Ваљевска епархија је, милошћу Божијом,у својој новијој историји примила два велика посланика са неба: великог и Светог Николаја Жичког и Лелићког и нимало мањег Светог Аву Јустина Ћелијског. Благодарећи Богу што нам је подарио овако велике Светилнике као заступнике, узносимо молитве Свевишњем Оцу: да нас ороси Својом милошћу, дарујући нам и тај благослов да идемо њиховим путем, да би се духовно напајали, оснаживали и психофизички преображавали сви они који долазе на поклоњење њиховим Светим Обитељимa и Моштима, као новој, у Српској Цркви и народу, бањи Витезди. Епископ ваљевски Милутин
КРАТАК ИСТОРИЈСКИ ПРЕГЛЕД Предели
Ваљевске епархије својом локацијом, налазе се између река Дрине и Саве чијим сливовима се Реч јеванђелска ширила још у првим столећима хришћанства из древних градова Сирмијума и Сингидунума.
У време средњевековне српске државе,
крајем XII века на подручју северозападне Србије установљена је Мачванска епархија, у чијем саставу су се вероватно нашле и територије краља Драгутина у источној Босни. Ова епископска катедра пресељена је средином XV века у Ваљево. Ваљевска епископија јавља се под тим именом први пут почетком XVIII века на подручју Ваљева, Колубаре, Тамнаве, Мачве, Подриња и Рудника.
Дводелни крст X-XI век Црква Бранковина
Њени
епископи су, изузимајући доба аустријске окупације Србије, били и епископи старе Моравичке и дела зворничке епархије кроз цео XVIII и прве три деценије XIX века. Средњевековне цркве у Ваљевском крају
МАНАСТИРИ ЕПАРХИЈЕ ВАЉЕВСКЕ
Манастири служе омладини као училишта, болнима као лечилишта, путницима као свратишта,
сиромашнима као хранилишта, а удаљеним поклоницима као одмаралишта и опоравишта духовна и телесна. Свети Владика Николај
Манастири су осматрачнице српске савести. У њима нам је остављено све што је бесмртно,
вечно и божанско у нашој историји и нашем народу. Ми се и данас тиме поносимо пред целим светом, као својим бесмртним богаством. Преподобни отац Јустин Ћелијски
манастир
пустиња Западно од Ваљева, уз реку Јабланицу, на oко 3 км од
села Поћуте налази се манастир Пустиња са црквом посвећеном Ваведењу Пресвете Богородице. Заклоњена од прометних путева и скривена под обронцима планине Јабланик, ова светиња је вековима пружала сигурно уточиште у молитви. Манастир се налази на уском, заравњеном платоу над клисуром реке, на надморској висини од 456 м. Приступ порти могућ је с југоисточне стране, на којој је каменом озидана висока манастирска капија. На северном ободу платоа налази се скромни, приземни конак из педесетих година прослог века. Нови, конак са трпезаријом, владичанским одајама и келијама, подигнут је 1986. године и пружа се уз јужни зид порте.
ИСТОРИЈА МАНАСТИРА Не зна се када је манастир тачно основан .Једно
од предања изградњу цркве везује за време краља Драгутина ,док се у другом о Пустињи говори као о рударској цркви Немањића. У народу овог краја је ипак најпознатије казивање о пореклу имена манастира. Цркве Јовању, Грачаницу и Пустињу градила су три брата, каже предање, који су по завршетку градње пошли у обилазак својих храмова. Када су дошли до Пустиње, задужбине најмлађег брата, дивећи се њеној лепоти, рекли су: „Зашто и нама не каза да и ми сазидамо овако лепу цркву? Дао Бог да ти пуста остала!”
Претпоставља се да је запустеле
Постоје
подаци о честим доласцима, пребезима и селидбама никшићана у крајеве око Ваљева. У XVIII веку угледни људи из Оногошта одиграли су значајну улогу у историји овога краја. Један од избеглих никшићана био је и предузимљиви Михаило Ромчевић, игуман манастира Пустиње.
области око манастира Пустиње у једном миграционом таласу населило становништво из пријепољскоприбојског подручја. Наиме остаци једног манастира с именом Пустиња и данас постоје недалеко од Пријепоља. Како се у дефтерима из XVI века име ваљевског манастира не наводи као Пустиња, а писани извори из XVIII века користе управо тај назив, чини се вероватним да су у сеоби која се одиграла у међувремену топоними пренети из матице у запустеле северније области.
На месту садашње цркве, постојао
је стари храм. Из историјских података се не може знати када је саграђена нова црква, али се то морало збити пре 1622. године, јер је тада нова црква живописана. Изнад улазних врата, која воде из припрате у наос, налази се драгоцен ктиторски натпис који говори о времену осликавања цркве. У њему се наводи да је црква Ваведења Богородице у целини осликавана у периоду од 15. марта до 25. јуна 1622. године, трудом смерног игумана Јанићија Битојевића. Време зидања цркве није забележено. Отуда можемо да претпоставимо да је црква манастира Пустиње подигнута почетком XVII, или можда крајем XVI века.
Манастир је доста страдао
Прва велика обнова манастира била је у време предузимљивог игумана Михаила Ромчевића (1759. - 1766.)
У време турске опсаде манастир је сачуван захваљујући једном од устаника, који је заклоњен иза једне стене пушком погодио турског старешину на самом улазу у манастир.
1683. године,у време када је турска војска ишла на Беч. Обновљен је 1759. године, заслугом игумана Михаила Ромчевића. У току Карађорђевог устанка манастир је често био на удару, трагови пожара који се виде на живопису цркве Вавадења вероватно потичу из времена тог турског погрома. Обнова која је уследила морала је бити знатнијег обима, јер је за своје учешће у њој извесни Георгије Младеновић дао чак седам кеса гроша. За време устанка, 1806, манастир је избегао поновно разарање, и то захваљујући Кузману Пирги из села Ребеља, који је убио турског старешину, схвативши да је дошао да опљачка и спали манастир.
Отац Антоније , игуман манастира Пустиње од 1951. до 1961. године
Манастир
Пустиња је био мушки манастир са дугом монашком традицијом. Од 1964. године је женски манастир. Иако даје скроман изглед зградама и имовином, постоји у прошлости манастира нешто велико, нешто богоугодно када је милост Божија довела велике духовнике нашег времена у овај манастир. Као жива ризница српске православне културе Манастир Пустиња је и данас веома значајан у животу ваљевског краја.
архитектура Црква
манастира Пустиње, задужбина јеромонаха Јоакима, грађена је у традицији рашке архитектонске школе. То је једнобродна грађевина са куполом изнад централног дела. Са северне и јужне стране поткуполног простора су певнице. У основи куполе су тромпе, које имају облик ниша. Олтарски простор је неуобичајено простран у односу на наос. Вероватно имајући на уму захтеве сложенијег богослужења можда архијерејског због пажње која је посвећена трону и сапрестољу. Купола је споља осмострана, док је апсида петострана, и заклоњена је са северне и јужне стране продуженим бочним зидовима цркве. Отвори на грађевини су мали и уски. Оргинални кровни покривач свакако је био начињен од дрвета, на шта би указивао ктиторски модел, и то је највероватније био клис. Данас су централни део, кубе и звоник покривени шиндром, а припрата црепом.
Kaмене главе уграђене уз поткровни венац
Јужни изглед цркве са реконструисаним тремом
Реткост
зиданог иконостаса, пространи олтарски простор завршен сегментном апсидом и купола споља шеснаестостраног тамбура која почива на тромпама, чине ову цркву занимљивијом и посебном у односу на остале грађевине. У првобитном изгледу манастирске цркве постојао је дрвени трем који је чинио пред простор зиданом храму. Трем је постојао пре осликавања фасаде 1622. године, и како сведочи Хаџи Рувимов запис, највероватније изгорео крајем 18. века. На месту изгорелог дрвеног трма дозидана је Припрата са звоником. На горњим деловима западног зида звоника узидане су две камене главе. По облику и стилизацији камене скулптуре припадају клесарској традицији Хаџи Рувимове уметничке школе.
Богородица са Христом на улазу у припрату
живопис Натпис у лунети изнад врата, која воде из
припрате у наос, казује нам да је живопис храма настао у првој половини 1622. године. Како сазнајемо из натписа, живопис је урађен за само три месеца. Цркву су живописала, судећи по потписима сачуваним у жртвенику, два зографа, Јован и Никола веома умешни и богословски упућени сликари.
У цркви манастира Пустиње живописом је покривена површина од око 370 м2.
Најсличнија
решења која претходе или су савремена живопису у Пустињи сачувана су на Светој Гори, у цркви манастира Лавре(1560), Дионисијату (1547) или у Дохијару (1568).
На
ктиторска композиција на јужном зиду цркве, смештена је слика ктитора који приноси модел цркве Богородици пред собом. Као ктиторски натпис, и ова слика представља прворазредни историјски извор.
Приложник,
Богородица шира од небеса и причешће апостола фреске у олтарској апсиди
међутим, није игуман Јанићије, како би се очекивало на основу натписа о живописању, већ је то јеромонах Јоаким. Насликана црква је грађевина коју и данас видимо уколико занемаримо позније дозидану припрату: куполни храм је представљен у верном изгледу, а инверзна перспектива допушта да се виде улазна западна врата, Модел има реалан распоред и број прозорских отвора, не само на куполи него и на фасадама, а ликовна стилизација крова најпре би указивала на древни, дашчани покривач (клис или шиндру). Дрвени трем – који је несумњиво постојао пред западном фасадом – није насликан.
Свети Теодор Тирон
Слика ада у облику аждаје која гута јеретика Арија у олтарском соклу
Живопис
цркве у Пустињи чува још један, не мање важан, историјски податак из истог времена. То су два имена, Јован и Никола, исписана у фреско-техници у ниши проскомидије на сликаном саркофагу у којем је приказан допојасни лик Христа.
Познајући
богослужбену праксу и желећи да буду запамћени и помињани током службе, сликари су свесно забележили своја имена управо на овом месту.
Своја
имена су исписали у непосредној близини насликаних светитеља који су њихови лични патрони – св. Николај Мирликијски је приказан западно уз нишу протезиса, а млади Јован Богослов у самој ниши, уз Христову фигуру.
Визија светог Петра Александријског
Агнец у облику малог детета
Тајна вечера - детаљ
иконостатс Пустињска
црква има зидани иконостас што је реткост за то време. Он има три отвора. Фигуре апостола Петра и Павла исликане су фреско-техником, северно, односно јужно од отвора, док су места предвиђена за престоне иконе и Деизис украшена орнаментима.
Црква има два иконостаса, старији, сликан
у првој половини XVII века, а новији из XIX века. Од старог иконостаса сачувано је Распеће – на олтарској прегради, Деизис, царске двери са Благовестима и икона Аврамово гостољубље. Престоне иконе, као и део Деизиса нису сачуване.
Старо Распеће обновљено је 1766. године,
трудом игумана Михаила Рончевића,који нам је оставио сведочење о томе на крсту са олтарске стране. Судећи по осећању за колорит, и сликарском поступку, сликари иконостаса су познавали критско сликарство што упућује на Јована и Николу путујуће зографе са Свете Горе.
Иконе новог иконостаса рађене су у духу народне уметности XIX века.
Царске двери, оригинални део иконостаса из XII века
Распеће на олтарској прегради из прве половине XVII века
Престона икона Христова са новог иконостаса XIX век
У
цркви се чувају реликвије међу којима су богослужбене књиге пореклом из Русије, украшене иницијалима и заставицама у боји . Као прилоге пострадалом манастиру, ове књиге давали су мештани околних села, о чему сведоче записи на маргинама књига које се и данас чувају у манастирској библиотеци. Међу прилозима верника налазе се две целивајуће руске иконе. Због скупоценог и у танким линијама наношеног племенитог колорита, употребе сребрне и златне жице, минуциозне обраде и калиграфских натписа, као и по типу Знамења једне од њих, ове Богородичне иконе биле би рад руских атељеа XVIII века. Иконографски, иконе представљају реплику руских чудотворних икона. Свете сасуди и стојећи крстови на часној трпези предмет су ручне израде са занатско-уметничком обрадом. Делови од племенитог метала израђени су филгрански ситним чипкастим мотивом са импликацијом камена који красе минијатурне дуборезне преставе из Светог Писма. Пустиња поседује и два кивота, ручне израде делом урађене од племенитог дрвета. кестена са Свете Горе, окована у сребро у техници филиграна иконописана минијатурним ликовима светитеља:Св. Теодора Тирона, Св. Козме и Дамјана, Св. Димитрија, Св. Пантелејмона, Св. Георгија Кратовца, Св. Јована Владимира, Св. Харалампија, чији се делови - честице моштију налазе у кивоту, међу њима се налази и део одежде Св. Нектарија Егинског. Међу драгоценостима су кивот са делом одежде из свете Катарине са Синаја, као и дрвени крст освећен на Христовом Гробу. У Пустињи се налази и дарохранилица новије израде рађена у дуборезу са позлатом украшена филгранским ситним чипкастим мотивом руског стила, иконописана познатим црквеним празницима и светитељима.
Престони крст, филигран XIX век
Богородична икона знамење XVIII vek
Богородична икона, XIX век
Икона Преображења Господњег, XIX век
Гостољубље Аврамово део иконостаса из XVII века
Дарохранилица у дуборезу са позлатом
Кивот од кестеновог дрвета са Свете Горе иконописан минијатурним ликовима светитеља
Параклис Светог Василија Острошког На западном ободу манастирске порте подигнута је капела која
је посвећена Светом Василију Острошком. Капела је подигнута залагањем и трудом Епископа Јована Пурића игумана манастира Острог, који је одрастао и узрастао уз манастир Пустињу. Својим источним изгледом ова капела делимично посећа на умањену верзију манастирске цркве. У основи је тробродна грђевина са куполом и осмостраним тамбуром. Живописана је 2007. Сликар потписан као Морачки је истоветно као у старој манастирској цркви потписан у ниши проскомидије на зиду. У склопу поред капеле налази се Гостопримница и објекат за паљење свећа у циљу заштите фресака у храму.
Велике душе, блиске Богу узрастале су у овим странама пустињским и ћелијским код Ваљева Свети Владика Николај Ко није видео Свету Гору нека дође и види манастир Пустињу Ава Јустин Поповић
Pustinja Monastery in the Jablanica gorge, not far from the village Poćuta near Valjevo, is thought to date from 13th to 14th century. King Dragutin is assumed to have founded it as a church for miners. A Turkish tax register from 1572 says that one monk was living in the monastery. Above the western door inside the church is an inscription that says its construction started “in the month of March and was finished on June 25th 1622”. This church, dedicated to the Presentation of the Virgin, was built by hieromonk Joakim, and was damaged during the Turkish army’s march on Vienna. It was renovated in 1759 through the efforts of prior Mihailo Romčević. The monastery was damaged again in 1787 and 1788 during the Koča’s Krajina uprising. Pasha Bušatlija of Scutari devastated Pustinja, and it was often under attack during Black George’s uprising. Joakim Vujić visited the monastery in 1826 and wrote that after having been set on fire by Bušatlija, it remained in ruins and deserted for 40 years. It was renovated by the endowment of Georgije Mladenović, who gave seven bags of groschen for its restoration. During the first World War Austrian soldiers used the monastery narthex as a stable for their horses, and when they retreated they took two large bells with them. The church is a single nave structure with an altar apse on the eastern side and choirs on the northern and southern sides. An octagonal dome rises above the central part of the church. The church is built of broken stone and travertine in the spirit of the Raška school of architecture. The church is roofed with tiles and the dome has shingles. A rectangular narthex with a tall bell tower was added in 1848. The Pustinja Monastery church was painted with frescoes in 1622 by zographs Jovan and Nikola. They completed their modest work with its great contrasts and powerful coloring in 123 days. Hieromonk Joakim - Joanićije Vitojević is shown as the founder of the church, presenting it to the Virgin as a gift. The iconostasis is made of masonry: the altar side is covered with frescoes and on the church side only
Pustinja Monastery the Apostles Peter and Paul are depicted. There are 19th century icons on the iconostasis. Pustinja was renovated as a monastery for men in 1951. A new monastery residence was completed and dedicated in 1975 and the church was renovated the same year. Pustinja is now a convent. Pustinja is the only post-byzantium church in northwestern Serbia which has preserved the complete frescoes in the original architecture, making it one of the most significant churches of that period. By the grace of God, this monastery has been visited by great spiritual leaders of our time. Significance and beauty of this holy place, as well as activity and hospitality of the nuns, earned this monastery great reputation near and far, so it is visited by numerous pilgrims from all parts of our country, and from abroad.
манастир
грачаница Манастир Св. Архангелa Михаила у селу Грачаница
подно Повлена, налази се на ушћу реке Сушице у Јабланицу на око пола пута од Ваљева према манастиру Пустињи. У народу познат као Ваљевска Грачаница својим именом манастир се сврстава у друштво старих српских манастира названих по рекама.Вероватно се река Сушица некада звала Грачаница бар у своме доњем току одакле тече пуним коритом. Сам манастир се налази на једном проширењу окружен водама двеју река што одговара ономе што је средњовековни обичај налагао када је храм посвећиван Св.Арханђелу Михаилу. Лепотом свог положаја, међу шумовитим брдима, на избрешку у омчастој окуци бистре реке манастир преставља јединствени склад природе и историје.
ИСТОРИЈА манастира О времену изградње цркве нема историјских
података, а по народном предању, које се преноси са генерације на генерацију, она се доводи у везу са Немањићима. Друга верзија предања каже да је храм обнављао краљ
Три светиње у истој линији. (Пустиња, Грачаница и Јовања налазе се на истој линији у брдско планинском рељефу Ваљевског краја)
Драгутин, крајем 13. века,што значи да потиче из ранијег периода. У народу овога краја најчешће се помиње се да су Цркве Јовању, Грачаницу и Пустињу градила три брата.Оближњи манастира Пустиња помиње се у 12 веку, што упућује на закључак да је и Грачаница из тог доба. Извесно је да је на месту садашње цркве постојао стари храм.И данас једно место јужно од цркве носи назив Аранђелско брдо,што упућује да је и тадашњи манастир био посвећен св.Архангелу Михаилу.
По предању већина манастира овога краја су из доба Немањића
Стари
манастир је имао своје имање винограде и подруме о чему сведоче називи сеоских поседа у околини манастира као: калуђерске њиве,и калуђерски подруми који се налазе у пећини изнад манастира на којима су још видљиви трагови камених зидова. Око манастира су пронађена многа гробна места монаха, а сачуван је и печат на коме пише „братство манастира ваљевска Грачаница”. И на бронзаном звону, за које се претпоставља да га је 1836. године даривао кнез Милош Обреновић, урезано је натпис из кога се види да је реч о поклону манастиру у подгорској Грачаници. У близини цркве налази се средњовековно гробље које народ назива „мађарско”, док се уз оближњи поток налази „Вигањ” чије име указује на некадашњу рударску и ковачку активност у овом крају.
Најстарији сачувани запис о манастиру светог Архангела потиче са почетка XIX века
Као
манастир, Грачаница се помиње у турским пописима из 1560. године, али поједини гробови и делови конака у непосредној близини сведоче да црква потиче из 15. века. Археолошким ископавањима која су вршена само у порти цркве откривен је већи број гробова и остаци конака из 15. и 18. века. Садашња црква саграђена је након Другог српског устанка. Поред цркве налази се средњовековна некропола на којој су се, према историјским изворима, сахрањивања одвијала у четири фазе: прва одговара времену изградње цркве, друга времену обнове Пећке Патријаршије (XVI век), трећа времену аустроугарске окупације и четврта обухвата гробове 19ог века . Најстарији сачувани запис о храму Светог Архангела направио је Јоаким Вујић 1826. године. У њему се наводи „да је парохијска црква села Тубравић, Стубо, Кунице, Брезовице, Сушице, Ровни…, да је манастирска црква зидана од ломљеног камена, заливаног живим кречом, дебелих зидова, под покривен облим каменом”. У апсиди олтара, испод малтера, својевремено је откривен бледуњав траг старих фрески, један од доказа старости цркве.
Игумански штап са надгобне камене плоче поред улаза у манастир
Надгробни споменик детаљ
У кањону реке Сушице налази се мала пећина испосница,
док се на брду Парач налазе трагови некрополе са надгробним споменицима-стећцима од којих се један налази и у порти Ваљевске Грачанице.
Надгробни споменик
Кањон реке Сушице
Пећина Пећина испосница испосница уу околини околини манастира манастира
Досељеници из ужичког краја на месту старих манастирских зидина обраслих травом и дрвећем подигли су нову цркву; уз тешку дозволу турских власти које су дозвољавале подизање нових или обнову старих Храмова само на местима где су постојали остаци богомоља подигнутих пре њиховог доласка .
У олтарском делу манастира иза јужних врата и данас се налази део старе липе заливене воском. По предању ова липа се налазила на месту старог манастира, где је некад био олтар.
Манастир Грачаница је попут многих цркава ваљевског краја разрушен у време турско-
аустријског рата,када су турци опустошили овај крај. На запуштено манастирско имање населили су се из ужичког краја Милосав Ковачевић и Вукосав Веселиновић који су и обновили храм. Они су на месту старог манастира затекли зидине обрасле травом и дрвећем, а на месту гед је био олтар израсла је липа. Уочи недеље и празника каже се у предању на тој липи гореле су свеће и кандила. Ово су схватили као опомена да су дужни да обнове цркву, поготово што су своје домове подигли на манастирском имању. Тако је на месту старог манастира подигнута скромна црква која је имала облик лађе дугачке 17 а широке 5 метара. Црква је подигнута вероватно пре 1826. године када се помиње у Путешествију Јоакима Вујића. Благословом и знањем Владике Николаја уз залагање проте Александра Јеремића судије духовног суда у Охриду и бившег пароха грачаничког у пролеће 1930. године стари храм је срушен и подигнута је нова данашња црква са кубетом. Радове је изводио Коста Јовановић мaкедонац из Струге, који је зидао и цркву у Лелићу задужбину Владике Никoлаја.
СВЕШТЕнство Први свештеник грачаничке парохије који се помиње у књизи протокола која се води
од1837. године је Недењко-Неша Ранисављевић. До тада су грачаничку парохију опслуживали монаси из манастира Пустиње. Свештеник Недељко је умро 1878.године и његов гроб се налази североисточно до самог олтара. После његове смрти грачанички пароси су били Херцеговци од којих је најпознатији прота Јефта Поповић, рођен у Бабинама у Херцеговини. Творац је устанка у народу познатог као Бабинска Буна из 1875. године. Прешао је у Србију и од 1876. до 1878. био је старешина одреда на Јавору. Парох грачанички био је од 1880 до1895. године када одлази на оближњу ћелијску парохију. Поново се вратио на грачаничку парохију 1903. године где је и умро 3. јула 1912. године у својој 103. години живота. Сахрањен је у оближњем манастиру Ћелије.
Владика Николај Велимировић
АРХИТЕКТУРА Данашња црква сазидана je након Другог
српског устанка. Грађена је по узору на цркве брвнаре. Сазидана је од ломљеног камена, оригинално је била покривена високим кровом од шиндре. Храм је подужна триконхална грађевина укупног габарита 18 х 6.5 метара са јако израженим и дубоком олтарском полукружном апсидом. Друга два крака тролиста, северна и јужна певница су наглашене у благом луку. На западној страни црква је полигонална (седмострана). У том делу изграђена је дрвена галерија до које се долази степеништем из саме унутрашњости цркве. Трећу, најмлађу фазу изградње цркве представља кубе из 1930. године у неовизантијском стилу, у комбинацији сиге и опеке као декоративних елемената. Тој фази припада и венац цркве који је начињен у истом маниру, што претпоставља и промену кровне конструкције. У олтарском делу цркве сачувани су трагови старијег живописа у два слоја, што показује да је црква подигнута делом на темељима старије средњовековне грађевине.
Икона светог Јуде XIX век
Икона светог Георгија XIX век
Манастир Грачаница поседује велики број старих икона као и делове два
стара иконостаса сликана крајем XVIII и почетком XIX века. Нови иконостас је рађен почетком XX века.
Крст у дуборезу са позлатом XIX век
Икона Христова XIX век
Део царских двери са старог иконостаса XVIII век Престона икона Пресвете Богородице рађена у духу народне уметности стари иконостас XIX век
Петохлебница, керамика XVIII век
Престона икона Господа Исуса Христа рађена у духу народне уметности стари иконостас XIX век
Свети пророк Давид део царских двери
Залагањем бившег пароха грачаничког, угледног проте Александра Јеремића израђен је нови иконостас у Грачаници. Иконе су даривали Срби из Битоља и Охрида где је прота Александар био судија духовног суда. Нови иконостас у Грачаници
Икона светог Николе XIX век
Икона Сабор Светих Архангела, из 1863. године
У порти Ваљевске
Да ли ће Ваљевска Грачаница, бити потопљена или премештена на друго место, због
изградње бране и језера на оближњој реци Јабланици знаће се чим се заврше радови на изградњи бране Стубо-Ровни. Радови на овој акумулацији почели су још деведесетих година прошлог века, али су због ратова и недостатака новца прекидани. У међувремену је покренут поступак да се Ваљевска Грачаница прогласи за културно добро и да, самим тим статусом, буде под заштитом државе. Влада Србије је то прихватила и 1997. донела одлуку којом се ова црква са гробљем проглашава за “споменик од посебног културног и историјског значаја”. Изградња хидроакумулације поново је актуелизована, а тиме и питање судбине цркве, без обзира на то што је она у међувремену стављена под заштиту државе.
Грачанице 26. новембра 2002. године, окупило се доста верника из Ваљева и околних села, а са њима монаси, монахиње и свештеници из оближнњих манастира и цркава који су спречили раднике заводa за заштиту споменика културе да обијају малтер са спољне стране цркве, све до самих камених облутака, чиме би се дефинитивно припремило њено измештање.
Епископ ваљевски Милутин (Кнежевић) је јуна месеца 2008. године затражио од Владе
Србије и надлежних министарстава да се прекидом радова на хидроакумулацији и брани Ровни, на реци Јабланици, спасу светиње Српске православне цркве - цркву Грачаницу и манастир Пустињу.
У писму највишим државним институцијама, локалној самоуправи и Светом архијерејском
синоду СПЦ, владика Милутин “препоручује” да влада и ресорна министарства поново размотре оправданост изградње хидроакумулације Ровни, која је 13 километара удаљена од Ваљева.
У
“ том случају било би неминовно измештање цркве Грачанице, а због повећања влажности биле би озбиљно угрожене и фреске у манастиру Пустиња. Покренуто је и потписивање петиције за спас светиње од измештања, коју је потписало преко 8.000 људи,и затражено да се обуставе сви даљи радови на пуњењу акумилације „Ровни“ и да локална власт и надлежни републички органи размотре могућност пуњења бране до коте која не би угрозила опстанак ваљевске Грачанице. Поред Ваљеваца, петицију за очување Грачанице на интернету је покренуло више стотина људи из целог света који су се успротивили премештању цркве коју је Завод за заштиту споменика културе прогласио грађевином од друштвеног значаја. Непознатим градитељима Грачанице вероватно не би пало на памет да је подигну на новој локацији која је одређена јер ова светиња није случајно подигнута ту где је, него су место и посвета храму пажњиво бирани једно према другом. Буде ли срушена, у њеним темељима пронаћи ће се и хрисовуља, које непобитно сведочи и о времену настанка и о самом градитељу.Нажалост, биће то слаба утеха за оно што се неповратно губи.
Унутрашњост манастира
Декретом епископа ваљевског Милутина, априла 2010. године црква Грачаница поново је проглашена за манастир, након што је више од два века била мирска црква.
Што нам цркву разорише, питаш?
Све, све, али шта им је црква крива? У тој цркви ти си се крстила, у њој венчала, у њој причешћивала, у њој покојницима подушје давала. Како то да се догоди, да ти надживииш ту милу цркву, која је надживела многа времена и поколења? Зар су бољи и Богу угоднији они који нас овако разорише и упропастише. Заиста нису бољи него гори. Но такав је начин Божији одувек, да кад добар човек или народ сагреши, Бог шаље на њега горeга од њега.И сад , светa старице, клекни са мном у пепео овог олтара и завапимо Ономе, који помисли чује: Поштеди остатак Срба, страшни Господе, да се не угаси име српско и слава Твоја на земљи српској. Свети Владика Николај
Gracanica Monastery The church in Gracanica, temple of Archangel Michael, is in the village of Tubravic, in a widening of the canyon of river Susica. It is first mentioned as a monastery in turkish census from 1560. The nearby attest that the church is from the XV century. Archaeological research has been performed only in the church yard, where many graves and remnants of dormitory from XV and XVIII centuries were found. The present church was built after the second Serbian uprising in 1815. It was built based on wooden churches. It was built of broken stone and originally church was covered with high wooden roof tile. Temple is total size 18x6,5 meters, with strong expressed and deep altar semicircle apsid. The other two side parts of three - leafs, north and south chorus areas are expressed in mild arcs. West side of the church is septagonal. In that part of church, wooden gallery was built which can be accessed by staircase from the interior. The third, youngest phase of construction is represented by a dome from 1930, in neobyzantine stile, in a combination of ‘’siga’’ and mud bricks, as decorative elements. To that phase belongs wreath of church which has been made in a same stile, which in cludes change of roof construction. In oltar part of the the church are preserved traces from older frescoes in two layers, which shows that church was building from the Middle Ages. Saint Bishop Nikolaj used to say about monastery that place is a God’s gift for prayer and thinking and that the monastery is one among the most sacred monasteries in the north-west Serbia. His words are still repeted among people, that this monastery jet waiting great temptation. Valjevo’s Gracanica will be torn down, submerged or relocated on ther place, due to building of the dam and lake on Jablanica river. Works on this accumulation started in 1990’s, but they where interuped becouse of wars and money shortage. There is an initiative to proclaim Valjevo’s Gracanica for cultural treasure and to be protected by state. The Government accepted that and in 1997 decided that this church with cementary proclaim for ‘’monument of special cultural and historical significance’’. Building hidroacumulation is almost finished and guestion of future of the church is acctualized again, regardless of it’s procection by the state.
манастир
ЈОВАЊА На
десној страни клисуре реке Јабланице, под високим брдом, само неколико километара од Ваљева, смештена је црква посвећена св. Јовану Крститељу. Према народном предању Храм је саграђен у време Немањића и подигао га је један од чланова владарске куће. Страдала у више наврата, сачувана је у свом изгледу из 16. века када је у другој половини тог века подигнута. Спољашња припрата je дозидана пре 1706. године ктиторством двојице браће Витковића Јована и Јефте, који су сахрањени у порти јужно од храма.
У
доба турског пописа, 1572. године, у време владавине Мурата трећег забележен је као манастир светог Јована. При манастиру Јовањи је постојала богословска школа која је престављала значајани школски центар у време аустријске управе. Пре 1706. године овде се учио књизи пет година свештеник Пауна Милосав, код духовника Ананија. Игуман манастира, Филотеј је 1735. године био делегат на црквеном народном сабору у Сремским Карловцима.
Манастир Јовања, цртеж При манастиру Јовањи је постојала позната богословска школа
живопис Делови сачуваног живописа показују неке сцене из великих
Садашњи иконостас
празника и стојеће фигуре, а на западном зиду, у првобитном изгледу храма где је доминирао трем био је насликан страшни суд. По својој монументалности издвајају се композиције: изнад улазних врата фреска св. Јована Крститеља са родитељима. Распеће Христово на северном зиду, представља Благовести, налази се на источном луку под куполом простора, а Крштење Христово, које је доста оштећено, на јужном. Манастир је иконописао Лонгин Дечанац, најпопуларнији средњовековни фрескописац.
је из 1972. године, а иконописале су га монахиње Манастира Ћелије, пошто је стари иконостас био спаљиван у више наврата.
Делови сачуваног живописа
Манастир Јовања, стари изглед са почетка XX века
Ћивот, где се чувао (по предању) део руке (шаке) св. Јована Крститеља, која је нестала, данас се налази у наосу манастира.
Црква Јовања је једно-ставна једно-
бродна продужна грађевина са централном куполом величине 8х5м, и јако издуженом (9х5м) спољном припратом, која је дограђена касније. На источној страни налази се полукружна апсида која је засвођена. Тамбур куполе је необично висок, скоро као централни простор наоса. Овакво решење је свакако последица потребе да се увећа унутрашњи простор овако мале грађевине.
Потреба
за повећањем простора цркве исказана је каснијим дозиђивањем спољне припрате у две фазе. У првој фази дозидана је припрата дужине 5 м са два широка прозорска отвора на северној и јужној страни и једним вратима са севера. Изгледа да је у то време поред врата сахрањено једно дете северно од улаза у цркву. У дечијем гробу није откривено никаквих прилога. Друга фаза продужила је ову припрату за још 4 м на запад. Продужетак припрате имао је и шест великих лучних прозора који су касније зазидани. Припрата је сведена полуобличастим сводом који носи двоводну кровну конструкцију покривену шиндром. На централном простору изведен је троводни кровић са северне и јужне стране тамбура и који се издиже изнад равни основног крова. Кровна конструкција куполе и свода апсиде је купаста, односно полукупаста. Све кровне површине покривене су шиндром. Према карактеристикама градње, величини и начину организације унутрашњих простора, црква Јовања припада свакако упрошћеном рашком типу српског градитељског наслеђа. Црква Јовања има велике сличности и непосредне аналогије са црквом манастира Радовашница на Церу, код Шапца (за коју се зна да је саграђена пре обнове Пећке патријашије), па се претпоставља да су настала у истом временском периоду.
Чесма, стари изглед
mанастирска
чесма – у почетку је била обичан извор, незаграђен и неозидан, одмах изнад садашњег зида у самом брегу. Чесма је обновљена 1873. године.
Звонара је стајала увек ван храма на северној страни
направљена од дрвета. На њој су била два звона од 120 и 70кг, на којима није било никаквих натписа. Сматра се да је веће звоно био прилог од династије Обреновића, а друго од трговачке породице Милутиновић. Оба су однешена за време окупације 1916. године. Нова звонара је изграђена 1985. године на темељима старе.
Свети владика Николај Жички живопис у припрати манастира
Стари изглед манастира
Некад
је манастир имао велико имање, око 100 хектара. На северној страни постојали су манастирски Виногради. Поменуто имање данас није целокупно. Године 1907. део имања је продат, а остатак је 1948. године конфискован, тако да манастир данас има 8 хектара шуме и њива. Манастир је 1858. уступио два хектара земље за подизање школе, која и данас постоји. Липе у манастирској порти су засађене 1909. године. Конак се налази у саставу порте манастира. Грађен је од 1968. до1973. године. Данас поред њега постоји нови конак.
Иконописачки атеље у манастиру Јовања
Преподобни Јустин Ћелијски живопис у припрати манастира
Свети Серафим Саровски живопис у припрати манастира
Jovanja Monastery Birth of St. John the Baptist The church of the Monastery of Jovanje near Valjevo was probably built at the end of the 15 century or beginning of the 16. It is recorded as the Monastery of St. John near Zlatarić in two Turkish tax registers, one from 1572. and one during the reign of Murad III. The narthex was added at the beginning of the 18. century (1706) when the entire monastery was renovated, thanks to the efforts and endowment of the brothers Vitanović, Jovan and Jefta. In the first half of the 18. century there was a theological school in Jovanje Monastery. In 1735. the prior of this monastery, Filotej, was a delegate to the churchpeople s Assembly in Sremski Karlovci. The monastery was bumed by the Turks in 1788. When Joakim Vujić visited it at the beginning of the 19. century it had already been tumed into a parish church. The monastery church is a single nave structure with a rectangular base and a dome resting on buttresses supported by pilasters on the northem and southem sides, and semicircular vaults on the eastem and westem sides. The apse is semicircular and vaulted. Two narthexes were added later. The older frescoes (from the 17. century) of the Church of St. John were renovated several times. The composition of the Crucifixon of Christ on the northem wall can be singled out for its monumental characteristics. The depiction of the Annunciation is located on the eastem arch of the area under the dome, and the considerably damaged Bapštism of Christ is on the southem wall.
манастир
ћелије У живописном пределу између
огранка Ваљевских планина, на левој обали реке Градац, налази се манастир Ћелије, посвећен Сабору св. Архангела Михаила. Удаљенa само неколико километара од Ваљева, манастирска црква је дуго година служила као парохијска житељима града. Манастир је добио име највероватније по томе што је манастирска црква првобитно била веома мала као „келија”, или ћелија; или пак по ћелијама које се налазе у пећинама околних стена и урвина. О времену изградње манастирске цркве нема историјских података, али се због њеног облика и начина зидања она смешта у архитектуру позног средњег века.
Хаџи Рувимов запис на страници најстарије Ћелијске књиге Божественаја Скрижаљ
У време деспота Стефана Лазаревића град Ваљево и околина су доживели велики црквени процват.
ИСТОРИЈА МАНАСТИРА По предању, манастир је задужбина је краља Драгутина . Друго предање казује да је
подигнут крајем 14. или почетком 15. века, у време деспота Стефана Лазаревића. У турском попису из 1560. године помиње се манастир Богопоље (или Богомоље) поред села Лелића у Ваљевској нахији. Сматра се да је овај манастир идентичан са Ћелијама. Духовник и ћелијски писар Рувим помиње се 1720.године, а 1733. године, на договору српских првака у Београду, учествује и ћелијски игуман Данило Вукашиновић. У Ћелијама је (1774) рукоположен у чин свештеника будући парох бабинолучки Рафаило, познатији као Хаџи Рувим.Ђелијски монаси су имали велики удео у дизању буне против Турака. Због тога је злогласни паша Бушатлија почетком 1791. године запалио манастир Ћелије заједно са 13 цркава ваљевског краја.
Сеча Кнезова
Илија Бирчанин плаћа порез аги
Лево од цркве, према олтару, налази се гроб Илије Бирчанина, „обор кнеза испод
Медведника”, кога су турске дахије убиле на Колубарској ћуприји у Ваљеву 1804. године. Тело подгорског војводе пренео је у манастир Ћелије његов момак потоњи јунак, Милић Кедић, и сахранио на овом месту. Поред почива и тело славног устаничког вође проте Јефте Поповића.
Гроб Илије Бирчанина
Манастир је обновљен 1793.године. За време игумана Ћелијског Симеона, монаси са
драгоценостима прелазе у Срем и привремено станиште налазе у манастиру Гргетегу. У време Првог српског устанка при манастиру Ћелије била је Карађорђева војна болница. Манастир су поново запалили Турци 1810. године, али је већ следеће године обновљен. Те године подигнуто је ново кубе и дозидана припрата. Од 1837. до 1928. године Ћелије су парохијска црква. Током 19. века у њему ради једна од првих основних школа у ослобођеној Србији.У овој школи је Свети Владика Николај,,први буквар учио“,и Ђелије целог живота у срцу носио. Од 1946.године Ћелије постају женски манастир.
Владика Владика Николај Николај као као дечак дечак учио учио је је ии завршио завршио основну основну школу школу уу манастиру манастиру Ћелије Ћелије
Током XIX века у Ћелијама је постојала једна од први основних школа у ослобођеној Србији
АРХИТЕКТУРА Основа цркве манастира Ћелије је
у облику једнобродне грађевине са необичним решењем куполног склопа. Уместо уобичајених пиластара, куполна конструкција се ослања на дебеле зидове и степенасто постављене лукове, а прелаз од квадратне основе до деветостраног тамбура изведен је помоћу тромпи. Изглед куполе ћелијског манастира новијег је датума.Пре овога постојало је шиљато јерменско кубе. Зидани иконостас има три лучно обликована пролаза ка олтару,чији се лукови налазе на висини 1,92 метра од пода и готово је истоветан као и зидани иконостас у оближњем манастиру Пустиња. Звоник се налази на северној страни цркве и подигнут је 1926. године.
Стари изглед манастира са шиљатим јерменским кубетом
Манастир Ћелије (црква, звонара, народна трпезарија)
Иконостас, који је 1798./1800. године сликао Петар Николајевић Молер, уметник и војвода из српских устанака, уништен је 1810. године. Нови иконостас је сликао Петров братанац, Јеремија Михаиловић из Бајевца 1816. године у време игумана Дионисија .
Део моштију Светог Јована Златоустог чува се у манастирској капели
Поглед на манастирски конак и капелу посвећену светом Јовану Златоусту, 1962. год.
ризница Од
Кивот са честицама Светих Моштију
старих црквених вредности у манастиру је између осталог сачуван део иконостаса из 1816. године, са добро очуваним дверима и престолним иконама Христа Спаситеља и Пресвете Богородице.Иконостас је радио Јеремија Михаиловић,иконописац из Бајевца. Најстарија икона у манастиру је икона Сабора Светих Архангела.Она потиче из 1790. године и рад је Карађорђевог војводе Петра Молера.У ризници се налази Хаџи-Рувимов престолни крст,изрезбарен у дрвету,постављен у метални оквир са постољем.Поред овог крста постоје још два крста,такође резбарена и уоквирена у металне рамове са постољима.Старе књиге потичу углавном из 18.века. Најстарија књига је Божественаја Скрижаљ.На основу записа у њој види се да је ову књигу купио црногорски владика Данило,када је 1715.године био у Русији.Незна се како и када је ова књига доспела у манастир Ћелија.Познати калуђер Хаџи-Рувим,оставио је запис о рушењу и паљењу скоро свих цркава и манастира у ваљевском крају,на читавој страници ове ћелијске књиге.
Икона светог Алимпија XIX век
Хаџи Рувимов крст XVIII век
Престони крст у филграну XVIII век
Икона Сабор светих Архангела XVIII век
НА ГРОБУ ОЦА ЈУСТИНА На гробу оца Јустина Код манастира Ђелије Сестра замењује цвеће И тепа му да брже расте. Видиш,каже ми црноризац Амфилохије, Ава није имао децу потелу, Откако је бризнуо у плач за Христом, Ничим се на земљи није могао утешити А опет на њој има безбројну духовну децу. Она му хумку греју врућим сузама, Пољске цветове смењују неувелим, Неутешној свећи не дају да пресвисне, А толиким родитељима поред рођене деце Гроб негде самотари урушен у шикари. Матија Бећковић Најстарија икона Сабор светог Архангела рад Петра Молера из 1790. године
Манастир
Ћелије у другој половини XX века представља истински духовни центар са веома истакнутом мисионарском, издавачком и иконописачком активношћу сестринства на челу са Игуманијом Гликеријом (Јањић). Зграда конака подигнута је 1963. године у српско-византијском стилу, са капелом посвећеном Св. Јовану Златоусту, као и многе друге потребне просторије и конаци; а круна свега је реновирање манастирске цркве са новоподигнутим звоником, и оснивање прве Духовне Библиотеке „Отац Јустин” у Ваљеву. Са великом љубављу и несебичним трудом, од 1970. године до данас штампано је преко 100 наслова, које је Отац Јустин роду православном оставио. Обимно, чудесно и богонадахнуто дело теолошког, философског и богослужбеног карактера у обиму 12 томова Житија Светих, први пут приређених на српском језику су у време безбожног комунизма одиграле значајну улогу у духовном препороду српског народа.
Плодоносну
иконописачку делатност у грчко-византијском стилу, коју је од врсних грчких учитеља изучила у Атини монахиња Антонина (Јањић) и пренела на друге сестре, даје најузвишеније плодове богонадахнутог изображавања ликова Господа Христа, Мајке Божје, Светитеља – које красе многе храмове, домове, књиге.
Икона оца Јустина рад Ћелијских монахиња 1985. год. Отац Јустин, игуманија Гликерија са сестринством
Благовести у Ћелијама
На
јужној страни олтара је гроб Аве Јустина Поповића, који је 1946. г. уклоњен са богословске катедра и повукавши се у скромни Манастир Ћелије, живео молио се, богословио и проповедао пуних 30 година. На Благовести се родио – на Благовести се и упокојио 1979. године. Његов живот на земљи био је широк и дубок као Црква, а благодатан као Дух Свети.
Ава Јустин у Богомислију изнад манастира Ћелија
Све за Христа Христа ни за шта! ... Вечност испуњена љубављу, то је Бог. ... Љубав се увек моли, молитва увек воли. ... Молитва је дисање душе. ... Вера је птица са два несломљива крила: молитвом и постом. ... Покај се и познаћеш себе. ... Човекова дилема је јасна: Човек или Богочовек? Смрт или бесмртност? ... Свака душа мирише на Бога: само је тари, тари љубављу божанском - и најзад ће и најгрешнија замирисати својом богомирисном боголикошћу на Бога. ... Помоли се Богу за сваког човека кога си посетио, срео, или се растао са њим. Нека од тебе пође са молитвом твојом; то је најбољи сапутник.
ПРЕПОДОБНИ ОТАЦ Породица оца Јустина
ЈУСТИН
Преподобни Јустин Нови Ћелијски, родио се на Благовести
Са братом и сестром
1894. године, у Врању, од оца Спиридона и мајке Ане, добивши по рођењу име Благоје. Васпитаван је у хришћанском духу и православној побожности, проводећи своје детињство у честим молитвеним сусретима и кроз богослужења у Пчињском Манастиру. Први извор духовног узрастање била је управо благодат Светог Прохора Чудотворца. Други извор било је редовно читање, подвижничко доживљавање и молитвено промишљање Јеванђеља Христа Богочовека. Трећи извор његовог хришћанског надахнућа била су Житија Светих и Дела Светих Отаца. Ова три извора остаће кроз читав живот исходиште и утока његове богословске мисли, дела, проповеди и искуства. По свршетку основног образовања, млади Благоје - Јустин, завршава деветоразредну богословију Светог Саве, у Београду (1905. - 1914.), где је за професора имао Светог Владику Николаја (Велимировића). Услед избијања Првог светског рата, одалази у чету младих болничара и заједно са српском војском, преко Чакора и Црне Горе, доживљава Голготу Албаније. У тим данима, Крстоносног и Васкрсног пута српског народа, у граду
Скадру, а по благослову београдског Митрополита Димитрија, у Цркви Светог Василија Великог, на Нову 1916. годину, прима монашки постриг и име светог Јустина Философа и Мученика. Са острва Крфа, 1916. године, одлази на богословске студије у Петроград али убрзо под претњом бољшевичке револуције, прелази у Оксфорд, у Енглеској (1917. 1919.). По завршетку рата, враћа се у Србију Као војник, 1915. године и постаје наставник Богословије у Сремским Карловцима имајући прилику да у овој установи упозна руску богословску и научну елиту тог врeмена, која је у била егзилу након револуције. Своје богословско образовање довршиће на Универзитету у Атини у Грчкој, где је и докторирао из области патристике, на тему: “Проблем личности и сазнања по Светом Макарију Египатском.” Искуство студија у Русији, Енглеској и Грчкој, омогућило је младом и даровитом Јустину, да упозна ранију и савремену философску и богословску мисао, непрестано се надахњујући и враћајући изворима свог хришћанског живота, Апостолу Павлу, Светим Оцима и нарочито делима Ф. М. Достојевског. Дубоко поимајући проблематику савременог човека и културе Западне Европе, Ава Јустин је управо кроз мисао Достојевског, тумачио и пронашао одговоре безличног европског хуманизама, супростављајући му евхаристијско искуство теохуманизма, искуства човека кроз Богочовека Христа и Цркву. Широко и разноврсно образовање, омогућило је Преподобном Јустину добро познавање старословенског, грчког, латинског, руског, новогрчког, енглеског, немачког и француског језика. млади Јустин Више од једне деценије био је професор и васпитач у Карловачкој, Призренској и Битољској богословији. Остао је у сећањима својих ученика као високообразовани У радној соби, 1922. година предавач, озбиљан богослов, строг и правичан васпитач, искусни духовник и надахнути беседник. Током 1931. године одлази у мисију у Прикарпатским земљама, у Чехословачкој. По повратку, враћа се у богословију у Битољу, где до 1935. године пише прва два тома Догматике. Ово својеврсно и непревазиђено богословско дело, омогућило му је избор професора на катедру за
У Битољској богословији са учениима 1933. година
Отац Јустин у окупираном Београду 1943. година
Догматику, Богословског факултета Универзитета у Београду. Трећи том Догматике, објавио је пред смрт, 1979. године. Током Другог светског рата, учествовао је у састављању чувеног Меморандума Српске Цркве о страдању српског народа на простору НДХ-а. Окупационе власти му нису дозволиле слободан професорски рад али упркос томе, током 1944. године, у Коларчевој задужбини, у Београду, држи серију чувених предавања на тему - Светосавље. У овом периоду преводи патристичке и хагиографске текстове, тумачи Јеванђеље и Посланице. Након доласка комунистичке власти 1945. године, са још двеста професора, бива прогнан са београдског Универзитета, а потом ухапшен и утамничен. Његово тамничење наставља се својеврсним прогоном у женски Манастир Ћелије, надомак Ваљева, где ће и остати до свог упокојења у Господу, 1979. године. Стваралачки опус Преподобног Јустина Новог Ћелијског, чини га једним од најзначајнијих православних теолога 20. века. Његово сабрано дело чине 33 тома, од којих су најпознатија дела - Догматика у три тома, Житија Светих у 12 томова, седам књига Тумачења Новог Завета и десет књига студија и есеја. Његово писано дело темељи се на јеванђелском и светоотачком искуству Цркве. Оно је теохуманистичко, прожето дубоким односом љубави према Богочовеку Христу и Цркви као Телу Христовом.
Са епископима Павлом (патријархом), Василијем, Хризостомом и Јованом
Отац Јустин, игуманија Гликерија, Антонина и Јустина
Испред Храма светог Архангела 1959. године
Света Литургија је увек лествица, мост у небо. Сваки дан си на небу. Какво униније кад постоји Света Литургија!
Ава Јустин на Божанственој Литургији
Поред велике учености посебно треба истаћи Авин испоснички и молитвени дух. Свакодневно је служио Свету Литургију до саме смрти, молећи се Сладчајшем Исусу за спасење васцелог рода људског.
Деца нас оправдавају пред Богом, деца и цвеће.
СВЕТИ ОЧЕ САВО, МОЛИ СЕ ЗА МАЛУ СРПЧАД ТВОЈУ Свети оче Саво, опрости и помози; не престај молити се за малу Српчад твоју, и нама старима
опрости све тешке и страшне грехе; опамети нас, уразуми нас, врати нас на пут светосавски, да тобом и кроз твоје дивне помоћнике светитеље сви идемо ка чудесном Господу, Творцу неба и земље, и уђемо у Његово Царство, да тамо у Небеској Србији славимо Њега, јединог истинитог Бога у свима световима. Амин.
Патријарх Павле и епископи, 40-дневни помен 1979. године Испред капеле светог Јована Златоустог чију је скицу Ава лично урадио
Отац Јустин у својој радној келији, 1976. године
Богословска мисао Аве Јустине досегла је неизрециве висине Светотројичног живота, изречене речима људским, по дару Духа Светог, а као искуство и сапричасност нестворених енергија живота Свете Тројице. Дубоки осећај за природу грешног и палог човека, изнедрила је у личности Преподобног Јустина, срцезналца и непогрешивог тумача савремене цивилизције и културе. Овај благодатни склад и хармонија, мисли и осећања, за Бога и човека, а у Богочовеку Христу, надахњују стотине богослова и мислилаца, на пољу православне антропологије. Жива реч Аве Јустина, јесте сведочанство гротескног духовника, нежног и осећајног молитвеника, ватреног и громовитог сведока и учитеља, потпорног камена вере Старозаветних пророка, Апостола, Учитеља и Отаца Цркве. Његова реч, записана и изговорена, јесте хоризонт словенске ширине, лира светосавског предања и идентитета, омеђена Небом и земљом, Богом и човеком, у свим временима и вековима. Радује се и весели Сабор Светих у недрима Христа Сведржитеља јер прибројава у Себе Оца, Аву, Учитеља, Исповедника, Богомудрог Мученика наших времена. Слави васколика Црква јер из себе и у себи, кроз Преподобног Јустина Новог Ћелијског, засија Васкрсли Христос Бог и Царство Божје. Деца на гробу Аве Јустина
Са
божанским Савом и осталим Светима Србије, сада стојиш, Јустине, пред Престолом Владичњим, свагда усрдно молећи за народ и децу твоју Проподобни. из службе преподобног Јустина Ћелијског спеваној на Светој Гори Атонској од Атанасија јеромонха Симонопетритског
Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, током редовног пролећног заседања, 29. априла 2010. године, а на предлог Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Господина Милутина, канонизовао је и возгласио је Преподобног Јустина Новог Ћелијског, за Светитеља Цркве Христове. Свечани чин канонизације извршен је на Светој Архијерејској Литургији, у Недељу 2. маја, у Храму Светог Саве у Београду. За дан светковања Преподобног Јустина, одређен је 1./14. јун, када Црква прославља и Светог Јустина Философа и Мученика, по коме је Преподобни Ава добио своје монашко име.
Нови храм у Ћелијама посвећен Светом Сави, Светом мученику Јустину Философу и Преподобној Марији Египћанки
Преподобни Оче Богоносни Јустине христосрдачни, од Богослова сабрао си све оно тајанствено, од Павла ватреност љубави према Христу, од Василија јасноћу речи и дела, од Григорија радосност и песништво богословља, од Златоуста неуспаљиву бригу за Цркву, од Максима филосовско исповедање, од Дамаскина догмата разложно излагање, од Саве Светога народољубље пастира, од Паламе дубину молитви таворске исихије, од Серафима стално искање Утешитеља, показав се у време последње стуб и тврђава Православља; и по телу твога побожног народа Српског, а твоје по духу љубљене деце -незаменљиви и најдетељубивији духовни отац и вођа, коју си усмено и речју утврдио и с неба их сада тајно оснажујеш. Моли се,молимо те, са једнодушним ти Јерархом Николајем, за све нас Богочовеку Христу да будемо твоји подражаваоци ми што с љубављу чествујемо свети Спомен Твој. Из службе Преподобног и богоносног Оца нашег Јустина Ћелијског
Тропар глас 8.
Кондак, глас 8.
Православља сладост, нектар премудрости, Оче Преподобни, излио си у срца верних као богатство; животом својим и учењем показао се јеси жива књига Духа, Јустине Богомудри, моли Христа Бога Логоса да ологоси оне који Те поштују.
Богочовечно живот свој си оврлинио, мерило свега имао си Богочовека достигао си Њиме висину богословља, сада Њиме на сву вечност наслађујеш се дај нам благодат Твојим светим молитвма с вером кличућим: Радуј се, Оче Богоносни!
Има обитељ Ћелијска тело Твоје свештено, свима вернима, благодат точеће а Небеса се богате пречистом душом твојом о Јустине Оче најблаженији
Свети Ава Јустин Ћелијски: велики теолог, философ, беседник, испосник, молитвеник,
прозорљивац-светионик Духа који као сунце светли у тами,светитељ који Истином Христовом просветљује све боготражитељне душе,чије Свете Мошти положене у манастиру представљају духовни темељ будућег,још већег значаја Манастира,који оправдано носи епитет“бисер у руци Божијиј и парче раја на земљи“,који заједни са Лелићем,због другог духовног горостаса Светог Владике Николаја-јесте Духовна престоница Српског народа.
Ćelije Monastery
Holy Archangels Michael and Gabriel
Ćelije Monastery is located on the left bank od the Gradac in the Lelić village district near Valjevo. According to folk tradition, it is the endowment of King Dragutin (1276-1282). Another tradition says that the monastery was built at the end of the 14 century or beginning of the 15 when Stefan Lazarević was despot. The Turkish tax register from 1560. mentions the monastery of Bogopolje (or Bomolje) near the village of Lelić in the Valjevo district. This monastery is considered to be Ćelije. The Ćelije spiritual advisor and scribe Ruvim is mentioned in 1720. and in 1733. Ćelije prior Danilo Vukašinović took part in negotiations among Serbian leaders in Belgrade. In 1774. Rafailo Nešković, better known as Haji Ruvim, was ordained a priest in Ćelije and later became the priest of Bobulovci. In 1783/84 there were five monks residing in the monaestery. The monks of this monastery played a great role in inciting the people to rebel against the Turks. For this reason, at the beginning of 1791. notorious pasha Buštalija set Ćelije on fire along withe 13 churches in the Valjevo region. The monastery was renovated in 1793. When Simeon was prior the Ćelije monks took the monastery s valuables and went to Srem and found temporary residence in Grgeteg Monastery. Ćelije monastery became Black Georg s millitary hospital in the First Serbian Uprising (1804-1813)I. The Turks set the monastery on fire again in 1810. but it was renovated the very next year along withe the addition of a new dome and narthex. After the First Serbian Uprising the Ćelije monks fled to Srem again, but soon retumed. When Dionisije was prior (1816). Jeremija Mihailović from Valjevo made the konostasis. Ćelije became a parish church for the local area from 1837. to 1928. During the 19 century one of the first elementary schools in liberated Serbija was opened in the monastery. A monastery residence was buit in 1963. with a chapel dedicated to St. John Crysostom. A large refectory was built in 1978. and a second floor was added to the 1963. residence in 1983.
The Ćelije Monastery church is a single nave structure with an unusual dome. Instead of the usual pilasters, the dome rests on thick walis and gradually rising arches, and the transition from the square base to the nine-sided drum is executed using squinches. The masonry iconostasis has a structural function and takes part of the weight of the dome. A beli tower buit in 1926. is located on the northem side of the church. The iconostasis painted in 17981800. by Petar Nikolajević Moler, an artist and voivode during the Serbian uprisings, was destroyed in 1810. A new iconostasis was painted by Petar s nephew, Jedremija Mihailović. To the left of the church, towards the altar, lies the grave of Ilija Birčanin, „obor knez under Medvednik”, who was beheaded by the Turkish dahis (tyrants) on the Kolubara bridge in Valjevo in 1804. On the southem side of the altar is the tomb of Ave Justin who died in 1979. An kon painting school for the nuns of this monastery has been active since 1966. and publishing activities have alco been developed. Ćelije is a convent.
The Holy Council of Serbian Ortodox Church,confirmed the already recognited sainthood of Venerable Father Justin and conciliar added to Dyptich of Saints.
манастир
лелић
Манастир
Лелић се налази у истоименом месту недалеко од Ваљева.Посвећен је Светом Николају Мирликијском Чудотворцу. Спада у ред новијих православних светиња, а по свом значају већ је сврстан у богомоље од изузетног значаја за род српски. Задужбина је владике Николаја и његовог оца Драгомира Велимировића.
Лелићки храм сазидан је по угледу
на цркву задужбину војводе Гргура из 1361. године,у Охриду. Освећен је на Преображење 1929. године. Првобитно је служио као пархојска црква.
План за ову цркву пренео сам из Македоније. Ова стара црква је копија старих цркава какве су градили ученици Ћирила и Методија који су први на нашем језику тумачили и читали Јеванђеље. део из говора Владике Николаја на освећењу цркве у Лелићу
Манастир Заум на Охридском језеру задужбина Гргура Бранковића из 1361. год.
Црква је скромна грађевина у којој је прожето моравско градитељство
са новим архитектонским решењима. Основа је крстообразна са куполом на средишњем делу храма. Зидари су били Вевчани (из Вевче код Струге у Македонији). Грађена је од камена, цигле и сиге. Испред цркве је подигнут велики звоник са црквеним домом.
Ево нас у другој престоници српског народа, Лелићу.
Прва престоница српског народа - Рас, где се родио Свети Сава: а Лелић је друга престоница српског народа, српске историје, где се родио највећи човек после Светог Саве, свети Владика Николај. преподобни Јустин Ћелијски
Манастирски конак са звоником
Живопис су, по замисли епископа Николаја, извели Крста и
Рафаило Николић, зографи из Македоније. Ово сликарство је, по свом садржају необично и препознаје се богословско тумачење епископа Николаја. У преплету библијских догађаја доминира сцена Страшни суд. На централном месту преставњен је Господ Исус Христос на престолу обучен у одећу архијереја.У самом дну је ред са правоугаоним пољима у којима су насликани грешници како горе до појаса у ватри.На четири стуба која носе поткуполни простор насликане су стојеће фигуре арханђела и столпника.
Страшни суд, детаљ живописа
Христос пред Пилатом
Христос, велики Архијереј, детаљ живописа
Иконостас је из истог времена кад и
црква. Урађен је од дрвета и обојен. Дуборезних елемената има највише на царским дверима. Подељен је у осам водоравних редова,док је вертикално издељен тордираним стубићима. Иконостас и живопис унутар храма су рестаурирани 1988./89. године .
Благовести детаљ са царских двери
Тајна вечера
Душе праведника одлазе Господу, фреска у епархијској капели у Ваљеву
Земни остаци владике Николаја пренети су 12. маја 1992.
године из манастира Светог Саве у Либертивилу (САД) у лелићку цркву. У порти манастира је капела породице Велимировић где је сахрањен и епископ шабачки Јован (Велимировић), синовац владике Николаја. Пројекат за ову капелу урадио је познати архитекта Бранко Пешић.Од 1991. године у саставу манастира је Црквени музеј посвећен успомени на епископа Николаја, једног од најумнијих архијереја Српске православне цркве.
Капела породице Велимировић
Црквени музеј посвећен успомени на епископа Николаја
Живопис из трпезарије, детаљ
Позната
Слава Теби, Христе Боже наш, дивни у Светима Твојима, у Трима Светим Васељенским Јерарсима, Светим трима Николајима; Светом Николају Мирликијском, и Светом Николају Јапанском, и Светом и Новојављеном Николају, Охридском и Жичком Јерарху, који Тебе прослави чесним животом својим, проповеђу Јеванђеља и страдањем за Истину. Празнујући данас њихов свети спомен, и клањајући се Моштима благодаћу испуњеним, ми Те молимо, Једини Човекољубче, молитвама Светих Јерараха Твојих, и особито Николаја Новога, Жичког и Охридског, спаси сав род православни. Из службе Светом Николају Жичком
по својим ктиторима, живопису и традицији грађења, црква је попримила и посебну вредност преносом из Америке св.Владике Николаја, чији се кивот са Светим моштима налази на јужној страни наоса .Црква Св.Николаја Мирликијског и задужбина владике Николаја,у протеклом периоду обавила је своју просветитељску и духовну мисију. Заједно са својим народом прошла је кроз многе недаће, делила добро и зло ратних пострадања и идеолошких понижења. Мошти св.Владике Николаја, леп иконостас и живопис, новоподигнуте верске и друге грађевине у порти и ван ње,обновљена црква на Краљевом брду, и нови храм у Доњим Лесковицама, ишли су на руку идеји да се црква у Лелићу претвори у манастир. Остварење ове замисли остварило се у мају 1996. године када парохијски храм Св.Николе постаје Манастир Лелић.
Манастирски пчелињак
Село Лелић са родном кућом Владике Николаја
Лелић - црква светог Николаја
Повлен - метох манастира Лелић црква светог архиђакона Стефана
Он је украс и слава Српске цркве,
али истовремено припада и целој Православној цркви. Као што је за светог Јована Златоуста рекао свети Прокло – да му само други Златоуст може одати достојну хвалу – исто тако и епископа Николаја може похвалити само раван њему. Он је свој земаљски живот завршио молитвом, и ми веруемо да се сада моли за нас пред Небеским Престолом Спаситеља света, коме је верно служио. Свети Јован Шангајски (Максимовић), 1958.
Тропар Николају, глас 8. Златоусти проповедниче васкрслог Христа, путовођо рода српског крстоносног у векове, распевана лиро Духа Светога, поносе и љубави монаха, радовање и похвало свештеника, учитељу покајања, свенародни владико, человођо православне војске Христове, Свети Николаје Српски и свеправославни, са свима светима Царства Небеског, моли Јединог Човекољупца да подари мир и слогу роду нашему.
Кондак Николају, глас 3. Родио се јеси у Лелићу српском, архипастир био у Охриду светонаумском, на престолу Светог Саве у Жичи си столовао, народ Божији јеванђељем учио и просветио, покајању и Христољубљу људе приводио, за Христа и страдања у Дахау претрпео. Тога ради Он Те прослави, Светитељу Николаје Нови, Богоугодниче.
Мајка Катарина, Или „баба Ката”, како су је у старости сви у селу звали била је снажна личност и веома поштована у Лелићу.
Николај у време студија Фотографија направљена у фотографском студију у Берну.
Писмо Николе Велимировића упућено родитељима из Лондона 23. септембра 1908. године. Николај као дечак Најстарија Николајева фотографија, из времена кад се уписао у Ваљевску гимназију.
Отац Драгомир Фотографија Драгомира Велимировића из млађих дана и његов потпис са писма упућеног сину.
- 23. децембра, на Туцин дан (или 5. јануара по новом) 1880. године рођен је у селу Лелић код Ваљева Никола, прво дете Драгомира и Катарине, - школовање и образовање Никола је започео у манастиру Ћелије, наставио у Ваљевској гимназији и Богословији у Београду,
- Године 1902-1905. био је учитељ у селу Драчић и управник школе у Доњим Лесковицама, као и у Српској Боки, - Године 1905. школовање је наставио у Швајцарској, где је после три године докторирао са темом „Вера у Васкрсење Христово као основа догме Апостолске Цркве”, - Године 1908. наставио је студије у Лондону на Оксфорду које је, после припремљене дисертације „Философија Берклија” и одбране у Женеви на француском језику, успешно окончао,
Учени јеромонах
Монашење
Сvojim
znawem, govornim darom i talentom zadivio je profesore i studente, a posebno petrogradskog Mitropolita, koji je odmah od ruske vlade za Nikolaja izdejstvovao besplatnu voznu kartu za putovawe po celoj Rusiji. Nikolaj je tako krenuo u obilazak velike ruske zemqe i wenih svetiwa. Neposredno je upoznao {iroku i duboku pravoslavnu slovensku rusku du{u.
Никола
по трећи пут у животу долази на границу смрти. Први пут је, још као дете од годину дана, био уцењен од хајдука. Други пут је полумртав извађен из реке у којој се као мали чобанин куповао. Трећи пут се са смрћу суочио 1909. године, кад је, по повратку у Београд, сахранивши брата умрлог од дизентерије, и сам добио ту опаку болест. После три недеље лечења у државној болници лекар је изјавио да је стање његове болести такво да га јединог Бог може спасти. Др Никола Велимировић није био овим лекарским мишљењем узбуђен. Лекару је рекао само: „Ако је моја служба Господу потребна – Он ће ме спасити.” После шест недеља тешког боловања Никола је потпуно оздравио, из болнице отишао у митропологију и изјавио да хоће и жели да испуни обећање о свом монашењу. Митрополит Димитрије упутио је др Велимировића у оближњи манастир Раковицу, где је, после двонедељног искушеништва, замонашен 17. децембра 1909. године. На постригу је добио име Николај. Др Николај добио је чин јерођакона 19. децембра, а чин јеромонаха 20. децембра исте године.
- 20. децембра 1909. замонашио се у манастиру Раковица добивши монашко име Николај.
Беседник
Кada je beogradska {tampa objavi-
Фотографија Николаја из времена његовог путовања у Русију
la da }e jeromonah Nikolaj besediti iza Bo`i}a, na Svetog Stefana,u Sabornoj crkvi jo{ zarana te{ko je bilo na}i mesta.Elita Beograda, akademici, profesori univerziteta, generali, ~ak i kraq, do{li su da ~uju besedu. Beseda je trajala jedan sat. Mo}nim bariton basom bez predaha, skamewen kao statua, jeromonah je govorio, a slu{aoci me|u wima i racionalisti i ateisti, bili su podjednako o~arani. Boqe re}i ushi}eni. Veliki besednik je ro|en.
- Године 1910. наставио је студије у православној Русији на чувеној Петроградској Духовној академији, - У октобру 1910. по повратку из Русије, постављен је за суплента Богословије „Свети Сава” у Београду.
Михаило Пупин и Николај
Велики амерички научник српског порекла, Михаило Пупин, рођен у Банату. Био је професор
теоријске физике на Колумбија универзитету у Њујорку и председник Института радиоинжењера. Имао је велики углед у америчкој јавности али никад није заборавио своје српско порекло. На крају рата, очаран Николајевом способношћу, Пупин је у писму српској Влади написао: „Оно што је у средњем веку учинио свети Сава пред иностранством, то је ових дана учинио Николај пред Англосаксонцима.”
Николај међу америчким црнцима
Један
- Године 1912-1918. радио је на националним стварима и беседио Србима као нико пре њега. Од Српске владе упућен је 1915. у Енглеску и Америку, где је успешно објашњавао српску праведну и ослободилачку борбу против Аустро-Угарске царевине, упућујући велики број добровољаца на Солунски фронт,
од извештаја за време Николајевог боравка у Америци гласи: Црначка колонија у Њујорку замолила је владику да у њеној цркви Светога Филипа одржи једну беседу. Он се одазвао позиву и беседа је почела у осам часова увече на први дан нашег Ускрса. Преко 1.500 црнаца скупило се те вечери у поменутој цркви. Пре службе 40 ђака Доктор Николај Велимировић у Америци црнаца ушли су у цркву са српском и америчком заставом, што је срдачно поздрављено. После службе један од свештеника представио је владику својој пастви и рекао је да ће сад говорити српски владика Николај, син јуначке Србије, народа познатог целом свету. Владика Николај говорио је црнцима о љубави према ближњима која треба да веже све народе манифестом равноправности свих раса. Овај изванредан говор захорен је из 1.500 грла уз пратњу музике химном: Боже правде, Ти што спасе...
На фотографији снимљеној на уједињењу свих српских црквених области налази се и новоизабрани владика жички Николај (стоји тређи слева)
Са највећег богомољачког сабора одржаног у Жичи 1938. год.
Иz bogomoqa~kog pokreta se regrutuje veliki broj monaha i mona-
hinja koji pune srpske manastire. Pod wegovim blagotvornim uticajem po~iwe u srpskom narodu veliko duhovno bu|ewe a u crkvenom `ivotu ogromno pregala{tvo.
Владика Николај у Огхриду
- 25. марта 1919. изабран је за Епископа Жичког, - Године 1920. премештен је по својој жељи у Охридску епархију,
- Ради заштите народа од агресивне секташке активности изабран је 1920. године на чело Православне хришћанске заједнице, у народу познате као Богомољачки покрет.
Охридско Битољски владика
Владика Николај у манастиру Ватопеду на Светој Гори
Ohrid, sa svojim drevnim svetiwama na obalama Ohridskog jezera, susedna pravo-
slavna Gr~ka i Sveta Gora, izvr{ili ogroman uticaj na Nikolaja. On se sav okrenuo Svetim ocima i pravoslavnoj vizantijskoj klasici i duhovnosti. Uvideo je da su Sveti oci, sve one duhovne probleme koji su wega mu~ili i kojima je on tra`io odgonetku na zapadnim univerzitetima, re{ili pre mnogo vekova. U ovom ohridskom periodu nastaju wegova sjajna dela: „Re~i o Sve~oveku“, „Molitve na jezeru“, „Omilije“ i „Ohridski prolog“ – ta ~udesna i jedinstvena kwiga u celom pravoslavnom i hri{}anskom svetu.
Пostoji predawe da je vladika Nikolaj poznavao oca Siluana i da je razgovarao sa wim prilikom posete Svetoj Gori dok je bio vladika Ohridski. Свети старац Силуан
Владика Николај са децом у сиротишту Богдај у Битољу, фарба ускршња јаја.
У Богдају Владика је у Битољу, у којем је било много сиротиње, отворио дом за незбринуту децу, Богдај. Купио је једно имање мало даље од центра града. Касније је докупљивао суседна имања и проширивао обданиште. Поверио је Нади Аџић управљање Богдајем и наредио да се прикупљају и примају сиромашна деца из града, без обзира на веру и нацију. Деца су само проводила дан у хранилишту и хранила се у њему, а ноћу одлазила кући.
Владика Николај свира на фрули испред конака у Жичи
КОНКОРДАТ У време конкордатске борбе 1936. године Николај јеустао у заштиту
свог народа и своје цркве и захваљујући његовом огромном угледу и ауторитету конкордат је пао.
Пo `eqi Arhijerejskog sabora i pravoslavnog narodna [umadije, Nikolaj je 1934.godine vra}
en na tron @i~ke eparhije. Odmah se dao na obnavqawe manastira @i~e i ona je ubrzo zablistala starim Nemawi}skim sjajem. Obnovio je i mnoge druge manastire, naro~ito venac manastira u Ov~arsko-kablarskoj klisuri, koja je nazvana Srpska Sveta Gora.
У dramati~nim martovskim doga|ajima 1941. godine vladika Nikolaj je uz patrijarha Gavrila
imao svoj udeo u ru{ewu antinarodnog pakta vlade Cvetkovi}-Ma~ek. Nemci mu to nikad nisu mogli zaboraviti i oprostiti. - Nikolaj je 1934. godine vra}en na tron @i~ke Svetosavske eparhije, - 26. i 27. marta 1941. odigrao je zna~ajnu ulogu u ru{ewu sramnog pakta,
Владика под стражом испред конака у манастиру Жича - Rat ga je zatekao u @i~i, gde su ga Nemci, na Petrovdan 12. jula 1941. uhapsili i konfinirali u manastir Qubostiwu. - 3. decembra 1942. godine Nemci su ga prebacili u manastir Vojilovicu kod Pan~eva, - 15. septembra 1944. sproveden je u koncentracioni logor u Dahau u Nema~koj. Бомбардована Жича
Прота Алекса Тодоровић био је Николајев сарадник још из времена процвата богомољачког покрета. У Минхену је покренуо издавање библиотеке Свечаник. Касније је помагао владици Лаврентију у припреми издања сабраних Николајевих дела. Једна од последњих фотографија владике Николаја
- 8. маја 1945. ослобођен је од стране савезнихчких снага, - 1946. Николај се не враћа у Србију у којој је на силу успостављен комунистички режим, који га је прогласио за државног непријатеља, већ одлази у Америку, одакле је често поручивао „када кућа гори, пожар се гаси споља”. У Америци је предавао у Богословији „Св. Сава” у Либертвилу на Теолошкој академији у Њујорку и манастиру Светог Тихона у Санкт Канану (Пенсилванија) где се 18. марта 1956. и упокојио.
Владика Николај писао је и приповедао до свог последњег земаљског часа. Често се дешавало да пише и по две књиге истовремено. Одмарао се шетајући по манастирском дворишту, повијен напред са штапом у руци. Здравље му је полако попуштало, али недостајала му је само Србија и њени стари, прелепи манастири. Мирно се упокојио у Господу рано у недељу,
18. марта 1956. године, у манастиру Светог Тихона у Саут Канану у Пенсиллванији, на молитви пред служење Свете литургије. Прешао је из земаљске у Небеску Цркву да тамо Богу служи вечну Небеску литургију. Цео свет се опростио од „златоустог проповедника 20. века.
Гроб у Либертвилу тело владике Николаја почивало је у гробу поред цркве манастира Светог Саве у Либертвилу од 1956. до 1991. када су његове мошти пренесене у Србију - Сахрањен је уз велике почасти у српском манастиру Светог Саве у Либертвилу.
- 3. маја 1991. године мошти Владике Николаја пренете су у Србију и сахрањене у породичној гробници у Лелићу.
Хај,шта се оно чује из даљине? То се опет служи Литургија, У небеском царству Христовоме. Службу служи светитељу Саво, И са њиме три стотине владика, И три хиљаде српских свештеника, Ђаконује архиђакон Стево, А са њиме ђакон Авакуме Што на коцу за Христа пострада, На баиру усред Биограда. А цар славе сједи на престолу, Док са земље грми ко олуја, То Србија кличе-Алилуја! Благо мајци која Саву роди И Србима док их Сава води. Св.Владика Николај део из Небеске Литургије
Деца узимају млеко од својих мајки, које је у ствари материно тело и крв, али том храном тела расту. Слично и ми у Св. Причешћу узимамо Тело и Крв Христову и том храном наше душе расту и сазревају
Господе Исусе Христе, Који си Сам био Дете, и Који си децу волео и
Владика Николај са децом
благосиљао, помилуј и спаси децу нашег времена да се некрштена крсте, а крштена да се вером у Тебе и љубављу према Теби утврде. Спаси, Господе, ону децу коју њихови неверујући или зловерни родитељи кваре безбожјем и зловерјем и одвлаче их од Тебе, Који си једини Спас и Избавитељ Њихов. Спаси, Господе ону децу чију чисту душу прља сваки неморал на улици и разврат у позоришту, на телевизији и у биоскопу. Спаси их од ових нечистота. Спаси, Милостиви, и ону дечицу без родитеља који су пали под руку сурових старатеља, злих очуха и маћеха, спаси их од слушања хулних речи и гледања злобних дела. Помози, Свемогући, да деца узрасту и сазру за синовство Божије и грађанство Небеско на своје вечно спасење, а у Твоју славу и хвалу. Свети Владика Николај
Ми, данашњи Срби, имамо највећег
богаташа после светог Саве у роду српскоме. То је свети владика Николај, највећи духовни богаташ. Шта је то што он нама даје ко благо? Шта? Бесмртност Христову! Даје нам Вечни живот. Свака његова реч, браћо, јесте мало Еванђеље. Не преувеличавам ствари. Владика Николај је пети еванђелист српскога рода. Све што је рекао – Благовест је за човека. Еванђеље за српскога човека. Све што је написао –Еванђеље, Блага вест до Благе вести, за свакога од нас. Да, пети еванђелист, највећи еванђелист после светога Саве рода српског, највећи богаташ. А гле, како смо ми данашњи Срби осиромашили, какви смо просјаци, какви убожјаци, којима не треба Господ Христос, не треба онда ни свети Сава, не треба онда ни владника Николај. Колико има тих слепих Срба? Да их не осудимо, да се помолимо за њих Господу да прогледају; да их свети владика Николај с Неба просветли и осветли, да угледају истинитост; да се Срби спасу од најстрашнијег греха, да се спасу свегреха. Из беседе одржане на парастосу владици Николају, 1965. године у Лелићу Ава Јустин Поповић
Отац Јустин Поповић био је међу реткима
у Србији који је отворено изражавао своје поштовање и љубав према владики Николају.И сам у немилости комуниста у изолацији у манастиру Ћелије, Јустин поучава генерације монаха и будућих епископа. За њега је Николај највећи Србин после светог Саве. На чувеним годишњим парастосима у Лелићу одржава живу везу са новим српским светитењем.
Литургија у част новог светитеља
Фотографија са Свечане саборске архијерејске литургије у част новојављенога светитеља
Николаја, одржане на празник Светих равнопостолних Кирила и Методија, просветитеља словенских, 11/24. маја 2003. године у Спомен-храму светог Саве на Врачару у Београду.
Мошти Светог донесене су из Лелића у Храм светог Саве на Врачару, где је више хиљада
верника одржана Свечана саборска архијерејска литургија у част новојављеног светитеља. Светог Николаја Српског као светитеља заштитника, славе нека удружења и предузећа, а као „другу” па чак и „прву” славу, већ га славе и српске породице.
Молбе Светом архијерејском сабору Српске православне цркве да уврсти владику Николаја
у Диптих светих, и да тиме обзнани и свечано потврди општу саборну свест о његовој светости која већ постоји у верујућем народу, коначно су услишене.
Свети архијерејски сабор је 19. маја 2003. године једнодушно, једногласном саборском
одлуком унео епископа охридског и жичког Николаја Велимировића у Календар светих СПЦ. За датуме литургијског споменика и празновања овог светог јерарха одређени су дан његовог блаженог престављења у Господу 5/18. март, и дан преноса његових светих моштију из Америке у Србију, 20. април/3. мај.
Манастирска књижара Николајева богослужбена одежда у Музеју у Лелићу Крст владике Николаја
У малом музеју у Лелићу, отвореном у старом парохијском дому, чувају се многи предмети,
документи и фотографије везани за Николајев живот. Ту су, осим докумената, рукописа и књига и неколико Николајевих богослужбених одежди, епископске митре, лични предмети које је користио (збирка фрула и двојница, наочаре, штапови, мантије, писаћа машина, прибор за писање), као и ковчег у коме су Николајеве мошти стигле из Америке.
Заштитни знак Николајевих књига израђен по једној розети на зиду манастира Каленић Познат као највећи црквени проповедник 20.века,владика Николај је везу са будућим генерацијама задржао и преко великог броја књига које су се обраћале свим интелектуалним и социјалним слојевима српског народа. Његове књиге преведене су на неколико светских језика. Најпотпуније издање Николајевих дела сабрао је и издао Епископ Лаврентије у петнаест великих томова. Последњих година прештампавањем Николајевих дела бавило се више издавачких кућа. Поједини наслови су неколико година доживели и по десет и више издања.
Мошти
светог владике Николаја почивају у цркви у Лелићу. Ту дочекују бројне ходочаснике који у Лелић долазе да се помоле светом Николају за посредовање пред престолом Свевишњега. Неколико пута од доласка из Америке Николајеве мошти су одлазиле из манастира и обилазиле Србију.
Задужбина
владике Николаја у Лелићу постала је ново Српско светилиште, нови Острог. Нека се широм Српских земаља испуни његова молитва, завет и аманет: да се Српски народ ОБОЖИ, СЛОЖИ И УМНОЖИ.
Lelic Monastery St. Nicholas
In May 2003. God’s pleaser Nikolaj, the New Hrysostom and confessor of Christ, he was added into Dyphtihs of the Saints of the Ortodox Church.
Lelić monastery is located in the village of the same name near Valjevo. It is the endowment of Bishop Nikolaj and his father Dragomir Velimirović. It was dedicated on the Transfiguration (avgust 6) in 1929. and first served as a parich church. The church is a modest structure in which the Morava style is permeated with new architectural solutions. It has a crcifrom base with a dome over the central part of the church. The builders were from Vevče, a vilage near Struga in Macedonia. It is built of stone, brick and travertine. In front of the church is a large bell tower with the church residence. The frescoes are the work of Krsta and Rafailo Nikolić, zographs from Macedonia, based on the ideas of Bishop Nikolaj. This painting is unusual in content and contains the theological interpretations of Bishop Nikolaj. The scene of the Last judgement dominates the interwoven biblical events. The iconostasis dates from the same time as the church. The frescoes and iconostasis were restored in 1988-89. On may 12. 1992, the earhly remains of Bishop Nikolaj were brought from the Monastery of St. Sava iz Liberytville, Illinois (USA) to the Lelić church. Šabač bishop Jovan (Velimirović), the nephew of Bishop Nikolaj, is also buried in the church. The churchyard has a chapel, the endowment of Bishop Nikolaj as well. In 1991. a museum was opened within the monastery complex dedicated to the memory of Bishop Nikolaj, one of the greatest minds among the bishops of the Serbian Orthodox Churc.
манастир
Докмир Манастир
Докмир се налази у истоименом месту у Тамнави .По народном предању, овај манастир је основала Дока, једна од четири побожне сестре, поред Петке, Марке и Степане, које су такође подигле по један манастир. Посвећен је Ваведењу Пресвете Богородице. По неким градитељским одликама, манастир у Докмиру припада крају XIV или почетку XV века. Стари манастирски конаци налазили су се североисточно од храма. Црква је обновљена 1734. године, а исте године манастир је страдао од земљотреса. Следеће године је поново обновљен и прекривен шиндром.
Хаџи Рувимов крст
Током седамдесетих година 18. века у манастиру је
У манастиру је постојала чувена иконописачка и дуборезачка школа
постојала чувена докмирска школа, коју је основао и водио јеромонах Јоаким Суботић. У манастиру се учио писмености млади Рафаило касније монах Хаџи-Рувим. Поред учења писмености, учио је и иконописачку и дуборезачку вештину, по којима је школа у манастиру Докмиру била познат у то време, а коју су основали светогорски калуђери приликом својих долазака у ваљевски крај. Поред Рафаила и осталих ученика, овде се учио и његов синовац Петар Николајевић-Молер, који је ту вештину касније усаврашавао у срему. Радови ових ученика, иконе и крстови, и данас се могу наћи по околним црквама.
Школа је радила све до 1788, када ју је запалио
Манастир Докмир је један у низу цркава које су попаљене као одмазда због учешћа устаника у борби против турске власти
Махмуд-паша Бушатлија. У пожару је страдао цео манастир, који је убрзо после тога био обновљен. После Првог српског устанка Докмир је поново страдао. Обновљен је 1828. године, за време игумана Јоасафа. Један од последњих датума када се помиње као манастир јесте април 1837. Од тог времена, па све до 1992. године Докмир је парохијска црква.
Црква
манастира Докмир има изглед једнобродне грађевине са кружном куполом на средишњем делу. Олтарска апсида је полукружна, споља је осмостран. Сама кровна конструкција је рашчлањена у облику равнокраког крста са таласасто извијеним кровним венцем. Посебно су занимљива два надгробна споменика са пластичном декорацијом из 15. века, од којих је један постављен уз сам храм са јужне стране на коме је приказан лик ратника, а други уграђен у часну трпезу. Две престоне иконе из цркве у Миличиници које се према одрђеним студијама приписују Теодору Гологлавцу вероватно припадају првобитном иконостасу из Докмира. Од првобитног живописа ништа није сачувано.
Надгобни споменик из XV века
Унутрашњост манастира
Средином
1992. године, после разарања манастира Житомислића у Херцеговини од стране Хрвата, монахиње са духовником Јованом прелазе у Докмир, и обнављају овај стари манастир. Овде у манастиру је преминуо (1992.) митрополит Дабробосански Владислав и ту је сахрањен. Нова црквена зграда грађена је у времену од 1973. до 1976. године.
Манастир Житомислић
Митрополит Дабробосански и епископ Захумскохерцеговачки Владислав, 1967.-1992.
Dokmir Monastery Presentation of the Virgin According to folk tradition, this monastery located in place of the same name in Tamnava was founded by Doka, one of four devout sisters, the other three, Petka, Marka and Stepana also founded monasteries. Some of the architectural features of Dokmir Monastery place it at the end of the 14. cenury of beginning of the 15. The church was renovated in 1734. and was damaged the same year by an earthquake. The next year it was renovated agin and given a tile roof. Dokmir Monastery had an eight-year elementary school until 1788. when it was set on fire by Mahmud-pacha Bušatlija. The entire monastery burned in the fire, but was renovated soon afterwards. After the First Serbian Uprising the monastery was damaged again. It was renovated in 1828. at the time of Prior Joasaf. One of the last dates when it is mentioned as a monastery is april 1837. From then until 1992. Dokmir was a parish church. In mid 1992. after the destruction of Žitomislić Monastery in Hercegovina by the Croats, the nuns from that monastery moved to Dokmir with their spiritual father, Jovan, an. Renovated the old monastery. Zahum Herzegovina metropolitan Vladislav died in the monastery and was buried there in 1992. A new church building was from 1973-1976. The Dokmir Monastery church is a single nave structure with a circular dome over the central part. Inside the church are kons from the end of the 18. century. Next to the southem facade of the church is a stećak showing the image of a warrior. Dokmir is a convent.
манастир
боговађа
Манастир Боговађа се налази недалеко
од Мионице. Посвећен је Светом великомученику Георгију. Предање казује да је слепи Гргур Бранковић, после примања монашког пострига у Цариграду и новог имена Герман, основао овај манастир и у њему живео све до своје смрти 16. октобра 1458. године. Остаци старог, првобитног манастира Боговађе били су на падини брега, изнад данашње цркве која се, услед четири обнављања, спустила ниже од раније локације некадашњег манастира.
Хаџи Рувимови цртежи
Године 1761. манастир је опљачкан, а 14. августа 1789. године Боговађу су запалили Турци.
ИСТОРИЈА МАНАСТИРА У Дабином јеванђељу које се чува у Боговађи налази се запис Хаџи Рувима, у коме се каже
да је на рушевине манастира Боговађе дошао са својим братом јеромонах Мардарије, пострижник Свете Тројице код Пљеваља, са „отечеством от вранеши,” и подигао цркву у част Светог Георгија. Мардаријева црква је била скромна по величини, док су конаци били пространи.Ктитори овог храма били су 1545. године Павле и Јован Велимировић, спахије из Јабучја.
Нову цркву почео је да подиже Хаџи Рувим 1791, а завршена је 1794. године. Из манастира Вољавче, 1805. године, пренет је у Боговађу Правитељствујушчи совјет. Турци су 1813. године поново разорили манастир. Градња цркве и обнова конака трајала је од 10. јула до 10. децембра 1816. године. Главни мајстор био је Милутин Гођевац из Осата у Босни. Радове је надгледао лично кнез Милош. Године 1852. завршена је нова већа црква, која и данас постоји. Неимар овог храма је Тодор Тодоровић.
У Првом светском рату (1914) манастир је претрпо велика оштећења. Том приликом уништена је и Хаџи Рувимова библиотека, а манастирска звона су однесена. Црква је обновљена 1930. године.
Хаџи Рувим Хаџи Рувим је рођен 8.априла 1752. године у селу Бабиној Луци код Ваљева, од оца Ненада-
МАНАСТИРСКА ШКОЛА Манастир Боговађа је био доста имућан и располагао је великим комплексима земље,
које су старешине манстира куповином увећавале.Током 17. и 18. века постаје средиште духовног и културног живота овога краја. У то време у манастиру је постојала школа, у којој су се одрасли младићи учили писмености и спремали за свештенички позив. У манастиру се учио и познати црквени и народни борац Герасим Ђорђевић-Хаџи –Ђера.
Нешка и мајке Маре. Крштено име му је било Рафаило Нешковић. Као млад учио се у оближњем манстиру Докмиру, где је учио и иконописачку и дуборезачку вештину. 1774. године оженио се девојком Маријом, а исте године је и рукоположен у манастиру Ћелијама. Рафаило је по рукоположењу добио бабинолучку парохију, са седиштем у бранковинској цркви. После смрти супруге , Рафаило одлази у манастир Боговађу, где се замонашиo почетком 1784. године, добивши монашко име Рувим. Крајем исте године одлази у Јерусалим, да се поклони Светом Гробу Господњем. Том приликом посетио је и Свету Гору и манастира Хиландар. По повртку са хаџилука потписивао се као Хаџи-Рувим, под којим именом је остао у народној успомени. 1786. године одлази у манастир Воњавчу, где је поставњен за игумана манастира. У то време у Воњавчу долази и ђак Георгије Ђорђевић, потоњи јеромонах Герасим, иначе чувени Хаџи Ђера, сабрат и сарадник Хаџи Рувима.
За
време аустријско-турског рата 1789. године , када су Турци запалили манастир Воњавчу и Боговађу, Хаџи Рувим са браством бежи у Београд и заједно са Хаџи Ђером, прелази у Срем у манастир Ремету. После Свиштовског мира 1791. године Хаџи Рувим се враћа са Хаџи Ђером у манастир Боговађу, где обнавља запаљени манастир. Обновљену Нову цркву је осветио 1795. године, ваљевски митрополит Данило, који је том приликом Хаџи Рувима произвео у архимандрита, а јеромонаха Василија Петровића за игумана.
Манастир Воњавча
сликао орнаменте и минијатуре. Због својих врлина Хаџи Рувим је уживао велики углед не само у ваљевском крају него и у читавом српском народу. Његова духовна величина није се допала Турцима, због чега су одлучили да га међу првим српским виђенијим људима убију. Пострадао је мученички посечен од Турака 29. јануара 1804. године на београдској Варош-Капији. Један од сачуваних Хаџи Рувимових цртежа у Бранковини
Братству манастира Боговађе придружио
Хаџи Рувим и Хаџи Ђера пред устанак, детаљ
Стари изглед цркве у Бранковини
се 1797. године и јеромонах Серапион из Хиландара, који је донео три иконе и доста богослужбених књига. Хаџи Рувим је био један од најученијих људи свога времена. Читао је многе књиге особито богословске, и имао своју личну библиотеку. Чувен је по својим уметничким дуборезним радовима крстова, печата, клишеја, као и по многобројним записима по књигама, који су почињали украшеним иницијалима. У књигама је
Цртеж Светог Луке из Јеванђеља у Степању
Цртеж из Јеванђеља у Степању
Цртеж на руском триоду у Бранковини Дрворез, рад Хаџи Рувима са приказом догађаја из Христовог живота чува се у Народном музеју у Београду
Антимис, рад Хаџи Рувима
Писац
записа на празним страницама и маргинама богослужбених књига, књигољубац и крсторезац, Хаџи Рувим заузео је врло видно место у народној и црквеној књижевности и историји и остао у најсветлијој успомени у своме народу. Српској књижевности дао је изванредне стилизоване писмене примере.
архитектура Данашња црква припада црквеним
грађевинама које су подизане у Србији током 18. и 19. века под јаким утицајем сакралне архитектуре тадашње Војводине. То је једнобродна грађевина, издужене основе у облику правоугаоника, са истакнутим олтарским простором и дефинисаним певницама. Грађевина нема куполу, а висок звоник квадратне основе уздиже се на западној страни и својом висином доминира над манастирским комплексом.
Манастирски конак из 1858. год.
Нови манастирски конак
Део старог иконостаса
Иконостас је 1858. године сликао Милија Марковић, Унутрашњост манастира
сликар из Пожаревца, са синовима Радованом и Николом. Манастирска црква живописна је 1901.
Ризница У
Манастиру Боговађи чувају се две престоне иконе са старог иконостаса рад Јеремије Михаиловића из 1819. године. Од већег броја старих богослужбених и рукописних књига највредније је Дабино Јеванђеље, штампано је у Москви 1730. године. Оковано је позлаћеним сребром, а на полеђини је сребрна плоча на којој је угравирано Васкрсење Христово. Ову књигу откупио је према запису на првим листовима господар Михаило Дабић из Јаутине, свом оцу Даби за душу, и за своје здравље и вечни спомен. У овом Јеванђељу, налази се Рувимов запис о повести Мардаријеве цркве, а испод њега су цртежи Петра и Јована Велимировића, спахија из села Јабучја.
Хаџи Рувимов запис
Престона икона Пресвете Богородице из 1819. године
Дабино Јеванђеље 1730. год.
Полеђина Дабиног Јеванђеља
Иконе светог Николе XIX век
Икона Христова XVIII век Пресвета Богородица Свецарица дар Михаила и Јована Молеровића из Београда 1856. године
Сребрни Крст реликвијар
Господ Исус Христос велики Архијереј дар Михаила и Јована Молеровића из Београда 1856. године
У
Хаџи Раувимов конак, крај XVIII века
оквиру манастирског комплекса сачуван је чувени конак у коме је заседао Правитељствујушчи совјет 1805. године. То је спратно здање чији су спратни делови били изграђени бондруком, а приземни каменом. Подрум конака има подземни излаз да се у случају опасности може кроз њега повући у шуму. Испред приземног дела је трем. Кров је четвороводан, са ћерамидом као покривачем.
Портрет из конака
„Треба нашим калуђерима благодарити што су наше манастире сачували, где се наше свештенство учило, и што су нашу веру и обичаје сачували, те се нисмо истурчили или пошокачили”, Прота Матеја Ненадовић (Мемоари)
Прота Матеја Ненадовић, војвода, дипломата, државник и списатељ. 1804. године послат је као депутат у Русију да поради за већу помоћ устаницима. Наредне године организовао је Правитељствујушчи совјет и постао његов први преседник.
Од свог постанка манстир Боговађа је
Архимандрид Владимир (Глумац) 1886. - 1890.
био мушки манстир, са већим или мањим бројем монаха који су опслуживали манстирску парохију, вршили богослужења у храму и обрађивали манастирску земљу. У летопису манастира Боговађе подаци о старешинама и братству почињу од Хаџи Рувима и игумана Василија Петровића. О монасим који су живели у манстиру пре њих нема тачних података. У манастир су долазили и монаси са Свете Горе. Потоњи старешина манастира Архимандрит Јоаким Кнежевић, донео је из манстира Хиландара у Боговађу: један сребрно-позлаћен кивот, у коме се налази крст са две честице часног дрвета, и овај је крст св. Милутина, краља српског, у истом кивоту је цела стопа леве
Сестринство манастира Боговађа Архимандрид Мирон (Јанковић)
ноге великомученице Марине , и малу икону, лик Матере Божије Тројеручице, на дрвету Кипарисовом, сребром оковану са натписом икона Пресвете Богородице Хилендарске. Поменуте реликвије су временом нестале. Од 1957. године Боговађа постаје женски манастир. За прву настојатељицу манастира постављена је игуманија Ефросинија Стојковић.
Архимандрид Глигорије (Илић) 1852. - 1860.
игуманија Ефросинија Стојковић
Bogovađa Monastery St. George The Monastery of Bogovađa is located near Mionica not far from Vaqevo. Tradicion says that after blind Grgur Branković took his monastic vows in Constantinople and received the new name of Geran, he founded this monastery and lived there until his death on october 16. 1548. The Dabin Gospel that is preserved in Bogovađa contains an inscription by Haji Ruvin which says that he came to the ruins of the Monastery of Bogovađa with his brother hieromonk Mardarije from the Monastery of the Holy Trinity near Pqevqe, „originally from Vraneš”, and built a church in honor of St. George. The founders of the church in 1545. were Pavle and Jovan Velimirović, landowners from Jabučje. During the first half of the 18. century there was a school in the monastery. In 1761. the monastery was looted and on avgust 14. 1789. Bogovađa was burned by the Turks. The Bogovađa monks moved to the Monastery of Velika Remeta (Srem) and did not return to their monastery until the Treaty of Sistova. Haji-Ruvin started construction of a new church in 1791. which was completed in 1794. The church was consecrated in 1795. by Valjevo metropolitan Danilo at which time Haji-Ruvim was appoined archimandrite, and hieromonk Vasilije Petrović became prior. The brotherhood of Bogovađa Monastery was joined by hieromonk Serafion from Chilandar in 1797. who brought three icons and a number of liturgical books with him. Haji-Ruvim buit a fountain next to the monastery that is believed to have holy water – „God s water”, thus the opinion that this is where Bogovađa received its name. In 1805. the Governing Council was moved here from Voljavaca Monastery. In 1813. the Turks destroyed the monastery again. The monastery was considerably damaged during the First World War (1914) at which time HajiRuvim s library was destroyed and the monastery bell was removed. The church was renovated in 1930. Constrruction of the churc and restoration of the residences lasted from june 10. to december 10. 1816. The main builder was Milutin Gođevac from Osat in Bosnia and Prince Miloš personally supervised the work. In 1852. a new, larger church was finished that still exists today. Todor Todorović was the architect. The church of Bogovađa Monastery is a single nave structure with a short transept in front of the altar and a tall Baroque bell tower on the western side. The iconostasis was painted in 1858. by Milija Marković, a painter from Požarevac, with his sons Radovan and Nikola. The monstery church was painted with frescoes in 1901. Bogovađa is a convent.
Краљ Драгутин, детаљ живописа
Манастир грабовац Према народном предању, манастир Грабовац, у истоименом месту код Обреновца, подигао је краљ Драгутин крајем 13. века.Посвећен је Преносу моштију светог оца Николаја.
ИСТОРИЈА МАНАСТИРА Предање каже да је краљ Драгутин
путовао по Србији, тражећи лек својој тешкој болести. Пут га нанесе у Посавину, где у једној удолици спази извор и око њега јато птица које су се купале у води која је истицала из тог извора. Краљ Драгутин помисли – можда је овај извор лековит, па сиђе с коња и у њему се окупа. Кад, збиља, вода је била лековита. Краљ се извида. Године 1284. краљ дозове неимаре и стане ту градити манастир и конаке за калуђере и болеснике. Кад све то би готово, краљ Драгутин даде манастиру сва села од Тамнаве до Колубаре, од Саве до Лисог Поља. И постави написмено – да се после краљеве смрти о том манастиру мора старати његов син, синови његовог сина и тако редом... док је света и века. Извор у коме се краљ Драгутин извидао прозван је Видан, а манастир по ономе како је краљ написао да се о њему мора старати његов син, доби име Мојсиње, па се тако прозва и село. Када су Турци дошли у Посавину почеше нападати манастир и грабити његову имовину. По овом грабежу, и манастир и село добише ново име – Грабовац, које је остало до дана данашњег.
Током свог вишевековног постојања много пута је рушен и паљен, али и обнављан.
Турски пописи бележе 1572. године, да у манастиру Грабовцу живе два калуђера. Крајем 16. века у манастиру је преписан један Минеј, а 1626. године једна богослужбена књига, која је написана у Кареји (Света Гора), поклоњена је Грабовцу. Током 18. столећа у Грабовцу се помињу монаси: јеромонах Висарион (1727), духовник Арсеније (1730), архимандрит Софроније (1855). У време Карађорђевог устанка, Турци су запалили манастир. Обновљен је 1824. године. Тих година у манастиру је отворена школа. Нови конак започет је 1858. а завршен годину дана касније. Као манастир укинут је 1865. године и претворен у парохијску цркву а обновљен је тек 1935. године. На темељима старе цркве подигнута је 1894. године нова црква.
АРХИТЕКТУРА Црква
манастира Грабовца је једнобродна грађевина са тространом апсидом и великим кубетом изнад централног дела наоса. На западној страни је мала припрата. Спољна фасада је украшена наизменичним ређањем хоризонталних појасева камена црвене боје и боје окера. Иконостас је дело непознатог сликара с краја 19. века. Нови живопис урађен је 1990. године.
На
спољним зидовима Грабовачког храма налазе се нагробне плоче јеромонаха Јеремије Петровића, капетана Илије Филимоновића, војводе Карамарка Васића, Танасија Бранковића и других. У цркви је мермерна плоча посвећена ослободиоцима Београда 1806. године, који су се пред полазак су рат окупили у манастиру Грабовцу. На плочи су уклесане речи: „Храни мајко сина, те шаљи у војску, Србија се умирит не може”. Поред манастира је извор лековите воде, па се манастир због тих особина зове још и Видан. Грабовац је женски манастир.
Надгробна плоча на спољним зидовима храма
Унутрашњост манастира
Извор воде поред манастира
Grabovac Monastery Translation of tthe Relics of St. Nicholas According to folk tradition, the Monastery of Grabovac in the village of the same name near Obrenovac was built by King Milutin at the end of the 13. century. It was destroyed and burned and then renovated several times during its centuries of existence. The 1572. Turkish tax register mentions that two monks were living in Grabovac Monastery. At the end of the 16. century a Menaion was copied in this monastery and in 1626. a liturgical bookwritten in Karyes (Mount Athos) was given to Grabovac. In the 18. century the following monks are mentioned in Grabovac: Hieromonk Visarion (1727), Priest Arsenije (1730), an Archimandrite Sofronije (1755). During the time of Karađorđe s uprising the Turks set fire to the monastery. It was renovated in 1824. at which time a school was opened there. Construction of a new residence started in 1858. and was completed one year later. In 1865. the monastery was turned into a parish church and was only renovated as a monastery in 1935. A new church was built on the old foundation in 1894. The Grabovac Monastery church is a single nave structure with a three-sided apse and large dome above the central part of the naos. There is a small narthex on the western side. The facade is decorated with alternating horisontal bands of ocher and red stone. The iconostasis is the work of an unknown painter from the end of the 19. century. New frescoes were painted in 1990. The extermal walls of the Grabovac church have tombstones: Hieromonk Jeremija Petrović, Captain Ilija Filimonović, Vojvode Karamark Vasić, Tanasije Branković and others. The church contains a marble plaque dedicated to those who gathered in Grabovac Monasttery in 1806. before they set off to liberate Belgrade. The words chiseled into the plaque are: „Mother, feed your son, then send him to the army. Serbia cannot die”. Next to the monastery is a spring of curative water and the monastery is also called Vidan (heal-ing) for this reason. The monastery was renovated in 1973. Grabovac is a convent monastery.
цркве и ризнице епархије ваљевске
Архијерејско намесништво прво Ваљевско
Црква Покрова Пресвете Богородице грађена 1838. год.
Ваљево - Црква светог великомученика Георгија грађена 1997. - 2000. год. У Храму се чува део моштију св.великомученика Георгија.
Гробљанска капела св. праведног Лазара саграђена 1936. год.
Дивчибаре - Црква св. вел.муч. Пантелејмона грађена 1996. год. до 2001. год.
Унутрашњост храма
У цркви се чува део моштију св. Пантелејмона, св. Петке св. Николаја и воздух св. Василија Острошког Мозаик на улазу храма
Доње Лесковице - Црква свете Марије Магдалене у изградњи
Краљево Брдо - црква св.вел,муч. Георгија грађена 1944. год. спаљена 1948. год. а порушена 1962 год. и обновљена 1991. год.
Црква светог апостола Петра и Павла грађена 1902. год., дограђена 1980. год.
Бачевци - црква св. Тројице у изградњи
Тубравић - нова црква
Ваљево - болничка капела светог Козме и Дамјана
Ваљево - Храм Васкрсења Христовог у изградњи
цркве и ризнице епархије ваљевске
Архијерејско намесништво друго Ваљевско
ризница цркве у бранковини Бранковина - црква св. архангела Гаврила грађена 1829./30. год.
У ризница цркве у Бранковини чува се Напрсни крст-реликвијар који потиче из X-XI века. Поред тога, ту је и Мало Јеванђеље и ручни крст Проте Матеје на коме су се
Ручни крст Проте Матеје који је добио на поклон у Москви 1804. год.
Велико Јеванђеље из 1796. год,, поклон Руског цара Проти Матеји заклињали чланови Правитељствујушћег совјета. Посебну уметничку вредност поседује Велико Јеванђеље Проте Матеје штампано 1852.године у Москви. Међу најзначајније предмете спада и Хаџи Рувимов крст с краја XVIII века са сребрним оковом из 1852. године. У Бранковини је сачувано и највише Хаџи Рувимових цртежа на маргинама и празним страницама црквених књига.
Икона св. Архангела Михаила из 1839. год.
Сребрна кадионица поклон кнегиње Персиде Карађорђевић из 1857. год.
Путир и дискос 1831. год.
Хаџи Рувимов крст 1784. год.
Псалтир из 1870. год. припадао Проти Матеји
Хаџи Рувимов цртеж Богородица са Христом на руском триоду
Хаџи Рувимов запис
Прибор за причешће прва половина 19. века
Богослужбена књига - почетак 19. века
Мало Јеванђеље Проте Матеје
Крст реликвијар -X-XI век Сребрни крст са оковом поклон Светозара и Љубомира Ненадовића за спомен своме оцу Проти Матеји Ненадовић 1860. год.
Икона св. Јована Крститеља рад Димитрија Посниковића из 1860. год.
Богослужбена књига - XIX век
Свећа, рад Хаџи Рувима крај XVIII века
Икона св. Јована Богослова припадала песнику Милану Ракићу
Бабина Лука - црква св. апостола јеванђелиста Луке саграђена 1994. год.
Пауне - црква рођења св. Јована Крститеља подигнута 1928. - 1932. год.
ризница цркве у петници У Петничкој Цркви се чува Велика светиња (десна шака без палца). По предњу припада Светом апостолу и јеванђелисти Луки.
Свете мошти - десна шака безпалца од непознатог светитеља
Петница - црква Успенија Пресвете Богородице грађена 1864. год,
Најстарија књига у околини Ваљева и читавој северозападној Србији, Петнички Псалтир с Последовањем, писан је у Петници руком дијака Николе 1488. године. У цркви се чувају и царске двери из1839. године, рад Георгија Бакаловића.
Икона Христова рад Јеремије Михаиловића почетак XIX века
Сребрни путир - XVIII век
Стара бронзана кадионица - XIX век
Петнички Псалтир- репринт издање, оргинал је сачуван и данас се налази у Српској Православној Цркви у Загребу Филигрански крст у сребру - XVIII век
Двери из 1839. год. Руско јеванђеље - XVIII век
ризница цркве у рабровици
Рабровица - Црква Преноса моштију светог Николаја Мирликијског грађена 1857. год.
У
цркви у Рабровици се налазе, делови старог иконостаса, рад Петра Николајевића Молера из 1795. године. Две престоне иконе Христа и Богородице у црквеној ризници једне су од најстаријих радова овог познатог уметника. Сачуван је и Хаџи Рувимовим запис на два листа из 1789. године.
Хаџи Рувимов запис из 1789. године
Појас са пафтама
Икона светог Николе на иконостасу из 1874. године
Дискос почетак XIX века
Руско јеванђеље са оковом XVIII век
Иконостас цркве у Рабровици
Руско јеванђеље почетак XIX века
Свети Архангел Михаило део иконостаса 1874. година
проигуман никанор халандарац
Дивци - црква светог великомученика Георгија задужбина о. Никанора, грађена 1980. године
Старац Никанор је био ретка личност међу савременим
Проигуман Никанор Хиландарац 1903. - 1990. год.
Писмо светог Владике Николаја које је 10. октобра 1955. године послао блажене успомене оцу Никанору игуману Српске Царске лавре Хиландар
нашим Хиландарцима, а и монасима и духовницима уопште. Рођен је у селу Дивцима, код Ваљева, у честитој српској породици. Шездесет година је провео у манастиру Хиландару. Дугогодишњи проигуман, епитроп и духовник Манастира Хиландара, од великог угледа у цијелој Светој Гори, био је, не једном и Прот Свете Горе Атонске. Старац Никанор није биран за епископа, али је, нарочито посљедњих година, играо улогу апостола и епископа, и ретког проповједника и мисионара наше Цркве. Попут Светог Саве, био је до последњег даха разапет на крсту двоједне љубави - између Горе Атонске и српског народа. За њега је тешко рећи шта је више био: ревносни Светогорац, или пламени заљубљеник у свој немањићки род.
Старац Никанор, ктиторска композиција, детаљ
Ктитор је храма на Какову на Халкидици, и храма у свом родном селу Дивцима (у њега је уградио сву своју очевину). Када је кренуо из Хиландара, питала га је братија: “Старче, кад умреш гдје да те сахранимо?” “Ако умрем у Хиландару, сахраните овдје; ако у Нишу умрем сахраните ме у Нишком метоху; ако ли умрем у Америци, сахраните ме поред Светог Владике Николаја. Ако, пак, умрем у Аустралији сахраните ме у манастиру Светог Саве у Илајну.” Сагласно његовом благослову и завјештању, његово, трудовима и подвизима освештано тијело похрањено је у Манастиру Светог Саве у Илајну-Аустралији. Његовим доласком и сахраном у овом манастиру, он постаје Нови Хиландар, а Срби из Аустралије добијају бесцен-благо моштију првог светогорског подвижника сахрањеног на тлу Аустралије!
Дупљај - црква Светог Саве саграђена 2005. године
Попучке - црква Вазнесења Господњег грађена од 1994. до 2006. године
Мионица - Црква Вазнесења Господњег подигнута 1856. - 1858. године
цркве и ризнице епархије ваљевске
Архијерејско намесништво Колубарско
ризница цркве у мионици У цркви се чувају две престоне иконе Христа и Богородице које су дело познатог сликара
Николе Апостоловића настале између 1808. и 1810. године.У ризници постоји и једна мала икона Св. Димитрија,рад непознатог,вероватно локалног мајстора. Својим облицима, величином, посебно декоративном пластиком мионичка црква спада међу значајније споменике црквене архитектуре у Србији друге половине 19. века.
Пресвета Богородица, рад Николе Апостоловића 1808. - 1810. година Плаштаница - 1856. година
Господ Исус Христос, рад Николе Апостоловића 1808. - 1810. година
Тајна вечера - део старог иконостаса XIX век
Крст - распеће са старог иконостаса
Благовести - део старог иконостаса
Икона Вазнесења део старог иконостаса
Венчила - XIX век
Света Тројица - део старог иконостаса XIX век
Икона Богородице - XIX век
Икона светог Димитрија крај XVIII и почетак XIX века
Икона светог Георгија крај XVIII и почетак XIX века
Крчмар- Црква Преноса моштију светог оца Николаја помиње се 1572. године као манастир. Садашња црква грађена 1793. године
ризница цркве у крчмару У куполи цркве у Крчмару је сачуван живопис који је 1802. године насликао Петар Николајевић -Молер. Исти уметник насликао је и икону Св. Луке која се чува у храму. На иконостасу се налазе Царске двери које је насликао познати сликар Никола Апостоловић почетком 19. века. Мало оковано Јеванђеље дар је кнеза Николе Грбовића, ктитора храма из 1793. године
Царске двери рад Николе Апостоловића XIX век
Део сачуваног живописа из 1802. године
Део сачуваног живописа Петра Николајевића - Молера из 1802. године
Мало оковано Јеванђеље дар кнеза Николе Грбовића из 1793. године
Брежђе - Црква светог Спиридона у Горњем Лајковцу саграђена 1928. године
Планиница - Црква Покрова Пресвете Богородице грађена 1815. године садашња црква подигнута 1905. године
Голубац - Црква светог великомученика Георгија грађена 1998. године
Лaтковић- Црква светог великомученика Георгија подигнута 1938. - 1940. год.
Вртиглав - Црква Сабора светог архангела Гаврила грађена 1809. год. као црква брвнарта. Друга црква подигнута 1910. Оштећа у земљотресу 1998. и порушена 2007. год. На њеним темељима сазидана је нова црква.
Врујци - Црква свете великомученице Марине грађена од 1991. до 2007. године. У порти се налази и капела посвећена Светом Јовану Богослову.
Рибница - Црква светог апостола Петра и Павла помиње се 1518. године. Обновљена 1823. године. Садшња црква подигнута је 1907. - 1909. године
ризница цркве у рибници
Крст игумана Софронија Поповића. дуборез, оков, филиграм, 1815. година Икона св. апостола Вартоломеја и Варнаве XIX век Мали кивот игумана Софронија XIX век
У
Цркви у Рибници се чува оковани крст из 1815. године са постољем. Унутрашњи дрвени крст израђен је изузетним уметничким даром и врхунским мајсторством дуборезбарства. Приписује се Хаџи Рувимовој школи.
Маркова Црква - Храм светог великомученика Димитрија помиње се 1560. године. Садашња црква подигнута је 1827. године Путир техника гравирања из 1792. године
Јеванђеље XIX век
Икона Светог Николе из 1837. године
У Цркви се чува икона Св. Николе из 1837. године, највероватније рад сликара Риста Николића. Пажњу на себе скреће и путир из 1792. године са пет угравираних ликова.
Цветановац - Црква сабора светог Архангела Гаврила подигнута 2008. године
Цветановац - стара црква сабора светог Архангела Гаврила грађена 1865. године
Ба - Црква светог пророка Илије постојала 1665. године, обновљена 1875. године
Равна Гора - Храм светог великомученика Георгија саграђена 1998. године
Славковица - Црква Преображења Господњег подигнута 1875. године.
ризница цркве у слаковици У цркви у Славковици се налазе иконе из 1820. године рад докмирске школе. У близини
се налазе порушени средњовековни манастир посвећен Ваведењу Пресвете Богородице. Унутар манастирске припрате откривена су три саркофага ктитора цркве. У једном гробу из саркофага откривен је изузетан примерак камеје са ликом светог Николе у сребрном окову. Икона се налази у Народном музеју Београд.
Оловни путир и дискос XVI век
Лик светог Николе у сребрном окову
Богослужбени зборник у рукопису крај XVIII века
Икона Преображења 1822. година
Икона Светог Јована 1822. година
Месингана петохлебница крај XVIII века
Икона Светог Георгија - 1822. година
Икона Светог Георгија - 1822. година Икона Светог Николе 1822. година
Икона Светог архиђакона Стефана 1822. година
Уб - Саборни храм Вазнесења Господњег
цркве и ризнице епархије ваљевске
Архијерејско намесништво Тамнавско
УБ - Саборни храм Вазнесења Господњег. Прва црква постојала је 1812. године. Друга црква је грађена 1822. године. Трећа црква грађена 1865. године. Градња садашње цркве је започета 1998. године и освећена од Епископа Милутина 2011. године
Преподобни отац Јустин Ћелијски
Свети Владика Николај
Унутрашњост цркве - стари иконостас
УБ - Црква брвнара светог Макарија Великог грађена 1990. године.
Икона Цвети део старог иконостаса
Икона Васкрсење део старог иконостаса
Руско Јеванђеље XIX век
Крстионица - капела посвећена Пресветој Богородици саграђена 2001. године. Живопис у капели осликао је руски зограф Николај Мухин.
Тврдојевац - Црква Светог Прокопија у изградњи
Лајковац - Црква светог великомученика Димитрија подигнута 1937. године.
Јабучије - Црква светог Архангела Михаила подигнута 1844. године. Изградња новог Храма започета 1988. год.
Степање - Црква Преноса моштију Светог Оца Николаја Подигнута у XIV веку. Као манастир помиње се 1778. године. Садашњи изглед цркве из 1794. год.
ризница цркве у степању У цркви у Степању чува се Библија са Хаџи Рувимовим записом из 1793.године и једним
цртежом Св.Луке. У ризници се налази необично леп дуборезни крст попа Крсте Ђелмашевића из 1780.године са потписом мајстора имена Драги. На иконостасу цркве су иконе угледних сликара ваљевског краја Петар Николајевић Молера и Аћима Поповића из 1796. године.Сачувана је и изванредна икона Богородице са Христом рад Алексија Лазовића.
Цртеж Светог Луке
Библија са Хаџи Рувимовим записом из 1793. године
Икона Светог Јована Крститеља XVIII век
Царске двери 1796. година
Икона Светог великомученик Георгија XIX век
Икона Светих Апостола XVIII век
Икона Светог Николе из 1857. године
Пренос моштију Светог Николе XIX век
Икона Пресвете Богородице XIX век
Крст попа Крсте Ђелмашевића из 1780. године
Икона Богородице са Христом рад Алексија Лазовића, XVIII век
Врело - Црква Преноса моштију Светог Оца Николаја постојала 1791. године. Довршена 1846. године.
ризница цркве у врелу
У цркви се чува велика плаштаница од кадифе, дужине два метра која је извезена срмом
и позлатом. Плаштаница је била изложена пре Првог светског рата у музеју у Паризу. Због своје лепоте проглашена је за највреднију и најлепшу реликвију на изложби. Хришћанска зaједница из Врела је откупила плаштаницу и приложила цркви у Врелу на Преображење 1912. године.
ризница цркве у новацима
Новаци - Црква рођења Пресвете Богородице подигнута 1857. године
Црква у Новацима је познат по живопису познатог руског уметника и емигранта Андреја Биценка(1886-1985),који је фрескописао многе цркве по Београду и Србији.У Новацима се налази његова најлепша и јединствена композиција Христов пролазак са ученицима кроз класје на суботњи дан, настала 1934.године.
Богородица са Христом живопис у олтарској апсиди
Молитва у Гетсиманији, живопис детаљ
Живопис у Храму, детаљ
Живопис у Храму - Христов пролазак са ученицима кроз класје на суботњи дан
Бањани - Црква Светог великомученика Димитрија подигнута 1962. године
Вукона - Црква Успења Пресвете Богородице подигнута 1907. године
Памбуковица - Црква Вазнесења Господњег саграђена је 1856. године. Прва црква постојала је 1560. године.
Гола Глава - Црква Васкрсења Христовог (Трећи дан Васкрса) саграђена 1995. године
Радљево - Црква Покрова Пресвете Богородице Прва црква саграђена је 1826. године, садашња црква је саграђена 1872. године
Скобаљ - Црква Светог архангела Михаила саграђена 1922. године, президана 1992. године
Стубленица - Црква Светог пророка Илије подигнута 1938. године
Паљуви - Црква Вазнесења Господњег подигнута 1936. године
Тулари - Црква Преподобне мајке Ангелине саграђена 1999. - 2005. године
Црвена Јабука - Црква Преподобне мајке Параскеве саграђена 2010. године
Обреновац - Црква силаска Светог Духа на Апостоле Прва црква грађена 1824. год. садашња црква грађена 1868. године
цркве и ризнице епархије ваљевске
Архијерејско намесништво Посавско
РИЗНИЦА ЦРКВЕ У ОБРЕНОВЦУ У
Обреновачкој цркви се чувају делови иконостаса старе цркве рад непознатог зографа око 1824. године и знатан број богослужбених предмета и икона из друге половине 19. века. Свакако највреднија у ризници је икона Богородице са Христом и светитељима из 1853. године, рад иконописца Јована из Самокова. Богородица са Христом и светитељима из 1853. годне
Велико звоно на Обреновачкој цркви спада међу ретка звона која су тонирана. Изливено је 1868. године у Вршцу у познатој ливници браће Бота.
Унутрашњост цркве
Обреновац - Капела Свете Петке саграђена 2004. године
Скела - Капела Успења Пресвете Богородице подигнута 1992. године
У цркви се чува честица моштију Свете Петке
Звечка - Црква рођења Пресвете Богородице, прва црква грађена 1827. године садашња саграђена 1888. године
ризница цркве у звечкој У цркви у Звечкој се налазе иконе са старог
иконостаса цркве брвнаре Светог Георгија из 1735. године из засеока Бреска. Иконе су рад непознатих зографа. У ризници се налази и икона Тајне вечере и дарохранилица из 1890. године рад Димитрија Посниковића.
Икона Рођење Пресвете Богородице из XVIII века - на иконостасу цркве
Икона Пресвете Тројице из XVIII века на иконостасу цркве
Икона Светих Апостола XVIII век - део старог иконостаса
Свети Архангел Михаило јужне двери
Икона Светих Апостола XVIII век - део старог иконостаса
Икона Светог Георгија и Светог Димитрија XVIII век
Свети Архиђакон Стефан северне двери Царске двери - XVIII век
Стублине - Црква Покрова Пресвете Богородице подигнута 1892. године. У току је реновирање цркве.
Иконостас цркве у Звечкој
Орашац - Црква брвнара грађена 1817. године, обновљена 1997. године
Љубинић - Црква светог великомученика Димитрија грађена 1936. - 1939. године
Јошева - Црква преподобног Киријака Отшелника грађена 1935. године
Уровци - Црква Преподобне Мајке Параскеве подигнута је 1996. године
Пироман - Црква светог апостола Томе подигнута 1888. године
Осечина - Црква Вазнесења Господњег
цркве и ризнице епархије ваљевске
Архијерејско намесништво Подгорско
Осечина - Црква Вазнесења Господњег грађена 1765. године. Садашња црква подигнута је 1937. године
ризница цркве у осечини У црквеној ризници у Осечини чува се оковани крст скромније
филигранске декорације из 1937. године, али преставља велику вредност јер га је овој цркви даровао Владика Николај за ,,спасеније народа“.
Мали крст са постољем дар епископа Николаја Велимировића 1937. год.
(речи Владике Николаја о братственој слави у Осечини) Нема, мислим у држави такве славе као што је слава богомољачког братства у Осечини. То је заиста за причу. И прича о тој слави разноси се по свој нашој земљи-прича о свечаном изгледу села Осечине о Митровдану; прича о дугим и свечаним богослужбама и литијама, молебнима, канонима и акатистима;прича о исповедању народа, о молитвама и чудесним исцељењима болних; па прича о песми и свеопштој радости,па о трпези са хиљаду гостију. Због тих прича ја сам се осећао срећним што сам прошле године добио прилику да одем на славу братства у Осечини. Душа ми је пливала од духовног задовољства. Видео сам и осећао више него што сам слушао. Стварност је била лепша од свих прича.
Осечина - Црква брвнара светог великомученика Георгија грађена 1735. године
Унутрашњост старе цркве
Икона Пресвете Богородице део старог иконостаса - XVIII век
Икона Христова део старог иконостаса - XVIII век
Буковица - Црква светог оца Николаја Мирликијског Прва црква брвнара постојала 1735. године, друга црква грађена 1816. године, а садашња црква подигнута је 1970. - 1984. године
ризница цркве у буковици У цркви се чува Јеванђеље у сребрном повезу из 18 века,штампано у Кијево-печерској Лаври.
Сребрни дискос из 1858. године
Јеванђеље - XVIII век
Путир из 1869. године
Престони крст, рађен у филиграну из 1869. године
Престони крст, рађен у филиграну из 1845.године
Миличиница - Црква брвнара светог апостола Петра и Павла грађена 1791. године
ризница цркве у миличиници Црква брвнара у Миличиници је богата дуборезном декорацијом
која је присутна на вратима, довратницима и надвратницима, као и на преградама које одвајају наос од олтара.Престоне иконе Богородица са Христом и Исус Христос као велики архијереј према одређеним студијама вероватно припадају Теодору Гологлавцу који се сматра првим представником српске варијанте Руског црквеног барока. У храму се чува и део светих моштију. Део моштију светог Харалампија
Престона икона Пресвете Богородице XVIII век
Престона икона Господа Исуса Христа, XVIII век
Олтарски простор цркве у Миличиници
Црква
брвнара у Миличиници спада у најуспелије градитељске подухвате овог стила. Њена унутрашњост рађена је са одвојеним олтарским простором наосом и припратом, док је испод шиндром покривене кровне конструкције урађен лажни свод. Цркву су градили врсни мајстори Осићани из Осата у источној Босни, имајући узор у дрвеним кућама Динарских области.
Дуборезна декорација на вратима храма
Миличиница - Црква светог великомученика Георгија подигнута 1905. године
Горње Црниљево - Црква обновљење храма Светог великомученика Георгија - Ђурђиц грађена 1992. године
Осладић - Црква Светог великомученика Георгија подигнута 1937. године
Оглађеновац - Црква Светог великомученика Георгија подигнута 1938. године
Пецка - Црква Успења Пресвете Богородице подигнута 1938. године
Икона Светог Георгија рад Петра Молераиз 1795. године
У цркви у Пецкој се налази једно од значајнијих дела Петра Молера икона Св. Георгија, која је настала око 1795. године. У порти храма је Спомен костурница изгинулих ратника из Првог светског рата.
Скадар - Црква брвнара Вазнесења Господњег саграђена 1720. године
Народно
предање говори да су првобитно храм у Скадру подигли досељеници из села Драча у Албанији још у првој половини XVIII века. Цела грађевина је покривена високим и стрмим кровом са дрвеном шиндром као покривачем. Прозорски отвори су у облику пушкарница.
Гуњаци - Црква Свете великомученице Марине у изградњи
Драгијевица - Црква Светог Саве и изградњи
Причевић - Црква Преноса моштију Светог оца Николаја Мирликијског подигнута 1828. године
У цркви у Причевићу чувају се иконе и делови старог иконостаса из старе цркве са почетка XIX века.
Икона Свете Тројице део старог иконостаса
Икона Пресвете Богородице део старог иконостаса
Икона Светог Тројице Икона Светог Николе из 1861. године северне двери, део старог иконостаса
Царске двери део старог иконостаса
Стапар - Цркца Светог Кнеза Лазара прва градња отпочела 1944. настављена и завршена 1999. - 2001. године
Ваљевска Каменица - Црква Светог Николаја Мирликијског подигнута 1900. године
Плужац - Црква Светог цара Константина и Јелене подигнута 2008. године
Лопатањ - Црква Светог апостола и евангелисте Луке подигнута 1937. године
Ставе - Црква Светог апостола Петра и Павла подигнута 1912. године. Параклиси и централна купола дозидани су 2010. године
ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА ВАЉЕВСКA Трг Владике Николаја бр. 2, 14000 Ваљево телефон: 014/238-788 факс: 014/221-807 е-mail:
[email protected] web презентација: www.eparhijavaljevska.rs
Нови ваљевски храм на ушћу реке Градац у Колубару гради се од 1992. године. Налази се недалеко од места где је у средњем веку постојала црква. По својој величини заузима друго место-одмах иза храма Светог Саве, међу црквама у Србији.
Ваљево - Храм Васкрсења Христовог
THE DIOCESE OF VALJEVO Territorially, the Diocese of Valjevo is located between the Drina and Sava Rivers where during the first centuries of Christianity the Gospel was preached from the ancient cities at Sirmium and Singidunum. The oldest known monastery and church nearby Valjevo is a church within the Brangovic fortress located above the Gradac River Gorge. In the 14 century during King Stefan Dragutins’reign over Macva (which included Valjevo and its surroundings),archeological findings from this area confirm the existence of many churches. The city Valjevo itself as a populated locality, according to researched material is first mentioned in paleography preserved in the historical archive of Dubrovnik.This, also is the oldest written record of the city registered in ,,ancient Serbian charters and documents” dating back to 14August 1393. Up until first half of the 18th century there are no reliable sources of dedicated institutional organisation of the Serbian Orthodox Church with in this area. The Diocese of Valjevo formed upon the dissolution of the Ariljan Diocese in the first half of 18 century. Named Valjevo, then Uzicko-Valjevo, and later Sabac-Valjevo.The bishops residence was in Valjevo,while they were titled Metropolitan of Valjevo. During the regular Annual General Assembly Bishops of the Serbian Orthodox Church on 15 May 2006. It was decided to divide the Diocese of Sabac-Valjevo into Sabac and Valjevo.This decision relating to formation of the Diocese of Valjevo and election of the Bishop of Australia-New Zealand New Gracanica Diocese Right Reverend Milutin as Diocesan Bishop Valjevo came to fruitionon Sunday 24 September 2006 beneath the vaults of the newly constructed temple in Valjevo. Today the Diocese of Valjevo has six diocesan deareries, a hundred active clergy,numerous monastics, eight monasteries,seveval hundred thousand souls and almost the highest number of school children attending religious instruction in Serbia. By the Grace of God, in it most recent history the Diocese of Valjevo received two great emissaries from heaven, the great and Holy Nikolaj of Lelic and Zica, and no lesser Holy Abba Justin of Celije. Grateful to God for granting us these great Illuminaries as intercessors we pray for His blessing to continue on their path ,so all who come to venerate at their Holy Shrines and Relics be spiritually nourished and transfigured as at a new- in the Serbian Church and nation -Pool of Bethesda.
ЭПАРХИЯ ВАЛЕВСКАЯ
ΙΕΡΑ ΕΠΙΣΚΟΠΗ ΤΟΥ ΒΑΛΙΕΒΟ
Местность Валевской эпархии находится между двух рек Дрины и Савы, в чиьх елияниях расширялась речь евангельская ещё в первых столетиях християнства из древних городов Сирмиюма и Сингидунума. Древнейший монастырь и церковь о которых мы знаем в ближайшей окресности города Валево находится в укреплении Брангович над каньоном реки Градац (6-9 век). В 14 веке во время владетелства короля Стефана Драгутина , Мачвой (в которой включалось територия города Валево с окресностью) архелогические даниые на этих пространствах удостоверяют сушествование нескольких церквей. Сам город Валево, как население , на основах иследований до нынешнего времени первый раз упоминается в исторических документах хранимых, в историческом архиве Дубровника. Это в то же время и самое старое вспоминание об этом городе, записанное в древних сербских грамотах и документах, датированное 14 августа 1393 года. До первой половине 18 века нет надёжных источников о более серьёзной институционной организации сербской православной церкви на этой територии. Эпархия Валевская (под етим названием) начинается после отмена Арильской эпархии в первой половине 18. века, Она именована Валевской, а позже Ужицко – Валевской и Шабацко- Валевской. Резиденция Архијерея была в Валево, а Валевские епископы назывались – митрополитиы валевские. На очередном заседании Святого архиерейского собора СПЦ 15 мая 2006. года было решено разделить Шабацко-Валевскую епархию на Шабацкую и Валевскую. Это решение о восстановлении эпархии Валевской и выбор епископа АвстралийскоНовозеландского Новограчанической митрополии Господина Милутина за архиерея эпархии Валевской оделотворена в воскресение 24. Сентебря 2006.года под сводами новопостроенного храма в Валево. У нынешней Эпархии Валевской есть шесть архиерейских намесничеств,сто активных священослужителей , многочисленное монашество, восемь монастырей, несколько сотен тысяч жителей и почти самое большое количество учеников в Сербии, которые определис посещать уроки православного вероучения в својих школах. По милисти Божией в своей новейшей истории Валевская эпархии приняла двое великих посланцев с неба: святого Николя Сербского и святого Авву Иустина Челийского. Благодаря Богу что подарил нам таких великих Его представителей, мы молимся подарить нам благословение ходить их путём, чтобы духовно преображались, как мы так и все они которые приходят поклониться их святым обителям мощам как новой сербской церкви и народу-купальне Вифезде.
Οι περιοχές της Επισκοπής του Βάλιεβο βρίσκονται γεωγραφικά μεταξύ των ποταμών Ντρίνα και Σάβα, στις όχθες των οποίων ο Λόγος του Ευαγγελίου διαδιδόταν ακόμα στους πρώτους χριστιανικούς αιώνες από τις αρχαίες πόλεις - Σίρμιον και Σιγγίδων. Το αρχαιότερο γνωστό μοναστήρι και εκκλησία κοντά στο Βάλιεβο είναι μια εκκλησία που βρίσκεται στο φρούριο Μπράνγκοβιτς πάνω από το φαράγγι του ποταμού Γκράντατς (6ος-9ος αιώνας). Το 14ο αιώνα, κατά τη διάρκεια της κυριαρχίας του βασιλιά Στεφάνου Ντραγκούτιν (Dragutin) στην περιοχή της Μάτσβα (η οποία περιελάμβανε και το Βάλιεβο με τα περίχωρα), οι αρχαιολογικές ανακαλύψεις σε αυτόν τον τόπο επιβεβαιώνουν την ύπαρξη πολλών εκκλησιών. Η ίδια η πόλη του Βάλιεβο, ως κατοικημένη περιοχή, σύμφωνα με τις σύγχρονες έρευνες των πηγών, αναφέρεται για πρώτη φορά σε ιστορικά έγγραφα που φυλάσσονται στο ιστορικό αρχείο του Ντουμπρόβνικ. Αυτά τα έγγραφα συνάμα αποτελούν και την παλιότερη γραπτή αναφορά της πόλης, που είναι γραμμένη σε «παλαιά σερβικά διατάγματα και γράμματα» και χρονολογούνται από τις 14 Αυγούστου του έτους 1393. Μέχρι το πρώτο μισό του 18ου αιώνος δεν υπάρχουν αξιόπιστες πηγές που να δηλώνουν την ύπαρξη σπουδαιότερης θεσμικής οργάνωσης της Σερβικής ορθόδοξης Εκκλησίας σε αυτήν την περιοχή. Η Επισκοπή του Βάλιεβο εμφανίζεται μετά την κατάργηση της επισκοπής του Άριλιε (Arilje) κατά το πρώτο μισό του 18ου αιώνος. Ονομάστηκε αρχικά Επισκοπή του Βάλιεβο και έπειτα μαζί με τα ονόματα των διπλανών πόλεων Επισκοπή του Ούζιτζε (Uzice) και Βάλιεβο και αργότερα Επισκοπή του Σάμπατς και Βάλιεβο. Η έδρα των αρχιερέων ήταν το Βάλιεβο και οι επίσκοποι του Βάλιεβο ονομάζονταν και μητροπολίτες του Βάλιεβο. Στην τακτική συνεδρίαση της Ιεράς Συνόδου της Ιεραρχίας της Σερβικής Ορθόδοξης Εκκλησίας στις 15 Μαΐου 2006, αποφασίστηκε η διαίρεση της Επισκοπής Σάμπατς και Βάλιεβο στην Επισκοπή του Σάμπατς και στην Επισκοπή του Βάλιεβο. Αυτή η απόφαση, με την οποία αποκαταστάθηκε η Επισκοπή του Βάλιεβο και με την οποία εκλέχτηκε ο Επίσκοπος Αυστραλίας και Νέας Ζηλανδίας της Μητροπόλεως της Νέας Γκρατσάνιτσας, Κύριος Μιλούτιν, Αρχιερέας της Επισκοπής του Βάλιεβο, πραγματοποιήθηκε κάτω από τους θόλους του νεόκτιστου ναού στο Βάλιεβο. Η σημερινή Επισκοπή του Βάλιεβο έχει έξι Αρχιερατικές Επιτροπείες , εκατόν ιερείς, πολυάριθμο μοναχισμό, οκτώ μοναστήρια, εκατοντάδες χιλιάδες κατοίκους και σχεδόν μεγαλύτερη ανταπόκριση των παιδιών-μαθητών στο ορθόδοξη μάθημα των θρησκευτικών στη Σερβία. Με τη χάρη του Θεού, στο πρόσφατο παρελθόν η Επισκοπή του Βάλιεβο δέχτηκε δυο μεγάλους αποστόλους από τον ουρανό: τον μέγα και Άγιο Νικόλαο (Βελιμίροβιτς) του Λέλιτς και Ζίτσας, και καθόλου μικρότερο τον Άγιο Άβα Ιουστίνο (Πόποβιτς) του Τσέλιε. Ευγνωμονώντας το Θεό που μας χάρισε τόσο μεγάλους φωτιστές ως πρεσβευτές, ευχόμαστε να μας δωρίσει την ευλογία να ακολουθούμε την οδό του, για να τροφοδοτούνται πνευματικά και να μεταμορφώνονται όλοι εκείνοι που έρχονται για προσκύνημα στις Άγιες Μονές και στα άγια λείψανα, ως στη νέα, στη σερβική Εκκλησία και λαό, κολυμβήθρα της Βηθεσδά.
