РЕНЕСАНСА
• 12 •
ИНСТРУМЕНТАЛНА МУЗИКА РЕНЕСАНСЕ
У 16. веку, касној ренесанси, поред доминирајуће вокалне (а капела) и вокално-инструменталне музике, долази до постепеног развоја инструменталне музике, односно до њеног осамостаљивања, док ће потпуна самосталност инструменталне музике наступити у бароку. Можемо разликовати три групе инструменталних облика: 1) Облици који воде порекло од вокалних полифоних форми (композиција). То су РИЧЕРКАР, КАНЦОНА и ФАНТАЗИЈА. Представљају преношење вокалне полифоне музике на поље инструменталне музике, тако да ова инструментална музика садржи принципе вокалне полифоније, па је не одликује потпуна самосталност. Од ричеркара ће постати фуга. 2) Најраширенији облици инструменталне музике били су ИГРЕ (ПЛЕСОВИ) различитог порекла. Носили су изразито ритмички карактер, јер су били везани за покрет. Обично су спајане две плесне музике, на бази контраста у темпу (спора и брза игра) и карактеру, те се тако ствара зачетак будуће свите у периоду барока. (Свита је низ од три или више стилизованих игара које се смењују по принципу контраста) . Неке од игара тог доба биле су: павана, сичилијана, салтарело (ита.); гаљарда (ита. или фра.); куранта, гавота, менует, бурè (фра.); пасакаља, сарабанда, чакона (шпа.); алеманда (нем.); жига (енг.); полонеза (пољ.)
3) Специфично инструментални облици, самостални, везани за посебну, инструменталну изражајност. То су ВАРИЈАЦИЈЕ (у којима се основна мелодија варира – украшава, обогаћује и усложњава), ТОКАТА и ПРЕЛУДИЈУМ (оба импровизацијског карактера, где уједначени, моторични пулс такође одговара инструменталном изразу). Инструменталну музику у 16. веку представљају првенствено композиције за солистичке инструменте: ЛАУТУ (жичани инструмент) и ОРГУЉЕ и ЧЕМБАЛО (инструменти са диркама). Ови су солистички инструменти били носиоци инструменталне музике. Исте композиције могли су да свирају и оргуље и чембало, уз извесна неопходна прилагођавања због техничких карактеристика.
Осим солистичког музицирања, у доба ренесансе постојало је и заједничко (скупно) музицирање различитих инструмената, најчешће код плесова. Оркестара у то доба још нема. Највиши домети развоја инструменталне музике налазе се у делима намењеним лаути и оргуљама, при чему се такође јављају и први знаменити извођачи. У ренесанси су се користили и разни дувачки инструменти (претече данашњих) и разне удараљке, а од гудачких инструмената били су виола да брачо (држи се у руци) и виола да гамба (држи се на коленима), а то су претече касније породице виолине. ЛАУТА је била најраширенији и најомиљенији инструмент ренесансе (15. и 16. век), па и у 17. веку. Имала је шест жица, а касније 11 (па и више). Имала је нежан звук. Дошла је у Европу преко Арапа у 14. веку, најпре у Шпанију и на Сицилију, а онда се врло брзо раширила и по другим земљама. Даље њено порекло је из Месопотамије и Персије. Служила је као пратећи инструмент (певача или
игара), а онда и као солистички инструмент – на њој се први пут појавила инструментална музика, јер је виртуозан инструмент, са манирима различитим од манира певања. Постојали су многи ком-позитори за лауту (Шпанија, Италија, Немачка, Француска) који су често били и чувени изво-ђачи на њој. Највише се користила у Италији, где је најчувенији лаутиста и композитор за лау-ту био Франческо да Милано (из Милана), с разлогом прозван Divino (Божанствени). Писао је и изводио бројне фантазије, канцоне, ричеркаре и др. Био је дворски и папин лаутиста. У Не-мачкој су чувени лаутисти били браћа Нојзидлер. - 28 -
лаута ОРГУЉЕ су стари инструмент, код кога се тонови добијају струјањем потискиваног ваздуха кроз цеви различитих дужина и дебљина. Познати италијански оргуљаши су припадали венецијанској школи (Виларт, рођаци Габријели, Меруло…), а било их је и у другим земљама (у Немачкој Пауман у 15. веку) ЧЕМБАЛО, који има пун назив: клавичембало /лат. clavis = дирка/ појавио се у 14. веку. Развиле су се бројне варијанте и њихови називи: мањи облици – спинет и вирџинал (енг.), већи облици – чембало, гравечембало, харпсихорд (енг.) клавсен (фра.). Тон код њих се добијао сложеним механизмом с пером (гушчјим или гаврановим) које је окидало (трзало) жице, и то увек истом јачином, па није постојала могућност мењања јачине звука. Обично је имао две клавијатуре ради промене динамике и боје. Овај инструмент егзистираће још само у бароку, када ће га временом заменити нови, савременији инструмент – клавир, који је бити конструисан у Италији 1709.г., а који може да свира и јако и тихо. (клавир – итал. fortepiano /првобитни назив/; каснији назив: pianoforte, piano).
чембало Још један инструмент са диркама и жицама био је КЛАВИКОРД. Појавио се у 15. веку. Давао је (нежан) тон ударањем металних (месинганих) плочица о жице. Код њега је јачина тона зависила од притиска на дирку, па је тако претеча клавира. Свирало се све оно што се свирало на чембалу.
- 29 -
