „Nema problema“, kazala sam joj. „Znači, izaći ćeš sa nama na piće?“ „Naravno.“ Kako sam mogla da odbijem Lindsine veze i njenu ljubaznost? Mada, nije mi bilo jasno zašto je toliko pažljiva i ljubazna prema meni. „Odlično. Nemoj više misliti o Teri. Ted i ja pobrinućemo se da ti ne prebacuje ovo, a ni bilo šta drugo.“ Bezmalo dva sata kasnije, kada je Teri konačno krenula kući – ne progovorivši nijednu reč sa mnom – bila sam slobodna da ustanem od stola. Bilo je vreme da se nađem sa Lindsi i njenim misterioznim i svemogućim dečkom Tedom. Zaista sam zaboravila na takozvani sastanak sa Džošom. Posle svih previranja tokom protekle nedelje, skoro da sam zaboravila da je i postojao. Čak i da sam se setila da je trebalo da se vidimo, i da sam bila spremna na vezu sa dvadeset godina mlađim momkom, tada je već bilo suviše kasno. Ipak, nisam mogla da odolim da ne zastanem i provirim kroz staklo restorana Gilberto. Zapanjila Gilberto. Zapanjila sam se kada sam ugledala Džoša kako sedi za šankom i drži čašu u kojoj je izgleda bilo samo malo leda. Nisam očekivala da ću ga videti, da ću ga uopšte prepoznati, ali činio mi se veoma bliskim, kao neko koga sam oduvek znala i koga sam jedva čekala da vidim. Malo je falilo da uđem, izvinim se i nakratko porazgovaram sa njim. Bez one novogodišnje gungule, nekako mi je izgledao starije i ozbiljnije. Govorila sam sebi da ne može biti stariji. Da ne može imati dovoljno godina za mene. Sve što se dogodilo bio je spontani poljubac u novogodišnjoj noći sa potpunim strancem. Sastanak je već bio drugi nivo poznanstva – onaj
koji ne bi bio dobar ni za jedno ni za drugo. Okrenula sam se i otišla pre nego što je Džoš mogao da me vidi. Uputila sam se ka baru gde je trebalo da se nađem sa Lindsi i Tedom. Teda sam zapazila na sastanku, u kancelariji gospođe Vitni – bilo je nemoguće ne zapaziti muškarca u moru tih žena – ali nikada ne nikada ne bih rekla da bi mogao biti neko s kim se Lindsi viđa. Zamišljala sam ga kao nekoga poput Džoša – a možda bi i Džoš izgledao drugačije da se bavio administracijom. Nekako me je više podsećao na mog bivšeg muža, na sve dosadne muževe, na one monotone face koje sam upoznala u Houmvudu, na muškarce koji razgovaraju isključivo između sebe i o sebi. Iako nije bio sredovečan, tako je delovao zbog frizure, čvrsto vezane kravate i pronicljivog pogleda. Po njegovom pogledu rekla bih da nisam vredna njegove pažnje. Ali taj tip je moj šef, podsećala sam samu sebe. Štaviše, bio je iznad Teri. Teri. A bio je i momak jedine prijateljice koju sam imala u Džentilitiju. u Džentilitiju. „Pa, Lajza“, obratio mi se, „Lindsi mi reče da je ovo tvoj prvi posao u sferi izdavaštva.“ „Nisam radila nigde drugde sem u Džentilitiju u Džentilitiju“, “, odgovorila sam mu. „Zaista?“, prozborio je Ted ispitivački. „Šta si završila?“ Bio je tip muškarca, tačno sam znala, koji bi na isto pitanje odgovorio sa: Kembridž ili Nju Hejven, smatrajući sebe mnogo skromnijim jer nije rekao Harvard ili Jejl. Govorila sam sebi da se moram naterati da ga zavolim. Makar da ga prihvatim. A posle dvadeset godina provedenih u sredini u kojoj sam živela, trebalo je da sam se već izveštila u tome. „Maunt Holiok“, odgovorila sam mu i pomislila da bi Tedova omiljena tema bila – Ted. „A ti?“ „Kembridž“, odgovorio je. „Oh“, nisam mogla da odolim a da ne pitam dalje. „Institut za tehnologiju Masačusets?“ Pogledao me je, očigledno razmišljajući da me je možda potcenio, što mi e bilo vrlo prijatno. „Ne“, kratko je odgovorio. „Neko vreme izlazio sam sa devojkom sa Maunt Holioka, Hilari Dejvis. Možda je znaš?“ „Ne“, rekla sam i iznenada osetila jaku žeđ. „Lindsi, šta piješ?“
„Martini sa maslinkom“, odgovorila mi je. „Nekada sam pila koktel mohito, ali Ted me je navikao na nešto drugo. Zar ne, dušice?“ „Pa, koje godine si diplomirala?“, ignorisao je Lindsi i nastavio da me ispituje. „Mora da si, bar neko vreme, studirala zajedno sa Hilari.“ Mora biti da sam i ja potcenila Teda. Umeo je da se koncentriše i na nešto drugo, a ne samo na sebe, kako sam ga isprva ocenila. Bilo je jasno da ću morati više da se potrudim. „To je davno prošlo vreme“, rekla sam. „Volela bih da čujem nešto o tebi. Lindsi kaže da si ti jedan od najpoželjnijih urednika u ovom poslu.“ Lindsi, naravno, nikada nije izgovorila tako nešto, ali bilo joj je drago što će on misliti da jeste, a i konačno smo prestali da pričamo o tome gde sam ili gde nisam studirala. „Pretpostavljam da jesam“, rekao je. „Nešto kao petao u kokošinjcu.“ Ma da. Ipak, ako je trebalo pametno odigrati povodom moje karijere, bilo e potrebno nahraniti Teda komplimentima, koji su mu očigledno prijali, umesto tretirati ga kao kretena kakav je zaista bio. „Čujem da si ti urednik koji je otvoren za promene“, rekla sam mu, „i što ume da prepozna prave ideje.“ „Pa“, rekao je, očigledno progutavši mamac, „svakako verujem da Džentiliti treba Džentiliti treba promeniti nešto u svom poslovanju.“ „Videćeš“, rekla mu je Lindsi i prislonila se uz njega, „Lajza je prava osoba za tvoj tim. Ima toliko odličnih ideja koje bi uistinu unapredile marketing.“ Sećanje na izraz Terinog lica kada sam se u kancelariji gospođe Vitni usudila da progovorim nateralo me je da pomislim da odvratim Lindsi od te ideje. „Volela bih da učinim nešto dobro za vas“, rekla sam Tedu, „ali ja sam samo početnik.“ „Ne brini. Ja ću te uvesti u posao“, rekao mi je Ted. „Šta si diplomirala?“ „Engleski jezik i književnost“, odgovorila sam mu. „Znala sam!“ povikala je Lindsi. „Ti si prava književnica!“ Kada je Dajana bila mala, oprobala sam se u pisanju. Dok mi je dete skakutalo oko nogu, s teškom mukom pokušavala sam da napišem roman.
Svaki čas morala sam da prekidam pisanje kako bih ispunila želje ćerki, tako da nisam uspela da napišem mnogo toga – ili vrlo malo onoga što je vredelo. Kada sam konačno nakon nekoliko meseci završila, rukopis sam dala Gariju da pročita. Bilo mu je žao, kako mi je rekao, što mora da mi kaže da to i nije tako dobro. Odustala sam, u neku ruku srećna što ću imati jednu obavezu manje. „Imala sam želju da napišem roman, ali sam odustala od toga“, rekla sam Lindsi. „O čemu bi pisala?“ pitao me je Ted. „Roman za decu?“ Očigledno me je smatrao nesposobnom da sklopim dve rečenice. „Ne, o ženskim osećanjima.“ „Oh“, rekao je nepoverljivo. „Neku romansu.“ „Ako ikada budeš poželela da mi pokažeš neki tvoj rukopis“, rekla mi je Lindsi, „rado ću pogledati.“ „Hvala ti“, odgovorila sam joj. „Trenutno sam malo više zainteresovana za nešto od čega se može živeti.“ „To je u redu“, rekla je Lindsi i okrenula se Tedu. „Zar ti nisam rekla da je odlična?“ Trebalo bi da je upoznamo sa Porterom Fičom, zar ne? On voli dobru zaradu.“ „To je moj cimer sa studija“, objasnio mi je Ted. „Danas se bavi biznisom, radi na Vol stritu. Uspeo je, za razliku od mene.“ Znači, raditi u izdavaštvu bio je neuspeh? neuspeh? Možda zato što je opus bio namenjen ženama. Htela sam mu reći da bi se mi žene izborile i bez njegove pomoći. „Mogli bismo organizovati neku večeru“, rekla je Lindsi uzbuđeno, „po tvojoj želji, dušice! Mogla bih čak i ja da pripremim nešto!“ Kratko sam se osmehnula. Lindsi je bila tako draga, podsećala me je na moju ćerku, skoro neodoljivo slatka. Ted je bio iz potpuno druge priče, ali bio je iznad mene – i prva osoba koja, kako mi se činilo, nije na prvu loptu poverovala u moju priču o godinama. „Šta misliš, Lajza?“, pitala me je Lindsi sa očiglednim oduševljenjem. „Može li u subotu veče?“ „Uh...“, rekla sam. „Uh...“
Sve što sam mogla uraditi bilo je da klimnem glavom i pomislim da imam pet dana za smišljanje načina kako da sve to izbegnem.
Sedmo poglavlje Stajala sam uz uzglavlje stola za preglede i držala Megi za ruku. Doktor je završio zahvat i izašao iz ordinacije, a Megi je i dalje ležala podignutih kolena. Savetovali su joj da se ne pomera neko vreme. Dok je doktor obavljao zahvat, svetla su bila upaljena, ali, kada je izašao, ostavio nas je u polutami, uz svetlost sveća koje je Megi ponela sa sobom. „Veoma romantično“, kazala sam joj. „Pokušaj da se uneseš u ulogu.“ „Dobro“, rekla sam. „Draga, tako sam srećna što ćemo imati bebu.“ „Moju bebu“, kazala je Megi. „Ja ću imati svoju bebu, svoju bebu, nadam se“, rekla je uz grimasu. „Stvarno ne znam kako vi strejt devojke možete podneti nešto sluzavo između nogu.“ Tog časa prisetila sam se nečega iz našeg detinjstva: „Sećaš se onoga kada smo ljubile ruke?“ Bilo je to leto kada nam je bilo deset ili jedanaest godina. Megi i ja smo danima gužvale usne uz sopstvene podlaktice, pokušavajući da simuliramo iskustvo pravog poljupca sa dečkom. Ili možda, u njenom slučaju, sa devojkom. Sećam se kada me je prvi put pitala da li sam i ja možda gej, samim tim što ležim pored nje i što zajedno vežbamo i maštamo o ljubavi. Ali ja sam tada maštala o mojoj jedinoj simpatiji još od obdaništa, Džimiju Šlorbu, i shvatila da sam potpuno strejt. „O, bože“, rekla je Megi, „ne bih smela da se smejem.“ „Izvini“, rekla sam joj. „Možda bi pomoglo ako zamislimo spermatozoid kako se spaja sa jajnom ćelijom.“ Megi me je pogledala kao da sam skrenula pameću: „Ko ti je to rekao? Madam Aurora?“ Uvredila me je. „Optimizam ne može da škodi.“ „Sem onda kada prikriva pravu sliku situacije u kojoj se nalaziš i daje ti lažnu nadu“, rekla je Megi. „Doktor mi je rekao da imam još jednu šansu ako ovog puta ne uspe.“
„Zbog jajne ćelije?“, pitala sam je. „Ja ću ti je donirati.“ „Draga, ti možda izgledaš veoma seksi ovih dana“, kazala mi je Megi, „ali tvoje ćelije su stare koliko i moje.“ „Uh“, rekla sam joj, „zaboravila sam.“ „Sem toga, ne radi se samo o jajnim ćelijama već i hormonima, koji bi morali biti na nivou pogodnom za začetak trudnoće“, dodala je Megi. „Moji su trenutno na granici, a ako vrednosti padnu, doktor kaže da nema svrhe ni započinjati inseminaciju. Tako da ću se upisati na listu onih koji žele da usvoje malog Vijetnamca.“ „Megi, to je fenomenalno!“ „Nemoj upotrebljavati tu reč kada si u mojoj blizini, važi? Samo mislim da bi pre toga trebalo iscrpsti sve ostale mogućnosti. A i čini mi se da je mnogo jednostavnije zatrudneti nego usvojiti dete. Zamisli svu tu komplikovanu proceduru. “ „Verovatno je tako da bi se uverili da ćeš biti dobar roditelj.“ „To je smešno“, rekla je Megi, „da nezaposleni tinejdžeri, alkoholičari i nesavesni roditelji mogu imati dete kad god požele, a neko kao ja, ko je situiran, pun ljubavi i ko želi da je pruži, mora da prođe kroz nekakvu proceduru i da zavisi od čitavog tima ljudi koji će odlučivati da li će ti dati dete ili ne.“ Nisam želela da joj kažem kako mislim da bi ti ljudi dete pre dali striptizeti zavisnoj od kokaina nego lezbijki. I da priroda ide u korak sa modernim svetom, pa pre može da zatrudni devojčica u četrnaestoj nego žena u četrdeset četvrtoj godini. Umesto svega toga, samo sam se osmehnula i stisnula joj ruku. „Žao mi je samo što ovo nisam uradila mnogo ranije“, rekla je Megi. „Sećaš se da su nam, dok smo bile mlade, govorili da žena može rađati do trideset pete, ne u četrdesetoj ili četrdeset petoj.“ Nešto slično rekla mi je i Lindsi, prethodne večeri u baru, dok je Ted bio u toaletu. Rekla je kako planira da se uda za njega, i to što pre – to bolje. Kada sam je pitala zašto žuri, obasula me je raznim informacijama i statistikama o plodnosti. Rekla mi je da bih, da sam pametna, i sama potražila muža i poradila na deci. „U suprotnom, može ti se desiti jednog dana da shvatiš kako imaš
četrdeset pet godina i nemaš nikoga pored sebe“, učila me je. „To se svakako može dogoditi“, rekla sam joj. Čudno me je pogledala. „Ne ako odigraš na dobru kartu.“ To je bilo nešto na šta sam zaboravila kada je nova mladost bila u pitanju – bez obzira na šminku i veštine, moraću ponovo početi da verujem u to da, ako si pametna, ambiciozna, lepa ili sve to zajedno, mora sve biti onako kako zamisliš. „Sinoć sam videla onog momka“, iznenada sam rekla Megi. Kada sam se vratila kući, ispričala sam joj sve o Lindsi, Tedu, Teri i svom prvom danu na poslu. Ali zaboravila sam da joj kažem za Džoša. „Znaš onog sa dočeka?“ „Ohhhh“, rekla je Megi kada se setila. „Onog što te poljubio? Gde si ga videla?“ Tada sam shvatila da joj nisam ni pomenula dogovoreni sastanak. Ispričala sam joj kako mi je programirao alarm na telefonu i kako sam potpuno zaboravila na sve to. Ali rekla sam joj i to koliko je privlačno izgledao dok je sedeo i čekao me u Gilbertu. „Zašto nisi ušla?“ pitala me je Megi. „Pa, pošla sam da se vidim sa Lindsi i Tedom. A i šta bih mu rekla? Zdravo, nisam došla da bih se videla sa tobom, niti ću te ikad više videti, ali toliko si sladak da sam morala da te pozdravim?“ „Kako možeš biti tako sigurna da više nikada ne bi poželela da ga vidiš?“ „Ma daj, Megi. Sama si tvrdila da je klinac. Ne bih mogla da se viđam sa nekim ko ima tek dvadeset pet godina.“ „A zašto da ne? Čujem da je sada u modi to da žena bude starija. Oboje ste na vrhuncu seksualnih sposobnosti. A niko i ne mora da zna da si ti starija, pa čak ni on.“ Pocrvenela sam. „Osećam se neprijatno“, kazala sam joj, „zbog svih tih laži.“ Megi je podigla obrve. „Čini mi se“, rekla je, „da ćeš propustiti divnu šansu ako tako nastaviš. Šta tu ima tako loše? Rekla si da bi želela da se podmladiš i želja ti se ispunila. Iskoristi sad to.“ „Lindsi želi da me upozna sa nekim svojim drugom ili drugom njenog dosadnog dečka“, izgovorila sam tužno.
„I ti ćeš joj to dopustiti?“ „Oni mogu da mi pomognu oko posla. Njima mogu da zahvalim što sam danas ovde i što ne moram da izigravam Terinu kafe-kuvaricu.“ Prošle večeri Lindsi je nagovorila Teda da joj obeća da će me prebaciti u neko drugo odeljenje. „To ne znači da moraš biti njihova sluškinja“, planula je Megi. „Drži do sebe! Mislila sam da to i jeste cilj tvog povratka u mladost!“ Stvarno se iznervirala. Uzdigla se na laktove i mlatila glavom dok mi je govorila. Njene viseće srebrne minđuše udarale su je po vratu i svetlucale na svetlosti sveća. „Smiri se“, rekla sam joj i spustila joj ruku na rame kako bi se vratila na sto. „Znaš da moraš stvoriti mirnu atmosferu, pogodnu za uspešno spajanje spermatozoida sa jajnom ćelijom.“ To je makar ubedilo Megi da ponovo legne. „Samo mislim da moraš imati više samopouzdanja i raditi ono što želiš od samog početka“, kazala je dok je gledala u plafon. „Kako ćeš postati potpuno nova osoba ako sve radiš isto kao i do sada?“ Tek sam u četvrtak – posle predavanja o izraelskoj vojsci na koje me je Lindsi odvukla – skupila hrabrost da joj kažem da ne želim da prisustvujem toj večeri kod Teda. Sve je počelo kada sam upitala Lindsi da li zna za neku teretanu bluzu našeg posla, gde bih mogla da krenem sa vežbama. Prošlo je već mesec dana od kada sam poslednji put stala na spravu za vežbanje, a plašila sam se da svakog minuta poneki mišić preti da će me izdati. Za samo četiri dana, koliko sam radila kod Teri Džordan, povratila sam neke loše stare navike. Sakrivala sam slatkiše u fioci stola, ponovo sam počela da grickam čips svako veće pre spavanja i u tome uživam prikrivena platnima svog crvenog šatora. Lindsi me je pitala na kakve vežbe želim da idem, a kada sam joj pomenula sprave za vežbanje, pogledala me je kao da sam joj rekla da želim da se penjem na Mont Everest. „To je izašlo iz mode“, rekla mi je, i to tako da nisam mogla da ocenim da
li je to bilo dobro ili ne. „Zašto u četvrtak ne bi otišla na čas krav mage? Super je.“ Osećala sam se kao da sam na jednom času spržila sve kalorije celonedeljne doze slatkiša, a u isto vreme naučila i da se odbranim od eventualnih napadača na putu do kuće. U svlačionici sam se trudila da ostanem u opremi i skrenem pogled, što nije bilo lako jer je Lindsi potpuno gola stajala pored mene i prepričavala mi pripremljen meni za predstojeću večeru. Bilo je teško ne pogledati, jer je Lindsina crna garderoba prikrivala njene atribute. Grudi su joj bile toliko čvrste i visoke da je veći deo obline bio ispod visine bradavica. Pitala sam se da li je to bilo normalno za dvadesetogodišnju devojku – mislim za devojku koja se nije povlačila po naslovnim stranama časopisa koje sam nekada nalazila ispod Garijevog kreveta. Nisam mogla da se setim kako je to nekada bilo, ali u poređenju sa mojim grudima, koje sam sve do tada smatrala svojom jačom stranom, bilo je više nego dovoljno da se postidim. Na telu je imala i nekoliko uočljivih tetovaža – letećeg zmaja na ramenu, zmiju na bedru i nekakav simbol na samom dnu leđa – koje su na njenoj beloj puti dolazile do izražaja. Boja tetovaža savršeno dobro se uklapala sa rumenilom njenih grudi i tamnom bojom stidnih dlaka. „Lajza“, pozvala me je. „Hmmm?“, nisam odvajala pogled od svog ormarića i pravila se da tražim brus, za koji sam vrlo dobro znala da je visio pored džempera. „Šta misliš, šta bih u subotu mogla da napravim za desert? Mislila sam da možda pokušam da napravim kolač sa kruškama koji je Ted probao pre neko veče.“ Izvukla sam grudnjak i pokušala da ga navučem dok Lindsi nije gledala u mene a da to ne bude suviše providno. „Ali mislila sam“, izgovorila je Lindsi i stavila ruke na bokove, baš pored zmije u indigo boji, „možda bi to ipak trebalo da bude nešto jednostavnije. Na primer krem brule.“ Taman sam joj htela reći da nije nimalo jednostavno napraviti krem brule, kada je uzviknula i pokazala pravo na moje prepone: „Uuu! Šta ti je to?“ Pogledala sam dole. Da nisam dobila? Da lije primetila strije. Da li je sav
onaj čips čekao sve do tada da bi povećao naslage na mom stomaku? Ne, uprkos hrani u proteklih nekoliko dana, stomak mi je bio zategnut. „To je džungla stidnih dlaka!“, vrisnula je. „Još malo pa će ti narasti do kolena!“ „Oh“, zamucala sam. „Pa...“ „Jesi li to videla tamo odakle si došla?“ „Odakle sam došla?“ „Gde god da si putovala“ kazala je. „Govorila si Tedu da si putovala.“ „O“, kazala sam. „Tačno.“ „Znači, tamo je sve prirodno?“ nastavila je Lindsi. „Gde si to bila? U Trećem svetu?“ „Tako nešto“, rekla sam. Mnogi koji žive na Menhetnu Nju Džerzi i smatraju Trećim svetom. „Moraćemo da uradimo nešto po tom pitanju“, dodala je Lindsi, „pre nego što se spetljaš sa Porterom.“ „Da uradimo?“, pitala sam je. Mora da sam napravila neku facu kad se tako slatko nasmejala. „Ne brini, neću naoštriti brijač. Sutra nakon posla vodim te kod moje kozmetičarke Jolande da ti napravi brazilku.“ „Brazilku?“ Pokušala sam to da zamislim, ali nikada nisam bila u Brazilu, niti sam upoznala nekoga iz Brazila, a nije me ni interesovalo kako rade depilaciju intimnih regija. Ono što je meni bilo poznato bio je bikini oblik, što bi po mom mišljenju i trebalo da bude neka polazna tačka. „Kao što je moja“, rekla je Lindsi i pokazala prstom, kao da pokazuje novi model mercedesa. „Oh“, izgovorila sam i pogledala u savršeno oblikovanu crtu na Lindsinoj pubičnoj regiji. „Ne znam.“ „Moraš!“, dreknula je Lindsi. „U Njujorku više ne postoji nijedna devojka koja to nije uradila. Porter bi bio šokiran.“ Tedov prijatelj. Subota veće. Obučena ili svučena, čupava ili obrijana, nisam više ni minuta mogla da razmišljam o tome.
„Lindsi“, kazala sam joj, „Ted i ti divni ste prema meni i drago mi je što smo postali prijatelji, ali nisam zainteresovana za vezu sa Porterom.“ Lindsi me je gledala kao da sam tog momenta sletela sa planete Ksenon. „Ali Porter je odličan ulov“, konačno je progovorila. „Ne mogu“, kazala sam joj i grozničavo u glavi tražila razlog i opravdanje za to. Jer... nama Ksenoncima zabranjeno je da opštimo sa Zemljanima? „U stvari, moram da ti priznam. Postoji jedan momak.“ „Tvrdila si da nemaš dečka.“ Sada me je čak i istina dovela u nezgodnu situaciju. „On mi nije momak. Samo neko s kim... se muvam. Sećaš se, dečko zbog koga mi se uključio alarm. Džoš.“ Lindsi je stisnula usne i odmahnula glavom. „Ne verujem ti“, na kraju je izgovorila. Bez muke sam je ubedila da nisam imala više od dvadeset i neke, da mi u životu ništa nije bilo teže od ranca na proputovanju kroz Bugarsku, ali u ovo e nisam mogla uveriti. „Istina je“, rekla sam joj. Gledala me je neko vreme, a onda kazala: „Dobro, dokaži mi. “ „Da ti dokažem?“, naterala sam sebe da se osmehnem. „Kako misliš da to izvedem?“ Otvorila je orman, uzela torbu, izvadila svoj telefon iz nje i pružila mi ga. „Pozovi ga“, rekla mi je. „Odmah! Hajde!“ Nisam uzela telefon. „Šta da mu kažem?“ „Pozovi ga da u subotu dođe na večeru. Kod Teda. Ako se stvarno muvate.“ Bila sam neodlučna, jer zapravo nisam tačno znala šta bi muvanje trebalo da znači. Izlasci? Seks? Garancija za dugu vezu? Ako će me to spasti susreta naslepo sa Tedovim drugom... „U redu“, kazala sam joj odlučno. „Ali moraću ga pozvati sa mog broja.“ „Zašto bi morala da ga zoveš sa tvog broja?“ Jer nisam znala njegov broj telefona. Jer, u toj situaciji, sreća da sam se uopšte setila da je upisao svoj broj u imenik mog telefona, koji sam vadila iz
tašne dok sam grozničavo razmišljala. „On ne odgovara na pozive s nepoznatog broja“, odgovorila sam joj, pronašla Džošovo ime u imeniku, udahnula i pritisnula dugme. I dalje potpuno naga, Lindsi je stajala pored mene sa skrštenim rukama preko malih čvrstih grudi. Slušala sam kako telefon zvoni i molila boga da se uključi govorna pošta. Umesto toga začula sam Džošov glas. „U redu je, nisam ljut“, rekao mi je. „Ovde Lajza“, izgovorila sam. To je zvučalo kao da je očekivao nekog drugog. „Znam“, kazao je. „Kažem ti da razumem zašto si me ispalila pre neko veče.“ „Nisam mogla...“, pokušala sam da kažem nešto. „Razumem“, rekao mi je. „Razmišljala sam o tome“, izgovorila sam iskreno. Nešto u njemu teralo me je da mu kažem istinu. „Je li prijalo?“ Nasmejala sam se. „Povremeno.“ „To je dobro“, rekao mi je. Preko telefona, glas mu je zvučao toplo, što me e podsetilo i da su mu oči bile ispunjene toplinom one novogodišnje večeri. „Jesi li ovde sada?“ „Da“, odgovorila sam. „Ovde sam.“ Sela sam ne ispuštajući telefon iz ruku. Gledala sam u narandžasti, metalni ormarić i razmišljala o njemu sve dok Lindsi nije stala ispred mene i glasno se nakašljala. „Moja nova drugarica s posla, Lindsi, želi da te pozove na večeru, u subotu uveče“, kazala sam mu. „Počela si da radiš?“ „Da.“ „Gde?“ Lindsi je počela da lupka prstima po svojoj kao puter glatkoj butini. „Pričaću ti u subotu“, rekla sam mu. „Ukoliko želiš. Ako si slobodan. A verovatno nisi.“
„Nisam“, uzvratio je. „Oh, dobro“, kazala sam mu, iznenađena što sam bila razočarana njegovim odgovorom. „Dobro? Znači, ne želiš da zaista dođem?“ „Želim“, rekla sam mu. „Mislila sam da možda nisi zainteresovan.“ Lindsi me je gurnula svojim ispedikiranim stopalom, a ja sam se okrenula na drugu stranu. Da li su momci i devojke onima koji su im simpatični i dalje govorili da su zainteresovani. Koliko li sam puta zapravo napravila budalu od sebe? „Zainteresovan sam za to da te ponovo vidim“, rekao mi je. „Ako bismo mogli malo ranije da napustimo večeru, možda bih mogao malo da zakasnim sa ostalim obavezama. Voliš li rok muziku?“ Znala sam da bi na to pitanje najbolji bio potvrdan odgovor. Ali odgovorila sam mu iskreno: „Ne.“ Nasmejao se. „Jedan moj prijatelj član je benda koji svira u gradu i obećao sam mu da ću doći. Šta kažeš na to da ja pođem sa tobom na tu večeru, a ti nakon toga odeš sa mnom na svirku?“ „Dogovoreno“, rekla sam mu. Tada sam prekinula vezu i utonula u misli toliko duboko da sam zaboravila i na Lindsi i na sve oko sebe. Zakazala sam prvi izlazak posle skoro četvrt veka.
Osmo poglavlje Baš sam se spremala za večeru kod Teda i Lindsi kad me je Dajana pozvala. Megi je bila zavaljena u fotelji pokušavajući da pruži udobnost bebi, bebi, kako je nazivala embrion za koji se nadala da se primio u njenom stomaku, prelistavala neki časopis i davala komentar na sve odevne kombinacije koje sam isprobavala. Negativan komentar. Po njenom mišljenju, trebalo je da obučem Dajanine stare farmerke koje sam ponela od kuće, ali ja sam se bojala da će Ted to shvatiti kao previše opuštenu varijantu. Nisam mogla da ga podnesem, ali bilo mi je važno da ima lepo mišljenje o meni. „Šta god da obučeš dole“, rekla mi je Megi, „gornji deo mora biti nešto ženstveno. Čipkasto.“ „Ne želim da izgledam kao da sam obukla donji veš.“ Oči su joj zasijale. „To je super ideja. Zašto ne baciš pogled u moj orman? Imam nekoliko prelepih čipkanih bluza.“ Taman sam zaustila da iznesem neslaganje sa tim, kada mi je zazvonio mobilni telefon. Poželela sam da to Lindsi i Ted zovu kako bi otkazali večeru. Samo da nije Džoš, koji zove da mi kaže kako je, nakon dužeg razmišljanja, shvatio da sam ja samo jedna prerušena sredovečna žena. Bila sam tako sigurna da je to bio neko od njih, da sam se zbunila kada sam čula poznato pucketanje, uobičajeno za poziv iz Afrike, i glas moje ćerke. „Mama?“, rekla mi je. „Čudno zvučiš.“ „Ne“, kazala sam joj. „Samo...“ Pokušavam da glumim tvoje godine? Spremam se da izađem sa dečkom koji je možda zajedno sa tobom išao u srednju školu? Pre toga ostavila sam joj poruku da sam se ponovo zaposlila u Džentilitiju u Džentilitiju,, da sam se preselila kod Megi i da me zove na mobilni. To je bilo sve što je trebalo da zna. „I ti meni zvučiš drugačije“, rekla sam joj i pokušala da povratim onaj stari glas mame.
Tada sam jednim delom shvatila zašto sam iznenađena što čujem Dajanin glas. Moj telefon bio je namešten da pokaže vreme u Africi kad god me ona zove. Po tom satu u Africi je bila duboka noć. „Gde si?“, pitala sam je i zaćutala očekujući da će mi reći da je upravo sletela u Njujork. To bi me obradovalo. Ali morala sam priznati sebi da bih osetila mrvu razočaranja ako bih zbog toga, u poslednjem času, morala da otkažem zabavu. Dajana se nasmejala uz prizvuk neodobravanja. „Slobodna sam za vikend, pa sam izašla do grada“, kazala mi je, „sa drugaricom.“ „Aha“, rekla sam. „Dobro. Odlično.“ Prijalo mi je da je zamislim na mestu gde ima struje, toaleta i bez lavova koji joj se prikradaju. „Mama“, izgovorila je, „moram ti nešto reći.“ Prestala sam da dišem. Zvučala je nervozno. Imala sam utisak da mi se neće dopasti to što je imala da kaže. Ali svejedno, već je prekinula školovanje i bila hiljadama kilometara daleko od mene. Šta mi je mogla reći što bi bilo gore od toga? „Odlučila sam da ostanem ovde“, rekla mi je. „Makar do proleća.“ „Oh“, prozborila sam uz olakšanje. „Pa to je super!“ „Super?“, pitala je. „Mislila sam da ćeš pobesneti.“ „Zašto bih pobesnela?“ „Za sve ovo vreme smaraš me kada ću da se vratim. Za Novu godinu, kada sam ti rekla da ću ostati još neko vreme, zvučala si slomljeno.“ I jesam bila slomljena. Ali, kako sam bila poneta novim ličnim iskustvima, bilo me je sramota što nisam umela da je razumem. U njenim godinama i trebalo je trebalo je da putuje po svetu, da radi ono što želi, koliko god želi, bez osećaja krivice što nije kod kuće da bi meni pravila društvo. Nisam želela da, poput mene, dvadeset godina čeka kako bi osetila ukus slobode. Sem toga, pošto sam izdala naše porodično gnezdo i živela tajnu nove mladosti – za moju ćerku to je bila tajna – više ništa nije bilo isto. „Slušaj“, rekla sam joj, „žao mi je zbog toga. Shvatila sam da to nije bilo fer od mene. To jeste jedna vrsta neverovatno lepe avanture i treba da uživaš u njoj.“
Dugo se ništa nije čulo, pa sam na kraju pozvala: „Dajana?“ Uplašila sam se da se veza prekinula. „Evo me“, odgovorila je. „Samo, ne mogu da verujem da si ti to izgovorila.“ „Jesam“, kazala sam joj odlučno. „Stvarno mislim da je to potpuno logično. Pošto si se već privikla na klimu, normalno je da ćeš ostati koliko god možeš.“ Usledila je još jedna duga pauza, a onda je rekla: „Zaista?“ „Naravno“, odgovorila sam joj. Kroz otvorena vrata mog šatora pogledala sam u Megi, koja je još sedela na fotelji, pokazivala mi na sat i nešto govorila usnama. „Slušaj, srećice“, rekla sam, „sada moram da idem. Lepo se provedi za vikend, važi?“ „Gde to ideš“, pitala me je Dajana. „Idem u grad, na večeru“, odgovorila sam joj. „Kako ste, inače?“ „Super“, odgovorila sam joj. Uplašila sam se da sam to izgovorila sa previše žara. „Poslaću ti imejl. I zaista, nema potrebe da žuriš nazad. Kuća je izdata na nekoliko meseci. Ostani koliko god želiš.“ Čim sam prekinula vezu, obuzeo me je osećaj krivice, jer to je moglo zvučati kao ne želim da se vrati. Naravno, želela sam, tešila sam sebe, ali ne oš. Ne još neko vreme. Sva zadihana i znojava od žurbe kroz ulice od Meginog stana do podzemne železnice u Drugoj aveniji, stigla sam do Medison avenije, u kojoj se nalazio Tedov stan. Oslonjen na fasadu, Džoš me je već čekao tamo. Prelepo je izgledao. Na sebi je imao pocepane izbledele farmerke. „O“, izletelo mi je i pogledala sam u njegovo golo koleno koje je izvirilo iz poderanih farmerica. „O“, uzvratio je i odmerio moje crne satenske pantalone, crnu čipkanu bluzu i svetlozelenu maramu koja mi je bila obavijena oko vrata. Zbog dugog pešačenja obula sam čizme, ali sam u desnoj ruci držala crvene satenske cipele sa visokim potpeticama. U levoj ruci nosila sam flašu šampanjca, koji
se do tada prilično zapenušao. „Prelepo izgledaš“, rekao mi je. „Možda bi trebalo da se vratim kući i obučem odelo.“ „Hmmmm“, promrmljala sam. „Samo, sva odela i kravate poklonio sam društvu koje pomaže siromašnoj gradskoj deci da prebrode period stažiranja.“ „Stvarno?“ „Ostao mi je plavi blejzer koji mi je majka kupila dok sam bio u srednjoj školi“, dodao je. „Mogao bih njega da obučem.“ „O?“ „Ali trebaće mi vremena da odem do Bruklina i nazad.“ „Koliko?“ „Možda“, pogledao je u tamno zimsko nebo i preračunavao u sebi, „oko sat i po.“ „Nema veze“, rekla sam mu. Uhvatila sam ga podruku i u trenutku zažalila što nisam prihvatila Megin savet i obukla farmerke. „To ionako ne bi bilo u tvom stilu. Lepo od tebe što si uopšte pristao da dođeš.“ „I meni je drago“, uzvratio je, „što sam ovde s tobom.“ Zaboravila sam koliko je visok. Dok smo stajali i čekali lift u hodniku Tedove zgrade, skinuo je kapu. Zamislila sam kako mu prolazim prstima kroz kosu. Jezik mi se zavezao kada mi se osmehnuo. Činilo mi se da ne bih mogla da progovorim ni reč. Da sam samo zaustila bilo šta da izgovorim, srce bi mi iskočilo iz grudi. Vrata stana otvorila su se i laknulo mi je kada sam videla da smo prvi gosti. Lindsi je bila spremna. Na sebi imala nešto svetlucavo, ali u svom uobičajenom crnom tonu, a Ted nije – što je u njegovom slučaju značilo da nas je umesto u cipelama dočekao u papučama i džemperu od kašmira. Ali makar je bio dovoljno vaspitan da ne prokomentariše Džošove farmerice i majicu. Prihvatio je njegovu kožnu jaknu i ponudio mu martini. Bilo je dobro što je Džoš prihvatio piće i još bolje što se Ted osmehnuo kada je Džoš zatražio masline i džin, pre nego votku. „Ni ja nikada nisam razumeo tu kombinaciju sa votkom“, rekao mu je Ted. Nakon poljupca u obraz, za dobrodošlicu, mene nije ni primećivao.
„Mislio sam da će Lindsi završiti u kuhinji i da će devojke moći zajedno da popiju piće, ali očigledno da se nešto zagužvalo u kuhinji, tako da ćete morati da se zadovoljite mojim društvom dok ostali ne pristignu.“ S obzirom na to da Ted nije ni primećivao moje prisustvo, pomislila sam da mahnem Džošu i neprimetno se iskradem i pridružim Lindsi. A zapravo nisam ni morala da planiram bilo šta. Čim su momci nestali iz vidokruga, zgrabila me je za rame i uvukla u uzanu kuhinju. „Kako je seksi!“, šapnula mi je. To se očigledno nije odnosilo na Teda, već na Džoša. „Je li on to nekakva rok zvezda?“ Zašto bi Lindsi pomislila da je Džoš rok zvezda? I još gore, zašto je u kuhinji sve u potpunom haosu? Svud po prostoriji bile su poređane kese iz kojih je virila hrana. Mnoštvo tanjirića, punih nečeg naseckanog – crnog luka, pečuraka, peršuna. I zašto ništa od toga nije bilo na šporetu? „Kako ti ide?“, pitala sam je. „Odlično!“, zacvrkutala je Lindsi. „Valjda. Mislila sam da je sve bilo pod kontrolom.“ Pogledala je po kuhinji i kao da je prvi put primetila gomilu nepripremljene hrane. „Ali sada, nisam baš tako sigurna...“ I tada je briznula u plač. Bila sam iznenađena što vidim da je Lindsi, koja pored toliko poslovnih obaveza uspeva da se brine i o frizuri svoje intimne regije, tako iznenada prsla. „Pssst“, tešila sam je. Prišla sam joj i nežno je prigrlila kao što sam to već mnogo puta uradila sa Dajanom. „Biće sve u redu.“ „Ne mogu ja to“, jecala je Lindsi. „Katastrofa. Ted će me ostaviti.“ Da je to bar tako lako, pomislila sam, ali ipak sam joj rekla: „Ne budi luda. Pomoći ću ti. Šta treba da spremimo?“ Lindsi je gledala oko sebe, pogledom pobesnelog divljeg konja koga su zatvorili u štalu. „Ne znam“, zacvilela je. „Sve!“ „Ne brini“, rekla sam joj. „Večera će na vreme biti na stolu. Ali polako, edno po jedno.“ Izvukla sam se iz kuhinjice i uzela flašu bombaj safira, safira, koju je Ted otvorio i ostavio na vitrini u dnevnoj sobi. Nasula sam pomalo u dve kristalne čaše, vratila se u kuhinju i jednu pružila Lindsi. „Šta je to?“, pitala je.
„Ohrabrenje“, rekla sam joj i podigla čašu da nazdravimo. „Podstrek. Živeli!“ Primetila sam da se Lindsi zagrcnula kada je osetila ukus džina, ali ja nisam imala problem da otpijem dobar gutljaj. Taj ukus i miris vratili su me u vreme mnogih zabava u predgrađu na kojima sam važila za izvrsnu domaćicu. „Dobro“, kazala sam i sa zadovoljstvom primetila da je i Lindsi iskapila piće, „šta spremamo?“ „Cezar salatu“, rekla je Lindsi. „O, dođavola, zaboravila sam da napravim dvopek. I sos. Treba nam sos i mnogo raznovrsnog povrća. Recept mi je tu negde na radnom stolu, ispod neke kese.“ Sam pogled na sve te namirnice, poređane bez ikakvog reda, činio me je nervoznom. „Zašto ne bi jednostavno napravila samo pečenje?“, pitala sam je. Lindsi je izgledala užasnuto. „O, ne“, rekla mi je. „Tedu bi se to možda i dopalo, ali ja sam vegetarijanac. A i među gostima ima još vegetarijanaca. Oni koji to nisu verovatno će jesti nešto kod kuće pre nego što dođu.“ Začulo se zvono na vratima. Lindsi je ponovo uhvatila panika. „Trebalo bi da budeš pored tvoje, kako mu je ime, rok zvezde“, rekla mi je Lindsi. „A ja bi trebalo da se pozabavim ovim.“ „Ne lupaj“, rekla sam joj. „Ti si domaćica, a to ne znači da bi trebalo da budeš šefova služavka, već da gostima učiniš veće prijatnim.“ Lindsi me je zamišljeno pogledala, ali i dalje sa dozom sumnje. „Ozbiljno“, uveravala sam je. „Evo. Dodaj malo ovoga. Imaš li malo sira? Odlično – vegetarijanci će moći da zahvate po strani. Sipaj malo oraha u ovu činiju. Super, sada izađi i pozdravi se sa gostima ili šta god, samo se ponašaj kao da je sve u najboljem redu.“ „Šta da kažem ako me Ted bude pitao kada će večera biti gotova?“ „Pravi se da ga nisi čula i predloži mu da gostima sipa još po jedno piće.“ „Ali u jednom tekstu koji sam čitala u časopisu Bon apeti... apeti... “, počela je Lindsi. „Samo uradi onako kako sam ti rekla.“ Čim je Lindsi zamakla iz kuhinje, povadila sam namirnice iz kesa i stavila
vodu da provri. Trebalo je samo malo dobre organizacije da sve bude brzo gotovo. Dok sam živela u Houmvudu, bar sto puta godišnje organizovala sam zabave, tako da sam imala dovoljno iskustva. Obično je sve bilo gotovo za dan. Dok se Lindsi vratila, pripremila sam namirnice po redu kako ih je trebalo bariti, sredila kuhinju, pripremila činije za salatu, naseckala tri velike glavice luka, dinstala ih u maslinovom ulju i pripremila dresing za salatu. „Kako ti je to uspelo?“, pitala me je Lindsi s nevericom. „Trebalo je samo malo napraviti reda. Nisam samo mogla da pronađem desert.“ „O, ne“, rekla je Lindsi. „Znala sam da sam nešto zaboravila.“ „Ne brini. Pozvaćemo onaj restoran na ćošku i naručiti osam porcija čokoladne torte. To će se svima dopasti. Šta se tamo dešava?“ „Sve je super“, nasmejala se Lindsi. „Ted već pije treći martini, a Džoš kaže da nešto dobro miriše iz kuhinje.“ Nasmejala sam se. „To je lepo čuti. A sad, nazad na posao.“ Nisam ni znala koliko su mi takva okupljanja nedostajala otkako je Gari otišao. Pokušala sam jednom ili dva puta sama da organizujem zabavu kod kuće, ali kao da je svim starim gostima bilo neprijatno da dođu kad već Gari nije bio tu, i pored toga što je on uvek samo sedeo na čelu stola i izgledao kao da bi radije gledao TV. Volela sam da kuvam, seckam, mešam i spremam, pogotovo dok slušam smeh iz susedne prostorije. „Gde si naučila tako dobro da kuvaš?“, pitala me je Lindsi dok je posmatrala kako se dobro snalazim u kuhinji. „Znam da je teško poverovati u to“, rekla sam joj i prikrila osmeh „ali u Nju Džerziju sam naučila da kuvam.“ Kada je sve već bilo skoro gotovo, poslala sam Lindsi da postavi sto, a ja sam imala još malo vremena da se sama u kuhinji pozabavim detaljima. Začinila sam salatu i gurnula hleb u rernu, tek toliko da se namazan puter otopi i da na njemu zamiriše beli luk. „Sada to već zaista neodoljivo dobro miriše.“ Džoš je stajao na vratima.
Zahvalila sam mu se osmehom. „Tajni sastojak je beli luk.“ „Ješću ukoliko ga i ti budeš jela“, rekao mi je. „Moraćeš jer sam ga ja već pojela.“ „Da probam“, kazao je i pošao ka meni. Pre nego što sam i mogla da mu odgovorim, spustio je usne na moje i olizao ih jezikom. „Mmmm“, promrmljao je. „Zaista je ukusno.“ Čitavo telo mi je gorelo. O bože, bio je to savršen momenat za vruće misli koje su mi pale na pamet. „Idi i reci svom drugu Tedu“, rekla sam mu, „da je vreme da sednete za sto.“ Ako se Lindsi i uplašila da će Ted preispitivati njenu ulogu u pripremi večere, nije morala. Nonšalantno je dočekao hranu, baš kao da se sama spremila. Ostali gosti su hvalili ukus jela, a ja sam ih uveravala da je Lindsi zaslužna za to. Ted ne samo da je ignorisao mene već nije obraćao pažnju ni na jednu ženu za stolom. Obraćao se isključivo muškarcima, ponajčešće Džošu. Ipak, Džoš je pokušavao i druge da uključi u razgovor i obraćao se i ženama za stolom. „Ne znam“, govorio je. „Šta ti, Lindsi, misliš o odluci Vrhovnog suda?“ Ili Lajza, Liz, Sara... Ili bi se obratio drugim ženama. „Zanimljivo, Tede – voleo bih da čujem šta Lajza misli o tome.“ Čak je pokušao da pomogne Lindsi i meni da rasklonimo sto, kada smo završili sa večerom, ali ga je Ted sprečio u tome – pomislila sam da će ga Ted udariti po ruci kada je podigao prljavu viljušku sa stola. Shvatila sam da sam zapravo podržala Teda u tome i ponadala se da mi je to poslednji put u životu. „Ja ću“, rekla sam Džošu. „Pomoći ću Lindsi, a onda bismo mogli da krenemo.“ Dok sam obilazila oko stola i sklanjala poslednju čašu, shvatila sam da sam zapravo sve sama uradila. Čula sam Teda kako nešto zvoca u dnevnoj sobi i videla kako mu Lindsi sedi u krilu. Jebi ga. Htela sam da vežem kecelju i počnem da ređam sudove u mašinu, ali onda sam kazala sebi:
„Prestani da se ponašaš kao mama. Svako je dovoljno sposoban da poređa sudove u mašinu. Pa čak i Ted.“ Vratila sam se u dnevnu sobu i spustila ruku na Džošovo rame. „Vreme je da krenemo“, rekla sam mu. Ted je iznenađeno podigao pogled. „Upravo završavam priču o tome kako sam bio urednik u Krimsonu u Krimsonu“, “, kazao je i zaustio da dovrši govor. „Izvini“, obratio mu se Džoš, a zatim ustao i zagrlio me jednom rukom, a drugu pružio njemu. „Hvala na večeri.“ Bože, ima šlifa. Ako ikada bude želeo da prekinemo druženje, preseći će pre nego što stignem da vidim sečivo. Kada smo izašli na ulicu, Džoš je zavukao ruku ispod moje jakne i privukao me sebi. Najpre mi je bilo neprijatno kada nas je tako vešto izbavio iz Tedovih kandži, a potom sam se unervozila kad sam pomislila šta me je možda još čekalo te večeri. No onda sam se konačno opustila u njegovim rukama. Naslonila sam glavu na njegove grudi i nisam bila sigurna da li sam to čula lupanje svog ili njegovog srca. Kada sam konačno podigla glavu i pogledala ga, rekao mi je: „Hvala ti što si me upoznala sa svojim prijateljima.“ „Ted nije moj prijatelj.“ Džoš se nasmejao. „Bojao sam se da ću postati kao on.“ „Ti nemaš nikakve sličnosti s njim.“ „To lako može da se desi“, dodao je Džoš. „I ne budeš svestan kada i kako si postao takav dosadnjaković.“ Bio je u pravu. Upravo to se dogodilo Gariju. Nije oduvek bio zubar širokog struka. Umeo je da bude poeta, romantik i vitak. Ali sa dvadeset dve sve je to bilo lakše nego sa četrdeset četiri. Dok sam sa rukom u Džošovom džepu hodala ulicama i sedela u metrou pored njega, mogla sam da osetim njegovu energiju, ali i neodlučnost. Njegova nesigurnost, pre nego samopouzdanje, odvukla ga je na poslovne studije i uvukla u veridbu iako nije bio spreman za vezivanje. Ta njegova konvencionalna strana, spremna na vezivanje, plašila me je više od igre mačke i miša. Baš kao što sam se više plašila sebe kao domaćice od mlade
žene koju sam glumila. Ta domaćica u meni pretila je da me izda kada smo ušli u zadimljeni klub pun ljudi. Muzika je bila preglasna, glasnija od bilo čega što sam u životu čula. Bilo je nepodnošljivo trpeti sve to kreštanje, vrisku i basove. Poželela sam – domaćica u meni je poželela – da zapušim uši i zavrištim: „Utišajte tu buku!“ Ali Džoš, koji me je iza svojih leđa i dalje držao za ruku dok se probijao ka podijumu, klimao je glavom u ritmu muzike, baš kao i svi ostali oko nas. Većina ljudi oko nas bila je Lindsinih i Tedovih godina, ali sva ta mladež kao da je odrastala u neko drugo vreme. Neki su bili čupavi, a drugi obrijane glave sa pirsingom u nosu i tetoviranog vrata. Devojke su nosile ili široke pantalone ili kratke suknjice – ili i jedno i drugo u kombinaciji. Isečene kratke majice jedva su im prekrivale grudi. Momci su izgledali ili kao da su tek sišli sa modne piste ili kao da su do malopre ležali ispod auta. Neko me je gurnuo sa strane. Okrenula sam se i videla par koji je đuskao pored mene – ili, bolje rečeno, bez dodira bio u ljubavnom zanosu. Devojka, leđima okrenuta momku, zanosno je uvijala kukovima dok ju je on gurao otpozadi i izgledao kao da bi svakog trena mogao da svrši. Priljubila sam se uz Džoša. „Je li sve okej?“, pitao me je. Klimnula sam glavom. Bila sam mu zahvalna na tome što je bio tako brižan i pažljiv. Nesebično je delio komplimente Lindsi na pripremljenoj hrani, a Tedu nije uputio nijedan neprikladan osmeh. „Hoćeš da igramo?“ povikao mi je na uvo. Istog trena odmahnula sam glavom. Nije mi se činio kao neko ko bi mi se nabacivao pred toliko ljudi, ali nisam želela da rizikujem. Džoš se okrenuo ka bendu i malo nakon toga osetila sam da me neko tapše po ramenu. „Eeeeee“, neka devojka mi je vikala na uvo. „Molim?“ Pogledala me je poprilično zbunjeno, ali je odlučila da promeni taktiku. „Ekssssssss?“, pitala me je. Po izrazu lica i pokretu glave mogla je pročitati „nemam pojma o čemu pričaš“. Devojka je otvorila šaku i gurnula mi pod nos nešto što je ličilo na
sitnu dugmad. „Ekstazi!“, rekla mi je. „O, ne!“, povikala sam. „Ne, hvala ti!“ Osećala sam se potpuno drugačijom od svih, kao neko ko je bio van vremena, kao neko ko je prestareo. je prestareo. Ali Ali u isto vreme shvatila sam da, koliko god godina da imam, nikada ne bih mogla da se uklopim u sve to. Uvek sam više volela da se uvijem u ćebe, sednem pored prozora i čitam knjige iz engleske istorije devetnaestog veka dok su svi oko mene odlazili u diskoteke i ludo se provodili uz glasnu muziku. „Moram da idem“, iznenada sam rekla. Da smo zaista bili srednjoškolci, da je on bio momak sa kojim se viđam, teško bi mi pala i pomisao na koncert, ali možda bih se pravila da uživam. Ipak, uprkos Džošovom lepom ponašanju za večerom, mojoj naklonosti prema njemu, želji da spustim obraz na njegove čvrste mišićave grudi, nisam mogla da izdržim. Pogledao me je iznenađeno i počeo da se buni. „Žao mi je“, viknula sam i već krenula. „Moram da idem.“ Gde sam to tačno morala da odem? I zbog čega? Bila sam potpuno sluđena. Jedino što sam znala bilo je da želim da odem odatle. Osećala sam se kao da se davim u okeanu koji izgleda vrlo zabavno kada ga posmatraš sa obale. Kao da su me poklopili ogromni talasi sa kojima nisam umela da se izborim. Želela sam samo da se vratim na topao i suv pesak. Tek kada sam izašla na ulicu, udahnula svež vazduh i pozvala taksi, videla sam da je Džoš izašao za mnom. Čak i tada mi se smešio i pružio mi ruku. I njegov stisak bio je savršen. Ni previše jak, što bi me samo oteralo od njega, ali ni previše blag. Da smo bili na pustom ostrvu i da nismo morali da se borimo sa ostatkom sveta, možda bismo i mogli da ostanemo zajedno. Da a, nakon svih tih godina, nisam bila tako rešena da promenim svoj život onako kako sam ja to htela, možda bismo i mogli da nađemo neku zajedničku tačku. Da me nije bilo strah da mu razotkrijem pravu sebe, možda bismo i mogli da se zbližimo. „Stvarno mi se dopadaš, Džoš“, rekla sam mu i uhvatila ga za ruku, što je bilo dovoljno da se istopim. Osmeh mu je nestao sa lica. „Zašto mogu da osetim da nedostaje jedno ali
na kraju rečenice?“ Naravno da je postojalo to ali. Mnogo ali. Mnogo njih. Ali ti si premlad za mene. Ali ja sam prestara za tebe. Ali nema šanse da imamo išta zajedničko, vrzmalo mi se po glavi. „Ali ovo nije ono što meni treba“, rekla sam mu i pokazala na zgradu i ljude koji su se grlili svuda oko nas. „Ovo mesto nisam ja, Lajza“, rekao mi je i pokušao ponovo da me privuče sebi. Deo mene, veći nego što sam želela sebi da priznam, žudeo je da se istopi u njegovom zagrljaju. Da se prepusti i zaboravi na samokontrolu. Ali nisam to smela sebi da dozvolim. Morala sam ostati prisebna. Morala sam ostati verna novoj sebi i uraditi nešto drugačije od onoga što bih inače uradila. Potpuno sama i bez imalo straha lutala sam mračnim ulicama Menhetna – nisam ni bila svesna toga sve dok nisam stigla blizu Megine zgrade.
Deveto poglavlje „Zašto si pobegla?“, pitala me je Megi. Bile smo u velikoj prodavnici nameštaja u kojoj je Megi kupovala ogledalo. Ne preveliko, već nalik ogledalu Snežanine zle maćehe. Ali ne ni premalo, jer je trebalo da posluži svrsi. Ono što je zapravo tražila bilo je lepo ogledalo koje bi okačila na zid nasuprot ulaznim vratima. Skeptična i nepoverljiva Megi konsultovala se sa ekspertom za feng šui i želela je da, po njegovim preporukama, preuredi potkrovlje u cilju poboljšanja preduslova za uspešno začeće. Očekivala sam da će feng šui momak reći da moj crveni šator mora da nestane, ali naprotiv – naprotiv – on je njegov položaj i boju ocenio kao vrlo povoljne. Ono što je toplo preporučio bilo je ogledalo na zidu nasuprot ulaznim vratima, o koje bi se odbile sve loše energije i vratile nazad u hodnik. Kada je Megi bila u pitanju, mogli su proći sati, dani, pa čak i meseci da se odluči za ono pravo. Po mom mišljenju, samo pravi čudak je mogao dvadeset godina da živi sa samo dva komada nameštaja u stanu. „Ne znam“, odgovorila sam joj i podigla ovalno ogledalo sa srebrnim ramom i pokazala ga Megi, koja je samo napravila grimasu. „On jednostavno nije za mene.“ „Mislila sam da ti se dopada“, rekla mi je Megi. Dok je govorila, razgledala je gomilu raznih artikala u radnji. „Mislila sam da ti odgovara to što je mlad.“ „Ali ogromna je razlika“, kazala sam joj. „Mislim, njegove godine određuju njegov ukus, vrednosti, način na koji želi da provodi slobodno vreme...“ Megi je tada zastala i pogledala me pravo u oči. „Zar to nije malo licemerno?“, pitala me je. Ponovo je na sebi imala džakasti crni kaput i, kada je stavila ruke na bokove, podigla obrve i stala u raskorak, zaličila mi je na Ursulu, morsku vešticu iz Male iz Male sirene. Uplašila sirene. Uplašila sam se da bi svakog momenta mogla da baci one električne jegulje na mene. Samo sam promucala da nisam sigurna na šta
misli. „Odbacuješ ga zbog godina!“, zagrmela je i zamahnula rukama tako da zamalo nije oborila metalni svećnjak sa police. „Upravo to je ono što si mrzela kod ljudi koji bi to tebi uradili!“ Slegnula sam ramenima kao da sam potpuno ostala bez vazduha. „U pravu si“, potvrdila sam. Megi je spustila ruke i ispravila prednji deo kaputa. „Naravno da sam u pravu. Mislila sam da je najvažnije ono što neko nosi u sebi, da ljude ne treba da privlače godine već zajedničke osobine i da smo mnogo ispred tih predrasuda u vezi sa godinama.“ Šta sam mogla da kažem na sve to? Sve je bila gola istina. „Možda sam ja glavni krivac“, konačno sam priznala. „Mislim da jesi“, rekla je Megi. „Možda upravo zato i postavljaš godine na prvo mesto.“ Ramena su mi još više utonula, a glava se povila ka podu. Gledala sam u vrhove mojih novih crvenih patika. „U pravu si“, ponovila sam. „Odvratna sam. Trebalo bi jednostavno da odustanem od ovoga.“ „O, ne budi smešna“, kazala je Megi i nastavila potragu za ogledalom. Pojurila je toliko da sam umalo pala pokušavajući da je stignem. „Dosad si sve savršeno dobro uradila!“, rekla je kada sam je konačno sustigla. „Za samo mesec dana si se zaposlila, sprijateljila se sa nekim novim ljudima, pa čak i našla dečka! Više ne treba da se plašiš da uživaš u tome.“ „Ne plašim se“, rekla sam joj. Odjednom je zastala. Da smo bile dva automobila, slupale bismo se. „Reci mi onda jedno“, kazala je, „zašto sinoć nisi spavala sa tim slatkim dečkom?“ Nervozno sam se nasmejala. „Već sam ti rekla“, odgovorila sam joj. „Taman da zanemarim godine, nije moj tip. Pomalo je neuredan, voli užasnu vrstu muzike, sanja o tome da postane dizajner video-igrica, što je totalno nepraktično. Jednostavno, ne mogu ga shvatiti ozbiljno.“ „Hmm“, nastavila je Megi. „Da ti nešto kažem.“ Kao da mi već nije rekla. Kao da joj je trebao moj odgovor.
„Čini mi se da on baš jeste tvoj tip“, rekla mi je. „Zapravo, liči na Garija. Iz mlađih dana. Na Garija u kojeg si se zaljubila.“ To saznanje me je pokosilo – oborilo me je s nogu. Još jednom, svidelo se to meni ili ne, Megi je bila potpuno u pravu. Džoš jeste ličio na Garija, za kojim sam izgubila glavu na ulici usred Londona. „Štaviše“, dodala je Megi i verovatno prvi put u životu upotrebila tu reč, „mislim da si upravo zbog toga sinoć pobegla od Džoša. Mislim da ga i te kako ozbiljno shvataš, ozbiljno shvataš, i to te plaši. Bojiš se da ćeš se zaljubiti u njega.“ „To je smešno“, kazala sam, ali mogla sam čuti sopstveno srce, toliko je ako lupalo. „Prvo veće, kada smo se upoznali, rekao mi je da nije zainteresovan za vezu.“ Zastala je i posmatrala me kao da je po izgledu moje kože trebalo da mi postavi dijagnozu. Ali bojim se da je gledala malo dublje. Podigla sam ruke i šakama prekrila oči kao da će je to sprečiti da prodre u dubinu moje duše. „Pa možda je baš to ono što te muči“, zaključila je Megi. „Ludo te privlači, stvarno ti se dopada, a bojiš se da će te odbiti. Ma koliko to želela, bojiš se da rizikuješ.“ Odjednom je skrenula pogled i pogledala nekud iznad moje glave, kao da e čula glas anđela koji se spustio sa visina. „Čekaj malo“, kazala je, gurnula me u stranu i podigla se na prste da dohvati nešto. „Pažljivo“, rekla sam joj pri pomisli na dete, veličine zrna graška, što je možda nosila u sebi. Na te moje reči, jednom rukom uhvatila se za stomak, a drugom dohvatila ogledalo, veličine plitkog tanjira, oivičeno crvenim ramom ukrašenim mnoštvom sitnih staklića koji su svetlucali poput zvezda. „To je to“, rekla je Megi i nasmejala se kada se njen lik pojavio u ogledalu. „Već se nekako osećam srećnije.“ „Pa, misliš li da se udaš za njega?“, pitala me je Lindsi. Sedele smo u njenoj kancelariji, gde sam došla da porazgovaramo o poslu i da joj se usput zahvalim na večeri. Želela sam da čujem njeno mišljenje o ideji koju sam imala za unapređenje marketinga, da je pitam ima li šta novo u
vezi sa mojim prelaskom i kako bi to trebalo saopštiti Teri. Koliko sam uspela da zaključim, za to kratko vreme koliko smo radile zajedno, Lindsi je bila briljantna u svakom poslu koji se ticao izdavaštva. „Ne verujem da će do toga doći“, odgovorila sam joj. Nisam joj ispričala kako sam pobegla od njega one noći ispred kluba. Ispričala sam joj za prepirku sa Megi, ali joj nisam rekla pravi razlog. Sem toga, bojala sam se da će Lindsi ponovo insistirati da me upozna sa Porterom kada sazna da se ne viđam sa Džošom. „Zašto?“, insistirala je. „Trenutno nisam zainteresovana za brak“, odgovorila sam joj. „Slušaj, Lindsi, šta misliš o tome da nađemo moderne spisateljice koje bi napisale kratak opis, kao uvod u klasike?“ „Nećeš me se tako lako rešiti“, rekla je Lindsi i nasmejala se. „Daj, hoću da čujem celu priču. On je jedan od onih momaka koji se užasavaju vezivanja, zar ne? I Ted je takav. Ti verovatno radiš isto što i ja, ne insistiraš na tome jer se bojiš da će pobeći ako sazna da ti želiš brak.“ „Ali ja ne želim da se udam“, ponovila sam joj. „Želim da radim! Želim da uspem u ovom poslu!“ „O, ne ide ti loše“, rekla mi je Lindsi i zamahnula bledom rukom kao da je uspeh bio nešto što se može uhvatiti. „Puna si dobrih ideja poput te koju si upravo iznela.“ „Dakle, hoćeš li mi pomoći u tome?“, pitala sam je. „Mislim, možeš li da pitaš neku među književnicama da li bi razmislila o tome?“ „Naravno, naravno“, kazala je i zapisala u podsetnik imena dveju koje su bile na mojoj neizrečenoj listi želja. Onda je spustila olovku i pogledala me pravo u oči. „A sada, reci mi zašto ne želiš da se udaš za Džoša.“ „Ne želim da se udam ni za koga“, koga“, odgovorila sam joj. To ju je istog časa potpuno zbunilo. Zavalila se u visoku tapaciranu crnu fotelju i onako obučena u crno potpuno se stopila sa njom. „Dobro, možda ne danas“, danas“, konačno je izgovorila, „ali to jeste nešto o čemu ćeš uskoro morati ozbiljno da razmisliš ukoliko želiš da imaš dece. Mislim da je i za mene ovo poslednji voz.“ Lindsi je govorila bez imalo ironije u glasu, ali nisam mogla a da se ne nasmejem na ono što je rekla. „Ma, daj, Lindsi“, kazala sam joj, „uhvatićeš ti još mnogo vozova.“ mnogo vozova.“
„Ne, neću“, tvrdila je ozbiljno. „Dala sam sebi deset godina, najviše, da se udam, proživim neku godinu sa mužem, a onda rodim decu. I to pod uslovom da je ova priča početak mog plana.“ Lindsi je skoro matematički izračunala i isplanirala svoje reproduktivne mogućnosti kao da je to bio odgovor na ispitno bonus pitanje. Da je Ted nekim čudom tog momenta zaprosi, izračunala je da bi joj trebalo godinu dana da isplanira venčanje, još godinu da prožive bez dece i još jednu, pod uslovom da sve bude kako treba, da se rodi prvo dete. Onda još dve ili tri da se rodi drugo... „Ali šta će biti sa tvojom karijerom?“, prekinula sam je. „Zašto ednostavno ne bi uživala u svojoj mladosti?“ „Proći će nam vreme“, rekla je. „Pričaj u svoje ime“, odbrusila sam joj. „Zašto si tako sigurna da je baš Ted onaj pravi?“ pitala sam je naročito zbog toga što mi se činilo da on to nije. „Ima dobar posao“, odgovorila mi je i prvi put me nije pogledala u oči. Otvorila je fioku, izvadila olovku i počela da je grize. „Odlično zarađuje. Moći će da se brine o meni.“ „Meni se čini da ti sa svojim poslom možeš da brineš sama o sebi“, obratila sam joj se nežno. „Da, ali tako bih morala da morala da radim“, rekla je. „To ne znači da ću uvek želeti uvek želeti da radim. Pogotovo kada dođu deca.“ Odjednom, temperatura u njenoj kancelariji kao da je opala za deset stepeni. Osetila sam njeno prisustvo i pre nego što sam je videla. „Kakvo je ovo kafenisanje?“, čula sam glas Teri Džordan iza leđa. Pocrvenela sam kao da sam nešto skrivila. Okrenula sam se i izgovorila smireno, koliko god je to bilo moguće: „O, zdravo, Teri. Razgovarala sam sa Lindsi o ideji koju imam u vezi sa klasicima.“ „Klasicima, hm?“, promrmljala je Teri. „Čula sam nešto o odsustvu zbog dece.“ „To sam bila ja“, rekla je Lindsi. „Razmišljam o tome.“ „Velika greška“, prasnula je Teri. „Sve mlade devojke misle da mogu ostaviti posao na neku godinu, a onda se vratiti na istu poziciju, ali to tako ne ide. Obično bude prekasno kada se sete da nastave sa karijerom.“
Morala sam priznati da je Teri pogodila metu. Pre nego sam zaustila da kažem kako se slažem, Lindsi je nastavila da brani svoje stavove. „Ne mislim ništa lično, Teri, ali ne bih volela da budem ni u kakvoj kancelariji ako bih mogla da budem kod kuče, sa decom“, rekla joj je Lindsi. „Kada deca budu krenula u školu, onda ću potražiti neki odgovarajući honorarni posao.“ „Ali, ako napustiš posao, nećeš imati potrebne kvalifikacije za takve poslove“, pojasnila joj je Teri. „A kada deca odrastu, kad završe srednju ili visoku školu i zapadnu u probleme sa drogom i seksom, tada bi trebalo da razmišljaš o nekom drugom poslu.“ „Sve se promenilo“, tvrdila je Lindsi. „Današnje žene imaju mnogo više mogućnosti.“ Teri je podigla nepočupane obrve. „Može biti, ali i ne mora“, rekla je. „Teoretski gledano, da, ali u praksi sam se susrela sa mnogo žena koje su htele da budu uspešne u kući i na poslu, i znam da to nije nimalo lako.“ Bilo mi je teško da slušam razgovor dve žene i priznam da sam u potpunosti bila na Terinoj strani. Lindsi je zaustila da doda još nešto, pa zaćutala, a onda ponovo progovorila. „Zahvalna sam na svim savetima starijih žena poput tebe“, kazala je, „ali mislim da mene čeka malo drugačija budućnost.“ Teri Džordan možda jeste bila kučka, ali nije bila budala. Odustala je od dalje rasprave i obratila se meni: „Posao čeka.“ Ustala sam, ali sam sačekala da izađe. Iako nisam želela da držim stranu šefici, nisam mogla da prećutim. „Ne mislim da se sve toliko promenilo“, kazala sam Lindsi. „Ne znam da li bih u isto vreme mogla da se izborim i sa decom i sa karijerom. “ „Pa, mislim da bih ja to mogla“, odgovorila je, „ako je to ono što želim.“ „Možda to i jeste najvažnije“, rekla sam joj. „Šta je to što ti ti želiš od života?“ „Želim sve“, jednostavno je odgovorila Lindsi i nastavila da zuri u mene vedrim očima. I treba tako, pomislila sam. Kad sam bila u njenim godinama – kad sam stvarno bila tako mlada – i sama sam gledala na budućnost njenim očima. I ja sam se zavaravala sličnim vizijama života. Nije mi smetalo to što je imala
drugačije mišljenje, već to što je razmišljala isto kao što sam i ja nekada. „Onda ćeš sigurno uspeti u tome“, rekla sam joj, pomazila je po ruci i krenula. „Ja ću, ipak, jedno po jedno.“
Deseto poglavlje Pozvao me je. Zatim sam i ja njega. Onda je on ponovo pozvao mene. Neobavezno ćaskanje svaki put bi se pretvorilo u dug razgovor. Telefon sam i u krevet nosila sa sobom. Šaputala sam s njim i u kancelariji. Sve to me je vratilo u školske dane kada sam prvi put dobila telefon i nisam želela da ikada prekinem vezu. Bilo mi je lakše da budem iskrena sa njim kada sam pored sebe imala samo njegov glas i kad njegove godine zapravo nisu ni bile bitne. I kada moj glas nije odavao moje godine. Odgovaralo mi je to da održavamo vezu preko telefona, ali on je iznenada poželeo da se vidimo. Predložio je i mesto, no plašila sam se da naša romansa neće preživeti još jedno veće provedeno uz mnoštvo dosadnih plesača. Predložila sam da spremim večeru za nas dvoje. One večeri kod Lindsi probudio je u meni želju za kuvanjem. U svakom slučaju, kuvanje je bilo nešto što meni prija. Uveravao me je da je kuhinja u stanu u Bruklinu koji je iznajmljivao bila sasvim solidna i da mu se činilo da ima dovoljno lonaca i tiganja – iako je on edino umeo da spremi zamrznute raviole. U subotu, čitavih šest sati pre nego što je trebalo da odem kod njega, uputila sam se u prodavnicu. Grad je bio neobično tih. Otoplilo je i led na ulicama se potpuno otopio. Moj osećaj za vreme bio je daleko od školskog kalendara, ali shvatila sam da je počeo školski raspust kao i u moje vreme kad smo porodično odlazili na izlete. Kada bismo odlazili na skijanje, sneg bi se obično otopio i pretvorio se u blato, a kad bismo odlazili na jug, vreme bi bilo hladno kao kod kuće. Ne kao kod moje kuće, pomislila sam. Tada, makar i privremeno, nije bila moja. Zapravo sam se u Meginom predgrađu počela osećati kao kod kuće, iako nisam ni pomišljala da bi to bilo moguće. Navikla sam se na jutarnji i večernji ritam, i sprijateljila se sa mnogo ljudi u obližnjim prodavnicama i restoranima – visoki Albanac svakog jutra mi je spremao kafu sa obranim mlekom, bez cimeta, dva minuta pre nego što bih ušla u njegov kafić. Ulični prodavač tačno je znao kako da mi napravi goveđi sendvič kojim sam
ponekad umela da častim sebe. Sprijateljila sam se i sa sitnom vrednom ženicom što je prodavala povrće i sa konobaricom u restoranu u kojem smo dočekali Novu godinu. Tog dana trebalo je proširiti vidike. Svratila sam u staru mesaru, koja je uvek bila zatvorena kada sam se vraćala s posla. Kao da nisu želeli da trguju sa zaposlenim ženama. Ali tada je mesar naširoko iznosio ponudu kako bi udovoljio mušteriji – Džoš je tvrdio da će rado pojesti šta god da mu spremim – i kada mi je ponudio jagnjeći but, olakšao mi je posao. U kineskoj pekari kupila sam dve lepinje, a u sledećoj ulici, u italijanskoj pekari, nisam mogla odoleti toploj i hrskavoj vekni od griza. Otkinula sam parče i grickala ga dok sam išla niz ulicu. Trotoari su bili mokri. Sunce mi je grejalo obraze. Kada se Megi doselila u taj kraj, ulice su bile prilično puste. Subotom su sve radnje bile zatvorene. Kad je droga zavladala ulicama, bilo je opasno izaći i usred belog dana. Onda su odrasle neke druge generacije i sve se to promenilo. Nikli su novi, prelepi barovi u kojima su se služile razne vrste čajeva, sportske radnje što su privlačile potrošače najskupljom robom izloženom u staklenim vitrinama, poput dijamanata. Sve što sam kupila spakovala sam u ranac, tako da su mi ruke bile slobodne i mogla sam nesmetano da nosim kafu, opipavam izloženo voće i kupim košulju u kojoj sam posle probe izašla iz radnje. Kad sam stigla do stepenica koje su vodile do podzemne železnice, iznenada sam odlučila da odem do Četrnaeste ulice da vidim šta mogu naći na zelenoj pijaci na Junion skveru. Čudilo me je da je ta pijaca bila otvorena tokom čitave godine. Da sam zatvorila oči i da nisam videla ogolelo drveće, prodavce i mušterije u kaputima, rekla bih da je proleće. Kupila sam paškanat i šargarepu za pire, i jabuke i breskve za pitu. Punog ranca i sa kesama u obe ruke, stigla sam do Džošove kuće u Bruklinu. Toliko sam bila okupirana kupovinom da sam zaboravila zašto mi e u stvari sve to trebalo i šta bi se te večeri moglo dogoditi. Osvestila sam se i unervozila tek kada sam stigla do zgrade. „Budi oprezna“, rekla mi je Megi. „Ovo je doba side. Danas treba izbegavati seks na prvom sastanku.“ „Ovo je naš drugi sastanak“, pojasnila sam joj. „Ili možda treći, ako računamo doček Nove godine. A i danas je u modi Seks i grad.“ grad.“ „Oh“, rekla je Megi. „U pravu si. Očigledno je vreme da ga pojebeš do
iznemoglosti.“ Je li to bio dogovor za seks do iznemoglosti? Dotad nisam razmišljala na taj način. Da jesam, bacila bih sve ono povrće nasred ulice i uhvatila maglu (ne koristite izraz „hvatati maglu“ ako hoćete da ljudi misle da imate manje od četrdeset godina) nazad do Nju Džerzija. To će biti samo obična večera, govorila sam sebi dok sam koračala. Samo agnjetina. Džoš mi je pričao da je stan iznajmio od nekog muzičara, tako da nisam očekivala visoku eleganciju kada mi je otvorio vrata. Prostor je više ličio na potkrovlje poput Meginog. Sa isto tako malo nameštaja, ali uređenog u potpuno drugačijem stilu. Sve je bilo uglađeno i moderno. Crni dvosed, sa mesinganim naslonima za ruke, stajao je naspram velikog plazma televizora. Pravougaoni crni sto za ručavanje sa točkićima savršeno se uklapao sa prostranim krevetom, prekrivenim snežnobelim mekanim prekrivačem. Brzo sam skrenula pogled sa kreveta i pogledala u zid, pretrpan računarskom opremom, ekranima, zvučnicima i fiokama punim kompaktdiskova. „Kakvu vrstu muzike slušaš?“, pitao me je Džoš. „Ovde imamo sve što poželiš.“ „O, ne znam“, prozborila sam. „Moram negde da smestim ovo povrće.“ Zaista sam želela da izbegnem razgovor o muzici. Nisam imala pojma šta se slušalo posle sedamdesetih ili makar osamdesetih. Od tada sam bila prezauzeta majčinstvom, a kada je Dajana dovoljno odrasla da bi se zainteresovala za muziku, kupila sam joj vokmen kako ne bih morala da slušam isto što i ona. Sting je bio neko čije sam se muzike prisetila. Elvis Kostelo je bio neko moderan po mojim shvatanjima. Volela sam muziku uz koju smo plesali na zabavama u srednjoj školi i na fakultetu, uglavnom Motaunova izdanja. Džoš me je odveo do male, besprekorno čiste kuhinje, koja je po čistoći ličila na laboratorije gde se radilo na pronalaženju leka protiv raka. Kao da na radne elemente niko nikada nije spustio ni komad sirovog mesa ili blatom uprljan paškanat. Spustila sam kese i počela da vadim povrće iz ranca. Pitala sam se gde bi mogla biti daska za sečenje, samo da bih se oslobodila straha da se ne udavim u sopstvenom znoju. „Dođi”, pozvao me je i uhvatio oko struka. „Hajde da plešemo.“
Nasmejala sam se, verovatno detinjasto. „Nema muzike”, rekla sam mu. „Ne treba nam muzika.” Privukao me je sebi. Jednom rukom obuhvatio me je oko leđa, a drugom držao moju na svojim grudima. Bila je to poza u kojoj mladenci plešu na svom venčanju, što je meni bilo dobro poznato. „Hajde”, šapnuo mi je na uvo, „otkrij mi koju vrstu muzike voliš.” „Martu i Vandeles”, Vandeles”, konačno sam odgovorila. „Marvina Geja.” Bilo je lepo plesati u tišini. Prijalo mi je da se njišem u njegovim rukama i da na obrazu osetim mekani pamuk majice koja mu je padala preko mišićavog ramena. „O“, rekao je, „evergrin.“ Zastala sam. Nasmejao se. „Ne brini“, kazao je. „Moj stanodavac ima čitavu zbirku. Sve hronološki poređano.“ Otišao je do police sa diskovima i počeo da prebira po njima. Po tome sam mogla zaključiti da sam izabrala nešto od pre nove ere – ali ne, laknulo mi je kada sam videla da stoji ispred nekoliko diskova sa muzikom Bili Holidej i Elvisa Preslija. „Evo nečega što će ti se možda dopasti“, izustio je Džoš i izvadio disk. „Ovo je moj omiljeni.“ Bio je to Sem Kuk, You Send Me. Prigrlio me je čvršće kada smo ponovo zaplesali. Osetila sam nešto tvrdo na boku i bilo je jasno da je njegov polni organ u punoj erekciji. Više nisam razmišljala o povrću. Nažalost, ono što se meni vrtelo po glavi nije bilo nimalo romantično. Setila sam se profesora sa Univerziteta Holiok sa kojim sam spavala kada je njemu bilo četrdeset, a meni samo dvadeset godina. Koliko je dodir njegove kože bio drugačiji od dodira mojih vršnjaka sa kojima sam bila u vezi. Delovao mi je izlizano kao izlizano kao stara košulja. Užasnula me je pomisao da bi Džoš mogao osetiti isto, da bi po izgledu i mirisu moje kože, ako bih potpuno gola legla pored njega, mogao shvatiti da sam starija – mnogo starija nego što je mislio.
Skinuo je majicu. „Uh, nisam sigurna“, izgovorila sam. Zurio je u mene. „Izvini“, dodala sam, „nije do tebe.“ Baš kao što momci umeju da kažu: „Nije do tebe, do mene je.“ Samo što e ovog puta to bila gola istina. I dalje se čula muzika, ali mi više nismo plesali. Pružila sam ruku i dodirnula mu snažno, mišićavo, čvrsto rame. Nisam odolela. Lagano sam spuštala ruku i osetila svaki mišić na njegovoj ruci. Dodirnuh sam mu grudi i bradavice, čvrste poput kamena. Spustila sam usne i prešla jezikom preko te male izbočine. Zastenjao je. „Lajza“, kazao mi je, „ne muči me.“ Klizila sam rukom po njegovom čvrstom stomaku, raskopčah mu farmerke i pod rukom osetila njegov nabrekli ud. „Ni meni nije lako“, uzvratila sam mu. Zgrabio me je za ruku. „Molim te“, rekao je. Izvukla sam ruku i spustila mu pantalone do kolena. Iskoračio je iz njih. Nije nosio donji veš. Sem Kuk je otpevao svoje. Krenula je neka druga, meni nepoznata pesma. Kleknula sam ispred njega i stavila njegov penis u usta. Ne sećam se da sam ikada pre poželela da uradim tako nešto, ali tada jesam. Možda zato što je to bio način da ga imam a da ne moram da se skinem. „O, bože“, mumlao je i mrsio mi kosu prstima. Izvijao se leđima kako bi dopro do mog grla. „Želim da te vidim, Lajza. “ Zastala sam i pogledah ga. „Hajde da to jednostavno uradimo“, rekla sam mu. „Dođi“, kazao je i podigao me. „Molim te.“ Ustala sam i počela da raskopčavam moju novu košulju. Nije baš bilo lako izboriti se sa čvrstim kopčanjem. Kada mi je kliznula sa ramena, konačno sam ostala u grudnjaku. Istog trena spustio je ruke na moje grudi. Zatim mi je raskopčao pantalone i spustio ih baš kao i ja njegove. Na sebi sam imala ne baš sasvim nove crne gaćice. Kao da se nasmejao kada ih je video, ali zavukao je ruku i prstom prodro u mene. Kako mi se učinilo, nije mario za
šumu na koju je naišao. „Oh“, izustila sam. „Da“, rekao je i gurnuo prst dublje. „O.“ „Oh.“ Mislim da sam prvi put doživela orgazam na samom početku seksualnog čina. „Sačekaj da se svučem.“ „Prepusti to meni.“ Stajala sam mirno kao dete dok mi je lagano skidao grudnjak i gaćice. Želja za njim pobedila je svaki trag nervoze koju sam osetila u strahu da me vidi golu. Bilo je očigledno da je i on previše uzbuđen da bi video bilo šta drugo do toga da sam potpuno gola stajala pred njim, spremna da mu se predam. Uzeo me je za ruku, poveo do plejera kako bi isključio muziku, a onda do velikog belog kreveta. Spustio me je na ležaj i pritisnuo usne na moje grudi i sve niže do uspaljenog međunožja. Srce mi je toliko jako lupalo da sam mogla zaigrati uz ritam otkucaja. Nikada se ranije nisam osećala poželjnom kao tada. Godinama je moj seksualni život uz Garija predstavljao rutinu bez strasti. Baš kao povremeni ručak sa dosadnim kolegom. Meseci provedeni u krevetu, tokom održavanja trudnoće, višemesečni oporavak od porođaja, godine provedene uz dete – uzeli su svoj danak. I pre toga, sa Garijem i nekoliko drugih ljubavnika koje sam imala tokom studija problem je bio u meni. Sećam se uzbuđenja od poljupca, nestrpljenja da skinem sve sa sebe, a onda gubitka volje kada nisam uspevala da pređem određenu tačku. Čekala sam njih da svrše, bez nade da će se to meni ikada desiti. No sada sam bila toliko uzbuđena da sam izgubila svest o sebi i onome šta smo radili. Da li je to bilo zbog toga što to nije bio Gari ili zbog toga što je bio tako mlad, strastven i u punoj snazi? Koga je briga! Bilo je uzbudljivo to što sam se uz njega i ja osetila mladom i pohotnom. Sve vežbe – išla sam na časove krav mage sa Lindsi i nastavila sa vežbama u teretani – učinile su da steknem kondiciju i imala sam utisak da bih izdržala do duboko u noć. U ednom momentu učinilo mi se da je svršio, ali to ga nije omelo. Legao je na leđa i zatvorio oči dok sam se ja lagano njihala nad njim, a onda se vratio u
igru. Htela sam da porazgovaram sa nekim nakon svega toga. Htela sam pitati da li se i drugi osećaju tako. Pale su mi na pamet sve žene koje sam poznavala. Moje stare drugarice iz Houmvuda, Elejn i Lori, moje komšinice i mame Dajaninih drugarica, pa čak i Megi i Lindsi. Ipak, nisam mogla da zamislim da su se i one tako osećale tokom seksa. Da jesu, imale bi seks svakog minuta. Grabile bi se za muškarce – ili za žene u Meginom slučaju – na ulici i ne bi propustile nijednu priliku. Ali možda je to kod mene bilo tako zbog preduge apstinencije. Koja je, nasmejala sam se u sebi, trajala večno. Bila sam četrdesetčetvorogodišnja devica. „Ovo je bilo neverovatno“, izgovorio je Džoš. Iznenađeno sam ga pogledala. Skoro da sam zaboravila da je tu. „Stvarno?“ pitala sam ga. „I ti isto misliš?“ „Naravno“, nasmejao se. Okrenuo se ka meni i prešao prstom preko oblina mojih grudi. „Neverovatna si.“ „Jesam?“ pitala sam. Klimnuo je glavom. „Izgleda da baš uživaš u seksu.“ „Zar to nije slučaj sa svima?“ pitala sam ga iskreno. Zar svaka mlada žena ne želi seks? Mislila sam da je verovatno samo mojoj generaciji bilo tako teško da uspe u tome. Današnjim devojkama, uz magazine, priručnike i Seks i grad, grad, to ide mnogo lakše. „Nije baš“, odgovorio je. „Ti si drugačija.“ „I ti si drugačiji“, uzvratila sam mu. Bio je drugačiji od Garija, naravno i od Teda i svih onih što su držali samo do sebe. Bio je drugačiji i od momka sanjalice sa kojim sam se viđala tokom studija. Bio je manje otmen, ali više zainteresovan za moj život. Manje mačo, spremniji da inicijativu prepusti meni. Bio je mnogo više onakav kakvog sam muškarca želela da imam pored sebe dok sam još maštala o princu na belom konju. Onakav kakav je Gari bio u mojim očima dok sam bila zaslepljena ljubavlju. Možda Gari i jeste bio takav u ono vreme dok je studirao u Engleskoj i dok je pisao pesme. Stvarao je divne stihove i verovao u njih, tragao za lepotom i istinom. U prvim danima zajedničkog života, kada bih se s posla
vratila u naš mali stan, ponekad bih ga zatekla kako nesvesno gleda u zid. Nekoliko puta sam čak videla suze na njegovim obrazima izazvane silinom reči. „Mogu li nešto da te pitam?“, rekao je Džoš. Primetila sam da me nije pogledao kada mi se obratio. „Pitaj.“ „Koliko imaš godina?“ Zastao mi je dah. Znao je. Provalio je. Sve mu je bilo jasno kada je dodirnuo moju suvu kožu, stomak, butine. Kratko sam zaćutala, pokušavajući da razaznam šta mi je bilo važnije. Da li da mu kažem istinu ili da me poželi i drugi put? „Starija sam od tebe“, konačno sam mu odgovorila. „Tako sam i mislio“, kazao je. Laknulo mi je kada je konačno istina izašla na videlo. Bilo mi je drago što e on započeo tu priču, jer ja očigledno nisam imala hrabrosti za to. Pitala sam se da li će pobeći glavom bez obzira. Ali bolje da to raščistimo na početku. „Stvarno?“, rekla sam. „Koliko ti imaš godina? Dvadeset pet?“ „Bingo“, nasmejao se. „Kako si pogodila?“ „Slučajno“, kazala sam. „Lindsi ima isto toliko.“ „Pretpostavio sam da smo istih godina“, rekao je Džoš. Onda se veselo zasmejao. „Mada, mislio sam da Ted ima makar pedeset osam.“ Tada sam morala da pitam: „Šta misliš koliko imam godina?“ Bože, molim te, pomislila sam, samo da ne kaže da imam preko četrdeset. Mada, nameravala sam da mu kažem istinu. Složio je grimasu, a ja sam prestala da dišem. Konačno je progovorio: „Rekao bih... dvadeset devet.“
Jedanaesto poglavlje Teri je nešto ranije stigla na posao. Sa crnim rukavicama na rukama nosila je šolju kafe veliku kao bokal. Po navici, u to vreme radila sam već čitav sat na mom projektu u vezi sa klasicima. Grubo sam skicirala ideje za nove korice. Čim sam je videla, zaklonila sam rukom rokovnik, baš kao onda kada je Bobi Maoni pokušavao da prepiše zadatak od mene. „Šta to radiš?“, pitala me je Teri. Ukopala se u mestu i spustila velike tamne naočare na vrh nosa – sa tolikim okvirima na sitnom licu izgledala je kao vanzemaljac. „O“, rekla sam, „nešto čime se trenutno bavim.“ „Šta je to?“, insistirala je uz osmeh. „Ništa bitno“, odgovorila sam joj. „Hoću da završim pre nego što vam iznesem ideju.“ Lindsi me je posavetovala da ideje stavim na papir i sa memorandumom ih prikažem Teri. Tako će, rekla mi je Lindsi, morati da ih prizna kao moje. „Da pogledam“, kazala je Teri, spustila tašnu i već krenula ka mom stolu. Šta sam mogla? Da odgovorim učiteljici? Pokazala sam joj rokovnik – želela sam da moje ideje ostanu zapisane u rokovniku koji sam nosila sa sobom jer sam bila suviše paranoična da bih ih sačuvala u računaru pre nego što ih pokažem Teri – i u kratkim crtama joj iznela ideju. Teri je slušala, gledala u papir i klimala glavom dok sam joj govorila. Zahvaljujući vaspitanju, osetila sam krivicu zbog toga što sam radila na projektu a da joj to nisam rekla ili sam samo bila uplašena da će poludeti zbog toga. A baš tako e i izgledala. Mada, to je bio uobičajen izraz njenog lica. „Ovo bi moglo da bude dobro“, izgovorila je kada je završila sa čitanjem. „Volela bih da malo bolje pogledam.“ Osetila sam zadovoljstvo i olakšanje u isto vreme. Konačno sam uradila nešto kako treba. Mojoj šefici dopala se ideja i dala mi je zeleno svetlo. Zamislila sam kako moje ideje prenosim gospođi Vitni, uz Lindsine savete, Tedovu podršku i izraz ponosa na Terinom licu kao mom mentoru. Ona je to svakako mogla biti sada kada sam i ja bila spremna na saradnju.
Možda je razlog našem neslaganju bio u meni i više nego što sam mogla da uvidim. Bila sam zatvorena, nisam iznosila svoje mišljenje, niti je pitala bilo šta u vezi sa marketingom. Možda sam, kao što je Megi procenila moj odnos sa Džošom, bila puna predrasuda i nisam prihvatala Teri samo zato što sam znala da je bila mnogo mlađa od mene. Lindsi možda nije gledala na Teri kao na ženu druge generacije, kao što sam to bila ja, samo u mom slučaju ona je bila mlađa i njena generacija je bila nezrela, manje kreativna i bezosećajna – klinci koji su sticali znanje pretraživanjem interneta i bili puni sebe. Ali zaboravila sam da ona ima deset godina iskustva više od mene. Studirala je marketing, nešto što ja, do pre nekoliko meseci, nisam ni znala da postoji, i uspela da izgradi uspešnu karijeru uz punu kuću dece, što ja nisam umela. Naravno, jeste bila stroga, ali drugačije ne bi postigla sve to. Teri Džordan je zavredela moje poštovanje i trebalo je da promenim stav prema njoj i unapredim svoje poslovne sposobnosti. Skoro čitavog dana marljivo sam radila za svojim stolom, koji je Teri uvek uspevala da zatrpa projektima. Tog dana sam utrostručila učinak i uspela da obradim i poslednju fasciklu i odnesem je na Terin sto baš kada je trebalo da krene na sastanak sa gospođom Vitni. „Imate li još nešto za mene?“, pitala sam je. „Ako nemate, razradila bih projekat klasika.“ „Dobra ideja“, rekla mi je Teri i u žurbi nestala iz kancelarije. To je bilo odlično. Tako sam, u regularno radno vreme, mogla da se prepustim poslu oko svog novog projekta umesto da to radim pre nego što Teri dođe na posao ili da posao nosim kući i radim do duboko u noć. Umesto u tajnosti, mogla sam otvoreno da radim svoj posao. To mi je dalo elana i novu inspiraciju za sam projekat, tako da sam, dok je Teri bila na sastanku, uspela da sačinim listu naslova i potencijalnih spisateljica što bi mogle da napišu uvodnu reč. Odštampala sam dokument i stavila ga na njen sto, na vrh gomile papira koje je nosila kući i čitala ih pred spavanje. Tada sam videla beleške što je napisala kako bi ih tog popodneva ponela na sastanak. Dotad mi je obično davala takva dokumenta kako bih proverila štampu i u jednom momentu začudilo me je što to nije uradila i tog dana pred sastanak, ali potisnula sam sumnje. Možda je odlučila da to ovog puta ne bude zvaničan dokument ili je videla da sam bila pretrpana poslom, pa nije želela da me opterećuje sitnicama.
No tada mi je bilo jasno i zašto mi nije dala dokument na proveru. Prva rečenica bila je dovoljna da shvatim: NOV NAČIN PRISTUPA KLASICIMA. Taj nacrt, pa čak i naslovnice na kojima sam radila tog jutra bili su moja ideja, a predstavljeni su kao isključivo Terin projekat. „Šta tražiš u mojoj kancelariji?“ Bila je to Teri, koja se vratila sa sastanka. Stajala sam u njenoj kancelariji sa dokumentom u rukama. Osetila sam kako mi obrazi gore, iako ni za šta nisam bila kriva. „Ušla sam da vam ostavim nešto na stolu“, rekla sam i osetila još veću vrelinu na licu, „a onda sam videla ovo.“ „Nemaš ti šta da preturaš po mojim papirima.“ Nije me ni pogledala. Samo je požurila do stola i skupila papire na gomilu. „Ne mogu da verujem da ste izneli moje ideje kada sam vam rekla da još nisam sve završila“, kazala sam joj. „Moje ime niste čak ni pomenuli.“ „Bila sam veoma jasna“, odgovorila mi je, „kada sam rekla da sam u ovom odeljenju ja jedina osoba koja ima ideje.“ „Ali to nije tačno“, povikala sam, zaboravljajući na to šta je trebalo, a šta nije trebalo da kažem. „Ovo je u celosti bila moja ideja i očekujem makar malo zasluge za to.“ „To tako ne funkcioniše“, rekla mi je Teri. „Ali trebalo bi“, odbrusila sam joj. „Slušaj“, nastavila je i konačno me udostojila pogleda. „Sve to ti je bilo rečeno kada si aplicirala za posao. Već sam jednom imala problem sa tobom, povodom iste stvari, i to prvog dana. Počinjem da stičem utisak da nisi za ovaj posao.“ Htela sam joj još nešto reći, ali su mi reči zastale u grlu. Kako smo, tako brzo, stigli do te tačke? Da li to ima nameru da mi da otkaz? Bojala sam se da će mi odgovoriti sa da ako da ako joj postavim to pitanje. I onda bi sve bilo gotovo. Nisam imala nameru da joj dozvolim da me se tako lako reši. Nisam to želela da uradim sebi. “Umem ja da se snađem u ovom poslu“, konačno sam uspela da izgovorim. „Odlično“, rekla je i ponovo počela da slaže papire, „i biće tako ako se budemo razumele.“
„Razumemo se.“ Razumela sam, pomislila sam, da si egocentrična nakaza, ali ti neću dozvoliti da se okitiš mojim perjem. „Odlično“, ponovila je Teri. „Onda ti je jasno da bi trebalo da shvatiš kao kompliment to što sam te ideje uopšte iznela na sastanku sa gospođom Vitni.“ Skinula je kaput sa čiviluka, obukla ga i stavila sunčane naočare iako je napolju već padao mrak. „Pošto znam da si sposobna i da imaš mnogo izvrsnih ideja“, rekla mi je, „nadalje ne očekujem ništa manje od toga.“ „Jasno.“ „Već sam zakazala sastanak za četvrtak kako bih gospođi Vitni iznela gotov projekat, tako da bi trebalo da ga završiš do tada.“ „Do četvrtka?“, zapanjila sam se. Potapšala me je po ramenu takvom silinom da sam pomislila da će mi ostaviti modricu. „Imam potpuno poverenje u tebe“, kazala mi je. „Zapamti, mi smo tim.“ „Naravno, Teri“, odgovorila sam joj i ustuknula. Nisam bila sigurna da ću izdržati to psihičko nasilje. Da li je postojao ikakav način da zadržim posao a da mi ona ne pije krv? „Jednostavno, nemoj joj iznositi ideje“, rekla mi je Megi. Radila je na novoj skulpturi, samo više nije bilo u pitanju kravlje srce uliveno u beton, već pačje, uvijeno u papir. Uvukla je pačje srce u kondom – koji je, kako je rekla, simbolizovao snagu iako niko nije mogao da zna da je u njemu ikakvo srce – naduvala ga i oko njega lepila konfete sve dok nije dobio oblik ogromnog globusa. „Moram joj izneti nove ideje“, kazala sam joj tužno. „Već je za četvrtak zakazala sastanak sa gospođom Vitni, kada bi trebalo da joj predstavi gotov projekat“, odmahnula sam glavom. „Nisam ni sanjala da ću žudeti za onim danima kada od mene nije očekivala ništa drugo sem skuvane kafe.“ „Insistiraj da i ti prisustvuješ tom sastanku“, rekla mi je Megi. „I da pred svima objavim da je to bila samo moja ideja?“, odmahnula sam glavom. „Teri bi poludela.“
„A šta ako joj ne bi otkrila sve ideje?“, pitala je Megi. „Mislim, ne one najbolje. A onda bi, na sastanku, mogla da ih zaseniš njima.“ Pomerila se korak nazad i iskrenula glavu kako bi bolje odmerila loptu. „Šta misliš, je li problem to što ima mnogo vazduha oko srca?“ Moj pogled trebalo je da joj kaže da bi sama trebalo da odluči o tome. „Brine me samo koliko će srce izdržati“, kazala sam joj. „Sve drugo je manje bitno.“ „Bojim se da će kloparati“, rekla je. Nisam mislila da živo srce – ili, u tom slučaju, zaista mrtvo – može da klopara, ali, kada smo već započele tu debatu, objasnila sam joj da ne verujem da će iko moći da protrese tu loptu, veliku kao kuća, kako bi to ispitao. Poželela sam da moje misli budu toliko bistre da mogu razmišljati o skrivenom pačjem srcu, ali bila sam preokupirana mislima o Teri i predstojećem sastanku. Kada sam već iskusila Terin gnev, strahovala sam da avno neću uspeti dovoljno dobro da predstavim svoje ideje. „Sigurno te neće napasti pred svima“, napomenula je Megi, „i važno je da ti dobiješ pohvalu za svoje ideje. Potrudi se da tvoja mlađana drugarica urednica bude na sastanku, a i njen dečkić takođe. Tako ćeš imati više aduta ako Teri kasnije bude pokušala da uzvrati udarac.“ Znala sam da je Megi bila u pravu. Ako sam planirala da uspem u poslu, trebalo je da pobedim strahove i da igram istu igru kao Teri. Moraću da skupim hrabrosti i konačno počnem da se ponašam kao odrasla žena. Megi je pomerila nekoliko papirića i prišla svom globusu. „Jesam li ti rekla?“, pitala me je. „Doći će neki ljudi iz organizacije za usvajanje vijetnamske dece.“ „Doći će ovde?“, povikala sam. Megi se i dalje nadala da je zatrudnela, ali e svejedno popunila i prijavu za usvajanje kako bi se osigurala. „Kada?“ „Ove nedelje“, kazala je i zalepila još malo papira. „Namerno ne kažu tačan datum.“ „Molim?“ rekla sam i pogledala oko sebe. Nije mi bilo jasno kako toliki prostor, sa tako malo nameštaja, može da izgleda toliko neuredno. „Moraćemo da sredimo ovo!“ Megi me je pogledala potpuno smireno.
„Sređeno je“, rekla je. „Oni hoće da vide kako živim. Nemam ja tu šta da krijem.“ „Ali oni hoće da se uvere da će ovo biti povoljno mesto za odgajanje deteta“, pokušala sam da joj objasnim. „Trebalo bi makar malo da počistimo, da skinemo ovaj lepak, možda da ga prekrijemo tepihom.“ Megi je prestala da lepi i, kao nekakav hirurg, digla ruke u vazduh. „Nemam nameru da pravim čitavu predstavu od toga“, rekla je Megi. „Ja sam umetnik i moje dete će odrastati u kreativnom okruženju.“ „Naravno“, kazala sam joj, „samo...“ „Ne želim da dobijem dete na prevaru“, rekla je. „Da“, izgovorila sam i pomislila da ja, kao veliki prevarant, nemam prava da joj dajem savete. „Naravno.“ I dalje je ruke držala visoko. „Sranje“, rekla je. „Moram do kupatila. Izgleda da ću morati da počnem da nosim gumene rukavice, ali volim da osetim dodir hladnog lepka.“ U kupatilu se čula voda dok je žurila da opere ruke pre nego što sedne na solju. Radoznalo sam dodirnula lepak. Zaista je bio neverovatno hladan kao da je dolazio iz dubine zemlje. U meni se javila jaka želja za kreativnošću. Za nečim što bih mogla sama da kontrolišem, što niko ne bi morao da mi da i što niko ne bi mogao da mi uzme. Setila sam se zapostavljenog romana koji nikada nisam otvorila otkako sam ga odnela na tavan. Činilo mi se da sam, u strahu od neuspeha, prebrzo odustala od njega, kao i od mnogo čega drugog u životu. Tako nešto nisam još jednom mogla dozvoliti sebi. „Sranje“, čulo se iz kupatila. „Sranje, sranje, jebi ga, jebi ga.“ Otvorila sam vrata kupatila. Megi je stajala na vratima i izgledala kao da će svakog časa zaplakati. Nisam je videla takvu još od trećeg razreda. „Dobila sam“, rekla mi je. „O, bože“, kazala sam sažaljivo. Bila je sigurna da će inseminacija uroditi plodom. „Žao mi je.“ „Valjda je dobro što će ti ljudi ipak doći, a?“ Iz oka joj je kliznula suza. „Da“, odgovorila sam. „Dobro je što imaš još jednu šansu.“ A onda sam pomislila na sve ono što sam joj htela reći, sve ono što sam prećutala dok je bila kategorična da ne želi da promeni ništa samo zato što će
se to nekim ljudima više svideti. Ne bih sebi mogla da oprostim ako bi se ispostavilo da Megi nije mogla da se ostvari kao majka zato što sam ja živela kod nje. „Znaš, možda bi bilo bolje da ja ne budem tu kada ta komisija bude došla“, napomenula sam joj bojažljivo. Mogla bih da spakujem moje stvari u šator i nađem nekakav drugi smeštaj na nekoliko dana. Mislim, možda bi utisak da živiš sa nekim samo sve zakomplikovao.“ Megi je nemo zurila u mene. „Ali to bi bila laž“, konačno je izgovorila. „Nije laž“, podsetila sam je, „ono što ne izgovoriš.“ Još neko vreme gledala je u mene. „Nemam nameru da radim tako nešto“, konačno je progovorila. „Štaviše, prvo ću im reći to da ti živiš ovde sa mnom. Ti si mi najbolja drugarica. Već imaš iskustva sa decom. Šta bi tu moglo biti loše?“ Mogla sam smisliti makar sto razloga, ali, pre nego što sam i imala priliku da počnem da nabrajam, Megi je ušla u kupatilo i zalupila vratima.
Dvanaesto poglavlje Ponudila sam se da to veće ostanem uz Megi, ali ona me je isterala iz stana, govoreći mi da može sama da se izbori sa svojim ciklusom i da želi da ostane nasamo sa svojim pačjim srcem. U isto vreme bila bih srećna da sam mogla da ostanem i tešim Megi, ali sam i umirala od želje da ponovo vidim Džoša. Izašli smo nekoliko puta, ali te večeri trebalo je da on spremi večeru za mene. Očekivala sam nekakav roštilj uz pomfrit i mnogo čilija – to je bilo nešto što je Gari umeo da spremi u retkim prilikama kada je bio raspoložen da se pozabavi kuhinjom. Istini za volju, ni ja se nisam preterano pretrgla oko spremanja večere za Džoša, tako da mu nisam postavila visoke standarde. Zato i jesam bila iznenađena kada me je u Džošovom stanu dočekala čitava gozba. Povrća i egzotičnog bilja bilo je svuda po kuhinji, a nešto što je ključalo na šporetu širilo je neodoljivo lep miris. „Nisam znala da se tako dobro snalaziš u kuhinji“, rekla sam mu i poljubila da u ivicu usana. Očigledno je isprobavao jelo; usne su mu bile ukusne. „Ne snalazim se“, odgovorio je. „Danas sam najmanje deset puta morao da zovem majku.“ Majku. Zaboravila sam kako to izgleda kada neko ima majku – mislim neko od mojih ljubavnika. Mogla sam samo da se nadam da je ta žena starija od mene. „Dakle, šta ćemo to jesti?“, pitala sam ga. „Neku vrstu salate. Škampe sa belim lukom i povrćem. A ovo je rižoto sa pečurkama – mamin specijalitet.“ To je bio i moj specijalitet. „Hoćemo li popiti nešto?“ pitala sam ga. „Imam nešto bolje od toga“, rekao mi je. „Malo...“ Nisam imala pojma o čemu priča, a moja zbunjenost mora da je bila očigledna. „Nabavio sam nam po jedan sveže smotan“, kazao je. „Džoint.“
A pošto sam i dalje izgledala zbunjeno, dodao je: „Marihuana.“ „Ooooo“, izustila sam kao da sam se baš tog momenta probudila iz nekakvog sna. „Nisam baš sigurna.“ Naravno, on puši marihuanu. Baš kao što je to nekada bilo, kada sam poslednji put izašla sa nekim, pre dvadeset pet godina. „Ma daj“, rekao mi je. „Ako ništa drugo, tako će ti se moja hrana učiniti ukusnijom.“ To me je zaista unervozilo. Imala sam nekoliko prijatnih iskustava u konzumaciji marihuane, ali toliko godina sam provela uveravajući Dajanu da e marihuana štetna da sam i samu sebe ubedila u to. Može ti oštetiti pluća. Može ti pomutiti pamet. I može te odvući u teške droge. Na kraju večeri, ispod mosta u Vilijamsburgu možeš prodati i svoje telo za koji dim džointa. Ono što me je zaista uplašilo bilo je to šta bih sve, pod dejstvom narkotika, mogla ispričati Džošu. Ono čega sam se sećala iz svog iskustva bile su neke vrlo hrabre izjave i mnogo glasnog smeha. Ko zna šta sam mu sve, u takvom stanju, mogla priznati. Htela sam da predložim kako bi bilo bolje da nam smućkam po jedan martini kada je Džoš izvadio cigaretu. Povukao je dim i dunuo mi u lice. Još veći strah od toga da ću se navući na džoint krio se u pomisli da će Džoš pomisliti da nisam savremena. Uzela sam cigaretu i stidljivo povukla dim, pokušavajući da ne udahnem preduboko. Za to vreme Džoš mi je sipao belo vino. Sela sam na stolicu pored kuhinjskog elementa i gledala ga dok je mešao rižoto. Cigareta je, bez reći, išla iz ruke u ruku. Bratski smo je delili. Džoš je predložio da pustimo muziku. Rekao mi je da bi voleo malo da osveži moj ukus. Pogledala sam ga skeptično. „Nemoj samo nešto slično onoj muzici na koju si me izveo pre neko veče“, rekla sam mu, „jer ako misliš na tako nešto...“ „Nije to“, kazao je. „Voliš li rep?“ „Uhhh, ne baš.“ Ni brdo marihuane ne bi bilo dovoljno da zavolim tako nešto. „Ali, ako voliš Marvina“, rekao mi je, „i Aretu, mislim da će ti se i ovo dopasti.“ Pustio je nešto što je mnogo manje podsećalo na rep, a mnogo više na
soul. „Spuštam se...“, pevao je ženski glas, a ja sam pomislila: „Sestro, znam tačno kako se osećaš.“ Vodili smo ljubav. Da smo Gari i ja pušili džoint, možda bi i naš seksualni život bio mnogo bolji, pomislila sam. Ali vrlo brzo sam pobegla od tih misli. Džošova razigranost bila je nešto što me je oduševljavalo. Osećala sam se poput deteta. Ne čak ni poput mlade žene. Usred poljupca, dodira, užarene strasti umeo je da kaže nešto da se oboje zasmejemo do suza. Taj osećaj prijao je poput orgazma. Jedino čega je bilo više od dodira bio je smeh. Rižoto je zagoreo, pa smo promenili plan. Umesto da uštogljeno večeramo za stolom, odlučili smo da jedemo u krevetu. Džoš je spustio šerpu sa salatom od škampa nasred kreveta, dao mi viljušku i predložio da počnemo. Činilo mi se da je to bilo nešto najukusnije što sam ikada pojela. Umesto voćnog kupa, koji je planirao za desert, jedno drugo smo hranili sladoledom i karamel sosom. Sladoled smo vadili direktno iz kutije i sipali sos jedno drugom u usta. „Hajde da igramo igru“, kazao je kad smo završili sa jelom. „Hajde“, pristala sam i protegnula se. „Domine?“ Pogledao me je kao da sam predložila da zaigramo kriket nasred kreveta. „Mislio sam na nešto što ima veze sa elektronikom. Jesi li čula za Dum?“ Dum?“ Oh, ta video-igrica mi je bila poznata. „Ne baš.“ „ Moć mašte?“ mašte?“ „Ne.“ „Znam šta ćemo. Pokazaću ti igricu na kojoj upravo radim. Moj izum.“ „To bih volela“, rekla sam mu. „Ali ja nikada nisam igrala video-igrice.“ Mislim da mu nije bilo najjasnije šta sam mislila kada sam rekla, „nikada“ er mi je dodao džojstik, objasnio pravila i mislio da je to bilo sasvim dovoljno da bih znala šta treba da radim. Ali čovečuljak pod mojom komandom nije uspeo ni da se pomeri s mesta i vrlo brzo sam izgubila život. „Znam, nemaš brata“, kazao je Džoš, „ali zar nisi dosad imala nekog druga ili dečka koji bi te naučio kako se to igra?“ „Nisam“, odgovorila sam mu i još jednom bezuspešno pokušala da
nateram čovečuljka da preskoči nekakav kamen. „Nikada pre nisam igrala igrice.“ Džoš je odmahnuo glavom i uzeo džojstik. „Levom rukom pritisneš iks, a desnom gađaš strelom, ovako“, rekao mi je. Čovečuljak je sa lakoćom preskakao prepreke. „Dobro“, odgovorila sam, „sad mi je jasno.“ Mališa je uspešno preskočio stenu. „Tako je!“, povikao je Džoš i oteo mi džojstik iz ruku. „Dosta je!“ Smejala sam se i pokušala da vratim džojstik. „A, ne“, rekao mi je i podigao ga visoko da ne mogu da ga dohvatim. Kada sam nasrnula na njega, bacio je džojstik na pod, uhvatio me za ruke i oborio na krevet. Savila sam koleno – krav maga pokret – i bacila ga u stranu, ali on se brzo pridigao i ponovo me bacio na leđa. Opkoračio me je. Bio je zadihan. „Šta si radila sve ove godine?“, pitao me je. Zvučalo je kao da se šali, ali ja sam ponovo podigla gard. Poželela sam da mu kažem istinu, ali, kad već nisam imala dovoljno hrabrosti, bilo je bolje da i ne pokušavam. „Znaš već“, odgovorila sam mu tiho i šaljivo. „Ne, ne znam“, izgovorio je ozbiljno. „Znam da si studirala na Maunt Holiok univerzitetu, da si pomalo putovala. Ali ne znam ni koliko, ni kuda, ni šta si tamo radila. I ako sada imaš dvadeset devet godina, ima još mnogo toga što ne znam.“ „Šta bi voleo da znaš?“ „Pa, na primer, kako si uopšte dobila ime? Lajza zvuči tako... staromodno.“ „Ime sam dobila po baki“, rekla sam mu. Laknulo mi je što je odgovor na to pitanje otkrivao nešto o meni i što nisam morala da ga slažem. „Ona se tako zvala.“ „To je objašnjava zašto deluje staromodno. Ali možda bih mogao da te zovem i Liz. Više mi ličiš na neku Liz.“ Složila sam facu setivši se onog tipa iz restorana. „Zaista mi se više sviđa Lajza.“
„Šta si radila pre nego što si se zaposlila u toj izdavačkoj kući?“, pitao me e Džoš. Isključio je igricu i uozbiljio se. „Nisam bila zaposlena“, odgovorila sam mu. „Pokušavala sam da pišem, ali nije mi baš pošlo za rukom.“ „Pa šta si radila“, ispitivao me je. „Od čega si živela?“ „Nisam zarađivala. Dobijala sam novac od... moje porodice.“ „Od majke?“ „Majka mi je plaćala školovanje“, iskreno sam odgovorila. „Kasnije sam imala neku drugu vrstu porodičnih primanja.“ Nazovimo ih Garijeva. „Voleo bih da upoznam tvoju porodicu“, rekao je. Smejala sam se dok nisam shvatila da je ozbiljan. „Ali već sam ti rekla. Otac mi je umro dok sam još bila mala, a mama prošle godine. Sada sam poprilično sama.“ „A šta je sa Megi?“, pitao je. „Uvek si govorila da ti je kao sestra. Kada bih mogao da je upoznam?“ Megi je već i sama pre toga izrazila želju da ga upozna, ali plašilo me je da bi njihov susret probudio Džošovu radoznalost kako sam upoznala nekoga toliko starijeg od sebe. A sebe. A ne verujem ni da bi Megi mogla da razume humor ednog dečačića, kako je volela da ga nazove kada bi me zadirkivala. „Mislim da to nije dobra ideja“, rekla sam mu. „Stidiš me se?“, pitao me je Džoš. Stidim? Kako Stidim? Kako mu je to samo palo na pamet? Želela sam da ga upoznam sa svakim koga sam ikada srela i upoznala u životu. Teoretski, naravno. „Naravno da ne“, uveravala sam ga. Ustala sam i otišla do frižidera. Odjednom sam osetila žeđ i potrebu za pivom. Pomislila sam da mu se možda neće dopasti izgled mog golog tela. „Čemu sva ta pitanja?“ „Roditelji su me ispitivali“, rekao mi je. Iz kuhinje sam čula kako uzdiše. „Žele da te upoznaju.“ „Ne!“, povikala sam i pritisla hladnu flašu piva na grudi. „Pobogu, što je to problem? Dolaze u grad i žele da me izvedu na večeru. Pozvali su i tebe. Ništa strašno.“
„Dobro“, kazala sam mu. „Dobro je da nije ništa strašno, jer ne želim da idem.“ „Zbog čega? Moji roditelji su vrlo fini ljudi.“ Bila sam sigurna da jesu. Već mi je pričao o tome da žive u Konektikatu, da mu je otac advokat, a da je majka počela da predaje u medicinskoj školi kada su on i sestra bili u srednjoj školi. Živeli su u kući – kladim se, nalik mojoj u Houmvudu – i majka je volela da održava cveće po dvorištu. Mogla sam se kladiti da nas dve imamo dosta toga zajedničkog, mnogo više nego što se Džoš nada. „Slušaj“, kazala sam mu, „ti mi se zaista dopadaš. Želim da budem sa tobom. Ali mislim da nijedno od nas dvoje nije bilo za ozbiljnu vezu. Seliš se u Tokio. Od samog početka znali smo da je ovo prolazno.“ „Zašto svemu postavljaš granicu? Čak i kad mi nešto govoriš, izgleda da si unapred odredila granicu koliko ćeš mi reći – kao da se plašiš da mi ne ispričaš previše.“ Eto, to je bio neko koga sam se plašila. Obrazovan i pametan čovek koji čuči u liku zaluđenika video-igricama. „Kada sam te upoznala, govorio si kako nemaš nameru da se ženiš“, podsetila sam ga. „Kako ne želiš da se vezuješ ni za šta i ni za koga. Zbog toga sam i poželela da izađem sa tobom.“ Džoš me je posmatrao kao da me prvi put vidi. „To je bio jedini razlog?“ Nežno sam ga uhvatila za ruku. „Ne. Naravno da to nije jedini razlog. Stvarno mi se dopadaš.“ Ako sam se prethodnog puta osetila kao da mi je dvadeset osam ili dvadeset devet godina, sada sam se osetila kao da mi je tek četrnaest. Njegov uzdah ličio je na uzdah povređenog dečaka – ne uspaljenog, moram da istaknem. Ali ja sam ga dovela do toga. „I baš zato zato što mi se toliko sviđaš, želim da budem sigurna da oboje znamo kuda ova veza vodi“, pokušala sam da mu objasnim. „Trenutno ne želim nikakvo vezivanje. Moram osetiti slobodu da se predam poslu, da stavim sebe na prvo mesto. Po prvi put u životu.“ Džoš me je radoznalo pogledao. „Zbog čega?“ Odmahnula sam glavom kao da sam time želela da oživim naš prvobitni dogovor. „To isto važi i za tebe“, podsetila sam ga. „Napravio si veliku promenu u životu. Preboleo si jedan raskid kako bi slobodno mogao da odeš
u Tokio i nastaviš sa studijama. To mora da ti bude prioritet.“ „Ali mislim da sam se zalju...“ „Ćuti!“ povikala sam. „Ne govori to.“ „Zašto? Zašto ne bih rekao? To je ono što osećam.“ „Jer mene to plaši“, rekla sam istinu. „Jer me tako teraš od sebe.“ Još jedna istina. I jer sam, jedino ako to prećuti, mogla da uživam u njegovim osećanjima a da sama osetim isto.
Trinaesto poglavlje U četvrtak ujutru, dok sam sedela za svojim stolom, svaki čas sam izvirivala da proverim da se Teri slučajno u međuvremenu nije pojavila i ušunjala u svoju kancelariju. Kako se ne bih srela sa ljudima iz komisije za usvajanje, svakog jutra sam sve ranije napuštala Megino potkrovlje. Tako sam imala vremena da radim na mom projektu, koji je bio skoro gotov i čekalo se samo da Teri da zeleno svetlo. Računala sam na to da ću imati dovoljno vremena da, pre sastanka, sve još jednom pogledam – a ne da će Teri imati ideju da nešto promeni ili doda. Jednostavno je odobrila moj rad i stavila svoj paraf. Ali tada, baš tog dana kada je trebalo predstaviti ceo projekat, kasnila je dvadeset minuta. Poskočila sam sa stolice kada je zazvonio telefon na mom stolu. Primirila sam se, a zatim ponovo uznemirila kada sam čula Terin glas sa druge strane žice. „Deca mi imaju grip“, kazala mi je Teri. „Sve troje.“ „Zar ne bi dadilja mogla da ih pričuva?“, pitala sam je. „Mislim, makar dok se sastanak ne završi.“ „I dadilja ima grip.“ „A zamena za dadilju?“ uzdahnula sam. U jednoj od pridika o majčinstvu Teri mi je rekla da nije dovoljno imati samo jednu dadilju, čak i u slučaju da je ona uvek dostupna. Potrebno je imati rešenje i za nepredviđene situacije, baš kao što i bolnice imaju agregate za slučaj zemljotresa i nestanka struje. „Preselila se u Montanu sa mojim pica majstorom“, rekla je Teri. „Ali nije to važno. Suština je da danas ne dolazim na posao.“ „Ali sastanak...“ rekla sam joj. „Morali bismo da ga odložimo. Ili otkažemo.“ „U redu“, izgovorila sam nervozno. „Šta da kažem gospođi Vitni?“ „Reci joj... sranje“, kazala je Teri. „Problem bez rešenja – to joj se neće dopasti.“
„Ne, neće“, složila sam se. Grozničavo sam počela da razmišljam o mogućim opcijama, što sam i usavršila tokom dugogodišnjeg iskustva majke i domaćice. Rerna se pokvarila, večera zagorela, referat treba da bude gotov do sutra ujutru? Koliko god je sve nekada umelo da zvuči obeshrabrujuće, uspevala sam da pronađem rešenje. Otežavajuća okolnost tada bila je to što nisam znala u čemu je problem. Kako da otkažem sastanak, a da se gospođi Vitni ne podigne kosa na glavi? Kako da organizujem da neko pričuva Terinu decu ne bi li ona mogla da dotrči na sastanak? Ili kako da vodim sastanak bez Teri? Što bi, pomislila sam, moglo značiti da ja zapravo i nisam u problemu. „Mogla bih lično da porazgovaram sa asistentom gospođe Vitni – možda sastanak i nije unet u njen raspored, pa neće ni primetiti ako promenimo termin“, rekla sam joj. „Gospođa Vitni juče mi je lično rekla da jedva čeka da čuje moj plan“, kazala je Teri. Moj plan, Moj plan, rekla je. Ne naš, a još manje tvoj. Ko tvoj. Ko je šiša, pomislila sam. To što nije došla na posao bilo je nešto najbolje što je moglo da mi se desi. Otići ću i održaću prezentaciju u svoje ime ne morajući da trpim njen ubilački pogled. Čim su moje misli krenule u tom pravcu, strela krivice ubola me je u srce. Teri nije bila kriva što su joj se deca razbolela i što dadilja nije mogla da ih pričuva. Prvi put mi se nije učinila bezgrešnom, već ranjivom – zaličila mi je na ljudsko biće. „Znam“, rekla sam joj. Da li sam zaista želela da kažem ono što sam mislila? Ona to nije zaslužila. Sa druge strane, to je jedino bilo ispravno. Ono što bih, da sam bila na Terinom mestu, i ja poželela da moja asistentkinja uradi za mene. „Mogla bih da sednem na voz i dođem do vas“, kazala sam joj. Mogla bih da pričuvam decu. Poneću podsetnik, pa ćete imati priliku još jednom da pogledate dok se budete vozili i tako ćete moći da održite sastanak.“ „To je nemoguće“, odgovorila mi je bez razmišljanja. „Nema šanse da se snađeš sa troje bolesne dece.“ „Zaista, ne bi mi bilo teško“, tvrdila sam. „I ranije sam čuvala decu. Više
puta. Pazila sam jednu malu devojčicu dok je imala stomačni grip, pa upalu pluća, boginje, mono...“ Pred očima su mi se ređale slike Dajaninog bledog i umornog lica. „Uopšte mi nije jasno kakva je to majka koja može tako bolesno dete da ostavi mladoj dadilji“, rekla mi je Teri. „To nikako ne dolazi u obzir; nemaš blage veze šta bi trebalo da radiš. Pre bih ti prepustila da vodiš taj sastanak.“ „Stvarno“, još jednom sam pokušala. „Uveravam vas...“ „Odlučila sam“, kazala mi je Teri. „Idi na taj sastanak i jednostavno ne pominji da ja nisam tu. Zapravo, reci gospođi Vitni da sam projekat prepustila tebi. Tako da, ako projekat propadne, to neće biti moj neuspeh.“ „Ali samo da vam kažem...“ rekla sam, „niste videli...“ Začula se neka buka, a zatim i Terin povik „o, bože“. „Pusti mi na imejl“, viknula je Teri. „Ako bude trebalo, poslaću ti izmene. Samo neka moje ime bude ispisano na vrhu ponude.“ Nakon tih reči prekinula je vezu. Znojili su mi se dlanovi. Boleo me je stomak. Udisala sam duboko i smirivala sebe uz izdah. Dok sam čekala na red da svoj rad predstavim gospođi Vitni, bila sam toliko nervozna da sam mogla povratiti ili se onesvestiti na stolici. Sredi se, govorila sam sebi. Više od dvadeset godina čekala si ovaj momenat. Jedino ko o Džentilitiju o Džentilitiju zna zna nešto više od tebe jeste sama gospođa Vitni i baš ona sada čeka da te čuje. Ona je pametna i poštena žena. Sem toga, koliko sam znala iz izveštaja prodaje, bila je i očajna. Kompanija joj je bila na ivici bankrota i od toga ju je mogao spasti samo neko ko unese sveže promene i poneki marketinški trik. Bila sam sigurna da će moja ideja doneti novu nadu u Džentiliti. Džentiliti. Ipak, potajno sam se nadala da će u tome pomoći i Terino iskustvo u marketingu. Ali na promotivnom materijalu svuda je bilo ispisano njeno ime – sem na delu koji sam radila samostalno. Jedino je Lindsi znala da je materijal u početku bio potpisan samo mojim imenom. Gledala me je iz drugog kraja sobe i hrabrila me osmehom. U kratkim crtama ispričala je Tedu za neke od mojih ideja i čak i on je bio impresioniran. „Lajza Grin?“
Gospođa Vitni je podigla pogled. Nespretno sam ustala. „Ovde sam, gospođo Vitni.“ Florens Vitni me je ozbiljno pogledala. „Pre mnogo godina imali smo ovde još jednu Lajzu Grin“, kazala mi je. Zapanjilo me je to da se prva žena kuće još seća mog imena. Osetila sam da polako crvenim. „Pametna devojka. Pred njom je bila odlična karijera“, rekla je gospođa Vitni i nastavila da me odmerava pogledom. „Ako se dobro sećam, posao je napustila zbog deteta. Šteta.“ Činilo se kao da se na momenat sa setom prisećala prošlih dana. Zatim me je oštro pogledala i rekla: „Toliko mi ličiš na nju da bih mogla reći da si njena ćerka.“ Nasmejala sam se sa olakšanjem. „E pa nisam.“ Prisećanje gospođe Vitni na onu staru mene nekako me je oslobodilo nervoze i ulilo mi samopouzdanja. Nisam bila početnik bez imalo iskustva. Bavila sam se teškim i interesantnim poslovima – uključujući i odgajanje deteta, što nije bila nikakva sramota – više od dve decenije. Još jednom sam duboko udahnula. Kiseonik kao da mi je pročistio moždane ćelije. Prešla sam na drugi kraj sobe i podelila materijal Lindsi, Tedu, direktoru prodaje, umetničkoj direktorici i ostalima, a i samoj gospođi Vitni. „Ovo je izveštaj o kojem vam je Teri pričala, a što predstavlja naše nove ideje za marketinški pristup klasicima“, rekla sam joj. „Povodom toga, poslednja veća promena u Džentilitiju Džentilitiju dogodila se pre deset godina kada je Teri postavljena na sadašnju poziciju i kada je ukinula uvodne reči eminentnih spisateljica šezdesetih i sedamdesetih godina.“ „Kao što sam to ja!“, nasmejala se gospođa Vitni. „Da, bojim se da je naš kaput izašao iz mode. Teri je smatrala da su žene danas sve manje feministkinje. A tvoja generacija nije ni čula za nas, zar ne, Lajza?“ „Ja jesam“, odgovorila sam joj. Mada, kada sam Lindsi i Džošu pomenula Zašto muškarci moraju umreti i umreti i još neke druge naslove, bledo su me gledali. Uključila sam projektor, koji sam uz Džošovu pomoć priključila na kompjuter, i grafikon se ocrtao na zidu.
„Snaga Džentilitija Džentilitija na ženskom tržištu uvek je počivala na ženskim stanovištima“, kazala sam. „Ali nismo iskoristili prednost...“ Zaćutala sam, jer mi je to zvučalo kao iznošenje problema. Nastavila sam: „Vreme je da, putem seksi korica i živopisnih opisa, književnost prilagodimo savremenim ženama. Ta dela prodavala bi se u milionskim tiražima.“ „Dopadaju mi se ti brojevi“, rekao je direktor prodaje. „Ali ne vidim kako bi nam to pošlo za rukom sa Džejn Ostin.“ „Da, da“, nestrpljivo se javila gospođa Vitni. „Šta je rešenje problema?“ „Ja... mi... predlažemo da pomoć u prodaji potražimo od popularnih, savremenih književnica, baš kao što je to činila gospođa Vitni u doba feminizma“, objasnila sam. „Većina tih žena spada u grupu obožavateljici Ostinove, sestara Bronte i bile bi počastvovane da napišu uvodnu reč za knjigu kao što su Gordost i predrasuda i predrasuda i Doba Doba nevinosti.“ nevinosti.“ „Nemamo mi novca da platimo te moderne pisce“, rekao je jedan od urednika. „Ali možemo im ponuditi status“, rekla je Lindsi, ustala i podigla parče papira. „Ovde imam preliminarnu saglasnost deset najpoznatijih književnica koje bi rado napisale svoje viđenje klasika. Bez nadoknade.“ Gospođa Vitni se nasmejala. Ali ja sam je dovoljno dobro poznavala da znam kako taj osmeh znači: zanimljivo, ali nisam sigurna da bi to moglo funkcionisati. „Radili smo i na izgledu novih korica“, ubacila sam se. „Ovo je drugačiji i potpuno nov pristup.“ Pokazala sam korice koje su moje drugarice iz kluba čitalaca ocenile kao veoma privlačne. Lindsi mi je pripomogla tako što je prikupila podatke o uspešnosti prodaje. Čak sam zamolila Megi da naslika nekoliko sličica – crveni, čipkani grudnjak viri ispod večernje haljine iz devetnaestog veka – iako nisam bila sigurna da ću ih pokazati na sastanku dok sam još mislila da će Teri biti prisutna. Ovako, ipak, podigla sam i raširila papir. U sobi je zavladao tajac, ali ja ništa nisam uspela da vidim iza raširenog papira. Ruke su mi bile razmaknute toliko da baš ničiju reakciju nisam uspela da ulovim.
„Neverovatno“, konačno se javila art direktorka. Žena je ustala i po koracima sam mogla zaključiti da je pošla ka meni. „Je li ovo Megi O’Donel?“ Promolila sam glavu iza papira i pogledala je iznenađeno. „Da“, odgovorila sam. „Kako ste znali?“ „Obožavam njene radove“, rekla je direktorka. „Otkako radim ovde, pokušavam da je namolim da uradi neku naslovnu stranu za nas. Kako si je ubedila?“ „Ona je moja dobra drugarica.“ „Pa impresionirala si me“, rekla je direktorka. „I mene“, dodala je gospođa Vitni. „Bravo, Lajza.“ Tada je uradila nešto neverovatno. Počela je da aplaudira. Posle kratke pauze, pridružili su joj se najpre Lindsi, a za njom i Ted, umetnička direktorka, direktor prodaje i svi ostali. „Želim da svi radite na tome da se Lajzina ideja sprovede u delo, što pre“, rekla je gospođa Vitni dok je ustajala od stola i davala znak da je sastanak završen. „Što pre kontaktirajte sa spisateljicama kako bi pripremile uvodnu reč, naručite nove korice za sva izdanja i obavestite novinare o novinama kada sve bude gotovo.“ Nakašljala sam se. „Lindsi je isto tako zaslužna za sve ovo“, rekla sam. „Naravno, Teri takođe. Ovo je deo njenog tima.“ Tada je gospođa Vitni zastala i pogledala direktno u mene. „Gde je inače Teri?“, pitala me je. „Ona, uh, nije mogla da se uklopi u raspored“, odgovorila sam. „Pa, prenesi joj da smo svi veoma zadovoljni novim idejama. Sveža i mladalačka razmišljanja upravo su ono što treba odeljenju za marketing.“ Bila sam presrećna. Sve dok nisam zamislila Terin izraz lica kada bude čula kako je prošao sastanak. Tada sam se prestravila.
Četrnaesto poglavlje Odmah nakon posla Lindsi i ja smo se uputile u Gilberto da Gilberto da proslavimo naš uspeh. Uživale smo u koktelu i nazdravljale svetloj budućnosti. Lindsi je predložila da naručimo još jednu turu. „Ne mogu“, kazala sam joj, „treba da se vidim sa Džošom.“ On je bio prvi kome sam se pohvalila. Želeo je da proslavimo moj uspeh i da me u to ime izvede na neko posebno mesto. „Otkači njega”, rekla mi je Lindsi, „i izađi sa mnom.“ „A Ted?“ „Odmah posle sastanka poslovno je otputovao za Kaliforniju. Biće tamo ceo vikend”, rekla mi je. „Hajde, to je odlična prilika da se provedemo.” Bila sam neodlučna. Svakako sam želela da ohrabrim Lindsi da se okrene sebi. Ali nisam želela da izneverim Džoša. „Ne mogu tek tako da ga otkačim”, rekla sam joj. „Bio mi je podrška u svemu ovome, radio grafikone i stvarno se potrudio da mi bude od pomoći.” „Mislila sam da ga ne shvataš tako ozbiljno.” „Nisam, ali zaista je drag. Mislim, stvarno mi se dopada.” „Ali ne misliš da se udaš za njega.“ Odlučno sam odmahnula glavom. „Ne.“ „Nikada.“ „Ne.“ „Pa, vidiš li ga kao nekog s kim bi mogla da provedeš čitav život? Kao Goldi Hon i Kurt Rasel, i još neki?“ „Za nekoliko meseci putuje u Japan i ne želim da se naša veza nastavi.“ „Pa, u čemu je onda problem?!“, povikala je Lindsi. Iskapila je koktel i pozvala konobara. „Mislim da ču preći na martini“, kazala je. „Šta ćeš ti?“ „Sigurno nisam za martini.“ „Očigledno ti treba nešto da te opusti. Uopšte te ne razumem, Lajza. Ako nemaš nameru da se vezuješ za tog dečka, zašto onda gubiš vreme sa njim? Trebalo bi da izlaziš! Da se zabavljaš!“
Morala sam priznati da nije bila daleko od istine. „Ja sam ta koja je praktično u braku“, rekla mi je Lindsi, „bar tako mislim. Ali, dok taj prsten ne bude na mojoj ruci, dajem sebi za pravo da kažem da sam slobodna.“ „Slobodna?“ Nikada je pre toga nisam čula da tako govori ili misli o sebi. „Makar je tako teoretski“, kazala mi je. „Muka mi je od toga da me Ted shvata zdravo za gotovo. Da zna da ga neću svaki put dočekati kod kuće kada se vrati s puta, možda bi ga to motivisalo da me zaprosi.“ „To nije razlog da ne izlaziš“, rekla sam joj. „A ni ti“, uzvratila mi je, pružila ruku preko stola i otkopčala mi još dva dugmeta na košulji. „Više nisi u Trećem svetu.“ Insistirala je da pozovem Džoša i kažem mu da ne mogu da se vidim sa njim zato što izlazim sa njom. Bio je tako razuman i drag da mi je još teže palo što ga odbijam i zažalila sam što on nije taj sa kojim ću izaći. Kada sam, verovatno po deseti put, počela da mu se izvinjavam, Lindsi mi je otrgla telefon iz ruke. „Ne odugovlači“, rekla mi je i prekinula vezu. „Hajde“, kazala mi je. „Pokazaću ti šta je dobar provod.“ Umesto da naruči martini, skočila je sa stolice i krenula ka izlazu ne sačekavši ni da ustanem. Kad smo izašle, iznenadila sam se koliko je toplo i sunčano. Prijatno veče, koje je najavljivalo kraj zime, donelo nam je odlično raspoloženje. Šetale smo skoro čitav sat, smejale se i prisećale uspešne prezentacije. To este este bilo zabavno i bila sam joj zahvalna što me je ubedila da pođem sa njom. Uvek sam isticala da Džoš i ja nismo u ozbiljnoj vezi, a ipak, dopustila sam da me ponesu emocije. Kao što sam to činila sa Garijem i sa svim ostalim što me je u životu snašlo. Bilo je dobro to što sam učila da malo više mislim na sebe, da budem jača, jogunastija, onakva kakva sam obećala sebi da ću biti onda kada sam poželela da budem mlađa. Konačno smo došle do Martinija do Martinija,, bara osvetljenog plavom svetlošću koja e isticala oble zidove. Pored liste sa 128 različitih martinija, Lindsi je odabrala prebrzu vožnju vožnju za obe: votku sa malo hladnog espresa u čaši sa šećerom na obodu. „Za dobru energiju!“, rekla je Lindsi i podigla čašu.
Stajale smo pored šanka okružene mnoštvom ljudi. Sve žene, kako mi se činilo, bile su prelepe. A muškarci su, svi do jednog, bili gejevi. „Kakvi su ovo momci?“, šapnula sam Lindsi na uvo. „Molim?“ „Svi su pederi.“ Lindsi se osvrnula oko sebe. „Ne, nisu.“ Još jednom sam ih odmerila. Gledala sam momke u uskim crnim majicama, kožnim pantalonama i čizmama. Neki od njih imali su na sebi raskopčane bele košulje ispod kojih su sevale gole grudi. Jednom momku je na beloj majici, crvenim slovima, bilo ispisano „Viksen“. „Meni liče na gejeve.“ „Metroseksualci!“, rekla mi je Lindsi. Poznavala sam metroseksualce, momke koje vole dobru garderobu, hranu, umetnost, kupovinu, ali koji nisu gej. Džoš je imao interesovanja i karakter, ali nije se oblačio kao metroseksualac, Ted je bio antimetroseksualac. Ali bila sam sigurna da su ti momci oko nas prešli na drugu stranu. „Ne verujem.“ „Dobro“, rekla je Lindsi. „Pokazaću ti.“ Nasmejala sam se. „Kako to misliš?“ „Videćeš. Ko ti najviše liči na okorelog pedera?“ Izbor je bio širok. Konačno sam spazila plavušana u ljubičastoj košulji. „Dobar izbor“, namignula mi je Lindsi. „Neće mi mnogo trebati.“ „Šta imaš na umu?“ „Prati me.“ Probijala sam se kroz gomilu za njom i zastala podalje od nje kada je stigla do momka u ljubičastoj košulji. „Jebi ga“, čula sam je kako mu, poput najbolje glumice, govori južnjačkim akcentom. „Vrelija sam od putera koji se topi na ringli.“ Nije bilo moguće ne prevrnuti očima na takvu izjavu, ali primetila sam da se momak u ljubičastoj košulji osmehnuo. Lindsi je nastavila sa svojom osvajačkom strategijom. Svaki put kada bih
pogledala u njenom pravcu, ljubičasta košulja bila joj je sve bliža. Najpre se samo osmehivao, a onda joj se oslonio na rame, dodirnuo struk, pa kuk. Zatim se pripio uz Lindsi i uvijao se uz nju u ritmu numere koju je pevala Bijonse, što je verovatno trebalo da se protumači kao ples. Nije ni bilo vremena da me obuzme osećaj gađenja, a Lindsi je već Ljubičastu Košuljicu poljubila u obraz, krenula ka meni, zgrabila me za ruku i povela ka izlazu. „Je li bilo dovoljno uverljivo?“, pitala me je kada smo izašle. „Jeste. Ali možda je svaki drugi momak gej.“ Lindsi je odmahnula glavom. Žurile smo niz ulicu prolazeći pored mnogih koji su pušili ispred barova. „Ne možeš suditi po izgledu“, kazala mi je. „Ili po tome čime se ko bavi. U Trećem svetu nisi sretala metroseksualce?“ Nasmejala sam se. „Mogle bismo nešto da pojedemo.“ Dok smo šetale kroz pune ulice, nakon toliko pića i od silnih mirisa koji su se širili, osetila sam glad. „Večeras ćemo pićem nadoknaditi kalorije“, rekla mi je Lindsi. „Ja bih morala nešto da pojedem.“ „Onda naruči martini sa maslinkom.“ Skrenule smo u ulicu punu veličanstvenih kuća sa belim, sivim i roze fasadama, a potom u još jednu. Išle smo sve dalje i stigle do dela u kom kuće nisu više bile tako impozantne. Konačno, Lindsi me je uhvatila za ruku i povela ka skupini ljudi koja je stajala na trotoaru slepe ulice sa strmom liticom na kraju i rekom ispod nje. Sa druge strane obale uzdizao se Nju Džerzi. „Stigle smo“, izgovorila je Lindsi. Jedino što se izdvajalo od zidane građevine tamne fasade koja je ličila na magacin ili poslovni prostor bili su ljudi koji su izlazili iz nje, stvarajući gužvu na ulici, i crvene trake privezane na sjajnim metalnim vratima. Lindsi se samouvereno probila kroz gužvu, poljubila u obraz portira azijskog porekla i povukla me za sobom kroz otvorena metalna vrata. Strmim neosvetljenim stepeništem spustile smo se u podrum prepun ljudi koji su igrali uz disko muziku.
Megi i ja gledale smo nekoliko puta Groznicu subotnje večeri, večeri, đuskale uz muziku i lajt-šou u mojoj sobi i nezaobilaznu svetleću kuglu, koja me je koštala skoro dvadeset sati čuvanja tuđih klinaca. U Maunt Holioku disko muzika nije bila popularna – devojke su tada više volele Džoni Mičel i Roučiz Roučiz – tako da sam ja u tajnosti gajila simpatije prema Studiju 54 i Bi Džizima. Zato Džizima. Zato sam tada oživela uspomene i bez ustezanja počela da mrdam ramenima uz prve taktove muzike. „ Night Fever“, Fever“, rekla sam Lindsi, pokušavajući da nadglasam muziku. Lindsi me je čudno pogledala. „Moja drugarica Megi i ja nekada smo ovo slušale u...“ Tada sam zaćutala. U isto vreme shvatila sam i šta sam htela reći i da to nisam smela. A i počela sam da sumnjam da je to bila pesma Night Fever. Lindsi je naručila još po jedan martini i shvatila sam da me od pripitosti do potpunog pijanstva deli vrlo malo. Nisam se napila – još od? Od one noći kada me je Gari ostavio i pre toga od našeg medenog meseca dok sam čitav dan pila margaritu i izležavala se sa Garijem na suncu. Još pre toga, od studentskih dana. „Je li ovo disko muzika?“, pitala sam Lindsi. Tada smo već đuskale sa čašom u ruci. „Trens“, rekla mi je. „To se jednostavno zove đuska?“ „Ne, trens. Znaš. trens. Znaš. Trip-hop.“ Slegnula sam ramenima i otpila gutljaj pića. Lindsi se, igrajući, udaljila od mene tako da sam neko vreme đuskala uz visokog muškarca u crvenom džemperu, a onda zatvorila oči i počela da igram za svoju dušu. Oduvek sam volela da igram, ali tu ljubav nikada nisam delila sa Garijem, a posle, kada je Dajana odrasla, ismevala je moje igranje, tako da sam prestala da igram čak i onda kada bih ostala sama. Zato sam tada, u tami prošaranoj povremenim bleskom raznobojne svetlosti i uza sva ta tela koja su se njihala oko mene uživala u muzici. Osećala sam da su svi bili mlađi i lepši od mene, ali me to nije sprečilo da se opustim. Zaključile smo, Megi me je uverila, da ne treba pridavati važnost tuđim pogledima. Prijalo mi je da budem nevidljiva, iako sam pomalo zazirala od pogleda. U toj gužvi i nije bilo teško ostati neprimećen – što
možda i nije bilo dobro ako si tu zbog seksa, ali bilo je odlično za uživanje uz muziku. „Vreme je za martini!“, povikala mi je Lindsi na uvo. Probile smo se do šanka i naručile piće. Tada je zaista sve počelo da se vrti oko mene. Primetila sam nešto što dotad nisam videla. „Dobro“, rekla sam Lindsi i pokazala joj na dve žene pored šanka koje su uživale jedna u drugoj, „je li ovo neka šala?“ „Kako to misliš“, pitala me je Lindsi. „Ovo sada jeste sada jeste gej gej bar!“, kazala sam. „Ne, nije“, tvrdila je Lindsi mrtva ozbiljna. „Ma daj“, pogledom sam joj ukazala na dve žene koje su se strasno ljubile. „Ovde nije samo reč o garderobi. Ovo je akcija na delu!“ „A to?“, rekla je Lindsi. „Nisu one gej.“ „O čemu ti to pričaš?“ „Gde ti živiš? To je normalno. Čak i zaklete device to rade.“ Totalno sam se pogubila. „Zaklete device?“ „Devojke sa kojima sam studirala u Nešvilu nosile su prsten, što je značio da su se zaklele da će sačuvati nevinost do prve bračne noći. Ali su odlazile u barove i zabavljale se sa drugaricama.“ Postavila sam joj jedino pitanje za koje mi se činilo da ima smisla. „Zašto?“ „O, pa znaš, to je ludo“, ludo“, rekla je Lindsi i prstima pokazala znake navoda. „A i sigurno je.“ „Ne razumem“, kazala sam joj i sa znatiželjom gledala u dve žene koje su bile u zanosu. To je očigledno bila nova verzija LDP-a – lezbijke do punoletstva – iz nekadašnjeg Maunt Holioka. Pitala sam se da li Megi zna za to i, ako zna, zašto ona nije dolazila na to mesto. Ili to možda nije bilo dozvoljeno ukoliko stvarno jesi gej? „Zabavno je“, kazala je Lindsi. „Gledaj!“ Ali umesto da uradi nešto slično onome što već jeste i što sam mogla da posmatram, prišla mi je i poljubila me. U usta. Jezikom. Bila sam toliko zapanjena da sam je u prvi mah odgurnula od sebe. Ali
sam se i napalila. „Nikada pre nisi poljubila devojku?“ pitala me je Lindsi kada je konačno došla do daha. Sve što sam mogla bilo je da odmahnem glavom. Viđala sam Megi kako to radi, naravno. I devojke na fakultetu. Ali ja sam oduvek bila strejt – u svakom smislu te reči. „Lepo je, zar ne?“, pitala me je Lindsi. „Nežno.“ Tada mi je ponovo prišla. Da, nežno jeste bila prava reč. Njene usne bile su mekše od Džošovih, a jezik manji i življi. Mogla sam da osetim njene grudi na svojim, dugu mirišljavu kosu na svom vratu i sitnu šaku na kukovima. Svidelo mi se, zaista jeste, ali morala sam naterati sebe da ne mislim na to da me ljube Lindsine usne – ne toliko zbog toga što je Lindsi žena već zato što mi je drugarica. To je bilo isto kao kada smo nekada igrali masne fote i kad moraš da se koncentrišeš na poljubac i zaboraviš da te ljubi Tomi di Mateo, koji živi dve ulice dalje i sedi u klupi ispred tebe. Kada smo konačno progledale, videle smo da pored nas stoje dva visoka muškarca i gledaju nas. Okrenula sam se, ljuta na sebe što sam dozvolila sebi da tim momcima priredim svojevrsnu predstavu. Taman sam htela da predložim Lindsi da se pomerimo, kad je ona, na moj užas, započela razgovor sa tom dvojicom. Đuskali su i razgovarali u isto vreme. Onaj privlačniji nabacivao se Lindsi, dok je mene onaj drugi odmeravao kao da se želeo uveriti da li bi možda i on mogao pokušati sa mnom, s obzirom na to da smo oboje bili višak. Hladan martini ponovo se našao u mojim rukama. Momci su digli čaše da nazdravimo. Lindsi se glasno smejala i naginjala ka zgodnijem muškarcu koji joj je nešto šaputao na uvo. Klimnula je glavom i njih dvoje su se udaljili. U jednom momentu se okrenula i dala mi znak da krenem za njima. U zadnjem delu kluba, blizu toaleta, nalazio se separe. Posedali smo tamo. Zgodniji je izvukao nekakav zamotuljak iz prednjeg džepa farmerki, otvorio ga i iz njega izvadio mali plastični koverat. U njemu su bili beli parčići nečega što mi je ličilo na šećer koji je stajao na kiši. Istresao je deo na kreditnu karticu i počeo da ga sitni oštricom pero reza koji mu je visio na privesku sa ključevima. „Je li to kokain?“, pitala sam ga bez daha. „Šššš“, sve troje su me stišavali uglas.
„Moramo da idemo odavde“, obratila sam se Lindsi. „Ja baš želim da ostanem“, kazala je Lindsi. Zgodniji je umotao papirnu novčanicu od jednog dolara i pružio je Lindsi, koja je spretno ušmrkala jednu liniju kokaina. „Sada je dosta“, rekla sam i povukla Lindsi za rame. „Moramo da idemo.“ U ranim osamdesetim, nekoliko dana pre nego što sam upoznala Garija, u ednom londonskom klubu i sama sam probala kokain. Sećam se da mi je to tada bilo zabavno; osećala sam se odlično sve dok se nisam probudila u krevetu pored nekoga ko je toliko smrdeo da sam mogla da povratim. Posle toga sam upoznala Garija, vrlo brzo se zaljubila u njega i bila svesna da mi se sreća osmehnula. Sećanje na kokain budilo je strah od svih opasnosti koje sam, na svu sreću, uspela da izbegnem. Zatim je i zgodniji ušmrkao liniju i novčanicu dodao svom drugu. Nagnuo se i počeo da ljubi Lindsi i da je hvata za grudi. „Lindsi“, pozvala sam je nestrpljivo. Lindsi je nastavila da ljubi neznanca, a njegov drug nije skidao pogled sa mene. Bila sam u stanju da mu golim rukama iščupam dušnik ako pokuša nešto slično. Mislim da bih tog momenta čak uživala u tome. Džoš, pomislila sam. Sve što sam želela bio je Džoš. „Lindsi“, pozvala sam je i povukla za ruku kako bih je izvukla iz tog separea. Zgodniji ju je uhvatio za drugu ruku, ali sam ga ustrelila pogledom. U glavi mi je bila slika čupanja dušnika i zahvata naučenog na časovima krav mage. „Istog časa da si joj pustio ruku“, izgovorila sam tonom kojim sam se obraćala detetu uvek kada sam bila veoma ozbiljna, „ili ću ti otkinuti jaja.“ Pustio ju je, a Lindsi se grohotom smejala, zateturala se i pala u krilo njegovog druga, čije ruke su je spretno dočekale. „Vreme je da idemo kući“, rekla sam joj. „Ne ide mi se kući“, kazala je Lindsi. Tvrdoglavo se okrenula od mene i na moje zaprepašćenje počela da ljubi druga. Zgodnjikavi mi se nasmejao, priljubio se uz Lindsi i počeo da je stiska po grudima dok mu je ljubila druga. „Lindsi!“, povikala sam glasno. „Moramo odmah da krenemo.“
Lindsi me je pogledala pijanim očima. „Ostavi me na miru“, rekla mi je. „Nisi ti moja jebena majka.“ * * *
Htela sam da izađem istog trena, ali nisam mogla da je ostavim. Stajala sam sama pored šanka, pila sodu i gledala. Makar je prestala da dopušta sebi da bude u sendviču između dva kretena, ali je ostala uz zgodnjikavog. Znala je da sam tu negde. U trenutku kad je sa njim izlazila iz kluba, pogledala me je, ali je brzo skrenula pogled. Dok sam uspela da se probijem do izlaza, njih dvoje su već nestali. Stajala sam neko vreme i razmišljala šta da radim. Konačno sam pozvala taksi i dala mu Meginu adresu. Ali tokom vožnje niz Hjuston ulicu nešto drugo mi je palo na pamet. Zamolila sam ga da me odveze u Vilijamsburg. Kod Džoša. Džoš je bio noćna ptica. Često je do kasno u noć gledao TV ili čak radio u sitne sate kada sam ja bila u dubokom snu. Odjednom sam osetila jaku potrebu da ga vidim, kao što čovek ima potrebu za toplim tušem nakon izlaska iz zadimljene i prljave prostorije. Taksista, ljut što usred noći mora da vozi čak do Bruklina, izbacio me je nasred ulice, okrenuo auto i otišao. To je ono što je razlikovalo Bruklin od Menhetna: koliko god da je Megina ulica bila živa u svako doba dana ili noći, Džošova je u ponoć bila potpuno tiha. Restorani su bili zatvoreni i nijednog pešaka nije bilo na ulici. Nešto se pomeralo negde u blizini parkiranog automobila ispred Džošove zgrade. Najpre sam pomislila da je u pitanju mačka, ali sam ubrzo videla da je to bio pacov. Požurila sam ka vratima i u panici pritisla zvono. Pošto nije otvarao vrata, pozvala sam ga telefonom. Pacov je i dalje njuškao oko auta i verovatno pokušavao da pojede gumu, a ja sam se plašila da ne krene ka meni. Kada Džoš nije odgovorio ni na poziv, pomislila sam da je možda izašao u provod. Upoznao nekoga. Neće se vraćati kući. Korak po korak, vratila sam se na trotoar i još jednom pogledala ka Džošovom prozoru. Sranje! Nije bilo svetla. To je značilo da stvarno nije bio kod kuće ili je po prvi put otkako se znamo zaspao pre ponoći. Da je prošao još neki taksi ili da nije bilo tako kasno za podzemnu železnicu, otišla bih istog trena. Ako je otišao u provod, nije bilo smisla ostati i čekati ga ko zna do kada, a ukoliko je spavao, nisam želela da ga budim,
pogotovo ne nakon što sam mu dala korpu zbog Lindsi. Ali nisam imala kud. Ponovo sam bezuspešno pozvonila i pozvala ga telefonom, a onda pronašla kamenčić pored ivičnjaka, bacila ga ka prozoru i pozvala: „Džoš! Džoš!“ Konačno se upalilo svetlo u njegovom stanu. Čula sam kako otvara prozor. Tada sam videla njegovo blaženo lice na prozoru. „Džoš!“ obradovala sam se. „Otvori.“ Trebalo mu je malo da shvati šta se dešava. Zatim se tiho nasmejao. „Ne mogu da verujem“, rekao je. „Hajde, upadaj.“ Preskakala sam po dva stepenika i nisam disala dok nisam našla sigurnost iza njegovih vrata, daleko od pacova. Bacila sam mu se u naručje i dugo ga grlila. Bila sam poput broda koji je nakon duge plovidbe uplovio u luku. Strpljivo me je držao u naručju, a onda me upitao: „Šta se dogodilo? Devojke se nisu dobro provele?“ Klimnula sam glavom i nerado priznala sebi da sam time izneverila Lindsi i tužno ga pogledala: „Trebalo je da budem sa tobom.“ „Trebalo je?“, pitao me je. „Volela bih da jesam. Kamo sreće da jesam.“ Tada me je nežno poljubio. Pa još jednom i još jednom, kao što to gimnazijalci rade pre nego što seks sve pokvari. Uz njega sam se osećala kao da sam kod kuće i da je to jedino mesto gde želim da budem. Toliko o tome da sam uspela da promenim navike. Prvi čovek s kojim sam bila otkako sam se udala u dvadeset prvoj godini i već sam jedino želela da svaku noć provedem kod kuće s njim. Dok sam skidala sve sa sebe, pela se na krevet zajedno sa njim i stiskala se uz njega želeći da postanemo jedno, prvi put sam pomislila da naša veza ne mora da se prekine samo zbog toga što je trebalo da otputuje u Tokio. Možda nije trebalo da postavljam granice, već da dopustim osećanjima da nas vode. Počela sam da se pitam mogu li i dalje razmišljati o večnosti.
Petnaesto poglavlje Moji podstanari vratili su se u svoju renoviranu kuću i ostavili me da razmišljam šta ću dalje uraditi sa mojim domom. Jedna opcija je, naravno, bila da se vratim kući, ali to bi jedino imalo smisla kada se Dajana vrati. Da li Dajana uopšte ima nameru da se vrati? Njeni mejlovi i pozivi, šturi kao i uvek, nisu jasno govorili o tome šta ona tačno radi, a ja sam se prilagodila svom novom životu i prestala da je ispitujem o svemu. No došlo je vreme da moram znati njene planove. Ostavila sam joj poruku u kancelariji u Africi i čekala čitava tri dana da me pozove. Ne, rekla je da još ne planira da se vrati. „To je dobro“, kazala sam joj. „To je dobro?“ dobro?“ „Mislim, ostavlja mi mogućnost da ponovo izdam kuću i ostanem kod Megi, u Njujorku. „Meni to zvuči kao da planiraš da se preseliš kod nje.“ „Ne, ne“, odgovorila sam joj, mada me je iznenadilo to što nisam bila zgranuta njenom opaskom. „Jednostavno, trenutno mi je tako mnogo zgodnije. Ne moraš da žuriš kući.“ „Dobro, neću“, rekla je Dajana. „U stvari, razmišljam o tome da produžim oš godinu dana.“ Još jednu godinu. Srce mi se steglo pri pomisli da još godinu dana neću videti moje dete. Ali možda sam je mogla ubediti da u decembru dođe kući za praznike. A možda bih, kada već zarađujem, i ja mogla otputovati do nje. „Drago mi je da ti je lepo“, kazala sam joj i uistinu sam to mislila. „Možda to i nije tako loša ideja.“ U narednih nekoliko dana razmišljala sam o tome da izdam kuću na duži period. Sve to oko podmlađivanja počelo je kao šala, kao eksperiment za ednu noć. A onda sam produbila priču, želeći da pronađem posao i vratim se u život. Kada je sve krenulo kao po loju, nisam više želela da odustanem. Ni od
čega. Megi mi je rekla da misli da je, sem interesovanja za njen neobičan način života, života, sve drugo dobro prošlo tokom razgovora sa komisijom za usvajanje, tako da je i meni lakše palo to što sam živela u potkrovlju. Na poslu sam, dok je Teri i dalje bila odsutna, napredovala sa projektom – kada su deca ozdravila, nju je sustigao grip. Jedino čudno bila je Lindsi. Otkako smo se razišle ispred kluba, bila je nekako hladna prema meni, mada je tvrdila da je sve u redu i da je samo zatrpana poslom. I ja sam bila pretrpana poslom. Shvativši da joj je bilo neprijatno zbog svega što se dogodilo ili da ju je nerviralo to što sam pokušavala da je učim tome šta treba da radi, odlučila sam da se primirim, zavučem se u Terinu kancelariju i radim na projektu od jutra do večeri. Kada nisam radila, sve slobodno vreme provodila sam sa Džošom. Njegov odlazak u Japan još je bio dovoljno daleko da smo mogli da se opustimo, uživamo i ne mislimo na kraj. Počela sam da se pitam zašto bi uopšte i bio kraj? Mislim, naravno, ednom bih morala da priznam, ali zašto bi to moralo da bude za dva meseca, dve godine ili bilo kada? Koliko dugo ću, računala sam, moći da se pretvaram da imam petnaest godina manje? Kada budem imala pedeset, da li ću moći da se pretvaram da mi je trideset i nešto? Kada se približim šezdesetim, da li ću moći da kažem da mi je četrdeset? Naravno, prednost jeste u tome što sam po prirodi mladolika, ali neće uvek biti tako. Mogla bih da ostanem u formi, ali nešto bi sigurno krenulo nizbrdo. Pojaviće se bore, koža će biti sve starija, mišići će se opustiti, a kosa prorediti. To se dešavalo i ženama mojih godina ili malo starijim od mene. I mene će sve to stići. Tada je počeo da me pritiska osećaj krivice. Na poslu, čak i u vezi sa Lindsi, počela sam da razmišljam o tome da moje godine nemaju nikakve veze sa zaposlenjem ili druženjem i da, bile one stvarne ili lažne, ne mogu nikome da naude. Ali sve više me je mučio osećaj krivice prema Džošu. Naša veza isprva možda jeste bila samo zabava, ali, hteli mi to ili ne, oboje smo otišli daleko. Naša osećanja bila su jaka i čista. Zar nije trebalo da budem iskrena prema njemu u vezi sa mojim godinama? Pod pretpostavkom da odlučimo da ostanemo zajedno, da mu otkrijem
svoje godine i da on to prihvati. Da otkrijem svetu da imam četrdeset četiri godine. Zar i dalje ne bi imalo smisla da nastojim da izgledam što mlađe? Poslovni svet svakako je bio otvoreniji za nekoga ko izgleda mlađe, a sve i da Džoš sazna za moje godine, volela bih da više ličim na njegovu devojku nego na njegovu mamu. To ne znači da bi po svaku cenu trebalo da se podvrgnem plastičnoj operaciji, već nekim manje radikalnim metodama. Kreme i pilinzi. Botoks. Antiejdž tretmani. Rukavice za podmlađivanje kože ruku. Kada sam, kao potencijalnu mogućnost, pomenula Megi da razmišljam o tome da isprobam neku od modernih antiejdž tehnika, zagrcnula se i prosula svoj espreso. „Molim?“ „To nije ništa strašno. Potpuno je prirodno.“ „Ti si potpuno poludela! Zašto bi kog đavola poželela da lice podvrgneš elektrošokovima?“ „Da bih izgledala mlađe“, rekla sam joj. „Dovoljno si mladolika!“, odbrusila mi je Megi. „Dosta mi je svega ovoga! Nedostaje mi moja stara drugarica!“ „Pa ovde sam“, rekla sam joj. „Ne. Nisi“, odgovorila mi je Megi. „Ne u potpunosti.“ Zaćutala sam. Nisam shvatila šta je želela da mi kaže. „Kako ja to nisam tu za tebe?“ „Reč je o sitnicama“, rekla je Megi. „Nedostaje mi to da te slušam dok mi pričaš o tvojoj bašti. Radije bih slušala kako napreduju tvoje lale nego priče o noćnom provodu sa nekim devojčurcima.“ Klimnula sam glavom, iako me nije uverila u to što je pričala. Ne bi se našla ni u jednoj od te dve teme. „I nedostaje mi to da me pozoveš kod tebe na večeru“, nastavila je Megi. To me je makar nasmejalo. „Znaš dobro da nikada nisi došla u Nju Džerzi i kada sam te zvala na večeru.“ „Sada bih došla.“ „Ne bi. To kažeš samo zato što znaš da više ne živim tamo.“ Dok smo ispijale espreso, sa ulice su, do Meginog potkrovlja, dopirali taktovi salse. „Mislila sam“, usudila sam se da progovorim.
„Uh-oh.“ „Moji stanari su se odselili“, rekla sam joj, „i razmišljala sam šta sada. Mislila sam, možda, da se preselim kod tebe. Na, znaš, duže vreme.“ Obe smo ćutale neko vreme, a onda je Megi rekla: „Mislim da to ne bi bilo pametno.“ „O“, izgovorila sam. Osetila sam da mi se srce razbilo o pod. „Naravno. Pravim ti gužvu. Ti imaš svojih obaveza...“ „Ne radi se o tome“, kazala je Megi istog trena. „Ali, dok si ti radila po šesnaest sati dnevno i noći provodila u Bruklinu, meni se dogodilo nešto što nije lepo.“ „O, Megi“, rekla sam joj. Shvatila sam da sam u poslednje vreme toliko bila okupirana sobom i svojim životom da sam je zapostavila. „Komisija za usvajanje me je odbila“, kazala mi je. „Pala sam na testu u onom delu koji se odnosi na uslove stanovanja.“ „Oh“, rekla sam. „Žao mi je, Megi.“ „Nisi ti kriva za to – pokušala si da me upozoriš. Aplicirala sam u drugoj agenciji i ovog puta ću prihvatiti tvoj savet.“ „Stvarno?“ Grozničavo sam prebirala po pomućenoj glavi koji bi to savet mogao biti. „Rekla si mi da bi trebalo da uredim stan“, podsetila me je Megi. „Volela bih da mi pomogneš oko toga.“ „Aha“, kazala sam i pomislila da bismo mogle doneti neki nov nameštaj, mekane jastuke i prekrivače u Megin stan. „Naravno.“ „I mislim da bi trebalo da se iseliš“, dodala je Megi. Da nisam sedela, srušila bih se na pod. I raspala zajedno sa svojim srcem. „Ne zauvek“, požurila je Megi da objasni, „ali izgleda da si bila u pravu. Prva agencija imala je zamerku na to što živimo zajedno.“ „Au“, izgovorila sam imajući osećaj da crvenim. „Kada živiš zajedno sa nekim, i taj neko mora da prođe provere“, rekla mi e Megi. „Ali ja nisam...“ „Da. Ali, pošto su znali za moje seksualno opredeljenje, nisu mi
poverovali. Ispostavilo se da čak i lezbijke koje zajedno usvajaju dete žive odvojeno. Zahtev podnosi jedan roditelj, a drugi se priključuje tek kada se dete usvoji jer je tako jednostavnije. „Nisam imala pojma“, kazala sam joj. „Nisam ni ja, do sada. Ali ne smem dozvoliti sebi da ponovo napravim istu grešku. Shvatam da se moram pametno postaviti“, rekla je Megi. „Jesi li sada ljuta na mene?“ „Ne“, požurila sam da je razuverim. „Naravno da nisam.“ „Uvek možeš ponovo da se useliš“, rekla mi je Megi. „Kasnije. Mada nisam tačno sigurna kad.“ „Naravno“, kazala sam i prevrtala po glavi tražeći rešenje. „Svakako.“ „Hej“, rekla je Megi. „Možda bismo ovog vikenda mogle da odemo u Nju Džerzi i donesemo nešto da ulepšamo ovo potkrovlje. Imaš li bilo šta što bi doprinelo tome da ovo mesto izgleda nekako, znaš, normalno?“ Razmišljala sam šta bi to moglo biti ili, bolje rečeno, da li uopšte postoji bilo šta što ga ne bi učinilo učinilo normalnijim. U poslednjih nekoliko meseci Megino potkrovlje poprimilo je veoma čudan izgled. Da bi napravila mesta za cigle, žičane figure je okačila o plafon. Ali one su bile toliko velike da se nije moglo proći ispod njih. Da ne bi razbio glavu, ispod njih si morao da puziš. „Imam nekoliko stolica koje bi se možda uklopile uz ovu fotelju“, rekla sam joj uz strah da ne primeti sumnju u mom glasu. „I persijski tepih koji bi odlično pristajao uz boju poda, možda neki stočić...“ „To je ono zbog čega mi toliko nedostaje ona stara Lajza“, kazala mi je Megi i uzbuđeno pljesnula rukama. „Treba mi tvoje oštro oko. Imaš oštro oko za momke. Devojke.“ „Hvala“, rekla sam joj. „Valjda.“ „Možemo li otići do tržnog centra u Nju Džerziju?“, pitala me je Megi. Tržnog centra? Valjda je želela da ima potpun doživljaj u Nju Džerziju. „Naravno.“ „Hoćeš li mi ispeći neko meso? I pitu?“ „Ako se setim kako se to radi.“ Uplašila sam se od pomisli da ću vikend provesti u Nju Džerziju, u svom
nekadašnjem domu, punom uspomena na prošli život. Kao što sam se, ne tako davno, plašila da uplovim u nove vode, tako sam se sada uplašila povratka na staro. Nisam bila spremna da se vratim. Ali Megi me je molila. A ne postoji ništa što ne bih uradila za nju. Sipala sam dve čaše brašna u moju omiljenu šarenu činiju. „Voliš li da korica bude mekana ili hrskava?“ pitala sam Megi. Megi, koja je sedela za stolom i pijuckala vino, zagledala se u plafon, kao da je odgovor očekivala od boginje pita. „Volim i jedno i drugo“, konačno mi je odgovorila. „Kako god je tebi lakše.“ „Svejedno mi je. Znaš kako kažu – ništa prostije od pite.“ „Mislim da nikad nisam čula da neko kaže tako nešto“, nasmejala se Megi. „Ma daj“, rekla sam joj. „Ne postoji ništa što se tako lako sprema. Hoćeš li da te naučim?“ Megi je u isto vreme izgledala zainteresovano i preplašeno. „Stvarno“, kazala sam joj. „Napravićemo mekanu koru. To ne može da ne uspe.“ „Dobro“, rekla je Megi, ustala i privezala kecelju. „Šta treba da radim?“ „Izvadi činiju“, kazala sam joj. „Mora da bude neka lepa.“ „Zašto?“ „Jer je tako uživanje veće. Izaberi onu koja ti se dopada.“ Dok sam mesila donju koru, Megi je preturala po kuhinjskom posudu. Vadila je i vraćala činije sve dok nije pronašla staru činiju sa naslikanim zelenim jabukama, koju je, još dok sam bila dete, moja majka koristila kada e pravila palačinke. „Savršeno“, rekla sam joj. „Sada u nju sipaj malo brašna.“ „Koliko?“ „Nije bitno. Možeš kao meru da koristiš šoljicu za kafu.“ Odjednom sam se setila da sam isto to jednom radila sa Dajanom, kada je imala šest godina. Klečala je na stolici, baš na mestu na kome je Megi stajala. Pred očima mi je bila toliko živa slika Dajane koja polako sipa brašno u
činiju da sam mislila da bih je mogla dodirnuti. Bila je nervozna baš kao i Megi koja je pravila nešto bez recepta. Kasnije se opustila i naučila da napravi savršeno mekanu koru. „Ovo isto kasnije bi mogla da radiš zajedno sa svojim detetom“, kazala sam joj i zamislila malu devojčicu koja, poput Dajane, kleči na stolici i igra se sa brašnom. Megi me je pogledala i osmehnula se. „Nikada nisam zamišljala sebe kao mamu koja ume sa testom. Pre bih je svako veče vodila na suši.“ Pomislila sam da se šali, ali, ko zna, možda bi Megi imala sreće da dobije dete koje bi mirno sedelo u restoranu i volelo da jede živu ribu. Moje dete nije bilo takvo, ali možda je to zato što je nisam učila tome. „A šta ako dobiješ dečaka?“, zadirkivala sam je. Megi me je zapanjeno pogledala, kao da joj to nikada nije palo na pamet. A onda mi je rekla: „Pa onda ću njega voditi na suši.“ „Možda tako i treba“, kazala sam joj. „Ja sam radila sve samo da bih udovoljila Dajani, gledala sve da joj olakšam, a onda je ona doživela šok kada je krenula u školu i shvatila da se svet ne vrti oko nje.“ „Dajana je dobro dete“, tvrdila je Megi. „Zaista, treba da budeš ponosna na to kako si je vaspitala. Kada sam videla u kakvu devojku je odrasla i kad mi je, gledajući tebe, postalo jasno koliko je lepo biti majka – i sama sam poželela da imam dete.“ Tako me je dirnula da mi je naterala suze na oči. „Ih“, samo sam izgovorila. „A ja sam se uvek brinula da neću uraditi ništa sa svojim životom i da je sve to ništa u poređenju životom jednog umetnika.“ „Dajana je tvoje umetničko delo“, kazala mi je Megi. „I sada započinješ edan novi život. Hajde, šta dalje treba da radim?“ „E“, rekla sam, „sad dodaj šećer.“ Kupile smo i beli i žuti šećer. Megi je podigla kesu i čekala moje dalje instrukcije. „Koliko god ti misliš da treba“, nasmejala sam se. „Odluči sama.“ „Ti zaista misliš da ću ja to moći?“, pitala me je i počela da sipa šećer u činiju. Znala sam da se to pitanje ne odnosi samo na pitu. Još od Nove godine,
kada sam joj rekla da je prestarela za dete, nismo razgovarale na tu temu. Od tada sam činila sve da je podržim, ali sada sam zaista verovala da bi Megi mogla biti dobra majka. Promenila se u odnosu na pre neku godinu i mislim da je bila odlučna da život podeli sa detetom. Ipak, što se mene tiče, mislim da treba imati dosta energije za brigu oko malog deteta, pelena, ali isto tako mislim da moj život ne bi bio kompletan da nisam rodila Dajanu. Pri pomisli na to, radovala sam se što je Megi donela takvu odluku pre nego što bude prekasno. Što je činila sve što je bilo u njenoj moći – i više od toga – da ostvari svoj san o majčinstvu. Uhvatila sam je i stisnula joj ruku. „Hoćeš iskreno da ti kažem?“ pitala sam je. „Naravno“, odgovorila je, ali kao da ju je plašilo to što sam nameravala da izgovorim. „Mislim da hoćeš“, uveravala sam je. Tada je podigla pogled. „Iskreno misliš da bih mogla biti dobra majka?“ „Znam“, odgovorila sam joj. „Ti već radiš nešto za šta nisam mislila da bi bila u stanju da uradiš.“ Pogledala me je, očigledno ne shvatajući šta sam joj htela time reći. „Nosiš helanke, na primer“, kazala sam joj i nasmejala se. Megi nikada nije bila u tom fazonu, ali tog dana – u tržnom centru – kupila je sebi helanke, misleći da će tako u očima komisije više ličiti na podobnu mamu. Bacila sam pogled na činiju u kojoj je rukom mešala šećer i brašno. „A i mesiš“, istakla sam. Pogledala je u svoju tvorevinu. „Ovo baš ne liči da će biti mekano.“ „Dodaj žuti šećer“, rekla sam joj. „I puter. Malo začina – cimet, oraščić – po tvom ukusu.“ „O, obožavam začine“, izgovorila je Megi uz osmeh. „Nikad nije dosta začina. Ovo je dovoljno, zar ne?“ „Sve zavisi od tebe.“ „Stvarno?“, pitala je Megi i odjednom se uozbiljila. „Hoću da kažem, misliš li da mogu da ostanem svoja i u isto vreme da budem dobra majka? Nemam iskustva, nisam navikla na promene.“ Pomislila sam da joj istog časa odgovorim da jeste moguće ostati svoj i u
isto vreme se posvetiti detetu, da su promene privremenog karaktera, ništa strašno što bi narušilo njenu prirodu. Ali onda sam se upitala da li je to uistinu tako. Setila sam se da sam u novogodišnjoj noći promenila boju kose, a da to nije samo promenilo moj fizički izgled već i unelo radikalne promene u moj život. No zar to nije bila promena nabolje? I zar ne bi majčinstvo donelo nešto dobro u Megin život? Naravno, nije lako okrenuti svoj život naopako. Ali sećam se da je Megi, još u srednjoj školi, umela da kaže da su strah i uzbuđenje dve strane istog osećanja. „Jedna od najpametnijih izjava koje sam čula“, rekla sam Megi, „jeste da, i pre nego što dobiješ dete, pokušavaš da sagledaš kako bi se ono uklopilo u tvoj život. I kada beba jednom stigne na svet, počinješ da uklapaš svoj život u njen.“ Megi je treptala. „Nisam baš sigurna da te razumem“, odgovorila je. Htela sam da joj pojasnim i ispričam kako je to bilo u mom slučaju i u slučaju bilo koje druge majke – i ponekog oca. Ali pomislila sam da je to možda isto kao i godine, ljubav i sve ostalo što čovek mora doživeti da bi ih razumeo. „Razumećeš“, rekla sam joj, „razumećeš.“ Kasnije te večeri, dok sam ležala u mom krevetu, na mojoj uštirkanoj beloj posteljini i širom otvorenih očiju prisećala se uspomena, čula sam da mi zvoni mobilni telefon. Ostao mi je u prizemlju, u tašni. Nije bio problem da po mraku siđem niza stepenice, prođem kroz hodnik i nađem tašnu koju sam po navici ostavila na komodi pored ulaznih vrata. Očekivala sam Džošovo ime na ekranu. Rekla sam mu da ću vikend provesti sa Megi – šaleći se, upitao je da li može da nam se pridruži – i očekivala sam da me zove ne bi li mi kazao kako mu nedostajem. Iznenadila sam se kada sam čula Dajanin glas. „Dušo“, kazala sam i osetila kako mi srce ubrzano kuca, „jesi li dobro?“ „Jesam“, rekla je. „Ti?“ „Naravno.“ Osvrnula sam se oko sebe. Čak i u mraku mogla sam da vidim kako njene nožice trčkaraju po sobi. „Znaš li gde sam upravo sad? Kod kuće.
U Nju Džerziju. U našoj kući.“ Čekala sam. Očekivala sam da će se iznenaditi ili makar ravnodušno nešto reći pre nego što pređe na drugu temu, ali ona je počela da plače. „Dušo!“, povikala sam uplašeno. „Šta ti je? Šta se desilo?“ „Nedostaje mi“, izgovorila je Dajana. „Čini mi se da više nemam dom.“ „O, dušice! Naravno da imaš dom! Čak i ako prodam kuću, uvek ćeš imati svoj dom.“ „Znači tako“, rekla je Dajana ledenim glasom. „Prodaćeš kuću.“ „Ne, ne, nisam to htela da kažem. Mislim, možda jednog dana, ali...“ Shvatila sam da sam se upetljala. „Činilo mi se da ne nameravaš skoro da se vratiš.“ „Imala sam utisak da ti ne želiš da se vratim.“ „Oh, ne. Naravno da želim da se vratiš“, izgovorila sam pokušavajući da e ubedim u to, „ako je to ono što želiš. Volela bih da si ovde, ali više od svega bih volela da si srećna i zadovoljna gde god i šta god da radiš.“ Zavladala je tišina. Trajala je toliko dugo da sam pomislila da se veza prekinula. Konačno sam pozvala: „Dajana?“ „Pa nisam sigurna da želim odmah da se vratim“, rekla mi je. Zvučala je kao da sam je ohrabrila u tome da nastavi da sanjari o Africi. „Ovde ima još mnogo nezavršenog posla.“ Razgovor se nastavio u uobičajenom mama-ćerka poslovnom tonu. „Kako god ti odlučiš“, kazala sam joj. „Samo želim da znaš da imaš gde da se vratiš kad god poželiš.“
Šesnaesto poglavlje Kada sam u ponedeljak ujutru ušla u kancelariju, bila sam sigurna da ću tamo zateći Teri. Ali ona je i dalje bila kod kuće, mada je svakako imala uvid u sve što se događa na poslu, s obzirom na to da sam je o svemu redovno izveštavala porukama. Dok sam dovršavala tekst prve poruke, osetila sam kako mi se grlo suši i srce ubrzano lupa, kao da ću se i ja razboleti od gripa. Ali moj problem bio je emotivne prirode. Počela sam da se pribojavam šta će Teri uraditi sa projektom na kojem sam radila. Sve dok nje nije bilo u blizini, mogla sam računati na podršku gospođe Vitni. Pomislila sam da će se osetiti ugroženom kada sazna koliko sam daleko otišla sa projektom. Da li je trebalo da joj napišem baš sve što sam uradila? Ili možda da ne pošaljem baš svaki imejl. Da je postepeno upoznam sa situacijom. Poštovana Teri, gospođi Vitni dopala se prezentacija. Rekla mi je da odem korak dalje. Dodatni planovi za nove edicije su uspešno realizovani. I sada, ups, čini mi se da ću ja tebi biti tebi biti šefica! Poslednja rečenica je ostala samo u mojim mislima, ali nisam odolela da ne zamislim kako bi Teri reagovala ukoliko bi to videla kao logičan sled događaja. A ako sam je dovoljno dobro poznavala, to je bilo vrlo moguće. Trebao mi je Lindsin savet, ali, kada sam otišla u njenu kancelariju, videla sam kako sa sivilom na licu – ona koja je inače bila bleda – premešta papire sa jednog na drugi kraj stola. Nije me čak ni pogledala kada sam joj se javila. „Šta ti je?“, pitala sam je. Podigla je fasciklu i bacila je na drugi kraj stola. „Ted je raskinuo sa mnom“, rekla mi je i dalje ne dižući pogled. „O, bože!“, iznenadila sam se. „Žao mi je.“ Lindsi me je tada konačno pogledala u oči. „Zaista?“, pitala me je. „Mislila sam da ti je drago zbog toga.“ Osetila sam da su mi se obrazi zacrveneli: iako mi jeste mi jeste bilo bilo žao zbog toga što je Lindsi toliko patila, u neku ruku bilo mi je i drago što je izašla iz te, kako sam je ja videla, loše veze. Činilo mi se da je Ted imao previše kontrole
nad njom. Skoro da ju je ubio duhom, što ona u želji da se osigura brakom – sigurnošću koja ne mora večno da traje – nije umela da uvidi. Nisam mislila da bi mi poverovala, šta god da sam joj rekla. One noći u klubu jasno mi je dala do znanja da sam joj drugarica, a ne majka. Teoretski gledano, šta sam mogla još da joj kažem? Ionako je već duže vreme mislila da je ćaknuto to što ne razmišljam o udaji, tako da bi svakako anulirala bilo kakav moj savet. „Stvarno?“, pitala sam je. „Zašto tako misliš?“ „Daj, molim te“, izgovorila je Lindsi, „nikad nisi volela Teda.“ Očigledno to nisam uspela da prikrijem dovoljno dobro kao što sam se nadala. „Ne radi se o tome da li ja volim Teda ili ne“, rekla sam joj. „Pitanje je da li je on dovoljno dobar za tebe. Šta se uopšte dogodilo?“ „Pobesneo je kada je saznao za onog momka iz kluba“, rekla mi je, „i raskinuo sa mnom.“ Nije mi bilo jasno. „Ali to se dogodilo pre više od nedelju dana“, rekla sam joj. „On je bio van grada. Kako je saznao o tome sad?“ „Ispričala sam mu“, kazala je tužno. „Kada se vratio.“ „Zašto si mu, pobogu, ispričala?“, pitala sam je. „Šta je sa onim da se osećaš slobodnom sve dok ti prsten ne zasija na ruci?“ „Baš zato sam mu i ispričala“, odgovorila je. „Kada se vratio iz Kalifornije, bio je uveren da sam sve vreme sedela kod kuće i heklala. Želela sam da mu pokažem da će morati da se oženi mnome ako želi vernost te vrste.“ Pomislila sam da je možda Tedu ispričala za preljubu zato što je želela da raskinu. Možda je u dubini srca osetila da on nije onaj pravi i da treba još malo da proživi pre nego što se obaveže na večnu ljubav. „Možda je tako i bolje“, kazala sam joj nežno. „U tvojim godinama i treba da izlaziš, provodiš se...“ „Znala sam da ćeš reći tako nešto“, prasnula je Lindsi. „Slušaj“, rekla sam joj, „draga si mi. Volela bih da budeš srećna. I verujem da ćeš sreću pronaći negde daleko od Teda.“ „Meni više nema života“, izgovorila je, pokrila lice rukama i počela da
eca. „Lindsi, daj...“ kazala sam i spustila joj ruku na rame. „To što hoćeš da uništiš svoj život“, prasnula je i odgurnula mi ruku s ramena, „ne znači da treba da upropastiš i moj.“ * * *
Hoću da uništim svoj život? Ja to nisam baš tako videla, ali Lindsine reći su mi ipak odzvanjale u ušima. Naravno, bez Lindsi i Teda u svom timu nisam više bila tako sigurna u poslu i sve više sam se pribojavala onoga što će se dogoditi kada se Teri bude vratila. Nedostajalo mi je druženje sa Lindsi i zabava koju mi je unela u život. Svake večeri, tokom duge vožnje autobusom do Nju Džerzija, razmišljala sam o mnogo čemu iz moje prošlosti, ali i o onome što me očekuje u budućnosti. Na primer, razmišljala sam o Džošu. Što sam više želela da mu kažem istinu, sve više sam tonula u laži. Sve sitne laži padale su u senku jedne mnogo krupnije: sakrila sam od njega da sam se preselila u Nju Džerzi, čemu se može dodati i to da nije imao pojma da uopšte postoji kuća u Nju Džerziju. Pomoću čuda koje se zove mobilni telefon mogla sam biti bilo gde, makar kada je on bio u pitanju – govorila sam mu da radim prekovremeno ili da se, u Meginom potkrovlju, odmaram od iscrpljenosti od tolikog posla. Nije da nisam želela da ga vidim. Susreti sa njim zbunjivali su me. Povratak Nju Džerziju, moj starom domu, i dani tokom kojih sam svakog minuta bila svesnija kakav sam život živela svih godina – i kakva sam ja to osoba bila – učinili su mi težim susrete sa Džošom i pretvaranje da sam neko drugi. Ali kako sam mu mogla priznati sve nakon tolikih predstava i laži? Svaki put kada bih odlučila sve da priznam, pomislila bih da bi to značilo naš kraj. A jedno od nekoliko osećanja u koja sam bila sigurna bilo je i to da ne želim da ga izgubim. „Nedostaješ mi“, rekao mi je Džoš. Sedela sam u dnevnoj sobi svog doma u Houmvudu i razgovarala sa njim. Otvorila sam prozore da u kuću uđe svež, topao večernji vazduh i upalila vatru u kaminu jer mi je tako prijalo. Svetlela je mala kineska lampa; ostala svetlost dopirala je jedino od sveca koje sam popalila po sobi. Do tada je sve
već bilo na svom mestu. Sve Dajanine slike bile su uredno postavljene na obodu kamina. Moji omiljeni jastuci, knjige, posuđe i suveniri bili su poređani baš onako kako sam želela. Još nisam bila načisto šta ću uraditi sa kućom, ali sam uživala u svakom trenutku provedenom u njoj. „Zaista mi nedostaješ“, ponovio je jer je verovatno pomislio da ga nisam dobro čula. Duboko sam uzdahnula, potiskujući misli i osećanja. „I ti meni nedostaješ“, izgovorila sam na kraju. „Vidimo se uskoro.“ Osetila sam da želim ovekovečiti svaki momenat proveden u svojoj kući. Kako je Teri i dalje odsustvovala s radnog mesta, mogla sam sa uživanjem da radim posao bez bojazni da ću ujutru zakasniti, bez žurbe da napustim kancelariju, i mogla sam da uživam u svojoj kući i svemu onome što sam zaboravila koliko mi je bilo drago da činim. Svakog jutra pila sam kafu na najsunčanijem mestu u kuhinji i sa njega, kroz prozor, gledala u trešnju koja e rasla u dvorištu. Dok sam čitala, umesto da legnem na krevet, volela sam udobno da se smestim u fotelju pored prozora. Kupala sam se u velikoj kadi, u prostranom kupatilu. Ta kada bila je jedan od razloga zbog kojih sam insistirala da kupimo baš tu kuću, ali sam se ranije retko opuštala u njoj. Uživala sam u svemu što sam godinama prikupljala. U beloj pamučnoj posteljini sa ručno vezenim ivicama. Velikim plavim šoljama i krem tanjirima. Prstenovima za salvete sa ugraviranim A. Srebrnim kašikama što su bile savršene za uživanje u grejpu. Tepihe i ćilime sam postavila tako da nije bilo šanse da golom nogom zgazim na drveni pod dok sam se kretala po kući. Koristila sam čaše od brušenog kristala – čaše Garijeve bake koje je on verovatno zaboravio – i svuda palila svećice u ručno rađenim zlatastim svećnjacima. Oprala sam karirani prekrivač sa kreveta i raširila ga preko drvene ograde. Kada se osušio, opeglala sam ga zajedno sa lanenim stolnjakom i peškirima. Ispolirala sam srebrni svečnjak i bakreni lonac, i klečeći obrisala drvene podove. Garijevom starom četkicom za zube oribala sam fuge u kupatilu. Prelistavala sam stare recepte i pripremala omiljenu hranu. Uživala sam u tom poslu. Spremala sam špagete sa sosom od paradajza. Cela kuća mirisala e na paradajz. Ispekla sam čokoladnu tortu i voćni kolač; napravila salatu po svom receptu i častila sebe pečenim pilećim krilcima, koje su mi spremali za svaku rođendansku večeru.
Ipak, mesto gde sam provodila najviše vremena bila je bašta. To je bilo moje omiljeno doba godine, kada je sve tako brzo pupilo da nekad pomislim da bi se rast mogao videti golim okom. Pokupila sam sve opalo lišće i polomljene grane koje su pale na travnjak. Presadila sam žuti pakujac, koji bi uvenuo da sam to ostavila za sledeću godinu. Orezala sam ruže, poređala cigle za još jednu stazu i posadila geranijum u saksije naređane ispod prozora. Nisam mogla da ne uredim kuću, iako sam i dalje razmišljala o tome da je ponovo izdam ili čak prodam. Iznad svega želela sam da potpuno sama provedem vikend u kući. Tako mi je bilo lakše da razmislim o svemu i preuzmem organizaciju u svoje ruke, što ranije nije bilo moguće. Ukoliko prodam kuću, trebalo je imati nekakav plan. Pregledala sam svaku policu sa knjigama i u kutije složila one knjige koje sam planirala da poklonim biblioteci i univerzitetskom klubu. Na tavan sam popela svu garderobu koja se nije nosila i konačno se rešila Dajaninih dečjih kolica. Izbacila sam svu svoju XXL garderobu i svaku Garijevu sitnicu koju nije odneo sa sobom. Bacila sam njegove beleške sa studija, moje zapise na ruskom i Dajanin referat iz sedmog razreda. Konačno sam njene dečje crteže spakovala i odložila u fasciklu. Pregledala sam maminu dokumentaciju i iz nje izbacila nepotrebne račune za gas, ali sam zadržala diplomu za lepo pisanje iz 1933. godine. Tada sam, u najprašnjavijoj kutiji na tavanu, pronašla roman u rukopisu što sam počela da pišem još dok je Dajana bila beba; poglavlja na kojima sam radila četiri meseca da bih ih posle toga jednostavno bacila na tavan. Rasula sam papire po prašnjavom podu i počela da čitam. I nisam prestajala. Zamislila sam kako taj rukopis odnosim u Džentiliti. Džentiliti. Bila bih uzbuđena zbog toga. Priča jeste bila već viđena, ali ne i prazna. Bila je to komedija o majci iz predgrađa koja je želela više od života. Samo nije znala kako da se izbori za to. Posle toliko godina, shvatila sam da me je baš to što nije znala kako da promeni svoj život odvuklo od pisanja. Nisam znala kako da nastavim roman, jer nisam znala kako da postignem nešto više u životu. Nisam imala ideja ni za sebe, a ni za svoju heroinu. Mislila sam da sam izgubila svaki smisao za književnost. Ali ono što me je zapravo mučilo bilo e pitanje kako da nastavim sa svojim životom.
Posle toliko godina iskustva bilo mi je jasno šta žena treba da uradi kada oj duša padne u blato. Da sam imala olovku pri ruci, nastavila bih da pišem na tom prašnjavom podu. Umesto toga, pokupila sam papire i sela u fotelju pored kamina. Spustila sam laptop u krilo i počela da kucam ne razmišljajući o tome da su mi kolena prašnjava. Prestala sam tek kada sam shvatila da je pao mrak i da više ne vidim slova na tastaturi. Ustala sam, razgorela vatru, skuvala čaj, namazala puter od kikirikija na krišku dvopeka i vratila se da nastavim sa pisanjem. Još sam kucala kada se ispred kuće čulo kako neko sa treskom zatvara vrata automobila, trči ka ulazu kuće i gura ključ u bravu. Uplašeno sam skočila sa stolice. Papiri su se rasuli po podu baš u trenutku kada sam na ulaznim vratima videla Dajanu. „Zdravo, mamice“, rekla mi je. „Stigla sam.“
Sedamnaesto poglavlje Koliko god da sam želela ostati kod svoje kuće i biti sa Dajanom – a koliko je dugo nije bilo, to mi je bila jedina želja – nisam mogla da se priberem. Teri je konačno počela da radi. A ja nisam mogla da dopustim da me Dajana vidi u onom devojačkom izdanju u kome sam inače odlazila na posao. Te večeri kada se umorna od puta pojavila na vratima u prašnjavoj garderobi izgledala sam joj potpuno uobičajeno. Ličila sam joj na staru dobru mamu. Grlile smo se na krevetu isto kao i nekad kad je bila mala. Oslonila je glavu na moje rame i pričala mi dok sam je mazila po kosi i češkala po leđima. Iako mi je bilo teško da odem od kuće a da ne poljubim moju uspavanu lepoticu, hodala sam na prstima dok sam se oblačila i šminkala. Bila sam iscrpljena kada sam stigla na posao – stiglo me je uzbuđenje zbog Dajaninog iznenadnog povratka i umor od razgovora koji je potrajao do duboko u noć. Dok sam izlazila iz lifta, čula sam da zvoni telefon na mom radnom stolu. „Lajza“, čula sam Terin glas čim sam podigla slušalicu. „Smesta dođi u moju kancelariju.“ Vrata njene kancelarije bila su zatvorena. Kada sam ih otvorila i ušla u kancelariju, zatekla sam je kako sedi za stolom i čita neke papire. „Neko je preturao po mojoj kancelariji“, rekla je čim sam se pojavila na vratima. Trudila sam se da sve ostavim na svom mestu kad god bih izašla iz njene kancelarije. Ostavljala sam heftalicu i spajalice na istom onom mestu na kojem sam ih našla. Nisam čak koristila njen telefon u strahu da ne ostavim otiske prstiju na slušalici. Ali tada nisam imala drugog izbora nego da priznam. Kao nekome ko je trebalo da pripazi na kancelariju, svaka druga opcija bila bi lošija po mene. „Radila sam za vašim stolom kada mi je trebalo više mira“, rekla sam joj. „Ali mislim da zaista ništa nisam poremetila.“ „Nije reč o tome“, prekinula me je Teri. „Suština je da ti nemaš ovde šta da tražiš.“
„Razumem“, odgovorila sam joj i osetila kako mi gore obrazi. „Naravno.“ „Ili si to možda zaboravila?“, pitala me je Teri. Posle gripa, njeno lice je bilo još špicastije i kosmatije. „Možda misliš da ćeš mi, ako ukradeš moje ideje, moći da ukradeš i moju kancelariju, pa čak možda i poziciju?“ Prvi put u životu shvatila sam šta ljudi misle kada kažu kako ne mogu da veruju svojim ušima. Pripremala sam sebe za Terin povratak, očekivala da će mi zameriti što sam preuzela posao oko projekta. Ali da će reći da sam ukrala njene ideje... „Vrlo dobro znate da nisam ukrala ničije ideje“, rekla sam joj mirnim glasom. „Ma nemoj pričati“, odgovorila mi je Teri. „Ne samo da si ukrala moje ideje već si mislila i da će to proći neopaženo ili da ću ti oprostiti.“ Sve što sam mogla bilo je da odmahnem glavom, dok su mi reći zastajale u grlu. „Ne znam o čemu pričate“, konačno sam uspela da izgovorim. „Ovo je smejurija“, rekla je Teri i bacila pred mene stranicu gde su bile ispisane moje najnovije beleške. „Odvratno. Ne mogu da verujem kako ti je samo palo na pamet da predložiš ovo... đubre... za najbolja dela koja su ikada napisana ženskom rukom.“ „Molim?“, zavapila sam. „Uveravam vas, Teri... Mislila sam da smo zajedno u ovom projektu.“ „Moja ideja bila je da povećamo prodaju klasika“, rekla je Teri, „a ne da stavljamo Džejn Ostin na istu policu zajedno sa najvećim delima ženskih klasika. To bi bila uvreda, Lajza. To je... za moralnu osudu je dovoditi Džejn Ostin u vezu sa Šarlotom Bronte.“ „Ali zar ne mislite da je podjednako dobro ono što navodi ljude da čitaju, kako Džejn Ostin, tako i Šarlotu Bronte?“ pitala sam je uz sve više samopouzdanja. „Zar nije dobro to što će klasici dobiti novo ruho? A i dalje će ostati odlični romani.“ Teri je odmahnula glavom i stisnula usne. „Otpustila bih te ovog časa da nisi zaludela gospođu Vitni i uverila je da je ovo dobra ideja. Ne znam kakve su ti namere, ali rešena sam da ti stanem na put.“ „Kako to mislite?“, pitala sam je nesigurno, ali ona je već završila svaki razgovor sa mnom. Prstom mi je pokazala vrata. Kada je tišina postala
nepodnošljiva, izašla sam iz kancelarije. * * *
Kasnije tog jutra pokušala sam da o tome razgovaram sa Lindsi, ali vrata njene kancelarije bila su zatvorena. Njena sekretarica rekla mi je da je na sastanku. Kako se meni činilo, Lindsi nije imala nameru da se vraća. Oko tri sata pozvala me je Dajana i pitala me kada se vraćam s posla. Objasnila sam joj da ću verovatno izaći oko pet i da ću stići kući do šest ili pola sedam. To je bila jedina svetla tačka tog dana: moje dete čekaće me kod kuće kada se vratim s posla. Teri je čitavog dana bila u svojoj kancelariji. Nije se čak zamarala daljom raspravom i vikom na mene. Neki minut pre pet počela sam da pakujem svoje stvari. Jedva sam čekala da velika kazaljka dostigne dvanaest i da zbrišem odatle. Ako izađem u pravo vreme, mogla bih sresti gospođu Vitni na putu do metroa – uvek je išla onim u pet i četrnaest – a ukoliko bih je preduhitrila, spasla bih sebe dodatnih neprijatnosti. Trenutak je falio da napustim kancelariju kada mi je zazvonio telefon. Kada sam čula Džošov glas na dugoj strani linije, zastao mi je dah u grudima. Čitavog vikenda iščekivala sam to veće kada je trebalo konačno da se vidimo. Dajanin povratak pomutio mi je pamet i potpuno sam zaboravila na taj naš dogovor. „Hteo sam samo da se dogovorimo gde ćemo se naći“, rekao je veselo ali odlučno. „O“, izustila sam. „Džoš, izvini. Ne mogu večeras.“ Dugo je ćutao, a onda izgovorio: „Obećala si.“ „Znam“, odgovorila sam mu. „Žao mi je. Iskrslo mi je nešto.“ Tada je pao u vatru: „Šta se dešava, Lajza? Nisam te video nedelju dana. Nemam još mnogo vremena, a ti si potpuno nestala.“ „Znam, znam. U gužvi sam.“ „Gužvi“, ponovio je. „Kriješ nešto od mene?“ Tada je na mene bio red da zaćutim. Mrzela sam to što ga lažem. Činilo mi se da sam lažima bacala u vodu svu bliskost i odanost koju smo imali.
Toliko sam mu dugovala – Dajani, sebi – sebi – da mu kažem istinu. To sam i odlučila da uradim. Samo, ne tog momenta. „Obećavam“, rekla sam mu, „videćemo se za neki dan. Ali večeras moram pravo kući.“ „Kući?“ „Kod Megi“, ispravila sam se i izgovorila još jednu laž. A onda, pošto sam prekinula vezu, počela sam da razmišljam kada i kako ću se videti sa njim i šta ću mu reći. Istinu? Ili nešto slično istini, što u momentu budem smislila? Kada sam konačno stigla kući i stavila ključ u bravu, skoro da nisam prepoznala sopstvenu kućicu. Izgledala je kao da su pljačkaši upravo izašli na zadnja vrata. Po hodniku je bila razbacana prljava garderoba. Koferi i torbe sa spakovanim stvarima stajali su nasred kreveta. Časopisa je bilo na svakoj slobodnoj površini. U kuhinji je grmela rep muzika. Cela kuća mirisala je na zagoretinu. „Zdravo, mama“, javila se Dajana. Sedela je na kuhinjskoj stolici i jela sladoled iz kutije. Bilo je očigledno da e bila u kupovini: prazna kesa od čipsa i kutija gvakamole sosa virili su iz kante za smeće. Ostale kese, pune namirnica, stajale su na podu ispred ostave. „Odmenila sam te u kupovini“, ponosno je rekla Dajana. „O, baš ti hvala.“ Prišla sam i čvrsto je zagrlila, što, usled šoka, nisam uradila kada je došla. Učinila mi se starijom i mršavijom. Koža joj je preplanula, mišići ojačali na rukama, a kosa posvetlela. „Otkako smo sleteli, umirem od gladi“, kazala je Dajana i vratila se sladoledu. „Hoćeš li da ti spremim nešto za večeru?“, pitala sam je i sklonila joj kosu sa očiju. „Mogla bih da ti napravim posne lazanje.“ To je oduvek volela da jede. „Hvala ti, mama“, rekla je Dajana. „To bi bilo super.“
Nastavila je da jede sladoled, čita novine i mlati glavom u ritmu muzike. Nije obraćala pažnju na mene. To mi je isprva zasmetalo. Nije me videla toliko meseci, a nije ni primetila koliko sam smršala, niti da sam se ošišala i promenila boju kose. Ali onda sam pomislila: Neka. pomislila: Neka. Mogla Mogla sam da se opustim i ponovo budem majka. U stvari, možda je i bilo bolje što se Dajana tako brzo prilagodila ponovnom boravku u kući i mom društvu. Kada je Gari najavio svoj odlazak, potonule su joj sve lađe. Pobegla je u Afriku i pre nego što su joj suze usahle. Tada sam mislila da se više nikada nećemo grliti u svojoj kući kao te večeri kada sam se vratila sa posla. Požurila sam da napravim lazanje, pokupim rasute novine, složim garderobu povađenu iz Dajaninih kofera i sve opet vratim na svoje mesto. Pomislila sam na svoj roman. Na pamet mi je pala ideja za nastavak radnje i pitala sam se hoću li imati vremena da to i zapišem. Istog trena prekorela sam sebe: „Ovo je Dajanino prvo veče kod kuće. Želiš da budeš uz nju.“ Sutradan e, naravno, trebalo da se vidim sa Džošom. Uspaničila sam se kada sam počela da razmišljam o tome kako da slažem Dajanu. Zato sam se radije koncentrisala na ukrašavanje stola za ručavanje. Zapalila sam svece, izvadila lazanje iz rerne i isekla ih na devet jednakih parčadi. Kada je Dajana prišla stolu, kašika je već bila ispod dela koji je ona najviše volela. „Hoćeš središnji deo?“, pitala sam je uz osmeh. Dajana je sedela i razmišljala, a onda odjednom odgurnula stolicu od stola. „Ne mogu to da jedem“, rekla je. Šokirala me je. „Zašto?“ „Odvratno je. Prenatrpano je. S tim bismo mogle nahraniti čitavo jedno selo.“ „Volela bih da mogu nahraniti to tvoje selo“, kazala sam mirno. Pomislila sam da je verovatno pokvarila apetit od onolikog sladoleda. „Znam da je ovo previše za nas dve. Ono što ne pojedemo, zamrznućemo.“ „To je prosto...“, rekla je Dajana i počela da razgleda oko sebe. „Sva ova neumerenost. neumerenost. Ozbiljno. Volela bih da prodamo sve te gluposti i novac doniramo ljudima kojima je zaista potreban.“ „Pa“, uzdahnula sam. Šta god da kažem, bilo bi pogrešno, s obzirom na to
da je Dajana duhom i dalje bila u toj siromašnoj zemlji. „Možda ćemo na kraju i prodati ovu kuću. Ali bojim se da ću tada ja biti ta kojoj će novac biti preko potreban.“ „Ah“, rekla je Dajana i ustala sa stolice. „To je smešno. Izvini, mama. Možda ću kasnije ogladneti.“ Sedela sam za stolom, sama jela lazanje i gušila suze koje su mi mutile pogled na žuti narcis pored staze i od drveća pravile velike zelene mrlje. Bila sam toliko uzbuđena što se Dajana konačno vratila kući. Jedva sam čekala da zajedno uživamo u prijatnoj večeri, trudila se da joj udovoljim – volela bih da sam mogla čitav čitav dan da provedem sa njom. A ona ne samo da je potcenila sve to već se i ponela kao da u meni nema ni trunčice osećanja. Prekoravala sam sebe da sam za sve ja bila kriva. Uvek sam bila požrtvovana, spremna da joj udovoljim a da ništa ne tražim zauzvrat. Sama sam je naučila da me može gaziti kao otirač. Kada sam se primirila, pomislila sam da sam bila prestroga prema sebi, a i prema Dajani. Biće bolje kada se odmori i shvati da je ponovo u Americi. I sama sam se osećala potpuno dezorijentisano kada sam se posle letnjeg raspusta vratila iz Londona. Vrlo dobro sam se sećala toga. Trebalo je samo biti strpljiv. Kasnije te večeri, kada sam se smestila na krevet i počela da pišem, čula sam je kako tumara po kuhinji. Pomislila sam da ustanem i proverim da li joj nešto treba, ali rekla sam sebi ne. ne. Bolje je bilo da je pustim da se sama pobrine za sebe. Došao je trenutak da promenimo nešto i za njeno, a i za moje dobro. Ujutru sam u frižideru zatekla neprekriven pleh sa lazanjama. Ostalo e samo jedno parče. Popela sam se uz stepenice – lagano da je ne probudim – i zatekla je kako hrče na svom belom devojačkom krevetu. Godinama, dok sam je gledala kako spava, videla sam moju malu devojčicu, svaki put sve zrelijeg lica. No sad nisam više videla ni traga od te devojčice kakva je nekada bila. Zanemela sam, jer sam u njoj videla sebe – onu sebe iz mladosti, onakvu kakva sam ponovo želela da budem.
Osamnaesto poglavlje „Gde ćeš?“, pitala me je Dajana. Poskočila sam i tiho vrisnula. Sa kesom đubreta u ruci, na prstima sam hodala kroz zadnji deo dvorišta. Pokušavala sam da smislim nešto na brzinu. Podigla sam kesu za đubre. „Da bacim smeće.“ „Tako nalickana i sređena?“ bila je direktna. Još u pidžami, stajala je na kuhinjskim vratima. Čim sam se vratila s posla, otišla je na spavanje – razlika u vremenu potpuno ju je poremetila – a ja sam sačekala nekoliko sati kako bih bila sigurna da mogu da se iskradem i odem kod Džoša. Već sam ga pozvala i rekla mu da dolazim. Ujutru kada bi se probudila, mislila bi da sam već otišla na posao. Nisam računala da će se probuditi i videti me tako doteranu. Iskosila je oči i nagnula se napred. „Jesi li se ti to i našminkala?“ našminkala?“ „Oh“, uzdahnula sam. Tobože iznenađeno, dodirnula sam lice kao da sam zaboravila na to. „Jesam li?“ Nije mi se svidelo to što lažem sopstvenu ćerku. Ali još manje sam želela da joj kažem istinu: „O, sunce, žurim da se vidim sa dečkom. Fantastično se slažemo u seksu, samo je neku godinu stariji od tebe!“ „Da, mama, našminkana si. I nosiš visoke štikle. Šta si to naumila?“ „Hoću da izgledam lepo.“ Uspravila sam se kao da bih time ubedila samu sebe u tu laž. „Ne sviđa ti se kako izgledam? Nisi ni primetila koliko sam smršala.“ „Nisam želela to da komentarišem“, kazala mi je Dajana. Po njenom izrazu lica činilo mi se da bi svakog trena mogla da povrati. „Mislila sam da, možda, više nemaš vremena da jedeš.“ Taj ironični komentar samo je učinio da mi bude lakše da odem. „Slušaj, izlazim“, rekla sam joj. „Kada ćeš se vratiti?“
Oklevala sam. Džoš verovatno očekuje da ostanem celu noć. Želela sam da ostanem čitavu noć. „Vidimo se sutra kada se vratim s posla“, kazala sam joj. „Idem kod Megi.“ „I ja bih da se vidim sa Megi“, rekla je Dajana. „Samo da se obučem, pa ću i ja poći sa tobom.“ „Ne!“, viknula sam. Požurila sam da objasnim kada sam videla šok na njenom licu: „Danas je išla na poslednji pokušaj inseminacije. Nije joj ni do čega. Ne želi čak ni mene da vidi.“ Taj deo priče je makar bio istinit. Njeno potkrovlje prošlo je proveru komisije za usvajanje, a doktor joj je odobrio da još jednom orobi banku sperme. Obećala je da će čitav vikend provesti podignutih nogu, da će mirovati i da će čuvati živce kako bi joj šanse bile veće. „Ali ti ipak ideš.“ „Idem da joj pomognem“, istakla sam kako bi cela priča zvučala uverljivije. „Da joj praznim gusku, oribam toalet i tako to.“ „O“, rekla je Dajana. Činilo mi se da će svakog časa zaplakati. „Onda možda neki drugi put.“ Istog trena smrvio me je osećaj krivice. Nikada nisam umela da kažem ne ćerki. I mrzela sam sebe što sam je lagala. „Ne moram da idem“, kazala sam joj. „Mogu da ostanem s tobom.“ „Ne, ne, idi“, rekla mi je Dajana i okrenula se ka vratima. „Ionako nisam baš raspoložena za druženje s matorcima.“ Nisam ni razmišljala o tome koliko je Džoš bio sladak. Seksi. Drag. Zaboravila sam koliko je bio lud za mnom. A i ja za njim. Nisam računala da će se tako široko osmehnuti kada mi otvori vrata. Da će me tako strasno poljubiti još na pragu. Da će njegove ruke na mojim bedrima istog trena učiniti da mi bradavice postanu bolno tvrde i osetljive. Nisam očekivala da ću se istopiti od njegovog pogleda. Da ću se smejati i biti duhovita, da ću činiti sve ono što je budilo želju u njemu. Pričao mi je o pripremama za Tokio, nešto o zakupu, o obećanjima da će
mu dati stan u Japanu, a ja sam sve vreme razmišljala kako ću i da li ću mu ikada reći istinu. Jednostavno nije bilo pogodnog momenta. Nisam znala kako da skrenem temu sa njegovog: Ne možeš zamisliti koliko je skupo iznajmiti sobu u Tokiju. Na moje: Bože, pa to je gore nego u Njujorku. I znaš šta, ja imam četrdeset četiri godine i domaćica sam! Ne samo domaćica, podsetila sam sebe. I majka, i asistentkinja đavolje direktorke marketinga. Sada još i pisac. Makar je to bio važan deo mog života koji sam mogla podeliti sa njim. „Pišem roman“, kazala sam mu. Lice mu se ozarilo. Zagrlio me je. „Pa to je izvanredno!“, rekao mi je. „Pričaj mi o tome.“ „O, nema tu šta mnogo da se priča“, kazala sam mu. „Davno sam još počela da pišem. Skoro sam ga ponovo pronašla i nastavila da radim na njemu.“ „Pa gde ti je bio?“, pitao me je ne skidajući osmeh s lica. Zbunjeno sam ga pogledala. „Kako to misliš?“ „Gde si pronašla taj roman? Je li bio u nekom koferu ili ti se zagubio u Meginom potkrovlju?“ „Bio je u drvenom sanduku“, rekla sam i pokušala da pobegnem od sve većih laži. „Ostavljen.“ „O“, kazao je. Učinilo mi se da je hteo da me pita još nešto, ali je, na moje olakšanje, odmahnuo glavom i upitao nešto drugo. „Mogu li da ga pročitam?“ pitao me je sa takvim uzbuđenjem kao da sam mu rekla da sam pronašla još neotkriveno Šekspirovo delo. „Baš bih voleo.“ „Ne“, brzo sam ga prekinula. „Dobro, dobro“, rekao je Džoš uz osmeh. „Razumem. Reci mi makar o čemu se radi. Otkrij mi naslov. Prepričaj mi.“ Nisam planirala da mu kažem bilo šta o tome. Ali bilo mi je zanimljivo to da ga interesuje svaki detalj. I kada bih mu sve detaljno objasnila, imao je dodatnih pitanja. Kako počinje prva rečenica? Koliko poglavlja sam već
napisala? Kakav je glavni lik? Kako sam uspela toliko da napišem za tako kratko vreme? Da li se i on našao u nekom pasusu? Prijala mi je njegova pažnja. To je bilo nešto što ga je neizmerno razlikovalo od Garija. Što ga je uzdizalo iznad svih onih muškaraca koje sam poznavala. Ne njegov izgled, niti moć u krevetu – mada je i na tom polju bio daleko iznad svih. Bila je to njegova želja njegova želja da da čuje i ono što se ticalo mene, a ne samo njega. Volela bih da sam sa njim mogla da pričam o Dajani. Nisam želela da smaram Megi teškim pričama o roditeljstvu. Ne sada, kada je trebalo da bude optimista. Imala sam utisak da bi Džoš mogao da razume sve što mu kažem. Htela sam da mu kažem da me boli to što moja ćerka misli da bi moje najveće zadovoljstvo u životu trebalo da bude pranje veša. Još gore od svega je bilo to što sam uvidela da sam je ja učinila takvom! Time što pranje njenih čarapa svih tih godina i jeste i jeste bilo bilo moje najveće zadovoljstvo! Htela sam da mu kažem da pokušavam biti strpljiva. Da sam ja ipak i dalje njena majka; da moram da je pustim da se privikne na ponovni život uz mene. Moram da joj pokažem pravi put. A do tada, želela sam jedino da ostanem uz njega i osetim svaku tačku na njegovom telu. Kao da mi je pročitao misli, prišao mi je i nežno me poljubio. „Nedostajala si mi“, izgovorio je. „I ti meni.“ Istina. Čista istina. „Moram nešto da ti kažem“, rekla sam mu. Srce mi je sišlo u pete. „Zar ne možeš to da mi kažeš kada budemo u krevetu?“ pitao me je. „Neću preživeti ukoliko ovog časa ne budem pocepao sve sa tebe i ako te ne budem osetio pod sobom.“ Rekla sam sebi da je to poslednji put. Spavaću još samo jednom s njim, a onda ću mu sve reći. Zadovoljstvo mi je obuzimalo čitavo telo dok sam potpuno gola ležala na krevetu i borila se za vazduh. Na drugom kraju sobe čula sam Džoša kako puni čaše vinom, dodaje hladnu vodu, ubacuje kocke leda i kreće ka meni.
Osetila sam ga kada je stao pored kreveta i pružio mi čašu, ali nisam imala snage da otvorim oči. Samo sam pružila ruku i uzela čašu. „Ovo je bio najbolji seks u mom životu.“ Blago se nasmejao. „I u mom.“ „Da“, rekla sam mu. „Ali ja imam malo više godina od tebe.“ Ponovo se nasmejao. „Ali to ne znači da imaš više seksualnog iskustva.“ Baš kada sam htela da mu se suprotstavim, pomislila sam da je možda u pravu. Imala sam samo nekoliko muškaraca pre Garija. Zatrudnela sam odmah posle venčanja, nakon toga nekoliko meseci održavala trudnoću, tako da je od medenog meseca sve brzo preraslo u rutinu. Jednom nedeljno, skoro čitavih dvadeset godina. Koliko je to ukupno bilo? Hiljadu puta? Nije baš bila neka impozantna cifra. Mada sam tokom braka i sama umela da izbegavam seks. Ali sa Džošom i hiljadu puta godišnje bilo bi malo. Telo mi je i dalje bilo malaksalo, a usne drhtale od užitka. Osetila sam kako se dušek ulegnuo kada je seo na krevet. Okrenula sam se ka njemu i lenjo otvorila oči. Bio je nestvarno lep. Koža mu je bila glatka i zategnuta, a mišići savršeno razvijeni. Nisam odolela a da ga ne dodirnem, pomazim po leđima i pređem prstima duž kuka. Želela sam da ovekovečim taj trenutak. Da ta slika nikada ne izbledi iz mog sećanja. I namah sam počela da plačem. Sklupčala sam se kao dete i jecala. Kad god bih se pribrala i pokušala da se izvinim zbog svoje reakcije, samo sam nastavljala da jecam još bolnije. Džoš je ostavio čašu, legao pored mene i prigrlio me. Njegov miris, stisak i težina noge koju je prebacio preko mojih samo su mi teže pali. Tada sam znala ono što nisam mogla znati kada mi je bilo dvadeset godina. Skoro je nemoguće imati vezu kakva je naša. Uz mnogo sreće, možda sam i mogla naići na nekoga ko bi mi odgovarao, ali znala sam da nikada neću naći nekog tako divnog kao što je to bio Džoš. A on? Da li bi i njemu bilo teško da se veže za neku drugu tako kako se vezao za mene? Moj prvi utisak bio je: Ne. Ne. Njemu bi to bilo lakše, jer je mnogo mlađi. Njegov život je mnogo jednostavniji, a i sem toga, muškarac je. Može da ima na svakom prstu po jednu. Da ima četrdeset četiri godine, čak i tad bi bio u prednosti, jer tada bi bio privlačniji devojkama od dvadeset pet.
A ja sigurno ne bih ponovo mogla da imam nekog od dvadeset pet, kao što sam imam njega. Iako sam osetila njegov dah na vratu i toplinu njegovih grudi po leđima, činilo mi se da ga gubim. Da će svakog časa nestati. Možda e trebalo da pokušam da ga zadržim. Da odložim priznanje za još neko vreme. Možda da pođem sa njim u Tokio. Ali šta god da uradim, nisam mogla da zaustavim vreme. Bilo je sve izvesnije da ću ga izgubiti.
Devetnaesto poglavlje Uplašila sam se kada sam u ponedeljak ujutru ušla u kancelariju i zatekla Teri kako stoji pored mog stola. „Poranili ste“, rekla sam joj i pokušala da zvučim smireno. „Imate jutarnji sastanak?“ „Dođi u moju kancelariju“, obratila mi je Teri i okrenula mi leđa. Primetila sam da je bila sveže podšišana. „Treba da razgovaramo.“ Sa knedlom u grlu pošla sam za njom. Samo što sam sela kada mi je rekla: „Saznala sam nešto što mi se nikako ne dopada.“ Bacila je pred mene neki list papira. Kopija moje molbe za zaposlenje u Džentilitiju. „U čemu je problem?“ pitala sam je. „To ti meni reci“, odbrusila mi je hladno. „Izgleda da neki podaci iz molbe ne odgovaraju istini.“ „Kako to mislite?“ jedva sam izgovorila. „Izgleda da nisi diplomirala englesku književnost na Maunt Holioku, kako si navela u molbi.“ Uzdahnula sam nervozno. „Jesam“, rekla sam joj. Baš sam tog vikenda, dok sam sređivala staru dokumentaciju, odložila diplomu u sef koji je Gari napravio. „Lično sam pozvala Maunt Holiok“, kazala je Teri. „Tražila sam da provere sve studentske dosijee, i to ne samo sa smera književnosti već i svih ostalih smerova. Tebe tamo nisu pronašli“, zadovoljno se nasmejala. „Nigde.“ „Do koje godine?“, jedva sam uspela da progovorim šapatom. „Molim?“ „Do koje godine?“, ponovila sam malo glasnije. U momentu mi je postalo asno šta me čeka. „Do koje godine su proveravali dosijee diplomaca?“
„Da, primetila sam da u molbi nisi navela datum izdavanja diplome, što mi e donekle otežalo posao“, naglasila je Teri. „Ali tražila sam da provere registre, sve do 1990, kada si, po mojoj računici, imala jedva deset godina.“ „Trideset“, kazala sam joj. „Šta si rekla?“ „Godine 1990. napunila sam trideset godina“, rekla sam. I sama sam se uplašila istine. Teri me je nemo gledala, širom otvorenih usta. „Ne verujem ti“, na kraju e izgovorila. „Istina je. Diplomirala sam na Maunt Holioku 1981. godine.“ Tada sam podigla slušalicu sa Terinog stola. „Hajte, pozovite“, rekla sam joj. „Pronaći će dosije bez problema.“ Prestala je da zeva. „Ipak si lagala.“ „Šta sam slagala?“ „Tvrdila si da si nedavno diplomirala.“ „Kada? U prijavi nigde ne piše kada sam diplomirala, niti sam ja ikada to izgovorila.“ „Baš tako!“, uzviknula je Teri i lupila šakom o sto. „Baš to što nisi rekla este debela laž. Ako si diplomirala 1981. godine, šta si radila svih tih dvadeset i nešto godina? Sigurno nisi sve vreme obilazila Evropu, kao što si tu napisala.“ „Sedela sam kod kuće i odgajala ćerku. Glancala sam podove, vaspitavala dete i, šta znam, spremala ručkove. Ili, kako je to rekao jedan direktor u razgovoru za posao, nisam radila ništa.“ Teri me je zapanjeno gledala. „Lagala si“, konačno je progovorila. „Nisam. Ja sam majka, Teri, baš kao i vi. Ali, kada sam pokušala da se vratim karijeri, nakon svih tih godina provedenih uz dete, naišla sam na zatvorena vrata. Pa sam jednostavno izostavila deo moje prošlosti – deo koji i nije imao nikakve veze sa mojom profesijom.“ Trebalo je da znam da Teri neće biti dirnuta mojim mukama pri zaposlenju, i to zato što sam bila posvećena detetu. „Ostale majke nisu zapostavile posao, bez obzira na sve žrtve“, rekla mi e. „Ako si već odlučila da ostaneš kod kuće, trebalo bi da budeš spremna na
to da platiš ceh.“ „Ali zašto bi trebalo da ispaštam doveka?“, pitala sam je. „Sada sam spremna u potpunosti da se prepustim poslu...“ „Nisi iskrena“, prekinula me je. „Podla si. A to nije jedini problem.“ Udahnula sam. „Mislite na projekat u vezi sa klasicima?“ „Da. Radila si mi iza leđa. Pokušala si da ukradeš moje ideje.“ Zaustila sam da kažem, pa zaćutala. A onda se ponovo pribrala. „Kako vas nije sramota?“ pitala sam je. „Vi ste ta koja je od prvog dana krala moje ideje. I ne samo da ste ih prisvojili nego ste i moje reci stavljali u svoja usta.“ „To je smešno“, kazala je. „Nemam pojma o čemu ti pričaš.“ „Vrlo dobro znate o čemu pričam. Čak ste mi lično rekli u lice – sećate se priče o tvoje ideje su moje ideje. Samo ideje. Samo što vi to niste nazvali krađom.“ „Baš me briga za to što ti imaš da kažeš“, rekla mi je Teri. „Ti si lažov. Kada istina jednom izađe na videlo, niko neće poverovati ni u jednu tvoju reč.“ „Lindsi već zna za to da ste ukrali moje ideje“, rekla sam joj. „Čak i Ted zna deo priče. A gospođa Vitni svakako će sabrati dva i dva, što verovatno i este pravi razlog zbog kojeg želite da me se otarasite.“ Ustala sam. Samo trenutak ranije bila sam u panici da će me Teri otpustiti, ali onda sam shvatila šta želim da uradim – šta moram da moram da uradim. „Volim ovu kuću, zaista“, kazala sam joj. „Čak uživam u svom poslu. Ali više neću moći da radim za vas. Dajem otkaz.“ „Ali“, zamucala je Teri, „ja tebi dajem otkaz.“ „Eto“, rekla sam joj i čak uspela da se nasmejem, „opet pokušavate da ukradete moju ideju.“ Volela bih da sam mogla porazgovarati sa gospođom Vitni pre nego što sam otišla. Da joj ispričam moju stranu priče. Ali to je trebalo da sačeka neko mirnije vreme. Jedino koga sam morala da vidim bila je Lindsi. Znala sam da će se istog časa po čitavoj firmi razglasiti priča o mojim stvarnim godinama, ali želela sam da Lindsi čuje istinu iz mojih usta.
Lindsina sekretarica nije bila za svojim stolom – verovatno je u toaletu već razglabala o mojim godinama – pa sam pokucala, otvorila vrata i ušla u Lindsinu malu kancelariju. Podigla je glavu i mrko me pogledala. Nezvanično i dalje nije razgovarala sa mnom. Pre nego što je išta rekla kako bi se protivila mom iznenadnom dolasku, podigla sam ruku. „Došla sam da se oprostim“, kazala sam. „Dala sam otkaz.“ Istog časa primetila sam zabrinutost na njenom licu, što mi je dalo nade da e još gajila prijateljska osećanja prema meni. „Šta se desilo?“, pitala me je. „Je li opet pokušala da ubere plodove tvog truda?“ „Ne. Mislim, da, i to. Ali zakačile smo se zbog toga što je Teri saznala da sam, kako bi ti to možda rekla, sakrila neke sakrila neke informacije o sebi. Da nisam bila potpuno iskrena u vezi sa mojom prošlošću.“ „Jesi li slagala da si imala iskustva?“, pitala me je Lindsi. „Ili lažirala dužinu radnog staža? Jer ako je to ono što te muči, to i nije toliko važno. Lično ću popričati sa Tedom...“ „Nije to“, prekinula sam je i duboko uzdahnula. „Nisam rekla istinu o tome koliko godina imam, Lindsi. Nikome u Džentilitiju, Džentilitiju, ni Teri, pa čak ni tebi.“ „Meni? Ne sećam se da si mi ikada rekla koliko tačno imaš godina. Sama sam pretpostavila...“ „To i jeste problem. Svi su pretpostavljali da sam nedavno diplomirala i da imam tu negde oko dvadeset godina. Ali nemam, Lindsi. Imam četrdeset četiri godine.“ Lindsi je buljila u mene širom otvorenih usta. Samo je odmahivala glavom. „Kako je to moguće?“ „Uvek sam izgledala mladoliko. Moja drugarica Megi, ona koja je radila sliku za naslovnu stranu jednog od klasika, pomogla mi je oko frizure, šminke i izbora mladalačke garderobe.“ Nasmejala sam se. „Zar se ne sećaš kako si se iznenadila kada si videla da moja bikini frizura nije u trendu?“ „Znači, to je bilo zbog toga što si starija i što ne pratiš modu?“, pitala me e. „Cela priča oko Trećeg sveta i putovanja po Evropi takođe je čista laž?“ Nisam znala šta mi je teže palo. Da li to što me je nazvala starom ili to što e moj odnos prema njoj doživela kao čistu laž.
„Nisam imala nameru da te lažem, niti da te povredim bilo čime, Lindsi“, rekla sam joj. „Zato sam i želela da te vidim pre nego što odem – ne samo da bih ti rekla koliko zaista imam godina već i da bih pokušala da ti objasnim zašto mi se nije dopala tvoja i Tedova veza.“ „O čemu ti to pričaš?“ „Lindsi, bila sam u braku više od dvadeset godina. Bila sam posvećena majka. Imam ćerku tvojih godina. Kada me je, pre godinu dana, muž napustio, bila sam potpuno izgubljen slučaj.“ „Pa si rešila da lažeš čitav svet?“ „Nije baš tako“, kazala sam joj. „U početku je to bila samo igra koja je s vremenom postajala sve ozbiljnija. Sada mi je žao zbog svih tih ljudi koje sam lagala, pa čak i Teri. Sve je bilo potpuno pogrešno.“ „I jeste“, odbrusila je Lindsi i prekrstila ruke preko grudi. „Ali, zar ne shvataš“, rekla sam joj, „da sam zbog toga i došla i rekla ti istinu? Jedan od razloga zbog kojih sam želela da ti budem prijatelj jeste taj što si ista kao što sam i ja nekad bila. U tvojim godinama i ja sam ličila na tebe. Jedva sam čekala da natovarim sebi obaveze odraslih na vrat. Ali sada vidim da sam propustila mnogo toga lepog što mladost nosi sa sobom. I ne samo to – koristila sam brak i dete kako bih olakšala sebi svu ozbiljnost koju život donosi.“ „To što nisi bila spremna da se nosiš sa svim obavezama“, kazala mi je Lindsi, „ne daje ti pravo da mene stavljaš u isti koš.“ „Ne“, rekla sam joj. „Naravno. Ali prošla sam kroz sve to i zato znam da ne treba da žuriš sa udajom, niti da napuštaš posao zbog dece...“ Skočila je sa stolice kao oparena. „Ti ne znaš ništa o meni“, kazala mi je. „Moja generacija nije isto što i tvoja. Mi volimo muškarce. Želimo da uživamo u deci.“ „I ja sam volela svog muža“, rekla sam iznenađeno. „I ja sam želela da uživam u svom detetu. I jesam I jesam uživala uživala u njoj. Ali nisam osetila istinsku sreću u tome što sam mladost provela zatvorena u kući, pored deteta. Volela bih da sam zadržala posao i da sam mogla da vidim malo više sveta...“ „A ja bih volela da sada napustiš moju kancelariju“, kazala mi je Lindsi. Zaćutala sam.
„Ozbiljno to mislim“, rekla je Lindsi. „Želim da odeš.“ „Mislila sam da bi volela da čuješ istinu“, kazala sam joj. Lindsi mi je pokazala vrata. I tako sam, po drugi put tog jutra, otišla. * * *
Izašavši na ulicu, pozvala sam Megi i Džoša i u kratkim crtama im ispričala šta se dogodilo. Oboje su želeli da se vide sa mnom, ali skupila sam snage, sela u autobus i krenula kući. Džošu sam rekla da ćemo se videti sutradan, a sebi obećala da ću mu tada ispričati celu istinu o sebi – uprkos bolnom iskustvu koje sam tog dana doživela. Planirala sam da se te nedelje, kada se budem oporavila, vidim i sa Megi. Bila mi je potrebna njena moralna podrška. Kad sam stigla kući, Dajana je još spavala. Laknulo mi je zbog toga. Sklupčala sam se na ivicu dvoseda, uvila se u ćebe i zaspala. Probudila sam se tek kada mi je Dajana prodrmala rame. Zabrinuto me je gledala. „Jesi li dobro?“, pitala me je. „Jesam“, rekla sam joj. „Izašla sam ranije.“ Očekivala sam da će me Dajana pitati zašto sam izašla ranije. Tada bih joj rekla da sam dala otkaz, bez suvišnih detalja. Pomislila sam da će me razumeti, možda mi ponuditi šolju čaja i da ćemo zajedno sedeti u osunčanoj dnevnoj sobi i razgovarati. Bilo bi mi lakše da prebolim sve to u svojoj kući, zajedno sa svojim detetom. Nasuprot tome, ona je rekla: „Super! Znaš li šta bih volela? Da mi napraviš palačinke.“ Nema veze što sam joj predložila da ih napravim za vikend, a ona odbila i rekla mi da to ima suviše kalorija. Nema veze što nije nikakva nauka sipati sastojke u činiju i promešati ih. I nema veze što je to i sama mogla da uradi. Iako sam znala da je to smešno, prijala mi je pomisao da je mojoj odrasloj devojčici i dalje bila potrebna mama – tačnije i dalje joj je odgovaralo da odgovaralo da ima mamu. Ustala sam sa kreveta, zaboravila da nije obraćala pažnju na mene i pošla u kuhinju. Dajana je krenula za mnom. Sela je za sto i počela da
prelistava dnevne novine dok sam ja kuvala kafu, mutila palačinke u maminoj zelenoj činiji i grejala ploču koju smo kupili davnih dana, dok je ona još bila dete. U detinjstvu pravila sam joj skoro svakog dana palačinke za doručak. Svaki put u testo bih stavljala nešto drugo. Čokoladne ljuspice ili borovnice. Prelivala sam ih kremom i po njenoj želji pravila oblike slova njenog imena. Koliko je to bilo ukupno napravljenih palačinki? Dnevno, nedeljno, skoro čitavih petnaest godina – skoro 20.000 palačinki. Dvadeset hiljada četiri palačinke, zaključno sa tim danom. „Sećaš li se svih tih jutara?“, pitala sam je dok je sedela na istoj stolici kao i uvek. „Da sam ti uvek pravila palačinke dok si bila mala? Ako sam u njih stavljala čokoladne ljuspice ili borovnice, tražila si da u svakoj bude samo po pet. Čak si ih brojala.“ Dajana se nasmejala, ali nije podigla pogled sa novina. To me je iznerviralo, međutim, i preko toga sam prešla. „Šta ćeš danas raditi?“, pitala sam je. „Idem kod tate“, rekla je i zevnula. „Mogu li da uzmem auto?“ „Naravno“, kazala sam. „Kada planiraš da se vratiš?“ „Ne znam“, odgovorila je. „Prespavaću kod njega. Možda ću doći sutra uveče, a možda ću i ostati nekoliko dana. Kako budem raspoložena, može?“ „Naravno“, rekla sam joj i okrenula palačinku. „Samo, ako ćeš uzeti auto...“ Dajana je spustila novine i pogledala me: „Mama, kada ćeš prestati da misliš da sam još mala? Ako misliš da živim sa tobom i da se slažemo, moraćeš jednom shvatiti da sam odrasla i početi tako i da se ponašaš.“ Udahnula sam duboko, naslagala palačinke na tanjir i spustila ga na sto, pred Dajanu. „U pravu si“, rekla sam joj iznenađujuće mirnim tonom. „Ali i ti moraš da promeniš odnos prema meni. Moraćeš prestati da me posmatraš kao mamu koja je tu samo da bi ti napravila palačinke za doručak.“ Dajana je zastala dok je sipala sirup preko palačinki. „Ako nisi želela, nisi ni morala da praviš palačinke.“ „Želela sam“, uveravala sam je. „Ne kažem da ne želim i dalje da budem tvoja mama, niti da ne želim da ti ugađam. Hoću da kažem da moraš znati da
sam i ja ljudsko biće i da, ako nisam bolesna, sigurno postoji neki drugi razlog što sam ranije došla s posla.“ Dajana je spustila bocu, ali prekasno. Palačinke su plivale u sosu. „Koji je to razlog?“ pitala me je. Tada sam počela da plačem. Ne samo zbog našeg neslaganja već i zbog svega što mi se tog jutra dogodilo. „Izgubila sam posao“, uspela sam nekako da joj kažem. „Kako to misliš izgubila?“ „Dala sam otkaz. Ali i da nisam, otpustili bi me.“ Dajana ništa nije rekla, ali sam čula da je odgurnula stolicu, a onda je prišla i zagrlila me. „Ne brini“, rekla mi je. „Naći ćeš neki drugi posao.“ „Ne, neću“, zajecala sam. „I ovaj sam jedva dobila. Niko drugi neće hteti ni da čuje za mene.“ „Ma daj, mama“, kazala mi je Dajana i pomazila me po leđima kao da smo iznenada zamenile uloge. „Rekla si mi da ti je odlično na poslu. Imala si toliko izvanrednih ideja i svi su ih prihvatili. Jedino što ti je šefica kreten.“ Odmahnula sam glavom. „Ne znaš celu priču“, kazala sam joj. „Pa ispričaj mi!“, rekla mi je i odvojila me od sebe. „Možda ja nekada ne pitam sve što bi trebalo da pitam, ali ni ti mi mnogo toga ne govoriš! Volela bih da čujem!“ Gledala sam je u oči i pokušavala da odmerim koliko je bila spremna da čuje, a i koliko sam ja bila odlučna da joj sve ispričam. Možda i jeste bila u pravu. Možda je trebalo da joj kažem da bi ona mogla da pita. Možda ću joj i ispričati. Ali ne još. Kada sam se setila Lindsine reakcije na istinu, pomislila sam da oš nije došlo vreme za to. Gubitak posla, prijatelja, ljubavnik – sve su to bile teške teme, ali jednom ću valjda skupiti hrabrosti da progovorim o tome. No ako to bude oteralo moju ćerku od mene, ostaće mi samo da se sklupčam u kraj sofe i umrem.
Dvadeseto poglavlje Kada sam zamakla iza ugla, na putu do Džoša, nisam mogla da verujem šta vidim. Džoš – ili neko ko liči na njega – oslanjao se na spušteni krov crvenog mustanga. Osmehnuo mustanga. Osmehnuo se kada me je video i mahnuo mi ključevima. „Šta je to?“, pitala sam ga. „Iznenađenje. Mislio sam da treba malo da se razveseliš.“ „Bože“, uskliknula sam, „to je baš lepo. Ali lepo. Ali odakle ti ovakav auto?“ „Pozajmio sam ga“, rekao mi je. „Od druga Rasa, iz benda koji smo ga slušali prve večeri kada smo izašli. Ali nemoj da zbog toga imaš loše mišljenje o njemu.“ Nasmejala sam se. „Ne razumem“, rekla sam mu i odmeravala svaku sitnicu na autu. Crn kožni tapacirung visokog sjaja i metalne detalje koji su bili ispolirani kao da su juče izašli iz fabrike. „Gde me vodiš?“ „U Džerzi“, nasmejao se. „Nju Džerzi“, pitala sam ga pokušavajući da ostanem smirena. „Šta ćeš tamo?“ „Ne ja“, odgovorio mi je. „ Mi. „ Mi. Zar ne izgleda kao auto koji voze oni momci iz Springstinovih spotova? Ovaj auto je stvoren za Džerzi.“ „Pa možda ja nisam“, izgovorila sam nervozno. Džoš me je zbunjeno pogledao. „Hajde, mala“, rekao je i otvorio suvozačeva vrata. „Nikad ne bih rekao da si snob.“ „Ne, samo...“, promucala sam. Nisam verovala da je mogao biti neko ko se podsmeva Nju Džerziju, poput onih Njujorčana koje nisam mogla da smislim. „Moram da razgovaram sa tobom.“ „O poslu?“, pitao me je i pomogao mi da uđem u auto. „Znam. Imam rešenje.“ „I o nečem drugom“, dobacila sam mu dok je obilazio auto. „Postoji nešto o čemu bih i ja voleo da popričamo.“ Seo je za volan, vezao pojas i okrenuo ključ. „Pričaćemo kada budemo stigli tamo.“
„Kada budemo stigli gde?“, gde?“, pitala sam ga uspaničeno. Po prvi put mi nije odmah odgovorio. „Pa mislio sam da odemo do Nju Džerzija i nađemo neko prijatno mestašce. Jesi li ikad bila u Nju Džerziju?“ „Jesam“, kazala sam mu. „Odrasla sam u Nju Džerziju.“ „Super“, rekao mi je uz osmeh. „Onda ćeš moći da nas odvedeš na neko lepo mesto.“ Mustangov motor Mustangov motor počeo je da grmi. To je bila prava reč. Bio je izuzetno bučan. Kada smo krenuli, vazduh mi je zujao u ušima, tako da je svaki razgovor bio nemoguć. Navodila sam ga rukama, pokazujući mu put do mosta u Vilijamsburgu, preko Menhetna i krcatih ulica Kineske četvrti do Holand tunela. „Zar ovo nije odlično“, rekao je Džoš veselo dok smo prelazili most. „Jeste“, uzvratila sam. Osetila sam sitan pesak među zubima. Dok smo se vozili Menhetnom, u jednom momentu me je uhvatio za ruku i ukazao mi na velike sirene i paru što se širila iz auspuha kamiona. Razmišljajući o onome što sam mu htela reći, bilo mi je sve teže da mu uzvratim osmehom. „Možda bismo mogli ovde da stanemo“, rekla sam mu u trenutku kada je utihnula saobraćajna buka i pokazala na kafić pored puta. „Ovo bi bilo savršeno mesto za razgovor.“ Odlučno je odmahnuo glavom. „Želim da izvezem ovu zverku na otvoren put. Da te izvedem na neko potpuno novo mesto.“ „Već sam bila u Nju Džerziju“, podsetila sam ga. „Više puta.“ Ali on nije popuštao. „Onda ćemo otići u Pensilvaniju, viknuo je kako bi nadglasao motor, koji je gr meo dok je prolazio kroz žuto svetlo na semaforu. „Ili čak u Kaliforniju!“ Nije bilo šanse da u tom autu izdržim čak do Kalifornije. Dok smo prolazili kroz Holand tunel, obasuti izduvnim gasovima i bukom, posumnjala sam da ću izdržati i do Hobokena. Pomislila sam da su me pregazile godine i da više nisam za takve avanture. Sve više sam sumnjala u svoju sposobnost da ispratim Džošova interesovanja. Znam da bi to trebalo da bude zabavno. Znala sam da se Džoš zaista potrudio da mi priredi prijatno iznenađenje. Ali meni se nije dopalo. I nisam mogla da izdržim ni minut duže. „Kuda sad?“, pitao me je Džoš kada smo izašli iz tunela.
„Stani!“ viknula sam. „Gde?“, zbunjeno me je pogledao. Pored puta je bila samo benzinska pumpa i neka zgrada nalik na magacin. Znala sam da skretanje desno vodi do Hobokena, ali na tom putu nije bilo mesta gde se mogao zaustaviti. Levo je bio centar grada, meni nepoznat poput Kolkate. „Dobro, nastavi da voziš“, rekla sam mu i pokazala da ide pravo. Tim putem mogla sam voziti zatvorenih očiju. To je bilo mesto za koje su svi mislili da je Nju Džerzi. Krivudav put, ravnica, crni dimnjaci i ružne zgrade. Poznavala sam svaku sporednu ulicu u tom kraju, usmeravala sam Džoša Pulaski skajvejom i Međudržavnim auto-putem 280, prolazeći zgrade Njuarka i auto-puteve koji nikuda nisu vodili. Kada smo konačno izbegli gradsku regiju, Houmvud takođe, i izašli na otvoren put, Džošu kao da je laknulo. „Baš je lepo“, vikao je. Klimnula sam glavom i razmišljala o onome što nas čeka. „Jesi li dobro?“, pitao me je. Klimnula sam glavom i pokazala mu na sledeće isključenje. „Ovde ćemo se isključiti“, rekla sam mu. Bio je iznenađen. „Ovde?“ Mora da je pomislio da moram otići do toaleta, s obzirom na to da smo toliko kružili, ili da sam ožednela, a ja sam razmišljala o tome gde bismo mogli sesti a da nas niko ne uznemirava, gde može da parkira auto da nas ne vidi neko od mojih poznanika iz Houmvuda, gde možemo da razgovaramo a da nam to ne padne teže od onoga što je moralo. Parking nije bio baš prikladno mesto za takav razgovor, skriveno mesto pored puta činilo mi se suviše romantičnim. Neka sporedna ulica – gde bi besposlene domaćice virile iza zavesa – nije dolazila u obzir. Konačno sam se setila restorana pored puta u kojem smo Gari i ja nekoliko puta, za godišnjicu braka, odlazili na ručak. Nalazio se na brdu odakle se pružao pogled na Menhetn. Pre nego što se dođe do restorana, prolazilo se pored šetališta i gradskog parka, vrlo lepo uređenih. Moja drugarica Lori i ja bile smo tamo onog dana kada je srušen Svetski trgovinski centar. Zajedno sa još stotinama ljudi gledale smo kako se zgrade pretvaraju
u pepeo. Još sam mogla da vidim obrise tih zgrada kada bih pogledala na tu stranu. Njihovo prisustvo nedostajalo je slici grada iz kojeg smo Džoš i ja upravo izašli. „Ovo je neverovatno“, rekao je. „Neopisivo ćeš mi nedostajati“, bapnula sam mu u lice. Potpuno neobjašnjivo, ali on se nasmejao. „Baš to sam i ja tebi hteo da kažem. Vidi, ne mora da bude tako loše to što si ostala bez posla. Sada si slobodna. Mogla bi da pođeš sa mnom u Tokio.“ „Oh, Džoš“, rekla sam mu. Uplašila sam se od toga kuda nas je vodila ta priča. Daleko od onoga što sam planirala. „Ne mogu da idem sa tobom u Japan.“ „Zbog čega? Više nemaš posao koji te vezuje. A pisanjem možeš da se baviš gde god da si.“ „Nije reč o tome.“ To je bilo to. To je bio momenat da mu kažem koliko sam starija. „Nisam ti rekla sve o sebi“, počela sam. „Tako sam i mislio“, rekao mi je i nakratko se okrenuo ka meni. „Mislim – esi li udata, Lajza?“ „Ne!“, dreknula sam, iznenadivši se da je mogao da stekne tako pogrešan utisak. Ne, to nije trebalo da me iznenadi. To je bio logičan zaključak. A pritom bi bilo bolje da je to bilo ono što sam imala da mu kažem. „Ne“, ponovila sam malo blaže ovog puta. „Ali bila sam. Kada smo se upoznali, već sam godinu dana bila raspuštenica.“ „O“, izgovorio je sa olakšanjem. „Pomislio sam da ne može biti ništa drugo kada si nestala i nije te bilo danima, a sem toga, nikada me nisi pozvala kod sebe.“ Nasmejao se. „Mislio sam da imaš muža koji te drži pod ključem i petoro dece.“ „Samo jedno“, kazala sam mu. Još jednom sam ga iznenadila. „Ali, kako je to moguće? Dok si bila u gradu, nisam primetio nikakvo dete. Jedino ako ne živi sa ocem, kod rođaka ili gde već – ali nije mi jasno... “ Spustila sam prst na njegove usne i ućutkala ga. „Moja ćerka ima dvadeset
dve godine.“ Pogledao me je kao da je na mom licu tražio odgovore na svoja pitanja. Više nije bilo povratka. Morala sam mu sve priznati. „I nemam dvadeset devet godina, već četrdeset četiri.“ Tog trena kao da je sve stalo oko mene. Krošnje su prestale da igraju na vetru, horizont je nestao u daljini. Čak i avion koji je preletao iznad nas kao da je zaćutao. Džoš je konačno odmahnuo glavom kao da želi da probistri misli. „To je nemoguće.“ „Moguće je“, rekla sam mu. „Ne samo da je moguće već i jeste baš tako.“ „Pobogu, Lajza“, eksplodirao je. „Lažeš me od samog početka!“ Tada je otvorio vrata, izleteo na travnjak pored parking-mesta i krenuo ka obližnjem drveću. Sačekala sam, misleći da će se sigurno vratiti, ali on je išao sve dalje. Izašla sam iz auta i potrčala za njim. „Džoš“, pozvala sam ga. „Stani!“ Stao je, ali se nije okrenuo. „Nikada te nisam lagala“, kazala sam mu kada sam ga sustigla. „Ali ti nikad nisam ni rekla istinu.“ „Ali one večeri, u baru, za Novu godinu“, rekao mi je, „još tada si se pretvarala.“ Da li je bilo baš tako? Jesam izgledala mlađe, izgledala mlađe, ali sve drugo bile su tuđe pretpostavke. Pretpostavke koje sam samo podgrejala. „Trebalo je da to bude samo čista zabava“, rekla sam mu vraćajući sećanje na to veče. „Za tebe je to zabava. Nije te briga kako se ja osećam?“ „To sam uradila pre nego što si se ti pojavio. ti pojavio. „Ili, ako hoćeš, pre nego što mi je palo na pamet da ću ući u bilo kakvu vezu. Poslednje što sam očekivala bilo je da ću te zavoleti.“ Džoš me je pogledao. Nije skidao pogled sa mene. „Šta si rekla?“ pitao me je. Osetila sam da mi obrazi gore. Nisam imala nameru to da mu kažem. Ali, kad sam mu već ispričala sve ostalo, zašto bih to krila?
„To je takođe istina“, rekla sam mu. „Zavolela sam te, iako ovo među nama nije trebalo da bude ozbiljno. Nisam želela da se to dogodi. Ali desilo se. Žao mi je.“ Džoš je buljio u mene otvorenih usta. Odjednom je raširio ruke, podigao ih uvis i povikao: „Pa to je odlično! Volim i ja tebe! Nisi mi dopustila da ti to ranije kažem, ali i to je istina. Volim te, Lajza! Volim te!“ Odmahnula sam glavom i ustuknula korak nazad. Manje bih se iznenadila da mi je rekao da više ne želi da me vidi. „Ali ti mene ne poznaješ“, kazala sam mu. „Ne poznaješ onu pravu mene.“ Uhvatio me je za ruke koje sam čvrsto držala iz telo. „Ovo si ti“, rekao je. „Ovo si ti, zar ne? Ti voliš mene i ja volim tebe. To je sve što treba da znam.“ „Ma daj!“, povikala sam. „To nije tako jednostavno. Možda u nekom idealnom svetu naše godine i ne bi bile važne, ali stvarnost je malo drugačija. To što se volimo nije dovoljno da naša veza potraje.“ Prekrstio je ruke i podigao bradu. Više nije bio ljut. Nije bio tužan. Izgledalo mi je da je potpuno siguran u sebe. „Zašto nije?“, pitao je. „Meni je to sasvim dovoljno.“ „Pa, kao prvo, ne mogu tek tako da se spakujem i pođem sa tobom. Imam kuću, dete. Ti ne znaš ništa o mom životu.“ „Pa dobro. Ja neću otići. Ostaću ovde“, kazao mi je. „I ovde postoje škole. Naći ću neki honorarni posao za početak...“ Uhvatila sam ga za rame. „Neću ti to dozvoliti“, rekla sam mu. „Znam koliko to želiš. Ne smeš zbog mene odustati od toga.“ „Onda ćemo se viđati povremeno“, kazao je. „Imaćemo vezu na daljinu dok ponovo ne budemo mogli da živimo zajedno.“ „I šta posle?“, povikala sam. „Kakva nas budućnost čeka? Ti si mlad. Verovatno ćeš jednog dana poželeti brak, decu...“ „Pa, venčaćemo se“, nasmejao se. Nisam mogla a da ne odmahnem glavom na to. „Ja više ne mogu da rađam. Godinama sam pokušavala. Jednostavno ne mogu.“ „Pa dobro, usvojićemo dete!“, rekao je i pošao ka meni. Preduhitrila sam ga i povukla se još korak dalje.
„Ne“, kazala sam mu. „Ne želim dete u ovim godinama. I to je ogromna razlika između nas dvoje. Meni to više ne treba. A ti imaš čitav život pred sobom.“ „To i nije tako važno“, rekao mi je i ponovo pokušao da mi se približi. „Briga me za decu. Želim da imam tebe.“ Podigla sam ruku i pokušala da ga zaustavim. Da mu pokažem da sam ozbiljna u nameri da prekinem sa njim. „Neću ti dopustiti da u tvojim godinama donosiš tako važnu odluku“, rekla sam mu. „Za pet, deset ili dvadeset godina, vrlo lako bi mogao da promeniš mišljenje. Moraš dati sebi malo vremena.“ Neprijatno dugo je ćutao, a onda mi je jedva čujno rekao: „Mislio sam da me stvarno voliš.“ Znala sam šta je trebalo reći na to, ali morala sam da prećutim. Osećala sam da su to bili poslednji trenuci moje mladosti. Sva ta garderoba, šminka, gluma, posao, pa čak i ta veza bili su prevara jedne zrele žene koja je glumila devojčicu. Dok sam glumila tu mladost, nekako sam odrasla. Ponovo sam postala ona stara. Žena koja je držala Džošovu ruku u svojim rukama. „Stvarno te volim“, rekla sam mu. „Baš zato moram da ti kažem zbogom.“
Dvadeset prvo poglavlje „To je tako romantično!“ izgovorila je Megi i spustila ruku na srce. „Baš kao u filmovima sa Beti Dejvis ili kao Zbogom oružje.“ oružje.“ „Nisam čitala Zbogom oružje“, oružje“, rekla sam tužno. „Nisam ni ja“, kazala je Megi, „ali i to je ona priča ’Volimo se, a ne možemo biti zajedno’. Znaš na šta mislim.“ „Ne mogu da verujem da si se raspilavila“, rekla sam joj. „Očekivala sam da ćeš mi reći kako sam učinila ono što je ispravno. Da je bilo krajnje vreme da se manem tog derišta i vratim se realnom životu.“ „Da“, kazala mi je Megi, „možda bih ti to i rekla, ali sada sam shvatila da e to ipak prava ljubav.“ ljubav.“ Napravila je grimasu i otpila gutljaj vina. Sedele smo u bašti kafea, blizu njenog stana. Dan je bio topao i sunčan, i zato sam isprva pomislila da joj se oči sijaju na suncu. Ali onda sam malo bolje pogledala. „Da li ti to... plačeš?“, pitala sam je zaprepašćeno. Megi nikada nije plakala. Bila sam uz nju kada je slomila ruku, kad su je roditelji izbacili iz kuće, kada je gubila u ljubavi, kad su kritičari njen rad nazivali smećem – a ona ni suzu nije pustila. A sad su njene oči bile pune suza zbog nečega što sam ja osećala. „Ne, samo...“ Pažljivo je obrisala oči kako ne bi razmazala maškaru. „Dobro, plačem, pa šta? Ne znam šta mi je. Postala sam preosetljiva u poslednje vreme.“ Srce mi se uzlupalo. „Trudna si!“, povikala sam. „Šta? Ne. Nema šanse.“ „Kako znaš? Prošlo je samo nedelju dana od inseminacije.“ „Nisam uradila test, niti bilo šta, ali prosto znam da nisam. Osećam. Mislim da sam se prehladila. Stalno sam nešto umorna i plačljiva. Sinoć sam se rasplakala uz reklamu za mobilni telefon.“ Meni je sve to ličilo na trudnoću. Što sam je više posmatrala, sve više mi e ličila na trudnicu, iako je prošlo tek nedelju dana. Zglobovi su joj otekli,
koža dobila rozikastu boju, čak joj je i kosa izgubila volumen. „A jesu li ti se javili iz agencije za usvajanje?, pitala sam je. „Jesu“, rekla mi je radosno i uhvatila me za ruku. „Imam novost za tebe. Nisam htela to da ti kažem preko telefona. Zvanično sam ušla na listu čekanja.“ „O, Megi, pa to je divno! Znaš li kada bi mogla da dobiješ dete?“ „Još ništa ne znam“, odgovorila mi je Megi. „Možda će proći godine, a možda će me i sutra pozvati. Ali svakako ću postati mama.“ „Baš se radujem zbog tebe“, rekla sam joj i ustala da je zagrlim. „Jedva čekam da te vidim sa detetom u naručju.“ Prvi put te nedelje iskreno sam se obradovala dobrim vestima. Kada sam ponovo sela na stolicu i osvrnula se oko sebe, bila sam iznenađena što vidim toliko dečice i mladih mama oko nas. „Od kada u ovom kraju ima toliko mladih porodica?“ pitala sam Megi. I ona je pogledala oko sebe. „Zar to nije čudno? Ovde godinama nisi mogao da vidiš dete, a sada ih ima na svakom ćošku. Možda i nisam obraćala pažnju na to dok nije došlo vreme da i sama postanem majka.“ Izgleda da ćeš imati društvo“, kazala sam joj. „I to je super.“ „A ti?“, pitala me je Megi. „Zašto i ti ne razmisliš o tome da rodiš još edno, kad si već toliko luda za tim momkom? Mogle bismo zajedno da odemo u Kinu i u društvu odgajamo našu dečicu. Hej, iznajmiću prvi slobodan stan u mojoj zgradi za tebe, Džoša i bebu, i zajedno ćemo biti mlade mame.“ „A Dajana?“, pitala sam je. Njene reći vratile su me u dane kada sam postala mlada mama. „Pa“, rekla je Megi, „i ona će biti tu negde.“ „Sigurna sam da bi se dobro slagala sa Džošom kao očuhom. Verovatno vole istu vrstu muzike. A mogli bi zajedno i da uživaju u video-igricama.“ „Garijeva draga zubarka nije mnogo starija od Džoša“, istakla je Megi. „Ona ima trideset godina“, kazala sam joj. „A što se tiče beba, malo je ednostavnije kada su uloge zamenjene.“ „Ne mora da znači“, usprotivila se Megi.
„Naravno. Ali obično je tako. Muškarci mogu da imaju dete bez obzira na godine.“ „Pa možeš i ti, ako to zaista želiš“, rekla je Megi. „Ako usvojiš dete.“ „Ali ja sam već prošla kroz sve to“, kazala sam joj. „Ne bih se sada ponovo vraćala na početak. Ne bih ponovo zapostavila sebe zbog deteta.“ „Ovog puta ne moraš da budeš majka koja ne izbija iz kuće“, rekla je Megi. „Nastavićeš da radiš, baš kao što ću i ja.“ Uzdahnula sam. To nije bilo baš tako jednostavno; ne može se baš sve isplanirati. Isto tako, to nisi mogao objasniti nekome ko nema dece. „Možda“, kazala sam joj. „Mogla bih da ljuljam bebu na kolenu dok budem radila za kompjuterom.“ „Eto vidiš!“, povikala je Megi kao da je to bilo idealno rešenje za sve. „Ja planiram da pustim moje dete da zajedno sa mnom radi u studiju. Imaće svoj mali stalak i četkice, i pustiću je da razvija svoju kreativnost.“ „Divno“, kazala sam joj. „Šta ako bude počela da slika po zidovima?“ „To bi baš bilo slatko! Mislim da dete može biti vrlo kreativno ako mu daš slobodu. Mogu da je posavetujem, ali ću izbor ostaviti njoj.“ Bravo! Mnoge Bravo! Mnoge buduće mame podržavaju istu teoriju. I ja sam. Ali, kada se uživo suoče sa detetom koje žvrlja kreonom, prosipa mleko ili čepa knjige, obično promene mišljenje. Megi će i sama morati da prođe kroz taj period – pa će tada odlučiti da li može da se izbori sa posledicama. „Dajana i ja se malo bolje slažemo“, rekla sam joj da bih promenila temu. „Sada se malo više trudi u kući, a izgleda i da je počela malo ozbiljnije da razmišlja.“ „To je dobro. Jesi li joj rekla za Džoša?“ Odlučno sam odmahnula glavom. „Ona nema pojma da on uopšte postoji, a ne treba ni da zna. Sada više i nema svrhe da joj ispričam za njega, niti za svu tu igrariju oko mojih godina.“ „Zašto da ne?“, pitala je Megi. „Mislim da bi joj to baš bilo zanimljivo da čuje.“ „Ne“, izgovorila sam odlučno. „Postoji nešto što se ne priča deci. Ne deliš sa njima svoja seksualna iskustva. Ne opterećuješ ih svojim emotivnim problemima. I nemam nameru da joj pričam o tome kako sam vodila
dvostruki život i pretvarala se da nje uopšte i nema.“ „Kada ti to tako sročiš“, rekla je Megi, „vidim da ima smisla.“ „Ionako više nije važno“, kazala sam joj. „Vratila sam se tamo odakle sam pošla i sada moram da nastavim sa svojim životom kao da se sve to nikada nije ni desilo.“ Nisam odmah primetila da me je Megi gledala sa nevericom. „Ne budi smešna“, rekla mi je. „Kako možeš biti na početku? Sada radiš na svom romanu, zar ne?“ „Da“, potvrdila sam. Bez posla i dečka, imala sam dovoljno vremena i energije da se posvetim pisanju. Od jutra do večeri stranice su se redale jedna za drugom. „No to je knjiga koju sam davno započela.“ „Ali sada imaš dovoljno samopouzdanja i iskustva da je i završiš“, kazala mi je. „A imaš i veze u izdavačkoj kući.“ „Misliš na Džentilit?“, Džentilit?“, rekla sam s negodovanjem. „Sumnjam da će ikad više hteti da imaju posla sa mnom.“ „Vidi, ne smeš tako lako da odustaješ. Uvek si imala snage da isteraš do kraja ono što želiš. Sećam se koliko si dugo i uporno pokušavala ponovo da zatrudniš. I mene si inspirisala tom svojom borbom.“ „Ih“, izgovorila sam i tog trena shvatila da bih tu upornost mogla da primenim i na svoj poslovni život. „Hvala ti.“ „Mislim da bi gospođa Vitni nakon svega volela da čuje i tvoju stranu priče“, rekla mi je Megi. „A verujem da bi i Džoš voleo da mu se javiš.“ Sa tim nisam mogla da se složim. „Svakako bismo se rastali za manje od nedelju dana, jer odlazi za Japan“, kazala sam joj. „Samo sam mu olakšala.“ „A šta je sa tobom?“ pitala me je Megi. „Šta sa mnom?“ „Jesi li i sebi olakšala? Mislila sam da ćeš sada malo više misliti na sebe. A možda si upravo to i radila. Možda si ga ostavila jer misliš da mu se ne bi dopala takva kakva jesi.“ „Joj“, rekla sam. „Upecala si se, draga.“ Odjednom je omirisala topao prolećni vazduh i lice joj je poprimilo sivu boju.
„O, bože“, kazala je. „Šta to smrdi?“ Udahnula sam. „Mislim da miriše barena piletina.“ Uzdahnula je i izgledala kao da joj je muka. „Ne govori mi to“, rekla je. „Ne znam šta mi je. Mogla bih da povratim na samu reč.“ „Koju reč?“, pitala sam je zbunjeno. „Pil...“ Skočila je sa stolice i otrčala u restoran, verovatno do toaleta. Da nije pobegla tako brzo, mučila bih je još malo. Ali i sama je brzo shvatila. Na kraju ti uvek sve bude kristalno jasno. Sve vreme provodila sam pišući, tako da sam do kraja nedelje imala šta da pošaljem gospođi Vitni. Uz objašnjenje zašto sam napustila Džentiliti napustila Džentiliti,, poslala sam joj tekst na njenu ličnu imejl-adresu. Nisam okrivila nikoga, pa ni Teri, već samu sebe. Napisala sam joj da je bilo pogrešno to što sam ih sve obmanula. Isto tako naglasila sam da sam veliki poštovalac te kuće i nje lično, ali i da su odbili moju prethodnu molbu za posao i da je moj postupak bio samo kreativno rešenje za diskriminaciju sredovečnih žena u poslovnom svetu. Nisam očekivala mnogo, ali sam isto tako znala da ću morati da se posvetim kućevnim poslovima, čišćenju i pranju ukoliko se ne budem vratila na posao i da će to narušiti novostvoreni odnos između Dajane i mene. A slagale smo se. Povremeno. Pomalo. Ali smo se slagale. Moje je bilo da održavam baštu, moju sobu i da radim na romanu. Ostalo sam prepustila njoj. Kako su dani prolazili, sve češće sam mislila na Džoša. Sada sređuje svoj stan. Možda pakuje kofere. Verovatno se sprema da krene kod roditelja, gde e planirao da provede poslednjih nekoliko dana pre nego što otputuje. Danima mi nisu izbijali iz glave tačan datum, vreme poletanja, pa čak i broj njegovog leta. Konstantno mi je bio u mislima. Tog popodneva, kada sam se vratila iz prodavnice i kad me je Dajana sačekala na vratima i rekla mi: „Neko te je tražio“, istog trena sam pomislila da je to bio on. Znala sam da je sutradan trebalo da otputuje. Možda je poželeo da me čuje pre nego što ode. Možda ću ga pozvati da mu poželim srećan put. Možda... Dajanine reci prekinule su moje sanjarenje. Izgleda da to ipak nije bio Džoš. Dajana je pomenula Lindsi.
„Čekaj malo“, rekla sam joj. „Lindsi? Mora da ti to nisi dobro čula.“ Dajana se osmehnula. „Ma sve sam vrlo dobro čula. Lindsi, urednica, tvoja bivša koleginica.“ Osetila sam vrelinu na obrazima. Zamalo nisam ispustila pune kese iz ruku. „Treba li da joj se javim?“ „Pozvala je pre nego što je izašla s posla. Ali zamolila me je da ti prenesem da žele da izdaju tvoj roman.“ Dajana me je te večeri izvela na večeru da proslavimo moj uspeh. Kada sam se usprotivila toj njenoj ideji i rekla joj da ne bi trebalo da troši pare na večeru, odmahnula je rukom i rekla: „Tata mi je dao neku siću.“ Posle večere naručila je flašu šampanjca i nazdravila mi. „Za moju mamu“, kazala je. „Za ženu od koje nijedna druga ovde ne izgleda mlađe.“ Pocrvenela sam. „Sem tebe“, rekla sam joj. „Da, ali ja jesam ja jesam mlada“, mlada“, uskliknula je Dajana. „S obzirom na to da ti imaš četrdeset i nešto, a niko ti ne bi dao više od, šta ja znam, dvadeset sedam, dvadeset osam – svakako ne više od trideset...“ Obrazi su mi se zajapurili, a Dajana se tako slatko smejala da sam pomislila kako se smeje zbog toga kako izgledam na svetlosti sveća. „To je zato što je ovde slaba svetlost“, našalila sam se. „Ne bih baš rekla“, rekla je Dajana. „Čak i na, recimo, neonskom svetlu kancelarija ili teretana svako bi pomislio da si mlađa.“ Smrzla sam se. Očigledno je sve bilo jasno. „Lindsi“, uzdahnula sam. „Tako je, mama“, kazala mi je Dajana i osmehnula se. „Nemoj pričati, časovi krav mage?“ „Rekla ti je?“ Dajana je klimnula glavom. „Martini? Barovi? Dečko koji se zove Džoš, dizajner video-igrica?“ Zagrcnula sam se i zamalo prosula šampanjac iz čaše.
„O, bože. Sve ti je ispričala.“ „Nije znala da mi ti nisi pričala o tome! Zašto mi nisi rekla?“ nisi rekla?“ Pokušala sam da se osmehnem, ali jedva da sam uspela. Nakratko. „Bilo me je sramota“, odgovorila sam. „Mislila sam da ćeš me zamrzeti zbog toga.“ „Zar misliš da bih mogla da te mrzim?“, povikala je Dajana. „Ti si moja mama! Mislim da je to nešto najbolje što si ikada uradila!“ „Stvarno?“ „Šališ se? To je tako inspirativno. I ja bih volela da napravim takvu ludost.“ „Nadam se ne preveliku ludost.“ „Neka, mama. Mislim, zašto ne probati nešto drugačije, iskoristiti svoju šansu. I ja imam sličnu ideju. Znam da me jedan semestar deli od diplome istoričara, ali, posle iskustva koje sam doživela u Africi, mislim da bih volela da budem medicinska sestra.“ „To je divno“, kazala sam joj. „Trebalo bi da pokušaš.“ „Zaista tako misliš? To bi značilo da moram da krenem iz početka, da ponovo pođem na časove matematike i potrošim još mnogo novca na školovanje.“ „Ali, ako je to ono što želiš, vredi pokušati.“ „Znači, ne bi ti smetalo da nastaviš da plaćaš moje školovanje, sve dok ne diplomiram? Ispite koje sam do sada dala neće mi priznati na medicini.“ „Dajana“, izgovorila sam bolećivo, „o tome ćeš morati da porazgovaraš sa ocem. Ja mogu da ti pripomognem, naravno, ali nemam dovoljno novca za život i sve troškove školovanja. Avans koji budem dobila za roman verovatno ću potrošiti da bih ga i završila. Jedino ako...“ Zaćutala sam. Nisam bila sigurna da sam bila spremna da nastavim. „Ako šta?“, insistirala je Dajana. „Ukoliko ne prodam kuću“, rekla sam joj. „A sigurna sam da se tebi to ne bi dopalo.“ „Što da ne?“, kazala je Dajana. „U toj kući si odrasla“, rekla sam joj. „Uvek si bila protiv toga da prodamo kuću. Govorila si da želiš da tvoja deca tu provode raspust, pa čak i da nastaviš da živiš u njoj.“
„To više nije važno“, kazala mi je Dajana. „Na jesen ću ponovo otići na studije, a kada budem diplomirala, nadam se da ću ponovo moći da odem u Afriku, južnu Aziju ili negde drugde.“ Moje jedino dete planiralo je da život provede lutajući po svetu. Onda ni ja nisam imala razloga da ostanem u Nju Džerziju. „Mislila sam da si ti ta koja je zauvek želela da ostane u toj kući“, rekla je Dajana. „Jesam nekada“, priznala sam. „I zaista volim kuću. Ali bez tebe u njoj to više nije ni moj dom. Mislim, nije moj dom otkako sam se promenila.“ „Zbog tog dečka?“, pitala me je Dajana. „Misliš ako bi prodala kuću, mogla bi da se preseliš kod njega?“ Odmahnula sam glavom. „Nismo više zajedno.“ „Ali zbog čega? Lindsi mi je ispričala da ste oboje ludo zaljubljeni.“ „Ne znam...“ počela sam ponovo da vrdam. A onda sam shvatila. I dalje sam nešto skrivala u sebi, izbegavala, poricala, lagala iako je istina bila očigledna. „Bila sam“, kazala sam svojoj ćerki. „Bila sam... mislim, i dalje sam zaljubljena. Ali ostavila sam ga zato što je toliko mlađi od mene. Imamo drugačije poglede na život. Ne bismo se slagali.“ „Šta je to toliko drugačije?“ pitala me je Dajana ozbiljno. Pokušala sam da se setim. Japan, na primer. Ali Džoš je želeo da ode u Japan jer je želeo da radi ono što voli, a ne ono što neko očekuje od njega. I sama sam želela isto. Za razliku od mene, on je bio zaluđen brzim kabrioletima. Ali oboje smo voleli sve drugo što nosi svakodnevica. „Ne mogu sad baš da se setim“, rekla sam Dajani. „Skoro u svemu se odlično slažemo – mislim, u onome što je važno. Ali on će verovatno jednom poželeti da ima decu, porodicu, sve ono što je potrebno jednom odraslom čoveku, a ja to sve već imam. I to bi bila katastrofa. “ Dajana je nakrivila glavu i pogledala me kao i uvek kada je mislila da pričam budalaštine. „Ne razumem“, kazala mi je. „Voliš ga, odlično se slažete, ali raskidaš sa njim zbog nečega oko čega se nećete složiti za deset godina?“ „Ne nečega“, rekla sam joj, „već oko najhitnijeg – a to su deca. Ne želim
da zbog mene ostane bez deteta. I ne želim da se upuštam u vezu koja će ga prisiljavati na tako veliku žrtvu ili će ga, za pet ili deset godina, naterati da ode od mene i otavi me slomljenog srca.“ „Pa ćeš onda samoj sebi uskratiti ljubav i slomiti srce“, kazala je Dajana. „Mama, tu nema logike. Mislim, možda to zvuči razumno, ali ti treba ili ne treba da budeš uz njega zbog onoga što imate sada, a ne zbog nečega što ti misliš da će se možda možda desiti za deset godina! Ko zna? Možda ćeš upoznati nekog drugog. Nekog matorca koji takođe ima odraslu decu. A možda ćeš i promeniti mišljenje i odlučiti da rodiš još jedno dete. A možda će on sutra poginuti u nekoj avionskoj nesreći...“ Ciknula sam: „Bolje da to nisi izgovorila.“ „Nisam mislila ozbiljno“, izgovorila je uplašeno. „Htela sam samo da kažem koliko je život nepredvidiv...“ „Znam, znam“, smirivala sam je. „Samo što on zaista sutra ujutru poleće za Japan.“ „Dakle, to ti je poslednja šansa da se pomiriš sa njim.“ Dok sam zamišljala – baš sve: njegov avion kako se ruši, kako trčim ka njemu da ga vidim još jedanput, kako zajedno plovimo u neizvesnu budućnost – postalo mi je jasno šta moram da uradim. Morala sam da nam dam šansu. Koliko god su izgledi za svetlu budućnost bili mali, činili su mi se većim od onoga što sam tada imala – samo potpuno uverenje da ga više nikada neću sresti.
Dvadeset drugo poglavlje Da je Džoš još bio u Bruklinu, odmah posle večere sa Dajanom otišla bih pravo kod njega. Ali on je bio kod svojih, u nekoj divljini u Konektikatu. Sutradan će, mislila sam, prvim jutarnjim vozom sam otići do aerodroma Njuark. Kada smo se vratile kući, otišla sam pravo u krevet. Podesila sam alarm da me probudi u pet i planirala odmah da zaspim. Ali na ekranu sam videla Meginu poruku. Molila je da joj se javim bez obzira na to koliko kasno bude. Čim sam pročitala poruku, naslutila sam šta mi je imala reći – isto što sam pretpostavila i dve nedelje pre toga u bašti kafea. I stvarno, čim se javila, bez izgovorenog halo jer halo jer je znala da je u to doba nije mogao zvati niko drugi sem mene, povikala je: „Trudna sam!“ „To je izvanredno!“ obradovala sam se. „Znaš šta“, rekla mi je Megi, „jednom da i meni krene.“ „Kada?“ pitala sam je. Nasmejala se. „To je ono što je dobro kod inseminacije, datum se uvek zna unapred. Dvadeset devetog januara.“ „Ne mogu ti opisati koliko se radujem. “ „Ima još novosti“, dodala je Megi. „Zvali su me iz agencije. Ponudili su mi bebu. Pa dobro, ne baš bebu. Devojčica ima skoro dve godine. Ali mogla bih da je usvojim tek u septembru.“ O, bože. Imaće ne jednu, već dve bebe. „Šta si odlučila?“, pitala sam je. Sanjala je o tome da postane samohrana majka jednog deteta, a ne da odgaja čitavo obdanište. „Pristala sam, naravno“, rekla mi je Megi. Meg i. „Nisam se smela nadati tome da ću imati dvoje dece, s obzirom na to koliko je teško očuvati samo jedno. Ali radujem se.“ „Pomoći ću ti“, kazala sam joj. „Dajana će ti se naći kad zatreba. Na jesen planira ponovo da ide na Njujorški univerzitet. I Megi, Džentiliti Džentiliti će izdati moj roman.“
„Juuupi!“, povikala je Megi. „Eto tvoje bebe. tvoje bebe. Pa jesi li se obogatila?“ „Znajući kako je to u Džentilitiju, Džentilitiju, biće to pristojna suma. U stvari, nisam ni razgovarala sa Lindsi. Dajana se javila.“ „Uh-uh.“ „Baš tako. Lindsi joj je sve izblebetala. Dajana sada zna sve.“ „Čak i za dečka?“ „Naročito za njega. Ona misli da bi trebalo sutra da odem na aerodrom.“ „I ja to mislim“, rekla je Megi. „I ja“, složila sam se s njom. „Dakle, sada moram na spavanje, da ne bih sutra izgledala kao da imam sto tri.“ Ali dugo nisam mogla da zaspim. Iako sam navila sat da zvoni u pet, ustala sam pre alarma. Istuširala sam se, obukla i pažljivo našminkala. Bila sam neizmerno nervozna, ali nisam želela da stignem na aerodrom satima pre njega, pa sam strpljivo čekala. Kako je vreme prolazilo, mnogo toga ružnog prošlo mi je kroz glavu. Šta ako je već otputovao, šta ako je otišao na neki bliži aerodrom kada je već znao da mene neće biti tu? Šta ako njegovi pođu sa njim? Šta ako je toliko ljut na mene da neće hteti ni da razgovara sa mnom? Sve to je moglo da se desi, kao i još mnogo toga ružnog što mi uopšte nije ni palo na pamet, ali to me nije zaustavilo. Bila je to moja poslednja šansa. Da bih skrenula misli sa svega što se moglo dogoditi sa Džošom, tokom vožnje sam pozvala Lindsi. Odmah mi je rekla da joj se dopao moj roman i da joj je žao što se zbog Teda naljutila na mene, da sam sve vreme bila u pravu, da je totalni kreten – ispostavilo se da je na onom poslovnom putovanju u Kaliforniju spavao sa tri devojke. A ona čak nije ozbiljno mislila ozbiljno mislila da ga prevari sa onim tipom iz kluba! Uvidela je da sam i u svemu drugom bila u pravu – da jeste bila u godinama kada je trebalo da putuje i uživa u životu. Da je moja ćerka srećna što ima mene za mamu. „Ona toga nije baš uvek svesna“, nasmejala sam se. „A i ja sam shvatila da to što se meni desilo kada sam imala dvadeset godina ne mora da se dogodi tebi ili mojoj ćerki.“ „Ali mi možemo da izvučemo pouku iz tvog iskustva, samo što to neće
mnogo vredeti“, kazala je Lindsi. „Gledamo kroz kakva sranja žene prolaze – trpe kretene od muževa, nemirnu decu, gube posao, dobijaju celulit – a opet verujemo da to nama ne može da se desi. Jer mi smo nešto drugo.“ drugo.“ „Ali i mi možemo naučiti nešto od vas mlađih“, rekla sam joj. „Plaši nas lepota vas mladih, to koliko ste zategnute i seksi, i zato mislimo da niste dovoljno zrele i jake da nas starije usrećite. “ „Ali, dok sam još mislila da si tu negde mojih godina“, kazala mi je Lindsi, „činilo mi se da smo vrlo slične.“ „I jesmo“, rekla sam joj. „Jedino što nas razlikuje jeste godište.“ Ispostavilo se da se gospođi Vitni dopalo moje objašnjenje situacije. Ali oš važnije od toga bilo je to što joj se roman zaista svideo. Smatrala je da će leći i mlađim i starijim ženama, i znala je da je Lindsi prava osoba kojoj je trebalo prepustiti tu priču. „Da li to znači da će Ted i Teri učestvovati u projektu?“, iznenada sam se uplašila da bi do toga moglo doći. Lindsi se nasmejala. „Jedna od žena sa kojom je Ted spavao, dok je bio u Kaliforniji, zapravo e jedna od autorki. Kada mu je zapretila tužbom za seksualno zlostavljanje, sam je otišao iz Džentilitija. Džentilitija. Pošto je gospođa Vitni i nakon tvog odlaska insistirala da se nastavi sa realizacijom tvojih ideja, Teri je dala otkaz. Posvetiće se kući i deci.“ „Bože“, uskliknula sam. „Možda bih čak mogla da se vratim na posao.“ „Da ti nije palo na pamet“, rekla je Lindsi. „Moraš da završiš knjigu.“ Preda mnom su se pojavila svetla aerodroma. Obećala sam Lindsi da ćemo se uskoro ponovo čuti, prekinula vezu i skrenula na parking najbliži kapiji na kojoj je stajao Džošov avion. Računala sam da bi trebalo da stignem u isto vreme kad i on i nadala sam se da ću ga videti kako stoji u redu da uđe na kapiju. Tada bih mogla da mu priđem i porazgovaram s njim. Nisam nameravala da ga odgovorim od puta. Htela sam samo da ga vidim i porazgovaram sa njim pre nego što ode. Ali on nije stajao u redu. Nije ga bilo ni u čekaonici. Nije pio kafu niti jeo krispi krim krofne krim krofne u aerodromskom restoranu. Ostala su još dva sata do poletanja. Možda je na putu do aerodroma.
Trebalo je da stanem negde pored ulaza i sačekam da se pojavi. Ali šta ako je tu negde? Ukoliko je već prošao aerodromsku kontrolu i ušao u avion? Šta ako je odleteo nekim drugim letom? Nije, ubeđivala sam sebe. Njegov avion poleće tek u jedanaest i nešto. Tu e negde. Nadala sam se da neću morati da ga pozovem na mobilni. Nisam želela da mi odbije poziv pre nego što uspem makar da mu vidim lice ili mu dodirnem ruku. Ali jedino mi je to preostalo. Okrenula sam broj, a on se javio na prvo zvono. „Hvala bogu“, izgovorila sam. „Gde si?“ „Na aerodromu. Gde si ti?“ „I ja sam na aerodromu“, okrenula sam se oko sebe. „Ne vidim te.“ Nasmejao se. „Nemoj da me zasmejavaš. Već sam prošao pasošku kontrolu.“ Srce mi je stalo. „Moramo da razgovaramo.“ Dugo je ćutao, a onda mi rekao: „Lajza, ostavila si me pre dve nedelje. Kazala si mi da ne želiš više nikad da me vidiš. Šta imaš da mi kažeš sada kad samo što nisam ušao u avion i šta bi se time promenilo?“ „Želim da ti objasnim“, rekla sam mu. „Želim da ti kažem istinu, pre nego što odeš.“ „Mislio sam da si mi već ispričala istinu“, izgovorio je posle kratke pauze. „Jesam“, rekla sam mu. „Ali ima još nešto.“ Dok sam tako stajala, gledala u prazan prostor iza leđa carinske kontrole i čekala da se pojavi, smišljala sam reči kojima bih olakšala i sebi i njemu. Ali onda sam shvatila: da je to bilo tako lako – dotad bih već smislila nešto. Tada sam ga ugledala. Bio je ozbiljan dok je prolazio kontrolu, a onda se osmehnuo kad me je video. Pokušao je ponovo da se uozbilji, ali nije mu išlo. Prišao mi je i podigao me u naručje. Moj čvrsti zagrljaj govorio mu je više od reči. Kad smo se razdvojili, osmehnuo se i pitao me je: „Pa dobro, šta to oš imaš da mi kažeš? Radiš za mafiju? Jesi li neki bliskoistočni špijun?“ „Ništa tako strašno“, uveravala sam ga. „Samo sam shvatila da onog dana nije trebalo da odem od tebe. U stvari, nisam pokušavala da zaštitim tebe,
pokušavala sam da zaštitim sebe.“ „Od čega, Lajza? Znaš koliko te volim i koliko želim da ostanem s tobom. Rekao sam ti da mi nisu važne ni tvoje godine, niti bilo...“ Spustila sam prste na njegove usne kako bih ga ućutkala. „Plašila sam se da ću te izgubiti.“ Pogledao me je kao da me nije razumeo. „Ali nisi me izgubila. Bio sam tu pored tebe.“ „Plašila sam se da ću te izgubiti kad-tad“, pojasnila sam mu. „Mislila sam, ako ja ostavim tebe, nećeš moći ti mene.“ Džoš me je u početku samo gledao, a onda izgovorio: „To je potpuno glupo.“ „Znam“, kazala sam mu. „Znam. Sramota me je i da pričam o tome. Ali morala sam da te vidim i da ti kažem istinu. Ne želim više nikada da te slažem.“ „Zaista si me povredila onog dana u parku“, rekao mi je. „Izvini“, izgovorila sam i krenula da ga zagrlim. „Možeš li mi oprostiti?“ Ustuknuo je. „Ne znam“, rekao mi je sklanjajući pogled. „Ne znam da li bih mogao ponovo da ti verujem.“ „Možeš“, uveravala sam ga, „sada i zauvek.“ Duboko je uzdahnuo i pogledao kroz stakleni zid ka avionima koji su bili poređani na kapijama. „Ali ja sada odlazim“, rekao mi je. „Nećemo se čak ni videti.“ Jedna misao projurila mi je kroz glavu i prvi put sam pomislila da tako nešto jeste moguće. „Možda bih i ja mogla da odem u Japan“, izbacila sam u ednom dahu. „Ne odmah. Kada se ti budeš snašao. Mislim, na neko vreme. Razgovarala sam sa ćerkom o tome da prodamo kuću. Ona na jesen kreće na studije.“ Ali Džoš je već odmahivao glavom. „Ne znam“, ponovio je. „Treba mi vremena da razmislim o tome. Da razmislim o svemu.“ Obesila sam nos. „Znači tako“, rekla sam mu. „Odlaziš i više nećemo biti zajedno.“ „Ne znam, Lajza!“, povikao je i podigao ruke uvis. „Ako ikada ponovo budemo zajedno, možda bi jednostavno trebalo da pustiš da se nešto desi, a
ne da analiziraš svaku moguću posledicu.“ Podigao je svoj ručni prtljag i krenuo unazad. Instinktivno sam pošla njemu, ali on je podigao ruku. Stala sam. Mislila sam da će i on svakog časa stati, pritrčati mi, uzeti me u naručje i makar mi dati do znanja da me još voli. Nasuprot tome, okrenuo se i otišao. Pozvala sam ga u trenutku kada je spustio prtljag na pokretnu traku ispred ulaza u kontrolni deo. Oko nas nije bilo nikoga i znam da me je čuo, ali se nije okrenuo. Prošao je metalnu polugu, kao osuđenik podigao ruke uvis kako bi prošao pregled skenerpalicom i pošao u svoju budućnost a da se pritom nije ni osvrnuo. Meni je preostalo samo jedno – da pustim da se događaji dese.
Dvadeset treće poglavlje Narednu Novu godinu Megi je želela da dočeka kod kuće, dok sam ja navijala da izađemo negde. Prošla Nova godina označila je početak mog novog života i bila je to neka vrsta sujeverja zbog kojeg nisam želela da ostanem kod kuće. Džoš mi je poslao imejl u kome je pisao o tome kako je Nova godina najveći praznik u Japanu i da se danima izvode rituali za koje se veruje da će, zajedno sa novom godinom, doneti uspeh i boljitak. To mi se činilo prihvatljivim. Pozvao me je da mu dođem u posetu. Rekao je da bismo tako zajedno mogli da uživamo u tim događanjima. A ujedno i da se uverimo kakav bi to novi početak donelo za nas. Razmišljala sam o tome. Džoš se nije oglasio tokom čitavog leta, a onda je počeo da šalje imejlove. Najpre čisto da mi se javi i kaže da je dobro. Reč po reč, počeli smo da pišemo o tome šta se zapravo dogodilo među nama i kako e sve to uticalo na oboje i nastavili da opisujemo svako svoj život koji smo živeli nakon završetka zajedničke priče. Taj način komunikacije pružio mi je neku vrstu zaklona gde sam se osetila slobodnijom i opuštenijom. Kao da smo Džoš i ja bili neki zamišljeni likovi koji nisu postojali u realnom životu. Na neki način, pomoglo nam je da se bolje upoznamo – kao u seksu, potpuno smo ogolili jedno drugo. Više nije bilo potrebe bilo šta skrivati od njega. Bilo je jasno da ga volim i da on voli mene. Ali da li je ta ljubav mogla još ednom da procveta? Znala sam da nijedno od nas dvoje ne može znati odgovor na to pitanje sve dok se žarka želja naših virtuelnih likova za ponovnim susretom ne pretvori u stvarnost. A za to je bilo potrebno vreme. Možda je trebalo pričekati, a možda ćemo čekati ono što se nikada neće dogoditi. U međuvremenu, počeo je da pada sneg, a velike bele pahulje promicale su tokom čitavog decembra. Do Božića ga je već bilo toliko da je čišćenje bilo sasvim neminovno, ali pogled koji se pružao sa prozora – kuću smo prodale i preselile se u stan u Meginoj zgradi – oslikavao je pravu snežnu mećavu. Nije ni bilo čudo što je Megi te večeri insistirala da ostanemo kod kuće. Razlog tome nije bila samo mećava već i njena poodmakla trudnoća i želja da
ostane uz Idi, njenu dvogodišnju ćerku koja je samo pre tri meseca stigla iz Kine. Dajana se ponudila da je pričuva, ali Megi je odbila uz izgovor da bi Dajana trebalo da izađe i provede se sa svojim društvom. Sem toga, rekla je da zbog posla ionako nije provodila dovoljno vremena sa Idi – atelje i skulpture premestila je u novi prostor na drugom spratu. Želela je da iskoristi svaki minut kako bi se, pre nego što beba dođe na svet, zbližila sa svojom devojčicom. Istina je zapravo bila da je Megi bilo potrebno da bude kod kuće sa Idi više nego što je Idi to bilo potrebno. Činilo se da je devojčici prijalo druženje sa Dajanom, koja ju je često čuvala i boravila u Meginom potkrovlju kao da e živela sa njom. Megi je zapravo bila ta koja je uživala u svakom trenutku sa svojom devojčicom. Čula sam kako se ključ okreće u bravi. Videla sam Dajanu, koja je čitav dan provela kod Megi, kako ulazi u stan. „Megi me je zamolila da proverim hoće li večera biti skoro gotova“, rekla mi je Dajana. „Pita je li ti nešto potrebno i treba li da ti pomogne. Uz to, kazala mi je da ti prenesem da umire od gladi.“ Trudnoća joj je ozbiljno pojačala apetit, pa je njena dotadašnja dečačka figura poprimila oblik balona. Počela je da liči na svoju figuru boginje. „Kaži joj da dolazim za pola sata“, rekla sam joj. „Ukoliko želi, može da postavi sto.“ Dajana je prevrnula očima. „To smo već pokušale“, kazala mi je. „Sve što smo stavile na sto Idi je srušila. Trčala je okolo i mahala nožem, sa puterom na njemu.“ Nasmejala sam se. Idi je bila preslatka, ali i nevaljala. Bila je potrebna trostruka energija – Dajanina, Megina i moja – da bismo se izborile sa tim detetom. Kad god bismo je izvele iz stana ili, još gore, kada bi trčala uz stepenice i niz njih, bila je potrebna čitava vojska da je smiri. „Jesam li i ja bila takva“, pitala me je Dajana. „Mislim, volim ja Idi, ali ona je tako zahtevna! Šta ćemo tek raditi kada stigne beba?“ „Megi će možda ipak poželeti da se preseli u predgrađe“, primetila sam. U stvari, Megi je ozbiljno razmišljala o tome da kupi našu kuću kada je uvidela da će imati tročlanu porodicu. Ali obe smo se složile, koliko god bi to bilo slatko, da ta kuća nosi mnoge uspomene i da bi se ta kupovina loše
odrazila na naše prijateljstvo. „Tvrdi da neće, ali videćemo“, rekla je Dajana i pošla nazad u Megin stan. „Molim te, požuri sa tom večerom. Kada sam krenula ovamo, videla sam da e počela da jede sladoled.“ Pisanje je postalo moja svakodnevica. Pisala sam radnim danima, nedeljom, pa čak i na Božić i Novu godinu. Moja prva knjiga trebalo je uskoro da izađe, a počela sam da pišem i nešto novo nakon sklapanja ugovora sa Džentilitijem. sa Džentilitijem. Duboko Duboko sam uzdahnula – nevoljno ostavila pisanje – i ustala da proverim je li gotova večera. Taj stan iznajmila sam početkom septembra, baš pre nego što je Megi otišla u Kinu da dovede Idi. Tvrdila sam da ću se otarasiti svih nepotrebnih predmeta, ali sam od kuće ipak donela ono od čega nisam uspela da se odvojim. Stan sam udobno namestila i ulepšala mojim ručno rađenim tepisima, ćilimima i bakarnim loncima, koje sam okačila na zid malene kuhinje. U njemu sam se osećala kao u svojoj kući, prijatnije nego u nekoliko poslednjih meseci provedenih u Nju Džerziju. Jedino što mi je nedostajalo bila je moja bašta. Tog trenutka poželela sam upravo tamo da se vratim. Pomerila sam sa šporeta šerpu sa sosom za špagete napravljenom po tajnom receptu moje bake i stavila vodu da provri. Bilo je pametnije kuvati špagete kod nas, jer bi ključala voda bila opasna po Idi. Posula sam ulje i beli luk po isečenom italijanskom hlebu, koji sam kupila u jednoj od retkih starih pekara, uvila ga u foliju i ubacila u rernu. Izvadila sam salatu iz frižidera i začinila je. Ostalo je samo da sačekam da sve bude gotovo. Vratila sam se do prozora i pogledala u snegom pokrivene ulice. Sve su bile tihe i nestvarno lepe onako prekrivene čistim, belim snegom. Na tren sam ponovo osetila onu istu tugu kada sam shvatila da je Dajana odrasla i da više ne sedi u mom krilu. Shvatila sam da sam bila sama i pre nego što su Gari i Dajana otišli i da sam u to vreme samo uzaludno čekala da mi jedno od njih pokloni malo pažnje. Sedela sam za pisaćim stolom i, baš kada sam htela da isključim kompjuter, pomislila sam da bih joj jednom mogla da proverim poštu. Prva poruka bila je kratka čestitka za Novu godinu od Lindsi, koja je dobila posao u velikoj francuskoj izdavačkoj kući i preselila se u Pariz. Moj roman prepustila je u ruke još mlađoj, neverovatno mudroj urednici – još jednoj koja
me je naučila da nikada ne treba suditi o ljudima isključivo na osnovu njihovih godina. Nasmejala sam se kada sam zamislila Lindsi kako na obali pije šampanjac sa novim dečkom, Francuzom, kojeg je već nazivala onim ravim. Kratko ravim. Kratko sam joj uzvratila pozdrav i poželela srećnu Novu godinu. Druga poruka bila je od Džoša. U Japanu su to bili prvi sati Nove godine – navikla sam se na preračunavanje vremenske razlike. Džoš i ja živeli smo u različito vreme. „Smatraj ovo mojim nengahoom tebi“, nengahoom tebi“, pisao je. ... mojom čestitkom za Novu godinu. Ovde svi šalju čestitke. Sinoć nije bilo žurki. Nova godina se smatra svečanošću koja se proslavlja uz obilatu trpezu i zvona – ona zvone 108 puta da rasteraju 108 ovozemaljskih želja koje donose patnju. Ovog trena mogu da poželim samo jedno, jedno, a to je da vidim tebe. Narednih nekoliko dana sve će biti zatvoreno. Mogu samo da jedem dimljene sipe (ovdašnji specijalitet koji se služi za Novu godinu) i ne radim ništa sem da mislim na tebe. Dosta sam čitao, čitao, očigledno o tradicionalnoj proslavi Nove godine u Japanu, Japanu, i naišao na nešto što će tebe verovatno interesovati – „hacujume“, hacujume“, što znači „ prvi san“. san“. Veruje se da prvi san koji sanjaš u januaru ukazuje na to kakva te godina čeka. ček a. Prošle noći i jutros ja sam sanjao samo tebe. Misliš li da bi taj san mogao da mi se ostvari? Moj odgovor bio je samo jedna reč: Da. reč: Da. Završile smo sa večerom i punog stomaka odgurnule stolice od stola. Idi mi e zaspala u krilu. Njeno toplo otežalo telo uspavljivalo je i mene. „Spustiću je u krevet“, rekla je Dajana ne pomerivši se. „Čekaj“, kazala joj je Megi. „Nemoj da je probudiš.“ „Da, neka je“, dodala sam ja. Uživala sam u tome što se ta slatka devojčica tako prilepila uz mene. To je ono što nisam mogla da razumem sve dok sama nisam doživela: koliko dugo možeš da sediš, da se ne pomeriš dok hraniš, čuvaš ili uspavljuješ dete. Toliko sati provedenih u svetu samo dvoje ljudi, baš kao u prvim danima
ljubavi. „Mogla bih da zaspim istog trena“, kazala je Megi. „Ali, ako me ovo dete bude probudilo usred noći, neću moći ponovo da zaspim. Jutros sam se iznenadila kada se Idi probudila i počela da me zove mama, mama.“ To je zvučalo kao da se žali, ali imala je širok osmeh na licu. „Pa“, rekla je Dajana i ustala sa stolice, „obećala sam društvu da ćemo se naći u klubu.“ „A ja odoh u krevet“, kazala je Megi. „Čekajte, čekajte!“, viknula sam. „Još nije ponoć.“ „Nema šanse da izdržim dotle“, rekla je Megi. „Ni ja“, dodala je Dajana. „Pa onda makar da zamislimo želju“, sugerisala sam im. „Novogodišnju želju.“ Megi je prevrnula očima. „Zar nisi naučila lekciju?“ „Ne“, odgovorila sam joj. „Zapravo, mislim da je na kraju sve dobro ispalo. Hajde, Dajana, ti si to uvek volela. Šta želiš da ti se dogodi ove godine?“ „Želim...“ Dajana je podigla bradu i zamislila se. „Želim da mi se dogodi neki dobar seks.“ Megi je prasnula u smeh, a ja sam i pored silnog truda da ostanem ravnodušna izgledala šokirano. „Daj, mama, ne morališi. Već znam sve o tebi i tvojoj muškoj igračkici.“ „Ne morališem“, rekla sam joj, ali sam i sama čula prizvuk izveštačenosti u svom glasu. „Samo, dosad si jedino pričala o tome da želiš da postaneš medicinarka, da želiš da pomažeš siromašnima u Africi i da promeniš nešto u ovom svetu.“ „Pa dobro, želim i to“, kazala je Dajana, „ali želim i malo akcije. Ne, lažem. Ono što zaista želim jeste da se zaljubim. Da mi neko skine zvezde s neba, da zavrti svet oko mene – to je ono što želim da mi se dogodi u novoj godini.“ Kada je to izgovorila, shvatila sam da to zapravo dobro zvuči. Sve to sam i sama doživela u protekloj godini i jeste i jeste bilo bilo dobro. Više nego dobro. Želela sam da i moja ćerka doživi takvu sreću.
„Dobro“, uključila se Megi, „ako moram, poželeću zdravu bebu i lak porođaj.“ Uhvatila se za stomak. „Joj, kako me je ritnuo.” „On?“, pitala je Dajana. „Da li to hoćeš nešto da nam kažeš?” „Ne“, odgovorila je Megi. Išla je na sve potrebne preglede, ali nije želela da joj otkriju pol deteta. „I dalje ne znam. Ali osećam da je on.“ on.“ Ponovo se uhvatila za stomak. „Oh“, uzdahnula je. „Večeras je baš aktivan.” „O, bože”, iznenada sam se uplašila. „Ne misliš valjda da je vreme?“ Trebalo je da joj pomognem kada dobije trudove, a iz iskustva sam znala, er se Dajana rodila na Dan zahvalnosti, da bolnice tokom praznika rade smanjenim kapacitetom i da to baš nije bilo najbolje vreme za porođaj. Dodatne otežavajuće okolnosti bile su i to što se Dajana spremala da izađe i neće biti tu da pričuva Idi i što, po toj mećavi, usred novogodišnje noći nije bilo moguće dozvati taksi. „Ne“, rekla je Megi. „Nije. Doktor je rekao da je beba još visoko. Samo sam malo umorna, to je sve.“ Polako je ustala i uspravila se. Njene grudi i stomak izgledali su ogromni ispod ljubičaste rolke koja je bila u tonu sa stolicom na kojoj je sedela. „Sada ću uzeti Idi“, šapnula je Dajana i prišla mi. „Čekaj!”, rekla sam joj. „Niste čule moju želju.” Obe su me pogledale. „A to je, mama?“, pitala me je Dajana. Ali morala sam im reći ono što je bila čista istina: „Još nisam odlučila.“ Kad smo Idi ušuškale u krevecu, kada smo Dajana i ja sklonile sve sa stola i otpratile Megi na spavanje i kad je Dajana izašla da se vidi sa svojim društvom, odlučila sam da izađem u šetnju. Sneg je i dalje padao. Pahuljice, sitne poput šećera, sipile su na trotoar i kao da je čitav svet postao slađi. Mnogi ljudi su zbog snega ostali u kući, pa je to praznično veće bilo neobično tiho. Pomislila sam da bih mogla da odem u restoran u kome smo Megi i ja provele prethodnu novogodišnju noć i popijem čašu šampanjca, ali napolju je bilo tako lepo da sam odlučila da nastavim sa šetnjom. U zimskim čizmama, skijaškoj jakni i Meginoj kapi sa printom leopardove kože tumarala sam obodima Male Italije, Kineske četvrti i Sohoa.
Restorani su bili puni ljudi. Ponovo sam pomislila da zastanem i popijem piće u jednom od njih, ali sam ipak nastavila da hodam. Krenula sam ka jugu i setila se kako sam pre godinu dana, baš tu negde, obuvala Megine čizme jer više nisam mogla da hodam na štiklama. Tada sam se setila i madam Aurore. Pitala sam se da li i dalje radi. Je li i dalje ispunjava novogodišnje želje? Razmišljala sam o tome šta zaista želim, kako bih odgovorila na Dajanino pitanje i šta bih poželela ako bih novac stavila pred madam Auroru. Prvo što sam poželela, dok sam još bila u Meginom stanu, jeste da mi se Džoš vrati. Da se ponovo volimo kao nekada, i još više, i zauvek. U isto vreme pitala sam se da li to iskreno želim i da li on želi isto to. Šta bih još mogla poželeti sebi? Uspeh romana? Da, to svakako. Ali, pošto sam se već neko vreme bavila pisanjem, shvatila sam da to u stvari zavisi samo od mene i da nije ono što se želi kada duvaš rođendanske sveće ili vidiš zvezdu padalicu. Šta onda? Da Dajana bude srećna? Megi? Da, da. Ali da li su to moje najveće novogodišnje želje? Kada sam stigla blizu ulice madam Aurore, razmišljala sam da li da odem i ponovo pogledam ciganki u oči. Ko zna, možda ima nečega u tome kada želju izgovoriš naglas. Možda se tada nekako ili zbog nečega ta želja i ispuni. Drhtala sam, iako nisam znala zašto. Nisam želela da verujem svojim mislima. Nisam želela ponovo da dovedem sebe u istu situaciju. Skrenula sam u drugu ulicu. Nisam čak želela da vidim ni svetleću reklamu. Nisam želela da me privuče njena ružičasta svetlost. Ali nisam mogla da odolim a da ne skrenem ka ulici madam Aurore. Morala sam da znam, da vidim, da još jednom osetim ono što sam osetila godinu dana pre toga, pre nego što se bilo šta desilo, da ocenim kolika je silina želje koju nosim u sebi, a koliko je reč o magiji. Usporila sam korake. Srce mi se popelo u grlo. Zastala sam jer nisam mogla da poverujem svojim očima. Madam Aurore više nije bilo tu. Na istom mestu sada je bila prodavnica obuće. Izlog je bio pun visokih potpetica, čizama i patika. Pogledala sam okolo, pomislivši da sam skrenula u pogrešnu ulicu. Ali ne, to je bilo to, sve drugo je bilo tu. Samo je radnja madam Aurore nestala poput Pepeljugine cipelice. Teturala sam naslepo i koračala dalje bez cilja. Prazne glave tumarala sam
sve dok nisam stigla u Trajbeku, na pristanište za Nju Džerzi – na kojem je čekao trajekt. Prošle Nove godine pristanište je bilo puno ljudi, ali tada je izgledalo da su svi zaspali. Nekoliko skitnica muvalo se oko trajekta na kome su već bila popaljena svetla što su najavljivala polazak. Pa zašto da ne? Bio je pun mesec, sneg je prestao da pada, a u daljini se video Kip slobode. To je možda bilo ono o čemu sam sanjala, a nisam imala hrabrosti godinu dana pre. Platila sam kartu, ukrcala se na brod i odmah se uputila na gornju palubu. Tamo je bilo još dvoje ljudi i bez problema sam prišla ogradi i stala baš na ono isto mesto na kojem sam stajala godinu dana ranije. Dok sam se držala za metalnu ogradu i slušala zvuk motora, pomislila sam da to možda jeste ono pravo – plovidba, pogled – što će mi olakšati ono što me je čitave večeri mučilo i pojasniti mi šta to zaista želim. Brod se odvojio od pristaništa i očekivala sam da će se, kao i prošle godine, okrenuti kada se bude udaljio od obale. Držala sam se za ogradu i gledala u Nju Džerzi, u veliki sat na obali, brda i tminu. To je bio deo moje prošlosti, pomislila sam, ali brod će se svakog časa okrenuti i pogled će mi tada biti uperen ka budućnosti. Ka visokim zgradama Njujorka i mom novom domu. No ovog puta brod se nije okrenuo. Još jednom sam zaplovila pravo ka Nju Džerziju. Zaprepastila me je pomisao da bi to mogao biti znak da sam prokleta, da nikada neću moći da pobegnem i da mi je Nju Džerzi suđen. Ali onda sam pogledala preko ramena na oblakodere Njujorka i shvatila da pogled na svet može da se promeni jednim okretom glave. Iz tog ugla, uz mali zaokret, mogla sam gledati ka Njujorku i Nju Džerziju u isto vreme. Na moju prošlost i na moju budućnost. Tada mi se jasno ukazala želja koja se toliko dugo skrivala u meni. Želim, pomislila sam, da moj život zauvek ostane baš onakav kakav i jeste.
Zahvalnice Neizmerno sam zahvalna dvema genijalnim i nesebičnim ženama u svom timu, agentu Debori Šnajder i urednici Ejmi Pirpont. Zahvaljujem se i Luizi Berk, Megan Makiver, Hilari Šaf, En Dauling, Danijeli Rejfeld, Keti Glison i Brit Karlson. Za glavni preokret u radnji zahvaljujem se domišljatoj Lezli Reksek. Imam sreće što za prijatelje imam pametne književnice, koje su u isto vreme i koleginice i umeju da pruže podršku: Rita di Mateo, Alis Eliot Dark, Benilda Liti i Kristina Bejker Klajn. Hvala Centru za kreativnu umetnost u Virdžiniji i Džeraldina Dodž fondaciji na dve najmukotrpnije nedelje pisanja u životu, tokom kojih sam napravila nacrt za ovu priču. Za uvid u sliku žene u četrdesetoj zahvaljujem se mojim preslatkim rođakama, Kimberli i Kejti Kavana. Takođe se zahvaljujem i mojoj dražesnoj – dobro, izvanrednoj – dečici, Rori, Džou i Ovenu Satranu. Još jednom i uvek hvala Diku.
O autoru Pamela Redmond Satran odrasla je u Norvidu, u Nju Džerziju. Nakon diplomiranja, preselila se u Njujork i počela da radi kao modni urednik. Zajedno sa Lindom Rozenkrac pisala je knjige o imenima za bebe i nakon toga pokrenula je sajt Nameberry Nameberry koji ima oko četiri miliona posetilaca svakog meseca. Svoj prvi roman napisala je 2003. godine. Nekoliko godina kasnije objavljuje knjigu Mlađa Mlađa koja postaje veliki hit u svetu, a po njoj je snimljena i istoimena serija. Pamela piše za časopise Glamour i Observer i radi na novoj seriji. Živi u Los Anđelesu sa mužem i troje dece.
