UDC 811.163.41'367.625
Nada Arsenijeviã TRANZITIVNOST I PADEŸI OBJEKTA U SRPSKOM JEZIKU U radu se ukazuje na razliåito definisanje tranzitivnosti u našim tradicionalnim gramatikama i u lingvistiåkoj literaturi, što moÿe predstavljati oteÿavajuãu okolnost pri razumevanju ove gramatiåke kategorije u pedagoškoj praksi, ali moÿe biti i osnova nesporazuma meðu samim lingvistima pri identifikaciji tranzitivnih/intranzitivnih glagola, a time i u tipologiji objekta. Takoðe, meðusobna definisanost tranzitivnosti glagola i ti pa objekta mogla bi se izbeãi opštim prihvatanjem veã postojeãih parametara, kao što je postojanje pojma van subjekta kojim se obezbeðuje „prelaznost" radnje, dok bi mor fološki oblik objekta kao površinski eskponent odreðenih semantiåkih obeleÿja, mogao posluÿiti pri identifikaciji odnosa izmeðu datog pojma i radnje. Analizom koja je sprovedena u ovom radu ukazuje se upravo na semantiåko-sintaksiåka obeleÿja, kao što su direktnost/in direktn ost/indirektn direktnost, ost, obuhv obuhvatnost atnost/upra /upravljenos vljenost, t, komplet kompletnost/p nost/parcijal arcijalnost, nost, koja mogu biti relevantna pri identifikaciji objekatskih sintagmi u srpskom jeziku .
Kljuåne reåi: lingvistika, lingvistika, srpski jezik, sintak sintaksa, sa, tranzi tranzitivnos tivnost, t, semant semantiåko-si iåko-sintakntaksiåka obeleÿja objekta
U ovom radu predm predmet et paÿnje biãe grama gramatiåka tiåka kategorija kategorija tranzi tranzitivn tivnosti, osti, koja je posmatrana najåešãe u sklopu s glagolskim rodom, jednim od sloÿenijih lingvistiåkih problema. Kao karakteristika glagolskih reåi, bez posebnog morfološkog obeleÿja, a ipak nezaobilazna pri gramatiåkoj karakterizaciji glagola u našim gramatikama, tranzitivnost je u lingvistiåkoj literaturi dobijala razliåit status u odnosu na glagolski rod, bilo da su je izdvajali, smatrali da prevazilazi njegove okvire, bilo da su je ukljuåivali kao potkategoriju. Sintaksiåko-semantiåka koncepcija odnosa ukazala je na ukrštanje glagolskih kategorija, meðusobno, 1 i sa kategorijama nominalnih konstituenata.2 Neuje Neujednaåen dnaåen pristup, pristup, proiz proizlazio lazio je, zaprav zapravo, o, iz razli razliåitog åitog poimanja glagolskog roda. Ukoliko se on odreðivao samo prema ulozi subjekta u 1
Raspravi o razliåitim pristupima ovom problemu, naroåito u slovenskom lingvistiåkom sve svetu, tu, Ste Stevan vanovi oviãã je pos posveti vetioo zna znaåaja åajann deo u svo svojoj joj Gramatici (Stevanoviã, 1979, 545—572), a o problemu glagolskog roda pisao je i zasebno (Stevanoviã, 1961—1962. i Stevanoviã, 1988). 2 Z. Topolinjska ovu vrstu unutarreåeniånih odnosa identifikuje kao meðukategorijski odnos, verbalne i nominalne kategorije, „glagolskog roda" i „padeÿa". Prema opštoj definiciji koju iznosi ova autorka gramatiåke kategorije su gramatikalizovane semantiåke kategorije, tj. veza semantiåkog sadrÿaja s površinskim pokazateljima, tako da se mogu manifestovati na razliåitim jeziåkim nivoima, morfološkom, sintaksiåkom, pa i leksiåkom planu (Topolinjska, 1996, 1).
378
radnji, prelaznost/neprelaznost,3 zasnovana na odnosu subjekta, radnje i objekta, zaista je ostajala van njegovih okvira. Suština je u tome što se nije uvek vodilo raåuna o ishodišnoj strukturi, iz koje se, usled drugaåije perspektive posmatranja, vrši democija personalnog vršioca. Gramatiåki okvir glagolskog roda, prema ovom shvatanju, pored nominativa — agensa i akuzativa — pacijensa ukljuåuje i korelacije nominativa s drugim padeÿnim oblicima. Iz tog proizlazi da glagolska dijateza predstavlja okvir razliåitim vidovima gramatikalizacije odnosa u reåenici, meðu kojima tranzitivnost predstavlja samo jednu projekciju meðuzavisnosti verbalnog i nominalnog konstituenta, poznatu po glagolsko-objekatskoj relaciji. Druge vrste dijetetiåkih odnosa bile bi zasnovane, na primer, na odnosu glagola i dubinskog instrumenta, ili glagola i lokalizatora ( Topoliwska , 1996). S obzirom na to da se definisanje tranzitivnosti u našim tradicionalnim gramatikama obiåno svodi na glagolsko-objekatsku vezu, uvek ista formalizacija odnosa meðusobne uslovljenosti nije dovoljno informativna i bez prouåavanja baziåne strukture ostaje nedoreåen unutarsintagmatski odnos u površinskoj strukturi ( Laleviã, 1962, 21, Maretiã, 1963, 511—516; Stevanoviã, 1981, 324—326; Katiåiã, 1986, 84—125; Stanojåiã, Popoviã, 1989, 97. i 98). Drugim reåima, definicija zasnovana na korelaciji izmeðu tranzitivnosti i pravog objekta veã je u osnovi dvosmerna, što se pri identifikaciji jednog od njih moÿe manifestovati kao vrãenje u krug. 4 Zbunjujuãa je i nedoslednost pri definisanju ove kategorije kada je ona zasnovana na åisto morfološkim obeleÿjima objekta, tako da ni po ovom formalnom kriterijumu podela na tranzitivne i intranzitivne glagole nije svuda isto sprovedena. Neki od lingvista smatraju da svaki glagol za koji je karakteristiåan subjekatsko-objekatski odnos treba da bude markiran kao tranzitivan, bez obzira na prirodu argumenta kojim bi se rezultat glagolskog procesa denotirao. To znaåi da i glagoli kretanja, uz koje njihova inherentna dopuna prostornog karaktera inaåe nema rezultativnu konotaci ju, mogu biti tranzitivni, ukoliko se proces perfektivizacije, shvati kao njeno potpuno zaokruÿivanje s odgovarajuãim rezultatom — prostorom obuhvaãenim datim kretanjem ( pretråati stazu, preplivati reku).5 Stevanoviã, na primer, smatra da se i samo uspostavljanje kontaktnog odnosa meðu 3
Govoreãi o metaforiåkom tranformu osnovnih lokalnih distinkcija, Lj. Mihailoviã kaÿe sledeãe: „Lokalistiåka metafora ogleda se i u poreklu izraza 'prelazni glagol' (rhema metabatikon), koji znaåi prelaÿenje radnje ili procesa na cilj, odnosno objekat, a objekat se realizuje kao imeniåka grupa sa morfološkom oznakom akuzativ." — Up. Mihailoviã, 1977, 173 i 174. 4 I u Enciklopedijskom reåniku moderne lingvistike prelaznost se definiše kao kategori ja koja se upotrebljava u gramatiåkoj analizi reåeniånih odnosa, a tiåe se prvenstveno odnosa glagola prema zavisnim konstituentima, åiji su ålanovi „prelazan" kako se nazivaju glagoli koji mogu imati direktan objekat, i „neprelazan", što se odnosi na glagole kod kojih to nije moguãe, dok se direktni (pravi) objekat objašnjava tako što se dovodi u vezu sa odgovarajuãim morfološkim obeleÿjem, pa se za flektivne jezike konstatuje sledeãe: … (obiåno je AKUZATIV padeÿ pravog objekta, a DATIV nepravog objekta)." — Up. Kristal, 1985, 199. 5 D. Gortan-Premk ovakve sluåajeve povezuje i sa objekatskim i sa prostornim znaåenjem nazivajuãi ih sintagmama objekatsko-prostornih odnosa. — Up. Gortan-Premk, 1971, 114.
379
uåesnicima komunikacije (on telefonira bratu), ili izmeðu vršioca radnje i nekih drugih uåesnika, na koje se upuãuje indirektno, moÿe shvatati kao tranzitivan odnos, dok se radnje åija je svrha u angaÿovanju subjekta tumaåe kao intranzitivne (Stevanoviã , 1981, 325). Meðutim, za neke od gramatiåara tranzitivnost je odlika samo onih glagola kod kojih se to manifestuje neposrednim obuhvatanjem objekatskog pojma, dok se njegovo odsustvo tumaåi kao intranzitivnost. Drugim reåima, po njima samo objekti koji nose obeleÿja karakteristiåna za akuzativ i genitiv bez predloga mogu biti semantiåka podloga tranzitivnosti, a time i njeni indikatori na površinskom planu, dok ostali tipovi objekata po prirodi svog uåešãa u glagolskoj radnji ukazuju na njenu intranzitivnost (Katiåiã, 1986, 84. i 98; Stanojåiã, Popoviã, 1989, 97. i 98). Bez obzira na to za koji od ovih stavova se opredelimo, sama priroda tranzitivnosti ostaje nerazjašnjena, a opis objekatskog pojma nedovoljno egzaktan. U tom smislu sprega sinhronije sa dijahronijom svakako bi doprinela rešavanju nekih suštinskih pitanja. Meðutim, ovom prilikom samo ãu se osvrnuti na moguãe pravce razvoja tranzitivnih odnosa koji su uslovili i današnju reciproånost u tumaåenju tranzitivnosti i objekta, i objasniti pojavu akuzativa bez predloga kao indikatora date veze. Razvijeni subjekatsko-objekatski odnosi karakteristiåni su za jezike nominativno-akuzativnog tipa,6 za razliku od aktivnih i ergativnih jezika, koji ne poznaju kategoriju tranzitivnosti. S obzirom na to da je proces gramatikalizacije i morfološkog obeleÿavanja sintaksiåkih odnosa veoma sloÿen, moÿemo pretpostaviti da je i gramatiåka kategorija tranzitivnosti imala sliåan put razvoja. Kako dinamika promena u površinskoj strukturi ne prati uvek dinamiku promena u dubinskoj strukturi, percepcija glagola i objekta kao posebnih designata mogla je predstavljati samo bazu za razvoj ove kategorije, i na površinskom planu nije se odmah morala ispoljavati posebnim morfološkim obeleÿjem. Sama leksiåka jedinica kojom je zastupljen dubinski objekat mogla je da posluÿi kao sredstvo gramatikalizacije. 7 Njenom pojavom akcenat je stavljen na „rezultativnost" glagolskog znaåenja do kojeg dolazi pod uticajem nekog samoaktivnog åinioca. Odnos izmeðu subjekta neprelazne radnje i objekta prelazne radnje poznat je kao odnos „ergativnosti".8 U svetlu razmatranja ovog problema ilustrativni su i primeri koje u jeziku narodnih pesama i kod starijih pisaca beleÿi M. StevanoOvde se ne misli na padeÿne oblike, veã na unutarsitagmatski odnos, tako da se isti tip odnosa uoåava npr. kod srpskog i maðarskog jezika, iako su razliåita sredstva njihove gramatikalizacije. L. Deÿe je neke od svojih analiza glagolske valence zasnovao upravo na komparativnim prouåavanjima maðarskog i hrvatskog jezika i došao do podataka da postoji visok stepen podudarnosti i da je uåestalost akuzativa u oba jezika izmeðu 50 i 55% (Dezsõ, 1997, 26—28). 7 A. Beliã je na primeru sloÿenica (koje su u osnovi sintagme) pokušao objasniti da je za iskazivanje padeÿnih odnosa bilo dovoljno stavljanje imeniåke reåi u nepromenljivom obliku ispred upravne reåi ili iza nje (Beliã, 1998, 137). 8 U indoevropskim jezicima ergativ kao zaseban padeÿ izostaje. Oni imaju drugaåija sredstva za izraÿavanje funkcija saÿetih u ergativu imenske reåi (Popoviã, 1990). O ergativnom odnosu je pisano i u Batistiã, 1978, 62. 6
380
viã: „Sjede z e t a S t r a h i n j i ã a b a n a"; Majka d j e c u rano lijegala". Tom prilikom on konstatuje da glagoli, koji su u osnovi intranzitivni, u vezi s imenskom leksemom objekatskog karaktera dobijaju znaåenje „uåiniti da onaj na koga se misli sedne, … leãi — staviti da legne …" (Stevanoviã , 1962, 1).9 Zahvaljujuãi ovom nominalnom konstituentu kao površinskom eksponentu objekta, tranzitivnost se dovodi u vezu i sa razvo jem padeÿnih oblika. Uspostavljanje razliåitih padeÿnih odnosa uz istu semantiåku grupu glagola kao što je, na primer, bio sluåaj s glagolima intelektualnih radnji uz koje se pored akuzativa, pojavljivao još i dativ, predloški akuzativ i lokativ, ukazuje na veoma široko shvatanje objekatskog pojma, bez oštre granice u odnosu na data adverbijalna znaåenja, i na njegovu semantiåku diferenciranost (Grkoviã-Mejxor , 2001, 47 i 48). U cilju shvatanja prave prirode glagolsko-objekatske veze, pored semantiåke analize, neophodno je sprovesti i analizu sintaksiåkih okolnosti u kojima naša predstava, o odnosu radnje i pojma van nje, na jeziåkom planu biva reprezentovana verbalnim i nominalnim konstituentom. U našoj lingvistiåkoj literaturi skrenuta je paÿnja na to da je tranzitivnost glagola zasnovana na njegovim sintaksiåkim i leksiåkim (semantiåkim) 10 osobinama (Miloševiã , 1973), jer se, s jedne strane, dovodi u vezu s pojavom direktnog objekta u akuzativu bez predloga, koji je, s druge strane, gramatiåki reprezentant objekatskog pojma ugraðenog u inherentnu semantiku glagola. To znaåi da verifikacija prelaznosti glagola nije zasnovana iskljuåivo na obliåkom i funkcionalnom obeleÿju objekta — sama pojava imenske lekseme u akuzativu bez predloga nije dovoljan znak prelaznosti (npr. boli ga glava — semantika glagola iskljuåuje objekatski pojam), kao što ni njeno odsustvo nije znak neprelaznosti ( dotakao se zida — semantika glagola ukljuåuje objekat, bez obzira na pojavu morfeme se, kao moguãeg znaka intranzitivnosti, i realizaciju objekta oblikom genitiva 11). Takoðe, uz neke glagole akuzativ bez predloga komutabilan je sa objekatskom reåenicom, a nekad je to jedina objekatska dopuna ( rekao je da ãe doãi / *rekao je dolazak) Isto tako, semantiåki objekat ne mora uvek biti u poziciji sintaksiåkog 9
Jasmina Grkoviã-Mejdÿor smatra da: „… ovi obrasci strukturno ne pripadaju
datom sinhronom sistemu, te se wime i ne mogu objasniti. Oni su relikti denominativnog jeziåkog stawa, i neretko se javqaju upravo u epici, koja i hiqadama godina, najåešãe u formulama, åuva arhaiåne sintaksiåke modele." — Up. napr. br. 19 u radu Jasmine Grkoviã-Mejxor Razvoj sintaksiåke tranzitivnosti, objavljen u ovom Zbor-
niku.
L. Deÿe upravo govori o tendenciji vezivanja gramatiåkog opisa za leksiku, formulišuãi to kao postupak od makrogramatike ka mikrogramatici. Takoðe, ovaj ugledni lingvista ukazuje na komplementarnost pravaca: od gramatike ka leksici i od pojedinaånih jezika ka tipologiji, i na njihovo meðusobno dopunjavanje, jer leksika ima znaåajnu ulogu u gramatiåkoj tipologiji i strukturiranju reåenica (Dezsõ, 1997, 25). 11 M. Iviã povodom odnosa akuzativa i genitiva u ovakvim sintagmama napominje sledeãe: „Åinjenica da do zamene akuzativa genitivom ne dolazi iz semantiåkih razloga veã zbog specifiånog okruÿenja date imenice u govornom lancu upozorava na to da ovde dve paradigmatske forme o kojima je reå sasvim izuzetno funkcionišu kao (pozicione) varijante i s t e (apstraktne) padeÿne jedinice (a ne, kako to inaåe po pravilu biva, kao odgovarajuãi obliåki refleks d v e j u posebnih padeÿnih jedinica)." — Up. Iviã, 1983, 116. 10
381
objekta (npr. knjiga je proåitana — glagol je prelazan, jer postoji semantiåki objekat koji drugaåijom perspektivizacijom reåenice moÿe zauzeti poziciju sintaksiåkog objekta: neko je proåitao knjigu).12 S druge strane, glagol moÿe biti tranzitivan i kada njegova veza s pojmom u akuzativu nije glagolsko-objekatska (åitam celo leto — glagol je prelazan jer se moÿe kombinovati sa objektom, npr: åitam knjigu celo leto). Prema tome, definicija tranzitivnosti ne moÿe biti zasnovana iskljuåivo na semantiåkim ili samo na morfološkim obeleÿjima. To je semantiåko-sintaksiåka karakteristika glagola koja se manifestuje moguãnošãu razlaganja jedinstvene semantiåke predstave na radnju, a tipiåna je, na primer, ona kauzativnog tipa „åiniti da …",13 i barem dva argumenta van nje, agens i pacijens, što se gramatikalizuje na sintagmatskom planu, pojavom imenske lekseme (ili reåenice)14 u funkciji objekta, i specifikuje njenim morfološkim oblikom. Na osnovu ovakve definicije tranzitivnosti moÿe se precizirati i objekat, i to ne samo kao pojam koji se realizuje uz tranzitivan glagol, veã kao pojam koji je ugraðen u semantiku glagola tako da sublimira efekte glagolske radnje, uobliåava rezultat njenog izvoðenja, a u zavisnosti od reåeniåne konstrukcije ima funkciju objekta ili se implicira takva moguãnost. Shodno ovim principima, intranzitivnost se moÿe definisati kao osobina glagola åija radnja osim vršioca, ne ukljuåuje drugog (pasivnog) uåesnika, što se na sintaksiåkom planu manifestuje odsustvom objekta i nemoguãnošãu njegove implikacije. Na ovaj naåin glagole moÿemo oznaåiti kao tranzitivne ili intranzitivne, meðutim, znatan broj meðu njima ne zadovoljava date kriterijume u potpunosti. Radi se o glagolima åija radnja osim vršioca podrazumeva, na primer, prisustvo još jednog direktnog uåesnika kojemu je ona namenjena, ili moÿe da mu koristi/šteti, kao i pojma koji je na neki drugi, indirektan naåin ukljuåen u njenu realizaciju. Sintaksiåki izraz date semantiåke situacije u odnosu na tranzitivnu konstrukciju razlikuje se i u distribuciji i u obliku leksiåke reprezentacije objekatskog pojma. Åinjenica da su ti glagoli po svojim osobinama bliÿi tranzitivnima uticala je na neke lingviste da ih tako i tretiraju, uz voðenje raåuna o njihovoj specifiånosti, nepostojanju 12
K. Miloševiã veoma precizno kaÿe: „Tranzitivnost kao semantiåko svojstvo glagolske lekseme prisutna je u glagolu u svim situacijama u kojima je prisutno i njegovo leksiåko znaåenje, tj., sve dok glagol korespondira sa odreðenim tipom semantiåke situacije." — Up. Miloševiã, 1973, 31. 13 T. Batistiã konstatuje sledeãe: „Za sve srpskohrvatske parove prelaznih i neprelaznih glagola moÿe se reãi da su meðusobno povezani odnosom kauzativnosti, a da su, sa historijskog gledišta, nekada produktivnim morfološkim procesima prelazni derivirani od odgovarajuãih neprelaznih. Samo znaåenje te veze u suštini daje Beliã tumaåeãi staroindijski kauzativ — åini da sedne (— a isto tako da teåe, da umre itd.)" — Up. Batistiã, 1978, 63. 14 M. Iviã smatra da bi se pri definisanju „pravih prelaznih glagola" moralo imati na umu sledeãe: „Definicija bi trebalo svakako da ukljuåi i podatak o tome da akuzativni oblik nešto, u svojstvu dopune prelaznih glagola, moÿe biti komutabilan ili sa imeniåkom leksemom u odgovarajuãem padeÿnom obliku, ili sa zavisnom reåenicom objekatskog karaktera" (Iviã, 1972, 29).
382
objekta u akuzativu bez predloga. U Gramatici M. Stevanoviãa oni su nazvani nepravim tranzitivnim glagolima , a objekat nepravim objektom (Stevanoviã , 1979, 75—84). Nepravi objekat se pominje i kod drugih gramatiåara, meðutim za njih su, s obzirom na njegov morfološki oblik i semantiku, mnogo širu od one koju pokriva pacijens obuhvaãen radnjom, i koju je ponekad teško precizno definisati, to pre odlike intranzitivnog nego tranzitivnog odnosa. Ipak u svemu ovome nije presudno njihovo terminološko odreðenje, veã procena da li je ova veza glagola s nominalnim konstituentom po svojim semantiåko-sintaksiåkim karakteristikama bliÿa objekatskom unutarsintagmatskom odnosu ili nekom drugom, na primer, prostornom, uzroånom, instrumentalnom i sl. Drugim reåima, da li se u sistem objekatskih odnosa, pored sintagmi s pravim tranzitivnim, ukljuåuju i sintagme s ovakvim glagolima i po kojem principu, tj. kakvi diferencijalni odnosi postoje u takvom sistemu. Ustanovljavanjem osnovnih semantiåko-sintaksiåkih obeleÿja objekatskih sintagmi dobili bi se odgovarajuãi parametri za klasifikaciju objekatskih konstituenata, koji bi ujedno mogli imati i restriktivnu ulogu u odnosu na kategoriju tranzitivnosti. U specifikaciji objekatskih odnosa danas uåestvuju svi padeÿi, a pojava objekta u akuzativu uz glagole razliåite semantike ukazuje na to da se menjalo i naše poimanje objekta. Spomenici potvrðuju da je nekada objekat zastupljen akuzativom imao znatno šire znaåenje — ukljuåivao je pojmove koji su na bilo koji naåin bili obuhvaãeni glagolskim procesom. Vremenom je izvršena diferencijacija objekatskih pojmova na osnovu razliåite predstave o kontaktnom odnosu koji se uspostavlja izmeðu objekatskog pojma i glagolske radnje u procesu njene realizacije ( Gortan-Premk, 1973). Dakle, današnji sistem objekatskih oblika predstavlja rezultat dugotrajnog procesa stabilizacije unutarsintagmatskih odnosa koji je bio praãen i razvo jem padeÿnih oblika kao selektivne kategorije. Polazeãi od tipiånog objekatskog padeÿa, akuzativa bez predloga, treba ponoviti sledeãe. Democijom akuzativa obeleÿena je selekcija svih indi rektnih odnosa koji su nadalje obeleÿavani drugim padeÿnim oblicima, npr. lokativom ( pisati uzrok truda > pisati o uzroku truda) , instrumentalom ( plaåu ljube svoje zaruånike > plaåu ljube za svojim zaruånicima), predloškom akuzativnom konstrukcijom ( misliti svoj opaki ÿivot > misliti na svoj opaki ÿivot ). Objekatsko znaåenje pojma potpuno obuhvaãenog i u direktnom kontaktu s radnjom, åiji je reprezentant i dalje bio akuzativ, proširuje se ukljuåujuãi sve direktno angaÿovane pojmove. Posledice nove koncepci je objekta u akuzativu doprinose širenju ove padeÿne forme, što je bilo podstaknuto i povlaåenjem genitiva i dativa iz nekih objekatskih sintagmi obeleÿenih direktnošãu (npr. pitam zakona vašeg > pitam zakon vaš; lagati drÿavi > lagati drÿavu) (Gortan-Premk, 1973, Stevanoviã, 1962, 5 ). Semantiåko-sintaksiåka obeleÿja koja karakterišu akuzativ, formiran nakon pomenutih promena, dvojake su prirode. Prema ulozi u realizaciji glagolske radnje pojam koji ovaj padeÿ zastupa direktno je ukljuåen i u potpunosti obuhvaãen datom radnjom. Semantiåke komponente direktnosti
383
i kompletne obuhvatnosti karakteristiåne su, na primer, za sve sintagme s
kauzativnim glagolima kao tipiånim prelaznim glagolima, npr.: „Tu je sklepao kolibu" (Ãopiã 1, 13); „On je prevozio robu i putnike" (Andriã 1, 19); „Htjede nekakva kolica svezati za nogu" (Ãor. S. 2, 19); „Abidaga je opet sazvao starešine i prve ljude" (Andriã 2, 26); „Jablan diÿe glavu" (Koåiã 1, 4).15 U svim navedenim sluåajevima agens „åini" da se pojam zastupljen akuzativom, bez obzira na svoju prirodu, ponaša kao pasivni uåesnik. Na primer, u sintagmi voziti robu i putnike oba objekatska pojma su potpuno obuhvaãena akcijom. Direktnim kontaktnim odnosom povezani su i oni objekti koji su neposredno podsticani, što je jedna od komponenti glagolskog znaåenja u primeru sazvao je starešine i prve ljude . Da proces stabilizacije objekatskih sintagmi ide u pravcu povezivanja pojedinih padeÿnih oblika sa odreðenim semantiåko-sintaksiåkim obeleÿjima, potvrðuje se i povlaåenjem genitiva iz sintagmi s nekim performativnim i perceptivnim glagolima (gledati, ÿeleti, iskati, pitati, moliti, åekati, zvati),16 za koje je takoðe karakteristiåan odnos direktnog i potpunog obuhvatanja glagolskim procesom. Prema istom principu moÿe se protumaåiti i paralelizam ovih dvaju padeÿnih oblika uz pojedine glagole, kao što su npr.: imati, dati, uzeti, dobiti, piti i sl. Dok je za akuzativ obeleÿje obuhvatnosti specifikovano kompletnošãu: „Pa sjedoše piti rujno vino" (Vuk. Srp. nar. pjesme. ¡¡¡, 12), za genitiv je karakteristiåna parcijalnost: „Moja åeta sastavlja koplja, priveza konje, pa katane udri piti zagorskoga vina" (Srem. 63) (Gortan-Premk , 1971, 87). Dakle, direktno uåešãe datog objekatskog pojma koji je obuhvaãen glagolskom radnjom obezbeðuje genitivu ulogu opozitnog ålana u paru s akuzativom pravog objekta. Diferencijacija meðu njima zasnovana je na dihotomiji kompletnost/parcijalnost uåešãa objekatskog pojma i nemarkiranost/markiranost obaveznom generiåkom upotrebom, a u odreðenim sintaksiåkim uslovima — uz glagole s morfemom se, ova dva oblika se ponašaju kao pozicione varijante istog unutarsintagmatskog odnosa (Iviã, 1983, 117). Dativ je, kao i akuzativ, menjao okvire, razvijajuãi svoju osnovnu predstavu o neposrednom uåesniku u realizaciji radnje, pa je obeleÿjem direktnosti korespondirao objekatskom akuzativu, tako da se i danas mogu uoåiti kolebanja ovih dveju padeÿnih formi. 17 Zahvaljujuãi procesu „akuzativizacije" tj. proširivanju semantiåkog potencijala pojedinih glagola komponentom obuhvatnosti objekatskog pojma, pojavljuje se naporedo i oblik akuzativa kao reprezentant novonastalog odnosa. Takav je sluåaj, na priSvi primeri su preuzeti iz Gortan-Premk, 1971. D. Gortan-Premk navodi staroslovenske primere naporedne upotrebe genitivnog i akuzativnog oblika koji imaju isto znaåenje uz ove glagole (Gortan-Premk, 1973, 290). 17 Rekciona neusaglašenost izmeðu glagola suditi i osuditi karakteristiåna je samo za srpski jezik, dok se u ostalim slovenskim jezicima u oba sluåaja realizuje akuzativ. — Up. Iviã, 2000, 124. 15 16
384
mer, sa glagolima lagati, savetovati i sliånima (Gortan-Premk , 1973, 294). Za razliku od objekta potpuno obuhvaãenog radnjom, tumaåenje pojma u dativu ima osnovnu karakteristiku adresata, neposrednog uåesnika prema kojemu je radnja upravljena (Iviã, 1963), na primer, uz glagole davanja, upuãivanja, npr.: „Kuãu, nekadašnji harem predaka poklonio je rodu bogati Alijaga Dÿaniã" … (Sel., 27); „Ako za dan-dva ne stignemo, donesi mi onu kapu" (Ãop., 48); „Ko ãe nam zabraniti?" (Ãop., 500); „On govori ÿeni pored sebe …" (Andr., 315); „Zahvaljivala mu je na tolikoj brizi i paÿnji …" (Andr., 316).18 Navedeni primeri pokazuju da je odnos subjekatskog i objekatskog pojma, jednostran, nesimetriåan proces, sa obeleÿjem upravljenosti od subjekta ka objektu. U osnovi, ista komponenta namene, sadrÿana u pojedinim glagolima, manifestuje se nizom postupaka usmerenih neposredno ka objektu, sa pozitivnim ili negativnim ishodom, npr.: „… i svi su htjeli da joj ugode — trgovci varoški i komšije i roðaci i kafedÿije …" (Lal., 25); „… meni je dosaðivala" (Lal., 110). Takoðe, objekat u dativu realizuje se i u sintagmama s glagolima oseãanja ili raspoloÿenja subjekta åije su manifestacije, najåešãe prijatne, direktno upuãene objektu, npr.: „Gospoda su se divila veliåini mnoštvu zgrada, gospodskome nameštaju …" (Petr., 106); „Obradovao im se kao prijateljima koje nije video stoleãima" (Dav., 285). Na specifiånost objekatskog dativa u srpskom jeziku ukazala je i M. Iviã komentarišuãi Jakobsonovu i Kuryilowiczevu klasifikaciju padeÿa (Iviã, 1983, 202). Semantiåko-sintaksiåka obeleÿja koja su ovom prilikom istaknuta pokazuju da dativ kao padeÿ objekta nije oponent bespredloškom akuzativu prema direktnoj/indirektnoj ukljuåenosti u realizaciju glagolske radnje, veã prema naåinu njegovog uåešãa, koje se u sluåaju akuzativa manifestuje kao obuhvatnost datom radnjom, a kod dativa kao upravljenost. S druge strane, komponenta upravljenosti stavlja ovaj padeÿ u opozitni odnos sa predloškim akuzativom kao njegovim indirektnim parnjakom, što ãe ilustrovati i primeri koje ãu navesti nešto kasnije. U opozici s akuzativom, genitivom i dativom, kao padeÿima direktnog objekatskog odnosa, stoje instrumental, lokativ i predloški akuzativ, kao reprezenti semantiåkih komponenti obuhvatnosti, kompletne ili parcijalne, i upravljenosti unutar indirektne glagolsko-objekatske veze. Poznato je da se instrumentalom obeleÿava objekatski odnos sa glagolima tipa upravljanja: vladati, upravljati, gospodariti, rukovoditi : „Viši oficiri bili su … nesposobni da rukovode velikom armijom OP 2 "; „U poåetku 1807. godine … Srbi zavladaju Biogradom" Vuk.19 Objekti obuhvaãeni Svi primeri kojima se ilustruju objekatske sintagme u dativu preuzeti su iz Milinkoviã, 1988, 9—40. 19 Svi primeri kojima se ilustruje objekat u instrumentalu preuzeti su iz Reånika srpskohrvatskog knjiÿevnog jezika, Matica srpska — Matica hrvatska. 20 Uoåljiva je sliånost sa primerima u kojima je lokativ promovisan u nominativ: Tvor nica radi ceo dan tj. „ljudi u tvornici" i Grad spava tj. „ljudi u gradu" (Topoliwska, 1996, 7). 18
385
akcijom rukovoðenja ili vladanja u oba sluåaja su ljudi — vojnici koji su ukljuåeni u tu armiju, odnosno, stanovnici grada, na koje se indirektno ukazuje instrumentalnim oblikom njihovog lokalizatora.20 I u sluåaju sa glagolima šaliti se, šegaåiti se , odnos sa objektima se uspostavlja indirektno preko nekih drugih aktivnosti kojima su oni obuhvaãeni, što se moÿe videti u transformu primera: „Nikad se nije šalio, ni s nama decom, ni s majkom" Laz. L. (< Nikada ni nas ni majku nije zabavljao tako što bi priåao dosetke, vesele priåe; „Trpeli su ga u društvu samo zato da se mogu šegaåiti s njime" Petr. V. (< Trpeli su ga u društvu samo zato što su mogli da ga stavljaju u situacije u kojima ãe ispasti smešan i da mu podrugljivo govore). Semantiåko-sintaksiåko obeleÿje obuhvatnosti objekatskog pojma, na koji se upuãuje indirektno, stavlja instrumental u opoziciju sa akuzativom kao padeÿom takvog direktnog unutarsintagmatskog odnosa. 21 U studiji posveãenoj lokativu (Batistiã, 1972) objekatsko znaåenje se dovodi u vezu sa konsturkcijom o + lokativ, i to najåešãe u sintagmama s glagolima govorenja i mišljenja (u širem smislu). Funkciju nepravog objekta datoj konstrukciji pripisuje i Stevanoviã, koji tom prilikom navodi sledeãe primere: „sinoã je seljanka … priåala o svom sinu koji je u šumi" (A. Isakoviã, Dvoje, 196); „Moÿete, veli, [pisati] samo o lakim stvarima" (Lj. Nenadoviã, Pisma iz Nemaåke, 3); „Ti imaš nekakvu åistunsku predstavu o ÿivotu" (O. Daviåo, Pesma, 35) (Stevanoviã , 1979, 503). Veã je poznato da su neposredni objekti glagola govorenja pojmovi kojima se ukazuje na akustiåku predstavu ili akustiåko-smisaoni sadrÿaj, odnosno, ono što se pisanjem stvara (priåati priåu, govoriti istinu, pisati pismo), dok je neposredni objekat glagola intelektualnih radnji samo njihov unutrašnji objekat. 22 U Interesantna su zapaÿanja u vezi sa binarnom opozicijom akuzativ — instrumental. Zabeleÿeni kao rekcijski oblici glagola vladati ova dva padeÿa se pojavlju naporedo, npr.: „Na njozi se gospoda skupila/ Da vladaju zemlje podjarmljene" (Ljubiša, Celokupna dela, Srpski pisci, Bgd., 47) i „Jes, tko njegda svijetom vlada" (I. Gunduliã, I), s tim da se standardnim smatra samo instrumental (Gortan-Premk, 1971, 62) koji je korespondentan datim obeleÿjima indirektnosti i obuhvatnosti. Takoðe, promenom odnosa prema vršiocu radnje imenski pojam u primeru tresti ãilimom dobija ulogu pasivnog uåesnika koji je direktno i potpuno obuhvaãen glagolskom radnjom, što rezultira i promenom njegovog morfološkog oblika — prelazi iz instrumentala u akuzativ (> tresti ãilim) (Iviã, 1954, 109). 22 D. Gortan-Premk navodi primere tipa misliti misli, govoriti istinu, gluposti, prijatne stvari (Gortan-Premk, 1973, 283). 23 Dopunu kojom se neposredno ukazuje na sadrÿaj J. Kašiã naziva „eksplikatorom", åija je pojava fakultativna uz glagole slušanja i govorenja kada se uz njih realizuje lokativ s predlogom o. Tom prilikom ovaj autor navodi nekoliko primera sa eksplikativnom dopunom, a jedan takav je i sledeãi: „Narod o njima u šali svašta pripovjeda" (Vuk, RJA ¢¡¡¡, 288). — Up. Kašiã, 1968, 105. 24 M. Iviã skreãe paÿnju da se kao prosentencijalizatori ponašaju razliåiti zameniåki oblici, kao što su: sve, svašta, nešto, to . Kombinabilnost ovih zameniåkih oblika u akuzativu sa tematskom dopunom u lokativu ukazuje na njihovu nesinonimiånost (Iviã, 1972). 25 Odgovarajuãi eksplikator predmetnog sadrÿaja ne mora uvek biti ekspliciran, meðutim, on ãe uvek biti implicitan kada je sadrÿajem obuvaãena bilo koja informacija koja se ne odnosi na samu realizaciju predikacije koju kondenzuje imenica u lokativu, npr.: priåao mi je (nešto) o svom odlasku u Pariz moÿe se tumaåiti kao: priåao mi je da je sa prijateljem putovao tri dana i da su na putu do Pariza doÿiveli neprijatnost , što znaåi da na reåenicu sa znaåenjem predmetnog sadrÿaja upuãuje eksplicitni ili implicitni prosentencijalizator, dok se lo21
386
sva tri sluåaja koja su ovde ilustrovana izostaje „eksplikator" 23 (prosentencijalizator)24 neposrednog sadrÿaja, a pojam u lokativu, koji je samo tema datog sadrÿaja, na njega indirektno ukazuje, 25 što se vidi kada se primer: priåala je o svom sinu posmatra na sledeãi naåin: priåala je (nešto) o svom sinu: da joj je sin student i da ima devojku i da su ga drugovi odveli u šumu. Iako u odnosu na kompletan predmetni sadrÿaj pojam u lokativu ima
objedinjujuãu, tematsku ulogu, on predstavlja samo deo predmetnog sadrÿaja obuhvaãenog glagolskom radnjom komunikativnog ili intelektualnog karaktera. Lokativ je stoga padeÿ indirektnog odnosa u kojemu je objekat markiran obuhvatnošãu. Veã poznata opozicija izmeðu dativa i predloškog akuzativa, po kojoj je prvi — padeÿ objekta sa znaåenjem usmerenosti radnje i njenim neposrednim kontaktom, a drugi — padeÿ indirektnog takvog odnosa (Iviã, 1963, 103), ukazuje na moguãu poziciju predloške akuzativne konstrukcije pri sistematizaciji objekatskih oblika. Ovim padeÿnim oblikom dopunjuju se najåešãe glagoli sa znaåenjem intelektualnih i emocionalnih procesa i stanja i komunikativnih radnji, npr.: „Zilahi misli na drugove iz klase …" (Lubarda, 33); „… potpuno sam zaboravio na smotuljak meðu nogama" (Ugrinov, 29); „… krenem u Åaršiju ne bi li kako doznala nešto za Jova" (Lubarda, 37); „Po svoj prilici nesvjesno se ljuti na starog …" (Desnica, 13); „… za njega se govorilo da je tako vešt …" (Paviã, 16). 26 U svim navedenim sluåajevima predloška akuzativna konstrukcija kao površinski eksponent odgovarajuãeg propozitivnog sadrÿaja, indirektno upuãuje na dati pojam, npr. konstrukcija na drugove, u prvom primeru, upuãuje na sadrÿaj koji bi se mogao eksplicirati na sledeãi naåin: Zilahi misli (misao) voleo sam svoje drugove iz klase i rado ih se seãam , dok je konstrukcija za njega, u poslednjem primeru, u korelaciji sa sadrÿajem govorenja, što se vidi ako primer interpretiramo kao — govorilo se: on je vešt . Markiranost objekata tipiånim semantiåko-sintaksiåkim obeleÿjima mogla bi se uzeti u obzir pri identifikaciji objekatskih odnosa i njihovom razgraniåavanju u odnosu na druga znaåenja zastupljena istim padeÿnim oblikom. Da je to moguãe, pokazuju primeri u kojima se objekatski odnos potvrðuje korelacijom padeÿnog oblika sa odreðenim semantiåko-sintaksiåkim obeleÿjima, a nepostojanje takve korelacije na moguãu interferenciju objekatskog znaåenja sa nekim drugim znaåenjem. Tako u sledeãem primeru: „Šaka tresnu po kesi i rezak cik dukata izgubi se u magli i tutnjavi" (Ãos., 30) lokativ zastupa pojam koji je obuhvaãen radnjom u koju se, u zavisnosti od tumaåenja, ukljuåuje direktno ili indirektno. Dok je kao lokalizator neposredno angaÿovan, njegova uloga posmatrana na relaciji deo— celina kativom taj sadrÿaj samo tematski objedinjuje. S druge strane, prema predmetnom sadrÿaju iskazanom reåenicom, npr.: priåao mi je da ãe otiãi u Pariz , objekatski se moÿe postaviti samo lokativna konstrukcija sa odgovarajuãom deverbativnom imenicom: priåao mi je o svom odlasku u Pariz, i u tom sluåaju prosentencijalizator u akuzativu se ne eksplicira * priåao mi je nešto o svom odlasku u Pariz (Iviã, 1972, 30). 26 Primeri su preuzeti iz Arsenijeviã, 2003.
387
(< tresnuti kesu po gornjoj površini ), moÿe dobiti i drugaåiju interpretaciju, objekatsku, i naporedno obeleÿje indirektnosti, što ga kvalifikuje kao padeÿ objekatsko-prostornog odnosa. Izostanak jednog od semantiåko-sintaksiåkih obeleÿja, koja koreliraju sa odreðenim padeÿnim oblikom, moguã su signal nepostojanja objekatskog, veã nekog drugog znaåenja. Ilustrativan je u tom smislu primer: On (potpuno nesvesno) gleda u sliku, u kojemu je predloškim akuzativom zastupljen pojam obeleÿen karakteristiånom usmerenošãu, ali direktnim angaÿmanom, što iskljuåuje moguãnost objekatskog tumaåe nja. Da je reå o ulozi lokalizatora, potvrðuje se i na osnovu glagolske semantike koja u ovom sluåaju ne sadrÿi komponentu „voljnosti" tipiånu za uspostavljanje objekatskog odnosa sa ovim glagolom „On (paÿljivo) gleda sliku" (Arsenijeviã, 2003, ¡¡, 155). Dakle, ovakva koncepcija objekatskih odnosa zasnovana je na ukrštanju obeleÿja, tako da se prema distribuciji objekatskog pojma u odnosu na upravnu glagolsku radnju uspostavljaju direktni ili indirektni unutarsintagmatski odnosi, a prema prirodi same radnje objekat je kompletno ili parci jalno obuhvaãen, ili je radnja na njega samo usmerena. Kombinacijom ovih obeleÿja dobijaju se parovi åiji su gramatiåki reprezentanti padeÿni oblici rasporeðeni kao oponenti. Analizom tipiånih objekatskih sintagmi u srpskom jeziku, ustanovljeno je da su zastupnici objekatskog pojma obeleÿenog direktnim uåešãem u glagolskoj radnji akuzativ bez predloga, genitiv i dativ, pri åemu su prva dva, kao pasivni uåesnici, obuhvaãeni glagolskim procesom — prvi u potpunosti, a drugi samo parcijalno, dok je dativom obeleÿen objekat åije se uåešãe manifestuje usmeravanjem radnje ka njemu. Instrumental, lokativ i predloški akuzativ jesu padeÿni oblici kojima se identifikuju indirektni objekatski odnosi, sa instrumentalom i lokativom kao površinskim eksponentima objekatskog pojma obuhvaãenog glagolskom radnjom i predloškim akuzativom koji je, kao i njegov korelat dativ, markiran upravljenošãu glagolske radnje u odnosu na objekat, što pokazuje i sledeãa shema.
direktnost indirektnost
obuhvatnost (kompletna) (parcijalna)
upravljenost
akuzativ instrumental
dativ predlog + akuzativ
genitiv lokativ
Ovakvim posmatranjem sistema objekatskih odnosa reprezentovanih padeÿnim oblicima uoåavaju se relacije i na horizontalnom i na vertikal nom planu. Praktiåno, izdvajaju se åetiri kombinacije semantiåko-sintaksiåkih obeleÿja objekatskih konstituenata: direktnost i obuhvatnost, direktnost i upravljenost, indirektnost i obuhvatnost i indirektnost i upravljenost, koje bi trebalo povezati s odgovarajuãim terminološkim rešenjima. Meðutim, samo je par koji åine bespredloški akuzativ i genitiv, kao padeÿi pravog objekta, u tom smislu diferenciran prema ostalim oblicima. Odgovarajuãim terminima trebalo bi obuhvatiti i dativ kao padeÿ direktnog, ali ne i pravog
388
objekta, a zatim i padeÿe indirektnog objekatskog odnosa, vodeãi raåuna o njihovim obeleÿjima kojima su povezani s objektima direktnog odnosa. LITERATURA
Arsenijeviã, 2003 — Nada Arsenijeviã, Akuzativ s predlogom u svremenom srpskom jeziku (¡ i ¡¡), Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku H£¢¡/1 i H£¢¡/2 Novi Sad 2003, 107—263. i 53—216 . Batistiã, 1972 — Tatjana Batistiã, Lokativ u savremenom srpskohrvatskom knjiÿevnom jeziku, Institut za srpskohrvatski jezik, Biblioteka Juÿnoslovenskog filologa, n., s., knj. 3, Be-
ograd 1972, 212. Batistiã, 1978 — Tatjana Batistiã, O nekim aspektima analize kauzativnih glagola , Juÿnoslovenski filolog XXXIV, Beograd 1978, 59—89.
Beliã, 1998 — Aleksandar Beliã, O jeziåkoj prirodi i jeziåkom razvitku , kwiga ¡ i ¡¡, Opšta lingvistika, Izabrana dela Aleksandra Beliãa, prvi tom, Novi Sad, 1998. Dezsõ, 1997 — Laszlo Dezsõ, Gramatika i leksika u prouåavawu valence glagola, Nauåni sastanak slavista u Vukove dane 26/2, Beograd 1997, 25—33 . Gortan-Premk, 1971 — Darinka Gortan-Premk, Akuzativne sintagme bez predloga u srpskohrvatskom jeziku , Institut za srpskohrvatski jezik Biblioteka Juÿnoslovenskog filologa, n. s., kw 2, Beograd 1971, 180 . Gortan-Premk, 1973 — Darinka Gortan-Premk, O evolutivnim tendencijama akuzativnih sintagmi bez predloga u srpskohrvatskom jeziku , Juÿnoslovenski filolog XXX/1—2, Beograd 1973, 281—295. Grkoviã-Mejxor, 2001 — Jasmina Grkoviã-Mejxor, Pitawa iz staroslovenske sintakse i leksike , Novi Sad 2001, 55 . Iviã, 1954 — Milka Iviã, Znaåewa srpskohrvatskog instrumentala i wihov razvoj, (Sintaksiåko-semantiåke studije), Institut za srpski jezik, kw. 2, Nauåna kwiga, Beograd 1954, 297 . Iviã, 1963 — Milka Iviã, Dativus respectivus i sinonimiåne konstrukcije u slovenskim jezicima, Studia linguistica in honorem Thaddei Lehr-Splawinski, Krakow 1963, 99—104. Iviã, 1972 — Milka Iviã, O objekatskoj dopuni glagola komunikativnih i intelektualnih radwi, Zbornik za jezik i kwiÿevnost kw. ¡ Titograd 1972, 27—32 . Iviã, 1983 — Milka Iviã, Lingvistiåki ogledi, Biblioteka XX vek, Prosveta, Beograd
1983, 215. Iviã, 2000 — Milka Iviã, O vidskom paru suditi/osuditi i povodom njega , Lingvistiåki ogledi, tri, Biblioteka XX vek, Åigoja, Beograd 2000, 123—129.
Kašiã, 1968 — Jovan Kašiã, Dopune indirektnog objekta uz glagole slušawa i govorewa, Zbornik za filologiju i lingvistiku H¡, Novi Sad 1968, 105—108 . Kristal, 1985 — Dejvid Kristal, Enciklopedijski reånik moderne lingvistike , preveli: I.
Klajn i B. Hlebec, Beograd 1985, 293.
Laleviã, 1962 — Miodrag S. Laleviã, Sintaksa srpskohrvatskoga kwiÿevnog jezika, Zavod za izdavawe uxbenika Narodne republike Srbije, Beograd 1963 . Maretiã, 1963 — Tomo Maretiã, Gramatika i stilistika hrvatskoga ili srpskoga knjiÿevnog jezika, Zagreb 1963. Mihailoviã, 1977 — Ljiljana Mihailoviã, Lokalistiåka teorija padeÿa i pojam neotuðivog pripadanja, Zbornik radova Filozofskog fakulteta u Nišu, knj. IV, Niš 1977, 173—187. Milinkoviã, 1988 — Qubo Milinkoviã, Dativ u savremenom ruskom i srpskom jeziku (konfrontativna analiza), Nuåna kwiga, Beograd 1988, 228 . Miloševiã, 1973 — Ksenija Miloševiã, Intranzitivnost, refleksivna konstrukcija reåenice i pasivna dijateza, Kwiÿevni jezik ¡¡/1—2, Sarajevo 1973, 29—39 . Popoviã, 1990 — Marko Popoviã, Apsolutiv, ergativ, apsolutni pade¸i, Kwiÿevnost i jezik HHH¢¡¡/3, Beograd 1990, 266—267 . Stanojåiã, Popoviã 1989 — Ÿ. Stanojåiã, Q. Popoviã, S. Miciã, Savremeni srpskohrvatski jezik i kultura izraÿavawa, Uxbenik za ¡, ¡¡, ¡¡¡ i ¡¢ razred sredwe
389 škole, Zavod za uxbenike i nastavna sredstva, Zavod za izdavawe uxbenika, Beograd — Novi Sad, 1989 . Stevanoviã, 1979 — Mihailo Stevanoviã, Savremeni srpskohrvatski jezik ¡¡ (Gramatiåki sistemi i kwiÿevnojeziåka norma), Nauåna kwiga, Beograd 1979 . Stevanoviã, 1981 — Mihailo Stevanoviã, Savremeni srpskohrvatski jezik ¡ (Gramatiåki sistemi i kwiÿevnojeziåka norma), Nauåna kwiga, Beograd 1981 . Stevanoviã, 1961—62 — Mihailo Stevanoviã, Problem glagolskog roda i povratni glagoli u srpskohrvatskom jeziku , Juÿnoslovenski filolog HH¢, Beograd 1961— 1962, 1—47. Stevanoviã, 1962 — Mihailo Stevanoviã, Rekcija glagola i oblici wihovih dopuna, Naš jezik H¡¡/1—2, Beograd 1962, 1—11 . Topoliwska, 1996 — Zuzana Topoliwska, „Padeÿ" i „glagolski rod" — dve strategije gramatikalizacije odnosa izmeðu „predikata" i wegovih „argumenata" , Juÿnoslovenski filolog £¡¡, Beograd 1996, 1—9 .
Nada Arsenieviå TRANZITIVNOSTÜ I OBÆEKTNŒE PADEŸI V SERBSKOM ÄZŒKE Rezyme V rabote izuåaytsä problemœ, sväzannœe s glagolüno-obæektnoö sväzüy. Obraøaetsä vnimanie na vzaimnoe opredelenie grammatiåeskoö kategorii tranzitivnosti i dopolneniä v tradicionnœh grammatikah serbskogo äzœka. V aspekte rassmotreniä tranzitivnosti kak sintaksiåeskoö, a takÿe kak leksiåeskoö (semantiåeskoö) kategorii, ukazœvaetsä na parametrœ, ävläyøiesä suøestvennœmi dlä klassifikacii glagolov na tranzitivnœe i intrazitivnœe. Takÿe, na osnovanii provedennogo analiza utverÿdaytsä semantiåesko-sintaksiåeskie priznaki, na kotorœh mogla bœ bœtü obosnovana tipologiä dopolneniä, priåem padeÿnœe formœ, kak poverhnostnœe pokazateli opredelennogo vnutrisintagmatiåeskogo otnošeniä, rassmatrivaytsä kak selektivnœe kategorii. Posredstvom skreøeniä priznakov obæektnœe padeÿi sistematiziruytsä po sleduyøemu principu: vinitelünœö i roditelünœö harakterizuytsä direktivnostüy i širotoö ohvata, datelünœö — direktivnostüy i napravlennostüy, tvoritelünœö i predloÿnœö — kosvennostüy i takÿe širotoö ohvata i vinitelünœö s predlogom — kosvennostüy i napravlennostüy, åto predstavläet osnovu i dlä razliånœh terminologiåeskih rešeniö.
