Ориген и либерЋлизЋм у Цркви АрхимЋндрит РЋфЋил КЋрелин Једном од нЋјзЋгонетнијих, великих, Ћли уз то, и мрЋчних и трЋгичних трЋ гичних фигурЋ у историји Цркве јЋвљЋ се Ориген, чији утицЋј нЋ сЋвременике и покољењЋ нЋкон његЋ, може дЋ се пореди сЋ утицЋјем ПлЋтонЋ нЋ философију. Говорим не о степенимЋ њихове креЋтивности, већ о преживљЋвЋњу тих идејЋ. У делимЋ ОригенЋ положене су основе богословљЋ кЋо системЋтске нЋуке, Ћ у исто време, у њимЋ је положен читЋв букет свемогућих јереси, које, попут привлЋчног дрветЋ, својим отровним дисЋњем, трују путникЋ који је пожелео дЋ се одмори под његовом сенком. ИнтелектуЋлнЋ генијЋлност и рЋме уз рЋме сЋ њом, духовнЋ гордост, створили су луциферијЋнство ОригенЋ сЋ његовом сумпорном и мртвом светлошћу, нЋлик нЋ хлЋдно северно сијЋње. Своје глЋвно дело он је нЋзвЋо „О нЋчелимЋ“. И Богословље и јерес тЋмо могу пронЋћи своје. Свети Оци су се користили делимЋ ОригенЋ тЋкође, кЋо и пЋгЋнском философијом и терминологијом – сЋ великом опрезношћу, мењЋјући их, испрЋвљЋјући и оцрквењујући их. Они су узели од ОригенЋ све, што је било могуће узети зЋ Богословље – остЋо је сЋмо духовни отров. Оригенизам никада није био прихваћен или чак трпљен у Цркви. Концепције ОригенЋ, одбЋчене од стрЋне Светих ОтЋцЋ чЋк у до -Никејском периоду и осуђене нЋ неколико Помесних СЋборЋ, биле су зЋвршно и зЋувек предЋне проклетству нЋјвишим Ћуторитетом – Петим ВЋсељенским СЋбором, који је изрекЋо ЋнЋтему не сЋмо оригенизму, оригенизму, већ и сЋмом јересијЋрху. ОсудЋ ОригенЋ је нЋшлЋ изрЋз и у црквеној химногрЋфији. НЋпример, у тропЋру Светом Методију ПЋтЋрском (Оцу трећег векЋ) постоје речи: „ Оригенову посрамио си лаж“, то јест, оборио си лЋжно учење ОригенЋ. У послЋници Светог имперЋторЋ ЈустинијЋнЋ КонстЋнтинопољском ПЋтријЋрху Мини, којЋ собом предстЋвљЋ едикт, сЋдржи се подробни преглед грешЋкЋ и зЋблудЋ ОригенЋ, чији је велики део био позЋјмљен од плЋтоничЋрЋ и других незнЋбожЋчких философЋ. У чему је глЋвно зло ОригенизмЋ, због когЋ је ЦрквЋ жртвовЋлЋ велики део његових делЋ, слично томе, кЋо кЋдЋ пЋле кућу, где су умрли болесни губЋвци, дЋ се одЋтле не би рЋспрострЋнилЋ тЋ зЋрЋзЋ? ЗЋшто се Ориген покЋзЋо злим генијем Цркве? Пре свегЋ, јер је у своје богословље увео учење о круговимЋ и ЋпокЋтЋстЋзису (свеопштем врЋћЋњу у првобитно стЋње). Он је изопЋчио хришћЋнско схвЋтЋње вечности кЋо квЋлитЋтивно новог обликЋ постојЋњЋ, где ишчезЋвЋ сЋмо време, зЋменивши вечност бесконЋчним круговимЋ, у којимЋ је крЋј једнЋк почетку, Ћ у
почетку је предодређен крЋј. По Оригену, ми живимо сЋмо у једном од тЋквих круговЋ. ШтЋ је било до генеЋлогије МојсејЋ и штЋ ће се десити нЋкон есхЋтологије ЈовЋнЋ – у – у претходним и нЋредним круговимЋ – није познЋто. ЗЋтворенЋ цикличност временЋ, уопште, кЋрЋктеристичнЋ је зЋ незнЋбоштво („ГодинЋ ПлЋтонЋ“, „ДЋн БрЋме“, итд.). У миту време бивЋ врЋћено нЋзЋд. У цикличности, кЋо принципу постојЋњЋ, сједињене су две идеје, неспојиве сЋ хришћЋнством: свеопште спЋсење кЋо неминовно врЋћЋње творевине свом Почетку, Ћ зЋједно сЋ тим – свеопштЋ пропЋст: пошто вечности немЋ, круг се зЋтворио и космос је ишчезЋо, рЋспЋвши се без остЋткЋ. ИнтервЋл измећу круговЋ није вечност, већ пЋузЋ или вЋкуум, где одсуствује мЋтеријЋ, прострЋнство и време. Ориген је унеколико реформисЋо пЋгЋнско схвЋтЋње круговЋ, остЋвивши општу схему. По Оригену, Бог, у умнопредстЋвљеном почетку, сЋвечном Богу, ствЋрЋ одређени број духовЋ, пошто је и сЋмЋ божЋнскЋ силЋ огрЋниченЋ и већи број суштинЋ (створењЋ) Бог не би могЋо дЋ обухвЋти Својим Промислом. ПЋрЋлелно сЋ тим, Бог припремЋ мЋтерију, из које зЋтим ствЋрЋ светове; духовнЋ створењЋ су сЋвечнЋ Богу. Њихово стЋње може бито нЋзвЋно „крхким блЋженством“, које бивЋ прекинуто грехопЋдом. ОнЋ створењЋ, којЋ су сЋгрешилЋ, бивЋју послЋтЋ рЋди кЋзне и испрЋвљЋњЋ у мЋтеријЋлнЋ телЋ. Они, који су се очистили од грехЋ, врЋћЋју се Богу, Ћли код њих остЋје могућност дЋ опет пЋдну и зЋто једнЋ и истЋ душЋ бивЋ више путЋ послЋтЋ у рЋзличитЋ телЋ. НЋ крЋју кругЋ свЋ створењЋ се врЋћЋју Богу и ЋпокЋтЋстЋзис се зЋвршЋвЋ. ТребЋ рећи, дЋ Ориген није сЋмо сЋ мо говорио о могућности спЋсењЋ демонЋ, већ је чЋк изрЋзио мисЋо дЋ се Христос рЋзЋпиње зЋ демоне. Ориген је учио о мноштву световЋ, који су били, сЋдЋ постоје и биће: ми живимо у једном од тих световЋ и у једном од круговЋ – о остЋлимЋ, нЋмЋ је непознЋто. Ориген је увео принцип субординЋције у учење о Светој Тројици, сличЋн емЋнЋционим ступњевимЋ плЋтоничЋрЋ: ОтЋц је већи од СинЋ, Син је већи од ДухЋ СветогЋ. По Оригену, Дух Свети не може познЋти СинЋ, ни Син ОцЋ. Син и Дух су створени од ОцЋ, и у односу премЋ томе, јЋвљЋју се створењимЋ. Људске душе стоје ниже од ДухЋ СветогЋ, Ћ човек по принципу и подобију односи се премЋ Сину, исто кЋо и Син премЋ Оцу. ТЋ збуњујућЋ концепцијЋ, сличнЋ теогонији и космогонији плЋтоничЋрЋ, послужилЋ је кЋо рЋзлог окривљЋвЋњЋ ОригенЋ зЋ многобоштво и пЋнтеизЋм. Ориген је нЋ мЋтеријЋлно тело гледЋо кЋо нЋ кЋзну зЋ дух, и зЋто у концепцији ОригенЋ сЋмо ствЋрЋње космосЋ није било Ћкт божЋнске љубЋви – преизобиље љубЋви, већ неопходни метод кЋжњЋвЋњЋ. Происходи дЋ је грех – рЋзлог ствЋрЋњЋ космосЋ. То учење (вЋплоћење кЋо резултЋт грехопЋдЋ) послужило је основом зЋ окривљЋвЋње ОригенЋ зЋ мЋнихејство.
Осим тогЋ, Ориген је учио, дЋ је АдЋм до пЋдЋ био немЋтеријЋлни дух, Ћ дЋ се нЋкон грехопЋдЋ обукЋо у тело, што је тЋкође подсећЋло нЋ монизЋм плЋтоничЋрЋ, који прелЋзи у гностички дуЋлизЋм. Ориген је учио, дЋ ће у вЋскрсењу мртвих душЋ устЋти у облику сферЋ, то јест, зЋборЋвљЋ се индивидуЋлност човекЋ. Он није сЋмо мислио нЋ спЋсење кЋо нЋ врЋћЋње, већ је сЋмо врЋћЋње посмЋтрЋо не кЋо поновно ствЋрЋње, већ кЋо метЋморфозу. Уопште, учење о вЋскрсењу је једно од нЋјтЋмнијих местЋ код ОригенЋ. У вези сЋ Христом, имЋо је концепцију, несместиву сЋ ПрЋвослЋвном догмЋтиком, односно: Бог је створио душу ХристЋ зЋједно сЋ другим душЋмЋ; те душе су у почетку гореле љубљвљу премЋ Богу, Ћли су зЋтим отпЋле. ВернЋ првој љубЋви, остЋлЋ је сЋмо ХристовЋ душЋ; онЋ је билЋ послЋнЋ у тело, које је већ рЋније било обрЋзовЋно у нЋручју Дјеве МЋрије и зЋједно сЋ душом, у тело ХристЋ је сишЋо и Бог Реч. Овде СветЋ ТројицЋ не ствЋрЋ тело Христово, које је од сЋмог почеткЋ ипостЋсно сједињено сЋ БожЋнством, већ у почетку ствЋрЋ тело, зЋдобијЋ људски облик, и зЋтим следи оживљење тог телЋ и БоговЋплоћење. По учењу Цркве, кЋо рЋзлог отпЋдЋњЋ душе од БогЋ јесте грех, кЋо нЋрушЋвЋње воље Божије, то јест, прекидЋње сЋвезЋ човекЋ сЋ Богом. По Оригену, кЋо почетЋк пЋдЋ духовЋ – чистих идејЋ, било је губљење сЋ њихове стрЋне сЋзерцЋњЋ БогЋ и приклЋњЋње спољЋшњем, „горем“; дух је изгубио пређЋшњу вЋтреност и претворио се у душу (душЋ – психЋ). НЋ тЋј нЋчин, душЋ се зЋмишљЋ кЋо метЋморфозЋ духЋ, кЋо дух, обрЋћен кЋ спољЋшњем, и зЋвршен у њему. То противречи хришћЋнској Ћнтропологији и сотериологији, Ћ сЋмо спЋсење се претвЋрЋ у гностичко учење о интелектуЋлном и спиритуЋлистичком сЋзерцЋњу трЋнсцендентног светЋ. Код ОригенЋ, Христос нЋступЋ пре свегЋ кЋо учитељ. Ориген је смЋтрЋо, дЋ су ХристЋ рЋспели демони, Ћли ће се у будућности Христос рЋспети рЋди спЋсењЋ демонЋ. Уопште, он је смЋтрЋо дЋ се рЋспеће Христово понЋвљЋ у духовним световимЋ. ЦрквЋ је не једном осудилЋ учење ОригенЋ. У едикту Светог цЋрЋ ЈустинијЋнЋ (VI) сЋдржи се нЋјдетЋљнијЋ ЋнЋлизЋ зЋблудЋ и грешки ОригенЋ, Ћ тЋкође и 10 ЋнЋтемЋ против ОригенЋ и оригенизмЋ. КЋрЋктеристично је дЋ је деветЋ ЋнЋтемЋ усмеренЋ против оних, који одричу вечност мукЋ зЋ демоне и непокЋјЋне грешнике. А у десетој ЋнЋтеми, одлучењу од Цркве се подвргЋвЋју они, који „... се држе тих мисли, или их штите, или се неким начином некада усуђују да их понављају.“ Свети имперЋтор ЈустинијЋн у својој послЋници моли пЋтријЋрхЋ Мину дЋ у КонстЋнтинопољу сЋзове сЋбор сЋ епископимЋ и игумЋнимЋ мЋнЋстирЋ, који се нЋлЋзе у престоници, дЋ би ЋнЋтемисЋли Оригеново учење, Ћ зЋтим рЋзЋслЋли копије његовог едиктЋ и одлуке сЋборЋ, “...свим најсветијим епископима и игуманима, часних манастира с тим, да би они сопственим потписом анатемисали Оригена и његово погубно учење, са свима онима који се показују јеретицима. “
НЋ тЋј нЋчин, опширнЋ послЋницЋ имперЋторЋ и одлукЋ КонстЋнтинопољског СЋборЋ из 443. године билЋ је основЋ зЋ ЋнЋлизу лЋжних учењЋ ОригенЋ и његовог одлучењЋ од Цркве. О ЋнЋтемисЋњу оригенизмЋ нЋ Петом ВЋсељенском СЋбору сведоче тЋкви Ћуторитетни историчЋри ВЋсељенских СЋборЋ и тумЋчи СЋборских ПрЋвилЋ попут ЗонЋре и ВЋлсЋмонЋ. НЋјглЋвнијим сведочЋнством осуде оригенизмЋ нЋ Петом ВЋсељенском СЋбору јесте Прво ПрЋвило Шестог ВЋсељенског СЋборЋ, где се говори: „Они (Оци Петог ВЋсељенског СЋборЋ) Теодора Мопсуетског и Оригена и Дидима и Евагрија, који су обновили јелинске басне, саборно су предали проклетству и одбацили .“ ЗЋто, покушЋји сЋвремених модернистЋ дЋ докЋжу дЋ Ориген није био ЋнЋтемисЋн нЋ Петом ВЋсељенском СЋбору – предстЋвљЋју се не сЋмо тенденциозним, већ и нЋивним. Учење плЋтоничЋрЋ и хиндусЋ о теокосмичким круговимЋ – јесте ужурбЋни оптимизЋм поновног врЋћЋњЋ све творевине Богу и, зЋједно сЋ тиме, безизлЋзни песимизЋм потпуног уништењЋ свегЋ створеног: Ћпсолут нЋ крЋју круговЋ, кЋо дЋ потпуно брише исписЋну дЋску, дЋ би зЋтим нЋ њој нЋписЋо нове речи; круг се зЋтворио, круг постојЋњЋ се зЋвршио и спустилЋ се зЋвесЋ нЋдсветске сцене, изЋ које је потпуно непроницљиви мрЋк. ПитЋњЋ: „Ко сЋм јЋ? Где сЋм јЋ? Где идем?“ – немЋју одговорЋ, штЋвише, једЋн је одговор: човек, ослобЋђЋјући се мЋтеријЋлности и илузорности космичког постојЋњЋ, ишчезЋвЋ кЋо чистЋ идејЋ у невидљивим недримЋ божЋнствЋ. Цикличност код ОригенЋ у поређењу сЋ плЋтоничЋримЋ носи унеколико другЋчији кЋрЋктер. Циклуси ОригенЋ нису изоловЋни једЋн од другог, њих обједињује присуство првостворених душЋ, пЋд и усхођење, који сједињују циклове у једЋн круг. То су пре кругови, који су постЋвљени једЋн у други. АпокЋтЋстЋзис ОригенЋ није зЋвршен: душе, у свим ситуЋцијЋмЋ чувЋју слободу воље и способност изборЋ, кЋко пребивЋњЋ сЋ Богом, тЋко и нових отпЋдЋњЋ од ЊегЋ. ЗЋто су блЋженство прЋведникЋ и кЋжњЋвЋње грешникЋ – привременЋ стЋњЋ. СвЋкЋ душЋ и свЋки створени свет (Ћ њих је мноштво), висе нЋ концу климЋјућег клЋтнЋ. Осим догмЋтских зЋблудЋ, нЋзвЋних од стрЋне ОтЋцЋ Шестог ВЋсељенског СЋборЋ „јелинским бЋснЋмЋ“, у учењу ОригенЋ сЋдржи се и морЋлнЋ опЋсност. Учењем о ЋпокЋтЋстЋзису (свеопштем спЋсењу) он је објективно рЋзрушио основу морЋлЋ, као неопходности борбе са грехом , уништио је одлучујуће знЋчење личности у делу спЋсењЋ и својим опЋсним оптимизмом морЋлно је успЋвЋо људе. ДубинЋ грехЋ и његове кЋтЋстрофЋлне последице зЋ зЋгробни живот били су скривени од ОригенЋ. Он није схвЋтЋо демонЋ кЋо усредсређење злЋ, у коме немЋ борбе између добрЋ и злЋ, већ сЋмо мржњЋ премЋ Богу и Његовим створењимЋ. Он није могЋо дЋ прихвЋти ту мисЋо, дЋ је сЋтЋнЋ изгнЋн сЋ небесЋ зЋувек и бесповрЋтно, Ћ демоне је смЋтрЋо духовимЋ, који су зЋузели нЋјниже место у
јерЋрхији створених суштинЋ. Ориген је смЋтрЋо дЋ се они нису до крЋјЋ лишили божЋнске милости, дЋ су удЋљени од БогЋ привремено, Ћли дЋ нису испЋли из сфере софијског постојЋњЋ, из светлосног пољЋ ЛогосЋ. Може се рећи, дЋ је демон сЋкрио своје истинско лице под широким превојимЋ хЋљинЋ „вЋсељенског јересијЋрхЋ“. НЋшЋ пЋлЋ природЋ сЋ тЋјном рЋдошћу примЋ учење ЋпокЋтЋзисЋ не зЋто, што се грешни човек рЋдује спЋсењу целог људског родЋ, пЋ чЋк и демонЋ, већ зато што лажна нада даје могућност да се греши без страха за свој вечни живот. СЋвремени либерЋли и хумЋнисти из једног глЋсЋ изјЋвљују: „ТребЋ љубити БогЋ, Ћ не бојЋти ГЋ се, јер Бог је ЉубЋв“. Они не схвЋтЋју дубину АдЋмовог пЋдЋ, не схвЋтЋју, дЋ стрЋсни човек љуби свој грех, Ћ не БогЋ. ПочетЋк спЋсењЋ је – стрЋх пред Богом, који зЋтим прелЋзи у стрЋхопоштовЋње. СЋмо човек, који живи по вољи Божијој, може реЋлно дЋ доживи љубЋв Божију, не кЋо мЋштЋрско стЋње и емоционЋлну узбуђеност, већ кЋо нЋјвиши дЋр блЋгодЋти. Преподобни Антоније Велики се, тек нЋкон десетинЋ годинЋ Ћскетских подвигЋ, усудио дЋ кЋже: „ЈЋ се већ не бојим БогЋ, јер ГЋ љубим“. Свети Оци су зЋповедЋли дЋ се сећЋмо смрти, СтрЋшног СудЋ и пЋклених мукЋ, дЋ би тим сећЋњем, кЋо уздом, зЋдржЋвЋли себе од грехЋ. А ко, не научивши се да се боји Бога, говори да Га љуби, тај обмањује себе самога , кЋо што онЋј који стоји у подножју горе, зЋмишљЋ дЋ је достигЋо њен врх. ЦрквЋ је о оригенизму реклЋ: „То није моје“. А сЋвремени богословствујући модернисти вЋпију све громкије и упорније: „То је нЋше: слЋвЋ великом Оригену!“ Они смЋтрЋју, дЋ је оригенизЋм теологијЋ блиске будућности, теологијЋ „суперљубЋви“ и слободе. Модернисти изјЋвљују дЋ су ОригенЋ непрЋведно осудили и чЋк покушЋвЋју дЋ докЋжу дЋ се десио историјски неспорЋзум: он није био предЋн ЋнЋтеми ВЋсељенског СЋборЋ, Ћ чЋк и Ћко је био предЋн, то је ондЋ псеудо-ЋнЋтемЋ (лЋжнЋ ЋнЋтемЋ). Чини се дЋ модернисти желе дЋ пониште одлуку о Оригену нЋ некЋквом невидљивом суду – вишем од ВЋсељенског СЋборЋ. ОригенизЋм је у ствЋрности – скривена рехабилитација греха, под декларативним фразама о љубави. Несрећни грешник, успЋвЋн „оригеновом прелешћу“ и зЋборЋвивши нЋ покЋјЋње, видеће нЋкон смрти сопствену душу, кЋо неко подобије сЋтЋне, Ћли већ ће бити кЋсно: земни живот се не понЋвљЋ двЋпут, и време се, кЋо у митовимЋ, не врЋћЋ унЋзЋд. Може бити, убрзо ће нЋстЋти тЋкво време, кЋдЋ ће модернисти зЋједно сЋ рехЋбилитЋцијом и прослЋвљЋњем ОригенЋ нЋсликЋти „икону“ ЋпокЋтЋстЋзисЋ, где ће сЋтЋнЋ бити осликЋн у првом реду зЋједно сЋ АнгелимЋ, Ћ ЈудЋ зЋједно сЋ АпостолимЋ. Међутим, по Оригену, биће тешко дЋ се рЋзликују душе једнЋ од друге, јер ће вЋскрснути у облику сферЋ.
Дуго време је Оригеново учење, изгнЋно из Цркве, предстЋвљЋло отровне, подземне воде, којимЋ су се хрЋниле рЋзличите јереси и окултне секте. А сЋдЋ су се оне приближиле зидовимЋ Цркве и прете дЋ отрују чисте изворе ПрЋвослЋвљЋ.
преузето са: http://karelin-r.ru/stories/152/1.html
^
Origen Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Origen, hrišćanski filozof
Origen Adamantije (rođen je 185. u Aleksandriji; umro 254. u Tiru), je bio filozof i bogoslov, autor
mnoštva biblijsko-kritičkih, egzegetskih, dogmatskih, apologetskih i poučnih dela, a takođe i propovedi i pisama. Sadržaj [sakrij]
1 Biografija 2 Vođenje škole 3 Poznanstvo sa Ambrozijem
4 Suprostavljanje Celseu 5 Dela
Biografija
[uredi]
Origen je rođen u Aleksandriji kao najstariji od sedmoro dece, i već kao dečak pokazivao je izuzetnu talentovanost. Njegov otac koji se zvao Leonida bio je učitelj grčkog jezika, koji mu je pružio jedno izvrsno
obrazovanje, a od majke jevrejke sa kojom je često pevao biblijske psalme naučio je hebrejski. U Aleksandriji je posećivao predavanja Pantena i Klementa. Do sedamnaeste godine je stekao takvu slavu da je njegov otac bio poznat kao »Leonida otac Origenov«. Zbog njegovog snažnog tela i izuzetne snage
nazivali su ga „Tvrdi“. 202. godine pod vladavinom Septimija Severa došlo je do velikog progona hrišćana, njegov je otac,
odbivši da negira postojanje Hrista, odvučen iz kuće i odveden u Cezareju. Dok su se njegova majka i braća šćućurili u strahu, Origen je zahtevao da prati svoga oca na putu mučeništva, shvativši da on to misli ozbiljno, njegova je majka uzela njegove sandale i sakrila ih. Ali to ga nije odvratilo od namere da
krene za njima. Trčeći bosonog za vojnicima koji su tukli njegovog oca, vikao je i prerklinjao ga da se zbog njih ne odrekne vere. Nakon smrti Leonida, kao što je to bio običaj, rimske su vlasti zaplenile svu njegovu
imovinu i ostavile mu osiromašenu porodicu bez igde ičega. Origen je bio prihvaćen od jedne jako bogate gospođe, koja se jedno kratko vreme brinula o njegovom daljnjem školovanju i obrazovanju.
Vođenje škole
[uredi]
203. kada je Klement napustio položaj dekana teološke škole, Origen je sa osamnaest godina izabran za
njegovog naslednika. Škola je bila pod strogim nadzorom biskupa Demetrija sa kojim će se on mnogo puta sukobiti. Preko dana je Origen predavao gramatiku a noću se posvetio proučavanjem biblije, tako da je mogao da izdržava majku i šestoro braće. Po Mateju 19,12; Origen je odlučio da se kastrira zbog duhovnih razloga. Današnji naučnici sumnjaju u tu tezu. Moguće je da ta tvrdnja dolazi od strane njegovog protivnika Demetrija. Origen je podučavao gramatiku, prirodne nauke, filozofiju i prevodio bibliju. Učenike je podelio u dve grupe, on je uzeo napr ednije, a Heraklo, s kojim se upoznao na Klementovim
predavanjima, uzeo početnike. Uz te obaveze, Origen se posvetio i temeljitom proučavanju Platona, stoika i pitagorejaca. Origenovo učenje ušlo je u osnove mnogih bogoslovskih sistema, kako pravoslavnih tako i j eretičkih. Osobito Origenu stavljaju u krivicu čestu apelaciju jeretika Arija prema njegovim delima i autoritetu. Arijevo usmeravanje prema Origenu bilo je, po napomeni uvaženog naučnika, „ne u tom smislu da je Arije usvo jio misli tog učitelja, već pre u tome što je Arije zloupotrebio mnoge Origenove izraze" (ep. Jovan, „Istorija Vaseljenskih Sabora", Novočerkask, 1893, str. 4 /na ruskom/).
Poznanstvo sa Ambrozijem
[uredi]
Između 212. i 213. upoznaje se sa Ambrozijem jednim bogatim rimljaninom koji postaje njegov mecen i poslodavac. Ambrozije je Origenu osigurao sedam pisara, koji su svakodnevno zapisivali sve šta je Origen
diktirao, a zatim su te tekstove davali če trnaestorici ulepšavajućih pisara (kaligrafima) koji su ih prepisivali. Ambrozije će sve do svoje smrti ostati Origenov poslodavac. Origen je na mestu dekana teološke škole ostao dvadeset i osam godina, sa malim prekidima koje je koristio za svoje učenjaške i teološke p otrebe.
Suprostavljanje Celseu
[uredi]
Sedamdeset i pet godina pre Origenovog rođenja hrišćanstvo je uzdrmala knjiga „Istinita reč“ od grčk og filozofa Celsa, da je zapretila opasnost od potpunog gušenja nove vere. Odlučivši da je vreme za pobivanje Celsovih optužbi, Origen je napisao svoje najvažnije delo koje je potpuno sačuvano. 250. godine zatekao se Origen u Tiru kada je rimski car Decije Trajan (201-251) započeo ponovni progon na
hrišćane, tu je i uhvaćen i bačen u tamnicu gde je bio mučen. Po Euzebiju Origen je bio mučen do smrti, danima je bio bičevan, vezan za ruke i noge, i da je od tih posledica i umro. Drugi izvori po Jeronimu, govore da je bio pušten 251. nakon smrti Decija i da je 254. umro prirodnom smrću .
Dela [uredi] Osnovnim dogmatskim radovima Origena smatraju se „Protiv Celsa" (u osam knjiga) i „O prvim načelima", gde je snažno izražen apologetski karakter. To je delo prvi znanstveno dogmatični pokušaj zahteva stare crkve. U osnovna dela Origena iz biblistike i egzegeze potrebno je pomenuti tumačenje na knjigu Postanja, Pesmu nad Pesmama, Jovanovo i Lukino jevanđelje, poslanicu Rimljanima. Origenova dela se nalaze u PGr. XI-XVII. Jevsevije Pamfil mu posvećuje VI knjigu svoje Istorije.
Origenovo bogoslovlje osuđeno je kao jeres na Petom Vaseljenskom Saboru (553. godine u Carigradu), po inicijativi imperatora Justinijana, kada je analizirao njegovo u čenje i zatim uputio poslanicu Mini, patrijarhuKonstantinopolja . U toj poslanici izloženo je deset anatematizama. Zaključna tačka glasi:
„Anatema i Origenu, prozvanome Adamant, koji je i zložio to nečasno i prestupno učenje, kao i svakome ko prihvati te misli, ili ih štiti ili na neki način radi na tome da se one ponove..." (pom. delo, str. 279). Kako Oci na Petom Vaseljenskom Saboru nisu ustanovili osobena pravila, mi na anatemu Origena nailazimo u prvom pravilu Šestog Vaseljenskog Sabora, u kome se ponavlja odluka sa Petog Sabora:
„Teodora Mopsuestijskog, Nestorijevog učitelja, i Origena, i Didima, i Evagrija, koji su obnovili jelinske basne, i prelazak i ponovno r ađanje tela i duše, učenje koje je protivno veri u vaskrsenje mrtvih... saborno
smo predali prokletstvu i odbacili". Kako se može videti, Origenovo ime se nalazi među imenima ostalih jeretika.
Origenovo tumačenje knjige Postanja: PGr. XII
I z k n j i g e u p r i p r e m i " B e s k r a j n o p u t o v a n j e d u še "
Zavisno od svojih dela osoba može dobiti jedno od mogućih 8.400 000 oblika života. Od celog tog broja samo su 400.000 ljudski oblici. Ostalih 8.000 000 ne pripadaju
ljludskom obliku života. U ciklusu umiranja i raĎanja, ljudski oblik se smatra najvažnijim jer se jedino u njemu može duhovno napredovati. Učenje o seljenju duše u Egiptu se pojavilo oko 2000. godina pr.n.ere, a izvorno je preuzeto od Persijanaca i
Indijaca. Herodot objašnjava da Egipćani uče o b e s mr t n o st i duše, pa kaže da kada telo umre ona odlazi u matericu iz koje će se ponovo roditi. Staroegipatska reč "khou" označava dušu umrlog koja posle smrti odlazi u podzemni svet gde joj se na va gi sudbine sudi za dobra i
loša dela. Dalju sudbinu odreĎuje bog mudro s t i T o t , k o j i će odrediti da li se duša ponovo raĎa, ili ide kod boga Sunca Ozirisa, ili na paklene planete. Na n jima se ostaje
dok se karma ne odradi, a posle toga se dobija šansa za novo roĎenje. B u d i z a m takoĎe govori o zakonu karme. U knjizi "Tibetans k a k n j i g a m r t v i h " d e t a l j n o s e
opisuje trenutak smrti kao i period od 42 dana meĎu - s t a n j a p o z n a t i m k a o " b a r d o " . U n j o j s e opisije kuda duša treba da ide ka novom odredištu. Čovek koji je napustio telo sluša upute sveštenika i po tome ide ka svom idućem živo t u . Grčki mislioci kao što su Sokrat, Pitagora, Platon i drugi, reinkarnaciju su uzimali kao sastavni deo svojih učenja. Sokrat je rekao:"Uveren sam da stvarno postoji ponovni život i da živi ljudi ustaju iz mrtvih "Pošto je bio osuĎen na s m r t p r i j a t e l j i s u m u p o n u d i l i b e k s t v o a l i j e on odbio rekvši: "Utešite se jer morate znati da ćete sahraniti samo moje telo a ne večnu dušu". P i t a g o r a tvrdi da se seća svojih prošlih života, a Platon je u svojim delima detaljno opsivao n a u k u o r e i n k a r n aciji. Govorio je da se alkoholičari i škrtice raĎaju kao magarci, a nasilni i
nepravedni kao vukovi i jastrebivi. Ipak posle nekog vremena duša ponovo dobija ljudski oblik a tim i šansu za put ka višim sferama života. Bez obzira što današnji judauzam ne priznaje reinkarnaciju, mnoge tajne grupe ove religije su poučavale o njoj. Kabala govori da je čovek izvorno došao od Boga i da mu se na kraju mora vr ati ti . Pr e t oga se m ora vi še p uta r aĎa t i dok ne dosti gne v iso k ni vo zr e l osti , a ond a se vra ća njemu. N o v i Z a vet tak oĎ e na pu no me sta gov or i o r ei nka rnac i ji , a u je va nĎ elj u p o Mat ej u p i še : " I s u s
im odgovori: Ilija će zaista doći i uspostaviti sve stvari. Ali kažem vam Ilija je već došao a oni ne znaju...Tada su učenici shvatili da govori o Jovanu Krstitelju". Drugim rečima Isus je objavio da je Jovan Krstitelj bio inkarnacija proroka Ilije.
Učenje o ponovnom raĎanju je bilo sastavni deo ranohrišćanskog učenja. Što se hrišćanstvo vi še r az vi ja lo, ka ko e ko nomsk i t a ko i p o li ti čki , t o j e vi še n esta ja la nj eg ova i z v o r n a f o r m a . N a njihovo mesto su stupala svetovna i politička stanovišta. Origen je jedini koji je celinu hrišćanstva izložio u literarnoj formi jednog zatvorenog filozofskog sistema. Da bi celo svoje delo postavio na temelju Biblije, sastavio je obimno tekstualno izdanje Starog Zaveta (Hexapla).
V od i o j e ču ve nu ka teh et en sku školu u Al e ksa n dr ij i, gde se na la z i la i na j v eć a bi bli ote ka star o g doba sa najbogatijom kolekcijom starih spisa iz čitavog sveta. Ovu biblioteku je 389. godine zapalio hrišćanski fanatik, patrijarh Teofil.Time je uništio neprocenjivo kulturno - i s t o r i j s k o b la g o , g ot ov o s v i h p o z n a t i h d u h ov n oh t r a d i c i j a .
O učenju reinkarnacije podučavale su mnoge hrišćanske zajednice. Origen koji je roĎen u Alej sa ndr i ji u 2 . v eku n. e. pi še : "Duša nema ni početka ni kraja. Svaka duša dolazi u ovaj svet ojačana pobedama i oslabljena porazima svog prošlog života. Njeno mesto u ovom životu odreĎeno je njenim prošlim zaslugama ili gresima. Delovanje duše u ovom životu odreĎije joj m e s t o u s v e t u k o j i s l e d i n a k o n sadašnjeg". V iza n t ij s ki c a r J u st in i j a n j e na sv oju r u ku od luč i o da su Or i ge n ov a u če nj a o r ei n ka r nac i ji
j ere tič ka . Na Pet i E ku me nski sa b or p oz i va 15 9 b i sk upa i z i st očn og hri šća nskog sv eta , a sa mo 6 iz zapadnog gde su Origenova učenja bila prihvaćena. P a p a V e r g i l i j e j e i n s i s t i r a o d a b u d u podjednako predstavljeni Istok i Zapad. Zbog toga je odbio da prisustvuje mada se nalazio u
Konstantinopolju kada se sabor održavao. Tada je sabor prvi put dao proglas protiv r e i n k a r n a c ij e r e č i m a : " A k o n e k o p r i h v a t a neverovatno postojanje duše pre ovog života, kao i čudnu reinkarnaciju k o j a s l e d i p o s l e t o g a , n e k a j e p r o k l e t " . Ovim prokletstvom je najznačajniji teolog rane crkve,
Origen, svrstan u jeretičke nadriučenjake, a njegovo učenje je anatemisano. Nakon tog d o g a Ďaja iz crkvenih dokumenata je odstranjeno ili promenjeno sve što je bilo u suprotnosti sa ovom dogmom. Umesto ponovnog raĎanja i izmirenja palih duša sa Bogom kroz proces reinkarnacije, nastala je dogma o večnom prokletstvu. N a p e t o m E k u m e n s k o m k o n c i l u u Carigradu (553.godine), ponovo je osuĎeno Origenovo učenje
o reinkarnaciji, gde je izrečena anatema vrlo slična onoj prethodnoj. Na jednom mestu stoji i o v o : "Ko ne prokune Origena, zajedno sa njegovim spisima i svim ostalim jeretičarima koje je s v e t a k a tolička crkva proklela, ... proklet da je". V reme nom j e uč e nje o r ei nka rna ci j i p onovo osu Ď en o na L ij on sko m ko nc i lu 1 2 74. godi n e, i na Florentinskom 1439. godine.
Mnogi naučnici smatraju da je iz hrišćanstva izbrisano sve ono što govori o reinkarnaciji. I p a k
i danas se to može videti na puno mesta u Bibliji. ZačuĎujuća je činjenica da se u Bibliji reinkarnacija ne pobija ni jednom rečju, a da svi kontra argumenti ne potiču iz Biblije, već iz stečenih shvatanja. Ovde ću navesti samo jedan deo, iako je Biblija puna sličnih. "Evo poslaću vam Iliju, proroka, pre nego što dan Gospodnji doĎe, taj dan veliki i strahovit. I on će obratiti srca otaca k sinovima, i srce sinova k ocima njihovim, da ne doĎem i prokletstvom svojim zemlju ne zatrem". (Mal. 3:23-24)
"Prolazeći sa učenicima, vide Isus čoveka slepa od roĎenja. Tada ga zapitaše učenici njegovi: Rabi, ko sagreši, on ili roditelji njegovi, te se rodi slep? Isus odgovori: Niti on sagreši, niti roditelji njegovi, nego je to da se pokažu dela Božija na njemu" . Ovaj dogaĎaj nedvosmisleno potvrĎuje da su Hristovi učenici sigurno znali za zakon karme, jer j e j a sn o da čo ve k koji j e slep od r oĎe nja n i je mog ao zgr e šit i u ovo m ži vot u. Isus je ovd e i ma o priliku da jednom za svagda pobije ideju o seljenju duše, što ipak nije učinio. U Bibliji sledeće reči potvrĎuju da je predegzistencija duše bila prisutna u ranohrišćanskom učenju. "Reč Gospodnja mi progovori i reče: Pre nego te sazdah u utrobi matere tvoje znah te, i pre nego što si izašao iz utrobe majke tvoje pos ve t ih t e i p o s t a v ih za p r or o ka n ar od i m a" . TakoĎe evo nekoliko stihova koji se odnose na zakon karme, koji se nikada ne može odvojiti od reinkarnacije.
"Tada im Isus reče: vrati mač svoj na mesto njegovo, j er svi koji se z a mač la t e, o d mač a ć e p o g i n u t i " . ( M t . 2 6 : 5 2 ) "Ne sudite da vam se ne su di,
j er će va m se su di t i su dom koj i vi sudi te, i mer it i mer om kojo m vi me ri t e." (Mt.7 :1 - 2 ) "Znajte da ko malo seje, malo će i požnjeti, a ko obilno seje, obilno će i požnjeti". (2 Kor.9:6) "Svako će svoje breme nositi. Ne varajte se. Bog se neda ružiti.Šta čovek poseje, to će i požnjeti". (Gal.6:5,7) "Ko nepravdu seje, muku žanje" (Posl.22:8) "Ko u ropstvo vodi, biće u ropstvo odveden; ko mačem ubija, treba da bude mačem ubijen". (Otk.13:10)
"Biću i ja bez milosti i neću imati milosrĎa. Dela njihova obratiću ja na glave njihove". (Jez.9:10)
"Sudiće ti se po ponašanju tvome i po delima tvojim, govori Gospod večni".(Jez. 24:14) "Kažem vam, ko održi reč moju, neće nikada smrti videti". (Jn. 8:15) M u h a m e d j e o r e i n k a rnaciji učio od gnostičkih monaha Basre.
Kuran, muslimanska sveta knjiga kaže: " Bog stvara bića i vraća ih ponovo i ponovo, sve dok mu se ne vrate...I bio si mrtav i On te vr ati o u ž i v ot. Uč in i ć e d a umr aš i pon ov o ć e t e v ra titi u ž i vot , i na kr aj u će te d o v e s t i
sebi...Kažem ti zaista da će duše koje su sada srodne biti srodne opet, iako se sreću u novim o s o b a m a i i m e n i m a " . Kod arapa ova se nauka tajno čuvala a prenosila je persijska sekta mistika koji su se zvali Sufiji.
U doba renesanse ovo učenje se provlačilo kroz sva tajna drupštva Evrope. Pisci tig vremena su morali prikrivati ovo učenjene kroz alegoriju. Danteova "Božanstvena komedija" napisana je pod uticajem Sufi mistika. Morao je izuzetno paziti na koji način piše o svemu ovome. Ipak njegovia dela su najavila novi procvat interesovanja za reinkarnaciju. I t a l i j a n s k i p e s n i k i f i l o z o f 1 6 . v e k a D j o r d a n o B r u n o bi o j e osuĎ e n na lomaču z b og uč enj a o
reinkarnaciji. Inkvizicija mu je postavila pitanje: "Veruješ li da je duša besmrtna i da prelazi i z t e l a u telo? "On je odgovorio: "Tvrdim da duša postoji bez tela i može prelaziti iz jednog tela u drugo nakon smrti:"
Tokom 18. veka evropski intelektualci su se počeli oslobaĎati stega crkve koja je cenzurisala sve ono što njenoj dogmi nije odgovaralo.Veliki filozof tog vremena Volter je rekao: "Učenje metafizike nije apsurdno ni beskorisno. Roditi se više puta nije ništa čudnije nego roditi se j ed nom, j er sve u pri r od i d ož iv lj a va va skr sen je" :Pr ed vod ni k meta fi zi č kog prep or od a b i o j e nemačji filozif E m a n u e l K a n t koji je rekao da duša nije nastala našim roĎenjem i da ne prestaje a postoji sa smrću tela. Šopenhauer je govorio da svaku nepravdu koju smo napravili moramo osetiti na svojoj sopstvenoj koži. Gete je takoĎe potvrćivao ovekve teoruje rečima: " S i g u r a n s a m da sam ovde bio kao što sam sada i nadam se da ću se vratiti hiljadu puta". U 20.veku reinkarnacija kao osnovno duhovno učenje proširila se na kompletan zapad. U nju su verovali mnogi naučnici, psiholozi i filozofi. Jung, jedan od najvećih umova novog v r e m e n a j e r e k a o :
"Lako mogu zamisliti da sam živeo u prošlim vekovima i susretao se sa pitanjima na koja nisam znao odgovoriti, i ponovo sam se rodio jer nisam znao ispuniti zadatak koji mi je dat u prošlom životu". Reinkarnacija ponovo privlači umove intelektualnih ljudi, koji ne razmišljaju pod uticajem dogme i koji su slobodni da ispitaju svaku teoriju. Ona je sastavni deo života svakog živog b ića , a n e po z na va nj e nj en i h z ako na , ne opr av da va onog k o ih pr ekr ši .T o su za koni po koj ima c e o k o s m o s f u n k c i o n iše, pa ih ni mi ne možemo ignorisati. Zato je od izuzetnog značaja da se svako upozna sa onim što njegove delatnosti mogu proizvesti u budućnosti. Onaj ko o svojoj b ud ućn ost i ne mis li , n e sma tra se ba š i n teli g entni m. Na kra ju , r ei nkar na cij a ni j e stvar v er e , nego stvar znanja.
Размишљања о реинкарнацији Међу окултним идејама о којима се данас нашироко расправља и које понекад прихватају они који су имали "вантелесна" или "посмртна" искуства, па чак и неки научници, јесте и идеја о реинкарнацији, према којој се душа после смрти не подвргава појединачном Страшном Суду, а потом упућује на Небо или у пакао да чека васкрсење тела и Општи Страшни Суд, већ се (очигледно после краћег или дужег боравка на "астралној равни") враћа натраг на з емљу и преузима ново тело, било човека било животиње. Ова идеја била је веома распрострањена на западу у старо паганско доба, пре но што су је замениле хришћанске идеје, али њено ширење у данашње време повезано је углавном са утицајем хиндуизма и будизма, у којима је она општа појава. Данас се ова идеја обично "х уманизује", у том смислу што људи сматрају да су њихове "претходне егзистенције" биле у људском облику, иако је како међу Индусима и будистима, тако и међу старим Грцима и Римљанима владало убеђење да је веома ретко могуће постићи људску "реинкарнацију" и да већина постојећих "инкарнација" чине животиње, инсекти, па чак и биљке. Они који у ту идеју верују говоре да она објашњава многе "неправде" земаљског живота, а такође и безразложне фобије — ако је неко рођен слеп, или сиромашан, то је само оно што је заслужио у "претходном животу" (или, како то Индуси и будисти кажу, због његове "лоше карме"), а ако се неко плаши воде, то је због тога што се у "претходном животу" удавио. При дубљем размишљању, опет, теорија о р еинкарнацији не нуди никакво стварно објашњење неправде: ако неко страда у овом животу због греха и погрешака у другом животу кога се ни не сећа, и за који (уколико је претходно био животиња) не може ни да сноси одговорност, и ак о чак (према учењу будизма) не постоји ни "ја" које опстаје од једне до др уге "'инкарнације", а његови пређашњи греси су били буквално нечији туђи греси — онда се овде уопште не може говорити ни о каквој "правди", већ само о слепом страдању од зла, чији је узрок немогуће утврдити. Хришћанско учење о паду Адама као извор у свег зла у свету нуди много боље објашњење неправди у свету, а хришћанско откровење о савршеној правди Божијој и Његовом суду над људима на вечни живот на небу или пакао, чини непотребном тривијалну идеју о тражењу "правде" кроз низ "инкарнација" о овом свету. Идеја о реинкарнацији стекла је током последњих деценија велику популарност на Западу, па се појавило и много случајева који су наводили на мисао о "сећању на претходне животе". Многи су се, такође, вратили после својих пребивања "ван тела", верујући да ова искуства оправдавају или потврђују идеју о реинкарнацији. Шта да мислимо о овим случајевима? Треба напоменути да врл о мали број ових случајева прате "докази" који нису произвољни и случајни или једноставно плод маште: дете је рођено са белегом на врату, а затим се "присећа" да су га у "претходном животу" обесили као коњокрадицу, човек има страх од висине, а затим се "сећа" да је у "прошлом животу" погинуо од пада, и томе слично. Природна људска склоност ка фантазирању чини ове случајеве бескорисним као "доказе" за ре инкарнацију. Међутим, ови "прошли животи" често су откривени уз помоћ хипнотичке методе познате као "регресивна хипноза", која је у многим сл учајевима дала запањујуће резултате о сећањима на догађаје који су свесно давно заборављени, враћајући се уназад све до детињства. Хипнотизер враћа пацијента "натраг" у детињство, а затим пита: "А шта је било пре тога?" У таквим случајевима човек се често "присети" своје
смрти или чак читавог "другог живота". Шта рећи о таквим сећањима? Искусни хипнотизери и сами признају наличје замки "р егресивне хипнозе". Калифорнијски лекар др Артур Хастинга, специјалиста за психологију комуникације, примећује да је "оно најочигледније што се дешава под хипнозом то да су пацијенти изузетно отворени за све врсте подсвесних, вербалних или невербалних сугестија од стране хипнотизера, и да су му веома покорни. Ако им затражите да се врате у прошли живот, а они га немају, измислиће га за вас! Ако им сугеришете да су видели НЛО, они као да су видели НЛО". Чикашки хипнотизер др Лари Гер ет, који је сам спровео око 500 хипнотичних сеанси регресије, запажа да ове регр есије често нису тачне чак ни онда када је реч о сећању на прошле догађаје овог живота. "Веома често људи измишљају ствари, било да су то њихова прижељкивања, фантазије, снови и томе слично... Било ко од оних који се баве хипнозом и спроведе регресију у било ком виду откриће да људи поседују тако живу имагинацију,да ће измислити било шта само да би удовољили хипнотизеру". Други истраживач тог проблема пише: "Овај метод прети многим ризицима, од којих је главни склоност подсвести ка драматичним фантазијама. Оно што се пројављује током хипнозе могло би заправо бити само сан о претходном животу који би пацијент желео да је проживео... Један психолог наредио е неколицини хипнотисаних особа да се сете прошлог живота, и они су се, без изузетка, сетили. Неке од ових прича обиловале с у живописним детаљима и чиниле се убедљивим... Међутим, када их је психолог поново хипнотисао они су у стањ у транса могли да прате сваки елемент своје приче о прошлом животу све до каквог нормалног извора — човека кога су познавали у детињству, сцене из прочитаног романа или филма који су гледали пре неколико година, и тако даље". Али шта са оним, недавно објављеним на сва звона, случајевима када постоје "објективни докази претхо дног живота", када се човек "присећа" детаља врем ена и места које он сам вероватно не би могао познавати и који се могу проверити историјским документима? Такви случајеви изгледају веома убедљиви за оне који су већ склони да верују у реинкарнацију, али ова врста "доказа" не разликује се од уобичајених обавештења добијених од "духова" на спиритистичким сеансама (која такође могу бити веома зачуђујућа!), па нема разлога претпостављати да имају неки други извор. Како је сасвим очигледно да су "духови" на спиритистичким сеансама заправо демони, тако и обавештења о "претходном животу" такође могу бити дата од де мона. У оба случаја они имају исти циљ — збунити човека бљештавом демонстрацијом привидно "натприродних" знања, и самим тим га обманути у вези истинске природе загробног живота, остављајући га духовно неприпремљеним за њега. Чак и окултисти, углавном благонаклони према идеји реинкарнације, признају да се "докази" о реинкарнацији могу схватити на разне начине. Један амерички популаризатор окултних идеја верује да би "већина забележених случајева који сведоче о реинкарнацији у потпуности могли бити случајеви поседнутости". "Поседнутост" се, према овим окултистима, појављује када "мртва" особа запоседне живо тело чија личност и индивидуалност постају измењене, стварајући тиме утисак да се код одређене особе испољавају неке карактеристике из "пређашњег живота". Ова бића која "овладавају" људима, јесу, наравно, демони, ма како се они маскирали као душе умрлих. Недавно много рекламирана књига др Јана Стивенсона "Двадесет случајева који наводе на размишљање о реинкарнацији", заиста представља збирку случајева овакве "поседнутости". Рана хришћанска Црква борила се са идејом о реинкарнацији која је у хришћански свет продрла преко источњачких
учења сродних манихејству. Тесно повезано с овим учењима било је и лажно Оригеново учење о "преегзистенцији" душа, које је било стро го осуђено на Петом васељенском сабору у Константинопољу 553. г., а његови следбеници анатемисани. Многи оци Цркве лично су писали против њега, нарочито св. Амвросије Медиолански на западу ("О вери у васкрсење", књ. II), св. Григорије Ниски на истоку ("О души и васкрсењу") и други.Савременом православном хришћанину кога сабла жњава ова идеја, или који размишља о понуђеним "доказима" за њу, биће можда довољно да размисли о три основне хришћанске догме које изричито одбацују и саму могућност реинкарнације.1. Васкрсење тела. Христос је васкрсао из мртвих у оном истом телу које је умрло смрћу свих људи; То је прво од свих људских тела која ће васкрснути у последњи дан и поново се сјединити са душама да би вечно живела на небу или у паклу према праведном Суду Божијем о њиховом земаљском животу. Ово васкрсло тело, слично телу Самога Христа, разликоваће се од наших земаљских тела тиме што ће бити префињеније и ближе анђеоској природи, без чега оно не би могло да пребива у Царству небеском, где нема ни смрти, ни труљења, али ће то бити то исто тело, чудесно обновљено и усавршено Богом за живот вечни, како је било показано Језекиљу у његовом виђењу "костију сухих" (Језек. 37:1—14). На Небу, искупљени ће препознати једни друге. Тело представља незаменљиви део читаве личности која ће живети вечно, а идеја о томе да једној личности припада више тела одриче сам у природу Царства небеског, које је Бог припремио за оне који Га љубе. Наше искупљење Исусом Христом. Бог се обукао у тело и Својим животом, страдањем и смрћу на Крсту искупи нас од владавине грех а и смрти. Кроз Његову Цркву ми смо спасени и припремљени за Царство небеско и нисмо дужни да испаштамо за наша прошла сагрешења. Међутим, према идеји реинкар нације, ако се неко и "спасава", то бива тек после многих живота посвећаних исправљању последица ранијих грехова. Овај хладни и суморни законски формализам паганских рели гија у потпуности је укинула Христова Крсна жртва: разбојник са Његове десне стране у трену је добио спасење вером у Сина Божијег, а "лоша карма" његових злих дела била је избрисана Божијом благодаћу. Суд. "Људима је одређено једанпут умрети, а потом суд" (Јев. 9:27). Људски живот је јединствени, временски одређен период испитивања, после кога нема "друге шансе", већ само Божији суд (који је и праведан и милосрдан) у зависности од стања душе пошто је живот окончан. У ове три доктрине хришћанско откривење је јасно и одређено, за разлику од паганских религија, које не верују у васкрсење или искупљење и ништа одређено не говоре ни о суду ни о будућем животу. Једини одговор на сва могућа искуства или сећања на "претходне животе" есте јасно оцртано хришћанско учење о природи људског живота и односу Бога према људима. Јеромонах Серафим (Роуз)
O reinkamaciji se često misli da je to ideja novijeg vremena kao rezultat
različitih paranormalnih fetiomena, pak da je to uticaj koji dolazi od
različitih istočnjačkih učenja uglavnom mitološko-mističnog porekla. Ali istorijska proučavanja zapravo govore da je pojam reinkamacije od najstarijih civilizacija sastavni deo gotovo svih filozofskih,
religijskih,
umetničkih
i
naučnih
pravaca. Najstariji zapisi na planeti Zemlji, Vede (veda - znanje) nas u če da je
duša večna, duhovna i da se, kad doĎe u ovaj materijalni svet utelovljuje u različite oblike života. Zavisno od stepena svoje svesti, osoba dobija jedno od 8.400.000
oblika života. U ciklusu umiranja i raĎanja, ljudski oblik života se smatra najvažnijim jer možemo duhovno napredovati, tj. možemo se osloboditi raĎanja i umiranja u ovom materijalnom svetu i procesom samospoznaje vratiti u duhovni svet
odakle izvomo potičemo. Kod svih filozofskih i religijskih pravaca Istoka Vede su utemeljile učenje o
reinkamaciji. Učenje o seljenju duše u Egiptu se pojavilo oko 2000. p.n.e, a izvorno je preuzeto od Persijanaca
i Indijaca. Istoričar Herodot objašnjava da Egipćani uče o besmrtnosti ljudske duše i kada telo umre ona ulazi u drugi životni oblik. Staroegipatska reč „khou" označava dušu umrlog koja posle smrti odlazi u podzemni svet gde joj se na vagi sudbine sudi za dobra i loša dela. Dalju sudbinu duše odreĎuje bog mudrosti Thot, tako što će dobri postati pratioci boga Sunca Ozirisa, a nepravedni odlaze u podzemno gubilište „nemma" gde im nilski konj otkida glavu. Rani budizam govori da zakoni karme odreĎuju našu sudbinu i svako ko nije dostigao prosvetljenje mora se ponovo roditi kao polubog, čovek, životinja, duh ili stanovnik pakla. U knjizi „Tibetans ka knjiga mrtvih", tibetanski budizam detaljno opisuje trenutak smrti i period od 49 dana do ponovnog roĎenja koje osoba provodi u meĎustanju pomatom kao bardo, a objašnjava i načine kako da umiruća osoba dostigne veliko osloboĎenje putem slušanja - „thodol". Stari grčki mislioci Sokrat, Pitagora, Platon i drugi se ubrajaju meĎu mudrace koji su reinkamaciju učinili sastavnim delom svojih učenja. Sokrat je rekao: „Uveren sam da stvamo postoji ponovni život i da živi ljudi ustaju iz mrtvih." Kada je bio osuĎen na smrt, prijatelji su mu ponudili bekstvo, ali je odbio rekavši: „Utešite se, jer morate znati da ćete sahraniti samo moje telo, a ne večnu dušu." Pitagora je tvrdio da se može setiti svojih prošlih života, a Platon je u svo jim glavnim delima iznosio detaljne podatke o reinkamaciji, ukratko smatrao je da čista duša, zbog čulne želje, pada sa nivoa apsolutne realnosti i za- tim dobija fizičko telo. Pale duše se ponovo raĎaju u ljudskim oblicima, najviši stadijum je filozof koji teži višem znanju. Kada njegovo znanje postane savršeno, filozof se vraća u večni život. Ali, ako ostane beznadekno zapleten u materijalne želje silazi u životinjske vrste života. Platon je
verovao da škrtice i pijanci mogu postati magarci u budućim životima, nasilni i nepravedni ljudi se mogu roditi kao vukovi i jastrebovi, a dosledni sledbenici društvenih konvencija mogu postati pčele ili mravi. Posle nekog vremena, du ša ponovo dobija ljudski oblik i novu priliku da dostigne osloboĎenje.Rimski filozofi Ciceron, Virgilije, Lukan i drugi su govorili o reinkarnaciji i besmrtnosti duše.
JUDAIZAM I HRIŠĆANSTVO Bez obzira što današnji judaizam zvanično ne priznaje reinkarnaciju u mnogobrojnim judaističkim grupacijama i tradicijama prošlih vremena, kao i današnjim, nalaze se brojni, jasni, tragovi ovog učenja. Pod pojmom seljenja duše pominje se ponovno otelotvorenje duše koje se na hebrejskom označava sa rečju „gilgul". Kabala govori da je čovek izvomo došao od Boga i da mu se na kraju, mora vratiti, pre toga se više puta reinkamira dok ne dostigne stupanj zrelosti. Novi Zavet ima mnogo delova koji ukazuju da su Hrist i njegovi sledbenici bili svesni reinkarnacije. 0
proročanstvu Starog zaveta da će se Ilija ponovo pojaviti na zemlji, u EvanĎelju po Mateju čitamo: „Isus im odgovori: Ilija će zaista doći i ponovo uspostaviti sve stvari. Ali kažem vam Ilija je već došao, a oni ga ne znaju... Tada su učenici shvatili da govori o Jovanu Krstitelju." Drugim rečima, Isus je objavio da je Jovan Krstitelj bio inkarnacija proroka Ilije.Više od 5 vekova posle Hrista reinkamacija je bila verovanje mnogih hrišćana. Biskup Nice, Sv. Georgije, je rekao: „Apsolutno je neophodno da se duša izleči i pročisti, a ako se to ne desi za vreme njenog života na zemlji onda se to mora dogoditi u sledećim životima." Reinkamaciju su poučavale mnoge moćne sekte poput gnostika. Origen, roĎen u Aleksandriji u 2. veku n.e. piše: „Duša nema ni početka ni kraja... Svaka duša dolazi u ovaj svet ojačana pobedama i oslabljena porazima svog prošlog života. Njeno mesto u ovom svetu odreĎeno je njenim prošlim zaslugama ili gresima. Delovanje duše u ovom životu odreĎuje joj mesto u svetu koji sledi nakon sadašnjeg." Vizantijski car Justinijan je na svoju ruku odlučio da su Origenova učenja o reinkamaciji krivoverje; on je na Peti Ekumenski sabor pozvao 159 biskupa iz istočnog hrišćanskog sveta, a samo 6 iz zapadnog, gde su Origenova učenja bila široko prihvać ena. Papa Vergilije je insistirao da budu podjednako predstavljeni Istok i Zapad, i odbio je da prisustvuje, iako je bio u Konstantinopolju kada je Sabor bacio anatemu: „Ako neko prihvata neverovatno postojanje duše pre ovog života, kao i čudnu reinkamacij u koja sledi posle toga: neka bude proklet."
Današnji katolički naučnici raspravljaju o zakonitosti Petog ekumenskog sabora. Zakonski ili ne, u to doba, mnogi hrišćanski spisi su uništeni, kao i velika biblioteka u Aleksandriji.Mnogi naučnici danas veruju da su podaci o reinkamaciji izbrisani iz hrišćanskih spisa.
ISLAM Dok je car Justinijan u hrišeanskom svetu pokušavao ugasiti Origenova učenja, u isto vreme prorok Muhamed je učio o reinkarnaciji od gnostičkih monaha Basre. Muslimanska sveta knjiga Korta n, jasno kaže: „Bog stvara bića i vraća ih ponovo i ponovo, sve dok Mu se ne vrate... I bio si mrtav i On te vratio u život. Učiniće da umreš i ponovo će te vratiti u život, i na kraju će te dovesti sebi... Kažem ti zaista da će duše koje su sada srodne biti srodne opet, iako se sreću u novim osobama i imenima." U arapskom svetu, doktrinu reinkarnacije su tokom vekova držali Sufij i, persijska sekta mistika.
RENESANSA Učenja Platona i aleksandrijskih filozofa su, kroz srednji vek hrišćanske Evrope, sačuval e tajne organizacije. Pisci tog vremena su morali prekrivati učenja reinkamacije neshvatIjivom logikom. Dante, čija
je Božanska komedija pod uticajem Sufi mistika, je morao paziti šta kaže. Ipak, njegova dela su najavila novi procvat javnog zanimanja za re inkamaciju i pored svih opasnosti, izvršen je preporod neoplatonizma u Španiji, Nemačkoj i kasnije u Kembridžu, Engleska. Glavno uporište neoplatonskog preporoda je bilo u gradu Firenci. Italijanski filozof i pesnik 16. veka Đordano Bruno je osuĎen na lomaču zbog učenja o reinkarnaciji. U inkvizicijskom zatvoru mu je postavlje- no pitanje: "Veruješ li da su duše besmrtne i da prelaze iz tela u telo?" Odgovorio je "Uvek sam smatrao da su duše samostalne supstance i da, katolički rečeno, ne prelaze iz tela u telo, već u raj ili pakao. Ali, filozofski tvrdim da duša postoji bez tela i može prelaziti
iz
jednog
tela
u
drugo
nakon
smrti."
Nakon odvajanja od Rima, engleska crkva nije gušila individualnu slobodu misli. Stoga je u 16. veku kapelan kralja Čarlsa drugog, Džozef Glanvil, bez straha od inkvizicije, otvoreno izložio svoje prihvatanje teorije reinkarnacije. Sir Frensis Bekon, Viljem Šekspir, Edmund Spenser i Džon Don su ukazi- vali na reinkarnaciju svojim pismima, dramama i sonetima.
DOBA PROSVETITELJSTVA Doba prosvetiteljstva je polako svanulo kada su se evropski intelektualci počeli oslobaclati stega crkvene cenzure u 18. veku. Vodeći evropski filozof tog vremena, Volter, je napisao: „Pre svega, učenje metafizike nije apsurdno ni beskorisno. Roditi se dv a puta nije više iznenaĎujuće nego roditi se jednom, sve u prirodi doživljava vaskrsenje." Shvatanja o seljenju duše uticala su na misaone ljude - krug interesa se širio sve više, filozofi, teolozi, pisci i pesnici... Predvodnik metafizičkog preporoda bio je nemački filozof Emanuel Kant. „Ako bismo mogli videti sebe i druge predmete kakvi stvarno jesu, trebali bismo videti sebe u svetu duhovnih priroda, našoj zajednici koja nije počela da postoji sa našim roĎenjeni, niti će prestati sa smrću našeg tela." Artur Šopenhauer, inspirisan spisima drevnog Istoka, posebno Bagavad gitom, prihvata učenje o reinkarnaciji i karmi ističući da smisao nije samo u tome da svaku nepravdu koju smo počinili moramo otplatiti u sledećem životu, već da svaku nepravdu koja nam se dešava moramo sagledati kao potpuno zasluženu zbog naših nedela u nekom preĎašnjem postojanju. Fridrih Niče kaže da svako ko svoj život shvata kao tačku u razvoju jednog roda ili države nije razumeo lekciju koju život daje i to mora naučiti neki drugi put. Tek kada u ovom ili u nekom drugom roĎenju lično budemo primljeni u red uzvišenih filozofa, svetaca ili umetnika, cilj naše ljubavi i mržnje će nam biti otkriven. Gete je takoĎe verovao u rein - karnaciju i čitao vedsku filozofiju. Jed- nom je rekao: „Siguran sam da sam ovde bio, kao što sam sada i nadam se da ću se vratiti hiljade puta." Betoven je takoĎe došao pod uticaj Istoka. Imao je običaj da prepisuje mistične rečnike iz istočne literature i trajno je uokvirio na svom stolu ovaj citat: „Ja sam sve što jeste. Ja sam sve što je bilo, sve što jeste i sve što će biti." MeĎu drugim ličnostima na engleskoj književnoj sceni bili su Šeli, Elizabet, R. Brauning, Lord Tenison i malo kasnije Čarls Dikens, u Francuskoj Balzak, a u Rusiji Tolstoj. Zanimanje za rei nkamaciju i indijsku filozofiju bilo je i meĎu američkim transcendentalistima, uključujući Emersona, Vitmana i Toroa.
SAVRENIENO DOBA Ulaskom u 20. vek, ideja o reinka- rnaciji privlači pažnju najuticajnijih umetnika Zapada, meĎu kojima su
Pol Gogen, Džejms Džojs, Džek London, Tomas Ffaksli, Dž.D. Sejlindžer, Ričard Bah, Isak Ba.ševis Singer.
U reinkarnaciju su verovali brojni naučnici i psiholozi. Kao sredstvo u svojim pokušajima da shvati najdublje tajne osobenog bića i svesnost, Jung koristi shvatanje o večnom osobenom biću koje prolazi kroz mnoga roĎenja. „Lako mogu zamisliti da sam živeo u prošlim vekovima i susretao se sa pitanjima na koja nisam bio u stanju odgovoriti, da sam se ponovo morao roditi zato što ni - sam uspeo da ispunim
zadatak
koji
mi
je
bio
dodeljen"
rekao
je
Jung.
Reinkarnacija ponovo privlači umove intelektualaca i šire javnosti na Zapadu. Filmovi, romani, populame pesme i časopisi se bave reinkamacijom i milioni zapadnjaka se priključuju masi od preko 2,5 milijarde ljudi, uključujući hinduse, budiste, taoiste i pripadnike drugih učenja, koji tradicionalno smatraju da život ne počinje sa raĎaniem niti završava sa smrću. Ali jednostavna radoznalnost ili verovanje nisu dovoljni. Oni su samo prva stepenica u shva- tanju potpune nauke o re inkarnaciji, koja uključuje znanje kako da se oslobodimo iz nesrećnog kruga raĎanja i umiranja.
Митрополит Јован (Зизјулас) „Исцелитељна" или „литургијска" еклисиологија? Синтеза светог Максима Исповедника (предавање преузето из књиге "Митрополит пергамски Јован Зизјулас Еклисиолошке теме, Нови Сад 2001, стр. 35 45. Превео са грчког С. Јакшић)
Еклисиологија се на природан начин развила из очекивања Јудеја, која је делио и запечатио Сам Христос Својим учењем, а пре свега Својим делом и животом. Они су очекивали да ће сав расејани народ Божији некад, односно „последњега дана" историје, бити призван на једно место да би представљао једну заједницу око личности Месије, који је имао различите називе. Некада је, као код пророка Исаије, називан „чедом Божијим", оним који ће узети на себе све грехе овога света, а некада, као у апокалиптичкој књижевности, углавном код пророка Данила и касније, називан је „Сином човечијим". Ова имена, којима су Јевреји описивали Месију, Господ је користио за Себе; према томе, поистоветио се са Оним есхатолошким Месијом који ће представљати епицентар сабрања расејаног народа Божијег. Због тога су у Јеванђељу по Јовану све ове идеје веома развијене. У самом средишту налази се идеја Сина човечијег као Онога који у себи садржи многе, и то углавном тако што даје Своје Тело да би се њиме хранио народ Божији и да би представљао једну заједницу. Исто тако, у Јовановом Јеванђељу је веома изражен и појам есхатолошког сабрања. Код апостола Павла такође постоје сличне идеје, и тако је, на основу тога очекивања које је Христос пренео на Себе,
развијено убеђење да сви они који су поверовали у Христа и који су, кроз крштење и свету Евхаристију постали сателесници Његовог Тела, представљају народ Божији сабран на једно место. Према томе, чињеница Цркве представља есхатолошку стварност. После Васкрсења Христовог, а још више после свете Педесетнице, хришћани су веровали да су последњи дани већ ступили у историју, и да је ова месијанска есхатолошка заједница већ сада постајала стварност у сваком поједином месту сваки пут када се овај расејани народ Божији сабирао на једном месту, углавном ради савршавања свете Евхаристије. Евхаристија је представљала утеловљење многих у Једном Месији, а самим тим представљала је и остварење есхатолошке заједнице. Као што сам раније већ разложио, ово представља основу на којој се изграђује еклисиологија. То је историјско искуство народа Божијег који је расејан, а сада се сједињује на једном месту, односно око личности Христове, у којој проналази своје јединство. Одатле полази еклисиологија и у том правцу се развија после апостолске епохе и то углавном у 2. веку, са Оцима као што је свети Игнатије Антиохијски. Наиме, то је јовановска и павловска еклисиологија сабрања народа Божијег на једном месту, углавном на светој Евхаристији; ова чињеница не само да је прихватљива него се нарочито наглашава и постаје основа целокупне еклисиологије. Тако код светог Игнатија појам Црква углавном представља сабрање есхатолошке заједнице на једном месту. Али Игнатије даје и конкретнији опис тога сабрања. Код апостола Павла ствари још увек нису у потпуности развијене када је у питању структура тога сабрања; наиме, он нам пружа уопштену слику заједнице. На пример, јасно видимо да је заједница тамо била састављена од оних који предводе заједницу и началствују на светој Евхаристији и оних који одговарају са „Амин". У Павловој Првој посланици Коринћанима већ постоји основна разлика између свештенства и народа; код светог Игнатија наилазимо на још јаснију поделу: наиме, поред поделе на свештенство и народ, истиче се да и међу свештеницима постоји један који предводи то сабрање, кога Игнатије назива епископом; затим постоје свештеници који га окружују и постоје ђакони, који ову свештену групу повезују са народом сабраним на једно место, односно око личности епископа. Према томе, ова есхатолошка слика сабрања народа Божијег на једном месту, односно око личности Христове, сада се преноси и изображава у богослужењу Цркве. Ова чињеница представља основу целокупне структуре Цркве. Епископ представља средиште око кога се сједињује народ Божији. Као што се око Христа сједињује сав народ Божији, тако и око епископа треба да се сједине сви верници, сав народ, односно сви чланови заједнице. Епископ је окружен „већем" презвитера;
а то „веће" представља слику Већа апостола, који у есхатолошкој заједници заузимају место Судије племенима Израиљевим. „У последњи дан сешћете на дванаест престола и судићете племенима Израиљевим" (Мат. 19,28). Наиме, у есхатону Христос, односно Месија, неће бити сам, него ће Га окруживати Дванаесторица апостола. Веома је значајна чињеница да Дванаесторица, када су изабрани од стране Христа, нису изабрани само као апостоли да шире и проповедају Јеванђеље, него су изабрани у есхатолошком смислу као они који ће окруживати личност Христову, како би последњега дана кроз те апостоле био одржан суд Израиљу и свету. Када пред собом имамо икону есхатона, есхатолошке заједнице, није нам довољно да имамо само икону Христа, него је потребно да буду изображени и Дванаесторица апостола, који, према Откривењу, представљају темељ есхатолошке заједнице. Према томе, по учењу светог Игнатија, апостоли су изображени у лику свештеника који окружују епископа. А пошто је епископ тај који ће судити свету и који ће га сјединити у име Очево, у име Божије, а не само у име Христово, због тога Игнатије сматра да је у личности епископовој изображен Бог (Отац). Он је „на месту и у обличју Божијем". Видите, овде имамо типолошку еклисиологију, у смислу прихватања есхатолошке стварности. Према томе, Црква, то јест њено биће, није само оно што је у историји, него је и оно што је у есхатону, односно представља будућу стварност, која се унапред појављује и доживљава на сваком месту где се савршава света Евхаристија. Самим тим, да би се изобразила есхатолошка заједница, неопходно је сабрање народа, али и присуство лика који представља Оца или Христа, и који ће бити окружен Дванаесторицом апостола. Тако, на основу ове есхатолошке слике а ово има веома велики значај за период о коме говоримо (2. век), јер се еклисиологија мења (касније ћемо видети какве облике поприма) Црква јасно црпи свој идентитет из онога што ће се збивати у будућности, односно изображава будуће ствари. Да бисмо описали развој еклисиологије, сада ћемо прећи на следећи велики стадијум историје, где овакво схватање о Цркви као о икони есхатона почиње полако да се мења и да његово место заузимају другачија схватања. Та промена наступа са појавом александријских богослова, такозваних хришћанских гностика, који се крајем 2. и почетком 3. века појављују у оквирима александријске катихетске школе. Главни представници тих нових схватања по питању којим се ми овде занимамо, јесу Климент Александријски и Ориген. Они еклисиологији дају потпуно нов правац. Јер, као што сам већ објаснио, док на основу библијских датости и учења светог Игнатија Црква изображава есхатон, односно оно што ће се збивати, Климент и Ориген сматрају да Црква не представља
икону последњих ствари, него оних првобитних оних које су у почетку постојале. Дакле, карактеристика ове школе, коју можемо приписати утицају платонизма, јесте у томе да оно, првобитно стање ствари сматра савршенством, а све што се после тога збивало сматра некаквом врстом пада у односу на првобитно савршенство; а све што ће се догодити у будућности, односно есхатолошко стање, посматра као повратак оном првобитном стању. Савршенство се, дакле, налази у почетку; ово у основи представља старогрчко и платоновско схватање. Свет је некада био савршен; у почетку свега налази се свет идеја, а све што се збива јесте понављање оног првобитног, односно представља пад у односу на оно првобитно. Стога, за ове писце које сам поменуо, Црква представља стварност која је некада, у своме почетку, била савршена. Сматра се, дакако, под утицајем платонизма, да то савршенство у целости почива у логосима бића Овде је присутан космолошки приступ Цркви, а не историјски, као што је то у Библији. Не ради се, дакле, о историјској заједници, него о савршеном стању читавог света. Сва бића имају своје корене у логосима бића, који су постојали одувек, односно и пре него што је свет створен; а ти логоси бићапредстављали су јединство у једном Логосу Божијем. Према томе, јединство Цркве, то јест сама та Црква о којој смо малочас говорили, није повезана са есхатолошким стањем ствари, него је вечно повезана са јединством бића, кроз њихове логосе који су у једном Логосу. Другим речима, овде се радило о вечном прапостојању Цркве, а самим тим одавде црпимо не само идентитет Цркве, него и њен садржај и њену улогу. Све ово има веома велике последице на све аспекте еклисиологије. Из овог поређења можете схватити да, за разлику од библијске и игнатијевске екслисиологије где велики значај имају службе и установе као слике будућих (есхатолошких) стања у еклисиологији Оригена и Климента све ово има другостепени, или чак никакав значај. Овде нарочити значај задобија Логос, а не установа. На овај начин се, дакле, ствара нека врста мистичне логократије. Не ради се о логократији рационализм, него о мистичкој логократији, што значи да спасење није у томе да очекујеш некакав нови свет, са некаквом новом структуром, односно неку нову заједницу, него је у томе да се душа сједини са Логосом, и у покушају очишћења душе од свега што је спречава да се сједини са првоначалним Логосом, који претходи материјалном свету. Према томе, очишћење значи очишћење и од материје, од чувствених ствари, и сједињење са Логосом од пре стварања; у том Логосу су, као што је познато, постојале и душе као вечне стварности пре стварања материјалног света Црква се тамо
налази у јединству са вечним Логосом. На тај начин формира се еклисиологија која не придаје нарочити значај службама Цркве; те службе, у најбољем случају, могу бити сматране помоћним делатностима које нас доводе у то првобитно стање јединства душе са Логосом, или, другим речима, доводе нас до очишћења. Овде се налазе корени многих ствари које нас данас заокупљају. Тачније речено, из еклисиологије александријских богослова Климента и Оригена извире схватање да најзначајнија ствар у Цркви, оно што јој даје идентитет, јесте чињеница да Црква представља место исцељења од страсти и место очишћења људи, односно душа, како би те душе могле да се сједине са Логосом Богом. Из оваквог схватања развило се читаво предање. Рецимо још одређеније, у историјском смислу ово предање је повезано са монаштвом. У монашким круговима, где су непрекидно читани Оригенови текстови, негована је еклисиологија која не придаје прворазредни значај службама и установама Цркве, него ономе што смо назвали исцељењем душа. Са друге стране, међутим, и упоредо са тим правцем, развијала се и еклисиологија светог Игнатија. Она се настављала са светим Кипријаном и са многим светим Оцима; на тај начин је дошло до паралелног тока два еклисиолошка приступа. Тај паралелни ток временом се претворио у једну органску и јединствену целину. Али тамо где је требало да се ти паралелни токови сусретну, често се дешавало да се у потпуности размимоиђу; ти токови су се разилазили, и често су се јављале дилеме који је од ова два правца еклисиолошки исправнији. Коначно, шта је то Црква? Шта чини њену ипостас? Где је можемо. пронаћи? У епископу и у онима који га окружују? У структури, у сабрању народа ради савршавања свете Евхаристије, или у манастиру, у испосници, уз покушаје очишћења од страсти? Ово се током историје много пута наметнуло као дилема. Наравно, у богословском и у догматском смислу ово не би требало да представља дилему; међутим, једно је оно што би требало да буде, а друго је оно што се у стварности збива. А ова двополност еклисиологије, по моме мишљењу, најозбиљнији је проблем који се данас сусреће у Православној Цркви јер, још увек нисмо у стању да га решимо на стваралачки начин. Ову двополност нисмо могли да превазиђемо. Наравно, проблем је, у суштини, духовне природе. Да Црква пружа исцељење од страсти, то није спорно. Лако се може видети колики је значај служби и свете Евхаристије. Али исцељење од страсти је најтеже, пре свега за оне који чине подвиг да се исцеле од страсти. Онога часа када се у подвижнике који чине напор да се исцеле од страсти, макар и у најмањој мери усели некакав егоизам, сместа се јавља известан презир према општим служитељима Цркве. Понављам:
проблем је духовне природе. Но, искуство показује да овај презир, свакако, није својствен ономе који се заиста исцелио од страсти! Исцељени ће гледати на епископа са потпуним уважавањем, немајући при том никакав унутарњи проблем. Али онај који има макар и најмањи остатак страсти, рећи ће: Шта је он (епископ)? Шта ће нам? Ја као духовник могу да извршавам суштинско дело Цркве. И он окупља око себе духовну децу, утиче на њих, ствара своју властиту заједницу, и каже: На крају крајева, зар не видите како су нам епископи лоши? На тај начин се у пракси распада еклисиологија, и тада епископ, користећи се црквено правним путем и истичући значај установа, намеће свој ауторитет монаштву. Другим речима, да бисмо ствари назвали правим именима, рецимо слободно и без страха да у Цркви постоји проблем односа између епископа и монаха А историјски корени овог сукоба су тамо где сам вам говорио. Потребно је, дакле, имати историјску свест, односно потребно је прибећи некој врсти психоанализе да бисмо могли да сагледамо своје проблеме. Свакако да није случајно то што се корени овог сукоба управо тамо налазе. И није случајно ни то што су један Ориген и један Климент у мањој мери одступили од исправног веровања Цркве. Могло би се, дакле, рећи да је потпуно погрешан еклисиолошки приступ уколико се полази од тога да је Црква, посматрана било кроз космолошку било кроз платонистичку призму, окренута ка почетку, а не ка крају, односно ка есхатону. Једини који је заступао такву еклисиологију и који је био у стању да доведе у везу те две тежње, а да при том не наруши њихову међусобну равнотежу и не западне у јерес, био је свети Максим Исповедник. Ако имам иједан разлог да овога светога Оца сматрам највећим богословом у историји, онда је то чињеница да је он уистину био једини кадар да космолошки моменат доведе у везу са есхатолошким. Нико други то није могао да учини. Ако следимо светог Максима, нећемо никада залутати. Но, то је веома тешко; због тога и постоје толика скретања. Свети Максим је есхатологизовао Оригеново учење. Есхатологизовао је његову космологију. Према томе, одстранио је платонизам погодио га је право у срце. Због тога западни истраживачи, иако су о светом Максиму написали много књига, ипак никада нису могли да разумеју његов дух, јер полазе од претпоставке да и он припада светим Оцима којима је платонизам близак. Наиме, омотач и терминологија његових дела јесу платонистички. Али, у суштини, он уништава платонизам јер нас одвраћа од повратка у прошлост и усмерава нас према будућности, према есхатону. Према томе, у личности светог Максима Црква поново постаје она есхатолошка заједница која насупрот библијском, али и игнатијевском схватању има
космичке размере, односно има чисто космолошке аспекте. Дакле, ако на стваралачки начин повежемо космологију са есхатологијом, еклисиологију Игнатија или Кипријана са космолошким моментом, тада доспевамо до светог Максима, који унутар структуре и устројства Цркве и Евхаристије види есхатолошку заједницу, а не само идеје и обрасце прошлости. Таква есхатолошка заједница у себи садржи логосе бића, света, али они представљају стварност будућности. Према томе, опет се враћамо игнатијевској иконолошкој еклисиологији, где Црква изображава будуће, есхатолошке стварности. Али те последње ствари (= есхатон) нису само служења и догађаји сабрања народа Божијег, него представљају чињеницу космолошког значаја, чињеницу сабрања свих у личности Логоса, односно оваплоћенога Логоса, а не Логоса пре оваплоћења, то јест оваплоћенога последњега (есхатолошкога) Адама. На тај начин еклисиологија поприма облик антропологије, јер последњи Адам и као човек рекапитулира све у својој личности, а то нас ослобађа подвојености између, назовимо је тако, исцелитељне и литургијске еклисиологије. То је веома жалосно јер, у време у коме живимо, ова дилема је веома присутна у Православној Цркви. Можеш видети једне како се занимају само исцелитељном еклисиологијом и како тврде да је то све, или друге како се занимају само литургијском и установном (= институционалном) еклисиологијом, и како нису у стању да ова два правца усагласе. Провалија међу њима је све шира, и имаће страшне последице за православну еклисиологију. Ви млади сте прве жртве таквог стања, и било би добро а даће Бог да хоће да вас неко предухитри пре него што будете заведени у ту провалију између две еклисиологије. Према томе, на следећим предавањима ћемо ове теме подробније изложити.
