NIGERIJSKA MAFIJA I KRIMINAL
ORGANIZOVANI KRIMINAL - MAFIJA Organizovani kriminal predstavlja najsloženiju i najopasniju vrstu kriminala u svakom društvu i jednu od najvećih pretnji savremenom čovečanstvu. Njega možemo okarakterisati kao najviši stupanj krminalnog udruživanja u jenoj zemlji, mada se on najčešće javlja na širem prostoru i podrazumeva organizaciju na nadnacionalnom nivou. Organizovani kriminal uvek podrazumeva veze sa državom. Te veze dovode do toga da veliki broj zastupnika države svoju moć koristi na neodgovoran i arbitraran način dok, sa druge strane, država zahteva lojalnost građana tvrdeći da se vlast vrši na odgovoran način i u skladu sa propisanim procedurama. Time se podriva poverenje građana u javne institucije, što te institucije slabi. To smanjuje mogućnost da institucije u stvarnosti pruže građanima garancije koje oni legitimno očekuju. Kada se na taj način empirijski potvrdi da su građani u pravu što ne veruju da institucije mogu da ih zaštite, postaje opravdana njihova potraga za alternativnim i nezakonitim sredstvima radi sticanja neophodne sigurnosti. Drugim rečima, na taj način nezakonitost sama sebi obezbeđuje opstanak. Postoje nekoliko razloga dugotrajnosti kriminalnih organizacija: 1. nedeletvornost zakona i manjkvost sudskog sistema. To je situacija u kojoj postoji nizak nivo uzajamnog poverenja u društvu, a zaštitu je nemoguće dobiti od države, pa se zaštita traži na drugom mestu, od vanpravnog zaštitnika („familije“). 2. slaba država i endemski korumpirana. Građani međutim ni ovde neokreću leđa u potpunosti čak ni takvoj državi, jer im ona pruža neke usluge i obezbeđuje poslove. Korupcija građana donosi i štetu i korist. Imunitet nije potpun, jer nikad ne možeš biti siguran da li si podmitio pravu osobu ili službu i da li će korumpirana strana održati obećanje. 3. Najzad, slaba država mora da bude i demokratska zato što to omogućava organizovanom kriminalu da uzvrati usluge političarima – tako što će im na izborima obezbediti glasove. Mafi ja, bilo da se služi svojim uticajem na birače ili izbornim prevarama, može da dovede u pitanje nepristrasnost izbora radeći u korist prijateljskih korumpiranih političara od kojih očekuje da uzvrate uslugu: na primer, da mafi ji obezbede poslove sa državom, da izvrše pritisak na javne tužioce („prihvatljiv nivo imuniteta“) itd. 4. usađenost mafije u društveno i političko okruženje, je najbitniji faktor. Potrebno je da se mafija ne smatra kao uljez u društvu, već kao deo društva, koja sa narodom deli zajedničke vrednosti, interese i norme. Mafija je istovremeno i iznuditelj, ali i zaštitnik. Izvršenje ugovora preko mafije može biti jeftinije i efikasnije nego na sudu uz pomoć advokata. Međutim, korišćenje mafije daje prednost samo na kratke staze. Mafijaškog zaštitnika nikada nemožeš da otpustiš, on sam određuje sebi cene i trajanje svojih „usluga“. Manjak socijalnog kapitala društvo plaća time što korupcija postaje sveprisutni šum u društvenim odnosima, deo svakodnevice sa kojim se društvo srodilo. Mafija nije samo nevolja za društvo, poput sitnog kriminala, za čije suzbijanje država mora da preuzme odgovornost. Umesto toga, mafija se javlja kao potencijalno odredište lojalnosti građana koja je nespojiva sa mogućnošću da se bude lojalan državi. Postavljajući se kao alternativan izvor legitimne primene sile, mafija implicitno negira zahtev države za monopolom u ovoj oblasti udarajući na same temelje državne vlasti.
Organizovani kriminal je neodvojiv od političke korupcije, odnosno može da se govori o njegovom postojanju samo ako je potpomognut sistematskim učešćem velikog broja strateški dobro raspoređenih državnih službenika. Ono što je karakteristično za zemlje u kojima postoji mafija, jeste mešanje prestupnika iz ilegalnog podzemlja i zakonitog nadzemlja. Jednostavno rečeno, razdelna linija između prestupnika i njihovog zakonitog socioekonomskog okruženja veoma je maglovita. Kriminalci nisu sami, već stupaju u dodir sa nadzemljem i često služe njegovim interesima. Pa je pravo pitanje: Kako društvo može da prevlada endemsku korupciju unutar sebe kada znamo da je ona čovekova tvorevina, a ne prirodna pojava? Kroz istoriju su se koristili razni načini od obaveznog prijavljivanja korupcije uz određenu naknadu, kroz edukovanje i bolje organizovanje društva, pa sve do promena izbornog zakona na osnovu koga će se oduzeti nedozvoljeno stečeni izborni dobitak. Antikorupcijski zakoni se veoma teško donose. Razlog tome je što korupcija zapravo poguduje ne samo onima na vlasti(koji su već duboko u korupciji) već i onima koji su sa druge strane i žele time da zadovolje svoje interese koje nebi mogli zakonitim putem. Ukoliko zanemarimo etiku (ma koliko inače bila važna), uočićemo dva značajna činioca: politička i društvena kultura koju odlikuje nizak nivo socijalnog kapitala (ponovo) i jednostavna računica onih koji će nešto izgubiti ili dobiti od uspešne primene antikorupcijske politike. Kriminal je fenomen koje se prilagođava konturama društva u koji je upleten, pomno prati ekonomski i društveni razvoj i njegove mehanizme. Što je jedno društvo složenije, to je kriminal sofisticiraniji jer mora da iskoristi sve slabosti i podvrgne društvo sebi. Današnji kriminalitet je veoma fleksibilniji u poređenju sa onim koji se javljao u tradicionalnim kriminalnim organizacijama i seže mnogo dublje u društvene tokove. Trgovina drogom je dobar primer za ovo. Ona zahteva korupciju, pretnje i ubistva policajaca i sudija koji pokušavaju da ometaju tok ilegalnih droga i privedu krvce prvdi. Na drugoj strani naleze se korisnici droga koji često vrše kriminalna dela da bi obezbedili dovoljno novca da mogu da zadovlje svoje potreba za drogom. Zarade od prodaje drogom se zatim peru, odnosno invenstiraju u legalne tokove. Sve ovo zahteva veoma organizovanu mrežu, zapravo ceo sistem, koji dovodi do uspostavljanja novih društvenih standarda i vrednosti, i potrebu da se otklkoni svako ko ne deli iste poglede. Organizovan kriminal stvara mit i reputaciju o sebi da je nepobediv, veoma slično državi koja to dokazuje sredstvima prisile koje se nalaze u njenim rukama.
PREKOGRANIČNI KRIMINAL Prekogranični kriminal je ponašanje koje dovodi u pitanje interese zaštićene zakonom u više nacionalnih jurisdikcija i koje je kriminalizovano u najmanje jednoj od tih zemalja. Globalizacija je umnožila prekogranične veze i učestalost povezivanja u ekonomiji, politici i kulturi. Bilo je neizbežno da i kriminalna udruženja slede taj put. U isto vreme, kriminalci su se pokazali vešti u korišćenju slabosti regulative. Nacionalizam, strahovi od gubitka suvereniteta i odsustvo jasnih međunarodnih pravila i mehanizama za njihovu primenu doveli su nas u situaciju u kojoj prestupnici kosmopolite veoma lako izbegavaju mreže lokalnih kontrolora. Mnogi u SAD-u i Evropskoj uniji smatraju da je takav kriminal ozbiljna pretnja bezbednosti na nivou pojedinih država i na nivou međunarodne zajednice. Proces globalizacije je doprineo povećanom prisustvu ovog fenomena zbog korišćenja novih tehnologija, češćeg i bržeg prelaska ljudi, kapitala i dobara preko državnih granica i objedinjavanja tržišta. Nije svaki prekogranični kriminal jednako ozbiljan, sofi sticiran i „organizovan“. Bojazni koje se sada javljaju u vezi sa globalnim kriminalom dobile su zamajac uglavnom zbog ilegalne trgovine drogama, terorizma, ilegalne trgovine oružjem i tehnologijom, krijumčarenja nezakonitih imigranata, prevara, korupcije i pranja novca. Među ozbiljnim transnacionalnim prestupima nalaze se utaja poreza, odnošenje kapitala, krađa umetničkih i kulturnih dobara, krijumčarenje dobara stečenih na legalan način (minerali, poljoprivredni proizvodi, cigarete itd.), krijumčarenje ugroženih vrsta, zločini protiv životne sredine i izrabljivanje dece. Kompjuterski prestupi se često pominju kao „kriminal budućnosti“, ali se pre može govoriti o tome da je u pitanju novi modus operandi, a ne posebna vrsta kriminala. Međunarodni kriminalitet često počiva na političkim i ekonomskim asimetrijama. Tako naprimer različit privredni razvoj u Kini i zapadnim zemljama dovodi do krijumčarenja robe i ljudi. Globalizacija takođe olakšava „kupovinu jurisdikcije“: treba samo pronaći zemlju u kojoj je dozvoljeno ono što je zabranjeno u sopstvenoj. Na primer, otrovni otpad se može odbaciti u zemlji u kojoj su zabrane manje ili ih uopšte nema. Za izbegavanje poreza na zakonit način može da posluži praksa transferisanja cena, koja omogućava da se dobit unosi u poslovne knjige u zemljama u kojima se ne plaća porez na dobit. Prljav se novac može oprati u zemljama koje ne traže mnogo podataka o njegovom poreklu. Kriminal se obavlja prvenstvno iz finansijskih razloga, mada postoji i takozvani politički kriminal gde kriminalci teže da ostvare ciljeve koji su pretežno političke ili religiozne prirode. Kao što se jasno vidi iz napada na SAD, nema nikakve materijalne koristi za bombaše samoubice. Glavni njihov cilj može da bude smena vlade, politička nezavisnost, ostvarivanje vlasničkih prava (na primer, sabotaže na opremi naftnih kompanija radi zaštite prava domorodaca; političko nasilje na Bliskom istoku). Na svetu ima dovoljno etničkih, regionalnih i verskih sukoba u kojima dolazi do transnacionalnog kriminala, na osnovu kojih možemo da odbacimo pretpostavku da je sav taj kriminal racionalan i zasnovan na potrazi za najvećom mogućom dobiti, već umesto nje, važniji će biti ideologija, lojalnost, kulturne i političke veze i želja za osvetom. Hibridni kriminal podrazumeva kombinaciju finansijskog i političkog kriminala (koji zapravo najčešće i idu u paru). Pod ovu kategoriju se mogu podvesti i zločini koji su počinjeni iz antiameričkih, antizapadnih i antikapitalističkih motiva. Loši politički potezi i greške zapadnih vlada koji najviše pogađaju zemlje trećeg sveta proizvode takva osećanja koja mogu da dovedu do toga da neki ljudi napustivši obavezujuće zakonske principe i vrednosti pomisle da je opravdano da sprovedu selektivne akcije i odaberu njihove žrtve.
Na primer, narodu Nigerije je danas lošije nego što je to bilo pre nego što su otkrili naftu ispod svog tla. Transnacionalne korporacije eksplotišu životno okruženje i resurse te zamlje koristeći to što je režim korumpiran. Tako je Nigerija postala plodno tle za regrutovanje članova kriminalnih organizacija koje su vođene antizapadnim osećanjima. „Udarimo na Amerikance“ je neka vrsta samoopravdavajućeg argmenta koji mnoge obične ljude može da navede da čine besprimerne stvari. Na sličan način, mnogi Latinoamerikanci, koji su dosta propatili od diktatora sa zapadnom podrškom i zbog eksplotacije od strane korporacija, dozvoljavaju sebi da imaju veoma malo sažaljenja za američke klince koji koriste drogu. Oni postaju verne pristalice kriminalaca i njihovih preduzeća. Ovo što je navedeno svakoko nije vodeći motiv za zločine na tim prostirima ali jesta značajan faktor koji tome doprinosi. Kriminalne grupe u svetu godišnje zarade dva biliona dolara (2.000 milijardi) na nelegalne radnje, poput krijumčarenja droge, ljudi, falsifikovane robe, organizovanja prostitucije, ilegalna kocka, ucene, otmice, krađe. Organizovani kriminal danas možemo posmatrati kao najveću svetsku zabranjenu socijalnu mrežu. Navedimo samo neke od najvećih organizovanih grupa koje danas postoje u svetu: Coza Nostra, meksički karteli, albanska mafija, ruska mafija, trijade, jakuze, nigerijska mafija... Sve one imaju širok spektar kriminalne delatnosti ali i određene specijalnosti sobzirom na okolnost gde se nalaze i kakvim resursima raspolažu. Ono što odlikuje Nigerijsku mafiju je pljačka poznatija kao 419, a treba napomenuti i krijumčarenje narkotika, prvenstveno herojina, iz Nigerije u SAD, Evropu i Aziju. Do skora je organizovani kriminal podrazumevao dobro i široku organizacionu strukturu, dok se danas ova definicija smatra zastarelom. Moderni organizovani kriminal je odbacio hijerarhijsko uređenje kakvo je moglo da se sretne kod mafije, u kojoj se tačno znalo ko je glava porodice ili don, ko je kapo, a ko su regruti. Moderne grupe povezane su lokalno da bi brzo rešile probleme i iskoristile povoljne prilike. Praksa danas pokazuje da veliki broj poslova, čak i onih koji podrazumevaju trgovinu velikim količinama droge, obavi mnoštvo relativno malih i malobrojnih organizacija. To nije slučajno, već proističe iz teorijskih razloga i ograničenja koje sa sobom nosi ilegalna aktivnost. Naime, kada se nešto proizvodi nezakonito ili, tačnije rečeno, kada postoje nezakonite transakcije, nije moguće obratiti se državi radi obezbeđenja primene ugovora. Pošto je to učesnicima u poslu poznato, oni imaju snažan motiv da prevare jedan drugog. Zbog tog nepoverenja je veoma teško ili nemoguće stvoriti veliku organizaciju. Ilegalna „preduzeća“ ne mogu sebi da priušte veliki broj radnika, niti da priključe sebi druge organizacije, jer bi time povećala opasnost od curenja informacija, a samim tim i opasnost od hapšenja i gubitka stečene imovine. Dobar primer za ovakvu savremenu organizaciju mafije je organizovan kriminal u Nigeriji.
O NIGERIJI Da bismo razumeli kriminalne aktvinosti u određenoj zemlji moramo da budemo upućeni o činjenicama koje se tiču tog prostora. Kriminalitet je društvena pojava i uzroke kriminaliteta treba tražiti upravo u poznavanju samog društva gde se on javlja. Zato je potrebno dati osnovne informacije o Nigeriji i njenoj istoriji. Nigerija je država u zapadnoj Africi i po broju stanovnika daleko najveća afrička zemlja. Tokom 19.veka sever Nigerije je podvrgnut jakom islamskom uticaju, a tako je ostalo sve do danas. Na prelazu između 19. u 20. vek područje Nigerije kolonizovala je Velika Britanija, koja ga je podelila na Severnu i Južnu Nigeriju. Iako je Nigerija ujedinjena 1914. Britanci su lokalnim poglavarima na islamskom severu ostavili značajna ovlašćenja, dok je jug velikim delom pokršten, donekle i evropeizovan, što je pogodovalo ekonomskom razvoju i učinilo jug bogatijim, a njegove stanovnike bolje obrazovanim. Nakon Drugog svetskog rata Britanija je kao odgovor na rastući nigerijski nacionalizam morala da popusti, tako da je 1960. zemlja postala nezavizna federacija tri regija. Zemlju su već 1960-ih pratili državni udari u kojima su vlast u zemlji preuzimali vojni oficiri kao i korumpirane civilne vlade. U ovom periodu započinje i vađenje nafte na jugoistoku zemlje, koje je dovelo i do građanskog rata. Današnje nigerijske granice određene su dogovorima europskih država u 19. veku i ne podudaraju se s etničkim, vjerskim ili jezičnim podelama tako da je Nigerija među etnički najšarenolikijim zemljama svieta s oko 250 naroda. Uprkos naftnom bogatstvu, nigerijska je ekonomija dugo bila opterećena političkom nestabilnošću, korupcijom, neodgovarajućom infrastrukturom i slabim upravljanjem. Civilni i vojni političari su u proteklih nekoliko decenija proneverili velike iznose. Pod novom demokratski izabranom vladom pokrenute su, iako postepeno, ekonomske reforme. Naftni sektor i dalje čini 20% BDP-a, a učestvuje sa oko 95% u ukupnom izvozu. Kao zemlja sa oko 140 miliona stanovnika i nedovoljno poljoprivrednih mogućnosti , Nigerija je uvoznik hrane. Poznavajući ove okolnosti možemo lakše da shvatimo postojanje i rad kriminalnih organizacija u ovoj zemlji.
NIGERIJSKOJ MAFIJI Nigerijska mafija je najmoćnija afrička mafijaška skupina koja deluje u Francuskoj, Italiji, SAD, V.Britaniji. Nigerijski organizovani kriminal je termin koji se koristi za prevarante, krijumčare droge i ljudima i reketaše različitih vrsta na prostoru Nigerije. Kriminalne grupe sa ovih prostora su postale poznate 1980-ih zahvaljujući globalizaciji svetske ekonomije i visokog nivoa bezvlašća u zemlji. Ovome je doprinelo i slaba zakonska regulativa, nedovoljni kapacitet predstavnika zakona, korupcija i mala količina sredstava koja se odvaja za borbu protiv nje. Koreni se nalaze prvenstveno u kolapsu cena nafte početkom 1980-ih i pratećih problema u ekonomiji zemlje. To je dovelo do toga da visoko obrazovani Nigerijci, mnogi koji žive u drugim zemljama, budu lišeni primarnog izvora sredstava. Samim tim javio se talas idividualaca koji su se okrenuli kriminalu kao jedinom načinu za dobijanje sredstava. Poznata su i „bratstva“ kao grupe studenata koji se organizuju na fakultetima. Prvo i najpoznatije je bilo Piratsko bratsvo koje je okupljalo samo najbolje studente, na čelu sa dobitnikom nobelove nagrade. Ono se borilo za jednakost svih studenata bez obzira na poreklo ili bogatstvo. Međutim sa građanskim ratom 60-tih i rastućim ekonomskim problemima u društvu, ovo i brojna druga novoformirana bratstva postala su veoma nasilna. Tokom 1990-ih nazivaju se i „kultovi studendstkih gradova“, i bave se pored klasičnih kriminalnih radnji i političkim nasiljem, uključujući i sukob u delti reke Niger. Od ostalih aktivnosti treba napomenuti i piratsvo koje nije toliko često niti razvijeno i uglavnom se bavi presretanjem brodova naftnih kompanija. Nigerijska kriminalna preduzeća su razvila široku mrežu krijumčarenja drogom u Sjedinjenim Američkim Državama, koja su po obimu uvoza heroina odmah nakon kineskih Trijada. Pored ovoga Nigerijske organizacije su poznate i po prevarama i iznudama, pogotovo putem kreditnih kartica, prevarama preko kojih su se krala sredstva komercijalnih banaka i vladinih programa. U američkoj državi Boston 1997. vlasti su uhapsile lanac Nigerijskih kradljivaca čekova, koji su ukrali vise od 2 milijarde dolara iz banaka, advokatskih firmi i brokerskih kuća presrićući poštu na putu do Bostonskih finansijskih institucija. U nigerijska kriminalna udruženja je teško inflintrirati se zbog činjenice da rade u plemenskoj strukturi. Ove grupe često olako prihvataju i najgore poslove, prvenstveno krijumčarenje drogom, iako je članstvo u proseku veoma viskokog obrazovanja.
STRUKTURA Kriminalne organizacije iz Nigerije ne prate klasičan model organizacije, već se javljaju kao manje formalne i organizovane duž etničkih ili familijarnih linija, na taj način ih čineći i teže dostupnim za inflitraciju od strane snaga zakona. Policijsku istragu ometa i činjenica da postji najmanje 250 različitih nacionalnih jezika. To su grupe bez stroge hijerarhije, veoma inovativne i fleksibilne. Kriminal se organizuje na svim nivoima od najvišeg, gde učestvuje elita i vlast koja zarađuje na finansijama od aktivnisti kojima kordiniše i od poslova pranja novca iz inostranstva, pa sve do velikog broja malih i neorganizovanih grupa koje se bave najrazličitijim prevarama.
AKTIVNOSTI Najpoznatija ilegalna radnja ovde je svakako krijumčarenje drogom, i danas Nigerija predstavalja skoro obaveznu stanicu na putu droge. To potvrđuje i godišnji izveštaj Europola koji iznosi procenu o narastajućoj pretnji od kriminalnih grupa iz Zapadne Afrike. Gvinejski zaliv na Atlantiku, gde Nigerijci zadržavaju uticajnu poziciju u širem kriminalnom miljeu, sve više poprima ključnu ulogu kao logistički centar za droge koje stižu iz Latinske Amerike na putu za Evropu. Ista je lokacija i glavni izvor za trgovinu ljudima. Heroin putuje iz Azijskih zemalja u Evropu i Ameriku, a kokain iz južne Amerike u Evropu i južnu Afriku. Na tržuštu heroinom u Indiji, Pakistanu i Tajlandu, Nigerjici učestvuju sa čak 90%. Prevara 419 Mafija je poznata i po iskorišćavanju finansijskih institucija, osiguravajućih društva, sredstava vladinih programa i prevarama lakovernih građana širom planete zemlje. Najpoznatija prevara se naziva „advance-fee“ sto bi u prevodu značilo plaćanje unapred i predstavlja iskoršćavanje poverenja žrtve koja treba da plati unapred određenu sumu novca u nadi da kasnije stekne znatno veći dobitak. Zbog porekla ova prevara se naziva Nigerijsko pismo ili jos češće prevara 419, po članu Nigerijkog kriminalnog zakonika - “Pribavljanje imovine lažnim izgovorom-prevarom“ . U početku su žrtve bile kompanije koje su kontaktirane pismima ili faksom, da bi se kasnije sa rozvojem interneta koristio moderni softver za slanje e-mail poruka široj populaciji. Masovno slanje majlova treba da primami lakoverne da prihvate „Poverljiv poslovni predlog“ u kome se nudi dobitak ničijeg i zaboravljenog novca Nigerjiske Vlade, ukolko se prvo pošalje nešto novca koji će se koristiti za mito Nigerjiskim zvaničnicima ili za takse koje se moraju uplatiti da bi novac mogao da bude transferovan. Često su poruke nosile oznake pravih zvaničnika, njihove slike, potpise, pečate i slično.Samo u SAD u 1999. godini prijavljeno nekoliko stotina miliona dolara gubitka na Nigerijsku finansijsku prevaru. Ove prevare se danas koriste širom sveta i dobile su različite oblike. U kojoj meri su evoluirale pokazuje jedan od primera: -nakon klasične prevare isti prevarant ponovo kontaktira prevarenu osobu predstavljajući se kao neko ko je u mogućnosti da promanđe prevaranta i vrati ukradeni sredstva, naravno za određenu sumu novca. Ova prevare često i uspevaju iz dva razloga: oni koji su izgubili veliku količinu novca imaju i veliku želju da ga povrate, drugo velike su šanse da oni koji su jednom pali na zamku olako mogu da budu opet prevareni. Korupcija u Nigeriji Političaka korupcija je jedan od najvećih problema Nigerijske države od njenog nastanka pa sve do danas. Ona uključuje nepotizam, proneveru državnih fondova, korumpiranost policije, loše zakone, neefektivni poreski sistem itd., tako da se javalja u svim vidovima i na svim nivoima. Smatra se odgovornim za državne udare tokom 60-ih godina. Većina uzroke ovolike korupcije vide u kolonijalizmu i velikoj razlici između bogatih pridošlica i nigerijaca koji su bili zaglavljeni u neznanju i siromaštvu. Tokom godina, bogatstva te zemlje su retko trošena na bolje životne uslove prosečnog čoveka. Koristeći se političkim sredstvima nigerijci su vadalizovali i pljačkali državnu imovinu smatrajući da na taj način ne vrše zločin protiv sopstvenog društva. Pohlepne političke vođe, usled nedostatka etničkih standarda, su grabile bogatstva kako bi obezbedila sebi raskošan život. Sa druge strane oni koji već poseduju bogatstvo su poklonima obezbeđivali zaštitu svojih interesa kod političara. Zvaničnici nakon dolaska na vlast drsko pokazuju svoje bogatstvo bez potrebe da objašnjavaju kako su do njega došli. Još jedan faktor koji je potpomagao korupciju jeste proces tranzicije sa plemenskog načina života na savremeno uređenju državu.
Posledice korupcije su borjne: nedovoljno sredstava za razvoj privrede, obrazovanja, kulture. Svetske finansijske institucije takođe ne odobravaju kredite zemljama sa problemom korupcije, samim tim ni druge države nisu zainteresovane za ulaganje svojih sredstava jer znaju da ih teško mogu povratiti. Nefunkcionalnost zatvroskog sistema Krvičn pravosudni sistem u Nigeriji danas se opsuje kao „pokretna traka nepravde, od početka do kraja“. Nefunkcionalnost zatvorskog sistema pokazuje činjenica da su zatvori puni ljudi čija se ljudska prava sistematski krše. Ćak 65% zatvorenika nikada nisu bili osuđeni za zločin, uljučujući ovde i one koji čekaju suđenje i po više godina jer su suviše siromašni da priušte advokata, a ima premalo pravnika angažovanih od strane države. Loši zatvorski uslovi usled prepunjenosti štete mantalnom i fizičkom zdravlju zatvorenika. Mučenje zatvorenika je česta praksa, a čak se „priznanja“ dobijena na ovaj način često koriste kao dokaz na sudu. Mnogi pritvorenici veoma lako dospeju iza rešetaka iako nema dovljno dokaza za zločin za koji ih optužuju. Dešava se i da policija kada nemože da locira krivca uhapsi njegovog bliskog člana rodbine. Uprkos uspostavljanju civilne vlade 1999. pojedini Nigerijski političari koji su skupili ogromno bogatstvo u vreme korupcijske vojne države, i dalje raspolažu neverovatnom moći iza scene. Borba sa kriminalom je izuzetno teška i nijedna kriminalna grupa u svetu se nemože lako iskoreniti, tako da to netreba očekivati da se desi ni na prostoru Nigerije. Najveći problem je svakako borba protiv korupcije koja zahteva promenu etičkih vrednosti i kulture, koji je dugotrajan i naporan proces. Vlada najavljuje novu strategiju borbe u narednom periodu kao i antikorupcijske zakone, obrazavane službenike i policiju koji su dobro plaćeni da nebi novcem vršili uticaj na njih. Ono što mi želimo je da se geslo koje je uzeto još pri formiranju države konačno sprovede u delo: „jedinstvo i snaga, mir i napredak“.
