Moma Dimić
ŽIVEO ŽIVOT TOLA MANOJLOVIĆ
monodrama
NAPOMENA O PISCU PISCU Moma Dimić roñen je 1944. godine u Mirijevu kraj Beograda. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu (filozofiju) 1968. godine. Piše pesme, pripovetke, romane, putopise, eseje, drame... Knjige: Živeo život Tola Manojlović, roman, Prosveta, Beograd, 1966; Ciganski krevet, pesme, Delo, Beograd, 1968; Antihrist, proza, Nezavisna izdanja Slobodana Mašića, Beograd, 1970; Maksim srpski iz doma staraca, roman u 18 pripovedaka, Nolit, Beograd; Poznanstvo sa danima malog Maksima (zajedno sa V. Parun), pesme, BIGZ, Beograd, 1974; Tvorac Rusiji, pesme, Matica srpska, Novi Sad, 1976; Pesnik i zemljotres, viñenja i putovanja, Gradina, Niš, 1978; Šumski grañanin, roman, Srpska književna zadruga, Beograd, 1982; Stvarno, proza, Bibliografsko izdanje Dragana Momčilovića, Niška Banja, 1983; Monah čeka svoju smrt, putopisi, zapisi, epifanije, Jedinstvo, Priština, 1983; Gad reskirant, pripovetke, Nolit, Beograd, 1985; Posvete, pesme, Novo delo, Beograd, 1986; Hilandarski razgovor, 18 mojih savremenika, Književna zajednica Novi Sad, Novi Sad, 1989; Mala ptica, roman, Svjetlost, Sarajevo, 1989; Putnik bez milosti, putopisi, Srpska književna zadruga, zadrug a, Beograd, 1991; Mesta, putopisi, Prosveta, Niš, 1992; Kako ili autobiografska buncanja (zajedno sa V. Parun), KOV, Vršac, 1994; Hilandarci, S jednog hodočašća, Gutenbergova galaksija, Beograd, 1998; Pošto Beograd, pripovetke, Srpska književna zadruga, Beograd, 1999; Pod bombama, dnevnik, Matica srpska, Novi Sad, 2000.
Dramska dela: Putar (1963), Najveći filozof u mom selu (1966), Živeo život Tola Manojlović (1967), Šumski grañanin (1983). Filmski scenario: Kako sam sistematski uništen od idiota (1983). Priredio tri knjige Derokovih sećanja: A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom (1983), Mangupluci oko Kalimegdana (1987), Uspomene Beograñanina (2000), zbirku Desankinih pesama na engleskom Don't fear (1998), kao i antologiju Kletva, Srbija, proleće 1999. (1999). Prevodi sa švedskog: P. U. Enkvist Pali anñeo (1988), T. Transtremer Formule putovanja (1991), A. Lundkvist Buket žena (1995), B. Seterlind Japanska poseta (1996), S. Akselson Vreme lasta (1997), Pet švedskih pesnika (H. Martison, A. Lundkvist, G. Ekelef, T. Transtremer, K. Frostenson, 1998). Poezija i pripovetke Mome Dimića zastupljeni su u brojnim domaćim i stranim antologijama. Prevoñen je na desetak stranih jezika. Monodrama Živeo život Tola Manojlović postavljena je u Londonu (1968), a Šumski grañanin u Upsali, Švedska (1983). Dobio je više značajnih književnih nagrada. Godine 1963. otpočinju Dimićeva stranstvovanja po svetu (više od 50), uključujući SAD, Kinu, Australiju, Egipat, Irak, Jordan, Siriju, Izrael i sve evropske zemlje izuzev Portugalije, Islanda i Albanije. Živi u Beogradu kao slobodan umetnik. Monodrama Živeo život Tola Manojlović premijerno je prikazana u Ateljeu 212 1968. godine u režiji Petra Teslića. U ulozi Tole nastupio je Petar Kralj. NAPOMENA O TOLI TOLI Svetozar - Tola Manojlović (1905-1969), šesto, i najmlañe dete bolešljive Milenije, a od oca Stevana iz Nemenikuća pod Kosmajem u Srbiji, za života više od trideset puta na duže oblačio je bolničku pidžamu, a bolovao je "od kako
zna za sebe". Rano je izgubio desno oko, pištoljem osakati levu nogu, a kosa pre ženidbe osedi. Penziju je primao 33 godine kao invalid-kamenorezac spomenika Neznanom junaku na Avali. Podigao je sinove Aleksandra i Aranñela. Znao je još kovački zanat, a radio je zemlju i čuvao stoku. Oktobra 1962. godine, godine , u tri dana, u Nemenikućama, napisani su njegovi memoari. Roman Živeo život Tola Manojlović ("Prosveta", 1966) sceni su prilagodili Petar M. Teslić, reditelj, i kasnijim dopunama glumac Petar Kralj. SCENA: Seosko dvorište. Kazan za pečenje rakije. Unaokolo nekoliko posuda, baraka i flaša; tronožac. Tola je obučen u polovno polo vno sukneno, šumadijsko odelo. Na glavi šajkača. Peče rakiju i pripoveda. Tola: Kad bi mogao da dohvatim
onaj visoki plavi balon, što je kao lubenica. Joj, kad bi mogao da dohvatim onaj visoki plavi balon sa žutom uzicom što leti povrh čerge. Joj, kakav je onaj visoki plavi balon sa žutom uzicom kao sunce... Joj, kad bi mogao da ga dohvatim ja. U gluvo doba noći otidi krišom na raskrsnicu susednog sela i kolikogod možeš da dohvatiš rukom opiši kažiprstom jedan krug oko sebe. U tom krugu naloži vatru i u loncu kuvaj četiri kosti: pileću, kučeću, od ovce i od
goluba. Kad proñe pola sata na istočnu stranu baci pileću, na zapadnu kučeću, na severnu od ovce, a na južnu od goluba. Onda će se desiti ovo: Sa istočne strane sveta pojuriće na tebe ogromni voz i ako se ne pomakneš on će se zaustaviti kod same linije kruga. Sa zapadne strane doplivaće po vazduhu ogromna laña i ako se ne pomakneš iz kruga ona će se zaustaviti kod same linije kruga. Sa severne strane, u čijem si pravcu bacio ovčiju kost, valjaće se k tebi led visoki. Ako se ne pomakneš i led će se zaustaviti kod same linije kruga. Sa južne strane možda će doći ptice grabljivice, a možda će doći ništa, ali to je ono strašno ništa koje ubija čoveka. Ali sve će se to zaustaviti kod same linije kruga ako se nisi uplašio i pobegao. Ako si se uplašio i pobegao pred nekom od silnih sila ostaćeš ono što si i pre bio i više ti nikada neće pomoći kuvanje kostiju ko stiju u krugu na raskrsnicama. Ako se, pak, nisi pomakao ni pred jednom svetskom silom, možeš da poželiš devojku kakvu hoćeš, možeš da poželiš blago kakvo hoćeš, ali ja ti savetujem da ništa ne uzimaš za stalno, jer sve je teret, jer sve je muka. Otkako sam počeo da znam za sebe, sećam se ko uši mi otekle. Bolele su me uši dva meseca i prošle same od sebe. Može bit da sam imao tri godine. Posle dva meseca zabolu me oči, obadve. Video sam ko vr' od igle može da se metne. To je bilo iste godine i trajalo je bezmalo celu godinu. Ležao sam pod lipom što je bila tu pred kućom i što se sušila i razvijala ko ja sam. Kaja (Mikailo ðorñević - dete) donosio mi uvek trešnje pod lipu. Da me izleču, sipali su mi mleko i bogojavljensku vodicu što je pop blagoslovio. Bilo mi je pet godina kad sam bolovao od stomaka. Sve na mahove stomak me mučio kad poñem u livadu, gde smo imali kolibu. Kad koškam volove, sednem u drvena kola; mesto kanata bili su košarevi pleteni. Kad me stomak
skloviri, legnem preko rude, tako se savijem dok ne stignem do kolibe. Brat Radovan mi uvek privaćao volove. I to je trajalo tri meseca. Žene su umesto lekara uzimale lonac zemljani. I ja legnem na leña. Zasuču mi košulju i lonaš metu na pupak i okreću ga tako da pokupi stomak, pa posle uzmu krpe i uviju ih; naprave kotrlj i njega stave na pupak i opašu kanicama taj kotur. I tim sam se izlečio. Jesam kad čovek čoveka zakolje gledao. Nisam pao u baru. Švaba doñe do Kosmaja. Ja sam tada izašao na jedno bure od pet akova s vodom na kolima. Srpska vojska je bila na Kosmaju, a austrijska pred mojom kućom, zakopana u rovu. Kada se borba otvorila, ja sam sedio na buretu, a kuršum udari ispod men u bure. Jedan češki oficir, kad je ugledao, skinuo me s bureta i počeo da psuje mog oca Stevana. "Ja ñavola ne mogu da držim", pravdao se tata. Češki oficir kaže: "Daj ga meni ovamo." Uhvati me za ruku ruku i odvede iza druge kuće i da mi dvogled i kazao mi: "Gledaj pravo u Kosmaj." Ja sam uzeo dvogled, Kosmaj je došao preda men. Onda je austrijska kaubica pucala od Paunića kuća ku ća iz Lovena, i kad pukne ona udari uda ri u Beli kamen, a to je preda mnom bilo, i ja se preturim na leña. A onaj oficir počne da se smeje i ja se uplašim i s tim pobegnem u podrum. I više nisam smeo da izañem napolje dokle god Švabe nisu odstupile i naišla naša vojska. A to da ja sedim na jednom mestu - to mi je najveća boles. 1915. kad sam pošo u školu . . . a išao sam u školu pet ili šest dana . . . Da sam uvatio još koji dan di bi mi kraj bio!? A vidim danas neki vataju . . . Tad, kad sam, dakle, pošao u školu, udarili i Nemci i Švabe. Tad sam ostao sam sa majkom kod kuće. Svi su pobegli. Bila je bežanija iz sela Guberevaca. Tu su kod moje kuće zaklali svinje neke debele. I ostavu svinjsku glavu, a ono resto odnesu. A moja majka je ispekla duleke neke, pa povadila i metnula na šporet, pa je zatim metnula onu svinjsku glavu da peče. Utim su stigla austrijska vojska i tražili da jedu nešto. Moja im je majka ponudila duleke, a oni kažu: "U nas to samo svinje jedu." A
šta jedu ljudi?! Samo im to onda nisam kazo. A i sedeo sam nekako nezgodno u ćošku. Onda je Švaba otvorio rernu na šporetu i onda je ugledao jednu svinjsku glavu: "Peče se." I kazo je: "No, majko, di je meso?" A ona je kazala da meso nema, da su samo glavu ostavili ovi što su otišli u bežaniju. I on je uzeo nož svoj i samo je oseko uvo od glave. I moja majka je tu glavu izvadila i odnela u podrum, pošto smo u podrumu boravili. U podrumu smo bili ja i moja majka, moja strina, moja sinovica Natalija i sestra Bosiljka. Ondak je već noć uvatila. Ondak je došao jedan češki oficir pred vrata i kazao je: "Majko, ništa se ne bojte. Vojska je naša gorena u kući." Zatim je otišo. Nije postojalo ni deset minuta, vratio se natrag. Uišo je u podrum. Lampa je gorela. Mi smo, deca, bili polegali u slamarice. On je seo na jedno bure i upito moju majku: "Imaš li još čeljadi?" Ona mu je odgovorila: "Imam još četiri sina i jednu ćerku." On je upitao: "Di su ti sinovi? Jesu li soldati." Ona je njemu odgovorila: "Samo mi je sin najstariji soldat, a oni su trojica otišli u bežaniju i čovek mi Stevan." Ondaj je on, taj oficir, zaplakao i kazao: "Ala, majko, što će da propadnu deca . . ." A ona odgovorila mu: "Šta ću da radim kada se proneše vesti da sve muško preko deset godina kolju i zato sam morala da ih pratim u bežaniju. Ja sam samo ostala sa ovim malim." malim." Ja sam, kao dete od svojih devet godina, živeo sa mojom majkom tri meseca bez braće i bez sestre. Ondak, posle tri meseca, prvo doñe sestra sa kolima kući i sa stokom, a dva brata koji su preda mnom bili stariji, kao deca, oni su došli posle tri i po meseca, a otac mi i jedan brat, zarobili ih Švabe i oterali u ropstvo. Otac mi je propao u Kovinu, a za brata Lazara ne zna se ni danas-danji dal' je živ il' umro. To on valjda najbolje zna. Te tako sam ja proveo život sa svojom majkom. Tužno smo živeli dok mi braća i sestre sestre nisu došli, jel smo mislili - a šta smo drugo i mogli da mislimo - da su poklani. 1918. - tada je naša vojska došla pošto smo bili iscrpljeni za vreme okupacije. Od stoke smo imali samo jednu junicu. Milenko Žujević - taj je bio
na Solunu i kad je došo kući (sad ne znam da l' je zaplenio il' su mu to dali) doterao je jednu kravu i jednu kobilu i zateko je još dve krave kod kuće. Ondak je mati, pošto nismo imali čim da oremo, ona je otišla kod Milenka Žujovića i upitala ga da oremo sa mojom kravom i njegovom jednom u spregu, a on je reko: "Oću, ali da mi daš onog dečaka Tolu da čuva letom moja goveda i tvoju kravu, s tim, tako ću da vam poorem." Ja sam pristao da tako radim i čuvam goveda i radili smo preko leta sve zajedno. Ja sam uvek jašao onu kobilu od kolibe njegove (zvano mesto Tresije) i poñem njegovoj kući. Kada sam bio pod planinom Kosmajom, bila je noć, oko devet sati. Kobila se poplaši nečega i ja spadnem s nje. Kada sam spao, kobila je stala. Ja se ustanem i uzjašem i produžim istim putem, ali kobila nije tela da ide. Ja okrenem drugim putem i stignem kući kod Milenka Žujovića. Kada sam stigo u avliju, oni su kučići zalajali. Oni su izišli iz kuće i upitali meneka: "Ajde, silazi sa konja." Ja sam kazo da ne mogu. Ondak mi je rekla snaja Milenkova: "Jebem li ti milu majku, a što ne možeš da siñeš?" Ja sam joj reko da me mnogo zabolela noga leva. Ona je viknula njenoga muža i on je izišo iz kuće i skinuo me s konja i uneo u kuću. I metne me na krevet i kaže meni: "Šta ti je?" Ja sam mu reko da me bole noga, a on mi kaže: "Ti si spao s konja." Ja mu nisam rekao da sam pao, nego sam kazao da nisam pao. Oni su me upitali: "Da jedeš?" Ja sam kazao da ne mogu. I tako sam ležao u njinoj kući šes dana. Noga mi je leva bila se prekupila u kolenu. Ondak njin zet Vojislav Ješić, kupio je jedan koš (ovako što se kukuruz drži) od šurnjave Jelice i došo je s kolima da vuče tu zgradu, taj koš. Ondak je i mene metuo na kola i doterao kući. Kada je bio kod moje kapije, tada je izišla moja majka i moja snaja i uneli me u kuću. Tako sam ležao osam meseci. Brat mi je najstariji, Radovan, bio u vojski i kada je došo na osustvo, on je kazo mojoj majki: "Ajde da mu uzmemo, da mu trgnemo nogu, da mu ispravimo. Iako ostane sakat, lakše će ići kad mu je noga prava." I tada je uvatio za nogu i trgo. U kolenu je noga pukla tako jako i prevali se. Tu je
odilazila kao krv i gnoj. I tako sam, pristavimo, ležao ja od te noge osam meseci. Prezdravio sam. Ta mi je noga prezdravila, ali nije najbolje. I danas-danji ta noga boli. Jesam milostinju davao, nisam bombu razmontirao. 1924. to je bilo. Išo sam u pode sinovici. Rasturim pištolj . . . A pucao sam ja iz svačega: Pucao sam, prvo, iz karabina državnog. Bio sam u vojski. A puco sam i posle osloboñenja. Došo Obren Jekić kod mene kući i dono karabin, i ja mu kažem: "Vidiš onu granu na šljivi?" A bilo je udaljeno jedno trijes metara daljine. Ja sam mu kazo: "Daj mi karabin i opaliću da osečem onu granu." On mi je dao, a ja pošto ne vidim na desno oko, ja sam uzeo i nanišanio sa levim oketom i opalio metak i osekao onu granu. Opalio sam samo iz karabina oko iljadu komata metaka, koje u vojski, koje kod kuće. Puco sam iz puške prelamače. Moja je to puška bila pre rata. Opaljivao sam metke svud redom, i po livadi i kod kuće, po šumi. Gaño sam vrane i zečeve kad niko ne vidi i razne ptice. Iz te puške sam ispalio preko iljadu i po komata. Puco sam iz starinskih pištolja. To je bila moja pištoljaka. I to je bilo pre rata. Pištolj, starinski pištolji, kapislari. Puco sam svud redom kad su bile slave, svadbe, igre. Najviše sam tu i puco. Od tog pištolja se i ranim u ruku. Upotrebljavan je barut i kapisle. Ispalio sam iz njega oko 150 puta. To - kilo i po baruta. Posle sam puco iz crnogorskog revolvera od pet puka. Tako se zvalo što se pet metkova stajalo u njega. I to je bio moj pištolj. Bila Bila je veličina sa sve cevom trijes santimetara. To je bila moja pištoljaka. Kupio sam ga u Kolubari, kad sam radio, od mojeg jednog druga. Oko trista komata metkova sam ispalio, pa sam to posle sve prodao.
Posle sam puco iz jednog ruskog laganovca od sedam puka. Isto je i on s tolubetom. I s njega sam se ranio u nogu. To je moj pištolj. On je bio mali, četrnajest santimetara dužine sa sve cevom. Oko četiri stotine komata sam ispalio. Kad sam se posle ranio, ja sam to bacio. Kad sam bio u vojski, ja sam bio u mitraljeskoj četi. Puco sam iz mitraljeza na učenju. Imao sam moj mitraljez na rukovanju. Gañali smo u mete iz njega sa bojevcima. Kad smo išli u manevre, manevre, onda su bili manevriski metkovi. S tim sam ispalio pe-šes redenika. I kažem, odem u pode sinovici. Rasturim pištolj, namontiram ga i opale tri metka odjedared i eksplodiraju i ranim se u istu onu nogu što sam bolovao. Posle su me preneli za bolnicu u Beograd. Tražili su da mi raseču taban odozdol unakrst da bi izvadili kuršum iz noge, ali ja nisam dao. Tako sam ga nosio dve godine u nozi s ponosom. Neki tako kažu: "Gle, onaj ćopa!" A ja im odgovorim: "A ne vidite što sam ponosan! Gledate samo tu spoljnu stranu!" U vojski izvañen mi je. Komandovano mi je da idem gimnastičkim korakom; ja stanem na desnu nogu lepo, a čim stanem na levu, ja spuštim desnu. Moj vodnik oficir kaže meni što se ja pravim lud. Ja sam mu reko da ne mogu da na nju stojim, da me ona bole. A nisam mu pričo da sam ranjen u nju nikome. Ondak me je zovnuo komandir i pitao me: "Dobar si vojnik, a samo to jedno nećeš da radiš" - veli. Ja sam mu reko: "Gospodine kapetane, mene boli noga." On mi kazo da se izujem. Kad sam se izuo, noga je sva bila naduvena. On me je pitao: "Što se ne javiš na lekarsko?" Ja sam mu odgovorio da je meni srce zdravo, a tamo ne dadu da se leba jede dovoljno, u bolnici! I s tim sam se oslobodio gimnastičkog koraka. Kad je prošlo tri meseca u vojski, meni je noga zabolela i brontirala. Svirala je molitva za večeru, ja sam sedeo za trpezarijom. Svi su moji drugovi otišli u stroj. Narednik je došo kod mene i kaže zašto ja ne idem u stroj. Ja sam mu reko da ne mogu, boli me noga. Udario me kaplar kaišom po
nozi što sam tako lepo oprao kad je pregledao naveče noge. Narednik je zovnuo potporučnika Kostića Čedomira i došli su kod mene i reko mi je: "Nemoj tužiti Lukića kaplara - Smederevca." Da je bio neki viši čin možda bih ga i tužio, ovako . . . Zatim su uzeli mene i odneli u kasarnu i spustili na moj krevet. Utim je grontirala me noga skroz i udarila je vatra jaka da ništa nisam znao za sebe. Za Beograd, u bolnicu. U bolnici sam bio šesnaes dana. Ništa nisam znao za sebe. Bio sam brontirao pola glave, leva noga i pola tela s leve strane. I sva je koža spala s mene s pola te strane, svukla se. I oni su na moju nogu izvršili četir operacije kad sam ja bio u nesvesti. Iskoristili me. Kad sam se ja šesnaesti dan osvestio, ja ne bi znao da imam šesnaes dana za oto što sam video na listi kad sam donešen u bolnicu. I tu sam se lečio u toj bolnici šest nedelja. Pošto sam ležao u bolnici, došao sam, pušten šes nedelja. Pa bio sam u vojski od Sv. Ilije do Sv. Simeuna, privremeno pušten kući. 1930. Šta je bilo hiljadu devet stotina tridesete? . . . Jeo sam travu kiseljak, nisam nebo sanjao. A baš legnem neke večeri i kažem: Tole, ajd da i ti sanjaš nebo . . . Ali to mi nikako nije uspelo . . . A da, 1930. sam se oženio. Ali ne odmah. Kad mi je bilo devetnes godina, imao sam ljubav sa devojkom, sa Milenom Ješić iz sela Nemenikuća, koja je volela mene. I vodili smo ljubav dve godine. Ja sam je pitao: "Oćeš li poći za mene?" Ona je rekla da oće. I kada sam ja trebao da idem u vojsku, ona me je ispratila. Kada sam otišao u vojsku, mi smo se dopisivali sa pismima. Ja iz vojske pisao sam njoj, a ona je od kuće njene pisala. Ali je ona volela da više igra, a ja sam joj reko da baš ne mora igrati na svakoj igranki do svakoga. Ona nije tela da mene to posluša, nego je i dalje igrala do drugih momaka. Ja, kad sam došo iz vojske, meni su pričali u selu kako se ona provodila sa drugim momcima. A ja sam je pitao jel' je to tačno
što mi pričaju, a ona kaže da nije. Pošto sam ja doznao tačno da je to bilo. ja sam doneo odluku i ostavio sam se nje. To je bila sadržina odluke. Nisam više vodio ljubav sa njom. Posle toga sam se zauzeo sa drugom devojčicom, isto iz moga sela. I vodio sam s njom ljubav neko izvesno vreme. Nije bila loša devojka, ali njeni (njeni!) nisu je dali za mene što su računali da sam ja mangup. Mangup sedi na brdu i otkud on sad ima veze sa mnom?! Pošto sam vodio ljubav sa njima dvema, ja sam se slabo posle nji zauzimao sa drugim devojkama za oto što me to koštalo novaca kad sam se sa njima dvema zauzeo - davao novac za kola, te one igrale do mene, pa sam im kupovao na vašaru kolače i popijemo po neko pivo, i eto, tako me je koštalo. I tako sam proveo vremena posle te naše ljubavi jednu godinu i doneo sam odluku da se ženim. Upoznao sam ovu moju ženu kad sam išao u selo Rogaču na montiranje spomenika. Ona je bila devojčica, čuvala stoku tune blizu, kod groblja, i tako je se ona meni svidela. Ondak je moj brat Jordan reko meni: "Da se ženiš?" Ja sam mu kazo da oću. On je me pitao: "Imaš li neku devojku?" ja sam mu reko da nemam, a on je men kazo: "Kako ćemo?" Ja sam mu reko: "Imaš rodbine u svakom selu, pa pitaj u koga ima dobra devojka." On je raspitivao i ondak su mu rekli da ima u Rogači - Zdravka Kandića sestra, zove se Nevena.Onda je moj brat otišo tamo kod jedne moje seljanke i pratio je njenoj kući da pita njene starije oće li da je daju. Oni su njoj rekli da oće. Ona im je rekla da l' da doñe iz Nemenikuća da je prosi. Oni su rekli: "Neka doñe." Ona je se vratila natrag njenoj kući i zovnula mog brata Jordana. I otišli su tamo kod njene kuće i on je prosio nju. I ondak oni su tu ugovorili tu kad će da doñu da gledaju kuću. I došli su toga dana, kada su rekli, mojoj kući. I onda su tu počeli da ugovaraju kolko će tu da dadu novaca i rakije. Malo su se ganjali dok se nisu pogodili, uredili. Ondak je moj brat Jordan izvadio dukate i dao darovninu tom mojom devojki.
I ondak je zatim prošlo dve nedelje. Ja sam sazvao rodbinu moju i otišao sam za tu moju devojku i doveo je za mene. To je bilo 1930. godine. Posle godinu dana dobijem, normalno, zapaljenje pluća. kao posledicu bračnoga života. Majka prestala da me pokriva, a žena još nije počela. I tako dok su se smenjivale dve vlasti ja propadoh. To sam lečio jedan mesec dana i produžio rad. Lekari su mi zabranjivali da jedem ljuto, kiselo i svinjsko meso. 1919. Otišao sam na zanat kod Proke Radojkovića, kovača iz Koraćice. Bio sam tri godine šegrt. Kad sam se oslobodio kao kalfa, zarañivao sam petnaest dinara, nekad dvajes. dva jes. Nije mi mi se sviñao taj zanat pošto se jeftino plaća. Posle sam, 1924. radio kod Vidana, kamenoresca u Mladenovcu. Deset sati tri banke. Vidan, dobar majstor. To je jedan stegnut majstor. On je Nišlija. Bugarin. Taj je tvrd za pare. 1926. radio sam kod Živote Žujovića Margera sve do dvadeset i sedme, u Sopotu. Bio je drugar preko svake mere. Taj je dao ko god je hteo da popije. Još onda je bio otrovani komunista. Znaš ti da je on, pošto se oslobodilo, dao državi četres iljada zajma, i to nije posle ni tražio. Bio je drugar što ne postoji. Ali to za njega nije valjalo. Što je dobar, on je to propao, nako ne bi. Jok! 1927. Otišao sam na fabriku u Ropočevo da radim. Gor' sam radio godinu dana u kovačnici. Oštrio sam im alat što treba za kamenoresce, za mejdan, za celu fabriku. Oni tupe, ja otupljuj! Za celu fabriku! Dorije, Talijan, mater mu, ne znam kako se prezivao (imao je sina Darija, ali ne znam ni kako se ovaj prezivao), to je bila njegova fabrika, njegovo preduzeće, to je on kupio. Nije bio loš čovek. Imao je koji su mu bili poslovoñe - Dragoljub Pantelić, poslovoña. Jednog dana je došo Dorije u fabriku. Trebalo mu sedam komata stepenica da napravu, a imao je svega šest kamenorezaca, a stepenice su mu bile potrebne
hitno. On je kazao poslovoñi: "Šta ćemo za još jednu stepenicu, da uzme da se radi?" Poslovoña mu kaže: "Imamo mi još jednog kamenoresca ovdi." On je upitao: "Koji?" On mu je reko: "Cojle - Manojle." Upitao je taj Talijan: "Otkud taj zna?" On mu je reko: "Zna on to." Dorije je došo kod mene u kovačnicu i kaže: "Cojle, znas li ti da ladiš kamenorezački poso?" Ja sam mu reko da znam samo ručno. A on mi je pitao: "Ne znaš da ladiš na luft?" Ja sam mu reko da nisam radio na luft. A on mi je reko: "Mnogo je lakše laditi na luft." I pozvao me, te smo otišli u kamenoreznicu. Dao mi je nacrt za stepenicu i uzeo je ono crevo sa luftom, metnuo dleto u njega i da mi pokaže kako se radi na luft. Kad sam ja uzeo u ruke sa onim da radim, ja sam već znao da radim na njega, ali nisam teo da mu kažem da ja znam da radim. Ali ja sam uzeo onaj šlauf u ruke i metnuo gleto, on je stajao preda mnom da vidi kako ću ja raditi. Ja sam namestio gleto. Odjedared otvorim vazduh - ono gleto izleti i potegne Dorija u nogu, u butinu. A on meni kaže: "Nu, porko dio . . .", što na italijanskom znači ". . . ti svinju božju". I odma je otišo od mene. Ja sam uzeo i radio tu stepenicu. Kad sam je napravio, on je došo kod men i uhvatio me za kosu i kaže: "Zato si ti osedio što ti sve znaš da ladiš zanate!". Jednu godinu preskačem - nije bilo ništa. Tu sam radio dok nisam onesposobio. Udari me jedno parče čelika od špica što se teše kamen u desno oko. U istom vremenu i kamen udari. U bolnici, u Beogradu - tu me previli i očistili onaj kamen iz oketa, ali čelik nisu pronašli. Lekar mi je tražio da mi izvadi oko, a da namešti veštačko. Ja sam ga pitao: "A kad ja ne vidim na njega, šta će mi? Nema mi mojega!" A on kaže da ću kroz neku godinu da oslepim i na drugo: "Moraćeš da ga svako veče mećeš u čašu." Šta ako ožednim u toku noći?! neću valjda da se razgledam iznutra?! Kad je bilo mesec dana, pušte me kući. Ja sam otišo u baštu sa ženom i uzmem motiku da joj malo pomognem, da joj prašim baštu. I kad sam se ja sago
da kopam, oko me je toliko zabolelo da je telo da ispadne. I ja sam pao na zemlju. Žena je zakukala i tu su dotrčale komšije i pitale: "Šta je!" Šta je moje oko boli mene na mojoj njivi! Eto šta je ! Onda su me vratili u bolnicu i na lengere me pregledali i pronašli čelik i onda su izvršili aperaciju, izvadili parče čelika od tri milimetra veličine. Od tada sam ostao valičan. Zalečili su bolove. Kad su oni meni, pristavimo, tu aperaciju izvršili, ja sam od zorta jedan zub odlomio. Jedan. Ove druge izgubio sam drugom i trećom prilikom; bilo je za to dosta prilika. A i ti lekari . . . Kad sam bio kod lekara u Beogradu (ne mogu da se setim kod koga sam bio i kad je bilo, to je najgore), on me je pitao: "Šta te boli?" Ja sam mu reko: "Boli me sve." A on mi je rekao: "Bole li te kosa?" Ja sam mu reko: "Da je ne šišam, bolela bi me i ona." Tu je on meni kazao kako sam ja ispao bezobrazan, a ja sam mu kazao: "Zašto?" A on mi kaže: "Što mi ne kažeš šta te boli?" Ja sam mu rekao: "Ti treba da znaš, ti si lekar." On je meni rekao: "Kako mogu ja da znam?" Ja sam mu rekao: "Onda što si lekar kad ne znaš. Onda bolje zna marveni lekar nego vi, jer krava ne ume da rekne šta je boli." On je meni rekao: "Dobro, čiča, kaži šta te boli, ili idi." "Ma kažem ti, sve me boli: i kosa, i ovo odelo, i kapa, i štap. Sve me bole, a ti gledaj s kojeg ćeš kraja da me lečiš." 1946. otidem ja u Raljić, na akciju, kod Male Krsne. Izgradnja kanala. Jedan miting je bio, zbor. Ja sam kovo. Dolazili su moji grañani kod mene, i muškarci i ženske, te sam im oštrio budake za izgradnju kanala. Nikom nisam ništa naplatio zato što sam radio za izgradnju socijalizma. Svi su redom dolazili kod mene i pitali me: "Oćeš da ideš i ti na izgradnju?" Ja sam kazo: "Ne mogu, imam malo više posla. Pošto sam siroma, treba leba." Kada su došli nji dve udovice, da im naoštrim budake, one su
me pitale: "Oćeš da ideš Tole?" Ja sam kazo: "Oću." Ona je jedna rekla: "Ne da ti Nevena." Ja sam kazo: "Sad će ona da zakolje pile. da umesi pogaču, i jednu flašu rakije." One su se smejale. Još su one tu bile kad sam ja kazo ženi: "Ajde, zakolji mi pile i umesi mi pogaču." Ona je se smejala: "Pa, zal i ti da ideš?" Rekla mi je: "Dabogda oćoravio, pa se i ne vratio." I smejala je se. U toku te noći mi smo krenuli u Sopot. Kad smo stigli u ðurinci, trebovano je dva voza za nas. Samo nisu bile klase, nego furgoni. U vozu je bila velika šala i veselje; bili smo radosni što idemo na akciju. I kad smo bili oko Palanke, promaja je bila u vozu. I meni ovo desno oko, što sam nesposoban, malo zaboli, dobije zapaljenje i ovo drugo i oslepim u njega. Kad smo bili u Palanku, tada su me skinuli sa voza i tražili su pomoć za mene. Pošto tu nije imalo lekara očnoga, vratili su me natrag u voz i produžili smo prema Raljiću. Kada smo stigli u Malu Krsnu, Krsnu, voz je stao na otvorenoj pruzi. Tu su mene skinuli sa voza i odveli u jednu vlašku kuću. Pratioc mi je bio Draga Rakić, iz sela Nemenikuća, i jedan vojnik iz sela Nemenikuća, moj komšija. Vlajna nije tela primiti u kuću. Ondak je vojnik na nju strogo previkao. Ona je prestala i upitala: "U koju ćete kuću? Ili u onu gore, ili u onu dole?" Vojnik je kazao u onu dole, pošto su niske stepenice. Tu su me uveli. Ja sam upitao: "Ima li koja žena sa malim detetom, da doji dete, da mi zamuze u oko mleko!" Jel to su mi babe starije govorile, kad zaboli oko, da samo koja doji dete da zamuze u oko. Ondak je tu ta baba imala snaju, koja je dojila dete, ali nije tela da mi zamuze u oko. Bilo ju je sramota. Ondak je ovaj vojnik nasilno na nju da ona to uradi. A ona je vriskala i pobegla u jednu sobu. sobu . A ja sam kazao da uzme u jednu šolju da malo zamuze mleka i ona je to učinila. I oni su to meni zalili u oči. Mene su bolovi prestali i ja sam zaspao. Odatle su me odveli u Beograd i tad su me primili u bolnicu. Šef bolnice,
to je bio Lukić, on mi je rekao: "Il' ja tebi reko, Tole, il' ne reko, iljadu devetsto tries četvrte godine da ćemo se opet mi naći. I rekah li ti da vadiš to oketo, jer smetnuće ti drugim oku posle pet ili šest ili dvajes godina!" I ležao sam tune mesec dana u bolnici. Bio je jedan čiča iz Mirijeva, koji je sve bolesnike zafrkavao, pa i mene. Kad oćemo d' idemo u klozet, on je nas uvatio za ruku i odvede. Kada nas je vodio kroz hodnik, on stane i kaže: "Pazi, ovde je rupa od bombardovanja." I viče: "Skači!" I mi onako slepi morali smo da skačemo. Jednom prilikom poveo je me u klozet i viknuo "Skači!" Kad ja skočio, tada je naišao šef bolnice Lukić, koji me je poznavao, i upitao: "Šta je to, Tole?" Ja sam mu reko da su ovde rupe od bombardovanja, kako mi ovaj čiča kazao. On je kazo: "Bog s tobom, gde može d' ima rupa u bolnici!" Posle desetinu dana malo sam primećivao svetlo na ovo levo, koje danas vidim malo, koje na osam metara ne mogu da poznam čoveka. 1934. Sudio sam se sa Dorije, kad sam ostao nesposoban u desno oko u njegovoj industriji. On je nas radnike prijavljivao uredu; drži nas prijavljene po mesec dana, a po dva odjavi nas, a nama je naplaćivao socijalno za svaki mesec. I baš sam tad bio odjavljen kada sam nastradao u oko. On me je uputio u Bolnicu opštedržavnu, a nije preko ureda, bratske blagajne, za oto što je me bio odjavio iako sam ja radio to vreme. Kada sam zalečio oko, ja sam tražio da mi se da valida za to moje oko što sam nastradao. Ali nisu teli da mi dadu zato što nisam bio prijavljen. Ondak sam bio prinuñen da tužim Dorija. I tužio sam ga i obavljali smo suñenje nekoliko puta, ali ja sam bio siroma radenik, a Dorije je imao pare. I na kraju suñenja kad je bilo, ja sam podneo pismene dokazi koje ko je sam radio kod Dorija sedam godina. Ondak je sud obuhvatio da ja imam pravo na invalidu. I ondak dosude Dorija da deponuje depozitnoj kasi sto iljada dinara za
isplatu moje invalide, pošto me nije bio prejavio. A meni dodele prema mojoj starosti svega sto osamdeset dinara mesečno da primam invalide. U to vreme bolovao sam od stomaka. Imao sam, doktor mi je tako pronašao, zapaljenje creva. (Ko da je to neka boles!) I to je lečeno mesec i po dana. 1937. godine odem kod Vlastimira Maričića, bakalina, jedne subote. Veče. To je bilo jedne nedelje posle vaskršnjeg posta. A on je bio u Sopotu i kupio dva sanduka liciderskih kolača i doneo u dućan da bi to sutradan, nedelja, prodavao, pošto narod ide sa decom de com u crkvu na prečes. Bakalnica mu je bila blizu crkve. Ja sam tamo otišao u subotu uveče i on je bio u radnji i raspakivao kolače na tezgu. Tu je bio Ljubomir Manojlović, Vladisav Savkić i bio je Jovan Sarić, zvani Ranñić. Stajala je jedna gomila kolača na tezgi. Ja sam kazao: "Jovo, da platiš, da pojedem ovu gomilu kolača!" I on reče: "Hoću." Ja sam to pregrnuo preda se. Bakalan je kazao: "Stani, nemoj da jedeš . . . da izbrojim koliko ima kolača i koliko košta." On je izbrojao i kazao: "Ovo košta 45 dinara." Ja sam se opkladio sa njim, sa Jovom, ako pojedem on plaća, ako ne, ja plaćam, a šta ostane - nosi on. Uzeo sam novinu i stavio na tezgu pored kolača, seo na stolicu i počeo da jedem nad onom novinom da mi ne bi one mrve padale na patos, pa će da mi kaže posle kako nisam pojeo sve. Ja sam celo vreme ćutao. Oni su mi nudili da pijem vode, ali ja nisam hteo. Kada je ostalo pet-šest kolačića, ja sam njih tako naglo i brzo pojeo, pa počeo da se osvrćem po tezgi. Oni su upitali šta tražim. A ja kažem: "Ima li još?" A oni kažu meni: "Zar bi mogao još da jedeš?" Ja kažem: "Mogao bih." 1928. godine bio sam na vašaru i onaj prodaje limunadu iz jedne kabulice. Ja sam mu rekao: "Pošto da daš da popijem sve?" A on kaže meni: "Ako popiješ sve, ne tražim ti ništa. Ako ne popiješ, daćeš mi četiri banke." Ja sam uzeo ono i nakrenuo (moglo je da bude dve i po do tri litre one limunade) da pijem. U četiri puta popijem sve. I tako dobijem opkladu od njega. Ja nisam izgubio. Od toga nije mi ništa škodilo, sem što me je teralo da svaki deset
minuta idem na malo polje. A na tom polju ja sam pravi vitez! 1956. godine bolovao sam od bubrega. Prvo me zaboleli bubrezi (osetio sam tamo da su bubrezi), posle su mi se nadule mošnice i nisam mogo da mokrim, da idem na malo polje. Lekar mi je dao lekove, nekcije i lekove, te tako sam probavio vremena u tim lečenjima oko mesec i po dana, ali ipak nisam dobro izlečen od toga pošto ne mogu u sebe da držim mokraću. Pedeset pete, pedeset šesta sam kovao za moje grañane, ali više sam ovce i krave čuvao nego što sam kovo. Nije to bilo kao nekad kad sam kovo kod Velimira, zvanog Muje, u Nemenikućima. Malo sam radio, ne znam ni ja koliko. A on je bio strašna lopuža. I ondak jedne noći on je ukrao jednu ovcu jednog komšije. A onaj komšija nije smeo smeo da nabedi na njega, što je to opasan bio čovek, nego onda ond a nabedi na mene i na Bana Xukića i na Miju Savkića da bi mi kao dečaci priznali kod suda da smo jeli meso tu kod Muje, pošto smo radili kod njega. I jedno jutro taj seljak što mu je nestala ovca, on je došo sa žandarima iz Sopota. I xandari su nas svi trojicu pokupili i poterali za Sopot. Kad smo bili kod jedne šumice, onda je reko taj seljak što mu je ukradena ovca meni: "Nabavite mi jednu ovcu, pa da vas ne teraju xandari za Sopot." Ja sam mu reko: "Kakvu ovcu!?" A oni dvojica su samo ćutali. I nas su xandari oterali u Sopot, ali nas nisu zatvorili u zatvor, nego su nas ostavili onde pred kafanom u varoši. A oni su otišli tamo u Srez sa onim seljakom što mu je nestala ovca. A moj brat Radovan kad je čuo kod kuće da su mene oterali xandari za Sopot, on je odma došao u Sopot i pitao: "Vi niste zatvoreni?" Ja sam reko: "Zašto da nas zatvore?" On je otišo tamo u Srez da vidi kad će da nas saslušaju, a oni su mu rekli: "Neka čekaju oni." Mi smo čekali do dva sata popodne. Moj brat je opet otišo natrag da vidi šta je bilo, oće li nas saslušati ili ne. A oni su mu rekli: "Nek čekaju." A ja ja sam kazo mom bratu: "Jebem ja njima mater, ja ne čekam noć da oni men saslušavaju, jel' ja majka gladan." I obrnem leña da idem kući i pozovem onu moji dvojicu što su bili sa mnom. Oni se boju i kažu: "Ne smemo da idemo jel
će nas xandari posle da biju." Ja sam kazo: " Ajdete, ne bojte se ništa." I tako su oni pošli sa mnom zajedno, a moj brat je ostao. I kada je već sunce zalazilo, služitelj je izišo i viknu moga brata i kazo: "Daj ote dečake ovamo." A on mu je reko: "Oni su otišli kući." On je pozvo njega da ide tamo u Srez, i on je otišo. Njemu je reko Raja, praktikant Sreza: "Dobro kad su otišli kući, neka i', pa kad se pozovu . . ." I moj brat došo kući i kazo mi. Prošlo je neko vreme. Sreski pisar doñe u našu opštinu i sasluša nas. Imao je i šta da sasluša, jer smo se drali ko magarci. Ali pre toga dolaska pisara, bila je ispevana jedna pesma o toj krañi. PESMA O BELICI Jedno veče u subotu beše Kad Miloju belicu odneše. Udarila ždraka od Tolina fenjera, Stade piska Dokinoga kera. Ješić Voja vrata zaprečuje, Kuka Nata - do boga se čuje: "Ustaj tata, belicu odneše." Dok Miloje sa kreveta skoči, Al' belica izbečila oči. Dok Miloje oko stana luta, ðukić Bane xigericu guta. Kad pisar u selo dolazi, a Miloje podneo tužbu i ko je pesmu ispevao. On je za pesmu tužio onog tunjavka Božu ðorñevića da je on pesmu ispevao; taj nikad nije ni zapevao u roñenoj avliji. I kada je pozvao sreski pisar u opštinu Božu, Boža je reko da je on to čuo od Nikole Prokića. Ondak su doveli Nikolu. Nikola je kazo da mu je pričala njegova sestra Zagorka. I nju su doveli u opštinu. Pisar je pitao i nju. Ona je rekla da joj je Jelka ðukića to pričala. Kad su Jelku pozvali i pisar je upitao: "Od koga si ti čula tu pesmu?" - ona je rekla: "Pevaju deca." Ondak je Sreski pisar kazao čiči: "Eto,
vidiš da ne može da se uvati ko je pesmu ispevao." Čiča je sago glavu i savio svoje brke u usta i počeo da gricka. I kazao je Sreskom pisaru: "Kako ćemo sad?" On mu je odgovorio: "Šta možemo kad nema nikakve dokazi, nego idi kući pa gledaj posla tvoja." Idi i gledaj posla tvoja - sad ja vas sa tim mnogo gnjavim, ali on mu je mnogo pametno kazao: "Idi i gledaj posla tvoja..." 1956. opet sam išo u Mladenovac i radio konorarno kod Živote Žujevića. Tu sam radio kod njega pedeset šestu i pedeset sedmu. A pedeset i osme sam se razboleo. Od to vreme nisam više nigde radio, već sam nastavio samo da dobijam invalidsku penziju, koju mi je data četres šeste godine kad sam i u drugo oko oslepio. 1934. godine dobijem kao invalid 182 dinara. Nju sam primao do 1936. godine. 1936. godine dobio sam četiri stotine. Pregledali me i dali mi. Molbu nisam pisao. To mi je trajalo do 1942. godine. 1942. su mi dali šes stotine dinara. To mi je trajalo do četres i četvrte godine, dok se nije oslobodilo. Kad se oslobodilo, oni su mi dali 1600 dinara. Isplatili su mi od četres i druge godine sve po iljadu i šestotina. Od četres i četvrte godine to sam sve primao do četres i šeste godine. Posle 1946. godine su mi dali pet iljada mesečno. To je trajalo godinu i po dana. Posle su mi spustili na dve iljade i osam stotina. Žalio sam se zašto su mi spustili. Oni su mi rekli da prema zakonu i uredbi ne mogu više da primam. Da je nastupio samo zakon ili samo uredba, ali kad su nastupili zajedno nisam smeo da se bunim. I ja sam posle ćutao. Oni su sami posle godinu dana podigli na tri iljade i šes stotina. Tako je trajalo jednu godinu dana, pa su mi posle dali po četiri iljade i pet banke. To mi je trajalo dok mi posle nisu dali šes iljade i trista. To mi je trajalo do šeset i prve godine.
1961. godine, nekoga meseca su mi dali po šes iljada i četiri stotine pedeset, a nekog meseca po četiri i devet stotina, a nekog meseca pet iljada, a nekog meseca po pet i po. Kad je nastala šeset druga godina, oni su mi doneli rešenje na deset iljada i sto dinara, za oto što sam imao penziju sedam iljada i devet stotina pedeset dinara. Ono resto imao sam oštećenje očiju - dve iljade i sto pedeset dinara. Te, tako, ukupno primam sada deset iljada i sto deset dinara. Od osloboñenja duplo - puta dva! Kad sam ono bolovao od stomaka, 1936, isto u tim vremenu u koski me udarilo od kolena pa dole. Noge obadve, Lekari su mi davali neku mas, te sam to mazao, pa sam opet pomalo mogao da igram u kolu. Jesam deset flaša piva popio. Nisam u nesves padao. Bili smo u selu Ameriću. Išli smo da montiramo jedan spomenik. Nas trojica: Božidar Stefanović (zvani Ješić), Borisav Ješić i ja. Kad smo se vraćali natrag, kiša je jako udarila, i ja sam seo u jedan gip i došo do Nemenikućke kafane. I meni kiša nigde nije uvatila. A nji dvojicu uhvatila kiša u putu i bili su obojica mokri ko miši. I kad su stigli do Nemenikućke kafane, ja sam ih tu sačekao. To je već bio mrak. Odatle smo pošli sva trojica kući. Kada smo došli do Opštine, tu je jedna reka bila naviše. To se zove Zubanska reka. Nju je bila voda svu oplivala i nanela veliko blato. A pošto se ja nisam iskaljo, ja da bi iskoristio da me oni nose, ja se napravim pijan. I sednem u opštinsku portu na jedan obrežak, na suvo. Oni su me vikali: "Ajde, bre!" Ja sam kazo da ne mogu dalje. Oni su me ostavili i pošli kući. Jedno dvajest metara kad su odmakli od mene, onda je Boško kazao: "Ej bre, Borisave, ajde da se vratimo da ga provedemo. Umreće na ovoj ladnoj zemlji." Pa su se vratili kod mene i uvatili me pod ruku da me povedu. Ja sam se toliko otromboljio i napravio pijan da uopšte ne mogu da idem na noge. Oni su onda, nji dvojica većali: "Kako ćemo da ga nosimo?" Boško je rekao: "Borisave, daj namešti ruke meni
sa leña oko vrata da ga ja uvatim za ruke spreda, a ti uzmi pa mu podigni noge i metni sebi na rame, pa ćemo ga tako odneti." I tako su uradili. I kada su pošli odatle i poneli mene, gazili su blato do kolena. kolen a. Tako su me nosili za jedno jače od pola kilometara do jedne vodenice voden ice potočare. Pred tom vodenicom bio je jedan kamen vodenički. Oni su me tu spustili da se odmoru. I zapalili po jednu cigaru duvana, a meni je se tako pripušilo, ali nisam smeo da zapalim cigaru, jel oće oni da me izudaraju, da kažu: "Eto, viš, on se je napravio." A mi seljaci imamo imamo jednu priču kako je posto duvan. Bio je Cigan. Kad je zidao pod nebom, zido, sve cigla do ciglu, i već došao gore već blizu - on potegne kamen ozgor. "U-u", zauji s visine, a narod počeo da bega. I onda, šta će, Sveti Ilija kaže bogu: "Ej, bože, napeo ovaj da doñe na nebo, ovaj Cigan. Da pustite men da idem dole?" Bog kaže Svetom Iliji: "Idi." Sveti Ilija ode kod onoga: "Cigo, šta radiš to?" Kaže ovaj: "Ja vedrim i oblačim, i grmim i pucam i sve! Pošao sam kod boga." "Dobro", kaže Sveti Ilija, "dede, kad ti grmiš i oblačiš, ja ću da idem na zemlju." Sveti Ilija siñe dole: "Ajde, grmi!" Ciganin počne da baca kamenje. Sveti Ilija ni pet para. I popne se opet do Cige: "E, siñi ti, Cigo, sad dole!" Ovaj siñe dolena. Kad je Sveti Ilija zagrmio onako stručno, iz malog prsta, on potegne grom u zidinu, ona se sruši. kako se ona srušila, Ciganin čučne i usere se. Tu nikne duvan. I . . . sad mi to pušimo svi. Ne moram baš sad da zapalim. A nije zdravo ni za pluća! Opet su me uzeli na leña isto onako i nosili su me jače od pola kilometra, dok nisu došli blizu moje kuće. Oni od blata nisu mogli dalje da idu, nego su prešli u Borisavljevo voće pa su odatle prešli u Radivoja Radivo ja Manojlovića avliju i doneli me do mojeg plota. Ondak je Boško reko Borisavu: "Preñi u avliju da ga prevatiš." A Borisav je kazo: "Jebem mu boga, mene su i gaće mokre. Drži da ga prebacimo samo u avliju." Uvatili su me pod kolena i prebacili u avliju. Kad su me prebacili, ja sam skinuo kapu i kazo: "Fala vi kad ste me doneli do kuće da se ne iskaljam." Boško je se zgranuo i opcovo
boga. Zgrabio je letvu da otkuje da bi me njome udario, ali se je otkovalo celo platno. I reko je "Sunce ti bogovo, da umireš, više te neću povesti, a nekmoli nositi!" I reko mi je ono za majku, ali ko u budućnosti . . . 1939. godine zabolelo me je opet ovo oko što je valično i nisam ni na ovo drugo video deset dana. To su mi davali neke kapljice, te sam zasipao oči, i tako sam spasio ovo zdravo oko. 1958. godine odem u Palanku (Smederevsku) da kupim konja. I ondak kad sam kupio konja u Palanki poñem kući. To je bilo o Sv. Nikoli, zimskom. Dunula je košava gadna. Ja sam bio u tankom odelu i tu nazebem. Kada sam stigo kući, ja sam jašao konja. Kod kuće nisam mogao da se skinem s njeg. Bio sam se sav ukočio. Sin me je skinuo i uneo u kuću. Posle tri dana dobijem zapaljenje pluća. Sve sam iz bolnice u bolnicu išo da bi ostao u bolnici negde, ali bolnice nije tela da me primi nijedna zato što sam mnogo oboleo i što nije bilo mesta. U poslednjoj bolnici pregledali su me dva lekara i upitali su mojega sina: "Ko ti je to?" On im je reko da sam ja njegov ćale. Oni su mu rekli da ja imam vodu u plućima - plućnoj maramici. "Ako će da da da se vadi voda, mi ćemo da ga primimo u bolnicu." Ali ja nisam dao da mi se vadi voda zato što sam znao. Kad vade vodu da voda još više tada nadolazi. Oni su mi rekli: "Ako imaš nekog prijatelja u bolnici u Mladenovcu, oni će da te prime i ti ćeš da ležiš tamo i voda će da ti usane." Onda me je moj sin oterao za Mladenovac. Doktor me je Savić pregledao na lengere i kazao je mom sinu da ne mož da ga primimo za oto što on nema na pluća, nego ima vodu i prelep maramice za kičmu. Ondak je on prepisao mi lekove i vratio me kući natrag. Posle tih lekova pogoršalo mi se. Voda nije mogla da mi usane. Onda sam se i tu pedeset i devetu godinu lečio. Izvor voda izvirala . . . 1960. godine opet me zabolele oči i to mi udari u uši. Nisam čuo ništa. Lečio sam se od toga. I kad je, pristavimo, to malo mi bilo zalečeno . . . 1961. godine pojavi se opet voda u plućnoj maramici. Sin me odvede na
pregled i, za čudo, prime me u bolnicu! Tu sam bio dva puta u bolnici i dobio POTVRDU br. 140 "Prema evidenciji ovog Dispanzera vidi se da Manojlović Svetozar, po zanimanju penzioner, roñen 1905. godine, iz Nemenikuća BOLUJE OD AKTIVNE TUBERKULOZE TUBERKULOZE PLUĆA. Potvrda se izdaje na lični zahtev u cilju dokazivanja bolesti. Ležao je u ATD u Mladenovcu od 11. VI do 20. IX 1960. i od 10. IX do 15. XI 1960. godine. Lekar ATD-a Dr. Jević." Iz te bolnice doteran sam u Beograd na operaciju. I tu sam u bonici operisan od slepog creva i žlezde na crevima. Tu sam ležao petnaes dana. 1961. godine, o Sv. Aranñelu, stegne me za gušu i stegne me u nosu, nije mi dalo da dišem. Udari mi u uši. Ništa nisam čuo. Lekari su mi to čistili: uši i nos. Svaki sedam dana. Dolazio sam u Beograd na produbljivanje nosa. Dobijao sam razne lekove, kapljice za nos, za uši, mas i neke pilule, te pio. To me je pratilo sve tako do iljadu devetsto šeset druge godine. Šeset druge godine ne boli me levo oko, ali s vremena na vreme izgubim vid i na njega. Nekad ne vidim po dva-tri sata, nekad i po pet sari. Baš u toku jedne noći to me je zadesilo u spavanju. Ja sam izišo oko osam sati izjutra iz krevet u klozet, napolje. Kad sam se vratio iz klozeta, ja sam se uvatio za zid od kuće i išo sam polako. Žena me je upitala: "Šta se držiš za zid?" Ja sam njoj reko: "Šta ćeš ti noćas napolju?" Ona mi je rekla: "Bog s tobom, ovo je sunce sa dve vrengije izgrejalo." Mene je žena uvatila za ruku, ja sam se toliko nervirao, i uvela u kuću i uzela malo mleka kravljeg i sunula mi u obadva oka. Posle jedan sat toga vremena odvela me lekaru u Sopot. Lekar me je uputio za Beograd, specijalisti za oči. I on mi je tu pregledao, dao mi je neku mas i kapljice da zasipam u oko, te se s tim krećem, pomalo vidim na njega. I tako, na dan 6. X 1962. godine imam sledeće "Zdravstveno stanje": GLAVA: Desno oko valičan i na levo slabo vidim. Isto i na uvo slabo čujem, Zubi nemam, nijednoga. Ovo što nosim - to su veštački zubi. Još malo pa ni
pameti nemam! U nosu imam kao neke krastice i smeće mi mi kad dijam na njega. Grlo me steže s vremena na vreme, i ono. Noću na usta dišem i uvlačim vazduh. Guši me. RUKE: U rukama reumu imam. Pre godinu dana nisam mogo da obavijem prstima ni na mišiće, ni na zglob. A sad premašava i prelazi i onaj mali prst. Tolko sam oslabio. Na levoj šaki imam kao žulj koji raste i ja ga odsečem britvom. Tu si našo da mi rasteš! NOGE: Noge (a one su prošle Amerić, Meñulužje, Malu Vrbicu, Kusatak, Venčane . . .) ne bolu obadve na koje jedva idem. Zato što me udara reuma u kočice i imam na tabanima žuljeve. Na levoj nozi imam na tri mesta, a na desnoj na dva. Ja sam ranjen u levu nogu i to me smeta. TELO: Reuma u koskama. Reumu imam u kičmi i plećima i udara me u vrat i u glavu i rekli su mi lekari da imam sipnju. Ja sam im reko da nisam konj. Imam bolesno srce. Guši me. Kad idem uzbrdo, guši me. I brzo ne mogu, čim poñem. Ako jedem, moram moram da se umaram. Zamori mi se i kad jedem - srce. Imam maramicu prelepljenu za pluća i za kičmu. Imam vodu u levoj strani. Jel, sve, bućka kad neki put mrdnem. Imam stomak spušten šesnaest santimetara. Nosim pojas, te podižem stomak. I,I, sad mi lekari pronalaze da imam čir u stomaku. Lekari su mi pronašli da imam i na pluća. Kad me potera da idem na malo polje, ne mogu da zadržim se dok rukom ne držim dok ne odem do klozeta. Merio sam se u Mladenovcu i imao četres i pet kila. Kad opsiguješ ove pantalone, ova gunjica, gun jica, xemper, kapa, opanci i drugo, moram da merim merim manje od četres kila. Imam 57 godina. Sad bolujem od sviju ti bolesti; i od bubrega, i od stomaka, i od očiju, i od ušiju, i od nogu, i od guše, i od sipnje, i od čira, i od nosa i od svačega.
Od imanja, za života stekoh: 1 - 1915. godine - Stevan Manojlović -- očevina; pet jutara loše zemlje (2,5 ektara); 2 - 1943. godine od žene očevina, Marka Kandića - (Nevena Kandić masa - 1 ektar); 3 - Nasledio Miloša Sarića - 4 ektara. Miloš mu nije ništa, ali ga je 1952. godine posinila baba bab a Perunika. Niko drugi nije teo da gleda Peruniku kojoj su pomrli muž i pastorci. 4 - 1946. godine agrarna reforma dedelila mu 50 ari dobre zemlje. 5 - Nasledio Radovana Manojlovića zemlje - 2 ektara - njegovog roñenog brata. Radovan je posinio Tolinog sina Acu. On posinio, ja nasledio. 6 - Masa Vemije Pavlovića iz Stojnika (50 ari). To je majka Milkina, a Milka je moja snaja. 7 - Masa Tikomira Ljubičića iz Drlupe, uz ćerku Milanku zvanom Gara - 1 ektar. 8 - Svetozar Tola Manojlović prima penziju od 10,5 iljada na jedno oko. Drugo mi ne priznaju. 9 - Aranñel Manojlović, egzekutor, poreski izvršitelj, poreska uprava za ceo Gornji Kosmaj, prima 22.000 hiljade dinara, a kad je na terenu i 30.000. 10 - Priča se da primam 13.000 za Peruniku Sarić, koja se vodi kao ugrožena zato što je meni zemlju sasvim prepisala. Nisam obavešten! Jesam tele zaklo. Nisam video Kineza. Mora da je prolazio nekom drugom ulicom. Jesam video sanduk kralja Aleksandra. Nisam u pozorište išao. Jesam davao milostinju. Nisam nikad cipele nosio. Jesam video četnika. Nisam se brijao 40 dana kad je Miladin umro. Jesam u
crkvu išao. Nisam nikim grobnicu kopao. Jesam magarca jašio. Nisam pesmu sastavio. Jesam video Tita u Kosmaju. Nisam držao govor. Nisam na more bio. Nije Nije ni važno! I HOĆU u bolnicu u Mladenovac da idem. A NEĆU mnogo šta, jer ne mogu. Ako se, pak, nisi pomakao ni pred jednom svetskom silom možeš da poželiš devojku kakvu hoćeš, možeš da poželiš blago kakvo hoćeš, ali ja ti savetujem da ništa ne uzimaš za stalno, jer sve je teret, jer sve je muka. Joj, kad bi mogao da ga dohvatim Onaj visoki plavi balon što je kao lubenica . . .
